Srednjovekovna književnost Srednjovekovna književnost je jedinstven period u istoriji književnosti koji obuhvata više od hiljadu godina – od priznavanja hrišćanstva za državnu religiju Milanskim ediktom 313. godine, pa sve do kraja 13. veka na Zapadu, odnosno do pada Carigrada 1453. ma Istoku. Teritorijalno obuhvata bezmalo celu Evropu I Malu Aziju. Srednjovekovna književnost se oslanja na antičku I hebrejsku književnost, ali se najviše uobličava ugledajući se na Bibliju. Tematski I žanrovski uzor srednjovekovni pisci su nalazili ponajpre u spisima Novog zaveta , pa se stoga primećuje das u osnovne forme biografije (žitija), službe, besede, pohvale, molitve, kanoni, rodoslovi. Srpska srednjovekovna književnost je podređena vizantijskoj tradiciji i grčkom jeziku. 863. braća Konstantin (Ćirilo) i Metodije, na zahtev vizantijskog cara Mihaila, preveli su najvažnije hrišćanske knjige sa grčkog na slovenski jezik. Oni su bili Grci iz okoline Soluna, ali su dobro poznavali slovenski jezik koji su govorili narodi u njihovoj okolini. Njih dvojica su osmislili znakove za slovenske glasove po ugledu na grčki alfabet i to novonastalo pismo su nazvali glagoljicom. A književni jezik kojim su se služili se naziva staroslovenski jezik i on je bio zajednički za sve Slovene. Kod pravoslavnih Slovena kasnije je glagoljica zamenjena ćirilicom zahvaljujući učenicima Ćirila I Metodija.
Črnorizac Hrabar - Slovo o pismenima Naslov u stvari znači Reč (tekst) o slovima. Ranije Sloveni nisu imali knjige, nego su se sporazumevali pomoću crta i ureza na drvenim pločama jer su bili neznabošci, odnosno još uvek nisu prešli u hrišćanstvo, već su verovali u svoje stare bogove. Kada su pokršteni (prešli u hrišćanstvo), mučili su se da svoje slovenske reči pišu rimskim i grčkim slovima jer nije bilo pravila. Potom je Bog, koji nije želeo da im uskrati da iskoriste svoj razum i tako se približe Bogu i spasenju, pomilovao slovenski rod. Poslao im je svetog Konstantina filozofa, koji je dobio ime Ćirilo kada se zamonašio, čoveka pravednog i iskrenog. On je smislio 38 slova, neka po ugledu na grčka slova (jer je i on sam bio Grk) i neka koja su bila potpuno nova i odgovarala su slovenskom jeziku. Ako se upitaju slovenski pismeni ljudi : ,,Ko vam je napravio slova i preveo grčke knjige?" , odgovor će svi znati i reći će: ,,Sveti Konstantin filozov, znani Ćirilo, i Metodije, brat njegov." A kad ih upitaš kada je to bilo oni će odgovoriti: ,,Za vreme vladavine grčkog cara Mihaila, bugarskog kneza Borisa, moravskog kneza Rastica i blatanskog kneza Kocelja. 6371. godine od stvaranja sveta (tako se tad računalo vreme) ili drugačije 863. godine od Hristovog rođenja. Ovo je najstarija filološka (jezička) rasprava o vrednosti slovenske azbuke. Tekst je nastao početkom X veka. Najstariji spomenik pisan ćirilicom.
Despot Stefan Lazarević – Slovo ljubve Despot Stefan Lazarević je sin kneza Lazara, nasleđuje vlast 1389. Godine nakon Kosovske bitke. Ljubitelj knjiga i posvećen vladar, iako je trpeo ogromne pritiske od strane Turaka, on se hrabro bori i vodi pametnu politiku za slobodu. Prvi je proglasio Beograd za prestonicu. Sukobljavao se sa bratom oko vlasti, ali ne svojom krivicom. Kad je želeo da se oženi lepom grčkom princezom, morao je da odloži venčanje jer je čekao da se stanje popravi.
Dve najznačajnije stvari koje je učinio: 1) Proglasio je Beograd za prestonicu Srbije. 2) Osnovao je Resavsku školu u manastiru Manasija (njegova zadužbina). Tu školu je vodio Konstantin Filozof. Prepisivali su knjige ćirilicom, na srpskoslovenskom jeziku.
,,Slovo ljubve” ( Reč o ljubavi) Književni rod: lirika Književna vrsta: pesnička poslanica Smatra se da je delo “ Slovo ljubve “ despot Stefan Lazarević napisao 1409. godine. Prevod naslova dela ,,Slovo ljubve “ je ,,Reč o ljubavi “ te je apsolutno jasno koja je tema ove pesničke poslanice. Ovo je pesma u prozi, zamišljena kao pesnička poslanica, pismo. Pesma u prozi je pesma koja sadrži lirske elemente (rimu, stilske figure, ritam…), ali je napisana u proznom obliku. Ne zna se kome je posvećeno, ali neke od mogućnosti su: 1. 2. 3.
bratu Vuku (koji se pobunio protiv njega), sestri Milevi (koja je u Bajazitovom hramu) ili verenici (od koje je odvojen zbog rata).
U delu ,,Slovo ljubve “ se javlja stilska figura poznata kao akrostih, odnosno početna slova čitavog dela daju njegov naslov. Mada u nekim slučajevima, u akrostihu se može nalaziti i ime neke osobe. Akrostih je stilska figura, u kojoj se čitanjem početnih slova pasusa ili strofa odozgo na dole dobija naslov dela ili ime neke osobe. Motivi dela - U poslanici ,,Slovo ljubve “, despot Stefan Lazarević uvodi mnoštvo biblijskih motiva. Pored njih prisutan je i motiv lepote prirode, ali i motiv želje za pomirenjem, kao i ljubavi. Sve to, mnoge kritičare navodi da ovo delo okarakterišu kao preteču humanizma i renesanse. U srenjovekovnoj književnosti u centru intreresovanja je Bog, a u humanizmu i renesansi to mesto zauzima čovek.
Despot se obraća toplim rečima osobi kojoj je namenio poslanicu. Opisuje lepotu proleća i leta i život u prirodi. Bog je ljubav, ljubav je stvorila svet i ona je iznad drugih lepota sveta. U ljubavi nema laži, ljubav je jasno osećanje i zna se ko koga voli. Ljubav je vrlina koja prevazilazi sve drugo. Citat iz Biblije, ljubav je kao rosa. Savetuje mlade da vode duhovnu, a ne telesnu ljubav. Opet citira Bibliju, priča o Davidu i Saulu, njihovim promenljivim odnosima i Davidovom oprostu na kraju. Simbolično želi da pokaže da želi da nestanu sve prepreke između njega i voljene osobe (Biblija). Iskazuje želju da želi opet da vidi voljenu osobu i moli se da se to desi.
Ljubav koja sve može da prevaziđe je oličenje Božje ljubavi.
Analiza pesme ,,Slovo ljubve“ Ni danas se ne zna sa sigurnošću kome je despot Stefan Lazarević uputio prelepe stihove pesničke poslanice “ Slovo ljubve “. Postoji mišljenje da su upućeni njegovom bratu Vuku, sa kojim je bio u sukobu ili sestri Milevi, koja se nalazila u haremu turskog sultana Bajazita ili, pak njegovoj ljubavi, grčkoj princezi, kojom nije mogao da se oženi, zbog ratovanja. Despot Stefan Lazarević daje otvoren i vrlo lep opis pojedinih godišnjih doba, prirode i života u njoj, dok se istovremeno toplim rečima obraća osobi kojoj upućuje prelepe stihove. Iz svih reči gotovo da isijava osećanje ljubavi, ali ne one telesne, već božanske, duševne. Prisutni su brojni motivi iz Biblije, kao i citati. Takođe, pred sam kraj dela autor iskazuje želju da ponovo vidi dragu osobu i da se sa njom pomiri. “ Slovo ljubve “ despota Stefana Lazarevića se sastoji od deset strofa. Iako otvoreno govori o prirodnim lepotama, srednjevekovni pesnik je prilično nedorečen kada je u pitanju opisivanje osećanja, čime postiže efekat elegancije izraza.
Jefimimija - Pohvala knezu Lazaru Pohvala je poseban žanr u srednjovekovnoj književnosti koji potiče od antičkog oblika nadgrobnog slova ili prazničke besede. Pohvala je specifična po tome što se u njoj često koriste razne figure ponavljanja, lirski je intonirana, a njen cilj je da proslavi vrline sveca ili izuzetne istorijske ličnosti čiji se kult uspostavlja. Jefimijino svetovno ime je bilo Jelena. Rodila se oko 1346. ili 1347. godine I bila jedino dete župana Vojina koji je vladao u Drami. Ona je sa majčine strane bila rođaka cara Dušana. Jelena se udaje za velikog srpskog vojvodu Jovana Uglješu I sa njim je imala sina Uglješu Despotovića. U Maričkoj bici, 26. septembra 1371. godine, poginuli su despot Uglješa I srpski kralj Vukašin. Nakon propasti Mrnjavčevića despotica Jelena se zamonašuje I postaje monahinja Jefimija u manastiru Ljubostinja kod Trstenika. Dugo je živela na dvoru kneza Lazara sklonivši se od najezde Turaka. Posle Kosovske bitke 1389. godine dolaze ponovo teški dani i za Jefimiju i za knjeginju Milicu koja se zamonašila I dobila ime Jevgenija. Poznato je da su 1398. godine njih dve išle kod Bajazita da bi, posebno Jefimija, svojom umnošću i rečitošću, opravdala Stefana i spasila mu život. ,,Pohvala knezu Lazaru” izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlacu, veličine 67 x 48 cm. Jefimija je uradila pokrov pošto je knez Lazar, čije je telo bilo prvo pokopano u Prištii 1391, prebačen u manastir Ravanicu, a mnobo kasnije 1690. patrijarh Arsenije Čarnojević je preneo ćivot kneza Lazara, zajedno sa plaštanicom u Sentandreju. Odalatle je ćivot vraćen u manastir Vrdnik, a potom u Ravanicu. Pohvala je pisana srpskoslovenskim jezikom. Čitav tekst Pohvale je prožet snažnom osećajnošću, koja proističe iz iskrenog rodoljublja, tople zahvalnosti, ljubavi i poštovanja prema knezu Lazaru i duboke religioznosti. Osnovno osećanje je iskrena patnja zbog stradanja Srbije, iz čega i proističe usrdno moljenje. Ton kazivanja je ispovedan i intiman, ali u isto vreme uzvišen i svečan. Jefimija konkretno spominje ,,tuge i boljke” koje su zadelile srpski narod nakon potpadanja pod vlast Turaka, i nevolje u kojima su se našli Lazarevi sinovi Stefan i Vuk. Na kraju teksta spominje i svoja lična stradanja, u kojima joj je knez bio utešitelj i pomagač.
U Pohvali se zapažaju tri manje kompozicione celine, koje se sadržinski razlikuju:
Prvim delom se iskazuje kratka pohvala knezu Lazaru; Drugi je molitva za pomoć; Treći je smerna preporuka moliteljice, koja kroz obraćanje knezu govori o sebi.
Probranim rečima pesnikinja najpre hvali vaspitanje, vladanje i mučeničku smrt kneza Lazara. Opisujući ga kao sposobnog vladara, hrabrog ratnika i rodoljubivog zaštitnika crkava, naglašava njegovu predodređenost i izabranost za duhovni podvig, koji ostvaruje svojom mučeničkom smrću. Uzvišeni stil i svečanost kazivanja postižu se arhaičnim (starinskim) jezikom. Centralni motiv ove celine je uzvišena odluka kneza Lazara da stupi u boj i izgubi bitku zarad carstva nebeskog. Nakon pohvale sledi molitva jedne iskreno rodoljubive i duboko tronute duše. Taj deo je najrazvijenija celina čitavog teksta. Sastoji se od tri manje celine. U prvoj pesnikinja pominje veliku patnju koja je obuzela srpski narod posle Lazareve smrti i najezde Turaka. U drugoj celini se u molitveno obraćanje upliće i konkretan momenat iz tadašnje političke situacije: Jefimija moli pomoć za kneževe sinove Stefana i Vuka, koji su tada zaverama domaćih velikaša pali u nemilost turskog sultana Bajazita. U trećem delu se motiv molitvenog zastupništva prenosi na svete mučenike-ratnike. Od njih traži konkretnu vojnu pomoć za Srefana i Vuka u bici kod Angore. Jefimija knezu Lazaru namenjuje ulogu mučenika i on je oličenje dobra, dok na suprotnoj strani pominje Turke koju su oličenje zla. Suprotstavlja hrišćanstvo islamu, nebesko zemaljskom, duhovno materijalnom. Između dobra i zla svuda se void borba, i svi su sadrćaji u znaku tih suprotnosti koje su dalje postavljene u relaciji bog i đavo. Jefimijina Pohvala je deo opšteg kulta koji se, nizom ostvarenja srednjovekovnih pisaca, stvarao o knezu Lazaru u vreme sveopšte prevlasti Turaka. Ova dela će poslužiti kao osnova za narodno svaralaštvo o Kosovskom boju.
Sveti Sava - Žitije Svetog Simeona Žitije je srednjovekovna biografija u kojoj je opisan žitot vladara ili istaknurog crkvenog poglavara. Žitija su pisana da bi se njima učvrstio kult vladara koji su proglašavani za svece. Posebno su značajna žitija o vladarima iz dinastije Nemanjića. Sveti Sava je napisao ,,Žitije Svetog Simeona”, Domentijan i Teodosije su napisali ,,Žitije Svetog Save”. Biografija Stefana Nemanje nastala je iz praktičnih crkvenih potreba. U uvodu svakoga tipika izlagao se život osnivača manastira, pa je Sava, pišući Studenički tipik, u prve tri glave izložio život Simeona Nemanje, osnivača manastira. Kasnije je ovaj deo izdvojen u poseban spis, pa je tako nastala prva srpska biografija i prvo originalno delo srpske književnosti. U jedanaest glava biografije opisane su poslednje godine Nemanjina života, od odricanja od prestola do smrti. Dva su osnovna podsticaja za nastanak životopisa Simeona Nemanje: crkveni i dinastički. Sava je, pišući Studenički tipik, morao da napiše uvod o životu ktitora manastira kako bi se monasi upoznali sa životom i delima njegovim. Ali je, pritom, imao u vidu i dinastičke interese: da se izgradi kult Stefana Nemanje i učvrsti vlast dinastije, posebno Stefana Prvovenčanog.
U prvom planu ovog žitija je lik Stefana Nemanje, njegov državnički i ljudski portret. U oblikovanju ovoga lika ključna su dva momenta: Nemanjino odricanje od prestola i bolovanje i smrt. Opis Nemanjine bolesti i smrti dat je sa dramskim nabojem i psihološkom uverljivošću. Nemanjin lik je osvetljen humanošću, ljubavlju, toplinom, mirnoćom i smernošću. Simeon mirno prima bolest i smrt ne razmišljajući o tome, već poslednje sate koristi da posavetuje sina. On traži dag a postave na rogozu I pod glavu mu stave kamen, što samo pokazuje koliko je on smeran. Bio je vladar od koga su svi strepeli, a sada smrt čeka ubogo kao i svi drugi ljudi. Sada Simeon nije više samodržac i vladalac, sada je samo čovek, smerni starac koji je svestan neminovnosti smrti, jer je ovo čaša za sve opšta. Sada je on otac koji pušta suzama na volju i plače žalosno ne zbog rastanka sa životom, nego zbog rastanka sa sinom, najmlađim i najdražim. Njegove reči upućene Savi: ,,Čedo moje omiljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje, evo već prispe vreme da se rastajemo”, dočaravaju porodičnu atmosferu, poslednje trenutke oca i sina: sada je Simeon samo otac. Srdačnost, intimnost i toplina zrače iz ove scene u kojoj ni sin više ne može da bude po strani. Sava je potrešen očevim slabim stanjem i približavanjem smrti, on gorko plače, i od tuge ocu ništa ne govori. Na Simeonovoj sahrani je bilo mnogo monaha sa cele Svete Gore, što samo pokazuje koliko je bio poštovan i cenjen ovaj veliki čovek.
Teodosije – Žitije Svetog Save Teodosije je hilandarski kaluđer iz XIII veka. Istoriji je nepoznat, ali se zna da je bio drugi Savin biograf i da je bio Domentijanov učenik. Prvo „Žitije svetog Save“ napisao je Domentijan (učeni teolog) na zahtev crkve, ali je kasnije naređeno Teodosiju da napiše drugo žitije u kome neće biti detalja koji ne odgovaraju pravoslavnoj crkvi. Teodosijevo žitije je zapravo roman o životu Sv. Save koji je napisan slikovito, realistično, dobro povezano i dramatično.
Stefan Nemanja prikazan kao brižan otac koji čini sve da vrati svoga sina, ali se naslućuje i da je strog vladar koji se ljubazno ponaša. Vlastela koja je poslata za Rastkom stigla je na Svetu Goru i tamo se raspituje za njega, gde bi mogao biti. Rekli su im da je otišao u ruski manastir i oni požuriše pre nego što se zamonaši. Kad se sretoše rekli su mu da ih je poslao njegov otac, jer žali za njegovim odlaskom i želi ga nazad kod kuće. Iako im je Rastko tražio da ga ostave i da ostane tu, oni ne mogoše jer ih je njegov otac poslao po njega. Oni ga se plaše, ali takođe ne žele Rastka na silu da vode, moraće ako im ne bude druge. Rastko ne želi da im se protivi jer ne želi da osramoti svo oca i sebe. Rastko se pretvara kao da će otići sa njima, a u sebi smišlja šta da radi. Počastio ih bogatom večerom, a zatim ih odveo u crkvu na molitve, gde oni i zaspaše, što od puta što od večere. To mu je i bio plan. Ovde dolazi do izražaja Rastkovo lukavstvo. Kad vide da je vlastela zaspala, ustade i ode sa igumanom da ga zavetuje sa Gospodom i on se odlikova monaškim činom. Kada je završio molitvu, odseče mu kosu i obuče ga u rizu. Izmenio mu je ime Rastko imenom Sava. Radnja u ovom odlomku je zgusnuta i pripovedanje je usresređeno na događaje što su dramske osobine.
Sveti Sava – Služba Svetom Simeonu Biograf i učenik Savin Domentijan izričito kaže da su svetogorski kaluđeri poverili Savi da za godišnjicu Nemanjine (Simeonove) smrti napiše odgovarajuću službu tj. stihire i kanone koji se pevaju na liturgijama, večernju i jutrenju.
Sava na početku naglašava da je Simeon svoji blaženim životom zaslužio nebesku lestvicu na koju se popeo posle smrti. Svojim primerom je pokazao put drugim vladarim. Koristi kontrast ,,nebeski čoveče, zemaljski anđele”, da još više istakne njegove osbine. Naglašava zasluge koje je Simeon imao u očuvanju vere među narodom. Piše o Nemanjinoj odluci da napusti zemaljski presto i ode u Svetu Goru da se zamonaši i postane Simeon, čime je zaslužio nebesko carstvo. Ostavivši sve ovozemaljske krasote dao je primer svima drugima, i Sava kaže da su sinovi njegovi ponosni na njega. Na kraju svake strofe traži od njega da se moli za njih grešne.
