P R IM . D R S C I .
TO D O R JO V A N O V IC
U IGRI SU: INFLUENCA fENDEMSKI TIPOVI GRIPA PO GEOGRAFSKIM REGIJAMA) VIRUS HERPES ZOSTER 6, VIRUS HERPES ZOSTER 8, SVINJSKA KUGA, H IV AKTIN, RIZIČNE GRUPE - 96% HIV „+„ + 3% HIV „+„ TRANSFUZIJOM + 1% HIV „+„ SE NE ZNA KAKO SE ZARAZILO MIOZIN, IFN y AFRIČKI INSEKTI PRENOSE HIV INTERLEUKIN 4 VAKCINOM PROTIV HEPATITISA B ZARAŽENI SU HOMOSEKSUALCI INTERLEUKIN 8, A VELIKI BROJ ZATVORENIKA ZARAŽEN JE U EKSPERIMENTIMA NEF-GEN, MIT O ZELENIM MAJMUNIMA KOJIH NEMA U JUŽNOJ AMERICI LEPRA MALARIJA KONJSKA ANEMIJA MAČIJA LEUKEMIJA GOVEĐA LEUKEMIJA
IMUNOBIOLOŠKI SISTEM +
VIBRACIONO TALASNI IMUNITET BAKTERIOFAG FAGNA ČESTICA PC P MAC TBC
NOVA MEDICINA NANO TEHNOLOGIJA - TOREZOL - FINALIZATOR I TODOXINOVI PREPARATI * APOPTOZA ĆELIJA KANCERA I ELIMINISANJE ZAMORENIH I NEDELOTVORNIH LEUKOCITA (AIDS)
TEŠKI TOKSIČNI METALI U TRAGOVIMA (Hg, Pb, Cu, Ni) U VAKCINAMA NITRATI NITRITI AMIL-NITRIT CARRAGEENAN ASPARTAM („SLATKI UBICA“) FLUOR POLIO VIRUS SV 40 SFV HEPATITIS A, B, C, D, E... HPV
IN F E K TIV N I P R IN C IP (UV) R IN O VIR U SI CM V EBV M IK O P L A Z M E PR IO NI G IJA R D IA L A M B L IJ A P R O TO Z O E SORABI
Prim. dr sci. Todor Jovanović
Otac Tadej
Pre svakog početka, stoji n e k i drugi početak. Iza svakog kraja, stoji n e k i drugi kraj. A šta je izm e đ u ? Kako to
,,izm eđ u “ razum eti,učiniti lepšim , u n je m u uživati, popravi
ti ga, ispraviti, podneti, shvatiti svaki njegov vidljivi i nevidljivi delić? Knjiga ,,Todoxin
- Nova
m edici
jo š jedna u n izu do sada objavljenih, koja se za ko ra k više približava stvarnom razum evanju ovog ,,izm eđ u “, uzim ajući u obzir i ono p re i ovo sada i ono posle. Pored visoko stručnog i naučnog iznošenja podataka, vešto u k o m ponovanih u cilju razjašnjavanja vitalnih procesa, vizionarskih i gotovo nestvarnih razm atranja (zar ovo ove 2 0 0 6 . n e podseća neodoljivo na gospodina N ikolu Teslu?) protkana je fina n it veštog naratora, visoko obrazovanog, lucidnog, sa sm islom za dramaturgiju i, što je najvažnije, sa ogrom nom željom da p o m o g n e svakom e k o i na m o m e n a t dođe u k o n ta k t sa knjigom . O nim srećnicim a koji detaljnije p ristu p e čitanju, otvaraju se božanske dveri znanja, umenja, tradicije i vizionarstva. I, kao što rekoh na početku, ovo nije kraj, je r ... Mr Mirjana Ban U Beogradu, novembra 2006.
Umesto uvoda ili virus-ubica i ubica virusa P
oštovani, hvala što ste u prelistavanju knjige koja je pred Vama došli dovde. Ovo je tek početak? Naravno. To znači da Vas nije odbio naslov, odnosno tema, ni debljina, niti izgled knjige. Veoma dobro za početak ugodnog i, nadam se, dugog druženja. Pišući je, pokušao sam da u nju utkam sam život. Naravno, iz mog ugla. Nekada podozrivog i sumnjičavog, drugi put vrcavog i, verujem, duhovitog, potom visokoparno naučnog, u svakom slučaju usmerenog ka zdravlju i blagostanju čoveka. A zdravlje je, složićete se, sam život. Dok ima zdravlje - čovek izgubi pamet, a kad izgubi zdravlje - džaba mu pamet, često se može čuti u timočkom kraju. Nisam siguran da se u potpunosti slažem sa ovom narod nom mudrošću, jer je još Hipokrat rekao da je najjača sila potrebna za ozdravljenje, prirod na isceljujuća sila koja se nalazi u svakom čoveku. Ali, o tom potom. Zbog specifičnosti njenog sadržaja i sklopa, ovu knjigu možete čitati po nahođenju. Ne ustručavajte se! Hoćete da krenete od sredine? Šta Vas u tome sprečava? Krenite. Od kraja, početka... Izvolite. Poglavlja su posebne i zaokružene celine. Dovoljno je izabrati ono koje Vas najviše interesuje. I smatrajte da ništa niste propustili. Opustite se pobogu! „Juče nije ništa do san, sutra nije ništa do vizija. Ali dobro proživljena današnjica čini da svako juče bude san o sreći, a svako sutra vizija nade. Zato dobro pogledajte u ovaj dan.“ Lepa san skritska izreka. Naš Duško Radović, međutim, ne idealizuje: „Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.“ Izaberite šta Vam se više sviđa. Ili nađite nešto - treće. Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna, govorio je Ivo Andrć. Lično, o lečenju mogu i malo i dosta da kažem. Ja sam samo lekar željan da leči stečene neizlečive bolesti, iako pritom nikada nisam bolovao od njih. Teško ranjavanje 1941. godine je sasvim druga priča, iako ne bez značaja. Tada sam, kao dete, preživeo kliničku smrt. Jesam li Velikog Kosca zauvek pobedio? Ne. Samo privremeno. U velikoj partiji života on je siguran pobednik, trudim se samo da partija što duže traje. Zato i mogu da ponudim filozofiju živo ta, starosti, pa i umiranja. (Uska staza prema nepoznatom, kojom svako mora proći, isključivo zavisi od onih putnika koji tom stazom još nisu prošli!) Koliko to može da bude od koristi obolelima od HIV/AIDS-a i kancera, onima koje ta gorka čaša života na žalost neće mimoići, pa i svima ostalima, ne mogu da procenim. I ne treba. Osnovno za lični mir, uslovno i sreću pojedinca, jeste poverenje u život. Ako je čovek svestan njegove ,,klackalice“, večitog balansiranja dobra i zla, ali i činjenice da sam čini jez ičak na tim vaseljenskim terazijama zauvek vezan svakom svojom ćelijom za Univerzum,
shvatiće koliko je važan on sam a ne ono što mu se dešava ili što će mu se tek desiti. Najz načajnije je iskustvo koje će, iz onoga što mu se bude dešavalo, izvući. I šta će sa njim učini ti. To je, u stvari, najvažnije. Valja shvatiti i prihvatiti život takvim kakav jeste i naći smisao u njemu. A zašto je baš takav a ne drugačiji, pitanje je za samog Tvorca ili, ako Vam se više sviđa, Univerzum. U svakom slučaju, to prihvatanje i ta pomirenost sa njim, donosi duševno i telesno zdravlje. Sve strašne bolesti savremenog čovečanstva, kao i one koje će nas tek pohoditi, nisu posledica ni ljudskih grešaka, ni poroka, ni nepažnje. Slučajnost je odavno prevaziđena kat egorija, a biološki rat već vekovima jeftiniji i manje provokativan način agresije. Sida, SARS, ebola ili ptičji grip, složićete se, neuporedivo su manje uznemiravajući od neba prekrivenog bombarderima. Te ,,bombe“ ne deluju, na prvi pogled, toliko strašno koliko je užasan nji hov sadržaj. Nema zaglušujuće jezivog tutnjanja avionskih motora, eksplozija, vrisaka, skloništa... Sve je tiho, naizgled mirno, bolnički belo. Čak su i bol i jecaji prigušeni. Kako su nam otrovali Bosnu, Srbiju, Kosovo? Sve je zagađeno bombardovanjem, a ljudi će još dugo umirati od posledica u ne malom broju oličenih u - HIV/AIDS-u. Ne, nisam u sukobu sa prethodnim stavom. Mi smo samo ekstrem. Dokaz nečijeg besa. Ili nemoći podvođenja pod opštu (globalnu) misao? Postoji mogućnost, tvrdi deo većinskih vlasnika svetskog kapitala, da se uspori prekomeran rast ljudske populacije i blažim metodama. Na primer, odgovarajućom propa gandom. Ukazivanjem na posledice prenaseljenosti Planete. Obrazovani Evropljanin, Afrikanac, Azijat, prihvatiće ovu sugestiju, a Srbin će pitati - za čije babe zdravlje?! I odmah odgovoriti: da bi „napredne demokratije“ civilizovano (dolarom, a ne metkom) osvojile tuđ životni prostor budući da su vlastiti ubrzanim tehničko-tehnološkim razvojem - upropastili! Malo im je što su zatrovali svoju zemlju, vodu, vazduh, nego su i na nebu napravili rupu i to bez namere da je okrpe! Ali, ako ostavimo po strani pomenutog Srbina da i dalje nabra ja, valja glasno postaviti pitanje: preti li opasnost da dođe do svojevrsne eksplozije natalite ta onih koji neće prihvatiti pomenutu sugestiju? Što bi rekao naš narod, dok se mudri ne namudruju da se ludi ne naluduju. Zar, u tom slučaju, ne bi došlo do specifičnog „zagušen ja civilizacije“, a potom i stagnacije, ako ne i vraćanja nekoliko koraka u nazad, u neophod nom civilizacijskom razvoju? Eto odgovora zašto propaganda neće uspeti, makar i uz pomoć kasetofona koji su svojevremeno deljeni Indijcima kao nadoknada za sterilizaciju. Lakše je tiho poturiti uzročnike side, gripa ili ko zna već koje bolesti, u određenu pop ulaciju i smanjiti njenu brojnost, a kao nagradu za to dobiti ,,čistu“ teritoriju. Zbog toga je naučnicima sa Istoka i Zapada,nametnut težak zadatak da naprave savšena sredstva od kojih ne može da strada nijedan sopstveni vojnik. Ukoliko nekom treba ,,čista“, prazna i sa što manje starosedelaca Afrika, a dosta toga govori u prilog da ,,treba“, tom ,,nekom“ sve ređe pada na um vatreno ili nuklearno (makar i sa osiromašenim uranijumom) oružje i masovni egzodus. Iz tri razloga: (1) već je pokušao i zna kako je prošao; (2) ukoliko se to isto oružje nađe u rukama protivničkog tabora, zna da bude opasno i (3) mnogo je, brate, ,,prljavo“: krvi do kolena, delovi tela na sve strane, ružno je za slikanje, a može neko, recimo iz CNN-a, i da strada. Čemu sve to kad je pozna to da lepa reč i human gest i gvozdena vrata otvaraju. Stanovnicima Afrike i ostalih „pasivnih krajeva“ Planete, kroz vakcinu i humanitarnu pomoć može se dosta toga poslati. Pored kondoma, anti-bebi pilula i lekova čiji je rok trajanja prošao nekoliko godina (naš slučaj), u mleku za bebe se mogu poslati, recimo, razni infektivni agensi zahvaljujući koji
ma će se „donirana populacija“ veoma brzo svesti na deset odsto svoje prvobitne veličine. Efikasno, zar ne? Zašto, onda, razmišljati kako da se Afrika pretvori u plodno tle i poboljša život u njoj ili da se izgrade platforme i veštačka ostrva u okeanima, a jedan deo svetskih mora pretvori u kopnene površine. Čemu? Za koga? Onaj ko kasnije dođe, sam će to ura diti. Vodeće krilo svetske vlade iz senke zastupa mišljenje po kome je bolje sačekati (i pripomagati!) da većina, ako ne i svi, Afrikanci ,,nestanu“ sa lica Zemlje pa tek potom nji hovu teritoriju pretvoriti u mesto za uživanje izabranih i najbogatijih, rajski kontinent od Sredozemlja do Rta Dobre Nade. Ambicije se, međutim, ne završavaju na Rtu Dobre Nade. Jer, kad bi ambicije imale kraja, moćnika ne bi ni bilo. I stanovništvo Indije je ,,već viđeno“ za prepolovljavanje, a Balkan za ,,čišćenje“. O Sibiru i Južnoj Americi se tek raspravlja. „Višim rasama“ treba sve više vazduha i prostora. Pa dokle stignu. Pored ,,regulisanja“ veličine (posebno ,,obojenih“) populacija odnosno naroda, drugi pravac biološkog ratovanja okrenut je „smanjenju do iskorenjenja“ takozvanih nepoželjnih populacija koje, po mišljenju nekih, ,,opterećuju“ ljudski rod. Naravno, reč je o narkoman ima, hemofiličarima i homoseksualcima. Neko je, očito, preuzeo božji posao u svoje ruke. Vrši selekciju i proređuje ljudski rod kako mu se hoće i gde mu se prohte. Zato i zagovara globalizam. Da stigne gde god i kad god hoće. Valja pleviti ljudsku baštu. Sahrane sve više postaju deo američkog načina života, rekao je svojevremeno Hauard Riter (Hovvard C. Reather), izvršni sekretar Nacionalnog udruženja direktora pogrebnih preduzeća. Taj način života, slutim, danas nama neko nameće. I ne samo nama. Narkomani dobijaju infektivni agens preko droge, hemofiličari u faktorima za zgruša vanje krvi, homoseksualci uz afrodizijake i ostala „pomoćna sredstva“. Po Makartijevsko Hitlerovskoj logici radi sa na permanentnom pročišćavanju od nepoželjnih populacija sa čvrstim ubeđenjem da je to za dobrobit čovečanstva. Ali, nameće se pitanje dokle „misija za spas čovečanstva“ može da seže? Da li ju je moguće sprovesti do kraja? Šta ako neka „nepoželjna grupa“ izbegne ,,pravoverne“? Hoće li osnovati kolonije slične onima iz naučnofantastičnih filmova? A šta ukoliko osnaže jednog dana toliko da krenu u osvetu? Može se, svakako, pokušati i sa primenom ogoljene sile, kao u Drugom svetskom ratu pro tiv Jevreja i uglavnom nekatoličkih naroda. Ipak, za ideju o pobuni dovoljno je da ostane i svega nekoliko preživelih... „Ljudski život je kratak i zato je pomisao na smrt najjača sila koja deluje na mnoge ljude. Cele civilizacije zasnivale su se na oživljavanju ideje smrti. Smrt je prešla put od mis terije do nagrade: na drugom svetu će biti bolje... Život je postao priprema smrti.“ (Džesi ka Mitford, „Američki način umiranja“) AIDS, uprkos mnogim studijama, još uvek nepoznata bolest puna kontroverzi na kojoj se razvila čitava industrija kriminalnog delovanja, najčešće ostavlja inficiranog veoma dugo u relativnom zdravlju. Taman toliko da se identifikuje sa zdravim čovekom. Njena najveća ironija se sastoji upravo u gnječenju psihe zaraženog usađenom larvom crva svesti da su mu dani odbrojani. Ili, kako reče čuveni K. Kraus, jedna od najrašireni jih bolesti je - dijagnoza! Rukovaoci mašinerijom zla traže, i po svemu sudeći u vlastitoj s(a)vesti nalaze, oprav danje za nečasne postupke u onome što bi moglo da se desi u slučaju nekontrolisanog množenja stanovništva. Na prvom mestu, tvrde oni, najveća stopa nataliteta se beleži kod naroda na najnižem stupnju kulturnog i tehničko-tehnološkog razvoja. Ukoliko to ne bude zaustavljeno, brojem će prevagnuti nad ostatkom sveta. S druge strane, postoji realna opas
nost da resursi za preživljavanje budu ugroženi. Time će se znatno povećati razmere bede u svetu, samim tim i progresivno doći do smanjenja kvaliteta života čovečanstva u celini. Nema sumnje da plan o kontroli stanovništva u pojedinostima izaziva jezu, strah i paniku. Ali, gledano iz ugla globalnog plana, pomenuta osećanja poprimaju svetlije tonove. Zar nisu u istoj ,,priči“ abortus i istrebljenje velikog broja životinjskih i biljnih vrsta? O planetarnim tzv. zelenim oazama da i ne govorimo. Zar svako od nas ne čini, ili bar podrža va, nešto što u priličnoj meri liči na pomenuti „monstruozan plan“? Na to se, međutim, u razmerama pojedinačnog delovanja ne gleda kao na genocid već - neophodnost! Prvo je, dakle, samo ogoljeno, a drugo ,,popločano“ neophodnošću i dobrim namerama koje, kao što je već poznato, često vode u sam pakao. Smrt postaje bezličan događaj. Prvi, drugi svetski rat, ,,džepni“ ratovi, agresije, okršaji, pomeranja snaga - okeani mrtvih. Stav prema smrti postao je bezličan jer je smrt bezlična. „Timor Mortis conturbat me“ („Plaši me strah od smrti“) pisao je u 15. veku škotski pesnik Vilijam Danbar. „Ukoliko nema besmrtnosti, baciću se u m ore“, pisao je Tenison. „Bez nade u zagrobni život, život ne bi bio vredan ni pokušaja jutarnjeg oblačenja“, govorio je veliki planer smrti - Bizmark. Iako je ljudska koža, gledano iz ugla organsko-hemijskog sastava, u svih ista, biti u svakoj od njih ponaosob, veoma je različi to. Ili, prevedeno na srpski, kad boli, nikoga ne boli kao mene, kad je teško, nikome nije teško kao meni, itd. Iako je antički svet smatrao da se filozofskom mišlju može prevazići smrt, nešto me je vodilo da se okrenem ,,prizemnijem“ načinu njenog ,,rešavanja“. Na Todoxin ovim preparatima nastalim na osnovu recepata starih tri hiljade godina, radim već 45 leta. Reč je o lekovima za klasičnu kugu, praantibioticima, lekovima za koleru, nervne bolesti, autoimune bolesti, reumatoidne bolesti, bolesti zavisnosti, ebolu, SARS, BSE (bolest „ludih krava“) itd. U okviru Todoxin-ovog pristupa, ponudio sam rešenja za borbu protiv svih hibridnih (virusnih, bakteriofagnih, fagnih) laboratorijski kompono vanih starih, današnjih i budućih infekcija. Moji preparati suštinski deluju kao revital izatori imunokompetentnih, pre svega NK i T4 limfocita, kao i svih zamorenih i nede lotvornih leukocita. Zbog toga mogu da kažem da je (na ovaj način) moguće dekom ponovati svaki agens, delo inženjeringa pokrenutog mašinerijom zla, bez obzira na to da li su pomenuti infektivni principi ili agensi u opnama mikoplazmi, rikecija, prioni ma, da li su adaptirani na humanim proteinima, pre svega na HeLa ćelijama, miozini ma ili aktinima. Kao lekar koji je više od ostalih lečio inficirane HlV-om i obolele od AIDS-a, odgov orno mogu da razmatram mogućnosti istinski delotvornog suprotstavljanja toj opakoj bolesti. Prvi sam, od svih „zvanično priznatih“ HlV-eksperata, rekao da je virus kompono van i prvi sam ga dekomponovao. Poznati su mi poreklo, mehanizam delovanja i replikaci je (množenja) Hl-virusa. Godine 1987. patentirao sam Mapu imunobiološkog sistema, a 2005. Mapu vibraciono-talasnog imuniteta. Na osnovu tih saznanja stvorio sam preparat koji osposobljava čovekov organizam da se bori protiv HlV-a i drugih virusa. Istovremeno, imajući u vidu pomenuta saznanja, još 1987. napisao sam pisma vodećim svetskim institu cijama, pre svega Liku Monatanjeu, sa upozorenjem da vakcine nikada neće biti. Lečio sam i izlečio izvestan broj i dan-danas živih pacijenata. Među njima i niz, ako tako mogu da kažem, velikih i značajnih ,,imena“ - sportista, balerina i advokata - iz londonskog Sitija. Dve godine sam upravljao i sanatorijumom u Durbanu (Južnoafrička
Republika) u kome su pacijenti lečeni 24-časovno, uz stalan nadzor medicinskog osoblja. Za sve vreme njegovog rada, ni jedan pacijent nije završio sa fatalnim posledicama, uprkos činjenici da je većina došla na lečenje u III i IV stadijumu side! Suviše sam prošao, čuo i video, da bi me nešto iznenadilo. Tokom gotovo pola veka postojanja, Todoxin je prevalio put bremenit preprekama raznoraznih kontrola, proba i sumnjičenja. Nije ga mimoišlo ni žestoko iskušenje borbe sa zvaničnom medicinom. Ni po koju cenu nije htela da ga prihvati, iznalazila mu je razne nedostatke i tražila sve moguće i ,,nemoguće“ provere i potvrde. Napadi su se posebno intenzivirali sa prvim istinski obećavajućim rezultatima u borbi protiv HIV/AIDS-a. Dakle, u zadnjih 20 godina. Prvo prihvatilište za HlV-pozitivne na Balkanu, Evropi, možda i u svetu, oformio sam krajem 1985. godine u svom stanu u Svetogorskoj ulici (bivša Lole Ribara) u Beogradu. Vrata prihvatilišta bila su otvorena 24 časa. Kao rezultat rada sa HlV-pacijentima, 1987. je nastala internacionalna studija na 20 pacijenata pod Todoxin terapijom. Rezultati su objavljeni iste godine u časopisu ,,Intervju“. Naravno, na reakciju domaće medicinske javnosti nije trebalo dugo čekati. Nije bila ni iznenađujuća a još manje ubojita. Otprilike, poput nezrelih antitela organizma napadnutog virusom. Naime, posle neargumentovanih napada predstavnika domaćeg medicinskog establišmenta, iznetih u pismu pomenutom časopisu na Todoxin-ov pristup u tretiranju AIDS-a, do danas se niko od njih više nije oglašavao po istom pitanju. Možda je razlog njihovog ćutanja sadržan u činjenici da se ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaci ji, nije pokazalo - pogrešnim. U ovu priču se na izvestan, u svakom slučaju čudan, način uklapa i insistiranje profe sora Velimirovića iz Graca (Austrija) 1988. godine na zajedničkoj saradnji. Tražeći da sarađuje sa mnom, uz obećanje da će ,,lansirati“ Todoxin, a da ćemo dobit podeliti, dodao je da HIV-pozitivne osobe nisu za žaljenje već za osudu, budući da su same krive za ono što ih je snašlo. Istog časa, obustavio sam svaki dalji razgovor ,a kamo li saradnju sa prof. Velimirovićem, posle čega je izjavio da mrzi ovaj deo Balkana i ,,prljavi“ Beograd. Pregov ori su, inače, vođeni u Badenu (okolina Beča) i o tome posedujem celokupnu dokumentaci ju. Zbog obimnosti je neću objaviti u ovoj knjizi. Pored nje, postoje i svedoci koji su pris ustvovali ovim sastancima. Na konferenciji o AIDS-u, održanoj u Beogradu 1988, pomenuti profesor je bio vodeća ,,zvezda“. Obratio sam se tada široj javnosti, preko malih ekrana, argumentovanim primed bama i zapažanjima u vezi sa radom konferencije. „Savezni zvaničnik“ za AIDS, jedan od predsedavajučih pomenute konferencije, kritikovao je moj nastup punih 20 minuta, a da pri tom nikada nije čuo ni za Todoxin, niti za mene! Jedan od prvih sastanaka, na kome mi je nuđena saradnja sa uglednim stranim med icinskim ustanovama, imao sam u Londonu sa prof. Gazarom. Ponudio mi je da u San Ste fan i Kromvelovoj bolnici lečim HIV-pozitivne pacijente Todoxin-om, ali uz primenu nje govog ,,velikog“ pronalaska - ,,talidomida“. Reč je o ,,leku“ osmišljenom da pomogne trud nicama u vezi mučnine koji je, međutim, izuzetno štetno uticao na razvoj ploda i doveo do rađanja velikog broja dece sa teškim telesnim oštećenjima. U najvećem broju slučajeva bez ruku i nogu. Iz razumljivih razloga, odbio sam ponuđenu saradnju sa prof. Gazarom. Pre nekoliko godina, međutim, počeo je da sarađuje sa našom Infektivnom klinikom! Dobio je, podrazumeva se, veliki publicitet. Posebno domaće zvanično-medicinske javnos ti čijem je establišmentu imponovalo da svetski poznati stručnjak, sa sve svojim čuvenim
preparatom, eto, hoće da sarađuje sa našom medicinskom ustanovom. Ako je verovati vesti koja je doprla do mene, prof. Gazar uz pomoć ,,talidomida“ odnedavno leči kancer u sused noj Hrvatskoj. Na zdravlje. Možeš li, Gospode, oprostiti onima koji znaju šta čine? Pre odlaska u Vašington i potpisivanja ugovora u vezi kancera i AIDS-a sa Nacionalnim institutom za kancer, pokušao sam da ostvarim saradnju sa našim zdravstvenim ustanova ma. Sa domaćim HIV-ekspertima sastajao sam se u dva navrata 1990. i 1991. godine. Na prvom sastanku sa čelnicima beogradske Infektivne klinike, postigao sam dogovor o ustu panju dela pacijenata koji će svojevoljno biti tretirani Todoxin-om 42 dana, uz uslov da se nakon toga javnosti prezentuju rezultati pre i posle primene Todoxin-ove terapije. Uverivši se, međutim, da se zdravstveno stanje dodeljenih pacijenata značajno popravlja, a ni kod jednog ne pogoršava, rok za objavljivanje dobijenih rezultata je nenadano prolongiran na četiri meseca! Valjda u iščekivanju da se, ipak, dogodi nešto što bi ukazalo na neuspeh mog pristupa. A kada je svako dalje odugovlačenje postalo neumes no i nelogično, sačinjena je desetočlana komisija za vrednovanje rezultata Todoxin-ovog pristupa sa kojom je trebalo da se sretnem u Skupštini grada Beograda, i to pred pred stavnicima „sedme sile“. Među deset članova komisije, sastavljene od navodno najvećih domaćih eksperata za AIDS, bila su i tri - neuropsihijatra!? Čudna veza, još čudniji eksper ti. O njihovoj kompetenciji u ovoj oblasti, nije pristojno trošiti reči. Ovom svojevrsnom naučnom duelu (to je bar trebalo da bude), pored novinara, prisustvovali su i predstavnici VMA i Infektivne klinike. Ne slučajno. Njihov „domaći zadatak“ je bio karikiranje rezulta ta mojih pacijenata poslatih na testiranje u pomenute ustanove. Pozorište je postavljeno, predstava je mogla da počne. Scena: Gradska skupština; glavne role: predsednik ,,komisije“ i moja malenkost; statisti: ostali članovi komisije; tehničko osoblje: predstavnici VMA i Infektivne klinike (,,štelovanje“ rezultata); publika: predstavnici „sedme sile“ koji će izvući svoje zaključke i preneti „narodnoj masi“. Tadašnji direktor Infektivne klinike (istovremeno i profesor beogradskog Medicin skog fakulteta) teatralno je prikazao rezultate pre početka terapije Todoxin-om kao rezul tate dobijene po završetku terapije. Završni komentar je, otprilike, glasio ovako: terapija Todoxin-om je samo pogoršala zdravlje pacijenata koje je sada u lošijem stanju nego što je bilo pre početka njene primene. Doslovno sam mu istrgao iz ruku papire kojima je mahao pred novinarima, tvrdeći da namerno pogrešno interpretira rezultate. Odbio je to uz objašnjenje da to nije njegov manir i da mu je kolega sa VMA, zadužen za sidu, dao rezultate upravo tim redosledom. Bio sam nepokolebljiv: prikazani rezultati su - lažni! Reč je o prljavom pokušaju da se i on i javnost obmanu time što će rezultati pre početka ter apije biti prikazani kao da su dobijeni nakon završetka terapije. Da bih potkrepio svoje tvrdnje, otkrio sam strogo čuvanu tajnu: nakon obavljenih testiranja na VMA i Infektivnoj klinici, pacijente sam istog dana (što se moglo utvrditi na osnovu datuma) slao vozom da obave uporedne analize u Kragujevac, Užice i Sarajevo. I, upravo zahvaljujući njima, pre vara je otkrivena! Kako bih izbegao planiranu odmazdu (oduzimanje pasoša) zbog drskog suprotstaljanja zvaničnim medicinskim autoritetima i postignutih uspeha tamo gde je Infektivna klinika doživela neuspeh, morao sam što pre da odem iz zemlje i potvrdu uspešnosti svog pristupa potražim u inostranstvu. Nakon sukoba sa ovdašnjim medicinskim establišmentom, Todoxin vrši prodor u vodeće svetske zdravstvene ustanove gde dokazuje vlastitu delotvornost. Priznanja za efikas nost, Todoxinov pristup dobija od vodećih planetarnih institucija: u Stokholmu (Karolinska
institut), Torontu (Bekmen laboratorija), Rimu (Infektivna klinika, sarađivao sa prof. Zoriči jem), od Nacionalnog instituta za kancer SAD (sa kojim sam potpisao dva ugovora - za lečen je AIDS-a i kancera), Kraljevske bolnice u Londonu, Instituta „Robert Koh“ u Berlinu... Učestvovao sam i na dve međunarodne konferencije o AIDS-u, danas opšteprihvaćene kao najznačajnije konferencije iz ove oblasti. Na međunarodnoj konferenciji o AIDS-u u Jokohami 1994. godine, koautori prvog postera bili su stručnjaci Nacionalnog instituta Betezda (National Institute of Health Bethes da, Maryland), a drugog grupa sa Instituta ,,Karolinska“ (Stokholm, Švedska). Pored toga, na ovom kongresu sam prikazao intervjue i svedočenja svojih pacijenata. Japanski stručn jaci su bili zaprepašćeni činjenicom da su američki naučnici po prvi put pristali da budu koautori. Međutim, ono što se na Svetskoj konferenciji o AIDS-u u Jokohami dogodilo ,,Beneton“-u (izbacivanje radova iz programa konferencije samo zato što rezultati nisu odgovarali stavovima farmaceutske industrije!?), inače najvećem darodavcu za lečenje dece obolele od HIV/AIDS-a, dogodilo se i Todoxin-u 1996. u - Vankuveru. Svetskoj konferenciji o AIDS-u u Vankuveru prisustvovalo je preko 10.000 učesnika sa više hiljada radova. Gotovo na svim štandovima nalazili su se Todoxin-ovi prospekti. Zaku pljene su sale, plaćene kotizacije, došli su izveštači kanadske televizije i novinari nekoliko uglednih svetskih novina i časopisa, eminentni stručnjaci Instituta ,,Paster“ iz Pariza i Insti tuta „Robert Koh“ iz Berlina, u čijem je izveštaju sa ove konferencije čak jedna šestina pros tora posvećena Todoxin-ovom programu kao jedinoj terapiji koja obećava! (Ovo, inače, nije jedina ustanova visokog ugleda koja je izrekla ovako laskave ocene o Todoxin-u. Ima ih još mnogo.) Prezentaciju Todoxin-a, u trajanju od 80 minuta, radio je Klajv Lavdej (Clive Loveday), redovni profesor virusologije i imunologije na Medicinskom fakultetu u Londonu i direk tor referentne laboratorije Kraljevske slobodne bolnice (Royal Free Hospital) koju je opremila i finansirala Evropska unija, inače ovlašćenoj da sertifikuje (odobrava) proizvodnju i puštanje u promet lekova u Evropi. Jedinstvena ocena većine učesnika Konferencije svodi se na to da „jedino Todoxin ter apija obećava u daljoj borbi protiv HIV-a“. Ali ne i svih. Jer, uprkos svim pohvalama i priz nanjima, rad o Todoxin-u nije objavljen u okviru radova predstavljenih na konferenciji. Srećom, obelodanjen je uoči njenog početka u stručnom časopisu ,,raum&zeit“. [Jovanović, T., Tedder, R. S., Loveday, C., Kaye, S., Nasartnam, S.: „Produžena virusološka i klinička delotvornost ‘TODoXIN’-a u lečenju HIV-1 infekcije“ („The prolonged virological and clinical efficacy of Todoxin in the treatment of HIV-1 infection“), ,,raum&zeit“, Nr. 82, 1996, 81 - 93]. Iako je o Todoxin-ovom učešću na pomenutoj konferenciji snimljen i film, svi podaci sa zvanične prezentacije prof. Klajva Lavdeja izbrisani su sa Internet-sajta ovog naučnog skupa. Nije teško zaključiti koji su bili motivi za to i, naravno, u čijem interesu. .. .Smrt je dobila najvećeg protivnika. Ime mu je: dolar. Zelena boja dolara suprotstavi la se simbolu smrti i kostur kosca, koji će svakoga pokositi, postaje isto što i blistava neon ska reklama na ulazu u noćne lokale sa striptizom... („Američki način umiranja“) Radix enim omnium malorum est cupiditas.*
*) Jer je koren svih zala pohlepa.
Nakon više od 20 godina diskusija o AIDS-u, jedino se, na osnovu stava HlV-ekspera ta širom Planete, može ustvrditi ,,da nešto narušava imunološki sistem“. Još uvek se pouz dano ne zna šta je to, ali se najprihvatljivijom čini postavka o ,,pogoršavanju“ Hl-virusa jed nom ili uz pomoć više komponenti. Poznato je, naime, da su virusi samo parčići genetske informacije upakovani u omotač od belančevina. Hl-virus, međutim, nije jedini uzročnik imune deficijencije. Istovetni učinak se može postići delovanjem samo jednog iz dugačkog niza raznorodnih infektivnih agenasa: humani herpes zoster (naročito tip 6 i 8) i herpes simpleks virusi sa varijantama, mačja leukemija, bovine (goveđi) virusi, visna (ovčiji) virusi, virus konjske anemije, majmunski virusi (fomi, SV 40, majmunski herpes zoster i simpleks virusi), virusi hepatitisa, mikobakterium lepre, bakterija klasične kuge (pastorela pestis), gijardija lamblija, mikoplazme, bakteriofagne i fagne čestice, prioni. Većina tzv. pratećih (oportunističkih) infekcija nije prirodan tok bolesti izazvane HIVom. One su, naprotiv, namerno izazvane dodatnom infekcijom i pogoršavaju manifestacije bolesti u pojedinim segmentima organizma tokom prirodne infekcije: citomegalovirusna infekcija, kandidijaza, mikobakterium avium kompleks, infekcija Epštajn Bar virusom, Berkitov limfom, histoplazmoza, aspergiloza, pneumocistis karini pneumonia, Kapoši sarkom, kriptosporidijaza, izosporijaza. Sve teorije o „priličnoj starosti“ side, još pedesetih godina minulog veka pa i pre, padaju u vodu. Budući da je reč o ,,starim“ bolestima prisutnim od davnina (mislim na pomenute prateće bolesti), podrazumeva se da su oboleli imali simptome imune defici jencije. Ipak, u ovom slučaju nikako ne može biti reč o AIDS-u. Poznato je da su mnogo pre pojave HlV-a i side komponovani i usavršavani različiti biološki agensi. Još su amer ički Indijanci, recimo, bili desetkovani namernim širenjem velikih boginja (ponajviše preko raznobojnih tkanina ,,obogaćenih“ boginjama) dobijenih od „prijateljski“ naklon jenih belaca. (Čuvaj se Danajaca i kad darove nose!) Eksperimenti su vršeni i pre Prvog i Drugog svetskog rata. Bilo je dovoljno komponovati običan virus gripa sa virusima kon jske anemije, goveđim, ovčijim i sličnim virusima, za dobijanje savršeno efikasnog oruž ja za uništenje „žive sile“. A šta ako virus side nije - virus!? Možda je nešto sasvim drugo, pogodno za ubacivan je u drogu ili brašno za hleb. Pošto se brašno ne konzumira presno, to ,,nešto“ bi trebalo da bude i termostabilno odnosno termorezistentno poput, recimo, aflatoksina gljivice Aspergillus. Moguće je da izvesni elementi u tragovima u subtankim slojevima silicijuma utiču na lančanu reakciju umnožavanja virusa. Ko zna. Postoji još jedna mogućnost. Možda Hl-virus u tolikoj meri liči na ,,obične“, sveprisutne viruse, da se jednostavno ne može identifikovati. Prepoznaje se isključivo po pozitivnom nalazu antitela. Da li su ta antitela stvorena baš protiv HlV-a, s obzirom na činjenicu da čak 64 bolesti indukuje sintezu istih antitela? Koliko je od pomenutih 64 bolesti identifikovano kao AIDS (sida) i koliko je ljudi „otposlato na nebo“ dijagnozom: HIV-poz itivan? Jer, odmah iza nje dolazi „zaražen si i umireš“, a potom i „nebeska kompozicija“ toksičnih lekova koja direktno vozi u raj. Na pomenut način je, dakle, moguće 64 bolesti deklarisati kao infekciju HlV-om. Kad laboratorija već konstatuje da je neko HlV-pozitivan, veoma je lako otkriti i gde je do infek cije došlo. To je najmanji (ako je uopšte) problem. Svako je nešto radio i na taj način se (moguće) inficirao. Posekao se, dobio transfuziju, popravljao zube, prošao pored ne znam
koga u ne znam kakvim okolnostima, sa nekim popio piće ili nešto više od toga. Mogućnos ti gotovo bezbroj. Problema, rekoh, nema. Dva virusa u ,,kućnom“ ogrtaču ćelije domaćina. Maskirana uniformom. Lepo ušuškani, sklonjeni, zaštićeni. Slika gripa na koricama knjige ,,SIDA“ Lika Montanjea. Poput dva suncokreta. U njih uperena dva cveta maslačka. Slučajno? ,,Slučajno“? Namer no? Virus i moj pronalazak. Virus-ubica i ubica virusa! Tokom dugogodišnjeg rada na lečenju sindroma stečene imunodeficijencije (AIDS), imao sam priliku da se upoznam sa velikim brojem primera neodgovornog postupanja prema HrV-pozitivnim osobama. Pomenuo sam postavljanje dijagnoze, odnosno izricanje „smrtne presude“, iako je opšte poznato da su današnji testovi na HIV - nevalidni. Virusolozi nemaju gotovo nikakav virusološki argument da HIV izaziva AIDS, već potvrdu vlastitih hipoteza traže od ordinirajućih lekara. Ovi, pak, daju pozitivan povratni izveštaj tvrdeći u njemu da je AIDS virusno oboljenje koje se može lečiti i antivirusnom terapijom. Večiti Duško Radović bi rekao: Kada se udruže jaka bolest i loš lekar, nema organizma koji im može odoleti! HlV-pozitivni pacijenti prolaze kroz sasvim drugačiju terapiju, bar tako tvrde lekari, nego HlV-negativni. Od herpes zoster-a do šloga, u slučaju HlV-pozitivnih pacijenata, pri menjuje se doživotna antivirusna terapija ili se, shodno propisanim pravilima, leče bez pos tojanja bilo kakvog kliničkog oboljenja, a na osnovu markera surogata kao što su CD4 ćeli je i merenje virusnog oboljenja uz pomoć PCR postupka koji je pronašao Keri Malis. Sam pronalazač o svom izumu kaže: „Besmisleno je da se proširuje nešto što se može otkriti samo PCR-om i što je, iz tog razloga, blizu nule. To i dalje ostaje blizu nule.“ Elemente užasa nosi i činjenica da se na testiranjima veoma često ,,otkrivaju“ inficirani koji nemaju ama baš nikakve veze niti sa Hl-virusom niti sa sidom. To je, međutim, njihov tek prvi korak u hodu po mukama. Snaći će ih sudbina onih čija je HlV-pozitivna dijagnoza ispravna. Za početak jak stres, budući da su ubeđeni u ispravnost dijagnoze, potom razmiš ljanje o „odbrojanim danima“ iza koga, usled poptpunog kraha neuroimunoendokrinog sistema, velika većina njih nestaje u izmaglici tužne budućnosti do konačnog kraja. Želeći da učini korak dalje u pogledu validnosti testova, Todoxin-ova naučna grupa je pokušala da uveze testove koji primenjuju sistem NASBA (eng. Nucleic Acid Sequence Based Amplification), ali svaki put je uoči realizacije dolazilo do ,,nepredviđenih“ komp likacija! Proizvođač nas je upućivao na strpljenje u pogledu stizanja pošiljke sa testovima i objašnjavao da bi trebalo da sačekamo njihov potvrdan odgovor?! Iz ovoga je zaista bilo teško dokučiti razloge otezanja proizvođača da pošalje naručene testove. Neke indicije ukazuju i na to da virus postoji. Veliko je, međutim, pitanje - kako izgle da. Moja postavka je da se virus HlV-a krije u virusu gripa komponovanog sa humanim herpes zoster virusom 6, uz dodatak prisutne fagne čestice bakterije i mikobakterijuma lepre. Upravo zato i ne može da se identifikuje jer spolja izgleda bezazleno, a unutra bi se eventualno otkrile manje razlike. Iz činjenice da mnoge bolesti započinju sa gripom, prosto se nameće pitanje: da li grip redovno donosi samo pad imunološke odbrane zahvaljujući čemu dolazi do razvijanja latentne bolesti ili u sebi nosi još jednu, dobro prikrivenu, bolest? Moguće su obe opcije. Ne pitam se da li je tako ili ovako, već kažem - ili tako ili ovako. (Nemanodije, praklice!?) Hipotezu o (realno) mogućoj vakcini protiv side postavio sam pre svih koje danas egzi stiraju, prvenstveno zato što se nisam bavio traženjem vakcine specifične za delove spolja šnjeg omotača virusa (p41, gp!20, p24/25) budući da navedeni proteini i ne pripadaju spo
ljašnjem već unutrašnjem omotaču, a pl7/18 spoljašnjem. Uostalom, šta će virusu dva omotača, ili, bolje - odakle mu (uz to krivo ,,nasađena“!) dva omotača i, uz njih, dve odvo jene spirale čije rastojanje i odnos nisu kao kod DNK? Odnos spirala je začuđujuće razno lik i nesimetričan, rekao bih bez ikakve logike, ali, možda se upravo u tome i krije suština tajne virusa HlV-a. Nakon 20 godina rada, neretko i po 24 sata dnevno, sa HlV-pozitivnim bolesnicima, mogu reći da ima dokaza za postojanje ali, isto tako, i nepostojanje Hl-virusa. Najintere santnije je, međutim, to što je Todoxin u oba slučaja - veoma efikasan! Bezbednost i tolerancija doza Todoxin-a koje se koriste u udarnoj terapiji i terapiji održavanja, ispitane su u mnogim studijama. U Velikoj Britaniji je, na primer, urađena studija na dobrovoljcima po tamošnjim važećim propisima za vođenje kliničkih studija [UK regulations for Clinical Trials Exemption Certificate (CTX)]. Todoxin-ova monoterapija je u mnogim međunarodnim studijama pokazala visoku efikasnost kod obnavljanja funkcija imunološkog sistema, smanjenja sposobnosti za rep likaciju HlV-a, opšteg poboljšanja kliničke slike i kvaliteta života. Todoxin je visokokvalitetan preparat izrađen na bazi bilja, strogo bez sintetičkih aditiva i konzervansa. Sadrži nosače jona i osnovne vitamine i minerale u rastvoru. Svojstvo odbija nja Hl-virusa od zdravih ćelija postignuto je uz pomoć fiziološki tolerantnih molekula koji se vezuju za viruse. Imunološku funkciju obnavlja uravnotežavanjem koncentracija pro-oksida tivnih i anti-oksidativnih molekula, u citoplazmi funkcionalno kompromitovanih imunskih ćelija, kao i obnavljanjem Krepsovog ciklusa i mehanizama oksidativne fosforilizacije. Da zvaničnomedicinski krugovi ne veruju u Todoxin-ove preparate, kazuje logika, ne bi u tolikoj meri strepeli od njihove primene i - ćutali! A Todoxin je, sam po sebi, bezazlen preparat. Osim u slučaju bolesti. U tom slučaju je sve, samo ne bezazlen. Nikome ne može da naudi, ničim da naškodi. Nešto, međutim, radi izuzetno drsko - podiže imunitet i odbranu organizma na nivo lakog i efikasnog savladavanja svih virusa. Na taj način oslobađa prostor organizmu da se izbori za sopstveno zdravlje, pogotovo ukoliko je reč o ,,lažnoj“ sidi ili ako ove uopšte nije ni bilo. Uspeh je tada nesumnjivo izvestan. Proizvodnju preparata, isključivo za potrebe HIV/AIDS-pacijenata, organizovao sam u Gracu (Austrija), Los Anđelesu (SAD), Kejptaunu - Durbanu (Južnoafrička Republika). S obzirom na vreme u kome živimo, ostavio sam mogućnost, ukoliko otkrijem eventualnu zloupotrebu preparata u cilju dobijanja većeg profita, da u svakom trenutku oduzmem pravo za njegovu proizvodnju. Borba protiv side se, dakle, može shvatiti kao borba za zdravlje čovečanstva. Kada to kažem, ne mislim samo na borbu protiv konkretne bolesti, već protiv čitavog savremenog inženjeringa smrti. U razloge njegovog postojanja i delovanja neću na ovom mestu da ulaz im, ali je ono svakako nesumnjivo kao i postojanje njegove praroditeljke ideje o neophod nosti ,,regulisanja“ veličine ljudske populacije u smislu gotovo potpunog eliminisanja određenih, formalnih ili neformalnih, grupa ljudi i regulisanja brojnosti pripadnika određenih rasa i populacija. Borba o kojoj govorim je gotovo na samom početku i, naravno, neravnopravna i teška sa krajnje neizvesnim ishodom. Konačno i trajno rešenje je nemoguće ponuditi. Svakodnevno se komponuju nove varijante virusa kako bi se borba protiv svega toga dodatno iskomplikovala i prevela u dugotrajan iscrpljujući pozicioni rat bez mogućnosti naglih preokreta na ,,bojištu“. Da nije tako, virus bi sam po sebi izumro budući da je reč o hibridnoj, veštačkoj tvorevini nedugog veka.
Prethodno navodi na zaključak da bi sida nestala „sama po sebi“ samo desetak godi na po prestanku proizvodnje novih hibrida. Naime, sa svakim umrlim bolesnikom odlazi i delić AIDS-a koji više ne može da se širi. Onog trenutka kad se zaustavi proizvodnja novih sojeva HlV-a, neće biti ni novog potomstva. Postojeći sojevi će se dekomponovati na sas tavne delove, mnogo manje infektivne i pogubne. Poput hibridnih žitarica. Svega dve do tri godine mogu da se reprodukuju ,,prirodno“, bez deformacija. Nakon toga je neophodno da im čovek pripomogne. Priroda se, očito, i sama (koliko može) buni i bori protiv hibrida neprirode. Kad več govorim o biogenetskom inženjeringu, ne mogu a da glasno ne postavim pitanje: zašto pored klasične tuberkuloze danas istovremeno egzistiraju i mikobakterijum tuberkulozis, prenosi se kapljično (kijanjem i kašljanjem), i mikobakterijum avium kom pleks koji se ne prenosi na okolinu? Pomenute dve varijante imaju dosta zajedničkog. U vezi su sa HlV-om i protiv njih se ne može napraviti vakcina jer bi je trebalo praviti za dve komponovane infekcije koje obično ,,idu“ zajedno. Ova kombinacija sa neizlečivom ili specifičnom tuberkulozom je jedna varijanta Hl-virusa. Izgrađen, oplemenjen, obogaćen hibrid, ugrađen je u ,,supervojnika“ izmaklog kontroli koji kosi sve pred sobom. U celoj priči možda ponajviše iritira i deprimira to što je čovek gotovo potpuno nemoćan da na odgovarajuć način uzvrati udarac u pomenutoj borbi. Zrnce optimizma i podsticaja krije mogućnost učenja kako da se zaštiti. U slučaju pomora miševa većih razmera, recimo, svaki od njih instiktivno i samoinicijativno traži način kako da se nađe među preživelima. Čovek, srećom, ima i razum... Osnovni zadatak koji sam sebi postavio, i cilj kao njegovo ishodište, jeste pružanje podjednake mogućnosti učenja svima kako se zaštititi i sa potomstvom naći među prežive lima. I sve moje prethodne knjige imale su isti cilj. lako je i ova u nizu istorodnih, svaka naredna nudi više - i leka i znanja. S jedne strane, rezultat je rasta i širenja proizvodnih kapaciteta preduzeća ,,Toreksin“ koje proizvodi Todoxinove preparate. (Ilustracije radi, u okviru svojih proizvodnih pogona ima najveći liofilizatorski centar na Balkanu sa, čak, šest liofilizatora.) S druge, knjiga pred Vama, poštovani, jeste i svojevrsna suma u međuvre menu stečenih znanja i prikupljenih dokaza kojim Todoxin-ova naučna grupa raspolaže kao potvrdom delotvornosti Todoxin-ovih preparata. Knjiga je komponovana po već ustaljenom principu. Naime, saznanja kojima raspo lažem su skoncentrisana na jedno mesto, što možda nije po pravilima pisanja ovakve liter ature, ali se pokazalo veoma praktičnim i, posebno, upotrebljivim. Zbog toga se, recimo, pored saveta u vezi sa određenim terapijama, životnim navikama, ishranom, našlo mesta i za objašnjenje načina kojim sam došao do preparata i svega što je njegov nastanak pratilo, ali za i istraživanja, eksperimente, podatke koji se odnose na svetska iskustva, rasprostran jenost i puteve širenja side, kao i ispovesti i svedočanstva samih pacijenata. Ne mogu, a da na kraju ovog kazivanja ne pomenem najnovije rezultate Todoxin-ovog pristupa koji danas dobijaju apsolutnu potvrdu kroz rezultate PCR-analiza sedam pacijena ta sa naših prostora. Status ,,HIV-pozitivan“ kod njih traje između 12 i 20 godina. Ipak, pod Todoxin-ovom terapijom nesmetano obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti. Neki. imaju i zđrave supružnike i zdravo potomstvo. Februara 2006. godine, samoinicijativno su se obratili poznatom hematologu dr Radojičiću na testiranje. Kod pet pacijenata je broj infek tivnih i neinfektivnih kopija iznosio ,,nula“, a kod preostalo dvoje bio ispod granice detek cije (donja granica detekcije iznosi 20.000) - 5.000 i 7.000 kopija!!! Iako su sa ovim rezulta
tima upoznati i najogorčeniji protivnici Todoxin-a iz redova predstavnika zvanične medi cine, do danas se niko nije oglasio u javnosti. Verovatno računajući s tim da ono o čemu se javno ne govori i - ne postoji! Istina, problem su jedino svedoci. Pišući knjigu ,,Životi“ 1550 godine, italijanski slikar, zlatar i arhitekta Đorđo Vazari, zabeležio je i anegdotu o čuvenom italijnskom slikaru Đotu. Naime, kada je papa Benedikt IX iz Treviza nameravao da oslika srkvu San Pjetro, poslao je u Toskanu svog emisara da pronađe pogodnu ličnost za to i obavezno poseti Đota čija je slikarska zvez da u to vreme bila u usponu. Savremenim jezikom rečeno, da prikupi ponude tako što će svaki slikar nacrtati po nešto a papa prema tim crtežima odrediti majstora kome će poveriti tako delikatan posao. U knjizi „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ to je ovako opisano: „...Dvorjanin pođe na put da vidi Đota i sazna koji su još drugi majstori u Firenci savršeni u slikarstvu i mozaiku, te prolazeći kroz Sijenu, stupi u razgovor sa mnogim umet nicima koji mu dadoše svoje crteže. Došavši u Firencu, jedno jutro pođe u rađionicu Đota, koga je upravo zatekao u radu, i izloži mu namere i način na koji papa želi da se koristi njegovim delom, i najzad zatraži od njega mali crtež da bi ga poslao njegovoj svetosti. Đoto, koji je bio vrlo Ijubazan, uze jedan list hartije i, naslonivši lakat na bok, da bi mu ovaj poslužio kao šestar, povuče kičicom obojenom crvenim jedan krug toliko pravilan da je to bilo pravo čudo. Uradivši to, Đoto potsmešljivo reče dvorjaninu: - Evo vam crteža! - Zar neću dobiti drugi crtež sem ovoga? - upita ovaj smatrajući da je izigran. - Dosta, čak i suviše je i ovaj - odgovori Đoto - pošaljite ga zajedno sa ostalima i videćete da li će ga prepoznati... Zastupnik, videvši da ne može dobiti drugi crtež, ode dosta nezadovoljan sumnjajući da je izigran. Ipak, šaljući papi ostale crteže i imena onih koji su ih izradili, pošalje i Đotov, ispričavši kako je ovaj izradio krug ne mičući rukom i bez šestara. Na osnovu toga su papa i mnogi dvorjani koji su poznavali umetnost ocenili koliko je Đoto prevazišao sve druge slikare tog vremena. Pošto se ova stvar kasnije pročula, nastala je posloviea koja se još upotrebljava: Okrugliji si nego Đotovo ,,0“, a odnosi se na debele i tupoglave ijude. Za ovu poslovicu se može reći da je lepa ne samo po slučaju kako je nastala, nego mnogo više po svome značenju koje se sastoji u dvosmislenosti, pošto se ,,okrugao“ u Toskani sem za pravilan krug upotrebljava i za duševnu tromost i nezgrapnost...“ Eto, tako je 1550. pisao Đorđo Vazari. Ali, čemu ova anegdota u priči o Todoxin-u? Ne slučajno. I Todoxin je zaokružen, potpun, biljni preparat. Razlika je jedino u tome što ,,pape“ savremene tzv. zvanične medicine, dakle gotovo pola milenijuma kasnije, izbegava ju to da primete. Koliko dugo, vreme će pokazati...
Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misisaga - Ontario, Kanada Analize nekih Todoxin-ovih preparata izvršene u Bekmen (Beckman) laboratoriji u Torontu 1.0 Fizička pravila Uzorak #1 OFT-1935/TK polu-čvrsto 1.181 prijatan/voćni 4.0
Uzorak #2 OFT-1962/DJ tečno 1.102 prijatan/voćni 4.5
Stanje uzorka Specifična težina Miris pH vrednost (kao uobičajen) 2.0 Glavni sastav 64.60 69.10 Sadržaj slobodne vode (%) 35.40 30.90 Ukupna suva supstanca (°/o) 3.21 2.93 Ukupan sadržaj pepela (%) 3.0 Analiza suvih sastavnih organskih jedinjenja 87.50 Ugljeni hidrati (%) 85.75 Lipidi (masti) (%) 0.96 1.08 1.94 Proteini (%) 1.73 9.81 Karbonske (ugljene) kiseline (%) 11.23 4.0 Analiza elemenata (hemijskih) 58.37 Ugljenik (C) 59.26 7.09 Vodonik (H) 7.23 33.12 31.89 Kiseonik (0) 1.09 Azot(N) 1.22 0.02 Sumpor (S) 0.03 0.31 0.37 Fosfor (P) 5.0 Analiza glavnih ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi 15.35 Glukoza (%) 17.70 7.23 6.12 Fruktoza (%) 0.04 0.22 Manoza (%) 0.94 1.16 Pentoze (%) 6.0 Anahza glavnih karbonskih kiselina rastvorljivih u vodi 4.74 Limunska kiselina (C6H807) 5.83 0.72 Sukcinska kiselina (C4H604) 1.03 0.12 Malonilna kiselina (C3H404) 0.38 7.0 Analiza vitamina rastvorljivih u vodi (ppm): 19 24 Tiamin (Bl) 16 27 Riboflavin (B2) 57 31 Pantotenska kiselina 23 19 Nikotinska kiselina 16 28 Nikotinamid 15 52 Piridoksin
Uzorak #3 OFT-1959/CK polu-čvrsto 1.190 prijatan/voćni 3.5 64.60 35.42 3.84 84.20 1.13 2.11 12.56 59.03 7.30 32.06 1.20 0.03 0.38 16.93 5.30 0.40 0.98 5.92 1.17 0.67 37 31 43 49 37 23
Cianokobalamid (B2) 0.24 Folna kiselina 0.50 Biotin 76 Askorbinska kiselina (C) 96 Inozitol 112 8.0 Analiza vitamina rastvorljivih u mastima B-karoten 0.090 Vitamin A (alkohol) 0.030 Vitamin A (acetat) 0.011 Vitamin D3 0.080 Tokoferol 0.106
0.18 0.35 39 82 83
0.26 0.62 63 89 193
0.031 0.015 0.008 0.042 0.093
0.061 0.021 0.009 0.037 0.114
9,0 Kvalitativne analize šećemih kiselina i jedinjenja nosilaea azota Sva tri nutritivna uzorka sadrže ostatke sledećih jedinjenja: Glukuronska kiselina Glukonska kiselina Fitolna kiselina Aspartanska kiselina Glutaminska kiselina Glicin (Gly)
Prolin (Pro) Glukozamini Purinski ostaci Pirimidinski ostaci Piperin Fitol
Glucitol Enzimi: Amilaze Fosfataze Katalaze
Svetska zdravstvena organizacija Ženeva, 3. n o vem b a r 1987. g o d in e Dragi dr Jovanoviću, Zahvaljujem o Vam za p is m o o d 27. oktobra 1987. godine. M oram o da Vas, na žalost, obavestim o da nije u politici SZO da se angažuje u istraživačkim p ro je k tim a s pojedincim a. P reporučujem o Vam, m eđ u tim , da svoj predlog uputite n e k o j istraživačkoj ustanovi. Iskren o Vaš, D r D žonatan M an D irektor specijalnog program a za A ID S
P ism o prim . dr sci. Todora Jovanovića o d 21. oktobra 1987. Pasterovom in stitu tu (Pariz).
Pasterov in stitu t Pariz, 9. decem b a r 1987. g o d in e G ospodine, Vaša pošiljka je predata dr Zerijalu ko ji radi u R hone-P oulenc Sante, a bavi se terapeutskim pokušajim a vezanim za in fekciju H lV -om .
Za Montanjea, Dr Fransoa Denio, Odeljenje za virusnu onkologiju
P ism o prim . dr sci. Todora Jovanovića o d 15. decem bra 1987. Pasterovom institutu.
Pasterov institut Pariz, 29. decembar 1988. godine Gospodine, Saglasno Vašem pismu od 23. decembra 1988. godine i kako sam Vam većnajavio u svom pismu od 9. decembra 1987. godine, Vaša dokumentacija je predata dr Zerijalu kome preporučujem da se obratite. Primite, Gospodine, izraz mojih najboljih osećanja. Dr Fransoa Denio Ovde je, naime, reč o tome da se prim. dr sci. Todor Jovanović prvi usudio da napiše pismo prof. Liku Montanjeu, naučniku koji je otkrio HIV, u kome mu je objasnio da neće moći da se proizvede vakcina uprkos tome što je ovaj javno izrekao daje "samo pitanje dana kada će vakcina protiv HlV-a biti napravljena". Nedugo zatim, došloje do naglepromene mišljenja igrupa francuskih naučnika, na čelu sa prof. Montanjeom, objavilaje "senzacionalnu" vest da vakcine - neće biti!
Ugovor o saradnji sa direkto ro m R im sk e in fektivn e k lin ik e prof. F. Zoričijem.
Slobodni univerzitet B risel O deljenje za m o leku la rn u biologiju 5. ju l 1988. g odine Dragi dr Jovanoviću, Prim io sam Vaše p is m o i pročitao o Vašoj m edikaciji i rezultatim a k o je p o čin jete da dobijate s Vašim pacijentim a. B udući da m i nism o u potpunosti uključeni u rad s pacijentima, preporučujem Vam da stupite u vezu sa Svetskom zdravstvenom organizacijom u Ženevi. Oni m ožda m ogu da Vam p o m o g n u Gnansijski i uključe Vaš način lečenja u široku m režu u kojoj bi bio ocenjen i upoređen sa ostalim načinim a lečenja. U n a d i da će to p o m o ć i Vama i Vašim n esrećnim pacijentim a, iskren o Vaš A. B u rn y
K arolinski in stitu t O deljenje za im unologiju, S to kh o lm 16. februar 1989. g o d in e Žao m i j e zb o g kašnjenja s podacim a. Pronašli sm o, m eđ u tim , d a je "OF" p reparat veom a p o te n tan u aktiviranju lju d skih N K ćelija. Ta aktivacija zahteva izvesn u p rein ku b a ciju sa efek to rn im ćelija m a (preko noći), optim alna je p ri finalnom razblaženju u odnosu 1:1000 (ali se jo š m o ž e detektovati i k o d 1:100.000) i nije aditivna na IL-2 efekat. Naim e, "OF" uvećava N K uništavanje u istoj m e ri kao što to čini IL-2. U p relim in a rn im eksp erim en tim a n e vidim o e fe k a tn a p o g o đ en e vezane ćelije, tj. "OF" uvećava efika sn o st onih ćelija k o je već vezuju p o g o đ en e ćelije za tum or. Dalji rad m ogao bi da odredi faktore ko je oslobađaju stim u lisa n e ćelije i, dakle, uvede aktivaciju u p risustvu različitih antitela, anti-IFN, anti-IL-2 itd. M eđutim , s obzirom na sadašnje stanje stvari, s našim ograničenim p o zn a va n jem stru ktu re "OF"-a n e planiram o takve eksp erim en te. U koliko Vi im a te n e k e dalje planove, m i sm o zainteresovani da o n jim a razgovaramo. M ikael Jondal, p ro feso r
N acionalni in stitu t za rak, M erilen d 21. ju n 1989. go d in e D ragi dr Jovanoviću, Vaša p rep iska sa UD CDC i N acionalnim in stitu to m za alergiju i in fektivn a oboljenja, upućena je našem O dseku bu d u ći da sm o m i, u okviru N acionalnog instituta za rak, za d u že n i za akviziciju je d injenja n a m en jen ih testiranju za a n titu m o rn e A ID S-antivirusne zaštite. R adi inform isanja, N IR trenutno radi na obuhvatnom ispitivanju s ciljem identifikovanja je d in je n ja koja im aju potencijalno A ID S-antivirusno dejstvo. To in vitro ispitivanje, k o je uklju ču je infekciju T ćelija sa živim HIV, zahteva je d in o veom a m a le uzorke: 50 m g je dovoljno za p o tp u n i test. Izvođenje ispitivanja ništa n e ko šta darodavca. Ipak, ograničeni sm o na testiranje ka rakterističnih h e m ijskih jedinjenja iz sin tetičkih ili priro d n ih izvora. Z b o g toga n e m o že m o da p rih va tim o ekstra kte sirove frakcije, m ik stu re ili kom binacije. U koliko im a te na m e ru da testirate Vaš materijal, pošaljite m i h e m ijs k u stru k tu ru tako da je m o ž e m o proveriti, s obzirom na n ašu bazu podataka, k a k o b ism o izb eg li dupliranje. A k o naglasite da struktura m ora da b u d e držana u tajnosti, toga ćem o se p o šte n o pridržavati. Iskreno, D anijel Lednicer, Ph. D. O dsek za h e m iju i sin te zu leko va N acionalni in stitu t za ra k
P ism o k o jim je d rJ o v a n o vićo b a vešten da m u je odobren za h te v za otvaranje ordinacije u Voterge jtu (Watergate) u centru Vašingtona, elitnom kraju u k o m e žive najm oćniji lju d i SAD. N aim e, n a ko n provere četiri iz u ze tn o rigorozne kom isije, dr Jovanoviću je dozvoljeno obavljanje m e d ic in sk e p ra kse u Votergejtu.
Intervju prim. dr sci. Todora Jovanovića beogradskom časopisu ,,Galaksija“ (april 1990.) pod (delimično i stranim) naučnim krugovima i sprečio da jedan ,,naučnik“ za dr Jovanovićev
(d elim ičn o i stra n im ) n a u č n im k ru g o v im a i sp rečio da je d a n „ n a u č n ik “ za d r J o va n o vićev pronalazak bude n o m in o va n za N obelovu nagradu!
S h e m a ispitivanja za T odoxin k o ju je , ka o garanciju za p o tp isiv a n je ugovora, svojeručno ispisao dr sci. G ordon M. Kreg, š e f o d seka za p riro d n e p ro izv o d e p r i N a cio n a ln o m in stitu tu za ka n c e r SAD.
Saglasnost za prihvatanje uslova p o d ko jim je Todoxin bio ispitivan na N acionalnom m stitu tu za ka n cer SAD, kao deo program a za ispitivanje h o m eo p a tskih sredstava. D obijeni rezultati su bili izu ze tn o dobri.
Prva i četvrta strana ugovora sa N C I (Nacionalni in stitu t za kancer SAD) za lečenje kancera.
Prva i četvrta strana ugovora sa NCI za lečenje AIDS-a.
Naslov članka objavljenog u časopisu "raum&cajt" (raum&zeit). Reč je o rezultatima studije izvedene na dvadeset pacijenata, tretiranih Todoxin-om. Kao koautori se pojavljuju najveći svetski virusolozi koji su potvrdili da se dejstvo Todoxin-a pokazalo efikasnijim od svih biljnih medikamenata i preparata zvanične medicine, koje su do tada ispitivali.
Poziv prim. dr sci. Todoru Jovanoviću za sastanak sa komisijom Ujedinjenog Kraljevstva (Velike Britanije) za ispitivanje i odobravanje lekova (Medical Research Council - MRC), formirane od strane Evropska zajednice na čelu sa prof. Dženet Darbišajr (Janet Darbyshire). Na sledeće četiri strane su ugovori o tajnosti, tj. potpisi članova Komisije EU za odobravanje leko va sa kojima je prim. dr sci. Todor Jovanović sklopio ugovore o potvrđivanju delotvornosti Todoxinovih preparata. Naime, EU je izabrala komisiju iz Ujedinjenog Kraljevstva (UK) za praćenje, analizu i odobrava nje svih preparata zvanične i prirodne medicine. Do stručnjaka ove komisije mogu da dođu isključi vo svetski priznati preparati i stručnjaci sa najvišim referencama. Prim. dr sci. Todor Jovanović je zahtevao da svaki od članova komisije potpiše ugovor o tajnosti štoje, samo po sebi, dovoljna garan cija njihove uverenosti u delotvornost Todoxin-a. Potpisani članovi komisije su: - Prof. Brekenrič (Brekhenridge), jedan od najpoznatijih farmakologa u svetu, - prof. Džefris (Jeffries), virusolog, - prof. Veler (Weller), stariji član evropske komisije za AIDS, - prof. Darbišajr (Darbyshire), predsednik komisije.
Prepiska sa najvećim svetskim ekspertom za presađivanje koštane srži prof dr. Grantom Prenti som iz engleske Kraljevske bolnice. Pracijenti prof. Prentisa koji nisu pristali na verovatnoću od 50 procenata da zahvat uspe ili nisu bili u stanju da plate traženu cenu, pomoć su zatražili od prim. dr sci. Todora Jovanovića.
Nakon što je postao poznat u svetu, prim. dr sci. Todora Jovanovića je pozvao direktor i profesor virusologije na Kohovom institutu G. Pauli. Zakazao m u je jednočasovni sastanak koji se produžio na dva sata, a potom m u predložio da nastave razgovor uz obećanje da će m u sam skuvati kafu. "Idete na Konferenciju u Vankuver?" upitao je prof. Pauli. Kadje dobio potvrdan odgovor, nastavio je: "Pred lažem Vam da napravite prezentaciju Todoxin-a zatvorenog tipa na koju ćete pozvati isključivo pro fesore i docente najvećih svetskih instituta". Prim. dr sci. Todor Jovanović je prihvatio ideju, zakupio salu i okupio u tom trenutku najveća svetska imena iz oblasti virusologije. Prezentaciju je vodio lon donski profesor Kliv Lavdej (o čemu postoji video-zapis). Izuzetni rezultati su izazvali opšte zaprepašćenje prisutnih. Uprkos tome i ispunjenju svih uslova organizatora, radje iz nepoznatih razloga skinut sa Internet-strane Konferencije. Ipak, to nije spreči lo prof. Paulija da u izveštaju sa Konferencije posveti čakjednu šestinu prostora - Todoxin-u! Radoz nalimaje objasnio da je Todoxin u tom trenutku jedina realna nada za borbu protiv opake bolesti i svojom preporukom i potpisom omogućio prim. drsci. Todoru Jovanoviću pristup najvećim svetskim laboratorijama.
Preporuka i sugestija prof. Paulija, nakon četvoročasovnog sastanka u Berlinu, prim. dr sci. Todoru Jovanoviću kojim ekspertima i laboratorijama da se obrati za nastavak naučnog rada i istraži
Poziv upućen prim. dr sci. Todoru Jovanoviću za sastanak u vezi saradnje na ispitivanju antivirusnog svojstva Todoxin-a na Medicinskom fakultetu u Londonu. Potpisao ga je profesor Ričard S. Teder. Sin glavnokomandujućeg iskrcavanja u Normandiji u vreme Drugog svetskog rata, lord Ričard Teder, profesor imunologije i virusologije na Medicinskom fakultetu u Londonu, prvi je promovisao AZTretrovirpolovinom osamdesetih godina prošlog veka sa prof. Klivom Lavdejom i ujedno ga prvi oborio u poznatoj "Konkord" studiji rađenoj u Francuskoj. Naime, već nakon šest meseci od počet ka studije, pacijenti iz kontrolne (placebo) grupe su iznenada počeli da umiru, što nije bio slučajkod grupe pod terapijom AZT retrovirom. Zbunjeni, Francuzi su zatražili pomoć i saopštili da će studi ja, po svemu sudeći, morati da bude prekinuta Profesor Teder je ustanovio da su istraživači manipulisali. Svaki smrtni slučaj iz "AZTgrupe”je prebacivan na spisak placebo grupe! Na taj način je pala "Konkord" studija. Neslavno je prošla i "Delta "studija, nešto kasnije rađena u Londonu. Nikada nije privedena kraju zbog velikog broj smrt nih slučajeva u grupi koja je primala terapiju AZT retrovira.
Petogodišnja saradnja prim. dr sci. Todora Jovanovića sa INEP-om, nažalost nije urodila očeki vanim plodom, uprkos tome što je drJovanović svojim autoritetom i titulom dao pokriće za rad Insti tuta.
Oktavno ustrojstvo m uzike i igra fotona kao univerzalni život ovom svojevrsnom uvodu pre uvoda, poštovani čitaoče, pokušaću da nagoves tim sadržaj knjige koju si upravo otvorio. Do podataka sam došao tokom više od četrdeset godina naučnog rada. Što bi narod rekao, dugog koliko i jedan ljudski vek. Sve to vreme sam utrošio, nadam se ne uzalud, na sakupljanje delića, segme nata, istine o životu, bez obzira na to da li ih pozitivna nauka svrstava u medicinu, biologi ju, fiziku, hemiju, ili pak filozofiju, teologiju ili umetnost. Cogito, ergo sum!1 Oduvek sam smatrao da samo takav, danas bi rekli interdisciplinarni pristup, donosi spoznaju o mudrosti življenja. Teme koje obrađujem u ovom delu izdvojio sam ponajviše zbog neosporno moguće naučne i kreativne širine delovanja, ali i njihove neprolazne aktuelnosti i brojnih tabua i mistifikacija koje izazivaju u naučnim i nenaučnim krugovima. Spoj večitih zagonetki života duše i tela, kao razrešenje uslova očuvanja zdravlja, želim da podelim sa Tobom i kodiram ih u ključne reči: poreklo bolesti, mehanizam transformacije i komponovanja, stvaranje Hl-virusa u organizmu, oktavna muzika univerzalnog života, ples fotona, božanska čestica. Sa jasnom svešću da samo pominjanje nekih od njih, ili svih zbirno, kod nekoga može da pobudi želju za sklapanjem korica, igram na sve ili ništa. Možda dotični nema istinskih afiniteta prema ovim temama. Zašto da ne. To je ljudski. Ipak, igram na tankoj žici čovekove urođene radoznalosti. Bez razmišljanja. Znam šta nudim i ne sumnjam u izazove interesovanja. Ali, kako sam i sam tek samo čovek, kao autora bi me obradovala svaka primedba, kritika, diskusija u vezi ovde izrečenog, kao znak (da li?) ispravnog usmerenja i trošenja kreativne naučne snage. U
N ajveći je p o re m e ć a j duha vero va ti da su stv a ri on akve k a k v e b ism o ž e le li da budu Luj Paster
Ponekad imam utisak da se udaljavamo od života. Mašta nas vuče na sve strane. Retko u istom pravcu, a poslovično na dijametralno suprotne krajeve. Ali, nije strašno to što nam 1) Mislim, dakle, postojim.
radi mašta. Strašno je što nas „za nos vuku“ činjenice. Mašta spašava. Predviđa i otkriva istinu. Oslanjanje isključivo na činjenice, te konkubine duha vidljivih okom, zavodi i odvodi međ’ hiljade velova. Iz odaja mašte se lako pronalazi izlaz. Jedna slika ustupa mesto drugoj ili se preobražava u novu. I ma koliko jeretički i neinteligentno (makar prema trenutnim mer ilima) delovalo, opredeljenje za verovanje u sopstvenu intuiciju i fleksibilnost koja iz nje isho di, u konačnom razrešenju uvek više nudi od krutog oslanjanja na činjenice i pridržavanja ,,dokazanim“ istinama i iz njih proisteklih znanja. Da nije toga, gde bi Nikola Tesla ,,video“ svoje obrtno magnetno polje? U šta je verovao Galileo Galilej kada je povikao - ipak se okreče! Treba li podsećati da se kao ,,disident“ katoličkog dominikanskog reda oslanjao isključivo na „prirodnu svetlost ljudskog uma“. Dobro, to može i tako da se nazove... Može li, međutim, da pomogne i skidanju vela sa tajne porekla bolesti kada je i u mnogo jednostavnijim, da ne kažem prizemnijim, životnim situacijama nemoćna? U najobičnijem sudskom procesu se na osnovu materijalnih dokaza i svedočenja neko može proglasiti kriv im, a da zapravo uopšte nije kriv! Loš raspored zvezda ili nešto drugo, svejedno je. Samo se ishod računa. A možda je reč o ,,kupovini“ ili ,,iskupljivanju“, kako mu drago, jer svako može da ,,kupi“ i bude ,,kupljen“. Čak do besmislenosti. Čovek priznaje zločin zbog koga će biti pogubljen da bi sopstvenom žrtvom ,,kupio“ život vlastitoj deci. Bez obzira da li ćemo ovo nazvati nesuvislim ili budalastim, na hiljade ovakvih primera već postoji i postojaće. Dux atque imperator vitae mortalium animus est!2 Ili, što bi Duško Radović rekao: „Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.“ Na sudski proces, u kome presuda još uvek nije izrečena, podseća i u vremenu davno zagubljeno poglavlje istorije medicine - sukob naučnih stavova, blaže rečeno akademska rasprava, slavnog Luja Pastera3i njegovog savremenika Antoana Bešama4, profesora bio hemije i dekana medicinskog fakulteta u Lilu. Bešamu se kasnije priključio Ginter Enderlajn, a Pasterovoj strani (nakon žestokih naučnih rasprava povremeno začinjenih čak i ličnom netrpeljivošću) Robert Koh5. O čemu je reč? Uvaženi Bešam i Enderlajn su zastupali tezu da svaka bolest potiče iznutra. Glavni postulat ovog stanovišta podrazumeva prisustvo praćelija (soraba, neman odija) u organizmu domaćina i njihovu sposobnost preobražavanja u različite oblike i, shodno tome, iniciranje i podsticanje patogenih procesa u organizmu pod dejstvom različi tih spoljnih uticaja. Znači, stvaranje određenih uslova pod kojima dobroćudni, vredni i korisni ,,radnici“ najednom ,,polude“, to jest počnu da se menjaju i pretvaraju u sopstvenu suprotnost. U tom njihovom preobražaju leži razlog nastanka mnogih bolesti. Imajući rečeno u vidu, ova teorija je istovremeno realna koliko i fantastična. 2) Duša je vođa i zapovednik ljudskog života. 3) Luj Paster (Louis Pasteur 1822-1895), francuski hemičar i biolog. Ime Luja Pastera poznato je širom sveta pre svega po postupku pasterizacije, nazvane po njegovom imenu. Iako po obrazovanju biohemičar, više se proslavio u medicini. Pronašao je vakcinu protiv besnila i prvi u svetu naparvio vakcinu protiv antraksa. 4) Antoan Bešam (Antonine Bechamp), živeo sredinom XIX veka, začetnik ispitivanja pleomorfizma (odnos dve ili više vrsta ili formi u životnom ciklusu). Oslanjajući se na njegov rad, nemački botaničar i zoolog dr Gin ter Enderlajn (Gunther Enderlein, 1872-1968) radio je mikroskopska istraživanja u tzv. tamnom polju (dark field) pleomorfizma mikroorganizama (prioni, virusi, bakterije, protoaze, gljivice, spore). 5) Robert Koh (Robert Koch, 1843-1910), nemački lekar. Prvi u svetu razvio tehniku izolovanja i ispitivanja bakterija. Njegov sistem je postao osnova savremene bakteriologije. Izolovao je i identifikovao bakteriju koja izaziva antraks (anthrax) i organizam koji izaziva koleru. Godine 1905. dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti medicine za rad na otkrivanju i lečenju tuberkuloze.
Ni njoj suprotstavljena teza nije ništa manje ni realna ni fantastična, ma kako na prvi pogled izgledala. Njen osnovni postulat je tvrdnja da sve bolesti dolaze spolja. U veoma grubom prevodu, bolesti ,,lete“ vazduhom, ,,putuju“ vodom, ,,gamižu“ kroz zemlju, dakle prolaze kroz najrazličitije sredine ili ih koriste kao svojevrsno „prevozno sredstvo“ kako bi stigle na nezakazanu partiju ruskog ruleta - na koga naiđu, njega su napale. S tim što u „šaržeru bolesti“ ima mnogo više od jednog ,,metka“. Pomenuta dva stava su u međusobnom sukobu i definisani tako da isključuju jedan drugi. Ali, bez obzira na to koji je ispravniji (ni jedan se ne može odbaciti kao apsolutno netačan), ljudi se razboljevaju, a teško objašnjive epidemije, čas ovde - čas tamo, nenadano pojavljuju. Bilo je i biće raznoraznih bolesti i njihovih epidemija, a ljudi će oboljevati od kuge, kolere, boginja... Ukoliko se priklonimo prvoj teoriji, nameće se pitanje: ako bolest već ,,čuči“ u čoveku i razvija se pobunom ,,radnika“ preobraženih u zarazu, kako se konkretna bolest širi u određenoj populaciji? Potom i - kako dolazi do epidemija? (Delimično objašnjenje postoji u knjizi „Nada za Srbiju“, od 333. strane: ćelijske čestice-higijeničari se unutar ćelije vezu ju za nepotrebne ćelijske molekule, veoma često patogene, i izbacuju ih iz organizma zno jem, disanjem, preko urogenitalnog i digestivnog trakta.) U slučaju opredeljenja za drugu teoriju, postavlja se pitanje - zbog čega u vreme epi demije neki ljudi oboljevaju, a neki ne? Čak i oni za koje se ne bi moglo reći, bar ne po nekim opšteprihvaćenim merilima, da „pucaju od zdravlja“. Slabunjav i večito bolešljiv čovek se na volšeban način provlači kroz užasavajuću epidemiju, recimo velikih boginja ili kolere, dok oko njega kao pokošeni padaju oni koji su koliko juče predstavljali oličenje zdravlja. Kako je to moguće? Iz rečenog se jasno nameće neophodnost pronalaženja nove teoretske, potom i pri menljive praktične postavke, u cilju potpunijeg objašnjenja uzroka i nastanka bolesti. Sve lepe teorije nastale još u antičkim vremenima prema kojima se miševi rađaju iz žita, a moljci legu iz brašna i sl, možda i nisu u tolikoj meri smešne koliko nam danas izgledaju. Činjenica je da se miševi pojavljuju i legu tamo gde ima puno žita, a moljci gde ima dovoljno brašna. Ako nema žita i brašna, neće biti ni miševa i moljaca. U ovoj teoriji, dakle, ipak postoji nešto što bi moglo dalje da se razvija. Nova, treća teorija, mogla bi da se razvije (i) na tim zrncima istine. Zašto se, na primer, isti pupoljci (zače ci) u jednom organizmu pretvaraju u kancer, u drugom u influencu, a u trećem u nešto sasvim ,,deseto“? Recimo, u TBC. Treba primetiti i to da je uvek i obavezno reč o bolesti, patološkom narušavanju ravnoteže u organizmu, a nikada o pospešivanju zdravlja. Zašto, recimo, nije zabaležen ni jedan poremećaj koji bi opštem zdravlju dao nov kvalitet? Recimo životni vek čoveka od biblijskih 800-900 godina? Zdravlje je strogo i zauvek definisana „jedinica mere“ i svaki pomak u bilo kom smeru obavezno vodi u patologiju? Odgovor na ovo pitanje se nesumn jivo nalazi u dalekoj budućnosti i nemam nameru da ga ovde elaboriram, tim pre što ga je neuporedivo teže dokučiti od odgovora na večitu dilemu o kokoški i jajetu. Šta više, u ovom slučaju se ne zna da li uopšte postoje „kokoška i jaje“!? U formuli zdravlja je jedina kon stantna - dilema! U svakom slučaju, ne možemo odbaciti činjenicu da oboleli u nekim slučajevima širi tj. prenosi zaraznu bolest na druge ljude. Time je oborena prva teorija? Činjenica je, među tim, i to da se neće razboleti svako ko dođe u dodir sa obolelim. Šta je sa hiljadama onih
koji su vodili brigu i negovali zaražene velikim boginjama, tifusom, kolerom, kugom itd? Da li je, i kako, apotekar i nikada zvanično priznati lekar iz Avinjona (Francuska) još polovi nom 16. veka znao da se njemu ništa loše neće desiti dok su mu takoreći na rukama umi rali žena i sin od kuge u centru grada opustošenog epidemijom? Manje je važno to što je njegovo ime Mišel de Nostradamus, u istoriji ljudskog roda zapamćeno u liku večito zagonetnog proroka i astrologa. Da li je time poljuljana druga teorija koja, istina, dopušta da se neće baš svi razboleti koji dođu u dodir sa zaraženima? Lekari i lica zadužena za negu obolelih su, na izvestan, način imali svest o tome da će ih bolest mimoići. Iako bazirana uglavnom na intuiciji, ipak je postojala kao činjenica. S druge strane, ne može se prenebreći ni podatak da se deo njih razboleo i zarazu preneo da druge. Nekome je bilo dovoljno „samo da pogleda“ obolelog od recimo velikih boginja, pa da i sam padne u bolest i to u njenom najdrastičnijem obliku. Sva iskakanja iz pomenutih definisanih medicinskih stavova, goni na traženje trećeg. Po nepisanom pravilu najčešće smeštenog negde na sredokraći prethodna dva. Jedan deo mogućeg ,,međurešenja“ se krije u delovanju spoljašnjih podsticaja na razvoj bolesti: neki (a može i više njih) od spoljnih činilaca inicira menjanje, potom i pobunu ,,pupoljaka“ u organizmu i stvaranje naizgled samoubilačkog procesa. Samo naizgled. Nije reč o istin skom samoubistvu. Dešava se nešto veoma čudno: ,,podstanari“ uništavaju organizam domaćina, čak i ćeliju-domaćin, a pritom sami - ne umiru. Besmrtni su poput duše. Šta onda nose pomenuti ,,pupoljci“, to jest nemanodije, sorabi itd? Po već usvojenim i na nivo zakona izdignutim teorijama, oni nose - energiju! Oni su, dakle, ta energija od koje ne samo da nastaje život, već i duša živi? Večni život! Najpre je bila energija, potom materija. Materija je stvorena iz prvobitne i večne energije koju znamo kao svetlost Zasijalaje i pojavile su se zvezde, planete, čovek i sve što je na Zemlji i u Univerzumu. Materija je izraz beskonačnih vidova svetlosti, zato je energi ja starija od nje.
Nikola Tesla6 Ovo znači da je spoljašnji uticaj ipak neophodan - bacil, virus, mikroorganizam koji će ući u telo i podstaći pobunu. Ali, bez obzira na svu agresivnost pa čak i ,,zavodljivost“ dotičnog mikroorganizma prema sićušnim podstanarim a i njegovu širokogrudu ponudu da ovima „svašta padne na pam et“, ima organizama koji će i agresivnost i ,,zavodljivost“ dočekati hladno. Neće doći do pobune, još manje do „emotivnih reakcija“ u smislu ,,ludovanja“. Zašto? Zbog postojanja izvesnog oblika „stabilne vlasti“. Među podstanarim a-radnicim a u takvom organizmu nema „štra jkača“ niti realnih izgleda da se oni pojave. Reč je o nešto drugačijoj organizaciji živ ota, bolje reći - organizaciji energije. Ukoliko prihvatimo da sve te čestice, nama već poznate i viđene uz pomoć posebnih mikroskopa (poput Nesansovog), nazovemo vidljivom energijom, moramo imati na umu da je i ona (ta energija) sastavljena od nekih (drugih) čestica. Ne postoji nešto da je sačinjeno od - ničega. Osim u teoriji. A ako ih nazovemo nosiocima energije, treba imati u vidu da je reč o boljoj organizaci6) Stevan Pešić: TV drama „Tesla iliprilagođavanje anđela“. Drama je zasnovana na istinitom intervjuu koji je Tesla dao na samom kraju 19. veka američkom reporteru za časopis ,,Besmrtnost“ koji su vodila dva verovatno najznačajnija američka pesnika - Volt Vitman i Emili Dikinson.
ji, to jest boljem vođenju te beskrajno mnogobrojne sićušne populacije koja čini život i zdravlje organizma koji, opet, predstavlja samu žižu ili jezgro energetskog omotača. Sve ,,fleke“, siva i slaba mesta, rupe i oštećenja na energetskom omotaču, su vrata, pro laz, neka vrsta sita kroz koje mogu da uđu nova ,,naređenja“ u vidu impulsa iz spoljnog sveta. Jasno je da su kod čoveka relativno dobrog zdravstvenog stanja zdravi ne samo organi (jetra, želudac, pluća itd.), već su u harmoničnom i uravnoteženom odnosu i njihove pojedinačne energije i ukupan unutrašnji bioenergetski status i potencijal celog organizma. [Pri tom, ne treba zanemariti i moguć uticaj energetske (ne)ravnoteže organizma sa energi jom iz bliskog okruženja.] Kod takvog organizma unutrašnja homeostaza nije oštećena stresom. Ovo ne znači da njegov vlasnik nije imao stresove, ko ih nema, već da je njima umeo da - vlada. U tom slučaju je mogućnost pojave bolesti svedena gotovo na minimum baš kao i spoljašnji, moguće patogen, uticaj. Kako dolazi do prvog, inicijalnog, oboljenja (recimo kolere) koje će potom prerasti u epidemiju? Odakle prvi oboleli ,,dobija“ bolest? Nameće se odgovor da je već posto jala u njemu. Kako se zarazio ukoliko je nije bilo u nekoliko generacija njegovih predaka? Opet se nameće odgovor: bolest je upamćena! I „prvi oboleli“, dakle, poput mnogih drugih nosi bolest u genetskoj memoriji samo što se kod njega, eto, iz nekih čak jednostavnih i gotovo trivijalnih razloga budi i razvija. Razlog tome može da bude, na primer, nekvalitetna, a ne obavezno zaražena voda, čak i ona sa samo lošom porukom. Dakle, i nezadovoljstvo, duhovna i duševna prljavština ili očajanje, mogu iz memorije organizma da iščeprkaju poruku koja glasi - kolera. Sa kolerom i drugim zaraznim bolestima, na žalost, pojavljuje se još jedan, za epidemiju veoma važan momenat - strah! Strah otvara telesna ,,vrata“ mikroorganizmima odnosno pomenutoj energiji. A ona se širi na sve strane. Spaja ljude, to jest sva živa bića isto kao i neživa. Kvalitet i kvantitet tog kontakta u ovom kontekstu nisu previše važni. Bitno je to da, recimo, i u ovom trenutku naše energije korespondiraju, čak se i mešaju. Tvoja, koji čitaš ove redove, i moja, koji sam ih napisao. I prenošenje bolesti putem energije je deo tog procesa, pod uslovom da se ne shvati u najbukvalnijem smislu. Na koji način slikar ili književnik, recimo, komuniciraju sa ,,konzumentima“ sopstvene umetnosti? Zašto se čovek nakon slušanja Mocarta ili Čajkovskog oseća opušteno a nakon rejv-žurke rastrešeno? Zbog njima izazvanih emocija. U redu. Ali i razmenjene energije. Ovaj izraz se inače veoma često koristi na koncertima popularne muzike, mada oni koji ga izgovaraju najčešće nisu svesni šta on zaista podrazumeva... „Život je ritam koji se mora spoznati. Sve što živi povezano je dubokim i divnim veza ma. Čovek i zvezde, naše srce i kruženje beskonačnog broja svetova. Te veze su neraskidive ali one se mogu umilostiviti tako da čovek i sam počne da stvara nove odnose u svetu, a da stare ne naruši. Znanje dolazi iz vasione, naš vid je njegov najsavršeniji prijemnik. Imamo dva oka, zemaljsko i duhovno, treba nastojati da ona postanu jedno oko. Univerzum je živ. Kamen je misao i osećaj. Zvezda koja sija traži da je gledamo i da nismo odveć obuzeti sobom, razumeli bismo njen jezik i poruke.“7 U svakom slučaju, za sada je dovoljno reći da je ideja, to jest teorija o prenošenju bolesti putem energije ništa više ili manje fantastična od prethodne dve. Kada bi se naselj 7) Ibid.
eno mesto ili geografski region u kome se pojavila epidemija sačuvali od straha i panike, bili bi spašeni i njihovi odbrambeni mehanizmi, ali i nešto još važnije - energetska ravnoteža. Posledica toga bi bio izuzetno mali broj obolelih! [Nisam bez razloga početkom NATO bombardovanja 1999. godine u TV-emisiji „Bis eri“ sugerisao i čak zahtevao od naroda da u (srpski) inat ne padnemo u depresiju, strah, histeriju. Istovremeno sam predvideo mogućnost stvaranja energetske odbrane preko naših pet upokojenih naučnika. O svemu tome sam pisao u knjizi „Srbiji na zdravlje“...] S obzirom na to da dve suprotstavljene teze utemeljene na dijametralno različitim osnovama isključuju jedna drugu, obe se moraju uzeti u obzir u traženju rešenja (odgovo ra, istine) najčešće smeštenog „negde između“. Kategoričnost ili isključivost nije istovre meno i potvrda tačnosti. Svi su i niko nije u pravu. Nesmunjivo je da se virusi, bakterije i patogeni uopšte mogu ,,otposlati“ iz bolesnog organizma u etar8i na taj način širiti. U kon taktu sa drugim organizmom delovaće zarazno, odnosno u njemu će inicirati već pomenu tu ,,pobunu“. Još nešto ne treba gubiti iz vida: kolektivnu svest! U knjizi ,,Todoxin - varijante prirodnog virostatika, citostatika, dekomponatora, restauratora i reaktivatora, antigljivične supstance, u lečenju HlV-infekcije, kanceroznih i ostalih stečenih (neizlečivih) oboljenja“, napisao sam: „Mikroorganizmi i virusi imaju zajedničku, kolektivnu, svest. Takoreći zajedničku mudrost. Razumevanje te vodeće ideje, razumevanje puteva i delovanja virusa i mikroor ganizama, omogućiće čoveku da ih istera iz depoa u kojima su gotovo učaureni i nedos tupni delovanju konvencionalnih terapija. Zahvaljujući veoma dobro razvijenim meha nizmima odbrane, mikroorganizmi se fantastično prilagođavaju postojećim situacijama i trenutnim promenama izazvanim delovanjem farmakoloških preparata. Izuzetno su uporni i neretko trijumfuju nad proizvodima čovekovog razuma i nauke. Ipak, sa smrću organizma i sami um iru...“ U knjizi „Srbiji na zdravlje“ pojasnio sam prethodno: „Generalno gledano, virusi su ‘misleći’ organizmi. Njihovo ponašanje je manje haotično i slučajno nego - namerno. ‘Svest’ im se može okarakterisati kao neverovatno intuitivno znanje razvijano milionima godina i nesputavano razumom kao što je, recimo, slučaj kod čoveka. Sve manji broj ljudi ima svest o sopstvenoj vidovitosti, onoj minimalnoj vidovitosti koja se može nazvati i osećajem, intuicijom, u vezi onog što će se dogoditi u najbližem i najkraćem vremenskom intervalu. Ta intuicija je, međutim, nagon za samoodržanjem kod životinja. Uprkos svim nestancima i nastancima naroda, jungovski arhetip je ostao kao vrsta kolektivne (pod)svesti iako svaki čovek poseduje samo svoju, individualnu, svest. Po otprilike sličnom modelu, to bi moglo da se odnosi i na bakterije i viruse, samim tim i HIV i kancerogene ćelije. Svi oni, moguće je, poseduju izvesnu vrstu, oblik, kolektivne svesti. Poput one koja se stvara u uličnim demonstracijama, u košnici pčela ili oblaku 8) Etar (gr. aither - čist, gornji sloj vazduha; nebo; svetlo, vedrina; dah; dim) 1. Ugrčkoj predstavi: plameni vazduh u kome zvezde lebde i bogovi stanuju, dakle nebeski prostor i svetlosna supstanca, ujedno, nebeski vaz duh, nebo; 2. u grčkoj filozofiji najfinija pramaterija (Anaksagora, Empedokle, Piaton), peti element - kvintesenca koji ispunjava nebeski prostor iznad Meseca (Aristotel); 3. u hemiji: fina, bistra, bezbojna, lako pokretljiva tečnost karakterističnog mirisa, specifično lakša od vode (C ^H jq O ); 4. u fizici: supstanca koja, osim materije u prostoru, po pretpostavci postoji kao sredina u kojoj se zbivaju izvesne pojave u prirodi; napr. energija koju Sunce zrači u prostor prenosi se poprečnim talasima kroz elastičnu sredinu etar, koja nema težinu, imponderabilna.
skakavaca. Možda će buduće terapije biti bazirane upravo na prodoru u tu ‘kolektivnu svest’ virusa kao jedino mogućem načinu njihovog zaustavljanja, kontrolisanja i spreča vanja razornog dejstva bez obzira da li su pravljeni u cilju biološkog ratovanja ili su nastali usled prirodnih m utacija...“ Ukoliko, dakle, skakavci, pčele, mravi pa čak i mikroorgnizmi imaju kolektivnu svest, ne treba sumnjati da je poseduju i pramikroorganizmi - svojevrsna esencija živ ota razlivena u svakom čoveku. Kako se širi panika? Gde nastaju kolektivne psihoze i neuroze? Zašto masa ljudi najednom počne bezglavo da juri, gazeći jedni preko drugih, bez ikakvog smisla i čak u korist sopstvene štete s obzirom na mogućnost (samo)povređivanja, ukoliko u njemu ne postoji izvestan oblik „baze za kolektivnu svest“ iako je sopstvenim mozgom, obrazovanjem, kulturom, izdvojen iz one vančulne fiuidne energije svesti? U čoveku dakle ipak postoji osnova, jezgro na koje može da se utiče energijom i na taj način podigne njegova urođena (arhetipska) kolektivna svest do maksimuma. Do koje mere, teško je reći a još besmislenije tvrditi. Jedan od bližih primera je to što ogroman procenat roditelja u izvesnom vremenu deci daje isto ime. Tako postoje čitave generacije Nemanja, Vuka, Gordana, Nikola, Ivana, Danijela, Jovana itd. Zašto? Kako neko ime ulazi ,,u modu“? Da li je uopšte reč o modi? Zašto ljudi prate modu (a danas je moderno da se za modu kaže ,,trend“) ne samo u odevanju, izboru filma, muzike i sl, već i u korišćenju pojedinih lekova i uzimanju određene hrane? Svi odjed nom, recimo, jedu salatu u ogromnim količinama. Ili jedu morske plodove iako su im i pradedovi bili ,,čisti“ kontinentalci. Ili se ,,satiru“ od senfa, majoneza, kečapa, origana... Kako je moguće da tolikoj populaciji ljudi organizam u isto vreme traži isto? Da li je, dakle, reč samo o modi? Sumnjam. Odgovor na postavljena pitanja je daleko komplek sniji od prvog utiska.
„Panika“ energije Nas, međutim, interesuje kako može da se deluje na infektivne bolesti i šta je to uopšte - infektivna bolest? Reč je o jednom iz čitavog niza pitanja tipa ,,ni crno, ni belo“, ,,i jeste, i nije“. Da bi krenulo širenje jedne infektivne bolesti (u njih ubrajam i kancer), neophodno je da ,,uđe u modu“ odnosno da naiđu njenih ,,pet minuta vladanja i haranja“. U tom slučaju je treba uobličiti kao ličnost, personalizovati? Zašto da ne. Sida inicira pobunu „istomišljeni ka“ (stvorenih određenom vrstom ,,nezadovoljstva“) u raznim organizmima. I sve dok su pomenute praklice života (sorabi, nemanodije9) zadovoljne u organizmu domaćina, nemaju potrebu da se menjaju. Ukoliko ipak krenu s preobražavanjem od dobrih pomagača, radni ka i čuvara u svojevrsne „buntovnike, neradnike i izdajnike“, razlog mora da leži u njihovom nezadovoljstvu. A s obzirom na to da je reč (i) o (polu)energetskim organizmima (bićima, telima), nezadovoljstvo je psihofizičke prirode. Ceo organizam će se naći u stanju pobune i neprihvatajući takvu situaciju početi sa vlastitom transformacijom, preobražajem. Pogledajmo pomenutu transformaciju izbliza. Na primeru čoveka, u već viđenoj situaciji. Reč je o poslušnom, vrednom i bogobojažljivom nemačkom službeniku, koji je 9) i ne-videti.
Egzistiraju istovremeno kao energija i materija usled čega su „vidljivo-nevidljivi“ tj. mogu se videti
celog života slušao nadređene besprekorno i bezpogovorno izvršavajući radne zadatke. Baš kao i njegov otac, deda, pradeda. Sudbina je, međutim, htela da za vreme Drugog svetskog rata postane čuvar koncentracionog logora, Do juče blagorodan i blagodaran, službenik se najednom pretvara u svoju najcrnju kreaturu - bezdušno i bezumno biće koje, baš kao i do tada, slepo izvršava sva naređenja ne razmišljajući (ili čak uživajući) 0 užasu koje sobom nosi. Ko je kriv: on ili sistem? Ukoliko je on: zato što je ćutao ili zato što nije govorio? Da li je užas sopstvenog činjenja oduvek nosio u sebi ili ga je strah od užasa učinio - užasnim? Ma kakav bio odgovor na postavljena pitanja, jedno je sig urno: da nije izvučen iz svog sveta prašnjavih fascikli i neugledne kancelarije, odnosno da mu nije pružena prilika da postane zao, ceo život bio mu prošao u ulozi vrednog mrava koja ćuti i sluša. Ovakvih i sličnih primera preobražaja je bezbroj. Zajednička crta im je pobuna uspa vanih, pritajenih ili njima sličan talasno-energetsko-materijalni status, unutrašnjih sila čoveka. Otpočinjanjem transformacije, dolazi do pobune ili ,,panike“ energije. Zašto, u tom slučaju, čak i kancer ne bi mogao da bude rezultanta takve, za dušu gotovo neizdržive a ničim izazvane, situacije? A tu je, naravno, i sveprisutni stres. Neizostavan činilac nastanka velike većine bolesti. Protiv njega se svako bori na svoj način i sopstvenim mehanizmima, međutim, ima i onih koji te mehanizme nemaju valjda uljuljkani relativno jednostavnim i lagodnim životom i nesvesni prisustva permanentnog stresa. Možda sve, pa i humane ćelije nose u sebi sićušne, ali visokog energetskog potencijala, ,,higijeničare“ poput recimo monocita/makrofaga? Kako zbog malog ,,gabarita“ nisu u stanju da ,,progutaju“ (u sebe unesu) veće a za organizam nepoželjne čestice, lepe se za njih 1izvode ih iz ćelije i organizama kroz kožu (pore), disanjem (iz pluća), putem anogenitalnog trakta i sl. Ovim može da se ,,pokrije“ tj. potkrepi prva od pomenutih teorija (Bešam-Enderla jn) po kojoj bolest dolazi iznutra, ali ne može do kraja da se objasni. Epidemija pegavog tifusa (Typhus exanthematicus) nastaje tako što se vaška hraneći se krvlju obolelog i sama inficira, to jest sa krvlju uzima i bolest (preciznije, njenog uzročnika: Rickettsia prowazeki) koju potom prenosi na novo ,,hranilište“. Ubodom zdrave osobe, ova dobija ,,injekciju“ pegavca i velika je verovatnoća da će se razboleti. To što mali i vredni intracelularni (unutarćelijski) čistači ponekad ne odrade svoj posao kako bi trebalo može da znači da ih je ili premalo ili je invazija suviše agresivna (po snazi i broju) ili su za to iz nekog razloga nezainteresovani i nalaze se u stanju izvesne depresije. Imajući u vidu da su ,,podstanari“ prvenstveno energetska tela, lako ih je moguće povezati sa impulsi ma koji dolaze od duše, dakle istog energetskog bića istog organizma. U slučaju da taj podsticaj izostane, ako je duša u depresiji, bez volje, umorna, biće neefikasni i kao i duša bezvoljni, depresivni i umorni. Umesto energičnog odstranjivanja (izvođenja) uljeza iz organizma, pustiće da stvari nekontrolisano teku svojim tokom ,,a da prstom ne mrdnu“. U borbi za zdravlje značajno mesto zauzimaju i takozvani hormoni sreće, to jest endorfini. Svojevrsni eliksir psihofizičkog zdravlja i samopouzdanja, čovekova veza sa lepo tom i kreativnom snagom prirode i Univerzuma. U legende mnogih drevnih civilizacija utkana je priča o čudesnoj supstanci koja smrtnike daruje nebeskom besmrtnošću. U antičkoj Grčkoj je bila poznata kao ,,ambrozija“, hrana bogova. Hindu mitologija je zna kao ,,amritu“, pravi se mućenjem mleka velikog kosmičkog okeana. U alhemiji je „eliksir živo ta“ i „cvet Sunca“. U drami ,,Alhemičar“, Ben Džonson 1610. godine kroz monolog glavnog
lika objašnjava da eliksir može svakome da donese čast, Ijubav, poštovanje, dug život, bezbednost i hrabrost, a osamdesetogodišnjeg starca pretvori u dete... Za endorfine se danas zna da su biohemijski proizvod ljudskog tela. Po hemijskoj strukturi su slični opijumu i njegovim derivatima (poput morfijuma), s tim što kao sastavni deo normalnog telesnog hormonskog sistema ne stvaraju zavisnost i nisu štetni. Osnovne osobine endorfina su: - stvaranje fizičkog zadovoljstva i otklanjanje bola (u ekstremnim situacijama, telo je sposobno da proizvede i do hiljadu puta jače endorfine od sintetizovanog morfijuma); - pospešivanje zaceljenja rana ili oštećenog tkiva; - jačanje imunološkog sistema; - stvaranje fizičkog osećaja dobrog stanja koji se pretvara u emotivno, mentalno i psi hološko zdravlje i osećaj sreće; - izazivanje pozitivne euforije i stanja blaženstva kod koga čovek doživljava duboku duhovnu vezu sa celokupnom prirodom i Univerzumom. Organizam u suštini produkuje endorfine u svakom trenutku koji doživljavamo kao prijatan. Svejedno da li je to uživanje u zalasku sunca, slušanje prijatne muzke, druženje sa prijateljima, gol na fudbalskoj utakmici, pogled na cvet ili dodir i osmeh drage osobe. Za osobu naviklu recimo na duvan, pušenje je vrsta smirujućeg psihološkog rituala koji pokri va višak pažnje i stimuliše mozak na lučenje endorfina, „hormona zadovoljstva“. Na taj način će uhvatiti trenutak sreće i spokojstva uprkos svakodnevnom depresivnom stresu. U svakom slučaju, rezultat je uvek plima osećaja psihofizičke prijatnosti pridošle od istih unutrašnjih supstanci. Stvaranje dobrog unutrašnjeg osećaja namernom proizvodnjom endorfina, predstavlja jednu od osnovnih životnih veština. Kratkoročno gledano, stimuliše fizičko zdravlje i izazi va osećaj sreće. Dugoročno, reč je o strategiji izgradnje dubokog osećaja skladnog odnosa sa svetom, bez zavisnosti od drugih osoba ili spoljnih okolnosti i uticaja. Iz psihološkog ugla to znači „dobro se osećati u vlastitoj koži“. Endorfini moraju da cirkulišu telom u cilju snaženja imunog sistema i ,,otvaranja“ napetog, kristalisanog ili koagulisanog tkiva. Bolest se pobeđuje omogućavanjem prolaska preko potrebnih antitela u zahvaćena područja. Zdravo telo dakle podrazumeva da krv, hranljive materije, hormoni itd, neometano cirkulišu kroz sistem. Ukoliko to nije slučaj, moglo bi da se govori o jednoj od mogućih definicija bolesti. Otečeni zglob pokazuje prve znake oporavka povećanjem pokretljivosti tj. poboljšanom fleksibilnošću. Svrha i krajnji cilj prirodne medicine je, pored ostalog, uklanjanje prepreka u cirku laciji životno važnih supstanci i materija, samim tim i napetosti, bez obzira na njihovu eti ologiju. Na taj način se organizam vraća u prirodno stanje ,,protočne“ harmonije koja podrazumeva svakodnevnu prijatnost u kojoj bismo trebali da živimo. Manje je važno da li se to postiže masažom, lekovitim travama, odgovarajućom ishranom, akupunkturom, aro materapijom, jogom, sportom, meditacijom... Stres, poremećaj ciklusa kortizona (povećanje njegove koncentracije) i pad nivoa endorfina ispod 28%, odnosno za više od 72%, vode u bolest. Pomenuti procenat nije toliko važan koliko činjenica da nedostatak endorfina smanjuje, u nekim slučajevima čak i elim iniše, volju za životom. Gubitak životnog elana se pretvara u impuls i naredbu za prestankom života. Uočavaju se mogućnosti i lokacije „zaduženih za samoubistvo organiz ma“, a potom šalje impuls da „porade na konačnom kraju“...
Iako nesumnjivo važan za organizam, nepažljiva primena sintetskog endorfina (u pilu lama, recimo) lako može da rezultira neodgovarajućim, češće preteranim, dozama. Ukoliko je ona zaista neophodna, treba je sprovoditi pravilno i obazrivo, uz razmatranje mogućnos ti dobijanja maksimalne efikasnosti (dobrobiti) kod najtežih oboljenja. U tim slučajevima treba da pruži osećaj blaženstva i pomirenosti sa konačnim krajem. Valja imati i na umu da samo u početnoj fazi gubljenja endorfina dolazi do depresije i blokade protoka životne energije, samim tim i nedostatka volje za životom. Endorfin nije agresivan, ne deluje stimulativno poput narkotika. Zato treba naučiti kako da se pospeši njegovo lučenje mentalnim tehnikama, dakle sopstvenim mozgom. Pos toje razne vežbe i načini. Sam endorfin, međutim, nije dovoljan za odbranu organizma. Pre bi mogao da se okarakteriše kao svojevrsna anestezija. Ovo znači da ukoliko se ne otkloni inicijalni uzrok propadanja organizma, do konačnog kraja će svakako doći s tim što ovaj može da bude bezbolan ili bar manje bolan. Endorfin je, dakle, potreban, ali ne i dovoljan. Šta je to još potrebno, možda ponajbolje sugeriše deo (srećom, manji) savremene i nestr pljive populacije mladih ljudi poseglih za drogom kao surogatom endorfina. Dakle, razlog za ulazak u narkomaniju može da leži u nemogućnosti pronalaženja sopstvenog uporišta u životu i izostanak nade tj. životnog optimizma. „Mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje naglo i ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još novih puteva sreće i pobede... Ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život. Šekspir stavlja u usta mladog Romea ove reči: ‘Obesite vašu filozofiju ako ona ne može da napravi jednu Juliju, i pre mesti jedan grad s nekog mesta na drugo m esto...’ Kod mnogih Ijudi je ideja o životu veća nego život.“10 Glavni izvor permanentnog stresa koji vodi u pad imuniteta, odnosno poremećaj ravnoteže jedinstvenog psihoneuroimunoenedokrinog sistema, po svemu sudeći je - bez nađe. Kao odgovor na poremećenu homeostazu i ugrožen opstanak, pokreću se različiti transformirajući faktori i principi koji iniciraju i pospešuju prelazak prvobitno simbiotičkih (prijateljskih) mikroorganizama u patogene (štetne). Najbolji prim er lakog i čak namernog izazivanja stresa u određenoj populaciji, jesu svakodnevne vesti na tzv. informativnim TV programima. Zahvaljujući satelitskim vezama, gledaoci tokom 24 časa primaju informacije o svim nesrećama, zajedno sa brojem poginulih, širom sveta. Ma kako bile strašne, gadne pa i neljudske, pomenute pogibije, zgrožen i pod stresom gledalac (ljudska nesreća nikog normalnog ne ostav lja ravnodušnim) ne razmišlja u oblasti teorije velikih brojeva kad čuje, recimo, da je ,,u Indiji pao u provaliju autobus pun putnika“ i pri tom ne zna da dnevno na srpskim putevima u automobilskim nesrećama ponekad gine i na desetine ljudi. Da li je zaista važno da sazna (ili čak u direktnom TV prenosu prati!) da, recimo, neki ludak u nekom američkom gradu i sa nekog američkog oblakodera ubija snajperskom puškom nedužne građane u obližnjem parku ili druga dvojica umobolnika ubijaju nedužnu decu u školi dok se, opet recimo, negde u Rusiji „steže obruč“ oko manijaka koji je nekoliko desetina, takođe nedužnih, osoba silovao, a potom masakrirao?! Šta pro sečan srpski TV gledalac dobija takvim informacijama upotpunjenim direktnim TV prenosom? Samo - stres! 10) Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“.
Mali a besni: virusi Gde je, zapravo, locirana opasnost po čovekovo zdravlje? Valja se setiti da je organi zam prepun virusa. Ali, većina su ne samo ,,dobroćudni“ nego i neophodni i sa određenim ,,zadatkom“ (poput bakterija) u čovekovom telu, preciznije - uslov opstanka. Zašto i kako, onda, nastaje bolest? Svaki od njih obavlja određenu ulogu, zbog koje se uostalom tu i našao, sve do trenutka kada iz izvesnog razloga dolazi do transformacije i ,,preobraćanja“ u izazivača bolesti. Veoma je teško objasniti zašto uopšte dolazi do pomenute transforma cije i pokretanje „bolesne priče“, bez obzira da li je reč o običnoj kijavici ili malignom pro cesu. Uzrok najčešće leži u poremećaju ravnoteže imunog sistema. Virusi se aktiviraju kao nepovoljni, maligni, štetni, a nov ,,zadatak“ obavljaju kao i uvek marljivo. S druge strane, moguć je i konkretan atak na organizam. Uzrok „broj tri“ se može ilustrovati primerom rinovirusa koji iz nekog razloga mogu da postanu osetljivi, recimo, na polen. Do mozga dospeva informacija o mirisu (polenu) na osnovu koje prosleđuje naredbu ,,o ponašanju“ u situaciji napada na organizam spolja. Reakcija je kijanje ili kašalj s ciljem izbacivanja pri došlog stranog tela (polen, molekuli mirisa, prašine i sl.), ali i odbcivanje postojećeg ,,viška“ virusa u organizmu. Akutne virusne infekcije disajnih puteva izaziva preko 150 danas poznatih virusa. Od virusa infiuence (gripa) i srodnih virusa parainfluence, do virusa obične prehlade. Pored ovih, postoje i drugi uzročnici bolesti disajnih puteva kao što su, na primer, bacil influence, streptokok i dr. S obzirom na to da se čitava gomila pomenutih izazivača međusobno raz likuje po građi, antigenskoj strukturi, jednom preležana bolest uzrokovana jednim tipom virusa ne štiti čoveka, preciznije ne stvara u njemu imunitet protiv infekcije drugim virusom. Akutne respiratorne infekcije se uglavnom prenose kapljicama prilikom kašlja, kijan ja i govora, ali i sasušenim kapljicama obmotanim sasušenom sluzi, tzv. kapljičnim jezgri ma u kojima se nalazi virus. S obzirom na to da im je inkubacija (vreme od trenutka zaraža vanja do početka bolesti) kratka, od jedan do pet dana, da su veoma infektivne i da se šire kapljicama, akutne respiratorne bolesti se izuzetno brzo rasprostiru. Brže nego ijedna druga zarazna bolest. Takvom širenju akutnih virusnih respiratornih infekcija doprinosi i to što je stvaranje imuniteta na njih u priličnoj meri relativno i nepouzdano. Kako se anti genska struktura virusa influence stalno menja, a postoji veliki broj drugih respiratornih virusa, veća je mogućnost zaražavanja novim tipom i podtipom virusa protiv koga osoba nije zaštićena (imuna), nego onim na koji je njen organizam postao imun. To se uvek izno va potvrđuje na prelasku jeseni u zimu i zime u proleće. Disajni putevi su „ulazna vrata“ virusa, izazivača respiratornih bolesti. Virus dospeva na sluzokožu gornjih disajnih puteva i izaziva degeneraciju i nekrozu (smrt) epitelnih ćeli ja, potom sledi najpre kataralna, a zatim nekrodirajuća, membranozna i gnojna upala. Pro ces se širi od gornjih delova disajnih puteva (nosa i ždrela) prema dole, potom dospeva u dušnik, bronhije i bronhiole, a kod najtežih slučajeva i u sama pluća. Infekcije disajnih puteva, a pogotovo njihove bakterijske komplikacije, šire se i izvan organa za disanje - u srednje uho i sinuse, gde mogu nastati i hronične gnojne upale. U nekim slučajevima, virus gripa (ali ne i drugi respiratorni virusi) dospeva u krv, a putem nje i u druge organe. U novi je vreme je virus influence u više navrata izolovan, pored krvi i mokraće, iz srca, bubrega i
mozga. U težim slučajevima, visoka temperatura i toksemija dovođe do oštećenja centara za regulaciju rada srca i krvotoka. Posledica toga je zastoj u njihovom funkcionisanju i kolaps. 2bog usporene cirkulacije krvi i oštećenja unutrašnjeg sloja krvnih sudova, neke osobe su sklone trombozama (stvaranju ugrušaka) i začepljenju krvnih sudova. Influenca može da poprimi i atipičan tok, usled pojave izvesnih neuobičajenih simp toma. Recimo, želudačno-crevnih (gastrointestinalnih) i neuroloških. Kod gripa se redovno javlja gubitak apetita i mučnina, u izvesnim slučajevima praćenih povraćanjem i/ili dijare jom. Kao i kod velikog broja drugih zaraznih bolesti, reč je o toksemiji izazvanoj virusom ili sekundarnom bakterijskom infekcijom. Kod bolesnika sa kliničkom slikom gripa, dijare ja je ponekad jače izražena, pa se pogrešno govori o „crevnom gripu“. U tim slučajevima je najčešće reč ili o egzacerbaciji (pogoršanju, buđenju) stare crevne infekcije ili o primarnoj crevnoj infekciji koja se manifestuje opštim simptomima influence. Neurološki simptomi poput jake glavobolje, vrtoglavice, nemira, pospanosti, pomućenja svesti, ukočenosti vrata i sl, redovno su uočljivi kod težih oblika gripa i ukazuju na toksemiju. Ukoliko se kasnije jave, teže ih je protumačiti. U takvim slučajevima je najverovatnije reč ili o nekoj drugoj bolesti mozga sa opštim simptomima gripa ili, eventualno, postinfektivni encefalitis (upala mozga). Malo je verovatno da sam virus influence izaziva promene na mozgu, ali budući da je i iz njega izolovan, u izvesnim slučajevima može da izazove i encefalitis. Gnojna upala srednjeg uha i sinusa su klasične bakterijske komplikacije influence, a najčešći uzročnici ovih sekundarnih infekcija su stafilokok, streptokok, pneumokok i hemofilus (bacil) influence. Kao posledica zajedničkog delovanja virusa i bakterija mogu se javiti rane ili ,,gripozne“ pneumonije. Na plućima su obično uočljiva brojna veća ili manja upalna žariš ta iz kojih se u nelečenim slučajevima mogu razviti apscesi, gangrena i empiem (nakup ljanje gnoja) porebrice. Posebno je težak oblik gripozne pneumonije, tzv. fulminantna gripozna pneumonija. Nastaje usled istovremene infekcije virusom influence i bakterijom zlatni stafilokok. Karakteriše je teško opšte stanje, krajnje otežano disanje, cijanoza, zno jenje i teški kolaps. Slika opšteg stanja pluća i obilan sekret podudaraju se sa slikom plućnog edema (nakupljanja upalne tečnosti u plućima). Bolest se završava ubrzanim teškim posledicama. Virusi influence i drugi respiratorni virusi, a pretežno rinovirusi (bazirani na sluzokoži nosa, ima ih preko 100 tipova), najčešći su uzročnici tzv. obične prehlade (kijavice). Čovek upravo zbog rinovirusa ujutru kija kad se nakon ustajanja iz kreveta ne ogrne. U kliničkoj slici preovlađuje spoj konjunktivitisa (sa suženjem očiju), rinitisa (upala nosa) i upale ždrela. U izvesnim slučajevima javlja se i upala sinusa, grkljana i dušnika. Subjektivni simptomi su grebanje i bol u ždrelu i kijavica. Zbog oticanja sluzokože, nos postaje začepljen. Kijanje je često. Inkubacija bolesti iznosi od jedan do šest dana. Obična prehlada je česta i veoma rasprostranjena bolest. Smatra se da je gotovo svaki čovek preboli dva do četiri puta godišnje. Deca i mlađi češće nego stariji. Kao i kod drugih virusnih bolesti disajnih puteva, bakterijske komplikacije se javljaju i kod obične prehlade. Najčešće upala srednjeg uha, tonzila, sinusa, limfnih čvorova, grkljana, dušnika, bronhija i pluća. Stariji lekari su govorili: ako se leči, obična prehlada traje sedam dana; ako se ne leči - nedelju dana. Za dijagnostifikovanje virusnih bolesti uopšteno važi da je broj leukocita (ukoliko nema bakterijskih komplikacija) normalan (kreće se od 4.000 do 6.000) ili smanjen, a sedi
mentacija eritrocita (kod bakterijskih bolesti povišena, ubrzana) niska. Tokom dugogodišn je prakse, Todoxin-ova naučna grupa je došla do zaključka da izostaje i infekcija herpes simpleks virusom. Razlog zbog koga se rinovirusi prvi aktiviraju leži u činjenici da su najbliži spoljašnjem okruženju, dakle bliži svetu spolja nego duboko u organizmu ,,sklonjeni“ neki drugi virusi, u odnosu na svoju veličinu „milionima kilometara“ udaljeni od spoljašnje sredine. Rinovirus se transformiše u influencu silaskom u bronhije i bronhiole. Naime, usled nagomilavanja u nozdrvama i nemogućnosti da se tu duže zadrži, rinovirus se širi na sinuse, srednje uho, bronhije odnosno pluća, potom i srce. Ili: od rinitisa - laringitis, od laringitisa - bronhitis, od bronhitisa - pneumonija, a od sinuzitisa (zbog blizine mozga) meningitis... Eto šta sve može da uradi miran i bezazlen rinovirus koga neki nazivaju i „virus alarma“ i slikovito porede sa guskama koje su (gakanjem) spasle Rim - ,,vrišti“ od straha istovremeno alarmirajući ceo organizam! Dakle, u situaciji kada broj tj. količina rinovirusa dostigne „kritičnu granicu“, dolazi do njihove transformacije po sili izvesnih prirodnih zakona. Krećući iz nosa, ukoliko već mora ju da se spuste do laringsa, ne preostaje im ništa drugo do da se transformišu, što im inače kao svojevrsnim jednostavnim „živim bićima“ i ne pada odviše teško. Podrazumeva se da je izraz „živa bića“ upotrebljen kao alegorija radi slikovitog objašnjenja. U ovom slučaju o rinovirusu govorim kao o individui, svojevrsnom pripadniku „nacionalne manjine“ u kon glomeratu raznoraznih telesnih mikroorganizama, virusa, bacila, ćelijskih čestica itd. Znači, usled naglog povećanja (umnožavanjem) populacije, pom enuta svojevrsna „nacionalna manjina“ zbog skučenosti prostora na kome egzistira mora da potraži novu ,,teritoriju“ kojoj, međutim, zbog drugačijih uslova života mora da se prilagodi tj. trans formiše. Nakon početnog prilagođavanja, populacija nastavlja sa bujanjem da bi posle izvesnog vremena bila prinuđena da ponovo potraži novo mesto za ekspanziju. Slab imuni sistem podrazumeva nedostatak ,,higijeničara“ - monocita/makrofaga. Kako po ukupnoj količini (broju), tako i procentu (koncentraciji) u krvi. Druga mogućnost je da se nalaze u stanju ,,pobune“ (odbijanja obavljanja uobičajenih funkcija) ili bolesti. Bez obzira o kom razlogu je reč, ishod je isti - nemogućnost organizma da se odupre virusnoj invaziji odnosno njegova slabost. Ukoliko znamo da svi virusi disajnih puteva potiču od rinovirusa (virusi influence, parainfluence, adenovirusi, itd), a da vakcina protiv adenovirusa izaziva rak11, zar nije logično da isti ,,učinak“ ima i vakcina protiv gripa i parainfluence?! Kada se krv preoptereti visokom koncentracijom virusa, ovi odlaze u srce i koriste pro teine srčanog mišića - aktin i miozin. Zbog toga grleni koksaki virus ima miozinski omo tač, a Hl-virus spoljni i unutrašnji omotač. Zašto i drugi virusi ne bi koristili ove, veoma kvalitetne i potentne, proteine? Podrazumeva se da virusi preko pluća dospevaju u srce, usput koristeći proteine disajnih organa i digestivnog trakta. Ogoljene površine sa kojih su uzeli proteine, naseljavaju bakterije što vodi u dalje komplikacije. Istovremeno se, naravno, otvara i mogućnost komponovanja sa miozinom i aktinom, proteinima mišićnih vlakana srčanog mišića, mišića digestivnog trakta (bol u stomaku je iniciran želudačnim gripom) i/ili proteinima disajnih puteva (grip pluća) i dr. Otuda potiču i aktin i miozin u spoljašn jem i unutrašnjem omotaču virusa side. 11) Dokazano prilikom ispitivanja na regrutima u SAD.
Proteine srčanog mišića (najčešće svinjskih) moguće je liofilizirati sa Frojdovim adju vansom i potom, preko droge, uz vakcinu ili infuzijom, dati u cilju izazvanja teških zdravstvenih tegoba (neretko sa smrtnim ishodom) bilo kod čoveka ili laboratorijskih živ otinja. Ovi proteini, p24 i p41, ulaze i u sastav HlV-a. Zainteresovanima su lako dostupni rezultati eksperimenata Todoxin-ove naučne grupe, izvođenih u referentnim laboratorija ma, u okviru kojih je pacovima davan miozin sa Frojdovim adjuvansom. Svi laboratorijski pacovi su uginuli (sa otečenim nogama i srčanim problemima) u toku tri nedelje, izuzev u slučajevima kada im je davan Todoxin 1 (oralno). Dobijeni rezultati su pokazali i da smrt nost laboratorijskih pacova neće biti stopostotna u slučaju preventivne i kurativne primene Todoxin-a 1. Do sada nije postojao preparat (lek) koji je, pod pomenutim okolnostima, to mogao da spreči. Znači, primenom Todoxin-a pacovi su prevazišli problem iniciran dobi janjem miozina, a do njihovog uginuća nije došlo ni kasnije. Todoxin, dakle, prvenstveno povečava imunitet, ali i sprečava razaranje (destrukciju) srčanog mišića. Veoma visok procenat uspešnosti pokazao je i u slučaju humanog koksaki virusa. Imajući u vidu postojanje veoma velikog broja bolesti virusne etiologije i činjenicu da Todoxin-ovi preparati iskazuju visoku efikasnost kad je o njima reč, nameće se zaključak da je pojava ovih bolesti uslovljena poremećajima u imunom sistemu. Suština delovanja Todoxin-ovih preparata je regulisanje (moduliranje) imuniteta. Kod kancera se, recimo, primenjuju biljni sastojci u cilju blokade tumorskih krvnih sudova i inkapsuliranje tumorskih ćelija. Njegovi preparati ne sadrže ni jednu sintetičku supstancu ili sastojak s mogućim toksičnim delovanjem na neki od postojećih mikroorganizama. Uvek i isključivo deluju na imuni sistem. Terapija HIV/AIDS-a, kancera, autoimunih i ostalih teških oboljenja, u Todoxin-ovom pristupu podrazumeva individualno podsticanje imuniteta. U sklopu nje, Todoxin-ova naučna grupa radi i na edukaciji svakog pojedinca u vezi sa zdravim načinom ishrane i živ otnim navikama. Imajući u vidu činjenicu da su uzročnici najtežih bolesti, side i kancera, kompleksni a ne pojedinačni i konkretni, stav Todoxin-ove naučne grupe je da vakcine protiv njih najverovatnije nikada neće biti pronađene.
HIV je HIV, a srpski grip - srpski Šta čini savremena medicina u vezi otkrivanja uzroka bolesti? Na prvom mestu, agre sivno reklamira skupu elektronsku opremu tvrdeći da je u stanju da otkrije i snimi gotovo svaki detalj organizma. Ako je već tako, nije jasno zašto ostaje nepoznato poreklo sve većeg broja (savremenih) bolesti? Mene to podseća na čuvenu sliku Hl-virusa na kojoj se, navod no, vidi izlazak HlV-a iz ćelije. Na drugoj se, međutim, jasno vidi da on ulazi, a ne izlazi iz ćelije. Preciznije, nije jasno da li ulazi ili izlazi. Autor pomenute slike (skice) Hl-virusa je tvrdio da je to veoma jasno i pokušao da ironiše na račun „nevernih Toma“, mada ni njemu uistinu (gotovo) ništa nije bilo jasno. Kasnije mi je priznao da je svoj „umetnički doživljaj“ kreirao na osnovu „nečega što je negde video“! U suštini, nije ni važno šta se na slici vidi da li virus ulazi ili izlazi iz ćelije. Značajno je to što je membrana prohodna. Ako ulazi, onda svakako može i da izađe. I obrnuto. Prema tome, pomenuta fotografija na osnovu koje je urađena i skica, veoma je značajna ali je tumačenje problematično. Sve zavisi od „umet ničkog doživljaja“, a dilema i dalje ostaje.
Prisustvo proteina p24 u organizmu se početkom i polovinom oboljenja jasno uočava, potom neobjašnjivo nestaje da bi se pred kraj bolesti ponovo javio. Ipak, HIV nikada nije viđen i snimljen, naravno, ukoliko izuzmemo nadahnutu ,,karikaturu“ iz Njujorka urađenu bez ikakvog znanja o postojanju takvog virusa. Zabunu, međutim, unosi njegova veličina od oko 100 nanometra, za savremenu optičku elektronsku opremu sasvim prigodna za izradu dobre i kvalitetne fotografije. Neprirodna tvorevina nazvana HIV/AIDS komponovana je u više pravaca da bi se sludeo čovek i njegov (psiho)imuni sistem. Na prvom mestu, oslabljena je energija biofotona na nivou ćelija, odnosno DNK (RNKdupli heliks bez spoja baznih prečaga). Kao terapija su ponuđeni CD4 ulošci (čipovi) koji bi trebalo da spreče ulazak HlV-a u T4 limfocite. Ali, krvotok kao organ prirodno reaguje: dobivši informaciju da u krvi ima dovoljno CD4 (iako ,,antene“ T4 limfocita registruju sig nal, izostaje reakcija T4 limfocita!) - povlači ih. To se manifestuje manjkom T4 limfocita sa CD4 receptorima a ishodi štetnim uticajem na ukupno zdravlje organizma. Umesto da pomogne organizmu, baca ga u još težu depresiju. S obzirom na „domaćinsko poslovanje“ tj. štedljivost pronalaska, ništa se ne baca. Objašnjeni mehanizam se koristi za proizvodnju bolesti ,,nepoželjnima“ preko veoma skupih lekova: pomenuti sintetski receptori su u stan ju da za 24 do 48 sati (u zavisnosti od koncentracije) svedu broj T4 limfocita na minimum. Nakon ovoga, proizvedeni su CD8 ,,zatvarači“ u cilju smanjenja količnika T4/T8. Ovim je omogućeno lažno prikazivanje uspešnosti zvaničnih terapija. Elegantno i efikasno jer, njihovu distribuciju je moguće neprimećeno obaviti kroz drogu, mleko u prahu, čokoladne proizvode, vakcine itd. Krv pripadnika tzv. rizičnih grupa i obolelih od AIDS-a, vrvi antitelima, uključujući i auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocite i, kao što je Montanjeov tim pokazao, anti-aktin i anti-miozin (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina - aktin i miozin). U studiji iz 1983. godine, Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p45 i p80. Protein 45K su obrazlagali kontaminacijom virusa ćelijskim aktinom, prisutnim u imuno-talozima svih ćelijskih ekstrakata. Pošto su i serumi pacijenata i serumi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45/p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo je za očekivanje da ga i Galo detektuje. Ali, ni Galo niti bilo ko drugi do danas nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od metoda korišćenog za detekciju reakcije antigen/antitelo. Ovo neslaganje se može razrešiti uzi manjem u obzir činjenice da je na migraciju proteina u elektroforetičkoj traci, pored molekulske težine, moguće uticati i drugim faktorima. Na primer, nabojem proteina. Isti protein, naime, može imati neznatno različitu molekulsku masu u zavisnosti od toga da li se detektuje uz pomoć RIPA ili WB. Tako se p25 (detektovao ga je Montanje) i p24 (detektovao ga je Galo) danas smatraju istim HlV-proteinom - p24. Molekulska težina12 aktina nije ni 45.000, ni 43.000 već - 41.000. Montanje je pokazao da serum AIDS pacijenata i pripadnika rizičnih grupa sadrži antitela koja reaguju sa aktinom. Postojanje anti-aktin i anti-miozin antitela je dovoljno za dijagnos tikovanje HlV-infekcije. Ali, pomoću njih se može dokazati i smanjenje broja kopija HI virusa. Prevedeno, njihovim dodavanjem se mogu pribaviti i dokazi o uspešnosti bilo 12) Zbir atomskih masa svih atoma prisutnih u molekulu; broj koji pokazuje koliko je puta masa nekog molekula veća od mase 1/12 atoma ugljenikovog izotopa 12C.
koje anti-AIDS farma-terapije. Efekat može da bude istovetan onom koji proizvode sin tetski CD4 i CD8 receptori. Međutim, kako je miozin (kao i aktin) sveprisutan i ima molekulsku težinu lanca od svega 24.000, postavlja se pitanje zbog čega niko ne uzima u obzir da grupa p24 zapravo čini miozin koji, poznato je, zajedno sa aktinom igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobađa nju HlV-čestica. I sam Montanje je dokazao da oboleli od AIDS-a i pripadnici rizičnih grupa imaju anti-miozin antitela. S obzirom na to da oksidacija imunog sistema dovodi do imunosupresije, velika je verovatnoća da i svi virusi (u manjem ili većem stepenu) deluju suprimirajuće na imuni sis tem. Već sam rekao da ciklus propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom: prvo dolazi do makrofagne reakcije ILl (interleukinom-1), potom se (preko ovih citokina) signal prosleđuje do T-ćelija, one luče IL2 (interleukin-2) i TGCF (faktori rasta) i - ciklus je pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste to što ne dolazi do opadanja broja T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite preko CD8 receptora. U priči o HIV/AIDS-u, bazni agens je herpes - varičela zoster - koga ima 93 do 95 odsto ljudi. Tu su i rinovirusi, tzv. virusi prehlade. Aktiviraju se (transformišu) pod uticajem, re cimo, endemskog polena genetski modifikovanih biljaka (povrća i žitarica) i prelaze u endemske viruse gripa (npr. srpskog, francuskog, nemačkog itd. gripa). Znači, i nije neophodno da sto hiljada Kineza noću kašlje niz vetar da bi grip došao do nas. Grip je aut entična bolest. Ruski grip je ruski endemski grip, a srpski - srpski. Španski grip je, međutim, kombinacija rinovirusa i virusa konjske anemije. Njegova pojava se lako može povezati sa ,,neophodnošću“ kažnjavanja naroda koji nisu krvarili u toku Prvog svetskog rata. Deponovan je prventsveno iz vazduha i od njega je umrlo između 60 i 80 miliona ljudi u svetu. ,,Priča“ se nastavlja potrebom komponovanja infektivnog agensa koji neće dovesti u opasnost život sopstvenih vojnika, recimo prenošenjem intimnim kontaktom. Eto ujedno razloga zašto HlV-negativne osobe ne treba da strepe od heteroseksualne transmisije HI virusa. (Todoxin-ova naučna grupa ipak preporučuje upotrebu prezervativa zbog realne opasnosti od prenošenja drugih polno prenosivih bolesti.) Međutim, s obzirom na speci fičnost homoseksualnog odnosa, povećan je rizik razvoja HlV-infekcije. Vaginalna tkiva, rektum i anus, nisu stvoreni u istu svrhu. I pored sličnih senzornih sistema povezanih u jedinstven centralni mehanizam za registrovanje bola i(li) zadovoljstva, strukturno nisu isti. Zidovi vagine su debeli između tri i četiri milimetra i sastavljeni od tri sloja ili omotača (spoljašnji sloj od vezivnog tkiva, srednji ili mišićni sloj i unutrašnji sloj ili sluznica vagine) sačinjenih tako da (ne apsorbujući lako spermu) podnose trenje tj. smicajnu silu. Poseduje čak i mehanizam za lučenje podmazujuće sluzi kako bi negativan uticaj pomenutih sila bio sveden na minimum. I sama sperma, zahvaljujući specifičnim hemijskim osobinama, povećava debljinu i otpornost njenih zidova kao i površinski sloj kože penisa. Semena tečnost (izlučuje se sa spermom) sadrži hemijsku supstancu nazvanu trans glutaminaza (TGE) koja, u određenim uslovima, međusobno povezuje neke belančevine, ali i inicira specifično odumiranje izvesnih ćelija, to jest njihovo ,,smežuravanje“, a ne dezin tegrisanje. Otuda i sposobnost povećanja debljine vaginalnog zida da bi podneo normalne muško-ženske polne odnose. Istovremeno, ista osobina semene tečnosti, nakon dospeva nja u rektum, dovodi do značajnih promena na njegovoj sluzokoži što se u slučaju side manifestuje (i) upornom dijarejom.
Osobina nekih sastojaka semene tečnosti da unekoliko smanjuju imunitet „primaoca“, olakšava prolazak spermatozoida do materice i oplođavanje ženskog jajašceta. Naime, mili oni u matericu nadirućih spermatozoida su za organizam „uljezi spolja“ koji bi trebalo da izazovu snažnu imunu reakciju već u zidu materice i njenom tubusu, da nisu na objašnjen način zaštićeni jednom od osobina semene tečnosti tj. potiskivanjem imuniteta. Da bi sper matozoid, potom i fetus čija se antigenska svojstva razlikuju od svojstava majčinog tkiva, preživeo tokom devet meseci trudnoće, majčin imuni sistem mora u izvesnoj meri da bude potisnut tokom trudnoće. Jedan od sastojaka sperme, dakle, nesumnjivo kodira potiskiva nje imuniteta majke. To svojstvo omogućava početno preživljavanje speratozoida, potom i fetusa tokom čitave trudnoće do porođaja. Interesantno je da u trećem trimestru često dolazi do značajnih promena odnosa T4 : T8. U rektum u se, s druge strane, seme zadržava i dolaze do izražaja njegove moćne fiziološke osobine, to jest pokreće mehanizam preuzimanja i kontrole imunog sis tema domaćina što, naravno, ubrzano dovodi do imunosupresije. To je ujedno objašnjenje pojave m arkera obrnutog odnosa T4 : T8 zapaženog kod hom oseksuala ca obolelih od side. Zid rektuma nije dovoljno otporan da podnese nasilan uticaj sile izazvane manipulaci jama prilikom takvog seksualnog odnosa. Razlog što je ova vrsta seksulanog odnosa moguća, leži u činjenici da crevni trakt nema senzorni sistem za akutnu bol u slučaju unutrašnjeg oštećenja, sve dok ono (oštećenje) ne ugrozi trbušnu maramicu, dobro inervisan tanki spoljašnji omotač crevnog trakta sposoban da registruje bol. Trbušna maramica je, naime, vrsta neprijanjajućeg omotača koji omogućava delovima crevnog trak ta da klize jedni preko drugih prilagođavajući se kretanju i prolasku hrane. Ali, rektum nije njom u potpunosti obmotan (zaštićen) kao ostatak creva jer čini završetak jedne anatomske strukture čija bi aktivnost trebalo da se neometano odvija. Hrana je već svarena, a nepotre ban ostatak pretvoren u kašastu materiju. To, međutim, ne znači da se naneta šteta fiziološki ne prepoznaje i da će koraci u cilju popravke lokalnog oštećenja biti rigorozni. Kao nerazdvojni deo mehanizma popravke, počinje lučenje hemijskih agenasa TNF, ILl, IL6 i drugih iz njihove grupe, samim tim i pro ces „kriznog delovanja“. Ukoliko je oštećenje toliko da crevne bakterije mogu da probiju barijeru i započnu povećanu lokalnu aktivnost, istovremeno će se i proizvodnja pomenutih agenasa povećati. Pored toga, virus herpes zoster 6, umešan u komponovanje HlV-a, ima sposobnost da podstakne lučenje IL2. Njegov povišen nivo u krvi pretvara se u signal (informaciju) mozgu da krv obiluje odbrambenim ćelijama i da treba obustaviti njihovu produkciju, što izaziva narušavanje odbrambenih snaga organizma. Osim virusa herpes zoster 6, u prirodnom obliku je moguće koristiti i njegove receptore i različite sintetske rekombinantne tvorevine s namerom uništenja odbrane organizma. S druge strane povišen nivo IL6 podstiče i uništavanje ćelija pankreasa, proizvođača insulina, što ujedno objašnjava pojavu dijabetesa u uznapredovalim stadijumima side. Pored toga što proizvodi insulin, pankreas učestvuje i u produkciji obilnih količina vodenog rastvora bikarbonata koji se izlučuje u dvanaestopalačno crevo da bi neutralisao kiselinu prispelu iz želuca. Iako i stimulativni agens prostaglandin tipa E učestvuje u usmeravanju krvotoka u pankreas da bi pospešio stvaranje rastvora bikarbonata, istovremeno inhibira lučenje insulina iz pankreasa.
Insulin podstiče apsorpciju kalijuma i šećera u telesne ćelije i inicira ulazak izvesnih aminokiselina u ćelije stimulisane insulinom. Ovo, međutim, sprečava dostavu vode u ćelije što rezultira komplikacijama: u dehidriranom stanju delovanje insulina je kontraproduktivno. Kako bi se to izbeglo, Priroda je ta dva procesa - distribuciju vode pankreasa i potrebnu inhibiciju insulina - dodelila istom agensu: prostaglandinu E. Na taj način je obezbeđena neophodna voda, preciznije: vodeni rastvor bikarbonata za varenje hrane i neutralisanje kiseline u crevima. Kod HlV-pozitivnih osoba je uočen i specifičan metabolički poremećaj koji može biti iza zvan i emocionalnim i fizičkim stresom. Ogleda se u odstupanju od normalnog odnosa sas tojaka u zalihama aminokiselina dostupnih telu. Konstantan i drastičan je nedostatak metion ina, cistina, cisteina, dok je nivo arginina i glutamata višestruko povišen. Ovakva neravnoteža u aminokiselinama traje izvesno vreme, a nakon toga dolazi do ozbiljnog oboljenja. U nizu eksperimenata, u kojima su ćelijskoj kulturi u medijumu sposobnom da omogući proizvodnju virusa dodati IL6 i TNF (faktor nekroze tumora), izdvojene su čestice označene kao HIV. Kad je pre dodavanja IL6 ili TNF-a istom medijumu dodat cistein, HIVčestica nije bilo. To znači, ukoliko se kod HIV/AIDS-pacijenata popravi (reguliše) metabo lizam belančevina u organizmu, njihovo telo bi bilo u stanju da pruži dovoljno snažan otpor mogućim akutnim infekcijama. Čak i za proizvodnju antitela za odbranu od bakterija, telu su neophodne osnovne aminokiseline u odgovarajućim proporcijama. Od vitalnog je značaja i razumevanje metaboličke uloge IL6 u mehanizmu oslobađa nja kortizona i proizvodnje ILl. Ovi i drugi srodni agensi se produkuju u cilju mobilizacije sirovih materija iz telesnih rezervi za borbu protiv stresa. Njihova funkcija je bazirana na mehanizmu razlaganja proteina iz mišića i njihovo pretvaranje u osnovne aminokiseline koje će biti upotrebljene u jetri. Grubo gledano, organizam u ovom procesu konzumira sam sebe. Oporavak pretučenog kik-boksera, osobe koja je (recimo u saobraćajnoj nezgodi) pretrpela fizičku traumu ili bila podvrgnuta izvesnom broju hirurških zahvata, zavisiće upravo od tih procesa koji čiste neefikasno i nesposobno za život tkivo i ,,popravljaju“ mesto oštećenja. Ukoliko je rekonstrukcija intenzivna, a u nju uključeni IL6 i njegov prati lac TNF, DNK i RNK oštećenih i odumirućih ćelija stvoriće (precizno) odgovarajuće odlomke koji će ruiniranu ,,zgradu“ sklonu padu učvrstiti i postaviti na zdravu osnovu. Virusolozi ovu akciju ,,raščišćavanja“ (od strane pomenuta dva agensa) predstavljaju kao korake u proizvodnji HlV-a u ćelijskoj kulturi i tvrdnju da je sida bolest izazvana virusom baziraju upravo na tom odlomku nepovezane informacije. Rezultati testova za obeležavanje i registrovanje određenih fragmenata koje proizvode IL6 i TNF bazirani su na otkrivanju DNK ili RNK-čestica i veoma često se tumače kao detektovanje različitih čestica HlV-a. Već je rečeno: laboratorijskim eksperimentima je dokazano da ćelije neće proizvesti virus ukoliko se ćelijskoj kulturi doda cistein. U sredini sa dovoljno cisteina, dakle, nema ,,žetve“ virusa. Ovo navodi na nedvosmislen zaključak da je test za sidu, u suštini, samo indikator neravnoteže (neodgovarajućeg odnosa) aminokiselina u organizmu. Pad nivoa jedne aminokiseline, značajno utiče i na odnos (u ovom slučaju disbalans) nivoa ostalih aminokiselina u telu. Do nastanka i pojave HlV-a može doći i nekim drugim spoljnim podsticajem. Mogu ga, recimo, inicirati mikoplazme sa omotačima od miozina i aktina, izvesni virusi u vazduhu ili hrani (koksaki virusi, na primer, mogu da se transformišu ili rekombinuju sa drugim pato genima; napadaju srčani mišić a prenose se na najrazličitije načine, pa i preko klima-ure đaja), liofilizirani virusi u vakcinama itd.
Da „nazdravlje“ bude na zdravlje Čovekov organizam sam sve stvara, čak i mikoplazmu! Poput iskipelog mleka: količins ki se nije povećalo, ispalo je da ga ima previše, ništa nije moralo da se dogodi, a - dogodilo se. Zašto? Bilo je poklopljeno i na jakoj vatri (a) usled čega je došlo do razvijanja gasova i jakog pritiska koji je kulminirao kipljenjem (b) ili je, jednostavno, u posudi bilo suviše mleka (c). A da nije bilo vatre ispod posude sa mlekom, ništa se od ne bi dogodilo. Slično je i sa bakterijama, mikoplazmama, virusima i ostalim mikroorganizmima u telu. Nešto ili neko okrene pogrešan biološki prekidač ili pritisne dugme i - eto jada iznenada. Rinovirus nije krivac. Ne dolazi baš sve samo od kijavice. Pobunu mogu da dignu i ostali virusi. Svaki na (samo) svoj način i sa specifičnim efektima. Ipak, ,,klasične“ bolesti disajnih organa, ali i izvestan broj oboljenja na mozgu i digestivnom traktu, mahom potiče od rinovirusa koji je pretrpeo neki šok. Možda od hladnoće ili jakog smrada usled čega je došlo do iritiranja a zatim i oštećenja sluzokože nozdrva, potom vakuolizacije s obzirom na povezanost sa moždanicama, da bi na kraju zalutali rinovirus prečicom stigao do mozga i izazvao, na primer, meningitis. I kuga počinje sa kijavicom. Otuda ono dobro poznato ,,na zdravlje“ kad neko kine. U vreme kuge to je moglo da bude početak teške bolesti, obična kijavica ili odbacivanje virusa od strane organizma koji želi da se reši opasne pridošlice. Da zaista bude ,,na zdravlje“, a ne začetak kuge. Herpes zoster se u veoma visokom procentu javlja povodom HlV-a, ali i bez ikakve veze sa njim. Ukoliko je baza HlV-a herpes zoster, u „igru na život“ ubacuje se i rinovirus. Uz lako moguće delovanje spolja (virusa kuge, lepre, konjske anemije, mačje leukemije, ali i aktina i miozina, metala u tragovima itd.), čovekov organizam biva stimulisan, čak i nateran da komponuje virus imune deficijencije lako prenosiv krvlju (plazma/serum). Jedan jedini Hl-virus ne samo da izaziva pad imuniteta, već je i sam po sebi bolest pada imuniteta. A kad već do toga dođe, do tada pritajeni zoster13 se oslobađa i razbuktava u organizmu. Istini za volju, može da se pojavi i kao posledica dekomponovanja HlV-a. Interesantno je da se sa početkom administriranja T1 i/ili T1 ,,plus“, javlja i herpes zoster. Ispoljavanje pod Todoxin-ovom terapijom ukazuje na njegovo razlaganje i „prestro javanje“. Kod pacijenata u visokom stadijumu AIDS-a neretko dolazi do pada leukocita, recimo sa četiri na dve hiljade, već nakon 14-dnevnog redovnog uzimanja Todoxin-a po protokolu. To ne treba da plaši. Na taj način se eliminišu nepotrebni, zamoreni i nede lotvorni leukociti. Kod pacijenata sa hiljadu do dve hiljade leukocita, nema pomenutog pada. Delom zato što nema ,,slabih“ leukocita a delom što je reč o neophodnom minimu mu kojim se organizam štiti. Narkomani su danas u najvećoj meri izloženi riziku od mogućeg inficiranja HlV-om. Prema podacima zvanične medicine, od ukupne populacije pripadnika različitih rizičnih grupa, 75 odsto čine narkomani. Nije reč samo o fizičkoj, hemijskoj i/ili biološkoj konta miniranosti droge, već i o infekcijama polno prenosivim bolestima, padu imuniteta, krvi zagađenoj raznim patogenima itd. Narkomani su opterećeni permanentnim stresom. Mehanizmi za oslobađanje hor mona stresa unekoliko dovode do razgradnje i fragmentacije DNK sa efektima veoma sličn 13) Virus varičele. Do danas je registrovano više desetina njegovih modifikacija tj. vrsta.
im proizvodnji Hl-virusa. Reč je o metaboličkom poremećaju čak i kada testovi ukazuju na formiranje HlV-čestice. Stres narkomana je prvenstveno izazvan sve češćom potrebom uzimanja droge i brigom oko njene nabavke tj. pronalaženjem novca za kupovinu. S druge strane je više nego loš odnos neprihvatanja i nerazumevanja okoline, a s treće strah od posledica toga što čini. Iako svestan da mu je pomoć gotovo na dohvat ruke, narkoman radije bira skončava nje u žabokrečini narko-miljea. Bezvoljno se miri sa nadolazećim krajem iako ga se istovre meno užasno plaši. I ukoliko je više sa njim naizgled pomiren i više priča o besmislenosti života, utoliko više strepi da će ga izgubiti. Neosetno biva uvučen u psihološku spiralu „straha od straha“. U takvom psihičkom i fizičkom stanju, dovoljan je samo jedan jedini, ma i najmanji, podsticaj u obliku „nepoželjnog uljeza“ da načini pravi haos u organizmu i ,,zavede“ izvestan broj već postojećih „nezadovoljnih energetskih potencijala“ što direktno vodi u potpun pad kompletnog imunog sistema. Ipak, neumesno je tvrditi da o pomenutim mikrostrukturama i reakcijama u ljudskom organizmu znamo više nego, recimo, o kosmosu. Za nas smrtnike, čini se, zauvek „neuh vatljivom“ uprkos svom do danas prikupljenom znanju o njemu. Uporno neće da bude onakav kakvim ga mi zamišljamo. Makar i u naučnofantastičnim romanima i po njima snimljenim filmovima. Geocentrična teorija je pala u vodu, mada se nije utopila, pred helio centričnom. Superiorno nadmoćni osmesi su menjali mimiku da bi konačno iščileli sa umišljeno-naučnih faca u trenutku spoznaje da su u izvesnu ruku i geocentrična i heliocen trična teorija tačne. Nije baš da se Zemlja u pravilnom krugu i preciznim vremenskim raz macima vrti oko Sunca, a nije ni Sunce centar vasione. Malo ovde, malo onde, pa - istina. E, ni sistem živog organizma nije ništa ,,uhvatljiviji“ od Sunčevog. Sida uistinu nije ništa drugo do rušenje sistema organizma. Sama po sebi nema drugih simptoma izuzev određene grupe pratećih sekundarnih oboljenja. Gde joj je mesto u svemu tome? Šta je imunitet? Možda fluidna energiji koja organizam čini živim!? Zašto tokom godina dolazi do premora te supstance i zašto podjednako sigurno i zadovoljno ne egzisti ra u organizmu starca kao i u organizmu deteta? Može li fluidna energija da se zamori „sama od sebe“? Budući da sve okružuje tj. da je opšteprisutna, to je jednostavno nemoguće. Nešto drugo se dešava. Možda izvestan ,,kvar“, defekt u strujanju tj. prolaženju energije. Poput uskog grla. Uzrok može da bude i oblik zamora duše. Kako kad je duša večna? Zbog nezadovoljstva, neuspeha... „Jedinica mere“ tog nezadovoljstva ili neuspeha je, međutim, krajnje relativna i individualno određujuća. Zašto u populaciji Roma nema side? Zato što žive u veoma teškim uslovima ili što su naviknuti na večitu borbu za golu egzistenciju? A možda i zbog toga što, pri svemu tome, poseduju onu predivnu volju za životom i gotovo urođenu sreću. Hormoni sreće kod njih ne miruju, a gde ima sreće nema stresa, a gde nema stresa imuni sistem radi ,,k’o švajcarski sat“. Prosto, zar ne? Prema jednoj priči, rumunski robovi romskog porekla su po ceo dan okovani radili „ispod biča“. Obrok u toku dana im je bio više nego bedan. To ipak nije smetalo da uveče založe vatru i oko nje, onako okovani, igraju i pevaju. Životnoj radosti nikad kraja. Čovek najčešće i najrađe pamti lepe trenutke u životu. Meni je ostao u sećanju jedan takav trenutak doživljen, verovali ili ne, na - Bežanijskom groblju. Vraćajući se poslepodne sa sahrane poznanika, išao sam nogu pred nogu verovatno razmišljajući o prolaznosti ži vota. Odjednom su do mene doprli zvuci gotovo božanske muzike. Od zelenila, u prvi mah, nisam video ko to muzicira. Pomislih, ipak je ovo groblje. Gotovo istog časa pojavila se
povorka: čovek sa krstom, nekoliko devojaka koje prosipaju latice ruža i cveće putem kojim nailaze kolica sa sandukom (žene šezdesetih godina), pet muzičara (sa obaveznom violi nom), tri ožalošćena (pretpostavljam) sina i ostatak povorke. Romi. Išli su odmereno kao da naglašavaju svaki korak. Slično crncima iz Nju Orleansa, ali, čini mi se, dostojanstveni je, otmenije, sa neuporedivo više emocija. Niko nije glasno plakao i ridao od bola, a shva tio sam da je celoj povorci teško. Kolica sa pokojnicom su nečujno klizila preko cveća i lat ica, muzika (ni preglasna ni previše tiha) lelujala za njima, a vazduh bio ispunjen dosto janstvom. Zastao sam, gledao sam, slušao sam... Cela ta atmosfera je, shvatio sam u trenutku, bila zapravo - radost! Da, radost, oda životu. Svaki korak je predstavljao sat, dan, mesec, godinu, pokojnice i svaki je bio svečano protkan iskonskom životnom radošću. Kad je ova slika bukvalno otišla u zalazak sunca, video sam oko mene još desetak ljudi. I dalje smo stajali i ćutali. Muziku koju sam tada čuo, nikada i nigde više nisam čuo iako sam pokušao kod nekih etnomuzikologa da o njoj više saznam. Danas znam odakle je dopirala. Takvu sliku nikad više nisam video. Tolikoj radosti životu sam malo kad u životu prisustvovao. Još sporije sam krenuo kući... Poštovali su životni imperativ, bili su beskrajno srećni. Čak i tada, kad za osećanje sreće vreme nije. Stereotip je, i to naravno pogrešan, da je svakodnevni život Roma sačinjen od međusobnih tuča i svađa. Ti i takvi njihovi međusobni odnosi se, u odnosu na ostale populacije, ubedljivo najmanje završavaju teškim telesnim povredama ili ubistvima. Šta više, izuzetno retko dolazi do ozbiljnijeg telesnog povređivanja. Pomenuti glas ih ,,bije“ ponajviše zato što to čine bučno. Danas kažu - emotivno. Svi to vide i svi to čuju. Zato su, sa strane gledajući, Romi u večitom međusobnom sukobu. Pre bih rekao da tu dolazi do izražaja njihova teatralnost. Svađa bez svađe, tuča bez tuče, mržnja bez mržnje. Jer, ko mrzi taj ne živi. Mržnja je suženo stanje svesti. Ograničenje života. Reč je, dakle, o svojevrsnom vidu duševne i mentalne higijene. Izbaci iz sebe „primalni krik“, zaplači, u svakom slučaju uradi nešto. Oslobodi se stresa, psihoze, neuroze, ukratko - nakupljene negativne energije.
Međ’ javom i međ’ snom: gde je to zašla savremena nauka? „Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj. Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje. Simpatični pisac Abe-Prevo je govorio da mu je dovoljno za srečan život jedan vrt, jedna krava i dve kokoši. Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti.“ 14 Na ovoj planeti postoje krajevi koji su izvor negativnih duhovnih energija i oni koji to nisu - govorio je Nikola Tesla. - U Kolorado Springsu napojio sam zemlju elektricitetom, isto je tako možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Mocarta, ili Baha, ili u stihovima nekog velikog pesnika. U zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi. Njihovi izrazi su cvet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovekovim zavičajem. Ja sam proveo 14) Jovan Dučić, ibid.
godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Lepota i miris ruže mogu se uzimati kao lek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Jedno je pitanje hrane. Kojom zvezdanom i zemaljskom energijom nahraniti gladne na zemlji. Kojim vinom napojiti sve žedne pa da im se srce razveseli i da shvate da su bogovi... Druga stvar jeste, kako uništiti energije zla i patnje u kome prolazi ceo čovekov život. One se katkad javljaju kao epi demije iz dubine vasione. U ovom veku te bolesti su se sa Zemlje raširile i po svemiru... Treća stvar jeste, postoji li u vasioni suviše svetlosti? Otkrio sam zvezdu koja po svim astronomskoim i matematičkim zakonima može nestati, a da se naizgled ništa ne izmeni. Ta zvezda je u ovoj galaksiji. Njena svetlost se može zbiti do takve gustine da stane u kuglu manje od jabuke a težu od sunčevog sistema. Ona je izvor života koji će poteći kada život na zemlji počne venuti i gasiti se. Persijanac je tu kuglu nosio u ruci, ali on je bio jedan na ovoj planeti... Religija i filozofija uče da čovek može postati Hrist, Buda i Z aratustra...15 Svaki čovek je u izvesnom smislu biotransformator u malom kroz koga prolaze, i izlaze, vibracije kojima smo izloženi. Bez obzira na to da li smo ih i koliko svesni. Kancer, infekcije, bezbroj raznoraznih drugih patoloških promena. Čovek je prinuđen, hteo ne hteo, da se bori protiv njih i prevaziđe ih. Da li unosimo energiju (u vidu hranljivih namirnica) radi održanja poželjnog energetskog potencijala organizma ili da bi neutralisali nepoželjan uticaj antienergije, manje je važno. Jer, u oba slučaja je reč o opstanku. Nije, dakle, cilj izlečenje raka, već dovođenje na određen (poželjan) nivo sopstvenog energetskog potenci jala. Valja u potpunosti ostvariti ličnu suštinu. Realizovati se. A lekari su tu da nam pokažu pod kakvim se uslovima ta suština ostvaruje. Zdravlje je, grubo rečeno, ostvarenje svih materijalnih, u neku ruku i mehaničkih pre duslova, datih ili zacrtanih kao mogućnost. Njihovom realizacijom se podiže kvalitet komu nikacije našeg sa svim ostalim sistemima i njihovo ukupno dovođenje u sklad. Preciznije, ostvarenje prava i obaveza datih prirodom. Samo u toj i takvoj (idealnoj) situaciji bi najveći deo problema današnjice iščezao. Pre svega mržnja, stresovi, psihoze, virusi, kancer... Danas se eksperimentiše sa mogućnošću stvaranja memorijske jedinice u tečnom stanju gde će molekuli tečnosti (elektrolita) pamtiti informaciju (memorijska jedinica). S druge strane, istražuje se i mogućnost implementacije neurona u poluprovodničke ele mente. Uprkos tome, problem raka i side nije rešen! Atomi su istovremeno i čvrsti i meki, materijalni i nematerijalni. Naravno, reč je o energiji. Oduvek su prvo zamišljani, potom traženi i na kraju pronalaženi odnosno dokazivano postojanje sastavnih delova atoma. Isti je slučaj sa kancerom i HlV-om. Između teorijskih fizičara i biotehnologa vodi se mrtva trka. I jedni i drugi se nadaju da će prvi skinuti pečate sa sedam biblijskih tajni koje kriju odgovore o poreklu i svrsi živ ota - ljudskog i kosmičkog. Biotehnolozi su u izvesnoj prednosti. Svoj predmet istraživan ja, čoveka, imaju na dohvat ruke. Veruju da će već za nekoliko godina u potpunosti protu mačiti svih 100.000 ljudskih gena povezanih sa više od tri milijarde hemijskih parova. Fizičari pokušavaju da formulišu „Teoriju svega“, bave se pretpostavkom da postoji čak jedanaest dimenzija i spekulišu o civilizacijama koje su milionima godina ispred nas. 15) Nikola Tesla, ibid.
Kad je to počelo ili, bolje, o čemu je razmišljao pre dvadesetčetiri veka jedan Grk dok je stajao na obali mora i posmatrao brodove kako nestaju u daljini? Pisac Leonard Mlodinov u knjizi „Euklidov prozor“ objašnjava: Aristotel mora da je proveo mnogo vremena na tom mestu, u tišini gledajući brojne brodove i čamce, pre nego što mu je konačno sinula neobič na misao. Brodovima se najpre gubio trup, pa jarboli i jedra. Zapitao se kako je to moguće. Na ravnoj Zemlji brodovi bi trebalo ravnomerno da se smanjuju, sve dok na kraju od njih ne ostane samo tačkica. Okolnost da najpre nestaje trup, pa tek onda jarboli i jedra, shvatio je Aristotel u trenutku blistavog prosvetljenja, predstavlja dokaz da je Zemlja okrugla. Nesumnjivo je došao do tog zaključka, ali nisam siguran da je o tome razmišljao pored toliko tema koje mu je nebo iznad njega nudilo. Gde god da se nalazio. Važno je, međutim, to što je ,,do uviđanja oblika naše planete u velikim razmerama Aristotel došao tako što je pogledao kroz prozor geometrije“. Zašto je to važno? Zato što će nas taj trag odvesti onome o čemu je čuveni grčki filozof zaista razmišljao. Potom je došla na red Pitagorina domišljata dosetka: primenjivanje matematike kao apstraktan sistem pravila kojim se može sazdati model fizičkog sveta. Prostor je viđen neza visno od tla po kome gazimo i vode u kojoj plivamo. Bilo je to rađenje apstrakcije i dokaza. Uskoro su Grci dolazili do geometrijskih odgovora na svako naučno pitanje, od teorije poluge do orbita nebeskih tela. Ali, grčka civilizacija ustupila je mesto rimskoj. Dan uoči Uskrsa 415. godine, neuka rulja skinula je s kočija i ubila jednu ženu. Ova naučnica, posvećena geometriji, Pitagori i racionalnom razmišljanju, bila je poslednja slavna osoba koja je radila u aleksandrijskoj biblioteci pre no što je civilizacija utonula u hiljadugodišn je mračno doba. Preporod civilizacije iznedrio je novu vrstu geometrije. Njen osnivač je voleo da se kocka, budio se tek iza podneva i kritikovao Grke zbog zahtevnog metoda geometrijskog dokaza. Da bi sebe poštedeo suvišnih mentalnih napora, Rene Dekart je ,,venčao“ geometriju i broj. Na osnovu njegove zamisli o koordinatama, postalo je moguće manip ulisati mestom i oblikom kao nikada ranije, a broj se mogao geometrijski predočiti. Ali, Dekartov rad je omogućio i jednu apstraktniju i revolucionarniju zamisao: zamisao o zakrivljenom prostoru. A matematika zakrivljenog prostora dovela je do revolucije u logičkim temeljima ne samo geometrije već svekolike nauke. Omogućila je i Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Ajnštajnova geometrijska teorija prostora i dodatne dimenzije vremena, kao i odnosa prostor-vremena prema materiji i energiji, predstavljala je paradigmu promene reda veličine kakva nije viđena još od Njutna. Kada je ser Isak Njutn početkom 17. veka, otkrio tajnu gravitacije, stvorio je i mehaniku. Ali, kada je 1687. godine objavio „Philosophiae Naturalis Principia Mathemat ica“, ne samo da je postavio teoriju kretanja objekata u prostoru i vremenu, već je dao i složene matematičke procedure potrebne za analiziranje ovih kretanja. jedna od naj važnijih pretpostavki je opšti zakon gravitacije, direktno vezan za masu objekata i njihovu razdaljinu. Druga velika sila je elektromagnetska. To je sila svetlosti, elektriciteta, magnetizma, interneta, kompjutera, tranzistora, lasera, mikrotalasa, x-zraka i dr. Dakle većine onih otkrića kojima će kasnije upravo Nikola Tesla dati ogroman doprinos. Fizičar sa Kembridža Džejms Maksvel je 1860. „Maksvelovom jednačinom“ konačno doprineo shvatanju dinamike svetlosti. Zahvaljujući tome, čovek je ušao u elektronsko i informativno doba, čime je civilizacija dobila sasvim novi tok.
Edvin Habl je 1929. došao do zaključka da se daleke galaksije, posmatrane u bilo kom smeru sa fiksne tačke (Zemlje) - udaljavaju. Iznedren Velikim praskom, baš kao i vreme, Univerzum se širi. Tomas Kaluza je 1921. primetio da je Ajnštajnova jednačina gravitacije u priličnoj meri slična Maksvelovoj jednačini magnetizma. U Kaluzovoj šemi koju je 1926 upotpunio Oskar Klejn uključivanjem osnovne ideje mehanike, naelektrisanje postaje komponenta momen ta. U (tek uvedenoj) petoj dimenziji, održavanje naelektrisanja postaje održavanje momen ta usled čega naelektrisanje postaje skokovito, samim tim i glavni element u očuvanju ugaonog momenta. Peta dimenzija se onda krivi stvarajući vrtlog (Kaluza). Danas se u naučnim krugovima Univerzum opisuje sa stanovišta dve osnovne teorije: opšte teorije rel ativnosti i kvantne mehanike, iako izvestan broj istraživača nagoveštavaju da su ove dve teorije došle u sukob (Havkins, Smiters, Krilov)... Da skratim, pored gravitacije i elektromagnetske sile, postoje još dve: slaba i jaka sila jezgra. Preko ovog otkrića, odnosno Ajnštajnove jednačine E = mc2, čovek je uspeo da dokuči tajne zvezda. Fizičari, dakle, veruju da pomenute četiri osnovne sile koje vladaju Univerzumom. Istini za volju, ima i onih koji pretpostavljaju da postoji i peta, jedna vrsta paranormalne ili psihičke sile, mada do sada nisu nađeni čvrsti dokazi koji bi potkrepili njeno postojanje. (Budući da se ovom oblašću bavim od ranih sedamdesetih godina prošlog veka, spadam u grupu onih koji veruju u njeno postojanje i to nameravam da potkrepim argumentima u svojoj narednoj knjizi.) Savremena fizika je utemeljena na kvantnoj mehanici. Veći deo hemije je poprilično komplikovana kvantna fizika velikog broja tela, čestica. Čak i u biologiji je kvantna fizika od velike važnosti. Ma kako bili kompleksni molekuli koji predstavljaju strukturu i suštinu života, ponašaju se prema kvantnomehaničkim zakonima. Što je to toliko čudno u teoriji koja je (neki tvrde) u ovom momentu najbolji opis Prirode? Sve zavisi od očekivanja. Prag matično: ukoliko se predviđanja teorije slažu sa eksperimentalnim činjenicama, treba s njom biti zadovoljan sve dok je najbolji postojeći opis Prirode. Reč je o tipično pozitivis tičkom pristupu. Neki, međutim, smatraju da teorije moraju opisivati samu Prirodu, a ne čovekovo znanje o njoj. Tvrde da teorije zbog kojih se osećamo ,,nelagodno“, koje su ,,ružne“ i u potpunom nesaglasju s našim viđenjem „kakva bi Priroda trebala biti“, ne opisuju zadovoljavajuće Prirodu. Veći deo ,,nelagodnog“ osećaja u vezi kvantne mehanike posledica je njene neintuitivne prirode, a neki ne veruju da Priroda ,,radi“ na takav, nein tuitivan način. Najpoznatiji je Albert Ajnštajn (Albert Einstein) rekavši jednom prilikom „Bog se ne kocka“. Iz takozvanih misaonih eksperimenata koje je predlagao u prepisci s Nilsom Borom (Niels Bohr), jasno se vidi da mu se nije sviđao način na koji je kvantna mehanika opisivala svet. A „nelagodan osećaj“ izaziva to što je kvantna mehanika samo aproksimacija dublje teorije Prirode, kao što je i klasična mehanika aproksimacija kvantne mehanike koja veoma dobro opisuje makroskopske procese. Bilo kako bilo, kvantna mehanika i Ajnštajnova teorija relativnosti su dve naučne revolucije koje su obeležile 20. vek. Kvantna mehanika opisuje „svet malog“ tj. svet atoma, subatomskih čestica i sila. S druge strane, teorija relativnosti opisuje prostor, vreme i silu gravitacije. Ujedinjenje ove dve teorije i s njim povezano ujedinjenje osnovnih prirodnih sila, omogućilo bi razumevanje mehanizma pomenutih prirodnih sila i dublji pogled u sam početak svemira - Veliki prasak. Ipak, u vreme Velikog praska svemir je istovremeno bio i
dovoljno mali i dovoljno masivan da su njime, sasvim sigurno, upravljali nama još uvek nepoznati zakoni kvantne gravitacije. Danas je teško poverovati da Njutnova i Ajnštajnova jednačina nisu duže od dva san timetra, ni Maksvelova jednačina nije ništa duža - kaže Mičio Kaku16. Profesionalno se bavim teorijom superstringova ili kako je sada zovu M-teorijom, a naš cilj je da dođemo do jedne jednačine, možda ne duže od nekoliko santimetara, koja bi pomogla da razumemo „Božanski um“, kako je govorio Ajnštajn. Drugim rečima, potrebna nam je jedna elegant na teorija, jedinstvena slika o silama koje vladaju Univerzumom. Fizičari su, dakle, pred još složenijom zagonetkom ujedinjenja pomenute četiri sile u jedinstvenu teoriju. Prva sila, gravitacija, predstavljena Ajnštajnovom opštom teorijom rel ativiteta, pomogla je da se protumače „veliki prasak“, „crne rupe“ i širenje univerzuma. Reč je o teoriji o veoma velikom svetu, o mekom prostorno-vremenskom svetu koji je poput ogromnog prekrivača ili zategnute mreže na trambolini. Druga, kvantna teorija, omogućila je da razumemo jedinstvo elektromagnetske, slabe i jake sile jezgra. Ona, rekoh, opisuje veoma mali svet, zasnovan na sićušnim paketićima energije nazvanim ,,kvanti“ ali, za razliku od sigurnosti koju pruža Ajnštajnova jednačina, kvantna teorija se oslanja na verovatnoću događaja. Ove dve teorije su zbir svih čovekovih saznanja o fizičkom univerzumu. Problem je u tome što su - dijametralno suprotne. Zasnivaju se različitim pretpostavkama, različitim principima i na različitoj matematici. Fizičari sada pokušavaju da ih sažmu u jednu, čvrstu teorijsku postavku. Osnivač atomske fizike i kvantne teorije Nils Bor nije verovao da je to moguće. Jednog dana dok je dobitnik Nobelove nagrade Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli) držao predavanje o svojoj verziji „Jedinstvene teorije polja“, iz poslednjih redova mu se obratio Nils Bor rečima: „Gospodine Pauli, mi iz zadnjih klupa mislimo da je vaša teorija suluda. Međutim, ono oko čega se ovde prepiremo jeste pitanje - da li je dovoljno suluda!“
Put u mikrokosmos u potrazi za - zvukom Danas većina fizičara deli mišljenje da će prava „Jedinstvena teorija polja“ biti bizarna, fantastična, neverovatna, uvrnuta, jer sve ,,normalne“ i razumne alternative su do sada raz motrene i odbačene. Stiven Vajnberg (Steven Weinberg), Abdus Salam (Abdus Salam) i Džon Vard (John C. Ward) su 1967. godine pokazali da se dve fundamentalne sile, elektromagnetske i slabe nuklearne sile, mogu opisati uz pomoć tzv. baždarne teorije čiju srž predstavlja matematička teorija grupa. Naime, potpun skup transformacija koje ostavljaju nepromenjenim ma šta bilo (pose ban objekat ili zakoni prirode), čini matematičku strukturu poznatu kao grupa, a opšta matematika simetričnih transformacija poznata je kao teorija grupa u okviru koje se istražuju operacije poput npr. rotacije ili odraza tela. Na primer, kugla ne menja izgled uko liko njena osa rotacije prolazi njenim središtem. Oznaka tj. naziv te jednostavne grupe je SU(2). Takozvana Lijeva grupa potrebna da se gomili elementarnih čestica nametne ,,porodična“ struktura, veoma slična eksperimentalnoj, naziva se SU(3). 16) Mičio Kaku je jedan od trenutno vodećih svetskih teorijskih fizičara, profesor na Berkli univerzitetu i autor bestselera „Posle Ajnšatjnai(, Hipersvemir“ i ,,Vizije“.
Uspeh elektroslabe teorije je naveo mnoge teoretske fizičare da postave drugu baždarnu teoriju, tzv. kvantnu hromodinamiku. Svrha joj je fizički opis jake nuklearne sile. U ovoj teoriji se proton i neutron sastoje od kvarkova17. Postoji više različitih var ijeteta kvarkova: sm atra se da ima najmanje šest ,,ukusa“ koje nazivamo ,,gore“, ,,dole“, ,,čudno“, ,,šarmantno“, ,,dno“ i ,,vrh“. Svaki ukus javlja se u tri ,,boje“ - crvenoj, zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako. ne mogu imati nikakvu boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron sadrži dva dole i jedan gore. Danas se već govori o ujedinjenjoj baždarnoj teoriji elektro-slabo-jakog međudelovan ja, dakle o ujedinjenju ove tri fundamentalne sile zasnovanoj na jednoj većoj matematičkoj grupi simetrije. Gravitacija i dalje nije sastavni deo ujedinjenih teorija. Nameće se pitanje da li se ove teorije, zajedno sa gravitacijom, mogu ugraditi u Kaluza-Klejn teoriju viših dimenzija. Kalu zova izvorna teorija zahtevala je pet dimenzija, budući da sadrži samo jedan vektorski bozon: foton. Slaba nuklearna sila zahteva tri vektorska bozona (W-, W+ i ZO), dok je za opis jake nuklearne sile potrebno osam gluona. Uvođenje slabih i jakih nuklearnih sila u Kaluza-Klejn teoriju zahteva više od pet dimenzija. Specijalne varijante ujedinjene baž darne teorije zahtevaju različit broj vektorskih bozona i od tog broja zavisi i broj potrebnih dodatnih dimenzija. Drugi problem su različiti spinovi elementarnih čestica. U baždarnim teorijama posto je dve kategorije elementarnih čestica: one čiji je spin ceo broj, bozoni (prenosnici prirod nih sila, npr. foton) i one sa spinom ,,od pola broja“, tzv. fermioni (gradivni elementi sveko like materije, npr. elektron, proton, kvarkovi). Nije problem da se u okviru Kaluza-Klejn teorije proizvedu bozoni, problem su fermioni koji ne mogu da se izvedu iz bozonskih grav itacionih polja. Jedini izlaz je dodavanje nekoliko fermionskih polja višedimenzionalnoj teoriji. Broj fermionskih polja nije poznat od samoga početka, budući da ne postoji teoretski način njegovog određivanja. Teorija čiji su sastavni deo fermionska i bozonska polja, naziva se teorija supergrav itacije. Uz to je broj dodatnih dimenzija u teoriji supergravitacije podložan ograničenjima. U poslednjih dvadeset godina je svaka varijanta teorije supergravitacije sa više od 11 dimenzija zakazala. Edvard Viten (Edward Witten) s Prinstona je pokazao da se 3+1 dimen ziji prostor-vremena18 mora dodati još sedam dimenzija da bi ostale tri sile mogle da se uključe u teoriju. Teorija supergravitacije se ubrzo suočila sa tri problema. Prvi je problem spina neut rina. Teorija podrazumeva jednak broj neutrina sa levim i desnim spinom. U prirodi su svi sa levim spinom. 17) Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni ,,elementarne(( čestice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektronima pri velikim brzinama pokazali da se oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj rad na njima. Naziv ,,kvarkovi(( uzetje izjedne zagonetne rečenice Džemsa Džojsa: „Three quarks for Muster Mark!(( Reč quark trebalo bi da se izgovara kao quart (kvort), s tim što je na kraju ,,k(( a ne ,,t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa lark (lark). 18) Tri prostorne (istok-zapad, sever-jug i gore-dole) i jedna vremenska.
Drugi je tzv. kosmološki problem. Iz teorije proizilazi svemir sa visokim stepenom zakrivljenosti. Iz astronomskih posmatranja je, međutim, poznato da je zakrivljenost svemira gotovo jednaka nuli. (U drugim teorijama se ovaj problem elegantno rešava doda vanjem kosmološke konstante.) - Upamtite, nije zakrivljen prostor već čovekov um! - svojevremeno je tvrdio Nikola Tesla. - Da je tvorcu relativnosti to jasno, stekao bi besmrtnost, čak i fizičku ako mu je to po volji. Dokaz naopake teorije je njegovo sviranje na violini. Njemu je to razonoda i uteha. On svira na kućnim sedeljkama sa neznalicama, kao što je i on sam! Treći problem je kvantne prirode. Njenim rešavanjem rešiće se i prethodna dva prob lema. Jednačine teorije daju beskonačnosti. Tipične su za većinu kvantnih teorija gravitaci je. Da bi se rešile, koriste se približnosti koje zanemaruju određene efekte kvantne prirode. Teorija struna ima neka atraktivna svojstva teorije supergravitacije. U teoriji struna pridružuju se elementarne čestice jednodimenzionalnoj struni iz višedimenzionalnog pros tora. Ova teorija (etablirana u fizičkim istraživanjima svemira) zasniva se na deset dimen zija u kojima se ne javljaju beskonačnosti. Osnovna razlika između teorije struna i teorije supergravitacije sastoji se u načinu brojanja elementarnih čestica. Ukoliko u teoriji super gravitacije dodatne dimenzije ne bi bile savijene u zatvorenu površinu, tada bi ona pred viđala konačan broj čestica u prirodi. Do beskonačno velikog broja čestica u teoriji super gravitacije dolazi isključivo zbog toga što su, u njenoj osnovi, dimenzije savijene u obliku zatvorene površine. U nastojanju da razviju teoriju kvantne gravitacije, među naučnicima je u zadnjih petneastak godina najpopularnija tzv. teorija struna (engl. string theory). Karakteristično svojstvo teorije struna je da su njeni osnovni sastojci super-sitne strune, dužine od oko 10"35 metara (proton bi, recimo, bio sto milijardi milijardi puta veći od tih struna). Prema teoriji struna, naš prostor-vreme ne bi imao 3+1 dimenziju već bar desetak prostorno vremenskih dimenzija. (Njihov tačan broj se automatski dobija iz same teorije kao posledica zahteva da se u teoriji ne pojavljuju beskonačne veličine. Zadnjih godina su aktuelne specijalne strune, nazvane superstrune, koje egzistiraju u prostorima od deset i jedanaest dimenzija.) Zašto nam se onda čini da prostor ima samo tri dimenzije? Prostiranje tih šest ili sedam dodatnih dimenzija je toliko mala da ih čovek i ne primjećuje. Pogledajmo to iz ovog ugla: ukoliko posmatramo konac sa udaljenosti od jednog metra, čini nam se da je jednodi menzionalan. Reč je, naravno, o prividu izazvanom time što je prostiranje konca u druge dve dimenziji malo; mnogo je duži nego što je debeo. Tek izbliza se vidi da je zaista trodi menzionalan. Teorija struna predviđa da kada bismo taj konac pogledali uz pomoć opreme moćne da povećava 1033puta, videli bismo da je on u stvari 10-dimenzionalan. (Istina, ne bismo to baš ,,videli“ jer je naše prostorno-vremensko zapažanje ograničeno na 3+1 dimenziju, ali pomenuta oprema potpomognuta teorijskim jednačinama sugerisali bi postojanje dodatnih dimenzija.) Otprilike se zna da se poznate elementarne čestice u teoriji struna pojavljuju kao različi ti načini i frekvencije titranja tih struna. Tako struna koja titra na jedan način predstavlja foton, na neki drugi način graviton, a na neki treći način elektron. Isto tako se čini da bi se u procesu svođenja tih deset ili jedanaest dimenzija na 3+1 trebali pojaviti efekti koje bismo mi doživljavali kao efekte poznatih sila (gravitacije, elektriciteta, nuklearnih sila).
Na taj način bi teorija struna istovremeno objasnila i sastojke svemira (čestice) i njiho va međudelovanja (sile). U teoriji struna, dakle, postoji beskonačan broj čestica i onda kada dodatne dimen zije nisu savijene u zatvorenu površinu. To bi odgovaralo beskonačnom broju sta cionarnih talasa koji postoje na struni. Većina čestica teorije struna poseduje ekstrem no veliku masu: delimično i 1019 puta veću masu od protona. Uprkos tome, teorija predviđa i nekih 1000 vrsta čestica bez mase. Novi rezultati upućuju fizičare u pravcu istraživanja šest dodatnih dimenzija teorije struna. Problem je znatno kompleksniji nego u teoriji supergravitacije sa jedanaest dimenzija, budući da su svojstva šestodimenzionalne površine matematički kompleksnija od sedmodimenzionalne kugle. I pored toga, fizičari su izuzetno motivisani da reše ovaj problem, jer ima nagoveštaja da bi se ujedno rešio i problem spina. Kosmološki problem je dodatno iskomplikovan otkrićem tamne sile (dark force) koja, za sada, ne dozvoljava uklanjanje kosmološke konstante iz jednačine. „Sada imamo i teoriju stringova zasnovanoj na ideji da subatomske čestice u prirodi nisu ništa više od nota koje vidimo na tankim vibrirajućim žicama. Ako se žica potegne, elektron će se pretvoriti u neutrino. Ako se udarac ponovi, neutrino će preći u foton ili graviton, a posle dovoljnog broja pokušaja, vibrirajuća žica će mutirati u sve subatomske čestice. Time bi se izuzetno olakšala dalja istraživanja, jer umesto praćenja hiljada čestica u atomskim akceleratorima, dovoljno je da znamo da su ono što ih proizvodi i pokreće, vib rirajuće žice. Sada, kada se ove žice sudare, one stvaraju atome i jezgra, a melodije koje možete zabeležiti na žicama odgovaraju zakonima hemije. Fizika se tako svodi na zakone harmoni je koji se mogu predstaviti na vibrirajućim žicama. Univerzum je simfonija stringova ili har moničnih žica. Šta je, onda, Božanski um o kome je govorio Ajnštajn? Prema ovoj predstavi, Božanski um je muzika, rezonantna kroz čitav deseto- ili jedanaesto-dimenzionalni hipersvemir. Otuda, naravno, odmah proizilazi pitanje, ,,ako je univerzum simfonija, ko je kompozitor?“19 U svakom slučaju, teorija struna sadrži sve elemente potrebne za jedinstvenu teoriju sila i trenutno je jedini kandidat u tom pravcu. Ostaje, međutim, jedno nejasno i nedorečeno: zašto uopšte očekujemo da ćemo biti sposobni da pojave iz mikroskopskog sveta opišemo pojmovima iz svakodnevnog jezika? Zašto očekujemo da vizualiziramo kvantno-mehaničke procese koristeći podsvesne slike stečene iskustvom još iz vremena kad smo kao bebe tek učili da fokusiramo svet? Naša čula su evoluirala zahvaljujući podsticajima iz makroskopskog sveta: hrane koju smo jeli, uočenih opasnosti, ljudi s kojima smo živeli, a naš jezik se prilagodio opisivanju tih podsticaja i njihovoj komunikaciji. Pojave iz mikroskopskog sveta ne liče ni na šta što smo iskusili, osetili, zapazili ili zamislili na osnovu nečega što smo pročitali ili čuli. „Sad znamo kako se ponašaju elektroni i svetlost. Ali kako to da nazovem? Ako kažem da se ponašaju kao čestice, steći ćete pogrešan utisak; isto tako i ako vam kažem da se pon ašaju kao talasi. Ponašaju na specifičan, svojstveno originalan način koji bi se tehnički mogao 19) Mičio Kaku u „Još smo bebe vasione“.
nazvati kvantno-mehaničkim načinom. Ponašaju se na način koji sasvim sigurno nikada pre nije viđen. Vaše iskustvo vezano za stvari koje ste videli apsolutno je nepotpuno.“20 Kao što je Fejnman ukazao, jedna od najneobičnijih pojava u vezi kvantno-mehaničkog opisa objekta (npr. elektrona) jeste njegova dualnost: kvantni objekti nisu ni čestice ni talasi. U klasičnoj mehanici su opisane materijalne tačke koje slede putanje u prostoru i talase, npr. talase na vodi, zvučne i elektromagnetske talase. Njutnovska mehanika opisuje dinamiku sistema u terminima putanja koje objekti slede pod uticajem sila. Talasi poput zvuka se mogu opisati kao orkestrirano, usklađeno gibanje kontinuuma sačinjenog od čestica koje slede svoje putanje na takav način da gibanje samog kontinuuma poseduje talasna svojstva. Maksvelove jednačine za elektromagnetske pojave mogu objasniti talasnu prirodu elektro magnetskog zračenja - elektromagnetski talas je opisan sa dva trodimenzionalna vektorska polja koja se menjaju u vremenu i prostoru. Međutim, ubrzo je postalo jasno da kvantno mehanički objekti ne spadaju ni u jednu kategoriju: oni nisu ni čestice ni talasi. „Moguće je pretpostaviti da privlačna sila koja potiče od jezgra atoma u stvari i ne pos toji, kao što ne postoji ni privlačna sila elektrona i njegovo naelektrisanje. Jedina stvar koja postoji je pritisak na ivice svakog vrtloga, svakog nivoa, koja je inicirana na početku uni verzuma i održavana se do danas, dokle god je koncentracija koja dolazi iz centra svemira dovoljna da održava rezultujući proces. Pretpostavljajući da je proces razlaganja materije najveće koncentracije u centru univerzuma jos uvek aktivan, rezultat je širenje univerzuma do trenutka kada količina elementarnih čestica neće biti dovoljna da održi širenje. Grav itacija je posledica spoljnog potiskivanja. Ajnštajnov zakrivljeni prostor u tom slučaju ne postoji. Crne rupe koje gutaju masu i prosleđuju je negde drugde takođe ne postoje. Posto ji samo prostor ispunjen razlicitim koncentracijama elementarnh čestica.“21 Prema ortodoksnim interpretacijama (kopenhagenska škola) kvantne mehanike, objekat ne postoji po sebi, nema određenu realnost (stvarnost) bez posmatrača. Objekat se realizuje tek u interakciji sa posmatračem. U ortodoksnim interpretacijama kvantne mehanike, posmatrač ima važnu ulogu. On ,,projektuje“ realnost, stvarnost merenog objekta u jedno od mnoštva stanja koje posma trani objekat može da ima. U divlje maštovitim interpretacijama se ponekad kaže da pos matrač projektuje ceo Svemir u jedno ,,of“ grozomorno velikog broja njegovih mogućih postojanja. Neke od ovakvih interpretacija idu i dalje i kažu da se ceo Svemir može opisati gigantskom talasnom funkcijom koja sadrži sve moguće realnosti. Te različite realnosti neki nazivaju paralelnim svemirima. Ali, ovo je uglavnom spekulacija koja se ne slaže sa principom Okamove (Occam) britve lociranom u srcu moderne nauke (premda je Okam bio sveštenik!): „broj entiteta potreban za opis nečega ne treba povećavati izvan granica koje su nužne“. Drugim rečima, takve teorije se ne mogu testirati pa prema tome i nisu teorije u pravom smislu te reči.22
Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali on nas tavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć. Nikola Tesla 20) R.P. Feynman, The Character ofPhysical Law, MIT Press, 1967. 21) Zoran Pokaz: Kvantna teorija gravitacije 22) Antonio Šiber: Eksperiment s dve pukotine
Energija atoma (po modelu unekoliko sličnom modelu Sunčevog sistema, mada neu poredivo haotičniji) oglašava se muzikom Univerzuma. Šta je muzika uopšte, a posebno komponovana Tvorčevim nadahnućem? Postoji jedan teorijski iskaz na osnovu koga proizilazi da je savršena muzika ona koju proizvode nebeska tela krećući se po svojim putanjama? „Postoje četiri zakona stvaranja: prvi je da je izvor svega u nepojavnoj crnoj čestici koju um ne može zamisliti niti matematika izmeriti. U tu česticu stane cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja je prava priroda svetlosti i njen preobražaj u svetlo. Treći zakon je potreba svetlosti da postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja. Prethod na tri zakona oduvek traju i stvaranje je večno. Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava sonata, a hiljadu munja je koncert. Za taj koncert sam stvorio loptaste munje... Ajnštajn se ogrešio o Pitagoru i matematiku, a naučnik se o to dvoje ne može i ne sme ogrešiti. Brojevi i jednačine su znaci kojima se obeležava muzika sfera. Da je Anštajn čuo njene zvuke, ne bi stvarao teoriju rel ativnosti. Ti zvuci su poruka umu da život ima smisla, da u vasioni postoji savršen sklad i da je lepota uzrok i posledica stvaranja. Ta muzika je večno kruženje zvezdanih nebesa. Najmanja zvezda je završena kompozicija i deo nebeske sinfonije. Otkucaji srca su delovi te sinfonije na zemlji. Zakrivljeni prostor je haos, haos nije muzika. A. Ajnštajn je glasnik vremena buke, haosa i besa. Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali on nastavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć.“23 Pitagorejci su smatrali da je muzika harmonija brojeva i kosmosa, koja sama može da se svede na zvučne brojeve. Upravo se sa pitagorejcima povezuje koncepcija svemirske muzike. Traženje utočišta u muzici, sa bojama njenih tonova, njenim tonalitetima, ritmovi ma, različitim muzičkim instrumentima, jedna je od mogućnosti povezivanja sa punoćom kosmičkog života. U hrišćanskoj tradiciji velikim delom je sačuvana pitagorejska simbolika muzike koju su preneli sv. Augustin i Beocije. Muzika je preuzela simboliku broja 7, muz ičkog broja, Atininog broja, broja ispunjenog odbljescima mudrosti. Uspostavljanjem odnosa korespodencije (na način kako su to činili Pitagorejci) između udaljenosti sedam planeta od Zemlje (podeljenih naizmenično na dvostruke i trostruke intervale, slično muzičkoj lestvici) i trajanja njihovog obratanja sa intervalima sedam tonova lestvice izračunata je udaljenost od Zemlje do Meseca koja iznosi jedan ton, između Meseca i Merkura pola tona itd; a sedam planetarnih orbita pravi Orfejevu heptakordnu liru. Beocije razlikuje tri simbolička tipa muzike. Svemirsku muziku: odgovara skladu zvezda koji proizilazi iz njihovog kretanja, i izmeni godišnjih doba i mešavini elemenata; melodija je lepša što je kretanje brže i dublja što je kretanje sporije. Kosmos je veličanstven koncert. Drugi tip je čovekova muzika: vodi čoveka i on je oseća u samom sebi. Pretpostavlja sklad duše i tela, sklad duševnih svojstava i elemenata od kojih se sastoji telo. Instrumentalana muzika određuje upotrebu instrume nata. Ako je muzika poznavanje modulacija, mere, razumljivo je da upravlja kosmosom, ljudima i instrumentima. Ona je umetnost postizanja savršenstva. Oktava (lat. octavus - osmi) u poeziji označava strofu od osam stihova povezanih sa tri rime, dok je u muzici osmi ton dijatonske skale i interval koji obuhvata dvanaest polutono va od kojih prvi i poslednji uvek imaju isto ime. Interval (lat. intervallum) je međuprostor; 23) Nikola Tesla, ibid.
međuvreme, razmak; praznina; u muzici odnos dva tona prema njihovoj visini ili broju titraja (treperenja). Interval je, znači, visinska razdaljina između ma koja dva tona; prima nastaje ponavljanjem istog tona, sekunda je razmak koji obuhvata dva tona, terca - tri tona; kvarta, kvintna, seksta, septima i oktava obuhvataju razmak između četiri, pet, šest, sedam i osam tonova; nona je intervalski razmak između devet tonova (oktava + sekunda), deci ma, undecima i duodecima između deset, jedanaest i dvanaest tonova (oktava + terca, okta va + kvarta, oktava + kvinta). Intervali mogu da budu konsonantni (blagozvučni) i disonantni (koji resko zvuče), zatim čisti (prima, oktava, kvinta i kvarta), veliki i mali (shodno celim stepenima i poluste penima koji ih čine - sekunda, terca, seksta i septima), prekomerni i umanjeni (ukoliko dolazi do izmena u čistim, velikim i malim intervalima). Oktavna konstrukcija atoma i molekula, samim tim i čitavog živog i neživog sveta, zav isi od notnog ustrojstva to jest muzike Univerzuma. Oktava je pramera, etalon čitavog Univerzuma i odražava se u svakom detalju živog i neživog sveta. Izraz ,,neživ“ koristim samo uslovno, da napravim razliku od ,,živog“, mada je suštinski reč samo o različitim manifestacijama jednoobraznosti: istog porekla i osnove. Od najmanjeg delića prašine, do celog Univerzuma. Taj, dakle, sistem od osam tonova leži u osnovi nebeske muzike. To je ujedno i razlog što i čovekova muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova i što muzika uopšte postoji. Čovek, životinje i biljke čuju tu nebesku muziku, a kompozitori je samo zapisuju. Istina, muzika Univerzuma ne nalikuje odviše čovekovoj muzici. Dar kompozito ra se praktično sastoji u njenom ,,privođenju“ na čoveku čujan i razumljiv muzički jezik, u savršenom ili nesavršenom obliku, u zavisnosti od njegovih intelektualnih moći. Raspon čujnih frekvencija se može sa prilično tačnosti podeliti u nekoliko čujnih seg menata. Ovi segmenti su odgovorni i za percepciju zvukova koje čujemo: - vrlo duboki bas od 16-64 Hz prva i druga oktava (muzički), - bas od 64-256 Hz treća i četvrta oktava, - srednji od 256-2048 Hz peta, šesta i sedma oktava, - gornji srednji oko 3000 Hz između sedme i osme oktave, - prezens, visoki od 4750-5000 Hz između osme i devete oktave, - visoki, brilijans od 6500-16 kHz deo devete i kroz celu desetu. Ali, i čovek je živi muzički instrument, kao i sva druga živa bića. Životna energija, ili kako god je zvali, struji kroz čoveka i proizvodi kretanje - vibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmično kao, na primer, kod mačke koja prede, doživljava zadovoljstvo. Osećanja su njegova opažanja tih nevoljnih pokreta tela i njihova estetska procena. Drhti mo od straha, tresemo se od besa, treperimo od sreće... Naši mišići, kao svaka struna koja ima određeni tonus i kroz koju teče energija, vibriraju i proizvode ton. I ne samo mišići. Sva tkiva vibriraju i proizvode ton. I ćelija to čini. Čujemo li te tonove? Prislonimo glavu na nečije grudi, i čućemo: tika-taka, tika-taka... Srce kuca, i udara ritam. Bubnjara smo, znači, identifikovali. Čika doktori, sa svojim slušalicama, mogu da čuju još više. Pluća, poput metlica koje se prevlače po činelama, dopunjavaju ove ritmičke pulsacije. Posluša jmo bolje. Usmerimo disanje malo na glasne žice koje će pojačati njegov ton kao kad hrče mo. Evo i duvača koji, zajedno sa srcem, čine ritam sekciju. Da li primećujete da je udis aj, ako ste opušteni, za kvintu viši od izdisaja. Svima nam se desilo da, ponekad, kada leg nemo i pokrijemo uši, prislonimo ih uz jastuk, čujemo mnogo jasnije svoju ritam sekciju jer smo okrenuti prema zvuku iznutra. Od spoljašnje buke često ne čujemo svoj orkestar.
Da li se čuje krv dok prolazi kroz vene? Naravno. Sve što prolazi kroz nešto čuje se. A mišić koji podrhtava? Sve što treperi proizvodi zvuk. Na električnoj gitari je ispod žica postavljen m agnet koji prenosi impuls do pojačala, pa do zvučnika. Možda to čine i naši nervi i prenose tu muziku negde u studio koji zovemo mozak. Šta m is lite, kako bi zvučao čovek kada bi svi zvuci koje proizvodi bili pojačani, izmiksovani, i kada bi mogli da se čuju preko zvučnika. Da li bismo mogli čuti i snimiti kako zvučimo kada smo srećni ili besni, tužni ili radosni? Ima li svako svoju melodiju? Diše li svako iz svog tonaliteta? Loven skreće pažnju na važnost disanja za fizičko i mentalno zdravlje čoveka. Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboličke procese i održava vatru života. U svim ori jentalnim i mističnim filozofijama tajna najvišeg blaženstva je u disanju. Pa zašto se onda ponašamo tako glupo i dišemo plitko i neritmično? U jezičkim izrazima se može otkriti povezanost ličnosti i disanja. Za emotivnu, pristupačnu, otvoreno srdačnu osobu bez krutih načela kažemo da je širokogruda, a za skučene, sitne duše da su uskogrudi. Disanje je, očito, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni vatrenosti. Ni zadovoljstva. Kako postajemo loše ,,naštimovani“? Da li to radimo sami sebi ili neki ,,đavo“ ubacu je disharmonične tonove i remeti naše melodije? I jedno i drugo. Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog zdravlja, a i dobre muzike. Bolest je odstupanje od harmonskih pravilnosti. Ritam je red. Kažu da je Bog red koji se izdvojio iz haosa. Ritam je osobina Boga. Postoji i u mikro i u makrokosmosu. Nauka je već uspela da vidi neke pravilnosti i periodičnosti u kretanju nebeskih tela, kao i u samoj strukturi atoma, molekula... Protoplazma ćelije pulsira ritmički zavisno od okolnih uslova. Vilhelm Rajh je, koristeći Rajhertov miskroskop sa optičkim uvećanjem od pet hiljada puta, opisao pulsatornu aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca čoveka. Loven upoređuje kretan je treptastih ćelija sluzokože, sitnih vlaknastih struktura koje oblažu respiratorni trakt, sa talasanjem žitnog polja koje nastaje zbog vetra. Sličan ugođaj imamo kada slušamo pre biranje po žicama harfe. Nervno tkivo takođe ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju, što se odražava kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo elektroencefalogramom. Prolazeći kroz membranu nerva, impuls je depolarizuje i tako nastaje refraktorni period u toku koga ni jedan drugi impuls ne može da prođe kroz depolarizovanu oblast.24 Naučnici su uočili sličnost između obrazaca otkrivenih u mozgu i onih koji posto je u muzici. Naime, koristeći supervodljivi kvantni interforencionalni uređaj (meri električnu aktivnost mozga) utvrdili su da raspored tonotopične mape u auditivnoj zoni kore velikog mozga u velikoj meri odgovara (liči) klavijaturi sa jednakim razmacima između oktava. Šo je dvadesetpet godina pravio kompjuterske modele za stvaranje mapa mate matičkih obrazaca koje neuroni izazivaju slanjem impulsa mozgu. Otkrio je da su neu roni organizovani kao stubovi po određenom obrascu, kao i to da međusobno ,,pričaju“ odašiljući električne impulse. Uz saradnju doktora Lenga, Šo je dodelio svakom stubu muzičke tonove i otkrili su da je mozak organizovan po nečemu što se činilo da su muz ičke teme. Odabrali su delo koje je odgovaralo muzičkim temama na kompjuterskom 24) Nebojša Jovanović: „Nečujna muzika postojanja“
modelu (Mocart „Sonata za dva klavira KV 448“) i izložili ispitanike toj muzici. Ustanovili su da muzika sa obrascima i temama sličnim onim pronađenim u mozgu uvećava spaci jalno-temporalno rasuđivanje. Muzika, dakle, utiče na obrasce u mozgu, što ima uticaja na način na koji se kolo povezanih neurona razvija u prvih nekoliko godina života.25 Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja spontano da pulsira i kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmičnost na celularnom nivou, i nivou tkiva govori nam, kaže Loven, da je ritam urođeni kvalitet života. Bugarski lekar Lozanov je utvrdio da slušanje specifične muzike (muzike sa specifičnim ritmom, naročito muzika iz perioda baroka, npr. Bahova) izaziva sinhronizaciju telesnih ritmova/otkucaja srca i moždanih talasa sa taktom muzike.26 Zašto neki raspored tonova zvuči nežno, a drugi zastrašujuće ili agresivno većini ljudi? Zašto nam, uopšte, mol zvuči nežno, setno, jednom rečju molski, a dur svečano, muški, durski. Poklapa li se to sa nečim u nama? Zašto napeta muzika, koja ide uz opuštenu scenu u kojoj se dete radosno ljulja na Ijuljašci u bašti, izaziva strepnju i očekivanje neke nesreće? Možda zato što u nama budi drugu kompoziciju, onakvu kakvu proizvode bol i strah. Ali, ako znamo da tako zvuče bol i strah, znači da smo mi već čuli kako oni sviraju u nama. Nisu nas kompoz itori muzike za filmove naučili tome. Čuli smo mi svoj orkestar onog trena kad smo započeli život. Na tim unutrašnjim melodijama počeo je da se gradi naš psihički aparat, doživljaj sebe, sopstvenost. Naši prvi zapisi i predstave o sebi su tonski. U početku beše ton. (Reč je takođe muzički oblik). Život počinje muzikom. Življenje je muziciranje. Oslušnite sebe. Imaćete šta da čujete. Ako vam ljubavni partner kaže da nemate sluha za njega, razmislite da li je to samo metafora. U samom jeziku često se kriju istine koje ne čujemo. Seksualna funkcija je, takođe, periodični fenomen u čitavom životinjskom i biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene (periode). Poznata je povezanost men strualnog ciklusa i lunarnog meseca. Veza između ove dve pojave je misterija kao i mnoge druge u vezi ritmičkih aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode sa ritmovima naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi menjaju u odnosu na dan i noć, leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo srodni sa biljnim i životinjskim svetom. „Harmonija između unutrašnjih ritmova čoveka i spoljašnjih ritmova prirode osnova je za osećanje iden tifikacije sa kosmosom, sa najdubljim korenima zadovoljstva i radosti“ zaključuje Loven.27
Bučni ubica duše: nemuzika Gde je savremena, tzv. moderna, muzika na svojevrsnoj skali muzike Univerzuma? Svaka muzika suprotstavljena osmotaktnoj harmoniji jeste, zapravo - nemuzika. Reč je o zlom delu, pokušaju da se harmonija razbije i uništi. Jer, muzika je moćno sredstvo. Danas, nažalost, pretežno kompozicija „muzičkih grešaka“ i nesklada. Podrazumeva se da i svako generalisanje vodi u novu grešku. Nije sva savremena muzika takva, ali isto tako ne može da se ospori ni činjenica da je aktuelan muzički trend u vezi sa lošom (da ne upotrebim 25) Prema: Habermeyer, 2001:17 26) Prema: Habermeyer, 2001:23 27) Nebojša Jovanović, ibid.
,,zlom“) namerom. Sreća je da svaki trend ima ograničen vek trajanja. Vreme čini svoje, a destruktivno propada. Istina, povremeno dižući glavu ili pojavljujući se u novom obliku. Srećom opet kao trend i, srećom, opet unapred osuđeno na propast. Jedino je harmonična (ne po ljudskim i ovozemaljskim merilima) božanska muzika, na kojoj i od koje živi i funkcioniše ceo Univerzum - večna. I još nešto. Dok je kod nas reč, koliko god izvitoperena, ipak ostala u središtu muz ičkog predanja sačuvavši zalog krštenja u srpskom narodu, na Zapadu se dešavaju mnogo radikalnije stvari. „Mislim da je jedna od uloga Umetnosti da stvori lažni svet koji je u naj manju ruku analogan nekim stranama pravog sveta i da u okviru tog novog istraži neke nove obrasce ponašanja, koji u okviru stvarnog života još uvek mogu da budu preopasni ili nemerljivi28 - govori Brajan Ino, verovatno najuticajniji muzičar savremenog sveta. Dok je kod antičkih Grka i u rok muzici utemeljenoj na bluzu dolazilo samo do izvi toperenja, zloupotrebe prirode, ovde se direktno kreće protiv prirode: na osnovu eksperi menata ranih sedamdesetih, u drugoj polovini se pojavljuju dva žanra koja su danas pot puno marginovalizovali svaku drugu muziku i nakon čijih radikalnih oblika (rejva i smrtnog metala - rave & death-metal) savremena muzika više ne poznaje razvoj. U Bavarija-studijima u Minhenu (1976-77.) nastaje disko - muzika za igru nastala ubrzanjem udaraca bas-bubnja (koji određuje ritam igre) iznad broja udara koji može da dostigne ljudsko srce. Posledica je težnja tela da pređe svoje prirodne granice: dok se u dotadašnjoj muzici uglavnom izvrtala melodija, usmerena na um, sada se izvitoperuje ritam, koji je ,,telo“ muzike i ona postaje i doslovno - ubistvo. Dok disko nastaje na crnačkoj soul tradiciji, u Engleskoj istovremeno nastaje hevi-metal kao jednako izvitoperenje bele bluz tradicije - na kraju oni se svode na isto: stravično ubrzanje ritma s tim što se u disku koriste elektronski, a u hevi-metalu - električni instrumenti. U oba slučaja rezultat je sagorevanje, uništenje tela koje već isključuje um, kao pretpostavku postojanja čovekovog i kao konačnu hulu na Ovaploćenog Boga: ne radi se o poricanju Ovaploćenja, koje je još Sveti Jovan Bogoslov davno utemeljio kao meru svake jeresi. Naprotiv, radi se o potrebi da se ubije telo kao Ovaploćenjem Hristovim osveštani hram Duha Svetoga i instrument najsavršenije muzike kojom se i za koju se vaspitavamo. Obnoviti svet zato danas znači za početak obnoviti prirodni poredak sveta: u muzici to znači vratiti se prvo prirođenim čoveku ritmovima, a tek zatim graditi melodije. Drugo, vratiti se pevanju i sviranju, a ne proizvodnji i konzumaciji muzike koja postaje nepod nošljivo sveprisutna. I konačno - što je u stvari i prvo - vratiti se reči i Imenu Hristovom u kojem je punota života i punota tvarnog sveta, punota muzike. Koja je i danas silnija što je bliža tihom glasu u kojem bješe Gospod na Karmilu i najsavršenija kada je njen tvorac ,,kao nevino jagnje nijemo pred onim koji ga striže, ne otvara usta svojih.“ Nemuzika će na ovaj ili onaj način, svakako odneti danak ,,u duši“. Muzika lišena skla da deluje uznemirujuće. Vodi u depresiju, očaj, nesposobnost suočavanja sa problemima. I najmanji povod za nezadovoljstvo, uveličan pod prizmom nesklada, pretvara se u istinsku nesreću pa i katastrofu. Žrtva je uvek jedinka, čovek. Deo čovečanstva odvodi u propast, drogu, nervno rastrojstvo... Dobro je, međutim, što se na tome sve i završava. Protiv har monije Univerzuma nema nikakve šanse. Suprotstavljanje njoj je unapred osuđeno na propast. Ali će zato čovek, sa biljkama i životinjama, pod njenim uticajem (divne skladne 28) Podvukao Ino.
muzike) značajno popraviti kvalitet sopstvenog bivstvovanja. Pod uticajem harmonične muzike, u svakom biću dolazi do skladnog restrukturisanja. Razvija se plemenitost, dobro ta, ljubav, a svaka nevolja lakše podnosi. U grčkoj „teoriji o etosu“ proučavano je etičko i psihološko delovanje muzike na čove ka u cilju jačanje volje, potenciranja emocionalnosti i dovođenja do ekstaze. Usled toga, kao posledica nastaju različiti muzički stilovi koji podstiču na određena psihička stanja čoveka (herojska dela, potpora duševnoj ravnoteži, iskazivanje bola, ljubavi, radosti). U srednjem veku, oslanjajući se na antičke tradicije, teoretičari razvijaju podelu muzike takođe uočava jući njeno dejstvo na čoveka (harmonija svemira, harmonija ljudske duše, muzika koju proizvodi ljudski glas ili instrument). Sledbenici Pitagore lečili su muzikom groznicu i padavicu, smatrajući da je bolest poremećaj svemirskog sklada čiji je proizvod i sam čovek. Platon je uveo pevanje u terapi ju da bi se čoveku, kod koga je taj sklad poremećen, brže vratilo zdravlje. Tako je melote rapija počela da se razvija. Ipak, tek od 19. veka psiholozi počinju bolje da proučavaju lekovito dejstvo zvuka, harmonije, melodije i boje pojedinih instrumenata u procesu leče nja i poboljšanja stanja obolelog čovečijeg tela i duše. Naročito se u savremenoj psihijatriji postižu solidni rezultati budući da blagotvoran uticaj muzike vodi obolelog na stazu opo ravka, pa i potpunog ozdravljenja. Time je razvijena kurativna metoda za ublažavanje i lečenje psihički obolelih pacijenata. Ljudski organizam je tanano osetljiv, ponekad zavisan samo od jednog jedinog virusa koji hoće ili neće proći. Ćelija je velika fabrika u malom. Možda bolje, simfonijski orkestar. S tim što su prve ili druge violine, flaute, fagoti, trube, udaraljke... u ovom slučaju enzimi, geni, prioni, belančevine, proteini... I dovoljno je da samo jedan jedini instrument izmakne kontroli „velikog dirigenta“, centralnog nervnog sistema, pa da unutar organizma (organa, tkiva, ćelija) svako zasvira samo svoju melodiju (kako zna i ume) i da se umesto bogougodne muzike Baha ili Hendla prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih tonova i akorda od kojih pucaju bubne opne, a svest sužava. „Svaka osoba naklonjena muzici zna za osećajna stanja izazvana velikom muzikom. Ali, ako pokušamo da prevedemo ova osećanja u reči, muzičko osećanje se tome opire. Muzika je nema i želi da ostane takva. Ipak, muzika daje izraz unutrašnjem kretanju živog organizma i njeno slušanje izaziva osećaj unutrašnjeg gibanja. Nemost muzike se obično opisuje na jedan od dva načina: (1) kao znak mistične duhovnosti ili (2) kao najdublji izraz osećaja nesposoban da se izrazi rečima. Prirodno naučno gledište tumači muziku u smislu da je ona izraz povezan sa poslednjim dubinama živog organizma. U skladu sa tim, ono što se smatra ,,duhovnošću“ velike muzike samo je drugi način da kažemo da je dubok osećaj istovetan s dodirom sa živim organizmom izvan granice jezika. Do sada nauka nije ništa rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez sumnje, sam umetnik govori nam u obliku nemog izraza kretanja iz dubine životne funkcije, ali on bi isto tako kao i mi bio nes posoban da rečima izrazi ono što izražava svojom muzikom ili svojim slikama. U stvari, on se izrazito opire svakom pokušaju da jezik umetničkog izražavanja prevede u ljudski gov orni jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svog izražavanja. Zato, on potvrđuje orgonsko biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj vlastiti jezik da se izrazi pre, izvan, i nezavisno od svih govornih jezika...“29 29) Vilhelm Rajh (VVilhelm Reich)
Razvijajući svoju orgonsku teoriju i terapiju, Rajh je ustanovio da životna energija, naz vao ju je orgon, protiče kroz čovekovo telo paralelno sa telesnom osom određenim ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmičan kao kod crva, osoba je mentalno zdrava i oseća zado voljstvo strujanjem života kroz svoj duševni i fizički organizam. Da, muzikom se može uticati i na podsvest. Poseduje osobine četvrte dimenzije i oslobađa dušu zatočeništva. Nemoguće postaje moguće, neostvarivo lako ostvarivo. Har monija, ritam i pokret, rečima molitve dodaju snagu. Realnu i ostvarivu. Muzika se, dakle, slikovito može predstaviti i kao inicijator, pokretač, motor, sistem, vrhunski princip funkcionisanja sveta. Ali, u nekima od nas odjekuje u disharmonijama u tolikoj meri da čak postaje skladna. Naravno, prividno. Čak tražena. Kako je prepoznati? Po destruktivnim reakcijama, disfunkcionalnosti. Ukoliko je reč o zdravlju, ona je ekvivalent kanceru u ljudskom organizmu. Nešto poput drugačijih bujajućih ćelija sa ,,štimom“ različitim od onoga na koji je ,,naštimovan“ organizam domaćina. A, valja reći, muzika je samo jedan od odraza ukupne disharmonije, nesklada, razbijanja života i univerzalnog sklada. Personifikovano, ova muzika bi komotno mogla da se nazove satanskom, kom ponovanom s ciljem razaranja božjeg dela. Podrazumeva se da je reč o stilskoj figuri, a ne doslovnoj istini. Ali ako zlo, nesklad, razaranje, propast, identifikujemo sa Nečastivim tj. Stanom, onda pomenuta stilska figura ipak krije delić istine. Kad smo već krenuli tim putem, moramo i da se zapitamo zašto se To, ma kako ga nazvali, pojavilo? Šta mu je omogućilo da se obelo dani? Višak ,,zle krvi“ koja traži izlaz iz zamorenog organizma Univerzuma ili, možda, pro ces (pro)čišćenja samog Univerzuma? Poput oslobađanja tela od toksina. Biće da je upravo to. Na sličan način se i svet pročišćava. Nagomilano zlo iz dubine mora da krene na površinu, da se izluči i istekne odnoseći sa sobom sve podlo i kvarljivo. Ogromna sila, veliki simfonijski orkestar Univerzuma čija muzika dopire do svake ćelije i najprimitivnijeg organizma, ne može da se izbaci iz takta i harmonije ma i najjačim disonantnim tonovima uperenim protiv opšteg sklada. Možda mogu privremeno ili trajno da zavedu i povedu tek jedan mali deo onih oko nje, da ih izbace iz ravnoteže sklada, ali ni u kom slučaju ne mogu čak ni da naškode takvoj snazi kao što je oktavni sistem sveta. Dragi sveprisutni Bog muzikom Univerzuma napaja, a energijom hrani još uvek nevidljiv atom, čuva njegove orbite i elektrone preko biofotona. Delo Tvorca je neuništivo i neraskidivo, a energija oktava nepresušna i nezaustavljiva. Ta neobično prijatna muzika, dostupna sluhu samo odabranih, ispunjava svaki molekul, atom, česticu, svih 92 elementa periodnog sistema ne računajući 17 od čoveka stvorenih. Kretanje elektrona i sklad u tom naizgled haosu, delo je samog Tvorca. Bez „velikog praska“, pepela i Feniksa. Mendeljejev je samo konstatovao postojanje prirodnih elemenata i sistematizovao ih u svojoj mapi po dobijenim uputstvima koje je umeo da (sa)sluša. Uostalom, evo šta kaže i sam Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović): „Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glasa. Fino uho moglo bi čuti struju sokova u bilj ci; još finije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No, naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo.
A to znači: vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor... Glavno je: kroz sva čula ulazi kazivanje, izraz, govor, priča, reč svih stvari o sebi, o svom prisustvu, o svom stanju, o svojim osobinama... jer svi utisci su reči. Nema mutavih stvari, jer ona stvar, koja ne može sebe da projavi uhu, pojavljuje sebe oku, ili koži, ili nosu, ili ustima. Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju, ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari, dotle su žive. No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u svetu?... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzi ka su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu?... Samobitnu božansku Reč, i da je od Nje i kroz Nju postao sav svet, kao Njen odjek...“30
Čuvar Tvorčeve tajne Foton je transmiter univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma. Stvara, prenosi i sam se stvara u sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona, neutrina i antineutri na. Istovremeno je i energija i talas i materija. Ima svojstvo da daje. Potpomaže egzistenci ju i žive i ,,nežive“ prirode. Pronosi muziku Dragog Boga. Fotoni su tek mali korak dalje u shvatanju univerzalnog pojma mehanizma Života budući da je sam Univerzum život. On se kreće isključivo sopstvenom brzinom, na njemu se stvaraju našem razumu bliski svetovi i koprene života. I sama čovekova misao se prenosi fotonima, oni su i osnova telepatije. ,,Ne može biti sumnje da naša psihička sila stvara kretanje u drugima, koje se prenosi naširoko poput kretanja etra, a mogu da ga opaze mozgovi koji su u skladu sa našim. To pretvaranje jednog psihičkog delovanja u eterično kretanje, i obrnuto, može se smatrati analognim radu telefona, u kome prijemna membrana, koja je identična sa membranom na drugom kraju, rekonstruiše zvučno kretanje što se prenosi ne pomoću zvuka, već pomoću elektriciteta. Ali, to su samo poređenja.“31 Kako se kreću? Svakako ne brzinom svetlosti. Brzinom misli je već prihvatljivije. Reč je o krajnje nepostojećem i krajnje moćnom medijumu. Neupućenima je pasulj pojam za jednostavnost (prosto k’o pasulj!), a vazduh praznine, ,,ničega“. Niti je pasulj ,,prost“ (po strukturi), niti vazduh ,,prazan“32. Ako nešto ne znamo, ne vidimo ili ne možemo da dokaže mo, to ne znači da ne postoji! Isto važi i za fotone. Iako čine energetski omotač svakog bića, tek će budućnost iznedriti pravu priču, istinu, o njima. Kako nastaju, koliko vrsta postoji (fotoni komunikacije, osećanja, misli, genijalnosti, 30) Vladika Nikolaj Velimirović: „Nove besede podgorom (( 31) Kamij Flamarion, istaknuti francuskoi astronom. 32) ,,Iz ugla principa neodređenosti, č a k je i prazan prostor ispunjen parovima virtuelnih čestica i antičestica. Ovi parovi bi trebalo da raspolažu beskonačnom količinom energije... “ (Stiven Hoking, „Teorija svega poreklo i sudbina Univerzuma“)
fotoni u vezi sa muzikom, vremenom Univerzuma itd.), njihove funkcije, način emitovanja (odašiljanja, ,,izlaska“) iz mozga (prenos misli) i još mnogo toga. Razlaganjem fotona otvoriće se vrata u potpuno nepoznat svet, a možda i konačno ostvariti ideja Alberta Ajnštajna o defi nisanju „teorije svega“, kojom se bavi i danas vodeći svetski teoretičar fizike Stiven Hoking3334. Foton je pokretačka snaga života i bez njega nema egzistencije. To je volja Tvorca čija ih „muzika oktava“ napaja da gospodare živom i neživom prirodom, opet po Tvorčevoj volji. Zato se i spoznaja postojanja fotona može staviti u istu ravan sa otkrićem ćelije. Foton je alfa i omega postojanja. Čitave nauke će se u budućnosti baviti fotonima misli i mozga uopšte. Kako funkcioniše „najinteligentniji čovekov organ“? Još uvek se ne zna tačno. Ogromno iznenađenje nas očekuje skidanjem tek prvog vela sa tajne ne od sedam, nego sedam hiljada velova na putu do suštine. Čovek je takoreći tek ,,začeprkao“ po porek lu života otkrivši na planeti Titan tzv. toline koji su na samo korak od aminokiselina i pri mordijalne supe u kojoj je začet život. Ali, istinske tajne i misterije gotovo da i nema. Prob lem je u nesavršenosti čovekovih čula i moći spoznaje, ali i kratkoći životnog veka koji mu je dat. Ko ima uši neka sluša, rekao je između ostalog Gospod Isus Hrist. Ali, avaj, to ne mogu svi. Samo, rekoh, mali broj izabranih. A kraja novim saznanjima nema. Jedna tajna je uvek ,,višak“. I najveće otkriće je tek jedna prečaga beskrajnih merdevina čovekovih spoznaja. Početak im se ne vidi, a vrha nemaju. Tri prečage gore ili dole, gotovo je nevažno. Značajna prepreka na tom putu saznanja su nesavršenost čovekovih čula, nepouz danost dosegnutih (naučno potvrđenih) istina, opterećenost iskustvom, urođena sum njičavost s obzirom na spoznaju o sopstvenoj nesavršenosti, slepo verovanje u očekivanu sliku nepoznatog i neverovanje u njenu realnu (objektivnu) predstavu, urođeni strah od novih otkrića a posebno s naličja tzv. vidljivog sveta... I to nije sve, već samo početak. Ko ima oči neka vidi! Ali, avaj, ne mogu svi. (Opet) samo izabrani. Hipersenzitivni i hipersen zibilni. ,,Propustljivi“ za nova saznanja. Ipak, čak i oni mogu tek neuko da protumače ono što vide ili što im je ,,kazato“ . Najčešće se oslanjaju na prepričavanje viđenog ili doživ ljenog. Zato takve nazivaju vidovnjacima. Ne razlikuju se od ostalih, osim što imaju mogućnost da ,,vide“. Dobar deo nas takvu otvorenost doživljava krajnje racionalno. Definiše je kao mistiku. Zaista je potreban izuzetan napor za ulazak u trans ili drugo stanje svesti, to jest „probi janje oklopa racionalnog“ i dolazak tamo gde će svako od nas jednog dana stići oslobađan jem od zemaljskog i sticanjem ,,energetskog“ tela. Od ovog prirodnog (cikličnog) kretanja čovek uglavnom ne stiče nauk. Ne krivicom Univerzuma ili Stvaraoca, već samo i isključu vo njega samog. U razmatranju ovoga ne treba smetnuti sa uma ni „ometajući faktor okoline“. Najprosti ji primer dekoncentracije i „odvlačenja na drugu stranu“ je zevanje ili protezanje (fizički) najbliže osobe. Ta bezazlena radnja ometa mentalne funkcije susedne osobe, ponekad izazi vajući čak i osećaj nemira, nesigurnosti, tromosti, apatije. Bilo je pokušaja da se ovo iskoristi u vrhunskom sportu, ali i nastojanja da se snagom misli utiče na koncentraciju, sposobnost i, 33) ,,I dalje verujem da postoje osnove za oprezan optimizam da smo blizu kraja potrage za najvećim zakonima prirode. U ovom trenutku imamo na raspolaganju izvestan broj parcijalnih teorija: opštu teoriju rela tiviteta, parcijalnu teoriju gravitacije iparcijalne teorije koje pokrivaju slabe, snažne i elektromagnetne sile.“ (Stiven Hoking, „Teorija svega“) 34) Izraz koji je čuveni kremanski prorok Mitar Tarabić koristio u objašnjavanju doživljenih (tzv. paranor malnih) predstava.
u krajnjem ishodu, rezultat protivnika. Iako ne postoje dostupni statistički podaci o uspešnos ti, poznat je veliki broj „čuvenih promašaja“ u sportu. Posebno u fudbalu i košarci. Ipak, najveću medijsku pažnju je izazvao „slučaj dr Zuhar“, u vreme odigravanja šahovskog meča za titulu svetskog prvaka između naturalizovanog Švajcarca ruskog porekla velemajstora Vik tora Korčnoja i sovjetskog velemajstora Anatolija Karpova, igranog od početka avgusta do kraja oktobra 1978. u filipinskom gradu Bagiju. Jedan od izveštača sa tog meča je bio i srps ki književnik Brana Crnčević koji je po završetku meča zapažanja i utiske pretočio u knjigu „Emigrant i Igra“. Izdvajam nekoliko odlomaka iz poglavlja „Anatolijev veštac“: „Viktor Ljvovič35 je previđao da će Anatolij povesti u Bagio čoveka zle nauke, parapsi hologa, i poverio je gospođi Leverik dužnost da ga otkrije. Ona je to i učinila. Spazila je dra Vladimira Zuhara36, Rusa koji u četvrtom redu neprirodno drhti i zuri čas u Viktora čas u Anatolija, i Viktor Ljvovič je obavestio svoju vojsku da je veštac tu... Englezi ne veruju u postojanje vešca, između ostalog i zato što ga je Nemica otkrila37! Tvrdili su da bi ona za Viktora Ljvoviča otkrila i ono što ne postoji. A Emigrant, koji je vešca očekivao, odmah je poverovao u njegovo postojanje i saopštio svojim prijateljima da mu taj čovek smeta. ‘Ne obraćajte pažnju na njega, samo igrajte’, govorili su Korčnoju prijatelji. ‘Kasno je, gospodo’, rekao je Korčnoj, ‘ja sam već obratio pažnju na njega i osećam da me uznemirava.’ Nemica me je povela da mi pokaže Anatolijevog čarobnjaka, kog je uramila između svoje ćerke Rozvite i njenog mladog prijatelja Petera. Ta deca su imala zadatak da ometaju čarobnjaka! Profesor nije obraćao pažnju na Rozvitu i Petera koji su se prigušeno kikotali, odušev ljeni i uplašeni zbog uloge koja im je namenjena, i pokušavali su da uhvate Zuharov pogled. Dr Zuhar je, zaista neprirodno, drhturio, napadno stezao slepoočnice i skidao svoj zamagljeni pogled sa Anatolija samo da bi ga, kadikad, prebacio na Viktora. Viktor Ljvovič je uporno tvrdio da oseća dra Zuhara i da mu to sm eta... Ispostavilo se da je mesto jednog naučnika (bukvalno sedište koje će zauzimati u prvom, četvrtom, osmom ili devetom redu!) postalo glavni predmet mnogih zasedanja Žirija. Profesor Zuhar postao je za mnoge feljtoniste ličnost koja, poprilično, zasenjuje slavu oba Velika Majsto ra ... A Emigrant je zaista verovao (i danas u to veruje!) da su Anatolij i Vladimir hipnotički vezani... Profesor je nekoliko puta premeštan, crveneo je, ponašao se veoma ljudski (ničeg čarobnjačkog na njegovom licu tad nije bilo!) i zauzeo je, na kraju, mesto u devetom redu. ...Ove optužbe su apsolutno nedokazane i sa naučne i sa činjenične tačke gledišta. Uzgred, nije naodmet prisetiti se da je slične neosnovane sumnje i optužbe g. Korčnoj iznosio i ranije, u mečevima na primer sa Taljem (1968), A. Karpovom (1974), B. Spaskim (1977-78)38. ...I, pomišljam, na kraju se dogodilo ono što se moralo dogoditi. Anatolij je, posle dugog i napornog lova, s lovorovim vencem, vratio svoju umornu Legiju u otadžbinu, a 35) Pravo ime Viktora Korčnoja. 36) Sovjetska delegacija je tvrdila: „Doktor medicinskih nauka profesor Vladimir Zuhar je stručnjak za probleme psihologije i neurologije, s dugogodišnjim iskustvom i besprekornom profesionalnom reputacijom“. 37) Autorov kurziv. 38) Iz ogovora na optužbe štaba V. Krčnoja, potpredsednika Sovjetske šahovske federacije Viktora Baturinskog.
Emigrant je stekao pravo da osporava Anatoliju pobedu... Spor koji, do dana današnjeg, Emigrant vodi sa diplomatijom Igre tamna je mrlja na Anatolijevom kraljevskom plaštu.. Čovek se izvesno vreme nakon rođenja seća događaja iz prenatalnog perioda. Pod uti cajem okoline, to sećanje se briše. Prirodno. Bez obzira ne prethodne živote, pružena mu je još jedna prilika, ali je i onemogućen da iskustva iz njih (ukoliko izuzmemo kolektivno pamćenje) primeni u novom. Prethodno stečeno znanje i iskustvo iščezava, zauvek ostajući u prethodnom prostoru i vremenu. Prema nekim saznanjima, čovek koristi tek nešto više od desetog dela kapaciteta sop stvenog mozga. Ostatak je ,,neaktivan“, a tako bi mu dobro došao. Ono, nije da ga je nemoguće aktivirati, pitanje je samo - kako. Za sada je pristup centralnom nervnom sistemu nemoguć, bar za narednih stotinak godina - kaže pomenuti fizičar svetskog glasa Mičio Kaku. - Trenutno je moguće na mozgu obavljati samo primitivne eksperimente. Za nas naučnike, centralni nervni sistem je i dalje crna kutija. Nismo u mogućnosti da dopremo do centara za upravljanje osnovnim telesnim funkcijama, jer jednostavno nemamo šifru za pristup kičmenoj moždini ili mozgu. Možda odgovor treba potražiti proučavanjem mozga životinja. Iako neosporno manje savršen od čovekovog, zapanjuje mnogim sposobnostima. Intuicijom (najava prirodnih katastrofa), osećajem za orijentaciju u vremenu i prostoru (ptice selice, riba losos, kitovi itd.), korišćenjem prirodnog sonara (delfini, slepi miševi i dr.), izvanrednim čulom mirisa (psi) i sl. Kakva je, u njihovom slučaju, igra fotona i energetskog omotača? Iako nevidljiva za ljudsko oko, ćelija vrvi od aktivnosti i života. Elektronski mikroskop nam je omogućio da zavirimo u njenu ,,vasionu“ i uživamo u skladu viđenog, poželjnoj harmoniji našeg organizma i nas samih u vlastitom okruženju. Da li je, s obzirom na prethodno, klica raka zapravo greška u oktavnom božjem ustrojstvu? Ljudska greška u božjoj kompoziciji za „fotonski orkestar“. Ko to tamo remeti sklad cepanjem jezgra vodonika, uranijuma itd? Sve je moguće, pa i da čovek (kao i obično) greši u taktu, visini tona ili na bilo koji drugi način narušava večiti sklad Stvaraočeve simfonije. Ali, da nije upravo tog nesklada čovek ne bi znao šta je sklad, da nije zla ne bi spoznao dobro, da nije bolesti ne bi uživao u zdravlju, bez nesreće ne bi mogao da bude srećan... Istini za volju, svako od pomenutih osećanja ili stanja je relativno. Neko ima snažan osećaj sreće samo zato što je živ, drugi međutim pada u očaj jer ne može da kupi, recimo, najnoviji model automobila ili, još gore, dnevnu dozu heroina. „Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to čini više po tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao genija da bude veliki besed nik, ali se zadovoljio da bude samo bogat kurtizan; međutim Seneka je bio isto tako bogat, ali se smatrao srećan samo što je bio filozof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u raskoši nego u vrlini za koju je uostalom, i umro. - Mnogi Ijudi nisu život smatrali glavnom srećom. Epiktet priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da će ga ubiti ako ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je odgovorio da će ipak otići taj dan u senat i govoriti, dodavši: ‘Tvoje je da me ubiješ, a moje je da umrem bez straha.’ Stoicizam je doktrina filozofa Zenona, ali je, kao osećanje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni čovek, osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: ‘Anit i Melit me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi\“ 39 39) Jovan Dučić, ibid.
Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće životinje. Ta osećan ja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne simfonije. I najlepša melodija postaje dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi želimo sigurnost. Moramo stvarati novu, lepšu, ili drugačiju muziku življenja. Život je stvaranje vođeno nadom da ćemo zasvirati svoje najraskošnije note. Kada smo napeti vrpoljimo se, u bolu se trzamo, grčimo, uvrćemo, krivimo... U ago niji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti bola su nekoordinisani i arit mični. Sigurno je da to ružno zvuči. Kada osećamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani i ritmični. Harmonični. U stanjima većeg uzbuđenja postaju brži, ali zadržavaju rit mičnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt, konvulzija. Ali, ritmična i jedinstvena konvulzija. Razlika je drastična. Ima dosta ljudi koji se plaše orgazma zbog ove sličnosti. U reakcijama tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti korene našeg osećanja za lepo, korene ukusa. Svi se rađamo sa ukusom. Ako bi smo obrnuli red stvari, mogli bismo se zapitati zašto osećamo zadovoljstvo u pokretima koji imaju ritma, a bol u neritmičnim i isprekidanim pokretima. Možda svaka živa ćelija nosi neki božanski sluh u sebi, pa joj ne prijaju disonantnost i aritmija. Aritmija srca izaziva paniku kod osobe u kojoj kuca. Da li ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i zadovoljstvo, ili su bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma na ,,dobru“ (lepu) i ,,lošu“ (ružnu) unutrašnju muziku?40 Sreća je, dakle, krajnje subjektivan osećaj. Ipak, čovek ima prirodno izraženu potrebu za njom, bez obzira na to šta je može izazvati. Neko, na primer, može da uživa u sopstvenoj melanholiji. Pomalo crno, mada ima i crnjeg, ali ne i nerealno. Ova potreba se javlja i kod objektivno jakih stresova i trauma. Kao psihološka zaštita, odbrana, što kaže narod ,,da čovek ne prepukne“. Povremeno se manifestuje kratkim periodima gotovo spontano euforično dobrog raspoloženja. Reč je o psihološkim predasima kako bi čovek prikupio snagu da izdrži ono što ga je u takvu situaciju dovelo. Optimizam i pesimizam su istog porekla i različitog ugla gledanja. Polupuna i poluprazna čaša vina. Polupuna za optimistu, poluprazna za pesimistu. Ista čaša, isto vino, različiti pogledi. Seneka je bio u izgnanstvu na Korzici, i odande slao pisma drugima u Rim, tešeći ih za ono za što je trebalo da oni teše njega. I pobedilac kralja makedonskog Perseja, slavni P. Emilijan, kojem su baš u mesecu njegovog trijumfa umrla dva sina, sam drži pogrebni govor tešeći Rimljane za ono isto za što su oni njega oplakivali.41 Sreća ne zavisi od datog nivoa endorfina, već od nivoa ostvarenog sopstvenim htenjem. Eto nas opet kod „ugla gledanja“. Posvećivanje pažnje lepom i nastojanjem da se i manje lepi trenuci u životu dožive kao (ipak) lepota življenja, nesumnjivo će uticati na povećanje nivoa endorfina u organizmu. S druge strane ovoga je neprestano izvlačenje i potenciranje sumornih sadržaja. I za to postoji rešenje - vežbanje. Ne bez muke, jer, pravi pesimista ne želi da se izvuče iz svog sumornog stanja i depresije. U njemu se na izvestan, iako pomalo morbidan, način oseća sigurno. Razumom prihvata da može da mu bude bolje, ali, zašto da se trudi kad je i ovako ,,dobro“. To je, u suštini, njegov izbor. „Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da ga je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u 40) Nebojša Jovanović, ibid. 41) Jovan Dučić, ibid.
to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro, ukorak ide i sreća. Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće i apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo... Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao ne zna da ima još jedan neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uverenje, nego fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost. Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći ona samo postoje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta. Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini.“42 Nije neumesno, naprotiv, razmišljati na temu kompatibilnosti fotona i hormona sreće, čak i izvesnog oblika simbiotske veze, prožimanja, među njima. Naime, već je uočena veza između smanjenja aktivnosti fotona i opadanja nivoa „hormona sreće“. Srećom, neretko je dovoljan samo lep dan, izlazak ili zalazak sunca, pogled u prolazu, cvetna bašta, cvrkutanje ptica, srdačan stisak ruke, da čovek zakorači iz tmurnog stanja. To rade fotoni, to je svetlost. Foton je kvant svetlosti43, a kvant najmanja količina energi je određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja. Energija koja, pored toga što dolazi ,,spolja“, može da pristigne i ,,iznutra“. Iz čoveka. Foton sadrži energiju Tvorca. On je veza sa Univerzumom, misao, dirka na klaviru, nota Stvaraočeve partiture, glasnik božanske harmonije. Foton ,,materijalizuje“ zvuk, čini ga mentalno ,,opipljivim“ i potom nosi. Čovek, ipak, ne čuje muziku Univerzuma? Zbog nesavršenosti sluha ili, bolje, nekorišćanja kompletnog potencijala mozga. Kako se ona stvara? Strujanjem i sudaranjem energije u određenom ritmu, skladu, po određenim nepromenljivim zakonima. Moglo bi, dakle, da se kaže da nastaje „sama od sebe“. Muziku stvara energija i muzika je zapravo energija. U vasioni ima samo jedna materija i jedna vrhovna energija sa beskonačnim brojem manifestacija života. One se ne kriju. Tu su oko nas, ali mi smo slepi i gluvi za njih... Zvuk ne postoji jedino u gromu, već i u munji. Kod nje je on pretvoren u sjaj i boje. A i boje se mogu slušati... - ,,dodaje“ Tesla. Šta je, u tom slučaju, muzika koju stvara, komponuje i izvodi čovek? Ništa drugo do sačuvano sećanje na iskonsku muziku zapamćenu u trenutku kad je čovek (kompozitor) bio sposoban da primi i „prevede na sopstveni sluh“ frekvencije Univerzuma, dakle u momentu rasterećenosti od sopstvenih telesnih ograničenja. Ima i onih otvorenog uma koji 42) Jovan Dučić, ibid. 43) Obična svetlost se može smatrati snopom elektromagnetnih talasa koji istovremeno osciiuju u svim pravcima i normalni su na pravac prostiranja zraka. Kada se takva svetlost propusti kroz polarizator (filter), sve osim jedne talasne dužine su uklonjene ,,filtrovanjem(( i dobijeni zrak osciluje samo u jednoj ravni: planarno polarizovana svetlost. Ukoliko zrak planarno polarizovane svetlosti prolazi kroz hiralnu (optički aktivnu) supstancu, električno polje različito interreaguje sa, recimo, ,,levom“ i ,,desnom“polovinom molekula. Prolaženjem svetlosti kroz molekul, eletroni oko jezgra i u različitim vezama stupaju u interakciju s elek tričnim poljem svetlosnog zraka.
i nakon rođenja ,,hvataju“ deo muzike Univerzuma (odakle potiču starogrčke Muze ili nadahnutost i inspiracija?) prevodeći je na čovekovom rodu razumljiv jezik pristupačan ljudskom uhu. Zar se, svakome od nas, ne dešava da nakon višekratnog slušanja određene kompozicije ili melodije imamo utisak kao da smo to već negde čuli, kao da nam u misli ma oduvek počiva, a neko je to, eto, negde zapisao i izveo da čujemo? Baš tako, to smo već ,,negde“ čuli. Taj harmoničan sklad određenih tonova prolazi kroz dušu, obrađuje u svesti i dobija obeležje ličnosti, epohe, sveta koji nas okružuje i poprima gotovo materijalni oblik od koga će nekome da „zaigra srce“, drugome da ,,prokuva“ u stomaku, trećeg da dovede u histerično stanje, kod četvrtog da izazove nadljudsku snagu i inspiriše ga za dela kojima će prevazići sopstvene psihofizičke mogućnosti i dovesti do samog - podviga! Eto i odgo vora zašto nas je (upravo) „pesma održa!a“. Izrazi poput ,,transformacije“, ,,frekvencije“, „čujni opseg“ i sl, samo su tehnički izrazi na putu do duše. Muzika je neuhvatljiva poput fotona. Tu je, osećaš je, utiče na tebe, a ipak ne možeš da je dodirneš. Da li se to njome oglašavaju fotoni? Zašto da ne. Jure, lete, sudaraju se, lebde, kruže i traju u nekom samo njima znanom unutrašnjem ritmu i poretku. A muzika tj. melodija je samo način da pokažu da su tu. Oko nas. Orfej, sin Tračanina Eagra, je najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Neki tvrde da ga je rodila jedan od muza - Kaliopa, Klio ili Polihimnija. Prve pouke u pevanju i sviranju je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji se pominju i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej joj je dodao još dve, da bi ih bilo koliko i muza. Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna. Dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, ste nje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje se saku pljale kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila sneg na visokim planinama. Preterano? Sum njam. Muzika smiruje, oplemenjuje, zavodi, nadahnjuje, ali i umrtvljuje, zaluđuje, dovodi do histerije i depresije, a u ekstremnim situacijama podstiče i na zlo. Sve u za visnosti od vrste melodije. Dokazan je uticaj muzike na vodu, a živi svet je pretežno od nje sačinjen. Ako, dakle, deluje na vodu u posudi, kako li tek, i kojom snagom, deluje na vodu u živom organizmu, čoveku? Ne leži snaga Orfejeve muzike u njenom (tehnički) virtuoznom izvođenju na liri, već u Orfejevoj dobroj volji, dobroj nameri. Dosegao je sam vrh, istina uz pomoć bogova. Mi, smrtnici, u suštini samo idemo za tom nebeskom melodijom prateći nebeski ritam. I ne samo mi. Cela priroda. Hoda, kreće se, živi i umire. Da nije tog osmotonskog sklada, ne bi bilo ni boje, ni cvetova, ni leptira. Ničeg ne bi bilo osim ništavila. Prelamanje, vibriranje, prelazi, skladnost, melodičnost, luminescencija svetiosti fotona i još mnogo toga (a u vezi sa rečenim) uslov su postanka, trajanja i opstanka. Bez svih tih elemenata komponovanih i ukomponovanih u Stvaraočevo Delo, ne bi bilo energije, samim tim ni sklada postojanja baš kao ni sama egzistencija.
Todoxin i fotoni u igri života Koherentnost se u atomu ostvaruje elektrostatičkim i elektromagnetnim poljima koja drže elektron ,,u orbiti“, prenosnika energije i ,,kontakt“ između atoma bez koga nema interakcija,
molekula, ispoljavanja specifičnih svojstava itd. Virusna ćelija je, s druge strane, oko 300.000 puta veća od atoma i, poput elektrona kod atoma, na spoljnoj opni ima šećere, nezamenjive komunikacione činioce u ćelijskoj interakciji. S treće strane, bakterije imaju polisaharidni omotač. Imajući ovo u vidu, nameće se pitanje: zašto hibridizacijom virusa i bakterije virus dobija dodatnu razomu snagu, višestruko veću u odnosu na prirodne vimse? Isti princip se može primeniti na energetskom nivou, u slučaju fuzije atoma koju čovek, koliko mi je pozna to, još uvek nije uspeo do kraja da izvede u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Fuzijom bi trebalo da se poveća atomska masa jezgra i, samim tim, ostvari nov kvalitet u energetskom potencijalu elektrona. Posledica bi mogla da bude izuzetan rast energetskog potencijala uz maksimalno zagrevanje. Kako je energija (bez obzira na njen potencijal odnosno snagu) sve dena na nivo elektrona i to u obliku fotona, došlo bi do snažnog emitovanja (isijavanja) ,,viška“ fotona odnosno dobijanja nove, izuzetno snažne i za čoveka upotrebljive energije. Kako je kod atoma i hibridnog virusa na spoljnjem omotaču naelektrisanje negativno, moguće je nazreti objašnjenje mehanizma smrtonosne igre nametnute čovečanstvu. Pona jpre preko polisaharida, u izvesnom smislu graničnom području materije i energije. Valja lo bi, naime, dokazati da su polisaharidi prostorne konstrukcije, po ponašanju i građi veoma slične atomima od kojih su načinjeni. Veoma lako se međusobno spajaju stvarajući velike molekule, ali istovremeno poseduju i sposobnost postepenog razgrađivanja zbog čega je njihova uloga u prirodi stvaranje i skladištenje energije. Upravo zahvaljujući ovim dragocenim svojstvima, ćelije i mikroorganizmi ih, pored ostalog, koriste za prenos ener getskih signala i, zašto da ne, čak i smrtonosnih energija. Početkom prošlog veka, grupa ruskih naučnika je uz pomoć najobičnije laboratorijske opreme došla do iznenađujućih rezultata. Koristeći odvojene male posude od kvarcnog stakla koje nisu dopuštale mogućnost kontaminacije unutrašnjosti preko vazduha, spek tralnom analizom su na dodirnim tačkama posuda (gde su postavljeni i filteri) precizno utvrdili talasnu dužinu najpogodniju za prenos informacija. Nalazila se u opsegu - ultralju bičastog svetla! U nastavku eksperimenta, ruski naučnici su izvršili i veliki broj ispitivanja u vezi mogućnosti prenošenja zaraze sa obolelih na zdrave ćelije, naravno, odvojenih kvarcnim staklom. I opet su najbolji rezultati postignuti u ultraljubičastom delu sunčevog spektra. Informacija je bez problema prošla kroz kvarcno staklo, ,,dostavljena“ je kulturi zdravih ćelija i ova je uskoro počela da pokazuje prve znake zaraženosti. U okviru istog istraživan ja i istim principom, pomenutim naučnicima je pošlo za rukom da u potpunom mraku pokrenu ćelije luka iz latentnog stanja u fazu deobe. Stabljika luka je, dakle, počela da se razvija i bez uticaja direktne sunčeve svedosti. Tridesetih godina prošlog veka, profesor Pop, naučni saradnik uglednog instituta za nuklearnu fiziku u Nemačkoj, došao je na ideju da proveri istinitost tvrdnji ruskih naučni ka. Sa svojim doktorantom je napravio uređaj koji je omogućavao ,,čitanje“, ili prerciznije brojanje pojedinačnih impulsa fotona, i nazvao ga ,,foto-multiplajer“. Zahvaljujući ovom uređaju, došli su do zaključka da su glavni izvor biofotona, kako su ih nazvali, nukleusi odnosno DNK živih organizama - ćelija, virusa, bakterija! Prema podacima iz literature, profesor Pop je prvi postavio tezu o postojanju jedne komponente informacije (u sklopu vidljivih struktura molekula koji učestvuju u stvaranju DNK) sadržane u kontinuirano prisutnom zračenju na frekvenciji UV talasa, i druge (kom ponente) koja zrači u infracrvenom spektru.
Opšteprihvaćeno je mišljenje da biljke uz pomoć sunčeve energije od ugljenmonoksi da (C02) i vode stvaraju molekule šećera u procesu poznatom kao fotosinteza. Molekuli šećera se lako mogu naći, izmeriti i opisati. Uporedo sa stvaranjem tog prostog molekula, fotoni podržavaju i održavaju suštinu biljke preko hologramskog zapisa (,,slike“) dela spektra poznatog kao „belo svetlo“. Znači, uz pomoć multipotentnog i multipolarizovanog dela spektra sunčeve svetlosti. Svaki tek pristigao foton sa Sunca je istovremeno i životna energija i materijalna podrš ka suštine svakog individuuma. Od jednoćelijskih organizama do čoveka. Ćelija može da apsorbuje samo onu količinu energije koja joj je dodeljena u obliku fotona i deo nje odlazi, između ostalog, na ,,napajanje“ hologramskog zapisa tj. pojačanje njegovog signala. Jedan deo ovog signala je u funkciji unutar ćelije, a drugi, sa dužim talasima, namenjen za komu nikaciju između ćelija. Samim tim, iako svaka ćelija apsorbuje i transformiše energiju, zah valjujući fotonima zapravo funkcioniše kao jedinka u sistemu zadržavajući „zapisanu infor maciju“ kao vlastitu osobenost koju, potom, intenzivnije ispoljava. A ako već jedinka emi tuje signal sa sopstvenom informacijom („ličnom kartom“), ona to čini koristeći mogućno sti fotona. U tom slučaju, njenih fotona. Todoxin-ova studijska grupa je nakon većeg broja urađenih laboratorijskih eksperim enata došla saznanja da Hl-virus vrši transekciju kroz m aterijalnu prostor nu barijeru (ne propušta ni gas niti bilo koji deo sunčevog spektra osim ultravio letnog). Na osnovu dobijenih rezultata, postavili smo tezu da pom enuti virus ima moć replikacije bez potrebe za ćelijom-domaćin, sa i bez korišćenja reverzne tran skriptaze. Neophodne informacije se dobijaju u obliku aktivnog elektromagnetnog polja, daleko snažnijeg i po kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture dvostrukog heliksa sa nekim veoma jednostavnim baznim jedinjenjima. Moguće je, dakle, stvoriti izvanredno jed nostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i ,,nanizati“ pravim redosledom. Kada se polisaharidi ili glikoproteini sa omotača ćelija i virusa uporede sa sastavnim elementima DNK i RNK, jasno se uočava da su osnovni elementi fosfornih i saharidnih jed injenja, o kojima je reč, identični gledano iz ugla gradivnih materijala. Elektron se može zamisliti i kao manja lopta koja kruži oko velikog jezgra atoma i pritom na sve strane, pa i ka jezgru, šalje (emituje) sitne čestice sa „ograničenim dom etom “ s kojima i dalje ostaje povezan izvesnom silom. (Uprkos nekim teorijama koje to poriču.) Ukoliko čestica ne udari i ,,veže“ se za jezgro atoma oko koga elek tron kruži svojom putanjom ili za neki susedni atom, čestice se vraćaju do elektrona i, kao odbijene, odm ah ponovo kreću. Reč je o večitoj igri fotona koji poput pesnica svetlosno brzog boksera neprestano traže ,,metu“ ili udaraju ,,u prazno“ da bi odmah zatim ponovo krenuli u napad. Jedino nema „rada nogu“. Podrazumeva se da se u izvesnom trenutku, još uvek neobjašnjenom, foton zauvek oslobađa ,,zagrljaja“ elek trona i odlazi. Samo prilikom stvaranja nove jedinke, nevidljive niti se zauvek kidaju. U tom slučaju nema povratka fotona ka elektronu. Ovo se može matematički opisati, u zavisnoti od trenutnog položaja elektrona. Ukoliko ga u matematičkom modelu zaustavimo u jednoj tački, biće ipak teško nešto više saznati o prirodi njegovog kretanja u prostoru kao i kvalite tu i kvantitetu njegovog energetskog potencijala. Da li bi uopšte, zaustavljenom u vremenu i prostoru, moglo da se govori o njegovoj energiji? Ima li energije u mirovanju ako se zna
da je energija = pređeni put x vreme? Da li je moguće kretanje bez energije? Elektron bez energije nije elektron, ne postoji. A gde je faktor - vreme? Ako je tačno da je foton kvant svetlosti (a kvant najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije) koga elektron snagom, veličinom i negativnim električnim potencijalom, privlači i ,,zarobljava“, onda bi sledstveno tome i foton morao da bude polarizovan. Sa predznakom ,,plus“ ili ,,minus“, još uvek ne postoji način da se odredi. Ali, ako ga elektron privlači, trebalo bi da je - pozitivan. S obzirom na vezu elektrona i jezgra atoma, ima smisla upitati se da li zaista uopšte nije važno sa kog atoma elektron dolazi, tj. iz čije orbite je ,,iskočio“, atoma ,,x“ ili ,,y“ ili, pak, ,,z“? Zašto je to važno? Možda upravo iz toga proishode njegove kvalitativne osobine ili, još bolje, osnovne razlike u kvalitetu njegovih fotona. Količina je, u ovom slučaju, manje važna. Da li se fotoni mogu shvatiti kao oblik hetero-brzih talasa gde svaki ponaosob nosi delić informacije? Još nije precizno utvrđeno kako se foton kreće. Neki pokušavaju da nađu rešenje u hologramskom (trodimenzionalnom) zapisu iz koga se, osvetljavanjem polarizo vanom svetlošću, dobija izvorna informacija. Do sada u oblasti biologije nisam naišao ni na jednu teoriju koja ukazuje na značaj fotona za ćeliju. Nešto malo se na tu temu govori kod fotosinteze, ali su iz toga izuzete ćelije. Imajući u vidu da je foton energija i prenosnik informacije, postavlja se pitanje u kakvoj su vezi nivo i kvalitet njegovog energetskog potencijala sa kvalitetom informacije. Pitanje postavljeno na ovaj način istovremeno nudi i odgovor: veći je onaj energetski poten cijal koji nosi kvalitetniju informaciju. I obratno.
Čovek je ključ (trenutno) bez brave Pioniri kvantne fizike [Ervin Šredinger (Ervin Schrodinger), Verner Hajzenberg (Wern er Heisenberg), Nils Bor (Niels Bohr) i Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli)] su naslutili da su zašli u ,,zabranjeno“, metafizičko područje. Ukoliko su elektroni (svi, svuda i istovremeno) povezani, to ukazuje na neku dublju istinu o prirodi. Da bi shvatili tu dublju istinu posma tranog subatomskog sveta, okrenuli su se klasičnoj filozofiji. Pauli je istraživao psihoanal izu i arhetipove i kabalu, Bor je proučavao kinesku filozofiju i taoizam, Šredinger se udu bio u hindusku filozofiju, a Hajzenberg u starogrčku Platonovu teoriju. Pa ipak, nisu uspeli da izrade koherentnu teoriju o duhovnim implikacijama kvantne fizike. Nils Bor je na svo jim vratima istakao: „Radovi u toku - filozofima ulaz zabranjen!“ Najsitniji delići materije ni najmanje nisu materija kakvu poznajemo. Neodređeni su: jednom jedna a drugi put sasvim druga materija. Još čudnije je to što su često istovremeno više mogućih materija. Najznačajnije otkriće je, međutim, da subatomske čestice nemaju značenja same za sebe, izolovano, nego isključivo u odnosu sa svim ostalim. Materiju na njenom najosnovnijem nivou nije moguće rascepiti na samostalne male jedinice. Potpuno je nedeljiva. Svemir je moguće razumeti isključivo kao dinamičku mrežu međusobne povezanosti. Jednom povezane materije uvek ostaju povezane. U vremenu i prostoru. Pokazalo se da su prostor i vreme samo arbitrarne tvorevine neprimenjive na ovom nivou sveta. Vreme i prostor, kakve ih poznajemo, u stvari uopšte ne postoje. Sve što možemo da vidimo, dokle god pogled seže, jeste dug pejzaž od ,,ovde“ i ,,sada“.
Kvantni pioniri su otkrili da je čovekovo poznavanje materije od ključnog značaja. Subatomske čestice postoje u svim mogučim stanjima sve dok ih čovek posmatranjem ili merenjem ne omete. Tek tada se konačno smire i materijalizuju u nešto realno. Dakle, da bi iz subatomskog strujanja nastalo nešto zaista određeno, apsolutno je ključno naše pos matranje - čovekova svest. Ni Hajzenberg ni Šredinger, međutim, ni u jednoj od svojih jednačina nisu uzeli u obzir Ijudski činioc. Obojici je bilo jasno da je čovek na neki način ključ, ali nisu znali kako da mu nađu odgovarajuću bravu. Sa naučnog stanovišta, čovek je još uvek bio odvojen od sveta i posmatrao ga spolja. Većina fizičara je bila spremna da prihvati bizarnu prirodu kvantnog sveta jer je dobro ,,ležala“ u njegovoj matematici (npr. Šredingerova jednačina), dok su na ono što se nije sla galo sa očekivanim odmahivali glavom. Kako elektroni mogu biti povezani sa svim (što nas okružuje) odjednom? Kako je moguće da elektron ne može da postoji kao određena, poje dinačna stvar, sve dok ne počnemo da ga proučavamo ili merimo? I kako u svetu može da postoji bilo što realno ukoliko svaka materija, pre nego što počnemo da je izbliza posma tramo, nije ništa drugo do privid? Odgovarali su da postoji jedna istina za sve što je izuzetno malo i druga istina za nešto mnogo veće, jedna istina za živu materiju a druga za neživu. Uz to je, podrazume va se, išla i „preporuka o prihvatanju“ očiglednih protivrečja poput osnovne Njutnove aksiome. Reč je o pravilima koja vladaju svetom i jednostavno ih treba prihvatiti. Važno je da matematika ,,pasuje“, da se uklapa. Uprkos tome, manja grupa naučnika rasuta po celom svetu nije bila zadovoljna rutinskim razumevanjem kvantne fizike. Bio im je potreban kvalitetniji odgovor na veliki broj značajnih a nerazjašnjenih pitanja. U istraži vanjima i eksperimentima su nastavili od tačke do koje su stigli pioniri kvantne fizike i počeli da prodiru dublje. Vratili su se jednačinama po pravilu izostavljanim iz kvantne fizike koje su određivale tzv. polje nulte tačke - more mikroskopskih vibracija u pros toru između materije. Došli su do zaključka da ukoliko polje nulte tačke uključimo u našu sliku o najosnovnijoj prirodi materije, osnova svemira je talasasto more energije, ogromno kvantno polje. A ukoliko je to zaista tako, sve je sa svačim povezano poput nekakve nevidljive mreže... Ovde ću napraviti digresiju zarad još jednog izuzetnog otkrića čiji je autor krenuo u potragu za jednim, pronašao drugo, a nije ni naslutio da je otškrinuo vrata trećeg i najvećeg otkrića. Junak priče je bio imućan i darovit student medicine početkom 19. u Kembridžu - Tomas Jang. Voleo je jahanje, muziku i opklade. U knjizi opklada na Univerzitetu, zabeleženo je da se kao student opkladio da će pre diplomiranja napisati do tada najbolji ogled o zvuku. Ukoliko se s razumevanjem osluškuju cevi orgulja, lako se može otkriti način na koji zvuk putuje. U Jangovom ogledu o zvuku, skrivala se zapanjujuća istina o - svetlosti. Prvo bitna namera mu je bila da istraži problem poznat još iz antikičkih vremena: da li zvuk putuje u talasima. Na primer, stubovi vazduha iz cevi orgulja vibriraju gore-dole kao talasi koji se kreću ovamo-onamo na mirnoj površini vode jezera. Jang je proučavao neobične i specifične oblike ponašanja zvučnih talasa, posebno kad se preklapaju. Kad se, recimo, pri tisne jedna dirka na orguljama, zvuk je čist. Ali, ako se doda druga nota koja sa prvom nije u skladu, čuje se ritam koji je posledica frekvancija tih dvaju tonova. Kad se dva talasa sas tanu, mogu se sabrati ili oduzeti. Dobija se pulsiranje zbira ili razlike.
Na ovom mestu je Jang dao mašti na volju. Shvatio je, naime, da svetlo sasvim sigurno funkcioniše na isti način kao zvuk. Ukoliko se uperi svetlost na parče kartona sa dva tanka paralelna proreza, kad se dva zraka pojave i ponovo spoje, vidi se uzorak svetlijih i tamni jih ,,traka“. Dva zraka se uzajamno poništavaju na nekim mestima. Baš kao i dva zvuka tj. tona. To je moglo da znači samo jedno: da je svetlost talas kao i zvuk. Danas se sve, od optičkih vlakana do izrade naočara, temelji na zamisli da je svetlost talas. Ali, u ono doba je ta zamisao bila čista (naučna) jeres. Od Njutna pa nadalje, verova lo se da se svetlost sastoji od sićušnih čestica. Jangova je radikalna misao dočekana glas nom porugom. Njegova je hipoteza da svetlost putuje u talasima bila kontroverzna. Pro tivurečila je 150-godišnjem modelu svetlosti kao česticama. Jang je uzvratio udarac, a poslužio se primerom površine vode na jezeru: ako pogledate kako talasi putuju površinom jezera, videćete kako putuje svetlost. Jangova predavanja i pozivanja na taj model, bili su snažan argument u korist nove teorije koja će objasniti kako vidimo i kako svetlost putuje. Trebalo je nekoliko decenija da Ijudi postupno shvate da teorija talasa objašnjava niz do tada neobjašnjivih optičkih pojava. Zamisao o svetlosti kao talasu, danas se slavi kao jedno od najvećih otkrića. Konačno su (i) boje bile objašnjive. Baš kao što različite frekvencije zvuka daju različite tonove, tako i različite frekvencije svetlosti daju različite boje. Jang je izvodio eksperimente sa kartonima izrezanim u obliku kruga i različito obo jenim segmentima, koje je brzo vrteo. Uvideo je da se, ako se kartoni vrte dovoljno brzo, samo tri boje mogu spojiti u belu - crvena, zelena i plava boja. Na osnovu toga je zaključio da mnoge različite boje, koje ljudi misle da vide, nastaju spajanjem čovekovih reakcija na samo tri frekvencije - crvenu, zelenu i plavu. Ako je taj model ispravan, to bi objasnilo slepi lo na boje od koje je patio njegov prijatelj - Džo Dalton... Tomas Jang je, dakle, istraživao u oblasti zvuka, otkrio nešto novo o svetlosti a tek naslutio ono oko čega savremeni teoretičari fizike lome koplja. talasasto kretanje i polja! Elem, otkriveno je i da smo svi sastavljeni od istog osnovnog materijala. Na najos novnijem nivou sva živa bića su, uključujući i ljude, snopovi (svežnjevi) kvantne energije koji neprestano izmjenjuju informacije s tim neiserpnim morem energije. Živa materija emituje slabu radijaciju, ključni aspekt bioloških procesa. Informacije potrebne za sve živ otne procese (od međućelijske komunikacije do izuzetno opsežnih procesa regulisanja DNK) pristižu razmenom informacija na kvantnom nivou. Ispostavilo se da saobrazno kvantnim procesima deluje čak i čovekov um koji je, navodno, potpuno van zakona mater ije. Misli, osećaji i sve druge, više kognitivne funkcije, povezane su sa kvantnim informaci jama koje istovremeno pulsiraju kroz čovekov mozak i telo. Ljudska percepcija je rezultat međudelovanja subatomskih čestica čovekovog mozga i mora kvantne energije. Doslovno smo u rezonansi sa našim (okolnim) svetom. Reč je o besprekorno izvedenim ogledima i eksperimentima u najuglednijim ustanova ma kao što su Prinston (Princeton), Stanford i vrhunski instituti u Nemačkoj i Francuskoj. Problem se, međutim, sastoji u tome što je ovim eksperimentima ugrožen veliki broj „svetih doktrina“. Samo jezgro savremene nauke. Jednim udarcem su osporeni mnogi temeljni biološki i fizički zakoni. Po svoj prilici, otkriven je ništa manje nego ključ za sve obrade i razmene informacija u našem svetu, od međućelijske komunikacije do percepcije sveta uopšte. Ponuđeni su odgovori na neka od najvažnijih bioloških pitanja o ljudskoj morfologi ji i svesti. Ovde, u takozvanom ,,mrtvom“ prostoru, moguće je da leži ključ samog života. I, ono što je možda najvažnije, dokazano je da smo na najosnovnijem nivou svi međusobno
povezani, baš kao i sa ostalim delom sveta. Eksperimentalno je pokazano da je moguće pos tojanje životne sile koja prožima ceo svemir. Neki je nazivaju kolektivna svest, a teolozi Sveti Duh! Pruženo je uverljivo objašnjenje mnogih pojava u koje čovečanstvo veruje već vekovima, a za koje do sada nije bilo čvrstih dokaza i primerenog objašnjenja: od delovanja alternativne medicine i molitve do života posle smrti. U izvesnom smislu bi moglo da se kaže da je ova mala grupa naučnika čovečanstvu dala nauku o religiji. Njihovo viđenje je, za raz liku od njutnovskog ili darvinovskog pogleda, životu vratilo vrednost. Čovek više nije sluča jan proizvod prirode. Naš svet je osmišljen i utemeljen na jedinstvu i svako u njemu ima svoje mesto i važnu ulogu. Čovekove misli i postupci zaista nisu nevažni. Štaviše, ključni su za stvaranje našeg sveta. Čovek nije odvojen od drugog čoveka. Više nije reč o ,,nama“ i ,,njima“. Nismo više na ivici našeg svemira, spoljni posmatrači samih sebe i onoga u nama. Opet možemo da zauzmemo mesto koje nam pripada, u srcu našeg sveta.
U vasioni nema razlike između onoga što postoji i onoga što je izmišljeno. I delo i misao su stvar. Postoje četiri zakona stvaranja: prvije daje izvorsvega u nepojavnoj cmoj čes tid koju um ne m ože zam isliti niti matematika izmeriti. U tu česticu stane cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja je prava priroda svetlosti i njen preo bražaj u svetio. Tred zakon je potreba svetiosti da postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja. Pretiiodna tri zakona oduvek traju i stvaranje je večno. Nikola Tesla U davno vreme, cela Vasiona je bila ne veća od današnjeg atoma. Čak i mnogo manja. Izuzetno slaba sila gravitacije bila je pojačana ogromnom energijom čestica od kojih su kasnije nastale sve planete, zvezde, milijarde galaksija sa milijardama zvezda u svakoj. Zakoni kvantne fizike morali bi da važe i tu, u toj praiskonskoj gravitacionoj oluji, ali kako? Kako sklopiti brak između opšte relativnosti i kvantne teorije? Teorijski napori u tom pravcu su dobili nazive ,,supergravitacija“, ili ,,supersimetrija“, ili ,,superstrune“, ili čak „teorija svega“ (Theory of Everything - TOE). Pominje se deset dimenzija: devet prostornih i jedna vremenska. Mi živimo u četiri: tri prostorne i jednoj vremenskoj. Intuitivno ne možemo više da doživimo. Dodatnih šest dimenzija je navodno ,,sabijeno“, svijene su i smotane u nešto nezamislivo malo, tako da se ne primećuju u nama poznatom svetu. Današnji teoretičari imaju jedan hrabar cilj: teoriju bez ijednog parametra! Bila bi primenjiva u samo jednom, neverovatno kratkom trenutku. U imaginarnom području poznatom kao „Plankova masa“; sve čestice u vasioni imale su energije milion milijardi puta veće od onoga što čovek može da domaši pomoću superkolajdera.44 Sve to, dakle, u milijarditom delu milijarditog dela milijarditog dela sekunde. Ambiciozni nisu jedino ovo smislili. Što bi Lion Ledermen45 rekao, zakuvana je gusta čorba od predviđanja. Super simetrija, na primer, predskazuje udvostručenje sada poznatog broja čestica. Kvarkovi i leptoni, za koje se zajedno kaže da su fermioni, imaju pola jedinice spina, dok čestice 44) Uređaj („superprovodni tunel“) za stvaranje, ,,hvatanje“ i proučavanje najstitnijih čestica (npr. tzv. masenog područja) poput kvarkova i sl. Procenjuje se da će izgradnja superkolajdera koji se gradi u mestu Vak sahači (Teksas, SAD) koštati osaam milijardi dolara! 45) Američki Nobelovac, fizičar, Lion Ledermen: „Božija čestica“
prenosioci, zbirno nazvane ,,bozoni“, imaju po jednu celu jedinicu spina. Kod super simetrije je ova asimetrija ispravljena na sledeći način: svaki bozon ima svog fermion skog partnera i svaki fermion svog bozonskog partnera. I za to su dobili primerene nazive. Supersimetrični ortak elektrona zvao bi se ,,selektron“, a partneri svih leptona imali bi zbirni naziv ,,sleptoni“. Drugari naših kvarkova zvali bi se ,,skvarkovi“. Svaki bozon, imajući spin 1, dobio bi partnera sa spinom 1/2 i sa nazivom koji bi se pravio dodavanjem sufiksa ,,ino“ - na primer, partner gluona bio bi ,,gluino“, fotona ,,fotino“, čestice W ,,vino“, a uz Z bi došao ,,zino“. Ipak, previše. Previše čestica, previše sila. Još gore je to što se mnoge čestice (i to kvarkovi i leptoni) međusobno razlikuju isključivo po svojim masama, koje kao da su im nasumce ,,date“. Čak se i sile međusobno razlikuju uglavnom zbog različitih masa koje su ,,pripisane“ česticama-nosiocima. Problem se sastoji u neusaglašenosti. Konsultovanjem teorije o poljima sila koje se ubedljivo slažu sa svim podacima i pokušajem predviđanja rezultata opita koje tek treba izvesti na vrlo visokim energijama, dobićemo gomilu neprih vatljivih besmislica. Oba problema mogu biti (možda) rešeni jednim predmetom i jednom silom koje bismo mogli obazrivo da ugradimo u standardni model. Taj predmet i ta sila imaju isto ime: Higs. Higsova čestica mogla bi da daje masu česticama koje je nemaju, i time da prikriva istinsku simetriju sveta. Bizarna zamisao i put do nje kojim je čovek već išao: od molekula do hemijskog atoma, odatle do jezgra, pa do protona i neutrona i, najzad, do kvarkova. Prema novoj zamisli, sav prostor sadrži u sebi jedno polje, Higsovo polje. Ono prožima sav vakuum i svuda je prisutno. Čestice pod njegovim dejstvom dobijaju masu. Ali, čestice već dobijaju energiju od baždarskih - gravitacionog ili elektromagnetnog - polja. Na primer, ako se blok olova iznese na vrh Ajfelove kule, stiče potencijalnu energiju promenom mesta u zemljinom gravitacionom polju. Pošto je E = mc2, ovo povećanje potencijalne energije jed nako je povećanju mase sistema olovni blok - Zemlja. Ali, ta masa (m) se zapravo sastoji iz dva dela. Jedno je masa mirovanja (m = 0), ona koja se meri u laboratoriji kad čestica miru je, a drugi deo čestica ,,stiče“ kretanjem (recimo, protoni u kolajderu Tevatron) ili potenci jalnom energijom u nekom polju. Masa koju Higs daje upravo je masa mirovanja. Zapravo, u jednoj verziji Higsove teori je, svu masu stvara Higsovo polje. Druga razlika se sastoji u tome što razne čestice usisaju, upiju u sebe, različite količine mase. Higsov uticaj na mase kvarkova i leptona podseća na otkriće Pitera Zemana iz 1896. godine, kada je otkrio da energetski nivo jednog elektrona u jednom atomu može biti ,,rascepljen“ na više nivoa primenom magnetnog polja. To polje (ovde igra Higsovu ulogu) razbija simetriju dotadašnjeg prostora elektrona. Na primer, pod uticajem magne ta jedan energetski nivo se rascepi na tri nivoa: nivo A dobija energiju od tog magnetnog polja, nivo B gubi energiju, a nivo C se uopšte ne izmeni. Reč je o jednostavnom kvant nom elektromagnetizmu. Bizarna Higsova zamisao je sa velikim uspehom iskorišćena u formulisanju elek troslabe teorije: Higsovo polje je predloženo kao ,,prikrivač“ jedinstva elektromagnetne i slabe sile. U jedinstvu postoje četiri čestice-prenosioca bez mase - W+, W-, Z0 i foton - i sve prenose elektroslabu silu. Zahvaljujući Higsovom polju, obe W i Z upijaju esenciju Higsa i postaju teške, a foton ostaje nedirnut. Zato se elektroslaba razlomi na slabu i elektromag netnu, čije odlike određuje foton koji nema masu. Higs, dakle, zahvaljujući sposobnosti pri
davanja mase, prikriva simetriju. Mase ove W čestice i Z čestice uspešno su predskazane, izvedene iz parametara elektroslabe teorije. Četrdesetih godina minulog veka, činilo se da je pitanje jasno fokusirano: dve čestice su odlično simbolizovale zagonetku mase - elektron i muon. Činilo se da su istovetne u svakom pogledu, osim što je muon dvesta puta teži od svog perolakog srodnika. Dešava se da neki elektron uleti u neko jezgro i tu ostane zarobljen, a posledica je da izleti jedan neutrino, a jezgro da odskoči unazad pod udarom elektrona. Može li i muon ovo? Dokazano - može! Ako ništa drugo, Higsovo polje bar daje zajednički izvor svake mase i svih masa. Promena mase sa promenama kretanja tela, zatim promena mase pri raznim konfigu racijama sistema i, najzad, činjenica da neke čestice (foton svakako, a neutrino možda) imaju nultu masu mirovanja - to su tri stvari koje bacaju sumnju na uverenje da je masa osnovna odlika materije. Priča o Higsu postaje branjiva: masa nije unutrašnja odlika samih čestica već se nastaje iz međudelovanja čestice i njene okoline. Naelektrisanje je unutrašnja odlika same čestice a to je i spin. Pomisao da masa to nije postaje još verovatnija ako se ima u vidu da je masa svih kvarkova i svih leptona jednaka nuli. Ako bi tako bilo, oni bi imali jednu zadovoljavajuću simetriju, hiralnu, u kojoj bi njihovi spinovi bili za večita vremena spojeni sa njihovim pravcem kretanja. Ali, ovu idilu prikriva fenomen Higs. Bilo je govora o baždarskim bozonima i njihovom spinu 1 i česticama materije, fermi onima, sa spinom 1/2. Šta je Higs? Bozon sa nultim spinom. Reč spin podrazumeva usmerenost u prostoru. Higsovo polje, međutim, daje masu predmetima na svim mestima i to bez ikakvog usmeravanja. Zato se ponekad kaže da je Higs „skalarni bozon“. Neutralna teška čestica sa posebnim odlikama se naziva - Higsova. Prethodno je bilo reči o Higsovom polju, ali i polja su kvantna, a kvanti polja su čestice - jedan određeni niz čestica. Moguće je da postoji samo jedna Higsova čestica ili porodica Higsovih čestica. Međutim, za neke čestice je Higsovo polje kao gusto ulje, kroz njega tromo prolaze usled čega deluju kao da su masivne. Za druge čestice je Higsovo polje kao voda, kroz njega se lakše kreću. A za neke čestice, kao što su fotoni i možda neutri ni, Higsovo polje je - nevidljivo. I konačno: „Higsova zamisao se naziva i ‘skrivena simetrija’, odnosno ‘spontano sla manje simetrije’. U fiziku čestica uveo ju je Piter Higs sa Univerziteta Edinburg. Onda su je upotrebili teoretičari Stiven Vajnberg i Abdus Salam, radeći nezavisno jedan od drugoga, i pomoću nje objasnili kako se to može jedna objedinjena i simetrična elektroslaba sila, koju prenosi srećna porodica sačinjena od četiri čestice-glasnika bez ikakve mase, preobratiti u dve veoma različite sile: u QED (kvantnu elektrodinamičku) sa fotonom koji ostaje bez mase, i u slabu silu koju prenose masivne čestice W+, W- i ZO. Vajnberg i Salam su gradili na ranijem radu Šeldona Glešoua, koji je, idući stopama Džulijana Švingera, naprosto znao da mora postojati jedna unutarnje dosledna, objedinjena elektroslaba teorija, ali nije baš složio sve pojedinosti u jednu celinu. Radili su na ovoj stvari i Džefri Goldstoun, Martinus Veltman i Žerar t’Huft. Drugi način da gledamo Higsa jeste iz perspektive simetrije. Pri visokim temperatura ma simetrija se otkriva našem vidu - kraljevska simetrija, čista jednostavnost. Pri nižim temperaturama ona biva skršena.“46 46) Lion Ledermen, ibid.
Ilustracije radi, magnet je to što jeste zato što pri niskim temperaturama njegovi atomi (,,magnetčići“) ostaju postrojeni. Magnet ima poseban pravac, osovinu sever-jug. Znači, izgubio je onu simetriju koju je posedovao dok je bio obično parče gvožđa kod koga su svi prostorni pravci jednako ,,vredni“. Ovo može da se ,,ispravi“ zagrevanjem magneta dok se ne vrati u pređašnje stanje običnog, nemagnetnog, gvožđa. Toplota goni molekule da se uzrujano kreću tamo-amo, tako da ,,magnetčići“ (atomi) napuste svoj strog poredak i krenu kud koji. Eto čistije simetrije. Ili, kod savršene kugle ispunjene vodenom parom na vrlo visokoj temperaturi, simetri ja je savršena. Hlađanjem će se nakon izvesnog vremena pojaviti bara vode sa nešto leda na površini iznad koga će ipak ostati i malo zaostale vodene pare. Simetrija je upropašće na najjednostavnijim hlađenjem koje je ,,dopustilo“ ispoljavanje dejstva sile teže. Vraćanje pređašnje simetrije se, naravno, postiže zagrevanjem. U Maksvelovo doba, fizičarima je bio neophodan izvestan medijum kojim bi sav prostor bio prožet. Kroz njega bi se prostirali talasi svetlosti i druga elektromagnetna talasanja. Nazvan je eter i određene su odlike koje mora da poseduje kako bi bio u ,,funkciji“. Eter je ujedno dao i apsolutni koordinatni sistem na osnovu koga je bilo moguće izmeriti brzinu svetlosti. Ajnštajnu je ,,sinulo“ da je eter nepotreban tovar koji samo opterećuje Vasionu. To je ona ,,praznina“, ono ,,ništa“ koje je izmislio (ili otkrio) Demokrit. Danas se za nju koristi naziv „vakuumsko stanje“ i sastoji se od onih oblasti kosmosa gde nema baš nikakve materije i gde nema nikakve energije, a ni impulsa. Ono je „ništa, baš ništa“. Džejms Bjorken, govoreći o tom stanju, kaže da je bio u iskušenju da uradi u fizici ono što je Džon Kejdž uradio u muzici: da publici odsvira četiri minuta i dvadeset dve sekunde... ničega. Tišine. (Sa tim se, naravno, ne bi složio Nikola Tesla koji je, kažu, jednom prilikom rekao: „Vakumi su najveći izvori energije. Ono što pred stavlja prazninu samo je manifestacija neprobuđene energije. Nema na Zemlji praznine, niti u vasioni...“) Ali, da bi Higsovo polje funkcionisalo, neophodno je postojanje (i u opitima potvrđeno) bar jedne Higsove čestica, električno neutralne. Ona bi mogla da bude tek ledenog brega Higsovih bozonskih kvanta, a svi zajedno bi dovršili opis ovog novog etera. Odnosno, bar neke od čestica koje predstavljaju Higsov eter moraju imati spin jednak nuli, moraju biti blisko ali tajanstveno povezane sa masom i moraju se ispoljiti na temperaturama jednakim energiji manjoj od 1 TeV. Istina, postoje nesuglasice u vezi strukture Higsa. Jedni misle da je Higs temeljna čes tica, drugi veruju da je Higs sagrađen od nekih novih predmeta, nalik na kvarkove, koji bi jednog dana takođe mogli biti viđeni u laboratoriji, treći, zaintrigirani ogromnom masom najvišeg kvarka pomišljaju da bi Higs mogao biti sagrađen od jednog najvišeg i jednog anti najnižeg kvarka koji su u vezanom stanju. Novi eter je, dakle, referentni okvir za energiju, u ovom slučaju potencijalnu energiju. Baždarske teorije izručuju u vakuum razne svoje zahteve, kosmolozi iskorišćavaju „lažnu energiju vakuuma“, a tokom razvoja Vasione taj isti vakuum uspeva i da se rasteže i širi. „Znači, Higs je nešto veoma dobro. Pa zašto onda nije i opšteprihvaćen? Piter Higs, koji je toj čestici pozajmio svoje prezime (ne svojom voljom), sad radi na drugim stvarima. Velt man, jedan od arhitekata Higsove čestice, kaže da je ona tepih pod koji nastojimo da pome temo sva svoja neznanja. Gledšou je još neugodniji, on kaže da je Higsova čestica klozet u koji bacamo sve što je u našim teorijama neusaglašeno, a onda povučemo vodu. Postoji i
još jedna primedbica, možda jača od svih tih ostalih kritika: nije nađen još nijedan, baš ni najmanji dokaz o postojanju Higsove čestice. Kako bi čovek mogao dokazati da to polje postoji? Higs, baš kao i QED, QCD, ili slaba sila, ima svoju česticu-nosioca, a to je Higsov bozon. Dokazati da Higs postoji? Pa, dovoljno je pronaći taj bozon. Standardni model prikladno je snažan da nam kaže da od svih Higsovih čestica koje možda postoje (a možda postoje mnoge), ona sa najnižom masom mora da ima ‘težinu’ manju od 1 TeV. Zašto? Zato što, ako bi ta teži na iznosila 1 TeV ili više, standardni model bi postao neusaglašen, pao bi u krizu jedinstvenosti. Higsovo polje, standardni model i naša predstava o tome kako je Boginja napravila Vaseljenu, sve te tri stvari zavise od otkrivanja Higsovog bozona. Nažalost, na planeti Zemlji još ne postoji nijedan akcelerator koji bi imao dovoljno energije da napravi čes ticu tešku 1 TeV.“47 Samo toliko i tek tako?
Ipak je bilo malčice više materije nego antimaterije... Zašto uopšte tražiti „božju česticu“? Ona je u nama! Hoće da je jasno identifikuju i na nju pokažu prstom - eto, to je „Božja čestica“! Da je fotografišu, izdvoje i vide može li da se kondenzuje, razmnožava, uvećava, ili šta već. Mnogo toga žele da urade sa njom ali, neće skoro. Proteći će mnogo vremena pre nego što dođu do nje. Ako dođu. Gde god je budu tražili, pojavljivaće se fotoni. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu Univerzuma. Do poslednje ćelije i zrna peska. Šta će nam čestica nazvana ,,bozon“ kad niko ne zna šta je ona uistinu i da li će ikad biti otkrivena u dugačkim tunelima od armiranog betona, olova i legure berilijuma? To verovatno niko ne zna, baš kao što većina zna da od tog posla neće biti neke naročite (naučne) vajde. Gradnja pomenutih tunela je, praktično, samo galama oko „Božije čestice“. Ljude treba zavarati pričom da se nešto radi, nešto traži. A čemu su zaista namenjeni tuneli koji se grade u potpunoj tajnosti, tek će se videti. Život istraživača se oduvek kretao između rada, eksperimenata, strepnje od neuspeha i uspeha u nepredvidivim trenucima. Otkriće je uvek iznenadna objava novog, važnog, divnog. U dobrom broju slučajeva je samo reč o novom uglu gledanja na staro otkriće. Ipak, najveće zadovoljstvo je samo svoja, originalna, misao i njen ishod u obliku novog saznan ja. Zbir takvih saznanja čine čovekovu predstavu, njegovo poimanje vlastitog postojanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - sa, i u okviru, Univerzuma. Demokrit je još u V veku pre nove ere tvrdio da su čula čovekovi loši svedoci. Tvrdio je da je um odlika duše, a ona, opet, sačinjena od atoma. Atomi su u stalnom kretanju i uza jamnoj vezi sa izobličenim slikama pristiglim (zahvaljujući atomima) ,,spolja“. Može li čovek u potpunosti da razdvoji percepciju čula od - misli? Manje je verovatno da će ga neopterećen, ,,čist“ um, dovesti u zabludu i odvesti na pogrešan put nego čula. Šta je uzrok nesavršenosti čula? Ciljana obmana Stvaraoca u čovekovom sagledavanju realnog sveta, da bi kroz niz života postepeno napredovao, odnosno da bi kroz stupnjeve razvoja shvatio duhovnu stvarnost (ne)postojanja. 47) Lion Ledermen, ibid.
Isak Njutn u 17. veku, u knjizi „Principia“, tvrdi: čovek mora da pođe od onoga što mu govore čula i razum da bi shvatio dejstvo mikroskopske čestice od kojih su sastav ljena tela. Istraživanje svojstva svetlosti ga je navelo, baš kao prethodno i Galileja, da svetlost tumači kao mlaz čestica. Na kraju knjige ,,Optika“ daje sažet pregled svih dotadašnjih saznanja o svetlosti, da bi se potom ,,bacio“ u budućnost s hrabrošću od koje zastaje dah: „Zar nemaju čestice raznih tela izvesne moći, svojstva ili sile kojima deluju na daljinu, ne samo na zrake svetlosti da ih odbijaju, prelamaju ili savijaju, nego i jedno telo na drugo, pri čemu nastaje veliki deo pojava u prirodi? Jer dobro je poznato da tela deluju jedno na drugo gravitacionim, magnetnim i električnim privlačenjima, a ti primeri ukazuju na sklonost i usmerenje prirode i čine da nije neverovatno da bi mogle postojati još neke sile privlačenja... druge sile, koje dosežu samo do rastojanja tako malenih da mi njihovo posto janje još nismo zapazili; moguće je, uz to, da električna privlačnost deluje na malim rasto janjima, čak iako nije trenjem pobuđena...“ Ovaj citat zvuči kao predskazanje „velikog objedinjenja“ svih sila, čak i onih u tom trenutku čoveku nepoznatih. „Sveti Gral“ fizičara devedesetih godina minulog veka! Njutn, dakle, poziva na traganje za silama u samom atomu koje, za razliku od gravitacije, deluju na mikroskopski malim rastojanjima i dodaje: „Kada se sve uzme u obzir, čini mi se verovatno da je Bog na početku stvorio materi ju u česticama stamenim, masivnim, tvrdim, neprobojnim i pokretnim... a te primitivne čes tice, osim što su stamene... jesu i tako tvrde, da se nikad ne mogu istrošiti, niti razlomiti na komade; ni jedna obična sila ne može podeliti ono što je Bog sam, prilikom Postanja sveta, načinio da bude jasno..,“ Iako bez čvrstih dokaza, Njutn je na osnovu sopstvenih pretpostavki odredio pravac razvoja fizike koja je polovinom 20. veka zakoračila, da bi na prelazu dva milenijuma zašla u mikrosvet fotona. Ruđer Josip Bošković je rođen 1711. godine, dakle šesnaest godina pre smrti Njutna. Po rođenju Dubrovčanin, veći deo života je proveo u Rimu proučavajući i podržavajući Njut nove teorije. Ipak, verovao je da će zakon gravitacije ,,pasti“ na atomskom odnosu veličina gde su sile privlačenja zamenjene - oscilacijama. Smatrao je da je materija sazdana od čes tica koje nemaju dimenzije. A ako je to tako, onda se ove čestice mogu nazvati geometri jskim tačkama. Pored toga, prvi je došao na ideju o postojanju polja sila kojima se može objasniti međusobno delovanje tela na odstojanju. Engleski fizičar Majkl Faradej je u 19. veku otišao korak dalje. I sam verujući da je atom matematička tačka, ipak je doveo u vezu atom i „električne sile“ zahvaljujući čemu je objašnjen i tzv. hemijski afinitet - međusobno privlačenje atoma. Faradejevi zakoni su jasno nagoveštavali postojanje „atoma elektriciteta“. Irski fizičar Džordž Džonstoun Stouni je još 1874. godine skovao termin ,,elektron“ za količinu naelektrisanja izgubljenu u trenutku nastanka jona od atoma. Džozef Džon Tomson, britanski fizičar, objavio je 1898. godine da su elektroni „sasto jci“ atoma a katodni zraci - elektroni ,,otrgnuti“ od atoma. Do tada su naučnici smatrali da atom nema strukturu i da ga je nemoguće ,,preseći“. Ovim je atom konačno ,,pocepan“ i otkrivena prva elementarna čestica. U gotovo nestvarnom svetu atoma, manje-više je prihvaćeno da je poluprečnik elek trona „jednak nuli“. Ovo, međutim, izaziva izvesne nedoumice. Ako je poluprečnik jednak
nuli, šta se kreće? Kako može da ima masu? Gde je, u tom kontekstu, naboj? Elektron je realan, postoji. Ima masu. Naelektrisanje. Spin. Poluprečnik - nema!? Ovo se sa nečim kosi. Logikom? Razumom? Intuicijom? Elektron je kontraintuitivna čestica? Ovo pomalo liči na moždane sklekove... Ceo mikrosvet je kontraintuitivan. Tačkaste mase, tačkasti naboji, roti rajuće tačke... su matematički dokazani modaliteti i svojstva čestica u atomskom svetu, ali za nas zauvek nestvarni ma koliko pojmljivi. Naša čula, uprkos sposobnosti rasuđivanja su krajnje ograničena. Nobelovac Nils Bor, jedan od začetnika kvantne teorije, rekao je da onaj ,,ko kvant nom teorijom nije šokiran, nije je ni razumeo“. Jedan od najvažnijih postulata Borovog rada glasi: „Zračenje se dešava kada elektron preskače sa višeg energetskog nivoa na niži, tj. nižu orbitu; ono što biva izračeno je foton, a energija tog fotona je jednaka razlici energija elektrona kad je na višoj i kad je na nižoj orbiti. Ukoliko elektron preskače sa polaznog na prvi viši energetski nivo, ‘poješće’ upravo onaj paketić energije (foton) koji će mu omogućiti taj skok.“ Tridesetih godina prošlog veka, Volfgang Pauli je sugerisao postojanje čestice neutri na kao moguće objašnjenje za manjak energije u beta-raspadu u kome iz atomskog jezgra ,,izleće“ jedan elektron. Paulijevi neutrini su uvek bili uz elektrone. Fizičari su, međutim, vremenom došli do saznanja da postoje bar dve vrste neutrina: Paulijev i neutrino povezan sa muonima (česticama koje nastaju sa neutrinima prilikom raspada čestica zvanih pion). Pretpostavka je da se muon raspada na po jedan elektron i foton, i to tako što se prvo ras pada na jedan elektron i dva neutrina - jedan normalan i jedan antineutrino - da bi se, potom, ova dva neutrina (materija i anti-materija) međusobno potrla i proizvela foton. Veliki broj eksperimenata izvedenih do 1957. godine je ukazivao na postojanje savršene simetrije između materije i antimaterije. Ukoliko je to tačno, onda nije jasno zašto nema antimaterije na Zemlji, u Sunčevom sistemu, prema nekim nalazima ni u ostalim galaksijama? Jedna od pretpostavki je da je prilikom hlađenja kosmosa nakon „Velikog praska“ došlo do potiranja materije i antimaterije. Kosmos je, sledeći ovu pret postavku, potom u suštini bio ,,ispunjen“ čistim zračenjem i to tako niskog energetskog nivoa (naboja), da nije bilo moguće stvoranje materije. Pa, mi smo ,,materija“! Baš tako. Verovatno kao produkt nesavršenosti simetrije. Izgleda da je ipak bilo malčice više materije nego antimaterije... Nešto je, dakle, narušilo simetriju. A možda i nije! Moguće je da je samo prikrivena ili da je, usled nekog nepoznatog uticaja, stvoren samo privid nesimetričnosti. Eto nas opet kod - božje čestice. Da, upravo je ona pred našim nesavršenim umom i čulima ,,zamaglila“ simetriju. Tu je, egzistira, ali za nas ,,ne postoji“. Jer, božja čestica je ,,sve i svuda“. Ne želim i nemoguće je božju iskru svesti na foton. Nemerljivo je više od toga. Sam Život je obasjan božjim dahom i božjom iskrom. Deo samo obasjan, deo nadahnut, deo prožet, deo ispun jen, ali, sve je to - Gospod! Činjenica je da se na samoj granici nauke rađaju nove ideje koje prkose svim čovekovim uverenjima o funkcionisanju sveta i nas samih. Nova otkrića dokazuju ono što je religija oduvek tvrdila: ljudi su mnogo više od mesa i kostiju. Nova nauka pokušava da odgovori na pitanja koja su vekovima mučila naučnike. Bolje rečeno, nova nauka je nauka o - čudesnom. Već decenijama se izvode dobro osmišljeni eksperimenti čiji rezultati opovr gavaju priznatu biologiju i fiziku pružajući obilje podataka o centralnoj organizacionoj sili koja upravlja našim telima i ostatkom svemira.
Na svom najelementarnijem nivou, čovek nije hemijska reakcija već energetski naboj. Čovek je, poput svake žive materije, skup energije u polju energije, povezan sa svim drugim materijama (supstancama) na svetu. To pulsirajuće energetsko polje je osnovni pokretač njegovog bića i svesti, alfa i omega našeg postojanja. U odnosu na svemir, naše telo ne poznaje dvojnosti - ,,ja“ i ,,ne-ja“ - jer ih povezuje u jedno bazično energetsko polje. Polje utiče na najvažnije funkcije ljudskog uma i izvor je informacija koje određuju rast njegovog tela. Naš mozak, srce i pamćenje su skica sveta za sva vremena. Ne od mikroba ili gena, već od sile polja u krajnjoj liniji zavisi da li smo zdravi ili bolesni i s njom moramo da radimo da bismo ozdravili. Vezani smo za naš svet i nedeljivi od njega; naša jedina temeljna istina jeste naš odnos sa njim. „Polje je“, kao što je Ajnštajn to jezgrovito sročio, „jedina stvarnost.“ Ako ćemo pravo, Njutn i Dekart su istrgli iz svemira srce i dušu. Ostala je samo mrtva zbirka međusobno povezanih mehaničkih delova. Dan Zohar (Danah Zohar) je u knjizi „Kvantno ja“ (The Quantum Self) još precizniji: „Njutnovo gledište nas je istrglo iz tkanja od koje je satkan svemir.“ Naša slika o samima sebi je nakon Darvinove teorije evolucije postala još žalosnija: ljudski život je slučajan, grabežljiv, besmislen i usamljenički. Ako nisi najbolji, nećeš preživeti. Čovek je samo slučajna pojava u evoluciji. Velika zastava biološkog nasleđa svela se na samo jednu glavnu postavku - preživljavanje. Jedi druge ili ćeš biti poje den. Čovek je u suštini genetski terorista koji delotvorno uklanja sve slabije karike. U živ otu nisu ključni deljenje i međuzavisnost. Važno je pobeđivati, biti prvi. Ukoliko uspeš da preživiš, bićeš na samom vrhu evolucijskog drveta. Kako razmišljamo, kako nastaje život, kako se razboljevamo, kako se jedna jedina ćeli ja razvija u potpuno razvijenu osobu kao i šta se događa sa svešću kada čovek umre... to (kao) nije važno? Ili je, možda, došlo vreme da da Njutna i Dekarta stavimo na pravo mesto, kao proroke prevaziđenog istorijskog pogleda. Nauka je proces razumevanja sveta i nas samih, a ne niz za sva vremena zabetoniranih pravila. Prilikom dovođenja novog, često je neophodno odbaciti staro. Čovek uporno ne shvata da ne postoji razlika između božanskog i ljudskog, čovečjeg. Ako božje Biće prožima ceo Univerzum zajedno sa našom realnošću, do i najmanje čestice kao znaka njegovog postojanja i egzistencije, onda ne postoji ni druga svetlost do - božje iliti božanske! Sve ostalo je (samo) osvetljenje. Bez duha i daha. Božje (pr)osvetljenje, svet lost, životvorno zračenje, jeste čist kvalitet bez primesa i neograničenosti u pogledu kvan titeta. To je, ujedno, i ta božanska, preciznije božja svetlost, iskra, čestica. Svi smo mi njome obasjani, bolje reći darovani. Dokaz je samo naše postojanje. Isti na, neko više, neko manje. U trenutku kad iz nekog razloga čovek ostane uskraćen za nju ili iskra (čestica, energija) napusti njegov organizam, on kopni i nestaje ili zalazi u izvesnu vrstu umne poremećenosti. Istina, poslednje može da ga snađe i pod uticajem božanske svetlosti s tim što se ona (umna poremećenost) u tom slučaju manifestuje psi hofizičkim ,,mrtvilom“, lenjošću, doživljajem sveta kao ništavila. Obasjanost ga, dakle, samo biološki drži u životu. Ali, pogrešno bi bilo i tvrditi da je upokojeni čovek lišen božanske svetlosti budući da je njegova duša njena sublimacija (božje svetlosti) a napušteno telo osvetljeno kao bilo koja druga neživa tvar. Nakon okončanog procesa potpune razgradnje, organska materija je već uveliko prešla u nov kvalitet, u druge živ ote. Bez obzira na vrstu i oblik.
Može li božanska energija (kojom su ljudi prožeti i nadahnuti) da utiče na čovekov imunitet i otpornost prema infekcijama? Može, u zavisnosti od mere u kojoj je prihvaće na i dopuštenja da cirkuliše kroz njegovo telo. Znači, da ulazi i izlazi (otvorenost prema gore). Svojevrstan oblik „grča duše“ sprečava to. Uplašena osoba niti prima novu energi ju, niti dozvoljava ,,staroj“ (istrošene potencije) da napusti njen organizam što vodi u bolest. Posledica toga je, opet, umorna, troma, od života uplašena i u krajnjoj liniji nes retna duša. Njena kuća se tada konačno urušava da bi završila potpunim raspadom. „Krug patologije“ je zatvoren. Izlaz je njegovo pravovremeno ,,presecanje“ odgovarajućim pristupom i terapijama. Najbolji - popravljanje protoka energije i povratak u prvobitno dobro psihofizičko zdravlje. ,,Najgori“ - primeren (bez bola i patnje) izlazak iz već uništenog tela i prelaz u nov kvalitet života. Znamo da je čovek, za razliku od životinja, sposoban da potiskuje svoja osećanja. On to ne čini samo mentalno, već i fizički. Rajh kaže da čovek, da bi se zaštitio od bola, gradi u svom telu, kao srednjevekovni vitez, mišićni oklop-nesvesne hronične tenzije određenih grupa mišića koje sprečavaju slobodan tok energije i umanjuju snagu osećanja. Okloplja vanje ima segmentarnu, kružnu strukturu, raspoređenu pod pravim uglovima prema kičmi. Kao prstenovi. Ima ih sedam. Očni, oralni, vratni, grudni, dijafragmatski, trbušni, i karlični. Rajhov učenik i osnivač bioenergetske analize, Aleksandar Loven (Alexander Lowen), ustanovio je da postoji i osmi segment - noge, koji je funkcionalno povezan sa prvim očnim. Kao oktava sa primom. Interesantno. Ne podseća li to na muzičku skalu. Zamislite životnu energiju koja na nama pokušava da odsvira do, re, mi, fa, sol, la, si, do... i nazad, a na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje žice. Jadne li muzike. Malo se toga može komponovati sa nekoliko tonova. Mnogima je, stoga, život često dosadan i prazan. Sviraju istu pesmu celoga života, sve dok ne „odsviraju svoje“48. U celu ovu ,,priču“ se, međutim, upliće još jedan neizostavan činilac - energija ljudi iz okruženja. Osoba okružena nesrećom očajnika ima neuporedivo manje šanse da se ,,izvuče“ od one koja je okružena bogougodnim osećanjima - ljubavlju, dobrodušnošću, razumevanjem, rečju ljudima koji žive u ,,svetlosti“. Zahvaljujući takvom okruženju, dakle zdravom i nesebičnom davanju bez krajnje računice (gunđanja u stilu: ,,a ti misliš da je meni lako“, ,,da mi rodbina posle ne prebacuje“, „nije mi lako, al’ šta ću, takva mi sudbi na“, „gore je meni nego njemu/njoj bolesnoj...“ i sl.) bolesnik će lakše savladati ono što ga je snašlo i vratiti u život. Etar, ili suptilna supstanca koja ispunjava prostor, neprekidno je ispunjen tim men talnim strujanjima svih vrsta i jačina, koja izviru iz umova svih ljudi. Ta strujanja, naravno, dolaze u međusobni dodir i često se ili kombinuju ili deluju tako što se međusobno neu trališu. Na primer, strujanja određene jačine i vrste vibracija (to jest, određenog mentalnog stanja), kada dođu u dodir sa drugim strujanjima sličnih vibracija, teže da se spoje i kom binuju, pošto su u međusobnom skladu i privlače se. Ali, ako su to suprotne vibracije, one će doći u međusobni sukob i delovati uzajamno neutrališući odgovarajuću silu. Ako su podjednako snažne, obe će izgubiti moć, ali ako je jedna mnogo jača od druge, ona će izgubiti samo procenat obrnuto proporcionalan njenoj snazi, a isto će biti i sa slabijom. To jest, slabija će izgubiti dvostruko više snage nego jača, a jača će izgubiti upola manje snage nego slabija, pod pretpostavkom da je jača vibracija dvostruko jača od slabije. 48) Nebojša Jovanović, ibid.
Etar je hipotetički suptilni oblik materije, koja ispunjava čitav prostor, čak i između atoma, i između svetova. O etru niko ne zna ništa objektivno, ali je nauka bila prisiljena da pretpostavi njegovo postojanje da bi objasnila određene fenomene. Dakle, nauka smatra da „talasi u etru“, kad se pokrenu, putuju dok ne dođu u dodir sa materijom koja je u stanju da primi njihove etarske vibracije i reprodukuje ih u obliku toplote i svetlosti. Drugim rečima, izvorna svetlost i toplota Sunca ne ,,putuju“ do Zemlje da bi se tu osetili već naprotiv, izvorna solarna toplota i svetlost uspostavljaju „talase u etru“ koji putuju dok ne stignu do Zemlje gde se, kada naiđu na pogodan materijal, reproduku ju ili ,,transformoišu“ u vibracije svetlosti i toplote slične onima iz izvornog impulsa. A mi na Zemlji osećamo toplotu i vidimo svetlost...49
Stvoreni nemoćni? Sva je prilika da sve duše dolaze na ovaj svet sa istim potencijalima, bez obzira na osoben genetski sklop organizma. Sve ostalo je, u manjoj ili većoj meri, uslovljeno socijal nim okruženjem. Čuo sam za izreku, kažu katoličkih, sveštenika: dajte nam dete do šeste godine, posle je - vaše! Čovek, znači, može da realizuje svoje potencijale do visoke uspešnosti ili, s druge strane, potupne degradacije. Psihičke i fizičke. Kuda vodi ovaj put? Kakva će ga svetiljka obasjavati ako je svetlost relativna? Šta znači vidljivo? Za koga? Šta su „duhovne oči“? Bog ne upravlja samo ovim (materijalnim) svetom, za koji mislimo da je jedini. Stvaraocu je on nešto sasvim drugo od predstave zemaljske „vlade iz senke“ umišljene da Njemu naliči i poseduje Njegovu moć. Relativi zovanjem vrednosti života otkrićem da je život večan i neuništiv, oduzimanjem božjeg daha nevinima, potvrđuje samo sopstveno poreklo iz praha i pepela. Srećom, ograničenog roka trajanja. „Vladari iz senke“ veruju da poseduju celokupno svetsko znanje. Da su ga osvojili. Ubeđeni su da imaju razrešenje od praroditeljskog greha i bezgrešno pravo na „jabuku saz nanja“. O, jada li u njihovim skučenim mozgovima. Ako su ubeđeni da već ubiru korist od tog ploda „znanja dobra i zla“ mala im je vajda, još manje znaje, a najmanja - mudrost. Da nije tako, ne bi činili to što čine. Od Prvog i Drugog svetskog rata, preko Srbije i Iraka, do zamrzavanja zauvek truležnih sopstvenih zemnih ostataka. Uzalud im (navodno) znanje, poput svinjama biseri. Sklanjanjem pogleda od realnosti, čovečanstvo u crno zavijaju. Sopstveno shvatanje dobrote, sa Svevišnjom poistovećuju. Spaljivanjem zagovornika materijalističkog pogleda na svet, brane bedem sopstvenog materijalističkog shvatanja. Samo sa drugim predznakom. Imam - jak sam; posedujem - pametan sam; gomilam - svemoćan sam; samo su odrazi toga. Pa ipak, skriveni u mišjim rupama drhte da će to izgubiti i, iako sa jednom nogom odavno u posmrtnom kovčegu, veruju da će đosegnuti besmrtnost. Hoće, ali ne očekivanu. Hitler je njihov odraz. Doduše, primitivniji. Imao je ideju i znao da se dobro skrije. U vučjoj ili pacovskoj jami, svejedno. Dosta su od njega naučili. Čak i preko toga na vlastitom iskustvu. Propadljivost tela ih još uvek muči. Klonirajući životinje, već kloniraju sebe. Prob lem je u tome što im se ne dopada ono što vide. U sopstvenim očima su sami sebi lepši. I pametniji. Nije im lako. 49) Viljem Voker Etkinson: „Moć uma, tajna mentalne magije“
Samo je Gospod iznad dobra i zla, samo On razume i može da prašta. Ostalo je sve opsena. Za svako svoje zlo, narečeni traže dobro opravdanje. I nalaze ga samo u sop stvenom mozgu. „Cilj ne bira (i opravdava) sredstva“ izmislili su da bi umirili od Stvarao ca dobijenu savest ,,da njome raspolažu po svojoj volji i nahođenju“. I, po cenu - duše. Dok ne dođe Vreme... Sve su lepo spakovali u sopstvenu šemu, njihovu viziju harmonične budućnosti. Za njih ubijanje i smrt nevinih nema težinu greha. Ne uzimaj od mene i gazi preko leševa, životni moto i uslov opstanka. Ubijaju sve više i bezočnije, plašeći se starih duša u novom telu. Šta više, u tuđim telima ubijaju same sebe i sebi slične! Ali, šta se dešava. Duše žrtava se ovaploćuju u telima sopstvenih krvnika. Stradalnika iz koncentracionih logora u telima dželata, jasenovačkih mučenika u telima onih koji su nad njihovom glavom i Savom podizali malj. Na taj način dobro nagriza svoje zlo. Ono je rđa rđe. Dolazi do degeneracije, izobličavanja zla. Na žalost, ne onako i onoliko brzo koliko bi normalni želeli... Borba protiv moćnika iz senke se naizgled čini nemogućom. Svaka glava koja štrči iznad proseka nestaje u noći ili bolnici za duševno obolele. Isto važi i za narode. Gde fizič ka sila ne pomaže, tu je novac. Duše su danas na najnižoj ceni. Šaka dolara je previše. Gde i on zanemoća, tu su ,,vere“ to jest - sekte. Kod njih su duše još jeftinije. Koliko za jednu ,,polutku“. Svetski moćnici odvlače ljude od božje čestice i Svevišnjeg. Zavode ih knjigama „Sveta Krv - Sveti Gral“, „Davinčijev kod“ i sličnima. Jedna od pretpostavki o „Svetom Gralu“, ukoliko uopšte postoji, jeste znanje „Prvog Greha“ koje vodi na put u svet vančulne real nosti, način saznanja o svemu ,,od postanka sveta do danas i budućnosti“, dakle putovanje kroz vreme u svim pravcima i gotovo do samog njegovog kraja. A „Božje otkrivenje“ će se realtivno uskoro dogoditi. I to u domenu fizike. Kona čno će se saznati istine i tajne religija. Posebno realnost svemoći gospodnje. Njegova snaga, moć, sveznanje, nedodirljivost i nedostižnost, sveprisutnost u našem svako dnevnom životu i organskoj i neorganskoj prirodi. Čovek će shvatiti da tajne, u stvari - nema! Reč je samo o ljudskoj nesavršenosti i neznanju. Gledano iz ugla istorijskog poimanja vremena, čovek je koliko juče bio ubeđen da je munja „božji prst“, a grom Njegova srdžba. A danas? Gospod je sa nama i u nama. U svakog trenutku našeg bitisanja, od samog Postanka. On je (i) ona energija koja sve prožima i sve ,,zna“, ali i ono što neki nazivaju eterom. U trenutku oslobađanja tela, čovek više nema tajni. Zašto se, onda, celog života stiskao, povlačio u sebe, zatvarao? Zbog straha od (samo)saznanja i (samo)spoznaje, ali i potencijalne opasnosti da to neko drugi sazna. Možda će mu time nauditi. Koliko puta dnevno kroz čovekovu glavu prolete lepe, a koliko ružne misli? Šta je sve u stanju da pomisli o osobama iz najbliže okoline, da ne govorimo o ostalima? Kako da im otvori pre pun ,,kofer“ sopstvenih ne baš ljupkih misli, a da ipak sačuva dobre odnose do kojih mu je, inače, istinski stalo. I, eto odgovora: opterećen i sputan sopstvenim mislima, čovek ne može da dosegne i prodre u etar. Ljudi se gotovo panično plaše osoba sposobnih da ,,čitaju“ tuđe misli, nesvesni da ih upravo taj strah - odaje. Pogled, grimasa, tik, podrhtavanje ruku, položaj tela, znojenje, rumenilo... sve su to (nesvesni) izdajnici sklonjenih misli i osećanja. Pronicljivost, između ostalog, znači i čitanje tih tajnih znakova izdaje. Nije potrebno odviše napora da bi se
prozrela neiskrenost, lažljivost, loša namera. Pogledajmo, za primer, samo „govor očiju“ za koje je narod rekao da su „ogledalo duše“: igraju mu oči k’o na zejtinu; sklanja pogled u stranu; gleda preko glave sagovornika itd. Odgovor na to su tzv. „rentgenske oči“, tj. od kojih ništa ne može da se sakrije. Kažu: gleda ga pravo u zenice, on bi da pobegne, a ovaj ga pogledom prikovao za zemlju. Ovo je, rekoh, samo mali deo arsenala (izdajničkog) govo ra tela koje se prilično lako može pročitati. Fotoni su sa obe strane. Kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu. Oni su, dakle, istovremeno osnov, uslov i posledica svog znanja i komunikacija. Mogu se zamisliti kao talasi ili astralne niti, u svakom slučaju brzina im je neograničena, kriju nes lućene mogućnosti i podložni su najrazličitijim transformacijama. Tek će se dokaza ti njihova gotovo beskrajna raznolikost, komplikovanost m eđusobnih odnosa i veza, fundam entalan značaj u funkcionisanju ,,ovog“, a čini mi se još više duhovnog (beste lesnog) sveta. Fotoni su, zapravo, veza između opipljivog i bestelesnog sveta. Telesni prožimaju do kraja, bez ostatka, istovremeno ga dovodeći u vezu sa bestelesnim sve tom kome i sami pripadaju. Ako je ćelija osnov života, onda je foton osnov i ćelije i svekolikog m aterijalnog i nematerijalnog sveta. Njegovo razumevanje, dovešće do praga otkrovenja gospodnjeg. Tada će doći do prave provale novih teorija koje će iz korena izmeniti svet i naše poimanje i njega i samih sebe. Otkrićemo da smo sa Gospodom i u Njemu. Ali, vratimo se ,,opipljivijem“ aspektu ljudskog organizma. Valja razumeti da je stvoren sposobnim za odbranu od svih vrsta infekcija. Tokom razvoja je preživeo veliki broj virusa brzog dejstva, poput malih i ovčijih boginja, dečje paralize itd. U najvećem broju slučajeva mu je dovoljno oko devet dana da izgradi efikasnu odbranu protiv njih. A ako već može da preživi napad i tih najagresivnijih virusa, nema sumnje da će veoma lako izaći na kraj i sa onim ,,sporijim“. Da bi čovek uspešno održavao ravnotežu psihoneuroimunog sistema, mora da nauči da telo čini snažnijim. A svako ima „fizičku tačku slamanja“ uslovljenu načinom života. Pitanje je samo hoćemo li istraživati krajnje granice sopstvene izdržljivosti ili slediti gene racijski nasleđena strukturna i fizička ograničenja. Kako se izboriti sa svim starim i novim, spoljnim i unutrašnjim, materijalnim i nematerijalnim podsticajima i uzročnicima naruša vanja ovozemaljskog staništa sopstvene duše? Na prvom mestu, organizam treba podstaći da uvek i u potpunosti koristi mogućnosti vlastitog imunog potencijala. „Kec u rukavu“ ovde ništa ne znači. Adute valja odmah iskoristiti. A da bi imunitet bio ojačan do mere pune efikasnosti i organizam dobio pravovremeni impuls da ga iskoristi, mudre i razumne živo tne navike često treba upotpuniti nečim, u pravom smislu - lekovitim. Todoxin-ova nauč na grupa nudi Todoxin-ove preparate. Ne manje značajna je i vrsta psihoterapije. Ne u bukvalnom značenju ovog izraza, već pre u smislu drugačijeg prilaza životu i pripreme za nailazeće životno doba. Dete bi valja lo pripremiti za pubertet, adolescenta za doba odgovornosti i „preuzimanje života na sop stvena pleća“, dok bi zrela osoba trebalo da se pripremi za život u „trećem dobu“, dobu proživljenog i u međuvremenu stečene mudrosti, doba odmora ali i davanja onima koji tek dolaze. U tom slučaju će život biti kvalitetniji, bolji, bremenitiji zadovoljstvima, posledice preživljenih stresova značajno ublažene a čovek neuporedivo otporniji na sve vidove infek cija i oblike bolesti. Ukratko, u takvim uslovima će osoba moći da dosegne kvalitetnu dugovečnost.
O čemu je, konačno, razmišljao Artistotel u tišini gledajući brojne brodove i čamce? O tome da li je ili nije Zemlja okrugla ili - ko smo, odakle smo, ko nas je stvorio i poslao ovamo da razmišljamo da li je Zemlja, ili možda nije, okrugla? Možda se napregao da oslušne sveprožimajuću božansku muziku, njeno okatvno ustrojstvo, i nastojao da oseti ritam sveprisutne igre fotona univerzalnog života? Razmislite...
L iteratura: Aristotel - Metafizika, 1971. Becker, Robert O. - The Body Electric - Electromagnetism and the Foundation of Life, 1985. Dučić Jovan - Blago Cara Radovana, 1997. Enby Erik, Gosch Peter, Sheehan Michael - Hidden Killers: The Revolutionary Medical Discoveries of Professor Guenther Enderlein, 1990. Enderlein, Gunther - Bacteria Cyclogeny, 1998. Etkinson Viljem Voker - Moć uma / Tajna mentalne magije, 2004. Feynman R.P. - The Character of Physical Law, 1967. Grace Stuart - An Open Letter on Pleomorphism Unbundling the Enderlein Legacy, 2001. Green Michael - Superstrings, 1986. Habermeyer Sharhene - Prava muzika za vaše dete, 2001. Hoking Stiven - Teorija svega: Poreklo i sudbina univerzuma, 2004. Jeromonah Jovan (Ćulibrk) - O muzici i vaspitanju / Jedan ogled Jovanović Nebojša - Nečujna muzika postojanja, 2005. Kaku Mičio - Ajnštajnov kosmos, 2005. Ledermen Lion - Božija čestica, 1997. McTaggart Lynne - The Field: The Quest for the Secret Force of the Universe, 2001. Miljković Srđan - Bratislav Petković: Muzike će biti u carstvu božjem, 2006. Mlodinov Leonard - Euklidov prozor, 2005. Pešić Stevan - Tesla ili prilagođavanje anđela Plutarh - O muzici, 1977. Šiber Antonio - Eksperiment s dvije pukotine, 2004. Vladika Velimirović Nikolaj - Nove besede pod gorom
HIV/AIDS Za sada bez dobrog naslova ili - bolesti sa namerom U sezoni godišnjih odmora, nije naodmet znati neke metode za hvatanje lavova. Zav isno od svog ukusa, možete odabrati jednu od sledećih, strogo naučno zasnovanih: 1. Lav se može logičkim rezonovanjem, u duhu Hilbertove aksiomatike, ubediti da sam uđe u kavez; 2. U pustinju se stavi sferični kavez, pa se izvede transformacija zvana inverzija. Tako će se lav naći u kavezu, a lovac izvan njega; 3. Deskriptivnom geometrijom, lav se projektuje i fiksira na određenoj tački Sahare; 4. Zahvaljujući primeni teorema Bolzana i Vajerstrasa u vezi sa presecima planova, Sahara se secka na komadiće sve dok se ne pronađe lav; 5. Zahvaljujući teoriji skupova, lavovi se mogu izlučiti iz ostatka Sahare; 6. Lav se izvlači u četvrtu dimenziju, vezuje mu se rep u čvor, pa se onda smešta u nor malan prostor. Lav vezan za samog sebe ostaje bespomoćan; 7. Putem primene matematičkih radova N. Vinera, oca kibernetike, lav se može pro gramirati tako da sam uđe u kavez; 8. Veliki fizičar Dirak dokazao je da ono što se ne može osmotriti i - ne postoji. Pošto se u Sahari divlji lav ne da osmatrati, znači da postoje samo pitomi lavovi, a njihovo hvata nje na predstavlja problem; 9. Zahvaljujući radovima fizičara Majorane, može se u kavez zatvoriti pitomi lav, koji se onda prema određenoj formuli pretvara u divljeg; 10. Teorija relativiteta omogućuje da se lav okružio svetlošću tako da više ništa ne vidi. Da bi se to postiglo, dovoljno je staviti pored njega delić Siriusovog crnog satelita, koji je u stvari zvezda izvanredne gustine. Ništa lakše; 11. Može se konstruisati filter kroz koji može da prođe samo lav, pa se tim filtrom počisti Sahara (analognim metodom se razdvaja plutonijum od drugih atoma metala); 12. Pustinja se može ozračiti usporenim neutronima, pa se lav, postavši radioaktivan, može lako slediti; 13. Saharski biljožderi se mogu hraniti spanaćem, dakle povrćem koje sadrži mnogo gvožđa. Kad lav pojede dovoljno tih biljoždera, postaje dovoljno magnetičan da se može privući magnetom. Ovaj duhoviti predlog za hvatanje lavova, američki matematičari su objavili u svom „Matematičkom mesečniku“ 1938. godine (godište 45, strane 446-447), naravno, shodno
tadašnjem nivou prirodno-matematičkih naučnih postavki i načela. Bilo bi zaista intere santno (a posebno korisno) videti kako bi danas izgledao ovaj predlog za „hvatanje lavova u Sahari“ i to u interpretaciji trenutnih svetskih autoriteta u oblasti medicinskih i moleku larnobioloških nauka, s tim da se reč ,,lav“ zameni skraćenicom -HIV/AIDS! Još interesantnije bi, naravno, bilo ukoliko bi taj predlog bio lako primenjiv. A nije da nema pokušaja. Štaviše, možda ih je i premnogo. Mada traljavih... E, sad, nećemo o tome da li namerno ili smišljeno. U stvari hoćemo, ali polako. HIV/AIDS, tj. sida, nije božji čin, niti nesrećan slučaj prirode, već -tajno oružje čoveka. I sama kolevka HlV-a je ,,čudo“. Smeštena je u Kold Spring Harboru (Cold Spring Harbor) na Long Ajlendu (Long Island), Los Alamosu (Los Alamos) u Novom Meksiku (New Mexi co), Fort Ditriku (Fort Detrick) u Merilendu (Meryland), SAD, kao i Porton Daunu (Porton Down) u Velikoj Britaniji. Za ovu priču je manje važno da je, po svemu sudeći, tim sovjetskih virusologa sa Sov jetske akademije u Novosibirsku, radeći pod Viktorom Ždanovim, pre svih uspešno izolo vao retrovirus iz ćelija ljudske leukemije zaraženih „fetalnim telećim serumom“. Čuvši za napredak ,,crvenih“ u oblasti bioinženjeringa, naučnike sa Zapada je zahvati la panika. Saznanje da je Sovjetski Savez daleko ispred njih, nateralo ih je da brzo iskoriste ideju i pronalazak, naravno, uz podrazumevajuće ,,prilagođavanje“ datuma prolaska pobednika kroz cilj. Budući da su previše vremena utrošili na eksperimente, a u strahu da vest o „srećnom događaju“ na dopre do ušiju njihovih gazda tj. finansijera, odlučuju da svečano i na sva zvona objave da su prvi došli do saznanja da ljudske ćelije leukemije mogu, kao domaćini, da utiču na rast kravljih, ovčjih i konjskih virusa - retrovirusa. Ova genetička istraživanja su, inače, klasifikovana u oblast tzv. eugenetike, koju su neki definisali kao „proučavanje usavršavanja nasleđa uz pomoć genetske kontrole“. Sama reč ,,eugenetika“ je, inače, grčkog porekla sa značenjem „rađanje zdravih“. Eugenetika, (grč. eugenika) je termin koji je uveo Golton 1883. godine da bi označio program koji bi doveo do poboljšanja ljudske vrste. Na osnovu toga programa potomstvo bi trebalo da ostavljaju isključivo ljudi koji su nosioci ,,dobrih“ varijanti gena. Eugenetički pro gram ima dva aspekta, tzv. ,,negativnu“ eugenetiku i ,,pozitivnu“ eugenetiku. ,,Negativna“ eugenetika podrazumeva eliminaciju ,,štetnih“ gena iz ljudskih populacija putem steril izacije osoba koje su nosioci različitih ,,neprikladnih“ varijanti gena ili dobrovoljnim uzdržavanjem od rađanja dece. ,,Pozitivna“ eugenetika podrazumeva favorizovanje, preko izuzetno velikog broja potomaka, određenih ,,dobrih“ genetičkih konstitucija ljudi. Da li se i vama čini da ovo ima više veze sa ljudima nego životinjama? Čudno. I meni! Da vidimo... Pojam ljudske selekcije se vezuje za čuvenog grčkog filozofa Platona koji se u svom poznatom delu ,,Država“ zalagao da vlada kontroliše čovekovu reprodukciju. Po njemu, selekciju bi trebalo vršiti lutrijom pod nadzorom vlade. Na taj način, verovao je i o tome pisao, ljudska osećanja ne bi bila povređena saznanjem o principima po kojima je vršena selekcija. Drugi poznati genetski program Starog doba, vezuje se za Spartu. Prema jednom mitu, naime, Spartanci su ,,neperspektivne“ bebe ostavljali van zidina grada na milost i nemilost neba ili, preciznije, sunca, snega, slučajnih prolaznika i divljih životinja. Ipak, osnovni principi koje je definisao Golton u direktnoj su vezi sa učenjem i radom Čarlsa Darvina, inače, pod velikim uticajem učenja Maltusa. S obzirom na ovu vezu, ne čudi
što Darvin iznosi tezu da je „mehanizam prirodne selekcije pokvaren razvojem ljudske civ ilizacije“ pa, shodno tome, jedan od ciljeva civilizacije treba da bude pomoć neprivilegov anim, odnosno povratak u pređašnje stanje narušene prirodne selekcije, naravno, elimi nacijom slabih. Britanski filozofi su otvoreno iznosili mišljenje da se inferiornim ljudima ove Planete ne sme dozvoliti ,,prenamnožavanje“, a samim tim i ugrožavanje prirodnih izvora zemlje i postojeći politićki i ekonomski sistem. Najpoznatiji govornik 18. veka, predstavnik Britanske istočnoindijske kompanije i pristalica politike globalnog genocida bio je ekonomista Adam Smit. U svojoj najznačajni joj knjizi „Bogatstvo nacije“ obnarodovao je čuvenu raspravu o ljudskoj prirodi i teoriju o moralnoj sentimentalnosti po kojoj je čovek, zapravo, spušten na nivo životinje. Smitove ideje je u 19. veku razrađivao niz tadašnjih istaknutih filozofa, poput Tomasa Maltusa (zaposlenog na visokom položaju u Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji). Maltus se sredinom veka, u kome je živeo, zalagao za održavanje precizno određenog broja stanovnika na Zemlji, shodno postojećim zalihama hrane, sugerišući da se ,,prekobrojna“ deca ili odstrane iz života ili da im se mesto pod suncem obezbedi „slanjem na nebo“ odraslih ljudi. Bilo kako bilo, broj stanovnika Planete je, po njemu, morao da se strogo odredi i nikako ne prekoračuje. Maltus je zahtevao i da se spreči delovanje onih koji su šti tili siromašne od zaraznih bolesti. I danas ,,maltuzijanstvo“ označava kontrolu rasta stanovništva s obzirom na postojeću količinu zaliha hrane. Pored Darvina, i čuveni filozof i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine, lord Bertran Rasel, prihvatio je Maltusovo učenje veoma vešto prikrivajući svoje zamisli od šire javnosti. Rasel je, naime, tvrdnjom da je protiv rata u Vijetnamu pobrao opšte simpatije i priznanja. Međutim, njegovo mišljenje je bilo da je rat strašan, prljav i neefikasan način ubijanja ljudi. Bakteriološki bi bio čistiji i - efikasniji! Prefinjen aris tokratski stav za ,,prefinjen“ oblik genocida... Godine 1962. održan je simpozijum CIBA pod nazivom „Čovek i njegova budućnost“, kojim je dominirao Frensis Krik. Njegov ,,specijalitet“ je bio sterilizacija hemikalijom koja bi se dodavala u vodu sa ciljem sprečavanja razmnožavanje „manje vrednih populacija“. I Frensis Krik je, inače, jedan od dobitnika Nobelove nagrade. Ova aristokratska tradicija „kontrole rađanja“ došla je do izražaja u Americi još početkom 20. veka formiranjem (1904. godine) „Stanice za eksperimentalnu evoluciju“ koju su finansirali unuci Endrjua Karnedžija, Kornelijus Vanderbilt, Dž. P. Morgan i Džon D. Rokfeler. ,,Stanica“ je izvodila eksperimente na pripadnicima različitih rasa. G-đa E. H. Harismen je 1910. velikodušno poklonila plac Kold Spring Harboru na Long Ajlendu i finansijski pomogla „Stanici za eksperimentalnu evoluciju“ da osnuje „Kancelar iju za beleženje eugeneze“. Novinari su g-đu Harismen, s pravom ili ne, proglasili najbo gatijom ženom sveta i zahvaljujući tome je postala pokretačka sila eugenetičkog istraživan ja u Americi. Bogataši koji su podržavali Kold Spring Harbor odlučno su pravili plan kako da smanje rađanje crnih i obojenih ljudi posebno u Africi i SAD. Od 1915. godine, pa sve do pred Drugi svetski rat, otvarani su objekti za mnoge nemačke genetičare koji su vršili intenzivna istraživanja porekla različitih rasa i pravili eugenetske eksperimente u cilju oslobađanja sveta od osoba ometenih u razvoju koje su nazivali ,,nepoželjnim“ i ,,defektnim“. Potomci veoma cenjenih američkih porodica, kao na primer Harimen, sponzorisali su ove eksperimente koji traju do današnjih dana i vode
do stvaranja HlV-a. „Superiorne“ američke porodice prihvatile su svoju „Bogom danu privilegiju“ da jednog dana poseduju Ameriku, njene prirodne resurse i pravo na proizvodne sposobnosti. Njihove ideje, stoga, ne zaostaju mnogo za onima iz feudalnog doba. Blago njima! Rad „Službe eugenetike“ je bio okrutan od samog početka. Godine 1915. u njenom izveštaju je zabeleženo otkriće da je pelagra, zaraza sa visokom stopom smrtnosti, prouzrokovana nedostatkom niacina. Lek se sastojao u odgovarajućoj dijeti. Umesto da ovu informaciju javno obelodani, „Služba eugenetike“ je insistirala na dijeti u kojoj je preovlađi vao kukuruz, koji u sebi ne sadrži nijacin! Šta više, veoma oštro su napadani oni koji su tvrdili da nijacin sprečava pelagru. U periodu između 1915. i 1935. godine zabeleženo je na milione smrtnih slučajeva uzrokovanih pelagrom, i to gotovo isključivo ,,nepoželjnih“ Južnjaka, siromašnih belaca i crnaca. Ma koliko se suzdržavao, ne mogu a da ne pomenem jednog od prvih modernih zagov ornika eugenetičke ideje, čak i pre nego što je tako nazvana - Aleksandra Grahama Bela. Da, baš njega, jednog od izumitelja telefona. Bel je, naime, 1881. ispitivao nivo gluvoće kod ljudi na ostrvu smeštenom kraj južne obale Kejp Koda u Masačusetsu, u jednom od prvih sanatorijuma za gluvoneme „Martini Vinogradi“ (Martha’s Vineyard) u kome je usavršen poseban znakovni govor gluvonemih. Došavši do zaključka da je gluvoća nasledna, preporučivao je da se ljudima sa urođen im nedostatkom sluha zabrani bračna veza. U svom delu „Istraživanja o formiranju različi tih vrsta gluvoće kod ljudske rase“ ( Memoir Upon the Formation of a Deaf Variety of the Human Race ), poput mnogih drugih ranih eugenetičara, predlagao je i strogu kontrolu imi gracione politike upozoravajući da internati pri školama za osobe sa oštećenim sluhom mogu postati mesta za rađanje ,,gluve“ ljudske rase! Cinik bi se glasno upitao zašto gospodin Bel nije radio na pronalaženju aeroplana i pokretnih slika, budući da u to vreme još nisu bili pronađeni. Ništa lošije ne bi prošao ni da je pronalazio - koka kolu! Srećom, ja nisam od tih ... Uzgred budi rečeno, danas su na ovom ostrvcetu smešteni otmeni hoteli za bogatu kli jentelu. Slučajno? Bolje upućeni tvrde da je ono fatalno za porodicu Kenedi. Naime, malim mostom ovo ostrvo je povezano sa ostrvcetom Čepekvidik (Chappaquiddick) na kome je pod prilično nejasnim okolnostima 1969. stradala ljubavnica Edvarda Kenedija, Meri Džo Kopečni. Slučajno? Nešto više od deceniju kasnije, u njegovoj neposrednoj blizini se srušio avion Džon Džona Kenedija jr. koji je krenuo u letnjikovac smeštenom na njemu. Slučajno? Ni tu, međutim, slučajnostima nije kraj. U leto 2000. godine ostrvo je zahvatila infek tivna bolest tularemia, poznatija kao glodarska groznica (rabbit fever) koju izaziva bakter ija Francisella tularensis. Slučajno? Epidemija je inicirala obimnu policijsku istragu uz učešće najpoznatijih svetskih naučnih eksperata, sobzirom na izraženu sumnju da je pomenuta bakterija namerno „puštena niz vetar“, tj. preneta vazduhom, i da je reč o - terorističkom aktu! Slučajno? Ipak, ne slučajno, Treća međunarodna kortferencija eugenetike u Prirodnjačko-istori jskom muzeju u Njujorku, održana je 1932. godine. Predsedavao je dr Ernest Rudin, poto nji saradnik i koautor sa jednim uglednim članom nemačkog društva rasističke higijene. (Nije zgoreg podsetiti da se Hitlerov zakon za zaštitu nemačke krvi i rase bazira na modelu razvijenom u okviru Kold Spring Harbora 1921. godine, pod nazivom „Model eugenetičkog zakona sterilizacije“.) Henri F. Ozborn, rođak Dž. P. Morgana, imenovan je za zamenika
predsednika konferencije. Ozborn je prvi doveo u vezu pojmove „pripadništvo“ i „sredina“ i promovisao termin „kontrola stanovništva“. Njegov uvodni govor u Avgustovskoj grupi 1932. godine može biti od velike pomoći i u sagledavanju epidemije AIDS-a: „Moja svetska turneja može da se sumira kao „šest prekobrojnih“: prekomerno uništenje prirodnih izvora širom sveta, preterana upotreba mehanizacije kao zamene za ljudski i životinjski rad, rekonstrukcija skladišta brodova, železnice, dokova i drugih sred stava prevoza, zamena primitivnih oblika transporta, prevelika proizvodnja hrane i meha nizacije, previše poverenja u ono što nam predstoji u budućnosti i zalihe, što je dovelo do prekomernog širenja prirodnih resursa i mehaničke opreme, prenaseljenost iznad kapacite ta prirodnih i naučnih resursa uz stalnu nezaposlenost onih koji više nisu prikladni... Došao sam do zaključka da su prenaseljenost i nezaposlenost sestre bliznakinje. U prirodi manje podobne osobe nestaju, ali u civilizaciji - mi ih držimo unutar društva nadajući se da će doći bolja vremena kada će oni naći zaposlenje. Ljudska civilizacija ide u suprotnom pravcu od prirode i ohrabruje opstanak nepodesnih...“ Kold Spring Harbor je 1932. dao Nemcima na korišćenje svoje prostorije. U godina ma koje su prethodile Drugom svetskom ratu, vodeći genetičari nacističke Nemačke su se tu usavršavali, a potom vraćali u rodnu Nemačku i koristili stečeno znanje za vođen je Hitlerovog programa medicinskih eksperimenata, čiji je cilj bio stvaranje savršene rase. „Štab za eugenetiku“ je bio predvodnik rasnih eksperimenata primenjivanih u nacističkoj Nemačkoj. Neki od njih su poslužili i kao model Geringovom ,,T4 programu“, što je ishodovalo ubijanjem 400.000 slaboumnih i osoba ometenih u razvoju, klasifiko vanih kao ,,defektni“. Ova saradnja „u interesu nauke“ nacističke Nemačke i nekih krugova u SAD nije slučajna, a još manje inicirana željom za novim naučnim saznanjima. Nemačka je pod Adolfom Hitlerom bila poznata po svom eugenetskom programu, čiji je cilj bio stvaranje, održanje i unapređenje čiste germanske rase. S obzirom na stav da „cilj opravdava sredst va“, nacisti su vršili eksperimente na živim ljudima (in vivo eksperimenti) s namerom testi ranja i potvrde vlastite genetičke teorije. Između 1930. i 1940. u nacističkoj Nemačkoj je prinudno sterilizovano više stotina hiljada „mentalno nepodobnih“ osoba, a na desetine hiljada institucionalizovanih bolesni ka ubijeno ,,eutanazija-programom“. Odmah iza nacističke Nemačke, eugenetski program SAD je drugi po veličini u istori ji civilizacije. U Konektikatu i mnogim drugim državama SAD, 1896. godine je donet Zakon o braku sa eugenetičkim kriterijumima po kome je epileptičarima, slaboumnim i osobama zaostalim u razvoju, izričito zabranjeno stupanje u bračnu zajednicu. Kao da ni to nije bilo dovoljno, u velikom broju država je gotovo ceo 20. vek praktiko vana prisilna sterilizacija slaboumnih osoba. Tako je, recimo, Vrhovni sud SAD, u procesu „Bak protiv Bela“, 1927. godine presudio da država Virdžinija može prinudno da sterilizu je one osobe za koje proceni da nisu podobne za nastavak vrste. Najznačajniji period eugenetičke sterilizacije u SAD se odnosi na razdoblje između 1907. i 1963. godine kada je, shodno važećem zakonu SAD, prinudno sterilizovano 64.000 osoba. Izveštaj o rezultatima sterilizacije u Kaliforniji, u kojoj je najviše primenjivana, Pol Popno je objavio u knjizi ,,Biolog“. Ovu knjigu su nacističke vlasti često i obimno citirale kao dokaz o „društvenoj korisnosti i humanosti“(?!) programa sterilizacije. Kada su nacis tičke vođe izvedene pred Sud za ratne zločine počinjene u vreme Drugog svetskog rata u
Nirnbergu, branili su se tvrdnjom da je njihova masovna sterilizacija (450.000 osoba za nepunu deceniju) inspirisana programima primenjivanim u SAD! Što bi rekao čuveni američki kolumnista Art Bačvold, svaki put kad se istorija ponovi, cena se udvostručuje. A možda je i ,,puta“ deset! U svakom slučaju, skoro sve nekatoličke zapadne zemlje, uz upadljiv izuzetak Velike Britanije, prihvatile su izvesne eugenetičke stavove. Švedska je, recimo, u periodu od 40 godina prinudno sterilizovala 62.000 ,,neodgovarajućih“ osoba. Slično se postupalo i u Kanadi, Australiji, Norveškoj, Finskoj, Estoniji, Švajcarskoj i Islandu, sa osobama koje su vlasti ocenile kao „mentalno zaostale“. Eugenetičari, naime, zastupaju stav da bi narušena prirodna ravnoteža mogla dovesti do povećanog broja rođenih koji bi inače ,,u normalnim okolnostima“ umrli usled delova nja prirodne selekcije. Stoga predlažu i promovišu aktivnosti u cilju popravljanja efekata mehanizama prirodne selekcije, izgubljenih usled civilizacijskog napretka. Ovi osnovni principi su inspirisali veliki broj različitih filozofskih, naučnih i pseudonaučnih teorija i nji hovu primenu u praksi tj. životu. Danas se spomenuti stavovi sve češće odnose na selektivnu ljudsku reprodukciju s namerom ,,kreiranja“ deteta sa traženim osobinama. Posebno onih sa „idealnim karakter istikama čiste rase“ („pozitivna eugenetika“) uz podrazumevajuću eliminaciju individua sa ,,neželjenim“ osobinama. Imajući prethodno u vidu, ne treba odviše da čudi to što je epidemija side, čiji su koreni u „Štabu za eugenetske podatke“ u Kold Spring Harboru, usmerena na smanjenje stope nataliteta crnaca, jevreja, ,,defektnih“ i ,,nižih“ rasa. Sve se odigralo veoma brzo. Izuzev u nekoliko brižljivo čuvanih tajnih laboratorija, sida nije postojala u SAD pre 1978. godine, ni u krvi, ni kod ljudi, nigde... Sva ova i buduća dešavanja kao da je predvideo A. Kami u svom klasičnom romanu ,,Kuga“, izdatom 1948. godine: „Mali zvanični natpisi su se pojavili po gradu, mada ne na mestima gde bi mogli privući mnogo pažnje. Bilo je teško primetiti u tim natpisima bilo kakve indikacije da se vlade pošteno suočavaju sa situacijom. Primenjene mere su bile daleko od drastičnih i pri menjivani su mnogi ustupci, kako ne bi došlo do plašenja javnosti...“ Želja da se ne alarmira javnost se najbolje vidi iz činjenice da je epidemija side dobila svoj smrtni tok kada je Ronald Regan položio predsedničku zakletvu 1981, a za vreme svog osmogodišnjeg boravka u Beloj kući jedva da je izustio reč ili priznao epi demiju u javnosti. Kao rezultat ustezanja odgovornih zdravstvenih vlasti po pitanju priznavanja epidemi je, sida je ubila dvostruko više Amerikanaca nego što je ubijeno u Vijetnamskom ratu. Sida je biogenetski ekvivalent atomskoj bombi. „Menhetn projekat“ je tajni program u vezi sa proizvodnjom bombe. Njegovi počeci sežu do 1939. godine i pisma koje je Ajnš tajn uputio predsedniku Ruzveltu, upozoravajući ga da su nemački fizičari ušli u novu oblast i da će jednog dana biti sposobni da stvore eksploziv zasnovan na deljenju atoma, neuporedivo destruktivnijem od bilo kog do tada poznatog oružja. Dakle, najjasnije upo zorenje da će spomenuto oružje uskoro biti napravljeno i korišćeno. Pomenuto oružje je i napravljeno i (is)korišćeno, a njegovi efekti su dobrano proučeni. Posebno u Japanu. Ono o čemu se malo ili gotovo nikako ne govori, jeste - biološki rat. Ni ja o njemu ne bih govorio da za to nemam dobar razlog.
Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je jednom prilikom rekao: „Rat se sastoji u tome, da se ljudi mada jedni druge ne poznaju, međusobno ubijaju na zapovest ljudi, koji se vrlo dobro poznaju, a uzajamno se ne ubijaju!“ Jedan od oblika ratovanja je i tzv. biološki rat (eng. biological vvarfare, fr. la guerre biologique, nem. biologischer Krieg, poznat i kao rat patogenim klicama (germ vvarfare), koji u stručnoj i vojnoj literaturi podrazumeva vrstu rata u kome se, uz sva druga, upotre bljavaju i sredstva (podrazumevajući organizme - bakterije, viruse i dr. - ili otrove iz prirode koji se mogu i veštački proizvesti) kojima se prouzrokuju zarazne bolesti ljudi, životinja ili bilja. Zajedničkim imenom „biološki agensi“ (BAG) označavaju se uzročnici (prouzroko vači) ovih bolesti i štetne vrste insekata, a agensi zajedno sa sredstvima (živim i neživim) za prenošenje tih oboljenja se nazivaju - „biološka borbena sredstva“. Cilj je, dakle, onesposo biti ili ubiti protivnika. Korišćenje bioloških agensa nije novina, ali je njihova primena pre dvadesetog veka imala tri osnovna modaliteta: 1. namerno trovanje hrane i vode infektivnim materijalom, 2. korišćenje mikroorganizama ili otrova u sistemu oružja i 3. korišćenje materijala sa ubrizganim sadržajem. Zarazne bolesti su od vajkada bile pratilac ratova, a često su i odlučujuće uticale na nji hov ishod. Epidemija kuge, na primer, zaustavila je krstaše ispred Jerusalima, a u Napoleonovom pohodu na Rusiju 1812. gubici od zaraznih bolesti (broj umrlih) šest puta su bili veći nego od ranjavanja. Epidemije trbušnog tifusa i srdobolje u Američkom građanskom ratu zabeležene su, takođe, u istoriji zaraznih bolesti po teškim posledicama koje su prouzrokovale, naročito u vojsci Juga. Širokih razmera je bila i epidemija pegavog tifusa u Prvom svetskom ratu (samo u Srbiji je 1914-1915. umrlo oko 150.000 lica). Postoje zapisi o tome da su još Tatari u 14. veku u opsednute gradove ubacivali (neretko i katapultom!) ljude i pacove obolele od kuge kako bi izazvali epidemiju i nat erali branioce na predaju. I britanski general Džefri Emerst, guverner Nove Škotske (New Scotia), u istočnom delu Kanade, optužen je da je 1763. izazvao zarazu velikih boginja među Indijancima prodavši im zaraženu ćebad (od zaraze je, tvrde neki, umrlo oko 8.000 lica). Valja se prisetiti i gradnje Transiranske železnice kada je polovina radnika ruskog porekla stradala od ,,bezazlenog“ gripa. Ili, s druge strane, masovno uginuće ruskih konja koji su vukli topove u Evropi u Prvom svetskom ratu i američkih konja koji su već bili pripremljeni za ukrcavanje da bi ih odmenili. Sve životinje su preko noći obolele od konj ske anemije... Ipak, sve do kraja 19. i početka 20. veka, kada je konačno utvrđeno da zarazne bolesti prouzrokuju mikroorganizmi, veštačko izazivanje zaraznih bolesti nije šire razmatrano. Već u Prvom svetskom ratu Nemci u Rumuniji i Francuskoj diverzantskim akcijama namer no zaražavaju konje bedrenicom i sakagijom, a istovremeno vrše eksperimente sa simulan tima BAG u tunelima pariske podzemne železnice. Strašne posledice pandemije influence 1918-1919. u kojoj je izgubilo život preko 20 miliona ljudi (više od svake kuge i više od svakog dotadašnjeg rata!), podstiču neke zemlje da se aktivnije bave mogućnošću biološkog ratovanja. Najdalje u tom pravcu idu Nemci i Japanci. Prvi samo nastavljaju istraživanja započeta još pre Prvog svetskog rata i intenzivi-
raju ih, naročito posle pobede nacizma 1933, kada sekcija za bojne otrove pri Ministarstvu vazduhoplovstva dobija zadatak da prouči mogućnost upotrebe bakterija u ratne svrhe. Za Japance se, pak, tvrdi da su u predele centralne Kine iz aviona bacali buve, pirinač, pamučne krpe i drugi materijal zaražen bacilima kuge! Mada u Drugom svetskom ratu upotreba bioloških borbenih sredstava zvanično nije dokazana, na sudskom procesu u Habarovsku 1949. optužena je grupa Japanaca da su još 1939. u delovima Mongolije upotrebljavali BAG protiv civilnog stanovništva i da su to isto 1940. ponovili u Kini. Na Nirnberškom procesu protiv fašističkih ratnih zločinaca, takođe je utvrđeno da su Nemci upotrebljavali biološka borbena sredstva na okupiranoj teritoriji SSSR, posebno u koncentracionim logorima gde su zaražavali zatvorenike pegavim tifusom i drugim bolestima, da bi na njima vršili eksperimente. Početkom 1943. nemački okupatori organizuju Institut u Poznanju radi ispitivanja mogućnosti raspršivanja mikrobske emulz ije i štetnih insekata iz aviona, a iste godine se formira i poseban Komitet za upotrebu bioloških sredstava. S druge strane, Japanci su samo u jednom Odeljenju za vođenje biološkog rata u okoli ni Harbina (Mandžurija) imali oko 3.000 ljudi (među kojima veći broj biologa, bakteriolo ga i epidemiologa) i oko 4.500 inkubatora za razmnožavanje buva, koje je trebalo upotrebiti za širenje kuge. Tvrdi se da su bile pripremljene i ogromne količine prouzrokovača kolere i tifusa, te da su izrađivane i specijalne porculanske bombe za njihovo raspršivanje. O pripremama Nemaca i Japanaca za vođenje biološkog rata, Sjedinjene Američke Države su saznale vrlo brzo i već ujesen 1941. preduzimaju protivmere. Formiraju Komitet za biološki rat, a aprila 1943. u Kemp Detriku (Camp Detrick) počinje izgradnja specijalnog istraživačkog centra. U državama Misisipi (Mississippi) i Juti (Utah) uređeni su i posebni tereni za ispitivanje dejstva BAG, a u Indijani (Indiana) za njihovu masovnu proizvodnju. Za sve to SAD su ulagale znatna novčana sredstva i po izjavi Džordža Merka, predsednika Komiteta za biološki rat, postigle značajne rezultate, naročito u pogledu proučavanja izuzetno zaraznih bakterija, prenošenja zaraza vazduhom, metoda detekcije i identifiko vanja bioloških agensa i dr. Posle Drugog svetskog rata problem biološkog ratovanja ponovo postaje aktuelan i dobija, čak, znatno šire dimenzije nego ranije. Postoje tvrdnje, recimo, da su SAD januara 1952. (u vreme Korejskog rata) veštački iza zvale zarazu tifusa, kuge i kolere u nekim područjima Severne Koreje i NR Kine. Izvesne indicije ukazuju da su SAD upotrebljavale BAG i u Južnom Vijetnamu u borbi protiv Oslo bodilačkog pokreta, i to herbicide za uništavanje pirinča i defolijante za uništavanje veg etacije. O tome je privremena vlada FNO objavila i posebnu „belu knjigu“. Pod biološkim oružjem (eng. biological arms, fr. armes biologiques, nem. biologische Waffen, se podrazumeva ono oružje koje je u stanju da razmnožavanjem i lučenjem otro vnih produkata prouzrokuju masovna oboljenja ili smrt ljudi i životinja i oštećenja bilja ka. Za ratnu primenu se koriste samo ona koja imaju veliku virulentnost (sposobnost da sa što manjim brojem klica izazovu što teža oboljenja), lako se unose u organizam i imaju posebnu kontagioznost (prijemčivost), koja zavisi od imuniteta specifičnog za određene bolesti, efikasnost njihovog dejstva se ceni po mortalitetu i trajanju onesposobljavajuće faze bolesti. Na predlog Generalne skupštine OUN, jedna međunarodna komisija je 1969. izradila dokument kojim je, pored ostalog, prvi put na međunarodnom planu utvrđeno koji se
mikroorganizmi mogu smatrati ratnim biološkim agensima. Od osobitog znaeaja su oni koji mogu izazvati zarazna oboljenja i ljudi i životinja (zoonoze). Najefikasniji način nji hovog širenja je raspršivanje u vidu aerosola - skup čvrstih (dim, prašina) ili tečnih (magla, oblaci) čestica raspršenih u vazduhu koje, na taj način, prave koloidne sisteme. Ne isključu je se ni rasturanje putem ubačenih ili ostavljenih živih bića (ljudi, životinja, vaši, krpelja, grinja, buva), zaražene vode, hrane i predmeta. Bakterije (jednoćelijski mikroorganizmi, veličine 0,3 do 50 mikrona) mogu da se odga jaju lako, jeftino i brzo na hranljivim podlogama (npr. bujonu - goveđa supa obogaćena peptonom). Razmnožavaju se prostom deobom, koja je kod nekih tako brza da se od jedne bakterije u toku 24 sata dobije - milijarda. Bakterije, uzročnici kuge, tularemije, bedrenice, bruceloze, sakagije i melioidoze, se lako raspršavaju u obliku aerosola. Na isti način se mogu širiti i bakterijski uzročnici životinjskih i biljnih zaraznih bolesti. Uzročnici kolere i dizenterije su pogodni za biološku kontaminaciju vodnih objekata. Virusi (lat. virus - otrov) su znatno manji od bakterija (10 do 300 milimikrona). Ne mogu se odgajati na hranljivim podlogama, već samo u živim ćelijama. Proizvod nja je znatno sporija, teža i skuplja od proizvodnja bakterija, jer se za razmnožavanje koriste životinje, zameci kokošjih jaja ili tkivne kulture. Od virusnih oboljenja ljudi, najčešće se u biološkom ratovanju navode velike boginje, grip, žuta groznica, denga i infektivna zapaljenja mozga, a kod životinja su to slinavka i šap, kuga svinja, gove da, peradi i dr. Rikecije (po amer. patologu H. Rikets-u) i po veličini i po biološkim osobinama pred stavljaju prelazne oblike između bakterija i virusa. I za njihovo razmnožavanje su potreb ne žive ćelije, što znači da je i njihova proizvodnja komplikovanija, spora i skupa. U biološkom ratovanju se najčešće pominju rikecijalni uzročnici pegavog tifusa, kvržićnog tifusa (sličan pegavcu, samo teži - smrtnost do 80 procenata) i kju-groznice. Gljivice izazivaju kod ljudi i životinja sistemska oboljenja organa. Kod ljudi su najčešći uzročnici kokcidioidomikoze i histoplazmoze (dugotrajna zarazna oboljenja pluća i drugih organa sa smrtnošću od 3 do 20 posto), kod životinja prouzrokuju antinomikoze i aspergiloze (sistemska oboljenja raznih organa sa dugim trajanjem i velikim uginućem), kod biljaka - plamenjače krompira, pegavost lišća pirinča, rđe žita, kukuruza i kafe. Svaki centar za proizvodnju seruma, vakcina i antibiotika, kao i fabrike alkohola, kvas ca, piva i drugih produkata na bazi vrenja, mogu, bez većih tehničkih i tehnoloških prom ena, da se koriste i za proizvodnju velikih količina biološkog oružja. Stokovi proizvedenih bakterija, virusa, rikecija ili gljivica konzervišu se najčešće u tzv. liofilizovanom stanju (najpre se zamrznu a zatim u smrznutom stanju osuše pod vakuumom). Takvim konzervi ranjem BAG duže vremena održe svoja biološka svojstva. Najpogodniji način širenja BAG je raspršivanjem u vazduhu u vidu aerosola. Aerosolom se zaraza uspešno prenosi kako neposredno (udisanjem, preko povređene kože i sluzokože), tako i posredno (taloženom prašinom, hranom, vodom i raznim predmetima). Razvoj i stvaranje zaliha biološkog oružja stavljeni su van zakona 1972. godine. Preko 100 zemalja je potpisalo Konvenciju o biološkom oružju, budući da se došlo do spoznaje da bi eventualno uspešan biološki napad mogao prouzrokovati smrt više hiljada, pa i miliona Ijudi. Samim tim bi došlo i do zabrinjavajućeg urušavanja društva i ekonomije. Interesant no je (ukoliko na ovu temu išta može da bude ,,interesantno“) da Konvencija zabranjuje samo proizvodnju i skladištenje ali ne i - upotrebu ovog oružja!
Ipak, vojni analitičari su postigli konsenzus u stavu da biološko oružje nije od velike koristi za vojne svrhe. Izuzetak je u slučaju bioterorizma. Osnovni problem leži u sporosti dejstva biološkog oružja. Naime, pojavi bilo kakvih simptoma obično prethodi inkubacioni period od nekoliko dana, a samim tim, za razliku od nuklearnog ili hemijskog napada, neprijatelj ne bi mogao biti odmah zaustavljen. Već sam rekao da se BAG najčešće raspršuju aerosolom s ciljem da zarazi što veći broj Ijudi (udisanjem ili gutanjem). Sa strateške tačke gledišta, to je u priličnoj meri „prob lematično“. S jedne strane, prilikom rasprostranjanja vazduhom mora se voditi računa da partikule budu tačno odgovarajuće veličine - u suprotnom, odmah po ispuštanju napustile bi atmosferu ili se razredile u vazduhu pre nego što bi došle u situaciju da zaraze pro tivnikov ljudski potencijal. Pored ovoga, prevelike ili premale aerosol čestice bi mogle da budu filtrirane, to jest zaustavljene, ili čak u respiratornom sistemu izdahnute, i pre nego što dospeju u pluća protivnika. S druge strane, teško je precizno kontrolisati širenje dejstva biološkog oružja, pa bi se moglo dogoditi da se ono okrene ili na saveznike u ratu ili čak na onog ko ga je i upotre bio s ciljem uništenja protivnika. U svakom od ovih slučajeva, ispostavlja se, upotreba biološkog oružja ostavlja prostor za momentalnu masovnu odmazdu, odnosno osvetu. S obzirom na ovo, stručnjaci se sve češće okreću terminima ,,incident“ umesto ,,napad“ i ,,bioterorizam“ umesto „biološki rat“ što, naravno, ne negira njihovo postojan je i njihovu dalju razradu. Možda je i klasičan biološki rat postao „strašan, prljav i neefikasan način ubijanja ljudi“, kako je svojevremeno tvrdio Betran Rasel, pa ga sad valja upristojiti. U svakom slučaju, bioterorizam danas podrazumeva svesno i ciljano korišćenje mikroorganizama tj. bioloških agensa i modifikovanih otrova za vojne, a sve češće i političke ciljeve. Evo i nekoliko najneophodnijih podataka o tipovima biološkog oružja koji se najčešće pominju u literaturi: 1) Agensi kategorije A. Reč je o biološkim agensima sa visokim potencijalom nega tivnog uticaja na zdravlje ljudi i velikom mogućnošću rasprostiranja (raspršivanja). Agensi kategorije A su uzročnici antraksa, kuge, botulizama, tularemije (glodarska kuga), velikih boginja i virusne hemoragične groznice. Antraks je prouzrokovan bakterijom Bacillus anthracis sa karakterističnim visokootpornim (rezistentnim) oblikom spora. Izuzetno je infektivan. Udisanje može izaz vati smrt. Ne prenosi se sa čoveka na čoveka. Postoji vakcina za antraks, međutim, neprik ladna je zbog neophodnosti čestog ubrizgavanja i velikog broja nuzpojava. - Botulizam je bolest izazvana toksinom anaerobnog bacila Clostridium botulinum koji živi u površinskim slojevima zemlje. Izaziva prestanak disanja i paralizu. - Kuga je veoma infektivna, epidemijska, prijemčiva i transmisivna bolest, zajednička čoveku i glodarima. Izaziva jedan tip pneumonije (upale pluća) i neretko se završava letalno. Tularemija (groznica glodara) je infektivna bolest koju izaziva Pasteurella tularen sis. Nije smrtonosna ali uzrokuje ekstremnu slabost organizma - gubljenje težine, groznicu, glavobolju, i često upalu pluća. Variola (velike ili arapske boginje) je veoma teško i zarazno virusno oboljenje sa visokom smrtnošću (do 30%). Virus se lako prenosi vazduhom. Zahvaljujući obimno sprovedenom programu vakcinacije širom sveta, velike boginje su iskorenjene, s tim da se izvesne količine ovog virusa još uvek nalaze u labaratorijama Rusije i SAD.
Ebola je virusna hemoragična (sa krvavljenjem) groznica. Izuzetno je smrtonosna i nema izlečenja. - Marburg je virusna hemoragična bolest. Ima izuzetno visoku stopu smrtnosti i ne postoji lek za nju. 2) Agensi kategorije B se umereno lako rasprostiru i prouzrokuju nisku stopu smrtnos ti. U ovu grupu spadaju: uzrokovači bruceloze (vrsta Brucella), toksin Epsilon (produkuje ga Clostridium perfringens), agensi prisutni u zagađenoj hrani usled nepravilnog rukovanja (među najčešćim uzročnicima su Salmonella, Echerichia coli, Shigella itd.), izazivač zarazne bolesti kopitara - sakagije (Burkholderia mallei), - izazivači melioidoze (Burkholderia pseudomallei), - uzročnici psitakoze (Chlamydia psittaci), - uzročnici kju (Q)-groznice (Coxiella burnetii), otrov Ricin iz Ricinus communs (ricinusovo zrno), stafilokokni enterotoksin B, - uzročnici tifusne groznice (Rickettsia prowazekii), - virusi (alfa virusi) izazivači encefalitisa (npr. venecuelanski konjski encefalitis, istočni konjski encefalitis, zapadni konjski encefalitis), - zagađivači izvora vode (npr. Vibrio cholerae, Cryptosporidium parvum). 3) Agensi C kategorije su patogeni laki za proizvodnju i raspršivanje, sa visokim potencijalom smrtnost (npr. Nipah i Haanta virusi). Nigde ni jedna reč o Hl-virusu. Prefinjen aristokratski stav za ,,prefinjen“ oblik geno cida koji nije - rat?!
Važno je da postoji. Ne pitaj odakle... Kada je zamisao o virusu koji ubija uništavanjem ljudskog imuniteta začeta - nije poz nato. Međutim, laboratorije za takvu vrstu eksperimenata počele su sa radom u Fort Detriku, Los Alamosu i Kold Spring Harboru tokom 60-tih godina prošlog veka. Prema obaveštajnim dokumentima pod naslovom „Obično genetsko smenjivanje RNK“, virusolozi su mešali i gajili kombinacije virusa goveđe (bovine) leukemija i ovčjeg medi visna virusa (Maedi visna). Medi visna virus se umnožava u nervnom sistemu, izazi va degenerativnu bolest ovaca praćenu fatalnom infekcijom pluća (smrtnost je gotovo sto procentna). Cela populacija ovaca na Islandu je zbrisana epidemijom ove bolesti između 1930. i 1950.godine. Pomenuti ubitačni životinjski virusi ne mogu sami da prevaziđu prepreku između vrsta životinje i čoveka. U prirodi ima malo poznatih virusa sposobnih za skok između vrsta uključujući žutu groznicu, male boginje, denga groznicu i lasa groznicu. Goveđi i ovčji virus su više puta ubrizgavani u ljudsko tkivo i mutirani povezivanjem sa ljudskim genima u laboratoriji u Fort Detriku. Konačno, stvoren je ,,koktel“ kome čovek može biti domaćin. Kada je utvrđeno da virus može da izazove infekcije kod ljudi, eksperimenti su nastavljeni sa ljudskim tečnostima. Virusolozi iz Fort Detrika su došli do saznanja da je najbolji način za prenošenje novog ,,koktela“ virusa na čoveka davanjem injekcija, korišćenjem zajed ničkog pribora kod intravenskih narkomana ili specifičnom homoseksualnom aktivnošću.
Pod naslovom „Monstruozno ostrvo“, Alan Kabal (NY Press.com, preko Internet-sajta „Freedom underground“) piše 20. avgusta 2005: „Njujorško ostrvo, „Ostrvo šljiva“ (Plum Island), je bioistraživački centar četvrtog nivoa opasnosti. Još samo dve laboratorije imaju ovako visok nivo biozaštićenosti (tajnosti) - Lab oratorija američke armije u Fort Dereku i Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti. Zvanično, reč je o centru za istraživanje bolesti životinja, lociranom 136 milja od cen tra Njujorka, dve milje od vrha Long Ajlanda i šest milja od obala Konektikata. „Ostrvo šlji va“ je, dakle, opasno blizu ogromnom gradskom naselju i otvorenom moru, preko koga može lako doći do je zagađenja ogromnih razmera.“ Inače, informacije o opasnosti od biohemijskog zagađenja su procurile u javnost posle petomesečnog štrajka zaposlenih u Bioistraživačkom centru. Oni su, naime, upozorili javnost da se na pomenutom ostrvu vrše istraživanja zoonotičnih bolesti (prenose se sa živ otinja na ljude) kao što su „zapadni Nil“, „lajmska bolest“ i ,,ebola“. Od 1954. godine istraživanja u ovom centru su postala mnogo agresivnija. Cilj je bio pronalaženje biološkog oružja za nanošenje štete životnom okruženju Sovjetskog Saveza. S tim u vezi, kubanska vlada je optužila SAD da su 60-ih i 70-ih upotrebile biološko oružje, razvijeno na „Ostrvu šljiva“, protiv kubanske poljoprivrede, preciznije, uzgoja svinja, duvana i šećerne trske. Ovo, međutim, nije sprečilo gospodina Flojda P. Horna, upravnika Servisa za poljoprivredna istraživanja, da 1999. godine ubedi predsednika Klintona da uključi „Ostrvo šljiva“ u razvoj svog programa bioterorizma. U vezi istraživanja na „Ostrvu šljiva“, pojavilo se još nekoliko alarmantnih informaci ja. Tako je, recimo, „Njujork tajms“ otkrio 2001. da Ministarstvo odbrane na tom ostrvu realizuje projekt „Džeferson“ koji podrazumeva stvaranje rezistentnog (otpornog) oblika antraksa u obliku - vakcina! Pentagon je pomenutu priču kratko prokomentarisao ,,objašnjenjem“ da su takva ispi tivanja bezbedna i strogo poverljival? Ovome bi svakako mogao da se priključi i akademski suvoparan izveštaj profesora virusologije Marka Bulera, sa Univerziteta Sent Luis, u vezi njegovih istraživanja mogućeg izdvajanja delova mišjeg i kravljeg virusa. Pomenuti profesor je elokventno izvestio nadležne (čitaj: finansijere) o rezultatima svojih istraživanja „odbrane od biološkog oružja“, gotovo ne pomenuvši da se ona mogu (po potrebi) lako pretvoriti u istraživanja o ofanzivnom biološkom oružju s obzirom na potencijalno visoku infek tivnost pomenutih delova virusa. Možda imajući i ovaj slučaj u vidu, direktor Vaksmanovog mikrobiološkog instituta Rudžers Univerziteta, Ričar Ibrajt, upozorava da su biohemijska istraživanja izuzetno opas na po bezbednost i SAD i sveta. Novinar mesečnika „Majka Džons“ (Mother Jones), Majkl Šerer citira Ibrajtovo upozorenje: ,,To je kao da Nacionalni institut za zdravlje finansira istraživanje i razvoj oružja za Al Kaidu!“ Šerer u svom članku istovremeno podvlači da Vlada SAD ubrzava pomenuta istraži vanja udvostručujući budžet Pentagona za biohemijsko oružje koji trenutno iznosi (dakle, samo za biohemijsko oružje) preko - 10 milijardi dolara! Ne bi, dakle, trebalo suviše pažnje posvećivati diskusiji o tome ko je prvi stvorio HIvirus. Bitno je da on postoji, ali postoji i šema, način na koji je napravljen. R. Galo nije ukrao tu šemu, već su je Rusi najverovatnije ukrali sami od sebe i prodali. U tim bednim
vremenima, kada nijedan pronalazak nije bio plaćen, a novac za opstanak se morao nekako obezbediti, oni su to sami od sebe ukrali i prodali za relativno male pare onome ko je to umeo da kupi, ko je umeo da dođe do toga. Ne može se reći da Galo nije dalje radio na tom projektu. Naime, Rusi su se zaustavili takoreći na početku, budući da je to za njih bio samo još jedan od zanimljivih ogleda, koga nisu imali gde da primene. Nisu to bila vremena kada bi taj eksperiment, tako zao i sa, u tolikoj meri, uspešno poražava jućim rezultatom, imao na koga da se primeni. Gde bi Rusi širili tu zarazu 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, i zašto? Nisu imali u vidu prostor koji bi trebalo ,,isprazniti“. Napro tiv, imali su veliki prostor koji je valjalo napuniti. S druge strane, uvek je bilo onih koji ma prostora nikad nije dosta... Virusolozi u Fort Detriku su se bavili radom ruskih naučnika N. N. Vorobeva i G. D. Zaleskog. Tvrdili su da su mutirane vakcine veštački izazvale mnoge bolesti današnjice, kojih gotovo i da nije bilo pre sto godina. Rusi su, na primer, verovali da vakcine protiv malih boginja mogu da izazovu stvrdnjavanje arterija. Istraživači Fort Detrika su shvatili i da je herpes najznačajniji faktor u strukturi side. Virus herpesa, pisali su, aktivira HIV da izvrši smrtonosni posao. Hl-virus, budući da je retrovirus životinjskog porekla, u čestom kontaktu sa ljudskim ćelijama dobija prioritet. Prilikom inficiranja ljudskih ćelija postaje možda i manje infekti van za životinjske domaćine. Eksperimenti na ovom polju završeni su 1967. godine. U vezi s tim, važno je dokazati da side nije bilo ni u tragovima u Africi pre 1967. Istraživanja na polju biogenetske kontrole populacije brižljivo su čuvana u tajnosti. Ništa nije procurilo u javnost. Isto tako ništa nije procurilo u javnost dugi niz godina, tokom kojih su hiljade naučnika pravili nuklearnu bombu u okviru „Menhetn projekta“. Jedine dostupne informacije se, čak i danas, nalaze u starim izveštajima obaveštajnih službi i tajn im naučnim izdanjima. Jedan od obaveštajnih izveštaja, recimo, objašnjava da se rad tokom 1972. u Kold Spring Harboru koncentrisao na genetsku kontrolu reagovanja imunog sis tema na novi smrtonosni virus. Svetska zdravstvena organizacija se 1972. potrudila da naučnička elita sazna da će sponzorstvo biti obezbeđeno za one koji budu ušli u projekt stvaranja hibridnog virusa smrtonosnog za ljude: „Treba učiniti pokušaj u sagledavanju mogućnosti da virusi selek tivno deluju na funkcionisanje imuniteta. Ta mogućnost može da se sagleda tako što će imuni odgovor na sam virus biti umanjen, pod uslovom da inficirani virus manje ili više selektivno ošteti ćeliju koja odgovara virusu.“ (Svetski zdravstveni bilten, 1972,42:257 i Fed Proc 1972,31:1087). Godine 1972. virus je bio spreman za prve in vivo eksperimente. Tokom 1978. diskutovalo se samo o jednom mogućem rešenju za crnački nacionalis tički pokret u SAD: zaustavljanju stope rađanja crnaca u Americi do 2000. korišćenjem nekoliko vrsta smrtonosnih virusa. Značajna razlika između HIV/AIDS-a i bilo kog drugog rekombinantnog virusa jeste ta što kada se Hl-virus nađe u ljudskom organizmu, ćelije inficirane osobe se genetski zau vek izmene i množenje virusa postaje izuzetno brzo. Žrtve side imaju (stiču) nov komplet gena i njihova funkcija se menja u cilju proizvodnje sve većeg broja virusa, dokle god je čovek živ. Telo inficirane osobe postaje, takoreći, ljudska fabrika Hl-virusa. Američka vlada se uveliko bavila skupljanjem krvi svih nacija (bez obzira ne veličinu populacije), rasa i njihovih varijeteta. Na osnovu analiza tih uzoraka, utvrđeno
je da crnci imaju mnogo veće izglede da budu inficirani HlV-om nego belci. Inkuba cioni period je kod crnaca kraći, a smrt od AIDS-a kod njih dolazi brže nego kod pri padnika bele rase. Po svemu sudeći, bila je to nedostajuća karika u lancu „Milosrdnog anđela“. Britanski izveštaj ukazuje da su ljudi sa genom Gcl predisponirani za HIV, dok Gc2 gen nudi određenu zaštitu. Crnci i melezi imaju Gcl gene, a belci Gc2. Maska za uvođenje side u Afriku i Brazil bila je velika humanitarna kampanja za uniš tavanje malih boginja „jednom za svagda“. Ovde je primenjen najsigurniji način za prenošenje virusa - injekcija.
Ko to drži prst na virusnom okidaču? Statistika je, za nas smrtnike, najčešće „igra brojeva“ kojom se prema želji namešta rezultat, a matematičkom analizom dokazuje da rezultat (ipak) nije namešten. Što da ne, može i tako. U medicini, a pogotovo kad je reč o HIV/AIDS bolestima, „igra brojeva“ poprima obris „ruskog ruleta“ ili one stare dečje - koga ćemo! Od analize se tada najradije - beži. Što da ne, može i tako. Statistički podaci nas neumoljivom tvrdoglavošću gone da pogledamo u oči realnost koju živimo. Da, ali ta ,,realnost“ se uvek nekom drugom događa. Što da ne, može i tako. Samo, šta ako (trapava i aljkava kakva jeste) i mene usput pokupi? Ukoliko prihvatimo narodnu mudrost da „onaj sa brda bolje vidi od onih pod njim“, pa primetimo na koliko se mesta u svetu skoro svakodnevno dešavaju iznenadne „sluča jnosti“ u vidu najtežih poznatih i još češće nepoznatih oboljenja, hteli mi to ili ne, počeće mo da slažemo pakleni mozaik prema kome su knjige sjajnog Ladlama, natopljene duhom „teorije velike zavere“, samo laka prolećna kiša pre velikog - potopa! E, tako već - ne može! Naravno da ne može, ali - događa se. Ukoliko se deca razboljevaju od najtežih bolesti u vrtićima, i to u industrijski najrazvijenijim zemljama, ili pijući mleko, ukoliko „nepoznati virus“ strogo poštuje međudržavne granice u određenim regionima sveta, ukoliko izvesna bolest tačno u određen dan, sat i minut krene u pohod nekoj od ljudskih populacija, ukoliko, nakon ,,istraživanja“ svetski poznatih naučnih autoriteta i medicinskih eksperata, ljudi naglo počnu da padaju u postelju ili se uzdižu do neba da bi tamo i ostali, onda i najdobroćudniji i najnaivniji počinju glasno da razmišljaju na temu: ko to drži prst na - virusnom okidaču!? Jedno su, dakle, pretpostavke, a sasvim drugo dokazi. Lepa literatura tu polaže pero pred neumitno hladnim brojem iz prostog razloga što i njegova ,,najbednija“ decimala opisuje i izražava - ljudske živote! Nekada jedan, nekada pedeset i jedan... U „Američkom žurnalu epidemiologije“ je 1976. godine izašao članak u kome su izneti podaci da su 50-tih godina prošlog veka milioni Amerikanaca bili izloženi papova virusu (majmunskom virusu) SV 40 i da je on uobičajen i teško prepoznadjiv izazivač dobijen iz virusnih depoa smeštenih unutar bubrežnih kultura majmuna. Upravo je SV 40 bio taj opasan viralni agens izabran da zarazi vakcine. Ova ideja je nastala kao rezultat katastrofe koja se zamalo dogodila sa kontaminiranom Salkovom poliovakcinom. Do 1962. je SV 40, inače izazivač raka kod životinja, bio sadržan u polio
vakcini. Tokom istraživanja, sprovođenih u Sovjetskom Savezu i Holandiji, došlo se do zaključka da SV 40 treba staviti u goveđi serum, uključujući i fetalni goveđi serum. Virusolozi Fort Detrika su otkrili da su geni povezani sa ljudskim imunim sistemom, locirani na hromozomu 14. Osim toga, utvrđeno je da SV 40 ima snažan afinitet prema hromozomu 14. Napad SV 40 na hromozom 14 izaziva paralizu, rak, leukemiju i suprim iranje imuniteta. Zbog svega ovoga ne treba da iznenađuje ni širenje mita da se čovek koga je ugrizao zeleni majmun zarazio sidom, budući da je Salkova polio vakcina proizvedena na bubrezima afričkih zelenih majmuna. Ako bi priča o ,,mitskom“ zelenom majmunu bila istinita, verovatno bi bilo 20.000 ili 50.000, ako ne i svih 100.000 slučajeva u Africi, a ne 30 miliona poznatih slučajeva širom sveta do 1992. godine. Iscrpno ispitivanje kolonije zelenih majmuna je pokazalo da kod njih nije bilo tragova virusa side. HIvirus se nikada nije pojavio ni kod jedne životinje. Da ne pominjemo da zeleni majmu ni ne žive u Brazilu i na Haitiju... Mnoge tzv. injekcije protiv gripa, za vreme mandata Dž. Forda, takođe su sadržale SV 40, što potvrđuje činjenica da se više od 20 posto onih koji su primili tu vakcinu razbolelo i umrlo 1997.godine. Vlada SAD je 1997. godine žestoko poricala tvrdnju da su kontamini rane vakcine namerno korišćenje. Velika opasnost leži u tome što SV 40 može da miruje a potom da se prema potrebi reaktivira. Isti je slučaj i sa HlV-om i dva ili tri kompleksna virusa povezanih sa sidom. Demonstrirano je i da je SV 40 jedan od onih koji aktiviraju virus side. Ovo je potvrđeno u članku H. E. Gendelmana štampanom u „Glasniku nacionalne akademije SAD“, tom 83. Gendelman je napisao da SV 40 može da uništi imuni sistem, ostavljajući telo otvorenim za napade drugih virusa. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 1985. godine poslala jednog od svojih glavnih službenika da umiri afričke vlade, koje su zapale u paniku jer je sida počela da se brzo širi teritorijama njihovih zemalja. Službenik je trebalo da podnese zvanični izveštaj SZO da sida „nije problem“. Ali, čim je sagledao situaciju, ovlašćeni službenik je to odbio a SZO je nastavila sa insistiranjem na tvrdnji da se problem side u Africi preuveličava. Otprilike u isto vreme, širile su se i glasine da je epidemija side u Africi nastala vakci nacijom protiv malih boginja, koju je sprovela SZO. Koliko je bilo teško doći do dokaza o kontaminiranosti vakcine i koliko je bilo neizvodljivo objaviti istinu svedoči i slučaj Pirsa Vajta, naučnog izdavača „London tajmsa“, koji je 1987. izneo tu priču. Vajt je, naime, opisao svoja istraživanja u vezi sa afričkom vakcinom protiv malih boginja i dokazao da se upotre bom vakcina protiv malih boginja budi uspavana HlV-infekcija, kao i da je od male, lokalne bolesti Trećeg sveta nastao sadašnji oblik side. Kada je obavestio SZO o tome da je vakci na inficirana, njegov izveštaj je sklonjen, a autor - likvidiran! „Haićanska veza“ je otkrivena potpuno slučajno za vreme rutinske autopsije na telu crnog muškarca u „Džekson memorijal bolnici“ u Majamiju. Ono što se nije znalo jeste da je mrtav muškarac dopremljen sa Haitija. Dijagnozu je bila - žrtva je podlegao toksoplaz mozi. Nakon autopsije, doktor je video da je mozak muškarca sa Haitija poprskan plavim mrljama, umesto da je normalne jarko roze boje. Članak u „Njujork tajmsu“ iz jula 1982, obelodanio je da su kod 32 muškarca sa Haiti ja, koji su živeli na Floridi i u Njujorku, nađene retke bolesti - toksoplazmoza, prisustvo cit omegalovirusa, Kapoši sarkom i pneumocistis - za koje se znalo da su povezani sa novom
paklenom bolešću koja se okomila na homoseksualce. Neki naučnici su išli toliko daleko da su povezivali sidu sa Haitijem, zombijima i ,,vudu“ ritualima. U nekim ,,vudu“ ceremonijama, prisutni muškarci su u kontaktu sa svinjama. Da li je, možda, na ovaj način afrički svinjski virus prenešen na ljude? Postoji dosta medicin skih dokaza da je svinjska groznica ,,paralelna“ sidi. Osim toga, pojedini mužjaci svinja imaju homoseksualne tendencije i često dobijaju svinjsku groznicu, lakše nego životin je koje ne pokazuju pomenutu naklonost. Pored groznice, ostali simptomi svinjske groznice su upala pluća i izvestan oblik Kapošijevog sarkoma. Virus groznice afričkih svinja se nalazi u urinu, krvi i semenoj tečnosti svinja, kao što se i virus side nalazi u ovim tečnostima kod čoveka. Godine 1971. anti-Kastro kubanske vođe u izgnanstvu dobile su bočicu sa izazivačem afričke svinjske groznice, prokrijumčarenu na Kubu, čiji je sadržaj ,,pušten“ među svinje. Bostonski ,,Globus“ je 1977. objavio ovu vest, kao i to da je cela operacija izvršena sa prećut nim odobravanjem Centralne obaveštajne agencije SAD (CIA). Kubanci su dobili virus u zapečaćenom, neobeleženom kontejneru u Fort Gatliku u Panami - na poligonu CIA, sa instrukcijom da je predaju anti-Kastro grupi. Sve više naučnika i publicista počelo je da veruje da je sida ljudska verzije svinjske groznice. Sa izbijanjem svinjske groznice na Zapadu, posebno u SAD tokom 1971, odmah posle pojave virusa side, više je nego opravdano postaviti pitanje: da li su SAD ovim šire njem zaraze upravljale kako bi obezbedile zaštitu od masovnog pokušaja vakcinisanja pro tiv svinjske groznice? Vlada SAD je kasnije odustala od programa vakcinacije zbog velikog broja smrtnih slučajeva, pogotovo među starijim osobama. Međutim, i pored toga što je svinjska groznica - virus side pronađen na Haitiju, on tamo nije nastao. Virus je tamo samo ,,posađen“, nakon što je kao ,,koktel“ pripremljen u laboratorijama Kold Spring Harbora i Fort Detrika. Posle eksperimenta na Haitiju, mali broj slučajeva je počeo da se pojavljuje među homoseksualcima koji su se odmarali na Ostrvu. Prvi zabeležen slučaj nove bolesti u SAD dogodio se u martu 1980. ,,Nik“, mladi homoseksualac sa Fajr Ajlenda u Njujorku, otišao je kod lekara žaleći se na čudnu bolest. ,,Nikovi“ simptomi su bili: groznica, gubitak težine, umor, natečene limfne žlezde, plavičaste modrice po telu i dijareja. Kada je umro, u izveštaju sa autopsije je stajalo da je podlegao bolesti izazvanom Tox oplasma gondii, parazitom koji prodire u telesne ćelije. Paraziti se brzo razmnožavaju rastežući zidove ćelija dok ne puknu i potom šalju horde parazita da napadnu nove ćelije. ,,Nikovi“ simptomi i izveštaj autopsije su potvrdili da je patio od nečega što podseća na kugu. Među bolestima koje su tražene prilikom autopsije, a tipičnim za homoseksualce sa mnogo seksualnih partnera, bile su: uretritis, šigela, amebijaza, skabijes, hepatitis, sifil is, gonoreja. Nijedna od ovih bolesti nije pronađena! Nije bilo traga ni od Limfogranulo ma vencerum, tropske bolesti prisutne među homoseksualcima koji su putovali do Haitija i Afrike. Nakon ,,Nikove“ smrti, počeli su da se pojavljuju članci u američkoj štampi o „čudnoj novoj bolesti“. U „Njujork tajmsu“ je 1982. objavljena priča o novoj homoseksualnoj bolesti nazvanoj „Nedostatak imuniteta kod homoseksualaca“ (eng. Gay Related Immune Defi ciency - GRID). Bolest je kasnije dobila ime AIDS. Dao joj ga je Don Amstrong, šef Ode ljenja za infektivne bolesti pri „Memorijalnom Sloun Ketering centru za onkologiju“ u Nju jorku. Termin AIDS (Acquired Immunodeficiency Syndrome) je prvi put korišćen u izveš
taju pod nazivom „morbidnost i natalitet“, objavljenom u jesen 1982. u Centru za kontrolu zaraznih bolesti (CDC). Međutim, potom je ,,niotkuda“ došlo do prave eksplozije slučajeva side. Odgovor na pitanje kako je nešto tako moguće, bio je poznat samo uskom krugu ljudi. Dok su se u Fort Detriku obavljala istraživanja na životinjsko - humanim virusima, Los Alamos laboratorija u Novom Meksiku je dobila zadatak da sazna koliko brzo životinjski RNK virus mutira u odnosu na ljudske, prirodne viruse. U prvom testu su korišćena dva prirodna DNK virusa, smeštena pored inficiranog RNK virusa. Inficirani RNK virus se množio milion puta brže nego dva DNK virusa! Prvi slučaj AIDS-a je objavljen u Ugandi 1972. godine, tako da bi za normalnu stopu udvajanja bilo potrebno 15 godina da bi se došlo do 8.000 slučajeva. Dva puta više vreme na je bilo potrebno da se broj ljudi, prikazan u izveštajima, inficira svakih 14 meseci, u odnosu na prve slučajeve prijavljene u Africi, Brazilu i Haitiju koji su dokazali da je zane marljiv broj ljudi morao biti inficiran virusom side, svi manje ili više u isto vreme. Šta se zaista desilo? Jesu li homoseksualci bili „ciljana meta“ eksperimenata sa sidom? Izvesni dr V. Szmunes, poljskog porekla i sa završenim Medicinskim fakultetom u Sov jetskom Savezu, primljen je 1969. godine u SAD i postavljen na mesto savetnika SZO. Čim se ustalio u banci krvi, dr Szmunes je pokrenuo važno proučavanje u vezi sa vakcinom protiv hepatitisa B. U tom istraživanju su mogli da učestvuju samo seksualno aktivni homoseksualci između 20 i 40 godina starosti. Istini za volju, nije bilo valjanog razloga da se legalni test vakcine ograniči samo na prisutne mlade homoseksualce, ali ipak je bilo tako. Uvođenje vakcine protiv hepatitisa dovelo je do ispoljavanja istih simp toma i epidemiologije kao kod AIDS-a. Čak se pojavila i hronična unutrašnja limfna upala pluća kod homoseksualaca koji su učestvovali u proučavanju vakcine protiv hepatitisa B. Kada se epidemija side prvi put pojavila, centri za kontrolu bolesti su tvrdili da je samo pet posto učesnika u dr Szmunesovom eksperimentu dobilo sidu. Četiri godine kasnije, CDC je priznao da se pomenuti postotak kretao ipak oko - 60! A potom se, naravno, pre stalo sa objavljivanjem podataka. Večito sumnjičavi „informacioni izvori“, koji nemaju druga posla nego da zabadaju nos u tuđe stvari, tvrdili su, međutim, da je cifra došla do celih 100 posto. Svaka osoba koja je primila Szmunesovu vakcinu, za uzvrat je na poklon dobila - virus side! Pored ovoga, poznato je da se dr Szmunes bavio i eksperimentalnim programom koji se ticao uloge herpes virusa u transaktiviranju virusa side. CDC i „Žurnal američkog medicinskog udruženja“ (JAMA) objavili su da je sida polno prenosiva bolest koju prvenstveno prenose heteroseksualci u Africi i homoseksualci na Zapadu. Prema objavljenim podacima, u SAD je odnos inficiranih muškaraca i žena izno sio 13:1 ,,u korist“ muškaraca, dok je taj odnos u Evropi bio 11:1, a u Australiji 26:1. Šezdeset posto od ukupnog broja slučajeva, u 12 od 16 evropskih zemalja, čine muškar ci homoseksualci. U Evropi 78 posto slučajeva se odnosi na muškarce homoseksualce i biseksualce, a prenošenje homoseksualnim putem zajedno sa upotrebom droge je prisutno u kod 87 posto evropskih slučajeva, sa znatnim preklapanjem između pomenute dve grupe. Epidemija side u Africi je objašnjena masovnim pokretom stanovništva sa sela u gradove i sa prirodnim povećanjem seksualne aktivnosti. Međutim, do masovne pojave side je došlo i u nekim seoskim plemenskim područjima (u nekim slučajevima gotovo nesta
janja!), samim tim i naglog smanjenja populacije svih starosnih grupa Kenije, Ugande i Zaira. Bode oči podatak da je reč o selima i gradovima gde nije bilo prenaseljenosti i sa boljim sanitarnim uslovima u odnosu na prosek u tom delu sveta. Širenje virusa side nije bilo prouzrokovano povećanim seksualnim aktivnostima, a sama ideja o tome je karikirana. Čak i da je tako, nameće se logično pitanje: zašto bi povećanje heteroseksualne aktivnosti uticalo na širenje epidemije koja se odnosila na homoseksualce i uživaoce droga u zapadnim zemljama? Prst sudbine? Da, ali - čovekov. Kako stoje stvari u Brazilu? Poznato je da Sao Paolo i Rio de Žaneiro imaju veliki broj homoseksualaca, ali implicirati, kao što je to činio CDC, da su homoseksualci pomenuta dva grada prouzrokovali epidemiju AIDS-a, koja je zahvatila čak i udaljena sela Amazona, najblaže rečeno je - nerazumno. Udaljena sela Brazila i Afrike nikako se ne uklapaju u hedonistički način života homoseksualaca. Preciznije, „zajednički imenitelj“ za Afriku i Brazil jeste vakcinacija protiv malih boginja, sprovedena od strane SZO. Sida je namerno unešena u Afriku. Zbog najveće populacije crnaca izvan Afrike, Brazil je prirodno bio sledeća meta. Potom je došla „haićanska veza“ sa ciljem uništavanja homoseksualnih zajednica u Americi... Više desetina hiljada Amerikanaca je samo do 1994. godine inficirano HlV-om putem transfuzije krvi. U martu 1990. godine JAMA je objavio da je 60 do 80 posto američkih hemofiličara zaraženo sidom putem transfuzije. Tako su, na primer, pacijenti „Kajzer bolnice“ u San Francisku upozoreni na „indici je“ da je krv koju su primili transfuzijom zaražena. Uprava ,,Kajzera“ je, međutim, tajno priznala „postojanje velike verovatnoće“ da je oko 30.000 jedinica krvi za transfuziju zaraženo HlV-om i da su pacijenti primili tu krv. Ljudski, nema šta. Krv je veliki biznis. Prihodi Američkog Crvenog krsta se približavaju cifri od 100 miliona dolara godišnje. Međunarodni Crveni krst je veliki, svakako i najveći trgovac krvlju, sa više od četiri biliona dolara prihoda iz celog sveta. S druge strane, pod utica jem Američkog Crvenog krsta i ostalih vodećih banaka krvi, Administracija za hranu i lekove (FDA) se opirala usvajanju preciznijeg testa krvi samo zato što košta dodatnih tri dolara po jedinici krvi. Stoga ne treba da iznenađuje izjava dr Roberta Mendelsona da čak 80 posto lekara ne prihvata krv Crvenog krsta za sopstvenu upotrebu ili za članove svojih porodica. Tačno se zna kojim je zemljama i kojim populacijama namenjena inficirana krv. Na primer - Indiji. Godine 1994. imala je milion obolelih od AIDS-a, čak dvostruko više nego što je objavila SZO. Krv kojom je snabdevana Indija sadržala je HIV-1, HIV-2, HTLV-I, HTLV-2... Bolnice su u potencijalno najvećoj opasnosti od virusa ,,rođenih“ u krvi. Broj zaposlenih u bolnici kod kojih je prijavljena HlV-infekcija je skočio sa 1,7 posto 1983, na 5,7 posto 1987. godine. Testovima je utvrđeno da virus side može da živi na suvoj površini sedam, a na vlažnim površinama čak 14 dana. Stenford univerzitet je vršio testove za Biološko ratno odeljenje i Odeljenje za odbranu SAD. Rezultati su jasno ukazivali da je krv, koja se nalazila na hirurškoj rota cionoj bušilici, zaražena HlV-om kontaminirala vazduh finim aerosolom - maglom, u čijem sastavu su se nalazili živi delići HlV-a mikroskopske veličine. Te partikule su se zadržavale, u obliku tankog sloja poput dima cigarete, na zidovima, operacionim stolovi ma, nameštaju i ostalim površinama. Kada se ljudska koža izloži ovakvoj ,,magli“, posta je podložna HlV-infekciji.
Svako ko ne nosi masku, a uđe u salu između operacija, može da udahne 5 (mikrogra ma) ovih čestica krvi u obliku aerosola. Istraživanje ukazuje na to da čak i inficirana rukav ica, nepromišljeno ostavljena nekoliko minuta na nekoj površini, može da ,,poseje“ HIvirus i dovede u opasnost svaku osobu koja tu površinu dodirne golom rukom. I to - u nekoliko narednih dana! Ipak, prostorije hitne pomoći su ubedljivo najviše izložene mogućoj opasnosti. U bol nicama kao što je, recimo, „Džon Hopkins univerzitetska bolnica“, skoro 14 posto osoba koje prođu kroz sobu za hitne slučajeve sa otvorenim ranama je - HIV pozitivno. Istraži vanja su pokazala i da je 40 posto svih muškaraca, primljenih u sobu hitne pomoći u Majamiju, bilo HIV pozitivno. Više od 2.000 stomatologa i drugih zdravstvenih radnika je 1992. godine već bilo infi cirano HlV-om. Međutim, jedan agent obaveštajne službe koji se bavio ovom prob lematikom, tvrdio je da je taj broj bliži cifri od - 8.000! Tim mikrobiologa dr Dejvida Luisa, sa Džordžija univerziteta (SAD), pokrenuo je istraživanje u vezi sa mogućnošću prenošenja HlV-a preko stomatološke opreme. Naučni ci su koristili DNK tehnike kako bi identifikovali prisustvo ljudskog virusa imune deficijen cije na dve vrste najčešće korišćenih sprava, bušilicama i profilaksima, koje zubari koriste za čišćenje i poliranje zuba. Istraživački tim je testirao 12 bušilica velike brzine i 40 profilaksa. U svima je pronađen materijal sa Hl-virusom zaglavljenim u instrument! Dr Luis je sa kolegama na taj način došao i do saznanja da je HIV ,,izbegao“ uobičajena sredstva za dezinfekciju. Supstance su, naime, ,,oduvavane“ prilikom ponovnog korišćenja aparata, uprkos tome što su bili dezinfikovani hemijskim sredstvima protiv klica. Samim tim, opasnost da se HlV-materijal prenese u usta sledećeg pacijenta bila je više nego realna. Testovi slični ovima, rađeni na virus hepatitisa B, dali su slične rezultate. Rizik je, dakle, isti kao i kada zdravstveni radnik koristi zaraženu iglu.
Virtus post nummos!* Slučaj Kimberli Bergalis, devojke koja je sa 23 godine zaražena HlV-om posle posete stomatologu, je najupečatljiviji. Njen otac Džordž Bergalis je dr Akera (umro 3. septembra 1990.) nazvao - ubicom. S pravom. Iako je bilo poznato da je pomenuti lekar zaražen HIVom, dozvoljeno mu je da obavlja lekarsku praksu. Nije prejaka analogija po kojoj bi se, sobzirom na pomenuti slučaj, moglo dozvoliti nekome da iz pištolja puca u glavu druge osobe. Uslov: onaj ko drži pištolj mora da nosi beli mantil, onaj u koga je uperen pištolj da sedi u stomatološkoj stolici. Kolege su, dakle, dr Akeru dozvolile da radi čak i u terminalnoj fazi infekcije, ne pri javljujući njegovo stanje zdravstvenim vlastima. Kasnije je pokrenuta javna rasprava u kojoj su neki tvrdili da dr Aker nije znao za svoju bolest. S druge strane se, međutim, čulo da jeste, da je došao u fazu sličnu ludilu i namerno inficirao Kimberli Bergalis i ko zna koliko drugih pacijenata. Kada sam, prilikom svog boravka u SAD, kontaktirao sa Kimberli Bergalis i doneo joj terapiju Todoxin-om 1, njen otac me je upitao: „Šta će se dogoditi ukoliko izlečite moju ćerku?“ Istog časa mi je sve bilo jasno: ukoliko izlečim Kimberli, on bi izgubio milion "Čestitost dolazi posle novca
dolara dobijenih na ime odštete od zdravstvenog osiguranja. Ćerkinim izlečenjem bi ta suma (san svakog Amerikanca) za njega bila izgubljena! Ljubav je - ljubav... Ovde, možda, nije naodmet ponuditi još jedan citat iz knjige dr Džona Kolmana. Reč je, naime, o Istraživačkom centru Stenford, koji sam malopre pomenuo: „Centar za istraživanje Stenford kaže kako ne pravi nikakve m oralne predra sude kada su u pitanju pogledi projekata koje prihvata, pa tako radi i za Izrael i za Arape, za Južnu Afriku i za Libiju. Kako se može očekivati, takvim stavom sebi osig urava „informacije iz prve ruke“ u pogledu vlada stranih zemalja, koje CIA nalazi vrlo korisnim. U knjizi Džima Ridžveja, pod naslovom „Zatvorena korporacija“ (The Closed Corporation), portparol Centra za istraživanje Stenford, gospodin Gibson blebeće o nediskrim inirajućem stavu ovog Centra. Iako ovaj Centar nije na popisu Saveznog centra za istraživanje ugovora (Federal Contract Research Center), danas je on najveći vojni trust mozgova, koji je zasenio i Hadson i Rend. Među njegovim specijalizovanim odeljenjima su eksperim entalni centri za hemijsko i biološko rato vanje. Jedna od opasnijih delatnosti Centra Stenford su vojne operacije protiv pobunjenog naroda usmerene na civilno stanovništvo - stvari poput Orvelove „1984“, kakve Vlada već primenjuje protiv svog naroda. Američka vlada Centru Stenford plaća milione dolara godišnje za to vrlo kontroverzno ,,istraživanje“. Posle studentskih demonstracija protiv pokušaja hemijskog rata koji se sprovodi u Centru Stenford, taj Centar je ,,prodat“ jed noj privatnoj kompaniji za samo 25 miliona dolara. Ništa se, naravno, nije promenilo. Centar za istraživanje Stenford je još uvek projekt Tavistok instituta i još uvek je u pose du „Komiteta 300“, a lakoverni su, čini se zadovoljeni tom beznačajnom kozmetičkom promenom.“ A kad sam, već, kod Stenforda... „Pojačan pritisak na ovu naciju u cilju njenih promena, primenio je Institut za istraži vanje Stenford početkom 60-tih godina. Njegova ofanziva je od tada postala snažnija i brža. Upalite televizor i sopstvenim očima ćete videti pobedu Stenforda: ,,tok šou“ emisije sa tvrdim seksualnim detaljima, specijalni video kanali sa perverzijama, vladavina „rock and roll-a“ i droge. Tamo gde je nekada kraljevao Džon Vejn, danas imamo višekratne izgov ore za čoveka (da li je on uopšte čovek?) po imenu Majkl Džekson, parodiju ljudskog bića koga prikazuju kao heroja, dok se vrti u krug, mrmlja i vrišti po televizijskim ekranima u milionima američkih domova. Žena koja je prošla kroz niz brakova dobija nacionalnu pažnju u medijima. Prljavi, napola oprani, drogirani i dekadentni rok događaji se jedan za drugim satima prikazu ju na televizijama sa svojim ispraznim zvucima i poludelim pokretima, odećom i jezikom. Serije koje prikazuju pornografske scene od kojih vam dođe da pobesnite ne pobuđuju nikakve primedbe. Ono što se početkom šezdesetih zaista ne bi tolerisalo, danas se prihvata kao krajnje normalno. Podvrgnuti smo i podlegli smo onome što Institut Tavistok naziva „budućim šokovima“. Njegova budućnost se dešava upravo sada, a mi smo toliko zaglupljeni jednim za drugim kulturnim šokom da prosto svaki naš protest deluje uzaludno, pa stoga logično zaključujemo kako od bunta nemamo nikakve koristi.“ Elem, čak i potpuno neoštećena koža, bez ogrebotina i krvi, može da apsorbuje HIV. Naučnici znaju da je ovo rezultat ,,rada“ Langerhansovih ćelija. Naime, ove ćelije su gusto
raspoređene u membranama sluzokože (mukoznim membranama), dok ih po ostatku tela ima nešto manje. Njihova funkcija receptora za nadražljiva mesta na koži, otkrivena je u hemijskoj i bakteriološkoj ratnoj laboratoriji 1914. godine. Ovo otkriće je dovelo i do proizvodnje tzv. „mustard gasa“ koji je u dodiru sa kožom otrovan. Ipak, prava uloga Langerhansovih ćelija pri prenosu nadražajnih sredstava bila je nepoznata sve do 1963. godine. Tada je, naime, dokazano da se Langerhansove ćelije ,,kače“ za alergijsku česticu i transportuju je kroz kožu do ćelije koja izaziva alergijsku reakciju. Činjenica je, stoga, da su Langerhansove ćelije receptori za alergijske nadražaje. U ovom slučaju za CD4 receptore Hl-virusa. Znači, nije neophodno da ljudska krv bude prisutna kako bi se HIV preneo sa jedne na drugu osobu. Istraživači Fort Detrika su otkrili da Langerhansove ćelije imaju receptore gotovo iden tične CD4 receptorima. Prilikom jednog eksperimenta, Langerhansove ćelije su pomešane sa Hl-virusom u epruveti i ostavljene da odstoje neko vreme. Pomenute ćelije su prepoz nale HIV i dozvolile mu da se prikači za njih! Osim toga, otkriveno je da dendritične ćelije u mukoznim membranama usta i nosa nisu uginule prilikom izlaganja nadražajnim sredstvima i virusima. Umesto toga, nastavile su sa prenosom virusa. Dendritične ćelije imaju sposobnost da nose 40 do 45 puta onoliko virusa koliko i ci ljane T4 imune ćelije. Dendritične, kao i Langerhansove, ćelije se nalaze u polnim organima i anusu ljudi. Ovo, samo po sebi, ukazuje na rizik koje nose homoseksualne aktivnosti. Nikakav rascep ili oštećenje mukozne membrane nije neophodno, a ni krv ne mora da bude prisutna pri likom prenosa HlV-a. Virusolozi iz Fort Detrika su izveli eksperiment sa kulturom tkiva kože da bi ustanovili broj viriona HlV-a koji se nalazio na kulturi tkiva, nakon dolaska u kontakt sa Hl-virusom sa daske WC šolje. Virusi koji su bili četiri dana na WC šoljama, bili su potencijalno zarazni, a u kulturi tkiva je nađeno dovoljno virusa da se inficira osoba sa bubuljicom na butini ili osipom, uko liko bi sedela na takvoj dasci. Svi testovi kulture tkiva su bili pozitivni. Osim toga, HIV je sposoban da se kreće makrofazima kroz barijeru krv-mozak. Kada se jednom nađu u mozgu, inficirane ćelije emituju toksične enzime do neurona i - počinje toksična reakcija. Dokazano je da HIV direktno inficira neuronske i glia ćelije, na isti način kao što inficira monocite i T4 ćelije. Protein gpl20 (nalazi se u sklopu HlV-a) koči rast nervnih ćelija. S obzirom na ovo, neophodno je razmotriti mogućnost lažno negativnog rezultata testa na HIV ukoliko je gpl20 sakriven u mozgu. Proučavanje pri „Volter Rid bolnici“ postalo je pretnja konvencionalnim tvrdnjama HlV-eksperata, pokazujući obiman dokumentovan dokaz da HIV ima neurotsku tendenci ju. Naime, on napada mozak u vrlo ranoj fazi infekcije, znatno pre nego što se ispolje simp tomi smanjenog imuniteta. Ovo ispitivanje je posebno naglasilo i to da se neurološki prob lemi, kao što su stalna glavobolja, nedostatak koncentracije i opšta slabost, obično pripisu ju dejstvu stresa. Ali, to su, kod 86 posto pacijenata inficiranih HlV-om, prvenstveno simp tomi smanjenog imuniteta. CDC ne vodi statistiku o osobama umrlim od bolesti sličnih sidi. Časopis „Glasnik medicinske laboratorije“ objavio je da je odnos broja umrlih od ARC-a (eng. AIDS
Remainding Complex - kompleks nalik na AIDS) u odnosu na broj umrlih od side od 10 do 20 puta veći od onoga koji je ikada saopšten. Prema statistikama Rand instituta, krajem 1992. bilo je najmanje 500.000 Amerikanaca sa svim simptomima AIDS-a.
Tuberkuloza ili - namemo širenje „čvorića" i AID S-a Tuberkuloza (TBC) je hronična infektivna bolest koja može ga se širi limfnim čvorići ma i krvotokom do bilo kog organa, ali najčešće pogađa pluća. Izazivači su bakterije Mycobacterium tuberculosis. Uglavnom se prenose izbacivanjem kapljica iz respiratornog trakta (pluća) kašljanjem. Osim toga, u drugi organizam mogu dospeti i, recimo, pićem. Danas se gotovo sve vrste tuberkuloza leče ,,rifampicinom“ i ,,isoniazidom“ u roku od svega nekoliko nedelja, a rana TBC vakcinacija čini decu otpornom. Oboljenje se može identifikovati skoro još pet godina nakon izlečenja. Pomenuti uzročnici su visokozarazni, a pri tom otporni na postojeće medikamente. ,,Čvorići“ pronađeni u emigrantskim kampovima, u 34 posto slučajeva nisu reagovali na lekove! U Bujumburi (Burundi), terapijski otporni uzročnici su pronađeni jedino kod osoba istovremeno zaraženih i HlV-om i tuberkulozom. Povećanje broja tuberkuloznih bolesnika u nekim delovima sveta rezultat je i namernog širenja posebnih uzročnika tuberkuloze u kampovima, bolnicama i zatvorima, ubacivanjem u heroin, lekove i hranu. Van kampova, ovaj bacil je među Haićanima u ,,svega“ 16 posto slučajeva bio uzročnik tuberkuloze, dok u nekim drugim delovima SAD, kod istog oboljenja, nije ni izolovan! Koriste ga posebno prohv osoba tamne boje kože. Godine 1972, saopšteno je da je od 1964. u opštoj populaciji u Njujorku zaraženo 18 ,,crnih“ i tri ,,bela“ korisnika heroina sa ,,ne tako često opasnim, raširenim multižarišnim oblikom tuberkuloze“. Razvoj bolesti je pripisan verovatno „stranom materijalu“ u „ulici heroina!“ U Njujorku je 1973. godine 21 osoba posle uzimanja intravenoznih lekova podlegla neobjašnjivoj tuberkulozi. Koliki je u tome udeo „ulice heroina“, ostaje da se nagađa. Inače, u prvom izveštaju o njujorškim TBC pacijentima sa AIDS bolestima se navodi broj od - šest osoba. ,,Čvorići“ nisu oportunistički uzročnici. Oni izazivaju infekciju čak i kod osoba sa zdravim imunim sistemom i jedini su AIDS uzročnici koji mogu biti prenešeni sa čoveka na čoveka. Ukoliko su izjave naučnika iz SAD o njihovom reaktiviranju HlV-om bile validne, ,,čvorići“ bi mogli da dovedu do dalje infekcije miliona ljudi bez HlV-a. ,,Čvorići“ bi, dakle, bili ,,stari“ uzročnici koje organizam HIV zaražene osobe ne bi mogao da odstrani, uprkos već ranije pripremljenom mehanizmu odbrane od njih. Zaraženo telo ima snage da se brani i uništi male količine ,,čvorića“. Da su pomenute izjave tačne, onda bi se veoma brzo sve HlV-zaražene osobe razbolele od tuberkuloze, što bi bilo neizlečivo vrelo zaraze za okolinu i posebno pogodilo decu i stare osobe. Na sreću, ovo se ipak ne dešava. Od 1980. godine, u nekoliko država SAD, veći broj ljudi se razboleo od tuberkuloze. Povećanje stope obolelih u Južnoj Africi, Namibiji, Bujumburi, Malaviju, jugoistočnoj Flori di, Njujorku, Teksasu i Francuskoj, u svim stručnim publikacijama je pripisano - HIV infek ciji. Pogrešno.
Od osam miliona HlV-zaraženih osoba širom sveta u 1990, smatralo se da je čak 50 odsto imalo (i) tuberkulozu. Međutim, masovna infekcija HIV/AIDS pacijenata tuberkulo zom nije izazvana HIV infekcijom. HIV infekcija u početku povećava snage tela za odbranu od tuberkuloze, ali u pood makloj fazi bolesti, one bivaju uništene. Mora se uzeti u obzir da HIV infekcija čak štiti telo od tuberkuloze. Ovo je potvrđeno činjenicom da je u SAD, tokom perioda najveće progresije AIDS-a (1981.-1983.), stopa tuberkuloze pala za više od prosečno 6,7 posto godišnje. Da bi se ustanovilo namerno širenje HIV uzročnika trebalo je delimično ispitati „nejasan dramatičan pad tuberkuloze u Kubi...“. Nekoliko izveštaja je saglasno u oceni da su HIV pacijenti bili zaraženi tuberkulozom pre bilo kakve indikacije na HIV infekciju, i da interval između tuberkuloze i HIV infekci je iznosi u proseku šest meseci (od tri do 18 meseci). Dakle, tuberkuloza kod HIV/AIDS pacijenata nije stvar revitalizacije uspavane TBC infekcije (sekundarna tuberkuloza), već pre - početna infekcija (primarna tuberkuloza). Tuberkuloza nikako ne može pre AIDS-a biti pripisana HIV imunodeficijenciji. Centar za kontrolu bolesti je eksplicitno opisao i definisao HIV/AIDS (od 1981. do 1987.), naznačivši da je: ,,TBC nedovoljno predvidiva celularna imunodeficijencija“. Po ovoj definiciji iz 1987, nadalje, „bolest izazvana tuberkulozom van pluća, zajedno sa dokazom o HIV infekciji, smatra se - AIDS-om“! Pulmonalna tuberkuloza, bilo nova ili reaktivirana, stoga, ne ukazuje na imunodeficijenciju uzrokovanu HlV-om. Tuberkuloza je već opisana kao AIDS prilikom epidemije AIDS-a kod stanovnika Haitija u Majamiju, iako je jasno definisana kao „nedovoljno predvidiva“. Kod 91 posto Haićana, držanih u kampu u Floridi, dokazano je da su imali „kontakt sa čvorićima u poslednjih pet godina“. Eksperti Svetske zdravstvene organizacije tvrde da je u TBC bolnicama HIV najverovatnije raširen usled nehigijene i - antituberkuloznim injekcijama!? Izuzetno veli ki broj HIV infekcija potiče od Amerikanaca i Britanaca, koji finansiraju i vode bolnice. Tuberkuloza skoro nikad nije uzrok smrti HIV/AIDS pacijenata. Očigledno je da osobe sa HIV antitelima poseduju posebnu otpornost na pomenuti uzročnik. U cilju izazivanja bolesti kod osoba sa zdravim imunim sistemom, TBC/AIDS pacijen ti bi, po morbidnoj zamisli, trebalo da šire više zaraznih ,,čvorića“ nego TBC pacijenti bez AIDS. Srećom, to nije slučaj. Navodno, reaktiviranje tuberkuloze HlV-om ne može da dovede do povećanog broja HIV oboljenja u TBC bolnicama. Izrazito veliki broj pacijenata je inficiran HlV-om u TBC klinikama. U Makali sanatorijumu u Kinšasi je, na primer, 33 posto pacijenata inficirano HlV-om, uz stopu HIV infekcije kod medicinskog osoblja - od četiri do osam posto! U antituberkuloznom centru Bujumbure (Burundi) je 54,5 posto pacijenata zaraženo HlV-om, a smatra se da je u ukupnoj populaciji zaraženo 11 posto. Sve ovo navodi na isti zaključak: boravak u posebnim tuberkuloznim bolnicama (kao i kupalištima za muške homoseksualce i kampovima za emigrante Haićane) podrazumeva veliki rizik od mogućnosti inficiranja HlV-om. Gotovo svi medicinski ,,eksperti“ koji rade sa, navodno, HIV reaktiviranom tuberkulo zom, preporučuju proizvoljno lečenje ,,isoniazidom“, u cilju sprečavanja ovakvih oblika reaktiviranja.
Valja, međutim, znati da je prolazni AIDS tip slabljenja imunog sistema izazvan ovim lekom, poznat još od - 1962. godine. Šta je cilj? Pošto su čvorići kod 34 posto pacijenata emigranata sa Haitija otporni upra vo na ,,isoniazid“, a dobro su poznati njegovi sekundarni efekti, preporuke se odnose na preventivnu upotrebu među „rizičnim grupama“, čak i kada ne postoji dokaz o tuberkulozi. To je, dakle, ujedno poziv na upotrebu - HIV kofaktora! Kortizol, inače, nema aktivirajući efekt. Među osobama obolelim od kancera, sa imun odeficijencijom izazvanom lekovima, nije zabeležen ni jedan (novi) slučaj tuberkuloze.
Mycobacterium avium complex (MAC) ili - saznanje o nadolazećoj bolesti MAC je atipični mikobakterijski kompleks i spada u red mikobakterija koje ne mogu kod zdravog čoveka da izazovu bilo koji oblik tuberkuloze. U poređenju sa humanim (ljud skim) mikobakterijama, mogu da podnesu sve poznate medikamente protiv tuberkuloze, nisu odviše otrovne, i samo retko, veoma sporo, razvijaju simptome. Bolesti MAC, koje čine šest posto bolesti svih HIV/AIDS slučajeva u SAD, predstavlja ju infekciju posebnim vrstama ove veoma retke bakterije koje se ne mogu prenositi sa osobe na osobu i ne mogu biti uništene komercijalnim lekovima. Kod imunokompetentnih osoba se bolest, inače, izuzetno retko razvija. Najmanje 31 procenat različitih uzročnika atipične mikobakterije je pronađen u prašini i vodi. Ove bakterije mogu doći do negativnog izražaja isključivo kod obolelog organizma kod koga su T ćelije nemoćne. Budući da kod imunokompetentnih osoba ne može doći do izražaja njihova moguća patogenost, prilično je lako kontrolisati uzročnike otporne na ter apije. Špekulisalo se da su ovi uzročnici veštački stvoreni, možda i zato što, u vremenu kada je tuberkuloza bila glavni problem kolonizovanih zemalja, ona nije opisana uprkos pažljivom posmatranju. Na njih su posebno osetljivi muškarci i osobe svetlog tena, sa oko 40 i više godina živ ota, koje žive u gradovima (osetljivost na Karpoši sarkom je slična). Do ,,masovne“ pojave HIV/AIDS-a 1978, zabeleženo je 14 slučajeva među odraslima. Prva kultura ovog uzročnika izdvojena je 1947. godine kod trogodišnjeg deteta sve tle kože, u Djuk (Duke) univerzitetu u Duramu (Nacionalni centar SAD). Drugi izveštaj se odnosio na jednoipogodišnje dete, tamne kože, iz Kurače. (Tamo su isti naučnici, zajedno sa ostalima, opisali i drugu infekciju povezanu s AIDS - infekciju CMV kod tamnoputih žena.) Treći slučaj se odnosio na osamnaestomesečnog tamnoputog dečaka... Od 1973. pa nadalje, bilo je sve više izveštaja o slučajevima sa i bez MAC bolesti u SAD. Povećanje broja neinfektivnog uzročnika, koji se ne reprodukuje ni u zemlji, ni u životinja ma, ni kod 99,9 posto ljudi, a koji bi u slučaju reprodukcije eventualno pogodio nekoliko podložnih osoba, sva je prilika, nastalo je na neprirodan način. Kod šest posto svih američkih AIDS pacijenata, uzročnici bolesti su atipične mikobak terije. Kod 17 do 28 posto AIDS pacijenata, MAC je izazvao jednu od bolesti, a iste su pron ađene u 50 posto slučajeva od ukupnog broja autopsija. Do 1978. je samo dvoje obolelih registrovano u Africi. U Frankfurtu (Nemačka) je MAC pronađen kod 50 procenata svih umrlih AIDS pacijenata.
Misteriozno širenje među američkim HIV/AIDS homoseksualcima, jedan američki naučnik je pripisao ne imunodeficijenciji, već, sa anatomske tačke gledišta, teško razumljivom seksualnom odnosu. Kao rezultat tog ,,zverstva“, kako je pomenuti naučnik opisao analni seks, mikobakterija se taloži u tkivu debelog creva 20 inča, tj. 50,8 cen timetara, od anusa. Utisak je da je, ipak, otišao malo predaleko... U slučajevima MAC bolesti koje nisu povezane sa AIDS-om, antitela se normalno stvaraju kao reakcija na izazivače. A kod onih koje jesu povezane sa AIDS-om, nema povećane proizvodnje MAC antitela (u slučaju AIDS-a, antitela su proizvedena čak u povećanom obimu). Sistem telesne otpornosti, kod HlV-zaraženih pacijenata, dolazi u kontakt sa MAC uzročnicima samo kada više ne može da stvara antitela protiv nepoznatog uzročnika. Stoga MAC bolesti kod masovnog AIDS-a nisu raširene dostupnim uzročnicima, već su rezultat kasnijih dodatnih infekcija MAC uzročnicima. Nastajanje MAC kod AIDS uzročnika u SAD namerno je izazvano.
Kandidijaza Osamdeset posto AIDS pacijenata imaju gljivičnu infekciju -kandijazu prouzrokovanu prisustvom gljivice Candinda albicans u ustima i ezofagusu, koje se uobičajeno dijagnos tikuju kao upala sluznice. Ipak, upala sluznice u ustima i ezofagusu se često javlja i bez HlV-a. Svaki čovek je, gotovo od rođenja, zaražen ovim kožnim gljivicama a da nikada ozbiljno ne oboli (neki roditelji su ovo mogli da primete kod svoje dece). Kao rezultat namerne imunosupresije (u slučajevima transplantacije organa), kandidijaza celog tela se javlja u šest do deset posto slučajeva. Međutim, za HIV/AIDS pacijente je kandi da manje opasna nego za one sa transplantatima koji se leče kortizolom. Telo HIV/AIDS paci jenta nikada nije celo zahvaćeno kandidijazom. Broj T4 i T8 limfocita, odgovornih za imunitet, nemaju uticaja na pojavu kandijaze. Drugim rečima: telo može da pobedi uzročnika kandijaze. On mu je već poznat, a oboljenje celog tela od ove gljivice nije uvek rezultat HIV infekcije. Na kraju, pojava gljivica u ustima i ezofagusu kod AIDS pacijenata može imati lokalni uticaj na CMV infekcije.
Cjrtomegalovirus (CMV infekcija) Citomegalovirus (cytomegalovirus - CMV) pripada herpes virusima, grupi B. Naziva se još i humani herpes virus 5 (HHV-5). Nalazi se u urinu, pljuvački, stolici, materičnim sekre tima i svežoj krvi. Virus je sa tipičnom perzistentnošću u napadnutom organizmu. Pošto srazmerno visok procenat odraslih nije zaražen ovim virusom, postoje posebno povoljni uslovi za primarnu infekciju odojčadi. Tako se kod žena u reproduktivnom dobu mora računati sa infekcijom u oko 50 odsto slučajeva. Prenosi se na različite načine. Osim kapljične infekcije, zabeleženo je prenošenje bliskim kontaktom, dojenjem, krvlju, pljuvačkom i urinom. Izaziva: prenatalne i perinatalne infekcije sa mogućnim posledicama kao što su nezrelost, mikrokefalija i gluvoća. Infekcije u materici ili neonatalne infekcije sa teškim i
često smrtonosnim hepatitisom, splenomegalijom i anemijom. Infekcije kod imunokompe tentne starije dece i odraslih, sa često neprimetnim pojavama ili pojavama sličnim mononukleozi (trajne hronične tihe infekcije monocita periferijske krvi i ćelija pljuvačnih žlezda). Kod imunosupresije, odnosno imunodeficijencije, izaziva teška oboljenja poput CMV-pneumonije, retinitisa, kolitisa, hepatitisa i encefalitisa. Povezuje se sa sindromom hroničnog umora i sindromom fibromijalgije. Sistemske hronične infekcije ovim virusom nalaze se kod pacijenata sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i sistemskim lupusom. Prvi izveštaji o CMV su govorili da su inficirana samo prevremeno rođena i sifilistična deca. Godine 1925. Fon Glan je prvi opisao slučaj CMV kod jedne žene iz Njujorka. Deset godina kasnije (1935.) i Hamperl iz Berlina je izvestio o ženi iz Moskve (udaljenoj 1.500 km!), zatim, iste godine, i Nemac Harc o „obojenoj ženi“ iz Kurače (udaljene 5.000 km!), a 1943. i o drugoj „obojenoj ženi“ u Kurači... Zaista neobično: velika razdaljina između mesta ,,otkrića“ i podatak da je reč o osobama crne puti, uprkos činjenici da su one deset puta otpornije na ovu bolest od osoba svetle kože. CMV je masovno aktiviran u prošlosti u oblasti zapadnog Nila i u blizini Jinje (Ugan da). Nakon autopsije, za 23 posto umrlih od AIDS-a u ovim regionima, rečeno je da su bile inficirane CMV-om. Osim Južne Afrike, u izveštajima o CMV infekcijama među AIDS paci jentima „Crnog kontinenta“, nije pomenuta ni jedna druga zemlja. Širenje AIDS povezano sa CMV među osobama tamne boje kože u Africi, još nije uvek utvrđeno. S druge strane, osobe svetle kože su u proseku deset puta ugroženije ovom bolešću od onih tamne boje kože. Da ne bi ostalo tako, još od davne 1935. se izvode eksperimenti u SAD, Nemačkoj i Holandiji sa CMV koji će ,,krenuti“ i na osobe tamne boje kože. Već 1935. su u Sent Luisu (Misuri) izvođeni eksperimenti na životinjama sa CMV, finansirani od strane „Rokfeler instituta“ koji je to i objavio. Većina ljudskih infekcija CMV su tu zapisane, baš kao i prvi AIDS slučaj sa CMV kod 28-godišnjeg muškarca (zabeležio ga je Haminer 1953. god.). CMV je posebno vezan za vrste, tako da ne može biti prenešen sa ljudi na životinje i obratno. Ima sposobnost da prodire u kožu i nervne ćelije i povezan je sa razvojem Kapoši sarkoma. Pored ovoga, znatna količina CMV antitela je pronađena u cerebralnom likvoru osoba koje pate od šizofrenije. Širenje CMV nije dovoljno objašnjeno. Teorija navodne transmisije seksualnim odnosom je uglavnom odbačena. S druge strane, ustanovljeno je da se stopa CMV infekcije s godinama povećava do 2,6 posto, tako da je, prema nekim podacima, 60 posto Ijudi u svetu inficirano. Ali, ovde valja računati sa statističkim kontradiktornostima: u Meksiku je 1973. godine bilo zaraženo samo 18 posto, dok su istovremeno u Kuluvi (oblast zapadnog Nila, Uganda) sve osobe bile zaražene u domaćinstvima u kojima je neko bolovao od Kapoši sarkoma. Zahvaljujući činjenici da se deo strukture CMV podudara sa jednim delom strukture humanih (ljudskih) ćelija, virus ne može biti otkriven u zaraženoj ćeliji od strane imunog sistema. Pored toga, on je i menja, i na taj način omogućuje Hl-virusu da je napadne. Imajući u vidu učestalost CMV infekcija (prateći medicinsku imunosupresiju), njeno pojavljivanje kod AIDS slučajeva je ređe. U SAD je, recimo, u 7,2 posto AIDS slučajeva izraženo u obliku CMV infekcije (sistemične, ili kao CMV retinitis). Muški homoseksualci u San Fran cisku su joj, po svemu sudeći, češće izloženi. Među muškim homoseksualcima i heteroseksu
alcima rođenim 1951. godine nije bilo aktivnih CMV infekcija, ali od muških homoseksualaca (ne i heteroseksualaca!) rođenih posle 1951, čak 14 posto je bilo aktivno inficirano. Nije zgoreg razmisliti i o nekim drugim faktorima koji su mogli na ovo da utiču, a ne samo na uobičajenu „čestu promenu seksualnih partnera“. Jer, AIDS pacijenti su bili istovremeno zaraženi sa nekoliko podtipova CMV-a! Da li ovo znači da je za sve HIV/AIDS pacijente u Sjedinjenim Američkim Državama CMV aktivnost (do neke granice bez simp toma) - dokazana? Mnogi istraživači su tvrdili da se CMV naročito širi među muškim homoseksualcima zbog, ipak, česte promene seksualnih partnera. U stvarnosti, međutim, kod 93 posto pre gledanih homoseksualaca nije bilo znakova svežeg podsticanja CMV infekcije. U ne malom broju slučajeva se CMV javljao pre HIV infekcija, jer je nivo CMV, bez proizvodnje antitela već oslabljenih HlV-om, rastao. Dakle, imunosupresija CMV omogućava razvoj HlV-a. Pojava citomegalovirusa (CMV) kod AIDS pacijenata nije prirodan sled HIV bolesti. Izazvana je namerno dodatnom infekcijom specijalnim grupama CMV, koji posebno pogađa kožu i nervne ćelije tokom prirodne infekcije. Za različite grupe CMV se tvrdi da su nastale među muškim homoseksualcima tokom AIDS perioda. U nekim regionima SAD je registrovano da je ova infekcija zahvatila sve HlV-pozitivne pacijente! Stoga mnogi (opravdano) sumnjaju da je pojava CMV kod AIDS pacijenata namerno izazvana. Među osobama sa namerno izazvanom imunodefiđjenđjom, recimo, terapijom kortizolom, ili usled transplantađje organa, uspavana CMV infekcija može da bukne i tada ju je teško, ako ne i nemoguće, kontrolisati. Do sada je njena pojava pogođena u 67 do 96 posto slučajeva. Reinfekcija je ređa, ali i opasnija: između 15 i 25 posto pacijenata se ponovo inficira, a od njih, 32 posto do čak 90 posto umire... Stvaranje CMV se može pospešiti električnom energijom i aluminijumhidroksidom, a (kao i herpes virus) aktivirati radijacijom ili kortizolom. Budući da je nivo kortizola u krvi viši tokom poslednja tri meseca trudnoće, CMV se češće nalazi kod trudnica. Pored ostalog, ovo je opasno i zato što infekcija placente može dovesti do ingvinalne hernije.
Herpes simplex ili - nagoveštaj namera u Africi Herpes virusi (HHV) su virusi sa tipičnom perzistentnošću u organizmu posle pri marne infekcije. Primarne infekcije su često neprimetne ili sa subkliničkom slikom. Poto nja reaktivacija može biti bez simptoma (rekrudescencija) ili sa simptomima (rekurencija). HHV-1 Poznat je i kao Herpes simplex virus 1 (HSV-1). Primarna infekcija uobičajena je kod mlađe dece, često subkliničkog toka, ali povremeno sa akutnim stomatitisom. Virus može da ide duž nerava i da bude latentno prisutan u ganglijama, odakle ga mogu reaktivirati nespecifične draži (groznica, sunčeva svetlost, menstruacija). Oboljenje može biti posledi ca primarne infekcije (P) i rekurentne infekcije (R). Izaziva: mukokutane infekcije iznad pojasa (lezije oko usta, gingivostomatitis P, Her pes simplex R, keratokonjunktivitis P, inokulacioni herpes P i R, Herpes corneae R); menin goencefalitis P i R; diseminovane infekcije kože (Eczema herpetaticum P i R); diseminovane infekcije unutrašnjih organa sa viremijom (hepatitis P i R); poznate su i egzogene uvezene
unutarbolničke infekcije koje, po pravilu, potiču od članova porodice i/ili bolničkog osob lja sa HHV-1. HHV-2 Poznat i kao Herpes simplex virus 2 (HSV-2). Za razliku od HHV-1, prenosi se polnim putem, mada ne uvek. Infekcija zbog toga nije uobičajena pre puberteta. Izaziva: mukokutane infekcije ispod pojasa (vulvovaginitis P, genitalni herpes P i R, herpetični proktitis P i R, inokulacioni herpes P i R); diseminovane infekcije kože (Eczema herpetaticum P i R); diseminovane infekcije unutrašnjih organa, sa viremijom (menin goencefalitis P, Herpes neonatorum P, hepatitis P i R); kod novorođenčadi i nedonoščadi mogućna je generalizovana infekcija herpesom, posebno HHV-2, koja se prenosi u rodnici još za vreme porođaja ako je majka nosilac infekcije HHV-2 i ako se u trenutku porođaja aktivan virus nalazi na sluzokoži genitalija. Kod lokalnih recidiva m ukokutanog herpesa serološka dijagnoza nije mogućna, pošto se, za razliku od prim arne infekcije, ne povećavaju IgG i IgM. Kod m enin goencefalitisa se intratekalno povišenje antitela javlja često tek posle dve nedelje, a budući da je uzrok u velikom broju slučajeva reaktivacija HHV-1 obično se ne može pronaći HHV-IgM. Kultivacija virusa ili dokazivanje antigena iz likvora uspeva veoma retko. HHV-6 U uzrastu od dve godine, ovim virusom već je zaraženo 80 posto dece. Većina pri marnih infekcija prolazi neupadljivo. Infekcija kod dece se dešava, po pravilu, u prvim god inama života. HHV-6 nalazi se u pljuvački i genitalnom sekretu žena. Prenosi se najviše kontaktom. Izaziva: kod primarne infekcije u ranom detinjstvu trodnevnu groznicu (Erythema subitum, Roseola infantum) koja se prekida kada se pojavi osip, sa encefalopatijom kao retkom komplikacijom; mogućno febrilne konvulzije, encefalitis, pneumonija, meningitis, limfadenopatija, heterofilno negativna mononukleoza i oštećenja koštane srži. Kod kasnije primarne infekcije tok je sličan mononukleozi. Budući da obično inficira nervne ćelije u mozgu, pretpostavlja se da je mogućni izazivač multiple skleroze. Povezuje se sa sindro mom hroničnog umora i sindromom fibromijalgije. Sistemske infekcije ovim virusom nađene su kod pacijenata sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i sistemskim lupusom. HHV-7 Izaziva sveprisutne infekcije - patogen se nalazi u pljuvački 75 posto odraslih osoba. Seroprevalentnost u normalnoj populaciji je najmanje 90 odsto. Infekcija počinje od šestog meseca života i široko je prisutna na uzrastu od tri godine. Izaziva: infekciju u aktiviranim humanim T-ćelijama. HHV-8 Izdvojen iz tkiva pacijenata sa Kapošijevim (Kaposi) sarkomom. Infekcija Herpes sim plex virusom je široko rasprostranjena. U čovekov organizam prodire kroz tzv. sluzave membrane (oči, usta, nos, genitalije, anus) i najčešće ne izaziva bolest, već samo imuni odgovor organizma. Grubo rečeno, oko 40 posto ljudi je zaraženo herpesom do puberteta, a 90 posto u zrelim godinama. Kod velike većine, virusi su tokom života uglavnom uspavani u nepoznatom obliku senzornih nervnih čvorića. Mogu biti aktivirani iritacijom nerava,
stresom, horm onalnim disbalansom i UV radijacijom. Tada se manifestuju u formi tipičnih m ehura na usnama, polnim organima, očima... kao zoster i kao trigemina uralgija. Herpes virusi iz krvi mogu biti izolovani samo kod bolesnih ljudi. Preduslov za infek ciju je slabljenje imunog sistema. Namerna imunosupresija, recimo u slučajevima trans plantacije organa, gotovo u 50 posto slučajeva reaktivira herpes infekcije. U šest do sedam posto slučajeva, to je - fatalno. Godine 1932. u jednoj američkoj laboratoriji se iznenada pojavila tzv. fatalna varijan ta, pod imenom - herpes B. Do 1984. godine ovaj laboratorijski proizvod je registrovan kod 35 osoba, isključivo laboratorijskih asistenata, od kojih je 25 umrlo! Iste godine, jedan naučnik iz SAD je razvio brzoreagujuće probno oruđe (mače) za ovo laboratorijsko ,,čudovište“ koje se nalazi i u prirodi. Naime, pretpostavlja se da je pomenuti virus prisutan kod rezus majmuna kao priro dan nepatogeni parazit. Na čoveka može biti prenešen, na primer, pljuvačkom majmuna, a prodire i kroz neposečenu kožu, što dovodi do infekcije. Infekcija herpes virusom je zahvatila oblast zapadnog Nila između 1971. i 1973. godine. Među obolelima je bilo i 16 osoba zaraženih izuzetno retkim Burkit limfomom. Interesantno je, međutim, da se pomenuta bolest pojavila upravo u vreme kada je grupa naučnika Svetske zdravstvene organizacije (SZO) posmatrala Burkit limfom! Žarišno nastajanje herpes bolesti je najverovatnije smišljeno inicirano, jer je kod 66 posto dece („posebnim istraživanjem“ SZO) pronađeno da su zaraženi HlV-om ili original nim virusom konjske anemije. Kao početna bolest u vezi sa HIV infekcijom, herpes se javlja u SAD u četiri posto slučajeva. Veoma malo - imajući u vidu u značajnoj meri oslabljen imunitet, posebno ako se uzmu u obzir hormonske promene, merna tenzija i sunčeva svetlost. Poslednji, naime, čak i kod osoba koje nemaju HIV, mogu da podstaknu reaktiviranje herpesa. Virusi herpes simplex se moraju pojaviti pre HIV infekcije, budući da se nivo njihovih antitela podiže kod AIDS pacijenata. Ovo ukazuje na kontakt sa herpes simplex virusom bez proizvodnje antitela koja su oslabljena HlV-om. U „Mama Jemo“ bolnici u Kinšasi (Zair), simptomi herpesa su registrovani kod 43 posto kasnije inficiranih HIV pacijenata, dakle, pre HIV simptoma. Čak i kod pacijenata koji nisu zaraženi HIV-om, pojavom herpes zostera se tri puta povećava mogućnost inficiranja HlV-om. Američki naučnici su 1986. prezentovali novi herpes virus. Pretpostavlja se da se nalazi u svim ljudima, ali, ispoljava se, jedino kod „afričkih pacijenata“ i to godinu dana kasnije, zajedno sa - HIV antitelima! Ovaj virus, označen kao HH6, povećava sposobnost HlV-a da inficira T ćelije, posebno supresorske. Rasprostranjenost infekcije izazvane herpes virusom sa HIV infekcijom se u Africi raz likuje po regionima: 11 posto obolelih u Kinšasi, između 14 i 55 posto u ostalim delovima Zaira i u Ugandi - bez obolelih! U prva tri meseca 1986. godine, rane dijagnoze infekcije herpes simplex su preovla davale među pacijentima sa HIV antitelima u Kigali. Distribucija herpes simplex virusa je tamo, čak, uključivala 11 mladih osoba sa manifestacijom herpes infekcije bez HlV-a, koji nisu bolovali od uobičajenih pratećih imunosupresorskih bolesti. Njihova imunološka otpornost je, po svemu sudeći, smanjena „dodatnim snagama“ mikotoksina. Inače, do tada
nije bilo izveštaja o uporedivim grupama pomenute herpes infekcije među mladim ljudima u bilo kom delu sveta. Izuzetak je bio jedino zapadni Nil 1971. godine.
Epštajn-Bar (Epstein-Barr) virus i Burkit limfom (Burkitt’s lymphoma) Označava se još kao humani herpes virus 4 (HHV-4). Virus karakteriše tipična perzis tentnost posle primarne infekcije. Ponovljena replikacija virusa (reaktivacija) ostaje, po pravilu, bez kliničkih simptoma. Virus je raširen u celom svetu, uglavnom kod dece, kada retko izaziva bolest, ali proizvodi visok nivo imuniteta. Oboljevanje je najčešće u pubertetu („bolest poljupca“). Izvor infekcije jesu trajne kliconoše, najčešće odrasli. Virus se prenosi polnim odnosom, ali i plju vačkom. Poznato je i unutarbolničko prenošenje kod dece i odojčadi kontaktom, ali i vaz duhom. Posle infekcije virus ostaje u telu kao latentna infekcija B limfocita. Izaziva: tipičnu akutnu mononukleozu sa faringitisom, limfadenopatijom groznicom (retko se dešavaju sepsa, pneumonija, pucanje slezine, meningitis i encefalitis).
Dijagnostika EBV Antitela na
1. Nema infekcije 2. Akutna infekcija 3. Rekonvalescencija? 4. Reaktivacija ili redak tok akutne infekcije sa odloženim stvaranjem IgM i ranijim stvaranjem anti-EBNA2 5. Ranije oboljenje
IgG -VCA
IgM -VCA
EA
EBNA
-
-
-
-
+ +
+ + m-
+ (80%) + ili -
+
+ (visok titar) - ili + (nizak titar)
+ +
+ +
-
-
VCA = antigen om otača virusa (virus capsid antigen) EA = rani antigen (early antigen) EBNA = Epstein-Barr - specifični nukleusni antigen
Sa EBV su povezana dva oboljenja koja se u Evropi, po pravilu, ne javljaju - Burkitov (Burkitt) limfom i nazofaringalni karcinom. Kod imunosuprimiranih osoba postoje naz nake koje ukazuju na značaj reaktivacije EBV kod primalaca transplantata i pacijenata sa HIV, a poznato je da u vezi sa EBV nastaju limfomi i čupasta leukoplakija. Epštajn-Bar virus (EBV) se javlja u grlu većine ljudi. Infekcija Epštajn-Bar virusom može dovesti i do pojave kancera. Od kraja šezdesetih ga, zajedno sa retrovirusima, ,,poklanja“ vlada SAD i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) - deci u Ugandi! Ovo, naravno, rezultira visokom stopom smrtnosti, sobzirom na to da deca ne postaju otpornija na Burkit limfom korišćenjem imunosupresivnih lekova. Česta pojava EBV među AIDS pacijentima takođe nije izazvana HIV infekcijom, već je rezultat m anipu lacije slične onoj u Ugandi. EBV se može naći kod mnogih zdravih osoba u parotidama i ćelijama u oblasti usta i grla. Obično se kaže da nastaje širom sveta (ima ga 67 posto odraslih Afrikanaca i 83 posto odraslih Amerikanaca). Pripada grupi herpes virusa i poznat je kao uzročnik groznice žlezda.
Zahvativši severnu oblast zapadnog Nila (oko Laropija) od 1963. do 1966, Epštajn-Bar virusna epidemija je inicirala masovno povećanje nivoa antitela. Pošto infekcija obično ostaje neregistrovana usled nedostataka simptoma, sreća u nesreći je da je 1968. izvedena studija koja se odnosila na ovu misterioznu epidemiju. Ukratko: njeno širenje ne može biti objašnjeno ni jednim prirodnim procesom! Pojava ove epidemije EBV je, do izvesne granice, prouzrokovana pojavom nove vrste: kod 20 posto ispitanih osoba izolovan je B tip virusa koji je dvostruko više povezan sa Burk it limfomom nego do sada poznati A tip. Pretpostavlja se da je reč o laboratorijskoj mutaci ji originalnog A tipa. Ono što je ,,neobjašnjivo“ u celoj priči jeste činjenica da je deo B tipa potpuno različit i nema nasledne veze sa bilo kojom od svih ostalih prirodno nastalih formi. Kada je EBV identifikovan 1966. u centralnoj Africi, na ostrvu Reunion u Novoj Gvineji, B virus je označen kao izazivač posebnog kancera (Burkitt’s lymphoma) kod svih 30 ispitanih slučajeva. Uprkos činjenici da ovaj virus može biti izolovan kod 83 posto odraslih Amerikanaca i 49 posto dece, objašnjeno je da on masovno preovladava u oblasti zapadnog Nila (Uganda). Rečeno je, na primer, i da je 95 posto dece već zaraženo EBV-om do druge godine, a do treće - sva! Valja još dodati da su 21 posto dece nosioci i HTLVI retrovirusa imunodeficijencije.
Burkit limfom ili - „politički" kancer Denis Burkit je 1958. prvi opisao kancer Burkitt’s lymphoma (BL). Bio je to „najčešći maligni tumor detinjstva“ (ubrzo prepoznat u ugandskoj bolnici ,,Mulago“ u Kampali), sa posebnom kliničkom slikom: rastao je toliko brzo da su za samo 24 sata bile vidljive promene u veličini tumora na licu, a broj tumorskih ćelija se udvostručavao za 65 sati! Reč je, naime, o malignom rastu B limfnih ćelija, koji je kod dece često zahvatao oblast vilice i znatan deo lica - do očiju. (Veliki tumori mogu da rastu i u stomaku.) Bez hemoterapije, ovako brz rast je dovodio do smrti za svega nekoliko meseci. Isključivo su deca tamne boje kože oboljevala od ove opake bolesti. Od 1960. se u oblasti zapadnog Nila 5,4 od 100.000 dečaka godišnje razboli od ovog tumora. U SAD su, međutim, deca tamne boje kože tri puta otpornija na ovu bolest od dece svetlog tena. Izazivač ovog neobičnog tumora nije EBV, niti infekcija malarije, kojoj se obično prip isuje krivica. U ,,igri“ je još neki, skriveni, faktor. Krvna slika kod BL pokazuje uočljive sličnosti sa goveđim leukemija virusom- BLV (Bovine Leukemia virus). Retrovirus je, najverovatnije, prisutan u Burkit limfomu. Šta više, u oblasti zapadnog Nila je, 1973. godine, 21 posto pregledane dece imalo antitela protiv HTLVI retrovirusa, a 66 posto i HIV antitela. BL je privukao svetsku pažnju zbog neverovatne nesrazmere njegovih uloga, kao uzro ka bolesti i smrti, ali i zato što mahom pogađa afričku decu. Neobično je i to što se ovaj kancer javlja samo u određenim oblastima. U Novoj Gvineji se striktno ,,drži“ državne granice - pronađen je jedino u bivšoj britanskoj koloniji Papui (Nova Gvineja), ali ne i u susedstvu! Uprkos klimatskim uslovima koji navodno podstiču ovu bolest, i uslovima života, u Južnoj Africi (bivšoj Rodeziji), Angoli (bivšem Zanzibaru) - gde je naseljeno oko 600 hiljada Portugalaca - Somaliji i Zambiji, ni jedno dete nije obolelo od ove bolesti. To, međutim, nije slučaj sa Ugandom, Tanzanijom, Kenijom i Kamerunom, gde su deca umirala... Posebno pada u oči činjenica da u ovoj, strogo ograničenoj, oblasti zapadnog Nila ni jedno dete nije obolelo u neposrednoj blizini ,,Kuvula“ bolnice koju su vodili - Amerikanci! Isto se može reći i za oblast oko bolnice ,,Albert-Švajcer“ u Lambarenu (Kamerun).
„...Izgleda verovatno da imamo posla sa lokalnim kancerogenim uticajem, sa znača jnom selektivnom i uticajnom moći“ -ironisali su (valjda!) neki stručnjaci. Uvođenje uzročnika koji vodi do fatalnog kancera kod dece je bilo toliko očigledno, da je naučnik J. Klemensen na jednoj konferenciji morao da kaže: „Bilo bi shvatljivo da afrički limfom može nastati zahvaljujući nekom virusu uvedenom, možda, iz zapadnih zemalja i zbog toga relativno heterogenog porekla. Moguće je i da hemijski onkogeni u zapadnoj Evropi rade na smanjenju otpornosti ovog inherentnog virusa. Ali, ovo su (ipak) samo hipoteze...“ Razlike u vremenu i mestu pojavljivanja ove bolesti u oblasti zapadnog Nila i oblasti Mega oko Kampale, previše jasno potvrđuju da je izazivač s ciljem, dakle namerno, uvežen. Koncentrisano pojavljivanje bolesti, po svim statističkim pravilima, nesumnjivo dokazuje prisustvo aktivnog podstičućeg uzročnika, koji je postao očigledan 1972/73. Pojavio se, naime, godinu dana nakon prvog uzimanja „uzorka krvi“ od 45.000 dece. BL se, inače, u terapeutskoj imunosupresiji ne javlja često. Kod 0,6 posto obolelih od AIDS u SAD, bolest se manifestuje u formi Burkit limfoma. Na prvi pogled, ne previše. Ipak, sobzirom na činjenicu da efekat HlV-a nema dodirnih tačaka sa poreklom BL, interesantno je to što se ovaj redak tumor pojavljuje hiljadu puta češće kod HlV-zaraženih pacijenata nego u ukupnoj ljudskoj populaciji. Čak i pre masovne pojave AIDS-a, broj slučajeva Burkit limfoma je bio povećan u SAD. Od 1973. do 1987. povećao se do 50 procenata. Ipak, ukoliko treba strepeti od mogućnosti da Burkit limfom ponovo bude potvrđen kod afričkih AIDS pacijenata, onda su naučni čelnici, sasvim sigurno, ovo već potvrdili kao prirodno dešavanje.
Histoplazmoza ili - „vežbe" u Indijanopolisu Histoplasma capsulatum je uzročnik gljivične infekcije pluća. Histoplazme nisu oportunistički uzročnici. Njihova pojava kod AIDS bolesti je izazvana namerno, distribucijom, do neke granice, posebnih vrsta histoplazmi. Histoplazmoza nastaje u specifičnim regionima, pretežno kroz masovno uvođenje uzročnika kroz respiratorni trakt i nezavisno od stanja imuniteta. Stoga, on nije umrtvljen oportunistički uzročnik, koji, inače, ne može biti prenet sa osobe na osobu. Histoplazmoza izazvana Histoplazmom capsulatum je opisana 1976. u Ruandi. Sve ukazuje na to da je ovaj uzročnik namerno uveden... Od septembra 1978. do avgusta 1979. godine, 120.000 osoba iz Indijanopolisa je zaraženo Histoplazmom capsulatum. Uzročnik, navodno, nije pronađen. Simptomi su bili neobični. Bolest je bila ozbiljna, bez posebnog jedinstvenog efekta, i dosta često, u poređenju sa ranijim bolestima, dovodila do smrti. Posebno su bili pogođeni učenici tamne boje kože, stariji od 15 godina. Čak šest puta više od svojih vršnjaka bele puti. U nekim gradovima se preko 80 posto srednjoškolaca veoma teško razbolelo. Samo u Indi janopolisu je 1980. i 1981. godine bilo 28 slučajeva ,,raštrkane“ histoplasmoze, dok je širom sveta do 1984. registrovano ukupno 68 slučajeva cerebralne bolesti. Od sledećeg 61-og slučaja opisanog u Indijanopolisu 1983, 13 osoba je bilo potpuno zdravo, 16 je imalo bolest bez imunosupresije, a samo u 32 slučaja je bilo deficijencije u imunom sistemu. Do 1985. godine, četiri osobe sa AIDS-om imale su histoplazmozu (jedna od njih je bila u Trinidadu). U Indijanopolisu je, 1985, sedmoro HIV pacijenata iznenada pogođeno histo
plazmozom. Iz ovoga je izveden zaključak da je kod 46 posto AIDS slučajeva histoplazmoza početna bolest. Infektivni uzročnik je bio otporan na, do tada dokazano uspešan, „amfotericin B“. Prilikom jednog ispitivanja u Njujorku, kod tri AIDS histoplazma pacijenta, kod kojih su analizirana Histoplazma captulatum antitela, uopšte nisu pronađena antitela. Čini se da su u njihove organizme gljivice histoplazme prodrle kada, usled HIV infekcije, telo više nije bilo u mogućnosti da proizvodi nova antitela. Ovo je, ujedno, dokaz o namernoj infekciji u državi Njujork, u kojoj do tada nisu registrovani slučajevi histoplazmoze.
Aspergiloza Aspergiloze su pulmonalne gljivične infekcije, a ponekad i gljivične infekcije creva. Uzročnici aspergiloza su gljivice Aspergillosis spp, a najčešći izazivač je Aspergillus fumigatus. Gljivice proizvode mikotoksin aflatoksin - B. Aflatoksin može dovesti do privremene imunodeficijencije. Ovo naizmenično dovodi do nastajanja bolesti. Još od 1950. godine, vojne snage SAD su ispitivale mogućnosti širenja Aspergillus fumigatus. Od 1970. do 1976, nastajanje aspergiloze u SAD se povećalo do 158 posto! (Privremena distribucija ovog povećanja nije navedena u dostupnim dokumentima.) Govo rilo se da je od 1972. godine učestalost aspergiloza povećana i u Nemačkoj. Poznati „AIDS ekspert“ V. Stail je ovo porekao za Univerzitetsku bolnicu u Frankfurtu na Majni (Nemač ka), gde su javni tužioci 1992. istraživali uzroke smrti 12 pacijenata zaraženih ovom gljivi com. Ni jedan od njih nije bio HIV zaražen. Frankfurt je, inače, grad sa izuzetno visokim brojem HIV zaraženih osoba. Aspergiloza se pojavljuje kod oko 20 posto imunosuprimiranih pacijenata (usled, rec imo, terapije kortizolom kod transplantanata). Stoga aspergiloza spada među najčešće oportunističke infekcije. Tokom imunosupresije, prvo se pojavljuje u vidu gljivične infekci ja. Njeno širenje je redukovano za dve trećine ukoliko je na intenzivnoj nezi vazduh filtri ran, što ukazuje na konstantno postojanje aspergilus gljivica u vazduhu. U vezi sa masovnim AIDS-om, u banci podataka (na koju smo naišli) nema izveštaja o aspergilozi. Sobzirom na to da nije uhvaćen ovaj, već oportunistički, uzročnik valja zaključi ti da je to usled izuzetno jake odbrane tela, posebno protiv gljivica. Naučnici Centra za kon trolu bolesti nisu predvideli ovakvu reakciju. U definiciji AIDS-a objavljenoj 1982. godine, aspergiloza je označena kao njegova karakteristika. To je ponovljeno i u naredne tri godine, od 1983. do 1985. O ovome, međutim, nije bilo ni pomena u definiciji AIDS-a iz 1977. U statistici Centra za kontrolu bolesti, koja se odnosi na početne bolesti aspergiloza, čak ni jednom nije pomenuta. Već je dokazano da je širenje HIV infekcije trebalo da bude omogućeno redukcijom odbrambenih snaga čoveka. Postoji nekoliko indicija da su za ovo korišćeni mikotoksini, posebno tip supstance -aflatoksin -B. Pošto te supstance nastaju u prirodi, one nisu izazvale nikakvu sumnju. Namerno širenje mikotoksina je veoma teško dokazati. Organizam automatski, ali netačno, registruje s jedne strane imunu reakciju izazvanu na aflatoksin, a u isto vreme, s druge strane, registruje reakciju protiv Aspergillus-a. Osobe napadnute aflatoksinom tre bale bi da u manjem broju imaju bolesti izazvane Aspergillus-om, nasuprot uporedivim pacijentima sa imunosupresijom.
Neobično veliki broj HlV-zaraženih pacijenata koji ne pate od aspergiloza, jasno ukazuje na neprirodno širenje aspergiloza pre HIV imunodeficijencije.
Pneumocistična upala pluća (PCP), kapetan Gajdušek i igra bogova... Dobitnik Nobelove nagrade i naučnik koji je opisivao AIDS, Karleton Gajdušek, poslat je u Nemačku 1948, 1952. i 1954. godine u „medicinsku pedijatrijsku misiju“. Po povratku u SAD, u svojstvu kapetana vojnih snaga, proširivao je znanje u „Volter Rid“ vojnom medidnskom centru, u Vašingtonu. Jedan deo svojih saznanja je predstavio u radu „Akut na infektivna hemoragična groznica i mikotoksini u sovjetskim socijalističkim republikama“. Zatim je, 1954. i 1955, bio savetnik australijske vlade u Melburnu. U to vreme su zabeleženi prvi, do tada nepoznati, slučajevi PCP-a (opisani 1956. godine). Od 1955. do 1957. godine, Gajdušek je bio „direktor programa za proučavanje dečijeg rasta i razvoja, i uzroka bolesti u primitivnim kulturama, kao i laboratorijski lagane, skrivene, umerene virusne infekcije“ u Papui (Nova Gvineja), gde su 1960. otkriveni prvi slučajevi PCP-a. Gajdušek je 1957. počeo da piše o PCP-u i, gotovo uzgred, pomenuo da je PCP iznena da nastao 1935, da se javlja samo u zemljama gde se govori nemački i isključivo u - deči jim domovima! Čak su i drugi naučnici nastojali da prikriju nemačke eksperimente... Nakon ovoga, 110 siročadi iz Koreje - pod patronatom naučnika sa nemačkog gov ornog područja - razbolelo se van dečijeg doma od PCP-a, bez vidljive imunodeficijencije. U Koreji su bile ograničene mogućnosti za izvođenje eksperimenata. Ipak, „dobro razvijeno orijentalno muško odojče“ iz sirotišta, usvojio je bračni par Amerikanaca koji se tamo nalazio povodom korejskog rata. Novi roditelji su odveli dete u SAD i odmah po dolasku organizovali intenzivni medicinski tretman koji je podrazumevao uzimanje krvi, rendgensko snimanje, uzimanje brisa grla, lum balno punktiranje i davanje injekcija svaka tri sata. Dete je, konačno, umrlo - posle 19 dana. Kapetan Gajdušek je, sa osobljem Pasterovog instituta, radio i u Iranu 1952. i 1953. godine. Sledeće masovno umiranje beba se dogodilo u Iranu 1961. godine, i to kao deo pro jekta vojnog CENTO pakta Velike Britanije, Nemačke i SAD... I iranski naučnici su vršili eksperimente na deci iz Širaskog sirotišta koje je imalo 80 kreveta (Širaz je najveći iranski grad u kome, procentualno, živi najviše Jevreja). Nahočad i deca mladih majki su iznenada umirala, a autopsija njihovih leševa je obavljana sa najvećom pažnjom. Naučnici su bili zaduženi i za porodiljski deo, u kome su kasnije žrtve posmatrane od prvog dana života. Od jula 1960. godine, započinje serija smrti od PCP-a, koji je pre toga bio nepoznat u Iranu. Svi mali žitelji istraživačkog sirotišta, ukupno 233 deteta, su umirali. Kod 68 je uzrok smrti bio - PCP. Kao izvor bolesti je navedeno mleko pripremano u sirotištu. Decu je satirala dijareja, budući da su bila zaražena gljivicama kandide i posle šest nedelja obolela od PCP-a. Pojava PCP-a kod šimpanza se može izazvati mlekom leukemičnih krava. Ovu imuno supresiju, prenosivu mlekom, izaziva retrovirus goveđe leukemije (Bovine Leukemia virus - BLV). Preko muzne stoke, BLV je izazivač akutne limfatične leukemije kod ljudi. U iran skim eksperimentima na deci je, očigledno, korišćeno ovo imunosupresivno sredstvo.
Po istom principu, američki naučnici su mleku, pripremljenom u domovima i sirotiš tima (rečeno je da u njemu nedostaju antitela), pripisali pri kraju Vijetnamskog rata smrt vijetnamskih beba od PCP-a u pet američkih sirotišta u Sajgonu (Južni Vijetnam). Krav lje mleko izvan američkih sirotišta u Vijetnamu (koja su finansirana od „Prijatelja dece“, Boulder, Kolorado), do dan-danas nije dovedeno u vezu sa fatalnim PCP-om kod beba. Tačan broj dece obolele od PCP-a u Vijetnamu, nikada nije objavljen. Bilo kako bilo, zvanično je saopšteno da je reč o „infektivnoj bolesti od epidemiološkog značaja u Vijet namskom ratu“. Kao i u Koreji, i u Vijetnamu su američki građani na kraju rata usvojili bebe sa PCP om i odveli specijalnim letom u SAD. Prema dostupnim izveštajima o njihovom lečenju iz 1973. godine, petoro dece je podvrgnuto tretmanu intravenskim i intramuskularnim injek cijama (četiri puta dnevno) i pregledano pre smrti. Lekovi američkih vojnih snaga, kojima su tretirana, nabavljeni su preko veteranske administrativne bolnice. Kako su izveštaji o sedam drugih PCP vijetnamskih beba u SAD iz 1975. bili delimično isti, u praćenju davan ja intramuskularnih injekcija i nadolazeću smrt ove dece uključeni su i lekari i vojnomed icinsko osoblje. „Infektivna bolest kao nastavak Vijetnamskog rata“ je, po svemu sudeći, nova specifična vrsta PCP-a koja ne štedi ni imunološki zdravu američku decu i, čak, dovo di do stvaranja antitela. PCP se prvi put pojavio u SAD 1964. godine, kod nekoliko odraslih osoba bez prethodne imunodeficijencije. Naime, te godine su se u Pulmanu (država Vašington) razboleli bračni par i njihova sedmogodišnja kćerka, nakon čega su roditelji umrli. U isto vreme, vlada SAD je u Pulmanu (Pullman) vodila Institut za istraživanje bilja (Region alna laboratorija u Pulmanu za ispitivanje bilja), Odeljenje za poljoprivredu. Između ostalog, proučavan je impresivni vrtlog gljivičnih spora. Gljive i njihove spore proizvode imunosupresivne mikotoksine. (Poljoprivredno odeljenje je bilo uključeno u proizvodnju biološkog oružja!) Vlada je u istom mestu držala i veterinarsku istraživačku stanicu ,,Pulman“ (Odeljenje za veterinarsku mikrobiologiju i patologiju Univerziteta države Vašington), s ciljem istraži vanja virusa koji izaziva infektivnu anemiju konja. A virus-izazivač infektivne anemije konja je početni virus za razvoj - HlV-a!
Eksperimentalni dokazi na ljudima Hronična limfoidna intestinalna upala pluća se uglavnom javlja kod dece mlađe od godinu dana. Ovo oboljenje je posebno detaljno ispitano prilikom laboratorijskih istraži vanja u kojima je korišćen medi visna (Maedi visna) virus ovaca. Upala pluća kod ovaca iza zvana ovim virusom je veoma slična onoj koja je nađena kod dece mlađe od godinu dana. Vezu između ovih oboljenja nije teško uočiti. Kod ovaca, kao i kod dece, bolest se širi raspršivanjem (aerosolom). S druge strane, kako medi visna nije seksualna bolest kod ovaca, očigledno je da je i retrovirus stvoren u Fort Detriku mogao da bude prenešen nesek sualnim putem na pripadnike najmlađe populacije. Sledeći ove eksperimente, pronalažen je uzročnika hronične limfoidne intestinalne upale pluća kod beba obolelih od side, posta lo je skoro rutina. PCP se gotovo isključivo ,,pojavljivao“ u dečjim domovima zemalja nemačkog gov ornog područja, sirotištima Koreje, Irana, Vijetnama i u dečijoj istraživačkoj bolnici ,,Sv. Jude“ u SAD.
U Nemačkoj i Švajcarskoj je PCP pogađao bebe i decu isključivo u sirotištima, ali ne i onu koja su živela u porodicama. Isto je bilo u Koreji, Iranu i Vijetnamu. Faktori za inici ranje bolesti su, dakle, postojali samo u sirotištima. CDC je iznenada pokazao posebno interesovanje za Pneumocystis carinii. Naime, ovaj patogen se 1982. pojavio u testovima krvi trojice hemofiličara. U izveštaju CDC je bilo reči o „obrazovanju neograničenog broja grupa T-čelija koje kruže, u nedostatku odgovora lim focita na mitogene, potpunom smanjenju broja pomoćničkih T-ćelija (T4) i uvećanju broja supresorskih T-ćelija (T8), kao i obrnutom odnosu T4:T8 koji je iz toga proizašao“. PCP može da aktivira druge viruse. Gotovo uvek se javlja kada je pacijent već u imun odepresivnom stanju. Kako PCP u priličnoj meri podseća na sidu, nameće se logično pitanje - da li je ova situacija veštački nametnuta homoseksualnoj populaciji? Prema „obično dobro obaveštenim izvorima“, postoji tvrdnja da je PCP ubačen u vakcine protiv hepatitisa B! Valja se zapitati i zbog čega se PCP manifestovala prvenstveno među pripadnicima homoseksualne zajednice u Americi? Odgovor najverovatnije leži u postojanoj sumnji da je pri Fort Detriku lek pentamidine isethionate kontaminiran. Možda je i zbog toga njegova distribucija ograničena na jednu službu CDC. Kontaktiravši sve osobe koje su naručile lek pentamidin isenthionate iz CDC-ovog Odeljenja za lekove protiv parazitskih bolesti odeljen ja, CDC je saopštio da su pacijenti uglavnom bile bebe mlađe od godinu dana i stariji ljudi. Ipak, objašnjavano je da se bolest pojavljuje i u grupama u nekim oblastima SAD. Američka vlada je 1976. godine prestala sa praksom neobeleženih terapija „pentamidi nom“, u to vreme jedinim poznatim dostupnim lekom, koji je bio u prodaji 30 godina. Paci jenti su, dakle, lečeni jedino ovim lekom prilikom registrovanja u Centru za kontrolu bolesti. Od prvog registrovanog slučaja 1955. godine, pa do 1967, u SAD je zabeleženo 107 PCP slučajeva. Od 1968. do 1973. godine - 225 slučajeva, od kojih je 60 bilo u bolnici ,,Sv. Jude“ u Memfisu (država Tenesi). Ako se u američkim okolnostima PCP u 5,8 posto slučajeva razvijao sam po sebi (prilično jasna imunosupresija izazvana lekovima), onda se od već pomenutih 63 posto PCP bolesti nastalih sa HIV epidemijom, 57,2 procenta moralo razviti kao rezultat dodatne infekcije. Pojedine bolesti su se pojavljivale u kasnijoj fazi. Ipak, bilo je i još uvek postoji, neko liko izveštaja o grupama u bolnicama kod kojih je registrovan i HIV. Od PCP-a su se naroči to razboljevala deca sa akutnom limfocitičnom leukemijom. U opisu ovih bolesti kod dece iz istraživačke bolnice ,,Sv. Jude“, pacijenata i bolničkog osoblja u Njujorku, istaknuto je da se ,,PCP javlja u prostoru, vremenu i grupama u jednoj zgradi, a da zaraženi nisu u kontak tu jedni sa drugima“. S druge strane, supresija imunološkog odgovora izazvana, na primer, radijacijom ili mikotoksinima, dovedeni su u pitanje prenošenja nove vrste PCP-a kroz vazduh,. Ovo saznanje, po svemu sudeći, igra određenu ulogu u stvaranju veze AIDS/PCP od kako je 1977. zabeleženo povećanje PCP-a, čak i bez HlV-a. Od pacijenata lečenih imnosupresivnim lekovima (npr. posle transplantacije organa) a koji su se razboleli, između 1,1 posto i 5,8 posto je imalo PCP. Brojka prirodnog nastajanja PCP bolesti, sledeći traženu imunodeficijenciju, mogla bi da bude isto toliko velika. Rasprostranjenost PCP-a u slučajevima HIV imunodeficijencije je do 60 puta manja nego kod imunodeficijencije prouzrokovane lekovima. U svakom slučaju, u glavnom članku ,,JAMA“ (publikacije Medicinske asocijacije SAD), iznesena je tvrdnja da je PCP prisutan u nerazvijenim delovima sveta kao epidemija. Isto su tvrdili i naučnici iz Njujorka i dečije bolnice ,,Sv. Juda“. Američki naučnik Redman
je 1975. tvrdio da je PCP epidemijski i u - Africi. Od 1945. pa do pojave masovnog AIDS-a, u Africi, preciznije - isključivo u njenom južnom delu - zabeleženo je pet slučajeva PCP-a: u Južnoj Africi (jedan), Nigeriji (jedan) i u AIDS aktivnom regionu u Ugandi (tri slučaja). Naglašavanje Afrike kao luke epidemije ove bolesti (ali ne Australije, Azije i ostalih), dokazuje da je autor znao da će posle Koreje, Irana i Vijetnama, i u Africi biti stvoreni imunosupresivni preduslovi za utiranje puta pojavi PCP bolesti! Prema AIDS definiciji iz 1987. godine ,,PCP je, čak i bez dokaza o HIV-u, simptom AIDS bolesti“. Iz ovoga proizilazi da se pod HIV infekcijom podrazumevaju ,,svi slučajevi gde nije nađen ni jedan drugi uzrok imunodeficijencije“. Zasnovana na takvoj definiciji, samo HIV infekcija može da eliminiše imuni mehanizam do nivoa koji omogućuje „nase ljavanje“, tj. pojavu PCP-a. Dakle, deca koja su od PCP-a umrla u Nemačkoj, Švajcarskoj, Čahoslovačkoj, Kongu, Zairu, Finskoj, Iranu i Vijetnamu, imala su u stvari - AIDS! U to vreme su umetnuti HIV ili srodni imunosupresivni retrovirusi. U Ugandi, ni jedan AIDS pacijent nije pogođen PCP-om. Mikrobi nisu nađeni ni kod paci jenata u Lusaki (Zambija). Uprkos detaljnim istraživanjima, PCP nije pronađen ni kod jedne osobe u Keniji, niti se mogao uzgajati u životinjama, kao što je to moguće u Evropi i SAD. Uzročnici potencijalno izazvanog PCP-a su u Zimbabveu izolovani kod 22 posto pregledanih AIDS pacijenata. Oni koji su na taj način uključeni, nisu se razboleli! U brazilskoj bolnici „Porto Alegre“, uzročnici su se pojavili kod 45 odsto AIDS pacijenata. Od ukupnog broja „crnih Afrikanaca“ iz Centralne Afrike koji su živeli u Belgiji i razboleli se od AIDS-a, 29 posto je imalo PCP. Na Haitiju je u početku bilo 10 posto, a 1983. godine u SAD, u zavisnosti od regiona, od 63 do 80 posto. Sumnja da ova PCP grupa u SAD nije rezultat samo HIV infekcije već da se istovremeno razvija dobijanjem posebne PCP vrste kod HIV zaraženih i nezaraženih osoba, potvrđena je činjenicom da je PCP s jedne strane delimično lako izlečiva, a s druge strane - fatalna neizlečiva bolest. PCP vrste koje su pogodile nekoliko HIV zaraženih pacijenata u 1981, razlikovale su se od onih iz 1985. godine.
Kapoši sarkom ili traganje za „rasno selektivnima biološkim oružjem Kapoši sarkom je kancerogena izraslina, posebno na koži. U ranijim vremenima je isključivo pogađala starije muškarce jevrejskog ili italijanskog porekla. Kasnije se razvijao u imunosupresiju kod četiri posto osoba, isključivo pomenutog porekla, dok ga kod ostal ih uopšte nije bilo. Vojne snage SAD su, od 1954. godine, testirale razvoj Kapoši sarkoma i upotrebu u Ugandi. Ima indicija da je za ovu svrhu napravljen od virusne infektivne anemije konja i citomegalovirusa. Kapoši sarkom (KS) je (jedna od) karakteristika AIDS bolesti. U početku je polovina pacijenata u SAD i zapadnoj Evropi imala kancer, dok se danas računa na oko 10 posto obolelih. U državama Afrike skoro ni kod jednog AIDS pacijent nije uočen Kapoši sarkom! Centar za kontrolu bolesti objašnjava (definicijom AIDS-a) „da je Kapoši sarkom kod osoba mlađih od 60 godina HIV/AIDS bolest, čak iako ne postoji dokaz o HIV-u“. Budući da je KS opisan još 1872. godine kod ljudi pomenutog porekla, logično je da su se HIV, ili tipovi HIV infekcija, do tada već ispoljavali.
KS je opisivan na različite načine. Većinom kao nova multižarišna maligna izraslina, koja uglavnom nastaje na koži, bubrezima, srcu i crevima, i varira u svojoj agresivnosti. Pojavljuje se u infekcijskim grupama i zasebnim (lokalnim) oblastima. Na primer, 1920. godine je zahvatio Austriju, Poljsku, severnu Italiju, Sardiniju, Ugandu i Izrael. U izvesnim slučajevima se infekcija toliko brzo širi da zaraženi umiru posle dva mese ca od dijareje ili iscrpljenosti. Smrt, inače, najčešće uzrokuje druga prateća bolest koja se kasnije javlja. Ipak, većina obolelih (pre)živi od nekoliko gadina do nekoliko decenija. Do spontanog izlečenja dolazi u čak dva posto slučajeva, za razliku od ostalih malignih tumo ra kod kojih se to veoma retko dešava. KS u čak oko 95 posto slučajeva napada muškarce (obično opisane kao ,,jaki“), i često starije od 60 godina. U detaljnim istraživanjima izvedenim do 1932. godine, od 372 reg istrovana slučaja oboljenja 219 su bili muškarci od kojih su 129 (ili 58 posto) bili mlađi od 60 godina. Sobzirom na to da kod obolelih nije zabeležen ni jedan slučaj imunodeficijenci je, nameće se zaključak da nisu mogli da budu registrovani kao - AIDS bolesnici. Infekcija jakih starijih muškaraca mogla bi da se dovede u vezu sa smanjenjem mušk ih polnih hormona. Ovo je potvrđeno činjenicom da Kapoš sarkom ne napada testise i jajnike koji proizvode polni hormon testosteron. Od ukupnog broja slučajeva Kapoši sarkoma, 37 posto pacijenata istovremeno boluje od - još jednog kancera! Reč je o osobama koje su 20 puta više podložne malignim neoplaz mama od ostalih ljudi. U izraelskoj studiji rađenoj na 40 pacijenata obolelih od Kapoši sarkoma, svi su imali i gljivice na stopalima, 35 njih je imalo gljivice u nosu, na nožnim palčevima i tabanima, a petoro duž palčeva i tabana. Ništa slično nije poznato u vezi bilo koje druge bolesti... Kod 80, od svih registrovanih slučajeva do 1933. godine, bolest je bila induko vana. Četrnaest osoba je radilo sa konjima (farmeri, vozači, trgovci stokom, potkivači) ili su ih konji povredili (ujeli, udarili i sl.), 12 trgovaca su konje verovatno koristili za transport, osmoro je poslovalo sa građom, a sedmoro sa kožom. U svakom slučaju, u više od polovine ovih slučajeva, bliski kontakt sa konjima, kožom i drvetom, bio je veoma čest. Drvo i koža su pogodna podloga za gljivice Aspergillus fiavus i Aspergillus fumigatus koje proizvode aflamikotoksin. Mikotoksini imaju presudnu ulogu u savladavanju snaga imune odbrane organizma protiv HlV-a kod AIDS-a. Veoma često, KS pogađa prethodno povređivane delove tela ili se pojavljuje na mestu ,,ujeda“, tj. prianjanja pijavica. Od 109 ispitanih slučajeva, sedmoro je prethodno imalo povredu upravo na strani gde se pojavio KS, za razliku od kontrolnih 19 bez povreda. Infek cije na tabanima, rukama i vrhu glave, dakle na delovima tela koji su najviše izloženi riziku od povrede, ukazuju da se uzročnik nije spontano razvio u telu. Iniciranje bolesti od strane infektivnih uzročnika je dokazano. I kad KS nije i kad jeste povezan sa pojavom AIDS-a, izolovani su - retrovirusi. Pronađeni paraziti filari je - onchocerca (onchocerciasis, oboljenje) su verovatni transm iteri infektivnih uzročnika KS. I crne i konjske muve, na primer, mogu da prenesu virus infektivne anemije konja (EIAV). EIAV i Kapoši sarkom su povezani i na sledeće načine: a) EIAV je pronađen u konjima; b) KS je podstaknut infektivnim uzročnikom - EIAV je infektivni uzročnik;
v) Retrovirusi su sadržani u KS - EIAV je retrovirus; g) KS je povezan sa onchocerciasis - EIAV se nalazi u filariji (Onchocerca volvulus); d) Uzročnike KS-a mogu preneti crna i konjska muva - EIAV može biti prenešen crnom i konjskom muvom. Kao i kod infektivne anemije konja, anemija se može javiti i kod KS. Virus infektivne anemije konja je, najverovatnije, presudan preduslov za pojavu Kapoši sarkoma. Kapoši sarkom se nije spontano pojavio u oblasti Zapadnog Nila (Uganda). Bilo je puno slučajeva, u brzom sledu, među Ijudima koji su živeli u bliskom susedstvu, koji nikako ne mogu biti objašnjeni spontanim dešavanjima već isključivo podsticajem. Kapoši sarkom je bio veoma redak pre nego što je proizveden u Ugandi i Tanzaniji. Od 1872, kada je registrovan, pa do 1959. godine u celom svetu je opisano samo 1.256 slučaje va. Godine 1962. obelodanjeno je da u SAD na svakih deset miliona stanovnika godišnje oboli od dve do šest osoba. Ovaj podatak je, međutim, netačan. Jer, po upitnicima Nacionalnog instituta za kancer SAD, od 1973. do 1981. je 29 slučajeva ove bolesti bilo reg istovano na svakih deset miliona ljudi. Interesantno je i to da Njujork i Majami nisu obuh vaćeni ovim izveštajem, iako je upravo u njima, u odnosu na ostale regione, registrovan neuporedivo najveći broj slučajeva KS-a. Mnogi naučnici su ubrzano počeli da istražuju Kapoši sarkom. Već je rečeno da je do 1959. godine opisano 1.256 slučajeva, a samo je u maju 1961. gotovo o tome objavljeno hi ljadu članaka. Pomalo neobično, budući da kao (do tada) ipak retko oboljenje, nije odviše bilo značajano za zdravstvene službe. Ipak, „epidemiologija KS-a je izazvala neverovatno interesovanje. Često je izveštavano o oboljenju većeg broja osoba jevrejskog i italijanskog porekla, i crnaca u određenim delovima Afrike, gde se često pojavljivao“. Iako nisu samo Jevreji i Italijani bili ugroženi, „bolest je, ipak, po svemu sudeći, bila retka među Anglosaksoncima“. Naučnici Hingison i Etl su 1960. u Južnoj Africi ,,stvari“ izložili malo delikatnije, a ipak eksplicitno: „Kapoši hemagio sarkom je izuzetno redak u Evropi i Severnoj Americi, ali i relativno čest tumor u mnogim regionima afričkog konti nenta“. A naučnici Giralod Beth i Genle su 1975. još dodali: ,,Za razliku od geografski koncentrisanih afričkih ekvatorijalnih crnaca, među stanovništvom Evrope bolest je retka...“ Ova navodna akumulacija na afričkom kontinentu, opisana 1949. godine, biće kasnije obrađivana. Skoro jedinstveno nastajanje bolesti među Jevrejima u centralnoj Evropi, opisano je od 1872. do 1930. godine. Posle Drugog svetskog rata, u SAD i Francuskoj je obelodanjena veza ovog kancera sa poreklom zaraženih osoba. Nemački naučnik Julijus Derfel je 1932. prvi pokušao da se zainteresuje za ovu retku bolest (od 1872. do 1932. u medicinskoj literaturi je opisano samo 356 slučajeva). Uprkos nje govim brojčano iskazanim nalazima, koji su potvrđivali da su Jevreji i Italijani posebno izloženi riziku, on je tvrdio da je „širenje ove bolesti najverovatnije više geografsko nego - rasno“. Der fel, očito, nije bio zainteresovan za bilo kakvo razjašnjavanje ,,specifične“ ugroženosti Jevreja i Italijana, već za pobijanje „jevrejske sklonosti“ prema ovoj bolesti. Išao je čak tako daleko, da je svađom pokušavao da dokaže da od oko 50 slučajeva u Italiji, ni jedan jedini nije bio Jevre jin! Po toj logici, bilo bi isto tvrditi da ni jedan Italijan nije zaražen u Izraelu, što je svakako kon tradiktorno sa nastajanjem ove bolesti među Italijanima i Jevrejima. Derfel je, ipak, svojim člankom formirao stav javnog mnjenja, a njegove teze su prih vaćene od strane brojnih medicinskih autoriteta. I Etl, čiji su brojčani nalazi takođe dokazi
vali suprotno, svađalačkim tonom je rekao „da je po Getleru“ bilo više slučajeva KS-a u posleratnoj Nemačkoj, nego pre, da je registrovan samo jedan slučaj (1959.) u Radijum institutu „Hadassah univerzitetske bolnice“ u Izraelu, i da (prema tome) „navodna učestalost ove bolesti kod Jevreja nije očigledna“. U pobijanju teze o „specifičnoj ugroženosti“ Jevreja i Italijana, Etl se ograničio na izjavu da „nije bilo nastajanja ovog oboljenja među Jevrejima“. Njegova tvrdnja da nije bilo slučajeva KS-a u posleratnoj već u predratnoj Nemačkoj, uglavnom je zasnovana na jednoj Getlerovoj rečenici „Pošto je AK (Kapoši sarkom) nedavno pronađen kao pretežan među Kinezima (Koskard), crncima (Dejvis) i češće primećen u Nemačkoj, koncept geografske povezanosti sa posebnim regionima (Grčka, Italija, istočna Evropa) ili sklonost ka jevrejskoj rasi, bio bi teško održiv“. I - to je sve. Nema dokaza, brojki, datuma o navodnom povećanju broja ovih slučajeva u Nemačkoj, praćenog isterivanjem i ubijanjem jevrejskih stanovnika. Prilično je apsurdno tvrditi, samo zbog jednog slučaja lečenog jedne godine na radi ološkom odeljenju bolnice u Izraelu, da je KS posebno prijemčiv za Jevreje. Ukoliko je između 1872. i 1932. kod 60 miliona Nemaca u proseku zabeleženo samo pet slučajeva godišnje (jedan od 720 miliona), onda bi jedan slučaj na dva i po miliona izraelskih Jevre ja (pod pretpostavkom da ni jedan nije lečen u nekoj drugoj bolnici) bio - 300 puta češći! Šta više, Etl je ,,prevideo“ ili (namerno?) ispustio da iznese izraelske i italijanske statističke podatke: u 29 izraelskih bolnica je, između 1960. i 1982, kod 562 osobe dijagnostikovan KS (samo 11 obolelih su bili Palestinci). Godišnja razmera ove bolesti među Jevrejima, dakle, iznosi 97 obolelih na 10 miliona stanovnika. Između 1970. i 1980. (na godišnjem nivou) bilo je 145 obolelih na 10 miliona stanovnika. Čak 67 posto obolelih od KS-a je imalo HLADR5 krvne karakteristike, dok je iz uporedne grupe (bez KS-a) svega 23 posto imalo ove karakteristike. Po svemu sudeći, HLADR3 pomaže organizmu da se bori protiv ove bolesti. Samo osam posto obolelih ga je imalo, u poređenju sa 54 posto iz kontrolne grupe (bez KS-a). U ukupnoj ljudskoj populaciji, HLADR5 je najčešći među Italijanima (35,8 posto), Špancima (28,6 posto) i Aškenazi Jevrejima (39,1 posto). Do početka euforije Nacionalsocijalističke partije u Nemačkoj 1933. godine, većina naučnih članaka o ovoj bolesti je objavljena u Nemačkoj. Posle toga, izuzev jednog slučaja iz 1937, ni jedan drugi nije štampan. Ova bolest je, dakle, mogla biti korišćena kao infek tivno oružje protiv Jevreja a da, pri tom, ne ugrozi ,,arijevce“. Iako su mu, načelno, ljudi tamne boje kože manje podložni, ,,akumulacija“ KS-a je (kao što je već rečeno) zabeležena u specifičnim regionima Afrike. Precizna istraživanja ukazuju na pet tamošnjih centara: - u Južnoj Africi - po dolasku na vlast Nacionalne partije 1949. godine (do 1953. godine), - u „biseru Afrike“ Ugandi, sa najvećim prihodom na kontinentu južno od ekvatora, tokom perioda borbe za nezavisnost od kolonijalnog ropstva (od 1954. do 1977), - u Kongu, zemlji najbogatijoj u sirovinama, koji prati Južnu Afriku i snabdeva je uranijumom, bakrom, kobaltom i drugim mineralima namenjenim za „posebne svrhe“, - u južnoj Tanzaniji - gde mozambički liberalni pokret ,,Frelimo“ ima kampove (od 1964.) i - u Kamerunu (od 1969. do 1973). Sa podacima i brojkama se, međutim, manipuliše. Jer, do 1950. se u svim izveštajima o bolesti kancera u Africi navodi da KS „jedva da pogađa tamošnje (tamne boje kože)
stanovnike“. Etl je 1962. izbrojao ukupno 35 slučajeva van Južne Afrike. I 1941, 1942. i 1957. je bilo izveštaja o „manjoj učestalosti KS-a među osobama tamne boje kože u SAD“. Na Karipskim ostrvima, uglavnom nastanjenim osobama tamne boje kože, do 1961. su pri javljena samo tri slučaja (dvoje su afričkog porekla).
Posebne karakteristike K S-a u afričkim zemljama Bolest je u Africi naročito agresivna i posebno pogađa mlade ljude. Ipak, literatura na koju se pozivaju mnogi medicinski autoriteti navodi da je od 1872. do 1950. godine obolelo 14 osoba svetlog tena i ni jedno dete tamne boje kože ispod 15 godina starosti. Potom je izne nada (da li?) od 1950. do 1959. godine obolelo 18 dece tamne boje kože samo u Africi i šestoro dece svetlog tena u ostatku sveta. Pri tom su pokazivali potpuno nove simptome: „Kapoši sarkom je jedinstven u tome da limfadenopatični tip bolesti nastaje isključivo kod afričke dece. U drugim delovima sveta se, bez obzira na starosno doba, ne razvija ovaj njegov oblik“. Pomenuti limfadenopatični oblik se pojavljuje jedino kod pacijenata čiji je imuni sis tem delimično namerno poremećen medikamentima (npr. kortizolom kod transplantacije organa), a u vezi sa AIDS-om. Tumori na očnim kapcima i konjunktiviti preovladavaju među afričkom decom, i nigde više u svetu. Ovakav rast navodi na zaključak da se veliki broj uzročnika prenosi vazduhom, kao što je i rečeno u uvodnom članku ,,Lanceta“ (1973. godine) a indirektno potvrđeno od Safija. Prilično je neobjašnjivo to što Afrikanci, osim od KS-a, ne boluju od ostalih malignih bolesti poput stanovnika Evrope i Severne Amerike. Zbunjuje i činjenica da među slučaje vima KS-a u Africi nema uopštene osetljivosti na maligne bolesti. U slučajevima imunosupresije (izazvane npr. transplantacijom), zabeleženo je da su neki pacijenti italijanskog i jevrejskog porekla oboleli od KS-a. U Torontu je, između 1958. i 1978, zbrinuto 500 bubrežnih transplantanata s propratnom imunosupresijom lekovima. Među njima je bilo čak 100 Jevreja mediteranskog porekla! Kod četvoro, od ovih sto paci jenata, sa imunosupresijom je razvijen i prilično redak Kapoši sarkom. Kod preostalih 400 - samo jedan jedini. U Australiji i Novom Zelandu, s druge strane, od 1.884 bubrežna transplatanta, ni kod jednog jedinog pacijenta se nije razvio KS. U Izraelu je, pak, od 100 bubrežnih transplatana ta bilo četiri nova slučaja KS-a. Izraelski naučnik Nisenkon je tvrdio da „preovlađujući životni uslovi u Izraelu sadrže nepoznate faktore koji ovome doprinose“. Od ukupno 30 prijavljenih pacijenata obolelih od KS-a sa transplatantima organa, za osam se tvrdilo da su Jevreji izraelskog porekla, a za petoro da su Italijani. (Ni aluzija nije bilo na osobe tamne boje kože.) Dve trećine su bili muškarci, a jedna trećina žene. KS se često razvija odmah nakon primene terapije kortizola. Ovo ne ukazuje na to da ga kortizol izaziva, već pre da je njegov - ,,okidač“. Pravi izazivač je skriven na sigurnom mestu kod izvesnih osoba jevrejskog i italijanskog porekla, posebno kod žena sa snažnim kontrolnim mehanizmima. I čim se kontrolni mehanizmi oslabe kortizolom, uzročnik je slobodan za reprodukciju... Kada se pojavila prva publikacija o AIDS-u, Kapoši sarkom je bio identifikaciona bolest. Više od polovine bolesti ga je sadržavalo. Muški homoseksualci, hemofiličari, primaoci krvi, Haićani i stanovnici afričkih država, zahvaćeni su različitim stepenima ove bolesti.
U studiji izvedenoj u Majamiju, od 49 detaljno ispitanih AIDS pacijenata, svi su imali KS. Među njima je bilo: 22 Haićanina, 19 muških homoseksualaca, dva hemofiličara i dva pacijenta čiji način infekcije nije zabeležen. Umrli su između aprila 1980. i oktobra 1983. godine... Bolest se manifestovala brzim razvojem „zapaljenskog Kapoši sarkoma“, što ukazuje na to da su oboleli, neposredno pre toga, bili snažno izloženi uzročniku koji je do tih osoba, s tako različitim načinima života, mogao da dopre jedino - vazduhom! KS se, inače, veoma retko pojavljuje među hemofiličarima. Smišljeno intenzivno, uzročnik je širen u Zambiji. Tamo je KS bujao na licu obolelog u tolikoj meri da je njegovo širenje tokom noći bilo očigledno. KS se prenosi i seksualnim odnosima. Agresivnost mu se intenzivira razvojem bolesti. Procenat infekcija među masovnim AIDS bolestima konstantno opada - od 42 posto u 1982. godini, do 13 posto u 1988. - ali, i stopa preživljavanja je opala između 1981. i 1987. godine.
Kriptosporidioza (Cryptosporidiosis) ili proizvod vojnih snaga SAD Kriptosporidioza nije prirodna posledica HIV infekcije. Cryptosporidia infekcija je nastala kao dodatna namena kod HIV zaraženih osoba, i - smrtonosna je. Posebno je aktivi rana u Ugandi i Haitiju Bolest kriptosporidioza se kod ljudi izaziva uzročnicima odgajanim od strane američk ih snaga. Pomešani sa mlekom u prahu i pijaćom vodom, oni šire zarazu. Kriptosporidioza je ,,efikasan“ izazivač dijareje i pojavljuje se isključivo u grupi AIDS bolesti. Kod zdravih osoba, kriptosporidioza je bezazlena. Prva dva slučaja u ljudskoj istoriji su se, po svemu sudeći, pojavila 1974. godine, a drugih šest 1978/79. Troje od obolelih su bile zdrave osobe, a pet je imalo imunod eficijenciju. Sledeći slučaj je registrovan 1979. U podacima o pacijentu, dostavljenim u novembru 1980, navodi se da je reč o muškom homoseksualcu. Budući da su rezultati prvog istraživanja o nastanku i učestalosti kriptosporidioze među muškim homosek sualcima u AIDS bolesti objavljeni dve godine kasnije - 12. novembra 1982. godine, 1980. nije bilo medicinskih razloga za pominjanje a pogotovo ne ispitivanje u vezi sek sualnog opredeljenja. Uprkos ovome, naučnici, idejni tvorci i proizvođači pomenutog zla, već tada su morali da znaju za ,,iznenadna“ ubistva muških homoseksualca uz pomoć AIDS kriptosporidioze. Kriptosporidije su asimptomatske protozoe nastanjene duž površine gastrointesti nalnog trakta. Drugim rečima, nisu ugrožene od strane imunog sistema organizma. Naučnici Vojnog istraživačkog instituta SAD „Volter Rid“, odgajili su novi patogeni tip kriptosporidija, Cryptosporidium wrairi, koji može napasti čoveka. Kod zdravih osoba, novi uzročnik eventualno inicira privremeno bezopasnu dijareju ili čak ni to. Kod osoba sa imunodeficijencijom, međutim, izaziva dijareju sa dnevnim gubitkom do 20 litara tečnosti! „Ovo je skroman zaključak, ali može imati daleko veće implikacije u razvijenim zemlja ma...“ - zabeležena je izjava neimenovanog izvora. Može se preneti sa teladi na Ijude, može biti sadržan u vodi, hrani, zemljištu, i odatle se dalje prenositi. Čak i transmisija vazduhom mora biti uzeta u obzir.
Dokazano je da je kriptosporidioza interni poremećaj izazvan protozoama koje prenose pre svega bubašvabe. One su u stanju da, pored čak 30 različitih vrsta bakterija opasnih po ljudsko zdravlje, prenesu i - HIV. U jednom eksperimentu (inače samo segmentu opširnog hemijskog i bakteriološkog ratnog eksperimenta), bubašvabe su hranjene i inficirane virusom side. Pod kontrolisan im uslovima su izgladnjivane a potom puštane među laboratorijske životinje. Sve život inje koje su bubašvabe ugrizle, na HlV-testovima su imale pozitivne rezultate, tj. bile su HlV-pozitivne Sobzirom na činjenicu da bubašvabe ne propuštaju priliku da ,,načnu“ i čoveka dok spava, može se samo zamisliti šta bi se dogodilo kada bi milioni bubašvaba, izgladnelih i inficiranih HlV-om, a pri tom još i ljutih, bilo pušteno ,,u šetnju“ u područja Trećeg sveta i siromašnih geta SAD. Uragan Katrin bi, bar kad su Ijudi u pitanju, bio samo laki pove tarac... Hm, a ko kaže i da nije neka pobegla?! Kriptosporidijaza se, poput kolere, manifestuje gubitkom od 9 do 11 litara tečnosti dijarejom, što dovodi do dehidratacije i neuhranjenosti. Ovaj uzročnik je prvi put otkriven 1984. godine u pijaćoj vodi oko Lakland vazdušnih snaga u Teksasu, u rekama i pijaćoj vodi oko Sijetl-Vankuvera, u reci San Franciska i pijaćoj vodi Džordžije (SAD) i Ahenu (Nemačka). Jedva da iznenađuje podatak da su HIV zaražene osobe u Vankuveru i San Francisku, čak i HIV nezaraženi muški homoseksualci, iznenada počeli da ,,gaje“ nove protozoe snaga SAD... U Haitiju se 1981. godine ova protozoa još nije bila pojavila. Ali, 21 od 114 đece starosti ispod šest meseci zahvatila je kriptosporidioza u 1986. godini: 19 je konzumiralo mleko u prahu, a samo dvoje je bilo dojeno! Iste godine, ovo zlo je pogodilo i obdaništa na Kubi. U Kostariki su obolela jedino deca hranjena mlekom u prahu. U Liberiji je, još 1983. godine, zaraženo 5,9 posto dece. „Kontakt sa uzročnikom“ bili su ishrana mlekom u prahu i život u neislamskom (uglavnom hrišćanskom) okruženju. U Kigali (Ruanda), 10 posto dece uključene u studiju (1983/84.) patilo je od dijare je izazvane kriptosporidijama, dok se u Kampali (Uganda) taj procenat peo na čak - 25 odsto! Uzročnici su svakako prenošeni hranom, bar do izvesne granice. Njihova pojava je posebno opisana u američkim obdaništima u Džordžiji, Pensilvaniji, Mičigenu, Kaliforniji, Novom Meksiku i Floridi. Gde god su se ,,eksperti“ pojavili, deca su na specifičan način bila zaražena... Za Južnu Afriku, u saradnji sa vojnim snagama, tvrdilo se 1981. da kriptosporidioza nasta je uglavnom među teladima. Od 1985. su kriptosporidia infekcije sistematski širene. Na Haitiju se kriptosporidijaza pojavila kod 46 posto AIDS pacijenata, u SAD kod 3,3 posto, u Kinšasi kod osam posto, odnosno kod 30 posto među pacijentima od AIDS-a i dijareje u „Mama Jemo“ bol nici, u Ugandi kod 48 mršavih pacijenata, a u Zambiji kod 135 AIDS pacijenata.
Izosporijaza (Isosporiasis) ili ,,oružje“ britanske vlade tokom ratnih operadja Izosporijaza nije, takođe, posledica HIV infekcije. Izazvana je namerno infekcijom parazitom Isospora belli i ima fatalan efekat. Može se apsorbovati iz okruženja. Uzročnici izosporijaze su aktivirani u vezi sa HIV infekcijom posebno u Zairu, Haitiju i Ugandi. Isosporiajaza se kod imunološki zdravih osoba može lečiti.
Isospora belli je izdanak izazivača dijareje Isospora protoyonbom koja se prvobitno javila 1915. godine, tokom ratnih operacija britanske vlade. Tada je isosporiajaza i prvi put opisan u medicinskim izveštajima britanskih vojnika koji su se borili za strateški važne Dardanele protiv Nemaca i Turaka. U Englesku su poslati na lečenje odmah po pojavi dijareje. Od 208 opisanih slučajeva izosporijaze (do 1936.), bolest se kod 75 odsto vojnih pacijenata pojavila u vreme dok su izvršavali zadatke britanske vlade na Dardanelima i u Iraku, tokom Prvog svetskog rata. Odatle potiče i ime Isospora belli, što znači - Isospora rata. Tokom Drugog svetskog rata se pojavila u nemačkim trupama u El Alamejnu (Libija) 1942. godine (u vreme pripremanja britanskih trupa za pozicioni rat, kada se istovremeno i iznenada se pojavila i nova bolest - hepatitis B), među japanskim vojnicima u Kini i amer ičkim vojnicima na Filipinima i u Okinavi. Uzročnici su striktno tipski specifični i ne mogu biti prenešeni sa životinja na ljude. Čak su i po tkivu specifični. Isosporiajaza potiče od posebnih delova gastrointestinalnog trakta davaoca, i smešta se u posebne regione intestinalnog trakta primaoca. Može pogoditi rasno selektivne uzročnike. Sobzirom na to da obolela osoba ne može formirati antitela protiv izospore, uzročnik se može uništiti samo kroz celularnu imunu reakciju. Male količine mogu biti prenešene ustima, sa česticama prašine.
Predseđnik SAD nikad nije izgovorio tu reč U terminalnoj fazi ljudi ne umiru od side. Umiru, zapravo, od dobijene bolesti, budući da je AIDS uništio sposobnost njihovog imunog sistema da se bori. Retrovirus HIV napada centralni nervni sistem prouzrokujući encefalopatiju, poznatu i kao demencija. Osim mozga, HIV ugrožava i pluća. Postoje tri jasno definisane faze HlV-infekcije: Faza 1. - asimptomatska faza. Oboleli može izgledati dobro i tako se i osećati. Nema primetnih znakova side. Faza 2. - počinje iznenadnim obilnim preznojavanjem, stalnom dijarejom, hroničnim umorom, velikim gubitkom težine, kandidom i psihogenim poremećajima. Ovi simptomi se nazivaju kompleks sličan sidi (ARC) ili sindrom koji prethodi sidi. Virus tada zalazi u organizam i smešta se u mozak, bubrege, pluća, jetru, čak i oči, i toliko puta umnožava da se njegovo prisustvo više ne može sakriti. Bolesti u okviru ARC-a su opisane kao oportunističke infekcije, a najčešće su: Kapoši sarkom - agresivni oblik kancera kože, napada unutrašnje organe i mani festuje se u vidu izraslina na različitim delovima tela. Ne nalikuje pravom kanceru, budući da maligne ćelije ne nastaju iz prvobitne pojedinačne ćelije. Herpes simpleks - izaziva nastanak bolnih čireva oko usta i gnojnih mesta, često praćenih krvarenjem. Dolazi i do pojave kolitisa, grčeva i gubitka težine. U slučaju side, ovo oboljenje je često fatalno. Herpes zoster - inicira „erupciju kože“ poznatu kao ,,šljunak“. U slučaju side, crne kraste prekrivaju inficirane delove usta, nosa i anusa. Kada je kriptokokus povezan sa sidom, infekcija ovim parazitom prouzrokuje meningitis. Simptomi su obamrlost, jaka glavobolja, promena ličnosti, mlitavost mišića lica i „dupla slika“ pred očima.
Kandida - izaziva zapaljenje usne duplje koje dobija oblik bele oivičene formacije koja oblaže usta i jezik. Ova infekcija, praćena otocima limfnih čvorova, prethodi sidi. Pneumocistis karini pneumonija (PCP) je jedna od ARC-bolesti i najčešće je prisut na kod osoba obolelih od side. Reč je o parazitskoj bolesti pluća, manifestuje se oštrim bolom u plućima, nedostatkom vazduha, otežanim disanjem (,,pištanjem“), kašljem i stvaranjem belog sputuma. Kriptosporidioza - interni poremećaj izazvan protozoama koje prenose bubašvabe. Naime, bubašvabe mogu da prenesu čak 30 različitih vrsta bakterija opasnih po ljudsko zdravlje. Pored toga, bubašvabe su sposobne da prenesu i - HIV. Citomegalovirus (CMV) - virusna infekcija koja izaziva teškoće u funkcionisanju pluća, a može da izazove i slepilo. Faza 3. - terminalna faza AIDS-a, kada mozak sve slabije funkcioniše. Dolazi do gubit ka mišićne kontrole, pamćenja, pojavljuju se problemi sa snalaženjem, govor je sve neraz govetniji... Ovi simptomi se ubrzano pojavljuju jedan za drugim i praćeni su sve ozbiljnijim psihijatrijskim poremećajima. AIDS čini tako smrtonosnim njegova prva, asimptomatska, faza. Inhcirane osobe nemaju posebnih tegoba, dobro izgledaju i relativno su solidnog zdravlja. Ova faza može da traje godinama. Čak pet i više godina. Od 28. aprila do 1. maja 1985. godine održana je Benbarijska konferencija o genetski izmenjenim virusima. Benbarijski centar je, inače, bivša eugenetska kancelarija podataka u Kold Spring Harboru na Long Ajlendu. Najpoznatiji molekularni biolozi i virusolozi iz svih krajeva sveta okupljeni su na kon ferenciji sa temom: „Epidemiologija virusa izmenjenih uz pomoć čoveka“. Skup je, nar avno, brižljivo nadgledala vlada SAD. Zvanični sponzori konferencije su bile gotovo sve multinacionalne korporacije, a među njima i IBM, Teksako, Filips, Proktor i Gembl... Istini za volju, nisu štedeli novce. Nek’ košta, šta košta. Ni donatori nisu bili stipse: Hofman la Roš, Džonson i Džonson, Fizer, Smit Klajn... Sve domaćinska do domaćinske kuće. Jedino je, možda, bilo malo neobično to što pomenute kompanije zauzimaju vodeća mesta u farmaceutskoj industriji i genetskim istraživanjima i što su, slučajnosti li, u izuzetno dobrim poslovnim odnosima sa Rokfelerovim, Herimanovim i Morganovim bankama. Tog proleća 1985, američku javnost još uvek nisu morile brige u vezi side iliti HIV/AIDS-a. Predsednik SAD nikad nije ni izgovorio ovu reč. A i zašto bi? AIDS je bio prokletstvo bačeno na homoseksualce i narkomane. Istina, niko se nije setio da pita čija ga je ruka bacila. Da li je bila leva ili desna, i tako to... Još manje ih je brinulo to što su tamo nekog doktora Todora Jovanovića vitlali po Beogradu da ga spale k’o vešca zato što je u sitne sate sakupljao „zabludelu (ne retko i ,,naduvanu“) bratiju“ po čaršiji ne bi li ih priveo na lečenje u svoj stan ili što su mu narečeni jednu noć u sitne sate lupali na vrata da im da lovu za jedan ,,trip“, druge noći ga molili da ih sakrije od ,,murije“, a treću preklinjali da ih leči... Moglo im se! Mislim ,,Amerima“. Većina njih je verovala da je mogućnost da budu inficirani HlV-om jednaka verovatnoći da dobiju premiju na loto-u. A i Rok Hadson je još uvek bio živ. Na žalost, ne zadugo. Njegova smrt u oktobru šokirala je državne medije i kon ačno naterala javnost da počne da postavlja pitanja u vezi sa onim što se naziva sida. Pretpostavka da je sidu stvorio čovek, u to vreme je predstavljala samo bolesnu fantaziju. Prevedeno na srpski, glasilo je - ‘ajmo opet po onom Todoru! Šalu na stranu, ali morao sam da se zapitam da li je sve to uistinu bila (ne samo moja) fantazija ili, možda, dim ipak krije vatru?
Za početak bi bilo veoma korisno prodiskutovati rad E. D. Kilbrna „Epidemija virusa koga je izmenio čovek“, predstavljenog na Benbarijskoj konferenciji. Kilbrn je detaljno obradio „maksimalno maligni čudovišni virus“ (eng. MMMV), kako ga je nazvao. Ovaj virus je, prema Kilbrnovom tvrđenju, moguće napraviti i pored poteškoća na koje se nailazi pri likom sjedinjavanja. Zahvaljujući poznavanju osnovne strukture mnogih virusnih gena, postoji mogućnost sintetisanja i gena i proizvoda gena. Na osnovu tih znanja, nije neosnovano postaviti hipotezu o mogućnosti konstruisanja virusa koji bi bio gori od virusa besnila (rabies virus) sa stopostotnom smrtnošću, ili virus influence sa potencijalom za usmrćivanje 50 miliona ljudi širom sveta. Promenom pojedinačne baze može se uticati na virusna svojstva, uključujući i virulent nost. Genetski inženjering je manje zainteresovan za modifikaciju postojećih virusa, dok glavno interesovanje vlada na polju izdvajanja i manipulacije pojedinačnim genima virusa. Epidemiologija gena virusa u novoj sredini i čak u dugom vremenskom kontekstu, mora biti uzeta u obzir. Drugim rečima, stvaranje novih retrovirusa je ono što je privuklo najnaprednije mikro biologe. Kilbrn je poslao upozorenje da zamrzivači pojedinih laboratorija mogu biti poten cijalni izvori novih patogena. Manipulacija genima virusa, sposobnih da se resortiraju, ne sme se preduzimati ukoliko se strogo ne povede računa o tome da se virusi sastoje od genotipa koji se produžava ili genskog rezervoara sposobnog za unutrašnju, specifično virusnu, transmisiju. Upravo ovakva istraživanja su obavljena u Fort Detriku i Los Alamosu, kao i u Kold Spring Harboru. Da li slučajno ili smišljeno, tek, na konferenciji je obelodanjeno da je u toku genetsko intervenisanje na omotaču Hl-virusa radi povećanja broja specifičnih ćelija koje se javljaju usled infekcije. Dr Robert Galo, čelna ličnost tima HlV-eksperata pri Državnom zdravstvenom institu tu, prisustvovao je Benbarijskoj konferenciji i u jednom trenutku priznao da je genetsko intervenisanje na virusima dovelo do stvaranja novih, neprirodnih, smrtonosnih virusa! U diskusiji koja je usledila posle prezentacije rada „Genomske varijacije HTLV III/LAV, retrovirusa side“ (koautori Beatris H. Han, Džordž Šo, Flosi Vong Stal i Robert Galo) jedan od delegata (H. Fild) je postavio pitanje: - Ako bi ste HTLV LTR stavili u druge retroviruse ili viruse, da li bi ste ga smatrali domaćinom ili sredinom? - To je već učinjeno! - uzvratio je Galo. Pojednostavljeno rečeno, Fild mu je postavio pitanje: Ako bismo napravili opasne nove viruse, da li biste zbog toga bili zabrinuti? - Da li ste, i koliko, zabrinuti s obzirom na to sve što ste uradili? - nastavio je Fild sa pitanjima. Galo je odgovorio: - Nisam previše zabrinut za kačenje HTLVIII LTR na genome drugih virusa, zato što ima puno dokaza da ćelijski genomi koji pripadaju HTLV III imaju potrebu za specifičn im delovima genoma HTLV. Trebalo bi da budem zabrinut zbog onoga što je urađeno na proširenju broja različitih ćelija koje služe za inficiranje ili ukoliko smo uradili nešto što bi moglo da izmeni omotač i time pruži veću šansu za opstanak virusu. Uzgred budi rečeno, HTLV I se širi u mnogim delovima sveta zbog toga što ima dug period skrivanja
i odnos mogućnosti širenja prema broju zaraženih je 1 : 1.000. Međutim, sumnjam da će HTLV I postati veliki problem u narednih 10 do 30 godina. Ukratko, pažljivo bih proce nio svaku planiranu promenu. Galoove reči vode samo do jednog zaključka: na promenama strukture virusa radilo i pre 1985! Dr Lesli Džin Ajls, Kit Naje i Entoni Pičing, članovi grupe britanskih doktora, našli su odgovor na pitanje - zašto pojedini Ijudi ranije dobijaju sidu od drugih. Odgovor je ležao u genima. Na poslednjem, zatvorenom, zasedanju na Benbarijskoj konferenciji, vođena je diskusija u vezi sa ovim otkrićem. Tim iz Britanije je izolovao pravi gen koji može da se odupre sidi i gen koji to ne može. Ali, umesto svetskog priznanja za izvanredno otkriće, dr Pinčing je kao vođa tima morao da povuče ono što je grupa otkrila pod izgovorom da je promakla kasnije uočena greška. Šta je to tako ,,strašno“ otkrio dr Pinčing sa saradnicima? Ništa naročito. Samo to da virus side napada gen Gcl, čest kod crnaca i drugih ,,obojenih“, dok za Gc2 koji preovlađu je kod belaca, ne mari mnogo. Samo kad baš nema druge... Naime, crna i ,,obojena“ ljudska koža sadrže znatno više melanina od bele kože, a virus upravo ima veću sposobnost da inficira osobe sa više melanina. Postoje dokazi da su bri tanski mikrobiolozi pri CAB istraživačkoj jedinici u Port Daunu uspešno dobili virus sa selektivnom sposobnošću od 90 posto. Ovo ne govori ništa drugo osim da je HIV, ili bilo koji drugi virus, moguće usmeriti na - izabranu grupu ljudi! Dr Lik Montanje, sa Pasterovog instituta u Parizu, uvek je tvrdio da su rezultate njegov ih ranijih laboratorijskih testova ukrali Amerikanci i da dr Galo nije izolovao virus side 1982. Državni zdravstveni institut je sazvao Odbor za istragu da ispita određene aspekte Galoovog istraživanja. Neka od najvažnijih pitanja postavljenih dr Galou su glasila: 1. Kada je saznao podatak da su istraživači iz Montanjeovog pariskog tima izolovali virus side? 2. Kako je moguće da je virus side koji je izolovao dr Galo, genetski ,,blizanac“ virusa izolovanog u Parizu? 3. Kako dr Galo objašnjava mogućnost da su dva virusa, izolovana hiljadama milja jedan od drugog, ,,blizanci“, ako se ima u vidu činjenica da virusi side mutiraju ogromnom brzinom? Virus je mogao da mutira samo na jednom mestu, u Parizu ili na Državnom insti tutu za onkologiju u SAD, nikako na oba mesta - u isto vreme. Upućeni tvrde da je na prilično uverljivim činjenicama zasnovana pretpostavka da su Galoove beleške o njegovom otkriću virusa - lažne. „Upavši u živo blato“ hvatanjem u laži i vraćanjem 300.000 dolara dobijenih kao nagradu za svoja istraživanja, izgledalo je da mu sledi i sramno suočavanje sa javnošću. Međutim, ukoliko je Galo zaista bio nepošten (a sva je prilika da jeste!) u vezi ,,svog“ otkrića virusa side prema kolegama, štampi i javnosti, ostaje nejasno zašto se veruje njegovom objašnjenju u vezi sa prenošenjem bolesti? Galoova bitka sa Pasterovim institutom završena je kompromisom između njega i Montanjea. Jonas Salk, pronalazač poliovakcine, posredovao je prilikom nagodbe i omogućio naučnicima da sačuvaju svoje tajne i zaštite profesionalne reputacije. A šta je sa javnošću, budući da je ovo bio samo jedan od poteza na njenu štetu? Dr Abraham Karpas, asistent direktora za istraživanja Kliničko-medicinske škole Kembridž univerziteta, napisao je dr Robertu Vindonu, asistentu za zdravlje Odeljen
ja za ljudske usluge u Vašingtonu D.C, protestno pismo u vezi sa sakrivanjem pravog stanja stvari: „Ni najmanje ne sumnjam da su određeni naučnici Državnog onkološkog instituta odgovorni za izgubljene godine na polju istraživanja side. Morate da shvatite da je to rezul tovalo logaritamskim povećanjem broja slučajeva zaraženih virusom side... Napredak u istraživanju side odložen je za godinu dana, dok su doktori Galo i Eseks izdali osam članaka o HTLV, retkom ljudskom virusu leukemije (poznat i kao uzročnik sin droma hroničnog umora) kao uzročniku side. Rezultat toga je više hiljada inficiranih osoba preko zaražene krvi, a virus je nastavio da se ubrzano širi... Tek kada je Galo primio virus side iz Francuske i uspeo da ga odgaji, promenio mu je ime LAV u HTLV II i tvrdio da ga je on pronašao. Kako bi opravdao naziv HTLV II, Galo je sa Vong Stalom prezentovao naučne podatke o sličnosti između HTLVI i HTLV II. Time je odloženo dalje istraživanje u vezi sa AIDS-om, budući da su svi koji su bili novi u toj oblasti na ovaj način pogrešno usmeravani... Dr Galo je, bez sumnje, odgovoran za veliki broj infekcija, posebno putem transfuzi je krvi, ali i za izgubljeno vreme. Bilo mu je dopušteno da dominira istraživanjem side i da raspolaže milionima dolara dobijenih od poreza. Mnogi od tih poreskih obveznika su zaraženi virusom upravo zahvaljujući Galoovoj naučnoj nesposobnosti i nemilosrdnosti...“ Vlada SAD je, međutim, podržala dr Galoa do kraja. Zašto? Zbog „makijavelijevske politike side“. Postoji, naime, dobro dokumentovan dokaz da je Galoov pristup lečenju side - njegova tzv. teorija „blokade ćelije“ - jedna od „mrtvih tačaka“. Već pom enuta studija Voltera Rida jasno pokazuje da ne postoji ćelija koja ne može da bude inficirana HlV-om. U prevodu - „blokada ćelija“ je potpuno neefikasna. Pristup dr Galoa, dakle, nije išao u pravcu spašavanja čovečanstva od side, već ka buđenju interesovanja farmaceutske industrije. Njen prvi interes je, svakako, prodaja lekova. A da li ti lekovi zaista pomažu pacijentima obolelim od side, manje je (ili nimalo) važno... Jedini napredak je postignut u lečenju ,,čistih“ simptoma kao što je, recimo, upala pluća koja se ispoljava dok virus krči stazu smrti kroz telo. U izveštaju objavljenom pri Fort Detriku, naglašava se da neće biti moguće proizvesti vakcinu protiv side „zato što ono što utiče na jedan Hl-virus, neće uticati na drugi“. Virus može da se preoblikuje izmenom aminokiselina na svom spoljnom omotaču. Virusolozi su u Fort Detriku otkrili da postoji čak 10.000 mogućih mutacija virusa side! Pored toga, poznato je da je skoro nemoguće napraviti vakcinu protiv lentivirusa, izazivača oboljenja kod životinja. Traženje vakcine protiv zarazne konjske anemije traja lo je deset godina, a protiv ovčjeg medi visna virusa 40 godina i to - neuspešno. Kada se antitela na lentivirus veštački proizvedu i daju životinjama, eksperimentalne životinje uginu brže od ostalih. Valja razumeti da vakcine ne deluju kod velikog broja virusnih i bakterijskih oboljenja. Nijedan jednostavan i efikasan lek, poput penicilina, neće biti dostupan za AIĐS u sko rijoj budućnosti. Kada se osoba inficira HlV-om, virusni genetski kod je trajno, preciznije do kraja života, ubačen u ljudski genetski kod moždanih ćelija. Bez obzira na rečeno, mnoge kompanije su reklamirale i reklamiraće „nove lekove koji obećavaju lečenje i izlečenje od AIDS-a“. Naravno, iz čisto komercijalnih razloga. Klasičan pritner za ovo je AZT (ZDV, Retrovir).
Kompanija „Barouz Velkam“ (Burroughs Welcome) se bogati na račun ovog prepara ta. U jednom članku „Njujork tajmsa“, „Barouz Velkam“ se pohvalio da je u proleće 1994. njegov profit premašio 300 miliona dolara. Pretpostavljam da bi komentar starih Latina na ovo bio: Onoga ko se obogatio za godinu dana, trebalo je obesiti pre dvanaest meseci! Žrtve AZT-a nisu svesne da koriste najotrovniji lek ikada upotrebljen koji, uprkos tome, svesrdno podržava i vlada SAD. Toksična strana AZT-a je strašna. Samo polovina pacijenata obolelih od side može da ga podnese. Druga polovina mora da prestane sa nje govim uzimanjem ukoliko želi još da poživi. U suprotnom, uz AZT su obezbedili i gratis kartu za ekspresni odlazak u raj. Posao Harvija Černova je da pri FDA (Administracije za hranu i lekove) vrši analizu lekova. Radeći marljivo i pošteno, između ostalog je prikazao i prateće efekte AZT-a, među kojima značajno mesto zauzima anemija. Vrlo brzo je, međutim, Černov ućutkan. Zašto? AZT je jedna od najvećih medicinskih podvala današnjice koja se može uporediti sa onom kada je Džon D. Rokfeler prodavao sirovo neprerađeno ulje kao lek za - rak! I Džon D. Rok feler i „Barouz Velkam“ bi lako mogli da se prepoznaju u sentenci čuvenog Frensisa Bekona: Ima mnogo puteva da se čovek obogati, i većinom su ružni! Jedan od glavnih promotera AZT-a je Viljem Hazeltin iz Harvardske državne zdravstvene škole. On zastupa ideju da zdravi homoseksualci treba da uzimaju ovaj lek kao preventivu. Očigledno je da se pomenuti lekar odrekao glavnog načela Hipokratove zak letve - Nemoj nikoga da povrediš! Što bi rekao čuveni srpski aforističar Vladimir Bulatović VIB - Posle plime bogaćenja, dolazi oseka morala! Osnovni princip delovanja AZT-a ogleda se u sprečavanju ,,kopiranja“ (umnožavanja) HlV-gena pomoću sintetičkih gen-elemenata. Kako, međutim, u ljudskoj ćeliji stalno mora ju da se umnožavaju hiljade ćelijskih gena, ovaj prirodni proces se potencijalno otežava, pa čak i sprečava. AZT je izuzetno otrovan. Oštećuje bubrege, jetru, mišićno tkivo, uništava koštanu srž, izaziva gađenje i povraćanje, dovodi do leukemije i inicira pojavu kancera. Čak je i FDA razaslala obaveštenje sa priznanjem da je AZT „potencijalno kancerogen“. Njegovim dejstvom na koštanu srž dolazi do delimičnog ometanja stvaranja najra zličitijih ćelija, npr. leukocita, eritrocita, hemoglobina, kao i trombocita. Od ostalih štet nih dejstava neophodno je pomenuti i sprečavanje ćelijske proizvodnje energije - oksida tivne fosforizacije u mitohondrijama Toksičnost gena: sprečavanje mitohondrijalne DNK-replikacije (toksična miopatija sa bolovima i slabošću mišića), obojenost noktiju (smeđe/plavo) Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, zapaljenje sluzokože Štetnost za gušteraču: visok procenat amilaze Štetnost za jetru: kod svakog drugog pacijenta vrlo visoke vrednosti AST i ALT (do 400% više nego normalne vrednos ti) Štetnost za centralni nervni sistem: oboljenje perifernih nerava (neuropatija). Opšta simptomatika: glavobolja, temperatura, osip po koži, nesanica. Moguća su aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijal no štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene koji se često primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata. Deca su, potencijalno, najviše ugrožena. „Barouz Velkam“ ne može da dokaže pojačano dugoročno dejstvo AZT-a. Sasvim prirodno, jer je nemoguće naći osobu koja će dovoljno dugo da poživi da bi to potvrdila, a Baš-Čelik je, ipak, samo mitska ličnost. Armija SAD je radila testove koji su potvrdili da je AZT neefikasan kod crnaca. Šta više, ovaj ,,lek“ kod njih samo pojačava simptome AIDS-a!
Dr Piter Dizberg sa Kalifornijskog instituta je svojevremeno izjavio: ,,AZT se ne može sjediniti sa životom!“ Ali ga, zato, veoma lako može rastaviti od tela! - dodao bi cinik. AZT je, jednostavno rečeno, lek-ubica. Ali je, zato, skup koliko i smrtonosan. Cena godišnje doze iznosi oko 10.000 dolara. Naravno, ukoliko pacijent uspe toliko da poživi. Slikovito rečeno, zarada od AZT-a jednaka je polovini sume koju SAD ubiraju od poreza! FDA nije čak ni pokušala da zaštiti ljude. AZT je dobio besplatan prolaz kroz FDA pro ces testiranja i bio prihvaćen brže nego bilo koji drugi lek u istoriji FDA. Pravo čudo, jer mnogi dokazano delotvorni lekovi morali su da prođu kroz čitavu šumu zamršenih proce dura na putu ka odobrenju. Čudo ne bi bilo to što jeste ukoliko nema i notu misterije. I ima je! Iako nije učestvovao u pravljenju AZT-a, „Baruz Velkam“ je dobio ekskluzivno pravo na njegovu proizvodnju i distribuciju. . Početkom aprila 1986, AZT-testovi su pokrenuti (pod pokroviteljstvom FDA) u dvanaest medicinskih objekata širom SAD pod šifrom „Faza 11“. Iako je kontrolisanje testova trebalo da bude tajno, pretvoreno je u masu beskorisnih podataka, što više nego jasno ukazuje na potpunu nesposobnost i nemogućnost dobijanja pozitivnih rezultata. Placebo-testiranje nije imalo vrednost zbog zastrašujućih nuzpojava AZT-a. Pacijenti su znali šta dobijaju. AZT je toliko toksičan da nije nađen način čak ni da se sakrije njegov grozan ukus. Svim učesnicima u testiranju je bilo jasno koji su pacijenti dobijali placebo oni koji nisu povraćali! Lekari-istraživači su ubrzo otkrili da postoji značajna razlika u krvnoj slici onih koji su dobijali AZT i onih koji su dobijali placebo. AZT je uzrokovao slabljenje nekih krvnih elemenata. Jedan od pomenutih dvanaest centara je bio u Bostonu. Inspektorka FDA je bila šokirana onim što je otkrila prilikom testiranja. Izjavila je, naime, da je bilo nedopus tivo mnogo odstupanja od standardne procedure i preporučila da se rezultati boston skih testova ne koriste prilikom proučavanja delovanja AZT-a. Njen zahtev je odbijen! Gledano uz ugla ,,administracije“ tj. beleženja dobijenih vrednosti i zapažanja, formu lari za upisivanje simptoma su bili toliko loše napravljeni, da podaci nisu mogli da budu analizirani, pa su morali da budu odbačeni. Inspektorka FDA je primetila i to da su izveštaji na nekoliko mesta bili izmenjeni bez obaveštenja. Sva je prilika da su ovi podaci falsifikovani nakon određenog broja smrtnih slučajeva i evidentnih ozbiljnih nuzpojava. Šta se dešavalo? Jedna grupa od 23 pacijenta obolela od side, lečena je manje od četiri nedelje iako je bilo predviđeno - 24. Znači, 20 nedelja manje od perioda predviđenog za testiranje. Sobzirom na ovaj podatak, dobijene statističke procene su bile samo prazno nagađanje, bez ikakvog značaja. Ništa nije bilo bolje ni u ostalih jedanaest medicinskih centara određenih za AZT-testi ranje. Otkrivene protivrečnosti i nelogičnosti su bile toliko velike da je „Faza 11“ zaustav ljena mnogo pre očekivanog završetka. Mediji su uz pomoć vladinih službenika branili FDA i vršili pritisak na „one koji odlučuju“ tvrdeći da nije etički ne dati AZT pacijentima koji umiru dok je procedura dobijanja dozvole u toku. Da li zato što nisu znali ili što nisu hteli da znaju, tek, niko nije objavio podatak da je između 8 i 12 posto (u zavisnosti od grupe), od 4.805 ispitani ka obolelih od side i lečenih AZT-om, umrlo samo u prvih 17 nedelja istraživanja! Tadašnji izveštaj FDA, dakle pre pritiska od strane „Barouz Velkama“, sadržao je i ovaj podatak: ,,AZT izaziva pozitivan odgovor prilikom transformacije ćelija i pretpostavlja se da
je potencijalno kancerogen“. Kasnije studije su potvrdile da je AZT uzrokovao pojavu raka kod laboratorijskih životinja. Sredinom 90-ih, lekari pri glavnim centrima za lečenje AIDS-a su izveštavali o „povećanju broja slučajeva veoma agresivnog oblika raka limfnih čvorova, među pacijenti ma obolelim od side koji su koristili AZT“. Uprkos tome, zagovornici primene AZT-a, među kojima se posebno isticao bračni par Silverštajn, tvrdili su da (ipak) nema dokaza da AZT izaziva kancer limfnih čvorova. Naprotiv, on omogućava osobama sa oslabljenim imunite tom da duže žive, a produženjem života se ujedno povećavaju i šanse za pojavu malignite ta! Ukoliko vam se učinilo da je ovo vrhunac cinizma, budite uvereni da grešite. Mogu oni mnogo bolje od toga. AZT nudi HIV/AIDS pacijentima šansu da plate oko 10.000 dolara godišnje za lek od koga će im biti mnogo lošije nego što trenutno jeste (pa i to je, valjda nešto, opet će cinik), koji će im uništiti imuni sistem, izazvati oštećenje bubrega i jetre, neurološ ka oštećenja, i ,,plus“ solidne izglede za dobijanje kancera! Ono što bi ipak najviše trebalo da brine jeste činjenica da AZT ostavlja čoveka sa ,,rezervnim“ virusom side, sprem nim da svakog časa ,,eksplodira“ i preplavi oslabljeni organizam. Naime, AZT i druge terapije „zvanične m edicine“ protiv HIV/AIDS-a uglavnom deluju u trenutku kada se virus aktivno replikuje i izbija iz inficiranih ćelija. Virus skriven u koštanoj srži, mozgu ili ćelijama kože, međutim, može da bude otporan na lek. Upravo zbog toga AZT u početku naizgled usporava ili privremeno zaustavlja tok bolesti. Ipak, kad-tad dolazi do ,,izbijanja“ skrivenih virusa koje AZT nije u stanju da zaustavi. Po broju negativnih svojstava, AZT-u su se približili DDI (Videx) i DDC (Hivid) kompanije Roš. I ne samo da su se približili, već se za njih komotno može reći da su još manje efikasni u zaustavljanju AIDS-a. Postoje uverljivi dokazi da su čak otrovniji od AZT-a, iako imaju isti prin cip delovanja. DDI/DDC deluje štetno na koštanu srž, čime dovodi do delimičnog ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita, eritrocita, hemoglobina, kao i trombocita. Od ostal ih štetnih dejstava mora se pomenuti i sprečavanje ćelijske proizvodnje energije - oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Toksičnost gena je 1.000 puta veća nego kod AZT-a: sprečavan je mitohondrijalne DNK-replikacije (toksična miopatija sa bolovima i slabošću mišića) Tok sičnost jetre: AST, ALT Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, dijareje, bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože Zapaljenje pankreasa (bolovi, temperatura, ascites, ikterus...), senzorno-motoričko oboljenje nerava (kod svakog trećeg pacijenta). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Moguća su aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijal no štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene, koji se često primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata. Deca su, potencijalno, najviše ugrožena. Prema podacima Američkog koledža gastroenterologije, 66 posto onih koji su uzimali DDI/DDC imalo je teške poremećaje u funkcionisanju pankreasa. Kod osoba obolelih od side, neželjeni efekti DDI/DDC-a su daleko brojniji od korisnih efekata. Osim lekovima iz grupe nukleozidnih analoga, valja posvetiti pažnju i preparatima iz grupe inhibitora proteaze. Ovi preparati deluju tako što sintetički molekuli sprečava ju HlV-enzim proteazu, a time i proizvodnju HlV-proteina. U ljudskoj ćeliji, međutim, postoji velika količina proteaze koja bi upotrebom ovih lekova mogla da bude spreče na u obavljanju korisnih funkcija. Najpoznatiji preparati iz grupe inhibitora proteaze su: Delaviridin (DLV) firme Upjohn, Nevirapin/NVP Viramune firme Boehringer I,
Ritonavir Norvir firme Abbot, Indinavir (Crixivan) firme Merck Sharp & Dohme i Saquinavir Invirase firme Roche. Neki od neželjenih efekata tj. štetnih dejstava inhibitora proteaze jesu: - za koštanu srž, krv i imuni sistem: pancitopenija, smanjenje neutrofilnih ćelija, trom bocita, eritrocita, hemoglobina, akutna mijeloblastična leukemija, splenomegalija, - za centralni nervni sistem: opšta slabost do potpune iscrpljenosti, smetnje sa čulima, u nogama i rukama, smetnje kod koordinacije pokreta, zbunjenost, smetnje u pamćenju, usporavanje psihičkih sposobnosti (letargija), omamljenost, euforija, strah, depresija do samoubistva, smanjena sposobnost razmišljanja, halucinacije, psihoze, nesanica, glavobolja, - za oči: smetnje sa vidom, bolovi u očima, zapaljenje rubova kapaka, - za motorički aparat/mišiće: bolovi kod nevoljnih kontrakcija mišića, drhtanje, ukočenost mišića, difuzni bolovi u mišićima, bolovi u leđima, bolovi u udovima, artritis, promene na tkivu, - za želudac/creva: mučnina, povraćanje, dijareja, bolovi u stomaku, rektalna krvaren ja, zatvor, hemoroidi, zapaljenje sluzokože želuca, zapaljenje gušterače, zapaljenje desni, zapaljenje zuba, zapaljenje usana, čirevi u ustima, otežano gutanje, suva usta, poremećaji ukusa, gubljenje apetita, - za jetru: žutica, pogoršanje hroničnih oboljenja jetre, - za bubrege/bešiku: povećanje prostate, vaginalno pranje, zapaljenje bubrega, zapa ljenje mokraćnih puteva, zadržavanje mokraće, - za disajne organe: zapaljenje pluća, krvavo iskašljavanje, krvarenje iz nosa, insufici jencija disanja, zapaljenje sinusa, - za kožu: alergijski osipi, dermatitis, plikovi i prištevi, gnojni čirevi, čirevi na koži, pre osetljivost na svetlo, promena pigmenta, akne, znoj, isušenost, - promena sadržaja hormona, hiperglikemija, hiperkalcemija, hipo i hiperkalemija, dehidratacija, gubitak težine, sindrom slabljenja, - još i: zapaljenje ušiju, nagluvost, šumovi u ušima, smetnje u govoru, smetnje kod potencije, promena kose. Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene, koji se primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata. Pa, ko voli - nek’ izvoli!
Da, ali tu je - Todoxin! Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata i praćenja najnovijih pravaca razvoja u medicini i drugim prirodnim nauka ma, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijeg sinergizma far makoloških dejstava proizilazi dugoročna efikasnost uzimanja preparata. U Todoxin ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Izuzetno visoka pod nošljivost preparata omogućava da se koristi duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesne osobe mogu da uzimaju preparat bez obzira na medikamentoznu terapiju koju primaju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog drugog medikamenta.
U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su primenjivani pod kon trolom lekara i zapaženi su sledeći efekti: - mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija, - dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak, - vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama (kod manje od 2°/o bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i samo u retkim slučajevima - jedan do dva na 1.000 pacijenata, dijareja na početku uzi manja - u trajanju od jednog do tri dana, isključivo kod HIV/AIDS-pacijenata). Od više hiljada praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom slučaju nije došlo do oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja, primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana, - podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta, - smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice detekcije, - smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice detekcije. Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama: - Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD; - Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institute - Department of Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal; - Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga Ontario, Kanada; - Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija; - Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder; - Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej. Todoxin sprečava infekciju ćelija HlV-om, posredstvom fiziološki podnošljivih biljnih molekula koji vezuju HlV-proteine i obnavljaju funkcije imuniteta modulacijom koncentracije plazme oksidantnih i antioksidantnih molekula u funkcionalno sprečenim ćelijama imuniteta. Kod preko 10.000 pacijenta, nisu zapažena dejstva na bela i/ili crvena krvna zrnca, koštanu srž, jetru i/ili žučnu kesu, bubrege/mokraćne puteve, nervni sistem/psihu ili mišiće, oči, disajne organe, krvotok, želudac/creva, kožu ili na libido/potenciju, čak i kod redovnog uzimanja dužeg od osam godina. U pojedinačnim slučajevima (pacijenti dugo inficirani HlV-om), prvih nedelja terapije se mogla zapaziti prolazna gripozna ili reum atična sim ptomatika sa sub febrilnim do um erenim tem peraturam a, umor i/ili bolovi u zglobovima, u retkim slučajevima dijareja (od jednog do tri dana), simptomatika koja je kod nekih HIVpozitivnih pacijenata bila opterećena herpes simptomatikom. S tim u vezi, dolazilo je do odstupanja HIV-RNK delotvornog rastvora u serumu, u nekim slučajevima i do
kolebanja broja CD4 limfocita. U ovim slučajevima su, ipak, postignuta dugotrajna poboljšanja izlaznih vrednosti. Nisu primećena nikakva aditivno-toksična dejstva ili ugrožavajuća uzajamna delovan ja sa lekovima za tretiranje oportunističkih infekcija. Dejstvo Todoxin-a koje pospešuje oslobađanje od otrova (glukoronidizicija), može da prouzrokuje pojačanu razgradnju nekih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u tom slučaju, doza takvih lekova mora da bude korigovana. Rezistencije na Todoxin se nisu razvile ni planiranim prekidom terapije, niti redovnim korišćenjem u vrlo dugom periodu (preko 13 godina). Todoxin je i kod dece (od novorođenčadi pa nadalje) pokazao visoku podnošljivost.
„Skrom ni" doprinosi budućem biološkom ratu... U izveštajima Obaveštajne službe, navedeno je da postoji najmanje deset laboratorija koje samo u SAD rade na razradi metoda isporučivanja faktora rasta u ljudsko telo koji će, uz korišćenje mikrovirusa iz krvotoka, izazvati još veću produkciju HlV-a. Prema Frenku Morišu, nemačkom istraživaču iz Bajera, faktori rasta se po želji mogu uvesti ili ukloniti. Do zadebljanja zidova arterija, na primer, dolazi zahvaljujući faktorima rasta. Reč je o prirodnim supstancama koje ,,naređuju“ ćelijama da započnu deobu. U tom slučaju, ćelije krvi počinju da se prekomerno množe, ulaze u krvotok i pritom oštećuju zidove arterija. Moderna genetska tehnologija omogućila je istraživačima 90-ih godina prošlog veka lakši i jeftiniji pristup ćelijskom DNK-materijalu. DNK je baza podataka koja sadrži gene, modele za izgradnju i održavanje ljudskog tela. Ove sićušne ,,cigle“ života su, zapravo, molekuli koji čuvaju energiju, uništavaju otrove i transformišu hranljive sastojke u nove gradivne materijale. Ukoliko samo jedan gen nedostaje u nizu, njegov nedostatak može omogućiti nastajanje mnogih oboljenja. Imajući ovo u vidu, nije teško zamisliti šta bi se dogodilo kada bi se veštački uvela ,,cigla“ i povećala proizvodnja u okviru komandnog molekulskog lanca. Poznavanje gena podrazumeva poznavanje i sastava proteina koji ih stvaraju. Geni se prvo transformišu u bakteriju, a genetski mikrobi se, potom, razvijaju u velikom broju. Oprema neophodna za izvođenje ovakvih eksperimenata je veoma jednostavna: četiri stak lena suda napunjena rastvorom glukoze za bakteriju, mešalica za sprečavanje bakterija da se grupišu na dnu i inkubator za održavanje smeše na temperaturi od 98,60 Farenhajta. Za samo 24 sata željeni protein, koji bi se inače prirodnim putem mogao stvoriti unutar jetre, bubrega ili mozga, može da bude filtriran iz rastvora. Na opisani način se mogu stvoriti mnogi smrtonosni virusi, a među njima svakako i Hl-virus. Pored toga, virus je moguće i prečistiti kako bi se još brže širio! Do sada je već dosta učinjeno, i još uvek se radi, na smanjenju vremena između dospe vanja virusa u telo i pojave fatalnih simptoma. Jedan eksperiment sa ,,brzodelujućim“ virusi ma već je izveden u Liberiji, na granici sa Sijera Leoneom. Rezultati su poražavajući. Naravno, po glavu budućih protivnika. Reč je o još jednom ,,skromnom“ doprinosu budućem biološkom ratu. Previše dug inkubacioni period u kome bi protivnik mogao žestoko da uzvrati i zbog čega je biološki rat (bar privremeno) odbačen kao jedna od mogućnosti rato vanja (izuzev bioterorizma), o čemu sam govorio na početku, „Liberijski eksperiment“ sman juje na „neophodan minimum“ i ponovo uvodi biološki rat ,,u igru“. Dok neko ne zaplače...
Druge, pak, laboratorije rade na grupi proteina nazvanih - receptori. Reč je o protein ima koji kao pipci ,,izlaze“ iz zidova ćelija i ponašaju se poput brodskog pristaništa ili piste za hemijske supstance. U naučnim krugovima, naime, vlada mišljenje da virus side neće početi sa reprodukcijom dok se ne zakači za odgovarajuće receptore arterijskih zidova. Tek tada ćelije primaju poruku da mogu da otpočnu sa reproduktivnim procesom, neophodnom za nastanak AIDS-a. Laboratorijski proizvođači ovih receptora mogu da ih vide i nastoje da pronađu ,,ključ“ uz pomoć koga bi mogli da ih ,,otključaju“ i ,,zaključaju“. Zašto? Smatraju da je to siguran put ka pronalaženju infektivnijeg i bržeg virusa side (u odnosu na sve danas postojeće) namenjenog populaciji određenoj za ,,odstrel“. Krajem avgusta i početkom septembra 2005. godine, uragan Katrin se prošetao ulica ma uglavnom crnačkog i uglavnom siromašnog Nju Orleansa (SAD) i ostavio za sobom pustoš. Šta je mogao da sruši - srušio je, šta je mogao da potopi - potopio je, koga je mogao da ubije - ubio je. Nekoliko dana (bukvalno) bez trunke hrane, (bukvalno) bez trunke pijaće vode, (bukvalno) bez najneophodnije medicinske pomoći, po podrumima, budžacima i na krovovima, uglavnom crnačko i uglavnom siromašno stanovništvo je (bukvalno) očekivalo pomoć. (Silovanja, pljačke i ubistva po prihvatnim centrima su manje važni za priču.) Najsuperiornija sila sveta (bar tako sami tvrde) - SAD (i nikad više!) - čekala je odluku svog predsednika (valjda im je dozlogrdilo zapomaganje gradonačelnika Nju Orleansa Roja Negina preko mobilnog telefona) Džordža Buša šta im valja činiti. I dočekala. Nakon gotovo nedelju dana i sa indignacijom odbijene uvredljive ponude više zemalja da odm ah priskoče u pomoć unesrećenim ljudim a - predsednik Buš je odlučio da se kazne oni koji nisu radili svoj posao kako treba. Tako i treba! (Za priču je takođe manje važno da su Kuba, Iran i Avganistan, prvi ponudili pomoć.) Dobro, de, kasnije se predsednik Džordž Buš predomislio u vezi pom enute ponude međunarodne pomoći, a Nju Orleans je među zlim jezicima dobio novo ime - Džordžovo jezero. I kao da to nije bilo dovoljno, a bilo je preko glave, desetak dana kasnije su svetske agencije prenele vest da je voda koja drži u šaci ceo grad zaražena - ešerihijom koli! Hm, izgleda da su mi misli odlutale. Došao sam do -...namenjenog populaciji određenoj za ,,odstrel“. Pardon. Vraćam se na temu... U CAB laboratorijam a na Zapadu i u Rusiji, radi se na DNK-regulatorima. Naučnici, naime, znaju da svaki treći gen u čovekovom telu kontroliše strukturu i funkciju mozga. Ukoliko pronađu pravi gen, naučnici mogu da iniciraju sve vrste stanja ljudskog organizma. Jedna laboratorija u Nemačkoj je, recimo, prilično odmakla u potrazi za hemikalijama koje će potisnuti ili ,,preokrenuti“ funkciju gena koji kontrolišu krvni pritisak. Zahvaljujući tom ,,pronalasku“, jednog dana bi milioni ljudi moglo da strada zbog poremećaja krvnog pritiska. S druge strane, izvesna dan ska laboratorija je (već) došla do preparata koji, kad se ubrizga ili popije, izaziva užasan i nekontrolisani strah. Vlada SAD je 1990. izdvojila 1,8 milijardi dolara za najveći projekat u istoriji sveta u ovoj oblasti istraživanja. Cilj projekta je potpuno ,,otključavanje“ ljudskog sklopa, to jest dešifrovanje svih njegovih naslednih karakteristika prisutnih stotinama pa i hiljadama god
ina unazad. Genom-projekat, u svakom slučaju, može predstavljati jedan od najrevolu cionarnijih poduhvata, imajući u vidu mogućnost dešifrovanja genske instrukcije svakog čoveka na Zemlji. Čovekova budućnost će biti ili u znaku smrti od nametnutih bolesti ili u znaku izvanrednog zdravlja. Los Alamos i Kold Spring Harbor već uveliko istražuju ogroman broj podataka koje poseduju na polju biotehnološkog inženjeringa i smrtonosnih virusa. U svom radu „Biotehnologija i ljudska genetika“, dr Mark Bitenski je napisao: „Postoje duboke razlike u našoj sposobnosti da odgovorimo na lekove, bolesti ili fizičke agense... Ima jući u rukama ovu izuzetnu alatku ljudske genetske sekvence, bićemo u stanju da se posve timo medicinskoj nezi, da postanemo bliski i okrenemo se individualnim karakteristikama pacijenata. Da ih savetujemo u vezi mogućih rizicima, dijagnostikujemo i lečimo njihove bolesti i sprečimo izlaganje štetnim uticajima... Ovo je šansa za uspostavljanje najsavršenijeg vida medicinske nege koji poštuje individualne razlike i prevazilazi kompleksnost čoveka.“ Bilo koja bolest se može proizvesti u laboratorijama koje poseduju genetsku istoriju određene osobe ili grupe ljudi. Genetsko štampanje bi otkrilo promene koje je moguće načiniti u ljudskim enzimima, u cilju poboljšanja zdravlja ali i izazivanja fatalnih bolesti. Čovek, naime, nosi veliki broj ,,uspavanih“ bolesti koje se, određenim postupcima, mogu ,,probuditi“ i izazvati sporu ili trenutnu smrt. Najnoviji podaci iz Fort Detrika potvrđuju ono u šta se već duže vreme verovalo genetske promene virusa side veće su nego što je ranije pretpostavljano. Sa svakom infek cijom ćelije, Hl-virus cikličnim ponavljanjem u njoj razvija nove varijacije koje se potom adaptiraju prema tipu tkiva u kome žive. Varijacije istovremeno pokazuju sve veći stepen infektivnosti koja se povećava sa rastom broja virusa. Osim toga, podaci pokazuju da je koncentracija virusnih čestica u krvi mnogo veća nego u vreme kada se HIV prvi put pojavio u Zairu. Titar od više miliona virusnih čestica po milimetru, može se zapaziti kod velikog broja ljudi u terminalnom stadijumu AIDS-a. Ovi novi virusi, po svemu sudeći, imaju nečeg zajedničkog sa zaraznom konjskom anemijom budući da se mogu širiti preko raspršivača (aerosola). Ne postoji nijedan razlog da sumnjam u mogućnost prenošenja novog virusa side preko okeana, recimo, korišćenjem puteva trgovine. Epidemija španske groznice je pokazala da je širenje virusa uz pomoć vetra, kao sredstva prenosa između potpuno izolovanih sela i zaselaka, sasvim realna. Baš kao i u slučaju side, ni španska groznica nije imala ,,prethodnika“. Samo se odjednom pojavila - pisale su tadašnje novine. Najviše su bili pogođeni odrasli, što je slučaj i kod AIDS-a. U ,,igri“ je, takođe, bio retrovirus sposoban da brzo mutira, baš kao kod HlV-a. Istoričar Alfred Kozbi je rekao: „Ništa, nikakva infekcija, nikakav rat, nikakva glad, nisu ubili toliko ljudi za tako kratko vreme. Epidemija iz 1918/19. ubila je više nego sam rat i to za samo jednu četvrtinu njegovog trajanja, bez troškova muni cije i uništenja teritorija“. Sličan slučaj je i sa ebolom koja se 1995. godine razbuktala na subsaharskom području. Postoje četiri poznata podtipa ebole: Zair, Sudan, Reston i Obala Slonovače. Virusne čestice se podvrgavaju intracelularnom pupoljčanju i akumuliraju se u vakuolama. Tako skriven, virus se širi i izbegava detekciju od strane imunog sistema. Ebola ima stopu smrtnosti od oko 90 posto, a njen izazivač pokazuje sličnost sa HlV-om, s tim što neupore divo brže dovodi do fatalnih posledica.
Međunarodni monetarni fond (MMF) danas pozajmljuje novac državama širom sveta pod uslovima koje njihove vlade moraju da poštuju. Najdrastičniji uslovi su, naravno, namenjeni najsiromašnijim zemljama. Na ovaj način MMF vrši pritisak na vlade da sman je životni standard. I naša priča bi se u ovo sasvim lepo uklopila! Zahteva se, naime, sman jenje budžeta za zdravstveno i socijalno osiguranje (slučaj naših penzionera je gotovo ide alan primer!), hranu i stambenu izgradnju. Brazil (hajde da mi ne budemo ,,manekeni“) je dobar prim er takve politike. Devalvacija se događa svaka tri meseca, što se neumitno odražava na pad životnog standarda stanovništva. Ovo, pak, vodi do pothranjenosti, prenaseljenosti i sve lošije zdravstvene nege. Slična situacija, ako ne i još drastičnija, realnost je današnje Afrike, pojedinih delova Južne Amerike i Kariba. Na taj način se stvara idealna klima za uvođenje bolesti ,,sa pokrićem “ u prirodnim uzrocima. I vuk sit, i naivni na broju... Siromašne zemlje su napadnute mnogim epidemijama. Najčešće je reč o starim boles tima u novom pakovanju (oblicima) koje odoljevaju uobičajenim načinima lečenja. Pri menom programa donešenog od strane MMF-a 1986. godine, zdravstvena zaštita u Africi je drastično pogoršana što je dovelo do ogromnog broja smrtnih slučajeva. Žuta groznica, malarija i kolera, ranije kontrolisane pomoću adekvatnog zdravstvenog programa, sada nekontrolisano besne. Nigerija, jedna od najbogatijih zemalja, pod programom MMF-a se suočava sa mnogim nametnutim ograničenjima. Uprkos činjenici da poseduje čitavih 60 posto od ukupnog broja medicinskog osoblja i sredstava svih afričkih zemalja, zdravstvena zaštita njenih stanovnika je na mnogo nižem nivou danas nego što je bila još davne 1986. godine. Preve deno, reč je o tihom i elegantnom načinu pripremanja Nigerije za masovnu pojavu ,,bivših“ bolesti koje će utrti put sidi da se širi poput šumskog požara. Rešenje zvano kondom, MMF koristi za kontrolu rađanja. I pored velikih reklamnih kampanja sa ciljem promovisanja upotrebe kondoma, njihov kvalitet je u 80 odsto slučaje va ispod očekivanih normi, odnosno -kondomi su porozni. Virus side je u Africi ušao u ,,eksplozivnu“ fazu. Slična situacija je pred vratima azijskih zemalja kao što su Indija i Tajland. Procenjeno je, recimo, da je Africi 2000. godine bilo blizu 100 miliona slučajeva AIDS-a, a u Indiji i drugim delovima Azije oko - 90 miliona. Sida je, definitivno, postala ubica siromašnih zahvaljujući smanjenju troškova zdravstvene nege i nutricionističkih standarda. Sve zarad odgovaranja na zahteve MMF-a. Leka protiv side, sa tačke gledišta starijih virusologa, još uvek nema na vidiku. Dr Jonas Salk insistira na pronalaženju načina da se ojača imuni sistem pre pokušaja dobijanja antitela koja će moći da unište HIV. Ovo je izjavio nakon pregledanja moje kompletne doku mentacije u vezi HIV/AIDS-a i upoznavanja sa mogućnošću dobijanja uporedne vakcine koju sam dao dr Salku na sastanku u San Dijegu. Posle toga, više mi se nije javio, ali su zato novine počele da pišu o „senzacionalnim pokušajima“ dr Salka da dobije vakcinu. Međutim, dr Salk je izgubio iz vida samo jednu sitnicu - vakcina ne bi mogla da bude delotvorna bez Todoxin-ovih preparata! Bez njih bi se stvarala nezrela i nedelotvorna antitela, odnosno, bez Todoxin-a nije moguće delovati imunomodulatorno i ojačati neu roimunoendokrini sistem. Strogo poverljiv izveštaj CDC-a govori o veoma zaraznom obliku tuberkuloze koji se javlja u siromašnim zemljama i među siromašnim stanovnicima SAD-a. Dva puta je veći broj slučajeva kod kojih bacili ne reaguju na lekove od kada je objavljena poslednja studi
ja iz 1984. Incidenca tuberkuloze u SAD se od 1985. povećala za 20 posto. Svaki TBC-paci jent je potencijalna meta virusa side, a oboleli od side lako mogu da obole od tuberkuloze. Zaključak nije teško izvesti: TBC se širi većom brzinom nego ikada ranije i pomaže širenju još smrtonosnije epidemije. Sida je posebno efikasna upravo zbog načina na koji napada pluća. Može li se i zamis liti epidemija side, koju smenjuje epidemija tuberkuloze a potom upale pluća, poput one koja je usmrtila stotine hiljada Mandžurijaca i Istočnoindijaca 1910-1911. godine i ponovo se pojavila u Evropi u periodu između 1919 i 1921. godine? Verovali ili ne, ipak nije teško zamisliti brzo širenje tuberkuloze za vreme buđenja side posle koje sledi upala pluća i zahvata većinu država Afrike, potom se širi u Indiju, na Filip ine, Maleziju i Kinu. Milioni ljudi bi bili ostavljeni da umru. Somalija je, recimo, bila „poligon za testiranje“ novog oblika malarije koju prenose komarci a koja napada imuni sistem. Stanovnici Somalije su imali tu ,,privilegiju“ da prvi na svojoj koži osete efikasnost i komaraca i novog oblika malarije. Ne treba sumnjati da bi komarci isto tako bili ,,vredni“ i u slučaju prenošenja HlV-a u Africi. A postoje i novi načini...
Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćem o... Arapski istoričari su još pre nekoliko vekova došli do zaključka da su srednjevekovni lekari našli lek za crnu kugu. Dovoljno bogati su bili u mogućnosti da se domognu ovog izuzetno uspešnog biljnog leka i zaštite se od smrti koja ih je okruživala. Medicina je u samo jednom kratkom vremenskom periodu bila ,,jednostavna“ i veoma efikasna nauka. Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćemo. Kada je u čovekovom, i ne samo njegovom, organizmu otkriven ,,nov svet“, sve je počelo da popri ma karakteristike provalije bez dna. Ljudski i svi ostali organizmi kao i sve ostalo što pripada materijalnom delu prirode, najednom je postalo izuzetno komplikovano i zas trašujuće nepoznato. Ko je, recimo, mogao da pretpostavi da je jedan mišić, do tada samo ,,meso“, u stvari čitav splet mišićnih vlakana sa gomilom ćelijskih struktura. Otkrivena ćelija je već bila pravo čudo. Da se nije poniralo dalje u nju, možda bi još uvek sve na ovom svetu još dugo vremena bilo dobro. Ali, nije tako... Valja, međutim, imati u vidu da su sve te „igre“ i ranije postojale samo su čoveku bile nepoznate. I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; je r u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.
(Prva knjiga Mojsijeva,gl. 2; 16-17) Znači, ništa ne postoji sad a da ga pre nije bilo. Samo je biološki inženjering na izves tan način otišao dalje od nauke. Dok prosečan lekar još uvek nema jasnu predstavu o čitavom mikrokosmosu mikrotela u svakom organizmu, od najobičnije travčice a kamo li u čoveku, naučnici već prave na osnovu tog, za medicinu nepoznatog područja, gomilu bolesti ne dajući rešenja za njihovo izlečenje.
JHi zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: jeliistin a da jeB ogkazao dane jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: m i jedem o roda sa svakoga drveta u vrtu; Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nečete vi umrijeti; Nego zna Bog da če vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzbra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. *
(Prva knjiga Mojsijeva, gl. 3; 1-7) Čovek je još u prapočetku okusio plod sa drveta saznanja, pa se, evo, još uvek sa njim u grlu, uporno nosi. Ako je, dakle, znao da napravi bolest, sva je prilika da će umeti i da je izleči. Čim to bude neophodno potrebno. Ali, neće to uraditi sve dok moćnici ne postignu željeni cilj. Dok se, recimo, u Africi ne smanji broj žiteija na zanemarljivo malu vrednost. Tada će, valjda, doći do izražaja sva njena lepota, izuzetno lekovite i pitke vode ispod Sahare će ugledati svetlost dana a „Crni kontinent“ postati ,,obećana“ zemlja. I stanovništvo Indije, planiraju moćnici iz senke, treba ,,razrediti“ pre nego što dozvole da biološki inženjering napravi lekove za već proizvedene bolesti. Perspektiva Zemlje, s obzirom na tehnička dostignuća i poboljšanje životnog stan darda, jeste sve brži porast broja stanovnika i u istorijski kratkom periodu - prenase ljenost. Dakle, nimalo ružičasta. Oni koji su rešili da se pozabave tim problemom, delimično javnim a delimično tajnim (biološkim?) ratovima, u izvesnom smislu spašavaju Zemlju. Istina u sopstvenu i, istina, u korist (svoje) bele rase. Naravno, uvek je finije i elegantnije to činiti baz krvi. Recimo, biološkim agensima preko vakcina pro tiv malih boginja, iznenadnim epidemijama i pandemijama, sterilizacijom i ograniča vanjem rađanja i dr... Zašto baš vakcinama protiv malih (dečijih) boginja kada su toliko rasprostranjene lako se dobiju i isto tako preleže? Pa zato da bi našu decu vakcinisali protiv malih boginja ali i tifusa, tetanusa i ko zna još čega, a vakcina je veoma pogodna i sa slanje drugih (ne baš slatkih) ,,darova“. Možda upravo zbog njih, tih ,,darova“, naši pedesetogodišnjaci masovno umiru od kancera?! Da ne bismo otišli suviše daleko u ovim razmatranjima, vratimo se delovanju biološkim agensima i heteroseksualnoj transmisiji HlV-a. Naime, cilj tvrdnje da se virus side prenosi (i) heteroseksualnim putem, jeste - smanjenje nataliteta. U prilog tome govori insistiranje na strogoj kontracepciji kao preventivi protiv HIV/AIDS-a. Samo po sebi, ovo i ne mora da bude do kraja loše jer goni adolescentsku populaciju na odgovornije ponašanje. Tačno je, ne mora. I sam bih poverovao u to da nas, po pomenutim procenama, nije previše na Planeti. A to u mnogome menja stvari. Poput košarkaške greške u koracima... Jedini uspeh koji do sada proizašao iz bavljenja (lečenja) sidom, jeste aktuelizovanje znanja antičke medicine baziranih isključivo na korišćenju lekovitog bilja. Da je moderna
medicina bespomoćna kad je reč o HIV/AIDS-u, odavno je jasno istinskim medicinskim ekspertima koji slove kao disidenti u odnosu na zvanično prihvaćene stavove i tumačenja ove bolesti. Ohrabruje, međutim, činjenica da se sve veći broj pripadnika krugova tzv. zvanične međicine okreće vekovima starim biljnim preparatima. Uspeh Grejs Čihuri, travarke iz Zimbabvea, naveo je mnoge lekare i novinare iz celog sveta da je upoznaju. Grejs radi u običnom stanu u Harareu i svoj biljni lek čuva u staklenim boca ma. Njena brižljivo čuvana sveska sadrži spisak od oko 120 osoba spašenih iz čeljusti smrti. Jedna od njenih pacijentkinja je bila Sofi Čikonda, medicinska sestra, inficirana HIV om za vreme porađanja HlV-pozitivne žene. Dve njene prijateljice, takođe medicinske ses tre, već su umrle od side. Ali, biljni lek Grejs Čihuri spasao je Sofin život otklonivši joj dijareju i oticanje žlezda prepona i pazuha... Počeci ove priče datiraju iz 1992. godine. Sofi je i danas živa i u relativno dobrom zdravlju. Travar Kofi Drobo iz Gane je lečio pacijente obolele od side iz celog sveta. Ponajviše iz Evrope. Svakodnevno su ga saletali zbog neverovatnog uspeha u lečenju HIV/AIDS-a uz pomoć biljnih preparata. Droba je, očito, znao ono što zapadne farmaceutske kompanije nisu ili su se pretvarale da ne znaju. Njegov uspeh je dizao kosu na glavi (onima koji je imaju) vodećim ličnostima iz med icinskih i farmaceutskih krugova. Pored toga, postao je i previše poznat u „ciljnim grupa ma“. Sve što se kasnije dešavalo bilo je više nego očekivano. Vlada Gane je, pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda, zabranila rad Drobou koji je nedugo zatim pronađen mrtav. U suvoparnom policijskom izveštaju, u rubrici „smrt je usledila zbog...“ upisano je - samoubistva iz pištolja! Verovali ili n e... Da li, posle svega, treba da čudi to što su sve komponente Drobovih lekova, baš kao i formule i beleške misteriozno - nestale. Vlasti Gane tim povodom nisu dale nikakvu izjavu, još manje objašnjenje... Ni ovaj, kao ni bezbroj već pomenutih događaja, ne treba da čudi. Čuda nam je ionako dosta. Jer, zapadne farmaceutske kompanije obezbeđuju ogroman profit uz pomoć hemijskog sintetisanja prirodnih lekovitih sastojaka sadržanih u biljkama. Najbolji prim er toga je aspirin, zapravo acetilsalicilna kiselina, čiji se prirodni oblik nalazi u kori vrbe. Kao što su Venecijanci u vreme srednjovekovne epidemije crne kuge ljubomorno čuvali pronađenu tajnu egipatsku biljnu formulu, naravno za spas sopstvene kože i glave, tako i najbogatiji ljudi današnjice (tzv. „vladari iz senke“), sva je prilika, čuvaju rešenje za HIV/AIDS. I niko ih ne može naterati da je otkriju. Ali, ako se to ne može, može se bar poslušati glas onih virusologa i genetičara koji se istinski (i sa argumentima!) bore za čovekov spas. Šema Hl-virusa je već otkrivena. Ne samo leukemične ćelije, već i bilo koja patološki izmenjena ćelija ljudskog organizma može da se primeni to jest upotrebi. Znači, isključivo ono što je već bolesno a živi u organizmu. Na primer, virus-vektor (nosač), mada je rešen je sa leukemijom lako i elegantno izvodljivo. Samo ne zdrava ćelija, budući da ima jaku odbranu - imunitet. Naravno, moglo bi se ići i dalje pa i vibraciono-talasne čestice (praklice, nemanodije, sorabi) uvući u ovu ,,paklenu“ igru. Ovo još uvek nije izvedeno ali, iskreno, strepim od mogućih užasnih efekata - kada bude. Neophodno je ukazati i na neke činjenice poznate svakom virusologu. Naime, osnova AZT, DDI, DDC i drugih ,,magičnih“ farma-lekova su nukleozidni analozi. U stvari, svi
koriste ribozide koji dopuštaju prenosiocima HIV-RNK da uđu u ćelijsku membranu (jez gro ćelije) gde se umnožavaju geometrijskom progresijom - 2, 4, 8, 16, 32, 64... Za neverovatno kratko vreme, njihov broj dostiže astronomske cifre. Upravo zbog ove čin jenice, lekovi za usporavanje infekcije su više štetni nego korisni. Ipak, u proizvodnji sin tetskih lekova namerno se koriste nukleozidni analozi umesto dezoksiribonukleoziđa koji sprečavaju inficiranje jezgra ćelije od strane virusne RNK. Da bi lek protiv HIV/AIDS-a bio efikasan, mora da: 1) deluje na zaustavljanju promena, 2) sadrži dovoljno biljnih interferona, 3) sadrži koenzim za sprečavanje prenosioca virusne RNK da inficiraju ćeliju i 4) da u potpunosti povećava broj krvnih elemenata. Koliko god izgledalo neverovatno, lek protiv HIV/AIDS-a je veoma jednostavan i lako se može napraviti. Na prvom mestu, neophodno je delovati na raspad (dekomponovanje) trojstva prisutnog u HIV-u. Naime, spajanjem (komponovanjem) dva-tri životinjska virusa sa ljudskim virusom (leukemična ćelija + patogeni ljudski virus) i još dva-tri dodata život injska virusa, dobija se nov kvalitet, to jest - Hi-virus. Razdvajanjem pomenuta tri elemen ta, ili bar samo odvajanjem ljudske od životinjskih ćelija, problem bi bio rešen. Jer, dve-tri životinjske komponente bez ljudske, gube osobine novog kvaliteta i nemaju svrhu. Biće jed nostavno odbačeni od organizma kao i sve ostale tuđe supstance i uljezi. Hl-virus je, dakle, komponovan od životinjskih virusa i ljudske defektne (leukemične) ćelije. Dekomponovanje bi trebalo da ide obrnutim redosledom po siste mu - kako si ih spojio, tako ih i razdvoj. Ključ za razdvajanje (dekomponovanje), znači, leži u načinu spajanja (komponovanja) virusa. Ukoliko je poznat mehanizam veštačkog komponovanja, pomoću centrifuge - isti mehanizam u obrnutom pravcu dovešće do razdvajanja. Poput rasplitanja zamršenog čvora - valja ići suprotnim redosledom od onoga koji je napravio čvor. Nije, dakle, nemoguće otkriti tajnu pomenutog postupka budući da se ovaj ne razliku je previše od postupka spajanja i pravljenja drugih simbioza. Taj postupak je takoreći već u svakodnevnoj primeni biološke discipline nazvane biološki inženjering, zahvaljujući čijem gotovo neverovatno brzom razvoju danas je sve moguće stvoriti - sintetske gene, sin tetska antitela i antigene... Sintetski, istini za volju, kriju veću opasnost utoliko što se ne mogu ,,rasturiti“ na pomenuti način već isključivo desintetizovanjem. Kontra-procedura bi se, otprilike, sastojala u naredbi za uklanjanje desintetizovanjem... Bilo kako bilo, kada ovako sačinjene prirodne i sintetske komponente uđu u krvotok i organe, istog časa dobijaju podršku svih virusa herpes grupe. Bilo u vidu paničnog množen ja ili učešćem u destrukciji imunog sistema. Ovo poglavlje sam počeo sa matematičarima a, evo, završavam, sa mislima fizičara. Ne bilo kog. Trenutno najvećeg, Stivena Hokinga! ,,Da li je osećanje odgovornosti, koje se prenosi jezikom, dovoljno da stavi pod kon trolu nagon za agresivnošću, koji se prenosi preko DNK - ostaje da se vidi. Ako to nije slučaj, ljudska rasa će postati jedan od ćorsokaka prirodnog odabiranja. Možda će neka druga rasa inteligentnih bića negde drugde u Galaksiji uspeti da uspostavi bolju ravnotežu između odgovornosti i agresivnosti. Ukoliko je to po sredi, mogli bismo očekivati da oni stupe u kontakt sa nama, a možda baš oni, svesni našeg postojanja, ne žele da obznane svoje prisustvo. To se može pokazati kao mudar potez, ima li se u vidu naš dosije...“
Početak zla skraćenog na - HIV/AIDS: jedna tužba merički advokat Bojd Grejvs (Boyd E. Graves) je 28. septembra 1998. godine podigao tužbu protiv države SAD za ,,kreiranje“, ,,proizvodnju“ i ,,širenje“ AIDS-a. Dve godine kasnije, preciznije 7. novembra 2000. godine, Apela cioni sud je potvrdio odluku nižeg suda da je tvrdnja o HIV-u kao bioinžen jerskom proizvodu - neozbiljna! Podatke iznesene u tužbi, advokat Grejvs je objavio u knjizi „Državni izvori: dokazi o laboratorijskom rođenju AIDS-a“ (State Origin: The Evidence of the Laboratory Birth of AIDS). Prema njegovoj tvrdnji, svi podaci su zasnovani na čvrstim dokazima tj. državnim dokumentima do kojih je došao u zvaničnim institucijama. Evo, ukratko, osnovnih smerni ca njegove tužbe... Istorija AIDS-a počinje 29. aprila 1878. donošenjem američkog „Federalnog zakona o karantinu“ kojim su SAD pojačale istraživanja ,,uzroka“ epidemija zaraznih bolesti. Taj posao 1887. godine preuzima novoosnovana „Laboratorija za higijenu“ pod upravom dr Jozefa Kinjona (Dr Joseph J. Kinyoun), osvedočenog rasiste i posvećenika eugenetičkog pokreta. Dve godine kasnije (1889) identifikovane su mikoplazme, prenosivi agensi za koji se danas zna da su „srce svih ljudskih bolesti uključujući i HIV/AIDS“. Godine 1893. pojačane su zakonske mere karantina a istovremeno je iznenada došlo do prave eksplozije polio epidemije. Samo pet godina kasnije (1898), bilo je poznato da se mikoplazmama može izazvati epidemija kod goveda i na poljima duvana. Godinu dana kas nije, američki kongres je počeo ispitivanje „lepre u SAD“. Godine 1902. počela je sa radom „Stanica za eksperimentalnu evoluciju“. Ispitivala je uticaj bolesti na etničke grupe. Već 1904. je uz pomoć mikoplazmi izazvana epidemije kod konja. Šest godina kasni je, i kod ptica i peradi. Godine 1917. osnovana je „Federacija američkog društva za eksperimentalnu biologiju“ (FASEB). Godinu dana kasnije, virus gripa neočekivano je odneo živote više miliona ljudi. Utvrđeno je da je izazivač bio virus gripa modifikovan sa ptičjom mikoplazmom, na koji ljudi nemaju odgovarajući imuni odgovor. Godine 1921. vodeći eugenetički filozof Betrand Rasel (Betrand Russell) javno je podržao „neophodnost za organizovanje kuge“ protiv crne populacije. Godine 1931. u tajnosti su vršena ispitivanja na Afroamerikancima, a AIDS je testi ran na ovcama. Četiri godine kasnije usavršen je postupak kristalizovanja mikoplazmi duvana i pri tom utvrđeno da uprkos pomenutom postupku, one i dalje ostaju infek tivne.
A
Program proizvodnje biološkog oružja u SAD zvanično je krenuo u realizaciju 1943. godine da bi, u dotadašnjoj istoriji nezapamćenim uvozom velikog broja vrhunskih naučni ka iz celog sveta, 1945. bio intenziviran razvoj i proizvodnja u ovoj oblasti. Godine 1949. dr Bjorn Sigurdson (Bjorn Sigurdsson) izolovao je visna virus koji je proizveo čovek i koji ima neke DNA ,,iste“ kao i HIV (Proceedings of the United States, NAS, Vol. 92, pp. 3283 - 7, April 11, 1995.) Sada znamo da je 1951. američka vlada izvršila prvi napad virusom na Afro amerikance. To je učinjeno u jednoj varošici u Pensilvaniji, a placebo grupa Afro amerikanaca je bila u jednoj varošici u Virdžiniji. Eksperiment je istovremeno vršen i na ovcama i govedima. Prema autoru Evi Snid (Eva Snead), istovremeno je održana i prva svet ska konferencija o virusu koji „veoma liči“ na AIDS. Dr Bjorn Sigurdson je 1954. javno objavio svoje nalaze u vezi visna virusa i time sebe postavio za ,,rodonačelnika“ AIDS virusa. Ovaj primat će od njega kasnije preuzeti dr Karl ton Gajdušek (Carlton Gajdusek). Samo godinu dana kasnije (1955) bilo je moguće veštački stvoriti virus mozaika duvana. Time su mikoplazme postale osnov američkog programa za proizvodnju biološkog oružja. Već 1957. godine, Pentagon je odobrio izradu ofanzivnih bioloških agensa i program „Specijalna operacija X“ (The SOX), prototipa programa za proizvodnju „specijalnog virusa“ sa čijom realizacijom je započeto 1962. godine. Tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov se 1960. zvanično uključio u program izrade biološkog oružja. Njegova izjava će imati dugoročne posledice na „arogantnost tajnog saveza komunizma i demokratije“. Naime, dve zemlje su se novembra 1972. saglasile da smanje „crnu populaciju“. Naučnik Harold Tomar (Harold Thomar) je 1961. objavio da virusi izazivaju kancer. Zajedno sa dr Karltonom Gajdušekom, dr Tomar je 1995. obavestio američku Akademiju nauka (National Academy of Sciences) da ,,bi ispitivanje visne na ovcama mogao biti najbolji put za pronalaženje anti-HIV leka“. Pod maskom ispitivanja kancera, dr Len Hajflik (Len Hayflick) je 12. februara 1962. na Univerzitetu Stanford osnovao „Američku laboratoriju za mikoplazme“ u kojoj je započet program pod nazivom „Specijalni virus“. Od tada, svake godine su održavani godišnji sas tanci u Medieinskom centru ,,Herši“ (Hershey) na kojima je raspravljano dokle se došlo u razvoju AIDS-a. Godine 1964. američki kongres je dao punu podršku istraživanjima leukemija/limfo ma (AIDS) virusa. Američka akademija nauke je 1967. punom snagom pokrenula biološki napad na Afriku. Odeljenje tehničkog servisa CIA je potvrdio izvršenje tajnog programa ubrizgavan ja „Specijalnog virusa“ u Africi. Godine 1969. iz Fort Detrika (Fort Detrick) je saopšteno svetskim naučnicima da su nji hovi stručnjaci došli do saznanja kako da naprave AIDS, a od Pentagona je zatraženo još novca. Tajni memorandum Ričarda Niksona (Richard Nixon) upućen Kongresu 18. jula pod nazivom ,,Prenaseljenost“, prvi je pisani trag o AIDS-holokaustu. Predsednik Nikson je 1970. potpisao dokument o nacionalnoj bezbednosti pod oznakom ,,PL91-213“ kojim je Džon D. Rokfeler III (John D. Rockefeller) postao ,,car živ ota i smrti ljudske populacije na Zemlji“.
„Izveštaj br. 8 o napretku“ (Progress Report #8) sačinjen je 1971. Na strani 61, nalazi se potvrda činjeniee o laboratorijskom poreklu AIDS-a. U okviru programa proizvodnje „specijalnog virusa“ sačinjeno je 15 izveštaja na preko 20.000 strana. I na svakoj od njih se jasno ukazuje na medicinske eksperimente rađene u Americi pod pokroviteljstvom amer ičke vlade. Plan je volšebno nestao, a potom isto tako otkriven tek 1999. Svetska naučna javnost je bila zapanjena ovim otkrićem, odnosno prikrivanjem izveštaja. Da su ga ranije imali u rukama, tvrdio je izvestan broj naučnika, problem HIV/AIDS bi se nesumnjivo brže rešavao. Bilo im je jasno da su eksperimenti rađeni u fazi IV-A najbolji put ka boljoj terapiji i lečenju ljudi sa HIV/AIDS-om. Prvih 60 strana „Izveštaja br. 8“ o „specijalnom virusu“, neosporno potvrđuju specifičan cilj ovog programa. Tako je do juna 1977, u okviru pomenutog programa, proizvedeno planiranih 15.000 galona (1 galon - 4,546 litara) „specijalnog virusa“! Virus AIDS-a je ubačen u vakcine koje su potom poslate u Afriku i na Menhetn. Zah valjujući nekim autorima, poput dr Roberta Lia (Robert E. Lee), obelodanjeno je da je stanfordska „Laboratorija za mikoplazme“ izdala prvi dokum ent sa AIDS-om u naslovu: „Virusna infekcija ljudi udružena sa stečenom imunodeficijencijom“ (Viral Infections in Man Associated with Acquired Immunological Deficiency States). „Kon sultant“ na program u „specijalnog virusa“ bio je vodeći naučnik - dr Tomas Merigan (Thomas Merigan). U „Izveštaju br. 8“, na stranama 104 - 106, potvrđuje se da je dr Robert Galo (Robert Gallo) tajno radio na razvoju AIDS-a uz punu podršku jednog sektora američke vlade, čiji je zadatak bio iznalaženje načina za ubijanje sopstvenih građana. Dr Galo ne može da objasni zašto je u biografiji prećutao svoju ulogu „oficira projek ta“ na programu „specijalnog virusa“. Rani radovi doktora Galoa i njegova otkrića se mogu sagledati kroz dokumentaciju iz ovog programa. Sada znamo da se svaki eksperiment dobro uklapa u pomenuti program. Istraživačka logika je neoboriv dokaz da je federalni „Menhetn projekat“ bio usmeren na razvijanje ,,zaraznog“ (kontaminirajućeg) kancera za ,,selektivno“ ubijanje. Galoova dokumenta iz 1971. godine su identična onima iz 1984. u kojima je objavio - pronalazak AIDS-a! „Izveštaj br. 8“ na stranama 273 - 286. potvrđuje da smo mi (Amerikanci - prim. T.J.) ,,dali“ AIDS majmunima. Od 1962. godine su SAD i dr Galo injekcijama davali pomenuti virus majmunima a potom ih vraćali u divljinu. Čak su i vladini naučnici bili zbunjeni da se oba virusa, HIV-1 i HIV-2, na tako bliskim ,,srodnicima“ kao što su majmun i čovek, mogu tako iznenada pojaviti kod ,,dva rođaka s istim poreklom“ (Bojd misli na čoveka i majmuna - prim. T.J.) u periodu od samo sto godina. Japanska studija iz 1999. godine potvrđuje da je majmunski AIDS prenesen sa čoveka na njegovog pretka. Rezultati istraživanja na majmunima nedvosmisleno potvrđuju da je AIDS kod majmuna čovekovih ruku delo. SAD i SSSR su 1972. potpisale ugovor o kooperaciji u razvoju ofanzivnog biološkog oružja koje SAD i danas primenjuju. Bilo je to prvo oglašavanje pogrebnih zvona crnoj pop ulaciji. Projekat doktora Garta Nikolsona (Garth Nicolson), svetski priznatog naučnika, objav ljen je 1973. pod nazivom „Uloga omotača ćelije u izbegavanju imunološkog odgovora“ (Role of the Cell Surface in Escape From Immunological Surveillance). Dr Nikolson je u periodu od 1972. do 1978. radio na programu „Specijalni virus“ i smatra se ,,filijalom“ dr
Galoa na Zapadnoj obali. Gotovo sa sigurnošću se može tvrditi da su se dr Nikolson, dr Robert Galo i dr Luk Montanje (Luc Montagnier) tajno sastali u južnoj Kaliforniji kako bi usaglasili stavove šta treba a šta ne treba da objave u vezi dostignuća u programu razvoja „specijalnog virusa“. Državni sekretar SAD Henri Kisindžer (Henry Kissinger) je 1974. objavio plan SAD za smanjenje prenaseljenosti pod brojem NSSM-200. Ovaj materijal je bio jedina tema o kojoj se diskutovalo na Svetskoj konferenciji o stanovništvu u Bukureštu (Rumunija). Čovek iz senke je pobedio. Ceo svet se tajno saglasio da se smanji broj stanovnika u Africi! Danas su to stanovnici Afrike i druge ,,nepoželjne“ populacije. Sutra dolazimo na red - mi?! Predsednik SAD Džerald Ford (Gerald Ford) je 1975. potpisao Memorandum o nacionalnoj bezbednosti i odbrani broj 314. Time SAD implementiraju Kisindžerov pro gram NSSM-200. SAD 1976. godine objavljuju „Izveštaj br. 13“ o programu „specijalnog virusa“ (Progress Report #13 of the Special Virus program). Ovaj izveštaj potvrđuje da su SAD imale različite međunarodne ugovore sa SSSR-om, Nemačkom, Velikom Britanijom, Fran cuskom, Kanadom i Japanom. Cilj da se pobije crno stanovništvo, dobio je široku među narodnu podršku. U okviru programa „specijalni virus“, u martu počinje proizvodnja virusa i do juna 1977. proizvedeno je 15.000 galona AIDS-a (HlV-a - prim. T.J.). Predsednik Džimi Karter (Jimmy Carter) dozvoljava nastavak realizacije tajnog plana o smanjenju crne populacije. Dr Robert Galo se 1977. sastaje sa vrhunskim sovjetskim naučnicima radi dogovo ra o ,,rasturanju“ pomenutih 15.000 galona AIDS-a. Virus je ,,poklonjen“ uz vakcinu pro tiv malih boginja za Afriku i ,,eksperimentalnu“ vakcinu za hepatitis B namenjene ,,srećnicima“ sa Menhetna. Prema autorima Džun Gudfildu (June Goodfield) i Alanu Kentvelu (Alan Cantwell), pošiljka broj 751 sa vakcinom za hepatitis B, zavedena i pp$§ljen3 u Njujorku, zarazila je na hiljade nevinih ljudi „Velike Jabuke“. Današnja vlada SAD nikada neće moći da isplati odštetu zaraženima za pretrpljenu patnju i poniženja sa kojima se ljudi sa HIV/AIDS-om svakodnevno sreću. „Ljudi iz senke su računali da većinu nas neće biti briga obzirom da umiru samo crnci i gej populaeija. U stvari, nas Amerikance veoma malo iritira to što je pola miliona ratnih veterana iz „Zalivskog rata“ zaraženo nečim veoma zaraznim. Uskoro više neće biti crnaca, zbun jenih vojnika, stariji belci počeće iznenada da umiru, a Amerikanci još uvek neće shvatati šta im se događa. Zato budite danas uz nas i dajte nam šansu, da bismo mi sutra bili - uz vas!“ (Bojd je, očito, crnac - prim. T.J.). Iznenada, baš kao što je predsednik Nikson predvideo, došlo je do eksplozije smrtnos ti. Devetog novembra 1999. godine američka Bela kuća je objavila: ,,U veoma kratkom peri odu od pet godina, svi novoinficirani od HlV-a u SAD biće - Afro-amerikanci...“!? Više o istoriji tajnog programa pravljenja virusa može se naći u arhivama dr Džona Molonija (John B. Moloney)... I ovo je, pored ostalog, američki advokat Bojd Grejvs naveo u tužbi protiv Sjedinjenih Američkih Dražava koju je odbacio američki Apelacioni sud okarakterisavši je kao - „friv olnu“. U Rečniku stranih reči i izraza, pod odrednicom ,,frivolan“ stoji: neozbiljan, nepris tojan, lakomislen, raskalašan, površan, beznačajan, ništavan. Advokat Bojd Grejvs ipak ne odustaje. Ubeđen je da će neki sud u svetu smoći hrabrosti da procesuira njegovu ili tužbu nekog od njegovih istomišljenika kojih je svakim
danom sve više. Do tada, „zvanični HIV/AIDS kalendar“ prema izvesnom broju autora izgleda, otprilike, ovako: 1959. - Jedna osoba u Kongu umire od „nepoznate bolesti“. Analizom uzorka njene krvi gotovo četvrt veka kasnije, utvrđeno je da je nesumnjivo reč o prvom slučaju infekcije HlV-om. 1981. - Lekari iz Los Anđelesa i Njujorka izveštavaju o epidemiji zapaljenja pluća i retkog kancera, Kapošijevog sarkoma, među homoseksualcima. Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) objavljuje saopštenje o novoj epidemiji. Sindrom dobija naziv GRID (Gay Related Immune Deficiency, tj. nedostatak imuniteta kod homoseksualaca). 1982. - Otkriveno je da je uočeni sindrom povezan sa krvlju, i to ne samo kod homoseksualaca, već i kod žena, heteroseksualaca korisnika droge, hemofiličara, osoba koje su primale trnsfuziju krvi i beba. GRID je promenjeno u AIDS (Acquired Immunode ficiency Syndrome tj. sindrom stečenog gubitka imuniteta). CDC proglašava epidemiju, a 14 država prijavljuje slučajeve zaraze. Na američkoj TV stanici PBS, pojavljuje se prva emisija o sidi - „AIDS misteriozna zaraza“. 1983. - Naučnici na čelu sa dr Likom Montanjenom (Pasterov institut, Francuska) uspevaju da izoluju retrovirus i nazivaju ga „virus povezan sa limfadenopatijom“. Kasnije će ovaj virus biti označen kao uzročnik side. Sida se pojavljuje u 33 zemlje. Održana je prva američka konferencija o sidi u Denveru. U San Francisku oboleli prvi put javno izlaze na ulice u tzv. „maršu sveća“, a vozači gradskog prevoza izvesno vreme obavljaju svoj posao sa maskama na licu. Umire poznati njujorški pijanista Pol Džejkobs. 1984. - Američka vlada saopštava da je dr Robert Galo iz Nacionalnog instituta za kancer izolovao virus nazvan HTLVIII koji uzrokuje sidu. Američko ministarstvo zdravlja predviđa da će se vakcina protv side u periodu od dve godine testirati i na ljudima. Umire Kanađanin Getan Dugas, među naučnicima koji proučavaju sidu poznat kao „nulti pacijent“. U San Francisku se zatvaraju sva javna kupatila za gej populaciju. 1985. - Američka uprava za hranu i lekove odobrava dijagnostički pribor za sidu koji je razvila Galoova laboratorija, a patentiralo Ministarstvo zdravlja. Pariski Pasterov institut tuži ministarstvo u vezi prava na patent. Ipak, francuski i američki naučnici sklapaju spo razum o zajedničkom vlasništvu nad priborom za testiranje krvi. Amerikanac Rajan Vajt, 13-godišnji hemofiličar zaražen sidom, izbačen je iz škole zbog zaraze. Održana je prva međunarodna konferencija o sidi u Atlanti. Pokazalo se da kondomi štite od zaraze. Holivudska filmska diva Elizabet Tejlor organizuje dobrotvornu akciju za borbu protiv side pod nazivom „Prednost životu“, na kojoj učestvuju Beti Ford, Bert Lankaster, Širli Meklejn, Semi Dejvis, Bert Rejnolds i druge poznate ličnosti. Prikupljeno je 1,3 mil iona dolara. Umire čuveni glumac Rok Hadson, prva poznata (popularna) žrtva side. 1986. - Ustanovljeno je da su LAV i HTLVIII identični virusi. Međunarodni komitet im daje ime - HIV.
SZO lansira globalnu strategiju za borbu protiv side. Umire modni kreator Perl Elis (trebao je da bude pacijent dr Todora Jovanovića). 1987. - U Beogradu, Jugoslaviji, dr Todor Jovanović objavljuje na 5 strana u listu ,,Intervju“ rezultate uspešne internacionalne studije obavljene na 20 dobrovoljaca. „Znam sve o AIDS-u i naš preparat se pokazao veoma uspešnim u terapiji side“, tvrdi dr T. Jovanović. FDA odobrava AZT kao prvi anti-HIV lek. Princeza Dajana otvara prvo specijalizovano odeljenje za lečenje obolelih od side u Engleskoj. Fotografije na kojima se princeza rukuje sa obolelima, polako menjaju rigorozan stav javnosti prema obolelima. Američki predsednik Ronald Regan prvi put pominje reč ,,AIDS“ u javnosti. SAD pro movišu prvu edukativnu AIDS kampanju i „knjigu ilustracija“ koju je osmislio načelnik američke zdravstvene službe C. Everet Kup. Do novembra 1987. godine, SZO-u je prijavljeno 62.811 slučajeva obolelih od side iz 127 zemalja. SZO procenjuje da je stvarni broj zaraženih mnogo veći - između 100 i 150 hiljada. 1988. - U Njujorku je zabeležen veliki broj prenosa HIV infekcije putem ,,zajedničke“ igle. Broj zaraženih na ovaj način prevazilazi broj zaraženih seksualnim putem. SZO 1. decembra organizuje Prvi svetski dan borbe protiv side. 1989. - Nakon velikih javnih protesta AIDS aktivista, cena leka AZT smanjena za 20 odsto. Objavljen je esej Suzan Zontag „AIDS i njegove metafore“. 1990. - Amerikanac Rajan Vajt, mladić inficiran HlV-om poznat po borbi da mu se odobri povratak u školu, umire u 19. godini. Američki kongres donosi zakon nazvan po Rajanu Vajtu. Njime se obezbeđuje finansiranje lečenja obolelih od side koji nisu zdravstveno osigurani i nemaju sredstava za lečenje. SZO izdaje saopštenje u kome navodi da ima više od 307.000 zvanično prijavljenih slučajeva obolelih od side. Stvaran broj, međuhm, dostiže cifru od gotovo milion obolelih. 1991. - Poznati prevač grupe ,,Kvin“ (Queen) Fredi Merkjuri umire 24 novembra. Samo jedan dan pred smrt javno priznaje da boluje od side. Košarkaška zvezda Irvin Medžik Džonson obaveštava javnost da je zaražen HlV-om i povlači se iz košarke. Ovaj njegov potez je pokrenuo rekordan broj ljudi da se podvrgne testovima na HIV. Njegovi menadžeri su mu dva puta naručili Todoxin 1+. 1992. - FDA odobrava korišćenje dideoxcytidina u kombinaciji sa AZT-om za pood maklu HIV infekciju. Reč je o prvoj, navodno uspešnoj, kombinaciji u terapiji lečenja side. U Francuskoj su osuđena tri zdravstvena radnika zbog toga što su 1985. godine trans fuzijom svesno davali HlV-om zaraženu krv pacijenhma. Zaraženo je nekoliko stohna osoba. 1993. - Umiru ruska zvezda baleta Rudolf Nurejev i američka teniska legenda Artur Eš. Evropska studija, poznata pod nazivom ,,Konkord“, pokazuje da AZT nije delotvoran za HlV-pozitivne osobe kod kojih se simptomi nisu razvili. 1994. - Istraživanja pokazuju da AZT za dve trećine smanjuje rizik od prenosa HlV-a sa zaražene majke na dete. Glumac Tom Henks dobija Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,FiladeIfija“, gde igra homoseksualca obolelog od side. 1995. - Bil Klinton je prvi američki predsednik koji je u Beloj kući sazvao Konferenci ju zdravstvenih službenika i stručnjaka posvećenu sidi.
Olimpijski pobednik Greg Luganis potvrđuje da je HlV-pozitivan. 1996. - Usvojen zajednički program Ujedninjenih nacija za HIV/AIDS (UNAIDS) i zamenjuje SZO-ov globalni program za sidu. Medžik Džonson se vraća profesionalnoj košarci. FDA odobrava korišćenje anti-HIV leka 3TC i ,,sakvinavir“ (prvi inhibitor proteaze za ljude obolele od side). Ovi lekovi blokiraju aktivnosti enzima proteaze koji je Hl-virusima neophod ni za razmnožavanje. Istraživanja pokazuju da je kombinacija tri leka uspešnija od terapije sa dva. Optimizam raste u nadi da se Hl-virus može kontrolisati uz pomoć ,,koktela“ lekova. 1997. - Naučnici otkrivaju da HIV prodire u memorijske ćelije imunološkog sistema stvarajući skrivene rezervoare virusa. UNAIDS izveštava da je stanje sa epidemijom HlV-a gore nego što se u početku mis lilo i procenjuje da ima 30 miliona zaraženih širom sveta, uz 16.000 novih infekcija dnevno. Dr Todor Jovanović piše Lik Montanjeu da se vakcina protiv side nikada neće pronaći. 1998. - Džonatan Man, direktor UNAIDS-a, gine u avionskoj nesreći ,,Sviserovog“ aviona na letu 111, zajedno sa suprugom, istraživačem side, Meri Lu Klement-Man. U SAD počinju prva testiranja vakcine na ljudima. Američke i evropske farmaceutske kompanije tuže južnoafričku vladu zbog zakona koji dozvoljava obolelima kupovinu lekova poznatih proizvođača po nižim cenama nego u bilo kojoj drugoj zemlji. U Južnoj Africi je na smrt pretučena aktivistkinja Gugu Diamini nakon izjave na Zulu televiziji da je HlV-pozitivna. 1999. - Istraživači sa Univerziteta u Alabami objavljuju da su pronašli izvor HlV-a u jednoj vrsti šimpanzi koje nastanjuju zapadni deo centralne Afrike. Francuska vlada oslobađa optužbe bivšeg predsednika vlade Lorana Fabijusa i njegova dva ministra zbog ubistva iz nehata, vezanog za skandal sa distribucijom HlV-zaražene krvi kod transfuzije. U tom slučaju je, naime, zaraženo više stotina ljudi 80-ih godina života. 2000. - Tokom 13. međunarodne konferencije za borbu protiv side u Durbanu, južnoafrički predsednik Tabo Mbeki postavio je pitanje o bezbednosti pri korišćenju anti AIDS lekova i o tome da li je virus HlV-a pravi uzročnik side. Njegov govor propraćen je oštrim kritikama širom sveta. 2001. - Raste zabrinutost zbog nuspojava visokotoksičnih lekova koji se koriste u kon troli toka HIV infekcije, kao i opšte neefikasnosti lekova. Generalni sekretar UN Kofi Anan, predlaže da se godišnje izdvoji sedam milijardi dolara za prevenciju i lečenje obolelih od HIV/AIDS-a u zemljama u razvoju. Američki i evropski farmaceutski giganti prekidaju trogodišnju bitku sa južnoafričkom vladom koja je uvozila jevtinije anti-AIDS lekove. Godišnji podaci pokazuju da je u Južnoj Africi 4,7 miliona ljudi inficirano HlV-om i da se zaraza ubrzano širi. Procenjuje se čak da jedna četvrtina odraslih Južnoafrikanaca živi sa virusom HlV-a...
Deset godina posle HIV/AIDS-eksperim en ta i kraj bajkovitog prijateljstva Ogranak „Bajerove“ (Bayer) fabrike u Sjedinjenim Američkim Državama je sredinom 80-ih godina prodao, u vrednosti od više miliona dolara, lek za hemofiličare - koncentrat antihemofilnog globulina visoko rizičnog za prenos HlV-a - zemljama Azije i Latinske Amerike. Istovremeno, nov i sigurniji proizvod je isporučivao na - Zapad! Dokumerltaciju kao dokaz ovoj tvrdnji, pribavio je i poseduje njujorški dnevni list „Njujork Taims“ (The New York Times). Bajerov ogranak „Kater BaiolodžikI“ (Cutter Biological - Biloški sekač?) je u februaru 1984. godine predstavio nov, bezbedniji proizvod, kao odgovor na utvrđenu činjenicu da ranija verzija antihemofilnog globulina prenosi HIV infekciju hemofiličarima. Ipak, kom panija je duže od godinu dana nastavila da izvozi, a nekoliko meseci i da proizvodi, staru kontaminiranu verziju leka. Dok je tržište SAD i Zapadne Evrope od februara 1984. dobi jalo novi koncentrat faktora koagulacije u kome je zagrevanjem uništen HIV, hemofiličari u Tajvanu, Maleziji, Hongkongu, Singapuru, Indoneziji, Japanu i Argentini, ,,čašćeni“ su sve do jula 1985. dokazano rizičnim produktom! Ova jeziva priča je objavljena maja 2003. u „Njujork Taimsu“ , a rađena je na osnovu dokumentacije firme ,,Kater“ do koje su novinari došli samo njima znanim kanalima. Iz dokumenta se jasno vidi da je firma u interesu profita nastojala da se oslobodi postojećih zaliha, ali ne bacanjem na deponiju. Dolar je dolar. Šta više, ,,Kater“ je nas tavio još nekoliko meseci s proizvodnjom budući da je imao ugovor sa fiksno ugovoren im cenama i obezbeđenu jeftiniju proizvodnju! Distributerima i korisnicima su čelnici firme sugerisali da nastave sa korišćenjem „proizvoda koji se pokazao izuzetno efikas nim “. (Dobro je da nisu čuli za Boga, pa da ga se sete!) Kako bi potpomogli i progurali ovu nečasnu kampanju, otezali su sa podnošenjem zahteva za dobijanje upotrebne dozvole od nadležnih vlasti u pomenutim zemljama. Zahtev tajvanskom ministarstvu zravlja su, recimo, podneli tek u julu 1985. godine. Godinu i po dana kasnije od istog takvog zahteva predatog u Americi. Kada je u maju 1985. strah od AIDS-a zahvatio populaciju hemofiličara u Honkongu, distributer je uputio hitan zahtev čelnicima ,,Katera“ da isporuče novi lek. Hemofiličari su uplašeni, a roditelji dece zaražene HlV-om - histerični. ,,Kater“ je odgov orio da se gotovo sva količina novog leka isporučuje korisnicima u SAD i Evropi. Možda
bi, eto, mogli da se snađu i isporuče manje količine i to isključivo da se umire „najglas niji pacijenti“! Podsećam da ovo nije kroki za holivudski film ,,B“ produkcije, još manje za komediju. Li Vei Čan (Li Wei Chun), otac jednog od HlV-om zaraženih hongkonških hemofiličara (umro je 1996. u 23. godini života) kaže: „Nije ih bilo briga za živote u Aziji. To je bila čista rasna diskriminacija!“ Na žalost, mogao je samo da kaže i ništa više. Sve ostaLo obavlja vetar zaborava... AIDS je u SAD-u do februara 1994. prenet hiljadama hemofiličara. Mnogi od njih su umrli. Ovo je okarakterisano kao „jedna od najgorih katastrofa u istoriji, vezana za upotre bu lekova“. Iako ,,Bajer“ i tri druge američke kompanije nikada nisu priznale krivicu ili lošu nameru, ipak su isplatile odštetu od oko 600 miliona američkih dolara! Tom sumom su okončali petnaestogodišnji sudski proces po optužbi za proizvodnju leka opasnog po zdravlje, koju je podneo veći broj američkih hemofiličara. A šta je sa hemofiličarima iz ostalih zemalja koji su takođe koristili ,,Bajerov“ lek? Pa, nije valjda ,,Bajer“ kriv što nisu Amerikanci. Što je mnogo, mnogo je. To je, i bez sudskog procesa, sređeno sa vladama ili bar ministrima zdravlja dotičnih zemalja. Stanovnici Azije imaju dosta mora, peščanih plaža i sunca, pa nek’ - uživaju! S druge strane Atlantika, preciznije u Velikoj Britaniji, to se radilo suptilnije i sa ,,prigušivačem“. Naime, jedan od prvih dokumaneta koji je potpisao Džon Mejdžer, u to vreme (1991.godine) novoizabrani premijer, bio je okončanje sudskog procesa po istovet noj tužbi i to u vidu isplate odštete, koja se kretala od 20.000 do 64.000 funti po pacijentu, uz potpisanu obavezu oštećenih da se odriču prava na bilo koji zahtev prema vladi za prošle ili buduće infekcije koje mogu nastati u vezi proizvoda od krvi!!! Poslovni potez za Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije. (,,Montipajtonovci“ su za njih mala deca!) Zaraženi hemofiličari sa Dalekog istoka i iz Argentine, bolje reći njihove porodice, budući da ih je malo ostalo u životu, a još manje sposobnih da dugotrajan iscrpljujući sud ski proces, još uvek vode pravnu bitku sa četiri američke farmaceutske kompanije -“Cutter Biological“, „Armour Pharmaceutical“, ,,Baxter International“ i „Alpha Therapeutic“. Neko liko velikih advokatskih firmi ih zastupa. Šta mislite, kolike su im šanse?
Epilog „Manje od jedne četvrtine HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom u Velikoj Britaniji je još uvek živo, posle 20 do 25 godina od infekcije HlV-om, objavio je „Britanski med icinski žurnal“ u svom on-lajn izdanju od 16. septembra 2005, i to na osnovu rezultata istraživanja „Kraljevske otvorene bolnice“ (Royal Free Hospital). Istraživači su ustanovili i da su oboljenja jetre glavni uzročnik visoke smrtnosti HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom. ,,Royal Free Hospital“ je, inače, vodeći britanski centar za lečenje hemofilije i HlV-a. Od ranih osamdesetih godina minulog veka, obezbedili su lečenje za 111 HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom. Kao da je to bilo malo, oboleli su inficirani i virusom hepatitisa C! Mada je većina pacijenata umrla mnogo pre nego što je od 1996. počela primena koliko-toliko efikasne anti-HIV terapije, doktori pomenute bolnice su sproveli istraživanje na grupi od 111 pacijenata da bi odredili, kako su najavili, ,,šta je to što je održalo u životu
grupu preživelih, ali i da izvrše procenu štetnog dejstva istovremene zaraženosti HlV-om i hepatitisom C“!? Istaživanje je obuhvatilo period od četrnaest godina, a za izračunavanje podataka je uzeto vreme smrti, poslednja poseta bolnici, ili (za ,,najtvrdoglavije“!) kraj 2004 godine. I, evo rezultata: Do 31. decembra 2004, 53 odsto članova grupe nesretnih je dobilo HIV/AIDS. Na neki način su oni, ipak, srećnici. Naime, 67 procenata - nije ni dočekalo živo taj datum! Od 1996, kada je uveden efikasniji tretman za HIV, dijagnostikovano je šest novih HIV/AIDS obolelih uz 20 smrtnih slučajeva. U odnosu na prethodni period, do 1996. godine kada je postavljeno 53 HIV/AIDS dijagnoza i 54 smrtna ishoda, može se govoriti o znača jnom pomaku nabolje. Oboljenja jetre su od 1996. glavni uzrok smrti (7 slučajeva), 5 smrtnih slučajeva se pripisuje HIV/AIDS-u, u daljih 5 slučajeva HIV nije uzročnik, a 3 pacijenta su preminula od „nepoznatog uzroka“ (sic!). Istovremeno je primećena i značajana ,,promena“ uzroka smrti u odnosu na period do 1996, kada je zabeležena stopa smrtnosti od 78 procenata kao posledica HlV-a, sa samo 9 procenata u kojima su uzročnici bile bolesti jetre. Krajem 2004. godine, 23 osobe su žive i pod nadzorom bolnice. Od njih je 20 pod anti HIV terapijom. Iako je većina ispitanika počela sa antiretroviralnom terapijom (da li se ovde kriju ona tri „nepoznata uzroka“? - prim. T.J.) pre nego što je uvedena terapija istovremene primene više anti-HIV lekova (za anti-HIV ,,koktele“ korišćeno je sedam vrsta lekova), poz natije kao kombinovana terapija, kod svih ispitanika je količina virusa bila ispod 50 kopija po mililitru, a srednja vrednost CD4 ćelija 326 ćelija/mm3. „Mali broj hemohličnih osoba inficiranih HlV-om pre 20 do 25 godina je još uvek u živo tu i dobrog zdravlja. Uočen je pozitivan efekat anh-HIV terapije, ali virus hepatitisa C nastav lja da odnosi živote. Za očuvanje zdravlja ovih pacijenata, neophodan je nastavak pronalažen ja novih antivirusnih agenasa koji bi imali dejstvo istovremeno i na HIV i na hepatitis C“ prokomentarisali su i zaključili istraživanje stručnjaci londonske ,,Royal Free Hospital“.
Hemofilija Hemofilija (grč. haima - krv, philia - prijateljstvo, naklonost) je urođeno i nasledno krvno oboljenje pri kome se krvarenje teško zaustavlja. Smatra se najklasičnijom hemoral gijskom bolešću - bolešću krvarenja. Ove bolesti mogu biti rezultat defekta krvnih sudova ili faktora krvnih zrnaca. O čemu je reč? Bolest krvarenja je generalni pojam za široko rašireni medicinski prob lem koji se svodi na otežanu koagulaciju krvi i neprestano krvarenje. Koristi se i termin ,,koagulopatija“, nenormalno krvarenje i bolest zgrušavanja. Krvarenje je kod bolesnika produženo. Koagulacija je proces koji kontrološe krvarenje menjajući krv iz tečnog u čvrsto stanje. To je kompleksan hemijski proces u kome učestvuje više različitih proteina plazme ili fak tora koagulacije, a cilj je stvaranje fibrina, supstance koja zaustavlja krvarenje. U nedostatku određenih faktora koagulacije, ili njihove neophodne (nedovoljne) količine, proces zaustavljanja krvarenja se ne odvija normalno. U krvnom tkivu je nađeno više od 30 različitih supstanci koje deluju na zgrušavanje krvi. Neke stimulišu, dok druge sprečavaju ovaj proces. Od njihove ravnoteže zavisi u kom
pravcu će se proces razvijati, to jest da li će i u kojoj meri započeti proces zgrušavanja. U normalnim uslovima, protok krvi ne dozvoljava nagomilavanje stimulatora koagulacije i stvaranje trombova, što je od vitalnog značaja za organizam. Međutim, kada dođe do oštećenja vaskularnog sistema, prvi na scenu stupaju trombociti. Trombociti su najmanje ćelije koje cirkulišu putem krvi. Veličina im je oko dva do tri mikrona, a oblik sličan ovalnim pločicama. U jednom litru krvi nalazi se oko 200 do 400 milijardi trombocita. Dospevaju iz koštane srži u kojoj nastaju raspadanjem ćelija zvanih megakariociti. Životni vek im je između osam i dvanaest dana. Glavna uloga trombocita je u hemostazi - zaustavljanju krvarenja koje obuhvata različite mehanizme aktivirane neposredno nakon povrede krvnog suda. Odmah nakon povrede, gotovo u deliću sekunde, krvne pločice pojure prema rani. Sprečavanje isticanja krvi počinje momentalnim skupljanjem oštećenog krvnog suda. Time se smanjuje cirku lacija na oštećenom mestu. Trombociti dolaze u kontakt sa oštećenom površinom krvnog suda i drastično menjaju svoje karakteristike: bubre, menjaju oblik, postaju lepljivi i počin ju da luče supstance koje aktiviraju susedne trombocite. Tako se na pukotini u krvotoku stvara trombocitni čep. Iako prilično mekan, ovaj čep je dovoljan da zaustavi krvarenja kod manjih oštećenja. Kod zdravih osoba, krvni proteini, krvne pločice, kalcijum i drugi faktori i tkiva, reagu ju zajedno formirajući ugrušak koji zatvara ranu. Tokom daljeg procesa zgrušavanja stvara ju se fibrinske niti. Zajedno sa trombocitnim čepom formiraju čvrst i nepropustljiv zatvarač. Kada se na ovaj način zaustavi isticanje krvi, organizam povećava dotok krvi na mesto posekotine. ,,Sveža“ krv donosi na mesto posekotine bela krvna zrnca koja uništavaju klice i čiste ranu od molekularnih otpadaka i stranog materijala. U međuvremenu, ćelije pokožice ili epiderma (čine površinski sloj kože) počinju da se reprodukuju i ispunjavaju posekotinu. Najzad, ispod kraste se međusobno povezuju obrazujući nov sloj kože. Iz ranije posečenih krvnih sudova izrastaju novi, prodiru kroz ranu i ponovo se međusobno spajaju donoseći okolnim ćelijama kiseonik i potrebne hranljive materije. Posle pružanja ove prve, hitne pomoći, organizam pristupa fazi rekonstrukcije rane. Ćelije zvane fibroblasti počinju ubrzano da se razmnožavaju i obrazuju novo vezivno tkivo u posekotini. Istovremeno sinte tizuju kolagen, belančevinastu supstancu koja rani daje sposobnost istezanja. Fibroblasti se prilikom razmnožavanja istežu privlačeći i međusobno spajajući rubove posekotina. Oštećeni nervi ispuštaju nova vlakna, kako bi se uspostavila funkcija osećaja na mestu posekotine. Pri kraju ove faze su i svi krvni sudovi međusobno povezani. Za nekoliko dana ili nedelja krasta ojača, potom i otpadne kada je rana gotovo u potpunosti zalečena. U stvaranju krvnog ugruška učestvuje čitav niz različitih supstanci - faktora zgrušavan ja. Kod ljudi sa oboljenjem krvi, gde je genetski uslovljen nedostatak jednog od faktora koagulacije (najčešće VIII ili IX ) ili ne deluje onako kako bi trebalo, krvarenje je duže nego kod zdravih osoba. Netačno je da osobe sa koje imaju bolest krvarenja iskrvare i prilikom najmanjih povreda (rana), kao i to da njihova krv brže teče. Problem krvarenja se obično kategoriše od srednje-teških do teških slučajeva. Simpto mi: prekomerno krvarenje, izražene modrice, lako krvarenje, krvarenje iz nosa, preobilno menstrualno krvarenje. Rizici koje uključuje bolest - preosetljivost ili bolesti zglobova, gubitak vida usled krvarenja u očima, hronična anemija izazvana gubitkom krvi, neurološ ki ili psihijatrijski problemi, smrt kao posledica gubitka velike količine krvi ili krvarenje u tzv. rizičnim zonama kao što je, recimo, mozak.
Neke vrste bolesti krvarenja (hemofilija) prisutne su odmah po rođenju i uzrokovane retkom naslednom nepravilnošću. Druge se razvijaju kao posledica izvesnih bolesti (npr. nedostatak vitamina K, određene bolesti jetre) ili tretmana (npr. korišćenje antikoagulant nih lekova ili produžena upotreba antibiotika) i uključuju i hemofiliju ali i druge veoma retke bolesti krvi. Postoje mnogi uzroci bolesti prekomernog krvarenja: fon Vilebrantova (von Wilebran tova) bolest (nasledna bolest krvi koja obuhvata jedan do dva posto ukupnog broja stanovništva), bolest vezana za imuni sistem (alergijske reakcije na lekove ili reakcije na pojedine infekcije), kancer (leukemija je kancer krvi), bolesti jetre, bolesti koštane srži, širenje intravaskularne koagulacije (kod porođaja, kancera ili infekcije, kada sistem koag ulacije ne funkcioniše normalno).
Strašna tajna kraljice Viktorije i propast Romanovih Najstariji opis bolesti krvarenja zapisan je u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi, u 2. veku p.n.e. - slučaj dva brata koja su umrla od krvarenja nakon obrezivanja. Arapski naučnik Albucasis u 12. veku pominje porodice u kojima muškarci umiru od iskrvarenja nakon manjih ozleda. Filadelfijski lekar Džon Konrad Oto je 1803. detaljno opisao bolest nekih porodica „koja napada isključivo muškarce“. Izraz „hemofilija“ prvi je upotrebio američki lekar Hopf 1823. godine, a Univerzitet u Cirihu ga uvodi u zvaničnu upotrebu 1828, s tim da ovaj termin označava sve bolesti krvi kod kojih postoji sklonost ka krvarenju. Hemofiliju neki još nazivaju i „kraljevskom bolešću“ ili „bolešću evropskih dvorova“. Naime, ova bolest je registrovana u određenim vladajućim porodicama Evrope i imala je veliki uticaj na zbivanja u tim zemljama u 19. i početkom 20. veka. Naime, otac engleske kraljice Viktorije, vojvoda od Kenta, bolovao je od hemofiije i njen gen preneo svojoj kćeri, budućoj kraljici, jednoj od najvećih vladarki Ujedinjenog Kraljevstva koja je vladala od 1837. do 1901. godine. Viktorija se udala za princa Alberta i s njim izrodila devetoro dece. Prvo dvoje dece, Viktorija i Edvard, bili su potpuno zdravi. Međutim, osmo dete, princ Leopold, bolovao je od hemofilije. Princeze Beatrisa i Ana (druga kćer) bile su nosioci nesretnog gena. Prvi znaci hemofilije kod princa Leopolda bili su uočljivi odmah nakon rođenja i kraljevska porodica je istog časa shvatila o čemu je reč. Uprkos tome što je kraljica Viktorija odbijala svaku pomisao da u njenoj ,,plemenitoj“ porodici postoji takva bolest, princ Leopold je u 31. godini, tokom kockarske partije u Kanu, slučajno pao, udario glavu i ubrzo umro od unutrašnjeg krvarenja u mozgu. Viktorijina kćer Beatrisa prenela je gen hemofilije svojoj unuci Viktoriji Eugeniji koja se udala za kralja Alfonsa XII od Španije. Dva španska princa, Alfonso i Gonzalo, imali su hemofiliju. Uz veliku pažnju i sve predostrožnosti oko njihovog zdravlja, oba su umrla u zrelim godinama usled teških krvarenja nakon automobilske nesreće. Nji hov otac se odrekao se španskog prestola, pored ostalog i zbog bolesti sinova prestolonaslednika. Najvernija Viktorijina kći Alisa prenela je gen svojim dvema kćerkama, od kojih se jedna udala za ruskog cara Nikolaja II. Aleksandra, tako se zvala, rodila je caru četiri kćeri
a potom i dečaka Alekseja. Roditelji su u početku bili oduševljeni, Rusija je dobila nasled nika. Ali, sreća im nije bila duga veka. Ubrzo su bili zgromljeni saznanjem da njihov mez imac boluje od hemofilije. Aleksej je bio najčuvaniji i najzaštićeniji princ. Gde god je išao, u stopu ga je pratila i čuvala lična garda. Jeste carski, ali ipak nedovoljno da bi se sprečile nadolazeće nevolje. Aleksej je često imao izuzetno jake bolove usled unutrašnjih krvaren ja. Čak je nekoliko puta bio i na ivici smrti. Bolesna krv carevića imala je veliki uticaj na rusku istoriju. Raspoloženje i državničke odluke cara Nikolaja II neretko su zavisile od trenutnog stanja (krvarenje ili miran period) sinovljeve bolesti. U nastojanju da zaštiti sina, carica Aleksandra se potpuno predala utica ju Grigorija Raspućina. Nedugo nakon ,,angažovanja“, Raspućin je počeo da savetuje caricu na samo u stvarima koje su se ticale bolesnog Alekseja već i - politike. Od ovog uticaja nije ostao imun ni Nikolaj II što je, ispostavilo se, u velikoj meri doprinelo propasti dinastije Romanovih. Ubijeni su početkom Oktobarske revolucije.
Za sve su wkrive“ žene... Hemofilija je najčešće nasledna bolest praćena sklonošću ka krvarenju, a nastaje usled nedostatka pojedinih prirodnih faktora zgrušavanja krvi. Faktori zgrušavanja krvi ili prokoagulacije su prirodne materije koje se oslobađaju iz tkiva i trombocita ili su slo bodno prisutne u krvi. Danas je poznato da u krvnoj plazmi postoji 13 faktora koagu lacije krvi. Obeležavaju se rimskim brojevima od I do XIII, nazivaju se činiocima koag ulacije i skoro svi su (izuzev faktora IV, jona kalcijuma - Ca2+) belančevine, fermenti koji se stvaraju u jetri. Prisutni su u inaktivnom obliku i mehanizmom tzv. kaskadne reakcije transformišu se u aktivne, samim tim, i delotvorne faktore. Kaskadnu reakciju karakteriše to što svaki naredni faktor predstavlja supstrat za već aktivirani faktor koji mu prethodi, duž celog lanca reakcija koje dovode do trombina. Protrombinsko vreme i parcijalno tromboplastinsko vreme omogućavaju određivanje faktora koji moguće nedostaju. Hemofilija gotovo isključivo pogađa muškarce. Kod žena nema nikakvih kliničkih manifestacija, iako su u određenom smislu jedine ,,odgovorne“ za bolest koja se ispoljava kod njihovih muških potomaka. Razlog je taj što je hemofilijski karakter uzrokovan patološkim genom smeštenim na polnom X-hromozomu. Naime, postoje dva polna hromozoma. Kod žena su oba jednake dužine i oblika, pa se označavaju slovima XX. Kod muškarca su različiti po dimenzijama i označavaju se sa XY. Ukoliko je kod žene prisutan samo jedan patološki gen, bolest ostaje prikrivena (tj. ne man ifestuje se klinički) zbog toga što je drugi X-hromozom potpuno zdrav. U tom slučaju je žena prenosilac bolesti, a sama nema simptome. Kod muškarca, s druge strane, X-hromozom koji eventualno ima hemofilijski karak ter, nije uravnotežen drugim zdravim X-hromozomom s obzirom na to da je muški polni par XY. Zbog toga će se bolest i manifestovati. Osobe ženskog pola, nosioci izmenjenih gena na X-hromozomu, mogu biti homo- i heterozigoti, dok su osobe muškog pola hemizigoti. Zbog toga se bolesti vezane za X-hro mozom kod muškaraca uvek ispoljavaju. Međutim, bolest se ne prenose sa oca na sina. Jedna generacija muškaraca je pošteđena. Kćeri obolelih muškaraca su, naime, obavezni (pre)nosioci bolesti, tzv. ,,konduktorke“!
Naučnici nemačkog Instituta Maks Plank, Instituta Velkom Trust Sanger sa Univerzite ta Beilor u Texasu i Centra za sekvencioniranje gena pri Univerzitetu Vašington u Sv. Luisu, objavili su 2005. godine završetak zajedničkog ispitivanja kojim je dovršena prva potpuna analiza hromozoma X, povezanog sa više od 300 bolesti. Hromozomi su mikroskopske spirale koje sadrže genetske informacije i nalaze se u jedru svake ćelije živog bića. Čovek ima 23 para hromozoma. Od toga, jedan polni par hro mozoma (X i Y) koji određuje pol. Žene imaju dva hromozoma X, dok muškarci imaju po jedan X i Y hromozom (što ih i čini različitim od žena). Hromozom X sadrži 1.100 gena, to jest približno pet odsto ljudskog genoma, ali i infor macije uz pomoć kojih bi se moglo poboljšati dijagnostikovanje bolesti - od hemofilije, slepila i autizma, do gojaznosti i leukemije. Pomenuto istraživanje je pokazalo da je hromozom Y u stvari ,,oštećena“ verzija X-hro mozoma i to sa svega nekoliko gena. Naučnici tvrde da su istraživanja pokazala da ženski geni intenzivnije od muških ,,rade“ na određivanju pola. Prema dobijenim rezultatima, kod zdravih ženskih beba se u 75 odsto slučajeva pre rođenja ,,gasi“ jedna kopija X-hromozoma koja bi mogla uzrokovati bolesti. Kod muškaraca, međutim, ne postoji kopija koja bi se mogla ,,ugasiti“ što možda objašnjava zašto se neke bolesti vezane uz hromozom X, kao što je hemofilija, javljaju samo kod muškarca. Stručnjaci su takođe evidentirali (mapirali) lokacije gena na hromozomima X i Y. Sve do 1937. godine, do otkrića američkih lekara Pateka i Tejlora, postojale su mnoge teorije o nastanku hemofilije. Oni su, međutim, utvrdili da u epruveti jedna frakcija (belančevina) krvne plazme zdravih osoba skraćuje ogromno produženo vreme koagulacije krvi hemofiličara. Pomenutu belančevinu su nazvali „antihemofilni globulin“. Dve godine kasnije utvrđeno je da je antihemofilni globulin neophodan za pretvaranje jednog neak tivnog profermenta krvne plazme - protrombina - u aktivni ferment - trombin - koji pret vara rastvorljivu belančevinu plazme - fibrinogen - u nerastvorljivu belančevinu - fibrin osnov krvnog ugruška - koaguluma. Dugo je vladalo mišljenje da su krvarenja bolesnih od hemofilije posledica nedostatka u krvi samo jedne belančevine iz grupe globulina, poznate kao antihemofilni globulin, neophodne za zgrušavanje to jest koagulaciju. Godine 1952. utvrđeno je da su uzrok hemofilije dve različite belančevine ili faktora, pa se prema vrsti nedostajućeg faktora zgrušavanja razlikuju dva tipa hemofilije (simptomi isti, a uzrok i način lečenja različiti): A. Klasična hemofilija, poznata i kao hemofilija A, posledica je nedostatka u krvi anti hemofilnog globulina, danas poznatog kao VIII faktor (činilac koagulacije) ili antihemofil ni globulin A (AHg-A). B. Hemofilija B je poznata i kao Kristmasova bolest (Christmas). Ime je dobila po prvom bolesniku kod koga je opisan ovaj ređi oblik hemofilije, izazvan nedostatkom druge belančevine u krvi poznate kao činilac koagulacije IX, Christmasov činilac ili AHg-B. Poput činioca VIII, i činioc IX učestvuje u aktivaciji procesa koagulacije. Hemofilija A se javlja kod jednog od 10.000 novorođene muške dece, dok je hemofili ja B ređa i čini 15 procenata obolelih sa učestalošću jednog od 60.000. Poremećaji izazvani nedostatkom ostalih faktora koagulacije izuzetno su retki - jedan u 500.000 i više. Klinička slika kod oba oblika hemofilije je istovetna, ali su činioci različiti i zahtevaju primenu drugačije terapije.
Kod zdravih osoba se u krvnoj plazmi nalaze veoma male količine i VIII (AHg-A) i IX (AHg-B) faktora-činioca koagulacije: 1-2 miligrama (mg) AHg-A i oko 0,3 mg AHg-B u 100 ml krvne plazme. Zbog tako malih vrednosti, njihova koncentracija u krvi se skoro uvek izražava u procentima njihovih vrednosti u zdravih osoba. Kod onih koj nisu oboleli od hemofilije, vrednosti se kreću između 70 i 120 procenata. Hemofiliju karekteriše povećana sklonost ka produženim krvarenjima nakon čak i naj manjih povreda - u tkivima i posebno zglobnim šupljinama. Površinska krvarenja posle povreda sitnih krvnih sudova su veoma retka jer je za zaustavljanje takvog krvarenja dovo ljan grč krvnih sudova i čep nagomilanih trombocita, budući da u hemofiliji ne postoji pore mećaj ni krvnih sudova niti krvnih pločica (trombocita) te je primarna hemostaza normalna. Bolest je praćena pojavom krvarenja u zglobovima, mišićima i mekim tkiva. Krvni podlivi mogu se formirati i u unutrašnjim organima (jetra, slezina, creva, bubreg, mozak) i, što se najčešće događa, u zglobnim šupljinama - tzv. hemartroze (hema - krv, artron - zglob). Karakteristično je i ponovno krvarenje na mestu ozlede gde je krvarenje prethodno potpuno zaustavljeno. Kod pacijenata sa teškim oblikom bolesti, pojavljuju se i spontana krvarenja. Težina simptoma srazmerna je stepenu deficita faktora u plazmi, što je određeno genetikom i konstitucijom bolesne osobe. Učestalost i težina krvarenja definišu se stepenom smanjenja antihemofilnog globuli na u plazmi, koji se određuje utvrđivanjem broja internacionalnih jedinica u 100 mililitara krvi. Internacionalna jedinica (i.j.) je količina antihemofilnog globulina u jednom mililitru plazme zdravih osoba, i kreće se u velikom rasponu od 50 do 200 u 100 ml plazme. Blaga ili laka hemofilija često ostaje neotkrivena pošto produžena krvarenja nastaju samo posle teških povreda ili operacija i ima vrednosti 20 do 40 i.j. u 100 ml plazme. Kod obolelih sa 5 do 20 i.j./lOO ml, krvarenje se javlja posle lakših povreda i hiruršk ih intervencija. U hemofiličara sa 1 do 5 i.j./lOO ml, teška krvarenja se javljaju i posle malih povreda, a moguća su i krvarenja u zglobove. Na žalost, veliki broj obolelih spada u teške hemofiličare sa manje od 1 i.j./lOO ml. Taj stadijum oboljenja karakterišu spontana krvarenja u mišiće i zglobove. U slučaju da nije blagovremeno dijagnostikovan i primenjen odgovarajući tretman, dolazi do teške invalid nosti još u detinjstvu. U teškim slučajevima hemofilije, smrt može nastupiti u najranijem detinjstvu usled moždanih krvarenja, iskrvarenja kroz povrede, nakupljanja krvi u tkivima vrata koje uzrokuje sindrom gušenja s ugušenjem. Anamneza (uključujući i porodičnu anamnezu) i fizikalni pregled glavni su putokazi u dijagnostici, a sigurna dijagnoza se postavlja nakon laboratorijske analize krvi na prisustvo i aktivnost činilaca. Kliničku sliku karakterše preterana sklonost ka krvarenjima. Ona se mogu javiti čak svega nekoliko dana nakon rođenja i ozbiljno ugroziti život novorođenčeta. U drugim slučajevima je sve naizgled u redu dok dete ne prohoda. Tada, međutim, dolazi do začuđujuće česte pojave kontuzija sa stvaranjem krvnih podliva ili velikih ekhi moza (mrlje na delu kože ili sluznice nastale nakon izliva krvi u područje kože ili sluznice, ili u slojevima ispod njih), čak i kod blagih povreda. U tom uzrastu su krvarenja najčešće posledica povreda usta ili nosa. Kod starije dece dolazi do obilnog gubitka krvi nakon vađenja zuba ili uklanjanja kra jnika. Katkad je to i prvi znak hemofilije.
Hemartrosi kolena su posebno česti u razdoblju kada se dete najintenzivnije igra. Opas ni su, jer u slučaju ponavljanja dovode do promene zglobnih površina sa značajnim ograničenjem pokreta pogođenog uda i lakog razvijanja konačne blokade zgloba (ankiloza). Odrastanjem, odnosno sazrevanjem, dete postaje svesno težine vlastite bolesti, uči da kontroliše svoju aktivnost i usavršava tehnike zaštite od moguće povrede. Pacijenti koji prežive prve godine detinjstva mogu se nadati dugom i aktivnom životu, ma koliko nije moguće tačno predvideti dalji razvoj i tok bolesti. Infekcije, na primer, mogu pojačati sklonost ka krvarenjima. Povremeno se, zatim, može uočiti ciklično kretanje simp toma sa izmenom perioda od neznatnih do gotovo spontano nastalih, teških krvarenja. Kontrolisanje krvarenja se postiže tzv. „supstitutivnom terapijom“, to jest terapijom kojom se nadoknađuje nedostajući faktor koagulacije davanjem plazme, sveže krvi ili kon centrata samog faktora VIII, odnosno IX. Posebno je važno da davanje koncentrata bude pravovremeno - već kod prvog nagoveštaja krvarenja, bez obzira na njegovu lokalizaciju. Inteligentan izbor igračaka, igara i tipa motoričke aktivnosti u detinjstvu, predstavlja ju veoma važnu profilaktičku meru protiv povreda. U školskom uzrastu, mali hemofiličari treba da pohađaju redovnu nastavu i ne smeju se sprečavati ni u jednoj svakodnevnoj aktivnosti. Na svaki način treba izbeći pojavu oseća ja inferiornosti u odnosu na njihove školske drugove. Kasnije će i sami bolje upoznati ograničenja koja im bolest nameće i znaće, imajući sve to na umu, da organizuju vlastite aktivnosti i lični život. Iako još uvek nije izlečiva bolest, hemofilija je bolest koja se može lečiti. Rana dijag noza i lečenje pomažu obolelima da izbegnu posledice poput invalidnosti, zglobnih i mišićnih krvarenja, ali i omogućavaju podvrgavanje hirurškim intervencijama, katkad neophodnim u životu svakog čoveka. Lečenje koje se sastoji se od davanja krvnog seruma, peptona, kalcijuma, C vitamina, hormona itd., mora biti permanentno. U slučaju neposto janja malokrvnosti i ne previše izražene bolesti, radna sposobnost nije umanjena. Lečenje obuhvata dva problema: (1) lečenje osoba u fazi krvarenja i (2) profilaksno lečenje (povećanjem koncentracije antihemofilnih globulina u plazmi) kojim valja pripremiti bolesnika za manje ili veće hirurške zahvate, ranije neizvodljive zbog bolesti. Veliki napredak u lečenju hemofilije napravljen je u poslednje četiri decenije. Sredi nom 60-ih je iz krvne plazme napravljen derivat sa daleko većom koncentracijom antihe mofilnog faktora i dat u komercijalnu upotrebu. To je omogućilo obolelima veću samostal nost i smanjenje boravka u bolnici. Davanje konzervisane ,,pune“ krvi hemofiličarima, potpuno je nekorisno. Naime, sta janjem se u njoj veoma brzo razgradi antihemofilni globulin. Transfuzije su korisne jedino prilikom sprečavanja pojave šoka usled gubitka velike količine krvi. Lečenje zamrznutom svežom ljudskom plazmom je danas prevaziđeno budući da se iz nje proizvode mnogo aktivniji proizvodi krvi za lečenje hemofilije: krioprecipitat i liofilizo vani koncentrat antihemofilnog globulina. Krioprecipitat se dobija taloženjem belančevina plazme na niskim temperaturama. Sadrži oko pedeset procenata AHg od ukupne količine koja se nalazi u plazmi iz koje je dobijen. Korisniji je od sveže zamrznute plazme, jer se AHg nalazi u jednoj desetini plazme iz koje je dobijen. Primena ima ograničenja: (1) nije za kućnu upotrebu, pošto se mora čuvati na temper aturi nižoj od -20°C; (2) dugotrajnim topljenjem se nesumljivo gubi jedan deo AHg-a i
ponekad veoma dragoceno vreme za blagovremenu terapiju; (3) nikad se ne zna tačna kon centracija globulina u kesicama koje sadrže krioprecipitat. Prednost ove metode se sastoji u tome što se davanjem krioprecipitata mnogo ređe prenose ozbiljne infekcije poput HlV-a i hepatitisa. Preporučuje se za lečenje male dece, kod kojih se ne može primeniti kućno lečenje i u slučajevima blažih oblika hemofilije, kada nisu neophodne česte infuzije antihemofilnog globulina u venu. Liofilizovan ljudski koncentrat AHg je delimično prečišćen antihemofilni globulin dobijen iz mešavine plazmi velikog broja davalaca krvi. Ovaj, inače najčešće upotrebljavan preparat, je stabilan i dobija se brzim zamrzavanjem plazme i uklanjanjem vode iz nje snažnim vakumom. Na taj način dobijen prašak, stabilan i na 40 C, može da se čuva i u običnom kućnom zamrzivaču. Prah se vrlo brzo rastvara u maloj količini destilovane vode i ubrizgava u venu od strane obučenog bolesnika ili nekog člana porodice. Na svakoj boci je naznačena koncentracija (obično 2 do 3 i.j. u miligramu praha), pa se lako mogu izraču nati potrebne količine za svaki pojedinačni slučaj.
Zla namera ili loša sreća, pitanje je sad... Neznanjem ili zlom namerom (vreme i očekivane sudske presude će to razjasniti), ovaj revolucionarni pronalazak u tretmanu obolelih od hemofilije je obolelima, na žalost, doneo novo smrtonosno breme - lečeći se od hemofilije, zaraženi su HlV-om, virusom hepatitisa B i C, i drugim manje rasprostranjenim krvno-prenosivim zaraznim bolestima. Od druge polovine osamdesetih (preciznije 1987.) do 1995. godine prošlog veka, kada su potrošene zalihe AHg koncentrata proizvedenog u SAD i uvedeno obavezno testiranje davalaca i krvi, sprovedena istraživanja jasno ukazuju da je kod čak 96 procenata na taj način lečenih hemofiličara utvrđena infekcija virusom B ili C hepatitisa! Jetra je normalno funkcionisala kod manje od polovine obolelih, a veća oštećenja jetre su registrovana kod mlađih bolesnika! Osoba obolela od hemofilije koja je 1981. godine umrla sa dijagnozom pneumocystis carinii (vrsta pneumonije koja napada ljude sa ozbiljno narušenim imunim sistemom) prvi je zvanično registrovan slučaj AIDS-a, to jest zaraze HlV-om dobijene preko krvnih deriva ta. Seropozitivnost među hemofiličarima uglavnom je zavisila od krvnog proizvoda korišćenog prilikom lečenja. Kod lečenja krioprecipitatom seropozitivnost se kretala između 14 i 31 posto, a liofilizovanim koncentratom - između 74 i 86 procenata. Mortalitet hemofiličara inficiranih HlV-om je još užasniji - oko 70 odsto! Danas se krvni preparati testiraju i podvrgavaju virocidnim metodama, pa ovaj prob lem unekoliko gubi na značenju. Naravno, pod uslovom da onaj ko to izvodi ne pripada krugu zagovornika ideje da je svaki stanovnik Zemlje preko broja od dve milijarde suvišan... Drugi veliki problem u lečenju hemofilije je imunološki odgovor bolesnika na protein sku supstancu faktora zgrušavanja. Posle dugotrajne primene AHg-a, kod pacijenata uglavnom starijih od trideset godina, ustanovljeno je stvaranje antitela koja blokiraju fak tor zgrušavanja u 10 do 20 posto organizama. Rešenja ovog problema se traži u primeni dodatne kombinovane terapije za neutralisanje antitela, za svaki slučaj ponaosob. S obzirom na tešku dostupnost dovoljnih količina faktora koagulacije iz ljudske krvi i zahteve za potpunu eliminaciju mogućnosti kontaminacije virusom hepatitisa,
HIV-a i drugih krvno-prenosivih bolesti, u poslednjih desetak godina se rešenja traže u genetici. Zahvaljujući korišćenju tehnika genetskog inženjeringa, napravljen je veliki napredak u proizvodnji veštačkih (rekonbinovanih) faktora koagulacije (bez korišćenja ljudske krvi). U SAD je 1993. godine odobrena primena rekombinovanog faktora VIII, a 1997. je počela primena faktora IX dobijenog tehnologijom rekombinovanja DNK. Glavna prepreka za širu primenu ovih proizvoda je njihova cena. Faktori koagulacije dobijeni rekombinovanjem višestruko su skuplji od, ionako, skupe terapije derivatima iz krvne plazme, gde godišnji troškovi po bolesniku iznose oko 100.000 američkih dolara. Nada obolelih od hemofilije leži u genetskoj terapiji, čiji bi osnov bila zamena mutira nog gena zdravim genom. Ipak, naučna istraživanja okrenuta genetskoj terapiji hemofilije još uvek su u eksperimentalnoj fazi i sa promenljivo dobrim rezultatima. I, valja znati, ni jedna osoba do danas nije izlečena od bilo koje bolesti genetskom terapijom.
Ima neka tajna veza... Jedna od zagonetki HIV/AIDS-a, oko koje već dugi niz godina lome koplja najveći svetski eksperti iz oblasti proučavanja ove opake bolesti, glasi: kako preživljava pet do sedam procenata takozvanih ,,dugopreživljavajućih“ - long non-progresora (eng. long non progressors), to jest obolelih kod kojih bolest ne napreduje. Uzrok tome je, svakako, izvesna specifičnost (faktor?) organizma. Postoje, dakle, osobe čiji organizam nije u stanju da se odupre virusu side, ali se zato iz nepoznatih razloga izvrsno nosi sa njenim - posledicama! Da ne postoji latentna opasnost od mogućih komp likacija, oboleli bi mogli izuzetno dugo da žive sa HlV-om, odnosno, ukoliko je organizam pacijenta sposoban (dovoljno snažan) da se izbori i ne oboli od neke od uobičajenih pratećih bolesti ili uspe da savlada već razvijenu bolest, živeće do kraja „svog veka“ i umreti tzv. prirodnom smrću ili usled nekog potpuno drugog uzroka. Od presudnog značaja je da se u vreme trajanja bolesti izbegnu akutne fatalne infek cije. Ukoliko izuzetno virulentan, težak i opasan virus gripa dospe u organizam pogođen imunom deficijencijom, može da inicira pojavu i razvoj prave invazije raznih, do tada prikrivenih, bolesti. Odbrambene snage obolelog od AIDS-a teško mogu da savladaju i sam virus gripa, a kada se ovom priključe i oportunističke infekcije, fatalan ishod je gotovo neizbežan. Podrazumeva se da će pacijent, u slučaju da potencijalno fatalna infekcija bude savladana, nastaviti da živi. Zdrav ili bolešljiv, svejedno. Važno je sačuvati život, a organiz mu ne preostaje ništa drugo do da nastavi da se nosi sa bolešću. I nije najvažnije koliko je neki organizam snažan, koliko je jak njegov imuni sistem, još je važnije koliko je - vitalan. Faktori koji utiču na nivo vitalnosti veoma su raznorodni i kod long non-progresora (kao i svih ostalih) se razlikuju od osobe do osobe. Prethodno rečeno je unekoliko uvod u veoma indikativnu pojavu. Naime, primećeno je da kod HlV-pozitivne hemofilične dece bolest nije progredirala sve dok im nije saopšteno od čega boluju! Permanentan stres, iniciran saznanjem o sopstvenoj HlV-pozitivnosti, doveo je, dakle, do remećenja ciklusa kortizona, to jest njegovog povećanog lučenja, a to je, opet, odvelo u AIDS. Odavno je uočeno i da život u kolektivu (prilikom služenja vojnog roka, u ratu, kod odležavanja zatvorske kazne, u samostanskom ili manastirskom suživo tu...) pogoduje smanjenju lučenja kortikosteroida, samim tim i sprečava, ili čak potpuno
zaustavlja, napredovanje bolesti. Usamljenost i izolacija, s druge strane, ubrzavaju pro grediranje bolesti. Ne može se tačno definisati šta to long non-progresori imaju ili šta im, možda, nedostaje. (,,Paralela“ bi, u izvesnoj meri, mogla da se napravi sa pojavom u životinjskom svetu gde puž ,,golać“ jede veoma otrovnu gljivu muharu.) Već punih 20 godina govorim i pišem da kod miastenije gravis, kad je urađena timek tomija a pacijent ima i HIV/AIDS, osoba može sasvim solidno da živi sa dovoljnim brojem kvalitetnih T4 limfocita. Kod HlV-infekcije organizam teži da se liši ,,usluge“ timusa (grudne žlezde), usled čega ovaj ubrzano atrofira. Istina, razlog može biti i to što je -timo zin umešan u sklop Hl-virusa. Treba, naime, znati da od 100 limfocita koji uđu u timus, samo dva posto izlazi dok se ostali liziraju (razlažu). . Grudna žlezda je važan organ, ali kod HlV-a nije - vitalan. Čovek može da živi bez timusa kad pomenuta žlezda obavi svoju ulogu u njegovom razvoju i ovaj dostigne punu fizičku zrelost. Ni posle toga, naravno, nije suvišan. Ima svoju funkciju, ali nije uslov opstanka kao npr. i krajnici, ,,skupljači“ mikroorganizama i zaštitnici pluća. Dobro je poz nato da niko nije umro zbog izvađenih krajnika... Kod bolesnika od side ne atrofira samo timus. HlV-infekcija je atak na ceo organizam. Možda je grudna žlezda među prvima ,,na udaru“ zato što spada u red osetljivijih organa, žlezda koja je već obavila najveći deo svog ,,posla“. Nešto slično se dešava i sa jajnicima kod žena posle menopauze. Uglavnom atrofiraju iako još uvek vrše određene funkcije, što se najbolje vidi kod osoba kojima su iz zdravstvenih razloga morali biti izvađeni - pojava muške maljavosti, dublji glas i sl. - ali, žena može da živi i bez njih. Kao što ne postoji apsolutno zdravlje, tako ne postoji ni nešto (lek, medikament, ter apija itd.) što apsolutno na svaki organizam ima obavezno povoljan i blagotvoran uticaj. Koliko god je, recimo, Sunce (ne današnje kada je Zemljin ozonski omotač oštećen i porozan, a UV zraei prolaze kroz kontaminirane mikoplazme i donose odgovarajući infek tivni princip na Zemlju) blagotvorno, ukoliko bi se pre 50-ak godina TBC-bolesnik izložio njegovom blagotvornom uticaju i proveo nekoliko sati sunčajući se, njegovo zdravstveno stanje bi se izuzetno pogoršalo. Isti efekat bi neumereno sunčanje imalo i po onoga sa bolesnom jetrom. S druge strane, izvanredno lekovito dejstvo Sunca dobro poznaju oboleli od bronhitisa ili reumatoidnog artritisa. S obzirom na rečeno, može se zamisliti šta se događa kada se zdrava, vitalna, ,,jaka“ krv, nađe u bolesnom organizmu. Prvo dolazi do burne reakcije organizma na nametnuto ,,zdravlje“, jer vitalna krv postavlja ,,zahteve“ i kreće u napad na sve što nije zdravo. U suš tini, napada domaćinovu bolesnu - krv!
Razlika po krvi, ili reč-dve o krvnim grupama Davanje krvi ili transfuzija nije bila moguća sve dok nisu otkrivene krvne grupe. Zah valjujući radovima Landstejnera (1900. godine) otkrivene su krvne grupe. Čitav ljudski rod podeljen je tako u četiri krvne grupe: A, B, AB i O. Ovoj „ 0 “ krvnoj grupi pripada najveći broj ljudi, pa se zato i nazivaju univerzalnim davaocima. Landstejner je sa svojim sunarodnikom Vinerom 1940. godine upozorio na važnost Rh faktora. Ljudski rod je opet podeljen na Rh pozitivni (84 posto) i Rh negativni (16 posto), što je takođe značajno pri transfuziji krvi, jer davalac i primalac moraju da imaju ne samo istu krvnu
grupu već i isti Rh faktor. Čak i između ljudi raznih rasa ne postoji nikakva prepreka za davan je ili primanje krvi, ukoliko su ispunjeni svi uslovi podudamosti krvnih grupa i Rh faktora. Davanje krvi može biti direktno (pomoću aparata iz vene davaoca u venu primaoca krvi) ili, što je mnogo češće, indirektno - kada se prethodno krv konzervira u bocama ili polivinilskim kesama pa se tako lako može transportovati. Levisonovo otkriće da 3,8 odsto natrijum-citrata sprečava zgrušavanje krvi, doprinelo je širokoj primeni konzervisane krvi. Kruženje krvi kroz ljudsko telo obezbeđuje postojanje života. Kvalitet krvne slike veći na ljudi procenjuje na osnovu broja crvenih krvnih ćelija, kojih u organizmu ima prosečno između tri i pet miliona. Normalni eritrocit je ćelija koja u sebi nema jedro. Prečnik mu je oko sedam mikrometara (hiljaditih delova milimetra), a oblik sličan disku sa tanjim centralnim delom. Zahvaljujući relativnom ,,višku“ površine u odnosu na zapreminu, ova ćelija ima dobru elastičnost i savitljivost, što omogućava prolaz kroz uske kapilare bez oštećena. Svaki drugi oblik (koji se javlja kod nekih oboljenja), naročito loptast, otežava cirkulaciju eritrocita i vodi njegovom oštećenju. Na sreću, opna eritrocita ima sposobnost da se spontano izleči, što dovodi do pojave ćelija karakterističnog nepravilnog oblika. Na taj način, eritrocit održava svoju osnovnu funkciju - prenos hemoglobulina koji ima važnu ulogu u snabdevanju tkiva kiseonikom. Međutim, nisu svi eritrociti identični. Na svojoj opni oni sadrže određene molekule (antigene) koji određuju krvnu grupu. Iako se detaljnim analizama može utvrditi postojan je mnogih belančevina sa antigenim svojstvima, u praksi su najznačajniji ABO i Rh sistemi krvnih grupa. Pri transfuziji klasifikuje se krv davaoca i primaoca u već pomenute četiri krvne grupe - A, B, O, AB. Geni koji određuju njihovo javljanje se nalaze na devetom paru hromozoma (jedan nasleđen od oca, drugi od majke). Kombinovanjem ovih gena na opni eritrocita se pojavljuje antigen A (krvna grupa A), antigen B (krvna grupa B), oba antigena (krvna grupa AB) ili ni jedan (krvna grupa O). Ovi antigeni su, ustvari, supstance koje imaju sposobnost da stimulišu imuni sistem da proizvodi određena antitela koja se za njih vezuju. Osobe koje na eritrocitima imaju antigen A u svojoj krvi imaju anti B antitela i obrnuto. Osobe sa O krvnom grupom (bez antigena A i B) imaju u krvi obe vrste antitela, dok oni sa AB krvnom grupom nemaju uopšte antitela. To praktično znači da je organizam u stanju da ,,prepozna“ strane antigene sa ciljem da ih uništi. Tako, vezivanjem antitela za antigen, počin je čitav niz reakcija koje mogu da ugroze život osobe ukoliko primi neodgovarajuću krv. Za razliku od ABO sistema, kod Rh sistema krvnih grupa antitela se nikad ne stvaraju spontano, već je za njihov nastanak neophodan kontakt sa krvlju Rh pozitivne osobe. To znači da pri prvom kontaktu Rh negativne osobe sa Rh pozitivnom krvlju dolazi do pojave imunog odgovora, a kod drugog kontakta se javlja reakcija antigen antitela. Zato Rh nega tivne majke ugrožavaju svoje bebe samo ako su prethodno stvorile antitela. Najviše ljudi ima O krvnu grupu - 40 odsto, A - 39 odsto, B - 14 odsto, a najmanje AB - 7 odsto. Za transfuziju je važno znati ko kome sme da bude davalac krvi: O grupa je univerzalni davalac - daje se svima, a prima samo svoju krvnu grupu. AB je primalac, prima od svih, a daje samo AB grupi. Rh negativne osobe nikada ne smeju primiti Rh pozitivnu krv.
U poslednje četiri decenije, određivanje krvnih grupa postalo je važan sudsko-medi cinski postupak za utvrđivanje spornog očinstva. Pri tom, bilo koji gen prisutan kod deteta, ukoliko nije prisutan kod majke, mora pripadati ocu. Postoje i drugi krvno grupni sistemi (MN, SS, itd.), pomoću kojih se za svaku osobu može odrediti oko 50 različitih gena.
Veritas temporis Glia* Ovaj deo bih komotno mogao da počnem sa: „Bila jednom dva dobra prijatelja. Jedan naivan, a drugi uopšte...“ Rekoh, mogao bih. Ali neću. Ispostavilo bi se da sam ja naivan. A to je, tvrde dobro upućeni, korak od gluposti... Kako mi ni jedna primerena latinska sen tenca ne pada na um, započinjem zvanično: Prošlo je deset godina od eksperimenta pod vođstvom dr V.V. i dr R.M. iz Vinče. Tada je od 500 vojnika, izvanrednog zdravlja, uzeto ,,zdravlje“ - krv, odnosno krvna plazma namenjeno HlV-pozitivnim osobama. Po završenom istraživanju, objavljeno je da se postignuti izvanredni rezultati, potom su i javno publikovani, naučnici su zatrpavani lovorikama, a moj poznanik dr V.A. je dobio izvanrednu priliku da izbriše iz sećanja neuspeh knjige „Nauka i mi“, sazivanjem brojnih pres-konferencija i objavljivanjem bajkovitih članaka u „Večernjim novostima“ i ,,Politici“. Priča se svodila na to da su naučni ci iz Vinče pronašli lek za sidu uz pomoć kompjutera i matematike! Istina je, na žalost, sasvim drugačija. Naravno, i efekat. Otprilike, kao kada bi u vakci ni umesto mrtvih bili uspavani virusi. Odnosno, kada bi umrtvljeni virusi velikih boginja u vakcini umesto da stvaraju imunitet, izazivali - variolu. Nešto slično priči o novorođenčetu koje iz nekog razloga ne može da pije majčino mleko (npr. majka nema mleka). Kada bi se detetu umesto dvotrećinski razblaženog mleka sa najmanje masnoće na cuclu dala pavla ka, u najboljem slučaju bi se razbolelo. Ponet naučničkom radoznalošću ili nečim drugim, tek, dvočlani tim iz Vinče sproveo je istraživanje na velikom broju pacijenata. Pogrešan način (eksperiment) da se dokaže nešto sjajno, epohalno. Dobra namera je urodila neželjenim ishodom ili, što bi rekli Latini - put do pakla je često popločan dobrim namerama! Zašto proba, na bilo koju bolest, nije vršena na životinjama? Ili na jednom, dva paci jenta-dobrovoljca? Možda bi serum reagovao na neke druge bolesti nepovoljno. Postoje, svakako, i oboljenja prema kojima bi takav serum bio efikasan. Na TBC, recimo, gde je jačanje krvi neophodno... U svakom slučaju, doziranje je moralo da bude izuzetno obazri vo. „Kap po kap“, zatim sačekati dan-dva. Ili, na primer, rastvarati pola kubika plazme na pola litra fiziološkog rastvora. Mnogo toga, dakle, samo nikako ono što je učinjeno: intra venski ubrizgavati 1000 ml sveže smrznute plazme sa anti-VIP/NTM antitelima!? Pacijenti su stradali već nakon 24, 48, eventualno 72 časa. Jedinu pacijentkinju koja je preživela taj pakao, odveli su u Rim i prikazivali je kao - ,,čudo“. O njoj su pisali dr V.V. i dr Đ.J. u knjižici „Fizičko vežbanje u preventivi i terapiji HlV-infekcije i raka“ na stranama 28 i 29. Posle „terapije od 1000 ml“ pacijentkinja mi je u dve, od nekoliko poseta, opisala užas nu surovost tretmana. Ona ga je prva i okarakterisala kao - pakao. Bilo mi je potrebno dve godine da se izborim za njen život. Organizam joj se bukvalno raspadao od patogenih *Istina je kći vremena.
mikroorganizama, pre svega kandide i mikoplazmi. Posle terapije Todoxin-om oporavila se, ali, ostala je trauma od AZT-a i smrznute plazme uzete od 500 vojnika. Njoj su, podrazumeva se, poznata i imena ostalih HIV/AIDS-pacijenata koji su dobili plazmu ali nisu imali sreće (snage) da izdrže pomenuti „epohalni lek koga su dr V.V. i dr R.M. pron ašli uz pomoć kompjuterskih sistema i čiste matematike“, kako reče dr V.A. Umesto da se manu „ćorava posla“, ako se već ne stide dobijenih efekata, odnosno rezultata, neki od ini cijalima pomenutih ,,eksperata“ najavljuju da će i SARS lečiti na isti ili sličan način!? Dr V.V. i dr R.M. su, pod pritiskom dr V.A. i novinara S. Stojiljkovića, brzopleto izveli pravi udar. Može se verovati u dobru nameru lekara (nešto teže tehnologa i fizičara), ponuđeno rešenje je moglo da se okarakteriše čak i kao inventivno, pod uslovom da se radilo, kao što to radi, na primer, Todoxin-ova naučna grupa. Preciznije, početna ideja je istinski bila inovativna, ali odjednom ubaciti (dati) veliku količinu plazme i faktora krvi zdravih vojnika u zamorenu i zagađenu krv HIV/AIDS-bolesnika, u najmanju je ruku brzopleto i nesuvislo. Uz prevod, prilažem i original informativnog teksta dr V.V. na engleskom jeziku koji jasno pokazuje da finalno izvođenje u potpunosti odstupa od prvobitne ideje. Dobio sam ga od pomenute pacijentkinje. „Glavna svrha NTM terapije je da pomogne HlV-pozitivnim osobama širom sveta da obezbede sopstvenu i pristupačnu terapiju koja može da spreči napredovanje bolesti. Serum HlV-pozitivne osobe sadrži prirodna autoantitela (anti-NTM antitela) koja stu paju u reakciju sa delom HlV-ovog omotača odgovornog za infektivnost virusa. Smanjenje koncentracije antitela je u tesnoj vezi sa napredovanjem bolesti. Klinički eksperiment izveden na jednom pacijentu u ARC stadijumu pokazao je prolongi rano (produženo) terapeutsko dejstvo (godinu dana po završetku terapije) transfuzije ljudske plazme obogaćene anti-NTM antitelima. Rezultati dopunske studije na serumima dobijenim od HlV-pozitivnih pacijenata, u različitim stadijumima bolesti, otvorili su mogućnost autoter apije HlV-pozitivnih pacijenata baziranoj na autolognoj transfuziji plazme...“
Veritas velmendado comunpitur vel silentio.* Šta posle deset godina reći roditeljima dece stradale od posledica pomenutih eksperi menata? Ništa utešno. Objašnjavati da su zbog nepažnje, gluposti i samouverenosti, ali u dobroj nameri, iz nehata stradala njihova deca, slaba je (ako je uopšte) uteha. Rekoh, put do pakla je često popločan dobrim namerama. Bolje je ne govoriti. Ćutati. I uvek imati na umu da dobre namere valja potkrepiti proverenim metodama i realno mogućim pozitivn im ishodom. Dobro smišljena ideja je, ipak, samo ideja. Treba još dosta toga uraditi da bi bila i efikasna. Interesantan i istovremeno tužan podatak je to da su depresivni i organizmi u izuzetno teškom zdravstvenom stanju duže izdržavali pom enut tretm an (mereno u sati ma i danima), pre svega zahvaljujući manje burnoj reakciji. Oni, međutim, čiji je imu nitet bio snažniji i koji nisu imali oportunističke infekcije, reagovali su burno i vremen ski kraće izdržavali svakodnevnu (često samo jednu) intravensku transfuziju „plazme snova“ od 1000 ml. *Istina se kvari ili izvrtanjem ili prikrivanjem.
Kada bi još jednom bio izveden isti eksperiment na potpuno zdravom čoveku, od čije se krvi takođe može načiniti istinski jaka i zdrava „krvna bomba“, gotovo je sigurno da ne bi živeo duže od 24 sata. Šta više, najverovatnije bi okončao ovozemaljsko bitisanje već posle nekoliko časova. Jednostavno bi pukao, eksplodirao. Ne bi mu pomogla ni kom pjutersko-matematička egzibicija dr V.V. i dr R.M., baš kao ni reklame dr V.A. Krv ne mora obavezno da bude ,,jaka“, ,,zdrava“, što podrazumeva što veći broj crvenih krvnih tela. Reč je o zabludi. ,,Razvodnjena“ krv će mnogo bolje funkcionisati, recimo, u umornom organizmu. Šta je, zapravo, uloga krvi u organizmu? Da ga hrani, iz njega sakup lja toksine i izbacuje ih napolje. Da li je za to neophodna ,,jaka“ krv? Analogno ovom, može se postaviti i pitanje: šta će se dogoditi sa sijalicom od 40 vati ukoliko se priključi na izvor električne energije koji pokreće teške industrijske mašine? Odgovor se, valjda, sam nameće... Krvna tela iz zdrave plazme su u pomenutom slučaju, dakle, ,,bahato“ zašla u ,,učmalu“ i bolesnu sredinu uništavajući takoreći sve pred sobom kako bi sebi obezbedila životni prostor, ne sluteći da će joj upravo to „doći glave“. Bolesnoj krvnoj ,,bari“ bi, među tim, više koristila jedna boca slanog ili slatkog fiziološkog rastvora, koliko da se krv malo pročisti, razredi, operu zidovi krvnih sudova. Naravno, svaki organizam je drugačije reagovao. Negde je zdrava plazma burno napad nuta, u drugom organizmu nije bilo ,,pomame“, treći je to tiho ,,pregurao“... To zavisi od trenutnog stanja organizma-domaćina, da li je krvno tkivo sa tuberkulozom, hemofilijom, PCP-om itd, šta je ubačena plazma sve napala i kojim intenzitetom... Eto, sve se to događalo u ravni medicine, eksperimenta, naučnog rada. Ni u svakod nevnom životu, međutim, nije bilo manje burno. Dr V.A. je više proveo vremena sa mnom, u mom stanu, nego sa svojom suprugom i majkom koju sam, takođe, lečio. Tražio je da mu iscrpno pričam o tome kako pronalazim i proizvodim preparate, putujem po svetu, ostvaru jem kontakte sa najvećim naučnim i zdravstvenim institucijama, kako uspevam da me domaćini, gde god odem, milom ili silom nastoje da zadrže... Posebno ga je iritiralo kad besplatno dajem preparate. Stalno je ponavljao: „Hoću da te podržim da se Todoxin skupo naplaćuje. Vidim sebe kako vozim ‘rojsa’ kroz Beograd!“ To i liči na dr V.A. Mnogi ga kao takvog i znaju. Ipak, makar i od njega takvog kakav jeste, bilo je previše kada je celokupan moj rad iz oblasti HIV/AIDS-a, od 1985 godine, prip isao - dr V.V. i dr R.M. Pa, oni u to vreme nisu ni postojali u svetu nauke! Acta est fabula. (Igra je dovršena.) Dr V.A. je istog časa krenuo da puni člancima „Večernje novosti“ i „Poli tiku“ i daje intervjue ria sve strane. Dr V.V. i dr R.M. nikada nisu reagovali, još manje bilo šta od toga demantovali. Zašto, kad im je godilo. Došlo im i lepo i milo. Blistali su puni sebe od sreće i neočekivano pridošle ,,pozajmljene“ slave. Ipak, kažu, sve što se dogodi, moralo je tako da bude. Ko zna zašto je to dobro... Ja znam. Pomenuti ,,niz sličica iz života“ pomogao mi je da shvatim svu snagu izraza - intelek tualni lopov. Dr V.A. je tipičan primer.
Accidit in puncto, quod non speratur in anno.1 Bogu hvala, nešto je i ostalo. Duh, ideje i rad. Pametnome, sasvim dovoljno...
Accidere ex una scintilla incendia passim.12
1) Dogodi se u jednom času, čemu se ne nadaš čitavu godinu. 2) Od jedne iskre nastaju požari na sve strane.
HIV/AIDS statistika Nauka je čudna pojava. Matematika i fizika posebno. Evo primera koji je marljivi saku pljač i sjajan književnik Dragoslav Andrić negde pronašao i uvrstio u svoj „Leksikon vice va“, sada već davne 1984. godine. Roberta Viljemsa Vuda, američkog fizičara i autora naučno-fantastičnih romana, zaustavio je jednom policajac zbog vožnje kroz crveno svetlo. Naučnik se ovako branio pred sudijom:
„Približavao sam se raskrsnici toliko brzo da mi je, zbog jednog fizičkog fenomena zvanog Doplerov efekat, crvena svetlost izgledala zelena. Naime, zelena boja ima kraću dužinu talasa nego crvena, tako da sam, pri velikoj brzini, primao toliko talasa u sekundi da mi je svetlost izgledala zelena. “ Sudija je shvatio Vudovu tezu, prionuo na računanje i konstatovao da je Vud morao voziti brzinom od 295.000 kilometara u sekundi da bi došlo do navedenog fenomena, paje kaznio Vuda zbog prekoračenja brzine! O statistici, o kojoj će ovde biti reči, ima još sličnih dosetki. Najpoznatija je ona po kojoj ti jedeš meso, ja kupus, u proseku jedemo - sarmu. Tako je to sa brojevima. Čovek može svašta da uradi i ,,ugodi“. Pod uslovom da nije reč o ljudskim sudbinama i životima. Tada cela priča dobija ozbiljan ton. Baš kao u slučaju HIV/AIDS-a: ti si zdrav, ja imam sidu, u proseku smo oboje u ,,bedaku“. Pa, pogledajmo.
Surova statistika1 Prema zvaničnim podacima, danas: - 40 miliona ljudi živi sa HIV/AIDS-om, - 25 miliona ljudi je umrlo od posledica HlV-infekcije, - svakih pet sekundi se jedna osoba u svetu zarazi virusom side, - svakih 15 sekundi jedna osoba umre od posledica HlV-infekcije, - svakog minuta jedna beba zaražena HlV-om ugleda svet, - 500.000 dece je umrlo 2005. godine od side, - više od 15 miliona dece je zbog side ostalo bez jednog roditelja, a do 2010. bi ih moglo biti 18 miliona samo u subsaharskoj Africi, - oko 90 odsto svih „siročića side“ živi u siromašnim i zemljama u razvoju. Ja sam, međutim, došao do još nekih podataka. Vreme će dokazati ili opovrgnuti nji hovu pouzdanost. Od 20 miliona žitelja afričke države Mozambik, od HIV/AIDS-a je obolelo 60 odsto stanovništva, to jest 12 miliona. Južnoafrička Republika ima oko 40 miliona stanvnika. Od toga je obolelo (takođe) oko 60 posto ili, u apsolutnom iznosu - 24 miliona! Dakle, samo u pomenute dve afričke države ukupno je zaraženo 36 miliona stanovnika.
U regionu južno od Sahare živi preko 500 miliona stanovnika. Ako je verovati ,,autoritetima“, 300 miliona je zaraženo virusom HlV-a. Ako se ova cifra I prepolovi, dobi ja se broj od 150 miliona obolelih! Ili, ako je od četiri milijarde stanovnika jugoistočne Azije zaraženo samo pet odsto stanovništva, dobija se iznos od zastrašujućih 200 miliona HlV-pozitivnih osoba!
Novinski izveštaji HIV/AIDS u svet Tabela HIV/AIDS u svetu (po UNAIDS regionim a)2 Region Subsaharska Afrika Južna/Jugoistočna Azija Latinska Amerika Istočna Azija Severna Amerika Evroazija Zapadna Evropa Karibi Sev. Afrika/Srednji Istok Okeanija Ukupno u svetu
Odrasli i deca koii žive sa HIV/AIDS-om , kraj 2004.godine
25.400.000 7.100.000 1.700.000 1.100.000
Subsaharska Afrika Južna/Jugoistočna Azija Latinska Amerika Istočna Azija Severna Amerika Evroazija Zapadna Evropa Karibi Sev. Afrika/Srednji Istok Okeanija Ukupno u svetu
Um rli od AIDS-a u 2004. godini (odrasli i deca)
3.100.000 890.000 240.000 290.000 44.000 210.000 21.000 53.000 92.000 5.000 4,9 miliona
1. 000.000
1.400.000 610.000 440.000 540.000 35.000 39,4 miliona
Tabela Žene, deca i m ladi sa Region
Odrasli i deca, novoinficirani H lV-om u 2004. godini
2.300.000 490.000 95.000 51.000 16.000 60.000 6.500 36.000 28.000 700 3.1 miUion
HIV/AIDS-om!
Žene (od 15 do 49 god) sa HIV/AIDS-om kraj 2004. godine
Procenat žena D eca Mladi (od 15 do 49 god.) sa (m lađa od 15 god) (od 15 do 24 god.) HIV/AIDS-om sa H IV/A ID S-om sa HIV/AIDS-om kraj 2004. godine kraj 2004. godine kraj 2004. godine
13 .3 0 0 .0 0 0
57%
1 .9 0 0 .0 0 0
6 .2 0 0 .0 0 0
2 .10 0 .0 0 0
30%
17 0 .0 0 0
1.8 0 0 .0 0 0
6 10 .0 0 0
36%
2 6 .0 0 0
6 10 .0 0 0
2 5 0 .0 0 0
22o/o
9 .4 0 0
3 4 0 .0 0 0
2 6 0 .0 0 0
2 5 o/o
11.000
13 0 .0 0 0
4 9 0 .0 0 0
3 4 0/o
8 .8 0 0
6 3 0 .0 0 0
16 0 .0 0 0
25o/o
6 .2 0 0
5 7 .0 0 0
2 10 .0 0 0
49 %
2 3 .0 0 0
13 0 .0 0 0
2 5 0 .0 0 0
48 %
2 4 .0 0 0
12 0 .0 0 0
7 .10 0
17.600.000
21
0/0
47o/o
700
7 .2 0 0
2.200.000
10.000.000
Prema poslednjim statističkim podacima u vezi svetske epidemije HIV/AIDS-a, pub likovanih od strane UNAIDS i SZO u novembru 2005, procenjuje se da oko 40 miliona ljudi u svetu živi sa HIV/AIDS-om. Od toga, 17,5 miliona žena i 2,3 miliona dece. U 2005. godini je registrovano 4,9 miliona novih slučajeva oboljenja. Od toga, 4,2 mil iona odraslih i 0,7 miliona dece. Od HIV/AIDS-a je u 2005. umrlo 3,1 milion osoba. Od toga, 2,6 miliona odraslih i 0,57 miliona dece.1 1) UNAIDS, UNICEF, 2005. 2) UNAIDS, decembar 2004., 3) UNAIDS, decembar 2004.
Tabela
Pofcrivenost antiretrovirusnom (ARV) terapijom4
Procenat osoba sa H IV/AIDS-om koji prim aju ARV terapiju (od ukupnog broja kojim a je potrebna)
Subsaharska Afrika Latinska Amerika i Karibi Evropa i Centralna Azija Severna Afrika i Srednji Istok Istočna, južna i jugoistočna Azija Ukupno - (svi) WHO regioni Tabela 4.
11 % 62% 13 % 5% 14 % 15 %
HIV/AIDS u SAD5
Osobe koje žive sa HIV/AIDS-om u SAD, kraj 2003. godine Novoinficirani HlV-om u SAD, u 2004. godini Procenat Afro-amerikanaca od procenjenog broja ljudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine (i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) Procenat Amerikanaca latino porekla, od procenjenog broja ljudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine (i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) Procenat belog stanovništva od procenjenog broja Ijudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine (i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD)
od 1.039.000 do 1.185.000 40.000 47 % (13 %) 17 0/o (14 o/o) 34 0/o (69 0/0)
Priča sa VI odeljenja Evo ih, dolaze. Po mene. Zašto? Ne znam. U stvari, znam. Ja umirem! To tako izgle da... Zaustavljaju se na ivici reke. Zid. Beo, bolnički. Dan treći. Neko me nešto pita. Čujem ga, ali ne vidim. Da, jesam, nisam, sutra, kad odem kući, mislim prekjuče... Izaberi odgovor koji ti treba ili ga sam smisli. Meni je svejedno... S druge strane prilaze crni konjanici. Njihov predvodnik me podseća na Sv. Simeona Mirotočivog. Možda zato što sam nedavno bio u Studenici. S velikim krstom koji svetli. Šta je, čoveče, ovo... Prati ga desetak konjanika u crnom. Valjda sa kukuljicama preko glave, lica im se ne vide. Ne. Stani. Nisu kukuljice. Monaška odeća! Ali, zašto ne mogu da im vidim lica? Silaze sa konja i staju u krug. Neki počinju da se mole! Oni pored reke stali kao ukopani. Desetak, dvanaest, nemam vremena da brojim. Možda sedam, osam... Ne znam. Konji pod njima se propinju, njište, kopitom udaraju u zemlju. Pod težinom tereta ili zbog užasa koji se polako valja vazduhom, ko zna. Jahači ih teško obuzdavaju, a vidi se da su neka sila. Po stavu, uzdržanim pokretima. Talas hladnoće ledi sliku. Nešto se sprema. Šta? 4) Izvor: UNAIDS, decembar 2004. 5) U.S. Centers for Disease Control and Prevention, U.S. Census Bureau, 2004.
„Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje...“ mole crni konjanici. Oni preko reke sa konjima ispod sebe, preobraćaju se u zveri. Jedno biće. Majmuni, šta li su. Besne, reže, urlaju... „Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje...“ sve glasnije odjekuje pro zorom, ali monasi su u miru s Bogom. Kao da do njih ne dopire onaj užas, rika i vika, s druge strane reke. Eno i slika iz mog života. Čitavi filmovi. Ređaju se jedan za drugim. Eno me gde dilujem, kradem, tražim venu, plačem sa ocem... Bože, šta se ovo dešava... Da li je ovo zaista kraj? Koji je ovo dan? Treći. Čega treći? Kakva sad temperatura. Pusti me da odmorim. Opet zid. Beo, bolnički. Neko kaže: koliko je podeoka imao toplomer, toliko ti je izmerio tem perature, dalje nema više... O čemu ti to? Ko si, sad, pa ti. Bole me oči od beline. Madicinske sestre? Dobro je da ste stigle. Šta znači jedan sat čekanja u čovekovom životu? Ništa. Osim ukoliko mu je duša u nosu. Pa, ni tad. Ima nas toliko. Jedan više ili manje, sve jedno. Njih pet me ,,buše“. Ne mogu da nađu venu. To me vraća svesti. Čekaj, stani... Jedna nalazi venu na vratu. Dobro je. Mogu da daju injekciju... Auhhh, izvukoh se... Još jedna kriza je iza mene. ,,Otvaram“ se kad stanem na noge. Ovo mi je ko zna koji po redu život. Za dlaku. Od kombinovane terapije. ,,Verit“ mi je navukao neuropatiju, a ništa nisu lošiji ni ,,izon“ i ,,azir“, još samo da vidim sa čime će oni da me ,,časte“. Može se njima, a meni ne može. Ali, šta ću. Moram. Kažu, što se mora, nije teško. Nije nego. Teško je, al’ se mora... - Sećaš li se ove fotografije? - Kako da ne, evo i pokojnog B. sa nama. - Ovo mogu da objavim u knjizi? - Naravno... A, da, ja sam I. R. ili, bolje, PLWHA. To je skraćenica za ljude poput mene. Ljude koji žive sa HlV-om (People Living with HIV/AIDS). PLWHA nam dođe kao zajednički nadimak. Jedan za sve, svi pod jedan. To nam je, kažu, kazna od Neba. Pa, neka bude. Interesuje me, međutim, ko mu - drži sveću! Biće da su neki od nas... Kao dugogodišnji pacijent VI odeljenja (za HIV/AIDS) Infektivne klinike u Beogradu, evo, beležim svoje utiske. Verujem da na to imam pravo. Na svojoj koži sam osetio prolazak kroz razna lečenja i terapije, sve do ležanja na ovoj klinici. Dušu, trenutno, ostavljam na stranu. Nakon deset godinica uspešnog nošenja HlV-a u sebi, dobio sam i tuberkulozu jetre. Valjda kao nekakvu nagradu... Rođen sam, inače, 1. decembra 1970. godine u Beogradu. Na dan koji će dvadesetak godina kasnije proglasiti Danom borbe protiv bolesti koju će drugi tek otkriti a ja „zaradi ti“, i pedeset leta nakon rođenja jedne propale države. Dobar dan! Kako i dolikuje tom danu, već sa četrnaest godina sam počeo da pušim i pijem, a ubrzo nakon toga i isprobavam „neke druge stvari“. Umesto „čaja u pet“, kako dolikuje mom poreklu, opredelio sam se za marihuanu u 16. Naravno, godina. Napredan, kakav jesam, do dvadesete sam probao i hašiš, heroin, kokain, LSD, ekstazi, trodon sa alkoholom i bense dinima, kao i mnoge druge lekove koje sam koristio sam i bez preporuke lekara poput, rec imo, artana. Nisam, dakle, bio previše izbirljiv. Šta mi padne pod ruku, moje je. Pravi ,,degustator“. Naravno, dok se nisam navukao na heroin. Kažu, kazna. Kakva kazna - glupost! Dugo sam
se poigravao pomenutim „arsenalom“, ubeđen da mogu sve da držim pod kontrolom, odnosno da nema šanse da se ,,navučem“. Što moram svaki dan, uzimaću samo kad mi se bude htelo. A to je bivalo sve češće... Heroin sam prvi put uzeo u sedam naestoj godini. Vratio sam mu se sa napun jenih dvadeset i koristio ga u koktelu sa prvom, pravom, ludom zaljubljenošću. To je najjača kom binacija, pogotovo ako je „život za koji se živi“ intravenski zavisnik od heroina. Tvrdila je da je ne razum em jer nisam navučen na heroin. A ko se jed nom navuče, i to je govorila, više nikada ne može da se skine. E, sad, nije nego! Ljubav je jača i od same sudbine. Sa njom se može do zvezda i nazad. (Još uvek nisam znao da nem a amortizere!) Kladio sam se na čoveka i njegovu volju za koje ne postoji prepreka. Ukoliko je tu i ljubav, onda je reč o nesumnjivo dobitnoj kom binaciji. Jer, rekoše, ljubav sve pobeđuje. I preskače. Ne samo da su to drugi rekli, već sam to i sam osećao. Kako bih dokazao ispravnost postavke sopstvene teorije o životu, namerno sam počeo da se navlačim na heroin! Svaki dan, u svakom pogledu... snifovao sam ga sve više. Otprilike, mesec dana. Umesto da „skidam zvezde sa neba“, devojci sam hteo da dokažem da se čovek može navući i, potom, snagom sopstvene volje ,,skinuti“ sa hero ina. Protivnik se, međutim, pokazao mnogo žilavijim i (još više) lukavijim nego što sam pretpostavljao. Ipak, nakon tih mesec dana uspeo sam da se skinem sa heroina. Ali, nije on sa mene! Pauzirao sam oko mesec i po dana, ne rastajući se od njega. Kako? Non-stop sam ga imao uz sebe. Ne shvatajući da je to, u stvari, ,,za svaki slučaj“. Opravdanje pred samim sobom je bilo to što sam nekih godinu dana pre upoznavan ja, zaljubljivanja i navlačenja, počeo da dilujem drogu. Ta prva kriza, nakon privremenog prestanka, bila mi je i najteža. Krizu sam, naime, uvek mogao da prekinem jednom ,,linijicom“. Sve vreme sam bio svestan toga. Videvši da devojci ni na kraj pameti nije ,,skidanje“, prestao sam i da nabavljam i da dilujem heroin. Sa njim je otišla i devojka. Na cela tri dana. Moja teorija je pucala po svim šavovima. Ski danje nije išlo nikako, a „najjača ljubav na svetu“ se pretvorila u pepeo i prah. Pepeo pepelu, a prah u - venu! Bio sam ljubomoran kao pas. Mučio se razmišljanjima (i zamišljanjima) gde je nesta la, sa kim je „upravo sad, u ovom trenutku“, šta radi sa njim, ko je snabdeva sa obaveznih pet ,,doza“ dnevno (dopuštao sam joj samo da snifa kako se ne bi ,,bušila“ intravenskim uzimanjem), kako i čime mu na to uzvraća... Milion mogućih i nemogućih kombinacija. Sve obojene u crno. A gde smo sad mi? Gde ispari onolika ljubav, privrženost, toplina. Zar je moguće da postoji nešto jače od toga Moguće je, moguće je ... Naravno, morao sam da ,,puknem“. Nabavio sam novu količinu. Ali, sa njom se vrati la i - ona! O, sreće li i blaženstva. Već nakon mesec dana, heroin sam uzimao intravenski. Nek’ ide život. Važno je da se ona vratila. Prilikom drugog uzimanja, prvo se ona sredila a potom i mene ,,uradila“. Sredila se polovinom sadržaja iz ,,gana“ (šprica), izvadila ga iz ruke i zajedno sa sve njenom krvlju dala meni direktno u venu. To je bio prvi i, mislim, poslednji put da sam od bilo koga uzeo drogu na takav način. Sa istim špricem i iglom... I stan smo iznajmili. „Proleće je ušlo u sobu moga brata Čarlija“. Godinu dana smo živeli zajedno. Poetiku i patetiku su zamenili agonija i dilovanje, paranoja i strah od ,,padanja“ i milicije. Kasnije, i sve veći dugovi izuzetno opasnim tipovima. Bio je to definitivan kraj moga ,,carstva“. Sve što sam imao i stekao, pretvorilo se u prah. Bez pepela. A ona? Opet je nesta
la. U stvari, otišla je da živi u Kinu. Taman tamo dokle nema šanse da dobacim. Ne sećam se od koga sam čuo stihove koji su mi se u to vreme neprestano vrteli kroz glavu: „.. .E, baš si glup i naivan Cvetko... Neće ona Cvetka zbog metka, ima ona svoga Cvetka sa kim krevet deli...“ Tako nekako. Kažu da ih je napisao danas ugledni beogradski sudija Slobodan Rašić. Napušten, navučen i u krizama, mislio sam da je život za mene definitivno završen. Gore od toga nije moglo... Da, ne rekoh da su moj otac i deda lekari. Deda je bio načelnik Odeljenja za hema tologiju na VMA i jedan od osnivača ove institucije. I otac je radio na VMA. Kao imunolog. Po prirodi posla, imao je i HlV-pozitivne i pacijente obolele od AIDS-a. I tada, kao i danas, među njima je najviše narkomana. Tek posle dolaze pripadnici ostalih takozvanih „rizičnih grupa“. Navukao sam se, dakle, 1990. godine, a 1993. prvi put uradio test na HIV. Logično. Živeo sam rizično u svakom pogledu. Pored droge, bio sam i sa mnogo devojaka pre toga, bez zalaženja u njihove biografije. O zaštiti, u smislu kondoma, nisam razmišljao a još manje je upražnjavao. Prirodno, pa kako bude. Na prvom testiranju sam bio ,,negativan“. Nakon šest meseci na kontrolnom testu (test provere) - ,,pozitivan“! Oba sam radio na VMA, kod oca sa kojim sam i podigao rezultate. Uhvatio se za glavu. Bili smo u šoku i uplašeni. Znali smo da je reč o neizlečivoj bolesti. Otac me je kroz suze upitao: „Hoćemo li da se borimo?“ Rekao sam i sam plačući: „Nar avno da hoćemo!“ Zagrlili smo se kao nikada do tada. Bogu hvala na tom zagrljaju! Majci smo poslednjoj rekli. Znali smo da je najosetljivija. Nije mogla da obuzda krik bola. Eto, tako je počela moja tragedija od života. Prizvao sam je (pre)visokim mišljenjem o vlastitim mogućnostima. Verovao sam, kako rekoh, da sam ,,specijalno“ jak i izdržljiv. Na drogu su se, u mojoj glavi, navlačili samo „slabići i glupaci“, to jest narkomani. Ali, zar se ,,to“ ne dešava samo drugima. Otkud meni? „Baš si glup i naivan Cvetko...“ Gore od toga, zaista nije moglo. Život mi je bio uništen. Bez prava na popravni. Prvih šest meseci, nakon tog saznanja, proživeo sam u nekakvom psihičkom rasturu. Drogirao sam se kao nikada do tada. Žestoko, ful dozom i do kraja. Naravno, ni samoubijanje nije jeftino. Počeo sam da lažem i, prirodno, kradem. Ništa nisam propuštao što ide uz „bolest zavisnosti“. Kad je bal, nek’ bude do daske. Sećam se, recimo, da sam nakon upoznavanja sa Todorom (pošto je njegovo „prihvatil ište“ u Lole Ribara za tipove poput mene radilo non-stop) jedne noći banuo kod njega sa nekim lusterima, a možda su bili i ventilatori, u nameri da mu ih uvalim i dođem do neke kinte. Odakle mi? Nemam pojma. Znam jedino da ih nisam zaradio... Užasnuo se! Počeo je da sikće na mene da se gubim inače će da zove miliciju. Koji mu je, mislio sam se. Ipak, nije propustio da mi dobaci sa vrha stepeništa da mu se javim kad dođem sebi. A nisu bili loši ti lusteri, a možda i ventilatori... Naravno, došao sam posle nekoliko dana i izvinuo mu se. Prihvatio je izvinjenje ali nije propustio priliku da mi „očita vakelu“. Morao sam da odćutim. Spao sam na najniže grane i bio očajan. Otac je kao lekar odmah znao da leka mojoj bolesti nema. Saznali smo da imam i hep atitis C. Prvo smo se obratili dr J-u na Infektivnoj klinici. Dugo se poznavao sa ocem. Rođen na Svetski dan borbe protiv AIDS-a, iz lekarske porodice, sin stručnjaka koji se posebno bavi problemom HlV-a i ima kontakt sa velikim brojem HlV-pozitivnih pacijena
ta, zavisnika od ,,teških“ droga. Ne, ništa nije slučajno. Znao sam da je sve to u nekakvoj vezi i nekako predodređeno. Iz ko zna kakvog razloga je moralo da bude upravo tako kako je bilo. A nije bilo slavno. Kada sam prvi put video famozno VI odeljenje (za HIV/AIDS) Infektivne klinike, bio sam užasnut i zgrožen. Na šta je to, brate, ličilo! Ipak, moj osnovni problem i dalje nije bio virus, već pre svega i iznad svega - droga! Preporučeno je da ,,pod hitno“ kren em sa uzimanjem nekog leka koga su tada svima prepisivali za HIV, a za koji sam odmah saznao da je izuzetno toksičan i da od njega može (mada i ne mora) čoveku da opadne kosa ili mu se raspadne jetra ili ko zna šta sve još. Pri tome, ukoliko jednom počne da ga koristi, više nikada ne sme sa njim da prestane. Znači, još jedna „doživot na ljubav“. Pomenuti lek je donekle poboljšavao zdravstveno stanje, a odnekle pa do kraja - rezultate testova! Količina CD4 odbrambenih čestica u organizmu i PCR test kojim se određuje broj virusnih kopija po jedinici krvi. Ova dva testa su za nas zakon. Bez obzira na to da li se njima prati tok bolesti, uspešnost primenjene terapije ili stan je pacijenta koji nije pod medicinskim tretmanom. Ukratko, nije važno kako se pacijent oseća, važno je šta kažu testovi. Odbio sam da pijem ponuđene lekove bar dok ne budem na to bolešću ili drastičnim padom imuniteta, nateran. Čovek, naime, ne umire od samog virusa, već mu on uništava prirodni odbrambeni mehanizam u toj meri da umire od raznih tzv. oportunih infekcija usled značajnog slabljenja imuniteta. Otac je kao imunolog i sam znao kolika je štetnost ovih lekova. Počeo je da se raspituje i za neke druge, pa i moguće alternativne metode lečenja, koje bi mi eventu alno pomogle u bici sa virusom. Ako ništa drugo, počeli smo mnogo bolje da komuni ciramo i sarađujemo u vezi mog lečenja. Velika većina ljudi sa HlV-om ima potrebu da što je moguće aktivnije učestvuje u svom lečenju i sazna o bolesti sve što se saznati može. U svoj toj nesreći imao sam bar toliko sreće da imam oca koga sam mogao da pitam o svemu. Da iz prve ruke saznajem sve novosti u vezi nje. Lečeći druge, otac je čuo za mnoge alternativne metode. Mnoge su bile potpuna besmislica i prevara, ali jedna je, po svedočenju pacijenata i na osnovu rezultata analiza rađenih na VMA, davala izuzetno dobre rezultate u pogledu (iz)lečenja herpesa. Bez obzira da li je reč o ,,običnim“ pacijentima, HlV-pozitivnim ili obolelim od AIDS-a. Dobro razmislivši o svemu, otac mi je ponudio da odemo do čoveka o kome se toliko pričalo i pisalo, upoz namo se sa njim, a potom i procenimo da li možemo i hoćemo li da isprobamo njegov način lečenja na meni. Do pojave herpesa, naime, dolazi usled pada imuniteta i ukoliko nešto pospešuje njegovo zalečenje i povlačenje u najkraćem mogućem roku, onda definitivno ima i snažno podsticajno dejstvo na ukupan imunitet u smislu podizanja nivoa odbrane orga nizma. Stručnost lekara i ostalog medicinskog osoblja na Infektivnoj klinici, atmosfera koja je tamo vladala, uslovi lečenja i refundacija za pomenute terapije, uticali su da se opredelimo za sve osim za ovu ustanovu. Naravno, uz to je išla i već pomenuta doživ otna terapija, ne uzimajući u obzir moguće kontraindikacije koje su, u većoj ili manjoj meri, bile i individualne. Možda čak i genetskim kodom ili, pak, načinom života pre disponirane. Eto, sa takvim razmišljanjima i u takvoj situaciji smo upoznali Todora, to jest dok tora Todora Jovanovića, i njegov preparat Todoxin proizveden na bazi bilja. Potpuno
bezopasan i bez ikakvih kontraindikacija. Pored bezuslovne podrške oca i sreće da ni on nije bio za to da odmah počnem sa pomenutim HlV-terapijama koje je nudila tadašnja nauka, a nudi ih i dan-danas ali unekoliko modifikovane i poboljšane u smislu načina primene, nešto boljih rezultata i ,,kupovine“ dužeg vremena za obolele (i dalje se sig urno umire, samo je vreme tog procesa donekle produženo), ono što je presudilo da se konačno odlučim za terapiju dr Todora Jovanovića jeste činjenica da je Todoxin apso lutno neškodljiv prirodan preparat sa sastojcima koji moraju da prijaju svačijem, a ne samo obolelom organizmu. Pored toga, i sama Todorova pojava i pristup mom lečenju su značajno uticali da donesem takvu odluku. A takve odluke nikada nisu lake. Već prilikom našeg prvog susreta ostavio je na mene izuzetno pozitivan utisak i, na samo njemu svojstven način, ulio novu nadu i optimizam nakon tolikog vremena očajanja, straha, samosažaljenja i patnje. Objasnio mi je da smo svi mi, u stvari - žrtve! Prvi put sam od njega čuo da nisam ja isključivi krivac za sve što me je snašlo. Bukvalno mi je skinuo dobar deo tereta krivice za sopstvenu bolest koji sam do tada nosio. Vremenom je naša komu nikacija i saradnja dobijala nov kvalitet. Počeli smo da razgovaramo ne samo o prob lemima HlV-a, već i o smislu samog života i novog pogleda na sve. Jer, moja najveća borba je bila borba sa - narkomanijom. Todoxin sam počeo da koristim od 1993. godine. Tada se uzimao na prilično komp likovan i težak način, pored toga što mi se njegov ukus u početku nije dopadao. Valjalo je disciplinovano uzimati jednu supenu kašiku preparata na svaka dva sata - 42 dana zare dom. Čak i noću. Doktor je to nazvao „udarnom terapijom“. Kasnije sam se privikao i prošao kroz najmanje šest ili sedam takvih terapija. Ukoliko izuzmem drogu i stanja koja ona sama po sebi izaziva, bio sam zdrav u svakom drugom pogledu! Sve do 2003. godine, živeo sam bez većih ili težih bolesti. Dakle, kao sav zdrav svet. Poneka prehlada, grip i - ništa više. O hepatitisu i ostalim bolestima da i ne govorim. Todoxin je, dakle, jedini preparat koji sam koristio tih desetak godina i bio sam (goto vo) zdrav. Dr Todor Jovanović mi je pomogao na stotine puta. Toliko sam ga zavoleo, da mi je kasnije u životu bio jedini logičan izbor za venčanog kuma. I dete mi je krstio. Verujem da je to najbolja ilustracija prirode naših odnosa tokom dugog niza godina. Nikada mi nije naplaćivao lekove i preparate, a pomagao mi je kad god je trebalo. Do 2003. godine, svašta se ispodešavalo u mom životu. Da je bilo malo više dobrog, ne bih zakerao. U medijima sam 1997. godine obznanio ko sam, šta sam, šta me muči i kako se borim. Život mi se izmenio u svakom pogledu. Sticao sam znanja o HIV-u, produbljivao ona iz narkomanije. Na žalost, imao sam već dugogodišnje (dragoceno) iskustvo u vezi oba. Držao sam predavanja, gostovao u radio i TV emisijama, 1998. osnovao organizaciju GOD u beogradskom Domu omladine, zatim 2000. godine pokrenuo rad prvog centra za lečenje narkomanije bez upotrebe medikamenata, pri čemu je promena načina života bio osnov terapije. U početku smo nas dvojica zalečenih narkomana vodili Centar u iznajmljenoj kući na Avali. Time sam se bavio skoro do kraja 2002. Već pet godina vodim i autorsku radio-emisiju „Narkomani, ljudi među nama“. Pisao sam i više članaka za ,,Ženu“, ,,Krug“, sajt omladine JAZAS-a gde s vre mena na vreme još uvek pišem kolumu ,,Ja i moj virus“. Život mi se, dakle, okrenuo ,,naglavačke“, radio sam tempom koji je malo ko mogao prati. Jasno je da o HIV-u nisam gotovo ni razmišljao jer sam se izvanredno osećao.
Lečenje na Infektivnoj klinici se, s druge strane, vremenom svelo na veoma retke posete i analize koje sam većinom radio kod oca na VMA. Jer, kada god bih i otišao do tamo, slušao sam jednu te istu priču - sa novim terapijama treba početi što pre, pre nego što čovek oboli, kako bi efekat novih trostrukih terapija bio još snažniji. Nisam padao na te priče. Osećao sam se izvrsno, nikada bolje, a želju za drogom uspeo da savladam na duži period. Ali, kako ništa ne traje večito, a pogotovo lepo, iznenada su me spopale žestoke tem perature, opšta slabost, bolovi u stomaku i ko zna kakve još bolesti i muke, od kojih je svakako bila najžešća - tuberkuloza jetre. Ipak, nastavio sam da radim koliko god sam mogao. Uskoro sam, međutim, morao da napustim sve teže poslove. Pre svega rad na Avali. Mesto predsednika GOD-a prepustio sam dotadašnjim saradnici ma. Ne previše vičnim, s obzirom na to da su za svega godinu dana izgubili i upropastili sve što smo do tada postigli. Dakle, moj prvi (ponovni) odlazak na Infektivnu kliniku je bio u vreme izuzetno visokih i dugotrajnih tem peratura koje su jasno ukazivale na tuberkulozu. Morao sam da odležim mesec i po dana u bolnici da bi se ispitivanjima to i utvrdilo. Tri lekara, koliko ih ukupno i radi sa HlV-pacijentima, odlučili su da prvo mora da se uradi biop sija jetre kako bi se precizno utvrdilo od čega treba da budem lečen. Pre toga, terapi ja tuberkulostaticim a nije dolazila u obzir. Ma koliko bilo jasno o čemu je reč, pri tiskali su me i insistirali na svojoj odluci. Ni ja, međutim, nisam popuštao. Uporno sam odbijao biopsiju i zahtevao da me leče pomenutim lekovima. To je trajalo punih mesec dana. Dobijao sam infuzije, doduše sa baktrimom i ko zna čime još, četiri puta dnevno na svakih šest sati. Ipak, nije bilo druge. Morao sam da popustim. Kao pametniji? Nisam baš siguran. U svakom slučaju, biopsijom jetre je definitivno potvrđeno ono na šta se i sumnjalo. Počelo je moje lečenje od već uveliko odmakle i pogoršane tuberkuloze. Nakon toga su me dva puta otpuštali. Bilo je to u vreme kada nisam morao da dobijam infuzije. Istovremeno, počelo je ubeđivanje da konačno krenem i sa anti-HIV terapijom, naravno, uz lekove dobijene za tuberkulozu. Pritisak je dolazio sa svih strana. Nije me pritiskao samo onaj što je žurio na voz. Presudilo je, međutim, očevo ubeđivanje. I na to sam, konačno, pristao. Dali su mi i tuberkulostatike i trostruku terapiju za AIDS. Pitao sam - ima li još? Od prvih lekova u toj ,,turi“, jedan sam zauvek zapamtio. U sadejstvu sa ,,izoniazidom“ za tuberkulozu, ,,častio“ me je kontraindikovanom neuropatijom. I dan-danas me žestoko muči, a svodi se na bolove u nogama, utrnuće, izazvano odumiranjem nekih nervnih završetaka. Usledilo je još jedno otpuštanje na kućno lečenje. Pa, nakon mesec dana, povratak na VI odeljenje na još dva meseca agonije. Drugi odlazak na kliniku je ujedno bio i najdramatičniji. Konačno shvativši da fizič ki ne mogu da podnesem toliku količinu lekova, odlučili su da privremeno prestanem sa antiretrovirusnom terapijom koju sam do tada pio bar dva ili tri meseca. Bukvalno, jedva sam preživeo. Iz tog vremena potiče prva slika mog kazivanja. I ja (možda) imam dušu. Izvesno vreme sam pio samo tuberkulostatike. Kad se tuberkuloza malo primirila (valj da sam se i njoj smučio), onda su mi dali drugu kombinaciju, pa nestašica, pa treća kom binacija, pa, umalo pa-pa... Istini za volju, izvesno poboljšanje sam primetio od ,,trizirita“. Po jedan ujutru i uveče. Da mi se povrati snaga. Penjanje uz stepenice, u to vreme, doživljavao sam kao osvajanje
Kilimandžara. Svaki stepenik sam morao da ispoštujem. Da na njemu odmorim. Krenem u radio-stanicu, a do nje dva sprata. Bez lifta. Deset minuta uspona. Baška bolovi od „triziri ta“. „Kuća“ časti! U ovom, da tako kažem , poslednjem a veoma važnom periodu, žešće sam počeo da sum njam u ,,kaletru“ koju su mi prepisali da kao dodatak retroviru. Mesec dana sam se strogo držao uputstva sve dok nisam doživeo, u najbukvalni jem sm islu - grč mozga! Ne znam kako bih drugačije opisao taj osećaj. Užas jedan. Lice mi se ukočilo toliko da sam počeo da m ucam . Sutradan je trebalo da gostujem u jednoj em isiji B92, ali nisam mogao da govorim, da se kontrolišem . Načisto - lud! To je potrajalo nekoliko dana. Daj, k ’o velim, da pročitam o kakvom je leku reč, m ada to ne volim. U napred znam da su kontraindikacije užasne. Koliko da čoveka psihički dotuku, ako već nisu fizički. Posle čitanja mi je bilo još gore. Pisalo je da se nikako ne sme prepisivati pacijentu koji im a problem e sa jetrom , uzim a m etadon i tako dalje. Ukratko, od tri najcrnje kontraindikacije, ja sam imao sjajne uslove za sve tri! A, ipak, lekar mi je prepisao taj lek ne rekavši mi, pri tom, ni jednu reč iz uputstva za upotrebu. Ni jednu, jedinu reč. Istog časa sam ga izbacio sa ,,spiska“ za korišćenje. Dr M. tvrdi da od tog leka danas nema boljeg. A uopšte nije lek za HIV! Eno ga u frižideru i dan-danas. I ne pogledam ga a kamo li da ga dodirnem. M. ga uporno forsira. Poput ,,keletre“ u vreme one nestašice lekova. Sad imaju novi fazon, verovatno veoma jeftin. Kad god nema lekova, dupe na sunce, jedna, dve, tri injekcije, i - gotovo. To najbolje znaju ovi mučenici što su prošli sve terapije. Ponajbolje S. koji živi na klin ici. Nema gde da ode. S obzirom na ono kroz šta je do sad sve prošao sa terapijama, čudi me da je uopšte živ. Kakav organizam i kakvu li tek psihu ima, sam Bog zna. A živi u epi centru smrti! S. je, inače, musliman, prvo bi a potom čist homoseksualac. Nesretnik nema nikog. Ili, možda, ne sme da prizna. Na klinici živi već tri godine. Došao je malo posle mog prvog dolaska. Od tada se ne miče. Niti mu ko dolazi, niti ga ko obilazi. Osim raznoraznih terapija. Ni jedna ga ne maši. Kako nova stigne, S. dođi ‘vamo. I nikad mu nije bolje. Uvek gore. I još izdržava! Ali, da se vratim na sopstvenu priču... Pre početka tretmana ,,trivizirom“, insistirao sam da mi urade PCR. Tako piše i u uput stvu. Sledeće testiranje je posle tri do šest meseci, da bi se videlo ima li promena. Pre počet ka sam imao oko 167.000 kopija i ,,nula“ posle šest-sedam meseci. Svi ti lekovi sadrže rekombinantan interferon koji sto posto daje ,,nula“ kopija a može i da poveća CD4. Pa, opet nestašica. Protestujem, ali trudeći se da se ne uzrujavam previše oko toga. To mi nikako ne odgovara. Na PCR testu - ,,nula“. Sve je O.K. ‘Ajd, zdravo! Neću da pijem tamo neke ,,keletre“. Ovo boli, od ovoga oči iskaču. Hoću da odmorim. Izvesno vreme ništa nisam pio. Sad protestuje dr J.: - Zašto si prestao? - Zato što nema leka! - Što ne uzimaš neki drugi? - Pa, ne bih baš svašta da uzimam. - Dobro, de. Hajde da ,,trizirir“ ubacimo u ,,kaletru“... - Zašto u ,,kaletru“, zašto ne samo ,,trizirir“? - Ona je najbolja.
- Pa, dobro, jel’ ona im a... - Nema ništa! Odem kod dr R-a, požalim mu se na ,,grč mozga“. On me pogleda iskosa i izvesno vreme ćuti. Ćutim i ja. - Ti si imao grč mozga od ,,kaletre“? - prenu se dr R. najednom. - Pre će biti da ti je od nečeg drugog! Jasno mi je. Misli na drogu. Uvek dobar izgovor. Kao, nema šanse da je od ,,kaletre“. A siguran sam da nisam jedino ja imao takve nuspojave. Samo sam jedini imao petlju da to kažem. Tačno mesec dana sam je pio. U početku nije bilo problema, ali kasnije - ne pitaj. I, čudna mi je nekako... Ona je, u stvari, dodatak terapijama i u uputstvu lepo piše da može da izazove kontraindikacije u sadejstvu sa antiretrovirusnim terapijama, sa metadonom i kod ljudi koji imaju probleme sa jetrom (hepatitis itd.). Gledam ga i mislim se: da li je lud ili zaluđen i bez mozga ili - zao. Nije, valjda, da hoće namerno da me rokne. Nisam baš toliko opasan... Ne, zbilja, prvi put mi se dogodilo tako nešto. Užas, frka, panika. Mislio sam da ću se potpuno oduzeti i živeti poput biljke. Nema mrdanja, kontrole pokreta, ništa... Biljka. Trava, brate. Bar da je vutra... Svu snagu sam uložio da samog sebe smirim. Da mogu da razmišljam. Nervni slom? Moždani udar? Ništa od toga. Prava reč je ,,grč m ozga“. Čitanje uputstva me je ,,prosvetlilo“. Strah je zamenio - gnev. Došlo mi je bilo da nekoga, sad ja, roknem. Otac me smirivao. Ma, daj, ti, paranoja... kad sam se malo smirio i objasnio o čemu je reč, i on će: - Od ,,kaletre“? Ma, daj, to prvi put čujem. Pre će biti od nečeg ,,drugog“! Ništa im, brate, rie možeš. K’o slonovi su. Otporni na sve. Neki stručnjaei „zvanične medicine“ su mi posle rekli da je to, možda, zato što sam dugo uzimao Todoxin. Da V je zaista toliko lud... Kao, Todor priča jedno, a ovamo mu umiru pacijenti. Pričalo se da je svojevremeno dr R. često govorio da Todoxin ,,ubija“ jetru. Kako, kad njegovom upotrebom uvek na početku lečenja dođe do transaminaze, do nor male. Nisam jedini pacijent koji to zna. S druge strane, pričalo se da se pre dve godine jedan bogati Grk, uoči same transplantacije jetre, potpuno izlečio upravo Todoxin-om! Svi su, kažu, bili u šoku. Kako je to moguće kad nije bilo nikakvih izgleda da se izleči. Niko nika da nije lečio jetru... Posle su dr R-a i dr D-e suspendovali. Izvesno vreme je radio samo dr J. Pa su ih vratili, pa se opet nešto zakuvalo... Ne zna se ko koga. A pacijenti ko zečevi u kavezu. Čekaju da se to završi, pa da vide koga će za uši pa napolje. A.L. im je omiljeni dugogodišnji pacijent. Na njemu sve novo isprobavaju. ,,Bombarduju“ ga novim lekovi ma. Kako koji stigne, mali linjaš li se, dođi ovamo... I on prilazi i pije ili ga ,,buše“ ili ga guše. Šta im volja. Zadnji put sam ga slučajno sreo u gradu. Suv. Ne mršav, suv! Odmah vidiš da nešto debelo nije u redu. Toliko se jadan sasušio. Pokazivao mi je ovooolikeee lekove. I te ,,kaletre“ su velike, ali najnovije, sačuvaj Bože. Kao, dr J. mu dao za HIV. U šest ujutru, u podne, u šest popodne, ponoć... Nenormalno. Pije nekih 25 tableta na dan! Ipak, za njega je dr J. mali bog. I tačka. I to je naš problem. Pacijenti. Otkinuti i uplašeni. I, šta sad ti hoćeš - kažu mi - da napadamo lekare pa da ostanemo i bez onih koji hoće da rade sa nama. Ma, nosi se! Nije stvar u tome - pokušavam da ih ubedim - ali zar vam nije sumnjivo to što niko
neće da radi sa nama? Šta, gadljivi su na lovu, honorarnu kintu od predavanja, na putovanja po seminarima i kongresima, od mogućnosti da napreduju u poslu baveći se malo poznatom bolešću... Kao, ulkusi i ,,srčke“ su izazovniji. Nije nego. Gadljivi. Ja samo ne verujem da nema zainteresovanih. Ako nigde drugo, ono bar među studenti ma medicine. Problem je, međutim, u tome što svaku novu facu prvo propuste kroz dril. Da se zna ko je gazda a ko treba da traži posao na drugom mestu. Hoće da mu se sve smuči i da sam zatraži da ode. Za njih je: što manje, to bolje. Mali im je ,,but“. Zašto da ge dele sa drugima? Kad je, kako čujem, dr B. Lj. ušao u Todoxin-ov program za HlV-pozitivne (a sa jed nim od njih je školski drug), ovi otkinuli: šta će im B. Lj., kakve on ima veze sa HlV-om, on to ne može da radi i niko to ne može da radi... Ne dozvoljavaju nikome da uđe u taj posao. Za njih je to noćna mora. A pacijenti, k’o pacijenti. Ćute i trpe. Zbog frke i grča da se ne sazna ko su, šta su i kako su došli tu gde su. S druge strane, strepe da neko (ne daj Bože) uhapsi ove ili ih prebaci na drugo radno mesto. Kao, ko će onda da brine o nama? Čvor-situacija iz koje nema izlaza. Aleksandar Makedonski je odavno mrtav a danas nema pravog mača. Sve sam pištolj. Hrana na Klinici je posebno očajna. Pod uslovom da je to zaista hrana. Nesretni ci koji nemaju koga da im donese nešto za jelo, prinuđeni su da jedu splačine etike tirane kao ,,doručak“, ,,ručak“ i ,,večera“. Još da nema onog jednog frižidera, poska pavali bi od gladi. Dobili smo ga, inače, nakon mog pojavljivanja u televizijskoj emisi ji ,,Biseri“. Ako bi neki nesretni sretnik i dobio hranu spolja, brzo se kvarila bez frižidera. Dobili smo čak - dva. Jedan koriste pacijenti i nalazi se u trpezariji sa najtvrđim stolicama na svetu. Drugi su uzeli lekari za serume. Drugi je, naravno, i veći i bolji... Za Novu 2005. godinu, GOD je kupio nov televizor za pacijente. I on je u našoj trpezariji. Svakog 1. decembra i u vreme novogodišnjih i božićnih praznika organizuje mo posetu VI odeljenju Infektivne klinike, delimo poklon-paketiće i kitimo jelku. Njeno ukrašavanje, uz prigodno posluženje, organizuje se uglavnom u saradnji sa omladinom JAZAS-a. Gde god se moglo, uspeli smo da ponešto pomoći ,,izboksujemo“. Pre neku godinu su i okrečene neke prostorije, postavljene su male neonske lampe pored svakog kreveta, i dušeci su nešto bolji, a kreveti i dalje do bola očajno neudobni. I grejanje je zimi dobro, a kompletno su sređeni jedno kupatilo i toalet, tako da pacijenti danas imaju dva kupatila. Na raspolaganju nam je, inače, oko 25 ležajeva a povremenih ili stalnih pacije nata između 300 i 400. Pa, ko je brži. Ukoliko se računaju i oni koji samo svrate na pre glede, ima nas bar još toliko. Rekoh, samo tri lekara rade na svim HIV/AIDS slučajevima u beogradskoj Infek tivnoj klinici. I kakvu god bolest da dobijemo, i šta god da nas snađe, mi HlV-pozi tivni možemo i moramo samo tamo na tom odeljenju da se lečimo. Oni su naša sud bina. Ukoliko nekoga zaboli zub, recimo, jedan jedini zubar (u Ulici Stanka Subotića) hoće da radi sa nama. Preciznije, kada je to neophodno. I, isključivo - vadi zube. Za popravke se, valjda, ide na neko drugo mesto. Gde? Nemam pojma! U takvoj situaci ji, po slovu nekog novog zakona, doneta je odluka da odnedavno samo u domovima zdravlja možemo da radimo i najobičnije analize. E, sad, može samo da se pretpostavi kako na nas gledaju kad dođemo u Dom zdravlja sa dijagnozom ,,HIV-pozitivan“ a
oni trebaju da nam vade krv i rade analize. Pogled ispod oka je najmanje i najblaže što nas može snaći. Na Infektivnoj klinici, dakle, više ne možemo da radimo ni krvnu sliku, niti išta drugo. Tamo nas ekspeduju samo kad nam se sloši do te mere da ne možemo kod kuće da se lećimo, gde nam jedino rade pomenute testove na CD4 i PCR. Ali, tek to je oduvek bio i ostao problem. Beogradska Infektivna klinika je, kao donaciju, dobila mašine uz pomoć kojih se rade ove analize. Izuzetno su skupe. Mislim da im se cena kreće od neko liko stotina hiljada dolara pa do celog miliona, u zavisnosti od vrste, mogućnosti, tehnologije, itd. Jedna mašina je odavno dobijena od „Soroš fondacije“, a druga je stigla nakon Kongresa o HIV/AIDS-u u Barseloni. Ali šta se sa njima događa, za mene će osta ti večita tajna. Jedna je i dalje, koliko znam, na Infektivnoj klinici. Gde je druga, izgleda da ne znam ni ja niti iko drugi. Radeći za fond SPC ,,Čovekoljublje“ kao koordinator projekta za pružanje pomoći obolelima od AIDS-a, napisao sam (u formi traženja) šta je sve potrebno našoj klinici. Jedna od stavki su bili i, takođe izuzetno skupi, reagensi za godinu dana bez kojih su pomenute mašine beskorisne. Mislim na ampule za testiranje od 100 do 350 pacijenata, u zavisnosti o kojoj je metodi reč. I dobili smo ih. Ali, koliko znam, situacija je opet ista. Pacijenti mora ju sami da plaćaju analize. Krv vade na Infektivnoj klinici, a PCR se radi u nekoj od privat nih laboratorija. Infektivnoj klinici opet nedostaju - reagensi! Dakle, čak i kada se nabave reagensi, Ijude opet šalju u privatnu laboratoriju zato što je preostala mašina na klinici navodno - u kvaru. U svakom slučaju, oko laboratorije je žešće muvanje. Taj Ž. koji je vodi. Kad sam od ,,Čovekoljublja“ obezbedio donaciju, nisu hteli da me vode na razgovor nego će, kao, oni da se o svemu raspitaju. Nisu mutavi. Dobro su znali šta sve mogu da pitam na tom sastanku. Imam utisak da takvo stanje odgovara užem krugu ljudi koji od toga ima pro cenat. Za nas pacijente to u praksi znači da za svaki PCR pregled izvadimo iz svog džepa ne manje od 130 evra! A bez ovih analiza, naglašavam, ne možemo da pratimo tok svoje bolesti i lečenja. Jedna, a potom i druga nevladina organizacija, uključene su u ovaj biznis. Kada se, međutim, pojavila priča po medijima a zatim cela ,,stvar“ počela da zahuktava, privre meno je prekinut. Jedan pacijent je, naime, o tome govorio u listu ,,Nacional“. Kada su novinari pozvali dr J. za komentar, ovaj se (očigledno zbunjen) ,,izlajao“ i za mnoge druge stvari o kojima nije pitan, između ostalog i za nestanak dokumentacije od ‘80-ih do 1990. godine, navodno izgubljene tokom NATO bombardovanja. Bilo kako bilo, dve nevladine organizacije su, samo za posredovanje prilikom kupovine reagenasa od ,,Roša“, uzimale u svoj džep najmanje 10 do 20 evra po pacijentu. Kako? Reagensi su kupovani ,,na crno“, dakle bez poreza, tobože zarad našeg dobra kako bi nas pregledi koštali manje. Od tada u čekaonici stoji obaveštenje sa potpisom dr Pelemiša, sadašnjeg načelnika Infektivne klinike, da se „strogo zabranjuje iznošenje krvi pacijenata u bilo koje druge lab oratorije“ i „zabranjuje rad svim nevladinim organizacijama unutar klinike ili čekaonice“ kakav je, inače, do tada bio običaj. I dan-danas je veliki problem uraditi pomenute analize besplatno. Gotovo nemoguće. Veliko je pitanje gde se one rade i ko ih radi? Ni sa lekovima nije bolja situacija. Podrazumeva se, po nas pacijente. Svake godine se, otprilike tromosečno,
pojavi problem sa lekovima kojih nema. Pod uslovom da čovek ne može da odvoji u proseku od 1.000 do čak 4.000 evra. Kako velika većina pacijenata to nije u stanju, prin uđena je da pije ono čega ima ili šta im se da. Ako nema konjaka, dobra je i ,,brlja“, ako nema heroina, dobar je i mišomor... A mogu i da ne piju ništa. Što, može im se. Šalu na stranu. Sve je to užasno stresno. Valja proći kroz torturu i večiti strah u kome nas drže: biće lekova - neće biti; biće reagenasa - neće biti... Čak i zdravog čoveka, bez HlV-a ili neke druge bolesti, to ubija, ta neprestana briga i strah kojima smo izloženi. Onaj ko iole poznaje ovu materiju, zna kako se sve ovo odražava na ionako narušen imunitet i celokupno zdravlje. S druge strane te priče, rekoh, stoji strah od diskriminacije zbog koga većina ćuti i ne priča o onom što nam se događa. Kada god vidim naše lekare da govore u medijima, nikada ne čujem da traže pomoć za nas, HIV/AIDS osuđenike. Ne. Situacija je ,,pod kontrolom“, radi se izvrsno, čak vrhunski s obzirom na trenutne uslove u društvu itd. Nikada, recimo, nisu zatražili da se na odeljen ju zaposli bar još tri lekara, jer ih je malo. Nekome to očito debelo odgovara jer ima satis fakciju u novcu i monopolu na putovanja po seminarima, kongresima i sl. Nas niko ništa ne pita, niti nam šta kaže. Ali zato, imam utisak, svaki pokušaj samoorganizovanja se ,,minira“. To nikome ne odgovara, niti ko želi da podrži, iako se po Zakonu o infektivnim bolestima naša bolest i njene prateće pojave obavezno i besplatno tretiraju od strane države. Ne od strane pojedinaca, pacijenata i njihovih porodica, upravo zato što su kao infektivne moguća pretnja za celo društvo. Danas, inače, ponovo vodim GOD i radio-emisiju, povremeno držim predavanja, pišem kolumnu za sajt JAZAS-a, dajem intervjue. Snimio sam i nekoliko dokumen tarnih filmova. Jedan od njih je 1998. godine dobio nagradu na Festivalu jugosloven skog dokum entarnog filma - za najbolju režiju. Reč je o autentičnoj priči o mom dotadašnjem životu. Nakon savladavanja tuberkuloze i „povratka na sopstvene noge“, ponovo sam oživeo aktivnosti u vezi projekta „Povratak u život“. Reč je o projektu koji je trajao godinu dana i bio usmeren na direktno pružanje pomoći za 25 osoba koje žive sa HlV-om. Bio je to dugačak put. Skoro dve godine sam na jedvite jade odlazio samo do toaleta. O dužim ,,etapama“ nisam mogao ni da razmišljam. Ipak, odlasci u manastir pre pojave bolesti očvrsli su mi duh. I sve što me je kasnije stiglo, ubeđen sam, samo uz pomoć vere sam uspeo da podnesem. Bogu hvala! Rekoh (valjda nekom) dušu spasih...
UTVRĐIVANJE PRISUSTVA HIV-A Glavna imunološka obeležja AIDS-a d trenutka kada je AIDS zvanično ,,otkriven“, broj obolelih prijavljenih Cen tru za kontrolu bolesti (CDC) se povećavao tolikom brzinom da je CDC 1982. godine AIDS proglasio novom epidemijom. AIDS je definisan kao „imunod eficijencija T-ćelija kod prethodno zdrave odrasle osobe, uz koju se javljaju oportunističke infekcije ili Kapošijev sarkom“. Navedena prvobitna definicija je previše restrik tivna jer je jasno da postoje mnogi poremećaji u vezi sa AIDS-om, kao što su na primer drugi tipovi malignih tumora i sindrom limfadenopatije. Sobzirom na ovo, sve zajedno je nazvano „kompleksom povezanim sa AIDS-om“ i označeno kao ARC (od engl. AIDS-related complex). O
Dijagnoza Glavne kliničke pojave kod AIDS-a su oportunističke infekcije, Kapošijev sarkom, drugi maligni tumori i sindrom limfadenopatije. Ovi znaci AIDS-a se međusobno ne isključuju. Bolesnici sa oportunističkim infekcijama ili limfadenopatijom mogu, recimo, imati i Kapošijev sarkom. Prilikom postavljanja dijagnoze AIDS-a neophodna je posebna opreznost zbog mogućih psiholoških, socijalnih i zdravstvenih implikacija koje prate svaki slučaj AIDS-a. Etiološki agens koji se najčešće povezuje sa AIDS-om jeste retrovirus nazvan virus humane imunodeficijencije (engl. HIV - Human Immunodeficiency Virus). Hl-virus ima karakteristike porodice lentivirusa i pokazuje sklonost ka inficiranju stimulisanih CD4 Tćelija. Izolovan je u svim oblicima AIDS-a i ARC-a, kod zdravih osoba koje pripadaju tzv. „rizičnim grupama“, iz pljuvačke, suza i sperme obolelih od AIDS-a. Opšteprihvaćen stav je da prethodno zdrava odrasla osoba, sa neoštećenim imunim siste mom, stiče oštećeni T-ćelijski imunitet čime se stvaraju predispozicije za oportunističke infek cije i maligne tumore. Propadanje imunog sistema može da traje od 18 meseci do pet godina. Objavljen je i veliki broj teorija koje objašnjavaju pojavu AIDS-a kod prethodno zdravih osoba. Iz epidemioloških studija proizilazi da se HIV prenosi na način sličan prenosu virusa hepatitisa B (HBV). Da uzročnik AIDS-a ipak nije HBV, proizilazi iz (1) nepostojanja AIDS-
a u nekim populacijama sa visokom učestalošću infekcija HBV-om, (2) nepostojanja AIDSa povezanog sa HBV-infekcijom pre 1979. godine, kao i zbog toga što (3) postoje osobe sa AIDS-om koje su HBV-negativne. Opšteprihvaćeno je da se AIDS ne prenosi lako i da mora doći do direktne inoku lacije zaraženog materijala, npr. upotrebom istog šprica za injekcije, transfuzijom krvi i, u nekim slučajevima, vertikalnom transmisijom sa majke na dete. Epidemiologija AIDSa upućuje na transmisiju sličnu onoj kod HBV-a, pa prema tome pristup AIDS-bolesnici ma mora biti sličan. Postojala je sumnja i da je citomegalovirus (CMV) mogući kofaktor kod AIDS-a. Naime, antitela na CMV su otkrivena kod preko 95 odsto bolesnika sa AIDS-om, a CMV se može kultivisati iz sperme većine muških homoseksualnih bolesnika sa AIDSom. Longitudinalnim praćenjem bolesnika se mogu otkriti rekurentne ili hronične infekcije CMV-om. Tehnikom hibridizacije DNK, nađena je RNK citomegalovirusa u tkivu sa Kapošijevim sarkomom, dobijenim od bolesnika sa AIDS-om. Ipak, uprkos bliskoj povezanosti CMV-a i AIDS-a, veći broj istraživača smatra da je CVM zapravo oportunistička infekcija. Pre pojave epidemije AIDS-a nije bilo poznato da akutne ili hronične infekcije CMV-om dovode do trajne T-ćelijske imunodeficijencije. Kod bolesnika sa AIDS-om je registrovan povećan broj antitela na EBV (Epštajn-Bar virus). Ovo se može shvatiti kao odraz osetljivosti na akutne i hronične oportunističke infekcije, a ne kao primarni uzrok bolesti. Zbog povećane upotrebe droge, kod mnogih AIDS-bolesnika se pomišljalo na dodatne kofaktore. Od početka je upozoravano na amil nitrit (afrodizijak koji koriste homoseksualci). Jasna povezanost između AIDS-a i genetskih faktora, poput antigena histokompatibilnosti, sa izuzetkom izvesne povezanosti između HLA-DR5 i Kapošijevog sarkoma, nije dokazana. Epidemiološkim studijama su otkriveni i definisani rizični faktori za AIDS. To su: homoseksualnost, intravensko uzimanje droga, hemofilija i višestruke transfuzije krvi. U okviru grupe homoseksualaca, rizik najvišeg nivoa se odnosi na osobe sa brojnim seksualnim partnerima i pasivni partneri prilikom rektalnog snošaja. Ne treba zaboraviti da su HIV/AIDS-bolesnici sa hemofilijom primali koncentrate fak tora VIII. Oko jedan posto bolesnika sa potvrđenim AIDS-om ima hemofiliju. AIDS iniciran transfuzijom krvi je u vezi sa primanjem višestrukih transfuzija krvi i identifikacijom davaoca kao pripadnika neke od rizičnih grupa. Neretko i samo jedna trans fuzija može biti uzrok AIDS-a. I deca mogu oboleti od AIDS-a. Iako se dosta raspravljalo o postojanju pedijatrijskog AIDS-a (PAIDS), slična epidemiološka, klinička i laboratorijska svojstva pokazuju da AIDS i PAIDS imaju sličan ili isti uzrok. Većina bolesnika sa PAIDS-om potiče od majki intraven skih narkomanki. Spominju se i slučajevi dece rođene od HlV-pozitivnih majki bez simp toma AIDS-a. Opisani su i slučajevi dece sa PAIDS-om nakon višestrukih transfuzija krvi, a utvrđeno je da davalac pripada rizičnoj grupi. Bolesnici sa PAIDS-om se često osećaju dobro prvih nekoliko meseci. Kasnija klinička slika je slična opisanoj kod odraslih bolesnika i obuhvata povišenu temperatura, zastoj u rastu, rekurentne i hronične infekcije pluća, hroničnu dijareju, limfadenopatiju i hepatosplenomegaliju. Često se sreću i ekcematozne promene na koži. Moguće je uočiti i hroničnu bolest intersticija pluća nepoznatog uzroka. Pojava na koju se ne može naići kod odraslih obolelih od AIDS-a je parotitis nepoznatog porekla.
Tamo gde je moguće utvrditi izlaganje specifičnom rizičnom faktoru, razdoblje inkubacije u slučaju AIDS-a iznosi oko 18 meseci. Inkubacioni period za PAIDS je kraći, sa prosekom od osam meseci, ali može trajati sve do pet godina.
Anamneza Kod bolesnika sa AIDS-om, anamneza obično upućuje na multiple oportunističke infekdje. Međutim, klinički simptomi mogu varirati među rizičnim grupama. Bolesni homoseksualci imaju visoku učestalost sifilisa, gonoreje i enteritisa zbog infekdje protozooama Giardia lamblia ili Enta moeba histolytica. Tešku hroničnu dijareju može izazvati Cryptosporidium. U anamnezi bolesnih homoseksualaca i intravenskih narkomana, može se nad hepatitis. Infekcije drugim virusima su: akutnl i hronični herpes simpleks (HSV), herpes zoster (HZV), CMV, adenovirus i EBV. Prvi znaci bolesti najčešće su povišena temperatura i gušobolja, bolna limfodenopatija, anoreksija, slabost, glavobolja i mialgija. Postoji diskretna, umereno bolna limfadenopatija koja je često generalizovana, ali može biti i ograničena na vratne žlezde. Splenomegalija se javlja kod većine bolesnika. Kod oko polovine slučajeva, vidi se makulozna, makulopapuloz na ili petehijalna ospa, koji se viđa i kod svih bolesnika sa infektivnom mononukleozom koji su primali ampicilin. Takođe, može se i javiti periorbitalni edem. Rubeola, toksoplazmoza i infekcija citomegalovirusom mogu dati slične simptome kao infektivna mononukleoza. Akutni, mononukleozi sličan sindrom, opisan je kod nekih bolesnika od tri do četrnaest dana nakon primarne infekcije virusom AIDS-a (HTLV III/LAV/ARV/HIV) Često je prisutna i hronična infekcija mukoznih membrana kandidom. U težim sluča jevima može se javiti erozivni ezofagitis. Kao posledica virusne infekcije, diseminirane tok soplazmoze ili kriptokokoze, može doći do oštećenja centralnog nervnog sistema i to posle encefalitisa ili meningitisa. Postoji mišljenje da demenciju u okviru AIDS-a izaziva HIV. Uočena je i jaka leukodistrofija. Akutna i hronična dispneja je poslediea infekcije protozoom P. carinii. Međutim, mogu se izolovati i drugi uzročnici infekcije, kao što su bakterije, virusi i gljivice. Važno je znati da neki bolesnici zaraženi sa P. carinii mogu imati minimalne respiratorne simptome i normalnu sliku pluća. Rana nenormalnost je blago sniženje P-a ili povećavanje P-a. Dijagnoza infekcije P. carinii može zahtevati invazivne dijagnostičke tehnike, poput bronhoskopije i biopsije pluća. Pre nego što je povezan sa AIDS-om, Kapošijev sarkom se javljao prvenstveno kod starijih osoba italijanskog ili jevrejskog porekla. Kapošijev sarkom potiče od vaskularnog endotela i nađeno je da je povezan sa CMV-om. Bolesnici sa Kapošijevim sarkomom se često žale na umor, gubitak težine, groznicu i noćno znojenje. Tipične lezije su tamnoplave ili purpornosmeđe ploče ili noduli najčešće na ekstremitetima, ali se mogu javiti bilo gde na koži ili mukoznim membranama. Prvi znak mogu biti izolovane lezije mukoze, a da pri tome koža nije zahvaćena. Drugi maligni tumori koji se javljaju češće kod bolesnika sa AIDS-om su na primeri non Hočkinov limfom, karcinom skvamoznih ćelija u usnoj duplji i kloakogeni karcinom rektuma. Kod bolesnika sa sindromom limfadenopatije česta je limfadenopatija, splenomegali ja, povišena telesna temperatura, gubitak težine i hronična dijareja. Limfni čvorovi se spon tano mogu smanjiti ili povećati. Biopsija limfnih čvorova obično pokazuje reaktivnu hiper plaziju, ali se ponekad mogu videti i maligne ćelije.
Moguće je da limfomi nastaju kao ishod poremećene ravnoteže između homeostatskih kontrolnih mehanizama i imunog odgovora. Pretpostavlja se da postoji nedostatak ili neefikasnost neke populacije supresorskih ćelija, zbog čega je imuni odgovor na viruse ili druge agense poremećen, dopuštajući tako razvoj maligne transformacije. Moguće je i da virusi u limfomima postoje ne kao infektivni virioni, nego kao deo virusnog genoma ugrađenog u DNK ćelije domaćina. Dragocene informacije značajne za ove pretpostavke dobijaju se spoznajom o monoklonskoj proliferaciji B-ćelija,kod bolesnika zaraženih viru som AIDS-a (HTLV III/LAV/ARV/HIV). Ovo se najčešće ispoljava kao non-Hočkinov lim fom, ali su zapaženi i slučajevi sa hroničnom limfocitnom leukemijom, benignom monok lonskom gamapatijom i multiplim mielomom. Još nije u potpunosti razjašnjena veza između HTLV III/LAV/ARV/HIV, EBV i malignosti B-ćelija. Mikroorganizmi izolovani iz organizma bolesnika od AIDS-a su razni virusni, fungus ni (gljivični), protozoiski i bakterijski patogeni. Virusi: - Herpesvirus (tip 1 i 2), - Cytomegalovirus (citomegalovirus), - Varicella (varičela), - Adenovirus, - Epstein-Barr (Epštajn-Bar) virus, - Retrovirus (HTLV-I, HIV) Gljivice: - Candida albicans, - Cryptococcus neoformans, - Nocardia Protozoe: - Pneumocystis carinii, - Toxoplasma gondii, - Isospora spp., - Cryptosporidium, - Giardia lamblia, - Entamoeba histolytica Mikobakterije: - Mycobacterium tuberculosis, - Mycobacterium avium-intracellulare, - Mycobacterium kansasii, - Legionella spp., - Spirochetes, - Treponema spp. (uključujući Treponema pallidum). Bakterije: - Campylobacter spp., - Neisseria spp. (uključujući Neisseria gonorrhoeae), - Shigella spp., - Salmonella spp., - Chlamydia
Mnoge laboratorije, uglavnom zbog interesovanja i zabrinutosti izazvanih trenutnom epidemijom AIDS-a, izražavaju rezultate određivanja pomoćničkih/induktorskih i supre sorskih/citotoksičkih T-ćelija u obliku proporcije, odnosno koeficijenta. Pri takvom pris tupu treba biti oprezan zato što se proporcija može menjati u zavisnosti od promena i broja i indeksa ili oba istovremeno. Normalne vrednosti nisu potpuno standardizovane, niti je potpuno shvaćeno kliničko značenje malog odstupanja od normalnog raspona (~ 1,8 - 2,2). Kod nekih bolesti ili stan ja je ustanovljeno da postoji povišen, odnosno snižen odnos T4:T8. Snižen je kod: - SLE sa oštećenjem bubrega, - akutne infekcije citomegalovirusom, - opekotina, - opekotina od sunca ili izlaganje UV zracima, - bolesti transplantata na primaoca, - oporavljanja nakon transplatacije koštane srži, - sindroma mijelodisplazije, - akutne limfoblastne leukemije u remisiji, - AIDS-a, - infekcije herpes-virusom, - infektivne mononukleoze, - ospica, - snažnog fizičkog napora. Povišen je kod: - SLE bez oštećenja bubrega, - reumatoidnog artritisa, - dijabetes melitusa, insulin-zavisnog (tip I), - primarne bilijarne ciroze, - atopijskog dermatitisa, - Sezarievog sindroma, - psorijaze, - hroničnog autoimunog hepatitisa. Da bi se postavila dijagnoza AIDS-a, bitno je dokazati imunološke nenorm alnos ti. Najteži stupanj imunodeficijencije imaju bolesnici sa oportunističkim infekcijama. Jedan od pokazatelja je limfopenija (<600/ jul), a povezana je sa značajnim sm anjen jem procenta T-ćelija (<30%; normalno je >60%). Odnos pom oćničkih/supresorskih T-ćelija je obično manji od 0,5 (normalno >1,7). Funkcionalni testovi limfocita per iferne krvi su nenorm alni: sa smanjenom reakcijom na mitogene - fitohemaglutinin ili ,,pokeweed‘\ i sa reakcijom na antigene - koja je smanjena ili je uopšte nema. Pro cenom poliklonskog B-ćelijskog imuniteta, naći će se povišene vrednosti svih klasa imunoglobulina. Iako se mogu dokazati antitela protiv različitih uzročnika infekcija, bolesnici obično nisu sposobni da stvaraju specifična antitela posle imunizacije. Kod većine bolesnika postoje cirkulišući imunokompleksi. Smanjena je aktivnost NKćelija i specifična citotoksičnost protiv ćelija zaraženih virusom. Stvaranje limfokina može biti abnormalno, sa smanjenim stvaranjem interleukina-2 u T-ćelijama i povećanom pro dukcijom interferona- a, labilnog u kiselom pH.
Kod bolesnika sa Kapošijevim sarkomom je, takođe, značajno umanjen T- i B-ćelijs ki imunitet, mada u manjoj meri nego kod bolesnika sa oportunističkim infekcijama. Druge nenormalnosti, npr. smanjenje aktivnosti NK-ćelija i povećanje produkcije inter ferona labilnog u kiseloj sredini, nalaze se i kod pomenutih bolesnika. Kao što se i može očekivati, imunosupresivna terapija kojom se leči Kapošijev sarkom može dovesti do da ljeg oštećenja imuniteta. Bolesnici sa PAIDS-om ili hemofiličari sa AIDS-om imaju slične imunološke nenor malnosti kao bolesnici sa Kapošijevim sarkomom ili oportunističkim infekcijama. Bolesnici sa sindromom limfadenopatije imaju blago i umereno oštećenje T-ćelijskog imuniteta. Nivoi imunoglobulina obično su povišeni. Iako je odnos pomoćničkih/supre sorskih T-ćelija obrnut, u pomenutoj grupi se njegova vrednost kreće između 0,5 i niskih normalnih vrednosti. U slučajevima AIDS-a, nivoi komplementa su obično normalni ili povišeni. Kod većine bolesnika se nalaze cirkulišući imunokompleksi. Fagocitoza je normalna. Funkci ja monocita u kooperaciji sa T-ćelijama može biti nenormalna. Uočene su povišene vred nosti alfa-l-timozina, za koji se smatra da je hormon timusa. U uzorcima seruma može biti povišen 2 -mikroglobulin. Dokazano je da zdravi hom oseksualni m uškarci imaju sm anjen odnos pom oćničkih/supresorskih T-ćelija. Za razliku od odnosa kod bolesnika sa Kapošije vim sarkomom ili oportunističkim infekcijama, kod tih osoba je obrnut odnos obično posledica povišenog procenta supresorskih ćelija sa norm alnim procentom pomoćničkih T-ćelija. Abnormalna funkcija T- i B-ćelija nije dokazana kod normalnih homoseksualaca. Kod te grupe ljudi nije razjašnjeno značenje obrnutog odnosa pom oćničkih/supresorskih T-ćelija. Stoga treba biti izuzetno obazriv pri postavljanju dijagnoze AIDS samo na osnovu obr nutog odnosa pomoćničkih/supresorskih T-ćelija, budući da se ta nenormalnost može jav iti i nakon akutnih virusnih infekcija. Dijagnoza AIDS-a se postavlja na osnovu kombinovanih epidemioloških, kliničkih i laboratorijskih podataka. Iako se dijagnoza AIDS-a ne može postaviti kod osobe koja nema antitela protiv HlV-a, postojanje tih antitela ne opravdava postavljanje dijagnoze, budući da ima veliki broj zdravih osoba sa tim antitelima. Teškoće prilikom postavljanja dijagnoze mogu se pojaviti u slučaju mladih bolesnika (nedonoščad ili deca), starijih muškaraca, osoba kod kojih se ne javlja kompletan sindrom i osoba kod kojih se ne može naći faktor rizika. Stariji muškarci, osobe sa tradicionalnim Kapošijevim sarkomom, koji nisu primali imunosupresivnu terapiju, obično imaju nor malne imunološke nalaze. Stečena hipogamaglobulinemija može biti povezana sa imunod eficijencijom T-ćelija, ali se taj poremećaj može jasno razlikovati od AIDS-a, jer u tom slučaju bolesnik nema imunoglobulina. Oportunističke infekcije često dobijaju bolesnici sa malignim tumorima koji primaju imunosupresivnu terapiju. U tim slučajevima je neophodna brižljivo uzeta anamneza, u cilju utvrđivanja rizičnih faktora povezanih sa AIDS-om, naročito ako je maligni tumor Kapošijev sarkom, limfom ili limfosarkom. Nekada može biti izuzetno teško razlikovati sindrom lim fadenopatije od malignog tumora. Kod dece sa PAIDS-om treba razlikovati kongenitalne od naslednih oblika imunodeficijencije. Kod dece mlađe od šest meseci, dijagnoza se može postaviti samo na osnovu izolacije virusa budući da antitela mogu poticati od majke.
AIDS i oksidativni stres Iako je, kako rekoh, sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS) prvi put predočen javnosti 1981. godine, već pred kraj 1985. je samo u SAD dijagnostikovano više od 14.000 slučajeva ovog oboljenja. Na udaru su bili hemofiličari (uglavnom zbog imunosupresivnog faktora VIII), narkomani (droga), homoseksualci (amil-nitrit, razni afrodizijaci, oralni i analni seks) i crnci (supresija imunog sistema izazvana vakcinama, hranom i „humani tarnom pomoći“ dobijenom od belaca). Najveća prepreka u prevazilaženju problema AIDS-a je pronalaženje njegovog uzročni ka. Teorija o HIV-u iz 1984. godine je od svih do sada iznetih najmanje verovatna, a trebalo je da objasni veliku učestalost maligniteta Kapoši sarkoma (KS), nekoliko oportunističkih infekcija (01) - prvenstveno Pneumocystis carinii pneumonia i opadanje broja CD+4T limfoci ta kod homoseksualnih i biseksualnih muškaraca, intravenskih narkomana i hemofiličara. Sobzirom na to da jedan infektivni agens ne može biti direktan uzročnik višestrukih oboljenja koja se javljaju kod AIDS-a, kao obeležje HlV-a navedeno je da on uništava T4 ćelije, što dovodi do pojave KS i 01. Tačnije, dolazi do potpune limfopenije i promene uobičajenog broja i funkcije T-pomoćničkih ćelija, tj. OKT4+ u T-supresivne ćelije (OKT8 +), pri čemu T-supresivne ćelije počinju da dominiraju. Kod cirkulišućih limfocita se smanjuje sposobnost formiranja rozeta sa crvenim krvnim zrncima, slabo reaguju na mito gensku stimulaciju, smanjuje se aktivnost prirodnih ćelija ubica i ispoljavaju brojni funkcionalni poremećaji. Zbog toga što je virusni omotač (neophodan da bi postojala infektivnost) veoma fragi lan i ima tendenciju da ,,spadne“ kada virus izlazi iz inficirane ćelije, pretpostavlja se da je za širenje ovog retrovirusa neophodan direktan kontakt inficirane CD^ ćelije sa zdravom CD^ ćelijom. Glavni imunološki razlog za prihvatanje stava da bi retrovirus iz porodice humanih virusa leukemije T-ćelija (HTLV) mogao biti uzročnik AIDS-a, bilo je otkriće da virusi ispo ljavaju imunosupresivno dejstvo u mitogenom stimulisanim ćelijskim kulturama. Opšte je prihvaćeno da je Pejton Ru (Peyton Rous) otkrio retroviruse 1911. indukujući malignitet kod pilića ubrizgavanjem filtrata (koji nisu sadržali ćelije) dobijenih iz mišićnog tumora. Slične eksperimente su ponavljali mnogi istraživači. Tumoro-induktivni filtrati su postali poznati kao filtrabilni agensi, filtrabilni virusi ili Ruovi agensi, Ruovi virusi. Međutim, sam Ru je izrazio sumnju da su agensi koji su izazivali tumore infektivni po svojoj prirodi. A. E. Bojkot (Boycott), predsednik Kraljevskog medicinskog udruženja, Odsek patologije, otkrio je 1928. godine da proizvodi autolize mrtvih ćelija u telu, u pogodnoj kon centraciji, stimulišu rast tkiva. Reč je 0 fascinantnom samoregulišućem mehanizmu kod koga je količina stimulansa proporcionalna broju uništenih ćelija i, stoga, količini ćelija potrebnih za rast. Opisana pojava je od najvećeg značaja za opstanak, odnosno daleko moćniji faktor u evoluciji nego što je bolest ikada bila. Njen finalni rezultat je restauracija ćelija koje su bile uništene, na primer kao posledica neke povrede. Ali, ukoliko produkti autolize ili metabolizma (u obliku ekstrakta tkiva, tumora ili embriona) počnu nekon trolisano da stimulišu rast, dobijena količina tkiva će biti mnogo veća od početne. Velike količine stimulativnih supstanci mogu se dobiti iz autolize i zato ovaj proces multiplikaci je ne bi trebalo da bude posmatran kao ograničen - normalna tkiva u fizičkoj izolaciji
tkivnih kultura su besmrtna, isto kao i maligna tkiva u fiziekoj izolaciji od ostatka tela. Ovim produktima autolize još nije posvećena odgovarajuća pažnja, ali su oni verovatno rel ativno proste građe, koja se može otkriti. Prethodno rečeno spada u dokaze da Ruovi virusi rastu iznova u svakom tumoru. Ne postoji epidemiološki dokaz da kancer spolja dolazi u organizam već je, zapravo, reč o lokalnom autohtonom oboljenju. Ukoliko se prihvati da maligni tumori sadrže manje ili više karcinogenih agenasa, srodnih Ruovim virusima, onda sledi da se mogu stimulisati zdrava tkiva da proizvode viruse. <• Još 1918. godine je Darlington, vršeći eksperimente na biljkama, otkrio da se izvestan broj nenormalnih stanja može preneti sa potomaka na mladice (neki čak rastu na mladica ma) nakon kalemljena na zdrave potomke. Reč je o veštačkim oboljenjima koja se ne prenose u prirodi, već samo kalemljenjem. Neka mogu izrasti mutacijom samo-propagira jućih proteina u ćelijama biljaka, izloženih tokom dugog niza godina vegetativnim pore mećajima (npr. tumora). Druga su sigurno izrasla migracijom ili transplantacijom proteina sa jednog organizma na drugi. U svakom slučaju, poseduju karakteristike infekcije koja se može izvesti samo u veštačkim uslovima. Naučnici su često pravili grešku nazivajući ih virusima. Oni su, u stvari, provirusi. Što se tiče oblika proteina-mutanta u tumorskoj ćeliji, može se zaključiti da zbog svoje brze multiplikacije on može pokazati viši stepen agregaci je u odnosu na svog progenitora. Tada se pojavljuje kao strana čestica u mutiranoj ćeliji. Koliko je interesantno Darlingtonovo predviđanje da su ove čestice zasluga „višeg ste pena agregacije“ citoplazme, toliko je zanimljivo i opažanje da: 1) da bi postali proteini, nukleinske kiseline, i/ili protein-nukleinske agregacije (kondenzacija, kontrakcija), neophodna je oksidacija, 2) tumorska tkiva su oksidisana, i 3) svi agensi korišćeni za stim ulaciju normalnih tkiva, u cilju indukovanja retrovirusa, predstavljaju oksidativne agense. Četrdesetih godina dvadesetog veka, sa razvojem elektronskog mikroskopa i tehnike ultracentrifugiranja, postalo je moguće izolovati čestice posmatrane u malignim tkivima i tako ih očistiti, tj. odvojiti od ostatka. Zbog toga što su Ruovi agensi viđeni u malignim tkivi ma, prosuđeno je da čestice čine etiološki agens oboljenja i pedesetih godina su Ruovi fil trabilni agensi postali poznati kao onkovirusi (grč. onkos = tumor). Glavna morfološka karakteristika ovih čestica je ograničen opseg dijametara, a glavna fizička osobina je njihova gustina. Kada je određena ultrastruktura ovih čestica, definisane su kao čestice dijametra 100 - 120 tj (nanometra), koje sadrže kondenzovana unutrašnja tela (jezgra) i površine sa klinastim i čvornovatim izraštajima. Do pedesetih godina su poznati retrovirolozi, kao što je J. V. Berd (Beard), prepoznali da su ćelije (uključujući i neinficirane ćelije) pod različitim uslovima odgovorne za gen eraciju heterogenih oblasti čestica, od kojih neke mogu da izgledaju kao onkovirusi. Ovo je iniciralo mišljenje da je dokazivanje postojanja retrovirusa relativno jednos tavno. Sastoji se u: 1) izolaciji čestica od značaja, 2 ) čišćenju čestica u homogenim prepara tima, ako se uzme u obzir vrsta čestica, 3) identifikaciji čestica, i 4) analizi i karakterizaci ji čestica prema željenim fizičkim, hemijskim ili biološkim osobinama. Sa napredovanjem razvoja elektronskog mikroskopa, postajalo je sve interesantnije i jednostavnije baviti se raznim aspektima izolacije čestica. Bez obzira na to što se mnogo može saznati korišćenjem instrumenata na brz i jednostavan način, ipak je jasno da rezul tati dobijeni na ovaj način ne mogu zameniti potrebu za kritičkim fundamentalnim anal izama koje zavise od pristupa homogenim materijalima.
Virusolozi su se složili da virioni retrovirusa imaju veliku gustinu i da je centrifugiran je u gradijentima gustine prava tehnika za purifikaciju retrovirusa. Naglašeno je da kada se jednom fluidi kulture (supernatanti) vežu, gustina vezivanja pri kojoj se retrovirusi „hvata ju“ (ovo lagano varira sa supstancom koja se koristi za proizvodnju gradijenta) mora biti potpuno analizirana. Metod specificiran u Pasterovom institutu 1972. godine se ne razlikuje od onog o kome je govorio J. V. Berd (J W Beard), dve decenije ranije. Ustvari, metod je osnovna logika primenjena na definiciju virusa. Nemoguće je tvrditi da su proteini ili RNK retro virusni dok se ne dokaže da su sastojci čestica i da su čestice infektivne. Prvi korak je elektronsko mikroskopsko ispitivanje, kako bi se dokazalo da grupa sadrži čestice sa morfološkim karakteristikam a retrovirusa i da je grupa čista i da ne sadrži ništa drugo osim čestica, bez razlika u fizičkoj pojavi. Drugi korak u analizi je dokazivanje da su čestice sposobne da reverzno transkribuju RNK u DNK. Međutim, R. Galo je upozorio da otkrivanje čestica, čak i kad one sadrže reverzne transkriptaze, nije dovoljan dokaz da je čestica retrovirus. Postoje mnogi faktori koji utiču na to da li će dokazivanje biti kompletno. Svakako je najvažnije imati u vidu da ćelijske kulture (istovetne onima u koje su retrovirolike čestice uvedene) ponekad ne proizvode takve čestice, kada se uzgajaju u potpuno istim uslovima. Umesto retroviralnih čestica im se uvode neki drugi materijali kao što su, recimo, ćelijske mikrovezikule. Ovo zbog toga što sve ćelije sadrže retroviralne genome koji se, pod pogod nim uslovima, mogu ispoljiti u kulturi. To može dovesti do pojave retrovirusa, poznatih pod nazivom - endogeni virusi. Zbog toga se dva puta moraju izolovati i analizirati tzv. retrovirolike čestice da bi se dokazalo postojanje retrovirusa. Prvi put - da bi se dobili i analizirali sastojci čestica oslobođenih u prvoj kulturi. Drugi put - da bi se dokazalo da su oslobođene čestice (uko liko su ih oslobodile ćelije u drugoj kulturi) identične česticama-precima. Lik Montanje (Luc Montagnier), njegove kolege sa Pasterovog instituta i još neki fran cuski istraživači, objavili su 1983. godine dokument koji se smatra prvom studijom u kojoj je dokazano postojanje HlV-a. Dokument je naslovljen „Izolacija T-limfotropnih retro virusa kod pacijenata sa rizikom za AIDS“. Tvrdnja autora da su izolovali retrovirus i tako dokazali njegovo postojanje, zasnovana je na sledećim eksperimentima: 1) Limfociti iz limfnih čvorova dva pacijenta sa limfadenopatijom i periferne mononuklearne ćelije njihove krvi stavljene su u medijum za kulturu sa fitohemaglutininom (PHA), T-ćelijskim faktorom rasta (TCGF) i antiserumom za ljudski interferon. Supernatanti su regularno analizirani na aktivnost reverzne transkriptaze (RT) koristeći sintetički obrazac prajmer An.dT 12 - 18. Posle 15 dana kultivisanja, aktivnost RT je detek tovana u supernatantu kulture limfnih čvorova jednog pacijenta (prvog pacijenta), ali nivo aktivnosti nije naveden. Kod drugog pacijenta su limfociti bili negativni na aktivnost RT, čak i posle šest nedelja kultivacije. Očigledno je da je detekcija aktivnosti RT smatrana za dokaz infekcije retrovirusom. 2 ) Limfociti odraslog zdravog davaoca krvi su kultivisani (uslovi pod kojima je vršena kultivacija nisu navedeni) i posle tri dana polovina kulture je kokultivisana sa limfocitima kulture pacijenta kod koga je RT detektovana (uslovi nisu navedeni). Aktivnost RT se mogla detektovati u supernatantu posle 15 dana kokultivacije (nivo aktivnosti nije dat), ali ne i u kulturi davaoca krvi. (Nije pomenuto da li su uslovi kultivisanja kod davaoca krvi bili
istovetni uslovima pod kojima je bila kokultura. Očigledno je da ćelije davaoca krvi nisu bile kokultivisane sa limfocitima iz limfnih čvorova pacijenata koji nisu pripadali rizičnim grupama za dobijanje AIDS-a, ali koji su imali slične kliničke i laboratorijske abnormalnos ti kao prvi pacijent. Pošto takva kokultivacija dovodi do pojave endogenih retrovirusa, ovo je značajno odstupanje od eksperimentalnog protokola. 3) Limfociti normalne pupčane vrpce su kultivisani tri dana (uslovi kulture nisu nave deni), posle čega su dodati supernatant kokulture i polibren, Posle perioda od sedam dana, detektovan je relativno visok titar aktivnosti RT. Identična kultura kojoj nije dodat super ilatant, ostala je negativna. Budući da supernatant nije dodat, nisu ni mogle biti identične. Pošto supernatant iz neinficiranih kultura dodat normalnim neinficiranim ćelijama dovodi do pojave endogenih retrovirusa, ovo je takođe značajna razlika. Podaci iz tri eksperimenta su smatrani dokazima izolacije. Ali da je novi izolat retrovirus, pokazano je na osnovu njegove gustine u saharoznom gradijentu koja je iznosila l,16g/ml. 4) Dokaz iz saharoznog gradijenta se sastojao iz dva dela: a) Supernatant iz limfocita pupčane vrpce, u kojem je RT aktivnost detektovana, grupisan je u saharoznom gradijentu gustine. Maksimalna RT aktivnost je prijavljena u grupi od 1,16 g /ml b) U kulturu limfocita iz pupčane vrpce u kojoj je detektovana aktivnost RT dodat je metionin tj. radioaktivni metionin, aminokiselina inkorporisana u rastuće proteinske lance čija radioaktivnost omogućava detekciju ovakvih proteina. Dva tipa eksperimenata su izvođena sa ovim kulturama - jedan sa ćelijama, a drugi sa supernatantom (ekstrakt ćelije je razložen i centrifugiran). Delovi ćelijskih super natant različitih ,,seruma“ (koji sadrže antitela) su dodati, i proteini su elektroforetski razdvojeni na poliakrilamid-SDS gelu. Otkriveno je da mnogi proteini reaguju ne samo sa serumom dva pacijenta obolela od multiple limfadenopatije, već i sa serumom zdravog davaoca. Supernatant kulture je grupisan u saharoznom gradijentu gustine. Mada nije pomenuto da je napravljen iz EM studije 1,16 g/m l grupe, tvrdilo se da grupa predstavlja očišćen, označen virus pacijenta 1. Grupa 1,16 g/m l je reagovala sa seru mom dva pacijenta, kao i dva zdrava davaoca krvi, i tretirana je na isti način kao i ćeli jski ekstrakt. 5) U tekstu je objavljeno da kada je (očišćen) označeni virus (1,16 g/ml grupe) anal iziran, mogla su se videti tri glavna proteina: protein p25 i proteini sa molekularnom teži nom od 80.000 i 45.000. Protein 45K može biti prisutan i zbog kontaminacije virusa ćeli jskim aktinom, prisutnim u imuno-taloženju ćelijskog ekstrakta. EM studija limfocita krvi iz pupčane vrpce pokazuje karakteristične zrele čestice sa gustim polumesecima (C tip) koji vire iz plazma membrane. Virus je tipičan RNK onkogeni virus tipa C. Otkriće nekog, ili svih fenomena, koje Montanje podvlači, nisu dokazi izolacije. Ovi fenomeni mogu biti smatrani jedino kao dokaz detekcije virusa i tada, ako i samo ako, su specifični za retroviruse... Otkrivanje u kulturi čestica sa morfološkim karakteristikama retrovirusa i RT aktivnošću (uprkos tome što je potpuno specifična za retroviruse), nije dokaz za izolaciju retrovirusa. Nisu sve čestice sa pozitivnom aktivnošću RT i vizuelnim karakteristikama retrovirusa - virusi. Neinficirane ćelije, kao i bakterije i virusi koji nisu retrovirusi, imaju RT. Argumenti zasnovani na analogiji ili čak znanju o ostalim retrovirusi ma, ne mogu biti siguran dokaz za izolaciju.
Sredinom 1970. godine, R. Galo i njegove kolege su izvestili o izolaciji prvog humanog retrovirusa. Dokazi o izolaciji HL23V su nadmašili Montanjeove i druge dokaze o HIV-u, sa najmanje tri važna aspekta. Za razliku od HlV-a, u slučaju HL23V Galoova grupa je: a) izvestila o detekciji RT aktivnosti u svežim, nekultivisanim leukocitima, b) nije bilo potreb no stimulisati njihove ćelijske kulture raznim agensima (i Montanje i Galo priznaju da se nijedan od fenomena za koje kažu da dokazuju postojanje HlV-a ne može detektovati dok se kulture ne stimulišu sa nekoliko agenasa), i c) prezentovanjem lekcije o enzimu ade nozin trifosfatazi - ovaj enzim je, kao i RT, smatran specifičnim za retroviruse i do pedesetih godina je korišćen ne samo za njihovu detekciju i karakterizaciju, već i za njihovu kvantifikaciju. Danas je prihvaćeno da je ovo jedan od najrasprostranjenijih enzima. Galo je naznačio da je virusni omotač, neophodan da bi postojala infektivnost, veoma osetljiv i teži da se odvoji od virusa kada virus izlazi iz inficirane ćelije, čineći time česticu nesposobnom za inficiranje novih ćelija. Zbog ovoga je Galo tvrdio da je kontakt „ćelijaćelija“ potreban za retrovirusnu infekciju. Danas se svi eksperti slažu da je za HlV-infek tivnost neophodan g p l 20 . Montanje je rekao da je neophodno da se HIV čestice prvo vežu za ćelijske CD4 recep tore da bi bile infektivne i da je gpl20 odgovoran za vezivanje za CD4 receptore. Međutim, do danas niko nije objavio EM bez-ćelijskih čestica koje imaju dimenzije retrovirusnih čestica, kao ni EM glikoproteinskih izdanaka. A to je, u stvari, gpl 20 . Pozna to je da strukture koje liče na ,,čvorove“ mogu biti uočene čak i kad g p l 20 nije prisutan (npr. lažna pozitivnost). Iz prethodnog sledi da ni Montanje niti bilo ko drugi nije mogao da inficira kulture ćelijama zdravih davalaca limfocitima izolovanim iz pupčane vrpce ili bilo kojom drugom kulturom sa prečišćenim HlV-om ili bez-ćelijskim fluidima (supernatant kultura), čak i ako prečišćeni virus ne bi sadržao ništa sem virusnih čestica. Osim toga, pošto su Montanje i kolege snabdeli Galoa supernatantom ćelijske kulture, nemoguće je da su Galoove kulture bile kontaminirane BRU, LAI ili mešavinom. Studiju koja se najčešće citira kao dokaz da HIV ubija T4 ćelije (što se smatra za karak teristiku AIDS-a) objavili su 1984. godine Montanje i njegove kolege. Kultivisali su CD4 (T4) ćelije hemofiličnog pacijenta, „asimptomatičnog nosioca virusa“, u prisustvu fitohemaglu tinina (PHA) i IL-2 . U kulturi su detektovali RT aktivnost i virusne čestice karakteristične po malom, ekscentričnom jezgru. Broj T4 ćelija u kulturi je meren brojem ćelija sposobnih da se vežu za monoklonska antitela, za koja se tvrdi da su specifična za CD4 protein. Broj ćeli ja sa ovom karakteristikom je vremenom opadao. Zaključak da opadanje broja T4 ćelija nije zbog ubijanja ćelija, ne bi trebalo da iznenađuje. Ali zaključak pomenute grupe da taj efekat može biti izazvan virusom, svakako je neočekivan. Naime, logično je da pod određenim uslovima (pre svega izloženošću oksidativnim agensima - PHA, IL-2 , itd.) broj T4 ćelija opada i bez prisustva HlV-a. U ovom tipu kulture, T-ćelije gube svoj CD4 marker i prihvata ju druge markere, uključujući CD8, dok njihov ukupan broj ostaje konstantan. Retrovirusi su čestice koje se mogu videti, mada ne golim okom. Pošto su Montanje i kolege priznali da nisu videli čestice, pri grupisanju od 1,16 g/ml, koje imaju morfologiju retrovirusa, tvrdnja o prisustvu retrovirusa je apsolutno nedokazana. Iako je pupljenje iz ćelijske membrane način na koji se retroviralne čestice pojavljuju, ovaj proces nije speci fičan za viruse. Drugim rečima, to što čestica pupi i ima morfološke osobine retrovirusnih čestica nije dokaz da je reč o retrovirusu. Pupljenje virusolikih čestica je otkriveno u nein
ficiranim linijama T-ćelije CEM, H9 i C8166, ali i u dve linije EBV transformisanih linija Bćelija. Isto tako, HIV čestice su otkrivene (u jednoj studiji) kod 18 od 20 pacijenata sa uvećanim limfnim čvorovima, što je pripisano AIDS-u. Tvrdnja o postojanju HlV-a i njegovoj ulozi kao uzročnika AIDS-a, izneta je pre bilo kakve potvrde iz oblasti molekularne biologije, kloniranja i sekvenciranja. Pošto bilo koji deo nukleinske kiseline može da bude kloniran i sekvenciran, ove metode ne mogu biti korišćene kao dokaz za postojanje retrovirusa ili njegovog genoma. S druge strane, dokaz za postojanje virusne nukleinske kiseline (virusna RNK i cDNK) može biti prihvaćen samo ukoliko je pokazano da je RNK jedinstven molekulski entitet koji pripada česticama sa morfološkim, fizičkim i replikativnim karakteristikama retroviralnih čestica. Ovo se jedino može izvesti izdvajanjem čestica od ostatka, tj. njihovim pročišćavan jem. Umesto toga, Montanje i Galo su koristili pravu ,,čorbu“ kultura i kokultura (Montan jeova grupa je čak namerno inficirala kulture Epštajn-Bar virusom). Galo je 1994. godine izjavio da nikada nije našao HIV DNK u tumorskim ćelijama KS. U stvari, nikada nije našao HIV DNK u T-ćelijama. Danas nema studije koja bi dokazala postojanje makar jedne kopije pune dužine HIV genoma u svežim T-ćelijama, ni kod jednog AIDS-pacijenta ni kod pacijenta iz neke od rizičnih grupa. Trenutno se broj HIV čes tica u plazmi određuje merenjem HIV RNK (viralnog broja). Mnoge studije tvrde da viralni broj (HIV RNK) može biti umanjen do nedetektibilnog nivoa korišćenjem RT i proteaza inhibitora. Međutim, pošto je prihvaćeno da je HIV RNK prepis HIV DNK, ni RT ni proteaze inhibitori po svojoj prirodi nemaju efekta na transkripciju DNK. Oni samo inhibiraju infek ciju novih ćelija, tj. opadanje HIV RNK je posledica opadanja HIV DNK. Iz svega ovoga se može izvesti zaključak da RT i proteaze inhibitori nemaju nikakvo dejstvo na HIV DNK, što znači da ne postoji veza između HIV RNK i HIV DNK. Nemoguće je okarakterisati dva virusna ,,neznanca“ (u ovom slučaju proteine i antitela usmerena protiv njih), na osnovu formacije kompleksa antitela/antigena, koja i sama karakteriše virus. Nemoguće je da je Montanje znao da neko ima antitela na virus i da, u isto vreme, 1,16 g/ml grupa sadrži protein istog virusa, pre nego što je dokazano postojan je tog virusa. Montanje je, istina, imao kontrolne grupe, ali - neadekvatne. On i kolege su ukazivali na protein koji se grupisao na 1,16 g/ml u serumima dva homoseksualna pacijenta sa lim fadenopatijom. Bilo je poznato da pacijenti sa AIDS-om i oni koji pripadaju rizičnim gru pama imaju puno antitela - sva sa potencijalom za unakrsnu reaktivnost. Zbog toga bi bilo logično da za kontrolnu grupu uzmu bolesne osobe sa puno antitela i prethodno naveden im svojstvima, ali - bez AIDS-a, i ne iz neke od rizičnih grupa. Umesto toga, kontrolna grupa se sastojala od dva davaoca krvi čije je stanje „dobrog zdravlja“ okarakterisano nižim nivoom antitela. Montanjeov tim nije obezbedio dokaz za specifičnu reakciju. Serumi pacijenata i davalaca su reagovali i sa pročišćenim virusom (kao što je bio slučaj sa 1,16 g/ml grupom), i sa ekstraktima inficiranih ćelija. Na trakama sa pročišćenim virusom koje su objavili, nije moguće razlikovati bilo kakav reagujući protein kod bilo kog seruma. Očigledno je da su mnogi proteini reagovali i sa serumima pacijenata i sa serumima zdravih davalaca. Godinu dana kasnije, isti istraživački tim je potvrdio da je serum nekih AIDS-paci jenata okružio mnogo ćelijskih proteina. Ovo grupisanje je, po njima, bilo očigledno u RIPA i samo serum u kojem se specifično taložio p25 smatran je pozitivnim. Istraživači
su iz nekog razloga zaključili da je od svih reagujućih samo p24 (njihov p25) bio retro viralan - od svih antitela je bilo usmereno protiv retrovirusa samo ono koje je reagova lo sa p24. Čak i ako bi se označila kao „specifična“ (ne postoji unakrsna reaktivnost) reakcija između p24 koji se grupiše na 1,16 g/m l i antitela prisutnih u serumu, iz ovakve reakcije je nemoguće izvući zaključak da je p24 retroviralni protein i da je antitelo aktivirano kao rezultat infekcije ovim retrovirusom. Zaključak u vezi p24 i antitela sa kojim reaguje još manje ima smisla, ako se ima u vidu da Montanje i kolege nisu mogli da detektuju ni retrovirolike čestice. Mnogi HlV-eksperti priznaju unakrsnu rektivnost kao razlog za neodređenu reak tivnost antitela viđenu kod HIV VVestern blot-a (kao i, na primer, reaktivnost između monoklonskih antitela na HIV p l 8 protein i dendritične ćelije limfatičnih tkiva) kod velikog broja pacijenata koji boluju od velikog broja bolesti koje nisu u vezi sa AIDS-om i normalnih tkiva uzetih od osoba koje nisu inficirane HlV-om. Čak ni u slučaju idealne situacije u kojoj su sva antitela prisutna u pacijentovom serumu monoklonska i veoma specifična, 1,16 g/m l grupa sadrži (pored mnogih) i nesjedinjene mikrovezikule, sjedin jene proteine ćelijskog porekla (možda i bakterijskog, gljivičnog i virusnog) i brojne retrovirusne čestice. Čak ni pod ovakvim, idealnim uslovima, nije moguće utvrditi da je, samo zato što je protein p24, p41 ili drugi, nađen u ovoj grupi i reaguje sa serumom, on sastojak čestica nalik na retroviruse. Svi pripadnici rizičnih grupa i oboleli od AIDS-a imaju krv punu antitela, uključujući auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocitna i, kao što je Montanjeov tim pokazao, anti-aktin i anti-miozin antitela (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina aktin i miozin). U studiji iz 1983. godine, Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p45 i p80. U vezi p45, tvrdili su da protein 45K može biti zbog kontaminacije virusa ćelijskim aktinom prisut nim u imunim kompleksima svih ćelijskih ekstrakata. Pošto su i serumi pacijenata i seru mi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45/p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo je za očekivanje da i Galo detektuje ovaj protein. Molekulska težina aktina nije ni 45.000 ni 43.000, već 41.000. Postoje čvrsti dokazi da 1,16 g/ml grupa sadrži ćelijski aktin i, kao što je već rečeno, Montanje je pokazao da serum AIDS-pacijenata i onih koji pripadaju rizičnim grupama sadrži antitela koja reaguju sa aktinom. Kada 1,16 g/ml grupa reaguje sa pacijentovim serumom nezavisno od prisustva HlV-a, p41 (p45/p43) grupa mora biti prisutna i predstavlja ćelijski aktin. Međutim, ni Galo niti bilo ko drugi od tada, nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od metoda korišćenog za detekciju reakcije antigen/antitelo. Neslaganje može biti razrešeno ukoliko se uzme u obzir činjenica da se na migraciju proteina u elektroforeznom polju, pored molekulske težine, može uticati i drugim faktorima (npr. nabojem koji nosi protein). Isti protein, recimo, može imati neznatno različitu molekulsku masu kada se detektuje pomoću RIPA ili WB. I p25 koji je detektovao Montanje, i p24 koji je detektovao Galo, danas smatraju istim HIV proteinom - p24. Protein p24 nije dovoljan za dijagnozu infekcije HlV-om zato što nije specifičan. Zaista, nijedan drugi HIV protein, pa čak ni p41 (p45/p43), ne reaguje češće sa serumom zdravih osoba. Nisu otkrivena ni monoklonska antitela koja reaguju češće sa proteinima prisutnim u neinficiranim kulturama ili serumima osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama. Prema Montanjeu, to je zato što su ovo ćelijski proteini koji se sreću svuda (postoji nespecifični
pozadinski šum). Jedan takav protein je aktin koji ima molekulsku težinu 45/43K. Znači, ovaj protein reaguje sa serumom osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama, te time p45/43 predstavlja ćelijski a ne virusni protein. Međutim, sobzirom na to da je miozin svuda prisutan, kao i aktin, i da ima laki lanac sa molekulskom težinom od 24.000, nameće se pitanje: zašto niko ne prihvata da je p24 grupa miozin kad je poznato da zajedno sa aktinom igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobađanju HIV čestica? I sam Montanje je pokazao da pacijenti sa AIDS-om i pripadnici rizičnih grupa imaju anti-miozin antitela. Jedan od brojnih zbunjujućih aspekata HlV-a jeste i taj što se HlV-eksperti slažu da ne postoje dva HlV-a sa istom genomskom sekvencom i ta razlika može iznositi do 40 odsto. Takođe, priznaju da je velika većina (99,9 odsto) HlV-genoma defektna, tj. nedostaju delovi gena ili celi geni. Samim tim je nemoguće izmeriti virusnu težinu (HIV DNK) i virusni broj (HIV RNK) koristeći isti test hibridizacije i PCR prajmere. Isto tako, neverovatno je izvesti test na antitela koristeći komplet koji sadrži iste antigene za različite sojeve HlV-a. Postoje mnoge nedoumice u vezi sa tvrdnjom da je Hl-virus iz porodice retrovirusa uzročnik AIDS-a, imajući u vidu da: nema dokaza da retrovirusi ubijaju ćelije, - izloženost pripadnika tzv. rizičnih grupa (homoseksualni muškarci, intravenski narkomani, hemofiličari) mnogim imunosupresivnim faktorima (npr. faktor VIII namenjen hemofiličarima, čak i kada se proizvede od krvi davalaca koji nemaju rizik da obole od AIDS-a, deluje - imunosupresivno), imunosupresivnim agensima (koriste se prilikom transplantacije organa) i ostalim raznolikim faktorima (npr. izlaganje suncu, sunčanje u solarijumu, itd.) uključujući i trivijalne infekcije - dovodi do pada broja CD^ ćelija, - značajan broj pacijenata obolelih od AIDS-a, uključujući i pacijente kod kojih se razvio KS i 01, imao je normalan broj CD4 ćelija, - kod osoba koje su dugo imale smanjen broj T4 ćelija, KS i OI se nisu razvili. Navedeni podaci, dakle, potvrđuju da HIV nema nikakvu ulogu u nastanku sindroma stečene imunodeficijencije. Ukoliko se kod AIDS-a javi virusna infekcija, ona je svakako rezultat oboljenja, a ne njegove etiologije. Teorija o HIV-u je podrazumevala njegovo prenošenje intimnim kontaktom. Samim tim, prognozirano je širenje AIDS-a kroz celu heteroseksualnu populaciju. Ovo se, naravno, nije dogodilo. Isto tako se završila i priča o pronalaženju vakcine do 1986. godine. Lik Montanje je 1984. rekao da je jedini način dokazivanja HlV-a kao uzročnika AIDS-a - životinjski model. I pored svih uloženih napora, nije pronađen model koji bi nedvosmisleno pokazao da je retrovirus uzročnik. Jedini životinjski model koji u pogledu razvoja AIDS-a pokazuje izves nu sličnost sa humanim, u potpunosti izražava neinfektivni princip. Molekul antitela, kao i molekuli svih drugih proteina, određen je linearnim ređanjem aminokiselina u lance polipeptida i svojom trodimenzionalnom strukturom. Preovlađujuće je mišljenje da je linearni lanac određen genskim prepisom. Međutim, postoji dokaz da su i DNK i struktura i funkcija gena regulisani stanjem kon denzacije-dekondenzacije (kontrakcije-relaksacije) hromatina, koje zavisi od procesa oksi dacije-redukcije u ćeliji i njegovih oscilacija. Veze od suštinske važnosti (uloge) u trodimen zionalnoj konfiguraciji molekula, jesu disulfidne (SS) veze. Snagom svoje kovalentne prirode obezbeđuju stabilnost određene strukture, što dovodi do specifične aktivnosti
različitih molekula. Tako SS veze molekula antitela imaju posebnu ulogu u stieanju imunološke specifičnosti. Šablon po kome se vrši sparivanje sulfhidrilnih (SH) grupa radi stvaranja disulfida, nije nepromenljivo svojstvo linearnog lanca već zavisi od spoljnih fak tora uključujući oksidaciju-redukciju. Drugim rečima, sinteza proteina i njihova specifičnost uopšte, i sinteza antitela i nji hova pojedinačna specifičnost, zavise od oksidacije-redukcije. To znači da bi svaki agens koji bi izazvao iste promene u procesu oksidacije-redukcije kao virus, mogao izazvati sin tezu anti-virusnih antitela i u odsustvu virusa. Virusi, uključujući i RNK tumorske viruse, imaju zajedničke antigenske determinante kao i komponente zdravih ćelija domaćina. Taj fenomen se naziva molekulska mimikrija. Najpoznatiji antigen koji se stalno otkriva u testovima za AIDS je protein molekulske težine 41.000 (p41), što je približna molekulska težina polimerizovanog aktina, proteina koji se može detektovati u svim ćelijama uključujući i bakterije. Pokazalo se da je protein iste molekulske težine izolovan iz brojnih virusa. Aktin je glavni sastojak mnogih virusa, uključu jući RNK tumorske viruse. Važno je pomenuti da se količina polimerizovanog aktina poveća va sa intenziviranjem oksidacije. Isto tako je značajno i to što mitogenska stimulacija normal nih ćelija pomoću ConA dovodi do ispoljavanja onkovirusa bez sinteze virusnih čestica. Antitela na onkovirusne proteine su široko rasprostranjena u neinficiranim humanim serumima i zavise od starosti. Supstance koje se ne mogu otkriti u normalnom sastavu seruma (ekstrakti iz bakterija i neproteinski molekuli kao glikogen) važni su faktori za utvrđivanje da li se dati humani serum registruje kao pozitivan na infekciju onkovirusima. Antitela na onkoviruse javljaju se kao rezultat izlaganja velikom broju prirodnih supstanci koje poseduju širok spektar kros-reaktivnih antigena, a nisu rezultat rasprostranjene infek cije čoveka replikativno kompetentnim onkovirusima. Oboljenja poput kancera, kardiovaskularnih oboljenja i nepravilnog zgrušavanja krvi, kao i proces starenja, rezultat su narušavanja i oscilacija procesa oksidacije-redukcije. Agensi koji dovode do imunosupresije su prvenstveno jaki oksidansi: sperma, nitriti, rekreativne droge, faktor VIII, infektivni agensi i lekovi koji se koriste za njihovo uništavan je. Nitriti, recimo, igraju važnu ulogu i u mnogim biološkim funkcijama, a anaerobne bak terije ih koriste za rast i respiraciju umesto kiseonika. AIDS jeste ograničen na rizične grupe. Jedini čin koji vodi ka AIDS-u ili pozitivnom testu na antitela, jeste velika učestalost receptivnog analnog snošaja kod oba pola. Za pojavu ove bolesti nije dovoljan samo jedan seksualni odnos, već veoma velika frekven cija specifične vrste odnosa i često menjanje partnera tokom dugog vremenskog perio da. Ano-genitalni insertivni snošaj predstavlja najveći rizik za seksualno prenošenje HIV-1 infekcije. Sperma je jedan od najpoznatijih mitotičkih agenasa pa je, kao i drugi nitrogeni, snažan oksidans sa svojom elektrofilnošću nužnom za fertilizaciju. Tokom spermato geneze, u testisima se odvijaju dva glavna procesa: morfogeneza sazrevajućeg gameta, čiji hromatin postaje progresivno zgusnut, i zamena somatskih histona protaminima putem oksidacije sulfhidril grupa (SH) u disulfid (SS). Iako sazrevanje počinje u testisima, sper matozoidi oslobođeni iz semenskog epitela nisu potpuno zreli u funkcionalnom smislu. Moraju da kompletiraju svoju maturaciju oksidacijom SH grupa u SS, tokom prolaska kroz epididimis. Značajno je i to da je sazrela sperma daleko efikasnija u stvaranju imunosupre šije, nego nezrela sperma.
Pošto postoji značajna razlika u stepenu oksidativnosti između sperme dobijene iz semenih kanala i zrele (ejakulirane) sperme, vrlo je verovatno da ovo svojstvo određuje i efikasnost u izazivanju supresije imunog sistema. Potkrepljeno je otkrićem dobijenim iz eksperimentalnog upoređivanja sperme starijih životinja, za koje se zna da su im tkiva oksidisana, u većoj meri delotvornija u izazivanju imunosupresije. Iz istog razloga se može naslutiti da bi sperma homoseksualnog muškarca mogla biti još imunosupresivnija nego ona kod zdravih heteroseksualaca. Sperma je izuzetno dobro zaštićena (tečnošću prostate, itd.) i spremna da se izbori za primat na mestu gde ima mnogo bakterija i raznih mikroor ganizama (kandida, mikoplazme, hlamidije, itd.). Ukoliko se nađe u sredini koja joj nije prirodna, ta agresivnost postaje još izraženija. Činjenica da sperma ne deluje imunosupresivno tokom vaginalnog seksualnog kon takta, mogla bi se pripisati velikoj razlici u građi između rektuma i vagine. Vagina je oivičena debelim slojem pločastog slojevitog epitela, što smanjuje mogućnost ulceracije i prodiranja semena u vaskularne pločice. Seme se u rektumu, međutim, odvaja od krvnih i limfnih sudova slojem ćelija kroz koji se lako prodire i ulceriše tokom analnog snošaja. Osim limfoma i Kapoši sarkoma, veoma čestih među homoseksualcima, zabeležena je i povećana frekvencija kancera jezika i rektuma u istoj populaciji. Česta pojava ova dva kancera, kao i karcinoma materice kod žena, možda je povezana sa periodima visoke lokalne koncentracije sperme. Gonoreja, sifilis, hepatitis B, herpes i amebijaza, mnogo su učestaliji među homoseksualnim muškarcima nego među heteroseksualcima. Prvi često pate i od brojnih crevnih infekcija koje izazivaju uporne i povratne dijareje. Mnogi od preparata koji se koriste u terapiji ovih oboljenja su nitrogenični oksidativni agensi, sa svo jstvom da izazivaju snažnu imunosupresiju. Virusima su za deobu i rast potrebne sulfhidrilne (SH) grupe koje dobijaju od domaćina izazivanjem oksidacije njegovih tkiva. S obzirom na to da oksiđacija imunog sistema domaćina dovodi do imunosupresije, postoji velika verovatnoća da svi virusi (u manjem ili većem stepenu) imaju suprimirajuće dejstvo na imuni sistem. Ciklus propadanja imunog sistema započinje, već sam rekao, oksidativnim stresom. Prvo dolazi do makrofagne reakcije ILX (interleukinom 1), zatim signal biva prosleđen preko ovih citokina do T-ćelija koje luče IL2 (interleukin 2 ) i TGCF (faktori rasta), i - ciklus biva pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste činjenica da ne dolazi do opadanja broja T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite. Produkcija miozina (mišićni protein) stvara lažan broj kopija gp l 20 , a aktina (takođe protein koji gradi mišić na vlakna) - gp41. Nikada niko nije dokazao da nukleozidni analozi i/ili inhibitori proteaze deluju na reverznu transkriptazu i/ili Hl-viruse. Stoga se valja zapitati nisu li oni, možda, samo neu tralizatori faktora rasta i množenja tzv. virusnih čestica, odnosno kopija? Dva virusa, cito megalovirus i Epštajn-Bar virus, iako prisutni među homoseksualnim muškarcima, po svemu sudeći su karakteristični za sve AIDS-pacijente kao rezultat reaktivacije latentnih virusa. Groznica, osip, limfadenopatija i povećana sklonost ostalim infekcijama, uobičajene su manifestacije u slučaju infekcije ovim virusima. Takva klinička slika se sreće i kod paci jenata obolelih od AIDS-a. Poremećaj proporcije T4:T8 limfocita kod ljudi i životinja, još jedan je dokaz da ovi virusi izazivaju imunosupresiju. Oba virusa su izolovana iz mnogih uzoraka, uključujući Kapoši sarkom kod skoro svih obolelih od AIDS-a.
Činjenica je da pad imuniteta može dovesti do pojave bilo koje bolesti (osim preloma kostiju ili npr. nekih traumatskih povreda). Sve što potiče iz organizma, dolazi na isti način. Organizam nosi u sebi potencijalne ubice koje su ponekad u međusobnom neprijateljstvu i rivalskom odnosu. I svi oni održavaju jedan vid ravnoteže poput one koja vlada u nekim eko sistemima. Na primer, kad ima dovoljno plena ima dosta i grabljivaca, a da bi bilo plena potrebno je dosta hrane... Kada se ova ravnoteža iz bilo kog razloga poremeti i neki od ,,sta nara“ previše namnoži, ne dolazi odmah do bolesti jer je imuni sistem još uvek jak i to ne dozvoljava. Međutim, ukoliko do poremećaja dođe u sistemu koji funkcioniše u okviru orga nizma i poremećaj ima tendenciju laganog rasta, još uvek ne dolazi do značajnijih promena. Čovek je i dalje relativno zdrav, a imuni sistem još uvek jak. Mogući su lako zamaranje, glavobolja, gubitak apetita, možda i mali gubitak telesne težine, ali u granicama zanemarljivog. Ukoliko dođe do naglog pada imuniteta, stresa, neke infekcije i sličnog, dominantni faktor bolesti prosto eksplodira zato što je već akumulirao (nakupio) snagu. Tako nastaju galopirajući oblici raznih bolesti. HIV nikada nije izolovan kao nezavisna stabilna čestica iz svežih tkiva osoba sa AIDSom, niti iz kultura. Njegovo postojanje, znači, nije dokazano. Uočene pojave (čestice, reverz na transkriptaza, reakcije antitelo - antigen), za koje zvanična medicina tvrdi da dokazuju postojanje HlV-a, nisu specifične za pomenuti retrovirus pa čak ni za retroviruse uopšte. Pod izolacijom ovog virusa u ćelijskoj kulturi se, zapravo, podrazumeva kratkotrajna, pro lazna detekcija virusnih antigena, reverzne transkriptaze (RT) i čestica nalik na virus koje pupe na ćelijskoj membrani. U većini slučajeva se izolacija poistovećuje sa detekcijom RT. Međutim, nezavisno od RT, ove kulture imaju gotovo svaki drugi enzim uključen u sintezu DNK i nije isključeno da su virusne transkriptaze ćelijski enzimi. Veruje se da virusna specifičnost RT daje počet ni šablon koji ona koristi. Galo i njegovi saradnici su, u ranijim dokumentima, dokazali da DNK polimeraza ,,upotrebljava“ šablon istovetan onom koji se koristi za izolaciju HTLVIII/LAV-a. Treba imati u vidu i to da vrsta šablona koji polimeraza koristi i njena aktivnost zavise od stanja kulture i stanja ćelijskog razvoja, to jest, aktivnost zavisi od pravilnosti i nepravilnosti ćelije. U retkim slučajevima se pod izolacijom podrazumeva otkrivanje čestica nalik na virus u T-ćelijama in vitro ili u drugim ćelijama, osim T-ćelija u svežem tkivu. Ove čestice ne samo da se teško mogu detektovati, već su u nekim slučajevima one normalne ćelijske organele, a ne virusi. Smatra se da je nagomilavanje čestica i klijanje određeno interakcijom aktina i miozi na. Oksidativni agensi mogu izazvati interakciju aktina i miozina, samim tim i nagomila vanje i klijanje čestica. Najvažnije otkriće je da in vitro kulture sa zdravim ćelijama (bez virusa) mogu biti iza zvane da proizvode čestice koje liče na RNK tumorske viruse po svim fizičkim i hemijskim osobinama. Postoje samo dva moguća objašnjenja za ovu pojavu. Prvo, reč je o hroničnoj infekciji niskim nivoom virusa u originalnoj primarnoj kulturi embriona, koja se ne može detekto vati nijednom poznatom metodom. Po ovoj hipotezi, virus je mogao postojati u stanju prenošenja jer je u populaciji uvek bilo nekoliko inficiranih ćelija. Drugo objašnjenje sug eriše da je virus spontano nastao u ćelijama, koje ga prethodno nisu imale, tokom uspostavljanja ćelijskih redova.
Iako retrovirusi mogu spontano nastati u ćelijskim kulturama bez virusa, stopa pojavljivanja može se povećati i milion puta upotrebom radijacijsko-hemijskih mitogena ili infekcijom kulture drugim virusima. Privlačna je misao da endogeni virusni genom zapravo postoji kao sastavni deo ćeli jskog hromozoma domaćina. Izolacija i citopatsko dejstvo HTLV III/LAV može se dobiti i uočiti samo u ćelijama aktiviranim različitim mitogenskim agensima kao što su ConA, PHA i radijacija. Ali, neophodno je preduzeti još veliki broj mera (udruživanje AIDS-seruma, manipulacija uslovima kultura, odabiranje ćelijskih linija, itd.) da bi se virus mogao izolo vati. Čak i kada su svi uslovi zadovoljeni, samo mali broj ćelija biva zaražen virusom, odnosno, pri replikaciji virusa svega pet do deset posto ćelija ispolji virusni antigen. Čak i pod pretpostavkom da HTLVIII/LAV postoji in vivo i da se prenosi sa inficirane na zdravu osobu, zdrava osoba nikad ne bi obolela osim ukoliko nije izložena visokim kon centracijama mitogenskih agenasa. Drugim rečima, sam HTLV III/LAV ne može da proizvede efekte bolesti, dok mitogenski agensi proizvode imunološke i kliničke nepravil nosti vezane za AIDS, bez obzira na infekciju HTLV III/LAV-om. Podjednako je važna i čin jenica da kada se zdravi T i B limfociti stimulišu pomoću ConA, bilo in vitro ili in vivo, iskazuju virusne antigene na svojoj površini. Za razliku od hipoteze o T4 ćelijama inficiran im HTLV III/LAV-om, mitogenski agensi bi mogli biti uzrok i virusne aktivacije i malignite ta povezanih sa AIDS-om. Mitogenski agensi, budući da su oksidativni agensi, mogu biti uzrok ćelijske imunosupresije primećene kod AIDS-pacijenata. Limfociti imaju relativno veliko negativno naelektrisanje. Njihove funkcije, uključujući reakcije na mitogene, formiranje rozete, aktivnost supresor-pomoćnik i aktivnost ćelija-prirodnih ubica, zavise od ovog negativnog naelektrisanja. Oksidacija dovodi do supresije ovih aktivnosti. Apsolutna limfopenija, pretežno opadanje broja CD4 ćelija i inverzija odnosa CD4 :CD8, nisu pojave specifične samo za AIDS, već se javljaju i kod mnogih oboljenja bez retrovirusne infekcije. Ovi poremećaji broja CD4 ćelija kod AIDS a mogli bi da budu stvarni ili prividni i rezultat: 1) visoke osetljivosti T-ćelija na oksida tivni stres, 2) budući da CD4 ćelije imaju niže negativno naelektrisanje od CD8 ćelija, oksidativni stres bi mogao prvo njih da uništava, 3) CD4 ćelije bi mogle prvobitno da budu zarobljene u obolelim perifernim tkivima, 4) vezivanje antitela za površinu ćelije zavisi od stanja oksidacije-redukcije u okruženju i relativnog naelektrisanja između ćelije (negativno) i antitela (pozitivno), površine antigena i vezivanja antitela čiji broj opada intenziviranjem ćelijske oksidacije. Modifikacija uslova u okruženju dovodi do promene odnosa T4:T8 u datoj populaciji limfocita. Postoje dva testiranja krvi koja se rutinski koriste za detekciju AIDS-a - ELISA i Western blot - od kojih nijedan ne detektuje sam virus. Iako je drugi precizniji, oba često daju lažno pozitivne rezultate. Problem lažne pozitivnosti je doveo do ishitrenih odluka o tome šta reći pacijentima čiji se uzorci pokažu kao pozitivni. Proizvođači ističu da testovi koji su u upotrebi nisu namenjeni za postavljanje dijagnoze. Značajno je to što broj lažno pozitivnih rezultata raste sa starošću i ,,lepljivošću“ seruma. ,,Lepljivost“ (viskoznost) zav isi od procesa oksidacije-redukcije i raste sa intenziviranjem oksidacije. Faktori koji utiču na dobijanje lažno-pozitivnog rezultata testa su mnogobrojni i raznovrsni: godine starosti, pothranjenost, koncentracija imuno-kompleksa, a posebno preležana malarija ili neka od drugih parazitarnih oboljenja. Jedini razuman zaključak je, dakle, da seropozitivnost ne znači i pozitivnost na virus.
Antitela na HIV se, ukratko, mogu javiti kod osoba koje ne spadaju ni u jednu rizičnu grupu, koje nisu obolele niti će ikada oboleti. To su oni slučajevi koji, iako zaraženi, nikad ne obole. Zapravo, nisu ni bili inficirani. Osim tri dobro poznate rizične grupe, treba imati u vidu još neke faktore rizika. Na prvom mestu, to su vakcine koje stvaraju različite poremećaje u organizmu. Ovakve tok sične vakcine se posebno koriste u Africi, Južnoj Americi i jugoistočnoj Aziji, to jest na područjima sa najvećim prirodnim bogatstvima iz nedovoljno rasvetljenih razloga. Dobar primer predstavlja polio vakcina i SV-40. Ovako kontaminirana vakcina je dovela do masovnog umiranja populacije današnjih pedesetogodišnjaka koji su kao deca (između 1957. i 1965. godine) primili ovu vakcinu. Kada novorođenče u porodilištu dobije ovakvu vakcinu, ono jednostavno ne može da bude zaštićeno. Period inkubacije je 0 , 10, 50 ili 60 godina. Jedino rešenje je korišćenje embrionalnih diploidnoh plućnih ćelija (ne iz ame ričkih centara!) umesto majmunskih bubrega za pasažu polio-virusa. Posebno interesantan slučaj predstavlja brojna romska populacija (oko milion pripad nika) koja živi na ivici egzistencije u bivšoj Državnoj zajednici SCG, a slovi kao promiskuitetna. Naime, u njoj nema nijedne HlV-pozitivne osobe! Deca sa slabijim imu nitetom umiru (kao i svi ostali) do druge, treće godine, a preživela se veoma lako adaptira ju i na najteže životne uslove. Mnogi istraživači su predvideli da će se AIDS, kao i sva druga intimnim kontaktom prenosiva oboljenja, širiti i da će se sve više slučajeva javljati među heteroseksualcima. Za sada se sve svodi na pomenuta predviđanja. HIV/AIDS se ne prenosi dvosmernim seksualnim putem. Seksualna praksa koja uključuje rektum i prisustvo (ulcerativnog) STD, olakšava infekciju. Rizik, kada je reč o ostalim seksualnim običajima (ano-genitalni insertivni snošaj, oro-analni seks i sl.), gotovo je beznačajan. Korišćenje različitih stimulativnih supstanci povećava verovatnoću upraž njavanja ano-genitalnog receptivnog snošaja, pa samim tim postoji veća mogućnost zaraze. Kod narkomana, pozitivnih ili negativnih na antitela, razviće se AIDS i to ne samo kod osoba koje koriste prljav pribor, već i kod onih koji koriste sterilne igle. Neophodno je da medicinski radnici razlikuju AIDS od zdravstvenih problema tipičnih za intravenske narkomane. Ovi mogu patiti od gubitka težine, dijareje i noćnog znojenja, ali je moguće i da imaju simptome čiji je uzrok nekvalitetna droga, ,,skidanje“ sa droge ili, jednostavno, loše opšte zdravlje. Uobičajeno je da zavisnici od droge imaju ingvinalnu lim fadenopatiju i, možda, nekoliko cervikalnih ili pazušnih čvorova. Ukoliko, međutim, posto ji i oralna kandidijaza, to već ukazuje na nešto drugo. Afrika, koja je u krugovima zvanične medicine postala „jedinica mere“ za mogućnost prenošenja AIDS-a heteroseksualnim kontaktom, predstavlja izdvojen slučaj. U njoj nije bilo ni novog oboljenja (AIDS-a), ni novog virusa (HlV-a). Imunodeficijendja, oportunističke infekcije i Kapoši sarkom postoje i postojali su još mnogo pre, kod pripadnika oba pola. Patogeni ne mora ju biti samo virusi, već i siromaštvo, dugotrajne infekdje (različita parazitarna oboljenja, kao pro tozoe i crevni paraziti), lekovi koji se upotrebljavaju za njihovo lečenje, bakar, rekreativne droge (gde spadaju i tradidonalne droge), analno ili oralno deponovana sperma (kod homoseksualnog, biseksualnog ili heteroseksualnog odnosa), a valja uzeti u obzir i da blaga sunčanica (kao i često sunčanje u solarijumu) dovode do pada broja CD4 ćelija tj. odnosa CD4/CD8. Smanjenje broja CD4 ćelija nije HlV-specifično, a nije ni neophodno ni dovoljno za pojavu sindroma, tj. klinički sindrom nije rezultat imunodeficijencije. Pomenuta pojava nije
posledica njihovog uništavanja HlV-om ili nekim drugim agensom, već može biti rezultat ekstremne osetljivosti T-ćelija na oksidativni stres, činjenice da CD4 ćelije, budući da imaju niži negativni naboj od CD8 ćelija, mogu biti prve na udaru, zatim njihove zarobljenosti u obolelim perifernim tkivima, umanjenog vezivanja CD4 antitela nastalog kao posledica promena na njihovoj površini, tj. kao posledica „regulacije naniže“ CD4 receptora. Lim fopenija CD4 T-ćelija je posledica i skraćenog vremena preživljavanja i nemogućnosti da se poveća proizvodnja cirkulišućih CD4 T-ćelija. Tkiva pacijenata obolelih od AIDS-a i pripadnika rizičnih grupa imaju tendenciju da budu oksidisana, pri čemu se posebno ističu niski nivoi sulfhidril (SH) grupa. Eksperimen ti su pokazali i da uzorci krvne plazme osoba inficiranih sa HIV-1, sadrže višestruko povećane koncentracije glutamata u odnosu na normalne vrednosti. Kod istih pacijenata su zapažene i relativno niske koncentracije tiola rastvorljivog u kiselinama, tj. smanjene kon centracije cisteina. Koncentracija unutarćelijskog glutationa u mononuklearnim ćelijama periferne krvi (PMBC) i monociti HlV-pozitivnih osoba su, takođe, znatno sniženi. Velika je verovatnoća da se AIDS može sprečiti i lečiti prestankom izlaganja oksidativnim faktorima i korišćenjem antioksidativnih sredstava, posebno onih koja sadrže SH. Eksperimentalno je dokazano da su nivoi GSH-a (redukovani glutation) niži kod osoba sa brojem CD4 T-ćelija ispod 200 /m l (CD4 < 2 0 0 ) nego kod osoba u ranijim stadijumima HIV/AIDS-a. Niži nivoi GSB-a, kod bolesnika sa CD4 < 20 0 , pred viđaju smanjeno preživljavanje. Verovatnoća preživljavanja dramatično raste kako se nivoi GSB-a približavaju normalnim vrednostima. Oralno uzimanje NAC-a, koji snab deva organizam cisteinom neophodnim za dopunu GSH-a, može biti povezano sa pro duženim periodom preživljavanja obolelog sa veoma niskim nivoima GSH. Oksida tivni agensi izazivaju ne samo AIDS, nego i intenziviraju pojave označene kao indika tori prisustva HlV-a. Todoxin br. 1 je jedini efikasan preparat protiv HIV/AIDS-a. Njegovo dejstvo na p24 (miozin) je dokazano u dve studije rađene na pacovima i svinjama. Rezultate tih studija dati su u prilogu.
Antitela i antigeni Priču o antitelima valja započeti od prve Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu, odnosno fon Beringa nagrađenog za rad na terapiji serumom. Supstance za koje se verova lo da su odgovorne za terapeutsku korist, postale su poznate kao Antikorper (antitela). I danas su agensi koji indukuju sintezu antitela obuhvaćeni opštim nazivom antigeni (ANTI telo GENerišući). Iako precizna relacija između antigena, antitela i imuniteta ostaje nedorečena, antigen/antitelo interakcija je prihvaćena kao indirektan način za određivanje infekcije određenim mikroorganizmom. Ovi podaci su, zapravo, od suštinskog značaja za konstrukciju HlV-teorije AIDS-a. Pre svega, neophodno je imati u vidu da skoro identična antitela, čak iako uperena protiv određenog antigena, mogu nastati ukoliko je antigen prisutan u različitim izvorima. Kardiolipin je, na primer, fosfolipid koji se nalazi u jedru ćelije, unutrašnjim mitohondrijskim membranama i plazma-membranama bakterija. Antitela koja reaguju sa ovim antigenom se pojavljuju posle infekcije sa Treponema pallidum i demonstrirana
su klasičnim Wasserman, Kahn i VDRL reakcijama. Međutim, slična reaktivnost se deša va u brojnim drugim situacijama koje čine dobro poznate uzroke lažno (falš)-pozitivne sifilis serologije. Uklapanje između antigena i antitela ne mora biti apsolutno savršeno, tako da orga nizam može pokrenuti antitela protiv svega što proceni kao opasnost. Ukrštena reak tivnost (kros-reaktivnost) je karakteristika svih molekula antitela, uključujući monoklon ska antitela. Postoje slučajevi kada kros-reaktivna antitela mogu imati više afiniteta prema drugim antigenima nego prema indukujućim antigenima. Dakle, sva antitela su polispecifična, tj. sposobna da reaguju ne samo sa ,,svojim“ antigenima, već i sa različitim antigenima kao što su: proteini, nukleinske kiseline i hapteni, često bez ikakve očigledne antigenske sličnosti. Primer kros-reaktivnosti je studija urađena u Nemačkoj akutnih infekcija boginjama kod dece i mlađih osoba iz SAD i Perua koje nisu inficirane HlV-om. Rezultati studije pokazuju da je 43 od 75 (62 odsto) pacijenata razvilo antitela koja su reagovala sa jednim ili više proteina prisutnih u kompletima za HlV-test. Postoji vrlo malo, ako ih uopšte i ima, supstanci koje reaguju monogamno. Ova karak teristika materije prožima ne samo hemiju već i serologiju. Produkcija antitela može biti indukovana ne-specifično, tj. antitela uperena protiv definisanog antigena pojavljuju se posle izlaganja nesrodnom antigenu. Klasičan primer se javlja u slučaju infekcije Epštajn-Bar virusom koja rezultira stimulacijom poliklonskih Bćelija i velikim repertoarom antitela, uključujući heterofilna antitela uperena protiv ovčjih i konjskih eritrocita. Da bi se bolje razumela osnovna problematika HlV-a, treba razmotriti još neka stanovišta eksperata iz te oblasti: - Prof. Ort tvrdi da HIV postoji, ali je bezopasan i beznačajan za razvoj imune defici jencije. Njegova ,,formula“ glasi: antibiotici + gljivične infekcije + patološki izmenjena flora digestivnog trakta + krvne mikoze = AIDS. - Hetriks takođe smatra da egzistenciju HlV-a ne treba dovoditi u pitanje i da je nje gov učinak u razvoju AIDS-a beznačajan. Njegova ,,formula“ glasi: hronično opterećenje krvi gvožđem + slobodni radikali kiseonika + stres = AIDS. - Dizburg i Malis imaju isto mišljenje u vezi postojanja Hl-virusa i njegove uloge u nas tanku AIDS-a. Njihova ,,formula“ glasi: droge + nedostatak higijene + loša ishrana = AIDS. Ovo je bio pokušaj dokazivanja realnog postojanja HlV-a korišćenjem različitih meto da dokazivanja i praćenja. Sada bih, međutim, posvetio pažnju mehanizmu pomoću koga HIV sa opšteprihvaćenog gledišta ali i sa moje tačke gledišta, dovodi do kraha imunog sis tema. Preciznije, pokušaću da predstavim patogenezu indukovanu HlV-om sa svim međuzavisnostima koje sam uspeo da uočim. Na navedene hipoteze se neću detaljno osvr tati. Prepuštam Tebi, poštovani čitaoče ovih redova, da sam doneseš zaključke. Razumevanje patogeneze indukovane HlV-om nije moguće bez poznavanja patogenih svojstava i mehanizma delovanja uzročnika. HIV je RNK-virus sa kapsidom i jednom lipidnom m em branom . Prema kapsid noj simetriji, lipidnom omotaču, veličini i morfogenezi nukleinske kiseline, kao i prem a vrsti replikacije, on spada u grupu retrovirusa. U cilju razinnožavanja, retro virus integriše svoju genetsku informaciju u ćeliju dom aćina i to u obliku dvostrukog lanca RNK.
Za transfer RNK u DNK retrovirusi koriste poseban enzim - reverznu transkrip tazu. Na osnovu svojstva da uvodi hronične upalno-degenerativne procese sa proprat nim neurološko-hematološkim imunim i respiratornim simptomima, HIV spada u pod familiju lentivirusa. Genom egzogenih replikaciono-kompetentnih retrovirusa se sasto ji od dva identična molekula jedne jednostruke RNK. Sadrži najmanje tri gena koji kodiraju proteine omotača - env gen, proteine kapsida - GAK gen i pol gen za reverznu transkriptazu. Oni su između (sa leve i desne strane) ograđeni, oivičeni (plankirani) sekvencama označenim kao „long term ripid“ (LTR), odgovornim za integraciju virusnog u celularni genom. Proteini ,,prethodnici“ se prevode u završni oblik tek preko enzima koji sadrži sam virus. Morfogeneza u infektivnu virusnu česticu se odvija na membrani ćelije ,,domaćina“. Mnoga patogena svojstva koja je virus dobio preko raznih gena, u ćeliji/plazmi se odvajaju od njega i slobodno plutaju tražeći novog ,,domaćina“ u koji će se ugraditi i sa njim napraviti opasni hibrid. To se odvija tzv. pupljenjem, to jest kapsid sebi stvara omotač sa elementima duple lipidne membrane kakvu ima ćelija domaćina. Za patogenost retrovirusa je važno njihovo svojstvo zahvaljući kome i nose to ime. Naime, njihova genetska informacija se ugrađuje u genom inficirane ćelije i, stoga, deli zajedno sa DNK domaćina. Ova hromozomska interakcija u ćeliji domaćina određuje da je izlečenje jedne takve infekcije potpuno tek kada u telu nema nikakvih slobodnih virusa, inficiranih ćelija, niti patogenih čestica koje ne pripadaju prirodnom virusu. Kao dodatak tom karakterističnom obimu genetske informacije životinjskih patogenih retrovirusa, HIV ima genetsku kom pleksnost koja nikada ranije nije zapažena u prirodi. Pored uobičajenih gena potrebnih za replikaciju - LTR, env, gag i pol, otkriveno je još najmanje pet dodatnih gena koji imaju pre sudan uticaj na patogenost HlV-a. Što se tiče patogeneze, neophodno je prvo prikazati uobičajen tok bolesti. HIV može biti prenet sa ćelijama, kao slobodan virus ili kombinacijom oba ova vida. Posle ulaska (penetracije) u organizam domaćina preko mukoze (sluzokože) ili direktno u krvotok, u toku nekoliko nedelja dolazi do značajnog povećanja plazma-viremije i inficiranja jedan odsto pomoćničkih (CD4) ćelija u perifernoj krvi. Skoro istovremeno se može zapaziti i smanjenje broja ovih ćelija i do 50 odsto u odnosu na normalne vrednosti. U toj fazi, slobo dan virus i/ili inficirane ćelije se eliminišu iz krvotoka delovanjem cirkulišućih citotok sičnih limfocita i posredstvom limfnog sistema. U zavisnosti od sposobnosti, odnosno efikasnosti određenog imunog sistema, ,,sveže“ inficirana osoba razvija više ili manje izražene simptome. Ova faza je prelazna (transcedentna) i traje oko tri do četiri nedelje. Četrdeset do šezdeset odsto novoinfici ranih razvija nespecifične znakove bolesti kao što su temperatura, znojenje, upala grla, eflorescencija kože (kožne manifestacije), natečeni limfni čvorovi, aseptični meningitis i dr. U nekim slučajevima dolazi i do pojave pneumonije nekih oportunističkih infekcija. Posle faze tog akutnog sindroma sa visokim plazma-viremijama i supresijom broja CD4, broj pomoćničkih ćelija se vraća u normalu i plazma-viremija se smanjuje za oko 90 odsto. Tek od treće do dvanaeste nedelje nakon infekcije dolazi do serokonverzije, tj. u serumu se stvaraju HlV-specifična antitela. Asimptomatična faza traje između tri i deset godina. U tom periodu se replikacija nas tavlja subakutno i pacijent postaje infektivan. U germinalnim centrima limfnih čvorova
timusa, slezine i koštane srži, HIV se zaustavlja na dendritičnim retikularnim ćelijama i to prema spolja. Time dolazi do folikularne hiperplazije u parakortikalnim područjima. Oko germinalnih centara nalaze se veće skupine CD4 i CD8 limfocita (pomoćničkih i supre sorskih-citotoksičnih ćelija). Ove ćelije koje se uočavaju sa aktivacijom HlV-čestica, eventualno sa ostalim fagociti rajućim ćelijama kao što su makrofazi, ili Langerhansove ćelije, ulaze u germinalne centre. Zbog toga ovi centri svih limfnih čvorova predstavljaju stalni izvor virusne desiminacije i replikacije. To bi moglo da bude objašnjenje za zapaženu viremiju u svim fazama oboljen ja, kao i za infekciju novih CD4 ćelija uključujući i one koje recirkulišu iz perifernog krvo toka, a samim time i smanjenje CD4 ćelija u perifernom krvotoku u toku trajanja infekci je Hl-virusom. Čestom aktivacijom i interakcijom antigen-prezentujućih i citotoksičnih ćelija, tokom vremena, dolazi do razaranja pravilne strukture germinalnih centara i degeneracije ,,HIVfilter“ funkcije mreže koju stvaraju dendritične ćelije. U ovome bi se sastojalo objašnjenje asimptomatične faze infekcije HlV-om. Ona je praćena: značajnim povećanjem plazma viremije, povećanim nivoima p24 u plazmi, značajnim smanjenjem broja pomoćničkih (CD4) ćelija i opštim pogoršanjem imunog statusa. Početak ove faze se ogleda u perzistira jućim kliničkim simptomima udruženim sa HlV-infekcijom: oralnom kandidijazom, slabošću, idiopatskim temperaturama, generaliziranim otečenim limfnim čvorovima, noćn im znojenjem, dijarejama i gubitkom telesne težine. U toku dve do tri godine nakon početka akutne faze imunosupresija po pravilu toliko uznapreduje da dolazi do pojave niza oportunističkih oboljenja koja, po definiciji, odgo varaju punoj slici sindroma stečene imunodeficijencije. Reč je, uglavnom, o sledećim infek cijama: Epštajn-Bar virusom, aspargiloza, Burkitov limfom, multifokalna ence falomielopatija, histoplazmoza i izosteroza. Navedenim prikazom patogeneze AIDS-a pokušao sam da objasnim vezu između infektivnog agensa HlV-a i imune slabosti koju on prouzrokuje. Glavne tvrdnje su ostale nepromenjene od otkrića HlV-a. Jedino su dopunjene proširenim razumevanjem patogenosti HlV-a na molekularno-biološkom i celularno-eksperimentalnom nivou. Uz pomoć PCR metode dobijeni su podaci koji upućuju na zaključak da u svakoj fazi oboljen ja postoji aktivna replikacija Hl-virusa i odgovarajući imuni odgovor. Asimptomatična faza je, dakle, u najmanju ruku vrsta kliničke latentnosti u kojoj pos toji ravnoteža između stvaranja novih virusa i njihovog uništenja, odnosno pojave novih infekcija imunokompetentnih ćelija i uništenja tih ćelija. U najvećem broju radova na temu patogeneze Hl-virusa i plenarnim sednicama nekih konferencija, koje bi trebalo da daju sintezu pokušaja i postignutog u ovoj oblasti, može se zapaziti veoma uska orijentacija na oficijelno mišljenje najmoćnijih AIDS-centara kao što je NHI (eng. National Health Institute, Nacionalni institut zdravlja), odnosno dominantno insistiranje na jednoj specifičnoj tački gledanja. Naime, HIV dovodi do sloma imunog sistema što svakako treba dokazati, ali dokazi vanje se svodi isključivo na dva nivoa: 1) mikromolekularnim genetskim virološkim eksperimentima i 2 ) kliničkom, odnosno simptomatskom. Celokupno područje makro i mikrofiziologije, pored svih nerazdvojivih mehaniza ma upravljanja i kontrole, isključuju se prema navedenoj tački gledišta. Znanja iz ovih dveju oblasti se jedino primenjuju u upotrebi surogatnih m arkera za obeležavanje
imunog statusa, čime dolazi do optimizacije nauke o AIDS-u u prilično usko nepovezano područje. Međusobna povezanost naučnih radova preko deset hiljada svetskih naučnika u pravcu deklarisanog cilja nauke, lečenje AIDS-a, u mnogim slučajevima ne može da se dokuči. Samim tim je i pronalaženje delotvorne terapije, još dalje. A možda to i nije sluča jno. Imajući u vidu moje dosadašnje iskustvo, imam pravo da izrazim takvu sumnju. Ubrzo posle uvođenja proteaze inhibitora i inhibitora ne-nukleozidne reverzne tran skriptaze u praćenje HIV infekcije, klinički radnici su zapazili neočekivane kardiovasku larne promene među pacijentima koji su dobijali ovaj nov, kombinovani, visoko aktivni antiretroviralni tretman. Angina pektoris, infarkti miokarda i udari, dešavali su se kod rel ativno mladih pacijenata. Lekari su počeli da sumnjaju da su ovi događaji povezani ili sa hroničnom HlV-infekcijom (pošto su pacijenti preživljavali duže periode nego ranije) ili sa novim anti-HIV tretmanima (povezanim sa značajnim metaboličkim abnormalnostima). Moguće je da sama HlV-infekcija može promovisati npr. arteriosklerozu kroz proin flamatorni efekat na endotelijalne ćelije, slično mehanizmu koji je hipotetički postavljen za druge infektivne agense kao što su citomegalovirusi, herpes simpleks virusi ili hlamidije. Isto tako, HlV-infekcija promoviše kardiovaskularne bolesti i na indirektan način, putem abnormalnosti lipida koje uzrokuje. Zaraženost HlV-om je povezana sa redukcijom nivoa HDL holesterola, kao i sa reduk cijama nivoa ukupnog holesterola i holesterola lipoproteina niske gustine. Hiper trigliceridemija je povezana sa progresijom bolesti i HlV-viremijom. Sami antiretroviralni lekovi promovišu arteriosklerozu i direktno i indirektno. Naime, kada je indinavir tokom četiri nedelje administriran zdravim dobrovoljcima, uzrokovao je značajne endotelijalne disfunkcije nezavisno od alteracija u krvnom pritisku uzrokovanih lekovima ili profilima lipida. Endotelijalne disfunkcije otkrivene u toku ovog eksperimenta su u korelaciji sa koronarnim arterijskim oboljenjima i razvojem kliničkih događaja koji slede, sugerišući direktne mehanizme kojima lekovi mogu promovisati kardiovaskularne bolesti time što utiču na sposobnost endotelijalnih ćelija da proizvode NO (azot-monoksid). Kada je ustanovljena (tomografijom izračunatom elektronskim zrakom), pokazalo se da koronarno-arterijska kalcifikacija ima mnogo veću učestalost kod HlV-pozitivnih pacijenata nego kod neinficiranih osoba. Slično tome, dokumentovani su ultrasonografski dokazi karotidnog intimalnog zadebljanja. Oba ova otkrića su predviđajuća za pojavu kliničkih deša vanja među pacijentima koji nisu inficirani HlV-om, pa su stoga valjan razlog za zabrinutost. Medicinski gledano, AIDS nije enigma. Svako ko je zainteresovan može da razume zbog čega HIV dovodi do degeneracije i sloma imunog sistema. Da li su slučajno oni sa samog vrha međunarodne piramide istraživača AIDS-a (A. Fauči i L. Montanje), koji su posvetili veliki deo svog aktivnog naučnog rada ovoj oblasti imunopatologije, sada zvanično proglašeni za sporedne? Da li „vladari iz senke“ znaju koliki bi bio njihov doprinos u raz jašnjavanju AIDS-patogeneze? Naravno da znaju... Ključno pitanje u vezi patogeneze AIDS-a glasi: kako dolazi do inhibicije NK ćelija (eng. natural killers, ćelije prirodne ubice) za koje se zna da spadaju u prvu borbenu liniju imunog sistema i mogu (u odsustvu antigene stimulacije, pomoću antigen-prezentirajućih ćelija) da razaraju viruse, bakterije i (čak) tumorske ćelije? Njihovo učestalije pojavljivanje u aktiviranom stanju u perifernoj krvi spada u prve imune reakcije nakon infekcije HIVom. Osim odbrambene uloge, ove ćelije imaju i niz drugih važnih funkcija kontrole i
upravljanja budući, da poseduju iznenađujuće raznovrsnu mogućnost interakcije sa celim spektrom imunokompetentnih ćelija. NK ćelije mogu da luče sve poznate citotoksične i citolitičke molekule kao što su: interferon a fi i £; interleukin 1 i 2 , B-ćelijski faktor rasta; limfotoksine u znatnim količinama. Igraju i veliku ulogu u maturaciji, diferenciranju, pro liferaciji i aktiviranju: T-limfocita, B-limfocita, Mo/Ma eozinofila, Langerhansovih ćelija i, čak, premieloidnih i mieloidnih ćelija. Evo nekih ključnih pitanja, čiji spisak može izgledati beskrajan i suvišan ukoliko se upoređuje sa preglednim, zvaničnim modelom patogeneze HlV-a: 1) Zbog čega se mogućnost aktiviranja neinficiranih limfocita HlV-pozitivnih osoba in vitro, inhibira inaktiviranim HIV-1 i zašto se tom prilikom redukuje transverinski receptor? 2 ) Zašto je prednost proliferacije neinficiranih limfocita kod HlV-pozitivnih osoba u simptomatskim stadijumima, in vitro, značajno redukovana? 3) Iz kog razloga se antigen-prezentujuće ćelije Mo/Ma i dr., sve do Langerhansovih ćelija, u prisustvu HlV-antigena gpl 20 in vitro, ne mogu pokrenuti na citotoksičnu aktivnost? Zbog čega im se, posle vađenja gpl 20 iz Petrijeve šolje, u potpunosti vraća fagoc itarna funkcija? 4) Zašto se u progredijentnim stadijumima sve više razvija anergija kožnog testa? 5) Zbog čega se u simptomatičnim stadijumima HlV-infekcije ne razvija samo CD4limfopenija, nego je ona opšteg tipa? 6 ) Iz kog razloga, u progredijentnim stadijumima, dolazi do progresivnog gubitka broja i funkcija svih značajnih imunokompetentnih limfocita u perifernoj krvi, uključujući CD3, CD8 , CD16, CD20 , ukoliko je samo jedan odsto CD4 u prodromalnom stadijumu, znači kod latentne infekcije? 7) Zbog čega se kod progredijentnih stadijuma HlV-infekcije osim opšte leukopenije razvija i anemija i trombocitopenija? 8 ) Zašto se u plazma serumu HlV-pozitivnih osoba, kod kojih je prilikom ispitivanja PCR metodom utvrđeno da imaju više od nekoliko hiljada kopija HIV-1 po mililitru krvi, vrlo retko može inficirati limfocitna kultura? 9) Iz kog razloga plazma-ćelije proizvode samo slabovezujuća, neutrališuća antitela protiv HlV-a, a istovremeno su antitela-testovi, Eliza i drugi, efektivni? 10 ) Zašto početak simptomatskih faza po pravilu ima karakterističan tok - temperatu ra, uvećane limfne žlezde (PGL), dijareje, noćno znojenje, gubitak težine, slabost, kandidi jaza i, potom, fatalna oportunistička oboljenja? Zbog čega su dijareje često sterilne? Zašto se jedan deo simptoma najčešće javlja noću? Da li su promenjene koncentracije određenih vitamina, oligoelemenata i minerala uzrok ili posledica HlV-infekcije? 11 ) Zbog čega je početak akutne PGL-ARK faze često povezan sa mogućnošću dokazi vanja produktivne infekcije ili reaktivacije latentne infekcije sa određenim agensima, speci jalno virusima iz grupe herpesa? 12 ) Zašto HlV-pozitivne osobe, već sa početkom razvoja bolesti, imaju perzistirajuće krvne mikoze i zašto u svemu tome Aspergillus fumigatus igra dominantnu ulogu u pogle du patogenosti? Sve ovo može delovati teško shvatljivo, iako za većinu ovih pitanja postoje zadovoljava jući, međusobno zavisni, odgovori. Oni se mogu naći u relativno mladoj interdisciplinarnoj nauci neuroimunoendokrinologiji kao i brojnim istraživačkim radovima Todoxin-ove studijske grupe.
Veza između imunog i hormonalnog sistema ljudskog organizma je do sada većem delu „medicinskog sveta“ poznata samo u jednom obliku - kortikosteroidi, kao antiflogis tika i imunosupresiva. U više od deset poslednjih godina izlazi na videlo postojanje daleko šireg spleta ova dva sistema. Neuroendokrini peptidi su se pokazali kao endogeni za imuni sistem, ne koriste se samo za zadatke upravljanja i kontrole celokupnog sistema već i za međusobnu komunikaciju između neuroendokrinog i imunog sistema. , Drugim rečima, T i B-limfociti, NK-ćelije, Mo/Ma, neutrofili, trombociti i dr., mogu da sintetišu neuroendokrine peptide odnosno da i na njih reaguju. U vezi sa HlV-infekcijom, najvažniji takvi hormoni su: adenokortikotropin, kor tikotropin-oslobađajući faktor, vazoaktivni intestinalni peptid - VIP, timozin i hidrokortizon. Adenokortikotropin je hipofizni hormon, koji pokreće nadbubreg da proizvodi kortizon. Njegova identičnost sa interferonom limfocita je otkrivena krajem sedamde setih godina. Adenokortikotropin dobija signal da bude izlučen iz hipotalamusnog hormona kor tikotiznog faktora. Taj kortikotropenozni faktor je istovetan sa interleukinom 1 (IL-1). VIP je prvo opisan kao vazodilatator za enteralne (probavne) krvne sudove, ali je u među vremenu pronađen i u perifernom i centralnom nervnom sistemu, u inerviranju hipofize, timusa, slezine, srca, kože i bubrega. Za VIP je zapaženo da ima višestruko fiziološko dejstvo na stimulaciju intestinalnih i pankreoznih sekrecija vode, izlučivanja hipofiznog prolaktina, hepatične i celebralne glikogenolize i inhibicije hipotalamusnog lučenja somastanina. VIP je snažan inhibitor aktivnosti NK-ćelija, proliferacije CD4 i CD8 limfocita i IL-2 , kao i IFN-C Timozin a-1, takozvani CA-1, jedan je od najbolje ispitanih timusnih hormona. On povećava T-ćelijsku aktivaciju i produkciju citokina. U tom svom dejstvu, on je sinergičan sa interferonima i IL-2 . Otkriven je u krvi, mozgu i slezini. Hidrokortizon se stvara u nadbubregu. To je glikokortikoid sa mnogostrukim neu roendokrinim, imunološkim i fiziološkim dejstvima, a neka od njih su: inhibicija celularnog imunog odgovora, hipotrofirajuće dejstvo na limfni sistem, uključujući timus i inhibiranje fibroblastične modulacije i hematotoze. Kao što je poznato, sa javljanjem HlV-infekcije i njenim daljim razvojem postaje primetno da se Hl-virus deponuje i akumulira u limfatičnom tkivu. Ono, tako, postaje dodatno mesto virusne produkcije i privlači sve veći broj HlV-osetljivih ćelija i, na kraju, dovodi do ireverzibilne detsrukcije limfatičnog tkiva i sve većeg opadanja broja imunokompetentnih ćelija. Protein unutrašnjeg virusnog omotača ima neka svojstva slič na timozinu i postepeno indukuje nepovratnu atrofiju timusa sa konsekventnim smanji vanjem limfocitnog programiranja i sazrevanja (maturacije), što sprečava eelularni i humoralni imuni odgovor. Virusni omotač, u g p l 20 -delu, podražava funkciju VIP hormona i postepeno indukuje disregulaciju proizvodnje kortizona, kao i dislokaciju T-limfocita (uključujući CD4 ćelije) iz periferne krvi na druga mesta, čime se smanjuje celularni imuni odgovor. Kontinuirana viremija i proizvodnja nezrelih i sve manje efektivnih antitela dovodi, u krajnjoj instanci, do formiranja imunih kompleksa. Dolazi i do pojave sve većeg broja citomatičnih procesa - od oksidativnog paljenja H202, zatim nekroze i apoptoze. Odgovorno stojim iza svake reči. D ictum sapien ti sa t e st
Utvrđivanje prisustva HlV-a Posle više od 20 godina diskusije o AIDS-u, sasvim pouzdano se jedino može izneti tvrdnja da ,,nešto“ narušava imunološki sistem. Još uvek se sa sigurnošću ne zna šta je to, ali najprihvatljivijom se čini postavka da je reč o Hl-virusu ,,pogoršanom“ putem jedne ili više komponenata.
Osnovne postavke Virusi se mogu opisati i kao parčići genetske informacije upakovani u omotač od belančevina. Virusi, kao što je poznato, nemaju sopstveni metabolizam. Reč je o mikroorga nizmima (ponovo dajem uprošćen prikaz) koji moraju da žive pomoću vlastitog energet skog polja u energetskoj okolini i koji umeju da koriste tu energiju okoline kada im zatre ba za određene procese - izgradnju proteina, sintezu organela i druge. Za iste takve, sop stvene, potrebe ćelija koristi vlastitu energiju. Međutim, sve ovo ne funkcioniše po principu - virus jednostavno pritisne dugme kako bi ušao u kompjuterski mozak ćelije i reprogramirao ga za svoje potrebe. Virus to radi mnogo direktnije koristeći, recimo, ćelijske organele koje obavljaju rela tivno jednostavne funkcije (kao što je sinteza proteina). Pa i tom korišćenju ćelijskih funkcija Hl-virus retko pribegava. Poznate su faze, nazvane latentnim, koje u većini slučajeva dugo traju i tek se po njihovom završetku, kada virusi počinju da se replikuju, koriste pomenute ćelijske funkcije. A može i ovako.... Aspekt gledanja jedne fotografije je dvodimenzionalni telesni prikaz. Stvari treba postaviti trodimenzionalno (u prostoru) da bi se stekla prava slika. Ovaj virus ima kapsid, koji je neka vrsta čvrstog omotača sastavljena od relativno malih proteina u rel ativno ravnoj šemi i nepravilnog je kuglastog oblika. Pored toga postoji i spoljni omo tač koji se, na opšteprihvaćenoj slici, vidi u obliku čioda, buzdovana (pojednostavljeno). Taj spoljni omotač treba, svakako, zamisliti mnogo minucioznije u njegovom životnom okruženju. Na neki način, može se uporediti, naravno samo radi boljeg razumevanja, sa meduzom. Meduza u moru, odnosno virus u serumu ili citoplazmi, na kraju krajeva - u vodi. Pokušaću još malo da razvijem taj model. Zamislimo da je onaj unutrašnji deo, koji se naziva kapsid, sličan ljusci jajeta koje je skoro kuglastog oblika. Ako sada zamislimo takvu ,,meduzu“ izvan njenog uobičajenog medijuma - na plaži, suncu, bez vode, na suvu... od spoljnog omotača ne ostaje ništa. Svejedno, u mom vizuelnom modelu onaj unutrašnji relikt, ono ,,jaje“, i dalje postoji. I to jaje se, pret postavljam, oseća sasvim dobro, kao da je u vodi. Dalje, mogu da zamislim da se virus ne ugnjezdi u jednom organizmu, ćeliji, zato što mu je preko potreban „tehnički aparat“
za replikaciju, jer je takva priča stvar medicinskog pomodarstva u cilju stvaranja zaokružene priče. Postavka u vezi sa Hl-virusima koju i Dizburg, kao jedan od priznatih specijalista za retroviruse, u kasnijoj fazi svoga istraživanja ne prihvata „zdravo za goto vo“, jeste ona koja se odnosi na pitanje integracije genoma virusa i genoma ćelije. Ukoliko se uzme u obzir ono što je važno u vezi sa izgledom HIV-a u prirodi, jasno se vidi da on ulazi u ćelije uglavnom zbog toga što mu je potrebna energija.
HIV, ipak, nije dokazan Oksidacija imunog sistema domaćina dovodi do imunosupresije, a samim tim postoji velika verovatnoća da svi virusi, u manjem ili većem stepenu, imaju suprimirajuće dejstvo na imuni sistem. Ciklus propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom. Prvo dolazi do makrofagne reakcije interleukinom 1 (IL-1), signal biva prosleđen preko ovih citokina do T-ćelija, one luče interleukin 2 (IL-2 ), faktori rasta (TGCF) i ciklus biva pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste da ne dolazi do opadanja broja T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite. Produkcija miozina (mišićni protein) stvara lažan broj kopija g p l 20 , a produkcija aktina (takođe protein koji gradi mišićna vlak na) to isto čini sa gp41. Izgleda da su dva virusa, citomegalovirus i Epštajn-Bar virus, iako prisutni među homoseksualnim muškarcima, karakteristična za sve pacijente koji boluju od AIDS-a, kao rezultat reaktivacije latentnih virusa. Groznica, osip, limfadenopatija i povećana sklonost ostalim infekcijama, uobičajene su manifestacije koje se javljaju u slučaju infekcije ovim virusima. Takva klinička slika se sreće i kod pacijenata obolelih od AIDS-a. Poremećaj pro porcije T4:T8 limfocita kod ljudi i životinja, još jedan je dokaz da ovi virusi izazivaju imuno supresiju. Oba virusa su izolovana sa mnogih mesta (uključujući Kapoši sarkom) kod skoro svih obolelih od AIDS-a. HIV nikada nije izolovan kao nezavisna stabilna čestica iz svežih AIDS tkiva, niti iz kultura, što znači da njegovo postojanje nije ni dokazano. Uočene pojave (čestice, reverzna transkriptaza, reakcije antitelo - antigen), za koje zvanična medicina tvrdi da dokazuju postojanje HlV-a, nisu bili specifični za pomenuti retrovirus, pa čak ni za retroviruse uopšte. Pod izolacijom ovog virusa se, zapravo, podrazumeva kratkotrajna, prolazna detekcija virusnih antigena, virusnih antitela, reverzne transkriptaze (RT) i čestica nalik na virus koje klijaju iz ćelijske opne u unutarćelijski prostor u ćelijskoj kulturi. U većini slučajeva, izolacija se poistovećuje sa detekcijom RT. Da li se jedan retrovirus pomoću jednoga enzima, koji se zove reverzna transkriptaza, može na zadovoljavajući način okarakterisati? Naime, kroz aktivnost jednog enzima, koji i u drugim kontekstima postoji u ćelijama, ne može se izvesti definitivan zaključak da je to isti enzim koji radi za jedan sistem... Kod retrovirusa je taj problem rešen tako što je razvijena metoda filtriranja koja omogućuje da se pomoću poznatih promena kapsida (unutrašnjeg omotača virusa, koji obuhvata genetsku informaciju i reverznu transkriptazu) on lizira, odnosno podvrgne jed noj vrsti razaranja konstrukcije i da se tako oslobodi reverzna transkriptaza. To znači da je moguće da se, prvo, ćelije klasičnim metodama odvoje, razvrstaju u populacije, tj. da se razdvoje različite komponente. Prema gradijentu gustine, ćelije se gravitacionim manipu-
lacijama svrstavaju i ,,nižu“ (preko različite težine u prostoru), a posle centrifugiranja dalje filtriraju pod prethodno navedenim aspektima. Te metode su prefinjene do te mere da se reverzna transkriptaza može precizno pripisati virusnim česticama ili virusima bez spoljnog omotača (onima koji imaju samo tzv. kapsid) ili se mogu svrstati među reverzne transkriptaze u ćelijama. Međutim, nezavisno od RT, ove kulture imaju gotovo svaki drugi enzim uključen u sin tezu DNK i nije isključeno da su virusne transkriptaze ćelijski enzimi. Veruje se da virusnu specifičnost RT daje početni šablon koji ona koristi. Galo i njegovi saradnici su, u ranijim dokumentima, dokazali da DNK polimeraza upotrebljava isti šablon kao što je onaj koji se koristi za izolaciju HTLV-III/LAV-a. Treba imati u vidu i to da vrsta šablona koji polimeraza koristi i njena aktivnost zavise od stanja kulture i stanja ćelijskog razvoja tj. aktivnost zavisi od pravilnosti i nepravilnosti ćelije. Nikada niko nije dokazao da nukleozidni analozi i/ili proteaze inhibitori deluju na reverznu transkriptazu i/ili Hl-viruse. Treba se zapitati da li su oni, možda, samo neutral izatori faktora rasta i množenja tzv. virusnih čestica, odnosno kopija. U retkim slučajevima se pod izolacijom podrazumeva otkrivanje čestica nalik na virus, u T-ćelijama in vitro ili u drugim ćelijama, osim T-ćelija u svežem AIDS tkivu. Ove čestice ne samo da se teško mogu detektovati, već su u nekim slučajevima one normalne ćelijske organele a ne virusi. Smatra se da je nagomilavanje čestica i klijanje određeno interakcijom aktina i miozina. Oksidativni agensi mogu izazvati interakciju aktina i miozina, a samim tim i nagomilavanje i klijanje čestica. Vraćam se, za trenutak, na sliku virusa kao meduze u prirodnoj sredini. Ona se nalazi ne samo prosto u vodi, već u energetskoj okolini, energetskom telu, u jednoj ćeliji... U makrokontekstu, nalazi se u energetskom organizmu ljudskog tela. Za virus je sve ovo veoma komplikovano, budući da posle prvog kontakta sa organizmom mora što brže da ulazi u ćelije, i tek u tom kontekstu mpže postati razumljiva problematika oko snimanja Hl-virusa. Zašto elektronske mikrofotografije virusa nisu jasno vidljive? Kao što postoje avioni i druge letilice nevidljive za radare, tako postoje i virusi i njihovi sastavni delovi (sintetski regulatorski proteini) nevidljivi za elektronsku mikroskopiju. Kad se analizira tehnika koja je na raspolaganju u te svrhe (elektronski mikroskop), ne treba da čudi što je ono što se vidi kao fotografija, u stvari, pseudo-slika. U slučaju elektronske mikrografije nije reč o zraku svetlosti koji pada na ultrafine čestice srebra i izaziva zatamnjenje na foto papiru, već se primenjuje postupak sličan rentgenu - emituju se sitne čestice (elektroni) za koje se zna da su daleko manje mase od npr. nukleusa. Na osnovu te činjenice, bez obzira što se prilikom korišćenja elek tronskog mikroskopa elektroni ubrzavaju milionima volti, oni brzo uspore kada naiđu na prepreku. Pogotovo ako je medijum voda. Budući da se citoplazma u najvećem pro centu sastoji od vode, a u jednoj grupi ćelija je i veća gustina citoplazme, usporavanje je neumitno. Drugim rečima, ne može se jednostavno uzeti komad tkiva (pa čak ni jedna jedina ćeli ja u svojoj prirodnoj okolini), u medijumu neophodnom za opstanak ćelije u laboratori jskim uslovima koji se u Petrijevoj šolji snabdeva svime što je neophodno. Ne može se, stoga, prikazati ni virus, ni organele i ostali sastavni elementi ćelije u prirodnoj funkciji. To je nedostatak koji ni mikrobiolozi ni celularni biolozi ne mogu da otklone.
Dovoljno je zamisliti malopređašnju meduzu skoro potpuno osušenu, sa samo delićem vode u sebi (koju su naučnici uspeli da fokusiraju u specijalnim komorama), postavljenu na izuzetno malim držačima. I tada se može smatrati izuzetnom srećom ako uspeju da detektuju baš taj retki momenat ulaženja kroz omotač ćelije. To se, čak, može jednostavni je uraditi pomoću fotografije, jer tada celokupan sadržaj citoplazme ne remeti snimanje. U onom trenutku kada je virus izdvojen iz prirodnog ambijenta, on je praktično i uništen. Postoje načini da se snime organele, kao što je duboko zamrzavanje, a koriste se i razni drugi trikovi. Tek skidanjem (poput poklopca) polutke ćelije, postalo je moguće da se snimi virus unutar ćelije. Pomoću jasnoće snimaka duboko zamrznutog virusa ili zalivenog epoksidnim masama, mogu se doneti zaključci o njegovom energetskom stanju (a iz toga, i o njegovoj virulentnosti i patogenosti), dakle, u trenutku kada je ,,uhvaćen“. Kada je reč o patogenos ti, treba se vratiti na analizu regulatorskih proteina i opisu njihovih funkcija.
Dr Dizburg, dr Malis i - Todoxin-ova naučna grupa Danas je moguće analizirati bilo koji protein, uključujući i one virusnog porekla, tako precizno da se preko rekombinovanja (sintetski proizvedenih istih ili namerno promen jenih proteina) može mešati i kontrolisati veza između genetskih sekvenci i strukturnih ele menata, čak i funkcionalnih svojstava datog proteina. Upravo te metode istraživanja se koriste širom sveta u istraživanjima vezanim za HIV. Niko se nije zaustavio na nivou prvobitnog rada Montanjea i Galoa. Znanje o strukturi i funkcionalnim svojstvima HlV-a se stalno proširuje. To je najvažnije za pojedince zain teresovane za otkrivanje patoloških mehanizama indukovanih HlV-om. Kvalitet novih metoda detektovanja virusne aktivnosti se merio ili upoređivao najčešće sa metodom koju je razvio dr Malis. Reč je o polimeraznoj lančanoj reakciji (eng. Polimerase Chain Reaction - PCR). Jedan enzim koji je modifikovan tako da služi kao instrum ent koji omogućava da se vezivanjem molekula na određeni odsečak gen skih sekvenci odredi početak i kraj odsečka gena. Ovako dobijenu gensku sekvencu umnožava polimeraza. Na ovom polju je postignut veliki napredak, u smislu preciznosti i repetitivnosti, a, samim tim, i pouzdanosti za svakodnevno korišćenje. U visokokvalifikovanim naučnim laboratorijama, moguće je da se replikuju odsečci genoma u veličini skoro celokupne dužine virusa. U početku to svakako nije bilo moguće, pa su se naučnici zadovoljavali dobijenim pojedinačnim delovima genoma. Međutim, i ti pojedinačni geni su toliko specifični da je malo verovatno da se unutar jedne vrste (speciesa) dva puta ponavljaju iste sekvence gena. Takav pristup je svima poznat pod modernim nazivom - genetski tehnološki ,,fin ger printing“ (otisak prstiju). Sa tako preciznim metodama (rezultati dobijen čitanjem gena pomoću drugih meto da brojanja ili detekcije virusa u poređenju sa rezultatima koji su dobijeni korišćenjem star ijih metoda dali su zadovoljavajuće poklapanje rezultata), naučnici koji se bave moleku larnom genetikom nemaju razloga da sumnjaju u tačnost dobijenih nalaza* A najmanje imaju razloga da sumnjaju u postojanje genoma koji je toliko precizno definisan i koga je moguće detektovati korišćenjem velikog broja različitih metoda.
Izvesna nejasnoća, ipak, postoji oko jedne veoma važne stvari - to su tzv. regula torski proteini. Oni se, naime, nalaze i u genomu jednog virusa, uključujući i genom Hl-virusa, i sintetišu se unutar jedne ćelije. Funkcija im je da upravljaju određenim dinamičkim procesima prilikom transkripcije viralnog genoma. Sada već postaje jasno zašto treba pridati takav značaj ovom pitanju, budući da ove genetske sekvence uprav Ijaju onim osobinama virusa koje nazivamo virulentnošću i, samim tim, utiču i na patogenost virusa. Do danas je otkriven čitav niz takvih regulatorskih proteina i kod Hl-virusa, zahvalju jući čemu se sve preciznije definiše njihova uloga. Dr Dizburg je rekao da je jedan retrovirus, generalno, suviše slab da bi prouzroko vao bolest kakva je AIDS, a nešto slično tvrdio je i dr Malis. Ovim ljudima treba iskaza ti zahvalnost za dve stvari - prva obuhvata sistematsko i profesionalno dugogodišnje bavljenje retrovirusima, uopšte, a druga se odnosi na veoma otvorenu i stabilnu analizu postojećeg statističkog materijala. Oba momenta su od izuzetnog značaja za Todoxinovu naučnu grupu. Mi, naime, verujemo da postoje dve komponente napora usm erenih na rešavanje problematike HlV-a - bavljenje retrovirusima, generalno, posebno u genezi i patologi ji kancera, i rad na statističkim podacima u kontekstu onoga što je poznato kao ,,epi demija AIDS-a“. Analizom onoga što se ,,prodaje“ kao epidemija, može se doći do raznih iznenađenja. Mnogo toga nije u skladu sa pouzdanim saznanjima o virusima - specijalno retrovirusima. Jedno od najupečatljivijih pitanja koje se nameće, glasi: kako je moguće da ljudska sperma u analnoj sluzokoži ima neuporedivo veću efektivnost nego na sluzokožu vagine? Zatim, postoji osnovana pretpostavka da, na primer, u Africi postoji način distribucije virusa koji podrazumeva da se infektivni agens podjednako raširi među muškim i ženskim delom pop ulacije. Treba se pozabaviti i pitanjem faktorskih preparata krvi koji su podvrgnuti, za viruse smrtonosnom, postupku pod potpuno suvim uslovima. I pored toga, pomoću njih dolazi do različite distribucije virusa. Vraćam se modelu meduze primenjenom na viruse, konkretno na njihov spoljni omo tač koji služi za blokiranje receptora na spoljnim membranama ćelije. To je prema rezultatima dugogodišnjih diskusija u medijima, merodavan i najvažniji mehanizam ulaženja virusa u ćeliju, u cilju ispunjavanja glavnog uslova za njegovu replikaciju. Stoga je i ta tačka u epidemiološkom kontekstu, tj. tačka o putevima transmisije, potpuno nejasna. Naša naučna grupa je mnoge od tih nejasnoća shvatila kao potpuno logične i konsekventne, pošto smo otkrili neka svojstva virusa na genetskom nivou, posebno na nivou regulatorskih proteina, koja su nam bili poznati i iz drugih vrsta. Prvi putokaz je, zapravo, bila bakterija Pastorela pestis (izazivač kuge). Ja sam pro teine i genome kuge, odgovorne za virulentnost te bakterije, sistematski uporedio sa određenim delovima HlV-a. To sam radio tzv. „visinskim krivuljama“ i specijalnim tehnikama bojenja različitog intenziteta. Korišćenje tih metoda pokazalo je veliku srod nost između virulentnih delova gena P. pestis i određenih regulatorskih proteina (što se može prikazati i dijagramom). Pored pomenute dvojice, dr Dizburga i dr Malisa, nikako se ne sme zaboraviti i treći čovek koji je (u tom kontekstu) pao u međunarodni zaborav, dobrim delom i sopstvenom voljom. Reč je o - Liku Montanjeu.
Interesantno je da je on već od svog prvog rada 1983. godine, kontinuirano sve do 1995. godine (kada mu je priznat patent otkrivača virusa), sprovodio naučni pro gram opozitan radu R. Galoa. U ovom kontekstu, veći deo naučnog sveta smatra veoma zanimljivim dvoboj ovih dveju ličnosti. Međutim, ne sme se zaboraviti i čin jenica da su oni samo predstavnici državnih nacionalnih institucija zdravlja i, stoga, cela stvar se ne može redukovati na dve osobe koje imaju pretenzije da budu prve zvezde. U tih sedam godina konfrontacije Montanje je, neprimetno za veći deo javnosti, radio na temama koje su, takoreći, „voda na moj mlin“. Ustanovio je da se može ,,oštetiti“ patogenost HlV-a i da se samo tako, u određenom kontekstu, izaziva AIDS. Naime, već 1984. godine Montanje je postavio veoma interesantno pitanje razloga rane pojave AIDS-a kod HlV-pozitivnih. AIDS razvija samo kod pacijenata koji su ranije imali, dobili, odnosno stekli određene infekcije i/ili infektivne agense. Drugim rečima, AIDS se razvija samo tamo i u tim sluča jevima, kada su pre kontakta sa HlV-om postojale neke druge infekcije. Ne samo u organ skom smislu, ukoliko je neki organizam slab, star ili razoren nekom drugom infekcijom koja nije u sklopu propratnih infekcija AIDS-a. Montanje je počeo sistematski da ispituje čitav niz takvih kofaktora i imenovao ih, kao npr. Epštajn-Bar virus, herpes simpleks i druge viruse iz te grupe. Ja sam 1989. godine izneo tvrdnju da je herpes zoster taj koji ima istu ulogu, a iste argumente naveo je i Galo, ali tek 1991. godine. U to vreme, Galo je bio ,,u vodi do grla“ i nije mogao sam da publiku je radove. Značajnu ulogu odigrao je Dizburg, koji je godinama na polju onkologije sarađi vao sa Galoom i koji je, kada je ponestalo državnog novca za finansiranje istraživanja, izneo u javnost da mora postojati „neki kofaktor“. Odmah je dobio novac od države za praćenje tog kofaktora. Prof. Lanke i njegovi saradnici su tvrdili da dokazivanje Hl-virusa nije uspelo i da se kod širom sveta izolovanih čestica HlV-a radi o artefaktu leukemičnih ćelija, korišćenih za uzgajanje virusa. To isto se, po njima, vidi i na elektronskim fotografija ma koje navodno predstavljaju virus. U časopisu „Raum i cajt“ publikovana je studija australijske grupe naučnika u kojoj se kritikuju korišćene metode hibridizacije za provirusnu DNK pomoću sonde. Oni tvrde da ove sonde nisu specifične, kao ni antitelatestovi za otkrivanje proteina HlV-a. HlV-testovi koje su prof. Lanka i drugi nazvali nestabilnim, korišćeni su dugi niz god ina za dokazivanje mnogih infektivnih agenasa, efikasni su u 90 do 99 odsto slučajeva, jed nostavni za rukovanje i jeftini. Genom navodnog virusa nije korektno opisan, jer je nemoguće otkriti toliko različitih sekvenci za jedan te isti virus. Antitela-testovi pokazuju pozitivne i negativne rezultate na bolesti koje sa AIDS-om nemaju nikakve veze. Znači, tvrdnja da je neko HlV-pozitivan i samim tim bolestan od AIDS-a nije opravdana. Gde ne postoji HIV, ne može da postoji ni AIDS. Svaka tačka ovih tvrdnji mogla bi da bude naširoko diskutovana i ljudima bi se moglo dokazivati da su sve te stvari zaluđujuće, ukoliko se izvuku iz širokog konteksta ili ako se zloupotrebe za vođenje svojevrsnog krstaškog rata. Pre nego što se osvrnem na neka tehnička pitanja, napominjem da virus postoji i da je znatno patogeniji nego što većina naučnika misli. To tvrdim - mirne savesti.
Namera nikad nije slučajna Potrebno je pojasniti i uzroke abnormalnih epidemioloških ponašanja HlV-a, koja nikada ranije nisu opisana niti otkrivena u prirodi. U vezi te ,,vruće“ teme sam 1987. godine objavio hipotezu da je Hl-virus manipulisan, tj. da potiče iz vojnih laboratorija i da je neko vršio različita testiranja na udaljenim delovima naše Planete. Drugim rečima, HIV je hibrid sastavljen iz više delova, koji je, takoreći, slučajno pobegao iz laboratorija i danas hara svetom. Problem sam pokušao da zaokružim sa više strana. Pre svega, kako je moguće da se u jednom virusu nalaze velike sličnosti u određenim genima i da li je zaista moguće da je neko to uradio sa određenom namerom? Međutim, kao naučnici, ne smemo u pot punosti da isključimo mogućnost da u prirodi postoje i takve slučajnosti. Sobzirom na to da smo problem, ipak, zaokružili sa više strana, pokazalo sa kao jedino verovatno da je neko u više navrata manipulisao HlV-om. Tu se treba vratiti i na Dizburgovo tvrđenje da je retrovirus suviše slab. U tom svetlu, želim da priložim neke činjenice koje potvrđuju da je on stvarno razvijen za vođenje biološkog rata. Retrovirus HIV je veoma kompleksan i ima osobinu, kao pripadnik grupe retrovirusa, da se veoma teško ili nikako ne prenosi na horizontalan način (sa čoveka na čoveka). Bar ne kao infektivni agens. Imajući to u vidu, potrebno je naći druge uzroke za njegovu rasprostranjenost među tzv. rizičnim grupama. U biološkom ratu se, naime, mora voditi računa i o zaštiti sopstvenih vojnika. Ako se, recimo, neki retrovirus koristi u vremenski i prostorno ograničenom kontekstu, u cilju slabljenja ili potpunog uništenja određene populacije, to mora biti nečija ideja. Ta osoba je, međutim, kao vojno lice, onemogućena da koristi ogromne količine sredstava za dez infekciju pre nego što njegovi ljudi uđu na ,,očišćenu“ teritoriju. Potrebno je, znači, koris titi sredstvo koje na jednostavan način dospeva u ljudski organizam i opstaje u njemu, ali teško prelazi sa jednog domaćina na drugog. Naravno, ukoliko se koristi takvo oružje mora se preduzeti nešto da taj virus bude što ,,delotvorniji“ unutar pojedinačnog organiz ma. Retrovirusi, inače, nisu u toj meri agresivni i patogeni. U razdoblju između dva svetska rata, od 1930. do 1940. godine, a i za vreme Drugog svetskog rata, vršen je veliki broj jednostavnih eksperimenata za koje nije bio potreban veli ki inženjering i novac. Korišćeno je jednostavno zajedničko kultivisanje mikroorganizama, čime je, posebno ako je reč o istoj vrsti, moguće izazvati različite mutacije. Taj postupak se, u to vreme, odvijao nekontrolisano. Ipak, mogao je da posluži za selekciju (isto kao što se i jednostavnim ukrštanjem može odabrati, prema određenim svo jstvima, neka vrsta), a da ne mora ništa da se uradi po pitanju čitanja gena. Na sličan način je manipulisano i Hl-virusom koji je postepeno dobijao važne dopune. U ovoj priči je neophodno ponovo istaći glavnu crtu retrovirusa - horizontalno teško prenosivi, ali kada jednom dospeju u organizam domaćina moraju biti patogeni. U poslednje vreme, ni najmlađi nisu pošteđeni od pogubnog dejstva različitih varijan ti patogena. Zapaljenje krajnika nije najčešće nikakav problem. Uz pomoć adekvatno pri menjenih antibiotika, oboljenje brzo nestaje. Ako terapija nije uspešna, moguće posledice mogu biti teška oštećenja srca. Infekcija ždrela streptokokama tipa A su u celom svetu najčešći uzročnik smrtnog otkazivanja srca.
Od momenta otkrivanja Hl-virusa do danas, genetskim istraživanjima je otkriveno devet divergentnih subtipova HIV-1 koji se uglavnom razlikuju u sekvencama, tzv. env gena (skraćenica od ng. envelop - omot), gena determinanata spoljnog omotača virusa, a to je pre svega p24. Već i iz samog ugla gledanja se može zaključiti da je, zbog otkrivan ja novih podtipova HlV-a, potrebno da se postojeći testovi dopune ili zamene testovima novije generacije.
Infekcija sa i bez antitela Imuni sistem proizvodi odbrambene proteine protiv proteina stranih organizmu i nekih drugih molekula prepoznatih kao - antigeni. Ti proteini su toliko specifični za svaki antigen, da je stvorena kovanica - jedno antitelo odgovara svom antigenu kao ključ ,,svojoj“ bravi. Ta antitela su, pak, toliko osobena, da se pomoću njihovog prisustva može doneti zaključak o prisustvu odgovarajućeg antigena čak i ukoliko je antigen odsutan ili se ne može detektovati ili je uspešno eliminisan od strane imunog sistema. Nedostatak svih testova sa antitelima leži u činjenici da postoje izuzetne situacije u kojima ne postoje nikakva antitela u krvi. Najvažniji takav momenat je prisutan od 4. do 12. nedelje posle prve infekcije (u manje od 5 posto slučajeva čak i do šest meseci kasnije). Tek posle iste ka tog vremenskog perioda imuni sistem počinje da proizvodi antitela protiv novog antigena. Drugi specijalan slučaj jeste onaj kada ne postoje antitela u krvi, iako postoji infek cija. To se događa, recimo, kod pacijenta koji čeka na transplantaciju i koji je namerno imunosuprimiran. Treba pomenuti i situaciju kada postoji puna slika AIDS-a, pa iako je pacijent u tom stadijumu nema nikakvih antitela, i pored toga što virusni titar može da bude izuzetno visok. Navedeni slučajevi se odnose na lažno negativne rezultate testa. ELISA test je trenutno najčešće korišćeni test za traženje antitela na HIV. Po pravilu se priprema jedan nosač na koji se stavljaju antigeni protiv kojih imuni sistem stvara antitela. Tako pripremljen nosač se dovodi u kontakt sa serumom pacijenta i naknadno kontroliše radi utvrđivanja da li su otkrivena odgovarajuća antitela u serumu tj. da li je došlo do efikasnog vezivanja antitela za prisutne antigene. Pri tome se mora obratiti pažnja na to da su neki mikroorganizmi (kao HIV) sastavljeni od više različitih proteina. Imuni sistem zato proizvodi različita antitela protiv virusa i njegovih sastavnih komponenata. Zanimljivo bi bilo, za početak, pozabaviti se razlozima postojanja međunarodne kon vencije po kojoj je pozitivan rezultat ELISA testa (za utvrđivanje prisustva HlV-a) jedino val idan ukoliko postoji najmanje još dva dokaza: g p l 20 i gp41 ili g p l 20 i p24. Da li to znači da se ovi proteini, odnosno glikoproteini, nalaze i u nekim drugim strukturama (npr. virus hepatitisa C)? ELISA test pokazuje da je nešto otkriveno, ali ne i šta. Međutim, pored već navedenih primera lažno negativnih rezultata postoje i slučajevi lažne pozitivnosti. Javljaju se kada antitela protiv drugih agensa, kao npr. infiuence i to neposredno posle vakcinacije protiv gripa, reaguju na ELISA test privremeno pozitivno. Zbog navedenih situacija je odlučeno da se u slučajevima pozitivnosti utvrđenih ELISA testom, radi obavezno i jedna kontrola za koju se koristi Western blot (WB) metoda. Ona podrazumeva da se antitela na HIV, ukoliko se nalaze u krvi, elektroforetskim metodama nanižu prema molekulskoj težini. Tako je moguće da se u jednoj krvnoj probi utvrdi da li uopšte nema, ima nekih, ili ima svih antitela. Ako uopšte nema antitela - rezultat je nega tivan, ukoliko su prisutna sva ili većina antitela - onda je rezultat probe pozitivan.
Poznati su slučajevi u kojima ne postoje antitela protiv glavnih strukturnih elemenata spoljašnjeg ili unutrašnjeg omotača HlV-a. U tim situacijama je neophodno posle izvesnog vremena ponoviti test, kako bi se došlo do jasnijeg zaključka, ili bi trebalo pokušati direk tno detektovati virus. Pošto za WB test važi ista situacija u vezi sa lažnom pozitivnošću i negativnošću kao za ELISA test, uočena je potreba za razvijanjem drugih metoda kojima bi se neposredno moglo utvrditi prisustvo HlV-a. Metoda koju su u tu svrhu koristili Montanje i Galo, u nešto modifikovanom obliku, i danas je u upotrebi. Reč je, naime, o propagiranju virusa preko perifernih limfocita. Aktiviranim limfocitima u kulturama se dodaje plazma ili serum HlV-pozitivnog pacijen ta. Prisustvo infektivnog HlV-materijala se može detektovati osetljivim specifičnim meto dama kao što su PCR, reverzna transkriptaza, sonda za DNK ili metoda amplifikacije DNK. Upotrebom ovih metoda, virus se može dokazati posle nekoliko dana. Pored toga, u tim testovima se indukuju HlV-specifične promene, na primer stvaranje više nuk learnih gigantskih ćelija nastalih fuzijom HlV-inficiranih i neinficiranih CD4 limfocita (tzv. pomoćničke ćelije, eng. helper cells). U tom slučaju, dolazi do smanjenja CD4 mark era ili, čak, do smrti ćelija. Dr Lanka je izneo postavku da je Hl-virus artefakt iz leukemičnih ćelija koje se koriste za propagiranje virusa. Da se ne bih bavio svim argumentima koji se protive njegovom mišljenju, dovoljno je pomenuti da se HIV može kultivisati u sasvim normalnim perifern im limfnim ćelijama HIV negativnih osoba ili u limfocitnim kulturama HlV-disociranih limfnih čvorova. Ovakav postupak je svojevremeno koristio i sam Montanje. Upravo je podatak da normalne nekancerogene ćelije umiru posle uspešnog množenja virusa, snažan argument za dokazivanje patogenosti HlV-a. Ako nije reč o jednom virusu, potrebno je objasniti zbog čega HIV daje ,,prednost“ CD4 ćelijama. Opasnost od mogućnos ti zamene sa endogenim repro-elementima ne postoji, budući da pored genetske razlike prema sekvencama humano-evolutivnog porekla Hl-virusa, on ima izuzetno visoku sposobnost retromutacije, karakteristične samo za egzogene viruse. PCR je danas široko prihvaćen postupak za rutinsko dokazivanje HlV-infekcije. Pomoću njega je postalo moguće direktno iz seruma i plazme, kao i u izotopima kultura, dokazati i naj manje količine precizno određenih DNK i, indirektno, RNK. Ova metoda je tokom jedne decenije stalno poboljšavana i danas se može smatrati jednom od najpouzdanijih visokoosetljivih i kvantitativno primenjivih metoda. Njena osetljivost je na donjoj lestvici od 20 RNK-kopija po mililitru seruma, a na gornjoj lestvici ide do jedne milijarde kopija po mililitru. Glavni nedostatak ovog postupka se ogleda u tome da se njegovim korišćenjem dobi ja ukupan broj RNK-kopija (infektivnih i neinfektivnih čestica, pri čemu se i neinfektivne čestice broje kao virusne), ali ne i broj infektivnih čestica zasebno, kao prilikom korišćen ja NASBA metoda (Nukleic Acid System Based Application). Prilikom upotrebe PCR metode, u serumima pacijenata sa niskim PCR i RNK-titrovima ne uspeva uobičajeno propagiranje ćelijskih kultura. U već pomenutoj australijskoj studiji naveden je problem varijabilnosti iz genoma koji se uglavnom javlja na području env gena. Pošto se taj gen u okviru PCR metode ne koristi, nisam naišao u praksi na probleme navedene u australijskoj studiji. PCR metod i RNK amplifikacija su trenutno stanje tehnike za rutinsku dijagnostiku i za kontrolu terapije. Pored toga, za potrebe nauke se stalno razvijaju specijalne metode koje omogućavaju nova saznanja iz oblasti virusologije.
Imajući prethodno u vidu, navodim i neke metode koje sam i sam koristio. Na primer, tehniku fenotipizacije pomoću zadnjih koloida, koja je vezana za in situ hibridizaciju. Korišćenjem ove metode se uz pomoć enzimske reakcije boja mogu gledati HlV-inficirane ćelije pod normalnim mikroskopima. Na taj način se eksperimenti na ćelijama mogu sprovesti u mešanim populacijama i istovremeno uočiti interakcije određenih ćelija i morfološke promene u vezi sa infekcijom. Zatim, postoje i DNK-sonde sa fhiorescentnim konjugajdma. Koriste se u fluorescent noj mikroskopiji ili čak kod floucitometrije sa instrumentima za automatsko sortiranje ćeli ja. Korišćenjem ovog postupka, može se analizirati infekcija određenih ćelija sa svim pod grupama i populacijama, kao i sa svim njihovim markerima aktiviranja, pa čak i membran skim naponima. Sasvim drugačiji pristup se koristi ukoliko se priprema, recimo, CD4 limfocitna kul tura (kultura sa pomoćničkim ćelijama) sa specijalnim galaktolijoznim genom iz ekvolija pod kontrolom Hl-virusnog „long terminal ripid“ (LTR) dela ili elementa gena. Ukoliko se takvoj kulturi doda serum HlV-pozitivne osobe i ako dođe do produkovane infekcije ovih ćelija, onda se u takvoj ćeliji aktivira „long terminal ripid“ promoter i, samim tim, pokreće produkcija p-galaktozidaze, što se manifestuje promenom boja.
Pitanja bez odgovora Svako ko ozbiljno sumnja u genezu AIDS-a, trebalo bi da da zadovoljavajuće odgovore na sledeća pitanja: 1) Terapijski uspeh Todoxin-a, koji podrazumeva nestanak svih kliničkih imunološk ih simptoma kao i eventualno perzistiranje tih simptoma, praćeno je međunarodno prizna tim metodama HIV kvantifikacije. Traženje razloga zbog čega je efekat terapije zadovo ljavajući ili ne, omogućava da se u laboratoriji vidi ono što se prati na nivou simptomatike. 2 ) Zašto prvo pada titar virusa u serumu, a tek sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja (ili čak meseci) počinje rekonstrukcija imunog sistema u svim elementima, do normalnih vrednosti za HIV negativne osobe? 3) Zbog čega se pomoću korišćenih metoda merenja virusa u serumu može pratiti uobičajena prelazna simptomatika jedne viremije - temperatura, glavobolja, bolovi u zglobovima, otečeni limfni čvorovi, znojenje - neposredno posle prve infekcije, tzv. pri marne infekcije Hl-virusom? 4) Zašto se relativno stabilan asimptomatični stadijum prema CDC 2 , pomoću priz natih metoda virusne kvantifikacije, može jasno razdvojiti od progredijentnog simpto matičnog stadijuma i drugih stadijuma, do terminalnog? 5) Ako je imuni sistem razoren zbog upotrebe droge, raznih medikamenata, loše ishrane, nehigijene, a ne usled prisustva HIV-a, zašto se onda ova bolest može dokazati kod dece i to kod one kod koje može da se dokaže i HIV-RNK? 6 ) Treba se zapitati i šta je to konkretno pogrešno u primeni metoda koje se koriste prilikom istraživanja HlV-a, na primer DNK-hibridizacije, dehibridizacije, endonukleoznih analiza pomoću restrikcije, PCR-a, RNK-amplifikacije i sl.? Laboratorijsko i kliničko praćenje dugoročne normalizacije virusom induko vanih patoloških položaja, usled prim ene Todoxin-ove terapije u tretiranju potpuno različitih m anifestacija stečenog sindrom a imunodeficijencije, kod pripadnika
različitih rizičnih grupa, nameće zaključak da HIV postoji. On nije jedini, ali je glavni uzrok AIDS-a.
Kako se (pouzdano) dokazuje HlV-infekcija? Jedine do danas korišćene metode za dokazivanje prisustva HlV-a in vivo su testovi na antitela - ELISA i Western blot (WB). Prilikom izvođenja i ELISA i WB testova na antitela, serum pacijenta se dodaje u antigen-preparat. Pretpostavlja se da če HlV-antitela, ukoliko su prisutna, regovati sa HlV-proteinima, koji se nakon pranja vizuelizuju pomoću enzimske anti-humanoimunoglobulinske hromogenske reakcije. Kod WB-a, HlV-proteini se izdvajaju i smeštaju na ploču poliakrilamidnog gela. Nakon elektroforeze, koja razdvaja molekule po molekulskoj težini i naboju, proteini se premeš taju na nitroceluloznu membranu uz pomoć elektroblotovanja. Individualni proteini se pre poznaju i vizuelno predstavljaju kao obojeni lanci. Svaki protein se obeležava malim slovom ,,p“ (za protein) i odgovarajućim brojem koji odgovara molekulskoj težini izraženoj u kilodaltonima. Na primer, p41. Veruje se da je WB veoma osetljiv i specifičan, a podrazumeva se da je pozitivan rezul tat dobijen ovim testom ,,sinonim“ za HIV infekciju. HlV-pozitivnost irria takvu dubinu i dalekosežne implikacije, da se ni od koga ne može zahtevati da nosi ovaj teret bez čvrstih garancija tačnosti testa i njegove interpretacije. Kod ELISA testa, reakcija se optički očitava. Genesca i dr. su izveli WB analize na sto ELISA negativnih uzoraka zdravih davalaca krvi. Otkriveno je da njih 20 ima HlV-lance koji ne ispunjavaju tadašnje (1989) kriterijume banaka krvi u vezi sa pozitivnim WB-om. Među primaocima WBI krvi, 36 odsto je bilo WBI šest meseci nakon transfuzije, ali 42 odsto osoba koje su primile WB-negativne uzorke. I davaoci i primaoci krvi su ostali zdravi. Zaključeno je da WBI šabloni nisu u uzajamnoj vezi sa prisustvom HIV-1 virusa, niti sa njegovim prenošenjem. Prihvaćeno naučno mišljenje je da je pozitivan Western blot (WB) test na HlV-antitela sinonim za HIV infekciju i prisutan rizik od razvijanja AIDS-a i mogućeg fatalnog ishoda bolesti. Podaci iz prakse govore drugačije: 1) testovi na antitela nisu standardizovani, 2 ) testovi na antitela se ne mogu reprodukovati, 3) WB lanci proteina, za koje se smatra da su kodi rani HlV-genomom, mogu da predstavljaju normalne ćelijske proteine, 4) čak i ako su pro teini HlV-specifični, pozitivan WB može da predstavlja kros-reaktivnost sa mnogim antite lima koja nisu u vezi sa HlV-om a prisutna su kod pacijenata obolelih od AIDS-a i pripad nika rizičnih grupa. Prihvatanje testova kao naučno validnih i pouzdanih zahteva: 1) jasno definisan izvor HlV-specifičnih antigena, 2 ) standardizaciju, i 3) utvrđivanje mogućnosti reprodukovanja testa. Kada se prihvate ovi kriterijumi, a pre uvođenja testova na antitela u kliničku medicinu, moraju biti utvrđeni (uz korišćenje jedinog validnog stan darda, tj. HIV~a): osetljivost testa, njegova speciiičnost i predviđene vrednosti. Proteini, za koje se smatra da predstavljaju HlV-antigene, dobijaju se iz mitogenski stimulisanih kultura u kojima se tkiva AIDS-pacijenata ko-kultivišu sa ćelijama dobijenim od leukemičnih ćelijskih linija (obično od pacijenata koji nemaju AIDS).
U naučnim krugovima nema dvoumljenja oko toga da su pl20 i p41 produkti deljen ja pl60, koji se može naći samo u inficiranim ćelijama, ali ne i u virusu. Ipak, pl20 je kom ponenta glikoproteinskog izraštaja na površini HlV-čestice. Moguće ih je naći samo u kli jajućim (nezrelim) česticama, ali ne i u zrelim. Nezrele čestice se veoma retko zapažaju. Protein p41 su otkrile i Galova i Montanjeova grupa u prvim HlV-izolatima. Međutim, Montanje i kolege su uočili da su AIDS serumi reagovali sa p41 u ćelijama inficiranim HIVom i inficiranim HTLVI, ali i u neinficiranim ćelijama. Zaključili su da lanac p41 može biti posledica kontaminacije virusa ćelijskim aktinom prisutnim u imunotalozima svih ćelijskih ekstrakata. Dokazano je da retrovirusi (poput virusa mišjeg tumora mlečne žlezde i virusa Rous sarkoma) takođe sadrže aktin ćelijskog porekla. Ključna uloga ovog proteina je i u retrovi ralnom sastavljanju i u klijanju. Poznato je da je oksidacija ćelijskih sulfhidril grupa (slučaj kod pacijenata obolelih od AIDS-a) u uzajamnoj vezi sa sastavljanjem polimerizovanog akti na i da je nivo prianjanja antitela aktina za ćelije određen fiziološkim starenjem ćelija. Stoga se prianjanje antitela aktina za ćelije naziva „markerom osetljivosti za aktivirane limfocite“. I krvne pločice zdravih osoba sadrže protein p41/45. On reaguje sa serumima homoseksualnih muškaraca obolelih od AIDS-a koji imaju imunotrombocitopeničnu pur puru (ITP) i predstavlja IgG za aktin u preparatu krvnih pločica. Detekcija p24 se smatra sinonimom za izolaciju HlV-a i viremiju. Nezavisno od pub likacije (izdate sa Montanjeom) u kojoj se tvrdi da je p24 HlV-a jedinstven, Galo i kolege ponavljaju da su p24 HTLV I i HlV-a imunološki u kros-reakciji. Antitela na p24 otkrivena su kod jedne od 150 zdravih osoba, kod 13 odsto slučajno odabranih (inače zdravih) pacijenata sa generalizovanim bradavicama, kod 24 odsto paci jenata sa predznakom i kožnim limfomom T-ćelija i kod 41 odsto pacijenata sa multiplom sklerozom. Devedesetsedam odsto seruma homoseksualaca sa ITP-om i 94 odsto seruma homoseksualaca sa limfadenopatijom ili AIDS-om, sadrže antitelo koje reaguje sa antigenom membrane od 25 Kd, pronađenim u krvnim pločicama zdravih davalaca i paci jenata sa AIDS-om, kao i antigenom od 25 Kd pronađenim u ćelijama bubrega zelenog maj muna, fibroblastu ljudske kože i herpes simpleksu kultivisanom u ćelijama bubrega maj muna. Ove reakcije nije bilo u serumima dobijenim od pacijenata koji nisu bili homosek sualci a imali su ITP ili neimunsku trombocitopeničnu purpuru. Suprotno tome, antigen p24 nije pronađen ni kod jednog HlV-pozitivnog pacijenta, čak ni kod obolelih od AIDS-a. U jednoj studiji su korišćeni polimerazna lančana reakcija (PCR) i p24 da bi se otkrio HIV kod pacijenata u raznim stadijumima CDC - od asimptomatičnog do AIDS-a. Kod 24 odsto pacijenata je otkriven p24, a HIV-RNK kod polovine pacijenata. U drugoj studiji, u 50 odsto slučajeva u kojima je pacijent imao pozitivan p24-test, kasnije se javio negativan rezultat iako niko nije koristio lekove koji utiču na nivoe p24 antigena. Kao dodatak lancu p24, lanac pl7/18 je najčešće otkrivan lanac u WB testu zdravih davalaca krvi. Serumi AIDS-pacijenata prianjaju za protein pl8 u mitogenski stimulisanim T-ćelija ma inficiranim HlV-om, ali ne i za neinficirane, nestimulisane limfocite. Međutim, kada se limfociti mitogenski stimulišu (a nisu inficirani), serumi AIDS-a prianjaju za protein pl8 i u neinficiranim limfocitima. Monoklonska antitela (MCA) na p!8 HlV-a reaguju sa dendri
tičnim ćelijama u limfatičnom tkivu kod raznih pacijenata sa brojnim oboljenjima koja nisu u vezi sa AIDS-om. Isti šablon reaktivnosti je bio prisutan u normalnom tkivu uzetom od neinficiranih osoba, kao i u onom uzetom od HlV-pozitivnih subjekata. Oboleli od AIDS-a i pripadnici rizičnih grupa imaju visoke nivoe antitela na protein miozin koji ima dve podjedinice molekulske težine - 18 Kd i 25 Kd. Uzevši u obzir nave dene dokaze, teško je odbraniti mišljenje da lanci p41 (a time i pl60 i p!20), p32, p24 ili pl8, predstavljaju specifične proteine HlV-a. Ukoliko bi se i dokazalo da su svi ovi protei ni HlV-specifični, ne može se automatski zaključiti da su antitela koja reaguju sa svakim od ovih proteina specifična za HlV-infekciju. Ministarstvo za hranu i lekove (FDA) je 1987. dozvolilo korišćenje opreme za izvođen je WB-a koju proizvodi DuPont. I danas je to jedina oprema te vrste sa licencom, a koristi se u malom broju laboratorija. FDA propisuje veoma stroge kriterijume za pozitivan rezultat, tj. specifične lance koji predstavljaju različite produkte gena: p24 (gag), p31 (pol) i lanac env, bilo da je to gp41, gpl20 ili gpl60. Kao dodatak očiglednim problemima vezanim za nedostatak standardizacije, naredna tumačenja stvaraju dodatne poteškoće: Kada se koriste FDA kriterijumi za tumačenje WB-a, samo mali broj (manje od 50 odsto) pacijenata sa AIDS-om ima pozitivan WB, tj. inficirano je HlV-om. Ako se koriste kri terijumi CRSS, procenat pozitivnih testova AIDS-pacijenata raste na 79 odsto. Čak i kada se koriste najstrožiji kriterijumi, 10 odsto kontrolnih uzoraka (uključuju primerke iz centara za davanje krvi) ima pozitivan WB. Naučno je dokazano da p31/32 nije HlV-protein, kao i da su pl60 i pl20 oligomeri p41. Dobijeni WB šablon zavisi od mnogih faktora, uključujući temperaturu i koncentraciju natrijum-dodecil-sulfata koji izaziva poremećaj „čistog virusa“. Ovi nalazi redukuju kriterijume CRSS i Američkog crvenog krsta na dva lanca p24 i p41, koji su „manje nego savršeno specifični“. Uprkos navedenim dokazima, čak i danas se smatra da lanci pl60, pl20 i p41 pred stavljaju posebne glikoproteine omotača virusa. U stvari, trenutno važeći vodiči WHO smatraju da je serum pozitivan na HIV-1 antitela ukoliko su dva lanca glikoproteina omotača (sa ili bez drugih lanaca specifičnih za virus) prisutna na traci. Uporedo sa tim, AIDS u Africi se do danas definiše na kliničkim temeljima. Nedavno je CDC preporučio da se ubuduće uključi i serološki dokaz HlV-infekcije u afričku defini ciju AIDS-a. Preporučeni test je ELISA, koji se ne može smatrati specifičnim. U Rusiji je 1990. godine od 20.000 pozitivno očitanih testova, „samo 112 potvrđeno“ korišćenjem WB kao zlatnog standarda. Naredne godine je od približno 30.000 pozitivno očitanih testova, samo 66 potvrđeno. U Latinskoj Americi i na Karibima su definicije AIDS-a kao kliničkih nalaza HlV-infekcije potvrđene testiranjem na antitela uz korišćenje metoda ELISA, imuno fluorescencije i Western blot. Za tumačenje WB-a nisu dati nikakvi kriterijumi. Iz ovoga je lako uočljivo da se šablon lanca dobijen istim serumom razlikuje se od lab oratorije do laboratorije. Jedini mogući zlatni standard za testove na HlV-antitela je sam virus humane imun odeficijencije. Očigledno je da se klinički sindrom i opadanje broja CD4 ćelija ne mogu smatrati zlatnim standardom. ELISA i WB se uvažavaju kao visokoosetljivi i specifični.
Uprkos činjenici da veliki broj zdravih osoba ima antitela koja reaguju sa HlV-proteinima, odlučeno je da nisu zaražene HlV-om. Čak i u najboljim laboratorijama bi 80 odsto takvih ispitanika imalo dijagnozu da su inficirani HlV-om, ukoliko bi bio izveden samo jedan WB. Osetljivost i specifičnost ELISA testova se procenjuje na 98 do 100 posto. Definicija AIDS-a (koju daje CDC) prihvata reaktivne kontrolne testove za antitela na HIV bez potvrde dopunskim testom, zato što je rezultat ponovljenog kontrolnog testiranja u kombinaciji sa bolešću pokazatelj istinskog HlV-oboljenja. Specifičnost antitela na HIV mora biti određe na testiranjem osoba koje su imunosuprimirane i/ili imaju simptome i kliničke znake slične AIDS-u, ali za koje se utvrdi da nemaju AIDS ili HIV-infekciju. Suštinu ovoga dobro ilustruju testovi za sifilis. Zdrava osoba koja nije zaražena mikroorganizmom Treponema pallidum, veoma će retko na testu biti pozitivna (lažno poz itivna). Nekoliko autora je, međutim, kod različitih nevezanih poremećaja potvrdilo prisust vo bioloških lažno-pozitivnih testova na sifilis (BFPS) koji se mogu javiti kod pacijenata sa autoimunom hemolitičkom anemijom, sistemskim eritematoznim lupusom (SLE), idiopatskom trombocitopeničnom purpurom, leprom ili kod zavisnika od droge. Više od 20 odsto zavisnika od droge ima na testu pozitivan rezultat i najveću učestalost BFPS. Za osobe sa BFPS je takođe utvrđeno da imaju veliku učestalost ostalih seroloških abnormalnosti, uključujući anti-nuklearne faktore, autoantitela i promenu gamaglobulina. Od značaja je to što je kod velikog broja (14 odsto) pacijenata sa AIDS-om, takođe otkrive na lažno-pozitivna serologija sifilisa. Najmanje dve grupe istraživača iznelo je mogućnost da test na HlV-antitela kod Afrikanaca i intravenskih narkomana takođe može biti BFP reakcija. Zanimljivi su rezultati ispitivanja 1.129 uzoraka seruma intravenskih narkomana i 89 kontrolnih uzoraka uzetih od osoba koje nisu bile korisnici droga. Svi uzorci su prikupljeni u periodu 1971/1972. godine i testirani sa dva komercijalna ELISA i WB testa. Sedamnaest uzoraka intravenskih narkomana je bilo pozitivno, a ni jedan kontrolni nije bio pozitivan. Zaključak donet na osnovu pozitivnih Western blot testova je bio da su „parenteralni korisnici droga moguće bili izioženi HTLV-III ili srodnim virusima počev od 1971. godine“. Drugo moguće objašn jenje bilo je da HTLVIII seropozitivnost otkrivena u pomenutim uzorcima predstavlja lažno pozitivne ili nespecifične reakcije. Brojna istraživanja su dokazala da mogućnost pronalaženja pozitivnog testa na HIVantitela kod zdravih Afrikanaca značajno raste sa porastom nivoa imuno-kompleksa. Zaključeno je da reaktivnost i na ELISA i na Western blot analize može biti nespecifična kod Afrikanaca. Poznato je da su sva antitela, uključujući MCA, polispecifična i sposobna da reaguju sa imunizujućim antigenima, kao i sopstvenim antigenskim determinantama. U vezi sa retro virusima, naučna literatura obiluje ubedljivim dokazima o široko raširenom prisustvu nespecifične interakcije između retrovirusnih antigena i nevezanih antitela. Mnogo ovih rado va je rezultat traženja virusnog porekla životinjskih i humanih neoplazmi. Galo je 1975. godine otkrio da pacijenti sa leukemijom imaju raširenu infekciju retrovirusom, za koji je tvr dio da ga je izolovao iz kultura i svežih tkiva ovih pacijenata, i nazvao ga HL23V. Sugerisao je da je ovaj virus etiološki povezan sa oboljenjem, ali se kasnije ispostavilo da je HL23V ,,kok tel“ dva majmunska virusa. Iste godine je Galo otkrio HTLV-1, za koji su on i njegove kolege tvrdili da izaziva leukemiju T-ćelija odraslih. Čak do 25 odsto AIDS-pacijenata ima antitela na ovaj virus. Međutim, kod pacijenata sa AIDS-om se leukemija ne razvija češće nego kod ostat
ka populacije. Ovo se može tumačiti time da HTLVI ne razvija leukemiju odraslih T-ćelija ili da su neka antitela na retroviruse, otkrivena kod pacijenata sa AIDS-om, nespecifična. Eseks je 1986. godine dokazao postojanje još jednog humanog retrovirusa, izolovao ga je i označio kao HTLVIV. Kasnije se ispostavilo da je reč o majmunskom virusu danas poz natom kao majmunski virus imunodeficijencije (SIV). Da pozitivan ishod WB-a ne mora predstavljati dokaz HlV-infekcije nego samo nespecifični marker za AIDS, sugerišu sledeći podaci: šezdesettri seruma dobijena od 23 pacijenta, pre i odmah nakon infuzije imunoglobulina, testirana su na HIV korišćenjem WB-a. Od tih 63 seruma, 52 (83 odsto) su bila pozitivna. Nekoliko uzoraka testiranih HTLVIII p24 radioimunom analizom, takođe je bilo pozitivno. Količina otkrivenih antitela je bila najveća odmah nakon infuzije i opadala je između infuzija. Pošto su pripadnici glavnih rizičnih grupa (homoseksualci, narkomani i hemofiličari) izloženi mnogim ,,stranim“ supstancama (sperma, droge, faktor VIII, krv i krvne kompo nente), a kod njih se često razvijaju infekcije koje nisu povezane sa HlV-om, očekivalo bi se da imaju visoke nivoe antitela usmerene pre protiv drugih antigena nego protiv HlV-a. U stvari, sada postoje dokazi da osobe sa AIDS-om, kompleksom vezanim za AIDS (ARC) i one koje pripadaju rizičnim grupama, imaju cirkulišuće imune komplekse, reumatoidni faktor, anti-kardiolipin, anti-nuklearni faktor, anti-ćelijska, anti-trombocitna, anti-eritroc itna, anti-aktinska, anti-DNK, anti-tubulinska, anti-tiroglobulinska, anti-albuminska, antimiozinska, anti-trinitrofenilska, anti-timozinska antitela. Poznato je da su nivoi IgG u serumu viši kod crnih davalaca krvi nego kod belih, da su neke rizične grupe (narkomani i homoseksualci) izloženi visokim nivoima mitogenskih agenasa, semene tečnosti i nitrita, i da životinje tretirane takvim agensima razvijaju antitela koja reaguju sa retrovirusnim antigenima. Pozitivan test za antitela na HIV može biti rezultat antigenske stimulacije, o čemu sve doče sledeći podaci: 1. Miševi soja MRL-Ipr/Ipr i MRL-+/+ načinili su antitela protiv gpl20. Pokazalo se da su miševi koji su bili izloženi T-limfocitima drugog soja, stvorili antitela protiv gpl20 i p24 HlV-a. 2. Kod primalaca ,,negativne“ krvi se dešava serokonverzija i oni oboljevaju od AIDSa, dok davaoci ostaju zdravi i seronegativni. 3. Kod zdravih osoba, partnera HlV-pozitivnih osoba, primalaca transplantiranih organa i pacijenata sa SLE, pozitivan WB može postati negativan kada se izlože semenoj tečnosti, imunosupresivnoj terapiji ili u slučajevima kliničkog poboljšanja. 4. Dok je učestalost pozitivnih testova na HlV-antitela kod zdravih davalaca i kandida ta za vojsku niska, pacijenti sa tuberkulozom (TBC), uključujući one kod kojih je TBC lokalizovana na plućima (i u SAD i u Africi) imaju visoku učestalost, čak do 50 odsto, poz itivnih WB-a. Zanimljiv je slučaj amazonskih Indijanaca koji nemaju kontakte sa osobama van svojih plemena i nemaju AIDS, ali imaju stopu seropozitivnosti WB-a na HIV od 3,3 do 13,3 odsto, u zavisnosti od proučavanog plemena. U drugoj studiji je otkriveno da čak 25 do 41 odsto venecuelanskih pacijenata obolelih od malarije ima pozitivan WB. Ali niko od njih nema - AIDS. Pedesetih godina prošlog veka je u životinjskim kulturama i svežem tkivu, naročito tumorskom, bilo moguće elektronskim mikroskopom (EM) detektovati čestice kasnije prip isane retrovirusima.
Enzim reverzna transkriptaza (RT, prepisuje RNK u DNK) otkriven je 1970. u onkovirusima. Zahvaljujući ovom, onkovirusi postaju poznati kao retrovirusi. Za razliku od većine životinjskih retrovirusa, HIV se smatra citopatskim virusom. Ako je tako, onda supernatanti ćelijskih kultura sadrže mnogo ćelijskih sadržaja. Ukoliko je jedan jedinstveni mehanizam, apoptoza izazvana HlV-om, uzrok smrti T-ćelija, onda i supernatant mora sadržati apoptotska tela, tj. ćelijske delove zakačene za membranu koji se oslobađaju na površini ćelije. Ni manje, ni više, kao što jnnogi eminentni retrovirolozi ističu, kontaminacija virusnog preparata česticama nalik na viruse koje sadrže RT (a mogle bi, zapravo, biti delovi ćelije, mikrozomi iz poremećenih ćelija, membranozni mehurići sa drugim ćelijskim činiocima, uključujući i nukleinske kiseline naročito prilikom indukovan ja nepažljivog razaranja ćelija) - nije se mogla izbeći. Trenutno raspoloživi dokazi ukazuju da je samo oko 20 odsto proteina koji se lančaju pri 1,16 g/ml - ,,HIV-proteina“. Ostali su ćelijski, uključujući beta-2 mikroglobulin i HLADR proteine (4,4 odsto). Veći deo virusnog proteina izlučenog iz ćelija inficiranih HlV-om nije sastavljen od sićušnih delova, a udeo (npr. p24) u vironima je funkcija virusnog genoti pa i starosti kulture. U ekstremnim slučajevima, manje od jedan odsto od ukupno prisut nih (u kulturi) p24 i gpl20 je u virionima. U stvari, p24 je oslobođen iz inficiranih ćelija nezavisno od infektivnih čestica virusa i RT. Mora se istaći da u literaturi o AIDS-u pojmovi ,,HIV“, „izolacija HIV-a“, „čiste čes tice“, „čestice virusa“, ,,virioni“ i „zarazne čestice“ imaju mnoštvo različitih značenja, uključujući i sve sledeće, ali najčešće bez dokaza o prisustvu čestica: 1) RNK umotana u protein, 2) materijal iz supernatanta ćelijskih kultura koji prolazi kroz nepropustljive ćelijske filtere, ali kroz koje organizmi poput mikoplazmi mogu proći, 3) zrnca dobijena prostom ultracentrifugacijom supernatanta kulture, i 4) od skora, veoma često otkrivan je p24 u kulturama AIDS-a. U svom prvom izveštaju o „izolaciji HIV-a“, Montanjeova grupa je u mitogenski stimulisanim kulturama dobijenim derivacijom biopsija limfnog čvora homoseksualnih muškararaca sa limfadenopatijom, otkrila prolaznu aktivnost reverzne transkriptaze. Kod mitogenski stimulisanih limfocita pupčane vrpce, kultivisanih supernatantom nave denih kultura, konstatovali su u kulturama retrovirusne čestice (RVP) tipa C, a RT i anti gene koji su reagovali sa pre-AIDS serumima - u materijalu koji se lančao pri 1,16 gm/ml. Ove pojave se mogu iskoristiti samo za otkrivanje virusa. Čak i tada samo uko liko su identifikovane kao specifične za virus, uz korišćenje izolovanog virusa kao zlatnog standarda. Najčešće korišćena ćelijska linija u istraživanjima AIDS-a je leukemična linija H9. Poz nato je da je H9 klon HUT78 dobijenog derivacijom od pacijenata sa leukemijom odraslih Tćelija. Pošto je prihvaćeno da je uzročni agens ove leukemije HTLV I, još jednog egzogenog virusa, kulture H9 bi morale imati čestice i RT i retrovirusa, čak i odsustvu HIV-a. Konačno bi moglo da se zaključi da se ni reakcija antigen/antitelo, ni čestice, ni RT ne mogu smatrati specifičnim za retroviruse. Čak i da jesu, njihovo otkrivanje ne može biti sinonim za detekciju eksterno stečenih retrovirusa, što se inače tvrdi da je slučaj sa HIVom. Takvi nalazi mogu da predstavljaju ispoljavanje endogenog retrovirusa ili nekog dru gog egzogenog retrovirusa. Nedavno je nekoliko laboratorija otkrilo retrovirusnu aktivnost (RT, čestice) u ćelijama pacijenata (čini se da nisu inficirani HlV-om) za koju je rečeno da potiče od endogenog retrovirusa.
Na šta, zaista, reaguju testovi za antitela na HIV? Dakle, dva testa na HlV-antitela su u opštoj upotrebi - ELISA i Western blot (WB). Kod ELISA-e dolazi do promene boje kada mešavina proteina pripisanih HIV-u reaguje sa antitelima u serumu pacijenta. Isti princip važi za sve generacije ELISA testova, uključujući i novije testove slepljivanja (aglutinacije), imunofiltracije (testa protoka kroz ), imunohro matografske testove (testovi lateralnog protoka) i dipstick testove. Značajna razlika između skrining ili inicijalnog ELISA testa i suplementarnog ili konfirmatornog WBa je to što se kod drugog test-proteini elektroforetički razdvajaju duž nitrocelulozne trake. Ovo omogućava da reakcije između antitela i individualnih proteina budu vizualizovane kao serije bendova (eng. band —traka). Ovi proteini se obeležavaju malim slovom ,,p“ (za protein) praćenim brojem molekulske mase proteina u hiljadama. Na primer, p24. Neophodno je zapitati se koji naučni podaci dokazuju da četiri ili više (uključujući svih deset) bendova ne mogu biti izazvani i ,,non-HIV“ antitelima koja nemaju dodirnih tačaka sa retrovirusnom infekcijom? Pogotovo ako se zna da su AIDS-pacijenti hipergamaglobu linemični, sva antitela poseduju sklonost ka kros-reakcijama i hipergamaglobulinemija predviđa seropozitivnost. Uprkos svemu, nepouzdanost WB se uveliko ignoriše i, šta više, ovaj test se koristi kao ,,zlatni“ standard za ostale testove na antitela (kao i za PCR) i smatra ,,suplementarnim“, ,,konfirmatornim“ dokazom HlV-infekcije. Prva mogućnost je da reaktivnost reflektuje specifične ili kros-reakcije između ćelijskih antigena i autoantitela. Ova interpretacija je podržana otkrićem ogromnog broja antitela u serumima AIDS-pacijenata koji reaguju sa ,,sopstvenim“ komponentama. Veliki i rastući broj je demonstriran uključujući: reumatoidni faktor, anti-kardiolipin, anti-nuklearni faktor, anti-celularni, anti-plateletni, anti-crvene ćelije, anti-aktin, anti-DNK, anti-tubulin, antitiroglobulin, anti-albumin, anti-miozin, anti-timozin, anti-laktoferin, anti-TNFa, anti-B2 glikoprotein I, anti-protrombin, anti-neutrofil citoplazmik, anti-ssDNK, anti-RNK, anti-his ton, anti-nuklearni antigen SS-A, anti-mitohondrijal, anti-retikulin, anti-glatki mišić, anticrevne epitelijalne ćelije, anti-limfocitni gangliozid, anti-Fab, anti-protein S, anti-moždani protein, anti-sintetski peptidi opšteprisutnih histona H2A, anti-Sm-D antigen, anti-Ul-A RNP antigen, anti-60 kD SSA/Ro antigen, anti-histon H1 i anti-histon H2b antitela. Značajno je da se antilimfocitna autoantitela javljaju kod 87 odsto seropozitivnih osoba i da je njihov nivo u korelaciji sa kliničkim statusom. Neophodno je uzeti u obzir i to da HlV-antitela kros-reaguju i nespecifično indukuju produkciju antitela koja nastaju zbog toga što su pripadnici rizičnih grupa izloženi mnogim ,,non-HIV“ antigenima, uključujući mnoge patogene agense i neživ biološki materijal. Pod patogenim agensima se podrazumevaju virusi, bakterije, mikobakterije i gljivice, a pod neživim biološkim materijalom - proteini i lekovi koji mogu da indukuju sintezu antitela. Grupa istraživača (Kašala, Eseks i drugi) radeći u Africi pokazali su da antitela na kar bohidrat-sadržavajuće antigene, kakvi su lipoarabinomanan i fenolički glikolipid, konstitu išu ćelijski zid Mycobacterium leprae. Ova bakterija deli nekoliko antigenskih determinan ti sa drugim mikobakterijskim vrstama. Te antigenske determinante izazivaju značajne kros-reakcije sa HIVl pol i gag (p32, p55, p68, p24, p!8) proteinima.
Autori su u ovakvim ukrštenim reakcijama videli upozorenje da među leproznim paci jentima i osobama koje su u kontaktu sa njima, postoji veoma visoka stopa lažno-pozitivnih rezultata ELISA i WB testova na HIV. ELISA i WB-rezultati bi, stoga, trebalo sa zadrškom da budu interpretirani kada je reč o skriningu osoba inficiranih M. tuberculosis ili drugim mikobakterijskim vrstama. ELISA i WB nikako ne mogu biti dovoljni za dijagnozu HIV-poz itivan u AIDS-endemičnim oblastima Centralne Afrike gde je učestalost mikobakterijskih oboljenja veoma visoka. Osim toga, zemlje u razvoju ,,nose“ više od 90 odsto globalnog tereta HlV-infekcije, a tuberkuloza je vodeći uzrok smrti među ljudima sa HlV-om širom sveta. Čak i autoritet za AIDS u Africi, de Kok, priznaje da je tuberkuloza bila prisutna u epidemijskim razmerama u zemljama u razvoju, mnogo pre ere AIDS-a. Ne samo mikobakterije (M. leprae, M. tuberculosis, M. avium-intracellulare), već i zidovi gljivica (Candida albicans, Cryptococcus neoformans, Coccidioides immitis, Histo plasma capsulatum, uključujući Pneumocystis carinii) sadrže karbohidratne manane. Tako i imunohemijske determinante antigenskih faktora Candida albicans pokazuju visoku sličnost sa glikoproteinom (gp) 120 HIV-1. Polovina molekulske težine gpl20 je predstavljena oligomanozidnim oligosaharidima. Poliklonska antitela na manan iz kvasca takođe prepoznaju karbohidratnu strukturu gpl20 HlV-a. Rezultati ovih ispitivanja mogu dovesti do pretpostavki da ostaci manana C. albicans mogu služiti kao antigeni za stvaranje neutrališućih antitela protiv HlV-infekcije. Svi (100 procenata) AIDS-pacijenata (čak i oni bez kliničke C. albicans) imaju antitela na C. albicans. Značajno je i da PCP, candidiasis, cryptococcosis, coccidioidomycosis, histoplasmosis, tuberculosis ili Mycobacterium avium-intracellulare čine oportunističke infekcije prisutne kod 88 odsto pacijenata od AIDS-a dijagnostikovanih između 1988. i 1992. godine. Pošto nema dokaza da je pozitivan test na HlV-antitela izazvan novom retrovirusnom infekcijom, razlog za korelaciju koja leži ispod toga mora se tražiti na drugom mestu. Objašnjenje saglasno i sa nespecifičnošću i sa kliničkom relevantnošću glasi: testovi na antitela su slični merenju stope sedimentacije eritrocita (ESR). Povišeni ESR je merilo pris ustva i intenziteta morbidnih procesa unutar organizma. Kao i pozitivan rezultat testa na HlV-antitela i povišeni ESR može predvideti verovatnoću smrti u okviru nekoliko sledećih godina, mnogo više nego normalna vrednost ESR-a. Opšti uzrok za pojavu povišenog ESRa je infekcija, a drugi uzroci uključuju malignitete, kolagene vaskularne bolesti, reumatske srčane bolesti i druga hronična bolesna stanja uključujući i pozitivan nalaz testa na HIVantitela. Čak i asimptomatični, ne-anemični HlV-pozitivni pojedinci mogu imati povećani ESR i test može biti prediktivan za progresiju bolesti. Još su 1988. godine istraživači sa Nacionalnog instituta za transfuziju (Sanguine) iz Pariza otkrili da povišeni ESR kod HlV-pozitivnih subjekata predstavlja prediktivni mark er progresije prema AIDS-u, pre opadanja broja CD4. Drugim rečima, ESR je bolji predik tivni marker za AIDS nego opadanje broja CD4 ćelija i pored toga što se tvrdi da je opadan je broja CD4 ćelija uzrok AIDS-a. Važan faktor koji utiče na ESR je veličina crvenih krvnih ćelija, pogotovo Rulo (RouIeaux) formacije, gde se ove krvne ćelije grupišu zajedno. Rulo formacija može nas tati zbog promena u negativnom naelektrisanju crvenih ćelija izazvanog dielektričnim efektom proteina u okolnoj plazmi, pogotovo fibrinogena, imunoglobulina i drugih reak cionih proteina akutne faze i njihovim povišenim nivoima u nekim stanjima bolesti.
Inače, još od 1987. godine sam počeo da pišem o važnosti promena u naelektrisanju ćeli ja krvnih elemenata. Ako se zna da su HlV-proteini normalni ćelijski proteini ili proteini sa novim antigen skim epitopima ili novo-indukovani ćelijski proteini i da HlV-pozitivna osoba na testu ima visoke nivoe autoantitela i/ili antitela na mnoge non-HIV antigene, od kojih svi ili neki mogu reagovati sa ćelijskim proteinima, HIV seropozitivnost, kao i ESR, može predstavljati samo nespecifični indikator promenjene homeostaze, ukazujući na sklonost ka ili prisust vo određenih bolesti. Sve dok je na snazi važeća interpretacija pozitivnog testa, prethodno iznešeno viđenje nikada neće biti razjašnjeno. Razlozi za to leže pre svega u tome što saznanje o seropozi tivnosti izaziva mnoge ometajuće faktore koji potiču i od pacijenta i od lekara, a koje je nemoguće eliminisati u definitivnoj analizi.
Faktori koji izazivaju lažne pozitivne rezultate testa (Christine Johnson, ,,Continuum(‘, vol. 4, no. 3) Jedan test, poput onoga na HIV, koji nikada nije dokazan izolacijom virusa - potpuno je bezvredan. Pouzdan je, dakle, samo onaj uz čiju pomoć se prilikom testiranja inficiranih virus može pronaći, izolovati i genski identifikovati, a kod neinficiranih - ne (pro)nalazi. Budući da se ovakav postupak kod testova na HIV ne primenjuje, čisto je hipotetička tvrdnja da je ,,test“ dokazao antitela na HIV! Na koje to druge faktore on pozitivno reaguje - pokazuje lista koju prilažem. Neki podaci se odnose na test ELISA, drugi na VVestern Blot (WB), treći na PCR, a dobar deo na - sva tri testa! U suštini, oni se odnose i na kopije koje nisu infektivne. Elisom i WBom se ispituju antitela a PCR-om antigeni. Ali ne pravi, infektivni ili delovi HlV-a. Ne, već svi zajedno! Važno je samo brojati (što više, to bolje) da bi odmah počelo papreno skupo lečenje... Dakle, konačno, faktori izazivaju lažne pozitivne rezultate testova su: - Antiugljenohidratna antitela - Antitela koja se prirodno javljaju - Pasivna imunizacija: davanje gamaglobulina ili imunoglobulina (koji sadrže antitela radi profilakse infekcija) - Vakcina protiv tetanusa - Vakcina protiv gripa - Vakcina protiv hepatitisa - Lepra - Malarija - Tuberkuloza - Myccobacterium avium (za ljude bezopasna bakterija) - Grip - Insuficijencija bubrega (poremećaj metabolizma bubrega) - Hemodijaliza kod otkazivanja bubrega („pranje krvi“), Terapija interferonom alfa kod pacijenata na hemodijalizi - Infekcija gornjih disajnih puteva (prehlada ili grip) - Maligna obolenja
-
-
-
Postojeća virusna infekcija ili uzimanje protivvirusnih vakcina Herpes simplex I Herpes simplex II Višestruka trudnoća Visok nivo cirkulišućih imunokompleksa Reumatoidni artritis Hipergamaglobulinemija (visok nivo antitela) Hepatitis Alkoholičarski hepatitis Primarna ciroza žuči Hiperbilirubinemija (suviše žučne boje u krvi) Q-groznica (,,balkanski“ ili ,,pustinjski“ grip) sa hepatitisom Akutne virusne infekcije Epstein-Barr virus (EBV), Drugi retrovirusi Pogrešna pozitivna reakcija drugih testova, uključujući i RPR-test na sifilis Presađivanje organa Presađivanje bubrega Anti-limfocitna antitela Anti-kolagenska antitela (kod homoseksualaca, hemofiličara, Afrikanaca oba pola i leproznih pacijenata) Seropozitivnost na faktor reume, antinukleusna antitela - oboje se nalazi kod reumatoidnog artritisa i drugih autoantitela) Autoimuna-oboljenja kao što su, na primer, sistemski Lupus erythematosus, sklerodermija, obolenja vezivnog tkiva, Dermatomyositis Primarni sklerotični kolangitis (zapaljenje žuči) Lepljiva krv kod Afrikanaca Antitela sa visokim afinitetom na polistiren (sastojak kompleta za testiranje) Transfuzije krvi Myelom multiplex Antitela na HLA (na I i II klasu leukocitskih antigena) Anti-antitela glatke muskulature Anti-parietalnoćelijska antitela Anti-hepatitis A ili C antitela Hemofilija Hematološka maligna obolenja/limfomi (zloćudna obolenja krvi/uvećanje limfnih čvorova) Stevens-Johnson sindrom (obolenje kože sa febrilnim stanjem) Uticaj toplote za vreme testiranja Lipemičan serum (krv sa visokim nivoom masnoća ili lipida), Hemolizovan serum (krv u kojoj je hemoglobin odvojen od crvenih krvnih zrnaca) Proteini na filterskom papiru (testa za HIV) Normalni humani ribonukleinski proteini (sastavni deo RNK) Globulini (ćelijske belančevine) koji nastaju za vreme poliklonalnih gamopatija (uočeni u grupama rizičnim za AIDS)
-
-
Unakrsne reakcije koje se ne tumače dobro kod zdravih ljudi Anti-mitohondrijska antitela Anti-nukleusna antitela Anti-mikro?omna antitela Antitela na antigene T-leukocita Visceralna leišmanijaza Receptivni analni snošaj.
Lažu i koza i rog? Sindrom stečene imunodeficijencije je, kao najkompleksnija bolest današnjice, izvor mnogih nedoumica i zabluda. S obzirom na dugogodišnju praksu u lečenju obolelih od side, želeo bih da skrenem pažnju na neke, u medicinskim krugovima, opšteprihvaćene činjenice. Istina, preko njih se često prelazi da bi se pojedine zablude održale u životu. Obraćam, pre svega, pažnju na pouzdanost komercijalnih testova za dijagnostikovanje HlV-infekcije. Miron Eseks i njegove kolege su 1994. godine objavili podatke da leprozni pacijenti i osobe sa kojima su u kontaktu imaju veoma visoku stopu lažno-pozitivnih ELISA i WB rezultata. Serum iz krvi 63,6 odsto leproznih pacijenata i 23 posto onih koji su bili sa njima u kontaktu, bili su pozitivni prilikom ponavljanja ELISA-testiranja na HIV. Ekstenzivne kros-reakcije na HIV prilikom WB-testiranja davao je serum 83,6 odsto leproznih pacijena ta i 64,1 posto osoba koje su bile u kontaktu sa njima. Micobacterium leprae (uzročnik lepre) deli nekoliko antigenskih determinanti sa drugim mikobakterijskim vrstama, uključujući i M. tuberculosis (uzročnik tuberkuloze). Ovi antigeni su i karbohidratni antigeni, lipoarabinomanan i fenolični glikolipid, sastavni delovi ćelijskog zida M. leprae. Antitela usmerena protiv ovih antigena izazivaju značajne ukrštene reakcije sa HIV pol i gag-proteinima (p32, p55, p68, p24, pl8) koji se koriste u testovima na HlV-antitela. U vezi s tim, dobijaju na značaju rezultati koje je Svetska zdravstvena organizacija (WHO) obavila u 2000. godini da se u svetu svake sekunde pojavi novi slučaj infekcije tuberkulozom. Preko 1,5 milion slučajeva TBC-a se godišnje javlja u subsaharskoj Africi. Za najmanje polovinu od 42 miliona stanovnika Južnoafričke Republike (toliko je imala 2000.), smatra se da je inficirano TBC-om. HlV-eksperti se ne slažu koji test (ELISA ili WB), treba koristiti za dokazivanje HIVinfekcije. ELISA i WB mogu biti nedovoljni za dijagnostikovanje HlV-infekcije u AIDSendemičnim oblastima centralne Afrike, gde je učestalost mikobakterijskih bolesti veoma visoka. Ova činjenica samo pokazuje da nijedan test nije ubedljiv. Uz dva izuzetka, Afrike i Engleske, pozitivan ELISA test se nigde ne smatra dokazom HlV-infekcije. Još 1985. je bilo dokaza da u Africi reaktivnost i kod ELISA i kod WB analiza može biti nespecifična. Povećanje nivoa antitela se može javiti kao posledica vakcinacije i infuzije i terapije imunoglobulinima, kao i lažno-pozitivnih testova na antitela. Pošto su sva antitela potencijalno kros-reaktivna, verovatnoća za ovakve reakcije raste sa porastom broja antitela. U nedavnim publikacijama postoje izveštaji da su 2 od 33 pacijenata (6 odsto) sa ozbiljnom P. falciparum malarijom imala lažno-pozitivan rezultat HIV/ELISA testa. Afrikanci, čak i zdravi Afro-amerikanci davaoci krvi, imaju više nivoe IgG-a nego belci.
Mnoge, ako ne i sve, studije u kojima se dokazuje transmisija HlV-a seksualnim kon taktom ili sa majke na dete i inhibicija AZT-om i nevirapinom, izvršene su na tlu Afrike ili Tajlanda. Čak i u studijama izvođenim u SAD i Evropi, većina žena potiče iz Afrike ili Azije ili pripada takvim zajednicama i geografskim regionima gde je prevalenca mikobakterijskih bolesti (uključujući lepru i tuberkulozu - TBC) veoma visoka. Na primer, u studiji transmisije kod žena i dece (WITS - Women and Infants Trans mission Study) iz SAD objavljenoj 1996. godine 56 odsto žena je bilo crnačkog ili hispano porekla. U drugoj studiji iz SAD, objavljenoj 1997. godine, 41 odsto žena je bilo crnačkog a 42 odsto hispano porekla. U grupnom protokolu 185 pedijatrijskih AIDS kliničkih ispi tivanja iz SAD, 51 odsto žena je bilo crnačkog i 35 odsto hispano porekla. I u francuskoj Perinatalnoj kohort studiji, 40 odsto žena je bilo rođeno u subsaharskoj Africi ili na Karibi ma. Do aprila 1996. godine, 276 od 389 dece (71 odsto) sa HIV/AIDS-om rođeno je od HIVpozitivnih roditelja, a 89 odsto tih žena je inficirano na području Afrike južno od Sahare. Da bi se u potpunosti razumela rasprava o validnosti pojedinih testova koji se koriste za utvrđivanje prisustva Hl-virusa i mogućnosti njegovog prenošenja seksualnim putem i sa majke na dete, neophodno je podsetiti na neke osnovne pojmove u vezi sa reakcijama imunog sistema - antigen, antitelo i dr. Kao što je prethodno navedeno, antitela su proteini sintetisani u organizmu kao rezul tat izlaganja stranim supstancama, uključujući infektivne agense i proteine, poznate kao antigeni (ANTItelo GENerišući). Antitela reaguju sa antigenima, pri čemu je reakcija speci fična. Ova karakteristika se može koristiti za detekciju svakog antigena ukoliko je poznat identitet antitela. Tako, da bi se izveo test na HlV-antitela, odnosno da bi se dokazala virusna infekcija, potrebne su dve stvari - uzorak krvi osobe za koju se pretpostavlja da je inficirana i set (eng. kit) za testiranje koji sadrži virus ili njegove proteine. Do danas niko nije izveo test na HIVantitela koristeći HlV-čestice. Tačnije, svi kitovi za testiranje antitela se pripremaju korišćenjem (najčešće) deset proteina za koje HlV-eksperti tvrde da su proteini jedin stvenog retrovirusa - HlV-a. U većini zemalja/institucija/laboratorija, dijagnostikovanje HlV-infekcije se sastoji od izvođenja inicijalnog ELISA testa koji se, u slučaju da je reaktivan, ponavlja. Ako je i ponovl jeni test reaktivan, izvodi se WB. Skoro svi eksperti se slažu da je ELISA nedovoljno speci fičan test, pa WB omogućuje da se razdvoji istinita od lažne reakcije. Međutim, jedini očigledan način dokazivanja tvrdnje da je neki protein viralna komponenta, jeste njegovo ekstrahovanje (izdvajanje) iz virusne čestice, ali sobzirom da je jedna virusna čestica mikroskopski entitet reda veličine 1/10.000 mm, praktično je nemoguće doći do proteina na ovaj način. Sledeća mogućnost bi bila dobijanje proteina iz materijala koji se sastoji isključivo od izolovanih i prečišćenih virusnih čestica. Lik Montanje (1983) i. Robert Galo (1984) su tvrdili da su dokazali postojanje jedin stvenog retrovirusa, HlV-a, i to baš purifikacijom čestica, što se smatra standardnom metodom za dokazivanje postojanja virusa iz porodice retrovirusa. Njihove tvrdnje je prih vatio veći deo naučnog sveta. Međutim, u intervjuu iz 1997. Montanje je potvrdio da nije purifikovao HIV, a po njegovom mišljenju to nije učinio ni Galo. Prve i jedine objavljene elektronske mikrografije purifikovanog HlV-a su se pojav ile 1997. godine, Dve studije, jedna iz SAD i druga iz francusko-nemačke kolaboracije,
jasno pokazuju da je „purifkovani“ HlV-materijal, zapravo, sastavljen od mnoštva ćeli jskih fragmenata i malog broja čestica sa nekim, ali ne i svim, morfološkim karakteris tikama retrovirusa. Neke od ovih čestica su, tako, imale dijametar od 236 nanometra, odnosno dvostruko veći od čestica za koje su mnogi drugi HlV-eksperti tvrdili da su HIV. Drugim rečima, HlV-proteini su dobijani, i još uvek se dobijaju, iz materijala koji se pretežno sastoje od ćelijskih fragmenata u koje je rasejan mali broj čestica čija mor fologija dosta podseća na retrovirusne čestice, ali od kojih nijedna nema sve struktu ralne osobine retrovirusa. Kada bi i postojali dokazi da su proteini u testu na HlV-antitela stvarno proteini ovog virusa, reakcija sa antitelima prisutnim u krvi pacijenta ne bi bila dokaz da je pacijent infi ciran. Antitelo-antigen reakcija može odvesti na potpuno pogrešnu stranu, budući da proizvodnja antitela može biti specifično i nespecifično indukovana. Bez obzira na sve ovo, antitela mogu reagovati, to jest ukršteno reagovati, sa ne-indukujućim antigenima. Inače, ukrštena reakcija (kros-reakcija) je karakteristika svih molekula antitela, uključujući monoklonska antitela. Postoji mogućnost da kros-reaktivna antitela imaju veći afinitet prema drugim antigenima nego prema onim koji ih indukuju. Kada se kros-reakcije dogode kod osoba koje nisu inficirane HlV-om, tada se naziva ju lažno (falš)-pozitivne reakcije. U cilju merenja sklonosti testa da daje falš-pozitivne rezultate, naučnici moraju preduzimati eksperimente sa ciljem određivanja specifičnosti testa. Da bi se sa sigurnošću dijagnostikovala infekcija tako smrtonosnim retrovirusom kao što je HIV, test bi trebalo da ima stopu falš-pozitivnosti jednaku nuli, odnosno specifičnost bi trebalo da bude 100 posto. Test ne bi smeo da bude pozitivan u odsustvu HlV-a. Pošto testovi na HIV-antitela ne mogu da deluju kao sopstveni ocenjivači, morao bi se primeniti nezavisni zlatni standard. Jedina naučno validna procedura za određivanje prisutnosti HlV-a je sam virus što podrazumeva njegovu izolaciju (tj. purifikaciju). Budući da do danas niko nije izolovao HIV, specifičnost testa na HlV-antitela nije precizno utvrđena. ELISA i WB - testovi koji se rutinski koriste, nikada nisu podvrgnuti valjanoj proveri specifičnosti. Čak i proizvođači ovih testova već dugi niz godina prizna ju ovu činjenicu. Čak se i kriterijumi za određivanje pozitivnog rezultata, navodno visokospeci fičnog WB-a, razlikuju u određenim delovima sveta. Za Afrikanca sa antitelima koja reaguju sa dva od tri proteina - p41, pl20 i pl60, kaže se da je inficiran HlV-om. A šta je sa Montanjeovom izjavom iz 1983. da je p41 normalni ćelijski protein? Do 1989. godine prikupljeni su i dokazi da su pl20 i pl60 u WB-testu sastavljeni od podjedinica p41. Drugim rečima, Afrikanci se proglašavaju za HlV-pozitivne u slučaju da imaju antitela koja reaguju sa njihovim sopstvenim proteinima. „HIV-inficirana novorođenčad i deca imaju lošije prognoze od neinficiranih i, stoga, već postojeća visoka smrtnost dece može značajno porasti u subsaharskoj Africi, ako se uzme u obzir materinsko-fetalna stopa transmisije od 25 do 35 odsto. Uz upotrebu anti retrovirusne terapije, transmisija HlV-a na fetus tokom trudnoće može biti značajno uman jena...“ napisala su dva istraživača sa Univerziteta Zimbabve 1997. godine. Prema podaci ma iz 2000. godine, skoro 15.000 osoba, odraslih i dece, svakodnevno se inficira HlV-om. Da bi se postavile ovakve tvrdnje, moraju postojati dokazi za transmisiju HlV-a sa majke na dete, kao i za inhibiciju AZT-om i nevirapinom. Postojanje HlV-a, budući da nje gove čestice nisu purifikovane, nije dokazano. Specifični testovi za određivanje infektivnog
statusa majke i deteta ne postoje. Trenutno se infekcija majke, isto tako i deteta, određuje antitela-testovima ili korišćenjem polimerazne lančane reakcije (PCR). U mnogim studija ma, deca su deklarisana kao inficirana HlV-om (transmisijom sa njihovih majki) bez ikakvih laboratorijskih testova, već samo na osnovu toga što su zadovoljila kliničke kriter ijume obuhvaćene Bangui AIDS definicijom za decu u Africi. Razvoj AIDS-a kod stanovnika Afrike može biti za jednu do dve godine brži nego kod stanovnika razvijenog sveta. U obzir se moraju uzeti i doživotne implikacije pozitivnih rezultata HlV-testova, pa lekari, u skladu sa tim, moraju uzeti u obzir lažno-pozitivne rezul tate povezane sa: autoimunim oboljenjima, renalnim otkazima, cističnim fibrozama, trud noćama, transfuzijama krvi, transplantacijama, oboljenjima jetre, malignitetima, hemodi jalizama ili vakcinacijama (protiv hepatitisa B, besnila, gripa i dr.). Verovatnoća za lažno pozitivne rezultate na WB-testu se multiplicira kod trudnih Afrikanki, pošto su izložene velikom riziku od mikobakterijskih i gljivičnih oboljenja. Ova oboljenja dovode do ćelijske aktivacije a antitela usmerena protiv ovih antigena su reaktiv na na testu na HlV-antitela. Kriterijum za pozitivan rezultat WB-testa, inače, zahteva samo dva benda. Trudne žene su takođe izložene riziku od razvoja anti HLA-DR autoantitela, koja su već dugo poznata kao izazivači anti-HIV kros-reaktivnosti. Gravidne žene su izložene i fetalnim, placentalnim, promenama tela, kao i antigenima koji su prisutni kao posledica trenutne i prethodnih trudnoća (npr. vaginalne i endocervikalne bakterije, abortusi, bakter ijske infekcije koje potiču od seksualnih kontakata, uključujući vaginalne i analne odnose, a ponavljana antigenska stimulacija semenom tečnošću ili spermatozoidima od istog ili različitih seksualnih partnera može proizvesti povećanje ćelijski-posredovanih imunih akti vacija kod žena), zatim su tu i infekcije urinarnog trakta i bakterijske sepse, koje mogu biti povezane i sa niskim socioekonomskim statusom i lošim uslovima života. Do 1987. jedan HlV-specifičan bend je smatran dokazom infekcije. Pošto 15 do 40 odsto zdravih osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama ima HlV-specifične WB bendove, postalo je neophodno redefinisati ,,pozitivan“ rezultat testa. U suprotnom, svaki sedmi čovek bi bio dijagnostikovan kao HlV-pozitivan. Redefinisanje je izvršeno selekcijom i dodavanjem određenih bendova. Uprkos tome, u multicentarskim AIDS-kohort studijama (MACS), do 1990. godine, jedan jak bend ostaje kao dokaz HlV-infekcije kod homoseksualaca. S druge strane, iako AIDS počinje da opada 1987, ovaj trend je sprečen dodavanjem sve većeg broja bolesti koje definišu AIDS svakoj sledećoj reviziji (1985, 1987 i 1993. godine) počev od prve definicije iz 1982. Mrežni efekt ovih promena je bio da se održi korelacija između HlV-antitela i AIDS-a među rizičnim grupama, dok je rizik od dijagnoze HIV/AIDS kod pojedinaca izvan ovih grupa ostajao zanemarljiv. Sve ovo je naglašeno i izbegavanjem testiranja bolesnih osoba izvan rizičnih grupa. U pojedinim studijama, međutim, znatan broj osoba za koje se ne očekuje da budu inficirane, na testu biva pozi tivno. Među 89.547 testiranih uzoraka krvi pacijenata iz 26 američkih bolnica (pri čemu je strogo vođeno računa da niko ne pripada rizičnim grupama) između 0,7 i 21,7 odsto muškaraca, i 0 do 7,8 odsto žena, imalo je pozitivan rezultat na WB-testu. Među rizičnim grupama u Severnoj Americi, Evropi i Australiji, ,,pozitivan“ test se izriče na osnovu individualne sklonosti ka razvijanju i umiranju od bolesti definisanih kao AIDS. Ovakva relacija je neprihvatljiva zbog toga što je eksperti daju kao dokaz tvrdnje da HIV izaziva AIDS, a AIDS koriste kao zlatni standard za test na antitela.
Ovakva relacija ne postoji između pozitivnog testa na antitela i afričkog AIDS-a. U jed noj studiji, 83 odsto pacijenata za koje se sumnjalo da boluju od AIDS-a bilo je HIV-pozi tivno, ali i 44 odsto onih sa malarijom, 97 odsto sa herpes zosterom, 43 odsto sa upalom pluća, 67 odsto sa amebnom dizenterijom i 41 odsto sa karcinomom. U drugoj studiji, 42 odsto žena sa rekurentnim abortusima, 6,7 odsto sa vaginalnim ulceracijama i 33 odsto sa hemoroidima, bilo je pozitivno na testu. U istraživanju sprovedenom 2000. godine u Ugandi, ispitivano je 339-oro dece čije su majke bile HlV-pozitivne. Tokom prve godine života umrlo je 71 dete (20,9 odsto). Među 2.303 deteta čije su majke bile HlV-negativne, 225 je odnela smrt tokom prve godine života (9,8 odsto). Uzroci smrti nisu navedeni. U drugoj studiji, takođe sprovedenoj u Ugandi, na HIV je testirano 9.389 farmera. Tokom sledeće dve godine umrlo je 109 od 9.012 (1,2 odsto) HlV-negativnih i 73 od 377 (19,4 odsto) HlV-pozitivnih. Međutim, samo petoro HlV-pozi tivnih je umrlo od AIDS-a. Mada većina razumnih posmatrača prihvata da HIV izaziva AIDS, čak ni skeptici ne mogu da ne priznaju visoku prevalencu HIV antitela u Africi. Ako postoje i takvi koji ne prihvataju ni to da HIV antitela indikuju virusnu infekciju, njihovo objašnjenje kako HIV seropozitivnost vodi do smrti, za ostatak naučnog sveta, može delovati krajnje čudesno. Objašnjenje, međutim, gubi na čudesnosti ako se zna da postoje mnogi nespecifični, ali ipak korisni, laboratorijski testovi. Tako, pozitivan test na antitela koji koristi ekstrakt volovskog srca (kardiolipin) kao antigen, predviđa razvoj sifilisa uključujući i smrt od ove bolesti, iako antitela nisu induko vana kardiolipinom i on nije uzročnik bolesti. Objašnjenje kako pozitivan test na antitela može predvideti rane smrti, mnogo je manje zanimljivo od predviđanja na osnovu povećane stope sedimentacije eritrocita (ESR). Opšti uzrok povišenog ESR može biti neka infekcija ili trudnoća, malignitet, kolagene vaskularne bolesti, reumatske bolesti srca i druga hronična stanja, uključujući i infekciju Hl-virusom. Čak i asimptomatične, neanemične HIV-pozitivne osobe mogu imati povišen ESR i test može biti prediktivan za progresiju bolesti. Povišen ESR kod HlV-pozitivnog sub jekata konstituiše prediktivni marker za progresiju infekcije u AIDS znatno pre opadanja broja CD4, iako se smanjenje broja ovih ćelija smatra uzrokom nastanka sindroma stečene imunodeficijencije (AIDS-a). HlV-proteini su, zapravo, normalni ćelijski proteini, ćelijski proteini sa novim antigen skim epitopima (determintama, odrednicama) ili novoindukovani ćelijski proteini. Osobe pozitivne na testu imaju visoke nivoe autoantitela i/ili antitela na non-HIV antigene, od kojih svi (ili neki) mogu ukršteno reagovati sa ćelijskim proteinima. HlV-pozitivnost se kao i ESR može shvatiti kao nespecifični indikator promenjene homeostaze (uravnoteženog stanja organizma) koja znači sklonost ka razvijanju određenih bolesti. HlV-eksperti tvrde da PCR dokazuje i kvantifikuje HIV detektovanjem i brojanjem molekula HIV-RNK ili njene cDNK (komplementarne DNK) u kulturama koje sadrže plazmu ili tkiva AIDS-pacijenata. Međutim, da bi se tvrdilo da je RNK genom jedin stvenog retrovirusa, HlV-a, prvo se mora imati dokaz da je takva RNK konstituent virusne čestice. U ovom slučaju, dokaz porekla se ne razlikuje od onog koji se sprovodi prilikom dokazivanja očinstva. I dok se detetova DNK i DNK navodnog oca definišu se samo na osnovu toga da je uzorak uzet iz njihovih organizama, u slučaju HlV-a, među tim, njegova RNK i njegova cDNK se dobijaju iz materijala u kome dominira ćelijska
RNK i DNK i retke čestice, koje u najboljem slučaju imaju samo površnu sličnost sa retrovirusnim česticama. Upotreba PCR-a za određivanje moguće retrovirusne etiologije različitih bolesti može biti dodatno osporena prisustvom endogenih retrovirusa. Čak i ako se cDNK koriste za PCR šablone, transkripcione aktivnosti endogenih sekvenci moraju se uzeti u obzir. Ljudi se rađaju sa DNK nukleotidnim sekvencama poznatim kao endogene retro viralne sekvence. Za razliku od genoma bakterija, kod virusa koji nisu retrovirusi i drugih infektivnih agensa, koji su (ako su) prisutni egzogeno stečeni, retroviralne RNK (provi ralne DNK) su prisutne u ljudskom organizmu. Poznato je da sačinjavaju bar jedan odsto genoma čoveka. Upotreba PCR-a za dijagnozu HlV-infekcije, uprkos svemu, postaje sve raširenija. Da bi se procenila senzitivnost i specifičnost PCR-a, istraživači moraju razjasniti da li su učes nici u studiji inficirani HlV-om. Novi test bi se morao porediti sa superiornim referentnim testom ili tzv. zlatnim standardom. Čak i da on postoji, specihčnost PCR-a još uvek ne bi mogla bih određena zato što ovaj test još uvek nije standardizovan. Kriterijumi za određi vanje slučajeva kada je PCR test pozitivan variraju u različitim studijama. Čak i kada se ignoriše nedostatak standardizacije i koristi se potpuno nepodesan zlatni standard, kao što je WB, specihčnost PCR-a je i dalje ekstremno niska. U jednoj studiji, saglasnost između HlV-serologije i HIV-DNK varira od 40 do 100 odsto. U sedam francuskih laboratorija sa ekstenzivnim iskustvom u PCR-detekciji HIVDNK, od 138 uzoraka za koje se tvrdilo da sadrže HIV-DNK, 34 pacijenta (25 odsto) nije imalo antitela na HIV, dok je od 262 uzorka koja nisu sadržali HIV-DNK, 17 pacijenata (6 odsto) imalo antitela na HIV. U pogledu testova HlV-opterećenja koji se koriste za kvanhhkaciju HlV-a u plazmi, može se reći da nisu ni razvijeni ni evaluirani za dijagnozu HlV-infekcije. Zašto, onda, lekari koriste ove testove za dokazivanje HlV-infekcije i potvrđivanje rezultata drugih testo va? Kako se testovi koji ne mogu biti korišćeni za dijagnozu HlV-a mogu upotrebljavah za njegovu kvantifikaciju? Tri testa se najčešće koriste za kvanhfikaciju virusnog opterećenja. To su: reverzno transkriptazna-polimerazna lančana reakcija (RT-PCR), sekvencno-zasno vana amplifikacija nukleinske kiseline (Nucleic Acid Sequence Based Amplification NASBA) i razgranati (eng. branched) lanac DNK (bDNK). U uzorcima koji sadrže istu količinu HlV-a, rezultati ovih testova variraju između 0 i 1 milion kopija, u zavisnosti od toga koja se PCR-tehnika ili vrsta HlV-a koristi. Pod izoiacijom HlV-a eksperh podrazumevaju detekciju enzima reverzne transkriptaze ili reakciju između proteina prisutnih u ćelijskim kulturama i anhtela na jedan takav protein, kao što je p24, za koji se tvrdi da je jedinstven za HIV. Reakcija antitelo-antigen (čak i ako postoji dokaz da je anhgen HlV-protein i da je anhtelo usmereno protiv njega i da reaguje samo sa p24), ne može da predstavlja bilo kakvu izolaciju, a kamoli izolaciju virusa ili jedinstvenog retrovirusa. Osim toga, do danas niko nije dokazao da je p24 protein HlV-a. Naprotiv, postoji obilje dokaza da je p24 ćelijski protein. HIV/AIDS rizične grupe su: homoseksualci, intravenski korisnici droge, hemohličari i osobe rođene na području subsaharske Afrike. Kao što je poznato, testiranje na HIV je svo jevrsno emocionalno iskustvo. Dijagnoza HlV-pozitivnost može odvesti u depresiju, strah, bes i dovesti do pojave samoubilačkih ideja. Porodica, prijatelji i zajednica mogu izbegavah inficirane ljude i odnosi među supružnicima i partnerima mogu bih ugroženi.
Neodređeni rezultat može izazvati iste probleme ako lekar pogrešno interpretira rezul tate, kao indikativne za infekciju. U pogledu interpretacije rezultata WB-a, takođe je neophodna posebna obazrivost. WB može biti pozitivan i ako osoba nije inficirana, pogotovo kad su samo dva benda prisutna, ali neinficirana osoba u izvesnim slučajevima može imati i više od dva prisutna benda. WB kriterijumi koji se koriste za definisanje pozitivnih rezultata su prvobitno osmišljeni za upotrebu kod visokorizičnih osoba. Za populaciju koja ne spada u grupu visokog rizika, ovi testovi mogu biti problematični. Jedini razlog zbog čega se tvrdi da homoseksualci, intravenski korisnici droga, hemofiličari i Afrikanci, imaju veću verovatnoću da budu inficirani HlV-om je taj što je, kada su testovi na antitela prvi put uvedeni u praksu, otkriveno da pripadnici ovih grupa imaju veću verovatnoću pozitivnih rezultata nego drugi (zdravi) davaoci krvi. Jedini način da se dokaže visoki rizik od infekcije, a da se eliminiše svaki rizik od lažno-pozitivnih rezultata, bio bi korišćenje zlatnog standarda za vrednovanje testova. A kao što je pomenuto, zlatni standard jedino može biti Hl-virus, odnosno njegova izolaci ja. Pošto je činjenica da zlatni standard ne postoji, što su prihvatili i mnogi HIV/AIDSeksperti, trenutno je nemoguće napraviti razliku između grupa osoba koje su u visokom riziku od infekcije ili u visokom riziku od lažno-pozitivnih rezultata. Veoma je značajan i podatak da do danas niko nije dokazao postojanje celog HIVgenoma u svežim, nekultivisanim limfocitima AIDS-pacijenata. Otkriće nove RNKs u humanim ćelijama, pogotovo kod AIDS-pacijenata i pripadnika rizičnih grupa, ne može biti dokaz da je RNK egzogeno uvedena HlV-om ili bio kojim drugim infektivnim agensom. Zanimljivo bi bilo razmotriti rezultate dobijene ispitivanjem genetskog materijala osoba obolelih od sindroma zalivskog rata. Kod veterana zalivskog rata, kako su naučnici zaključili, nove (neviralne) RNK su verovatno indukovane izlaganjem genotoksinima u okruženju. Ono što može nedostajati u analizi HlV-a je razumevanje uloge koju poikilogeni agen si (grč. poikilo = različit, gen = skr. generisanje) igraju u laboratorijskom protokolu koji se od 1983. godine koristi za ispitivanje humanih retrovirusa. Poikilogeni agensi su entiteti fizički, hemijski ili biološki - koji kreiraju genetsku raznolikost posredstvom genetskih rekombinatornih dešavanja. Jedan ovakav poikilogeni agens se pominje u vezi sa HlV-om. Taj agens je fitohemaglutinin (PHA). Koristeći HERV-H LTR etalon (HERV = humani endogeni retrovirus), 6 i 4,5 kb (kilobaza), detektovani su transkripti (Northern blot analizom) indukovani u nor malnim perifernim T-ćelijama posle tretmana fitohemaglutininom. PHA su koristili kao laboratorijski reagens ne samo Montanje, već i svi drugi retrovirolozi koji su tvrdili da imaju dokaze HlV-izolacije. Sa tvrdnjom da se nova, neviralna, RNK pojavila kod veterana rata u Zalivu, složio se i sam Montanje. Postojanje novih RNK kod HlV-pacijenata i pripadnika rizičnih grupa, samim tim, može biti rezultat delovanja velikog broja toksina, uključujući i genotoksine. Genom retrovirusa HlV-a uopšte ne mora biti izvor novih RNK. I Montanje i Galo su prihvatili da HIV ne može biti detektovan u kulturama koje nisu tretirane određenim toksinima, odnosno genotoksinima, uključujući PHA. Retrovirusolozi se ne slažu sa tvrdnjom da se nova RNK može pojaviti u ćelijama bez prethodnog izlagan ja infektivnim agensima. Za sve ovakve naučnike, prisustvo novih RNK kod HIV-pacijena
ta je nedvosmislen dokaz infekcije. Pri tom, svi zanemaruju činjenicu da do sada ne posto je podaci o dve identične HIV-RNK. Razlika među njima može biti i do 40 odsto. Seksualno prenosivi agensi nemaju seksualne, geografske ili rasne pretpostavke. Ipak se za HIV kaže da je izuzetak. Njegov glavni ,,model“ transmisije u subsaharskoj Africi je heteroseksualni, za razliku od ostatka sveta. Da bi se mogla potvrditi heteroseksualna transmisija HlV-a, mora se: - dokazati postojanje HlV-a, - imati pouzdan način dokazivanja da je muškarac (žena) inficiran HlV-om, - dokazati da je virus prisutan u genitalnim sekrecijama inficiranih osoba u vreme odi gravanja seksualnog kontakta, - dokazati da su partneri HlV-pozitivnih muškaraca (žena) bez HlV-a neposredno pre seksualnog kontakta, i - dokazati da neinficirani partner postaje inficiran odmah posle seksualnog kontakta i nijednim drugim putem. Čak i ako pretpostavimo da su prvi i drugi uslovi zadovoljeni, što se tiče trećeg, ne pos toji nijedna studija iz bilo koje zemlje koja dokazuje seksualnu transmisiju HlV-a baziranu na dokazivanju njegove prisutnosti u genitalnim sekrecijama. Podaci iz studija pokazuju da 85 odsto muških i 80 odsto ženskih uzoraka genitalnih sekrecija dobijenih od HlV-pozi tivnih subjekata - ne sadrže HIV. To bi značilo da prisustvo HlV-a u genitalnim sekrecija ma u jednoj prilici, ne predviđa njegovo prisustvo u drugoj prilici. Na primer, u jednoj studiji (koristeći dovoljno senzitivan PCR da detektuje jednu HIVom inficiranu ćeliju u 100.000 neinficiranih semenih ćelija, a u jednom broju uzoraka i jednu inficiranu ćeliju u 1.000.000 neinficiranih semenih ćelija), genetski materijal HlV-a je mogao biti detektovan u samo 1 od 25 semenih uzoraka homoseksualaca. Kod muškaraca sa viralnim opterećenjem većim od 50.000 kopija po ml plazme, 33 odsto je imalo nedetektibilna virusna opterećenja u semenoj tečnosti. Kada je krvno viral no opterećenje bilo manje od 5.000 kopija po ml, 15 od 22 semenih uzoraka nije prikaza lo HIV. Kod 14 žena koje nisu uzimale anti-HIV lekove, 12 od 22 uzoraka cerviko-vaginal nih sekreta (60 odsto) nije imalo detektibilno virusno opterećenje. Izjednačen odnos HlV-seropozitivnosti muškarci - žene (1:1), u Africi se ne može koristiti kao dodatni dokaz za heteroseksualnu transmisiju HlV-a (kako su to učinili Galo i njegove kolege). Studija koju je ovaj tim sproveo je bazirana na nepouzdanim podacima i neverodostojnom epidemiološkom rezonovanju. Pre svega, načini korišćeni za isključivan je osoba sa poznatim rizicima od AIDS-a nisu bili senzitivni i bili su podvrgnuti značajnim ,,štelovanjima“. Treba pomenuti i slučaj izostanka Kapoši sarkoma kod 10 analiziranih muških AIDSpacijenata (od kojih je 7 bilo tamne boje kože), što bi predstavljalo dodatni dokaz protiv homoseksualne transmisije HlV-a među afričkim stanovništvom. Ovaj kancer se skoro uopšte ne sreće među crncima i intravenskim korisnicima droga. Od velikog značaja je i istraživanje sprovedeno 1985. godine na 2.000 registrovanih nemačkih prostitutki (iz Minhena, Štutgarta, Berlina, Hajdelberga, Frankfurta i Kila) koje su testirane na HTLV -III (HIV). Njih 17 je bilo HlV-pozitivno, a od ovih je polov ina koristila droge. Niska prevalenca HlV-a u ovoj populaciji i veće umanjenje trans misije sa muškarca na žene sugeriše da ove nemačke prostitutke nisu bile ni izvor, ni primaoci virusa.
Na početku „ere HIV-a“ je postalo jasno da je oko 75 odsto testiranih hemofiličara bilo HlV-pozitivno. Kako su svi hemofiličari muškarci, istraživači su koristili prednost HlV-pozitivnih hemofiličara da bi proučili transmisiju sa muškaraca na žene, zbog toga što je „broj inficiranih indeksiranih slučajeva“ (muškaraca) lakše definisati a njihove ženske seksualne partnerke su generalno zdrave i nemaju drugih poznatih faktora rizika za oboljevanje od AIDS-a. Najveću studiju na ženskim seksualnim partnerima hemofiličara je izvela Studijska grupa transfuzione bezbednosti SAD između avgusta 1985. i februara 1989. U studiju su uključene osobe sa svim oblicima kongenitalnih poremećaja zgrušavanja, uz dugotrajno praćenje na klinikama u Njujorku, Majamiju, Detroitu, Sietlu, San Francisku i Los Anđe lesu, kao i 201 ženski seksualni partner. Istraživači su pratili 151/180 žena, HIV-nega tivnih na početku studije, u periodu od 5 do 47 meseci. Totalni period opservacije za 151 ženu je bio 351 godina (2,3 godine po osobi). Nijedna nije postala HlV-pozitivna uprkos činjenici da je 13 (8 odsto) od 151 žene ostalo u drugom stanju. Od 47 žena koje su pri javile vaginalne odnose, upotreba kondoma je bila ,,uvek“ kod 6 (13 odsto), „ponekad ili često“ kod 20 (42 odsto) i ,,nikad“ kod 21 (45 odsto). U prospektivnoj studiji 175 HlV-neskladnih parova (jedan partner HlV-pozitivan, drugi ne), testiranih svakih 6 meseci, nijedan od 175 neinficiranih muškaraca ili žena nije postao HlV-pozitivan. Čak 25 odsto parova nije koristilo prezervative. Danas postoji obilje epidemioloških dokaza koji pokazuju da je jedini seksualni akt koji je, i kod homoseksualaca i kod heteroseksualaca, povezan sa pozitivnošću na testu na HlV-antitela i pojavom AIDS-a, receptivni analni odnos. Učestalost ovakvih odnosa kod oba pola, a ne broj partnera (promiskuitet), predstavlja faktor rizika za pozitivan rezultat na testovima na HlV-antitela i razvoj AIDS-a. Homoseksualnost nije sama po sebi od najveće važnosti, već je to sam seksualni čin (analni odnos mogu ponekad mnogo više da praktikuju pripadnici heteroseksualne nego homoseksualne populacije). Stoga, AIDS i pozitivan test na antitela, isto kao i trudnoća, mogu biti seksualno stečeni ali ne i seksualno prenosivi. Razlika je u tome što je za trud noću dovoljan jedan seksualni odnos, dok je za AIDS potrebna velika učestalost recep tivnih analnih odnosa tokom dugog perioda. Može se reći da AIDS više liči na analni i cervikalni kancer. Dobro je poznato da je AIDS prvi put dijagnostikovan kod belaca homoseksualaca i biseksualaca, a 20 odsto muškaraca koji se smatraju homoseksualcima je imalo seks sa ženama. Zanimljivi mogu biti rezultati studije koja je 1986. sprovedena na teritoriji San Franciska. Od 1.035 muškaraca starosti između 25 i 54 godine, 169 (16,3 odsto) se klasifiko valo kao biseksualno i njih 108 je prijavilo jednu ili više ženskih seksualnih partnerki tokom prethodne dve godine. Ekstrapolacijom ovih podataka na njihovu celu populaciju od 23.000 samaca, autori su izračunali da je ukupan broj žena izložen ovim muškarcima oko 3.200. Zaključak studije je bio da postoji značajan potencijal za širenje HlV-infekcije na žene San Franciska. Takvo širenje se do danas nije dogodilo. Ako se HIV prenosi seksualnim putem i sa majki na njihovu decu, do sada bi trebalo da postoji epidemija HlV-infekcije među decom (to je trebalo da se desi još sredinom 80ih godina prošlog veka). Deca belih roditelja bi, ukoliko su ove tvrdnje istinite, trebalo da budu među prvim inficiranima i danas bi trebalo da formiraju većinu među decom infici ranom preko majki.
Međutim, stvari stoje potpuno drugačije. Na primer, kumulativni broj perinatalno inficirane dece u Australiji, u periodu od 1982. do 2000. godine, iznosi 46. Manje od troje godišnje. Čak i ako se transmisija HlV-a sa majke na dete dešava, njena pojava je zanemarljiva. A što je najvažnije, pošto se kao dokaz izolacije retrovirusa koriste lim fociti dobijeni iz placente, mora se uzeti u obzir i da placenta pruža utočište endogen im retrovirusima. Prvi izvešteni slučajevi sugerišu da tvrdnje o transmisiji HlV-a sa majke na dete dolaze od obojenih majki i njihove dece. Ili je HIV, za razliku od drugih infektivnih agenasa, sposoban da pravi diskriminaciju između rasa ili postoji veliki problem u vezi sa metodama koji se koriste za dokazivanje infekcije. Kao što je ranije diskutovano, validnost svih laboratorijskih testova, uključujući i testove na antitela korišćene za dokazivanje HlV-infekcije, osporavali su i sami eksperti za HIV. Postoje mnogi naučno objašnjivi razlozi zbog kojih pozitivan test na antitela, čak i ako je specifičan kod odraslih, ne može biti smatran dokazom HlV-infekcije kod dece. Prvo, majke kod kojih je rizik za pojavu mnogih oboljenja visok (npr. siromašne obojene žene, korisnice droga...), i u odsustvu HlV-a poseduju antitela koja reaguju sa mnogim antigenima, uključujući i auto-antigene. Ova antitela, kao navodna HlV-antitela, mogu preći u placentu i, kao i sva antitela, unakrsno reagovati na takav način da daju pozitivan test na antitela u odsustvu HlV-infekcije. Sama deca, takođe, mogu razviti antitela na mnoge non-HIV antigene, koji mogu kros-reagovati sa antigenima u testu na HIV rezul tirajući lažno pozitivnim rezultatom. Na primer, septikemija (trovanje krvi) često daje lažne rezultate na testovima na antitela. Deca su naročito sklona infekciji E. coli koja može napasti krvotok, naročito iz kompromitovanih creva. Antitela na polisaharide E. coli reaguju sa proteinima HlV-a. Težina deteta je jedan od faktora koji se najčešće navode kao faktori rizika da se dogo di transmisija. Međutim, kod odraslih gubitak težine povećava verovatnoću za pozitivan rezultat na testu, ali ne i obrnuto. Hipergamaglobulinemija identifikuje HlV-pozitivnu decu sa specifičnošću od 97 odsto uz korišćenje WB-a kao zlatnog standarda kod dece. U jednom istraživanju je 63 seruma, dobijenih od 23 pacijenta pre i neposredno posle infuzije imunoglobulina, testi rano na HIV korišćenjem WB-a. Od 63 seruma, za 52 (83 odsto) je nađeno da su pozi tivni. Količina otkrivenih antitela je bila najveća neposredno posle infuzije, a smanjivala se između infuzija. Zanimljiva je i studija rađena na jednoj osobi kojoj je dato šest injekcija od po 5 ml doniranog Rh+ seruma. Injekcije su administrirane u četvorodnevnim intervalima. Pokazano je da je donatorski serum negativan na antitela na HIV i antigen (ELISA), kao i krv uzeta od njegove žene i deteta. Krv uzeta posle prve imunizacije se pokazala kao negativna na HlV-antitela iz ELISA testa i imunoblot esej. Posle druge imunizacije, slab signal je pokazan na ELISA testu. Posle treće imunizacije, signal je bio jak i imunoblot je otkrio jasnu interakciju sa p!7 i p55 proteinima. Još jači signal je primećen posle pete imunizacije. Interakcija sa pl7, p31, gp41, p55 i nekim drugim proteinima je bila očigledna. Ovo ujedno znači da vakcinisana deca mogu biti pozitivna na testu na HIVantitela i ako nisu inficirana. Još 1988. su postojali dokazi da su testovi na antitela kod dece nespecifični. Svi eksper ti su prihvatili da deca mogu imati pozitivan test na antitela, a da nisu inficirana. Uzrok ove
pojave leži u tome što majčina antitela prelaze kroz placentu još u 12-oj nedelji trudnoće. Nivo ovih antitela opada posle porođaja i do devetog meseca starosti nisu više prisutna kod deteta. Drugim rečima, ukoliko je test na antitela specifičan, bilo koje dete starije od devet meseci pozitivno na HlV-testu na antitela, trebalo bi da ostane pozitivno do kraja života. U jedinoj studiji koja obezbeđuje detaljnu analizu gubitka dečije HlV-seropozitivnosti posle porođaja, Evropskoj kolaborativnoj studiji, oko 23 odsto dece postalo je seronegativno u periodu od rođenja do devetog meseca života. Međutim, 59 odsto je postalo seronegativno u periodu između devetog i 22. meseca. Ovaj drugi podatak ne može biti posledica gubitka majčinih antitela. Jedino objašnjenje je da su testovi na antitela nespecifični, ili deca uspe vaju da se reše HlV-infekcije bez ikakvog lečenja. Jedini dokaz u prvim izveštajima koje govore o transmisiji Hl-virusa sa majke na dete jeste prisustvo AIDS-a ili bolesti sličnih AIDS-u kod dece. Čak i posle razvoja testova na HIV (antitela, kulture, PCR), u većini studija dijagnoza HIV-infekcije kod dece i transmisi ja sa njihovih majki je određena kliničkim, a ne virusološkim, podacima. Ta dijagnoza se, zapravo, sastoji od sledećeg: AIDS, smrt od AIDS-a ili smrt od bolesti povezane sa HlV-om, bez definicije šta se podrazumeva pod bolešću povezanom sa HlV-om. Ovakve pretpostavke se mogu smatrati validnim samo ako postoji definitivan dokaz da HIV izaziva AIDS (imunu deficijenciju, tj. opadanje T4 ćelija i klinički sindrom) i bolesti povezane sa HlV-om. Takođe, mora postojati definitivan dokaz da su deca imala AIDS ili su umrla od AIDS-a ili bolesti povezane sa HlV-om. Na kraju, moralo bi se utvrditi da ne postoje drugi uzročnici AIDS-a ili bolesti povezane sa HlV-om. Nemoguće je, s jedne strane, tvrditi da je pozitivan test na antitela dokaz da HIV izazi va AIDS, a sa druge strane, da je prisustvo AIDS-a dokaz da je pacijent inficiran HlV-om. U veoma malom broju studija u kojima se dokazuje transmisija HlV-a sa majke na dete, pos toje podaci o imunološkom statusu dece (broju T4 ćelija). Od 1986. godine postoje dokazi da je efekat HlV-infekcije na imuni sistem dece donekle drugačiji, nego kod odraslih. U početnoj fazi AIDS-a kod dece, limfopenija može biti nezapažena i limfocitne mito gene reakcije na fitohemaglutinin (PHA) i Concanavalin A (Con A) kao i u miksovanim lim focitnim kulturama su normalni. Prema HlV-teoriji AIDS-a, infekcija Hl-virusom dovodi do uništenja T4 ćelija, a opadanje broja T4 ćelija dovodi do pojave kliničkog sindroma. Kod velike većine dece sa kliničkim sindromom, broj T4 ćelija je ili normalan ili, ako je uman jen, do toga dolazi posle pojave sindroma. Iz svega ovoga proizilazi da HIV ne može biti uzrok AIDS-a kod dece. Trenutno raspoloživi podaci o prenošenju HlV-a sa majke na dete pokazuju da o ovom načinu transmisije, do danas, nijedna slučajna ,,slepo-kontrolisana“ studija nije objavljena, zatim ne postoji nijedan validan metod za dokazivanje infekcije deteta HlV-om, a nema dokaza da je bilo koji test koji se koristi za dokazivanje HlV-infek cije specifičan. Testovi nisu ni reproduktibilni, ni standardizovani. Ukratko, nema ničeg specifičnog po pitanju imunodeficijencije (opadanja T4 ćelija), ni po pitanju kliničkih simp toma, ni po pitanju same bolesti kod dece i odojčadi čije su majke HIV-pozitivne. Imao sam prilike i da analiziram sadržaj doza polio vakcina davanih južnoafričkoj deci, a zaključci do kojih sam došao bili su zastrašujući. Naime, skoro svaka doza je bila konta minirana teškim metalima u tragovima (olovo, živa, nikl, bakar) u količinama nekoliko puta većim od dozvoljenih. Toksično dejstvo ovih metala se ogleda u supresivnom delovanju na koštanu srž male i, naročito, novorođene dece. Krajnji ishod jeste pojava AIDS-simptoma sa smanjenim brojem imunokompetentnih ćelija, bez prisustva virusa.
Kod dece su prisutna dva izuzetno zbunjujuća toka bolesti - razne kongenitalne infekcije i prim arne kongenitalne imunodeficijencije. Ove druge podrazumevaju cito megalovirus, Epštajn-Bar virus, herpes virus, rubeola virus, toksoplazmoze i imunod eficijenciju kod dece čije su majke narkomanke. Drugim rečima, u početku ere AIDSa bilo je prihvaćeno da je ono što je postalo poznato kao AIDS kod dece postojalo mnogo pre 1980, pogotovo kod dece čije su majke živele u lošim uslovima, bile narko manke ili alkoholičarke. Indikativne bolesti koje se viđaju kod imunokompromitovane dece inficirane HlV-om, preklapaju se sa bolestima koje se uglavnom viđaju kod dece neinficirane HlV-om. Ovo je slučaj čak i sa dve bolesti za koje se smatralo da su najspecifičnije za infekciju HlV-om PCP (Pneumocystis carinii pneumonitis) i KS (Kapoši sarkom). Čak i eksperti za HIV prih vataju da ovaj virus ne izaziva KS, ali i pored toga se smatra da je KS indikativan za AIDS i kaže se da HIV izaziva AIDS. Takođe, u većini studija se ne pominje koji su metodi korišćeni za dijagnozu AIDS-a, smrti od AIDS-a ili bolesti povezane sa HlV-om. Zanimljivo je da se nijedan današnji lekar ne seća da je imao iskustvo sa pacijentima sa PCP-om pre ere AIDS-a. Međutim, ova bolest nije ni nova, ni specifična za AIDS. Opisana je i istražena u vezi sa siromaštvom i lošom ishranom pre pojave AIDS-a. PCP se primarno javlja kod prevremeno rođene ili zrele distrofične dece. Ispitivanja su pokazala da terapija PCP-a lekovima protiv protozoa nije bila uspešna, za razliku od terapije lekovima protiv gljivica. Osim toga, postoji česta kombinacija PCP i citomegalske bolesti. Trebalo bi, zato, ispitati mogućnost da se PCP mnogo češće javlja kod odraslih osoba sa citomegalskom bolešću. Što se tiče dece, nijedno dete koje se oporavilo od ranog PCP-a (sa ili bez cito megalovirusa) nije kasnije umrlo od drugih manifestacija imunodeficijencije. PCP se javlja skoro isključivo kod pacijenata sa ozbiljnim osnovnim bolestima. Pri marne bolesti uključuju: leukemiju, sarkome, Hočkinovu bolest, neuroblastome, multiple mijelome, reum atoidni artritis, hemofiliju, nefrozu, tuberkulozu, hipoglikemiju, adrenogenitalni sindrom... Pneumocystis carinii pneumonitis se viđa i kod pacijenata posle transplantacije organa, kod iznurenih beba i kod dece sa agamaglobulinemijom, hipoproteinemijom. Proteinsko-kalorična pothranjenost može igrati ulogu u nastanku PCP-a, pošto je ona povezana sa raznim predisponirajućim oboljenjima. Osim toga, težak gubitak težine je viđen kod laboratorijskih pacova tretiranih kortizonom, pre pojave PCPa. Broj smrti od PCP-a je znatno povećan kada su pacovi tretirani kortizonom hranjeni hra nom deficitnom u proteinima. Pothranjenost može uticati na otpornost prema infekcijama preko uticaja na fagoci tozu, endokrine funkcije, prirodnu mikrobijalnu floru, integritet tkiva, zaceljivanje rana i formiranje kolagena, kao i na brojne nespecifične faktore koji utiču na otpornost organiz ma. Svakako najznačajniji je uticaj pothranjenosti na humoralni i ćelijski imunitet. Morfološke studije vršene u okviru studije objavljene 1976, a sprovedene u dva irans ka prihvatilišta, otkrile su da su sva deca sa teškim PCP-om imala upadljivo spljoštene mukoze utrobe, zbog ponavljanih intestinalnih infekcija i perzistirajućih dijareja. Kod većine pacijenata je otkrivena i teška atrofija timusa, uz težinu timusa manju od 3 g u vlažnom stanju pri autopsiji, a ustanovljen je i nedostatak oboda T-ćelija. Ova deca su izgledala kao skeleti. Nikakav trik sa pedijatrijskim hranjenjem nije mogao da pomogne da se poboljša nutricionalni status, pošto je atrofija mukoze onemogućavala apsorpciju. Timus je kod ove dece nestao u drugom ili trećem mesecu, a ćelijski-posredovani imunitet zaosta
jao u razvoju. Iz najnovijih studija se uočava da se ćelijski-posredovani imunitet kod preživelih nikada nije kompletno povratio. Pre ere AIDS-a, deca sa pneumonijom su retko bila testirana na PCP. Jedan od razlo ga za to može ležati u činjenici da najspecifičniji metod za dijagnozu PCP-a zahteva invazivnu proceduru, tj. otvorenu biopsiju pluća. S druge strane, u eri AIDS-a se ne štede napori za dijagnozu PCP-a (u studijama transmisije HlV-a sa majke na dete, PCP se sma tra dokazom da je dete inficirano HlV-om, bez daljih laboratorijskih testiranja). Umesto otvorene biopsije pluća, danas se koriste druge metode. Međutim, čak i upotrebom bronhoalveolarne lavaže (BAL), koju eksperti za HIV smatraju ekstremno speci fičnom, kod oko 40 odsto pacijenata sa AIDS-om, koji je predstavljen simptomatičnim pneumonijama izazvanim drugim organizmima, može se očekivati nalaz P. carinii u tečnostima iz BAL. Ranih 80-ih godina prošlog veka, visoka učestalost Kapošijevog sarkoma (KS) je uoče na kod homoseksualaca. Tokom nekoliko narednih godina ovaj malignitet i PCP su postali glavni konstituenti onoga što je postalo poznato kao AIDS. Zaista, KS je bio osnova Galoove pretpostavke da je uzrok KS-a i AIDS-a retrovirus. KS je bio prevalentan u Africi mnogo pre ere AIDS-a i pogađao je mlađe odrasle osobe (od 25 do 45 godina starosti) i decu starosti između 12 i 15 godina. U ovoj grupi, kao i kod homoseksualaca, postoji vidljiva učestalost generalizovanog i agresivnog KS-a kod koga većina pogođenih umire u toku dve godine od postavljanja dijagnoze. Od svih rizičnih grupa obuhvaćenih HIV infekcijom, KS je sa retkim izuzecima ograničen samo na homoseksualce i Afrikance. U SAD je do 1990. bilo samo 13 sluča jeva KS/AIDS-a kod dece i sva su, osim jednog, bila potomci žena sa Haitija. Te godine, istraživači iz Centra za kontrolu zaraznih bolesti su izjavili da su ovi slučaje vi AIDS-a bili atipični i da može postojati neobjektivnost dijagnoza. Nejednaka raširenost KS-a među rizičnim grupama, njegovo dijagnostikovanje kod mnogih homoseksualaca koji nisu imunosuprimirani i koji su negativni na testu na HIV, vodi do zaključka da je KS izazvan infektivnim agensom koji nije HIV. Iako danas svi pri hvataju da uzrok KS-a nije HIV, iz nepoznatih razloga KS ostaje jedna od bolesti kojom se definiše AIDS. U studijama transmisije HlV-a sa majke na dete, KS, bolest koja nije izazvana HlV-om, smatra se dokazom da je dete inficirano HlV-om i da infekcija potiče od njegove majke. U ovom trenutku nema dokaza da se HIV, čak iako se pretpostavi da je prisutan kod gravidnih žena, perinatalno prenosi na njihovo potomstvo. Na ovom mestu bih želeo da se posebno zahvalim dr Eleni Papadopulos, koja je ostavi la veliki broj studioznih radova sa obiljem podataka u vezi sa AIDS-om i posebno mogućnošću transmisije HlV-a sa majke na dete, kao i ostalim članovima njene naučne grupe iz Perta. Možemo se zapitati: da li je HlV-sindrom kod koga je krajnji rezultat kancer - jedna bolest, a HlV-sindrom kod koga je krajnji rezultat TBC - druga bolest? Zajednički im je samo pad imuniteta. Reč je o posledici slabog mesta (lat. locus minoris resistentiae) u orga nizmu. Ta slaba mesta se mogu uporediti sa najslabijim karikama jednog lanca, onim koje se prve kidaju. Homoseksualci dobijaju Kapošijev sarkom, narkomani TBC, a crnci PCP i nekad KS, beli ljudi oboljevaju od bolesti koje izazivaju mikoplazme i, naročito, od kandidi jaze. Sve ovo dozvoljava pad imuniteta i sve se, ponovo, svodi na imunitet.
Poznato je da 96 odsto HlV-pozitivnih belih ljudi pripada rizičnim grupama (hemofiličari, narkomani, homoseksualci), 3 posto je zaraženo transfuzijom i za 1 odsto se ne zna kako su inficirani. Posebna rizična grupa su tamnopute osobe, pre svega, južno od Sahare. To je ukupno četiri ili pet rizičnih grupa. Sve ukazuje na to da se sida koristi za ciljano delovanje. Drugo, narkomanima opada imunitet i samog korišćenja droge (često joj se dodaju otrovne materije, poput strihnina, da bi brže delovala). I sida može da se tretira kao posledica narkomanije Osnovna stvar u svemu tome jeste pad imuniteta. Dokazivanje inficiranosti je krajnje nepouzdano. Mnogi koji su identifikovani kao inficirani, nisu uopšte inficirani. Sam taj test je besmislica pošto može dati pozitivan rezultat posle vakcinacije protiv gripa, kao i kod pomenutih 60 različitih bolesti. To znači da su mnogi ljudi oterani u očajanje, gubitak imu niteta, sidu i smrt, samo zato što im je ,,slučajno“ otkriven HIV pogrešnim testom. Kada čovek dobije nalaz testa sa ,,HIV-pozitivan“, oseća se kao osuđenik na smrt bez prava žalbe. On je, prvo, u šoku zbog opšte slabosti jer naglo pada tonus malih arterija, kapilara, i dolazi do velikog pada krvnog pritiska (krv se nagomilava u jetri, slezini i crevima), srce dobija malo krvi i „radi na prazno“. To obično potraje dosta dugo i usleđ permanentnog stresa dolazi do oštećenja vitalnih moždanih centara zbog nedostatka kiseonika. Hipotalamus među prvim centrima reaguje (on je centar za termoregulaciju i razmenu materija) i šalje signal prednjem režnju hipofize, koja luči adenokortikotropni hormon (ACTH) koji podstiče koru nadbubrežne žlezde na pojačanu sekreciju kortizona. Kao posledica toga, javlja se mišićna slabost, povišen krvni pritisak, edemi, nervne sen zacije, psihoze, neuroze. Najopasnija posledica trajnog povećanja lučenja kortizona kod HlV-pozitivnosti, ogleda se u poremećaju metabolizma ugljenih hidrata, minerala, sman jenju funkcije polnih žlezda, štitne žlezde i, naročito, pokretanju procesa latentne tuberku loze, PCP i razvoju mikoplazmi u disajnim putevima. Permanentan stres i ciklus kortizona dovodi do gubitka imuniteta. Imuna deficijencija može da se dobije na razne načine - od permanentnog stresa, pa do bolesti usled raznih infekcija, loših uslova života, nepravilne i nedovoljne ishrane, života u vlažnim, mračnim hladnim prostorijama, preteškog rada... Što se tiče testova za otkrivanje HlV-a, oni su - elegantna i drska prevara! Ovde se, zapravo, koristi kaša dobijena iz volovskog srca, odnosno klasični test za detekciju sifilisa, a koristi se i već postojeći test na DNK koji služi za dokazivanje očinstva. To su ti novi ,,epo halni“ testovi za HIV. U suštini, i kancer i sida, kao i TBC, malarija i onih 60 bolesti koje daju lažno pozitivne rezultate na testovima na HIV, međusobno su slične, imaju neki zajednički imenitelj. Kancerogena ćelija, naime, ima na omotaču gpl20, imunoglobulini imaju gpl20 i HIV ima gpl20. Čak bi se moglo reći da i Hl-virus u suštini ne postoji, već samo postoji sindrom HlV-a. Kada čovek oboli od HlV-a, ovaj može da se identifikuje na osnovu pratećih pojava, na osnovu simptoma. Oni se razlikuju kod različitih grupa. U daljem istraživanju side bi, za početak, bilo dovoljno poći od pretpostavke da je ona modifikacija lepre, gube. Jednostavno, ići na to da je u suštini u pitanju lepra ali trans formisana, preobražena, drugačija, odnosno nova vrsta. Činjenica je da se guba vidi u pood maklom stadijumu bolesti, ali i bolesnik od AIDS-a se poznaje u poodmaklom stadijumu. Prepoznaje se po licu, telu, ponašanju... Naravno ova problematika ne može da se shvati tako jednostavno i, da kažem, vulgarno. Međutim, kao početna hipoteza se može prihvati
ti pretpostavka da je reč o transformisanoj lepri. To je mogao da bude dijaboličan labora torijski miks, a mogao je da bude i prirodni miks. Istina je da su antitela koja se javljaju kod lepre identična onima koja se javljaju kod HlV-a. Micobacterium avium complex, skr. MAC-ova vrsta tuberkuloze (MAC) se ne prenosi sa čoveka na čoveka kao Kohov TBC. Može da se kaže i da uopšte nije reč o tuberkulozi, nego bolesti sa simptomima tuberkuloze, ali potpuno drugačijeg porekla. Pad imuniteta leži u jednoj od faza oboljevanja od side. Zanimljivo je to da taj pad imu niteta, kod onih koji boluju od AIDS-a, dovodi do karakterističnih i specifičnih posledica, što nije slučaj sa svakim padom imuniteta. I prilikom transplantacije organa dolazi do pada imuniteta, ali se posle njega ne jav ljaju oportunističke, prateće, bolesti. Ovde postoji jedna specifičnost - kod transplantaci je se imunitet potpuno uništava da ne bi došlo do odbacivanja presađenog organa, a potom se imunitet povrati. Znači, u ovom slučaju je reč o reverzibilnom procesu. Kod AIDS-a se imunitet uopšte ne može, ili u najboljem slučaju samo delimično, vratiti u toku bolesti. Neophodno je imati u vidu i to da pacijent kome je imunitet potpuno uništen živi u potpunoj izolaciji, pod drastičnom kontrolom, izolovan je izvesno vreme od okoline i zaštićen od stresnih situacija. Čak i stres zbog predstojećeg operativnog zahvata i priprema za njega, kompenzovan je nadom da mu se poklanja život. Kod ovakvog paci jenta dolazi do velike psihološke promene, jer čovek kome je na ovaj način poklonjen život mnogo više razmišlja vlastitom postojanju (životu i smrti) i dolazi do specifičnog stanja duše, karakterističnog za čoveka koji je stajao ,,oči u oči“ sa smrću. Sama nada ga čuva od stresa. Drastičan pad imuniteta je kratkotrajan, pacijent je pod kontrolom, pod lekovima, nema vremena da se razvije neka bolest. Njegov organizam je usresređen na prihvatanje organa. Ako preživi, imunitet mu se vraća veštački, kao što mu je i oduzet. Međutim, čovek kome je imunitet drastično pao zbog dugotrajnog izlaganja stresu, gladovanja ili čega drugog, a pri tom nije izolovan „staklenim zvonom nade“ niti sklonjen pod „stakleno zvono“ sterilne sredine, taj je upoznao HIV. Jer, kod HlV-infekcije ništa nije pod kontrolom...
NucliSens NucliSens HIV-1 QT je kvantitativni RNK amplifikatorski test (QL) koji utvrđuje pris ustvo i precizno određuje koncentraciju HIV-1 u plazmi i serumu. Dokazana ekstrakcija RNK silika i izotermalna NASBA tehnologija umnožavanja, čine ovu metodu izuzetno osetljivom i omogućuje visoko reproducibilne rezultate. Test-procedure su proste, lako razumljive i rezultati se dobijaju za svega nekoliko sati. Kod osoba inficiranih HlV-om slobodnoćelijska HIV-RNK se može meriti u plazmi za vreme čitavog toka HlV-infekcije. Pored toga, broj kopija u plazmi izražen kao broj kopija HIV-RNK u mililitru, postao je jedan od najcenjenijih podataka u kliničkom pristupu i lečenju HlV-inficiranih osoba. Posle primarne infekcije HIV-1 virusom, HIV-1 RNK se može detektovati u krvi pre nego što je moguće detektovati HIV-1 p24 antigen u formaciji Ijudskih (humanih) IgM antitela. Znači, moguća je detekcija virusne HIV-RNK u najranijim stupnjevima infekcije.
Primena NucliSens HIV-1 QT je moguća kod 1) Utvrđivanje infekcije u studijama prenosa sa majke na dete; 2) Uzoraka koji daju indeterminantne podatke Western-blot metodom; 3) Detekcije HIV-1 RNK u malim količinama plazme kao i frakcionisanim uzorcima; 4) Test se može upotrebiti i za detekciju HIV-1 RNK na suvim krvnim uzorcima. Reč je, dakle, o sistemu visoke tehnologije za dijagnostikovanje nukleinskih kiselina, baziranom na NASBA tehnologiji. On uključuje izolaciju, molekularno umnožavanje i detekciju s ciljem osetijivog i specifičnog određivanja sekvenci nukleinskih kiselina uz mogućnost određivanja broja kopija HIV-1 kao i CMV. NucliSens CMV pp67 meri replikaciju CMV u krvi. Koristeći utvrđenu tehnologiju NASBA RNK umnožavanja, ovaj test detektuje mesindžer RNK koja kodira protein omotača matriksa CMV, protein pp67 koji se jedino pojavljuje za vreme replikacije virusa. NASBA tehnologija selektivno umnožava RNK na osnovu DNK i dozvoljava direktno testiranje krvi. Ova metoda ima dozvolu za marketing u SAD od septembra 1999. godine. Uz kvalitetnu ekstrakciju i apsolutnu čistoću, NucliSens HIV-1 QT je pouzdan u radu sa plazmom i serumom, ali je testirana i primenjivost kod velikog broja drugih mogućih uzoraka. U testu se mogu koristiti i sledeći uzorci: plazma (EDTA), plazma (heparin), plazma (ACD), plazma (SPS), serum, puna krv, krvne ćelije, limfociti, trombociti, koncentrat fakto ra koagulacije, suve mrlje plazme, suve krvne mrlje, cervikovaginalni sekret (CVS), cervikalni ispirak, cervikovaginalni lavat (CVL), majčino mleko, predsemena tečnost, sper ma, cerebrospinalna tečnost (CSF), kulture virusa, limfni čvorovi, koštana srž, timus, slez ina, nadbubrežna žlezda, pljuvačka, creva, srce, pluća, bubreg, mozak. Efikasnost: u istom uzorku je moguće utvrditi i broj kopija i genotipizaciju (npr. sekvencioniranj em). Sigurnost: trenutna inaktivacija virusa osigurava visoki nivo zaštite od moguće labora torijske infekcije. Unutrašnje kontrolisanje: kompletan unutrašnji postupak metode, od lize i ekstrakci je do umnožavanja i detekcije - garantuje tačnost i pouzdanost svakog rezultata pojedi načnog uzorka.
NASBA mraiožavanje Najznačajniji deo NucliSens sistema je NASBA tehnologija umnožavanja koja se oslanja na istovremenu aktivnost tri enzima: AMV-RT (reverzna transkriptaza virusa ptičje mioblastoze), RNaze (ribonukleaze 888) H i T7 RNK polimeraze. Zahvaljujući njima, moguće je umnožavan je sekvenci nukleinskih kiselina na više od 109 kopija za samo 90 minuta. Reakcija se vrši izoter malno na 40°C, tako da nije potrebna oprema za ekspresno termocentrifugiranje. Za razliku od RT-PCR, NASBA je u stanju da selektivno umnoži RNK sekvence na osnovu DNK. Ovo NASBA metodu čini logičnim izborom za: 1) pouzdanu detekciju i kvan tifikaciju retrovirusa: umnožavaju se samo kopije RNK genoma a ne i provirusne DNK kopije; 2) merenje replikacije DNK virusa detekcijom pojavljivanja kasne mRNK; 3) detek ciju humanih mRNK sekvenci bez rizika od DNK kontaminacije. Ovo čini pretragu za gen skom ekspresijom u onkološkim i genetski uslovljenim bolestima lakom i jednostavnom. Nema lažno pozitivnih signala kao rezultata prisustva bakterija.
Svi NucliSens testovi su unutrašnje kontrolisani uz pomoć kontrolne mRNK. Ove kontrole se dodaju svakom uzorku pre ekstrakcije, izoluju se i umnožavaju u istoj epruveti, ali se poseb no detektuju. Kada je umnožavanje ciljnih RNK negativno, pouzdani rezultati sa prijavljuju samo ukoliko je kontrola pozitivna. Ovo je jedini način da se izbegne lažna negativnost Značaj ovakve vrste kontrole se ogleda u tome što se procedura umnožavanja događa u istoj epruveti, jednostruka nukleinska kiselina se koristi za direktnu detekciju, jednos tavno je i brzo izotermalno umnožavanje, umnožavanje RNK je selektivno na osnovu DNK i najviša je moguća pouzdanost testa.
Udruženost tehnologija Već je rečeno da je NucliSens sistem napravljen na osnovu tri komplementarne tehnologije u cilju funkcionalne standardizacije pojedinačnih koraka u proceduri testa od primarne obrade uzorka do dobijanja rezultata. Vrhunsko izvođenje testa je osigurano izolacijom i koncentracijom frakcije nuklein skih kiselina iz uzorka pomoću siliks metode izolacije nukleinskih kiselina ili ,,Boom“ metode. Izabrane nukleinske kiseline se specifično umnožavaju uz pomoć NASBA (amplifikaci ja sekvenci nukleinskih kiselina). Ova tehnologija izotermalnog umnožavanja nove gen eracije ima visoku reputaciju zbog izuzetne osetljivosti i specifičnosti. Poslednji korak koji značajno doprinosi celokupnom kvalitetu testa jeste pouzdana detekcija, kvantifikacija. Sadašnja generacija aparata se zasniva na principu elektrohemilu minscencije (ECL), što obezbeđuje visoku senzitivnost i dinamički opseg.
Mogućnosti testa Sopstvena „Boom“ metoda je jedna od najpouzdanijih i najosetljivijih načina za izolaciju nukleinskih kiselina. Rezultat su visoko prečišćene, koncentrisane nukleinske kiseline ide alne za umnožavanje, ispitivanje, sekvencioniranje, kloniranje i ostale molekularne analize. Koja su područja primene osnovnog seta? Mikrobiologija: detekcija virusa (npr. enterovirusa u likvoru) i mikroorganizama (npr. Micobacterium tuberculosis u ispljuvku), u širokom rasponu humanih uzoraka. Kod imunokompromitovanih pacijenta omogućava: - kliničko istraživanja kod HIV/AIDS pacijenata, - detekciju HIV-1 mRNK u mononuklearnim ćelijama periferne krvi, - podtipizaciju HIV-1, - detekciju SI i NSI fenotipova, - detekciju mutantnih alele HIV-1 koreceptora (npr. CCR 5). Transplantacije: detekcija virusa (npr. EBV) i gljivica (npr. Aspergilus). Onkologija/genetika: npr. PSA mRNK u punoj krvi ili translokacija RNK u leukemiji (npr. BCR-ABL kod CML). Kontrola kvaliteta hrane: detekcija patogenih mikroba u hrani (npr. Listeria u siru ili Salmonella u jajima). Veterinarske zarazne bolesti: detekcija virusa i mikroorganizama kod raznih životinja (npr. FIV virus kod mačaka).
NASBA otkriva sve manjkavosti PCR-a Reverzna transkriptaza olijanskog virusa, koja je prisutna u smeši za reakciju, koristi takođe prisutne dezoksinukleozidne trifosfate (ARP, CTP i GTP) kako bi proširila ili pro dužila trocrtni kraj prajmera i samim tim formirala kopiju DNK uzorka. U toj fazi nastaje hibrid RNK-DNK. ERENAZA N(x) potom hidrolizuje RNK od hibrida RNK-DNK. Zatim se originalna RNK uništava i ostaje jednolančana DNK na koju se prikači prajmer 2, reverzna transkriptaza sintetiše drugi lanac DNK i pretvara regiju promotora u dvolančanu sekvencu. Treći enzim u smesi T7, RNK polimeraza, prepisuje RNK kopije od sada aktivnog promotora i stvara oko stotinu kopija od svakog molekula uzorka. Svaki novi RNK molekul sada može da služi kao uzorak za reverznu transkriptazu u tzv. cikličnoj fazi NASBA procesora. U toj cikličnoj fazi prajmer 2 se vezuje za uzorak i reverzna tran skriptaza ga nastavlja ili proširuje stvarajući na taj način hibrid RNK-DNK kao na početku. Erenaza N(x) sada hidrolizuje, krak RNK prajmer br. 1 se vezuje za novonastalu jednolančanu DNK i reverzna transkriptaza sintetiše DNK, samim tim, ponovo aktiviše tran skripciju promotora, odnosno aktiviše promotor da bi bio transkripcijski aktivan. Iako su prethodno koraci navedeni samostalno, oni se ipak odvijaju istovremeno tako da se amplifikacioni proces određene promene sekvence postiže na kontuiniran, homogen i izotermalan način. S obzirom na kompleksnost raznih enzimatskih aktivnosti, prethodno opisanih, moglo bi se očekivati da je proces osedjiv na temperature i da podleže određenim promenama. U praksi, međutim, NASBA je iznenađujuće robustna. Testirani uzorci dodaju se u reakcionu smesu NASBA, koja sadrži sve potrebne komponente. Inkubacija se vrši na jednoj jedinoj temperaturi jedan do dva sata, i to je sve što je potrebno da se postigne amplifikacija za fak tor milijardu. U jednom test-sistemu i dovoljnim uzorkom sa 10.000 molekula, postiže ili pokreće sintezu od ukupno 2 x 1013 RNK molekula pune dužine, što znači, 1,3 mikrogra ma RNK molekula za dva sata. To je količina koja se može jednostavno detektovati na agaroznom gelu sa etidijum bromidom. NASBA proces zahteva manje ciklusa rada od PCR-a za postizanje poželjnog (željenog) stepena amplifikacije. Kada se koristi PCR, broj molekula se duplira sa svakim korakom, tako da je potreb no oko 20 ciklusa za produkovanje amplifikacije od oko milion puta. Sa NASBA se od 10 do 100 kopija RNK generiše u svakom stepenu transkripcije, tako da je potrebno svega četiri-pet ciklusa za isti broj kopija. Zbog toga su sa NASBA tehnologi jomi totalno vreme inkubacije i greške u procesu redukovane. Greške koje su povezane sa nekim aktivnostima enzima, na primer sa aktivnostima reverzne transkriptaze, mogu da budu kumulativne i tako se može očekivati da manje cik lusa znači smanjenje verovatnoće greške. Pouzdanost procesa NASBA je testirana na brojanju RNK proizvoda direktno iz reak cije sa kojom radi nazba. Na sekvencijama koje su dobijene na taj način, oko 90 posto je čitljivo, a 10 posto nečitljivih sekvencija u procesu rada NASBA izgleda da je prouzrokovano
inherentnim zaustavljanjem rada nekih enzima ili degradacijom određenih lanaca RNK (što je i očekivano u takvoj sredini neprečišćenog uzorka). Specifičnost procesa NASBA potvrđen je u model-sistemima, analizama reakcija koje su sprovedene u prisustvu ili odsustvu kerier DNK. Korišćenjem desetak hiljada molekula uzoraka, prisutnost od jednog mikrograma ljudske placentarne DNK znači ekvivalent sa oko dva miliona ćelija posle dva sata amplifikacije. Međutim, kada se koriste niži nivoi, npr. stotine molekula, ukupan proizvod koji se postiže u pojačanju jeste značajno manji u dvosatnom procesu. Ipak, kada se rezultati uporede sa poznatim standardima pomoću elektroforeze (mislim da VMA to radi veoma uspešno), onda je efikasnost ili uspešnost još uvek reda veličine oko jedne milijarde. Nikakve reakcije za kontrolu uzorka - odnosno uzorci koji ne odgovaraju traženom uzorku, falš uzorci, ili dodavanje viška heterologne RNK - ne produkuju karakterističan proizvod, odnosno signale, niti na agaroznom gelu, niti na WB-u. Senzitivnost tehnologije NASBA je testirana korišćenjem različitih serija razblaživanja. Uzorci sa vrlo malom koncentracijom od svega desetak molekula, produkuju pozitivan rezultat. Čak i uzorci sa još manjim molekulom mogu da se detektuju. Uzorci HlV-inficiranih ćelija ili infektivnih HlV-čestica razređenih u ljudskoj plazmi, detektovani su sa istim nivoom senzitivnosti u testiranim sistemima. Lažno pozitivnih nije bilo, a specifičnih bendova proizvoda amplifikacije bilo je samo u uzorcima koji su sadržali različite molekule. Znači, NASBA amplifikaciona metoda može da se koristi za uzorke i druge vrste jed nolančane RNK. Dvolančane aminokiseline takođe mogu da se koriste, ali se prvo moraju pretvoriti u jednolančane molekule da bi odgovarale procesu (znači DNK može da se pretvori i na ovaj način u RNK i obrnuto). Nukleinske kiseline sa određenim krajevima npr. onima koji se generišu pomoću enz ima restrikcije, takođe su kompatibilne sa procesom NASBA i direktno ulaze u cikličnu fazu ako su se prethodno pretvorile u jednolančane. Ova tehnologija ima primenu u nauci, istraživanju, posebno RNK istraživanju. NASBA, na primer, pojednostavljuje i detektuje i sekvencioniranje RNK sa odsustvom ter malne denaturacije, a sobzirom da genomska DNK nije pojačana, te je tako taj nedostatak uklonjen ili nije prisutan. Pošto NASBA ne zahteva specijalne aparate, prikladna je za naučnike koji imaju potrebu za amplifikacijom nukleinskih kiselina ili za one sa sman jenim budžetom. Pored primene u nauci, NASBA može da ima i kliničku primenu. Dijagnostika koristi nazbu za testiranje infektivnih bolesti i genetskih poremećaja, za dijagnozu, praćenje i testi ranje prijemčivosti kancera i slično. Rezultati postignuti in vitro testiranih uzoraka potvrđuju da primena i specifičnost praktično odgovaraju onome iz model-sistema. Detektuju se čak i tri HIV čestice u 100 mikrolitara uzorka rekonstruirane ljudske plazme. Analiza uzoraka kod HIV/AIDS pacijenata je takođe potvrdila senzitivnost tehnologi je, ali je važno da se tehnika NASBA može prilagoditi i za testiranje hrane, akupunkturu i, u određenom stepenu, za forenzičnu medicinu (grana sudske medicine) prilikom ispitivan ja iznenadnih ili nasilnih smrti, rana i utvrđivanja očinstva. Postupak NASBA kreće sa liziranjem ćelije (Roš), pušta tip-1 proviralnu DNK bez pos tupka organske ekstrakcije (kao kod većine ostalih PCR testova).
Drugi stepen koji traje 75 minuta je amplifikacija. Uzorci se, znači, dodaju u određene epruvete koje sadrže antikor (jedan master miks) i amplifikuju se sa 35 ciklusa u jednom termičkom aparatu. Ovaj master miks sadrži sve komponente potrebne za amplifikaciju Akji polimerazu pufere, soli i biotimilirane prajmere i, naravno, ATP, CTP i GTP (adenozin trifosfat, ciklični trifosfat i guanin-trifosfat). To je takozvani - pak. —Dodatno objašnjenje Pomoću Amplikor tibija testa obezbeđuje se specifičnost detek tovanja proviralne DNK time što amplikor koristi prajmere koji su specifični za visokokonz ervisane regije iz dela gag gena (zato se samo onaj deo DNK pojačava ovim testom). Uz to, tokom testa se dodaje i tečnost EM REI koja obezbeđuje razaranje svih HIV neuspešnih ili nepravilnih delova iz prethodnih reakcija i na taj način dodatno doprinosi poboljšanju pouz danosti rezultata testa. U mnogim testovima se to radi ispiranjem, filtriranjem.
Pitanja za razmišljanja i odgovore: Quo vadis, Čoveče? O Lik Montanje u svojoj knjizi „Sida - čovek protiv virusa“ kaže da ćemo moći da se borimo protiv HlV-a i napravimo vakcinu tek kad otkrijemo njegovo poreklo, mehanizam delovanja i množenje. O Ako isti autor, dalje, tvrdi da dosadašnji lekovi nisu uspešni i da se treba okrenuti prirodnim lekovima, onda njemu, koji je otkrio Hl-virus, valjda treba verovati. O Gotovo stotine hiljada radova o HIV/AIDS-u finansirala je farmaceutska industrija. I to uglavnom onih koji ne vode rešenju HlV-a! O Predsedavajuće na kongresima bira farmaceutska industrija. Zato oni i ne dozvo ljavaju diskusiju o vrućim temama kao što su delotvronost lekova ili poreklo virusa! O Potvrda prethodnog stava je i (blago rečeno) sumnjiva uloga Dizburga na kongresu u Durbanu koji je skrenuo tok diskusije sa teme: odakle toliko veliki broj obolelih od HIV/AIDS-a u JAR-u i južno od Sahare?! O Ako se od ukupnog broja stanovnika južno od Sahare izračuna koliko iznosi 10, 15, 20, 25, 30 i više procenata, dolazi se do brojke od preko sto miliona obolelih! U poređenju sa ovim, zvanični podaci su tužno mali i tragično smešni. O Svi afrički lekari bi trebalo, a posebno oni iz regiona južno od Sahare, isključivo u sopstvenim laboratorijama da provere sastojke lekova i vakcina na fizičku, hemijsku i biološku ispravnost. O Zašto se to u tolikoj meri događa u Južnoafričkoj uniji i zemljama južno od Sahare? Da bi se novorođenčad (kao) zaštitila, daje im se kontam iniran navipirin, kon tam inirana hibridna hrana i sl. Kako kontam inirana? Kroz hranu (mleko u prahu, pire, supe, pakovanja kolača i sl.), razne sintetske vitamine, tablete, antibiotike, vakcine, baš kao i prilikom intravenskog uzim anja heroina, HIV se unosi u dečiji organizam u m astizolu, lipidnim m em branam a i silicijumovim kuglicama. O Da li ste se pitali odakle u organizmima beba povećane koncentracije bakra, nikla, gvožđa, molibdena, silicijuma, a naročito - aluminijuma? O Usled sve glasnijih priča da je HIV-1 laboratorijskog, dakle Ijudskog a ne majmun skog porekla, stvoren je - HIV-2.
Šta je HIV-2? Virus sa omotačem majmunskog virusa (simian virusa) i jedrom - HIV1. Pored toga, umesto virusa influence ili virusa konjske anemije (naravno, u kombinaciji sa ,,večitim“ herpes zosterom) i shodno tome p24 (HIV-1), HIV-2 ima protein p26, dakle, protein konjske anemije. Tvorci ove ubilačke kombinacije verovali su da će time zatvoriti usta onima koji misle svojom glavom i tvrde da je reč rekombinantnoj hibridnoj tvorevini stvorenoj u laboratoriji. O Mogu li da se stvore delovi virusa? Svakako. Kad se u ELISA testu koriste sintetski peptidi, onda je jasno da oni mogu da se konstruišu i naprave. Tako je, recimo, jedan tip otkrivenog izolata HIV-3 iz podgrupe HIV-1 nazvan Hivo. Neke setove, posebno one u kojima se koriste sintetski preparati, veoma je teško otkri ti. Agencija za lekove je tu novu podgrupu virusa povukla sa tržišta u Gracu i zabranila sin tetske peptide iz ELISA testa. Ali, virusi svakako mogu da se stvaraju. O Da li je moguće stvoriti novi virus rekombinacijom poznatih virusa različitog porekla? Mnogi naučnici, naime, tvrde da je to veoma teško, čak i nemoguće, bez obzira na visoku opremljenost savremenih laboratorija. To nije tačno! Može se uraditi i to veoma lako. Svojevremeno je u čuvenoj aus trijskoj firmi Bering (kasnije ju je kupio Rokfeler) u jednu butinu konja ubrizgan visna virus (ovčiji virus), a drugu butinu bovini (kravlji) virus. Posle izvesnog vreme na, stvorena je rekom binantna tvorevina tj. novi virus sa omotačem bovina virusa i jezgrom visna virusa (kravlji virus ima ovoj genoma tj. omotač visna virusa). Lako i elegantno, bez velike muke, nauke i tehnologije, a za to neki dobijaju - Nobelove nagrade! OMoguće je, dakle, napraviti sintetske delove koje imunobiološki sistem nije u stan ju da razori. Ovaj program se izvodi u najvećim svetskim laboratorijama a njime se koriste najveće, odnosno ekonomski najmoćnije zemlje sveta. Šta više, polovina jednog instituta se bavi prljavom rabotom a druga nastoji da nađe odgovor u vidu leka, naravno, uz pozamašan profit. „Gradivni materijal“ su im delovi gena, aminokiselina, DNK, RNK i slično. Koriste se i razni toksični elementi, onkogeni virusi, virusi pneumonije, koksaki i virusi drugih zaraznih bolesti. U krajnjoj liniji, nema ni potrebe za genetskim materijalom! Dovoljan je omotač, koji ima 160 kilodaltona. On je poput velikog autobusa i deli se na gpl20 i gp40 HlV-a. Dakle dva omotača. Između je fuzioni faktor, u stvari deo virusa influence (gripa) koji podleže genetskim varijacijama i sa kojim je moguće mnogo toga uraditi. Ko je pomno pratio spor između Lika Montanjea s jedne, i Galoa s druge strane, shva ta da Lik Montanje ne odriče da je otkrio Hl-virus (istini za volju i on je u tome učestvovao iako nije tačno definisano poreklo virusa, mehanizam njegovog delovanja, replikacija tj. množenje...) ali uporno tvrdi da je spoljni deo omotača virusa gpllO a ne 120, i unutrašnji jedreni omotač p25 a ne p24. A to mnogo govori. Gde nestadoše onih 10 kilodaltona u koje može mnogo zla da stane? Montanjeu je učinjen ustupak dogovorom da se unutrašnji jedreni omotač obeležava sa - p24/25. O Ipak, koliko ima istine u tvrdnji da su spoljni omotač gpl20 a unutrašnji gp40? Moguće je da je virus koji je Lik Montanje otkrio 1983. godine zaista imao 110 kilodal tona a da je u ,,preostalih“ 10 kilodaltona naknadno intervenisano, recimo, ubacivanjem
delova gena atenuiranih (,,osakaćenih“) vakcina. U svakom slučaju, reč je o ogromnom pro teinu, odnosno masi od 10 kilodaltona. O Da li je dokazano životinjsko poreklo virusa? Nije, iako se to veoma dugo krilo. Ali, zato, velika je verovatnoća da ima virusa dru gačijeg porekla koji se u određenim slučajevima, i pod određenim okolnostima, mogu preneti sa jedne na drugu osobu. O Razne mikoze, gljivična oboljenja, aspargilusi, aflatoksini, prioni, koji se ne mogu uništiti visokim temperaturama, prenose se preko žita, cvetnica, polena, na nivou proteina, priona, gena, sa čoveka na čoveka, sa životinje na čoveka, uz pomoć ptica, raznih nosača (vektora). Moguće je napraviti i ,,kaskadu“ na, recimo, Agrobacetrium tumefaciens čiji geni mogu da se prenesu na životinje, potom i na ljude, i izazovu razne vrste tumora. Radi se, naravno, i pasaža kroz kulture tkiva bubrega majmuna, ali se zato i događaju majmunski SV-40 i štošta drugo, rezultirajući raznim oblicima kancera i, uopšte, slabljen jem organizma koji gubi moć odbrane od najtežih obolenja. O Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom kad sam pisao da je baza u virusu HIV autentičan afrički herpes zoster virus i da je uvedena influenca virus i geni pastorele pestis (klasične kuge). Nije, međutim, prošlo mnogo vremena od objavljivanja mog teksta u ,,Galaksiji“ HERPES + KUGA = SIDA odnosno AIDS, kad je Galo javno izneo tj. napisao ,,svoj“ zaključak da je - herpes zoster umešan u smrtonosnu igru side! O čemu je ovde reč? Pomenuti američki naučnik je pomno pratio dešavanja na našoj naučnoj sceni i, očito, pažljivo čitao ,,Galaksiju“, u to vreme veoma popularan i rado čitan časopis na čije sam primerke nailazio u svim većim svetskim institutima. Zaista neobično da tako veliki naučnik i tako velike institucije, sa tako visoko razvi jenom tehnologijom, tako elegantno - kradu. 0 Poznato je, međutim, da veliki naučnici kradu tuđe ideje i znanje... Inače, virus herpes zoster je u stvari varičela, ,,dečiji“ virus (manifestuje se u vidu ospica), i zauvek ostaje u čovekovom organizmu. Malo ko ga nema. Zato je u Hl-virusu baza upravo od tog zostera, tj. varičela virusa. S jedne strane, manje je prepoznatljiv, a s druge - svuda ga ima i uvek može da se aktivira. Zato i u Todoxin-ovoj terapiji posle izvesnog vremena dolazi do degradacije, tj. razaranja ove hibridne tvorevine usled čega se neretko javlja herpes zoster. Međutim, redovnom primenom Todoxin-ove terapije u roku od dva do tri dana nestaje bez većih komplikacija. oKažu da se u Africi rađa blizu 50 posto HlV-pozitivne dece, u Americi do 40, u Evropi do 20, a na našim prostorima između 11 i 12 posto. Surova je, međutim, istina da se veći na te dece kontaminira odmah posle porođaja! Preciznije, dobar deo crnačkog stanovništ va Severne Amerike i svo crnačko stanovništvo Afrike. Zašto naši Romi, za koje tvrde da su promiskuitetni a inače žive u lošim uslovima, ne oboljevaju od HlV-a? Ne koriste drogu a, s druge strane, jedu mahunasto povrće (pasulj, grašak, pirinač, soju, proso) i imaju prirodan imunitet stečen kroz težak i siromašan način življenja (nehigijenski uslovi stanovanja, čest kontakt sa prašinom i sl.). I Mađari spadaju u grupu promiskuitetnih naroda Starog kontinenta (vidi tabelu frekven cije HIV/AIDS za Evropu) pa, ipak, imaju veoma mali broj obolelih od ove opake bolesti. U ovome svakako ima udela i njihova nacionalna kuhinja, to jest jaka hrana bogata zaprškama i ljuto začinjena uz, naravno, mahunasto povrće čije su ljuske bogate inhibitorima. Zašto u Amazoniji u velikom broju plemena nije zabeležen ni jedan slučaj side iako žive u izuzetno teškim uslovima i okruženi majmunima, navodnim (pre)nosiocima HlV-a?
O Da li je tačno da narkomani najčešće oboljevaju zbog promiskuiteta i izbegavanja
korišćenja kondoma? Kondom je velika prevara. U zavisnosti od kvaliteta, i on je propustljiv za Hl-viruse čak i do 50 posto! Uostalom, ukoliko se HIV prenosi intimnim putem, bez obzira na pol partnera, ostaje nejasno kako u Srbiji neki homoseksualni i heteroseksualni parovi i po desetak godina imaju slobodne seksualne odnose, bez upotrebe kondoma ili bilo kakve druge zaštite, a ipak nisu HIV pozitivni. Možda zato što se ovaj virus (ipak) ne prenosi intimnim kontaktom? Ovome se dodaje još jedna izmišljotina - zajedničko korišćenje igle. Imam desetak slučajeva u Beogradu gde su narkomani u dugom vremenskom periodu ,,delili“ iglu pa ipak nisu postali HlV-pozitivni. O čemu je, onda, reč? Heroin je kontaminiran! Uvezen je ,,obo gaćen“ Hl-virusima zaštićenim u silicijumovim kuglicama. Između 1980. i 1985, u Bariju i Milanu broj seropozitivnih se popeo od četiri na 76 od 100 evidentiranih narkomana. Od ukupnog broja registrovanih slučajeva side u Francuskoj, 25 posto čine narkomani. Tamo je, inače, registrovano ukupno 30.000 seropozitivnih narkomana. I, konačno, treba reči da je u najvećim evropskim gradovima preko 50 posto narkomana zaraženo! Istini za volju, i ovde se nameće jedna dilema: kako je moguće da u Srbiji od osam mil iona stanovnika i oko sto hiljada narkomana ima jedva oko hiljadu registrovanih HIV-poz itivnih osoba. Možda zbog siromaštva? O Kako stoje stvari sa - homoseksualcima? Procentualno gledano, među njima ima zanemarljivo mali broj narkomana ali, zato, koriste amil nitrit u obliku popersa. To je njihov „faktor rizika“ koji je, naravno, kontamini ran. Naime, amil nitrit ima vezodilatatorni efekat i, zahvaljujući tome, prava je prečica HIVu do krvotoka tj. serumplazme. Do sada sam radio analize desetak hiljada inficiranih širom sveta i, uprkos tome što veliki broj ispovesti počinje sa „intimnim kontaktom sam dobio HIV/AIDS...“ gotovo da nisam sreo osobu koja je na ovaj način inficirana, bez obzira da li to bio intimni oralni, genitalni ili rektal ni ,,kontakt“. Ne kažem da su napori i sugestije o „sigumom seksu“ beskorisne, to nikako. Ali za neke druge teške zarazne, infektivne bolesti. Zaštita od HIV/AIDS ne spada u tu priču... O Zašto stomatolozi ne oboljevaju, tj. ne inficiraju se Hl-virusom uprkos svakod nevnom kontaktu sa obolelima, iako gotovo prilikom svake intervencije dolaze u kontakt sa njihovom krvlju? Pri tom, skoro polovina stomatologa ne nosi ni masku ni zaštitne rukavice! Istini za volju, jedan oboli na, otprilike, milion. U američkom slučaju ,,Bergilji“, kad je pacijentkinja inficirana od HlV-pozitivnog zubara, što je potvrđeno i na sudu, ostalo je mnogo nejasnog i nedorečenog... oKako je moguće da partneri ostaju seronegativni iako prilikom seksualnih odnosa ne koriste zaštitu? Kod nekih od njih, a naročito onih koji su uzimali Todoxin, evidentiran je imuni ćeli jski odgovor protiv nekih delova virusnog omotača, ali bez pojave antitela. O Dugo je skrivano da Hl-virus iz sperme lakše prodire kroz kožu nego sluzokožu. Iz nekog razloga, Hl-virus nije previše otporan u spermatozoidima, suzama, znoju, pljuvački, mleku... Virus iz spermatozoida nema onaj ubistveni efekat, gubi snagu, nedostaju mu odgovarajući krvni sudovi a i ne dolazi do savršenog medija - seroplazme.
ONeki ozbiljni naučni autoriteti imaju mišljenje slično vašem... Ne čudi me. Lik Montanje, recimo, na 106. strani svoje knjige ,,Sida“ kaže: „Nije reč 0 traženju odgovornosti jedne grupe, naroda ili zemalja, već je posebno važno da se pre cizno utvrdi poreklo virusa kao i uslovi koji su mu omogućili ekskluzivno širenje, kako bi se izbegla epidemija istog tipa. Zato je važno da se odredi poreklo, kako virusa, tako 1 epidemije...“ I ovo obara mnoge od ranijih priča i tvrdnji zvanične medicine sa kojima se ja, evo, već godinama borim... O Postoji još jedna tvrdnja na 107. strani iste Montanjeove knjige, sa kojom se slažem a govori o tome da je u jednoj laboratoriji slučajno inficirana jedna grupa majmuna a potom, opet nekom slučajnošću, sedamdesetih godina se infekcija prenela na majmune u divljini... U tom slučaju, sve je jasno: kod makaka majmuna HIV napada limfocite kao i SIV, a biohemijske i biološke osobine njihovih proteina su veoma slične onima iz HIV-l! oZašto se daju lekovi HlV-negativnoj deci - preventivno? I, zašto se čuvaju zaključani u kasama? O Bebama se ne smeju davati nikakvi lekovi ukoliko su prilikom rođenja HlV-nega tivne. Naime, poznato je da bi se ona već inficirala u majčinom organizmu da je to moguće. Izuzetno su male šanse da se beba zarazi i majčinim mlekom. Naše majke su, ne tako davno, dojile decu uprkos velikim temperaturama i opasnim infekcijama. Odlaganje doje nja nije dolazilo u obzir kako na bi bila prekinuta laktacija. O Ipak, rađaju se i HlV-pozitivne bebe od jednog ili oba HlV-pozitivna roditelja... Naravno, ali zato što mnogi nemaju novac za pobačaj pa pribegavaju raznoraznim nedozvoljenim ali i nehigijenskim načinima oslobađanja od neželjene trudnoće. Lekari, s druge strane, uzimaju plodovu vodu, biopsiju, placentno tkivo, i još ako nes terilno rade, bez dezinfekcije benzalkonijum hloridom ili asepsolom vagine na četiri do šest sati uoči porođaja, i premazivanje pupčane vrpce pre presecanja, postoji velika šansa da dođe do inficiranja... O Nije redak slučaj da je novorođenče HlV-pozitivnih roditelja, HlV-negativno? Todoxin-ova terapija je za to najbolja potvrda. Nedavno je u Italiji na moju intervenci ju rođena HlV-negativna beba od oca u IV stadijumu HIV/AIDS-a i majke u III. Verovatno i zato što Todoxin-ova terapija propisuje uzimanje (u manjim količinama) Todoxin-a i ispi ranje vagine benzalkonijumhloridom na svakih četiri do šest sati. Pupčanu vrpcu treba izbrisati sa benzalkolijum hloridom, a ELISA i Westernblot se ne smeju koristiti do 15 meseci života bebe. Može PCR, NASBA ili kultivacija, ali valja imati u vidu da bebe do 15 meseci zadržavaju antitela majke. Tada se, nažalost, mogu pojaviti znaci HlV-pozitivnosti u obliku usporenog napredovanja pa čak i prvih znakova retardiranosti. Da rezimiram: nije tačno da se bebe HlV-pozitivnih roditelja obavezno rađaju inficirana. O Preporučujete li vakcinisanje HlV-pozitivnih novorođenčadi? Posebno njima se ne sme davati vakcina! Ionako su imunodepresivna. Njihov imunološki sistem jednostavno ne može da odgovori aktivnim antitelima. O Da li, uopšte, HlV-pozitivni smeju da primaju vakcinu? Ubeđen sam da nikako ne bi smeli. Vakcina i serum kod ovih bolesnika reaguju zapa njujuće energično i za njih su gotovo smrtonosni. Naime, ne može da se stvori odbrana, a u obolelom organizmu vakcina pravi još veći haos gradeći mu prečicu do večnosti. Opas
nost je, znači, dvostruka: iscrpljen organizam nema odgovor na vakcinu, a velika je verovat noća da HIV iz organizma poseduje njen atenuirani deo. Otuda difterija, male boginje, veli ki kašalj, ukratko - dečije bolesti kod HIV/AIDS pacijenata. Hteli ili ne hteli naučnici da čuju i priznaju, pomenute bolesti se (videli smo) mogu razviti i bez vakcine. Sa njom bi efekat bio još tragičniji. O Primećeno je da u slučajevima blizanaca prva beba može da bude seropozitivna ali druga - nikada. O Zašto je hrana uvezena iz zapadnog sveta u JAR-u pet puta jeftinija nego u Zapad noj Evropi i Severnoj Americi? Veoma je interesantno to što je hrana u Africi i Južnoafričkoj Uniji gotovo pet puta jeftinija nego u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi odakle se često uvozi. Valjda je i više nego očigledno da je genetski obrađivana, ili čak specijalno pripremana za tu teritoriju. Nije tajna, recimo, da Amerika izvozi ogromne količine modifikovane soje a uvozi isključivo - čistu! Namera je, dakle, slabljenje imunobiološkog sistema, što se i dogodi lo u Južnoafričkoj Uniji gde je gotovo više od polovine HlV-pozitivnih stanovnika. Sa hranom je, znači, moguće sve uraditi. Mleko koje mi uvozimo, recimo, sadrži 0,7 posto arsenika a dozvoljeno je svega - 0,1. A tu su i razni uvozni zaslađivači, zatim fluo risanjevode, sintetski vitamini... Sve je to van ozbiljne kontrole. I ne čudi trgovac koji hoće što jeftinije da uveze prehrambeni artikal kako bi ovde zaradio na njemu ne upuštajući se previše u sadržaj onoga što prodaje, ali je strašno kad čujem da se time bave i - lekari! (Vidi „Hrana za genocid“, na 407. strani knjige „Nada za Srbiju“) O Zašto biljna i životinjska hrana za Todoxin-ove sanatorijume mora da se priprema u sopstvenim baštama, njivama i odgajilištima? Zato što ne sme da bude: (a) genetski modifikovana, (b) hibridna i (v) uvezena zbog opasnosti da sadrži vrlo visoke koncentracije oksina, a preko oksina i steroide iz organiz ma sisara. Posebno je opasna biljna agrobakterija tumeficijens (Agrobacteria tumefaciens). Može da bude ne samo kancerogena, već i da znatno utiče na imunobiološki sistem i dovede ga do suprimacije i disfunkcije. Severo Kočoa je 1956. godine dobio Nobelovu nagradu zato što je uspeo da proizvede kratke RNK biljnog porekla delujući specijalnim enzimima, naročito u prisustvu dvova lentnog magnezijuma i trovalentnog gvožđa. Taj deo, znači, može da destabilizuje DNK razvlačenjem prirodno dvostrukih lanaca DNK, gde će veoma lako prodirati toksični materijal koji se unosi sa hranom u sve strukture. O Kada je izmišljen - biološki rat? Takav program je dugo pripreman. Još pre osvajanja Amerike bilo je ozbiljnih razmiš Ijanja na tu temu. Poznato je da je veliki broj ruskih konja stradao u vreme Prvog svetskog rata. Bio je to žestok udarac ruskoj vojsci budući da su konji u to vreme, u nedostatku većeg broja motor izovanih jedinica, značajno učestvovali u transportu robe, materijala, naoružanja, ljudstva, u sastavu konjičkih jedinica i kao vojna sila. Poznat je i slučaj ,,neobičnog“ stradanja 25 hiljada konja u Čikagu, namenjenih kao pomoć snagama Antante u Evropi, iako su samo stotinak kilometara dalje nebrojena krda američkih divljih konja mirno pasla nikada ne obolevši od konjske anemije koja je satrla čikaške konje.
Godine 1889, sličan program su imali Japanci u Mandžuriji. ,,Neobjašnjiva“ epidemija je u pretprošlom veku desetkovala i ljude prilikom izgradnje Južne železničke pruge koja je trebalo da spoji Rusiju sa Iranom, to jest sa bogatim naftonosnim poljima... Čuvena je i dobro poznata priča o španskom gripu koji je, prema zvaničnim podacima, stajao života 20 miliona Španaca. Neki tvrde čak - 100 miliona! Naime, u virus gripa je ukomponovan virus konjske anemije i ljudi su masovno umirali. Kasnije se pojavila priča da je to bio ,,danak“ za neučestvovanje na evropskom ratištu u vihoru Prvog svetskog rata. Bilo kako bilo, sve su ovo prilozi za istoriju biološkog ratovanja koji, dakle, nije savre meni izum. o Jo š tridesetih godina prošlog veka dosta se znalo o virusima. Čuvena nemačka škola je imala sedam najpoznatijih virusologa sveta koji su radili na virusima i ustvrdili da se virusi mogu uporediti sa kasetom za smeštaj informacija. Reč je, dakle, o instrumentu koji bi ih čitao. Zapisi na magnetofonskoj traci su stotinu hiljada puta manji od složenog genetičkog programa ćelije, te fiksirane informacije u DNK. Startujući, RNK virus ulazi u ćeliju a speci fični enzimi virusa proizvode na hiljade kopija koje su u isto vreme poruke za sintezu pro teina virusa. Formiraju se nove čestice - virioni - koje napuštaju ćelije bilo lizom ćelije ili pupljenjem na njenoj površini prema spolja i/ili unutra. O Da li je sifilis postojao u Evropi pre, recimo, otkrića Amerike? Ne može se sa sigurnošću tvrditi, uprkos oštećenjima otkrivenim na kosturima osoba umrlih pre ovog otkrića. Možda treponema ni tada nije doneta iz Amerike, već neki bakterijski virusi, virusni kofaktor koji je podigao stepen virulentnosti prenošenja i pojave sifilisa u Evropi. O Jedno od čestih pitanja jeste kako je moguće da se naglo pojave tako teške bolesti, imajući u vidu da je to ipak put bez evolutivnih skokova? Postoje ćelije koje mogu da utiču na druge ćelije. Da ih transformišu toliko da čovek dobije, na primer, ,,galopirajuću“ leukemiju sa HeLa ćelijama. Ove ćelije se mogu ubaciti u neki organizam ili uz pomoć in vitro i in vivo eksperimenata ostvariti takve rezultate koji za nekoliko dana, pa čak i sati, mogu rezultirati - leukemijom! Tako surovo, a jednostavno i moguće. O Pojava bolesti, naročito masovnog obima, stvara paniku. U Holanidiji je, ne tako davno, na hiljade dece iznenada dobilo napade kašlja. O čemu je reč, zašto, kako?, rojila su se pitanja. Na neke sumnje da je čovek u to umešao prste, uobičajeni odgovor je glasio: „Ukoliko neko već hoće da pravi biološke probe, valjda će se pre odlučiti za mnogoljudne zemlje poput Kine, Rusije, Indije. Koga interesuje mala miroljubiva Holandija?“ Ipak, interesovala je i tek kako! Amerikanci su mnoge eksperimente obavili u svo joj zemlji, na svom narodu. Preciznije, njegovim određenim delovima. Nuklearne probe, iznenadna pojava ,,neobičnih“ obolenja poput lako prenosive tuberkuloze pro tiv koje ništa nisu mogli ni klasični antibiotici ni tuberkulostatici od koje je umrlo preko 400 osoba. Holandija je izabrana za pomenuti eksperiment kao jedna od najbogatijih zemalja Evrope, ali i najorganizovanijih. Zašto je ovo drugo važno? Da bi bili dobijeni što precizni ji podaci o učinku eksperimenta! Tako se i dogodilo. Holanđani su sve pedantno evidenti rali, obradili i prezentovali javnosti. Eksperiment je - uspeo!
O Da li je slučaj „ludih krava“ smišljen da bi Engieska dobila po prstima, ali i džepu, u trenutku ekonomske ekspanzije, manje je važno za ovu priču. Mnogo je interesantniji podatak da je uvezen sa nemačkim ovcama, odnosno samlevenim kostima ovaca koje se koriste kao dodatak stočnoj hrani. U svakom slučaju, teško je poverovati da je reč o - slučaju! Suviše kockica je složeno - makar i za Marfijev zakon. Pre če biti reč o projektu da se Ostrvo „malo suprimira“. O Može li se precizno otkriti šta sve sadrži vazduh koji udišemo, naročito u velikim gradovima? Dve pametne naučnice iz Londona su dva poveća balona na velikoj visini napunila vaz duhom a potom ga, po prizemljenju, ispustile. Šta su time otkrile? Na zidovima balona je pronađeno mnogo gljivica koje izazivaju jaku pneumoniju - PCP, tj. pneumocistis karini. U omotaču PCP-a su, dalje, pronađene čestice HIV! Nije teško zaključiti da je reč o nečijoj nameri da HlV-pozitivni stanovnici i posetioci velikih gradova što pre dobiju jaku upalu pluća kako bi brzo okončali ovozemaljsko biti sanje ili odmah krenuli na veoma skupo (i nedelotvorno!) lečenje, bolje reći - na veoma dugo i skupo umiranje! Bukvalno do bola: prateće bolesti se distribuiraju, nailazak kraja ubrzava, i to uz pun - finansijski efekat! „Zašto je zanemarujuće mali broj radova o glavnim uzročnicima imunosupresija, atrofije timusa i ciklusa kortizona? O Zašto u vazduhu iznad velikih svetskih gradova, poput Londona na primer, ima toliko mnogo PCP-a (pneumocistis karini)? Da li je on, kao kod dvokomponentnog lepka, druga HIV komponenta? O U jednoj australijskoj studiji se navodi da su kontrolisane osobe vakcinisane protiv gripa. U prvih sto dana nakon vakcinisanja bilo im je zabranjeno da rade ELISA test odnos no analizu na HIV, svakako dok se iz organizma ne eliminišu antitela. I to je neki vek, ujed no još jedan dokaz da je (i) infiuenca umešana u smrtonosnu igru side. I ne samo grip. (Pogledaj rad: ,,Na šta stvarno reaguju testovi za antitela na HIV“) O Prioni su veoma sitne čestice, veličine od 2 do 6 nanometra, nemaju svoj genetski materijal i množe se kao proteini. Neki kažu da oni treba da unesu naredbu u ćeliju. Pri oni se, međutim, množe i van ćelije tako da ta prastruktura koja već postoji u nama i pored nas, može da bude fatalna zato što imunobiološki sistem ne može da ga detektuje zbog izuzetno male veličine. O Da li su i prioni umešani u „smrtonosnu igru side“? Moguće je čak i da je, u stvari, Hl-virus vektor (nosilac) priona, izuzetno otpornih na toplotu (čak i u autoklavima!), i da ih jedino kaustična soda, odnosno koncentrovana urea, uništava. O Da li je moguće da je uzrok bolesti i starenja borba između genetičkog života i negenetičkog života priona?! Ukoliko bi čovek uspeo da neutrališe prione, možda bi dostigao metuzalemski vek, odnosno 900 godina života biblijskih patrijaraha. O Pored pomenute tri komponente, u Hl-viruse se mogu deponovati i geni, proteini... Omotač, ta rekombinantna veštačka tvorevina, sadrži i homologne ljudske hormone, pro teine, glikoproteine, MHC-1, HLSDR, interleukin-2, ljudske ćelijske proteine HLA udenute u omotač virusa tako da može da dovede do lažne reakcije na humana antitela (homologi ja), alfatimozin-1, VIP hormon, trombocitni hormon i još mnogo toga...
O S obzirom na postojanje priona, hormona, delova virusa homolognih sa ljudskim itd,
svaki deo virusa može samostalno da se množi, bez obzira na to da li je reč o omotaču, spoljnom kapsidu, omotaču-jedru, informaciji o nekom drugoim Netačna je tvrdnja da ćelija množi Hl-virusne čestice. Ona množi sebe, svoje humane čestice koje se nalaze u sastavu virusa. Da bi stvar bila komplikovanija nego što jeste, pri likom analiza se ne broje infektivni virusi već - kopije! Naravno, reč je o ,,čuvenoj“ metodi PCR za koju je Malis dobio Nobelovu nagradu i koji je sam, nedugo nakon primanja čuvene nagrade, rekao da je reč o velikom promašaju! U najmanju ruku - smešno. O Šta znači PCR? Otkrivanje kopija. A kopije mogu da budu celi strani virusi, njihovi delovi, delovi nein fektivnih čestica, delovi neinfektivnih Hl-virusa, bakterija, svega i svačega. Najvažnije je otkriti infektivne Hl-viruse, ali, valja imati u vidu da među 100.000 virusa jedva ima hiljadu infektivnih čestica koje se mogu detektovati. PCR je, dakle, velika prevara koju što pre treba odbaciti i latiti se veoma važne i izuzetno precizne - NASBA! O NASBA testom mogu da se pročiste sve nepatogene, neinfektivne, strane čestice, i ostanu samo infektivne čestice traženog Hl-virusa. Ovo je izuzetno važno, jer isti efekat se može postići još jedino kultivacijom, preciznije kokultivacijom. Naime, samo infektivne čestiee u Petri-šolji ulaze u ćelije i to su ćelije koje se broje: koliko ih je inficirano - toliko ima infektivnih čestica. Tako jedino i može. Znači, NASBA kultivacija a ne prevara zvana PCR. (Pogledaj tekst: „NASBA otkriva sve manjkavosti PCR-a“) OU Stokholmu je 1988. kod mojih pacijenata otkriveno da, otprilike, na 100 infektivnih dolazi preko 500 neinfektivnih čestica. Verujem da je taj odnos još veći... 0 Jedan od monstruoznih sastojaka laboratorijske konstrukcije zvane HIV jeste komunikaciona supstanca interleukin-2. Prilikom ubrzanog množenja tj. hiperprodukci je HlV-a u serum plazmi, dolazi signal da je serum plazma preopterećena interleukinom 2. Šta se potom dešava? Prirodnog interleukina, dakle sopstvenog, autoimunog, iz sop stvenih ćelija - nema. Limfociti ga ne luče! Dolazi do prekida na relacijama imunokom petentnih ćelija imunobiološkog sistema, kao i veza između čistača monocita/makrofa ga, proizvođača interleukina^l koji su obezglavljeni, ne znaju šta treba da rade i nestaju iz krvotoka. Naravno, nestaju i T-limfociti zbog lažnog signala iz serum plazme. 1 nije tačno, kako neki tvrde, da T-limfociti nestaju zato što ih razara Hl-virus, već zato što je u Hl-virusu - interleukin-2! I to smešten u omotaču virusa. Lažni signal, znači, upo zorava da je serum plazma puna interleukina-2 i da T4-limfociti nisu potrebni, a usled toga se ovi povlače u - depoe. Sve u svemu: budući da poseduje proteine homologne ljudskim proteinima, plivajući kroz tkivo HIV luči, ako ne istovetnu ono gotovo istovetnu, komunikacionu supstancu interleukin-2. U organizmu se, znači, u istom trenutku nađu prirodni interleukin-2, koga su izlučile T4 ćelije preko CD4 receptora i pomenuti uljez virusa sa gotovo istom supstan com u svom sastavu: dva vojnika u istoj uniformi, s tim što je jedan - neprijatelj! Eto, tako izgleda mehanizam jednog od najopasnijih i najmonstruoznijih trikova za suprimiranje imunobiološkog sistema. O T-limfociti imaju najviše CD4 receptora. Oko 50.000. Međutim, i mnoge druge ćeli je organizma i krvotoka sadrže CD4 receptore, te samim tim i luče interferone, citokine... Hl-virus ima 80 mesta za vezivanje na CD4!
O Ima dosta tvrnji da se virus u početku razmnožava isključivo u T4-limfocitima...
...Pa su onda dodali i u makrofazima, pa u Langerhans i ko zna kojim još ćelijama. I dalje tvrdim da to nije tačno jer je poznato da kada je T4 sa CD4 receptorima ispod 20, onda u organizmu ima najviše kopija. Mi čak imamo pacijente bez ijednog T4-limfocita (infici ane) a brojimo mu na milijarde kopija! Veoma interesantno... Hl-virus se jednostavno ,,kači“ na zidove krvnih sudova poput slepog miša za plafon. O Virusu nije neophodno da uđe u T4-limfocite. Može da se razmnožava i u slobodnoj serum plazmi, odnosno na zidovima krvnih sudova, krvnim elementima, glia ćelijama, den dritičnim ćelijama, u potkožnom tkivu... I to čini po sistemu fotoćelije. O Kako u tome uspeva? Pa, u svom omotaču ima najmanje pet ljudskih hormona i sva su mu vrata otvorena! Ne prepoznaje ga imuni sistem, čak ni „lična garda“ organizma imunokompetentne ćelije - koje čuvaju organizam od svih uljeza-napadača. O Obično se izbegava diskusija o činjenici da Hl-virus ima dve spirale koje nisu spo jene, tj. vezane vodoničnim mostovima. Zašto? Jer se logično nameće pitanje - šta će mu dve spirale kad nije DNK - i odgovor: zato što je HIV dvostruki virus! Ovo je još jedan dokaz u prilog moje tvrdnje o postojanju više varijanti HlV-a! O Nije naodmet ni postaviti pitanje: kako je čovek video virus side? Da li je on zaista viđen i snimljen onakav kakvim je nama predstavljen ili je on, ipak, impresivna slika naučno-umetničkog doživljaja? Naime, jedan naučnik koji drži do sopstvenog autoriteta, u nameri da sve prikaže i dokaže, stvorio je kompjutersku skicu: kad virus uđe u T4-limfocit stvara provirusnu DNK, integriše se, znači, sa ćelijskom DNK, a provirusna DNK se pretvara u virusnu odnosno ćelijsku DNK, zatim ćelijska... Sve u svemu: moja strina rađa moju decu za moju - ženu. Nonsens! Niko i nikada nije pratio dinamiku replikacije virusa na živim modelima. Uvek je pos matran na smrznutim modelima a potom je sledila diskusija njegove - dinamike!? Uzgred budi rečeno, uprkos mnogim pokušajima da se stupi u kontakt sa autorom pomenute kompjuterske skice, do danas ni jednom naučniku to nije pošlo za rukom. Ako se ja pitam - niti će! O Ima li dokaza? Pa, ukoliko nesporni autoritet u ovoj oblasti Lik Montanje na 271. strani svoje knjige „SIDA - Čovek protiv virusa“ kaže: „Razjašnjenje mehanizma replikacije virusa može dovesti do budućeg leka...“ zar to treba večito ponavljati?! Zaista mi nije jasno zašto se svi hvataju za glavu kad ja kažem da ponuđeni meha nizam delovanja virusa nije tačan. O Šta se, zapravo, vidi na fotografijama načinjenim elektronskim mikroskopom o koji ma se toliko govori? Rečeno je, na primer, da je snimljena fotografija virusa koji na jednom mestu ulazi a na drugom izlazi preko membrane i pri tom - bubri. Da nije obrnuto? Možda membrana bubri kad virus ulazi ili izlazi! Da nije reč o pros toj invaginaciji ćelijske membrane? A (kad može i da bubri) isto se može izvesti i po prin cipu fotoćelije! Zbog svega ovoga mi je i zasmetalo što je rađeno i snimano na zamrznutom modelu. Jednostavno, ne može se pouzdano utvrditi gde virus ulazi a gde izlazi, odnosno, kad ulazi a kad izlazi. O Šta je još rekao Lik Montanje?
OKada bi oni koji simplifikuju (pojednostavljuju) bili u pravu i kada bi HIV/AIDS bio virusna bolest kao i sve druge, već danas bismo imali vakcinu...“ Zato i tvrdim da je „demontaža“ mehanizma ove duge i iscrpljujuće bolesti prioritetni zadatak današnje nauke. O Veliko je pitanje da li se virus zaista množi prostom mitozom kao, recimo, kod amebe 2, 4, 8, 16, 32... itd. Pre će biti da se replikuje nepravilnom linearnom deobom, to jest enzimi seku njegovu spiralnu vrpcu na, otprilike, sledeći način: jednu spiralu, na primer, 3, 5, 15, 17... do sto virusa od jednog, a drugu 4, 7, 11, 18... itd. Ovo se može veoma lepo pratiti NASBA testom, tj. kultivacijom. PCR-om nikako. O Da li sam u pravu? Naravno! Već dvadeset godina (od prvih mojih studija) tvrdim da se virus ne replikuje tako što se provirusna DNK integriše u ćelijsku DNK. Lik Montanje piše da je množenje virusa moguće i liziranjem ćelija. Šta to znači? To znači da se virus množi u ćeliji kao embrion u jajetu. Sve čine samo da ne bude kako ja kažem! Šta će biti sa tom teorijom ukoliko se dokaže da je deoba virusa - nepravilna? A jednog dana će se dokazati... 0 Gde se, onda, još množe Hl-virusi? Naravno, u - cirkulišuće imune komplekse! Po izlasku ih, istina, sačekuju antitela i napadaju ali, budući da su nemoćna, nedolotvorna, virusi stvaraju bunkere i na taj način, ,,ušuškani“ u imunim kompleksima, sasvim ugodno žive. 01 polje i omotač Hl-virusa imaju negativno naelektrisanje. Znači, veoma mu je teško prići. U omotaču gpl20 je čak bipolarno negativan. Preciznije, ima tvrdnji da taj deo omotača HIV poseduje negativno naelektrisane polimere sa obe strane što se, inače, izuzetno retko događa u prirodi. Bilo kako bilo, negativno naelektrisano polje oko HlV-a drži na odstojanju ,,projektile“ koje izbacuju B-limfociti. Odbrana organizma se, naravno, tu ne završava. Još uvek pose duje snagu i pokušava da baci neprijatelja na kolena aktivirajući „generale odbrane“ - NK kiler ćelije i citotoksične T8-limfocite. O Od toga, međutim, nema ništa. Virus je uspeo da se u imunim kompleksima zaštiti antitelima koja čine njegov bunker, omotač koji ga čuva od svih pokušaja organizma da ga uništi. Pristižu sve jača i ubojitija ,,oružja“. Na redu su ,,specijalci“... O Ali... T-limfociti se uklanjaju iz krvotoka!? Centar koji ih upućuje u prve borbene redove javlja da je krv puna interleukina-2, hormona koji luči T4-lomfiocite. Taktika trojanskog konja dobija još jedan rat: interleukin-2 nije ljudski, dolazi iz opne virusa. U krvi je previše HlV-a! Povlačenjem T4-limfocita konačno je prekinuta komunikacija između čistača monoci ta/makrofaga koji, usled nedostatka informacija, nestaju iz krvotoka. O Kako i zašto antitela postaju teret za serum plazmu? Prekomernom produkcijom, antitela počinju da zagušuju krvotok jer su nemoćna pro tiv sopstvenih hormona. Komunikacione supstance ne funkcionišu, sve podseća na sudar u tunelu. Nema kretanja, nema vazduha, sve zamire... O Šta još važno treba uočiti u ovoj podmukloj bici HlV-a? U timusu, jednoj od najvažnijih žlezda u čovekovom organizmu, sazrevaju limfociti. On je svojevrsni poligon za obuku kroz koji (iz koštane srži ili tkiva u kojima se stvaraju) bela krvna zrnca tj. limfociti prolaze i dobijaju naziv - timociti. Dolaze, znači, sa CD3 mark erima a iz timusa izlaze kao T8 i T4. Grudna žlezda (timus) je, dakle, poligon za ,,specijalce“ koji odlaze dalje u bitku protiv virusa.
O Šta se dešava sa obolelima kod kojih je izvađena grudna žlezda tj. timus?
Interesantno je da u mojoj terapiji ti pacijenti imaju veoma visok broj T-limfocita, što pretpostavlja da je njihova produkcija stimulisana (preuzeta?) od strane nekih drugih struktura. I veoma dobro podnose Todoxin. Možda na ovome treba graditi neku vrstu terapije... O Sobzirom na to da HIV ima u omotaču i homologan alfatimozin-1 (isti kao u timusu!), množenjem virusa stiže signal i da je krv puna alfatimozina-1. Nema više potrebe za stvaranjem T-limfocita, timus - atrofira! Šta se dešava u koštanoj srži? Budući da stalno dobija impulse da limfocita (bela loza) ima dovoljno u krvotoku, smanjuje produkciju što (opet) neminovno vodi u atrofiju... O Kako je i vazointestinalni hormon crevnih resica (VIP) ugrađen u HIV po istom prin cipu kao i interleukin-2 i alfatimozin-1, hipotalamus dobija signal da ga je previše u krvi. Crevne resice prestaju da proizvode VIP hormon i, naravno, atrofiraju. Hrana se više ne resorbuje, organizam postaje poput cevi kroz koju ova prođe bez zaustavljanja odnosno varenja. Posledica atrofije su fatalne dijareje... O Smanjuje se i količina trombocita? Naravno. U HIV-u postoji i homologni deo gena trombocita. Ostalo je manje-više već poznato: hipotalamus dobija signal da je krv puna trombocita. Puna, ali - Hl-virusa. Koštana srž dobija naređenje da smanji proizvodnju što, prirodno, dovodi do tromboci topenije. S obzirom na to da je signal lažan, dolazi do strašnih krvarenja, naročito crevnih i krvarenja u vitalnim dupljama organizma. Vrata Troje su iznutra otvorena, bedemi pucaju... O Nailazi tzv. latentni period boravka HlV-a u obolelom. Budući da već duže vreme perzistira u organizmu, uljez-virus se čak od 25 do 30 posto identifikuje sa domaćinom. Više ne nosi uniformu običnog vojnika. Hvata se za - generalsku! Teško ga je uočiti. Najčešće se skriva u depoima organizma, a virusi manji od 100 nanometra (veličine između 10 i 12 nanometra) čak ni to ne moraju: imuni sistem jednostavno više ne može da ih prepozna... O Može li biti HIV infekcije bez - antitela? Ima situacija kada se antitela ne razvijaju, nemoćna su i nedelotvorna, ali ,,zagađuju“ krv i sprečavaju komunikaciju između imunokompetentnih ćelija organizma. U ovakvim slučajevima je verovatno reč o posebno snažnom imunobiološkom sistemu. Kako se osloboditi tih nedelotvornih antitela (takvi radovi se, nažalost, ne finansiraju i o njima se uglavnom ćuti)? Ja bih sugerisao - restauracijom imuniteta bez antitela. Veru jem da je to rešenje odbrane, eliminacije. Valja ih ukloniti kao kod Rh negativne majke i Rh pozitivnog oca. Dakle, vakcina bez antitela... O Kako kod belih ljudi koji imaju znatno povećanu produkciju antitela nema virusa? Zato što ta antitela mogu da budu krosreaktivna, znači da su formirana na druge slične viruse - konjske anemije, mačije leukemije, možda je reč o zoster virusu i sl. Ne moraju, znači, kod osoba sa povećanim brojem antitela da se obavezno pojave Hl-virusi. oZabeležen je i slučaj side bez - virusa!? Javlja se u organizmima sa slabim imunobiološkim sistemom, a uzrokuje je mikoplaz ma fermentans. O Ukoliko se kod nekoga dijagnostifikuje zoster infekcija, ,,plus“ dijareja i pneumoni ja ili kandida (u Africi), onda se obično kaže da je reč o HIV/AIDS-u i da je dotični u život-
noj opasnosti. Jer, potom se pokreću ,,mehanizmi“ - hipotalamus, hipofiza, nadbubreg, abnormalno lučenje kortizona... - usled čega dolazi do pada C4-limfocita, smanjenja broja kiler ćelija. Sve zajedno vodi u poremećaj ciklusa kortizona, organizam ostaje bez odbrane i, nažalost, počinje propadanje u večnost. OKoji je virus opasniji - onaj koji je tek ušao u organizam (recimo transfuzijom) ili onaj u terminalnom stadijumu? Procenjuje se da će se bolest brže razviti, a zaraza biti opasnija, ukoliko je ,,davalae“ virusa u IV stadijumu bolesti. O Zašto se, nakon infekcije, kod nekih osoba brže, a kod nekih sporije, razvija bolest? Svakako brže se razvija kod onih koji, recimo, već u sebi nose visna virus, virus ko njske anemije, možda neke mikoplazme, gljivice... bez obzira na način na koji su dospeli u njegov organizam. Ti tzv. kofaktori ubrzavaju proces obaranja imunobiološkog sis tema. Od kofaktora zavisi i šta će se, kad i koja bolest razviti, ali i kako će organizam kasni je odgovoriti na terapiju. Poznato je, naime, da prilikom HIV infekcije neko dobro a neko loše na nju reaguje. Neko ima više, a neko manje virusa... O Mogu li insekti da prenose sidu? Afrički komarci - svakako. Budući da teško preživljavaju temperature ispod - 4°C, u Evropi mnogo teže zbog klimatskih uslova. Male „leteće tvrđave“, dakle, mogu da nose viruse. Ukoliko ovi dospeju u načet, a pogotovo ruiniran imunobiološki sistem (tuberkuloza, gljivične infekcije i sl.), može se dogoditi da manji broj virulentnih virusa izazove ovu opaku bolest. O Zašto se veoma često, po kratkom postupku, velikim farmaceutskim kućama odobrava proizvodnja još neispitanih lekova? 0 Zašto se izuzetno retko pominju pariska ,,Konkord“ i londonska ,,Delta“ studija? Prilikom rada na ,,Konkord“ studiji, oformljene su dve grupe od preko hiljadu pacijenata. Jedna je bila pod terapijom AZT-a, a druga ,,placebo“. Profesori Teder i Lavdej su otkrili da su pacijenti pod terapijom počeli da umiru, zbog čega su počeli da ih prebacuju u ,,placebo“ grupu. Videvši to, pacijenti su se pobunili a profesori su nakon grdnih komp likacija morali da odu u Vašington i odgovaraju zbog toga. 1 ,,Delta“ se raspala pre vremena zbog masovnog umiranja pacijenata pod terapijom za razliku od onih iz ,,placebo“ grupe! oZašto se problem uklanjanja nagomilanih antitela, u koje se sklanjaju virusi, ne reša va kao kod Rh negativnih trudnica odnosno porodilja? O Zar nije neobično to što Hl-virus ima dvolančanu RNK spiralu, a svi ostali virusi jednolančanu? O Zašto je laboratorija u kojoj je Lik Montanje otkrio dvolančanu RNK kod Hl-virusa zatvorena neposredno nakon njegovog otkrića a njegovi saradnici raseljeni širom sveta?! oZašto se, pored gena prisutnih kod svih retrovirusa, malo govori o genima kao što su P, O, R, S, T? Ovi mali geni, istina, nisu nađeni kod poznatih životinjskih retrovirusa, ali ih ipak ima. Malo se govori o genima i antigenima. Čemu ćutanje o kofaktorima razvoja AIDS-a, preciznije - u vezi sa mikoplazmama koje su izgubile gen za omotač i bez omotača lako ulaze u ćelije. Da li je tu reč o genima i antigenima? Možda u tome leže koreni budućeg projekta o spašavanju Afrike?
O Virusne čestice su loptastog oblika i svaka nosi 80 „šiljaka“ sa zaobljenim vrhom u
obliku kuke. Svaka od tih kuka, dalje, nosi nekoliko molekula velikog proteina gpl20 koji ima afinitet za mnoge ćelije, a posebno za T4-limfocite ili CD4 receptore. O U sadržaj virusa koji prodire u ćeliju spada i deo nukleokapsida koji čine dva identična molekula RNK i proteini, među kojima i ,,čuvena“ reverzna transkriptaza. Unutrašnji proteini omotača su p24, nazvani p25 po Liku Montanjeu, pl8, p7, p9. Proteaze mogu da iseku duge proteine u kratke lance od 10-12 nanometara, što stvara problem imunobiološkom sistemu. O Gotovo u svim velikim svetskim institucijama, od Kohovog do Vašingtonskog insti tuta, od Japana do Australije, pažljivo slušaju moje objašnjenje o autoreplikaciji RNK virusa. O tome se kasnije dugo diskutuje, čak i prihvata, ali - van oficijelnih prostorija. Neki me podsećaju da je nobelovac Baltimor otkrio reverznu transkriptazu. Znam. Ali, taj enzim se može nazvati i autotranskriptaza ili povratna transkriptaza isključivo od DNK u RNK. Ne treba smetnuti sa uma da naučnici još uvek nisu sigurni da su videli čiste viruse. Još manje njegov enzim - reverznu transkriptazu. O Po svemu sudeći, moja tvrdnja da se RNK deli nepravilnom linearnom deobom je tačna, za razliku od poznate transkripcije RNK u DNK s tim što se DNK ne prenosi u jedro već umire u protoplazmi. Naprotiv! Ukoliko je limfocit aktiviran, na primer specifičnim antigenom, može doći do integracije provirusne DNK kao i njene ekspresije unutar infor macione RNK. Znači, to može da se dogodi samo u eksperimentima. U prirodnim uslovi ma, međutim, ipak se ne događa da se RNK transformiše u provirusnu DNK. O Nije tačno da ćelija proizvodi od virusne RNK provirusnu DNK itd. Jer, ipak, dele njem i nagomilavanjem virusa dolazi do smrti ćelije usled istrošenosti... O HIV može da zarazi B-limfocite in vitro, ukoliko su bili prethodno inficirani epštajn bar virusima, i T8-limfocite koje inficira HTLV-1. O Zašto se kaže: monociti/makrofazi? Monocfiti se nalaze u krvi, sačekuju uljeza, i ukoliko se tom prilikom inficiraju, prelaze u - makrofage! Makrofazi se potom razmnožavaju, povećava se broj virusa, a glavne ,,mete“ Hl-virusa - makrofazi i limfociti - luče interferon. O Kad stupaju na ,,scenu“ limfociti i kad proizvode antitela? To je poslednji odgovor. Antitela se koriste za otkrivanje bolesti iako još uvek ne pos toje praktične mogućnosti za otkrivanje, recimo, imunskih odgovora, detekciju replikacije virusa. U takvim uslovima, zarazu je moguće otkriti tek nakon nekoliko nedelja, odnosno u trenutku pojave antitela. Znači, virus se razmnožava u makrofagama i aktiviranim lim focitima. U normalnim uslovima, limfociti miruju. oK ada se pojavljuju antitela, tj. koliko traje period serokonverzije - od momenta ulas ka virusa do trenutka razvoja antitela? Opšteprihvaćeno je mišljenje da od izlaganja virusa do pojave antitela protekne u pros eku oko tri meseca. To se obično prati uz pomoć antigena p24/25 u krvi. Zabeleženi su, međutim, i slučajevi „munjevite side“ kod kojih je ovaj period izuzetno kratak, ali, budući da bavljenje tim slučajevima ne donosi profit, na nju nije obraćena veča pažnja. O Možda je došlo do mutacije Hl-virusa? Sumnjam, budući da postoji ogroman broj varijanti HIV-1, HIV-2, HIV-3, pa je nemoguće da su mutirali na isti način i u isto vreme.
O Epidemiolozi veoma ozbiljno ukazuju i na novu, dodatnu, donedavno nepoznatu vrstu mikoplazmi - inkognitas. Kako je moguće da je otkrivena gotovo u isto vreme kad i mikoplazma penetrans? Nađena je u visokom procentu kod seropozitivnih pacijenata iz Amerike, Evrope i Azije. Kad se nešto (strašno) događa svuda i u isto vreme onda tu više nema govora o sluča jnosti već o otvaranju Pandorine kutije! o D a li se zna koliki je normalan broj T4-limfocita i koliko godišnje opada njihov broj? U kubnom milimetru krvi ima između 500 i 1.200 T4-limfocita. Kod obolelih taj broj godišnje opada za oko 60 do 100, naravno po kubnom milimetru. Prirodno je da količina T4 bude dvostruko veća u odnosu na T8. Prilikom infekcije, taj odnos se menja i postepeno dolazi do nestanka T4 i pojave side. O Može li se prepoznati početak side ili stanja koje će do nje dovesti? Česte promene na koži i mukozikandidijaza usta, vlasasta leukoplakija jezika, akne, ukazuju na seropozitivnost. Ovome mogu da se pridruže i alergijske manifestacije, na primer, na koži lica s blagim svrabom, aknama i sl. O Šta se događa u krvi? Velike apoptoze uz oslobađanje beta-2 mikroglobulina. Interferon u početku ima pozitivno dejstvo. On je poput automobilske kočnice: kad neko naiđe zaustavlja auto mobil, ali ukoliko vozač nastavi sa vožnjom pod ,,ručnom“ onda nastaju problemi, odnosno u organizmu dolazi do nimalo prijatnih zapaljenskih reakcija. Tu je i oksida tivni stres gde aktivirane zaražene makrofage sve više i više oslobađaju krvotok proizvoda oksidacije, slobodne radikale, zaostale toksične ćelije, što dovodi do ,,ota panja“ mišića. Crevne ćelije epitelijuma koje imaju za organizam veoma važnu ulogu u apsorbovanju hrane, nisu, međutim, direktno zaražene virusom. Ali, ispod njih smeštene Pajerove ploče sadrže zaražene limfocite koji izlučuju citokine i ovi u velikoj meri remete funkcionisanje ćelija epitelijuma. O Da li je sida neminovan proces? Postoje li slučajevi kod kojih je interakcija čoveka sa virusom - različita? Može li se neko potpuno osloboditi virusa HIV ili prirodno imuni zovati protiv njega? Moguće je ali su ti slučajevi toliko retki da izmiču ozbiljnom izučavanju. Postoje i indi cije da je u nekim slučajevima imuni sistem u sprezi sa Todoxin-om - pobedio! O Šta sve utiče na ubrzanu imunoinsuficijenciju tj. nailazak brzog kraja? Ponovna infekcija, recimo, posebno sa osobom u terminalnom stadijumu. U slučaju ne konzumiranja dovoljne količine proteina, mišićna masa se ubrzano smanjuje i dolazi do atrofije. Čak i preveliko mirovanje je opasno usled velike potrošnje energije, jer, poznato je da se prilikom ležanja HlV-pozitivna osoba daleko više troši od HlV-negativne. Dolazi do izvesne vrste hipermetabolizma. Ukoliko pacijent ne uzima hranu bogatu vitaminima i oligoelementima, na primer salate, i ne koristi se celuloza, može doći do atrofije crevnih treplji (resica). Važno je znati i da posebno stresne situaci je ili depresivne ,,epizode“ dovode do pada T4-limfocita, a ne samo progresija bolesti i imuna slabost. O Na šta, u takvim okolnostima, treba obratiti posebnu pažnju? Na dodatne preglede. Odrediti vreme markera infekcije (T4 i T8), antigenost na p24 antitela, p24 i 32 (mikroglobulinemija).
Budući da se javljaju toksoplazmoze, kožne reakcije, kandida, treba raditi kožne reakcije. Ukoliko T4-limficiti spadnu na 500 do 200 po mililitru, ne treba intervenisati (moguće je zbog slabosti organizma), ali ukoliko siđu ispod 200 (manje od 15 posto od uobičajenog broja) svakako valja reagovati. Treba obratiti pažnju na pneumocistozu i na vreme uzeti ,,baktrim“. Češće zagledati mrežnjaču jer njenu upalu izaziva citomegalovirus. Dodatni problem može da bude i pojava tuberkuloze rezistentne na klasičnu terapiju. O Često se razmišlja da li je bolje da bolesnik u terminalnom stadijumu bude na bol ničkom tretmanu ili da pređe na kućno lečenje. Pa, palijativna nega (bolnički tretman) je privremena, koja privremeno ublažava bol... O Zašto se kod nekih HlV-pozitivnih i HIV/AIDS pacijenata javlja - Kapoši sarkom? Postoji mišljenje da je tu reč o mikoplazmi izolovanoj iz Kapošijevog sarkoma. Ta čes tica je poput velikog virusa i dobila je ime Virus Like Agent (VLA). Ali, budući da je kasni je nađena VLA na bubrezima i jetri bolesnika, došlo se do zaključka da, u stvari, nije reč o virusu već o unutarćelijskoj mikoplazmi tzv. mikoplazmi inkognitus. Mnogi naučnici smatraju da je to ipak ,,obična“ mikoplazma fermentans, otporna mikoplazma koja fermentiše glukozu i arginin, čija uloga u produkovanju bolesti još uvek nije razjašnjena i za sada se o njoj govori isključivo u pretpostavkama. O Gde se nalaze pomenute mikoplazme, kofaktori infekcije i njenog progrediranja do 'pojave IV stadijuma bolesti? Smatra se da su te mikoplazme (inkognitus, penetrans i fermentans) izgubile gen za omotač i veoma lako, kao i virusi, prodiru u citoplazmu dovodeći do razaranja ćelije ili ubrzanog razmnožavanja virusa. O Treba li kod ovakvih slučajeva pribegavati - antibioticima? Ima mišljenja da antibiotici čak mogu da povećaju produkciju virusa! Naime, samim tim što u ćeliji ubijaju mikoplazmu a mikoplazme suprimiraju replikaciju virusa, time mogu da stimulišu razvoj virusne infekcije tj. povećanje broja virusa. U Todoxin-ovoj stručnoj literaturi se razmatra mogućnost postojanja mikoplazmi bez omotača, ali, u tome igraju ulogu i - nemanodije. Ostaje, dakle, otvoreno pitanje gde se to, šta i koliko uklapa. Naredna istraživanja će, verujem, dati zadovoljavajući odgovor i na njega. O Virus herpes zoster 6 povećava moć HIV infekcije s obzirom na to da je herpes zoster prvi među tri glavna nosioca u Hl-virusu. Prema tome, ako se bolje razmnožava kod HlV-pozitivnih osoba, onda će i drugi herpes virus - citomegalo virus - dodatno otežati infekciju. 0 Zaista već bode oči to što Amerikanci diktiraju svetu da koristi vakcine (polio, protiv velikih boginja i sl.) proizvedene isključivo u njihovim institutima, obrazlažući ovaj postu pak kvalitetom i pouzdanošću. 1 naši stručnjaci sa Torlaka tvrde da ih proizvode. Da, ali od jedne litre vakcine dobi jene od Sejbina! Znači, ipak ih ne proizvodi već samo umnožava od već dobijene. A to se izvodi veoma lako. Virusi se množe gotovo neverovatnom brzinom i za kratko vreme od samo jedne kapi vakcine može se dobiti količina da se vakciniše cela Srbija. O U virusu HlV-a su do sada otkriveni NEF gen, VPX gen, VPR gen, nepoznati geni klasične kuge, o kojima klasična medicina još uvek ćuti ili, u najboljem slučaju, tek proz bori koju reč.
Naravno, virusi mogu da nose i te nepoznate gene koji, opet, mogu da budu atenuirane (umrtvljene) čestice vakcine namenjene izazivanju antitela u ljudskom organizmu, tj. inici ranju otpornosti prema tim bolestima. Inače, svaka bolest za koju je napravljena vakcina može se aktivirati dodatkom aktivnih gena ili njihovih delova. O Zašto se kod polio vakcine (atenuiranog virusa poliomijelita), koja se daje bebama, ne koriste diploidne ćelije već majmunski bubrezi za pasažu? Zato što se u hranilištima, pa čak i u divljini, majmuni mogu kontaminirati i preko bubrega preneti HIV i sve ostale viruse na novorođenčad! O Zašto se uporno ne prihvata autovakcina od prečišćene pljuvačke kad je dobro poz nato da se putem pljuvačke virus ne prenosi i da je to jedina sredina koja sprečava, odnos no onesposobljava njegovo množenje? Zašto se ne prihvata autovakcina ureom? O Vakcina i mere zaštite od bolesti? Vakcina inicira imunološki sistem da pamti tragove infektivnog agensa u obliku antitela ili ćelija ,,ubicau i ukoliko se ponovo pojavi mikroorganizam, imuni sistem odmah reaguje u cilju zaštite. Dakle, vakcina reaguje i štiti organizam od infekcije. O Postoji i vakcinoterapija koja stimuliše, vraća pamćenje imunološkom sistemu već zaraženim ćelijama. oNajpoznatija je tzv. polio vakcina protiv dečije paralize. Posle otkrića Džona Ender sa, koji je prvi uspeo da dobije kulturu virusa na ćelijama majmunskog bubrega, Jonas Salk je napravio i vakcinu od ubijenih virusa. Ova je, međutim, zamenjena vakcinom Alberta Sejbina koji je oslabio dejstvo živog virusa uzastopnim prenošenjem pasažom u majmun skim bubrezima. Danas se ona više koristi. Zašto, kad pasaža može da se uradi ne samo na bubrezima već i na mnogim, naročito diploidnim, ćelijama? Verovatno da bi se okrivili majmuni! O tome sam opširno pisao u mojoj knjizi „Nada za Srbiju“ na 243. strani... Imuni sistem, dakle, treba da prepozna Hl-viruse, naročito one koji se nalaze na njegovoj površini. Time će biti inicirani B-limfociti da proizvedu antitela koja će se vezati za sam virus ili ćelije u kojima se nalazi. Antitela pokreću kiler (ubice) ćelije Tlimfocite. B i C-limfociti ostaju dugo u organizmu i pamte viruse iz vakcine, brzo se razmnožavaju, luče antigene, ,,kače“ se za viruse i inficirane ćelije - T-limfocite i antitela - i sprečavaju bolest. O Vakcina može biti napravljena od delova Hl-virusa gpl20, ali, potrebni su i dodaci adjuvansi. Budući da je rekombinantna tvorevina sa homologijom ljudskih ćelija i gena, za HIV je potrebno više vakcina. Gpl20 je, recimo, skriven a na borama oko omotača virusa ima hiljade aminokiselina. Dovoljno je da se samo jedna zameni i, vakcina je - propala! A tek fuzioni faktor (grip!) smešten između gpl20 i gp4l! O Otkrivanjem OMČA B3, rođena je nada da se nešto eventualno može uraditi na planu vakcine, ali, svi pokušaji su ostali bez zapaženijeg uspeha. Ima ideja da se gpl20 izoluje i proizvede vakcina, ali, nije to samo protein već i šećer, što umnogome komplikuje stvari... O U mojim knjigama se pominje NEF gen kao gen klasične kuge, i (za sada) teoretska mogućnost da se HIV ,,raskući“, tj. iz njega ukloni ovaj gen i taj nekompletan Hl-virus pusti da se bori protiv kompletnog virusa. Nakon mojih predavanja u Los Anđelesu, ispitivano je (opet) kako to da se kod homoseksualaca iz San Franciska, koji veoma dugo žive sa HlV-om, ne razvija bolest. Šta je otkriveno? Da njihov HIV nema - NEF gen!
Zašto? Postoje dva moguća objašnjenja: ili se nije ukomponovao još prilikom izrade u laboratoriji, ili se, pak, HIV hibrid ,,raskućio“ nekim prirodnim procesom, recimo seljenjem iz tela u telo. Sve, dakle, ukazuje da bi formula moguće vakcine protiv HlV-a izgledala ovako: HIV ,,minus“ NEF gen! O Pre petnaestak godina sam pisao Liku Montanjeu da neće biti vakcine protiv HlV-a. Zašto? Trenutno egzistira na stotine varijanti HlV-a a samo njegov omotač ima hiljade aminokiselina. Dovoljno je da se samo jedna zameni i vakcina - pada. A da ne govorimo o fuzionom faktoru omotača, „faktoru gripa“, koji je veoma promenljiv... Lek je, nažalost, opet trik da se narod - prevari! O Citomegalovirus (CMV) injekcija kod imunokompromitovanih osoba može da se manifestuje kao makulopapulozni egzantem, povišenom telesnom temperaturom, povećanjem limfnih žlezda i limfocitozom. CMV može da ubrza razvoj toka bolesti HIV/AIDS pacijenata. O Treba osposobiti nekoliko centara sa NASBA sistemom, a tamo gde materijalni uslovi to ne dozvoljavaju opredeliti se za kokultivaciju kako bi se kvalitetno analizirali hrana, lekovi i vakcine. O PCR je velika prevara. Pored mene, to tvrde i Malis i velika grupa poštenih istraživača. Zašto? Ne daje verodostojnu sliku infektivnih kopija. Gotovo hiljadama puta ih povećava da bi oboleli od HIV/AIDS-a što pre bili uvučeni u ,,lečenje“ nedelotvornom oficijelnom terapijom. PCR apsolutno sve umnožava iz „živog blata“ uz pomoć enzima katalaze. Za četiri sata stajanja na sobnoj temperaturi, nastaju stotine milijardi kopija čestica svega i svačega. NASBA, s druge strane, daje samo infektivne čestice-kopije, a sve što je degenerisano iz HlV-a i sve što je strano, ne multiplikuje se. Zahvaljujući ovome, od milijarde kopija ostane svega desetak hiljada. NASBA može čak da otkrije i infektivne čestice kojih u mikrolitru ima svega 3 - 10! Zato je nalaz PCR-a kod Todoxin-ove terapije često ispod granice detekcije. PCR nije dovoljno senzitivan za male količine i mali broj virusa-kopija. Pored toga daje i krosreaktivnost. NASBA potkrepljuje i moju tvrdnju o autoreplikaciji HlV-a, jer ovaj, nepravilnom lin earnom deobom bez škarta, može da kopira stotine čestica samog sebe. Valja reći da Todoxin osposobljava organizam za borbu sa HlV-om i oportunističkim infekcijama, ali prevashodan cilj mog rada je ukazivanje na puteve infekcije kontaminiran im vakcinama, lekovima i hranom, kao i skretanje pažnje na program sa veoma opasnim planom, koji treba ili ublažiti ili oboriti. Zato mi je i potrebna pomoć prvenstveno crnog naroda Afrike i Amerike (gde je neophodno na što većem broju uraditi ,,saliva“ test), ali ništa manje i Azije i ostatka sveta podrazumevajući, naravno, i veoma ugrožen narod čitavog bivšeg Sovjetskog Saveza. Ne dozvolite da vas drugi teraju da mislite na njihov način. Potražite u svojoj tradi cionalnoj medicini rešenja. Budite sigurni da tamo ima veoma dobrih i korisnih stvari.
I JOŠ NEŠTO O... Retrovirusi i ritam sudbine Sva živa bića, od sićušnih bakterija do insekata, biljaka i čoveka, imaju ,,svoj“ virus koji je baš njihov. Oni su posebno brojni kod toplokrvnih kičmenjaka. Postoje mnogobrojne porodice virusa sposobne da inficiraju čoveka i da u njemu izazovu bolest - često tešku (besnilo, polio, hepatitis, sidu, itd.). Među mnogobrojnim virusima koji inficiraju životinjske ćelije, jedna posebna grupa virusa je već dugo godina u centru pažnje mnogih laboratorija. To su retrovirusi (lat. retro - nazad, natrag). Otkrićem Pejtona Rua (Pejton E. Rous) sa Rokfelerovog instituta za medicinska istraži v a n ja u Njujorku da je kancer kod pilića prouzrokovan virusom kasnije nazvanim „Rous Sarcome virus“ (avian sarcoma virus), retrovirusi oko 1910. godine ulaze u naučnu istori ju. Nalazi P. E. Rua su dočekani sa nevericom i punih 40 godina minulog veka su dalja istraživanja na tom polju praktično prekinuta. Ludvik Gros (Ludvvik Gross) je, pored ostalih istraživača 60-ih godina, ponovo ,,otkrio“ retro viruse kao i to da oni izazivaju tumore kod miševa i drugih životinjskih vrsta. U to vreme je još uvek suvereno vladala dogma molekulame biologije, ali će otkriće Vilijama Džareta (William Jar rett) i Majrona Eseksa (Myron Essex) novog animalnog retrovirusa koji izaziva leukemiju kod mačaka (Feline leukemia virus -FLV), pokazati da je bolest izazvana egzogenim (spoljni, iz tuđeg organizma) virusom. Kao što obično biva u trenutku novog otkrića, i tada je pažnja bila okrenu ta na drugu stranu - endogenim (unutrašnjeg porekla, potiče iz samog organizma) virusima tako da se dugo čekalo na otkriće novih dokaza o postojanju infektivnih egzogenih retrovirusa. Nizom naizgled odvojenih otkrića, posebno otkrićem enzima RNK zavisne DNK polimeraze - reverzne transkriptaze, krajem 60-ih godina od Hauarda Temina (Hovvard Temin) i Davida Baltimora (Davvid Baltimor), počelo je bolje razumevanje geneze nekih kancera i mehanizama ćelijske diferencijacije. Razlog više da se istraživačke laboratorije okrenu istraživanju osobina retrovirusa koje bacaju novo svetlo na poreklo jednog dela genetske osnove ćelija i protok genetskih informacija. Dr Hauard Temin, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1975. (istraživanje načina kojima neki virusi izazivaju kancer) od 1960. radi na Univerzitetu Vinskonsin na retro virusima, smatra da nasledna osnova retrovirusa u ciklusu vlastite replikacije prolazi kroz dve specifične (i neophodne) etape: najpre se RNK transkribuje u DNK, a potom se ova DNK ugrađuje u hromozome ćelije domaćina. Genom virusa sadrži dva molekula RNK, od kojih je svaki sposoban da se replikuje u infektivnom virusu. RNK sadrži najmanje tri gena - gag, pol i env. Na strukturnom planu, ovi RNK virusi poseduju sve karakteristike i-RNK eukar iotske ćelije. Nađeno je da je za ovaj genom virusa vezana t-RNK ćelijskog porekla, koja
služi za inicijaciju sinteze virusne DNK. Enzim koji omogućava da se prepisuje RNK u DNK je „RNK zavisna DNK polimeraza“, kraće - reverzna transkriptaza. Počev od tog integrisanog ,,provirusa“, formira se više vrsta RNK od kojih neki služe za sintezu virusnih proteina. Drugi molekuli čine genomsku RNK. Virioni (zrele virusne partikule) formiraju se i pupe ka spoljašnosti prolazeći kroz plazma-membranu ćelije. Tako nastaje slobodan retrovirus koji sada može da zarazi drugu ćeliju. Dakle, jedna grupa ćelijskih gena čine - provirus. Retrovirusi su po mnogo čemu izuzetna grupa virusa koji se mogu, na osnovu načina transmisije, podeliti na endogene (prenose se genetskim materijalom) i egzogene. Ovi drugi, egzogeni retrovirusi, mogu izazvati kancere kod velikog broja životinjskih vrsta, pri čemu najverovatnije i drugi faktori pospešuju dalji razvoj bolesti. Moć transformacije zdrave u kanceroznu ćeliju nemaju svi retrovirusi. Neki od njih su nesposobni da izazovu transformaciju, drugi izazivaju tumore samo posle dugog perioda latencije, a neki od retrovirusa su sposobni da izazovu bolest samo nekoliko nedelja nakon njihovog iniciranja u životinjski organizam. Ako se smatra da životni ciklus retrovirusa počinje kopijom RNK -» DNK (dakle, po redu RNK - DNK - RNK), retrovirusi su nezavisni elementi sposobni da se u jednom trenutku svog ciklusa ugrade u ćelijski genom, a zatim repliciraju u isto vreme kada i DNK ćelije. Ako se smatra da se početak ciklusa nalazi na nivou provirusa (dakle, u poretku DNK - RNK - DNK), tada retrovirusi nisu ništa drugo do ćelijski geni koji imaju svojstvo da mogu da se privremeno izvuku izvan genoma - kao privremena promena mesta fragmenta genet skog materijala izvan ćelijskog genoma. Tada bi se retrovirusi mogli posmatrati kao „mobilni genetski elementi“ koje je prva opisala Barbara Mekklinktok (Barbara McClinc tock). Za ovaj rad je dobila Nobelovu nagradu 1983. godine. Od prvog otkrića animalnog retrovirusa, njihovo moguće postojanje u humanoj sredi ni naišlo je na skeptične stavove. Ipak, istraživanja u 1980. godini su dovela do izolacije retrovirusa u ćelijskim linijama dobijenim iz periferne krvi osoba obolelih od određenih podvrsta leukemija ili limfoma zrelih T ćelija. Prvi izolati humanog T cell leukaemia-lymphoma virusa (HTLVI) dobijeni su u laboratori ji za tumor (Cell Biology National Cancer Institute) u Betezdi od dva bolesnika sa agresivnom for mom kožnog limfoma i leukemije T ćelija. Ovi izolati virusa obeleženi su kao HTLVCR i HTLVMB (CR i MB su inicijali bolesnika) i pokazalo se da su veoma bliski. HTLV sadrži RT (95.000 daltona), virusne antigene i RNK visoke molekulame težine, što je karakteristično za retroviruse tipa C. Glavni protein jedra HTLV, p24, utvrđen je kao i sekvenca njegove aminokise line. Kasnije su ovi izolati oznaćeni sa HTLVI i bili izolovani kod osoba sa Sezari-sindromom... Dakle, retrovirus je određen skup RNA virusa koji između ostalih enzima sadrže i enzim „reverznu transkriptazu“ koja virusni RNA molekul prepisuje u DNA molekulu. Taj proces je suprotan svim ostalim živim bićima. Nakon procesa „obrnutog prepisivanja“, završni produkt DNA molekula sadrži ekvivalentne genetske informacije izvorne virusnog RNA molekula. A može i ovako: HIV, to jest humani virus gubitka imuniteta je uzročnik side. Virolozi kategorišu viruse u dve vrste: (a) one koji svoj genetski kod nose u obliku RNK (ribonukleinske kiseline), i (b) one koji svoj genetski kod nose u obliku DNK (dezoksiribonukleinske kiseline). Ove dve grupe se sastoje od nekoliko familija virusa. HIV je RNK virus koji spada u familiju tzv. retrovirusa. Retrovirusi, naime, koriste RNK i enzim pod imenom
reverzna transkiptaza kako bi kreirali DNK i upali u genom, genetski materijal orga nizma. Hepatitis, grip A, B i C tipa, neki oblici leukemije i sida, su samo neke od bolesti koje uzrokuju RNK virusi. U svakom slučaju, sva pomenuta, i još više nepomenutih otkrića, nekima su pružila još jednu šansu u „igri bogova44.
Agensi BSE izazivači sindroma „hroničnog innora" iliti „sindroma Zalivskog rata“ U Velikoj Britaniji je u oblastima gde preovladava BSE 1988. godine bilo prijavljeno oko 100.000, a 1996. oko 150.000 osoba obolelih od „misteriozne nove bolesti“ koja pogađa mozak, kičmenu moždinu i imunske funkcije, najčešće nazvane „sindrom hroničnog umora“. U tzv. HlV-oblastima SAD (Kalifornija, Nevada, Boston, Njujork, Hjuston i Florida) od 1984. je prijavljeno čak pet miliona osoba sa istim simptomima. Grupe slučajeva prijavl jene su 1985. u Taksonu (Arizona), Lejk Tahoiju (Nevada) - više od 400 pacijenata od 1984. do 1988. - Lindonvilu (Njujork, seosko područje, prenošenje neprerađenim mlekom od 1979), Šarlotu (Severna Karolina) i kod vojnika SAD raspoređenih u oblasti Persijskog zali va. Pored ovih, prijavljeni su i slučajevi kod osoba u Natalu, u Južnoafričkoj republici, 1987. (Kvazulu-Natal doživljava danas najgoru eksploziju HIV/AIDS u Južnoafričkoj Republici!) Bolest je nazivana raznim imenima: „imunodisfunkcionalni sindrom hroničnog umora“, „sindrom postvirusnog umora“, „mijalgijski encefalomijelitis“, „sindrom Zalivskog rata“... Umor, depresija, loša koncentracija, gubitak pamćenja i poremećaj ravnoteže, su prijavljeni neurološki simptomi. Groznica, suvo grlo, kašalj, noćno znojenje, bolni limfni čvorovi, sla bost, bolovi u mišićima, osip izazvan virusima i gljivicama, ukazuju na poremećenu funkciju T-limfocita. Bolest počinje poput gripa, sa respiratornim ili gastrointestinalnim simptomima. Tri četvrtine obolelih čine žene između 20 i 45 godina starosti, a belci su čak osam puta ugroženiji od ljudi drugih boja kože! BSE, Daunerov kravlji sindrom, Krojcfeld-Jakobova bolest, Scrapie, sindrom hroničnog umora i AIDS, izazvani su egzogenim i endogenim delovima retrovirusa. Spongiformna encefalopatija (SE) izazvana je neposrednim delovanjem delova retro virusa na neurone. Kod miševa je SE izazvana retrovirusom. Strukture indikativne za infekcije retrovirusima postoje u svim slučajevima SE. Tubulofilamentozni („virusu slični“) delovi vide se pod elektronskim mikroskopom kod svih slučajeva SE u mozgovima svih obolelih životinja i ljudi. Osim kod Krojcfeld-Jakobove bolesti/kurua, tubulofilamentozni delovi su uočeni kod ljudi izuzetno retko i to u mozgu nekih osoba sa sistemskim Lupus erythematosus, Encephalomyelitis disseminata, infekcijom HTLVI i slučajevima - leukemije. Postoje indi cije da je u svim ovim bolestima ,,umešan“ retrovirus. Naime, još od 1983. je poznato da limfociti, makrofagi i endotelijalne ćelije osoba sa AIDS-om sadrže ove tubulofilamen tozne delove koji treba da se smatraju „subvirusnim strukturama tj. defektnim virusima“. Agens Krojcfeld-Jakobove bolesti je virusni onkogeni deo. Sličnost izm eđu Krojcfeld-Jakobove bolesti (KJB) i infekcija centralnog nervnog sistema koje izazivaju retrovirusi poput HlV-a, izveli su E. i L. Manuelidis. Oni ističu
da „agensi slični onom kod KJB mogu da sadrže nepotpune ili m utirane retrovirusne sekvence; s druge strane, agens KJB može da traži ‘pom oćne’ funkcije nekog endogenog virusa“. Kao što je utvrđeno za HIV među pacijentim a sa hemofilijom, neophodni kofaktor za takve endogene retrovirusne delove mogao bi da bude par vovirus V I9. Isto bi moglo da se prim eni sa SE. To potvrđuje bolest aleutskih lasica. Odsečci genskog materijala humanog retrovirusa HTLV II, bliskog srodnika virusa AIDS-a, uočeni su kod pacijenata sa sindromom hroničnog umora i neseksualnim kontak tnim osobama, ali ne i u kontrolnoj grupi. Neki autori, međutim, pokušali su da stvore dru gačiji utisak. Na primer, Gou i saradnici birali su za „kontrolnu grupu“ osobe sa bolestima koje su po sebi sumnjive na efekte retrovirusa: sistemski Lupus erythematosus, reumatoid ni artritis, epilepsija, migrena. Nalazeći retrovirusne delove kod pacijenata sa sindromom hroničnog umora i u toj „kontrolnoj grupi“, oni bez ikakvog razloga tvrde da su to - endo gene virusne sekvence. Postojanje virusa koji sadrži „sekvence i herpes virusa i retrovirusa kod osoba sa sin dromom hroničnog umora, potvrđeno je tehnikom PCR 1991. godine“. U mišićima pacijenata sa sindromom postvirusnog umora, sedam puta viša perzistent nost enterovirusa nego kod kontrolne grupe potvrđuje umešanost „retrovirusa ili endo genih retrovirusnih sekvenci“ koje izazivaju imunosupresiju. Na Jamajci je prisustvo HTLV I, još jednog bliskog srodnika virusa AIDS-a, potvrđeno kod osoba sa bolovima u mišićima, poremećajem ravnoteže i slabošću, sličnim mijaligi jskom encefalomijelitisu. D. Dijek izveštava da je elektronskom mikroskopijom našao delove slične ultrastruk turi visna virusa (retrovirus) u limfocitima pacijenata sa sindromom hroničnog umora: „Istraživanje ukazuje da je mijalgijski encefalomijelitis rezultat perzistentne infekcije, verovatno izazvane virusom. Abnormalni rezultati magnetne rezonance uočeni među tim osobama slični su onima koji su dobijeni u populaciji osoba pozitivnih na HIV“. HIV napada snage odbrane tela na dva mesta: (1) Jedna sekvenca aminokiseline strukture jezgra HlV-a poklapa se od 44 do 50 posto sa sekvencom aminokiseline u jednom delu hormona alfa 1-timozin-alfa 1, koga proizvodi čovekog timus. Ovaj hormon je neophodan za oblikovanje ćelija-pomoćnica. Kada je inficirano HlV-om, telo pogrešno pretpostavlja da ima dovoljno alfa 1-timozinalfa 1 te se novi timozin proizvodi se u manjem obimu, a rezultat je da se proizvodi manje ćelija-pomoćnica. Preko i iznad toga, antitela koja organizam stvara da se bore protiv HIV kreću u akciju uništavajući i HIV koji je prodro spolja i telesni alfa 1-timozin-alfa 1. (2) S druge strane, sekvenca aminokiseline omotača HlV-a (gpl20) odgovara sekvenci aminokiseline vazoaktivnog intestinalnog peptida (VIP), koji se stvara u intestinalnim ćeli jama. Taj hormon je transmiterska supstanca koja reguliše izlučivanje važnih hormona, uključujući kortikotropin ,,releasing“ hormon (CRH), koji je u vezi sa AIDS-om odlučujće značajan - CRH podstiče produkciju kortizola.
Kortizol pokreće začarani krug Kortizol je hormon koji proizvodi čovekovo telo ,,zadužen“ da se suprotstavlja zapa ljenjima i alergijama. Između ostalog, on ograničava aktivnost ćelija-pomoćnica i prebacu
TODoX!N NOVA MED1C1NA~[
299
je ih iz aktivnog krvotoka u mirujuće delove koštane srži. Tamo gde je hormonska ravnoteža stabilna, dnevni ritam reguliše nivo kortizola u krvi, koji, zauzvrat, određuje dnevni ritam ćelija-pomoćnica u krvi. Nivo kortizola je najviši oko šest sati ujutru, oko ručka je najniži i ponovo počinje polako da raste tek od ponoći. Nivo kortizola u krvi pacijenata inficiranih HlV-om viši je nego kod neinficiranih osoba. Šesnaest testova koji su obuhvatili pacijente sa HlV-om, potvrdilo je ovaj rezultat. Četiri studijske grupe pokazale su normalne količine kortizola, dok je samo jedna od 21 grupe naučnika uključenih u ova istraživanja od 1990. utvrdila niže nivoe kortizola u krvi pacijenata inficiranih HlV-om. Sva ispitivanja zasnovana na 24-satnom ritmu dala su povišene vrednosti. Smanjen broj ćelija-pomoćnica jeste rezultat povišenog nivoa kortizola u krvi padjenata zahvaćenih AIDS-om ili onih koji su u mogućno preliminarnom stadijumu bolesti. Odlučujuće važna je promena u ritmu proizvodnje kortizola. Nivo kortizola kod padjenata sa AIDS-om konstantno je blago povišen, čak i tokom nod. (Takvu promenu u ritmu kortizola su još 1977. opisali lekari bolnice ,,Mulago“ u Kampali, Uganda. Od čega je bolovalo dvanaest ispitanih padjenata - nije otkriveno). Prihvatljivo povećanje kortizola, u manjem stepenu, daje posebno obeleženo smanjenje broja T-ćelija u krvi. Humani virus imunodeficijencije uspeva da poremeti centralnu regulaciju. Organizam je pod kontrolom strukture HIV-a: s jedne strane, telo misli da se suočava sa neuroleukinom VIP koji proizvode ćelije-pomoćnice, a s druge, da se suočava sa sopstvenim hormonom alfa 1-timozin-alfa 1 a zapravo se sreće sa proteinom jezgra HlV-a. Prevara imunskog sistema pokreće zato lančanu reakciju: CRH, izlučen i rasut greškom, izaziva povećano izlučivanje adrenokortikotropnog hormona (ACTH). Usled ACTH, nadbubrežne žlezde povećavaju proizvodnju kortizola. Kortizol onda dovodi organizam u stanje delimične imunodeficijencije: agensi AIDS-a mogu sada da udare, pošto je imunska reakcija na nepoznate agense poremećena. (Protiv dobro poznatih agenasa razvijeno je nekoliko mehanizama zaštite, na koje krotizol ne može da utiče). Neuroleukin - u slučaju pacijenata sa HIV-om pre HIV-gpl20 - izaziva i izlučivanje hormona rasta, vodenu dijareju, preznojavanje, groznicu povećano stvaranje imnoglobulina. Efekat ove sprege u zdravih osoba jeste da kortizol ometa produkciju signalne supstance CRH koja je pokrenula ovaj mehanizam. Međutim, sa AIDS-om je taj efekat sprege isključen još jednom zbog produkcije ACTH na drugim mestima: leukociti i limfociti napadnuti virusom otpuštaju ACTH, koji stimuliše proizvodnju kortizona. HlV-om inficirani monociti stimulišu čak sami nadbubrežne žlezde da proizvode kortizol. HIV povećava količinu kortizola, a kortizol raste kao supstanca za prirast HlV-a. Vidimo da je efekat HlV-a povećanje neuroleukinskih - VIP - sekvenci osam, odnosno pet aminokiselina, što izaziva hormon rasta. Sekvence identične hormonu rasta mogu da stimulišu stvaranje proteina i umnožavaju se u uslovima rastenja. (Osobe sa nedostatkom hormona rasta u centralnoj Africi, takozvani Pigmeji, ,,neočekivano“ retko su zaraženi HlV-om!) Uporedive efekte stvaraju agensi SE. Agens Krojcfeld-Jakobove bolesti izaziva izlučivanje faktora rasta iz inficiranih ćelija. Retrovirusne sekvence aminokiselina mogu da stimulišu laktaciju i mogu da se umnožavaju u uslovima laktacije. „Krave zahvaćene Daunerovim sindromom imaju u plazmi signifikantno povišene nivoe kortizola, masnih kiselina, visoke nivoe kortizola u krvi, signifikantno smanjene koncentracije eritrocita“.
Pacijenti sa sindromom hroničnog umora imaju povećano izlučivanje ACTH i povećanu osetljivost na egzogeni ACTH, ali su vrednosti kortizola umanjene. Vrednost DHEA je kod sindroma hroničnog umora smanjena, kao i kod pacijenata sa AIDS-om. EIAV-u (HIV-u) na ruku ide nedostatak kalcijuma. Daunerovom kravljem sindromu, na sličan način, odgovara nedostatak kalcijuma. Ovo je povezano sa funkcionisanjem reverzne transkriptaze. Ljudi jevrejskog (i italijanskog) porekla pretežno su pogođeni agensima koji izazivaju bolesti AIDS-a kao što su Kapošijev sarkom i Pneumocystis carinii pneumonia, te agensi ma koji izazivaju Krojcfeld-Jakobovu bolest. HIV daje prednost ,,belim“ osobama u odno su na ,,crne“, a isto se ponašaju i agensi sindroma hroničnog umora. Petnaest odsto Scrapie i Krojcfeld-Jakobove bolesti izazivano je nasleđenim agensima. Prema britanskom SEAC-u, 12,8 posto dece majki inficiranih HlV-om rođeno je sa HlV-om, a 15,4 posto teladi krava sa BSE došlo je na svet sa agensima - BSE! Ovo veoma jasno ukazuje na sličnosti.
Mikrobi C am pylobacter i M ycobacterium prenose retroviruse HIV, H T LV I i H TLV II Masovne infekcije HlV-om šire se, otprilike, od 1977. BSE takođe od 1977, sindrom hroničnog umora od 1976, Scrapie raste u SAD od 1979, BHM od 1979, uginuća divljih živ otinja u ističnoj Africi od 1978... Šta je moglo da prenese neophodne retrovirusne delove u ljudska bića, krave, ovce, divlje životinje u SAD, Evropi i Africi? Jedno je izvesno: to se svakako nije dogodilo pozna tim metodama prenošenja retrovirusa - seksualnim kontaktom, transfuzijom, višekratnom upotrebom intravenskih ili intra-muskularnih igala. Međutim, mikrobi Campylobacter sp., Mycobacterium sp., Neisseria gonorrhoeae i Pseudomonas aeruginosa te Giardia lambila mogu da deluju kao vektori virusa. Da li se bilo koji od tih mogućih vektora pojavljuje povećano zajedno sa povećanjem pomenutih retrovirusnih bolesti? Nije bilo povećanja incidence bolesti koje izazivaju Neisseria gonorrhoeae i Pseu domonas aeruginosa. Povećanje incidence Mycobacterium sp. (na primer - Mycobacterium tuberculosis i Mycobacterium avium intracellulare) počelo je oko 1980. Ove bakterije se zaista koriste kao (pre)nosioci HlV-a. Među životinjama i ljudima, od 1977. se eksplozivno raširila Campylobacteriosis.
Priroda i prenošenje C am pylobacter Campylobacter jejuni je do 1973. opisivan pod imenom Vibrio fetus. Tada je ime promen jeno. Mikrob je obično izazivao oboljenja kod mnogih životinja, ali skoro nikada kod ljudi. Godine 1974. nije bio nađen kod dece u Južnoafričkoj Republici. Ni 1981. Svetska zdravstvena organizacija ne pominje Campylobacter među parazitima odgovornim za humani enteritis. Campylobacter inficiranih krava izbacuje se izmetom ali i mlekom. Campylobacter se mlekom i mesom prenosi na ljude. Ovo je dokazano na primerima vojnika u SAD, Holandi ji i Škotskoj.
Dva naučnika, Robin Varen i Beri Maršal, su 1983. u Australiji našla Campylobacter pylori u stomaku osoba sa gastritisom. Mikrobi koji su stotinama godina bili odsutni, kada su desetine hiljada naučnika ispitivali bolesti želuca, nastanjuju sada od 0 do 100 posto osoba sa kancerom želuca, do 50 odsto osoba bez simptoma i do 93 posto osoba sa simptomima gastritisa. Godine 1986. ovom tipu je dato drugo ime - Helicobacter pylori, a pomenuti naučnici su tek 2005. godine dobili Nobelovu nagradu za njeno otkriće. Ima mnogo različitih sojeva Campylobacter, najčešće bezopasnih po ljude. Samo neki sojevi mogu da izazovu oboljenja. Istraživač Oružanih snaga SAD M. Blejzer sumnja da su „mnogi, ako ne i svi, izolati u zemljama u razvoju izvesno patogeni“. On ne navodi razlog usled kojeg su se birano pato geni tipovi pojavljivali od 1973. u Zairu, Južnoafričkoj Republici, Bangladešu, Gambiji, Aus traliji (aboridžinska deca), Indiji, Indoneziji i Etiopiji, dok su se istovremeno u Belgiji, Engleskoj, Škotskoj, Holandiji, Kanadi, SAD, Španiji, Francuskoj, na Novom Zelandu, u Švajcarskoj i (neaboridžinskoj) Australiji javljali apatogeni i bezopasni sojevi. B. Spid je utvrdio da je Gilen-Barov sindrom (GBS) oko 90 puta manje izvestan od Campylobacteriosis. GBS je povezan isključivo sa jednim jedinim sojem Campyulobacter serotipom PEN19:LI07. Ovaj soj sačinjava samo dva posto svih sojeva Campylobacter. Sam GBS je povezan sa infekcijom HlV-om. U Zambiji, od osam osoba sa GBS koje su inače bile zdrave, šest (75 posto) je 1987. imalo antitela na HIV. U Zimbabveu je 1987. od 29 pacije nata sa GBS, inače zdravih, 16 (55 posto) imalo antitela na HIV. Seroprevalentnost HlV-a u opštoj populaciji procenjivana je u to vreme na 4,3 posto. Godine 1989, pet od 16 pacijena ta sa GBS, inače zdravih, imalo je antitela na HIV. U SAD, od 39 osoba sa GBS, inače zdravih, tri su imale antitela na HIV. U Baltimoru, za dva pacijenta sa akutnim GBS i šest sa hroničnim simptomima - svih osmoro inače zdra vo - utvrđeno je da su inficirani HlV-om. U Majamiju je 1983, 1984. i 1985. za šest pacije nata sa GBS, inače zdravih, utvrđeno da su inficirani HlV-om. U Francuskoj je za jednog homoseksualca sa GBS inače zdravog, utvrđeno da je skoro inficiran HlV-om, a isti slučaj prijavljen je i u Španiji. U svim navedenim slučajevima infekcija HlV-om nije bila poznata pre simptoma Gilen-Barovog sindroma. Ovo ukazuje na to da infekcija HlV-om dolazi posle nastanka simptoma Gilen-Barovog sindroma. Povišena stopa infekcije Campylobacter među homoseksualcima bez HlV-a izaziva povišenu stopu otpornosti na infekciju Compylobacter među homoseksualcima inficiranim HlV-om. Isti efekat je uočen i među decom u Zairu. Homoseksualci u SAD i Kanadi jasno pokazuju da su za prenos HlV-a na njih korišćeni, osim Giardia lamblia, i sojevi Campylobacter. Usled natprosečne infekcije HIVom koji sadrži Giardia u vreme pre HlV-imunosupresije, među homoseksualcima nalazi mo natprosečne imunske reakcije na Giardia, koje za rezultat imaju ispodprosečnu inci dencu Giardiasis u stolici homoseksualca sa infekcijom HlV-om i natprosečnu količinu antitela na Giardia u krvi. Iste pojave uočavaju se kod homoseksualaca u vezi sa Campy lobacter i Gilen-Barovim sindromom. Campylobacter jejuni, Campylobacter pylori iliti Heliocobacter pylori, odnosno specifični novi tipovi Heliocobacter cinaedi (grčki: od hom oseksualca) i Helicobac ter fenelli ili Campylobacter cryaerophila pojavljuju se u velikom obimu isključivo m eđu hom oseksualcim a - u Vankuveru (Kanada) i Sijetlu (SAD), na primer.
Hom oseksualci imaju znatno više serum skih antitela na Compylobacter, u odnosu na heteroseksualce. To pojavljivanje ostalo je neobjašnjivo jer „nije bilo dokaza o prenošenju seksualnim putem “. Mnogo je misterioznije to što su pacijenti sa AIDS-om, bez obzira na svoju imunodefi cijenciju, bili pošteđeni bolesti od Campylobacter i Helicobacter. Američki naučnici su ovo protumačili kao disfunkciju sposobnosti vida istraživača: „Infekcija Campylobacter jejuni može da se previdi kod pacijenata sa AIDS-om“. Slučaj dece koja se u Zairu leče od dijare je - deca ona bez antitela na HIV nemaju Campylobacter u stolici. Specijalisti iz SAD objašnjavaju ovu otpornost na sledeći način: „Niska prevalenca Campylobacter može da održava teškoće u oporavku organizma...“ U Londonu je 47 posto bez antitela na HIV imalo Campylobacter u stolici, u poređen ju sa 14 posto osoba sa antitelima na HIV. U Australiji tri posto pacijenata sa AIDS-om, u poređenju sa 22 posto davalaca krvi. U Teksasu je kod 12 posto pacijenata sa HlV-om utvrđeno da gaje Heliocobacter, u poređenju sa 50 odsto osoba koje nisu inficirane HIVom. Helicobacter pylori nosilo je u sebi: u Njujorku 15,9 posto pacijenata sa AIDS-om, u poređenju sa 56 posto iz kontrolne grupe; u San Francisku „nula posto“ pacijenata sa HlV-om; u Italiji 19 posto osoba sa HlV-om, u poređenju sa 35 posto bez HlV-a; u Disel dorfu (u Nemačkoj) „nula posto“ osoba sa antitelima na HIV, u poređenju sa 41,5 odsto iz kontrolne grupe; u Kelnu (u Nemačkoj) 100 posto gastričkih pacijenata bez HlV-a i 73 posto pacijenata sa HlV-om. Značajno je da su autori te studije 27-procentni porast otpornosti među osobama sa infekcijom HlV-om ocenili kao „smanjenu podložnost“.
Kontaminacija polio vakcine: SFV i SV-40 SFV (Simian Foamy Virus) Skriveni ubica nailazi stazom polio vakcine, vakcine protiv malih boginja, vakcine pro tiv malarije... Otporan je i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Može da se skrije (deponuje) u sve oblike vakcina. Omiljena mu je polio. Ime mu je SFV (Simian Foamy Virus). Kada se gaji sa HeLa ćelijama, dobija konspirativno ime: HSFV (humani fomi virus). Vodi poreklo od zelenih majmuna. Izaziva nervna oboljenja, kancer, leukemiju, autoimuna oboljenja, tiroidizam. I to nije sve. To je samo deo spiska. Domaći eksperti (infektolozi) kažu da je sida došla od zelenih majmuna i to bez ljudske intervencije. Da ih farbamo u roze? Ne. Oni to tvrde jer neimenovani autoriteti tako diktiraju. Da ih farbamo u plavo? Ne. Prve osobe zaražene HIV/AIDS-om su sa Haitija i iz Južne Amerike. Kako, kad tamo nema zelenih majmuna. Da ih farbamo u lila? Ne, dok se Vlasi ne sete...
Zašto ne - beogradsko-marburški virus? Danas egzistira veliki broj tzv. neizlečivih bolesti ali i lako izlečivih, međutim ,,opterećenih“ vakcinama. Zašto se vakcinšu deca protiv bolesti koje najverovatnije nikada neće dobiti? Čak i ako obole od neke, lakše ili teže će se, ali svakako sigurno, izlečiti. Velika većina njih
nema smrtni ishod. Da li difterija danas ima smrtni ishod? Nema. Pre antibiotika je imala. Ko je umro (ukoliko se odbace netipični slučajevi tj. izuzeci) od malih boginja ili velikog kašlja? Do komplikacija najčešće dolazi zbog životnih neuslova - hladna, vlažna kuća, bez osnovnih higijenskih uslova, kvalitetne ishrane, odgovarajuće nege... Možda bi samo u takvim, tzv. pasivnim krajevima, trebalo vakcinisati decu. Naročito kad se bolest pojavi. Hoću da kažem, previše smo se oslonili na vakcine protiv svega i svačega. Deca se vakcinišu čak i protiv malih boginja. Besmisleno! Protiv njih bi trebalo vakcinisati stanovništvo isključivo u krajevima gde može doći do komplikacija. Rekoh, pasivnim, siromašnim krajevima gde nema najnužnijih higijenskih uslova za život. Srećom, takvih je, bar kod nas, sve manje. Tamo gde je organizacija zdravstvene zaštite na visokom nivou, gde su deca dobro hranjena i odgovarajuće lečena u slučaju bolesti, ne postoje razlozi za vakcinisanje protiv bilo koje od dečjih bolesti. Ako se dete razboli, odležaće jednu-dve nedelje, njegov organizam će se lako izboriti sa bolešću i - steći će imunitet. Uprkos velikoj verovatnoći, vakcina ipak nije stopostotna garancija da neće doći do pojave bolesti. Ali, „jedna na drugu vakcina“ u svakom slučaju dovodi do haosa u organiz mu. Ako se ovome doda činjenica i da antibiotici ,,ulenjuju“ mali organizam uoči predsto jećih borbi sa brojnim bolestima, životna slika mališana dobija zabrinjavajući ram. Čim dete kine, u strahu da ne dobije temperaturu, roditelji ga brže-bolje kljukaju antibioticima. Preslabim da više pomognu, prejakim za organizam u razvoju. Pre više od pola veka, u medicinsku praksu je uvedena primena žive polio vakcine, tzv. Sejbinove vakcine. Pripremljena na kulturama tkiva bubrega majmuna, delovala je kao istinsko rešenje velikog zdravstvenog problema nazvanog poliomielitis (dečija paraliza). Postojala je još jedna vrsta polio vakcine, tzv. Salkova vakcina. I za njenu proizvodnju su korišćeni bubrezi majmuna ali, ona je bila ,,mrtva“ (inaktivisana). Ne dugo nakon početka njihove industrijske proizvodnje, nenadano se pojavio veliki problem. Naime, majmuni su u istraživačke centre dopremani iz divljih predela Afrike, Amerike i Azije, a mogućnost da sa njima dospeju i za majmune bezopasni, a za ljude veoma opasni virusi, svakim danom je postajala sve realnija. I pored svih mera pre dostrožnosti, povremeno je dolazilo do laboratorijske infekcije osoblja koje je bilo u kon taktu sa majmunima ili njihovim kulturama tkiva. Jedna od takvih infekcija, u to vreme nepoznatim virusom, dogodila se 1967. godine u Marburgu i Beogradu. Obolela je 31 osoba, a devet od njih umrlo. Nakon ovog incidenta, Svetska zdravstvena organizacija je pooštrila propise i mere kontrole upotrebe majmun skog tkiva u proizvodnji prvenstveno žive vakcine protiv dečje paralize. Do danas je, među tim, ostalo nejasno zašto je od javnosti sakriveno da je marburški virus, osim Nemaca, odneo i živote Srba te 1967? I kako je moguće da nije, s obzirom na uobičajenu praksu, dobio naziv - beogradsko-marburški virus? Uprkos svemu, i dalje je većina majmuna, čiji su bubrezi korišćeni, bila zaražena latentnim virusima. Majmuni ih, naime, mogu nositi bez kliničkih znakova oboljenja. Jedan od najčešće izolovanih latentnih virusa bio je - Foamy virus majmuna (Simian foamy virus). Više od jedne decenije nakon pomenutog događaja, naučnim krugovima je počela da kola priča po kojoj su zeleni majmuni doneli HIV/AIDS. U priličnoj meri nelogično, jer,
kako u svetlu pomenute priče objasniti činjenicu da su prve obolele osobe bile sa Haitija, a tamo nema zelenih majmuna. Ili veliki broj slučajeva u Brazilu i Južnoj Americi (posebno Venecueli) gde takođe nema zelenih majmuna?! Da li je to neko naučničkim sokolovima poturio - patku! SFV se, naime, prenosi disanjem (dahom). Šta se događa sa čovekom-nosiocem ovog virusa? Zašto se radilo (i još uvek se to čini) množenje SFV na HeLa ćelijama? Da bi se stvorio HSFV i na različite načine ,,poklonio“ čoveku? Možda, ko zna. Nisu bez razloga po kratkom pos tupku uklonjene Salkove inaktivisane (mrtve) vakcine i ,,isforsirane“ Sejbinove atenuisane (žive) vakcine. Možda zato da bi se očuvali ostali prateći virusi u aktivnom (živom) obliku? Možda, ko zna. Humani polio virus se atenuiše, a svi majmunski virusi ostaju živi. Pre svih, SFV.
AIDS sa ili bezH IV -a Simian foamy virusi pripadnici podfamilije Spumavirinae, zajedno sa podfamilijama Oncovirinae i Lentivirinae čine familiju - Retroviridae. Retrovirusi su veoma rasprostranjeni u prirodi. Izolovani su iz glista, insekata, riba, gmizavaca, ptica i sisara. Kod domaćina mogu da izazovu niz malignih i nemalignih oboljenja: anemiju, autoimuna oboljenja, osteoporozu, paralize, pneumonije, hronične leukemije, limfome, sarkome i karcinome, sindrom stečene imunodeficijencije kod ljudi - AIDS, encefalomijelitis kod ovaca, anemije kod kopitara. Ovo je jedno od mogućih objašnjenja pojave AIDS-a sa ili bez HlV-a. Kao što se sida može javiti sa virusom ili bez njega, tako i kancer može da ima ili nema virusnu etiologiju. SFV je samo jedna od mogućnosti dobijanja ove bolesti. I sve navedene bolesti mogu da se dobiju bez pomenutog virusa. Prema tome, on je i tu i - nije tu. Kao i ostali retrovirusi, i Simian foamy virusi (SFV) sadrže RNK genom i RNK-zavisnu DNK-polimerazu (reverznu transkriptazu) sa RNaza H enzimskom aktivnošću. Spumavirinae ili fomi virusi su najmanje proučeni retrovirusi. Javljaju se kao latentne infekcije hrčaka, krava, mačaka, primata - majmuna i čoveka. Prvi humani fomi virus izolo van je 1971. godine iz kulture ćelija nazofaringealnog karcinoma. Fomi virusi su izolovani i iz tkiva obolelih sa subkutanim tireoiditisom, hroničnom encefalopatijom i hroničnom mieloidnom leukemijom. Prisustvo SFV-a u kulturama tkiva korišćenih za proizvodnju humanih antivirusnih vakcina, manifestuje se pojavljivanjem velikih multinuklearnih ćelija (sincicija) sa izraženom vakuolizacijom koja podseća na penu (foamy). Zbog toga su dobili ime: SPUMAVIRUSI (lat. spuma = eng. foamy). Uočena je i mogućnost prenošenja ovakvih promena ukoliko se fomi filtrabilni agens prenese iz inficiranih kultura tkiva na HeLa ćeli jsku liniju ili kulturu bubrega kunića. Za razliku od ostalih retrovirusa koji izazivaju transformacije ćelija, produkuju tumore ili klinička oboljenja, SFV izazivaju latentne, hronične infekcije svojih prirodnih domaćina, često korišćenih kao izvor ćelija neophodnih za proizvodnju vakcine. Svi SFV su osetljivi na delovanje lipidnih rastvarača, što je posledica prisustva virusnog omotača. Hloroform izaziva kompletnu inaktivaciju, dok tretman diethyl etrom na 4°C tokom 18 sati, izaziva opadanje titra virusa za 100 puta. Kompletan gubitak infek tivnosti nastaje nakon izlaganja niskim vrednostima pH (2,7 do 3) tokom tri sata na 25°C. Zagrevanjem na 50°C tokom 30 minuta, dolazi do kompletnog gubitka infektivnosti.
Za inaktivaciju 99-procentne virusne aktivnosti, potrebno je oko pet minuta izlaganja UV svetlu. Izuzetno važna karakteristika SFV je da ne gube infektivnost nakon mržnjenja i topljenja, kao ni nakon liofilizacije. SFV je, dakle, prilično otporan i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Kada uđe u ljudski organizam i njegove ćelije, može brzo da reaguje, da se ispolji, ali ima i veoma dug period latencije. Može da se manifestuje u formi malignih i nemalignih oboljenja HIV/AIDS, kancer, leukemija, limfomi, sarkomi, autoimuna oboljenja, tireodizam, paralize, pneumonije, itd. Možda bi se virus mogao uništiti ekstremno niskim ili visokim temperaturama koje ljudski organizam ne može da podnese? Svaka borba sa njim na taj način, čista je špeku lacija i fantazija. Samo organizam, dovoljno jak, zdrav i sa efikasnim imunim sistemom, može bez većih problema da ga savlada. Morfološki, SFV liče na ostale retroviruse. Imaju oblik sferičnih čestica promera 90 do lOOrjm sa površinskom gustinom 1,15 do 1,18 g/cm3 na gradijentu gustine. Intracelularne partikule su prstenastog oblika, prečnika 35 do 50r|m. U središtu se nalazi svetlo (elektron lucentno) jezgro, zajedno sa gustom ovojnicom označeno kao nuk leokapsid (core). Ove partikule se mogu videti vezane za plazma membranu ili u citoplaz matičnim vakuolama inficiranih ćelija. U izvanćelijskoj čestici, nukleokapsid je okružen lipidnim omotačem sa koga polazi veliki broj radijalnih glikoproteinskih izraštaja (spikes) dužine 5 do 15 rjm na rastojanju od 5 do 15 pm. Glikoproteinski izraštaj predstavlja kompleks dva polipeptidna lanca povezana kovalentnim i disulfidnim vezama. Veći površinski protein (SU) je glikolizovan i ima ulogu u vezivanju virusa za receptore na ćelijskoj membrani. Odgovoran je i za početak sinteti sanja neutrališućih antitela u inficiranim domaćinima. Drugi, manji transmembranski pro tein (TM), prolazi kroz omotač i vezuje se za SU protein. Hidrofobni aminotermalni deo TM proteina je odgovoran za fuziju sa ćelijskom membranom. Nukleokapsid SFV stiče omotač pupljenjem sa plazma membrane ili pupljenjem u citoplazmatičnu vakuolu. Karakteristika SFV je da sadrže prstenastu strukturu sa svetlim jezgrom i tokom pupljenja. Kod većine fomi virusa maturacija se odvija pupljenjem sa ćelijske membrane. Oslobođeni virusi iz inficiranih ćelija mogu ekstracelularnim putevima da inficiraju nove ćelije, ali se mogu proširiti i na susedne u direktnom kontaktu. Virusi i virusni genomi se mogu preneti i na ćerke ćelije tokom ćelijske deobe. Možda bi se moglo delovati i na sam virus razaranjem omotača? Budući da je u pril ičnoj meri sličan omotaču humanih ćelija, nevolja je u tome što bi prilikom delovanja na omotač SFV-a bilo teško napraviti selekciju i mogla bi se naneti velika šteta organizmu. Ne predstavlja posebnu teškoću delovanje na omotač virusa, pošto nije preterano otporan. Ali, kako razoriti samo - virus? SFV, ili bolje HSFV (humani simian fomi virus), može da ,,ne postoji“ a imunodefici jencija se rapidno razvija. Naime, HSFV se množi u ćeliji, privlači drugu zdravu ćeliju (omo tač na omotač) i prelazi u nju. Ova se deli (množi), ćerke-ćelije dobijaju u amanet (nasled stvo) HSFV. I tako redom, i toliko dugo bez mogućnosti detekcije. Njegova reprodukcija je maksimalno obezbeđena. Mehanizam širenja SFV unutar populacije prirodnih domaćina nije potpuno objašnjen. Postoje eksperimentalni podaci i o horizontalnom i o vertikalnom rasprostiranju virusa. Horizontalna transmisija se, po svoj prilici, odvija direktnim kontaktom ili respiratornim
putem. Majmuni bez antitela za SFV često stvaraju antitela jedan do tri meseca nakon ulas ka u koloniju primata. Međutim, horizontalno širenje se ne mora ispoljiti u svim kolonija ma, što je u direktnoj vezi sa načinom transporta i karantiniranja životinja. Postoji više faktora koji imaju ulogu u indukciji i održavanju perzistentne virusne infekcije fomi virusa. Među značajnijim činiocima su i siromašna indukcija interfer ona, relativna neosetljivost na antivirusnu aktivnost interferona i način virusnog šire nja. Umanjena sposobnost SFV da indukuju interferon i relativna neosetljivost ovih virusa na inhibitornu aktivnost interferona, mogu biti jedan uzroka perzistiranja virusne infekcije. Način širenja virusa i odnos između virusnog širenja i imunog odgovora, mogu pred stavljati važan faktor virusne perzistencije. Ekstracelularno se virusi mogu proširiti sa infi cirane ćelije na bliske ili udaljene neinficirane ćelije. Virusi se mogu proširiti direktno sa inficirane na susedne neinficirane ćelije kao rezultat ćelijske fuzije ili virusnog pupljenja, ali i sa roditeljske na ćerke ćelije tokom ćelijske deobe. Neutrališuća antitela mogu zaustaviti prvi, ali ne i drugi i treći način širenja. S obzirom na to da se fomi virusi mogu rasprostirati na sva tri načina, širenje fomi virusne infekcije se ne može zaustaviti neutrališućim antitelima i antitelima uzrokovanim lizom. Virusi koji se šire drugim načinom, indukuju virus-specifične antigene na površini infi ciranih ćelija. Uobičajeno je da dodavanje antitela ili komplementa u ovako inficirane kulture tkiva, dovede do uništenja inficiranih ćelija i neutralizacije ekstracelularnih virusa. Međutim, u fomi virusnim infekcijama, anti-fomi virusna antitela i komplement ne uništavaju ćelije inficirane virusima. Način širenja fomi virusa sa inficiranih na susedne neinficirane ćelije, kao i odsustvo antitelima uslovljene lize, povećavaju šanse fomi virusa da ostvare perzis tentnu infekciju. Zahtevi Svetske zdravstvene organizacije za proizvodnju i kontrolu vakcine protiv poliomielitisa, dugo nisu obuhvatali obavezno testiranje kultura tkiva i finalnih vakdna na pris ustvo retrovirusa. Uočeno je, između ostalog, da su pojedine doze polio vakcina, proizvedene na kulturama bubrega afričkih majmuna, sadržale i retroviruse tipa C. Osim toga, dokazano je da je primena i doziranje polio vakcine u terapiji infekcije herpes virusima, zatim u populacijama homoseksualaca i narkomana, kao i kod HlV-pozitivnih osoba - neodgovarajuća. Pošto je organizam zaštićen od malih boginja, pertusisa, difterije, šarlaha, tifusa i još svega i svačega, HSFV je u sjajnoj poziciji - od njega ništa nije zaštićeno! Pored raznih sit nih i besmislenih zaštita, postao je bezbedan. U usmereno zaštićenom organizmu, jedan virus je ostavljen na miru. Činjenica je da proizvođači vakcina dobro zarađuju na njima i neće dozvoliti da budu ukinute. Baš kao što je i industrija nafte sprečila korišćenje drugih vrsta pogonskih mogućnosti za automobile, koji neće zagađivati vazduh i trošiti rezerve nafte. Vakcinisanje je pogubno za obolele od side. Naime, kod osoba sa imunodeficijencijom, vakcine mogu izazvati veliki broj komplikacija zaključno sa - fatalnim ishodom. Više od dvadeset godina govorim da HlV-pozitivna osoba ne sme da primi ni anti-tetanus serum. Oni koji su me slušali živi su i dan-danas, osim ukoliko nisu umrli od droge kontaminirane raznim otrovima i biološkim agensima, pre svega u liofiliziranom obliku. I tako, iako su rezerve nafte ograničene, mi i dalje ukidamo tramvaje i trolejbuse da bi uvozili naftu i benzin...
Na kraju, neophodno je reći da je veliki broj doza polio vakcine istovremeno kon tam iniran fomi virusom i vakuolizirajućim agensom SV-40. U ranoj fazi pojavljivan ja, citopatogeni efekat SV-40 virusa je veoma sličan citopatogenom efektu SFV u kul turam a tkiva bubrega majmuna. Vakuolizacija koja se uočava u citoplazmi ćelija infi ciranih SV-40 virusom, tek se u kasnijim fazama bitno razlikuje od ,,fomi“ efekta SFV. Pasažiranjem uzoraka hranljive podloge sa kontrolnih kultura tkiva bubrega majmuna na prim arne kulture tkiva bubrega majmuna i kunića, omogućava utvrđi vanje izvora citopatogenih prom ena u inficiranim kulturam a tkiva. Za razliku od SFV, SV-40 virus će svoja citopatogena svojstva ispoljiti samo u kulturam a tkiva bubrega majmuna. Patolog sa Nacionalnog instituta za kancer (NIK) dr Mikele Karbone, postavio je 1993. godine prilično neobičnu teoriju u vezi porekla mezotelioma, smrtonosnog kancera pluća koji pogađa mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća. Za mezoteliom se nije ni čulo pre 1950, ali incidenca oboljenja od tada stalno raste. Iako se smatra retkom (odgovorna je za smrt 3.000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola procenta svih slučajeva smrti od kancera u zemlji) bolest je izuzetno razorna. Najveći deo pacijenata umire u roku od osamnaest meseci od trenutka postavljanja dijagnoze. Kao uzročnik mezotelioma, uvek se pominje izlaganje azbestu. Postavka teorije dr Karbonea glasi: da li bi kancer mogao da bude izazvan i virusom 'majmunskim virusom poznatim kao siman virus 40 ili SV40 - koji je obimno kontaminirao rane doze vakcine protiv poliomielitisa (dečje paralize) ali za koji se pretpostavlja da je bezopasan za Ijude? Prodor u ratu protiv poliomielitisa desio se početkom pedesetih godina prošlog veka, kada je Džonas Salk iskoristio novo otkriće po kome bubrezi majmuna mogu da se koriste za kultivaciju neograničenih količina polio virusa, neophodnih za masovnu proizvodnju vakcine. Godine 1955, dobijena je zvanična dozvola za proizvodnju vakcine uSAD. Samo dve nedelje kasnije, javili su se prvi problemi. Do ušiju javnosti je stigla vest da je jedna od kompanija koja proizvodi polio vakcine propustila da ubije polio virus pre nego što je vakcina isporučena! U brojnim ispitivanjima na laboratorijskim životinjama otkriveno je da se kod hrčaka, na primer, razvijaju tumori ubrizgavanjem mešavine iz bubrega na kojima je vakcina kultivisana. Virus je uskoro izolovan i nadenuto mu je ime SV 40, pošto je bio četrdeseti otkriveni simian virus (mada bi broj 40 više odgovarao dužini perioda inkubacije). Naučnici koji su došli do tih i sličnih otkrića proganjani su, gubili su posao i laboratorije. Majmunska posla sa svih strana... U početku se mislilo da se problem sa SV 40 odnosi najviše na žrtve polio vakcine dr Sejbina koje su obimno korišćene u Sovjetskom Savezu. Na nesreću, ubrzo se došlo do saz nanja da je polio vakcina dr Salka mnogo opasnija jer je rastvor formaldehida u koncen traciji 1:4.000 jedva inaktivisao polio virus. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina ubriz gavana kroz kožu, SV 40 je imao bolje izglede da inficira. U javnosti su stalno ponavljana upozorenja o rizicima koji idu sa korišćenjem tkiva majmuna. Majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnima apatogenim kolonijama, a korišćenje tkiva majmuna uhvaćenih u divljini nosi visoku verovatnoću kontaminacije slo bodnim virusima. Najjednostavniji način da se taj problem reši bila je primena diploidnih ćelija umesto tkiva majmuna.
Uzbuna se raširila kroz naučnu javnost saznanjem da je skoro svaka doza vakcine kontaminirana. Savezne zdravstvene vlasti SAD su 1961. naredile proizvođačima vakcine da izvrše rešetanje, tzv. skrining (screening) na virus i odstrane ga iz vakcine. Plašeći se stvaranja panike, otkriće SV 40 držali su pod ključem i nikada nisu povuk li postojeće zalihe. U toku naredne dve godine, nepotrebno mu je izloženo još dva mil iona ljudi, što sve zajedno čini 98 miliona Amerikanaca u razdoblju od 1955. do 1963. godine. Posle gomile brzih studija, zdravstvene vlasti su ipak odlučile da virus ne izaziva kancer kod ljudi. Treba verovati da je i majmunski virus poštovao odluku visokih medicinski zvanični ka SAD...
U vakcini je, ipak, bila ,,nameštaljka“ SV 40 je savršeno minijaturno borbeno oruđe. Iako mali, ima sve što mu je potrebno. Uveličan 50.000 puta pod elektronskim mikroskopom, SV 40 ne izgleda naročito opasno. Sastoji od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukciju trouglova tj. zaštitni omotač virusa. Međutim, jedan od preostalih proteina, veliki T-antigen (tumorski antigen), spada u red najonkogenijih proteina ikada otkrivenih. Kada god ćelija počne da se deli u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi i „mala vojska agenata za kontrolu kvaliteta“. Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, pomenuti geni i proteini zajedno pregledaju integritet DNK. Ako na bilo kom stupnju deljenja ćelije otkriju nepopravljive abnormal nosti DNK, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu (samoubistvo ćelije). Glavni u tom razrađenom relativnom radu jeste gen nazvan p53. U 60 odsto slučajeva svih kancera javlja se neka vrsta oštećenja, mutacije ili inaktivacije p53, koji čini prvu lini ju odbrane od stvaranja kancera. Eksperimenti su pokazali da kod humanih mezotelioma veliki T-antigen napada p53, vezujući se za njega tako da ne može pravilno da funkcioniše. Veliki T-antigen takođe guši niz Rb-proteina, poslednjih kontrolora u deljenju ćelije. Nijedan drugi virus koji izaziva kancer ne koristi samo jedan protein da istovremeno izbaci iz stroja dve različite regulacione trase. Na primer, humani papilomavirus mora da proizvede dva proteina: E 6 za inaktivaciju p53 i E 7 za Rb-proteine. SV 40, međutim, razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije ograničena na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih supresora tumora. On može da oštećuje hromozome i dodaje ili briše čitave odsečke DNK, kao i da premešta gene. Kada virus završi svoje u ćeliji, iza njega ostaje prizor bačene bombe unutar ćelijskog jezgra. Zbog toga što se vezuje za gene supresore tumora i izaziva genska oštećenja, SV 40 se sma tra jednim od najjačih poznatih karcinogena. Proučavanje SV 40 može da pruži nova saznanja o opasnostima ukrštenih infekcija među vrstama, posebno danas kada korišćenje tkiva životinja u medicinske svrhe ima sve više pristalica. Savremena vakcina se proizvodi na lozama ćelija majmuna i zato nema virusnih kon taminenata. Oralna vakcina se, međutim, još uvek proizvodi na pravim bubrezima. Možda se zbog toga i prećutkuje da je SV-40 izazivač kancera dojke (posle četrdesete godine živ ota) čak u oko 60 odsto slučajeva. U „Američkom žurnalu epidem iologije“ je 1976. godine objavljen članak u kome su izneseni podaci prem a kojima su, 50-ih godina prošlog veka, milioni
Amerikanaca izloženi papova virusu (majmunskom virusu) SV 40, kao i to da je on uobičajen i neprepoznatljiv izazivač dobijen iz virusnih depoa unutar bubrežnih kultura m ajmuna. Imajući sve ovo u vidu, ne treba da čudi ni širenje neproverene priče po kojoj se čovek koga je ugrizao zeleni majmun zarazio sidom, s obzirom na to da je Salkova polio vakcina gajena u bubrezima afričkih zelenih majmuna. Ako bi priča o ,,mitskom“ zelenom majmunu bila istinita, verovatno bi bilo 20.000, 50.000 čak i 100.000 slučajeva u Africi, a ne 30 miliona poznatih slučajeva do 1992. godine. Naime, iscrpno ispitivanje kolonije zelenih majmuna pokazalo je da u njoj nema tragova virusa side. Hl-virus se nikada nije pojavio ni kod jedne jedine životinje. Na stranu to što zeleni majmuni ne žive u Brazilu i na Haitiju. Mnoge tzv, injekcije protiv gripa, za vreme mandata američkog predsednika Džeralda Forda, takođe su sadržale SV 40. To potvrđuje činjenica da se, od onih koji su primili tu vakcinu, više od 20 odsto razbolelo i umrlo. Vlada SAD je 1997. godine žestoko poricala tvrdnju da su kontaminirane vakcine namerno korišćenje. Prema propisima Centra za kon trolu bolesti SAD (CDC), stupili su na snagu januara 2000, američka deca danas primaju isključivo vakcinu u injekcijama. Velika opasnost leži u tome što SV 40 može da miruje, a potom se prema potrebi reak tivira. Istu sposobnost poseduju HIV i još dva ili tri kompleksna virusa povezana sa sidom. Demonstrirano je i da SV 40 spada u grupu onih virusa koji aktiviraju virus side. To je potvrđeno u članku H. E. Gendelmana štampanom u „Glasniku nacionalne akademije SAD“, tom 83. Gendelman je objavio da SV 40 može da uništi imuni sistem, ostavljajući telo otvorenim za napade drugih virusa. Imajući u vidu vezu između teorije virusnog porekla kancera i SV 40 virusa kojim je kontaminirana skoro svaka doza polio vakcine, nije zgoreg zapitati se - koliko je bio iskren Mikele Karbone. Budući da je uglavnom pisao o već poznatim stvarima kad je reč o SV 40, nameće se pitanje da li je time možda hteo samo da skrene pažnju sa SFV, odnosno HSFV, u svakom pogledu opasnijeg od SV 40? HSFV je glavni, ali ne i jedino odgovoran za veliki broj teških oboljenja. Isto, međutim, može da se desi i bez njega. Sve bolesti koje izaziva HSFV, odnosno koje potiču od njega, mogu se javiti i bez njegovog prisustva. Nije SFV jedi ni opasan (maligni) virus u organizmu, pažnju valja skrenuti i na neki drugi koji to isto sadrži. SFV se masovno daje preko polio vakcine, a potom se nesmetano širi i raznosi na razne načine. Osoba koja već ima HFV, bez obzira na snagu njenog imuniteta, teško ga može elim inisati i potpuno proterati iz organizma. Pitanje je samo kada i kako će se ispoljiti - da li kao sida, leukemija, kancer. A možda se nikako i nikada neće ispoljiti. Isti kancer može da se pojavi i iz potpuno drugih razloga. Todoxin i druga sredstva sa sličnim efektom mogu dosta da pomognu. Todoxin-ovi preparati sadrže sve sastojke neophodne za zaštitu organizma ,,na duge staze“. Krajnje je vreme da čovek shvati kancer, leukemiju i ostale pomenute bolesti, kao posledicu nečega što se u organizmu dešava, a što je krajnje razumno. Znači, ne može da se kaže: „Uzimaš hranu sa karcinogenim materijama, verovatno ćeš dobiti kancer“. U dobrom delu namirnica koje čovek koristi u svakodnevnoj ishrani ima karcinogenih mater ija. Sličan je slučaj i životinjskim i biljnim ,,menijem“. Srećom, pretežna većina ne obolje va od kancera...
Neki od, kod ljudi, često prisutnih virusa Adeno virusi Često se nalaze latentno prisutni u adenoidnom tkivu. Trenutno je poznato oko 50 serotipova. Prenose se kontaktom ili kapljično, a najviše feHalno-oralno. U osušenom sta nju na površini ostaju aktivni nekoliko dana. Onkogenost adeno virusa utiče na to da vakci nacija nije sigurna. Izazivaju: febrilni faringitis sa konjunktivitisom ili bez njega, epidemijski keratoko njunktivitis, pneumoniju, enteritis, dijareju (posebno kod odojčadi i mlađe dece), hemor agijski cistitis, perzistentne i generalizovane infekcije kod imunosuprimiranih osoba, infekcije bubrega.
Astro virusi Prenose se često u prvim nedeljama života. U uzrastu od jedne godine, zaraženo je već svako drugo dete. Inkubacija je kratka, traje od jednog do četiri dana. Prenose se fekalno oralno i izbacuju posle jednog do četiri dana. Do desete godine života antitela se nalaze u 75 odsto dece. Izazivaju: prolive (najviše kod dece), ali se infekcije javljaju i kod odraslih, najčešće imunokompromitovanih pacijenata.
Varičela zoster ( Varizella zoster) virus (VZV) Naziva se još i humani herpes virus 3 (HHV-3). Poznat je po visokoj kontagioznosti. Prenosi se prvenstveno vazduhom, ali i posrednim i neposrednim kontaktom. Izuzetno dobro perzistira u prašini. Tipična je perzistentnost u organizmu (u spinalnim ganglijama) posle primarne infekcije i reaktivacija kod oslabljene imunske odbrane. Inkubacija traje od jedan do 16 dana, ređe do 21 dan. Javlja se kao posledica izlaganja infekciji, ali je više prisu tan kao reaktivacija latentne infekcije. Za dijagnostiku treba da se zna da, za razliku od pri marne infekcije, kod reaktivacije obično nema više IgM-antitela, ali da se javlja porast IgGantitela. Primarna infekcija (obično u detinjstvu), daje sliku bolesti varičela sa mogućnim kom plikacijama kao što su encefalitis, pneumonija, zapaljenje uha. Kod primarne infekcije u prvoj polovini trudnoće može se u retkim slučajevima javiti spontani pobačaj ili embriopati ja, dok je za novorođenče posebno opasna perinatalna infekcija ukoliko je kod majke pri marna infekcija nastupila neposredno pre porođaja. Reaktivacija kod oslabljenog imuniteta (pre svega u starijih) uzrokuje Herpes zoster, a kod imunosuprimiranih osoba težak tok bolesti;
ECHO virusi (EV) Naziv ECHO je skraćenica od engleske oznake Enteric Cytopatic Human Orphan (enterični citopatski humani neasocirani) virus. Izdvojeno je 30 serotipova koji se, kao i
ostali entero virusi, nezavisno od simptoma izbacuju stolicom. Imaju velike epidemiološke i kliničke zajedničke osobine sa koksaki virusima.
Izazivaju: Tip virusa EV-4 EV-6
EV-8 EV-9 EV-11 EV-16 EV-18 EV-19 EV-20 EV-21 EV-22 i EV-23 EV-25
Oboljenje Aseptični meningitis sa gastrointestinalnim tegobama (70% slučajeva) Aseptični meningitis u dece i odraslih, nisu poznati gastrointestinalni simptomi, a u nekim slučajevima uočeni su slabost mišića i makropapulozni osip (podseća na koksaki virus kada izaziva pleurodiniju i karditis) Respiratorne i intestinalne simptome Aseptični meningitis, često sa makropapuloznim osipom Meningealne simptome, mogućno sa groznicom, respiratornim ili gastrointestinalnim simptomima i uveitisom „Bostonski egzantem“ (groznica, aseptični meningitis i makropapulozni osip koji se ne pojavljuje dok se groznica ne završi) Gastroenteritis u dece, često povezan sa osipom na koži Dijareju kod novorođenčadi, blaža respiratorna oboljenja i dijareju kod dece Groznicu, kijavicu i dijareju u dece, prehladu ili gastrointestinalne tegobe kod odraslih Meningitis kod dece Respiratorna oboljenja kod dece Osip kod novorođenčadi, groznicu, faringitis i cervikalni adenitis kod odraslih
ECHO virusi izazivaju još i paralizu, hepatitis, perikarditis, miokarditis, moguće težak generalizovan tok, perinatalne infekcije sa često po život opasnim tokom.
Mumps virus Virus se prenosi kapljicama pljuvačke, sekretom iz nosa i urinom. Pošto virus nije posebno kontagiozan, kontakt između inficirane i neinficirane osobe mora biti vrlo blizak da bi došlo do prenošenja. Oko 20 posto odraslih nema antitela na virus zauški. Period inkubacije traje između 18 i 21 dan. Pacijenti su zarazni šest dana pre početka i devet dana posle. Kod dijagnostike valja imati u vidu da se javlja ukrštena reakcija sa virusima parainfluence. Izaziva: Parotitis epidemica, mogućno sa komplikacijama kao što su pankreatitis, zapaljenje testisa (kod poslepubertetske infekcije), s tim što komplikacije mogu nas tupiti i bez parotitisa, a u oko 30 posto slučajeva beleži se subklinički tok; m enin goencefalitis, najčešće bez komplikacija, ali sa mogućnim smrtnim ishodom (od dva do četiri na 10.000 slučajeva); kod novorođenčadi pneumoniju i meningitis, posebno ako je majka seronegativna.
Influenca virusi Poznata su tri tipa virusa influence (A, B i C). Virusi influence A i B određuju se pose dovanjem ribonukleoproteinskih antigena A ili B. Humani sojevi se označavaju na osnovu obrasca koji daje informacije prema sledećem redosledu: (1) antigen A ili B; (2) geografska oblast; (3) broj izolacije; (4) godina izolacije; (5) hemaglutininski antigen; (6) antigen neuraminidaze. Primer: A/Engleska/3/1975/H3N2. Virus influence A (FLUA) Do sada su poznata 3 HA podtipa (H1-H3) i 2 NA podtipa (N1 i N2). Preuređivanje gena često je kod virusa FLUA i može da izazove dramatične promene u antigenima. Svi sojevi FLUA imaju periodičnu radikalnu antigensku promenu (engl. antigenic shift) i sporije anti gensko skretanje (engl. antigenic drift). Tada se HA i/ili NA gen zamenjuje novim podtipom. Ljudi su na novi soj veoma slabo imuni, što za posledicu može imati pandemiju. Virusi izolo vani između 1933. i 1957. bili su H lN l, godine 1957. zamenili su ih virusi H2N2. Njih su 1968. zamenili H3N2 i ti virusi kruže do danas. Godine 1977. ponovo su se pojavili H1N1 i nastavili da kruže svetom. Trenutno se najviše govori o H5N1 virusu, poznatijeg pod nazivom „virus ptičjeg gripa“. Istina, neki već najavljuju njegove nove mutacije... Vakcine koje se danas daju sadrže H lN l, H3N2 i komponentu virusa influence B. Svake godine se jedna od ovih komponenata menja, kako bi se prilagodila antigenskom skretanju. Virusi se prenose vazduhom ili neposrednim kontaktom. Izazivaju: epidemijska i pojedinačna respiratorna oboljenja. Virus influence B (FLUB) Ovaj virus nema preuređivanje ili ukrštanje HA i NA antigena među vrstama i nema antigenske promene. Jedini prirodni domaćin je čovek. Izaziva: pojedinačna i epidemijska oboljenja disajnih puteva, obično blaža nego ona koja izaziva FLUA. Virus influence C (FLUC) Nema neuraminidazu niti antigenske varijacije. Izaziva: blage pojedinačne infekcije disajnih puteva, obično kod dece.
Kalici virusi Posebno važni u ovoj grupi jesu Norvvalk virusi. Često se u velikim količinama izbacu ju stolicom i prenose fekalno-oralno, hranom i vodom. Kalici virusi posebno su stabilni u vodenoj okolini. Izazivaju: sezonske samoograničavajuće gastroenteritise blagog toka (simptomi traju samo 12 do 24 sata posle inkubacije od 48 sati).
Koksaki virusi Virusi koji se, bez obzira na simptome, izbacuju i prenose stolicom obolele osobe. Podeljeni su na 29 serotipova: tip A (CAV) 1-22 i 24 (CAV-23 istovetan je sa ECHO virusom 9) i tip B (CBV) 1-6. Koksaki virusi se razmnožavaju ćelijama creva i disajnih puteva. Prenose se fekalno-oralno i, slično polio virusima, vazduhom kapljično.
Izazivaju: Tip koksaki virusa Oboljenje CAV-7 Aseptični meningitis sa paralizom CAV-9 Aseptični meningitis, ponekad sa egzantemom CAV-10 Limfonodularni faringitis CAV-16 Najčešći uzročnik oboljenja šaka, stopala i usta (takođe i CAV-5, CAV-9, CAV-10, CBV-2 i CBV-5) (engl. hand-foot-and-mouth disease) CAV-21 Dijareja kod novorođenčadi i obične prehlade CAV-24 Hemoragijski konjunktivitis i konjunktivitis CBV 1-6 Pleurodinija (epidemijska mijalgija), meningitis, respiratorna oboljenja i posebno kardiopatija (zahvata miokard/endokard/perikard, ili sve troje zajedno); pretpostavlje na veza sa insulin-zavisnim dijabetesom tipa I (juvenalni dijabetes) Oboljenje stopala, šaka i usta, najčešće se javlja u leto i jesen i posebno pogađa decu od jedne do pet godina. Inkubacija traje tri do šest dana, pacijent se oseća slabo dan pre nego što u ustima izbiju crvene papule i vezikule koje prelaze u ulceracije, a na koži se jav lja makropapulozna lezija koja brzo prelazi u vezikule na stopalima i šakama i širi se na ostale delove tela. Koksaki virusi izazivaju još: encefalitis, pareze, višestruke infekcije (CAV i CBV) kod neimune dece, tešku generalizovanu infekciju novorođenčadi sa oštećenjem srca (kar diomiopatija), mišića, mozga i pankreasa , CAV herpanginu, CBV zapaljenje testisa.
Korona virusi Slično kao kod astro virusa, zaražavanje korona virusima počinje rano. Skoro svi odrasli (više od 90 posto) imaju antitela. Korona virusi prenose se i vazduhom i dodirom sa površinama. Izazivaju: infekcije disajnih puteva i prolive; kod nedonoščadi čak i nekrotizirajući enterokolitis.
Virus limfocitnog horiomeningitis (LCMV) Prenosi se sa glodara na čoveka izmetom ili urinom životinja. Izaziva: po pravilu neprimetnu ili gripu sličnu kliničku sliku; komplikacije u vidu meningitisa ili, ređe, encefalitisa; spontani pobačaj ili fetopatije ako se infekcija desi za vreme trudnoće.
Morbilli virus Visokokontagiozan virus. Izvor infekcije su najčešće kataralno obolela deca koja virus prenose vazduhom. Izaziva: tipičnu sliku bolesti sa kašljem, kijavicom i konjunktivitisom (deset dana posle infekcije); prodromalno stanje četiri-pet dana, praćeno groznicom i osipom po
glavi, vratu, trupu i udovima. Oporavak je obično brz, ali bolest može biti smrtonosna za slabo uhranjenu decu. Osip zavisi od prisustva specifičnog imunskog odgovora i nema ga kod određenih imunodeficijentnih pacijenata; mogućne su respiratorne kom plikacije (pseudolaringotraheobronhitis i bronhopneumonija) i zapaljenje srednjeg uva usled sekundarne bakterijske infekcije, ređe encefalitis, ali ako se javi ima teške komplikacije sa visokom smrtnošću i čestim sekvelama. Veoma retko izaziva subak tuni sklerozirajući panencefalitis (spora hronična virusna infekcija defektnim virusom malih boginja).
Parainfhienca virusi (HPIV) Razlikuju se četiri različita serotipa humanog virusa parainfluence (HPIV 1-4). Obo ljenja se javljaju pretežno u ranom detinjstvu. Za dijagnostiku treba imati u vidu da se jav ljaju ukrštene reakcije sa antitelima na virus zauški. Izazivaju: infekcije gornjih i donjih disajnih puteva; krup (laringotraheobronhitis), bronhitis, bronhiolitis, pneumoniju, kod imunosuprimiranih osoba mogućna je fulminant na intersticijalna pneumonija.
Parvo virus V 19 (B19V) Javlja se u krvi i ponekad u stolici. Infekcija je uobičajena kod dece između četiri i 12 godina, ali je pretežno asimptomatskog toka. Serološka ispitivanja pokazala su da je 80 odsto odraslih imalo infekciju B19V. Za dijagnostiku je važno da se u novorođenčadi zaraženih majki do sada nije mogao naći IgM. Izaziva: često asimptomatski ili gripu sličan tok bolesti; tipičan Erythema infectiosum (osip), pre svega kod infekcija na predškolskom uzrastu; artropatije, pretežno kod infekci ja odraslih; prolazne aplastične krize u pacijenata sa prethodnom hroničnom anemijom; perzistirajuće anemije i hroničnu infekciju kod imunosuprimiranih osoba; spontani pobačaj i Hydrops fetalis ako se infekcija desi tokom trudnoće.
Polio virusi Infekcije polio virusom tipa 1-3 u Evropi se beleže još samo kao izuzetni slučajevi, najviše kao slučajevi uvezeni iz trećih zemalja. Slično kao kod velikih boginja, računa se da će za nekoliko godina ova bolest biti potpuno iskorenjena. Virusi se prenose fekalno oralno. U ranoj fazi oboljenja mogu se preneti i pljuvačkom i vazduhom, kapljičnom infek cijom. Spadaju u vrlo otporne viruse. Srazmerno su osetljivi samo na sušenje: virus dobi jen iz kulture ćelija ne postoji na suvoj površini već posle tri dana. Temperaturu od 60 ste peni ne preživljava duže od dva do tri minuta. Veoma je otporan u vodenoj sredini i na dezinfekciona sredstva.
Respiratomi sinddjaLni virus (RSV) Prenosi se kapljičnom infekcijom, pretežno u ranom detinjstvu, ali je mogućno i prenoše nje rubljem i kontaktom sa inficiranim materijalom. Spada u najvažnije izazivače unutarbol
ničkih infekcija u neonatologiji i pedijatriji. Visoko je infektivan i inficirane osobe prenose ga i po tri nedelje. U trećoj godini života nema praktično nijednog seronegativnog deteta. Izaziva: delimično teške infekcije gornjih i donjih disajnih puteva, pre svega kod novorođenčadi (bronhiolitis, pneumonija), koje mogu biti veoma teške ako deca imaju nizak nivo antitela (antitela su često majčina) budući da mogu da reaguju sa virusnim antigenom u tkivima; lakše prehlade kod odraslih; delimično teške pneumonije kod stari jih pacijenata.
Rota virusi Prenose se fekalno-oralno i spadaju u najčešće izazivače gastroenteritisa kod dece. Prenošenje vazduhom (kapljičnom infekcijom) isključeno je kao sporedni put prenosa, budući da se ovi virusi ne nalaze u respiratornom traktu. Oboljenja se javljaju i kod odraslih, posebno starijih osoba. Od dijareje izazvane rotavirusima, svake godine u svetu umre oko milion dece. Majčinska antitela izgleda da mogu da obezbede određenu zaštitu od oboljevanja te infekcija može da prođe i neupadljivo. Izaziva: najčešće gastroenteritis u novorođenčadi, ređe kod starije dece i odraslih. Dijareji kod novorođenčadi najčešće prethode respiratorni simptomi. Infekcije u porodiliš tima imaju blaži tok, ali kod dece starije od šest meseci infekcija može da izazove teške simptome.
Rubela (R ubella
)virus (RUBV)
Prenosi se bliskim kontaktom, pretežno kapljičnom infekcijom, ali je mogućno i dodirom. Period inkubacije 16 do 18 dana. Kongenitalno inficirana deca imaju antitela na RUBV, ali izbacuju virus još nekoliko meseci. Oko deset posto svih žena u reproduktivnom dobu nema nikakvu imunsku zaštitu! Čest je neupadljiv tok bolesti, tipično sa blagom groznicom uz opšti osip i uvećanje limfnih čvorova. Meningoencefalitis i druge komplikacije su retke, ali ako se infekcija desi u prva tri-četiri meseca trudnoće, čest ishod je infekcija ploda i kongenitalne abnormalnos ti poput katarakte, gubitka sluha, srčanih i dentalnih malformacija i mikrokefalije. Retki su slučajevi progresivnog panencefalitisa (u drugoj deceniji života, sa sporim napredovanjem).
Virusi hepatitisa Virus hepatitisa A (HAV) Prenosi se fekalno-oralno. Inkubacija traje od 14 do 40 dana. Visoka je prisutnost u lošim društveno-ekonomskim uslovima. Tok bolesti po pravilu je bez komplikacija i nema sklonost ka hroničnom razvoju. Epidemije se najčešće nastaju usled prenošenja hranom ili vodom. Izaziva: hepatitis kratke inkubacije, bez progresivnog oboljenja jetre. Virus hepatitisa B (HBV) Prenosi se hranom, transfuzijom, vakcinacijom, tetovažom ili bušenjem ušiju nepravil no sterilisanim priborom, polnim kontaktom (posebno homoseksualnim) i porođajem. Vreme inkubacije od 40 do 160 dana. Oko 10 do 15 odsto slučajeva infekcije HBV dobija
hroničan tok sa perzistentnošću HB-antigena. Mali broj inficiranih dobija akutno otkazi vanje jetre usled reakcije antigen-antitelo. Izaziva: hepatitis duge inkubacije, mogućan hroničan razvoj sa rizikom od ciroze jetre ili hepatocelularnog karcinoma. Virus hepatitisa C (HCV) Najčešći je uzročnik posletransfuzionog hepatitisa. Naročito je prisutan u rizičnim grupama (narkomani, hemofiličari, pacijenti na dijaUzi, homoseksualci). Visoka sklonost ka hroničnom toku (oko 80 posto). Kod dijagnostike treba imati na umu da se antitela na HCV posle akutne infekcije razvijaju veoma sporo (dva do tri meseca) i da testovi u ranoj fazi hepatitisa C zato daju negativne rezultate. Sa druge strane, antitela na HCV nisu dokaz za akutni ili hronični hepatitis C, pošto mogu postojati i posle izlečenog hepatitisa C. Izaziva: Hepatitis non-A non-B, sa subkliničkim tokom u 75 odsto slučajeva, često hroničan tok sa progresijom u cirozu jetre (od pet do 20 posto) pet godina posle početka ili hepatocelularni karcinom. Virus hepatitisa D (HDV) Oboljenje se javlja samo istovremeno sa akutnim hepatitisom B ili kod hroničnih nosilaca HB-antigena. Prenošenje zavisi od HBV. Javlja se pretežno u rizičnim grupama (narkomani, pacijenti na dijalizi, homoseksualci) i ima sklonost ka teškim oblicima i hroničnosti. Kod dijagnostike treba znati da se HDV-antigen u ćelijama jetre i serumu nalazi samo kratko na početku infekcije. Zbog toga je mnogo važnije nalaženje antitela. Posle inkubacije od tri do sedam nedelja izaziva umor, anoreksiju i mučninu, praćeno žuticom i drugim simptomima hepatitisa; 60 do 70 odsto pacijenata sa hroničnom infekci jom HDV dobija cirozu jetre, a kod oko 20 posto razvija se fulminantni hepatitis. Virus hepatitisa E (HEV) Javlja se epidemijski i endemično u Africi, Aziji i Južnoj Americi. Prenosi se fekalnooralno, često vodom za piće. Izaziva: akutni epidemijski hepatitis, posebno kod mladih i sredovečnih osoba, sa ful minantnim tokom posebno kod trudnica, ali nije poznat hroničan razvoj. Virus hepatitisa F (HFV) Izolovan kod pacijenata iz Francuske, pa je zato i dobio oznaku F. Izaziva: pojedinačni Hepatitis non-A non-B. Epidemije su se desile u Engleskoj, Italiji, Francuskoj, SAD i Indiji. Virus hepatitisa G (HGV) Virus je raširen u celom svetu i perzistira u serum u pacijenata sa hepatitisom najmanje sedam godina. Procene govore da je ovaj virus odgovoran za 0,3 posto hepatitisa usled transfuzije. Osim usled infekcije virusima hepatitisa, poznat je čitav niz pratećih hepatitisa kod infekcija drugim virusima. Ovde se naročito ubrajaju infekcija EBV i CMV. Ova oboljenja uvek treba da se uključe u diferencijalnu dijagnozu.
Humani entero virusi (HEV) Prenose se horizontalno, fekalno. Postoji mogućnost prenošenja hranom i vodom, a manju ulogu imaju i zglavkari. Prvih 67 humanih entero virusa podeljeno je u četiri vrste
(3 polio virusa, 24 koksaki A, 6 koksaki B i 34 ECHO virusa). Kasniji izolati označavaju se kao humani entero virus 68 (HEV-68) i tako dalje. Izazivaju: pneumoniju i bronhiolitis - HEV-68; akutni hemoragijski konjunktivitis HEV-70; 1 encefalitis, meningitis sa paralizom, oboljenje šaka, stopala i usta - HEV-7. Infekcije entero virusima povezane su sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i sistemskim lupusom.
Humani papiloma virusi (HPV) Poznato je oko 60 različitih tipova humanopatogenih papiloma virusa (HPV). Posebno se HPV 16 i 18 povezuju se sa nastankom karcinoma grlića materice i drugih tumora. Izazivaju: Tip HPV Oboljenje HPV 1-4, 7, 10, 26-29, 41, 48, 60, 63, 65 Obične bradavice (benigno) HPV 5, 8, 14, 17, 20, 47 Epidermodysplasia verruciformis (maligno) HPV 6, 11, 42-44, 54-61, 64, 66-68, 70 Anogenitalni kondilomi (retko maligno) HPV 30. 31, 33, 35, 45, 52, 56, 58, 69 Anogenitalni kondilomi (srednje maligno) HPV 16, 18, 31, 33, 35, 39, 45, 51, 52, 56, 58 Anogenitalni kondilomi (veoma maligno) HPV 6, 11 Laringealni papilomi HPV 16, 33 Tonzilarni papilomi HPV 13, 32 Oralne fokalne epitelijalne hiperplazije
Humani papiloma virusi - infekcija i prateća oboljenja; Ranice i iritacije služokože genitalnih organa Kondilom (condyloma) je bradavičasta izraslina na koži, koju uzrokuje virus. Šiljasti kondilomi (condylomata acuminata) su šiljate, bradavičaste, veće ili manje izrasline, koje se javljaju na koži glavića muškog uda, prepucijuma, a kod žena u okolini spoljnih genital ija ili anusa, usled iritiranja kože upalnim sekretom (najčešće je to slučaj kod tripera). Širo ki kondilomi (condylomata lata) su široke okruglaste bradavice, koje se javljaju u toku sifil isa na dodirnim površinama kože. Veoma su infektivne. Ova definicija je preuzeta iz "Pop ularnog medicinskog leksikona" iz 1956. godine. Prema Dorlandovom medicinskom rečniku, kondilomi su ispupčene lezije na koži. C. acuminatum je izraslina sa vezivnim tkivom u centru, koje se grana u obliku drveta, koju prekriva epitel. Potiče od humanog papiloma virusa (HPV). Pojavljuje se na mukoznim membranama ili koži spoljnih genitalnih organa ili u perianalnoj regiji. Ravni kondilomi (C.
latum) su široki, ravni sifilistični kondilomi koji se javljaju na ivicama sluzokože, posebno genitalija i anusa. Kondilomi (grč. kondiloma = zaobljena izraslina). U starijoj medicinskoj litera turi, (uz sinonime, kao što su sycoses, fici, carnositases, verrucae i sl.) nazivom kondiloma su se označavale različite izrasline, najčešće smeštene na genitalijama i oko njih. Razlikuju se dve vrste kondiloma: 1) šiljasti kondilomi, koji se označavaju imenom condylomata acuminata (lat. acumen = šiljak), koji nastaju infekcijom speci fičnim virusom; 2) široki kondilomi, condylomata lata (lat. latus = širok) nastaju pri infekciji uzročnikom sifilisa. Šiljasti kondilomi (označavaju se imenom genitalnih i ekstragenitalnih vegetacija ili papiloma) najčešće se razvijaju na sluzokoži muških i ženskih genitalija, ređe na bližim i daljim delovima kože ili sluzokože (pupak, pazuh, očni kapak, usna šupljina). Na samom početku, vrlo sitni svetloružičasti čvorići brzim rastom prelaze u vitka i piramidalna uzdignuća, čija površina zbog mnogobrojnih plićih i dubljih brazdica ima finozrnastu struk turu. Obično su veličine glave šibice ili jagode, mada ih ima i znatno većih, koji dostižu veličinu jabuke, šake ili dečje glave. Ispod površine šiljastih kondiloma se nalazi veliki broj petlji, u kojima se nalaze brojni prošireni krvni sudovi za njihovu prehranu. Mehaničkim pritiskom ili ribanjem, često i spontano pri nedovoljnoj higijeni, lome se pojedini krhki delovi kondiloma, pa dolazi do njihovog krvarenja i raspadanja sa posledičnom upalom limfnih sudova i regionalnih limfnih čvorova. Kod nakupljanja kondiloma u prepucijalnoj kesi, uz svrab i bolove, može doći do fimoze. Daljim rastom kondilomi u suženoj prepucijalnoj kesi postepeno probijaju kožu prepucijuma, a stvoreni sitniji otvori se postepeno proširuju i srastaju zajedno, stvarajući veći otvor, kroz koji ispada čitav sadržaj prepucijalne kese: glavić sa kondilomima i naku pljenim sekretom (balanokela). Tako razvijeni šiljasti kondilomi, koji su probili sluzokožu i kožu prepucijalne kese mogu podsećati na rak kože, a označavaju se imenom kondiloma tipa Buške-Levenštajn (Buschke-Lowenstein). Radi se samo o prividnoj sličnosti sa rakom kože, koji se nikako ne može razviti od šiljastih kondiloma. Analni kondilomi se javljaju na koži perianalne regije i analnog kanala. Podsećaju na bradavice, a bujaju na vlažnoj maceriranoj podlozi, naročito u prisustvu purulentnog sekre ta. Ovi izrasline nisu tumorske prirode. Potrebno je razlikovati ih od kondiloma lata, koji su luetične etiologije i kod kojih se dijagnoza postavlja na osnovu serološkog testa i nalaza treponeme palide mikroskopskim pregledom u tamnom polju. U pogledu histološke građe, šiljasti kondilomi su, posebno u početnom stadijumu, slični običnim bradavicama. Međutim, kod kondiloma, orožnali sloj je slabije razvijen. Da su šiljasti kondilomi zarazni, dokazano je tek u XX veku. To što mnogo puta nisu uspeli prenosi na kožu i sluzokožu, govori o značaju pojedinih pomoćnih faktora, za koje se mis lilo da su glavni činilac za pojavu kondiloma. Među pomoćne, dispozicione, faktore spada ju najraznovrsniji mehanički i hemijski nadražaji zbog fizioloških i patoloških sekreta koji daju obilnu vlažnost tkivu. Zbog toga se najčešće nalaze kod raznovrsnih nespecifičnih katara, tripera, balanitisa, mekanih čankira, u graviditetu i sl. Odstranjivanjem dispozi cionih faktora, ponekad spontano nestaju i kondilomi. Uzročnik šiljastih kondiloma, često ali ne uvek, isti je kao i uzročnik običnih bradavica i pripada grupi humanih papiloma virusa. Zbog toga je i razumljivo zašto se prenosom filtrira nog materijala iz šiljastih kondiloma u kožu, ponekad, na mestu inokulacije javljaju bradavice.
Što se tiče teorija o poreklu ne samo papiloma i kondiloma, već i polipa i ranica ne bi se trebalo zadržati isključivo na virusnim uzročnicima, već bi trebalo razmotriti i njihovu hemijsku, fizičku i hormonalnu etiologiju. Još jedan izuzetno raširen aspekt koji treba uzeti u obzir jesu alergije na razne sapune, kremove, sprejeve i sve drugo što je neizostavni deo savremene higijene. Čak i vrlo "fini" sapuni na neku osetljivu kožu, posle duže upotrebe, mogu delovati vrlo nadražujuće i dovesti do stvaranja ranica i raznih vrlo neprijatnih pojava koje se u suštini vrlo bezazlene. Dovoljno je promeniti sredstvo za higijenu ili još bolje preći na stare, dobre, najprosti je načine na koje se higijena održavala generacijama. Najbolji primer "stare" higijene jeste domaći, kuvani, seoski sapun. Znači, u današnje vreme je najprimerenije uzeti najobičnije med icinske sapune. Ali, pre svega treba ispitati pacijenta da li upotrebljava razna posebna sredstva za intimnu higijenu. Drugo, čak i u samom toalet papiru ima puno alergena koji na nekog deluju, na nekog ne. U svakom slučaju, treba utvrditi sa li je, uopšte, u pitanju alergijska pojava kao otpor na određene preparate za higijenu. Naročito, ukoliko pojedinac upotrebljava skupe i mirišljave sapune, gelove, emulzije za intimnu higijenu i iskaže preosetljivost na njih, trebalo bi da pređe na najobičniji medicinski sapun, lanolin-sapun ili, čak, najjeftiniji dečji sapun. Ukoliko sve ovo ne da rezultate, treba pogledati i da li toaletni papir izaziva alergiju, pogotovo ako je parfimisan. Čak i veš, pogotovo onaj koji je sintetički i cme boje, stvara "pogodnu klimu" za alergije. Što se tiče ishrane, ponekad može biti ukomponovana i alergija na hranu koja se jede i na fekalije određene vrste hrane. Ne moraju biti u pitanju nikakvi jaki začini, već različiti aditivi i konzervansi. Preosetljivost na hranu može pogoditi i čitavu crevnu strukturu i dovesti do propadanja crevnog epitela. Pored raznih zračenja i drugih fizičkih, ali i hemijskih i bioloških uticaja, može se postaviti i pitanje o uticaju hormonalnog disbalansa, koji sa svoje strane može dovesti do raznih poremećaja. To je, ipak, sasvim druga tema u odnosu na, recimo, ranice. Njih mogu izazvati najrazličitiji uzroci, čak mogu biti i posledica svraba i češanja, odnosno infekcije koja se javila na tom mestu. A što se tiče hormonalnog disbalansa, on može da dovede do najrazličitijih zdravstvenih tegoba - od neuroloških i psihičkih problema, pa do promena na koži i slu zokoži. U jednom blagom, ne drastičnom, ne posebno specijalističkom tretmanu, trebalo bi poći od psihičke ravnoteže, koju može da prouzrokuje disbalans hormona, ali i povratno psihička neravnoteža još lakše dovodi do endokrinog disbalansa. Tek kada se potpuno isključi mogućnost da je u pitanju ne samo alergija, već i jedan vid reakcije ili preosetljivost, treba preći na viruse. Prema zvaničnomedicinskim imunološkim saznanjima, humani papiloma virusi su cirkularni, veličine oko 55r|m, sastavljeni od omotača i duplog lanca dezoksiribonukleinske kiseline. Omotač im čini virusni kapsid koji je čistog proteinskog sastava, a bez lipidnih komponenata, što predstavlja osnovu njihove izuzetne otpornosti. Međusobno se razlikuju samo na osnovu razlika u nukleinskim kiselinama, što se može dokazati molekularno biološkim postupcima. Zbog toga je moguće govoriti samo o njihovim različitim genotipovima, kojih je do sada poznato preko 60. Pojedini od njih imaju visok specifitet za tkivo i dovode se u vezu sa određenim kliničkim lezijama. Tako genotipovi 1, 2, 3 i 4 infi ciraju pločastoslojeviti epitel sa orožavanjem i izazivaju verucce vulgaris. Drugi HPV-tipovi, kao 6 i 11, inficiraju pločastoslojeviti epitel bez orožavanja, izazivajući po pravilu benigne lezije tipa condillomata acuminata i papilloma laringis.
Jedna veća grupa od 15 genotipova inficira mukoze genitalnog trakta i dovodi se u vezu sa nastankom premalignih i malignih lezija. Među njima su najčešći tipovi 16 i 18, koje je moguće otkriti kod 70 - 80% cervikalnih karcinoma, dok se ostali ređi tipovi sreću kod još oko 15% ovih tumora. Samo oko 5% cervikalnih karcinoma ne sadrži DNK sekvence do sad poznatih HPV-tipova. Čak je i u ovoj grupi nađen uži specifitet za tkivo. Tako je, na primer, tip 18 HPV uglavnom otkrivan kod adenokarcinoma cerviksa. Humani papiloma virusi po pravilu inficiraju bazalne ćelije epitela, na mestima mikro trauma ili u predelu metaplazije na cerviksu. U njima virusna DNK biva oslobođena iz kap sida i odlazi u jedro ćelije. U jedru ćelije domaćina, cirkularni viralni genom perzistira u epizomalnoj formi, ne izazivajući citopatogeni efekat. Taj latentni period može trajati god inama i decenijama. Kada dođe do pucanja prstena virusnog genoma i integracije njegove DNK u DNK ćelije domaćina, deo virusnog genoma biva oštećen, ali sekvence E6 i E7 osta ju u integrisanoj formi uvek funkcionalno intaktne. Smatraju ih odgovornim za transkrip ciju virusne DNK, što rezultuje alteracijom ćelije domaćina, koja stiče proliferahvna svojst va. Tako nastaje lezija koja je po pravilu monoklonalna, što znači da je nastala od jedne ćeli je u kojoj je proces započeo. Sekvence virusne DNK se, pritom, uvek nalaze u integrisanoj formi u DNK ćelije domaćina. Činjenica da se opisani proces desi u samo jednoj ćeliji od mnogo hiljada HPV-inhciranih keratinocita, jasno pokazuje da HPV infekcija nije dovoljan uslov za transformaciju ćelije u maligni fenotip. Da bi jedna inficirana ćelija stekla osobine tipične za karcinomsku ćeliju, moraju biti prisutni i drugi, dopunski, faktori. Ove supstance se označavaju kao kokarcinogeni i mogu biti fizičke, hemijske i hormonske prirode. Pod njihovim uhcajem može doći do dve vrste promena. Jedna mogućnost je oštećenje genetske strukture ćelije domaćina, pri kojoj bi došlo do ispadanja iz funkcije tzv. tumor-supresornog mehanizma (CIF-celular interfering factor), koji drži pod kontrolom transkripciju virusne DNK. Druga mogućnost je promena u genetskoj strukturi samog virusa, sa cepanjem episomalno postavljenog molekula i inte gracijom DNK-sekvenci u genom ćelije domaćina. Uticaj na genetsku osnovu virusa i njenu ekspresiju je i eksperimentalno potvrđen. Što se hče bolesti udruženih sa HPV-infekcijom, njihove kliničke forme su dobro poznate slike invazivnih karcinoma donjeg genitalnog trakta, sa prisustvom vidljivog tumora, krvare njem i karakterisitčnim detritusom i fluorom. Subkliničke forme u ovoj grupi su označene kao cervikalne (CIN), vaginalne (VAIN), vulvarne (VIN) i penilne (PIN) intraepitalne neoplazije. Ne vide se golim okom, ali se mogu otkrih pomoćnim metodama, jer predstavljaju morfološke promene u epitelu. Zavisno od težine intraepitalnih promena, one se mogu podeliti u stadi jume, sa manjom ili većom verovatnoćom za progresivni razvoj ka malignoj promeni. Koji je, zapravo, odnos između humane ćelije i humanog virusa? Od pojedinačne ćelije koja ima sopstveni genom, u početku, a na kraju ima samo HPV koji više ne izlazi iz ćelije, već se prenosi sa ćelijske membrane na susednu ćeliju i to ide od pojedinačne ćelije do grupe ćelija veličine prosa ili maline, pa i grozdastog oblika čudesnih dimenzi ja i oblika, često samo spolja, na anovaginalnom predelu koji je natopljen rektalno-vagi nalnim sadržajem. Ako HPV "opsedne" ćeliju, njen genom "transformiše" u HPV-kopije. Nije li to ona priča da se HPV ulaskom u ćeliju ponaša kao embrion u jajetu? Zašto odbrana organizma dozvoljava stvaranje takvih parazita, koji nisu plod samo fizičkohemijskih uticaja i hormonskog disbalansa, već i pojave karakteristične za srednje život
no doba. Tu pojavu uslovljava Zakon bioloških prioriteta i intervencija, a ona pogađa prvenstveno reproduktivne organe. Određenu ulogu, svakako, igra i taj "čisto" proteinski omotač koji virusu dozvoljava da ga skine kao kaput pri ulasku u ćeliju. Ali, zašto se pojavljuju različite manifestacije - kondilomi, papilomi, ranice, polipi? Prvenstveno zbog postojanja različite varijante HPV-a i od njih zavisi da li će doći do destrukcije ćelija i nas tanka ranica ili do stvaranja malinastog izraštaja koji ima opnu koja čuva ćelijski integritet. Kakve veze ima odnos ćelije i HPV-a? Postoji jedna stvar, što se tiče ćelije i virusa, koja bi mogla da se primeni bar hipotetički. U ćelijama postoje virusi, čak i oni koji su korisni. Oni su sastavni deo živog organizma - kao što su ćelije. Da li to razara nje, to bujanje virusa u ćeliji, mora da podrazumeva da su virusi ušli u nju iz spoljne sre dine? Koliko su istinite te priče o invaziji virusa koji osvajaju živa bića? Da li ti virusi stvarno dolaze ne znam odakle - iz vazduha, lete kroz pljuvačku, šire se kapljično i plju vačkom, na sve moguće načine i kad dođu čekaju dok ne nađu način da prodru u ćeliju, koja je već puna "domaćih" virusa koji su "prijateljski"? Da li bi ta stvar mogla da se posmatra potpuno drugačije - da u trenutku kada ćelija, iz nekih razloga, doživi degeneraciju i počne da gubi svoju funkciju, virusi koji su u njoj počinju da paniče i da se ponašaju kao putnici na brodu koji tone. To bi značilo da nisu virusi uzrok raspada ćelije, već je raspad ćelije uzrok paničnog ponašanja virusa. Znači, virusi su već unutra, ali kad osete da ćelija umire, počinju da se nekontrolisano množe da bi preživeli, pošto im okruženje više nije bezbedno. I sama ta bolest ima potpuno drugo poreklo. Ona je možda znak ili simptom procesa autodestrukcije organizma ili organa koji su "odslužili svoje" i koji više nemaju upotrebnu vrednost. Zašto se sve to prvo javlja na genitalnim organima? Zato što oni prvi "otkazuju", budući da nisu od vitlanog značaja. Ako, na primer, otkažu pluća ili jetra, organizam gubi mogućnost za opstanak. To je kraj, smrt. Da bi se tako nešto dogodilo treba mnogo više, nego da bi na primer otkazali zubi, ukoliko se ne žvaće ili genitalni organi tamo gde nema potrebe za njima, gde je prošao period reprodukcije. Njihove ćelije stare, postaju neupotrebljive. A u ćeliji koja gubi svoju snagu i funkciju, virusi koji su već u njoj i sasvim su bezazleni i vrše svoje funkcije, počinju da se spašavaju time što idu na uništavanje organizma i posta ju zarobljenici koji vladaju. Sve je to slično mitohondrijama. Naime, kad nije bilo kiseonika, život se odvijao u beskiseoničnim uslovima, a među mnogim živim organizmima bile su i mitohondrije. Kad je "nastao" kiseonik, mitohondrije su zarobljene i do danas obavljaju svoju funkciju bez koje ne bi mogao da postoji ćelijski život i osnovni ćelijski ciklusi. Što se tiče znanja o ćeliji, ona su na samom pragu istine. Ćelija je toliko sićušna, mala i ljudske mogućnosti su još uvek beznačajno male po pitanju uveličavanja ćelije do mere potrebne da se prouči sav unutarćelijski život - šta se u njoj sve nalazi i zbiva. Do rezulta ta se, uglavnom, može doći matematičkim putem. Ali, matematički put još uvek nije pravi dokaz. On ostaje, uglavnom, na nivou hipoteza, odnosno jedne od dokazivih mogućnosti. Šta je, zapravo, ćelija, čega u njoj ima, kako živi i šta će od nje postati - to sve zavisi od neče ga što je ljudskom umu još uvek potpuno neshvatljivo. A pogotovo što uopšte ne znamo vezu ćelije sa energetskim poljem, odnosno u kakvom je odnosu energija ćelije prema energiji organa, energija organa prema energiji bića, energija bića prema energiji okruženja, itd. do beskonačnosti u svetu. Otkriveno je mnogo i zna se neuporedivo više, nego što se znalo pre pedeset godina. Ali, iz celog tog znanja se može izvesti samo jedan zaključak - da je svo to ljudsko znanje minijaturno,
beznačajno malo i još uvek nemoćno. Zbog toga lečenje konkretnih bolesti i konkretnih ljudi, uz isključivo oslanjanje na intelektualne spekulacije, neće doneti željenu dobrobit. Što se tiče zvaničnomedicinskih dijagnostičkih metoda, nude se različite opcije. Latentne forme HPV-asociranih bolesti nije moguće otkriti konvencionalnim pomoćnim metodama, već su neophodna molekularno-biološka ispitivanja. Te forme čine istovetne promene, kao u grupi HPV-infekcija, predstavljene prisustvom virusa u ćeliji, koji se nalaze u "stanju mirovanja", ne izazivajući nikakve pato-morfološke efekte. Razlika je samo u tipovima virusa koji su u pitanju. Da li oni koji izazivaju benigne HPV-infekcije, ili oni koji su asocirani sa malignim lezijama. Molekularno-biološkim metodama je moguće otkriti njihovo prisustvo, kao i diferenciranje pojedinih tipova. Dijagnostika HPV-infekcija i HPV-asociranih bolesti će zavisiti od stadijuma u kome se bolest nalazi. Kliničke forme ovih oboljenja su tačno definisane, sa poznatom morfologijom i simp tomatologijom. Otkrivaju se već kliničkim pregledom, a verifikuju histo-patološkom anali zom uzorka tkiva. Subkliničke forme bolesti se mogu samo donekle otkriti pomoću konvencionalnih pomoćnih dijagnostičkih metoda: citologije, kolposkopije i histo-patologije. Morfološke promene koje se sreću u epitelu, kod ovih stadijuma bolesti daju mogućnost citodijagnos tičkog ili kolposkopskog prepoznavanja i histopatološke verifikacije, ali samo u ograničenom procentu slučajeva. Citološki je sa tzv. klasičnim znacima HPV-infekcije, koilocitozom i diskariozom, moguće je otkriti samo oko 15% HPV DNK-pozitivnih citološk ih razmaza. Znatno bolji rezultati se mogu postići uz pomoć tzv. "neklasičnih" ciotloških kriterijuma za HPV infekciju. Za otkrivanje HPV-infekcije kolposkopiji se u odnosu na citodijagnostiku daje pred nost. Pri kolposkopskom posmatranju se HPV-infekcija prezentuje slikama mozaika, punk tirunga i belo obojenih zona nakon premazivanja 5% rastvorom sirćetne kiseline, a nekad i sa karakterisitčnim šiljatim izraštajima. Kolposkopsko razlikovanje subkliničke HPVinfekcije i HPV-asocirane bolesti je vrlo teško. Čak ni histološki nalaz tu nije od velike pomoći, jer subkliničke HPV-infekcije često daju tkivne promene vrlo niskog stepena. Sen zitivnost morfoloških promena (citologija i histopatologija zajedno) za otkrivanje HPVinfekcije je oko 62,5%. Serološke, tip-specifične metode za otkrivanje HPV-infekcije za sad ne postoje. U poslednje vreme se pokušava sa otkrivanjem antitela na E6 i E7 sekvence virusnog geno ma. Takođe nije moguće dokazati perzistiranje celog virusnog partikula elektronskim mikroskopom, s obzirom da se u ćeliji nalazi samo virusna DNK. Latentne forme bolesti se mogu otkriti samo molekularno-biološkim postupcima. Njima se otkriva virusna DNK u ćeliji domaćina, a na osnovu rasporeda DNK-sekvenci mogu se identifikovati pojedini tipovi virusa. Na taj način se utvrđuje prisustvo HPV i kod subkliničkih i kliničkih formi bolesti. Postoji više molekularno-bioloških postupaka kojima se može dokazati prisustvo virusne DNK u genomu ćelije domaćina i odrediti tip virusa. Tu spadaju Dot-blot DNK-hib ridizacija, Southern-blot DNK-hibridizacija, FISH, PCR, in situ DNK-hibridizacija, DNKhibridizacija sa gotovim kitovima i druge,koje se ređe koriste. Sve su to vrlo složeni pos tupci, a u osnovi im se nalazi detekcija virusne DNK pomoću radioaktivno ili na drugi način markiranih DNK-sondi, za svaki virusni tip.
Kao što je već rečeno, za latentne genitalne HPV-infekcije nije moguće predvide ti dalji tok. Najveći broj će regresirati ili perzistirati, na šta ukazuju dosadašnja ispitivanja. HPV-pozitivne žene, sa citološki urednim nalazom u ponovljenom ispiti vanju biće ponovo HPV-pozitivne u samo 30% slučajeva. Takođe nije nađen porast incidence displazija kod HPV-pozitivnih žena sa ponavljanim urednim citološkim nalazima. Koja će od inficiranih ćelija i pod kakvim uticajem maligno alterisati, za sad nije moguće reći. Subkliničke forme HPV-infekcije i HPV-asociranih bolesti mogu isto tako regresirati, perzistirati ili progredirati. Sa porastom stepena intraepitalnih neoplazija, raste i verovat noća njihovog progresivnog razvoja. Osim toga, nađene du određene korelacije toka dis plazija i HPV-statusa. Tako su cervikalne forme (CIN), kod kojih je HPV-nalaz bio negati van ili tip 6 / 11 pozitivan, često regresirale, dok su CIN sa HPV 1 6 / 1 8 pozitivnim nala zom znatno češće perzistirale ili progresirale. Kliničke forme HPV-infekcija tipa condillomata acuminata, takođe, mogu spontano regresirati, ali je znatno češća perzistencija i progresija sa karakterističnim prolifera tivnim promenama benigne prirode, koje se brzo šire. Prelaz od njih ka HPV-asociran im bolestima čine Buške-Levenštajnov tumor, kojeg karakteriše i destruktivan lokalni rast. Čak ni klinički tok invazivnih karcinoma nije jedinstven. Kod nekih pacijenata se sreće brza progresija pri postojanju malog primarnog tumora, dok kod nekih drugih i 'pored proširene primarne lezije, bolest pokazuje relativno povoljan tok. Do sad nije jasno da li nalaz HPV DNK, ili određenog tipa virusa ima uticaja na klinički tok bolesti i prognozu. A to što se panika seje među ženama u vezi sa promenama na genitalnim organima, umonogome podseća na panični strah od karcinoma dojke - svi ga traže na i u svom telu. Mada, koliko god da je taj malignitet čest, treba se zapitati na koji način, onda, možemo da tragamo za karcinomom pluća, debelog creva ili jetre? Kako možemo da kopamo po sebi, da se samopretražujemo i živimo u neprestanoj panici da nas nešto vreba na svakom koraku? Ljude bi, pre svega, trebalo osloboditi tog straha. Preventivni pregledi su, recimo, dosta korisni, ali ponekad to nije slučaj. I mamografije i skener i ultrazvuk i sve druge metode nose izvesne rizike, jer predstavljaju atak na organizam, pogotovo kada se rade redovno. Pojedincu se nameće dužnost da vodi računa o svom zdravlju, između osta log, tako što će na svakih šest meseci ili godinu dana ići na ozbiljne kontrole, koje između ostalog i dosta koštaju. Čovek na takve sistematske preglede ne mora da ide, ne samo da bi uštedeo novac. Reč je o nečemu što nema cenu - ako se ultrazvukom, rentgenom, skenerom ili nekim drugim sredstvom, relativno često, istražuje organi zam, javlja se pretnja od pojave kancera. Naime, od svih tih ataka i zračenja dolazi do jedne neravnoteže u organizmu koja, pre ili kasnije, može da dovede do kancera ili drugih oboljenja. Mnogo je veća verovatnoća da se bolest razvije u jednom ovako napadnutom i oslabljenom organizmu, nego kod čoveka koji ostavlja "na miru" svoj organizam i sve njegove mehanizme i živi bezbrižno i razmišlja o bolesti kao o nečemu što je podjednako apstraktno kao smrt. Negde je pisalo da je sreća navika - možda i jeste tako, ali i nesreća je navika. Problem HPV-infekcije i njene uloge u nastanku genitalnih neoplazija je vrlo aktuelan. I pored mnogih otkrića u ovoj oblasti, neka pitanja su i dalje bez odgovora, a to potencira značaj preventivnog delovanja.
Zvanična medicina podvlači značaj ispitivanja faktora. Ova ispitivanja su jasno pokazala da postoje dva puta borbe protiv HPV-infekcije. Jedan je sprečavanje kontak ta sa humanim papiloma virusima, a drugi je preventivno tretiranje promena koje mogu biti "ulazna vrata" HPV-infekciji. Za nastanak ove infekcije treba da budu ispu njena oba uslova tj. da postoji lezija na sluzokoži ili koži, kroz koju će virus prodreti do bazalne ćelije i da ta lezija dođe u kontakt sa HPV. Određeni faktori rizika doprinose nastanku pomenutih uslova. Tako je na cerviksu zona metaplazije osetljivo područje, čijem nastanku pogoduju adolescentni period, hronični iritirajući procesi i dugotrajna upotreba hormonske kontracepcije. Na drugim delovima donjeg genitalnog trakta osetljive zone predstavljaju sva mesta gde je narušen integritet kože, odnosno slu zokože. Preventivno delovanje se sastoji u sprečavanju nastanka navedenih promena i njihovom lečenju ako već postoje. Drugu grupu faktora rizika čine oni koji omogućuju kontakt sa humanim papiloma virusima. Oni pripadaju seksualnoj sferi, a uključuju rani seksualni život, promiskuitet oba partnera, polnu higijenu i upotrebu nebarijernih metoda kontracepcije. Pravilno postavljanje u odnosu na ove faktore rizika efikasno smanjuje mogućnost nastanka HPV-infekcije. Stara i dobro poznata stvar je da se humani papiloma virusi naročito često nalaze kod promiskuitetnih muških i ženskih osoba. To se oduvek lečilo raznim globulama, vaginale tama, masažama i nova sredstva se uvek mogu pronaći. Todoxinove kreme i vaginalete mogu biti jedno od rešenja. Ali, sigurno je da će borba pomoću već postojećih, klasičnih, stvari biti veoma teška. Humani papiloma virusi su, svakako, značajni za istraživanje, posmatranje, ali i za sticanje profita nesavesnih lekara specijalista iz oblasti ginekologije. Osim obaveznih pre gleda na šest ili dvanaest meseci, tu su i obavezne hirurške intervencije laserom, koje nisu baš uvak neophodne, što može da dovede do deseminacije i reinfekcije od strane jednog ili više partnera. Ukoliko su u pitanju veliki izraštaji koji rastu i menjaju se, i zbog toga često izazivaju i strah, bolje ih je ipak operisati. Oni se mogu otkloniti na razne načine - običnim hirurškim putem, laserima, ultrazvukom i raznim drugim "čarobnim štapićima". Na pacijentu ostaje samo da izabere način. Uloga lekara koji se bori za učinak se sastoji da odredi na šta će nagovoriti kog pacijenta i kako će umeti da ga prestraši. Ukoliko su bradavičasti izraštaji na sluzokoži genitalija u vezi sa hormonskim disbal ansom, lečenje se mora sprovoditi u tom pravcu. Svakako, bolje je lečiti hormonalne pore mećaje dok nisu veliki, odmah od početka, recimo psihoterapijom kod žena u menopauzi. I kod mladih devojaka i dece u pubertetu vrlo često uplašenost promenama, novim živo tom, zadacima i izazovima, strah od nečeg nepoznatog može da dovede do ozbiljnog dis balansa hormona u vrenju. Uspostavljanjem jedne psihičke ravnoteže, otklanjanjem straha od odrastanja i odgovornosti, već je sproveden jedan deo lečenja. Nije na odmet ponoviti da je od presudnog značaja održavanje higijene i adekvatnog imuniteta. Sve što je na virusnoj bazi jedino se može savladati imunitetom do koga se dolazi preko kombinovane parenteralne, lokalne i oralne terapije. Ako je, dakle, virusno poreklo u pitanju, nikakvi specifični lekovi neće doneti izlečenje, već samo jačanje imuniteta Todoxinovim preparatima i lokalna primena Todoxinove kreme i vaginaleta. Ali, ukoliko ni to nije u pitanju, i ako je u pitanju
kancerogeno oboljenje, ni Todoxinova sredstva za imunitet, ni promena higijenskih navika neće doneti poboljšanje, već će se bolest dalje razvijati. U tom slučaju, treba pri menjivati pojačanu varijantu Todoxina broj 2, zajedno sa finalizatorom i kremama i vaginaletama za lokalnu primenu. Kada se jednom utvrdi priroda porekla kondiloma, treba razmotriti koliko ih pacijent dugo ima, koliko ih ima brojčano i koje su veličine. Potom, kroz razgovor, treba utvrditi da li ima nekog partnera i da li je sigurna da ga nema. Moguće je i da partner ne sprovodi ter apiju uredno. Lečenje često mora da se sprovodi dugo i uporno, pa tako partner mora 5, 6 puta dnevno da maže Todoxinovu kremu "plus". Ovu su samo neki od parametara koji moraju da budu ispunjeni da bi tretman bio uspešan. Može se dogoditi da, ukoliko je kondilom ili papilom veliki, sporije reaguje. Todoxinova terapija (kreme, vaginalete, preparati za oralno uzimanje) pruža, bez obzira na to, zaštitu i izrasline većih dimenzija se mogu ukloniti radio-talasima, posle čega treba nas taviti sa korišćenjem krema. Znači, ne dozvoliti da se izrasline raseju. Krema mora da se koristi 5, 6 puta i uvek pre nanošenja (aplikacije) kreme potrebno je dobro oprati ruke. Nije potrebno, a ni dozvoljeno, kremu razmazivati, mackati, već samo blago utapkati. Pacijentkinja ne bi smela da nosi nikakve uloške. Što se veša tiče, potrebno je da bude od prirodnih materijala (pamuka) i da bude iskuvan. Ovu su samo neki od preduslova da se infekcija nekako sanira. Ukoliko je promena stvarno velikih dimenzija (nekoliko do desetak milimetara) i ako je pacijentkinja može opipati rukom, onda to može biti poput mioma sa sakulusom. Todoxinova terapije sa primenom Todoxinovog finalizatora se pokazala uspešnom i kod mioma. Samo je pitanje da li je izraslina u ravni sa kožom ili koliko iznad, kao i koje je tvrdoće (da li postaje mekša), ali to bi morao da pregleda lekar. Posle upotrebe vaginaleta (prema uputstvu), pacijentkinja je zaštićena iznutra. Radi kompletnog uvida u zdravstveno stanje, potrebno je ustanoviti imunološki status i krvnu sliku pacijentkinje Potrebno je uz vaginalete i / ili kremu, uzimati oralno finaliza tor, kapsule Todoxina broj 1 i kašu ili tečni Todoxin broj 1. Lekar bi, kroz razgovor sa pacijentkinjom, trebalo da stekne uvid i u njeno psihičko i emotivno stanje. Samo ovakav, sveobuhvatni, tretman može dati željene rezultate. Ukoliko se pacijentkinja odluči da hirurški odstrani izrasline, to treba da učini, ali posle zahvata je neophodno nastaviti sa Todoxinovom terapijom u cilju sprečavanja daljeg širenja infekcije. Ukoliko se tako ue postupi, može se pojaviti druga, nova, generacija izraslina koje su inicijalno, prve, uklonjene. Za uklanjanje je najbolje koristiti radio-talase. Intervencija laserom, takođe, može dati dobre rezultate, ali onaj ko je vrši mora da bude veoma stručan. Osim toga, posle zahvata laserom uvek ostaje ožiljak. Veoma važno je i da se čvorić uhvati dovoljno duboko, jer ako se u potpunosti ne odstrani može da se rasprši još više. Spaljivanje azotom dovodi često do takvog, dodatnog, širenja. Lekar koji razgovara sa pacijentkinjom mora da traži sve podatke u vezi sa prethodnim intervencijama i tretman ima, kao i subjektivni osećajem pacijenta - kako je, kada su se i posle kojih zahvata pono vo pojavile izrasline... Ako se intervencije vrše više iznutra, Todoxinove vaginalete mogu da budu spasonosno rešenje, budući da kondilomi mogu da zahvate genitalne organe u celini, zajedno sa uterusom. Zabeleženi su i primeri veoma mladih devojaka koje su čak i posle prvog seksu alnog kontakta imale ogroman broj kondiloma koji su bili toliko sitni i tako gusto ras
poređeni, da je bilo nemoguće razlikovati da li je neka od tih izraslina karcinom ili su sve papilomi. Što se tiče delotvornosti vakcine protiv HPV-a, moramo se zapitati, na prvom mestu, koliko traje zaštita koju ona obezbeđuje? Znači, neko sa vakciniše sa 14, 15 godina (pa i sa 11), ali zaštita ne traje do 40-te, 50-te godine života ili čak posle toga. Nijedna vakcina ne pruža tako dugotrajnu zaštitu. Osnovno pitanje jeste kada i koliko često treba primati ovu vakcinu? Čak i ako je vakcinacija opravdana, tačnih podataka koliko traje zaštita neće biti još dugo vremena, a ako baš po njenom isteku dođete u kontakt sa HPV-om, bićete zaraženi. I šta onda? Ništa Vam ta vakcina ne pomaže. Moguća je i situacija da dejstvo vakcine polako prestaje i da treba da se revakcinišete. A šta ako se vi vakcinišete, a Vaš part ner ima odnos sa nekim ko nije vakcinisan i inficira se. Sve to može predstavljati problem. Vakcina protiv HPV-a je još uvek u fazi ispitivanja i treba još dosta godina da prođe dok ne uđe u redovnu, klasičnu vakcinaciju. Sadašnje generacije, koje će da istrpe sva ta testiranja, će morati da prođu ceo reproduktivni period da bi se saznalo šta i kako deluje. Lekari virusolozi će napisati još mnogo stručnih radova, magistratura, doktorata na temu genoma HPV-a i na tome slične teme. Lekari moraju da postoje, ali moraju da postoje i neki drugi ljudi koji, uslovno rečeno, pomažu lekarima da odrade svoju misiju. Ovakve priče nisu baš prijatne za lekare, ali u pitanju je više jedan način razmišljanja. Treba povezati dva, tri aspekta, a ne posmatrati stvari samo iz jednog ugla - treba da postoje i dobri biohemičari, fizikohemičari i drugi stručnjaci u okviru naučnih timova da bi njihov rad bio efektivan. Jednostrani pristup nikada ne može da donese željene rezultate. Postoje mnogi naučni radovi u kojima su objavljeni rezultati eksperimenata sa papiloma virusima. Tako je, recimo, ispitivan humani karcinom izazvan papiloma virusom tipa 18. Tumor je tretiran različitim koncentracijama interferona. U laboratorijskim uslovima je dokazano da je došlo do inhibi cije rasta i morfoloških promena tumora. Međutim, kasnije je ovaj pristup trebalo primeniti na pacijentima, ali su lekari rekli da su oni samo sposobni da utvrde prisustvo HPV-a, a da ne znaju koji je tip, da li je visokorizičan, niskorizičan. Problem se javio, jer to niko ne radi. Doktorati su uglavnom pisani po sistemu - video sam to, izgledalo je tako, pa sam delovao time i time na to. To je ipak samo doktorat. U praksi se mora utvrditi šta je u pitanju, koje je veličine, kako izgleda i mora se dokazati da je to stvarno HPV, a ne neki drugi virus. Uglavnom treba znati tip HPV-a, da li ima neke kasnije reperkusije ili ne... Ako nije u pitanju neki od visokorizičnih tipova za oboljevanje od kancera, možda ga i ne treba nešto posebno tretirati, već treba ostaviti organizmu da ga uspori i zaustavi.
Uputstvo za primenu Todoxinovih vaginaleta i Todoxinove kreme u tre tiranju HPV-infekdje (infekdje humanim papiloma virusima); iritadja i ranica na sluzokoži genitalnih organa, pohpa i tumorskih promena Todoxinove vaginalete: Sastav: Uljani ekstrakti lekovitih biljaka: - ivanjsko cveće (Calium verum)
-
kičica (Erythraea centaurium) borove iglice (Pinus silvestris) ranjenik (Betonica officinalis) kupina (Rubus fruticosus) kopriva (Urtica dioica); liofilizirani ekstrakt ljuske divljeg grožđa Todoxinov finalizator.
Delovanje: Biljni preparat, čija su osnovna lekovita svojstva sadržana u Todoxinovom final izatoru, ispoljava antivirusno, antitum orsko i imunom odulatorno delovanje. U vodećim svetskim zdravstvenim institucijama (kao što je NCI - Nacionalni institut za kancer SAD-a), dokazano je da Todoxinov finalizator, za razliku od virucidnih sup stanci, pojačava otpornost ćelija na infekcije virusom, a da pritom ne oštećuje same ćelije. Ispitivanja su pokazala da preparat deluje podsticajno na proces granulacije i ubrzava epitelizaciju. Aktivni principi iz ekstrakata lekovitih biljaka sadrže tanine, sluzi, etarska ulja i druge fiziološke aktivne materije koje iskazuju i značajna antiseptičke, antiflogistička, fungicidna i adstringentna svojstva. Todoxinove vaginalete predstavljaju kvalitetnu dopunu održavanju intimne higijene. Osim toga, utvrđeno je i njihovo dejstvo na ublažavanje postmenopauzal nih simptoma, poboljšanju mikrocirkulacije, kao i antioksidativno delovanje (uklanjanje slobodnih radikala). Indikadje: Infekcije rodnice i grlića materice uzrokovane humanim papiloma virusima (HPV), posebno tipovima 16 i 18; - infekcije rodnice i okolne kože uzrokovane herpes simpleks virusom; - ranice i iritacije različite etiologije na sluzokoži genitalija kod žena; - tumorske promene na ženskim genitalnim organima. Način prhnene i doziranje: Sa primenom Todoxinovih vaginaleta bi trebalo početi zadnjeg dana menstruacije. Posle higijene intimnih delova tela, jedna vaginaleta se umeće duboko u rodnicu svako veče pred spavanje, posle čega se obavezno temeljno operu ruke. Lečenje traje najmanje dva meseca (dva terapijska ciklusa po 21 dan sa pauzom u toku menstruacije), a po potrebi i duže, tj. do regresije lokalnog nalaza (povlačenja simptoma). Za vreme terapije, ukoliko se partner pridržava terapije Todoxinovom kremom, polni odnosi se ne moraju izbegavati, ali se mora imati u vidu da ni prezervativ nije pouzdana zaštita od infekcije HPV-om! Ukoliko se pacijentkinja odluči za operativni zahtev (preporučljivo je da to budu hirurški zahvati radiotalasima ili laserom), trebalo bi da prođe jedan ciklus (21 dan) ter apije Todoxinovim vaginaletama. Ako pacijentkinja nema na raspolaganju 21 dan pre operativnog zahvata, može se sprovesti skraćena terapija. Ona se sprovodi nekoliko dana, koliko pacijentkinja ima na raspolaganju, tako što se na obične tampone nanese tanak sloj Todoxinove kreme, a potom se tamponi aplikuju u rodnicu svako veče, pošto se obavi intimna higijena, pre spavanja. Posle aplikovanja tampona, neophodno je dobro oprati ruke.
Odmah posle intervencije, isti dan, treba početi sa primenom Todoxinovih vaginaleta, u trajanju od 21 dan. Ovakvom primenom se sprečava mogućnost reinfekcije koja može da nastane usled raspršivanja virusa, ukoliko se izrasline sa genitalija odstrane u nedovoljno dubokom sloju. Uputstvo za raspakivanje vaginaleta iz ambalaže: Plastični poklopac sa pakovanja je neophodno podići, pa zatim kutiju okrenuti naopako. Ispupčenja na gornjem delu pakovanja treba podići i odstraniti, a vaginaletu odozdo pogu rati plastičnim ili drvenim štapićem i izvaditi njen sadržaj iz plastičnog pakovanja. Čuvanje: Todoxinove vaginalete se čuvaju na tamnom i suvom mestu, može i u frižideru, na temperaturi od 2 - 8°C. Kontraindikadje i moguće prateće pojave: - Trudnice i dojilje bi trebalo da, ipak, sačekaju kraj trudnoće i perioda dojenja dete ta, pa da počnu sa primenom Todoxinovih vaginaleta; - tokom terapije se može pojaviti obilniji vaginalni sekret; - moguća je lokalna iritacija (prolazni svrab i crvenilo).
Todoxinova krema: Sastav: - Uljani ekstrakt lekovitih biljaka: - borove iglice (Pinus silvestris) - breze (Betula alba) - divljeg kestena (Aesculus hippocastanum) - oraha (Juglans regia) - nevena (Calendula officinalis) - liofilizirani ekstrakt ljuske divljeg grožđa Todoxinov finalizator. Delovanje: Todoxinova krema u svom sastavu kombinuje blagotvorno delovanje biljnih sastojaka i aktivne lekovite principe Todoxinovog finalizatora. Zahvaljujući jedinstvu velikog broja komponenata, krema pokazuje snažno antivirusno, antiinflamatorno, fungicidno i bakteri cidno lokalno delovanje. Osim toga, dokazan je njen uticaj na regeneraciju kože i slu zokože, ubrzavanje epitelizacije i podsticanje mikrocirkulacije. Indikadje: Infekcije humanim papiloma virusima koji izazivaju pojavu kondiloma na spo ljašnjosti sluzokože genitalnih organa kod žena i muškaraca; HPV-infekcije koje se ispoljavaju u perianalnoj regiji kod žena i muškaraca; - Infekcije sluzokože genitalnih organa kod žena i muškaraca uzrokovane herpes simpleks virusom;
da bi se sluzokoža genitalija na kojoj postoje iritacije ili ranice zaštitila od hlamidi ja, gljivica i da bi se sprečila dodatna infekcija. N ačin p rim en e:
Todoxinova krema se nanosi 5 - 6 puta dnevno na izrasline (kondilome, papilome), na mesto ranice ili iritacije. Kremu ne treba mazati ili masirati, već samo nežno utapkati. Potrebno je, ukoliko postoji mogućnost za to, pripremiti mesto na koje se krema nanosi tako što se to mesto opere vaticom (koja je savijena u lopticu) ili medicinskom vatom nato pljenom. mlakom (ne preterano toplom vodom) i nekim blagim sredstvom za higijenu (čija je pH vrednost 5.5), nikako nekim agresivnim sapunom. Obavezno je temeljno pranje ruku pre i posle nanošenja kreme. Obavezno je lečenje oba partnera u trajanju od dva puta po 21 dan. Ako se partneri pridržavaju terapije, polni odnosi se ne moraju izbegavati. Mora se imati u vidu da prezer vativ ne štiti od infekcije HPV-om! Ukoliko kod žena postoje i spoljne i unutrašnje izrasline, potrebno je kombinovati kremu sa vaginaletama. Postupanje pre i posle intervencije uklanjanja izraslina kod žena je opisano u uputstvu za vaginalete. Ukoliko se muškarac, pacijent, odluči za operativni zahtev (preporučljivo je da to budu hirurški zahvati radiotalasima ili laserom), trebalo bi da prođe jedan ciklus (21 dan) terapije Todoxinovom kremom. Ako pacijent nema na raspolaganju 21 dan pre operativnog zahvata, može se sprovesti skraćena terapija - onoliko dana koliko pacijent ima na raspolaganju. Odmah posle intervencije, isti dan, treba početi sa primenom Todoxinove kreme, u tra janju od 21 dan. Ovakvom primenom se sprečava mogućnost reinfekcije koja može da nas tane usled raspršivanja virusa, ukoliko se izrasline sa genitalija odstrane u nedovoljno dubokom sloju. Čuvanje: Todoxinovu kremu je potrebno čuvati na tamnom i suvom mestu, može i u frižideru, na temperaturi 2 - 8°C. Odmah po završetku upotrebe, kremu vratiti u frižider. Preporučlji vo je da se količina kreme potrebna za jednodnevnu upotrebu izvadi iz originalnog pako vanja u neko manje pakovanje.
Mikoplazme Patogene mikoplazme se nalaze u krvi ili drugim uzorcima uzetim od pacijenata sa različitim kliničkim stanjima, uključujući respiratorne infekcije, infekcije usne duplje, genitalne i druge infekcije, autoimuna, zapaljenska i imunosupresivna obo ljenja i sindrome um ora nepoznatog porekla. Ti mali bakterijski mikroorganizmi jesu mogući izazivači, kofaktori ili oportunističke infekcije kod tih i drugih oboljenja. Dokazi za njihovu povezanost sa različitim kliničkim stanjima ili moguću ulogu u njima, izvode se iz znatno povišene incidence ili stepena infekcije kod simptomatskih pacijenata u odnosu na nesimptomatsku (kontrolnu) grupu, kao i njihove postepene supresije odgovarajućim antibioticima koja ishodi postepenim oporavkom pacijenta od kliničkih znakova i simptoma.
Iako se neretko potcenjuju njihove patogene osobine, određene vrste mikoplazmi i određene druge vrste bakterija (Chlamydia, Borrelia i dr.) po svemu sudeći imaju ulogu u napredovanju bolesti ili morbiditetu pacijenata u prilično velikom podskupu pacijenata sa hroničnim oboljenjima. Određene vrste mikoplazmi (najmanje i najprostije slobodne bakterije bez čvrstog ćeli jskog zida) važni su patogeni za životinje, biljke i insekte. Kod ljudi se infekcije mikoplaz mama tek od nedavno povezuju sa određenim akutnim i hroničnim oboljenjima, gde mogu imati funkciju izazivača, kofaktora ili oportunističkih infekcija koje izazivaju morbiditet pacijenata. Iako se različite vrste mikoplazmi uobičajeno nalaze kao paraziti u usnoj duplji i na drugim površinskim mestima, određene vrste izgleda izazivaju morbiditet kada prodru u krv, rašire se i kolonizuju na različitim tkivima. Na primer, Mycoplasma (M.) hominis i Ureaplasma (U.) urealyticum uobičajeno nastanjuju čovekov genitalni trakt, ali mogu imati etiološku ulogu u pijelonefritisu, pelvičnoj inflamatornoj bolesti i febrilnim stanjima posle abortusa i porođaja. Prema nekim izveštajima, potvrđenim na životinjskim modelima, određene vrste mikoplazmi mogu da izazovu ozbiljne sis temske infekcije kao što su septikemija, septički artritis, neonatalni meningitis i ence falitis. Na primer, M. fermentans može da izazove teške, fatalne neurološke i respira torne simptome posle ubrizgavanja u likvor pacova. Pretpostavlja se da nekoliko pato genih vrsta mikoplazmi mogu biti etiološki agensi kod različitih akutnih i hroničnih oboljenja ljudi. Tačnost ovakve tvrdnje je više puta dovođena u pitanje Manje se obraća pažnja na mogućnost da hronične infekcije različitim mikroorganizmima, uključujući i vrste mikoplazmi, imaju važnu ulogu kod različitih hroničnih oboljenja i u njihovom napredovanju.
Genomi mikoplazmi Genomi većine vrsta mikoplazmi kodiraju oko 600 proteina. Na primer, genomi M. genitalium i M. pneumoniae sadrže 470 i 677 genskih sekvenci koje kodiraju proteine, za razliku od 1.703 proteinska gena kod bakterija Haemophilus influenzae i oko 4.000 gena kod E. coli. Genomi M. genitalium i M. pneumoniae izgubili su gene koji kodiraju produkte uključene u određene biosintetske procese, kao što su geni za sintezu amino i masnih kiselina i vitamina. Pošto su mikoplazme bakterije bez ćelijskog zida, bitno je umanjen broj genskih informacija potrebnih za biosintezu ćelijskog zida. Iako miko plazme imaju minimalan skup gena uključenih u metabolizam energije i biosintezu, one i dalje imaju suštinski važne gene za replikaciju, transkripciju i translaciju DNK te mini malan broj gena rRNK i tRNK. Svedenost genoma mikoplazmi jeste objašnjenje za njihovu potrebu za hranljivim molekulima domaćina. Značajan broj gena mikoplazmi izgleda da kodira proteine namen jene ćelijskoj adheziji i organelama za kačenje, kao i različitim antigenima površine mem brane potrebne za održavanje parazitizma i zaobilaženje imunskog i neimunskog nad zornog sistema domaćina. Različite vrste mikoplazmi različito ispoljavaju strukturno raznorodne površinske anti gene ćelije. Varijacije u genima koji kodiraju molekule prianjanja za površinu ćelije otkri vaju različite obrasce mutacija koji mogu da stvaraju promene u veličini molekula površine
ćelije i antigenskoj raznovrsnosti mikoplazmi. Različite strukture površinskih antigena i brze promene u njihovom ispoljavanju, izgleda igraju važnu ulogu u patogenezi infekcija mikoplazmama. Promenjene strukture površinskih antigena omogućavaju mukoplazmama da izbegnu imunski odgovor i stvaraju proteinske strukture koje povećavaju mogućnost kolonizacije na ćelijama i tkivima i prodiranja kroz mukozalnu barijeru.
Interakcije sa domaćinovim imunskim sistemom Određene vrste mikoplazmi mogu da aktiviraju ili suprimiraju domaćinov imunski sistem i te aktivnosti mogu da koriste za izbegavanje domaćinovog imunskog odgovora. Na primer, neke mikoplazme mogu da inhibiraju ili stimulišu proliferaciju normalnih podskupova limfocita, indukuju diferencijaciju V-ćelija i budu okidač za izlučivanje citok ina, uključujući interleukin-1 (IL-1), IL-2, IL-4, IL-6, a faktor tumorske nekroze (TNFa), interferone (IFN) i faktor stimulacije kolonije granulocitnih makrofaga (granulocyte macrohpage-colony stimulating factor - GM-SCF) iz V-ćelija, kao i iz ćelija drugih tipova. Osim toga, utvrđeno je takođe da lipidi M. fermentans mogu da ometaju gama-IFN-zavis no ispoljavanje molekula klase II glavnog kompleksa histokompatibilnosti (major histo compatibility complex - MHC) na makrofagima. Ta supresija ishoduje poremećenu prezentaciju antigena T-ćelijama pomoćnicima (utvrđeno u eksperimentalnom životin jskom modelu). Mikoplazme su, takođe, sposobne da izlučuju rastvorive faktore koji mogu da stimulišu proliferaciju ili inhibiraju rast i diferencijaciju imunokompetentnih ćelija. Poznato je da pojedine vrste mikoplazmi izlučuju imunomodulativne supstance. Navodimo jedan od primera. Na imunske ćelije utiče spiralin, dobro opisani lipoprotein mikoplazmi koji ima sposobnost da stimuliše in vitro proliferaciju humanih mononuk learnih ćelija periferne krvi i murinih splenocita. Ova stimulacija imunskih ćelija ima za posledicu izlučivanje proinflamatornih citokina (TNFa, IL-1 ili IL-6). Spiralin takođe može da indukuje sazrevanje murinih B-ćelija. Već smo istakli da mikoplazme mogu da zaobiđu imunsko prepoznavanje. To izvode variranjem površinskih antigena i time brzo menjaju strukturu površine ćelije. Takva anti genska varijabilnost, sposobnost da se suprimira domaćinov imunski odgovor, niska stopa rasta i unutarćelijska smeštenost, mogu biti objašnjenje hronične prirode infekcijama mikoplazmama i uobičajene nesposobnosti domaćina da svojim imunskim i neimunskim odgovorima suprimira infekcije mikoplazmama. Mikroorganizmi kao što su mikoplazme mogu da uđu u doslovno sva tkiva čoveka, da kompromituju imunski sistem i omoguće oportunističke infekcije drugim bakterija ma, virusima i gljivicama. Brzo prilagođavanje mikoplazmi domaćinovoj mikrosredini obično je praćeno brzim promenama u receptorima za prijanjanje na površini ćelije, sa ciljem uspešnijeg vezivanja za ćeliju i ulazak u nju, kao i brzim promenama u strukturi proteina radi podražavanja domaćinovih antigenskih struktura (antigenska mimikrija). Na primer, u toku hroničnog aktivnog artritisa veličina i antigenska raznovrsnost na površini antigena lipoproteina Vaa menja strukturu i ispoljavanje in vivo. Antigenska različitost Vaa može da utiče na svojstva prianjanja M. hominis i olakša izbegavanje domaćinovog imuniteta. Varijacije u genima Vaa pokazuje poseban obrazac mutacija koje stvaraju varijacije površine mikoplazmi, a posledica toga je izbegavanje domaći novog imunskog odgovora.
Programirana smrt ćelija (apoptoza) i nekroza Mikoplazme mogu neposredno da suprimiraju domaćinov imunski odgovor tako što pokreću ili ubrzavaju apoptozu. Na primer, M. fermentans (mikoplazma povezana sa AIDSom) može da izazove ili ubrza konkanavalinsku A-indukovanu apoptozu T-ćelija. Neke vrste mikoplazmi pak ispoljavaju srazmerno velike količipe nukleaza koje mogu da se oslobađaju unutar ćelije i da izazovu razaranje domaćinove DNK. Nukleaze mikoplazmi takođe mogu da budu uključene i u sekundarnu nekrozu uočenu u uznapredovanim infek cijama mikoplazmama koje se ispoljavaju pojavom morfoloških osobina apoptoze (kon denzacija hromatina) i nekroze (gubljenje integriteta i gutanje organela). Iako mikoplazme mogu da otpuštaju oblike aktivnog kiseonika koji mogu biti uključeni u pokretanje apoptoze, neke vrste mikoplazmi (kao što je M. fermentans) ispo ljavaju novu citolitičku aktivnost u nelipidnoj frakciji proteina. Ova aktivnost ima citocidan efekat koji nije posredovan poznatim citokinima mikoplazmi (poput TNF-a). Pored toga, mikoplazme u svoje okruženje mogu da otpuštaju molekule inhibicije rasta. Jedan od tih molekula je arginin deaminaza, enzim koji može da deluje kao supstan ca za inhibiciju rasta time što suprimira proizvodnju IL-2 i ispoljavanje receptora u T-ćeli jama stimulisano nespecifičnim mitogenima. To može da izazove morfološke promene na umirućim ćelijama i fragmentaciju DNK indikativnu za apoptozu.
Kliničko ispitivanje Donedavno je jedan od najvećih problema u otkrivanju infekcija mikoplazmama pred stavljalo to što su raspoložive tehnike, serološki postupci i kultivacija, bile nedovoljno sen zitivne za otkrivanje unutarćelijskih infekcija. Zbog teške kultivacije različitih vrsta miko plazmi tehnike kultivacije mikoplazmi, koje moraju biti visokospecifične za otkrivanje nekih infekcija mikoplazama, su srazmerno nesenzitivne. Pored toga, konvencionalno serološko otkrivanje infekcija mikoplazmama prilično je teško zbog izostanka humoralnog imunskog odgovora kod najvećeg broja pacijenata. Ni metode detekcije koje koriste antitela na antigene mikoplazmi nisu najpouzdanije, jer su mikoplazme sposobne da se sakriju u ćelijama. Ovo može da ishoduje srazmerno ,,normalnim“ titrovima antitela (u granicama referentnih vrednosti) čak i u toku aktivne infekcije mikoplazmama. U cilju najpouzdanijeg kliničkog testiranja infekcija mikoplazmama koriste se cela krv, leukociti ili biopsija tkiva i PCR metode. Čak i uz ovakav pristup neophodno je da se osigu ra visoka senzitivnost metode da bi se otkrile i unutarćelijske vrste mikoplazmi. Pored PCR-a, tehnika ispitivanja koja se koristi za unutarćelijske infekcije jeste praćen je nukleoproteinskih gena (nucleoprotein gene tracking). Ovaj pristup otkriva gene miko plazmi neposredno u nukleoproteinskim kompleksima izolovanim neposredno iz ćelijskih nuklearnih frakcija. Iako visokospecifičan, ova metoda nije osetljiv kao PCR.
Perzistentnost infekcija mikoplazmama i različita klinicka stanja Mikoplazme su sa značajno visokom incidencom detektovane u uzorcima krvi i tkiva uzetim od pacijenata sa različitim hroničnim oboljenjima (u odnosu na zdrave osobe iz kon
trolne grupe). Pošto se o umešanosti mikoplazmi u patogenezu hroničnih oboljenja zna malo, ostaje nejasno da li ovi nalazi ukazuju na to da su neke vrste mikoplazmi izazivači, kofaktori ili oportunističke infekcije (superinfekcije) kod pacijenata sa poremećajima imuniteta. Pošto se mikoplazme mogu nači na mestima na površini tela, kao što su normalna flora u genital no-urinarnom traktu, usnoj duplji i crevima, smatra se da su nepatogene. Osobina koja raz likuje patogene infekcije od nepatogenih može biti penetracija pojedinih vrsta mikoplazmi u krv, a naročito u ćelije različitih tkiva. Ovim se može objasniti nalaženje patogenih vrsta mikoplazmi u genitalno-urinarnom traktu, usnoj duplji, crevima i krvi malog dela asimpto matskih osoba. Ako mikoplazme ne prodru u tkiva i ćelije, nije verovatno da će ispoljiti svoje patogeno delovanje, mada kod nekih osoba prisustvo mikoplazme nije povezano ni sa jednim kliničkim stanjem. U takvim slučajevima nije jasno da li je to površinska infekcija, rana nes imptomatska faza, faza mirovanja procesa bolesti ili propratna pojava. Perzistentnost infekcija mikoplazmama ima mnogo sličnosti sa perzistentnošću koje ispoljavaju hlamidije. Određene vrstama hlamidije mogu da izazovu infekcije koje miruju ili ne napreduju uvek ka replikaciji ili citolizi ćelija domaćina. Za razliku od većina vrsta hlamidije, o čijim se fazama mirovanja ili kriptičnoj unutarćelijskoj fazi njihovih životnih ciklusa zna prilično, o mehanizmima perzistiranja infekcija mikoplazmama se zna -malo. Ove bakterije (bar njihovi patogeni sojevi) smatraju se obligatornim unutarćelijskim paraz itima, budući da zavise od intermedijarnih metabolita ćelije domaćina i biosintetskih prekursora. Smatra se da za vreme svog unutarćelijskog perzistiranja mikoplazme izaziva ju najveći deo svojih patogenih efekata. S druge strane, kada unutarćelijski patogeni, kao što su određene vrste mikoplazmi, napuste ćelije bez izazivanja citolize, mogu sa sobom da ponesu površinske antigene ćeli je domaćina i izazovu domaćinov autoimuni odgovor protiv inficiranog tkiva.
Respiratorna oboljenja Zna se da su različita respiratorna oboljenja, kao što su hronična astma, zapaljenja dis ajnih puteva, hronična pneumonija i druga respiratorna oboljenja, povezana sa infekcijama mikoplazmama. Na primer, M. pneumoniae uobičajeni je uzročnik infekcija gornjih dis ajnih puteva. Najnoviji dokazi pokazali su da su određene mikoplazme, kao što je M. fer mentans (nepoznati soj), neobično invazivne i da su nađene unutar ćelija epitela respira tornih puteva. Iako su infekcije mikoplazmama često povezane sa hroničnom astmom, tačna uloga mikoplazmi u patogenezi astme ostaje nejasna. Određene vrste mikoplazmi umešane su u infekcije respiratornog trakta povezane sa zapaljenjima vazdušnih pute va, izazivanjem bronhijalne hiperreaktivnosti (BHR) i napadima astme. Najmanje što infekcije M. pneumoniae mogu da izazovu jeste pogoršanje stanja astmatičara, čiji su napadi povezani sa značajnim i specifičnim odgovorima IgA i IgE. Specifična antitela ovih podklasa na antigene proteina M. pneumoniae nađeni su kod najvećeg dela paci jenata sa infekcijama M. pneumoniae. Mikoplazme su samo jedan od mnogobrojnih agensa koji mogu da budu okidač za BHR, a drugi infektivni ili hemijski agensi mogu doprineti složenom procesu bolesti. Slično određenim vrstama hlamidije, pulmonalni makrofagi izgleda da nisu sposobni da ubiju patogene vrste mikoplazmi.
Urogenitalna oboljenja Vrste mikoplazmi koje se uobičajeno nalaze kod urogenitalnih infekcija su M. hominis, otkrivana kod više od deset posto žena koje su bile na ginekološkim pregledi ma i M. genitalium, povezana sa akutnim i nespecifičnim negonokoknim uretritisom (NGU) kod muškaraca, ali ne i asimptomatskih osoba iz kontrolne grupe. Mikoplazme su, dakle, uobičajeni uzročnici genitalnih infekcija kod žena. M. hominis i U. urealyticum umešani su u širok opseg urogenitalnih oboljenja kao što su pelvična inflamatorna bolest, neplodnost, negonokokni uretritis i druge genitalne infekcije, pijelonefritis, Rajterov (Reiter) sindrom i peritonitis. Pojavljivanje raznih vrsta bakterija kod bakterijske vaginoze može biti rezultat patofizioloških promena vaginalnog ekosistema. Izgleda da mikoplazme igraju važnu ulogu u ovom procesu. Poznato je da mikoplazme imaju vezu i sa trudnoćom. Na primer, U. urealyticum nađen je kod više od deset posto pacijenata koji su imali problema sa neplodnošću.
Imunosupresivna oboljenja Neke vrste mikoplazmi - M. fermentans, M. penetrans i M. pirum - umešane su kao infektivni kofaktori u HIV/AIDS. Koristeći srazmerno nesenzitivne tehnike, sve tri miko plazme otkrivene su kod 20 posto pacijenata inficiranih HlV-om. Serološke studije ukazale su da je prisustvo M. penetrans takođe povezano sa infekcijom HlV-om. Osim toga, incidenca sistemskih infekcija mikoplazmama kod pacijenata sa HIV/AIDS-om može biti mnogo viša nego što se prvobitno mislilo. Najveći deo analiza izveden je pri menom srazmerno nespecifičnih tehnika, kao što su serološke analize. Patogene vrste mikoplazmi mogu da utiču na patogenezu HlV-a specifičnom i neposrednom aktivacijom ili supresijom imunskog sistema, proizvodnjom superantigena sa potonjim promenama u imunskim odgovorima ili doprinosom oksidativnom stresu uočenom kod HlV-pozi tivnih pacijenata. Dakle, razvoj AIDS-a može da poveća podložnost pacijenata inficiranih HlV-om koinfekciji različitim vrstama mikoplazmi kao što je npr. M. fermentans. Ova vrsta sposobna je da veže gpl20, protein omotača HlV-a, omogućavajući tako prianjanje viriona HlV-a za površinu mikoplazme. Posle toga HIV može biti prenet neposredno do ćelijskih receptora CD4. Nakon vezivanja za ciljane ćelije, mikoplazme mogu da stim ulišu aktivaciju ćelije domaćina uz pomoć IL-1 i TNF-a, poznatih efektora reprodukcije virusa. Osim toga, oligosaharidi glikokaliksa mikoplazme mogu da zaštite vezane virione HIV-1 od domaćinovog imunskog odgovora. Antigenske sličnosti između komponenata površine mikoplazmi i HIV-1, uzrok su nagađanja da koriste slične mehanizme za ulazak u ćeliju. Na primer, gpl20 (glikoprotein omotača HIV-1) i proteini adhezije M. genitalium, imaju homologne sekvence i značajnu sličnost sa mestom za vezivanje CD4 na proteinima klase II MHC. Interakcije mikroorga nizama sa MHC-povezanim antigenima na ćelijama domaćinima, može pridoneti velikom broju mogućnih ishoda, uključujući disfunkciju T-ćelija, smanjenje broja T-ćelija, promenu T-ćelija, proliferaciju V-ćelija, hiperglobulinemiju i antigensku ćelijsku disfunkciju. Zan imljivo je da je sve ovo uočeno tokom razvoja HIV/AIDS.
Reumatske bolesti Iako izazivački činioci reumatskih oboljenja nisu poznati, reumatoidni artritis (RA) i druga reumatska oboljenja mogu, bar delimično, imati vezu sa infektivnim agensima. Uz to, napredovanje reumatskih oboljenja može takođe biti povezano sa infektivnim procesi ma. Značajne kliničke i patološke sličnosti između određenih infektivnih oboljenja kod nekih životinjskih vrsta i nekih reumatskih oboljenja ljudi, poput RA, podstakle su istraži vanje mikrobske etiologije tih sindroma. Pretpostavlja se da je dug spisak mikroorganiza ma, uključujući aerobne i anaerobne crevne bakterije, nekoliko virusa i vrsta mikoplazmi, važan za ova oboljenja. Nedavno je, uz pomoć PCR, više vrsta mikoplazmi nađeno u oko polovini uzoraka krvi pacijenata sa RA. Sve višestruke infekcije bile su kombinacije M. fer mentans i drugih vrsta. Zna se da pojedine vrste mikoplazmi imaju sposobnost da indukuju imunodisfunkci ju i autoimune reakcije koje mogu biti povezane sa razvojem RA. U životinjskim modelima RA nađeno je da superantigeni povezani sa M. arthritidis kompromituju T-ćelije i mogu da pokrenu i pogoršaju autoimuni artritis. Dalje, M. arthritidis može da otpušta supstance, kao što su radikali kiseonika i hemotaktičke i agregativne supstance, sposobne da deluju na polimorfonuklearne granulocite. Izolovane membrane M. arthritidis su, takođe, imale tok sično dejstvo kada su ubrizgane u različite životinje.
Kardio-vaskulama oboljenja Infekcije srca mikoplazmama otkrivane su kod pacijenata sa različitim tipovima kardi tisa. Najčešća veza bila je sa infekcijom M. pneumoniae. Endokarditis i miokarditis povezan sa infekcijom M. pneumoniae po svemu sudeći je važan uzrok smrti kod infekcija kod infekcija izazvanih ovom vrstom mikoplazmi. Neposredna bakterijska invazija M. pneumo niae u tkivo perikarda verovatniji je uzrok perikarditisa nego autoimuni fenomeni. Infekci je virusima i bakterijama (Mycoplasma, Chlamydia i Mycobacterium tuberculosis) izgleda da su uobičajeni uzrok miokarditisa i/ili perikarditisa i, čini se, specijalisti za infektivne bolesti tek počinju da uvažavaju ovo. Kod savremenog čoveka su infarkt srca i moždani udar na prvom mestu spiska uzročnika smrti. Glavnim izazivačem ovih oboljenja smatra se zakrečenje arterija. Bele svetlucave naslage od kalcijuma i masnoće, stvaraju po život opasne plakove u krvnim sudovima. Proticanje krvi se usporava ili može potpuno da stane za samo nekoliko sekundi. Već dugo se veruje da su činioci rizika, za razvoj pomenutih naslaga u krvnim sudovi ma, sasvim dobro poznati. Za nastanak oboljenja okrivljivan je način življenja pacijenata. Kao glavni činioci se navode: pušenje, povišen krvni pritisak, dijabetes, metabolizam mas noća, prekomerna telesna težina, nedovoljno kretanje. Sva ova objašnjenja počinju sada ,,da se klimaju“, jer, po svemu sudeći, iza svega se krije još nešto. U načelu, za zakrečenje arterija mora da postoji još neki uzrok. Ima indici ja da je reč o - infekciji. Jer, polovina svih slučajeva srčanih bolesti ne može se objasniti do sada poznatim činiocima rizika kao što su pušenje i slično. Pacijenti sa infarktom srca imaju u krvi izuzetno visoku količinu antitela na određene patogene.
Mogući zlotvor, bakterija Chlamydia pneumoniae, otkrivena je tek sredinom 80-ih godina i to najpre kao izazivač oboljenja disajnih puteva. Osim toga, Chlamydia pneumo niae je izdvojena i iz naslaga na krvnim sudovima, što je potvrđeno u 11 od 12 međunaro dnih studija. Da li su onda infarkt srca i društvo mu - infektivne bolesti u najširem smislu? Mnogo govori u prilog tome i na tu temu vode se žustre rasprave. Studije takođe ukazuju da postoji statistički značajno poboljšanje kod pacijenata koji su imali jako zakrečenje krvnih sudova ili anginu pektoris, a primali su antibiotike. Jedna grupa pacijenata primala je placebo i do sada uobičajenu standardnu terapiju, a druga grupa dobijala je antibiotik umesto placeba. Privremeni podaci iz ovih studija (posle obrade prvih 100 pacijenata) jasno su pokazali da je terapija kod pacijenata sa antibiotikom imala znatno bolje rezultate. Jedan deo stručnjaka polazi od toga da Chlamydia pneumoniae inficira zdrave delove krvnih sudova izazivajući zapaljenje. Tek usled toga nagomilavaju se masnoće i kalcijum. Nastaju plakovi, arterije se sužavaju i prete angina pektoris i infarkt. Drugi, opet, pret postavljaju da sićušne bakterije destabilizuju već postojeća zakrečenja arterija. Njihovi delovi se otkidaju, krvotok ih nosi i zapušava sledeće odsečke. Posledica opet može biti infarkt ili moždani udar. Najveća rasprava među stručnjacima sada se vodi oko toga kako se dokazuje ovaj patogen. Jedna mogućnost je da se traže antitela na Chlamydia pneumoniae, koja, međutim, ima veoma veliki broj ljudi. Druga mogućnost jeste da se otkrivaju sićušni tragovi genskog materijala ove bakterije u krvi ili da se uzimaju uzorci zakrečenih sudo va, kako bi se patogen tamo neposredno otkrio. Tek kada se razjasne ovakva pitanja, biće mogućno da se izvode studije koje će morati nedvosmisleno da pokažu da li je ovaj patogen uzročnik infarkta. Neki stručnjaci misle da bi terapija antibioticima mogla da bude celishodna za spreča vanje infarkta. Ukoliko se krene dalje tim putem, možda će jednoga dana biti moguće napraviti vakcinu kojom bi se čovek zaštitio od pojave infarkta srca i zakrečenja krvnih sudova. Ako bi se to potvrdilo, kažu dalje, u budućnosti bi mogli da se protiv zakrečenja krvnih sudova primenjuju sasvim drugačiji lekovi: antibiotici. To, međutim, nosi sa sobom velike opasnosti. Dosadašnja neselektivna primena antibiotika ostavila je posledice: sve više patogena je otporno na antibiotike, što znači da lekovi sve manje deluju. Otvori li se još jedno polje primene antibiotika, to će značiti samo dalje pogoršavanje stanja sa rezis tentnošću izazivača oboljenja. Ako je Chlamydia pneumoniae zaista izazivač problema sa srcem i krvotokom, onda bi ispravan put bilo jačanje imuniteta organizma, kako bi telo samo savladalo patogeni organizam.
Autoimuna oboljenja Autoimuna oboljenja (reumatoidni artritis, multipla skleroza, amiotrofična lateralna skleroza, inflamatorne bolesti creva, sklerodermija i druga) jesu složene bolesti nepoznatog porekla koje zahvataju više organa. Iako se tačno ne zna šta izaziva autoimuna oboljenja, sve je više dokaza da kod mnogih pacijenata hronične infekcije igraju važnu ulogu, zajed no sa genskom predispozicijom i disfunkcijom imunskog sistema. Kako infekcije mogu biti važne za autoimuna oboljenja? Mogu biti umešane tako što pomažu da se izazove bolest, mogu uticati na pacijente kao kofaktori oboljenja (ne izaziva
ju bolest same, ali su važan činilac u procesu oboljevanja) ili kao oportunističke infekcije koje povećavaju morbiditet pacijenta i komplikacije povezane sa bolešću. Infekcije su nađene kod različitih autoimunih oboljenja, posebno kod reumatskih oboljenja poput reumatoidnog artritisa, sklerodermije i drugih reumatskih poremećaja. Sakupljen je veliki broj dokaza da su hronične bakterijske i virusne infekcije uobičajeno povezane sa reumatskim oboljenjima i da pacijenti odgovaraju na terapiju protivbakteri jskim i protivvirusnim sredstvima, kao i preparatima za podizanje imuniteta. Pacijenti se posle decenija neodgovarajućih dijagnoza i lečenja oporavljaju sporo, ali nema drugog rešenja do da se ublaže simptomi i napadnu, po svemu sudeći - pravi izazivači. Hronične infekcije su nađene kod mnogih neuroloških oboljenja: multiple skleroze, amiotrofične lateralne skleroze, sistemskog lupusa i drugih. Najveći deo pacijenata sa ovim bolestima ima infekcije mikoplazmama ili virusima sa, delimično, složenim znacima i simptomima. Sistemske hronične infekcije (izazvane bak terijama Mycoplasma, Chlamydia, Borrelia, Brucella te virusima kao što su CMV, HHV-6 i HEV) mogu da izazovu disfunkciju imunskog odgovora i, u krajnjem ishodu, poremećaje slične autoimunim. Mikroorganizmi kao što su mikoplazme mogu doslovno da uđu u svako tkivo čoveka, da kompromituju imunski sistem i omoguće oportunističke infekcije drugim bakterijama, virusima i gljivicama. Kada mikoplazme izađu iz određenih ćelija (pored ostalih koje mogu biti zaražene i sinovijalnih i nervnih), mogu da podstaknu autoimuni odgovor različitim mehanizmima. Jedan od njih je da, kada određeni mikroorganizmi izađu iz ćelije koju su zauzeli, na svojoj površini ponesu deo membrane ćelije domaćina. Ovo može inici rati imunski sistem da odgovori na domaće antigene koji se sada nalaze na stranom mikroorganizmu. S druge strane, neki mikroorganizmi imaju na površini antigene koji oponašaju anti gene površine ćelije domaćina i kao takvi mogu da podstaknu autoimune odgovore. Već smo ukazali da postoji mogućnost veze između infekcija mikoplazmama i reumatoidnog artritisa, budući da je utvrđena visoka učestalost višestrukih infekcija mikoplazama kod tih pacijenata. Skoro polovina autoimunih oboljenja - inflamatorne bolesti creva, Sjergenova (Sjorgen), Hašimotoova (Hashimoto), Grejvova (Grave) i Rajterova (Reiter) bolest - povezana je sa infekcijama mikoplazmama, hlamidijama i drugim patogenima.
Hroničan umor Hronični umor postoji kod oko 20 posto pacijenata koji traže lekarsku pomoć i smatra se nespecifičnim znakom povezanim sa mnogim poznatim medicinskim stanjima. Pacijenti sa sindromom hroničnog umora (SHU), mijalgijskim encefalomijelitisom (ME) i sindromom fibromijalgije (SFM) pate od složenih znakova i simptoma koji se preklapaju. SHU se prvenstveno odlikuje perzistirajućim ili povratnim umorom, bez prethodne istorije simptoma, koji ne prestaje posle odmora. Kod tih pacijenata nema drugih kliničkih stanja, znakova koji bi ukazivali na malignitet ili autoimuna oboljenja. S druge strane, pacijenti sa SFM imaju opšti bol u mišićima, slabost i mlitavost kao prvenstvene tegobe, ali imaju i najveći deo uobičajenih znakova i simptoma SHU, ako ne i sve njih.
Pacijenti sa SHU/ME pate od hroničnih infekcija koje, delimično, mogu da izazovu složene znakove i simptome. Sistemske infekcije mikoplazmama mogu da izazovu hronični umor, bolove u mišićima i mnoštvo dodatnih znakova i simptoma, od kojih su neki povezani sa disfunkcijom imunskih odgovora i u krajnjem ishodu sa poremećajima sličn im autoimunim. Neke mikoplazme mogu da uđu u doslovno sva čovekova tkiva i da kom promituju imunski sistem, omogućavajući tako oportunističke infekcije drugim bakterija ma, virusima i gljivicama. Kada mikoplazme izađu iz određenih ćelija (sinovijalnih ćelija ili nervnih ćelija, između ostalih, koje mogu biti zaražene), mogu da izazovu autoimuni odgovor. Postoji moguća veza između infekcija mikoplazmama i SHU i SFM, budući da kod pacijenata sa tim bolestima postoji visoka učestalost infekcija mikoplazmama. Oko dve trećine pacijena ta sa SHU/ME i SFM, pozitivno je na infekcije mikoplazmama u krvi. Osim infekcija mikoplazmama, pacijenti sa SHU/ME i SFM imaju i druge hronične infekcije, izazvane drugim unutarćelijskim bakterijama i virusima. Na primer, kod pacije nata sa lajmskom bolešću, koju izaziva unutarćelijska infekcija spirohetom Borrelia burgdorferi, dijagnostikovan je SHU/ME. Pacijenti sa SHU/ME i SFM imaju, takođe, unutarćelijske infekcije vrstama Chlamydia. Ti pacijenti imaju infekcije i drugim bakterija ma, koje u njihov organizam ulaze usled problema „propustljivih creva“. Hronično bolesni pacijenti često imaju inflamatorne bolesti creva i druge probleme sa crevima, što patogen im bakterijama može da omogući da uđu u njihov sistem. Pacijenti sa SHU/ME i SFM mogu da imaju i virusne infekcije koje komplikuju stanje i izazivaju bolest. Takve infekcije mogu da se jave sa opisanim bakterijskim infekcijama ili bez njih. Humani herpes virus 6 (HHV-6) i citomegalo virus (CMV) su povezani sa SHU/ME i SFM. Ovi virusi su, sa visokom incidencom, nađeni kod hronično obolelih pacijenata, naročito u onih sa SHU/ME. Pacijenti sa SHU/ME ili SFM mogu da imaju pretežno unutarćelijske bakterijske infek cije, pretežno virusne infekcije ili kombinaciju untarćelijskih bakterijskih i virusnih infek cija. Ovo je prvi razlog zbog čega je tako teško odrediti i delotvorno lečiti uzroke ovih hroničnih oboljenja. Drugi razlog može biti perzistirajuća priroda infekcija i njihova sposobnost da se sakriju unutar ćelija, gde su suštinski otporne na odgovore imunskog sis tema. Osim toga, ove infekcije se sporo razvijaju i srazmerno su neosetljive na lekove koji se primenjuju.
Klasična medicina i mikoplazme U novije vreme se u krugovima klasične medicine zagovara pristup da se infekcije mikoplazmama, kada se otkriju u podskupu pacijenata sa hroničnim oboljenjima, mogu uspešno lečiti nastavljanjem terapije za izvesno vreme kako bi se odstranili ili suprimirali mirujući oblici mikroorganizma. Primenom ove strategije, odgovarajuće lečenje antibioticima može, kaže se, ishodovati poboljšanjem pacijentovog stanja, pa čak i njegovim oporavkom. Pre poručeni tretm ani za dijagnostikovane infekcije krvi m ikoplazmama zahtevaju dugoročnu terapiju antibioticima, najčešće primenom više šestonedeljnih ciklusa doksiciklina, ciprofloksacina, azitrom icina ili klaritrom icina. Više ciklusa je neophodno zato što se samo mali broj pacijenata oporavi posle prvih nekoliko cik-
lusa, izvesno zbog unutarćelijske smeštenosti mikoplazmi kao što su M. fermentans i M. penetrans, niske stopa rasta ovih mikroorganizama i njihove sposobnosti da perzistiraju kao mirujući oblici, kao i srazmerne osetljivosti na lekove. Na primer, od 87 pacijenata sa BZR čiji su testovi na infekcije mikoplazmama bili pozitivni, svi su posle prvog šestonedeljnog ciklusa terapije antibioticima doživeli relaps, ali se do kraja šestog ciklusa terapije 69, od 87 pacijenata - oporavilo. Uočeni klinički odgov or nije bio posledica placebo efekta, pošto je davanje nekih antibiotika (kao što je penicilin) ishodovalo pojačavanjem a ne smanjivanjem simptoma, i nije bio posledi ca imunosupresivnog efekta koji se može javiti kod prim ene nekih od preporučenih antibiotika.
Todoxin protiv mikoplazmi... Mikoplazme su prisutne kod mnogih hroničnih oboljenja. Njihovo delovanje može biti značajnije od delovanja samih izazivača oboljenja. Zašto se onda uloga tih mikroorganiza ma toliko dugo potcenjivala i tek danas počinje da priznaje, budući da zbog ovakvog stava lečenje često ne može biti uspešno? Te bolesti bi, dakle, trebalo da se posmatraju iz ugla pomenutih - mikroorganizama. Uzrok potcenjivanja jeste sve veća samozadovoljnost čoveka. Ljudi sebe smatraju 'središtem svega, zaboravljajući da nisu stvoreni sami, već u celini sa svim postojećim. Bak terije i njima slični organizmi imaju određenu vrstu pamćenja. Sve što je stvoreno od postanka nosi u sebi određenu informaciju koja govori o odgovarajućem zadatku. Informa cija je, dakle, budući oblik energije koji se ne može uništiti. Za samu informaciju nije važan medijum koji je prenosi. Važno je da je prenosi i - ne deformiše. Svi mikroorganizmi ponašaju se isto, bez obzira na vreme i mesto, zahvaljujući posto janju informacionog omotača Zemlje, polja u kome su sakupljene sve informacije. Mikroor ganizme ništa ne sprečava da prenose i koriste te informacije. S obzirom na činjenicu da su preživeli tolike godine, organizmi su potpuno otvoreni za nove informacije i zato mogu da se u tolikoj meri menjaju i prilagođavaju okolini. Divimo se inteligenciji i prilagodljivosti pčela koje, iako nemaju mozak, funkcionišu savršeno. Kako je to moguće? Moguće je upravo zahvaljujući već postojećim zajedničkim informacijama, kao i onim novim koje tek primaju iz okoline. One, znači, deluju u skladu sa okolinom a ne izolovano kao čovek. Ako je nešto staro, ne znači da ne deluje. Ukoliko ne možemo da primimo informa ciju, ne znači da ona ne postoji. Shodno ovome, ako su mikroorganizmi o kojima govo rimo toliko stari, to pre znači da su izuzetno sposobni, a ne nevažni, kako se obično pogrešno misli. Novi sistemi oružja se prave tako da budu zaštićeni od sistema svoje, ili neposredno prethodne, generacije. Zaboravljaju se stari, koji mogu isto tako da budu opasni. Mikroorganizmi stvaraju rezistentnost na nove antibiotike. Zanimljivo je, ali ne i začuđujuće, da ti isti mikroorganizmi ne mogu da se odbrane od nekih starih, zaborav ljenih, prirodnih lekova. Mora se, znači, više pažnje posvetiti mikroorganizmima kao izazi vačima oportunističkih infekcija, koje razaraju načet organizam. Jer, ako se savladaju ti napadači koji dodatno slabe organizam, onda je moguće i da se organizam sam odbrani od osnovnog izazivača.
Čovek se može kljukati lekovima, zračiti, trovati hemijom, a mikoplazme i njima slični m ikroorganizm i, uprkos svemu tome, često opstaju. Zašto? Naučili su da se prilagođavaju! Jer, da nem aju tu sposobnost, ne bi ni opstali toliko dugo i to - neiz menjeni. Iz ovoga sledi logično pitanje: šta to, tako starom organizmu, omogućava da posle toliko godina, u istom obliku, ostane i dalje tako - uspešan? Odgovor je: jednostavnost! Čega nema, ne može ni da se pokvari! Ti m ikroorganizm i uistinu jesu krajnje ekonomični i inteligentni sistemi... Da - inteligentni! Valja se setiti biološkog određenja inteligencije: sposobnost prilagođavanja i snalaženja u novim situacija ma. Zašto lekari nemaju uspeha u lečenju infekcija mikoplazmama? Oni u mnogim slučajevima leče te infekcije, ali često ne uzimaju u obzir faze unutarćelijske perzisten cije tih infekcija. Osim toga, tek nedavno je utvrđeno da se takve infekcije nalaze kod velikog dela neobjašnjenih hroničnih oboljenja. Zato se (infekcije) i ne mogu uspešno lečiti uobičajenim kratkim ciklusim a antibiotika, upravo zbog unutarćelijske smeštenosti, niske stope proliferacije, perzistencije i urođene neosetljivosti na najveći broj antibiotika. Pored toga, potpuno funkcionalan imunski sistem može biti suštinski važan u prevazi laženju pomenutih infekcija. To je razlog zbog koga su vitaminski i hranljivi dodaci važni za lečenje. Konačno, pacijenti sa hroničnim oboljenjima moraju biti skinuti sa antidepre sanata i drugih lekova koji deluju imunosupresivno, da bi se stvorili preduslovi za njihov potpun oporavak to jest izlečenje. Umesto sintetičkih antidepresanata, preporučujem najbolje prirodno sredstvo: kapi i čaj od kantariona. Davanje antibiotika u velikim dozama i dugim ciklusima, deluje na simptome i posledice ali ne i na - uzrok. Osim toga, dosadašnja prekomerna upotreba antibiotika upravo je krivac za sve veći broj slučajeva hroničnih bolesti u čijoj je osnovi skrivena infek cija bakterijama ili mikoplazmama koje su, uzgred, rezistentne na priličan broj postojećih antibiotika. Dakle, suština lečenja ovde pominjanih hroničnih oboljenja iza kojih se ,,kriju“ miko plazme, treba da bude jačanje imunskog sistema, podsticanje metabolizma ćelija i aktivaci ja svih odbrambenih snaga organizma. Osobine prirodnog preparata Todoxin 1 daju izuzetno dobre izglede za suprotstavlja nje mikoplazmama. Ovaj preparat bi trebalo uzimati najmanje šest nedelja. Istovremeno, valjalo bi preći na ishranu prema pravilima pravoslavnog posta. A kad je već reč (i) o hrani, još nešto valja imati na umu. Naime, eksperimenti su pokazali da se mikoplazme najbolje razvijaju u kiseloj sredini (pH 5,8-6,3) a životvorni pro cesi se najbolje odvijaju u baznoj. Kisela hrana smanjuje količinu baznih soli u krvi i ćeli jama, što oduzima životnu snagu. Paraziti koji pojačano upijaju masne i belančevinaste hranljive materije, izlučuju mlečnu kiselinu, perokside i toksine, čineći krv kiselom. Zbog svega ovoga, trebalo bi kontrolisati acidobaznu ravnotežu, odnosno acidobazni disbalans (pH vrednost) krvi. Normalna pH vrednost krvi je 7,35-7,45 i na nju bi, prilikom svakog pre gleda, trebalo posebno obratiti pažnju kako bi se odgovarajućom promenom ishrane pospešilo lečenje. Sirova hrana jeste najbolja, obzirom da je zadržala i sačuvala energiju Sunca ali nije ovde reč o tome da se svi na nju prevedu. Ima još dosta dobrih namirnica koje stvaraju odgovarajući kiselo-bazni odnos.
Veliki broj pacijenata sa hroničnim oboljenjima ima nutritivne i vitaminske nedostatke koji se moraju nadoknaditi. Često nemaju dovoljno vitamina B, C i E, i određenih minerala ali, nažalost, isto tako često imaju slabu apsorpciju. Kompleks vitamina B najbolje je nadoknaditi primenom recepata sa kvascem. Antibiotici koji smanjuju normalan broj crevnih bakterija mogu izazvati prekomeran porast manje poželjne flore, pa je neophodno dodavanje Lactobacillus acidophillus, najbo Ije korišćenjem u ishrani acidofilnog jogurta („jogurt plus“). Nedostatak kalcijuma se može nadoknaditi preparatom od ljuske jajeta ili, za veoma slabe osobe, ajer-konjakom. Sobzirom na to da najveći deo hroničnih bolesti sa mikoplazmama prati hroničan umor (koji postoji i kao zasebno oboljenje) preporučuje se prim ena sokova, kapi i čajeva (u zavisnosti od mogućnosti i izbora) od kantariona, rastavića, tikve, belog luka, celera, jabuke, nara, sladića, matičnjaka, đum bira i pomorandže. Pored ovoga, svakoga jutra (na prazan stomak) treba uzimati od 100 do 150 gr soka od kajsije ili breskve i jednu do dve čaše istog soka u toku dana pomešanog sa jednom kašikom meda. Kako je za poboljšanje metabolizma ćelija važna snabdevenost kiseonikom i prokrv ljenost svih tkiva, svim bolesnicima se preporučuje svakodnevno vežbanje. Ali, ne sme se preopterećivati. To mogu biti i najlakše vežbe. Važno je, dakle, vežbati toliko da se puls blago ubrza ali čovek ne oznoji. Broj i težinu vežbi vremenom valja polako povećavati da bi se kondicija održavala i pojačavala, s tim da program vežbi svako treba da prilagodi sebi i svojim mogućnostima. Na kraju, da bi krvni sudovi mogli što bolje da funkcionišu, obavezno treba uzimati preparat za čišćenje zidova krvnih sudova.
... I nekoliko recepata U terapiji oboljenja kod kojih su mikoplazme izazivač, kofaktor ili uzročnik oportunis tičke infekcije (superinfekcije), pored poklanjanja pažnje odgovarajućoj ishrani treba uključiti i uzimanje Todoxin-a 1, četiri puta dnevno po jednu supenu kašiku tečnog, kašas tog ili u kapsuli. Ipak, najbolji efekat se postiže uzimanjem jedne kapsule sa jednom supenom kašikom tečnog Todoxin-a 1. Izuzetak su prvi (preparat se uzima pre doručka i večere) i drugi dan (pre doručka, ručka i večere). Todoxin 4 se takođe primenjuje 4 x 1 kapsula dnevno. Ovaj preparat obezbeđuje prirodni kalcijum čija je biološka iskoristivost najveća. Da bi se izvršilo korenito čišćenje zidova krvnih sudova i revitalizacija krvi, preparat treba uzimati sa belim lukom i limunom: Očistiti 30 češnjeva belog luka (ili tri veće glavice) i sitno iseekati. Tri limuna (sa žutom korom) dobro oprati mlakom vodom, obrisati kuhinjskom krpom, iseckati na sitne komade i pomešati sa belim lukom. Sve staviti u manji lonac i preliti jednom litrom prethodno prokuvane i ohlađene vode. Sadržaj zagrevati do 70 - 80°C (dok voda ne počne da ,,struji“). Važno je ne dozvoliti da voda proključa, kako se ne bi izgubile aktivne supstance. Lonac potom skloniti sa šporeta, poklopiti i ostaviti da odstoji 12 sati. Nakon toga, sadržaj proeediti i u staklenoj flaši čuvati u frižideru.
Najmanje 40 dana uzimati po jedan decilitar dobijene tečnosti svakog jutra - na prazan želudac. Da bi medikament efikasno delovao, neophodno ga je pripremati u četiri navrata s obzirom na to da se količina jedne flaše, pravilnim uzimanjem, potroši za deset dana. Vitamini i mikroelementi se mogu dobiti iz pšeničnih klica: U dve tegle od po jedan litar sipati tri do pet kašika oprane pšenice. U prvu teglu nasu ti vodu i držati je 24 sata na toplom mestu. Nakon toga, vodu iz nje prosuti, teglu ponovo zatvoriti i ostaviti da odstoji. Istovremeno, naliti pšenicu u drugoj tegli i ostaviti da odstoji 24 sata. Posle toga prosuti vodu iz druge tegle, poklopiti je i odložiti. Do tada je pšenica u prvoj tegli već proklijala i postala spremna za upotrebu. Valja je samo prethodno oprati prokuvanom i ohlađenom vodom. Koristeći naizmenično dve tegle na opisani način, svakog dana može biti spremna por cija proklijale pšenice za upotrebu, a sa njom i neophodne materije. Za ublažavanje tegoba digestivnog trakta i uklanjanje teško izlečivih crevnih patogenih parazita (poput ešerihije koli), treba pripremati preparat sa celerom i limunom: Dobro oprati i isitniti 400 gr lista celera i dodati mu dva limuna sa korom, oprana u mlakoj vodi a potom iseckana. Sve zajedno preliti jednom litrom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji 24 sata. Zatim, procediti i piti tri puta dnevno pre jela po jednu kafenu šoljicu. Uzima se 42 dana, uz obavezan doručak od isključivo zobenih pahuljica kuvanih najviše pet minuta. Da bi se uklonile bakterije iz usne duplje (npr. Streptococcus mutans i sl), svakog jutra nekoliko minuta energično mućkati gutljaj hladno ceđenog nerafinisanog suncokretovog, maslinovog ili nekog drugog neprerađenog ulja. Ulje ne gutati! Nakon dva do pet minuta, ispljunuti ulje i usta dobro isprati vodom. Tek potom oprati zube. U svaku supu ili čorbu treba dodavati celer, peršun i mirođiju. Ove biljke ne samo da poboljšavaju ukus jela, već blagotvorno utiču na organizam svojim snažnim lekovitim sas tojcima.
S ČIM PRED SIDU Stari lekovi i nova istraživanja Kako ne bih došao u situaciju da se previše (ili po ko zna koji put?) ponavljam, ma koliko to povremeno bilo neophodno radi boljeg razumevanja onoga što tek dolazi (Repe titio est mater studiorum!), u najkraćim crtama dajem hronologiju razvoja HIV/AIDS leko va (naravno, ako tako može da se kaže). Jer lekova, za sada - nema. Bar ne pravih. Delotvornih i bez teških nuspojava. Budimo, ipak, ozbiljni. 1987. FDA odobrava AZT kao prvi anti-HIV lek. 1989. Nakon velikih javnih protesta AIDS aktivista, cena AZT-a smanjena za 20 odsto. 1992. FDA odobrava korišćenje dideoxcytidina u kombinaciji sa AZT-om za poodmak lu HIV infekciju. Po mnogima, reč je o prvoj uspešnoj kombinaciji u terapiji lečenja side. 1993. Evropska ispitivanja, poznatija pod nazivom „Studija Konkord“, pokazala da AZT nije delotvoran kod HlV-pozitivnih osoba bez razvijenih simptoma bolesti. 1994. Istraživanja pokazala da AZT za dve trećine smanjuje rizik od prenošenja HlV-a sa zaražene majke na dete. 1996. FDA odobrava korišćenje 3TC (anti-HIV leka) i sakvinavira - prvi inhibitor pro teaze za ljude obolele od side. Navedeni lekovi blokiraju aktivnosti enzima proteaza, neophodnih Hl-virusima za razmnožavanje. Istraživanja pokazuju da je kombinacija tri leka uspešnija od terapije sa dva. Veći broj eksperata veruje da se Hl-virus može kon trolisati uz pomoć ,,koktel“ lekova. 2000. Tokom 13. međunarodne konferencije za borbu protiv side u Durbanu, južnoafrički predsednik Tabo Mbeki postavio pitanje Hl-virusa kao (pravog) uzročnika side i bezbednosti korišćenja anti-AIDS lekova. Njegov govor je propraćen oštrim kritikama širom sveta. Ipak, prodori u oblasti genetskih istraživanja doneli su (po ko zna koji put - prim. T. J.) nove (lažne?) nade. Istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Koloradu (SAD), objavljeno krajem 2000. godine pod naslovom „Kraj AIDS-a?“, pokazalo je da u ljudskom organizmu postoji protein koji bi mogao da ,,b!okira“ i spreči infekciju, ali i širenje bolesti. Reč je o proteinu sa oznakom AAT, od ranije poznatom po ulozi u sprečavanju degeneracije mišićnih vlakana. Naime, terapija pacijenata obolelih od degenerativne fibroze sastoji se u davanju ovog proteina, koji nedostaje organizmu najčešće usled genetskih anomalija.
Istraživački tim sa pomenutog Univerziteta je vršio ispitivanja sa uzorcima krvi dobro voljnih davalaca i uočio da Hl-virus ne napada zdrave ćelije, ali napada ćelije krvi davala ca sa manjkom proteina AAT. Takođe je primećeno da kod ćelija već zahvaćenih virusom, dodavanje proteina sprečava njegovo dalje širenje na ostale ćelije. Dr Leland Šapiro, vođa ovog istraživanja, rekao je da su rezultati izuzetno ohrabrujući ali da je prerano govoriti o leku protiv AIDS-a. Zaključci preliminarnog istraživanja mora ju da budu provereni u kliničkim ispitivanjima i na većem uzorku. Protein AAT se, inače, proizvodi i veštačkim putem, odnosno uzgaja u mleku genets ki modifikovanih životinja. Proizvođač je škotska biotehnološka kompanija ,,PPL Terapeutiks“, poznata po učestvovanju u projektu prvog kloniranja sisara iz koga je nastala čuve na ovca - Doli. Veoma interesantno. Ista tehnologija se istovremeno koristi i za dobrobit čoveka i protiv njega! A to što je proizvođač isti, dođe kao prirodno... 2001. Raste zabrinutost zbog nuspojava visokotoksičnih lekova u kontroli HlV-a i nji hove već poslovične neefikasnosti kada je reč o sidi. Sve je veći broj slučajeva u kojima je lečenje HlV-a bez efekta - objavljeno je krajem 2001. Istraživanje sprovedeno u Los Anđelesu pokazuje da su sve brojniji oblici virusa otporni na medikamente. Na Kalifornijskom univerzitetu je upotrebljen matematički model zasnovan na podacima o lečenju u LA-u u periodu od 1996. do 2001. godine, u cilju predviđanja da ljeg razvoja bolesti. Rezultati su zabrinjavajući: 1997. godine je bilo oko 3 posto slučaje va infekcije u kojima pacijenti nisu reagovao na lečenje, a do 2005. taj će procenat iznosi ti čak 42 odsto. Mehanizmi mutacije virusa nisu dovoljno poznati i proučeni, a do njih može doći u toku samog lečenja, nakon perioda u kome je bolesnik dobro reagovao na terapiju. Oblici virusa, otporni na lekove, mogu da se prenose seksualnim kontaktom dalje, pri čemu se povećava broj slučajeva u kojima terapija nema efekta. Procenat zaraženih otpornim oblikom virusa je krajem 2001. iznosio 8 posto. Prema tome, najveći broj slučajeva neuspešnog lečenja vezan je za pacijente koji su u početku dobro reagovali na terapiju. U jednom trenutku, virus u njima je najednom postao imun. Problem „broj 1“ savremenog čovečanstva i dalje ostaje neizlečiva i u priličnoj meri misteriozna bolest... Ali, kako kažu, nada poslednja umire. (Ja joj to, ipak, ne bih dozvo lio!) Nemački ,,Di Velt“ (Die Welt) u drugoj polovini iste godine, pod naslovom „Hepati tis G kao oružje protiv AIDS-a“, donosi nove ohrabrujuće vesti. AIDS-pacijenti istovremeno inficirani izazivačem hepatitisa G, uspešnije mogu da se suprotstave HIV-u i duže požive. Američki naučnici na Medicinskom fakultetu Univerzite ta Ajove, utvrdili su da je kod pomenutih osoba verovatnoća preživljavanja u periodu od dve godine veća za faktor - 3,6! - Ovo je možda ključ za razumevanje zašto neki AIDS-pacijenti duže vreme drže HIV ,,u šahu“, dok drugi vrlo brzo umiru od posledica oboljenja - glasno je razmišljao vođa studije Džek Steplton. Naučnici su potom pokušali da laboratorijskim eksperimentima razjasne dilemu da li virus hepatitisa G neposredno utiče na AIDS-izazivača. Posmatrali su kulture ćelija sa virusom AIDS-a, od kojih su neke ,,vakcinisali“ i virusom hepatitisa G. Rezultat je bio iznenađujući: u kulturama sa oba virusa, izazivači AIDS-a su se razmnožavali čak 30 do 40 odsto sporije nego u uzorcima koji su sadržavali samo HIV.
Pre novih velikih nada u ovaj terapijski postupak protiv AIDS-a, neophodno je detaljno razjasniti zašto (i kako) prisustvo virusa hepatitisa G ,,koči“ HIV. Izazivač hepatitisa G je otkriven sredinom osamdesetih godina. U poređenju sa svojim srodnicima - tipovima A, B i C - u priličnoj meri je bezopasan i ne izaziva dugoročna oštećenja. Zahvaljujući tome, otvara se mogućnost njegove primene u borbi protiv AIDS-a. Izazivač bolesti, dakle, dobija šansu da istovremeno postane medikament. Kako, rekoh, nada poslednja umire, ,,Di Velt“ završava ovaj članak u tom tonu: „Radosne vesti dolaze i sa kongresa o AIDS-u u Baltimoru (Filadelfija, SAD) na kojem se okupilo oko 1.000 istraživača. Dejvid Baltimor, jedan od organizatora skupa, deluje veoma optimistički i kaže da bi vakcina protiv AIDS-a mogla da bude na raspolaganju već za neko liko godina. Trenutno je čitav niz različitih vakcina protiv AIDS-a u fazi ispitivanja.“ O vakcinama nešto kasnije... Već polovinom 2002. ,,Ekonomist“ (online) izveštava da je kompanija ,,GlaksoSmitKlajn“ (najveći proizvođač lekova za sidu) obnarodovala napredak u razvoju eksperimentalne klase lekova nazvanih inhibitori integraze, koji sprečavaju ugrađivanje HlV-a u gene normalne DNK. Inegraza (do tada ,,neuhvatljiva“) je jedan od tri enzima neophodnih HIV-u da se reprodukuje u organizmu. Na preostala dva, reverznu transkriptazu i proteazu, neki ,,lekovi“ su već ,,delovali“. Vesti o usavršavanju lekova koji bi na tržištu mogli da se pojave za oko četiri godine, došle su samo jedan dan nakon što je javnost saznala za ohrabrujuće rezultate jednog od najnaprednijih novih lekova, fuzijskog inhibitora nazvanog T-20, koji se može primenjivati i u vidu injekcija. Revolucionarni lek protiv side koji onemogućava Hl-virus da uđe u ćelije, mogao bi da bude nada hiljadama pacijenata rezistentnih na sadašnje terapije... Ovim rečima je novinska agencija ,,Rojters“ započela izveštaj o T-20 koji je obišao svet. Podaci koje su saopštili proizvođači lekova „Roš Holding AG“ (ko je rekao „tamiflu 2005“? - prim. T. J.) iz Švajcarske i američka firma za biotehnologiju „Trimeris INC“, pokazuju da T-20 smanjuje količinu virusa u krvi kod mnogih pacijenata sa već razvi jenom rezistencijom (otpornošću) na postojeće lekove. Lek koji bi mogao da se nađe na tržištu u prvom kvartalu 2003, prvi je u klasi novih lekova poznatih kao „inhibitori fuzije“ koji na Hl-virus deluju na potpuno nov način. Naime, svih šesnaest do sada odobrenih lekova za borbu protiv side napadaju Hl-virus tek pošto uđe u hum anu ćeliju. Rezultati dva klinička ispitivanja, saopštenih na svetskoj konferenciji o sidi, pokazuju da je kod dvostruko više pacijenata došlo do smanjenja HIvirusa u krvi, gotovo do nemerljivih vrednosti, nakon uzimanja T-20 i starijih lekova, za razliku od pacijenata kod kojih je primenjivana samo konvencionalna terapija. „Rezultati su zadivljujući i daleko iznad očekivanih“, izjavio je dr Bonaventura Klotet iz „Hospital Germans Trias i Pujol“ u Barseloni, vodeći istraživač u ovom ispitivanju. U prvom ispitivanju virus nije bio primetan posle 24 nedelje kod 37 odsto pacijenata tretiranih sa T-20, za razliku od 16 procenata pacijenata lečenih isključivo starijim lekovi ma. U drugoj studiji je procenat uspešnosti iznosio 28 ,,prema“ 14 odsto. U suštini, rezistentnost na lekove protiv side, izazivana rapidnom mutacijom HIvirusa, ponovo predstavlja veliki problem, nakon kratkog predaha ostvarenog uvođenjem „koktela trostrukog leka“...
U vezi pomenutog leka ima i jedna začkoljica. Sa cenom od 10.000 do 12.000 dolara godišnje po pacijentu, T-20 spada u red najskupljih AIDS-terapija. Pa, ko voli, nek’ izvoli... Imajući u vidu prethodno, propisno sam se iznenadio 2003. pročitavši izjavu „vodećih krugova u lečenju AIDS-a“ po kojoj „dosadašnja politika lečenja nije mnogo pomogla bolesnim stanovnicima trećeg sveta“. I dalje, „iako je najveći broj zaraženih u siromašnim zemljama, najveći deo novca za zaštitu i lečenje AIDS-a troši se u razvijenom delu sveta“. Dobro jutro, Ameriko! U to vreme se širom sveta lečilo oko 730 hiljada osoba inficiranih HlV-om. Međutim, samo je 30 hiljada iz Afrike, uprkos procenama da je šest miliona obolelih u najsiromašni jim državama u fazi u kojoj se bolest još uvek može kontrolisati lekovima. Na konferenciji UNIAIDS-a je izneta ideja da se u naredne dve godine medikamenti učine dostupnim za dva miliona ljudi. (A šta sa već postojećih još četiri miliona? - prim. T. J.) Istovremeno je upućen apel da se donatorska sredstva za borbu protiv side povećaju sa tri na deset mili jardi dolara godišnje. Možda ova suma na prvi pogled deluje impozantno, ali valja znati da se ta količina novca u svetu trenutno potroši u vojne svrhe za samo četiri dana! Ili, u poljoprivredi razvi jenih zemalja za deset dana. Pristup antiretrovirusnim tretmanima, konstatovano je na kraju, značajno je poboljšan. Mnogo veći broj ljudi ima mogućnost da dođe do lekova. I dalje, naravno, ostaje problem najsiromašnijih. U najboljem slučaju, jedan od deset Afrikanaca ili jedan od sedam Azijaca sa potrebom za antiretrovirusnim terapijom, primili su je u 2003. godini. 2005. Generalni sekretar UN, Kofi Anan, predlaže da se godišnje izdvoji sedam milijar di dolara za prevenciju i lečenje obolelih od HIV/AIDS-a u zemljama u razvoju. Američki i evropski farm aceutski giganti prekidaju trogodišnju bitku sa južnoafričkom vladom koja je uvozila jeftinije anti-AIDS lekove. Godišnji podaci pokazuju da je u Južnoj Africi 4,7 miliona ljudi inficirano HlV-om i da se zaraza ubrzano širi. Procenjuje se da čak jedna četvrtina odraslih Južnoafrikanaca živi sa viru som HlV-a. Ne znam zašto mi, baš u ovom trenutku, pada na pamet čuvena latinska senten ca „Utinam populus Romanus unam cervicem haberet“ („Kamo sreće da rimski narod ima jednu šiju“, želja rimskog cara Kaligule da jednim zamahom svim Rimljanima odrubi glavu)... Iako su saznanja o ovoj bolesti, metodama sprečavanja njenog širenja i lečenja, kasno dospela do desetina miliona obolelih, doktor Entoni Fauči, ekspert za AIDS pri „Američkom nacionalnom institutu za zdravlje“, konstatuje 2005. da je ,,u proteklih 18 godina utvrđeno kako se virus prenosi, kako se bolest dijagnostikuje, kako se mogu zašti titi zalihe krvi i kako se životi miliona ljudi može produžiti ili sačuvati anti-virusnom ter apijom“. Ali... (E, pa, uvek je problem u tom ,,ali“.) „Još, međutim, nismo pronašli vakcinu i to je ogroman problem “, kaže doktor Fauči, ističući da je danas mnogo više antivirusnih lekova dostupno siromašnim ljudi ma, posebno siromašnim stanovnicima zemalja u razvoju. Postigli smo ogroman napredak veliki broj Ijudi dobija lekove, ali ta proporcija (misli s obzirom na obolele iz bogatijih zemalja - prim. T. J.) još nije ni izbliza kolika bismo mi želeli. Ipak, ,,stvari“ se kreću u pravom smeru. HIV i sida su, svakako, veliki zdravstveni izazov.
U zemljama koje ohrabruju siguran seks i upotrebu kondoma, broj zaraženih je opao. Oboleli od AIDS-a, u krajevima gde postoje tretman i edukacija, sve više se integrišu u društvo. „Situacija nije baš najbolja. U nekim regionima i državama 2004. godine je učinjeno mnogo, prilike se popravljaju, ali uopšteno gledano, situacija je i dalje zastrašujuća“, zaključuje dr Fauči. ,,U ranim danima pojave side, oboleli nisu živeli duže od dve godine“, objašnjava nov inar beogradskog ,,Danas“-a 2005. godine svojim čitaocima. Analizirajući način na koji virus napada ćelije čovekovog imunološkog sistema (tzv. B ćelije), naučnici su razvili sve osnovne vrste lekova koji sprečavaju razmnožavanje virusa HIV. To su inhibitori reverzne transkriptaze i inhibitori proteaze. Korišćeni u kombinaciji poznatijoj kao ,,kokteli“, ovi lekovi pomogli su obolelima da duže žive. Inhibitori rezervne transkriptaze bili su prvi lekovi napravljeni da kontrolišu HIV. Ovi lekovi se mešaju sa enzimima neophodnim za proizvodnju novog virusa. Jednom kada virus uđe u ćeliju imunološkog sistema, enzim, poznat kao reverzna transkriptaza, pomaže RNK virusu da proizvede DNK u procesu nazvanom reverzna transkripcija. DNK, zatim, odlazi u ćelijski nukleus odakle ćelija daje instrukcije da proizvodi nove virusne čestice. Američka uprava za hranu i lekove odobrava lek AZT, prvi retrovirus inhibitor, 1987 godine. Nažalost, sida je ubrzo razvila otpornost na ove lekove. Inhibitori proteaze napadaju virus u kasnijim fazama njegovog razvoja. Ovi lekovi sprečavaju enzim, poznat pod nazivom proteaza, da razdvaja delove virusa i koristi ih u inficiranju drugih ćelija. Prvi inhibitor proteaze odobren je za lečenje obolelih 1996. godine. Sledeći zvaničnu medicinsku politiku (da, upravo politiku, koliko da ne upotrebim neki oštriji izraz) na svetskom nivou, i domaći zvaničnici i institucije od imena u ovoj oblasti (mediji se podrazumevaju) prihvataju ponuđeno kao obavezno. (Da sad ne ulazim u ,,zašto“.) Po onoj narodnoj, kud uže, tu i - june. U izveštaju Instituta za zaštitu zdravlja Srbije ,,Dr Milan Jovanović Batut“ za 2005. godinu, jasno stoji ,,pad oboljevanja i umiranja od AIDS-a, svakako je rezultat primene kombinovane, visoko aktivne antiretrovirusne ter apije (HAART) koja je od 1996/1997. godine dostupna i kod nas“! Dakle, zvanično, dakle na državnom nivou.
Poređenje terapijskog i mogućeg nepoželjnog dejstva, kao i troškova upotebe jednostruke i višestruke terapije HIV infekcije U ovom delu su obuhvaćeni osnovni virusološki, imunološki i farmakološki podaci 33 aktuelne HIV mono i kombinovane terapijske studije sumirani do IV Konferencije o retrovirusi ma i oportunističkim infekcijama (4th Conference on Retroviruses and Opportunistic Infections), Vašington 1997, kao i podaci proizvođača, banke podataka (Meddix, AIDSLINE) i dopunske stručne informacije koje se tiču: pet nukleozidnih usporivača HIV enzima reverzne transkriptaze, dva nenukleozidna usporivača HIV enzima reverzne transkriptaze, četiri usporivača HIV enzima proteaze, interleukin-2, hidroksiurea/HU, kombinacija agensa biljnog porekla Todoxin. Svi podad su jedinstveno prikazani i vrednovani prema: - obimu i trajanju HIV usporavajućeg dejstva, obimu i trajanju imunorestaurativnog dejstva, vrsti, snazi i učestalosti neželjenih posledica, terapeutskoj ukupnoj koristi, i troškovima korišćenja. Drugu najveću ocenu (537) za ukupnu terapeutsku korist - ali bez uzimanja u obzir negativnih poena za neželjene posledice, i bez uzimanja u obzir troškova - dobila je trostru ka kombinacija IDV + ddC + d4T koju, na trećem mestu, sledi IDV monoterapija (429) za pacijente koji nisu prethodno tretirani. Uzimajući u obzir neželjene posledice, ukupna terapeutska korist trostruke kombi nacije IDV + ddC + d4T pada sa drugog na osmo mesto (27 poena) a IDV se penje na drugo mesto (264 poena). Kod dodatnog uzimanja u obzir troškova korišćenja, trostruka kombinacija IDV + ddC + d4T se sa 233 poena nalazi na šestom mestu, monoterapija IDV(n) sa 370 poena na dru gom mestu a sledi je dvostruka kombinacija 4T + 3TC (275) za prethodno netretirane paci jente na trećem mestu. Ukoliko se uzmu u obzir i neželjene posledice, IDV (uprkos reduciranom broju poena) ostaje na drugom mestu (227), sledi ga II-2 + AZT (ddl), monoterapija ddl odnosno ddl + AZT za prethodno netretirane pacijente.
Todoxin je sakupio, u poređenju sa svim HIV lekovima i/ili njihovim kombinacijama obuhvaćenih studijom, daleko najveći broj poena za ukupnu terapeutsku korist i troškove korišćenja terapije (829/810) sa/ili bez uzimanja u obzir negativnih poena za neželjene posledice (663/648). Kako se visoka virološka i imunološka efikasnost Todoxina već godinama nesman jeno održava (lićno saopštenje autora Todoxina i kolega-lekara koji rade studije ovog medikamenta širom sveta) i imajući u vidu visoku podnošljivost ustanovljenu tretiranjem preko 10.000 pacijenata, hitno treba pokrenuti odobrenje i šire posmatranje primene Todoxina preko HIV ambulanti i prakse i obezbediti odgovarajuće kliničko praćenje. Od XI svetske AIDS konferencije u Vankuveru 1996, mediji za masovnu komunikaci ju ,,sipaju“ obaveštenja poput „AIDS-čudo - nova kombinacija agensa može da spasi 80 posto pacijenata“ (Cover Storz, Spiegel Nr. 2./ 6. 1.97.) a organizacije za pomoć obolelima od AIDS-a pozivaju preko radio i televizijskih stanica na „obavezan početak uzimanja nove delotvorne kombinacije agensa“. (ORF 1 / 97, PWA, AIDS - pomoć). Nasuprot ovome stoje oprezne, pa i opominjuće, izjave najvećih HIV eksperata i institucija: „Mnogo će vremena proći pre nego što stvarno pobedimo AIDS. Ukoliko bolesnici duže vreme dobijaju nova sredstva, smrtonosni virus isčezava iz (periferne, prim.) krvi, ali, virusi postaju sve jači i za svega nekoliko nedelja uspevaju da se pri lagode na nove lekove. Verovatno već 30 posto obolelih od AIDS-a imaju otporan virus u telu - tu nova sredstva nisu više dovoljna“. (Dr. C. Fischer, Bild, citira Roberta Gala, 23. decembra 1996.) „...Zašto naučnici bar ne kažu da su blizu mogućnosti izlečenja? Iz istog razloga iz koga Dejvid Hu učesnicima konferencije u Vankuveru nije obećao da može čoveka u kas nijim stadijumima oboljenja osloboditi HlV-a. Naučnici znaju da posle višegodišnje infek cije na telu ne postoji ni jedno jedino skriveno mesto koje HIV virus nije dosegao. Delotvorna terapija mora mnogo više da učini nego što je odstranjivanje HlV-a iz per ifernog krvotoka. Ona HIV mora da odstrani iz limfnih čvorova, mozga, kičmene moždine, mošnica i sa svakog mesta gde bi se on inače mogao sakriti. Današnje kombinovane ter apije deluju u krvi ali ne dosežu dobro mozak ili mošnice. Može biti da će ljudi u kasni jim stadijumima bolesti morati do kraja života da uzimaju kombinovanu terapiju, ali pod pretpostavkom da mogu da podnesu često užasna sporedna dejstva: od proliva i umora do grčeva u mišićima, kamena u bubregu i oštećenja jetre. Osim toga, oni su verovatno još uvek zarazni i njihov imunološki sistem će, možda za nekoliko godina a možda i kasnije - ponovo propasti.“ (A. Park, D. Thompson, Man of the Year, Time, Jan 6, 1997). Šlagvort ,,izlečenje“ koji je trenutno u opticaju, sasvim sigurno, još uvek je preuranjen. (Robert Koch - Institut, Savezni institut za infektivne bolesti, Berlin, INFO III + IV / 96). „...Ponuda školske medicine sigurno nije poslednja reč mudrosti.“ (A. L’Allemand, vođa projekta Swiss AIDS Treatment Group, Newsletter, Jan 1997). „...Posle dve godine, euforija je splasnula. Ispitivanja su pokazala da se virus odmara u nezaposlenim imunim ćelijama pacijenta koji su pod lekovima, spreman da podivlja čim se prestane sa terapijom.“ (XII međunarodna konferencija o AIDS-u, Ženeva, jul 1998.) Tačno je da se od X svetske AIDS konferencije u Jokohami (1994) na tržištu pojavio niz novih HIV lekova čiji se mehanizam dejstva, manje ili više, razlikuje od do tada prime njivanih standardnih lekova.
Pošto Hl-virus prilikom primene monoterapija u roku od nekoliko nedelja ili meseci postaje rezistentan na sve poznate ali i nove supstance (izuzimajući, očigledno, Todoxin), na osnovu iskustava u tretmanu rezistentnih bakterija ili ćelija raka, smatrano je svrsishod nim ispitivanje mogućnosti istovremenog davanja više antiretroviralnih supstanci različitog dejstva u cilju produžavanja efikasnosti HIV terapije. U poslednja 24 meseca je u kliničkim studijama ispitivan veliki broj raznih lekova kao i njihove kombinacije na terapeutsku efikasnost. U ovom radu su predstavljeni i ocenjeni osnovni virološki, imunološki i farmakološki podaci, reprezentativnog broja pomenutih studija prema pojedinim stavovima. Pet nukleozidnih usporivača HIV enzima reverzne transkriptaze: * AZT / Zidovudin (TM Retrovir, Glaxo VVellcome), * 3TC / Lamivudin (TM Epivir, Glaxo Wellcome), * ddC (TM Hivid, Roche), * ddl (TM Videx, Bristol - Mzers Squibb), * d4T (TM Zerit, Bristol - Mzers Squibb). Dva neneuklozidna usporivača HTV enzima reverzne transkriptaze: * DLV (TM Delavirdin, Upjohn), * Nevirapin (TM Viramun, Boehringer Ingelheim). Četiri peptidomimetska ili pseudosimetrična usporivača HIV enzima proteaze: * Indinavir (TM Crixivan, Merck Sharp & Dohme), * Ritonavir (TM Norvir, Abbot), * Saquinavir (TM Invirase, Roche), * Nelfinavir (TM Viracept, Agouron). Jedan interleukin-2 (TM Proleukin, Chiron). Jedan Hzdroxzurea/HU (TM Litair, Bristol - Mzers Squibb). Jedan TODOXIN TM, (biljni preparat, Todoxin društvo). U svim studijama koje je ovaj rad istraživao, primenjeni su uporedivi virusološki i imunološki metodi za kontrolu uspeha terapije. Za direktno određivanje količine virusa periferne krvi ili drugih telesnih tečnosti, pri menjen je visokoosetljivi genetsko-tehnički metod (PCR). Razmera terapijski uslovljene relativne redukcije količine virusa izražena u loglO, npr. redukcija za 1 loglO znači: redukciju količine virusa za desetostruko, 2 loglO redukciju za stostruko - što je dobro uporedivo (uprkos delimično različitim apsolutnim brojevima u zavisnosti od proizvođača). Primena ovog novog metoda HIV kvantifikovanja u vezi sa osvedočenim CD4 brojanjem pomoćnih ćelija, dozvoljava kontrolu uspeha terapije u „pravo vrem e“ sa dosad nepoznatom pouzdanošću. Zbog toga se većina studija odrekla placebo kontrole tako da se mogao smanjiti broj kolek tiva studija (ref). Pošto određene dominirajuće karakteristike populacije studija imaju značajan uticaj na srednji uspeh terapije, takve karakteristike su (radi korektne uporedivosti uspeha terapije) uvek navedene. Tu pre svega spada prosečni imunostatus pacijenata na početku terapije (CDC klasi fikacija u vezi sa CD4 brojem pomoćnih ćelija i eventualno količina virusa). Na osnovu rastućeg broja HIV pacijenata sa rezistentnim vrstama virusa, naprav ljena je razlika između prethodno antiretroviralno tretiranih grupa pacijenata (EXP) i
prethodno netretiranih (naivnih) kao i prema broju HIV medikamenata primenjenih u kombinaciji. Početak terapije 10 do 90 dana posle infekcije predstavlja, takođe, posebnu karak teristiku. U sledećoj studiji pregleda obuhvaćene su i ocenjene, za svaki HIV lek i/ili kombinac i ju HIV lekova, sledeće karakteristike terapija: * obim i trajanje HlV-usporavajućeg dejstva, * obim i trajanje imunorestaurativnog dejstva, * vrsta, jačina i učestalost mogućih neželjenih posledica, * ukupna terapeutska korist, i * troškovi korišćenja.
REZULTATI Obim i trajanje HlV-usporavajućeg dejstva je na sledeći način iskazano poenima: Srednja redukcija HIV-1 RNA količine seruma merene poslednjeg određenog dana u loglO, pomnožena je sa faktorom 100. Dodato je vreme od početka studije do određenog dana u nedeljama. Na primer, za srednju redukciju količine virusa za 1 log dato je 100 poena. Ovde je dodato 48 poena u slučaju da su srednje redukcije količine virusa merene posle 48 nedelja. Srednja redukcija HIV RNA količine seruma jednostruke i višestruke terapije iznosila je ukupno 0.6 loglO (0 do 2.94 loglO) i posmatrane su srednje vrednosti u roku od 24 nede lje (4 do 104 nedelje). Deljenje prema kriterijumima studije i drugim dominirajućim kriterijumima grupe daje sledeću sliku redukcije HIVl RNA količine seruma: a) Srednja redukcija kod naivnih (prethodno antiretroviralno netretiranih) je sa prosekom od -1.73 loglO (-0.2 do 2.45 loglO) bila znatno viša nego kod iskusnih (prethodno antiretrovi ralno tretiranih) pacijenata sa srednjom redukcijom od -0.5 loglO. Srednje trajanje posmatra nog HlV-usporavajućeg (sprečavajućeg) dejstva bila je u obe grupe jednaka -24 nedelje. b) Jasna razlika u redukciji HIVl RNA količine seruma postojala je i u odnosu na odgo varajući stadijum oboljenja na početku terapije. Dok je postignuta redukcija u stadijumu AIDS-a u proseku iznosila samo oko -0.16 loglO, kod ARC pacijenata je redukcija u proseku bila -0.51 loglO a kod asimptomatične studijske populacije -2.1 loglO. c) Razlikovanje prema broju HIV lekova korišćenih u terapiji takođe pokazuje značajne razlike između subpopulacija. Trostruke kombinacije su sa srednjom redukci jom od -2.03 loglO u znatnoj prednosti u odnosu na dvostruke kombinacije sa prosekom od -0.565 loglO i u odnosu na monoterapije sa prosekom od -0.3 loglO. Posmatrano tra janje HIV-sprečavajućeg dejstva, sa prosekom od 24 nedelje, bitno se ne razlikuje. d) Takođe su poređene i studije kod kojih je terapija počela već 10 do 90 dana nakon prve infekcije (PRIM). U slučaju AZT monoterapije sa -0.90 loglO posle 24 nedelje, pokaza la se znatno veća redukcija količine virusa nego sa AZT kod ,,naivnih“ pacijenata u kasni jim fazama oboljenja (-0.2 loglO) nakon istog vremenskog perioda. Trostruka kombinacija NLV + AZT + 3TC pokazala je, kod tretiranja u fazi primarne infekcije, redukciju od -2.94 loglO samo u vremenu posmatranja od 16 nedelja.
Obim i trajanje imunorestaurativnog dejstva je na sledeći način iskazano poenima: Na srednje povećanje CD4 ćelija izmereno određenog dana, dodato je vreme u nede ljama od početka studije do tog dana. Na primer, na srednje povećanje CD4 ćelija za 100 ćelija/dato je 100 poena. Tome je dodato još 95 poena ukoliko je srednje povećanje CD4 ćelija mereno posle 96 nedelja. Srednje povećanje CD4 pomoćnih ćelija kod mono i višestrukih terapija ukupno je bilo +40 pomoćnih ćelija kod srednjeg trajanja od 24 nedelje (8 do 104 nedelje). Podeljeno prema kriterijumima studije i drugim dominirajućim kriterijumima grupe, dobijena je sledeća slika povećanja CD4 ćelija: a) Srednje povećanje kod ,,naivnih“ pacijenata sa prosekom od +86 ćelija/mm3) znat no je bilo veće noego kod ,,iskusnih“ pacijenata sa srednjim povećanjem od +25 ćelija/ mm3 (-30 do +250 ćelija/ mm3). Srednje trajanje CD4 restaurativnog dejstva je, za 24 nedelje, u obe grupe bilo jednako. b) Znatne razlike u povećanju broja CD4 ćelija postojale su i u zavisnosti od stadijuma oboljenja na početku terapije: Postignuto povećanje u stadijumu AIDS sa srednjim +30 CD4 ćelija/ mm3(0 do 61 ćeli ja/mm3) nije se bitno razlikovalo od ARC populacije sa srednjim +37 CD4 ćelija/ mm3ali sa višim gornjim krajem raspona (+250/ mm3). Kod asimptomatičnih studijskih populacija poraslo je srednje povećanje na +74 pomoćne ćelije (+10 do +138/ mm3). c) Razlikovanje prema broju primenjivih HIV lekova korišćenih u terapiji takođe pokazuje značajne razlike: Trostruke kombinacije su sa srednjim povećanjem od +86 CD4 ćelije/mm3 u znatnoj prednosti u odnosu na dvostruke kombinacije sa prosekom +30 ćelija/mm3 kao i u odno su na monoterapije sa prosekom +20 ćelija/mm3. Pri tome se posmatrano trajanje HIVsprečavajućeg dejstva sa srednjih 24 nedelje (4 do 96 nedelja) bitno ne razlikuje. Vrsta, jačina i učestalost mogućih neželjenih dejstava na sledeći način su izraženi poenima: Lista verovatno najvažnijih sporednih dejstava opisanih u studijama, informacijama o proizvodu samog proizvođača i/ili u bankama podataka, ocenjena je sa 1 do 10 negativnih poena za svako sporedno dejstvo. Za naročitu učestalost ili jačinu pojedinih sporednih dejs tava, broj poena je udvostručen. N apom ena: Za nivelisanje grubih razlika u ocenjivanju, lekari su odredili izvestan broj poena od više ,,naivnih“ pacijenata različitih stadijuma oboljenja. Odstupajuće ocenji vanje od strane čitaoca je moguće. Pacijent sa iskustvom prekida terapije usled nepod nošljivosti drugačije je ocenjivan nego ,,naivni“ pacijent. Stoga je u kontrolnoj listi „neže ljena dejstva“ naveden samo izračunat ,,zbir“. Prosek datih negativnih poena za moguća neželjena dejstva mono i višestrukih terapija iznosi ukupno 265 (15 do 790). Pošto se vrsta, jačina i učestalost mogućih neželjenih dejstava kod višestrukih terapija u određenoj meri sabiraju, dobijaju se razlike u zbiru negativnih poena već prema broju kombinovano primenjenih lekova: Monoterapije prosek 150 ( 15 do 500) negativnih poena Dvostruke terapije prosek 265 (145 do 340) negativnih poena Trostruke terapije prosek 390 (335 do 790) negativnih poena
DISKUSUA Ukupna terapeutska korist terapije Zbir poena obračunat pod naslovom „ukupna terapeutska korist“ predstavlja međurezul tat i omogućuje prva poređenja efikasnosti ispitanih terapija odnosno kombinacije lekova. Ukupna terapeutska korist dobijena je sabiranjem poena: - HIVl sprečavajućeg dejstva i trajanja, - imunorestaurativnog dejstva i trajanja, - jednom sa i jednom bez uzimanja u obzir negativnih poena, za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava. Kako kod predstavljanja parcijalnih rezultata (HlV-sprečavanje, CD4) tako i kod ukup ne procene ima smisla pravljenje razlike prema dominirajućim karakteristikama studijske populacije i vrsti terapije (mono/višestruko). Analiza rangiranja terapija prema ukupno dobijenim poenima (izuzimajući negativne poene za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava) odražava zapažanje parci jalnih rezultata. Monoterapije dobijaju, za ukupnu terapeutsku korist, znatno manje poena nego višestruke terapije. Redukcija količine virusa je 50 do 90 posto manja i traje samo 12 do 24 nedelje. Isto tako, povećanje broja pomoćnih ćelija sa 0 do 40 i sa 12 do 24 nedelje, značajno je manje i kraće traje. I jedno i drugo je razumljivo sa aspekta više puta zapaženih gubitaka efikasnosti prime njenih lekova usled rezistencije HI virusa. S obzirom na to da se često razvijaju ukrštene rezis tencije između lekova sa sličnim mehanizmom dejstva (inhibitor reverzne transkriptaze, pro teaza inhibitor), pokazuje se srazmerno do znatno manja terapeutska korist kod antiretrovi ralno ,,iskusnih“ pacijenata u poređenju sa ,,naivnima“. Upadljiva je relativno visoka ocena ter apeutske koristi u fazama primarne infekcije za lekove koji u drugim okolnostima pokazuju vrlo malu terapeutsku korist Ovde pripada AZT koji se kao monoterapija kod prethodno netretiranih pacijenata sa samo 76 poena (od maksimalnih 663) nalazi na 29. mestu dok je u primarnoj infekciji sa 158 poena bolji za deset mesta. Ovo se u dobroj meri odnosi i na kom binovane terapije u zavisnosti od toga da li se koriste u fazi primarne infekcije ili kasnije (npr. NLV + AZT + 3TC). Treba primetiti da postoje rezultati studija (ref) po kojima u toku prvih šest meseci nakon prve infekcije, bez bilo kakvog antiretroviralnog tretmana, HIVl RNA količina seruma postepeno opada za deset puta (na oko 10.000 do 20.000 c/m.) i potom ostaje relativno stabilna. Poznato je da slično važi i za broj pomoćnih ćelija: posle prve infekcije je najpre znat no redukovan da bi se nakon serokonverzije ponovo popeo do znatno većih vrednosti. Zbog ovoga, rezultati studija iz faze primarne infekcije mogu samo uslovno da se porede sa rezultatima ostalih studija. Upadljivo visoku ocenu od 346 (od mogućih 663) poena dobili su na osmom mestu AZT ili ddl u kombinaciji sa IL2. Ipak, ovu ocenu treba diferencirano posmatrati pošto je isključivo bazirana na znatnom povećanju pomoćnih ćelija (+250/mm3), primećenom u toku 48 nedelja. Treba primetiti da je vrednost funkcije CD4 ćelija kod ovog studijskog kolektiva preispitana (Cooper - D et al, 4th ConfRet, 1997) i nije primećeno znatnije poboljšanje u poređenju sa početkom terapije. Visoku ocenu od 429 (od mogućih 663) poena dobila je, na trećem mestu, monoter apija sa IDV kod prethodno netretiranih pacijenata. Redukcija količine virusa je sa 2.45
loglO bila znatna i trajala je 24 nedelje. Povećanje ćelija pomagača je sa +112/ mm3 manje izraženo, ali, ipak je trajalo do 24 nedelje duže nego redukcija količine virusa. Kombinacija IDV sa ddC + d4T zauzela je drugo mesto sa 537 poena za ukupnu ter apeutsku korist, izuzimajući neželjena dejstva. Redukcija količine virusa sa srednjim 2.0 loglO i povećanje broja CD4 ćelija sa +145/ mm3 trajala je 96 nedelja. Posle tačno 100 nedelja, količina HIV RNA seruma je u studijskom kolek tivu ipak počela ponovo da „brza na gore“ („poped up again“, lično saopštenje Silverstein, 2-97). Neophodna napomena: Izvesne indikacije ukazuju da se povećanje broja limfocita pod antiretroviralnim tretmanom ne može poistovetiti sa povećanjem imunofunkcije. Nuk leozidni analog ili proteaza inhibitor mogli su vrednost funkcije T ćelija samo neznatno (10 posto) da poboljšaju, da je ne poboljšaju ili čak - pogoršaju. AZT i ddC npr. zaustavljaju T limfocite u S-fazi i uzrokuju propast ćelija usled apoptoze. (Viora-M et al, llth Int Conf AIDS, 1996, Pakker - N et al, llth IntConfAIDS, 1996, Rothen - M et al, 4th ConfRet, 1997). Ukupna terapeutska korist Todoxin monoterapije zauzela je, sa maksimalnih 663 poena, prvo mesto među svim HIV terapijama. Redukcija količine virusa do 3.5 loglO i srednja 1.8 loglO u periodu posmatranja od 104 nedelje kao i srednje povećanje broja CD4 ćelija za +275 u istom periodu, ukazuju na značajnu razliku od 126 poena u odnosu na drugo mesto. Začuđujuće je da, pored značajnog brojčanog povećanja, i funkcija limfocita u prolif eracionom testu zatim i u testu citotoksičnosti kao i makrofag/histiociti u anafilaktičnoj reakciji kasnog tipa, takođe pokazuju poboljšanje sve do referentnih vrednosti HIV nega tivne kontrole. Prilikom poređenja ukupne terapeutske koristi mono i višestrukih terapija sa uzima njem u obzir negativnih poena za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava, Todoxin je zauzeo prvo mesto sa ukupno 648 poena. Navedene su samo one terapije, odnosno kombinacije lekova, čija ukupna korist i posle oduzimanja negativnih poena ostaje pozitivna ili neznatno negativna. Ovo se odnosi na 50 posto terapija, (n = 16). Zbog u velikoj meri mogućih sporednih dejstava, trostruka kombinacija IDV + ddC + d4T gubi drugo mesto od monoterapije IDV (n) (264 poena) i kao jedina trostruka kombi nacija među HIV terapijama koje imaju pozitivnu ukupnu terapeutsku korist ipak zauzima osmo mesto sa samo 27 poena. Između Todoxin-a na prvom i IDV (n) na drugom mestu, dakle, razlika iznosi - 387 poena. Ukoliko se uzmu u obzir ograničenja (vidi gore) koja se odnose na IL2 terapiju i upotrebu NLV + AZT + 3TC i AZT u fazi primame infekdje, onda kao altemativa za Todoxin (sa upola man jom ukupnom terapeutskom koristi!) ostaju samo monoterapija IDV za prethodno netretirane pacijente (za pola godine redukcija količine virusa 2.45 loglO, za jednu godinu povećanje broja CD4 ćelija + 112) sa jedne, i dvostruka kombinadja AZT + ddl za prethodno netretirane padjente (za jednu godinu redukdja količine virusa za 1.4 loglO, + 85 CD4 ćelije), sa dmge strane.
Troškovi korišćenja terapije Na pitanje u vezi troškova korišćenja HIV terapije, proizvođači rado odgovaraju račun skim modelom koji u sebi sadrži smanjenu incidenciju oportunih oboljenja i/ili akutnih faza takvih oboljenja usled povećanja broja CD4 ćelija.
Ovoj argumentaciji troškova korišćenja uz pomoć ovakvih modela, uzevši u obzir već pomenuti nedostatak valjanosti funkcionisanja limfocita pod terapijom (Todoxin je izuze tak), ipak nedostaje osnova. Zbog toga je urađena direktnija procena troškova korišćenja terapija. Dobijena je de ljenjem bodova za „ukupnu terapeutsku korist“ neke terapije sa „mesečnim troškovima za lekove“. Rezultati su (da bi bili predstavljeni celim brojevima) pomereni za tri decimalna mesta na gore. Mesečni troškovi za uobičajene doze lekova su (u evrima) dobijeni na osnovu pros ečnih apotekarskih cena u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji i Engleskoj. Posebna doziranja nisu uzeta u obzir. (Na primer, AZT visoko doziranje košta trostruko više, 1.200 evra, nego što je navedeno - 400 evra). Cene lekova za višestruku kombinaciju izračunavaju se kao suma troškova za prime njene pojedinačne lekove u uobičajenoj dozi. Cena mesečne doze lekova: Prilikom poređenja pomenutih troškova, bez uzimanja u obzir negativnih poena za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava, Todoxin zauzima prvo mesto sa 829 poena. Zbog prilično velikih mesečnih troškova od 1.150 evra, trostruka kombinacija IDV + ddC + d4T se sa 233 poena nalazi na šestom, a monoterapija IDV (n) od 580 evra sa 370 poena na drugom mestu. Između Todoxin-a na prvom i ID (n) na drugom mestu razlika iznosi - 459 poena. Dvostruka kombinacija d4T + 3TC (n), sa 275 poena i po ceni od 585 evra, sa devetog je došla na treće mesto. Troškovi korišćenja sa uzimanjem u obzir negativnih poena za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava, računati su samo za terapije čija je ukupna ter apeutska korist pozitivna ili neznatno negativna, odnosno, za 50 posto terapija. Todoxin i na ovoj listi zauzima prvo mesto sa 810 poena. Na drugom je, iako sa izgubljenim poenima zbog neželjenih dejstava, sa 264 IDV (n). Ako se uzmu u obzir ograničenja koja se odnose na IL2 terapiju i upotrebu NLV + AZT + 3TC kao i AZT u fazi primarne infekcije, pored Todoxina (sa tri i po puta manjim troškovi ma korišćenja) preostaje još monoterapija IDV za prethodno netretirane ,,naivne“ pacijente (za pola godine redukcija broja CD4 ćelija + 112), monoterapija DDl (n) sa oko devet puta manjim troškovima korišćenja nego Todoxin (jedna godina redukcija količine virusa 0.2 loglO, jedna godina povećanja broja CD4 ćelija +40) i dvostruka kombinacija AZT + DDL za prethodno netretirane pacijente (za jednu godinu redukcija količine virusa za 1.4 loglO, + 85 CD4 ćelija). U poređenju sa svim HIV lekovima i/ili njihovim kombinacijama navedenim u ovoj studiji, Todoxin je osvojio daleko najveći broj poena za ukupnu terapeutsku korist bez ili sa uzimanjem u obzir negativnih poena za nepoželjna dejstva (663/648) kao i za troškove korišćenja terapije (820/810). S obzirom na to da se visoka virološka i imunološka efikasnost Todoxina nesmanjeno održava već trinaestu godinu (saopštenje dr. T. Jovanovića) i na osnovu visoke pod nošljivosti leka evidentirane primenom u preko 10.000 slučajeva, treba neizostavno krenu ti sa odobrenjem i širom analizom primene Todoxina preko HIV ambulanti, prakse i odgo varajućih kliničkih ispitivanja.
Prim am i podaci, lit ref. CD4 Im unorestaurativno dejstvo Izračunajte broj poena za Jm im orestaurativno dejstvo" (kod sveke terapije koju želite da poredite) na sledeći način: Saberite postignuto povećanje pom oćnih ćelija (+CD4) i trajanje postignutog povećanja u nedeljam a (n)
V
V
M
Prim am i podaci, lit ref. CD4 Im unorestaurativno dejstvo Izračunajte broj poena za ^munorestaurativno dejstvoa (kod svake terapije koju želite da poredite) na sledeći način: Saberite postignuto povečanje pom oćnih ćelija (4-CD4) i trajanje postignutog povećanja u nedeljama (n)
Primam i podaei, lit ref. RNA HJV-sprečavajuće dejstvo Izračunajte broj poena za W HIV-SPREČAVAJUĆE DEJSTVO" (kod svake terapije koju želite da poredite) na sledeći način: Pomnožite postignutu redukdju količine virusa (lo g lO) sa 100 i dodajte tom e trajanje postignute redukdje u nedeljam a (ned)
Primami podaci, lit ref. RNA HlV-sprečavajuće dejstvo Izračunajte broj poena za „HIV-SPREČAVAJUĆE DEJSTVO“ (kod svake terapije koju želite da poredite) na sledeći način: Ponmožite postignutu redukdju količine virusa (io g lO) sa 100 i dodajte tom e trajanje postignute redukdje u nedelj am a (ned)
Prim arni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišhena je kao tabelarni pregled koji omogućava (iolakšava) poređenja. oadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10” "minus" poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) Todoxin (TX) Prindp dejstva: Todoxin sprečava HIV infekciju ćelija, pos/edstvom fiziološki p()dnošljivih biljnih molekula, koje vezuju HlV-protein iobnavlja imuno-funkcije modulacijom koncentracije plazme oksidansnih i antioksidansnih molekula u funkcionalno sprečenim ćelijama imunosistema.
▼
Kod preko 10.000 pacijenata do sada nisu zapažena štetna dejstva na bela i/ili crvena krvna zrnca, koštanu srž odnosno imunosistem ili jetru/žučnu kesu, bubrege/mokraćne puteve, nervni sistem/psihu ilimišiće, oči, organe disanja, krvotok, želudac - creva, kožu ilina libido/potenciju, čak ikod redovnog uzimanja od preko osam godina. Opšta simptomatika: U pojedinačnim slučajevima, kod dugo vremena HIV inficiranih pacijenata, mogla se prvih nedelja terapije zapaziti prolazna, gripozna ilireumatična simptomatika sa subfebrilnim do umerenim temperaturama, umor i/ili bolovi u zglobovima, u retkim slučajevima proliv (nekoliko dana), simptomatika koja je kod nekih HIV+ herpes inficiranih osoba bila opterećena herpes simptomatikom. S tim u vezi, dolazilo je do odstupanja HIV R N A delotvornog rastvora u serumu, u nekim slučajevima i do kolebanja broja CD4 limfocita. U ovim slučajevima su, ipak, postignuta dugotrajna poboljšanja izlaznih vrednosti. Važno! Nisu primećena nikakva aditivno-toksična dejstva iliugrožavajuća uzajamna dejstva sa lekovima za tretiranje oportunih infekcija. Dejstvo Todoxin-a koje pospešuje oslobađanje od otrova (glukoronidizicija), može da prouzrokuje pojačanu razgradnju nekih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u tom slučaju, doza takvih lekova mora biti korigovana. Rezistencije na Todoxin nisu se razvile ni planiranim prekidom terapije niti redovnim korišćenjem u vrlo dugom periodu (preko 13 godina). Važnol Todoxin iskazuje i kod dece, od beba pa nadalje, visoku podnošljivost
Zbir 15 u
JL2(od Chirona) Prindp dejstva: IL2 je jedan od mnogih signalnih molekula imunoregulacije. Aktivira T i B limfocite kao i prirodne ćelije ubice (jednostranim davanjem IL2 potencijalno se ometa suptilno uzajamno dejstvo između indukcijskih i supersivnih signala).
Štetnost za neurohmmoendokrini sistem: sindrom proširenja kapilara, hipovolemija, opadanje krvnog pritiska, zadržavanje tečnosti (otkazivanje pluća usled plućnog endema), temperatura, znojenje, mučnina, hormonske žlezde. Štetnost za kožtanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smetnje u stvaranju/sazrevanju najrazličitijih ćelija npr. leukođta (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekđjama), smanjenje eritrocita ihemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao i trombocita (otežano zgrušavanje krvi). Štetnost za bubrege/bešiku: krvavi urin (uremija), smanjeno izlučivanje urina (ofigurija). Smetnje u mišićima: difuzna slabost mišića, smetnje kod srčanog mišića (toksična miopatija). Opšta simptomatika: temperatura, bolovi u udovima, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa drugim potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/iligene (4), koji se kod HIV inficiranih često primenjuju (vidi dodatak UD).
Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir 85
Primarni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 I ,,minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T
A ZT (ZDV) Retrovir (od Glaxowellcome) Princip dejstva: sintetički gen-elementi sprečavaju „kopiranje odnosno umnožavanje“ HIV gena. Kako, međutim, u ljudskoj ćeliji moraju stalno da budu „kopirane/umnožene“ hiljade ćelijskih gena, i ovaj se prirodni proces isto tako potencijalno sprečava (otežava).
Lamivudin 3T C Epivir (od Glaxowellcome) Princip dejstva: kao i za AZT (ZDV) Retrovir.
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) dolazi do delimičnog ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, slabost mišića, C K 2x do llx norma), bojenje nokata (smeđe/plavo). Štetnost za ždudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, zapaljenje sluzokože. Štetnost za gušteraču: visok procenat amilaze. Štetnost za jetru: kod svakog drugog pacijenta vrlo visoke vrednosti AST i ALT (do 400 posto više nego normalne vrednosti). Štetnost za centralni nervni sistem: oboljenje perifernih nerava (neuropatija). Opšta simptomatika: glavobolja, temperatura, osip po koži, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD).
Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena. Zbir 90 Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja formiranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro tri do pet puta veća nego kod AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolom u mišićima i slabošću u mišićima, C K od 100 do 1000 posto veća nego najveća normalna vrednost). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želudcu, zapaljenje sluzokože. Zapaljenje pankreasa: bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku isl. je moguće. Oštećenje nerava: oboljenje perifernih nerava (neuropatija). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih osoba (vidi dodatak UD).
Zbir 95
ir
Prim arni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (iolakšava) poređenja. Šadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -« „minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) f
DDC Hivid (od Roche) Princip dejstva: Isto kao za AZT (ZDV) Retrovir.
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja formiranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celulame produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro do 1.000 puta veća nego AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože, čirevi u ustima. Zapaljenje jetre (bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku isl, potencijalno opasno po život). Oštećenje nerava: senzorno-motoričko oboljenje nerava (svaki treći pacijent, Lipskz, 1993). Mučnina. Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD).
Zbir 100 DDI Videx (od B. M. Squibb) Princip dejstva: isti kao za AZT (ZDV) Retrovir.
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambene snage prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije, odnosno oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro do 1.000 puta veća nego AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože. Zapaljenje pankreasa (bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku i ostalo potencijalno opasno po život). Oštećenje nerava: (do opasno po život) senzorno-motoričko oboljenje nerava (svaki treći pacijent, Lipskz, 1993). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD). Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir 100
v
Primarni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. Šadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo44od I do 10 ~] „minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T D4TZerit (od B. M. Squibb) Princip dejstva: isti kao za AZT (ZDV) Retrovir.
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambene snage prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa i tkiva) kao i trombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije odnosno oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Štetnost za gene: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Štetnost za jetru: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želudcu, zapaljenje sluzokože. Štetnost za gušteraču: bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku i drugo potencijalno opasno po život. Štetnost za nerve: senzorsko-motoričko oboljenje nerava (svaki drugi pacijent, Browne, 1993). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD). Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir 110
ne N A RT USPORIVAČI Delavirdin DLV (Upjohn) Princip dejstva: isti kao za AZT (ZDV) Retrovir
Sporedna dejstva nepotpuno obuhvaćena, relativno kratko vreme u primeni. Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje eritrocita, trombocita. Štetnost za gene: dosad malo podataka. Štetnost za nerve: dosad malo podataka. Štetnost za gušteraču: dosad malo podataka. Štetnost za jetru: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu. Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD). Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir N.A.
"
Primarni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (iolakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -1 ,^ninuswpoena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%)
Nevirapin/ NVP Viramune (od Boehringer I.) Princip dejstva: isti kao kod AZT (ZDV) Retrovir.
Sporedna dejstva nepotpuno obuhvaćena. Relativno kratko vreme u upotrebi. Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje eritrocita, trombocita. Štetnost za gene: dosad malo podataka. Štetnost za jetru: G G T više nego pet puta od najveće normalne vrednosti. Štetnost za kožu: kod svakog trećeg do četvrtog do sada tretiranog pacijenta zapažene su, već posle kratkog tretmana, ozbiljne manifestacije na koži (Kohlbrener, 1996), slično Erzthema exsudativum multiforme, takođe i Steven-Johnson-sindrom sa mogućim bolnim stvaranjem mehurića delom u ustima i u području genitalija, učestalost raste u kombinaciji sa drugim antiretroviralnim lekovima i kod veće doze (48 posto). Štetnost za pankreas: dojsad malo podataka. Štetnost za nerve: dosad malo podataka, zbunjenost. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi (svaki treći pacijent), bolovi u želucu. Opšta simptomatika: temperatura (svaki drugi do treći pacijent), glavobolja (svaki treći pacijent), pospanost (63 posto). Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD).
Zbir N.A.
Ritonavir Norvir (od Abbott) Princip dejstva: sintetički molekuli sprečavaju HlV-enzim ,,proteazu“ a time i proizvodnju HlV-proteina. U ljudskoj ćeliji, međutim, postoji i velika količina prirodne proteaze koja bi potencijalno mogla da bude sprečena u obavljanju korisnih funkcija.
t
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje ukupnih leukocita, neutrofilnih granulocita, trombocita (produženo vreme zgrušavanja krvi), eritrocita, hemoglobina (anemija) opasni problemi zgrušavanja krvi kod hemofiličara. Štetnost za centralni nervni sistem: smetnje na čulima (bockanje, lupanje, trnci, gorenje, gluvoća i sl.) u području usta i u nogama, rukama (perioralna parestezija, periferna parestezija), sindromi bola (neuralgije), obamrlost, polineuropatija, periferne (senzorne) neuropatije, smetnje u ravnoteži/vrtoglavica (vertigo), opšta slabost do potpune iscrpljenosti (astenija), nesanica, strah, zbunjenost, euforija, depresija, smanjena sposobnost rasuđivanja, centralne smetnje u govoru (afazija), halucinacije, poremećena ličnost, kvantitativne i/ili kvalitativne smetnje u svesti, glavobolja. Štetnost za oči: smetnje u vidu, bolovi u očima, strah od svetla (fotofobija), zapaljenje beonjače (uveitis), zapaljenje irisa, zapaljenje rubova kapka. Stetnost za motorički aparat/mišiće: difuzni ili lokalni bol u mišićima (mialgija i miozitis), grčevi i slabost u mišićima. Štetnost za želudac/creva: mučnina (do 47 posto), proliv (do 44 posto) povraćanje, nadutost, poremećaji ukusa, gubljenje apetita, nadražaji u grlu, smetnje kod gutanja, čirevi u ustima, zapaljenje usana, zapaljenje gušterače, zapaljenje žučne kese, želudačno crevna krvarenja, zapaljenje želudačne sluzokože, krvava
v
Primarni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! L is t a p r o v e r e z a m i š l j e n a j e k a o t a b e l a r n i p r e g l e d k o ji o m o g u ć a v a (i o la k š a v a ) p o r e đ e n ja . S a d r ž i iz b o r v e r o v a t n o n a jv a ž n iji h p o z n a t ih s p o r e d n ih d e js t a v a o p is a n ih u lit e r a t u r i, i n f o r m a c ij a m a o p r o iz v o d u i b a n k a m a p o d a t a k a , a im a ju d o k a z a n u i / i l i m o g u ć u v e z u s a le k o m o k o m e j e r e č . O v a lis t a , m e đ u t im , n e b i t r e b a lo d a b u a e s h v a ć e n a k a o o b im n a f a r m a c e u t s k a in f o r m a c ija o m o g u ć im s p o r e d n im d e js t v im a .
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i „minus* poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%)
T
stolica, zapaljenje creva. Štetnost za jetru: G G T povećan do preko 200 posto, SGOT, SGPT povećani, zapaljenje jetre, hematomegalija, ileitis. Stetnost za bubrege/bešiku: zapaljenje bubrega, otkazivanje bubrega, bolovi u bubrezima, krvava mokraća, zadržavanje mokraće, bolno mokrenje, smanjenje potencije do gubitka. Štetnost za disajne organe: astma, disajna insuficijencija za telo (zajedno sa hormonima, razmenom materijala): povišena temperatura, znojenje, smrzavanje, promena sadržine hormona, povećanje triglicerida, povećanje holesterina (do 1.000 mg/dl odnosno 11.3 mmol/L), gubitak težine, šećerna bolest (dijabetes), dehidracija, edemi. Koža: osip, znoj, urtikarija, plikovi veličine graška (lice, vrat), psorijaza, akne, suva koža, seboreja. Opšti znakovi koji su srazmerno češće uočavani: bolovi u leđima, bolovi u potiljku, bolovi u grudima, bolovi u licu, edem lica, osetljivost na svetlo, grip islična simptomatika, opšta atrofija sa gubitkom telesne težine sa više od 20 posto. Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene, koji se primenjuju kod HIV inficiranih osoba (vidi „neželjena uzajamna dejstva“,dodatak UD). I obični antihistaminici kao hismanal (sredstvo za srce i krvotok), sredstva za umirenje, za spavanje (valijum i dijazepam), mogu u kombinaciji sa Ritonavirom biti opasna po život. O ovim saznanjima se treba raspitati kod lekara istrogo se pridržavati njegovih uputstava. Odstupanje od propisane terapije može dovesti do gubitka dejstva Ritonavira i najverovatnije drugih prtotease-usporivača (zaustavljača). Napomena! Ritonavir monoterapiju It. ,,Newsline“ prekinuo je svaki četvrti pacijent, Ritonavir kombi-terapiju svaki treći. (Newsline 7/8, New York, 1996). U mnogo citiranoj terapija-studiji AZT+3TC+Ritonavir (početak tretmana 55 dana posle HIV infekcije, Daavid Ho et al, 4th ConffletOl, 1997) nakon 13 meseci (prosek) ostalo je samo 58 posto ranijih pacijenata. Na Univerzitetskoj klinici Cleveland Ohio, već posle 11 nedelja (u proseku) svaki drugi pacijent je prekinuo terapiju zbog sporednih dejstava (R. Johnson, 1997.)
Z b ir- 500
Indinavir Crixivan (od Merck Sharp & Dohme)
Štetnost za koštanu srž i/ilikrv odnosno imunosistem: smanjenje limfocita, neutrofilnih granulocita (<750/mm3), trombocita (<50.000/mm3), hemoglobina (<8g/dl), povećanje obima eritrocita (MCV), opasni problemi kod zgrušavanja krvi za hemofiličare. Štetnost za centralni nervni sistem: opšta slabost do potpune iscrpljenosti (astenija), zbunjenost, vrtoglavica, glavobolja, sindrom bola (neuralgije), periferne (senzorne) neuropatije.
v
Prim arni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. oadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i „minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) Princip dejstva: sintetički molekuli sprečavaju HlV-enzim ,,proteazu“ a time i proizvodnju HlV-proteina. U ljudskoj ćeliji, međutim, postoji i velika količina prirodne proteaze koja bi potencijalno mogla da bude sprečena u obavljanju korisnih funkcija.
Smetnje na čulima: (bockanje, lupanje, trnci, gorenje, gluvoća) u nnogama i rukama (periferna parestezija), smanjeno osećanje za nadražaj, drhtanje (tremor), strah, depresija, iznenadna nesvest (sinkopa), motorički nemir (agitacija), smanjena sposobnost razmišljanja, razni poremećaji čula, različite neurološke smetnje funkcija. Štetnost za oči: razdvojen vid (slika), bolovi u očima, edemi očnih duplji. Štetnost za motorički aparat/mišiće: bolovi u zglobovima, difuzni bol u mišićima, slabost mišića, ukrućenost mišića. Štetnost za želudac/creva: mučnina, povraćanje (naročito u kombinacijama sa AZT), proliv, gubljenje apetita, poremećaji ukusa, suva usta, bolovi u stomaku, kiselo podrigivanje, nadutost, zapaljenje desni. Štetnost za jetru: povećan bilirubin (>2.5 mg/dl), AST (više nego 500 posto iznad max. ref.), ciroza jetre, žutica, zapaljenje žučne kese, zacepljenje žuči, serum amilaza (više od 200 posto iznad max. ref.). Stetnost za bubrege/bešiku: stvaranje kamena u bubrezima (svaki 20 do 25 pacijent), delimično bolovi, delimično krvavi urin, ireverzibilno proširenje bubrežnih čašica usled atrofije pritiska (hidronefroza), otežano (bolno) mokrenje, abnormaliteti urina, predmenstrualni sindrom, zapaljenje mokraćnih puteva, grčevi u bubrezima. Štetnost za disajne organe: otkazivanje disanja, učestalo javljanje zapaljenja pluća, zapaljenje gornjih disajnih puteva, insuficijencija disanja (apnoe), zapaljenja u području ždrela (laringitis), kašalj. Štetnost za telo (zajedno sa hormonima, razmenom materija): temperatura, znojenje, jeza, promena sadržine hormona, povećanje triglicerida, povećanje holesterina (do 1.000 mg/dl odnosno 11:3 mmol/1), gubitak težine, dijabetes, dehidriranje, edemi. Koža: osip po koži, folikularni plikovi i bubuljice, znoj, urtikarija, seboreja, zadah tela. Druge stvari koje su srazmerno češće zapažene: alergija na hranu, zapaljenje ždrela, manifestacije na koži, herpes simpleks, herpes zoster, gljivične infekcije, gripozna simptomatika. Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4) koji se primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi „neželjena uzajamna dejstva“,dodatak UD). Mnogi lekovi koji moguda budu važni kod HIV infekcije kao, na primer, rifabutin za M A C terapiju, rifampin za tuberkulozu, ketokonazol za gljivična oboljenja, ne mogu se primenjivati u kombinaciji sa indinavirom. Čak i obični antihistmatici (hismanal) ili sredstva za spavanje (valijum, dijazepam) mogu u kombinaciji sa ritonavirom da budu opasni po život. Zbog toga, obavezno treba konsultovati lekara i njegova uputstva striktno poštovati. Odstupanje od određene terapije može da utiče na gubitak (nestanak) dejstva indinavira i drugih protease-usporivača (ritonavir i saquinavir).
f
^
Prim arni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. oadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i j^rninns" poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%)
T
Napomena! Prilikom primene indinavir monoterapije, kod 88 posto pacijenata je zabeležena pojava neželjenih posledica. U kombinaciji sa nenukleoznim RT usporivačem (sprečavačem) - 86 posto (DuPont Merck Studz Group, 1997).
Zbir - 165
Saquinavir Invirase (od Roche) Princip dejstva: sintetički molekuli sprečavaju HlV-enzim ,,proteazu“ a time i proizvodnju HIV-proteina. U ljudskoj čeliji, međutim, postoji i velika količina prirodne proteaze koja bi potencijalno mogla da bude sprečena u obavljanju korisnih funkcija.
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno ceo imunosistem: pancitopenija, smanjenje neutrofilnih ćelija, trombocita, eritrocita, hemoglobina (hemolitička anemija), akutna mieloblastična leukemija, splenomegalija. Štetnost za centralni nervni sistem: opšta slabost do potpune iscrpljenosti (astenija), smetnje na čulima (bockanje, lukpanje, trnci, gorenje, gluvoća i sl.) u nogama i rukama (periferna parastezija), smetnje kod koordinacije pokreta (ataksija), zbunjenost, smetnje u pamćenju (amnezija), usporavanje psihičkih moći (letargija), omamljenost, euforija, strah, depresija od samoubistva, smanjena sposbnost razmišljanja, halucinacije, psihoze, nesanica, glavobolja. Štetnost za oči: smetnje u vidu, bolovi u očima, zapaljenje rubova kapaka. Štetnost za motorički aparat/mišiće: bolovi kod nevoljnih kontrakcija mišića, drhtanje, ukočenost mišića, difuzni bolovi u mišićima (mijalgija), bolovi u leđima, bolovi u udovima, artritis, promene na tkivu. Štetnost za želudac/creva: mučnina, proliv, povraćanje, bolovi u stomaku, rektalna krvarenja, zatvor, hemoroidi, zapaljenje sluzokože želudca (gastritis), zapaljenje gušterače, zapaljenje desni, zapaljenje zuba, zapaljenje usana, čirevi u ustima, otežano gutanje, suva usta, poremećaji ukusa, gubljenje apetita. Štetnost za jetru: retko žutica, pogoršanje hroničnih oboljenja jetre. Štetnost za bubrege/bešiku: povećanje prostate, vaginalno pranje, zapaljenje bubrega, zapaljenje mokraćnih puteva, zadržavanje mokraće. Štetnost za disajne organe: zapaljenje pluća, krvavo iskašljavanje, krvarenje iz nosa, insuficijencija disanja, zapaljenje sinusa. Štetnost za kožu: alergični osipi (uritkarija delimični Steven-Johnsonov sindrom), dermatitis, plikovi iprištevi, gnojni čirevi, čirevi na koži, povećana osetljivost na svetlo (fotosenzivitet), promena pigmenata, akne, znoj, isušenost. Štetnost za telo (zajedno sa hormonima, razmenom materija): temperatura, jeza, znojenje, promena sadržine hormona, hiperglikemija, hiperkalcemija, hipo i hiperkalemija, dehidracija, gubitak težine, sindrom slabljenja (>20°/o). Druge stvari koje su relativno često primećivane: zapaljenje ušiju, nagluvost, šumovi u ušima (tinitus), bolovi u ušima, pritisak u ušinia, smetnje u govoru, smetnje kod potencije, promena kose. Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se primenjuju kod osoba
v
Prim arni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buoe shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i „minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%)
t
inficiranih za rifampin, clindamycin, dapson, ketokonazol, međutim, i obična sredstva za srce ili krvotok (nifedipin) u kombinaciji sa saquinavirom mogu biti opasna po život. U svakom slučaju, o svemu ovom bi trebalo konsultovati lekara istrogo se pridržavati njegovih uputstava. Odstupanja od propisane terapije mogu da dovedu do gubljenja dejstva saquinavira ali idrugih protease-usporivača.
Zbir -190
Uzajamna dejstva u terapiji HIV infekcije i oportunistickih infekcija Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa delimično fatalnim tokom kod primene antiretroviralnih lekova u kombinaciji sa dole navedenim potencijalno štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, gušteraču i/ili nerve. Važno! Lista je zamišljena kao orijentacioni tabelarni pregled. Sadrži izbor verovatno najvažnijih spoređnih dejstava ali je nikako ne treba shvatiti kao obimnu farmaceutsku informaciju o mogućim sporednim dejstvima (u smislu informacije o upotrebi) koja može da zameni informaciju proizvođača, lekara ili apoteke.
Štetni za jetru
Analgetici: Naproxen, Pirocicam, Salicylate, Propoxypen, Sulindac, Acetaminophen, Ibuprofen, Indomethacin. Antibiotici: Carbenicillin, Chloramphenicol, Clindamycin, Dapson, Erythromychin, Isoniazid, Rifampicin, Metronidazol, Pentamidin, Tetracycline, Trimethoprim/ Sulfamethoxazol, Sulfonamide, Tiabenadazol. Antikonvulsivi: Phenyotin, Valproinat, Carbamazepin, Phenobarbital. Antimikotici: Amphotercin B, Fluconazol, Itraconazol, Ketoconazol. Razni: Anabolika, sredstva za kontracepciju, vitamin A, Diazepam, Prochlorperazin, Chlordiazepoxid, Disulfiram, Chlopromazin.
Štetni za koštanu srž i imunitet
Nukleozidni analozi, proteaza usporivači (HIV terapija; obavezno zahtevati od proizvođača listu uzajamnih dejstava!), Ganciclovir, Zovirax (Zytomegalie-Virus (CMV), Zoster-tretiranje), Trimethoprim/Sulfamethoxazol, Trimethoprim + Dapson, Trimetrexat+Ieucovorin, Pentamidin (Pneumocystis-carini Pneumonie (PCP) tretiranje), Amphotericin B (tretiranje gljivične infekcije), Pyrimethamin + Sulfadiazin (Toxoplasma gondii-tretiranje) kombinovana hemoterapija i/ili zračenje (Lymphom-tretiranje), hemoterapija, zračenje, alfa-Interferon (Kapošijev sarkom - tretiranje).
v
Osim potencijalnog oštećenja i/ili suprimiranja raznih populacija ćelija koštane srži odnosno krvi, za mnoge od ovih lekova poznata su teška sporedna dejstva: eksantem na lekove, otkazivae bubrega, leukemija, tumori na jetri, šećerna bolest (Diabetes mellitus) kao i zapalenje gušterače i oštećenje nerava, grčevi, šok u krvotoku, bolovi, apscesi, nekroze tkiva, otežano zgrušavanje krvi, hemofilija, nepodnošljivost,
Štetni za gušteraču
Azathioprin, Cimetidin, Codein, Chlorothiazid, Cortisol i sl, Corticosteroide, Etacyn-kiselina, Furosemid, L-Asparaginase, Morphin, Natriumvalproinat, Estrogen, Pentamidin, Procainamid, Ranitidin, Salazosulfapyridin, Sulfonamide, Tetracycline, Vitamin D i sl.
Štetni za nerve
Chloramphenicol, Cycloserin, Carbutamid, Dapson, Dihydralazin, Disulfiram, Disopyramid, Ergotamin, Gluthetnimid, Hydralazin-veze, Interferon, Isoniazid, Methaqualon, Methylthiouracil, Metronidazol, Nitrofurantoin, p-aminosalicilna kiselina, Phenacetin, Phenylbutazon, Phenytoin, Polymyxin B. Pyridoxin, Sulfadiazid, Thalidomid, Vincristin i sl.
Između (ne)mogućeg (ne)postojanja Evo, na prelazu 2005. u 2006. godinu, jedne tipične vesti ,,na zadatu temu“: „Prema izveštaju instituta „Robert Koh“, Nemačka je suočena sa povećanjem broja inficiranih u prvoj polovini 2005. godine za 20 odsto“, prenosi novinska agencija ,,Rojters“. Šezdeset odsto novoinficiranih su muški homoseksualci, a prevalenca je kod ove populacije udvostručena u odnosu na podatke od pre 12 godina. Većina HlV-pozitivnih muškaraca je u životnom dobu između 25 i 45 godina. Zabrinutost zbog „ozbiljnog povećanja novoinficiranih“ izrazio je ministar zdravlja, a Rajnhard Kurt, predsednik nemačkog vladinog centra za kontrolu bolesti „Koh institut“ kaže: „Moramo da saopštim javnosti da se, uprkos mnogo efikasnijem lečenju, AIDS - ne može izlečiti! Javnost mora da bude obaveštena o pravoj prirodi opasnosti od HlV-a sa kojom se savremeno društvo suočava. Hl-virus ima osobine veštog, podmuklog, skrivajućeg i neu moljivog uljeza sposobnog da ubije gotovo svaki organizam na Zemlji. Da bi se sprečilo dalje širenje bolesti, neophodno je imati u vidu: 1. AIDS je zarazna, infektivna bolest koju izaziva i razvija lenti-virus (spori virus), član familije retrovirusa 2. Nije poznato da je ijedan lenti-virus napao čoveka pre pojave side 3. Sida je tipičan spori virus sa produženim tihim inkubacijskim periodom velike raznolikosti, najčešće od nekoliko godina, praćen sporom i progresivnom zarazom koja se gotovo redovno završava smrću. „
Mogući načini transmisije H lV-a i izgledi za dobijanje vakcine Za razliku od većine virusnih infekcija, antitela protiv lenti-virusa ne obezbeđuju odbrambeni imunitet, to jest ne uspevaju da ga neutrališu ili odstrane. U svakom čoveku sa antitelima prema virusu side, izvestan broj virusa opstaje u mozgu i drugim ćelijama i ne može da se odstrani. Kada se čovek jednom zarazi, viralni genetski kod je trajno ubačen u njegov genetski kod. Jedini napredak zvanične medicine sastoji se u saniranju ,,čistih“ simptoma, poput upale pluća koja se manifestuje dok virus „krči put“ kroz organizam. Uprkos svemu, veliki broj farmaceutskih kompanija reklamira lekove obećavajući izlečenje side, iz čisto komercijalnih motiva. Klasičan primer toga je AZT, kompanije „Burroughs Welcome“. AZT i drugi lekovi namenjeni lečenju side, uglavnom deluju u trenutku aktivne virusne reprodukcije i izbijanja iz inficiranih ćelija. Međutim, virus skriven u koštanoj srži, mozgu ili ćelijama kože, često je otporan na njih.
Pacijenti oboleli od side koriste ovaj skupi lek verujući da ima odobrenje za upotrebu Administracije za hranu i lekove (FDA). Međutim, AZT je izuzetno toksičan. U velikoj meri oštećuje bubrege i jetru, izaziva oštećenje mišića, gađenje i povraćanje (telo nastoji da se oslobodi otrova), uništava koštanu srž, imuni sistem, uvodi u leukemiju uništenjem ćelija, izaziva rak... AZT je kod većine pacijenata tamne boje kože uglavnom neefikasan lek koji samo pojačava simptome bolesti. Između 8 i 12 posto, od ukupno 4.805 pacijenata obolelih od side i lečenih AZT-om, umrlo je u prvih 17 nedelja tretmana. Uprkos lošem dejstvu i užasnim neželjenim dejstvima, u terapiji obolelih od AIDS-a često je korišćen i DDI. Manje je efikasan od AZT-a, a verovatno toksičniji. Prema nekim američkim ispitivanjima, 66 odsto pacijenata lečenih DDI-jem imali su problema sa pankreasom. Izgledi za uspešnu vakcinaciju su gotovo nikakavi. Traženje vakcine protiv infektivne anemije konja trajala je osam godina, protiv visna virusa kod ovaca četrdeset godina, i sve je to bilo- neuspešno. Životinje kod kojih je produkcija antitela na lenti-viruse inicirana vakcinom, umiru nakon kratke infekcije brže od onih koje nisu vakcinisane. Uprkos mnogim uspešnim vakcinama, valja znati da kod većine virusnih i bakteri oloških bolesti vakcine ne postižu očekivan efekat. Virus može da se izmeni promenom aminokiseline na svom spoljnom omotaču (kod virusa side otkriveno je oko 10.000 mogućih mutacija). Prvi eksperimenti prilikom stvaranja HlV-a najavljivani su kao „obično genetsko smenjivanje RNK“. Kombinovani su leukemia virusi goveda i visna virusi ovaca. Leukemija virus goveda je smrtonosan kod krava, ali nije opasan po ljude. Visna virus se javlja u nervnom sistemu kao degenerativna bolest ovaca (cela populacija ovaca na Islan du zbrisana je epidemijom između 1930. i 1950.) i takođe ne ugrožava čoveka. Ali, nakon višekratnog ubrizgavanja u ljudsko tkivo i mutacije inicirane kontaktom sa ljudskim geni ma, od pomenuta dva virusa je konačno stvorena kombinacija infektivna i za čoveka. Najbolji način za prenošenje ovog svojevrsnog „koktela virusa“ su narkomanske igle i sek sualne aktivnosti (naročito) homoseksualaca. Visna virus ovaca u priličnoj meri podseća na HIV. Takođe i leukemija virus goveda, čak toliko da je u to vreme nazvan - BIV. U daljim eksperimentima je ovoj kombinaciji dodat još jedan, vakcinama ,,nesavladan“ retrovirus - virus konjske anemije. Značaj ove kombinacije leži u činjenici da se elementi sva tri virusa (konja, ovaca i goveda) javljaju kod ljudi zaraženih virusom side. A kako je reč o retrovirusima, prilikom probijanja i ulaska u ćeliju ovi virusi, u stvari, menjaju genetski sadržaj ćelije. Isto se deša va i kod ljudi zaraženih HlV-om. Svetski zdravstveni bilten br. 47257 iz 1972. godine je objavio da vredi proveriti mogu li ovi virusi selektivno da deluju na funkcionisanje imuniteta. To bi bilo moguće sagledati smanjenjem imunog odgovora na pojavu samog virusa, pod uslovom da infektivni virus više ili manje selektivno ošteti ćeliju koja mu odgovara. Iste godine, Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je odobrila ovaj projekat. Virus je bio spreman za eksperimente ,,uživo“, a prvi u redu su bili stanovnici Afrike. Tokom 1974. godine Akademija nauka SAD je preporučila odlaganje „volonterskih eksperimenata povezanih sa životinjskim virusima“. Američka vlada je, ipak, (valjda za svaki slučaj) odobrila (i finansirala) projekat sakupljanja uzoraka krvi svih nacija i etničkih
grupa na Zemlji. Uzorci su dati virusolozima u Fort Ditriku (SAD), Portdaunu (Velika Bri tanija) i laboratoriji bivše Sovjetske akademije nauka u Novosibirsku. Opšti zaključak je bio da su „crnci skloniji inficiranju novim virusom od belaca“. Pored toga, inkubacioni period (pre pojave prvih simptoma bolesti) je kod ljudi tamne boje puti bio kraći i brže je dolazi lo do letalnog ishoda. Britanski izveštaj je ukazivao da su ljudi sa genom Gc-1 podložniji HIV-u, dok oni Gc2 genima poseduju izvesnu zaštitu. Nakon dodatnog iscrpnog istraživanja britanskog tima, izveden je zaključak da crnci i melezi imaju Gc-1 gene a belci Gc-2. Ovo znači, rečeno je, da su Afrika i Brazil najverovatnije područja na kojima bi epidemija side mogla da počne i gde bi - procvetala?! Velika humanitarna kampanja za suzbijanje malih boginja u Africi i Brazilu bila je samo paravan za „izvođenje side u svet“. WHO vakcine protiv malih boginja su sadržavale virus side. Opasan viralni agens izabran da zarazi vakcine bio je SV-40. Ideja je nastala kao rezultat katastrofe koja se umalo nije desila sa kontaminiranom Salk-ovom polio vakcinom. Izazivač raka kod životinja, SV40 je do 1962. bio sastojak polio vakcine. Prilikom istraživačkih eksperimenata u Sovjet skom Savezu i Holandiji, odlučeno je da se SV-40 stavi u goveđi serum zajedno sa fatal nim virusom teladi (BIV). Otkriveno je da su geni povezani sa ljudskim imunim sistemom locirani na hromo zomu 14. Kako SV-40 ima snažan afinitet prema hromozomu 14, naučnici su podneli izveš taj prema kome napad SV-40 na hromozom 14 izaziva polio, rak, leukemiju i suprimiranje imuniteta. Velika opasnost leži u tome što SV-40 može izvesno vreme da miruje a potom se, prema potrebi, reaktivira. Isti je slučaj i sa HlV-om i još dva ili tri virusa povezana sa sidom. Pored toga, demonstrirana je sposobnost SV-40 da (pored još nekih virusa) aktivira virus side. U stanju je da uništi imuni sistem ostavljajući organizam otvorenim za napade drugih virusa. Dokaz o povezanosti vakcine protiv malih boginja sa širenjem HlV-a, nalazi se u Javnom izveštaju iz 1969. U ranim fazama projekta side, u vreme rada laboratorije pri Nacionalnom zdravstvenom institutu u Betezdi, jedan od izvedenih eksperimenata u vezi sa imunim reagovanjem bio je proučavanje odnosa HLA tipa imunog odgovora za vreme preventivne vakcinacije. Godine 1971. neposredno nakon nastanka virusa side, došlo je do epidemije afričke svinjske groznice na Zapadu, posebno u SAD. To je navelo mnoge naučnike na pretpostavku da je sida ljudska verzija afričke svinjske groznice, i to prvenstveno zbog sličnog načina prenošenja, imunosupresivnosti, detektovanja u urinu, krvi i semenu, kao i prilično sličnih simptoma (groznica, upala pluća i izvestan oblik Kapošijevog sindroma). Urađena su brojna istraživanja u cilju utvrđivanja brzine mutacije životinjskog RNK virusa u odnosu na humani (prirodni) virus. U prvom su testu korišćena dva prirodna DNK virusa, u laboratorijskim uslovima testirana pored RNK inficiranog virusa. Razlika u vre menu stvaranja kopija između dva prirodna virusa dostigla je ne manje od jedan i po odsto na kraju godine, ili totalne razlike od tri posto godišnje. Inficirani RNK virus je (neočeki vano) mutirao milion puta brže nego dva DNK virusa! Potvrđeno je i da se IgA antitela u velikim količinama nalaze u membrana sluznice usta i nosa. Reč je o prvoj liniji odbrane organizma od napadača. Ova posebna grupa
antitela se razlikuje od IgA cirkulišućih antitela. IgA su u tkivima gušće koncetrisana nego u krvi. Značaj ovog otkrića leži u činjenici da će supstance direktno uvedene u krvotok biti manje „preplavljene“ pomenutim antitelima od, recimo, popijenih supstanci. Tim naučnika u Fort Ditriku je otkrio da i godine starosti igraju važnu ulogu u brzini nepoželjne reakcije prilikom napada ubrizganih supstanci na organizam. U eksperimentu sa miševima, nakon davanja vakcine stariji miševi bi se brzo ukočili i uginuli, dok je kod mladih dolazilo do ,,kalemljenja“ virusa koji su ostajali u njihovim telima celog života. Na kraju, kod većine je dolazilo do otkazivanja bubrega. Uloga Langerhansovih ćelija u prenosu nadražaja putem kože bila je nepoznata sve do 1963. U laboratorijama je, međutim, dokazano da se Langerhansove ćelije kače za alergi jsku česticu transportujući je kroz kožu do ćelije koja izaziva alergijsku reakciju. Rezultat rada ovih ćelija je da koža, iako neoštećena, može bez krvi da apsorbuje virus. Langer hansove ćelije su u velikim koncentracijama smeštene u membranama sluznice, dok je nji hov broj u telu daleko manji. Pomenute ćelije imaju receptore gotovo identične CD4 receptorima Hl-virusa. U jed nom eksperimentu, Langerhansove ćelije su pomešane sa HlV-om u epruveti. Nakon izvesnog vremena prepoznale su HIV ćelije i ,,prikačile“ se za njih. Dendritske ćelije se nalaze u polnim organima i analnom kanalu. Sposobne su da ponesu 40 do 45 puta više virusa od eiljanih T4 imunih ćelija. Nije neophodno postojanje rascepa ili oštećenja mukozne membrane, čak ni prisustvo krvi, da bi se preneo HIV. HIV je sposoban da ošteti krvnu pregradu mozga, da se skloni unutar „imunološko izuzetog položaja“ gde T ćelije ne dospevaju (tipično za mozak i koštanu srž). Makrofazi ma se kreće kroz krvnu pregradu mozga. Kada se jednom nađu u mozgu, inficirane ćelije emituju toksične enzime do neurona i odmah počinje toksična reakcija. Dokazano je da virus side inhcira neurone i glia ćelije na potpuno isti način kao što inficira monocite i T4 ćelije. Isto tako, potvrđeno je i da protein gpl20 ometa rast nervnih ćelija. Ukoliko je virus skriven u mozgu, postoji verovatnoća da rezultat testa bude lažno neg ativan bez obzira što su današnji testovi krvi prilično pouzdani u detekciji infekcije stare više od tri meseca. Ali, njihova pouzdanost nije stoprocentna. Moguće je čak da prođe i više od deset godina pre nego što se serokonverzije pokažu na testovima. Urađena su i brojna istraživanja u cilju otkrivanja genetskih faktora koji se manifestu ju u imunokompetentnim ćelijama. Prvenstveno je posvećena pažnja reakciji imunokom petentnih ćelija protiv infekcija i sprečavanja njihovog širenja. Rezultat je bio uspostavlja nje korelacija između geografski određenih karakterističnih distribucija od imunološkog značaja i sposobnosti pružanja otpora pojedinim bolestima. Tako je utvrđeno da su Fy allele krvne grupe Dafi česte kod crnaca, ali se izuzetno retko javlju kod belaca. Uočena je i velika genetska raznolikost u strukturi glavnog histokompatibilnog kom pleksa (MHC), što navodi na razmišljanje da postoje virusi koji posebno utiču na ljude sa specifičnim MHC tipovima. Svakako valja pomenuti i značaj uloge glikoproteinskih molekula u prepoznavanju imunog sistema i reagovanju na strani materijal koji ulazi u organizam. U svakom slučaju, međunarodna saradnja mikrobiologa i istraživača ponudila je veli ki broj informacija u vezi ljudskih rasa i geografske lokacije kao i povazanosti tih faktora sa limfocitnom reakcijom sa standardnim HLA serumom. Dobijeni su rezultati koji pokazuju drastičnu razliku kod do tada proučavanih ćelija belaca.
Ipak - vakcina!? Hipotezu o mogućoj vakcini protiv side postavio sam pre drugih naučnika, ponajviše zato što se nisam bavio traženjem vakcine specifične za delove spoljašnjeg omotača virusa (p41, gpl20, p24/25), pre svega jer navedeni proteini i ne pripadaju njemu već unutrašnjem omotaču, izuzev - pl7/18. Uostalom, šta će virusu dva omot^ča (bolje: odakle mu?), i to još „krivo nasađena“, uz dve odvojene spirale čije rastojanje i odnos nisu kao kod DNK? Odnos spirala je začuđujuće raznolik i nesimetričan. Međutim, možda se upravo u tome i krije suština tajne HIV-a!? Kao što sam već objasnio u prethodnim knjigama, da bi se grip razvio neophodne su dve komponente - kao kod dvokomponentnog lepka. Prenosioci su ptice selice, kontamini ran vazduh, polen, insekti, ljudi i izvestan broj sisara (domaće svinje i divlje životinje). Da bi nastao novi (do tada nepostojeći) soj virusa, svinja, kao životinja najbliža čoveku po strukturi mnogih proteina, prethodno bi morala da bude inficirana virusom svinjske kuge. Veterinarska virusologija kaže da su virusi svinjske kuge i afričke svinjske kuge bezopasni za čoveka ali, ja dodajem, sve je relativno ako se zna da, na primer, simbiotska mikroflora može postati patogena za čoveka pod određenim uslovima. Programom „milion svinja obolelih od afričke svinjske kuge“ (ASK) trebalo je ostaviti ogromnu populaciju ljudi na Crnom kontinentu bez hrane i ujedno proizvesti dovoljno smrtonosnog agensa koji bi inficirao i usmrtio izgladnele i iznemogle ljude. Oba programa, međutim, nisu dali „očekivane rezultate“, pa je nastavljeno sa daljim laboratorijskim radom. Na viruse gripa i svinjske kuge delovano je, u in vitro uslovima, uzročnikom herpes zostera i ljudske kuge (bakterija Yersinia pestis). Dva virusa influence A (ljudski i ptičiji soj) unose se u ćeliju svinje inficirane afričkom svinjskom kugom, a potom se na novostvoreni virus u laboratorijskim uslovima utiče uzročnikom klasične kuge. Stvara se izvesna vrsta bakteriofa ga u prisustvu humanog Varicella zoster virusa i dobija nerešiv problem za ljudski organizam. Sigurno je da se dvostruka spirala javlja spajanjem genetskog materijala dva virusa influ ence u jedru svinjske ćelije, kao što je sigurno i da se dvostruka spirala može sintetisati in vitro još od 1976. godine (91. str. Veštačka dvolančana RNK - Osnovi kliničke imunologije). Moj pronalazak je, da je u poređenju sa virusom gripa snimljenog elektronskim mikroskopom namerno izvedeno, a na koricama knjige ,,SIDA“ Lika Montanjea verovatno slučajno ispalo - dva virusa gripa kao dva suncokreta i namerno uperena dva cveta maslač ka protiv njih - virus-ubica i ubica virusa. Dva virusa sa ogrtačem ćelije domaćina, maski rana, lepo ušuškana, sklonjena, to je grip i na koricama knjige Lik Montanjea.
Mogući način dobijanja vakcine protiv H lV-a Modifikovana vakcina protiv - svinjske kuge! Odavno sam shvatio da je svinjska kuga jedan od puteva koji vode rešenju problema i da bi se ova vakcina mogla koristiti, istina, uz minimalan rizik. Naime, u određenim sluča jevima i pod posebno ,,povoljnim“ uslovima u organizmu, mogla bi da izazove izvesne komplikacije koje bi je (eventualno) diskvalifikovale. Izveo sam jedan eksperiment. U in vitro uslovima, dodao sam malu količinu vakcine protiv svinjske kuge i posmatrao posledice takve interakcije. Primenivši princip „bolest se
bolešću isteruje“, uočio sam da je ishod posebno povoljan ukoliko je reč o potpuno neškodljivoj bolesti ili ukoliko organizam na nju ne reaguje. Bilo bi to sjajno rešenje, koje nesumnjivo treba proveriti kroz detaljna ispitivanja i čitav niz eksperimenata. Prvo, in vitro treba ispitati promene u krvi ispitanika zaraženog HlV-om u prisustvu veoma infektivnog virusa svinjske kuge. Za sada se teoretski može raspravljati o iznesenoj postavci, bez straha od greške. Podvlačim da je reč o pretpostavci, hipotezi, koju eksperi mentima treba proučavati i proširivati kako bi se izbegle, ili bar identifikovale, eventualne posledice pre nego što se primeni masovno. U svakom slučaju, hipoteza je veoma intrigant na. Valja je prethodno dobro proveriti i ispitati moguće ponašanje virusa u organizmu. U slučaju primene, treba je koristiti u veoma malim dozama. Iako sam radio in vitro, sve treba još jednom ponoviti. Staviti in vitro veću dozu, reci mo, kubni centimetar krvi i mililitar virusa, a zatim pratiti šta se dešava i koji je efekat. Možda će agens biti paralisan, možda virus svinjske kuge neće opstati u krvi čoveka (u pris ustvu ili bez: ureje, fitohemaglutinina itd.), a možda će nespecifični imuni odgovor domaći na veoma brzo eliminisati virus i ništa se značajno neće desiti. Ipak, prvo treba raditi sa krvlju zdravih ispitanika a potom sa krvlju HlV-om inficiranih osoba zato što bi vakcinu trebalo koristiti i preventivno i terapijski. Primenom seruma i vakcine protiv svinjske kuge na zdravim ljudima, nisu zapaženi štetni efekti. Ako se genetski materijal Hl-virusa kombinuje sa genomom virusa svinjske kuge, može doći do razgradnje novonastalog genoma i/ili uništenja jednog ili drugog virusa. Može se o ovome govoriti kao o atraktivnoj hipotezi, ali joj nipošto ne treba prida vati preveliki značaj pre konačne provere. Ukoliko bi se to pokazalo efikasnim, onda bi bilo bolje davati virus svinjske kuge u vidu infuzije, i.v., i na taj način direktno delovati na krv izbegavajući sve druge puteve u organizmu. Virus svinjske kuge se nipošto ne sme davati oralno, jer može da izazove neželjene posledice u digestivnom traktu. Takođe ga ne treba aplikovati i.m. zbog moguće lokalne neželjene reakcije. Ovaj virus dat i.v. (početno u maloj dozi), može da suprimira bolest ukoliko se aplikuje u fiziološkom rastvoru razblažen 1:10 ili 1:100. Pri tome, valja pratiti veliki broj različitih reakcija u organizmu. Nakon toga, neophodno je napraviti najmanje jednonedelju pauzu, a potom izvršiti detaljan pregled krvi bolesnika. Zatim infuzije ponavljati na 7 do 10 dana (zavisno od sluča ja), uz blago povećanje doze virusa. Samo jedna primena (pre)velike doze, mogla bi da se veoma štetno odrazi po organizam. Nevolja je u tome što je virus side teško identifikovati, pa je teško odrediti kada bi trebalo prestati sa tretmanom. Ne tvrdim da je pomenuti metod epohalan i apsolutno spasonosan. Više je ,,atraktivan“ i ,,moguć“ nego - siguran. Reč je, dakle, o nečemu što je moguće i što bi moglo da se desi, možda čak i sa neočekivano povoljnim ishodom. Ovim pristupom bi mogle da se izleče i neke druge bolesti i uklone različiti virusi iz organizma. U prvom redu, virus gripa. Još pre 17 godina sam opisao, a sad to činim detaljno, kako se i gde okupljaju i prestrojavaju virusi gripa, kog su porekla i sa kog izvora. U međuvremenu su udvostručili snagu, virulentnost i infektivnost. Postavlja se, međutim, pitanje šta bi uzročnik svinjske kuge mogao da izazove u orga nizmu nakon relativno dužeg vremenskog perioda provedenog u njemu? Ne bi bio odviše veliki problem vršiti takve eksperimente na bolesnicima u poodmakloj fazi neizlečivog oboljenja jer bi se tim postupkom moglo postići makar i privremeno poboljšanje njihovog
teškog zdravstvenog stanja. Imam u vidu da virus svinjske kuge, bar zvanično, nije štetan po ljudski organizam za razliku od većine lekova kojima se danas leči sida... Možda je najvažnije da početna doza bude mala i da se uzimanjem krvi prati reakcija organizma. Moguće je da mikroorganizam promeni virulenciju, pri čemu bi došlo do nove epidemije svinjske kuge (što se svakako mora izbeći), a ostaje otvoreno i pitanje eventualne patogenosti takvog (mutiranog) virusa za čoveka. Naravno, bilo bi idealno da se virus svinjske kuge ponaša prema zamisli istraživača i obavi namenjenu mu funkciju bez štete po organizam. Suviše lepo da bi bilo istina. Ipak treba bolje upoznati poreklo i način infekcije ljudi virusom koji inficira svinje i ptice, kao i sam virus svinjske kuge. Ukoliko hoćemo dalje da radimo na HIV-u preko genoma svinje sličnog čovekovom genomu, valja znati da i proteini ćelijskog omotača svinjske kuge (ni)su strani imunokom petentnim ćelijama odbrane čoveka. Ništa senzacionalno se ne događa kada čovek pojede komad termički obrađenog mesa svinje inficirane ASK-om. Jednostavno, nije prijemčiv za ovaj virus. Ubrizgavanjem seruma i vakcine protiv svinjske kuge čoveku, nije došlo do razvoja bolesti. Rekoh, čovek je nepri jemčiv na svinjsku kugu. Ako svinja ne oboljeva od herpes zostera i virusa gripa, čovek ne oboljeva od virusa svinjske kuge ali je pasivni prenosilac infekcije ispoljavajući alergiju na svinjsko meso odnosno neke proteine. Vakcina (ili serum) protiv svinjske kuge primenjena na čoveku može da stimuliše proizvodnju interferona gama (IFN - y) koji ima ključnu ulogu u odbrani kod side. Znača jni su, međutim, i faktori rasta. Kod Pigmeja, recimo, nije zabeležen ni jedan slučaj side najverovatnije usled nedostatka faktora rasta. Da bi HIV dobio „početni udarac“, dva virusa treba da pasiraju svinjsku ćeliju, njeno jedro (prethodno inficirano virusom svinjske kuge) in vitro izloženo delovanju herpes zoster virusa i uzročnika kuge (bakterija Yersinia pestis). Virus herpes zostera je odomaćen u organizmu i neprepoznatljiv ćelijama imunog sistema. Takođe, mislim da se (možda) namerno čini greška traženjem vakcine za spoljni a ne unutrašnji omotač. Reč je o ogromnoj prevari i trošenju novca na nešto nepostojeće. Vred nost mog patenta je, u to sam uveren, što eliminiše ovu zabludu. Dokaz je očigledan. Dr Robert Galo je 1991. godine ukrao moju ideju da je herpes zoster umešan u smrtonosnu igru side (,,Galaksija“, 1989), uprkos činjenici da sam je ja mnogo ranije obradio do detalja. Gosti ne bi trebalo da se mešaju u život domaćina, da se upliću u njegove lične stvari i budu prepotentni u njegovoj kući. Bar tako nalažu pravila pristojnog ponašanja. Kako stoje stvari sa svinjama i njihovim virusima? Kada uđe u kuću domaćina i naiđe na štetne viruse, virus svinjske kuge „nema pravo“ da istog časa direktno nasrne na njih. Morao bi, valjda, da se prvo ,,odomaći“, to jest prilagodi novoj sredini. A za to je potreban izvestan period. Ne mogu da procenim koliko dug. Krv domaćina nije pogodna sredina za virus jer ga brojni faktori (pre svega nespecifične a zatim i specifične odbrane) mogu eliminisati. Sa njim mogu da interferi raju i neki drugi virusi. Potrebno mu je, dakle, uzvesno vreme za adaptaciju na novu životnu sredinu da bi tek potom eventualno krenuo u potragu za virusima gripa, da ne govorimo o sidi. Njihovim uništenjem, odnosno oslobađanjem organizma od virusa gripa, oslobodiće se prostor za neke druge viruse koje su ,,proterani“ obuzdavali. Slično životinjama u šumi.
Čovek obično ne razmišlja o vlastitom organizmu kao „planeti“ nastanjenoj gomilom neza visnih živih bića koja žive u zatvorenom biološkom krugu sa zatvorenim ciklusom ishrane. Ipak, činjenica je da je to tako. U zdravom čoveku, svi virusi, bacili i bakterije žive u skladu. Svako ima onoliko hrane koliko mu je potrebno. „Dokle god lisice jedu zečeve, dotle ima zečeva taman koliko treba“. I čovek je zdrav. Previše ,,lisica“ ili ,,zečeva“, svejedno, ukazu je da je prirodna ravnoteža poremećena. Pojava nove ,,životinje“ odnosno grupe uljeza čiji je cilj da se tu nastani i, naravno, živi hraneći se iz domaćinovog ,,lonca“, goni pridošlicu da prvo osvoji i obezbedi „svoje mesto pod suncem“. Međutim, šta će se dogoditi ukoliko budu halapljivi i počnu da jedu više nego što im je potrebno za opstanak? Ili, ukoliko se previše namnože? Ili, ukoliko su ,,gadljivi“ na ,,zečeve“ (viruse gripa) pa krenu na neku drugu ,,divljač“ (recimo, zdrave ljudske ćelije)? U prevodu, šta će se dogoditi ukoliko ne budu reagovali na virus side, ili, konačno: šta ako sida uopšte ne postoji, kako tvrdi dr Dizburg!? Šta se događalo sa hemofiličarima kad sam im, između 1985. i 1996. godine, govorio da ne obraćaju pažnju na ono što im govori većina lekara koji se uopšte nisu bavili sidom iz straha, neznanja i lenjosti. Ukoliko ne mislite na sidu - objašnjavao sam im - ona vas neće okupirati, još manje savladati, jer tajna uspeha je kad nema straha pretočenog u kortizol koji deluje razorno na organizam. Život po grupama u Lole Ribara 2 (danas Svetogorska), vojska, zatvori, internati... do u beskraj odlažu pojavu bolesti. Kako, onda, čovek može da se vakciniše protiv bolesti koja - ne postoji!? Pod kojim je mikroskopom virus side identifikovan? Da li je zaista toliko sićušan da do njega ne može vizuelno da dopre ni najsavršeniji mikroskop iako se smatra da mu se veličina kreće između 2 i 122 pm? Pre će biti da uopšte ne postoji, da je reč o fik ciji i mistifikaciji. A ponajpre da je sida, u stvari, skup propratnih bolesti ,,namerenih“ da do kraja razore jedan organizam. Ukratko - horda zla!
Tajna 64 bolesti Postoji još jedna mogućnost Hl-virus liči na neke druge viruse u tolikoj meri, da se ne može identifikovati. Za sada ga (još uvek) prepoznaju isključivo po pozitivnom nalazu na antitela. Ako je poznato da čak 64 bolesti indukuje sintezu istih antitela, ostaje za razmiš ljanje - koliko je njih identifikovano kao sida? Ili, koliko je ljudi pre vremena oterano u smrt izricanjem dijagnoze: HlV-pozitivan (što toksičnim lekovima, što samim saznanjem o navodnoj HIV-pozitivnosti)? Dakle, 64 bolesti se mogu deklarisati kao HlV-infekcija. Naravno, kad se laboratori jskim analizama već utvrdi da je neko HlV-pozitivan, lako je otkriti gde je došlo do infek cije. To nije problem. Svaki čovek se sa nekim osobama sreće, kontaktira, nekuda kreće, radi, eventualno poseče, povredi... I na taj način inficira. Dobar broj njih je primio neku transfuziju, još veći broj popravljao zub (a zubarske intervencije su obično ,,krvave“)... Uvek će se, dakle, naći neki razlog. Ne treba zaboraviti da se nekon vakcinacije protiv gripa javlja polineuropatija. Nije li, onda, virus gripa umešan u smrtonosnu igru side kao i herpes zoster virus? Kod miastenije gravis, u kombinaciji sa sidom, nađen je veliki broj CD4 T limfocita i optimalan količnik CD4/CD8. To je smešno. Sida, rekoh, ima nešto srodno ne samo sa gripom, već i svih pomenutih 64 bolesti moraju da imaju „zajednički imenitelj“ za sidu, pri čemu sve te bolesti čine izvesni oblik
familije. Pored toga, još 25 srodnih i nesrodnih bolesti se razvija kod HlV-a, ali ne i prilikom transplantacije organa gde dolazi do imunosupresije pod dejstvom medikamenata. U svakom slučaju je nesumnjivo da: 1. Akutni idiopatski polineuritis (Guillain-Barroov sindrom) bio je povezan 1976. sa vakcinacijom protiv svinjskog gripa kod hiljadu osoba (,,O.K. Imunologija44, str. 603.) 2. Treba videti zašto bolesnici od multiple skleroze nisu podložni drugim autoimunim bolestima, neoplazmama i uopšte infekcijama (,,O.K. Imunologija“ str. 603)! 3. Da li neki proteini mogu, kao i IgG, da pogoršavaju bolest na način sličan onom koji je opisan na str. 129 (,,O.K. Imunologija“)? IgG antitela mogu da izazovu bolest kod laboratorijskih životinja. Možda bi obolelog od HlV-infekcije trebalo podvrgnuti zračenju i uništiti njegove imunokompetentne ćelije?! Možda bi moglo se deluje i visokofrekventnim strujama niskog intenziteta? Još jedna ideja, tema, za razmaštavanje. Ne kažem - ,,razmišljanje“. Reč je o paraleli između namerno uništenog imunog sistema i imunog sistema uništenog usled infekcije. Zašto jednog bolesnika napadaju brojne infekcije a drugog ne? Uništavanjem imunog sistema istovremeno će biti uništeno i sve što bi moglo da napadne imuni sistem. Kao kod paljenja trave gde drveće ostaje neoštećeno. Možda bi na isti način mogli da ,,sagore“ i svi infektivni agensi prisutni u imunokompetentnim ćelijama (HIV virus). Kada je već oštećen imuni sistem, možda bi u tom organizmu tre balo uništiti i imunokompetentne ćelije, a onda krenuti od početka jačajući imuni sis tem - Todoxin-om! Naravno, u tom slučaju bi pacijenta trebalo apsolutno izolovati (kao prilikom trans plantacije koštane srži ili nekog drugog organa). Organizam bi postepeno jačao i, sva je pri lika, ozdravio.
Tajna šizofrenije virusa i čoveka Evo još jedne hipoteze... Da nije, možda, virus side kamufliran običnim virusom gripa, pa je zbog toga nevidljiv i neprepoznatljiv, čak i pod elektronskim mikroskopom? Možda se ruga u lice istraživaču? Tu je, vidi se, identifikovan je, ali ne i prepoznat kao virus side! Kako? Lepo se vidi virus gripa, ali ne i da je reč o dobro maskiranom (u omotač virusa gripa) virusu side. Niko se nije pitao - šta će virusu dva omotača? Možda su dva, a možda (čak) i nisu dva? Zašto su virusu potrebna dva molekula RNK (dva lanca jedan iznad drugog)? Dvolančani virus može da se dobije i veštačkim putem (,,O.K. Imunologija“, str. 91). Virus gripa je drugačiji. Nastao je ukrštanjem različitih sojeva virusa iz različitih vrsta životinja. Nisu se stopili kao srodni hromozomi oca i majke i razdvojili jednako, nego su ostali odvojeni. Poput neke vrste „molekularne šizofrenije“. Verujem da upravo u tome leži i jedna od tajni čovekove šizofrenije. Moguće je da se virus integrisao, a može da bude i reč o dva integrisana virusa koja se nisu pretvorila u jedno biće već u svojevrsno čudovište, u dvojnu ličnost. Imaju dva omotača a svako je sačuvao - sebe. U jednom telu se nalaze dva potpuno različita virusa, a ispoljavaju kao jedan agens. U tome se, možda, i krije tajna. Zašto neki Ijudi inficirani HlV-om žive bez većih tegoba i po 10 do 15 godina? Nema ju jedan od virusnih gena - nef-gen, jer su najverovatnije inficirani defektnim virusom. Da
li bi, onda, delovanjem na viruse uzročnikom svinjske kuge uopšte mogao da se uništi HIvirus ili bi se, eventualno, povećala njegova virulencija? Nešto pozitivno bi se svakako dogodilo (moji raniji rezultati), ali i negativno (eksperiment je u toku).
Možda postoji, a možda i - ne Nakon 20 godina rada (često i po 24 sata dnevno) sa HlV-pozitivnim bolesnicima, mogu odgovorno da kažem da ima dokaza postojanja Hl-virusa ali, isto tako, da ima i dokaza njegovog - nepostojanja! Znam da je neobično, ali je tako. Srećom, u oba slučaja (ne)postojanja, jedino je Todoxin-ova efikasnost postojana! Lekar sa mojim iskustvom, sa prvim prihvatilištem na svetu za HlV-pozitivne osobe, sa uspešnim preparatom koji je dobio priznanja od najvećih svetskih instituta, od Japana, Rusije i Kanade do juga Afrike i Rta Dobre Nade, još uvek ne može sebi da dozvoli konačno opredeljenje. Do ogovora ne postavljeno pitanje čovek mora sam da dođe, a tajna je ispletena od nje govog istovremenog postojanja i nepostojanja. U velikom broju slučajeva se sida razvila sa svim tragičnim posledicama iako virus, ipak, nije detektovan. Ima i indicija da virus posto ji, ali se mnogi pitaju - kako izgleda? Čudno? Naravno da jeste. Ja sam stavio težište na pretpostavku da se Hl-virus krije u virusu gripa i da upravo zato ne može da bude identifikovan. Spolja deluje bezazleno, a u unutrašnjosti neznatno razlikuje od virusa gripa. Činjenica je da mnogo bolesti počinje gripom. Da li baš uvek grip donosi pad imunološke odbrane dozvoljavajući razbuktavanje latentne bolesti ili on u sebi već nosi dobro kamufliranu bolest, tek treba dokazati ili opovrgnuti. Jer, rekoh, obe vari jante su moguće...
Nov pogled na mehanizam kombinovanja, replikadju i delovanje H lV-a na organizam Za teoriju ,,HIV izaziva AIDS“ nema nijednog dokaza, a postoji impresivna gomila pro tivdokaza. Niko nije zaista izolovao tzv. HIV. 0 postojanju ovog virusa se izvode povratni zaključci nakon manipulisanja imunskim ćelijama iz krvi homoseksualaca u cilju izvođe nja nespecifičnih markera. Pod markerima se podrazumevaju biološke supstance na osnovu kojih se, tvrde stručnjaci, može izvesti dokaz stanja bolesti. Svi ćelijski eksperimenti za navodno dokazivanje izolovanog HlV-a, zasnovani su na dokazivanju takvih nespecifičnih markera posle stimulisanja snažnim oksidativnim sup stancama u ćelijskim kulturama. Niko nije uspeo u serumu krvi takozvanih HlV-pozi tivnih ili pacijenata sa AIDS-om, da demonstrira tzv. HIV izvan ćelije iako se on, prema teoriji o HIV/AIDS-u iz 1995. godine, razmnožava u milijardama primeraka dnevno. Prema saznanjima stečenim prilikom istraživanja azot-monoksida, istraživači HlV-a su zamenili uzrok i posledicu. Furhgot i Ignaro (Nobelova nagrada 1998.) su 1987. godine prvi put osigurali dokaz da ćelijskim sistemima čovekovog organizma upravlja gas azot-monoksid (NO). Između imunskih ćelija ,,proizvođača“ NO i onih koje ga ne proizvode, mora da postoji ravnoteža. Tu ravnotežu između ćelijskog i tzv. humoralnog imuniteta sa antitelima, mogu da poremete infektivni i/ili neinfektivni činioci što može da inicira stečenu sla
bost ćelijskog imuniteta (AIDS). Suviše jaka ili dugotrajna prekomerna stimulacija proizvodnje NO u imunskim ćelijama, izaziva zastoj proizvodnje NO u imunskim ćelija ma i pojačanu aktivaciju ćelija koje proizvode antitela. Posledica je da se unutar telesnih ćelija nesmetano množe unutarćelijski mikrobi kao što su gljivice, paraziti, mikobakter ije i virusi (izazivači oportunističkih oboljenja), koje u normalnim uslovima NO (kao gas odbrane) odstranjuje bez simptoma. Takav klinički nalaz bolesti se određuje kao AIDS. Prekomerna stimulacija proizvodnje NO može, istovremeno, određenim protivregu lacijama ćelijske biologije da blokira ,,disanje“ kiseonika u određenim ćelijskim sistemima. Celije mogu da se prebace na proizvodnju energije nezavisnu od kiseonika, što izaziva nas tanak tumora. Dr Robert Galo, pronalazač patentiranog tzv. testa na HIV, je hidrokortizonom manip ulisao ćelijske kulture pacijenata sa AIDS-om. Hormon hidrokortizon blokira deljenje ćeli ja, uključujući i razmnožavanje moguće prisutnih virusa, koji mogu da se razmnožavaju samo istovremeno sa ćelijom domaćinom. Hidrokortizon zaustavlja i proizvodnju NO, ali i podstiče stvaranje reparaturnih proteina. Pomenuti navodi se odnose na eksperimente u laboratoriji dr Galoa 1984. godine, pri likom stvaranja testa na HIV. Ipak, dr Galo još nije objasnio zašto je deljenje ćelija domaćina blokirano posle davanja hidrokortizona (što svaki lekar zna iz kliničke primene hidrokorti zona) ali i da se tzv. HIV posle davanja kortizona izuzetno dobro razmnožavao. To objašnjen je nudi pomenuto istraživanje NO. Nespecifični molekulski markeri, navodni dokazi za pos tojanje HlV-a, nisu ništa drugo do reparaturni proteini i ćelijski otpad koji se iz ćelija izloženih oksidativnom stresu izvoze, u tzv. ćelijskim fragmentima, sličnim virusu, kao posledica pro tivregulacije u biologiji ćelija. Ti markeri, dakle, nemaju nikakve veze sa tzv. HlV-om. Supstrat za testiranje, čija je osetljivost podešena na izuzetno visoke količine antitela, reaguje sa antitelima u serumu krvi osoba čije imunske ćelije proizvode veliku količinu antitela. To je, pre svega, slučaj kod Ijudi čije imunske ćelije ne proizvode NO, već (umesto toga) pojačano stimulišu sintezu antitela. Pošto u čovekovoj krvi nema antitela koja reaguju isključivo sa onim proteinskim antigenima protiv kojih su prvobitno stvorena, tzv. test na HIV dokazano reaguje sa velikim brojem različitih antitela iz seruma krvi testiranih osoba, prvobitno stvorenih protiv antigenskih proteina izazivača tuberkuloze, malarije, PCP gljivica i mnogih drugih. Ne postoji, znači, nikakva tzv. infekcija HlV-om. Niti polnim odnosom, niti krvlju. Takozvani prenos sa majke na dete je prenos majčinih antitela na dete i/ili toksičko oštećenje stvaranja nesazrelih imunskih ćelija posle rođenja, usled toksičkog medikamentnog lečenja. Ono može biti i posledica majčine hronične infekcije koju prenosi na dete. Takozvano profesionalno uslovljeno prenošenje HlV-a ili prenošenje silovanjem, jesu anegdotalni slučajevi za koje u celokupnoj literaturi o HIV/AIDS-u nema ni jedan potvrđen dokaz. Brojčano najveća grupa tzv. pacijenata sa AIDS-om, obuhvata manjinu analno recep tivnih homoseksualaca. Uzroci prekomerne stimulacije NO jesu: udisanje organskih azot nih gasova kao sredstava za seksualni doping; zloupotreba hemoantibiotika koji se matabolišu u NO i nitrozamin; unošenje stranih proteina kao posledica nezaštićenog analnog odnosa, što može da izazove prekomernu proizvodnju NO analognu prekomernoj proizvodnji NO usled mikrobskih antigenskih proteina i toksina kod multiinfektivnosti ukoliko je poremećena ćelijska detoksikacija.
Drugu po veličini rizičnu grupu čine intravenski zavisnici od droge, čija je ćelijska imun ska ravnoteža poremećena samom intoksikacijom drogom, čestim mikrobskim infekcijama usled kontaminacije upotrebljenih špriceva, toksičnih primesa narkoticima, nedovoljne i deficitarne ishrane, povezano sa telesnom iscrpljenošću zbog narkomanskog načina života. Sledeću rizičnu grupu čine hemofiličari koji su godinama primali komercijalno proizvedene visokokontaminirane proteine zgrušavanja. Posledica toga je - prekomerna stimulacija NO. Još jednu (srazmerno malu) rizičnu grupu čine primaoci više transfuzija sa teškim osnovnim oboljenjem. Reč je o pacijentima koji su prosečno primili trideset pet boca ljudske krvi, usled čega je došlo do poremećaja imunskih ćelija koje proizvode NO i pre vage imunskih ćelija koje ga ne proizvode. Bolesti indikatori za AIDS, zastoj proizvodnje NO u imunskim ćelijama i prekomerno sazrevanje imunskih ćelija koje ne proizvode NO, te oportunističke infekcije, razvijale su se kod pacijenata sa rakom krvnih ćelija lečenih farmaeeutskim supstancama iz klase sup stanci u koju spadaju i medikament protiv AIDS-a - AZT i srodne supstance. Na potpuno različite izazivače imunske ćelije odgovaraju istovetno proizvodnjom NO, a u slučaju prekomerne stimulacije zaustavljanjem njegove proizvodnje. Izazivači mogu da budu farmatoksične supstance, deficitarna i nedovoljna ishrana, unos stranih proteina, infekcije i zapaljenja, pogrešna hormonska regulacija, emocionalni stres, okol ni činioci itd. Postoje, međutim, efikasne mogućnosti prevencije i lečenja pre-AIDS-a i AIDS-a. Paci jentima su, pored rešavanja problema nedovoljne ili pogrešne ishrane i ciljanog lečenja infektivnih ili neinfektivnih uzročnika bolesti kao i izbegavanja specifičnih rizika, potreb ne primereno dozirana antioksidativna, uravnotežavajuća terapija proteinima koji sadrže sumpor i drugim proteinima i aminokiselinama (glutation, cistein, homocistein, arginin i dr.), vitaminima, mineralima, mikroelementima, biljnim olifenolima, prirodnim inhibitori ma proteaze (poput poli anjona iz morskih algi i preparata hrskavice), modulatorima prostaglandina iz ribljeg ulja (omega-3 masne kiseline) ili, u teškim slučajevima, inhibitori ma ciklooksigenaze-2, prema potrebi i difluorometilornitinom kao inhibitorom poliamina i gama-globulinima u slučaju oportunističkih infekcija. Netoksično lečenje poznaje mnoge mogućnosti da se poremećaj ćelijske imunske ravnoteže dovede u red bez blokiranja ćelijskog disanja AZT-om i srodnim supstancama. Dogmatska HIV/AIDS medicina je u protekloj deceniji počela ponovo da otkriva mogućnosti dosledne antioksidativne zaštite i zaštite jetre za pacijente sa stečenom slabošću ćelijskog imuniteta. Zemlje u razvoju imaju u toj oblasti velike mogućnosti da morske proizvode koriste kao dodatak ishrani, da sprovode plantažno gajenje fitoterapeutika bez ikakve licence i da se prisete bogatog iskustva narodne medicine. '
Analize preparata Todoxin izvršene u Bekmen (Beckman) laboratoriji u Torontu Biljni preparat Todoxin obiluje (inače) antagonističkim elementima, kalcijumom i gvožđem, a u vidu rastvora sadrži i ostale raznorodne materije koje se veoma lako (fiziološ ki) apsorbuju.
Reč je o tajni same prirode. U biohemiji i organskoj hemiji se, inače, supstanca sa pomenutim osobinama naziva solubilajzer (eng. solubiliser). Dobijanje ovakve supstance veštačkim putem ni najmanje nije jednostavno i zahteva dodavanje EDT-a (eng. Etilen Diamin Tetra-silicate), jedinjenja štetnog za bubrege. U Todoxin-u je sve bazirano i funkcioniše na prirodnim mehanizmima, stoga nema ničeg škodljivog pa ga mogu koristiti i trudnice i deca. E, tu već nema tajne. Navedena svojstva su dobijena mlevenjem, kombinovanjem, potom i komponovanjem svežih inte gralnih (sa korenom, stablom, listom) lekovitih i biljaka sa velikim potencijalom, nar avno, konzerviranih medom koji ih spaja i održava, u skladnu harmoniju zdravlja i isceliteljskih mogućnosti. Zato Todoxin uspešno zaustavlja svaku reakciju, dopuštajući jedino fermentaciju. Preciznije, dopušta samo pozitivne reakcije i pravi spoj po ,,šok“ ili ,,blic“ sistemu. Polisaharidi, kojima je bogat, potiču od meda, a veliki broj kiselina od zelenog limuna samlevenog sa korom. Na taj način u bio-sredini ,,ubija“ viruse bez nanošenja štete organizmu. Limunova kiselina menja acido-baznu ravnotežu u kiselu, a takvu ,,šok-terapiju“ virus ne može da podnese. Šećerne kiseline (glukonska i glukuronska) značajno utiču na delotvornost preparata. Utvrđeno je i prisustvo velikih količina glukoze. Retkost je da se B vitamini nađu u celokupnom sklopu, a to je upravo ovde slučaj. Stručnjacima iz ove laboratorije je poseban problem predstavljalo otkrivanje činioca koji održava antagonističke minerale u rastvoru. Nije ustanovljeno prisustvo lipaze, ali je amilaza bila prisutna. Sasvim prirodno, s obzirom na sadržaj šećera. Detektovana su i dva druga aktivna enzima, fosfataza i katalaza, koji su zapravo fer mentni enzimi. Najvažniji sastojci Todoxin-a su citohrom C, hrom oprotein i hromoproteid. Zbog čega je hrom toliko značajan, može se objasniti na osnovu procesa u ćelijskim organelam a - m itohondrijam a, svojevrsnim m ini-fabrikam a energije. M etabolizam glukoze ne može da dospe u mitohondrije ako nema horm ona insulina. Ukoliko se to, ipak, dogodi, šećer ostaje u krvi, ova postaje prezasićena njim i nastaje - dija betes. Dijabetes je, pored starosti, posledica nedostatka enzim a koji sadrži m inerale magnezijum a i hroma, a hrom ima ulogu istovetnu onoj koju ima i kalcijum. Intere santno je da enzim aktiviran mineralom cinka, a u Todoxin-u ga ima u velikim količinama, m ora da sadrži hrom. Ukoliko to nije slučaj, apsorpcija insulina je onemogućena. Dipolarni minerali su odgovorni za otvaranje pora na mitohondriji i unošenje glukoze. Da bi se unela glukoza, mineral se vezuje za nju, potom je oblaže insulin i u membrani dolazi do invaginacije. Budući da ne sadrži lipide (odnosno, svega jedan procenat), medikament je rastvorljiv u vodi. Todoxin sadrži i fitinsku kiselinu i fitol, osnovu hema kod hemoglobina. Naime, četiri fito-kiseline se povezuju u prsten i nastaje hem, glavni deo hemoglobina, gde se magnezi jum menja gvožđem i postaje u stvari - hemoglobin. Hemoglobin je iste hemijske strukture kao i hlorofil. Razlika je samo u magnezijumu. I takozvana „porporing (porporna) grupa“ je ista i - prilično nestabilna. Pod uticajem svetlosti ili temperature - raspada se. Interesant no je da se u jednom uzorku Todoxin-a raspala na osnovne jedinice i dobijen je fitol. Na osnovu zelene boje, konstatovano je prisustvo hlorofila.
Uzorci su tečni, polusolidni. Specifična težina nešto veča nego kod vode. Verovatno zbog meda. Miris je ugodan, prijatan, voćni. Slobodne vode ima 65 °/o. Analiza suvih čvrstih organskih jedinjenja pokazala je da sadrži: ugljenih hidrata 83,12 °/o; masnih materija 1 %; proteina oko 2 % (uobičajeno za biljke); karboksilnih kiselina (u velikoj količini) - 11,23 %. Vađenjem elemenata pirolizom utvrđeno je da ima: ugljenika - 59,26 %; kiseonika 31,89 %; vodonika - 7,23 %; azota - 1,22 %; fosfora - 0,37 %; sumpora 0,03 %. Analiza ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi pokazala je da ima: glukoze 17,7 % (čist med!); fruktoze 6,12 %; pentoze 1,16 %; manoze 0,22 %. Velika količina fruktoze je nađe na samo u jednom od uzoraka, moguće kao rezultat fermentacije. Navedene kiseline imaju veoma važnu fiziološku ulogu. Analiza vitamina rastvorljivih u vodi pokazala je da su svi sadržani u prilično velikim količinama. To je retkost. Otkriveni su: tiamin (Bl) - 24 ppm; riboflavin (B2) - 27 ppm; vitamin B12 - 0,24 ppm; pantotenska kiselina - 31 ppm; nikotinska kiselina - 19 ppm; piridoksin - 52 ppm; folna kiselina - 0,50 ppm; biotin - 76 ppm; askorbinska kiselina (C) - 96 ppm; inositol (ciklični šećer, ponaša se kao vitamin i srodan je askorbinskoj kiseli ni) - 112 ppm. Analiza vitamina rastvorljivih u mastima: beta-karoten - 0,09 ppm; vitamin A-alkohol - 0,03 ppm; vitamin A-acetat - 0,01 ppm; vitamin D3 - 0,08 ppm; tokoferol - 0,10 ppm. Mnogima je neshvatljivo da se prilikom spravljanja preparata biljke ne suše izuzima jući, naravno, uklanjanje spoljašnje vlage. Pasterizacija se vrši na temperaturi od 55°C (u slučaju više temperature, došlo bi do inverzije). Priroda, naime, ,,proizvodi“ sve fiziološ ki aktivne materije u D-orijentaciji. Oni su, dakle, na desnoj strani aktivne grupe. Vita min C-D je, na primer, u toj poziciji fiziološki aktivan, dok je leva forma inaktivisana. To znači da kad je grupa kiselina smeštena na desnoj strani molekula (optički opservirana na polaroidu), onda je aktivna. Ali, istog trenutka kad se vitamin C zagreje do 80°C, on je praktično uništen. Zato Todoxin-ovim preparatima nije potrebna pasterizacija. Dovoljno je čuvanje na hladnom (u frižideru i sl.). U preparatima Todoxin-a je sve strogo kompatibilno. Moguće je intervenisati, ali u tom slučaju dolazi do promene odnosa, samim tim i -efekta i efikasnosti preparata.
Novca nikad dosta rezultata nikad manje ,
Kad su nacisti 1933. godine počeli da spaljuju knjige Sigmunda Frojda, veliki psi hoanalitičar je rekao: - Čovečanstvo je napredovalo, u srednjem veku bi spalili i mene!
Sublata causa tollitur effectus* Koliko je do danas poznato, postoji devet podtipova Hl-virusa. Zvaničnici Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti tvrde da se oni međusobno razlikuju od 30 do 35 odsto. Napori čovečanstva da se izbori sa problemom AIDS-a kreću se u dva pravca: (1) na pronalaženje leka protiv ove bolesti i (2) stvaranje vakcine i prevenciju zaraze. Valjalo bi, međutim, osmotriti problem AIDS-vakcine izbliza. Evo kako su to učinili reporteri Bi-Bi-Si-ja (BBC)...
U potrazi za vakcinom protiv side Naselje ,,Kastro“ u San Francisku (SAD) je najveća zajednica aktivnih homoseksuala ca. Pre nešto više od 20 godina, u njemu su homoseksualci ponosno ispoljavali svoju sek sualnu slobodu. A onda je zajednicu počela da uništava nepoznata bolest. Uskoro-je umrlo nekoliko hiljada ljudi. Don Frensis, naučnik koji je radio za američku vladu, najglasnije je upozoravao na opasnost. Skoro polovina stanovnika naselja ,,Kastro“ umrla je od Hl-virusa, pa je danas njegovo stanovništvo ili veoma mlado ili veoma staro. Nema sredine. Svojevre meno su na njegovim ulicama hodali živi skeleti. A gledati osobu koja umire od side je, zaista, užasan prizor... Ranih 80-ih godina prošlog veka, nova bolest je bila potpuna nepoznanica. Sad već čuveni naučnik Robert Galo je bio taj koji je načinio prvi korak u njenom rasvetl javanju i tako ostavio vlastiti trag u istoriji. Maja 1984. na konferenciji za novinare, sekretar Ministarstva zdravlja SAD je objavio da je Galo identifikovao virus kao mogući uzročnik side: Dobar dan dame i gospodo, imamo važno saopštenje. Otkriven je mogući uzrok side! Posle ovog otkrića, lek za smrtonosnu bolest je po svoj prilici na dohvat ruke. Novi postupak će nam omogućiti da stvorimo preventivnu vakcinu protiv side. Nadamo se da će za dve godine biti spremna za probu... mnogima i dan-danas odzvanjaju u ušima ove reči vladinog službenika. Bila je to ili velika naučna greška ili loša procena. To je trenutno najbolja moguća pro cena. Ništa se ne može stopostotno predvideti, ali moramo dati neko rešenje. Nikada pre toga nisam radio na nekoj vakcini ili u oblasti zdravstvene zaštite. Kada su me upitali kad *Kada je otklonjen uzrok, otklonjena je i posledica
ćemo imati vakeinu, bio sam zatečen iako je trebalo da očekujem to pitanje. Pokušao sam da u sebi napravim neke proračune i zaključio da ovu kulturu virusa možemo beskonačno gajiti i proizvoditi velike količine delova virusa. To znači da bi za nekoliko godina trebalo da imamo vakcinu , pričao je kasnije dr Robert Galo. Optimizam je bio veliki jer su Galo i ostali naučnici već obavili najteži deo posla. Otkrili su kako virus funkcioniše. Hl-virus napada odbrambene ćelije čovekovog orga nizma, ćelije imunog sistema. Galo je otkrio da virus mora svojim ,,šiljcima“ da se zakači za CD4 receptore na njihovoj površini, kao bi ušao u njih. Proces zaraze počin je kada se povežu ,,šiljak“ i receptor. Dakle, kada se membrane spoje, dolazi do m ešan ja sadržaja u njima i virus prelazi u citoplazmu ćelije. Tada počinje proces preuziman ja kontrole nad ćelijom. Pri deobi ćelije, DNK virusa se takođe prenosi na svaku ćeliju kćer. To znači da ova ćelija nije jedina ,,meta“ zauvek inficirana virusom. Zaražen je ceo organizam. Sa ovim izazovom su se naučnici suočili 1984. Trebalo je pronaći vakcinu koja će sprečiti ulazak i razmnožavanje virusa u ćelijama imunskog sistema. Kako deluju vakcine? Odbrambeni (imuni) sistem čovekovog organizam uništava infektivne agense, poput virusa i bakterija, razaranjem njihovih molekula nazvanih - antigeni. U slučaju infekcije mora da reaguje brzo, precizno i snažno kako bi se sprečilo širenje patogenih agenasa. Prvo dolazi do humoralne reakcije sistema. B limfociti (B ćelije) proizvode antitela, ova se potom vezuju za tačno određene antigene patogenog agensa inicirajući seriju reakcija koje vode do neutralizacije i/ili razaranja patogenog mikroba. Cilj humoralne reakcije je njegovo uništenje pre nego što uspe da zarazi ćelije. Osim humoralne, posto ji i tzv. indirektna ćelijska reakcija. Reč je o proizvodnji specijalizovanih T limfocita (T ćelije) koji otkrivaju i razaraju zaražene ćelije. T limfociti, tačnije specifična vrsta poznata kao citotoksične T ćelije, prepoznaju male delove (peptide) antigena infektivnog agen sa prisutnog na površini zaražene ćelije, aktiviraju se i uništavaju takve ćelije. Pomenuta dva tipa reagovanja imunog sistema se međusobno dopunjuju obezbeđujući potpunu zaštitu organizma u slučaju infekcije. B ćelije prvenstveno razaraju opnu virusa, a T unutrašnje proteine. B i T limfociti ,,pamte“ (imunološka memorija) i u slučaju ponovne zaraze istim patogenim agensom brže reaguju. Vakcinacija ili imunizacija podražava infekciju određenim mikrobom i podstiče imunu reakciju protiv neaktivnih delova agensa, Ovaj kontakt uzrokuje brzu humoralnu i ćelijsku imunu reakciju i proizvodnju B i T memorijskih limfocita. U slučaju zaraze pravim infek tivnim agensom, imuni sistem reaguje brže i sveobuhvatnije nego kod osobe koja nije vakcinisana. Konvencionalne metode proizvodnje vakcina se zasnivaju na deaktivaciji i prečišća vanju mikroba. Cilj naučnika je pronalaženje vakcine čiji zadatak neće biti samo sprečavanje infekci je, već pružanje mogućnosti zaraženom organizmu da se uspešno izbori sa bolešću, Uspeš na vakcina, dakle, treba da pomogne ćelijama imunloškog sistema u proizvodnji antitela koja bi napadala virus i stimulisala telo da uništi HlV-om zaražene ćelije. Naučnici rade na dve vrste vakcina: preventivnoj i terapeutskoj. Preventivna treba da spreči infekciju virusom, a terapeutska da pomogne imunološkom sistemu zaraženog da prepozna određene oblike i mutacije HlV-a kako bi ih izbacio iz organizma.
Do 1984, kada je otkriven uzrok side, u SAD su umrle 1.292 osobe. Iste godine kada je Robert Galo otkrio kako funkcioniše Hl-virus, i virusolog dr Ron Derosijer je došao do dramatičnog otkrića. Pronašao je sličan virus koji izaziva sidu kod majmuna. Sada su znali kako virus deluje, a imali su i životinju za testiranje svojih teorija. Iako ranije skeptičan, i Derosijer je tada izrazio optimizam u pogledu pronalaska vakcine: Impresivno je što je vakcinacija stavljena pod kontrolu. Čak su i iskorenjene neke virusne bolesti poput velikih i malih boginja, dečje paralize, žute groznice... Polovinom prošlog veka, Zapad je bio preplavljen TV-reklamama tipa: Na vama je da svoje dete zaštitite vakcinacijom, odmah ga odvedite lekaru. I vaše dete treba da primi vakcinu! Vakcine su jedan od najvećih uspeha savremene medicine. Dečja paraliza i velike boginje mogu da ubiju. Velike boginje su bile najveća pošast u Evropi tokom srednjeg veka. Bile su iskorenjene a zatim i dečja paraliza. Počnite odmah sa novim programom zaštite, uzmite prvi od tri grumena šećera... Lista bolesti je neprekidno rasla. Poslednji trijumf je bila vakcina protiv hepatitisa B. Među onima koji su odigrali ključnu ulogu u njenom otkrivanju, bio je dr Don Frensis. Godine 1993, pomislio je da je pronašao i način da pobedi sidu. Prešao je u privatnu kom paniju ,,Genentek“ koja je vakcinu protiv side pravila na isti način kao i vakcinu protiv hepatitisa B. Ideja je bila sasvim jednostavna. Napašće ,,šiljke“ gpl20 na površini virusa, koji deluju poput dlačica na teniskoj lopti. Jer, virus napada ćeliju sa specifičnim površinskim receptorima upravo za pomenuti gpl20. Dr Frensis i ,,Genentek“ su verovali da su pronašli savršen način da prevare virus i spreče infekciju. Planirali su, naime, da naprave vakcinu koja će podsticati imunski sis tem na proizvodnju antitela u krvi. Stvoriće se antitela protiv gpl20. Kada osoba ponovo bude izložena Hl-virusu, antitela će se probiti i krenuti direktno na gpl20. Potpuno će ih prekriti, kao dlačice na teniskoj lopti. Hl-virus neće moći da uđe u ćeliju. Izgledalo je sasvim jednostavno. Samo treba proizvesti antitela i zaustaviti zarazu. Da li stvarate antitela koja će sprečiti virus da se zakači i uđe u ćeliju? Odgovor je da. Zato su se svi koji su radili na vakcini između 1985. i 1990. skoncentrisali isključivo na omotač gpl20 , kaže dr Robert Galo. Nove dobre vesti su stigle 1989. ,,Genentekova“ vakcina sa antitelima je uspešno isprobana na šimpanzama. ,,Stoprocentno“ je bila delotvorna kod svih vakcinisanih život inja. Bio je to prvi put da neko praktično pokaže da vakcina protiv Hl-virusa zaista može delovati. Ostalo je još samo da se odgovori na ključno pitanje: ako vakcina štiti šimpanze, a reakcija čovekovog imunog sistema je ista kao kod šimpanza, hoće li vakcina delovati i na ljude ,,Genentekova“ vakcina je isprobana samo na laboratorijskim vrstama virusa. Pre nego što vlada SAD odobri testiranje na ljudima, neophodno je proceniti njeno dejstvo na „prav im“ virusima. Dakle, na onima koji preovlađuju kod ljudi, na ,,snalažljivim“ virusima spremnim da se koriste svakojakim ,,trikovima“. Dr Stiv Volinski odlično poznaje trikove Hl-virusa. On ima pristup najvećoj bazi podataka u Americi u koju je smešteno na hiljade uzoraka ovog virusa sakupljanih tokom više od dvadeset godina. Ceo radni vek je proveo analizirajući kako se to Hl-virus menja i širi svetom. Virusni oblici pokazuju istoriju evolucije. Ogranci su genetičke razlike u virusu. Uočeno je da se promene, koje sve vreme postoje, neprekidno uvećavaju , kaže dr Volinski.
Poznato je da se svi virusi menjaju, ali kada su dr Volinski i njegovi saradnici uporedili HIV sa virusom gripa, bili su iznenađeni. Virus gripa je 1997. u celom svetu pokazao izves nu ,,količinu“ genetske varijacije. Potom je dr Volinski proverio koliko je varijacija postoja lo u jednom čoveku čija je krv testirana iste godine. Iznenađenje naučnika je izazvala či njenica da se tokom jedne godine Hl-virus u istoj osobi menja više nego što se virus gripa menja u - celom svetu! Treba samo videti koliko se različitih tipova HI virusa razvilo iz jednog virusa 1997. godine u Demokratskoj Republici Kongo , pokazuje dr Volinski. Promene kod virusa gripa jesu neznatne, ali je ipak svake godine potrebna nova preventivna vakcina. Hl-virus je, međutim, potpuno drugačiji. Način na koji varira, zaista je spektakularan. Svaki put kada napravi svoju kopiju, napravi i - grešku. Tako stvara mnoštvo mutiranih virusa koji mogu da žive u svakoj osobi. Hl-virus se razmnožava i mutira neverovatnom brzinom. Tokom samo jednog dana, nastane do 10 milijardi kopija u jednom čoveku. Naučnici koji rade na vakcini sa antitelima, bore se da održe taj tempo. Britanac dr Menis Barton radi u Istraživačkom institutu Skrips. Tokom 20 godina, koliko izučava antitela za Hl-virus, saznao je mnogo o strukturi gpl20, ,,meti“ Genentekove vakcine sa antitelima: Kada se gpl20 na virusu spoji sa CD4 na ljudskoj T ćeliji, virus se povezuje sa ćelijom i infekcija može da počne. Antitela mogu da spreče ovaj proces, samo ako pre poznaju pravu m etu“. Problem je u tome što samo jedna promena u aminokiselinama, od kojih se sastoji molekul gpl20, može potpuno da eliminiše povezivanje antitela objašnjava dr Barton. ,,Genentek“-ov istraživački tim je verovao da će se antitela za gpl20 suprotstaviti mnogim različitim vrstama Hl-virusa, međutim, dok su istraživači radili na vakcini, gpl20 se nekontrolisano menjao. Ispostavilo se da je gpl20 deo virusa koji se najbrže menja. U periodu potrebnom da se testira krv jednog čoveka, gpl20 se mogao promeniti u toj meri da neko antitelo više ne deluje. Možda je ,,Genentek“-ova vakcina delovala na šimpanze, ali su mnogi verovali da neće proizvesti delotvorna antitela za pravi virus. Zašto? Zasnovana je na vrsti virusa iz perioda kada se HIV tek pojavio. Danas, međutim, u svetu postoji na stotine hiljada vrsta virusa. A to je, već, ozbiljan problem. Ako je namera da se vakcinišu ljudi, a nije poznato kom virusu će biti izloženi, neophodno je obezbediti efikasnu vakcinu protiv svih virusa na svetu! Dr Don Frensis nije dobio novac od vlade za probe na ljudima jer se verovalo da nje gova vakcina neće delovati. Danas smatra da je propuštena odlična prilika: Veoma je teško ubediti privatni ili javni sektor da obezbedi novac. A kada budu kon ačno shvatili da je to važna stvar, biće prekasno i umreće na hiljade ljudi. Ipak, dr Frensis nije odustao. U pokušaju da sakupi novac, 1995. je otišao u Vol Strit. „Nadamo se da će za dve godine vakcina biti spremna za probu. Približno dve godine...“ Deset godina posle čuvene konferencije za štampu, širom sveta je od side umrlo 5 miliona ljudi! Vakcine još uvek nije bilo. Naučnici bečkog Instituta za primenjenu mikrobiologiju obelodanili su, u drugoj polovini 2001. godine, da rade na vakcini koja bi mogla da bude efikasna zaštita (i) od HIvirusa. Neočekivano, reč je o vakcini protiv gripa modifikovanoj antigenskim materijalom (za sada) nesavladivog virusa koji je od 1981. do 2003. odneo 22 miliona žrtava.
(O vezi virusa gripa i HlV-a, uzgred budi rečeno, pisao sam desetak godina pre ovog eksperimenta.) Prvi eksperimenti izvedeni su na miševima. Ubrizgana im je modifikovana vakcina protiv gripa, pri čemu je dodati antigenski materijal pokazao da može da ima ulogu antige na, tj. da podstakne organizam na jaku imunoreakciju. Ali, pre nego što bečki naučnici potvrde da su pronašli vakcinu protiv AIDS-a, neophodno je uraditi dalje testove na miše vima kojima je data vakcina i, naravno, izložiti ih - Hl-virusu. Prema rečima doktora Borisa Ferka, jednog od članova tima, posle eksperimenata sa miševima uslediće testovi na primatima. Ukoliko budu uspešni, biće to sigurna potvrda da je vakcina bezbedna i delotvorna i za ljude. S obzirom na značaj otkrića, dalja istraživanja će finansirati i Evropska unija. Početkom 2001. godine u svetu je ispitivano između 25 i 30 prototipova vakcine, od kojih su tri bile u žiži naučne javnosti. Prvi prototip je razvijen na Oksfordskom univerzite tu i očekivan je skori početak testiranja na ljudima u Velikoj Britaniji i Keniji. Drugi pro totip, od koga se dosta očekivalo, razvila je američka kompanija „ Veks Gen „ (VaxGen) i testiranje na ljudima je bilo u toku. Treća vakcina je prizvedena na Univerzitetu Emori, SAD. Nakon obavljenih testiranja na majmunima, rezultati su ukazivali da ova vakcina ne može da spreči zarazu, ali da ima „izuzetnu sprečavajuću snagu procesa širenja Hl-virusa u organizmu“. Testovi su rađeni na 24 majmuna kojima je vakcina data, a zatim ubrizgan i virus. Iako je došlo do infekcije, kod primata se ni posle više meseci nije razvila bolest, to jest nisu se pojavili simptomi karakteristični za AIDS. S druge strane, članovi zaražene kontrolne grupe majmuna (koja nije primila vakcinu) su do maksimalno 28 nedelja počeli da pokazuju znake bolesti vezane za Hl-virus, bez nade da infekciju prežive. Vakcina o kojoj je reč, kako kažu njeni tvorci, stimuliše imunološki sistem i stvaranje ,,memorijskih“ ćelija sposobnih da prepoznaju virus i pokrenu proces odbrane od infekci je. Postignuti rezultati su do tada bili najbolji na području iznalaženja vakcine protiv AIDSa. Uskoro je trebalo da vakcina bude testirana i na ljudima. Samo šest meseci kasnije, međunarodni tim naučnika je objavio da je pronašao vakcinu protiv AIDS-a! Istina, trenutno pomaže samo mačkama, ali bi princip mogao lako da se primeni i kod ljudi... Profesor Osvald Džaret (Oswald Jarrett) sa Veterinarskog fakulteta u Edinburgu, potvr dio je da su mačke nakon vakcinacije postajale imune na bolest, bez obzira na dugotrajno i često izlaganje virusu. Uskoro će vakcina biti dostupna svima koji žele da zaštite svoje ljubimce - najavio je pomenuti profesor. Ipak, put do vakcine koja će štititi ljude neće biti tako kratak, bez obzira na to što će biti primenjen isti princip. Prof. Osvald Džaret je najavio da će se vakcina naći u prodaji tek 2006. godine. Do tada, predlaže prezervativ kao jedino efikasno sredstvo zaštite, uprkos tome što se uveliko radilo i na drugim proizvodima (kremama i gelovima) koji bi mogli da posluže kao zamena. U tom trenutku je stopa rasta obolelih na godišnjem nivou iznosila - 5,5 miliona, uz tendenciju daljeg rasta!
U igru uskače i - Bil Gejts! Svetski ekonomski forum u Davosu okuplja najveća imena iz sveta politike, ekonomi je i biznisa. Početkom 2001. godine na njemu je Bil Gejts (Bill Gates) ueestvovao u diskusi jama na temu kompjuterskih tehnologija, digitalnog jaza i Interneta. Pored toga, „kralj operativnih sistema i korisničkih aplikacija“ je pozvao vodeće svetske biznismene da se pridruže akciji pronalaženja vakcine protiv AIDS-a, dotirajući istraživanja organizacije IAVI (International Aids Vaccine Initiative). Gejts je objavio da će njegova donacija iznositi 100 miliona dolara, a pridružio mu se i vlasnik Yahoo!-a sa cifrom od pet miliona dolara i željom da i svoju mrežu sajtova stavi u službu borbe protiv neizlečive bolesti. Gejts je kritikovao, za njega neverovatnu činjenicu, da i posle 20 godina od prvog sluča ja HlV-a, vakcina još nije pronađena. Po njemu je osnovni problem bilo nedovoljno finan siranje istraživanja i „neverovatna nezainteresovanost globalnog tržišta da tu borbu potpo mogne“. Zato je odlučio da on prvi „probije led“ i time povuče ostale milionere i milijardere za sobom. IAVI se, objašnjavano je u tom trenutku, nalazi na dobrom putu da proizvede efikas nu vakcinu i traži 550 miliona dolara za dalja istraživanja koja bi trebalo da traju do 2007. godine. Tih dana su testiranja vakcine trebala da otpočnu u Keniji, pošto je završen prvi krug testova na dobrovoljcima u Velikoj Britaniji. (Dakle, ,,varijanta“ Oksford! - prim. T. J.) Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (Švajcarska) početkom 2006. godine, dr Set Barkli (Seth Berkley), predsednik i izvršni direktor Internacionalne AIDS Vakcina Inicijative (IAVI), zatražio je od političara i ostalih učesnika skupa povećanje donacija za istraživanje HIV/AIDS vakcine ,,bar do iznosa od 1,3 milijarde dolara godišnje“. IAVI procenjuje da je za istraživanje i razvoj HIV/AIDS vakcine do tada utrošeno 682 miliona dolara, od čega je svega 100 miliona došlo iz privatnih (nedržavnih) izvora, Sistem razvoja vakcine nije dobro postavljen. Mora se pronaći bolji način za podsticaj istraživačkog rada, finansiranja i farmaceutskih kompanija - rekao je dr Barkli. - Grupa od osam industrijski najrazvijenijih zemalja je i na prethodnih šest okupljanja izrazila podršku za razvoj HIV/AIDS vakcine, uključujući prethodni samit 2005. u Gleniglu u Škotskoj, ali i dalje ostaje otvoreno ispunjenje datih obećanja. Milijarder Bil Gejts je i na ovom forumu bio široke ruke priloživši 900 miliona dolara osnivačkog uloga Fondu za borbu protiv tuberkuloze koji bi, prema zamisli njegovih tvorca, trebalo da iznosi - 31 milijardu dolara! Odakle, sad - TBC? Tuberkuloza je, naime, dostigla dramatične razmere u Africi i drugim siromašnim zemljama gde u ko-infekciji sa HIV/AIDS-om čini smrtonosnu kom binaciju. Nigerijski predsednik Olu Segun Obasanjo i britanski ministar finansija Gordon Braun, pozvali su svetske lidere da podrže novi akcioni plan Svetske zdravstvene organi zacije (WHO) po kome u narednih deset godina treba da se leči 50 miliona ljudi i pruži pre vencija za 14 miliona ljudi u svetu. SZO veruje da je za realizaciju ovog projekta potrebno 56 milijardi dolara u sledećoj deceniji. Od toga, 47 za kontrolu bolesti a devet milijardi za razvoj novih lekova i vakcine. Novi lekovi su zaista neophodni s obzirom na činjenicu da je dosadašnja vrsta tuberkuloze (koja trenutno hara svetom) postala rezistentna na postojeće lekove, a jedina postojeća vakcina nije odviše efikasna.
Iz fonda „Bili i Melinda Gejts“ je inače, od ukupno 28,8 milijardi dolara, do kraja januara 2006. godine izdvojeno za razne projekte - 9,25 milijardi dolara. Od toga, u fond za pronalaže nje HIV/AIDS-vakcine je uplaćeno 750 miliona, a u fond IAVI-a 126,5 miliona dolara. Razvoj vakcine je otpočeo nakon iznenađujućeg otkrića lekara da grupa prostitutki u Najrobiju nije HlV-pozitivna, bez obzira na stalnu izloženost i kontakt sa virusom AIDS-a. Do tog trenutka je testirano 25 različitih vakcina, ali pomenuta „najviše obećava“ i prva će biti testirana na samom ,,izvoru“, odnosno u regionu gde se HIV prvi put pojavio. Već 2002. godine, američka kompanija „Veks Gen“ je pompezno najavila svoju vakcinu protiv HlV-a. Od osam varijanti na kojima se trenutno radi u ovoj firmi, šest je tek u prvoj fazi ispitivanja. Jedna se nalazi u drugoj fazi istraživanja, što podrazumeva da se traga za pravim dozama i efektima. Ispitivanja osme vakcine su stigla i do treće faze, to jest do testi ranja na ljudima. Vakcina bi trebalo da spreči infekciju stimulisanjem produkcije antitela. Sadrži određene delove HlV-a, poput gena ili proteina, da bi aktivirala imuni sistem. Kada jednom prepozna ove gene, organizam bi trebalo da se izbori i sa pravim virusom. U borbi protiv HlV-a trebalo bi primeniti model virusa gripa. Imajući u vidu da se on neprestano menja, vakcinu valja prilagođavati novim oblicima. Inače, vakcina se testira na visoko rizičnim grupama. U Evropi i Severnoj Americi na homoseksualcima, a u Aziji na intravenoznim narkomanima. Ni tu, međutim, priči nije kraj. Nameće se pitanje: kome će vakcina biti dostupna. U prvom krugu su pripadnici visoko rizičnih grupa - homoseksualci, prostitutke, narkomani i hemofiličari - a cilj je da postane deo obavezne preventivne vakcinacije celokupnog stanovništa. S druge strane, vakcina se ispituje u Evropi, Americi i Aziji i može biti delotvorna samo za oblike virusa prisutne na ovim područjima. Nema, dakle, garancije da će imati korisno dejstvo u Africi, pogotovo u oblasti podsahare čije je stanovništvo najugroženije. Čak 70 odsto svih obolelih, živi na Crnom kontinentu. U pojedinim afričkim zemljama je svaki treći stanovnik zaražen virusom, a u Bocvani, maloj zemlji na jugu kontinenta, zebeležena je najveća stopa bolesnih: oko četrdeset odsto kod osoba do pedeset godina starosti.
A gde smo m i? Na petom konkursu Globalnog fonda za sidu (Global Fund to Fight AIDS, Tuberculosis and Malaria) projekat iz Srbije nije dobio „prelaznu ocenu“ stručne komisije za tehničku procenu. U prevodu, republika Srbija nije dobila (očekivana) sredstva u iznosu od 5,5 miliona dolara. Države iz najbližeg okruženja su bile uspešnije i domogle se donacija. Među uspešni ma su se našle Crna Gora, BiH i Albanija, dok je Srbija (bez donacije) svrstana u grupu sa Zanzibarom, Burkinom Fasom, Avganistanom i drugima. Nepunih mesec dana kasnije, 1. decembra 2005, povodom Svetskog dana borbe protiv HIV/AIDS-a saopšteno je da će Crna Gora dobiti dva miliona američkih dolara iz Globalnog fonda za borbu protiv HIV/AIDS, za podršku aktivnosti vladinog i nevladinog sektora na tom planu. Prema podacima Instituta za javno zdravlje, u Crnoj Gori trenutno živi 17 inficiranih Hl-virusom i 11 oboljelih od side. U 2005. godini je registrovano devet inficiranih osoba, od kojih je jedna osoba obolela a jedna umrla. Šest odsto inficiranih su intravenski narkomani, četiri odsto je
inficirano prenošenjem virusa sa majke na dete, kod 11 odsto inficiranih nije moguće utvrditi način prenosa, mada se veruje se da je reč o prenosu homoseksualnim odno som. Četiri odsto inficiranih u Crnoj Gori, odnosno dve osobe, virus su dobili putem transfuzije. Obe van Crne Gore. I, toliko o nama. Vratimo se - vakcini.
Daj pare, za vakcinu ćemo lako... Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, svako četvrto novorođenče od majke infi cirane Hl-virusom, i samo biva zaraženo - prilikom rođenja ili majčinim mlekom. Krajem februara 2003. „Ekonomist onlajn“ je objavio vest da je pronađena eksperi mentalna vakcina protiv HlV-a „koja će zaštititi bebe čije su majke zaražene ovim viru som“. Vakcinu ALVAC-HIV vCP205 je proizvela firma „Aventis Paster“ (Aventis Pasteur), treća u svetu po obimu istraživanja vezana za AIDS, odmah iza istraživačkih programa dve vladine agencije - NIH (National Institutes of Health) u SAD i ANRS (National Agency for AIDS Research) u Francuskoj. Vakcinu ALVAC-HIV vCP205 bi, po zamisli njenih tvoraca, prvenstveno trebalo koristi za pobuđivanje ćelijske imune reakcije, mada može izazvati i humoralnu. Zasniva na kanaripoks vektoru. Kanaripoks spada u grupu virusa koji izazivaju boginje i javlja se kod ptica. Istraživači su, ističu, dobro upoznati sa ovom porodicom virusa koja se već pokazala korisnom budući da je ,,roditelj“ svih vakcina. Naime, virus kravljih boginja pripada upravo ovoj grupi. Osnovna karakteristika kanaripoksa (koja ga i čini pogodnim kao vektora za vakcinu) je njegova bezbednost, budući da se ne reprodukuje u ljudskom organizmu. Pored toga, može da prenosi velike količine stranih gena, u ovom slučaju gene tipa B HIvirusa, najzastupljenijeg podtipa HIV-1 koji se javlja u SAD i Evropi. Kako HIV varira u zavisnosti od geografskog područja, primena vakcine će praktično biti ograničena na SAD i Evropu. Inače, u SAD je u to vreme bilo ,,na ispitivanju“ dvanaest različitih vakcina protiv AIDS -a. Istovremeno je zaključeno da je „zbog specifičnosti ove bolesti nemoguće naći jedin stvenu vakcinu koja bi zaštitila sve kategorije ugroženih“. Ipak, nije neophodno imati visok koeficijent inteligencije da bi se shvatilo koga „prven stveno“ treba spašavati. Naravno, SAD i Evropu. Jer, istraživači nikad više i neće dobiti novac od SAD ,,za dalja“ istraživanja“ ukoliko se potpuno ne posvete (nereproduktivnim) homoseksualcima i narkomanima. Afrikanaca i Azijaca, prema već pomenutoj doktrini eugenetičara, ionako je - previše! Uprkos minimalnim napretku ka stvaranju vakcine za prevenciju AIDS-a u proteklih nekoliko godina, napori su još uvek nedovoljni da bi se postigao značajniji prodor u ovoj oblasti, rečeno je polovinom 2004. godine u Bangkoku (Tajland) na konferenciji za štampu tokom XV Internacionalne AIDS konferencije. Svet napreduje ka vakcini inčima, a trebalo bi koracima. Samo vakcina može da okonča epidemiju, premda vakcine nisu ni pomenute na svečanom otvaranju! , dodao je jetko Set Berkli (Seth Berkley), predsednik i izvršni direktor Internacionalne AIDS Vakci na Inicijative (IAVI).
Broj potencijalnih vakcina u fazi kliničkog ispitivanja udvostručen je od 2000. godine, ali manje od tri odsto ukupnih sredstava namenjenih za AIDS utrošeno je na istraživanja u cilju pronalaženja vakcine. Prema podacima UN, 14 hiljada osoba se i dalje dnevno inficira HlV-om. IAVI 2004. poziva svet da udvostruči sredstva fondacijama koje podržavaju istraživanje vakcine. Prema izveštaju, u 19 zemalja postoji 30 ,,kandidata“ u kliničkoj fazi ispitivanja. Problem leži u tome što svi kandidati u osnovi imaju hipotezu da vakcina može da pomogne zaštiti ćelijski posredovanom imunom odgovoru (deo imunog sistema koga čine ćelije, drugi deo čine antitela) , rekao je dr Vejn Kof (Wayne Koff), podpredsednik i šef odseka za istraživanje vakcina IAVI-a. Iako smo donekle proširili saznanja, gotovo svi kan didati rade na istom pristupu: da vide da li je T-ćelijski imunitet sposoban da se izbori sa virusom. Druge alternativne hipoteze su odavno zapostavljene. Prva je da će efikasna vakci na izazvati snažno stvaranje antitela. Samo jedna vakcina je došla do treće faze ispitivanja. Reč je o kombinaciji vakcine firme ,,Aventis-Alvak“ i vakcine firme ,,VexGen-Aidsvaks“. Ipak, mnogi istraživači su izrazili sumnju u njenu efikasnost, imajući u vidu prošlogodišnje (2003. - prim. T. J.) neuspehe u ispitivanju svake ponaosob. Farmaceutska kuća ,,Merk“ (Merck) treba da započne fazu Ilb ispitivanja do kraja ove (2004. - prim. T. J.) godine. Ali, ,,Merk“ sumnja da će njegova vakcina biti sto posto efikasna. U oba slučaja, istraživači neće znati rezultate istraživanja efikasnosti svojih vakcina do kraja 2007. ili 2008. - rekao je dr Kof. - Studije treba da daju i odgovor na pitanje: zašto atenuirane vakcine (oslabljen virus koji ne izaziva infekciju) deluju kod majmuna Znamo da funkcionišu, ali ne i zašto. Dr Berkli je naglasio da bi i 50 posto efikasna vakcina, primenjena na dve trećine (odrasle) populacije, mogla da smanji procenat novoinficiranih čak do - 60 posto. Dr Helen Dejli (Helen Dayle), direktor odseka za HIV, TBC i reproduktivno zdravlje u „Bil i Melinda Gejts“ fondaciji u Sijetlu, rekla je da je „pristupačnost antiretroviralnim lekovima veoma važno pitanje ali, na duge staze gledano, prevencija HlV-a vakcinom treba da bude svetski prioritet“.
Nekom original, nekom ni - kopija Do tada najveća, 15. svetska konferencija o sidi (u Bangkoku) trajala je punih sedam dana. Na njoj je učestvovalo oko 17.000 političara, naučnika, akademika i stručnjaka za sidu iz čitavog sveta, a okončana je sa više upozoravajućih poruka nego konkretnih dogovora. Konstatovano je da bi sida mogla da bude uzrok sledeće globalne ekonomske krize, jer se epidemija širi kao požar. Virusom HIV je zaraženo 36,5 miliona radno sposobnih ljudi, a ta brojka bi do 2010. mogla da premaši 48 miliona. Posebnu težinu tome daje činjenica da su najugroženije žene u radnom i u fertilnom dobu. Broj obolelih žena se povećao sa 35 na 48 odsto, i čak 60 odsto mlade ženske populacije. Pored toga, 15 miliona dece u svetu živi bez jednog ili oba roditelja podleglih HIV/AIDS-u. Prognozira se da će njihov broj dostići 17 miliona samo u podsaharskoj Africi već do 2010. godine. Siromaštvo, kriza zdravlja žena, nepostojanje lekova i neznanje, samo su delići niza uzroka katastrofalne svetske situacije u vezi side.
Debata na skupu u Bangkoku je povremeno bila veoma žučna. Lomila su se koplja oko političkih stavova pojedinih zemalja prema opakoj bolesti, prevenciji, lekovima, vakcini... Raspravu o tome šta je efikasnije u borbi protiv side - upotreba kondoma ili apstinen cija - započeo je ugandski predsednik Joveri Museveni izjavom da su kondomi „improvizacija, a ne rešenje“. Brojniji su, međutim, bili zagovornici upotrebe kondoma, „zaštitinog znaka“ borbe protiv side u mnogim delovima sveta. Što se samog lečenja obolelih tiče, postojeći lekovi i njihove genetičke kopije su i hva ljeni i osporavani, a celokupna diskusija se zapravo prelamala kroz prizmu finansija i hnan sijske moći u svetu: bogatima su dostupni lekovi, a siromašnima ni jeftinije kopije. Na samom kraju 2005, Si-En-En (CNN) je objavio a AP (Associated Press) preneo neuo bičajeno otvorenu izjavu dr Edmunda Tramonta, šefa odseka za istraživanje AIDS-a Nacionalnog instituta za zdravlje SAD ,,da proizvođači lekova nemaju podsticaj da stvore vakcinu za HIV, pre će biti da oni čekaju na uberu profit od vakcine koju bi vlada razvila“! U prevodu, vlada SAD mora mnogo više od proizvođača da se angažuje na iznalaženju novih lekova i njihovom iznošenju na tržište. - Vlada mora da potroši mnogo više vremena i energije u oblasti pronalazaštva, pošto taj aspekt u privatnom sektoru ne pokazuje napredak - kaže Tramont. - Ako posmatramo problem vakcina, HIV vakcine na primer, država mora da je razvije pošto to neće uraditi ni jedna farmaceutska kompanija. Firme nemaju podstrek da rade na pronalascima i izlaze iz tog posla padajući mrtve kao muve. To je razlog zbog koga mi to moramo da uradimo. Ako se vakcina razvije i pokaže uspešnom, farmaceutske kompanije će biti voljne da krenu u proizvodnju za koju nisu izdvojile velika investiciona sredstva, već će samo da proizvode i prodajom na tržištu ostvare profit - zaključio je Tramont. Na ovu izjavu je oštro reagovao predstavnik najvećih farmaceutskih kompanija SAD-a Ken Džonson, inače potpredsednik PhRMA (Pharmaceutical Research and Manufacturers of America): - To, jednostavno, nije istina. Američke istraživačko-farmaceutske kompanije su pot puno posvećene istraživanjima i razvoju vakcine za HIV. Do danas je u ispitivanje ušlo 15 potencijalnih vakcina. Pronalazak vakcine je krucijalno za kontrolu pandemije AIDS-a, i naše kompanije su svesne potrebe da postignu uspeh u toj vitalnoj oblasti nauke. - Kroz pitanje HlV-vakcine, može se sagledati istorija razvoja i proizvodnje svih vakci na. Nije reč samo o HlV-vakcini, već svim vakcinama. Zbog toga je bila nestašica (i još uvek je) vakcina za grip - uzvratio je Tramont. Potraga za AIDS-vakcinom je jedno od najvećih razočaranja naučnika, uprkos potrošenih milijardi dolara i velikog broja godina na istraživanja. Deo problema leži i u činjenici da bi takva vakcina morala delovati u samom srcu imunog sistema koji AIDS ugrožava. U poslednjih nekoliko godina je neuspeh nekoliko potencijalnih vakcina od kojih se najviše očekivalo, doveo do frustriranosti. Visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija zadužen za HIV/AIDS je izjavio na konferenciji održanoj početkom 2005. godine da „nije realno očekivati postizanje cilja u zaustavljanju i smanjenju širenja pandemije AIDS-a pre 2015. godine“. Na istoj konferenciji, britanski del egat je predvideo da će za stvaranje vakcine verovatno biti potrebno još 20 godina. Međunarodna inicijativa za AIDS vakcinu (IAVI - International AIDS Vaccines Initia tive), neprofitna grupa angažovana na projektu AIDS vakcine, izveštava da se više od 30 potencijalnih vakcina testira na malom broju ispitanika u 19 zemalja, ali potvrđuje da se
gotovo sva istraživanja oslanjaju na „sličnu naučnu postavku-teoriju“, koja se može pokazati kao uzaludan pokušaj. „Ako se dosadašnja hipoteza pokaže neispravnom, podaci dobijeni kod dosadašnjih ispitanika mogli bi postati mahom irelevantni. Ubedljive alterna tivne hipoteze uglavnom nisu uzimane u razmatranje,“ potvrđuje grupa. IAVI procenjuje da se godišnje za AIDS vakcinu potroši oko 682 miliona američkih dolara. ,,To predstavlja manje od jedan posto od ukupno potrošenih sredstava za istraživanje svih proizvoda namenjenih zdravlju ljudi“ kažu u IAVI-u. „Privatni sektor učestvuje samo sa sto miliona godišnje, pre svega zbog nedostatka osećaja kod privatnog sektora da su naučna istraživanja, za AIDS-vakcinu, teška oblast u koju treba puno investirati, a zemlje u razvoju kojima je vakcina najpotrebnija nisu u mogućnosti da daju svoj finansiski doprinos.“
Inkubacija deset godina, epidemija nekoliko hiljada godina Profesor Roj Anderson je stručnjak za epidemije. Svestan je da će, u poređenju sa ostal im bolestima, sida još dugo harati svetom: - Klinički simptomi SARS-a javljaju se četiri do šest dana od inkubacije virusa. Opo ravak traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja. U slučaju side, ako ne postoji odgovara jući medicinski tretman, od trenutka zaraze do postavljanja dijagnoze može proći deset god ina. Valja uporediti samo period četiri do šest dana sa deset godina. Period za inkubaciju SARS-a traje između četiri do šest dana, a epidemija se završi za šest meseci. Za inkubaciju side potrebno je deset godina, a globalna epidemija traje - nekoliko hiljada godina! Dr Endru Mekmajkl je četrnaest godina svakodnevno putovao od lepog sela u Oks fordširu do bolnice „Džon Redklif“ u Oksfordu da bi radio na vakcini protiv side: - Kada čovek stigne u Afriku, na prvi pogled ne primećuje ništa neobično. Potom upoz na razne ljude i shvati da su svi koje je upoznao zaraženi HlV-om. Njihovi rođaci i prijatelji su ili umrli ili se brinu o nekom siročetu. To jasno pokazuje koliko je ovaj problem zaista ozbiljan i koliko je vakcina neophodna. Zbog problema sa prvom vakcinom sa antitelima, naučnici su sa pesimizmom gledali na budućnost. A onda je 1992. godine dr Mekmajklova labaratorija ,,nabasala“ na neke izuzetne ljude koji su naizgled pružali novu nadu. Našli su izveštaje iz Najrobija u Keniji prema kojima se neke prostitutke uspešno odupiru infekciji, iako su često izložene virusu. Dakle, iako zaražene Hl-virusom, bile su i ostale potpuno zdrave. Još veće iznaneđenje su predstavljali rezultati testiranja njihove krvi. Nisu pronađena nikakva antitela koja zaustav ljaju infekciju ćelija! Umesto toga, izgledalo je da su zdrave zato što zaražene ćelije ubrzano uništava drugo moćno oružje imunskog sistema u vidu - T ćelija-ubica. Ovo otkriće je pomerilo granice u trci za vakcinom protiv side. Imunolog dr Norman Levin radi na Medicinskom fakultetu na Harvardu. Kao mlad istraživač, ranih devedesetih je video mogućnost da se iskoristi ćelija-ubica u cilju stvara nja vakcine. Naime, kada virus side ili bilo koji drugi virus zarazi ćeliju, počinje da se razm nožava. Proteini virusa cepaju se na sitne delove a zatim prelaze u protein na površini ćeli ja nazvan HLA. Belo krvno zrnce, nazvano T ćelija-ubica, prepoznaje inficiranu ćeliju i uklanja je iz organizma. Naučnici su prvi put poverovali da se imuni sistem organizma može ojačati ćelijama ubicama ukoliko vakcine sa antitelima ne obave posao. Ako se ne može sprečiti virus da uđe, onda ga valja uništiti čim uđe.
- Nadamo se da ćemo načiniti vakcine koje podstiču stvaranje mnoštva T ćelija-ubica - kaže dr Levin. - Ako dođe do infekcije, razmnožavanje Hl-virusa u zaraženoj osobi biće pod kontrolom i odvijaće se sporije nego kada nema vakcine. Možda će se dobiti vakcina koja znatno smanjuje količinu virusa tako da čovek može da se zarazi ali ne i da oboli. Ovo je nužno nametnulo novo pitanje: ukoliko se ne može sprečiti infekcija, može li se sprečiti bolest? Jedan čuveni eksperiment je pokazao da je to moguće. Dr Norman Levin je 1999. godine, u nadi da će proizvesti mnogo ćelija-ubica, osmorici majmuna ubrizgao vakcinu sa delovima virusa. Životinje su bile zaražene SlV-om, majmunskom verzijom Hl-virusa. Rezultati su bili neverovatni: - Kada smo majmunima ubrizgali virus side, videli smo nešto izuzetno - virus se razm nožavao veoma sporo. Majmuni koji su primili vakcinu živeli su mnogo duže i duže vreme bili dobrog zdravlja. Vakcina sa ćelijama ubicama je delovala na majmune. Trebalo je uraditi i test na ljudi ma. Gde, naravno, poslovično dolazi čuveno - ali! Više od dvadeset grupa je tražilo probe na ljudima Mekmajklove vakcine sa ćelijama ubicama. U ceo projekat je, uzgred budi rečeno, uloženo nekoliko stotina miliona funti! Ne bez razloga. Verovalo se da će vakcina sa ćelijama-ubicama iskoreniti sidu. Ali... Da, ali naučnicima je nekoliko godina kasnije sinulo da vakcina sa ćelijama-ubicama, možda neće delovati. Ne samo zato što se bore sa inteligentnim virusom koji se brzo menja, nego i pro tiv najmoćnije sile u prirodi. Morski psi (ajkule) su se, na primer, menjali milionima godina. Postale su savršeni lovci-ubice iz okeana zahvaljujući evoluciji, jednom od najosnovnijih principa prirode. Evolucija je, dakle, princip života zasnovan na dvema silama: mutaciji i selekciji. Prva mutacija - proizvodi mnoge varijacije na istu temu. Druga je selekcija. Preživljavaju i daju potomstvo samo oni koji se najbolje prilagode sredini. I Hl-virus se bori za opstanak vodeći evolutivnu bitku na život i smrt sa čovekovim imunim sistemom. Opstaće onaj ko se najbo lje prilagodi. A virus se prilagođava veoma brzo. Dakle, virusi koji mogu da izbegnu imuni sistem otići će daleko ispred onih koji ne mogu da ga pobede. Hl-virus može da se razvije i mutira neverovatnom brzinom koja se ne meri milionima godina, već danima i sedmicama. Lerd Peterson je savršen primer evolutivne bitke između čovekovog imunog sistema i Hl-virusa. Već dvadeset godina učestvuje u istraživanjima Stiva Volinskog. Za to vreme je i kod njega i kod ostalih zaraženh virus nastojao da umakne ćelijama-ubicama koje su pokušavale da ga unište. ,,Meta“ ćelija-ubica su delići virusa na površini inficirane ćelije. Strategija Hl-virusa se zasniva upravo na tome da promenama na pomenutim ,,metama“, zahaljujući kojima ga neće prepoznati ćelije-ubice, osigurava sopstveni opstanak. Virus, dakle, razmišlja na sledeći način: ako se promenim, ćelije-ubice me neće prepoznati i uspeću da izbegnem reakciju imunog sistema domaćina. Da bi nadmudrio i pobedio ćelije-ubice, virusu je potrebna veoma mala mutacija: promena u samo jednoj amino-kiselini, najmanjem sastavnom delu ovih delića virusa. Na primer, SL9 je izuzetno mali, deveti niz amino-kiselina virusa. On je jedna od tih ,,meta“ ćelija-ubica. Za tri do pet godina od trenutka infekcije, promeniće se dve među njegovim amino-kiselinama. Sa dve izmenjene amino-kiseline, SL9 postaje ,,nevidljiv“ za ćelije-ubice. A bez efikasne reakcije ćelija-ubica, imuni sistem odustaje od borbe i virus se nekontrolisano širi. U tom slučaju, osobe zaražene poput Lerda Petersena moraju da se oslone na lekove kako bi suzbile bolest.
Postoje čvrsti dokazi da virus, umakavši reakciji T ćelija-ubica imunog sistema, dobija na vremenu i neometano nastavlja da se množi sve dok ne izazove bolest. Posledice ovog otkrića mogle su biti porazne za vakcine sa ćelijama-ubicama. Dr Norman Levin je 2001. godine otkrio - u kojoj meri: - Videli smo kako se sve ovo veoma dramatično odigrava kod majmuna nazvanog 798. Ne, „798“ nije bio običan majmun. Imuni sistem „798“ je ,,ojačan“ vakcinom ćelija ubica, a njegov organizam je godinu dana uspešno držao virus pod kontrolom - objašnjava dr Norman Levin. - Kada se dogodila prva promena amino-kiselina, prva mutacija virusa, videli smo da T ćelije-ubice ne reaguju. Pretpostavili smo da će se povećati broj virusa u majmunu. To se i dogodilo. Na kraju smo mogli da prognoziramo i da će majmun umreti usled oslabljenog imuniteta. I to se desilo. Shvatili smo, dakle, da virus ipak može da izmakne kontroli, ma koliko bio snažan odgovor T ćelija-ubica izazvan ubrizgavanjem vakcine. Endru Mekmajkl i njegove kolege su uložili petnaest godina života u san o vakcini sa ćelijama-ubicama. Ipak, bez obzira na sve nevolje, nastavljaju sa daljim istraživanjima iako dokaz dobijen na osnovu SL9 i majmuna „798“, ugrožava čitav njihov rad. - Ne kažem da je nemoguće, već samo da je teže no što mnogi misle - kaže dr Mek majkl. - Moramo da se izborimo sa brzim promenama virusa. To glavni razlog i glavni problem koji ovaj pristup čini izuzetno teškim. - Svi stručnjaci, pa i dr Endru Mekmajkl, plašili su se da ćemo nakratko obuzdati virus, ali da će on posle dve, pet ili deset godina, nastaviti dalje . dodaje dr Galo. Izgledi da se mladić iz Bocvane za života zarazi sidom, danas iznose 80 procenata. Ili, na Učiteljskom koledžu u Južnoj Africi je od side umrlo više učitelja nego što ima onih koji su završili školovanje. Sve govori u prilog jezive pretpostavke da će čovek još mnogo godi na čekati na vakcinu.
Tajna Boba Mejsija Brus Voker je lekar iz Bostona. Radio je u južnoafričkoj provinciji Nadal, jednom od mesta sa najvećim brojem zaraženih na svetu. Pre deset godina je u Americi sreo Boba Mejsija, izuzetnog čoveka koji će možda povratiti veru u pronalazak vakcine, ali i osobu koja je pokazala naučnicima koliko malo znaju o ovoj bolesti. - Bili smo veoma uzbuđeni kada je Bob Mejsi došao. Izgledao je kao čovek koji kon troliše virus - seća se Brus Voker. - Mejsi se zarazio Hl-virusom 1978. godine prilikom trans fuzije krvi. Ali, kada sam ga sedamnaest godina kasnije upoznao, imao je veoma malo virusa u krvi a, pri tom, nije uzimao lekove radi kontrole. Želeo je da zna zašto se oseća dobro i koliko će to potrajati. Kada bismo otkrili kako mu je to uspelo, možda bismo to mogli da ponovimo i kod osoba koje ne mogu da kontrolišu virus. Ako neko uspe da pretvori zaražene stanovnike Južne Afrike i drugih mesta u Bob Mejsije, biće to veliki uspeh. Ispostavilo se da je Bob Mejsi prava zagonetka. Naučnici su prvo pomislili da se nje gova dobra sreća može objasniti nekom genetskom prednošću. Čovekovi geni i načini borbe protiv virusa koji napadaju njegovo telo, razlikuju se. U Mejsijevom slučaju, među tim, nije pronađena genetska komponenta ,,odgovorna“ za njegov uspeh. Mejsi čak nije imao ni mnoštvo antitela za borbu sa opakom bolešću. Nivo antitela je kod Boba bio izuzetno nizak. Potom je otkriveno da je Mejsi ipak imao veliki broj ćelija-ubica. A i takvi
ljudi mogu da obole. Uprkos svemu, ni posle deset godina istraživanja nema pravog objaš njenja za Mejsijevo dobro zdravlje. Ono što su tvorci vakcina shvatili i ono što je ostalo ner azjašnjeno u vezi sa njim, budi razočarenje ali i nadu. Dr Endru Mekmajkl i dr Norman Levin i dalje veruju da će vakcina sa ćelijama-ubica ma rešiti problem ukoliko pronađu način da prate tempo virusa koji sve brže evoluira. Dr Levin je oduvek bio optimista u pogledu rešenja ovog problema. On misli da je problem težak, ali ne i nerešiv. Dr Denis Barton, s druge strane, nastavlja potragu za kombinacijom antitela koja će reagovati na sve vrste ovog virusa. - Na pitanje, da li ćemo otkriti vakcinu protiv Hl-virusa, iskreno ću odgovoriti - ne znam. Uradičemo najbolje što možemo da bi smo je pronašli. To je, ujedno, i sve što može mo učiniti, iskren je dr Barton. I dr Ron Derosijer misli da su šanse za uspeh veoma male dok se ne sazna više o načinu funkcionisanja virusa. Osnovni problem je - virus. Otporan je na sve čime je do sada napadan. Kada je dr Derosijer pokazao prijateljima-naučnicima neke rezultate koji su ga zbunili, složili su se u zaključku je virus zaista neverovatan. Dok naučnici pokušavaju da reše problem, Hl-virusom se svakodnevno zarazi 15.000 ljudi, a osam hiljada umre od side. Zbog gotovo beznadežne situacije, širom sveta se isprobavaju vakcine na ljudima iako se ne zna koja će (i kako) delovati. Dr Ron Derosijer misli da je testiranje vakcina isto što i slanje slepih bejzbol igrača na teren: - Nadamo se da će, ako pošaljemo dovoljno slepih igrača na teren, bar jedan imati sreće i postići ,,houmran“. Ali, u ,,ol star“ utakmici slepi igrači ne postižu ,,houmran“. Zato tvrdim da pronalasku vakcine danas nismo ni za korak bliži nego što smo to bili pre 20 god ina, kada je virus otkriven. A virus nastavlja da se širi. Ironija je, međutim, što zaštitna vakcina možda postoji već godinama. Dr Endru Pavlotos se pre devet godina prijavio kao dobrovoljac za neo bičan eksperiment, prema mišljenju mnogih, apsurdno opasan. Ogled je trebalo da bude test za novu i posebnu vrstu vakcine. Dr Pavlotos i drugi, dobili bi vakcinu sa - živim HIvirusom! Ova vakcina, naravno sa razblaženim virusom, sasvim je drugačija od vakcina sa antitelima i ćelijama-ubicama. Ideja je da se ubrizgavanjem vakcine sa Hl-virusom podstaknu na reakciju svi odbrambeni mehanizmi imunog sistema. Slične vakcine su već postigle veliki uspeh. Iskorenile su dečju paralizu širom sveta, a prevencija su pro tiv žute groznice, malih boginja i zauški. Ipak, da li će delovati i na -Hl-virus? Dr Ron Derosijer je, naime, 1993. uklonio jedan gen iz SlV-a, majmunske varijante HIvirusa, nadajući se da će time održati virus u životu ali da će on biti bezopasan. Bila je to njegova vakcina koja je ubrizgana majmunima. Rezultati su bili neverovatni. Derosijerova vakcina sa živim virusom je delovala a njen tvorac već najavljivao skori početak testiranja na ograničenom broju ljudi. Ali, dok je dr Derosijer ushićeno komentarisao postignute rezultate, pojavila su se upo zorenja da bi ovakav pristup mogao da izazove nevolje. Virus će, tvrdili su večiti sumnjičav ci, i ovoga puta izvući neki kec iz rukava, evoluirati i ponovo postati ubica. Šta više, u jed nom trenutku u budućnosti, vakcina sa razblaženim virusom može da mutira i prenese sidu. Zbog straha za bezbednost ispitanika, nikada nije obavljen ni jedan test na ljudima. Nikome nije ubrizgana vakcina sa živim razblaženim virusom. - Opasnosti koje ova vakcina nosi sa sobom su tako velike, da ona izgleda kao kolač ili slatkiš koji ne smete pojesti, objašnjava dr Derosijer.
Ipak, njegova vakcina je još uvek najefikasnija u zaštiti životinja od side, ali i suviše opasna da bi se primenila na ljudima. Tako je, međutim, bilo i sa vakcinom sa razblažen im virusom dečje paralize. Sve dok scene dečje patnje i stradanja nisu postale nepod nošljive. Dr Derosijeru preostaje samo da se pita koliko godina još mora da protekne uz pokušaje sa neuspešnim vakcinama i koliko miliona ljudi mora da umre dok neko ne bude spreman da rizikuje? Prema našim podacima, 2003. godine je Hl-virus ili sidu imalo između 42 i 45 miliona ljudi. Većina živi u najsiromašnijim regionima sveta i svi će, nažalost, umreti zbog nedostat ka odgovarajućeg medicinskog tretmana. Budući da ovaj broj predstavlja globalnu epidemi ju između početne i srednje faze, u narednih hiljadu godina bi se stopa smrtnosti nesum njivo mogla udvostručiti. Ako nešto ne uradimo, nećemo imati na desetine miliona mrtvih već na hiljade miliona! , tvrdi dr Roj Anderson. „Novi postupak će omogućiti stvaranje preventivne vakcine protiv side. Nadamo se da će za dve godine ona biti spremna za probu...“ Jesam li ikada sanjao da ćemo se suočiti sa ovakvim poteškoćama? Naravno da nisam. Mislili smo da ćemo jednostavno početi s testiranjima ali, ispostavilo se da je mnogo, mnogo teže - vajka se glasno dr Robert Galo. - Svi mi koji smo radili na rešavanju ovog problema, duboko smo razočarani. Godine prolaze, problem se ne rešava, a znamo da nekoliko miliona ljudi prolazi kroz strahovite muke i umire. To je kao da vam se virus podsmeva - dodaje dr Derosijer. -Nekako uspeva da stigne tamo gde je planirao zahvaljujući prirodnom procesu ubrzane evolucije i zaista ga je teško pobediti. Dvadeset godina posle čuvene konferencije za novinare, od side je umrlo 25 miliona ljudi. Posle epidemije kuge, sida je najsmrtonosnija epidemija u svetu. Međutim, 1994. godina nije ujedno bila i kraj vakcine dr Dona Frensisa. Osnovao je kompaniju Veks Gen (Vax Gen) i sakupio milione dolara privatnog kapitala. Deset godi na kasnije, svet je bez daha pratio kako Veks Gen analizira rezultate testova sa vakcinom protiv side kojom je vakcinisano nekoliko hiljada ljudi u SAD i na Tajlandu. Vakcina nije postigla uspeh. Ako je za utehu, naučnicima je bilo potrebno skoro 20 godina da otkriju da jedna vrsta vakcine - ne funkcioniše! Pokušaću, bar delimično, da rezimiram da li je moguće napraviti vakcinu protiv HlV-a? Glavna prepreka je to što je reč o retrovirusu koji se veoma često menja. Retrovirusi ugrađuju svoje gene u hromozome ćelija zaražene osobe gde dugo ostaju neaktivni u vidu provirusa, usled čega ih imuni sistem ne prepoznaje. Kasnije se aktiviraju i dalje šire. Drugi problem je promenljivost virusa. Često dolazi do mutaci ja uzrokovanih greškam a pri ,,preslikavanju“ gena. One deluju i na antigene virusa, koje inače prepoznaje imuni sistem, na taj način omogućavajući virusu da izbegne imunu reakciju. Za proizvodnju vakcine protiv HlV-a se ne mogu primeniti konvencionalne tehnike koje podrazumevaju pravljenje vakcine od oslabljenog, ali ipak živog virusa. To nije moguće u slučaju retrovirusa (kao što je HIV) koji ugrađuju svoje gene - iz bezbednosnih razloga - u hromozome u vidu provirusa. Provirus bi mogao da se kasnije aktivira i uzroku je AIDS. Iz ovog razloga se pokušaji pronalaženja vakcine protiv HlV-a baziraju na genet skom inženjeringu. Delovi genoma virusa se umeću u mikroorganizme koji potom
proizvode velike količine tzv. rekombinantog proteina. Ovaj se prečišćava i koristi kao osnova za vakcinu. Pomenutom tehnikom se, dakle, dobijaju proizvodi visokog stepena čis toće i, samim tim, sigurnosti. Mikroorganizmi (nepatogeni virusi ili bakterije) u koje se ugrađuju geni virusa nazivaju se vektori i ubrizgavaju se osobama koje treba imunizirati. Smatra se da je prisustvo ovih proteina dovoljno da izazove imunu reakciju poput one koju podstiče sam virus. I uvek i obavezno, uz sve ide jedno - ali!
„Raum&Zeit“ br. 1 1 3 Umesto da se mučim zaključkom o onom što sam izneo u ovom delu poglavlja, priz najem, lakše mi je da priložim uvodnik časopisa ,,Raum&Zeit“ (2001, br. 113) pod naslovom „Problem globalnog dezinformisanja“. Strpljivi će sami zaključiti - zašto. Na informativnom skupu Dokumentacionog centra za prirodne postupke lečenja (ZND) o HIV/AIDS-u, krajem septembra 1995. godine održao sam kratak referat pod naslovom „Fantom HIV/AIDS-a i uloga medija“. Bilo je reči o tome zašto se u novinama, na radiju i televiziji objavljuje uglavnom samo ono što je u takozvanom glavnom toku trendu proglašenog mišljenja. Poslednjih godina se jednoglasnost masovnih medija učvrsti la tako da skoro nema ni jedne rupe. Primer davanja organa: pozivaju se ljudi da „posle svoje smrti“ daruju organe. To da ,,davaoci“ prilikom uzimanja organa nisu mrtvi, uopšte se ne pominje već se objavlju je samo ono što „Nemačka fondacija za presađivanje organa“ (DSO) kao „naučno dokazano“ u svojim saopštenjima za štampu šalje redakcijama. Pri tom se pred nov inarima umešno kuka da ljudi moraju da umru samo zato što se sebični sugrađani ustežu da „posle svoje smrti“ daju svoje bubrege, jetru i tako dalje, koji im više i onako ne koriste. Takve tvrdnje osokole novinare za neviđena postignuća. To seže do gala predstave na ARD-u na kojoj se skupljaju milioni maraka za DSO (godišnji obrt je oko 60 miliona maraka) i gde se pojavljuje izvestan muškarac koji je poklonio bubreg jer je hteo da ,,da znak“. Slave ga kao majku Terezu. Ovde, naravno, smetaju detalji u vezi mogućeg spasavanja organa prirodnim lečenjem pre nego što potpuno propadne. Šta više, to je čak nepoželjno. Jer, kada bi neka bistra novinarska glavica i došla na ideju da istražuje i shvatila ko sve i koliko zarađuje na toj „visokoj medicini“ - od toga ne bi imala ama baš nikakve koristi. Nijedne novine to ne bi štampale, nijedna radio ili televizijska stanica ne bi od toga naprav ila emisiju. Sve iz jednog prostog razloga: novine ili pomenute stanice bi morali da se odreknu priličnog dela svojih prihoda od reklama. Glavni profiter na tržištu organa za pre sađivanje koje cveta širom sveta je - farmaceutska industrija. (Po pacijentu na godišnjem nivou oko 15.000 maraka, i to do kraja života!) Farmaceutska industrija je deo hemijske industrije a ova, opet, deo naftne industrije. Oglasi koji stižu iz njih, čine i do 50 odsto ukupne zarade od reklama svih novina i svih stranica. Zbog toga se sloboda štampe u industrijski razvijenim zemljama završava u trenutku prijavljivanja koncerna kao potencijalnog oglašivača. To jednostavno mora da se shvati, jer to je realnost. Zavisnost medija od oglašivača, čini da podležu pritisku. Ekonom ska kalkulacija svih štampanih medija (naročito stručnih časopisa) i TV-stanica (izuzetak su ARD i ZDF) zasnivaju se na prihodima od oglasa.
,,Raum&Zeit“ je još jedan staromodan časopis za koga je nezavisnost pretpostavka za pošteno, otvoreno, na žalost često neprijatno informisanje čitalaca. Zbog toga dopuštam sebi da masovne medije označim pojmom „mediji zavisni od koncerna“. Najčešće su dvostruko zavisna od koncerna. Jednom od m edijskih koncerna i njihovih akcionara koji od redakcija očekuju visoke tiraže, odnosno veliki broj pretplatnika. Zbog toga nivo kvaliteta program a privatnih televizijskih stanica polako ali sigurno opada. Dokle, već je jasno budući da je izazivanje najnižih instikata i najprizem nijih osećanja sve više i češće zastupljen u programskoj šemi. Preciznije, to donosi novac. S druge strane, mediji, u koje spadaju i najtiražnije i najuglednije dnevne novine, zavise od koncerna jer su direktno upućeni na prihod od reklama tih, najčešće globalno dominantnih, koncerna. Suprostavljanje njihovim gledištima i stavovima koji se najčešće propagiraju preko svetskih agencija za odnose sa javnošću, bilo bi ravno finansijskom samoubistvu medijskih firmi. Jedno od tih ,,gledišta“ je, na primer, tvrdnja da HIV izaziva smrtonosnu bolest pod imenom - AIDS. Tu, ničim dokazanu tezu, platilo je životom na desetine hiljada nedužnih žrtava gutajući smrtonosne medikamente na kojima farmaceutski koncerni - odsek AIDSindustrija - i dalje zarađuju milijarde dolara, evra, franaka, sasvim svejedno. Posledice tog svetskog „ujednačavanja medija“ (šef propagande Trećeg rajha, Jozef Gebels, bio bi radostan) po ljude su jezivo pustošne. To se najbolje vidi na slučaju AIDS-a. Globalno dezinformisanje je isključivo u službi profita koncerna, tako da javnost ne saznaje da: - AIDS nije nužno smrtonosna bolest; - Bolesnici sa AIDS-om nisu žrtve misterioznog virusa koga do danas niko nije video, već - ubitačnih medikamenata; Ljudi u Africi pate od bolesti siromaštva a ne od AIDS-a, zbog čega je-masovno ,,snabdevanje“ afričkog stanovništva citotoksičnim medikamentima ravno genocidu; - Istraživanje gena služi pre svega profitu koncerna a manje ljudima; Takozvana biotehnika postepeno razara prirodu i time uništava sve osnove čovekovog života; „Biološke nauke“ služe isključivo tome da se poslednjim resursima - životom na ovoj Planeti - ovlada i da se oni kapitalizuju bez obzira na gubitke; - Globalizacija ide isključivo uz koncerne i da se tempo osiromašavanja ljudi i takoz vanog Trećeg sveta, izuzetno ubrzava; - Tvrdnja da će svetska trgovina omogućiti i siromašnim zemljama da se obogate neviđena laž! To znači: današnji čovek dobija objektivne informacije još samo preko knjiga, Interneta i, naravno, našeg časopisa i sličnih medija nezavisnih od koncerna. Sa time mora da živi sve dok se ne trgne i ne usprotivi najkobnijem razvoju događaja koji je čovek ikada doživeo. Zapamtite: „Kažu ‘tržište’, a misle na svoju moć. Kažu ‘napredak’, a misle na svoju tehniku. Kažu ‘sloboda’, a misle na svoj profit. Kažu ‘manje države’, a misle na manje demokratije.“ (Kristijan Nirnberger u knjizi „Ekonomija moći“.) U tom smislu, srdačno Vaš - Hans-Joahim Elers
Dvadesetogodišnji doprinos Todoxin-ove naučne grupe borbi protiv HIV/AIDS-a
S m rt je neproverena glasina Emir Kusturica Prvo prihvatilište za HlV-pozitivne osobe na Balkanu, u Evropi, možda i svetu, oformio sam krajem 1985. godine u svom stanu (Svetogorska ulica, donedavno Lole Ribara) u Beogradu. Vrata su bila otvorena 24 sata. Kao rezultat rada sa HlV-pacijentima, 1987. godine je izvedena internacionalna studija na 20 pacijenata pod terapijom Todoxin-om. Rezultati su objavljeni iste godine u časopisu ,,Intervju“. Na reakciju domaće medicinske javnosti nije trebalo dugo čekati. Oglasili su se profe sor Glišin, dr Dujić i genetičar sa PMF-a Dragan Savić. Nakon prvih neargumentovanih napada na Todoxin-ov pristup u tretiranju AIDS-a, iznetih u pismu časopisu ,,Intervju“, do danas se po istom pitanju više nisu javljali. Možda je razlog njihovog ćutanja činjenica da ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaciji Hl-virusa, dosadašnja saznanja i praksa nisu demantovali. Posle sukoba sa ovdašnjim medicinskim establišmentom, Todoxin dospeva do vodećih svetskih zdravstvenih ustanova gde nesumnjivo dokazuje delotvornost. Jedan od prvih sastanaka imao sam sa profesorom Gazarom u Londonu. Ponudio mi je da u San Stefan i Kromvelovoj bolnici lečim HlV-pozitivne pacijente Todoxin-om. Odbio sam iz razloga koje ću kasnije objasniti. Todoxin potom dobija priznanja o efikasnosti na vodeđm svetskim institucijama: u Stokhol mu (Karolinska institut), Torontu (Bekmen laboratorija), na Nadonalnom institutu za kancer SAD (potpisana dva ugovora za lečenje AIDS-a i kancera), Kraljevskoj bolnid u Londonu, Robert Koh institutu u Berlinu, na rimskoj Infektivnoj klinici (saradnja sa prof. Zoridjem)... Prof. Velimirović iz Graca (Austrija) mi je 1988. godine ponudio saradnju. Preciznije, obećao je ,,lansiranje“ Todoxina i podelu dobiti. Uzgred je dodao da HlV-pozitivne osobe nisu za žaljenje već - osudu. Navodno, sami su krivi za svoju bolest. Tim rečima je i okončana naša ,,saradnja“. Na konferenciji o AIDS-u održanoj u Beogradu 1988. godine bio je „glavna zvezda“ uprkos dokazanoj odbojnosti (da ne kažem mržnji) prema Srbima. Miš-
ljenje o prof. Velimiroviću javno sam izrekao i u jednoj TV emisiji. Dr Vuković, direktor pomenute AIDS-konferencije, kritikovao je moj istup punih dvadeset minuta, iako nikada pre toga nije čuo ni za mene niti za Todoxin! Uoči odlaska u Vašington na potpisivanje ugovora za kancer i AIDS sa Nacionalnim institutom, pozvan sam pred desetočlanu komisiju za AIDS. Među navodno najvećim domaćim ekspertima za ovu bolest, bila su i tri neuropsihijatra. Kolika je njihova kompeten cija u ovoj oblasti, svako može sam da zaključi. Svojevrsnom duelu, ako tako može da se nazove s obzirom na brojnost „druge strane“, pored novinara su prisustvovali i predstavnici VMA i Infektivne klinike, to jest dr Dujić i prof. Ilić. Dva uvažena stručnjaka su pokušala da karikiraju rezultate mojih pacijenata upućenih na testiranje u njihove ustanove. Išli su toliko daleko da su rezultate dobijene pre početka ispitivanja (dakle, kontrolne), nastojali da pro ture kao rezultate dobijene posle završetka terapije Todoxin-om. Ipak, znajući sa kime imam posla, odmah po obavljenim testiranjima na VMA i Infektivnoj klinici, pacijente sam slao da još jednom urade analize u različitim gradovima Srbije i Sarajevu. Nalazi su, podrazumeva se, bili drastično različiti. Sve sam ih prezentovao javnosti i - prevara je otkrivena. Bogu hvala, uvek je postojao i deo domaćih medicinskih eksperata sa izuzetno human im i dobronamernim stavom prema HlV-pozitivnim osobama. Jedan od tih stručnjaka je svakako i prof. dr Lela Ilić iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja. Njena vrata su uvek bila otvorena za sve obolele od AIDS-a, a blagonaklon stav prema Todoxin-ovom pristupu ostao do danas nepromenjen. Naravno, još uvek ostaje otvoreno pitanje pouzdanosti testova za utvrđivanje prisustva HlV-a i mogućih načina njegovog prenosa. Pored svega već rečenog, valja imati u vidu da se broje samo kopije (koje mogu biti i kopije ispitanikovih srčanih i mišićnih proteina, akti na i miozina) ali ne i infektivne čestice. Testovi na HIV su, zapravo, nastali mnogo pre otkrića samog virusa. Iako se uzimaju kao dokaz napretka medicine, korišćeni su za otkri vanje sifilisa ili, recimo, utvrđivanje očinstva. Do 1995. godine se u stručnoj literaturi navodio podatak da 96 odsto HlV-pozitivnih osoba pripada tzv. rizičnim grupama (narkomani, homoseksualci, hemofiličari). U rizične grupe su još ubrajane i osobe sa drugom bojom puti, najčešće tamnom, da bi 1995. skoro potpuno bile ,,ukinute“ rizične grupe a kao glavni način transmisije HlV-a naveden het eroseksualni odnos (sicl), naravno, uz snažnu propagandnu akciju sa zabludom zvanom ,,kondom“ u glavnoj roli.
Spera e t convalesce* Naučni dokazi sugerišu da AIDS nije ni infektivno ni zarazno oboljenje već degenera tivna bolest, posledica hronične intoksikacije organizma i nepravilne ishrane. Imuno suprimirajući (stresni) agensi mogu biti različitog porekla: hemijskog, fizičkog, biološkog, nutritivnog, mentalnog. Izazivaju širenje slobodnih radikala u organizmu, naročito oksida tivnih agenasa koji progresivno oštećuju imuni sistem da bi na kraju doveli do njegovog kolapsa, istovremeno izazivajući oportunističke infekcije, tumore, metaboličke poremeća je. Međutim, i pored svega navedenog, AIDS se može sprečiti, lečiti i iskoreniti na efikasan, jednostavan i jeftin način. *Nadaj se i ozdravi
Potrebno je, pre svega, shvatiti da se i ovim, kao bilo kojim drugim hroničnim, degen erativnim oboljenjem, može upravljati. Kada se kod pacijenta manifestuje blaga, umerena ili ozbiljna imunološka deficijencija, neophodno je preduzeti sve mere opreza kao što se to čini i u slučajevima dijabetesa, povišenog krvnog pritiska, artritisa, insuficijencije bubrega i ostalih hroničnih stanja. Od suštinskog je značaja da se obolele osobe i njihovo najbliže okruženje oslobode pogubnog verovanja da je AIDS infektivna, virusna i naizbežno fatalna bolest. Imajući ovo u vidu, jednačina HIV = AIDS = SMRT dovedena je do besmisla. Ne postoji. Uobrazilja da HIV-pozitivnost obavezno podrazumeva inficiranost virusom za koji se pretpostavlja da izaziva AIDS, nema čvrstih osnova. Neophodno ju je raskrinkati. ,,HIV-pozitivnost“ ili ,,seropozitivnost“ zapravo znači da je osoba izložena toksinima i preživljava oksidativni stres. Ovakva pogrešna shvatanja i tumačenja nanose neprocenjivu štetu imunološkom sis temu i mogu dovesti do razvoja AIDS-a. To je dobro proučeno i objašnjeno u okviru nove medicinske oblasti nazvane psi honeuroimunologija. Bolest je, naime, rezultanta bioloških, socijalnih i psiholoških faktora. Čovek je telesno, duševno, duhovno jedinstvo. Ako telo utiče na dušu, duša na duh, duh na dušu, duša na telo, i taj uticaj neprekidno egzistira, u tom slučaju je veći na bolesti psihosomatskog porekla. Ali, ne oboljevaju svi. Između pomenutog jedinst va i bolesti je - imunološka odbrana. Iako je današnja definicija imunologije psiho neuro-endokrino-im unološki sistem, reč je o celini poput prethodne. Kao što je čovek celovit, tako je i nauka na putu da shvati celovitost organizma. Zdravog i bolesnog. Imunološki sistem je na kraju, a zatim dolaze veoma značajne žlezde sa unutrašnjim lučenjem, čovekov nervni sistem i, naravno, psiha. Psihički ili duhovno-duševni život. To je primarno. Postoji više dokaza da slučajno, a ponekad i svesno, višestruko, ponovljeno i hronično izlaganje agensima imunološkog stresa, bez obzira na njihovo poreklo (fizičko, hemijsko, biološko, mentalno ili nutritivno), intoksikuje, oksidiše i progresivno pogoršava stanje imunog sistema izazivajući njegov kolaps. Na taj način stvara i sve neophodne preduslove za nastanak AIDS-a. Izlaganje stresnim, odnosno toksičnim agensima, ne samo da nanosi štetu imunom sistemu, već oštećuje i ostale organe i telesne sisteme. I pri tom se ne odražava na isti način kod svake osobe. Identični ili slični uzročnici stresa mogu dovesti do različitih šablona oboljenja kod različitih osoba ili među različitim populacijama. Imajući to u vidu, kompletan zdravstveni status neke osobe ili zajednice treba pažljivo proceniti korišćenjem raspoloživih konvencionalnih kliničkih i laboratorijskih testova u cilju utvrđivanja stanja krvi, seruma, plazme, urina, stolice i ostalih telesnih tečnosti. Primenu na ovom polju mogle bi naći i alternativne i komplementarne tehnike kao što su iridiologija, kineziologi ja, bioelektronika, pulsiranja orijentalne medicine i mnoge druge. Važno je proceniti funkcionalni status imunosistema testovima kao što su broj T i B-ćeli ja, blastogenske reakcije limfocita, proliferacija i diferencijacija T-ćelija, aktivacija citotok sičnih limfocita, timusna aktivnost, totalni komplement, C3, C4, kao i nivoe imunoglobulina. Detaljna procena aktivacionog statusa imunog sistema je takođe od velikog značaja. Može se obaviti testovima kao što su: serologija za hepatitis A, B i C, sifilis, herpes-viruse, infekciju citomegalovirusom (CMV), rubeolom, mononukleozom, reumatoidne faktore,
antistreptolizine, stopu eritrosedimentacije, C-reaktivni protein, beta 2 mikroglobulin, Koz mov test, aglutinine, imune komplekse i kožne testove. Treba obaviti i testiranja za određivanje funkcionalnog statusa endokrinih žlezda, bubrega, jetre, kože i svih ostalih organa i sistema organa. Potrebno je testirati biomarkere i antioksidativni status, kao što su nivoi vitamina C, vitamina A, totalnih karotena, alfa karotena, beta karotena, flavonoida, vitamina E, alfa tokoferola, bakra, ceruloplazmina, cinka, selena, hroma, mangana, glutationa, glutation peroksidaze, N-acetilcisteina i sistemskog tiola. ELISA i Western blot testove kao i testove virusnog opterećenja, za koje se pogrešno verovalo da ukazuju na HlV-infekciju, treba tumačiti samo kao indirektne biomarkere oksidativnog statusa ili intoksikacije pogođene osobe ili zajednice. S obzirom na rečeno, fenomen HlV-a bi prvenstveno bio samo posledica izlaganja agensima imunološkog stresa i ukazivao na prisustvo proteina oslobođenih tokom telesnih reakcija na stres, nego što bi bio njihov - uzrok. Neophodno je razumeti da tzv. „testovi na HIV“ ne otkrivaju infekciju virusom. Ne postoji ni jedna naučna referenca koja dokazuje da je fenomen HlV-a povezan sa postojećim virusom. Imperativ u očuvanju opšteg zdravlja je izbegavanje, u najvećoj mogućoj meri, intok sikacije organa i tkiva izlaganju agensima imunološkog stresa. Posebno su štetni: 1) Hemijski agensi stresa - psihoaktivne droge i afrodizijaci (kokain, heroin, krek, inhalacioni nitriti ili opijati, amfetamini, itd.), hemijsko zagađenje, deterdženti, boje, osveži vači vazduha i sprejevi, konzervansi za hranu, toksični farmaceutski proizvodi i lekovi uključujući antibiotike, kortikosteroide, lekove za hemoterapiju i antiretrovirale. 2) Agensi fizičkog stresa - jonizujuće i nejonizujuće zračenje, elektromagnetna polja čiji su izvori električne i elektronske opreme, geopatija i kosmopatija. 3) Biološki izazivači stresa - krv i krvni proizvodi, sperma (posebno putem rek talne insemenacije), vakcine, seksualno prenosive bolesti, ostale infekcije i parazitoze. Potrebno je pratiti ubrzani rast Candida albicans u gastrointestinalnom traktu i njeno širenje na druga mesta. U nerazvijenim područjima je neophodno obezbediti čistu vodu i odlaganje smeća i humanog izmeta, kako bi se eliminisali izvori novih infekci ja i parazitoza. 4) Mentalni izazivači stresa - uznemirenost, depresija, panika, itd. Neophodno je rasterati sve sumnje u vezi uzroka i pojave AIDS-a, njegovog lečenja i prevencije kod poje dinaca, u porodici i zajednici. Važno je shvatiti da je, sa naučnog stanovišta, u potpunosti moguće lečiti i sprečiti AIDS. 5) Nutritivni izazivači stresa - nedostatak dovoljne količine hrane u nerazvijenim zem ljama ili širenje mreže restorana brze hrane u razvijenim. Čoveka ništa ne dovodi u tako blizak dodir sa okruženjem kao hrana koju jede. Zato mora da konzumira što više prirodnih i integralnih namirnica, uz izbegavanje alkohola, kafe, čokolade, gaziranih pića, konzervirane hrane, hrane koja sadrži hemijske konzer vanse i rafinisanih proizvoda (šećer, belo brašno, veštački zaslađivači, itd.). Vođenje aktivnog života, obavljanje redovnih poslovnih aktivnosti, posvećivanje odgo varajuće pažnje psiho-fizičkoj relaksaciji, odmoru i snu, neophodan su uslov opstanka zdravih i, posebno, obolelih osoba. Veoma je preporučljivo nošenje odeće od pamuka laganih vedrih boja, ,,suvo“ četka nje i okončanje tuširanja hladnom vodom, upražnjavanje vežbi disanja, opuštanja, vizual
izacije i imaginacije. Redovna seksualna aktivnost, ali bez afrodizijaka, lubrikanata, sper micida i ,,žešćih“ perverzija, od suštinskog je značaja. Dalji napredak podrazumeva otkri vanje unutrašnjeg života, stimulisanje ličnog razvitka, očuvanje karaktera i pomoć drugim seropozitivnim osobama i obolelima od AIDS-a. Raznovrsne nutritivne, energetske, magnetne, fizičke, mentalne i spiritualne tehnike, pokazaie su se efikasnim ne samo u detoksifikaciji, već i stimulisanju i regeneraciji imunog sistema i ostalih telesnih sistema. Neke od njih podrazumevaju naturopatsku medicinu, home opatiju, akupunkturu i moksibustiju, nervnu terapiju, digitopunkturu, fitoterapiju, nutritivnu terapiju, upotrebu prigušujućih agenasa, hidroterapiju, terapije morskom vodom, refleksologi ju, limfnu drenažu, hipertermiju, biokatalitičku terapiju kiseonikom, aromaterapiju, terapeut sku masažu, terapiju umetnošću, muzikom, hromoterapiju, hipnozu, jogu, tai-či, kinesku masažu, reiki, magnetoterapiju, ortomolekularnu medicinu, funkcionalnu medicinu i duhovno staranje. Efikasnost ovih terapija zavisi (kao i kod konvencionalne medicine) kako od znanja i stručnosti praktičara, tako i od prihvatanja osobe na kojoj se one primenjuju. I veći broj biljaka se može koristiti u procesu detoksifikacije, uključujući diuretičke poput rastavića (Equisetum arvense) i onih ,,za jetru“ kao što su mlečni čičak ili gujina trava (Sylibum marianum), lišće boldo (Pneumus boldus), dimnjača (Fumaria officinalis), kines ki astragalus (Astragalus membranaceus), itd. Dobra intestinalna higijena je od suštinske važnosti za proces detoksifikacije. Može se postići klizmama od kamilice u kombinaciji sa klizmama od suncokretovog ili lanenog ulja, kao i dodatkom laktobacila (Lactobacillus). Detoksifikujuća i antioksidantna dijeta podrazumeva izbegavanje proizvoda od život inja i margarina u ishrani, uz upotrebu kvalitetnog (na prirodan način uzgojenog) voća i povrća. Poželjno je i konzumiranje integralnih žitarica u bilo kom obliku (pirinac, ječam, pšenica, ovas). Pažnju valja posvetiti i unošenju u organizam najkvalitetnijih tečnosti u vidu sokova od sveže ceđenog voća i povrća (naročito šargarepe), čorbi od povrća i tzv. zelenih sokova bogatih hlorofilom (na pimer, sa prethodno prokuvanom vodom pomešati samlevenu zelenu salatu, spanać, celer, metvicu, peršun, korijander i dobijeni sok piti bez prethodnog ceđenja). Treba izbegavati mlečne proizvode. Kao zamena za njih se može koristiti bade movo, ovseno, pirinčano ili mleko indijskog oraha. Posebno je preporučljiva bifidogenska hrana (jogurt i kumis od ovčijeg ili kozjeg mleka) i tofa ili miso (testenina od soje i pirinča). Kokosovo ulje je dobar izvor lurične i kaprilične kiseline koje sprečavaju razvoj kandide. Genetski modifikovanu soju obavezno izbaciti sa spiska prehrambenih namirnica. Dostizanje normalnih nivoa vitamina A i drugih karotenoida u krvi sprečava tzv. ,,prenošenje“ HIV/AIDS-a sa osobe na osobu i sa majke na dete tokom trudnoće, porođa ja i dojenja. Neki interleukini, poput IL2, faktora rasta, kompleksa B-vitamina, vitamina D i litijuma, korisni su zbog svojih stimulativnih i regenerativnih svojstava. Svakom makro/mikro-nutritivnom nedostatku treba posvetiti punu pažnju. Određene biljke se preporučuju u ishrani zbog dokazanih imunomodulatornih i/ili antioksidativnih osobina: cimet (Curuma longa), ehinaceja, beli luk (Allium sativum), sladić (Gllycyrrhiza glabra), mačja šapa (Uncaria tomentosa), ginko (Ginkgo biloba), vinova loza (Vitis vinifera). Biljke sa umirujućim, to jest relaksirajućim, svojstvima su: strasno cveće (Passiflora incarnata), valerijana (Valeriana officinalis), kamilica (Matricaria chamomilla), metvica
(Menta sativa), lavanda (Lavanda officinalis), sibirski ginseng (Eleuterococcus senticosus). U ishrani je poželjno koristiti hladno ceđeno ulje (tj. obrađeno na temperaturi 40°C) pošto od načina ceđenja zavisi očuvanje esencijalnih i polinesaturisanih masnih kiselina neophodnih kod antizapaljenskih i regenerativnih procesa. Karkamo, suncokret i maslinovo ulje su dobri izvori vitamina F ili linoleinske kiseline. Ulje lanenog semena sadrži velike količine alfa-linoleinske kiseline. Lečenje i prevencija AIDS-a, kao toksičnog i nutritivnog sindroma, može biti efikasno jedino pod sledećim uslovima: 1) Pojedinac i osobe iz njegovog najbližeg okruženja ne smeju sumnjati da je tretman koji se primenjuje pravilan izbor. U potpunosti moraju da shvate da je AIDS degenerativni, toksički i nutritivni sindrom izazvan nesvesnim, ponekad i svesnim, višestrukim ponovljen im i hroničnim izlaganjima agensima imunološkog stresa koji stvaraju stanje intoksikaci je/oksidacije imunog i ostalih telesnih sistema. Dakle, neophodno je da i rođaci i bliski pri jatelji shvate da je AIDS izlečivo oboljenje. 2) Lečenje i prevenciju treba da vode profesionalci u oblasti zdravstvene brige i alternativni terapeuti koji shvataju pravu prirodu AIDS-a. Poželjno je da praktičari imaju širok uvid i u konvencionalnu i u alternativnu/komplementarnu medicinu. Često su seropozitivne osobe izložene jakom uticaju zvaničnomedicinskih profesionalaca ili izvesnih alternativnih terapeuta koji zastupaju tezu da AIDS izaziva Hl-virus. U tom slučaju, valja izbeći radikalno suprotstavljanje. Ono bi samo povećalo već postojeću uznemirenost i depresiju. U slučaju da se, nakon razmatranja raspoloživih informacija, HIV/AIDS-pacijent ili osoba koja je pozitivno reagovala na tzv. „testove na HIV“ odluči na zamenu antiretrovi ralnih lekova netoksičnim alternativama, ovakvu odluku treba podrobno preispitati i obazrivo 'pristupiti njenoj realizaciji. Naime, budući da je organizam navikao na pomenute lekove, njihovo naglo eliminisanje bi moglo izazvati dodatni oksidativni stres i imunosupresiju.
Kako prevazići zablude u vezi H IV/AID S-a u Srbiji i svetu? Šta se događa sa HlV-pozitivnim i osobama čiji je imunitet suprimiran? Uzimaju veoma opasne, toksične, lekove i zalaze u područje koje bi se moglo nazvati i - „skupa smrt“. Njome se prikrivaju razne malverzacije i generalna korupcija na svetskom nivou a, samim tim, i Srbiji. Medicinske ustanove pretežno kliničkog tipa i lekari dobijaju određene privilegije neretko ,,potkrepljene“ izvesnom sumom novca da bi inficiranima i već oboleli ma odredili medikamentozne terapije (već dosta sam rekao o njima) koje sigurno vode na put bez povratka. Dakle, oni koji odlučuju o terapiji obolelih rade šta hoće. U njihovim rukama je i lek i mač. Već sam opisao slučaj dva domaća naučnika, njihov eksperiment sa krvlju 600 zdravih vojnika i preživelom pacijentkinjom koju su potom šetali po Evropi kao dokaz „uspešnosti terapije“ u cilju dobijanja donacija za dalja istraživanja. Ipak, nakon svega, čudom preživela pacijentkinja se obratila meni za pomoć i to sa upalom pluća (PCP), povišenom temperaturom i kandidom. Za njen život sam se borio pune dve godine... Poentu ove tragikomedije nedavno sam pročitao u jednom beogradskom dnevnom listu: pomenuta dva naučnika i njihov glasnogovornik više ne pominju sudbinu osobe koju
su vodili ,,na prikazivanje“ u Rim, ali zato najavljuju nameru da istom terapijom tretiraju grip, ebolu i još neke druge bolesti?! Uzgred, primena zdrave krvi u lečenju HIV/AIDS-a, što je bila i suština pomenutog eksperimenta dva domaća naučnika, odbačena je 1988. godine u Stokholmu na Kongresu o AIDS-u. Treba dodati i da nigde nije pomenuto da je tu ideju i postupak koristio jedan naš lekar za proizvodnju vakcine (od krvi 600 zdravih davalaca) protiv herpes zostera. Ako je za utehu, taj lekar se danas bezgranično kaje. Uvideo je kakvu je grešku načinio pri menom ovakve terapije. Čelni Ijudi beogradske Infektivne klinike i pomenuti naučnički tim je svojevremeno naglašeno isticao saradnju sa prof. Gazarom iz Londona koji u terapiji HIV/AIDS-a koristi ,,čudesan“ lek - ,,talidomid“. Ne mogu a da ne pomenem da me je dotični profesor pozvao u London još 1988. godine da bismo pregovarali o tretiranju Tođoxin-om HIV/AIDS-pacijenata u San Stefan i Kromvelovoj bolnici, ali uz uslov uporednog davanja ,,talidomida“. Odgovorio sam mu da sam usput sreo dve osobe bez jedne i obe ruke, čije su majke tokom graviditeta koristile upravo taj ,,lek“ - protiv povraćanja. Treba li reći da sam kategorično odbio ponuđenu saradnju sa prof. Gazarom koji danas isti lek ,,lansira“ u Hrvatskoj kao sredstvo za - leče nje kancera. Zašto? Nešto valja učiniti sa njegovim ogromnim zalihama... Pomenuti naučnici ne pripadaju tzv. prirodno-alternativnoj već ,,zvaničnoj“ medici ni. Samim tim imaju ,,pravo“ na (ko)lateralnu štetu, bahato i oholo ponašanje. Poslednji ma na zvanično-medicinskoj lestvici, dakle lekarima-praktičarima, ne preostaje ništa drugo do da slepo veruju onima ,,iznad“ i rade što ovi zahtevaju, odnosno, prate diktiranu medicinsku ,,modu“. Izvođenje raznoraznih (makar i besmislenih) eksperimenata se podrazumeva. Jedna od n a jra šten ijih b o le stije dijagnoza
(K. Kraus) Svaku HlV-inficiranu osobu bi trebalo konstantno proveravati (možda nekom vrstom upitnika) u cilju preventivnog delovanja na mnoge oportunističke infekcije. U kojoj meri je, recimo, sklona tuberkulozi, upali pluća (PCP), da li je izvesno pojavljivanje kancera (Kapoši sarkom, limfom i sl.), itd. Prikupljanjem ovakvih podataka, bolest je moguće saseći u korenu. Osobi kojoj je dijagnostikovan AIDS permanentno treba raditi tuberkulinske probe i preventivno delovati odgovarajućom ishranom i prirodnim lečenjem. Ukoliko se ispolji bolest, delovati tuberkulostaticima pa čak, u ekstremnim slučajevima, i vakcinisanjem BSG vakcinom. Pravila Todoxin-ovog načina lečenja (ipak) nalažu izbegavanje svih vakcina, naravno, ukoliko je to ikako moguće. Već oslabljen imunološki sistem nije u stanju da pruži adekvatnu zaštitu, a vakcina može inicirati dodatne nerešive probleme. Obolelog od AIDS-a treba strogo čuvati od prehlade i ozbiljno lečiti (nikako antibiotici ma jer suprimiraju imunitet!), brzo i efikasno, klasičnim biljnim preparatima. Ne sme se dozvoliti da prehlada preraste u rinitis, faringitis, bronhitis ili pneumoniju. Svaki, pa i najbezazleniji rinitis, treba lečiti kao najozbiljniju bolest. Bolje je (zbog opreza) da HlV-om inficirana osoba bude hipohondar, nego sigurna u svoje zdravlje. HIV/AIDS je zamišljen kao ,,sramna“ bolest, a zastrašujuće je to što se može dobiti na razne načine. Čak i bez infekcije vimsom.
Posebno je komplikovan slučaj kada HIV-pozitivan par poželi - bebu. Želja za detetom ga može dovesti u neugodnu situaciju. Ukoliko se sazna od čega boluju, biće dovedeni u pitanje njihov ugled, pa čak i zaposlenje. Ipak, valja istrajati. Boriti se za sebe i svoju porod icu, uprkos bolesti, naravno, pod uslovom da nisu zaposleni u prehrambenoj industriji, zdravstvenim ustanovama i sl. Dete može da se rodi potpuno zdravo. U slučaju infekcije, i to treba reći, neće nažalost biti duga veka. Ali, koliko dece od potpuno zdravih roditelja ne poživi dugo? Dođu na svet sa epilepsijom, malformacijom nekog vitalnog organa, dijabetesom, itd. Dakle, važno je da HlV-inficirani roditelji mogu da dobiju zdravo dete. I to je već dovoljan uslov da u pot punosti polažu pravo na vlastiti porod, bez prevelikog straha za njegovo zdravlje. Ukoliko budući roditelji slede i uputstva iz Todoxin-ovog HIV/AIDS-protokola, rizik da njihova beba bude inficirana biće sveden na minimum. Kako, u tom slučaju, još jedino roditeljski strah za zdravlje nerođenog deteta može biti veoma stresan za plod, i o tome valja posebno povesti računa... Svaka, dovoljno snažna i inteligentna osoba obolela od AIDS-a, trebalo bi da brani sebe i svoje sapatnike na koje dodatno atakuju primitivizam i egoizam okruženja. Bolest se neu poredivo brže razvija potpomognuta stresom i strahom od gubitka posla, profesionalne karijere, prijatelja. Umesto zastrašenog i progonjenog stvorenja, treba napraviti ličnost sposobnu da u društvu (i od društva) brani status osoba inficiranih HlV-om. Mora se jasno i glasno govoriti i otvoreno raditi na obrazovanju društvenog okruženja u kome egzistiraju HlV-pozitivne osobe. Zbog sve većeg broja obolelih od AIDS-a, neophodno je organizovati njihova udruže nja po ugledu na udruženja invalida, lica sa hendikepom i sl. To je pravi put izlaska iz nametnute ilegale, protiv diskriminacije, za organizovanje uzajamne pomoći, grupnih ter apija, odbrane prava na vlastiti (kvalitetan) život i egzistenciju, odgovarajućeg načina leče nja i lekova, ukratko - protiv svake zatucanosti i za normalan život. Domaći JAZAS preuzima vodeću ulogu u propagiranju kondoma i širenju mnogih drugih zabluda, ali i odvlačenju ionako oskudnih sredstava na potpuno pogrešnu stranu. Neki od njenih ključnih ljudi su proveli sate u razgovoru sa mnom, pokušavajući da što više saznaju o Todoxin-ovom pristupu ovom problemu. Na žalost, strani uticaj i pristigla sred stva su prevagnuli. JAZAS se danas vodi isključivo po sugestijama i diktatu iz inostranstva. Samo objektivna analiza dosadašnjih stavova i edukacija zasnovana na proverenim činjeni cama, mogli bi da doprinesu istinitom i kvalitetnom informisanju njegovih članova, samim tim i onih koje JAZAS-ovi članovi treba dalje da edukuju. Ali, da činimo ono što činiti možemo... Sida je neuporedivo manje zarazna od tuberkuloze, ali ljudi to ne znaju. S druge strane, preko medija se širi bezrazložna panika uglavnom s ciljem „boljeg upoznavanja HIV/AIDS-a“. Ne zna se šta je gore. Predrasuda, neinformisanost, neznanje ili anti-propa ganda. Javnost mora da zna da HIV/AIDS ugrožava samo obolelog. Čini se da je ipak najteže HlV-pozitivnim narkomanima. Primorani su da se bore i pro tiv vlastite zavisnosti i protiv HlV-a, a pritom su osuđeni po oba osnova! Narkomanija je nji hovo bekstvo od života, a HlV-infekcija karta za neizlazak iz nje. Naravno, u njihovim glavama. Realno, drugi krug pakla koji su izabrali. Objektivno, dodatna (i ne mala) otežava juća okolnost za izlazak iz začaranog kruga. U nekim sredinama kod nas je i do 95 odsto narkomana HlV-pozitivno. Na Zapadu, od svih inficiranih HlV-om, 96 odsto pripada tzv.
„rizičnim grupama“ (narkomani, homoseksualci i hemofiličari), tri odsto je zaraženo trans fuzijom, a za jedan procenat se ne zna na koji je način inficiran. I upravo taj ogroman broj narkomana među HlV-pozitivnim osobama, otežava promenu odnosa društva prema njima. Nije reč samo o strahu od HlV-inficiranog, nego i preziru prema njemu, obolelom i narkomanu, čiju ,,krivicu“ društvo ne prašta. Ovakav stav se može protumačiti vidom odbrane od narkomanije. Doduše slabe, ali ipak odbrane. Jer, kada bi društvo HlV-pozitivne narkomane u potpunosti prihvatalo, štitilo i pomagalo, narko manija ne samo da se ne bi suzbijala, već bi se i širila. Primećeno je, naime, da izvestan broj mladih ne ulazi u narkomaniju upravo zbog straha od prezira okoline. Da nije nje, ko zna... Nije naodmet baciti pogled i na statističke podatke u vezi učestalosti javljanja infekci je Hl-virusom kod pripadnika muške i ženske populacije. Za afrički kontinent, preciznije subsaharsku Afriku, taj odnos je 50 : 50. Na Zapadu je ovaj odnos u početku iznosio 9 : 1 u ,,korist“ muškaraca, dok je danas proporcija znatno uravnoteženija. Pre svega iz razloga što je sve više devojaka među narkomanima. Ujednačena pogođenost infekcijom stanovništva (oba pola) Afrike južno od Sahare, svakako je neprirodna. Jedan od razloga je moguće namerno inficiranje (preko vakcina) stanovništva tog regiona. U javnost se, međutim, uporno proturaju priče o promiskuitetu do granica satirijazma i nimfomanije i opštoj muškoj i ženskoj prostituciji. Koliko ima istine u pomenutim pričama? Pre definisanja konačnog odgovora, dovoljno je baciti pogled na oko 500 hiljada domaćih Roma sa poslovično visokom stopom promiskuiteta, među kojima nije zabeležen ni jedan jedini HIV/AIDS slučaj, čak ni seropozitivnost. A rizične grupe? Među Romima je zanemarljivo mali broj homoseksualaca. Isto tako i hemofiličara. Ni narkomana nema, moguće zbog lošeg imovinskog stanja. Ukoliko se uopšte ,,bave“ drogom, pre je diluju nego koriste. Znači, među Romima skoro i da nema rizičnih grupa, pa samim tim i HIV/AIDS slučajeva. Koliko se razlikuju načinom života, imovnim stanjem ili socijalnim statusom u društvu, od stanovnika južno od Sahare? Malo ili nimalo. Eto, toliko je istine u pomenutim pričama o visokoj stopi promiskuiteta i životnim uslovima kao razlozima za pojavu HIV/AIDS-a na tom području. Primer naših Roma je Todoxin-ova naučna grupa iznela na konferenciji u Durbanu (JAR). Profesori iz Durbana i Johanesburga su bili zadivljeni, oni iz Vašingtona zapa njeni! U Južnoafričkoj Republici je skoro svaki treći stanovnik HlV-pozitivan, a zvanič na medicinska javnost kao razlog uporno navodi siromaštvo i promiskuitet. Neodrživost ove tvrdnje je dokazala Todoxin-ova naučna grupa. Naime, u JAR smo o sopstvenom trošku, a uz dozvolu vlade JAR, otvorili sanatorijum za lečenje HlV-pozitivnih osoba. Sanatorijum je bio otvoren dve godine. Prošavši terapiju prema tačno utvrđenom pro tokolu, naši pacijenti su se vraćali svakodnevnim obavezama i porodičnom životu, bez opasnosti po svoje i zdravlje najbližih. Nažalost, ubrzo posle obelodanjivanja izuzetno ohrabrujućih rezultata, stiglo je naređenje da se Sanatorijum zatvori. Ključnu ulogu je u tome odigrao Mario Ambrozini, visoki državni funkcioner Južnoafričke Republike koji se u početku predstavljao velikim prijateljem Todoxin-ove naučne grupe i njenog pris tupa. Pravnik po struci, Mario Ambrozini je praunuk tvorca prvog italijanskog ustava i autor osnivačkog akta političke partije iz Bivše Jugoslavenske Republike Makedonije VMRO - pokojnog Borisa Trajkovskog... Zanimljiv je i podatak iz Australije s početka devedesetih godina, po kome tamo nije bilo ni jednog HlV-pozitivnog narkomana. Zašto zanimljiv? Pa, zato što ih je za samo tri
četiri godine bilo oko 30 odsto inficirano HIV-om! Objašnjenje? Pojava kontaminirane droge na tržištu. Slično se dešava i na našim prostorima. Uz „fiksanje“, ovdašnji narkoman gratis dobija „ruski rulet“. Ako se ne inficira danas, sutra će. Ako ne sutra, za nedelju, mesec, god inu... ,,Metak“ je u burencetu, pitanje je samo trenutka kad će doći na udarnu iglu! Pošto kao narkoman živi haotično, najčešće ne vodeći dovoljno računa o higijeni, uz neredovne, nedovoljne i nekvalitetne obroke, u večitom sukobu sa okolinom, kod njega se bolest brzo razvija. Pravo čudo bi bilo da iskoči iz već dobro poznate ,,šeme“, recimo da iako inficiran dugo poživi pre razvijanja bolesti. Za to, na žalost, nema uslova. To sebi može da priušti, na primer, sportista koji se ne iscrpljuje previše na takmičenjima. Nije šampion ali je mlad, dovoljno dobar, živi uredno, sa dobrim navikama, ume da vlada stresom. Takva osoba može da živi sa HlV-om deset, dvadeset i više godina, naravno, uz oslanjanje na Todoxin-ove protokole. Ne sme se smetnuti sa uma da AIDS u srpskoj populaciji, izuzimajući Rome, ima izvesne specifičnosti. Ponajviše se ogledaju u organizaciji identifikovanja i lečenja. Organi zacija identifikovanja gotovo da i ne postoji. Radi se ,,ad hoc“, često nestručno, haotično, s vremena na vreme (na znak ,,odozgo“) svi se nešto razlete, organizuju neorganizovane akcije, vrše testiranja pojedinih grupa stanovništva, otkrivaju inficirane, a potom iznenada sve prestane kao što je i počelo. Valjda se čeka novi mig ,,odozgo“. Ukoliko bi se izvelo istraživanje među stanovništvom različitih nacionalnosti na našim prostorim a (Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini, Hrvati, Bošnjaci, itd.), moglo bi se uočiti da raširenost AIDS-a po rizičnim grupama u priličnoj meri prati svetski trend, to jest da ga je najviše među narkomanima (bez obzira na nacionalnu pripadnost), potom homoseksualcima itd. Da zvaničnomedicinski krugovi ne veruju u Todoxin-ove preparate, ne bi se u tolikoj meri plašili njihove praktične primene. Todoxin je sam po sebi, ako tako mogu da ga objas nim, bezazlen preparat. Nikome i ničim ne može da naudi i naškodi. Međutim, radi nešto izuzetno drsko - podiže imunitet i odbranu organizma na nivo na kom je moguće savladati bilo koji ,,novopridošli“ virus. Dakle, kada Todoxin savlada ugrožavajuće viruse, stvara prostor organizmu da se izbori za zdravlje. Uspeh će biti brži i veći, a pobeda izvesnija, posebno u slučajevima tzv. „lažne side“. Todoxin je za opaku sidu, besplatan, bezbolan i prilikom primene neškodljiv. Ali, uko liko bi naišao na opšte prihvatanje i širu primenu, mnogi bi bili uskraćeni za popriličnu svotu novca, privilegija i visokih položaja. Uvoz štetnih i skupih sintetičkih lekova bi defin itivno bio okončan. Alternativna (prirodna) medicina je već zauzela i čvrsto drži određene pozicije u tret manu doskora ,,neizlečivih“ bolesti i neizbežan je skori sudar (ako već nije u toku) njenih talasa sa uvreženim i zastarelim gledištima oficijelne medicine. Usled društveno-ekonom skih (ne)prilika prisutnih u našoj zemlji u poslednjih desetak godina, korumpirano, osiro mašeno i birokratijom opterećeno oficijelno zdravstvo je htelo-nehtelo moralo da pruži pri liku tzv. prirodnoj (alternativnoj) medicini. Istovremeno, mnogi ugledni i doskora moćni lekari su otišli iz državnih ustanova u pri vatnu praksu ali, sa sobom su poneli i korupciju i sve ono zbog čega je domaće zdravstvo potonulo u neizlaz. Ukoliko, recimo, infektolog određuje tretman lekovima za koje je imao „vanredan honorar“ u zvaničnoj ustanovi, u istom iznosu će biti ,,dobar“ i u privatnoj prak si. Istini za volju, ima i onih koji su se iz istih razloga opredelili za alternativnu (prirodnu)
medicinu. Takvi loši primeri, pogotovo kad je reč o lekarima zvanične medicine koji se bave fitoterapijom samo da bi izvukli što veći profit, prosto gone u borbu protiv zloupotrebe teško obolelih pacijenata. Ipak, sve je više takozvanih ,,travara“ koji su u stanju da leče, a u mnogim slučajevima i izleče, primenom znanja iz tradicionalne (narodne) medicine. Ono čime se bave ne može da bude toliko opasno koliko je, često, spasonosno. Ovo bi, otprilike, bio krajnje pojednostavljen prikaz relacije oficijelna - prirodna medicina, što svakako utiče na mogućnost uspešnog izbora dijagnostikovanja i tretiranja zdravstvenih poremećaja...
Najjača sila potrebna za ozdravljenje jeste pnrodna isceljujuća sila koja se nalazi u svima nama Hipokrat Ja sam bolestan čovek... Zao... Nesimpatičan... Mislim da m e boli jeira... Doduše, ja pojma nemam o svojoj bolesti i ne znam tačno šta me boti, Ne lečim se i nikada se lečio nisam, iako poštujem m edidnu i lekare. Pored toga, ja sam jo š i sujeveran do krajnosti, iti bar totiko da poštujem m edidnu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ati sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se ledm za inat Vi to sigumo ne m ozete razumeti. A ja, vidite shvatam. Naravno, ne mogu vam objasniti kom e ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću tirne jedino sebi naškoditi i nikom više. Pa ipak, ne ledm se samo iz inata. Jetra m e boti, neka je, nek m e jo š jače boti...
(„Zapisi izpodzemlja“, F. M. Dostojevski) O lečenju mogu i malo i dosta da govorim. Ja sam samo lekar koji je želeo da leči sve stečene neizlečive bolesti iako nikada od njih nisam bolovao. Jedino sećanje vezano za bolesničku postelju vraća me u 1941. godinu, na teško ranjavanje i kliničku smrt. Zato i nudim filozofiju života, starosti i umiranja. Video sam, doživeo sam. Koliko to može biti od koristi onima koji će tek oboleti od HIV/AIDS-a, možda kancera, ne mogu da procenim. Čak verujem, ne previše. Rekoh, čovek sam. Rekoh, smrtan sam. Šta izaziva bolest kod čoveka? Mnogo toga. Nasleđe sa čak 30 odsto. Zatim porođajne traume, rani infatilni konflikti (manipulacije sa decom koje ostavljaju u dečjoj duši duboke tragove i kasnije se mogu reaktivirati), itd. U odraslom dobu dolazi do reaktivacije pomenu tih konfiikata kada se osoba nalazi pod stresom, a stres je u stvari odgovor organizma na sve što ga ugrožava. Psihološki, socijalno i biološki. Odmah je tu i depresija. Depresivni bolesnik ima manje šanse da se izleči i preživi fatalnu bolest. Na kraju, valja računati i sa predispozicijom nazvanom „faktor X“. Reč je o predodređenosti ka bolesti koju neki jed nostavno nazivaju - srećom. Dakle, skup pomenutih faktora, izaziva bolest. Poznati nemački psihosomatičar iz Hamburga - Jores - rekao je da u medicini ukupno postoji 3.000 bolesti. Od tih 3.000 bolesti, za samo 500 se zna pravi uzrok, ostale su nepoznatog uzroka. Imajući ovo u vidu i ne zanemarujući dosadašnja saznanja i iskustva, pokušavam da se stavim u poziciju mlade osobe suočene sa smrtnom presudom bez prava žalbe. Dijagnoza: HlV-pozitivan.
Ne, ne razlikujem se, niti se ponašam drugačije. Neizmerna ljubav i snaga života je jača. Ne prihvatam da „svako može da umre mlad, iznenada i od bilo čega“. Mlad, zdrav, uspešan, prepun života i ideala, ulica, udar automobila, cigla na glavu, nedolazak na odredišno mesto, nisu opravdanje, još manje uteha. Mladost ne sanja umiranje. Za Slovene kažu da ne vole mnogo da govore o volji jer im ona nije jača strana poput, recimo, mašte i velikih kreativnih sposobnosti. Da li je to baš tako, teško je reći. Ali, od volje zavisi da li će čovek biti bolestan ili ne. Volja može da spasi bolesnog čoveka jer je u vezi sa željom za ozdravljenjem. Hrišćanstvo propoveda da greh rađa bolest. Tomas Man je pisao da ono što je bilo pre 40.000 godina, to je i danas. Ono što je hiljadama godina u raznim civilizacijama (asirskim, sumerskim, pa preko Grčke i srednjeg veka do ovog trenutka) o bolestima izrečeno, sve stoji i danas. Šta je to? Bolesti su kazna Božja. Ne samo pojedinačna, već i međunarodna u smislu epidemija i pandemija. Bolesti su samokažnjavanje, nužnost prirode, slučajnost, apsurd i opomena, izazov. Bolest poziva čoveka da preispita dotadašnji život. I utoliko ima smisla što nagoveštava neophodnost potpune promene načina života, životne filozofije, skale životnih vrednosti i dotadašnjih navika. Njen početak, dakle, nagoveštava potrebu da se adaptacioni sindrom koji je bio u funkciji, potpuno izmeni. Reč je o pucanju odbram benih mehanizama i bolest nagoveštava da će se, ukoliko čovek nastavi putem kojim je krenuo, to loše završiti po njega. Bolestan čovek mora da promeni gotovo sve svoje životne navike, odnosno da izvrši kompletnu životnu konverziju. To važi za sve (do)sadašnje pan demije poput kardiovaskularnih oboljenja, endokrinih bolesti i, u krajnjoj liniji, karcinom. Hrišćani treba da otkriju smisao bolesti. Zašto ih je zadesila? Bolest je mnogima (mladim, sredovečnim, starim) prva mogućnost da počnu da se bave sobom. To se zove introspekcija i ima veze sa traženjem, odnosno ne traženjem smisla. Ali, bolesti ipak opom inju i traže od čoveka da počne više da se bavi sobom. Da preispituje zašto se razboleo. To je već traženje smisla. Viktor Frank je upravo govorio o volji za smislom, gotovo ravnoj nagonu. Čovek postavlja pitanje smisla svoga življenja. Zašto živi, kuda ide, čemu smrt, šta je bolest, da li je to (ipak) neka opomena, izazov da nešto promeni... HIV/AIDS ,,osuda“ obično podrazumeva skori odlazak zauvek. Smrt postaje izvesnost, a ,,možda“ menja predznak u ,,kraj“. Sve postaje laka izmaglica, imaginarna, ali svakako nadolazeća, opasnost. Postoji i ne postoji to nešto što se uglavnom drugima dešavalo. Sad je tu. Neću da verujem, a vidim. Vidim a želim da je opsena. Varka. Iluzija. Da mi je neko u dvadesetoj godini rekao „inficiran si HlV-om, živećeš izvesno vreme ili, čak, veoma dugo zahvaljujući leku koji ti ne garantuje izlečenje ali časnu bitku sa bolešću svakako“, mislim da bih se prvo pobunio protiv samog Neba a zatim pljunuo na život! Usledio bi zatim, znam, očaj, bes, razdraženost, potom bih se polako priveo razumu, smirio, i krenuo u odbranu života. Svaku ponuđenu šansu grabio bih obema rukama i cedio do kraja. U međuvremenu stečeno iskustvo pretakao u životnu mudrost (neki je definišu starenjem) i lukavu strategiju odbrane. Verujem da mudrost starosti leži u mirenju sa nemi novnim, sa smrću - sopstvenom i tuđom. Sveti Isak Sirin je rekao: ,,Ko je bolestan i zna svoju bolest, taj treba da traži lečenja; ko kazuje drugima o svojoj bolesti, taj je blizu izlečenja i lako će ga naći“. Preko 75 odsto pacijenata sa bolestima psihosomatskog porekla negira ili neće da vidi da je emocionalno došlo negde do izvesnog poremećaja, što je u stvari dovelo do bolesti. Pacijent ima maglovitu predstavu o svom životu. Ne može da uspostavi blisku relaciju
između nečega što mu se dešava u životu, između depresije, panike, straha i, s druge strane, telesnih manifestacija poput tahikardije, lupanja srca itd. Tek kod svakog petog, otprilike, uspostavlja se relacija između uzroka i posledice. Elizabet Kjubler Ros je vršila ispitivanje bolesnika u terminalnoj fazi bolesti (duboko uznapredovalih u ozbiljnosti svoje bolesti) i došla do zaključka da prolaze kroz nekoliko faza: poricanje, gnev, cenkanje, depresija, prihvatanje i nada. Poricanje dolazi otuda što pacijent nije u stanju da prihvati egzistencijalnu katastrofu. Amerikanci su vršili ispitivanja i ustanovili da pacijent koji se iznenada nađe u egzistenci jalno ugrožavajućoj situaciji, nije u stanju da je prihvati. Njegov psihički aparat nije sposoban da prihvati to bolno saznanje - ja sam bolestan. U akutnim fazama bolesti, negacija je u izvesnom smislu prirodna odbrana. On denegira bolest i to poricanje ima dobroćudni karakter jer mu postepeno dozvoljava da saznanje o teškoj bolesti polako ,,curi“ u psihički aparat. Jer, kada bi bio brutalno suočen sa tom istinom, psihički aparat bi popus tio i on bi doživeo paničnu krizu, akutnu depresiju i sl. Depresija je prirodno stanje onoga što se dešava sa obolelim čovekom. Ne samo zato što trpi bolove i ima druge funkcionalne poremećaje, već i zato što bolest prekida njegovu ,,funkciju“, komunikaciju sa porodicom, prijateljima, gubi sopstvenu ličnost, osećanje samopoštovanja. Kad se sve skupi, depresija je prirodan ishod. Stres je danas preovlađujuća bolest iako je svaka epoha imala svoje stresove. Važan je odnos prema njemu. Jer, sve se uvek, iznova, ponavlja. Epidemije, recimo. Izgledalo je da su kolera i kuga potpuno iščezle. A nisu. Opet se, s vremena na vreme, javljaju. I tuberku loza je poslednjih godina u porastu. Većina današnjih fizičkih bolesti potiče od psihičkih smetnji, to jest konflikata. Pre svega emocionalnih, sa kojima čovek ne zna da barata jer su uvek najkomplikovanije. Emo cije stvaraju bolesti: straha, mržnje, očajanja, depresije. Kinezi su još 1050-te godine pre Hrista zapisali da tuga i briga stvaraju bolesti! Stare civilizaeije su intuitivno naslutile ono na šta savremena psihosomatska istraživanja stalno ukazuju: pacijenti skloni depresiji češće oboljevaju, imaju loš tok bolesti i, recimo, u slučaju karcinoma brže dobijaju metas taze i kraće žive. Ovde je reč o depresiji tipa beznađa, kada osoba više ne vidi smisao svog života. To se često sreće. I upravo ta depresija, po tipu beznađa, veoma je opasna za preživljavanje. Ima mnogo vrsta depresija. Neke su skrivene. Čovek ih ne mora obavezno ispoljavati, ali u njemu lagano nestaje želja za životom. Srećom, može se povratiti. Tu je nada. Princip nade mora da postoji kod svakoga. Jer, konačno, i najteže bolesti se mogu izlečiti. I još nešto. Depresije i sve druge bolesti (psihosomatske, psihičke, itd.) nisu posledica neravnoteže između duha, duše i tela, već organskih promena u telu. To je, otprilike, stanovište organske medicine ili biološke psihijatrije. Da li je starija kokoška ili jaje? Nar avno da postoje promene, niko ne negira promene u metabolizmu kod depresivnih bolesni ka. Kako bi, konačno, delovali lekovi. Pitanje je, međutim, da li se rešava pitanje depresije uzimanjem medikamenata... U svakom slučaju, čovek ne može da živi bez duhovnih vred nosti. Materijalno nije dovoljno. Brojna istraživanja ukazuju da pacijenti-pesimisti teško podnose bolest i lošije završavaju kod težih bolesti. Optimizam je izuzetno važan. Ništa manje važno je to da lekar u toku rada ne oduzme nadu pacijentu. Jer, pacijent bez nade je - izgubljen pacijent. Da li se ljudi rađaju kao optimisti i pesimisti ili to postaju kroz život? Teško je reći, ali
sva je prilika da se optimisti i pesimisti ipak rađaju kao takvi ili da se takav odnos stvara u najranijem detinjstvu. Brojna istraživanja ukazuju da se pesimisti lošije bore sa bolešću. Skloniji su depresiji, manje sposobni da izađu na kraj sa bolešću od optimista. Zadatak lekara je da ne produbljuje pesimizam kod pesimiste, već da u njega ubaci koji zrak više optimizma. Rekoh, pacijent je izgubljen ako je izgubio nadu. Uteha ima bezbroj lica. Verujući veruje na svoj način i u svoj put. Onaj drugi, neveru jući, skriva se iza druge obrazine, maske, utehe. Ali, svi odbacuju smrt, veruju u drugi oblik(e) života. Ovde, gore, u drugoj dimenziji ili sazvežđu, sasvim svejedno. Iza ,,one“ pret postavke, uvek je ,,ona“ priča. Manje ili više, sa koliko-toliko srećnim krajem. Ako se ikako može. Suština je verovanje. Veće, manje, otvoreno, skriveno, ali - verovanje. Zajednički imenitelj: bar jedno zrnce, mrva, vere koja održava snagu, nadu, svest. Ali, uz njega neizostavno ide i zrnce, mrva, sumnje koja održava strah, nevericu, (manje ili više) zauz danu paniku i (najviše) blag očaj. Kada čovek ostane sam u besanoj noći, daleko (iako tako blizu) od najdražih, to zrnce straha, panike, neverice, poprima neverovatne obrise, baš kao i zrnce nade i vere neveru jućeg, da bi se odmah zatim gubilo, nestajalo, skrivalo, od misli. Rekao bih - pulsira. Bilo, puls, života. I oba zrnca, vere neverujućeg i sumnje verujućeg, idu ka mudrosti. Uvek u paru. Razdvojeni nikuda ne vode. Ponajmanje u mudrost i sazrevanje. Isključivost ne vodi ni u dobrotu, onu koju svaki čovek treba da stekne. Jer, dobrota podrazumeva osećaj za druge ljude, drugačija mišljenja, stavove, strahove, neverice i verovanja. Saznanje mladog čoveka da boluje od neizlečive bolesti koja hita u zagrljaj kon ačnom kraju, probudiće mnogo više od onog zrnca vere kod nevernika ili zrnca očajan ja kod vernika. Koracima ,,od dvanaest milja“ zagaziće u starost, m udrost starosti. Pomiriće se sa onim što ga je snašlo, a duša će u tome tražiti i iz toga izvlačiti korist. Duševni dobitak iz beznadežno obolelog tela je najčešće nemerljiv. E, kako to reći i objasniti obolelom čoveku ne samo da čuje, već i razume, shvati, srcem i umom primi, ostaje večita dilema. A upravo u odgovoru na ovu dilemu, krije se olakšanje patnji i odlaganje kraja! Pre 30-tak godina je poznati japanski psihosomatičar držao referat u Rimu. Naime, prezentovao je slučajeve desetak pacijenata sa ,,verifikovanim“ rakom (potvrđen rendgenološki, patohistološki, itd.) koji su kasnije umrli od drugih bolesti ili doživeli sao braćajnu nesreću a kod kojih ni jedan trag od raka kasnije nije nađen. Tvrdio je da su sve te osobe doživele životnu konverziju, to jest potpuno izmenile svoj život. Na primer, osoba koja je cenila materijalne vrednosti, počela je da živi u duhovnom svetu itd. Izmenili su navike. Životna konverzija je, znači, bila odlučujuća kod spontanog izlečenja raka. A spon tano izlečenje pobeda imunoloških snaga u organizmu. Materijalno gledano, reč je o odbrambenim ćelijama organizma koje idu ka tim tumorskim ćelijama i jednostavno ih uništavaju. Po svemu sudeći, ,,glavnu“ ulogu je odigrao imunološki sistem usko povezan sa psi hičkim stanjem. U toj meri je bio snažan, da su imunološke snage organizma koristeći lim focite B i T (prva odbrambena linija) neutralisale tumorske ćelije i ove su, jednostavno, nestale. Ipak, ma koliko ohrabrujuće, ni ovo ne treba precenjivati. Ne događa svaki dan. Ali, nada je važna. I Todoxin! Jer, upravo na polju podizanja imunobioloških snaga i potenci jala, njegovo dejstvo je najizraženije.
UPUTSTVO ZA LEČENJE HIV/AIDS-a Željena i neželjena dejstva u terapiji HIV-1 infekcije
HIV infekcija je kompleksna bolest uzrokovana različitim faktorima i često zahteva paralelno lečenje brojnih, njom izazvanih, poremećaja. Do sada ni jednom terapijom nije postignuta potpuna eliminacija virusa iz svih telesnih sokova i depoa. Konvencionalni način lečenja vođen je idejom pronalaženja terapi je koja će trajati do kraja života pacijenta, a pri tom biti minimalno toksična. Potreba za malom toksičnošću je ustanovljena zapažanjem štetnih dejstava poznatih i priznatih terapija protiv HIV infekcije. Savremeno mišljenje da će se upotrebom dve ili više antiretroviralnih terapija u istom vremenskom intervalu smanjiti pojava upornih infekcija, uz eventualnu hem o terapiju otpornijih bolesti, u velikom broju slučajeva je dovelo do povećane toksičnos ti u organizmu pacijenata koji su prethodno koristili samo jedan antiretroviralni medikament. Lošiji kvalitet života tokom terapije odbija sve veći broj ljudi od blagovremenog započin janja antiretroviralne terapije, pogotovo ukoliko pacijenti nemaju očigledne simptome. Zato se ulaže trud u otkrivanje načina za smanjivanje toksičnosti medikamenata koji se primenjuju u klasičnom načinu lečenja. Do nekih rezultata se došlo smanjenjem doze i procenjivanjem efikasnosti leka. U svakom slučaju, učestalost i jačina štetnih dejstava u konvencionalnoj antiretroviralnoj hemoterapiji još nije na zadovoljavajućem nivou. Mada je Todoxin je zvanično u upotrebi od 1963. godine, tek po završetku pretkliničk ih i kliničkih studija faze 1 i 2, u kojima su dokazani sigurnost, optimalna terapijska doza i dejstvo, Todoxin je za tretman HIV/AIDS-a proizveden 1985. godine. Preliminarno pušten je u prodaju posle objavljivanja rezultata studije izvedene na 20 pacijenata (objavljeno u časopisu ,,Intervju“ 1987). Rezultati dobijeni tokom lečenja više od 10.000 HIV 1 i 2 inficiranih pacijenata Todox in-om pokazuju da tokom terapije nisu primećene nikakve nuspojave. Nešto izmenjena klinička slika na početku Todoxin terapije retka je i blagog intenziteta, a nikakve labora torijske abnormalnosti nisu pripisane upotrebi ovog medikamenta.
Visok stepen sigurnosti i podnošenja Todoxin-a primećen je i kod nekoliko hiljada paci jenata, uključujući pacijente odmaklog toka bolesti sa smanjenim funkcijama jetre, slezine, timusne žlezde i bubrega, što je izuzetno ohrabrujuće i za pacijente inficirane HlV-om.
Klinička slika HIV infekcije tokom terapije Todoxin-om Usled upotrebe Todoxin-a retko nastaju: 1) Dijareja, bez povećane temperature ili osećanja mučnine. Pojavljuje se posle nekoliko dana do nekoliko nedelja od početka primene udarne terapije, ređe nakon jedne ili dve nedelje. 2) U vrlo malom broju slučajeva zapažena je pojava herpes simpleksa kod latent no inficiranih osoba, i to posle nekoliko dana do nekoliko nedelja od početka primene udarne terapije. 3) Oticanje limfnih čvorova u prvom ciklusu udarne terapije primećeno je kod paci jenata CDC2 stadijuma koji nisu imali ove simptome pre terapije. Od završetka drugog cik lusa udarne terapije, broj virusa u serumu je opao ispod granice detekcije, a limfni čvorovi su postali nevidljivi (period praćenja stanja pacijenata duži od 60 meseci).
Virusološke i imunološke promene tokom terapije HIV infekcije Većina zapaženih dejstava se odnosi na virostatičko i imunomodulirajuće delovanje Todoxin-a, tako da u farmakološkom smislu na njih ne treba gledati kao na nepoželjna ili štetna, već pre kao na poželjna dejstva. Ovo se odnosi na sledeće: 1) Od 1993. primenjuje se metoda NASBA (Nucleic acid sequence - based amplifica tion) da bi se odredio broj RNK HIV-1 virusa u serumu tokom terapije Todoxin-om. Ovo je pomoglo da se jasnije sagleda dinamika uticaja Todoxin-a u podsticanju viroloških i imunoloških mehanizama. Tokom prvih 14 dana ciklusa udarne terapije, kod pacijenata kod kojih je m ere nje obavljano u kratkim intervalima (svaka tri sata), u početku terapije zapaženo je periodično pojavljivanje HIV-1 slobodnih virusa. Čak dolazi do povećanja virusa u serumu do 20 puta iznad osnovnih vrednosti, a posle toga do postepenog pada do nivoa koji se nalazi na granici otkrivanja (do 4 log) i to u periodu između druge i šeste nedelje. I nadalje, zabeležen je konstantan dalji pad vrednosti virusa u serumu (na granici otkrivanja, manje od 20 c/ml) nakon dva do četiri ciklusa udarne terapije, to jest od 12 do 14 nedelja. Tokom perioda povećanja HIV viremije, kod velikog broja pacijenata zaraženih HlV-om i sa propratnom infekcijom herpes zoster (10 do 30 posto HIV pacijenata je HZV pozitivno), pojavila se varičela (sa kliničkim znacima prim arne infekcije: svrab, formiranje vezikula, kraste, centripetalna distribucija) koja se posle dve do tri nede lje povukla. 2) Interesantno je, pri tom, da broj HIV inficiranih ćelija u perifernoj krvi, limfatičnom tkivu kao i DNA virusa u serumu ima stalnu dinamiku ili sklonost ka menjanju stanja tokom viremije. Posle produžene terapije Todoxin-om broj HIV inficiranih ćelija je drastično opao, u nekim slučajevima gotovo do nivoa koji se nije mogao otkriti in situ hib ridizaciji ili PCR kvantifikaciji.
3) Ovo se odnosi i na dinamiku menjanja broja CD4 ćelija pod uticajem Todoxin terapije. Pre značajnog povećanja broja CD4 limfocita do norm alnih vrednosti, kao kod HlV-negativnih osoba sa rizikom da obole od AIDS-a, dolazi do njihovog sm anje nje za 20 do 50 posto. Broj CD4 ćelija dostiže donju granicu posle dve do četiri udarne terapije. Nakon 6 do 18 meseci broj CD4 ćelija se kod većine pacijenata povećava od 50 do 150 posto. Vreme potrebno za dostizanje i prekoračenje osnovnih referentnih vrednosti srazm erno je vrem enskom periodu trajanja HIV infekcije pre početka terapije. Primećena viremija objašnjava blago izražene simptome slične gripu kao što je povećanje temperature (37,4 - 38,5°C), pojava umora, slabosti, znojenja, glavobolje. Retko dolazi do pojave bolnih udova ili bolova u zglobovima, dermatoloških manifestacija, uključujući svrab, osip i crvenilo. Napomena Zapažene promene nastale u toku terapije inicirale su uvođenje posebne uvodne terapije sa odgovarajućim doziranjem. Njenom primenom, pomenuti klinički simp tomi viremije su dovedeni do minimuma (na manje od dva posto).
Promena laboratorijskih vrednosti kod pacijenata inficiranih HlV-om tokom lečenja Todoxin-om Jedina, do sada primećena, promenjena laboratorijska vrednost, koju je moguće prip isati ovom medikamentu, odnosi se na duži period povećanog broja monocita (makrofaga) (Mo/Ma) u perifernoj krvi. S obzirom na primećeno smanjenje razmnožavanja ćelija kod HIV infekcije, delovanje Todoxin-a može biti smatrano željenim dejstvom prirodnog imunosistema pošto su Mo/Ma kod pacijenata pod terapijom Todoxin-om pokazali normalno fagocitno delovanje u paralel nim kulturama. Retko dolazi do povećanog broja Mo/Ma iznad granice normalne referentne vrednosti. To se može zapaziti kod pacijenata koji su pre početka terapije imali veoma mali broj CD4 limfocita tj. manje od 50 ćelija po mm3 (tri do četiri pacijenta koji su tretirani). Relativno prisustvo Mo/Ma dostiže i do 18 procenata WBCd. Samo u jednom slučaju uočen je porast relativnog broja Mo/Ma i to kod pacijenata čiji je broj CD4 ćelija pre terapije bio normalan (veći od 800 mm3). Količina njegovih Mo/Ma se stalno povećavala - od jedan posto na početku terapije, do 15 posto u toku prvih 150 dana skoro neprekidnog tretmana (jedan ciklus uvodne terapije i tri ciklusa udarne terapije). Istovremeno, broj CD4 ćelija se kretao oko 300/mm3, a HIV u serumu se stalno smanjivao do skoro referentnih granica. Tokom 12 meseci neprekidne terapije krvna slika je normal izovana, uključujući monocite i broj CD4 ćelija. Ostalih kliničkih promena nije bilo.
Proučavanje sigurnosti terapije Todoxin-om Sigurnost i način na koji pacijent reaguje na medikament, osnovni su cilj i temelj proučavanja koja traju duže od 45 godina, a za HIV/AIDS preko 20 godina. Todoxin je pravljen na bazi biljaka i ne sadrži ni jednu sintetičku komponentu ili konzervans. Svi biljni sastojci su strogo kontrolisani, pročišćavaju se i prerađuju zbog moguće prirodne toksičnosti nastale prilikom uzgoja biljaka (reč je o prisustvu izuzetno malih
količina, ispod granice otkrivanja, op-DDT, pp-DDT, dieldrina, endrina, HCB, alpha-HCH, beta-HCH, lindana, nitrita, nitrata, karbolne kiseline, teških metala, mikotičnih, anaerob nih ili aerobnih bakterija). Određivanje doze proučavano je na miševima (Oxford Albino). Testiranje je teklo u tri nivoa - Todoxin grupa, alkalna grupa, kontrolna grupa - sa ukupno devet podgrupa. Doza za četiri Todoxin grupe bila je 0,1; 0,2; 0,3 i 0,4 ml po kilogramu telesne težine, a unošenje medikamenta je trajalo pet dana. Kontrolna grupa nije primala nikakvu terapiju već je služila za kontrolu normalnih referentnih vrednosti. Na kraju proučavanja, vršena su poređenja fizičkih, hematoloških, hemijskih i toksikoloških parametara u okviru Todoxin i alkalnih grupa i kontrolne grupe.
Rezultati Na kraju studije hematološki, hemijski i fizički parametri su imali normalne referent nih vrednosti, kako u Todoxin tako i u kontrolnoj i alkalnoj grupi. Merenje rektalne tem perature izvršene elektronskim putem jedan sat posle uzimanja terapije ukazuje na veliki stepen podnošenja medikamenta. Bazalna vrednost 0,8051 (za hipotetičku razliku =0) za grupu koja je unosila najveću dozu Todoxin-a i grupu koja je primala najmanju dozu alka lnog rastvora (0,1 ml po kilogramu telesne težine) potvrđuje veliku verovatnoću da ne pos toji značajna razlika između dve grupe. Uticaj Todoxin-a je tokom prve faze istraživan na zdravim muškarcima i ženama koji su se dobrovoljno prijavili (n=10), starosti između 2 i 60 godina, kako bi se došlo do pre liminarnih farmakoloških podataka in vivo. Pojedinačna maksimalna doza od 0,5 ml po kilogramu telesne težine (pet puta veća od one koja se koristi u terapijske svrhe) nije dovela do bilo kakvih štetnih dejstava. Pojedinačna m aksimalna doza od 1,1 ml po kilogramu telesne težine (11 puta veća od one koja se koristi u terapijske svrhe) nije izazvala jaka neželjena dejstva, osim blage dijareje u toku prva tri sata od unošenja m edikamenta (n=2), mučnine (n=l) i preznojavanja. Doza koja se povećava do 0,3 ml po kilogramu telesne težine (tri puta veća od uobiča jene terapeutske doze) bila je data pacijentima 12 puta u toku 24 sata (svaka dva sata i danju i noću) tokom jednog, pet dana i 14 dana. Nisu primećeni nikakvi klinički znaci štetnog dejstva, a hematološki, hemijski i fizički parametri su bili u okviru normalnih ref erentnih vrednosti. Todoxin je ispitivao Državni farmakološki komitet i svrstao ga u kategoriju medikame nata bez štetnog dejstva pod delovodnim brojem 4684 i to 31. oktobra 1988. godine. Odo brenje za proizvodnju broj 147/30, specifikacija broj 3/92. Dalja istraživanja o sigurnosti ovog medikamenta na zdravim dobrovoljnim učesnici ma su preduzeta u skladu sa Savetom za medicinska istraživanja i Komitetom za terapeut ska istraživanja u Londonu u cilju praćenja reakcije pacijenata na preporučene doze Todoxin-a u lečenju HIV infekcije. Nije došlo do klinički štetnih reakcija prilikom istraživanja koje je trajalo 2 x 500 sati pri čemu su ispitivani doza i ritam davanja m edikam enta u udarnoj terapiji. Svi hematološki, hemijski, imunološki i fizički param etri su bili u okviru referentnih vrednosti po američkim ili evropskim standardim a kontrole. Neki od pom enutih
param etara su pokazali poboljšanje tokom primene udarne terapije. Pogotovo oni koji su pre početka terapije prelazili ili se nalazili na gornjoj ili donjoj granici refer entnih vrednosti. Testiranje u trajanju 4 x 360 sati kojim je ispitivana doza i ritam davanja medikamena ta tokom uobičajene terapije HIV-1 infekcije, nije dovelo do bilo kakvih štetnih posledica. Svi hematološki, hemijski i fizički parametri su bili normalnih referentnih vred nosti po američkim ili evropskim standardima ili osnovnih vrednosti na kraju testira nja. Neki od param etara su pokazali poboljšanje tokom terapije. Ovo se odnosi na para metre koji su bili iznad ili na gornjoj odnosno donjoj granici normalnih referentnih vrednosti pre terapije.
Kada započeti Todoxin terapiju? Sledeće činjenice, više nego rečito, odgovaraju na pitanje zašto Todoxin terapiju treba započeti odmah nakon inficiranja: - Najnoviji podaci potvrđuju da ne postoji, kao što se verovalo, latentna faza infekcije već veoma aktivno razmnožavanje HIV-1 virusa. Viremija HIV-1 koja počinje odmah po infekciji HIV-1 praćena je povećanjem virusnih titrova kao i RNK od 10 do 110 kopija po ml seruma i produžava se tokom trajanja bolesti sa jedan posto inficiranih CD4 limfocita periferne krvi. - Brzi početak antiretroviralne terapije odmah po izlaganju infekcije (npr. zdravstvenih radnika) smanjuje širenje bolesti. - Antiretroviralna terapija novorođenčadi smanjuje stepen vertikalne transmisije (kod žena sa brojem CD4 ćelija iznad 200/uL koje su vrlo kratko ili nisu bile pod terapijom AZT pre početka Todoxin terapije). - Tokom HIV-1 infekcije dolazi do pojave patoloških stanja u nizu ili istovremeno. Neka od tih stanja se mogu promeniti dejstvom Todoxin terapije, ali pojedina i ne mogu. Neka stanja značajno produžavaju vreme potrebno za eliminaciju virusa iz seruma i/ili jačanje funkcija imunosistema, a druga mogu postati prepreka koja se ni kasnije ne može prebroditi. Navodim neka od tih stanja: - Sa infekcijom koja traje, Hl-virus se akumulira u limfatičkim tkivima. Ona postepeno postaju glavno mesto njegovog razmnožavanja, on(i) opet privlači sve veći broj ćelija osetljivih na HIV i konačno dovodi do trajnog uništenja limfatičnog tkiva. Sve zajedno doprinosi padu broja imunokompetentnih ćelija koje kruže. - Kako je protein smešten u jezgru virusa gotovo identičan sa timozinom, poste peno dovodi do trajne atrofije timusne žlezde sa, takođe, trajnim smanjenjem pro gramiranja (sazrevanja) limfocita, što svakako utiče na ćelijski im unitet kao i imunitet celog organizma. - Omotač virusa poseduje gpl20 (glikoprotein) koji imitira osobine VlP-a (vazointesti nalnog hormona), čime dovodi do ometanja procesa resorpcije usled atrofije crevnih resica. - Za razliku od ostalih terapija, prilikom lečenja HIV inficiranih Todoxin terapijom nije došlo do značajnih neželjenih dejstava kod najvećeg broja pacijenata, uprkos činjenici da su više godina bili pod njenim tretmanom. - Izuzetno retko dolazi do neželjenih dejstava.
Preporaka za početak terapije Američko medicinsko udruženje (Antiretroviralna terapija za obolele od HlV-a, Car penter, Jama Vol. 276, 1996) dalo je sledeću preporuku za određivanje početka terapije: Terapija se preporučuje svim pacijentima sa simptomatskom HIV infekcijom (uključu jući simptome hronične mikotične kandidijaze, oralne leukoplakije dlake, hroničnog i neobjašnjivog povećanja temperature, noćnog preznojavanja, gubitka težine). - Terapija se preporučuje pacijentima sa manje od 500/uL CD4 ćelija (ili manje od 25 posto). - Terapija se preporučuje asimptomatskim pacijentima sa brojem CD4 ćelija iznad 500/uL i ako RNK HIV virusa u serumu iznosi više od 30.000 - 50.000 c/ml (ili ako broj CD4 ćelija naglo opada). Napomena Robert Galo je konstatovao da je vođena pogrešna intelektualna rasprava, tokom nekoliko godina, povodom pitanja da li odmah po inficiranju IilV-om treba krenu ti sa najjačim medikamentima ili čekati. Zaključio je da valja slediti isti princip koji važi u terapiji ostalih patologija: uništiti viruse što je pre moguće i osloboditi ih se.S
S obzirom na kompleksnost ove bolesti, raznolikost i široku gradaciju različitih man ifestacija njenog dejstva na organizam, odnosno zavisnost od dostignutog stepena degradacije imunobiološkog sistema ili takozvanog stadijuma bolesti u kojem se bolesnik nalazi - zavisiće i način lečenja i nege bolesnika, odnosno, način i oblik primene terapije medikamentom Todoxin 1. Zbog toga, odluka ili opredeljenje za korišćenje terapije medikamentom Todoxin 1 mora se zasnivati na svesnoj rešenosti i istrajnosti u pridržavanju osnovnih principa terapi je - prilagođenoj specifičnostima svakog pojedinog slučaja - koji se, uglavnom, odnose: - na količinu i način korišćenja medikamenta, - na poštovanje zahteva vezanih za vrstu, količinu i način ishrane, i - na ostvarivanje preduslova za dostizanje optimalnih efekata dejstva terapije vezanih za psihičku i psihološku pripremljenost bolesnika. Ovo uputstvo daje samo opšte principe i preporuke kojih se treba pridržavati tokom lečenja. Međutim, s obzirom na kompleksnost i specifičnost svakog pojedinačnog slučaja procenu najadekavatnijeg tretmana može dati isključivo dr Todor Jovanović - posebno ako se lečenje odvija u vanbolničkim uslovima.
Todoxin i neželjena dejstva Standardi dobre kliničke prakse koji se poštuju u Evropskoj zajednici kao i pravila 65/66 EC, definišu neželjena dejstva: - pojava bilo kakvog neželjenog dejstva tokom kliničkog testiranja bilo da je do toga došlo pod uticajem medikamenata ili ne, - ozbiljna neželjena dejstva su fatalna i po život opasna dejstva koja narušavaju zdrav lje pacijenta i dovode do njegove hospitalizacije ili produženog hospitalizovanja, - pored toga, ukoliko medikament uzrokuje pojavu naslednih anomalija ili malignite ta, govori se o ozbiljnim neželjenim dejstvima, - nepredvidiva neželjena dejstva su ona dejstva o kojima nema ranijih pisanih potvrda (u smislu prirode, ozbiljnosti ili načina manifestacije) i koja nisu uneta u opšte testove, - kada se dobro procene neželjena dejstva i dokaže postojanje opravdanih razloga za sum nju da postoji uzročna veza sa medikamentom koji se ispituje, mora se smatrati neželjenim dejstvom, - neželjena dejstva su štetna i nisu očekivana, a do njih dolazi prilikom upotrebe doze predviđene i namenjene normalnoj dijagnostici ili terapiji ili za ublažavanje fizioloških funkcija - ukoliko se prilikom testiranja pojavi klinička slika nastala unošenjem predviđene količine medikamenta ali dođe do manifestacije simptoma koji nastaju prilikom njegovog preteranog unošenja, ili se stvori neki oblik zavisnosti, ili dođe do interakcije sa drugim medikamentima, govori se o neželjenim dejstvima medikamenta.
Metode za utvrđivanje neželjenih dejstava Prilikom primene Todoxin terapije nisu primećena neželjena dejstva do kojih, inače, dolazi tokom drugih terapija (virostaticima) čije se dejstvo odražava na kosti, krv, bubrege, bešiku, jetru, mišiće, nervni sistem, endokrini sistem, kožu. Za razliku od njih, po završetku Todoxin terapije mnoge vitalne fiziološke i imunološke funkcije su značajno poboljšane. Ovo je potvrđeno sledećim metodama: - diferencijalnom analizom krvi (uključujući crvena krvna zrnca, hemoglobin, krvne ćelije i sve populacije leukocita), fenotipizovanjem mononuklearnih ćelija periferne krvi pomoću flow citometrije (u sebi sadrži sve glavne subpopulacije limfocita); histohemijskom i morfološkom analizom mononuklearnih ćelija i koštane srži, punktiranjem limfnog tkiva; - određivanjem virusnih antigena u serumu ili njegovom kvantifikacijom (metodom PCR, ELISA, elektroforeme IgG, IgM, IgA), određivanjem cirkulišućih imunokompleksa, Cq bind kao i Re faktor izlučivanja hormona endokrinog sistema; - upotrebom rentgena, kompjuterske tomografije, endoskopije, ultrazvuka, EEG, EKG, miografije.
Spisak neželjenih dejstava Ovde dajem kompletnu sliku nuspojava tokom Todoxin terapije u rasponu od 20 god ina, dobijenu praćenjem pacijenata u 147.000 dana od strane lekara u međunarodnim klin ičkim laboratorijama. Jasno je izraženo virostatičko i imunomodulirajuće dejstvo Todoxin-a. Ova delovanja ne treba klasifikovati kao neželjena ili kontradejstva, već pre kao željena dejstva u far makološkom pogledu. Prolazni rast PCRq RNK virusa u serumu primećen je pre smanjenja virusa u serumu kod 20 posto pacijenata praćenih u kratkom vremenskom intervalu (svakih 14 dana) u početnoj fazi terapije (tokom jednog ili dva ciklusa). Kod pacijenata praćenih u dužem intervalu od dva do tri meseca, nije utvrđena promena virusa u serumu. Prolazno smanjeni broj CD4 ćelija je primećen kod više od 30 posto HlV-pozitivnih pacijenata. Broj CD4 ćelija pre početka terapije nema nikakvog značaja, kao ni stadijum bolesti pacijenta. Referentne osnovne vrednosti se postižu u toku tri do šest meseci od početka primene terapije. Vreme potrebno za oporavak je u vezi sa simptomima koji su postojali pre lečenja i u zavisnosti od dužine trajanja HIV infekcije. Prolazni osećaj umora. Manje od 15 posto padjenata se osećalo umornim tokom početne faze terapije, a da te simptome nije imalo pre početka terapije. U suprotnosti sa tim su podad dobijeni od padjenata u odmaklom stađijumu bolesti i sa blagom ili kliničkom slikom pre početka terapije. Kod više od 79 posto pacijenata je došlo do poboljšanja fizičke kondicije otkako su počeli da primaju terapiju (od 14 do 28 dana). Prolazna monocitoza. Kod manje od 15 posto padjenata sa veoma malim brojem CD4 lim fodta pre početka terapije i malim ukupnim brojem limfocita, zabeleženo je povećanje broja monocita za 100 do 300 posto, uz relativno prisustvo limfodta koje dostiže 18 procenata. Normal izadja vrednosti monocita je u pozitivnoj vezi sa normalizadjom vrednosti broja CD4 ćelija. Pojava herpes zoster. U početku terapije (posle jednog do dva ciklusa) kod više od 30 posto HlV-pozitivnih pacijenata utvrđena je infekcija Varicella zoster koja se potom povuk la bez ikakvih tragova. Prolazni simptomi gripa sa povećanjem temperature, preznojavanjem i natečenim zglobovima zabeleženi su tokom početne faze terapije (od 14 do 42 dana) kod manje od pet posto pacijenata koji pre njenog početka nisu imali ovu kliničku sliku ili je bila veoma blago izražena (vidi uputstvo za grip). Prolazne dermatološke manifestacije. Dermatoze sa crvenilom kože ili svrabom nepoz nate etiologije primećene su kod manje od tri posto pacijenata sa infekcijom HIV+ CDC4 stadijum posle dve do tri terapije. Ovi simptomi se ne mogu pripisati delovanju Todoxin-a zato što su svi pacijenti bili lečeni paralelnim medikamentima protiv oportunih infekcija. Prolazni pozitivni nalaz p24. Pre smanjenja virusa u serumu kod pet HlV-pozitivnih pacijenata koji su u kratkim intervalima bili pod kontrolom (svakih 14 dana) tokom početne faze terapije (posle jedne do dve terapije) došlo je do pozitivnog nalaza p24. Praćenje sta nja pacijenata ne pokazuje promenu seruma virusa p24/25. Prolazna dijareja bez visoke temperature ili mučnine primećena je kod pet HlV-pozi tivnih pacijenata sa mikotičnim i/ili bakterijskim infekcijama gastrointestinalnog trakta i jednog HlV-negativnog pacijenta sa pojavom divertikuloza (pacijent je imao 70 godina).
Pojava herpes simplex-a je primećena kod dva pacijenta sa prethodno latentnom infekcijom koja se pojavila na početku terapije (posle jedne do dve terapije). Po završetku terapije, simptomi su nestali. Prolazno stanje pozitivnog testa na viruse iz paralelnih kultura primećeno je kod jednog HIV-pozitivnog pacijenta CDC2 stadijuma, koji nije imao te simptome pre početka terapije. Na kraju drugog ciklusa terapije, nije imao viruse u serumu koji bi se mogli otkri ti (PCR), a limfni čvorovi su bili neupadljivi (pacijent praćen 20 meseci). Prolazna pojava natečenih limfnih čvorova zapažena je kod jednog splenektoniranog HlV-pozitivnog pacijenta CDC 4c stadijuma sa ograničenim delovanjem uzrokovanim početnom fazom terapije (dva ciklusa). Posle tri-četiri ciklusa, kod pacijenta je postepeno došlo do smanjenja virusa u serumu i limfni čvorovi su postali neupadljivi (pacijent je pod kontrolom još 10 meseci). Pojava reumatskog artritisa. Zapažena je kod HIV- negativnog muškaraca (40 godina starosti) i jednog HlV-pozitivnog muškarca (51 godina starosti).
Reakcija na medikamente i štetna dejstva u fazi 2 i 3 Tokom primene terapije na nekoliko hiljada pacijenata nije došlo do pojave bilo kakvih nuspojava. Klinička slika reakcije na Todoxin terapiju se retko pojavljivala i bila je blagog intenziteta. Nikakve laboratorijske abnormalnosti prouzrokovane upotrebom Todoxin-a nisu zapažene. Podaci dobijeni istraživanjem uključuju 2129 odraslih pacijenata. Pacijenti su dobijali Todoxin za lečenje virusnih infekcija i/ili obnovu prirodnog imunosistema. Čak i u onkološke svrhe. Pacijenti su uzimali Todoxin pod kontrolom iskusnih stručnjaka, lekara, duže od 100.000 dana. Stanje pacijenata je praćeno i po završetku terapije (od jedan do 48 meseci). Učestalost kliničkih promena od najblažih (nivo 1) do najjačih reakcija u istoriji bolesti 2129 pacijenata (isključivo HIV): „ Umor tokom početnog perioda „ Simptomi slični gripu u početnoj fazi (uključujući umor, povećanje temperature ili glavobolju) „ Simptomi slični gripu u početnoj fazi terapije (uključujući i simptome povećane temperature, osip, bolne udove ili bolove u zglobovima, epizode herpes labialis-a ili glavobolju) Kada se terapijom krenulo tokom akutne faze alergijskih reakcija: „ pojačanje simptoma alergijske groznice (interesantno je da nije došlo do pojave astme) „ Afrodizijsko dejstvo „ Iritacija sluzokože nosa i grla posle duže terapije Učestalost pojavljivanja promena laboratorijskih vrednosti od najmanjeg stepena (020) do značajnog stepena (0-3 ili 4; od 1-4) u analizi istorije bolesti kod 2129 pacijenata (isključivo HIV) Napomena Nema kontraindikacija za paralelne medikamente alternativne i zvanične (školske) medicine.
Doziranje i način upotrebe Terapija mora biti sprovedena pod kontrolom iskusnih lekara koji će, na osnovu najnovijih otkrića, odrediti godišnji broj terapijskih ciklusa (svaki traje 42 dana), uobičajeni režim i odrediti moguće prateće mere. Snažno, a uz to i produženo, delovanje Todoxin-a zasniva se na sadejstvu virostatičkog i imunomodulirajućih mehanizama koji se međusobno podstiču, istovremeno ili paralelno jedan za drugim, što u određenim vremenskim razmacima dovodi do promena u organizmu. U cilju pravilnog razumevanja terapije potrebno je ukazati na sledeći farmakodinamič ki mehanizam infektivnih bolesti: Faza 1 - 2 4 sata od početka terapije Započinje aktiviranje ćelijskog metabolizma uključujući i mononuklearne ćelije per iferne krvi, ćelije koštane srži, limfatičnog tkiva i jetre. Faza 2 - Period od 24 do 72 sata od početka terapije Počinju virostatička dejstva, oslobađaju se faktori citotoksičnosti i citotoksičnih lim focita koji menjaju relativnu sliku, kretanje i ponovo počinju da kruže. Faza 3 - Period od 3 do 14 dana od početka terapije Dolazi do povećanja broja monocita, limfocitne proliferacije, povećane aktivnosti markera, velikog porasta MHC (glavni histokompatibilonosni kompleks) I i II grupe, sman jenja antigena i ćelija-ubica, opadanja broja antitela koja su u sprezi sa ćelijama-ubicama, fluktuacije virusa u serumu i fluktuacije broja CD4 ćelija (HIV). Faza 4 - Period od 14 do 90 dana od početka terapije Povećava se broj B ćelija, broj specifičnih antitela, dolazi do poboljšanja monocitne slike, pojačava se citotoksično dejstvo ćelije, ređe su manifestacije kožne preosetljivosti, dolazi do promena referentne vrednosti limfocita i promena broja CD4 ćelija (HIV), sman juje se prisustvo virusa u serumu. Faza 5 - Period između 3 i 6 m esed od početka terapije Pad virusa u serumu (do ili ispod granice otkrivanja) je dugotrajniji i stabilniji, ukupan broj leukocita, limfocita, CD4 limfocita se znatno povećava, dolazi do poboljšanja krvne slike, stanja hemoglobina, krvnih ćelija, hematoloških nalaza (SGOT, GGT). Redosled glavnih mehanizama dejstva Todoxin-a od I do V faze odnosi se na udarnu terapiju kada se Todoxin primenjuje svaka tri sata, odnosno osam puta u toku 24 sata. Tokom te terapije, stabilno stanje koncentracije virusa u serumu se postiže i traje između 18 i 24 sata. U odmaklom stadijumu bolesti moguća je degradacija širokog spektra fizioloških i imunoloških funkcija, a može doći i do patološkog stanja pacijenta. U takvim slučajevima poželjno je produžiti faze 1 i 2 na nekoliko nedelja pre uvođenja faze 3 i početka njenog lekovitog dejstva. Pre uvođenja udarne, predlažem do dva ciklusa uvodne terapije sa terapijskom dozom koja dovodi do relativno stabilnog nivoa virusa u serumu.
Napomena Todoxin, kašasti i tečni, treba uzimati 10 do 15 minuta pre obroka ili unošenja tečnosti u organizam. Ne sme se mešati sa tečnošću (osim kada su novorođenčad u pitanju) i treba je svakako izbegavati 10 do 15 minuta posle njegovog uzimanja. Ako se uzima i jedna kapsula Todoxin-a, onda najmanje pola sata pre jela.
Pojedinačna doza Pojedinačna doza kašastog Todoxin-a za odrasle: uvek se uzima jedna supena kašika (0,1 ml na kilogram telesne težine). Primer: osoba od 50 kg uzima 5 ml, osoba od 60 kg 6ml, od 70 kg - 7ml. Ne mora se meriti striktno, već koristiti tri vrste kašika: veliku, sred nju i malu supenu kašiku. Za novorođenčad i bebe od dva do 36 meseci starosti količina tečnog Todoxin-a iznosi 0,13 ml po kilogramu telesne težine (za težinu od 5 kg doza je 0,65 ml, za 7 kg - 0,91 ml) itd. Za odrasle i decu preko tri godine starosti pojedinačna doza tečnog Todoxin-a je 0,10 ml po kilogramu telesne težine (za težinu od 50 kg doza je 5 ml; za 70 kg je 7 ml, itd), u proseku, jedna supena kašika po pacijentu. Napomena Bebe koje sisaju i deca do dve godine starosti mogu uzimati Todoxin rastvoren u mlakom čaju ili mleku za bebe. Majke inficirane HlV-om ne smeju da doje decu! (Ovo je preporuka Svetske zdravstvene organizacije, ja nisam siguran da je to tako.)
Uvodna terapija (ciklus A) Kod HIV infekcija uvodni tretman je potreban u sledećim slučajevima: - kad je broj CD4 ćelija ispod 200/uL (bez obzira na simptome); - kad se broj CD4 ćelija kojih ima od 200 do 500/uL naglo smanjuje (bez obzira na simptome); - kod svih pacijenata sa simptomima HIV infekcije (bez obzira na broj CD4 ćelija) praćenih hroničnim mikotičnim kandidijazama, oralnom leukoplakijom dlake, neobjaš njivim hroničnim povećanjem temperature, noćnim znojenjem, gubitkom težine i oportu nim infekcijama. U uvodnoj terapiji (početni ciklus) pojedinačna doza teče sledećim tokom: I. i 2. dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro (1 sup. kašika + 1 kapsula); 3. i 4. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče; 5. i 6. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče; 7. i 8. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u ravnomerno raspoređenim intervalima od ujutru do uveče (ne preko noći); 9. i 10. dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u ravnomerno raspoređenim intervalima od ujutru do uveče (ne tokom noći); II. i 12. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u ravnomerno raspoređenim intervalima od ujutru do uveče (ne tokom noći); 13. i 14. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče; 15. i 16. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče; 17. i 18. dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro; 19. i 20 dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče; 21. i 22. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
23. i 24. dan: 4 x 1(za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju nastaviti tokom noći) 25. i 26. dan: 6 x 1(za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata, (terapiju nastaviti tokom noći): Pre spavanja dve kapsule i dve supene kašike, šest sati spavati, recimo od 22 do 4 ujutro, ili od 24 do 6 ujutro; 27. i 28. dan: 8 x 1(za 24 sata) tj. u intervalu od 3 sata (terapiju nastaviti tokom noći) 29. i 30 dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata (terapiju nastaviti tokom noći); 31. i 32. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju nastaviti tokom noći); 33. i 34. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče; 35. i 36 dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče pre jela; 37. i 38 dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro. Po završetku terapije A, pacijent prelazi na uvodnu terapiju ciklusa B.
Uvodna terapija (dklus B) Ova terapija se primenjuje nakon okončanja uvodne terapije iz ciklusa A. Pacijenti inficirani HlV-om kojima nije potrebna uvodna A, mogu odmah početi sa ter apijom ciklusa B. Ovo se odnosi na pacijente sa asimptomatskim infekcijama kod kojih je broj limfocita CD4 veći od 300/uL i ne menja su u dužem vremenskom intervalu. Pojedinačna doza terapije ciklusa B primenjuje se na sledeći način: I. i 2. dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro; 3. i 4. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče; 5. i 6. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče; 7. i 8. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju uzimati tokom noći); 9. i 10. dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata (sa terapijom nastaviti tokom noći); II. - 32. dan: 8 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 3 sata (sa terapijom nastaviti tokom noći); 33. i 34. dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata (terapiju nastaviti tokom noći); 35. i 36. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju nastaviti tokom noći); 37. i 38. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče; 39. i 40. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče; 41. i 42 dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro.
Udam a terapija Po završetku terapije ciklusa B, pacijent prelazi na udarnu terapiju. Pojedinačna doza je ista i daje se svaka 3 sata (i noću!) odnosno 8 puta u toku 24 sata 8 x (1 supena kašika + 1 kapsula). Trajanje udarnog terapijskog ciklusa iznosi 42 dana. Noću, pred spavanje, uzima se dvostruka doza i spava 6 sati. Primer: od 22 do 4 ujutro ili od 24 do 6 sati ujutro.
Uobičajena terapija Posle uspešno sprovedene uvodne i ponavljanja dva ili tri ciklusa udarne terapije, kod većine pacijenata je zapažen uočljiv pad virusa u serumu. Kada broj virusa u serumu dođe do donje granice ili ispod granice otkrivanja uz stalni
broj CD4 ćelija veći od 300/uL (sa mogućim povećanjem), treba uvesti uobičajenu, umesto ponavljanja udarne terapije. Tek posle uobičajene terapije sledi ponovo udarna i tako redom. Ovo odgovara pacijentima zato što ritam uzimanja terapije ne remeti normalan način života, odnosno frekventnost uzimanja medikamenta je smanjena na minimum. Dozu uobičajene terapije treba uzimati u ritmu 4 x 1 tokom dana (ne i noći!) odnosno ujutro, u podne, kasno popodne i pre spavanja.
Pojedinačna doza je ista kao i u ostalim, već pomenutim, terapijama. Napomena Broj virusa u serumu i imunološko stanje se moraju redovno kontrolisati tokom ove terapije, kako bi mogla biti doneta realna procena sa kojom terapijom treba nas taviti lečenje. Veliki broj pacijenata je imao ne samo postojan smanjeni broj RNK HIV-1 virusa u serumu, već i smanjeno pojavljivanje HIV titrova tokom Todoxin terapije. Kod uzimanja Todoxin-a 1 i Todoxin-a 2 tokom 5, 10, 15 i 20 godina nije bilo štetnih posledica i nema kontraindikacija i interakcija sa lekovima zvanične medicine, odnosno paralelne medikacije.
Todoxin 1 - i lek i hrana Todoxin ne predstavlja lek u klasičnom smislu te reči. Pre je reč o efikasnom bio modulatoru, odnosno regeneratoru ili revitalizatoru imunobiološkog sistema koji u sebi sadrži i antivirusne supstance. On ne deluje direktno na uzročnike bolesti, već indirek tno povećava aktivnost i broj imunokompetentnih ćelija, to jest podstiče uravnotežava nje i jačanje imunobiološkog sistema, kao i prečišćavanje krvi od štetnih materija, pomaže organizmu da se izbori sa bolešću. Drugim rečima, pri adekvatnom doziranju dovodi do osposobljavanja i revitalizacije unutrašnjih prirodnih potencijala organizma u borbi sa bolešću. Spravljen od ekstrakata i sastojaka biljaka sa prirodnim medom, može se reći da Todoxin istovremeno predstavlja i vrstu prirodne, neškodljive, visoko kvalitetne hrane sa visokim sadržajem potrebnih bioloških aktivnih multivitamina, enzima i svih nužnih mikroelemenata. Ova činjenica postaje veoma važna pri određivanju optimalne ishrane tokom terapije - posebno kod udarnih terapija kada se medikament, na primer, uzima svaka dva sata.
Lečenje Todoxin-om 1 Da bi se tokom lečenja dostigao optimalni stepen delovanja Todoxin-a 1, nužno je angažovanje i aktivno učešće samog bolesnika u svim fazama primene terapije. To znači da revitalizaciju imunobiološkog sistema i bioenergije organizma treba svesno i dosledno usmeriti na suprotstavljanje bolesti - bez trošenja energije na suvišne, odnosno nepotreb ne aktivnosti. Isto tako, jednom određeni ili odabrani režim lečenja treba poštovati do granica koje objektivne ili subjektivne okolnosti to dozvoljavaju. Naime, ukoliko tokom lečenja dođe do subjektivnih ili objektivnih teškoća, potrebno je u hodu nalaziti rešenja koja bi
omogućila nastavak terapije bez njenog prekida. Zdravstvene probleme akutne prirode, usled direktnog ili indirektnog dejstva HlV-a, treba hitno rešavati uz pomoć terapije zvanićne medicine, ne koristeći antivirusnu terapiju zbog njene visoke toksičnosti, tako da lečenje Todoxin-om završi uz eventualnu, manju ili veću, korekciju nekih od para metara lečenja. Tokom lečenja organizam ne treba izlagati bilo kakvim provokacijama, kao što su nazeb, neadekvatna ishrana, konzumiranje alkohola, droge i slično, koje bi mogle usporiti ili umanjiti efekte lečenja.
Način određivanja dnevnih doza medikamenata Količina i učestalost uzimanja medikamenata zavisi od više faktora, od kojih sledeće treba smatrati dominantnim: - uzrast tj. godine života bolesnika; - stanje organizma tj. faza bolesti u kojoj se bolesnik nalazi; - moguće subjektivne ili objektivne smetnje u prihvatanju predviđenih doza medika menata; - rešenost bolesnika da se pridržava osnovnih pravila u ishrani i ponašanju; mogućnost bolesnika, sa ekonomskog i socijalnog stanovišta, da sebi obezbedi pri hvatljive uslove za neometano sprovođenje lečenja, i slično. Nabrojani faktori mogu uticati na dnevnu količinu, kao i na ukupnu količinu konzu miranog medikamenta u toku jednog terapeutskog ciklusa - koji za ovaj medikament, odnosno režim lečenja, iznosi između 90 i 180 dana. Međutim, da bismo došli do definicije dnevne doze, treba poći od činjenice da svaka konzimirana količina medikamenta posle izvesnog vremena uspostavlja određenu koncen traciju odgovarajućih lekovitih supstanci u krvi, koja se posle tri sata počinje naglo da smanjuje. Većoj količini konzumiranog medikamenta odgovaraće i viša koncentracija u krvi, a najefikasnije terapeutsko dejstvo se postiže ukoliko se uspostavi i održava optimal na koncentracija tokom svih 24 sata. M aksim alno efikasno celodnevno terapeutsko dejstvo Todoxin-a 1, bez nepoželjnih posledica, dostiže se količinom od osam kašika ravnom erno ras poređenih tokom dana, odnosno dozom od jedne supene kašike i jedne kapsule na svaka tri sata. Ovu dozu uslovno nazivamo udarnom dozom, a sve druge doze (za svaki pojedinačni slučaj) u zavisnosti od navedenih faktora su redukovane ili pri lagođene dnevne doze koje bolesnik treba da konzum ira tokom terapeutskog cik lusa od 42 dana. Pored navedenih faktora, do redukovanja doza uglavnom dolazi ukoliko bolesnik ima subjektivne probleme sa podnošenjem većih količina medikamenta, ukoliko stanje orga nizma ne prihvata povišene doze ili nema uslova da sam bolesnik tokom 24 časa održava zgusnuti tempo konzumiranja i slično. U takvim slučajevima dnevne doze se prilagođava ju stanju bolesnika vodeći računa da takve (prilagođene) doze imaju najveću prihvatljivu efikasnost. Iz sličnih razloga, kod organizma sa izrazitijim stepenom degradacije imunološkog sistema, koji pripadaju trećem, eventualno četvrtom stadijumu bolesti, lečenje ne bi treba lo započinjati dozama koje odgovaraju udarnoj dozi - bez perioda privikavanja organizma
na medikament. U ovakvim slučajevima lečenje se započinje takozvanim jednonedeljnim uvođenjem u terpiju, a završava jednonedeljnim izvođenjem iz terapije. U ovim periodima se terapija postepeno uvećava, odnosno postepeno smanjuje.
Pravila ponašanja bolesnika tokom terapije Tokom lečenja Todoxin-om, pacijent je dužan da do minimum a svede sve aktivnosti koje iziskuju nenamensko trošenje fizičke i psihičke energije. Praktično, potrebno je sprovesti jednomesečno apsolutno mirovanje uz svakodnevno produženo ležanje, psihičko opuštanje putem sopstvenog isključivanja iz problema zamorne svakodnevnice i samoizolacije od stresnih situacija sa nerviranjem, uzbuđivanjem, itd. Spavanje treba da bude dovoljno dugo - naročito u prvoj polovini noći, sa učestalim odm aranjem tokom dana - uz potpuno opuštanje svih mišića tela. U zav isnosti od zdravstvene situacije, odmor treba kombinovati sa um erenim fizičkim aktivnostima koje bi m ahom trebalo da se sastoje od svakodnevnih šetnji po svežem vazduhu (nekoliko puta dnevno u trajanju od 20 do 30 minuta) bez zamaranja i naprezanja. Isto tako, poželjno je bavljenje um erenom gimnastikom i to na nivou razgibavanja, kao i dobro odm erene rekreativne aktivnosti u cilju sprečavanja atrofi je neaktivnih grupa mišića, itd. Iako navedeni preduslovi za uspešnije lečenje Todoxin-om više odgovaraju uslovima koji se mogu sresti u sanatorijumu ili namenskim odmaralištima, disciplinovanim i sves nim angažovanjem svih psihofizičkih i materijalnih mogućnosti obolelog, uz svesrdnu pomoć najbliže okoline, daće zadovoljavajuće rezultate lečenja i u vaninstitucionalnim uslovima lečenja.
Ishrana bolesnika tokom lečenja Todoxin-om 1 Tokom lečenja Todoxin-om, glavni akcenat lečenja leži na njegovom lekovitom delo vanju, a pravilna ishrana ima ulogu namenske ko-terapije koja omogućava da efekti leče nja dođu do izražaja i da se sama terapija bez komplikacija privede kraju. Drugim rečima, ovde neće biti reči o ishrani kao terapiji za lečenje ove bolesti, već o ishrani kao režimu koga se tokom lečenja treba pridržavati. Ukoliko se takav režim ishrane pokaže delotvorn im, on se, naravno, može koristiti i kasnije. Zbog toga, pravilnoj ishrani se tokom lečenja mora posvetiti izvanredna pažnja, budući da se preko nje oboleli organizam snabdeva energijom i svim potrebnim elementima neophodnim da se, uz pomoć Todoxin-a, izbori sa bolešću. Pri tom ne treba smetnuti sa uma da i sam preparat ima ne samo lekovita svojstva već i oblik najkvalitetnije hrane koji, praktično, ulazi u sastav većine obroka. Pod terminom pravilna ishrana, zbog kompleksnosti ove bolesti i raznolikosti njene manifestacije, kao i po vrsti i intenzitetu mogućih problema i smetnji, ne podrazumeva se jednoobrazna, po vrsti i količini namirnica, unapred definisana ishrana. Ona će uglavnom biti prikazana u vidu principa i preporuka kojih se treba pridržavati, saglasno specifičnos tima pojedinačnih slučajeva. Posle usklađivanja datih preporuka sa potrebama obolelog organizma u odnosu na vrstu i količinu hranljivih sastojaka, kao i posle sticanja određenih iskustava,
moguće je, čak i preporučljivo, izraditi celodnevni jelovnik za određeni vremenski period. Bolesnik u toku lečenja kroz preparat dobija razne, veoma dragocene, hranljive sasto jake. Za vreme i posle terapije dovoljno je da jede uobičajenu, uravnoteženu ishranu bogatu potrebnim sastojcima. Zahvaljujući tome što ima prijatan ukus, Todoxin treba primenjivati bez dodatka soko va ili čajeva. Onima koji ga, ipak, ne podnose najbolje ili u slučajevima većih poteškoća u primanju, može se razblažiti vodom, mlekom ili bilo kojim sokom od čistog voća, bez vinske kiseline, raznih dodataka i konzervansa. Ukoliko bolesnik teško podnosi med i kompletan preparat, treba da pojede parčence hleba, dva-tri badema, dva-tri manja parčeta slanine ili preparat uzme uz neku drugu hranu. Za dijabetičare se preparat može priprem iti sa m elasom ili m aslinovim uljem, ali će izostati izvestan deo izuzetnog efekta koji daje finalizator - meda, trave i zelenog lim una koji organizm u daju snagu. Njihov odnos i m eđusobno sadejstvo čine specifičan sklop elem enata koji rezultira velikom efikasnošću na podizanje imunog sistem a do snažnog odbram benog nivoa organizm a i antivirusnog efekta u finalizatoru. Opasnosti od prevelike doze Todoxin-a - nema! Sa manjim ili previše malim dozama se postiže relativno skroman efekat, iako se, korišćenjem u dužem vremenskom intervalu, potroši veća količina. Ne bi bilo zgoreg da bolesnici izvesno vreme (između dve kure) terapiju pospešuju kurom kupinovog vina, onog jednostavnog kupinovog vina koje se svo jevremeno koristilo za popravljanje krvne slike. Dakle, po okončanju 42-dnevne ter apije, preporučljivo je 30 dana piti našte srca po malu čašicu (0,5 dl) kupinovog vina. Tu je, naravno, i nezaobilazan ajer-konjak - šest jaja, 12 limunova - koji se pije između 21 i 28 dana. Makrobiotička ishrana nije neophodna, osim ukoliko pacijent i pre bolesti nije pri menjivao ovu vrstu ishrane. Isto važi i za vegetarijansku ishranu. Poželjno je i da redovno pije kozje mleko ili dosta kvalitetnog kiselog mleka. U svakom slučaju, punovrednu i prirodnu mlečnu hranu koja antitoksično deluje na orga nizam u celini. Obavezno m ora da izbegava prehram bene industrijske prerađevine, naročito veštački bojene, baš kao i jela sa neprirodnim začinima. Ako je neophodno da ih koristi, onda bi trebalo da budu što manje prerađeni i ne mnogo kuvani začini od bi ljaka i trava. Na prim er, domaća aleva paprika pravljena na selu. S druge strane, iako so nije preporučljiva u ishrani, naročito ne u većim količinama, ipak nem a potrebe jesti neslano. Pored ovoga, bolesnik ne sme da se prem ara, m ora da izbegava stresne situacije i, ako je to m oguće, živi opušteno, na svežem vazduhu, da pije dobru zdravu vodu ili čajeve od hajdučke trave (stolisnik, Achillea m illefolium ), pelena (Artemisia absinthium ), kantariona (Hypericum perforatum ), bokvice (Betonica officinalis) i ranjenika (petrovac - Agrinonia aupatoria) za digestivni trakt i donji deo tela; od zove (bazga, Sambucus), lipe (Tilia), belog sleza (Althaea officinalis), m ajčine dušice (timjan, Thymus vulgaris) i bosiljka (Ocimum bosilicum ) za dis
ajne organe; a za poboljšanje krvne slike od kupine (Rubus fruticosus) i koprive (Urtica dioica). I čajevi su, dakle, trajna receptura Todoxin-a. Ovo je od posebne važnosti za najteže bolesnike.
Mogući problemi u ishrani Tokom lečenja može doći do izvesnih problema, objektivne ili subjektivne prirode, koji mogu uticati na način ishrane. Ne zalazeći u moguće razloge (npr. gubitak apetita, malaksalost, gubitak u težini, itd.), dovoljno je samo imati na umu da pojačana ishrana predstavlja najdirektniju orijentaciju za poboljšanje fizičke kondicije, povratak izgubljene težine i slično. Međutim, u toj oblasti su najdirektnije suprotstavljeni problemi vezani za varanje: počev od prihvatanja hrane u usti ma i njene dalje prohodnosti, otežane apsorpcije i varenja nekih sastojaka, pojave dijareje - uopšte, problemi vezani za stanje digestivnog trakta. Isto tako, pokušaji brzog nadoknađivanja određenih sastojaka putem hrane koja je takvim sastojcima bogata, ili putem obilatijeg korišćenja visokokalorične hrane, kao što su masnoće ili proteini životinjskog porekla i slično, teško mogu dati efikasne rezultate bez pojave određenih komplikacija (povraćanje, prolivi, nedostatak osećaja gladi, bolovi posle uzimanja hrane i sl.) koje ionako lošu situaciju mogu učiniti još gorom. Zato, imajući stalno na umu da lečenje Todoxin-om treba privesti kraju sa što manje problema, nužno je pravovremeno uočavati karakter određenih smetnji u ishrani i nalaziti odgovarajuća rešenja. Ta se rešenja mogu odnositi na korekciju u izboru namirnica ili načinu pripremanja jela, količinu i učestalost obroka, vrstu zači na i tem peraturu jela, itd. - ali i na preduzimanje posebnih m era higijene i čistoće u održavanju i pripremi namirnica.
Ishrana teških bolesnika Ovim bolesnicima se preparat mora davati i danju i noću. Rudući da su vezani za postelju, preparat i hranu im treba prinositi do usta. I to veoma često male količine kašaste hrane. Dakle, ono što čini obrok ovakvog bolesnika treba ili sve zajedno samleti ili na drugi način isitniti i davati mu najčešće po 1 - 2 kašike dok njegovo zdravstveno stanje ne krene nabolje. Kasnije, obroke valja proređivati i povećavati. Veoma teškog bolesnika treba hraniti na 2 - 3 sata sa po nekoliko kašičica kašaste hrane. U ovakvim slučajevima treba primeniti i koktel - 5 posto pirinčane vode, od 5 do 7 posto meda, a ostatak čini prokuvana voda - koji se bolesniku daje češće u količini od po 2 do 3 supene kašike. Ovakav način ishrane treba primenjivati 42 dana, nakon čega će (uz odgovarajuću primenu preparata) kod bolesnika doći do vidnog poboljšanja zdravstvenog stanja. (Već posle nedelju dana to može biti i po 6 do 7 obroka dnevno uz prestanak noćnog hranjenja.) Najpraktičnije je odrediti ukupnu količinu hrane koju bolesnik mora da pojede u toku 24 sata. Sitno mleveno meso ili džigerica, žumance i celo jaje, mogu se davati pomešani sa razređenim mileramom. Ovo se može davati i bolesniku u drugom stadijumu bolesti, s tim što uvek treba voditi računa da mora da bude lako svarljivo.
Žitarice i zrnevlje se obavezno daju uz hranu i to uravnoteženo, u vidu pahuljica. U obliku kaše mogu se davati raž, ječam, žito. Dobra je voda od kuvanog žita, baš kao i samo žito i inte gralni pirinač. Uz ovo, i sitno pasirano voće. U svakom slučaju prirodno. Prerađevine - nikako! Najteži slučajevi, dakle, iziskuju što manje opterećenja prilikom hranjenja, uz namir nice koje daju najbolji efekat. Neke doze Todoxin-a se mogu smanjiti, u zavisnosti od bolesnikove istrošenosti. U slučaju posebno velike iscrpljenosti, bolesniku bi ga u početku trebalo procediti kroz gazu (ukoliko ne koristi tečan Todoxin) i posle svakog uzimanja naterati da pojede bar nekoliko kašika hrane. Recimo, jednu kašiku soka od sveže isceđenog paradajza, jednu ili dve kašike mleka ili jogurta, i/ili kašiku milerama sa razmućenim izmrvljenim sirom (da smesa bude tečna), može i kašika griza na mleku svaka dva sata. Može da pojede i jedno jaje, parče šunke, parče sira sa četvrt kifle, pre ili posle uzima nja preparata. Možda malo butera ili nečeg drugog masnog, koliko da ,,zabavi“ želudac. Upravo ti mali obroci, posebno kod side, čine da se organizam ne opterećuje varenjem hrane. Izuzetno je dobro na kašiku Todoxin-a staviti i jednu kašičicu lanenog ili maslinovog ulja, jer masnoća ublažava visok koncentrat celuloze, koja u Todoxin-u ničim nije ublažena. Poz nato je, naime, da sva jela bogata celulozom iziskuju masnoće i začine (salata, pasulj, kupus). U slučajevima kada se kašasti lek uzima na tri sata, radi lakšeg podnošenja dobro dođu i kašika-dve nekog jela, krompira, pasulja... Imajući u vidu do sada rečeno, jasno je da nema nikakve potrebe za dodatnom terapi jom. Todoxin, kvalitetna i zdrava ishrana uz odgovarajući odmor i relaksaciju, najbolji su put u - ozdravljenje! Sa žaljenjem moram da napomenem da do sada nisam imao pacijenta koji je od prvog trenutka po otkrivanju bolesti, kontrolisano tretiran Todoxin-om. Pacijenti mi se, naime, redovno obraćaju za pomoć u poodmaklom stadijumu bolesti i to prethodno lečeni, nar avno, na potpuno neodgovarajući način. Sudbina, šta li...
Opšti principi ishrane Tokom lečenja Todoxin-om 1, u odnosu na vrstu, količinu i način ishrane, kao i u odnosu na izrečena upozorenja, treba se pridržavati sledećih načela i principa: Ishrana mora biti količinski tako dozirana da ne dovodi do opterećenja organizma varenjem i izbacivanjem toksina i suvišnih materija unetih hranom. Što narod reče: ne sme se biti ni gladan ni prepunog stomaka. Ishrana mora biti uravnotežena, veoma lako svarljiva, bogata vitaminima i miner alima sa što manje agresivnih začina. Pripremljena jela treba da spadaju u kategoriju takozvane „ishrane sa niskim sadržajem masnoće“ (Low Fat Diet) i povećanim sadržajem kompleksnih ugljenih hidrata. Celodnevnu količinu hrane treba rasporediti u što veći broj manjih obroka izbal ansiranih prema vrsti, količini, pa čak i prema navikama i željama bolesnika. Obroci ne smeju biti jednolični i neukusni, već raznovrsni, ukusni, pripremljeni i servirani sa puno mašte. Potrebno je striktno voditi računa o vrstama namirnica, napitaka, začina koje orga nizam prihvata, a za one koje odbija naći odgovarajuće zamene.
- Korišćenjem takozvane „zdrave hrane“, iz ishrane se u najvećoj meri isključuje prisustvo raznih hemikalija, aditiva, konzervansa i sl. koji i na zdrav organizam deluju štet no, a kod obolelog, pored štetnog dejstva, mogu umanjiti i efekte lečenja. Korišćenje droga, alkohola i duvana treba potpuno isključiti ili, ako to nije moguće odmah učiniti, količine smanjiti na minimum uz preduzimanje svih mera za definitivni prestanak njihovog korišćenja. - Kod strasnih pušača, smanjivanje broja cigareta treba započeti pre lečenja tako da broj popušenih cigareta u toku jednog dana ne pređe 10 komada. O stepenu kiselosti, začinjenosti, temperaturi jela i napitaka, tvrdoći namirnica sa aspekta mogućnosti žvakanja itd., valja permanentno voditi računa, uz stalnu kontrolu i prilagođavanje. - Kod udarnih doza, odnosno pri učestalom uzimanju medikamenata, ne treba zaboraviti da i sam medikament predstavlja vid zdrave i kvalitetne hrane. Zahvaljujući ovoj či njenici, ponekad se između dve doze može preskočiti ili znatno smanjiti uzimanje hrane. Recimo u slučaju da pacijent ne želi da remeti san i sl.
Način i vrsta ishrane Raspodela celodnevne količine hrane na što veći broj manjih obroka predstavlja baz ični princip režima ishrane tokom lečenja Todoxin-om 1. Taj režim se, razumljivo, pri lagođava specifičnostima odabrane terapeutske grupe, odnosno količini i učestalosti konzumiranja medikamenta tokom dana. Čak i u slučaju udarne terapije, sa učestalošću uzimanja medikamenta na svaka tri sata, potrebno je naći najprikladiniji odnos između količine i vrste hrane, broja obroka i potreba za kontinuiranim snom, naročito tokom noći. Preporučuje se 6 do 8 obroka tokom dana, koje valja uzimati na svaka 3 sata - počev od jutarnjih časova, kada je uobičajeno vreme za doručak, do kasnih večernjih sati, nakon uobičajenog vremena za večeru. Iako u velikoj meri izjednačeni, ovi obroci po svom sadržaju obično prate ranije uspostavljene navike. Tako, prvi jutarnji obrok je sličan doručku, a najkaloričniji deo dnevne ishrane dolazi oko 14 časova. Poslednji obrok odgovara najlakšoj večeri, koja ne opterećuje želudac tokom noći. Kod udamih doza, pod pretpostavkom da je tokom dana bolesnik imao zadovoljavajući broj obroka, tokom noći, pre uzimanja medikamenta, ne treba insistirati na hrani ukoliko sam bolesnik ne izrazi želju da nešto pojede ili popije, jer, rekoh, i medikament predstavlja oblik hrane. Količina konzumirane hrane prilikom svakog obroka varira u zavisnosti od osećaja sitosti ili gladi. Međutim, stalno treba imati na umu da smanjenjem unetih količina hrane organizam ostaje bez dovoljno (za borbu sa bolešću) neophodne energije, a da se znatnim povećavanjem unetih količina znatno povećava utrošak energije na varenje, kao i rizik od pojave pomenutih problema sa njim. Sa aspekta detoksikacije organizma i pripreme sluzokože unutrašnjih organa za prihvat i varenje novih količina hrane, svaki novi dan treba započeti pijenjem većih količina neza slađenih mlakih čajeva pripremljenih prema navedenim receptima. Ove jutarnje čajeve ne treba računati u obroke, iako, sa ili bez mleka, mogu predstavljati delove pojedinih obroka. Ilustracije radi, režim ishrane za jedan dan bi mogao, ne računajući jutarnje čajeve, da izgleda približno ovako:
43 4
|
Prim. dr sci. Todor Jovanović
Obrok I
Vreme 08 sati
Sadržaj - čaša jogurta (ili kefira, mleka, bele kafe, voćnog soka i sl.) sa nekoliko slanih ili slatkih biskvita (ili sa dvopekom);
II
oko 10 sati
- jedno rovito jaje sa malo soli, parče hleba ili polovina kifle;
III
oko 12 sati
- voće ili jedan od vitaminskih napitaka;
IV
oko 14 sati
- tanjir guste čorbe od povrća (vidi recepture), parče posnog mesa - pečenog ili kuvanog u čorbi, parče crnog hleba;
V
oko 16 sati
- vitaminska salata (vidi recepture);
VI
oko 18 sati
- čaj sa mlekom, keks ili kolač (nikako ne torta ili kolač sa puno putera i sl);
VII
oko 20 sati
VIII
pre spavanja
- komad mladog sira, blag čaj sa hlebom, dvopekom ili pecivom; - vitaminska salata (vidi recepture).
Poslednji obrok bi, u principu, trebalo da bude rezervisan za neku od vitaminskih sala ta koje su prava riznica biološki aktivnih vitamina i mikroelemenata neophodnih za aktivi ranje enzimskih sistema i sl. Njihovo učešće u ishrani treba da ima najnaglašenije mesto i, u zavisnosti od sezone, treba se truditi da bude što svežija, odnosno pripravljena neposred no pre upotrebe. U prilogu su date recepture za pripremu izvesnog broja posebno važnih vitaminskih salata. Posmatrajući tabelarni prikaz mogućeg jednodnevnog režima ishrane, može se primetiti da je u odnosu na date količine i vrstu hrane veoma oskudan masnoćama i pro teinima životinjskog porekla. Tabela praktično predstavlja primer pomenute „ishrane sa niskim sadržajem masnoća“ (Low Fat Diet), koja kod ove bolesti predstavlja optimalni kompromis između potreba organizma i mogućih komplikacija. Ona podrazumeva jednu vrstu ravnoteže između porekla unetih kalorija - s obzirom na njihovo poreklo: ne više od 25 posto unetih kalorija sme da potiče od masnoća, 15 do 20 posto od proteina i 55 do 60 posto od kompleksnih ugljenohidrata. To znači da je potrebno ostvariti dobar balans između određenih namirnica u ishrani, vodeći računa da se, generalno, pomenuta propor cija održava. Količine su, međutim, podložne promenama u zavisnosti od potreba organizma, even tualno prisutnih problema u varenju i sl. Ipak, broj unetih kalorija bi okvirno trebalo da se kreće između 2.500 i 3.000 na dan, naravno, uz neophodan balans vrsta i količina vitamina i minerala. Naime, nekontrolisano uzimanje određenih vitamina i minerala može biti posebno opasno, budući da neodmerene doze mogu imati toksične efekte i dovesti do smanjenja apsorpcije drugih hranljivih sastojaka.
O efektima pojedinih sastojaka iz hrane na imune funkcije organizma, s obzirom na to da je reč o krajnje kompleksnom fenomenu, u ovom uputstvu neću detaljnije govoriti. Ipak, radi informacije, ne može se prenebregnuti izvanredna važnost cinka, gvožđa, selena, mag nezijumai bakra, zatim vitamina: A, C, B6 i B12, E, F, kao i folacina, tiamina, riboflavina, biotina, itd. U svakom slučaju, treba ih tražiti u prirodnim izvorima, to jest namirnicama biljnog ili životinjskog porekla. Imajući u vidu da je i Todoxin bogat ovim elementima, raznovrsnom ishranom u skladu sa datim preporukama, korišćenjem preporučenih vitaminskih salata, napitaka i čajeva, problem postaje rešiv i bez upotrebe medikamentalnih izvora. Iz navedene tabele se mogu uočiti karakteristične vrste namirnica i uslovno svrstati u određene grupe unutar kojih se mogu međusobno zamenjivati - u zavisnosti od želje ili trenutnih mogućnosti. Čaša mleka se, recimo, može zameniti čašom kefira, bele kafe ili čak đusa, čaja sa malo mleka, itd. Slično tome, treba kombinovati sve vrste hleba: od inte gralnog brašna, crni, raženi, hleb sa krompirom itd., baš kao i razne vrste peciva, keksa i dvopeka. Na sličan način, u režim ishrane se pogodnim kombinovanjem može uvrstiti čitav spektar namenski pripremljenih namirnica: a) Od mesa, kao najvažnijeg izvora proteina, preporučuje se sveže, pečeno ili kuvano meso od raznih vrsta starijih i krupnijih domaćih životinja, kao i meso od svežih i posnih riba. b) Prilikom smanjivanja proteina životinjskog porekla, treba povećati upotrebu biljnih proteina iz namirnica kao što su: pasulj, grašak, soja, itd. v) Čorbe od raznog povrća su veoma važna komponenta u ishrani, jer se od raznih međusobnih kombinacija sa mesom i mirišljavim začinima mogu spravljati veoma ukusne i hranljive ,,varijante“ koje se iz dana u dan mogu kombinovati. g) Variva od svežeg sezonskog povrća uz komad pečenog ili barenog posnog mesa. Za variva se mogu koristiti krompir (baren ili kao pire), šargarepa (barena ili dinstana), kuvani sladak kupus, spanać, kelj, grašak, boranija, itd. d) Sve sokove, po mogućstvu, treba praviti za jednodnevnu upotrebu koristeći od povrća šargarepu, cveklu, kupus, celer, paradajz, spanać, koprivu... A za voćne sokove sve vrste sezonskog voća, pod uslovom da svojim aciditetom ne iritiraju usnu šupljinu, želudac itd. đ) ,,Klasične“ slatkiše (torte, pudinzi, čokolade i sl.) treba ukloniti sa jelovnika i zameniti raznim vrstama voćnih kolača poput pita od jabuka, višanja, bundeve i sl. Mogu se koristiti i pečene jabuke, dunje i bundeve, zatim suve šljive, kajsije, grožđe, smokve, borovnice itd. U slatkiše se, uslovno, mogu uvrstiti i sve kombinacije korišćenja prirodnog meda u sastavu raznih kolača ili kao namaz na hlebu, pecivu i slično. e) Gotovo sve vrste žitarica, kao glavni izvor ugljenih hidrata, mogu naći svoje mesto u ovoj vrsti ishrane. Posebno kuvano žito sa mlekom ili jogurtom, koje predstavlja pravu poslasticu bogatu vitaminima Bl, B6, B12 i nijacinom. U ishrani su posebno važne klice žitarica, koje se mogu jesti sa jogurtom ili kefirom. Ovaj prikaz mogućeg sadržaja pomenutih obroka sigurno može biti još širi, u zavis nosti od trenutne zdravstvene situacije, specifičnosti oboljenja ili čak mogućnosti nabavke određenih namirnica. Kao što je rečeno, tokom terapije Todoxin-om potrebno je striktno pratiti pojavu eventualnih smetnji ili neugodnosti vezanih za upotrebu određene vrste hrane, napitaka, začina, i pravovremeno reagovati.
Ukoliko bi, recimo, došlo do dugotrajnije dijareje, pored izbegavanja masnoća iz ishrane treba isključiti voće i povrće čije su semenke ili kora posebno bogate vlaknastim celuloznim materijama i jesti pirinač, crni hleb, oljušteno voće i povrće, itd. Isto tako, odmah treba isključiti (ili bar svesti na minimum) konzumiranje alkohola, kofeina, pušen ja, pa čak proveriti i eventualni negativni uticaj konzumiranja mleka, zbog moguće netol erancije prema laktozi, jednoj vrsti šećera iz mleka. Tokom lečenja, dijareja može predstavljati veoma ozbiljan problem čije produženo tra janje može dovesti do ozbiljnih komplikacija usled permanentnog gubljenja važnih miner ala, elektrolita, mikroelemenata, što, opet, može dovesti do dopunskog smanjenja u apsor pciji vitamina A, D i E. Mora joj se, dakle, posvetiti najozbiljnija pažnja, jer bi, u protivnom, efekti lečenja bili ozbiljno dovedeni u pitanje. Kod gljivičnih oboljenja usta (Candida) treba izbegavati kiselu, ljutu, suviše slanu i toplu hranu ili napitke, uz obavezu hitnog lečenja kako ne bi došlo do zastoja u lečenju zbog neadekvatne hrane. Za ublažavanje želudačnih tegoba, bolova u stomaku, uzeti parče iz sredine crnog hleba veličine jednog zalogaja, na njega nakapati 15 do 25 kapi propolisa, kratko ga prožvakati (natopiti pljuvačkom) i progutati sa, eventualno, gutljajem-dva čaja ili vode. Bolovi bi trebalo da nestanu ili se, bar, u priličnoj meri ublaže... U slučaju nedostatka osećaja gladi ili apetita, pored korišćenja odgovarajućih napitaka problem treba rešavati i veštim izborom hrane, stvaranjem prijatne atmosfere, obedova njem uz muziku i u odgovarajućem društvu, izbegavanjem većih količina tečnosti pre jela, biranjem vešto servirane hrane prijatnog mirisa, ukusa i izgleda, itd.
Opšta pravila ishrane u skladu sa farmakološkim dejstvom Todoxin-a Za pacijente sa neoštećenim gastrointestinalnim traktom sledeća preporuka može poslužiti kao opšte pravilo: jesti što manje masti životinjskog porekla i prerađevina od mesa. Razmnožavanje virusa može se značajno usporiti povećanim unošenjem hrane velike energetske vrednosti, a smanjenjem unošenja hrane velike kalorijske vrednosti! U odmakloj fazi HIV infekcije, neizbežan deo pacijentove ishrane mora da bude hrana bogata proteinima (meso, riba, jaja, mleko i mlečni proizvodi). Napomena Meso mladih domaćih životinja (teletina, prasetina, jagnjetina...) može imati viruse koji deluju na timusnu žlezdu ili kožu čoveka. Virusi se neretko i ukrštaju među različitim životinjskim vrstama, te postoji realna opasnost da kao hrana budu uneti u ljudski organizam. Na kraju, ovo meso može sadržavati velike koncentracije antibioti ka i hormona koji se mladim životinjama daju radi ubrzavanja rasta i sazrevanja. Ukratko, treba jesti meso što zrelije, starije domaće životinje. Dijeta obolelih od HIV/AIDS-a sadrži supe i čorbe spravljene od povrća koje se može pripremiti u skladu sa navikama i ukusom: krompir, karfiol, kupus, šargarepa, keleraba, kopriva, spanać, boranija, grašak, koren i lišće celera. Njima se mogu dodavati pahuljice, pirinač, pšenične klice, crni luk, peršun i većina zelenih začina. Od mesa je naročito pogodan juneći ram stek, kosti za supu i šnicla na roštilju. HIV/AIDS bolesnici dakle mogu sve da jedu, svakako u manjim porcijama od po 50 do 150 grama. Dan ne treba da prođe bez tri do pet čena svežeg belog luka.
Osnovni recepti za pravljenje supa Pripremiti biljni čaj od semena kima, majčine dušice, majorana, ruzmarina i drugih aromatičnih biljaka po ukusu. Određenu količinu povrća (svejedno da li mešanog ili ne) staviti u lonac, dodati mu pripremljeni čaj i (nerafinisanu) morsku so. Treba izbegavati korišćenje ulja ili masti, ali ako je to već neophodno, preporučujem ih u najmanjoj mogućoj meri i po mogućstvu - maslinovo ulje. Ovakve supe sadrže dovoljnu količinu minerala kojih obično nema u voćnim sokovima. Napomena Veoma je važno smanjiti stres prouzrokovan bolešću i raskinuti postojeće veze između pacijenta i oboljenja, jer pomenute veze oduzimaju previše dragocene energi je i traju sve dotle dok se pacijent identifikuje sa svojom bolešću. Virus je samo poseban entitet kome se treba suprotstaviti. Jedino i samo na taj način, virus ili maligna ćelija će ostati bez energije koja se može iskoristiti u uspostavljanju efikasnijeg mehanizma borbe sa neprijateljem.
Sokovi od voća i povrća Tokom Todoxin-ove terapije u lečenju HIV inficiranih bolesnika, neophodno je svakodnevno piti sokove od povrća i voća. Bez obzira na njihovu količinu. Tokom dana nije neophodno piti različite vrste sokova. Čak je i bolje piti ih naizmenično. Jednoga dana sok od šargarepe, narednog od cvekle, itd. Napomena Kao dodatak svim vrstama sokova preporučujem 0,1 do 0,5 dl soka dnevno od presnog (svežeg) krompira i 5 do 10 grama kvasca. Ukoliko bolesnik nije u stanju da svakoga dana pravi sok, može odjednom pripremiti količinu za dva dana i držati je u frižideru. Pacijent treba obavezno da pije sokove kako bi obezbedio neophodne vitamine i min erale, ne obraćajući pažnju na raznorazne preporuke o njihovim „dnevno potrebnim količi nama“, koje je moguće naći u nekim knjigama. U slučaju da mu u ishrani nedostaje B kompleks vitamina, može da pije rastvoren (pivski ili hlebni) kvasac sa žutim šećerom. Preporučujem i orijentaciju na plodove sa drveta koji se, ipak, manje prskaju. Poseb no maslinu (i njeno ulje!), jer ona živi i po hiljadu godina bez primene bilo kakvih hemi jskih preparata. Voće i povrće koje treba koristiti za pravljenje sokova je: jabuka, trešnja, višnja, grožđe, jagoda, limun, kivi, mango, cvekla, krompir, šargarepa, kupus, crni i beli luk, kopriva, spanać, zelena salata, blitva, paradajiz, krastavac, sveža paprika, lišće peršuna, celer i kel eraba. Nabrojano voće i povrće se može sitno iseći, cediti ili pripremiti uz pomoć sokovni ka.
Nekoliko preporuka sa receptima Svako jutro, odmah posle ustajanja, HIV/AIDS bolesnik bi trebalo da uzme jednu kašiku suncokretovog jestivog ulja i u ustima ga ,,mućka“ između 5 i 15 minuta. Nakon toga, sadržaj obavezno treba da ispljune (nikako ga ne sme progutati!), a usta nekoliko puta
ispere vodom. Na ovaj način se zubi („džepovi“ između njih i alveole) čiste, zaustavlja tru ljanje zubnog mesa i smanjuje koncentracija patogenih klica u ustima, a povečava koncen tracija simbiotičkih (korisnih) bakterija. Pored toga, stimuliše se grudna žlezda (timus) i vrši detoksikacija čitavog organizma. U toku dana, recimo ujutro i uveče, treba napraviti po jednu kuglicu od propolisa (većeg zrna graška), izvesno vreme je držati u ustima, koliko da se ovlaži, i progutati. Na ovaj način će biti izvršena dezinfekcija sluzokože i organa za varenje.
Recept Po 300 gr sveže muške i ženske bokvice i 300 gr sveže hajdučke trave (sve dobro oprati), sitno iseckati u mikseru kako bi mogao iz dobijene smeše da se iscedi sok. Ukoliko je odviše suvo za mikser, dodati malo čaja od bokvice i hajdučke trave. Dobijeni sok pro cediti kroz dvostruku sterilnu gazu. Piti 3 puta dnevno po 1 supenu kašiku pre jela (na prazan stomak) i čuvati u nemetalnoj posudi. Ovaj sok veoma blagotvorno utiče prvenstveno na sluzokožu želuca i organa za vare nje, a ništa nije manje efikasan i za relaksaciju čitavog organizma.
Recept Uveče iz jedne cvekle iscediti sok i pomešati ga sa medom i saćem od meda (koga treba da bude više) i sokom isceđenim iz jednog limuna. Ovo zatim ostaviti da prenoći u stak lenom ili nemetalnom sudu i sutradan piti na prazan stomak. Reč je o izvrsnom antioksidansu. Pacijenti oboleli od kancera i HIV/AIDS-a deo izgubljene energije mogu da nadoknade žitom pripremljenim na sledeći način: Uveče treba potopiti od jedan do dva kilograma pšenice i ostaviti do jutra da odstoji. Ujutru kuvati najmanje tri sata uz povremeno dodavanje malo vrele vode, dok se svako zmo ne otvori. Pred kraj (10 minuta) dodati 50 do 100 gr suvog grožđa, samlevene orahe, lešnik, badem i završiti sa kuvanjem. Vodu ne treba cediti. Ovako pripremljeno žito čuvati u frižidem i uzimati kod svakog osećaja gladi, po jednu činijicu sa medom, žutim šećerom, dmetom i kakaoom. Za pacijente sa slabim stomakom žito treba pasirati i toj masi dodati badem, orahe, suvo grožđe. Kad se masa ohladi, može se dodati i oraščić, cimet, med ili žuti šećer. Svakodnevno treba uzeti 3 puta po 1 kašiku polena i saća. Kasnije količinu povećavati do 30 grama polena dnevno, koji se može uzimati i sa malo meda, jogurtom ili čajem. Ovo će značajno popraviti krvnu sliku.
Supa od čicka i kupusa Sastojci u ovoj oporoj supi od povrća sadrže jedinjenja koja jačaju imunološki sistem u borbi protiv virusa, a istraživači su otkrili da je čičak posebno delotvoran prilikom tret mana hepatita i drugih prirodnih i komponovanih virusa. Sastav: - 3 šolje vode, - 1 šolja svežih iseekanih stabljika čička,
- 1 glavica iseckanog crnog luka, - 5 čena sitno iseckanog belog luka, - 1/2 šolje svežeg kupusa iseckanog na kockice, - so,
- biber i - kurkum. Sipati u šerpu vodu, dodati čičak, crni luk, beli luk, kupus i kuvati na jakoj vatri dok ne provri. Potom smanjiti vatru, poklopiti i kuvati dok povrće ne omekša. Začiniti solju, biberom i kurkumom po ukusu. Dobijena količina je dovoljna za 2 porcije.
Antioksidansna terapija U slučaju malignih i autoimunih bolesti, kod HIV inficiranih pacijenata dolazi do ošteće nja koje vodi u njihovo uništenje poznato kao „programirano uništenje ćelija“ ili apoptoza. Ova široko rasprostranjena pojava se dovodi u vezu sa izrazito aktivnim imunim sistemom. U takvim prilikama aktivirane imuno-ćelije proizvode relativno veliki broj molekula neophodnih za uništenje vanćelijskih proteina (mikroorganizama) ili neoplastičnih ćelija potrebnih u procesu stvaranja ćelijske energije. Reč je, dakle, o reaktivnim oksigenim posrednicima. Jonski kiseonih odvlači elektrone od molekula i oštećuje ćelijske membrane (posebno nezaštićene masne kiseline uključujući i prostaglandine) kao i proteine i enzime unutar i izvan ćelija. Ovo se može zaustaviti molekulima poznatim pod imenom - antioksidansi. Za zaštitu membrane ćelija važni su trigliceridi i prostaglandini, a za ćelijski metabolizam glu tationa i hormonskih derivata vitamina D, dovoljna količina kalcijuma i selena. Poslednjih godina sam razvio i antioksidansnu terapiju koja se primenjuje istovremeno sa Todoxin-ovom. Ponuđeni recept obuhvata veliku količinu antioksidansnih vitamina A, D i E u fiziološ ki relevantnim molekulima (derivatima).
Recept Kako odgovarajući farmakološki proizvod nije uvek moguće nabaviti, pacijentima pre poručujem da sami jednom nedeljno pripremaju izvesnu količinu preparata za terapiju koja traje ukupno 42 dana. Pažljivo oprati šest jaja (biološki ispravna i kvlaitetna, što se prepoznaje po jakoj ljus ci) mlakom vodom i dezinfikovati ih 70-procentnim alkoholom radi zaštite od salmonele. Poređati jaja u mali lonac (ne razbijati ih!) i preliti sokom oko 12 zrelih limunova, tako da sva budu potpuno prekrivena sokom. Lonac odložiti u frižider da odstoji 7 dana, s tim što jaja treba povremeno pažljivo promešati proveravajući da li su sva i dalje prekrivena sokom od limuna. Nakon 7 dana ljuske bi trebalo da su rastopljene. Dobijenu masu procediti i dodati joj 250 gr meda i 3 dl komovice (može i alkohol), kako bi se masa razredila (može i kubanski rum), resorbovala sve sastojke, ali i zaštitila najprirodnijim konzervansom. Zatim, sve dobro promešati.
Preparat držati u frižideru u staklenoj ili porcelanskoj (nikako metalnoj ili plastičnoj) posudi ili flaši. Onog dana kad se započne tretman ovim preparatom, valja odmah pripremiti novu količinu (od sedam jaja) da bi bila spremna za upotrebu nakon sedam dana, kada će biti potrošena prva količina. Postupak ponavljati svake nedelje (ukupno 6 puta) tokom 42-dnevne terapije. Ovaj izvrstan antioksidans, poznatiji kao ,,ajer-konjak“, treba svakodnevno ispijati u količini od 2 do 3 kafene šoljice, tako da u toku 7 dana bude utrošena predviđena količina. Pored ovoga, obavezno uzimati po jednu supenu kašiku ribljeg ulja dnevno, u bilo koje doba dana - do 17 časova. Ukoliko ovaj recept ne odgovara, kao zamena može da posluži i drugi recept: Dobro oprati i izbrisati od 5 do 7 jaja (po želji). Zatim ih izlupati, odstraniti sadržaj (belance i žumance), a ljusku ubaciti u teglu od jedne litre. Potom ih preliti sokom od limuna (da se napuni tegla) i ostaviti da odstoji 12 sati u frižideru. Procediti i piti (ljusku iz cediljke vratiti u teglu) 2 kafene šoljice dnevno uz 1 supenu kašiku ribljeg ulja. Ili uzeti kapsule Todoxin-a broj 4.
Dopunski preparati Čajevi za organske tegobe PLUĆA Lipa, zova, majčina dušica, mrtva kopriva - očajnica, bosiljak - sve čajeve istresti u veliku posudu, dobro izmešati i mešavinu čuvati u papirnoj kesi. Jednu kašiku mešavine preliti 1 litrom ključale vode, ostaviti da odstoji 15 minuta, procediti i piti u toku dana. Čaj piti nezaslađen ili sa medom ili žutim šećerom. Med nikada ne stavljati u vruć čaj.
JETRA Čičak, cikorija, rastavić - sve čajeve istresti u veliku posudu, dobro izmešati i mešav inu čuvati u papirnoj kesi. Jednu kašiku mešavine preliti jednim litrom ključale vode, ostaviti da odstoji 15 min uta, procediti i piti u toku dana. Čaj piti nezaslađen ili sa medom ili žutim šećerom. Med nikada ne stavljati u vruć čaj.
PROBAVNITRAKT Hajdučka trava, pelen, kantarion, bokvica, petrovac, list dunje, nana - mogu da se piju svaki za sebe ili da se pravi mešavina3, 5, najviše 7 vrsta čajeva. Jednu kašiku jednog čaja ili mešavine preliti jednim litrom ključale vode, ostaviti da odstoji 15 minuta, procediti i piti u toku dana. Čaj piti nezaslađen ili sa medom ili žutim šećerom. Med nikada ne stavljati u vruć čaj.
IZ U V U GRUDNOM KOŠU Recept br. 1 Četiri do pet puta dnevno pomešati i uzimati pola kašičice semena od šargarepe, sam levenog u prah i pola kašičice meda. Recept br. 2 Tri puta dnevno praviti i uzimati mešavinu od 2 do 3 kašičice sitno iseckanog ili izmiksovanog crnog luka i 2 do 3 kašičice meda. Pre uzimanja ostaviti da odstoji 1 sat.
IZLIV U TRBUŠNOJ DUPLJI Uzeti drvce pasjeg trna (Hippopheae rhamnoides) veličine 10 cm, staviti ga u 3 litre vode, kuvati dok ne ostane 1,5 litar i piti preko dana. Tečnost mora da se izvlači zbog opasnosti truljenja tkiva i organa. S druge strane, usled pritiska na krvne sudove količina tečnosti u ovim šupljinama brzo raste i pri tiska dijafragmu i pluća pacijenta, što u nekim slučajevima može da dovede do ugušenja. Ako višak tečnosti ne može da se ukloni ovim sredstvima, pacijent mora da se obrati svom lekaru. Osobe koje imaju smanjen broj trombocita i hemofiličari trebalo bi da piju čaj od ruso mače, radi sprečavanja unutrašnjeg krvarenja i boljeg zgrušavanja krvi: Tri kašike rusomače staviti u 700 gr ključale vode, smaknuti sa vatre, poklopiti i ostavi ti da stoji između 30 i 40 minuta. Pije se 3 puta dnevno po oko 2 dl. U slučaju spoljašnjih krvarenja na ranu se pričvrsti parče svežeg živinskog mesa.
PROTIV ŠTU CAN JA KOD KANCERA DIGESTIVNOG TRAKTA Jedna kašičica kima sa malo čaja. Ako to ne pomogne, uzimati dosta limunovog soka. Može da se proba i mirođija i anis, ili se, uz kontrolu lekara, daju sredstva za smirenje.
KLIZM A ZA BOLESNIKE OD AID S-a Recept br. 1 - klizma za ispiranje creva Pet kašika kamilice preliti sa 1,5 litrom proključale vode, ostaviti da odstoji između 15 i 20 minuta i procediti. Jedan put dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao kliz mu, s tim da temperatura tečnosti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom).
Recept br. 2 - klizma za ispiranje creva U odnosu 1:1:1 pomešati nanu, matičnjak i bosiljak. Deset kašika mešavine preliti sa 1,5 litara proključale vode, ostaviti da odstoji između 15 i 20 minuta i procediti. Jednom dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao klizmu, s tim da temperatura tečnos ti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom). Recept br. 3 - klizma za lečenje creva U 1,5 litara prokuvane i ohlađene vode sipati 10 ml kantarionovog ulja za unutrašnju upotrebu. Jedanput dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao klizmu, s tim da temperatura tečnosti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom). Recept br. 4 - klizma za ishranu creva i protiv temperature U 1,5 litara vode sipati 100 gr odvarka zelene kafe (jednu kašiku zrna, prethodno istu canih tučkom koliko da se razbiju, preliti sa 120-130 gr vode, prokuvati 3 do 4 minuta, pro cediti i ostaviti da se ohladi). Tri do četiri kašičice limunovog soka i 1 čašu soka od cvekle. Jednom dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao klizmu, s tim da temperatu ra tečnosti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom). Klizme primenjivati ovim redosledom: Prvi dan: recept br. 1 Drugi dan: recept br. 3 Trećidan: recept br. 4 Četvrtidan: recept br. 2 Petidan: recept br. 3 Šesti dan: recept br. 4 Posle 6 dana napraviti seđmodnevnu pauzu, pa ponovo, prema datom redosledu. Broj klistiranja zavisi od stanja bolesnika. Što je stanje teže, to je potrebno više klistiranja. Tako raditi između 7 i 10 dana, posle čega se broj klistiranja postepeno smanjuje. U poslednjoj etapi klistira se svaka 2 do 3 dana, sve dok bolesnik ne dobije svoju stolieu. Klistiranja su važna, jer tako se izbacuju toksini koji se stvaraju u debelom crevu i remete procese samoregulacije u organizmu.
ZATVOR Recept br. 1 Zatvor se javlja često kao neželjena posledica terapije. Ovde su dati neki recepti koji treba da pomognu da se taj problem sredi. Hrana koja dokazano povoljno deluje na rad creva i dobru stolicu obuhvata: badem, jabuke, cikoriju, maslačak, urme, zelenu salatu, smokve, seme lana, grožđe, peršun, gre jpfrut, suve šljive, breskve, soju, repu, orahe i potočarku. Od ovoliko sastojaka lako je sas taviti salatu, skuvati čorbu ili čaj. Načelno bi protiv zatvora trebalo da se primenjuje pravilo dvostruke petice, što znači da svakoga dana treba uzimati po pet vrsta voća i povrća. Preporučuje se što više sokova. Od voćnih sokova najbolji je onaj od šljiva (osim soka odličan je i kompot od suvih šljiva), jabuke i kruške. Što se tiče sokova od povrća, najbolji je sok od krompira, ali dobro deluju i sokovi od kupusa, cvekle, krastavca, crnog luka i dinje.
Sokovi treba da se cede tako da ostane što više vlaknastog dela, jer on je najvažniji za rad creva. Seme lana: Uzimati svakog dana 2 do 3 puta dnevno po 1 do 3 kašike semena lana (celo ili istucano) i u toku dana popiti najmanje 8 velikih čaša tečnosti (najbolje čajeva od pomenutih biljaka), kako bi se olakšalo kretanje sadržaja kroz crevni trakt. Seme piskavice: Osim semena lana, može da se uzima i seme piskavice, ne više od 2 kašičice odjednom, jer u protivnom izaziva bolove u stomaku. Prilikom uzimanja piskavice važi isto što i za seme lana: piti više tečnosti. Recept br. 2 Dve kašike mekinja kuvati u 200 gr vode između 5 i 10 minuta. Ohladiti i dodati 1 do 2 kašike meda. Smesu uzimati svakoga jutra na prazan stomak ili uveče pre spavanja. Recept br. 3 Pomešati med i sok od rena, u odnosu 1:1, i uzimati po 15-20 gr svakog jutra na prazan stomak ili uveče pre spavanja. Recept br. 4 Promešati 2 kašike meda, 100 gr rendane kuvane cvekle i 2 kašike maslinovog ulja. Smesu podeliti na 2 dela. Jedan deo uzeti ujutru na prazan stomak i posle toga popiti pola čaše hladne vode. Drugi deo uzeti pre spavanja i posle toga takođe popiti pola čaše hladne vode. Recept br. 5 Po 100 gr suvih šljiva, sušenih kajsija, i sušenih smokava oprati, pokiseliti u vreloj vodi, pa samleti na vodenici za meso. Dodati 100 gr meda i 5 do 7 kašilka isitnjene sene. Sve dobro izmešati i držati u dobro zatvorenoj tegli, u frižideru. Uzimati pre spavanja po jednu kašiku smese rastvorenu u pola čaše hladne vode. Recept br. 6 Uzimati med pomešan sa izgnječenim sirovim mesnatim delom tikve (bundeve), kaši com od bundeve ili barenom bundevom. Odnos odrediti prema ukusu.
HEMOROIDI Hemoroidi (proširene vene anusa) nastaju kao posledica dužeg zatvora ili kao neželje na posledica terapije. Ne valja se nasilno napinjati dok se sedi na klozetskoj šolji, već treba sedeti opušteno. Na šolji ne treba da se sedi duže nego što je potrebno (klozet nije čitaonica!), jer takav položaj opterećuje i zdrave vene, a kamo li proširene (hemoroide). Preporučuje se čučeći stav ili da se, prilikom sedenja, noge podignu na hoklicu. Za mazanje šuljeva primenjivati kremu protiv hemoroida. Može da se primeni i „boro gal“ krema, provereno delotvorno i jeftino sredstvo protiv šuljeva. Za poboljšano pražnje nje creva preporučuje se po 1 do 2 kašike maslinovog ili lanenog ulja. Protiv hemoroida, ako se već jave, pomaže i nekoliko biljaka: Gavez samleti u električnom mlinu za kafu i pomešati sa bademovim ili kantarionovim
uljem, pa koristiti za mazanje. Prilikom tuširanja sve će se sprati, tako da možete da ostavite preparat da deluje i duže. Bokvica može da se primenjuje kao kašna obloga (isitnjeni listovi namočeni sa malo kantarionovog ulja) za previjanje, ili sveže isceđeni sok od bokvice tupferom gaze naneti na šuljeve. Kostrika (Ruscus asuleatus) primenjuje se kao čaj: 5 kašičica korena naliti sa 200 gr ključale vode, ostaviti da odstoji 15-20 minuta. Divlji kesten može da se koristi za pripremanje čaja koji se tupferom gaze nanosi neposredno na hemoroide. Ulje badema ili kantariona može tupferom gaze da se nanosi neposredno na šuljeve. Ulju može da se doda prah divizme (samleti u električnom mlinu za kafu), jer ova biljka ublažava svrab. Recept br. 1 Pomešati 2 kašike soka od cvekle sa 2 kašike meda i uzimati 2 do 3 puta dnevno. Recept br. 2 Isitniti 3 - 4 lista zove, dodati pola kašičice žalfije i naliti sa 100 gr ključale vode. Ostavi ti da odstoji od 15 do 20 minuta, procediti i dodati 1 kašičicu meda. Piti jednom dnevno, najmanje 20 dana. Recept br. 3 Za lečenje zapaljenskih procesa u donjim delovima debelog creva primenjuju se tam poni od gaze namočeni u 50-procentni vodeni rastvor meda (50 gr meda na 100 gr vode). Osim toga, može i mikroklistiranje (klizma od 35 g meda i 65 g ribljeg ulja) ili od 50 do 100 gr 50-procentnog vodenog rastvora meda. Protiv krvarenja hemoroida ili protiv krvarenja iz anusa mogu da se primenjuju sledeći preparati: Recept br. 1 Jednu kašiku rastaviča preliti sa 1 čašom kipuće vode, poklopiti i kuvati na pari 30 minuta. Procediti, travu izgnječiti i dosuti kipuće vode do pune čaše. Piti 2 do 3 puta dnevno po pola čaše jedan sat pre jela. Recept br. 2 Dve kašičice rastavića preliti kipućom vodom, ostaviti da odstoji 1 sat, pa procediti. Piti u malim gutljajima tokom dana. Recept br. 3 Uzeti 0,5-1 g (prema potrebi i 2 g) smilja i preliti sa 200 gr kipuće vode. Ostaviti da se ohladi, procediti i uzimati po jednu kašiku na svaki sat, sve dok se krvarenje ne zaustavi. Recept br. 4 Deset grama trave papratac (Polygonum hydropiper) preliti sa 200 gr kipuće vode. Ostaviti da odstoji između 15 i 20 minuta i procediti. Piti 3 puta dnevno po jednu kašiku.
VAGIN ALNEIN FEKCUE Od gaze i čistog pamučnog belog konca prave se tamponi i primenjuju na sledeći način: - prvo veče: staviti tampon natopljen uljem od kantariona, a ujutru izvaditi; - drugo veče: staviti tampon natopljen sokom isceđenim od crnog luka, ujutru izvaditi; - treće veče: staviti u tampon natopljen kantarionovim uljem 1 češanj belog luka očišćen od ljuske i zagreban sa svih strana, probušen i vezan sa malo dužim provučenim koncem tako da lako može da se izvadi - tampon staviti i ujutru izvaditi. Tamponi se primenjuju sve vreme dok se uzima Todoxin 1. Stavljaju se 9 večeri po odgovarajućem redosledu (1-2-3, 1-2-3, 1-2-3), zatim pravi pauza od 5 do 7 dana, pa pono vo stavljaju 9 dana, i tako do kraja. Osim u vaginu, beli luk se svako veče stavlja i u čmar. Jedan češanj belog luka očistiti od ljuske, zagrebati sa svih strana i gurnuti duboko u čmar. Stavljati 7 večeri, napraviti pauzu od 5 do 7 dana, pa ponovo stavljati 7 večeri i tako do kraja uzimanja preparata Todoxin 1.
KOŠTANA SRŽ Za regeneraciju koštane srži svakoga dana između obroka piti po 1 čašicu kupinovog vina i primenjivati sledeći postupak. Od 1. do 10. dana: Pre svakog obroka - po 1 kašiku koprive i dkorije i 2 kašike dimnjače pomešati i preliti sa 7 dl proključale vode, ostaviti da stoji poklopljeno 2 sata, procediti i piti pre svkaog obroka po oko 2 dl. Posle svakog obroka - 3 kašike kamilice preliti sa 7 dl proključale vode, ostaviti da stoji poklopljeno 20 minuta, procediti i piti posle svakog obroka po oko 2 dl. Od 11. do 20. dana: Pre i posle svakog obroka - po 1 kašiku hajdučke trave, kantariona, ruzmarina, podu bice, kičice, borovih iglica i peršuna preliti sa 1,4 litre proključale vode, ostaviti da stoji pok lopljeno 2 sata, procediti i piti po oko 2 dl pre i posle svakog obroka. Od 21. do 30 dana: Pre i posle svakog obroka - po 1 kašiku kleke, kantariona, šipurka, zove, peršuna, ruz marina i borovih iglica preliti sa 1,4 litre proključale vode, ostaviti da stoji poklopljeno 2 sata, procediti i piti po oko 2 dl pre i posle svakog obroka.
PROTIV OPADANJA KOSE Recept br. 1 Dobar šampon, koji se dokazao za čuvanje i negu kose, dobija se ako se pomeša pola dečjeg šampona ,,kosili“, 100 gr ,,pantenol“ rastvora, 1 bočica uljnog rastvora ,,AD“ kapi i 10 gr ulja od kantariona. Sve se dobro promućka i koristi za redovno pranje kose. Recept br. 2 Tek izlistalo mlado lišće oraha staviti u dobru komovu rakiju, držati 6 nedelja, procedi ti i tom rakijom svaki dan masirati koren kose. Dobro utrljavati ovaj ekstrakt, kao kad se pere kosa, ostaviti 30-tak minuta da odstoji i potom oprati kosu.
Recept br. 3 Za masažu i ispiranje kose može da se koristi koncentrovan čaj od lista oraha, breze, kestena, koprive (lista i korena), kore hrasta i borovih iglica (koncentrovani čaj se dobija kada se jedna kašika čaja prelije sa 200 gr proključale vode, ostavi da stoji između 10 i 15 minuta i procedi). Najbolje je čaj preliti preko kose posle pranja i blago ga utrljati u koren kose. Koncentrovani čaj ili ekstrakt ovih biljaka može da se doda i šamponu u odnosu 1:1. Dobro se promeša i ostavi da odstoji, čime se poboljšava efekat preparata, ali i šampona. Ovako pripremljen šampon je i vrlo dobar regenerator. Recept br. 4 Srž iz šuplje kosti samo malo istopiti, ali ne dozvoliti da proključa. Posle pranja biljn im šamponom za kosu, srž uveče namazati na koren kose, glavu zaviti čistim lanenim plat nom i tako prespavati. Kosu ujutru oprati istim šamponom. Ovaj tretman traje 7 dana i ponavlja se posle izvesne pauze. Radi boljeg razmazivanja, koštana srž se može pomešati sa malo medicinskog 76-procentnog alkohola. Ako je koren kose zdrav, ovo je vrlo dobar način da se podstakne izrastanje nove dlake. Recept br. 5 Kosu oprati biljnim šamponom, a zatim mesta sa kojih je opala u pečatima premazati sokom izgnječenog belog luka. Ostaviti da stoji 1 sat, a potom isprati nekim od kon cetrovanih biljnih čajeva. Ovo ponavljati što češće.
Žito puno snage Za slabe ili iscrpljene, ali ni zdravima neće škoditi... Uveče potopiti između 0,5 i 1 kilogram pšenice i ostaviti da odstoji do jutra. Ujutru pšenicu kuvati najmanje 3 sata, uz povremeno dodavanje malo vrele vode, dok se svako zrno ne otvori. Pred kraj dodati od 50 do 100 gr suvog grožđa, samlevene orahe, lešnike, badem i završiti sa kuvanjem. Voda ne treba da se oceđuje. Ovako pripremljeno žito čuvati u frižideru i uzimati kad god se oseti glad - po jednu činijicu, sa medom, žutim šećerom, cimetom ili kakaom. Za osobe sa slabim stomakom žito treba pasirati i tako dobijenoj masi dodati mleveni badem, mlevene orahe i suvo grožđe. Kad se masa ohladi, dodati i oraščiće, cimet, med ili žuti šećer.
Proso za čišćenje organizma Za osobe koje imaju slabu resorpciju, crevne i želudačne tegobe i probleme sa stom akom, ali i za sve ostale: Prvo treba skuvati 3 litra blagog čaja od kima, majčine dušice, đumbira ili vranilove trave, procediti i ostaviti da se ohladi. Potom 1 šolju prosa pomešati sa 5 šolja čaja i ostavi ti da odstoji 5 sati. Posle toga od 20 do 30 minuta dinstati, poklopljeno, na malo nerafin isanog ulja smesu od - 1 izrendanog manjeg korena celera, 2 šargarepe, 1 cvekle srednje veličine, 3 - 4 sitno iseckana češnja belog luka i 1 manje glavice crnog luka. Zatim dodati proso, dolivati čaj i sve zajedno dobro skuvati.
Kapi od belog luka Brižljivo očistiti 350 gr svežeg belog luka, dobro ga izgnječiti u avanu i ostaviti da stoji pola sata na sobnoj temperaturi. Potom skinuti gornji deo i ostaviti na dnu 200 gr bogatog sokom. Presuti to u bocu od tamnog stakla i doliti u nju 200 gr 96-procentnog medicinskog alkohola. Bocu zatvoriti i držati na hladnom i tamnom mestu. Posle 10 dana, tečnost procediti kroz gustu gazu kao kada se cedi sok od višanja - uvr tati gazu dok se ne iscedi sva tečnost iz gustog dela. Proceđenu tečnost vratiti u bocu i ostaviti da stoji još 3 dana. Ovako pripremljen sirup uzimati 3 puta dnevno 20 minuta pre jela. Početi uzimanje sa 2 kapi i svakog dana dodavati još po 2 kapi, dok ne dođe do 26. Kapi uvek razblažiti u 50 gr soka od paradajza ili hladnog mleka. Dozu od 26 kapi održavati dok se ne potroši tečnost.
Pšenične klice Vitamine i mikroelemente ne morate da kupujete, bez obzira na to kako bili reklami rani. Možete ih sami pripremiti kod kuće, i to iz proklijale pšenice koja se veoma jednos tavno priprema: U 2 tegle od 1 litra sipati po 3 do 5 kašika oprane pšenice. U prvu teglu nasuti vodu i držati je 24 sata na toplom mestu. Posle toga, vodu iz prve tegle prosuti, teglu ponovo zatvoriti i ostaviti da stoji i istovremeno naliti pšenicu u drugu teglu i ostaviti da stoji 24 sata. Zatim prosuti vodu iz druge tegle, poklopiti je i ostaviti... Do tada je u prvoj tegli pšeni ca već proklijala. Odmah je spremna za upotrebu, samo je treba prethodno oprati proku vanom i ohlađenom vodom. Naizmenično koristeći 2 tegle, svakoga dana možete imati spremnu porciju proklijale pšenice, a sa njom i sve materije koje su vam potrebne.Može se koristiti i Todoxin 10.
Musli-pahuljice Može da se kupi gotov u prodavnicama zdrave hrane ili napravi kod kuće od zobenih pahuljica, sušenog voća, suvog grožđa i seckanih oraha, badema ili lešnika... potopljenih u sojino mleko ili sok od paradajza (najbolje uveče, kako bi do ujutru lepo omekšali). Jede se za doručak, a može se dodati rendana šargarepa, malo rendane cvek le ili korena celera. Sve pahuljice - zobene, ječmene, kukuruzne, ražene - mogu da se jedu i u vreme posta, samo što se natope u sojino mleko ili sok od paradajza.
Strugani ren Jedan manji ren nastrugati, dodati šolju prirodnog jabukovog sirćeta i kuvati zajedno dok ne provri. Ohladiti posle kuvanja, procediti i u dobijenu tečnost dodati onoliko meda koliko ima tečnosti. Ohladiti i čuvati u plastičnoj ili porcelanskoj posudi. Po jednu kašiku ove smeše uzimati ujutru i uveče pre spavanja.
Selen iz kvasca Dnevno potrebna doza selena sadržana je u 2 gr kvasca koga, pre uzimanja, treba pre liti kipućom vodom da bi se inaktivirao. Piti ga rastvorenog u soku od paradajza ili neza slađenom mleku.
Vitamin B iz kvasca Kvasac br. 1 Paketić svežeg kvasca izdrobiti, dodati jednu kašićicu žutog šećera, naliti mineralnom vodom i odmah popiti. Ovo je najbolji način za brzo unošenje veće količine prirodnog vit amina B. Kvasac br. 2 Paketić svežeg kvasca i jednu kašičicu žutog šećera razmutiti u 1 dl prokuvane i ohlađene vode (ili mineralne vode) i 1 dl soka od šargarepe. Odmah popiti svu količinu. Kvasac br. 3 Deset grama kvasca i isto toliko meda razmutiti u 1 decilitar prokuvane i ohlađene vode (ili mineralne vode) i 1 decilitar soka od šargarepe. Odmah popiti. Umesto soka od šargarepe, može da se koristi i sok od cvekle, jabuke ili celera. Sokovi se spremaju od svežih plodova.
Sirup od bele bundeve - za pluća Sirup se pravi tako što se na bundevi otvori četvrtast poklopac, izvade semenke i vlakna, bundeva se do vrha napuni žutim šećerom i vrati poklopac. Zatim treba ostaviti da odstoji 3 do 4 dana, dok se šećer ne rastopi i stvori sirup. Potom odasuti sirup u teglu sa poklopcem, a bun devu ponovo napuniti šećerom. Postupak se ponavlja dok se ne potroši svo meso bundeve.
Sirup od cm og luka - protiv kašlja Pravi se na sledeći način: 2 glavice crnog luka srednje veličine (sa što jačom ljuskom) presečene na 4 dela i 100 gr žutog šećera preliti jednom litrom vode i kuvati dok ne ostane oko 0,5 litara tečnosti. Procediti, sipati u staklenu bocu, dobro zatvoriti i čuvati na hladnom i tamnom mestu. Ovaj sok se pije prilikom napada kašlja. Uzima se više puta dnevno (prema potrebi) po pola šoljice.
Sirup od žalfije za izbacivanje sekreta 250 gr žutog šećera rastopiti na vatri dok ne porumeni, ali paziti da ne zagori. Naliti četvrt litre vode, dodati 3 kašičice žalfije i 3 izmrvljena lista lorbera. Kada provri kuvati još 3 minuta, potom skloniti sa vatre i ostaviti da se ohladi. Čuvati u staklenoj boci, na hlad nom i tamnom mestu.
Deca do 3 godine piju 3 puta dnevno po 1 kašičicu, deca između 3 i 9 godina 3 puta dnevno po manju kašiku, a deca starija od 9 godina i odrasli 3 puta dnevno po 1 - 2 veće kašike. Sirup uzimati redovno, sve dok se ne izbaci sav sekret.
Preparat za slučajeve dehidracije organizma Skuvati 1 litar vode i ostaviti da se ohladi. Posebno skuvati pirinač i procediti vodu u kojoj je kuvan (odnos pirinča i vode, prilikom pristavljanja da se kuva, treba da bude 1:6 na 1 šolju pirinča, 6 šolja vode). Na taj način je dobijena tzv. koncentrovana pirinčana voda. Od prethodno prokuvanog litra vode odasuti 1,2 dl i na preostalih 8,8 dl vode dodati 0,7 dl pirinčane vode i 50 gr meda. Sve zajedno dobro promućkati. Da bi tečnost imala očekivanu efikasnost, ne sme joj se dodavati više od 50 gr meda. U tom slučaju bi se, naime, tečnost izvlačila iz crevnih resica, a ne ulazila u njih. Pomenuti sastav omogučava siguran ulazak tečnosti u organizam, bez obzira na to da li je reč 0 ded najmlađeg uzrasta, odraslima ili starim i iznemogiim osobama Tečnost treba piti u gutljajima od 1, najviše 2 kašike. Maloj ded biće dovoljno i 1 ili 2 kafene kašidce na svakih 5 do 10 minuta. Ukoliko se preparat pravilno primenjuje, obolelom skoro da i neće biti potrebna nikak va infuzija. Izuzev kod hitnih slučajeva.
Preparat za ublažavanje tegoba digestivnog trakta Kod raznih tegoba želuca, tankog i debelog creva, divertikula, parazita, upala, lenjih creva i slično, treba piti tečnost spravljenu na sledeći način: 2 - 3 oprana i sitno iseckana limuna sa korom ostaviti u lonac sa težinski istom količinom korena celera (dobro opranog 1 takođe sa korom), preliti sa 2,5 do 3 litre vode i kuvati sve dok u loncu ne ostane 1 litar tečnosti. Zatim procediti i piti kao čaj. Pre kuvanja, ovome se mogu dodati 3 - 4 češnja belog luka, malo lista celera i/ili peršu na. Prema potrebi, može se dodati i žuti šećer, ali tek 10-tak minuta pre kraja kuvanja kako bi se izjednačio sa tečnim sadržajem voća i povrća.
Preparat za sluzokožu probavnog trakta Po 300 gr sveže muške i ženske bokvice i 300 gr sveže hajdučke trave (sve dobro opra no) sitno iseckati u mikseru kako bi iz dobijene smese mogao da se iscedi sok. Ukoliko je odviše suvo za mikser, dodati malo čaja od bokvice i hajdučke trave. Dobijeni sok procedi ti kroz dvostruku sterilnu gazu. Piti 3 puta dnevno po jednu kašiku pre jela (na prazan stomak) i čuvati u nemetalnoj posudi. Ovaj sok veoma blagotvorno utiče prvenstveno na sluzokožu želuca i organa za vare nje, a dobar je i za ceo organizam.
Preparat za mikrobiabie tegobe digestivnog trakta (Echerichia coli i drugi uporni i teško izlečivi crevni patogeni paraziti) Dobro oprati i isitniti 400 gr lista celera. Tome dodati 2 limuna s korom (oprana u mlakoj vodi, a potom iseckana). Sve zajedno preliti 1 litrom vrele vode, poklopiti i ostaviti da
odstoji 24 sata. Posle toga procediti i piti 3 puta dnevno pre jela, po jednu šoljicu. Uzima se 42 dana, uz obavezan doručak isključivo od zobenih pahuljica kuvanih najviše 5 minuta.
Kuglice od propolisa U slučaju infekcije digestivnog trakta ili iz razloga potrebe njegovog čišćenja, bez obzi ra na uzrok, obavezno 1 do 2 puta dnevno (najkasnije do 5 popodne) od čistog propolisa napraviti kuglicu veličine većeg zrna graška, držati je u ustima 10-tak sekundi (ne žvakati!) koliko da se malo razmekša, a onda progutati. Efekat će brzo biti više nego očigledan.
Preparat za čišćenje zidova krvnih sudova Očistiti 30 češnjeva belog luka (ili 3 veće glavice) i sitno iseckati. Tri cela limuna (sa žutom korom) dobro oprati mlakom vodom, obrisati kuhinjskom krpom, iseckati na sitne komade i pomešati sa belim lukom. Sve staviti u manji lonac i preliti 1 litrom prethodno prokuvane i ohlađene vode. Sadržaj zagrevati do 70-80 stepeni, tj. dok voda ne počne da struji (važno je da ne proključa, inače će biti izgubljen sadržaj aktivnih supstanci). Lonac potom skloniti sa šporeta, poklopiti i ostaviti da odstoji 12 sati. Sadržaj procediti i u stak lenoj flaši čuvati u frižideru. Najmanje 40 dana uzimati po 1 dl ove tačnosti svako jutro, na prazan želudac. Za puno dejstvo neophodno je 4 puta spravljati preparat, s obzirom na to da će jedna flaša trajati 10 dana.
Preparat od ljuske jajeta - za sprečavanje i nadoknađivanje manjka kalcijuma Dobro oprati i izbrisati od 5 do 7 jaja (po želji). Izlupati ih, odstraniti sadržaj (belance i žumance), a ljusku ubaciti u teglu od 1 litra. Potom ih preliti sokom od limuna (da se napuni tegla) i ostaviti da odstoji 12 sati u frižideru. Procediti (ljusku iz cediljke vratiti u teglu) i piti po 2 šoljice dnevno. Uz ovo, obavezno uzimati i po 1 kašiku ribljeg ulja dnevno, bez obzira na doba dana (uzimati isključivo tečno ulje, ne u perlicama ili nekom drugom prerađenom obliku). Ovaj preparat mogu da uzimaju i deca i odrasli. Ili se može koristiti i Todoxin 4. Mlakom vodom pažljivo oprati 6 jaja (biološki ispravnih i kvalitetnih, što se prepoznaje po jakoj ljusci) i radi zaštite od salmonele, dezinfikovati ih 70-procent nim m edicinskim alkoholom. Poređati jaja u mali lonac (ne razbijati ih!) i preliti sokom od 12 zrelih limunova, tako da sva budu potpuno prekrivena sokom. Lonac odložiti u frižider da odstoji 7 dana, s tim što jaja povremeno treba pažljivo okrenu ti, da bi sva bila prekrivena sokom od limuna. Posle 7 dana ljuske bi trebalo da budu rastopljene. Dobijenu masu procediti pazeći da se jaja (sada samo u opni) ne razbiju, u oceđenu tečnost dodati 250 gr meda i 3 dl komovice kako bi se svi sastojci rastopili ali i zaštitili prirodnim konzervansima. Zatim dobro promešati. Preparat čuvati u frižideru u staklenoj ili porcelanskoj (nikako metalnoj ili plastičnoj) posudi ili boci. Istog dana kada se započne uzimanje ovog preparata, valja odmah pripremiti novu količinu (od 6 jaja) kako bi za 7 dana bila spremna, jer će do tada biti potrošena prva količina.
Svakog dana piti od 2 do 3 šoljice, odnosno tako da u roku od 7 dana bude utrošena pripremljena količina. Ajer-konjak uzimati 6 nedelja. Uz ovo, obavezno svakoga dana uzi mati po 1 kašiku ribljeg ulja u bilo koje doba dana. Ako se ajer-konjak daje deci, umesto komovice se (u istoj količini) stavlja kupinovo vino.
Preparat za čišćenje organizma Pet kašika isitnjenih iglica bora i jele (ili vrhova grana bora i jele), 3 kašike isitnjenih plodova šipka i 2 kašike ljuski crnog luka preliti sa 0,7 litara vode, pustiti da provri i ostavi ti na tihoj vatri da se kuva 10 minuta. Ostaviti da prenoći umotano u tkaninu, procediti i popiti u toku dana. Primenjivati 4 nedelje. Ovaj odvar čisti organizam od posledica zračenja, intoksikacije, skleroznih promena, poremećaja krvnih sudova. Pomaže kod slučajeva gangrene, oštećenja mrežnjače, bolesti bubrega i stanja sa grčevima. U slučajevima infekcije, pola limuna očistiti od kore, isitniti, sipati u šolju i preliti toplim (ne vrućim) odvarom, pa popiti naiskap. Umesto bora i jele mogu, radi promene, da se koriste integralni ovas, list maline i seme lana. Uz odvar, preporučuje se uzimanje 2 do 3 kašike pšeničnih mekinja prelivenih toplom vodom, svakoga dana, a najbolje ujutru.
Kura sa grožđem - za čišćenje organizma Najjednostavnija kura sa grožđem sastoji se u tome da se tokom 2 nedelje pojede dnevno od 1 do 3 kilograma svežeg, zrelog i dobro opranog grožđa. Sva zrna se ljušte i čiste od semenki. „Grožđani dan“ započinje ujutro uzimanjem 0,5 kilograma grožđa na pomenut način, a 1 sat kasnije doručkuje se šoljica biljnog čaja s malim komadićem crnog hleba. Pre podne se jede ponovo 0,25 do 0,5 kg grožđa, a isto tako i sat pre ručka (umesto užine) i, konačno, sat pre večere. Za ručak i večeru uzim ati jela u veoma m alim količinam a, a m asna, kisela i začinjena jela bezuslovno izbegavati. Strogo su zabranjene sve vrste salata, sirće, vino, pivo i sva pića koja sadrže ugljendioksid (C02) - pivo, soda-voda, kok kola, šam panjac - kao i mleko. Takođe treba izbegavati vodu, beli hleb i naročito jela od m esa. Uspeh je brz i povećava se ukoliko se, osim grožđa, u što manjoj meri uzimaju druga jela i pića. Najbolji početak kure s grožđem jeste 1 do 2 dana strogog posta. Probava brzo počinje da se sređuje, naslage masti na telu nestaju, vodene otekline na cevanicama i bedrim a postaju manje, nestaju reumatične poteškoće, odnosno sprečava se njihov početak, brzo nestaje pečenje želuca i gorušica, nestaju zapaljenski procesi probavnih organa, a i sve poteškoće ili početne nečistoće kože i kožni osipi. Izlučuju se nakupljene količine vode uzrokovane, na primer, srčanim bolestima i dolazi do osetnog olakšanja u radu srca. Napomena S kurom grožđa treba biti veoma pažljiv. Nikako je ne treba primenjivati
kod trećeg i četvrtog stadijuma HIV/AIDS-a, s obzirom na to da je organizam u značajnoj meri iscrpljen.
Kura s medom - za čišćenje organizma Tri puta dnevno, u toku 10 nedelja, piti u gutljajima pola šoljice biljnog čaja (mera za pola šoljice: pola kašičice mešavine jednakih delova kamilice i stolisnika preliti sa 100 gr ključale vode, ostaviti da odstoji 15 minuta i procediti). Svaki put - jedan sat pre doručka, pre ručka i jedan sat posle večere - čaju dodati sledeće količine meda: Prva nedelja: 3 puta dnevno po kašičice meda Druga nedelja: 3 puta dnevno po 1 kašičica meda Treća nedelja: 3 puta dnevno po 1 kašičica meda Od 4. do 7. nedelje: 3 puta dnevno po 2 kašičice meda Osma nedelja: 3 puta dnevno kao u trećoj nedelji Deveta nedelja: 3 puta dnevno kao u drugoj nedelji Deseta nedelja: 3 puta dnevno kao u prvoj nedelji Med se dodaje onda kada se biljni čaj ohladi toliko da može da se pije. Najbolje je celu dnevnu količinu čaja pripremiti već ujutro. Dodati med da bi se popila količina određena za jutro, a za ostala 2 obroka spremiti u termos-boci. Kura se, prema potrebi, može ponoviti posle pauze od 2 do 3 nedelje, dok ne dođe do tra jnog poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja, što zavisi od zdravstvenog stanja i telesne konsti tucije. Za vreme kure treba izbegavati uzimanje alkohola i ruskog čaja, isto tako i sva pića koja sadrže ugljendioksid (C02): pivo, soda-voda, voćni i osvežavajući napici sa sodom, mlado vino ili šira. Za vreme ove kure, s pušenjem treba potpuno prestati. Valja držati i određenu dijetu: uzimati lako svarljivu hranu, malo mesa (ali ne svinjsko i svinjsku mast), mnogo svežeg povrča, kiselog zelja (ako je moguće sirovog), jela od sira, upotrebljavati samo blago vinsko sirće, a nikako alkoholno, ne uzimati jake začine, soliti malo po mogućstvu morskom solju... Isto kao kod kure s grožđem, treba biti veoma pažljiv. Kuru s medom ne treba prime njivati kod trećeg i četvrtog stadijuma HIV/AIDS-a s obzirom na to da je organizam u značajnoj meri iscrpljen.
SIDA: ZAN IM LJIVE MOGUĆNOSTI Postoje konkretni dokazi da se HIV, izazivač side, može sprečiti, usporiti ili zaustaviti pomoću supstanci iz hrane. Rezultati laboratorijskih eksperimenti ukazuju na neke, u naj manju ruku, interesantne mogućnosti. U svakom slučaju, može se tvrditi da određene namirnice i njihovi sastojci mogu poboljšati odbrambene funkcije, sprečavajući tako nas tanak drugih oboljenja i infekcija udruženih sa sidom. Povrće blokira viruse U eksperimentima in vitro, dva sastojka hrane zaustavljala su širenje virusa HIV: vita min C i glutation, jaki antioksidans koncentrovan u voću i povrću. Jedan zanimljiv eksperiment, sproveo ga je dr Alton Majster na Medicinskom fakulte tu Univerziteta Kornel, pokazao je da glutation čak 90 posto sprečava širenje HlV-a! Naime, dr Majster je podsticao ljudske ćelije na stvaranje ovog virusa u Petrijevoj šolji. Kada je dodao glutation, replikacija (umnožavanje) virusa je drastično usporena. I što je više dodavao glutationa, efekat je bio bolji.
Dr Majster kaže da pacijenti oboleli od side imaju izuzetno nizak nivo glutationa, što može dovesti do širenja bolesti. Voće i povrće poseduju velike količine glutationa... Gljive za bolji imunitet Svaka namirnica koja poboljšava odbrambene snage, može pomoći. Primenom ekstrakta šitake gljiva, postižu se gotovo neverovatni rezultati. Laboratorijskim testovima u Japanu utvrđeno je da su ove gljive efikasnije u borbi protiv HlV-a nego AZT - poznati lek protiv side! Beli luk protiv infekdje Već je dokazano da su štetni mikroorganizmi izuzetno otporni na sintetske preparate farmaceutske industrije, međutim ne i na najjači prirodni antibiotik kojim obiluje - beli luk! Imajući to u vidu, prirodni antibiotici poput onog iz belog luka mogli bi biti veoma korisni protiv razarajućih oportunističkih infekcija nastalih usled pada odbrambenih snaga HIV/AIDS pacijenata. Reč je o tuberkulozi i gljivičnoj infekciji pluća. U narodnoj, čak i zvaničnoj medicini, beli luk se odavno koristi kao pomoćno sredstvo u lečenju ovih plućnih infekcija. Poznato je, naime, da je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, pre pronalas ka novih lekova, beli luk široko korišćen u zvaničnoj medicini za lečenje truberkuloze. Neki lekari danas uveliko istražuju mogućnosti korišćenja belog luka protiv oportunističkih infekcija udruženih sa sidom.
Zaključak Uprkos svemu, mnogi medicinski autoriteti smatraju da je još uvek malo valjanih dokaza o tome da specifični sastojci hrane mogu sprečiti nastanak side ili se u značajnijoj meri koristiti u njenom lečenju. Iako se principijelno slažem sa ovakvim stavom, verujem da treba iskoristiti poznata pozitivna dejstva određenih sastojaka hrane na imunitet i infekcije. Znači, u ishrani pre poručujem dosta voća i povrća bogatih antivirusnim glutationom i karotinoidima, uključu jući i beta-karotin koji dokazano podiže imune funkcije. Beli luk, ma primer, ne može škoditi a može značajno pomoći u borbi protiv oportunističkih infekcija... Napomena Ispitivanja o kojima je bilo reči u ovom poglavlju, izvršena su u sledećim
ustanovama: - Nacionalni institut za kancer (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD - Karolinški institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institute - Department of Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal - Technical Service Laboratories, Misasaga - Ontario, Kanada - Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fur Lebensmittelun tersuchung in Graz), Grac, Austrija - Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder i prof. K. Lavdej - Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej
KANCER Kroćenje goropadi
Nasmej se ako ti kažu da si mali čovek Nema male sreće i male bolesti. Nema malog rata i malog poštenja. Nema malog prijatelja i male tajne. Nema malog čoveka i male ljubavi. Mika Antić Pogrešno tumačenje čoveka je školsku medicinu, uz oslanjanje na fiziku i hemiju, izdiglo do egzaktne prirodne nauke. To je bilo i jeste osuđeno na propast. Humanomedicinski objekat „individua čovek“ je suviše razuđen u ispoljavanjima života i strukturama ličnosti, te je upravo stoga neprikladan za potrebe objektivizacije. Bolestan čovek pati i zbog toga što se u dijagnozi i terapiji u obzir uzima samo mali deo njegove ličnosti i osobenosti. Psihičkoduhovno-duševni deo, koji je u nastanak bolesti uključen mnogo više, ostaje nezapažen. U humanoj medicini se preuzimaju metode rada iz oblasti ,,biheviorizma“, tako što se načini ponašanja i posmatranja čoveka i životinje smatraju jednakim, a čovekovo ponašan je svodi na urođeno ili naučeno. Psiha se redukuje na funkciju mozga, a ličnost čoveka na rezultat dejstva mesta i okoline. Pored nepotpunog uvida u ,,slike“ čoveka i zanemarivanja sposobnosti samoregulacije, samolečenje je još jedna slaba tačka dogmatske medicine. U mehanistički usmerenom učenju dogmatske medicine ne postoje celovite stvar alačke ili regulacione sile u smislu životne sile (lat. vis vitalis). Uz to, životnu silu je kao finu materijalnu energiju več godinama moguće dokazati raspoloživim sredstvima merne tehnike. Sva ispoljavanja života se, međutim, u dogmatskoj medicini opisuju zbirom reduk cionističkih pojedinačnih posmatranja na fizičkom i hemijskom nivou i određuju prema kriterijumima vremena i prostora, odnosno logike i uzročnosti. Poremećaji na tom fizičko-hemijskom nivou, takozvani simptomi, smatraju se bolešću. I u ovom slučaju je reč o pojedinačnim posmatranjima koja se shvataju i lokalizuju redukcionistički, nazovi objektivno, u smislu tzv. prirodnih zakonitosti. Naravno, prema strogim načelima prirodnih i uzročnih zakona klasične mehanističke fizike: iz određenog uzroka može da ishodi samo jedna određena posledica. Psihičko-duhovno-duševni aspekt ljudskog postojanja se ne uklapa u vremensko prostorni kontinuum i u tom se procesu saznanja zanemaruje kao nazovi kibernetska, ometajuća veličina, a u dijagnozi i terapiji uzima u obzir samo uz ogradu. Čovekovo telo je, gledano iz ovog ugla, tehničko-biološka mašina koju, u slučaju bolesti, valja popraviti hirurškim odstranjivanjem delova (organa ili tkiva), nivelisanjem smanjenih ili povišenih
funkcija supstitucijom, inhibicijom ili zamenom tkiva, organa ili čitavih organskih sistema organa transplantacijom, endoprotetikom i sličnim zahvatima. Oficijelna medicina već više od dve decenije prati veoma opasan trend koji je navodi na put nemoći u borbi sa navalom sve češće neizlečivih bolesti. Šta više, one to uistinu nisu, već ih zvanična medicina često pogoršava komplikovanjem - odvlačeći njihov prirodan tok na stranputicu. Školuje se ogroman broj usko i visokospecijalizovanih kadrova, investiraju se ogromne sume novca u velika istraživanja i skupu opremu. Ipak, krajnji rezultati nije izlečenje već samo dovođenje ljudi na samu ivicu života, a neretko i preko nje. S obzirom na ovo, Mark Tven je bio u pravu kad je zapisao: „Imajući u vidu preporuke lekara, jedini način da očuvate svoje zdravlje jeste da jedete ono što ne volite, da pijete ono što vam se ne dopada - i činite ono što inače ne biste činili!“ Stav Todoxin-ove naučne grupe je da sve te nazovi ,,nove“ i ,,nepoznate“ simptomatologi je nisu nepoznate i nove u meri u kojoj to zvanična medicina tvrdi. Bolest treba lečiti, ali se svakako mora poći od njenog nastanka i u njemu potražiti rešenje. Neka od najtežih stečenih oboljenja (npr. kancer) su, u suštini, samo simptom poremećaja ravnoteže organizma na nivou somatskih (telesnih) ćelija, pa upravo zato treba posvetiti posebnu pažnju mehanizmu nastan ka bolesti a ne njenim uzrodma - zračenju, stresu, kancerogenim materijama itd. Ovo, naravno, ne podrazumeva da su oni nevažni, daleko bilo, već samo ukazuje na put kojim valja krenuti. Srbija je po učestalosti javljanja kancera, srazmerno površini i broju stanovnika, na žalost, daleko ispred ostalih zemalja. Prema nekim procenama, čak sa dvostruko više sluča jeva kancera u odnosu na svetski prosek. Razlozi za to su mnogobrojni i očigledni, ali ovde nema mesta za raspravu o tome.
Studenti i ostali stanovnici Srbije Ipak, skrećem pažnju na dva članka objavljena u dnevnim novinama. Pod naslovom „Rak kosi studente!“, beogradski ,,Kurir“ 19. septembra 2005. godine piše: „Dvadesetak studenata Beogradskog univerziteta godišnje oboli od raka! Taj broj poveća va se svake godine. Devojke najčešće napada rak dojke i grlića materice, dok muškarcima najviše stradaju testisi. Prema podacima Studentske poliklinike u Beogradu, kod studenata se rak do pre četiri godine pojavljivao sporadično, u jednom ili dva slučaja godišnje. Od tada, međutim, počinje prava ekspanzija ove bolesti, pa je svake godine sve više bolesnih studenata. Doktor Dragan Ilić, direktor Studentske poliklinike, kaže za Kurir da se još ne zna uzrok sve češće pojave karcinoma kod studenata. - Studenti u Beogradu dosad su generalno bili jedna zdrava populacija. Broj obolelih studenata, međutim, iz godine u godinu sve je veći. Ove godine desetak mladića obolelo je od raka testisa, a toliko je bilo i devojaka koje su dobile rak dojke ili grlića materice. Do pre nekoliko godina imali smo jedan-dva ili čak ni jedan slučaj karcinoma kod studenata. Sada je situacija alarmantna. Moguće je da je to rezultat bolje dijagnostike, ali to je samo pret postavka, jer i dalje nije poznato zbog čega se rak sada javlja češće nego pre - kaže Ilić. 20. septembra 2005, sa nadnaslovom „Predstavljen registar za rak“ i naslovom „Porast malignih bolesti“, najstariji dnevni list na Balkanu, ,,Politika“, piše: „Rak predstavlja drugi vodeći uzrok smrtnosti u našoj sredini, a stopa mortaliteta od malignih bolesti u centralnoj Srbiji, od 1990. do 2001. godine, povećana je za 28 odsto, istakli su juče stručnjaci Instituta za zaštitu zdravlja Srbije ‘Dr Milan Jovanović Batut’.
Dr Tanja Knežević, direktor ‘Batuta’, na predstavljanju nacionalnog Registra za rak za centralnu Srbiju za 2001. godinu, naglasila je da je od malignih tumora u centralnoj Srbiji obolelo 23.359 ljudi, a da su umrle 12.702 osobe. - Od malignih bolesti obolelo je 12.110 muškaraca i 11.249 žena. Muškarci su najčešće obolevali od raka pluća i bronhija (24 posto), debelog creva i rektuma (12 odsto) i prostate (8 odsto), dok je kod žena maligni tumor najčešće bio lokalizovan na dojci (25 odsto), grliću materice (9,4 procenata) i debelom crevu i rektumu (9 odsto). U centralnoj Srtbiji 2001. godine od raka su umrle 12.702 osobe, od toga 7.149 muškaraca i 5.553 žene. Ali, broj obolelih od raka u centralnoj Srbiji sličan je broju obolelih u drugim evropskim zemljama - dodala je dr Knežević. Prema njenim rečima, Registar za rak drugi je po redu koji se radi u Srbiji, a prethodni je sačinjen za 2000. godinu. Objavljen je tek ove godine, jer je neophodno da prođu dve do tri godine da bi se prikupili relevantni podaci iz zdravstvenih ustanova u svim regionima u Srbiji. Eto, toliko od zvaničnih stavova kao neformalnog uvoda u Todoxin-ovu borbu protiv kancera u Srbiji. Priznatu ili nepriznatu, obolelima je najmanje važno. Oni leka traže...
Praklice - preci-ubice Da bi ovaj rad predstavljao istinsku „Nadu za Srbiju“, mora se rasvediti suština proce sa koji se odigravaju u svakom žitelju Srbije, odnosno, šta prevodi fiziologiju tih procesa u patologiju. Prvi oblici života na Zemlji javili su se u doba kada u atmosferi nije bilo kiseonika. Planeta je bila obavijena parama vode i ugljendioksida, a kiseonik je postojao samo u sas tavu hemijskih jedinjenja. Snažna radijacija (,,nusprodukt“ minerala u formiranju) i praši na od vulkanskih erupcija, dopunjavali su njenu beživotnu sliku. Organska jedinjenja su stvorena neorganskim (abiogenim) putem, budući da nije bilo kiseonika i kiseonično-ozonskog omotača koji bi upijao ultravioletne sunčeve zrake sa naj manjom talasnom dužinom ali i izuzetno velikom energijom. Živi organizmi su nastajali u sledećim stadijumima: formiranje abiogenih jedinjenja polimerizacija i izgradnja velikih molekula od manjih - biogeneza. Formiranim složenim molekulima bila je potrebna zaštita od radijacije. Sunčevi zraci, stvaraoci „građevinskog materijala“ za molekule života, istovremeno su smrtonosno uticali na taj isti život. Organizmi ,,pioniri“ - pramikroorganizmi tj. praklice (pramikrobi, sorabi, nemanodije) - osvajali su životni prostor i stvarali uslove za postojanje drugih oblika života, pre svega za rodonačelnike višećelijskih organizama - kolonijalne bičare volvoks (volvox) iz roda volvokales (Volvocales). Ipak, jedan deo praklica je ostao jednoćelijski i u procesu evolucije tako usavršio mogućnosti ćelija, da se njihovo postojanje nastavilo stotinama miliona godina. One su uspešno preživele sve do danas i čine tri četvrtine biomase svih živih bića. Deo praklica je, u potrazi za životnim prostorom, prešao na parazitizam i smestio se u organizme višećelijskih jedinki. U odnosu na krupnije i snažnije organizme, praklice su postale paraziti, a prema sebi jednakim i slabijim pravi - grabljivci. Ovakav način života uti cao je da sve svoje funkcije podrede razmnožavanju a u cilju najboljeg i najekonomičnijeg korišćenja prostora i resursa hrane. Značajno povećanje njihove plodnosti uslovljeno je sa dva faktora: pojačana ishrana (bez zastoja i prekida) i prirodno odabiranje najplodnijih jedinki.
Veličina praklica varira od nekoliko nanometara do 0,1 mikrona. I pored ovako ,,niš tavnih“ dimenzija, ovaj organizam je veliki po svom iskustvu, brojnosti i sposobnosti da pobedi bilo koji višećelijski organizam. Kao posledica života bez svetlosti, praklice su beličaste ili bledožućkaste boje. Ponekad se dogodi da izvesne jedinke dobiju boju, ali ne zahvaljujući posedovanju pigmenata. Nemaju ga. Crvenu boju, recimo, dobijaju od hemoglobina usled fagocitoze eritrocita. Praklice imaju tri stupnja razvoja: bičasti, ameboidni i cistoidni - praćenih velikim brojem prelaznih oblika. Ovo mnoštvo pojavnih oblika može se objasniti načinom razmnožavanja. Naime, prilikom deobe svaki put nastaje nova ćelija koja je ujedno i organizam, sa samosvojnim, sasvim novim karakteristikama, pa se u izvesnom smislu može reći da nastaje i potpuno nova vrsta. U tome leži razlog njihove neprepoznatljivosti i velike raznolikosti kolonija koje mogu predstavljati jedan od oko dve stotine ispitanih i na hiljade još uvek neproučenih tumora. U slučaju nastanka nepovoljnih uslova, pramikroorganizmi prelaze u cistoidni stadijum mirovanja što im olakšava preživljavanje i pojednostavljuje mogućnost prenošenja na drugog domaćina. U zavisnosti od stadijuma razvoja, menja se i njihov način ishrane: fagocitoza i pinoc itoza. Fagocitoza (u stadijumu sa bičem) podrazumeva postojanje specifičnih usta (citostoma ) u koja pomoću bičeva ,,uteruju“ bakterije, gljivice, eritrocite i leukocite iz krvi. Pinocitoza je zastupljena kod praklica u cistoidnom obliku, kada se usisavanje hranljivih materija iz okoline vrši po uzoru na ćelije čovekovog organizma. Posebno specifičan način ishrane imaju ameboidne praklice. Ovaj oblik se javlja u situacijama kada su se praklice previše namnožile i agresivno se bore za opstanak izluču jući velike količine toksina kojima razaraju tkiva domaćina. Na taj način omogućavaju fagocitozu ćelija domaćinovog epitelijuma i zauzimanje njihovog mesta. Najpogodnije sredine za boravak praklica su: usna, crevna i urovaginalna. Pomoću ferm enta gialuronidaze koji tkiva čini rastresitim a, mogu se nastaniti i u bilo kom drugom organu ili kroz zidove sudova prodreti u krv ili limfu. Šupljina crevnog trakta, koju bi u izvesnom smislu mogla definisati i kao ,,prelaz“ ka unutrašnjosti čovekovog organizma, a čiji sadržaj ponekad podseća na jezera ili vodene rezervoare, obiluje bakterijama, biljnim ostacima itd. U njima vladaju anaer obni uslovi, kiselost koja varira u raznim delovima creva, a kao rezultat peristaltike creva, masa hrane se stalno kreće u istom smeru, itd. Ovi uslovi, kao i krvotok sa serum om bogatim holesterolom (potrebnim za samooplodnju bespolnih m ikroorga nizama), takođe privlači praklice. Poznata su tri načina razmnožavanja kolonija praklica: (1) deoba cele kolonije na dva dela; (2) izdvajanje iz kolonije jedinki koje potom stvaraju nove kolonije; (3) formiranje male kolonije unutar već postojeće, pod istom ćelijskom opnom. Kolonije slobodnih pramikroorganizama su malobrojne - sačinjavaju ih najviše neko liko desetina hiljada jedinki. S druge strane, praklice koje naseljavaju čovekov organizam i grade npr. tumore, usled eksplozivnog razmnožavanja mogu da načine kolonije od čak nekoliko milijardi jedinki. Osnovni izvor energije pramikroorganizma je glikoliza tj. beskiseonično razlaganje ugljovodonika. Ovo je ujedno karakteristika po kojoj se razlikuju ćelije tumora od zdravih ćelija. Hranljive materije praklica nalaze se u ustima (u vidu šećera i biljnog skroba) a kod žena i vagini (u vidu glikogena, životinjskog skroba). Za samooplodnju i rast neophodni su
im holesterol i hormoni. Istovremeno sa upijanjem materija koje su za domaćina od živ otnog značaja, praklice truju ljudski organizam toksičnim materijama, produktima vlasti tog metabolizma, i razornim fermentima. Disajni lanac se odvija u važnim ćelijskim organelama -mitohondrijama, koje pred stavljaju „pogonsko odeljenje“ ćelije. Uz pomoć nekoliko fermenata, u njima sagorevaju kiseonik i vodonik iz hranljivih materija uz istovremeno stvaranje energije (ATP) i vode. Glikoliza je loša zamena za disanje. U procesu glikolize se proizvodi 52 Kcal/mol ATPa , a prilikom disanja 686 Kcal/mol ATP-a. Solidni tumori ,,upijaju“ manje kiseonika i stvaraju više mlečne kiseline nego zdrava tkiva. Iz ovoga logično sledi da je proces disanja u ćeliji raka poremećen. Najverovatnije zato što je i glikoliza svojstvena praklicama. Pored ovog načina, pramikroorganizmi obavljaju disanje pomoću endogenog raspada glikogena i oksidacije šećera. Relativno zdrav čovek ima malo praklica i to u cistoidnom obliku - sitne su, okruglog oblika, a ponekad su manje i od eritrocita. Prilikom oboljenja, uporedo sa ovakvim oblikom javlja se i mnoštvo krupnih jedinki ameboidnog oblika. Kod uznapredovale bolesti, javlja ju se praklice vretenastog oblika sa bičevima: dva ili tri biča sa jedne strane, a sa suprotne strane još jedan bič sa funkcijom ,,kormila“. Godine 1923, Oto Varburg je otkrio proces anaerobne glikolize u tumorima, a 1955. je, na osnovu niza posmatranja i postavljenih hipoteza, formulisao svoju teoriju. Naime, dr Varburg je zloćudnu degeneraciju smatrao povratkom na primitivnije oblike postojanja ćelija, slične primitivnim jednoćelijskim organizmima koji žive potpuno autonomno. Primarno inficiranje čoveka praklicama se odvija u majčinoj utrobi, tako što ih plod proguta zajeđno sa plodovom vodom ili prodiranjem u plod kroz debelo crevo i urogenitalni trakt Do inficiranja dolazi i tokom porođaja kada deo parazita uz pomoć fermenta gialuronidaze, uspe va da prodre u zidove creva, dospeva u krv i limfu i širi se po celom organizmu. Da bi se zaštitile od imunog sistema domaćina, praklice koriste čitav odbrambeni ,,arsenal“ prikupljan hiljadama godina. Belančevinasta priroda istovetna sa makroorganiz mom, sposobnost da na svojoj površini fiksiraju druge mikrobe i belančevinaste plazme domaćina, ,,ljuštenje“ antigena, polimorfizam itd, omogućavaju im da zavaraju imunitet. Intenzivno upijajući hranljive materije domaćina, fagocitirajući eritrocite i leukocite i istovremeno izlučujući mlečnu kiselinu, perokside, fermente i druge otrove, praklice truju organizam dovodeći ga do malokrvnosti, iscrpljenosti, kiseoničke gladi, poremećaja u funkcionisanju nervnog sistema, smanjenja imuniteta, razaranja krvnih i limfnih sudova i, gledano u celini, do homeostaze organizma. S obzirom na to da se nalaze na različitim stadijumima razvoja, njihova antigenost je različita. Neke su sposobne da na površinu izluče antigene istovetne antigenima tkiva čove ka, što deluje dezorijentišuće na imuni sistem i čini praklice neprepoznatljivim. Još jedan vid odbrane od imunih tela je izlučivanje zaštitne opne, rožnate ili pihtijaste, tako da kolonije pramikroba poprimaju karakteristike hrskavice tj. formira se fibrom ili miom. Ukoliko je opna oko njih želatinozna, onda je reč o ascitnom tumoru. Praklice koriste za kamufliranje i lepljivu materiju koju izlučuje spoljna membrana. Pomoću nje lepe mikrobe iz svoje okoline, stvarajući svojevrstan oklop. Zahvaljujući ovoj prevari, imuna tela dobijaju „protivnika za obračun“ ne prepoznajući, pri tom, pravu ,,metu“. Čovek je u svakodnevnom životu potencijalno izložen višestrukoj infekciji od strane drugih nosilaca praklica. Recimo, korišćenjem zajedničkog pribora za jelo ili sredstava za
održavanje lične higijene. Zahvaljujući ovakvom načinu prenošenja infekcije, agresivnost pramikroorganizama raste budući da dolazi do borbe za prevlast između ,,pridošlica“ i ,,starosedelaca“ u napadnutom organizmu. Naime, pramikrobi prilikom seobe u novog domaćina unose i prateće mikrobe: hlamidije, citomegalovirus, herpes, pa ćak i HIV. Pri tom, ne treba smetnuti sa uma ni značajnu ulogu i sekundarnih faktora: virusnih, gljivičnih i drugih infekcija, fizičko i hemijsko zagađenje, nepravilnu ishranu, štetne navike, fizičku neaktivnost... Kancer je poslednji stadijum bolesnog stanja organizma izazvanog anarhičnim množe njem praklica koje se, brojčanim uvećanjem, bore za opstanak u nepovoljnim uslovima. Ćelija tumora je oblik pramikroorganizma bez biča, a tumor je kolonija praklica bez biča koje su prešle na nepokretan način života. Tumor se, dakle, formira pupljenjem ovih jedinki kao rezultat njihovog nezavršenog razmnožavanja kada ćelije-ćerke, ne odvojivši se od ćelija-majki, formiraju nove ćelije. Podela tumora na dobroćudne i zloćudne se može izvršiti na osnovu patogenosti i nači na razmnožavanja pramikroorganizama. Dobroćudne tumore formiraju praklice slabe patogenosti koje se razmnožavaju deobom na dve jedinke i uz relativno zadovoljavajući imuni odgovor. Sa porastom zloćud nosti, smanjenjem odbrambenih snaga organizma i intenziviranjem delovanja navedenih, sekundarnih faktora, tumor prelazi u zloćudni i metastazira. Hemoterapija, zračenje i hiruške intervencije ozleđuju organizam i odvlače snage imunite ta od borbe sa parazitima. Te intervencije u početku izazivaju smanjenje tumora, ali, oni potom počinju da rastu još brže. Izgubivši mnoštvo ,,sunarodnika“, preživele praklice se spašavaju bek stvom - prodiru u krv i limfu šireći se po čitavom organizmu a na pogodnim mestima formira ju nove kolonije, gde intenzivnim razmnožavanjem nadoknađuju prethodne gubitke. Uporedna analiza morfofizioloških karakteristika ćelija tumora i ćelija pramikroorga nizama je pokazala: Ćelije tumora i ćelije praklica ne ugibaju na temperaturi ispod nule i kod temper aturnih razlika od preko 30 °C. - Prilikom obrade tripsinom, ćelije tumora se nisu varile - ovo svedoči da je reč o živim mikroorganizmima. Tokom procesa kultivisanja ćelija tumora u vidu suspenzija na hranljivoj podlozi za praklice, primećeno je da se ćelije uvećavaju pet i više puta. Efekat uvećanja je naročito izražen posle zračenja kultura ćelija tumora. Način razmnožavanja ćelija tumora i praklica je identičan, ali različit u odnosu na način razmnožavanja normalnih ćelija. Kod normalnih ćelija, karakteristična je mitoza koja počinje od raspodele dvadeset tri para hromozoma na dva jednaka dela i deobe jezgra na dve polovine. S druge strane, kod tumorskih ćelija i pramikroba uočena su dva tipa razm nožavanja: a) Uzdužna deoba cistoidnih ćelija na dve jedinke, bez primetne razlike između jedinke-majke i jedinke-ćerke. b) Pupljenje: odvajanje od ćelije-majke jedne ili nekoliko jedinki znatno manje veličine (često se drže tankim „pupčanim vrpcama“). Pri ovakvom razmnožavanju, različita količi na hromatina odlazi svakoj ćerki-ćeliji usled čega se i njihovi genomi razlikuju. U jezgrima ćelija tumora i pramikroba često je konstatovan hromatin u vidu grudvica i sitnih zrna u citoplazmi ćelija sa jedrima i protoplazmi ćelija bez jedara, što ukazuje na očito odsustvo hromozoma kod njih. Ćelije tumora, kao i ćelije praklica, nemaju karakterističan genom za
sve jedinke, što jasno potvrđuje njihovu uzajamnu sličnost i, istovremeno, različitost od zdravih ćelija. Kardiovaskularna oboljenja, kancer, AIDS, dijabetes, skleroza, inzult i druge bolesti civilizacije, imaju isti uzročnik, pojedinačno bezopasan ali u obliku kolonije praklica (vođene iskustvom starim čak više milijardi godina) potencijalno izuzetno opasan po čove ka. Ljudske ćelije se množe u skladu sa potrebama organizma pa je razumljivo da gube bitku sa pramikrobima koji se, kako je rečeno, mogu množiti na više načina usled čega nji hov broj neretko raste i geometrijskom progresijom (2, 4, 8, 16, 32....). Hl-virusi ne žive u ljudskim ćelijama već u praklicama koje zvanična medicina pogrešno smatra - limfocitima. Hl-virusi se lepe za specijalne receptore na praklicama a potom prodiru unutar njih, za razliku od većine drugih virusa koji nisu sposobni da savladaju njihov odbrambeni sistem. Dobar deo naučnika je smatrao da ovi receptori (CD4) postoje samo kod T-Iimfocita (ćelija pomoćnika ili engl. helper cells), ali, ispostavilo se da i praklice imaju isto ranjivo mesto. Razmnožavajući se u ćelijama mikroba, virusi ih pri moravaju da se ponašaju na potpuno nov način. Naime, AIDS prilično dugo ne iskazuje simptome uprkos činjenici da se organizam za to vreme zagađuje i truje toksičnim materijama koje izazivaju malokrvnost i supresiju imu niteta. Pre nego što se HIV naselio u njima, praklice su se skrivale i kamuflirale u ljudske ćelije, da bi u pogodnom trenutku iznenada postale neobično agresivne i krenule u otvorenu borbu protiv njih. Uzrok ovakve promene ponašanja leži u činjenici da virusi, naselivši se u pramikrobima, remete njihovo prirodno stanje i primoravaju ih da aktiviraju rezervne mehanizme za preživljavanje. (Nešto slično se događa i pod uticajem hemijskog zagađenja ili zračenja.) ,,Bolesna“ praklica iz stadijuma mirovanja prelazi u ameboidni oblik, prodire u krvne sudove i raznosi se po organizmu. Izlučujući toksične materije, prak lice truju ogroman broj zdravih eritrocita i leukocita. Tako razoren imunitet ostavlja pros tor da čak i infekcija, koju bi oboleli ranije lako preboleo, dobije fatalan ishod. Fascinantna promenljivost Hl-virusa se može objasniti promenljivošću virusnog domaćina. Budući da je bespolni jednoćelijski organizam, praklica se samooplođuje. Kako nema jasan broj parova hromozoma, ona nije u stanju da ćelijama-ćerkama u potpunosti prenese sebi svojstvene osobine. Prilikom svake deobe, rekosmo, nastaju nove jedinke, predstavnice novih vrsta. To ujedno znači da se kod jednog istog bolesnika, u raznim stadi jumima bolesti, mogu izdvojiti različiti sojevi virusa međusobno različiti po količini i kvalitetu nukleotida koji ulaze u sastav nukleinskih kiselina. Kod oko sedam posto HIV pozitivnih pacijenata ne dolazi do razvoja side. Reč je o tzv. ,,non-progresorima“ (engl. non - progressors). Kod njih su praklice uspele da se odupru pokušaju virusa da se nastani u njima. AIDS se često završava rakom što, ukupno posmatrano, dobrim delom potvrđuje pos tojanje zajedničkog uzročnika. U slučajevima kada se sida ne završava kancerom nego nekim od infektivnih oboljenja, tada se izazivačima (praklicama i HIV-u) suprotstavlja neka od promenljivih infekcija - herpes, kandidijaza, toksoplazmoza, salmoneloza... - koja ih suzbija ali ne i uništava. Ni povećan broj onkološko-kardioloških oboljenja ne bi trebalo da čudi, s obzirom na to da i ove bolesti imaju istog izazivača. Kao što se od cistoidnih, pupećih oblika formiraju tumori, tako se od njih formiraju i trombovi u krvnim sudovima. Praklice ne napadaju samo krvne sudove, nego i glavni organ - srce. One stvaraju trombove, zadebljavaju i degenerišu
srčani mišić, smanjuju njegovu sposobnost da se grči. Tokom emocionalnih ili fizičkih pre opterećenja, oštećeni zid srca ne može da izdrži i puca tj. dolazi do infarkta. Toksične materije koje izlučuju pramikrobi ne razaraju samo kardiovaskularni sistem. Budući da ih krv raznosi, truju čitav organizam zahvatajući nervni sistem, limfne čvorove, zglobove, jetru, pankreas itd, što još više slabi imunitet, izaziva odumiranje tkiva, remeti razmenu materija, a kao rezultat svega toga nastaju mnoga oboljenja. Mikroskopskim posmatranjem krvi zdrave osobe uočeno je da većina eritrocita ima oblik diskova sa jarkim obodom i lumen u centru. Podsećaju na konkavno (udubljeno sa obe strane) sočivo od obojenog stakla, to jest u sredini su tanji a idući ka krajevima sve deblji. Eritrociti onkoloških i kardioloških bolesnika, međutim, podsećaju na konveksna sočiva (ispupčena sa obe strane) a u centru se ne vidi lumen. Istovremeno, središni deo im je tamniji od krajeva. Ovako zadebljali eritrociti se gomilaju jedan na drugi obrazujući kolonije, nizove ili lance. Moguće je da se eritrociti spajaju da bi ublažili dejstvo toksičnih materija koje izlučuju praklice. Priljubivši se jedan uz drugi, smanjuju površinu tela na koje dospevaju otrovi iz krvnog seruma. Ovakvo spajanje eritrocita ima i fizički uzrok. Naime, eksperimentom je dokazano da tokom radioaktivnog zračenja čestice velikih energija ,,bombarduju“ ćelije krvi, otkidajući sa njih elektrone. Zdravi eritrociti imaju isto naelek trisanje i međusobno se odbijaju, dok ozračeni postaju neutralni i lako se ,,slepljuju“. Ugrušci eritrocita ne mogu da prodru u kapilare i dolazi do vegetativno-vaskularne distoni je. Jako zračenje, uopšteno uzev, razara krvne ćelije, što može izazvati pojavu kardiovasku larnih oboljenja, kancera, side i dr. Sa porastom zračenja, raste i intenzitet množenja prak lica uz povećanje količine izlučenih toksina, što u krajnjoj liniji ishoduje visokim stepenom oštećenja krvnih ćelija. Pramikrobi proždiru eritrocite a svojim otrovima slabe pa i ubijaju leukocite. Ovo izaziva rak krvi, u slučaju postojanja HlV-a - i sidu. Posebno interesantno je to što je brojnim istraživanjima dokazano da tokom striktnog režima ishrane, kao što je post, organizam počinje da se oslobađa ,,podstanara“ - bakteri ja, virusa i praklica - koji, u izvesnom smislu, bivaju pojedeni! Ovaj efekat je posebno izražen ukoliko u ishrani dominira hrana bogata mikroelementima, vitaminima i drugim materijama koje jačaju organizam i gotovo garantuju pobedu nad bolestima civilizacije.
Prihvatljivi stavovi, neprihvatljiva istraživanja i igre bez granica... Čak i ljudi snažnog duha preblede kada čuju dijagnozu kancer. Ta reč se shvata kao smrtna presuda na koju nema prava žalbe. Kancer je po smrtnosti na drugom mestu, odmah posle kardiovaskularnih oboljenja. Da li je to zaista bolest, kako se danas obično smatra. Ako nije - šta je onda? Gde leže uzroci pobune ćelija koje počinju da se nezadrživo razmnožavaju, prorastaju okolna zdra va tkiva, putuju krvnim sudovima da bi „bacile sidro“ u drugim organima i tkivima i „zabile nož u leđa“ novim domaćinima. Zar nije nelogično da čoveku otkazuju poslušnost njegove rođene ćelije koje su ga do samo pre neki dan odano služile? Ko i šta im to smeta da i dalje savesno izvršavaju svoje obaveze? Niko drugi do sam čovek. Na kancer se napada sa raznih strana. Stvoreno je mnogo teorija koje opisuju meha nizam njegovog nastanka. Otkriven je priličan broj kancerogenih činilaca koji podstiču nas tanak kanceroznih tumora. Tu su hemikalije - različita organska jedinjenja (hormoni, nuk leinske kiseline) i neorganska jedinjenja (azbest, jedinjenja olova, berilijuma, itd.) i fizički
stimulatori - jonizujuća zračenja, mehanički nadražaji, polimerne primese. U kancerogene faktore ubrajaju se i nepravilna ishrana, pušenje, alkohol, stresovi. Veliku ulogu imaju i promene u organizmu nastale usled starenja. Tačno je da postoji određena nasledna sklonost prema raku, ali to ne znači da je reč o naslednoj bolesti. U organizmu postoji manja ili veća predispozicija za skoro sve bolesti. Genska predispozicija ne može da se izmeni, ali čovek može da nauči da izbegava ono što izvesno može da mu šteti. Ako se pažljivo prouči sve ono što se danas ubraja u uzroke koji izazivaju zloćudne tumore, lako se dolazi do zaključka da većina tih uzroka nije prirodna već je, osim retkih izuzetaka, ishod delovanja samog čoveka. Najveći deo hemijskih jedinjenja, izvore jonizu jućih zračenja, toksične metale i mnoge druge ,,prljavštine“ proizvodi čovek, i to u velikim količinama. Međutim, to je sve opasno samo kada dođe u dodir sa oslabljenim organizmom čije su funkcije poremećene usled udaljavanja od prirode i nepoštovanja njenih zakona i pravila. Gotovo sa sigurnošću se može ustvrditi da kancer uopšte nije bolest, već krajnji ste pen poremećaja prirodne samoregulacije ljudskog organizma. Ako se ona obnovi, čovek će opet steći zdravlje pod uslovom da nije propušteno dragoceno vreme i da je njegov organi zam još uvek u stanju da se bori. Godine 1993. Mikele Karbone, patolog sa Nacionalnog instituta za kancer (NIK), postavio je prilično neobičnu teoriju koja se ticala porekla mezotelioma, smrtonosnog kancera pluća koji pogađa mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća. Za mezoteliom se nije ni čulo pre 1950, ali incidenca oboljenja od tada stalno raste. Iako se smatra retkom - odgovorna je za smrt 3.000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola procenta svih slučajeva smrti od kancera u zemlji - bolest je izuzetno razorna. Najveći deo pacijenata umire u roku od osamnaest meseci od postavljanja dijagnoze. Kao uzročnik mezotelioma, uvek se pominje izlaganje azbestu. Teoretska pretpostavka je glasila: da li bi kancer mogao da bude izazvan virusom majmunskim virusom, poznatim kao „simian virus 40“ ili SV 40, koji je obimno kontamini rao rane doze vakcine protiv poliomijelitisa (dečje paralize), ali za koji se pretpostavlja da je bezopasan za ljude? Prodor u ratu protiv poliomijelitisa je izvršen početkom pedesetih godina kada je Džonas Salk iskoristio novo otkriće: kulture tkiva bubrega majmuna mogu da se koriste za kultivaciju neograničenih količina polio virusa, potrebnih za masovnu proizvodnju vakcine. Godine 1955, zvanično je dobijena dozvola za proizvodnju vakcine u SAD. Već dve nedelje kasnije, javili su se prvi problemi. Naime, u javnost je procurelo da je jedna od kompanija koja je proizvodila polio vakcine, propustila da ubije virus pre nego što je vakcina isporučena. Rađena su brojna ispitivanja na laboratorijskim životinjama i otkriveno je da se kod hrčaka, na primer, razvijaju tumori kada im se ubrizga mešavina iz bubrega na kojima je vakcina bila kultivisana. Virus je uskoro izolovan i nadenuto mu je ime SV 40, pošto je bio četrdeseti otkriveni simian virus (mada bi broj 40 više odgovarao dužini perioda inkubacije). Naučnici koji su došli do takvih i sličnih otkrića, proganjani su. U velikom broju slučajeva ostajali su i bez posla i bez laboratorija. U početku se mislilo da se problem sa SV 40 odnosi najviše na žrtve polio vakcine koje je razvio dr Sejbin (žive oralne polio vakcine OPV), a koje su obimno korišćene u Sovjet skom Savezu. Na nesreću, ubrzo je shvaćeno da je polio vakcina dr Salka (inaktivisana polio vakcina IPV) mnogo opasnija, jer je rastvor formaldehida u koncentraciji 1:4000 jedva inak
tivirao polio virus. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina bila ubrizgavana kroz kožu, SV 40 je imao bolje izglede da inficira. U javnosti su ponavljana upozorenja o rizicima koji idu sa korišćenjem tkiva majmu na: majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnim apatogenim kolonijama, a korišćenje tkiva majmuna uhvaćenih u divljini nosi visoku verovatnoću kontaminacije slobodnim virusima. Najjednostavniji način da se taj problem reši jeste primena diploidnih ćelija, umesto tkiva majmuna. Naučna javnost je bila zapanjena otkrićem istraživača da je skoro svaka doza vakcine - kon taminirana! Godine 1961. savezne zdravstvene vlasti SAD su naredile proizvođačima da izvrše rešetanje, tzv. skrining testiranje na prisustvo virusa i odstrane ga iz vakcine. Plašeći se moguće panike, oni su otkriće SV 40 stavili pod ključ i nikada nisu povukli postojeće zalihe. U toku naredne dve godine, nepotrebno mu je izloženo još dva miliona ljudi, što sve zajedno čini 98 miliona Amerikanaca u razdoblju od 1955. do 1963. godine. Posle gomile na brzinu izvedenih ,,studija“, zdravstvene vlasti tog vremena su odlučile da virus ne izaziva kancer kod ljudi!? SV 40 je najmanje savršeno borbeno oruđe. Iako mali, ovaj virus ima sve što mu je potrebno. Uveličan 50.000 puta pod elektronskim mikroskopom, SV 40 ne izgleda naroči to opasno: sastoji se od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukci ju trouglova i čine njegov zaštitni omotač. Međutim, jedan od preostalih proteina, veliki Tantigen (tumorski antigen), jeste jedan od najonkogenijih proteina ikada otkrivenih! Kad ćelija počne da se deli, u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi „mala vojska agena ta za kontrolu kvaliteta“. Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, ti geni i proteini rade zajedno na pregledu integriteta DNK. Ukoliko na bilo kom stupnju deljenja ćelije otkriju abnormal nosti DNK koje ne mogu da se poprave, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu, tj. izvršava ,,samoubistvo“. Glavni u tom razrađenom relativnom radu jeste gen nazvan p53. U 60 posto svih vrsta poznatih kancerogenih oboljenja, javlja se neka vrsta oštećenja, mutaci je ili inaktivacije p53, koji čini prvu liniju odbrane od stvaranja kancera. Eksperimenti su pokazali da kod humanih mezotelioma veliki T-antigen napada p53, vezujući se za njega tako da ovaj ne može da funkcioniše pravilno. Veliki T-antigen, takođe, guši niz Rb-proteina, koji zajedno služe kao poslednji kontrolori u deljenju ćelije. Ni jedan drugi virus-izazivač kancera ne koristi samo jedan protein da istovremeno izbaci iz stroja dve različite regulacione trase. Humani papilomavirus, na primer, mora da proizvede dva proteina: E6 za inaktivaciju p53 i E7 za Rb-proteine. SV 40, međutim, razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije ograničena na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih supresora tumora. On može da oštećuje hromozome i dodaje ili briše čitave odsečke DNK kao i da premešta gene. Kada virus jednom završi svoje u ćeliji, to izgleda kao da je neko bacio bombu unutar ćelijskog jezgra. Zbog toga što se vezuje za gene supresore tumora i izaziva genska oštećenja, SV 40 se smatra jednim od najjačih poznatih karcinogena. Proučavanje SV 40 može da pruži nova saznanja o opasnostima ukrštenih infekcija među vrstama, u današnje vreme kada korišćenje tkiva životinja za medicinske srhe ima sve više pristalica. Savremena vakcina se proizvodi na kontinuiranim kulturama tkiva bubrega majmuna ili diploidnim ćelijama i zato nema nikakvih virusnih kontaminenata, dok se oralna vakci na još uvek u nekim zemljama proizvodi na primarnim kulturama tkiva bubrega majmu na. Prema propisima Centra za kontrolu bolesti SAD (CDC), na snagu su stupili januara 2000, američka deca primaju samo inaktivisanu polio vakcinu u injekcijama.
Destabilizovati DNK Godine 1970. Hauard Temin je u virusu koji je imao RNK kao svoj genom, otkrio enzim sposoban da kopira RNK u DNK. To je bila reverzna operacija u odnosu na ono što se do tada smatralo jedino mogućnim - da se DNK transkribuje (prepisuje) u RNK. Novom enz imu dato je ime reverzna transkriptaza, a virus je nazvan retrovirus. Mislilo se da reverzna transkriptaza može da postoji i kod bakterija. Brojnim istraži vanjima na Echerichia coli i Agrobacterium tumefaciens, dokazano je da nije bilo neophod no da DNK virusa bude inkorporirana u genom bakterija. Mogla je da ostane povezana sa RNK koja je služila kao njen šablon, štiteći je od delovanja drugih molekula i puštajući je samo u odgovarajućem trenutku. Danas te ideje nalaze potvrdu u radu koji pokazuje postojanje hibrida RNK-DNK kao i prisustvo velike količine DNK u citoplazmi. Zastarela je postavka da su sve karakteristike ćelije pod kontrolom DNK koja se, inače, nalazi samo u hromozomima. Istraživanja su proširena u pravcu dokazivanja da reverzna transkriptaza može da transkribuje razne kratke RNK (od 65-200 nukleotida) u DNK. Ukratko, bez obzira na kakvo god da je poreklo enzima i RNK, RNK molekul može da se transkribuje u DNK. Na primer, reverzna transkriptaza iz životinjske ćelije može da tran skribuje RNK virusnog porekla u DNK ili hibrid DNK-RNK. Kod viših biljaka, Agrobacterium tumefaciens iz tla izaziva formiranje transplantabil nih tumora koji imaju karakteristike kancera. Pri čemu, bakterija samo izaziva indukova nje tumora. Kancerozne ćelije rastu samostalno, izvan mikroorganizma, i kada se aseptično presade na zdravu biljku izazivaju nove tumore. Mnogobrojni eksperimenti ukazuju na prvi stepen uslovljavanja koje biljku čini pod ložnom za delovanje bakterije. Zapravo ni izolovana RNK, ni cela bakterija ne mogu da deluju bez postojanja rane na mestu inokulacije (incizija u eksperimentu ili trauma u priro di) posle čega sledi formiranje ožiljačne kvrge sačinjene od neorganizovanog tkiva. Drugi uslov neophodan da se desi razvoj tumora usled prisustva bakterija jeste pris ustvo specifične koncentracije oksina blizu mesta inokulacije. Taj hormon rasta biljke potreban je, naravno, u malim dozama za stvaranje ožiljačnog tkiva, ali velika količina je neophodna za transformaciju zdravih ćelija u tumorozne ćelije. Kada se u biljci steknu fiziološki uslovi tumorogeneze, bakterija prodire u tkivo biljke i oslobađa svoju onkogenu RNK. To pokreće razvoj tumora u inficiranim ćelijama. Kada ćelije jednom postanu kancerozne, bakterija je dalje beskorisna, budući da one prenose kancer na svoje naslednike. Zdrava ćelija koristi svoje regulacione mehanizme da se odupre remećenju izazvanom kancerom. Razlika između ograničene destabilizacije DNK i početka kancerizacije zavisiće od mnogih činilaca od kojih sa najvažnija dva: osetljivost ćelija na destabilizujuće agense (određena prirodnom odbranom) i unos opasnih supstanci iz okruženja, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg. Otvaranje i zatvaranje lanca u vezi sa replikacijom ili ispoljavanjem gena, strogo je reg ulisano u zdravoj ćeliji. DNK u kanceroznoj ćeliji je uvek ,,destabilizovana“ tj. u mnogim oblas tima se dva lanca razdvajaju jedan od drugog kada ne bi trebalo, čineći te delove podložnim abnormalnom deljenju i abnormalnim sintezama. Destabilizovana DNK ostaje ranjiva na sve
što povećava njenu nestabilnost ili ,,deregulacionu“ aktivnost. Zbog toga je prekancerozna ili kancerozna ćelija izuzetno osetljiva na karcinogene koji povećavaju nestabilnost DNK. Destabilizovana DNK jeste mesto izbora za mnogobrojne molekule koji po svojoj prirodi mogu da se pričvrste uplitanjem između niti: karcinogeni, antibiotici, različiti lekovi, pesticidi, hormoni, peptidi, nukleinske kiseline... Destabilizacija kancerozne DNK otvara vrata karcinogenima sposobnim da se prikače. Ovo je ujedno objašnjenje zašto tumorska DNK ima veću privlačnost za takve produkte, koji kao da je ,,prepoznaju“. Izvođenje brojnih eksperimenata dovelo je do saznanja da cepanje može da se desi uvek, i prirodno, u ćeliji i da se tako izazove stvaranje raznih molekula kratke RNK. Neki od njih su koris ni, a neki opasni, sposobni da intervenišu na mnoge naćine u toku deljenja i diferenciranja ćelije. Jedna ista supstanca može da deluje kao antimitotik i da ubija ćelije koje podležu brzoj deobi, ili kao karcinogen koji pospešuje rast tumora protiv kojeg je trebalo da se bori - sve u zavisnosti od koncentracije koja se koristi. Većina antimitotika kida vodonične veze kačenjem za DNK. U srazmeri sa visokim koncentracijama kod primene hemoterapija, imaju toksičan efekat na ćelije koje ulaze u brzo deljenje. Šta više, u ćelijama gde je DNK destabilizovana normalnim procesom rep likacije, lanac šire u tolikoj meri da bilo koja koordinirana funkcija gena postaje nemoguć na i ćelija umire. Na nesreću, načelno imaju isti efekat na ćelije krvi koje podležu brzom deljenju, gde će hromozomi na kraju biti oštećeni, pokidani i izbrisani. U niskim dozama, kao što je dokazano na onkotestu, takvi antimitotici se ponašaju kao pravi karcinogeni. Ponavljanim delovanjem, prolongirana polihemoterapija može da izazove sekundarni kancer. Produženo prisustvo više steroidnih hormona može da izazove kanceroznu trans formaciju u ciljanim organima. Na isti način, zdravo tkivo biljke kultivisano in vitro steći će, u prisustvu oksina (čiji je destabilizujući potencijal utvrđen na onkotestu) neke osobine tumorskog tkiva. Za takvo tkivo se kaže da je anergično. Hormoni, poput oksina ili steroida kod sisara, imaju neophodnu funkciju u fiziološki niskim dozama, ali će pogodovati nastanku i razvoju tumora ukoliko se daju u prevelikim količinama.
Ćutljivi Bešamp i (pre)glasni Paster Tajna života je toliko jednostavna, da je upravo zbog te jednostavnosti teško u nju poverovati. Nedodirljiva je i neuhvatljiva, ne postoje instrumenti koji je mogu registrovati, međutim, uopšte ne znači da ne postoji. Itekako postoji! Baš kao što u prošlosti nije bilo instrumenata za posmatranje mikroba, pa se njihovo postojanje nije uzimalo u obzir jer u tu ,,glupost“ niko nije hteo da veruje. Više od jednog veka je bilo potrebno da se rasvetli davno zagubljeno poglavlje sukoba između slavnog Luja Pastera i njegovog savremenika Antoana Bešampa, profesora bio hemije i dekana Medicinskog fakulteta u Lilu. Dok je radio na problemu fermentacije tj. kidanja složenih molekula na organska jed injenja preko fermenata, Bešam je pod svojim mikroskopom uspeo da, u fermentacionim rastvorima, uhvati gomilu sićušnih tela. Pripisujući im jake enzimske, katalističke reakcije, nazvao ih je ,,mikrozomi“ ili „sićušni fermenti“. Među mnogim neobičnim osobinama tih fermenata, stoji i činjenica da ne postoje u hemijski čistom kalcijum-karbonatu napravljenom u laboratorijskim (veštačkim) uslovima,
ali da ih ima u priličnim količinama u prirodnom kaleijum-karbonatu (poznatom kao kreda). Bešam je nastavio svoja istraživanja mikrozoma smeštenih u telima životinja i došao do zaključka da su ovi enzimi od većeg značaja za život nego i same ćelije. Čak je našao da ima i u jajima gde nose odgovornost za dalji razvoj jajeta, dok sami prolaze kroz značajne promene. Za Bešampa je najneverovatnija bila činjenica da mikrozomi, kada se desi nešto dovoljno ozbiljno da ugrozi celinu organizma, počinju da dezintegrišu organizam, istovre meno nastavljajući da žive u vazduhu, vodi, tlu, mulju, čađi, prašini... Mikrozimi su toliko neuništivi, da ih je čak nalazio u krečnjaku iz tercijara (60 miliona godina unazad). Bešam je davao prednost ideji da je uzrok bolesti unutar tela, dok je Paster, objavlju jući svoju „teoriju klica“, smatrao da uzrok dolazi spolja. Skroman i povučen, Bešam je proveo život u senci protivnika koji je mnoga njegova otkrića plagirao. Tek na samrti, Paster je priznao da je bio u zabludi... Gaston Nesans, jedan od pristaiica holističkih načela (opisali su ih još Hipokrat i kine ski lekari pre dve hiljade godina) da svaki medicinski problem predstavlja osobu u nevolji i da su lekovi više za čoveka nego za njegovu bolest, konstruisao je usavršeni mikroskop za posmatranje živih elemenata i njihovog polimorfizma (pojavljivanje u više različitih obli ka) na uveličanjima koja dostižu 30.000 puta, sa rezolucijom od 150 nanometara. Pomoću tog mikroskopa uočeni su elementarni delići sa svojstvom kretanja elektronegativnom repulzijom, sa polimorfnom prirodom u svim biološkim tečnostima, a posebno u krvi. Ove pomenute ,,deliće“ sam otkrio još 1973. godine, nazvao ih sorabi, a 1975. sam bio prisiljen, iz nepoznatih razloga, da im promenim ime pa sam govorio o - nemanodijama. Ovi izuzetno sićušni delići, čije dimenzije variraju od nekoliko nanometara do 0,1 mikro na, mogli su da se izoluju i stave u kulturu zahvaljujući čemu je omogućeno posmatranje polimorfnog ciklusa. U tom ciklusu su otkriveni elementi koje redovno nalazimo u krvi zdravih osoba ali i u krvi nosilaca raznih bolesti. Ciklus nemanodija, u kome su prva tri stupnja: nemanotid, spora i dvostruka spora (savršeno normalni u zdravom organizmu) zapravo su ključni za njegovo postojanje. Tokom istraživanja uočeno je da su nemanodije gotovo neuništive. Izdržale su izla ganje temperaturama ugljenisanja od preko 200°C. Preživele su izlaganje nuklearnom zračenju u dozi od 50 000 rema, mnogo većoj nego što je dovoljno da se ubije svako živo biće. Izvađeni iz rezidua centrifugiranja, nisu mogli da se seku ni dijamantskim nožem! Ustanovljeno je i da kada imunski sistem čoveka ili životinje postane oslabljen ili destabilizovan, normalni trostepeni ciklus prolazi kroz dodatnih trinaest, još razvijenijih stupnjeva rasta, što ukupno čini šesnaest zasebnih oblika od kojih svaki evoluira u sledeći. Proučavanje ciklusa otkrivenih u krvi ljudi koji pate od raznih degenerativnih bolesti reumatoidnog artritisa, multiple skleroze, lupusa, naročito kancera i u novije vreme AIDSa - omogućilo je povezivanje razvoja tih oblika u šesnaestostepeni patološki ciklus vezan za pomenute bolesti. Moguće je predvideti njihov eventualni početak mnogo pre pojavljivanja prvih kliničkih simptoma tj. moguće je predijagnostikovanje. Mikroskop Rajmonda Rajfa, sličan Nesansovom, omogućio je da se utvrdi da su „klice uzrok, a ne posledica bolesti“. Tokom normalnog razvojnog ciklusa nemanodija proizvodi se poseban hormon rasta koji omogućava pravilno deljenje. Taj hormon je blisko srodan, ako ne i istovetan onome koji je otkrio francuski nobelovac Aleksis Karel i nazvao ga - trefon.
Sebični sorabi U krvi relativno zdravih osoba mogu se uočiti oblici nemanotida, spore i dvostruke spore. U toku tog mikrociklusa, može se detektovati proizvodnja trefona u količinama potrebnim za razmnožavanje ćelija. Reč je o proliferativnom hormonu, neizostavnom pri likom deljenja ćelija. Kod zdravih osoba, evolucija ovog ciklusa zaustavlja se na nivou dvostruke spore, usled prisustva inhibitora trefona u krvi. To su ili mineralne supstance kao što su bakar, živa i olovo, ili organske supstance poput cijanhidridne kiseline, itd. Ako se zbog stresa ili nekih bioloških poremećaja smanji koncentracija inhibitora u krvi, ciklus nemanodija nastavlja svoju prirodnu evoluciju. Vidi se pojavljivanje oblika sličnim različitim bakterijskim. Posle toga dolaze mikobakterijski oblici, a onda kvascu slični oblici. Ti oblici dimenzija 4-5 mikrona, evoluiraju brzo u askospore, a onda zrenjem postaju askusi. Askus na ovom stadijumu evolucije, posle bojenja na razmazu krvi, izgleda kao mali limfocit i ne može da se diferencira konvencionalnim sredstvima. Zatim, dolaze filamentozni oblici. Može da se posmatra kako se iz askusa oblikuje talus, u koji evoluira izuzetno važna citoplazma. Citoplazma se oblikuje iz askusa. Vidljiva je i veza između njih koja zajedno sa peristaltikom oblikuju citoplazmu u talus. Dobijeni, očigledno micelijski, oblik ne odgovara nijednom kriterijumu za gljivične elemente. Zapravo, na njega ni na koji način ne deluju ogromne doze fungizona amfoteric ina B, niti bilo kog drugog protivgljivičnog agensa. Kada ovaj pseudomicelijski oblik dostigne punu zrelost, sa izuzetno aktivnom citoplaz mom, dolazi do pupljenja talusa i oslobađanja u okolinu ogromne količine novih delića, sposobnih da ponovo pokrenu ceo ciklus. Prazan talus je fibroznog vida. Često se vidi na razmazu krvi, ali se smatra artefaktom postupka bojenja. Nemanodije se mogu smatrati prekursorima DNK. Naime, na izvestan način one nude „izgubljenu vezu“ za shvatanje molekula, neizostavnim gradivnim delom životnog procesa. Ako su nemanodije veza između živog i neživog, potrebno je uspostaviti razlike između njih i virusa. Da bi produžio vlastito postojanje, virusu je potrebno odgovarajuće okruženje koje ga podržava - bilo in vivo ili in vitro. Nemanodija je, pak, sposobna da živi samostalno. To je svakako u vezi sa činjenicom da je virus partikula DNK, njen delić, dok je nemanodija ,,prekursor“ DNK, nešto što vodi njenom stvaranju. Iz ovoga se može izvesti zaključak da je nemanodija u izvesnom smislu konkretizaci ja energije. Moglo bi se reći da taj delić, „inicijalno diferenciran“ ili materijalizovan u živ otnom procesu, poseduje genske osobine prenosive na žive organizme. Indukcioni potencijal ovih pračestica, praklica života, jeste poput ultravioletnog zračenja propuštenog kroz kvarcno staklo sa ciljem prenošenja određenih infektivnih agensa. Postavlja se pitanje: šta bi se dogodilo kada bi se ovaj proces odvijao u suprotnom smeru, odnosno da li bi se izazvalo atenuiranje, nepatogenost, i da li bi se ona prenela na potomstvo kao što je slučaj prilikom prenosa sa patogenih na nepatogene sojeve? O ovome će biti reči - kasnije. Sorabi, kako sam nazvao praklice, u zdravom telu harmonično koegzistiraju sa simbi otičnim mikroorganizmima i interferiraju se sa njima (interferacija je pojava da se svetlos ni, električni, toplotni talasi pojačavaju ili slabe, kao kad se baci kamen u vodu). U stvari, sorabe možemo shvatiti i kao svojevrsne talasne čestice. Mikrobioenergija (MBE) koju poseduju talasne pračestice je izuzetno snažna i one mogu da privlače i odbijaju krvna
telašca, korpuskule, kopije, infektivne i neinfektivne agense. Osim toga, interferencijom mogu da izazovu, iniciraju, apoptozu (programiranu smrt svake ćelije), ali i da indukuju množenje ćelija. Za nekoliko sati, bela krvna telašca se, takvim delovanjem, mogu pretvoriti u leukemične ćelije (što je slučaj i kod Hela-ćelija). Nevolja je u tome što sorabi ne brane toliko organizam, koliko brane sebe. To je sasvim poseban slučaj u odnosu na druge mikroorganizme. Znači, dok praklice ne žive u zagađenoj sredini, žive simbiotično i rade u korist organizma domaćina. Kad se sredina zagadi i kad bi trebalo da nastave sa obavljanjem korisnih stvari ali po cenu sopstvenog živ ota, one se začaure i ne rade ništa. Drugim rečima, puste organizam da propada. Jedno od važnijih poglavlja u imunologiji zauzima ova njihova ,,sebičnost“. Taj nagon za samoodržanjem često sroza, obezvredi i uništi imuni sistem organizma. U nepovoljnijim uslovima, sorabi reaguju kao podstanari u tuđoj kući. Skoncentrisani su na iznalaženje načina da se sklone i ostave stanodavca na cedilu. Istini za volju, praklice neće inicirati „loše događaje“ ali će, ako oni već nastanu, iz sigurnog kutka pustiti da idu svojim tokom i „gledati svoja posla“. Naziv latentni endogeni ne može biti adekvatan za praklice budući da one nisu ni tako latentne ni toliko endogene. Praklice zahtevaju, pre svega, čistu sredinu. Svaki medika ment, preparat, koji čisti krv, pa tako i biljke iz Todoxin-a, omogućavaju sorabima da žive i rade svoj posao. Oni imaju važnu ulogu u čuvanju imuniteta. Dok je imunitet nenarušen, ne razvija se ni AIDS, ni kancer, niti bilo koja druga latent na bolest (poput herpesa ili svega ostalog što egzistira u svakom organizmu) ali postoji kon stantna pretnja od njihove pojave. Onog trenutka kada se praklice pritaje i učaure, postanu latentne, sve druge potencijalno opasne bolesti mogu da se razbuktaju. Naravno, do ovoga ne mora da dođe, ali uvek stoji kao mogućnost. U tom slučaju ne samo latentni, već delim ično i indiferentni, nedodirljivi, neuništivi i večiti sorabi poprimaju veličinu, oblik i sadržinu jednog npr. fotona. I praklice mogu biti u vidu talasa, zraka svetlosti, na granici materijalnog i nemateri jalnog; one su bezvremenske, bezprostorne i besmrtne. Izlaze i odlaze iz tela kao duša, (duh), aura, i telo postaje samo gomila mesa bez čuvara zdravlja i životne energije. Raspa da se u čeljustima puštene nemani, mada, i te nemani su itekako korisne. Pad imuniteta ne vodi odmah u kancer. Najčešće je reč o privremenom padu imuniteta. U tom slučaju treba prvenstveno misliti na čišćenje krvi ali i celog organizma. Osim uzimanja Todoxin-a, za čišćenje organizma je dobro jedan dan nedeljno provesti samo na vodi. Svakako kvalitetnoj mineralnoj vodi, bolje negaziranoj ili blago gaziranoj i u količini od jednog do dva litra. Dakle, bez hrane uz dodatak Todoxin-a i raznih čajeva. Monasi, na primer, čiste organizam pijenjem zdrave vode u velikim količinama. Da bi izdržali dugotrajni post, najčešće jedu med, žvaću vosak pčelinjeg saća, jedu koprivu, divlje zelje i drugo hranljivo bilje. Pored toga, žive na čistom vazduhu i ne konzumiraju alkohol. Ipak možda je najvažnije to što su smireni. Život u gradu je sastavljen od stresova. Od ranog jutra. Oni koji nemaju naviku da se uspavaju čitanjem knjige ili tihom klasičnom muzikom, stres se nastavlja i u krevetu u kome prebiraju po vlastitim svakodnevnim mukama. Jedini efikasan način izlaska iz nesanice jeste dobra knjiga i kidanje kontakta sa svakodnevnicom. Objekat interesovanja treba da bude sve samo ne svakodnevne obaveze. Tek tada san može da dođe na oči. Naravno, nemoguće je tek tako ,,isključiti“ mozak pred spavanje. Svako ima svoju šemu misli. Nikola Tesla je, recimo, sebi naređivao da zaspe za minut-dva. U tome je
uspevao. Ipak, kada se u retkim prilikama to ne bi dogodilo, ostajao bi budan do zore. Makrobiotika i različite dijete primenjivane u borbi protiv kancera uglavnom čiste organizam, odnosno omogućavaju da se praklice dobro osećaju i obavljaju svoj posao. Jedna od njihovih osobina je i udruživanje sa drugim mikroorganizmima, iz različitih razlo ga, ali ponajviše zbog očuvanja reda i balansa u organizmu. Međutim, oni koji se opredele za način ishrane po načelima makrobiotike, moraju biti izuzetno obazrivi prilikom izbora i pripreme namirnica. Čest je slučaj, naime, da su makrobiotičke namirnice kontaminirane gljivicama, bakterijama ili virusima, a u izvesnim slučajevima i sa više ovih patogena istovremeno. Do kontaminacije može doći usled neadekvatnog pakovanja, prilikom dugo trajnog transporta iz udaljenih krajeva sveta, nepravilnog skladištenja, čuvanja i sl. Protiv soraba se ne treba boriti. Kao neophodan sastojak života, oni moraju da egzisti raju i treba ih držati u dobrom stanju ,,sreće“ i ,,zadovoljstva“. Dobro će dobrim uzvratiti. Ilustracije radi, valja pogledati monahe i isposnike koji i pored teških uslova života i oskudne ishrane, ali uz uzimanje autentične hrane sa prostora na kome obitavaju, žive dugo i u veoma dobrom zdravlju. Upravo zahvaljujući potpuno čistom organizmu.
Evolucija ne pobija mit o Stvaranju Talasne čestice nemaju DNK i RNK. Međutim, one indukuju ćelijska jedra da proizvode ono što im je potrebno a same se transformišu. Drugim rečima, praklice poko ravaju i upravljaju postojećim genetskim materijalom domaćina. Kada krv kao tečno tkivo i sva ostala tkiva postanu zagađena, krv i limfa ne mogu da prate izbacivanje otpadnih materija i one se gomilaju. U takvim uslovima, praklice prelaze na sve otpornije oblike i mogu se uporediti sa vojnicima - dobijaju veću komandnu odgovornost i postaju oficiri. Ovi novopostavljeni ,,komandanti“ mogu da izdaju i završnu komandu: uništi objekat i - beži! Krah organizma. Praklice prelaze u talasne čestice i napuštaju ,,objekat“ tj. organizam. Posmatranjem životnog ciklusa praklica, sa velikom pouzdanošću bi se mogla prog nozirati verovatnoća nastanka i pojave određenog zdravstvenog poremećaja, napredak ter apije ali i mogućnost preventivnog delovanja. Naredbu ,,uništi“ treba preseći. Imuni sistem je svojevrsna tvrđava. Uspešno funkcioniše sve dok neprijatelj nasilno ne otvori kapije. Odnosno, zagađena krv i psihofizički stres ruše kapiju zdravlja što vodi u problem. Praklica nosi genetski materijal. Novo biće, nastalo spajanjem muške i ženske polne ćelije, već u zametku dobija tu, specifično njegovu, i istovremeno univerzalnu praklicu. Budući čovek, žaba, nosorog, orhideja, sadrže praklicu još od samog začeća. Praklica, dakle, organizam brani od bolesti ali može i pospešiti njenu pojavu u zavisnosti od okolnosti. Ume, dakle, da odustane od borbe i prepusti organizam bolesti. Kukavička posla. Ali, s druge strane, biće dovoljno da se zagađenost organizma ili Petri-šolje (u eksperimentu in vitro) eliminiše, pa će se praklice u očišćenom staništu rašćauriti, aktivirati, i ponovo biti na strani domaćina. Rekoh, kao i podstanar. Čak i voda u organizmu se može izložiti specifičnom čišćenju pomoću muzike, na primer ili svetlosti, lepote mira, stanja mira i spokoja. Znanje prosečnog čoveka o vodi je trenutno u priličnoj meri površno ili, u najboljem slučaju, nepotpuno. Osim opšte poznate hemijske formule, najčešće se zna da voda sadrži određene minerale, izvesne mikrobe i još neke čestice. Ono o čemu se manje zna jeste to da je svaki, pa i ljudski, organizam prvenstveno sačinjen od vode, na koju se može na različite načine uticati. Kod osobe koja, recimo, sluša razdražujuću muziku ili je duže
izložena tzv. industrijskoj buci (rad mašina i motora) dolazi do remećenja njenog stanja. S obzirom na to da su svi organi čovekovog organizma ,,uronjeni“ u tečnost, odnosno vodu, u slučaju da se struktura njenih kristala poremeti, organi se zamaraju i dolazi do oštećenja što se, opet, dalje komplikuje. Praklice su, znači, ili „elemenat vraćanja u život“ ili „elemenat teranja iz života“. Sve u zavisnosti od situacije. Te talasne čestice poprimaju razne materijalne oblike u organizmu, u zavisnosti od zdravstvenog stanja osobe, i zauzimaju položaj poput kazaljke časovnika. Na osnovu tog položaja, tačno se može odrediti trenutno zdravstveno stanje svakog orga nizma. Specifičan transformirajući princip indukuje pojavu dvanaest različitih oblika talas nih čestica, u zavisnosti od zagađenosti (kontaminacije) organizma. Indukcionim potenci jalom (s obzirom na to da talasne talasne čestice nemaju RNK ni DNK) podstiče, s druge strane, imunokompetentne ćelije neuroimunoendokrinog sistema da proizvode ćelije monocite/makrofage, T i B ćelije, kao i njihove faktore interleukine i interferone a, b, g (humanih interferona ima oko 20, a kloniranih animalnih samo po jedna vrsta). Talasne čestice, dakle, i pored toga što nemaju sopstvene, utiču na ćelijske DNK i RNK. Koliko se razlikuje somatska ćelija (praklica ju je podstakla na množenje, utiče na brz inu njene replikacije, otpornost njene opne, ima strukturu baza DNK G-C umesto A-T) od - zdrave ćelije? Koliko je i zašto ona otporna na tripsin i pepsin tj. fermente varenja? Transformirajući princip prenet indukcionim potencijalom, odnosno interferiran u novu somatsku kancerogenu ćeliju, osposobljava je da bude veoma otporna na zračenje, citostatike i sve druge sintetsko-hemijske terapije, izuzimajući prirodne lekovite supstance kojima se uz pomoć biljnih talasnih klica vraća narušena ravnoteža. Ove, naime, imaju svo jstvo da vrate ,,pamćenje“ u položaj A-T, dakle, prethodno normalno stanje koje je egzisti ralo pre uticaja različitih faktora (stres, kontaminacija krvi i dr.) i pojave G-C položaja DNK. Zanimljivo je da ni prioni, poput talasnih čestica tj. praklica, nemaju DNK a mogu da se množe. Engleskim stručnjacima je, na primer, dobro poznato da telad pred klanje, pre dosećajući šta ih čeka, doživljavaju jak stres, neretko dijagnostifikovan kao BSE - Bovina spongioformna encefalopatija, tzv. bolest „ludih krava“. Ove životinje su, naime, usled psi hičke traume oboljevale od kravljeg sindroma stečene imunodeficijencije - AIDS-a! Pošto se testovi ne rade na kravama, odvođene su u klanice, zaklane, a njihovi ostaci (kosti sa mesom) kuvani na 120°C i bacani u ogromne jame u Velsu s pretpostavkom da će ih insek ti pojesti. Masa životinjskih ostataka želatinozne strukture, uprkos drugačijim predviđanji ma, uvećavala se i izlivala iz.jama. Možda je i ona sadržavala talasne klice? Svaka pojava je mistična do trenutka unošenja određenog mehanizma (tehnologije) u njihovo tumačenje. Otkrivanjem načina funkcionisanja misterioznost nestaje, ali ne i poja va. Čovek je sklon mistifikovanju. Uvek je neko ,,sve to znao“ ali nije umeo ili nije mogao da dokaže. Nekad su se, recimo, miševi legli iz brašna a moljci iz žita... Čovek nikada neće dosegnuti sam kraj znanja, a evolucija će i dalje postojati sama za sebe i nikada neće biti u koliziji sa životom Univerzuma pa ni sa praklicama. Evolucija živih bića i celog organskog i neorganskog sveta jasno ukazuje da se sve menja iz manje savršenog u savršeniji oblik. Ove promene se mogu pratiti na različite načine i moguće je doći do porekla svake vrste vraćanjem unazad do, na primer, praživotinje. U svakom slučaju, nema nikakvog razloga za pobijanje evolucije jer ni ona ne poriče istinitost mita o Stvaranju. Reč je, dakle, samo o određenom nivou saznanja, shvatanja života. Praklice su samo jedan od tragova sveobuhvatnog univerzalnog bića koje jeste život ali ne sam život. Otpri
like, kao kada bi čovek video svemirsku letilicu od nevidljivog materijala čiji samo šrafovi i spojnice svetlucaju kao udaljene zvezde. I praklica je samo jedna istina o životu. Baš kao pomenuti šraf koji sugeriše postojanje celog svemirskog broda. Priča o nevidljivoj letilici sa vidljivim šrafovima sugeriše da pomenuta letilica, ipak, nije za svakog nevidljiva, baš kao i ,,nevidljivi“ američki avion srušen u Vojvodini za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. U svetlu ovih opservacija, gledište da je kancer „opšte oboljenje koje se lokalizuje“ dobija na značenju ispitivanjem evolutivnog procesa bolesti. Taj proces se može da podeli ti na dva dela:
Prvi deo: kancerizacija ili inicijacija Kada se iz bilo kog razloga smanji koncentracija krvnih inhibitora i polimorfizam nemanodija se ne zaustavi na stadijumu dvostruke spore u organizmu, dolazi do vraćanja ćelija na jednostavniji oblik. Pojave fermentacija (povezanih sa fermentima zvanim ,,enzimi“), osnova pravilnog života - uprošćavaju ćeliju koja potom, više ili manje, gubi one funkcije koje je individualizuju i čine delom specijalizovanog organa. Pre nego što je ćelija iskoristila sav svoj kapacitet za sintezu, deli se i time preuranjeno prekida ciklus vlastitih aktivnosti pojačavajući poremećaj pri svakom deljenju. Kao odgovor, oživljava nekadašnje osobine (upamćene od postanka) od kojih je najvažnija da se umnožava mnogo brže, sa posledicama koje su manifestacija njene malignosti. Karakterističan abnormalni brojčani rast rezultat je oslobađanja od sistema kontrole koji u normalnim okolnostima održava harmoniju tkiva. Na ovom stadijumu je kancerizacija efikasna. Može da se nazove inicijacijom ili prekancerozom. Ubrzana i anarhična multiplikacija jedne ili više ćelija aglomeracijom potomaka izaziva pojavljivanje novog ,,entiteta“ suprotstavljenog organizmu koji ga je stvorio. Imunski sistem tada stupa u dejstvo i aktivno se bori da eliminiše novonastali entitet. Na ovaj način se svakoga dana u čoveku javlja mali kancer, ali ga njegov imunski sistem odstranjuje.
Drugi deo: kokancerizacija ili promodja Ukoliko je imunski sistem deficijentan a novi entitet uspe da dostigne određenu veličinu, on onda postiže „kritičnu masu“ ćelija u anarhičnoj proliferaciji. Ovakav entitet, koji je uspeo da pobegne imunskom sistemu, traži za svoj opstanak veliku količinu azota (njegove ćelije se čak nazivaju „azotne zamke“). Imajući ovo za cilj, entitet emituje supstan cu uz čiju pomoć povlači iz organizma azotne derivate što istovremeno izaziva paralisanje imunskog sistema. Ova supstanca se može nazvati kokancerogeni faktor K (KFK). Parališuće delovanje KFK protiv imunskog sistema javlja se samo prilikom dostizanja kritične mase ćelija u anarhičnoj proliferaciji. Od tog trenutka, organizam je bez odbrane protiv novog entiteta koji se neometano razvija i progresivno napada svog domaćina. Razumevanje ovog procesa sugeriše odgovarajuću terapiju za supresiju KFK. Zapravo, njegovim neutralisanjem, imunski sistem ponovo stiče prvobitnu aktivnost. Za uništenje ovako otpornog organizma (na njega ne deluju ni antibiotici), neophodni su moćni otrovi koji bi na kraju ubili i samog čoveka. Mada je moj pronalazak još uvek u domenu teorije (kojoj, istini za volju, naruku idu rezultati najnovijih istraživanja), kao što je bio i 60-ih godina prošlog veka kada sam ga otkrio radeći na streptokok mutansu, Strep
toccocus mutans (redeći i u Stokholmu, Torontu, Cirihu i Londonu), biće veoma teško oboriti teoriju „poludelih ćelija“. Teško, ali ne i nemoguće. Nakon toga, zapoćeće nova era u medicini. Ne samo da će biti otkriveni pomenuti organizmi, već će biti razjašnjena i nji hova uloga u stvaranju kancera baš kao i mehanizam nastanka mnogih autoimunih bolesti. Da bi ovi pramikroorganizmi bili uništeni, neophodno je pronaći sredstvo za njihovo sakupljanje a potom i eliminisanje iz organizma. Nimalo lako. Sposobni su da naprave čvrste opne, poput hrskavice, a ukoliko se osuše postaju lakše od vazduha koji ih raznosi. Stoga postoji realna mogućnost da organizam oslobođen ovih mikroba veoma brzo pono vo postane njihov domaćin. Jedno je sigurno: sredstva za povećanje imuniteta su škodljiva za njih, jer ih organi zam sa poboljšanim imunitetom odbacuje kao strano telo. Lečenje kancera gladovanjem i strogo kontrolisanim dijetama potvrđuje ovu teoriju: u slučaju da organizam ostane bez neophodne količine hrane, mehanizam bioloških priorite ta inicira biološke intervencije zahvaljujući kojima se ovi organizmi eliminišu iz tela. Hrana bogata proteinima pogoduje nekontrolisanom množenju nemanodija i razvoju kancera. Ukoliko bi veštačko sakupljanje i odgajanje ovih organizama bilo moguće, možda bi se (uz izvesnu preradu) mogli iskoristiti kao lek protiv njih samih. Iz organizma obolelog bi, recimo, mogla da se izvuče jedna takva čestica, potom i veštački razmnoži i nakon inter vencije na njoj (npr. umrtvljivanje) vrati u organizam. Možda, čak, direktno u tumor kako bi se borila protiv sebe same (princip sličan atenuiranim i/ili autovakcinama). Izuzetne rezultate u terapiji kancera dala je Todoxin-ova terapija koja podrazumeva kombinaciju kapsula i emulzije. Trenutno je u toku i razmatranje mogućnosti primene specijalne metode filtriranja Todoxin-a 2 i ubrizgavanja tako prečišćenog preparata direk tno u tkivo zahvaćeno kancerom. Brojni eksperimenti iz ove oblasti već su urađeni na lab oratorijskim životinjama - svinjama i psima. (Videti dodatak „Antiproliferativni efekat Todoxin-a 2 na tumorskim linijama glioma i neuroblastoma in vitro.) Možda bi na izvestan način bilo novo i revolucionarno, verovatno i veoma efikasno, povesti sistematičnu borbu ne za uništenje, već kontrolu i smanjenje nemanodija u svakom, a posebno bolesnom organizmu. Osobu obolelu od kancera treba tretirati na odgovarajući način, a potpuno se nezavis no, usredsrediti na gustinu, naseljenost, aktivnost pomenutih pramikroorganizama (miko plazme, hlamidije, giardie, lamblije, trihomonade) u njegovom organizmu i nastojati da se njihovo funkcionisanje vrati u normalu. Oni, naime, u organizmu domaćina sa narušenom prirodnom ravnotežom proizvode specifične toksine koji se nagomilavaju, a kao posledica toga nastaje bolest. Zvanična medicina svojom terapijom ne napada praklice već organizam domaćina, najčešće ga još više onesposobljavajući da se (od)brani. Trovanjem, sečenjem, zračenjem, stvara se povoljna sredina za bujanje tih izuzetno adaptibilnih organizama. Jedan od najboljih načina za ciljano delovanje na nemanodije bilo bi ispiranje organiz ma iznutra. Veoma prosto i efikasno: pacijent treba da odredi jedan dan u nedelji kada će konzumirati isključivo mineralnu vodu i čajeve. Tečnost će u telu, neopterećenom hranom, nesmetano cirkulisati čisteći organizam od toksina (proizvoda mikroorganizama). I svaki naredni put valja promeniti vrstu čaja. Jednom uzimati, recimo, čaj za čišćenje bubrega, sledeći put za čišćenje organa za varenje, potom za pluća, itd.
Idealna vrednost pH krvi za razmnožavanje ovih mikroorganizama je ispod 7,2. Unošenjem namirnica koje dižu pH prema 8, može se sprečiti nastanak kisele sredine, pogodne za njih. Praklice su stvorene u uslovima bez kiseonika (zemlja je bila bez ozonskog omotača). Nastale su izvesnim oblikom samozačeća (biofotonska „igra života“), preko polimera, direktnim delovanjem UV zračenja. Danas su ponovo suočene sa nedostatkom vazduha (nezagađenog), velikom količinom radioaktivnog zračenja i širenjem ozonskih rupa. U takvim, nepovoljnim uslovima, pramikrobi se bore za opstanak tako što stimulišu stvaranje holesterola, često praćeno kardiovaskularnim oboljenjima. Praklice se anarhično množe u paničnoj borbi za goli opstanak, izlučujući pri tom toksine kojima zapušavaju krvne sudove i često oko sebe stvarajući tvrde, zadebljane opne kao kod mioma. Praklice su na osoben način istovremeno infektivne i neinfektivne. I same organizmi (mikroorganizmi), prenose se i egzistiraju u gotovo svakom živom organizmu. Pojavljuju se u najrazličitijim oblicima, a njihova dualna priroda (infektivne i neinfektivne) može se objasniti činjenicom da praklice u i sa nekim organizmima, tokom celog životnog veka domaćina, harmonično koegzistiraju (pojavljuju se u razumnim granicama) tako da orga nizam-domaćin nikada ne oboli od kancera, kardiovaskularnih oboljenja, autoimunih oboljenja, itd. Bolest dolazi narušavanjem ovog sklada i započinjanjem haotičnog množe nja pramikroorganizama. Bilo bi previše smelo tvrditi da je rak samo posledica ili čak simptom, ali, bar u prenos nom značenju, kao što je glavobolja simptom mnogih bolesti, tako je i neumereno množe nje određenog broja ćelija simptom poremećaja u organizmu. Ukoliko se podsetimo nekih prethodnih navoda i posmatramo mehanizam javljanja tumora na biljci, uočićemo da se tumor ne javlja kao bolest već kao sticaj okolnosti i posled ica. Zašto? Prvo, neophodno je da tkivo biljke bude oštećeno. Drugo, mora biti prisutna bakterija Agrobacterium tumefaciens. Ukoliko nema bakterije, biljka će lučiti razne sup stance i ozleda će zarasti. U slučaju prisutnosti bakterije i izostanka povrede, bakterija će se pritajiti i čekati povredu do koje nikada ne mora da dođe, pa se neće ni steći uslovi za nastanak tumora. Stoga se tumor, u ovom slučaju, može posmatrati i kao simptom posto janja jednog parazita i jednog oštećenja u biljci. Glavna teškoća ne leži u pronalaženju uzroka kancera. Usled velikog broja raznorod nih razloga za njegov nastanak, nemoguće je sve svesti na jednog izazivača (virus, recimo) i jedan ,,okidač“ (stres, recimo). Zato lekar može sasvim slučajno da dođe do pravog uzro ka a potom, logično, i pravog leka. U jednom slučaju, hirurški odstranjen kancer će značiti i definitivan kraj problema, dok će u drugom izazvati eksploziju metastaza. Obrazloženje za nesrećni ishod (drugi slučaj) najčešće glasi: „Kasno je, ćelije raka su se raširile po organizmu!“ Ima u tome istine ali, samo delimično. Uzrok bi, možda, trebalo potražiti ne samo u rasprostranjenosti ćelija kancera koji je obuzeo krvotok, već i nekih bakterija, virusa, pramikroba i sl. Zašto? Na odstranjivanje tumora odgovaraju pobunom osećajući se ugroženima. Kada je uzrok nastanka tumora ,,pitomiji“ i nepoznat celom organizmu, hirurškom intervencijom se bez ikakvih posledica može u potpunosti odstraniti. Zato se operativnim putem uspešnije leče karcinomi ženskih polnih organa, jajnika i materice, nego neki drugi. Oni su, naime, na izvestan način autonomni organi i od njih ne zavisi egzistencija celog organizma.
Antiproliferativni efekat Todoxin-a 2 na tumorskim linijama glioma i neuroblastoma in vitro
Tumori mozga predstavljaju moždane neoplazme neuroepitelijalnog porekla, a po mnogima i najsurovije forme neoplazmi i bolesti uopšte kod čoveka. Moždani maligni tumori se razlikuju od tumora većine drugih organa zbog činjenice da međućelijski odnosi kao i regionalna diferencijacija funkcija imaju daleko veći uticaj na osobine i ishod detek tovanog maligniteta. Sledeća biološka osobenost se odnosi na izuzetno retko širenje (metastazu) moždanih tumora izvan centralnog nervnog sistema (CNS). Za maligne tumore mozga je karakteristično i to da se onkogeni uticaj spoljašnjih faktora na njihov nastanak teško može pratiti s obzirom na to da je mozak dobro zaštićen organ koji je samo krvo tokom povezan sa ostalim organima i samo potencijalno izložen spoljašnjim uticajima. Primarni tumori mozga čine oko dva posto učestalosti svih maligniteta u humanoj pop ulaciji, pri čemu su odgovorni za 20 procenata malignih tumora do petnaeste godine života, a treći su po učestalosti kod pacijenata starosti između petnaeste i tridesetčetvrte godine. Prema SZO nomenklaturi, identifikovano je devet subkategorija tumora neuroepiteli jalnog porekla: astrocitomi, oligodendrogliomi, ependiomi i mešoviti gliomi, tumori horoidnog pleksusa, neuroepitelijalni tumori neutvrđene histogeneze, neuronalni i neural no-glijalni mešoviti tumori, pinealni tumori i embrionalni tumori. Astrocitomi (astrocitni gliomi) nastaju malignom transformacijom astrocita ili njihovih ćelijskih prekursora i čine najčešći oblik primarnih moždanih tumora u adultnoj populaciji. Ovo je vrlo heterogena grupa tumora kako morfološki tako i po strukturi, mestu geneze u mozgu, stepenu progresije i kliničkim manifestacijama. Prvi korak u terapiji glioma, bez obzira na njihovu heterogenost, jeste operativni zah vat. Međutim, ovi tumori se najčešće ne mogu radikalno hirurški ekscidirati, što u moder nom pristupu lečenju podrazumeva postoperativnu upotrebu mnogih adjuvantnih terapija (radioterapija, hemoterapija, imunoterapija, hipertermija i fotodinamička terapija), pojedi načno, a najčešće u kombinacijama. Činjenica je, na žalost, da je rezultat svih do sada pri menjivanih terapija i protokola u tretmanu tumora mozga i dalje nezadovoljavajući. Period preživljavanja je samo neznatno produžen, a stepen lokalnog recidiva je i dalje visok. Neuroblastom je predominantno tumor ranog detinjstva - dve trećine slučajeva se jav lja kod dece mlađe od pet godina. U retkim slučajevima se može otkriti prenatalno ultra zvukom. Neuroblastom može nastati u nervnom tkivu vrata, grudi, abdomena ili pelvisa, ali obično vodi poreklo iz srži nadbubrežne žlezde i ganglija simpatičkog nervnog sistema.
Oko 70 posto pacijenata sa neuroblastomom ima metastaze već pri dijagnosticiranju, najčešće u limfnim čvorovima, jetri, plućima i kosnoj srži. Prognoza za pacijente sa ovom bolešću zavisi od njihove starosti, kliničkog gradusa i zahvaćenosti okolnih limfnih čvorova. Deca sa lokalizovanim neuroblastomom i deca mlađa od jedne godine, sa povoljnim odlikama bolesti, imaju veću verovatnoću preživljavanja, za razliku od starije dece sa uznapredovalom bolešću, uprkos intenzivnoj terapiji. Neuroblastom kod adolescenata ili odraslih ima lošu prognozu bez obzira na gradus i mesto nastanka. S druge strane, neuroblastom se može spontano povući i bez terapije. Spontana regresija je kod neuroblastoma od 10 do 100 puta učestalija u odnosu na ostale tumore, pri čemu se može desiti da se i primarni tumor i metastaze povuku bez ikakvog tretmana. U terapiji neuroblastoma koriste se operativni zahvati, veoma često u kombinaciji sa hemoterapijom ili radioterapijom. Od hemoterapeutika se upotrebljavaju: karboplatin, ciklofosfamid, doksorubicin i etoposid. U novije vreme, koristi se nekoliko genetičkih markera koji mogu predvideti odgovor na terapiju i sam ishod bolesti. Tako je neuroblas tom, na izvestan način, primer koliko su generičke promene značajne na kliničkom nivou.
Ćelijske linije i gajenje ćelija Za eksperimentalni biološki model sistem izabrane su dve humane ćelijske linije U87 MG i SK-N-SH. U-87 MG humana gliomska linija vodi poreklo od humanog glioblastoma (astrocitom III gradusa), izolovanog iz pacijenta ženskog pola starog 44 godine i epitelijalne je mor fologije. Ova linija je nabavljena iz humane tumorske ćelijske banke ATCC ( American Tis sue Culture Colection) gde se kataloški vodi i kao linija HTB-14. U ovim ćelijama postoji delecija za gen pl6, dok su geni za p21, pRb, p53, intaktni. SK-N-SH humana neuroblastomska linija vodi poreklo od humanog neuroblastoma koji je iz mozga metastazirao u kosnu srž. Izolovan je iz pacijenta ženskog pola starosti četiri godine. Epitelijalne je morfologije. Ova linija je nabavljena iz humane tumorske ćeli jske banke ATCC gde se kataloški vodi i kao linija HTB-11. Obe ćelijske linije su propagirane u fiaskovima površine 75 cm2 (Nalgene, Nunc). Kao osnovni medijum korišćen je Minimum Essential Medium Eaglere (EMEM) uz dodatak 10posto fetalnog telećeg seruma prethodno inaktivisanog toplotom, 2mM glutamina, smeše antibiotika streptomicina 50 ptg/ml i penicilina 50 IU/ml i O.lmM neesencijalnih aminokiselina.
Određivanje ćelijskog broja i inhibidje proliferacije Za određivanje ćelijskog broja primenjen je test ekskluzije tripan-plave boje (Trypan blau, Sigma). Ćelije su sejane u ploče sa šest ležišta, 80.000 ćelija po ležištu za U-87 MG, tj. 200.000 ćelija po ležištu za SK-N-SH, u 4ml koncentracijama purifikovanog Todoxin-a 2: 50 [xl, 100 pil i 200 [ il Ćelijski broj je praćen posle 24, 48 i 72 sata od tretmana, tako što su sakupljene plivajuće ćelije a adherentne ćelije tripsinizirane sa 0,25% tripsin-EDTA rastvorom (Sigma). Nakon jednog do dva minuta, enzimska reakcija je zaustavljana dodatkom TNS (Trypsin Neutralization Solution) i ćelije su taložene centrifugiranjem pet
minuta na 1.800 gpm. Alikvot ćelijske suspenzije je razblaživan u jednakom zapreminskom odnosu sa 0,4% rastvorom tripan-plavog u sterilnoj vodi. Mrtve ćelije, zbog narušenog integriteta membrane, pasivno primaju boju i boje se u plavo, dok žive ćelije ostaju neobo jene. Broj ćelija određivan je na nekoliko polja u hemocitometru (Burker-Turk) na invert nom mikroskopu (Leica, Germany). Broj ćelija po mililitru ćelijskog medijuma dobijen je množenjem srednjeg broja ćelija po komori sa faktorom dilucije (2) i koeficijentom komore 104. Procenat inhibicije ćelijske proliferacije izračunavan je po sledećoj formuli: % inhib. proliferacije = 1 - broj ćelija tretman/broj ćelija uzorak Rezultati HTB 14 (gliomi), žive ćelije, početni broj ćelija 80.000, tretman Todoxin-om posle 24 časa kontrola aver
stdev
208000
48h 340000
876000 72h 852000
aver 108000
24h 184000 196000 16971
380000
lOOpl
50(j I
360000 28284
864000 16971
136000 372000 420000 805000 730000
stdev
12200019799
396000 33941
767500 53033
200pl aver stdev
164000 136000 196000 252000 588000 580000
150000 19799
224000 39598
584000 5657
aver 100000 100000 192000 120000 420000 340000
HTB 14, °/o inhibicije priliferadje tretmana u odnosu na kontrolu k 50|JM 100MM 24h 0 38% 23% 48h 0 0% 38% 72h 0 11% 32%
stdev
100000
156000 50912
380000 56569
200pM 49% 57% 56%
HTB 14, broj mrtvih ćelija kontrola
50pl aver
19500 24h 20000
29500 48h
72h
28000 32000 36000
19750
28750
12000 36000 32000 32000 40000
34000
lOOpl aver
45000
24000
32000
200pl aver
16000 40000 30000
28000
32000
34000 42500
55000 32000
aver 16000 44000 38500 35000
43500
44000 56000
0
30000
36750
50000
HTB 11 (neuroblastomi), žive ćelije, početni broj ćelija 200.000, tretman Todoxm-om posle 24 časa kontrola
50|jl aver
stdev
100|jl aver
492000
276000
24b 424000
458000 48083 324000
stdev
300000 33941
200(jl aver stdev
1280000 228000
254000 36770
48h
460000 498000 53740 380000 260000 360000 28284 270000 536000 340000 280000
14142
72h
610000 585000 35355 320000 310000 560000 300000
5657
14142
240000 236000 232000
aver 236000 268000 156000 188000 130000 125000
HTB 11, % inhibidje priliferadje tretmana u odnosu na kontrolu k 50pM 100MM 24h 34% 0 45% 48h 0 28% 46% 72h 0 47% 60%
stdev
252000 22627
172000
22627
127500
3536
200MM 45% 95o/o 78o/o
HTB 11, broj mrtvih ćelija kontrola
50|jl aver
12000
24h 48h 72h
24000 68000 44000 60000 55000
200(jl
lOOpl aver
aver 24000
18000
16000 32000
24000
56000
65000 68000
66500
57500
75500 78000
76750
32000 52000 52000 79500 82000
aver 36000
28000
52000
80750
48000 120000 88000 98000
42000
104000
106500
115000
DISKUSUA Najjednostavniji i najpristupačniji test za utvrđivanje vijabilnosti ispitivane kulture ćelija, odnosno citotoksičnosti neke supstance, svakako je test isključenja boje tripan plavo (engl. Trypan blue dye exclusion test) tj. usvajanja boje od strane ćelija sa narušenim integritetom ćelijske membrane. Vijabilne ćelije u ovom testu ostaju neobojene, dok se mrtve ćelije boje plavo usled narušenog integriteta ćelijske membrane. Može se reći da tumor predstavlja kompleksnu ćelijsku populaciju u kojoj su kolokali zovani sticanje novih i gubitak starih ćelija. Slično je i sa kulturom tumorskih ćelija. U obe ćelijske linije, u gliomima i neuroblastomima, konstatovan je izvestan procenat spontano
mrtvih ćelija. Taj procenat je bio veći u kulturi glioma i prvoga dana je iznosio oko 9% (sa produžetkom vremena inkubacije taj broj se smanjivao na račun proliferacije živih ćelija), dok je kod neuroblastoma iznosio oko 4°/o. Todoxin 2 je indukovao porast broja mrtvih ćelija u obe ćelijske linije vremenski i dozno zavisno, što znači da sa povećanjem koncentracije Todoxin-a i produžavanjem vre mena inkubacije, raste i broj mrtvih ćelija, sa odstupanjem jedino kod neuroblastoma u tački od 48 časova pri tretmanu sa 100 \d Todoxin-a. Istovremeno, moguće je pratiti inhibiciju proliferacije pod dejstvom Todoxin 2 kod obe ćelijske linije, vremenski i dozno zavisnu. Koncentracija Todoxin-a neophodna da za 50 posto inhibira proliferaciju ćelija (ID50) kod glioma iznosi oko 200 pil u sve tri vremenske tačke, dok su kod neuroblastoma 200 [d Todoxin-a inhibirati rast 95% ćelija nakon 48 sati inkubacije, tj. 78% ćelija nakon 72 sata inkubacije, iz čega se može zaključiti da su ćelije neuroblastoma osetljivije na antiprolifer ativno dejstvo Todoxin-a 2. Radi jasnijeg razgraničavanja antiproliferativnog i citostatičnog dejstva Todoxin-a 2, poželjno bi bilo uraditi ELISA esej inkorporacije BrdU-a.
Efekat Todoxin-a 2 na humanu ćelijsku liniju nesitnoćelijskog karcinoma pluća in vitro Karcinom pluća je vodeći uzrok smrtnosti u zapadnim zemljama, a njegova incidenca i dalje raste širom sveta. Kanceri pluća se često pominju kao bronhogeni karcinomi jer potiču od bronhijalnih vazdušnih puteva. Svrstani su u četiri grupe: adenokarcinomi (oko 35% svih slučajeva), sit noćelijski karcinomi pluća (oko 20% slučajeva), dok preostalih 15% odlazi na karcinome velikih ćelija i druge. Histološke karakteristike, ultrastruktura, tendencija na formiranje metastaza i terapi jski pristup čine da se sitnoćelijski karcinom posmatra kao zaseban entitet. Kancer pluća još uvek odnosi najviše žrtava u razvijenim zemljama, čak 28% smrti vezanih za kancer u SAD (Fry et al., 1996). Postojeći karcinom pluća je faktor rizika za dobi janje drugog aerodigestivnog tumora. Velika većina karcinoma pluća uzrokovana je konzu miranjem cigareta (85-90%), što i ne začuđuje pošto dim cigareta sadrži mnogobrojne sup stance uključujući karcinogene, tumor protomore i dr. (Gazdar & Mina, 1997). Oko tri posto karcinoma pluća nastaje zbog drugih sredinskih faktora, na primer zbog izlaganja radonu. Međutim, rak pluća sve češće usmrćuje i pasivne pušače, a u većem procentu i bivše pušače. Kancer pluća je jedan od mnogih epitelijalnih kancera tzv. karcinoma. Zajedničko za pomenute karcinome je da najčešće imaju mutirane tumor supresor gene, hipereksprimi rane onkogene, eksprimirane autokrine i parakrine faktore rasta. Inicijalni događaj u pato genezi karcinoma pluća su mutacije tumor supresor gena (p53 na hromozomu 17pl3, Rb na hromozomu 13ql4, pl6 na hromozomu 9p21) kao i aktivirajuće mutacije dominantnih onkogena (c-myc, k-ras, bcl-2). Veruje se da je u patogenezu karcinoma pluća uključena mutacija 10-20 gena, uglavnom tumor supresora (Pitterle et al, 1998). Rana metastaza karcinoma pluća nastaje od relativno malih primarnih tumora (dijametra 2-4 cm), pa je neophodno primeniti druge metode otkrivanja pored već uobiča jenih X-zračenjem i citološkom analizom ispljuvka. Karcinom pluća je prisutan kod oba pola, više kod muškaraca nego kod žena. Zabri njavajuće je to što dve decenije unazad, broj obolelih žena raste. Pored evidentnog uticaja pušenja na pojavu karcinoma pluća, ne treba zanemariti naslednu osnovu, odnosno famil ijarnu agregaciju (Schwartz et al.,1996).
Traganje za novim lekovima u terapiji kancera je dug i mukotrpan proces što potvrđuje podatak o porastu procenta izlečenja za pet godina (od 1993. do 1998.) od svega jedan posto. Postoji nekoliko mogućnosti za lečenje karcinoma pluća, od kojih je hemoterapija glavni oslonac u terminalnoj fazi bolesti. Na žalost, terapija uobičajenim hemoterapeutici ma je najčešće praćena rezistencijom. Nesitnoćelijski karcinom pluća je posebno poznat kao hemorezistentan. Većina bronhogenih karcinoma može biti klasifikovana histološki, na osnovu širenja tumora, odgovora na primenjenu terapiju i konačno preživljavanje u okviru dva glavna podtipa: sitnoćelijski (SCLC) i nesitnoćelijski karcinom pluća (NSCLC)
Nesitnoćelijski karcinom pluća (NSCLC) Plućno tkivo se sastoji od nekoliko različitih tipova ćelija, a karcinomi koji nastaju iz različitih tipova ćelija imaju jedinstvene karakteristike. Osnovne grupe nesitnoćelijskog karcinoma pluća su: adenokarcinom, karcinom skvamoznih ćelija (epidermoidni karci nom), karcinom velikih ćelija, nediferencirani karcinom. Nesitnoćelijski karcinom je dosta zastupljen i najčešće se tretira hirurški ili radija cionom terapijom (visoke doze X zraka). Posle određenog perioda omalovažavanja, hemo terapija je postala standardni vid tretmana za nesitnoćelijski karcinom pluća koji je lokalno uznapredovao ili je metastazirao. Prvi hemoterapeutski agens koji se pokazao kao uspešan u prolongiranju života pacijenata sa uznapredovalom formom NSCLC bio je cisplatin (Bunn and Kelly, 2000). Za sistemsku terapiju nesitnoćelijskog karcinoma pluća sredinom 1990ih pojavilo se nekoliko hemoterapeutika od kojih su najpoznatiji paclitaxel (Taxol), gemc itabine (Gemzar) i vinorelbin (Navelbine), primenjeni sami ili u kombinaciji sa cisplatinom (Sweeney & Sandler, 2000). Međutim, treba reći i to da je ispoljavanje rezistencije na hemo terapeutike veliki problem u terapiji kancera (Volm & Mattern, 1996) Prognoze za nesitnoćelijski karcinom pluća zavise od faze kancera (metastaziran ili ne), veličine tumora, opšteg stanja pacijenta. Uživanje duvana pre operacije nesitnoćeli jskog karcinoma pluća, smanjuje izglede za dugoročno izlečenje pacijenta. Generalno uzevši, prognoze su prilično loše jer skoro 80% pacijenata ne živi više od jedne godine nakon dijagnoze. Sa današnjom poboljšanom terapijom, oko pet posto pacijenata živi i dve godine.
Ćelijska linija i gajenje ćelija Za eksperimentalni biološki model sistem izabrana je ćelijska linija humanog karcino ma pluća NCI-H460. NCI-H460 (NSCLC) linija karcinoma pluća je dobijena u laboratoriji Gazdara i Mine (Gazdar, A.F. & Minna, J.D.) 1982. godine, iz pleuralnog fluida pacijenata sa karcinomom velikih ćelija karcinoma pluća. Linija je nabavljena od banke humanih tumorskih ćelijskih linija (ATCC katalog) gde se vodi pod kataloškim brojem HTB177. Ove ćelije imaju iRNK za p53 koja se može relativno lako detektovati, tj. nivo joj je sličan nivou nadređenom kod normalnih ćelija pluća (Takahashi et al. 1989). Ove ćelije se boje pozitivno na keratin i vimentin. I količina iRNK za c-myc nije uvećana u odnosu na kontrolu. Ćelije su epitelijalne morfologije i rastu adherentne u monosloju.
Obe ćelijske linije su propagirane u flaskovima površine 75cm2 (Nalgene, Nunc). Kao osnovni medijum korišćen je RPMI uz dodatak 10-posto fetalnog telećeg seruma prethod no inaktivisanog toplotom, 2mM glutamina, smeše antibiotika streptomicina 50 gg/ml i penicilina 50 IU/ml.
Određivanje ćelijskog broja i inhibicije proliferacije Za određivanje ćelijskog broja primenjen je test ekskluzije tripan-plave boje (Trypan blau, Sigma). Ćelije su sejane u ploče sa šest ležišta, 100,000 ćelija po ležištu u 4ml medi juma po ležištu. Dvadesetčetiri sata po zasejavanju, Todoxin 2 je razblažen u dvostruko destilovanoj vodi 1:100, a zatim su ćelije tretirane rastućim koncentracijama purifikovanog Todoxin-a 2:50 u l, 100 ul i 250 ul. Ćelijski broj je praćen posle 48, 72 i 96 sata od tretmana, tako što su sakup ljane plivajuće ćelije, a adherentne ćelije su tripsinizirne sa 0.25% tripsin-EDTA rastvorom (Sigma). Nakon jednog do dva minuta, enzimska reakcija je zaustavljena dodatkom TNS (Trypsin Neutralization Solution) i ćelije su taložene centrifugiranjem pet minuta na 1.800 gpm. Alikvot ćelijske suspenzije je razblaživan u jednakom zapreminskom odnosu sa 0,4% rastvorom tripan-plavog u sterilnoj vodi. Mrtve ćelije zbog narušenog integriteta membrane pasivno primaju boju i boje se u plavo, dok žive ćelije ostaju neobojene. Broj ćelija određivan je na pet polja hemocitometra (Burker-Turk) na invertnom mikroskopu (Leica, Germany). Broj ćelija po mililitru ćelijskog medijuma je dobijen množenjem srednjeg broja ćelija po komori sa faktorom dislucije (2) i koeficijentom komore 104. Procenat inhibicije ćelijske profileracije je izračunavan po sledećoj formuli: % inhib. profileracije = 1 - broj ćelijatretman /broj ćelijauzorak * 100
Diskusija Najjednostavniji i najpristupačniji test za utvrđivanje vijabilnosti ispitivane kulture ćelija, odnosno citotoksičnosti neke supstance, svakako je test isključenja boje tripan plavo (engl. Trypan blue dye exclusion test) tj. usvajanja boje od strane ćelija sa narušenim integritetom ćelijske membrane. Vijabilne ćelije u ovom testu ostaju neobojene, dok se mrtve ćelije boje plavo usled narušenog integriteta ćelijske membrane. Može se reći da tumor predstavlja kompleksnu ćelijsku populaciju u kojoj su kolokali zovani sticanje novih i gubitak starih ćelija. Slično je i sa kulturom tumorskih ćelija. U ovoj ćelijskoj liniji konstatovan je izvestan procenat spontano mrtvih ćelija koji se povećava sa dužinom inkubacije. Todoxin 2 je indukovao porast broja mrtvih ćelija u obe ćelijske linije, međutim, taj porast nije bio vremenski i dozno zavistan tj. sa povećanjem koncentracije Todoxin-a i produžavanjem vremena inkubacije, raste i broj mrtvih ćelija ali bez dozne i vremenske pravilnosti. Istovremeno, moguće je pratiti inhibiciju proliferacije pod dejstvom Todoxin-a 2, vre menski i dozno zavisnu. Iako u gotovo svim uzorcima postoji inhibicija proliferacije, ona nije vremenski i dozno zavisna. Može se reći da jedino koncentracija od 100 ul Todoxin-a daje konstantnu inhibiciju proliferacije, dok ostale koncentracije nemaju. S obzirom na izuzetnu rezistentnost ove ćelijske linije na hemoterapeutike, ovakvi rezultati su sasvim očekivani.
Istine i zablude u vezi sa kancerom 1) Poreklo, mehanizam nastajanja i deobe ćelija kancera, onako kako ih objašnjava današnja zvanična medicina, ne mogu biti prihvaćeni kao tačni. Glavni razlog za ovakvu tvrdnju leži u činjenici da postoji isti „skriveni ubica“ ne samo kod kancera, već i kod AIDS-a i autoimunih oboljenja, naročito sklerodermije. I kancerogene ćelije i Hl-virusi su praklice, sorabi, nemanodije. Glavna odlika ovih pramikroorganizama jeste polimorfizam ili, popularnije, pleomor fizam. Naime, usled dejstva egzogenih uticaja praklice mogu da menjaju oblik i da budu opažene kao: prioni, DNK ili RNK-virusi, razni paraziti, gljivice, bakterije i dr. Ta najmanja živa bića mogu živeti u biljkama (Agrobacterium tumefaciens), u životinjama (SV-40) i ljudima. Još 1921. godine, Džejms Jang je iz raka dojke, materice i genitalija, izolovao kokoidne i štapićaste oblike spora. Uočeno je da svi oblici luče toksine koji indukuju ćelijsku proliferaciju. 2) Nemanodije luče gonadotropin (CE) da bi zaštitile ćelije raka, kao što placenta luči gonado horionski gonadotropin da bi zaštitila fetus od uništenja delovanjem imunog odgovora majke. 3) Sorabi tj. nemanodije su neuništivi. Ukoliko bi, ipak, bili uništeni, za organizam domaći na to bi bio kraj. Ne mogu ih uništiti ni pritisak, ni visoka temperatura, niti bilo koje hemjsko jedinjenje (kiselina i sl.), kao ni zračenja od 50 000 rema dovoljno da unište svaki život. 4) Sorabi mogu da se transformišu u blizu dvadeset oblika. Variraju od veličine priona (od dva do četiri nanometra), preko veličine virusa, do veličine bakterija (stafilokoke i streptokoka). 5) Za razmnožavanje su im potrebni faktori (hormoni) rasta. Ukoliko su ,,ulovljeni“ i zaustavljeni na jednom od 20 stadijuma (oblika), sorabi za vlastito razmnožavanje moraju da koriste faktore rasta domaćina. Možda upravo ovde leži rešenje tajne zbog čega kod Pigme ja HIV-infekcija ne progredira u AIDS. Naime, pripadnici ovog afričkog plemena su izuzetno niskog rasta i nemaju TGF (eng. Tumor Grow Factor - faktor rasta tumora). Eksperimental no je, inače, dokazano da se Hl-virusi i kancerogene ćelije, in vivo ili in vitro, ne mogu razm nožavati ni u optimalnim uslovima (u medijumu) ukoliko ne postoje faktori rasta. 6) Somatska (telesna) čelija se mitozom deli na dve čerke-ćelije sa po 23 hromozoma Ćelije raka se mogu deliti asimetrično ili nepravilnom deobom gde njihov broj, redmo, može rasti aritmetičkom progresijom - 3, 7,11,15... Mogu imati jedno ili više jedara, a može se dogoditi i da ih - nemaju. 7) Moć preživljavanja i adaptacije na novonastale uslove kod soraba je izvanredna. Kada se organizam, recimo, tretira hemoterapijom, zračenjem, hormonskom, genetskom terapi jom i sl, u stanju su da se grupišu, sklone i provedu izvestan period u mirovanju. Međutim, posle, recimo 6, 12 ili 18 meseci, mogu još žešće da buknu i preplave ceo organizam. 8) Tumorske čelije imaju DNK tipa ,,G-C“, a somatske tipa ,,A-T“. Kada bi se telesne ćelije na neki način transformisale u kancerogene, i ove bi morale da imaju DNK istog tipa, to jest "A-T“. 9) Ne treba govoriti o fizikohemijskoj teoriji tumora, već o fizikohemijskoj, virusnoj ili
biološkoj indukciji tumora. To znači da su ovi faktori samo pokretači ciklusa razvoja mikroparazita, praklica, tj. soraba. 10) Fluoru treba posvetiti posebnu pažnju, budući da spada u red najopasnijih kancerogena. Po rečima dr Vilijema Markusa, a to je potvrdilo i četrnaest nobelovaca, fluor je odgovoran za 10.000 smrtnih slučajeva u SAD godišnje. S druge strane, dr Alfred Tejlor tvrdi da natrijum fluorid i u koncentraciji od 1 :20.000.000 stimuliše rast kancerogenih ćeli ja. U našoj zemlji je dozvoljena koncentracija od 1 : 1.200.000. Fluor izaziva i mentalni deficit. Šta je on, ako nije progresivna multicentrična leukoencefalopatija sa degeneracijom. Kod ovakvog poremećaja javlja se nedostatak kiseonika u mozgu, što pogoduje SV-40 i njegovim srodnicima (nemanodijama), koji žive u anaerobnim tj. bezkiseoničnim uslovima. Sa takvim oštećenjem moždanih struktura, život čoveka je nemoguć. Imajući ovo u vidu, Adolf Hitler je naredio da se fiuor daje zatvorenicima u koncentracionim logorima. Naša deca, žene, trudnice, dobijaju pune kutije tableta sa fluorom. Na njih neprestano vrše pritisak stomatolozi koje su, u najvećem broju, podstakli njihovi profesori nakon sti canja titula i odbrane doktorata upravo na - fluoru. 11) SV-40, papovavirus (simian, majmunski virus), seje smrt. Kod žena preko raka dojki, pluća, genitalnih organa. U slučaju ,,srećnog“ ishoda, ruku pod ruku sa ovim ide nakaznost kao posledica hirurških zahvata poput mastektomije. Kod muškaraca, SV-40 izaziva rak prostate, pluća i debelog creva. Infekcija ovim virusom je moguća preko polio vakcine, kada se umnožavanje virusa vrši na kulturama tkiva bubrega majmuna, najčešće kontaminiranih SV-40 virusom. I u našoj zemlji se, u Institutu na Torlaku, radi umnožavanje polio virusa na kultura ma tkiva bubrega majmuna. Majmuni se nabavljaju od problematičnih liferanata živih maj muna iz divljine i rezervata. 12) Po pitanju otkrivanja praklica, PCR-metoda je još jednom pala na ispitu što, inače, nije slučaj sa kombinacijom laserske mikrodisekcije nakon koje sledi elektronska mikroskopija. Laserskom disekcijom treba odvojiti kancerogene ćelije od zdravih, pa stavi ti tripsin i/ili pepsin. Kancerogene ćelije (sorabi, nemanodije) će, za razliku od telesnih ćeli ja, odoleti delovanju ovih enzima. Čitaoci koji žele da saznaju više o nekim temama iz ovog poglavlja, dodatne informa cije mogu naći u odgovarajućoj literaturi: ♦ Zbomik radova sa Jugoslavenskog simpozijuma o protetskim inovacijama, Beograd, 1981; ♦ „Slučaj prevarene bakterije - Epohalno otkriće ili naučni rimejk“, ,,Galaksija“, april 1990; ♦ ,,Da li će preko ljudskog gena Amerikand uskoro zavladati svetom?“, ,,Argument“, 19. maj 1997; ♦ „Prirodni virostatik Todoxin u lečenju HlV-infekcije i kanceroznih oboljenja“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1996; ♦ ,,Todoxin - biološkim skalpelom na tehnologiju zablude“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1998; ♦ „Srbiji na zdravlje“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1999; + „Srbiji sa srećom“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 2001; ♦ „Nada za Srbiju“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 2002.
BOLESTI ZAVISNOSTI Narkomanija „Ovih dana mnogo se govori o okolini. Ali, dok se uglavnom misli na prirodno zeleni lo, čiste reke i svež vazduh, postoji i jedna druga podjednako važna sredina - sredina droge. Sredina našeg života je postala zagađena. Naš način razmišljanja je postao zagađen. Suočeni smo sa promenama koje zagađuju naše razmišljanje do te mere da ne znamo šta mislimo. „Sredina promena“ uništava našu zemlju. Naša mogućnost odlučivanja je toliko mala da je to stanje dovelo do teškoća i zbunjenosti. Danas se okrećemo prema grupnim rešenjima svojih problema, umesto individuanim. Za rešenje problema ne koristimo se sopstvenim mogućnostima. Glavnu ulogu u tome ima veliki porast upotrebe droge. Ta strategija se provodi namerno. Osmislili su naučnici nove nauke, društveni inženjeri i šeprtlje, a meta joj je najranjivije područje - naše mišljenje o nama samima, tj. način na koji sami sebe doživljavamo, što nas na kraju dovodi do toga da postajemo ovce koje vode na klanje. Postali smo zbunjeni mnoštvom izbora i odluka koje moramo da donesemo pa nas je cela ta sredina napravila malodušnima. Nama manipulišu beskrupulozni ljudi, a da toga i nismo svesni. Ovo se posebno odnosi na trgovinu drogom. Trgovina drogom je podmuklo promenila našu okolinu. Navodni ,,rat protiv droge“ je obična farsa. Nema ga u dovoljno kvalitetnoj meri da bi potomci Britanske istočno-indijske kompanije uopšte brinuli o njemu, Zajedno sa kompjuterizacijom, mozgovi su nam skoro potpuno isprani, a sposobnost da se odupremo nametnutim promenama nam je oduzeta. To nas dovodi do jedne druge sredine - sredine u kojoj se vrši kontrola ljudi, poznata pod nazivom kontrola ličnih informacija, bez koje vlade ne mogu da igraju svoju igru brojki*.. Ipak, današnji problem je davno ,,izmišljen“.
Prapočed svaremenog zla Pokušaji da se objasne pećinski crteži i gravire iz zapadne Evrope od pre tridesetak hi ljada godina, dakle iz kamenog doba, sugerišu da su ih radili plemenski šamani ili vračevi tokom transa izazvanog drogom. Takvi crteži su rađeni istim metodama i u Namibiji tokom XIX veka. Vračevi bušmanskih plemena padali su u trans i identifikovali se sa okolnim živ otinjama. Šamanska religija je opstala do danas u Sibiru gde se, kao deo rituala, dugo uzima Amanita muscaria, crvena pečurka sa belim pegama. Iako u velikim dozama može da bude *Džon Kobnen- „Komotet 3001
smrtonosna, pažljivim grickanjem dovodi do sjajno obojenih halucinacija. Ti efekti se dodatno uvećavaju muzikom bubnjeva koja prati ceremoniju. I na drugoj strani sveta, u Kostariki, pronađen je žrvanj iz II veka nove ere na kojem je urezana scena: sa obe strane centralne ljudske figure, nalaze se iste ovakve pečurke. U zamršenim i fantastičnim umetničkim delima Maja, Asteka, Inka i ostalih, nije teško uočiti jake elemente ,,psihodeličnog“. Amerikanci su blagosloveni ili prokleti, kako ko gleda, brojnim biljkama koje proizvode snažne halucinogene supstance. Upotreba kaktusa pejotl datira iz 200-300. godine n.e, kad je prikazan na gmčariji iz Meksika. Halucinogeni kaktus San Pedro je korišćen još oko 800. godine p.n.e. Bar tako govori rezbarija u kamenu iz grada Čevin de Huantar u severnom delu peruanskih Anda. Osušen sadrži dva posto meskalina- najveću koncentraciju ovog halucinogena u bilo kojoj biljci. Pečurka teonanacatl („telo bogova“) sadrži halucinogen psilosibin. Maje su od 500. godine p.n.e. pravile stotine „pečurkastih kamenova“ sa stablima ukrašenim rezbarijama životinjskih ili ljudskih figura prikazanim kako žvaću pečurke. Pulpa dobijena žvakanjem, mešana je sa vodom. Teonanakatl pečurke mešane sa medom služene su prilikom svetkov ina na gozbama, od čega su gosti dobijali fantastične vizije. Kad se lišće koke žvaće pomešano sa gašenim krečom, oslobađa se kokain. Delimično sažvakani komadići koke pronađeni su na đubrištima drevnih peruanskih naselja iz vreme na oko 2500. godina p.n.e. Ćupovi iz kulture Moke iz Perua prikazuju ritualne koje izvode sveštenici žvaćući koku, kao i opremu koja ide uz to - torbicu za lišće koke, tikvu i štapić za nanošenje kreča. Neka od najlepših zlatarskih dela iz Kvimbaja kulture Kolumbije jesu sudovi za kreč koji se žvakao sa lišćem koke. Kod peruanskih Inka koka je bila privilegija elite - vojnih starešina, naučnika, lekara, sveštenika i kraljevskih glasnika - koji su sle dovanja nosili sa sobom u malim torbicama. Inke su za uzgajanje žbunja koke koristili osuđenike jer su ravničarske oblasti gde je ono raslo smatrane lošim po zdravlje. Koristeći testove za otkrivanje upotrebe droge kod zaposlenih u Sjedinjenim Država ma, naučnici su u jednoj trećini analiziranih uvojaka kose 170 peruanskih i čileanskih mumija, našli ostatke kokaina, uključujući i tela stara 2.000 godina. I to od najmlađih do najstarijih osoba! Konoplja (kanabis) se najviše uzgaja u Americi, i to počev tek nakon njenog otkrivanja. Do Kolumba, rasla je divlje. Priče o vizijama koje su imale poglavice iz XIX veka, poput Bika Koji Sedi i Crnog Irvasa sugerišu pušenje kanabisa. Najčuveniji među prvim uzgajivačima kanabisa bio je izvesni Džordž Vašington. Dvanaestog maja 1765. godine, zapisao je u dnevnik: „Žeo konoplju u Madi Houlu pored močvare“. Najpoznatiji izvor kanabisa u Aziji je Indija gde su evropski lekari otkrili njegova lekovita svojstva i nazvali ga indijska konoplja. Tradicionalni indijski način konzumiranja je pijenje čaja od kanabisa (u prahu) uz dodatak mleka, šećera i začina. I danas se spravlja pod imenom bhang. Efekti: veselost, dremljivost, zaljubljenost ili veliki apetit. Grčki istoričar Herodot opisuje kako su Skiti iz južne Rusije (200 godina ranije su naselili Bliski istok) izumeli posebne šatore kao parna kupatila i mesta za pušenje konoplje. Unutra je, na posudu punu užarenog kamenja, bacano seme konoplje. Skiti su, beleži Herodot, oduševljeno urlali dok su udisali ta isparenja. Potvrda Herodotove priče pronađena je u leden im grobnicama Pazirika, na granici Rusije, Mongolije i Kine, iz oko 400 godina p.n.e. U jed noj grobnici su nađena dva kompleta za pušenje kanabisa. Sastojali su se od posuda sa kamenjem i semenom konoplje, pokrivenih krpom, sa kožnom torbicom sa semenom.
U drevnoj Kini, taoistički sveštenici su se ,,fiksali“ udisanjem isparenja konoplje koju su stavljali u posude sa tamjanom. Shen Nung Pen Tsao Ching je na prelazu I i II veka nove ere ostavio zabelešku: „Ukoliko se uzme mnogo, čovek vidi demone i bacaka se okolo kao ludak. Ali ako se uzima duže, čovek može da komunicira sa duhovima i telo mu postaje lako.“ Hašiš je koncentrat kanabisa, napravljen ceđenjem smolastog cvetnog polena. Ovu smolu danas skupljaju avganistanski seljaci obučeni u kožne ogrtače trčeći kroz polja i češući se o biljke. Potom se smola skida sa njihovih ogrtača i od nje prave ,,pogačice“. Izu mitelji hašiša nisu poznati, ali je najverovatnije reč o srednjovekovnim Arapima koji su toj drogi u tolikoj meri bili posvećeni da je jedna verska sekta po njima dobila ime - Asasini. Reč je o fanatičnoj islamskoj manjini, organizovanoj u drugoj polovini XI veka, od strane navodnog persijskog plemića Hasan-ibn-al-Sabaha. Nije poznato gde je tačno nastala vodena lula za pušenje hašiša, ali najraniji poznati primerak potiče iz XV veka. Nađena je u pećini Libel u blizini izvora Plavog Nila u Etiopiji.
Muze li se - mak? Opijum se dobija iz mlečnih sokova maka. Zbog aktivnog sastojka morfina, smanjuje bol, anksioznost i nesanicu. Australijski arheolog Robert Merilis je 1962. ukazao da je jedna vrsta glinenih ćupova, napravljena na Kipru između 1600. i 1500. g.p.n.e, modelirana prema semenu maka okrenutog naopako. Na nekima od njih su i paralelne pruge koje jasno imi tiraju zareze uzgajivača na čaurama maka iz kojih otiče mleko. Zahvaljujući ovome, sma tra se da je Kipar svojevremeno bio centar trgovine opijumom u istočnom Mediteranu. Upućeni tvrde da je ovo ostrvo i danas jedan od centara krijumčarenja narkotika. Inače, istovetni ćupovi su iskopani čak i u Siriji, Palestini i Egiptu. Prve pošiljke opijuma, prema dr Kolmenu, stigle su iz Bengala u Englesku 1683. godine, u „jedrenjacima za prevoze čaja“ Britanske istočno-indijske kompanije. U Englesku su ga dovezli kao test, ogled, da vide da li se običan engleski puk, sitni posjednici i niži slo jevi, može navući na uzimanje droge. Bilo je to ono što bi mi danas mogli da nazovemo „eksperimentalnim marketingom“ za novi proizvod. Ali, čvrsti seljaci i uveliko izrugani „niži slojevi“ bili su sazdani od čvrstog materijala, pa je eksperimentalni marketing doživeo potpuni krah. „Niži slojevi“ britanskog društva su odlučno odbili da puše opijum. Plutokrate i oligarsi iz londonskog visokog društva počeli su da tragaju za tržištem koje neće biti tako otporno, nesavitljivo. Takvo tržište su pronašli u Kini. Širom Kine su počele da niču opijumske jazbine, a u velikim gradovima poput Šanga ja i Kantona na stotine hiljada bledih Kineza je otkrilo kako lula opijuma naizgled čini život podnošljivijim. Britanska istočno-indijska kompanija je nesmetano delovala više od 100 godina, dok se kineska vlada nije probudila. Prvi zakoni protiv pušenja opijuma doneti su tek 1729. godine. To se članovima odbora Britanske istočno-indijske kompanije, a bilo ih je 300, nije ni najmanje svidelo. Kompanija je već uspela da uzgoji seme maka koje je davalo najkvalitetniji opijum iz makova sa područja Benaresa i Bihara u dolini reke Gangeš u Indiji, dok se opijum nižeg kvaliteta, iz drugih delova Indije, prodavao po nižoj ceni. Ne želeći da izgubi svoje unosno tržište Britanska Kruna se upustila u bitku sa kineskom vojskom i porazila je. Na isti način američka vlada navodno danas bije bitku protiv trgovaca drogom i kao Kina trpi ogromne poraze. Ipak, postoji jedna velika razlika: kineska vlast se borila kako bi pobedila, dok
američka vlada nema nikakve želje da tu bitku dobije, što objašnjava tako veliku fluktuaci ju osoblja u Agenciji za suzbijanje narkotika (DEA). U poslednje vreme opijum visokog kvaliteta putuje iz Pakistana do Makre na pustoj pakistanskoj obali, odakle se brodovima prevozi u Dubai, gde se razmenjuje za zlato. Kažu da je to delimično razlog zbog koga je danas heroin privlačniji od kokaina. Trgovina hero inom je diskretnija. Nema ubistava visokih državnika, što je u Kolumbiji postalo gotovo svakodnevno. Pakistanski ne postiže cenu onoga iz Zlatnog trougla polumeseca (iranski opijum). To je uveliko podstaklo proizvodnju i prodaju heroina, koji bi ubrzo mogao da potuče kokain i postane droga broj jedan. Mehanizam trgovine heroinom izgleda ovako: primitivna plemena na brdovitim predelima Tajlanda i Burme uzgajaju mak od koga se pravi opijum. U vreme berbe, čašice maka sa semenom se zarezuju žiletom ili oštrim nožem. Kroz posekotinu iscuri smolasta masa koja počinje da očvrščava. Ta masa je sirovi opijum. On se potom oblikuje u lepljive kuglice. Uzgajivačima se plaća u zlatnim polugama težine oko jednog kilograma, poznatim kao 4/10, koje se izlivaju u banci „Credit Suisse“. Te male šipke se koriste samo za tu svrhu - za plaćanje uzgajivačima opijuma - pomenutim pripadnicima plemena. Velikim trgovci ma sirovog opijuma ili poluprerađenog heroina na hongkonškom tržištu se plaća zlatnim polugama normalne veličine. Iste metode se koriste za plaćanje brdskih plemena u Indiji Balučija - koji se ovim poslom bave još od vremena mogula. U „sezoni droge“, kako se zove, na tržištu Hong Konga nastaje poplava trgovine zlatom. Meksiko je počeo da proizvodi relativno male količine heroina zvanog „meksički smeđi“, za kojim postoji velika potražnja u Holivudu. I u toj zemlji trgovinom narkoticima upravljaju najveći državni funkcioneri, koji na svojoj strani imaju vojsku. Neki proizvođači, „meksičkog smeđeg“ zarađuju milione dolara mesečno opskrbljujući narkoticima svoje kli jente u SAD-u. Kada se neki pripadnici meksičke Savezne policije, s vremena na vreme, nahuškaju na preduzimanje akcija protiv proizvođača heroina, odjednom se, kao iz vedra neba, pojavi vojska i ,,očisti“ teren. Šta je heroin i zašto je on danas cenjeniji od kokaina? Po rečima priznatog stručnjaka za to područje, profesora Galena, heroin je derivat opijuma - droge koja otupljuje osećanja i dovodi do dugog spavanja. Upravo to većina zavisnika i želi, a to stanje se zove „biti u rukama Morfeja“. Opijum je droga koja, među svim čovečanstvu poznatim drogama, stvara najveću zavisnost. Mnogi farmaceutski lekovi sadrže opijum u različitim količinama, a veruje se da se i papir koji se koristi za proizvodnju cigareta prvo impregnira opijumom i da zato pušači postaju zavisni o pušenju. Dr Džon Kolmen navodi: „Sve do nedavno prava istina o trgovini opijumom u Kini bila je praktično nepozna ta. Istina je sledeća: snabdevanje Kine opijumom je bio britanski monopol, službeni monopol britanske Vlade i službena britanska politika. Britanska prodaja indijskog opi juma u Kini bila je jedna od najbolje čuvanih tajni oko koje su stvorene mnoge zavarava juće legende, kao što je ona ona o Klivu od Indije (Clive of India) i priča o očajničkoj hrabrosti britanskih vojnika u Indiji za slavu ,,Carstva“, koje je tako dobro napisao Rad jard Kipling, i priča o „jedrenjacima za prevoz čaja“ , koji prevaljuju okeane sa svojim tovarima kineskog čaja za salone visokog društva viktorijanske Engleske. Istina o britan skoj okupaciji Indije i o britanskim Opijumskim ratovima jedna je od najpodlijih laži zapadne civilizacije.
Skoro 13 procenata indijskih prihoda u vreme britanske vlasti dolazilo je od prodaje bengalskog opijuma visokog kvaliteta distributerima droge u Kini, koji su bili pod britan skom upravom. Kineska kopnena misija - tadašnji Bitlsi - napravila je izvrstan posao širen ja upotrebe opijuma među siromašnim kineskim radnicima (coolies, kako su ih zvali). Nisu se ti zavisnici odjednom pojavili iz vedra neba, kao ni tinejdžerski zavisnici u SAD-u. Moramo da zapamtimo da su u oba slučaja oni namerno stvoreni. U Kini je prvo stvoreno tržište opijuma, a onda je to tržište popunjeno opijumom iz Bengala. Na isti način je u SAD u prvo stvoreno tržište marihuane i LSD-a, a potom su ga britanske plutokrate i njihovi američki rođaci, uz pomoć gospodara britanskog bankarskog aparata, popunili. Unosna trgovina drogom je jedan od najgorih primera zarade na ljudskoj bedi. Drugi je legalna trgovina drogom, koju vode farmaceutske kuće u vlasništvu Rokfelera. Najviše ih je u SAD-u, ali ih ima i u Švajcarskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, a imaju punu podršku Američkog Medicinskog udruženja (American Medical Association, AMA)“. Svako ako hoće može, a ako neće ne mora da vjeruje dr Kolanu. Jedno je ipak sigurno ništa ne priča napamet. Dobro zna išta govori. No, da privedem kraju priču o „prapočetku zla“.
Grci i Rimljani su više voleli da piju nego da „duvaju“ Dokazi za korištenje opijuma u religijskim kultovima bronzanog doba stižu iz Egejskog mora. Tokom iskopavanja drevnog kiparskog grada Kitiona (1975), pronađena je mala fino izrezbarena lula od slonovače iz oko 1200. g.p.n.e. Tragovi sagorevanja na jednom od dva otvora, jasno ukazuju na to da se koristila za pušenje opijuma. Slične lule se koriste i danas. Figurine napravljene na minojskom Kritu sredinom drugog milenijuma p.n.e, prikazu ju boginje sa krunama od glava maka kako pružaju mak drugim ženama. Interesantno je to što ni grčki ni rimski bogataši, inače skloni raznoraznim bahanali jama, nisu previše uživali u drogama. Marihuanu su više koristili za lek. Istina, u grčkom gradu Afrodizijasu, u Turskoj, jedna skulptura pokazuje opijum u ruci boga ljubavi Erosa. U Homerovoj poeziji se droga pominje dva puta, i to u negativnom kontekstu. U „Odis eji“ lepa Helena meša vino gostima govoreći: „Niko ko ovo popije u vinu, neće toga dana ni suzu pustiti, čak ni za smrt majke ili oca, čak ni ako mu brat ili sin budu posečeni mačem a on tome bude prisustvovao“. Helena je nabavila drogu (verovatno derivat opijuma) iz Egipta gde se koristila kao lek. Iako je Homer opisuje kao ,,korisnu“, svestan je da droga lišava čoveka osećanja. Isto se odnosi i na one koji jedu ,,lotos“, verovatno u Severnoj Africi koju je posetio Odisej prilikom dugih lutanja nakon Trojanskog rata. Članovi njegove posade koji su pojeli cvetove ,,lotosa“, uobičajeno kod lokalnog stanovništva, nakon toga su tonuli i blaženi trans zaboravljajući na sve brige, pa čak i želju da se vrate porodicama. Odisej je morao silom da ih vraća na brod i vezuje dok ne dođu sebi. O kojoj je biljci reč, nije poznato. U svakom slučaju to nije bio cvet egipatskog lotosa, vrste vodenog ljiljana, budući da ovaj nema nikakva psihoaktivna svojstva. Uzimanje halucinogenih droga kod Grka je ograničavano uglavnom na proročišta. Verovalo se, recimo, da Apolon govori kroz svoju sveštenicu na Delfima. Iz klasičnih tek stova se jasno vidi da su sveštenice uzimale jake halucinogene. Plinije tvrdi da su drevni narodi koristili buniku. On je zove apollinaris, po Apolonu. Plinije opisuje i vrbenu kao sredstvo za izazivanje proročanstava: ,,0be vrste (vrbene) koristi narod Galije u proricanju sudbine, ali Magi (iz Persije) naročito iznosi najluđi stav o toj biljci: ljudima koji se istrlja
ju njome ispunjavaju se želje, nestaju im groznice, dobijaju prijatelje i leče se od svih bolesti“. Ipak, najstariji arheološki dokazi o gajenju maka u Evropi pronađeni su oko švaj carskih jezera i datiraju iz 2500. godine p.n.e. U njihovim staništima, naime, pronađene su veće količine semena maka. Naučnici, međutim, tvrde da je ovaj mak korišćen za pravlje nje kolača ili ulja za kuvanje. Sve u svemu, drevni narodi su droge uglavnom uzimali u kontekstu koji je to uziman je činio mnogo bezbednijim. Vrlo je verovatno da astečki tinejdžeri koji su uzimali pečurku teonanakatl, koja sadrži psilosibin (najbliži prirodni ekvivalent LSD-u) nisu sebi činili ozbiljnu štetu - drogu su uzimali u okviru porodice, uživajući u zajedničkom doživljaju pojačane percepcije i uvida u domen duhovnosti.
Pored cveća bilo je i računice Do pojave hipika, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, narkomanija je bila sporadična bolest. Zastupljena u oblastima u kojima se droga proizvodila, postojala je spo radično i kod zdravstvenih radnika kojima su morfijum i druge psihoaktivne supstance bile dostupne. U to vreme distribucija narkotika nije bila razvijena. Hipici su uz parolu „Ljubav i mir“ imali još jednu: „Želim momentalno zadovoljstvo, ne pitam na koji način.“ Počeli su sa meskalinom, pejotlom, kokom, marihuanom... Pokret hipika se širio, kao i njihove ideje, a ubrzo je sa Istoka stigao heroin. I tada, već negde osamdesetih, epidemija je počela da se razvija po svetu. Tada je epidemija počela da se širi i kod nas. Odjednom je droga postala dostupna svakom. Na koji način? Tako što se kriminalizovala. Da bi mogli da kupe drogu, mnogi kradu, prostituišu se. Zato su narkomani dobili epitet da su ljudi poslednje kategorije. Tako je zaista bilo, međutim, večiti sumnjičavac dr Džon Koleman ima svoju verziju: ,,Ta novoformirana zajednica („Deca cveća“ ili „Bit generacija“) i njen „stil života“ usisaJi su u svoj kult milione američke omladine. Američka omladina je pretrpela koren itu revoluciju a da toga nije bila ni svesna, dok su stariji naraštaji bespomoćno posmatrali, nesposobni da identifikuju izvor te krize, pa je zbog toga reagovao na način lošeg pri lagođavanja na tu pojavu koja se sastojala od svih vrsta droge, marihuane, a kasnije lis ergične kiseline, LSD-a, koji im je baš lepo osigurala švajcarska farmaceutska kompanija Sandoz, pošto je jedan od njenih hemičara, Alfred Hofman, otkrio kako da napravi sin tetičke ergotamine - veoma moćnu drogu za menjanje uma. Komitet 300 je isfinansirao taj projekat preko jedne od svojih banaka - banke S.C. Warburg, a drogu je u Ameriku doneo filozof Oldos Haksli. Ta nova ,,čudotvorna“ droga brzo je distribuirana u malim ,,uzorcima“, te besplatno deljena na univerzitetima širom SAD i na ,,rok“ koncertima, koji su postali vodeće sredst vo širenja upotrebe droge. Pitanje koje vapi za odgovorom je: šta je u to vreme radila Agen cija za suzbijanje droge (Drug Enforcement Agency, skraćeno DEA)? Postoje snažne indi cije koje pokazuju da je DEA znala šta se dešava, ali joj je naloženo da ne preduzima nikakve akcije da to spreči. Jedan broj građanskih čelnika i crkvenih ljudi osećao je veliko ogorčenje zbog tog novog kulta, ali su svoju energiju usmeravali u pogrešnom smeru - protiv posledica tih događaja, a ne protiv uzroka. Kritičari rok kulta pravili su iste greške kao i kritičari iz perioda prohibici
je. Kritikovali su agencije za sprovođenje zakona, profesore, roditelje - sve osim zaverenika. Zbog ljutnje i ogorčenosti koju osećam prema tom velikom zlu od droge, ne želim da se izvinjavam zbog upotrebe rečnika koji nemam običaj da koristim. Jedan od najgorih drogeraških dripaca koji je ikada hodao ulicama Amerike bio je Alen Ginsberg. Taj Gins berg je progurao upotrebu LSD-a kroz televizijsku reklamu koja ga nije ništa koštala, iako bi ga, u normalnim okolnostima koštala na milione dolara. Ginzberg je uspeo da održi nekoliko predstava nacionalne gledanosti u kojima je veličao vrline LSD-a i m arihuane pod izgovorom „novih ideja“ i „nove kulture“ koja nastaje u umetničkom i muzičkom svetu. Kako ih elektronski mediji ne bi prešišali, Ginsbergovi obožavaoci iz um etničkih i društvenih kolumni svih vodećih američkih novina i časopisa pisali su blistave članke o ,,tom živopisnom čoveku“. Nikad u istori ji novina, radija i televizije nije bilo takve svemedijske besplatne reklam ne kampanje, a da prom otere iz „zavere Vodolija“, NATO i Rimski klub nije koštalo ni centa. Sve su to bile apsolutno besplatne reklame za LSD, tek blago prerušene u „umetnost i ,,kulturu“. Ken Lov je jedan od Ginsbergovih najvećih prijatelja, koji je u Njujork Tajmsu objavio reportažu od pet stranica, saglasno metodologiji koju primenjuje Tavistok institut i Sten ford centar, a koja glasi: ako treba da promakne nešto što javnost ne može da prihvati zato što joj mozak još uvek nije potpuno ispran, onda unajmi nekoga da napiše članak u kome će obraditi temu sa svih strana. Što je još gore, ili bolje, zavisno od tačke gledišta, agencija Junajted pres (UP) preuzela je besplatnu reklamu o Ginsbergu i LSD-u koju je napisao Keni Lov i poslala teleksom stoti nama novina i časopisa širom zemlje, pod naslovom „Nove priče“.“ Popularnost, na žalost i prihvatanje, na koje je LSD naišao u našim krajevima, možda je ponajbolje odslikao sjajni Dragoslav Andrić u svom poznatom „Rečniku žargona“ iz 1972. godine, gde je pod odrednicom ,,droga“ pribeležio: jegulja, lična karta, esid, žeton, kalifornija, kiselina, sanšajn, spid, trava, travka, hrana, šit, štaka; droga lošeg kvaliteta divljak; metedrin - met; marihuana - marica, mariš, Meri Džejn, pot, trava, travka; čista droga - čistak... kubni santimetar droge - trip... uzimanje droge kao što je LSD i sl. - spid... intravenozno ubrizgavanje - dizajn, zezanje, krljanje, treskanje, fiks... drogirati se intra venoznim ubrizgavanjem - baciti se pod igrlu, zakucati se, krljati se, prikucati se, tresnuti se, ukucati se, urokati se, ufiksati se, ufurati se, fiksati se, fiksovati se, furati, cepati iglu, cepati fiks... Pod odrednicom ,,narkoman“ - dizajner, dragomdan (ž. dragomdanka), đanki, komandos, narkos, džanki, hašman, drogi, drogos, drogoš, fiksać... Danas je to, međutim, zvuči drugačije. Novo vreme, neki novi klinci, neki novi jezik. Evo kako to, otprilike, izgleda: dop, pajdo - droga; petica, petak, petarda - pet grama heroina; mic - gram; kvoter - četvrtina grama; lutka - pola grama; gandža - jedna doza; džankoza, džanki - narkoman; pig - osoba koja uzima drogu koja mu prva dođe pod ruku; uraditi semu - nabaviti drogu; uraditi se - biti pod uticajem droge; haj - dobar osećaj tokom uzimanja droge; gou ap - osećanje euforije posle uzimanja narkotika; klin, čist - onaj koji je napustio drogu; daun - povratak u normalno stanje posle uzimanja droge; krizirati - apstinenciona kriza; overiti - smrt usled velike količine; hot šot - cijanid ili druga vrsta otrova skrivenog u drogi da bi ubila zavisnika ili preprodavca koji pravi smetnje, fatalna smrt; spid bol - mešavina kokaina i heroina; rem - davanje stvari u zalog; lajpika, šit, hors - hašiš; gir, koka, koks, dast, čarli, belo - kokain; gan - špric; fiks - doza
droge koja se daje injekcijom; džoint - marihuana uvijena u cigaretu; domaćica - domaća marihuana (iz saksije); albanka - marihuana proizvedena u Albaniji; čikago grin - jaka vrsta marihuane; trava, vutra - marihuana; eks, ekseri - ekstazi; trip - LSD, stanje iskriv ljene svesti;
Šta oni kažu? U maju i junu 2001. godine, beogradski Zavod za bolesti zavisnosti je u okviru „Pro grama prevencije zloupotrebe PAS“ sproveo istraživanje u 22 srednje škole u svih 16 beogradskih opština. U reprezentativnom uzorku su zastupljene škole svih usmerenja. Ispi tan je 1.871 učenik, njihovi roditelji i profesori. Među ispitanicima je bilo 64 odsto ženskog pola i 34 muškog, od čega su 95 odsto bili ispitanici učenici drugog razreda i 4 odsto trećeg. Više od 60 odsto ispitivanih učenika ima prosečan uspeh, 17 odsto je odličnih, a 12 odsto ima loš uspeh. Roditelji su uglavnom sa srednjim obrazovanjem (oko 55 odsto), sa završenom osnovnom školom je 4 odsto očeva i 8 odsto majki. Od njih je 80 odsto očeva zaposleno i 70 odsto majki. Sa roditeljima živi 80 procenata ispitanika, preko 85 odsto živi u četvoročlanoj porodid dobrog imovinskog stanja (u svom stanu, imaju sopstvenu sobu, osnovne kućne aparate, automobil). Preko 75 odsto ispitanika smatra da se roditelji dobro slažu, a da u kući vlada demokratska atmosfera gde svi učestvuju u dogovoru. Sa majkama i sestrama imaju bliski ji odnos i lakše komuniciraju nego sa očevima. Roditelji često puše, preko 50 odsto, podjednako oba roditelja, dok je konzumiranje alkohola češće kod očeva - 31 odsto. Drogiranje oba roditelja je retko, ispod jedan odsto, dok je kod braće i sestara prisutnije - 1,5 odsto. U preko 80 odsto slučajeva mladi negiraju postojanje posledica konzumiranja duvana, alkohola i droga kod članova porodice. Ispitanici lakše komuniciraju sa istopolnim prijateljem, smatraju da simpatije treba da počnu sa 10 godina, zaljubljivanje sa 12, zabavljanje sa 14, a seksualna iskustva od 16. godine. Većina je već imala neka iskustva (grljenje, ljubljenje), a oko 20 procenata referiše i ozbiljnija iskustva. Skoro 40 odsto ispitanika je odgovorilo da nije srećno, njih 11 odsto da ima jednog ili nijednog prijatelja. Povremeno ili često je usamljeno 46 odsto, a 24 odsto nije sigurno da li su prihvaćeni u društvu. Preko 10 odsto se oseća bespomoćno, a skoro 30 odsto povremeno nema samopouzdanje. Nezadovoljnih sobom i drugima je 45 procenata. U poslednje vreme je često nervozno 63 odsto ispitanika, 40 odsto nerviraju roditelji, 50 odsto lako plane. Slobodno vreme mladi većinom provode sa prijateljima, uz televizijski program, u bavljenju sportom ili slušanju muzike. Samo 4 odsto provodi vreme čitajući. Za mlade je najvažnije zdravlje, ljubav i prijateljstvo, zatim karijera, a za 7 odsto novac i lagodan život. Njih 60 posto će nastaviti školovanje posle završene srednje škole. Skoro 70 odsto mladih povremeno ide u crkvu. Preko 30 posto se izjašnjava da je izgubilo interesovanje za školu, društvo, sport, hobi. Onome ko uzima droge, najviše može da pomogne porodica, zdravstvo, policija, a škola najmanje, svega 3 odsto. Za pomoć bi se obratilo roditeljima, savetovalištu za mlade, školskom psihologu 8 odsto, a nastavniku manje od 1 odsto. Tri četvrtine, ili oko 75 posto, izjavljuje da dosta zna o psihoaktivnim supstancama (PAS) i da su o tome saznali preko TV, filmova, predavanja u školi, roditelja i prijatelja.
Mladi misle da se droge koriste iz radoznalosti, porodičnih problema i na nagovor dru gova, a da se ne koriste zbog zdravlja 58 odsto, roditelja 7 odsto ili nedostatka prilike za to 11 odsto. Većina smatra da je za uzimanje droga najodgovornije društvo u celini, roditelji i drugovi koji nagovaraju na uzimanje droga. Njih 30 odsto zna gde se može kupiti droga, njih 70 odsto poznaje nekog ko uzima drogu, a čak 45 odsto je prisustvovalo tom činu. Oko 18 odsto ispitanika nije protiv eksper imentisanja sa drogama! Prva iskustva sa cigaretama imaju već sa 12 godina, u 13-oj godini sa alkoholom, a u 14-oj sa marihuanom. Više od 55 odsto je probalo da puši cigarete, trećina koja puši popuši oko 10 cigareta dnevno, za šta roditelji uglavnom znaju. Čak 90 odsto ispitanika je probalo alkohol, jedna četvrtina pije pivo više puta mesečno, a samo 47 odsto nikada nije bilo pijano. Dva odsto ispitanika je ,,duvalo“ lepak sa početkom između 10 i 12 godina. Marihuanu je probalo 16 odsto ispitanih, najviše u 15-oj i 16-oj godini, ali 90 odsto nije nastavilo da je koristi. Neku drugu drogu je probalo 5 odsto u periodu od 14. do 17. godine, ali 95 odsto nije nastavilo da je koristi. Oko 30 procenata ispitanika je bilo na rejv žurkama i u 25 odsto slučajeva im je ponuđena droga. Dosta znaju o drogama, imaju benevolentniji stav prema pivu i cigaretama. Pivo ne smatraju alkoholom, čak smatraju da su cigarete adiktivnije od piva. Istraživači beogradskog Zavoda za bolesti zavisnosti u diskusiji dobijenih rezultata navode: ,,U istraživanju je dobijen uzorak standardne polne distribucije i školskog uspeha, prosečnog uzrasta od 16 godina. Ispitanici žive u klasičnim četvoročlanim porodica solidnog materijalnog stanja u kojima su odnosi harmonični, a odnos prema deci liberalni ji. Počinju prvi konflikti sa roditeljima (separaciono-individuacioni procesi), a naglašena je razdražljivost i impulsivnost. U kući su prisutni duvan i alkohol. Visoko vrednovanje zdravlja u ovom uzrastu je možda posledica decenijske izloženosti, neposredne i posredne, raznim traumama, stresovima, nepredviđenim okolnostima, vanrednim stanjima. Zbog svega navedenog i osećanja bespomoćnosti, nesigurnosti i nezadovoljstva, ma kako karakteristična za adolescentnu populaciju, verovatno su naglašenija. Crkva dobija značajnije mesto u društvu narušenih sistema vrednosti i ustro jstva, a škola gotovo da je izgubila svoju vaspitnu i pedagošku ulogu. Mladi dosta znaju o duvanu, alkoholu i drogama, ali su dosta prijemčivi za ove sup stance. Spremni su za eksperimentisanje, radoznali i umeju da odgovornost prebace na druge (društvo, roditelji, drugovi). Prema pivu su tolerantni, ne smatraju ga alkoholom, niti štetnim. Droga je prisutna i dostupna, gotovo da svako poznaje po nekog ko uzima droge.“ Drugim istraživanjem je obuhvaćeno više od 1.200 učenika šestih razreda šest osnovnih škola i učenika prvih i trećih razreda gimnazije „Sveti Sava“, dakle učenika na opštini Savski venac. Trideset pet odsto osnovaca i 39 odsto gimnazijalaca tvrdi da u školskom dvorištu ima droge. Osamnaestogodišnjacima je dva puta više nuđena droga, tri puta više ih je probalo neki narkotik, a u trećem gimnazije tri puta više je nastavilo da je proba. Zanimljivo je da su gotovo svi anketirani gimnazijalci izjavili da su ubeđeni da i njihovi nastavnici koriste
drogu! U školskom dvorištu najčešće se oseća miris marihuane, a u gimnazijama se pred nost daje ekstaziju. Na kraju, u trećim razredima gimnazije 30 odsto đaka redovno kupuje cigarete, a među osnovcima ima i onih koji već od desete godine konzumiraju bar pet cigareta dnevno.
„Navratili" i do nas U Odeljenju za suzbijanje narkomanije Uprave kriminalistieke policije SUP Beograda kažu da, kada je krajem šezdesetih u jednom podrumu u Ruzveltovoj 27 u Beogradu umro prvi ,,overdozirani“ narkoman, nikome nije padalo na pamet da će trideset godina kasnije narkomanija poprimiti epidemijske razmere. Danas je, tvrde, po ponudi i jeftinoći narkotika Beograd jedan od evropskih, pa čak i svet skih rekordera. U odnosu na zapadnu Evropu, kod nas je ipak manji broj tzv. sintetičkih droga, međutim, strahovita je ekspanzija ekstazija, sintetičke droge koja u poslednjih četiri-pet godina uzima maha i koju najčešće koriste veoma mladi ljudi, već od 13. godine. Što se ostalih droga tiče, marihuane ima najviše verovatno zato što je moguće i ovde proizvesti. U značajnim količi nama se uzgaja indijska konoplja, a od nje dobija marihuana. Velike količine pristižu posebno iz Albanije. Na putu za Evropu, deo ostaje i ovde. Za ovom vrstom marihuane postoji veliko interesovanje jer je, navodno, kvalitetnija. Sadrži vise THC, supstance koja utiče na svest. Heroin je, opet, tipična droga za domaćeg narkomana. Kada se u Beogradu za nekoga kaže da je narkoman, misli se na osobu na heroinu. Mi se, inače, nalazimo na „heroinskom putu“. Sa Bliskog istoka, iz Avganistana, preko Turske, prolazi preko naše zemlje do Evrope, pa i dalje. Dobar deo usluga prenosa se ne plaća kešom, već u robi. Nekada su narkomani sebe doživljavali kao naslednike hipi-pokreta, kreativne i posebne ljude potpuno iznad stvarnosti. Profil prosečnog beogradskog narkomana se poslednjih godina prilično promenio. Danas je dobro zagazio u kriminal. U kriminal najčešće ulazi iznoseći vredne stvari iz kuće, tako da roditelji ne primete. Prosečan heroinoman ima između 17 i 25 godina. Istina, ima i ekstrema sa više od 40 godina života koji su već dugo na heroinu, ali i onih od 12-13 godina života, na žalost već stiglih do heroina. Droga se dosta davno spustila u radnička naselja i među omladinu koja finansijski ne stoji baš najbolje. Narasla narkomanska populacija se, kažu, raslojila unutar sebe. Kokainsku grupu mahom čine pripadnici ,,nove“ srpske klase koji za gram belog praha mogu da odvoje i 100 evra. Pitanje je otmenosti ,,šmrkati“ po restoranima, diskotekama, na koktelima. Čak je i „Put kokaina“, koji inače nije išao kroz našu zemlju, ,,skrenuo“ da bi zadovoljio novo tržište. Kokainomana nema mnogo, mada njihov broj nije zanemarljiv. Reč je o zatvorenim krugovima gde diler zna da će zavisnost brzo rasti i da će uskoro umesto pet grama nedeljno prodavati mnogo više. Marihuana, hašiš, lepak, ekstazi, već dugo su u školskim dvorištima. Koriste ih čak i deca u petom razredu osnovne skole! Uživaoci droga se nalaze u svim socijalnim miljeima, pa i među povratnicima sa ratiš ta i izbeglicama. Naši zakoni koji sankcionišu trgovinu narkoticima spadaju, tvrde upućeni, među najliberalnije na svetu. Poznata je izreka narkodilera sa Bliskog istoka: „Ako padnem, neka se to desi u Jugoslaviji“!
Droga neminovno ide ka liberalizaciji. Neobičan pristup svetskih vizionara glasi: „Čitav svet može da se drogira, ako je to pod kontrolom vlasti i zakona“!? Primeri legalizacije i dekriminalizacije iz sveta, naravno, pokazuju da ovakav prilaz i nije baš urodio plodom. Priča o Holandiji, gde je dozvoljeno posedovanje marihuane, nije prezentovana kakva zaista jeste. Legalizaciju i dekriminalizaciju zastupaju oni koji konzu miraju ili prodaju marihuanu. Ima malih pacijenata sa višegodišnjim narkomanskim stažom čiji roditelji to saznaju, recimo, u poslednja dva meseca. Osim što su zauzeti i preokupirani borbom za osiguranje egzistencije, najčešće su „slepi za promene ponašanja kod svoje dece“. Štaviše, najčešće negiraju promene u detetovom ponašanju. Prema procenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi oko 35.000 narko mana. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko 80.000 zavisnika od droge. Iako nema zvaničnih podataka, stručnjaci tvrde da je oko 60 odsto mladih, najviše srednjoškolaca, u kontaktu sa drogom. Vreme počinjanja konzumiranja psihoaktivnih supstanci u proseku se pomerilo na oko 15 godina. Sve mlađi i mlađi adolescenti, deca od 12,13 ili 14 godina, dolaze u Zavod sa već uspostavljenom zavisnošću ili zloupotrebom uzimanja droga. Dr Oliver Vidojević, psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, potvrđuje da je stanje alarmantno: ,,U proseku, u svakom odeljenju beogradskih srednjih škola, po jedan učenik ima ozbiljne probleme zavisnosti od droge. Naši najčešći pacijenti su đaci prvog razreda gimnazije ili srednje škole. Ubedljivo najčešći odgovor na pitanje zbog čega koriste drogu, upućuje na uticaj neposredne oko line. Direktni indikatori su najčešće vršnjaci. Uzrast prvog uzimanja, početnog iskust va, je sve niži. Šokira kada dođe dete od devet godina koje je već zloupotrebljavalo isparljive rastvarače ili dete od dvanaest godina koje je već iskusilo heroin. To nisu više samo kurioziteti“. Droga moze da se kupi svuda, jos malo pa i na trafici. Moje prvo iskustvo u vezi sa dro gom vezano je za školsko dvoriste. U početku sam bio čašćavan, ali to nije trajalo večno. Onda sam počeo da kradem. Prvo u svojoj, pa po drugim kućama. Siguran sam da će vam zvučati patetično, ali mogu samo da dodam: „Video sam đavola i rukovao se s njim“, priča četrnaestogodisnji Perica koji se leči u Zavodu za bolesti zavisnosti. Stručnjaci za pitanja trgovine i rasturanja droge subotičkog SUP-a tvrde da je između 70 i 80 odsto mladih, uzrasta od 15 do 25 godina, bilo u kontaktu sa opojnim drogama. To su prodavci, kupci, uživaoci, narkomani. Kao korisnici su evidentirana i deca ispod 14 godina, što donedavno nije bio slučaj. Granica se spustila na sedmi-osmi razred osnovne skole. Ipak, ne može se za svakog ko zapali ,,džoint“ reći da se drogira, ali to je početni korak ka tome. ,,Vikendaši“ povremeno uzimaju drogu. Oni su takozvani ,,probatori“. Narkomani su, međutim, zavisnici. Pored marihuane, u Subotici se najviše koriste tablete ekstazija i ,,markice“ LSD-a. Heroin i kokain u manjem obimu. Ali, sa ,,lakih“ sa vremenom lako prelazi na ,,teže“ droge koje ostavljaju teške posledice. U srednjim školama je droga postala svakodnevica. Nije retkost da učenik dođe na nas tavu pod dejstvom droge. Deca gotovo redovno objašnjavaju da su im roditelji prezauzeti, da po ceo dan nisu kod kuće. S druge strane, mladi nemaju organizovano slobodno vreme.
Uglavnom spavaju i idu u školu. Što bi rekli - ,,zuje“. Koren i dobrog i zlog je u porodici. Decu treba voleti, ali i zahtevati od njih, davati im obaveze u kući, davati im ne samo novac nego, još više, emocije. Deca su željna ljubavi i obično - zapostavljena. Zato drogu još uvek shvata ju kao dobru zabavu, bežanje u nestvarni svet, čak i kao modu ili ulaznicu u svet odraslih. U prilog ovome svakako idu i rezultati najnovije međunarodne studije „Televizija u Evropi“ iz 2005. godine, predstavljeni u Briselu. Naime, ustanovljeno je da najviše vremena u Evropi pred televizorom provode Srbi i Crnogorci sa 278 minuta dnevno, a najmanje Slovenci sa 178 minuta. Od zemalja bivše Jugoslavije, pri vrhu liste se nalaze i Makednoci sa 259 i Hrvati sa 254 minuta dnevnog gledanja TV programa. Ako, dakle, neko provede dnevno ispred malog ekrana četiri i po sata, ,,plus“ odradi svoje osmočasovno radno vreme, ,,plus“ ode i vrati se sa posla za, recimo, sat i po dnevno, ,,plus“ odsapava sedam sati dnevno, koliko mu ostaje vremena za ostale društvene aktivnosti a posebno porodicu? Ni minut! Slična analogija može da se primeni i u slučaju deteta. Da li je, u svetlu rečenog, otuđenje i nedovoljna komunikacija u porodici neobična? Ni slučajno. Priča o drogi treba da bude okrenuta ne samo deci nego i celoj porodici. Jer, porodica je još uvek kod nas nosilac svega. Nije tačno da roditelji u vremenu tranzicije ne stižu da se bave decom zato što moraju da jure s posla na posao, kako bi izdržavali porodicu. Dovoljno je da roditelji budu minut dnevno sa decom, ali na pravi način, da ih maksimalno uvažava ju, socijalizuju (to je na roditeljima, a ne na školi); Na ono naše „društvo je krivo“, uvek treba postaviti pitanje ,,ko čini to društvo ako ne - mi“. U Srbiji pa i u Vojvodini se, na žalost, ne vodi evidencija o onima koji su drogu izabrali za životnog saputnika. A, kažu, idemo ka Evropi. Prema procenama Ujedinjenih Nacija iz 2002. godine, u Srbiji ima oko 100.000 narkomana. Ipak, pretpostavlja se da je taj broj veći i da doseže cifru od čak 150 hiljada. S obzirom na rečeno, verujem da ih je, ipak, dva do tri puta više od svih procena... Prema količini zaplenjene droge i kriminalu u kome učestvuju narkomani (oko tri četvrtine razbojništava čine narkomani!) realno je govoriti o povećanju broja narkomana. Smatra se i da je oko 60 odsto zatvorenika u nekoj vrsti zavisnosti. Pored toga, sve je veći broj zavisnika koji se javlja i traži pomoć po prvi put, što takođe govori o povećanju nji hovog broja. Zvanično, Novi Sad ima oko 1.500 heroinskih zavisnika. Prema procenama UNICEF ta je brojka mnogo veća - oko 5.000, dok ,,najcrnje“ projekcije idu i do 10.000 zavisnika.
Deset novih narko-kartona dnevno Hiljadu novih kartona otvorenih u beogradskom Zavodu za bolesti zavisnosti govori dovoljno o narkomaniji u Srbiji. Ako se to potkrepi podatkom da su zavisnici od droge godiš ta između 76. i ‘82. i da se aktivno leče po tri-četiri godine, jasno je da je stanje alarmantno. U većini slučajeva, reč je o intravenskim narkomanima. Može se govoriti čak i o dnevnom porastu broja zavisnika, budući da se otvara po deset novih kartona, a 80 odsto pacijenata već upotrebljava iglu - iznosi najnovije podatke o broju mladih zavisnika doktor Jelena Brković, specijalista interne medicine i kliničke imunologije, rukovodilac Odseka za naučno istraživanje Zavoda za bolesti zavisnosti i rukovodilac savetovališta za HIV i hepatitis C. Na žalost, nismo uspeli narkomane da naučimo da uvek koriste novi špric. Od 1.000 kartona, 70 odsto otvaraju nosioci virusa hepatitisa C. Među tim mladima je primetan i rani
ulazak u seksualne odnose. Nekad je to prostituisanje za narkotike, a nekad seks pod utica jem droge. I to najčešće bez zaštite. Problem nisu samo polno prenosive bolesti koje su u porastu, već i sterilitet kao posledica velike rasprostranjenosti hepatitisa C. Bela kuga je ono što je posledica u širem smislu. Narkomanija jeste bolest zavisnosti, ali i oduzumanje zdrave populacije ove zemlje. Problem bolesti zavisnosti otuda se ne može posmatrati odvojeno. U Srbiji je u drastičnom porastu broj konzumenata sintetičkih droga, koje su sredinom devedesetih korišćene na tehno-žurkama. Dosta toga se od ‘99. izmenilo. Tehno-kultura je postala ,,in“. I cena je mnogo uticala. U to vreme je, recimo, ekstazi koštao oko 10 evra, sada je čak i ispod dva evra. Sintetičke droge se, nažalost, ne koriste samo na žurkama već i za razbijanje depresije i dosade. Kod nas se najčešće konzumira ekstazi u obliku tableta, amfetamini ili spid u vidu praška i, u manjoj meri, LSD. Sve aktuelniji je ketamin, veteri narski proizvod - anestetik. Reč je o mešavini koja podvaja ličnost. Mladi nemaju podršku porodice ili je ona minimalizovana. Roditelji opterećuju decu pitanjem: „Šta si uradio/la od života?“ U društvu gde su poremećeni sistemi vrednosti, gde je crno postalo belo i obrnuto, mladi gube motivaciju, a rad u kafiću, butiku ili na buvljaku, ne nudi perspektivu. Umesto Supermena, današnji heroji su materijalno ,,potkovani“ vlas nici firmi i ,,mercedesa“, folk-pevači... Kada mladi vide doktora kako prodaje na buvljaku, pitaju se zašto da idu u školu. Više nije važno da li si pametan ili kreativan, već da li imaš lovu. U takvoj atmosferi, droga (ali i alkohol) postaje izuzetno popularna. Po prirodi radoz nao, čovek će je lako uzeti prvi put. Ako je svestan sebe, to se neće ponoviti. Ali ako nije, ako je izgubljen i nema viziju budućnosti, desiće se i drugi put, i treći... Noćni život mladih vođen je idejom da „vidiš i budeš viđen“. Drugo ih ne zanima.
Šta su, zapravo, droge? Reč je o psihoaktivnim supstancama podeljenim prema efektima, simptomima koje izazivaju i poremećajima do kojih dovode. Veliku grupu sa kojom se Jugoslavija suočila pre skoro četiri decenije čini grupa opijata sa morfinom, sirovim opijumom i, nešto kasnije, heroinom. Poslednja je najs nažnija. On od ličnosti stvara marionetu. Ulazi u metabolizam, posebno metabolizam nervnih ćelija, izaziva zavisnost i uzima oblik farmakoproteze. Kao što invalid ne može da hoda bez ortopedskog pomagala, tako ni narkoman ne može normalno da komuni cira bez heroina. Ova grupa opijata izaziva euforično lepo raspoloženje koje, nakon stvaranja zavisnos ti, postaje sopstvena suprotnost i manifestuje se kao „depresija sledećeg jutra“ crnih misli i samoubilačkih poriva. Zbog velikog broja pokušaja ili uspešnih dizanja ruke na samog sebe, narkomani je doživljavaju kao „prolongirano samoubistvo“ ili „samoubistvo na rate“. ,,Ujed“ heroina je, kažu upućeni, ujed kobre! Izaziva mnoge komplikacije uključujući i telesno ruiniranje. Otuda njegove korisnike često nazivaju „podgrejanim leševima“, ,,kos turima u pokretu“, „leševima na godišnjem odmoru“, „našminkanim leševima“... Sledeća velika grupa je grupa kokaina i kokain kao droga, s tim što postoje dve pod grupe kokainomana: u jednoj su mlade, radoznale osobe (otprilike kao i pre tri decenije), a drugu čine novopečeni bogataši sa imidžom ,,snifovanja“, odnosno ušmrkavanja kokaina. Ova droga dovodi do brze stimulacije nazvane „hemijski ringišpil“. Osoba postaje ,,haj“, ali, dejstvo je kratkotrajno i prinuđena je na sve učestalije ,,snifovanje“. Ponekad
izaziva halucinacije, dok su najčešće kožne senzacije zbog kojih poprima erotski karakter, što dalje vodi u promiskuitet, pa i prostituciju. Kokain brzo dovodi do propadanja nervnih ćelija, do intelektualnog propadanja, sumanutih reakcija, čak i pojave duševnih bolesti tipa paranoidne šizofrenije i sličnih. Genetski faktori mogu određivati sklonost neke osobe ka drogi, smatraju američki istraživači. Ispitivanje sprovedeno na Kolumbija univerzitetu ukazalo je na mogućnost da nedostatak jednog proteina može uticati na pojačanu osetljivost prema kokainu. Zavisnost od kokaina i drugih droga takođe je u vezi sa oslobađanjem neurotransmitera - dopamina koji kontroliše motivaciju i osećaj zadovoljstva. Serotonin utiče na raspoloženje i apetit i zajedno sa dopaminom može da modifikuje efekte droga. Rezultati ovog istraživanja ukazuju da se može blokirati pomenuti receptor i na taj način smanjiti efekat kokaina. Smrtni slučajevi od prekomerne doze kokaina češći su u toplim danima, kada je tem peratura iznad 31°C. Tačan uzrok ove pojave, kako prenosi Rojters, nije poznat, ali lekari smatraju da je u pitanju povećano opterećenje kardiovaskularnog sistema koje se javlja na toploti udruženo sa efektima kokaina. Ovaj efekat na povećanje smrtnosti karakterističan je za kokain. O kanabinoidima, hašišu i marihuani, postoje mnoge kontroverze. Hašiš se dobija iz indijske, m arihuana iz meksičke konoplje. Razlika je u koncentraciji THCR (tetrahidrokanabinola) koja je mnogo je veća u hašišu. Toksičan je samo cvet ženske konoplje. Za ,,travu“ (marihuanu) neki tvrde da je „bejbi droga“ - gotovo bezopasna, čak manje škodljiva od alkohola i narkotika. Da li je baš tako? Ova supstanca u početku izaziva prijatne halucinacije. U zavisnosti od nivoa razvijenosti kreativnih i senzitivnih kapaciteta ličnosti, zavisiće vrsta i snaga pomenutih senzacija. Nakon ovih, slede stanja straha, panična stanja, a zatim i zastrašujuće halucinacije. Kod hronične upotrebe kanabinoida, dolazi do gotovo potpune bezvoljnosti. Kod muškaraca izazivaju usporavanje kretanja spermatozoida, a kod žena prolazni sterilitet. Opasnija varijanta su psihoze i ludila izazvana kanabisom (opisana još pre više od sedam decenija). Ne tako davno, otkriveno je i njihovo kancerogeno dejstvo. Od ,,trave“ kanabinoi da put, gotovo sigurno, vodi do droga koje stvaraju fizičku, odnosno metaboličku zavisnost. Sledeću grupu čine stimulatori nervnog sistema. ,,Amfetamin“ su zamenile snažnije droge ali, srećom, na našim prostorima se još nije, bar ne u većoj meri, pojavio ,,led“ ili „ledena oluja“ koja dovodi do ledene usamljenosti. ,,Krek“ izaziva divlju agresivnost, a samim tim i mogućnost činjenja teških krivičnih dela, pa i samoubistava. Neke supstance iz grupe metamina su na granici između stimulantnih i halucinogenih droga. Kod nas je najpoznatiji ,,ekstazi“. Istovremeno je stimulantna i halucinogena droga koja dovodi do poremećenosti tipa psihotičnih reakcija. Uz psihičke poremećaje koji idu do halucinacija i preteranih aktivnosti (recimo, beso mučnog igranja na rejv-žurkama), opisani su i smrtni ishodi zbog gubitka velike količine tečnosti. Naime, ,,ekstazi“ se uzima na prazan stomak i neophodno je piti dosta tečnosti. Na žalost, često mu se dodaju energensi tipa ,,red bul“, to jest energetski napici u kojima ima guarane i nedozvoljeno visoke koncentracije kofeina koji mogu da deluju na određene regione mozga poput virusa u kompjuteru. ,,Ekstazi“ značajno utiče i na telesni razvoj. Opisani su slučajevi izrazito malog rasta kod dečaka i devojčica koji su duže koristili ovu drogu. Nisu retki slučajevi i pojave epilep tičnih napada i ozbiljni i trajni poremećaji ličnosti.
Grupu najtežih i najopasnijih čine halucinogene droge. Među njima LSD, odnosno ,,trip“, razarač čovekovih hromozoma čiji ,,robovi“ rizikuju da dobiju nakazno potomstvo. Opisani su slučajevi rađanja dece bez ruku, nogu, čak - glave! LSD izaziva raznovrsne iluzije i halucinacije i dovodi do tzv. psihoze „ludila iz epru vete“, toksičnih psihoza, zatim i deklanširanih psihoza. Šta to znači? Osobe porodično opterećene nekim duševnim bolestima rizikuju da ih ,,aktiviraju“. LSD se upotrebljava za „ispiranje mozga“, zloupotrebljena je i u vijetnamskom ratu a koristi se i u svrhu „mekih diverzija“. Moguće ju je, naime, dati osobi uz napitak a da ova toga nije svesna... U Jugoslaviji je korišćenje nekih sredstava koja se smatraju psihoaktivnim supstanca ma, a služe za smirivanje, neprimereno nazvano - tabletomanija. Reč je o različitim vrsta ma lekova protiv bolova, za smirivanje, protiv nesanica, dakle, grupi benzodijazepina koji izazivaju tihu, ćudljivu zavisnost. Tu su i barbiturati i hipnotici i narkoanalgetik - sredstvo protiv bolova koje ima i narkotična svojstva. Reč je, naravno, o ,,trodonu“ koga mladi uzimaju u ogromnim količi nama. Čak i do 50 kapsula dnevno! Vrlo brzo stvara zavisnost, a gotovo dve trećine mladih ljudi pod njegovim dejstvom dobija epileptične napade. Epilepsija je u mnogim slučajevi ma trajna, dok u nekima završava i tragično! Gotovo dve trećine narkomana je probalo drogu iz čiste radoznalosti. Veoma je znača jan trenutak u kome se to dogodilo. Ukoliko mlad čovek to uradi razočaran tek raskinutom emotivnom vezom, a sklon je ,,dramatizaciji“, doživljava je kao olakšanje i zaključuje da će mu u svim neprijatnim situacijama pomoći. Taj jedan jedini put je u većini slučajeva koban... Tu su i tzv. patološki induktori koji priči o drogi dodaju oreol mita, nečeg novog, fasci nantnog, mogućnost da čovek sazna svoje nesvesno i drži ga na dlanu. Upotrebom halu cinogenih droga to je, istina, moguće, međutim, suočavanje ili osvešćivanje nesvesnog može da bude veoma dramatično i da za posledicu ima pokušaj ili čak realizovano samoubistvo. A „vodiči u pakao“ nude deci drogu tvrdeći da će uz njenu pomoć bolje učiti, lakše pamtiti, biti veseliji i raspoloženiji. U praksi je poznata i tzv. atrogena narkomanija, zavisnost od droga koju izazivaju lekari sredstvima protiv bolova. U porodicama gde caruje alkohol, droga je češća. Baš kao i tamo gde je veći broj tzv. „jedinica nesreće“, gubitak dragih osoba značajnih za život mladog čoveka. Uprkos komunističkoj maksimi da je „religija opijum za narod“, činjenica je da je droga počela da zalazi i u verske hramove. Ne slučajno, jer ona je često rezultat protesta protiv oca, autoriteta. O sektama da i ne govorimo. Majke-narkomani, na žalost, između deteta i droge biraju - drogu! Zbog toga se i dešavaju slučajevi da deca postaju zavisna još u utrobi majke! Reč je o tzv. „smrti u kolev ci“. Ukoliko majka ne otkrije na vreme svoju narkomaniju ili ne bude ,,prepoznata“, može da dođe ili do smrti novorođenčeta ili da se dete na jedvite jade ,,čupa“ iz apstinencijalne krize koju ispoljava 72 sata nakon rođenja!!! Inače, za upotrebu fraze „seks i droga“ nema mnogo stručnog opravdanja. Pod dejstvom droga ne postiže se psihoseksualna zrelost, već osoba zaostaje u razvoju ili regradira. Nema tzv. seksualnog prvenstva, odnosno emocionalne i druge satisfakcije se ne postižu genitalnim putem, znači, seksualnim odnosima. Mali su afrodizijački efekti kanabi noida (hašiša i marihuane), a tek neznatno veći kokaina. Uprkos tome, seksualne aktivnos ti nema. Reč je o kožnom erotizmu (dodiru) i voajerizmu (seksualnom posmatranju).
Domaći intravenski heroinomani i narkomani su najveća ,,primajuća“ i donekle trans misiona grupa HIV infekcije ili, kako je još zovu, „vatikansko prokletstvo“ i „trojanski konj“. Zbog toga je i najveći broj smrtnih slučajeva vezan za AIDS upravo kod narkomana.
Sizofov posao Poremećaji u ponašanju dece predstavljaju odstupanje od društveno prihvaćenih normi ponašanja, koje nepovoljno utiču na razvoj mladih. Zbog toga su potrebne vaspitne i preven tivne aktivnosti, stručna i društvena pomoć u rešavanju problema koji zbog njih nastaju. Najveći broj narkomana dolazi na lečenje pod prinudom roditelja, škole ili nekog drugog ,,moranja“. Istina, ima i onih koji se uplaše ,,da ne ufuraju u paranoju“ ili da ne ,,riknu“. Najčešće je to slučaj kad je porodica već opustošena, u dugovima od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada pa i miliona evra. Pomoć traže i nakon izuzetno neprijatnog iskustva ,,predoziranja“. Kod osetljivijih se javlja i osećaj krivice... Konačno, postoji i kategorija prisilnog lečenja (kriminogena narkomanija) u zatvorskim uslovima. Lečenje je najmanje zahvalan posao: puno se truda uloži, a mali broj izleči. Ricidivira ju iz čistog mira! Izvestan broj narkomana se sam izleči. „Friziraju na suvo“. Iako poznata u medicini, reč je o nehumanoj metodi. Osnova je oduzimanje svih supstanci sa rizikom da se osoba uvede u apstinencijalnu krizu, apstinencijalni delirijum, da se zaplaši, jer, „vizuel na scenografija“ je u tim trenucima - zastrašujuća! Postoji i metoda kontinuiranog i dekontinuiranog spavanja, pa zatim postepeno sma njivanje supstance koja se koristi. (Nestručnim korišćenjem svima znanog ,,metadona“ kod nas je, na žalost, stvoren priličan broj metadonskih zavisnika!) Ukoliko pacijent uspe da ostane ,,čist“ između sedam i deset dana, prelazi na antagoniste opijata. Reč je o supstan cama koje blokiraju receptore opijata, smanjuju ili potpuno redukuju euforiju, uklanjaju žudnju, prisilu da se droga uzme. U tome određenu ulogu igra i strah. Ukoliko se uz ovu supstancu uzme i droga, dolazi do interakcije koja se manifestuje kao apstinencijalni delir ijum. Osoba može da ,,otkači“ ili čak tragično okonča. Tretman ovom supstancom traje od tri do šest meseci i ukoliko pacijent ne recidivira (ponovo počne da se drogira) u naredne dve godine, može se reći da je izlečen... Sve u svemu, postoji veliki broj metoda za lečenje narkomanije, prihvaćenih i priznatih od strane naučne medicine. A koji će biti primenjen, zavisi od terapeuta - psihijatra i psihologa. Ipak, valja imati na umu da je jedno osloboditi organizam zavisnosti, a sasvim drugo osloboditi dušu od potrebe da beži od života! Isto važi i za alkoholizam, ali i za ostale bolesti zavisnosti. Treba, znači, izmeniti čoveka. Ali, avaj, čovek se ne može izmeniti. I ne treba! Smisao i cilj je njegov ,,izmešani“ konfuzni karakter dovesti u red i ,,složiti“ na pravi način, baš kao što se od delova slaže mozaik. Budući da je u svesti ovih osoba slika sveta pomerena, samim tim su i njihove reakci je drugačije i neretko ih vode u samouništenje. Ukoliko se, dakle, te iste ,,kockice“ koje pos toje u njemu postave svaka na svoje mesto, on počinje da dela, ponaša se i živi normalno. Jer, zdravom ljudskom biću nije imanentan nagon za samouništenjem, baš kao ni potreba za drogom ili alkoholom. Sama detoksikacija i oslobađanje od zavisnosti je stvar medikamenata. Problem nas taje onog momenta kada pacijent recidivira, ponovo posegne za drogom ili alkoholom. Dakle, kada se vrati u okvire u kojima je taj problem (narkomanija, alkoholizam) i nastao.
HIV/AIDS kao propratni problem gotovo da ništa ne znači. Naime, u datom kontek stu je za dotičnu osobu (mada ne i za njenu porodicu) potpuno svejedno da li će otići sa ovog sveta zbog droge (alkohola) ili side. Ukoliko blagovremeno krene sa lečenjem, ugao gledanja se iz osnova menja. Ima i lekova i leka, ali važnije od toga je usmeriti ga u pravcu pravog i punog života, želji za životom. I temelj i vrh njegove kuće ovozemaljskog bitisan ja postaviti gde im je i mesto. Kod ovih osoba se prvo uočava asocijalnost i potpuna okrenutost ka sebi. Reč je o ego centričnim altruistima, prividno dobrim osobama koje svet oko sebe gledaju kroz prizmu vlastitih potreba, preciznije - zavisnosti. Oni nikada i nikoga ne razumeju, a i kada se stekne utisak da im je to pošlo za rukom, ispostavi se da su u tuđoj potrebi za pomoći našle vlasti ti interes! Traže isključivo sebe i mesto u, za njih, usamljenom svetu. Oni su haotične duše potonule u najmanju ruku u zbunjenost i malodušnost (ozbiljna psihička i organska obo ljenja se podrazumevaju) usled kojih ne vide čvrst oslonac, siguran prolaz, pa, dakle, ni mogućnost izlečenja. Istini za volju, na ruku im ide i socijalno okruženje kao uzrok, koje u fazi zavisnosti ,,modeliraju“ prema vlastitim potrebama...
Genetska zavisnost? Naša zemlja izdvaja velika sredstva, na primer, za policiju ili za zatvore u kojima mesto nalaze i osobe osuđene za distribuciju i preprodaju droge. Svetska iskustva su pokazala da je mnogo uspešnija preventivna edukacija. Prevencija narkomanije ne ide uz zastrašivanje - koliko je mrtvih ili koliko je dilera i narkomana uhapšeno - već cilj mora biti kako ojačati osobu u nestabilnom društvu. Podaci EU pokazuju da je u zapadnim zemljama kao što su Holandija, Švajcarska, Nemačka i Francuska, problem narkomanije zamrznut, odnosno ne povećava se broj zav isnika. Njih privlače novim nacionalnim programima kako bi ih izvukli sa ulice i prebacili u normalan život, a rezultat toga je smanjena potrošnja heroina za 30 odsto i smanjenje broja narkomana. Iz već dobro poznatog „jednom narkoman, uvek narkoman“, logično se nameće pita nje: „Zašto bi se onda lečio?“ Ipak, ovde je reč o vešto presečenoj rečenici jednog amer ičkog stručnjaka koji se bavio bolestima zavisnosti. Naime, cela rečenica glasi: „Jednom narkoman - uvek narkoman, ako želi da ostane narkoman i ako njegova porodica želi da on ostane narkoman.“! Na prvo lečenje zavisnici se javljaju između 19 i 23 godine. Prvi kontakt sa narkotici ma ostvare sa 15, a obično počnu sa 17 godina, kada ulaze u period povremenog uzimanja, a već sa 18 godina zavisnost uzima maha. Da bi se utvrdilo da li se radi o zavisnosti, stručnjaci preporučuju testove za drogu, koji mogu da se kupe u svakoj bolje snabdevenoj apoteci. Prisustvo narkotika u organizmu otkriva se preko urina. Kako prepoznati da je dete narkoman? Teško. Ali, ako se dete naglo izmenilo, duže spava, oči su mu krvave, beži iz škole, svađa se, postaje agresivno, povlači se u sebe ili postaje ljutito, besno, to je znak da se nešto događa. U svakom slučaju, dete pod dejstvom droge nije skoncentrisano na času. Oči su mu krvave, govor zapinje, suše mu se usta, neki su agresivni i prave incidente na času. Uzimanje droge se u početku ne odražava na uče nje, ali kasnije ocene bivaju sve slabije zato što dete ne uči, niti može da uči.
Ako roditelji to primete, trebalo bi odmah da razgovaraju sa decom. U najvećem broju slučajeva deca u drogu ulaze iz radoznalosti ili prihvataju i poštuju zakone grupe (ako je većina probala drogu, i oni će je probati, u suprotnom - ne). Ali, ako su počela da se drogi raju, deca šalju roditeljima poluvidljive poruke u obliku rizli, trunčica marihuane, celofana ili staniola u koji je bila zavijena, ,,odnekud“ se pojavi presečena boca, pocrnela kašičica. Nešto uvek može da se vidi. Evo nekoliko kategorija, odnosno nivoa uzimanja i zavisnosti od droge: Probatori su početnici koji s vremena na vreme uzimaju drogu. Nikada ne stvaraju situacije da bi je uzeli. Čak i kada mogu da je uzmu, ne uzimaju je uvek. Ukoliko su umorni, malo ,,dunu“ (koliko da ih ,,podigne“). Oni nisu zavisnici. Naravno, probatorstvo ne može dugo da traje. Droga traži sve više i više zato što deluje na biohemijskom nivou. Narkofili su osobe koje iskoriste svaku situaciji u kojoj mogu da uzmu drogu. Ali, neće juriti dilere, neće stvarati situaciju sami. Zavisnici ne mogu bez droge. Ali, to ne mora da bude svaki dan, može i na tri ili pet dana. Međutim, kada im dođe glad za drogom, oni je moraju uzeti. Istraživanje genskih predispozicija za bolesti zavisnosti, sprovedeno s početka devedesetih, utvrdilo je postojanje gena zaslužnog za ove bolesti. Ovaj gen se ne prenosi na svaku generaciju. Da bi se bolest razvila, potrebno je da se steknu određeni spoljašnji fak tori. Upućeni tvrde da deca alkoholičara ili narkomana ne bi uopšte smela da probaju alko hol, jer mogu brzo da ulete u zavisnost. Droga nije smrt! Od 25.000 do 30.000 narkomana, što čini 12 odsto mladih u proble mu sa drogom, između 50 i 70 njih godišnje umre od predoziranosti, trovanja, lošijeg sta nja organizma. Ovo je statistički zanemarljiv broj, pa se zbog toga se i ne može reći da je droga smrt. Kako na fizičkom planu smanjuje otpornost pa organizam postaje prijemčiviji za bolesti, to bi se moglo pre reći da je droga - invalidnost. Ne postoje ,,lake“ i ,,teške“ droge. To je, možda ponajveća zabluda. Dileri su, naime, namerno loše prevedeli „soft and hard“, tj. ,,meka“ i ,,čvrsta“ droga. Soft, tj. ,,meka“, odnosi se na marihuanu, meku poput duvana. ,,Čvrsta“ se odnosi na heroin koji se pakuje kao kamen, žućkasto-braonkaste boje, a posle prerađuje, melje, dodaju mu se druge supstance. Jednom uzeta droga ne mora, ali i može, da znači da će osoba postati zavisnik. I još nešto. Narkomani nisu zapušteni, prljavi, iscepani i teško ih je prepoznati na ulici.
Recept - protiv uživanja droga Po jednu supenu kašiku sitno iseckanog lista i cveta pomoćnice (Solamum nigrum), lista sapunjače (Saponaria officinalis), nevenovog cveta (Calendula officinalis), lista i drve ta divljeg „dana i noći“ (Viola arvensis), lista i cveta očajnice (Marrubium vulgare), lista i cveta podubice (Teucrium chamaedrys), pelenovog lista (Artemisia avsinthium), korena čička (Arctium lappa), lista ili rizoma šumske jagode (Fragaria vesca), lista bršljana (Hed era helix), izručiti u 1,8 litara proključale vode. Ostaviti poklopljeno izvan šporeta 90 min uta. Procediti i piti u toku dana. Čaj piti tri dana pre korišćenja droge i tri dana posle toga. Nakon toga pauzirati šest dana, pa ponoviti isti postupak. Pored ovoga, uživaocima opijuma ili morfijuma kora žutike može doneti ozdrav ljenje! Kura za odvikavanje sadrži čaj od kore žutike, ali se preduzima samo pod lekarskom kontrolom.
Narkotici: lečenje deluje
PORUKA KOFUA ANANA Generalnog sekretara Ujedinjenih nadja Jedna od najštetnijih zabluda u vezi sa korišćenjem narkotika jeste verovanje da je to nerešiv problem. Istina je da lečenje od zloupotrebe narkotika može biti delotvorno i da se lečenjem može povratiti duh i dostojanstvo osobe. Ove godine je povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe narkotika i nezakonite trgovine izabran moto „Narkotici: lečenje deluje“, a cilj je da se ispravi ova zabluda i prenesu činjenice o lečenju osoba sa problemom zloupotrebe narkotika. Činjenice su zasnovane na najnovijim i najpouzdanijim podacima i istraživanjima. Problem zloupotrebe narkotika utiče direktno na milione ljudi širom sveta - na zavis nike kao i na njihove porodice. Njihovi životi su poremećeni, njihovo zdravlje ugroženo, obrazovanje prekinuto, posao izgubljen, porodice rasturene. Osobe sa problemom zloupotrebe narkotika, njihove porodice i prijatelji moraju znati da postoji izlaz iz te situaci je, da je pomoć dostupna na različite načine u zavisnosti od potreba i situacije u kojoj se nalazi svaki pojedinac. Danas bolje shvatamo m ehanizam zavisnosti od narkotika. Znamo da je zavis nost hronična i u m nogim slučajevima je to poremećaj koji se ponavlja. Znamo da kao u m nogim drugim hroničnim porem ećajim a postoje efikasne intervencije koje mogu da pom ognu ugroženim osobama da započnu produktivan život, da um anje fizičke i psihičke zdravstvene problem e, da poboljšaju porodične odnose, povrate i održe starateljstvo nad decom, i da pronađu bolje mesto za stanovanje kao i posao. Takođe znamo da se lečenjem osoba sa problem om zloupotrebe narkotika pomaže zajednicama, jer se smanjuje procenat krim inalnih aktivnosti i rizik od prenosa zaraznih bolesti putem krvi, naročito HIV/AIDS-a, a samim tim, zajednica ima koristi od zdravijih i produktivnijih pojedinaca i njihovih porodica koji su bolje integrisani u društvo. Stvaraoci politike moraju imati u vidu da je lečenje isplativ način rešavanja ne samo zdravstvenih i socijalnih posledica zloupotrebe narkotika, već i način da se umanje troškovi za medicinsku negu, socijalnu zaštitu i intervencije krivičnog pravo suđa. Kancelarija Ujedinjenih nacija za borbu protiv narkotika i kriminala na svom vebsajtu www.unodc.org na razne načine i jasno objašnjava činjenice o lečenju od zloupotrebe narkotika. Danas, na Međunarodni dan borbe protiv zloupotrebe narkotika, pozivam sve da pre gledaju u uzmu u obzir jake dokaze u korist lečenja i efikasnost lečenja od zloupotrebe narkotika. Kada je lečenje uspešno, svima je bolje.
Poruka Antonia Maria Koste Izvršnog direktora Kancelarije Ujedinjenih nadja za borbu protiv narkotika i kriminala Postoji uopštena zabluda „jednom narkoman, zauvek narkoman“. Ovaj stav i žig koji nose zloupotreba narkotika i zavisnost sprečava društvo da bude proaktivno u ispunjava nju potreba i lečenju zavisnika od narkotika. U suštini, lečenje zavisnosti od narkotika je efikasno i može imati drastičan uticaj na pojedince, porodice i društvo. Zato je ovogodišnja poruka povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe narkotika i nezakonite trgovine jednostavna i jasna: „Narkotici: lečenje deluje“. Ovom porukom Kancelarija Ujedinjenih nacija za borbu protiv narkotika i kriminala (UNODC ) želi da umanji žig koji sobom nosi zloupotreba narkotika i da istakne činjenicu da se zav isnici mogu uspešno lečiti i imati produktivan život. Nema sumnje da postoji potreba za lečenjem. UNODC ove godine izdaje Svetski izveš taj o zloupotrebi narkotika. U tom izveštaju se procenjuje da ukupan broj korisnika narkoti ka iznosi oko 185 miliona, što je oko 3 procenta svetske populacije ili 4,7 odsto populacije od 15 do 64 godina starosti. Podaci potvrđuju da je kanabis (hašiš) supstanca koja se najviše koristi (skoro 150 miliona ljudi), zatim slede stimulanti iz grupe amfetamina (oko 38 mil iona ljudi). U smislu uticaja na zdravlje ljudi, na osnovu traženih medicinskih usluga, opi jati ostaju najozbiljniji problem na svetu. „Narkotici: lečenje deluje“ je zaista dvostruka poruka - to je obećanje da će pomoć biti pružena i nada u bolju budućnost korisnika narkotika i njihovih porodica, i garancija dugoročne koristi za društvo. Obećanje da će pomoć biti pružena je realno, pošto je podržano naučnim saznanjima sakupljenim kroz sistematska istraživanja u periodu od 40 godina. U toku procesa razvoja kampanje čiji je moto „Narkotici: lečenje deluje“, UNODC je dobio mnogobrojne priče od ljudi koji su za sobom ostavili život zavisnika od narkotika i započeli ili nastavili sa produktivnim životom, postali su savesni roditelji, našli su smisao života za koji nisu ni sanjali da postoji. Programi lečenja zavisnosti od narkotika takođe oslobađaju društvo od najrazornijih bolesti današnjice - kriminala, prenosa zaraznih bolesti, gubitka produktivnosti i od pore mećaja u porodici i društvu. Mnoga istraživanja i potvrđeno kliničko iskustvo su dokazali da je lečenje korisnika narkotika efikasno u naporu da se zavisnik uzdrži od daljeg korišćenja narkotika, u sprečavanju širenja HIV/AIDS-a, u poboljšanju života ljudi i povećanju njihovog doprinosa društvu. Studije su pokazale da se lečenjem može smanjiti stopa kriminaliteta do 80 procenata i umanjiti broj poseta bolnicama za 30 do 50 odsto. Na osnovu podataka Kancelarije SAD za nacionalnu politiku kontrole narkotika, verovatnoća da će intravenozni korisnici narkotika koji se ne leče oboleti od HlV-a je 6 puta veća od onih koji započnu i ostanu na lečenju. Uz to, lečenje i rehabilitacija zavisnika od narkotika je najjevtinija alternativa. U zavis nosti od modaliteta, procenjeno je da novac utrošen godišnje po osobi za lečenje čini od jedne petnaestine do jedne trećine troškova koji bi država snosila ukoliko bi taj korisnik narkotika bio u zatvoru ili ukoliko se ne bi lečio. Za svaki dolar uložen u lečenje, trošak koji društvo snosi u vezi sa kriminalom zbog narkotika se smanjuje za četiri do sedam američkih dolara. Ako se tome doda i ušteda u oblasti zdravstvene zaštite, ukupna ušteda premašuje troškove u odnosu 12:1.
Lečenje zavisnosti od narkotika deluje najbolje ukoliko je neprekidno, uz upotrebu odgovarajuće kombinacije farmakoloških i psiho-socijalnih terapija u određenom vremen skom periodu, uzimajući u obzir da svaka osoba ima različite potrebe. Najefikasnije leče nje zavisnika od narkotika podrazumeva lečenje u ranoj fazi, uključujući porodicu i zajednicu, kao i rad sa poslodavcima i krivičnim sudom kako bi se pomoglo zavisniku da postane potpuno aktivan i integrisan član društva. Lečenje deluje, ali ima puno drugih stvari koje možemo poboljšati. Čak i u najboljim uslovima, samo polovina odraslih kojima je porebno lečenje zapravo budu lečeni. Taj pro cenat je mnogo gori kod adolescenata - u nekim zemljama samo 20 odsto mladih ode na lečenje. Moramo imati realna očekivanja u vezi sa rezultatima lečenja. Lečenje zavisnosti od narkotika je dug proces, baš kao i lečenje bilo koje druge hronične bolesti, dijabetesa ili povišenog krvnog pritiska na primer. Lečenje neće trajno ukloniti osnovne uzroke zavis nosti, ali dokle god je dugoročno, uz podršku i stalno praćenje, može se umanjiti jačina simptoma i poboljšati fukcije osobe. To je maksimum koji možemo očekivati od lečenja bilo koje hronične bolesti. Moramo, takođe, promovisati standarde u oblasti kvaliteta i pro fesionalnu obuku za lečenje zavisnosti od narkotika, baš kao što to činimo u drugim oblas tima zdravstvene zaštite. Najbolje je sprečiti korišćenje i zloupotrebu narkotika pre nego što se to desi. Iako je to važan cilj, činjenica je da postoje oni koji koriste narkotike. Njima je potrebna pomoć i pažnja. Ulaganje u lečenje je pozitivan i efikasan način da se povrati dostojanstvo korisnicima narkotika kako bi oni postali korisni članovi društva.
Šta je lečenje bolesti zavisnosti? Narkomanija i bolest zavisnosti mogu uspešno da se leče kao i ostala hronična stanja. Slično hroničnim bolestima, kao što su šećerna bolest ili povišeni krvni pritisak, neophodna je, u toku određenog vremenskog raspona, primena kombinovane terapije (upotreba leko va, uticaj na promenu ponašanja pacijenta, lečenje telesnih i psiholoških propratnih pojava). Kombinovana terapija podrazumeva pristup koji odgovara potrebama svakog pacijenta ponaosob kao i težini stanja u kome se pacijent nalazi u određenim etapama oporavka. Postoje mnoge vrste terapija za zavisnike koje mogu da se nadovezuju da bi se posti gao kontinuitet u lečenju. Kada se različiti oblici lečenja međusobno upotpunjuju, pacijen ti uspešnije podnose lečenje i lakše prolaze kroz različite vrste tretmana da bi ostavili i odrekli se zloupotrebe droge.
Oblici intervencija Blagovremena intervencija svodi se na sprečavanje daljeg razvoja zloupotrebe droge kod onih osoba koje drogu upotrebljavaju na potencionalno opasan način, time što će se takvim osobama pružiti pomoć da prekinu ili smanje zloupotrebu droge. Smatra se da je najbolje da ovakav vid intervencije sprovode zdravstveni radnici, lekari, medicinske sestre i socijalni radnici. Informisanje o štetnosti droge, prevencija teških posledica i intervencije nenasilnog karak tera imaju za cilj da se dopre do populađje zavisnika i osoba sa rizičnim ponašanjem, da se
uspostavi međusobno poverenje, obezbedi osnovna pomoć, da se spreče ili smanje štetne posledice po zdravlje i da se započne sa terapijom onog trenutka kada je osoba za to spremna, bez nasilnog nametanja apstinenđje. Kad je reč o intravenskom unošenju droge, pokušaj sma njenja posledica zloupotrebe droge svodi se na pokušaj prevencije prenošenja virusa HIV kao i drugih infekdja koje nastaju korišćenjem nesterilisanih igala i ostalog pribora za unošenje droge. Detoksikacioni tretman pomaže zavisniku da prestane sa upotrebom opijata, čime se ujedno smanjuju simptomi odvikavanja od droge, a rizik od komplikacija svodi na mini malnu meru, ponekad i upotrebom prepisanih lekova. Primenom samo ovog tretmana postižu se ograničeni rezultati. Stoga se ovaj tretman smatra početnom fazom, posle čega se primenjuju drugi oblici terapija sa ciljem apstinencije. Savetovanje i psihoterapija, sastavni delovi većine oblika lečenja, podstiču promenu stila ponašanja i življenja i pomažu da se suzbije žudnja za uživanjem opojnih droga. Savetovanje je intenzivan međuljudski odnos lekara i pacijenta koji pacijentu pomaže da ostvari svoje ci ljeve ili da uspešnije vodi svoj život. Pri savetovanju se koriste brojne metodologije i modeli kao što su motivacija, kognitivno-bihejvioralni modeli (socijalno učenje, prevladavanje stresa i kontrola osećanja), prevencija recidiva (povratku drogi), terapije na društvenom i porodičnom nivou. Psihoterapija je uglavnom dugotrajan proces sa ciljem razrešenja unutrašnjih problema i konflikata i uspostavljanja značajnih promena na psihološkom nivou. Farmakoterapija podrazumeva upotrebu prepisanih lekova da bi se stanje vitalno ugroženih pacijenata stabilizovalo i smanjila ili potpuno izbacila upotreba određene opo jne supstance. U ovu svrhu se prepisuju dve glavne vrste medikamenata: supstitucioni lekovi, koji su po svom sastavu slični opijatima i takođe uzrokuju zavisnost, i antagonisti opijata, koji nemaju opojni efekat i ujedno blokiraju efekat opijata. Obično se uz far makoterapiju sprovode psihoterapije kao i drugi oblici lečenja. Program samopomoći, sa ciljem apstinencije od alkohola i drugih opijata, suštinski predstavlja program društva za lečenje alkoholičara (Alcoholies Anonymous - AA). Program se odvija u 12 etapa, a sprovode se i prilagođene verzije tog programa. Svi ovi programi polaze od neophodnog priznanja od strane pacijenta da je nemoćan pred alkoholom/dro gom, da je izgubio kontrolu nad svojim životom zbog alkohola/droge, da svoj život pover ava „višoj sili“, pri čemu na moralnoj osnovi sagleda svoj život, ispravlja greške iz prošlosti i sam nudi pomoć drugima u prevazilaženju problema zavisnosti. Usluge zvaničnih zdravstvenih i socijalnih ustanova - Mnogim pacijentima su takođe potrebne i druge usluge, kao što su lekarske i usluge ustanova za mentalno zdravlje, za stručnu obuku, zapošljavanje i stambeno zbrinjavanje, kao i pravne usluge. Kontinuirano lečenje / Rehabilitaeija - Kako lečenje odmiče, tako opada intenzitet ter apije a završni deo lečenja predpostavlja individualnu i grupnu podršku da bi se sprečio povratak upotrebi droge. Potpuna rehabilitacija i reintegracija zahteva napore u svim nivo ma društva.
Mesta za lečenje Zavisno od potrebe svakog pacijenta ponaosob, kao i težine stanja u kome se pacijent nalazi, lečenje se sprovodi na sledećim mestima: Lečenje u lokalnoj zajednici je vid lečenja bez hospitalizacije. Dispanzerski tretman (dnevno savetovanje u bolnici) obično prati ovakvu vrstu lečenja. Supstituciona terapija,
savetovanje i rehabilitacioni programi su primeri ovog oblika lečenja. Hospitalizacija omogućuje pacijentu da boravi u ustanovi u kojoj se lečenje i sprovodi. U okviru ovakve nege, pacijentu se obezbeđuje okruženje u kome droga nije dostupna a od pacijenta se zahteva da učestvuje u brojnim aktivnostima kao što su detoksikacija, evalu acija, informisanje/edukacija, savetovanje, grupne aktivnosti, stručna obuka kao i usavršavanje ili obnavljanje spremnosti pacijenta da se uklopi u društvo. Postoje dva glavna tipa hospitalizacije: kratkotrajna terapija (do šest meseci, uključujući detoksikaciju) i tretman u terapijskoj zajednici (od 6 do 12 meseci posle detoksikacije). Terapijske zajednice su podesno osmišljeni programi usredsređeni na osposobljavanje pacijenta za samostalan život bez droge, pri čemu zajednica igra aktivnu i sastavnu ulogu u terapiji. Institucionalno lečenje, dakle lečenje zavisnosti u institucijama popravnog tipa, obav lja se na sličan način kao i lečenje u zajednici, sa ciljem smanjenja posledica po zdravlje (u šta spada prevencija prenošenja HI virusa i SIDE) i prestanka zloupotrebe droge i krimi nalnog ponašanja. Na ovu terapiju, po izlasku pacijenta, nadovezuje se lečenje u lokalnoj zajednici da bi se postigao najbolji uspeh.
Šta doprinosi uspehu lečenju bolesti zavisnosti? Na ishod različitih faza u lečenju utiču sledeći faktori: - savetovanje i psihoterapija, - lekovi u fazi detoksikacije i održavanja stanja pacijenta, efektna uloga stručnjaka koji sprovode terapiju, i celovita i održiva terapija.
Etape lečenja Faza detoksikadje i stabilizadje Medicinska detoksikacija predstavlja početni i akutni stadijum lečenja bolesti zavis nosti sa ciljem apstinencije. Međutim, stručni izraz ,,detoksikacija“ se odnosi i na sindrom potpunog odvikavanja (tj. neuro-adaptaciju), kao i na stanje stabilizacije akutnih fiziološk ih i emocionalnih simptoma koji se javljaju nakon prestanka uzimanja opojnih supstanci. „Potpuna detoksikacija“ je neophodna samo u slučajevima zavisnosti od određenih vrsta psihoaktivnih supstanci, naročito nikotina, alkohola, opijuma (dobija se od opijum skog maka), barbiturata i benzodiazepina. Pri odvikavanju od ovih vrsta supstanci najčešće nastaju sledeći simptomi: glavobolja, bol u kostima, groznica, drhtavica, napadi i konvulz ije u težim slučajevima, vodnjikave oči, curenje iz nosa, dijareja i emocionalni problemi. I same opojne droge mogu da budu uzročnici ovih simptoma, ali, iako se ovi simptomi izuzetno teško podnose, vrlo retko su opasni po život pacijenta. Alkohol, barbiturati i ben zodiazepini mogu takođe da izazovu napade, konvulzije i srčanu aritmiju i da ugroze život pacijenta, zavisno od istorije bolesti i opšteg zdravstvenog stanja zavisnika. U svim slučajevima prestanka redovnog uzimanja droge, uključujući amfetamine, kokain i halucinogene droge, nastaje akutni period fiziološke i emocionalne nestabilnosti (kod halucinogenih droga taj period traje jedan do tri dana, a kod amfetamina ili kokaina traje i do dve nedelje). Iako zavisnici ovaj period teže podnose, njihovo stanje će se u skoro svim slučajevima smiriti i bez zvanične zdravstvene nege.
Pokazatelji uspeha u fazi detoksikadje i stabilizadje - Značajno poboljšanje fiziološkog i emodonalnog stanja Odsustvo ozbiljnih zdravstvenih ili psihičkih komplikacija Integracija i učestvovanje u rehabilitacionom programu Faza rehabilitadje i prevendje reddiva Za rehabilitaciju su spremni oni pacijenti kod kojih je završen akutni period fiziološk ih ili emocionalnih posledica apstinencije i kojima je potrebno usmerenje ka promeni pon ašanja i suzbijanju žudnje za drogom. Praktični ciljevi ove etape lečenja jesu da se spreči povratak drogi, što bi zahtevalo ponovnu detoksikaciju/stabilizaciju; da se pacijentu pomogne da suzbije žudnju za alkoholom i/ili drogom, putem održavanja potpune apsti nencije ili putem supstitucione terapije; i da se pacijentu pomogne u poboljšanju sop stvenog zdravlja i uspešnom obavljanju društvenih funkcija, jer je ovaj oblik napretka u stilu življenja važan da bi se održala kontrola nad upotrebom droge. Iako širom sveta većina programa za rehabilitaciju polaze od apstinencije kao osnovnog cilja, postoji značajan broj programa u Australiji, Zapadnoj Evropi i Sever noj Americi, a sve više i u ostalim delovima sveta, koji terapiju sprovode na bazi leko va koji blokiraju efekat opojnih droga, čime se sprečava ponovna upotreba opojnih supstanci. Pokazatelji uspeha u fazi rehabilitadje i prevendje reddiva Svi oblici lečenja bolesti zavisnosti u fazi rehabilitacije sprovode se sa ciljem da se postignu sledeća četiri rezultata: Da se održi fiziološki i emocionalno poboljšano stanje postignuto u toku detok sikacije/stabilizacije, da se spreči potreba za ponovnom detoksikacijom (u terapijama sa apstinencijom kao osnovnim ciljem); - Da se podstrekne i održi smanjena upotreba alkohola i opojnih droga; Da se poduči, oblikuje i podrži ponašanje koje vodi ka poboljšanju ličnog zdrav lja, uspešnijem funkcionisanju u društvu, i smanjenom riziku po zdravlje i sigurnost ostale javnosti (npr. HIV/AIDS); - Da se poduče i podstreknu promene u ponašanju i stilu življenja koje isključuju upotrebu droge.
Važni faktori u određivanju ishoda lečenja Glavni čionioci ili sastavni delovi lečenja koji vode ka boljem ishodu lečenja nakon faze rehabilitacije su: što duži period lečenja, - pojačana motivacija (finansijska podrška za pohađanje programa i apstinenciju), - individualni razgovori sa ličnim stručnim savetnikom, korišćenje usluga zvaničnih ustanova za mentalno zdravlje, zapošljavanje i zaštitu porodice, - upotreba lekova kojima se suzbija žudnja za drogom i ujedno efekat droge i koji ma se smanjuju psihički simptomi, - pripadanje i učestvovanje u aktivnostima grupa za samopomoć nakon rehabilitacije.
Prihvatilišta i popravilišta udruženja Todoxin u Beogradu i širom sveta Todoxin poseduje veliki broj biomedicinskih biljnih preparata koji osposobljavaju organizam da se bori protiv virusnih, kancerogenih, autoimunih, oboljenja nepoznate eti ologije, bolesti zavisnosti i HIV/AIDS-a - side. Pri tome se koriste metode psihoterapije i homeopatije, uz primenu preparata isključivo biljnog porekla. Prihvatilišta za obolele su se nalazila u ulici Stanka Paunovića 66, Smiljanićevoj 8 i nekadašnjoj ulici Lole Ribara, a danas Svetogorskoj 2 - prvom kod nas, ako ne i u svetu! U inostranstvu je korišćen sanatorijum kraj Graca - Ajberg, u Varšavi je uspostavljena saradnja sa Marekom Kotanskim, zatim i u Londonu, Los Anđelesu, Vašingtonu, Cirihu, Orenburgu (Rusija, na granici sa Azijom), sanatorijum u Južnoafričkoj Uniji... Sa Nacionalnim institutom u Vašingtonu i Betezdi radio sam po ugovoru u oblasti kancera i HIV/AIDS-a, zatim na Karolinskom i Nacionalnom institutu u Švedskoj (za šta sam dobio visoka priznanja), potom na Medicinskom fakultetu londonske kraljevske bol nice... Postigao sam impresivne rezultate i u Institutu Toronto-Ontario, koji ima filijale na svim kontinentima, zatim na Infektivnoj klinici u Rimu, Kohovom institutu u Berlinu, i mnogim drugim ustanovama širom sveta. Izlagao sam, naravno, i na kongresima širom sveta, počev od Japana, Kanade i Amerike... Svuda su Todoxin-ovi preparati bili prihvaćeni zahvaljujući, pre svega, rezulta tima koje bi poželela svaka farmaceutska kuća. I slobodno mogu da kažem da ni jedan far maceutski ili biomedicinski biljni preparat nije imao takvih efekata i uspeha kao Todoxin. U minulih 45 godina, pored svoje lekarske prakse, radio sam i sa osobama koje su patile od bolesti zavisnosti - sa narkomanima i alkoholičarima. Preparat sam najčešće davao besplatno, a to činim i danas kad je reč o HIV/AIDS bolesnicima. Ono što, ipak, naplatim, koristi Udruženje za opstanak i čuvanje recepture više od petstotina biljnih preparata. Profita, dakle, nema, a moj odnos i stav prema životu i ljudima sadržan je u molitvi koju stalno izgovaram: ,,Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj. Neka bude volja tvoja. Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske, iz ljubavi prema bližnjemu svom. Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje“. Todoxin-ovi preparati nisu čarobni lekovi, ali pomažu u borbi protiv virusa toliko da čovek poživi u relativno dobrom ili potpunom zdravlju duži niz godina. Posebno je važno to što Todoxin deluje preko mitohondrija citohroma ATP-a i pomaže zavisnicima od droge i alkohola produžavajući im život. Pojedini zavisnici su, držeći se striktno mog uputstva, uspeli da se izbore sa vlastitim usudom. Onima kojima to nije pošlo za rukom (a od kraja
1984. su se pojavili i prvi sa HIV oboljenjem), uspeo sam da ublažim muke i u značajnoj meri (s obzirom na efekte medikamenata zvanične medicine) produžim ovozemaljsko biti sanje. U oba slučaja (zaraženih i nezaraženih) princip je isti - HIV se dobija preko konta minirane droge, a sve ostalo je posledica pada imunobiološkog sistema! Pored besplatnog davanja medikamenata i 24-satnog ordinisanja u vlastitom stanu, nastojao sam da te, uglavnom mlade, veoma pametne, srednje i visokoobrazovane ljude iz svih društvenih slojeva, vratim tamo gde pripadaju i gde im je mesto - u porodicu, školsku klupu ili na radno mesto. U sve manje realnom, a sve više nad ili irealnom životu koji je usledio, psihoterapija je pokazala svoju snagu - ispunjen višim ciljevima, prihvatio sam se težeg tereta obaveza. U tom i takvom životu i socijalnom okruženju, svaki dijalog sa vlastima je ličio na borbu slamke protiv vodene stihije. Molitva me je, međutim, čuvala... Mladima sam umesto idola i ideologija nudio samosvest, stvaralački elan, kritičnost prema beskorisnosti, smisao prema besmislu narkomanske zavisnosti. Verujem da sam, ako ne prvi, ono među prvima, posle 1982. bučno ukazivao na razvoj imune depresije nastale usled zavisnosti od droge, što je doprinelo stvaranju mnogih udruženja. JAZAS, GOD i ona koja tek treba da se formiraju, moraju da budu drugačija, posebno njihovi čel nici, da bi zaista pomogli onima kojima su i namenjeni - HlV-pozitivnim i osobama sa bolestima zavisnosti. Da se potpuno predaju problemima prevencije i lečenja, posebno problemima narkomanije i alkoholizma uopšte, kao i istraživanjem faktora rizika za prenošenje različitih bolesti. I, pri tom, stalno valja imati na umu da lakši put - ne postoji! Postavljanje pravovre menih i stručnih dijagnoza i borba pravim sredstvima i na pravom mestu, tamo gde su najugroženija deca, treba shvatiti kao svetu dužnost! Svaka preuranjena ili loše postavljena dijagnoza ili minimiziranje problema, vodi na ulicu, drogu i stazu bez povratka... Uprkos svemu, živeti se može bez ikakvih veštačkih pomagala ma kako i koliko se činilo da je sa njima lakše. Reč je, naravno, o drogi. S druge strane, HlV-pozitivnoj osobi se ne sme reći - nema ti spasa! Ima. Itekako! Treba joj ponuditi želju za borbom, životom, jer niko nema pravo, niti može, da se stavlja iznad Boga. Nada uvek postoji. Posebno u pravoslavnom svetu. Do kraja ovozemaljskog bitisanja, a tek posle njega! Svi oni koji su tretirani u Todoxin-ovim prihvatilištima, osposobljeni su da pomažu drugima. Nit nade, zdravlja, uspeha, se nastavlja. Sam čovek je nemoćan. Todoxin-ova udruženja su alternativa savremenom zlu u obliku belog praha i veoma sposobna da mu se snažno suprotstave, baš kao i onom što ide uporedo sa tim - stečenim neizlečivim bolesti ma. Posebno među mladim ljudima. Zašto? Između ostalog i zato što ih vode bivši narko manski zavisnici čiji je osnovni cilj da prvo zbrinu ugrožene, potom im vrate želju za živo tom, i to samostalnom, i na kraju ih nauče zaboravljenim odgovornostima ali i lepotama koje nosi svakodnevni život. Ovo je ujedno i najveći izazov Todoxin-ove metode. Oporavak počinje od trenutka dolaska u prihvatilište, a zatim nakon dve sedmice, zatim tri, pa šest sedmica terapije, nailazi faza adaptacije na život u zajednici, potom usavršavanje u manuelnim i intelektualnim aktivnostima. Uči se, dakle, solidarnosti, razvi ja smisao za kritički pristup životu i svemu novom što se nudi u vidu „olakšanja življenja“, sposobnost komunikacije sa okolinom, za zdravorazumsku i argumentovanu diskusiju. Mi, Srbi, imamo ipak specifičan genetski kod, posebnu psihofizičku komponentu i to na zavid nom nivou. Upravo zato, nakon perioda zavisnosti, naš čovek treba da uči da koristi ruke,
inteligenciju, memoriju, savladavanje u drogi izgubljenih dana. Sve to vodi sticanju nove životne kondicije. Na kraju, nekadašnji zavisnik uči kako da pomaže drugima i postaje instruktor. Sve agresivnija narkomanija na našem tlu goni nas da se suočimo sa njom licem u lice. Dosta je bilo! Kod mene dolaze na psihoterapiju i osobe sa preko 35 godina zavisničkog staža. Prema nekim (uzdržanim!) procenama trenutno imamo preko 75.000 narkomana. Koliko li je tek alkoholičara!? Droga je, u prvom naletu, obišla „decu cveća“, krugove umet nika, ekscentrične grupice ljudi i decu iz materijalno dobrostojećih porodica. Danas je ima u svim slojevima društva. U okolini Beograda je čak zabeleženo više slučajeva narkomani je kod zemljoradnika koji su sa drogom prvi put došli u kontakt posle 50 godina života! Ipak, najbolnije jeste to što su droga i alkohol ušli u dvorišta osnovnih škola i sve je veći broj adolescenata koji su stari narkomani i zavisnict od alkohola. Neretko se diskutuje koliko dete može dugo da se opire pomenutim izazovima u peri odu traženja vlastitog identiteta i ideala. U tim trenucima je njegov ogroman životni poten cijal ugrožen ukoliko se ne usmeri na pravu stranu. Realnost puna jada, bede, politikantst va, prevrata, bombardovanja, inflacije... nudi samo pesimizam i beznađe. Tim pre što se, koliko juče, na ovaj problem gledalo preko ramena, a zakoni, na žalost, često ohrabrivani iz krugova medicinske nauke, čak išli naruku svemu tome. Uzalud gomile stručne literature i udžbenika ukoliko lekar, čak i profesor, upadljivo nervozno razgovara sa zavisnikom koji se, konačno, odlučio da zatraži spas. Sa kakvim utiscima (rešenjem?) će izaći iz njegove ordinacije? Droga, dakle, kuca na već širom otvorena zaključana vrata. Iza njih je čitav univerzum u kome su snovi realnost, a realna realnost nepodnošljiva i samo lažna nada da je sa ,,belim“ moguće postati neko drugi. Ili sa flašom. Reč je, naravno, o zbornom mestu konfuznih i ličnosti koje traže izlaz. Droga nudi solidarnost, osećaj pripadanja, sve do pretposlednjeg grama. Smrtonosnu iluziju vešto skriva obećavajućim životnim kulisama. A potom - razbija! Nema solidarnosti, nema pripadanja, majka nudi život svog deteta za poslednji gram a devo jke i mladići sve, podrazumevajući i vlastitu dušu i telo. Adolescentu, tek tada, ništa nije jasno. I on zaranja još dublje u ,,obećanje“, tražeći smisao u - besmislu! Narkomanija, alkoholizam, psihotropija, različiti su tipovi zavisnosti. Večito je neslagan je u tumačenju pojma zavisnosti najpoznatijih filozofskih škola. Fenomen zavisnosti je na granici mnogih humanih nauka: medicine, psihologije, sociologije, filozofije... Možda su, upravo zbog toga, individualne psihoterapije smeštene u starateljske domove dale izolovane, najčešće marginalne rezultate. Ipak, klasične metode u lečenju zavisnosti od droga su, iako skupe, nezaobilazne. Zbog toga, izuzetno mali broj zavisnika u njima učestvuje. I niko ne pominje prirodne načine lečenja, biomedicinu. Hemo i sintetska medicina čine stanje zavis nika još gorim, usporavaju izlečenje, pogoršavaju unutrašnji nemir. Moneta zdravlja, adenoz intrifosfat, respiratorni lanac u ćelijama, mitohondrije, citohromi... uništavaju se pomenutim sintetskim (hemijskim) preparatima koji se bezdušno daju. Čovek se uvodi u novi pakao, jer kao posledica neretko dolaze alergijske reakcije i autoimune bolesti. Sve jedno drugo vuče. Ako se ovome dodaju ulica, današnji televizijski programi, pisanja po žutoj ali i štampi za koju se obično misli da je ozbiljna i autoritativna, onda se krug polako zatvara. Zato Todoxin ima psihoterapeuta, ne psihijatra već iskusnog psihologa koji u saradnji sa takođe iskusnim duhovnikom može da postigne izvanredne rezultate. Recimo, takav
primer je bio, poštovani otac Tadej, zaštitnik Todoxin-a, koji je pratio i kontrolisao njegov rad, bez obzira na deo sveta u koji je Todoxin dospeo. Interesantno je koliko brzo čelnici centara ili udruženja za pomoć kod bolesti zavis nosti brzo podlegilu uticajima sa strane. Bez obzira na to da li je reč o finansijskim organi zacijama ili naučnim kongresima. To saznajem od njihovih štićenika koji nam se obraćaju. Njihove porodice pišu, kažu, neke molbe da bi zavisnici bili primljeni u pomenuta udružen ja i ujedno, u njihovo ime, obavezuju da će se ovi pridržavati nekih, u priličnoj meri neo bičnih, propisa uz pretnju da će biti isključeni. Sve u svemu, o svačemu se vodi računa osim 0 onima zbog kojih se ti centri i udruženja osnivaju. Gotovo svaki zavisnik zna da čak i najveće zemlje profitiraju od droge, a u svom udruženju koje, opet, zavisi od nečije dobre volje i finansijske pomoći, moraju da čine i slušaju i ono što nikada ne bi činili i slušali samo zarad toga da predsednik udruženja saču va fotelju i radi ono što mu se sa strane diktira. Trenutno najupečatljiviji primer su domaće javne tribine o HIV/AIDS-u. Na nekoliko predavanja u JAZAS-u i nekim drugim udruže njima, objašnjavao sam drugu stranu priče o sidi. Odmah se tu neko našao da glasno kaže: ,,Ne, to nije tačno, o tome nećemo da govorimo!“ Pravi znak da o tome upravo treba i mora da se govori! Jer, ukoliko je veći broj ljudi ostavio drogu zahvaljujući Todoxin-ovoj psiho i biomedicinskoj terapiji, zašto ih treba - izolovati!? Sprečiti ih da razmišljaju svojom glavom, da ispričaju vlastita iskustva? U malim i siromašnim zemljama, malim i (duhom) siromašnim „stručnjacima i rukovodiocima“, dovoljno je da neka od velikih zapadnih kompanija plati odlazak na neki od kongresa, hotel, da dnevnice, i, sa njima mogu da rade šta im je drago. Recimo, da im objasne da je laž - istina! Ili kako treba da misle i o čemu je neophodno da diskutuju. Na primer, da li treba kupovati kondome od 5 ili 90 dinara!? Ili praviti postere za 1.000 ili 400.000 dinara. Kako što pre postati poznat, ući u ,,haj“ društvo, steći profit, zadobiti pov erenje onih kojima je pomoć preko potrebna, a pri tom im je ne pružiti? Dovoljno je i samo to što tim mladim, često izuzetno pametnim, ljudima na prvom koraku ka zavisnosti ne dozvoljavaju da misle svojom glavom i postavljaju ,,suvišna“ pitanja. ,,To nije zvanično“najčešći je odgovor. Pa, šta znači ,,zvanično“, a šta ,,nezvanično“? Šta ćemo onda sa svim nekadašnjim medicinskim i naučnim velikanima koji nisu imali iza sebe farmaceutsku mafiju i industriju? Da li su oni bili ,,zvanični“, pametni ili - ,,nezvanični“? O drogi se odavno i dosta zna, ali - ona je svojevremeno bila čista. Budući da u pret prošlom veku nije bilo analgetika, čuveni Pera Todorović je celog života koristio morfijum 1- nije postao narkoman! Bez obzira na čaršijske priče. Imao je ehinokokus, oštećenu jetru, i užasne bolove je smirivao morfijumom. A bio je naš najveći novinar i književnik koji je gotovo sam pravio dnevne novine! Iz današnjeg ugla gledano, to je neshvatljivo. Ovakve fenomene bi trebalo analizirati, upitati se zašto je današnja droga tako opasna, zašto je i čime kontaminirana, čemu sintetske droge, koliko su delotvorne i u koje svrhe, koliko mogu da pomognu ili odmognu čoveku? Neki čak pišu knjige i stručne članke a da im nikad u životu, u tri sata ujutru, nije na vrata zakucao narkoman u krizi urlajući - pomažite kako znate i umete! U Todoxin-ovim udruženjima koja su dobro radila - prvo u Beogradu, zatim u Gracu, Cirihu, Dizeldorfu, Kelnu, Londonu - narkomanski zavisnici su prihvatani u prijemnim centrima. U toku perioda uključivanja (10,15, ponekad i 30 dana), danonoćno bi bili u prat nji nekadašnjih zavisnika.
Preliminarni sastanak se održava pre samog prijema, kako bi se dobio što veći broj rel evantnih podataka i informacija koje se beleže u prijemni formular i, ujedno, objašnjava neophodnost podrobnijeg istraživanja prilikom prijema. Ukoliko se, tom prilikom, kod budućeg člana društva to jest zavisnika pronađe neka od droga, uništava se u njegovom prisustvu. Isprave, novac i lični predmeti se čuvaju u toku boravka i time izbegava mogućnost da ih izgubi, ali i da pre vremena napusti centar bez prethodnog razgovora i obrazloženja takve odluke. Ne treba gubiti iz vida ni mogući rizik kolektivnog napuštanja prihvatilišta za čiju je organizaciju neretko dovoljan samo jedan član grupe koji je u krizi ili nedovoljno snažne volje da se odrekne prethodnog načina života. Dakle, detaljan pretres je neophodan zbog bezbednosti štićenika, odnosno sprečavanje svake mogućnosti da u trenucima krize dođe do droge što njima, naravno, na samom početku terapije veoma teško pada. Što više štićenik postaje odgovoran u toku boravka u prihvatilištu (pre svega prema samom sebi), sve češće dobija dozvolu za odlazak u grad ili biva prebačen u drugo prih vatilište gde se ukazuje više poverenja njegovoj odluci da se bori sa zavisnošću, dobija izvesnu količinu novca za trošak na lične potrebe, a potom i lične isprave. Pristupni formulari su univerzalni i kroz praksu provereno dobri, dakle, sadrže sve podatke koji mogu biti od koristi u toku tretmana. Reč je o ličnim podacima (ime i prez ime, adresa prebivališta, nacionalnost, školsko obrazovanje i sl.), informacijama u vezi društvenog života, eventualno sudskog dosijea, medicinski dosije, istorija zavisnosti (zbog onoga ko plaća troškove njegovog boravka) i podaci o ličnim predmetima i imovini. Budući da su u inostranstvu, za razliku od naše zemlje, zavisnici u najvećem broju slučajeva i HIV/AIDS inficirani i nemaju mogućnost da plate boravak u prihvatilištu, pri došliee se upoznaju sa sadržinom prijemnog obrasca (ugovor u vezi plaćanja boravka, izvod iz prijemnog lista, pravila ponašanja unutar prihvatilišta i sl.), popunjavaju ga i potpisuju na dan prijema. Nama, s druge strane, on pruža precizne informacije o zavisniku na osnovu kojih sprovodimo određena istraživanja, koristimo ih u statističke svrhe itd. Ovi Todoxinovi protokoli se koriste u celom svetu, a posebno oni koje smo osmislili i priredili za obolele od side. Narkoman u fazi ostavljanja droge ili bivši zavisnik od heroina, predstavlja, takoreći, skup različitih promena na svakom nivou zbrinjavanja. Zbog toga je značajno, tokom ovog perioda, predvideti nastupajući pojavu raznovrsnih problema, ponajviše na psihološkom planu, koji nosi i najviše rizika. Recimo, zamenu jedne droge - drugom! Uz dužno pošto vanje lekarske etike, mora se jasno postaviti pitanje - da li je detoksikacija moguća bez preteranog upliva psihotropskih lekova - a da ne budemo optuženi za medicinski teror. Naime, detokasikacija u Todoxin-ovom prihvatilištu daje logične i efikasne odgovore, i, što je i najvažnije, uspešna rešenja! Kako? Korišćenjem originalnih netoksičnih biljnih preparata! Dakle, netoksična, nehemijska i nesintetska sredstva, koja dolaze do punog izražaja u produbljenom dinamičnom oporavku, koji podrazumeva korišćenje isključivo prirodnih sredstava i psihoterapije. U Todoxin-ovoj terapiji, dakle, nema hemijske terapije kao supstitucije za razne vrste droga. Izuzetak se pravi samo u slučajevima zavisnika koji su veoma dugo koristili barbi turate i tokom perioda odvikavanja imaju naglašene znake slabosti. Samo u tom slučaju je dozvoljena ograničena terapeutska primena antikolzivne droge, ali ako je moguće - ne bar biturati.
I u Todoxin-ovim, kao i u drugim protokolima, psihoafektivno 24-časovno zbrinjava nje zavisnika se kreće između 10 i 30 dana. O pridošlici sve vreme veoma pažljivo vode računa bivši zavisnici, odgovaraju za njega, a kasnije o njemu preuzima brigu grupa. Posle prijema, pored psihoterapije primenjuju se kašasti, tečni i u kapsulama Todoxin i to više puta dnevno kako bi se u krvi održala njegova koncentracija a eliminisali toksini. Pored Todoxin-a, daju se i pomoćna sredstva, takođe biljnog porekla, radi ubrzanja procesa detoksikacije (recept sa ljuskom jajeta, ajer-konjak, posebno riblje ulje sa sokom od limuna i dr.). Dakle, pored nekoliko vrsta preparata, čajeva, emulzija spremljenih od raznih vrsta žitarica, u zavisnosti od trenutnog stanja, to jest nivoa iscrpljenosti organizma zavisnika, dužine njegovog zavisničkog staža i vrste korišćenih supstanci koje stvaraju zavisnost (droga, barbiturati, alkohol i sl.), primenjuju se i kupke sačinjene od mešavina različitih vrsta biljaka za oporavak muskulature i smanjenje psihofizičke tenzije, nakon kojih slede masaže i dugotrajne šetnje kao i razne vrste dnevnih fizičkih aktivnosti, ukratko - fizioterapija. Pored ovoga, neretko se primenjuju i elektrokineza, akupunktura, homeopatija (razne supstance sa velikom potencijom mogu da budu veoma efikasne u ovim slučajevima)... Istovremeno se radi i integracija u društveni život, odnosno progresivan povratak u stvarni život: regularna rutina, zdrave dijete, fizičke vežbe, aktivnosti poput spremanja kuće i kuvanja, uz obavezne dnevne sastanke i diskusije. Cilj je ponovno otkrivanje vlastitih psi hofizičkih potencijala. U našim centrima se dnevno obavlja preko sto različitih aktivnosti uz uvek otvorenu mogućnost za iznalaženje i predlaganje novih, u zavisnosti od potrebe ili želje pojedinaca. Radi bržeg i efikasnijeg odvikavanja od droge, svaki pacijent koji zatraži moju pomoć (psihoterapiju i lečenje) mora da ima rezultate izvršenog lekarskog pregleda i kompletan biološki test urađen u kompetentnim medicinskim ustanovama. Lekar, dakle, kompletira medicinski dosije koji uključuje rezultate različitih medicinskih analiza i posmatranja, to jest opažanja izvedenih tokom pregleda i izvedenih iz suplementarnih testova. Ovaj dosije se dopunjava, odnosno prate se sve promene koje se dešavaju kod pacijenta tokom borav ka u centru. Rezultati lečenja u mnogome zavise od efekta početne faze. Zavisnicima je prepušteno da samostalno prođu kroz taj period privikavanja i da ga, pri tom, ne dožive kao previše opterećujući. Uslovi, principi i uslovna prinuda pod kojima se ova faza odvija u Todoxinovom savetovalištu, svakako igraju odlučujuću ulogu u njegovoj motivisanosti da do kraja dovrši oporavak. Jedan od fundamentalnih principa terapije jeste potpuno izlaganje zavis nika novom okruženju, kako bi se sprečilo njegovo odustajanje od terapije i potpuno odva janje od prethodnog života i okruženja (sastajališta narkomana, prijatelji-zavisnici, dileri droge...). U desetak Todoxin-ovih centara-prihvatilišta širom sveta sa snažnom dinamičkom strukturom, čiji konstantan razvoj inicira odgovarajuću dinamiku lečenja uz uvažavanja rastućih zahteva, stručnjaci nastoje da primene sistem čovek-terapija. Dakle, da se razradi sistem individualne terapije uz uvažavanje različitosti ličnosti, problema, potreba, razloga za promenom dotadašnjeg načina života. Jer, svaki problem ima i svoje rešenje. Život u Todoxin-ovim prebivalištima podrazumeva odvikavanje od droge na prirodan način, kroz posao, međusobno razumevanje, uživanje u životu, preuzimanje odgovornosti za sebe i svoje vlastite postupke, sticanje kritičkog rasuđivanja i pravilnu procenu tuđih stavova. Reč je, dakle, o realnoj terapiji, znači provereno uspešnoj u praksi. Pacijenti tj.
štićenici rade na pronalaženje, razvijanju i usavršavanju vlastitih psihofizičkih predispozi cija, imaju mogućnost da čitaju, uče, bave se fizičkim i sportskim aktivnostima, znači čine sve ono što će im pomoći ili bar značajno olakšati povratak u realan život. Veliki broj izlečenih podrazumeva isto toliki broj asistenata-volontera koji će sutra pomagati drugima. Kroz ovo, dinamika oporavka se rukovodi idejom permanentne rotaci je: svi mogu da probaju sve Todoxin-ove proizvode, čajeve, jela iz posnog kuvara, hranu koji mogu sami da pripreme (i na koji način to da urade), kako da se oslobode godinama taloženih toksina u svom organizmu, kako da podignu na viši nivo svoj imunobiološki sta tus, kako da se oslobode narkotika podrazumevajući i ,,metadon“ (istina manje opasan, ali ne i - bezopasan). Slično je i sa oslobađanjem od alkohola koji, istina, ima i neke specifičnosti. Veoma mi se dopada izreka: svi napori koji se čine bez ljubavi su uzalud, svaka ljubav bez uloženog truda u nju je - prazna. Na prvom koraku psihološkog oporavka, mladi čovek počinje da se ,,otvara“, stidljivo nagoveštava vlastite potencijale, duhovnu snagu, inteligenciju. Nedostatak odlučnosti uzrokuje nesigurnost. Povećavajući zahteve, terapeut ga goni da upoznaje sebe, da daje više i polako uči kako da pomaže drugima razvijajući kod njega osećaj solidarnosti. Pri tom, ,,ukalupljivanja“ nema. Svako mora da ostane samo svoj, dakle autentična ličnost sa svim onim što taj izraz podrazumeva. A da bi njegova ličnost došla do punog izražaja, mora u potpunosti, predano i bez otpora da ukaže poverenje terapeutu. Ipak, jedno je neprome njivo: njegova intuicija, ljubav i potreba za samosvojnošću diktira terapeutski prilaz. Obaveza štićenika je da redovno podnose izveštaje iz kojih se prate promene u nji hovom oporavku i dalja orijentacija tokom boravka u prihvatilištu. O nastalim problemima se diskutuje na zajedničkim ili pojedinačnim sastancima u centru ili van njega ili u telefon skim razgovorima ukoliko je štićenik napustio prihvatilište. Za ovo postoji tim veoma iskusnih stručnjaka koji to rade veoma taktično i s mnogo ljubavi. Održavaju se i mesečni sastanci posvećeni napredovanju pojedinaca, čime se pruža mogućnost grupi da prati i usmerava oporavak svakog člana. Ovi izveštaji se neretko šalju roditeljima, određenim specijalizovanim ustanovama ili pojedincima i organizacijama koji mogu da pomognu ova udruženja. Rehabilitacija bivšeg zavisnika je povezana sa mnogobrojnim faktorima, a rad je goto vo od prvog dana jedan od integralnih delova terapijskog procesa. U zavisnosti od toga da li se nalazi u prihvatilištu ili van njega, čovek može da se bavi manuelnim ili intelektual nim radom (u skladu sa sposobnostima, obrazovanjem i stepenom oporavka). Da, recimo, rezbari, crta, čita, bavi se kancelarijskim ili raznim administrativnim poslovima, da izrađu je i popravlja predmete od gvožđa, radi tapiserije, obrađuje drvo, pravi bižuteriju, bavi se proizvodnjom ili pripremanjem hrane, učestvuje u rekonstrukciji i adaptaciji građevinskih objekata, bavi se fotografijom, elektronikom, ali nije poželjno da previše vremena provodi ispred kompjutera. Može da se bavi i kontaktom sa javnošću, roditeljima štićenika, dona torima, vladinim kancelarijama, ili da radi u internim novinama, možda sređuje doku mentaciju... Pobrojanim može da se bavi u okviru Todoxin-ovih centara, što za mnoge može da bude odskočna daska za izbor buduće profesije i povratak normalnom životu. Ukoliko živi na selu, može da se bavi baštovanstvom, voćarstvom, uzgojem domaćih život inja... U svakom slučaju, kroz širok izbor aktivnosti, pojedinac postepeno spoznaje vlastite mogućnosti, uči kako da uči i stvara, a postepeno razvijajući zapostavljenu odgovornost
gradi i usavršava sopstvenu ličnost. Istovremeno, kroz dinamiku odnosa u zajednici dolazi do njegove socijalizacije i ponovno uklapanje u društvenu zajednicu van prihvatilišta. Mnogi se tokom boravka vraćaju učenju zapostavljenom usled zavisti od droge. Zato su u centrima često angažovane poznate ličnosti, profesori ili naučni autoriteti, koje nam, čak, šalju izvesna ministarstva. Oni rade sa mladim osobama, naravno, podeljenim i sa pro gramom prilagođenim prema uzrastu. Ovo je još jedan podsticaj na rad i samopotvrđiva nje, koji najčešće rezultira nastavljanjem školovanja na neskriveno zadovoljstvo, pa često i veliko prijatno zadovoljstvo, roditelja. Više srednjoškolaca je, recimo, po završetku školovanja iz terapijskih centara upućeno na više škole ili fakultete. U zavisnosti od nivoa adaptiranosti, upisivani su kao redovni ili vanredni studenti. Nekoliko njih je, na primer, završilo medicinu, jedan stomatologiju, neki prava... Ima, naravno, i onih koji nisu bili u tolikoj meri uspešni, ali ne i neuspešni. U Beogradu, ali i u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi, iz Todoxin-ovih prihvatilišta je izašao veliki broj kancelarijskih, građevinskih, stolarskih, industrijskih radnika, restaurato ra nameštaja, taksista, mehaničara, autolimara, električara, keramičara, frizera, voskara, kožara, magacionera, dizajnera* baštovana, poljoprivrednih radnika, uzgajivača stoke i živine, voćara i sl. Istini za volju, izvestan broj nema zvanično završenu odgovarajuću školu, već su znanje sticali samouko ili na kursevima i stručnim usavršavanjima kod nekadašnjih zavisnika, a praksu u prihvatilištima. Nekoliko njih je čak pronašlo sebe u novom zanima nju! Cilj je, dakle, ne samo naučiti mladog čoveka da radi, već da uživa u onome što radi. S obzirom na činjenicu da čovek provede na poslu gotovo jednu trećinu života, nezadovoljst vo radnim mestom ili, još gore, izborom profesije, neretko ume da ga odvede na pogrešan put. Podrazumeva se da ne može svako i uvek da se bavi isključivo onim što želi. U Todoxin-ovim centrima se i o tome vodi računa. Mladi ljudi uče da i napor može da bude izvor zadovoljstva, a zajednički rad još više. Vrlo je važna i priprema za prilagođavanje teškoća ma u svim prilikama. Bežanja od realnosti nema. Životu se mora pogledati u oči. Zahvalju jući ovome, mnogi su, nakon napuštanja prihvatilišta, veoma brzo pronalazili zaposlenje. Nekima to, na žalost, nije pošlo za rukom. Rešenje se ipak našlo radom u nekim od Todoxin-ovih udruženja (makar rad bio povremen ili sezonski). U svakom slučaju, nastojimo da vodimo računa o svakom našem bivšem i sadašnjem štićeniku. Dnevni raspored rada u Todoxin-ovim centrima je sledeći: Buđenje u sedam (izuzev nedelje, kada je u osam sati). Bivši zavisnici preuzimaju odgovornost za novopridošle o kojima vode računa tokom celog dana. I to bez grubosti i prebacivanja, već sa najvećom pažnjom, nežnošću i brigom, uz stalne priče i međusobne dijaloge. Svi zajedno uzimaju svoju prvu tabletu, kapsulu, kašiku Todoxin-a, potom biljne čajeve. U pola osam je doručak koji se sastoji od lake hrane. U osam sati, u zavisnosti od terapije, štićenici odlaze na učenje, rad, medicinski pre gled ili tretman, šetnju, slobodne fizičke aktivnosti... U deset sati je pauza za čaj, sok, kafu i sl., a potom povratak na ,,zanimanje“. U dvanaest sati je ručak, nakon koga svako brine kako da aktivno provede slobodno popodne. Večera je u šest sati popodne, posle koje sledi uobičajeno čišćenje zajedničkih pros torija, a zatim se cela grupa okuplja na zajedničkom dnevnom sastanku. Teme su različite.
Od rešavanja grupnih i pojedinačnih problema, do diskusija o napredovanju pojedinaca. Veoma često se praktikuje i rad po manjim grupama sastavljenim po principu, recimo, uzrasta, školskog obrazovanja, interesovanja, psihofizičkih predispozicija... U svakom slučaju, štićenici se informišu o dinamici života bez droge, upoznaju se sa njihovim štetnim dejstvima, mehanizmima delovanja, gledaju dokumentarne filmove i sl. Posle sastanka, svako koristi svoje slobodno vreme prema vlastitom nahođenju. U jedanaest sati sledi odlazak u sobe. Ovo je orijentacioni dnevni plan rada, budući da je svakom Todoxin-ovom centru ili prihvatilištu dozvoljeno da dnevni program rada prilagodi vlastitim uslovima, mogućnosti ma, interesovanjima ili potrebama. Vodeći računa o pridošlicama tokom rada i povremenih dnevnih sastanaka, štićenik uči kako da izrazi samog sebe, kako da zauzme stav u toku diskusije, razmeni mišljenje i ideje, izgrađuje zdrav odnos prema radu, odgovornosti vlastitih postupaka i stabilnim međuljudskim odnosima. Dakle, snaženjem svoje individualnosti, doprinosi kvalitetu živ otne dinamike i borbi protiv zavisnosti. Ovo je, svakako, diktirano potrebom svakog pojed inca i dužinom njegovog boravka u prihvatilištu koja, naravno, ne može unapred da se odredi. Todoxin-ov pristup bolestima zavisnosti se oduvek razlikovao od ostalih. Nema krutih i pravila zauvek koje (najčešće) diktira farmaceutska mafija ili skriveni centri moći. Zidovi i oglasne table na sastajalištima Todoxin-ovih prihvatilišta vrve upozorenjima, stihovima, grafitima o tome šta droga donosi, o njenoj kontaminiranosti (npr. „igla je opasnost“ ili „igla može da bude čista, ali ne i namera“ i sl.), jer nama nije isključivo važno da li je, ili nije, čovek narkoman ili HIV pozitivan. Interesuje nas i - uzrok! Na seminarima i predava njima govorimo o inflaciji, ratu, bedi, putevima koji vode u drogu. Nije slaba duša narko manska jedina kriva za narkomaniju, niti njeni roditelji, čak ni nesretna Srbija koja je veči to na vetrometini raznih interesa, namera, ciljeva. Droga, epidemije, kriminal, samo su odjek te vetrometine. Pa, razna udruženja i njihove specifične discipline (hiper-super- ven tilacija), kako droga deluje na imunu supresiju, da li je istina da samo homoseksualci i hemofiličari dobijaju sidu, u kojim slučejavima se ona prenosi heteroseksualno, od čega zavisi da li će se od zaraženih roditelja roditi HIV pozitivno ili negativno dete... Zato valja biti jak. Ne ići linijom manjeg otpora i popuštanja: Ja se ne borim protiv droga, ja se ne borim protiv supstanci, ja se borim protiv zavisnosti, ja se borim protiv degradacije, otuđivanja. To nije više samo ,,supstanca“, to je epidemija, to je - kuga! „Ako sam sve suviše lako prihvatio i postao zavisnik od droge, to je zato što sam se suviše uneo u problem međuljudskih odnosa. I nisam uspeo u potpunosti da ga rešim. Ali sam naučio da postavljam prava pitanja i dinamično delujem: ne borim se isključivo protiv supstance, već protiv - zavisnosti!“ O svemu ovome je moglo, i može, da se diskutuje isključivo na Todoxin-ovim sastanci ma budući da naš prosečan čovek najčešće slepo veruje nekim nazovi istinama i određen im stereotipima. Prosto zapanjuje činjenica da mnogi gledaju istinu, a veruju u - laž! Savre
meni mlad čovek traži rešenje u drogi i veruje u sve što je veštačko - od muzike do hrane. Mediji su ovome, u dobroj meri, doprineli. Pune su raznoraznih prečica i brzih rešenja. Roditelji se prosto igraju životima svoje dece. Pa, droga vodi u užasnu smrt. Stvarnu, pravu, pravcijatu! Ništa nije manje teška, ako nije i teža - duhovna smrt. Bitisanje radi bitisanja. Zbog toga naši programi obuhvataju i edukaciju roditelja i staratelja, nastavnika, instruktora u organizacijama za mlade, kao i sistematsko uspostavljanje informativnih i preventivnih mera. Naime, Todoxin-ovi fundamentalni principi podrazumevaju i širu informisanost štićenika o drogama od one koju mi nudimo, ali pod uslovom da ponuđene informacije nisu kontradiktorne sa stvarnim. Timovi Todoxin-a poseduju neophodne i jedinstvene informacije do kojih dolaze iz posebnih izvora, i znaju put izlaska iz narkomanskog pakla. Znaju! I mnogima su ga pokazali. Droga može da se ostavi! Samo, to ne sme da se dozna! Zbog toga neke ljude pro ganjaju! Todoxin-ovo učenje to potvrđuje. U mnogim televizijskim emisijama sam govorio o vraćanju sposobnosti zdravorazumskog razmišljanja, razvoju kreativnosti, ukazivao na stazu koja vodi na pravi put. Trudim se da ljudima uvek budem pri ruci, na usluzi, da budem kraj njih kad hoće da pitaju, uče, saznaju istinu. Za svaku stečenu bolest postoji lek, pa i za ovu. Mora da postoji. Sve livade, kuhinje, špajzevi su - apoteke! Kad naiđe kriza, čaj ti je pri ruci. Ili izađi, prošetaj, oznoj se trčanjem, izbaci to iz sebe. Nek’ ti krv prostruji celim telom a vitalni centri se napune kiseonikom. Mnogo puta sam pisao o bivšim zavisnicima, u TV emisije sa sobom vodio bivše narko mane koji su znali da zaintrigiraju gledalište i zainteresuju zavisnike da čuju priče o štet nosti droge. Ne tvrdim da je Todoxin-ovo udruženje imalo velike mogućnosti u svom radu, ali sve što smo imali: medikamente, savete, čak i novac, davali smo i dajemo onima kojima je neophodno. Pisali smo i pričali. Pisali kroz desetine knjiga i stotine članaka, pričali u sto tine radio i televizijskih emisija: iz svih uglova, o svim problemima, ali i o mogućim reše njima. O paklu droge, bombardovanju, šiptarskoj mafiji, HIV/AIDS-u, o tome da lekari koji se bave ovom oblašću treba da vole svoj posao i poštuju one koji im zatraže pomoć, a ne da svu pažnju posvete brojevima svojih žiro-računa i novčanom iznosu na njima. Ukoliko neko, kojim slučajem, zaviri u njih - gubi posao. Dirnuo je u osinje gnezdo! Ako je uteha, nije to naš specifikum. Isto je u Švajcarskoj, Nemačkoj, Americi, Engleskoj... Farmaceutska mafija je pipcima obuhvatila ceo svet. Novac i privilegije su pobedile Hipokrata: što se manje zna, veća je zarada - što gore, to bolje. Što više zavisnika i bolesnika, utoliko više slave i novca. Oko 500 milijardi dolara profita godišnje! To se, kažu, ne zna. Ili ne želi da se zna. E, sa tim je zaista teško izaći na kraj. Malo je entuzijasta koji će tome odoleti, koji ma će čovek biti važniji od novca i koji će do kraja uspevati više da pruži nego da uzme... Todoxin se oduvek bori protiv svih vrsta zavisnosti, a njegovi stručnjaci, kroz različita istraživanja, daju autentično naučno objašnjenje ove pojave i načina borbe protiv nje, pre svega prirodnim terapijama. Bore se, dakle, za budućnost bez droge. Pored ovoga, Todoxin ne samo da ima svoje viđenje problema narkomanije i kontam inacije droge, već je njegov osnovni cilj borba protiv - AIDS-a! Plasiranjem objektivnih informacija iz ove oblasti borimo se protiv zablude da su korisnici droge, zavisnici, grešni 1 zbog toga kažnjeni HlV-om. To nikako! Njima je bolest smišljeno podmetnuta. Ili, govori se o „prenosiocima HI-virusa“. Ne, ovo nije definicija Todoxin-ovog udruženja! Prenosioci
Hl-virusa ne postoje! Njihovi prenosioci su droge i razne vakcine. Može se jedino govoriti o namernom inficiranju, ali ne o inficiranju intimnim kontaktom (bilo oralno, vaginalno ili rektalno). I, koja su prava obolelih? Imaju li ih oni uopšte?! Todoxin se bori protiv svake vrste diskriminacije, jer svako ima pravo na lečenje najboljim lekovima i pod najboljim mogućim uslovima. Šta ovo znači? Niko se ne sme ostaviti u neznanju, na milost i nemilost, ili da očekuje čudo. Valja otvoreno reći: ,,Vi koristite, ili ste koristili, kontaminiranu drogu, ali nikog niste mogli da inficirate HIV-om!“ (U Todoxin-ovom udruženju ima na desetine onih koji su ,,delili“ iglu, pa ipak nisu HIV pozitivni. Pri tome ne znači da ne treba koristiti kon dom. Treba. Postoji veliki broj bolesti koje se mogu preneti intimnim kontaktom, posebno kad je reč o promiskuitetnim osobama.) Ne postoji razlog da se bilo kome dozvoli lagano odlaženje u smrt, pogotovo ne reči ma: „Drogirate se, HlV-pozitivni ste, ako dočekate narednu godinu, biće to podvig!“ Verovali ili ne, ali upravo ove reči neretko izgovaraju upravo oni koji to nikako i nikada ne bi smeli - lekari. Todoxin-ovo udruženje se od prvog dana borilo protiv toga, mnogo je živ ota spašeno. Znatan broj hemofiličara je dugo živeo ne znajući za svoju bolest. Onog trenut ka kad su im najbliži, pod veoma velikim pritiskom, objasnili da su, u stvari, HlV-pozitivni, njihovo zdravstveno stanje je počelo iz dana u dan da se pogoršava! Neophodno je, dakle, raditi na održavanju psihološke stabilnosti svake obolele osobe, žrtve HI virusa, kako bi se postigao neophodan balans za održanje života i nade u život. Ne sme se dozvoliti da se usled permanentnog stresa (saznanjem o vrsti bolesti), ciklus kortizona (koji može destim ulativno da deluje na imunobiološki sistem, to jest na pad odbrambenog sistema organiz ma) poveća u toku samo 24 sata, posebno ne ujutro budući da je oko šest sati najveći. Aktivnost Todoxin-ovih stručnjaka se odnosi i na promovisanje personalizovanih (pri lagođenih svakoj osobi) metoda i sistema prevencije i bečenja. Posebno kad je kreč o osoba ma kod kojih je bolest počela da se razvija, a trebali bi i morali da nastave sa koliko je moguće uobičajenim načinom života. Niko nema pravo da nekoga izopšti iz društva. Treba povesti računa i o etici, to jest izvjesnim normama ponašanja i dužnostima obo ljelih u sprečavanju pojave mogućih epidemija ili nekontroliranog širenja bolesti, zatim afirmaciji borbe protiv droge i širenja istine o bečenju tzv. kombinovanim terapijama, koje su sintetske i svakako vode u programiranu smrt, i na kraju o upućenosti oboljelih jednih na druge u cilju međusobne pomoći u granicama mogućnosti. Znači, svaka oboljela osoba treba da bude svjesna svoje dužnosti, uz istovremeno obavezno medicinski praćenje sta nja bolesti i, ukoliko je neophodno, osobu poslati na bečenje u odgovarajuće ustanove. Todoxin-ovi stručnjaci rade na iznalaženju, ako tako može da se kaže, alternativnog načina života oboljelog u odnosu na onaj koji je vodio opre nego što je postao HlV-poziti van. Shodno ovome, razmatraju se predloži u vezi kreiranja najbolje moguće okoline, odnosno okruženja u skladu sa kvalifikacijom i obrazovanjem oboljelog i njegove psihofiz ičke i finansijske situacije, kako bi njegov imunobiološki sistem u što kraćem roku i uz pomoć najkvalitetnijih prirodnih sredstava povratio snagu. Pored čitanja Todoxin-ovih knjiga u kojima se govori o životu i borbi za život narko mana i HlV-inficiranih, oboleli u toku lečenja, tj. tretmana, mogu da obavljaju sve ono što su radili i ranije, s tim što im je unekoliko uskraćen društveni život. Znači, bez obzira na vrstu i stepen bolesti, bolesnik mora da se oseća korisnim ali i odgovornim za svoje zdravstveno stanje koje svojim činjenjem u znatnoj meri može da popravi ili čak ubrza opo
ravak. Svako ko oboli ima pravo da sam izabere vrstu, način i mesto lečenja koje mu najviše odgovara. Treba učiniti sve kako bi šanse za oporavak obolelog povećale, počev od njegov og aktivnog učestvovanja u društvenom životu i bavljenja raznim društveno korisnim aktivnostima, pa do lečenja. Veliki broj članova Todoxin-ovog udruženja je otet iz pakla droge, a veliki je i broj onih koji normalno žive i rade sa Hl-virusom oduprevši se pričama nekih infektologa koji slepo slušaju, a potom isto tako prenose, sugestije (želje?!) farmaceutske industrije potkrepljene lažnim statističkim podacima. Todoxin je oduvek ,,udarao“ na pravo mesto i s pravim ljudima. Uvaženi profesori Teder i Lavdej su bili svesni gladi farmaceutske industrije za profitom. Preciznije, profit je bio uslov njenog opstanka diktiranog od strane vladara iz senke. Odavno govorim da nekadašnje (neuspešne) lekove za kancer i danas koriste kod HIV/AIDS-a. Uveliko se koriste dijagnostičke metode Western blot, Elisa i PCR, uprkos tome što je dobro poznato da kopija nije isto što i infektivna čestica. Analizira se gotovo isključivo krv, iako se zna da rezultati ne moraju da budu validni. Gde su ,,Saliva“ i testovi znoja i mokraće? Treba ih ura diti i izdvojiti i infektivne čestice, a ne govoriti samo o kopijama. Samo na taj način će se utvrditi tačno stanje, koje potom valja pratiti. I ne insistirati na hemoterapiji, uz čiju pomoć se virusi izbacuju iz serumplazme, a potom izvlače pogrešni zaključci. Samim tim se određuje isto takva terapija. Jer, kad se virusi izbace iz serumplazme, prirodno je da dolazi do povećanja CDT4 limfocita, s obzirom da T4 limfociti, u stvari, nose u sebi interleukin-2 (sastavni deo tih virusa)! Smanjenjem broja virusa koji odu u depoe, dolazi do povećanja CD4, odnosno T4 limfocima sa CD4 receptorima! Veliki broj čelnih ljudi poznatih farmaceutskih kuća baš kao i njihovih naučnika i istraživača, ima obavezu snage zakletve da im je jedino profit, a ne čovek, važan, da šire sva moguća zla preko genetski modifikovane hrane, vakcine, raznih lekova, u cilju redukova nja broja stanovnika ove Planete... Ovo mora da sagleda savremeni čovek. Mora da se čuje glas onih koji umeju da misle svojom glavom, pišu, prate ono što se događa, koji su u neprekidnom dodiru sa obolelima i kritički gledaju na „najnovija velika naučna dostignuća“. Mi dobro znamo i ko sačinjava Nobelov komitet, kako se dele nagrade i ko su nobelovci. Naravno, nipošto ne tvrdim da ne postoje časni lekari, stručnjaci, naučnici, humanisti koji se bore protiv ovog zla. Nipošto. Ima ih i to veliki broj, samo, moćnici im ne dozvoljavaju (i informativni mediji su u njihovim rukama!) da glasno kažu ono što znaju. A znaju više nego dovoljno. Već dvadeset godina govorim o pomenutim prevarama, a isto toliko je prošlo od kada sam počeo da radim sa HlV-pozitivnim osobama. Oni koji bi trebalo, dakle, već znaju o čemu govorim, ali još uvek ne prihvataju. A prihvatiće. Pitanje je samo vremena. Do tada će, na žalost, otići mnogo, mnogo, dobrih ljudi!
Alkoholizam Priča o alkoholizmu počela je ili slučajno ili naivno ili zahvaljujući starovremenskim nebeskim silama. Ljuska grožđa sadrži dovoljno kvasca i šećera da podstakne fermentaciju bez ikakvih aditiva, pa da se u sudu sa zdrobljenim grožđem, ostavljenim nekoliko dana, stvori vino. Bliski istok je, zajedno sa kavkaskom regijom na jugu Rusije, definitivno kolevka pravljenja vina. Arheološki nalazi pokazuju da se grožđe jelo i cedilo još 8.000 godine p.n.e. Ne postoji razlog zbog koga pronalazak vina nije mogao tada i da se dogodi. Da se grožđe jelo 8.000 g.p.n.e. potvrđuje i seme nađeno u iskopinama u Turskoj, Siriji, Jordanu i Libanu. Prema okruglom obliku semena može se zaključiti da je to bilo divlje grožđe. Izduženo seme nađeno na Kavkazu, koje datira iz 5.000 g.p.n.e, ukazuje na to da je u tom periodu grožđe već bilo kultivisano.
Šta sve može čovek naslonjen na lakat Egipćani su razvili najraniju industriju vina. Vinski ćupovi su počeli da se proizvode u velikim količinama oko 3.000. godine p.n.e, a hijeroglifske oznake na zatvaračima i pečati ma ukazuju na to da su već tada postojali kraljevski vinogradi. Rimljani su voleli grčko vino, posebno ono sa ostrva Rodos. Grci su pravljenje vina izdigli do niva umetnosti. Da li zato što su bili velike vinopije ili sposobni trgovci, nije teško zaključiti. Skladištenje, služenje, mešanje i konzumiranje vina, stimulisalo je umetnost najfinije izrade grnčarije. Stari Grci su imali i jednu popularnu, ali prilično besmislenu igru uz vino - kottabos. Izmislio ju je, navodno, lakomisleni grčki kolonista na Siciliji koji se, naslonjen na lakat tokom teške pijanke posle večere, opkladio sa prijateljima da će ostatkom sa dna čaše pogoditi lampu na vrhu postolja. Ovu zabavu onih koji se dosađuju, komercijalizovao je jedan preduzimljivi trgovac izumevši posebna postolja za kotabos. Na vrhu postolja se ljuljao bronzani disk, a cilj igre se sastojao u tome da se on obori ostacima vina iz čaše, tako da gornji disk padne na niži koji bi zvonio kao zvono. Nema sumnje da mu je posao odlično išao. Neverovatna količina vina koju su konzumirali keltski Gali iz Francuske zapanjila je i najokorelije vinopije iz Grčke i Rima. Grčki istoričar Diodor sa Sicilije je oko 40. godine p.n.e. zabeležio da sposobni italijanski trgovci „transportuju vino brodom po plovnim reka ma i pokrivenim kolima kroz doline, a zauzvrat u zamenu za piće dobijaju roba - slugu“. Od koga? Naravno, od - Gala! Rimske vinopije su posebno cenile vina starija od petnaestak godina. Iako su mahali glavama zbog navika Gala u piću, nisu se ustezali da izvoze ogromne količine vina u Fran cusku. Arheolozi su izračunali da je oko 100. godine nove ere vinograd Setefineste, u cen tralnoj Italiji, pokrivao oko trista jutara zemlje dajući više od 1.140.000 litara vina godišnje
(4.260 amfora), od čega je većina išla u Galiju. Poređenja radi, veliki moderni dvorac Merso u Burgonji, obrađuje manje od sto jutara i u svojim podrumima ima mesta za oko 373.000 litara flaširanog vina. Da bi poboljšali ukus vina, rimski bogataši su mu dodavali koncentrisan grožđani sirup čuvan u olovnim posudama. Epilog: usled toksičnosti olova, bogatije vinopije su bolo vale od gihta, bolesti bubrega i, naravno, trovanja olovom. U jednoj grobnici u Ksinjangu, kineska provincija Hunan, 1980. godine su pronađene dve boce vina flaširane oko 1300. godine p.n.e, u vreme dinastije Šang. To je, za sada, najs tarije flaširano vino na svetu.
Posramljeni Dionis Proizvodnja hleba je, kažu slučajno, stimulisala proizvodnju piva budući da se oba proizvode od iste cerealije. Hleb je pravljen od proklijalih mlevenih zrna žitarice, a klijanje je omogućavalo enzimima da deo skroba pretvore u šećere (poput maltoze), veoma korisne za fermentaciju. Ista mešavina može da se koristi i za pravljenje piva s tim da se delimično pečeni hleba potom rastvara u vodi. Na visokim temperaturama u Egiptu i Iraku, bilo je dovoljno svega nekoliko dana fermentacije. Na pečatu sa Bahreina, u Arapskom zalivu oko 2000. godine p.n.e, prikazani su muškarci kako piju pivo kroz duge cevi. Cevi za piće su izumeli Sumeri. Na jednom kraju takvih cevi su postojale male rupe za filtriranje piva. I hleb i pivo su se uveliko pravili i konzumirali u ranim urbanim civilizacijama Egipta i Iraka oko 3000. g.p.n.e. Prvi veliki ljubitelji piva bili su Sumeri iz drevnog Iraka. Jedna grčka legenda kaže da je Dionis, grčki bog vina, pobegao iz Mesopotamije zato što su njeni stanovnici bili veoma naklonjeni - pivu. Prvi proizvođači piva bile su žene. Pravile su ga kod kuće i tu i prodavale. Čuveni zakonik vavilonskog kralja Hamurabija iz oko 1750. godine p.n.e, pokušao je da reguliše te neformalne barove. Očigledno je na njih bilo pritužbi kad je Hamurabi uveo prve svetske legislative u kontrolisanju cena piva. Žene koje su više naplaćivale, kažnjavane su bacanjem u reku. A, ukoliko bi dozvolile odmetnicima od zakona da piju u njihovoj kuči i da ih pri tom ne prijave vlastima, kažnjavane su smrću. Jedan egipatski papirus iz 1400. godine p.n.e. upozorava pivopije: „Nemojte se opijati na mestima gde se pije pivo, jer će ljudi oko vas ponoviti reči koje su vam izašle iz usta, a niste bili ni svesni da ste ih izrekli“. Egipćani su pravili mnoge vrste piva (verovatno sa ukusom raznih biljaka), i davali im nadahnjujuća imena poput „Donosilac radosti“, ,,Lepota“, ,,Nebesko“... Lekari su pre poručivali osvežavajuća piva od rutvice, šafranike i mandragore. Srednjovekvni Germani su izumeli današnje pivo, koje se pravi fermentacijom hmelja zajedno sa pšenicom. Hmelj daje pivu karakterističan gorak ukus (egipatsko pivo je bilo prilično slatko), a deluje i kao prirodni konzervans. Legenda kaže da se pivo od hmelja pravilo u Bavarskoj još 859. godine, ali prvo sigurno pominjanje dolazi iz spisa botaničara s početka XI veka. Oko 1031. godine manastir Sveti Emeram u blizini Regensburga i Štraubinga je imao posebne bašte hmelja za svoju proizvodnju piva. Jedino alkoholno piće ikad napravljeno u Kini i Japanu bilo je jako pivo napravljeno od delimično skuvanog plesnivog žita. Plesan pretvara skrob iz žita u šećer koji se fermen tira dodatkom kvasca, potom se dodaje još žita i tako dalje. Kinezi su oko 1000. godine
p.n.e. pravili pivo sa oko petnaest odsto alkohola (za razliku od pet odsto u običnom pivu). Čuveni sake je samo modernija verzija ovog tipa drevnog piva. Medovina je vrsta piva od fermentiranog meda i vode. Bila je popularna u srednjem veku. Mnogi je prisvajaju kao svoj izum. Ponajviše Škoti i Englezi. Na ovom polju, među tim, i mi konja za trku imamo. Jedan od akutelnih domaćih proizvođača medovine je i Nebojša Milenković koji tvrdi: „Ukoliko postoji nešto što je zaista naše i uz to potpuno prirodno, to je medovina kojom su se sladili još stari Sloveni, pila se na dvoru Nemanjića, voleo je i Kraljević Marko. Nastala je sasvim slučajno. Jednom prilikom je u ćupu sa medom ostalo malo voća koje je izazvalo vrenje i od meda napravilo vrlo ukusno, slatkasto piće. Ljudi greše kad misle da je medovina vino sa dodatkom meda. Reč je o piću napravljenom od meda, vode i začina i ubraja se u specijalna desertna vina. „ Medovača je takođe naše staro piće. Dobija se od medovine prepečene u kazanu. Ta rakija se zatim oplemenjuje medom. Iako je veoma jaka, ima oko 50 stepeni, spada u kat egoriju likera. Ima posebnu aromu, a zbog propolisa i polena koji sadrži, smatra se lekovit om. Najčudniju upotrebu medovine, ili bilo kog alkoholnog pića, izmislili su poglavice Maja (250-900) u Centralnoj Americi. Pravili su medovinu fermentiranjem meda u ćupu zajedno sa žabom krastačom (Bufo marinus), koja u koži ima otrovne hemikalije. Koristili su je tokom religioznih ceremonija kao klistir. Davali su je putem šprica od kože ili gume i cevi od kosti. Iako to zvuči dovoljno bizarno da otrezni i najvećeg pijanca, izgleda da se Majama takva medovina dopadala. Danas se pivo dobija alkoholnim vrenjem sladovine proizvedene od ječmenog slada, hmelja i vode. Neke zemlje dozvoljavaju zamenu dela ječma kukuruzom i pirinčem, dok neke, kao Nemačka, to zabranjuju i pivo proizvode samo od ječmenog slada, hmelja, kvas ca i vode. Zato su Nemci i čuveni po kvalitetnom pivu i velikim stomacima. Mesopotamci i Egipćani su bili najveće pivopije još od 5.000 godina pre naše ere. Pili su ga - toplog. Pravili su ga fermentacijom od ječmenog hleba zdrobljenog u vodi i aroma tizovali ga kuminom, đumbirom, majčinom dušicom, ruzmarinom i medom. Proizvodili su ga iz ječma, pšenice, ovsa i heljde (ali bez hmelja) i pili stari Kelti, Gali, Sloveni, Germani i Skiti. Egipatsko pivo je izazivalo mnogo manje pogrdnih komentara od egipatskog vina. Grci i Rimljani uglavnom nisu voleli pivo. Julijan, poslednji paganski rimski imperator (360-363), probao je u Francuskoj keltsko pivo i satiričnim stihovima mu se narugao zbog nadimanja koje izaziva. Za klasični svet ljubitelja vina, pivo je smatrano pićem varvara. Izgleda da ih je puno bilo takvih, s obzirom na podatak da su pomenuti stari narodi bili vešti proizvođači piva, uprkos snobovskom ukusu njihovih rimskih gospodara. Svako je spravljao pivo prema raspoloživim sirovinama: afrička plemena od isklijanog kukuruza, prosa i sirka; Rusi od raženog hleba (kvas); Kinezi i Japanci od pirinča; američ ki Indijanci od kukuruza. Danas, najveći proizvođači i konzumenti piva su SAD, Nemačka, Velika Britanija, Rusi ja, Francuska, Japan i Češka. Prema nekim podacima, godišnja potrošnja piva po stanovniku (u litrima) je najveća u Češkoj (159), Nemačkoj (158), Danskoj (127), Irskoj (121), Austriji (116), Belgiji (106), Slovačkoj (105), Mađarskoj (103), Velikoj Britaniji (100), dok je kod nas - oko 57 litara.
Pronalazak Svetog Patrika? Iako ne postoje opipljivi dokazi, mnogi tvrde da je viski izmislio Sveti Patrik, zaštitnik Irske, oko 450. godine p.n.e. Još nije poznato kad je počela proizvodnja viskija (naziv potiče od galske reči uiske-beata - voda života) na Smaragdnom ostrvu, ali verovatno ne pre sred njeg veka kad je destilovanje počelo da se primenjuje u Evropi. Istini za volju, proizvodnja viskija se pominje u škotskim zapisima iz 1494. godine. Škotske vrste viskija imaju ukus po dimu. Priređuju se od ječmenog slada koji se izlaže dimu pri zagrevanju treseta. Irske vrste viskija slične su škotskim, ali nemaju ukus dima. U SAD se viski proizvodi od početka XVIII veka, a u Kanadi od XIX veka. Kanadske i američke vrste viskija prave se kombinovanjem kukuruznog, pirinčanog, pšeničnog i ječ menog slada. Viski se dobija destilacijom ječma, raži, zobi, pirinča, pšenice ili kukuruza, a slabije vrste od krompira i repe. Destilat se ostavlja nekoliko godina da odleži u hrastovim bačva ma, od čega dobijaju žučkastu boju. Viski sadrži oko 43 odsto etil-alkohola. Po svemu sudeći, prvi evropski alkohol su destilovali lekari iz Salerna (Sicilija) u XII veku, isključivo u medicinske svrhe. Sicilijanci su umetnost destilovanja naučili od Arapa, koji su je koristili od IX veka za pravljenje parfema, uz ružinu vodicu, i za kozmetiku kao što je ajlajner ,,Kho“. U stvari, reč alkohol potiče od arapskog al-kohl. Interesantno, jer Arapi nikada nisu koristili taj metod za pravljenje opijajućih napitaka. Ipak, primitivno destilovanje, bez pomoći kazana, je počelo u Centralnoj Aziji hiljadu godina ranije. Na severnim granicama Kine nomadski narodi su otkrili da od vina može da se dobije jače piće ukoliko se ostavi da se zaledi. Ona mala količina tečnosti koja se ne zale di, bila je - alkohol. Kineski pisac Čang Hua je oko 290. godine u „Beleškama o istraživa nju stvari“ zapisao: „Zapadne oblasti imaju vino napravljeno od grožđa koje će ostati dobro i do deset godina. A ako ga čovek popije, kažu da se danima ne trezni“. Kinezi su tokom VI veka počeli da destiluju brendi grejanjem vina. Pošto alkoholni deo vina ima najnižu tačku ključanja, može da ispari grejanjem, a potom i da se kondenzuje hlađenjem. Otuda su Kinezi svoj brendi nazvali „izgorelo vino“. Inače, još je car Vang Mang (9 - 23. godine) oformio „Vlast fermentisanih pića“ koja je ljubomorno čuvala svoje tehnike. U V veku je, recimo, uvedena smrtna kazna za privatne proizvođače alkoholnih pića, prve poznate krijumčare alkohola. Sa pronalaskom destilacije, izmislili su mnogo naziva za svoje proizvode: ,,Dostojan“, „Mudar“, „Supa mudrosti“ i sl. Destilacija je nezavisno pronađena i u Novom Svetu. Još su Asteci destilovali tekilu od fermentisanog soka kaktusa u kazanima od pečene gline. Španski kralj Karlos V je pokušao da zabrani proizvodnju tekile 1529. godine. Naravno, uzalud. Svi stari narodi, zaključno sa Grcima i Rimljanima, alkoholom su uglavnom izazivali dobro raspoloženje. Moderno društvo je to samo nastavilo.
A ujutru? Iako po podacima Svetske zdravstvene organizacije zvanično treća bolest, po smrtnos ti i drugim zdravstvenim posledicama, iza srčanih i malignih oboljenja, alkoholizam je i opakija i opasnija bolest od pomenutih jer alkoholičar pored sopstvenog zdravlja uništava
i porodicu i tek kad je dovede na rub egzistencije, polako se primakavši kraju od 52 godine prosečnog života alkoholičara, umire. Šta je, u stvari, alkoholizam? ,,Otac“ beogradske škole alkohologije dr Branko Gačić je precizirao tri osnovne karakteristike alkoholičara: a) dugotrajno, prekomerno i nekontrolisano pijenje praćeno problemima, b) psihička i/ili fizička zavisnost od alkohola, i v) zdravstvene, telesne i psihičke, i/ili socijalne (porodične, profesionalne i sve ostale) komplikacije. Prema stavu koji zastupa Beogradska škola alkohologije, svako ponovljeno pijenje ili ponavljanje pijenja, bez obzira na količinu i učestalost, koje stvara određene probleme i teškoće zdravstvene i/ili socijalne, znak je alkoholizma i zahteva stručnu pomoć. Uprkos rečenom, nije nepoznato mišljenje, i to vrhunskih medicinski i naučnih autoriteta, da su domaća rakija i vino pravi lek ali, naravno, u - malim količinama. Crno vino je bogato vitaminima i gvožđem, ali alkoholičar na njega ne gleda iz tog ugla. Alkohol, dakle, nije ni lekovit ni hranljiv. Ukoliko ipak jeste, onda je to na naopak način koji donosi više štete nego koristi. Pivo je, recimo, ,,hrana“ samo kad je u pitanju plaćanje poreza. Pivopije često pate od tzv. pivskog srca, oblika degeneracije srčanog mišića, vinopijama strada jetra, a ljubiteljima žestokih alkoholnih pića centralni nervni sistem, dolazi do atrofi je mozga, polineuritisa, demencije. Delirijum tremens ih češće hvata nego one koji piju blaga pića. Uostalom, dug je spisak bolesti kojima je uzrok alkoholizam. Ljubitelj „dobre kapljice“ koji hoda poput petla boluje od klasičnog oblika polineuropatije alkoholike. Zbog dobro poznatog podrhtavanja ruku, mnogi ujutru grčevito i sa obe ruke drže čašicu kako bi je prineli ustima, a da pri tom ne prospu sav sadržaj iz nje. Tek nakon dve-tri alkoholne ,,doze“, podrhtavanje dovode pod kontrolu. A tu je i podbulo lice ,,ilustrovano“ karakteris tičnim crvenilom, neprijatan miris kože.... S druge strane, alkoholičar propada i psihički, dolazi do poremećaja psihičkih funkci ja, promene karaktera, ličnosti, alkoholičarskog ponašanja, psihotičnih poremećaja, odnos no ludila. U prevodu: zatupljuju, popušta im pamćenje, inteligencija, koncentracija, neraspoloženi su, zaplašeni, večito lažu, manipulišu u pokušaju da prikriju ono što je vać svima jasno, ne prihvataju stvarnost, ponašaju se nezrelo, nedosledni su, nedisciplinovani, ne treba im previše verovati, postaju sebični i egocentrični, svet se vrti oko njih, odnosno oko čaše...
Klin se klinom, ipak, ne izbija... Poznati alkoholog Jelinek deli alkoholičare u pet tipova: „Alfa alkoholičari“ su isključivo psihički zavisni i piju u cilju ublažavanja psihičk ih ili fizičkih problema. Mogu da apstiniraju, ne gube kontrolu. I po nekoliko meseci ništa ne okušaju, ali piju kad im je ,,frka“. „Beta alkoholičari“ imaju zdravstvenih problema zbog dugotrajnog i svakodnevnog pijenja. Nisu ni psihički ni fizički zavisni, zbog čega se oko njih lome koplja da li su ili nisu alkoholičari. Ako se ima u vidu da najčešće pate od gastritisa, polineuritisa, ciroze jetre, na njih bi mogla da se primeni ona narodna: nije majka Muju karala što je pio, nego što nije mezio!
„Gama alkoholičari“ pretežno piju žestoka pića i pivo, imaju izražen fenomen „prve čaše“ (kad krenu da piju ne mogu da se zaustave) i piju od nekoliko do desetak dana. Agresivni su, stvaraju probleme, prave haos u porodici, na poslu, u društvu. „Delta alkoholičari“ piju po sistemu dolivanja, imaju kontrolu i drže ,,dozu“. Isti na, ponekad im kontrola otkaže, napiju se, ali - to im nije karakteristika. Za njih se najčešće kaže da su se jednom napili i više se ne trezne. Samo dolivaju. Uglavnom nisu agresivni i njihov oblik pijenja je poznat kao ,,mediteranski“ što je, otprilike, pre dvadesetak godina bila karakteristika i srpskog seljaka koji bi izjutra popio čašicu-dve ,,ljute“ a zatim celog dana dolivao ,,meku“, duplo slabiju rakiju. Nikad pijan, nikad trezan i - sve je u redu. „Gama alkoholičari“ su tihi pijanci koji nikoga ne maltretiraju, porodica im je nakon izvesnog perioda ,,frke“ oprostila ,,ono što nisu, a mogli su biti“. U društvu su rado viđeni, šaljivdžije sa izvesnim šarmom i najčešće umru pijući. ,,Gama“ alkoholičari izaziva ju probleme na koje okruženje burno reaguje i spašava ih lečenjem. Ređi su ,,epsilon“, izrazito periodični alkoholičari. Njihova opijanja su povremena, burna, praćena problemima. U alkoholizam se ne ulazi brzo, a iz njega ne izlazi ni brzo ni lako. Ipak, može se izaći lečenjem. A da bi tako i ostalo, smišljeno je osam ,,zapovesti“: Prva - strogo izbegavanje kafane i društva sa kojim je lečeni alkoholičar pio. Druga - u kući (iz istih razloga) se ne sme držati i služiti alkohol. Treća - svaki dan treba uzimati ,,tetidis“. Četvrta - svaki dan bez pića treba doživljavati kao pristiglo bogatstvo. Peta - u slučaju krize, treba se braniti organizovanim sistemom odbrane, odnosno, istog časa se javiti stručnom licu ili ustanovi. Šesta - tokom lečenja valja pomagati drugima koji su se našli u krizi. Sedma - o sebi treba otvoreno govoriti kao o alkoholičaru. Bez stida i srama: „Nemoj me nuditi pićem, znaš da to nije za mene...“ Osma - u slučaju recidiva (ponovnog pijenja) što pre se treba javiti terapeutu i nastavi ti sa lečenjem. Alkoholičare, u principu, delim na ličnosti koje nose strah od života i neprilagođene životu, a njihovo lečenje bi trebalo da se odvija na tri koloseka: Raznim farmakološkim sredstvima (,,antabus“, ,,tetidis“ i sl.) i biljkama pomoći alkoholičaru da se ratosilja ,,hemijske“ zavisnosti od alkohola. Psihoterapijom „presložiti kockice njegovog života“ nakon dovođenja do saznanja uzroka pojave alkoholizma, koju ne mora obavezno da izvodi školovani psihoterapeut već, recimo, i iskusan duhovnik. Na kraju, a može da bude i prvo, otklanjanje uzroka pojave alkoholizma (strah od života, beznađe, traženje „utehe ili zaborava“, uz vešto izbegavanje zamke da se upadne u alkoholičarevu ,,šemu“ i izbegnu njegove nezaobilazne manipulacije) uprkos tome što izvestan broj autoriteta u ovoj oblasti zastupa tezu o tzv. „nasleđenom alkoholizmu“. O čemu je reč? Pored ostalih zastupnika pomenute teze, u drugoj polovini 1998. godine je u novinama osvanula vest da je otkriven gen za alkoholizam. „Otkrili smo gen koji objašnjava zbog čega Jevreji, Kinezi i Japanci nisu skloni alkoholizmu“ - objavili su izrael ski i američki stručnjaci. Njihovo istraživanje je pokazalo da je kod pomenutih populacija prisutan određeni genetski mehanizam koji ih štiti od alkoholizma. Ovaj mehanizam je
pronađen kod 35 odsto muškaraca obuhvaćenih istraživanjem, dok je kod opšte populacije on prisutan samo kod sedam odsto ljudi. Na osnovu rezultata najnovijih istraživanja Instituta za mentalno zdravlje sprovedenih u sedmom i osmom razredu osnovnih i prva dva razreda srednjih škola, u Srbiji 45 odsto dece starosti od 13 do 17 godina konzumira alkohol. I nije to, na žalost, najgore jer struč njaci za bolesti zavisnosti upozoravaju: alkohol je ulaznica za sve ostale droge! Istraživanja pokazuju da više nema polnih stereotipa. I dečaci i devojčice piju gotovo podjednako - 52 (dečaci) : 48 (devojčice) - i to prvenstveno pivo a potom vino. U Srbiji je alkohol svakodnevno prisutan u 90 odsto porodica. Od ukupnog broja ispi tanih učenika, 42 odsto je prvi put probalo alkohol u prisustvu i uz odobrenje roditelja. Šta više, otkako je otvorena dnevna bolnica za preventivu i lečenje adolescentne politoksikomanije u Pasterovoj uluci, u kojoj se leče deca od 12 do 18 godina, najčešći pacijenti su učenici prvog razreda srednje skole. Tri su najčešća razloga hvatanja za čašu: postizanje štimunga, radoznalost ili ,,bedak“. Niko ne misli o sticanju navike. „Mogu da prekinem gad god hoću“, najčešći je odgovor adolescenata, ali i neuporedivo starijih lečenih (a nikad izlečenih) recidiv-alko holičara. Priča se, međutim, tu ne završava. Nastavak joj je, u velikom broju slučajeva mar ihuana, a korak dalje tablete ekstazija. Tada dolazi do promene bioritma koji uslovljava promenu stanja svesti i začarani krug se zatvara. Važno je ne biti odbačen, pripadati društvu, određenom krugu, a, po mogućnosti, makar i na ovaj način zauzeti određenu, ako ne i lidersku, poziciju u najbližem okruženju. U početku je to uglavnom simpatično, dok ne postane bolno. Tada već postaje problem šire društvene zajednice.
Šta se radi po Evropi? Ali, pogledajmo isti problem i sa evropske strane, koliko da našem čoveku bude bar malo bolje i ujedno vidi šta ga tamo čeka. Krajem 1997. godine, ovako su „stajale stvari“ u Nemačkoj. Oko šest i po miliona Nemaca je samokritički procenjivalo sebe kao pasioniranog ljubitelja dobre kapljice, drugim rečima - kao osobu sklonu piću. Oni koji su i ranije pili mnogo - dodatno su „pojačali gas“. Alkohol je i dalje bio najlakši izlaz iz svakodnevnog haosa i problema na poslu, u braku ili uopšte u životu. Na nemačkim drumovima su se sve češće u racijama otkrivali vozači sa gotovo neverovatnom količinom alkohola u krvi, često i 4 promila koje prosečnog čoveka vode pravo na „onaj svet“. Potom je usvojeno rešenje da se granica dozvoljene količine alkoho la u krvi vozača spusti sa negdašnjih 0,8 na 0,5 promila. Tako su već dve krigle piva postale dovoljan povod za oduzimanje vozačke dozvole. Taj proces se nastavio dodatnom obukom, detaljnim lekarskim pregledom posle šestome sečnog ,,sušnog“ perioda i „idiotskog testa“ kod psihologa. Ipak, broj pijanih za volanom se nije smanjivao. Statistički, svaki Nemac je u proseku tokom 1996. godine popio 132 litra piva, 18,2 litra vina, 4,6 litara sekta (penušavo vino, zamena za šampanjac) i 6,3 litara ,,oštrih“ alkoholnih pića. Ako se uzme u obzir da je u masi stanovništva imalo dosta i onih koji ne piju, onda je jasno da su mnogi od Nemaca morali i njih da ,,odrade“. Zanimljivo je da ni sa potrošnjom
od 132 litra piva po glavi - Nemci nisu prvi na međunarodnoj sceni pošto su kriglu češće prinosili ustima Česi i Irci. Nemačka je u to vreme zvanično priznavala 2,5 miliona registrovanih alkoholičara. To je tek 38 procenata od onih 6,5 miliona koji su sebe i pred ogledalom videli kao pijanca. Naučnici tvrde da je alkoholičar onaj ko svakog dana pije, gotovo zanemarujući količinu alkohola koju tom prilikom sebi saspe u grlo. One koji se svakoga vikenda opijaju do zaborava - ne ubrajaju u sektu zavisnika i leče ih, jer se ta armija ,,ispičutura“ svrstava u one koji se u slobodnom vremenu ,,opuštaju“. Država ima poveliku korist od ovih zavisnika, pre svih od ljubitelja dobre kapljice. U njen budžet se, u to vreme, godišnje slivalo 35 milijardi maraka od poreza. Doduše, tu su pored alkohola uvršćeni i duvan, kao i kocka. Istovremeno, za preventivno delovanje službi zaduženuh za borbu protiv bolesti zavisnosti godišnje se izdvajalo tričavih 30 miliona maraka, odnosno manje od jednog promila ubranih poreskih prihoda. Prema nešto kasnije objavljenim podacima, broj zavisnika u Nemačkoj meri se milion ima. Pored 2,5 miliona alkoholičara, tu je i 1,4 miliona onih koji ne mogu da zamisle život bez gomile lekova (ta zavisnost ih godišnje košta 53 milijarde maraka) i oko 140.000 narko mana koji su na ,,teškim“ drogama, pre svega na heroinu. Mladi Nemci sve češće posežu za drogama koje ih tek uvode u svet narkomanskog ludila, poput sve modernije sintetičke droge ,,ekstazi“ i već poznate marihuane. Mračna slika zemlje predanog rada, ali i sredine u kojoj su razočarenja otpisanih veća nego kod drugih i odražavaju se u milionima zavisnika. A vreme prave krize je 1997. tek ,,načelo“ Nemačku kao jednu od retkih preostalih „država blagostanja“ koja je ipak prin uđena da poput drugih stalno smanjuje socijalna davanja. Sa više od 4,3 miliona nezaposlenih i stresom onih koji sve više rade pod psihološkim pritiskom da bi mogli i sami da se nađu u armiji nevoljnika koji žive od skromne socijalne pomoći, ova zemlja približava se nepoznanici zvanoj 21. vek opterećena i sudbinom velikog broja zavisnika koji nisu uspeli da se odupru čarima bekstva u neki od poroka. Može se samo naslutiti kako stvari stoje danas u dragoj nam, naravno i bratskoj, Nemačkoj. A evo kako stoje, prema zvaničnom izveštaju Savezne vlade u Berlinu od 12. maja 2005. godine: U Nemačkoj je 2004. godine umrlo 1.835 narkomana, dok je od alkohola umrlo 40.000 osoba. U odnosu na 2000. godinu, broj smrtnih slučajeva među osobama koje uzimaju drogu opao je za 10 odsto, ali ukupan broj narkomana nije opao. U izveštaju savezne vlade se upo zorava da je posebno u porastu broj mladih koji uzimaju moderne droge, pre svega ekstazi. Četvrtina od 22.500 osoba koje su prošle godine počele da uzimaju drogu, koristi upravo ovo sredstvo. U izveštaju se istovremeno upozorava i na opasnosti od „legalnih droga“ (alkohol i cig arete) na koje se do sada, prema oceni vlade, obraćala nedovoljna pažnja. U Nemačkoj, u kojoj živi 82 miliona ljudi, 1,6 miliona je zavisno od alkohola, pri čemu čak 30 odsto od oko dva miliona dece koja žive sa roditeljima alkoholičarima, takođe postaju zavisnici!
Braća R usi... Budući da smo svi mi pomalo Sloveni sa dosta ruske duše, pogledajmo šta se zbiva među braćom Rusima, preciznije, kako oni pokušavaju, a neki bogami i uspevaju da izađu
na kraj sa, po nekima, ruskom nacionalnom boljkom broj 1, pridržavajući se (kao ortodok si) stare (među)narodne: „Batina je iz raja izašla“ Tekst je, inače, objavljen u ,,Politici“ krajem aprila 2005. godine pod indikativnim naslovom „Trista udaraca po turu“! ,,Da je batina iz raja izašla naučno nikada mje potvrđeno. Ali, budimo iskreni, da li je to jedini stav kojeg se čvrsto držimo (posebno kad postanemo rođitelji), a da ne brinemo mnogo o njegovoj pravoj naučnoj utemeljenosti. Uostalom, važno je da stvar - funkcioniše. Batinanje kao medicinska metoda, takođe, nije stran pojam, mada smo skloni da ga kao ekstreman pristup više povezujemo za neka davnija vremena. U savremenom svetu, u kojem vlada čvrsti princip „neprikosnovenosti ljudskih prava“, mlaćenje se smatra za veli ki greh - osim na sportskim terenima. U svakom slučaju, primena fizičke sile (bez obzira na povode) dospela je na veoma loš glas. Verovatno stoga o lečenju batinom alkoholičara, narkomana i sličnih marginalnih društvenih kategorija, retko možemo da čitamo. Ovih dana, međutim, moskovski dnevni list „Moskou tajms“ objavio je priču o tome kako izvesna Marina Čuhrova, psihijatar iz Novosibirska, i njen kolega Sergej Speranski, batinama iz zavisnika isteruju Ijubav prema dobroj (i čestoj) kapljici. Postupak ovog, uslovno rečeno, lečenja je vrlo jednostavan - ,,pacijent“ tokom samo jednog tretmana dobi je 300 udaraca savitljivom šibom i to - po goloj stražnjici! I tako tri nedelje. Možda sve ovo i ne deluje preterano dostojanstveno, ali prema tvrdnjama Čuhrove i Speranskog apsolutno je efikasno. Naime, niko od onih koji su se podvrgli metodi batina nja (a koji u međuvremenu nisu shvatili da između blaženstva koje izaziva alkohol i bolo va koje prouzrokuje munjeviti susret šibe i donjeg dela Ijudskog tela, ipak, ima razlike) nije se vratio flaši. Kako objašnjava neobični par medicinara, alkoholičari i narkomani, posebno oni koji su naklonjeni opijatima poput heroina, poseduju manjak endorfina ili, takozvanog, „hor mona zadovoljstva“. Kao rezultat svega javlja se neosetljivost gornjih slojeva kože što kod bolesnika izaziva neprijatan osećaj i neprestanu želju da „pobegne sam iz sebe“. Batinanje upravo ima za cilj da ,,probudi“ te delove kože, oslobodi telo i time umanji žudnju za alko holom (ili drogom). Isceliteljski metod dvojca iz Novosibirska, kako se ispostavilo, nije po svemu origi nalan. U planinskim predelima Dagestana islamski fundamentalisti su takođe batinama lečili one koji zastrane u porocima. Ali ovde su šibu kombinovali sa teškim fizičkim radom. Kakve su rezultate postigli, za sada nije poznato. Mnogo više se zato priča o vrsti lečenja koje primenjuje jedna nevladina organizacija iz Jekaterinburga. Ovde, naime, zavisnike lisicama vezuju za krevet i čekaju da želja za alkoholom ili drogom sama iščili iz njihovog tela. Ipak, ono što je u pomenutom slučaju posebno izazvalo pažnju javnosti jeste podatak da je glavni sponzor odvikavanja jekaterin burških narkomana od opasnog poroka jedna lokalna kriminalna organizacija! Bosovi podzemlja su očigledno shvatili da njihove poslove mogu valjano da vode jedino ljudi „bistre glave“. Kao i svaki ozbiljan istraživač Sergej Speranski je „metodu batinanja“ prvo primenio na sebi. Kako sam tvrdi, redovno nedeljno batinanje pomoglo mu je da se oslobodi depre sije i pregura dva srčana udara. A koliko temeljno dotični pristupa alternativnim oblicima medicine možda najbolje svedoče i negova ispitivanja lekovitog uticaja pravoslavnih ikona na - miševe.
U večitoj trci lekara i farmaceuta da pronađu lek kojim će posledice preteranog konzu miranja alkohola ili droga svesti na nivo obične kijavice koristi se sve - od vrhunskih naučnih dostignuća do crne magije i hipnoze. Nijedna metoda do sada nije dala zaista zado voljavajuće rezultate. Efikasnost batinanja takođe je sporna. Tako bar tvrde oni koji su iz ordinacije Čuhrove i Speranskog pobegli na vreme. Ipak, nije zgoreg napomenuti da prosečan Rus godišnje popije više od devet litara alkohola, mada stručnjaci procenjuju da je realna količina veća i da iznosi čak - 12 litara. U Rusiji, zemlji sa 143,2 miliona stanovnika, 2004. je zvanično registrovano 2.369.000 alkoholičara, objavila je služba za zaštitu potrošača ,,Rospotrebnadzor“, Procenjuje se da se na ruskom tržištu alkohola u Rusiji godišnje ,,obrne“ suma između 16 i 17 milijardi dolara. U leto 2005, ruski predsednik Vladimir Putin je rekao da bi u toj zemlji trebalo ponovo uvesti državni monopol na proizvodnju alkoholnih pića, navodeći i problem pokvarene votke koja je izazvala više hiljada smrtnih slučajeva trovanjem, prenela je francuska agencija AFP“. Hm, da nije bolno i zabrinjavajuće, bilo bi čak i smešno.
...Ib ra ća Ameri Prema rezultatima istraživanja, obavljenih 2004. godine od strane Ministarstva za zdravlje i socijalnu politiku Vlade SAD, više od jedne petine građana SAD, ili 22,8 odsto ili 55 miliona ljudi, sa 12 i više godina, opija se bar jednom mesečno i svrstani su u grupu „lakih alkoholičara“. (Pojam „napiti se“ odnosi se na pet ili više pića popijenih za vreme jednog druženja - sedeljka, s nogu u baru, kafiću, na prijemima i sl). Teško pijanstvo, definisano kao „pet ili više pića za jedno veče“ bar pet puta u toku meseca, praktikuje 6,7 odsto stanovništva ili 16,7 miliona. Naravno, sa 12 ili više godina. Oko 10,8 miliona (28,7 odsto) osoba starosti između 12 i 20 godina priznalo je konzu miranje alkohola u prethodnom mesecu. Od toga 7,4 miliona, ili 19,6 odsto, spada u grupu „lakih aIkoholičara“, a 2,4 miliona spada u teške alkoholičare. Među mlađim punoletnicima, od 18 do 25 godina starosti, 40,2 odsto su laki alko holičari, dok je 15,1 odsto svrstano u kategoriju teških alkoholičara. Među osobama starim 60 i više godina, 6,9 odsto je lakih a 1,8 odsto teških alko holičara.
A lepši pol? Ali, da se ne bih ogrešio o lepši pol, pogledajmo šta se zbiva i u Italiji. Nedavno sam izvesno vreme proveo u Rimu i u to se, verujte na reč, lično uverio. Emancipacija je oslobodila žene mnogih strahova i pretvaranja. One danas ne kriju vezanost za alkohol i, u skladu sa takvim stavom, rasterećene besmislenih strahova, traže i nalaze pomoć u specijalizovanim ustanovama kako bi se oslobodile ropstva čašice. Prema ranijim istraživanjima, ustanovljeno je da u Italiji na svakih pet muškaraca alkoholičara dolazi jedna žena. Danas je taj odnos izmenjen na štetu žena: od troje Italijana, probleme sa alkoholizmom imaju dva muškarca i jedna žena! Dr Alaman Alamani, koordinator Centra za alkoholizam pri zdravstvenoj službi u Firenci, ističe da zlo zvano alkohol hara društvom odavno. Sloboda življenja uticala je da kolona alko-
holičara postaje sve masovnija. U toj koloni, žene ne zaostaju mnogo za muškarcima. Dvadeset procenata žrtava zavisnosti rizikuje da fiziološki oboli od posledica alkoholizma: tumora, ciroze jetre, hroničnog pankreatitisa, neuroloških i gastroenteroloških smetnji i bolesti. Veliko zlo, alkohol, valja posmatrati i sa stanovišta kulturnih i ekonomskih posledica koje ostavlja tragove i na pojedinca i na samo društvo. Utoliko pre što ovaj fenomen pokazuje tendenciju povećanja, ističe dr Alamani. Da li postoje kriterijumi na osnovu kojih se ličnost svrstava u alkoholičare? Italijanski stručnjaci su osmislili merila koja će se, sigurno, mnogima učiniti rigidnim. Žene koje dnevno konzumiraju više od 20 grama alkohola (dve čaše vina, ili čašica žestokog pića) rizikuju da postanu zavisne. Za muškarce ova količina je udvostručena. Svakodnevno hvatanje za čašu omamljujućeg pića, zapravo, stvara naviku, pa su ,,prohtevi“ veći i gotovo neprimetno se postaje težak zavisnik. Sa druge strane, valja imati u vidu da kontinuirano, konstantno pijenje ne narušava samo fizičko, već i mentalno zdravlje. Ličnost se pod uticajem ove droge menja u nega tivnom smislu: ponaša se euforično, zapada sve češće u depresivna stanja, ima napade besa... To u porodici, neizbežno, stvara uznemirenost, prouzrokuje disharmoniju odnosa, kasnije i totalni rastur. To traje sve dok se alkoholičar ne isključi potpuno iz socijalnih, porodičnih i familijarnih tokova. Kad je reč o kriznim godinama, dr Alaman Alamani navodi one između 30 i 50 kod žena, mada je i sve veći broj devojaka između 20 i 25 godina koje, naporedo s drogom, uzimaju i alkohol. Profesija ili ekonomski standard nisu ni u kakvoj vezi sa rizikom da se postane zav isan: žrtve alkohola jednako su ljudi koji su ostvarili sebe i oni koji nisu zadovoljni. Pošto je ovde reč o ženama, za čašicu se hvataju kako depresivne, frustrirane i razočarane, tako i uspešne i zadovoljne žene. Za mnoge žene od karijere, alkohol predstav lja sredstvo za pariranje muškarcima, da se na najbesmisleniji način dokaže njihova famoz na nezavisnost. Postoji i porodični faktor: roditelji alkoholičari su delimično krivi što su istim putem krenula i njihova deca. Pri tom, žene imaju veću odbrambenu moć od muškaraca. Genetska predodređenost se takođe ne isključuje, ali dr Alamani ima svoju teoriju prema kojoj se alkoholičar - rađa. Postoji samo jedan način: priznati sebi da si alkoholičar i otkriti istinu o sebi drugima koji treba i mogu da priteknu u pomoć. „Kad zavisnik dođe u Centar - kaže dr Alamani neophodno je naći motiv koji bi ga podstakao da se leči (tri od četiri slučaja su po nagov oru porodice i familije). Terapija je, drugim rečima, rezultat ličnog izbora, a ne nagovora ili nametanja. Kada je nametanje u pitanju, mali su izgledi za izlečenje“. Kad se sve neophodno prethodno obavi, predstoji period dugog i delikatnog lečenja u kome učestvuju lekari specijalisti i članovi grupe nazvane „Anonimni alkoholičari“. Posle mesec i po dana prolaska kroz prvu terapiju, zavisnik se poziva da dođe u tu specijalnu grupu koja pruža pomoć na osnovu svojih iskustava lečenja i izlečenja. Na ovaj način izlečeno je u proseku sedam od deset zavisnika što se smatra velikim uspehom.
Todoxin uvek ima način Kod nas je, bar prema podacima koji su mi dostupni, obrnut slučaj: od deset zavisni ka se potpuno izleči najviše - tri! Gde je izlaz? Lečenje nije ni lako ni jednostavno. I valja istovremeno raditi na sva tri ,,koloseka“, naravno uspešno, kako ne bi došlo do recidiva tj.
ponovnog napijanja. Svakodnevnom uzimanjem ,,tetidisa“ (spada u grupu tzv. antagonista opijata) se, na primer, sprečava konzumiranje alkohola, ali, ako alkoholičar ne izmeni stav prema životu i problemima koji ga okružuju, ukoliko dakle ,,ne presloži kockice u svojoj svesti“, kako obično kažem, teško da če napraviti ma i prvi korak ka vlastitom izlečenju. Na tom polju najčešće pada savremena psihoterapija i otud veliki broj recidiva. Ništa manji, ako ne i veći, jeste problem izlaska alkoholičara iz socijalnog miljea koje mu je dobrim delom pomoglo da ,,uđe u problem“. Mislim, pre svega, na traženje izlaza iz onoga što se najčešće naziva „opštom bedom“, to jest iz očajnog, dosadnog, beznadežnog braka (iz kojih se najčešće i ,,regrutuju“ novi alkoholičari i narkomani), isto takvog posla koji (naročito u poslednjih desetak godina) ne nudi nikakvu perspektivu, podrazumevajući i zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba, a tu su i neprilagođenost okolini i ner azumevanje okoline za probleme previše emotivne, pa i psihički nezrele jedinke... Sve su to problemi sa kojima se valja suočiti u lečenju. Čak ni promena sredine tj. životnog okruženja - po sistemu: možeš da pobegneš na kraj sveta, ali ne i od samog sebe - ne nudi izgledan uspeh. Ostaje, dakle, direktno suoča vanje sa problemima. I za ovaj problem je, međutim, narod smislio recept za otrežnjenje, odnosno lečenje i odvikavanje od alkohola. Reč je o tinkturi spravljenoj od ljute paprike (Capsieum annuum), vidca (Veronica officinalis) i mažorana (majoran, Hortensis moench). Recept br. 1 Po dve supene kašike vranilove trave (Origanum vulgare) i lista i cveta timijana (Thy mus vulgaris) sipati u pola litra provrele vode i odložiti da odstoji poklopljeno između jedan i po i dva sata. Potom proceđiti i popiti u dva do tri puta za jedan dan. Recept br. 2 Po dve supene kašike čaja od cveta i lista ive (Teucrium montanum) i lista i cveta dupca (Teucrium chamaedrys) preliti sa pola litra vrele vode i odložiti da odstoji poklopljeno dva do tri sata. Dati pijanom čoveku da popije iz dva puta u roku od dva sata. Recept br. 3 Ukoliko ne pomognu prethodni recepti, treba uzeti pet do šest supenih kašika inte gralne (cele, sa sve korenom) biljke gorsko kopito (Asatum europaeum) i sipati u pola litre pića koje alkoholičar najradije pije ili najčešće konzumira. Flašu držati tri nedelje na toplom mestu, proeediti i dati zavisniku da popije pola decilitra (0,5 dl). Ukoliko jedna doza ne bude dovoljna - ponoviti. Recept br. 4 Zavisniku davati svakodnevno da popije po jednu do dve šolje čaja od mažurana (majo ran, Hortensis moench). Za jednu šolju čaja, upotrebiti jednu kafenu kašičicu mažorana.
Umesto zaključka Dakle, još jednom valja istaknuti da je reč o slabim ličnostima koje nose strah od živ ota, strepnju, nesigurnost, i uzmiču pred najbanalnijim problemima svakodnevnice. Još
jedan slučaj za psihologe, još jedan problem karaktera i mentalne strukture čiji psihički sklop treba ,,prestruktuirati“. Reč je o ličnostima sa „naopako postavljenim elementima zdravog čoveka“! A kad je već reč o slabosti psihe, grupi narkomana i alkoholičara valja dodati takozvane „iščašene ličnosti“, u osnovi plašljive nastrane socijalno neprilagođene osobe koje gravitira ju prvim dvema grupama. Dakle, samo stabilne i psihofizički zdrave osobe neće posegnuti za alkoholom ili drogom. Iz ovoga, naravno, treba izuzeti socijalne grupe poput nekadašnjih severnoameričkih Indijanaca ili današnjih, ne samo, južnoameričkih plemena čiji članovi nisu narkomani uprkos tome što koriste narkotike u ritualnim plesovima u cilju mentalnog otvaranja prema natprirodnom i božanskom. Izmeću dva rituala, žive običnim, svakodnevnim životom i u svojim plemenima nemaju narkomanskih ili bilo kojih drugih zavisnika. Lečenje narkomanije, zapravo, počinje već u uzrastu malog deteta u srnislu dobrog vaspitanja. Ali ne time što će znati da kaže ,,hvala“ ili što neće od svog vršnjaka otimati igračku, već pravilnim prilagođavanjem okolini tj. socijalizacijom. Kod deteta treba razviti razumevanje za ostale Ijude, toleranciju, hrabrost i snagu da prihvati život onakvim kakav jeste. Neophodno je da dete kroz vaspitanje stekne sposobnost da se bori sa nevoljama i savladava prepreke. Jedna loša ocena u školi nikako nije znak da je krenulo ,,nizbrdo“, nego da je treba popraviti u skladu sa sopstvenim mogućnostima i ambicijama (poželjno je da ambicije deteta idu nešto ispred roditeljskih). Raskorak između želja i mogućnosti dovodi ličnost do rascepa. U neskladu sa samim sobom, neshvaćeno od strane roditelja, društva, škole, dete je na korak od stranputice. I opet je jedini lek - promena odnosa prema životu! Naravno, uz roditeljsku pažnju, brigu, Ijubav, razgovor. Samo otvaranjem prema svetu, uz redovan rad, fizičku i mentalnu rekreaciju, okrenutost prema drugima i njihovim brigama i problemima, može se očekivati uspešan ishod terapije. Dakle, medikamenti udruženi sa psihoterapeutskim tretmanom izvesno pomažu ovoj kategoriji bolesnika, postepeno ih dovodeći do stanja u kome je njihov odnos prema roditelji ma i bližoj i daljoj okolini zdrav i počinje normalno da funkcioniše. Nema vraćanja u prošlost i posezanja za veštačkim pomagalima ,,u cilju amortizacije života“, nema zatvaranja i okupi ranosti sobom... Među ovim pacijentima je veliki broj onih sa gotovo neverovatnim psihofiz ičkim potencijalom koji primenom ovakve terapije dolaze do punog izražaja. Ovde, međutim, nije reč o klasičnoj psihoanalizi već terapiji sa blagotvornim dejstvom, poput molitve, koja je bliža od psihoanalize, bezbolnija, lakša. Molitva je i besplatna, jer nema cenu. Kontakt Ijudskosti u kome se ličnost otvara bez straha, izaziva i otkriva u svo joj punoći, ili u svojoj ,,iščašenoj“ predstavi o sebi i svetu, ne pomaže samo narkomanima i alkoholičarima nego i svima koji povremeno sapleteni kakvom životnom teškoćom, tragedijom, problemom, pa čak i naizgled sitnicom, zapadnu u duševni haos bez nade da nađu odgovor, izlaz i cilj. Za jedan takav tretman potrebno je mnogo dobrih psihoioga i dosta vremena. Ja to radim sa zadovoljstvom. Srećom, zadovoljan sam i rezultatima. Moji tretmani nisu roba, oni su besplatni zato što sam veliki protivnik drugačijeg pristupa ovakvoj psihoterapeutskoj metodi koja podrazumeva blagovremeno i potpuno predavanje pacijentu, odnosno onome sa problemom duševnog haosa bilo kog tipa. Na žalost, primena ove terapije bila bi nepot puna bez Todoxin-a. Kažem ,,na žalost“, zato što je reč o preparatu za čije su spravljanje neophodne sirovine, određena tehnologija i distribucija. Zato se Todoxin i kupuje u apoteci.
Pušenje je opasno po zdravlje, ali... Z apalite slobodn o dgaretu. Skratite seb i ž iv o t To je onaj deo života k a d se n eće sm eti n i ono što će se eventualno jo š i m o đ . Duško Radović
Kako deluje nikotin? Ove supstance, nazivamo ih ,,drogama“, izazivaju svoj efekat bilo oponašajući neke supstance koje se prirodno nalaze u telu (kad kažem telo, mislim na većinu multicelu larnih organizama) bilo mešajući se sa nekim prirodnim procesima. Tako na primer, antiviralni lek AZT deluje inhibirajući replikaciju DNK (genetski kod ćelija). Nikotin se ponaša u sličnom maniru - oponaša supstancu koja se prirodno nalazi u telu. Ta supstan ca je hemijski neurotransmiter acetilholin ili ACh. Šta radi acetilholin i kako ga nikotin oponaša? Za sve što se dešava unutar organizma, potreban je mehanizam putem koga se ,,raz govara“ sa unutrašnjošću ćelije, jedinicom organizma. (Ako neko ne pokuca na vrata, ne znate da je ispred njih!) Taj mehanizam često uključuje specijalnu vrstu proteina, zvanu receptor (kao slušalica telefona). U stvari, ovi receptori najčešće prepoznaju samo jednu od miliona hemikalija koje prirodno teku čovekovim organizmom (ako idemo telefonskom analogijom, osoba najčešće ima samo jedan telefonski broj na koji se može dobiti). Recep tore koji prepoznaju acetilholin (ACh), biolozi su veoma maštovito nazvali acetilholinski receptori ili AChRs. Postoje dve glavne vrste (ili klase) acetilholinskih receptora u organizmu i nazvane su po drugim drogama koje se vezuju za njih: nikotin i muskarin. Muskarinski acetilholinski receptori (mAChRs) mogu vezati muskarin isto kao i ACh, i funkcionišu u promeni metab olizma ćelija. Za sada je to dovoljno o njima. U ovom slučaju, budući da je reč o delovanju nikotina, valja se usredsrediti na drugu grupu - nikotinske acetilholinske receptore (nAChRs). Acetilholin deluje na nikotinske acetilholinske receptore da bi otvorili kanal (poru ili otvor) u membrani ćelije. Otvaranje takve ,,rupe“ omogućava određenim tipovima jona da uplove unutar ili van ćelije. Kao što prilikom putovanja jona u strujnoj mreži u kući posto ji električni napon, isto se događa u nervnom sistemu. Protok ,,jona“ ili prolazak ,,struje“ može uzrokovati druga dešavanja, što podrazumeva često otvaranje drugih tipova kanala i prolazak informacija sa jednog neurona na drugi. Nikotinski AChRs se nalaze u celom telu, ali su najviše koncentrisani u nervnom sis temu i na mišićima. Najviše proučavani nAChRs su upravo oni na mišićima, zato što ovi
receptori izazivaju mišiće da se grče i opuštaju. Ukoliko se nikotin primeni na secirani mišić, on će se grčiti. Nikotin se ponaša kao ACh prema receptorima - aktiviraće ih. Obe supstance se nazivaju agonistima. Suprotan tip droge, nešto što se vezuje za receptore i ne dozvoljava da budu aktivirani, zovemo antagonistima. Kada u telo dođe supstanca koja se može pomešati sa ACh vezujući se za mišićne nAChRs, može uzrokovati smrt u veoma kratkom periodu zbog toga što se blokiraju i mišići koji učestvuju u procesu disanja. Klasa hemikalija koja se nalazi kod zmijskog i ostalih živ otinjskih otrova, neurotoksina, čini upravo to. Ako čoveka ujede kobra ili neka druga otro vnica i dovoljno otrova dospe u krv, u organizmu će biti dovoljno neurotoksina da blokira mišić dijafragme koji širi pluća. Bez funkcionisanja tog mišića, osoba prestaje da diše i umire usled nedostatka vazduha. I biljke i ljudi koriste supstance koje izazivaju dugotrajnu paralizu i gušenje. Biljke ih koriste da ih biljojedi ne bi pojeli. Životinje koriste slične supstance da bi paralizovale svoje žrtve. nAChRs su od životne važnosti i zbog toga što je i jedna neuromuskularna bolest povezana sa nAChRs - myastenia gravis. Dejstvo nAChRs u nervnom sistemu nije baš sasvim poznato delom i zbog toga što se u nervnom sistemu javlja nekoliko tipova nikotinskih receptora. Ono što se sigurno zna je da korišćenje nikotina (na primer pušenjem) izaziva zavis nost. Takođe je poznato da je efekat nikotina raznovrstan i u najmanju ruku zavisi od nje govog dejstva na nervni sistem. Neki ,,podtipovi“ nAChRs su izraženi u različitim regionima mozga i perifernog nervnog sistema. Takođe i neki tipovi ćelija poseduju mnoge klase receptora pri čemu se svaka od ovih klasa veoma malo razlikuje jedna od druge. Ipak, neke su osetljivije na nikotin od drugih, jedne se brže aktiviraju a zatim isključuju (desenzibilnost), dok druge ostaju aktivne sve dok su agonisti (ACh, nikotin i dr.) prisutni. Ove razlike su potencijalna osnova za terapije - u nadi da već postoji, ili će tek biti napravljen, lek koji bi selektivno dejstvovao sa svakim od ovih podtipova. Svi poznati nikotinski receptori imaju iste zajedničke karakteristike. Sastoje se od pet proteinskih podjedinica, postavljenih kao letvice bureta oko centralne pore. Trenutno se veruje da svaka od ovih podjedinica prelazi preko ćelijske membrane četiri puta. Svaki receptor se sastoji od najmanje dve vezujuće podjedinice (zvane ,,alfa“) i dodatnih strukt ralnih podjedinica. Kada se ACh ili nikotin veže za receptor, izaziva uvrtanje kompleksa receptora i otvaranje pore u centru. Mnoge grupe naučnika su radile na modelu ovog receptora i njegovom delovanju a neki od njih se mogu naći i na Internetu.
Kako nikotin pravi od čoveka zavisnika Kada čovek koristi duvan, nikotin ulazi u mozak i počinje da menja normalne hemi jske procese u njemu. Ove promene su ono što pokreće zavisnost. Predstavićemo samo dva, od više načina, na koje nikotin ,,vezuje“ čoveka. Istraživači Prezbiterijanskog medicinskog centra Kolumbija kažu da su otkrili kako nikotin pokreće izmenu molekula u mozgu koja govori telu ,,to je bilo dobro, ponovi to“. On to čini ubrzavajući protok i povećavajući intenzitet glutamata, hemikalije koja je
važan nosač signala u mozgu. Ovaj proces se smatra važnim u procesu zavisnosti od nikotina. Mehanizam „ osećam se dobro „ (feel good) je isti onaj koji mozak koristi u ohrabri vanju ljudi na reprodukciju, ishranu i izvođenje ostalih elementarnih radnji. Tako, u osnovi, nikotin nalazi mesto koje mozgu naređuje da kaže da se ponovi „feel good“ akcija - u ovom slučaju održavanje nivoa nikotina kroz korišćenje duvana. Istraživači se nadaju da će ovo otkriće voditi boljem razumevanju procesa kojim nikotin oponaša prirodne supstance u mozgu koje teraju čoveka na ponavljanje određenih navika. Takođe se nadaju da ovo može voditi i do otkrića leka koji bi blokirao zavisničke efekte nikotina.
Vreme je ključ Dobra vest je da će, ukoliko čovek prestane da puši izvesno vreme, program u njegov om mozgu koji govori „ponovi to“ najzad prestati da se izvršava. Kada prvi put prestane da puši, organizam će potražiti drugi izvor zadovoljstva (kao što je, recimo, hrana) da bi nadoknadilo nedostatak nikotina. Ova potreba će, međutim, takođe proći. Ukoliko ikada ponovo odluči da puši, čak i posle nekoliko godina, program „ponovi to“ počeće ponovo da se izvršava i osoba je ponovo u zavisničkom ciklusu. Treba zapamtiti: nije sporna jačina želje ili snaga karaktera, reč je samo o hemiji mozga. I svaki pušač će moći da se nosi sa njom kada shvati šta ga pokreće. Nikotin utiče na hemijske procese u čovekovom mozgu i na druge načine. Jedan od njih je blokiranje receptora do kojih bi važan neurotransmiter, zvani acetilholin, trebalo da stigne. Korišćenjem duvana, nikotin nasrće na ove receptore i drži se za njih mnogo duže nego acetilholin. Kada je nikotin tu prisutan, acetilholin ne može da isporuči svoju hemi jsku poruku. Kratkotrajni efekat je usporavanje protoka informacija između nervnih ćelija. Čovekov mozak se trudi da nadoknadi taj prekid u komunikacijama. Znajući da treba da dobije poruke od acetilholina, kreira još oblasti sa receptorima do kojih hemikalija treba da dosegne. Kada se to dogodi, hemijski proces u mozgu se vraća u normalu. Kada nivo nikotina opadne, mozak ima sve izvorne oblasti sa receptorima - plus nove koje je morao da generiše. Najednom, čovek ima previše receptora i njegovi nervi postaju prestimulisani. Tada, ustvari, počinje da oseća simptome povlačenja, kao što je raz dražljivost. Da bi ublažio ove simptome, poseže za sledećom cigaretom da bi se opustio. Kada uradi to, napuni ove receptore nikotinom i počinje novi ciklus.
Kako duvan šteti organizmu Osim što daje ružan zadah, naslage na zubima i smrad u kosi i odeći, pušenje poveća va rizik od raka pluća, raka dojke, srčanih oboljenja, moždanog udara, oboljenja desni, emfizema i dr. Činjenica je da pušenje svake godine ubije više ljudi nego AIDS, alkohol (uključujući i vožnju u pijanom stanju), kokain, i ostali oblici zloupotrebe lekova zajedno. Kada puši, čovek unosi više od 4.000 supstanci - uključujući nikotin, katrane, metale, amonijak, butan, formaldehide, vinil hloride i ugljen monoksid - u svoj organizam. Za 43 supstance je poznato da izazivaju rak, a za mnoge druge se zna da izazivaju moždani udar, srčana oboljenja, oboljenja pluća i zavisnost. Kada jednom uđu u organizam, uništavaju ga na mnoge načine i pripremaju teren za mnoge, često smrtonosne bolesti.
Pušenje oštećuje srce Nikotin u duvanu povećava puls i krvni pritisak. Ugljen monoksid - isti gas koji izlazi iz auspuha vozila i neispravnih visokih peći, inače smrtonosan u zatvorenom prostoru redukuje količinu kiseonika u čovekovoj krvi. To znači da srce ne dobija kiseonik neophodan za efikasan rad. Nikotin sužava i arterije u nogama i rukama. Pušenje ima i druge loše efekte na čovekovo srce i arterije - smanjuje odnos ,,dobrog“ HDL holesterola prema ,,lošem“ LDL holesterolu, što dovodi do formiranja pločica u krvn im sudovima. Kada se to dogodi, koronarni sudovi se sužavaju, pa manje krvi, kiseonika i ostalih hranljivih supstanci stiže do srca. Simptomi mogu uključivati bolove u grudima i nedostatak daha. Pušenje povećava i tendenciju zgrušavanja krvi. Kada se ugrušak krvi formira u krvnom sudu, protok krvi je blokiran. Ukoliko je protok u koronarnom sudu potpuno prek inut, deo srčanog mišića umire - to stanje se uobičajeno naziva srčani napad. Kod dugotra jne blokade se može oštetiti celo srce i prestati sa radom (pumpanjem), što rezultira smrću. Prestanak pušenja je jednostavna i najvažnija stvar koju čovek može učiniti da bi smanjio rizik od srčanih oboljenja. Punomasna ishrana, fizička neaktivnost, gojaznost, visok krvni pritisak, dijabetes i porodična istorija srčanih bolesti, sve to dovodi pušača u grupu visoko rizičnu od srčanih oboljenja. Međutim, pušenje je najgori preduslov zato što sve ostale faktore rizika čini još težim. Pušenje šteti plućima Zdrava pluća su efikasna u čišćenju nečistoća koje čovek udiše i snabdevanju krvi svežim kiseonikom. Male dlačice, treplje, oblažu vazdušni put i uklanjaju udahnutu pr ljavštinu. Vazduh obezbeđuje kiseonik za apsorbovanje u krvi i oslobađanje ugljendioksi da koji proizvodimo kao deo normalnog respiratornog procesa. Ove ključne funkcije su kod pušača oslabljene. Treplje postaju oštećene toksičnim gasovima duvana i gube svojstva prečistača. Veliki delovi (katran) skupljaju se u tačkama grananja u plućima. Manji delovi iz sastava duvanskog dima, ispunjavaju plućna krila i oštećuju ih. Krv apsorbuje supstance iz dima i cirkulišući distribuira ih po celom organiz mu. Pušenje izaziva rak pluća koji svake godine ubije više žena nego rak dojke. Pušenje povećava i rizik dobijanja upale pluća, gripa, emfizema i hroničnih opstruktivnih bolesti pluća. Ljudi sa hroničnim bolestima pluća imaju teškoča u disanju i prilikom izvođenja uobičajenih fizičkih aktivnosti. Pušenje povećava šanse za poremećaje prilikom porođaja Kada trudna žena puši, otrov koji inhalira iz cigarete ide u njenu krv i fetus u razvoju. Pušenje za vreme trudnoće uskraćuje bebi kiseonik ali i povećava rizik od anomalija pri likom porođaja, spontanog abortusa i mrtvorođenčadi. Bebe majki-pušača imaju veće izglede da se rode sa manjom težinom nego bebe majki-nepušača. Kao rezultat toga, izložene su većem riziku od razvoja zdravstvenih kom plikacija. Pušenje čak može umanjiti vaše šanse da žena zatrudni. Pušenje smanjuje nivo hormona neophodnih za ovulaciju i implantaciju u oplođeno jajašce a kod muškaraca povećava abnormalitete spermatozoida i umanjuje njihovu gustinu i pokretljivost.
I duvan bez dima izaziva rak Nije tajna da je pušenje - čak i cigareta sa niskim sastojcima katrana i nikotina povezano sa mnogim kancerima, uključujući i kancere pluća, bešike, bubrega, pankreasa i grla. Možda je manje poznato da je tzv. bezdimni duvan - žvakanje duvana i snuf (sitan duvan od koga se prave kuglice a zatim stavljaju između obraza i zuba i sisaju) - takođe štetan za čoveka. Nikotin ulazi u krvotok kroz mukozne membrane u ustima i isto tako izaziva zavisnost kao i duvan koji se udiše. Žvakanje duvana takođe koncentriše supstance - uzročnike kancera - u ustima i grlu, dovodeći do čitavog varijeteta kancera kao što su rak glasnog aparata, usta i jednjaka. Ovi kanceri se mogu razviti u veoma kratkom periodu. Čak i ako ne oboli od kancera od žvakanja, vrlo je verovatno da će se kod čoveka razviti zapaljene, povučene desni, stanje koje pogađa oko jednu trećinu onih koji žvaću duvan. Duvanski proizvodi za žvakanje sa blagim ukusima i privlačnim i zgodnim fišeklijama, često mame nove korisnike. Kada ih čovek jednom proba, počinje da traži proizvode sa jačim ukusom i većim sadržajem nikotina. Zbog toga što nikotin izaziva zavisnost, pokuša vanje ostavljanja žvakanja duvana može biti isto tako teško kao i ostavljanje pušenja.
Metode ostavljanja pušenja Za razliku od antipušačkih kampanja, svetska iskustva u plasiranju proizvoda koji pomažu odvikavanje od pušenja naišla su na dobar prijem - jedini porok čije se suzbi janje (sudeći po broju reklama) ipak više isplati jeste preterano konzumiranje hrane. Oni koji odluče da batale duvan mogu da biraju jer je u opticaju mnogo toga akupunktura, hipnoza, nikotinske žvakaće gume, nikotinski flasteri, čajevi, biljne kapi, granule, specijalne muštikle, ispiranje usta srebronitratom, korišćenje spreja nepoz natog sastava... Najviše uspeha na našem tržištu imale su nikotinske ,,žvake“ i nikotinski flasteri. Zbog prevelike potražnje, trenutno se teško mogu naći u apotekama iako im cena i nije najpristupačnija (flasteri za sedmodnevnu upotrebu staju oko 20, a žvake oko pet evra). Primenom ovih proizvoda, u organizam se unosi određena doza nikotina (koji, tvrde, ni izbliza nije najštetnija komponenta cigareta), čime se izbegava apstinentska kriza koja obično prati odvikavanje od pušenja. Žvakanjem nikotinske žvakaće gume, trenutno nestaje želja za cigaretom a ,,žvaka“ ostaje u ustima i po dva-tri sata. Flasteri se mogu lepiti bilo gde na telu, polako otpuštaju nikotin i, u zavisnosti od količine nikotina na koju je organizam navikao, funkciju obavljaju otprilike oko 24 časa. Ovde, naravno, izostaje oralni efekat koji je pušačima bitan, ali apotekari tvrde da su flas teri traženiji od ,,žvaka“. Proizvodi ,,na bazi bilja“ obično nailaze na dobru reakciju potrošača ali, po svemu sudeći, ipak nisu šire prihvaćeni. Razlog najverovatnije leži u činjenici da se ni na jednom proizvodu ne navodi tačan popis upotrebljenog bilja i što se, uprkos tome, njihova cena kreće između pet i deset evra. Najzastupljeniji su čajevi koji se, prema uputstvu, pijuckaju svaki put kad se oseti želja za cigaretom. Pored njih, postoji nekoliko proizvoda koji se takođe nazivaju čajevima ali se
primenjuju specifično - bilje se pomeša sa malo vode ,,da bude kao žvaka“, a zatim se dobi jena smesa žvaće. Kapi „protiv pušenja“ se konzumiraju sa šećerom ili sokom, ali se ni za njih ne navo di tačan sastav i dejstvo. Najskuplji proizvod iz ove grupe sadrži ,,med, lekovito bilje i tink turu“, a primena podrazumeva da se prvih deset dana dnevno uzimaju tri kafene kašičice smese (žvaće se dva minuta, ispljune i usta ispiraju), narednih pet dana dve kašičice, a poslednja dva dana jedna kašičica. Sve u svemu, tretman bi trebalo da traje 17 dana, ali, već je na prvi pogled jasno da sadržaj bočice ne podmiruje tu potrebu. Firme tipa ,,TV šop“ uglavnom nude ,,čudotvorne“ muštikle koje „smanjuju unos štet nih materija iz cigareta za čak devedeset odsto“. Oni koji su isprobali ove proizvode kažu da su uz muštiklu cigarete zaista ,,blaže“, ali i tvrde da je to uticalo samo da povećaju broj popušenih cigareta. Pušač, naime, traži svoju „dozu štetnih materija“. U suprotnom, duvan mu nema aromu. Da bi nadoknadio dozu, dublje uvlači dim, puši brže i više. Varijacija na istu temu - mašinica za bušenje filter cigareta - nije imala praktično nikakvu prođu i trenut no je nema na tržištu. Jedan strastveni pušač je objasnio da je, kad god bi je koristio, imao utisak da uopšte ne uvlači dim. U lekarskoj praksi je svojevremeno primenjivano ispiranje usta blagim rastvorom sre bronitrata koji duvanu daje neprijatan ukus, pa se i danas može pouzećem nabaviti proizvod koji deluje na sličnom principu. Garantujući da će ljubitelj duvanskog dima „ostaviti pušenje za sedam dana, a da pri tom neće patiti od simptoma odvikavanja i dobijati na kilaži“, firma zvučnog nazi va reklamira antinikotin sprej koji se primenjuje tako što se „kada čovek dobije potre bu za pušenjem, udahne doza spreja koja odgovara ukusu jedne cigarete“. U reklami se dalje navodi da se „time zavaravaju čula i želja za pušenjem “, ali je ljubazan ženski glas koji se javlja na dežurni telefon to objasnio slikovitije: „Sprej se prsne dva puta ispod jezika, ima ukus kao osveživač daha, ali ako zapalite cigaretu posle toga, život vam se - smuči!“ Takozvane alternativne metode u borbi protiv pušenja, akupunktura i hipnoza, još nisu izborile svoje mesto na ovako šarolikom tržištu. Osim standardnog nepoverenja u sve što se smatra ,,alternativnim“, jedan od razloga je verovatno i slab marketing koji, posebno u slučaju hipnoze, praktično i ne postoji. Drugi razlog su verovatno cene: deset tretmana akupunkture uz dodatni laserski stimulans akupunkturnih tačaka u uglednijim kozmetičko-medicinskim centrima staje oko - 225 evra! Sve to uz uslov da ste, kako kažu, „sigurni da želite da prekinete, jer mi možemo samo malo da vam pomognemo“.
Petodnevni plan Većina navedenih metoda, koliko god bila uspešna, podrazumeva povećanje telesne težine bivšeg pušača i dugogodišnje zadržavanje štetnih materija u organizmu. Razlozi dobijanja na težini traže se uglavnom u oralnoj fiksaciji koja, kod onih koji su ostavili cig arete, ostaje nezadovoljena i kompenzuje se većim unosom hrane, kao i u pojačanoj ner vozi koja isto tako otvara apetit. Ovaj problem može da se reši i dijetama, međutim, zadrža vanje štetnih materija je kompleksnije - ukoliko je pušački staž bio dug 20 godina, u telu se zadržavaju između 12 i 15 godina nakon ostavljanja pušenja!
Jedini metod kojim se sprečavaju ili ublažavaju ovi efekti je takozvani petodnevni plan koji se praktikuje u više od sto zemalja sveta, pa i u našoj. „Petodnevni plan“ omogućava da se štetne materije u organizmu zadrže oko godinu dana, pacijenti se ne goje, a apsti nentska kriza traje kratko. U pripremnoj fazi (traje oko sedam dana) pacijentu je dozvoljeno da puši koliko hoće, ali mora da poštuje pravila koja omogućavaju revitalizaciju moždanog centra za žeđ. Naime, duvan između ostalog oštećuje upravo taj centar, što sprečava unos mater ija važnih za normalno funkcionisanje organizma - prvo se javlja blokada centra a zatim njegova inverzija, usled čega pušač oseća želju za cigaretom svaki put kad mu mozak zatraži vodu. Da bi se osećaj za žeđ koliko-toliko uspostavio, pacijent mora da popije dve čaše vode pre doručka, dve do ručka i jednu do dve do večere. Osim toga, pre svake cigarete obavezno treba da ispije pola čaše mlake vode što, samo po sebi, smanjuje početnu želju za pušenjem. U pripremnoj fazi, ali i tokom „petodnevnog plana“, primenjuje se i nešto stroži sistem ishrane: izbegavaju se namirnice koje podstiču želju za cigaretom (začini, kafa, slatkiši, senf, alkohol, ,,žvake“), a potenciraju one za koje pušači obično ne osećaju potrebu zbog oštećenih centara za ukus i miris (voće i povrće, crni hleb). Posle pripremne faze, pacijent tokom pet dana dolazi na dvočasovna savetovanja na kojima razgovara sa lekarima i obavlja preglede. Pošto je u pripremnoj fazi shvatio da može da smanji broj popušenih cigareta, spreman je i da promeni način života što podrazumeva uzimanje dosta tečnosti, što raniji odlazak na spavanje, odvajanje vremena za lične potrebe, bavljenje sportom... Pri svemu tome, nema prinude! Ovo je presudno - pacijenti se u početku čude što im niko ne brani da puše, a potom shvataju da mogu i bez cigareta. Sve ovo, na kraju košta oko 10 evra! Osim „petodnevnog plana“ i sličnih metoda zasnovanih na savetovanjima i generalnoj promeni načina života, u svetu je izuzetno popularno odvikavanje od pušenja primenom antidepresiva ,,Ziban“ (Zyban) koji daje najbolje rezultate u kombinaciji sa nikotinskim ,,žvakama“ i flasterima. Zašto antidepresiv? Cigarete, naročito u kombinaciji sa kafom, ini ciraju kod pušača lučenje hormona sreće (endorfina). Po prestanku pušenja, smanjuje se i količina endorfina i počinje depresija. Kako se Ziban u takvoj situaciji pokazao najpriklad nijim, valja očekivati da će se uskoro pojaviti i na našem tržištu. Ovaj medikament je, inače, proizvod američke firme ,,Fajzer“ (Pffizer) poznate po preparatu ,,viagra“.
Genetika Kod skoro dve trećine pušača duvan ulazi u metabolizam nervnih ćelija i ponaša se kao droga, ali, većina je ipak ubeđena da može da ostavi pušenje kad god poželi (jedna od karakteristika narkomana!). Desetak odsto pušača, međutim, zaista može da funkcioniše normalno i bez cigareta zahvaljujući specifičnoj genetskoj građi, odnosno nešto „otporni jim“ nervnim ćelijama. Oni koji nisu te sreče, dakle ,,obični“ pušači, posle više bezuspešnih pokušaja ostav ljanja cigareta takođe se pozivaju na genetiku i - odustaju od dalje borbe. „Pušila je moja prababa, deda, otac i majka su mi pušači, to nam je u krvi... Neću više ni da pokušavam da se manem duvana, živeću koliko mi je suđeno“ - kaže mladić sa desetogodišnjim pušačkim stažom. Mali broj pušača priznaje da istinski uživa u pušenju, i mada je činjenica da duvan
smrdi, štetan je, ubrzava starenje, pruža i zadovoljstvo (zahvaljujući endorfinu ili nečem dru gom). Sudeći prema iskustvima bivših pušača, tek ta spoznaja - umesto standardnog kuku mavčenja kako je pušenje loše, skupo, itd. - može postepeno učiniti da ljubitelj duvanskog dima poželi da prestane sa pušenjem. U svakom slučaju, svest o tome da čovek istinski uživa u nečemu što je istinski loše (a da pored njega postoje mnoge zanimljivije stvari u kojima se i više i lepše može uživati) privlačniji je motiv za ostavljanje cigareta nego snimak uništenih pluća ili podatak da sa svakom cigaretom u nepovrat odlazi i sedam minuta života...
Šta kaže telo? Iako sve činite za njegovo dobro, vaše telo se ponaša gore nego vaše dete. Buni se i pravi vam svakojake probleme, samo zato što ste odlučili da ga lišite nikotina. Evo šta će vam se sve događati i kako sa ovim problemima možete izaći na kraj. Izvor je Internet sajt www.quitnet.org Simptom
Uzrok
Trajanje
Pomoć
Iritiranost
Telo traži nikotin
od 2 do 4 nedelje
Šetnja, topla kupka, vežbe za relaksaciju
Malaksalost
Nikotin je stimulativan
od 2 do 4 nedelje
Nesanica
Nikotin ugrožava neke moždane funkcije Telo se oslobađa naslaga koje su blokirale normalan dotok vazduha u pluća Telo dobija više kiseonika
od 2 do 4 nedelje
Dremnite tu i tamo, nemojte se naprezati Izbegnite kofein posle šest popodne, relaksirajte se Pijte dosta tečnosti, uzmite malo sirupa protiv kašlja
Kašalj, suvo grlo, promuklost Nesvestica Nedostatak koncentradje
Nekoliko dana
od 1 do 2 dana
Budite pažljiviji, oprezno se krećite Planirajte rad, izbegavajte dodatni stres
Telu je potrebno vreme da se prilagodi nedostatku nikotinskog stimulansa Napetost zbog telesne potrebe za nikotinom ili bol u mišićima zbog kašljanja.
Nekoliko nedelja
Nekoliko dana
Dišite duboko, topla kupka, relaksiranje
Varenje se usporava jedno kraće vreme
od 1 do 2 nedelje
Pijte puno tečnosti, jedite sveže voće i povrće, cerealije
Potreba za cigaretom može se pobrkati potrebom za hranom Kriziranje "Skidanje" sa nikotina, za dgaretom droge koja izaziva zavisnost
Nekoliko nedelja
Pijte vodu ili niskokalorična pića, pojedite nešto niskokalorično Istrpite. Krize traju tek nekoliko minuta, skrenite misli na nešto drugo, vežbajte
Glavobolje
od 1 do 2 nedelje
Stezanje u grucuma Zatvor, gasovi, bol ustomaku Glad
Višak kiseonika i manjak ugljen-monoksida u telu
Najčešće traje prvih nekoliko dana, ali može trajati i nekoliko mesed pa i godina
Pijte vodu, primenite tehnike opuštanja
Saveti terapeuta Napravite listu razloga zbog kojih biste da ostavite pušenje, kao i listu razloga zbog kojih pušite. Procenite šta su vam prioriteti. Koji god metod da koristite, skoneentrišite se na to da ne pušite danas, nemojte razmišljati o narednim danima. Nemojte misliti o sebi kao o pušaču koji nastoji da se odvikne. Tretirajte sebe kao nepušača i - ubrzo ćete to i postati. Nakon što ostavite pušenje, imaćete krize. Iako one traju kratko, ima nekoliko stvari koje vam mogu pomoći da ih prevaziđete: - Odložite posezanje za dgaretom. Želja će vas proći za nekoliko minuta. Ne popuštajte. - Udahnite dvaput, najpre jednom sporo i duboko, onda samo sporo. Pijte vodu u malim gutljajima i zadržavajte je malo u ustima. Skrenite sebi misli sa pušenja. Fokusirajte se na ono što treba da uradite, ustanite, hodajte ili čitajte nanovo razloge zbog kojih ste odlučili da prestanete da pušite. Bilo šta što će vam skrenuti misli sa pušenja na nekoliko minuta. Podsećajte se redovno na razloge zbog kojih ostavljate pušenje. Svaki put kada se oduprete želji za pušenjem nagradite sebe na neki način. Naravno, ne - cigaretom!
Pušenje ili stas Novi nepušači neretko dobijaju na kilaži, što je prirodno, a i zdravije je od pušenja. I to se, naravno, može izbeći. Evo kako: uobičajite svakodnevnu brzu šetnju, jedite uobičajenu hranu, ali u manjim količinama, - pijte niskokalorična pića ili jedite slatkiše bez šećera (za dijabetičare) kada ste gladni, - ustanite od stola čim završite obrok, operite zube odmah posle obroka.
Narodni čajevi protiv narkotika - pušenja Ovas, u obliku pahuljica ili ovsenog brašna, znatno umanjuje potrebu za nikotinom i pospešuje prestanak pušenja. Kuvani ovas se već dugo koristi u indijskoj medicini za lečenje zavisnosti od opi juma a neko je primetio da oporavljeni zavisnici često gube i želju za - cigaretom. To je navelo istraživača S.L. Ananda iz bolnice Ručil u Glazgovu da uradi dvostruko slepo ispitivanje, sa korišćenjem placeba, a rezultate je objavio u naučnom časopisu ,,Nature“. Anand je jednoj grupi strastvenih pušača dao ekstrakt svežeg ovsa, a drugoj placebo. Nakon mesec dana, kod onih koji su uzimali ovas uočljivo je smanjena potreba za cigare tama: pušili su tri puta manje nego pre ispitivanja, odnosno tri puta manje nego kontrolna grupa! Preciznije, pet od ukupno trinaest članova prve grupe, potpuno je ostavilo pušenje, sedmoro je smanjilo broj popušenih cigareta za 50 odsto, a samo jedan je nastavio da puši kao ranije. Želja za pušenjem je bila smanjena još dva meseca nakon što su pušači prestali
da uzimaju ovas. U kasnijim studijama na miševima je otkriven sastojak u ovsu za koji se veruje da može biti aktivna supstanca protiv pušenja.
I pušenje i zdravlje Naučnici su utvrdili da pušenje, pored sve štete, može organizmu doneti i pokoju korist. Zavisnost je povezana sa dopaminom koji se proizvodi u mozgu kada se čovek oseća naročito dobro. Kada zapali cigaretu, nivo dopamina raste i stvara zaštitu od Parkinsonove bolesti. Istovremeno, nikotin povećava elektronsku aktivnost mozga i poboljšava koncen traciju. Nikotinska kiselina, niacin, deo je kompleksa vitamina B. Kada uvlači dim, pušač stvara dodatnu zaštitu od pelagre, bolesti koju odlikuju problemi organa za varenje i upale na koži. Već godinama je poznato da nikotin pomaže ljudima koji pate od Alchajmerove bolesti i šizofrenije. Najnovija istraživanja pokazuju da pomaže i kod Parkinsonove bolesti i Ture ovog sindroma.
Nikotin i duvanski sastojci nisu samo štetni Teza da nikotin i duvanski sastojci nemaju samo štetna dejstva je novina samo ako se shvati u relacijama relativnog, kao što treba shvatiti i sve što se događa tokom života. Posmatrajući nikotin izolovano od drugih sastojaka duvana, kao i kofein u kafi, može se reći da ima lekovito dejstvo u tretmanu mnogih bolesti. Međutim, konzumiranje nikoti na pušenjem cigareta, prilikom čega se unose smola, katran, dim, razne sagorele čestice, obezbeđuje plućima više nusproizvoda sagorevanja nego nikotina i drugih korisnih sasto jaka koji, kada izgore, odu u vazduh. Pušenje mnogo teže podnose pluća tzv. ,,pasivnih“ pušača budući da oni gotovo isključivo udišu katran i čestice dima, dakle ono što je izgorelo i izmenjeno. Postoje svakako i osobe sa otpornim plućima, kojima duvanski dim kao i druga zagađenja vazduha, ili na primer prašina, ne škode ali im, naravno, ne prijaju, Pušač oblaže bronhije smolom, dimom i raznim drugim sastojcima. Ovi sastojci su naročito štetni za preosetljive osobe. Mikoze, mokotoksini, afla toksini iz aspergilusa, veoma su opasni ukoliko se nasele na zdravoj ali neotpornoj sluzokoži disajnih puteva. Međutim, ukoliko je ova sluzokoža bar delimično prekrivena nikotinskim katranom, može se sprečiti bujanje gljivica kao kod na primer side, kancera i drugih bolesti koje izazivaju imunu slabost. Pre nego nikotin, mikoze mogu da zatvore disajne puteve, ozbiljno ugrožavajući život ovakvih bolesnika. Studija kojom je obuhvaćeno 400 žena pokazala je da su izgledi za dobijanje raka dojke kod žena koje puše jednu ili više kutija dnevno smanjeni za 30 do 50 procenata. Protivnici ove teorije bi odmah dodali: „Moguće, ali se povećala mogućnost nastanka raka pluća“. U svetlu te tvrdnje treba svakako sagledati učestalost javljanja kancera pluća kod određenih populacija u SAD. Neobojeni Amerikanci vrlo retko puše, ali najčešće oboljevaju od navedene bolesti. S druge strane, među obojenima ima nekoliko desetina puta više pušača koji ne samo da puše, već i pasivno udišu duvanski dim (broj pušača bi bio znatno veći ako bi se uzeli u
obzir i oni koji to nisu ali borave u okruženju gde se puši, tzv. ,,pasivni“ pušači), a frekven eija javljanja kancera pluča kod njih je neuporedivo manja. Izazivač raka kod belog stanovništva SAD bi mogla biti fizička, hemijska, biološka zagađenja, kao i razni drugi namerno proizvedeni faktori u cilju, recimo, eliminisanja radno nesposobnog stanovništva koje je tokom radnog veka uplaćivalo osiguranje da bi uživalo u starosti. Država će se već postarati da oni u toj penziji što kraće uživaju. Zanimljivo je pom enuti i jedan vid studije koju sam sproveo od 1953. do 1993. godine na grupam a kockara-pokeraša. Usled stalnog straha od policije, kockari su se okupljali u malim, dobro skrivenim prostorijama, nekada sa samo 15 kubnih metara vazduha i večito zatvorenim prozorima i vratima. Skoro svi su bili pušači, a nekada se igralo i po 48 sati bez provetravanja prostorije. Igračima je koža postajala žuta poput sveće od pčelinjeg voska ali, po mojoj evidenciji, niko od njih nije oboleo od raka pluća. Lekovitost duvana se može koristiti i u prevenciji miastenije gravis (učestalost ove bolesti kod pušača u odnosu na nepušače, manja je od 30 do 50 procenata), multiple skleroze, Alchajmerove bolesti, Parkinsove bolesti, kolorektalnih kancera, Kapoši sarkoma... Za osobu naviklu na duvan, pušenje je vrsta smirujućeg psihološkog rituala (poput brojanica), pokriva višak pažnje i, što je najznačajnije, stimuliše mozak da luči endorfin („hormon zadovoljstva“) i tako uhvati trenutak sreće i spokojstva uprkos svakodnevnom stresu i depresiji. Zagađenje osiromašenim uranijumom, genetski modifikovana hrana, sintetički vitami ni, fluor, izazivaju fizička oboljenja. Ako se tome dodaju propagiranje obavezne upotrebe prezervativa za sve i homoseksualnost kao normalna društvena pojava dobija se rezultat neizbežno širenje „bele kuge“. Mladi koji su, pored već pomenutog, pregurali ratove, štrajkove, ekspanziju kriminala, bujanje sekti itd, pate od hroničnog nezadovoljstva, depresije i dekoncentracije, i posežu za duvanom. Ipak, mlada pluća dece od 12 do 15 godina neće imati nikakve koristi od pušenja. Samo će spoznati njegova negativna dejstva. Tako mlade osobe treba da potraže lek za depresiju u sportu, šetnji ili nekom hobiju. Poznato je i neporecivo da duvan stvara zavisnost i ima umirujuće dejstvo na pušače. Po ovim karakteristikama se može uporediti sa, recimo, marihuanom (u poslednje vreme se javnosti sve više sugeriše da je njeno konzumiranje manje škodljivo od duvana i radi se na njenoj legalizaciji svuda gde to još uvek nije urađeno) koja dalje „otvara vrata“ heroinu i dugim takozvanim ,,teškim“ drogama. Ipak, svaka neumerena i neadekvatna upotreba bilo koje supstance ima, manje ili više, negativne efekte na zdravlje čoveka. Prekomerno konzumiranje šećera ili mesa, na primer, dovodi do gihta ali i mnogih ozbiljnijih bolesti. Činjenica je da na Orijentu, gde su ljudi veorna staloženi i mirni, ogroman deo stanovništva puši. Međutim, tamo se koriste nargile kod kojih nema mnogo dima ili čibu ci gde dim prolazi kroz dugu cev. Za razliku od ljudi sa Zapada oni puše polako, duvan se ne uvija u papir i ne sadrži razne hemikalije i mirise koje dodaje duvanska industrija. U svakom slučaju, čak i uz najveću propagandu svet neće suzbiti duvan a maksimum koji se može postići ovim metodama borbe ogleda se u vaspitanju pušača da imaju obzira prema onima kojima pušenje škodi.
Ukoliko se neka osoba odluči da upotrebi lekovita dejstva duvana putem cigarete, to treba da čini upotrebom izvornog duvana koji nije gajen na ozračenim poljima (ovo se čini namerno da bi se dokazala navodna, štetnost i kancerogenost duvana) i ne sadrži hemijske dodatke (poboljšivače boje, mirisa, materije za čuvanje vlažnosti i sl). Danas je gotovo nemoguće doći do duvana koji zadovoljava ove kriterijume. Na tržištu već postoje sredstva za alternativno unošenje nikotina kao što su žvake, flas teri, sprejevi i sl. Prodaju se isključivo pod etiketom proizvoda za odvikavanje od pušenja i svesno izbegava njihova moguća primena u terapijama mnogih oboljenja (Tureov sindrom kod dece, uporni oblici TBC-a, inoperabilni oblici baj-pasa, gnojne kolike itd). Todoxin-ovi planovi su usmereni na bolju varijantu korišćenja duvana. Preparati su izrađeni na bazi proizvoda iz integralne biljke, prvenstveno srpskih sorti (zbog autentičnosti), a zatim od makedonskog i svakako hercegovačkog duvana kao jednog od najkvalitetni jih u svetu. To je mnogo bolja varijanta, bazirana na duvanu bez hemikalija i zračenja a u sklopu patenta „Duvan, kao ,,sveta“ biljka sa najvećim brojem lekovitih sastojaka za sadašnje i buduće bolesti ovog, tehnološkog doba“. Ovi preparati se mogu uzimati u razn im oblicima ili žvakanjem čistog zelenog duvana, bez ikakvih aditiva. Time se izbegava prisiljavanje osoba iz najbližeg okruženja da udišu duvanski dim. Duvan je moguće poto piti, popariti i inhalirati, kao npr. kamilicu. Ovakva primena se preporučuje isključivo u svrhe lečenja izvesnih bolesti. I najokoreliji protivnici dobro znaju da su se duvan i njegov pepeo primenjivali kao narodni lek još od davnina, i to tako što su se - previjali na rane. Čak i ukoliko se prihvati činjenica da konzumiranje duvana izaziva kancer, on svakako spada u kategoriju njegovih najmanje verovatnih izazivača. Kancera pluća je bilo neupore divo manje, čak i kod ozbiljnih pušača, u vreme kada je vazduh bio čistiji i dok su jedini zagađivači bili duvanski dim, dim od uglja, peći na drva ili u slučaju zapušenih čunkova i neispravnog odžaka.
Može marihuana, samo nemojte da pušite Kao potvrdu prethodno iznetog i umesto dokaza za licemerje Zapada u vezi duvana, navodim članak londonskog ,,Ekonomista“ (The Economist) objavljenog početkom 1998. pod indikativnim naslovom „Poslednji dim slobode“. „Iznenađujuće stvari u Kaliforniji možete da uradite legalno. Možete da kupite video-trake na kojima akteri upražnjavaju analni seks, da dekorišete izlog vaše pro davnice sado-mazohističkim rekvizitima ili da kupite pušku koja može da napravi rupu u čeličnim vratima. Sa lekarskim receptom možete čak da kupite m arihuanu. Ali, od 1. januara (1998. - prim. T.J.) u baru ne možete da zapalite cigaretu a da pri tom ne prekršite zakon. Koliko je nelogičan, toliko je nov zakon i neliberalan. Državno ministarstvo za zdravstvenu zaštitu tvrdi da zabrana pušenja neće naneti štetu običajima u barovima, jer 82 odsto stanovnika Kalifornije nisu pušači. Ali čak i kada bi postojao zahtev za barove u kojima je zabranjeno pušenje, tržište bi ga svakako ispunilo, baš kao što je ispunilo zahtev za otvaranje kantri i vestern barova za homoseksualce. Međutim, zabrinutost Ministarstva za interese potrošača nije ga sprečila da zabranu proširi i na barove u koji ma može da se puši.
Ovu zabranu Ministarstvo zasniva na brizi za zdravlje zaposlenih u barovima. (Novi zakon je, u stvari, naporan kraj državnog zakona iz 1994. kojim je pušenje zabranjeno na radnom mestu, ali kojim je bilo izuzeto 35.000 kalifornijskih barova.) Ipak, ovom zakonu se protivi najveći sindikat radnika zaposlenih u barovima. U mnogim malim barovima počelo je otpuštanje osoblja, kako bi se na taj način iskoristila činjenica da se zakon ne odnosi na vlasnike koji u njima rade. Veliki broj radnika u barovima vređa to što za cigaret-pauzu moraju da izađu napolje. Zaposleni u kalifornijskim grandioznim strip-klubovima naročito su neraspoloženi i uvređeni. „Svi smo mi u velikoj meri hronični pušači - kaže Dženifer Mekan koja radi u jednom baru na Sanset bulevaru - i sasvim je sigurno da ovako odevene ne možemo tek tako da izađemo napolje na cigaret-pauzu. Rezultat svega ovoga jeste da smo veoma besne“. Ono što vlasnike barova najviše uznemiruje jeste činjenica da odgovornost za sprovođenje ovog zakona pada na njihova pleća. Za svaku osobu koja puši u prostorijama dužni su da plate kaznu koja može da iznosi i do 7.000 dolara. Oni, međutim, ne žele da iritiraju svoje goste, a još manje da ih izbacuju napolje ukoliko ovi neće da ugase cigaretu. Policiju, naravno, uvek mogu da pozovu u pomoć, ali u gradu kao što je Los Anđeles, gde godišnje ima više od 500 ubistava, moglo bi da se desi da ta pomoć ne stigne uvek za najbrže vreme. Od nove godine pušači i vlasnici barova stalno dolaze na nove ideje kako bi izbegli zabranu. U mnogim barovima gde se okupljaju radnici ova zabrana se jednostavno ignoriše. Anđela Hanlon, vlasnica „Moli Malons“, irskog bara bez prozora na Ferfaks aveni ji, kaže da je u novu godinu ušla bez pepeljara, ali da je morala da ih vrati, jer su gosti gasili cigarete na podu. Za one koji poštuju zakon, popularna tehnika sastoji se u tome što stoje na vratima bara i u jednoj ruci, koja je u unutrašnjosti bara, drže čašu s pićem (jedan drugi kaliforni jski zakon zabranjuje piće na javnim mestima), a u drugoj, koja je napolju, drže cigaretu. Neki barovi, kao što je „Formoza kafe“ (poznat iz filma „Poverljivo iz LA“), počeli su da prave bašte za pušače. Drugi razmišljaju o tome da svoje barove pretvore u privatne klubove ili da akcije prodaju redovnim gostima. Mnogi od pušača izmamljuju priloge za neizbežne kazne. Cigaret-barovi, kao što je ,,Eseks-klub“ u San Francisku, zidaju privatne sobe sa otvorom za služenje da bi svoje osoblje zaštitili od kontaminacije dimom. Neki od kazina, kao što je pećini sličan „Komers Klub“, odredili su izolovane sobe, takozvane „gasne komore“, u koje pušači mogu da se povuku u pauzi između dve partije ili igre. Cigaret-pauze u hodnicima i na obližnjim parkinzima postale su društveni ritual, o čemu svi oni koji kasno uveče pokušavaju da se probiju do bara ili posmatraju kako se gomila pikavaca na ulici povećava mogu da posvedoče. Ali čak ni to možda neće još dugo trajati. U gradu Dejvisu, koji je naveo državu da zabrani pušenje u barovima, sada je zabranjeno pušenje i u prostoru od bezmalo sedam metara ispred ulaza u zgrade. U zvaničnim krugovima u Kaliforniji proganjanje „obojenih ljudi“ smatra se krajnje grešnim, ali proganjanje ,,ljudi-pušača“ jeste posao sa punim radnim vremenom sve većeg broja birokrata koji se neće zaustaviti samo na barovima.“ I nisu. Svakim danom je sve duži spisak severnoameričkih gradova u kojima je zabra njeno pušenje čak i na ulici!
Cigareta možda ima i drugi kraj1 Cigarete zaista mogu umanjiti rizik od kancera dojke među ženama sa genskom mutacijom povezanom sa visokim stopama bolesti, pokazuje jedna studija. Međutim, istraži vači kažu da ostali zdravstveni rizici pušenja daleko prevazilaze moguće dobre strane. „Pušenje može smanjiti rizik od kancera dojke kod ovih žena, ali cigarete u velikoj meri povećavaju rizik pojave ostalih kancera“ kaže Žan-Sebastian Brunet, vodeći autor studije objavljene u ,,Žurnalu“ Nacionalnog instituta za kancer. ,,0va studija je sa naučne strane interesantna, ali ne bi trebalo nikoga da okuraži da puši“, kaže Brunet, istraživač u bolnici „Ženskog koledža“ Toronto univerziteta u Kanadi. Prilikom rada na studiji, naučnici su pomno proučili istorije raka dojke kod 372 žene, koje su imale mutaciju BRCAl i BRCA2 gena. Po nekim procenama, oko 80 procenata ovakvih žena ima šansu da se kod njih razvije kancer dojke. Polovina ispitanica u studiji bile su pušači, a druga polovina nepušači. Brunet kaže da je pojava raka dojke bila 54 procenta niža kod ,,okorelih“ pušača nego kod nepušača. Efekat je, nastavlja on, „povezan sa dozom“ - u kolikoj meri je žena sa mutacijom BRCA gena više cigareta popušila dnevno, manja je bila verovatnoća da se kod nje razvije kancer na dojci! „Ukoliko je žena pušila do četiri paklice-godina, redukcija je bila 35 procenata - objas nio je Brunet - za četiri ili više paklica-godina, redukcija je bila 54 procenata“. Paklica-godina je pušenje jedne kutije od 20 cigareta dnevno tokom godinu dana. Četiri paklice-godina bi bilo četiri pakle (kutije) dnevno tokom godinu dana ili jedna pakla dnevno tokom četiri godine. Studija je uključivala samo žene sa mutacijom BRCA gena. Ova mutacija se dešava, u proseku, kod jedne od 250 žena. Među nekim etničkim grupama, ova stopa može biti čak i jedna od 50. Između 5 i 10 procenata svih žena sa kancerom dojke imaju BRCA mutacije... Brunet kaže da je studija naučno prihvatljiva zato što sugeriše da izvesno dejstvo pušenja ili neko od 1300 jedinjenja u dimu cigareta, mogu imati zaštitno svojstvo u odno su na kancer dojke. „Međutim, kaže on, mi nemamo nikakvu ideju koje bi to moglo da bude jedinjenje“. Neki kanceri dojke su povezani sa estrogenom, ženskim hormonom, a poznato je da pušenje smanjuje produkciju estrogena. „Pušenje se vezuje i za ranu menopauzu i uma njeni rizik od kancera materice“, kaže Brunet. Međutim, pušenje značajno povećava rizik od drugih, čak opasnijih kancera, kao što su rak pluća, grla i pankreasa. Pomenuti naučnik je objasnio da su on i njegovih 18 koautora „nerado došli do pomenutih zaključaka“ i to tek posle podvrgavanja rezultata studije rigoroznim statističkim testovima. On, dalje, tvrdi da su i naučni stručnjaci ,,Žurnala“ takođe pažljivo proučavali dobijene podatke: „Učinili smo sve što je bilo u našoj mogućnosti da podrobno testiramo dobijene podatke, ali, iskreno bismo voleli da neko ponovi studiju kako bi bila potvrđena korektnost naših podataka.“ 1) Paul Recer, AP naučni autor, VVASHINGTON (AP), 19. maj 1998.
U komentaru „Žurnala“, dr Džon A. Baron sa „Darmaut medicinske škole“ i dr R.V. Heil sa Univerziteta Južne Kalifornije kažu da studija svakako ne treba da bude ohrabrenje za žene sa mutacijama da puše, ali i da neki sastojak dima cigarete svakako povećava mogućnost blagotvornog delovanja na ove žene. U svakom slučaju, veći broj istraživanja bi mogli dovesti do leka koji bi štitio od kancera dojke povezanog sa pomenutom mutacijom, ali bez ozbiljnih rizika po zdravlje koje nosi pušenje.
Pušenje smanjuje rizik od retkog oblika kancera2 Mada je pušenje povezano sa brojnim smrtonosnim kancerima, istraživači su nedavno izjavili da, po svemu sudeći, duvanske navike umanjuju rizik i od retkih oblika kožnih kancera, otkrivenih kod starijih ljudi koji žive u oblasti Mediterana. „Nepušači imaju oko 50 posto šansi da se kod njih razvije klasičan Kapošijev sarkom“ kaže dr Džejm Godert, šef virusno-epidemiološkog odseka Nacionalnog instituta za kancer (Bethesda MD). Ipak, dr Vaun Ki Hong sa Univerziteta Teksas (MD Anderson kancer cen tra, Hjuston) komentariše da otkriće ne treba smatrati kao opravdanje za otpočinjanje ili neprekidanje pušenja. ,,Mi znamo da pušenje ubija hiljade ljudi godišnje“ kaže Hong, koji je i predsednik Američke asocijacije za istraživanje kancera, sponzora susreta na kome je Godert govorio. „Studija Kapošijevog sarkoma je uključivala nekoliko pacijenata sa veoma retkim oboljenjem, tako da nije moguće izvući značajnije zaključke iz ovog rada.“ „Klasičan Kapošijev sarkom je kožno oboljenje koje se tipično razvija na nogama starijih ljudi - u dobu od preko 70 godina - žitelja Južne Italije, Grčke, Izraela i ostalih oblasti Medit erana, objašnjava Godert. Invazivni i smrtonosni oblik Kapošijevog sarkoma obično napada pacijente obolele od AIDS-a“. Godert je sa kolegama proučavao muškarce i žene sa zapadnog dela Sicilije, poredeći nalaze obolelih od Kapošijevog sarkoma sa ostalima, istog životnog doba, takođe inficiranih Kapošijevim sarkomom herpes virusom (KSHV). KSHV infekcija je, naime, uzročnik povreda simptomatičnih za oboljenje. U prezentaciji na susretu u Nju Orleansu, Godert je rekao da su 23, od 48 pacijenata sa Kapošijevim sarkomom, bili redovni pušači, ali je 40 od 49 „kontrolnih subjekata“ (dakle, 82 posto) pušilo cigarete. Naglasio je i da je bilo pre malo žena u istoj grupi pušača, da bi se odredilo postoji li neki zaštitni efekat za žene. Godert je sugerisao da pušenje može omesti kaskade molekularnih događanja koji kreiraju inflamatorne odgovore, a koji u narednom koraku mogu uzrokovati razvoj kancera, i istovremeno se priklonio Hongovom stavu izjavom ,,da ne bi preporučio puše nje, čak ni članovima proučavane populacije“. ,,0ve studije sugerišu da pušenje rezultira umanjenim rizikom od razvoja retkog obo ljenja koje je retko i fatalno“ zaključio je na kraju. Od trenutka dijagnoze, prošlo je u proseku devet godina pre nego što su oboleli paci jenti umrli. Ali, Godert kaže: „Budući da se Kapošijev sarkom retko javlja u populaciji mlađoj od 70 godina, smrt je najčešće rezultat drugih oboljenja“. U drugoj studiji su istraživači otkrili da, po svemu sudeći, pušenje marihuane ne povećava rizik od razvoja ćelija oralnih kancera! 2) COMTEX)
Ed Susman, UPI Naučne Novosti, NjU ORLEANS, 28. mart 2001. (United Press International via
Karin Rozenblat, vanredni profesor Univerziteta Iinois (Urbana), kaže da je studija rađena kako bi se proverili podaci koje su ona i kolege prikupili dok je radila u državi Vašington a koji potvrđuju nalaze prethodnih studija rađenih na temu „veza između mari huane i oralnog kancera“. ,,Mi nismo videli tu vezu!“ - rekla je Rozenblat. Dr Ed Nelson, profesor toksikologije na Univerzitetu Esen (Nemačka), kaže da bi otkri vanje veze između pušenja marihuane i kancera usta bilo veoma teško „zato što gotovo svaki pušač marihuane puši i cigarete, a mi znamo da cigarete uzrokuju kancer usne duplje“. U stvari, manje od 10 procenata ispitanika u studiji Rozenblatove, nisu pušili cigarete.
Zlato u nikotinu3 ,,On (nikotin) pomaže prilikom varenja, kod kostobolje, zubobolje, svojim mirisom sprečava infekcije; on greje hladne i hladi one koji se znoje, hrani gladne, vraća izgubljeni duh, pročišćava želudac, ubija vaši i buve; sok zelenog lišća leči rane, čak i zatrovane; sirup za mnoge bolesti; dim za sušicu, kašalj iz pluća, destilaciju reume i sve bolesti izazvane hladnoćom i vlagom; dobar je za sve prehlade uzet na prazan stomak; uzet na pun stomak olakšava varenje.”4
Nikotin je zapanjujuća hemikalija5 Američki urođenici su koristili duvan u narodnoj medicini mnogo pre dolaska evrop skih doseljenika. Kolonizujući Novi Svet, Evropljani su takođe počeli da ga koriste u leče nju brojnih telesnih oboljenja i duševnih neraspoloženja, i s tom praksom u lečenju amer ičkog naroda je nastavljeno sve do dvadesetog veka. Međutim, antiduvanski pokret je udružio snage, iskoristio momenat, i duvan je zajed no sa svojim sastojkom nikotinom 1980. godine ,,osuđen“ od strane zdravstvenih zvanični ka. Tako je 1988. godine, u izveštaju Severnoameričkog udruženja hirurga, nikotin po prvi put apostrofiran kao zavisnička droga koja ,,vezuje“ pušače za cigarete. Ova tvrdnja je postala omiljeno oružje ne samo antiduvanskog establišmenta, već i advokata koji pokušavaju da izvuku velike sume novca u parnicama protiv duvanske industrije. S druge strane, farmakolozi i ostali naučnici koji još od 1950. istražuju fiziološke efek te nikotina, došli su do zaključka da ovaj može imati značajnu terapeutsku primenu - od toga da pomaže kod odvikavanja od pušenja, do njegove primene kao leka u tretmanu raznih bolesti. Otkrivanjem novih svojstava nikotina, raste i interesovanje za njegovo dalje proučavanje. Vremenski specificirano pretraživanje baze Nacionalne medicinske biblioteke ,,PubMed“, prilično jasno demonstrira obrazac rasta interesovanja naučnika za nikotin. Između 1963. (prvo zabeleženo objavljivanje u ,,PubMed“-u) i 1970. godine izlistano je 1092 članka o nikot3) Wanda Hamilton 4) John Josselyn o medicinskim upotrebama duvana, citirano iz C.A. Weslager, Magična medicina Indijanaca, Signet, NY: 1974. 5) Jack Henningfield 1998, citirano iz „Ako zanemarimo pušenje, nikotin ostaje čudesna hemikalija(( Scott Shane, Seatle Times, 11. januar 1998. Henningfield je farmakolog na Institutu Johns Hopkins, bivši naučnik Nacionalnog instituta za zloupotrebu lekova i konsultant Smith Kline Beecham. Cigarete hemijski pakovane sa pomažućim efektom - John Schvvartz, The Washington Post, 9. novembar 1998.
inu; između 1971. i 1980. godine 2346 članaka; između 1981. i 1990. godine 3771 članak i između 1991. i 2000. godine izlistano je 6919 članaka. Dmgim rečima, za trideset sedam god ina su se objavljena istraživanja u vezi sa nikotinom umnožila više od šest puta. Farmakološka industrija je izvesno vreme smatrala potencijalno profitabilnim razvoj lekova za ostavljanje pušenja na bazi nikotina. Naučnici firme ,,Farmacia“ su 1962. počeli da rade na preparatima za snabdevanje nikotinom i do 1971. usavršili žvakaću gumu punjenu nikotinom, koja je kasnije marketinški osmišljena od strane ^,SmitKlain Bičam“ kao „Niko ret“ (Nicorette). Kako je antiduvanski pokret rastao, a s obzirom na potencijalno veliko tržište, i ostale farmaceutske kompanije su se zainteresovale za proizvode namenjene ostav ljanju pušenja. Kada je početkom 1980. istraživač Džed Rouz razvio transdermalni nikotin ski flaster, farmaceutska industrija je brzo preduzela korake da ga što pre iznese na tržište. Primena altemativnih sistema isporuke nikotina kod ostavljanja pušenja, naravno, nije jedi no što je interesovalo farmaceutske kompanije, već i mnoštvo dmgih farmakoloških primena. Kao što je Džed Rouz, autor transdermalnog nikotinskog flastera rekao: „Postoji neverovatan porast interesovanja na polju nikotina. Desila se eksplozija novih otkrića na svakom nivou“.
Nikotin: čudesan lek Važnost sigurnosti nikotina, pogotovo njegova dugotrajna bezbednost, povezana je ne samo sa njegovom ulogom u ostavljanju pušenja, već i sa potencijalnom primenom u tret manu mnogih kliničkih stanja.6 Već je ustanovljena farmakološka primena nikotina kod: ublažavanja bolova, ublaža vanja napetosti i depresije; poboljšanja koncentracije i ponašanja kod hiperaktivnih osoba i onih sa poremećajima pomanjkanja pažnje; ublažavanja nekih simptoma kod akutne šizofrenije, Turet-ovog sindroma, Parkinsonove bolesti i Alchaimerove bolesti. Nova istraživanja indikuju čak i veću medicinsku primenu nikotina. Navodim izvode i/ili zaključke pojedinih studija Ova studija demonstrira nikotinsko stimulisanje oporavka kod moždanih ošteće nja a rezultati su diskutovani u odnosu na neuralne mehanizme i potencijalne primene.7 Istraživanje, uključujući i studije na životinjama, pokazuje da agensi nikotina kreiraju više novih krvnih sudova u blokiranim arterijama nego bilo koji poznati faktori rasta. Novi agens bi se mogao koristiti u lečenju srčanih oboljenja i loše cirkulacije u udovi ma. Poseduje potencijal za neoperativne baj-pas procedure.8 Nikotin bi jednog dana mogao da bude iznenađujuća alternativa kod lečenja upornih oblika tuberkuloze! „Jedinjenje zaustavlja napredak tuberkuloze u laboratorijskim testovima, čak i kad se koristi u malim količinama“ - kaže Saleh Naser, vanredni profesor mikrobiologije i molekularne biologije na UCF. Naser dodaje da se nikotin pokazao efikas nijim od ostalih 10, takođe testiranih, supstanci.9 6) Alexander Glassman, MD, pregled knjige „Bezbednosti toksičnost nikotina((, Neal L. Benovvitza, NY, Oxford Univ. Press, 1998, u New England Journal ofMedicine, 18. februar 1999. 7) Brown RW, Gonzalez CL, Whishaw IQ, Kolb B, „Nikotinovo poboljšanje performansi vodenih zadataka pošto su fimbria-fornixpovrede blokirane od strane mekamilamina((, Behav Brain Research, 15. mart 2001. 8) Company Press Release - istraživanje koje pokazuje da nikotin ima potencijal za neoperativne srčane baj-pas procedure, prihvaćeno od strane Američkog koledža kardiologije, 17. mart 2000. 9) Shocker: „Villain nikotin ubija TB((, Robyn Suriano, Orlando Sentinel, 22. m a j2001.
Pored ovoga, nikotin može inicirati i neuroprotektivni efekat gušenjem AA-uzroko vane regulacije nNOS metabolizma. Ovaj podatak može imati terapeutske implikacije na tretman akutne traume kičmenog stuba.101 Prema ovoj studiji, nikotin može umanjiti grčeve i ostale simptome kolitisa, bolnog oboljenja utrobe koje pogađa stotine hiljada Ijudi u SAD i milione širom sveta. Studija, objavljena u Analima interne medicine (1. mart 1997), ukazuje da može dovesti do boljeg tretmana za oko 320.000 ljudi koji pate od gnojnog kolitisa u SAD.1011 Moguća upotreba nikotina u prevenciji klasičnog Kapošijevog sarkoma sa infekci jom KS herpes virusa.121345 Tretman kliničke depresije. Ovo bi moglo predstavljati potpuno novo polje rada u oblasti istraživanja novih antidepresivnih lekova. Nije nerealna pretpostavka da bi se mogli proizvesti derivati nikotina koji ne bi imali medicinske komplikacije ali bi mogli biti veoma korisni u tretmanu kliničke depresije.13145 Pored urađenih studija kao što su ove, pridodate gomili studija o ustanovljenim terapeut skim primenama nikotina, nije teško shvatiti interes industrije lekova za ovu materiju. Mada farmaceutske kompanije ne mogu patentirati nikotin kao poznatu supstancu, mogu patenti rati pomagala za isporuku nikotina i nova terapeutska jedinjenja koja sadrže nikotin kao pri marni sastojak. U stvari, oni su već obavili deo ovog zadatka patentirajući sprave za isporuku nikotina kao pomagala za ostavljanje pušenja i dobijajući odobrenje FDA za njihovu efikas nost i bezbednost. Farmaceutska industrija bi naravno bila oduševljena kada bi duvanske kompanije i njihove ,,sprave“ za isporuku nikotina (npr. cigarete) bile potpuno iskorenjene. „Big Drags“ (farmaceutski lobi) bi tada bio isključivi snabdevač sveta nikotinom! Nikotin je zaista čudesna supstanca. Može se koristiti kao pesticid, toksičan je u dovoljnim količinama pri dovoljnoj jačini, ali isto tako može da leči i umiruje čovekovo telo i dušu. Indijanci su se obraćali biljci duvana, najvećem prirodnom izvoru nikotina, kao pok lonu bogova. Sada se čini da se multinacionalne korporacije bore oko zlatnog nikotina kao što su se Evropske zemlje borile oko kontrole zlata Novog Sveta pre više od četiri veka.
Dobre strane nikotina16 Naučnici već dugo znaju da mnogo manje pušača oboljeva od Alchajmerove i Parkin sonove bolesti nego nepušača. Od 17 studija o Alchajmerovoj bolesti i pušenju objavljenih u medicinskim žurnalima do aprila 1992. godine, u čak 13 je ukazivano na umanjeni rizik za pušače, a samo u četiri nije otkrivena nikakva razlika između pušača i nepušača. Slična otkrića su objavljena i u vezi pušenja i Parkinsonove bolesti. 10) Toborek M , Garrido R, Malecki A, Kaiser S. i ostali: „Nikotin prigušuje arahidoničnu kiselinom uzrokovanu preteranu izražajnost nitrit oksid sinteze u kulturama neurona kičmenog stuba“ - Experimental Neurology, februar 2000. 11) AP, 1. mart 1997. 12) GoedertJ, Vitale F, Lorenzo G, Romano N, Nacionalni kancer institut - „Klasičan Kapošijev sarkom sa infekcijom KS herpes virusom: umanjen rizik sa pušenjem cigareta“. Proceedings of the American Association for Cancer Research,Vol 42, mart 2001. 13) Dr Alexander Glassman, šefkliničke farmakologije na Psihijatrijskom institutu Columbia univerziteta države Njujork, citiran u „Odbacivanje navika odbacuje depresiju“ Neil Sherman, Health Scout, 19. jun 2001. 14) PR Newswire, company press release, 25. avgust 2000. 15) CompanyPress Release. 9. februar 1999. 16) Wanda Hamilton
U članku u „Taims of London“ (The Times of London) od 7. septembra 1993. dr Džeims Le Fanu je govorio o rezultatima istraživanja na temu „Pušenje i mogući zaštit ni efekti na određene bolesti“. Tom prilikom, dr Le Fanu je nedvosmisleno izjavio: „Pušači imaju 50 procenata manji rizik razvoja Alchajmerove bolesti, i što više puše zaštita je - veća!“ Takođe je ukazao na slične ključne tačke istraživanja pušenja i Parkin sonove bolesti. Taj očigledni zaštitni efekat pušenja u odnosu na Alchajmerovu i Parkinsonovu bolest je bio toliko ubedljiv, da sada biomedicinski istraživači ubrzano eksperimentišu sa nikotin om u tretmanu simptoma ovih bolesti kod pacijenata kod kojih su dijagnostikovane. Rezul tati eksperimenata su obećavajući u smislu olakšavanja simptoma pomenutih bolesti korišćenjem nikotina. Mehanizam kojim funkcioniše nikotin iz duvana u zaštiti pušača je takav da povećava broj takozvanih nikotinskih receptora u mozgu koji, u svom odgovoru, utiču na proizvod nju i oslobađanje neurotransmitera acetilholina. Kod ljudi sa Alchajmerovom bolešću je zabeležen značajan gubitak nikotinskih receptora u mozgu, pa tako imaju smanjen nivo acetilholina neophodnog za memoriju i ostale funkcije mozga. Istraživanja su pokazala da duvanski dim (i nikotin u njemu) inhibira aktivnost monoamin oksidaze B (MAOB). Eksperimenti na miševima kojima je genetskim inže njeringom uklonjen gen za MAOB, pokazali su da su postali otporni na neurodegenerativne efekte MPTP, toksina koji indukuje stanje koje podseća na Parkinsonovu bolest.17 Otkrića dr Ših i njenih kolega ukazuju na zaštitni efekat pušenja od starenja mozga. Ostale bolesti na koje nikotin, po svemu sudeći, ima zaštitna svojstva jesu: gnojni koli tis, Tureov sindrom i, moguće, reumatski artritis i kolorektalni kancer. U tekstu se dalje citiraju izvodi iz nekih članaka i studija o nikotinu, Alchajmerovoj i Parkinsonovoj bolesti, sposobnostima prepoznavanja, Tureovom sindromu i gnojnom kolitisu. ,,U studijama na Ijudima, izveštena poboljšanja performansi sa postprocesnim korišćenjem nikotina uključuju asocirano učenje...18 Nikotin poboljšava performanse povećavajući izvore koncentracije raspoložive za ovakve strateške procese.“19 Nikotin pospešuje koncentraciju u širokom spektru zadataka kod zdravih dobro voljaca. Nikotin pospešuje trenutno i dugotrajno pamćenje kod zdravih dobrovoljaca. Nikotin povećava koncentraciju kod pacijenata sa Alchajmerovom bolešću.20 „Istraživači su zapazili smanjenje u frekvenciji tikova i žestini tri minuta pošto je subjekat počeo da žvaće nikotinsku žvaku, još više posle 10 minuta!“21 „Kod ljudi, poboljšanje uzrokovano nikotinom u brzom procesiranju informacija je prilično dobro dokumentovano. Preliminarne studije su otkrile da neki aspekti deficita pre poznavanja kod Alchajmerove bolesti mogu biti ublaženi nikotinom.“22 17) DrJean C. Shih, istraživačna Univerzitetu Južna Kalifornija, prema Reutersu od 10. jula 1997: „Izoenzim inhibiran dimom cigarete može imati ulogu u starenju i neurodegeneraciji“ 18) Mangan i Golding 1883; Colrain i ostali 1992; VVarhurton i ostali 1992. 19) Rusted J.M. i ostali: „Potpomaganje pamćenja postprocesnom upotrebom nikotina: dokazi za pažljivo objašnjavanje“, ,,Psihofarmakologija“, 1992. 20) VVarburton D.M. „Nikotin kao poboljšivač zapažanja“, Progres u neuropsihofarmakologiji i biološka psihijatrija, mart 1992. 21) Rickards E.H. „Nikotinska žvaka kod Tureovog poremećaja,“ Američki žurnal psihijatrije, mart 1992. Napomena: ispitanici su bila deca sa Tureovim poremećajem. 22) Levin E.D. „Nikotinski sistemi i finkcije prepoznavanja“, ,,Psihofarmakologija“, 1992.
„Napredak u koncentraciji, učenju, vremenu reakcije i rešavanju problema je zabeležen... Različiti procesi, uključujući koncentraciju, evaluaciju stimulusa, selekciju reak cija, po svemu sudeći su uključeni u efekat nikotina na procesiranje informacija kod ljudi.<<23 „Uprkos odsustvu promena u funkcionisanju memorije, ovi rezultati demonstrira ju da DAT (Alchajmerova bolest) pacijenti imaju značajne deficite perceptualne i vizuelne pažnje koji se poboljšavaju korišćenjem nikotina.<<24 „Kada pogledate pušače i nepušače, otkrićete da oni koji puše cigarete imaju upola manje izgleda da obole od Parkinsonove bolesti.<<25 Prema studiji izvedenoj na Surej univerzitetu i objavljenoj u žurnalu „Psihofar makologija“, pušači su noću više mentalno sposobni nego nepušači. Rouzemari Bruk, glasnogovornik psihofarmakološke jedinice Surej univerziteta, kaže: „ Rezultati su pokaza li da su pušači bili sposobni da izvode razne testove reakcija, memorijske i ostale zadatke u tom smislu konzistentno bolje nego nepušači.“232456 U prezentaciji na 151. godišnjem sastanku Američke psihijatrijske asocijacije (8. jun, 1998. u Torontu), dr Pol Njuhaos sa Univerziteta Vermont je izvestio o svom istraživanju o tretm anu Parkinsonove bolesti nikotinom: „Preliminarne analize pokazuju poboljšanje akutnim korišćenjem nikotina u nekoliko područja performansi prepoznavanja.“ Ova područja uključuju vreme reakcije i brzinu centralnog procesir anja. Istraživači su takođe izvestili da posle hronične upotrebe nikotina kod pacijena ta sa Parkinsonovom bolešću, postoji i poboljšanje u motornim funkcijama i sposob nostima kretanja.27 „Uticaj pušenja na rizik razvoja gnojnog kolitisa je prilično dobro dokumentovan. U poređenju sa ljudima koji nikada nisu pušili, rizik je umanjen kod pušača...“28 „Kada su istražene povezanosti između pušenja i UC (gnojnog kolitisa - ulcerative colitis), uvidelo se da ljudi koji nikada nisu pušili imaju oko tri puta veće šanse da se kod njih razvije UC nego kod pušača. Konzistentno otkriće, od studije do studije, jeste da ljudi koji su prestali s pušenjem imaju blago povećan rizik od razvoja UC, što sugeriše da pušenje cigareta može imati zaštitni efekat“.29 „Van svake sumnje je da su pušači zaštićeni od gnojnog kolitisa, i - što više puše, veća je zaštita! S obzirom na ovo, oni koji puše 25 ili više cigareta na dan, imaju deset posto od rizika koji imaju nepušači.“30
23) Le HouezecJ, Benovvitz N.L, „Osnove i klinička psihofarmakologija nikotina“, Clinics in Chest Medicine, decembar 1991. 24) Jones G.M, Sahakian B.J. i ostali, „Efekti akutnog potkožnog nikotina na koncentraciju, procesiranje informacija i kratkotrajno pamćenje kod Alchajmerove bolesti“, ,,Psihofarmakologija“, 1992. 25) Dr David Morens sa Univerziteta Hawaii - Škole javnog zdravlja, citiran u „Iznenadna dokumenta otkrivaju da cigarete zaustavljaju Parkinsonovu bolest“ Bogera Fielda, New York Post, 15. jun 1995. Dr Morens i kolege su proučili 34 studije o pušenju i Parkinsonovoj bolesti. Njihova studija je objavljena u junu 1995, izdanje ,,Neurologije“. 26) Izveštaj u BBCNews, 8. april 1998, „Cigarete vas održavaju bistrim kadpadne mrak“. 27) Izveštaj u Beutersu, 8. jun 1998, „Nikotinski flasteri nada za Parkinsonovu bolest“. 28) Tysk C. i Jarnerot G. ,,Da li pušenje menja epidemiologiju gnojnog kolitisa?“ Skandinavski žurnalgastroenterologije, jun 1992. 29) Lashner B.A, „Zapaljenska bolest utrobe: familijarni obrasci i faktori rizika“, Comprehensive Therapy, avgust 1992. 30) DrMartin Osbourne, hirurg na Royal Free Hospital, London, citiran u „ Daily Telegraphu“ od 7. septembra 1993.
Sajberholizam „O ni k o ji budnu čita li ip is a li razne knjige s numerama, smatraće se da najviše znaju, T i Iju d sk i m udrad će sve prepustiti ovijem nizovim a te nako kako im numera reče, tako će živjeti i ra d iti... “
Ovako su Tarabići, stric Miloš i sinovac mu Mitar, od polovine gotovo do kraja XIX veka kazivali svom kumu proti Zahariju Zahariću šta će se tek dogoditi. I, čini se, već se događa. Kompjuter iliti personalni računar je već poduže, ali i sve više, deo naše svakodnevice. Iako su sprave za izvođenje matematičkih proračuna postojale još u sedamnaestom veku, tek je 1945. godine konstruisan prvi programibilni kompjuter za opštu namenu. Kon struisali su ga u tajnosti, za vreme Drugog svetskog rata, inženjeri Džon Presper Ekert i Džon V. Maukli sa Pensilvanijskog univerziteta. ,,Inijak“, mu je bilo ime, koristila ga je lab oratorija za balistička istraživanja vojske SAD kako bi izračunala trajektorije projektila sa ciljem da unapredi preciznost svoje artiljerije. Mašina (kompjuter) teška 30 tona, sastojala se od 18.000 katodnih cevi, zauzimala prostor od 540 kvadratnih metara i radila brzinom od 125 kiloherca. Inače, kćerka engleskog pesnika i lorda Džordža Bajrona (1788-1824), Avgusta Ada Bajron, grofica od Lavlisa, bila je veoma obrazovana matematičarka i saradnica engleskog matematičara Čarlsa Benbidža (1791-1871), tvorca generalnog koncepta automatskog digitalnog računara opšte namene. Avgusta Ada Bajron zaslužna je za razvoj bitnih ideja programiranja kompjutera koje, u razrađenoj formi, važe i danas. Posle je sve krenulo svojim neumitnim tokom...
Sajber Nastanak Interneta i digitalizacija svakodnevice iznedrili su nove oblike društvenih aktivnosti i polja delovanja, u koje spada i velika oblast sajber kulture. Definicija ima na pretek: savremena društvena nauka je produkovala različite, podjed nako legitimne, opise i određenja sajber kulture, i tematizovala njene brojne aspekte i karakteristike, ustanovivši ,,novu“ granu proučavanja društva poznatu kao cyberculture studies (studije sajber kulture). Sa druge strane, lična participacija u digitalnom Univerzu mu - rutinirani boravak korisnika/ca u sajber prostoru, upotreba Mreže kao dominantnog medija komunikacije i ostali nivoi upotrebe, stvorili su jezičko-stvarnosni konstrukt u okviru kojeg su termini sajber, virtuelno i online samorazumljivi, budući da predstavljaju već ustaljene prakse boravka i činjenja u virtuelnom vremenu i digitalizovanom prostoru. Moguće je razlučiti, dakle, više značenja pojma sajber kulture - na prvom mestu, sajber kul turu kao novi i emergentni oblik kulture (jednu u nizu kultura, popularnu kulturu, kultu ru kao manifestaciju verovanja i zakona zajednice - online zajednice), ali i govor o kulturi. Zajednica najčešće poseduje mit(ove) o sopstvenom nastanku: priču/fantaziju koja objašnjava na koji je način određena kultura, kao stanje suprotstavljeno prvobitnom haosu, iznedrila samu sebe. Konsekventno, i za sajber kulturu moguće je ustanoviti metaforu mita, locirati pripovest koja govori o njenom sopstvenom početku, kanonima i značenjima.
Pojam sajber prostora formiran je u književnom pravcu sajber panka, i inauguriše ga autor Vilijem Gibson romanom Neuromanser (1984). Sajber pank je podžanr u okviru žanra naučne fantastike, koji je krajem 80-tih godina XX veka nastao kao spoj tekovina sajns fikš na (science fiction - SF) sa predstavama o globalizovanom društvu, tehno-buntovništvu i viz iji ljudskog iskustva u kulturi kojom dominiraju tehnologija, mediji i informacija. Vilijem Gibson je sajber prostor definisao na sledeći način: „Dogovorna halucinacija koju svakoga dana doživljavaju bilioni zakonitih operatora svih nacija... Grafička reprezentacija podataka izvučenih iz skladišta svakog kompjutera integrisanog u ljudski sistem. Nezamisliva složenost. Linije svetlosti poređane po neprostoru uma...“ Upotreba pojma sajber, prvobitno rezervisana za elitu koja je posedovala tehnološko znanje nužno za upotrebu računara, omasovljuje se krajem XX veka sa kreiranjem tzv. user friendly okruženja i pojavom Interneta. Jedan od presudnih momenata svakako je 1995. početak masovne upotrebe World Wide Web-a (nastao 1991. u švajcarskom Cemu) i docni je brzo odomaćenje različitih sintagmi sa predloškom sajber: sajber identitet, sajber pros tor i vreme, sajber zajednica, sajber umetnost, itd. Sajber kultura se sreće i pod sinonimnim nazivima digitalna kultura, Internet kultura, virtuelna kultura, kiber kultura, kultura m reže, itd. Svi ovi termini ukazuju na neku od dom inantnih karakteristika okruženja u kojem se odvijaju komunikacija i razmena informacija, pre svega na ulogu Interneta u generisanju pojedinca, i njenog/njegovog vremena i prosto ra. Kultura mreže je, zapravo, „jedna vrsta Esperanto kulture: to je ,,van-vremena“ i ,,van prostorna“ kultura (u sopstvenim terminima, ona postoji samo u „realnom vremenu“, kul tura koja je bez pravaca u (teritorijalnom) prostoru ili sveza u (istorijskom) vremenu“. Internet se može odrediti kao flotantno okruženje u čije se kodove ,,preslikavaju“ svakod nevni činovi subjekta i/ili društvene grupe, okruženje koje je novina samo po sebi (u smislu samog medija), ali i u pogledu načina na koji rekonstituiše proces komunikacije. Medij (kanal, sredstvo) komunikacije, u slučaju Interneta, spaja tekstualne, audio i vizuelne elemente, pri dodajući im interaktivnost - mogućnost uticaja na formu i sadržaj tražene informacije. Rad u kućnom okruženju putem Interneta omogućio je pojedincima da se lakše uključe u proces društvene proizvodnje, i ujedno načinio difuznom granicu između pri vatnog i javnog (reč je, u biti, o preispitivanju patrijarhalne predstave o javnom-muškom i privatnom-ženskom prostoru). Većina autora koji se iz perspektiva različitih disciplina bave sajber kulturom slažu se u jednom: pitanje komunikacije u virtuelnom okruženju je od ključnog značaja za razumevanje fenomena koji potpadaju pod pojam sajber kulture. Pod ovim se najčešće podrazumeva interpersonalna komunikacija, ali i, uopšte uzev, svaki oblik opštenja sa Drugim (mašinom, programom, virtuelnim entitetom, strancem). Komunikacija na Interne tu pretpostavlja protok informacije u okviru koje se mogu razmeniti slika, tekst i zvuk. Bivši američki potpredsednik Al Gor tvrdi 1994. godine kako je otpočelo „novo Atinsko doba demokratije (...) zahvaljujući komunikacijskoj efikasnosti globalnog informacionog autoputa“. Ovakve i slične predstave o spasonosnoj, a samim tim i donekle religijskoj ulozi Interneta i sajber kulture (tzv. elektronski evangelizam), kulminiraju u viziji „elektronske agore“, prostora u kojem (obestelovljeni) pojedinac konačno stiče pravo i mogućnost na glas, kao i potenciju da realizuje sebe i svoja (politička) stanovišta na fundamentalno nov način. Oblici virtuelnog zajedništva nude se kao bezbroj malih (sekundarnih) svetova u koji ma pojedinac može da učestvuje neretko bez obzira na svoja prethodna iskustva. Net
,,gradovi“, ,,države“ ili online zajednice (online communities) često grubo preslikavaju pos tojeće strukture odnosa, formirajući topografiju Internet prostora koja nalikuje „stvarnos ti“, ali je zapravo pervertira odnosom u kojem se preuzete kategorije uspostavljaju kao prazni označitelji, mesta bez prošlosti i izvan-teritorijalnosti (drugim rečima: distopija). Učestvovanje u virtuelnoj stvarnosti podrazumeva da se osoba, kako veli Bodrijar, „sažima u jednu hiperpotencijalnu tačku“, u kojoj komunikacija istovremeno otuđuje i omogućava trenutno prisustvo - ili, pak, stvara iluziju mogućnosti beskonačnog simboličkog proizvođenja sopstva. ,,Sloboda“ o kojoj se toliko govori nije potpuna: to je aleatorička igra u kojoj se korisnik/ca opredeljuje za prethodno zadate elemente i forme komunikacije. Tradicionalno, ,,stvarnost“ se suprotstavlja ,,virtuelnom“ kao ,,realno“, opipljivo naspram zamišljanog, ili primarni Svet naspram mnoštva izvedenih, sekundarnih svetova. U tom ključu, sajber kultura i njeni raznovrsni oblici tretiraju se kao suplement stvarnosti, njena nužna dopuna. Različiti autori ističu kako se u konstrukciji virtuelnih okruženja, bilo da je reč o Internetu, VR simulacijama ili najprostijoj upotrebi digitalne tehnologije, napros to kopira postojeće humano okruženje. Barijera kompjuterskog ekrana je još uvek prisutna, kao i činjenica da upotreba Interne ta i digitalnih tehnologija za sada ne može da nadomesti one ,,druge“ aspekte svakodnevnog života. Ipak, to ne izuzima telo: ono je odavno prisutno u odnosu prema sopstvenoj radnoj površini ekrana (dekstop), fragmentisano kroz image koji šaljemo nekome, uvedeno u sajber prostor pokretom ruke (upotreba miša/mouse ili džojstika/joystick). Telo je kao ekstenzija subjekta odavno uzeto u obzir, što uostalom potvrđuje i njegovo prisustvo u formi slike ili video zapisa (brojni sajtovi posvećeni pornografiji samo najočitije prikazuju ovu činjenicu).
Potvrđivanje logike dominacije Intemet je za mnoge korisnike i teoretičare novi svet slobodnih asocijacija, otvorene i perma nentne komunikacije, svet umnogome neopterećen moralnim kodovima savremene kultrure civ ilizovanog sveta. On predstavlja praktičan servis informadja, istovremeno je prostor razonode kao i društveni medij koji se koristi kod kuče. Iako obezbeđuje sve zamislive vrste socijalnih kontaka ta i usluga, Intemet je i prostor društvenog protesta, svojevrsna apelaciona arena, ali je i univerzum mnoštva međusobno nekomunikabilnih enklava javnosti. Zbog predominacije engleskog jezika, koji se ispostavlja i kao jezik nove pismenosti, Intemet je uprkos svojoj otvorenosti upravo pros tor u kojem zapadni svet potvrđuje logiku globalizađje. Zbog globalističke koncepcije koja mu je u središtu, Intemet predstavlja pretnju nadonalnim kulturama i nacionalnim identitetima, čime se u diskurs uvode teme gubitka kultumog pa čak i državnog suvereniteta. Uprkos početnoj euforiji koja se odnosila na mogućnost hiperotvorene demokratske komunikativne mreže, pokazalo se da mnogi potencijalni korisnici nisu, niti će uskoro biti tako bliski sa Intemetom. Komunikadja između tehnološke elite razvijenih kapitalističkih zemalja koje učestvuju u informatičkom sao braćaju tema je koja gotovo ne postoji za mnoge siromašne ili nerazvijene delove sveta. Globalna komunikaciona mreža, svojevrsni sajber-prostor (Cyberspace) preti da pre oblikuje gotovo svaki segment naših života uključujući modalitete rada i odmora, zabavu, potrošnju, obrazovanje, politički angažman, porodično iskustvo i društvenu strukturu. Jedan od najzanimljivijih fenomena koji se pomalja u okvirima novog komunikacijskog univerzuma jeste pomeranje granica između realnog i virtuelnog, čime se kao suštinsko nameće pitanje ,,da li živimo živote u ekranima ili na ekranima“ (S. Turkle, 1995). Jer,
možda nama Internet samo izgleda kao virtuelna realnost, budući da poseduje specifičnu supstancijalnu realnost kao i bilo koji drugi objekt iz reda ,,tvrdih“ socijalnih konvencija. Prema nekim teoretičarima Internet je, uprkos svojoj apsolutnoj otvorenosti i perfor mansama Agore, u pravom smislu reči privatni domen, on je produžetak individualne svesti i subjektivnih afiniteta, budući da društveni identitet u ,,tvrdom“ smislu gubi svaku vezu sa postojećim fizičkim atributima. Prema drugoj interpretaciji, Internet je javni prostor a upra vo iluzija privatnosti ukazuje na problem granica među ovim sferama. Problemi razgraničenja o kojima je reč, ukazuju na činjenicu da Internet potkrepljuje tezu o prelomljenom identitetu. Ukoliko je tehnički svet zaseban univerzum, a Internert virtuelna realnost, bez obzira da li se predominantno interpretira kao sfera privatnog, ili sfera javnog, novi model komunikacije u osnovi predstavlja mogućnost za projekciju oslobođene imaginacije, apartno od konsekvenci realnog sveta. Ključ za prelamanje/disoluciju/decentri ranost identiteta, predstavlja kategorija anonimnosti koja predstavlja drugo lice ovih pitanja. Kategorija virtuelnog implicira tezu da je Intemet univerzum koji postoji nezavisno od insti tucija, komercijalnih interesa ili konvendja realnosti, pružajud iluziju anonimnosti koja predstavl ja fundamentalni uslov za stvaranje multiplikovanih identiteta sposobnih da slobodno cirkulišu sajber-prostorom. Da li, međutim, anonimnost zaista pretpostavlja i stvamo oslobađanje od sod jalnih ograničenja? Poznato je, naime, da je privatnost komunikadje na Intemetu samo delimič na, naprosto zato što postoje „pretraživački programi“ koji omogućavaju da gotovo svaka poruka koja se transmituje bude ,,uhvaćena“, ,,pročitana“ ili ,,dešifrovana“. U tim okolnostima svaki koris nik može biti svadji špijun, a mnoge web stranice imaju programe koji prikupljaju podatke o korisnidma. Dmgim rečima, bez obzira na dnjenicu da se sajber-prostor pojavljuje kao neka vrsta samoregulativnog sistema, on zavisi od realne infrastrukture, pa time i od realnih odnosa moći. Uprkos tezama o mnoštvu identiteta koji se mogu artikulisati u okvim sajber-komunikaci je, u čijem je središtu podeljeni doživljaj sopstva, kao i potreba za suspenzijom dmštvenosti, sajber-prostor omogućava nove modele interpersonalne komunikacije kojima se nadomešta potreba za socijalnim kontaktom. Poslovna komunikacija, mnoga prijateljstva, romantične veze, čak i brakovi, započeli su svoju istoriju upravo na Internetu. Time se samo potvrđuje teza da socijalne determinante kao i ciljevi komunikacije igraju značajnu ulogu u sajber-univerzumu. Za razliku od televizije koja emituje svoje poruke pasivnoj publici, Internet pretpostavl ja interakciju, i u direktnoj je zavisnosti od korisnika. Branioci novih tehnologija, pomenuti trijumfalisti u Internetu vide mogućnost za svojevrsnu „renesansu slobodnog govora“ ( Z. Tomić, 2003), a kako uključivanje u Mrežu od svakog korisnika čini izdavača, Internet nudi moćna sredstva za oslobađanje javnog prostora od privatne kontrole vlasnika medija. Katastrofičari, međutim, upozoravaju na mogućnost da se putem sajber-univerzuma, umesto stvaranja Globalnog sela, kako je to svojevremeno najavio Makluan, samo produblju ju razlike između bogatih i siromašnih. Takođe, upozorava se na mogućnost ozbiljne zloupotrebe građanskih i privatnih prava kao i na opasnost od širenja kulturno i socijalno neprihvatljivih sadržaja poput pornografije, kriminala, rasne i verske netrpeljivosti, itd. Najzanimljiviji aspekt sajber-univerzuma odnosi se na specifičnu vezu ljudskog iskustva i tehnoloških performansi. Kompjuterski simulirani svet i elektronski organizovano iskustvo ukazuju na perspektivu susreta mašine i čoveka na skoro organskom nivou, te su neki teo retičari skloni da govore o svojevrsnoj „bioničkoj konvergenciji“ pomoću koje ćemo svi jednog dana biti toliko kompjuterizovani da ćemo moći da šaljemo poruke direktno iz mozga, čime se čovek delegira za ulogu „reproduktivnog organa sveta mašina“ (Z. Tomić, 2003).
Ima mišljenja koja ukazuju na mogućnost da sajber-univerzum ponudi oslobađajuće opcije za obične ljude, koji tako mogu da stvaraju nove identitete prevazilazeđ determinante klase, pola, vere, nacionalnosti, uzrasta, obrazovanja, itd. Anonimnost i javnost, kao i promene u značenju ovih kategori ja, takođe predstavljaju značajne teme za istraživanje. CMC (Computer Mediated Communication) pruža ogromne mogućnosti za zaposlenje, dobijanje saveta, ćaskanje, ona predstavlja izazov konzerv ativizmu ali i mogućnost za razvijanje speđfičnog odnosa prema sebi. Potpuno novi pojam socijalne akdje, koji se ne zasniva ni na bliskosti ni na zajedničkom fizičkom iskustvu već na umrežavanju i raz meni percepcija, može biti izazov postojedm sodjalnim strukturama. Kako mnogi ljudi nisu slobodni da biraju, već predstavljaju subjekte različitih socijalnih i ekonomskih uslova, nova iskustva CMC-a pružaju mogućnost za stvame kreacije ne samo u smislu dela već i u smislu socijalnih identiteta. Toliko iz oblasti teorije. Valja pogledati kako to izgleda u svakodnevnom životu. Jer, malo je izuma toliko brzo unapređivanih kao kompjuter. Prvi personalni računar napravljen je 1975. godine, a samo 30 godina kasnije, registrovani su i prvi njegovi ,,zavisnid“. Može i bez znakova navoda.
Dataholičari ili - informacije kao droga Da li su informacije postale droga, pitaju se psiholozi. Nije li se čovek pretvorio u fanatika činjenica i info-ovisnika? Jer, linija između ,,dovoljno“ i ,,previše“ informacija postaje svakim danom sve tanja. Lekari, ali i svi drugi koji se bave problemim radnog mesta, suočili su se krajem prošlog veka sa novom bolešću koja najviše pogađa visoko obrazovane kadrove, izazvanom - konzumiranjem preterane doze informacija. Svaki roditelj školarca se često upita: da li nastavni program zaista mora da bude toliko opširan i da li je dečji mozak sposoban da sve što mu se u školi servira prihvati na odgovarajuć način. A šta je sa odraslima koji rade na mestima gde se slivaju gomile podataka najrazličiti je vrste i najrazličitijeg stepena važnosti? Kako reaguje i gde su granice do kojih čovek može racionalno da koristi informacije servirane uglavnom preko kompjutera i Interneta? Generadja ,,dataholičara“ - kovanica nastala od reči data (podatak, na engleskom) i alkoholičar - sve je brojnija, tvrde poznavaod. Jedno istraživanje sprovedeno među 1.000 poslovnih ljudi iz Velike Britanije, SAD, Irske, Nemačke, Singapura i Hongkonga, pokazalo je da 54 odsto ispitanih, po pronalaženju prave informadje dospeva u psihičko stanje koje se može uporediti samo sa osećanjem izazvanog uzimanjem opojnih droga. Svi su istovremeno potvrdili da se ostalo vreme osećaju kao da ih prekomema kolidna informadja prosto guši. Šta li tek čeka današnju decu? Ispitivanje nazvano „Zalepljen za ekran monitora“ na izvestan je način nastavak sličnog istraživanja sprovedenog krajem 1997. godine. Kako pokazuju rezultati, situacija ne samo da se nije popravila nego se dramatično pogoršala. „Rezultati ispitivanja pokazuju jasnu vezu između ,,terora“ Interneta, gomilanja infor macija i ovisnosti o njima“, potvrdio je agenciji Rojters jedan od istraživača. I ne samo to, Ceo problem sa radnog mesta pogađa i porodicu. „Tri-četiri sata dnevno na Internetu sasvim sigurno ne doprinosi efikasnosti ni na poslu ni kod kuće“, tvrde ispitivači. A broj ,,umreženih“ kompjuteraša širom sveta je 1998. dostigao 82 miliona, sa procenama da će se ta cifra za četri godine popeti na 268 miliona. A tek danas, 2006? Pa zašto onda sve to čovek radi? Da li je tolika kofidna podataka zaista potrebna? Ispitanici, 80 odsto, tvrde da je to jedini nadn da se suprostave sve želje konkurendji na poslu afi i izvan njega, iako se polovina njih oseća nesposobnim da dnevni prifiv informadja uopšte obrade na valjan način.
Kako pronaći pravi lek? Većina ispitanih, njih 97 odsto, misle da bi adekvatnija obuka, posebno na radnom mestu, mogla da pomogne u lakšem razabiranju prave od neupotre bljive ili čak štetne informacije. Ali, vratimo se deci. Roditelji nezadovoljni obimom znanja koje bi njihovi mezimci tre balo da ,,pokupe“ u školi, suočavaju se sa još strašnijim saznanjem: tolika je količina infor macija namenjene deci na Internetu, da ni najupućeniji ne mogu da razvrstaju šta je tu koris no a šta nije za dečiji uzrast. Kada bi deca bila zaslepljena za veb-stranice enciklopedije Bri tanika ne bi bilo problema, ali oni satima ,,vršljaju“ po Internetu bez ikakvog reda i sistema. Na prve konkretne rezultate ove, u izvesnu ruku najave ,,Tanjuga“, nije trebalo dugo čekati. Već su rezultati istraživanja iz 2001. godine rečito sve govorili - 30 miliona ljudi, ili sedam odsto korisnika, postalo je zavisno od globalne mreže - Interneta. Kupovina je u to vreme zauzimala (tek) treće mesto, iza elektronske pornografije i kocke! Poznata svetska teniserka Serena Vilijams, redmo, spada u red vrhunskih sportista koji nisu izdržali psihološki pritisak i podlegli su ovoj zavisnosti pristigloj sa tehničko-tehnološkim napretkom. Slava i bogastvo su od nje napravili zatvorenika u sopstvenoj kući ili hotelu, a kompjuter i Intemet joj omogućili da kao i svaka druga devojka krene u omiljeni „ženski sport“ - kupovinu. „Zabavljala sam se kupujući, kupujući, kupujući... a onda sam shvatila da sam posta la zavisnik“, javno je piznala Serena i time napravila prvi korak ka izlečenju. Začarani krug zavisnika: nedostatak koncetracije, loši rezultati, bežanje u sobu i pre davanje poroku-bolesti, kulminirali su na Rolan Garosu i Vimbldonu. Umesto da šeta pariskim bulevarima i obilazi ekskluzivne butike, Serena je buljila u kompjuter i frenetično kliktala mišem kupujući stvari koje joj uopšte nisu potrebne. „Bilo je strašno. Dane sam provodila u sobi ne mogavši da se zaustavim“, ispovedala se vrhunska teniserka novinarima. Na Vimbldonu je ova pomama nastavljena sa tri do pet sati dnevnog boravka u kupovi ni preko Interneta. Rezultati su, međutim, jasno ukazivali na bolest slavne teniserke. Sere na tvrdi da je sada sve pod kontrolom. U želji da udovolji interesovanju čitalaca (i, naravno, dobro naplati), svetski poznati magazin ,,Njusvik“ je brže-bolje objavio test pod nazivom „Želite li da saznate da li ste zav isni od Interneta?“. Uslov: onaj ko hoće da se testira i to proveri, mora da se uključi na Internet!? Podrazumeva se da i to nešto košta... ,,Da li žrtvujete ličnu higijenu - tuširanje ili brijanje - da biste proveli više vremena u sajberspejsu?“ - jedno je od pitanja na testu. ,,Da li osećate neku vrstu euforije kada ste za kompjuterom?“ - glasi sledeće pitanje i tako redom. Test je, bar tako tvrde iz uredništva ovog magazina, sastavljen posle konsultacija sa Maresom Heht Orzak, psihologom na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard koja u Balmontu (Masačusee) ima kliniku specijalizovanu za lečenje zavisnosti od kompjutera. „Bez obzira da li je u pitanju prava zavisnost ili simptom kompulzivnog ponašanja, kao što je kockanje, ljudi gube kontrolu“, tvrdi Orzak. Pa, ko voli, nek’ izvoli.
Prve žrtve Najgore je, međutim, tek nailazilo. Pale su i prve - žrtve! Jedan dvanaestogodišnjak iz Jekaterinburga, u zapadnom Sibiru, umro je 21. juna 2005.
nakon što je izgubio svest posle 12 sati provedenih za kompjuterskom igrom u jednom od lokalnih klubova, preneli su ruski mediji. Lekari su uvereni da je uzrok moždanog udara koji je doživeo dečak upravo preterana zaokupljenost virtuelnom borbom protiv čudovišta. Početkom raspusta, dečak Sergej se bukvalno preselio u mesni kompjuterski klub provodeći u virtuelnom svetu deset do dvanaest sati dnevno. Kući je odlazio samo da ponešto prezalogaji i prespava. Roditelji mu nisu zabranjivali da se igra, smatrajući da posle završetka školske godine ima pravo na odmor. Kobnog dana, posle dvanaestočasovne igre, dečak je iznenada počeo da drhti i pao na pod obuzet grčevima, a na usta mu je izbila pena. Sa dijagnozom epileptičnog napa da prebačen je u gradsku dečju bolnicu gde su lekari konstatovali da je izgubio orijentaciju u prostoru, prestao da prepoznaje roditelje i ponaša se neadekvatno. Posle nekoliko dana, kada je preminuo, obdukcijom je utvrđeno da je smrt nastupila usled jakog moždanog udara. „Bili smo šokirani do koje mere je oštećen mozak dečaka“, rekao je lekar Aleksej Sulimov, objasnivši da je usled dugog emotivnog stresa kod dečaka, koji nije imao nikakve predispozicije za moždani udar, poremećeno snabdevanje mozga krvlju a zatim i prekinu to snabdevanje mozga kiseonikom. To je i dovelo do smrti. Stručnjaci su dodali da kompjuterske igrice povoljno deluju na dečiju psihu, ali pod uslovom da boravak ispred monitora nije duži od sat vremena na dan. Samo dva meseca kasnije, 11. avgusta 2005, svet je obišla vest da je žitelj Južne Koreje, kome je samo navedeno prezime - Li - skončao od srčanog udara nakon 50 sati igranja u tzv. ,,onlajn“ režimu (direktno takmičenje sa drugim učesnicima iste igre putem Interneta). Dvadesetsedmogodišnji Li je, kako stoji u vesti iz grada Tjogu na jugoistoku Južne Koreje, za kompjuter seo 3. avgusta u jednom lokalnom Internet-kafeu. Naredna tri dana ,,borilište“ je napuštao tek da bi svratio do toaleta ili se odmorio na improvizovanom ležaju. Predstavnici lokalne policije saopštili su da je nesrećni Li najverovatnije umro od srčanog udara izazvanog problemima u disajnim putevima. Istovremeno, njegovi prijatelji su tvrdili da je nesrećni igrač nedugo pre toga čak dao otkaz na poslu kako bi se što više posvetio svojoj opasnoj pasiji - igranju preko kompjuterske mreže. Kada su ga prijatelji na nagovor njegove majke konačno posavetovali da prekine igru i vrati se kući, Li je uspeo samo da odvrati kako je skoro pri kraju. Nekoliko trenutaka kas nije srušio se - mrtav! Najcrnje tek sledi: nešto pre toga Britanac Džejms Tafs, takođe opsednut kompjuter skim igrama, ubio je sopstveno četvoromesečno dete samo zato što ga je dekoncetrisalo svojim plačem!!! Što bi rekao naš mudar narod: igračka - plačka. Priča se, na veliku žalost, nastavlja...
Zavisnost od Interneta ulazi u Međunarodnu klasifikaciju bolesti? Postojanje sajberholizma ili zavisnosti od Interneta, je i definitivno potvrđeno. Ima li izlaza iz njega? Koji je? Gde, kada i kako početi sa lečenjem? Na neka od navedenih pita nja, pokušala je da ponudi odgovor dr Sanda Rašković-Ivić, psihijatar-psihoterapeut, u intervjuu za B92: „Ovih dana psihijatri u svetu ozbiljno razmatrajuj mogućnost da zavisnost od Interne ta uđe u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, jer se broj osoba koje su zavisne od ove sprave iz dana u dan povećava.
Po nekima je otkriće kompjutera najveće otkriće u 20. veku, iako su u tom veku otkriveni i antibiotici koji su mnogim ljudima spasli život, pa se vodi spor između onih koji se bave tehnologijom i onih koji se bave medicinom, oko toga šta je veće otkriće. Dugotrajno sedenje uz kompjuter deluje loše na lokomotorni sistem, na kičmu i mišiće, odnosno može da izazove smetnje, kao i svako drugo dugotrajno sedenje u forsira nom, nefiziološkom sedećem položaju. Ono deluje i na oči, sa tim stalnim titrajima ekrana i zračenjem, tako da može da izazove vrlo neprijatne glavobolje tenzionog tipa (samo bol i napetost) ili migrenoznog tipa (sa pulsiranjem), kao i da bude okidački faktor za migrenozne glavobolje. A može i da pokvari vid zbog stalnog naprezanja očnih mišića. Predugo sedenje deteta za kompjuterom može da izazove njegovu preteranu okrenu tost ka samom sebi, da dovede do smetnji u komunikaciji sa okolinom i vršnjacima. Igranje na kompjuteru ne podstiče maštu. Ono, putem video-igrica, daje detetu već gotovu priču, gotove igre, pa je dete tako samo pasivni akter u toj igri. Sve je unapred napravljeno i morate da se prilagodite kompjuterskom programu, da ga sledite. Na taj način dete ne razvija lokomociju (pokrete), nema nikakve improvizacije u toj igri, a baza svake igre su upravo mašta i improvizacija. To znači i supresiju, potiskivanje mašte i kreativnosti i slo bode u toj mašti i kreativnosti. Kod odraslih introvertnih osoba, povučenih, zatvorenih, sa problemom u komunikaciji, kompjuterska komunikacija može da bude dobra samo kao inicijalna kapisla da bi se komu nikacija uspostavila. Međutim, najčešće se dešava suprotno: i ono malo komunikacije koja se zbivala između zatvorenih osoba sa njihovom okolinom biva svedeno na minimum ili se pot puno gubi. Jer, takve osobe sada, preko Interneta, mogu da imaju sve: da četuju, da imaju internet seks, da putuju, da surfuju, bez ikakve odgovornosti, odnosno bez ikakve mogućnos ti da budu razočarane, povređene, ostavljene, bez ikakve potrebe da prođu kroz ritual izlas ka. Jer, svaki ritual izlaska ima određene bitne elemente: strepnju, spremanje za izlazak, oblačenje, friziranje, šminkanje, brijanje (u zavisnosti od pola osobe), zatim sledi prvi susret sa određenom osobom, pa želja da se uspostavi vizuelni kontakt, pa da se nešto lepo kaže, da se oseti telesna bliskost sa nekim (reč je o blizini i fluidu koji struji između ljudi), što je sve nabijeno energijom koja je strašno važna i lekovita. Upravo od toga postoji strah. Kao i u svakoj neurozi, čovek bira prečice, izbegava sve što bi mu moglo doneti nekakvu nelagodnost. Te nelagodnosti u internet komunikaciji nema, to je, u stvari, podražavanje totalno neurotskog tipa komunikacije i opštenja sa svetom i životom. Dok četujete, nemate pojma kako onaj drugi izgleda, o toj osobi ništa ne znate i upuštate se u komunikaciju koja traje onoliko koliko vi hoćete. Onog trenutka kad to nećete, možete da se isključite. U realnom životu, u kojem su prisutni ljudi od krvi i mesa, gde su prisutna osećanja, ne možete tako lako da se isključite. Savremeni svet je užasno dinamičan i prepun otuđenja (o kojem su prvi govorili psi holog Erih From i sociolog i filozof Herbert Markuze, šezdesetih godina 20. veka). U tom svetu otuđenja, velikog rada i zauzetosti, komunikacija među ljudima je teška i svedena na minimum. I, da bi se pronašla prečica u komunikaciji, kompjuteri su brži, ,,zgodniji“. Ali, na način koji je potpuno pogrešan, jer je nerealan, vrituelan. Stoga je internet zavisnost, zavisnost od nečega što je nestvarno. Ona nije dobra. U tome leži velika zamka kompjuterizacije društva, u smislu kompjuterizacije ljudske komu nikacije i psihologije. E-mail je izvanredan, to je brz način pisanja pisama, ali on ne sme da postane jedina i dominantna komunikacija među ljudima.
Početkom devedesetih se javila sintagma „internet udovica“ (internet widow). O čemu je, u stvari, reč? Kad se u porodici nabavi kompjuter, muška glava porodice počinje da se bavi njime, upoznaje programe, ,,visi“ na Internetu po ceo dan ne obazirući se na porodicu. Supruga je, zbog toga, bila kao „bela udoviea“, odnosno „internet udovica“, jer je muž bio „oženjen kompjuterom“ i provodio vreme na Internetu.
Zavisnost od „mobilnih" poruka Mobilni telefoni su odlični za brzu komunikadju. Samo ako te poruke stoje u službi bržeg odvijanja odnosa među ljudima, one su dobre. Ako služe umesto odnosa, onda to nije dobro. Sve što je umesto nečeg što je zdravo, prirodno i normalno, nije dobro. Pa tako ni kompjuter, ni mobilni telefon. Oni treba da budu pomoćno sredstvo da bismo lakše živeli, a ne način života. Roditelji često usmeravaju dete da se igra na kompjuteru, jer im je tako lakše. Oni misle da je to sofisticirani intelektualni način opštenja sa svetom. Naravno da deca treba da znaju da koriste kompjutere, danas to ne znati je isto što i biti nepismen. Ali, roditelji uvek treba da se zapitaju zašto njihovo dete toliko vremena provodi za kompjuterom, umesto čega ono toliko sedi za kompjuterom, zašto se ne igra sa svojim vršnjacima igara koje podstiču zdrav takmičarski duh, inovativnost, kreativnost, maštovitost, što kompjuter ne podstiče. Većina kompjuterskih igrica je nabijena agresijom (eksplozije, otkidanje ruku, nogu, glave, raspadanje) koja je nezdrava i neprilična i za zrele ljude, a kamo li za decu. Jedan deo tih igrica je u velikoj meri pretovaren agresijom i tu količinu agresije dete prima na sebe bez mogućnosti da je proradi i oslobodi se, upavo zato što u samoj igrici nema mehanizma da to uradite. Kroz igru sa vršnjacima deca uče i komunikaciju. Dvoje dece sa 18 meseci u pesku komuniciraju tako što će jedan drugog udariti lopaticom po glavi. Jer, u tom uzrastu pos toji samo ja, ,,ti“ još nije uspostavljeno. Dete sa tri godine počinje da uspostavlja to ,,ti“, počinje da se igra, da razmenjuje igračke, misli, ulazi u komunikaciju sa drugim živim bićem. Ako dete od tri, četiri ili pet godina ne pustimo da dalje razvija svoju komunika tivnost, nego ga posadimo za kompjuter, a ono još nije izašlo iz edipovske faze, nema još sopstveni identitet, nema svoj seksualni i psihološki identitet, nije razvilo komunikativnost do nivoa nekakve zrele, normalne ravni, mi smo ga upropastili.“
Ukratko... Virtuelna realnost može da olakša čovekov rad ali, kao u filmu ,,Kosač“, i da dovede i do ludila. Svet računara postepeno počinje da potiskuje i zamenjuje stvarni svet. Ljudi sve spremni je i strasnije komuniciraju sa računarima istovremeno se otuđujući od društva. Virtuelni svet postaje značajniji od realnog, autentičnog, postepeno ga razara i zauzima njegovo mesto. Nova bolest je već definisana: zavisnost od Intemeta (IAD-Internet Addiction Disorder). Reč je o klin ičkom poremećaju sa snažnim negativnim implikacijama na socijalno, radno, porodično i finan sijsko funkcionisanje. Istraživanja pokazuju da je Intemet zavisnost najpribližnija patološkom kockanju i zavisnosti od, recimo, marihuane. To je jedan od sve češćih načina bežanja od mučne realnosti. Postavljeni su i jasni kriterijumi za određivanje zavisnosti od Intemeta. To su: 1) povišena tolerancija na Internet - ovaj kriterijum se odnosi na stalnu potrebu za povećanje vremena provedenog uz Internet, da bi se doživelo zadovoljstvo,
2) apstinencijalna kriza - izazvana je prestankom, odnosno nemogućnošću korišćenja Interneta (simptomi ove krize su psihomotorna uznemirenost, opsesivno razmišljanje o Internetu i onom šta se na njemu dešava, fantazije i snovi vezani za istu temu), 3) korišćenje Interneta u sve češćim intervalima i sve dužim periodima, 4) odustajanje od značajnih aktivnosti (socijalnih, radnih, rekreativnih) zbog angažovanja na Internetu, 5) gubljenje pojma o vremenu čim se uspostavi veza sa Internetom, 6) svakodnevno korišćenje usluga Interneta, 7) zbog velikog naprezanja očiju, postepeno slabljenje vida, odnosno porast dioptrije, 8) postepeno zanemarivanje porodice i njen neminovni raspad. Treba, dakle, obratiti posebnu pažnju o vremenu provedenom na Internetu i ne dozvoliti da čoveka „voda nosi“, odnosno surfovanje, nego, ukoliko ima zadatak, da ide na one sajtove gde uvek može nešto zanimljivo da se pročita, nauči i slično.
Ali, ne lezi vraže... Nevernost u braku je poprimila dramatičan obim, ali, na svu sreću, u većini slučajeva sve ostaje samo u virtuelnom svetu - izveštavaju agencije ovih dana. Jedno istraživanje je, naime, otkrilo da Internet podstiče lavinu tajnih ljubavi. Oko tri miliona odraslih, od kojih je 60 odsto žena, jezdi na elektronskim krilima u nadi da će tako moći da podmiri svoje erotične i emotivne prohteve. Prilikom nastajanja svakog novog tehnološko-medijskog izuma, pornografija je obično omiljen poligon za isprobavanje: tako je bilo kad se pojavila fotografija, zatim film, pa tele vizija, videorikorder, DVD plejer i, naravno, Internet. Hard kor Internet sajtovi su, kako se i moglo predpostaviti, definitivno najposećeniji na mreži, a najnovija istraživanja u Americi pokazuju da je ovo ,,surfovanjeu već poprimilo dimenzije zavisnosti. Zato je preko Atlantika, gde su trenutno u puritanskoj fazi, otpočeo pravi krstaški rat protiv pornografije, a mobilisali su se mnogi: žene i muškarci, sveštenici i naučnici, femi niskinje i fundamentalisti, pisci, političari, psiholozi... Cilj je spasiti ,,pornomane“, čija zav isnost počinje da zabrinjava. Psihopatolog Meri Alen Lajden, sa univerziteta u Pensilvaniji, kaže da se na pornografi ju čovek lako navikava i da ona vremenom postaje kao kokain. Takođe kaže da zavisnost nije ograničena na ljude određenog sloja ili obrazovanja. Podložni su svi. Novi podaci su zbunjujući, jer pokazuju da je oko 70 odsto muškaraca u Americi više ili manje porno-zavisno, priznaju da ova opsesija ne pospešuje njihov seksualni život (naprotiv), a 30 posto žena kaže da se oseća prevarenom kada muškarac suviše vremena provodi zagnjuren u pornografiju. Posledica je na hiljade uništenih brakova. Do sada.
Otvorena i prva klinika Posle SAD, najveći broj korisnika Interneta živi u Kini, izveštava novinska agencija ,,Beta“ polovinom oktobra 2005. Najnoviji podaci govore da svetsku informatičku mrežu koristi preko 100 miliona Kineza. Tome svakako kumuje porast standarda, omogućujući sve većem broju Kineza da dođe do sopstvenog personalnog računara (kompjutera) i plati priključak za
Internet. Ogromnu većinu korisnika čine mladi koji posećuju ,,čet sajtove“ ili igraju igrice. Ali, ta svojevrsna eksplozija ima i svoju drugu stranu - sve veći broj zavisnika od Interneta. Dvadesetjednogodišnji Vang Ji Ming je, prema sopstvenom priznanju, zavisnik. Svo jevremeno je sate i sate provodio na Internetu, često na uštrb jela ili spavanja. Deluje umorno. Zavisnost od Interneta mu je, kako kaže, promenila život. Mesec ili dva nakon što sam počeo da koristim Internet, pao sam na nekim ispitima, ali me je bilo strah da kažem roditeljima - priča za BBC Vang Ji Ming. - Kada je otac saznao, bio je jako ljut. Uprkos tome, jednostavno nisam mogao da se zaustavim. Prijatelji su mi govorili da preterujem, ali nisam obraćao pažnju. Postao sam usamljenik, povukao se u sebe, nisam slušao šta mi ljudi govore. Ovaj mladić je ipak potražio pomoć i to u prvoj kineskoj klinid za lečenje zavisnosti od Inter neta, otvorenoj u Pekingu. Sama klinika je deo šireg Centra za odvikavanje, u kojem se leče alko holičari i narkomani. Zavisnici od Intemeta prolaze kroz dvonedeljni kurs koji uključuje lekarski tretman, psihološku terapiju i svakodnevno fizičko vežbanje u teretani, ključnom delu tretmana. Šef klinike, doktor Tao Ran, ističe da je problem zavisnosti od Interneta u Kini ogro man. Dr Ran dodaje da se svakog dana više od 20 miliona mladih Kineza uključuje na Inter net da bi četovalo ili igralo igrice. To znači da je zavisnost među mladima postala veliki problem, a vlasti su tek nedavno počele da se bude i da problem shvataju ozbiljnije. Dokaz tome je i činjenica da će klinika sledeće godine dobiti još 200 kreveta, te da će se slične ustanove otvoriti i u drugim velikim gradovima kao što su Šangaj i Gunagdžu. Kako broj korisnika Interneta u Kini raste iz dana u dan, izvesno je i da će klinike za leče nje zavisnika imati sve više posla. Kod nas se, za sada, aktivnost zvaničnih institucija po pitanju ovog problema svodi na davanje izjava od kojih sam neke citirao. Kada će mu se posvetiti odgovarajuća pažnja, pret postavljam, zavisiće više od političkih nego zdravstvenih interesa zemlje. Neki su, srećom, već uočili problem i počeli sa lečenjem. U beogradskoj štampi je, recimo, objavljen primer trinaestogodišnjaka koji je počeo zagriženo da igra video-igrice još u drugom razredu osnovne škole. Već izvesno vreme ide na terapiju, s obzirom na to da je provodeći po osam i devet časova u igraonici postao pravi zavisnik koga su već dva puta hvatali ,,na delu“ dok je uzimao stvari iz kuće i prodavao ih da bi skupio novac za svoj ,,hobi“. Taj slučaj je, opet srećom, podstakao grupu lekara Doma zdravlja „Savski venac“ daproveri koliko je pomenuta pojava raširena u školama na ovoj beogradskoj opštini. Anketirano je 258 učenika petog razreda iz pet osnovnih škola i utvrđeno da 24,4 odsto dece ne igra igrice, ali samo zato što nemaju kompjuter. Bar dva sata dnevno provodi 42,6 odsto mališana pred kom pjuterom, između tri i četiri sata dnevno 27 odsto, a ima i onih koji to čine i po više od četiri sata. Vedna se igra kod kuće, ali 40 odsto dvanaestogodišnjaka vreme provodi u igraonici gde potroši oko 100 dinara nedeljno. Pored ovoga, primećeno je i da je zanesenost kompjuterom i video igricama otišla toliko daleko da neka deca više i ne znaju da se igraju sa vršnjacima bez igrica. Pored rečenog, u Beogradu je zabeležen slučaj profesora matematike koji je ispred monitora znao da provede i 17 sati dnevno, jedna devojčica je skočila kroz prozor i polomi la ruku, misleći da je Betmen i da može da poleti, njen vršnjak je dobio tik klimanja glavom kao Robokap itd. A dijagnoze su sve duže: psihoza, neuroza, anksioznost... Ako se tome doda i ,,obavezno“ gledanje TV-a, cela priča poprima obrise „veoma zabrinjavajuće pojave“. Ipak, Todoxin već ima spremljen odgovor i na ovu novu bolest. Valja samo pažljivije pročitati njegova uputstva u vezi ostalih bolesti zavisnosti...
Mila i Todor Jovanović:
Šta uraditi sa našom decom i nama? Mnogo je zla bilo u proteklih desetak godina: ratovi, inflacija, svaki čas neki izbori, optužbe svih protiv svakoga, laži, poluistina samo ne istina, materijalna, moralna duhovna beda... Kome verovati? A svi vape za nekim smislom u svetu besmisla. Pogotovo deca. Zato je veliki broj njih potražio izlaz prečicom droge! I to od najranijeg uzrasta, povremeno zah valjujući i lošoj selekciji vaspitača. Prosečna porodica je doživela potpun poraz. Trka za novcem (nije najvažniji ali reša va mnoge probleme) oduzima najveći deo vremena roditelja. Mnogi veruju da je najvažni je dati novac detetu i da je ,,imati“ važnije od - ,,biti“. Da bi obezbedili najosnovnije životne potrepštine, dosta njih radi više poslova ili one koji im ni po čemu ne priliče. Najmlađima je to samo loš nauk da se obrazovanje, rad i poštenje ne isplate. Komunikacija između dece i roditelja je svedena na pisanje poruka, ostavljanje na stolu ceduljica ili, u najboljem sluča ju, na kratak telefonski razgovor. Bliskost, ljubav, toplina, su sada već prevaziđene kategori je: da bismo se voleli moramo da se poznajemo, a da bismo se upoznali moramo da - raz govaramo! Vaspitanje ,,budućnosti“ je prepušteno televizoru, ulici ili ,,kraju“, školi. Srednja klasa je nestala, ostala je samo ogromna većina siromašnih i šačica bogatih a granice između dobra i zla su pomerene ka - zlu. Zahvaljujući i iskrivljenoj slici koju stvaraju infor mativni mediji, mnogi mladi ljudi stiču utisak da se nasilje nagrađuje a da se rešenje život nih problema priprema po instant obrascu: jedna kašičica hemije u malo godina i - veselo! Škola je sve manje vaspitnoobrazovna ustanova. Decu u dvorištu dočekuju veliki i, na žalost, mali huligani i dileri droge. Školsko gradivo je bezrazložno preobimno, puno nepovezanih i neosmišljenih činjenica koje treba zapamtiti, dobiti ocenu i istog časa - zab oraviti! Učitelji, nastavnici, profesori i vaspitači su nemoćni. Nastavnici i sami zatečeni onim što ih je snašlo, nemotivisani, sa pretrpanim učionicama učenika, sa neodgovarajućim škol skim programima koje je ko zna kad i kako pisao, ali - plan i program je (ipak) važan. Valja ,,preći“ celo gradivo pa, ko je razumeo, razumeo je. Važnije je znati sve o crnoj metalurgiji SAD nego, recimo, podatak da je čačanska crkva starija od - Studenice! Za diskusiju, razradu tema i sve ono što bi trebalo da prati kvalitetan rad, nema vremena. Važnije je pre tresti najnovija dnevnopolitička i ulična zbivanja, a ponekad i - štrajkovati. S kojim prob lemima u nastavi se danas sreću profesori istorije, sociologije, psihologije, filozofije, književnosti...? Ni crkva, na žalost, ne može u ovakvoj situaciji mnogo da pomogne. Časovi veronauke se polako uvode u nastavu, ali, koliko su deca istinski pripremljena za njih? Koliko roditelji mogu da im pomognu da ih prate onako kako bi trebalo kad su i sami često zbun
jeni. Oni su učili detalje iz života malog Jožice i kako se boriti protiv spoljnih i unutrašn jih neprijatelja. Valja, dakle, nadoknaditi propuštenih pedesetak godina, a deca ne mogu da čekaju. Nezainteresovana su, dosadno im je, jednostavno - ne veruju. Kako i bi kad im najbliža okolina i ulica govore suprotno. Važno je biti u trendu, sa 13-14 godina izaći na izbor za ,,mis“, jer tu leži budućnost i ,,lova“ za koju se ne treba previše mučiti, tu je i markirana roba, besni automobili, gomile novca, brz i lak život uz „malu pomoć“ pištolja i ,,heklera“... Sve prečica do prečice za bolji život. Pa, ko da veruje u Božansku silu i obećani večni život. Uzmi sve i odmah. U crkvu se neretko ide po ovozemaljske želje: jedna upaljena sveća da uspe biznis, druga da se uhvati dobra prilika (čitaj - imućna) za udaju ili ženidbu, treća - da se domognem one dobre ,,mečke“ i tetkine ,,gajbe“... Mnogi su veru shvatili i kao sujeverje! U takvim uslovima, prirodno je da izvrsno razrađena mreža narkomafije drži konce u svojim rukama i napada omladinu sa svih strana. Droga je, ne tako davno, bila problem „nesređenih porodica“, a danas i one naizgled najsrećnije i najskladnije otkrivaju među najmlađima - narkomane. Tim putem su krenula nekad milom, nekad silom, ali uvek uz ,,blagoslov“ najbližeg okruženja. Mnogi, na žalost, odmah u drogi nalete na čistu otrovnu supstancu (loše pomešanu!) i umiru. Dešava se. Ukoliko je dobro ,,miksovana“ strada svaki stoti narkoman. Najčešće objašnjenje je: predozirao se. U supstancu koju je koristio gotovo niko ne sumnja. Upućeni tvrde da iza čak 90 posto umrlica u novinama, a reč je o osoba ma mlađim od 25 godina, stoji upravo - droga! U svakom slučaju, reč je o organizovanom kriminalu direktno okrenutom - deci. A budući da najveći deo tržišta narkotika drži šiptarska mafija, reč je i o obliku specijalnog rata, a ne samo klasičnog kriminala. Uzgred budi rečeno, godišnji obrt svetske narkomafi je se procenjuju na preko 400 milijardi američkih dolara od čega polovina ostaje u SAD. Osnovni i najrasprostranjeniji sistem se sastoji u tome da sitni dileri prodajom droge obezbeđuju sebi besplatno drogiranje... Ukoliko se nešto hitno ne preduzme, a ovako nastavi, preti nam gotovo potpuno uništenje. Dakle, ne samo na biološkom (bela smrt) već i na duhovnom nivou. Demokratska i građanska društva stotinama godina uporno i sistematično vaspitavaju i uče decu građanskim vrednostima, ljubavi prema životu i ljudima, samilosti, poštenju, čestitosti, pravičnosti. O tome uče roditelji, o tome uče i njihova deca. Čak i „rđavi momci“ to moraju da znaju i često se ponašaju onako kako nameće društvo samo da ne bi iz njega bili ekskomunicirani. Šta, usput, urade, uradili su. Kako naše društvo može da se odupre društvenoj kataklizmi u najavi? Pre svega, državnim i društvenim instrumentima. Veoma snažno, beskompromisno i svim sredstvima. Na silu narkomafije, silom zakona. Potom, popravljanjem materijalnog položaja stanovništva i rešavanjem osnovnih egzis tencijalnih problema. I najvažnije - ukupnim duhovnim preporodom. Bez obzira na uzrast, pol, društveni status i položaj. Čemu Todoxin uči? Nije najvažnije uhvatiti narkomana, pogotovo dete, na ,,delu“, izolovati ga i medika mentima ,,pritisnuti“ na skidanje sa droge. Osim duševnih i fizičkih patnji, na ovaj način se ništa drugo neće postići. Šta, dakle, raditi sa detetom od 13-14 godina koje je krenulo pogrešnim putem?
Prvo, potpuno ga izdvojiti iz sredine koja ga je uvukla u drogu. Ukoliko je neophodno, preseliti se u drugi kraj grada ili čak drugi grad. Može se i poslati (odgovornim) rođacima u drugo mesto ali, u svakom slučaju, hitno ga odvojiti od onih koji su ga u drogu uveli. Drugo, nipošto ga ne maltretirati i terorisati pretećim ili čak ganutljivim razgovorima. 0 svemu valja trezveno i argumentovano razgovarati. Ukoliko je potrebno, i uz pomoć psi hologa. Po ugledu na udruženja roditelja hendikepirane dece, moguće je organizovati udruženja roditelja dece-narkomana kako bi se zajedno borili protiv zla uz međusobno ispomaganje. Treće, roditelji treba da što više saznaju i nauče o problemu sa kojim su se susreli, a potom da stečeno znanje prenesu deci: prvenstveno o štetnosti droge, a potom i o razlozi ma zbog kojih je se vredi odreći i, posebno, razlozima zbog kojih treba slobodno i nesputano živeti. Četvrto, izmeniti dotadašnji način ishrane. Adolescent-narkoman treba da se uredno i kvalitetno hrani. Ovo ne podrazumeva skupu, već zdravu hranu sa dovoljno voća i povrća i bez previše mesa i mesnih prerađevina. Zatim da vodi zdrav život u smislu redovnog odmo ra i spavanja i bavljenja raznim delatnostima. Od čitanja, slušanja prijatne muzike (pre poručljiva je klasična, nikako ,,tehno“), gledanja poučnih i kvalitetnih filmova televizijskih emisija (bez previše nasilja i vulgarnog seksa koji sugeriše okrutnost, agresiju, bezoseća jnost...), budući da je naučno đokazano da su neki, recimo, crtani filmovi gotovo ,,vaspitno“ delovali na određen broj kasnijih teških kriminalaca. Peto, preterano gledanje televizije i igranje video igara mogu da budu prava ,,bomba“ za dečji mozak odnosno psihu, budući da u izvesnim slučajevima izazivaju neurološke tegobe pa čak i najteže bolesti centralnog nervnog sistema i očnih oboljenja. Proizvođači kompjuterskih monitora i televizijskih ekrana tvrde da nemaju štetnog dejstva, a ipak prave 1 filtere za njih. Čak i kad bi bilo to tačno, preterano zurenje u ekran nikako ne može da ne bude štetno. A tu su i mobilni telefoni, dalekovodi, trafostanice... Istina, savremeni čovek ne može svega ovoga da se oslobodi. Zavisnik mora da živi u datom okruženju. Ipak, korišćenje pomenutog je moguće svesti na neophodnu meru: jedan sat je, recimo, dovoljno za igrice (i to ne svaki dan). I sa gledanjem televizije je slično. Vaz duh u prostoriji u kojoj boravi mora da bude čist, atmosfera u porodici pozitivna. Razgovori su neophodni. Ukoliko mogućnosti dozvoljavaju zavisnika valja odvesti i na selo, u prirodu. Šesto, kad zapadne u krizu, treba biti uz njega i pomoći mu. Potruditi se da ni u jed nom trenutku ne bude van pogleda. Kriza iznenada nailazi, treba je prepoznati i odmah reagovati. Narkomanima, dakle, treba pomoći kako se i koliko može. Načelno, u terapiji ove zav isnosti može dosta da se postigne primenom preparata Todoxin 1, psihoterapijom, vrstom i načinom ishrane koja omogućuje čišćenje (detoksikaciju) i obnavljanje (restauraciju) organizma i fizičkim aktivnostima u prirodi na čistom vazduhu. Preparat se pokazao efikas nim u velikom broju slučajeva (namerno ne kažem u svim, jer to nije moguće), pomaže u odvikavanju od droge i istovremeno jača i obnavalja kompletan organizam. Zamisao o lečenju dece-narkomana zasniva se na otvaranju stacionara u manjim gradovima u kojima bi bili smešteni štičenici čiji su roditelji dali pristanak za takav način lečenja. Reč je, dakle, o lečenju koje podrazumeva potpunu promenu sredine. Postoji mogućnost i da roditelji odvode decu kući, ali samo da prespavaju, uz garanciju da će biti sve vreme pod strogim nadzorom i kontrolom ukućana.
U stacionaru bi stručna lica bila na raspolaganju pacijentima 24 sata - psiholog, peda gog, socijalni radnik i lekar opšte prakse. Neki od njih čak i ne moraju da budu stalno prisutni, već da dolaze povremeno i prema potrebi. Deca bi u ustanovi imala redovnu škol sku nastavu, slobodne aktivnosti, radionice i, najvažnije, ono što se doskora nazivalo društveno korisnim radom. Mogla bi, recimo, da obrađuju bašte, uzgajaju cveće, gaje živ otinje, pčele, sakupljaju lekovito bilje, da se bave nekom vrstom ručnog rada, zanatom. Važno je da uče, rade, stvaraju, čine nešto korisno. Psihoterapeut treba da im pomogne u oslobađanju zavisnosti od droge, da im ulije samopouzdanje, ukaže na perspektivu života bez zavisnosti od hemije, na način kako da izađu iz mogućih kriza i izbegnu nove izazove. Deci-narkomanima, znači, treba posvetiti punu pažnju, razgovarati sa njima, saslušati ih, pomoći im da razreše vlastite nedoumice. Narkomani nisu državni neprijatelji, niti ljudi rođeni da budu zli. Potreb na im je pomoć, jer mnogi čestito ne dožive sazrevanje. Valja im postaviti najprostije pitanje: „Koliko ima narkom ana koji su doživeli zrele godine“? „Umri mlad da bi bio lep leš“ je samo parola, i to parola slabića uplašenih životom. Ukoliko je potrebno, mladim narkom anim a treba pokazati snimke obdukcije njihovih saučesnika u opasnoj ,,igri“. Neka vide kako iznutra izgledaju. Strah, u mnogim slučajevima, zng da bude dobar učitelj. Trebalo bi potražiti i bivše narkomane, koji su spremni da otvoreno govore o svemu kroz šta su prošli, da bi se priča upotpunila. Dobro je kad lekar priča o štetnosti drogiranja, ali je neuporedivo ubedljivija ispovest bivšeg narkomana. On najbolje zna i razume sadaš nje. Kod njega ne prolaze laži, obmane i samoobmane kroz koje je i sam već prošao. Svako veće mesto trebalo bi da ima stacionar za lečenje narkomanije koji bi pokrivao određeno geografsko ili administrativno područje. Da bi se sve ovo izbeglo, o detetu treba stalno voditi računa i posvećivati mu dovoljno pažnje. Loše stvari se ne dešavaju uvek drugom! Dete je dete. Treba mu već od desete godine pričati, savetovati ga, upoznavati sa zlom koje korišćenje droge donosi. Istini za volju, neki koraci se čine i po školama, ali deca su sumnjičava, ne veruju odmah, često imaju otpor prema određenim predavačima, pogotovo ukoliko im o tome ne govore argu mentovano i ubedljivo. U školi, koja bi trebalo da bude učilište a ne mučilište, deca bi trebalo da se, kao neka da, između ostalog uče i etici. Ništa se ne rešava preko noći, valja se potruditi, ali i pomoći drugom, kao u pričici o grašku i sestrama: Sedeći pred velikom korpom graška kojeg je trebalo očistiti, i to brzo, devojka poče da plače od muke. Priđe joj sestra i reče: „Nemoj da plačeš, počni a kad ja završim svoj posao pomoćiću ti“. Tako i bi. Uz razgovor i šalu, sestre za tili čas privedoše posao kraju. Ili: Jedan čovek napravi svom ocu činiju od drveta i otera ga iza vrata da jede, jer mu se nije dopadalo kako jede dok sedi za stolom. Bilo ga je, reče, sramota od komšija. Jednog dana i njegov sin uze komad debla i poče da ga delje. „Šta to radiš?“ upita ga otac. „Prav im činiju iz koje ćeš ti jednoga dana jesti!“ odgovori mu sin i nastavi sa radom. Nedugo zatim, čovek vrati oca za sto a ukućani umnogome promeniše ponašanje prema njemu. Valja samo izvući naravoučenije... Svaka kultura ima svoje priče. Mi se moramo oslanjati na vlastitu tradiciju, ali i ono što je dobro uzimati od drugih. Važna je poruka. Decu moramo da vratimo tradicionalnim
vrednostima, proverenim kroz vekove, naravno, uvažavajući zahteve savremenog života. Što kaže naš narod, nismo tikva bez korena, vezuju nas zajednički preci. A teško da je savremena generacija pametnija od desetina prethodnih. Treba se vratiti prirodi, nekadaš njem načinu ishrane, igrama koje razvijaju duh i telo ali drugome ne nanose bol. Ne dozvolimo deci da se zabavljaju ,,ubijanjem“ na monitorima računara, šizofrenim slikama sa malog ekrana i uživaju u hrani koju u njenoj postojbini (SAD) nazivaju đubre-hrana „junk food“. Deca mogu na slobodnim aktivnostima da slikaju, vajaju, rade ručne radove koji se mogu prodavati na dobrotvornim aukcijama a zarađeni novac davati siromašnima i bolesnima, ili kupovati potrepštine za školu. Prema onome u šta su uložila svoj trud, deca će se drugačije ponašati (čuvati ga a ne razbijati) nego uobičajenom školskom inventaru. Ukoliko bi radom u slobodno vreme, recimo, zaradila novac za krečenje škole, gotovo je sigurno da njeni zidovi ne bi uskoro bili ,,ukrašavani“ stupidnostima koje se kod nas mod erno ,,krste“ kao - grafiti. Na milosrdan rad smo potpuno zaboravili. Zar subotom i nedeljom deca ne bi mogla da obiđu po koju stariju ili bolesnu osobu, da popričaju sa njima, nabave bakaluk. Na taj način bi naučila da bolestan i star nisu sinonimi za - ružan i sramotan. I to je deo prirode. Svako može da se razboli a, Bože zdravlje, i da ostari. Kako se današnja mladost odnosi prema starosti, takva će joj biti i budućnost. Rad u prirodi može da donese samo dobro. Ni na koji način ne škodi. Saditi i nego vati drveće i zelenilo, raditi u bašti, gajiti pčele, sakupljati pečurke i lekovito bilje, sve to može da bude i izvor prihoda, ali i deo vaspitanja. Deca će naučiti da vole, neguju i poštuju prirodu, biće na čistom vazduhu, kretaće se, igrati, biti zdrava duhom i telom a samim tim i veselija. Tu droga nema prolaz. U nju se odlazi iz beznađa, dosade, duševne pustoši. Valja i unaprediti rad i aktivnosti školskih sekcija. Sekcija za istoriju može da organizuje jednodnevne izlete do istorijskih mesta, literarna da uvodi decu u svet književnog stvaralaštva i podstiče na njega, dramska bi u saradnji sa lokalnim pozorištem mogla da pravi predstave na temu situacija iz svakodnevnog života, da ukazuje na aktuelne probleme porodice, škole, socijalnog okruženja, ali i da nudi odgovore za njihovo rešavanje. Ima škola sa dovoljno prostora u kome bi mogli da se naprave azili za životinje lutal ice ili čak mini-zoološki vrtovi. I na taj način bi učila kako da brinu o nemoćnijima od sebe. Jer, kažu, ko voli životinje, voli i čoveka. I izleti na selo bi bili od velike koristi. Gradska deca bi (konačno) shvatila da žitelji sela nisu ni ,,prosti“ ni neobrazovani, da su fizički i duhovno zdraviji i prirodniji od mnogih ,,okovanih“ gradskim betonom i staklom. Deca odrastaju uz priče koje se gotovo isključivo dešavaju u gradu ili crtane filmove pune ružnih (duhom i likom) stvorenja sa izmišljenih planeta. O bajkama i basnama našeg i naroda Rusije, Poljske, Nemačke, Kine... gotovo da ništa ne znaju. Treba im, dakle, omogućiti da žive u prirodi i sa prirodom, da odrastaju u atmosferi ljubavi i topline, da očvrsnu, budu jača i otpornija, a da pri tom ne postanu raz mažena, neodgovorna, samoživa i sebična. Bez pomoći države i društva, međutim, teško je bilo šta od ovog uraditi. Neophodno je, recimo, osnovati neku vrstu odbora sastavljenu od iskusnih pedagoga koji će imati uvid u televizijski program ili štampu namenjenih deci i, u situacijama kad je to neophodno, uti
cati na njihovo uređivanje afirmišući ono što je pozitivno i podsticajno utiče na pravilan razvoj mladih ličnosti. Jasno, znači, razgraničiti dobro i zlo. Valja objasniti roditeljima i deci da je predugo gledanje televizije štetno. U Italiji se, na primer, preporučuje da deca do četiri godine uopšte ne gledaju televiziju, ona između četiri i sedam godina mogu to da čine samo uz prisustvo roditelja i to ne duže od jedan sat dnevno. S druge strane, američki FBI je zvanično preporučio da se raču nari sa Internet vezom ne drže u prostorijama koje nisu stalno pod nadzorom rodite lja. Pored ovoga, u blizini dece ne bi trebalo da se nalaze mobilni telefoni zbog nji hovog mogućeg štetnog zračenja, a poželjno je i ukloniti ih iz blizine izvora elektro magnetnog zračenja zbog tzv. elektrosmoga (elektromagnetskog zagađenja) koji je posebno štetan po decu. Boljem razvoju i vaspitanju dece i crkva može u značajnoj meri da pomogne kroz dobro osmišljene časove veronauke, poučne priče, igre, uvođenje u humanitarni rad. Ne mora svako ko pohađa časove veronauke da postane vernik, dovoljno je i samo da bude dobar čovek. A vera će mu se zavući u srce kad za to sazri. Možda je dobro to što Ministarstvo prosvete prebacuje izradu školskih planova i programa na pedagoške institute i profesionalne pedagoge koji poslednjih desetak god ina vape za tim. Konačno su dobili to što su tražili, istina uz plate od po dve hiljade dinara, pa nek’se iskažu. Sve u svemu, neophodan je kompletan preporod društva. Koliko u fizičkoj, još više u duhovnoj sferi. Moramo da se vratimo dobroti, humanosti, poštenju, istinskoj pravdi, brizi o najmlađima i ni u šali više ne izgovorimo: ko uči - znaće, ko krade - imaće. Zlo mora da bude sankcionisano, a dobro nagrađeno. Povratak prirodi, tradiciji, zdravoj hrani i ishrani, dobrim porodičnim odnosima, dobročinstvu bez očekivanja koristi, svakako će pomoći da dođe do boljitka i u materijalnoj sferi života. A obnova uvek počinje od pojedinca. Teško je priznati da nismo u pravu i onakvi kakvi smo mislili da jesmo. Nije, međutim, greh pogreši ti, nego uočenu grešku ne ispraviti i ponoviti. Naučimo, na kraju, decu da pozitivno prilaze životu. Veliki broj ljudi, naime, zna šta neće, a šta hoće - ne zna! I ceo život im prođe u izbegavanju onoga što ne žele a da nikada ne saznaju, ili bar glasno ne kažu, šta - žele. Poučimo, dakle, decu da govore šta hoće, a ne šta neće. Naravno, to nije nimalo lako, jer pre toga im potanko valja objasniti koji im je izbor na raspolaganju, između čega biraju. A to nije malo. U svakom slučaju, pozitivno određenje je uvek bolje od negativnog. Čaša u kojoj do polovine ima vode je za pesimistu prazna a za optimistu do pola puna! Krenimo, konačno, tim putem. Ne može da škodi!
KAKO TREBA RAZUMETI LEKOVITO BILJE Todoxin planetarno čudo! ,
Pretenciozno? Ni slučajno! Planetarno - jeste! Dobio je priznanja od najvećih institucija i stručnjaka sveta. Da bi se objasnilo „čudo prirode“, međutim, za početak je neophodno pozabaviti se biljakama i njihovom ulogom na Zemlji. Kada se beru i prepariraju za lečenje, biljke su za 30 do 40 odsto lekovitije nego kada se to obavlja u neke druge svrhe ili to čine osobe nevične tome. Dovoljno je uporediti biljku u saksiji, na njivi ili u vrtu. Uz ljubav i komunikaciju dru gačije raste, neuporedivo je bujnija, raskošnija, lepša, od one iz ,,mehaničkog“ uzgoja kod koga nema emocija. Slično poređenje se može izvesti i sa životinjama. Jedno je kada se domaća životinja gaji i neguje s ljubavlju, a sasvim drugo prilikom bezdušnog uzgoja u industrijske svrhe. Kokoška kojoj su se svi radovali i mazili je dok je bila pile, puštana da šeta po dvorištu, hranjena sa puno ljubavi, ima kvalitetnije meso i jaja od kokoške iz inkubatora nekog poljoprivrednog kombinata.
Povedi računa o njenoj duši Ali, vratimo se biljkama. Svaka ima dušu i preko nje uspostavlja kontakt sa svakom drugom dušom koja to, naravno, želi. Duša se sa dušom zbližava. Pruža toplinu, emocije. Biljka, iz tog razloga, oseća strah kad neko namerava da je poseče ili otkine. Tačno zna šta će se desiti, doživljava paniku, stres. Biljka za ishranu, ubrana pod stresom, ima isto negativno svojstvo kao ubijena život inja. Nije slučajno to što muslimani zahtevaju, prilikom uvoza mesa iz nemuslimanskih zemalja, da se pod posebnim uslovima (ritualno) kolju životinje namenjene za ishranu. Bez poštovanja rituala klanja, meso je nečisto. Osoba bogata znanjem i posvećena pravljenju lekova i čajeva od lekovitog bilja, neuporedivo je efikasnija od nadmenog i ravnodušnog čoveka. Nije dovoljno znati recepte i m eriti na vagi: toliko grama ovoga, toliko onoga, sve to složiti i pomešati.
Da bi se iz biljaka izvukla esencija vrednosti i kvaliteta, onaj ko ih priprem a mora da im pokloni sebe. Vlastitom dušom da im objašnjava i upućuje ih u ono čemu su namenjene. Biljka se, u suštini, rado predaje čoveku, svesna vlastitog značaja u cik lusu života. Različito je kad životinja pase ili kada nailazi čovek sa srpom i kosom. Uko liko kosilac zna žetelačku pesm u, ili se čak molitvom obraća biljci, duhovima bilja objašnjava šta i zašto čini. Biljka će tada biti blagorodna, sprem na da uzvrati plodom i novim sem enom . Prilikom paše, životinje uzvraćaju đubrivom, hranom za biljke koje tek treba da niknu. To je zatvoreni prirodni večiti krug. Biljke ga poštuju i razum eju. Samo bezdušnost ne priznaju. Isto je i sa m ehaničkom preparacijom biljaka pri kojoj, jednostavno, nem aju svest o nam eni. Ne razum eju i ne odgovaraju pozitivno. Rezultati proučavanja koja je obavljala Meri Vilson, ekolog sa Univerziteta Ilinois u Čempejnu, ponajbolje to dokazuju. Dr Vilson se na početku proučavanja zapitala zbog čega su na zreloj kupini, na istom grozdu plodova, pojedina zrna još nezrela i crvena a druga zrela i crna. Tokom proučavanja, zapazila je da su grozdovi plodova kupine sa crvenim i crnim zrnim a m nogo više privlačili ptice da ih jedu nego grozdovi sa samo crvenim ili samo crnim zrnim a. Biljke sa plodovim a drugih boja m nogo su m anje privlačile ptice da ih jedu. Pri kljucanju kupinovih plodova, ptice su sićušna zrna iz plodova rasejavale po zem ljištu pa je i to razlog zbog čega se kupine brže razm nožavaju od drugih biljaka. Ovo je, zaista, više od „tajnog živ ota b iljak a“. Ukoliko osoba nem a svest o tome zašto bere određenu biljku, naročito ukoliko nema emocija o tome, ne može joj ni predati poruku o svojstvima neophodnim da pomogne nekom e da ozdravi. Uz duševnu molitvu, s Ijubavlju, biljka će dati toliko potreban fluid (na prim er lekovitog delovanja) i nepoznatoj, a kamoli poznatoj osobi. Odnos poštovanja prem a biljci i biljnom svetu od iskona je ukorenjen u narod nom verovanju. U našem selu, na primer, običaj je bio da žene žanju žito uz pomoć mlađih, a m uškarci prave užad i vezuju snoplje. Posle završene žetve, svi zajedno su skupljali snoplje i slagali u krstine ili ,,šestake“ i ,,petake“. Običaj je, međutim, nala gao (i poštovan je) da se na sredini njive ostavi malo nepožnjevenog žita! To žito se zvalo „Božja brada“. Jedna devojka bi vezala m ašnu oko tog žita i okitila ga cvećem. Pri polasku kući, domaćin bi to žito počupao, opleo u venac i čuvao na suvom mestu sve do početka sledeće setve. Tada bi venac okrunio i dobijeno žito pomešao sa semenom. Svaka biljka osim duše, ima i anđela čuvara i vlastito astralno telo. Istina, ne tako razvi jeno i u formi astralnog tela čoveka. Nesumnjivo je, međutim, da poseduje moć rasuđivanja i predviđanja i da živi u astralnom vremenu. Razlika, u odnosu na čoveka, upravo leži u kolektivnoj svesti biljaka, insekata, mikro ba, virusa i ostalih sitnih organizama bez fizičkog i fiziološkog sistema za razmišljanje. Svi oni ,,razmišljaju“ svojim - astralnim bićem. To astralno biće, telo, nije posebno za svaku vlat trave. Na izvestan način je kolektivno. Podeljeno je na grupe, ali istovremeno jedinstveno, budući da misli umesto ćelijskih mitohondrija.
Molitva i Mesec Treba znati i to da je leku potrebno dati ne samo snagu, već se mora pokazati i vera i poko rnost Bogu. Pre uspostavljanja komunikacije sa biljkom, treba izgovoriti molitvu poput ove: Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj, neka bude volja Tvoja. Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske, iz ljubavi prema bližnjem svom. Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje. Biljke su izuzetno neobični organizmi. Što su primitivnije i manje, lakše se razm nožavaju. Može im se otkinuti list, čak se mogu prepoloviti i od jedne razviti dve ili više biljaka - svaka će rasti za sebe. Ali sve biljke imaju jedinstven, zajednički duhovni organ za mišljenje, osećanje, komunikaciju. Upravo uspostavljanje te komunikacije između čoveka i biljnog ili virusnog astrala, jeste ono čega čovek uglavnom nije svestan. Kao dokaz neverovatnih mogućnosti i gotovo nebeske raznolikosti, navodim primer jednog drveta u Indiji. Naime, grupu indijskih botaničara sa Univerziteta u Delhiju, daleke 1927. godine, obavestili su studenti iz države Maharaštra da u nekim krajevima njihove države raste drvo koje noću „leže da spava“. Botaničari su otputovali do njih zajedno sa novinarima iz lista „Bombaj kronikl“. Oni su objavili skraćeni izveštaj botaničara u kojem je, između ostalog, pisalo: „Drvo se odmah po zalasku sunca naginjalo prema tlu da bi na njega sasvim leglo i u tom položaju ostalo do ponoći, kada bi počinjalo lagano da se podiže i u zoru opet stajalo savršeno uspravno“! Da bi se na pravilan način razumele biljke i njihova lekovita svojstva, valja se poz abaviti i uticajem Meseca na živi i neživi svet. Poznat je njegov uticaj na podizanje i spuš tanje nivoa mora tj. plimu i oseku. S obzirom na to da je ljudski organizam u velikom delu (oko 70 procenata) sastavljen od vode, neminovne su i promene u njemu u zavisnos ti od mesečevih mena. Sledeći ovu logiku, nameće se zaključak da je biljku najbolje brati u vreme mladog meseca. Tada poseduje najbolju ravnotežu sastojaka i lekovitog dejstva. U vreme punog Meseca, poznato je, mesečari šetaju i po najneobičnijim mestima, od krovova pa nadalje. Čovek se tada ,,otvara“. Mesečev uticaj na Zemlju je u tom peri odu u naponu snage, s obzirom na činjenicu da je prema njoj okrenut obasjanom, toplom stranom. Mora se imati u vidu da je Mesec, odnosno njegov uticaj, potpuno drugačiji sa zagre jane strane (gde je svetlost) od one gde caruje mrak, hladnoća i beskrajni crni svemir. Zbog toga je pun mesec ,,topao“, sjajan, delotvoran. Njegov magnetizam, meren instrumentima, veoma je slab ali, ipak, dovoljno snažan da podiže okeane i utiče na sve zemaljske orga nizme i bića. Podrazumeva se i njegovo delovanje na organizam čoveka - bića sa najsavršenijim mozgom. Mesečev magnetizam je potpuno ,,otvoren“. Ne ometaju ga druga magnetna polja. Njegov uticaj je posebno drugačiji pri punom mesecu u mirnoj noći u ravnici, pored reke, jezera ili mora, nego u noći na planini ili šumovitom terenu. Razlika se javlja otuda što se mesečev magnetizam ,,razbija“ o neravan prostor pa je i njegovo delovanje slabije.
I biljke su u tom periodu „van sebe“. Sklonije su daljem slanju, emitovanju, vlastite energije. Šalju je u etar da komunicira sa nebeskim telima. Dakle, sasvim suprotno od perioda mladog meseca tokom koga je najviše zatvorena u sebe, naje fikasnija i najvrednija. Ima svakako i bilja koje treba brati u vreme punog meseca, određeno doba dana ili godine. Ivanjsko cveće, na primer, treba brati baš na Ivandan. Bez obzira da li je u to vreme mlad ili pun mesec. Ono je tada najlekovitije. U vezi sa biljem postoje mnoga verovanja i sva su vezana za vrlo stara iskustva i predanja. Ta znanja se prenose kroz prostor i vreme od kad je „sveta i veka“. Mora se imati u vidu da je svako verovanje bez podloge vremenom napušteno. Međutim, pomenuta iskustva u vezi biljaka, ne bez razloga, opstaju do danas. Savremeni čovek, u nastojanju da imitira lekovite biljne sastojke, proizvodi njihova hemijsko-sintetska jedinjenja. Zahvaljujući tehnologiji, iz biljke može da izoluje lekovitu supstancu. Da bi dobio jedan gram sastojka koji će direktno delovati na bolest, čovek treba da preradi kilogram, neretko i neuporedivo više, određene biljke. Pitanje je, među tim, koliko grama tog lekovitog sastojka čovek treba da konzumira da bi dejstvo bilo efikasno i momentalno. Ili, koliko kilograma biljke mora da pojede da bi došao do tog grama, jer će se jednim delom izgubiti, sakriti u celulozi ili nečem drugom što će biti izbačeno iz organizma. Kada čovek taj isti lek proizvede hemijsko-sintetičkom obradom, dobijena supstanca može, ali i ne mora, da bude efikasna. U svakom slučaju je jeftinije i bar donekle deluje. Ukoliko se, međutim, lekoviti sastojak biljke svede na hemijsku formulu (sastavljanjem takoreći ni od čega) - reč je o surogatu. On ne deluje jednako efikasno i zauvek je bez duše. Nema auru, zajedničku svest, delić životvornosti. Između čoveka i hemijske formule se unekoliko je uspostavljen neprirodan odnos. Recimo aspirina (glavni sastojak kora vrbe). Iako aspirin deluje, ipak je to sintetika. Ali, i lek. Ako se zloupotrebljava, što je inače čest slučaj, može doći do deficita faktora zgrušavanja krvi, trombocitopenije i veoma neprijatnih krvarenja. Zloupotreba lekovitog bilja lako može dovesti do niza negativnih posledica. Razlike između hemijskih i prirodnih formula su mnogobrojne. Za to je dobar primer vitamina C. Poznato je, naime, da se vitamini dele na: liposolubilne i hidrosol ubilne, na termostabilne i termolabilne. Vitamin C, kao hemijski farma-proizvod, uglavnom je termolabilan, poput većine od preko sto vrsta vitamina biljnog porekla. Međutim, C vitamin iz šipka i krompira je u visokom procentu - termostabilan. Izvesni sastojci iz biljaka se ne mogu koristiti bez termičke ili neke druge obrade. Ukoliko je, recimo, aktivna supstanca čvrsto zatvorena ćelijskom opnom želudac često nije u stanju, ili nema vremena, da rastvori tu opnu ukoliko nije mlevena, pečena, kuvana, ekstrahovana eterom, alkoholom, vodom, uljima, itd. Upravo zbog te teške varljivosti ćelijskog omotača, prolazak pojedinih aktivnih supstanci kroz organizam izuzetno kratko traje.
Pomirenje kao uslov opstanka Cilj ovog teksta je pokušaj da se spozna značaj pomirenja čovekove individualne, poje dinačne i kolektivne svesti sa kolektivnom svešću biljaka, životinja, svake bubice, pa sve do
virusa i njihovih delova. Može se, čak, govoriti i o pomirenju anđela čuvara i astralnih tela. Drugim rečima, potrebno je usaglasiti svest čoveka, bolje reći zajedničku svest čovečanst va sa kolektivnom svešću svega što se ne zove čovek. Za dobrobit i jednih i drugih. Takvom harmonizacijom, čovek bi dobio na kvalitetnoj dugovečnosti izmerenoj srećom. Bez nje, nema mu opstanka. Kako stvoriti mir u svakom biološkom biću, čoveku, između njegove svesti i ulaska u zajedničku svest svih mikroorganizama i moliti prvenstveno za pomirenje i zdrav zajednič ki život? Čovek je odgovaran za stvaranje adekvatnih uslova života tom mikrosvetu kroz časne, zdrave, čiste misli i zdravu hranu, kako bi sokovi koji teku kroz njega bili čisti poput planinskog potoka. Čovek nije kriv samo za ukupno propadanje Planete, već i za sopstveno telo - Planetu njegovog mikrosveta. Nezadovoljno čovekovim trovanjem lekovima, hranom, vodom, vaz duhom, negativnim vibracijama i mislima, kazaljka života se mora okrenuti ka pozitivnom smeru. Za to postoji bezbroj načina. Potrebno je samo malo dobre volje. Svakodnevni primer za to je kad domaćica u bašti nabere grašak, oljušti ga i od njega zgotovi jelo za ukućane. U suštini, to je isti onaj grašak sa pijace, ali domaćica ga je brala namenski. Za ,,poznate“ osobe. Svesno ili nesvesno, mislila je na njih dok ga je brala. Zapravo, prinosila ga je kao žrtvu životu svojih dragih. Nabrala je i peršuna, listić ovde, lis tić onde, da bi začinila hranu deci, roditeljima, dragom gostu. To je čista ljubav utkana u hranu. Ono što se često gubi i zaboravlja pripremanjem hrane, jeste činjenica da se preko nje poklanja i Ijubav. Najčešće je reč o ženi. Kuva s ljubavlju, daje ljubav onima za koje kuva. Zašto majka voli da hrani svoje dete, da mu upravo ona priprema ono što će mu dati život? Sopstvenu životvornu ljubav, kroz tu hranu, direktno daje organizmu svog deteta. Vidi se i oseća ručak spremljen bez ljubavi. Tužna domaćica ne može da se nosi sa srećnom, punom optimizma. Jelo joj ima drugačiji ukus. Misli su joj ko zna gde, i njenom tugom odiše hrana. Otuda i uočljiva razlika kada dve različite osobe spremaju isto jelo po istom receptu. Jednom jelu, uprkos istim sastojcima, nedostaje - ljubav. Slično je i sa biljem. Pravi zaljubljenik i poznavalac lekovitog bilja, bere ga s ljubavlju, nežnošću, a biljka oseća da je upravo ona izabrana da pomogne, izvrši misiju dobijenu trenutkom vlastitog nastajanja. Još ako je bolesnik primi s ljubavlju i poverenjem, krug je zatvoren. Biljka će dati sve od sebe, a efekat će biti iznad svih očekivanja. U suprotnom, mehanički ubrana biljka, obrađena i progutana kao ,,prepisan“ lek bez vere u njenu moć, daće neuporedivo manje od sopstvenog lekovitog potencijala. Značajno je da je oduzimanje života bićima sa kolektivnom svešću, koja kolektivno ,,misle“ kroz astral, nesravnjivo manje od oduzimanja života biću sa ličnom svešću. Posle ubranog maslačka, lincure, kantariona, njihovo telo nastavlja sa rastom budući da se bere samo određeni deo biljke. Kolektivna svest, dakle, nastavlja sa životom dokle god postoji makar i jedan struk kantariona. Život mu nije oduzet u pravom smislu te reči. Isti je slučaj sa bubama, pče lama, mikrobima... Drugo je, međutim, ubiti životinju. Veliki broj biljaka se bere inte gralno, od korena do cveta. To ništa ne menja. Postupci branja, bez obzira na pom enu ti strah biljaka, međusobno se razlikuju. Pred kosilicom ili traktorom biljka oseća neu poredivo veći strah nego pred detetom koje čupa travu ili životinjom koja pase samo njene vrhove.
Ne treba se, međutim, zavaravati mišlju da su biljke apsolutno nemoćne. Džems Tam linson, botaničar iz Istraživačke laboratorije američkog Ministarstva poljoprivrede u Gejnsvilu u Floridi, otkrio je zanimljivu pojavu kod nekih biljaka. Na oglednim parcelama sa kukuruzom, ustanovio je da stabljike kukuruza u sluča jevima najezde štetočina podižu specifičnu hemijsku ,,uzbunu“ kojom pozivaju ose da unište štetočine. Kada gusenice napadnu lišće kukuruza i počnu da ga jedu, pljuvačku mešaju sa oštećenim delovima lišća i na tim mestima ostavljaju svoje larve. Mešanjem gusenične pljuvačke sa sokovima iz kukuruznog oštećenog lišća stvara se određena hemijska supstanca, širi se u vazduh i privlači ose. Ose odmah doleću na ta mesta i polažu svoja jajašca na gusenične larve. Kada se iz jajašaca izlegu male ose, hrane se tim larvama i tako ih uništavaju. Zanimljivo je da se pomenuta hemijska supstanca ne pojavljuje na lišću koje je oštećeno nekim drugim načinom. Prema Tamlinsonu, sličan odbrambeni sistem od štetoči na pokazuju soja, pamuk i još mnoge druge biljke. S druge strane, mnoge vrste biljaka su snabdevene prirodnim preprekama koje onemogućavaju parazite da prodru u njihovo tkivo. Te prirodne prepreke mogu da budu voštane prevlake na plodovima ili lišću, veća ili manja zadebljanja ili dlakavost zeljastih delova. Veliki broj biljaka sprečava nadiranje parazita u unutrašnjost tkiva i hemijskim sas tavom ćelijskog soka. Ova vrsta otpornosti, zasnovana na mehaničkim ili hemijskim prirod nim preprekama prema prodiranju parazita u telo biljke, poznata je pod imenom pasivna otpornost. Neke biljke, pak, raspolažu i aktivnom otpornošću, odnosno aktivno reaguju na prisustvo parazita bilo da ga potpuno uništavaju ili samo lokalizuju. Ima i ne mali broj onih koje u zoni infekcije obrazuju oko parazita plutano tkivo i na taj način mu blokirajući snab devanje hranljivim materijama. U homeopatiji ne postoji otrovna biljka s obzirom na činjenicu da može da se napravi takva potencija u kojoj neće ostati gotovo ni jedan molekul aktivne (otrovne) supstance. Svi sastojci biljke prolaze kroz vodu, a voda, oslobođena od molekula biljke, pamti i leči kroz primljene poruke. Bolje, jače i brže od same lekovite biljke. Zbog toga se često se događa da homeopatski lekovi deluju brže od standardnih lekova. Naravno, glavni preduslov za uspešno lečenje je upotreba prave potencije homeopatskog leka za određenu bolest. Ali, to je neka druga tem a... Podvlačim da se veza između biljke i čoveka, uprkos svemu dosad rečenom, ne svodi isključivo na hranu i lek. Uzajamna veza je mnogo dublja. Todoxin i njegova efikasnost su najbolji dokaz ove tvrdnje.
Fitoterapija Fito, na grčkom fyton, podrazumeva biljku. Terapija, na grčkom therapeia, znači služenje, lečenje. Zajednički, dakle kao fitoterapija, označavaju lečenje čovekovih bolesti lekovima biljnog porekla. Gospod je čoveku dao bilje za hranu. Međutim, po prindpu ,,dao sam ti mali prst, a ti hoćeš celu šaku“, čovek je od pamtiveka biljku počeo da koristi i za lečenje. I to veoma uspešno. Zašto? Zbog gotovo nestvarne otpornosti na sve vremenske i ostale uslove i životvorne vital nosti. Ramondija (Ramondia serbica) je, recimo, biljka koja je uspela da preživi od tercijera do danas. Raste u Sićevačkoj klisuri. Biljku je, među onima koje su preživele sve klimatske promene od tercijera do danas, otkrio naš čuveni botaničar Josif Pančić. I, eno je, još uvek živi i buja u svojoj Klisuri. Ili, danas toliko popularan - ginko. O čemu i kome je reč? Ginko (Ginko biloba) je listopadno drvo koje izrasta i do 40 metara visine, prelepe piramidalne krošnje. Naziv mu potiče od kineske reči Gin Kio - srebrna kajsija, a prepoznaje se po tipičnom lepezastom listu delimično podeljenom na dva dela - lobusa, te otuda ime vrste biloba. Darvin je ginko nazvao živim fosilom jer je star 200 miliona godina, a uspeo je da preživi ledeno doba. Domovina mu je Kina, gde se u vrtovima budističkih hramova mogu naći stabla stara 3-4.000 godina, koja budistički sveštenici poštuju kao sveto drvo. Lekovi to dejstvo ginku daju dve grupe supstanci: ginkoflavonglikozidi i terpenske supstance: ginkolidi i bilobalidi. Izuzetno povoljno deluju na zidove krvnih sudova, poboljšavaju mikrocirkulaciju i usporavaju proces ateroskleroze. Ako je sve te milione godine uspeo da preturi preko glave, zašto ne bi mogao da pomogne i sićušnom i nejakom biću kao što je čovek. Mogao bi? Naravno da bi mogao. Možda je baš zato najlepše godišnje doba - proleće. Kad se sve budi, buja, raste i cveta. Proleće je vesna na ruskom, na slovačkom jar, na češkom jaro, na makedonskom pro let, na slovenačkom pomlad, na turskom behar, na albanskom pranvera. Neki narodi imaju dva naziva za proleće. Nemci proleće zovu friling i lenc. Friling koristi u svakodnevnom govoru, a lenc uglavnom upotrebljava u poeziji i pesničkim izrazima. I Mađari imaju dva naziva za proleće: tavas i kikelet. Kikelet je arhaizam, a tavas savremeni izraz za proleće. Italijani za proleće kažu primavera, Francuzi prentan, Rumuni primavara, Englezi spring, Finci kevat... Koliko naziva u čast rađanja biljnog sveta! Naravno da sunčeva svetlost predstavlja najdragoceniji izvor života za sva živa bića na Zemlji, ali manje je poznato da ljudi i ostali deo životinjskog i biljnog carstva nisu u stanju da uhvate i iskoriste veliki deo sunčeve energije. Naučnici su, na primer, utvrdili da sve biljke i morske alge na Zemlji fotosintezom hvataju svega jednu desetinu jednog procenta sunčeve energije. Količina energije koju jedan čovek svojim fizičkim radom utroši u toku godine, jednaka je količini energije koju Sunce uputi na Zemlju za jedan sat.
Ali se, ipak, živi! Ipak, najdrastičniji uslovi života su, po svoj prilici, morske dubine. Članovi američke naučne podmornice ,,Alvin“ otkrili su 1977. godine u vodama ostrva Galapagos, na dnu Tihog okeana, hidrotermalne izvore iz kojih izbija vrela magma, voda i gasovi - sumpor-dioksid, metan i drugi - praveći na morskom dnu dim njake visoke i do trideset metara. Ove dimnjake naučnici su nazvali „crni ili beli pušači“, zavisno od boje dima koji je iz njih izbijao. U neposrednoj blizini ,,pušača“, otkrili su i potpuno nepoznat i čudnovat živi svet koji se sastojao od različitih školjki velikih i do 20 cm u prečniku, cevastih crva, slepih račića, različitih riba, morskih ježeva i drugih čudnih biljaka i stvorenja. Naučnici su do tog otkrića smatrali da životinjski i biljni svet ne može postojati bez sunčeve svetlosti, bez fotosinteze kojom biljke stvaraju energiju, odnosno hranu za životinje. Na dnu okeana, u mrklom mraku i u toksičnim uslovima, razvio se sasvim drugačiji svet u kome kolonije bakterija vulkansku toplotu, uhvaćenu u sumpornim i drugim gasovima, pretvaraju postupkom hemosinteze u hranu za ovaj biljni i životinjs ki svet. Ovaj do sada nepoznat lanac ishrane, verovatno se razvio još od vremena kada su kon tinenti počeli da se razdvajaju. Nešto kasnije, 1986. godine, naučnici su „crne pušače“ i isti biljni i životinjski svet u njihovoj blizini, otkrili i u Atlantskom okeanu. Ni to, međutim, nije sve. Doskora je u biologiji postojala ideja da se život ili bioenergetski procesi na Zemlji uglavnom odvijaju uz pomoć sunčeve energije, odnosno fotosintezom. Međutim, naučnici su otkrili da se ti procesi mogu odvijati i pomoću drugih vrsta energije. Tako su, na primer, otkrili da izvesne bakterije imaju u sebi sićušne čestice gvožđa koje reaguju na magnetsku energiju. Čestice koje reaguju na ovu energiju pronađene su i u stomaku pčela i mozgu gol ubova. Bioenergetski procesi u ovim organizmima odvijaju se tako što se sićušne čestice gvožđa u jakom magnetskom polju orijentišu u jednom pravcu i u slučaju nekih protozoa omogućavaju im da se trepljama kreću kroz vodu. Ovde je magnetska energija pretvorena u kretanje, odnosno u kinetičku energiju. Ima slučajeva da se magnetska energija pretvara u toplotnu. To se postiže tako što se magnetske čestice u organelama u ćeliji taru jedne o druge i tim trenjem stvaraju toplotnu energiju. Zatim, u živom svetu postoje bakterije koje u svojim dugim trepljama ili flagelama koriste energiju vetra ili vode i tu energiju u svojim ćelijama pretvaraju u toplotnu ili hemijsku. „Sve što raste i treba da raste“, što bi rekao naš pesnik. Ali, da ne bih potpuno skren uo sa teme, vraćam se fitoterapiji nastaloj, dakle, na najizdržljivijem, najotpornijem, verovatno i najlepšem delu prirode. Ako ćemo pošteno, imam bar još jedan jak razlog da napišem koju reč o fitoterapiji. Naime, pre sedam godina je objavljeno da uzimanje lekova pošalje preko milion Amerikanaca u bolnice tokom samo jedne godine. Kod 61.000 ljudi lekovi izazovu Parkin sonovu bolest, 16.000 se povredi u saobraćajnim nezgodama izazvanim lekovima dobijen im na recept, kod 163.000 Amerikanaca se pamćenje primetno pogorša ili potpuno nestane zbog korišćenja lekova, 32.000 slomi kuk usled pada izazvanih lekovima. Treba li neki jači razlog?
ZELENA APOTEKA Z A HIV/AIDS Obolelima od HIV/AIDS-a prvenstveno preporučujem čaj od kantariona, vranilove trave i isopa, bogato začinjen - sladićem. Pored toga, preporučujem korišćenje provereno efikasne biljke za jačanje imuniteta poput maslačka, uprkos tome što se ne preporučuje u velikoj meri. Na kraju, preporučujem konzumiranje većih količina belog i crnog luka. Lekovite biljke, naravno, osposobljavaju organizam da se bori protiv infekcije, ali je neophod no da osobe infidrane virusima koji izazivaju bolest budu pod stručnim lekarskim nadzorom. Pored sredstava koje propisuje zvanična medidna, dakle, predložio bih im da pokušaju i sa lekovitim biljkama koje podstiču jačanje imunološkog sistema. Uveren sam da bi uspeh bio izvesniji. Predlažem, dakle, da isprobaju prehrambene i imunostimulativne metode, posebno ukoliko bi njihovi T-limfociti na njih dobro reagovali. Zato svaki virusom inficirani pacijent mora pomno da prati najnovija istraživanja i ponaša se u skladu sa otkrićima koja nude najizvesnije šanse za izlečenje. Obavezno je konsultovanje lekara u vezi svake lekovite biljke koju oboleli želi da isproba. Sa po nekoliko rečenica predstavljam neke biljke koje su se u praksi pokazale veoma efikasnim...
Sladić (Glycyrrhiza glabra) Čaj od sladića deluje na mnoge viruse. Njegov aktivni sastojak (glicirizin) može da suzbije veliki broj virusnih procesa. Na primer, sposobnost virusa da prodiru u ćelije domaćina i menjaju njihov genetski materijal... Neka istraživanja ukazuju i da glicizirin sprečava rast HlV-a u laboratorijskim uslovi ma. U nekoliko kliničkih ispitivanja su postignuti zanimljivi (pozitivni) rezultati. Japanski naučnici su u jednom istraživanju u kome su učestvovale seropozitivne osobe, ali bez simp toma side, utvrdili da je glicizirin odlagao pojavu simptoma vezanih za ovo oboljenje. U drugom istraživanju su hemofiličari koji su HIV infekciju dobili putem transfuzije krvi više od mesec dana uzimali glicizirin. Tokom tog perioda količina virusa u njihovoj krvi je znatno smanjena, što jasno ukazuje da je taj biljni sastojak u stanju da spreči reprodukdju HIV-a kod ljudi. Na kraju, sva je prilika da glicizirin smanjuje i neželjena dejstva AZT-a (azidotimidina - leka protiv side). Dakle, oboleli od side treba da doda komad korena sladića od oko 30 grama u litar bilo kog biljnog čaja ili jednostavno žvaće koren. Ukoliko neko više voli, može da uzima stan dardizovane komercijalne preparate nekoliko puta dnevno. Iako su sladić i njegovi ekstrakti bezbedni prilikom upotrebe u umerenim količinama - do tri šolje čaja dnevno - dugotrajna upotreba ili unošenje vedh kolidna mogu da izazovu giavobolju, letargiju, zadržavanje natrijuma i vode, preteran gubitak kalijuma i visok krvni pritisak.
Vranilova trava (Origanum vulgare) Mnogi smrtni slučajevi usled side zapravo su posledica procesa poznatog pod imenom oksidativni stres, tvrdi Dr Hauvard Grinspan, istraživač iz Njujuroka. Ova vrsta stresa posled ica je značajnog oštećenja koje ćelijama u organizmu nanose štetni molekuli kiseonika, poz
nati pod imenom slobodni radikali. Doktor Grinspan tvrdi da povećano unošenje antioksi danata može da doprinese održavanju funkcija imunološkog sistema kod seropozitivnih ljudi. Antioksidanti su supstance koje eliminišu slobodne radikale tako što neutrališu njihovu sposobnost da oštećuju ćelije. Njegovo obrazloženje je uverljivo. Zato predlažem obolelima da piju veće kolićine antioksidansnih čajeva, posebno onih od vranilove trave. Još je bolje zasla diti ga sladićem da bi mu se poboljšao ukus a korisno dejstvo glicizirina došlo do izražaja.
Kantarion (Hypericum perforatum) Narodni nazivi: gospin cvet, smicaljka, izdatkinja. Upotrebljivi delovi: skupljaju se gornji delovi stabla bez grubih odrvenelih delova. Lekovito delovanje: advulijans, antiseptik, adstrigens. Narodna medidna: koristi se za lečenje grčeva u želucu, sluzavosti pluća, protiv zgrušavanja krvi, bubrežnih bolesti, jetre, žuči, slezine, mokraćne bešike, astme i hroničnog kašlja, protiv povišene kiseline u želucu, podagre, išijasa, reumatizma, tuberkuloze, nere dovne i obilne menstruacije, hemoroida, belog pranja i opekotina. Hemijski sastav: tanin, etarsko ulje, glikozid-hipericin. Upotreba: u obliku čaja - jedna supena kašika isitnjene droge na 200 ml vrele vode. U obliku kantarion ulja (Oleum Hyperici) - priprema: 20 g sveže biljke na 200 ml ulja, ostavi da odstoji 30 dana. Upotrebljava se za lečenje rana i opekotina. Ova biljka sadrži hipericin i pseudohipericin, jedinjenja koja imaju antivirusna svojst va. U laboratorijskim uslovima je dokazano da deluju na razne viruse i/ili hepatitis. Zapra vo, mešavina hipericina i nekoliko derivata patentirana je sredstvo za terapiju cito megalovirusne infekcije (jedna od mnogobrojnih infekcija do kojih dolazi zbog pada imunološkog sistema kod ljudi sa HI - virusnom infekcijom). Istraživači, očigledno, moraju još dosta toga da urade kako bi u potpunosti razjasnili terapeutsku vrednost ovih jedinjenja u lečenju virusnih infekcija. U laboratorijskim ispiti vanjima i istraživanjima na životinjama, dokazano je da pseudohipericin smanjuje širenje virusa. Iako rezultati nekoliko ispitivanja na HlV-pozitivnim pacijentima ukazuju na određene vrednosti hipericina, ostaje da sačekamo nova istraživanja... U međuvremenu, oboleli mogu da probaju sa uzimanjem kantariona. Predlažem tink turu napravljenu od cele biljke i to - od 10 do 30 kapi u soku nekoliko puta dnevno. Kantarion sadrži inhibitore monoamin oksidaze (MAO). Pacijenti koji redovno uzima ju MAO inhibitore ili koriste lekovite biljke koje ih sadrže, moraju da izbegavaju alkoholne napitke, dimljene ili namirnice iz turšije i lekove poput onih za nazeb i polensku groznicu, zatim amfetamine, narkotike, triptofan i tirozin. Trudnice ne bi smele da uzimaju kantarion, a oni koji ga koriste trebalo bi da izbe gavaju intenzivno izlaganje suncu bar dok su pod tretmanom, budući da ova lekovita bilj ka može da učini da koža postane preosetljiva na sunčeve zrake.
Blaženi čkalj (Cnicus benedictus) Upućeni tvrde da jedinjenja iz ove lekovite biljke deluju na HI - virus. Obolelima pred lažem da ne oklevaju već da potope pet kašičica blaženog čkalja u šolju vrele vode i dobi jeni čaj piju dva do tri puta dnevno.
Čičak (Arctium lappa) Prema tvrdnji jednog uglednog biltena, sok ili ekstrakti od čička deluju na HI - virus u laboratorijskim uslovima. Treba probati specijalitet - supu od čička i kupusa.
Supa od čička i kupusa Sastojci u ovoj oporoj supi od povrća sadrže jedinjenja koja jačaju imunološki sistem u borbi protiv virusa, a istraživači su otkrili da je čičak posebno delotvoran prilikom tret mana hepatita i drugih prirodnih i komponovanih virusa. Sastav: - 3 šolje vode, - 1 šolja svežih iseckanih stabljika čička, - 1 glavica iseckanog crnog luka, - 5 čena sitno iseckanog belog luka, - 1/2 šolje svežeg kupusa iseckanog na kockice, - so,
- biber i - kurkum. Sipati u šerpu vodu, dodati čičak, crni luk, beli luk, kupus, i kuvati na jakoj vatri dok ne provri. Potom smanjiti vatru, poklopiti i kuvati dok povrće ne omekša. Začiniti solju, biberom i kurkumom po ukusu. Dobijena količina je dovoljna za dve porcije.
Aloja (Aloe) Ljudi su u opasnoj zabludi kad koriste aloju veru, vrlo često i po savetu lekara. Ona je u stvari toksična. Naročito za mokraćne puteve i bubrege. Aloju veru, dakle, nikako ne bi trebalo da koriste deca baš kao ni odrasle osobe. Ukoliko neko ipak želi da je koristi, onda je preporučljivo da to činiti tako što će pomešati tri supene kašike na jedan kilogram meda, i uzimati tri puta dnevno po jednu supenu kašiku pre ili posle jela. Jedina aloja koja nije štetna jeste aloja arborescens. Na kraju krajeva, aloja je snažan citostatik, poput imele, i nema logičnog objašnjenja zašto bi se koristila u lečenju HIV/AIDS-a.
Noćurak (Oenothera biennis) Koriste se cvetovi i listovi, a prikuplja u vreme cvetanja (jul). Sušiti u rerni na temper aturi od oko 100 stepeni, a onda dosušiti na promajnom mestu. Kuva se kao običan čaj: jedan deo zelenog čaja i dva dela noćurka pomešati. Jednu kašiku te mešavine preliti sa 250 gr ključale vode. Ostaviti da odstoji 10 minuta, procediti i piti. Dobro deluje na imuns ki sistem, a kod metastaze raka pluća deluje povoljno.
Neven (Calendula officinalis) Čaj od nevena: dve kasičice cvetova na dve čaše kipuće vode ostaviti da odstoji između 10 i 15 minuta, procediti i popiti u toku dana. Može se koristiti i alkoholna tinktura (kapi) nevena.
Bokvica (Betonica officinalis 1.) Za lečenje se koristi lišće sve tri vrste bokvice. Primenjuje se protiv raka na plućima i želucu. Iseckanu bokvicu izmešati sa istom količinom žutog šećera ili meda. Ta smesa treba da odstoji na toplom mestu tri nedelje, a dobijenu tečnost piti tri puta dnevno po jednu kašiku.
Ljubičica (Viola tricolor) Narodni nazivi: dan i noć, maćuhica, dikino oko. Upotrebljivi delovi: nadzemni deo biljke. Lekovito delovanje: dermatik, ekspektorans, dijaforetik, diuretik, antitusik, emolijens. Narodna medidna: lečenje raznih kožnih oboljenja (ekcemi, akne, lišaji i drugo), leči veliki i običan kašalj, prehladu, zapaljenje grla, za pojačano izlučivanje mokraće, protiv upale mokraćne bešike. Hemijski sastav: salicilna kiselina, sluz, flavonoidi, violantin, saponin, karotinoidi, askorbinska kiselina. Upotreba: u obliku čaja - dve kašike usitnjene droge preliti sa 200 ml vrele vode. Ovo je doza za jedan dan, pije se i koristi spolja. Poznata je kao dobra za iskašljavanje, a primenjuje se protiv ranica na jeziku i grkljanu. Pregršt lišća ljubičice preliti sa dve čaše kipuće vode i ostaviti da odstoji 24 sata. Pro cediti i tečnost podeliti na dva dela. Prvi deo popiti u roku od 24 sata, a od drugog dela svako veče praviti obloge.
Ehinacea (Echinacea, različite vrste) Postoje određena neslaganja u pogledu toga koja je, od tri glavne vrste ehinaceje (Echi nacea angustofolia, Echinacea pallida i Echinacea purpurea) najbolja. Travar Paul Bergner, urednik časopisa „Medicinsko travarstvo“, preporučuje mešavinu svih triju vrsta. Slažem se sa njim, ali, srpska bela rada (Bellis perennis) je lekovitija i bolja od ehinaceje.
Bela rada (Bellis perennis) U starijim knjigama i narodnoj medicini srednjeg veka, ostalo je zabeleženo da je bela rada stara germanska lekovita biljka. U nordijskoj mitologiji bela rada je posvećena Osteri, boginji proleća, a pripisuje joj se lekovitost i za sve bolesti do kraja naredne zime. U hrišćanskoj mitologiji se cvetovima ove biljke pripisuje da su nikli iz suza Marijinih koje je prolila na putu za Egipat... Cvetovi i listovi bele rade se beru naročito u proleće, ali mogu i do kraja avgusta. Ova biljčica je bogata čitavim nizom lekovitih i blagotvornih materija kao što su saponin, tanin,
smola, eterično ulje, šećer, sluz, belančevine, gorke materije, jabučna, vinska, sirćetna i oksalna kiselina, masno ulje... Lekovito delovanje: Iako se bela rada ne pojavljuje u popisu lekova, ona je ipak odavno isprobana lekovita biljka. Kako po starim, tako i po najnovijim saznanjima nauke o prirod nom lečenju, deluje kao lek koji rastvara, hladi, lagano otvara, smiruje bolove i grčeve, jača i, konačno, inicira izmenu materija. Izvanredno je sredstvo za čišćenje krvi i najtoplije se preporučuje u tzv. prolećnim kurama. U srednjem veku visoko cenjena, ova lekovita biljka i danas zaslužuje da joj se posveti veća pažnja. Najdelotvorniji u prolećnoj kuri su mladi izdanci pripremljeni kao salata i sok dobijen ceđenjem cele biljke bez korena. Ovaj sok treba uvek sveže pripremati, a uzima se od jedne do tri pune supene kašike dnevno s upola manjom količinom vode. Sveže isceđen sok se spolja upotrebljava za masažu ili obloge kod ozleda i gnojnih rana. U slučajevima zapaljivih otoka i zapaljenih rana, sveže ubran i aplikovan list smiruje bolove i isceljuje obolela mesta. Čaj od bele rade (jednu do dve male kašičice biljke u cvetu preliti sa šoljicom proku vane vode) uspešno pomaže kod prehlade, oboljenja želuca i creva. Ukoliko su procesi varenja razlozi bolesti, i kod katara sluzokože, crevnih grčeva, smetnji u radu jetre, kao i kod bolesti bubrega i mehura. Bela rada utiče i na povećanje nivoa lekovite supstance u organizmu, a properdin pomaže belim krvnim zrncima da stignu do inficiranih zona u organizmu. U slučaju bilo koje virusne infekcije, valja napraviti čaj (od jedne do dve kašičice osušene biljke na šolju vrele vode) i piti ga dva do tri puta dnevno. Većini ljudi je, među tim, lakše da celu pipetu tinkture sipaju u sok i piju ga nekoliko puta dnevno. Iako ehinaceja može da izazove peckanje i utrnulost jezika, ovo dejstvo je bezopasno. Naša bela rada, posebno, nema sporednih efekata. Većina travara se protivi svakodnevnom uzimanju ehinaceje tvrdeći da se imunološki sistem ,,navikava“ na ovu lekovitu biljku nakon čega nestaju efekti njenog delovanja. Ima jući ovo u vidu, u slučaju virusne infekcije treba uzimati ehinaceju ili belu radu svakod nevno tokom jedne ili dve nedelje, zatim nekoliko dana prestati sa uzimanjem, a potom nastaviti držeći se ovog naizmeničnog ritma uzimanja.
Isop (Hyssopus oficinalis) Čaj od isopa sadrži jedinjenje MAR-10 za koje je, u laboratorijskim istraživanjima, dokazano da sprečava reprodukciju HlV-a, bez ikakvih toksičnih dejstava po zdravlje ćeli je. Istraživači koji su došli do ovog otkrića veruju da bi isop mogao da bude koristan i u lečenju HIV/AIDS-a. Još je prerano bilo šta tvrditi sa sigurnošću, ali, nisam pronašao nijedan izveštaj koji bi ukazivao na to da isop izaziva bilo kakve štetne posledice, čak i u velikim dozama. Seropoz itivni bi po nekoliko kašičica ove osušene biljke valjalo da dodaju u biljne čajeve.
Zova (Sambucus nigra) Zova ima viševekovnu reputaciju leka za virusne infekcije, a trenutno se ispituje njeno delovanje na HIV. Ne slučajno.
Oboleli od side bi obilato trebalo da koriste ovu lekovitu biljku. Zova je grm, najviše je ima u Americi, a njeni plodovi se neretko koriste za spravljanje džemova i želea. Kakav pri jatan način za uzimanje leka!
Noćna frajla (Oenothera biennis) Ulje noćne frajle je bogato gama-linolenskom kiselinom (GLK). U istraživanjima obav ljenim u Tanzaniji, očekivani životni vek seropozitivnih ljudi produžen je za više od dva puta zahvaljujući tome što su im tanzanijski naučnici u ishranu dodavali GLK i blagotvor na ulja poznata pod imenom omega-3 masne kiseline. GLK se može dobiti iz četiri različite jestive biljke: noćne frajle, boražine, ribizle i hmelja. Mnogi uzimaju dve do četiri kapsule ulja noćne frajle dnevno, Šta treba činiti? Samleti seme i dodati ga u kukuruzni hleb ili supu. Riba je najbolji izvor omega-3 masnih kiselina, a mogu se dobiti i iz biljnih izvora u koje spadaju laneno seme, tušt, tikva i orasi. (Vegetar ijanci, obratite pažnju!)
Islandski lišaj (Cetraria islandica) Naučnici sa Univerziteta u Ilinoisu otkrili su da jedinjenja izolovana iz islandskog liša ja inhibiraju jedan enzim koji igra veoma važnu ulogu u reprodukciji HlV-a. Američka Uprava za hranu i lekove odobrila je AZT zajedno sa još tri leka namenjenih lečenju side kao sredstva sa istim dejstvom. Međutim, u praksi je dokazano da ovi lekovi imaju toksično dejstvo i da virus ne inhibiraju u potpunosti. S druge strane, sastojci lišaja nisu u laboratorijskim istraživanjima pokazali nikakvo toksično dejstvo na ćelije. Smatram da je ovo farmaceutsko sredstvo bezbedno u ishrani i ne bih oklevao da ga dodajem u supe ili salate.
Hajdučka trava (Achillea millefolium L.) Narodni naziv: hajdučica, stolisnik, beli ravan. Upotrebljivi delovi: cvetovi, nadzemni deo biljke. Lekovito delovanje: stomahik, karminativ, holagog, antiflogistik, spazmolitik, hemo stiptik, deluje antiflogistično i baktericidno. Narodna mediđna: protiv anemije, jača krv i organe za varenje, protiv bolesti stomaka i creva, bolesti jetre i žuči, leči bronhitis, neurednu menstruaciju, hemoroide, čireve i kožne osipe, protiv glista i glavobolje. Hemijski sastav: etarska ulja, tanin, azulen. Upotreba: u obliku čaja - dve supene kašike isitnjene droge preliti sa 200 ml ključale vode, hladiti jedan sat, procediti i piti tri šolje dnevno. Čaj ne zaslađivati.
Ivanjsko cveće (Galium verum) Narodni nazivi: broć, ivandanče. Upotrebljivi delovi: gornja polovina biljke u cvetu (Galii veri herba).
Lekovito delovanje: diuretik. Narodna medicina: za lečenje skrofuloze, otoka, stomačnog katara, za ublažavanje nervne uzbuđenosti, kod srčanih oboljenja, preplašenosti, oboljenja jetre, za lečenje rana, bubuljica i kožnih osipa. Hemijski sastav: glikozidi, tanin, etarsko ulje, saponin. Upotreba: u obliku čaja - dve čajne kašičice priliti sa 200 ml vrele vode. Sok od sveže biljke deluje kao sredstvo za lečenje vodene bolesti i kao sredstvo za podsirivanje mleka.
Žalfija (Salvia officinalis) Narodni nazivi: kadulja. Upotrebljivi delovi: list (Salviae folium). Lekovito delovanje: anhidralitik, adstrigens, antiflogistik, antiseptik. Narodna medicina: kod obilnih znojenja, hroničnih bolesti organa za varenje, hroničnih bolesti pluća, nervnih bolesti, obilnog znojenja u klimakterijumu. Hemijski sastav: eterično ulje, saponin, gorke materije, fitoncidi, smole i drugo. Upotreba: u obliku čaja - dve čajne kašičice usitnjenog lista preliti sa 400 ml vrele vode i posle 30 minuta procediti. Ovo je doza za jedan dan. Uzima se na dva do tri sata po jedna šoljica.
Kupina (Rubus fruticocus) Narodni nazivi: ostruga. Upotrebljivi delovi: list i plod. Lekovito delovanje: adstrigens, antigijarobik. Narodna medicina: list - za lečenje guše i ranica u ždrelu, ispiranje i grgorenje, protiv proliva, hemoroida, ozleda kože i sluzokože. Plod - kupinovo vino se koristi kao sredstvo za jačanje i čišćenje organizma. Hemijski sastav: vitamin C, tanin, organske kiseline, fvlavonoidi. Upotreba: u obliku čaja - supenu kašiku usitnjenog lista preliti sa 200 ml ključale vode, ostaviti da odstoji 20 minuta. Procediti i piti tri šolje čaja dnevno.
Borovnica (Vaccinium myrtillus) Narodni nazivi: crna borovnica. Upotrebljivi delovi: plod i list. Lekovito delovanje: list - adstrigens, diuretik, antidijabetik; plod - antidijaroik. Narodna medicina: list - leči organe za disanje, protiv kašlja, oboljenja kože, pojačava mokrenje, protiv šećerne bolesti; plod - protiv proliva, crevnih zapaljenja i zapaljenja mokraćne bešike, katara creva, upale sluzokože suta. Hemijski sastav: list - pektin, tanin; plod - organske kiseline, falovonoidi, šećer. Upotreba: u obliku čaja - dve supene kašike sitno zdrobljenog ploda preliti sa 200 ml vrele vode - doza za jedan dan. Drugi čaj - 4 čajne kašičice suvih plodova preliti sa 200 ml hladne vode i ostaviti da odstoji 8 sati - doza za jedan dan. Treći čaj - supenu kašičicu lista borovnice preliti sa 200 ml ključale vode. Ostaviti 20 minuta. Piti dve do tri šolje čaja dnevno.
Divizma (Verbascum phlomoides) Narodni nazivi: divizma krupnocveta, lopen. Upotrebljivi delovi: cvet (Verbasci flos); NAPOMENA: koristiti samo latice cveta jer su svi ostali delovi biljke otrovni. Lekovito delovanje: protiv katara grla, promuklosti, hroničnog bronhitisa i astme. Spolja se koristi kao melem za rane, čireve, hemoroide i lišaje. Hemijski sastav: flvonoidi, saponini, sluz. Upotreba: u obliku čaja - dve čajne kašičice sitno isečenog cveta preliti sa 200 ml vrele vode. Ovo je doza za jedan dan, za decu za dva dana.
Običan glog (Crataegus monogyna Jacq) Narodni nazivi: beli glog, gloginja. Upotrebljivi delovi: listovi (Crataegi folium), cvetovi (Crataegi flos), zreli plodovi(Crataegi fructus). Lekovito delovanje: veoma povoljno deluje na rad srca i cirkulaciju krvi, jača i reguliše rad srca, reguliše krvni pritisak, poboljšava rad srca sa oštećenim srčanim mišićem, pomaže kod angine pektoris, kod zakrečenja krvnih sudova, smiruje nervni sistem, usporava rad srca, leči nesanicu. Kompot od plodova protiv proliva, čaj od svetova protiv gušobolje, list služi za suzbijanje crvenila na licu i razdražljivosti, protiv gušenja, za osobe u klimakteri jumu, posle preležanog gripa. Hemijski sastav: flavonoidi, imini, fenolkarbonske kiseline, sterol. Upotreba: u obliku čaja - od cveta, jedna kašika droge prelije se sa 200 ml vrele vode. Piti dve šolje čaja dnevno. Kompot od plodova - na šolju vode 10 do 15 plodova. Tinktura 1:5 dva puta na dan po 20 kapi pre jela.
RAZLIČITE VRSTE VO ĆAIPO VR ĆA Pored uzimanja velikog broja lekovitih biljaka navedenih u ovom poglavlju, u slučaju bolesti side, posebnu pažnju valja posvetiti ishrani i jesti velike količine voća i povrća. Naime, rezultati istraživanja koje su sproveli naučnici sa Berkli univerziteta u Kaliforniji, jasno ukazu ju da kod seropozitivnih pacijenata koji u ishrani koriste više voća i povrća izostaju infekcije do kojih dolazi usled pada imunološkog sistema, a karakteristične su za poslednje faze side.
Beli lnk (Allium sativum) Klinička ispitivanja su dokazala da beli luk efikasno deluje na nekoliko virusnih infek cija do kojih dolazi usled pada imunološkog sistema. Pre svega na herpes i cističnu pneu moniju. Istraživači su takođe ustanovili da jedinjenje ajoen iz belog luka može da suzbije širenje virusa u organizmu. Uzimanje od 3 do 5 čena belog luka dnevno, sjajna je prevencija za infekcije do kojih dolazi usled pada imunološkog sistema, tvrdi travar dr Subhuti Dharmananda, autor knjige „Beli luk, kao glavna biljna terapija za sidu“.
Cm i luk (Alliurn cepa) Crni luk spada u bogatije izvore antioksidansnog jedinjenja poznatog pod imenom kvercetin, koji se u najvećim koncentracijama nalazi u njegovoj ljusci. Kao blizak srodnik belog, crni luk ima mnogo njegovih antivirusnih svojstava. Oboleli od side ili bilo koje druge virusne infekcije, crni luk treba da jedu u većim količinama. Prilikom pripremanja supa i dinstanih jela u kojim se koristi crni luk, treba da ostave njegovu ljusku i u potpunosti iskoriste kvercetin. Ljuska se može odstraniti uoči posluživanja jela...
Krompir (Solanum tuberosum) Krompir je višegodišnja zeljasta biljka iz familije Solanaceae: lišće perasto, cvet beo, crvenkast, ljubičast i plavičast, plod žuta bobica. Podzemno stablo je razvijeno sa nepravil nim valjkastim ili okruglastim krtolama. Upotrebljava se za ljudsku i stočnu ishranu, a služi i za tehničku preradu (špiritus, votka i skrob). Uspeva gotovo u celom svetu. Starosedeoci Južne Amerike oduvek su znali za ovu hranljivu biljku. Postojbina krom pira je u peruanskim gudurama, u kojima su Indijanci Kečua plemena krompir nazivali papa. Najpre su počeli da ga upotrebljavaju kao usev, da bi ga brzo preneli u visoke predele današnje Kolumbije. Na peruanskim visovima i po klancima Anda, ova biljka je vekovima bila glavna hrana stanovništvu, koje je od krompira pravilo neku vrstu hlepčića. Dolaskom u Čile, Evropljani su zatekli gajeni krompir. U Španiju je prenesen oko 1580. godine, u Englesku je stigao oko 1585, a zatim „nastavio put“ i u ostale krajeve Evrope. Nje govom širenju na Starom Kontinentu najviše je doprineo botaničar Kluzijus. Krompir je još dugo posle toga bio retkost i novost. Služen je samo za kraljevskim trpezama. Najuporniju borbu za gajenje i upotrebu krompira vodio je francuski vojni apotekar Parmantje u drugoj polovini XVIII veka. Život je posvetio ispitivanju krompira. Znao je 13 varijeteta, a danas ih je poznato preko 1.700. Ispitivanje, oplemenjavanje i stvaranje novih vrsta mutacijom ne prestaje ni danas. Mnoge vlade su slale naučne ekspedicije da istražuju Ande, odakle je krompir krenuo u svet. Tih ekspedicija je bilo ne samo u XIX veku, već i pred sam Drugi svetski rat. Njihov cilj je bio ispitivanje uslova pod kojima krompir najbolje uspeva. U naše krajeve krompir je stigao u XVII veku. Tadašnje vlasti su upotrebljavale razna sredstva da bi se konačno prihvatila i ova, u drugim zemljama već uveliko upotrebljavana, hranjiva biljka. Išlo je veoma sporo. U jednom izveštaju Bačke županije iz 1787. godine, govori se da su još potrebna prinudna sredstva za propagiranje setve, jer se krompir do tada jedino gajio u nemačkim selima. Bilo je, međutim, samo nekih sela u kojima su se i druge nacionalnosti polako privikavale na novinu. Velika neverica je, ipak, vladala još punih sto godina. Kada su naši stari hteli da se narugaju nekome što je bio na balu gde su se okupljale siromašne devojke, obično su mu dobacivali da je bio na ,,krompir-balu“. Međutim, nije uvek bilo tako. I danas Francuzi pričaju da je krompir-bal na kraljevom dvoru bio najotmeniji u Francuskoj. Mogli su da mu prisustvuju samo vladari i pozvana
vlastela. U srednjem veku su u Francuskoj harale glad i nemaština. Sa gladnom vojskom se nije moglo ratovati. Kažu da je jedan francuski vladar saznao da u susednoj državi nema gladi zahvaljujući upravo krompiru. Na letnjem godišnjem balu, zakitio je svoju dragu cve tom krompira. Prisutne vlastelinske žene su se zainteresovale za taj cvet. Na rastanku, svaka od njih je dobila po nekoliko krompira sa naređenjem da ga poseju i sledeće godine, kad dođu na bal, da budu zakićene cvetom te skupocene i retke biljke. Isti tvrde, da se na taj naćin u Francuskoj gajenje krompira brzo raširilo i prestali su glad i skorbut. Krompir su kao lek, preventivno sredstvo i prvu pomoć, primenjivale naša i druge vojske, naročito u Prvom i Drugom svetskom ratu. Čim bi se pojavio skorbut usled nedo voljne i uglavnom suve hrane, lekari i starešine su naređivali da se kuva krompir i skorbut bi za nekoliko nedelja iščezavao. To je bio povod da se posle Prvog svetskog rata u krom piru potraži vitamin C. I nađen je. Istina, u malim ali ipak dovoljnim količinama za normal nu ishranu. Najviše vitamina se očuva u krompiru koji se bari neoljušten, budući da najviše vitamina C i B ima u njegovoj ljusci. Reč je o biljci umerenog klimata. Uspešno se gaji i na većim visinama. Pri visokoj tem peraturi zemljišta (oko 30°C) prestaje obrazovanje krtola. Krompir je veoma osetljiv na nedostatak svetlosti i na mraz. Biljka izmrzne već na -2°C, mada ima i otpornijih sorti. Iako može da uspeva bez zalivanja, veći prinosi i kvalitet postižu se redovnim zalivanjem svak ih 7-10 dana (15-20 litara vode na m2), jer je krompir veoma osetljiv na kolebanja vlažnosti zemljišta. Gaje se rane sorte čija je vegetacija 60-70 dana (,,saskija“, „rani roze“), odnosno sorte srednje duge vegetacije (80-100 dana) i kasne sorte čija je vegetacija i do 130 dana. Kod nas se najčešće gaje sorte „igor“, ,,jelica“, ,,dezire“, ,,kenebek“, „jaka“, ,,dobrin“...). Hemijski sastav krompira je veoma složen. U njemu ima u proseku: 75% vode, 17 23% skroba, 2% azotnih jedinjenja, 1% mineralnih soli, 1% celuloze, 0,15% masnog ulja, vitamina C i B, do 0,4% šećera, 2,5% pektina, jabučne, limunske, vinske i ćilibarne kiseline i raznih enzima. Azotne materije se sastoje od peptona i raznih aminokiselina: tirozina, histidina, leuci na, asparagina, glutamina, arginina i lizina. U mineralnim solima preovlađuje kalijum. U krompiru su nađene i male količine acetilholina. U ljusci i ćelijama spoljnog tkiva krompira, ima vrlo malo solanina (oko 2 - 1 0 mg u 100 g krompira). Kada se krompir drži na suncu, količina solanina brzo raste zajedno sa pojavom hlorofila. Odavno je primećeno da je pozeleneo krompir škodljiv. Čak ni stoka ne jede krompirove klice, stablo i lišće. Solanina ima u mladom krompiru, ali u veoma malim količinama. U razvodniku i klicama krompira, nađen je još jedan sličan glikoalkaloid solanein. On hidrolizom takođe daje solanidin, smešu šećera i solanin. Solanin je glikoalkaloid a ima i izvesne slabe hemolitičke osobine saponina. Hidroli zom, pod uticajem kiselina i fermenata, daje alkaloid solanidin i tri šećera - glukozu, ram nozu i galaktozu. Izolovan je u obliku belog kristalnog praška. Za sada se još ne primenju je u terapiji. Po svemu sudeći, solanin u krompiru nije identičan sa solaninom u razvodniku. Moguća otrovnost solanina još nije razjašnjena. Poznato je da je reč o labilnom jedi njenju, da se brzo i lako raspada i da je kuvan krompir, makar i proklijao (klice se prethod no moraju odstraniti) - neškodljiv. Kuvanjem se razara veći deo solanina i solaneina. Zabeleženi su slučajevi trovanja mladim klicama krompira, proklijalim, pokvarenim i pozelenelim krompirom (zbog toga što se razvijao izvan zemlje). Znaci trovanja su:
glavobolja, kolika, često povraćanje, proliv, midrijaza (širenje zenica, slično trovanju biljka ma iz iste porodice: bunika, tatula i velebilje) i opšta potištenost. Krompir zaslužuje da bude nazvan lekovitom biljkom ponajviše zato što je pomoću njega iskorenjen skorbut. Možda je i zato u prošlosti bio poznat kao „sirotinjski lek“. Čovek blizak prirodi, bez školovanih lekara i apotekara, dovijao se kako je znao i umeo. Istorija medicine i farmacije je, zapravo, medicina vlastele i povlašćenih klasa. Plebs se lečio kako je znao i umeo. I dan-danas svaka baka zna da ukaže prvu pomoć nekom od ukućana ukoliko se opeče ili ošuri. Dovoljno je da se opečeno mesto obloži kašicom napravljenom od nastruganog krompira. Bol potpuno umine, ne stvara se mehur ni rana. Promrzla mesta ozeblih ekstremiteta treba obložiti toplom kašom od kuvanog krompira. U mnogim selima se može čuti dobar recept protiv zubobolje: ubaci se malo parče presnog krompira u šupalj zub. Oni koji su probali ovaj recept, tvrde da bol brzo prođe. Poznate su i slične priče u slučaju bola u uvetu. Sok sirovog krompira (nikako proklijalog!) može znatno ublažiti bolove u želucu, pre svega grčeve, a u lakšim slučajevima bol potpuno prestaje. Često se nesnosna gorušica može otkloniti uzimanjem kafene šoljice soka od sirovog krompira. Dnevna doza ovog soka iznosi 200 - 300 grama, i treba je piti u nekoliko doza. Objašnjenje blagotvornog dejstva kod hroničnog hiperaciditeta (prevelike kiselosti u želucu) sastoji se u delovanju soli kalijuma (upijaju kiselinu poput tampona), fizičkoj zaštiti pektina i skroba, smanjenju lučenja želu dačnog soka pod uticajem solanina, donekle i dejstvu vitamina C. Krompir deluje kao „alkalna kura“ pri suzbijanju prevelike kiselosti u ćelijama čitavog organizma. Kaša od krompira (pire) čini kod želudačnih bolesnika važan element ishrane. Neposoljeni pire od krompira, kao dijetalna hrana, upija i odvodi suvišnu želudačnu kiselinu. Neslana kaša od kuvanog krompira smanjuje količinu šećera u mokraći i povećava izlučivanje. U slučajevima upale pluća ili akutnog bronhitisa, kaša od sirovog, izrendanog krompi ra, može se u vidu obloge stavljati na grudi. Ukoliko je potrebno primeniti kuru za dobijanje na telesnoj težini, kaši od krompira se mogu dodavati: mleko, puter, pavlaka ili jogurt Dobar recept za povećanje telesne težine priprema se od 150 grama kuvanog krompira pomešanog sa 40 grama putera i 60 grama pavlake. Velika količina kalijuma u krompiru doprinosi boljem izlučivanju vode iz organizma. Time se smanjuje opterećenje srčanog mišića, a neslana kaša od krompira može se prime njivati i kod otoka, posebno donjih ekstremiteta. Naizmeničnim stavljanjem triju vrsta obloga, tokom dužeg vremenskog perioda, mogu se otkloniti sve vrste otoka. Prvi dan: obloga od sirove krompirove kaše; drugi dan: obloga od zgnječenog svežeg lišća kelja; treći dan: obloga od ilovače razmućene u koncen trovanom čaju (1-2 supene kašike na 200 ml) od preslice (Equisetum arvense) sa dodatkom malo maslinovog ulja. Najbolje je previti oblogu na obolelo mesto, pričvrstiti je i tako prenoćiti. U slučaju hronične opstipacije (zatvor), mogu se primenjivati specifične kure sa krom pirom. Bolesnik bi ujutru trebalo da uzima pečeni krompir sa kafom, a u podne i veče druga jela od krompira, najbolje u kašastom obliku. Po pravilu, trećeg dana primene ove kure, javlja se normalna i obilna stolica, bez bola i grčeva creva.
Zbog baznog sadržaja, kaša od sirovog narendanog krompira može se primenjivati u vidu obloga protiv reume i akutnog artritisa, nastalog od vlage i prehlade. Ove obloge mogu blagotvorno delovati i na bolove u predelu donjeg stomaka, zatim kod pojave keloida (div lje meso), svih vrsta nagnječenja, podliva i oboljenja u kojima se odbacuje trulo tkivo. Kada se izrendan sirov krompir prelije vrelom vodom i tako dobijena mešavina doda toploj vodi, dobija se kupka za otečena mesta zahvaćena reumom i gihtom. Ta se mesta mogu oblagati i kašom od rendanog sirovog krompira, a da bi se lakše razmazivala valja dodati vrlo malo mleka. Mleko može biti vruće, za osobe koje bolje podnose toplotu, ili hladno za one koji bolje reaguju na hladnoću. Na kriške isečen krompir, kao hladna obloga za čelo i slepoočnice, snižava telesnu temperaturu i odstranjuje glavobolju. Ako se kriškom sirovog krompira istrljaju, ili kašom od sirovog krompira oblože mesta na koži zahvaćena svrabom ili nekom iritacijom, nepri jatan osećaj brzo nestaje. Sok od krompira daje koži lica lep, mladalački izgled. Od kaše kuvanog krompira mogu se praviti i različite maske za osvežavanje i regeneraciju kože lica. U kašu od jednog skuvanog krompira se može dodati nekoliko malina i tako dobijena mešavina držati pet naestak minuta na licu. Posle toga masku treba isprati. Krompirovo brašno, zapravo njegov skrob (amylum solani), dobija se tako što se k^ša od sirovog izrendanog krompira duže vremena preliva hladnom vodom na gušćem situ. Skrob, budući da je teži od vode, pada na dno. Kada se nataloži, a voda nad talogom postane bistra, vodu treba baciti a talog ostaviti da se osuši na hladnom. Pošto se stvrdne, treba ga samleti u fini prah. Ima višestruku primenu. Dodaje se, recimo, prilikom proizvodnje table tiranih lekova, može se kuvati zajedno sa glicerinom i na taj način dobiti odlična mast za ispucale ruke, itd. Krompir je izuzetno hranljiv zahvaljujući upravo skrobu, pa se kao hrana preporučuje teškim fizičkim radnicima. I osobe koje se bave napornim intelektualnim radom trebalo bi da umereno uzimaju skrob uz dodatak, recimo, nekoliko zrna kima ili anisa. Ovo je samo deo priče o krompiru, ,,običnoj“ biljci i sjajnoj namirnici. Treba, međutim, imati na umu da je u mnogim prilikama teško postaviti oštru i jasnu granicu između hrane, leka i otrova. Sve zavisi u čijim je rukama, kako se i u kojoj količini upotrebljava, kome se daje i u koju svrhu.
Kupus Prvobitni, divlji oblik kupusa (Brassica oleracea) je rastao na kamenitim obala ma Evrope, od Sredozemne obale do Irske. Još u praistoriji, stanovnici obalnog područja Evrope su ga upotrebljavali u ishrani. Stalnom selekcijom, tokom vremena, iz divljeg kupusa je nastala današnja kultivisana biljka sa dve podvrste - beli i crveni kupus. Prvi zapisi o kupusu datiraju iz antičke Grčke, gde je dospeo iz grčkih naseobina u zapadnom Sredozemlju. Dioskurid, poznati mislilac tog doba, zapaža: „Kupus je zdraviji ako se samo ugreje, nego kada se dugo kuva, dakle, ako se podgreva.“ Zabeleženo je da su Aleksandar Makedonski i njegovi vojnici izuzetno mnogo koristili kupus u ishrani. Čak su ceo dan pred bitku jeli isključivo kupus i pili njegov sok kako bi sačuvali energiju, odnosno da ne bi iscrpljivali organizam varenjem teške hrane.
Kupus je bio veoma cenjen kod Rimljana. Katon Stariji (oko 200. godina p.n.e.) hvalio je kupus kao „najbolje povrće“ i davao niz kuvarskih i medicinskih uputstava za njegovu pripremu. Rimljani su se jednostavno hranili. Njihova ishrana je bila bazirana na kupusu i kaši od žita. Zahvaljujući takvoj ishrani, vekovima su bili sposoban, zdrav i jak narod. Istorijski razvitak, jačanje i širenje države, doneo je Rimljanima bogatstvo, ali ne i zdrav život. Rasip nička vremena je najbolje opisao Gaj Plinije Mlađi, istoričar i pisac: „Plodovi zemlje se preziru, a bogati hoće da imaju bolji hleb nego obični ljudi.“ Kupus sadrži: ugljene hidrate, biljne proteine i masti, smolu, ekstrakt koji sadrži gumu, materije rastvorljive u alkoholu, kalijum, kalijum-nitrat, kalijum-sulfat, gvožđe, magnezijum oksid, sumpor, vitamine A i C i još neke nedovoljno istražene vitamine. Kupus se može upotrebljavati i kao pomoćno lekovito sredstvo. Za pripremu obloga neophodno je izabrati čiste, zdrave i sveže listove i dobro ih očistiti od ostataka zemlje. Spoljni listovi glavice kupusa se skidaju, a koriste samo unutrašnji. Pre upotrebe, jedan do dva lista treba isprati i staviti između dve čiste krpe da se prosuše. Posle toga iseći debele žile na listovima, a preostale delove lista, pomoću okrugle staklene flaše, istanjiti i razmekšati. Zatim listove staviti u bornu vodu (rastvor borne kiseline u razmeri 3 gr na 100 gr proključale vode) i ostaviti da ,,kisnu“ najviše do tri časa. Nekoliko listova, pripremljenih na opisani način, priviti na mesto koje treba lečiti. Preko lista staviti sloj sterilne gaze i to previti zavojem, ali ne previše stegnuto. Previjati dva puta dnevno. Kod teško zarastajućih čireva i rana koje se, zahvaljujući delovanju obloga od listova kupusa, otvaraju i iz njih cedi gnojni sekret, treba pripremiti dobro upijajuće obloge. I njih treba učvrstiti, ali ne prejako kako se ne bi izazvao bol. Obloge od lišća kupusa je najbolje stavljati ujutru i uveče. Prilikom svakog menjanja, u slučaju čira ili rane, ove treba dobro očistiti razređenim alkoholom. Izuzetno je delotvorno i čišćenje mlakim čajem od kamilice. Jednom upotrebljeni listovi, ne smeju se ponovo koristiti. Previjanje gnojnih čireva i rana oblogama od listova kupusa, prema opisanom postup ku, primenjuje se dva puta dnevno do izlečenja. U početku se iz rana, u manjoj ili većoj količini, izlučuje sadržaj neprijatnog mirisa, potom se crvenilo i otok povlače, bolesno mesto dobija zdravu boju i oblik a čirevi i rane zarastaju. Ovim postupkom se mogu lečiti i upaljena mesta izazvana crvenim vetrom (erysipelas), kao i gnojne upale tkiva (flegmona) i različiti vidovi gangrene. Mehurići i ospice sa tendencijom da postanu čirevi (da se zagnoje), mogu se tretirati ovim oblogama. Primena listova svežeg kupusa je izuzetno široka, pa se obloge od njih primenjuju i u slučajevima osipa, rubeole, gnojnog osipa (milijarija) i kod herpes zostera. Obloge od listova belog kupusa mogu se primeniti kod iznenadnih glavobolja, reumatičnih bolova i pojave neuralgije lica ili zuba. Crevni katar (enteritis) sa krvarenjem hemoroida, može se ublažiti uz pomoć obloga od svežih listova kupusa. U slučajevima astme ili bronhitisa sa mnogo sluzi, ujutru i uveče treba stavljati na grudi i gornji deo stomaka obloge od četiri velika lista kupusa. Pre toga, listove treba ugre jati u toploj vodi i lagano prosušiti između dve čiste krpe. Obloge sa listovima ublažavaju jake bolove kod opekotina i omogućuju njihovo uspešno lečenje.
Oboleli od gihta mogu stavljati obloge na bolna mesta. Kod upale materice (metritis) ili kod jakih mesečnih krvarenja (menoragija), pre poručljivo je redovno stavljati obloge u području trbuha i bubrega. Ukoliko se javi gnojna upala prstiju (panaricijum), ceo prst treba obmotati sa dva lista svežeg kupusa i to ponavljati dva puta dnevno. Kod krasta, mlečnih krastica odojčadi, pa čak i kod upornih otoka, može doći do izlečenja primenom obloga od kupusa. Zbog velikih količina sumpora kupus deluje antiseptično, pa se može jesti preventivno u slučaju pojave neke od epidemija. Trajno izlečenje kožnih oboljenja može se postići samo ako se uz kuru lečenja obloga ma primeni i unutrašnje čišćenje, posebno čišćenje krvi. Sveže isceđeni sok kupusa pokazuje jedinstvena lekovita svojstva. Može pomoći u lečenju čira na želucu (ulcus ventriculi) i čira na dvanaestopalačnom crevu (ulcus duodeni). Sprovođenje te prirodne terapije je veoma jednostavno. Uz dijetalnu hranu (u ishrani se ne sme koristiti ništa pečeno i prženo, treba izbaciti svinjsko meso i mast životinjskog porekla i smanjiti unos soli i alkohola) bolesnik bi treba lo, u gutljajima tokom dana, dnevno da popije jednu do dve litre svežeg soka od kupusa. Nakon tri do četiri nedelje, trebalo bi da nastupi poboljšanje. Kod velikih čireva ili već per foriranog čira sa unutrašnjim krvarenjem, kura se sprovodi do šest nedelja. Prilikom pripreme i primene soka od kupusa, neophodno je obratiti pažnju na to da (1) uvek treba piti samo sveže isceđen sok; (2) da se sok ne sme čuvati u frižideru; (3) da grejanjem i pasterizacijom gubi sve aktivne lekovite supstance; (4) da usitnjavanje i ceđe nje u sokovniku, blenderu i sl. treba raditi sa dodatkom vode; (5) da u slučaju nadutosti, ujutru ,,na tašte“, pre ručka i pre večere, treba uzimati po jednu kafenu šoljicu neza slađenog biljnog čaja od mešavine jednakih delova kamilice i kima (sok se tada ne pije neposredno posle uzimanja čaja, već tek jedan sat nakon obroka). Jedinstveni uspeh lečenja svežim sokom od kupusa, treba pripisati postojanju anti ulkus faktora koji u velikim količinama sadrži beli kupus. Nedostatak ovog faktora u crevi ma i želucu dovodi do stvaranja čira, a opisanom kurom se obnavlja. Sok od kupusa poboljšava i razmenu materija na nivou ćelije. Svež sok od crvenog kupusa, pomešan sa šećerom, daje blagotvoran sirup za sve plućne bolesti. Slično deluju i druge vrste kupusa, ali je crveni najbolji. Voda od kuvanog crvenog kupusa, zaslađena medom, može se piti kao čaj. Kupus, kao sveže povrće, posebno je pogodan za dijetalnu ishranu. Kod hroničnog zatvora (opstipacije), kupus povećava voluminoznost sadržaja creva, na taj način olakšavajući njihovo pražnjenje. Kupus sadrži malo ugljenih hidrata i posebno je pogodan za ishranu dijabetičara. Za ručak i večeru treba jesti što više salate od slatkog kupusa ili kuvani slatki kupus sa svim povrćem, začinjen biljnim uljem (zejtinom). U slučajevima dijabetesa, blagotvorno deluje i uzimanje dve-tri čaše rasola od kiselog kupusa u toku dana. Prilikom pripremanja, kupus upija mnogo masti pa može biti i jelo velike energetske vrednosti. Mali sadržaj purinskih baza i obilje mineralnih soli, čine kupus prikladnom dije talnom hranom za bolesnike od gihta. Konzerviranje kupusa kiseljenjem treba veoma pažljivo raditi. Da bi se kiseli kupus ispravno pipremio, u njegovim sečenim i zasoljenim glavicama, moraju se razviti dva
mikroorganizma - bakterije mlečne kiseline i gljivice kvasca. Ukoliko se pravilno razviju, potiskivaće gljivice plesni i bakterije puterne kiseline, izazivače tzv. plesnive pene. Ti nepoželjni mikroorganizmi razaraju kiseli kupus i čine ga neupotrebljivim za jelo. Bakterije mlečno-kiselog vrenja stvaraju mlečnu kiselinu i acetilholin. Te sup stance su najvrednije od svih koje sadrži kiseli kupus, budući da suzbijaju sve pro cese truljenja u crevima, poboljšavaju stolicu i pomažu da se proizvodi truljenja brzo izbace iz creva. Na taj način se i krv štiti od prodiranja otrovnih m aterija iz creva. Uzi manje kiselog kupusa deluje kao svojevrsni protivotrov. Čisti krv i samim tim sma njuje rizik od prevremenog starenja i predispoziciju za nastajanje mnogih oboljenja. Čišćenje krvi dovodi do normalizacije krvnog pritiska i znatno smanjuje mogućnost da dođe do pucanja krvnih sudova. Zbog prisustva aeetilholina (neuronski transm iter neophodan za održavanje veze između mišićnih i nervnih vlakana), kiseli kupus može da pomogne u tretiranju svih vrsta skleroza - Alchajmerove, Parkinsonove bolesti i sl. Kiseli kupus se pokazao kao izvanredno pomoćno lekovito sredstvo, naročito kod crevnih oboljenja kad je neophodno normalizovanje crevne flore. U sirovom stanju, kiseli kupus sadrži velike količine vitamina C, zbog toga igra značajnu ulogu u lečenju skorbuti (posledice nedostatka tog vitamina). Praćen krvarenjem kože i sluzokože, skorbut u izves nim slučajevima može imati i fatalan ishod. Portugalski moreplovac Vasko de Gama je na prvoj plovidbi oko Rta Dobre Nade 1498. izgubio, zbog jednostavne i gotovo avitaminozne ishrane, 105 od 160 članova posade, obolelih od skorbuta. Engleski istraživač Džejms Kuk je, zahvaljujući tome što je poneo 60 burića kiselog kupusa na plovidbu oko sveta 1775, sačuvao celu posadu. U narodnoj medicini, sirovi kiseli kupus je sredstvo za lečenje crevnih parazita (glista), ali i za suzbijanje početnog stadijuma tuberkuloze. U tom slučaju se preporučuje uzimanje soka od kiselog kupusa (rasola) pomešanog sa lanenim uljem. Kuvanjem se uništavaju bakterije mlečne kiseline i razara acetilholin. Nažalost, mnoge domaćice greše dugo kuvajući kiseli kupus. Naprotiv, treba ga što više jesti u sirovom obliku i piti njegov rasol. Kiseli kupus i rasol se, pripremani kao pomoćno lekovito sred stvo, ne bi smeli soliti. Lekovito dejstvo kiselog kupusa biće jače ako se pre glavnog obroka pojedu dve-tri supene kašike sirovog kiselog kupusa. Jednom nedeljno umesto doručka, na ,,tašte“, valja popiti u odmerenim gutljajima jednu kafenu šoljicu sirovog rasola. Što je čovek stariji, u njegovoj ishrani kiseli kupus i rasol treba da budu zastupljeni u većoj meri. Malokrvnoj deci i deci zaostaloj u fizičkom razvoju, kao i odraslim rekonvalescentima, sirovi kiseli kupus je neophodan u svakodnevnoj ishrani. Ukoliko je neophodno kuvati kiseli kupus, kuvani se može pomešati sa jednom četvrtinom do jednom trećinom - nekuvanog. S obzirom na to da su i sirovi kiseli kupus i svež kupus niskokalorični, a brzo stvara ju osećaj sitosti, mogu naći primenu u dijetama za redukovanje težine. Međutim, ukoliko se od njih pripremaju jela sa masnoćom ili brašnom, mogu se koristiti i za povećanje telesne težine zbog velike energetske vrednosti. Sirov kiseli kupus sa lukom, krompirom, uljem i hlebom od mekinja (grahamom) treba što više u ishrani da koriste malokrvne osobe, bolesnici sa psihičkim tegobama, osobe sa probavnim problemima i bolesnici koji pate od reume, gihta i artritisa.
U slučajevima hroničnog kašlja ili potrebe pročišćenja bronhija, četiri do šest nedelja svakodnevno treba na svakih pola sata uzimati po jednu supenu kašiku rasola. Ako je rasol slan, treba ga razrediti vodom. Po jednom starom narodnom receptu, nagluvost, kao posledica upale ili stvrdnute masnoće, može se lečiti ubrizgavanjem rasola u uho. Na mesta uboda insekata, na upaljene vene ili čireve, osim obloga od lišća svežeg kupusa, mogu se stavljati obloge od rasola. Oblogu treba menjati na svakih 30 do 45 min uta, odnosno čim se ugreje. Ako rasol previše nagriza kožu, treba ga razrediti vodom. Od davnina je poznat narodni lek za razbijanje mamurluka: popiti jednu do dve čaše rasola. Protiv čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, na svakih 30 minuta do jednog sata treba uzimati po supenu kašiku rasola. Lekovitost kupusa se uvećava ukoliko se prilikom kiseljenja između redova kupusa stavlja po jedan red lišća vinove loze, grožđa, na kriške sečene dunje, jabuke, kukuruza, bobica smreke, kima i komorača. Treba staviti vrlo malo morske soli. Ovako pripremljen kiseli kupus je izvanrednog ukusa, može se koristiti i u ishrani i kao pomoćno lekovito sredstvo. Da bi se očuvala svežina do kasnog proleća i sprečilo nastajanje plesnive pene, u kiseli kupus treba dodati nekoliko grančica svežeg ili suvog bosiljka.
Mahunarke (Leguminosae) Porodica mahunarki - pasulj, grašak, sočivo, boranija - zbog velikog sadržaja proteina ubraja se u povrće najbogatije hranljivim materijama, a neosporne su i njihove lekovite vrednosti. U istoriji ljudske ishrane, veoma rano su u upotrebi kao životne namirnice. Nji hov ,,trag“ je moguće slediti do praistorije. Dok je bob (Vicia faba) pronađen u sojenicama oko švajcarskih jezera, u grobnicama egipatskih faraona oko 2000. godina p.n.e. i u Troji, pasulj (Phaesolus vulgaris) do 1555. nije bio korišćen na području Mediterana i u Evropi. U Evropu je došao iz postojbine Amerike, posle njenog otkrića. Pronađen je u praistorijskim grobovima u Arizoni i Peruu. Grašak je prastara životna namirnica, a najstariji nalazi se javljaju u naseobinama iz kamenog doba na području Mađarske, pored sojenica oko švajcarskih jezera i u nekadaš njoj Troji. Sočivo je nađeno u naseobinama iz kamenog doba, u egipatskim grobnicama oko 2200. godina p.n.e., a pominje se čak i u Starom zavetu u priči po kojoj je Jakov hranom od sočiva otkupio pravo prvorođenja od brata Esava. Mahunarke su igrale važnu ulogu i u zakonima Karla Velikoga. Zajedničko za sve mahunarke je da imaju visok sadržaj biljnih proteina, zahvaljujući kvržicama na korenu u kojima se nalaze bakterije (Bacterium radicicola). Uloga tih bakter ija je da vezuju slobodan kiseonik iz vazduha, pretvaraju ga u aminokiseline i stvaraju pro teine. Ugljeni hidrati u plodovima mahunarki nalaze se u obliku galaktana, glukuronske kiseline, fruktoze, glukoze, manita i drugih jedinjenja. Uz proteine i mast, plodovi obiluju masnoćom i lecitinom, važnom materijom za nervni sistem. Dok su u osušenim plodovima mahunarki prisutni samo tragovi vitamina C, količina ovog vitamina raste prilikom klijanja, tako da proklijali plodovi mogu da spreče nedostatak vitamina C i deluju preventivno na nastanak skorbuta.
Klijanjem se stvara i vitamin E, tj. antisterilitetni vitamin. On se ne razara prilikom ter mičke obrade, to jest, termostabilan je. Vitamin A se nalazi u maloj količini, dok su plodovi u suvom obliku bogati termostabilnim vitaminom B1 koga ne može da uništi ni temperatu ra od 100 do 120°C. Pošto je opna oko semena bogata vlaknima, pektinom i još nekim teško svarljivim jed injenjima, sušene plodove mahunarki treba koristiti kao brašno ili oljuštene, tj. oslobođene ljuske (pasirane). Kada se pripreme u obliku pirea, kaše ili supe, plodovi mahunarki su najukusniji i najlakši za varenje. Ukoliko se kod bolesnika javi groznica, valja biti oprezan budući da plodovi mahunar ki mogu dodatno da povise telesnu temperaturu i uzrokuju štetne pojave razlaganja u crevi ma. Osobe sa oboljenjima želuca i creva moraju izbegavati osušene plodove. Oni ne samo da izazivaju nepoželjno stvaranje kiseline, već mogu dovesti i do povećanog nadimanja stomaka. Dobro ispasirane plodove (najbolje kroz sito) uz dodatak začina koji smanjuju nadimanje (kim, majoran ili timijan ili, čak, svež zeleni grašak), dobro podnose u malim količinama i osobe koje pate od poremećaja u radu želuca i creva. Plodovi mahunarki su izuzetno pomoćno lekovito sredstvo u slučaju opstipacije (zatvor) ili previše tvrde stolice. U pasiranom obliku pospešuju učestaliju i mekšu stolicu, bez bola ili dijareje. Prilikom pripremanja jela od pasulja, gotovo svaka domaćica obavezno baca prvu, pa i drugu i treću vodu. Reč je o široko rasprostranjenoj negativnoj navici, budući da se na taj način odbacuje i najveći deo aktivnih, lekovitih sastojaka pasulja. Prvu vodu od pasulja bi čak trebalo piti zasebno. Na taj način bi se mogle ublažiti mnoge stomačne tegobe. Prva voda od pasulja se priprema na sledeći način: Pola kilograma žutog, braon ili šarenog, a najbolje ,,pasuljice“ (sitnog pasulja), ili bilo kog belog pasulja, dobro oprati u tri vode, staviti u lonac sa oko tri i po litre vode, dodati tri glavice prošlogodišnjeg crnog luka sa što jačom ljuskom, malo lišća celera, peršuna, mirođije i supenu kašiku morske soli. Pustiti da ključa najviše 10 minuta, potom procediti u drugi lonac, sačekati da se ohladi i dobijeni sok sipati u staklenu flašu. Ostatak se može dalje kuvati i koristiti za jelo. Osobe sa poremećajem u funkcionisanju bubrega ne smeju uzimati jela od osušenih plodova mahunarki, zbog previsokog sadržaja belančevina, ali mogu uzimati jela od mladog graška pripremljenog bez soli. Kardiovaskularni bolesnici moraju izbegavati mahunarke, pošto nadimanje može nepovoljno uticati na rad srca. Dijabetičari moraju obratiti pažnju kod upotrebe plodova mahunarki u ishrani, zbog visokog procenta ugljenih hidrata. Dozvoljen je jedan obrok sa sočivom umesto zobene kaše, a u ishranu se umereno može uvrstiti i mlad grašak. Za ishranu ni u kom obliku nisu pogodne zelene komuške (mahune) graška, pošto sadrže glikozide cijanične kiseline, fazeoline, koje mogu izazvati trovanje sa fatalnim ishodom. Dijabetičari bi trebalo celo leto, sve do kasno jeseni, da koriste za uzimanje različi tih vrsta mahunarki, pripremljenih u vidu jela, salata i sl, budući da to povrće sadrži glukokinin. Ova materija je veoma slična insulinu i ima svojstvo da snižava sadržaj šećera u krvi i pospešuje njegovo izlučivanje preko urina. Glukokinin se ne razara
kuvanjem, pa domaćice za upotrebu u zimskim mesecima mogu konzervirati sve vrste mahunarki u teglama. Mahune pasulja su, s druge strane, izvanredno pomoćno lekovito sredstvo za tretira nje dijabetesa i deluju poput prirodnog insulina. Trebalo bi piti čaj od mahuna suvog pasu lja, komuški (Legumen phaesoli conc.). Priprema se tako što se 50 gr suvih čaura (komuš ki) kuva u dobro poklopljenom sudu sa 0,75 litre vode, tri do četiri sata, tj. dok polovina tečnosti ne uvri. Čaj se pije tri nedelje po jedna kašika na svaki sat. Posle tri nedelje, čaj se priprema sa po 30 gr suvih mahuna na 0,751 vode, a za naredne tri nedelje sa po 10 gr suvih mahuna. Postoji i recept za pripremu čaja od mahuna pasulja sa hladnom vodom: supenu kašiku čaja preliti šoljom (200 g) hladne vode, zagrejati i pustiti da ključa pet minuta. Sud poklopiti i ostaviti da odstoji pola sata, zatim ga procediti. Piti tri puta dnevno po jednu šolju čaja pre jela. Za dodatno jačanje organizma, mahune pasulja se mogu pomešati sa bosiljkom i od toga praviti čaj. Kao pomoćno lekovito sredstvo za tretiranje dijabetesa, pored čaja se može primenji vati i tzv. supa od mahuna. Priprema se tako što se na tihoj vatri kuva voda sa dve-tri šake dobro osušenih mahuna, dok se ne dobije gusta supa koja sadrži oko pola litre tečnosti. Dobijenu količinu supe treba popiti u toku dana, uz jednu do dve šolje čaja. Ukoliko se ova kura ispravno primenjuje, kod lakših oblika dijabetesa može delovati kao ušteda na insulinu, budući da propisane dnevne količine supe i čaja mogu zameniti od tri do pet jedinica insulina. Mlada, zelena boranija skuvana u mnogo vode i prelivena hladnim nerafinisanim uljem je i hrana i lek za dijabetičare. Čaj od m ahuna pasulja se može primenjivati i protiv zadržavanja suvišne vode u organizmu i kod hroničnog reumatizma i išijasa. Ostala područja primene ovog čaja odnose se na bolesti bubrega i mokraćne bešike, upale bešike posle šarlaha, tifusa i dif terije, kod izlučivanja proteina u toku trudnoće, hronične upale urinarnog trakta, kao i kod peska i kamena u bubregu. Čaj od mahuna pasulja sprečava dalje stvaranje mokraćne kiseline, rastvara već postojeću i odvodi je, putem urina, iz tela. Kod obolje nja sistema organa za izlučivanje treba piti dve do tri šoljice čaja pripremljenog po jed nom od dva navedena recepta. Čaj od cveta boba može pomoći u tretiranju akutnog pijelonefritisa i bubrežne kolike, a može i ublažiti bol naročito prilikom izbacivanja kamena iz bubrega. Priprema se na sledeći način: 25 g cveta popariti sa pola litra ključale vode, ostaviti da odstoji dva časa, pro cediti i piti tri puta dnevno po jednu kafenu šoljicu. Čaj od cvetova pasulja je stari narodni lek protiv kamena u bubregu, grčeva u bubrez ima i gihta. Priprema se tako što se jedna supena kašika sušenog cveta pasulja prelije sa 200 g ključale vode i zatim ostavi da se prohladi 15 do 20 minuta. Piju se dve do tri šolje dnevno u odmerenim gutljajima. Čaj koji blagotvorno deluje na upalu mokraćne bešike, priprema se od zelenih mahu na boba: 250 g zelenih mahuna boba kuvati u jednoj litri vode 15 minuta. Pošto se čaj prohladi, piti ga po želji tokom dana. Brašno od pasulja se može primenjivati u lečenju vlažnih ekcema, svraba i kožnih osipa. Na obolela mesta se, bez ikakvih dodataka, stavlja čisto brašno od pasulja i poveže
ne previše jako. Svaka dva do tri časa, obolela mesta treba oprati mlakim čajem od kamil ice i ponoviti postupak. Kaša je izuzetno delotvoran narodni lek protiv otoka, ekcema, osipa i ostalih kožnih oboljenja. Priprema se na sledeći način: izmešati brašno od pasulja i brašno od ječma tako da se dobije kaša poput masti, potom dodati kamilicu. Sve dobro prokuvati i istisnuti kroz sito. Kada postane prijatno topla, dobijenom kašom mazati obolela mesta. Kaša od sočiva sa medom se u narodu primenjivala kao lek protiv glista kod dece. Sočivo kuvano u sirćetu i izgnječeno u kašu, može se nanositi na ekceme, čireve i otoke. Uklanja upalu na bolnim mestima. Kod bolova izazvanih reumatizmom i gihtom, može pomoći prah od samlevenog soči va: treba ga sipati u platnenu vrećicu i držati na obolelom mestu. Mahunasto povrće je jedan od najjeftinijih, široko rasprostranjenih i najbezbednijih prirod nih lekova za borbu protiv povišenog holesterola. Prema nekim naučnim istraživanjima, uzi manje šolje kuvanih suvih mahunarki svakoga dana smanjuje loš (LDL) holesterol za 20 posto. Mahunarke treba koristiti u ishrani najmanje jednom nedeljno. Jedna naučna studija je pokazala da ljudi koji jedu mahunarke jednom nedeljno, imaju za 40 odsto manju verovatnoću da obole od kancera. Spasonosni sastojci mogu biti inhibitori proteaze i još neki antikancerogeni i antivirusni sastojci mahunarki. Na kraju, u slučaju uzimanja AZT, svakako treba konzumirati i kvržice nekoliko mahunarki, male ,,kapsule“ bakterija sa njihovog korena. Postoje, naime, tvrdnje da su kvržice na mahunarkama najbolji biljni izvor jedinjenja poznatog pod imenom hematinsko gvožđe, a rezultati istraživanja ukazuju da hematin pojačava antivirusno delovanje leka AZT na HIV. Nisam video da se kvržice mahunarki negde prodaju, ali, budući da uzgajam mnoge vrste pasulja, iskopavam ih sa korenom i uzimam kvržice kao kapsule. Istini za volju, ukus im je najmanje prijatan. Majka priroda je, po svemu sudeći, ovo smislila da bi sprečila uzi manje prekomernih doza ovih kvržica bogatih gvožđem. Podrazumeva se da bi osoba sa viškom gvožđa u organizmu trebalo da izbegava ovu terapiju.
Grožđe Lečenje voćem je izuzetno važno budući da direktno deluje na celokupni organizam čišćenjem i jačanjem krvi. Usled ishrane mahom zasnovane na mesu i hrani bogatoj belančevinama kao što su sočivo, mastan sir i jaja, potom previše začinjenoj hrani, prekomernom uživanju alkohola, nekretanja osobito ljudi vezanih za sedenje, krv postaje previše gusta i lepljiva. Onemogućeno pravilno proticanje krvi kroz krvne sudove iz pomenutih razloga, utiče da se srce previše opterećuje pa dolazi do zgrušavanja krvi, gojaznosti, neurednog varenja, nadi manja, opstipacije i mnoštva drugih teških bolesti. Ko hoće da očisti krv od otpadnih materija i toksina i opet uspostavi normalnu suspen ziju, a i da preventivno deluje na nastanak mnogih bolesti, trebalo bi da se posluži blagode tima - voća. U tu svrhu je najbolje koristiti: jabuke, grožđe, pomorandže, limun, ribizle, trešnje, višnje, jagode, bobice zove, kupine. Grožđe se, po hemijskom sastavu, sastoji u najvećoj meri od vode (i do 70%), sadrži šećer (glukozu i levulozu), do 23% slobodne vinske kiseline, maleinske kiseline i druge
organske kiseline, azotne materije, minerale i mineralne soli; kalijum, mangan, kalcijum, magnezijum, natrijum, gvožđe, hlor, silicijum, fosfate, jod i arsen. Grožđe je bogato vitaminima A, B, C i vitaminskim P-faktorima. Sadrži i enocijanin, materiju koja daje boju. Veoma lako se vari. To je jedna od značajnijih osobina grožđa. Odličan je stimulator funkcija jetre, holagog i holeretik. Zbog visokog sadržaja minerala i mineralnih soli, odličan je kao remineralizant. Njegovom primenom se u organizam unose praktično najvažniji oli goelementi i minerali. Plodovi grožđa oslobađaju organizam od mnogih toksina, a deluju i kao diuretik i laksativ. Lečenje grožđem se preporučuje slabokrvnim, nervoznim, fizički slabim osobama i rekonvalescentima. Grožđe se može jesti i uz drugo jelo. Treba dobro sažvakati i pojesti ljuske i koštice, s obzirom na to da u njima ima najviše aktivnih lekovitih sastojaka. Ko to ne može, trebalo bi samo da isisa sok i uz to jede hleb. Osobe koje boluju od prekomernog zgrušavanja krvi, hemoroida, zatvora, gihta, neuralgije, poremećaja u radu mokraćne bešike, kamena u beši ci, oboljenja jetre, slezine, katara u crevima i želucu, histerije i depresije, trebalo bi da svakodnevno uzimaju grožđe dva i po do tri meseca godišnje. Zrna od grožđa se primenjuju i kao prirodno taninsko lečenje plućnih bolesnika. Spre maju se tako što se istucaju i dobijeni prašak osuši na nekom grejnom telu (npr. ringli). Dobijeni prašak se uzima na vrh noža pre jela tri puta dnevno. Isti rezultat se postiže i pijenjem šire od zrelog crnog grožđa. Grožđe i grožđani sok (šira ili mošt), dok ne počne da previre, može poslužiti kao odličan lek kod srčanih bolesti i oboljenja jetre i bubrega. Poznato je da se grožđani šećer može davati u vidu infuzije u cilju ojačanja srčanog mišića i postizanja diuretičkog efekta. Može se piti šira od grožđa, razblažena ili blagi sirup od šećera. Pravi se tako što se ukuva 100 gr vode i 50 gr šećera, dok se ne dobije 50 gr vode i 50 gr šećera. Veoma koris no može biti i davanje infuzije šećera. Šira je izuzetno dobra i mogle bi da je proizvode fabrike sokova. Jedan deo grožđa, pre nego što od njega postane vino, može se pasterizovati i pakovati. Vinarije su, nažalost, odvojene od fabrika sokova. Sok od grožđa koji se može naći na tržištu, ne sadrži ništa od kvaliteta šire. Pravi sok od grožđa i prevrela šira, čak i blago prevrela (tek počela da ,,rezni“), dobri su za čišćenje celog organizma i jetre. Nekad su se pila nakisela vina, posle masne i obilne hrane. Današnji čovek se uglavnom ne hrani tako, a u cilju poboljšanja probavljivosti nekih jela postoje drugi načini. Da bi se jaka jela, pogotovo pasulj, lakše varila, može im se dodati kašika sirćeta. Isto tako, na ,,jače“ meso se stavlja limunov sok a uz ribu pije vino. Svako prirodno vino je dobro, ako se pije na odgovarajuć način. Prema tome, ako sirće nije štetno, nema razloga ni da nakiselo vino to bude. Sem toga, proizvodnja šire je manje komplikovana od proizvodnje vina. Za vino su potrebna odlična burad i poznavanje tehnologije (treba da previre), dok je za širu dovoljno samo izmuljati grožđe, pustiti da šira otiče, potom je pasterizovati, upakovati (u boce ili tetrapak) i odložiti do upotrebe. Vinsko sirće oživljava funkcije nervnog sistema, jača organizam, čisti pore i poboljšava izlučivanje toksina i otpadnih materija. Može se primenjivati, posebno kod raznih vidova oti canja, kao sredstvo za pranje tela. Priprema se od pola količine vinskog sirćeta i pola količine vode. Prvih 14 dana, u toku dana se telo tri do četiri puta pere tom mešavinom. Pranje blago
nadražuje nervna vlakna i time poboljšava funkcionisanje oslabljenih organa. Cirkulacija postaje pravilnija i manifestuje se prijatnim osećajem topline - struji kroz celo telo. U slučaju oduzetosti tela ili pojedinih ekstremiteta, može se koristiti mešavina od pola vinskog sirćeta i pola vode. Ugrožena mesta dobro trljati mešavinom. Uz kuru sa vinskim sirćetom, poželjno je piti i po dve čaše vina od ruzmarina ili lišća breze. To vino jača srce i deluje kao diuretik. Priprema se tako što se tri do četiri šake lišća breze prelije kvalitetnim (najbolje domaćim) vinom i kuva poklopljeno, sa 250 gr meda, oko dva i po do tri časa. Za pripremu vina od ruzmarina potrebno je 0,75 litre kvalitetnog vina. Dodaju se, da se flaša napuni do grla, suve ili sveže grančice ruzmarina. Posle pet do šest dana, ruzmarinovo vino se može koristiti. Kod slabosti organizma, nastale iz različitih razloga - usled napora, zamora, dijareje, bolesti želuca, jetre, slezine, nadimanja i sl, mogu se primenjivati čajevi od vina ili likeri sa lozovom rakijom: Uzeti po tri supene kašike sitno iseckanog lista koprive (Urtica dioica) i cveta i lista haj dučke trave (Achillea millefolium). Mešavinu izručiti u jedan litar proključalog vina. Ostavi ti dva sata da se prohladi poklopljeno. Procediti i zasladiti medom. Piti svaka tri sata po 50 gr. Recept primenjivati sedam dana. Uzeti po tri supene kašike sitno iseckanog lista i cveta kičice (Erythaea centaurium) i lista nane (Mentha piperita). Popariti sa jednom litrom proključalog crnog vina. Ostaviti poklopljeno dva časa da se prohladi. Procediti i zasladiti medom. Piti svaka tri sata po 50 grama. Recept primenjivati sedam dana. Uzeti šest supenih kašika sitno iseckanog lista pelena (Artemisia absinthium) i izruči ti u jedan litar lozovače. Zatvoriti u flašu i 30 dana držati u toploj prostoriji. Za to vreme, sadržaj u flaši promućkati nekoliko puta dnevno. Posle 30 dana, procediti i piti po jednu rakijsku čašicu tri puta dnevno pre jela. Recept primenjivati deset dana. Uzeti šest supenih kašika sitno iseckanog korena maslačka (Taraxacum officinale) i izručiti u jedan litar lozovače. Zatvoriti flašu i 30 dana držati u toploj prostoriji. Za to vreme, sadržaj flaše promućkati nekoliko puta dnevno. Posle 30 dana, procediti i piti po jednu rak ijsku čašicu tri puta dnevno pre jela. Recept primenjivati deset dana. Ova rakija je u naro du poznata kao - ,,stomaklija“. U cilju jačanja organizma, rekonvalescenti mogu koristiti sledeće recepte: Po tri supene kašike sitno iseckanog lista i cveta bosiljka (Ocimum basilicum) i lista i cveta hajdučke trave (Achillea millefolium) izručiti u litar kvalitetnog vina. Zatvoriti flašu i držati u toploj prostoriji 20 dana. Za to vreme, sadržaj u flaši promućkati nekoliko puta u toku dana. Posle 30 dana, procediti i piti po 100 gr tri puta dnevno posle jela. Recept pri menjivati deset dana. Po tri supene kašike sitno iseckanog lista ruzmarina (Rosmarinus officinalis) i lista nane (Mentha piperita) izručiti u litar kvalitetnog vina. Zatvoriti flašu i držati u toploj pros toriji 20 dana. Za to vreme, sadržaj flaše promućkati nekoliko puta u toku dana. Posle 30 dana, procediti i piti po 100 gr tri puta dnevno posle jela. Recept primenjivati deset dana. Za otvaranje apetita može se primenjivati sledeći recept: Tri supene kašike sitno iseckanog lista pelena (Artemisia absinthium) izručiti u litar lozovače. Zatvoriti flašu i držati u toploj prostoriji 20 dana. Za to vreme, sadržaj flaše pro mućkati nekoliko puta u toku dana. Posle 30 dana, procediti i piti po jednu rakijsku čašicu tri puta dnevno pre jela. Recept primenjivati 20 dana.
Sok isceđen iz svežih vitica grožđa može se primenjivati kao sredstvo za zaustavljanje krvavog povraćanja. Osim primene grožđa i njegovih prerađevina kao pomoćnih lekovitih sredstava, treba skrenuti pažnju i na njegovu višestruku primenu u svakodnevnom životu ali i - rit ualnu primenu. U Srbiji ne postoji domaćica kojoj nisu poznate sarmice od lista vinove loze i primena suvog drveta loze za pripremanje pečenja. Upućeni tvrde da je pečenje najukusnije kada se priprema na žaru ovog drveta. Omiljeni zimski napitak dobrog dela naše populacije je kuvano crno vino kome se mogu dodati karanfilić, cimet ili muskatni oraščić. Uz lekovit efekat vina, postiže se i afrodizijski efekat. List vinove loze se može koristiti i za skladištenje voća i povrća za zimu, stavljanjem lišća loze između plodova. Na kraju, osušena stabljika loze može biti iskorišćena i kao izvanredan dekorativni detalj u kući. Time se ostvaruje i umetnička dimenzija primene grožđa. Od antičkih vremena i kulta boga Dionisa, darovatelja vinove loze i vina ljudskom rodu, poznata je primena vina u religioznim obredima. Vino je omiljen napitak paganskih bogova, dok u hrišćanstvu prilikom pričešća simbolizuje krv Sina Božijeg, Gospoda Isusa Hrista, prolivenu za oproštaj čovekovih grehova. Grožđe je hrana i m nogostruki le k - jedim o ga što više i što duže!
Vasa Pelagić
VITAM IN II MINERALI Rezultati istraživanja nedvosmisleno ukazuju da korišćenje prehrambenih dopuna u ishrani, radi jačanja imunbiološkog sistema, može da dovede do produženja života obolelih od side. Dopune su čak delotvorne koliko i neki lekovi! Posebno se preporučuju antioksidanti, uključujući prirodne (ne sintetske!) vitamine C i E, hranljive materije na bazi vitamina A, beta-karotin, likopen i mineral selen. Brazilski orah je bogat selenom, a ostale hranljive materije se mogu naći u voću, povrću, orasima i integralnim žitaricama. Više volim prirodne namirnice, nego sintetičke dopune redovnoj ishrani. Obolelima od side preporučujem obavezno savetovanje sa kliničkim nutricionistom...
STRATEŠKE BILJKE Suncokret (Helianthus annuus 1.) Narodni nazivi: solnčica, sončna roža, sunce, sunčani cvet, sunčanik, sunčenica, sunčenjak. Opis: Suncokret, simbol leta, toliko je poznat da nije neophodan njegov bliži opis. Raste u mnogobrojnim vrstama i podvrstama koje se razlikuju po visini, veličini cvetne glave, veličini i boji plodova i sadržaju ulja. Vreme cvetanja: Jul-avgust, a vreme sazrevanja plodova prema podneblju - od leta do kasne jeseni.
Podneblje: Kultivisan suncokret je poreklom iz Amerike. U šesnaestom veku je prene sen u Španiju, odakle se dalje širio. Danas se gaji kao jedna od važnijih biljaka za dobija nje ulja, kao krmna biljka, a dobar je i u ulozi paše za pčele. U baštama se često seje kao ukrasna biljka, a nekultivisan raste uz železničke nasipe, ivice puteva, na krompirištima, poljima, pustopoljima, i dr. Lekoviti delovi: Cvetovi i seme, tj. plodovi (Fructus helianthi). Ulje dobijeno iz plodo va (Oleum helianthi) ima veliku primenu u ishrani i (posebno) prehrambenoj industriji. Miris plodova je slab a ukus uljan. Delotvorne materije: U cvetovima je dokazano postojanje kvercimeritrina, jednog monog likozida kvercetina, bartaina, holina, ksantofila i dr. Glavni sastavni deo plodova (do 40 posto) je masno ulje bogato vitaminom E, kao i fitohormonima, lecitinom i mineralnim materijama. Suncokretovo ulje dobija sve veći značaj u ishrani i jedva da zaostaje za maslinovim uljem. Svetložute boje, bistro i žitko, suncokretovo ulje se odlikuje dugom postojanošću, u ishrani se sme upotrebljavati isključivo hladno ceđeno a od gotovo neograničene je koristi kao biljni izvor masti za zdrave i za bolesne ljude. Termalno ceđeno i prerađeno ulje se koristi samo u tehnici. Lekovito delovanje: Iz svežih cvetova i sveže narezanih gornjih delova stabljike, priprema se alkoholni ekstrakt koji lekovito deluje kod oboljenja s groznicom. Ovaj ekstrakt se preporučuje i kod malarije kod koje su čak i visoke doze kinina zatajile. Dozu određuje isključivo lekar!! Alkoholni ekstrakt je delotvoran i kod influence (oboljenje pluća sa konstantnom, ne previše visokom, temperaturom), bronhijalnog karaktera upale pluća, a ne manje i kod plućne gangrene. Delovanje se pripisuje fluorescenciji suncokretove tinkture. Suncokreto vo ulje se posebno preporučuje bolesnicima kojima je zabranjeno korišćenje životinjskih masti, kod bolesti žuči i jetre, čira na želucu i dr. Pored maslinovog, i ulje od suncokreta je veoma dobro za masažu. Obogaćeno biljn im eteričnim uljima, pospešuje pravilno funkcionisanje kože i postaje važan prirodni lek.
Arahis, arašidim Narodni nazivi: kikiriki, kitkiritki, zemno orašće. Opis: Jednogodišnja biljka, visoka od 30 do 70 cm, ubraja se u mahunarke pa ima izvesnu sličnost s graškom i sočivom. Interesantno je da cvetne drške nakon oplodnje nas tavljaju da rastu prema zemlji i zaranjaju u nju oko četiri-pet centimetara, da bi se potom razvili plodovi koji su, eto, s pravom dobili ime „zemni orasi“. Podneblje: Smatra se da su postojbina orašca tropski krajevi Južne Amerike, iako se biljka uzgaja i u Indiji, Kini i Zapadnoj Africi. Sve veća potreba za mašću inicirala je eksper imentalne uzgoje u Evropi, pa se danas uzgaja u Španiji, južnoj Francuskoj, Italiji i dr. Gaji se i u Makedoniji. Orašac se javlja u mnogim sortama i varijantama. Delotvorne materije: Semenke sadrže između 40 i 50 posto masnog ulja, od 20 do 30 posto azota, skroba, celuloze i dr. Masno ulje sadrži najviše linolne ali i cerotinske i behanske kiseline, zatim i laurinske, miristinske i arahinske kiseline, vitamin E i mnoge nealkaloidne materije. Primena: Orašac je izvanredno jestivo ulje, veoma slično maslinovom ulju po blagosti, kvalitetu i ukusu. Kao visokovredno jestivo ulje, trebalo bi ga mnogo više koristiti u
domaćinstvu. Sadrži visoki procenat linolne kiseline, jedne od najvažnijih masnih kiselina. Ulje orašca ukršteno s maslinovim uljem, u trgovinama prehrambenim namirnicama obično se prodaje pod imenom „stono ulje“. Upotrebljava se u proizvodnji margarina, ribljih konzervi, čokolade, a sve veću primenu nalazi i u proizvodnji keksa i finog peciva. Prženo seme orašca se koristi kao dodatak kafi.
Hmelj Voli toplije predele. Danas je poznat čitav niz njegovih različitih oblika, ali se i kod ove biljke primećuje pojava degeneracije. Hmelj se gaji već od osmog veka, a prve zabeleške o njemu potiču od arapskog lečni ka Mesue iz sedmog veka nove ere, koji je za čišćenje krvi preporučivao sirup od hmelja. Danas se najviše gaji u Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Americi, kod nas uglavnom u Vojvodini. Lekoviti deo biljke: U martu i aprilu beru se mladi izdanci i koriste kao šparoga za pripremu salate i sličnog, a šišarice (Strobili lupuli) za vreme berbe u avgustu. Lekovite i hranljive materije: Šišarke hmelja, to jest njihovo ,,brašno“ (Glandulae lupuli lupulin), sadrži eterično ulje s kariofilenom, linolool, mircen, razne kiseline označene kao humulon i lupulon. Poslednja (lupulon) se dosta koristi u lečenju. Pored navedenog, brašno hmelja verovatno sadrži morilinu sličnu bazu i jedan alkaloid. Šišarke, odnosno brašno hmelja, treba čuvati sarno u tamnim, dobro zatvorenim staklenim posudama. Lekovito dejstvo: Šišarke se koriste za jačanje (ova sposobnost se pripisuje visokom sadržaju gorkih materija), iniciraju pojavu apetita, a povoljno utiču i na rad želuca i creva. Čaj od šišarke preporučuje se kod neuroznih proliva, neuroznih crevnih oboljenja, nadu tosti i crevnih grčeva. Gorke materije zajedno sa eteričnim uljem i velikim brojem lekovitih elemenata delu ju umirujuće na nervni sistem, neurozno ubrzanje pulsa i normalizuje rad srca. Čaj od šišarke (jedna čajna kašičica na tri decilitra vrele vode, da odstoji 15 minuta) uklanja nave dene pojave i vraća normalan san. Budući da u velikoj meri smanjuje polnu pre nadraženost, čaj od šišarki (nezaslađen, pije se u gutljajima jednu-dve šoljice dnevno) pre poručuje se u pubertetu kod dece previše zaokupljene polnim samozadovoljavanjem ili u slučaju polucija za vreme spavanja. Delovanje hmelja, u smislu obilnog izlučivanja mokraće, nema samo povoljan uticaj na smanjenje skupljanja vode u telu već i lekovit uticaj kod svih oboljenja od gihta i reumatiz ma. Brašno hmelja, tj. lupulin, ima isti efekat pa bi oboleli trebalo da ga uzimaju po jedan gram više puta dnevno. Hladno pripremljen čaj od šišarki je izuzetno delotvoran kod svih probavnih smetnji, naročito ukoliko se pije u gutljajima najmanje jedna sat pre jela. Kao topli napitak, umiru juće povoljno deluje, pre svega, kod nesanice i seksualnog uzbuđenja. Rezultati najnovijih istraživanja ukazuju da hmelj uništava želju za nikotinom, zbog čega se rado preporučuje pušačima. Klinički ogledi su pokazali da hmeljna kiselina (lupulon) pospešuje uništavanje tuberkuloznih bacila. Budući da je koncentrisani lupulon u izvesnoj meri toksičan, može se koristiti isključivo po preporuci i nadzorom lekara. Kod tuberkuloze se sa uspehom pri menjuje lupulon u želatinoznim kapsulama.
Izuzetno snažno baktericidno delovanje ove lekovite biljke (antiseptičko dejstvo gotovo 500 puta!) u mnogome se približava dobro znanoj karbolnoj vodi. Iako punovredan kao lekovita biljka, pogrešnom upotrebom hmelja mogu nastati i negativne posledice. Prilikom prekoračenja doza kao i dugotrajnom primenom, može doći do pojave omamljenosti, teškoća u želucu, čak i gubitka svesti. Čaj od hmelja nije preporučljiv za trajnu upotrebu.
Čajne mešavine Čaj za nerve: U jednakim delovima izmešati šišarke hmelja, cvet despika, listove matičnjaka i cvet jaglica. Čaj za umirenje želuca: Izmešati šišarke hmelja, jedan deo listova matičnjaka, jedan deo biljke kičice i jedan deo cveta kamilice. Čaj za nesanicu: Tri dela šišarki hmelja i dva dela korena odoljena - uputstvo za ovaj čaj navedeno je kod odoljena. Priprema pomenutih čajnih mešavina: Jedna čajna kašičica mešavine za jednu šoljicu čaja pripremljenog kao oparak. Pije se prema potrebi jedna do dve šoljice tokom dana, nezaslađen i u gutljajima.
Priprema u narodnoj m edidni Sok sveže ubranih listova ili izdanaka hmelja pospešuje stolicu i izlučivanje mokraće, odvodi suvišnu žuč i umiruje bolove materice. Kod kamena u bešici dobro je pariti sa uvarkom od izdanaka i cvetova hmelja. Za regulisanje rada jetre priprema se salata od mladih izdanaka hmelja. Tinktura (priprema se tako što se sveže šišarke potope u vinsku kiselinu) preporučuje se kod gihta i žutice, a uzima se tri puta dnevno između pet i osam kapi. Mladi izdanci hmelja sprečavaju skorbut. U narodnoj medicini se s uspehom prime njuje čaj od listova hmelja protiv skorbuta, povećane slezine, kod bolesti krvi i dugotrajnih groznica. Sveže ubrani i u avanu istucani listovi preporučuju se kao oblozi spolja, za umirenje bolova od reume, gihta, nagnječenja tkiva i iščašenja.
Žutika trpka (Berberis vulgaris L.) Narodni naziv: babkovina, brebenika, česmiga, česmigovina, česmina, divlji šimšir, kiseli trn, mali čevčežac, šimširika, šimširovo drvo, divlja šimširika, trpka žutika, žuti šipak, žutika, žutica, žutikovina, žutokora. Žutika trpka potiče iz zemlje Berbera u Severnoj Africi, odakle je prenešena u Špani ju, na šta ukazuje i njeno latinsko ime - Berberis. Danas je veoma rasprostranjena i raste gotovo po čitavoj Evropi. Ima je dosta i u našim krajevima gde raste po živicama, šikarama, uz ivice šuma, i sl. Opis: Grane ovog drveta su u mladosti poput šibe i crvenkaste boje. Kasnije odrvene i dobiju prljavo-sivu koru. Listovi se delimično pretvaraju u trodelno trnje. Kratki izdanci razvijaju listove smeštene u čupercima, jajasti su i na rubu nazubljeni. Žuti cvetovi čine obešene grozdove. Bobičasti plodovi valjkastog su oblika i svetlocrvene boje.
Miris grma je slab, kora korena veoma gorkog ukusa i prilikom žvakanja boji plju vačku žuto. Zrele bobice imaju ugodan kiselkasti ukus. Svetložuti grozdasti cvetovi cvetaju u martu i aprilu. Bobice sazrevaju u avgustu i septembru. Dok su plodovi nezreli, blago su otrovni, a potpuno zrele bobice mogu se bez bojazni koristiti jer ne sadrže alkaloid. Lekovite su bobice (Fructus Berberidis) i kora sa korena (Cortex Berberidis radicis). Bobice se beru u avgustu i septembru, a kora s korena u kasnu jesen ili rano proleće (mart). Sveže bobice se suše na vazduhu ili suncu. Ukoliko je vreme vlažno, mogu se oprezno suši ti u rerni na umerenoj temperaturi. Bobice se beru bez peteljki, i nakon sušenja moraju da zadrže prirodnu crvenu boju. Budući da se na donjoj strani listova razvijaju zimske spore plamenjače ili žitne rđe (Puccinia graminis), žutika se kao domaćin pomenute žitne bolesti sistematski iskoreljuje u žitnim područjima! Kako stoka na paši zbog trnja izbegava njen grm, ova biljka je vrlo prikladna kao živa ograda, odnosno živica. Lekovite materije: Zrele bobice sadrže isključivo voćne kiseline, dakle ne i vinsku i cit ronsku kiselinu. Pored njih, i pektoze, gumu i jednu još uvek detaljno neistraženu aro matičnu kiselinu. U kori korena otkriven je čitav niz alkaloida. Pre svega berberin i alka loidi berbamin, oksiakantin i oksiakantin-vinetin. Materija sa blagotvornim dejstvom ima i u kori korena. To su palmatin, jatrorizin, kolumbanin, šećer, skrob i hemiceluloza. Lekovito delovanje: Alkaloidu berberinu se pripisuje čitav niz lekovitih delovanja. Pospešivanje izlučivanja žuči, otklanjanje zastoja funkcije žuči, žutice, otoka jetre i ostale bolesti jetre, a usled funkcije proširenja žila i poboljšanje krvotoka (cirkulacija krvi) uz istovremeno sniženje krvnog pritiska. S druge strane, žutika se preporučuje kod proliva, posebno kod karakterističnih proli va tuberkuloznih plućnih bolesnika. Delovanje žutike izjednačuje se sa lekovitim efektom dejstva droge Radix Colombo uvezene iz istočne Afrike (potiče od biljke Jatrorrhiza palma ta (Lam) Miers), čiju su vrednost potvrdili najpoznatiji farmakolozi posle detaljnih istraži vanja. Berberin, sem toga, ubrzava aktivnost bubrega, ali se ne sme koristiti kod upale bubrega praćene groznicom. Uživaocima opijuma ili morfijuma kora žutike može doneti ozdravljenje! Kura za odvikavanje sadrži čaj od kore žutike, ali se preduzima samo pod lekarskom kontrolom. Primena u narodnoj medicini: Narodna medicina posvećuje grmu žutike posebnu pažnju. Pomenute mogućnosti lečenja prvobitno su proizišle iz narodne medicine, a dalje mogućnosti lečenja su: sa šećerom skuvani sok od žutike uzima se kašičicom i sprečava povraćanje kod trud noće; voćno sirće pripremljeno iz bobica žutike (čajna kašičica) blago je sredstvo za otvaranje.
KRATKO IN AU ČN O ... Brokoli, rotkvice i krompir poboljšavaju pamćenje, a isto važi i za jabuke i pomorandže, utvrdili su istraživači sa londonskog Kongs koledža. Oni su ustanovili da pomenuti plodovi sadrže supstance koje imaju isto dejstvo kao i neki lekovi kojima se leči Alchajmerova bolest, što je veoma značajno za prevenciju i tretman te bolesti, objavilo je Kraljevsko farmakološko društvo Velike Britanije. Konzumiranje „veličanstvene petorke“ pozitivno se odražava kako na zdravlje obolelih, tako i na potpuno zdrave osobe.
Tim klinike „Akbar“ u Panama Sitiju na Floridi je dokazao da korišćenje 15 češ njeva belog luka dnevno štiti organizam od kancera 140 do 160 puta uspešnije! Pre ciznije, za toliko puta se povećava aktivnost kiler ćelija (ćelija ubica) koje uništavaju onkogene ćelije. Dokazano je da biljna hrana daje 25 puta manju intoksikaciju azotnim toksinima nego meso. Upravo zbog toga su, tvrde naučnici, vegetarijanci izdržljiviji od mesoždera. Pečurke su uglavnom siromašne vitaminima. Izuzetak predstavljaju lisičica (Cen tharellus cibariuo) i rujnica (Lactarius deliciosus) koje se odlikuju visokim sadržajem vita mina A i Bl. Sa gledišta fiziologije ishrane, značajno je da pečurke spadaju u retke namir nice biljnog porekla sa srazmerno znatnom D-vitaminskom aktivnošću. Trajna zeljasta dlakava biljka živa trava raste svuda, a najviše na sunčanim, suvim mes tima. Upotrebljava se cela biljka - kao čaj, najviše kao sredstvo za zaustavljanje krvarenja. Narodna imena ove biljke su mala živa trava, iglica, kačnjak, mačak, poludnevica, teklica, čapljan, crvene nožice čapljina, a latinsko ime joj je Erodi cicutarii herba. Konzumiranje ogromnih količina paradajza može ukazati na anemičnost prouzroko vanu nedostatkom gvožđa kod nekih osoba, pokazuju najnovija istraživanja koje prenosi Rojters. Slučaj jedne pacijentkinje koja je dnevno jela do deset paradajza, nagnao je lekare da istražuju vezu između ove namirnice i anemičnosti i pokazalo se da je potreba za većom količinom paradajza u direktnoj vezi sa malokrvnošću. Ranija istraživanja pokazala su da anemija može dovesti do potrebe i za neuobiča jenom hranom ili supstancama koje ne spadaju u deo normalne ishrane, poput prašine ili gline, a i velike potrebe za hrskavom ili slanom hranom može biti povezana sa nedostatkom gvožđa u organizmu. Vino može da spreči ili bar uspori proliferaciju ćelija raka - tvrde francuski stručnjaci. Ovo otkriće je objavio profesor Žan-Fransoa Rosi čiji je tim proučavao efekte tanin polifenola (sastojka kožice grožđa) na rak kičmene moždine i napomenuo: - Otkrili smo da polifenoli smanjuju proliferaciju kancerogenih ćelija i izazivaju apop tozu - odnosno da pospešuju samouništenje pomenutih ćelija. Ne tvrdimo da je vino lek ili da deluje kao vakcina, međutim u našim laboratorijskim istraživanjima utvrdili smo da određena vrsta polifenola zaista uništava ćelije raka. Najnovija ispitivanja stručnjaka iz američkog Ministarstva poljoprivrede pokazuju da borovnice snižavaju ,,loš“ holesterol jednako dobro kao i lekovi. Ovaj efekat borovnica postiže se pterostilbenom, supstancom koja rastvara masnoću i štiti organizam od malig nih bolesti. Pola čaše crnog vina dnevno ili čaša soka od borovnice, štite krvne sudove i obezbeđuju dovoljno antioksidanata za ceo dan, tvrde američki stručnjaci. Sve je više dokaza da je način ishrane usko povezan sa kancerom - tvrde britanski stručnjaci.
- Sistematizovali smo razna otkrića iz oblasti ishrane i utvrdili da voće i povrće pruža ju značajnu zaštitu od raka, a da meso, mleko i masnoće imaju određena kancerogena svo jstva - kaže dr Džon Kamings iz Kliničkog centra za ishranu u Kembridžu i dodaje - Polov ina smrtnih slučajeva od kancera otpada na četiri vrste: rak pluća, dojke, prostate i debel og creva. Dok je za rak pluća najodgovornije pušenje, za ostale tri vrste raka najveći faktor rizika je - ishrana. U više studija je potvrđeno da hrana bogata životinjskim mastima utiče na pojavu kancerogenih oboljenja. Pomenuti sručnjaci ističu da je osnovni razlog za nastanak raka mutacija u ćelijskoj DNK, koja je ili nasledna ili do nje dolazi usled spoljnih faktora, među kojima glavnu ulogu igra nezdrav način života, a naročito ishrana. Ekstrakt ananasa sadrži bioaktivne molekule od kojih se mnogo očekuje u borbi pro tiv raka. Istraživanje sprovedeno na Kvinslend institutu za medicinska istraživanja pokaza lo je da bar dve materije prisutne u ananasu, mogu da suzbiju rast malignih ćelija. Otkriveno je da bromelain, bogat izvor enzima, može da stimuliše rad nekih speci fičnih imunih ćelija i da blokira funkciju nekih drugih. U njemu su identifikovane dve belančevine - CCS i CCZ - koje sprečavaju rast tumorskih ćelija dojke, pluća, jajnika i debe log creva, a, pokazalo se, i ćelija malignog melanoma, najmalignijeg od svih tumora. Obe belančevine pripadaju grupi enzima proteoza koji učestvuju u razgradnji proteina. Ovo je prvi put da je dokazano da ova klasa enzima ima uticaj na rad odbrambenog sis tema. CCS blokira jedan protein koji je defektan u oko 30 odsto malignih ćelija, dok CCZ stimuliše odbrambeni sistem da uništava maligne ćelije. I jedan i drugi enzim ,,rade“ potpuno drugačije od svih poznatih klasa lekova koji se koriste za lečenje malignih bolesti, pa se u ovo otkriće polažu velike nade. To je još jedan dokaz da je priroda neiscrpan izvor materija koje mogu biti efikasne u terapiji različitih stanja. Holesterol u krvi se može smanjiti nemasnim obrocima, korišćenjem maslinovog ulja i jabukama. Ovo voće sadrži oko 40 kalorija, flavonoide koji smanjuju holesterol i kiseline koje olakšavaju varenje. Dve sveže jabuke dnevno tokom zime zaštitiće čoveka od prehlade, budući da sadrži dosta vitamina C. Korisne su sveže, ali i u kompotu i pečene. Ulje od soje i avokada može pomoći obolelima od artroze. Ispitivanja su pokazala da ova vrsta ulja ,,podmazuje“ zglobove, pa kapsule sa uljem koje se uzimaju nekoliko mese ci mogu značajno da poboljšaju funkcije zglobova kolena i kuka. Sveže hladno ceđeno maslinovo ulje je veoma bogat izvor različitih materija neophod nih za unapređenje zdravlja. Kvalitetno maslinovo ulje sadži i supstance koje u organizmu deluju poput antireumatika. Tako 50 grama ulja odgovara jednoj desetini doze brufena. Za ovo otkriće zaslužni su stručnjaci Montel hemijskog centra u Filadelfiji koji su otkrili protivzapaljensko dejstvo supstanci izolovanih iz maslinovog ulja. Iako ovaj antiin flamatorni i analgetski efekat nije dovoljan da se suzbije glavobolja, sigurno je da doprinosi povoljnijim efektima mediteranske dijete. Izolovana materija je oleocantal, koji inhibira aktivnost enzima učesnika u zapaljenskim procesima na isti način kao što to rade antiin flamatorni lekovi.
Inače, zapaljenski procesi su u osnovi različitih oboljenja među kojima su i srčane i maligne bolesti. Mediteranska dijeta, čiju osnovu čini maslinovo ulje, ima mnoge pozitivne efekte na zdravlje među kojima su i smanjeni rizik od kardiovaskularnih bolesti, raka dojke, pluća i demencije. Maslinovo ulje sadrži ceo lanac bioaktivnih materija, a za neke stručnjaci još ne znaju mehanizam dejstva. Ipak, treba ga uzimati umereno zbog visokog sadržaja masnoće. Istražujući tajnu dugovečnosti stanovnika na Tibetu i u pustinji Gobi, kineski i indijs ki naučnici pronašli su u uzorcima zemlje, vode i hrane, veliku količinu cinka, bakra, sele na i magnezijuma. Ovi antioksidanti ulaze u sastav takozvanog eliksira dugovečnosti. Taj eliksir se pravi od oraha i indijskog oraha, badema, pistaća, suvog grožđa, kokosovog braš na i urmi. Mešavina nije precizno dozirana, na radost ljubitelja suvog voća, ali ne treba preterivati. Za potrebe organizma u zimskim mesecima dovoljno je uzeti 30 do 50 grama voća ili od svega po malo. Grožđe spada u red za čovekovu ishranu odnosno život najzdravijih vrsta voća. Bez obzira na to kakve je boje grožđe (belo, roze ili crno), ispitivači njegovih svojstava su utvrdili da grožđe spada u grupu tzv. supernamirnica, a jedno od neobično važnih dejstava je što doprinosi usporavanju starenja. Analizama je utvrđeno da svega sto grama grožđa ima 72 kalorije, ali mu se kalorična vrednost znatno uvećava ako se koristi kao suvo grožđe. Tako suvo grožđe dostiže gotovo četvorostruko veću kaloričnu vrednost od sirovog, jer iznosi čak 272 kalorije. U potrazi za nektarom, pčela skuplja polen na četkicama svojih zadnjih nožica. Ovaj dragoceni prah ne samo da omogućava cveću da produži vrstu, već višestruko pomaže ljudima. Dijetetičari ga smatraju kompletnom hranom, prirodnom i bogatom vitaminima, miner alima i aminokiselinama. Često ga u ishrani koriste sportisti, najviše sprinteri i maratonci. Polen izuzetno pomaže sistemu za varenje, protiv zatvora i anoreksije. Takođe, povoljno deluje kod nervnih tegoba i pospešuje intelektualne aktivnosti. Seljaci su ga rani je u nordijskim zemljama koristili u borbi protiv karijesa, a danas je u Švedskoj polen jedan od glavnih sastojaka u proizvodnji paste za zube. Američki Apači su posipali polenom mladiće koji ulaze u život. Polen se takođe koristi i u kriminološkoj tehnici za utvrđivanje alibija. U naftnoj industriji se na osnovu polena otkrivaju nalazišta nafte u Zemljinim slojevima. Arheolozi posebnim tehnikama, na osnovu analize polena, utvrđuju kako su se neki narodi hranili u prošlosti. U poslednje vreme, sa porastom alergija, naročito u SAD, od polena se spravljaju posebni lekovi, alergeni za ublažavanje alergija. Da bi se hrana bolje svarila a čovek pri tom podmladio organizam, pola sata posle obroka treba na jezik da stavi malo soli ili nečeg ljutog. Ovo će refleksno izazvati intenzivno lučenje kiseline u želucu koja u većoj količini sadrži ferment pepsin. Prolazeći kroz krvo tok, samim tim i sve organe, pepsin će rastvarati stare i time pomagati mladim ćelijama u borbi za opstanak - tvrdi ruski naučnik Bolotov.
ZAČINI
Cm i i beli biber Biber je, u stvari plod biljke povijuše (Piper nigrum), poreklom iz Indijskog arhipeiaga, a danas se gaji u celoj tropskoj Aziji, ekvatorijalnoj Americi i Africi. Od iste biljke dobija se beli i crni biber. Za dobijanje belog bibera beru se skoro zrele crvene bobice i drže tri-četiri dana u vodi radi bubrenja i lakšeg ljuštenja, i tek onda suše. Crni biber se dobija tako što se nedozreli obrani plodovi suše. U toku sušenja zrna se smežuravaju i dobijaju crvenomrku boju. Boljeg kvaliteta je onaj tamnije boje, teži je i aro matičniji. Ukus bibera je ljut, papren, a miris aromatičan i draži sluzokožu, odnosno tera na kijanje kada se udiše. Ljutinu mu daje alkaloid piperin kojeg ima šest odsto, a aroma začina potiče od eteričnog ulja (oko 1,5 odsto). Koristi se u prehrambenoj industriji - u proizvodnji marinada, jela od mesa i ribe i za priprem u kobasica, a u domaćinstvu mleveni biber je univerzalni začin za poboljšanje ukusa supe, umaka, mesa, kobasica, jela, variva i salata. Jela sa dosta bibera su ukusnija, jačaju apetiti i štite od infekcija u organima za varenje. Prirodni je lek i kod smetnji na organima za varenje.
Majoran (Majorana hortensis) Majoran (mažuran) je baštenska aromatična biljka koja cveta usred leta a kao začin ima široku primenu. Poreklom je iz zemalja oko zapadnog Mediterana, međutim, gaji se u zapadnoj i sred njoj Evropi. Sadrži 0,7-3,5 odsto etarskog ulja, tanina i gorkih materija. Majoranovo eter sko ulje ima veliku baktericidnu moć, tako da je izvrstan i neškodljiv konzervans, istovre meno i lek protiv tegoba u organima za varenje. Razne čajne mešavine sa majoranom poz nate su u narodu kao sredstvo za pospešivanje varenja, protiv nesanice, lupanja srca, za ispiranje grla, guše i nosa kod prehlada.
Kurkuma Prepoznatljive žutooker boje, poznata je kao jedan od sastojaka karija. Fini prah se dobija sečenjem, sušenjem i mlevenjem korena istoimene biljke poreklom sa jugoistoka Azije. Zbog izuzetno jakog svojstva da stimuliše rad jetre i stomačnih organa, ovaj začin se u tradicionalnoj indijskoj medicini već vekovima koristi za čišćenje organizma. Preporučuje se posle perioda obilnog unošenja hrane i pića, blagog povećanja holesterola u krvi, za poboljšanje rada jetre i žuči, bolje varenje. Međutim, preterana doza kurkume može da iritira stomak i izazove mučninu i povraćanje, pa se zato preporučuje u obliku kapsula i u propisanim dozama.
Ljuta papričica Ljuta papričica, biljka južnoameričkog porekla, čini deo familije Solanacee kojoj pri padaju i plavi patlidžan, paradajz i krompir. Na osnovu arheoloških nalaza, utvrđeno je da se ljuta papričica gajila u Meksiku pre 5.500 godina, odakle je posle Kolumbovog otkrića Novog sveta stigla u Evropu. Osim toga što obogaćuje i poboljšava ukus, ovaj začin ubrzava metabolizam pa je veoma koristan u dijetama. Najnovija istraživanja su dokazala da ljuta papričica poboljšava i reguliše proces varenja, a zahvaljujući lecitinu koji se nalazi u semenu, snižava holesterol i na taj način čuva elastičnost i čistoću krvnih sudova. Ljuta papriči ca šitri krvne sudove i ubrzava krvotok, međutim ne preporučuje se osobama koje boluju od gastritisa ili čira na želucu.
Kim Iako izgleda kao seme, kim je u stvari plod biljke. Ovaj začin široke primene, odomaćen u našoj kuhinji, odlično rešava probleme nadimanja i gasova u stomaku. Zah valjujući esencijalnim uljima koje sadrži, pospešuje varenje, opušta stomačne mišiće i otk lanja osećaj nadutosti i težine u stomaku. Kim je vrlo delotvoran i kod otklanjanja stom ačnih grčeva i glavobolje izazvane lošim varenjem. Može se koristiti kao začin ali i kao čaj.
Đumbir Poreklom iz Indije i Malezije, nastrugan aromatičan koren biljke Zingiber officinale koristili su kineski moreplovci protiv morske bolesti još pre mnogo vekova. Zbog izuzetnog dejstva na proces varenja, ovaj začin je naročito posle obilnih obroka bio jako popularan u antičkoj Grčkoj i Rimu. Današnja fitoterapija đumbiru priznaje mnoga pozitivna dejstva na organizam. Kao nastrugan svež koren ili osušen u prahu, đumbir je izuzetno uspešan kod otklanjanja mučnine i povraćanja, naročito onih izazvanih vožnjom brodom, automobilom ili avionom, kod otklanjanja stomačnih grčeva, opuštanja stomačnih mišića, delotvoran je i kod prehlade, glavobolje i reumatskih bolova, a u poslednje vreme se preporučuje i za čišćenje organizma. Nekoliko kapi esencijalnog ulja đumbira u vrućoj vodi za kupanje otklanja znake prehlade, a parčići svežeg korena preliveni sa dva decilitra vrele vode pospešuju varenje.
Cimet Cimet je osušeni gornji površinski deo kore Cinnamomum zeylanicum, niskog drveta poreklom sa Šri Lanke koje su još pre tri milenijuma Kinezi koristili kao lek protiv prehlade, za otklanjanje menstrualnih tegoba i bolje varenje. Na istoku se cimet i danas koristi kao sredstvo za ublažavanje kijavice, upale grla i reumatskih bolova. Zahvaljujući esencijalnim uljima koje sadrži, smatra se dobrim antiseptikom koji ima i fungicidno dejstvo.
Kruna fitoterapije: Todoxin - pre, sada, posle Prof. dr Pauli D irektor od seka za virusologiju Kohovog institu ta u B erlin u Paradoksalna je savremena pojava da se ljudi listom okreću biljnim preparatima. Zašto baš njima? Uobičajeno je mišljenje da ovi preparati nemaju neželjene sporedne efekte. Smatraju se načelno bezbednim i delotvornim agensima. Iako u fitoterapiji postoji čitav spektar različitih gledišta, najveći deo fitoterapeuta odbacuje stav da su prirodni biljni preparati analogni farmaceutskim preparatima i da se koriste u školskoj kliničkoj medici ni kao lekovi. Postoji samo nekoliko biljaka efikasnih poput lekova, to jest onih čije se delovanje pri bližava delovanju farmaceutskih preparata. Ukoliko se primenjuju u fitoterapiji, onda je to svakako u alopatskom lečenju. Najveći deo lekovitih biljaka sadrži na desetine različitih sastojaka, često izuzetno složenih - smole, tanini, polisaharidi itd. Oni ublažavaju, moduliraju i modifikuju efekte svakog od aktivnih principa. Ogroman broj studija je pokazao da se dejstva ekstrakta celih biljaka ne mogu dobiti davanjem izolovanih prečišćenih sastojaka biljke. Potreba da se to ponavlja i naglašava deluje ironično ako se ima u vidu da biologija već dugo koristi kao aksiom teorijski model sistema, prema kome je celina veća od zbira delova. Medicinskoj javnosti je jednostavno prirođena izvesna doza konzervativizma. Fitoterapeuti, s druge strane, svoje viđenje da je celina veća od delova, izvode iz vitalizma a ne teorije sistema. Farmaceutski lekovi su napravljeni da izazovu specifične reakcije. Neželjena dejstva se provlače kao rizici u odnosu na korist primarnog efekta. Biljke, pak, imaju nekoliko širih dejstava na više celih fizioloških sistema istovremeno. Obično su usmerena u istom opštem terapijskom pravcu, uglavnom su komplementarna ili sinergetska, često nespecifična, a veoma retko nepoželjna. Biljni preparati su usmereni na telesno samoizlečenje, dok se farmaceutski lekovi odnose na simptome izazvane specifičnim mehanizmima bolesti, shvaćenim prema naučnoj patologiji. Ta dva pristupa su suprotstavljena jedan drugom. Biljni preparati delu ju veoma blago, često u pokušaju podsticanja ili podržavanja deficijentnih sistema i proce sa, ili kao pomoć prilikom odstranjivanja ekscesa ukoliko su postali preovlađujući. Ublaža vanje simptoma je samo deo strategije fitoterapije. Fitoterapija je holistička terapija. Duhovno i duševno stanje skladno integriše u svoje shvatanje čovekovih funkcija i biljnog lečenja, poštujući planetarnu i ekološku dimenziju prirodne medikacije omogućenu biljkama. Način življenja, duhovni i duševni stavovi, deo
su svakog naturopatskog pristupa uključujući i fitoterapiju. Konzistentna i moćna dejstva na suptilnim nivoima, izazvana biljnim agensima, ne mogu biti objašnjena far makokinetičkim modelom na kome se zasniva klasična farmakologija. Viševekovno korišćenje lekovitih biljaka prevazilazi čak i grčko-rimsko nasleđe med icinskog mišljenja (samo što je, na žalost, zaboravljeno u amneziji mlade tehnološke med icine) i seže do magijskih, ezoterijskih i verskih oblasti praistorije. Veliki azijski medicins ki sistemi, na primer, nesmetano egzistiraju hiljadama godina integrisani u odgovarujuće složene kosmološke i filosofske sisteme. Bilo koje složeno proučavanje primena biljaka u lečenju, dovodi do spoznaje da su savremeni lekari poput slonova u staklarskoj radnji. Nijedna medicina ne postoji sama po sebi. Uvek je proizvod zemlje, preciznije pod neblja u kome je nastala i vekovima praktikovana. U njoj se oslikavaju svi religijski, kul turni i društveni uslovi. Zbog toga se i slike i tokovi bolesti nužno razlikuju od jednog do drugog kulturnog kruga i od jedne do druge epohe. Svaka medicina smeštena je u sistem verovanja ,,svoje“ kulture. Verovanje iscelitelja i pacijenta u delovanje datog sredstva, samo je jedna od više pretpostavki za njegovu delotvornost. Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 god ina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim naukama, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost. U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu“ medikamentoznu terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog drugog medikamenta. U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su davani pod kontrolom lekara. Zapaženi su sledeći efekti: - mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija, - dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak, - vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama - kod manje od 2% bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i u retkim slučajevima (jedan do dva na 1.000 pacijenata) dijareja na početku uzimanja (u trajanju od jednog do tri dana). Od više stotina praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom sluča ju nije došlo do oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja, primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana, - podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta, - smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice detekcije, - smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice detekcije. Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama:
- Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD; - Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet - Department of Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal; - Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga - Ontario, Kanada; - Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittel suchung), Grac, Austrija; - Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder; - Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej. Jedna od osobina žive materije jeste njena sposobnost da stvara metaboličku energiju potrebnu za rast i održavanje raznovrsnih ćelijskih funkcija. Organizam stvara energiju na nekoliko načina, ali glavni su glikoliza i mitohondrijska oksidativna fosforilizacija. Ovaj proces obuhvata kompletno sazrevanje glukoze u ugljen-dioksid i vodu, i stvara oko sedamnaest puta efektivniju energiju nego što to čini anaerobna proizvodnja mlečne kise line putem glikolize. Zahvaljujući visokom stepenu stvaranja energije, mitohondrijska oksidativna fosforil izacija snabdeva više od 95 odsto ukupne potrebe živih ćelija adenozin-trifosfatom (ATF). Svi živi organizmi su regulativni sistemi u kojima je nivo proizvodnje energije (sinteze ATF) jed nak nivou korišćenja energije. Međutim, u brzim tranzitnim uslovima ti nivoi se menjaju. U izvesnim situacijama, kao što je to slučaj kod AIDS-a i kancera, energija se tako brzo i u ogromnim količinama troši, da ne može da se akumulira već se energija održava na nivou adenozin-monofosfata (AMF) i adenozin-difosfata (ADF). Kod normalnih fizioloških stanja organizma, obično se održava precizna ravnoteža između reakcija koje proizvode ATF i onih koje ga troše, pri čemu koncentracija ATF u ćeliji ostaje na konstantnom nivou. U stanju mirovanja, organizmu nije potreban visok nivo energije pa je stvara samo u neophodnim količinama. Obim aktivnosti koju mitohondrijalna oksidativna fosforilizacija mora da obavi in vivo, najbolje se ilustruje zapažanjem da nivo sinteze ATF kod čoveka varira od 0,4 grama ATF/min/kg TT pod fizičkim naporom. Tako visok promet kroz lanac sinteze ATF i njegov širok raspon dinamike, osigurava oksidativnoj fosforilizaciji prvorazrednu ulogu u ćelijskoj homeostazi. Biljne supstance sadržane u Todoxin-u, na harmoničan način uspostavljaju imunore aktivnost bolešću zahvaćenih tkiva i postepeno obuzdavaju nastali haos u organizmu. Biljni ekstrakti preparata su supstance selektivnog dejstva, nepoznate zvaničnoj medicini, koje deluju aktivno i pasivno. Aktivan uticaj se ogleda u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK (lymphokine-activated killers) - limfokinom aktiviranih ćelija-ubica. Reč je o glavnim nosiocima odbrambene funkcije organizma. NK ćelije su prirodne ,,ubice“ svega što pred stavlja strano telo u organizmu, dok su LAK podvrsta NK ćelija. Te ćelije na svojim omo tačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, samim tim nisu utočište za rast i razmnoža vanje virusa. Prema novijim istraživanjima, NK i LAK ćelije su radiootporne, to jest, otporne su na razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekursorskom stadi
jumu svog konačnog oblikovanja. Upravo zato je i moguće da se, uz pomoć određenih biljnih sastojaka, stimuliše njihovo dozrevanje, aktivnost, ali i da im se poveća broj. Pod određenim uslovima, LAK ćelije luče materije - limfokine, citokine, interleukine, interfer one i mnoge druge komunikacione materije - neophodne za pravilno funkcionisanje imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. Na taj način, LAK ćelije su u izvesnu ruku ,,komandanti“ odbrambene vojske. Ukoliko bi istinski komandanti poznavali funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne bi izgubili ni jednu bitku a kamoli rat. Uloga Todoxin-ovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regu laciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavni ji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respira tornog lanca. Smanjenje ili povećanje koncentracije proteina uslovljeno je imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za jone i njihovo neutralisanje (što pred stavlja pozitivan efekat kod patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije. Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka sa moćnom energi jom. Zašto baš - korovskih? Najveće lekovito dejstvo poseduju upravo te biljke, sposobne da rastu i opstanu čak i na kamenu, bez vode, i istovremeno se zaštite od ekološkog zagađenja. Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitoci tohroma C. Inače, citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani, njegova koncentraci ja reguliše ćelijski energetski potencijal a osnova mu je ,,hem“. Iz citohroma C se rekon struiše uz pomoć „hladne fuzije“ ili jednostavnom ,,dopunom“ mitohondrijske membrane novim citohromom C koji, praktično, omogućava delovanje neophodnih fundamentalnih fizioloških ćelijskih mehanizama. Biljni preparat Todoxin je specifičan po tome što su u njemu sadržani, zajedno i u velikoj količini, inače, antagonistički elementi - kalcijum i gvožđe. Ovaj nutricionistički preparat u vidu rastvora sadrži raznorodne materije i veoma se lako fiziološki apsorbuje. Reč je o tajni stvorenoj od same prirode, a supstanca sa pomenutim osobinama se u bio hemiji i organskoj hemiji naziva solubilajzer (eng. solubiliser). Dobijanje supstance istih karakteristika veštačkim putem nije jednostavno, a zahteva i dodavanje EDT-a (eng. Etelin Diamin Tetra-silicate), jedinjenja štetnog za bubrege. U Todoxin-u je sve bazirano na prirodnim mehanizmima. Nema, dakle, ničeg škodljivog pa ga mogu koristiti i trudnice i deca. Navedena svojstva se mogu objasniti time što su sveže integralne biljke (sa korenom, stablom, listom), lekovite i sa velikim potenci jalom rasta, samlevene, sjedinjene i konzervirane medom. Prirodni konzervans med ih inte griše po ,,šok“ ili ,,blic-sistemu“ i održava, zaustavljajući svaku reakciju osim - fermentacije. Polisaharidi i karbohidrati, kojima ovaj preparat obiluje, potiču upravo od meda a veli ki broj kiselina od - zelenog limuna. Melje se zajedno sa korom. Na taj način se u bio-sre dini virusi eliminišu bez nanošenja štete organizmu. Naime, limunova kiselina menja acido-baznu ravnotežu u kiselu, a virus ne može da izdrži takvu ,,šok-terapiju“. Šećerne kiseline (glukonska i glukuronska kiselina) značajno utiču na delotvornost preparata. Pored toga, utvrđeno je i prisustvo velikih količina glukoze.
Retko se vitamini B mogu naći u celokupnom sklopu, a to je upravo ovde slučaj. Za stručnjake je poseban problem pređstavljalo otkrivanje onoga što održava antagonis tičke minerale u rastvoru. Nije ustanovljeno prisustvo lipaze, ali je amilaza bila prisut na. Prirodno, zbog sadržaja šećera. Detektovana su dva aktivna fermentna enzima - fos fataza i katalaza. Najvažniji sastojci Todoxin-a su citohrom C, hromoprotein i hromoproteid. Zbog čega je hrom toliko važan, može se objasniti na osnovu procesa u ćelijskim organelama-mito hondrijama, svojevrsnim mini-fabrikama energije. Metabolizam glukoze ne može da pro dre u mitohondrije ako nema hormona insulina. Ukoliko se to dogodi, šećer ostaje u krvi, ona postaje prezasićena njime i nastaje dijabetes. Kao rezultat starosti, dijabetes je posled ica nedostatka enzima koji sadrži minerale magnezijuma i hroma, a hrom ima ulogu istovetnu kalcijumovoj. Interesantno je da enzim aktiviran mineralom cinka, a u Todoxin u ga ima u velikim količinama, mora imati hrom. Ukoliko ga nema, apsorpcija insulina je onemogućena. Dipolarni minerali su odgovorni za otvaranje pora na mitohondriji i unošenje glukoze. Da bi se unela glukoza, mineral se vezuje za nju, potom je oblaže insulin i, na taj način, omogućena je invaginacija u membrani, Budući da ne sadrži lipide, odnosno svega jedan odsto, m edikam ent je rastvorljiv u vodi. Sadrži i fitinsku kiselinu i fitol, osnovu hema kod hemoglobina. Povezivanjem četiri fito-kiseline u prsten nastaje hem - glavni deo hemoglobina gde se magnezijum menja gvožđem i postaje, u stvari, hemoglobin. Hemoglobin je iste hemijske struk ture kao i hlorofil, razlika se sastoji samo u magnezijumu. Takozvana porporing (por porna) grupa je ista i, pri tom, u priličnoj meri nestabilna. Prilikom izlaganja svetlosti 111 tem peraturi, raspada se. Zanimljivo je da se u jednom uzorku Todoxin-a raspala na osnovne jedinice i dobijen je fitol. Na osnovu zelene boje, registrovano je prisust vo hlorofila. Osobine uzoraka su tečni, polusoiidni. Specifična težina je nešto veća nego kod vode, najverovatnije zbog meda. Miris je ugodan, prijatan, voćni. Slobodne vode ima 65 procenata. Analiza suvih čvrstih organskih jedinjenja pokazala je da sadrži: 83,12% karbohidrata; 1% masnih materija; oko 2% proteina (što je normalno za biljke); karboksilnih kiselina ima u velikoj količini - 11,23%. Vađenjem elemenata pomoću pirolize utvrđeno je da ima: ugljenika - 59,26%; kiseonika - 31,89%; vodonika - 7,23%; azota - 1,22%; fosfora - 0,37%; sumpora 0,03%. Analiza glavnih karbohidrata rastvorljivih u vodi pokazala je da ima: 17,7% glukoze, zapravo čistog meda; 6,12% fruktoze; 1,16% pentoze; 0,22% manoze. Velika količina fruk toze je nađena samo u jednom od uzoraka, što može biti rezultat fermentacije. Navedene kiseline imaju veoma važne fiziološke uloge. Analize vitamina rastvorljivih u vodi pokazale su njihovo prisustvo u prilično velikim količinama, što je inače retkost. Otkriveni su: tiamin (Bl) - 24 ppm; riboflavin (B2) - 27 ppm; vitamin B12 - 0,24 ppm; pantotenska kiselina - 31 ppm; nikotinska kiselina - 19 ppm; piridoksin - 52 ppm; folna kiselina - 0,50 ppm; biotin - 76 ppm; askorbinska kiselina (C) 96 ppm; inositol (ciklični šećer, ponaša se kao vitamin i srodan je askorbinskoj kiselini) 112 ppm. Analiza vitamina rastvorljivih u mastima: beta-karoten - 0,09 ppm; vitamin A-alkohol - 0,03 ppm; vitamin A-acetat - 0,01 ppm; vitamin D3 - 0,08 ppm; tokoferol - 0,10.
Analizom biljnih nutritijenata terapeutika dobijeni su sledeći rezultati 1.0 Fizička svojstva Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3 Oznaka Stanje uzorka
OFT - 1935 / TK
4.0 (kao uobičajen)
4.5
OFT - 1959 / CK polu-čvrsto prijatan / voćni 1.190 3.5
Uzorak br.
Uzorak # 1
Uzorak # 2
Uzorak # 3
Oznaka
OFT-1935/TK
OFT-1962/DJ
OFT-1959/CK 64.60 35.42 3.84
polu-čvrsto prijatan / voćni 1.181
Miris Spec. težina PH vređnost
OFT - 1962 / DJ tečno prijatan / voćni
1.102
2.0 Osnovni sastav
Sadržaj slobodne vode (°/o) 64.60 Ukupna suva supstanca (°/o) 35.40 Ukupan sađržaj pepela (°/o) 3.21
69.10 30.90 2.93
3.0 Analiza suvih sastavnih organskih jedinjenja Uzorak br.
Uzorak # 1
Uzorak # 2
Uzorak # 3
Oznaka Ugljeni hidrati (%) Proteini
OFT-1935/TK
OFT-1962/DJ 87.50 1.94
OFT-1959/CK 84.20 1.73
2.11
1.08 9.81
0.96 12.56
1.13
85.75 (°/o)
Upidi (masti)
(°/o) Karbonske(ugljene) kiseline(%) 11.23
4.0 Analiza hemijskih elemenata Uzorak br. Oznaka Ugljenik (C) Vodonik (H) Kiseonik O) Azot( N) Sumpor (S) Fosfor (P)
Uzorak # 1
Uzorak # 2
Uzorak # 3
OFT-1935/TK
OFT-1962/DJ 58.37
OFT-1959/CK 59.03 7.30 32.06
59.26 7.23 31.89
1.22 0.03 0.37
7.09 33.12 1.09
0.02 0.31
1.20 0.03 0.38
5.0 Analiza glavnih ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi Uzorak br.
Uzorak # 1
Uzorak # 2
Uzorak # 3
Oznaka Glukoza(%) Fruktoza(%)
OFT-1935/TK
OFT-1962/DJ 15.35
OFT-1959/CK 16.93 5.30 0.40 0.98
Manoza(%) Pentoze(%)
17.70
6.12 0.22 1.16
7.23 0.04 0.94
6.0 Analiza glavnih karbonskih kiselina rasivorljivih u vodi Uzorak br.
Uzorak # 1
Uzorak # 2
Uzorak # 3
Oznaka Liimmska kiselina (C6H8O7) Sukdnska kiselina (C4H 6O4 ) Malonilna kiselina (C3H4O4)
OFT-1935/TK
OFT-1962/DJ
OFT-1959/CK
5.83 1.03 0.38
4.74 0.72 0.12
5.92 1.17 0.67
Uzorak # 1 OFT-1935/TK
Uzorak # 2 OFT-1962/TJ
Uzorak # OFT-1959/CK
(PPm) 24 27
(PPm) 19 16 57 23 16 15
(PPm) 37
7.0 Analiza vitamina rastvorljivih u vodi: Uzorak br Oznaka Tiamin (Bi) Riboflavin (B2 ) Pantotenska kiselin Nikotinska kiselina Nikotinamid Piridoksin Cianokobalamid (B2 ) Folna kiselina Biotin Askorbinska kiselina (C) Inozitol
31 19 28 52 0.24 0.50
31 43 49 37 23 0.26 0.62
76 96
0.18 0.35 39 82
112
83
193
Uzorak # OFT-1959/CK
63 89
8.0 Analiza vitamina rastvorljivih u mastima Uzorak br
Uzorak # 1
Uzorak # 2
Oznaka B-karoten Vitamin A (alkohol)
OFT-1935/TK 0.090 0.030
OFT-1962/TJ 0.031 0.015
VitaminA (acetat) VitaminD3
0.011
0.008
0.080 0.106
0.042 0.093
Tokoferol
0.063 0.021 0.009 0.037 0.114
9.0 Kvalitativne analize šećemih kiselina i jedinjenja nosilaca azota Sva tri nutritivna uzorka sadrže ostatke sledećih jedinjenja: Glukuronska kiselina Glukonska kiselina Fitolna kiselina Aspartanska kiselina
Enzime: Amilaze, Fosfataze, Katalaze
Glutaminska kiselina Glicin (Gly) Prolin (Pro) Glukozamini Purinski ostaci
Pirimidinski ostaci Piperin Fitol Glucitol
Mnogima je neshvatljivo da prilikom spravljanja preparata nema sušenja biljaka, osim od spoljašnje vlage. Pasterizacija se vrši na temperaturi od 55°C. U slučaju više temperature, došlo bi do inverzije budući da priroda proizvodi sve fiziološki aktivne materije u D-orijentaciji, dakle na desnoj strani aktivne grupe. Na primer, vitamin C-D je u toj poziciji fiziološki aktivan. Ukoliko bi otišao na levu stranu, bio bi inaktivisan. Znači, kad je grupa kiselina aktivna na desnoj strani molekula, optički opservirana na polaroidu, onda je aktivna. Ali, istog trenutka kada se vitamin C zagreje do 80°C, on je, praktično, uništen. Upravo zato Todoxin-ovim preparatima nije potrebna pasterizacija. Dovoljno je da budu na hladnom (u frižideru i sl.). U preparatima Todoxin-a su svi sastojci strogo kompatibilni. Moguće je intervenisati, ali se onda menjaju i odnosi i efekat preparata. Antivirusno dejstvo Todoxin-ovih preparata je izuzetno. Reč je o pravim selektivnim prirodnim skalpelima usmerenim na zloćudne ćelije i istovremenim čuvarima zdravih. Ovo do danas nije pošlo za rukom zvaničnoj medicini. Sve bolesti, a prvenstveno kancerozne, javljaju se usled toga što stabilne atomske i molekulske strukture iskakanjem elektrona prelaze u jonska stanja. Budući da je reč o neg ativnoj energiji, oni su opterećenje za organizam u kome dolazi do nesklada i haosa. Pore mećaji na nivou jonskih struktura mogu se zaustaviti jedino vitalnom snagom svežih biljnih supstanci, neuporedivo uspešnije nego nevitalnim farmaceutskim preparatima. S obzirom na to da Todoxin-ovi proizvodi imaju izuzetno širok spektar blagotvornog dejstva na metabolizam mnogih vrsta ćelija u raznim delovima ljudskog organizma, uključujući koštanu srž, jetru, timus i endokrine žlezde, kao i to da pacijenti sa retrovirus nim infekcijama podnose trajno uzimanje Todoxin-a bez ikakvih neželjenih efekata, može se praktikovati i uzimanje malih doza Todoxin-a u cilju podizanja odbrambenih sposob nosti organizma, na primer, uoči sezone gripa i prehlada. Prema dosadašnjim iskustvima, simptomi gripa kod pomenutih osoba ili sasvim izostaju ili su veoma blago izraženi. Pored toga, zapaženo je da se recidivi kod kanceroznih oboljenja znatno ređe pojavljuju kod pacijenata koji su posle remisije, nakon prve udarne terapije, povremeno uzimali preventivnu kuru Todoxin-a. Preventivna upotreba Todoxin-a se preporučuje u svim slučajevima opadanja imunite ta kao što su, recimo, pre i posle hemoterapije, zračenja, operacija, kod uticaja poznatih kancerogenih faktora koje je nemoguće izbeći (genska predispozicija, neizbežan izvor nepovoljnog zračenja po organizam, nezdrava hrana, voda, vazduh, psihički stresovi), u poznijim godinama, itd. S obzirom na to da je nedvosmisleno ustanovljeno da Todoxin usporava proces starenja, reč je, dakle, o biostimulatoru, regeneratoru (tkiva i organa) i revitalizatoru imunskog sis tema. Dokazi za ovu tvrdnju su izvedeni i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu. Bez obzira na vrstu terapije i primenjeni medikament, mora se imati u vidu da na bolesnika ne deluje samo lek već i čovek. Poboljšanje se može postići i samo onim što lekar pacijentu kaže ili načinom na koji ga savetuje. U efektu svakog medicinskog tretmana znača jnu ulogu igra i verovanje lekara u propisanu terapiju ali i stečeno poverenje pacijenta u lekara. To dvoje se međusobno jača i neraskidivo su vezani. Tajna uspeha svake terapije, dakle, leži u realcijama poverenja. Posvećenošću, lekar ojačava nadu obolelog u ozdravljenje. Nikada nisam radio ono što su drugi radili i nikada nisam postavljao pitanja koja su drugi ponavljali. Pronašao sam svoje odgovore i - Todoxin. Pronaći ću i put da on dođe do svih kojima je neophodan.
MISTERIJA ŽIVOTA Organizam duše Foton je elementarna količina ili kvant elektromagnetskog zračenja. Hipotezu o fotonu uveo je 1905. Albert Ajnštajn da bi dokazao i objasnio fotoelektrični efekat. Postojanje fotona dokazano je kasnije nizom eksperimenata (a time i diskontinualna struktura zračenja uopšte). Prema kvantnoj mehanici, energija fotona je ravna proizvodu h •v gde je h Plankova konstanta, čija je vrednost 6,62 • 10'27erg/s, a V'učestanost elektromag netskog zračenja. Največu energiju imaju fotoni gama-zračenja koji se javljaju kao komponen ta kosmičkih zraka, a najmanju foton elektromagnetskog zračenja u oblasti radio-talasa.
Fotoni i međuzvezdani letovi Fotoelektricitet je vrsta elektriciteta koja nastaje usled međusobnog dejstva svetlosne energije i materije. Pošto se to dejstvo uvek manifestuje pretvaranjem svetlosne energije u električnu energiju, ova pojava je nazvana foto-efektom. Kao posledica foto-efekta može nastupiti emisija elektrona iz materije. U tom slučaju pojava se naziva fotoemisioni efekat ili spoljni foto-efekat. Dejstvo energije zračenja ne mora izazvati emisiju elektrona, već samo povećanje broja nosilaca elektriciteta (elektrona ili jona) unutar materije. Ovo povećanje izaziva promenu električne provodljivosti ozračenog materijala, te nastaje provodni ili unutrašnji foto-efekat. Prva saznanja iz ove oblasti stečena su 1839. kada je A. Bekerel otkrio fotonaponski efekat, a Albert Ajnštajn 1905. uspeva u potpunosti da objasni mehanizam ove pojave (i otkrića koja su potom usledila) svojom čuvenom jednačninom E = mc2, gde je E energija, m masa a c brzina svetlosti. Posle 1920. godine, intenzivan rad na proučavanju poluprovod nika dovodi do novih otkrića na polju unutrašnjeg foto-efekta. Na bazi svih otkrića u ovoj oblasti, konstruisan je čitav niz fotoelektričnih elemenata kao npr. foto-ćelije, televizijske cevi za snimanje, pretvarači i pojačivači slike, foto-tranzistori, foto-provodnici, fotonaponski elementi... Iz ovoga se izrodila ideja i o fotonskom pogonu, vrsti elektromagnetnog raketnog pog ona (za sada još hipotetičnog), koji se zasniva na potisku dobijenom usmerenim tokom (mlazom) kvanata elektromagnetske (obično svetlosne) energije - fotona. Let u druge zvezdane sisteme, zbog velike udaljenosti (najmanje četiri i po svetlosne godine ili 4,36 • 1013 km), nije moguć ni jednim do sada rešenim sredstvom pogona koji se
upotrebljava ili predviđa u kosmonautici. Da bi se takav let ostvario, vasionskoj letilici je potrebno obezbediti brzinu približnu brzini svetlosti. Fotonski raketni motor je uređaj u kojem se gorivo pretvara u mlaz fotona, čijim se usmeravanjem postiže potisak u suprotnom pravcu. Kako je (za sada) najveća moguća brz ina ravna brzini svetlosti (3 • 108m/sec) to raketa (letilica) koja izlučuje fotone umesto mater ijalnih čestica, predstavlja najsavršenije tehničko rešenje raketnog pogonskog sistema. Prin cip fotonskog raketnog motora sastoji se u tome što se gorivo pretvara u snop fotona koji se usmerava na parabolično ogledalo, odakle se odbija kao kod reflektora za osvetljavanje. Za putovanje na zvezdu najbližu Sunčevom planetarnom sistemu, Proksimu (a Cen taura), vasionskom letilicom na fotonski pogon, prema jednom proračunu sovjetskih naučnika, bilo bi potrebno 13 godina i 165 dana. Prva faza tog putovanja trajala bi 1 godinu i 165 dana, a sastojala bi se od ubrzanog leta do, za sada još hipotetički krajnje, praktične brzine od 0,9 c (c = brzina svetlosti) ili 270.000 km/sec. Tada bi se prešlo u let konstant nom brzinom koju fotonski motor može da obezbedi i koji bi trajao oko 3 godine i 122 dana, a zatim usporavajući (kočenje) u toku od jedne godine i 165 dana. Posle boravka od jedne godine u polju Proksime, za povratak na Zemlju proces bi bio isti (K. P. Stanjukovič, V. A. Bronšten, Međuzvezdani letovi, Moskva, 1963). Uzgred, trenutno najveći problem u realizovanju rakete na fotonski pogon predstavlja pretvaranje ukupne mase radnog tela u energiju, odnosno sintetičko stvaranje antimateri je i njeno skladištenje. (Vojna enciklopedija, Beograd, 1972.)
Načelo neodređenosti Ajnšajn našeg vremena, Stiven Hoking, u svojoj knjizi „Kratka povest vremena“ (1988) običnom čitaocu mnogo plastičnije kazuje o čemu je ovde reč: „Nemački naučnik Maks Plank je 1900. godine objasnio da se svetlost, rendgenski zraci i ostali talasi emituju u određenim paketima koje je nazvao - kvantima. Pored toga, svaki kvant ima određenu količinu energije koja je tim veća što je veća učestalost talasa, tako da bi na dovoljno visokoj učestalosti emitovanje samo jednog kvanta zahtevalo više energije nego što je uopšte raspoloživo. Prema tome, zračenje na visokim učestalostima bilo bi smanjeno, a i stopa kojom telo gubi energiju bila bi konačna. „ Kvantna hipoteza je sasvim dobro objasnila izmerenu količinu emitovanog zračenja toplih tela, ali njen uticaj na determinističku doktrinu bio je shvaćen tek 1926. kada je jedan drugi nemački naučnik, Verner Hajzenberg, formulisao svoje znamenito načelo neo dređenosti. Da bi se predvideli budući položaj i brzina neke čestice, potrebno je tačno izmeriti njen sadašnji položaj i brzinu. Očigledan način da se to učini jeste osvetliti česticu. Čestica će razbiti jedan deo talasa svetlosti, što će ukazati na njen položaj. No, položaj čes tice neće se moći tačnije odrediti nego što iznosi razmak između dva brega svetlosnog talasa, tako da je potrebno koristiti svetlost kratkih talasnih dužina da bi se precizno odredio položaj čestice. Prema Plankovoj kvantnoj hipotezi, međutim, ne može se upotrebiti proizvoljno mala količina svetlosti - valja uzeti bar jedan kvant. Ovaj kvant će poremetiti česticu i promeniti njenu brzinu na način koji ne možemo predvideti. Štaviše, što tačnije merimo položaj, to treba koristiti kraće talasne dužine svetlosti, pa je tako veća i energija jednog kvanta. A time će i brzina čestice biti u većoj meri poremećena. Drugim rečima, što tačnije pokušavate da
izmerite položaj čestice, to manje precizno možete izmeriti njenu brzinu i obrnuto. Hajzen berg je pokazao da proizvod neodređenosti položaja čestice, neodređenosti brzine čestice i mase čestice, ne može biti manji od određene veličine koja je poznata kao Plankova konstanta. Hajzenbergovo načelo neodređenosti predstavlja temeljno, neumitno svojstvo sveta. Načelo neodređenosti izvršilo je veoma važan uticaj na naš način viđenja sveta. Čak ni sada, posle više od pedeset godina, mnogi filozofi još nisu postali svesni ovog uticaja, tako da je on i dalje predmet ozbiljnih kontroverzi. Načelo neodređenosti označilo je kraj Laplasovog sna o jednoj teoriji nauke, o jednom modelu Vasione koji bi bio potpuno deter ministički: sasvim je izvesno da se ne mogu tačno predviđati budući događaji, ako se ne može precizno izmeriti čak ni trenutno stanje Vasione!
Kvantna mehanika Ovakav pristup omogućio je Hajzenbergu, Ervinu Šredingeru i Polu Diraku da tokom dvadesetih godina prošlog veka preformulišu mehaniku u jednu novu teoriju koja je dobi la naziv kvantna mehanika i koja se temelji na načelu neodređenosti. U ovoj teoriji, čestice više nemaju zasebne i sasvim određene položaje i brzine koji se ne mogu posmatrati. Umesto toga, one imaju kvantno stanje koje predstavlja kombinaciju položaja i brzine. Uopšteno govoreći, kvantna mehanika ne predviđa jedinstven i određen ishod nekog posmatranja. Naprotiv, ona predviđa veći broj različitih mogućih ishoda i govori nam o tome kakvi su izgledi svakog od njih. Drugim rečima, ukoliko se preduzme isto merenje na velikom broju sličnih sistema, koji su svi započeli na isti način, ustanoviće se da će ishod merenja biti A u izvesnom broju slučajeva, B u nekom drugom broju i tako dalje. Moguće je predvideti približan broj puta kada će ishod biti A ili B, ali se ne može predvideti pose ban rezultat nekog pojedinačnog merenja. Kvantna mehanika, dakle, uvodi neizbežan element nepredvidljivosti ili nasumičnosti u nauku. Iako je dobio Nobelovu nagradu za doprinos postavljanju kvantne teorije, Albert Ajnštajn nikada nije prihvatio ideju da Vasionom vlada slučaj. Njegovo gledanje na ovu stvar sažeto je iskazano u poznatoj rečenici: „Bog se ne igra kockicama“! Većina drugih naučnika, međutim, bila je spremna da prihvati kvantnu mehaniku zato što se ona savršeno slagala sa nalazima eksperimenata. Iako se svetlost sastoji od talasa, Plankova kvantna hipoteza govori nam o tome da se ona u izvesnim pogledima ponaša kao da je sazdana od čestica: svetiost, naime, može biti emitovana ili apsorbovana samo u paketima, ili kvantima. Isto tako, iz Hajzenbergovog načela neodređenosti proishodi da se čestice u izvesnim pogledima ponašaju kao talasi: one nemaju određen položaj, već bivaju ,,razmazane“ uz izvesnu verovatnoću razmeštaja. Teorija kvantne mehanike zasnovana je na jednom potpuno novom tipu matematike koji više ne objašnjava stvarni svet iz perspektive čestica i talasa. Iz ovog ugla mogu biti opisana samo posmatranja sveta. Postoji, stoga, dvojstvo između talasa i čestica u kvantnoj mehanici: za neke svrhe od koristi je o česticama razmišljati kao o talasima, dok je, pak, za druge od koristi talase smatrati za čestice. Jedna važna posledica ove okolnosti jeste da se može posmatrati ono što je dobilo naziv interferencija između dva skupa talasa i čestica (interferencija - uzajamno pojačavanje ili oslabljivanje talasa, zvučnih, svetlosnih, elek tričnih, prilikom njihovog sudaranja). Interferencija svetlosti dokazuje njenu talasnost. Drugim rečima, bregovi jednog skupa talasa mogu da se poklapaju sa udolinama drugog
skupa. Dva skupa talasa mogu da se tako međusobno potru, umesto da udruženi daju snažniji talas, kao što bi se očekivalo. Svojevremeno se smatralo da se jezgro atoma sastoji od elektrona i različitog broja pozitivno naelektrisanih čestica nazvanih protoni (od grčke reči koja znači ,,prvi“), budući da se verovalo da su to temeljne jedinice iz kojih je sazdana svekolika materija. Godine 1932, međutim, jedan Raderfordov kolega sa Kembridža, Džejms Čedvik, otkrio je da se u jezgru nalazi još jedna čestica, nazvana neutron, koja ima gotovo istu masu kao i proton, ali ne i električni naboj. Čedvik je dobio Nobelovu nagradu za ovo otkriće, kao i zvanje upravnika koledža Gonvil i Kiz u Kembridžu, istog onog na kome danas predaje Stiven Hoking!
Gde su „cigle"? Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni ,,elementarne“ čes tice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektroni ma pri velikim brzinama pokazali da se oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj rad na njima. Naziv ,,kvarkovi“ uzet je iz jedne zagonetne rečenice Džem sa Džojsa: „Three quarks for Muster Mark!“ Reč quark trebalo bi da se izgovara kao quart (kvort), s tim što je na kraju ,,k“ a ne ,,t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa lark (lark). Postoji više različitih varijeteta kvarkova: smatra se da ima najmanje šest ,,ukusa“ koje nazivamo ,,gore“, ,,dole“, ,,čudno“, ,,šarmantno“, ,,dno“ i ,,vrh“. Svaki ukus javlja se u tri ,,boje“ - crvenoj, zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako ne mogu imati nikakvu boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron sadrži dva dole i jedan gore. Danas znamo da ni atomi, a ni protoni i neutroni u njima, nisu nedeljivi. Pitanje stoga glasi: „Šta su onda stvarne elementarne čestice, osnovne gradivne cigle iz kojih je sve saz dano?“ Budući da je talasna dužina svetlosti znatno veća od razmera atoma, nema nikakve nade da ćemo na uobičajen način ,,osmotriti“ delove atoma. Ovde je potrebno koristiti nešto sa znatno manjom talasnom dužinom. Kao što smo već videli, kvantna mehanika govori nam da su sve čestice, zapravo, talasi, kao i da što je veća energija čestica, to je manja dužina odgovarajućih talasa. Prema tome, najbolji odgovor koji možemo dati na naše pitanje zavisi od toga koliko visoku energiju čes tice imamo na raspolaganju, zato što ovaj činilac određuje koliko ćemo male razmere moći da vidimo. I... na ovom mestu ćemo se ,,rastati“ od po svemu neobičnog Stivena Hokinga koji, uprkos ogromnom doprinosu savremenoj nauci, nije dobitnik Nobelove nagrade budući da se ona retko dodeljuje za rad iz astronomije ili kosmologije koji izlazi iz okvira čiste fizike a, s druge strane, s obzirom na to da je Alfred Nobel bio veoma praktičan (obo gatio se od patenata na eksploziv TNT) insistirao je na tome da teorijska otkrića moraju biti potvrđena eksperimentom da bi mogla da se kvalifikuju. Za ono što radi, eksperimentalna potvrda Hokingovih otkrića možda nikada neće biti moguća ili će za nju, u najboljem sluča ju, biti potrebne decenije.
Talas spremnosti Američki matematičar Norbert Viner je ,,otac“ kibernetike, nauke koja razlaže kom pleksne snopove informacija dok ne stigne do poslenje nedeljive jedinice informacije - bita. Svaki „misaoni proces“ jednog kompjutera, svaki mišićni refleks jednog živog bića, ali i svaka misaona munja jednog inteligentnog mozga, može se raščlaniti na takve male ele mente informacije, na bit. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, engleski neurolog dr Grej Volter je kon struisao machina speculatrix, robota koji vreba, to jesto pokazuje umno ponašanje reagujući na svetlost. No, to nije sve. Dr Grej je postavio jednog ispitanika (oglednu osobu) pred ekran adekvatno adaptiranog televizora i dao mu u ruku prekidač kojim se aparat mogao uključi ti i isključiti. Zatim mu je rekao da će se, ako uključi televizor, na ekranu pojaviti izuzetno interesantna slika. Preko elektroda su, inače, snimane krivulje moždane struje ispitanika i beležene na EEG aparatu. Konstatovano je da svaki put neposredno pre nego što ispitanik pritisne prekidač, nastaje strujni udar u njegovom mozgu. Dr Grej Volter je ovaj strujni udar nazvao talasom spremnosti zato što je signalizirao odluku da se pritisne prekidač. Potom je dr Grej Volter sa televizorom spojio elektrode priključene za mozak i podesnim električnim međuspojem pojačao talas spremnosti. Prvobitno slab impuls mozga, na taj način je postao strujni udar dovoljno jak da samostalno uključi televizor. Ispi tanik više nije imao potrebe da pritiska prekidač u ruci, bilo je dovoljno da zaželi da ga pri tisne i smesta bi se pojavila slika na monitoru. Uskoro su ispitanici dr Greja Voltera otkrili da bi ekran već neposredno pre pritiska na prekidač zasvetleo, uvek kada bi odlučili da pri tisnu dugme.
Biofidbek Kao i neurolog Grej Volter, i njegov kolega Vilijam Jong van Amsink, pokazao je naučno interesovanje u sferi kibernetike. Kad je započelo uvođenje fidbeka (feed-back, egl., u kibernetici: povratna kontrola, skup povratnih, retroaktivnih informacija i ponašanja) u medicinu, profesor Van Amsink je među prvima isprobao ovu novu metodu kao pomoć bolesnicima od hipertonije. Svojevremeno je vladalo mišljenje da je nervni sistem podeljen na dve sfere sa strogo podvojenim funkcijama i sposobnostima. Prva sfera je obuhvatala voljni ili somatski nerevni sistem, kojim čovek može da upravlja svojom voljom. Za drugu sferu je smatran nevoljni ili autonomni sistem koji funkcioniše sam od sebe. Na primer, mozak nam može ,,narediti“ da ispružimo ruku, krenemo korak napred ili da zagrizemo jabuku, i svaku od ovih naredbi možemo poslušati bez teškoća dajući uputstva svojim nervima da pokrenu nadležne mišiće. Ali, mozak nam ne može reći kako da pokrenemo najvažniji mišić našeg tela, - naše srce! Isto tako ne možemo uticati ni na vlastiti krvotok, puls, sistem za varenje, reakciju zenica... Ipak, ima i onih koji to mogu - indijski fakiri i jogiji! Tehnikom fidbeka to je omogućeno i ,,smrtnicima“ budući da podrazumeva učenje pomoću mašina i dostizanje sposobnosti dobrog jogija u najkraćem roku. Da ne dužim, profesoru Van Amsinku i nje govim pacijentima je, nakon upornog rada, i to pošlo za rukom odnosno - voljom. Naravno, smisao takvog vežbanja ne iscrpljuje se u uspešnom savladavanju majstorije dostojne
prikazivanja u varijeteu. Koreni mnogih oboljenja leže upravo u manjkavom radu nevoljnog nervnog sistema i cilj je bio da ovaj sistem postane podložan uticaju volje što bi bilo ravno otkrivanju medikamenta koji napada bolest ne samo u simptomima već u samom korenu. Biofidbek kao medicinska terapija se danas koristi u lečenju nesanice, za ublažavanje napada migrene, lečenje nervoznih tikova, opuštanje mišićnih grčeva, suzbijanje bolesti srca i za snižavanje bolesno visokog pritiska, hipertonije. U najsenzacionalnija otkrića biofidbeka spada, bez sumnje, činjenica da je čovek u situaciji da utiče na frekvenciju vlastitih moždanih talasa! Ova frekvencija nije uvek ista a njeni različiti tipovi obeležavaju se grčkim slovima alfa, beta, delta i teta. U stanju ritma alfa nalazi se čovek koji opušten i zadovoljan drema. Ako otvori oči, menja se frekvencija: ritam alfa smanjuju brži talasi beta. Prelazu iz dremanja u lak san odgovara prelaz iz ritma alfa u sporiji ritam teta. Najzad, u stadijumu dubokog sna, mož dana struja dostiže ritam talasa delta, koji predstavljaju najveće i najsporije treptaje. Ono što je posebno interesantno u istraživačkom radu prof. Van Amsinka jeste zaključak da rešenje svake paranormalne zagonetke počinje kod moždanog talasa! Naime, moždani talas nije ništa drugo nego elektromagnetni talas, recimo kao radio zračenje, ultravioletno zračenje, vidljiva svetlost ili rentgnesko zračenje! Ako radio-talas, elektromagnetsko zračenje raznih talasnih dužina, može da prenosi muziku, glasove i šumove na hiljade kilometara, zašto onda na isti način ne bi putovala telepatska poruka? Godine 1929. Apton Sinkler je objavio knjigu „Mentalni radio“ o rezul tatima telepatskih eksperimenata sa svojom ženom, za koju je predgovor napisao niko drugi do - Albert Ajnštajn! Istini za volju, poznati naučnik je u predgovoru istakao samo psi hološki aspekt tih eksperimenata i ne pokušavajući da telepatiju objasni pomoću fizike. Prilikom jednog simpozijuma kibernetičara, Vilijem Jong van Amsink je prvi put istu pio sa svojim radovima pred javnost. Dok je pred teoretičarima referisao o svojim eksperi mentima, među slušaocima se nalazio i Žan Žak Delpas.
„Eksperiment Delpas" Delpas je bio malo zainteresovan za biofidbek kao medicinsku terapiju za bolesnike od hipertonije, ali, fascinirali su ga laboratorijski uslovi u kojima je radio Van Amsink. Odmah je video da su opisane fidbek-vežbe u principu bile veoma slične eksperimentu Greja Voltera sa televizijskim ekranom. Svi ispitanici-pacijenti s kojima je Van Amsink radio, patili su od iste bolesti: hipertoni je koja je pod izvesnim uslovima mogla dovesti do moždane kapi a time ponekad i do smrti. I kad se zaista desilo da je jedan od pacijenata Van Amsinka umro, bio je to upravo čovek koji se pre toga podvrgao intenzivnom treningu mozga. On je predstavljao tačno one eksperimentalne uslove čije je ostvarenje Delpas smatrao nemogućim. Ako bi se pacijenti Van Amsinka pored svog normalnog fidbek-treninga obučavali još i u eksperimentu Greja Voltera, nestala bi najveća prepreka koje se Delpas bojao: više ne bi bio potreban samrtnik koji treba da sarađuje i ne bi bilo potrebno odobrenje šokiranih rođaka. Delpas je izneo Van Amsinku svoju ideju da pomoću eksperimenta Greja Voltera proizvede „hemijski čiste molekule pamćenja“. Naime, molekuli pamćenja nastaju tako što električni impuls taloži u belančevinastu strukturu jednog molekula u vidu poruke koju
nosi. Takva poruka može biti vrlo jednostavna, ali može biti i veoma složene prirode. A budući da je u supstanci pamćenja nataložena cela zbirka sećanja, nema mogućnosti da se sadržaj pamćenja jednog jedinog molekula odvoji od sadržaja pamćenja nekog drugog. Delpas je, međutim, želeo da učini upravo to: da uz pomoć eksperimenta Greja Voltera proizvede takoreći hemijski čiste supstance pamćenja, odnosno molekule pamćenja koji su nosili samo jedan sadržaj sećanja - naredbu da se uključi monitor. Pomoću eksperimenta Greja Voltera hteo je da markira jedan mali deo čovekove svesti - da ga učini vidljivim na monitoru, kao signal uključivanja. Ako ispitanik pomisli da uključi i za to pozove iz svog mozga odgovarajuće molekule pamćenja, na monitoru će se javiti munja. Tako stvari stoje dok je čovek živ, ali, šta se događa u trenutku smrti? Ako pamćenje i svest ne propadaju nego sa smrću stvarno napuštaju čovekovo telo, onda s njima moraju krenuti i markirani sadržaji pamćenja iz eksperimenata Greja Voltera. A ako kreću - onda taj trenutak mora označiti signal uključivanja na monitoru. Kad je šezdesetsedmogodišnja pacijentkinja dobila hipertonično krvarenje, radi kont role funkcionisanja mozga ,,prikopčana“ je za aparat EEG i uređaj dr Greja Voltera. Uprkos preduzimanju hitnih mera, kod bolesnice se sve više javljao simptom pritiska na mozak koji je doveo do prekida svih cerebralnih funkcija. Na encefalogramu su se pojavile karak teristične nulte linije koje pokazuju da je moždana struja ugašena. Mnogo pre nego što je smrt nastupila, bolesnica je ležala u komi. Dakle, već odavno nije bila kadra da svesno i voljno stvara talase spremnosti. Ipak, sa nastupanjem svih simptoma konačne smrti mozga pojavio se i „signal uključivanja“ na monitoru aparature Greja Voltera! Ovaj signal uključivanja koji se poziva na pragu konačne smrti, mada više ne pos toji nikakav talas spremnosti, nazivamo „efektom Delpas“. On potpuno odgovara pojavnoj slici koju očekujemo ukoliko duh ostaje da živi posle smrti i mogao bi da znači da ljudski duh u trenutku smrti napušta telo i da jedan majušni delić ovog duha, marki ran u specifičnim molekulima pamćenja, pri tom ostavlja za sobom trag na televiz ijskom ekranu - u principu isto kao što i kakav metalni predm et izaziva signalni ton prilikom prolaska kroz sigurnosna vrata za otkrivanje oružja i eksploziva na aero dromima širom sveta... Dato objašnjenje zvuči prilično, ali ne i sasvim, logično. Kakve su moguće implikacije u slučaju da eksperiment dr Greja Voltera nije tačno interpretiran? Ukoliko nije nesporno da su njegovi pacijenti-ispitanici svojom voljom aktivirali uključenje ekrana, da li je nes porna i činjenica da su tačno formulisanim stavom „uključi se“ to bili u stanju i da učine? Sumnjam. Možda je ekran aktivirala njihova koncentrisana energija, bez obzira na sadržaj u njoj smeštene poruke! Ukoliko je ovo tačno, onda je uključenje ekrana umiruće šezde setsedmogodišnje pacijentkinje, koja je, podsećam, već dugo bila u komi i bez svesti o sebi i okruženju, mogla da aktivira za doktora Delpasa tada nepoznata energija - biofotona! Ovo objašnjenje čini mi se daleko primerenijim od ponuđenog. Podsećam: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja. Fotoni, Ajnštajn, međuzvezdani letovi, načelo neodređenosti, kvantna mehanika, Stiv en Hoking, talas spremnosti, eksperiment Delpas... ukoliko sve što je prethodno rečeno definišemo kao hipoteze, vreme je da konačno saberemo ,,dva i dva“, odnosno, dovedemo u logičan poredak i prevedemo u odgovarajući zaključak.
Nematerijalni organizam! Živa ćelija organizm a em ituje deseti deo svog energetskog potencijala (biofo tonske energije), dok devet desetina čuva u sebi. I upravo taj deseti deo energije je dovoljan da organizam opstaje, živi, da čovek funkcioniše, ponaša se kao živo biće. U tre n u tk u sm rti, m eđutim , oslobađa se (em ituje) u k u p n a količina pom enute energije, znači svih „deset desetina“ i život napušta ćelije, tkiva i ceo organizam . Iz ovoga proizilazi da je svaka ćelija živog organizma u izvesnu ruku autonomna onoliko koliko i stanovnik jedne države: sama po sebi je autonomna, rađa se i množi sama, ali je istovremeno i strogo kontrolisana indukcionim poljem i potencijalom okol nih organa, sistema organa i celog organizma. Upravo zbog toga se neće, recimo, dogoditi da nokat izraste na čovekovom - nosu. Sama i umire, ali istovremeno je i sama za sebe mrvica života. Dakle, u trenutku emitovanja kompletne energije, čovek tj. organizam umire i fenomen umiranja je upravo taj kompletan izlazak energije u obliku fotona iz svake poje dinačne žive ćelije jednog organizma, nakon čega se ova dezintegriše, odnosno trune, i pretvara u biljnu hranu. Isto se dešava kod programirane smrti ćelije, tzv. apoptoze. O duši ne bismo mogli ništa da znamo da nije saznanja o fotonima, jer, duša je astralni organizam. Fotoni, međutim, nisu duša. Oni čine njen organizam (čiji su ner azdvojni deo). ,,Idu“ sa dušom koja, prilikom odlaska, odnosi sa sobom i život. U slučajevima kad ne povede „kompletan život“, vraća se. Otuda čudnovata oživljava nja. Ona, dakle, može da se vrati, ponovo ,,oživi“ ukoliko nije kom pletna energija, iz svih ćelija, izašla iz organizma. Iz ovoga sledi da je duša povezana „svetlom pupčanom vrpcom “ (satkana od fotona!) za telo. Postojanje ove niti života, koju je moguće videti i snim iti pod izvesnim uslovima, poznato je onima koji imaju mogućnost izlaska iz tela odnosno astralnog putovanja. „Uže od fotona“ čini energi ja svih ćelija (života). Prilikom astralnih putovanja čak do devedeset posto ove energi je može da napusti organizam... U svakom slučaju, dokle god postoji ta veza, to jest sve dok ga fotoni odnosno pom enuta energija kompletno ne napuste, organizam je biološki živ. Rekoh, i duša je organizam. Reč je o astralnom, nem aterijalnom telu sa svim funkcijama, odlikam a i osobenostim a jednog organizma. Naravno, ne telesnog. I nije reč o amorfnoj, bezobličnoj, neartikulisanoj energiji. Naprotiv. Kao što je parče naiz gled bezobličnog m esa sastavljeno od jedara, m itohondrija, miozina, aktina i plazme, hrom ozom a, horm ona i čega sve još ne, i duhovno telo je specifično, sači njeno od sistem a strogo određenih međuzavisnih i uslovljenih raznorodnih energi ja. To što čovek na današnjem stupnju razvoja nauke i tehnologije nije u stanju da ih detektuje, definiše, razdvoji na sastavne elem ente i izmeri, ni u kom slučaju ne znači da one i ne postoje. Da bismo ih otkrili i počeli da koristimo, nedostaju nam instrum enti. I sve dok ih ne budemo imali, moraćemo da se oslanjamo na ,,vančulne“ sposobnosti pojedinaca koji su u stanju da ih, svesno ili nesvesno, detek tuju pa čak i pojedinačno razlikuju.
Težina duše Onog trenutka kad pomenuta energija postane vidljiva instrumentima koje će čovek napraviti, dakle identifikovana, merljiva i upotrebljiva, otvoriće se novo polje nauke - polje anatomije duše i bioenergije. Baš kao što je nekada atom bio „najsitnija nedeljiva čestica“ materije a ćelija osnovna jedinica organizma, nauka o anatomiji duše počeće da se bavi njenim elementima, sastavom, organizacionim celinama, podelom pojedinih segmenata i ,,organa“, specifičnostima različitih vrsta energija... Ovo će, opet, otvoriti mogućnosti za merenje, otkrivanje i identifikovanje prisustva duša u određenom prostoru, samim tim i izradu instrumenata uz čiju pomoć će postati ,,vidljive“. A možda će, zahvaljujući ovoj mogućnosti, čovek konačno doći do trajnog rešenja vlastite egzistencije pa i mogućnosti posete ili čak seljenja u druge galaksije. Nema sumnje da bi iz saradnje materijalnog i astralnog sveta mogle da se izrode izuzetno interesantne i zanimljive ideje a, zašto da ne, i obostrana korist. U krajnjoj liniji, dovoljno će biti i samo to što će „odlazak na poslednji put“ postati manje stresan budući da više neće biti ,,put u nepoznato“. Suviše fantastično? Ko bi rekao da je čovek do pre nešto više od sto godina, vekovima i milenijumima sanjao da poleti! Znajući, ili bar pretpostavljajući, stari narodi su se bavili pitanjem „težine duše“. Eksperiment Delpas je zabeležio trenutak kada fotonska energija napušta organizam, međutim, manje je poznato da je težina tela umrle osoba manja za osam do deset grama od one za života. Da li je to zaista ta „težina duše“? Bilo bi, u najmanju ruku, neozbiljno kategorički to tvrditi, ali, vredi razmisliti...
Nauka i Tarabići „Lijepo je izgledo, moj kume, Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po njojzi ko da blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom svjetlošću. Taka mu je i glava bila... Bijela, a nekako svijetla... Cjelivah ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drži. Dodirnem ga po mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se čini da bi rukom kroz njega mogo proći... Zbog ovog, nestvarnog opisa, sveštenik Zaharije je bio uveren da je Mitar sve to sanjao ili halucinirao. Tada je između njih započeo, prvi put sumnjičav razgovor: - Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrašine? - Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sad evo, s tobom govorim? Ja mu na to reknem: - More biti, Mitre, da si nešta, nako u snu, sam sa sobom razgovarao, pa se i kumi pričinjelo da s nekijem drugim pričaš... - Bože, kume ZarijaL. Je T ti to ona moja ženturina rekla da je viđela svijetlog popa kojeg uvodim u kuću i š njim razgovaram? Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti: - E, pa ako sam to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san? - Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i šta reče? - Reče da će se jopet javljati i od ondaj mi se javi jošte nekoliko puta. Pošlje mi kaza da
je vrijeme da se rastanemo te ja iziđoh u avliju da ga ispratim... Tako, polako, dođosmo do kućera, a njegova se prilika zaplasti k’o plast sijena i tako ga, nekako, nestade... - Kako? - jopet ga priupitah. - Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim riječima jerbo što gođ da ti rečem, jopet neće biti onako kako je uistinu bilo... Ja ga zamolim da to pokaže kako zna, a on mi ondakar reče: - Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega... Sjajna i ko zlatna. Jal’ grudva, jal’ ćasa, to ti ne umijem iskazati... Pošlje, to poleće u nebo i meni se činjaše da ode među same zvijezde... „ Ovako je, navodno, prema „Kremanskom proročanstvu“ (autora Dragoljuba Gol ubovića i Dejana Milenkovića), protekao jedan od razgovora prote Zaharija Zaharića i nje govog kuma Mitra Tarabića u kome je ovaj opisao susrete sa pokojnim stricem Milošem. Uprkos izvesnih sumnji u pogledu autentičnosti ovog razgovora, ovo je svakako najlepši i najplastičniji opis susreta ,,dva sveta“ o kome sam do sada slušao i čitao. Zaista, ima li divnijeg od ovog opisa koncentrisane biofotonske energije! Još jednom moram da podsetim: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja. Koliko se, dakle, razlikuje opis Mitra Tarabića svog pokojnog strica i pomenutog cita ta iza koga stoje svetski naučni autoriteti?!
Todoxin korak u besmrtnost?! Todoxin-ova terapija na nivou m itohondrija predstavlja samo jedan segment u širokom spektru njenog delovanja. Energija u m itohondrijam a pod Todoxin-ovom terapijom je veoma značajna, budući da deluje i na njen kvalitet a to je, šire gledano, ono što se nasleđuje - baza životne radosti, stvaralaštva, intuicije, kreativnosti... U „Oksfordskom filozofskom rečniku“ pod odrednicom - besmrtnost - stoji: „Stanje oslobođenosti od smrti ili uništenja, stanje večnog života. Lična besmrtnost naglašava da ćemo posle sopstvene smrti (kao smrti koju određuju drugi) samo doživ ljavati iskustva, verovatno posle jednog intervala, i da ćemo živeti drugi život, i nastavi ti da ga živimo večno. Učenje može iključiti samo preživljavanje naše ,,duše“ zamišljene kao nematerijalne misleće supstancije kontingentno i privremeno smeštene u našem sadašnjem telu. Ili može uključivati uskrsnuće samog tela. U platonističkoj tradiciji moguće je prvopomenuto. Ali, za Aristotela duša je forma tela i ne može postojati bez njega kao odvojena supstancija, ne više nego što osmeh može postojati bez nasmešenog lica. Dokazi da je duša besmrtna uključuju metafizičke dokaze (npr. da je jednostavna i samim tim se ne može dekomponovati), moralne dokaze (npr. da je besmrtnost pret postavka moralnosti, što obezbeđuje arenu u kojoj pravedni trijumfuju, a nepravedni bivaju kažnjavani) i empirijski dokazi (npr. da postoje slučajevi da živi ljudi imaju iskustva sa dušama mrtvih ili duhovima). Ni jedan dokaz iz ovih porodica ne uživa neko veće poštovanje među savremenim filozofima. Prvu vrstu dokaza napao je Hjum, a posebno Kant u knjizi II Transcendentalne dijalektike „Kritike čistog um a“. Oni koji pri padaju drugoj vrsti, moralnoj klasi, više liče na puste želje nego na dokaze, iako je sam Kant zastupao više nijansiranu verziju. Dokazi treće vrste su uključeni u opšte nepov erenje u parapsihologiju. Naročito otkrivenje ili vera ostaju najsnažniji izvori ubeđenja u besmrtnost, a ubeđenje da je nekoherentno postulirati odvajanje duha i tela ostaje najsnažniji filozofski odgovor. Manje pažnje je posvećivano pitanju zašto besmrtnost izgleda poželjna. U platonističkim i neoplatonističkim tradicijama, besmrtnosti može biti dodeljen ,,bezvremenski“ zaplet. Pre je cilj života potpuno izvan vremena nego živeti zauvek; koher entnost ovog ideala, međutim, uopšte nije očigledna, iako su je često dokazivali mistici i praktičari meditacije...“ Bio bi čist greh ne ubaciti, na ovom mestu, i čuvenu: „Blago onom ko doveka živi, imao se rašta i roditi“ - kao prilog diskusiji o besmrtnosti i besmrtnima.
Umalo besmrtnost! Besmrtnost, makar samo i duše (a itekako je poželjno i tela!), očito je oduvek mučila čoveka. Početkom prošlog veka, 1913. godine, naučnik Aleksis Korel je u laboratoriji „Rok felerovog instituta“ u Njujorku, kao što to obično i biva, sasvim slučajno otkrio da se žive ćelije pilećeg srca neograničeno dele i to je pratio pune 33 godine, sve do 1946. Ukoliko je njegova postavka bila tačna (a iza otkrića je stajao naučni autoritet kasnije ovenčan i Nobelovom nagradom), to je ujedno značilo da je besmrtnost ljudskog organizma ipak moguća. Neki američki novinari i novine, kakve ih je već Bog dao, preko naslovnih strana su objavili ovu senzacionalnu vest. Nedugo zatim, pojavile su se i tvrnje da bi se od novostvorenih ćelija pilećeg srca već mogao napraviti petao veličine Sunca a potom i da je iz laboratorije nestala ogromna količina proizvedenih ćelija i ,,sad se šeta ulicama Njujor ka“. Šlag na ovu tortu dodali su ,,očevici“ tvrdeći da su videli petlove veličine čoveka kako šetaju Menhetnom! Ma koliko sve ovo izgledalo suludo, grupi naučnika koja je pobijala ovu zabludu a koja je već ušla u sve tadašnje udžbenike medicine, na čijem čelu je stajao mladi profesor Lenard Hejflik, trebalo je dosta i vremena i strpljenja i rada da javno iznese argumente ,,protiv“, naravno, potkrepljene nalazima laboratorijskih eksperimenata. Punih 30 godina! Novine, naučni časopisi i naučni krugovi, jednostavno nisu hteli da čuju za njih. Bilo im je lepo da veruju u besmrtnost. Kako sve, jednoga dana, dođe na svoje mesto, Hejfliku i saradnicima je konačno pošlo za rukom da objasne svoje stavove a njihovo otkriće je kasnije definisano kao otkriće „biološkog časovnika“ koje, otprilike, glasi: svaka ćelija ima ograničenu sposobnost deobe, deli se 50 puta s tim što se svaka naredna generacija deli jednom manje (49, 48, 47... puta). Kad dođe do ,,0“, prestaje da se deli i umire. Životni vek pomenutih ćeli ja je, inače, u proseku iznosio šest meseci. Novu nadu je pružilo otkriće da, ipak, postoje neke ćelije u čovekovom organizmu kod kojih je ,,sat“ isključen, dakle, čiji se životni vek graniči sa besmrtnošću! Time su naučna istraživanja u ovoj oblasti dobila nov smer - otkri ti tajnu njihove ,,besmrtnosti“ i mehanizam ,,primeniti“ kod onih koje to nisu; vratiti sat na početak ili, čak, namestiti ga da krene od sto, hiljadu, milion; ugraditi ,,sat“ u ćelije kancera...! Istraživanja su u toku. Zaista, da li je moguće da je Stvoritelj podario čoveku besmrtnost u trenutku stvaranja Adama. Ako je verovati Starom zavetu i dugovečnosti prvih ljudi od više stotina godina, čak i preko devet vekova, sa sigurnošću se može tvrditi da je to tako a da je trenutna prosečna dužina ljudskog veka isključivo rezultat čovekovog greha ili, preciznije, grešnog života.
Od dva mala, jedan pravi Ukoliko na trenutak ostavimo po strani Bibliju i njene legende a oslonimo se na naučno potvrđene istine, videćemo da su pre 2.000 do 3.000 miliona godina na Zemlji pos tojale tri glavne vrste života i sve tri bile ono što današnji čovek naziva bakterijama. Imale su samo jedan mali genom, mogle su brzo da se razmnožavaju, ali nisu bile samostalne niti imale mogućnost stvaranja složenijih višećelijskih organizama. Prva vrsta ovih živih bića dobijala je energiju iz sunčeve svetlosti, druga vrsta je sagorevala to jest respirirala njihove ostatke, dok je treća razgrađivala šećeraste materije i to bez korišćenja kiseonika.
Treća vrsta je, reklo bi se, bila najmanje uspešna budući da je primenjivala zastareo način proizvodnje energije. Ali, uprkos tome, upravo su ove poslednje ćelije pre oko 1.500 miliona godina uspele da naprave majstoriju hvatajući bakterije koje dišu i držeći ih zatvorene u sebi. Šta su time dobile? ,,Uhvaćene“ bakterije su disanjem proizvodile energi ju za ćeliju domaćina, a ova im je zauzvrat ponudila udoban smeštaj i zaštitu. Novonastali tip ćelije stvoren simbiozom, preciznije - stapanjem dva živa bića, imao je i dva genoma, mogao je da se razmnožava ali i stvara složenije višećelijske organizme, potonje biljke i živ otinje! Vremenom, ,,uhvaćene“ bakterije više nisu mogle da samostalno egzistiraju. Suviše im je bilo udobno i sigurno u novoj sredini, a i genomu ćelije domaćina su dale najveći deo svog genoma. Postale su „mašine za sagorevanje“ u čovekovom organizmu poznatije kao mitohondrije. Dakle, svaka od ćelija čovekovog organizma nastala je spajanjem dva nezav isna živa bića. Mali genom njegovih mitohondrija je „ostatak za podsećanje“ nekada slo bodnih a potom zarobljenih bakterija. Mitohondrije, fabrike energija u ćelijama, otvorenije su nego što se doskora pret postavljalo. Utvrđeno je, naime, da aktivno otpuštaju kratke lance aminokiselina (peptide). Iako je donedavno bilo poznato samo toliko da ove organele prihvataju molekule iz svoje okoline, oko mitohondrija su nađeni peptidi identični onima iz njihove unutrašnjosti. Pri likom ispitivanja kolika je mogućnost da peptidi izađu iz organela obavijenih dvostrukom membranom, kod mitohondrija kvasca su veoma brzo otkrivena dva izlaza iz „fabrike energije“. Kod prvoga su duži lanci aminokiselina najpre u unutrašnjosti mitohondrije razlagani na manje peptide. Kada dosegnu određenu veličinu, molekul ,,izbacivač“ ih prebacuje u međuprostor između dve membrane, odakle se peptidi kroz pore spoljašnje membrane razlivaju u okruženje. Drugi put je rezervisan za belančevine, sastavni deo mitohondrijske membrane. Ovi proteini se u prostoru između dve membrane razlažu na jedinice koje mogu da se ,,pre bacuju“, a potom zaista i napuštaju mitohondriju.
Šablon života Mitohondrije čovekovih ćelija i danas nastaju kao njihovi bakterijski preci, dakle, isključivo rastom i deljenjem već postojećih mitohondrija. Njihovi sastavni delovi se proizvode u ćeliji na osnovu informacije zapisane u genomu ćelijskog jezgra i mitohondri ja. Međutim, ti sastavni delovi mogu da se pravilno slože isključivo u već postojećoj mito hondriji, iz čega proizilazi zaključak da je svaka mitohondrija - šablon, matrica. Bez ove matrice, sastavni delovi mitohondrija bi se proizvodili ali bi u ćeliji besciljno lutali i na kraju bili uništeni. I, konačno, kada ćelija izgubi sve svoje mitohondrije, više ne može da stvara nove i umire. Budući da je svaka mitohondrija (i) matrica, ona ujedno predstavlja strukturnu infor maciju koja nije zapisana u DNK čovekovog genoma. Kako ova informacija mora da se nasleđuje iz generacije u generaciju, očito je reč o - genskoj informaciji. A koliko šablon skih informacija postoji u strukturama mitohondrija, za sada je teško proceniti. U svakom slučaju, pomenuta informacija je neophodna za život čovekovih ćelija koliko i ona zapamćena u DNK.
Mitohondrije obezbeđuju oko 90 procenata energije potrebne za funkcionisanje ćelija, samim tim i tkiva, organa i organizma u celini. One proizvode energiju u složenim procesima koji obuhvataju prenos elektrona preko niza proteinskih kom pleksa (respiratorni lanac). Ovaj prenos posredno omogućava drugom kompleksu (ATP sinteza) da sintetizuje ATP (adenozintrifosfat) - molekul koji ćeliju snabdeva energijom. S obzirom na činjenicu da ATP ne može da se čuva, m itohondrije (u čovekovim ćelijama ih ima preko hiljadu puta više nego telesnih ćelija!) svakog dana proizvode ogromne količine ATP - u m eri čovekove telesne težine! M itohondijskim prevodni cama se upravlja gasnom mešavinom azotm onoksida i anjona-superoksida, nastal ih kao produkt oksidativnog lanca disanja u m itohondrijam a. Izm eđu kolonije m itohondrija i cele ćelije postoji gasno upravljani naizm enični ritam oblika stvaranja energije. Za vreme pozne faze ćelijske deobe, rane faze isceljenja rana i embrionalne faze do trenutka rađanja, proizvodnja energije se pretežno prebacuje na neoksidativnu, fer mentacionu produkciju ATP. Cilj ovoga je zaštita genoma arhaične ćelije domaćina koji su u toku pomenute faze ćelijskog deljenja osetljiviji na okside i njihove izdanke nego mitohondrijski delovi genoma. Čovekove prastare ćelijske simbioze imaju, dakle, dvostruki genski materijal i dvostruki sistem proizvodnje energije. Čovek je - evolu cionobiološki hermafrodit! Svi bioenergetski i biohemijski procesi u mitohondrijama zavise od promenljivo jakog redoks-potencijala, kao biofizičkog preduslova za složene tokove protona i elektrona. Negativni redoks-potencijal se uglavnom obezbeđuje kvant nofizički jedinstvenim tripeptidom glutationom koji preko suporvodonične grupe svog glavnog molekula, aminokiseline cisteina, obezbeđuje slobodno pretvorive protone, posebno za sve procese detoksikacije. Šta je redoks-potencijal? Mera za silu oksidacije, odnosno - redukcije. Sistemi sa neg ativnim redoks-potencijalom mogu da redukuju sisteme sa pozitivnim redoks-potenci jalom, a redoks-pozitivni sistemi mogu da oksiduju redoks-negativne sisteme.
Majka je majka... Pretpostavlja se da sve što može da ugrozi produkciju ATP u mitohondrijama ošteću je ćeliju i na taj način uzrokuje njihovo loše funkcionisanje i razvijanje simptoma. Najosetljiviji, najviše pogođeni smanjenjem ćelijske energije, jesu centralni nervni sistem, srce, skeletna muskulatura, bubrezi i hormonske žlezde. Simptomi nastali kao posledica defekata mitohondrijske DNK, teže se mogu predvideti od simptoma izazvanih genskim mutacijama u jedru ćelije. Geni se pružaju duž 16.569 parova u opsegu mitohondrijske DNK i nasleđuju se isključivo od majke kroz mitohondrije u njenoj jajnoj ćeliji. Spermatozoidi ne učestvuju stalno u tome. Pored ovoga, svaka jajna ćelija i sve ostale telesne ćelije ne nose samo jednu, već stotine mitohondrija (više od 1.300 u svakoj ćeliji), a svaka mitohondrija može da sadrži nekoliko molekula mitohondrijske DNK. Iako ćelija pre vlastite deobe gotovo udvostruču je broj svojih mitohondrija i molekula mitohondrijske DNK, obezbeđujući približno istu količinu svojih ćelija ćerki, ćelija majka ne određuje pojedinačno koje mitohondrije idu u svaku ćeliju ćerku.
U oplođenoj jajnoj ćeliji, znači, dešavaju se mutacije u nekim delovima njene mitohon drijske DNK. Jedna ćelija ćerka može da nasledi procentualno veliki broj mitohondrija koje sadrže mutirane DNK, a ostale ćelije mogu da naslede procentualno veliki broj ćelija sa ,,normalnom“ DNK. Zakon verovatnoće određuje da li će u toku reprodukcije ćelija pre ovlađivati ,,normalni“ ili mutirani molekuli. Oboljenja izazvana defektima mitohondrijske DNK su često nasleđena, mada povre meno mogu da se i spontano pojave u jajnoj ćeliji u toku ranog embrionalnog razvoja. Kas nije mutacije, slično nasleđenim mutacijama, mogu široko da se rasprostru u organizmu u toku razvitka fetusa usled čega ponekad dolazi do veoma ozbiljnih posledica. Mitohondri jske mutacije DNK mogu da se formiraju u tkvima u toku života sa mogućom pojavom u raznim ćelijama ili čak različitim molekulima DNK u pojedinim ćelijama. Ovakve promene se nazivaju somatskim mutacijama. U suštini, urođene i somatske mutacije iniciraju oboljenje nezavisno od direk tnog sm anjenja proizvodnje energije. S obzirom na to da i respiratorni lanac učestvuje u proizvodnji energije, onda i toksični nusprodukti (poznati kao slobodni radikali kiseonika) pospešuju razvoj oboljenja. Pomenuti derivati kiseonika, koji sadrže rasparen elektron (zbog čega su veoma reaktivni), mogu da napadnu sve sas tavne delove ćelije uključujući i proteine respiratornog lanca i m itohondrijsku DNK. Sve što ometa protok elektrona kroz respiratorni lanac, može da poveća transfer m olekula kiseonika i potpomogne stvaranje slobodnih radikala. Jedna jedina mutacija, dakle, može da pokrene ponovni ciklus transporta inhibiranih elektrona dovodeći do povećanog stvaranja slobodnih radikala i povećanog broja mutacija m itohondrijske DNK. Nasleđeni defekti mitohondrijske DNK ponekad doprinose prevremenoj pojavi obo ljenja (dijabetes, gluvoća, oboljenja srca, slabost mišića, problemi vezani za kretanje i demencija) koja pogađaju mnoge ljude u poznijim godinama. Ti primeri, zajedno sa či njenicom da su brojna degenerativna oboljenja poznijeg životnog doba povezana sa opadanjem aktivnosti proteinskih kompleksa uključenih u proizvodnju energije (što je slučaj i sa mnogim oboljenjima izazvanim mutacijama mitohondrijske DNK), ukazuju da progredijentne redukcije u proizvodnji mitohondrijske energije (ATP) u nervnom, mišićnom i ostalim tkivima, mogu da doprinesu starenju i raznim degenerativnim obolje njima povezanim sa starenjem.
Ni zdrav nije obavezno - zdrav Više činilaca može da utiče na slabljenje proizvodnje mitohondrijske energije u toku procesa starenja, čak i kod osoba koje su u detinjstvu imale zdrave mitohondrijske gene iz ćelijskog jedra. Jedan faktor je svakako dugotrajno izlaganje izvesnim toksinima, a drugi bi mogla da bude dugotrajna akumulacija somatskih mutacija mitohondrijske DNK. Mitohondrijska teorija starenja ukazuje da mitohondrije, sintezom adenozintrifos fata tokom života, proizvode slobodne radikale kiseonika koji nezaustavljivo napadaju mitohondrije i izazivaju mutacije mitohondrijske DNK. Slučajna akumulacija somatskih mutacija mitohondrijske DNK, kod osoba koje su započele život sa zdravim mitohondri jskim genima, može, na kraju, da smanji proizvodnju energije u jednom ili više tkiva ispod neophodnih nivoa a da, uprkos tome, te osobe dožive pristojnu starost. Ukoliko se
to dogodi, somatske mutacije i mitohondrijska inhibicija mogu da se manifestuju opš tim znacima prirodnog starenja kao što su gubitak pamćenja, sluha, vida i pad opšte otpornosti organizma. Kod osoba kod kojih je proizvodnja energije već oslabljena (bilo zbog mitohondrijskih ili jedarnih mutacija, toksina ili nekih drugih faktora) simptomi mogu ranije da se ispolje i napreduju do potpunog razvitka oboljenja, za razliku od osoba kod kojih nije u početku postojao deficit proizvodnje energije. Na ovom mestu je neophodno naglasiti da to što Todoxin-ova terapija radi na nivou mitohondrija, predstavlja samo jedan segment u širokom spektru njenog delovanja. Energi ja u mitohondrijama pod Todoxin-ovom terapijom je veoma značajna, budući da deluje i na njen kvalitet a to je, šire gledano, ono što se nasleđuje - baza životne radosti, stvaralašt va, intuicije, kreativnosti. U njoj, istina, nije sadržano sve ovo, ali pomenuta energija je osnova za nadogradnju ovih elemenata. Nažalost, postoji veoma malo izgleda da se deluje retroaktivno. Kada se mutacija jed nom stvori, stabilizuje, na kraju postane i nasledna osobina vraćanje unazad, iz perspektive savremene nauke, izgleda neizvodljivo. Genska tehnologija je gotovo nemoguća, ukoliko se ima u vidu da je ovo nov problem koji se ne javlja u nukleusu (jedru), već u protoplazmi (mutacija u m itohon drijama), tim pre što je često praćena i mutacijom u drugim organelam a ćelije - ribo zomima. Ukratko, jedinke se ponašaju kao da su zdrave, punovredne, i na degen eraciju gotovo ništa ne ukazuje. Degeneracija je „pojava sa šansom “. Izmenjeno, degenerisano, izumire i nestaje. Čak i kad bi, kojim slučajem, dalo potomstvo, ono je daljom degeneracijom osuđeno na propast. Zato ne bi trebalo da čudi ukoliko se pri likom iščitavanja beskrajnog lanca predaka jednog evropskog deteta (što je, inače, lako izvodljivo), otkrije predak, recimo - Japanac!
Neprijatelj u krvi DNK u kancerogenim ćelijama je drugačija od one u zdravim (DNK u kancerogenim je uglavnom tkivo GC, a u zdravim tipa AT) i ukoliko je tačno da je kancerozna ćelija postala od zdrave, onda bi i DNK takođe trebalo da bude tipa AT. Po svemu sudeći, ipak nije. A omogućeno joj je da se množi. Zašto? Velika većina ljudi nosi u sebi (i) kancerozne ćelije koje se kao i ostale množe, ali i izumiru. Kao što se, dakle, ni jetra neće nekoliko puta uvećati usled razmnožavanja njenih ćelija već zauvek ostaje ista, tako po istom principu i kancerogene ćelije egzistiraju kao večita pretnja organizmu. U organizmu se sve stvara od ,,materijala“ koji se u njemu nalazi. Zbog ograničenja prostora ne ulazimo u raspravu o večito ,,kontroverznim“ virusima, već pažnju posvećujemo bacilima i lakše uočljivom ,,materijalu“. Kolera, na primer, ne nastaje sama po sebi, nju aktivira određeni ,,okidač“. E, sad, neki organizmi imaju sposobnost da spreče pojavu ove opake bolesti, dok drugi nisu za to sposobni ili uz mnogo više napora to uspevaju. Na bakteriju se, međutim, može lako i efikasno delo vati. Zašto ne i na virus? Zašto na njega ne deluju antibiotici? Zato što je omotač virusa sastavljen bez onog šećera koji antibiotici mogu da razlože! To je, otprilike, kao kad bi se složen živ organizam prelio vrelom vodom i ošurio: sa oštećenom kožom ne bi mogao da diše i njegov život bi bio okončan.
Uprkos rečenom, tendencija savremene medicine je da svaku virusnu bolest, nei zlečivu antibioticima, tretira prvenstveno antibioticima, uz obrazloženje da kad virusi napadnu organizam dolazi do razvoja i sekundarnih bolesti. Posledica toga je pad imunog sistema, a samim tim se bakterijama i drugim mikroorganizmima otvara širok prostor za bujanje i delovanje. Kako bi se reklo da nešto radi, jedan deo savremenih medicinara se opredeljuje za antibiotike u cilju suzbijanja eventualnih propratnih bolesti, a organizmu jedino preostaje da se sam nosi sa virusima. Budući da se antibi oticima oštećuje i gotovo uništava imunitet (organizam nema razloga da se bori, odbrambeni mehanizam i njegove snage se usled ,,nerada“ deformišu, smanjuju, uspavljuju, ispadaju iz funkcije poput neupotrebljavanih zuba, organizam očekuje da ga antibiotik spase preuzimajući njegovu ulogu), virus je jedino moguće savladati Todoxin-ovim osposobljavanjem organizma, to jest aktiviranjem i pospešivanjem rada celokupnog imunobioološkog potencijala. Kancerogene ćelije su, u izvesnu ruku, poput mongoloidnih organizama tj. osoba: ni na koji način se ne mogu izmeniti budući da su, u suštini, nešto drugo - u svakom svom detalju imaju smanjen ili povećan broj hromozoma, odnosno drugačiju strukturu ćelija. Slično ovom, i kancerogene ćelije su jednostavno drugačije od organizma, iako to ne podrazumeva da nisu u njemu i nastale. Ukoliko od dva zdrava roditelja može da se rodi mongoloidno dete, zašto milijarde ćelija u organizmu ne bi mogle da stvore jednu, ili izves tan procenat, malignih ćelija koje će biti aktivirane u trenutku kad im se za to stvore uslovi, odnosno, kad izmaknu kontroli. Pronalaženjem načina za selektivno stimulisanje uništavanja takvih ćelija, najčešći oblici kancera bi se mogli lečiti (i na najdelikatnijim organima) stimulisanjem agre sivnosti odbrambenih ćelija organizma oko samog tumora ili tela kancera. Rešenje ovoga ne leži u supstanci koja će direktno da deluje na tumor i, shodno tome, ne treba govoriti o hemijskoj i virusnoj teoriji, već pri traženju leka o hemijskoj i virusnoj induk ciji kancerogenih ćelija. Treba, naime, imati u vidu da jedna upala pluća oslabljuje imu nitet organizma za 30 do 40 procenata, a nije redak slučaj da se kod obolelog pojave dve do tri upale pluća ,,plus“ - kancer! Kod stanovnika Afrike je to posebno izraženo, u šta sam imao priliku da se lično uverim. U slučaju identifikacije minimalno očuvanih posmrtnih ostataka može da se prati genetika mitohondrija kostiju, zuba i s l., za razliku od genetike njihovih nukleusa. Namer na promena mitohondrijalnog sistema u nekom živom organizmu, a kamoli davanje kvaliteta nasledne osobine takvoj promeni, još uvek spada u domen naučne fantastike.
Gde leži tajna? Nalazi ispitivanja obavljenih na glodarima potvrđuju stanovište da ubrzano stvaranje mitohondrijalnih mutacija DNK može da ubrza starenje. Životinje odgajane na dijeti su zdravije i dugovečnije od svojih parnjaka hranjenih bez ograničenja. Životinje sa dužim vekom, odgajane uz ograničenu dijetu sa manje slobodnih radikala, akumuliraju manje oštećenja DNK od životinja iz kontrolne grupe. Ukoliko oštećenje slobodnim radikalima dovodi do akumulacije mutacija mitohondri jalne DNK i shodno tome pospešuje starenje, tretman za blokadu mitrohondrijalne proizvodnje pomenutih radikala potencijalno bi mogao da uspori starenje i odloži pojavu
oboljenja izazvanih starenjem. Takvi pristupi možda bi mogli da se sastoje u dugoročnom tretmanu antioksidansima (npr. koenzimom Q ili vitaminima C i E), mada mislim da to nije potrebno. Unošenjem hemijski sintetizovanih vitamina, enzima i koenzima čak može da bude i veoma štetno, jer redovna upotreba integralnih namirnica nudi sasvim dovoljno (i to u prirodnom obliku) sve ono što nudi hemijska industrija. Naime, akutni stres dovodi do poremećaja oksidaciono-redukcionih procesa, stvaraju se slobodni radikali, povećava količina azotmonoksida unutar ćelija (NO), sumporvodonik (SH) prelazi u bisulfid (SS), bujaju ili se odvajaju anaerobne klice koje koriste azot (N) za razliku od aerogenih koje troše kiseonik (O). Upravo zbog ovoga valja izbegavati crvena mesa: nitrati i nitriti stvaraju azotnu unutarćelijsku sredinu, tj. prekomerno se povećava nivo NO (u malim koncentracijama, inače, neophodnog) u samoj ćeliji. Druga strategija usporavanja starenja mogla bi da se bazira na ograničenje povećanja mutiranih mitohondrijalnih DNK u mišićima i drugim tkivima. U tom cilju, naučnici su pokušali da razjasne molekularne interakcije pomoću kojih jedra ćelija detektuju lokalne deficite energije i stimulišu proizvodnju aberatnih (lutajućih) mitohondrija u svojoj okolini. Da bu se sve ovo odložilo, istini za volju, nije dovoljan samo život obično oce njen kao ,,zdrav“. Dosta je onih koji se strogo pridržavaju saveta stručnjaka ali, bez zapaženijeg uspeha. Čak nije reč ni o ,,prirodi“ pojedinca koja lakše podnosi stres, već posebna, specifična mogućnost (svi je imaju, ali neko više a neko manje) određenih organizama da uspostave ravnotežu ili pravovremeno i na odgovarajući način reaguju na upozorenje pojave neželjenih procesa, odnosno oboljenja. Slično kompjuterskom antivirus programu: bez njega je, u slučaju pojave virusa u progra mu, svaka druga radnja unapred osuđena na neuspeh; ukoliko je ugrađen, na svaku opasnost će reagovati pravovremeno, brzo i efikasno, dakle, dok je virus još uvek moguće obuzdati. Sličan „antivirus program “, u manjoj ili većoj meri, postoji u svakom organizmu i treba ga negovati i stimulisati. Dobro zdravlje, dakle, ne podrazumeva samo pravil nu ishranu, m iran život, čist vazduh itd., niti je dovoljan uslov za odlaganje ili uspo ravanje procesa starenja, već je neophodan uslov upravo postojanje kvalitetnog čovekovog „antivirus program a“, a poenta je da se ta sposobnost organizma čuva u dobrom stanju! Ne sadrži, rekoh, svaki imunološki sistem visokokvalitetan „antivirus program“. I baš zato je taj i takav program čovekova budućnost. U njemu je sadržana nada savremenog čoveka da prevaziđe sve što mu se danas dešava, ali i podmeće, odnoseći veliki broj života. Razvoj „antivirus programa“ (endogenih i egzogenih patoagenasa) u samom organizmu koji će se genetskim putem pojačavati, nosi spas životu Planete. U tome leži tajna besmrt nosti! Svi oblici aero i hidro zagađenja, u dobroj meri će biti prevaziđeni zahvaljujući tajni imunog sistema. Savrem ena ispitivanja m itohondrijalnih m utacija DNK ukazuju na nove mogućnosti u pristupu lečenju nastalih oboljenja i prevencije njihovog napredovanja. Ukoliko se razmišlja o ulozi mutacija mitohondrijalne DNK u starenju i oboljenjima u vezi sa starenjem pokažu ispravnim, dalja ispitivanja m itohondrijalne biologije mogla bi da predstavljaju ogroman potencijal za smanjenje ljudskih patnji u budućnosti.
KORAK ISPRED Novamedicina Vasiona oduvek egzistira kao jedna celina, jedinstven praorganizam izuzetno suptilnih nivoa. Analogno tome i ceo organski i neorganski svet, ma koliko različit u bezbroju svojih pojavnih oblika i manifestacija, na visokom nivou čini jednu celinu. Iz ovoga proizilazi i da sve materijalno-prostorne jedinice, bez obzira na dimenzije vremena, prostora i kakvoće, održavaju apsolutno jedinstvo sa vasionom sadržavajući u sebi sve informacije o njoj. Planeta, čovek i ćelija su, u suštini, isto. Možda su zaista svi zajedno smešteni na leđi ma velike kornjače (kako se verovalo u nekim civilizacijama). Kada bi postojala mogućnost da se jedan atom poveća na prostor vasione, da li bi se pojav ile planete, zvezde, sazvežđa - pitanje je sad! Gledano iz ugla principa života, nešto je (pre)naglašeno a drugo minimalizovano. Naravno, ako tako može da se kaže. U svakom sluča ju, život i egzistencija su zajednički imenitelji ,,sveopšteg“ i ujedno i predispozicija komu nikacije. Samo preko tog principa dolazi do pojavnog oblika i međusobnog povezivanja.
Put kojim potok ide U vezi teorija o nastanku života na Zemlji, osvrnuo bih se na rad velikog samostalnog (poput mene) austrijskog naučnika Šumbergera koji je prirodu zamislio kao vodeni tok potoka kroz alpsko područje sa svim njegovim vijugavim prolazima, ubrzanjima i vodopadima. Za razliku od drugih naučnika, Šumberger je u tom kretanju video vrstu flokulacije i čišćenja vode sa sedimentacijom, tako da na kraju u jezerce, kao njegovo kra jnje ishodište, stiže čista voda daleko bolja za piće, život, zdravlje, od hemijski prečišćene vode iz gradskog vodovoda. Prateći Šumbergerov naučni trag, nemački naučnik Hohemaj je napravio mašinu za čišćenje vode i pri tom ni jednom rečju nije pomenuo svog prethodnika, onoga čijim je stopama išao do pronalaska. Hohemaj se pozivao na neka naučna, ili nazovi-naučna, istraživanja koja je trebalo da mu daju intelektualno-naučnički pedigre. Ponajviše je igrao na kartu citiranja budućeg nobelovca Paulinga. Naime, Pauling je na početku naučničke karijere puštao balone u atmosferu kako bi ispitao kvalitet kondenzata u jonosferi. Istraživanje je sprovedeno pod pretpostavkom da se u jonosferi (u kojoj se nalaze gasovi u obliku plazme) krije tajna porekla životvornog kvaliteta vode koju čoveku nebo daruje. U velikom broju knjiga i brošura, Hohemaj potom objašnjava da je svojim mašinama u stanju da reprodukuje izgubljenu moć, odnosno svojstva vode, stvaranjem vrste vakuuma sa ogromnom koherentnošću kapljica. Snažno ubrzavajući kretanje vode, u raspršivaču se
usled velike brzine stvaraju ultrafine kapljice sa izvesnim oblikom vakuuma u jezgru koji im daje izvanrednu koherentnost (snagu). Hohemajev pronalazak se, dakle, svodi na vaku um koji drži kapljicu. Prilikom prvog čitanja njegovih spisa, setio sam se objašnjenja Lorbera po kome život dolazi na Zemlju od same zemlje koja rađa život. Jonosfera je gornji sloj Zemljine atmosfere (od 80 do 800-1.000 km i više), koji sadrži veliku količinu jona i slobodnih elektrona. Sastoji se od nekoliko jonizovanih slojeva koji imaju važnu ulogu u odbijanju i prelamanju radio-talasa, na čemu se i zasniva radiofonija. U njemu nastaje i polarna svetlost. Smatra se da zračenja radioaktivnih materija i kosmič ki zraci imaju veću ulogu u jonizovanju nižih atmosferskih slojeva, a Sunčevi, naročito ultravioletni zraci, i verovatno meteori, u jonizovanju viših slojeva, pri čemu u jonosferi dolazi do razlaganja molekula azota i kiseonika na atome. Složena ispitivanja njenog sas tava, temperature i drugih osobina vrše se radio-metodom, spektralnom analizom i raket nim sondama. Jonosfera je, dakle, u odnosu na zemljinu kuglu, oblast koja prva dolazi u neposredan dodir sa Sunčevom energijom. Granično je područje zemljine atmosfere, gde dolazi do apsorpcije isključivo ultraljubičastog svetla. Otuda i objašnjenje nastanka ozonskih rupa. ,,Gore“ se stvara i razara ozon (O3). U svetlu do sada rečenog, ukazuje se put za razumevanje analogije zemljinog tela i ljudskog organizma. Gurdžijev je rekao da su ,,svi organizmi organske prirode - biljke, životinje, čovek, čak i najsitniji mikroorganizmi, zemljini receptori za primanje solarnih energija“. Vrsta čakri sa zajedničkim kvalitetima u zemaljskom telu. Zašto onda ne bi ta mikročestica, ultrafini kondenzat iz najviših sfera Zemlje - dobio informaciju? Zašto (ne) bi olako propustio UV zrake? Možda ne dobija sve informacije, već samo jedan deo? A možda svaki delić gore dobija informaciju, ali u prolazu kroz atmosferu i usled njenih fizičkih (ne)uslova na putu do Zemlje, gubi kvalitet. Samo neoštećeni delići mogu (na kraju) da postanu semenka. (Prirodna selekcija?) Kako drugačije, recimo, tumačiti fenomen ostrva, pre samo 30-40 godina ,,izniklih“ iz mora a danas krcatih izobiljem života, počev od vegetacije nabujale za manje od polovine prosečnog ljudskog veka, pa nadalje. Kako je moguće da sve bogatstvo i šarenolikost života „ostatka sveta“ stigne do pustog ostrva udaljenog hiljadama kilometara od najbližeg kopna? Zahvaljujući vodi, vetru, pticama, insektima... kome? Tu se zatvara (jedan) krug. Ukoliko tih mikročestica, nalik vodi, ima svuda, pa i u čovekovim tečnostima koje strukturom podsećaju na morsku vodu, onda je i ceo čovekov organizam sličan vodi. Baš kao i biljka. Sistem disanja, održavanja vlažnosti, sveukupan odnos prema okolini. Voda je uslov, odnos i - sudbina! Svaka živa ćelija u čovekovom organizmu sadrži živ otvorni rastvor različitih materija u vodi. Čovekova krv se sastoji od preko 90 odsto vode! Bubrezi povremeno imaju 82 odsto vode, mišići se sastoje od 75 odsto od vode, u građi jetre je ima 69 odsto. Čak i kosti, „živi kostur“, sadrže 28 odsto vode! U celini gledano, čovek se kao fizičko telo sastoji od 71 odsto vode. Voda neprekidno isparava i sliva se znojem niz čovekovo telo, izbacuje mokraćom i izmetom, a u vidu vodene pare se oslobađa pri izdisanju vazduha. Tu životvornu tečnost
čovek mora neprekidno da uzima da bi ostao u životu. Ukoliko pije dnevno 1,8 litara vode, propušta kroz telo 9,39 puta težu vodu od njega samog. Pri prosečnoj dužini života od 70 godina, inteligentni Zemljanin popije u proseku 46.021,5 litara vode, odnosno 46,02 tone. A ako se zagrle On sa 70 kg i Ona sa 60 kg, ,,grle“ se 92 litre vode! Grubo, ali istinito. Voda je i kao strukturna formula H2O, pogotovo njen kiseonički element, sveprisutna. Čestice kondenzata nije dovoljno ispitivati samo u ljudskom organizmu. Za njima valja tragati i u različitim slojevima atmosfere, sakupiti uzorke i krenuti u pravu hajku za njima. I najverovatnije će se naći u kapljicama kondenzata svih slojeva atmosfere, a podrazumeva se, i u izvorskoj vodi. Pojednostavljeno, odnosno suštinski gledano, reč je o svojevrsnom ,,semenu“ života koje izvire iz dubine zemljine kugle. Mesto rađanja života nisu samo izvori, već i jezera. Iz jezera se kondenzat uzdiže ka atmosferi, životu, među sunčeve zrake i toplotu. Čestice se gore napajaju energijom, oplođuju životom i vraćaju dole.
„Inteligencija“ vode donela je život Kako nema života bez majke i oca, čovek verovatno ima ženski ili muški kvalitet u odnosu na Sunce. Dva kvaliteta se gore spajaju i rađaju život. Svaka čestica koja dospe na Zemlju, sadrži kvalitet buduće bakterije ili čoveka. Reč je, svakako, o neprogramiranom, nerazvijenom i neizleglom kvalitetu koji se samo u vidu informacije nalazi tu gde jeste. Tako je, možda, i nastao život. Ima, naravno, istine i u teorijama o ,,pramoru“, ,,pračorbi“ i sl. Međutim, osnovni kvalitet budućeg života prispelog u vodu, u more, jeste obilje infor macija darovano ,,odozgo“. U početku, na Planeti nije bilo ničeg osim vode. Uz pomoć kon denzata i odgovarajućih (uglavnom poznatih) uslova pod kojima se stvarala voda u atmos feri, došao je život. Voda ima od prirode dato pamćenje i inteligenciju. Posebno morska koja može da zameni humani krvni serum i plazmu, a uz pomoć sunčevog spektra da stvori čitav život (vibraciono-talasnim česticama, praklicama) na usamljenom ostrvu prethodno prekrivenog usijanom lavom. Ovaj fenomen nameće pitanje: kakva relacija postoji između vode čovekovog tela koja se smrzava ispod -190°C, vode u Svemiru čija je tačka smrzavanja ispod -50°C (za razliku od one na Zemlji koja se smrzava na oko 0°C) i talasnih čestica (praklica, soraba) koje ne može da sprži ni usijana lava? Univerzalna inteligencija je sadržana u vodi. U homeopatiji voda pamti supstancu koja je bila u njoj. Kada se lek razblažuje toliko puta da u vodi ne ostane nijedan molekul aktivne supstance, voda pojačava njegovu delotvornost toliko puta koliko je puta razblažen tj. koli ka je potencija. Na primer 1 : 9, pa opet 1 : 9, pa opet 1 : 9... itd. Todoxin-ova naučna grupa je, recimo, pratila to čak 500 puta. Kao lekar homeopata, o vodi sam dosta razmišljao i pisao u raznim publikacijama. Predlagao sam da se samlevene pržene žitarice koriste kao filter za vodu, borio se protiv fluorisanja vode, tražio da se zameni hlor jer ,,pravi“ veoma kancerogena organska jedi njenja (halometane), zalagao se za istina prilično skupu jodifikaciju vode koja, međutim, može pomoći da se čovekov organizam bar na kratko oslobodi hlora, a potom nastaviti sa hlorisanjem. Ozonifikacija je nažalost nemoguća zbog toga što koncentracija ozona rapid no opada od mesta deponovanja do krajnjeg potrošača...
Osim što čini pretežni deo svakog organizma, od alge i lišaja do čoveka, vodom i njen im putevima Planetu obilaze sorabi, podsorabi, nadsorabi i svekolika ostala populacija supermikroorganizama koja na izvestan način čuva tajnu života, ili bar stoji pred njenim vratima. Ako je u morskoj vodi pod dejstvom sunčevih zraka nastao život, zašto taj proces ne bi mogao i dalje da se odvija? Biljke imaju sposobnost ,,pretvaranja“ metala jedan u drugi, izmenom broja površinskih elektrona. Moguće je, znači, stvoriti i organski i neorganski svet. S druge strane, voda prenosi živim bićima sa moždanom strukturom vlastitu inteligen ciju. Preko nje se može preneti individualna i/ili kolektivna svest, od mikrosveta do čove ka. Voda pre svega, ali i praklice i Sunčevi zraci, zaslužni su za ispoljavanje fenomena živ ota u današnjem obliku. Krug nastanka i egzistencije života time je - zatvoren! Kvadraturi kruga zvanog život. Eto još jednog od mogućih rešenja. Bez vode nema cirkulacije, samim tim ni mogućnosti fizičko-hemijsko-bioloških procesa. Praklica (nemanodija, sorab) može da ,,čuči“ u kamenu hiljadama godina i mirovaće sve dok ne dospe do vode. A tada će, takoreći istog časa, krenuti u stvaranje i oblikovanje sveta i života. Biološkog ili onog drugog, svejedno. Da li je voda, u tom slučaju, sam univerzalni život, lek i istovremeno ubica ukoliko se sa njom ne postupa dobro? Svakako! Ona vodi u sreću, zadovoljstvo, mir ili bezrazložni bes. Prihvatajući stres, neguje ga u biću koje ga je doživelo i čeka povoljan trenutak da mu da oduška. Ili ga guši ne dajući mu nadu za novo razbuktavanje. Pored cirkulišuće, u organizmu čoveka istovremeno egzistira deo lične, stalne, unutarćelijske ili pamteće (memori) vode. Ispitivanjem ove „zarobljene vode“, možda bi se moglo doći do interesantnijih podataka od onih koji se dobijaju laboratorijskim ispitiva njem krvi. Ta voda je baza otkrića velikih tajni ljudskog organizma. I ne samo njega, već života uopšte. A to je, već, neka druga nauka, od današnje - sasvim različita medicina. Korak u istinsku medicinu novog doba. Njen osnovni zadatak bi se sastojao u otkrivanju uzroka svih organskih bolesti. Stav Todoxin-ove naučne grupe je da nisu sve nazovi-nove i nepoznate simptomatologije u tolikoj meri nove i nepoznate kao što to zvanična medicina zagovara. Bolest treba lečiti, ali se svakako mora preći put do njenog nastanka. Samog izvora. Možda se na prvom koraku nalazi rešenje. Neka od najtežih stečenih oboljenja (npr. kancer) predstavljaju samo simp tom poremećaja ravnoteže organizma na nivou somatskih (telesnih) ćelija, ali i poremećaja na suptilnim nivoima, mikrokosmičkim nivoima koji egzistiraju u čovekovom organizmu. Treba govoriti o mehanizmu nastanka bolesti, a ne uzrocima (zračenje, stres, kancerogene materije i sl.) kojima neko mora biti izložen da bi se javila određena simptomatološka slika.
Vibraciono-talasno telo Grubo rečeno, zajednički imenitelj nastanka svih bolesti podrazumeva disharmoniju, nečistoću i disbalans energija. Svaki organizam, naravno, drži i nosi njegova građa. Među tim, uz ovu materijalnu postoji i suptilnija, i po kvalitetu i značaju gotovo važnija, kompo nenta organizma, čisto energetske prirode. Pored skeletno-mišićnog-krvnog, pa i genet skog tela, ovo bi bilo vibraciono-talasno telo (VTT) koje prožima organizam. Čak i „organi zam“ jedne planine, planete, sveta u celini, poseduje to vibraciono-talasno telo - supstancu
i nadsupstancu. Vibraciono-talasno telo nije energija. Iz njega se energija stvara. Ono je nematerijalan životni potencijal. Preciznije, VTT je na samoj granici materijalnog i nema terijalnog. Još uvek ne postoje dovoljno čvrsti dokazi njegove materijalne biti, suštine. S druge strane, teško je govoriti i o njegovoj nematerijalnosti budući da se ipak može identifikovati materijalnim sredstvima. Ukoliko je moguće da na nivou energetskih organizama postoji mogućnost spajanja, povezivanja ili homogenizacije takvih tela (jednog sa drugim, ukoliko je reč o istim vrsta ma po kvalitetu) onda to isto važi za viruse i ljudske snage. Gotovo sa sigurnošću se može pretpostaviti i da veliki broj ljudi, individua, poseduje tzv. polja kompatibilne energije. Pri menom prethodnog principa, povezivanja i homogenizacije, razumno je da stvaraju šira polja i, samim tim, skupove tih polja. Postavlja se pitanje: da li se isti princip može odnositi (primeniti) na, recimo, viruse (mikrokosmos) i planetarni sistem (makrokosmos)? Odnosno, da li po istom principu dolazi do izvesnog oblika ,,povezivanja“ energija u virusu, čovekovom organizmu i plane tarnom sistemu. Nema razloga da ne bude tako. Pitanje je samo - količine energije i nivoa povezivanja. Ubeđen sam da bi virusi bili pobeđeni kada bi čovek bio u mogućnosti da promeni, prikupi i superponira vlastitu energiju u smislu istog ,,znaka“ i ,,pravca“. Upravo zbog toga sam prethodno rekao da ljudski organizam nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme za sadejstvo i komunikaciju sa višim i nadmoćnijim energijama. Čovekovi, i ne samo njegovi, organski mehanizmi su jedini put i način nastanka finih mehanizama napada tj. odbrane od bolesti. Oni nisu poklonjeni. Valja ih razviti. Reč je o velikoj tajni. Onaj ko njom ovlada i uspe da vlastitu i spoljnu energiju iskoristi i usmeri u pravcu neophodne borbe organizma sa virusima, uspeće da se suprotstavi i nadjača energi ju virusa, a samim tim i da se izleči. Najilustrativnija podrška ovom stavu je to što gotovo sve, ili bar najveći deo, svetskih religija sugeriše okretanje samom sebi kao put rešenja svih problema pa i onih u vezi bolesti. Jedna ćelija, pa i virusna čestica, 300.000 puta je veća od atoma. Ipak, poput elektrona kod atoma, na njenom spoljnom omotaču su smešteni šećeri. Zašto? Pa, oni su glavni delovi ćelijske komunikacije. Nezamenjivi činioci u ćelijskoj interakciji. I bakterije su omotane polisaharidnim omotačem. Hibridizacijom virusa i bakterije, virus dobija novu i ogromnu razornu snagu u poređenju sa prirodnim virusima. Zašto se ne bi slično događalo i na energetskom nivou? Kao, recimo, u slučaju fuzije atoma koju još uvek (koliko mi je poznato) čovek nije uspeo da izvede u laboratorijskim uslovima. Ili bar ne u naučno proverljivim uslovima. Fuzijom bi trebalo da se poveća atomska masa jezgra i samim tim obelodane izvesna svojstva „sasvim druge vrste“. Posledice su merljive uglavnom na energetskom nivou elektrona, a zagrevanje energije je izuzetno brzo i do maksimalnih granica. S druge strane, pomenute energije se izražavaju u energetskom nivou elektrona to jest u obliku fotona. Na kraju, fotoni se raspršavaju na sve strane kao višak i novi dobitak energije koji može da se koristi. Ukoliko se razume da je kod atoma i hibridnog virusa reč o negativnom naelektrisa nju na spoljnom omotaču, onda je samo korak dalje od toga spoznaja cele problematike i haosa u vezi smrtonosne igre nametnute čovečanstvu. Jedini dokaz realnosti te slike se može naći u otkrivanju značenja polisaharida kao neshvaćene pogranične zone između materije i energije. Rad na tom polju se sastoji u
dokazivanju da su polisaharidi prostorne konstrukcije, po ponašanju i konstrukciji najbliže atomima koji ih sačinjavaju. Oni se najlakše međusobno spajaju stvarajući velike konstruk cije molekula. Kako mogu i da se postepeno razgrade, u prirodu su ,,ušli“ kao prvi meha nizam korišćenja i skladištenja energije. Dakle ta pomenuta dragocena svojstva, lako spa janje i oslobađanje energija, su ih ,,preporučila“ sferi živih (mikro)organizama (na ćelijskoj opni) kojima služe za međusobni kontakt, prostiranje signalnih energija i, eventualno, smrtonosnih energija. Već je poznato da ćelija u slučaju smrti razvija izuzetno veliku energiju, koja inače postoji kao vitalna energija ali na nižem nivou. Iako je opšteprihvaćeno mišljenje da je DNK izuzetno važna kao centar informacija, ponašanja, upravljanja raznoraznim genetskim pro cesima, enzimima, koenzimima, molekulima, integracijama i dezintegracijama raznih hemijskih procesa, podjednako bi bilo zanimljivo razmotriti mogućnost prenosa informa cija kao geneze u celini.
Otkriće Todoxin-ove studijske grupe Nakon brojnih eksperimenata, Todoxin-ova studijska grupa je došla do saznanja da HIvirus vrši transekciju kroz materijalnu prostornu barijeru, propustljivu za ultravioletno svet lo ali apsolutno nepropustljivu za gas i bilo koji deo vizuelnog spektra. Potom smo ponovili nešto što je odavno urađeno, bez implikacija na HIV, i postavili tezu: Hl-virus ima moć rep likacije bez potrebe za ćelijom-domaćinom, sa i bez korišćenja reverzne transkriptaze. Činjenica je, dakle, da je moguće uz pomoć elektromagnetnih informacija i polja koja ih prenose, odnosno pojačivača i snažnih predajnika, preneti ceo niz informacija na jedan prijemnik za njihovo dešifrovanje. Poznato je da u prirodi i svetu elektrotehnike postoje informacije u kojima prijemnik mora aktivno da učestvuje kako bi ih primio, a potom i dešifrovao. Isto tako, ima i primera gde je odašiljač aktivan, a primalac pasivan. Zašto ne razmisliti o mogućnosti da primalac, jedinka, vrsta, poput alkohola ili destilo vane vode za homeopatiju (medijum energije, potpuno nepotreban i može se apsorbovati), pod dejstvom emitovane informacije počne da poprima određeni oblik sve do, na kraju, stvaranja - DNK ili RNK! Hologram stvara ceo DNK i njime upravlja. Reč je o mehanizmu ili individualnom stavu koji ćelija kao nosilac sopstvenih informacija zauzima u odnosima sa okolinom vlastitim telom. Znači, osim „statičkog kompleta“ dobijenog od pra-ćelije, sve što se događa i u svakom deliću sekunde u ćeliji, pod njenom je komandom. Bez obzira da li je u okviru interakcije sa drugim ćelijama ili samostalnom delovanju. Ovo su razlozi zbog kojih smatram da je RNK povezana sa informacijom ultraljubičas tog svetla. Ovo svetlo u velikoj meri steriliše a postoje i mnoga objašnjenja na osnovu kojih su naučnici našli da kancerozne ćelije imaju i do 1000, ali najmanje 20 puta veće emitovanje fotona na ultraljubičastoj talasnoj dužini od zdravih ćelija. Tako nastaje izuzetno snaž na informacija, malformacija, koju ćelije primaju i na nju reaguju nekim oblikom nasilnog ponašanja. Ultravioletno svetlo, neophodno za informacije u citosolu, u ovom slučaju je zloupotrebljeno za intracelularnu komunikaciju. DNK je slična hladnom provodniku, odnosno u stanju je da bez gubitka energije prenosi informacije. Ukoliko već poseduje takvo svojstvo, logično je pretpostaviti i da ima
neku vrstu ulaza za informacije (jedne ili više njih) u vidu holograma, samim tim i za skladištenje hologramski zapisanih informacija. Informacija može biti smeštena u entitetu za sve vreme njegovog postojanja (egzistiranja) i to bez gubitka energije, ili uz eventualno povremeno osvežavanje u okviru date sredine. Sada je već jasnije zbog čega virusi i bakterije mogu tako snažno da deluju na ćelije. Ukoliko se sva tri pomenuta entiteta ponašaju kao celina i s obzirom na to da i DNK po svo joj strukturi funkcioniše na isti način, onda se gotovo samo od sebe nameće objašnjenje zašto takve celine, na nivou energije i njenog protoka, snažno deluju jedna na drugu bez obzira na morfološke i druge strukturne različitosti. Suština prenosa informacija koji karakteriše jedinku je na energetskom nivou. Rezultat te činjenice jeste da se energija na kraju pretvara u materiju. Prvo u obliku DNK, a DNK potom sebi stvara primarne materijalne ambijente koji joj omogućavaju da bude u komu nikaciji kao otvoreni sistem. Pre mnogo godina je utvrđeno da su svi biološki sistemi otvoreni za primanje energije. Ako je već tako, a jeste, onda moraju i da daju (emituju) energiju. Iz ovoga sledi da sve što je zapisano u DNK, mora i da stvara uslove za njen nastanak. Virus i bakterija stoga moraju imati na svojoj površini sve ono što im omogućava ne samo materijal ni metabolizam, već (i pre njegove pojave) sisteme i strukture na energetskom nivou. DNK ćelije u bolesnom organizmu više nije u stanju da se zaštiti od te druge, strane infor macije. A pošto je građena na principu holograma (otvorenog sistema) sa receptorima (prijem nicima) preko kojih pristiže ta ,,druga“ energija, može doći do deformacije holograma i očita vanja onkogena na nekim česticama koji će se potom detektovati u materijalnom obliku. Nema sumnje da biljke, uz pomoć sunčeve energije, u procesu fotosinteze od ugljen dioksida (CO2) i vode stvaraju molekule šećera. Ovaj prirodni fenomen je izuzetno blizak materiji, s obzirom na to da se molekul šećera može identifikovati, izmeriti i opisati. Druga komponenta tog fenomena stvaranja prostog molekula, jeste pojava da fotoni u biljci podržavaju (održavaju) suštinu biljke hologramskim zapisom (slikom) spektra sunčeve svetlosti. Takozvanog „belog svet!a“. Preciznije, uz pomoć multipotentnog i multipolarizo vanog svetla. Fenomen širenja svetlosti je odavno opisan. Dakle, svaki sa Sunca pristigli foton nosi sobom energetsku potenciju, odnosno mater ijalnu, odnosno podršku suštini svakog individuuma - biljke, životinje, čoveka... Iz ugla makroaspekta, to tako izgleda. Ukoliko se, s druge strane, iz ugla mikrofiziologije baci pogled na ćelije i organe (suštinski, skup ćelija), moguće je doći do jednog od mogućih odgovora na pitanje zašto je potrebno da u svakoj ćeliji postoji očigled no jednaka predispozicija holograma u obliku DNK da bi jedan snop ćelija mogao da stvori jednu veću celinu (organ ili organizam). Materijom, dakle, ,,upravljaju“ hologrami snagom dobijenom od Sunca. Reč je, u ilustrativnom smislu, o ,,slajdovima“ koji ceo život zrače (svedoče) dokaz i istovremeno kroz njega deluju!
Dovesti vibracije u harmoniju Na osnovu rečenog, može se zaključiti da upoznavanje sopstvenog energetskog tela vodi u istinsko razumevanje funkcionisanja nekog organizma. Na spisku pojmova iz ove oblasti, najčešće se pominju - čakre. One su svakako realnost, ali u ovom trenutku ne mis lim na budističko tumačenje po kome ih treba razvijati (recimo šestu i sedmu, da bi se stekla spoznaja Neba). Govorim o neophodnosti postojanja nekih od njih, isključivo u cilju
materijalno-fizičkog i fiziološkog opstanka tela od krvi i mesa. Postoje, naravno, i druge čakre sa drugačijim namenama. Za medicinu je važno to da su se u početnoj fazi čovekovog razvoja, dakle u najstari jim civilizacijama, razvijale najniže čakre, a vremenom (kvalitativno i kvantitativno) indi viduum i svest. Zbog forsiranog korišćenja takve vrste energije kondenzovane u ondašnjoj civilizaciji, došlo je do hiperaktivnosti čakri povezanih u čovekovom telu sa polnim organi ma odnosno nagonom. S obzirom na činjenicu da u tim ,,prapočecima“ nisu do zrelosti razvijeni intelektualni i emotivni centri koji bi mogli da uravnoteže tu primarnu energiju, kasnije je kao posledica toga došlo do ekscesa, rasipništva. Prvobitna civilizacija se ugasila zbog toga što formiranje bazalnog centra nije izvedeno do kraja. On nije bio Bazni i nije se razvijao, već predstavlja nešto što je stvoreno. Kasnije ga je zamenio Drugi... Treći centar je razvijen u vreme Atlantide. Čovek je dobijao značajnu pomoć kako na tehnološkom, tako i na svim drugim planovima. Zahvaljujući njemu, omogućena je komu nikacija na velikim distancama ali i prijem informacija, u formi vibracija, lakih za dešifrovanje, pojačavanje i korišćenje u razne svrhe. I na ovom stepenu razvoja, pre svega zbog propratnih svemirskih konstelacija uglavnom u našem planetarnom sistemu, vre menom je došlo do hipernadražaja pojedinih centara i njihove potonje devijacije. Čak se i (pra)početak nastanka raka delimično može objasniti ekscesom emotivnog (III) centra i pomenutim specifičnim vibracijama. Da bi se shvatilo šta to znači za lečenje raka u naše vreme, neophodno je znati da je pomenuti centar u čoveku u stalnoj konstelizo vanoj razmeni sa neuporedivo većim izvorom (,,rezervoarom“) određenih energija (u sta nju neprekidnog međusobnog dejstva) na ovoj Planeti. Ima onih koji tvrde da su stanovnici Atlantide bili u stanju da, preko pomenutih cen tara, u svako doba međusobno komuniciraju na određenim talasnim dužinama. Može li se tvrditi da toga nema i danas? Može li se ta sposobnost dovesti u vezu sa nekim od današ njih termina kao što su „masovna psihoza“, „logika mase“, „kolektivna svest“ itd.? Da li se rešenje izlaza iz aktuelnog ćorsokaka u koji je dospela savremena civilizacija krije u mogućem „življenju pod uticajem razvijene intelektualne čakre“? Zašto da ne. Iz toga proizilazi zadatak nove medicine da objasni čoveku kako da svesno bira, prerađuje, koristi i usmerava prirodne (ali i vlastite) tokove energija na „proputovanju ka centrima“. Usled prirodne logike istorijskog razvoja centara, danas većina ljudi živi u solarnom pleksusu, kad je reč o nivou svesti, manji deo živi na nižem nivou - pod kontrolom seksu alne čakre, a najmanji na intelektualnom. Ukoliko se proporcionalno sagledaju sve njegove vibracije, to znači da u najvećem delu savremenog čovečanstva egzistira nadmoć emotivnih i seksualnih vibracija nad intelektom. Kod retkih pojedinaca kod kojih postoji IV čakra po broju, ali ne i hijerarhiji, dolazi do interferencije i izobličavanja vibracija koje prolaze kroz te nežne i jedva probuđene nove centre. Ukratko, današnja tobože „hrana za intelekt“, pri marno je hrana za niže centre. Sredstva masovnih komunikacija su, logično, rezultat pos tojeće konstelacije, a međusobna neposredna komunikacija čoveka usmerena ,,hranjenju“ i ,,komunikaciji“ sa ovim većim centrima. Iz ovoga sledi da je jedan od glavnih zadataka medicine novog doba podučavanje čove ka kako da dovede u red one vibracije koje ulaze, ili kojima dozvoljava da uđu, u njega. Drugim rečima, neophodno je da počne da razvija sopstvenu svest o kvalitetu ovog, Bogom danog organa, da ga nadgradi i podigne na nivo na kome bi mogao zdravorazumski sklad no da razlučuje negativno od pozitivnog ali i klasifikuje vibracije po vrstama. To ujedno
podrazumeva da ne dozvoli ulazak vibracija namenjenih samo jednoj čakri u - ostale čakre. Čovek bi, u neku ruku, mogao da se definiše i kao svojevrsni „biološki transformator“ u koji ulaze, prolaze i iz njega izlaze sve vibracije u kojima živi. Danas je neizbežno postav ljanje pitanja kancera, raznih infekcija i drugih patoloških promena, odnosno mogučnosti njihovog konačnog prevazilaženja. Posebno je pitanje da li čovek uzima energiju da bi neu tralisao nešto što je u obliku anti-energije nepoželjno. U obliku hrane ili kao sredstvo spo lja. Ne može se kao pravi cilj postaviti, recimo, izlečenje od raka. Pravi cilj mora da bude dovođenje u red čovekovog energetskog potencijala, pri čemu se misli na šansu ili zadatak razvoja. Čovekov primarni zadatak je ostvarivanje sopstvene suštine. U tom slučaju je cilj lekara da mu pokaže pod kakvim uslovima se ta suština ostvaruje. Na ovaj način posmatrano, kancer se ne može adekvatno tretirati sredstvima spolja, tj. zračenjem i hemoterapijom. To bi bio oblik lečenja simptoma. Neophodno je, međutim, shvatiti i lečiti uzroke negativnih vibracija koje su dovele do kancerogeneze. Zdravlje se dakle u najgrubljim crtama može shvatiti kao ostvarenje svih materijalnih (možda čak i - mehaničkih) preduslova datih ili zacrtanih kao mogućnost. Realizacijom takvih preduslova istovremeno će se podići kvalitet komunikacije čovekovog sa svim ostal im sistemima i njihovo dovođenje u sklad. Bilo bi to služenje prirodi i nikom drugom. U takvoj (gotovo idealnoj) situaciji, najveći problemi današnjice bi iščezli. Zajedno sa njima i mržnja, stresovi, psihoze, virusi, kancer...
Uspon i zaključavanje sanatorijuma Perspektiva Zemlje, s obzirom na tehnička dostignuća i poboljšanje životnog standar da, jeste sve brži porast broja stanovnika i u istorijski kratkom periodu - prenaseljenost. Dakle, nimalo ružičasta. Oni koji su rešili da se pozabave tim problemom, delimično javn im a delimično tajnim (biološkim?) ratovima, u izvesnom smislu spašavaju Zemlju. Istina u sopstvenu i, istina, u korist (svoje) bele rase. Naravno, uvek je finije i elegantnije to čini ti baz krvi. Recimo, biološkim agensima preko vakcina protiv malih boginja, iznenadnim epidemijama i pandemijama, sterilizacijom i ograničavanjem rađanja i d r... Zašto baš vakcinama protiv malih (dečijih) boginja kada su toliko rasprostranjene lako se dobiju i isto tako preleže? Pa zato da bi našu decu vakcinisali protiv malih boginja ali i tifusa, tetanusa i ko zna još čega, a vakcina je veoma pogodna i sa slanje drugih (ne baš slatkih) ,,darova“. Možda upravo zbog njih, tih ,,darova“, naši pedesetogodišnjaci masovno umiru od kancera?! Da ne bismo otišli suviše daleko u ovim razmatranjima, vratimo se delovanju biološkim agensima i heteroseksualnoj transmisiji HlV-a. Naime, cilj tvrdnje da se virus side prenosi (i) heteroseksualnim putem, jeste - smanjenje nataliteta. U prilog tome govori insistiranje na strogoj kontracepciji kao preventivi protiv HIV/AIDS-a. Samo po sebi, ovo i ne mora da bude do kraja loše jer goni adolescentsku populaciju na odgovornije ponašanje. Tačno je, ne mora. I sam bih poverovao u to da nas, po pomenutim procenama, nije previše na Planeti. A to u mnogome menja stvari. Poput košarkaške greške u koracima... Jedini uspeh do sada proizašao iz bavljenja (lečenja) sidom, jeste aktuelizovanje zna nja antičke medicine baziranih isključivo na korišćenju lekovitog bilja. Da je moderna med icina bespomoćna kad je reč o HIV/AIDS-u, odavno je jasno istinskim medicinskim eksper
tima koji slove kao disidenti u odnosu na zvanično prihvaćene stavove i tumačenja ove bolesti. Ohrabruje, međutim, činjenica da se sve veći broj pripadnika krugova tzv. zvanične medicine okreće vekovima starim biljnim preparatima. Todoxin-ova naučna grupa je od vlade Južnoafričke Republike (JAR) dobila kvalifiko vano medicinsko osoblje i dvogodišnju dozvolu za rad sanatorijuma za lečenje HIV/AIDSpacijenata. Sanatorijum se nalazio u Durbanu, Zulu prestonici JAR, i u njemu su se sa velikim uspehom lečili pacijenti III i IV stadijuma AIDS-a. Dakle, svi oni koje je zvanična medicina ,,otpisala“, vraćali su se normalnom životu zahvaljujući Todoxin-ovoj terapiji. I to za realtivno kratko vreme i bez opasnosti od recidiva ili eventualnog ugrožavanja zdravlja najbližih. Pored ,,običnih“ ljudi, u sanatorijumu su lečeni i članovi porodice poglavice Zulua, sekretarica ministra odbrane JAR i mnoge druge važne državne ličnosti. Na žalost, gotovo odmah po obelodanjivanju izvanrednih rezultata, stiglo je naređenje da se sanatorijum - zatvori!? Glavni čovek, Mario Ambrozini - visoki funkcioner JAR, koji se u početku predstavljao prijateljem Todoxin-ove naučne grupe i zagovornikom njenog pristupa lečenju obolelih, odigrao je ključnu ulogu u gašenju Sanatorijuma. Uzgred budi rečeno, pomenuti pravnik je praunuk tvorca prvog italijanskog ustava, a sam je napisao osnovački akt VMRO-a pokojnog Borisa Trajkovskog. U Africi sam imao prilike da se uverim koliko lekari zvanične medicine ,,nisu“ zain teresovani za vekovima stare lekove tradicionalne medicine. Naime, znam za slučaj bračnog para iz Portugalije koji je obasipao poklonima, skupim automobilima i novcem, jednog lokalnog vrača i prema njemu se krajnje snishodljivo i poltronski ponašao, samo zato da bi iznudio recepture izvesnih medikamenata.
Okreni, obrni - Todoxin! Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 god ina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim naukama, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost. U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu“ medikamentoznu terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog drugog medikamenta. Dejstvo Todoxin-a pospešuje oslobođanje od otrova (glukoronidizicija) i inicira pojačanu razgradnju izvesnih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u takvom slučaju, doza ovih lekova mora da bude korigovana. Rezistencije na Todoxin se nisu razvile ni planiranim prekidom terapije niti redovnim korišćenjem u veoma dugom periodu (preko 13 godina). Todoxin je pokazao i kod dece, od najmlađeg uzrasta pa nadalje, visoku podnošljivost. U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su davani pod kontrolom lekara. Zapaženi su sledeći efekti: - mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija, dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak,
- vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama - kod manje od 2% bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i u retkim slučajevima (jedan do dva na 1.000 pacijenata) dijareja na početku uzimanja (u trajanju od jednog do tri dana). Od više stotina praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom sluča ju nije došlo do oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja, primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana, - podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta, - smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice detekcije, smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice detekcije. Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama: Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD; Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet - Department of Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal; - Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga Ontario, Kanada; Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija; Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University College London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder; - Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej. Komisija Ujedinjenog Kraljevstva, koju je odredila Komisija evropske zajednice za odobravanje lekova, dala je odobrenje za korišćenje Todoxin-ovih preparata.
Genom-projekat i njegova nanotehnologija zaostaje u poređenju sa Tcdoxinovom nanotehnologijom u Torezolu Da li i koliko je u zaostatku NCI (Nacionalni institut za kancer SAD-a) u programu pod nazivom ,,Genom-projekat“? Toliko da traže pomoć, prikrivajući stvarne namere u progra mu lečenja kancera. Učesnici projekta su spremni i da idu toliko daleko da ,,otkrivaju“ 100% toksičnost preparata, koji se primenjuje za hemoterapiju, metatreksata na laboratorijskim životinjama. Sasvim je normalna pojava da su sve uginule od tog leka, budući da je on ubistven. Jedini problem je kako ga poslati na pravo mesto. Nanotehnologija tek treba da se razvije, jer je još uvek daleko ispod stepena na kome može biti primenjivana i nosi gomilu nedostataka i rizika. A što se tiče dirigovanih farma lekova koji idu direktno na virus ili štetnu kancer-ćeliju, o tome je već bilo mnogo fantaz ija i snova. Nažalost, to su bile više fantazije nego ostvarenja, više želje nego uspesi, puno više ideja nego rezultata. Šta je zapravo nanotehnologija? Nanotehnologija se odnosi na interakciju ćelijskih i molekulskih komponenata i stvorenih materijala. Najčešće su u pitanju skupovi atoma
molekula i fragmenata molekula. Ovakvi nanosistemi uglavnom imaju dimenzije manje od sto nanometara i mogu biti upotrebljivi sami po sebi ili kao deo sistema sastavljenog iz većeg broja jedinica. Ovde fizika, hemija i biologija imaju mogućnost upliva, pošto se osobine materijala razlikuju na nanonivou, a i kvantnomehanička svojstva atomskih inter akcija zavise od varijacija materijala na nivoima nanoveličine. Nanosistemi i nanokomponente u okviru većih sistema su iste veličine kao biološki entiteti. Oni su manji od ljudske ćelije. Ljudska ćelija ima 10 - 20,000 nanometara u prečniku i slična je, kao i njene organele, po svojoj veličini velikim biološkim makro molekulima, kao što su enzimi i receptori, kao što je hemoglobin. On ima prečnik od pri bližno 5 nanometara, dok lipidna membrana ćelije ima debljinu od 6 nanometara. Nanosistemi manji od 50 nanometara mogu veoma lako da uđu u većinu ćelija, dok oni manji od 20 nanometara mogu da vrše tranziciju kroz krvne sudove. Kao rezultat toga, nanosistemi mogu da interaguju sa biomolekulima, kako onima na površini ćelije, tako i onima koji su unutar ćelije i često to čine tako da ne menjaju ponašanje i biohemijska svo jstva molekula. Sposobnost da simultano intereguju sa više veoma značajnih proteina i nukleinskih kiselina na nivou molekula bi trebalo da omogući bolje razumevanje sistema regulatornih i signalnih mreža koje upravljaju ponašanjem zdrave ćelije, ali i njenog ponašanja prilikom procesa maligne transformacije. Nanotehnologija se, dakle, može primenjivati kao dijag nostičko i prognostičko oruđe, ali i za ciljanu isporuku terapeutskih agenasa do malignih ćelija. Naučnici su već uspeli da pretvore veliki broj sintetičkih materijala u multi funkcionalne nanosisteme. Kako oni funckionišu najbolje se može videti na primeru nanosistema prirodnog porekla - zeolita. U okviru ove grupe minerala, našao sam primenu posebne vrste zeolita - Torezola za proizvodnju svojih recepata pomoću nanotehnologije. Zeoliti su porodica alumosilikatnih materijala. Ime zeolit je grčka reč koja označava "kamen koji ključa". U proteklih dvesta godina je proučeno tek oko 40 prirodnih minerala zeolitskog tipa, a sintetisano je više od 150 različitih tipova zeolita. Danas je teško naći područje industrije i života u kojem zeoliti nisu našli primenu. Zbog niza osobina koje ih karakterišu, mogu se smatrati neorganskim ekvivalentima enzima. Zeoliti su, dakle, kristalni alumo-silikati trodimenzionalnih struktura. Osnovne struk turne izgrađivačke jedinice čine atomi silicijuma i aluminijuma koji se nalaze u centru tetraedra na čijim su rogljevima atomi kiseonika. Udruživanjem tetraedara u druge struk turne oblike nastaju takozvane sekundarne izgrađivačke jedinice. One se udružuju gradeći različite trodimenzionalne skeletne strukture sastavljene od međusobno spojenih jedinica tzv. kaveza, čiji su otvori molekulskih dimenzija. Na taj način su izgrađene porozne struk ture sa porama koje imaju dimenzije molekula. Sekundarne izgrađivačke jedinice mogu da se udruže i tako da grade trodimenzionalne skeletne strukture, tzv. zeolitske mreže. One su sastavljene od velikih vertikalnih kanala koji su povezani mrežom malih horizontalnih kanala. Kao što se može videti iz hemijske formule zeolita, svi zeoliti vezuju molekule vode. Molekuli vode se smeštaju u kaveze i kanale zeolita i zato se takva voda naziva zeolitska voda. Voda koja se nalazi u zeolitskim šupljinama se može odstraniti zagrevanjem (voda se desorbuje) i tada se u zeolitskim strukturama dobijaju prazni prostori u koje se mogu smeštati drugi molekuli. Ako se zeolit posle zagrevanja ostavi na vazduhu, može doći do
ponovnog vezivanja vode, pošto u vazduhu uvek postoji određena količina vodene pare. Proces vezivanja vode i drugih molekula predstavlja proces poznat pod imenom adsorpci ja. Za zeolite je karakteristično da se ova dva procesa mogu odvijati jedan za drugim i više puta, i to potpuno reverzibilno. Voda i drugi molekuli se mogu adsorbovati i zatim potpuno desorbovati, a da pri tom ne dođe do bilo kakve promene zeolita. Zeoliti imaju niz specifičnih osobina koje ih svrstavaju u sisteme koji imaju izuzetan značaj za katalizu. Kataliza je proces u kome dolazi do ubrzavanja hemijskih reakcija. Sup stance koje dovode do ubrzavanja hemijskih reakcija nazivaju se katalizatori. Katalitičke reakcije se mogu odvijati u homogenoj sredini, recimo u rastvorima, ali se veliki broj katal itičkih procesa odvija kao heterogeni katalitički procesi. U velikom broju heterogenih katal itičkih procesa, katalizator je čvrsta supstanca, a reaktanti i produkti se nalaze u tečnom ili gasovitom stanju. Katalitičke reakcije na zeolitima kao katalizatorima spadaju u heterogene katalitičke reakcije, ali imaju i svoje osobenosti po kojima se razlikuju od drugih katalitičk ih sistema. Heterogene katalitičke reakcije se događaju na površini katalizatora, dok se, kad su zeoliti u pitanju, one odigravaju unutar zeolitskih pora. Sistem kanala i kaveza formira veliku unutrašnju površinu, koja može biti dvadesetak puta veća od spoljne površine. Molekul koji se nađe u zeolitskom kavezu ili kanalu je u interakciji kako sa zeolitskom mrežom koja ga okružuje, tako i sa vanmrežnim katjonima koji se nalaze unutar kaveza. Na adsorbovani molekul, na taj način, deluju veoma jake elektrostatičke sile. Budući da u zeolitski kanal ili kavez mogu ući samo molekuli odgovarajuće dimenzije, moguća je samo reakcija molekula koji se mogu naći u datoj strukturi. Različitim modifikacijama je moguće uvesti različite katalitički aktivne centre, čime se postiže selektivnost po tipu reakcije koja je moguća unutar zeolita. U zeolitskim kanalima i kavezima se kreću kako molekuli reaktanata, tako i molekuli produkata koji su nastali u samim katalitičkim reakacijama. Neki od njih, koji su manjih dimenzija od dimenzija kanala, lako će se kretati, dok će se molekuli čije su dimenzije pri bližno iste kao i dimenzije kanala teško kretati. Kod zeolita je moguć slučaj da je njihov otvor dovoljno veliki da molekul reaktanta može ući u njih, a da iiz njih mogu izaći samo molekuli produkata koji su manji od dimenzija zeolitske pore. Zeoliti imaju sledeće kombinacije osobina: definisane otvore pora molekulskih dimenz ija, jonoizmenjivačke osobine, mogućnost da se utiče na broj katalitički aktivnih centara, veliku unutrašnju površinu i veliku stabilnost, tako da su oni, ustvari, jedinstveni katalizatori. Sama po sebi, nanotehnologija je genijalna priča, ali još uvek samo priča za mnoge naučnike, međutim ne i za mene i moj tim. Dok se ova tehnologija ne razvije do pravih mogućnosti, do toga da može stvarno bez problema i rizika da se primenjuje, odneće još mnogo žrtava. Moj savet (a smatram da smem da ga dam, pošto sam koristio nan otehnologiju duže od ostalih veoma uspešno, zahvaljujući primeni isključivo prirodnih, netoksičnih herbalnih preparata) jeste da se koristi sa bezazlenim lekovima. Nikako ne treba, preko nanotehnologije, davati "ubice kancera" koje mogu ne greškom, nego zbog neočekivane situacije u organizmu, da se usmere u potpuno drugom pravcu. Može se dogoditi da, recimo, nano-prozori ne prorade, da ništa ne proradi kako treba, da sve počne da se vrti i da samo dođe do ubrzavanja negativnog ishoda u opštem haosu. Da se razumemo, ne govorim na štetu nanotehnologije, već samo upozoravam da ljudi ne smeju da se ponesu da je to sada jedna snažna tehnologija koja će da dovede do epohal
nih promena u lečenju kancera i svih drugih bolesti. Naravno, ljudi će se neizbežno poneti, pa se može postaviti i pitanje šta ja tu imam da kažem, ali činjenica je da moram da upo zorim. Nanotehnologija je na samom pragu svog nastanka, na njoj treba mnogo raditi, mnogo pokušavati, proučavati i usavršavati da bi ona postala jedno od efikasnih sredstava u borbi protiv maligniteta. Ne treba, s toga, da "zavrti pamet" u ovom trenutku (to sam rekao i pre 15 godina ljudima na NCI u Vašingtonu, kada sam govorio o Todoxinovom final izatoru i zeolitima, pod imenom Torezol) i da se čovek njom oduševi, pogotovo to ne treba da učini praktičar. Onaj lekar koji tamani miševe može, bez ikakve prave opasnosti, da se upusti u tu priču i da se ponese, zanese i oduševljava. S druge strane, praktičar mora da ima u vidu koliko je to sve zajedno još uvek neispitano i rizično. U našem slučaju, ja sam sa nan otehnologijom pokušavao pre više od 40 godina. I drugi bi sada trebalo, u svakom slučaju, da sa njom pokušavaju, ali sa bezazlenim lekovima. Ne kažem "bezazleni" zato što nisu lekoviti, ali bi bilo zanimljivo bez velikog rizika pokušati da se ovom tehnologijom unese u organizam obolelog i napadnu maligne ćelije lekovima koji uopšte nisu agresivni (ovde se ne misli na Todoxinov finalizator koji je iz nanotehnologije) i koji uopšte nisu opasni po život. Treba razmotriti i mogućnost da se napravi sistem po kome će, recimo, za početak da se upotrebe čiste moje trave, da se čak pojedinačnim biljkama iz Todoxina broj 2 i čitavog arsenala biljaka iz mojih recepata napadnu maligne ćelije uz primenu Torezol nan otehnologije. Američki institut za kancer je sve lepo smislio po analogiji sa dirigovanim raketama, pametnim projektilima, bombama i sličnim stvarima. Ljudski organizam, ipak, nije toliko jasan i njegova reakcija i delovanje još nisu toliko ispitani. Jedna mala, da kažemo, lateral na greška i - ode čovek! A možda je on bio bolestan od neke maligne bolesti koja je bila izlečiva ili je mogla da se, na ne neki drugi način, drži pod kontrolom. Nano-nosači bi morali da budu apsolutno samorastvorljivi u organizmu i da budu pot puno netoksični, ali i da nose apsolutno netoksičan lek (kao kiseonik u barokomori). Do instance kada bude smeo da se pošalje otrov pravo u srce bolesti, još mnogo, mnogo treba da se uradi i to u laboratorijama i sa ekipama i mogućnostima na koje niko danas ne može da računa. Zapadne zemlje su se već dogovorile i dobile patente od svojih ureda kome šta i koliko pripada od tog "kolača". Drugo, one uopšte i ne razmišljaju da to primene u lečenju kancera, već u svom Genom-projektu koji će ovladati ljudskom rasom do razmera biološke bombe. To se može uporediti sa bovine i visna virusima, čiji je genom uklonjen, potom zamenjen genomom neke vrlo infektivne virusne bolesti. To i sama priroda radi, ako se konju u jednu nogu ubrizga visna virus, a u drugu bovine virus, dobija se omotač od bovine virusa, a genom visna i obrnuto - svima poznat eksperiment iz austrijskog Beringa koji je prodat, više silom nego milom, zna se kome. Kapsid virusa je čudo prirode - prima sve i nosi ciljano sve i svuda. Tako se san "dobrih" naučnika ispunjava - da se genom čoveka promeni na razne načine. Jednog dana će tehnologija biti toliko usavršena da će moći svašta da se uradi sa genetikom. Svašta će moći da se radi u odraslom čoveku, ali to ne znači da će sve biti na dobro čoveku. Nanotehnologija se panično forsira zbog zla, ali delom i dobra, sa našom i bez naše pomoći. Kao i uvek, postoje sile koje diriguju svetom. Ova aktuelna nije ni prva, ni posled nja, jedino što pripada ovom, a ne nekom drugom, vremenu. Jednako je nepoznata, straš
na i isto tako ljudi žive pored nje bez mnogo svesti o njenom postojanju. Često prožive život nedotaknuti tom strašnom silom koja vlada svetom. Njen značaj ne treba preuveličavati. Da bi se izbegla farmaceutska mafija dovoljno je navići ljude da lekove koriste mini malno i samo kad je jako potrebno. Oni koji manično koriste lekove, sve moguće i stalno, sami su se stavili na raspolaganje riziku i mafiji i rizikuju da budu zloupotrebljeni. Naravno, mogu da prođu i sasvim "jeftino", jer nisu svi lekovi štetni opasni. Ali, ako zloupotrebljava ju lekove kao što neko zloupotrebljava alkohol, duvan, kocku, kafu ili masna jela - tako će i stradati. Mafija će da se obogati - da li na lekovima, prostituciji ili drogi. Sve je u rukama mafije. Ona postoji, ali uvek je u čovečanstvu postojala jedna crna sila među ljudima koja je "krojila kapu" svetu ili nekom drugom mikrosvetu. Tako je bilo ranije, a sada su komu nikacije otvorile ogroman prostor za delovanje. Oko toga se ne treba mnogo sekirati zbog toga što briga oko toga i borba sa tim odvlači količinu energije, vremena i snage koja može da se upotrebi mnogo efikasnije za stvari koje su moguće. Mislim da je ova borba uzaludna. Ovo stalno ponavljam ne iz konformizma, ne iz kukavičluka, ne iz one narodne "ona gleda svoj lonac", već iz racionalnih razloga. Svako ima jednu određenu količinu snage, energije i svakome je dato određeno vreme da ga utroši. Iz te perspektive, potpuno je nerazumno protraćiti to vreme na jednu uzaludnu borbu. A drugo, ta sila, taj užas, ta mafija koja deluje, preti, radi, bogati se, u suštini nije toliko velika koliko izgleda. Ni približno nije toliko veli ka, malo ona može, ako čovečanstvo u velikoj meri ne pristane. Znači, borba protiv tog zla nije u tome da se otvoreno bori protiv njega, već da se sredina u kojoj je moguće delovati vaspita da živi tako da joj to zlo škodi što manje ili ni malo. Drugim rečima, pred svima nama stoji mogućnost da idemo po močvari, ali da znamo kako to da čini mo. Prvo rešenje jeste da je zaobiđemo i da uopšte ne upadnemo u nju. Druga soluci ja je da znamo put kojim ćemo proći kroz nju. Močvara je tu pred nama, ali nije velika kao ceo svet... Veći deo dostignuća i pronalazaka dolazi u ruke zle manjine, koja ih proizvodi i koristi skrupulozno ili beskrupulozno. Tu ništa ne možemo da učinimo. Ono što ne smemo to je da dovodimo naše pacijente u opasnost, rizikujući da stradaju zbog nekih ideja, zbog nekih brzih oduševljenja. Stvari isto stoje i kad je nanotehnologija u pitanju - od nje treba uzeti sve što se može uzeti, treba je razvijati, negovati, raditi sa njom i isključivo neagresivnim lekovima, bazazlenim u odnosu na zdravo tkivo, delovati na malignitet. To znači da, i uko liko, lek koji šaljemo na malignitet "zaluta", nikom ništa! Ono što je oprobano i dokazano to je da malignitetu škodi ako mu pošaljemo naše biljke, odnosno Todoxin broj 2. On će, ipak, bolje delovati ukoliko je ukomponovan u nano-sistem, nego ako ga progutamo, pojedemo ili, čak, damo preko infuzije direktno u krv. U svim pomenutim slučajevima, mnogo manja količina će da stigne nego ako ga pošaljemo, primenom, nanotehnologije direktno na tumor. Ovakvo delovanje može da bude fenomenalno, može da ne bude nikak vo, ali neće biti pogubno po organizam. Pri obeležavanju Todoxinovog preparata broj 2 fluorescencijom, može se pratiti kako on napada kancerogene ćelije. Međutim, ako bismo se poslužili opasnim farma-lekovima i uputili ih na ćelije raka, moramo se zapitati šta će se dogoditi ako promaše, ne pogode cilj? Može se dogodi i da smo sigurni da će cilj biti pogođen, ali u dotičnom organizmu postoji nešto što smo pre videli ili nešto što, čak, ne umemo da vidimo, a što može da spreči taj proces. Koliko mi
stvarno znamo o ljudskom organizmu? Znamo mnogo - oko 5°/o, možda i više, ali ne znamo dovoljno. Šta se, zapravo, krije iza lepe ideje NCI o terapiji kancera? Ta lepa i humana zamisao bi mogla da se realizuje samo ako se koriste 100% neotrovne i čiste biljne supstance. Da li i sam naziv Genom-projekat krije najmračniju ideju genom-biološke bombe? Možda je u pitanju samo još jedan program koji je uperen protiv nepoželjnih i nepovoljnih grupacija rasa i naroda. Međutim, poreklo i istorija današnjih pobednika govori drugačije... Plemenita gospoda Englezi, u vreme kada ih je pokoravao Rim, bili su masa vrlo nepodobnih, necivilizovanih, nekultivisanih stvorenja koje je stvarno trebalo biološki uništiti, jer su manje vredna rasa. A gde su danas Englezi, a gde stari Rimljani? Ipak, budućnost je bila na Englezima. Možemo uzeti bilo koju naciju koja se danas smatra ple menitom i koja smatra sebe izuzetnom i razmatrati šta bi bilo kada bi je vratili jedno hi ljadu godina unazad - ne bi bili mnogo dalje od Hotentota... I ti narodi daju sebi da su Srbi narod najgluplji! A šta je sa naših pet najvećih, najgenijalnih naučnika u svetskim razmera ma na samo osam miliona stanovnika? Svi oni su čisti Srbi, od majke i oca Srbima - Niko la Tesla, Ruđer Bošković, Mihailo Pupin, Milutin Milanković, Mileva Marić - Ajnštajn. U pitanju je genetika prožeta Božijim duhom, za razliku od one koja je samo obasjana ili koja je samo udahnula duh Tvorca. Ne znamo kakva je budućnost koje rase i u šta će se pretvoriti koja klasa. Nije rešenje u tome da se, recimo, istrebe Cigani, već u tome da im se daju uslovi za život, mogućnost da se leče i mogućnost da se školuju i zarađaju pošteno. Za pet generacija ne bi bilo više problema sa ciganima. Postojaće kao kada kažeš Englez, Irac, Škot, Velšanin. Dokaz da je to moguće i da je u redu jesu svi oni retki pojedinci koji su imali prilike da se obrazuju i stvore normalnu egzistenciju. U takvim uslovima, ljudi su potpuno uklo pljivi u bilo šta i u stanju su da rade bilo koji posao - imaju mozak i glavu, kao svi drugi Ijudi. Ciganima ništa ne fali, osim što su stalno u beznađu. Treba im dati nadu, uslove i neće biti problema, možda već za tri generacije... Ono što mi možemo da ponudimo jeste strategija za vaspitanje ljudi da ne dođu u pri liku da budu zloupotrebljeni od farmaceutske mafije. Takav, pozitivan, razmišljanja i zdrave navike se brzo šire. Svako može da proba da kada ga zaboli glava, a aspirin ne delu je, da uzme crnu kafu bez šećera, u nju iscedi limun i popije je. To jeste neukusno, ali je potpuno neškodljivo, za razliku od raznih farma-lekova za smanjenje bola.
Ipak, ima nade za Srbiju „Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? To nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha ni bistrine vode. Pa kako ih možemo prodati? Svaki je delić ove zemlje svetinja narodu mome. Svaka blistava borova iglica, svako zrnce peska na rečnom sprudu, svaka sumaglica u tami šume, svaka bubica - svetinja je u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi bledolikog čoveka odu u šetnju među zvezde, oni zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je mati crvenog čoveka. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo ponijevo telo i čovek - sve pripada istoj porodici... ...Ne razumem zašto se ubijaju bizoni; zašto se krote divlji konji; zašto je u dubini šuma toliko ljudskog smrada; zašto je vidik na zelene bregove iscepan žicama što govore?! Gde su šumski gustiši? Nema ih više! Gde je orao? Odleteo! Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak.“ Ovo je deo odgovora, davne 1854. godine, poglavice severnoameričkog plemena Sijetl na ponudu Abrahama Linkolna da kupi veliki deo indijanske teritorije a Indijancima ustupi rezervate. Da li je moguće da je mudri poglavica još tada video ono što mnogi ni danas ne mogu da vide?! A šta ostaje onima koji, ipak, vide? Da se bore, naravno. Todoxin je moj prilog. Za Srbi ju, naravno...
Poljubac smrti za kancer Jedan od uslova da se uspešno sprovede ovaj postupak leži u mehanizmu oslobađanja kiseonika prisutnog u ćelijama. Obezbeđivanjem uslova za optimalno ćelijsko funkcionisanje, kiseonikom i odgovarajućim pH vrednostima, humane ćelije bi dobile dah života a ćelije kancera, bakterije, gljivice, viruse i crevni paraziti - poljubac smrti. Tu leži suština zdravog života i otkriće najprirodnijeg i najefikasnijeg antibiotika. Ova pretpostavka je zasnovana na činjenici da se u svakom ljudskom organizmu odvi ja proces oksido-redukcije: kiseonik se redukuje u slobodne radikale kiseonika i kiselinu. Bez čitavih serija enzima za oslobađanje kiseonika i vraćanje u njegovo molekularno sta nje, ne bi bilo života. Enzimi su serije aminokiselina sa vitaminskim ko-faktorom, mineralnim aktivatorom i metalima u tragovima. Funkcionišu zahvaljujući postojanju energetskog polja koje se identifikuje kao elektrostatičko ili magnetno. Preciznije, magnetno polje je izmereno i reg istrovano prilikom obavljanja funkcije enzima. Negativno magnetno polje okreće elektrone suprotno od smera kretanja kazaljke na satu. Aktivira enzime u cilju ,,preokretanja“ kiselina i oslobađanja u njima zarobljenog
kiseonika koji nema vrednosti (u smislu oksidacije), sve dok se ne vrati (oslobodi) u molekularno stanje. Oksidoreduktivni enzimski sistem kroz multiplikovane enzime, poseduje funkcional ni kapacitet za oslobađanje kiseonika iz kiselina i katalizovanje slobodnih radikala kiseoni ka u vodonik-peroksid. Enzimske katalaze, dakle, katalizuju zarobljeni kiseonik u moleku larni kiseonik i vodu. Enzim je sposoban da vrši katalizu bez sopstvenog uništavanja. Vezuje se za supstrat i ta kombinacija služi kao elektronsko udubljenje sposobno da uklanja elektrone iz „elek tronski vezanog“ kiseonika. Negativno magnetno polje čuva alkalni puferski sistem nedirnutim praveći medijum pogodan za oksidoreduktaznu katalizu. Enzimi se elektrostatički stabilizuju strateški smeštenim kiselinama, bazama, jonima metala ili dipolima, koji čine deo njihove strukture. Inhibiranje kiselih i pojačavanje baznih oblasti pod uticajem negativnog magnetnog polja, daje negativni elektromagnetni pravac u korist oksidoreduktazne enzimske katalize. Mag netno polje prisutno tokom katalize, može se izmeriti. Katalitička reakcija ima električno polje. Budući da je magnetno polje uvek prisutno u električnom u kome se kreću elektroni, sledi da je magnetno polje prisutno i tokom katalize. Identifikacija magnetnog polja tokom katalize je metod za dokazivanje katalitičke reakcije. Telo stvara sopstveno magnetno polje oksidacijom. Mozak je pozitivno elektromagnet no polarisan, a njegova periferija (ka spoljašnjosti) - negativno. Prilikom povrede, njeno električno i magnetno polje je pozitivno elektromagnetno polje. Organizam preko mehanizama nervnog sistema i ćelija koje okružuju nervni sistem, na mestu povrede koncentriše negativno elektromagnetno polje u cilju izlečenja. Ukoliko se, međutim, ne uspostavi negativno elektromagnetno polje, izlečenja - nema! Apsolutni uslov za izlečenje je, dakle, njegovo prisustvo. Budući da je negativno magnetno polje alkalinizirajuće, a kiseonik se ne može dobiti u kiseloj sredini, da bi došlo do izlečenja neophodno je ,,alkalizovati“ oblast. Molekularni kiseonik jedino može opstati u alkalnoj sredini. I pH vredenost čovekove krvi je 7,4. Naginjanje ka kiselosti, vodi u bolest i razvijanje različitih vrsta simptoma. Normalna, zdrava, ćelija je alkalna. U suprotnom, neće biti kiseonika neophodnog za stvaranje energije. Kako ATP (adenozin-trifosfat) stvara biološku energiju upotrebom kiseonika u tzv. oksidativnoj fosforilaciji, neophodne su joj dovoljne količine molekularnog kiseonika. Infektivni mikroorganizmi (bakterije, virusi, gljivice, crevni paraziti, itd.) i ćelije kancera koriste drugi metod: fermentacionu fosforilaciju. ATP (nosilac energija) se stvara fermentacijom i ne zahteva kiseonik. Čak i kada bi bilo dovoljno kiseonika, on ne bi funkcionisao. Prisustvo kiseonika i alkalno stanje sprečili bi fermentaciju kojoj je neophodna kisela sredina i malo, ili nimalo, kiseonika. Humane ćelije imaju sposobnost stvaranja ATP-a oksidacionom fosforilacijom ili fos forilacijom supstratnog nivoa (fermentacionom fosforilacijom). Kada se čovek, recimo, intenzivno bavi fizičkom aktivnošću i iskoristi sav ATP, usled nedostatka kiseonika mišićne ćelije prelaze na fermentacionu fosforilaciju koja ne može da održava život već je samo „priskakanje u pomoć organizmu“. Fermentaciona fosforilacija, s druge strane, održava život ćelija kancera i infektivnih mikroorganizama, s obzirom na činjenicu da oni na taj način sintetišu ATP.
Pom enuta dva m ehanizm a stvaranja energije su inkom patibilna i nikada ne funkcionišu istovremeno. Čovek neadaptivno reaguje na hranu, hemikalije, inhalante, toksine. Svi oni proizvode lokalno kiselo stanje koje se može sistematski meriti. Povrede, inflamacije, infekcije, itd. su ,,kisele“. Sve ono što oblast čini kiselom, stvara predispoziciju za razvoj kancera podrazumevajući i reakcije na hranu - imunološke alergije, neimunološke neadaptivne reakcije, zavisnosti, itd. Postoji, međutim, i drugi mehanizam. Čovek u proseku zadobije 10.000 povreda genet skog materijala, zvanog DNK, od strane kancerogenih hemikalija u toku samo jednog dana. DNK može biti lečena (popravljana) sve dok ćelija ima dovoljno kiseonika i alkalni medi jum. U suprotnom, ne. I kancerogena ćelija se povređuje, ali budući da je u kiseloj sredini reprodukuje se sa defektnom (oštećenom) DNK. Drugim rečima, kancer nastaje u tkivu koje je u acido-hipok sijalnom ćelijskom stanju, bez obzira na individualne uticaje toksičnih supstanci, kancero genih hemikalija i sl. Dakle, da bi došlo do stvaranja kancera, neophodno je sanje acido hipoksije. Razvoj kancera uvek podrazumeva oštećenje DNK koje može biti popravljano (samim tim i kancerogene ćelije uništavane) sve dok je prisutna alkalna hiperoksija povezana sa negativnim magnetnim poljem. Iz ovoga sledi preporuka za laboratorijsko praćenje stanja somatskih ćelija, krvnih ćelija i telesnih tečnosti i direktno delovanje u cilju obezbeđivanja acidobaznog optimuma organizma (pH 7,4). Na taj način je moguće preduprediti nastanak većine stečenih bolesti.
Evolutivno smeće U cilju takvog preventivnog delovanja, valja objasniti i pravu prirodu i značaj DNK. Reč je o svojevrsnoj banci podataka za izgradnju i funkcionisanje organizma. Genska informa cija uskladištena u DNK prenosi se u dva stepena do sinteze raznih molekula - enzima, o kojima je bilo reči. Međutim, treba imati u vidu da nije ceo molekul DNK funkcionalan. Nje gov veći deo, više od 90 posto, prividno ne služi ničemu. Zbog toga je jedan od koautora otkrića njegove strukture, dr Krik, DNK nazvao ,,smeće“. Dodao bih - evolutivno smeće ili evolucioni potencijal - gde se mutacijama može igrati evolucije a novonastale gene aktivirati za razne potrebe. Uglavnom ne sa časnim namerama. Da bi se genska informacija održala u slučaju ljudskog organizma, potrebno je da se iz prve stanice početne tri milijarde hemijskih slova (A, T, G, C - adenin, timin, guanin, citozin - hemijske baze čiji redosled u DNK određuje specifičnost datog organizma) podeli nekih milion milijardi puta tokom čovekovog rasta i života, tj. izvrši milion milijardi kopi ranja genskog teksta. S obzirom na red veličine, može se očekivati savršenstvo i odsustvo grešaka. Kao i u svim važnim životnim procesima, i u ovom kopiranju učestvuju enzimi. Njiho va struktura je određena molekulima gena. DNK je, opet, ,,skrojena“ tako da omogućava efikasno ispravljanje oštećenja i eliminaciju grešaka i to upravo zahvaljujući sposobnostima pomenutih specifičnih enzima. Promena molekula DNK se dešava s vremena na vreme kao rezultat hidrolize. Posto je, međutim, enzimi koji vide mesta gde su „slova ispala iz teksta“ (enzimi detekcije) i ispravljaju ih (enzimi korekcije). Ovo je moguće budući da je genska informacija u
molekulima DNK ponovljena, i to kao negativ i pozitiv slike, znači ne identično nego kom plementarno. Oštećenje na jednom lancu enzimi ,,isecaju“ i zamenjuju kopijom iz drugog lanca. U slučaju istovremenog oštećenja oba lanca, pomoćni način je - rekombinacija. Ako je oštećen hromozom oca, enzim traži odgovarajući tekst u hromozomu majke, očitava ga i koristi. Postoje stotine enzima za prepoznavanje oštećenja. Kod bakterija i kvasaca, ništa ne smeta ukoliko je oštećeni deo čak do 10 posto ukupne veličine. Prilikom kopiranja DNK, aktivira se mehanizam za korekciju grešaka, odnosno aktiviraju se specifični enzimi sposobni da prepoznaju grešku. Ukoliko dođe do toga, enzimi traže informaciju o tome da li je posmatrani lanac original ili kopija. Veoma su efikasni. Ispravljaju oko 99,9 posto grešaka! Mutacija koja inaktivira ovaj proces ispravke pogrešnih spojeva (OPS ili eng. mis match repair), izaziva gensku nestabilnost i povećava spontane mutacije za oko hiljadu puta. Reč je o takozvanim mutatorskim mutacijama. Rekombinacija je drugi važan proces u održanju genske informacije i njene evolucije. Reč je o genskoj rekombinaciji neophodnoj prilikom ispravke nekih genskih oštećenja u slučaju loma oba lanca DNK. Kako ne bi došlo do gubljenja ili udvostručavanja informaci ja, proces se odvija komplementarnim sparivanjem. Samo ukoliko se delovi savršeno spoje, dakle slože na oko 1000 hemijskih slova, izvesno je da je reč o pravom mestu. Opisani proces genske rekombinacije važan je i za nastanak novih vrsta. Sve dok se u jednoj populaciji rekombinacijom mešaju geni, dolazi do homogenizaci je informacije. U individui, pak, postoji mozaik informacija budući da se mešaju očeve i majčine informacije. Informacije se mešaju tako da potomstvo dobija deo očeve i deo majčine informacije u formi mozaičnog teksta. Do prvih rezultata iz oblasti tzv. mozaičkog sastavljanja, došla je sedamdesetih godina prošlog veka engleska naučnica Meri Lajon i postavila tzv. Lajon-hipotezu. Eksperimentisala je sa miševima iste vrste, ali različite boje krzna - belim i braon. Miševi nastali ukrštanjem imali su bele i braon mrlje. Pretpostavka M. Lajon, zasnovana na tako dobijenim ,,tufnastim“ miševima, bila je da je reč o inaktivaci ji jednog od X hromozoma, to jest da je svaka ženka mozaik ćelija u kojoj je jedan hromo zom inaktivan: ako ne radi onaj za belu boju - pojaviće se braon boja, i obrnuto. U ovom slučaju se informacija diversifikuje, međutim, šta se dešava u populaciji? U njoj se večito mešaju svi geni, informacija se stalno homogenizuje i nemoguće je da se jedan genski tekst odvoji i izazove stvaranje nove vrste. Uslov nastanka nove vrste je prekid genskog korespondiranja. Definicija vrste je sterilno ukrštanje. Ovo podrazumeva da potomaka ili nema ili su, ako ih ima, sterilni. Konj i magarac, na primer, mogu da imaju potomka - mulu. Ali je ona sterilna zato što su konj i magarac različite vrste. Rad na pitanjima genskog fonda je veoma važan, pogotovu sa aspekta medicinskih istraživanja. Mogu se, na primer, praviti lekovi po meri svakog pacijenta. Posebno je, među tim, važno savladavanje sve veće rezistentnosti patogenih organizama, najviše bakterija, na postojeće lekove. Šire gledano, otvara se mogućnost stvaranja novih organizama, to jest širenje obima biološke raznovrsnosti - biodiverziteta. Postojeći živi organizmi, mikrobi i biljke, naravno, proizvode širok spektar jedinjenja koja se već koriste u medicini. Zbog toga su programi biološke raznovrsnosti veoma zanimljivi kao potencijalni generatori novih jed injenja ili ,,skela“. Ovakve skele mogu da posluže kao nova molekularna jezgra ili hemijs ki entiteti, mogu da budu hemijski modifikovane i dalje razvijane za tržište farmacije, agro hemije i prehrambene industrije.
Genetičari su pokušavali da prošire ovaj koncept na gene i genome (kombinatorna biologija) sa mogućom modifikacijom aparata ćelijske biosinteze. Ipak, ovaj elegantan kon cept je otkrio ograničenja. Ispostavilo se da je teško mešati gene i genome različitih orga nizama, s obzirom na postojanje genskih barijera između vrsta.
Kako smo prevarili evoluciju Još 1958. godine prošlog veka, razmišljao sam o mogućnosti da enzimi mogu biti pre vareni zamenom njihovog gradivnog materijala na nivou mikroelemenata (elementi u tragovima, oligometali). Radove na realizaciji ove zamisli sam započeo 1963, a rezultate objavio 1981, na Jugoslovenskom simpozijumu o protetskim inovacijama. Zajedno sa timom stručnjaka radio sam na bakteriji Streptoccocus mutans. Reč je o bakteriji koja se najbolje adaptirala u usnoj duplji, potisnuvši mnoge druge bakterije, jedi no sposobnoj da preko Krepsovog ciklusa (proces u kome se šećeri razlažu do ugljen-diok sida i vode) od šećera stvori mlečnu kiselinu koja razara gleđ zuba. Istovremeno stvarajući mrežu za ,,armiranje“ mekih naslaga (dentalni plak) koja onemogućava pljuvačku da razblaži mlečnu kiselinu. Bakterija S. mutans za svoje metaboličke procese u stvaranju mlečne kiseline koristi, na nivou enzima enolaze, mikroelement -dvovalentno gvožđe. Umesto gvožđa, dodavali smo dvovalentni molibden (zamena za gvožđe), a da bakterija nije mogla to da otkrije, budući da njeni mehanizmi metaboličkih procesa nisu programirani da intervenišu na ovako finim nivoima. Bakterija i njeni enzimi su, praktično negde od sredine ciklusa, nas tavljali proces stvaranja mlečne kiseline, ali proizvod nije bila mlečna kiselina povoljna po bakterije i štetna za zube, već su dobijani ugljen-dioksid i voda - povoljni po zube i štetni za bakteriju. Značaj ovog istraživačkog rada se ogleda u tome što je pokazano na koji način se mogu onemogućiti, odnosno prevariti, bakterije, virusi i ključni metabolički procesi ljudskog organizma, tako da ne stvaraju štetne hibridne tvorevine. To bi mogao biti ključ za rešenje najtežih savremenih bolesti sa kojima je školska medicina izgubila korak, kao što su kancer, hepatitis, herpes i HIV/AIDS. Ovde je i prvi put ponikla ideja da se interveniše na nivou enzima, a da se oni trajno ne unište, otruju ili, kako nekl naučnici kažu, iskrive, već da se samo privremeno i kontrolisano onemoguće u onome za šta su tokom evolucije stvoreni. Pokazali smo da će enzim koji radi sa mikroelementom bez koga ne može da funkcioniše - kada mu se kontrolisano i perma nentno daje drugi element u obliku atoma ili molekula - biti prevaren u jednoj, dve, tri sekvence ili više njih (koliko želimo), a da kasnije neoštećen može da nastavi obavljanje vlastitih funkcija sa onim elementom koji mu je evolucija odredila i bez kojeg ne može. To je jedan od ključnih principa po kom funkcionišu biološki prioriteti i biološke intervencije. Neophodno je napomenuti i da se ne sme inaktivisati enzim uz pomoć mutacije, da bi se dobila željena hibridna tvorevina. Enzim se mora onesposobiti povratno (reverzibilno). U tom slučaju će i dalje valjano obavljati svoju funkciju pa će se moći dobiti i - nesterilna mula. Izuzetno specifična supstanca kao što je enzim, dakle, mora da bude prevarena, zavarana, a ne inaktivisana ili uništena. Nema mutacije enzima, već mutanti ili nemutanti proizvode jedne ili druge enzime, čija sposobnost za određenu biološku reakciju treba
privremeno ili trajno da se inaktiviše. U ovom slučaju je uspavani enzim samo privremeno inaktivisan na određenom nivou reakcije, odnosno nije izmenjen u hemijskom smislu ili zamenjen drugim enzimom, već je samo dobio drugi atom ili jon kao dopunu. Mutacija je, prirodno ili veštački, proizvedena promena u naslednim svojstvima - strukturna promena koja će se reprodukovati, dok se dodavanjem jednog atoma nekog elementa ne menja ,,šifra“ enzima. Barijere između vrsta ne podižu se mutacijom enzima, već je reč o novim uslovima živ ota (ishrana na nivou atoma i molekula, npr.). To znači da enzimi korekcije dobijaju nove atome, a rezultat takvih korekcija je novo potomstvo sa novim odlikama. Što se tiče defek ta enzima, on može dovesti samo do sterilnosti vrsta i čitavog niza grešaka i negativnih mutacija koje se nikako ne bi smele nazvati novim vrstama, već novim malformacijama jedinki iste vrste dovedenih nekada do nakaznosti, što nikako nije cilj evolucije. Koliko ovaj rad vodi pobedi nad bakterijskim, virusnim i gljivičnim oboljenjima, najbolje se može videti na primeru HIV/AIDS-a. Da bi HIV mogao da se razmnožava, potreban mu je enzim reverzne transkriptaze koji radi pomoću dvovalentnog magnezijuma. Ukoliko se taj enzim prevari - umesto dvova lentnog magnezijuma u igru se ubaci neki dvovalentni atom (gvožđe ili molibden), za čije otkrivanje virus (njegov enzim) nije programiran - razmnožavanja će biti, ali će potomstvo biti sterilni, a ne potentni primerci virusa. Drugim rečima, nema bojeve municije, nema čak ni manevarske - samo školski meci. Ljudi, zapravo, ne umiru od kancera, HIV/AIDS-a ili bolesti zavisnosti, već od gubitka energije, neuhranjenosti, slabosti i propadanja koje prouzrokuju ova oboljenja. Todoxin-ovi preparati imaju svojevrsno imunomodulaciono dejstvo, odnosno sposobnost ojačavanja imunokompetentnih ćelija (specifične odbrambene ćelije organizma za svaku vrstu bolesti) i njihovog dopunjavanja mikrobioenergijom (energija koju poseduje organizam u celini; mikrobioenergija podrazumeva energetski potencijal svake ćelije). Mitohondrije su ćelijske organele koje funkcionišu poput akumulatora i održavaju elektromagnetni potencijal ćelije na određenom nivou. Todoxin, svojevrsnom energijom lekovitog bilja, podiže i održava na visokom stadijumu mikrobioenergiju na nivou mito hondrija zahvaljujući čemu ćelije postaju sposobne da se suprotstave izazivačima bolesti. Todoxin-ova naučna grupa se bavila proučavanjem mikrobioenergije još od šezdesetih godina prošlog veka, zbog čega je često bila na meti napada tvrdokornih zastupnika zvaničnomedicinskih stavova, koji su mikrobioenergiju svrstavali u sferu paranormalnog i mističnog. Ne znam kako su se pomenuti ljudi osećali posle saopštenja da su Nobelovu nagradu za medicinu 1992. godine dobila dva nemačka naučnika, Bert Sakmen i Ervin Neher, uspevši da izmere mikroenegiju kanalića ćelijske membrane. Dakle, više nije bilo dileme, mikrobioenergija je prisutna u životu svake ćelije. Propadanje organizma (kaheksija) praćeno je gubitkom životne snage, težine, trošen jem mišićnog i drugog tkiva i invalidnošću, i povezuje se sa oportunističkim infekcijama i prestankom rada nekih organa. Kaheksija se javlja kao posledica nenormalnog metaboliz ma ugljenih hidrata, proteina i masti. Za razliku od zdravih ćelija koje koriste kiseonik da bi izvukle energiju iz glukoze i proizvele ugljendioskid i vodu (nusprodukti ovog procesa), većina kancerogenih ćelija ima drugačije metode razlaganja glukoze za stvaranje njima potrebne energije. Krajnji proizvod
energetskog ciklusa kancerogenih ćelija, ciklusa koji se odvija bez prisustva kiseonika, predstavljaju ogromne količine mlečne kiseline. Mlečna kiselina, kao i proizvodi raspadanja proteina i masti, ulazi u krv, bubrege i jetru i, uz trošenje ogromnih količina energije, ponovo se pretvara u glukozu. Potom se ova glukoza vraća u kancerogene ćelije koje je koriste za energetske potrebe, uvećavaju proizvodnju, opet proizvode sve veće količine mlečne kiseline usled čega se ponovo javlja nedostatak energije... Ovaj pogubni ciklus može biti jedno od objašnjenja kako kancer, AIDS i bolesti zavisnosti, odvode telo na put bez povratka. Posle shvatanja da hiruški zahvati i zračenje nisu efikasni u lečenju većine oblika raka, kao velika nada pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pojavila se - hemoterapija. Nažalost, upotreba „magičnih lekova“ stavila je pacijente od kancera u još težu i bolniju situaciju. Danas se može reći da hemoterapija nije poboljšala nisku stopu remisije, karak terističnu za primenu konvencionalnih vrsta terapije, ona ostaje između 7 i 8 posto. Pored toga, procenjuje se da će čak 25 posto pacijenata obolelih od raka i lečenih hemoterapijom, dobiti neku novu neoplazmu, upravo kao posledicu zračenja. Između ostalih, ovo je svojim istraživačkim radom dokazao i dr Džozef Gold, penzionisani naučnik i učesnik u svemirskim istraživanjima SAD. Kancer nije ,,nešto“ već - proces. Kancerozne ćelije su ušle u „bolestan odnos“ sa ostatkom organizma, sa rastom tumora telo se troši i topi. Ove dve činjenice nisu slučajne već uzročno-posledične. Prekidanje tog odnosa istovremeno znači zaustavljanje tumora u celini. Ćelije raka često fermentiraju. Proces fermentacije je primitivan i nepotreban, uza ludan način da se dobije energija, ali je preovlađujući mehanizam pomoću koga te ćelije dobijaju energiju za svoj rast i razvoj (Simpozijum Galenike, 1981. godine, prim. dr sc. Todor Jovanović i saradnici).
Todoxin-ovi biološki skalpeli Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 god ina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim naukama, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost. U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu“ medikamentoznu terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog drugog medikamenta. Razvitak novih antikancerogenih supstanci je, svakako, od vitalnog značaja za mnoge istraživače u ovoj oblasti. U poslednji dvadesetak godina, Todoxin je bio predmet žučnih rasprava vođenih među najeminentnijim istraživačkim ustanovama za borbu protiv kancera (NCI - Nacionalni institut za kancer) u SAD i širom sveta. Jedinstvena priroda Todoxin-a ogleda se u tome što on ne deluje direktno na tumore, ali blokira njihov rast i širenje. Todoxin vrši reverziju procesa kod obolelih od raka, proce sa kaheksije ili sindroma slabljenja propadanja, istinskog uzroka smrti u više od 50% sluča jeva. Iako u tesnoj vezi sa rastom tumora, kaheksija je oboljenje nezavisno od samog
kancera. Iz ovoga sledi da je slabost pacijenata u terminalnoj fazi bolesti prouzrokovano „začaranim krugom“ u kome tumor isisava energiju iz tela obolelog.
Dictum sapienti sat est* Uloga Todoxin-ovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regu laciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavni ji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respira tornog lanca. Smanjenje ili povećanje koncentracije proteina uslovljeno je imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za jone i njihovo neutralisanje (što pred stavlja pozitivan efekat kod patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije. Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka sa moćnom energi jom. Zašto baš - korovskih? Najveće lekovito dejstvo poseduju upravo te biljke, sposobne da rastu i opstanu čak i na kamenu, bez vode, i istovremeno se zaštite od ekološkog zagađenja. Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitoci tohroma C. Inače, citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani, njegova koncentraci ja reguliše ćelijski energetski potencijal a osnova mu je ,,hem“. Iz citohroma C se rekon struiše uz pomoć „hladne fuzije“ ili jednostavnom ,,dopunom“ mitohondrijske membrane novim citohromom C koji, praktično, omogućava delovanje neophodnih fundamentalnih fizioloških ćelijskih mehanizama. Antivirusno dejstvo Todoxin-ovih preparata je izuzetno. Reč je o pravim selektivnim prirodnim skalpelima usmerenim na zloćudne ćelije i istovremenim čuvarima zdravih. Ovo do danas nije pošlo za rukom zvaničnoj medicini. Sobzirom na to da Todoxinovi proizvodi imaju izuzetno širok spektar blagotvornog dejstva na metabolizam mnogih vrsta ćelija u raznim delovima ljudskog organizma, uključujući koštanu srž, jetru, timus i endokrine žlezde, kao i to da pacijenti sa retrovirus nim infekcijama podnose trajno uzimanje Todoxin-a bez ikakvih neželjenih efekata, može se praktikovati i uzimanje malih doza Todoxin-a u cilju podizanja odbrambenih sposob nosti organizma, na primer, uoči sezone gripa i prehlada. Preventivna upotreba Todoxin-a se preporučuje u svim slučajevima opadanja imunite ta kao što su, recimo, pre i posle hemoterapije, zračenja, operacija, kod uticaja poznatih kancerogenih faktora koje je nemoguće izbeći (genska predispozicija, neizbežan izvor nepovoljnog zračenja po organizam, nezdrava hrana, voda, vazduh, psihički stresovi), u poznijim godinama, itd. Mehanizam pomoću koga Todoxin deluje jeste glukoneogena blokada u reakciji PEP CK (fosfoenolpirivat karboksikinaza; pogledati priloženu shemu iz koje se vidi na kom nivou Todoxin sprečava stvaranje mlečne kiseline). Ovim se smanjuje ,,oticanje“ energije iz organizma obolelog a pojačava glukoneogeneza u ćelijama tumora i prekida sistemski cik lus: tumor - dobitak energije i domaćin - gubitak energije ili rast tumora - kaheksija orga nizma domaćina. *Za pametnog je dovoljno rečeno
Terapija Todoxin-om (postoje dve varijante preparata Todoxin 2 - osnovna ,,A“ vari janta i pojačana ,,B“ varijanta, za poodmakle stadijume) može predstavljati novu vrstu hemoterapije ,,uskraćene“ za veliki broj neželjenih efekata u korist gotovo neograničene dobrobiti (pogledati Todoxin-ovu mapu imunološkog sistema). Prednosti Todoxin-a u odnosu na zvaničnomedicinske terapije kancera su brojne. Reč je o jeftinom prirodnom jedinjenju pristupačnom za masovnu proizvodnju sa višestrukom terapeutskom primenom. Rane in vivo studije demonstrirale su da Todoxin 2 (obe vari jante) može inhibirati gubitak težine i rast tumora kod čitavog varijeteta transplantiranih modela miševa i pacova, bez direktne citotoksičnosti, da može dodati antitumorski efekat hemoterapijskim lekovima i da nema značajnih neželjenih efekata. Kako je zapaženo u mnogim studijama na NCI (Nacionalni institut za kancer SAD), Karolinska institutu u Stokholmu, Bekmenovoj laboratoriji u Kanadi, prilikom administriranja Todoxin-a 2, u pažljivo strukturisanim dozama, pokazala su se mnoga korisna dejstva protiv slabljenja kod gubitka težine, gubitka apetita, bolova i psiholoških depresija, često prisutnih kod kancera i prilikom njegovog lečenja. Izvešteno je, takođe, u ovim i brojnim drugim istraživanjima da Todoxin 2 može veoma uspešno da inhibira rast tumora. Potencijalno neželjeni efekti (uočeni kod manje od dva posto ispitanika) uključuju vrtoglavicu, mučninu i blag osećaj svraba na koži (najviše jedan od 1.000 pacijenata). Pomenuti podatak - manje od dva posto - naveden je isključivo zbog inostranih pacijenata jer tamošnji zdravstveni propisi nalažu takvu formulaciju iako to nema bilo kakvih dodirnih tačaka sa našom medikacijom. Mogući korisni efekti uključuju redukciju bolova, gubljenja kondicije (kaheksiju), sta bilizaciju simptoma i rasta tumora, poboljšanje apetita i dobijanje na telesnoj težini, poboljšanje stava i snage, nestanak simptoma i remisiju kancera. Tokom brojnih studija je dokazano da je održavanje telesne težine kod pacijenata tre tiranih Todoxin-om statistički povezano sa povećanjem efikasnosti ingestiranih kalorija, da su srednji cirkulatorni nivoi Todoxin-a u krvi devet časova nakon uzimanja standardne oralne doze iznosili 0-89 ng/ml, implicirajući da pacijenti koji nisu imali koristi od Todoxin-a nisu apsorbovali isti iz gastrointestinalnog trakta. Istraživači iz Bekmenove laboratorije su demonstrirali da Todoxin redukuje proteins ki slom i čuva perifernu (telesnu) mišićnu masu kod pacijenata sa kancerom pluća u kas noj fazi nemalih-ćelija (NSCLC); takođe je utvrđeno da Todoxin 2 (obe varijante) deluje na održavanje nivoa serum-albumina, važnog prognostikatora preživljavanja kod pacijenata od kancera. Upotreba sredstava za smirenje, sedativa, analgetika, barbiturata i/ili alkoholnih nap itaka sa Todoxin-om 2B (pojačana varijanta za poodmakle stadijume kancera) uništava efikasnost ovog leka, što nije slučaj sa Todoxin-om 2A (osnovna varijanta). Postoje i izvesni nutricioni principi kojih se treba pridržavati tokom korišćenja Todoxin-a 2B (pojačana varijanta za poodmakle stadijume kancera) i Todoxin-a 2A (osnovna var ijanta): - Prva 42 dana Todoxin-ove terapije, i kod A i B varijante (često se kombinuju), ne sme se uzimati ništa od namirnica životinjskog porekla Strogo izbegavati zamrznutu i konzerviranu hranu - Izbegavati hranu koja sadrži konzervanse, aditive i veštačke boje Ne jesti proizvode koji sadrže belo brašno, so ili beli šećer
Jesti što više svežeg voća i povrća i piti sveže isceđene sokove - Piti što više čajeva ili mineralne vode (prema sopstvenim potrebama), kao zamenu za vodu sa česme Odmor je posebno važan, uz umerenu fizičku aktivnost i vežbe. Nikada nisam radio ono što su drugi radili i nikada nisam postavljao pitanja koja su drugi ponavljali. Pronašao sam svoje odgovore i Todoxin. Pronaći ću i put da on dođe do svih kojima je neophodan. Podrazumeva se da Todoxin nije jedini prirodan preparat koji nudi nadu u borbi pro tiv stečenih neizlečivih bolesti, isto kao što ni pristup Todoxin-ove naučne grupe nije jedi no ispravan. Naš cilj je, između ostalog, da pomognemo zvaničnoj medicini u prevazilažen ju zastarelih pogleda i, jednom za svagda, sprečavanje maltretiranja (ali i osiromašivanja!) pacijenata hemoterapijom, zračenjem, mono i kombinovanim terapijama.
„Životje kratak, delo je večno; povoljan tren brzo promine, pokušaj je varljiv, presuda je teška. Ali ne treba samo lekar da učini svoje, nego i bolesnik, okolina i spoljni svet..“ Hipokrat Čitaoci koji žele da saznaju više o nekim temama iz ovog poglavlja, dodatne informa cije mogu naći u odgovarajućoj literaturi: ^ Zbornik radova sa Jugoslovenskog simpozijuma o protetskim inovacijama, Beograd, 1981; -v* „Slučaj prevarene bakterije - Epohalno otkriće ili naučni rimejk“, ,,Galaksija“, april 1990; ,,Da li će preko ljudskog gena Amerikanci uskoro zavladati svetom?“, ,,Argument“, 19. maj 1997; ^ „Prirodni virostatik Todoxin u lečenju HlV-infekcije i kanceroznih oboljenja“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1996; ^ ,,Todoxin - biološkim skalpelom na tehnologiju zablude“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1998; „Srbiji na zdravlje“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1999; ^ „Srbiji sa srećom“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 2001; ^ „Nada za Srbiju“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 2002.
Razuman izbor hrane + mudro življenje = bolje zdravlje Prindp evoludje koji se mora imati na umu je da ona prožima sve. Pre hiološke evoludje, postojala je prethodna prebiološka evoludja; pre toga, postojalaje evolu dja kosmosa. Posle biološke evoludje postojalaje metabiološka evoludja, evolud ja svesti, i svesnosti svesti, kao i svest o evoludji. Evoludja se upravo sada odvija na nivou ljudskog uma, kao rezultat ljudskog iskustva, koje metabolišemo, koje postaje ugrađeno u naše biće. Ljudska misao i Ijudska kreativnost razvile su se kao reakdja na Ijudsko okruženje. Metabiološka evoludja obuhvata preživljavanje naj mudrijih. Mudrost danas postaje novi kriterijum podobnosti. Dr Džonas Salk Čovek je od Zemaljskog praha stvoren i u Zemljaski prah se vraća. Između toga, od Zemaljskog praha - živi. Ma koliko čudno zvučalo, priču o ishrani započinjem od - rupa. Ozonskih, naravno. Toliko se piše i priča o njima (australijske plavuše žrtvuju bar dve nijanse bakarne boje izbegavajući da se sunčaju između devet sati pre i pet sati posle podne) a, valja priznati, o njima se ipak malo zna. Ozon je jedan od Zemljinih omotača. Veoma je redak, ali se zato u većim količinama nalazi u višim slojevima atmosfere - stratosferi. Na visini između 15 i 50 kilometara iznad Zemlje, nalazi se atmosferski sloj u kome je koncentracija ozona deset puta veća nego u ostalim delovima. Zato je dobio naziv ozonski sloj, ozonski omotač ili ozonski štit. Kada koncentracija ozona u ozonskom sloju drastično opada ili se izjednačava sa prosečnom koncentracijom, tada se govori o ozonskoj rupi. Rupa u ozonskom omotaču iznad Antarktika je 2005. godine dostigla veličinu površine Evrope ili - deset miliona kvadratnih kilometara. Ove podatke je prikupio Envisat, satelit Evropske svemirske agencije, i najavio njeno dalje širenje. Ozonski omo tač je, inače, u protekle dve godine pokazivao znake oporavka, što je naučnicima dalo povoda za optimizam, ali... Istini za volju, ima i onih koji tvrde da je u celu ovu priču „umešala prste“ i promena pola zemljinog magnetizma koja je u toku, a koja se dešava, otprilike, svakih 200.000 god ina. Naime, do pomenute promene dolazi usled hlađenja Zemljinog usijanog jezgra. Kako tvrde eksperti, Zemljino srce se, zahvaljujući ovom fenomenu, više ohladilo za poslednjih 600 godina nego za prethodnih - 5.000!
Koji smo mi srećnici. Sve što se dešava, mora za našeg kratkotrajnog bitisanja na Zemlji da se desi. Bilo kako bilo, pomenuta promena pola se, između ostalog, manifestuje i značajnim smanjenjem zemljinog magnetizma što, opet, smanjuje zaštitnu moć još jednog Zemljinog zaštitnog omotača od infracrvenih zraka, smrtonosnog ultraljubičastog zračenja Sunca i ostalih štetnih kosmičkih zračenja. Ključna uloga ozona je očuvanje biosfere i regulacija klimatskih uslova kroz apsorpci ju ultraljubičastog dela sunčevog zračenja. Glavni eliminator najvećeg dela ultraljubičastog zračenja je ozon. Zahvaljujući njemu, na Zemljinu površinu dospeva mnogo manji deo sunčevog zračenja, sa manjim intenzitetom i izmenjenim spektralnim sastavom. Udeo ultraljubičastog zračenja pri površini Zemlje je 3 odsto, infracrveni deo iznosi 55 odsto, a vidljivi oko 42 odsto. Manje doze ultraljubičastog zračenja su neophodne, dok su velike doze štetne za živi svet. Kod čoveka, na primer, normalno ultraljubičasto zračenje omogućava stvaranje vitamina D, koji omogućava razmenu fosfora i kalcijuma u organiz mu. Smanjenje koncentracije ozona u atmosferi za 1 odsto, dovodi do povećanja ultralju bičastog zračenja na Zemlji za 2 do 3 odsto.
Planetu nismo nasledili od dedova i očeva, pozajmili smo je od dece i imučadi! E, sad, nakon apsolviranja ozona, valja se (opet) vratiti na - rupe. Fenomen ozonskih rupa nastaje usled odlaska u atmosferu ogromnih količina freona i ,,sprejeva“ (naravno, njihove sadržine) naših dama i sve više njihovih „ružnijih polovina“, koje se troše u enormnim količinama. Reč je o fluorohlororadikalima koji se pod uticajem atmosferilija i visokih temperatura, nakon 3 do 5 godina provedenih u gornjim slojevima atmosfere, razlažu i uzimaju alotropsku modifikaciju (osobine nekih elemenata da se jav ljaju u više oblika) ozona, fantastičnog filtera koji ne dozvoljavaju prodiranje ultravioletnih zraka direktno na Zemlju. Ozon, odnosno kiseonik, dakle, vezuju za sebe i na taj način stvaraju pomenute ozonske rupe kroz koje ultravioletni zraci nesmetano prolaze do Zemljine površine neumitno izazivajući rak kože i, za neke nepoznate, rekombinacije gena biljaka i životinja. Ne znajući šta se u međuvremenu desilo, čovek objektivno ne zna šta zaista jede. Prosto i - jezivo! Drugi fenomen je fenomen staklene bašte. Ogromne količine ugljendioksida iz kotlarnica, automobila i ostalih motornih vozila, posebno termoelektrana, odlaze u gornje slojeve atmosfere, stvaraju tamo neprobojan sloj koji sprečava novopridošlu toplotu sa Zemlje da nastavi put u kosmos i time povećavaju tem peraturu makro i mikro klime. Ilustracije radi, temperatura atmosfere je u poslednjih 100 godina porasla za 1°C, a samo od 1972. do 1997. za novi stepen! Na Južnom polu se pre nekoliko god ina već ,,otkačio“ jedan glečer prečnika 80 kilometara, a dobri poznavaoci hidrografije kažu da, podigne li se za samo neki santimetar nivo okeana i mora, doći će do katas trofalnih poplava na koje ljudi neće moći da imaju ama baš nikakvog uticaja. (Nije, valj da, već počelo?!) Tako je na ,,nebu“. A na Zemlji i pod njom? Pre desetak godina objavljena je vest da smo i mi ,,dobili“ tele sa dve glave. Ista vest je mogla da se naslovi sa: I naša životna sred ina je definitivno zatrovana. Primećeno je, naime, da su okolina Zete i Skadarskog jezera zagađene otpadnom vodom iz aluminijumskog kombinata. U mesu uginulih riba nađeni su
teški metali, kobalt, olovo... Ni u drugim krajevima, međutim, nije bolje zbog čega treba biti oprezan u diskusiji na temu „proizvodnja ekološke hrane u našim uslovima“. Dobro je, sve se ovo dešavalo još pre bombardovanja 1999. godine! Nema ,,zdrave“ i ,,bolesne“ hrane - objašnjavao je svojevremeno jedan naš uvaženi profesor - već samo biološki vredne ili manje vredne. U svetu se proizvodi hrana koja ni u tragovima nema ostatke pesticida ili štetnih zračenja. Ipak, valja prvo objasniti da je čovekova sredina - pupak. Životna je, međutim, ambi jent gde živi, radi i bitiše. Ekologija je, pojednostavljeno, harmonija koja bi trebalo da vlada između čoveka, sredstava sa kojima proizvodi i ambijenta u kome dela. Evo, recimo, šta to ,,svet“ između ostalog zahteva od proizvođača hrane povećane biološke vrednosti. Sirovi poljoprivredni proizvodi mogu biti proizvedeni na polju na kome najmanje jednu do dve godine pre početka ove proizvodnje nisu upotrebljavana mineralna đubriva, pesticidi ili hormoni (regulatori rasta), znači, moraju biti proizvedeni, ubrani, distribuirani, prerađeni, pakovani i skladišteni bez upotrebe sintetičkih sastojaka. Industrijski proizvedene namirnice mogu biti izrađene samo od sirovina dobijenih pod pomenutim uslovima i isključivo uz upotrebu vitamina C, natrijum-askorbata, kalci jum-askorbata i limunske kiseline kao konzervansa. Meso, živina i riba, moraju se proizvesti bez upotrebe bilo kakvih hemijskih preparata i lekova u cilju stimulacije i reg ulisanja prirasta i omekšavanja mesa. Nikakav lek ili antibiotik ne može biti unet hranom ili putem injekcije, osim za tretman specifičnih bolesti i to nikako u roku od 90 dana pre klanja. Znači, organizam mora da se očisti. Stočna hrana mora da potiče iz organski proizvedene hrane, takođe, bez ikakvih hemijskih sredstava. Mleko mora biti od životinja hranjenih hranilima bez aditiva (dodatak, obično u svrhu poboljšanja svojstava nekog proizvoda), bez davanja lekova osim pri tret manu specijalnih bolesti. Ako se lekovi već upotrebljavaju, mleko se može koristiti tek 30 dana nakon prestanka njihovog davanja životinji. Sveži poljoprivredni proizvodi, prerađene namirnice, meso, živina, riba i mleko, koji ispunjavaju navedene kriterijume, mogu se etiketirati oznakom „organski gajeni“, „organski gajeni i prerađeni“, „organski i proizve deni“ ili kao ,,bio“ hrana. Sve u svemu, proizvodnja biološki bezbedne hrane je ,,s one strane“ mineralnih đubri va, insekticida i drugih hemikalija. Kako kad je sve to i smišljeno da bi se biljke zaštitile, kvalitet i prinos povećao, a štetočine uništile? Genetskim inženjeringom su selekcionisane pojedine vrste insekata koji uništavaju štetne insekte! Pri tom, naravno, ,,selekcionisani“ nije štetan za biljku. S druge strane, rec imo, crvljive jabuke u SAD su i do pet puta skuplje od rumenih, jedrih i ,,zdravih“. Crvi su zapravo jedini istinski dokaz da nisu primenjivana nikakva hemijska sredstva, jer, da bi se dobila jabuka ,,kao sa slike“, treba je najmanje 15 (petnaest!) puta prskati.
KarGol nije ništa drugo do kupus sa fakultetskim obrazovanjem! Mark Tven Ali, što kaže naš narod - ne lezi vraže. Maja 2000. godine, Nemačku je potresao skan dal obelodanjen u novinama pod naslovom, ni manje ni više nego - „ Otrov u zdravoj hrani“! „Zdrava hrana u Nemačkoj očigledno nije baš najzdravija. Ovaj alarmantan zaključak
nametnuo se posle otkrića velikog skandala u prestižnoj i nadasve profitabilnoj branši proizvodnje takozvane ekološke hrane“, objavljeno je u štampi. Skandal je buknuo posle otkrića da se u kobasicama, piletini, jajima, pa čak i hrani za bebe koji nose pečat najprirodnijeg proizvoda, nalazi otrovna materija nitrofen. Međunar odna agencija za istraživanje raka, članica Svetske zdravstvene organizacije, nitrofen je odavno stavila na spisak materija koje izazivaju ovu opaku bolest. ,,Bomba“ je eksplodirala kada je javnost obaveštena da je u više od 100 pogona i kom binata širom Nemačke, koji proizvode ekološku hranu, otkriven nitrofen. Skandal je odmah dobio počasno mesto najcrnje epizode u istoriji proizvodnje zdrave hrane - branši koja poslednjih godina u Nemačkoj doživljava veliku ekspanziju. Proizvodnja ekološke hrane u Nemačkoj je, barem se tako mislilo, pod jakom lupom kontrole. Zbog toga je još šokantnije delovala vest da su neki proizvođači koristili nitrofen. Tragovi ove otrovne materije pronađeni su u hrani koja je korišćena na farmama za gajen je pilića. Reč je o 100 tona hrane proizvedene u Brandenburgu koja je otišla na razne adrese u Nemačkoj. Nemački mediji izvestili su da su tragovi nitrofena uočeni i u hrani za bebe koju proizvodi ,,Hip“. ,,0va hrana je povučena iz prodaje početkom godine“, izjavio je Gerald Herman, rukovodilac Udruženja proizvođača ekološke hrane. Herman nije, međutim, odgovorio na pitanje koliko je ove nezdrave hrane stiglo do beba u Nemačkoj. Renata Kinast (Zeleni), resorni ministar u vladi kancelara Gerharda Šredera koja se brine o potrošnji, u prvom reagovanju je priznala da je reč o „skandaloznom događaju“. Obećala je da će slučaj biti u najkraćem roku rasvetljen i da krivce očekuju drastične kazne. U celoj priči ulje na vatru dolilo je saznanje da su nadležne službe još krajem prošle godine dobile prve informacije o korišćenju nitrofena. Visoka koncentracija ovog otrova pronađena je u žitaricama korišćenim za prehranu stoke i pilića, što je ukazivalo da je neko nezakonito upotrebljavao zabranjene preparate za uništavanje korova koji sadrže ovu materiju. Ministri poljoprivrede nemačkih pokrajina bili su neuporedivo oštriji, Upućene su žestoke kritike na račun centralne vlade koja „neopravdano daje veliku podršku proizvođačima ekološke hrane“. Ministar iz Donje Saksonije, Uve Bartels (SPD), podneo je zahtev državnom tužilaštvu da se uključi u istragu. Skandal je u međuvremenu dobio i međunarodnu dimenziju. U okrugu Klopenburg zaplenjeno je 230 tona piletine ,,obogaćene“ nitrofenom. Ovo meso bilo je predviđeno za izvoz u Rusiju. Upotreba nitrofena u zapadnim nemačkim pokrajinama zabranjena je 1981. godine, a posle ujedinjenja 1990. godine ovaj zakon je proširen i na istok Nemačke. To je urađeno zbog toga što je ovaj kristalni prašak veoma otrovan. Istraživanja su dokazala da nitrofen izaziva upalu očiju, kože i sluzokože. Gotovo je neuništiv i ne rastvara se u vodi. Zbog toga lako može da prodre u lanac čovekove ishrane - pre svega kroz biljke i ribe. Delovanje nitrofena na čoveka nikada nije ispitivano, a on se našao na listi otrovnih mater ija posle opita sa životinjama. Rezultati su bili toliko ubedljivi da je i Evropska unija zabranila njegovo korišćenje. Između ostalog i zbog saznanja da je reč o materiji koja izaziva rak.
Razbuktavanje ekološkog skandala vladajuća koalicija u Nemačkoj iskoristila je da pojača pritisak uoči glasanja u drugom domu parlam enta - Bundesratu - o zakonu koji uvodi jaču zaštitu nemačkih potrošača. Opozicija koja u Bundesratu ima većinu dosad je blokirala usvajanje ovog zakona koji, između ostalog, predviđa mogućnost da se javno saopšte imena nesavesnih proizvođača, što je dosad u Nemačkoj bilo zabranjeno. Da zlo bude veće, kao što to obično biva, pomenuti skandal je izbio na videlo tek što je unekoliko utihla afera oko - „ludih krava“. Naime, samo nekoliko meseci ranije, preciznije 14. novembra 1999. godine došlo je do žešće nesuglasice (eufemizam za sukob) na relaciji Velika Britanija i Evropska unija - Fran cuska, u novinama naslovljenoj sa: „Francuzi neće „lude krave“. Evo šta je stajalo ispod naslova: „Britanski premijer Toni Bler ponovo nije uspeo da ubedi francusku vladu da odustane od zabrane uvoza britanskog junećeg mesa, saopšteno je u Londonu povodom novog Blerovog razgovora sa francuskim premijerom Lionelom Žospenom. Francuska vlada ne odustaje od stavova francuskih stručnjaka da britansko juneće meso i dalje nije bezbedno za ishranu i zato zadržava zabranu njegovog uvoza. Poslednji rok koji je postavila Evropska komisija za dogovor je idući utorak, ali se danas u Londonu procenjuje da Francuska neće odustati i da će zabrana biti zadržana. To znači da će Evropska komisija, na zahtev Britanije, pokrenuti sudski postupak pro tiv Francuske, jer je Evropska unija još 1. avgusta zvanično ukinula troipogodišnju zabranu za britansko meso. Pored Francuske, zabranu je zadržala i Nemačka. Uprkos bučno datim obećanjima da će rešiti problem i bez suda, britanska vlada je, ipak, doživela poraz. Ministar poljoprivrede Nik Braun je u intervjuu Bi-Bi-Siju priznao da je britanska vlada nemoćna, jer ako Francuska ne želi da uvozi britansko meso tu „Britanija može malo šta da učini“. On je ukazao da bi, ipak, trebalo i dalje pokušavati dogovorom rešiti problem, pa makar to trajalo i nekoliko meseci, jer sudski postupak u Evropskom sudu traje nekoliko godina. Opozicioni konzervativci su zatražili Braunovu ostavku, što je Blerova vlada odbila. Čitav problem je, utisak je, preuveličan i to zahvaljujući medijskim manipulacijama bri tanske vlade. Iako je i Nemačka zadržala zabranu, medijska mašinerija Blerovog kabineta se okomi la samo na Francusku. Onda je, uplašena od razbuktavanja antifrancuskog raspoloženja, na brzinu proglasila ocenu ekspertskog tima u Briselu da je meso bezbedno kao „veliku pobedu premijera Blera“. Ispostavilo se da nije reč o ,,pobedi“ nego o porazu, ali se i dalje zamagljuje suština problema - da francuski stručnjaci smatraju da birtansko meso nije bezbedno. Francuska vlada, naravno, poštuje svoje stručnjake, a ne ispolitizovane naučnike u Briselu. Utisak je da je problem u samoj Britaniji isuviše ispolitizovan, pa bi i posledice mogle biti daleko veće nego što su štete za britanske stočare.“ Istog dana, Francuzi su uzvratili stavom pretočenom u nadnaslov - „Tvrd stav Pariza prema „ludim kravama“ - i naslov „Kazna bolja od bolesti“:
„Francuska će se radije suočiti sa zakonskim merama nego da ukine zabranu uvoza britanske govedine pre nego što bude uverena da je to meso zdravo, izjavila je za Bi-Bi-Si francuska ministarka za potrošnju Mariliz Lebranši. Evropska komisija nastoji da brzo reši spor Pariza i Londona o uvozu goveđeg mesa iz Britanije. Lebranši je izjavila da Francuska ne želi da EU preduzme bilo kakve kaznene mere, ali je dodala da njena zemlja još nije uverena u efikasnost britanskih metoda kontrole, ispiti vanja i praćenja stoke radi iskorenjivanja goveđe spongiformne encefalopatije ili „ludila krava.“ Iz priloženog se vidi da su i iz Engleske odavno otišla „stara dobra vremena“. Veliki engleski putnik Fajns Morison, recimo, pisao je neposredno posle smrti kraljice Elizabete I (1603. godine): „Engleski zemljoradnici jedu crni hleb od ječma i raži i više ga vole nego beli hleb, jer duže ostaje u stomaku i ne svari se tako brzo kada čovek radi; ali građani i gospoda jedu izvanredan beli hleb, pošto Engleska obiluje svim vrstama žitarica. Englezi imaju mnogo mesa, svih vrsta živine, i ribe i svega što je dobro za jelo. U odgo varajućim mesecima Englezi jedu srnetinu, u velikim količinama: leti od srndaća, a zimi od srne, koju peku u testu, i to jelo je poslastiea kakva se retko može naći u bilo kojoj drugoj kraljevini. U Engleskoj, pa možda samo u jednoj njenoj pokrajini, ima više srna nego u celoj Evropi koju sam video... Engleski kuvari su, u poređenju sa kuvarima drugih naroda, naročito dobri za pečen je mesa. Žitelji Engleske skoro i ne jedu meso prostije od kokošjeg, a što se tiče gusaka, jedu ih u dva vremenska razdoblja: kada se ove ugoje na strnjici posle žetve i kada su mlade oko Duhova. I mada se smatra da se od zečeva dobija melanholija, jedu ih ipak kao divljač, i pečene i kuvane...“ Ni reči o voću i povrću. A da je neko prorekao da će u Engleskoj jednog dana krave poludeti, garant bi ga spalili kao vešca. Ali, tako je to izgledalo u Engleskoj u vreme kraljice Elizabete I. Drugo vreme, drugi običaji. Jedino je glad večita.
Deo tajne uspešnog života je u tome da jedete sve što želite, a onda prepustite hrani da se izbori da iz vas izađe. Mark Tven Kako stoje stvari kod nas? Mnogi su skloni verovanju da smo, zahvaljujući „ničim iza zvanim sankcijama“ uspeli da sačuvamo zdravu hranu i izbegnemo zagađivanje pesticidi ma, herbicidima i ostalim ,,idima“. Koji su, na primer, naši krajevi ,,zdravi“? Područje Goli je je gotovo idealno, zatim područje Kopaonika, pojedini delovi Šumadije i Vojvodine. U stvari, tako je bilo do već pomenutog bombardovanja 1999. Nakon toga nisu vršena podrob nija istraživanja na ovu temu. Stranačke borbe i prodaja nekadašnje društvene i državne imovine su trenutno mnogo interesantniji... Naime, na većini naših poljoprivrednih dobara godinama nije bacan stajnjak, a sekun darne sirovine u polju (biljni ostaci) su, uprkos zabrani, spaljivani. Time je zemljištu nane sena dvostruka šteta. Osiromašeno je za dotičnu organsku materiju koja bi stvorila humus (dakle, opet organsku materiju), a visokom temperaturom je uništena mikroflora u zemljiš tu koje stvara tzv. vodno-vazdušni režim u korenovom sistemu i izaziva suprotan efekat od željenog. Ne unoseći organsku materiju u zemljište, a dajući mu mineralno đubrivo sa aktivnom materijom, descedentnim (silaznim) tokovima - bilo da su došli iz atmosfere
(kiše) ili (još crnje) navodnjavanjem - ispiraju se te aktivne materije iz mineralnih đubriva i ne samo što se zagađuje biljka, nego, korenov sistem ne može da je ,,uzme“, a ona odlazi u dublje slojeve gde zagađuje - vodotokove! To, nažalost, nije sve. Dovoljno je u julu prošetati ovom lepom zemljom da bi se shvati lo i zašto. Ni deset metara od kolone automobila koja juri za morem i suncem, uredno stoje poređani stogovi sena, livade prekrivene tek pokošenom travom koja se suši, paradajz, paprika, lubenica, kukuruz, nešto kasnije i kupus, ,,ulepšavaju“ vidik putniku namerniku. Eto, zato! A 200 metara levo i desno od puta ne bi smelo ništa da se seje što je za ljudsku upotre bu. Čak ni seno, jer će se njime hraniti krave mlekulje i junad, a čoveku vraćati kao bumerang. Nije tajna da kupus i spanać ,,gutaju“ sve teške metale (produkte sagorevanja) i ,,ugrađuju“ ih u sopstveno lišće i koren. Male promene u kvantitetu, dovode do novog kvaliteta ili se ostaci pesticida gomilaju u masnom, potkožnom tkivu i onog momenta kad se stvore u organizmu, bilo zbog smanjene odbrambene sposobnosti ili čega drugog, tek, počinju da bujaju u ko zna kom pravcu. Na žalost, pravac je uvek - nepovoljan. U brdovitim predelima nije redak slučaj da ljudi prave štale iznad kuća. Epilog: goto vo svako drugo dete jer zaraženo amebama! To je, međutim, problem kulture življenja. Ni ,,vikendaši“ nisu izuzetak. Šta je to karenca? Vreme. Kakvo, u čemu je problem sa seljacima i ,,vikendašima“, kojih je istina sve manje, ali su zato sve agilniji u uzgoju „domaće hrane“, to jest parada jza, paprika, krastavaca, luka, zelene salate i sl? Problem, dakle, leži u tome što malo ko obraća pažnju na etiketu sredstva za zaštitu bilja na kojoj, recimo, piše: karenca 28 dana. To znači, 28 dana mora da protekne od poslednjeg nanošenja sredstava do prve moguće upotrebe bilo kog dela te biljke za ishranu. Korena, lista, stabla ili ploda. Tek posle toga može se smatrati da je došlo do njegove transformacije u oblike koji nisu štetni za ljud ski organizam. Slična je situacija i sa životinjama, odnosno, mesom: valja se kloniti onog, ,,na oko“ lepog, crvenog mesa koje mami iz izloga. Zašto? Pod ,,terapijom“ je antibiotika ili hormona. Zato i jeste takvo. Ili, da li vam se dogodilo da jedući piletinu osetite miris ili čak ukus ribe? Jeste. pa, kako ste sa zdravljem? Dobro. Bogu hvala! Imali ste sreće i to mnogo. Svojevremeno je (da li samo tada) ko zna ko od naših ,,biznismena“ kupio u Amsterdamu tzv. ploveći kontingent ribljeg brašna koji do tada niko nije hteo ni da pogleda, a prilično dugo se ljuljuškao u brodu vezanom za dok. U užeglom ribljem brašnu se ,,zakotila“ i salmonela! Sreća je vaša što ste pržili meso pileta hranjenog ovim brašnom i tom prilikom uništili salmonelu, inače... Ukratko, nema ničeg boljeg ni zdravijeg dok koka ne zakljuca po seoskom dvorištu! Mleko krave koja dobija lek ili neki od antibiotika, najmanje je 30 dana neupotreblji vo. Mora se u međuvremenu musti? Ali i mleko baciti. Za njeno meso je, podsećam, taj vre menski rok 90 dana.
Ko se sinoć nabokao hladnih pihtija, prehvenih sirćetom i posutih suvom ljutom paprikom, noćasje imao naučnofantastične snove. K oje legao gladan - sanjao je pihtije. Duško Radović
Istini za volju, ima i gorih ,,pojava“ u oblasti ishrane. I to u ,,razvijenom“ svetu. Za lju bitelje ovog štiva, evo još jednog ,,interesantnog“ primera od 17. jula 2002. godine koga su svetske novinske agencije naslovile sa: „Novi skandali u Evropskoj uniji“: „Najnoviji skandal u sektoru hrane i pića u Evropskoj uniji pogodio je, prema posled njim saznanjima, ukupno osam evropskih zemalja, jer je otkriveno da su Holanđani izvozili zaražene svinje i stočnu hranu i u Španiju, Francusku i Italiju. U Italiju je izvezeno oko 2.000 živih, potencijalno zaraženih svinja, u Španiju 500, a u Francusku 200. Dosad su, uz Holandiju, gde je hormon MPA (medroksi-progesteron-acetat) pronađen u stočnoj hrani, pominjani samo Belgija, Luksemburg, Nemačka i Velika Britanija. Holanđani su izvezli izvesnu količinu svinjetine, za koju se sada sumnja da je zaražena, u Veliku Britaniju, dok je stočna hrana holandske produkcije isporučena Luk semburgu. U nekim od navedenih zemalja MPA je otkriven, čak, i u bezalkoholnom piću. Smatra se da pomenuti hormon, konzumiran u većoj količini, može da izazove sterilitet kod ljudi. Kao izvor zaraze označena je belgijska firma ,,Bioland“, čiji vlasnik je odmah uhapšen. Eksperti za bezbednost hrane EU složili su se da Holanđani moraju da izoluju sve ,,sumnjive“ firme i proizvođače stočne hrane. Na ,,crnoj“ listi se dosad našlo 55 holandskih farmi. Od svih članica EU zatraženo je da provere da li je neka od njihovih firmi bila klijent ,,Biolanda“. Istovremeno, iz Brisela je svima naloženo da s farmaceutskim otpadom postu paju u skladu s propisima o zaštiti zdravlja ljudi. Najnoviji skandal je iskrsnuo samo mesec dana posle prethodnog, kada je otkriveno da je jedan nemački proizvođač koristio u hrani za živinu, goveda i svinje pšenicu tretiranu herbicidom nitrofen, supstancom koja izaziva rak.“ Nacionalni centar za zdravstvene statistike u SAD procenjuje da jedna trećina odraslih Amerikanaca ima probleme sa viškom telesne težine, i tvrdi da se gojaznost kod američke dece udvostručila u poslednjih dvadeset godina. Prema standardima Svetske zdravstvene organizacije, 59 odsto muškaraca u SAD nez dravo je gojazno, dok se isti problem odnosi na 49 odsto Amerikanki. Takvo stanje koje ima za posledicu opasne bolesti, bolovanja i odsustvo sa posla godišnje košta američku državu 66 milijardi dolara. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, gojaznost je bila stabilizovana, kada se svaki četvrti Amerikanac smatrao gojaznim. Od 1980. godine broj gojaznih povećava se za 8 odsto po deceniji, što znači da će celokupno stanovništvo u SAD imati viška kilograma do 2230. godine. Uprkos velikom popularisanju dijeta i zdravog života, 1997. godine najveći rast prodaje zabeležila je upravo brza hrana i uprošćeni obroci koji najviše i goje: hamburg eri, pomfrit i gazirana pića. Od 1920. kada su u Mičigenu predstavljene već pripremljene žitarice za doručak, sve je vodilo ka pojednostavljivanju pripreme obroka. Šezdesetih godina zamrznuta hrana za brzu pripremu postala je opšti model, a osamdesetih godina svako domaćinstvo u Americi kupilo je mikrotalasnu pećnicu. Početkom devedesetih došlo se do stanovišta da se Amerikanci najbolje osećaju kada obeduju u restoranima brze hrane ili, po mogućstvu, u sopstvenim kolima.
Treba li napomenuti da je ovde mahom reč o siromašnijem i, naravno, većinskom sloju stanovnika SAD? Hrana je zagonetka siromašnih i nikada neće biti problem. Međutim, biološki isprav na i te kako hoće. Razvijene zemlje u stokovima drže, recimo, takvo meso namenjeno siro mašnima. Sa njima će ih ucenjivati (oko skladištenja atomskog otpada, na primer), ali mora se jesti. A ubaciti u hranu raznorazne hormone, aditive, veštačku boju, nitrite za konzervi ranje pašteta, i to ne napisati u deklaraciji, pravi je zločin. Istina, u proseku zdravo stanovništvo ne bi trebalo da ima većih problema, no uvek je zdravo - najzdravije. Studije pokazuju da 30 grama ribe u dnevnom obroku ili nekoliko obroka nedeljno, za jednu trećinu do jedne polovine smanjuje izgled da čovek dobije srčani napad. A kad bi med sa saćem žvakao dva puta dnevno po 45 minuta kao žvakaću gumu, mogao bi da radi u najcevtnijoj bašti u naredna tri meseca. Toliko organizmu treba da se privikne. Pa, dobro. Kad je već tako, imamo i mi prodavnice ,,zdrave“ i makrobiotske hrane. Tačno, međutim, iako su cene pasulja, soje ovsenih pahuljica, raznih ulja i sl, u ovim pro davnicama znatno više nego na pijaci (a i tamo je sve ,,zdravo“) ne postoji garancija u vidu sertifikata koja bi reklamirani kvalitet i potvrdila. Kod nas, naime ne postoji propis o tome koje se namirnice mogu prodavati kao prirodno proizvedene i biološki bezbedne. Znači, užički krompir, futoški kupus, leskovačka paprika, sjenički sir, sremske lubenice...? Baš tako. Ako ne postoji kontrolisana proizvodnja, sve je pod sumnjom. Lako je poturiti rog za sveću. Gledano po strukturi, naša ishrana je na samom dnu evropskog standarda. Odrastao čovek bi trebalo da unosi u organizam najviše 35 do 40 odsto ugljenih hidrata iz žitarica i krompira, međutim, kod nas čovek unosi između 72 i 75 odsto! Potrošnja ribe je u savre menom svetu po „glavi stanovnika“ godišnje između 12 i 15 kilograma, kod nas 1,5 kg i to ponajviše zahvaljujući posnim slavama. Šta više, upravo zahvaljujući njima, prosek potrošnje ribe se značajno popravio poslednjih godina, naravno - po glavi stanovnika. Na pravoslavnim postovima se sve i završava. Što bi narod rek’o - bolje išta nego ništa.
Za čovekov organizam nije svejedno da lije hleb Sn ili grub9 odnosno, da li je od pšenice sa ljuskom ili bez nje. Hipokrat ,,Čisto“ vegetarijanstvo je pokret i stvar ličnog opredeljenja svakog čoveka. Ipak, nije preporučljiv za mlade ljude. E. A. Bender, profesor na Londonskom univerzitetu, rekao je: „Postoji teorija da je čovek nastao u predelima uz mora i jezera i da je ishrana bogata ribom omogućila razvoj njegovog mozga, što sa drugim vrstama nije slučaj. Znači, narodna tvrd nja da je riba hrana za mozak, može se smatrati opravdanom.“ Čovek je nekada bio biljo jed i polako prešao u mesoždere. Oko 20-25 procenata različitih vrsta lipida u obroku, odnosno, kombinovanih masti, sasvim je po meri odraslog čoveka. Životinjske masti pospešuju razvoj njegovog organizma do 26. godine, međutim, tada polako treba ,,bežati“ ka uljima. Nerafinisanim, hladno ceđenim. Ako ih nema, dobra su i rafinisana. Proteini animalnog porekla bi trebalo da budu zastupljeni sa najviše 30, a ne kao u našem slučaju sa 60 ili čak 70 procenata. Nije reč, dakle, o vegetarijanstvu već o ,,ravnoteži“ hranljivih sastojaka u dnevnom obroku. I dalje, zašto bi Srbija uvozila pšenicu pored 5 do 6 miliona tona proizvedenog
kukuruza godišnje, kada bi bilo dovoljno da se desetak procenata kukuruza doda čovekovoj ishrani! Tako rade svuda u svetu. I još nešto: kao da smo zaboravili da proizvodimo ovas, raž (niko u Evropi nema bolje uslove od nas za njihov uzgoj!) soju, susam, proso, ječam, geršlu koja izuzetno blagotvorno utiče na rad digestivnog trakta, potpomaže peristaltiku creva, odnosno, pokretljivost hrane kroz organizam. O izboru čovekove hrane se danas toliko vodi računa, da nisu zaboravljeni ni nji hovi - kućni ljubimci! Hoće ljudi i njih da nateraju na „tablice zdrave hrane“. Evo kako to izgleda: Naučnici, a posebno vlasnici mačaka i pasa u Švajcarskoj i Engleskoj, koji se hrane vegetarijanskom hranom, pokušali su svoje kućne ljubimce da naviknu na vegetarijansku hranu. Dok su kod pasa takvi pokušaji izvedeni sa priličnim uspehom, kod mačaka su se oni pokazali kao neuspešni. Psi su se, iako ne baš sa velikim oduševljenjem, prilično brzo navikli da jedu dinstanu šargarepu, celer, jabuke, pšenične klice i razno konzervirano povrće. Naučnici i vlasnici pasa zapazili su posle toga da takav jelovnik povoljno utiče na nji hovo zdravstveno stanje, da neka oboljenja brzo prolaze, da njihov njuh postaje neobično izoštren i da, najzad, gube neprijatan, prodoran „pseći miris“, koji, uglavnom, dolazi od ishrane mesom. Zanimljivo je, međutim, da se mačke ne mogu navići na ovu vrstu ,,menija“. One su izraziti mesožderi, pa nisu u stanju da betakarotin iz biljaka pretvaraju u vitamin A, neophodan njihovom organizmu. Osim toga, mačke imaju veću potrebu za belančevinama. Mi, na žalost ili sreću, ne lupamo glavu sa domaćim ljubimcima vegetarijancima. Imamo, na žalost ili sreću, preča posla. Detetu koje nekontrolisano jede majonez na bazi jaja i ulja, dlanove će prekriti na sto tine lojnih tkiva, bradavica i slično. Dovoljno za uzbunu. Međutim, kad smanji količinu (daleko od toga da „biološki bezbedna“ jaja nisu zdrava) i pojede kiselu jabuku, sve nesta je! Zar postoji bolji recept? Kako je u drugim zemljama? Ukoliko se zanemare pomenuti skandali, i Kinezi i Japanci su skromni u svemu. Zato i imaju puno krepkih staraca od preko 90 i više leta. Francuzi su našli sjajan balans u ishrani. Prosečan doručak Brazilca sadrži i do 90 proce nata voća. Izvanredan način detoksikacije organizma, ali istovremeno i snabdevanje organ skih ,,akumulatora“ kalorično-vitaminskom ,,energijom“. Norvežani, Šveđani i Danci impresioniraju konzumiranjem velikih količina najkvalitetnije ribe. I naša pastrmka iz planinskih reka ili ribnjaka spada u red visokokvalitetnih riba, međutim, šta vredi kad se naš čovek radije odlučuje za nekoliko tanjira pasulja posle kojih mu se i pridrema. Krv iz mozga juri stomaku u pomoć da bi ovaj obavio varenje preobilnog ručka. Turci su ... A, ne. Nisu! Izuzetno su umereni u svemu. Nisu oni krivi baš za sve. Ima, valjda, i nečeg našeg. I vole ljuto poput Kineza, Japanaca, i Meksikanaca. Papriku, biber, istočnjačke začine. Dovoljna je, recimo, kašika cimeta da za dve trećine smanji sadržaj šećera u krvi u veoma kratkom roku. Neobjašnjivo ali - istinito. Ali, ako ćemo baš pravo, ni oni nisu cvećke. Sok plave agave, biljke poznate po tome što se od nje pravi tekila, može pomoći da se skinu kilogrami i snizi holesterol, ustanovio je tim naučnika iz Gvadalahare. Na žalost sve brojnijih ljubitelja tekile u svetu, ta svojstva agave se gube kada se biljka destiliše u alkohol, s druge strane izveštava Rojters. Uzgred
budi rečeno, bodljikava agava se već hiljadama godina uzgaja u centralnom Meksiku u čiju je istoriju i mitologiju ta biljka utkana. Nije da naši stari nisu znali šta rade. Znali su. zašto, recimo, monasi doživljavaju duboku starost? Molitva? U redu. Ali, tu su i česti, čak i četrdesetodnevni, postovi kao najtipičniji vid detoksikacije organizma. Svojevremeno je naš čovek ,,praktikovao“ najviše dva ,,mesna“ dana u sedmici, najčešće samo nedelju zbog porodičnog ručka, i bio zdrav, čio i dugovečan. Ako želi da se ujutru oseća ,,blaženo“, čovek bi morao poslednji obrok prethodnog dana da završi oko pet po podne. Ukoliko ga je priveo kraju u, recimo, deset uveče ili kas nije, ujutru će se osećati grozno. Mučnina i bezvoljnost ga neće napuštati ma kako da ima jak organizam. Ako već mora nešto da prezalogaji, preporučuje se kefir, jogurt ili voće. Još gore su „male noćne posete frižideru“. Organizam je tad pripremljen za spavanje, a funkcije su mu umanjene za više od jedne trećine. Pogledajmo: kad čovek nezgodno legne, ruka ili noga počinju da mu trnu, sanja ružne snove i mora da se probudi kako bi promenio položaj. Slično je i sa varenjem preko noći. Umesto da se ujutru probudi opušten i spreman za napore koji mu predstoje, dobar deo energije je već izgubio prethodne noći na varenje. To nikako ne ide. Prestani kad je najslađe! Ima li jednostavnije formule? Umerenost, umerenost, umerenost, zlatno je pravilo svih svetskih kuhinja i u svim bolestima na koje je hranom moguće uticati.
Takoje malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. Duško Radović A kafa, a kafa? Neki su uz nju zaljubljuju, drugi uz nju rastaju. Nije hrana, ali ,,leže“ posle nje... Evropljani imaju crveno vino, stanovnici Azije zeleni čaj, a Amerikanci svoj izvor antioksidansa traže u kafi, pokazalo je istraživanje američkih stručnjaka. Kafa sadrži određene materije koje ispoljavaju antokasidativne efekte slične vitaminima, a Amerikanci je piju u ogromnim količinama. S druge strane, oni ne jedu dovoljno voća i povrća koje je najbolji izvor antioksidanasa, vlakana i drugih materija neophodnih za zdravlje. Stručnjaci sa Univerziteta u Pensilvaniji su proučavali sadržaj antioksidantnih materi ja u više od 100 različitih namirnica i napitaka. S druge strane, pribavili su podatke o tome šta se najčešće konzumira i u kojim količi nama. Analizom svih prikupljenih podataka, izveli su zaključak da najviše antioksidantnih materija njihovo stanovništvo dobija iz kafe i da nijedna druga namirnica nije ni blizu na rang-listi. Drugi izvor je crni čaj, a za njim slede banane, suve mahunarke (pasulj) i kuku ruz. Uprkos, dakle, tvrdom stavu naučnika da su voće i povrće najvažniji izvor sastojaka koji sprečavaju ćelijska oštećenja, konačno je neoborivo dokazano da Amerikanci prven stveno s kafom uzimaju antioksidanse. „Dobijaju više antioksidanasa s kafom nego iz bilo kog dijetalnog proizvoda - tvrdi vođa istraživanja Džo Vinson, sa univerziteta Skranton. - Ništa ne može ni blizu da priđe ovom izvoru. I ne brinite, čak i kafa bez kofeina ima isti sadržaj antioksidanasa! „
To je dobra vest za polovinu Amerikanaca koji ne mogu da se probude bez šolje kafe, a kolika li je tek radost onih koji su navikli da se ovim napitkom uspavljuju. Nije potrebno juriti kafu ceo dan, dovoljna su jedna do dve šolje. Ukoliko čovek nije ljubitelj kafe, trebalo bi da proba crni čaj, drugi najveći izvor antioksidanasa. Oksidacija je biološki proces raspadanja hemijskih elemenata u čovekovom organiz mu u kojem se oslobađaju slobodni radikali koji napadaju ćelije. Izlaganje duvanskom dimu i zračenju stvara slobodne radikale. Ukoliko se slobodnim radikalima dozvoli da nes metano deluju, oštetiće telo. Antioksidansi se, nasuprot tome, ponašaju kao „baja iz kraja“: potpuno okruže i neutrališu slobodne radikale. Međutim, treba imati u vidu da veliko pris ustvo antioksidanasa u hrani ili piću ne znači da će isto tako biti i u organizmu. Sve zavisi od načina na koji oni upijaju slobodne radikale. Džo Vilson je proučio sadržaj antioksidanasa stotinak uobičajenih namirnica. Iako ih neki imaju više, ni jedan ne može da potuče pijenje kafe. Kafa pomaže prilikom mršavljenja, sprečava nastanak tumora, štiti jetru, ne šteti razvoju ploda (fetus) i, uopšteno govoreći, blagotvorno deluje na organizam - poručuju Ital ijani. Pitanje je samo koliko šoljica dnevno treba popiti. Italijanski naučnici su utvrdili da je kafa zdrava i da pomaže u zaštiti jetre od određenih patoloških promena, pobijajući uvreženo mišljenje da crni napitak šteti. Nekoliko šoljica dnevno može da smanji verovatnoću pojave nekih vrsta tumora. Ni trudnice nemaju razloga za zabrinutost, jer nije uočena veza između ispijanja kafe i slabog razvoja ploda u materici ili prevremenog porođaja. „ Zabrinutost zbog negativnog učinka je sada sklonjena“, izjavio je italijanski istraživač Amle to Damicis iz Instituta za hranu i ishranu. Prema njegovim rečima, kafa je bogata antioksidativn im svojstvima i deluje kao blagi podsticaj. Čaj, takođe, može pomoći prilikom mršavljenja. Petogodišnje ispitivanje na trudnicama, u koje je bilo uključeno oko 3.000 budućih majki, pokazalo je da umereno pijenje kafe ne škodi fetusu. Stručnjaci, međutim, kažu da dnevno ne bi trebalo popiti više od pet šoljica ,,espresa“. A uz kafu, naravno, ide i sok. Jer, kažu, hranu valja i ,,zaliti“. Uobičajeno je da zakleti antialkoholičari to najčešće čine - koka-kolom. Kako, kad su Najdžel Houks i Dominik Kenedi pre nekoliko godina objavili sledeći tekst u londonskom ,,Tajmsu“ po naslovom „Otrov u koka-koli“: „Gomile koka-kole, pepsija, seven-apa, fante, tangoa, tilta, sprajta, dr pepera, švepsa šendi, malvern votera i brekon kareg vode, proizvođači su povukli iz prodaje pošto je otkriveno da je ugljen-dioksid koji je dostavila fabrika „Vest Kantri“ zatrovan benzolom. Nivo otkrivene hemikalije, 20 delova na milijardu, izuzetno je nizak i ne bi uticao na ukus napitka, ali je još uvek dvostruko veći od granice koju je odredila Svetska zdravstve na organizacija. „Britvik soft drinks“ povukao je 2,25 miliona limenki za koje se plašio da bi mogle da budu zatrovane. Kompanija „Koka-Kola Šveps“ povukla je 480.000 flaša svoje gazirane ,,Malvern“ vode. ,,Mirna“, negazirana, verzija je bezbedna. Ova kompanija takođe povlači velike količine napitka u limenkama, ali je saopštila da su problemi ograničeni na određenu fabriku za proizvodnju limenki i da su svi ostali napici čisti i bezbedni. Brekon kareg, koji se prodaje kao individualna marka, a i pod „sopstvenim markama“ sejfej, tesko, buts i vajtrouz, takođe je povučen.
Benzol je u napitke stigao putem ugljen-dioksida koji je dostavila fabrika „Tera nitro gen“ (Velika Britanija) iz svog postrojenja u Severnsajdu, u blizini Bristola. Nije poznato kako je došlo do toga da gas postane zatrovan, niti koliko dugo su ove količine bile pod nje govim uticajem, mada se veruje da se pre radi o danima, nego o mesecima. Benzol je isparljiva tečnost koja se koristi kao rastvarač i kao aditiv benzina. Otkriveno je da radnici izloženi visokom nivou ove hemikalije pate od leukemije i oštećenja jetre. Nivoi benzola otkriveni u gaziranim napicima suviše su niski da bi imali ovakve negativne efekte. Ministarstvo za poljoprivredu, ribarstvo i hranu saopštilo je da su rizici neznatni. U savetu Britanske asocijacije proizvođača bezalkoholnih pića navodi se koje je količine pića nužno povući, ali se naglašava da su proizvodi sklonjeni zbog kvaliteta, a ne iz zdravstvenih razloga. Rizik od štete po industriju, u stvari, daleko je veći od bilo kog zamislivog rizika po zdravlje potrošača, što je Terije’ otkrio na svom primeru kada su njegove zalihe vode 1990. bile zatrovane. ‘Tera’, jedan od tri snabdevača fabrika osvežavajućih napitaka ugljen-dioksidom, kaže da je u toku istraga kojom pokušava da se otkrije izvor kontaminacije. Ovoj kompaniji za sada, ‘u ovoj fazi’, nije poznato da je iko protiv nje podneo tužbu.“
Tudte svoju decu dm prim etite da počinju da liče na vas! Duško Radović Čovek se rađa mudar, sa mudrim telom, zahvaljujući mnogim mikrostrukturama (praklice, mitohondrije i dr.) u njegovom sastavu. Telo je, zapravo, zarobilo sve partikule, deliće, i preko njih ostvaruje kontakt sa nečim što bi se moglo nazvati nadtelesnom mudrošću. Međutim, bez obzira na svu svoju mudrost i na to što je ovladao svim znanjima Sveta, čovek sebi i potomstvu, na najneverovatnije načine, uništava to znanje. Kada se rodi, čovek je nemoćan. Vremenom, počinje da ustaje, seda, počinje da hoda, kreće se, kao svaka životinja. On tačno zna kako će da sedi, kako da se drži i kako da leži. Beba spava opušteno, svaki mišić je relaksiran i prirodan. Kada bi se takvo stanje tela, takvo držanje i mudrost, pre svega kretanja i mirovanja, održala i u poznijim godinama života, čovek bi sačuvao značajan deo vitalnosti, mladosti i zdravlja do kraja, bez obzira na to kada je taj kraj. Čovek i čovečanstvo, međutim, ne dozvoljavaju detetu da sedi kako treba, da leži kako treba, da se drži i hoda kako mu je najprirodnije. Naprotiv, dete je primorano da sve to uči od starijih i, na taj način, da sve promeni. Jednostavno, određuje mu se kako mora da sedi, da drži kičmu i glavu, kako da leži. Sve po strogo utvrđenim pravilima. Uz sve to, dete je pod velikim stresom. Roditelji često nisu nežni i popustljivi i teraju ga da sluša njihove savete. Posledica takvog uticaja je postepeno i sve izraženije grčenje: mišići ne stoje kako su stvoreni da stoje, već su opterećeni neprirodnim položajem. Da bi se glava držala pravo, vratni mišići su u stalnom naporu baš kao i leđni mišići. Eto jednog od izvora čovekovih nevolja. Drugi dolazi od ishrane. Mali čovek se rađa sa mudrošću i znanjem o tome šta je njegov om organizmu potrebno, pa on nešto voli, a nešto - ne. Međutim, njegovi vaspitači ga uče da jede sve ili da jede ono što oni hoće ili, pak, ono što je ,,u modi“ prema trendovima u savre menoj medicinskoj nauci. Na taj način, uništavaju prirodnu regulaciju osećaja gladi i sitosti.
Posle izvesnog vremena, većina malih ljudi više nema pomenutu kontrolu. Znači gladan sam, pa ću da jedem, nisam više gladan, pa neću da jedem. Zbog potiskivanja reg ulacije potreba, ljudi uzimaju sve više hrane i od detinjstva gomilaju masne ćelije. One će ih u starosti i progoniti. Drugo u vezi hrane, i verovatno još gore, jeste razvijanje svojevrsne pohlepe preko učenja da je hrana - uživanje. Životinji hrana nije uživanje, već potreba. Kada se najede, lav ostavlja deo plena drugima. Životinje sa razvijenom sposobnošću da gomilaju hranu u sebi, jedu dok ne napune burag. Čovek jede jer mu je slatko, zato što mu je ukus prijatan, često ne vodeći računa u količini unešene hrane. Ni životinje ni mala deca se ne teše hranom, ona im nije surogat za životne nevolje. Takvu štetnu naviku detetu nameću odrasli. Kada sve to nauči od roditelja, učitelja i okoline, dete počinje da jede i nepotrebnu hranu odričući se neke potrebne i važne. Veoma često jede prekomerno i pogrešno, opterećujući na taj način organizam. Dete koje, recimo, nerado jede spanać, ima povećanu potrebu za kalcijumom, a spanać ima sposobnost dekalcinacije. Spanać je dugo bio ,,u modi“. Deca su morala pošto-poto da ga jedu. Ustvari, njihov organizam je, zahvaljujući tom spanaću, dobio manje nečega što mu je bilo potrebnije. Modni trend obaveznog uzimanja spanaća rezultat je pogrešne obrade statističkih podataka. Prilikom jedne davnašnje analize biološkog kvaliteta spanaća i izračunavanja sadržaja gvožđa, naučnik je načinio grešku prilikom zapisivanja brojčane vrednosti gvožđa i pomerio zapetu, u decimalnom zapisu, za jedno mesto u levo. Na taj način, spanaću je pri dodat 10 puta veći sadržaj gvožđa od stvarnog. Jedan od najvažnijih segmenata života je i rad. Čovek, za razliku od životinje (izuzetak su domaće životinje - čovek ih goni na to), radi mnogo više nego što treba iscrpljujući vlasti ti organizam. A trebalo bi da radi samo onoliko koliko mu je dovoljno. Ne njegovom novčaniku ili ostvarenju snova o luksuznom životu, nego koliko je potrebno njegovom organizmu. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, ovo, naravno, nema nikakve veze sa komu nističkom idejom... Čovek se često, milom ili silom, opredeljuje za posao štetan po zdravlje. Rad sa velikom testerom ili čekićem, recimo, izaziva deformacije na srcu. Profesionalnih bolesti ne bi bilo i čovek bi mogao da obavlja svaki posao bez oštećenja organizma, samo kada bi radio tačno onoliko koliko može i kada bi posle toga vreme posvetio drugim aktivnostima korisnim za sprečavanje pogrbljenosti, oštećenja pluća i drugih organa. Zapravo, čovek od rođenja može sebi da pomogne, prvo uz saradnju roditelja, a kasni je i samostalno, u sprečavanju i odlaganju mnogih bolesti. Pravilnim vaspitanjem mlađe generacije, dakle, može mnogo toga da se izbegne. Prvenstveno, ne činjenjem roditeljskih grešaka. Odraslom čoveku, s druge strane, nema povratka u mladost. Ali, ponešto može i da se popravi, regeneriše, uspostavi bolje stanje. Takvo vaspitanje bi moralo da se sprovodi vrlo temeljno. Treba krenuti od učenja veštine pravilnog odmaranja, poput životinje, recimo mačke. Kad legne da se odmara, opušta se i odmara ceo organizam, čak i kandže. Čovek, naprotiv, leži u grču savijajući glavu i vrat. Opšteprihvaćen je stav da je zdravo spavati bez jastuka. Ipak, njegovi zagovornici u velikoj meri upropašćuju svoje mišiće i kosti, pre svega vrata, jer glava anatomski nije oblikovana za ležanje na ravnoj podlozi. Čovek mora da nauči i da sedi, ali i da nađe cen tar ravnoteže kako bi se njegovo telo najlakše kretalo. Ukratko, treba da se vrati - u treću
godinu života. Nije teško. Prečica je posmatranje male dece, njihovog kretanja i pokušaja da nađu odgovarajući položaj. Valja poraditi i na korigovanju navika u ishrani. Jesti toliko da se uvek bude pomalo gladan i jesti ono što prija. Istovremeno, treba se osloboditi loših navika i poroka, da bi živeo zdravo. To znači: i radi i odmaraj se umereno. Takvim režimom, usvajajući ga korak po korak, čovek bi mogao da vrati ponešto snage i mladosti, čak i u odmaklim godinama. Nameće se zaključak da u današnje vreme živeti zdravo i zdravo se hraniti, znači pri lagoditi život i hranu potrebama svog organizma. Pritom se mora imati u vidu da će čovek vrlo teško doći do nezagađene hrane. Istina je da će se sve jedinke, životinje i ljudi, vremenom i kroz nekoliko generacija, u potrebnoj meri adaptirati na zagađenost. Svako mora, u sebi, da nađe ono što mu prija, šta je za njega dobro i šta mu je potrebno.
Svako jutro jedi rano, a u podne nek’ si s it Za večeru - slaba hrana, a jo š bolje gladan bit’. Kineska poslovica Ne može se, recimo, kategorički tvrditi da treba izbaciti svu masnoću životinjskog porekla iz ishrane. Pojedinim organizmima je ta masnoća neophodno potrebna da bi živeli zdravo. Nekome je potrebna životinjska mast ili puter debljine prsta namazan na hleb za obla ganje želuca i creva. Ti ljudi nemaju holesterol u krvi, možda ga nikad neće ni imati. Njima zabraniti masnoću u ishrani samo zato što ne spada u „zdravu hranu“, čista je besmislica. Uostalom (i) masno tkivo je potrebno ljudskom organizmu. Masti se nagomilavaju da bi služile kao rezervna hrana. One su naročito pogodne za ovu svrhu jer su najbolje pozna to ,,gorivo“. Normalno svakodnevno ,,gorivo“ koje troši organizam jeste šećer. On sagoreva vrlo lako, dok je sagorevanje masti je komplikovaniji proces. Međutim, masti imaju dvostruko veću toplotnu vrednost od šećera i zato su naročito pogodne kao rezervna hrana u telu. Kada čovek uzima nedovoljne količine hrane, rezervne masti počinju da se troše. Masno tkivo je zatim potrebno i kao zaštita. Deluje poput gumenog jastuka. Ovi ,,jastuci“ od masti nalaze se na sedalnom predelu, tako da čovek može udobno da sedi, zatim ispod svoda stopala, ispod kože dlana, na obrazima i u jastucima na kojima leže čovekove očne jabučice. Treća uloga masnog tkiva jeste da čovečje telo štiti od prekomernog gubitka toplote. Čak ni velika količina voća nije uvek i obavezno „zdrava hrana“. Nekome se voće ne jede. Smeta mu kiselina. Potrebno mu je nešto drugo. Čovek, za razliku od životinja i bez obzira na sva naučna saznanja o ishrani, najčešće se odlučuje za manje korisne hranljive materije u cilju poboljšanja kvaliteta života. Događa se da, ukoliko uspe da izdvoji prirodne sastojke sa blagotvornim dejstvom, uspešno poništi njihovu delotvornost nepravilnom primenom ili u želji da poboljša ukus, miris, boju i izgled, dodajući veštačka sredstva za ulepšavanje. Iz paničnog straha od zagađenosti, ljudi sve više izbegavaju integralnu sirovu hranu i unošenje neophodnih sastojaka u prvobitnom obliku. Kao zamenu za zagađene namirnice, često uzimaju preparate u prahu, tabletama, kapsulama, sirupima. Te blede kopije prirod nih namirnica zavaravaju organizam i đoprinose razvoju njegove nesposobnosti da vredno odvoji od bezvrednog, često i štetnog. Ljudska vrsta ne uništava samo svoje, već i zdravlje
živih bića u svom okruženju. Životinjama daje konzerviranu hranu, a ona pored prijatnog mirisa sadrži i štetne materije. Treba izbegavati genetski modifikovanu i zagađenu hranu. Organizam ne treba snab devati žitaricama ili hranom iz bio-špajza, ukoliko to nije neophodno. Svako treba sam da otkrije šta mu je najpotrebnije. Ima loših navika u ishrani - čovek i nehotimice konzumira škodljive namirnice, a to je kao kad neko sa povišenim holesterolom ne može bez ljutib kobasica ili slanine! Danas se hrana često razlikuje samo prema biohemijskim i fizičkim, odnosno meriv im, kvantitavnim osobinama (količina), dok se najgrublje zanemaruju kvalitativne, biološke uslovljenosti (kakvoća). U suštini, u pitanju su dva pojma: hranljive namirnice i životne namirnice. Pod hranljivim namirnicama podrazumevaju se sve materije, potrebne za čovekovo postojanje. Reč je o mehanicističkom pogledu na potrebe čoveka, kao što su, recimo, za rad motora neophodni ulje i benzin. Pri tom nije važno kako organizovati njihovu proizvodnju i čuvanje. Kada se govori o životnim namirnicama, u središtu procenjivanja je biološka vrednost. Jer, ono što čovek uzima kada je gladan i žedan, oduvek je sastavni deo živog sveta oko njega. Razlika između životne namirnice i hranljive namirnice, može se shvatiti kao razli ka između aktivnog (slobodnog) i pasivnog (zavisnog). Naročit problem današnje ishrane je prerada namirnica i unošenje slatkiša, proizvoda od belog brašna ili gotovih jela. U belom hlebu, gotovo da više i nema vitamina, fosfata, belančevina, kalcijuma, aminokiselina, nekad stalnih sastojaka u ljusci pšeničnog zrna. Danas se više unosi belančevina životinjskog porekla - mesom, kobasicama, jajima, mlekom. Pored toga, suhomesnati proizvodi sadrže više nepovoljnih, zasićenih masnoća (masnih kiselina). Treba, pre svega, smanjivati količinu obroka. Ne jesti mnogo. Ali, onaj ko je to navikao, ne može najednom da raskine s tom navikom. Trebalo bi da se disciplinuje. Samodisciplina podrazumeva svakodnevno smanjivanje porcija. Na primer, sto grama, dok se ne dođe do idealnog odnosa namirnica, podeljenog na tačno određene obroke, shodno dnevnim opterećenjima. U načelu, ujutru jesti najviše i to hranu veće energetske vrednosti, za ručak nešto manje. Za večeru, najmanje porcije i sa najnižom energetskom vrednošću. Za užinu su pogodni voće, orasi, bademi, lešnici, kikiriki. „Punovredna hrana“, „punovredna ishrana“, ,,bio“, ,,eko“ i slični pojmovi napravili su nepreglednu zbrku. Postoji čitava zbirka različitih pristupa ishrani. Razni ,,pravci“ nude odgovor na pitanje „kako bi čovek trebalo da se hrani“. Iz spiska tih učenja može se videti koliko njih je mislilo o ishrani. Navodimo samo neke: ishrana prema Kolatu, Birher-Ben erova dijeta, Šnicerova hrana, Brukerova hrana, vegetarijanstvo, Hejova podeljena hrana, Buhingerova dijeta, Majerova kura, Šrotova kura, instinktivna ishrana. I svaka propisuje zabranu za pojedinu vrstu hrane. Ne može se nekom narediti da, recimo izbaci začine, zato što ima gastritis, kolitis... Začini su korisni, njihovo izbacivanje može dovesti do toga da želudac ostane bez podsti caja za lučenje kiseline i svega što je potrebno za pravilno varenje hrane.
Šta god da je otac bolestim ajka jo jje loša ishrana. Kineska poslovica
Na našim prostorima u poslednjih desetak godina, posebno su raširena dva učenja o ishrani - vegetarijanstvo i makrobiotika. Zato zaslužuju da im se pokloni odgovarajuća pažnja. Vegetarijanstvo je versko-filozofski način života. Veza sa verskim se nalazi u hinduis tičkim i budističkim zajednicama, kod jevrejskih asketa, gnostičara i u srednjevekovnim jeretičkim pokretima. U Evropi je put vegetarijanstvu otvorio Žan-Žak Ruso. Čoveka je pos matrao kao živo biće, izvorno nesposobnog da ubija. Već oko sredine 19. veka, po Evropi i Americi nikao je veliki broj vegetarijanskih društava. Ona su se zalagala da način ishrane treba da ide zajedno sa promenom načina života i da se tako promeni svet. O oblicima vegetarijanstva postoje različita viđenja. Najširih su pogleda ovo-lakto (jajo mlečni) vegetarijanci. Oni dozvoljavaju jaja i mleko. To je najrašireniji oblik vegetarijanst va na Zapadu. Hinduistički i budistički zasnovane verske zajednice najviše su lakto (mlečni) vegetar ijanci. Nisu dozvoljena jaja, ali jesu kravlji proizvodi (praslika majčinskog principa). Crni i beli luk, pečurke, duvan, kafa i alkohol se često isključuju, kao nešto što ometa duh. Najstroži oblik vegetarijanstva, veganstvo, ne dozvoljava proizvode životinjskog porekla, uključujući puter i med. Tome dosta naginju i američki zagovornici sirove hrane iz New age pokreta (novodopci). Mnoge nazovihrišćanske organizacije (Univerzalni život, Fiat Lux), kao i adventisti (subotari), pozivaju se na vegetarijanstvo, pod izgovorom da je opravdano od Boga i da vodi Spasenju. Reč vegetarijanstvo ima koren u latinskom glagolu vegetare- živeti kao biljka. Za odojčad i decu veganstvo je opasno, a vegetarijance može dovesti do nedostatka gvožđa, joda, vitamina D i omega-3 masne kiseline u organizmu. Jedan od prvih poznatih vegetarijanaca bio je i čuveni Pitagora (580-500. p.n.e.), grčki filozof sa Samosa, poznat po svom doprinosu u geometriji i matematici. On je govorio: „0, braćo moja, prljate svoja tela grešnom hranom! Imamo žitarice, imamo jabuke koje svojom težinom savijaju grane i grožđe što se njiše na lozi. To su sočne, slatke biljke, kao i povrće koje se može kuvati i omekšati nad vatrom, a nisu nam uskraćeni ni mleko, ni med što mir iše na majčinu dušicu. Zemlja nas obilato snabdeva svojim bogatstvom, svojom nedužnom hranom i nudi nam gozbe koje ne uključuju krvoproliće i klanje“. Kako je zabaležio Dio gen, Pitagora je ujutru jeo hleb i med, a uveče sirovo povrće. I često je plaćao ribarima da bace svoj ulov natrag u more! Makrobiotika je pogled na svet. Zasniva se na filozofiji i sinkretističkom spoju budiz ma, zena, taoizma i kinesko-japanskih učenja o ishrani Japanca Osave. Njegovo učenje je osavremenio i razvio njegov učenik Mičio Kuši, pa se brzo proširilo po Americi i Evropi. Makrobiotika se shvata ne samo kao sistem ishrane, već kao celovit sistem lečenja. Sve se zasniva na taoističkim suprotnostima jin (ženska, prva polovina godine, uzlazno povrće, voće, tečno, slatko) i jang (muško, druga polovina godine, silazno - žitarice, proizvo di, životinjskog porekla, slano). Sve je deo jedinstva, ali ništa nije istovetno. Teži se sveobuhvatnom zdravlju kroz usaglašenost svih sila. Životne namirnice treba da budu odabrane što prirodnije, u skladu sa okruženjem i godišnjim dobom. Hranljive namirnice dele se prema svojoj jin i jang prirodi. Odlučujući za podelu je njihov sadržaj kalijuma, odnosno natrijuma, ali i sadržaj vode, boja i oblik, vreme i brzina rastenja. Za makrobiotičare je ishrana najbolje sastavljena kada je odnos jina i janga - 1:5. Integralne žitarice imaju, navodno, takav odnos i smatraju se savršenom hranljivom namirnicom.
Makrobiotika odbacuje mnoge namirnice: meso, jaja, mleko i mlečne proizvode, voće i povrće iz tropskih predela (tu se ubrajaju krompir, paprika, plavi i crveni paradajz) i zaslađivače. Važi zapovest: Piti samo kada se oseti žeđ. Za makrobiotičku ishranu odojčadi i manje dece, postoji kokoh - mešavina od mlevenih žitarica, susama i zrna azukija. Takva ishrana nosi mnoge rizike. Nizak unos tečnosti može da ugrozi rad bubrega, a istovremeno unošenje kuhinjske soli više nego što je potrebno, može biti opasno po život. Hraniti decu i odojčad samo kokohom, takođe može biti opasno. Plesnive hranljive namir nice nisu najbolje za želudac, jer mogu da budu nosioci najjačih izazivača raka. Većina takvih i sličnih učenja često ima za cilj da, kroz prilagođenu ishranu, protura svoje versko učenje. Pravoslavni post je, s druge strane, jasan i nedvosmislen. Pravila se ne mogu menjati, treba da se menja čovek. Svaki vernik ima slobodu izbora: spasenje ili propast. Hrišćani poste sredom i petkom (monasi i ponedeljkom) uz četiri velika posta u toku godine. Sve u svemu, na godišnjem nivou - pola-pola. Smisao posta je da se čovek, u međusobnom odnosu sa svojom okolinom, odvaži da se odupre iskušenjima i uputi na pravi put jačanja duha i tela. Sveti Vladika Nikolaj je propovedao da su plodovi posta veliki i divni ne samo u duhovnom već i u telesnom pogle du i, ukratko, ovako objasnio postove u pravoslavnoj crkvi: „Post, kao potrebu za spasanje, ustanovio je Gospod naš Isus Hristos, svojim primerom i svojim učenjem. Cilj posta je očišćenje tela, jačanje volje, uzdizanje duše iznad tela i, iznad svega, proslavljanje Boga i poštovanje Njegovih svetitelja. Post se sastoji u uzdržavanju od mrsne hrane, u uzdržavanju od rđavih misli, želja i dela, u umnožavanju molitava, dobročinstava, a isto tako i revnosti upražnjavanja svih hrišćanskih vrlina. Postovi se dele u dve grupe - na višednevne i jeđnodnevne. Postoji četiri višednevna posta različite dužine: Božićni post (traje šest nedelja), Uskršnji post (sedam nedelja), Petrovski post (različite dužine trajanja) i Velikogospojinski post (dve nedelje). Jednodnevni postovi su svaka sreda i petak preko godine, osim Božićne sedmice, sedmice iza nedelje mitara i fariseja pre Uskršnjeg posta, Uskršnje sedmice i sedmice Duhova. Drugi posni dani su Krstovdan, uoči Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja i Vozdviženje Časnoga krsta.“ Sa biološke strane gledano, post treba da ima dejstvo operacije bez noža. On doprinosi da se ćelije oslobode viška belančevina, vode, kiselina i otrova. Naslage otpadaka metabo lizma se sa godinama (starošću) gomilaju, usporavajući promet između kapilara, nervnih ćelija i ćelija organa, i mogu biti uzrok hroničnih zapaljenja zglobova, tkiva i krvnih sudo va. Pored toga, stvaraju se i preduslovi za pojavu tumora. Telo ima razrađene postupke za vanredne okolnosti ishrane. Prelazi na rad u uslovima varenja unutrašnjih zaliha. Glavni zadatak imaju jetra i bubrezi. Rad hormona se prilagođa va naredbi da se energija štedi. Kada potroši zalihe ugljenih hidrata, telo prelazi na vlastite masnoće uzimajući više tečnosti iz tkiva. Usled smanjene količine tečnosti u tkivima, srce i krvotok rade lakše i bolje, krvni pritisak se snižava. Prazniji želudac smanjuje pritisak olakšavajući disanje, u krvi ima više kiseonika što povoljno utiče na rad mozga i svih tkiva. Post, u redovnim razmacima, kao što je pravoslavni, omogućava da se snaga organiz ma racionalno koristi i osnažuje odbranu tela.
U postu se smanjuje unos jestivih činilaca, pogodnih za nastanak bolesti, a kod bolesnika je vidljivo poboljšanje izostankom unosa u organizam škodljivih materija. Post je dokazano uspešan kod prekomerne telesne težine, reumatskih oboljenja, degenerativnih oboljenja zglobova, povišenog krvnog pritiska, bolesti srca i krvnih sudova, povišenih vrednosti masnoća u krvi, alergija, dijabetesa tipa II (staračkog dijabetesa), gihta i kožnih bolesti. Od posta je velika i sigurna korist i za obolele od kancera, pošto se ćelije tumora hrane belančevinama životinjskog porekla. Naravno, post ne može da zameni lečenje i ne treba se odreći stručne pomoći lekara, ali niko ne može da porekne istinu da ishrana po pravilima pravoslavnog posta nikome nije škodila. Ni u čemu ne treba preterivati, staro je pravilo, pa ni u postu. Ipak, evo i jedne intere santne anegdote o čuvenom Bernardu Šou koji nikada nije jeo meso. Naime, kad su sjajnog engleskog pisca upitali kako se oseća, a tada je imao preko 70 godina, odgovorio je: „Izvanredno, samo mi lekari dosađuju tvrdeći da neću još dugo zato što ne jedem meso. „ Nakon 20 godina ponovo su upitali, tada već 90-godišnjeg Šoa, za zdravlje. „Još bolje sam nego ranije - odgovorio je. - Više mi niko ne dosađuje. Oni koji su tvrdili da neću još dugo bez mesa, odavno su već - pokojni! „ Ko n e ž e li da bude brzo pokopan, neka je lo i p iće uzim a kao le k Holandska poslovica Savremeni čovek ima sve manje vremena za nabavku namirnica. Okružen je udob nošću koja vodi u lenjost. Tome ponajviše doprinose zamrzivači i mikrotalasne pećnice uz čiju pomoć se brzo pripremaju namirnice sumnjivih hranljivih vrednosti (duboko zamrznu ta hrana i gotova jela). Treba popraviti loše navike u pripremi hrane. Ima ,,ružnih“ kuhinja u kojima je hrana večito prepržena, zagorela, izuzetno neprijatna za čulo mirisa. U prolazu pored nekog stana postoje dva najčešća komentara: „Ovde nešto lepo miriše“ ili - „Požuri, ovde je nešto gadno zagorelo“. Znači, treba pirjaniti, kuvati na dobar način. Stručno, pametno. Drugo, treba koristiti sve namirnice na raspolaganju, ali izbaciti škodljive određenom organizmu. Veoma je važno insistirati na raznolikosti, uz regulisanje količine hrane. Nije neophod no stalno razmišljati gde ima hormona a gde aditiva. Savremeni čovek je jednostavno pri moran da jede hranu kakva mu je na raspolaganju i ne može, kad god poželi, da se izađe na planinu da bi pomuzao kozu hranjenu nezagađenom travom. Svakako je važno i u psihičkom pogledu živeti zdravo. Valja uspostaviti harmonične odnose sa okolinom, koliko god je moguće izbegavati stresove ili bar naučiti da su streso vi sastavni deo života i da ih treba podnositi. Veoma je preporučljivo umereno fizičko vežbanje, dovoljno kretanje, izbegavanje preteranog iscrpljivanja „mozga i tela“ ali, istovremeno valja imati u vidu i da život nije večiti odmor. Zdrav život, ipak, ne treba da postaje opsesija, već samo zdrava navika kako u pogle du ishrane, tako i u poglednu psihofizičkih aktivnosti u slobodnom vremenu.
Zdravlje ugrožavaju mnogi štetni uticaji: veštačka đubriva (naročito nitrati), sredstva za uništavanje štetočina (fungicidi, pesticidi, hlorisani ugljovodonici, teški metali), zagađenje okoline (voda, vazduh, tle), postupci za čuvanje namirnica (antibiotici, sumpor, nuklearno zračenje), genske manipulacije. Korišćenjem biotehnologije u poljoprivredi i medicini, naročito sredinom 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog veka, nastali su brojni genetski modifikovani (GM) orga nizmi i njihovi proizvodi. GM biljke se proizvode u laboratorijama tako što se genetski materijal (gen ili čitava DNK) neke vrste ubacuje u DNK poznatih biljnih kultura. Na taj način se unutrašnja gens ka struktura modifikovane biljke zauvek menja, a željena osobina prenosi na naredne gen eracije. Dve ekonomski najznačajnije tehnologije proizvodnje semena GM žitarica i mahunarki su: - tehnologija uvođenja Bacillus thurigiensis (Bt) gena; biljke počinju da proizvode sop stvene pesticide i tako uništavaju nadiruće štetočine, - tehnologijom uvođenja gena rezistencije na glifosat, stvaraju se semena rezistentna na glifosat (Roundap) - herbicid. Iako u stručnim krugovima postoje velika neslaganja o ekološkim, zdravstvenim i društveno-ekonomskim posledicama upotrebe genetski modifikovane hrane, namirnice nastale genetskim inženjeringom uveliko se proizvode i upotrebljavaju širom sveta. Prehrambeni proizvodi dobijeni biotehnologijom, mogu da poprave kvalitet osnove namirnice, njen ukus i sastav. Za nerazvijene zemlje, posebno je korisno gajenje pasulja otpornog na patogene, virus-rezistentne papaje, pamuka, kao i pirinča obogaćenog vita minom A. U skoroj budućnosti, treba očekivati da krompir apsorbuje manje ulja pri pržen ju, kukuruz i soju sa povećanim sadržajem proteina, paradajz sa svežijim ukusom, kao i slađe jagode. Ilustracije radi, genetskim inženjeringom je 1998. dobijen krompir koji bi trebalo, kako tvrde upućeni, da se koristi kod dijabetesa tipa I - oblika šećerne bolesti koji se javlja u det injstvu i pređstavlja naslednu bolest. Ovaj krompir stvara humani insulin, a da bi on uspeo da stigne tamo gde je potreban ,,vezali“ su ga za deo toksina kolere koji ga transportuje. Testiranje sprovedeno na miševima pokazalo je da pomenuti krompir usporava razvoj bolesti i umanjuje upalni proces u tkivu pankreasa, odnosno pomaže imunom sistemu da prepozna i toleriše insulin. Ipak, još je u eksperimentalnoj fazi i ne zna se kakav će efekat biti postignut kod ljudi. S obzirom na to da se od pronalaska „lekovitog krompira“ na više mesta u svetu pojavljuju žarišta kolere, pretpostavljam da su ispitivanja na ljudima već odavno krenula i daju ,,zadivljujuće“ rezultate... Izvesna je i proizvodnja vakcina za oralnu primenu. Proizvodile bi se tehnologijom GM, bile bi jeftinije, lakše za čuvanje, manje stresne za upotrebu od dosadašnjih, a koris tile bi se za prevenciju dijareje, kolere i hepatitisa B. Genetskim inženjeringom se mogu preneti alergeni iz namirnica sa poznatim aler gogenim svojstvima (kikiriki, orah, školjke i riba) na takozvane sigurne. Na primer, alergen iz brazilskog oraha prenet je u soju kako bi se poboljšao proteinski sadržaj, što je od znača ja za ishranu životinja. In vitro i testom kožne probe potvrđeno je da GM soja reaguje sa IgE osoba alergičnih na brazilski orah. Znači, ove osobe bi alergijski reagovale (možda čak i fatalno) na soju.
Žita koja sadrže toksin Bacilus thurigiensis (Bt) mogu štetno delovati na ljudsko zdravlje. Skoro polovina (44%) gusenica hranjenih u laboratoriji isključivo listovima mlečike sa nanetim polenom Bt kukuruza, uginulo je za četiri dana. Polen GM žita se može širiti insek tima i vetrom na velike daljine, čak oko 180 kilometara, ali ga pčele i vetar mogu preneti i nekoliko desetina kilometara dalje. Širenjem polena, jedna od sto biljaka u nekom polju može postati GM hibrid. Dokazano je da udisanje toksina Bt dovodi do smrtonosnih infekcija pluća kod miše va, a najbliži srodnik Bt je B. anthracis što može biti od izuzetnog značaja po zdravlje. Studijom „slučaj - kontrola“, sprovedenoj u Švedskoj od 1987. do 1990. godine dokazana je povezanost između upotrebe jednog od najprodavanijeg herbicida u svetu - gli fosata i non-Hočkinovog limfoma. Samo 1998. je preko 112.000 tona glifosata upotrebljeno u svetu, posebno za zaštitu pirinča u Aziji. Međutim, u većini zemalja Azije ne postoje nacionalni standardi za rezidualne ostatke glifosata, a monitoring te hemikalije u namirni cama se ne praktikuje. Proizvođači glifosata tvrde da nije štetniji za zdravlje od soli ili kafe. Veštački uneti genetski elementi mogu da prokrijumčare i neželjene gene u ćeliju (genom) domaćina, što može dovesti do mutagenih i kancerogenih posledica. Pod pritiskom javnosti, neke evropske zemlje i Japan su uvele obavezno deklarisanje za sve proizvode zasnovane na biotehnologiji i ograničile njihovu upotrebu. Mnogi stručn jaci su protiv propisivanja najmanjeg dozvoljenog nivoa kontaminacije (npr. ispod 1%). Bri tansko udruženje lekara zatražilo je moratorijum za gajenje GM žitarica, ali je vlada to odbila i predložila istraživanja o eventualnim zdravstvenim rizicima upotrebe GM namir nica. Prihvaćeno je pravo potrošača da upotrebljavaju hranu koja nije GM, ali i pravo proizvođača da je prave. Vlade Francuske, Austrije, Grčke i Luksemburga zabranile su uvoz GM žitarica, čak i uz dozvolu EU. FDA još uvek nije izmenila svoj stav o bezbednosti upotrebe GM hrane, usvojen 1992, pre svega iz materijalnih razloga. Zemlje u razvoju tek uvode zakonske propise o biološkoj sigurnosti namirnica, pošto će se u narednih pet godina najviše GM žita upravo u njima uzgajati. Pre svih, u Brazilu i Indiji, kao najugroženijim u tom pogledu. EU komisija je predložila da hrana sa više od jedan odsto GM treba da se etiketira, ali to nije dobro prošlo u Švedskoj gde se insistira na nultoj toleranciji. I Britanija je protiv etiketiranja hrane sa sićušnim tragovima, tvrdeći da to nije ni praktično, niti je izvodljivo. Visoko obrađeni proizvodi, kao što su ulja u kojima se ne može detektovati GM budući da je DNK uništena, takođe će biti podložni etiketiranju. Pre samo desetak godina, mnogima je smetalo kada bi u voću ili salati našli crva ili puža, iako su ekolozi uveravali da je to zdravo, jer „nije prskano“. Danas je voće i povrće na izgled lepše, duže traje, ima jači miris, ali od crva i puža ni traga. Šta će se sa tim namir nicama i potrošačima dogoditi u idućih deset ili dvadeset godina, jedno je od najvažnijih pitanja za stručnjake i širu javnost. Genetskim inženjeringom (ili rekombinantnom DNK tehnologijom) geni se prenose horizontalno, sa jedinke na jedinku, za razliku od prirodnog, vertikalnog prenosa - sa roditelja na potomstvo. Kada se geni prenose među jedinkama iste vrste, usmeravaju se prirodni procesi ukrštanja i selekcije, a barata se osobinama prirodno prisutnim unutar iste vrste. Ako se geni prenose između nesrodnih vrsta, stvaraju se nepostojeći organizmi u prirodi. Izabrani geni se izdvajaju iz ćelije jednog organizma (životinje, biljke, bakterije ili
virusa) i ugrađuju u ćeliju druge vrste (npr. u soju), kako bi se promenila njena svojstva. Najčešće genetski tretirane biljke su kukuruz, paradajz, soja i uljana repica za stočnu hranu. Pobornici GM hrane, uglavnom, tvrde da će ona spasiti od gladi sve brojnije svetsko stanovništvo i osloboditi svet zavisnosti od hemije, a profit spominju kao manje važan. Pro tivnici uzvraćaju da je GM hrana opasna po okolinu i ljudsko zdravlje.
Ko koga laže? A ko b a d te p o g led na p o d a tkeokanceru debelog creva, optim alna količina crven ogm esa koju je d e te treba da bude - nulal Dr Volter Vilet, istraživač sa Harvarda Britanski naziv ,,Frankenštajn-hrana“ odražava svu nesigurnost evropskog potrošača iscrpljenog ,,ludim“ kravama (1996) i dioksinom zagađenim belgijskim pilićima (1999). Austrija je prva u Evropi donela Zakon o zabrani uvoza, proizvodnje i upotrebe GM proizvoda. „Laboratorijsko ratarstvo“ nije nipošto slučajno nastalo u velikim međunarod nim korporacijama. One traže model što jeftinije serijske proizvodnje, bez razmišljanja o posledicama. Ni vegetarijanci, ni svi uvereni da jedu pametno, ne mogu više biti sigurni da je ono što unose u organizam dar prirode. Soja je, na primer, sastavni deo mnogih namirnica i obro ka, a često je GM. Nemoguće je unapred znati kako će se gen druge vrste ponašati u genomu novog domaćina, u novoj sredini. Može li to rezultirati smanjenjem prehrambene vrednosti ili čak stvaranjem novih ili potenciranjem poznatih alergena, otrova ili kancerogenih materija? Tehnologija ,,izrezivanja“ gena nije najpreciznija. Osim željene sekvence nukleinskih kiselina, primaocu se može preneti i nešto što se ne zna kako će delovati, slično fenomenu računarskog virusa. Novi genetski materijal i osobine, stvaraju u ćeliji novi biohemijski milje. Koje su moguće posledice? Teško je predvideti. Prema najnovijim istraživanjima, GM biljke kod ljudi mogu da izazovu alergije, pa i otpornost na antibiotike. Ukoliko se takvi simptomi prošire, posledice je lako predvideti. No, neće biti očigledne samo u prvoj generaciji. Kod njihove dece, pret postavljaju naučnici, mogu se pojaviti nove, nasledne bolesti i biće ih teško dijagnos tikovati. U avgustu 1998. mnogo se pisalo o slučaju dr A. Puzaia iz Poljoprivrednog zavoda u Aberdenu: javno, na TV-u, objavio je da je transgeni krompir razorio imunološki sistem miševa izazvavši atrofiju mišića. Zavod ga je oterao, jer je navodno širio lažne informacije, ali su se pobunile njegove kolege. Engleska javnost je dr Puzaia počela da slavi kao viteza u borbi protiv transgenih čudovišta. Afera StarLing je takođe doprinela oblikovanju javnog mnjenja. StarLing GM sorta kukuruza, proizvedenog za stočnu hranu, „nekim čudom“ našla se na jelovniku meksičk ih restorana u SAD. Oko 20.000 ljudi, većinom dece, dobilo je alergijske reakcije. Američki ekološki pokret je, posle istrage, objavio da su svi oboleli jeli pomenuti kukuruz u mek sičkom restoranu.
Da bi paradajz bio otporan na bolest, u njega se unosi gen virusa ili bakterije. Gen ško rpije ili ljudski gen, čini ga otpornim na insekte i teške metale, a gen muve održava svežinu. U jagodu se unosi gen ribe list, kako bi se usporilo truljenje. Krompir se kokošjim ili ljud skim genima može modifikovati da bude otporniji, manje privlačan parazitima, pa čak i da upija manje ulja pri prženju. GM pirinač ima više vitamina. Lososi i pastrmke se tove ljud skim genom rasta. Duvanski listovi se obogaćuju genom svica, kako bi svetlucanjem upo zorili farmera da im nedostaje voda. Međutim, istraživanja započeta još pedesetih i nastavljena na Harvardu, u poslednjoj deceniji 20. stoleća, pokazala su nesumnjivu vezu između načina ishrane i najtežih obolen ja našeg vremena. Amerikanci, recimo, odaju najveću zahvalnost šalši, prelivu od paradajza za špagete. Istraživači sa Harvarda, smatraju da ovaj preliv, spravljen od svežeg paradajza sa malo maslinovog ulja i češnjem belog luka, može da spreči ili umanji rizik od pojave tumora prostate za celih 50 procenata. Da li je baš tako? I jeste i nije. Ispitivanjem obavljenim na 48.000 muškaraca, ustanov ljeno je da ovaj tip hrane jeste efikasan samo ukoliko se konzumira najmanje deset puta nedeljno. Stvar nije jednostavna, kao što se u prvi mah čini, ali značaj koji se pridaje prelivu od svežeg paradajza (u decembru 1998. ovom sosu je posvećen poduži članak u ,,Njusviku“) potvrđuje veliko interesovanje naučnika koji se bave odnosom hrane i tumora. Istraživanja koja su započela još pedesetih i nastavljena u poslednjoj deceniji 20. stoleća, pokazala su nesumnjivu vezu između načina ishrane i kardiovaskularnih obolenja („inicijalna kapisla“ za infarkt), da bi osamdesetih sličan odnos bio postavljen i između konzumiranja hrane i pojave raka. Ne samo tumori digestivnih organa (želudac, debelo crevo, jetra) već i karcinom dojke, grlića materice i jajnika su u dubokoj korelaciji sa onim što nam se svakoga dana nalazi na tanjiru. Upravo to i poručuje zanimljiva izjava direktora Sektora za onkologiju u Centru za kancerogenu prevenciju u Njujorku Mičela Gejnora, koji ističe: ,,Od laboratorijskih ispitivanja zavisi zdravlje čoveka u budućnosti, a budućnost zavisi od ishrane...“ Lepa igra reči koja dobija puni smisao upravo u sve masovnijem i glasnom tvrđenju naučnika da ishrana utiče praktično sa 50 procenata na čovekovo zdravlje, ali se čovek olako odnosi prema tom problemu. Američki istraživači zaključili su ispitivanja publikacijom koja će po svemu, biti epo halna, jer detaljno analizira uticaj ishrane na pojavu kancera. Osnovna poruka je da pre venciju protiv raka čini ishrana, koja se razlikuje od one uobičajene u industrijskim zem ljama. Svetski onkolozi sve to više ne smatraju utopijom. Karlo la Vekja, epidemiolog na Institutu „Mario Negri“ iz Milana uverava: „Saveti higijenske, zdrave ishrane, koju dajemo mi, dijetetičari, identični su sa saveti ma preventivnih mera protiv kardiovaskularnih oboljenja...“ Ekološke statistike su zanimljive kad je reč o rasprostranjenosti pojedinih tumora u raznim oblastima planete i potvrđuju direktan uticaj hrane na pojavu karcinoma. Zanimljive su i razlike u kanceroznim oboljenjima, jer nesumnjivo potvrđuju tezu o dubokoj korelaciji ishrane i najtežih bolesti našeg vremena. Tako, na primer, rak želuca je za 25 procenata češći u Japanu nego u Ugandi, rak na jetri je višestruko rasprostranjeniji u Mozambiku nego u Engleskoj, dok je u SAD rak na debelom crevu čak deset puta rašireniji nego u Nigeriji.
Ovi podaci su snažna potvrda u kojoj meri jelovnik utiče na pojavu kancera. Ekološke studi je su otkrile velike razlike u oboljevanju od raka starosedelaca i emigranata. Tako, na primer, Nigerijci oboljevaju ređe od tumora debelog creva, želuca i jetre nego njihovi rasni pripadnici nas tanjeni u SAD, gde se hrane kao i ostali Amerikanci. Isti fenomen je uočen kod Japanaca koji su emigrirali na Havaje, gde je način i stil života tipično zapadni, i od onih koji su ostali u zemlji. Očigledno je da razlike u rasi ne utiču na pojavu tumora (ili to čine u minimalnom pro centu), već način života, odnosno hrana koja se unosi u organizam. Simptomatično je, takođe, da je u zoni Firence i Ravene tumor želuca dvostruko prisutniji kod stanovnika nego u Milanu, Padovi, pa i Torinu i četvorostruko rasprostranjeniji nego na jugu zemlje. Razlog nije nepoznat: u pomenutim oblastima mnogo više se unose u organizam meso i suhomesnati proizvodi. Dakle, u krajevima i oblastima koji su više indusrijalizovani, posebno na italijanskom severu, rak je višestruko rašireniji nego na jugu ili ostrvima, što se tumači različitom ishra nom. Upravo tamo gde nema industrije, na sto se iznosi šalša od paradajza. Prema nekim istraživanjima (i savetima), ishrana ljudi u industrijski razvijenim zemljama Zapada treba lo bi da se vrati na onu iz davne prošlosti. Otkako je čovek evoluirao i od nomada postao zemljoradnik, hranio se celarijama i povrćem, osim u danima praznika, kao i jelima spravljenim od domaćih životinja. Najčešće je, ipak, jeo voće i povrće. Takav način ishrane nije provodrao tumore. Problemi su nastali kada su ljudi počeli da koriste rafinirano meso, šećer i brašno, kakvi u davna vremena nisu postojali. U proteklu deceniju i po specijalnih naučnih ispitivanja, sačinjen je spisak ,,loših“ i ,,dobrih“ namirnica. Gruba podela na jedne i druge bila bi sledeća: među ,,loše“ su suviše masna mesa, mast i hleb, među ,,dobre“ su peciva od integralnog brašna, povrće i voće, riba. Osnovni problem je, ipak, u večnom pitanju: koliko su ljudi spremni da prihvate savet i sebe disciplinuju u ishrani. A cveće? Cveće niko ni da pomene. Hajde da, bar malo, ulepšam ovo kazivanje. Naime, korišćenje cveća i ukrasnih biljaka u ljudskoj ishrani nije samo savremeni pomodarski trend. Postoje mnoga svedočenja o tome da su i stari narodi koristili određene cvetove za spravljanje najrazličitijih jestivih namirnica. Prema Apiciju, stari Rimljani, čuveni kuvari i gastronomi, pravili su aromatična vina dodajući im latice ruže i ljubičice. Tokom 17. i 18. veka, kada se kulinarstvo izdvojilo kao posebna veština, cveće je bilo važan dodatak jelima. Jedna knjiga iz 1653. godine sadrži recepte za pravljenje sirupa, sirćeta i kolača od ruža, ljubičica i rumenke. U modernom kulinarstvu cveće se najviše koristi za pripremanje slatkiša, kolača, pudinga, sorbea, džemova i marmelada. Proslavljeni gastronomi, pak, određene vrste cveća koriste i za pripremanje slanih jela i salata, i to: dan i noć, jagorčevinu, neven, lavandu i ružu damaskenu (tj. đul ružu). Em ukusno, em mirišljavo... Ipak, m oram prizn ati, kako m i se čini, da čovek uprkos svim svojim p le m en itim vrednotam a jo š na se b i n osi n eizbrisivi p eča t svog n iskog porekla Čarls Darvin Za milione gladnih ljudi u svetu, ponajviše u Africi gde nemaju ni trave, Vatikan ima rešenje - GM hranu: ,,Ko je gladan ne bira, jede sve“, izjavio je visoki funkcioner Vatikana
2002, predstavljajući Svetu stolicu u OUN. GM hrana bi mogla da posluži da se nahrane gladni u svetu, uključujući i stanovnike Zambije. Ta zemlja je odbila donacije u hrani iz SAD-a, zbog straha da GM proizvodi nisu zdravi za ljude. U Srbiji je, prema Zakonu o GM organizmima iz 2001, zabranjeno sejanje GM kultura. Međutim, u julu 2003, u Vojvodini je pronađeno više od 50 parcela zasejanih zabranjenom GM sojom. Isto, i na devet parcela u Mačvi i na jednoj kod Beograda. Soja je uništena, a pro tiv vlasnika parcela su podnete krivične prijave. Slično, ali u mnogo većem obimu, desilo se i u okolnim selima Šapca 2005. godine. Posle silnih natezanja proizvođača GM soje i vlade, nađeno je solomonsko rešenje po kome bi trebalo da budu i vuci siti i sve ovce na broju, međutim, samo na jedno pitanje nije dat odgovor: odakle marljivim mačvanskim ratarima seme GM soje, ko se krije iza cele priče, to jest, gde su i od koga nabavili „seme zla“? Zar nije logično ,,napasti“ izvor kad se posled ica sama po sebi otkrila? Da li je uništen sav rod ili je koja njiva zasađena GM sojom ipak izbegla kontroli? Šta će se desiti ukoliko se naredne godine u drugom kraju Srbije pojavi uspešan rod genetski modifikovane soje? Sve više je, na žalost, parcela pod GM sojom, kukuruzom i ostalim spornim kultura ma. Posao je toliko unosan da se širi neverovatnom brzinom. Na udaru nove mafije našle su se nerazvijene zemlje Istoka. Tamo je lakše pronaći seljaka da svoju parcelu zaseje GM semenima. Eksplozija stanovništva i veštačko osemenjavanje, genetika i neurofiziologija, kao i društvene i psihološke nauke, u najmanju ruku su isto onako krupni kao i zloupotreba atomske energije, pa ne treba sumnjati da su sva ta otkrića u istoj meri epohalna koliko i prethodna. Razaranju tradicionalnih osnova etičkih postulata i nemogućnost nalaženja zamena za njih, doprinosi eksplozivan razvoj biologije. Za utehu, evo najnovijeg jelovnika najpoznatijih ,,GM kuvara“ objavljenog u ,,Politici“ početkom avgusta 2005. godine sa nadnaslovom „Prvi put stvoreno veštačko meso“, naslovom „Odrezak iz ćelije“ i podnaslovom ,,U laboratorijskim uslovima dobijeno riblje tkivo za ishranu“: „Što prija kosmonautima, prijaće i ostalima. U opitima pod okriljem NASA, u labara torijskim uslovima, stvorene su male količine jestivog mesa. Dobro ste pročitali: ni iz čega stvorene ili, bolje reći, iz jedne ćelije! U suštini, zamisao naučnika ogleda se u tome da osete drukčiji ukus jedući veštačke odreske goveda, živine, svinja, ovaca ili riba, a da ne primete razliku u sastavu i izgledu. Zar vas ne uzbuđuje pomisao na pileće grudi bez gajenja kokošiju, i to koliko poželite? Grupa naučnika iz SAD i Holandije nedavno je uglednom međunarodnom časopisu prikazala dva nova tehnološka postupka iz inženjerstva tkiva koji će, jednog dana, uroditi dovoljnim količinama mesa za ljudsku ishranu, nastalog u laboratorijskim posudama. To je prva naučna rasprava ove vrste u svetu. Već na prvi pogled uočavaju se mnoge koristi, a jedna od najvažnijih jeste nadziranje hranljivih sastojaka. Većina vrsta životinjskog mesa obogaćena je masnom kiselinom omega 6, i to u zamašnim iznosima, koja povećava holesterol u krvi i izaziva druge zdravstvene tegobe. U laboratorijskom mesu možete je zameniti drugom masnom kiseli nom, omega 3, gotovo bezopasnom za ljudsko zdravlje. Na isti način smanjiće se na najmanju meru hemijsko zagađenje iz okoline (hrana i lekovi koji se daju životinjama).
Odavno je poznato da iz jedne izdvojene mišićne ćelije krave ili pileta možete da nači nite hiljade novih. U ogledima za potrebe NASA istraživači su u laboratoriji stvorili male količine ribljeg mesa, tragajući za izvorima hrane na dalekim svemirskim putovanjima. U budućim letilicama moraće da bude više mesta za gorivo, nećete moć,i kao pravedni Noje, da ukrcate sve domaće životinje. Ali, do tih dana (bolje reći: godina) valja savladati još neke tehnološke prepreke. Prvi od pomenuta dva načina podrazumeva dobijanje dovoljnih količina mesnog tkiva u tankim narescima odgajanjem ćelija na tanušnim membranama, sa kojih se naslage ski daju i slažu jedna na drugu do željene debljine. Drugi obuhvata uzgajanje mišićnih ćelija u vidu (trodimenzionalnih) perli koje se obogaćuju kao pljeskavice. Dakle, gajenje raznovrsnih tkiva, mišićnih i masnih, imaće u konačnom ishodu meso koje će prijati ljudskim nepcima. Najveći izazov je postići izgled prirodnog, jer i čulo vida učestvuje u postizanju ukusa, zbog čega će se ćelije mišića rastezati na podlozi za gajenje. Uostalom, i u životinjskom telu se same od sebe razvlače. Na kraju ostaje da potrošače ubedite da ne odbijaju veštačko meso. Očekuje se da će se, najpre, dopasti ljudima koji se protive ubijanju životinja, zabrinuti su za ispravnost hrane i čistoću prirode i uživaju u ishrani prilagođenoj vlastitom ukusu. Koristi su takoreći ogromne: čovečanstvo se suočava sa rastućom potrebom za mesom (u mesnim prerađevinama) - za deset godina Kina je udvostručila potrošnju, a Indija je u minulih pet pojela piletine dvaput više nego u prethodnom razdoblju. Dalje nabrajanje potkrepilo bi dotično predviđanje. Rečju, nalazimo se pred iskušenjem da, u teorijskom smislu, iz jedne ćelije opskrbimo celu planetu. I da zauvek zaštitimo životnu sredinu i ljudsko zdravlje. Na duži rok to je sasvim izvodljivo. Ko će se usuditi da propusti takvu priliku gledajući sve više gladnih usta svuda oko nas?“ Kada bism o im ali dovoljno znanja, sve bolesti bism o m ogli da sprečim o i sv e da izlečim o pravilnom ishranom Prof. Spins, tvorac američke nutricionističke škole Što se tiče nastajanja bolesti, savremena medicina nije otišla mnogo dalje od sred njevekovne. Nekada je nastanak bolesti tumačen zlim silama, vešticama i čumama. Tadašn ji lekari su pomagali bolesniku isterivanjem ,,đavola“. Nekom su pomogli, nekom nisu. Važno je samo to da je vera u izlečenje spasila 50 odsto spašenih, a drugih 50 odsto dobrim delom može da zahvali snažnom organizmu i biljnim lekovima. Te „dobre trave“ su, u naj manju ruku, podjednako uspešno lečile kao savremeni lekovi. Antibiotici su doneli preokret u medicini. Ali, kao i svi značajni događaji i sve mode, pogotovo dugotrajne, vremenom su napravile štetu ne samo u pojedinačnim slučajevima, već i u pogledu ukupnog razvitka bolesti. Ako smo utvrdili da su svuda prisutni mikroorganizmi izazivači bolesti, onda je jasno da gotovo svaki čovek nosi u sebi i - bacil tuberkuloze. Neki od njih rade neposredno sa TB-bolesnicima, a nikad se ne razbole? Sigurno ne samo zato što jedu slaninu i beli luk. Od suštinskog je značaja to što se najugroženiji najviše brinu o vlastitom zdravlju.
Izazivači bolesti su tu, u nama, a pitanje je samo kada će da ,,prorade“. Da bi se to dogodilo, potreban je - pad imuniteta. E, sad, šta je to pad imuniteta? Kako se manifestu je? Koje su mu prateće pojave? Sve su to „opšta mesta“. A budući da svi poseduju imunitet, njegovim padom se otvaraju vrata. Zašto? Kako? Ne može se poreći da su mnoge osobe sa izraženo slabim imunitetom u odličnom zdravlju, uprkos tome što u organizmu nose mnoštvo klica, praklica i svega ostalog što je prirodno, neophodno i nezaobilazno u čovekovom organizmu. Zašto ne oboljevaju kad su se stekli uslovi - izazivači bolesti i loš imunitet? Njima je taj i takav imunitet očigledno dovoljan. Drugima je, međutim, dovoljan i najmanji pad imuniteta da bi im se u organizmu stvorio haos. Nije, valjda, da se savremena medicina ponovo vraća čumama i vešticama? Krajnji apsurd! Zašto čovek, bez vidljivog povoda i najave, najednom postaje alergičan? Šta je izaz valo alergijsku reakciju? Tabula rasa! Još uvek nije rešeno, a kada će - ne zna se! S obzirom na dosadašnje iskustvo, iza svakog ,,eureka“ ne stoji uzvičnik već novi znaci pitanja. Kao što čovek ne može do kraja da prodre u vasionu, tako ne može do kraja da prodre ni u mikrokosmos živog organizma. Svaki list, svaka travčica može da oboli, kao i čovek. Ako se kaže da je reč o određenom indikatoru, to znači da se ni bolest ne može pojaviti pod bilo kakvim uslovima, odnosno, u odsustvu virusa i klica. Pojaviće se neka druga, inicirana određenom klicom, bakterijom ili drugim uzrokom iz mikrosveta organizma, a može se steći i više različitih uzročnika. Svaki organizam ima ponešto, virus, bakteriju itd, ali istovremeno postoji i njihov ograničavajući faktor rasta ili, pak, virus hranjen virusima druge vrste. Zanimljiva je i pojava „lekovitih bolesti“. O čemu je reč? Korišćenjem elementarne logike, može se doći do zaključ ka da virusi-izazivači kancera (ako se uopšte sme govoriti o virusima u tom kontekstu) u velikoj meri ometaju, koče i suzbijaju viruse-izazivače nekih drugih bolesti. I obmuto. Ukoliko se zaključci donose na osnovu broja slučajeva i analiziraju egzaktnom i veoma jednostavnom naučnom metodom, priča poprima interesantan tok. Od, recimo, 100 slučajeva kancera, lako se može ustanoviti kod kolikog broja obolelih da se bolest javila usled pada imuniteta, pušačke zavisnosti ili delovanja nekog drugog uzročnika. Sve se, dakle, svodi na - „izazivač kancera“. Nikome, međutim, ne pada na pamet da sprovede paralelno istraživanje u cilju ustanovljavanja procenta pripadnika „rizične gm pe“ (oslabljenog imu niteta, pod uticajem stresa, pušača, itd.) kod kojih se bolest nije razvila. U svetlu pomenutog, navodim rezultate studije u Londonu. Mnogi HlV-eksperti, među njima i prof. Gazar, tvrdili su da odnos T4 : T8-limfocita kod zdravih osoba iznosi 2 : 1 , odnosno 2500 : 1250. Odmah sam demantovao njihove tvrdnje rezultatima studije sprove dene na 100, slučajno odabranih, HlV-negativnih osoba. Naime, rezultati pomenute studi je jasno su govorili da je prosečna vrednost T4-limfocita kod zdravih osoba oko 850, kod srednje zdravih 600, a kod imunokompromitovanih bez HlV-infekcije oko 360. Neprofesionalno je, čak i neetički, iz mnoštva izabrati bolesne i na osnovu njihovih podataka analizom tražiti „zajednički imenitelj“. Po toj logici, ne čudi što izrazito veliki broj pušača boluje od kancera. Razlog je jednostavan: ima veoma mnogo pušača, a prilikom određivanja „zajedničkog imenitelja“, nema - kontrolne grupe. Belo stanovništvo Amerike ima najveću frekvenciju kancera pluća u svetu, međutim, procentualno je mali broj pušača. Ukoliko se i nađe neko ko nikad nije pušio, a oboleo je od kancera, lekari će to obrazloži ti „pasivnim pušenjem“. Pojedincima duvan zaista škodi, ali šta raditi sa obolelima od tešk ih napada alergije i gušenjem u vreme cvetanja lipe? Drugima smetaju jaja, trećima mas-
noća... Da bi se napravile odgovarajuće i merodavne analize, tj. da bi se takvi rezultati pri hvatili kao validni, valja znati da nije markiran pravi uzrok. A šta je, zapravo, uzrok - uko liko su virusi i klice indikatori, a ne može se više govoriti ni o imunitetu kao čvrstoj osnovi? Čovek ima neverovatnu potrebu da mu sve bude jasno i, naravno, pri tom ,,upakovano“ u ljudske granice. On ne može da se zamisli van prostora i vremena, njegovih „ograničavajućih faktora“. Znači, svest, apsolutno i bespogovorno upravljanje prema prostoru i vremenu, nameće i čitav sistem mišljenja na kome se bazira čitav sistem nauke. Sve ima uzrok i posledicu, sve ima vreme i mesto trajanja. A, u suštini, van ljudskog mozga odnosno ljudske civilizacije, ne postoje ni prostor ni vreme. Hajde da zađemo u svest jednog zeca. Koliko mu je važna trava, koliko drveće, gde mu je nebo, šta zna o mikrobima? Šta će mu sve to, kad ne zna ništa o vremenu? On samo oseća da je došla zima i da mu je hladno. Neke životinje intuitivno znaju da treba da spreme hranu za zimu, ali ne iz ličnog, već na osnovu kolektivnog iskustva. Dozvoljavaju da ih vodi kolektivna svest i pamet. Uprkos tome, nemaju svestan stav o vremenu, da li je noć ili dan, kad treba da idu na spavanje, a kad da se probude... Spuštanjem u dubine porekla života, smrti i bolesti, dolazi se do irealnog, čiste mist ike, ali i otkrića još jednog detalja mehanizma po kome se svi ti procesi odvijaju. I kad čovek kaže da je siguran gde je stigao i krene u dalje objašnjenje pojma koji ga je povukao na istraživački put, shvata da je daleko od konačnog i da mu tek predstoji put u dubinu i sušt inu pojma, problema, zadatka, istraživačkog poduhvata... Znači, virusi, bakterije, klice, osumnjičeni izazivači bolesti ili bolesnog stanja, samo su indikatori. Uzrok nije ni pad imu niteta, već samo indikator. A kada se već steknu svi neophodni uslovi, organizam može da se razboli od jedne bolesti ,,po izboru“. Šta je stres? U suštini i dubini, recimo, samo želja za autodestrukcijom ili čak iskustvo. Bolest je veliko iskustvo duše. Zar i najobičnije ,,odležavanje“ gripa nije, u suštini, samo još jedno iskustvo duše? Neko će leći u krevet, slušati razne savete, piti čajeve, lekove, antibiotike, ili reći da ga je baš briga za grip! Možda će dobiti zapaljen je pluća a možda i neće oboleti već ozdraviti na nogama. Lekar će reći: „Mogu da obole srce ili zglobovi, od neodležanog gripa ostaju teške posledice!“ Onaj će, na to, reći: „Baš me briga!“ i neće dobiti ništa od pomenutog. Opet ona ista priča. Koliko ljudi oboli od srca, a da to nije posledica nepreležanog gripa? Koliko ljudi ne odleži grip i nika da ne oboli od artritisa? I opet se dolazi do lavirinta bez izlaza. Ipak, postoji svetlost. Nada za Srbiju! Trezven lekar, naravno, ne bi smeo da kaže da je reč o božjoj volji. Ali kad nađe onu mrvicu novog, reći će: Eto, to nije Božja volja, već samo - obična klica. M i nem am o toliko p a m eti da bism o m ogli sam o m isliti. Treba n ešto ra d iti i m isliti, u z rad, onoliko koliko m ožem o. Duško Radović Drugi mehanizam vlada svetom, životom i smrću, srećom i nesrećom, bolešću i zdrav ljem, i čovek ga može nazvati kako god hoće. Sve ima uzrok i razlog. Da li glavnu ulogu obavezno igra genetika? Prirodno je da u sebi nosim klice istih bolesti od kojih je bolovala i moja majka, ili bar većinu. To je sličnost po sklopu, sastavu, organizma. Ipak, mnoge se neće razviti u meni, iako je moja majka patila od njih. Ali, imaću neke od kojih moja majka
nije bolovala. Lekar će to izgovoriti sa zadrškom da ne bi izgubio poverenje pacijenta, što je jedan od glavnih faktora uspešnosti lečenja. Izazivači bolesti, kako ih naziva zvanična medicina, a mi smatramo za indikatore, mogu da uđu u ,,nesporazum“ ili ,,sporazumno“ koegzistiraju sa praklicama i zarobljenim praklicama - mitohondrijama. Praklice su autohtone, starosedeoci organizma od rođenja do smrti, pa i posle nje. Prisutne su još od začeća. Ukoliko je svaka čovekova ćelija mikrouniverzum, šta se to pokreće u praklicama i kakvu ,,igru“ igraju sa ,,došljacima“ virusima, mikrobima? Kao primer navodim istraživanja Todoxin-ove naučne grupe u Durbanu (Južnoafrička republika). Tamošnje crnačko stanovništvo ima u krvi specifične, srpaste, eritrocite čija uloga (pored ostalog) nije samo odbrana protiv malarije, već i specifična veza sa praklica ma i mitohondrijama. Todoxin-ovi preparati su, zahvaljujući interakciji biljnih praklica (slobodnih i zarobljenih u ljudskom organizmu), pokazali skoro stoprocentnu delotvornost i biološku iskoristivost, naročito kod HIV/AIDS-pacijenata. Još uvek nije toliko komplikovano, niti toliko udaljeno, objašnjenje života u poređen ju sa onim o njegovom prestanku u živom organizmu. Znamo šta se dešava: zaustavlja se krvotok, prestaje rad srca, mozga, organizam se urušava... Međutim, kako je i da li je moguće zaustavljanje pomenutog procesa? Zašto prof. dr Zoričija, direktora Infektivne klinike u Rimu, muče sumnje u znanje medicinske nauke? Kako je moguće da sam, posle eksplozije ručne granate na Kosovu 1941, iskrvario, umro i - oživeo posle 72 časa!? A svemu tome je prisustvovao otac profeso ra Zoričija! Na osnovu čega se, onda, tvrdi da mozak ne može da funkcioniše duže od 5 minuta bez kiseonika? Jedino preostalo objašnjenje jeste da je smrt izlazak iz tela. U tom slučaju je objašnjenje života - prisustvo duše u organizovanoj masi organske materije. Doista, šta je telo ako ne masa organske materije sređena na poseban način? Duša, znači, ulazi i izlazi iz tela. A ako duša već upravlja životom i smrću organizma, onda to svakako čini i sa bolešću. Zapravo, povezuje indikatore i preobražava u bolest. Zaista previše za razum strogo racionalne nauke. A gde su Filadelfijski eksperiment i Bermudski trougao? Pilot i avion se pojavljuju posle 50 godina, ni dana stariji! Kako, dakle, funkcionišu praklice na nivou žive i ,,nežive“ materije? Možda je reč o dezintegraciji i dezintegrisanom stanju. Potrajalo je izvesno vreme i, sti cajem okolnosti, ponovo integrisalo. Za vreme dezintegracije vreme nije teklo, vremena i nije bilo, samim tim nije ni započet proces starenja. Dezintegrisano telo ne preživljava atmosferske, tehničke, hemijske i druge uticaje od kojih raste, stari i propada organska, ali i neorganska materija. Tvrdnja da se u osnovi čitavog pojavnog sveta nalazi vreme, odnosno da se iz vreme na sve rađa, nalazi se u osnovi mnogih verskih i filosofskih shvatanja. A vreme se deli, poz nato je, na prošlo, sadašnje i buduće. Prošlo vreme odgovara materijalnom, a buduće duhovnom aspektu kosmosa. Ono što se naziva materijom, jedan je vid vremena i zove se prošlo vreme. Duh, informaciono polje i prostor su, takođe, vid vremena nazvanog budućnost. Sadašnjost bi, prema tome, bila spoj duhovnog i materijalnog. Ljubav rađa duh, a duh rađa materiju. Materija teži sjedinjenju sa duhom i povratku ljubavi i Bogu. Prapočetak vasione je egzistirao kao jedna celina. Bio je to jedinstven praorganizam. To jedinstvo je i dalje prisutno na suptilnim nivoima. Ceo organski i neorganski svet, koliko
god da je različit u bezbroju pojavnih manifestacija, na dubokom, suptilnom nivou, čini jednu celinu. Drugim rečima, bilo koja materijalno-prostorna jedinica, bez obzira na njene dimenzije, održava apsolutno jedinstvo sa vasionom i sadrži sve informacije o njoj. Na osnovu toga se može zaključiti da je vasiona stvorena po principu holograma. Vasiona se pojavila kao informaciono-čulni impuls, kao nesvesno. U prvobitnu uzročnost se može vratiti samo preokretanjem u vlastitu suprotnost. Duh rađa materiju. Kako se taj proces bude sve duže odvijao, dolaziće do stvaranja sve veće količine materije, do njene sve veće diversifikacije i pojave inteligentnijih i složenijih formi. Razlika između žive i nežive materije se ogleda u većoj zbijenosti i koncentraciji vre mena. Međutim, do povećane koncentracije vremena ne dolazi usled akumuliranja mater ije i širenja granica prostora, već usled razvijanja i širenja informacionih veza unutar složenih oblika materije, odnosno porasta inteligencije u njima. Sa tačke gledišta evoluci je, vasiona bi trebalo da bude sve ,,inteligentnija“. Individualne inteligentne jedinice treba lo bi da se postepeno objedinjuju u grupne forme razuma, granice će se širiti dok se ne prošire na čitavu vasionu. Pošto se vasiona pojavila kao jedinstvena celina, kolektivna i individualna svest su u prapočetku bile jedinstvene. Odvijanjem procesa razvoja i diversifikacije, dolazilo je do sve veće polarizacije između kolektivne i individualne svesti. Individualno ,,ja“ nastoji da apsorbuje okružujući svet. Na taj način sve više stiče karakteristike kolektivne svesti. Nakon perioda širenja, vasiona počinje da se sažima. I kada individualna svest svakog živog bića dosegne razmere vasione, doći će do stapanja sa kolektivnom svešću u jedinstvenu celinu. Lično i impersonalno se pretvaraju u jedno, time se ciklus okončava.
Ciljevoluđje čoveka je preživljavanje najmudrijih. Dr Džonas Salk Evolucija vasione teče u impulsima. Pulsira od materijalnog ka duhovnom i obratno. Svest čini sveukupnost materijalnog i duhovnog, u osnovi čulne želje. Prema tome, razvoj svesti teče u tri faze: prvi impuls je ljubav koja se sve više razvija; drugi je duhovnost, koja se sve više širi; treći je - pojava materijalnog sveta. I on se, naravno, razvija u vidu sve složenijih i inteligentnijih formi. Iz čega nastaje život? Iz onoga što nazivamo ,,homeostazom“. Dolazi do promena na materijalno-energetskim nivoima. Unutar ćelije se promene odvijaju po drugačijem obras cu. Međusobni uticaj supstanci, energije i prostora unutar ćelije, razlikuje se od analognih spoljnih procesa. Odnosno, vremenski procesi u ćeliji se razlikuju od vremenskih procesa spolja. Da bi ćelija opstala u datoj sredini, mora da kontroliše stanje materije, energije i prostora, van nje. Nove spoznaje ruše stare, prevaziđene logičke strukture. A rušenje prevaziđenih duhovnih struktura i njihova destabilizacija, svojevrstan je vid usvajanja novih spozna ja. Drugim rečima, rušenje i destabilizacija na nivou osećanja, odnosno osećanja ljubavi prema okruženju, predstavlja neophodan uslov spoznavanja. Što je većim spoz najnim mogućnostima čovek obdaren, to veće i dublje lomove u životu mora da iskusi. U zavisnosti od toga koliko je ljubavi u stanju da pokaže u teškim trenucima i koliko je svestan nepostojanosti vlastitog tela, emocija i duhovnih vrednosti, toliko će se kao duhovno biće razvijati.
Pacijent sa većim dotokom energije, ima veću sposobnost menjanja sopstvenog karak tera, pa i mogućnost ozdravljenja. Sve ljudske vrednosti poseduju određeni energetski potencijal. Međutim, da bi napravio podvig u smislu trajnog menjanja svog karaktera, čoveku nedostaju prave vrline. Sposobnosti i moći bogova i duhova su smatrani daleko većim od ljudskih. Mnogob ožac se molio ne samo za naklonost, već i moć bogova. Vremenom su ljudi počeli da uviđa ju da je intelekt superiorniji od moći. Javio se osećaj sveopšteg jedinstva. „Bog predstavlja viši razum“ - zaključili su filozofi. U osnovi moći i intelekta leži kontakt sa budućnošću. Nade vezane za budućnost, njene „ideje i duhovne principe“, daleko se više šire nego što je to slučaj sa intelektom. Duhovno napredniji, sa razvijenijim idejama, planovima i životnim postavkama, uspešniji je od onog ko se oslanja samo na intelekt. ,,Bog“ je, tako, prestao da bude „viši razum“. Njegovo mesto je, tvrdili su filosofi, zauzela „ideja koja upravlja svetom“. Vremenom je postajalo sve očiglednije da je čovek obdaren jakom voljom, htenjem i željom, još uspešniji. Za filozofe je, sada, Bog oličenje volje. Osnovne karakteristike unutrašnjeg ,,ja“ su: život, volja i želja. Međutim, pošto se čovekovo individualno ,,ja“ javlja i u delu kolektivne svesti, u prostoru i vremenu, ono se proteže na više od jednog života. To što se naziva dušom, veće je od indi vidualnog. Zašto su pripadnici plemena Maja i Inka jednostavno legli jedan uz drugog i svi umrli, mirno i istovremeno? Reč je o gotovo genijalnoj strategiji. Dolazi sila (beli čovek), svima je jasno da predstoje velike nesreće. Ležu uz zajedničku molitvu i ritual. Duše izlaze iz tela, sačekuju trenutak i infiltriraju u agresore. Tamo verovatno i dalje žive. Slično se dogodilo i sa dušama logoraša iz Jasenovca i Aušvica Nikola Tesla je smislio eksperiment u kome on nije učestvovao, ali jeste jedan od učes nika tzv. filadelfijskog eksperimenta - Albert Ajnštajn. Taj eksperiment, takođe, predstavlja dokaz da ono što se dešava prirodnim putem, ako tako nešto uopšte postoji, može da se ne materijalizuje, da se nikada ili veoma kasno vrati. Univerzum vrvi od života, nevidljivog za čovekove nesavršene oči i instrumente. U njemu veoma intenzivno živi duhovni svet, svet duša. Čovek gleda, ali ništa ne vidi. Dovoljno je uzeti za prim er metale u metalo-enzimima. Posmatranje je prilično jednostavno i iz njega se jasno nameće zaključak da je sve ono što čini građu Zemlje, prisutno u svakom organizmu. Proračunima bi se po svoj prilici došlo do rezultata da u oko 8 milijardi stanovnika Zemlje, procentualno ima gvožđa koliko i u sastavu Plan ete i Svemira, Ukoliko bi se telesna količina gvožđa u odnosu na masu čoveka uporedila sa količinom gvožđa u odnosu na masu Planete, lako je moguće da bi se dobile iste proporcije. Biološki svet je pun metala. I sve to gvožđe, bakar, molibden itd, meša se sa zemljom i hrani biljke da bi se preko, recimo, spanaća vratilo u čoveka, životinje, insekte. Sve, dakle, kruži. Ni jedna duša nije do kraja sačuvala svoj „organski organizam“. Dobila ga je, razvi la do određene granice i, na kraju, vratila tamo odakle ga je i uzela. Bila je to samo poza jmica na određeno vreme... Večiti život u fizičkom telu ne bi imao smisla budući da je ovaj „potrošna roba“. Poput odela. U nepropadljivom telu, nema garancije da bi čovek bio sve savršeniji. Možda bi postajao mudriji, ali i to je pod znakom pitanja. Morao bi da iskusi slabije i jače telo, siro maštvo i bogatstvo, bolest i zdravlje, da bi se moglo govoriti o sticanju mudrosti.
Bolesnik pati i zbog toga što se u dijagnozi i terapiji uzima u obzir samo mali deo nje gove ličnosti i osobenosti. U nastanku bolesti uključen mnogo više, psihičko-duhovno duševni deo ostaje nezapažen. Humana medicina preuzima metode rada iz oblasti „bihev iorizma“ tako što načine ponašanja i posmatranja čoveka i životinje smatra jednakim, a čovekovo ponašanje svodi na urođeno ili naučeno. Psiha se redukuje na funkciju mozga, a ličnost na rezultat dejstva mesta i okoline. Osim nepotpune slike čoveka, i zanemarivanje sposobnosti za samoregulaciju i samolečenje je još jedna slabost dogmatske medicine. Čovek je obdaren stvaralaČkom snagom da bi umnožavao ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao većrušio. Anton Pavlovič Čehov U zvaničnoj medicini se sve više zastupa stav da lekar nipošto ne daje lažnu nadu i utehu obolelom. To su i naši lekari prihvatili od kolega iz država koje če pripadati Zapad nom rimskom carstvu i Amerike. Prosto smatraju pitanjem časti da čoveku osuđenom na smrt, ili eventualno nekom od njemu najbližih, kažu od čega boluje sa ,,preciznom“ prog nozom odlaska iz života za nekoliko dana, meseci ili godinu. Obećavaju svaku pomoć, pri menu svih mogućih i nemogućih terapija, ali uz tvrdo obećanje da mu je to poslednje, nar avno, uz obavezno skupe preparate i veliko mučenje. Fitoterapeut ili lekar koji primenjuje dostignuća prirodne medicine, ponudiće takvom pacijentu ,,bezbolan“ lek i dobru nadu u pobedu nad bolešću. Jeste teško, jeste nemoguće, ali je bilo i slučajeva izlečenja. Zašto upravo on ne bi bio jedan od njih. Zašto i njega ne bi Bog pogledao? A bolesniku je vera u čudo gotovo kao sam spas, drži se za njega baš kao i njegova porodica. Život mu je ispunjen nadom, bez obzira na to koliko će da potraje. I sama nada je u teškim trenucima lepa. U stvari, sve je lepše od očaja i saveta u stilu: „Budite uz njega, to su mu poslednji časovi!“ Ne, bolje je: „Budite uz njega, svi ćemo se potruditi i čekati čudo koje uvek nailazi bez najave!“ A čuda se dešavaju. Da, dešavaju se. Nekada ni kolegijalnost medicinskih radnika, ni brojne preporuke nisu garancija uspe ha. Navodim i primer. Roditelji deteta obolelog od leukemije ispričali su svoju muku najboljim prijateljima, a ovi iskoristili kolegijalne veze sa dr Prentisom iz Kraljevske bol nice u Londonu. Ubedili su roditelje da njihovo dete ima šansu da preživi, ukoliko otputu je sa jednim od prijatelja i roditeljima u London, gde će se obaviti operacija presađivanja koštane srži. A to najuspešnije u svetu izvodi pomenuti doktor. Zahvat, istina, košta 100.000 evra. Kako život nema cenu, roditelji su prinuđeni da prodaju sve što imaju. U Londonu se obavljaju i potrebna i nepotrebna ispitivanja, dani neumitno teku, bolnički troškovi vrtogla vo rastu. Na dan operacije, roditelji treba da se slože i potpišu da njihovo dete ima izgledne šanse, od 50 odsto, da preživi... I ovoliko je dovoljno za ovu horor-priču, jer ako potpišu cena više nije 100, već 140150 hiljada evra. Ako ne potpišu pristanak za operaciju, onda se kreće 50 hiljada, s obzirom na „veoma skupe“ analize. Radio sam za tu bolnicu, ne samo na leukemiji, već i na HIV/AIDS-u i kanceru dojke - i imao izvanredne rezultate. Pacijentkinju sam izlečio za oko 20.000 - dinara. Kolege iz Beograda su govorile da se bogatim, a samo putni troškovi pratioca (prijatelja) su iznosili preko 20.000, naravno - evra!
U savremenoj medicini nema ni ljubavi ni želje. Bolesnik postaje ,,pankreas“, „žučna kesica“, ,,ulkus“ i sl. Uz gotovo ,,mehanički“ tretman, u najboljem slučaju ozdravi, u nešto lošijem se kreče između beskrajnog i doživotnog maltretiranja, a u onom trećem slučaju dobija ekspresnu kartu za raj. Sasvim sigurno za raj, s obzirom na sve ono što je morao do tog trenutka da pretrpi... Zvanična medicina leči po tablicama, a alternativna - čoveka. Čovek leči čoveka (čovečnost, duševnost, molitva, pobožnost, blagost, melem za dušu i ranu i bolest, prirodom protiv neprirode, biologijom na biologiju). ,,Ne-biologijom“ se ne može uspešno i bez posledica tretirati biologija. Izuzeci samo potvrđuju pravilo. Hemoterapija, zračenje, neor ganska, pa i organska hemija, na duševno i duhovno biće mogu samo negativno da deluju. Posebna je priča to što su prirodni lekovi dati „onima koji se kreću“. Biljke su, naravno, date životinjskom svetu za hranu i lek. Baš kao što pas, mačka i ostale životinje tačno znaju kojom travom koju bolest da leče, čak i kad nisu biljojedi, tako i čovek, kao deo prirode (prirodni čovek), zna šta mu je u bolesti neophodno. Dovoljno je samo da se opusti i osetiće po mirisu. Beznađe, odnosno lečenje duše, neophodno je posebno istaći budući da je to još jedna, veoma važna, oblast delovanja. Bez obzira na poreklo, vrstu i težinu bolesti, duši svakog pacijenta treba pomoći. Dovoljna je sama činjenica da je reč o bolešću ojađenom i obeshrabrenom čoveku. Nevolja je, međutim, u tome što su takve osobe postale pretežni deo stanovništva. Čak i najveći opti misti, ukoliko nemaju dovoljno životnog iskustva i izražen smisao za shvatanje kretanja životnih i istorijskih tokova, lako mogu da podlegnu opštem osećanju praznine. Čovek je društvena životinja. Mladi, s druge strane, previše malo znaju, često čak površno, pa istorijska kretanja ne doživljavaju kao deo ličnog života. Njima je sadašnji trenutak, trenutak definitivne večnos ti. Bela kuga, dobrim delom, počiva na tom i takvom stanju svesti. Malo je razboritih i mudrih, spremnih i sposobnih da bez zadrške i ustezanja glasno kažu da sve ima početak i kraj. Da su promene neminovne i da nije najvažnije hoće li oni to, ili neće, doživeti. Neko svakako hoće i - to je jedino važno. Do tada, u datim okolnosti ma treba kvalitetnije živeti. To se može već sada i - ovde. Ne postoji toliko loša životna situacija, koliko je jak čovekov duh. U koncentracionim logorima i gulazima je to, na žalost ,,onih“ i sreću današnjeg čoveka, dokazano. Propalo i bolesno nikada nije zauvek - propalo i bolesno. Sve može da se leči. Ili bar pokuša. Više puteva vodi i iz starosti i iz nemoći. Pitanje je samo hoće li čovek otvoriti vrata. Izlaz je u mudrosti, a mudrost je, rekoh negde na početku ovog kazivanja, skrivena u nje govom organizmu. Živi elementi u čoveku, neraskidivo ga povezuju sa iskonskom Mudrošću Sveta. Hteo on to ili ne. Zato mora da sopstvenu mudrost iz sebe, i od sebe, oslobađa. Na taj način će povratiti i onaj specifičan osećaj, često prisutan kod teških bolesnika, definisan u ,,ne“ hrani koja mu po mirisu ne odgovara. No isto tako, po mirisu, može izne nada da shvati da je prava hrana i lek. Jednom je neko rekao: „Hrana je lek za 21. vek!“ I bio je u pravu. Čovek mora da stupi u kontakt sa univerzalnim životom. Poseduje ga svaka životinja, bubica, ćelija, zašto ne bi i on? Telesne ćelije su, međutim, primorane da u orga nizmu prikrivaju tu vezu. Prosto je neverovatno šta sve čovek zna i može. Recimo, da prođe jednom, a ne dru gom ulicom gde ga vreba opasnost, da izađe iz automobila ili propusti avion koji treba pro
pustiti... Međutim, često ne sledi ili posumnja u ta svoja unutrašnja znanja i predosećaje definišući ih u sebi kao „gluposti“, a na žalost često nisu to i zaista bile. Da ne bih skrenuo u nešto što bi moglo da se okarakteriše kao mistika, i pri tom pre veo kazivanje u neki drugi tok, skraćujem na - veza sa Univerzumom dobijena rođenjem, tokom života bledi i nestaje. Kolicni je vrabac, a koliko je u njemu života i radosti. Unjemu je, m ogli bismo ređ, samo duša. Iz malog tela i velike duše lakše izrastu krila nego kad je, kao kod nas, obmuto. Duško Radović Osnovni problem čoveka, ne Univerzuma, sastoji se u poimanju dobra i zla. Čovek je kroz istoriju stvorio humane principe i pokušava da se vlada prema njima. Ukoliko se uzmu obzir neke stare prehrišćanske civilizacije, lako se može videti da su etika, samim tim i poimanje dobra i zla, bili u priličnoj meri drugačiji. Ipak, osnovni problem ne leži tehničko tehnološkom napretku i razvijenosti civilizacije. Jedino suštinsko i večito je borba dobra i zla. Životne ,,terazije“, u stalnom kolebanju i težnji ka ravnoteži. Sve što pretegne, remeti ravnotežu sveta i ,,klackanje“ ostaje kao nemi novnost. Temelj ličnog mira, hajde da ne bude i sreće, jeste poverenje u život. Ukoliko je čovek svestan postojanja pomenute ,,klackalice“, ravnoteže dobra i zla, ali i toga da je on neopho dan element i uslov života, da je svakom svojom ćelijom vezan za ceo Univerzum, biće mu jasna važnost njegovog postojanja i gotovo nevažnost onoga što ga očekuje. Stečeno iskust vo i oni što će sa njim učiniti - to je bitno. Budimo dobri, da nam bude dobro; ne budimo zli, da se ne bismo mučili; ne zavidimo - da ne bismo patili; duševne su i telesne muke koje čovek stvara samom sebi. Treba verovati u život, u to da trenutno zlo donosi i neko dobro. Shvatimo da je naš život takav kakav jeste, da bismo našli smisao u njemu. Ta i takva pomirenost, donosi duševno i telesno zdravlje. Škola, politika, medicina i, uostalom, sve sfere društvene egzistencije, zahtevaju i polažu pravo na život čoveka. Kao što ga od malena gone da hoda sa zabačenom glavom i „nosem para vazduh“ ne gledajući pred noge, teraju ga i da sedi na poseban način i da živi po utvrđenim pravilima. Svi ti pisani i nepisani zakoni imaju dobru i lošu stranu. Zakoni postoje da ne bi bilo anarhije. Njima čovek štiti sebe i svoju zajed nicu. Ali, zakoni nisu uvek pravedni. U jednom slučaju jesu, u drugom nisu. To je tako i ne može se izmeniti. Valja pogledati savremenu medicinu i njenu ulogu u društvu. U današnje vreme, na žalost, nema veliku moć. Može da pravi ,,buku“, ali joj ljudi sve manje veruju. Galama se stvara iz straha i neznanja, ne iz objektivnih razloga. Zvanična, alternativna i tradicionalna medicina, jedna su institucija. U njoj leži ogroman novac, ali i veliki broj ljudi sa dovoljno znanja za bavljenje jednom od najdelikatnijih oblasti života. Neki se bave medicinom radi ličnog bogaćenja. Na žalost, i u samom vrhu pomenute institucije ima onih koje ne zanima pacijent, već dobrobit. Kao dobar primer ovakvog stava prema medicini, navodim slučaj ,,Benetona“ i kongre sa o AIDS-u u Jokohami. Beneton je, naime, naivno poverovao da se okupljeni „trust moz
gova“ bori protiv dečijeg AIDS-a, a ne za njegovo širenje. Do današnjeg dana su ostale nepoznate pobude iz kojih je ušao u tu ,,priču“, ali činjenica je da je nekome zasmetao. Tre balo je, dakle, naći povod da bude uklonjen sa kongresa. I pronađen je. Duhovit i besmis len - slika Ronalda Regana! Ne sluteći ništa, ,,Beneton“ je objavio sliku nekadašnjeg amer ičkog predsednika nakon primene zvanične medicinske terapije. U trenutku fotografisan ja, očito je bio u veoma lošem zdravstvenom stanju. HlV-pozitivne osobe su u Jokohami izmanipulisane. Oboleli od HIV/AIDS-a su napravili dobro organizovane, masovne demonstracije, ne toliko da skrenu pažnju na sebe, koliko da ,,prodrmaju“ ravnodušnu okolinu. Zašto nas ne lečite? Kako da vas lečimo od neizlečive bolesti? Celo čovečanstvo traži lek i ne može da ga nađe! Zašto bismo vas varali? Pokušavamo da vam damo nadu, pro dužimo život. Inficirani ste, desilo vam se! Šta uraditi, recimo, sa nastradalim na pešačkom prelazu? Reč je o besmislenoj ,,revoluciji“. Radnici bi, isto tako, mogli da traže veće plate, protestuju zbog otpuštanja sa posla. Šta ostaje bolesnima? Ko je njima kriv, ko im je ,,napravio“ HIV? Postojala je, dakle, dobro organizovana propaganda da su namerno inficirani i da ih ne leče, s ciljem izazivanja opšteg revolta, a potom i uličnih nereda. Šta je sa svakodnevicom? Čovek bi, recimo, mogao i u bolnici da se pobuni. Zašto, pro tiv čega? Neljubaznog medicinskog osoblja. Može i pasti predlog da se sa njima treba razračunati silom. Zašto i kako? Ne postoji spontani revolt. Postoji samo spontano bekstvo iz logora - ukoliko se nenadano ukaže prilika. Spontane pobune u koncentracionom logoru nema bez organizo vane akcije. Svaki logoraš se plaši da će, ako digne glas, biti ubijen, zatvoren u samicu, uskraćen za hranu, biti prebačen na teži posao. Svako strahuje, boji se. Važno je „ujedini ti“, organizovati i usmeriti strah. Masovna spontanost je samo politička obmana. Da li kod bioloških ćelija postoji masovna pobuna? Možda je to rak, leukemija, autoimune bolesti? Ko smiruje pobunu i pravi red unutar organizma? Recimo med, limun, trave. U mešavini, uz pomoć fermentacije, pomažu ali nisu svemoćni. Neminovnost je figurativno shvaćena kao bestelesna sila, anđeo smrti čiji je zadatak da povede onoga kome je došlo vreme... Lekar treba i mora da leči požrtvovano koristeći sve svoje znanje, mudrost i ljubav. Ali isto tako, mora da bude svestan da je neminovnost iznad njega. Desiće mu se da neočekivano lako izleči najtežeg bolesnika, ako mu nije ,,vreme“, ali i da izgubi onoga kome je ,,vreme“ došlo. Stoga mora da bude razuman i blag prema smrti, svestan da njegov zadatak nije samo lečenje već i pružanje nade i pripremanje za neminovno. Na putu ka neminovnosti, zadatak medicine je da olakša patnju isto koliko i da leči i izleči. Većina lekara, na žalost, ne oseća samilost i ljubav. Iskrenu želju za dobrobit paćeni ka. Tek svaki svaki stoti lekar danas to nosi u sebi! Sve se svodi na manje-više uniformnu vizitu, razmenu ,,učenih“ termina i nikakvu vezu sa stvarnošću. Kod dijagnoze da se, reci mo, čoveku jetra bukvalno raspada, odmah se proriče sudnji dan. Uobičajeno je pitanje da li pije, u slučaju potvrdnog odgovora, alkohol je glavni uzrok oboljenja. A šta je sa onima koji piju i više, ali im se jetra ne raspada? Ili onima koji nikada nisu okusili ni kap alkoho la? Istraživanja, ukratko, idu pogrešnim smerom. Trebalo bi videti koliko zdravih radi isto što i bolesni, ali bez ikakvih posledica. Celog se života ,,naliva“, a onda ga u 85. godini ubije grom ili se polomi na ledu...
Ipak, vratimo se malignim ćelijama. Zašto su embrionalnog porekla? Šta se to dešava sa ostalim ćelijama čovekovog organizma? Da li je maligno, zaista, tuđe tkivo stvoreno delovanjem izvesnog virusa ili je to, ipak, čovekovo tkivo? Da li je, i u kakvoj konfuziji poče lo da se podmlađuje i - preteralo u tome? A možda je u tumoru skrivena šansa za podm lađivanje organizma? Bebe-ćelije (stem-ćelije) organizma rastu veoma brzo i ukoliko na izvesnom mestu, iz ko zna kojih razloga, počnu nenadano da bujaju „protiv svake logike“, mogu se shvatiti kao malignitet. Ako se ima u vidu da su svi pronalasci samo hipoteze na delu puta ka istini, onda je i pronalazak R. Gala (HTL-virus), ipak, samo jedna hipoteza. Teško je danas nešto dokazati bez prim ene visoke tehnologije. Zašto, na primer, koštana srž neprekidno i ubrzano stvara stem-ćelije od kojih nastaju sve krvne ćelije, crvene i bele loze, kod leukemije? Možda zato što organizam ima „pogrešan zahtev“? Naravno. Koštana srž stvara stem-ćelije u zdravom organizmu. One, međutim, ponekad ,,polude“. U kojoj meri je, zapravo, to ,,ludilo“? Sve se može događati pod uticajem praklica, ali, to nije njihovo množenje. Ukoliko se prizna postojanje praklica, izgledne su šanse da budu za sve okrivljene i ulazak u medicinsku ,,modu“ im je garantovan. Genijalno rešenje za ulazak u - zabludu! Stav onkologa potiče iz različitih škola, a svaka od njih ima samo svoje zakone. Stručn jak, naravno, brani saznanja, dostignuća i verodostvojnost svoje škole, ali je lišen prava na sumnju. Ozbiljna sumnja u vlastito znanje, neverovanje u njega, vodi ka izlazu iz struke. Iza zvanične medicine ne stoji ništa drugo osim ličnog autoriteta, a snaga lekara je u pripadništvu određenom klanu. Van klana, lekar je nemoćan koliko i Samson bez kose. Šta, međutim, oni mogu jednom vraču u Ugandi? Ko zna, možda i mogu, budući da prate i proučavaju njegova znanja u pokušaju da ih iskoriste, ne mareći što pripadaju zvanično priznatom medicinskom krugu. Ali, to su neke druge škole. Između pomenutih oficijelnih ,,škola“ nema jedinstva. Odnos među njima je sveden na - dizanje nosa. Pravi medicinski radnik je skroman, ali ne umišljeno skroman. Put do skromnosti je, međutim, veoma dug. Svako mora imati jasnu predstavu o svojoj malenkosti i malenkosti svake ,,veličine“ u odnosu na drugu. Skromnost nije stvar vaspitanja. Skromnost je rezultat znanja. Iz hrane se rađaju sva stvorenja, koja potom žive na hrani i nakon smrti postaju hrana. Hrana je upravljačka sila svih stvari. Zato se kaže da je ona lek za sva telesna oboljenja. Oni koji obožavaju hranu kao Brahman, dobijaju sve materijalne predmete. Iz hrane se rađaju sva bića, koja posle rođenja rastu zahvaljujući hrani. Sva bića se hrane hranom, a posle nji hove smrti, hrana se hrani njima. Taitiraja Upanišad
Literatura: Agbalika F, Ferchal F, Garnier J-P, et al. 1992. Pseudopozitivni antigeni povezani sa pojavljivanje 25-30 kD proteina, otkriveni kod primalaca organa. AIDS. 6:959-962. Anderson RM, May RM. Epidemiološki parametri prenošenja HIV virusa. Nature 1988; 333: 114-9. Andrade V, Avelliera JC, Marques A, et al. 1991. Lepra kao uzrok pseudopozitivnih rezultata u serološkim testovima za otkrivanje antitela na HIV-1. Intl. J. Leprosy. 59:125. Arnold NL, Slade RA, Jones MM, et al. 1994. Praćenje višestruke imunološke reak tivnosti enzima virusa povezane sa vakcinom protiv gripa. Vox Sanguinis. 67:191. Arron DC. Endokrine komplikacije kod sindroma stečene imunodeficijencije. Arch Intern Med 1989; 149: 330-3. Ascher D. Roberts C. 1993. Određivanje etiologije seroreverzije u testovima na HIV otkrivanjem antitela. AIDS. 6:241. B. Malićević, Kurir, „Bodu i glavu“, Beograd, jun 2005. B92 SPECIJAL, „Međunarodni dan borbe protiv droge“, Beograd, jul 2004. B92, „Psihoterapija: da li ste zavisni od interneta“, Beograd, jun 2005. Babbidge Clare: HIV haemophiliacs: ‘Too easy to forget’ Bakeman R, McCray E, Lumb JR i dr. Slučajevi side među crncima i hispanjolcima. J Natal Med Assocl987; 79: 921-8. Barbacid M, Bolgnesi D, Aaronson S. 1980. Ljudi imaju antitela sposobna da prepoznaju onkovirusne glikoproteine: Prikaz da su ta antitela stvorena kao odgovor na ćelijsku modi fikaciju glikoproteina, a ne kao posledica izlaganja virusu. Proc. Natl. Acad. Sci. 77:1617-1621. BBC News, 02. 12. 2003. Beverley C.L.; Kreek M.J.; Wells A.O. i Curtis J.L. Uticaji zloupotrebe alkohola na napredovanje oboljenja jetre kod pacijenata na održavanju metadonom. U: Rasprave sa 41og godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zavisnosti od droge, Harris L.S. (izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 27, 1979. BHIVA National Clinical Audit Report, BHIVA Autum Conference, London, 2005. Biggar R, Melbye M, sarin P, et al. 1985. Reakcija antitela na HTLV retrovirus u testu ELISA asicirana sa malarijom i imunim kompleksima kod zdravih Afrikanaca. Lancet. ii:520-543. Birchgrove Group, 2005. Birhari B. Alkoholizam i održavanje na metadonu. Am.J.Drug Alcohol Abuse, 1974. Blalock JE, Smith EM. Kompletna regulatorna petlja između imunog i neuroen dokrinog sistema. Fed Proc 1985; 44: 108-11. Blanton M, Balakrishnan K, Dumaswala U, et al. 1987. Antitela na HLA davalaca krvi sa reaktivnim akrining-testom na antitela na HIV. Transfusion. 27(1):118. Blic news, beograd, desembar 2001.“Sirotinja na marihuani, elita na kokainu“. Blomberg J, Vincic E, Jonsson C, et al. 1990. Identifikacija regiona HIV-1 p24 reak tivnog sa serumom koji daje ,,neodređene“ rezultate na elektroforetičkim imunoblotovima uz pomoć drugih sintetičkih peptida. AIDS Res. Hum. Retro. 6:1363. Blomfield Al, Mateer JG. Promene osetljivosti kože na tuberkulin tokom epidemije gripa. Am Rev Tub Pulm Dis 1919; 3: 166-8.
Bricaire F, Poubeau P. Funkcija kortikosurenalina kod bolesti sindroma stečene imunodeficijencije. Press Med 1988; 17: 1814. Burkhardt U, Mertens T, Eggers H. 1987. Poređenje dva komercijalna anti-HIV testa ELISA: ,,Abbot“ HTLV-III ELS i ,,DuPont“ HTLV-III ELISA. J. Med. Vir. 23:217. Bylund D, Ziegner U, Hooper D. 1992. Pregled testova za HIV. Clin. Lab. Med. 12:305-333. Cape Times Limited, Government Printers, 1919 - Komisija za epidemiju gripa, Južnoafrička unija. Izveštaj komisije za epidemiju gripa. Kejp Taun CDC. Moguća povezanost sindroma stečene imunodeficijencije (AIDS) i transfuzije Kalifornija. MMWR 1982; 31: 652-4. CDC. Neobjašnjena imunodeficijencija i oportunustičke infekcije kod dece - Njujork Nju Džersi, Kalifornija. MMWR 1982; 31: 665-7. CDC. Sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS) kod zatvorenika - Njujork, Nju Džer si. MMWR. Challakere K, Rapaport M. 1993. Pseudopozitivni rezultati HIV-1 testa ELISA u subjek tima sa niskim rizikom. West. J. Med. 159(2):214-215. Chamaret S, Seqer J, Coridian A i dr. Slučaj spontanog prestanka HIV infekcije. IV međunarodna konferencija o sidi, Stokholm, 1988; sažetak 1200. Charmot G, Simon F. 1990. HlV-infekcija i malarija. Revue du practicien. 40:2141. Coleman John, Dr. „Conspirator’s hierarchy: The Story of the Commitee 300“, 1992. Cordes R, Ryan M. 1995. Skriveni rizici u testiranju na HIV. Postgraduate Medicine. 98:177. Courouce AM, Muller JY, Richard D. Lažno pozitivne western blot reakcije na virus humane imunodeficijencije kod davalaca krvi. Lancet 1986; 2: 921-2. Cristophersen J, Menne T, Friis-Moller A i dr. Bolesti prenete seksualnim putem kod hetero-, homo- i biseksualnih muškaraca u Kopenhagenu. Dan Med Bull 1988; 335: 285-8. Day S, Ward H, Harris JRW. Žene-prostitutke i zdravlje naroda. BMJ 1988; 35: 285-8. DePaepe ME, Waxman M. Atrofija testisa kod HlV-a: studija o 57 slučajeva autopsije. Hum Pathol 1989; 20: 210-4. DePrato RA, Rothschild J. Virus side kao oportunistički organizam izaziva stanje hroničnog viška relativnog kortizola. Terapeutske indikacije. Med Hypotheses 1986; 21: 253-66. Des Jarlais D.C.; Friedman S.R. i Hopkins W. Smanjenje rizika od sindroma stečene imunodeficijencije među intravenskim narkomanima. Ann.Intern.Med, 1985. Dluhy RG. Rastući spektar endokrinih abnormalnosti povezanih sa HlV-om. J Clin Endocrinol Metab 1990; 70: 563-5. Dobs AS, Dempsey MA, Ladenson PW i dr. Endokrini poremećaji kod muškaraca zaraženih virusom humane imunodeficijencije. Am J Med 1988; 84: 611-6. Dock N, Lamberson H, O’Brien T, et al. 1988. Procenjivanje atipične imunoblot reaktivnosti na HIV kod davalaca krvi. Transfusion. 28:142. Dole V.P. „Anonimni alkoholičari“, zavisnost od droge i tablete. AA Grapevine, oktobar 1972. Dole V.P. i Joseph H. Dugoročni rezultati kod pacijenata lečenih održavanjem na meta donu. Ann. NY Acad.Sci, 1978. Dole V.P. i Nyswander M.E. Lečenje održavanjem na metadonu: desetogodišnja per spektiva. JAMA, 1976. Dondero T.J. i tim za analiziranje podataka o HIV-u. Infekcija virusom humane imun odeficijencije u Sjedinjenim državama. Pregled trenutnih saznanja. Dodatak MMWR. Cen tri za kontrolu bolesti, Ministarstvo SAD za zdravstvo i služba za pomoć, 1987.
Dorland’s Illustrated Medical Dictionary, W. B. Saunders Company, Philadelphia, 1994. Dormont D, Livartowski J, Chamaret S i dr. HIV-2 kod rezus majmuna: serološki, virološki i klinički rezultati. Intervirology 1989; 30 (dodatak 1): 59-65. Duncanson FP, Hewlett D Jr, Maayan S i dr. Mikobakterijska tuberkulozna infekci ja kod sindroma stečene imunodeficijencije: Prikaz kod 14 pacijenata. Tebercle 1986; 67: 295-302. Eidelman A, Nkongo A, Morecki R. Pneumocistitis kod vijetnamskog deteta u SAD. Pediatr Res 1974; 8: 424/150. Esteva M, Blasini A, Ogly D, et al. 1992. Pseudopozitivni rezultati antitela na HIV kod dvojice muškaraca sa sistemskim Lupus erythematosus-om. Ann. Rheum. Dis. 51:1071-1073. Fassbinder W, Kuhni P, Neumayer H. et al. 1986. Prevalenca antitela na LAV/HTLV-III (HIV) kod pacijenata sa terminalnom renalnom insuficijencijom lečenih hemodijalizom i kasnijim presađivanjem bubrega. Deutsche Medizinische Wochenschrift. 111:1087. Fauci AS, moderator. Sindrom stečene imunodeficijencije: novi podaci. Ann Intern Med 1985; 102: 800-13. Fauci AS. Imunosupresivni i anti-zapaljenski efekti glukokortikoida. U: Baxter JP, Rousseau BG, izd. Delovanje hormona glukokortikoida. 1979; 12: 449-65. Fleming D, Cochi S, Steece R. et al. 1987. AIDS u oblastima sa niskom incidencom. JAMA. 258(6):785. Friedman-Kien AE, Saltzman BR, Geo Y i dr. Kapošijev sarkom kod HlV-negativnih homoseksualnih muškaraca. Lancet 1990; 335: 168-9. Gelfand M. Bolesni Afrikanac. 3. izdanje. Kejp Taun: Steward Printing Company, 1957: 741. Gerencer M, Valpotic I, Jukic B i dr.Kvalitativna analiza ćelijskih imunih funkcija kod infektivne konjske anemije pokazuje podudarnost sa sidom. Arch Virol 1989; 104: 249-57. Getchell JP, Hicks DR, Svinivasan A i dr. Virus humane imunodeficijencije izolovan iz uzorka uzetog 1976 u centralnoj Africi. J Infect Dis 1987; 156: 833-7. Gill MJ, Rachlis A, Anand C. 1991. Pet slučajeva pogrešne dijagnoze HlV-infekcije. Can. Med. Asso. J. 145(12):1593. Gonnelli A, Almi P, Rubino M. i dr. Prolazno pozitivan test na antitela protiv HIV-a posle tretmana tetanus imunoglobulinom. Lancet 1991; 337: 731. Gordana Bulatović, Svedok, „Legalizaciju marihuane traže oni koji je konzumiraju ili prodaju“, Beograd, 2005. Gottlieb MS, Schroff R, Schanker HM i dr. Pneumocystitis carinii pneumonija i mukoz na kandidijaza kod prethodno zdravih homoseksualnih muškaraca. Dokaz nove stečene ćelijske imunodeficijencije. N Engl J Med 1981; 305: 1425-31. Greenberg AE, Nguyen-Dinh P, Mann JM i dr. Povezanost malarije, transfuzije krvi i HIV seropozitivnosti kod populacije u Kinšasi, Zair. JAMA 1988; 259: 545-9. Hafner Katie and John Markoff, Cyber Punk: Outlaws and Hackers on the Computer Frontier, Corgi Books, London, 1993. Halsey NA, Robert-Guroff M, Boulos R i dr. Niska stopa prenosa infekcija HTLV-1 i HTLV-III sa majke na dete kod endemične populacije. XXV međunaučna konferencija o antimikrobnim agensima i hemoterapiji. Mineapolis, 1985: sažetak 742. Healey D, Bolton W. 1993. Prividna reaktivnost glikoproteina HIV-1 na WB kod nein ficiranih davalaca krvi. AIDS. 7:655-658. Hemophilia-litigation.com
Hess D. J., Science & Technology in a Multicultural World: The Cultural Politics of Facts & Artefacts, Columbia University Press, N.Y.1994. Hesseltine CW. Prirodno pojavljivanje mikopatologije. Mycol Appl 1974; 53: 141-53. Heyfelder. Epidemija gripa u Petersburgu. Wien Klin Woechenschr 1889; 986-8. Hisa J. 1993. Pseudopozitivna ELISA na HIV posle vakcinacije protiv gripa. JID. 167:989. Hymes KB, Cheung T, Greene JB i dr. Kapošijev sarkom kod homoseksualnih muškaraca - izveštaj o osam slučajeva. Lancet 1981; 2: 598-600. Isaacman S. 1989. Pozitivni rezultati testa na antitela na HIV posle lećenja hepatitisa B imunoglobulinom. JAMA. 262:209. Issel CJ, Foil ID. Studija o prenosu zarazne konjske anemije putem insekata. JAMA 1984; 184: 293-7. Jackson G, Rubenis M, Knigge M, et al. 1988. Pasivna imunoneutralizacija HlV-a kod pacijenata sa uznapredovalim AIDS-om. Lancet, Sept. 17:647. Jindal R, Solomon M, Burrows L. 1993. Pseudopozitivni testovi na HIV kod žena sa lupusom i otkazivanjem bubrega. NEJM. 328Č1281-1282. Johnson RE, Lawrence DN, Evatt BI i dr. Sindrom stečene imunodeficijencije među pacijentima koji su posećivali centre za lečenje hemofilije i iskustvo sa mortalitetom hemofiličara u Sjedinjenim državama. Am J Epidemiol 1985; 121: 797-810. Journal of Hepatology, juli 2005. Jungkind D, DiRenzo S, Young S. 1986. Efekat korišćenja termoinaktivisanog seruma sa ,,Abbott“-ovim testom za T-ćelijski limfotropni virus tipa III. J. Clin. Micro. 23:381. Kaplan MM, Webster RG. Epidemiologija gripa. Fenomen genetske rekombinacije između humanih i životinjskih vrsta virusa gripa može biti odgovoran za pojavu novih podtipova, kao što je virus koji je izazvao veliku pandemiju 1918-19. Sci Am 1978; 88-106. Kashala O, Marlink R, Ilunga M. et al. 1994. Infekcija HIV-1 i humanim T-ćelijskim limfotropnim virusima među leproznim pacijentima: korelacija između HIV-1 unakrsne reaktivnosti i antitela na lipoarabionomanu. J. Infect. Dis. 169:296-304. Keystone JS, Keystone DL, Proctor EM. Crevne parazitske infekcije kod homoseksualnih muškaraca: pretežnost, simptomi i faktori prenošenja. Can Med Assoc J 1980; 123: 512-4. Khuri E.T.; Millman R.B.; Hartman N. i Kreek M.J. Klinička pitanja koja se tiču alkoholičara mladenačkih korisnika narkotika. Adv.Alcohol Subst. Abuse, 1984. Krech U, Jung M, Jung F. Citomegalovirusne infekcije kod muškarca. Basel: S Karger, 1971:32. Kreek M.J. Medicinska bezbednost i sporedni efekti metadona kod tolerantnih osoba. JAMA, 1973. Kreek M.J. Medicinske komplikacije kod metadonskih pacijenata. Ann. NY Acad.Sd, 1978. Kreek M.J. Posledice po zdravlje vezane za upotrebu metadona. U: Rasprave o lečen ju narkotičkih zavisnosti, Cooper J.R.; Altman F.; Brown B.S. i Czechowicz D. (izd.) Min istarstvo SAD za zdravstvo i službe za pomoć, Washington, DC, 1983. Kreek M.J. Uzajamna delovanja opijata i etanola: implikacije za biološku osnovu i lečenje kombinovanih bolesti zavisnosti. U: Rasprave sa 49-og godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zavisnosti od droge, Harris L.S. (izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 81, u štampi. Kreek M.J.; Gutjahr C.L.; Garfield J.W.; Bowen D.V. i Field F.H. Uzajamna delovanja lekova i metadona. Ann. NY Acad.Sci, 1976.
Kreek M.J.; Khuri E.; Fahey L.; Miescher A.; Arns P.; Spagnoli D.; Craig J.; Millman R. i Harte E.H. Studije dugoročnog praćenja medicinskih statusa adolescenata, bivših zavisni ka od heroina, kod hroničnog tretmana održavanja metadonom: oboljenje jetre i imunos tatus. U: Rasprave sa 47-og godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zav isnosti od droge, Harris L.S. (izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 67, 1986. Kristof ND. Hongkonški program: zavisnici bez side. Njujork tajms 1987, 17.jun: (kol.3), B9 (kol.l). Lai-Goldman M, McBride J, Howanitz P, et al. 1987. Prisustvo antitela na HTLV-III (HIV) u serumskim preparatima imunoglobulina. Am. J. Clin. Path. 87:635. Langedijk J, Vos W, Doornum G, et al. 1992. Identifikacija ukršteno reaktivnih epitopa prepoznatih HIV-1 pseudopozitivnim serumima. AIDS. 6:1547-1548. Lee D, Eby W, Molinaro G. 1992. Pseudopozitivnost na HIV posle vakcinacije protiv hepatitisa B. Lancet. 339:1060. Lefrere JJ, Laplanche JI, Vittecoq D i dr. Hipogonadizam kod side. AIDS 1988; 2:135-43. Leo-Amador G, Ramirez-Rodriguez J, Galvan-Villegas F, et al. 1990. Antitela na HIV kod generalizovanog Lupus erythematosus-a. Salud Publica de Mexico. 32:15. Liebson I.; Bigelow G. i Flamer R. Alkoholizam među metadonskim pasijentima: speci fični metod lečenja. Am.J.Psychiatry, 1973. Liebson I.; Tommasello A. i Bigelow G. Bihevioralni tretmani metadonskih pacijenata alkoholičara. Ann.Int.Med, 1978. Limfadenopatija i sindrom stečene imunodeficijencije: Strukturalna i antigenska povezanost sa infekcijom virusom konjske anemije. Ann Virol 1984; 135E: 119-31. Linder J. Infekcija kao komplikacija transplantacije srca. J Heart Transplant 1988; 7: 300-4. Macher AM. Infekcije kod sindroma stečene imunodeficijencije. U: Fauci AS, modera tor. Sindrom stečene imunodeficijencije: epidemiološka, klinička, imunološka i terapeut ska razmatranja. Ann Intern Med 1984; 100: 92-106. Mackenzie W, Davis J, Peterson D. et al. 1992. Višestruko pseudopozitivni serološki testovi za HIV, HTLV-1 i hepatitis C posle vakcinacije protiv gripa. 1991. JAMA. 268:1015-1017. MacKenzie, Davis JP, Peterson DE i dr. Višestruki lažno pozitivni serološki testovi na HIV, HTLV-1 i hepatitis C kao prateća pojava vakcinacije protiv gripa, 1991. JAMA 1992:268: 1015-7. Manovič Lev, „Arheologija kompjuterskog ekrana“, Metamediji (izbor tekstova), Cen tar za savremenu umetnost, Beograd, 2001., 11 -37, 20. Martin PMD. Gljive povezane sa uobičajenim žitaricama i proizvodima od žitarica i nji hov značaj. S Afr Med J 1974; 48: 2374-8. Mathe G. 1992. Da li je virus AIDS-a odgovoran za bolest? Biomed & Pharmacother. 46:1-2. Medina Filippo, Prof. Dr: „Dizionario medico per la famiglia“, Milano, 1997. Melbye M, Froebel KS, M adhok R i dr. HTLV-III seropozitivnost kod evrop skih hem ofiličara izloženih koncentratu faktora III uveženom iz SAD. Lancet 1984; 2: 1444-6. Mendenhall C, Roselle G, Grossman C, et al. 1986. Pseudopozitivni testovi na antitela na HTLV-III (HIV) kod pacijenata sa alkoholičarskim hepatitisom. NEJM. 314:921. Mildvan D, Gelb AM, William AD. Venerični prenos crevnih patogena kod muških homoseksualaca. Izveštaji o dva slučaja. JAMA 1977; 238: 1387-9. Mirijevac.com, „Heroji i heroine“, Beograd, 2005.
Moore J, Cone E, Alexander S. 1986. Seropozitivnost na HTLV-III (HIV) kod parenter alnih narkomana 1971-1972. - slučaj pseudopozitivnosti ili dokaz izloženosti virusu? NEJM. 314:1387-1388. Mortimer P, Mortimer J, Parry J. 1985. Koje testove za anti-HTLV-III/LAV (HIV) upotrebljavati za skrining i potvrđivanje? Lancet. Oct. 19, p873. Mujagić H, Radovanović Z, Cuculić M, Vujanović N, Vujić A i Čobić P. Sistem stečene imunodeficitarnosti, Virološki, imunološki, klinički i epidemiološki aspekti.“Svjetlost“, Sarajevo, 1987. N Galy B, Ryder RW, Bila K i dr. Virus humane imunodeficijencije među zaposlenima u jednoj afričkoj bolnici. N Engl J Med 1988; 319: 1123-7. Nacionalni institut za pravdu. AIDS Bulletin. Oct. 1988. National Federation of Hemophilia UK, 2005. National Federation of Hemophilia USA, 2005. Neale T, Dagger J, Fong R, et al. 1985. Pseudopozitivna anti-HTLV-III (HIV) serologi ja. New Zeland med. J. October 23. Nenić Iva, Kultura Sajber prostora, Beograd, 2005. Newburg DS, Yolken RH. Karakterizacija faktora humanog mleka koji inhibira vezi vanje GP120 HlV-a za svoje CD4 receptore. Adv Exp Med Biol 1991; 310: 281-91. Ng V. 1991. Serološke dijagnoze pomoću rekombinantnih peptida/proteina. Clin. Chem. 37:1667-1668. Nikolić Olga, Glas javnosti, „Devijantna ponašanja u školskoj dobi“, beograd, 2005. Novick D.M.; Khan I. i Kreek M.J. Sindrom stečene imunodeficijencije i infekcija virusima hepatitisa kod osoba koje intravenski koriste drogu. Bull.Narc, 1986. Novick D.M.; Kreek M.J.; Arns P.A.; Lau L.L.; Yancovitz S.R. i Gelb A.M. Uticaj teškog alkoholičarskog oboljenja jetre na raspored metadona kod održavanja pacijenata. Alko holizam: Slin.Exp.Res, 1985. Novick D.M.; Kreek M.J.; Des Jarlais D.C.; Spira T.J.; Khuri E.T.; Ragunath J.; Kalya naraman V.S.; Gelb A.M. i Miescher A. Antitela na LAV, navodni agens AIDS-a, kod par enteralnih narkomana i pacijenata na održavanju metadonom. U: Rasprave sa 47-og godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zavisnosti od droge, Harris L.S. (izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 67, 1986. Nunn PP, Mc Adam KPWJ. Mikobakterijske infekcije i sida. Br Med Bull 1988; 44: 801-13. Nzilambi N, DeCock KM, Forthal DN i dr. Učestalost infekcije virusom humane imun odeficijencije tokom perioda od 10 godina u seoskim oblastima Zaira. N Engl J Med 1988; 318: 276-9. Obuschowsky M.A. i Zweben J.E. Premošćavanje jaza: metadonski klijenti u programi ma od 12 koraka. J.Psychoactive drugs, 1987. Od našeg dopisnika. Milion beba u Ugandi suočeno je sa opasnošću od pogrešne vakcine protiv tuberkuloze. Weekly Topic, 1991,8. Mart:l (col 1-6). Osterholm MT, Forfang JC, Ristinen TL i dr. Izbijanje crevne zaraze izazvane hranom. N Engl J Med 1981; 304: 24-8. Otim Ma, Okel R, Mugerwa-Sekawaabe EN. Dnevne varijacije lučenja među odraslim subjektima u Ugandi. East Afr Med J 1979; 56: 637-8. Ozanne G, Fauvel M. 1988. Izvođenje i pouzdanost pet komercijalnih ELISA kompleta u praćenju anti-HIV antitela kod visokorizičnih subjekata. J. Clin. Micro. 26:1496.
Pahvva SG, Quilop MTJ, Lange M i dr. Defektna funkcija B-limfocita kod homoseksu alnih muškaraca u vezi sa sindromom stečene imunodeficijencije. Ann Intern Med 1984; 101: 757-63. Papadopulos-Eleopulos E, Turner V, and Papadimitriou J. 1993. Da li je pozitivan nalaz na Westernblot-u dokaz HlV-infekcije? Bio/Technology. June 11:696-707. Papadopulos-Eleopulos E. 1988. Ponovno procenjivanje AIDS-a: da li je oksidacija indukovana faktorima rizika primarni uzrok? Med. Hypo. 25:151. Parrillo JE, Fauci AS. Mehanizmi delovanja glukokortikoida na imunoprocese. ANNu Rev Pharmacol Toxicol 1979; 19: 179-201. Pearlman ES, Ballas, SK. 1994. Pseudopozitivni skrining-testovi na HIV povezani sa vakcinacijom protiv besnila. Arch. Pathol. Lab. Med. 118-805. Peter James and Nick Thorpe, „Ancient Inventions“, 2002. Peternan T, Lang G, Mikos N, et al. Hemodijaliza/otkazivanje bubrega. 1986. JAMA. 255:2324. Pier AC, McLoughlin ME. Mikotoksična supresija imuniteta. U: Lacey J, izd. Tri hoteceni i drugi mikotoksini. Chichester: John Wiley & Sons Ltd. 1985: 307-19. Pier AC. Dejstvo aflatoksina na imunitet. J Am Vet Med Assoc 1973; 163: 1268-9. Piszkewicz D. 1987. HTLV-III (HIV) antitela posle imunoglobulina. JAMA. 257:316. Pitchenik Ae, Fertel D, Block AB. Mikobakterijsko oboljenje: Epidemiologija, dijag noza, lečenje i prevencija. Clin Chest Med 1988; 9: 425-41. Popović Dragomir, Prim. dr, ,,Da li prepoznajete obolelog od narkomanije“, Beograd, novembar 2003. Porter JD, Ragazzoni HP, Buchanon JD i dr. Prenos crevnih bolesti u bazenu za plivan je. Am J Public Health 1988; 78: 659-62. Poster M., The Modce of Information: Poststructuralism and Context, University of Chicago Press, Chicago, 1990. Profitt MR, Yen-Lieberman B. 1993. Laboratorijska dijagnoza HIV infekcije. Inf. Dis. Clin. North Am. 7:203. R. A. Stone, The War of Desire and Technology at the End of the Mechanical Age, MIT Press, Cambridge, MA, 1996. Ranki A, Kurki P, Reipponen S, et al. 1992. Antitela na retrovirusne proteine kod autoimunog oboljenja vezivnog tkiva. Arthritis and Rheumatism. 35:1483. Rezza G, Lazzarin A, Angarano G i dr. Rizik od side kod HIV serokonvertora: poređen je između intravenskih narkomana i homoseksualnih muškaraca. Eur J Epidemiol 1990; 699-101. Ribeiro T, Brites C, Moreira E, et al. 1993. Serološka validnost HIV infekcije u tropskim predelima. JAIDS. 6:319. Rickard KA, Joshua DE, Campbell J i dr. Odsustvo side kod hemofiličara u Australiji koji su lečeni potpuno dobrovoljnim sistemom davalaštva krvi. Lancet 1983; 2: 50-1. Roberts Kevin and Frank Webster, „Prospects of a Virtual Culture“, Science as Culture , Carfax Publishing (Taylor & Francis Group), Volume 11, Number 2,2002., 235 - 257, p. 242. S. Turkle, Life on the Screen: Identity in the Age of Internet, Simon&Schuster, New York, 1995. Sabin C et al.: ,,Twenty five years of HIV in haemophilic men in Britain - an observa tional study“, British Medical Journal, September 16, 2005 (online edition)
Sava Stefanović, Beta, „Bez nacionalne strategije nema ni borbe protiv narkomanije“, Beograd, maj 2004. Sayers M, Beatty P, Hansen J. 1986. Antitela na HLA kao uzrok pseudopozitivnih reak cija u testovima ELISA za antitela na humani T-limfotropni virus tipa III (HIV). Transfusion. 26(1):114. Sayre KR, Dodd RY, Tegtmeier G, et al. 1996. Pseudopozitivni Westernblot testovi na HIV-1 kod neinficiranih davalaca krvi. Transfusion. 36:45. Schleupner CJ. Otkrivanje HIV-1 infekcije. In: (Mandell GI, Douglas RG, Bennett JE, eds.) Načela i praksa kod infektivnih oboljenja. Treće izdanje. New York: Churchill Living stone, 1990:1092. Schlienger JI, Lang JM. Endokrine posledice kod infekcije virusom humane imunod eficijencije (VIII). Pathol Biol (Paris) 1989; 37: 921-6. Schochetman G, George J. 1992. Serološki testovi za otkrivanje HIV infekcije. In: AIDS - metodologija testiranja i pitanja obrade. Springer-Verlag, New York. Scholtz WC. Epidemija gripa na Kejpu. BMJ 1890,15.mart 15: 600. Selik RM, Castro KG, Papaionou M. Rasno - etničke razlike rizika od side u Sjedinjen im državama. Am J Public Health 1988; 78: 1539-45. Serrano M, Bellas C, Campo E i dr. Hodžkinova bolest kod pacijenata sa antitelima na virus humane imunodeficijencije. Studija o 22 pacijenta. Cancer 1990; 65: 2248-54. Shoeman RL, Pottathil R, Metroka C. Antitela na HlV-virus u pljuvačci. N Engl J Med 1989;320:1145-6. Silver David, „Introducing Cyberculture: Looking Backwards, Looking Forward: Cyber culture Studies 1990-2000“, originally published in: Web.studies: Rewiring Media Studies for the Digital Age , edited by David Gauntlett (Oxford University Press, 2000): 19-30. Simonsen L, Buffington J, Shapiro C, et al. 1995. Višestruke pogrešne reakcije u testovima za antitela na viruse, posle vakcinacije protiv gripa. Am. J. Epidem. 141-1089. Smith D, Dewhurst S, Shepherd S, et al. 1987. Pseudopozitivne reakcije na testu ELISA za antitela na HIV u populaciji pacijenata sa urođenom hemofilijom. Transfu sion. 127:112. Snyder H, Fleissner E. 1980. Specifičnost humanih antitela na glikoproteine onkovirusa: Prepoznavanje antigena od strane prirodnih antitela određeno je prema struk turama ugljenih hidrata. Proc. Natl. Acad. Sci. 77:1622-1626. Spice B, Barre-Sinoussi F, Montagnier L i dr. Inaktivacija virusa povezanog sa lim fadenopatijom hemijskim disinfektantima. Lancet 1984; 2: 899-901. Stakman EC, Henry AW, Curran GC, i dr. Spore u gornjim slojevima vazduha. J Agric Res 1923; 24: 599-609. Steckelberg JM, Cockerill F. 1988. Serološko testiranje na antitela na HIV. Mayo Clin. Proc. 63:373. Stefanović Stanoje, Prof. dr: Hemofilija, Beograd 1991. Stephens RM, Casey JW, Rice NR. Čep kod infekcije virusom konjske anemije i geni: povezanost sa visna i AIDS virusima. Science 1986; 231: 589-94. Stimmel B.; Verance S. i Tobias H. Poremećaji jetre kod zavisnika od heroina: uloga alkohola. JAMA, 1972. Straub OC. Kozji artritis i encefalitis - model za AIDS? Intervirology 1989; 30 (dodatak 1): 45-50.
Strecker R. Citirao: Cantwell A Jr. Sida i doktori smrti. Istraga o poreklu epidemije side. Los Anđeles: Aries Rising Press, 1988: 134. Subotičke novine, „Nagli porast uživalaca droge u srednjim pa i u osnovnim školama“, Subotica, februar 2001. Sungar C, Akpolat T, Ozuyumcu C, et al. Lečenje interferonom alfa kod pacijenata na hemodijalizi. Nephron. 67:251. The New York Times, 22. 05. 2003. Tomić Z., Komunikologija, Čigoja štampa, Beograd, 2003. Tomić Zorica, časopis ,,Kultura“, broj 107/108, Sajber-prostor i problemi razgraničen ja, Beograd, maj 2004. Tong T.G.; Benowitz N.L. i Kreek M.J. Uzajamno delovanje metadona i disulfirama tokom održavanja na metadonu. J.Clin.Pharmacol, 1980. Tribe D, Reed D, Lindell P, et al. 1988. Antitela reaktivna sa antitelima HlV-a sa gag omotačem glavni su uzrok reaktivnosti testa ELISA u populaciji davalaca krvi. J. Clin. Micro. April:641. Tubaro E.; Avico U.; Santiangeli C.; Zuccaro P.; Cavallo G.; Pacifici R.; Croce C. i Borelli G. Udar morfijuma i metadona na fagocitičnu fiziologiju ljudi. IntJ.Immunopharmacol, 1985. Tubaro E.; Santiangeli C.; Belogi L.; Borelli G.; Cavallo G. i Croce C. Metadon protiv mor fijuma: poređenje njihovih dejstava na fagocitične funkcije. IntJ.Immunopharmacol, 1987. Ujhelyi E, Fust G, Illei G, et al. 1989. Različiti tipovi pseudopozitivnih anti-HIV reakci ja kod pacijenata na hemodijalizi. Immun. Let. 22:35-40. University of Nebraska-Lincoln, September 12, 2005. Van Beers D, Duys M, Maes M, et al. Inaktivacija seruma toplotom može izazvati inter ferenciju sa testovima na antitela na LAV/HTLV-III (HIV). J. Vir. Meth. 12:329. VanderPoel CL, Lelie PN, Reesink HW i dr. Davaoci krvi sa neodređenom anti-p24gag reaktivnošću kod western blot na HIV-1: odsustvo zaraženosti pacijenata koji su primili transfuziju i kulture virusa. Vox Sang 1989; 56: 162-7. Voevodin A. 1992. HIV skrining u Rusiji. Lancet. 339:1548. Weber B, Moshtaghi-Borojeni M, Brunner M, et al. 1995. Evaluacija pouzdanosti šest postojećih anti-HIV-l/HIV-2 testova ELISA. J. Vir. Meth. 55:97. Wood C, Williams A, McNamara J, et al. 1986. Antitela na HIV kod komercijalnih intra venskih gamaglobulinskih preparata. Ann. Int. Med. 105:536. World Federation of Hemophilia, 2005. World Health Organization (WHO) Wright P. Vakcina protiv velikih boginja kao izazivač virusa side. Times 1987,1 l.maj: 1,18. Yale S, Degroen P, Tooson J, et al. 1994. Neobični aspekti akutnog hepatitisa povezanog sa Q-groznicom. Mayo. Clin. Proc. 69:769. Yoshida T, Matsui T, Kobayashi M, et al. 1987. Evaluacija testa pasivne aglutinacije na antitela na HIV. J. Clin. Micro. Aug:1433. Yu S, Fong C, Landry M, et al. 1989. Pseudopozitivna reakcija na antitela na HIV zbog senzitivizacije HLA-DR4 indukovane transfuzijom. NEJM. 320:1495. Zorica Žarković, Ekonomist, „Civilizacija zavisnika“, Beograd, maj 2005. Zweben J.E. Može li pacijent koji je na medikamentima biti uključen u program od 12 koraka? J.Psychoactive drugs, 1987. Željka Jevtić, Blic, „Pomoć dnevno traži deset novih zavisnika“, Beograd 2005.
Umesto biografije: o Daru i Milosti
Prim. dr sci. Todor Jovanović Izbor: Dejan Jovanović
Tvrdnja da su čudni Gospodnji putevi nije ni nova ni nepoznata, ali upotpunjena objašnjenjem da receptura vekovima sricana i u praksi proveravana na Bliskom Istoku, a u Vranom Dolu na Kosovu (od koga danas nije ostao ni kamen na kamenu) zabeležena 1860, leči najteže bolesti savremenog čoveka (naravno, prilagođena autentičnom okruženju), onda poprima epilog minulih milenijuma osvedočene tvrdnje. Od Bliskog Istoka do nekadašnjeg Vranog Dola valja dugo jahati. Naravno. Ali, Sve višnji je iskoristio slučajan (da li?) susret jednog srpskog Jovana i jedne jordanske lepotice nedaleko od Svete Sofije u Carigradu, da pomenutu recepturu po njima pošalje i iz uda ljenih krajeva i vremena gotovo na ruke preda prim. dr sci. Todoru Jovanoviču da bi iz nje iscedio Todoxin... Divnog li smisla u savremenom besmislu, spasonosnog li skretanja sa puta ka Apokalipsi. Da li je reč o predačkom ili Stvaraočevom daru, ne treba razmišljati. On je tu, od vekova i u vekove vekova, amin!
Svako, od oca i majke rođen, prvi zrak sunca ugleda sa praroditeljskim grehom i Darom. Sad, šta više iskoristi. Dar, koji mnogima život znači, prim. dr sci. Todor Jovanović čas nešte dimice rasipa okolo, čas čuva od onih koji bi na njemu trebalo da mu budu najzahvalniji pravovernih čuvara zvanične nauke. Svojevrsnih inkvizitora savremenog mišljenja i ravnate lja lucidnih (za)misli onih koji ne priznaju jednoumlje kao genijalno opšte mišljenje. Ne, nije ovo razgibavanje za intelektualnu gimnastiku sa njegovim neistomišljenicima. Taman posla. Ovo je tek samo pokušaj da se ono što jeste prim. dr sci. Todor Jovanović, stavi u nekakve vremensko-prostorne okvire tzv. savremene (sme li se reći - naučne?!)
____________________________________________
TODoXIN NOVA MEDICINA |
711
misli. Preciznije, kako to izvesti a izbeći opasnu zamku pisanja hvalospeva rezervisanih i namenjenih isključivo carevima i „pravovernima“. Jedino oni u njima znaju da se pošteno opruže i osećaju komotno. Kako, naime, izbeći pomenutu zamku a ipak objasniti da je prilikom jubileja 100 god ina postojanja čuvene američke „Nacionalne geografije“ (osnovana 1888. godine), kao njen počasni i jedan od veoma aktivnih članova prim. dr sci. Todor Jovanović dobio visoko proz nanje ,,za doprinos u razvoju ‘Nacionalne geografije’ na polju herbalne medicine, edukaci je i istraživačkog rada“? Eto, šta sve može da stane u samo jednoj jedinoj rečenici od koje bi tomovi mogli da se napišu... Ili: prim. dr sci. Todor Jovanović je dugogodišnji član udruženja lekara Vašingtonskog društva homeopata koje mu pripisuje značajan doprinos u najnovijim istraživanjima, posebno na polju najsavremenije primene homeopatskih preparata. Njegovim rešenjem se ovo Društvo ponosi. Ilustracije radi, kad je svojevremeno otvarao ordinaciju u elitnom kraju pod nazivom ,,Votergejt“, morao je da bude više nego ubedljiv pred četiri visokostručne lekarske komisije za odobrenje prakse, uz garancije - dve velike svetske sile. Dobio ih je od SAD i Francuske. I ne samo to. Senatori i tamošnje najuglednije ličnosti su insistirale da isključivo on dobije pravo na praksu.
Č lanska karta N acionalnog centra za h o m eo p a tiju na im e d r Todora Jovanovića
Kako, dakle, sve to objasniti a ni jednom ne završiti rečenicu znakom uzvika ili, kako bi to neki rekli - uskličnikom? Ali, ostavimo po strani skromnost, tim pre što joj je čovek poslovično sklon na tuđ račun. Zašto, naime, ne reći jasno i glasno da je naučnik prim. dr sci. Todor Jovanović vodio najveće svetske eksperte iz oblasti virusologije i imunologije, pre svega za AIDS, na Nacionalnom institutu za kancer (SAD) iz Vašingtona, profesore Madicinskog fakulteta i Kraljevske Bolnice iz Londona i njihove kolege sa Karolinskog instituta.
Dva rada na K ongresu u J o ko h a m i (Japan) 1994. godine. K oautori N C I i K arolinska in stitu t (Stokholm ). Bile su to ,,vruće“ g o d in e za nas Srbe. Iz u z e v dva T odoxinova, n i jed a n drugi rad nije bio p rim ljen, n iti iz Srbije, n iti iz bilo k o je druge re p u b like bivše SFRJ.
Naslov članka koji je izašao u časopisu ,,Raum&cajt“ (Raum&Zeit). Reč je o rezultatima studije izve solozi koji su potvrdili da se dejstvo Todoxin-a pokazalo efikasnijim od svih biljnih medikamenata i pročitao ovaj isti intervju, izjavio je da ništa lepše u životu nije pročitao! Inače, prof. Gajsler je 25
dene na dvadeset pacijenata, tretiranih Todoxin-om. Kao koautori se pojavljuju najveći svetski viru preparata zvanične medicine, koje su do tada ispitivali. Kad je, međutim, prof. dr Volf Gajsler iz Kelna godina radio u Ujedinjenim nacijama.
To mu, naravno nije smetalo da goto vo u isto vreme prevali 3.000 kilometara dug put od Moske do Orenburga da bi po pozivu ruskih kolega, kao član humani tarne misije, lečio ozračenu rusku decu. S tim što u tom slučaju nije bila reč o profesionalnom i istraživačkom angažovanju već, pre svega, emotivnom. Da, reč je o srcu. Ne možeš da pontažeš ako ne voliš, ne možeš da voliš a da ne pomogneš. Slična je priča i o sanatorijumu za obolele od HIV/AIDS-a u Južnofaričkoj Uniji gde je snagom sopstvene volje, ali svakako i angažovanja, krenuo u pohod protiv opake bolesti savremenog čovečanst va i to u trenutku kad su mnogi (svetski?!) eksperti zazirali makar i da dodirnu zaraženu osobu. Gotovo uzgredno u biografiji prim. dr sci. Todora Jovanovića ostaje zabeleženo da je istovremeno bio i porodični lekar kralja Zulua, najvećeg afričkog plemena koje broji 35 miliona pri padnika, baš kao i ministara za vojsku i policiju, njihovih prodica, službenika, pri jatelja...
Neki od pacijenata Todoxin-ovog sanatorijuma uJAR.
Zlatnu medalju i visoku novčanu nagradu Svetske zdravstvene organizacije sa sedištem u Ženevi za rezultate postignute u oblasti herbalne medicine, primio je sa pristo jnom zahvalnošću, mada je mnogo ponosniji na vlastiti projekat, konstrukciju i proizvod nju najmoćnijih liofilizatora ne samo u Srednjoj Evropi već, po svemu sudeći, i celom svetu.
Već samo ovo bi bilo dovoljno za desetak dobrih biografija i naučnih karijera. Ne, međutim, i za prim. dr sci. Todora Jovanovića. Kad nije u ordinaciji, na nekom od svetskih kongresa, u laboratoriji, proizvodnom pogonu ili kad ne sluša tzv. ozbiljnu muziku, onda ozbiljno - piše. Dramski pisac Todor Jovanović je do sada napisao pet drama čije su likove tumačili, recimo, Rade Marković, Petar Kralj, Milan Mihajlović... Najpoznatije su „Divina gluma“ (O Danteu), „Pred licem smrti“ i „Iskustvo smrti“. Kao da mu drame nije dovoljno u poslu kojim se svakdnevno bavi. Ali, to je naučnik, istraživač, pisac, večiti tragač za Sve tim Gralom i istovremeno vešt igrač na tankoj žici svakodnevice i nadrealnog iliti nadčulne nemerljive realnosti - prim. dr sci. Todor Jovanović. Preciznije, sve ovo je tek samo stidljiva objava njegovog Dara. Koliko da se oduži za Milost...
Sadr žaj
Recenzija ............................................................................................................ Umesto uvoda ili virus-ubica i ubica virusa .................................................... Oktavno ustrojstvo muzike i igra fotona kao univerzalni život........................ *Panikaa energije ..................................................... Mali a besni: virusi ......................................................................................... HIV je HIV, a srpski grip - srpski .................................................................... Da „nazdravlje* bude na zđravlje .................................................................... Međ’ javom i međ’ snom: gde je to zašla savremena nauka? ............................ Put u mikrokosmos u potrazi za - zvukom ...................................................... Bučni ubica duše: nemuzika ........................................................................... Čuvar Tvorčeve tajne ...................................................................................... Todoxin i fotoni u igri života ........................................................................... Čovek je ključ (trenutno) bez brave ......... ....................................................... Ipak je bilo malčice više materije nego antimaterije............................................ Stvoreni nemoćni? .......................................................................................... Literatura ..............................................................................................................
5 7 51 57 61 64 69 71 75 83 87 93 96 103 108 111
HIV/AIDS Za sada bez dobrog naslova ili - bolesti sa namerom ..................................... Važno je da postoji. Ne pitaj odakle.................................................................... Ko to drži prst na virusnom okidaču? .............................................................. Virtus post nununos! ....................................................................................... Tuberkuloza ili - namemo širenje „čvorića* i AIDS-a ...................................... Mycobacterium avium complex (MAC) ili - saznanje o nadolazećoj bolesti ........ Kandidijaza ..................................................................................................... Cytomegalovirus (CMV infekdja) .................................................................... Herpes simplex ili - nagoveštaj namera u Afrid ............................................... Epštajn-Bar (Epstein-Barr) virus i Burkit limfom (Burkitt’s lymphoma) .......... Burkit limfom ili - „politički* kancer ............................................................... Histoplazmoza ili - „vežbe* u Indijanopolisu .................................................. Aspergiloza ............................ Pneumodstična upala pluća (PCP), kapetan Gajdušek i igra bogova.................... Eksperimentalni dokazi na Ijudima ................................................................. Kapoši sarkom ili - traganje za ^rasno selektivnim* biološkim oružjem ........... Posebne karakteristike KS-a u aftičkim zemljama ........................................... Kriptosporidioza (Ciyptosporidiosis) ili - proizvod vojnih snaga SAD .............. Izosporijaza (Isosporiasis) ili-woružjewbritanske vlade tokom ratnih operadja .. Predseđnik SAD nikad nije izgovorio tu reč ..................................................... Da, ali tu je - Todoxin! ................................................... ................................
113 123 126 131 134 136 137 137 139 142 143 144 145 146 147 149 153 154 155 156 164
wSkromnia doprinosi budućem biološkom ratu............................................ ...... Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćemo....................................................
166 170
Početak zla skraćenog na - HIV/AIDS: jedna tužba .......................................
174
Deset godina posle HIV/AIDS-eksperimenta i kraj bajkovitog prijateljstva .. Epilog ............................................................................................................. Hemofilija ........ .................. ........................................................................... Strašna tajna kraljice Viktorije i propast Romanovih ........... ...... .................... Za sve su „krive* žene..................................................................... .................. Zla namera ili loša sreća, pitanje je sad.............................................................. Ima neka tajna veza................................................................... ................... . Razlika po krvi, ili reč-dve o krvnim grupama ..................... ........ ..... ............. Veritas temporis filia ................................... ................ ...... .... ................... Veritas vel mendario corrumpitur vel silentio........................... ..................... .
181 182 183 185 186 190 191 192 194 195
HIV/AIDS statistika ............................................... ................. ....... . Surova statistikal ..................................................................... Priča sa VI odeljenja ........ .............. ..... ................. ........ ...... ........................
197 197 199
UTVRĐIVANJE PRISUSTVA HIV-A Glavna imunološka obeležja AIDS-a ............................ ................................... Dijagnoza ................................................................ Anamneza ............................ AIDS i oksidativni stres .................................. ............................................ . Antitela i antigeni ................................................................................ .........
211 211 213 217 230
Utvrđivanje prisustva HIV-a
.................................... ............................................. Osnovne postavke ............................................. HIV, ipak, nije dokazan ................................................................................... Dr Dizburg, dr Malis i - Todoxin-ova naučna grupa ........................... ............. Namera nikad nije slučajna ...................................... ...................................... Infekrija sa i bez antitela ................................................................... Pitanja bez odgovora ..................................................
237 237 238 240 243 244 246
Kako se (pouzdano) dokazuje HlV-infekcija? ........... ................... ............... Na šta, zaista, reaguju testovi za antitela na HIV? .......................................... Faktori koji izazivaju lažne pozitivne rezultate testa .......................................
247 253 255
Lažu i koza i rog? ............................................................... ...... .......................
257
NucliSens ............ NASBA mnnožavanje ............ ......... ...................................................... . Udruženost tehnologija ................................... Mogućnosti testa ....................................... .....................................................
271 272 273 273
NASBA otkriva sve manjkavosti PCR-a ............ ..................................... Pitanja za razmišljanja i odgovore: guo vadis, Čoveče? .................. .
274 276
I jOŠ NEŠTO O... Retrovirusi i ritam sudbine ................................................................................. Agensi BSE izazivači sindroma „hroničnog umorau iiiti „sindroma Zalivskog ratau Kortizol pokreće začarani krug .......................................................... .............. Mikrobi Campyiobacter i Myoobacterium prenose retroviruse HIV, HTLVI i HTLVII Priroda i prenošenje Campyiobacter ................................................... .............. Kontaminacija polio vakcine: SFV i SV-40 SFV (Simian Foamy Virus) ............. Zašto ne ~beogradsko-marburški virus? ........................................................... AIDS sa ili bez HlV-a ....................................................................................... U vakdni je, ipak, bila „nameštaljka* ........... ................................................... Neki od, kod ljudi, često prisutnih virusa .......................................................... Adeno virusi .................................................................................................... Astro virasi ...................................................................................................... Varičela zoster (Varizella zoster) virus (VZV) .............. ....................................... ECHO virusi (EV) ................. Mumpsvirus .......... Influenca virusi ................. Kalici virusi ..................................................................................................... Koksaki virusi ................................. Koronavirusi .............. Virus limfođtnog horiomeningitis (LCMV) ........................................................ MorbiiH viras .................................................................................................. Parainfluenca virusi (HPIV) ............................................... Parvo virus V 19 (B19V) ..................................................................... .............. Poiiovirusi ............. Respiratomi sinddjalni virus (RSV) ............................... Rotavirusi ................... Rubela (Rubefla) virus (RUBV) ... ...................................................................... Virusi hepatitisa ............................................................................................... Humani entero virusi (HEV) ............................................................................. Humani papiloma virusi (HPV) .........................................................................
295 297 299 300 300 302 302 304 308 310 310 310 310 310 311 311 311 312 313 313 313 314 314 314 315 315 315 315 317 317
Humani papiloma virusi - infekcija i prateća oboljenja; Ranice i iritacije služokože genitalnih organa ................................................... Todoxinove vaginalete ....................................................................................
317 326
Mikoplazme .............. Genomi mikoplazmi ................. Interakdje sa domadnovim imunskim sistemom ............................................... Programirana smrt ćelija (apoptoza) i nekroza ................................................... Kliničko ispitivanje .......................................................................................... Perzistentnost infekdja mikoplazmama i raziidta klinička stanja ...................... Respiratoma oboljenja ........ Uroaenitalna oboljenja ......................
329 330 331 332 332 332 333 334
Imunosupresivna oboljenja ............................................................................. Reumatske bolesti .......................................................................................... Kardio-vaskulama oboljenja ........................................................................... Autoimuna oboljenja ...................................................................................... Hroničanumor .............................................................................................. Klasična međiđna i mikoplazme .................................................................... Todoxin protiv mikoplazmi............................................................................... ... I nekoliko recepata ....................................................................................
334 335 335 336 337 338 339 341
S ČIM PRED SIDU Stari lekovi i nova istraživanja .........................................................................
343
Poređenje terapijskog i mogućeg nepoželjnog dejstva, kao i troškova upotrebe jednostruke i višestruke terapije HIV infekcije .............................. REZULTATI ................................................................................................... DISKUSUA .................................................................................................... Troškovi korišćenja terapije ...........................................................................
348 351 353 354
Primarni podaci, lit. ref. CD4 Imunorestaurativno dejstvo ...........................
356
Neželjena dejstva ..............................................................................................
360
Između (ne)mogućeg (ne)postojanja ............................................................... Mogući načini transmisije HlV-a i izgledi za dobijanje vakdne ....................... Ipak - vakdna!? ......... Mogud način dobijanja vakdne protiv HlV-a ................................................ Tajna 64 bolesti .............................................................................................. Tajna šizofrenije virusa i čoveka ..................................................................... Možda postoji, a možda i - ne ........................................................................ Nov pogled na mehanizam kombinovanja, replikadju i delovanje HlV-a na organizam Analize preparata Todoxin izvršene u Bekmen (Beckman) laboratoriji u Torontu
370 370 374 374 377 378 379 379 381
Novca nikad dosta, rezultata nikad manje ......................................................
384
U potrazi za vakdnom protiv side .................................................................. U igru uskače i - Bil Gejts! ............................................................................. Agdesmomi? ....................................................................................... Daj pare, za vakdnu ćemo lako......................................................................... Nekom original, nekom ni - kopija ................................................................. Inkubadja deset godina, epidemija nekoliko hiljada godina ............................ Tajna Boba Mejsija ......................................................................................... ,,Raum&Zeit“ br. 113 ......................................................................................
384 389 390 391 392 394 396 399
Dvadesetogodišnji doprinos Todoxin-ove naućne grupe borbi protiv HIV/AIDS-a .......................................................... Spera et convalesce* ...................................................................................... Kako prevazid zablude u vezi HIV/AIDS-a u Srbiji i svetu? ............................ Jeđna od najraširenijih bolesti je đijagnoza .....................................................
401 402 406 407
UPUTSTVO ZA LEČENJE HIV/AIDS-a Željena i neželjena dejstva u terapiji HIV-1 infekcije ................................... KliniČka slika HIV infekdje tokom terapije Todoxm-om .................................. Virusološke i imimološke promene tokom terapije HIV infekdje ..................... Promena laboratorijskih vređnosti kod padjenata infidranih HlV-om tokom lečenja Todoxin-om .............................. Proučavanje sigumosti terapije Todoxin-om .................................................... Rezultati ......................................................................................................... Kada započeti Todoxin terapiju? ..................................................................... Preporuka za početak terapije .....................................
415 416 416
Todoxin i neželjena dejstva .............................................................................. Metode za utvrđivanje neželjenih dejstava ....................................................... Spisak neželjenih dejstava ............................................................................... Reakdja na medikamente i štetna dejstva u fazi 2 i 3 ......................................
421 421 422 423
Doziranje i način upotrebe ................................................................................ Pojedinačna doza ............................................................................................ Uvodna terapija (dklus A) ............................................................................... Uvodna terapija (dklus B) ............................................................................... Udama terapija .............................................................................................. Uobičajena terapija ......................................................................................... Pojedinačna doza je ista kao i u ostalim, već pomenutim, terapijama. .............. Todoxin 1 - i lek i hrana ................................................................................. Lečenje Todoxin-om 1 .................................................................................... Način određivanja dnevnih doza medikamenata .............................................. Pravila ponašanja bolesnika tokom terapije ..................................................... Ishrana bolesnika tokom lečenja Todoxin-om 1 .............................................. Mogud problemi u ishrani .............................................................................. Ishrana teških bolesnika ................................................................................. Opšti prindpi ishrane ........................................ Nadn i vrsta ishrane ....................................................................................... Opšta pravila ishrane u skladu sa farmakološkim dejstvom Tođoxin-a ........... Osnovni recepti za pravljenje supa .................................................................. Sokovi od voća i povrća .................................................................................. Nekoliko preporuka sa receptima ................................................................... Recept ............................................................................................................ Recept ............................................................................................................ Supa od dČka i kupusa ................................................................................... Antioksidansna terapija .................................................................................. R e c e p t .......................................................................................................
424 425 425 426 426 426 427 427 427 428 429 429 431 431 432 433 436 437 437 437 438 438 438 439 439
Dopunski preparati ........................................................................................... Čajevi za organske tegobe .......................................................................... PLUĆA ........................................................................................................... JETRA ............................................................................................................
448 448 440 440
417 417 418 419 420
PROBAVNITRAKT ........ IZLIV U GRUDNOM KOŠU .......................................................... .............. . IZLIV U TRBUŠNOJ DUPLJI ......................... ..................... .......................... PROTIV ŠTUCANJA KOD KANCERA DIGESTIVNOG TRAKTA ................... KLIZMA ZA BOLESNIKE OD AIDS-a ............ ................... .................... . ZATVOR ............ ............................ ........................... ................................... HEMOROIDI ...................................................................... VAGINALNE LNPEKCUE ............................................................................... KOŠTANA SRŽ ............................................................................................. PROTIV OPADANJA KOSE ........... Žito puno snage ................................. Proso za čišćenje organizma ...................... .................................................... Kapi od belog luka ................................................ ........ ................................ Pšenične klice ....................... Musli-pahuljice ..... Struganiren ..... Selen iz kvasca ................................................................ .............................. Vitamin B iz kvasca .................................................................... .................. Sirup od bele bundeve - za pluća ................... ..... .......................................... Sirup od cmog luka - protiv kašlja .......................................... ....................... Sirup od žaifije za izbađvanje sekreta ............................................................ Preparat za slučajeve dehidradje organizma ......................... ......................... Preparat za ublažavanje tegoba digestivnog trakta ......... ............................... . Preparat za sluzokožu probavnog trakta .................................................. ....... Preparat za mikrobialne tegobe đigestivnog trakta (Echerichia coh i drugi upomi i teško izlečivi crevni patogeni paraziti) ........... Kuglice od propohsa .......... ................... ........................................................ Preparat za čišćenje zidova krvnih sudova ................................... .................. Preparat od Ijuske jajeta - za sprečavanje i nađoknađivanje manjka kalđjuma ...................................... Preparat za čišćenje organizma ................... .............. ................. ................. Kura sa grožđem - za čišćenje organizma ....................................................... Kura s medom - za čišćenje organizma ........................................................... SIDA: ZANIMLJIVE MOGUĆNOSTI ........... .................................................... Zaključak .............
441 441 441 441 441 442 443 445 445 445 446 446 447 447 447 447 448 448 448 448 448 449 449 449 449 450 450 450 451 451 452 452 453
KANCER Kroćenje goropadi ............................................................................................. Studenti i ostati stanovnid Srbije ......... ..................... ...................... .............. Praktice - pred-ubice .............. ..... ................................................................. Prihvatljivi stavovi, neprihvatljiva istraživanja i igre bez granica......................... Destabitizovati DNK ............. Ćutljivi Bešamp i (pre)glasni Paster ................................. Sebični sorabi ............... ............................................ ................................... Evoludja ne pobija mit o Stvaranju .......................... .................................. .
455 456 457 462 465 466 468 470
Prvi deo: kanceiizadja ili inidjadja ................................................................. Drugi deo: kokancerizadja ili promodja .........................................................
472 472
Antiproliferativni efekat Todoxin~a 2 na tumorskim linijama glioma i neuroblastoma in vitro ............................... Ćelijske linije i gajenje ćelija ........................ ................ .................................. Ođređivanje ćelijskog broja i inhibidje proliferadje ......................................... DISKUSUA ...................................... ..............................................................
475 476 476 478
Efekat Todoxin-a 2 na humanu ćelijsku liniju nesitnoćelijskog kardnom a pluća in vitro .................... .................................. Nesitnoćelijski kardnom pluća (NSCLC) ............................ ...... ...................... Ćelijska linija i gajenje ćelija ...................................... ......................... ........... Određivanje ćelijskog broja i inhibidje proliferadje ........................................ Diskusija ................................... ........................ ........................ ...................
480 481 481 482 482
Istine i zablude u vezi sa kancerom .................................... ............................
483
BOLESTI ZAVISNOSTI Narkomanija ................................ Prapočed svaremenog zla .............................................................. ................. Muze li se - mak? ........................................................................................... Grd i Rimljani su više voleli da piju nego da „duvaju* .......... .......................... Pored cveća bilo je i računice .................................................. ....................... Šta oni kažu? .................................................................................................. „Navratili“ i do nas ............................ ............... ............................................. Deset novih narko-kartona dnevno .................................................................. Šta su, zapravo, droge? .............................. .................................................... Sizofov posao .................................................................................................. Genetska zavisnost? ........................................................................................ Recept - protiv uživanja droga .........................................................................
484 484 486 489 490 492 494 496 498 500 501 502
Narkotici: lečenje deluje .................................................................................... PORUKA KOFUA ANANA Generalnog sekretara Ujedinjenih nadja ................ Poruka Antonia Maria Koste Izvršnog direktora Kancelarije Ujedinjenih nadja za borbu protiv narkotika i kriminala ............... Šta je lečenje bolesti zavisnosti? ....... ................ ............................................. Oblid intervendja .................................. Mesta za lečenje .............. Šta doprinosi uspehu lečenju bolesti zavisnosti? ...................................... ....... Etapelečenja .............................................................................. Važni faktori u ođređivanju ishoda lečenja ......................................................
503 503
Prihvatilišta i popravilišta udruženja Todoxin u Reogradu i širom sveta .....
509
Alkoholizam ...................................... .................. ........................................ . Šta sve može čovek naslonjen na lakat ........................... ................................ Posramljeni Dionis ....................................... Prorialazak Svetog Patrika? .............................................................................
521 521 522 524
504 505 505 506 507 507 508
A ujutru? ........................................................................................................ Klin se klinom, ipak, ne izbija............................................................................ Šta se radi po Evropi? ..................................................................................... Braća Rusi......................................................................................................... .. .1 braća Ameri .............................................................................................. A lepši pol? ..................................................................................................... Todoxin uvek ima način ................................................................................. Umesto zaključka ...........................................................................................
524 525 527 528 530 530 531 532
Pušenje je opasno po zdravlje, ali....................................................................... Kako deluje nikotin? ....................................................................................... Kako nikotin pravi od čoveka zavisnika ........................................................... Vremejeključ ......................................... Kako duvan šteti organizmu ............................................................................ I duvan bez dima izaziva rak ........................................................................... Metode ostavljanja pušenja ............................................................................. Petodnevni plan .............................................................................................. Genetika ......................................................................................................... Štakažetelo? ................................................................................................. Saveti terapeuta .............................................................................................. Pušenje ili stas ............................................................................................... Narodni čajevi protiv narkotika - pušenja ........................................................ I pušenje i zđravlje ......................................................................................... Nikotin i duvanski sastojđ nisu samo štetni .................................................... Može marihuana, samo nemojte da pušite ...................................................... Cigareta možda ima i drugi kraj 1 .................................................................... Pušenje smanjuje rizik od retkog oblika kancera2 ........................................... Zlato u nikotinu3 ........................ Nikotin je zapanjujuća hemikalija5 ................................................................. Nikotin: čudesan lek ................................................................................. Dobre strane nikotinal6 .................................................................................
534 534 535 536 536 538 538 539 540 541 542 542 542 543 543 545 547 548 549 549 550 551
Sajberholizam .................................................................................................... Sajber ........................ Potvrđivanje logike dominadje ....................................................................... Dataholičari ih - informadje kao droga ........................................................... Prve žrtve ....................................................................................................... Zavisnost od Intemeta ulazi u Međunarodnu klasifikadju bolesti? .................. Zavisnost od „mobilnih* poruka ..................................................................... Ukratko............................................................................................................. Ali, ne lezi vraže................................................................................................ Otvorena i prva klinika ...................................................................................
554 554 556 558 559 560 562 562 563 563
Mila i Todor Jovanović: Šta uraditi sa našom decom i nama? ......................
565
KAKO TREBA RAZUMETI LEKOVITO BILJE Todoxin, planetarno čudo! ................................................................................
571
Povedi računa o njenoj duši ............................................................................ Molitva i Mesec ............................................................................................. Pomirenje kao uslov opstanka ..........
571 573 574
Fitoterapija ............. ZELENA APOTEKA ZA HIV/AIDS ................................................................... Sladić (Glycyrrhiza glabra) .............................................................................. Vranilova trava (Origanum vulgare) ................................................................ Kantarion (Hypericum perforatum) ................................................................. Blaženi čkalj (Cnicus beneđictus) .............................. Čičak (Arctium lappa) ..................................................................................... Supa od čička i kupusa ................................................................................... Aloja(Aloe) ..................................................................................................... Noćurak (Oenothera biennis) ................. Neven (Calendula offidnalis) ........................................................................... Bokvica (Betonica offidnalis 1.) ....................................................................... Ljubičica (Viola tricolor) .................................................................................. Ehinacea (Echinacea, različite vrste) ................................................................ Bela rada (Bellis perennis) .............................................................................. Isop (Hyssopus ofidnalis) ............................................................................... Zova (Sambucus nigra) ................. Noćna frajla (Oenothera biennis) ..................................................................... Islanđski lišaj (Cetraria islandica) .................................................................... HajduČka trava (Achillea millefolium L.) ......................................................... Ivanjsko cveće (Gahum verum) ....................................................................... Žalfija (Salvia offidnalis) ................................................................................. Kupina (Rubus fruticocus) .............................................................................. Borovnica (Vacdnium myrtillus) ..................................................................... Divizma (Verbascum phlomoides) .................................................................. Običan glog (Crataegus monogyna Jacq) ......................................................... RAZIiČITE VRSTE VOĆAIPOVRĆA .............................................................. Beli luk (Allium sativum) ................................................................................ Cmi luk (Allium cepa) .................................................................................... Krompir (Solanum tuberosum) ....................................................................... Kupus ............................................................................................................. Mahimarke (Leguminosae) ............................................................................. Grožđe ............................................................................................................ VTTAMINII MINERALI ................................................................................... STRATEŠKE BDLJKE ....................................................................................... Suncokret (Helianthus annuus 1.) .................................................................... Arahis, arašidim .............................................................................................. Hmelj ............................................................................................................. Čajne mešavine .............................................................................................. Priprema u narodnoj medidni ........................................................................ Žutika trpka (Berberis vulgaris L.) ...................................................................
577 579 579 579 580 580 581 581 581 581 582 582 582 582 582 583 583 584 584 584 584 585 585 585 586 586 586 586 587 587 590 594 597 600 600 600 601 602 603 603 603
KRATKO INAUČNO................................................................................... ...... ZAČINI ............................................................................ .............................. Cmi i beli biber ............. ................................................... ............................ Majoran (Majorana hortensis) ..... .......................... ............... ......................... Kurkuma .......... ............... ...................................................... ...................... Ljuta papri&ca .......... ........................................................ ....................... Kim ............ ....... ....... ................. ........... ...................... ............................... Ehimbir ............ ..................... ....... ................................................................. Cimet .................................... ........ ......................................... ......................
604 608 608 608 608 609 609 609 609
Kruna fitoterapije: Todoxin - pre, sada, posle ........................................... ..... Frof. dr Fauli Direktor odseka za virusologiju Kohovog instituta u Berlinu ................
611 611
MISTERIJA ŽIVOTA Organizam duše ......................................................... ....................................... Fotoni i međuzvezdani letovi ................ .................................................... Načelo neođređenosti ............. .................. ..................................................... Kvantna mehanika .......................................................................................... Gde sna „đgle*? .............. ...... ........................................................... .............. Talas spremnosti ........ ................................................................................... Biofidbek ....... ................. ................................ ............................................... „Eksperiment Delpas* ....... ............................................. ................................ Nematerijalni organizam! ........ ............................ ................... ....... ........ ..... . Težina duše ......... ............................... .................................... ...................... Nauka i Tarabići .................................... ................ .......................................
619 619 620 621 622 623 623 624 626 627 627
Todoxin - korak u besmrtnost?! ....................... ................. ....................... ..... Umalo besmrtnost! ................... .................. ......................................... ........ Od dva mala, jedan pravi .................... .................................. .......................... Šablonživota ............... ....... ...... ........................................... ......................... Majka je majka.................................................................................... ............. Ni zđrav nije obavezno - zdrav ..................................... .................... ............. Neprijatelj u krvi .......... ............................................. ....... ..... ....................... Gde leži tajna? ................................................................................................
629 630 630 631 632 633 634 635
KORAK ISPRED Nova medicina .................................................. ................. ............................... Put kojim potok ide ................ .................... ........................................ ........... „Inteligenđja* vode donela je život ......................... ................ ....................... Vibrađono-talasno telo .......................................................... ........................ Otknće Todoxin-ove studijske grape ......................................................... Dovesti vibradje u harmoniju .................................... ................... ................. Uspon i zaključavanje sanatorijuma .................. .............. Okreni, obmi - Todoxin! ...... ............................... ........................ ..... ..... . Genom-projekat i njegova nanotehnologija zaostaje u poređenju sa Tođoxinovom nanotehnologijom u Torezolu ......... ..... ........ ......... ...... .
637 637 639 640 642 643 645 646 647
Ipak, ima nade za Srbiju ...................................... ............................................ Poljubac smrti za kancer ................................................................................. Evolutivno smeće .................................................................... ....................... Kako smo prevarili evoluđju ................... ....... .............................................. Todoxin-ovi biološki skalpeli ............ Dictum sa p ien ti sa t e s t ..................... ................................. ...... ............ .............
653 653 655 657 659 660
Razuman izbor hrane + mudro življenje = bolje zdravlje ............................ . Planetu nismo nasledili od dedova i očeva, pozajmili smo je od dece i unučadi! ......................... ............... ....................... Ko koga laže? ..................................
663
Literatura ........
699
Biografija ....................
709
664 684
Prim. dr sci. Todor Jovanović TODoXEV NOVA MEDICINA Urednik Mila T. Jovanović Recenzija Mirjana Ban Design Mileta Jerinić Izdavač Toreksin d.o.o. Beograd, Svetogorska 2/1 Štampa Planeta print Tiraž 2.000
Beograd, 2006.
CIP - KaTajionisaijHja y ny6jiHKaipijH HapojjHa 6n6jiHOTeKa Cp6nje, BeorpaA
JOBAHOBHT l, T oaop Todoxin : nova medicina / Todor Jovanović. - Beograd : Toreksin , 2006 (Beograd : Planeta print) . - 729 str . : ilustr, ; 24 cm Tiraž 2.000. - Str. 5: Predgovor / Mirjana Ban. - Str. 709-718: Umesto biografije: o Daru i Milosti / Dejan Jovanović. Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 707-715.
a) EojiecTH - Jleneifce 6) A hthbhpothijh HpHMeHa
