KOMO
SRĐAN VALJAREVIĆ LOM BEOGRAD MMXI
Sva imena i likovi si izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i imenima je slučajna, ovo je samo roman.
1.
Bio je utorak, bio je početak novembra, bio je sunčan i topao dan, i nikako nisam znao baš tačno, ni zbog čega, ni zašto, ni kako se to desilo, ništa nisam tada znao, ali eto, tako je bilo, našao sam se u tom avionu za Cirih, sedeo sam na svom sedištu, u avionu švajcarske avio‐kompanije. U Cirihu je trebalo da presednem u avion za Milano. To sam znao. U Milanu je trebalo da me sačeka vozač i da me prebaci do mesta Belađo, na jezeru Komo. To je bilo sve što sam znao. Imao sam pasoš sa italijanskom vizom koju sam bez problema dobio u Beogradu, nešto novca kod sebe, i imao sam u džepu poziv od te strane fondacije, bio sam tada, za njih, još uvek, nekakav mladi pisac iz Srbije, koja je bila u očajnom stanju, i u kojoj je bilo loše živeti. I ne znam kako, i nikada to nisam ni saznao, ali dobio sam tu stipendiju, da mesec dana provedem na jezeru Komo, da tamo radim i pišem na miru. To je bila njihova ideja, ne moja. Mene tada nikakav rad i nikakvo pisanje na miru nije zanimalo. Nikakav rad me tada uopšte nije zanimao. Od objavljivanja knjiga sam već odustao. U Srbiji je zaista bilo jako loše, bilo je užasno, ali meni i ne toliko, mogao sam da preživim, to mogu da kažem, radio sam razne poslove po malo, i živeo, uspevao u tome. Pisao sam jedino kratke priče za jedne dnevne novine povremeno, plaćao sam stan time, i jeo sam i pio, i uglavnom pio, i uopšte živeo nekako, ali od pisanja najmanje. Pisao sam i nešto samo za sebe, u obične male sveske, i s tim nisam imao nikakve ozbiljne namere, niti bilo kakve ambicije. Kada mi je neočekivano stigao poziv za Komo, od Rokfeler fondacije, uredno sam ga popunio, i na njihovo pitanje šta ču da radim tamo, napisao sam da ću da pišem roman. Pio sam pivo dok sam pisao kratku skicu za taj roman, sve sam izmislio, moj prijatelj Vlada je sve to prevodio na engleski, i onda se umesto mene dopisivao s njima još neko vreme, i poslao im nazad taj formular, u moje ime. Pravio sam mu društvo, pio pivo i učio engleski od njega. Nismo dugo čekali odgovor, stigao je zvaničan poziv, i ja sam bio spreman. Ljudi su tada neprekidno
1.
Bio je utorak, bio je početak novembra, bio je sunčan i topao dan, i nikako nisam znao baš tačno, ni zbog čega, ni zašto, ni kako se to desilo, ništa nisam tada znao, ali eto, tako je bilo, našao sam se u tom avionu za Cirih, sedeo sam na svom sedištu, u avionu švajcarske avio‐kompanije. U Cirihu je trebalo da presednem u avion za Milano. To sam znao. U Milanu je trebalo da me sačeka vozač i da me prebaci do mesta Belađo, na jezeru Komo. To je bilo sve što sam znao. Imao sam pasoš sa italijanskom vizom koju sam bez problema dobio u Beogradu, nešto novca kod sebe, i imao sam u džepu poziv od te strane fondacije, bio sam tada, za njih, još uvek, nekakav mladi pisac iz Srbije, koja je bila u očajnom stanju, i u kojoj je bilo loše živeti. I ne znam kako, i nikada to nisam ni saznao, ali dobio sam tu stipendiju, da mesec dana provedem na jezeru Komo, da tamo radim i pišem na miru. To je bila njihova ideja, ne moja. Mene tada nikakav rad i nikakvo pisanje na miru nije zanimalo. Nikakav rad me tada uopšte nije zanimao. Od objavljivanja knjiga sam već odustao. U Srbiji je zaista bilo jako loše, bilo je užasno, ali meni i ne toliko, mogao sam da preživim, to mogu da kažem, radio sam razne poslove po malo, i živeo, uspevao u tome. Pisao sam jedino kratke priče za jedne dnevne novine povremeno, plaćao sam stan time, i jeo sam i pio, i uglavnom pio, i uopšte živeo nekako, ali od pisanja najmanje. Pisao sam i nešto samo za sebe, u obične male sveske, i s tim nisam imao nikakve ozbiljne namere, niti bilo kakve ambicije. Kada mi je neočekivano stigao poziv za Komo, od Rokfeler fondacije, uredno sam ga popunio, i na njihovo pitanje šta ču da radim tamo, napisao sam da ću da pišem roman. Pio sam pivo dok sam pisao kratku skicu za taj roman, sve sam izmislio, moj prijatelj Vlada je sve to prevodio na engleski, i onda se umesto mene dopisivao s njima još neko vreme, i poslao im nazad taj formular, u moje ime. Pravio sam mu društvo, pio pivo i učio engleski od njega. Nismo dugo čekali odgovor, stigao je zvaničan poziv, i ja sam bio spreman. Ljudi su tada neprekidno
napuštali zemlju. Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju, ja sam otišao samo na mesec dana, a moj prijatelj Vlada je bio taj koji je sve to odradio i zaslužio. Predao sam putnu torbu na aerodromu i nisam bio sasvim siguran u to šta sam sve spakovao u nju. Bio sam pijan kada sam se pakovao. Nabrajao sam u sebi samo stvari za koje sam već znao da sam ih zaboravio: neku knjigu, adrese nekih ljudi, nešto od pribora za higijenu, to sigurno, jednu jaknu i jedan džemper. Ali znao sam, da kada se budem tamo negde već smestio, videću tek onda da toga što sam zaboravio ima još. Ipak, bilo mi je svejedno. Bio sam mamuran dok sam razmišljao o svemu tome, slušao sam u avionu razgovor dve devojke na sedištima ispred mene, njih dve su putovale u Švajcarsku, i shvatio sam iz njihovog razgovora da je jedna od njih pevačica i da tamo peva po kafanama u kojima se skupljaju „naši ljudi". Ta pevačica je rekla: „Ma fali mi još tačno četrdesetak hiljada franaka, i onda ću sve da imam, i kuću, i garažu, i auto, i bazen, i sve ću da imam... “ Užasno mi se spavalo, i žmurio sam, i razmišljao kako je ipak dobro što se ovakve neočekivane stvari dešavaju u životu, jer da ih nema, poludeo bih. Sigurno bih poludeo. Prethodnu noć sam proveo u kafani s prijateljima, u Bulevaru, kod pijace, pili smo, kao i obično, ali ovaj put smo pili mnogo više, imali smo razlog, išao sam na put, i ispraćali su me; retko ko od nas je išao na neki put u to vreme, nismo bili od onih kojima se odlazilo i nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć. Jedan prijatelj je prosuo kofu s vodom, za mnom, kad smo se rastajali. To je bilo za srećan put. Prisećao sam se toga u avionu, i baš tad, dok sam se prisećao svega od prethodne noći, ona pevačica na sedištu ispred mene, rekla je: „Jebem ga u usta, nikako da se razvede od te njegove žene... “ Mislila je na nekog muškarca o kojem je pričala svojoj saputnici. Stjuardesa je donela hranu u plastičnoj kutiji, zatražio sam joj pivo i rekla mi je da nemaju pivo, samo sokove, flaširane vode, čajevc i kafu. Rekao sam joj da bi mi pivo baš prijalo, i da novac nije problem, platiću, a i pilo mi se pivo, bio sam užasno mamuran, i
pivo sam baš želeo. Pričali smo na engleskom. Ponovila je da nemaju pivo. I rekla je da imaju neke tablete, ukoliko se plašim letenja. Bio sam mamuran i plašio sam se svega, i samo mi je pivo trebalo, to sam joj i rekao, i da mi nisu potrebne nikakve tablete, da mi jedino pivo može pomoći, ali ona me je začuđeno slušala i gledala. Rekla mi je nešto na ne mačkom, otišla i vratila se sa jednim kolegom, visokim muškarcem, sa brkovima, koji me je, nasmejan, na engleskom ljubazno pitao u čemu je problem. „Nema ga, nema nikakvih problema, samo bih voleo da popijem pivo“, rekao sam mu. „Imamo belo vino, i flašice viskija i votke, ako baš mora alkohol, ali to se plaća", rekao je. „Ne, nije problem novac, i nije problem u alkoholu, samo sam jako mamuran, i pivo će mi jedino prijati, to je zaista sve", rekao sam iskreno. Nasmejao se. Rekao je nešto na nemačkom stjuardesi koja je stajala pored njega, a onda se i ona nasmejala. „Znači mamurluk. I meni prija pivo kad sam mamuran. Mogao bih da vam sredim par flaša ‘hajnekena’", rekao je. „Ako bi moglo tri flaše, to bi mi bilo odlično." „Neće trebati više?" pitao je tiho. „Ne, sigurno, tri flaše će biti dovoljno", rekao sam. „Biće sve u redu. Sredićemo to... I uživajte u letu", rekao je i smeškao se. „Hoću, uživaću, i hvala vam", odgovorio sam. Dobio sam tri flaše piva, platio ih, i onda je zaista sve bilo u redu, onda mi se i stjuardesa smeškala, jedno pivo sam popio odmah, onda pojeo hranu iz plastične kutije, i posle toga pijuckao drugu flašu piva. Opustio sam se. Avion je leteo. Gledao sam oblake, bilo
je vedro. Bio je to miran let. Popio sam i treću flašu. I avion je sleteo. Na ciriškom aerodromu nisam imao mnogo vremena, nekih dvadesetak minuta sam proveo u čekaonici, i mislim da sam bio jedini bez mobilnog telefona. Bio je to poslovan svet, ili su meni bar tako izgledali, ili su prosto ubijali vreme telefonirajući, svejedno. Bilo mi je dosadno, pa sam tri puta išao do klozeta: jednom sam obavio nuždu, dvaput sam otišao onako, da pijem vodu i da se umijem. Kada sam treći, poslednji put izašao iz klozeta, nekoliko poslovnih ljudi me je posmatralo. Niko ne voli kada se neko drugačije ponaša, i još na aerodromu, valjda je to razlog, terorizam, bombe, to mi je padalo na pamet, ili se ljudi naprosto plaše letenja. A ja sam samo iz dosade išao u klozet, samo tri puta, to i nije mnogo. Ubrzo, ušao sam u avion, avion je poleteo, popio sam jednu mineralnu vodu, i avion je sleteo na Malpensa aerodrom, u blizini Milana. Bio je to baš kratak let. Pokupio sam torbu, prošao pasošku kontrolu i carinu bez problema, pokazao sam samo poziv od fondacije i sve je bilo u redu, bila je to Rokfelerova fondacija, naravno da je sve bilo u redu, i video sam čoveka kako drži tablu na kojoj je pisalo: Belađo centar. I ispod toga krupnim slovima moje ime i prezime. Mahnuo sam mu, on je prišao i sagnuo se da uzme moju torbu. „Ne, u redu je, mogu sam", rekao sam. „Ne, ne, to je moj posao", rekao mi je. „Ma u redu je, nije teška torba, nije neki problem." „Ne, izvinite, to je moj posao", rekao je ozbiljno. Pustio sam ga. Dohvatio je torbu i stavio je na rame. Pokazao mi je kuda da krenemo. Prvi put sam se, u svom životu, dok sam hodao iza tog čoveka koji je nosio moje stvari, osetio koliko glupavo, baš toliko i gospodinom. Što znači baš izuzetno glupavo. Ali nije bilo toliko loše, kao da smo se on i ja igrali nečega. Otimali se oko torbe. I to je bilo u redu. Došli smo do putničkog kombija, on mi je
otvorio vrata i smestio sam se unutra. Sedište je bilo kao ono u avionu. Bilo je udobno. Vozili smo se oko sat i po, već je bio potpuni mrak, i bila je baš gusta magla, sa sitnom kišom, i osim drugih automobila i svetlećih farova ništa se nije videlo, nekoliko puta sam zadremao i uhvatio vozačev pogled u retrovizoru. Mislim da mu je moje ponašanje bilo neuobičajeno, tako mi je izgledalo, pošto mi je padala glava jer me je hvatao dremež, a možda je očekivao i nekoga drugog, drugačijeg, starijeg, nismo ništa pričali sve to vreme, i samo kad smo stigli, on je rekao: „Evo, ovo je Belađo." „Lepo je mesto, lepo izgleda", rekao sam. To zaista ništa nije značilo, to sam jednostavno morao da izgovorim, i bilo je potpuno besmisleno, jer se ništa nije ni videlo. A i naš razgovor je bio besmislen. Bio je potpuni mrak. Veliko tamno brdo, krovovi kuća, nazirala se tamna voda jezera Komo, i videla su se samo mutna ulična svetla. Bila je noć i nije bilo ljudi. Stigli smo do podnožja tog velikog brda, prošli smo kroz ogromnu čeličnu kapiju, koja se odmah zatvorila za nama, i stigli do velike kuće na kojoj je pisalo „Vila Maraneze". Tu me je sačekala gospođa Bela, kako mi se predstavila, sitna starija žena s kratkom kosom, domaćica vile, i domaćica celog brda. Upoznali smo se. Pokazala mi je radnu sobu u prizemlju, i onda smo otišli na sprat, do mog apartmana, koji mi je bio prepušten na mesec dana. Zatim me je pozvala na večeru u glavnu vilu, „Vilu Serbeloni". Objasnila mi je kako da najlakše stignem do nje i otišla. Sve je išlo brzo. Smestio sam se, spustio torbu, soba je bila potpuno bela, sve je bilo belo u njoj, krevet, plakar, zidovi, fotelje. Lepo je izgledalo. Mirisalo je na lavandu. Ili na čaj od nane. Nisam bio sasvim siguran. Presvukao sam se i otišao do te glavne „Vile Serbeloni". Tamo su me uslužili, dobio sam i pojeo šniclu, pirinač i šargarepu, popio nekoliko čaša crnog vina i posle toga nekoliko čaša mineralne vode, imao sam svog konobara, koji mi je rekao da ne moram da žurim, onda sam mu tražio još vina, on mi je sipao, i zatim mi je objasnio u koje vreme se služe obroci, ali i da ču za nekoliko dana sve već sam
naučiti, i da mi neće biti potrebna ničija pomoć. Pozdravili smo se i vratio sam se u svoj apartman. Bilo mi je drago što nisam zaboravio svoj mali tranzistor, otišao sam do kupatila, našao neku stanicu sa pristojnom muzikom, pustio vruću vodu i legao u kadu. Ispružio sam se. Kada je bila duža od mene, mogao sam čak malo i da zaronim, da se odgurnem nogama i da budem celim telom u toj toploj vodi. Pošto tako često nisam znao šta ću sa sobom u životu, pomislio sam: evo, sada ću moći da vidim kako to izgleda u toj „Vili Maraneze", na jezeru Komo. Posle sam se izvalio na veliki krevet za dve osobe, i vrteo stanice na tranzistoru, i na dugim talasima pronašao neku hrvatsku radio stanicu. Javili su da je beogradski „Partizan" po bcdio zagrebački „Zagreb" u košarci, što me i nije posebno dotaklo, osim što sam napokon razumeo svaku izgovorenu reč. Bio je to moj jezik. Čak i posle svih ratova, ipak sam razumeo svaku reč, to nije moglo da se promeni... A onda sam slušao neke voditelje i muziku iz Hrvatske, tiho, i tako zaspao. To je jedna od čudnih stvari sa tim malim tranzistorom koji staviš na grudi, ili blizu uva, i imaš utisak da ti neko nešto šapuće, na bilo kom jeziku, svejedno je, i uspava te tako. 2.
Spavao sam dugo, do deset sati. Bio sam umoran od tog mamurnog dana, i od putovanja, i naspavao sam se. I sve se tako brzo izdešavalo, i napokon sam bio potpuno trezan, i skroz u nečem novom. Toliko drugačijem. Sve je i mirisalo drugačije. I bilo je tako čisto. Čuo sam kako neko otključava vrata. Spremačica je ušla, pitala je da li je slobodno. Brzo sam se okrenuo na stranu i ponovo zažmurio, pravio se da spavam. Ona je tiho izašla. Doručak se služio do devet sati, i već sam tada zaključio da sigurno neću da se budim da bih doručkovao, tih mesec dana, jer sam imao sve uslove da ne ustajem rano. Sišao sam do radne sobe, napravio kafu i seo za sto. Otvorio sam prozor i odatle sam gledao na veliko, ali
sada plavo jezero, i na ogroman zeleni park „Vile Serbeloni", i, u pozadini, na bele vrhove sivih planina, ispresecane gustim tamnim oblacima. Bilo je prepuno boja. Vazduh je bio vlažan, i bilo je mirno i tako tiho, pojačao sam mali tranzistor, pronašao neku italijansku stanicu sa muzikom, i pio sam kafu. A onda mi je, odjednom, sve bilo i neobično i smešno: se deo sam u studiju, kako su zvali tu radnu sobu, u prizemlju vile, imao sam kompjuter, štampač, malu biblioteku, uglavnom s enciklopedijama, ali bilo je tu i još nekih knjiga, i imao sam aparat za kafu, i frižider sa sokovima i mineralnom vodom, i činiju punu svežeg voća. Uključio sam kompjuter, polako se prisećao kako se upravlja tom spravom. Pre nekoliko godina sam se obučio za pisanje na njemu, ali sam ipak ostao na pisaćoj mašini, i, najčešće, pisao sam rukom, hemijskom olovkom ili „parkerovim" nalivperom. Stvar navike, ali i pitanje novca, pisanjem nikada nisam zaradio dovoljno i za kompjuter i za druge stvari koje su mi bile važne u životu. Sve što sam zaradio pisanjem, neku ozbiljniju svotu, potrošio sam iz dva puta, jednom po grčkim ostrvima i tumaranjem po Atini i Pireju, i drugi put s jednim dobrim prijateljem, sa kojim sam švrljao po Andaluziji. To mi je tada bilo važnije od kompjutera. A to je i bilo sve od pisanja. Bilo mi je bolje pisati priče nalivperom, hemijskom olovkom, ili ih kucati na mašini, za novine, i zarađivati novac za stan. I, ako nešto ostane, otputovati negde. To mi je bilo bolje. I sada mi je bilo smešno, a pomalo i besmisleno. Dugovao sam kiriju za jedan mesec, za garsonjeru u Beogradu, koja je inače prokišnjavala, i možda je baš tada u Beogradu pljuštala kiša, to sam tada pomislio, i možda je bila poplava u tom malom stanu, jer nema nikog da stavi lonce i kofe na ona mesta gde voda kaplje, ali napokon mi sve to nije bilo važno. To nije bio moj stan i ničeg vrednog nije bilo unutra. Imao sam još i neke dugove, ne velike, ali ipak dugove. A onda, dok sam mislio na to, gledao sam iz vile kroz prozor, gledao sam dve vrane kako preleću park, preko niskih bregova punih maslina i visokih čempresa, a odmah tu, ispod mog prozora, nalazilo se i jedno drvo pomorandže. Krošnja je bila zelena i bilo je plodova, rumeneli su se. Bio sam tako daleko od svega.
I tog dana sam prvi put otišao na ručak u „Vilu Serbeloni". Sedeo sam za stolom sa gospodinom Menjudi Vinterom, profesorom kompozicije na odeljenju za muziku Univerziteta Bren dis, u Americi, i gospođom Jarkin Riskulovom, profesoricom književnosti iz Kirgistana, i gostujućim profesorom na Univerzitetu u Rimu, koja je, kako mi je rekla, upravo radila na komparativnoj studiji romana 20. veka. Bio sam obrijan, obukao jedini sako koji sam imao, očešljao se, i seo za veliki okrugli sto, i kad sam rekao da sam iz Srbije, profesorka iz Kirgistana je rekla da se, od kada je došla u Belađo, svakog jutra nađe u čudu, i uvek zbunjena prvo pomisli kako nije sigurna šta zapravo traži ovde. Onda sam ja rekao kako se to i meni jutros desilo, i sigurno je da baš to i mene čeka narednih mesec dana. Profesor Menjudi, očigledno pričljiv čovek, rekao je da je ovo u svakom slučaju odlično mesto i za rad i za odmor. Meni je ideja da na ovakvom mestu bilo šta radim bila potpuno nezamisliva. Onda je on ispričao neke viceve, ali meni nijedan nije bio smešan, ili nisam razumeo, pošto ih je pričao suviše brzo za moje znanje engleskog. Popio sam čašu nekog belog vina i izašao napolje da zapalim cigaretu. Unutra to nije bilo dozvoljeno. Uostalom, to je bio dobar izgovor da se izbegne druženje u salonu i ispijanje čajeva i kafa. lako je bilo vlažno i prohladno, prošetao sam se po okolini, po uzanim stazama kroz šumu, do vrha gde se nalazi kula, preostala od nekog starog utvrđenja, iznad sela Belađo. Naravno, u jednom trenutku sam se i izgubio, tačnije, vrteo sam se u krug, dvaput sam se vratio na isto mesto, kod neke česme. I pošto je gubljenje orijentacije znak umora, vratio sam se u svoj stan, sišao do studija, napravio čaj i našao novine Inter nešnal Heralci Tribjun na stolu. Dobijao sam i štampu. Francuski klub ,,Lion“ je pobedio beogradsku „Crvenu zvezdu“ sa 3:2, u fudbalu, a na Kosovu su opet stradali civili. Odložio sam novine i seo za sto. Nisu mi se čitale te novine. Trebalo je tada možda ipak nešto da radim, ali mi je to bilo nemoguće na takvom mestu. Zaspao sam. Bio sam još uvek umoran od puta. I dugo nisam bio na tako mirnom i tako tihom mestu. I spavao sam sve do uveče.
U pola osam sam otišao na večeru. Kravata je bila obavezna, tako su mi rekli. Izvinio sam se, rekao sam da ne nosim kravatu, a imao sam samo jednu, žutu sa crvenim tačkama, vrlo ekscentričnu, koju sam dobio od prijatelja Čakija na poklon, baš za ovakve prilike, one pijane noći kad su me ispraćali. Nisam je stavio, bila je previše drečava za moj ukus, ali sam iz pristojnosti zakopčao košulju do vrha. Popio sam jedan dupli burbon pre večere, i onda drugi, a kad sam hteo da uzmem još jedan, konobar mi je oteo čašu i ljubazno rekao da bi sad bilo u redu da sednem za zajednički sto, u velikoj sali za večeravanje, pošto će početi da služe večeru. Njemu sam rekao: ,,U redu", na engleskom, ali sam se uplašio da će ovde možda biti problema s pićem. S tim konobarom sam se upoznao još prve večeri, čim sam stigao, i, kako mi je rekao, žena mu je Mađarica, i jednom su bili u Beogradu, i mnogo im se svideo. Morao je da bude ljubazan. Za vreme večere iskapio sam nekoliko čaša vina, i konobar mi je samo dosipao, odlično crno vino, toskansko, i sme škao se. Posle sam mu objasnio kako je to, pored svega drugog, još jedna od stvari kojih nema u Beogradu, dobrih vina, i time sam mu dao do znanja da je to jedna od mojih slabosti, i da ne mora da štedi kad sam ja u pitanju. Konobar je samo klimnuo glavom, shvatio je i nasmejao se. Tokom večere, jedan tip iz Gane, crnac naravno, objašnjavao je kako istražuje malariju, i zbog čega je širenje zaraze nemoguće zaustaviti u nekim afričkim zemljama. Nisam baš sve razumeo, ali nisam pažljivo ni slušao. Malarija. Ja tu zaista ne mogu ništa da učinim, pomislio sam u tom trenutku, a i jedan čovek za stolom prekoputa buljio je u mene. Gledao je kako ispijam čaše crnog vina. To je bio neki stari profesor sa Univerziteta u Torontu, upoznali smo se pre večere i odmah sam zaboravio kako se preziva, ali sam zapamtio da je radio studiju o Španiji od 16. do 18. veka. Tako mi je rekao. Fin čovek, možda nikad nije video da neko pije više od jedne čaše vina. Čim sam sve svoje pojeo i popio, morao sam da izađem napolje, da popušim cigaretu. Shvatio sam da jedini pušim od ukupno dvadesetak gostiju u vili. Nikada nig de nisam bio toliko drugačiji od drugih, a sve što sam činio bilo mi je potpuno normalno, pušenje cigareta, ispijanje vina, bez kravate, ali ipak u sakou, sasvim normalno. A jedini pušim. Tako je ispalo. Jedan stariji
gospodin se pojavio u bašti i pitao me zar mi nije hladno napolju, i kada sam mu rekao kako bih samo da popušim cigaretu, on se glasno nasmejao. Pošto pušim od svoje šesnaeste, i još nisam pokušavao da prestanem, meni tu ništa nije bilo smešno. Njemu verovatno jeste, baš to, da neko stoji na hladnoći zbog cigarete. I to je u redu, shvatio sam ga. Nekima je to besmisleno, ali meni to ima smisla. I to baš puno smisla, naročito na takvim mestima, u Rokfelerovoj bašti. Posle sam se vratio unutra i ušao u salon u kome su svi stajali i nešto ćaskali. U ćošku sam video mali pokretni sto sa flašama pića. Uzeo sam flašu nekog konjaka i sipao ga u čašu. A onda poneo i flašu i čašu, i popio sve to dok sam razgledao slike i nameštaj i te ljude, i čak malo proćaskao sa nekima od njih u salonu. Posle sam pred spavanje vrteo dugme na tranzistoru, i uhvatio „Glas Amerike'' na srpskom jeziku. Čuo sam da su dnevne novine Danas, u kojima sam objavljivao priče i tekstove od njihovog osnivanja pa sve do nekog novog, baš u to vreme uvedenog fašističkog Zakona o informisanju, odštampane u Crnoj Gori, i da su zaplenjena na granici sa Srbijom. Posle su se stanice izmešale, nisam čuo da li se još nešto dogodilo u vezi s tim. Možda ću morati da potražim drugi posao kad se vratim u Beograd, a možda bih mogao i ovde da se zaposlim, pomislio sam, mogao bih da skupljam lišće u parku, to bi zaista bio lep posao. Biti baštovan. Lepo. Onda sam slušao Radio Monte Karlo, tu je bila najbolja muzika, i tako sam, opet, zaspao. Treći put za tako malo vremena. Spavalo mi se. Uspavljivala me ta tišina oko jezera i u „Vili Maraneze", taj mir, i ta iznenadna promena sredine, tako velika promena. Toliko je sve bilo drugačije da me je omamljivalo. 3.
Probudilo me je sunce. Sijalo je jako, ulazilo je u belu sobu kroz veliki prozor i tuklo mi pravo u lice. Ustao sam i širom otvorio prozor, mislim da se nikada nisam probudio i video lepši pogled kroz prozor sobe, od tog pogleda, tada, tog jutra, prediv nog. Ne, nikada, sigurno. Bilo je toplo, vazduh je bio čist, svež, ali bilo je toplo. Na nebu nije bilo nijednog oblaka. Video sam plavo jezero, i
tamne vrhove okolnih planina. Sneg se beleo na tim vrhovima. Bili su to Alpi. Boje su bile prave, jake, oči su uživale, tako mnogo zelene oko modroplavog jezera. I požurio sam napolje. Krenuo sam ka selu, ali sam odmah ispred vile, u vrtu, sreo onog crnca iz Gane, ili jednog od njih, nisam ih tada još razlikovao, pružio mi je fotoaparat i zamolio me da ga usli kam, sa „Vilom Serbeloni" u pozadini. Pokazao mi je kako se rukuje tim aparatom i onda se namestio, sa rukama na bokovima i zamišljenim pogledom uprtim u daljinu, čekao je da škljoc nem i nije se pomerao, a kad sam škljocnuo, on je promenio pozu, raširio je ruke i pružio ih ka suncu, nasmejan gledajući ka objektivu. Ja sam tada shvatio da on to radi namerno i da je to verovatno nešto značilo, neki običaj, ili ritual, te dve poze jedna za drugom. Uslikao sam ga dvaput, pozdravili smo se i onda sam sišao do sela, prethodno otključavši kapiju kroz koju se ulazi na to brdo, na kojoj je pisalo „Privatno vlasništvo", na engleskom, i zalupio je za sobom, opet se glupavo osetivši nekakvim gospodinom. Baš tada, prošle su neke dve devojke, pa sam se malo i protegao, a onda kleknuo da zavežem pertlu na cipeli. 1 da im pogledam dupeta. Bile su zgodne te devojke. Belađo je lepo malo mesto ispod Alpa, mediteranski ispre secano uskim ulicama, koje se brzo obiđu, za nekih pola sata. I uz obalu, na keju, bilo je mnogo palminog drveća, i bilo je neobično stajati pod palminim lišćem i gledati na snežne Alpe u daljini. Video sam skupe radnje, lepo obučene ljude, luksuzne automobile, i shvatio sam da to nije obično selo, već mesto gde žive bogati ljudi. Nije loše biti bogat, pomislio sam, imati jahtu, kuću na ovom jezeru, kupovati sve ove kapute, košulje, jakne, cipele i džempere od nekoliko stotina ili hiljada dolara. Ali nije loše ni kad nisi bogat, i kad rtemaš ništa od toga, jer sve to i nema neke velike veze sa samim životom. Zato sam se i zadržao kraj izloga jedne vinarije, tu se nalazilo ono što me je zaista zanimalo i imalo veze sa mojim životom, vino: itali janska vina iz raznih regiona, ali i francuska, čileanska, kali fornijska, nemačka, australijska, portugalska vina... To me je interesovalo. Želeo sam da probam sva ta vina. Bila su
preskupa. Nozdrve su mi se raširile, ali nisam ušao unutra, samo sam hteo da zapamtim gde se nalazi ta prodavnica, pa kad mi se jednom smuči gore, u vili, pomislih to tada, jer ipak sve može bar jednom da ti se smuči, doći ću do ove radnje i uzeću karton nekog dobrog crnog vina, i popeću sa na brdo da uživam i da se napijem. I onda mi je nekako sve bilo lakše, i mogao sam da se vratim u vilu, jer je bilo vreme za ručak. I, za vreme ručka, shvatio sam da se ističem u još jednoj stvari: mnogo sam brže jeo od svih drugih gostiju. 1 jedini sam podrigivao posle, ali da se ne vidi i ne čuje. To mi je ostalo još iz ranog detinjstva navika da napunim usta i stomak, da obavim i taj posao, bez nekog preteranog uživanja, i da budem slobodan. Dva jaja na oko, i menije dobro. Gospođa Kirskilova, ona profesorka književnosti iz Kirgistana, od pedesetak godina, pitala me da li će roman koji pišem biti politički ili psihološki. „Koji roman?" pitao sam je. „Pa pročitala sam da ste dobili stipendiju da ovde pišete neki roman," rekla je. ,,E da, to sam napisao u formularu, tačno. Da, napisaću ga, pišem ga“, rekao sam. „Pa?" „Šta?" „Pa je l' politički ili psihološki?" ponovo je pitala. „Nemam pojma. Psihološki, najverovatnije", rekoh. Počelo je da me steže nešto u grudima, to mi se uvek dešavalo baš u takvim situacijama, u takvim razgovorima, sve i svuda počne da me steže, i tesno mi je u grudima, i cipele su mi tesne i žuljaju me, i košulja mi je tesna, naročito oko vrata. Otkopčao sam dugme na košulji. Onda me je profesorka iznenada pitala da li verujem u boga, pa sam joj rekao da ni to ne znam. O, čoveče, što sam morao
baš pored ove žene da sednem, samo sam to mislio. Onda je ona rekla kako nekada nije ve rovala u boga, ali je vremenom postala religiozna. Ja sam rekao da je to zanimljivo i pitao je da li to ima veze sa raspadom Sovjetskog Saveza. Ispao sam glup i verovatno bezobrazan. Nije bilo namerno. Ona je rekla da to naravno nema veze. Onda sam se kao našalio i dodao da sam ja nekada bio religiozan, pa više nisam. Onda je ona to prvo shvatila kao ozbiljan problem, pošto sam dvadesetak godina mlađi od nje, ali posle je to shvatila kao moju nezrelost, i nasmejala se, i ja sam se složio s tim da to ostane kao moja nezrelost, ali da me ostavi na miru. To sam baš želeo. Biti glup i nezreo, bila je to idealna pozicija za mene, takve ljudi ne gnjave. I lepo sam jeo odlične rolate sa spanaćem i sirom, i opet, naravno, pio odlično crno vino. Ali gospođa nije odustajala. „Mislim da je za svakog čoveka to veoma važno, da postavi pitanje sopstvene religioznosti", rekla mi je, vrlo ozbiljno. „Mislim daje meni mnogo zanimljivije da posmatram ljude a pored ostalog i njihov odnos prema religiji, koja god da je u pitanju", odgovorio sam joj. „Ali svako mora da se zanima za postojanje Boga!" „Nikoga ne treba da zanima da li je neko drugi religiozan ili nije, i iskreno, to je nešto najgluplje, da nekoga to zanima, treba gledati svoja posla", bilo mi je dosta tog razgovora i morao sam nekako da ga okončam. Onda smo oboje ćutali, ona je razmišljala i žvakala hranu, ja sam popio svoju flašu vina i izašao napolje. Posle ručka sam odlučio da se prvi put popnem na vrh brda. Brdo se zvalo Tragedija. Nisam znao zbog čega. Nisam to tada nikoga ni pitao. Sve mi je bilo nepoznato, ali imao sam i želju, da neke od svih tih stvari takve i ostanu, nepoznate, bar u početku. Otišao sam prvo u stan, opremio se malom mapom koju sam našao u biblioteci, i rancem u koji sam stavio džemper, i onda se, strmim
i uzanim stazama kroz šumu, popeo na vrh. Tamo je duvao jak i hladan vetar, dolazio je iz Švajcarske, preko jezera. Sedeo sam tu neko vreme, bilo je lepo odatle gledati u vrhove planina, i na ogromno jezero ispod njih. U daljini su se videli i oni snežni vrhovi, bili su u drugom planu, mnogo viši, ali su se ipak lepo videli. Bilo je hladno, i obukao sam džemper. Sedeo sam dugo. Bilo je čudno, brdo nije bilo visoko, ali zaista je bilo prilično hladnije nego dole, u podnožju, u bašti vile. To je bilo zbog tog novembarskog vetra sa Alpskih planina. Posle sam se spustio drugim pravcem, sa druge strane brda, nekim još strmijim i užim stazama, i stigao sam do same obale jezera. Voda je bila tako mirna. Stajao sam na jednoj vlažnoj steni, i ta voda mi je blago zapljuskivala cipele. Bila je čista i bistra, nije se razlikovala od morske vode. Gurnuo sam šaku u jezero. Bilo je ledeno. Video sam jednu jedrilicu, raširenih jedara, kako brzo plovi. Stajao sam na toj steni i gledao sve to. I na kraju, bilo mi je dovoljno gledanja za taj dan, i dovoljno hodanja. Zaista dovoljno uživanja. Vratio sam se u sobu, samo da se izvalim na krevet, to sam hteo, da bih zapamtio sve to, i da bih na sve to mislio, i sačuvao, negde, kad god mi bude zatrebalo u životu. A trebaće mi sve ovo, ovakve stvari su uvek potrebne, pomislio sam. I čekao sam noć. Pre večere sam se dogovorio sa konobarom da mi sredi da gledam prenos fudbalske utakmice „Partizan" „Lacio", u TV sali, na drugom spratu vile. I, oko pola devet, konobar mi je prišao za vreme večere, šapnuo mi na uvo da utakmica počinje, i ja sam naglo ustao od stola, salvetom sam obrisao usta i izvinio se drugim gostima, pa je izgledalo kao da imam neki hitan telefonski poziv. Tako smo se taj konobar i ja i dogovorili. Bio je dobar tip, taj konobar, zvao se Gregorio. Bila je baš velika razlika između njega i gostiju. Sa njim sam mogao lakše da komuniciram. Odveo me je u TVsalu na drugom spratu, uvalio sam se u fotelju i uključio televizor. Onaj profesor kompozicije, mr Menjudi Vinter, držao je
solistički koncert u jednoj od sala „Vile Serbeloni", baš u isto vreme kad je počinjala utakmica. Izabrao sam ipak da gledam utakmicu, izabrao sam sedenje u fotelji sa čašom crnog vina u ruci. Na poluvremenu sam se prošetao hodnicima, razgledao sam stare slike, skulpture, vaze i zlatne svećnjake. Mermerni pod je blistao. Čula se tiha klavirska muzika, i u pauzama glasni aplauzi iz koncertne sale. Nije uopšte zvučala loše, ta muzika. Stajao sam malo u hodniku. Slušao sam muziku. Tonovi su se provlačili dugačkim i praznim hodnicima te velike vile. Nije bilo nikoga osim mene, nije bilo ni osoblja. Samo muzika. Nije bilo loše. Odslušao sam malo. Vratio sam se u TVsalu i pojačao ton, na stadionu su navijači vikali: „Srbija! Srbija!" I Italijani su pobedili. 4.
Nikada u životu nisam nosio kravatu i odlučio sam da to ipak učinim na sledečoj večeri. Nemam nikakav odnos prema tome, ne hvalim se, niti žalim zbog toga, jednostavno nisam, nikada nisam morao da nosim kravatu. Nisam to morao ni tada, ali kad sam se probudio, malo sam se bavio računicom, od Rokfelera sam dobio 500 dolara kao džeparac, spojio sam to sa onim novcem koji sam poneo sa sobom, prebrojao sam sav taj novac, imao sam ga dovoljno, onda sam se obukao, i otišao u selo, ušao u jednu od onih radnji gde cene nisu bile previsoke, mada je sve u Belađu skupo, i tako sam kupio čak i novu košulju, ali i kravatu. Prodavačica je bila ljubazna, žena srednjih godina, strpljivo je čekala da odaberem kravatu. Bilo ih je na desetine, i na kraju sam se ipak odlučio za jednu tamnoplavu, sa jedva vidljivim, još tamnijim ljubičastim tačkama. Pomislio sam da zamolim tu prodavačicu da mi pokaže kako se vezuje kravata, ali nisam to uradio. Bilo me je sramota. Vratio sam se brzo u vilu, u svoju sobu, obukao tu novu bordo‐ teget košulju, i pokušavao sam da zavežem kravatu. Nije mi išlo. Trudio sam se, i onda je u jednom trenutku ispalo nešto što je moglo da liči na dobro, pravilno zavezanu kravatu, ili je meni samo ličilo na to, pa sam je baš tako ostavio, sa tim čvorom, i skinuo je preko glave. Prebacio sam je preko naslona fotelje, spremnu za uveče.
Na ručku sam sedeo sa jednom crnkinjom i tri crnca, svi su bili iz Gane. Naučnici koji proučavaju zarazne bolesti ruralne Afrike, jedan od njih, naučnik, sve vreme se izmotavao, grickao je grisine i igrao se s malim teglama sa začinima. Mislim da se crnkinji koja je sedela do njega to nije svidelo. Dok sam jeo, imao sam utisak da sve vreme gledaju u mene. Onda sam shvatio da je to zbog njihovih beonjača, šljašteće belih na njihovoj crnoj koži lica. Onaj što se izmotavao, pitao me je da li sam ikada bio u Africi, i ja sam rekao da nisam, ali da bih baš voleo. To je bila, eto, jedna pristojna fraza. Onda je on rekao da mogu uvek doći kod njih u Ganu, ako to ikada poželim. To je bila druga pristojna fraza. Onda sam ja rekao treću pristojnu frazu, kako će mi to biti neobično drago. Konobar me je pitao kakva je utakmica bila sinoć, i ja sam mu rekao da je bila dobra, i zamolio ga da mi sipa vino. Sipao mi je. Mr Menjudi Vinter, onaj profesor kompozicije, bio je hladan prema meni, ali bio je hladan prema svima, samo me je kratko pozdravio, trepnuo i klimnuo glavom. I ja sam njega pozdravio, klimnuo sam mu glavom, hladno. To svi rade, primetio sam. Tako je, valjda, bilo lakše. I brže. I odgovaralo mi je. Tog popodneva sam se popeo do klupe, negde na sredini brda, iznad vile i tog sela. To je bila klupa koju sam izabrao, za izležavanje. Pre toga, dok sam u sobi oblačio debeli, vuneni, zeleni džemper, koji sam inače nosio već skoro deset zima, i bio srećan što nisam zaboravio da ga ponesem, video sam ukupno sedam rupa na njemu. Moljci su ga sredili još u Beogradu. I to sam tek tada primetio. Očajavao sam neko vreme. A onda sam ga ipak obukao, i vetrovku preko njega, i krenuo ka brdu, jer tamo ionako nikoga nema, i niko nije mogao da vidi te rupe na mom džemperu. Izvalio sam se na toplu kamenu klupu, izloženu celodnevnom suncu, ne znam koliko staru, ali, koliko sam shvatio iz jedne brošure koju sam našao dole u svom studiju, većina stvari je bila iz osamnaestog veka; klupa je bila izlivena upravo tako da možeš da se izvališ na bok, osloniš na lakat, i da ti sluga prinese grožđe. Bez sluge i bez grožđa, ja sam samo čitao knjigu koju sam poneo, i čekao da sunce zađe, i na trenutke prekidao sa čitanjem, i
prebrojavao zvižduke koje su ptice pravile. Različiti zvuci, različite vrste ptica. Tačno u pola pet zapadna strana jezera je zableštala, sunce je zalazilo, i od vode se odbijala predivna svetlost boje zlatne breskvine kore. Zbog toga sam i pogledao na sat, hteo sam da znam kada se to tačno dešava, u koje doba dana. Nije mi se više čitalo. Boje su se razlivale, kretale se, silazile sa planina, pa preko tamnih šuma stizale do vode jezera, gde su se utapale, uz pomoć sunca, koje je sve to razigravalo. Istovremeno, na istočnoj strani, gde je površina vode već bila tamna, dosta tamnija, video sam četiri ribarska čamca, sa po jednim čovekom u svakom, plutala su u mestu. Nisu bili daleko jedan od drugog. Čuli su se glasovi tih ribara. Odzvanjali su, sve do brda i klupe sa koje sam sve to upijao, gledao i slušao. Bilo je čudesno. Nešto kasnije, spremao sam se za večeru. Obrijao sam se, obukao novu košulju, navukao kravatu preko glave, obukao sako, i razgalio se u toj odeći. Doterao sam se, prvi put u životu nosio sam kravatu. U jednom trenutku sam čak i prasnuo u smeh, ali i posumnjao u taj čvor. Kravata mi je ipak izgledala kao normalno zavezana. Ličilo mi je na to. I više nisam ni želeo time da se bavim. Otišao sam nešto ranije na večeru, u „Vilu Serebeloni", ušao u aperitiv‐salu i uzeo dupli burbon. Konobar Gregorio me potapšao po nadlaktici, bilo mu je drago zbog kravate, polako sam se prilagođavao, to sam i želeo, i trudio sam se. Samo sam mu namignuo, i uzeo još jedan burbon. I on je namignuo meni. Nije mi više otimao čašu iz ruke. Bio sam izuzetno dobro raspoložen zbog svega toga, tako su se stvari odvijale: jedan pristojan, fin i doteran mlađi čovek sa kravatom. I lud za burbonima. Konobar mi je uz namigivanje dosipao u čašu. Njemu se to namigivanje izgleda dopalo. Ništa mi tada nije nedostajalo. Došlo je vreme da se pređe u ogromnu trpezariju, sa dva velika, dugačka stola. Poneo sam čašu punu burbona i onda sam se našao za stolom sa tri gospođe‐ babe‐intelektualke. To su one prosede babe iz američkih filmova što stalno govore: „Oh, God!" i ,,Oh, dear!“ Nešto su pričale, ja sam se samo smeškao i pijuckao svoje piče. Posle sam prešao sam na crno vino, uz pohovani praziluk preliven nekim sosom, vrlo
ukusno jelo. Negde pri kraju večere, jedna od baba‐gospođa je ustala i kucnula viljuškom po čaši. Zazvonilo je u prostoriji, taj zvuk je bio zaista čist i presekao je vazduh. Svi su ućutali, i ona je održala govor posvećen babi‐gospođi koja je sedela do nje, i koja je, kako sam shvatio, odlazila iz vile. Rekla je da se nikada ranije nisu videle, ali da su se ovde upoznale, i da su se odmah pre poznale kao duševne sestre. Tako je rekla. Onda je usledio glasan aplauz. I ja sam aplaudirao. Onda je treća baba‐gospođa održala govor, istim povodom, posvećen onoj istoj babi, i otprilike istim rečima, samo je dodala da je neizmerno srećna što je upoznala jednu takvu osobu, koja ima toliko razumevanja za sve ljude, i koja toliko stvari zna i sve razume. Stvarno je tako rekla, kako ta baba baš sve razume. Baba‐gospođa o kojoj su govorili, koja sve razume, ustala je da se zahvali, i kad je sela nazad, pošlo joj je nekoliko suza. Bilo joj je drago zbog tih reči koje je čula, i zbog svega joj je bilo drago, i zaplakala je. Bilo je zanimljivo gledati sve to, i ispijati dobro vino, koje je baš išlo uz to, gledati te ljude, taj svet. Ali, da budem iskren, kada smo kasnije večerali neku veoma ukusnu ribu iz jezera, sa raznim barenim povrćem, njih tri su ogovarale jednu ženu koja je u „Vilu Serbeloni" stigia sa Novog Zelanda. Rekle su za nju da je strašno i užasno obična i priglupa, i da s njom uopšte nema o čemu da se razgovara. I svaka je za sebe rekla da je pokušala, ali da nije vredelo, da je ta žena sa Novog Zelanda naprosto takva, jedna baš nezanimljiva žena. Eto, to su ti te babe iz filmova. Ustao sam na kraju od stola i pozdravio ih, babagospođa koja je odlazila rekla mi je tiho i ljubazno: „Zbogom i budite dobro". Ja sam rekao: „Hoću". Napolju sam skinuo kravatu, ali nisam razvezao čvor, odneo sam je u stan i lepo prebacio preko stolice, i pošto sam i dalje bio baš dobro raspoložen, hteo sam da budem to još više, i spustio sam se do sela. Belađo je očigledno bilo jedno mirno, baš porodično malo mesto. Uglavnom je sve bilo zatvoreno. Po restoranima koji su radili, sedeli su parovi, ili porodice, i večerali. Našao sam jedan bar u kom su bili samo muškarci, okupljeni oko šanka i zagledani u televizor. Nisam ušao unutra. Onda sam pronašao bar u kome nije bilo nikoga, zvao se „Spiritual". Ušao sam unutra. Seo sam za šank i naručio vino, na italijanskom. Mlada šankerica me je pitala da li dobro znam
italijanski, pitala me je to na lošem engleskom, i rekoh joj da uopšte ne znam italijanski, na mom engleskom, takođe lošem, ali mnogo boljem od njenog. Upoznali smo se. Zvala se Aida i bila je jako lepa, sa svetlosmeđom dugačkom kovrdžavom kosa i zelenoplavim očima, lice joj je bilo finih crta, nežno i svetlo, koža glatka i malo tamnija od kose. Onda smo popričali, ali to ne može da se prepriča. Znala je na engleskom samo to, da pita nekog da li govori italijanski. Onda sam shvatio da me je pitala i koliko sam dugo u Belađu, i rekao sam joj da sam stigao pre četiri dana, ali ona nije razumela. Onda je ona nacrtala trideset recki, i napisala da je mesec novembar, kao što je i bio, i ja sam precrtao četiri recke, to su bila ta četiri dana, i onda je ona rekla: ,,A, si, si“. Shvatila je. Objasnio sam joj to nekako. Onda sam shvatio da me pita gde sam odseo. Nacrtao sam brdo i napisao ,,Tragedia“, nacrtao sam i vile, i vrata i prozore, i jednom tačkicom obeležio vilu i prozor apartmana gde sam odseo. Njoj je to bilo dovoljno. Naravno da je razumela. Tako smo komunicirali. I nastavili smo, nije bilo nikoga osim nas. Mahali smo rukama, izgovarali neke reči, i crtali i pisali na hartiji. Uglavnom smo crtali. Bilo je zanimljivo. Posle je došla njena koleginica, zvala se Dora, ona je znala malo bolje engleski, i samo s amo smo potvrdili ono što smo Alda i ja razmenili crtanjem, i već sve objasnili jedno drugom. Zanimljivo je bilo, sve to. Onda su u bar ušla petorica mladića, navijača Juventusa". Pevali su navijačke pesme. Jedna je bila o Del Pjeru, fudbaleru „Juventusa". Bili su pripiti, pitali su me odakle sam, i odgovorio sam im da sam iz Srbije, ali njima je bilo svejedno, mogao sam da kažem ime bilo koje države, onda su me pitali da li volim ,,}uventus“, to im nije bilo svejedno, to im je bilo najvažnije, i ja sam rekao da mnogo volim „Juventus“, i onda su mi naručili još crnog vina koje sam pio. Bio sam tu neko vreme, napio sam se s njima, oni su pevali, vikali, Alda i Dora su se smejale, i na kraju sam platio svoje piće i krenuo. Pozdravio sam se sa Aldom, na italijanskom, uzeo sam olovku i onaj papir pomoću kojeg smo se sporazumevali, zaokružio sam još jednu recku, unapred, i pokazao prstom na sebe. To je značilo da ću doći i sutra. Ona je pored te recke nacrtala jednu čašu i ofarbala je, da izgleda kao puna pića, a onda pokazala prstom na sebe. To je valjda značilo da dođem i
sutra kod nje na vino. Valjda je to značilo. Bilo je dobro sve to. Popeo sam se na brdo, već je prošla ponoć, bilo je oko jedan, bio je potpuni mrak na brdu Tragedija. Ušao sam u svoj stan, uleteo pijan pod jorgan. I zaspao sam baš dobro raspoložen, baš onakav kakav sam bio tokom celog dana, nisam ni tranzistor uključivao.
5.
Probudila me je sobarica. Pričala je nešto sama sa sobom kad je upala u sobu, valjda je bila sigurna da sam je već napustio. Bilo je oko deset i nešto prepodne. 'Trgao sam se, i ona se prestravila, uplašila se, ispale su joj je krpe iz ruke. Onda se izvinjavala, malo na engleskom, ali više na italijanskom. ,,Ne, ne, sve je u redu, nema nikakvih problema, stvarno je vreme da ustanem", rekao sam joj. I ustao sam. Bio sam u gaćama. Ona je ćutala i stajala kraj vrata, zbunjena. „Sačekaću napolju, izvinite, ne moratc uopšte nigde da žurite“, rekla je. Izašla je iz sobe. Nisam znao zbog čega sam spavao tako dugo, ali polako sam se navikavao na to. Valjda zato što je sve bilo toliko tiho, i mirno. Potpuni mir. To me je uspavljivalo, to, i vino naravno, i život bez ikakvih obaveza. Ništa nisam morao, radio sam samo ono što sam želeo. Sobarica je stajala napolju i pušila cigaretu, čekala je mirno. Sve je bilo mirno, i svi su bili mirni. Malo sam se sredio, i otišao u radnu sobu. Sipao sam kafu u šolju, uzeo sok iz frižidera i seo za sto. I ja sam bio miran. Možda bih mogao nešto i da radim, pomislio sam, i zagledao se kroz prozor. Video sam dim, izlazio je iz šume, gore na brdu. Nebo je bilo vedro. Bronzane krošnje drveća su se izdvajale od onih svetlije i tamnije zelenih. Čempresi u daljini su bili tamni, skoro crni. Video sam jednog malog crnog kosa kako istrčava iz žbuna, i
prelazi put ispod prozora, a zatim je iznenada poleteo i nestao u drugom žbunu. Možda bih stvarno nešto mogao i da radim, ali možda, pomislio sam. A onda sam nešto i uradio. Uključio sam kompjuter, i pisao, kuckao slova, pisao nešto što nije imalo nikakvog smisla, i kada me je kompjuter pitao da li treba da to sačuva, ja sam kliknuo da ne treba. Kasnije, gospođa Kirskilova me je pitala za ručkom zbog čega nisam bio sinoć na koncertu. ,,Na kakvom koncertu?" pitao sam. Zaboravio sam bio na koncert. „Gospodin Menjudi je ponovo svirao, specijalan koncert, posvećen gospođi Meri, bilo je divno", rekla je. „Bio sam sprečen. A ko je gospođa Meri?" ,,Oh, pa sedeli ste s njom sinoć, na večeri, zar se ni toga ne sećate? Razgovarali ste čak. Kako se ne sećate? Ona je danas, nažalost, otputovala." „Nisam znao da se tako zove", rekao sam. ,,Da, da, tako se zove. Divna žena“, rekla je. Tada je naišao i gospodin Menjudi, seo je pored mene. Osmehnuo mi se i pozdravili smo se. Ne znam zbog čega, ali bio je srdačan. Rekao mi je da danas izgledam vrlo odmorno i sveže, za razliku od onog dana kada smo se upoznali, kada sam prvi put seo za veliki sto u vili. Bio je vrlo ljubazan. Rekao sam mu da se ovde stvarno dobro spava, i da mi prija što je mirno i tiho, i da je to možda zbog toga. Onda se umešala gospođa Kirskilova i prekinula nas: „Zbog čega nikada ne dolazite na doručak?" pitala me je. "Ne mogu da se probudim", rekoh. ,,Da li pišete noću?"
,,Da, da, pišem do kasno u noć." „Ali šteta je što propuštate doručak" „Znam, ovde je šteta propuštati bilo šta, ali imam baš mnogo posla", rekao sam. ,,Je l' razrađujete roman?" pitala je. ,,Da, raztađujem roman", rekoh. ,,I kako ide, ovde je predivno za rad, je l’ da?" „Jeste, predivno je za rad, i odlično mi ide", rekao sam. Gospođa Kirskilova se očigledno brinula oko svega, pa i za mene, u svakom slučaju je želela da se osečam prijatno u vili. Bila je dosadna i prijatna ta žena. Objasnila mi je da mogu da naručim paket sa hranom, jer nije dobro da preskačem obroke. I taj paket mogu da nosim sa sobom, i da jedem kad god hoću, i gde god hoću. Nisam znao za to i zahvalio sam joj se na informaciji. Ručali smo neke velike rolate sa spanaćem i prelivom sa komadima svežeg paradajza, i velike salate. Bilo je baš ukusno. Gospodin Menjudi je glasno uživao u hrani. Mumlao je čim bi progutao malo hrane, baš je uživao i samo bi se čulo: ,,Mmmm!“ Gospođa Kirskilova je tamanila grisine od pšenice koje su se nalazile na stolu, pored hleba, uz svaki obrok. Imala je i jedan zlatan zub, gornju trojku, video sam ga dok smo razgovarali. Rekao sam već, ona je iz Kirgistana. To je sada nezavisna država, a nekada je bila samo jedan mali azijski deo bivšeg velikog Sovjetskog Saveza. Onda sam pomislio kako se često može videti zlatan zub kod nekog ko dolazi iz bivšeg SSSR‐a. Onda sam čak pomislio i da je pitam zbog čega je to tako, ali sam odustao. To mi je, inače, bila poslednja pomisao za vreme ručka. Jer mi je nakon te glupe pomisli sve postalo dosadno, i samo sam gledao da što pre pobegnem iz vile. Baš sam se često smejao bez razloga, shvatio sam i to, dovoljno je bilo samo da mi prođe kroz glavu: šta ja zapravo radim ovde? i da obratim pažnju i na samog sebe i na
ostale ljude, i da mi onda sve bude smešno. Ona lepa mršava i ćutljiva crnkinja iz Gane, naučnik, neprestano je klatila glavom napred‐nazad, lagano, u ritmu; supruga gospodina Menjudija ogovarala je konobare; konobari su se kreveljili i kolutali oćima iza njenih leđa, i naravno, najsmešnije mi je bilo to što sam se sa svima njima našao ovde, ali, nažalost, sebe ipak nisam mogao da vidim. I onda, to je uvek bilo jedino rešenje, da zbrišem na brdo, da se tamo mirno smeškam i pušim cigarete. I mogao sam odande da čujem tiho zapljuskivanje vode, dole na obali. Osetio sam tada i miris jezera, odatle je duvao blag vetar. Nije bilo nikakve težine, tada, nigde. Sve vreme, i svuda, ptice, one su se čule, ali i zvuk krtog, suvog lišća koje pada na zemlju. I onda, iznenađa, čuo sam tutnjavu i kloparanje vozova, u daljini. Bilo je uživanje zapisati sve to, baš na tom mestu, u tom trenutku. To sam i učinio. Ali još veće uživanje od toga bilo je ipak ne raditi ništa, ne činiti ništa, samo držati oči otvorene, i slušati, i voditi računa da nešto ne promakne. To brdo nije imalo nikakve veze sa onim dole, sa tim velikim vilama i ljudima u njima. Bila je to velika razlika. Kasnije, pre večere, prišla mi je gospođa Braun, jedna od onih baba‐gospođa koja još nije otišia, pitala me je kako mi se sviđa ovde, i valjda zato što je bila vrlo prijatna, i možda zato što mi se ipak malo pričalo s nekim, izvinio sam se zbog svog lošeg engleskog, i onda sam se raspričao. Pričao sam šta inače radim, i pričao sam joj o životu u Beogradu. Posle smo sedeli zajedno za stolom i večerali, a onda smo već pričali o svemu i svačemu. Gospođa Braun je imala dugu sedu kosu, tešku braon haljinu, skoro do zemlje, i oko sedamdeset godina. Proučavala je flamanski način života u sedamnaestom veku. Bilo je lepo slušati je i razgovarati s njom. Onda sam upoznao dr Vaninajake Mudijanselage Sirisenu, profesora socijologije iz Šri Lanke. Seo je pored mene.
„Nema šanse da zapamtim tvoje ime i prezime", rekao sam. „Znam, da, ja mogu tvoje ime da zapamtim, ali ne i prezime‘‘, rekao je i pružio mi je svoju vizit‐kartu. „Izvinjavam se, nemam vizit‐kartu, ali ja ću svoje ime da napišem na papiru, tako će biti lakše. A kako te drugi zovu?“ „Vaninajake, a neki i Sirisena", odgovorio je. ,,Ja ću Sirisena", rekoh. ,,Važi“, rekao je. ,,Je I’ doktor Sirisena ili gospodin Sirisena?" pitao sam. „Samo gospodin Sirisena", odgovorio je ozbiljno. „Dobro", rekoh. Bio je to jedan vrlo ozbiljan i simpatičan čikica, umešao se odmah u razgovor, upoznao se i sa gospođom Braun. Zanimalo ga je kako žive ljudi po selima u Srbiji i to me je pitao. Rekao sam mu da ne znam mnogo o životu po selima u Srbiji, ali znam da je loše svuda u Srbiji, to sam mu rekao. Onda mi je ispričao kako to izgleda u njegovoj zemlji. Inače, gospodin Sirisena je izučavao uticaj Šri Lanke na tajlandsku umetnost, od trinaestog do petnaestog veka. Onda sam ga malo slušao, malo smo razgovarali, večera je bila obavljena, i na kraju sam ustao od stola, morao sam, pozdravio sam se i pošao napolje iz vile. Gospođa Braun je pitala zar baš svako veče moram da radim, i ja sam rekao da moram. I da sam tako navikao, to sam dodao. Slagao sam. Morao sam. Uplašio sam se da me ne odvedu na neki koncert ili nešto slično. Ne bih mogao da ih odbijem, a nije mi bilo do toga. Izašao sam napolje. Sjurio sam se do sela, pravo do onog bara, da pijem dobro vino i da se crtanjem u svesku sporazumevam sa šankericom Aldom. To sam želeo. Da budem s njom, da pijem to vino. I čim sam ušao u bar i seo za šank, sipala je vino u dve čaše, za sebe i za mene, i nazdravili smo. Na italijanskom. To sam znao da izgovorim. Onda
me je ona nešto pitala, ali nisam je razumeo, naravno. Uzela je olovku i svesku, i nacrtala brdo i vile, i pokazala prstom na mene, a onda nacrtala znak pitanja. Shvatio sam to kao pitanje šta ja radim gore, i otkud ja na brdu. Nisam znao kako da joj to objasnim. Onda je ona nacrtala neki mali mikroskop. Naučnik. To je pitala. ,,Ne, ne... “, rekao sam. Onda sam ja nacrtao olovku i pored nje nešto nalik na knjigu. Ona je buljila u taj crtež i ništa joj nije bilo jasno. Onda sam uzeo jedne novine sa šanka i lupio dlanom po njima, pokazao joj to, pa olovkom prelazio preko odštampanih slova, i kao pisao po tim slovima. .. ,,A, žurnalista!" viknula je. ,,E, si, si, žurnalista... “ slagao sam, na italijanskom, da se ne mučimo više oko toga, oko mog zanimanja. Nastavili smo sa crtanjem u svesku i mahanjem rukama, nekom pantomimoin, uz malo italijanskog i malo engleskog, naravno. Crtala je brdo i rukom pokazivala na sebe, i odmahivala glavom. Shvatio sam da nikada nije bila na brdu. A rođena je u Belađu. Nisam mogao to da razumem. Tu je nastalo mučenje. Ona je zaokružila onaj nacrtani mikroskop i shvatio sam da za nju na to brdo dolaze samo naučnici i profesori. Onda sam shvatio da dolaze samo stariji ljudi, to mi je pokazivala pokretima, hodala je pogrbljena i malo je hramala. Pokazaia je onda rukom na mene i zaokružila onaj znak pitanja. „Otkud ti tu na ovom brdu?“ to je bilo Aldino pitanje, koje nije izgovorila, ali sam ga razumeo. Tražio sam da mi sipa još vina. Nisam ni sam znao otkud ja na tom brdu, ali mrzelo me je da joj to objašnjavam. Nisam znao ni kako da joj objasnim. Morao sam da popijem još vina. Nisam mogao da verujem da ona, tu rođena, nikada nije bila na tom brdu Tragedija. To sam pokušavao da je pitam, ali nije nam uspevalo, nije me razumela, pio sam sve više i više vina, i otkud ja na tom brdu, i
zašto, i kako ona koja je tu rođena nikada nije bila gore, ništa tu nisam mogao da razumem, i nikako nismo mogli da se objasnimo, i na kraju sam se napio. Uzeo sam onaj papir, nacrtao čašu s vinom, nacrtao sam spiralu koja iziazi iz te čaše, to je značilo da mi se sve muti u glavi, zaokružio sam to i dodao recku za sutra. Shvatila je. Rekla mi je laku noć na engleskom. 6.
Bila je nedelja, bio je lep dan, poželeo sam tada samo to, da bude što više takvih, sunčanih, toplih dana. I da osim hodanja po brdima i hodanja uz jezero i ispijanja vina, ništa drugo ne moram da radim. Sišao sam do radne sobe, napravio sam sebi đupli espreso, stigle su i novine, ali ne, ne, to mi nije trebalo, nikakve vesti mi nisu bile potrebne, nikakve informacije. Samo sam sedeo i uživao. Otvorio sam sve prozore. Pustio vazduh i sunce unutra. Odmarao sam se, gledao brda prepuna čempresa. Za vreme ručka, seđeo sam sa gos’n Sirisenom. Sada sam već mogao tako da ga zovem. Tako sam ga i zvao. Pričao mi je o Tamilskim tigrovima, gerilcima sa Šri Lanke. Pričao mi je o tim devojkama i mladićima, samoubicama, protiv kojih je nemoguće ratovati. I da su nezamislivo surovi, o tome mi je pričao, i užasnut prepričavao neke stvari koje su oni činili ljudima, običnom narodu. Opisivao mi je razna ubistva. Pričao mi je sve vrlo detaljno i slikovito. Zvučalo je zaista jezivo. Gos'n Sirisena se nije izjašnjavao o tome koja je strana dobra a koja je loša, samo je rekao da sve to mnogo košta, da je zvanična vojska skupa, da je svaka vojska skupa, i da obični Ijudi plaćaju taj ceh, da je normalan život nemoguć. I da je previše nasilja, previše užasnog nasilja. ,,To nasilje košta, neko to plaća, to je nczamislivo, novac koji ide i troši se na nasilje, i talco se zarađuje“, rekao je. Ćutali smo posle toga. Nisam imao šta da mu kažem, a i on se potrošio u celoj priči.
Za ručak smo imali onu glupost koja se zove sufle. Svi su bili oduševljeni, ja nisam. Najgluplje jelo. Ali bilo je puno salate, pa sam dodao još maslinovog ulja i to pojeo sa hlebom. Konobar je prišao da mi sipa vino, podigao sam ruku i rekao mu tiho: „Neću, neću vino.“ Nisam mogao da se setim kada sam poslednji put to učinio, kada sam to izgovorio, pa sam to hteo da probam i uradim bar jednom. Svi imaju meru u tome osim mene, naročito u „Vili Serbeloni". Uhvatio sam konobara u raskoraku, ruka mu je već sama krenula, i zamalo da prospe vino po belom stolnjaku. Već sam ih navikao, sve te konobare, da mi više puta sipaju tokom ručka, ili večere. To predivno crno vino, suvo, što obloži usnu duplju, prelije i zatamni sve zube i oplavi jezik, sklizne niz grlo i razliva se u želucu i odbija se o zidove i povlači se unutra. Odbio sam ga. Odbio sam vino. „Što?“ pitao je konobar. ,,Da odmorim malo.“ ,,To ti je pametno." „Bar do uveče.“ ,,Pa naravno", rekao je. Posle ručka sam ipak prelistavao novine, pokupio sam ih sa stola iz jednog salona u vili i izašao napolje, bile su na engleskom, vežbao sam i učio, čitao sam naglas, u hodu. Jedna veverica je s drveta skočila na zemlju. Uzela je nešto i vratila se na drvo. Sklopio sam novine i bacio ih u korpu. Onda sam otišao u sobu i uzeo jedinu knjigu koju sam poneo iz Beograda, kratke priče Roberta Valzera. Nalazila se na stolu kraj kreveta, u mom beogradskom stanu, kad sam se na brzinu pakovao. Samo sam je ubacio među ostale stvari. Otvorio sam širom prozor u sobi, i jedna dugačka grana kestenovog drveta, pravila mi je društvo, skoro da je ušla u sobu. Ne znam koliko sam puta do tada
već pročitao te iste priče. To su priče koje uvek mogu da čitam. 1 samo sam prelazio preko Valzerovih rečenica, šetao po njima, ali onda sam ipak, ne znam tačno kada, zaspao, i prespavao popodne. Kad sam se probudio, sunce je baš zalazilo. Jedan zlatnožuti list kestena upao je u sobu. Podigao sam ga i stavio na sto. Onda sam na glavu navukao vunenu kapu, obukao jaknu, obuo se i zaleteo se stazom, uz brdo. Nisam ga obišao tog dana, pa rekoh, baš tada, dok se još videlo, daj da obavimo to, jer ulenjio sam se, sav taj luksuz, previše je to za mene, uspavljuje me, na brdu je drugačije, pada lišće i hladnije je među drvećem, u šumi, te staze su uzbudljive, i ta je šuma deo tog luksuza, ali je ipak samo šuma, i te staze kroz tu šumu su ipak samo šumske štaze, i gazio sam po toj tvrdoj zemlji, za promenu. Takve promene prijaju. Postoje i neprijatne promene. Čovek nije sklon promenama. Zato nešto i mora stalno da se menja. Reč radost postoji samo u promenama. Gazio sam tom tvrdom šumskom stazom prekrivenom zlatnim lišćem po tom brdu. I stao sam na jednu otpalu granu. Pogledao sam je. Izdržala me je. Nije se slomila. Proveo sam skoro ceo dan u šumi. Posle sam se spustio nazad, vratio sam se među ljude. Ogladneo sam. I pilo mi se. Popio sam dupli burbon. Pa sam još jedan poneo u trpezariju. Za večeru su poslužili supu od bundeve, ribu, pirinač, salatu. Sedeo sam sa dr Ezenva Ohaetom, pesnikom i profesorom engleskog jezika i književnosti iz Nigerije. Ali ništa nismo pričali, pošto su njega bolela leđa. Nije mogao da govori od bolova. Stegao ga je išijas, tako mi je rekao. Samo mi je to i rekao, nije uopšte mogao da govori. Pojeo je supu od bundeve. Nije mogao ništa više da jede. Onda je došao gospodin Menjudi, pun razumevanja za gospodina Ezenvu. Rekao mi je da su to užasni bolovi, i da je i on nekada patio od toga. I
„Biće to sigurno dobra zbirka pesama", rekao je gos’n Menjudi. „Kakve pesme inače piše?“ pitao sam ga. „Nemam pojma, nisam nikada čitao ništa njegovo", rekao je gos’n Menjudi i nasmejao se. Sjurio sam se do „Spiritual" bara, do Aide, poneo sam jednu svesku i dve olovke. Jednu olovku sam poneo da joj poklonim. Alda je pokazala kažiprstom na svoj ručni časovnik, lupkala je po njemu i rekla nešto na italijanskom. To je valjda značilo da kasnim. Sipala je dve čaše crnog vina. Sada je svako imao svoju olovku. Bila je zanimljiva ta komunikacija. I sada smo imali našu svesku. Ono što smo do tada crtali i pisali, Alda je morala da prenese u novu svesku. To je i učinila. Nacrtala je onda i jednu kuću, i Ijude kako stoje pored te kuće. Bila je to njena porodica. Imala je stariju sestru i mlađeg brata. Majka je bila niska i debela. Oca je nacrtala poslednjeg. Ružno ga je nacrtala. I govorila je nešto dok ga je crtala. Mislim da ga je psovala. Nije volela oca. Ali majku, brata i sestru jeste, njih je zaokružila velikim srcem. Otac je bio pored nacrtanog srca. I podvukla je sve to. I kuću je podvukla, ali je oca odstranila i ođatle. Shvatio sam da on ne živi s njima. Komunikacija nam je bila sve bolja. Crtali smo celu noć, ona bi povremeno uslužila nekog gosta, nije ih bilo mnogo, i odmah bi se vratila za šank. Ispod crteža smo pisali reči, ona italijanske, a ja srpske i engleske reči. Učili smo. I pili vino. Ona je pila manje, jer je ipak bila na radnom mestu. Učio sam italijanski, uz vino. Nikada nisam pio toliko vina. Nije bilo nikakve šanse da naučim italijanski. Ali sam zato crtao sve bolje. Nikada nisam ni crtao toliko. 7.
Bilo je pre podne. Gospodin Robert Somerman je baš hteo da ide u muzej ptica, u mestu koje se zove Varena. Toliko je to želeo. Ali javili su mu da muzej tog dana neće raditi. Morao je da odloži tu posetu. Bio je tužan zbog toga. Stajali smo u velikom salonu, u vili. Gospodin Robert Somerman je matematičar, profesor i direktor za
specijalne projekte, na Institutu za matematička i naučna istraživanja, na Berkliju, u Kaliforniji. On je bio tu zajedno sa gospođom Dženet Rouzmeri, njegovom suprugom, šekspirologom i profesorkom engleskog na Berkliju. I ona je toliko želela da ide u muzej ptica. I ona je bila vrlo tužna. Njih dvoje su bili simpatični Ijudi, od preko sedamdeset godina. Čim smo se upoznali znao sam da će se to pretvoriti u lepo druženje. Često smo stajali i razgovarali, kad bismo se sreli. Prijatni, dobri Ijudi. Gospodin Somerman me je pozvao da jednom pođem s njim, u taj muzej, ukoliko, naravno, to želim. Ali je odmah naglasio da bi bilo zaista važno videti taj muzej. Rekao sam mu da bih rado video muzej ptica. Onda nam je, dok smo stajali u salonu, prišao dr Klark M. Kleris. On je bio profesor na univerzitetu u Njujorku, proučavao je Rusoa i pisao je knjigu o razlici između privatnog i javnog života s religijskog aspekta. A baš kada smo se tog jutra sreli, kada sam izašao iz svog apartmana, on je šetao, stazom kroz park vile, s rukama na leđima, zamišljen. Bio je mršav i nosio je jarkocrveni džemper. Imao je ravnu crnu kosu i naočare s teškim crnim okvirom. Pitao me je samo da li poznajem i da li volim da čitam radove Ludviga Vitgenštajna, i ja sam odgovorio da volim, i da ih rado čitam. Onda je on stajao u mestu i samo klimnuo glavom gledajući u zemlju, onda je dodao da u istoriji nije bilo većeg filozofa i mislioca od Vitgenštajna, i zatim ćutke nastavio sa šetnjom. Kada nam se pridružio u salonu, gospodin Somerman je i njega pozvao u taj muzej ptica, i gospodin Kieris je rekao da će mu biti drago da to vidi. Onda su gospodin Somerman i gospodin Kleris raspravljali o nekim religijskim pitanjima. Bila je to diskusija, ali i rasprava. U nekim stvarima se nisu slagali. Nisam bio sposoban da pratim njihov razgovor, i sklonio sam se u stranu. Bliže stolu. Primakao sam mu se. Tad se moja ruka sama podigla, čaša mi je bila prazna, konobar Gregorio je prišao i sipao mi burbon. Svi su imali toliko tema za razgovor, ja sam imao punu vilu dobrih i skupih pića. I pio sam kao lud. Svi su radiii ono što vole. Uživao sam u Rokfelerovoj stipendiji. Napolju je padala kiša. U salonu je bilo toplo. Sve sam imao i nigde mi se nije išlo i ništa mi se nije radilo. Samo sam podizao ćašu čim bih je ispraznio. I Gregorio bi je napunio. Rekao mi je da ništa ne brinem. Vila je
puna pića. Više nisam brinuo. Na kraju, svi su otišli iz salona da rade nešto. Ili na ručak. Svejedno. Popio sam flašu burbona i otišao da spavam. I prespavao ceo dan. Kiša je prestala kad sam se probudio, i bio je mrak. Bio sam gladan. Za večerom, u velikoj trpezariji, naučnici iz Gane su se pozdravili sa svima, bilo je to njihovo poslednje veče. Gospođa Braun je održala kratak govor, rekla je da je od njih puno toga naučila, i da su joj oni učinili boravak u vili veselijim i zanimljivijim. Dr Klark M. Kleris je ustao i rekao da nema šta da kaže. Onda je ćutao i stajao tako neko vreme. Svi su ćutali. Na kraju je samo rekao da je jednostavno zadivljen celom istraživačkom ekipom i njihovim radom, i onda je seo. Ustao je Aleks Nazar, krupan crnac, sa spljoštenim nosem i debelim vratom, po izgledu više nalik na boksera nego na naučnika. On je bio šef tima iz Gane, koordinator projekta o bolestima ruralne Afrike. Zahvalio se svima, rekao je da je njihov boravak u Belađu bio vrlo uspešan, jer su završili konačan izveštaj nakon dugog istraživanja. I rekao je da on, lično, nikada neće zaboraviti vreme koje je proveo u „Vili Serbeloni". Onda je usledio aplauz. I svi smo se napokon bacili na ribu i povrće. Prijalo mi je posle burbona i spavanja. Konobari su služili moje omiljeno tamošnje crno vino, „luna di novembre". Sve mi je prijalo. Posle večere sam prošetao do sela. Bilo je pusto, nigde nije bilo ljudi. U jednorn trenutku otvorila su se velika i teška drvena vrata jedne kuće. Izašao je stariji muškarac, začula se galama iz prostorije iza vrata. Video sam gust dim i mnogo muškaraca kako sede za stolovima.dgrali su karte i vikali, onda je čovek koji je upravo izašao zalupio vratima za sobom. Bio je ljut zbog nečeg, izgovarao je neke reči za sebe, dva puta pljunuo ka zemlji, a onda se prekrstio i uputio ljutit pogled ka crkvi koja se nalazila u blizini. Pogledao je u toranj i u krst na vrhu, i pljunuo u tom pravcu. Izgieda da ga nije htela karta te večeri, a moguće da je pre toga, baš tog dana, imao neki osećaj da će dobiti.
Šetao sam pustim uličicama, peo se uz stepenice i onda spuštao dole, sreo sam i neku babu koja je šetala minijaturnog psa. Imao je skijaški prsluk na sebi, taj sitni pas, ali svejedno se tresao od zime. Najviše se tresao kad je čučnuo da obavi nuždu. Stao sam i gledao ga. Dok je govance izlazilo, celo to malo telo se treslo, kao da ga je neko uključio u nešto. Kad je govance napokon izašlo, telo se smirilo i onda se razbacivao svojim nogicama. Tad mi je izleteo smeh. Nasmejao sam se, i to se čulo. Znači sve je to bilo zbog govanca, pomislih, to njegovo drmusanje. Baba mi je uputila ljutit pogled, valjda zbog tog smeha, nije bio glasan, ali izgleda da ga je ipak čula. Bilo mi je malo neprijatno, ali zaista je bilo smešno. Onda sam pomislio šta će se desiti sa tim psom kad govance jednom ne bude izašlo. Zamislio tog psa u malim invalidskim kolicima. Onda sam zaključio da bih mogao da smanjim s alkoholom i pauziram malo sa burbonima. I tada sam, u jednoj od uličica, naleteo na dr Freda Binku, jednog od onih naučnika iz Gane. Bio je potpuno pijan i baš veseo. Pozvao me je u jedan bar, na piće. Nisam ni znao za taj har, nisam nijednom naišao na njega. Ušli smo unutra zajedno, tu su već sedeli dr Aleks Nazar, dr Robert Alirigia, dr Pjer Ngom, dr Kornelijus Debpur, i jedina žena među njima, dr Rofina Nabanu Asuru. Cela ekipa naučnika. Sa svima sam se već upoznao, i pozvali su me za sto. Svi su već bili pijani. Baš dobro pijani. Naručili su mi pivo i onda smo nazdravili. Vikali su i samo sam ih delimično razumeo. Dr Aleks Nazar, onaj najstariji i najozbiljniji u celom timu, podrigivao je i štucao, i vikao je da je pre piva pio i votku i martini i konjak, i da se zato napio. To je ponovio nekoliko puta, i to uvek vrlo glasno, nabrajao je precizno šta je sve popio. Dr Kornelijus je bio najpijaniji. Nikada ranije nisam čuo da se neko tako smeje kao dr Kornelijus. Prvo bi se nasmejao sa kratkim: ,,He, he, he...a onda bi produžio taj smeh nekakvim čudnim glasovima koje je ispuštao: ,,Hi, hi, hi... hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju... “ Dr Pjer Ngom je bio zabrinut, rekao mi je da uvek ima užasnu, tešku i jaku glavobolju, ujutru, posle pića, i da ne zna kako će sutra da putuje. Više puta mi je rekao da se mnogo napio. Držao se
rukom za čelo, i pio je sve vreme, i govorio kako će ujutru sigurno opet imati glavobolju. Dr Robert Alirigia, onaj crnac što se stalno izmotavao za ručkom, bio je jedini u nacionalnoj nošnji, imao je neku nalepnicu u obliku srca zalepljenu na haljini koju je nosio, bio je toliko pijan da nije mogao ništa da izgovori. Uzdisao je. Pored njega je sedela dr Rofina Nabanu Asuru, ona koja je stalno klatila glavom napred‐nazad. I sad je klatila, i samo se smeškala. Gledala je oko sebe, klatila se i smeškala, pijana i ona. Jedino je dr Fred Binka bio priseban u svom pijanstvu, tražio je od konobara da mu puste Vitni Hjuston. Dr Aleks je viknuo: „Nemoj, to nije muzika, to je sranje, nemoj to sranje da puštaš!" Onda su se svi malo svađali oko muzike. jedino je dr Fred Binka želeo Vitni Hjuston. Dr Aleks je tražio francuske šansone, dr Pjer Ngom je tražio klasičnu muziku, dr Robert Aliriga je hteo rege, dr Rofina Nabanu Asuru se složila, klatila je glavom, i ponavljaia glasno: „Rege, rege, rege!" U pozadini se čuo dr Kornelijus: ,,Hi, hi, hi, hi, hi... hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju, hiiiiiju... “ Dr Kornelijus je imao napad smeha. Bili su totalno pijani. Konobar je pustio rege, Boba Marlija, na stolu su se nalazile gomile praznih flaša pića, ispred mene je već bilo desetak flaša piva, i punih i praznih, dr Fred Binka je samo naručivao i konobar ih je donosio. Pio sam polako, nije moglo sa njima da se razgovara, ali nije mi to smetalo, nisam ni morao da razgovaram, dovoljno mi je bilo da ih posmatram i da se smejem. Kad se začula muzika, neki od njih su zapevali, neki to nisu mogli. Pijani naučnici, izmoreni od proučavanja malarije i drugih zaraznih bolesti koje su uništavale i ubijale u njihovoj zemlji. Pošteno su obavili posao koji su morali, i zasluženo se ponapijali. Dr Pjer Ngom me pitao da Ii i ja imam jaku glavobolju ujutru, posle puno pića. ,,Imam“, rekoh. ,,Je P jaku glavobolju?" pitao je. „Jaku, da, jaka je“, rekoh. ,,}e l’ jaka kao moja?“
„Nemam pojma kakva je tvoja glavobolja." „Nije sigurno, nije jaka kao moja, nije sigurno", rekao je i popio malo piva. „Dobro, da, nije sigurno kao tvoja“, nasmejao sam se. „Nije sigurno jaka kao moja. Šta sada još piješ osim piva?" pitao je. „Ništa drugo, samo pivo.“ „Moraš još nešto... uzmi džin", rekao je. „Što?" „Da vidiš ujutru kako mene boli glava.“ Nisam uzeo džin, nisam uzeo ništa drugo, pio sam samo pivo. Oni su zaista pili ludački, svi, iako već potpuno pijani, nisu prekidali. Nisu ništa pričali, nisu razgovarali, samo bi neko nešto viknuo, povremeno, i odmah zatim bi učutao. Ostali nisu reagovali. Pevali su rege. Dr Fred Binka me zagrlio, gledao me u oči i klimao glavom. Želeo je nešto da mi kaže, ali nije mogao. Pokušao bi, ali bi samo uzdahnuo i oslonio se na moje rame. I samo smo se kucali pivskim flašama. Na kraju smo se pozdravili, ustao sam od stola i rukovao se sa svima. Neki od njih su samo pružili ruku, nisu mogli da podignu i glavu, ili da ustanu. To nikako nisu mogli. Nekima su oči bile skoro sklopljene. Poručili su mi da im se obavezno javim čim budem došao u Ganu, da pijemo. I da dođem odmah, što pre. Rekao sam da hoću, javiću im se čim dođem u Ganu. Bio sam pijan i ja, ponovo. Izašao sam napolje i otišao do „Spiritual" bara. Bio je zatvoren. Alda je već otišla svojoj kući. Nigde nikoga nije bilo. Prošetao sam se Belađom. Bilo je pusto. Sve je bilo zatvoreno. I popeo sam se na kraju do svoje vile. Izvalio sam se na krevet i čuo neko tiho zavijanje. Nešto kao brujanje,
samo što je više ličilo na tiho, ljudsko, potmulo zavijanje. Na nelco mumlanje koje se razvlačilo, koje je trajalo, i baš je dugo trajalo. To i nije bio prvi put da to čujem, u tom svom apartmanu, u „Vili Maraneze". Nisam nikako mogao da odredim odakle tačno dolazi taj zvuk, koji je polako postajao sve tiši, i na kraju bi potpuno nestao. Tako se i te noći sve ponovilo. Čulo se to razvučeno mumlanje i prestalo je odjednom, i na kraju se više ništa nije čulo. Bila je napokon potpuna tišina. Potpuni mir i tišina. I ta bela soba koja me je uspavljivala. I
Spustila se magla, i neka sitna i gusta kiša kvasila je naokolo. Izležavao sam se na velikom bračnom krevetu, preko četiri jastuka i ispod dva razbacana jbrgana, prevrtao sam se i slušao muziku sa tranzistora. Bio je tmuran dan. Iz kreveta sam gledao napolje, kroz otvorene prozore. Gledao sam ona ista brda i čemprese. Boje su bile drugačije. Tamnije. I jezero je bilo tamno. Nisam izlazio napolje. Spavao sam dugo i izležavao se celo jutro i celo popodne, prelistavao neke časopise koje sam pokupio u prizemlju „Vile Maraneze", jeo sam voće i gledao kroz prozor, gledao kako se boje menjaju tokom dana, pratio promene svih nijansi, svih boja, koje su se spuštale sa neba, preko Alpa, preko gustih šuma, i sve do jezera, gde je sve to završavalo, razlivalo se. A onda sam se prošetao po kiši, i na kraju otišao na večeru. Upoznao sam se sa gospođom Dorijom De Nivom, prišla mi je dok sam stajao pored Gregoria i pio irski viski „džejmison“, za promenu, i rekla mi je da smo u istoj vili, i da je njen apartman odmah pored mog. Nisam je nijednom video do tada, nisam ni znao ko boravi u tom drugom apartmanu „Vile Maraneze". Sitna, brza i iepa žena, od nekih četrdesetak i nešto godina, oštrih crta lica, s kratkom kosom i tamnom kožom. Stručnjak za finansije, zaposlena u „Svetskoj banci", u Vašingtonu, to sam saznao od nje. Radila je uporednu studiju o finansijskoj situaciji Albanije i Tadžikistana, to mi je rekla gospođa Darija De Niva, i onda me
pozvala da idemo zajedno na koncert, poslednji koncert gospodina Menjudija u „Vili Serbeloni". Rekla je da nije bila nijednom i da joj je neprijatno zbog toga. „Nisam bio ni ja, nije to ništa strašno", odgovorio sam. ,,Ja zaista nisam imala vremena, ali žao mi je zbog toga, njegovi koncerti se nikako nisu uklapali u moj dnevni radni raspored", rekla je. ,,Ni meni se nikako ne uklapaju u moj raspored", rekao sam. „Meni je neprijatno da idem sarna", rekla je. ,,Pa i nije obavezno da se ide na te koncerte", rekao sam. „Znam, da, ali ja sam čula za njega, on je sjajan izvođač i volela bih da ga odslušam, ali ne poznajem ljude, neprijatno mi je zbog toga da idem sama, a ti se ovde poznaješ sa ljudima." ,,Ma ja se ovde u vili najviše družim sa Gregoriom, konobarom, sa njim se najbolje razumem", rekao sam, i video Gregoria kako se smeška. „Meni je užasno neprijatno da idem sama, nikoga ne poznajem“, ponovila je. Gregorio mi je prišao i uzeo čašu iz ruke, i dao mi znak glavom da bi bilo u redu da odem s njom na koncert. I pristao sam na kraju. Ušli smo u veliki salon, sa ogromnim klavirom. Gospodin Menjudi je svirao Mocarta, Betovena, Debisija, i kompoziciju jednog svog prijatelja, kako je rekao, ali sam odmah zaboravio ime tog kompozitora, tog njegovog prijatelja. U pauzama je držao kratka predavanja, uglavnom šaljiva. Svi su se smejali. Gospodin Menjudi je bio vrlo elegantan, drugačiji nego inače. Njegova žena je uživala u njegovom muziciranju. Stajala je kraj njega i okretala notne listove. Profesor Gilhart je žmurio sve vreme. I pažljivo je slušao. Sedeo sam na stolici kraj vrata, gospođa De Niva je sedela pored mene, i na trenutke je bilo čudesno, muzika se uklopila u sve to. Na
sofi ispred mene sedeo je čovek koga sam tada prvi put video. Jednu ruku je naslonio na čelo, u drugoj je držao čašu konjaka. Ja se toga nisam setio, mogao sam i ja da ponesem piće, da mi Gregorio nije uzeo čašu. Onda mi je nešto odvuklo pažnju. Jedna crveno‐crna buba je hodala po beloj presvlaci sofe, i popela se na rame tog čoveka. Malo se prošetala i pala na patos. Profesor Menjudi je ustao i najavio kratku Debisijevu kompoziciju, i u jednom trenutku je viknuo, glasno je citirao Nabokova, viknuo je: „Bog je detalj!" Onda je opet seo i zasvirao. Stao sam desnom nogom na bubu. Čulo se tiho pucketanje tog insekta kog sam zgazio. Bilo mi je tada još uzbudljivije da slušam Debisija. Istovremeno, znao sam da neću doći sledeći put na koncert. Ne zbog muzike, već zbog vazduha u toj prostoriji. Muzika je bila dobra. Ali sve je predugo trajalo. Vazduh je bio ustajao. Stolica me je žuljala. Koncert se nekako završio. Nisam nikako mogao da odbijem gospodu De Nivu. Bilo je ružno da je odbijem, pošto sam ipak shvatio da želi da odsluša taj koncert, a i Gregorio mi je jasno dao do znanja šta treba da radim. Ali mi ipak nije prijalo da sedim nepomično sat vremena. I gospođi Rouzmeri je bilo drago što sam došao na koncert. Prišla mi je i rekla da se ovakvo muziciranje ne sme nikako propuštati. Ništa o tome nisam znao, i nisam mogao da prepoznam šta je to posebno dobro u muziciranju gos’n Menjudija. Nisam znao baš ništa o tome. Gospođa De Niva mi se zahvalila na društvu. Ljudi su se okupljali oko gos’n Menjudija, čestitali su mu. On se lagano šetao i pijuclcao konjak. Pružio sam mu ruku kada je prošao pored mene i čestitao mu. Nasmejao se. Pogledao je zgodnu gospođu De Nivu i rekao mi da je siguran da sam uživao u muzici. Prišao je napokon i konobar Gregorio sa poslužavnikom, čaše sa pićem su bile poređane. Čekao sam ga i pružio ruku. „Polako... Počeo si da se uklapaš u ovo društvo, a i bilo je krajnje vreme. Ova čaša ovde je za tebe... “, šapnuo mi je i pokazao mi na veliku čašu, punu irskog „džejmisona".
„O, mnogo vam hvala, gospodine", rekao sam i uzeo čašu. „O, nema na čemu, gospodine." Već smo bili prijatelji. Dobri prijatelji, svi ti konobari. Gregorio posebno. Gospođa De Niva je uzela belo vino. Rekao sam joj da je do sada nisam ni primetio u vili. „Imam užasno mnogo posla, i po ceo dan radim u studiju, a moram i često da odlazim do Milana, tamo držim neka predavanja", rekla je. ,,Ja se ovde odmaram", priznao sam, napokon. ,,Da, verujem, a ovde je zaista predivno, i tako mi je žao što nemam vremena za odmaranje. Nadam se da ti ne smetaju moje noćne meditacije?" pitala me je. „Izvini, aii nemam pojma o čemu pričaš", rekoh. „O, pa ja noću meditiram, i onda izgovaram ono ’oum’, nadam se da nije glasno i da ti ne smeta. Znaš li ti uopšte o čemu pričam?" ,,A, pa to se ti čuješ noću! To je ono mumlanje! Da, da, znam o čemu pričaš, samo nisam znao da je to u pitanju. Ne, ne smeta mi uopšte, samo ti meditiraj, nisam znao da je to ono što čujem uveče", rekao sam. ,,Je l’ nije glasno?" „Nije, nije glasno." Konobar je opet došao, uzeo sam opet ono isto. Gospođa De Niva nije uzela ništa. ,Je r ti mnogo piješ?" pitala me, i uozbiljila se. „Samo ovde, i samo dok se odmaram, odmaram, inače ne", rekao sam.
Iznenada je zapištao pejdžer u njenoj tašni. Izvinila se, izvadila ga iz torbe i pročitala poruku. „Moram da idem, tako mi je žao, izvini, tako mi je drago što smo se upoznali, baš bih volela da se više družimo i da se bolje upoznamo, bilo mi je divno večeras", rekla je. ,,Da, i meni je bilo lepo", rekao sam. Izvadila je iz torbe svoju karticu, sa svim njenim brojevima, kod kuće, na poslu, broj pejdžera, broj mobilnog, internet adresa, obična adresa, sve. „Izvoli, i molim te javi se kad dođeš u Vašington, je l' u redu?" ,,U redu je, ali ja nemam pojma da li ću ikada doći u Vašington“, rekoh. „Hoćeš, bar jednom, svi na kraju dođu u Ameriku, u Vašington, a imaš tu i adresu u Njujorku, tamo ćeš doći sigurno, ako ne u Vašington, u Njujork ćeš doći u svakom slučaju", rekla je. ,,Je l' ti znaš nešto što ja ne znam?“ pitao sam je. ,,Ne znam na šta misliš?" rekla je. ,,Pa otkud tebi to da ću sigurno doći u Njujork, kad ja nemam nijedan razlog da idem u Njujork?" ,,Ma uvek ima razloga da se dođe u Njujork", rekla je i nasmejala se. Ništa je nisam razumeo. Gospođa De Niva je odjurila hodnikom. Nikada nisam razmišljao o tome, niti sam imao nekog razloga da putujem u Ameriku. Ne bih imao ništa protiv ni da otputujem u Njujork. Bilo mi je svejedno. Jedino što je ona to tako izgovorila, s nekom sigurnošću, i zbunila me. Možda je ona znala nešto više od mene, ili je mislila na nešto drugo. Nije mi bilo ni bitno, na kraju, popio sam svoje piće, Gregorio više nije hteo da me usluži, i onda sam se spustio do sela, želeo sam da vidim Aldu.
Ušao sam u bar, Alda je stajala za šankom, bila je ljuta. Ili je samo tako izgledala. Smejala se. Bilo joj je dosadno i crtalo joj se. Izvinio sam joj se na italijanskom, ona je na engleskom pitala za prethodni dan, zašto nisam došao. I pokazala je prstom na sat, a to je značilo da ponovo kasnim. Pitala me je na engleskom zašto kasnim. Uzeo sam svesku i olovku, nisam hteo vino, tražio sam dupli „džejmison", imao sam posla. Crtao sam za šankom. Alda je posluživala goste, nije ih bilo mnogo, saino za jednim stolom grupa mladića, brisala je čaše i čekala. Ne znam koliko sam dugo crtao, trajalo je. Prvo sam nacrtao grupu crnaca, mikroskop, komarce, pivske tlaše, avion, i sebe. Onda sam joj to pokazivao i objašnjavao kako sam proveo prethodnu noć sa naučnicima iz Gane koji proučavaju malariju, i koji su otputovali nazad u svoju zemlju. Namučio sam se. Alda je ipak shvatila. Rekla je to prvo na italijanskoin, pa onda na engleskom. I smejala se. Sad joj je bilo zanimljivo. Nije više bila ljuta. Alda mi se sve više sviđala. Sipala mi je još pića. Onda sam nacrtao klavir i gos’n Menjudija kako sedi za klavirom i svira. Nacrtao sam mu kosu da izgleda kao ludi kompozitor. Nacrtao sam note iznad njega i iznad klavira. Nacrtao sam i sebe u pozadini, sa sklopljenim očima, kao da dremam. Nisam nacrtao Doriju De Nivu. Zaokuružio sam gos’n Menjudija i nacrtao avion, i nacrtao strelicu od brda l'ragedija, ka Americi, to je značilo da bi i on trebalo da otputuje. I na kraju sam umoran bacio olovku na šank. ,,To je sve, Alda, nisam ja kriv!" viknuo sam na engleskom. Razumela je. Smejala se. Sipala je sebi vino i nazdravili smo. Pružio sam joj olovku, da ona malo crta, ja više nisam mogao. Onda je ona crtala, neke ljude, pričala je nešto na italijanskom nagnuvši se preko šanka, gledao sam joj kosu, smeđe‐plavu, sa sitnim kovrdžama, a pošto se već tako namestila, gledao sam i njeno malo okruglo dupe. Sve vreme je pričala, crtala, zaokruživala nešto na papiru. Ali ja sam je samo gledao. Onda je i ona rekla na engleskom:
,,To je sve!" Pogledao sam crtež, video sam gomilu ljudi, u kafiću, i nju kako nosi poslužavnik. Shvatio sam da je imala mnogo posla. A onda je nacrtala novac, i pokazala na svoj džep. Izvukla ga je i bio je prazan. ,,Ništa“, rekla je na italijanskom. Nije baš zaradila, a imala je puno posla, i to sam shvatio. Nastavili smo da crtamo, i da pijuckamo. Išlo nam je sve bolje. Kao pećinski ljudi. Meni je falila toljaga, da mlatnem Aldu i povedem je sa sobom na brdo, u vilu. Nisam imao toljagu. Ne bih ni mogao da je mlatnem. Pio sam zato mnogo irslcog viskija. Smejali smo se i crtaii, i na kraju sam se napio, počeo sam da žvrljam, sklopio sam svesku i bacio olovku. Nisam više mogao da crtam. Alda mi se smejala i poželela mi je laku noć. 9.
Probudio sam se s nekim nazebom, dan je ponovo bio tmuran, napunio sam kadu vrućom vodom i ušao u nju. Vrata od kupatila su ostala otvorena. Čuo sam kad je spremačica ušla, pevušila je nešto, unosila je usisivač i spremala se da počisti moj apartman. Javio sam joj da sam u kupatilu. Izjurila je napolje. Proveo sam sam celo prepodne u radnoj sobi. Nisam imao nikakve planove. Nisam imao nikakve želje. Bilo mi je dobro. Gledao sam kroz prozor. Čitao sam. Onaj momak što čita, u kući na jezeru, ili na obali jezera, nisam mogao tačno da se setim te priče, ali znao sam za tu priču, baš o tome, čitao sam je jednom, davno, o momku koji čita, u kući na obali jezera, ali koja priča, koji pisac, ničeg nisam mogao da se setim. To i nije bilo toliko bitno. Jer upravo sam to i radio. Čitao sam knjigu o istorijatu ovog brda, i o tome kako i zašto je Rokfeler to kupio. Ovo brdo Tragediju i sve te vile na njemu.
Nisam otišao na ručak, otišao sam do vile samo da uzmem punu kesu sendviča, salate i voća, i vratio se u radnu sobu. Uživao sam u čitanju, u kući na jezeru. Bio sam lik iz one priće. Čitao sam ceo dan. Čitao sam o Pliniju Mlađem, koji je prvi izabrao ovo brdo za odmor, i čitao sam dalje, ko je sve bio vlasnik tog brda. Propustio sam oproštajno vcče gospodina Menjudi Vintera i njegove supruge. Ne znam da li je svirao, ali sam bio siguran da su držali govore. U svakom slučaju, gospodin Menjudi je bio dobar i simpatičan tip. Nizak, retke prosede kose, sa hitrim pokretima ruku i nogu, i oštrim pogledom. Ono što sam saznao o njemu bilo je da je nekad bio vrlo uspešan operski pevač. Imao je nastupe i u Metropolitenu, u Njujorku. Karijera mu je bila u usponu. I onda je doživeo saobraćajni udes. Kako mi je gospodin Somerman jednom prilikom rekao, gospodin Menjudi je vozio biciklu i udario ga je kamion. Jedva je preživeo. Sedam godina se oporavljao od toga, pokušavao je ponovo da zapeva, ali više nije imao onaj isti glas. Nešto se desilo sa njegovim plućima, imao je teške povrede, i više nije imao onu snagu. Nije mogao da peva, i odustao je od pevanja, ali ne i od muzike. Prvo je postao dirigent, a onda je počeo i da komponuje. I postao je vrlo uspešan i u tome. Došao je u Belađo, u vilu, da bi radio na jednom vokalno‐instrumentalnom komadu za sopran i dvanaest instrumenata, po tekstovima poezije Česlava Miloša. Koncerte je održavao samo na zahtev drugih gostiju. Bio je vredan čovek. Te večeri bilo je opet uzbudljivo popeti se na brdo Tragedija. Bio je mrak, ali snalazio sam se, dobro sam već savladao staze koje vode do vrha. Tamo sam sedeo, pušio i gleđao ogromno tamno jezero. I pre toga, sve vreme, osećao sam nekakav čudan, celodnevni spokoj. Nisam više razmišljao o onome što me je čekalo kada se budem vratio kući, u Beograd. Tamo su me čekali problemi. Problemi koji će uvek to i ostati. Takvi. To sam znao. Nisam se snašao, nisam kako treba odgovorio nevoljama koje su me zadesile. Nevoljama
koje život donosi. Nisam lepo ni postupao. Bio sam nepravedan prema nekim ljudima, bio sam neodgovoran prema nekim obavezama. Bio sam, najčešće, vrlo nepažljiv uopšte. Nekako sam preživljavao sve to. Uspevalo mi je. Čak sam nešto i radio, i zarađivao. Iako to ne bih smeo sasvim da tvrdim. To, da sam preživeo sve to bez ikakvih posledica. Uvek ima posledica, dođu pre ili kasnije. Kao što ne mogu da tvrdim da bilo šta što sam činio mogu nazvati radom ili ozbiljnim poslom. I nekim čudom dospeo sam tu. Na vrhu brda Tragedija, ničeg od svega toga nije bilo. Bio sam miran, držao sam u ruci jedan mali štap i njime lupkao po zemlji, dok sam sedeo na kamenim ostacima jedne kule, nekog starog utvrđenja. Videla su se svetla na drugoj strani jezera, grupisana svetla, sela na obali jezera. Ceo dan je bio tmuran i prohladan, ali noć je bila prijatna, mirna. Spustio sam se do Belađa. Nikoga nisam sreo. Nije bilo kasno, oko pola devet uveče, bilo je pusto. Obišao sam celo selo, sve je bilo zatvoreno, u restoranima nije bilo nikoga, samo konobari koji su sedeli i čekali, prodavnice su bile zatvorene, iako je na vratima pisalo da im je radno vreme tačno do devet uveče, nikome ništa nije bilo potrebno, ovo je bogat kraj, ovde žive bogati ljudi, ili svi imaju koliko im treba. Tako mi je izgledalo. Stigao sam do „Spiritual" bara, provirio sam, i za šankom je stajala veća grupa momaka i devojaka, bilo ih je baš dosta, čula se galama, video sam Aldu kako radi za sudoperom, pere čaše, sipa pića, bila je u poslu. Nisam ušao unutra. Produžio sam i stigao do male katedrale, i tu, na tom malom trgu, video sam bar koji se zvao „Sport". Bio je otvoren, i ušao sam unutra. Stariji muškarci, njih desetak, svi su sedeli, neki za šankom, neki za stolom, pijuckali su i dovikivali se, razgovarali. I iza šanka je stajao stariji, proćelavi muškarac, nizak, sitan i sa naočarima, vikao je nešto nekome od gostiju. Ali, nije to bila svađa. Uopšte nije bila svađa. Tako su razgovarali. Pogledao me je, tražio sam pivo, i dobio sam pivo, spustio je flašu na šank. Nastavio je da galami. Svi su galamili. I to je tako trajalo. Onda su jedan po jedan odlazili, lepo su se pozdravljali, tada nisu galamili.
Bilo je njihovo vreme za večeru, i odlazili su svojim kućama. Ostali smo samo čovek za šankom i ja. Dobio sam još jedno pivo, on je pospremao stolove, nije ništa govorio, brzo je obavio taj posao. Onda je seo na visoku stolicu s druge strane šanka, da se odmori. „Odakle si?“ pitao me je, na odličnom engleskom jeziku. ,,Iz Beograda", odgovorio sam. „Otkud ovde?" „Gore sam, u Vili Serbelonij na brdu, tu sam kao neki gost.“ ,,Ti? U vili?" „Da.“ ,,A šta radiš, jesi li neki naučnik?" pitao je. „Ne, novinar", slagao sam. „Kakav novinar?" „Sportski novinar“, slagao sam opet. Bilo mu je drago kad je to čuo. To ga je baš razgalilo. Ustao je sa stolice i pružio mi ruku, da se upoznamo. „Moje ime je Augusto, ovo je moj bar, vidiš kako se zove, sportski bar, a? Šta kažeš? A koji sport pratiš?" „Fudbal", rekao sam. ,,Pa da, pa da, fudbal! Odlično!" rekao je glasno. Onda mi je spustio još jednu flašu piva na šank, sebi je napravio dupli espreso, namestio je stolicu tačno naspram mene, i počeli smo da razgovaramo o fudbalu, sve smo pretresli, klubove, trenere, igrače. Pričali smo o nekim igračima iz Srbije koji su igrali u Italiji, pio sam pivo, Augusto mi je pričao o tome ko je na njega ostavio najveći utisak. Rekao mi je da ovde, u ovom kraju, svi
navijaju za „Juventus". I da to zapamtim, ovde ne postoji drugi klub. Onda me je pitao šta mislim o tome kako ,,Juventus" igra u poslednje vreme. „Odlično igra. To je veliki klub“, rekao sam. „Najveći", rekao je. „Najveći u Italiji", potvrdio sam. „Najveći je uopšte", rekao je i uozbiljio se. Spustio sam novčanice na sto, da platim sva piva koja sam popio. Uzeo je novac, a onda vratio jedan deo. „Dva piva su bila na moj račun. I kod vas se nekada igrao dobar fudbal, uništio vas je rat. Šteta. Kao i kod nas posle rata, fudbal je bio mnogo loš“, rekao je. „Šteta, da. Fudbal je sada očajan. A otkud ti tako dobro govoriš engleski?" pitao sam. „Živeo sam posle rata u Glazgovu, u Škotskoj. Radio sam u jednom hotelu, skoro dvadeset godina, a onda se vratio ovde, ovde sam i rođen, i otvorio sam ovaj bar, i evo me, tu sam“, rekao je. ,,A što u Glazgovu, što tamo?“ pitao sam. „Pobegao sam. Morao sam. Ratovao sam za Musolinija, bio sam mnogo mlad, i morao sam da pobegnem. Kad se ovde smirilo, i postalo bolje, vratio sam se. A i dalje sam za Musolinija“, rekao je i nasmejao se glasno. ,,Pa mrtav je odavno", rekao sam mu uz osmeh. ,,Ko? Duče?! Nikad! Nikad!" vikao je, udarao se po srcu i smejao se još glasnije. Rekao mi je da svratim kad god poželim i pozdravili smo se.
10.
Uplašio sam se da mogu ostati bez cigareta, čim sam se probudio. Ostalo mi je još samo desetak cigareta. Probudio sam se u tom strahu, iako ne spadam u ljude koji puše previše, barem ne više od jedne paklice dnevno. Jednostavno moram uvek da imam cigarete. Brzo sam se obukao i otišao do sela. Bilo je oko deset prepodne. U selu, to sam već znao, postojale su samo dve radnje u kojima se mogu kupiti cigarete. Sjurio sam se do Belađa. Prva radnja je bila zatvorena. Vrata su bila zaključana, roletne spuštene, nije bilo nikakvog natpisa. Možda ne rade kad je ružno vreme, pomislio sam. Možda to mogu sebi da priušte. Nisam mogao odmah da se setim u kojoj uličici se nalazila druga prodavnica, i Iutao sam izbezumljen. Nije bilo nikoga koga sam mogao da pitam. Nikoga nisam sreo. Bio sam gotov, pomislio sam, samo mi je još trebalo da ostanem bez cigareta. To je nešto što zaista nisam želeo. Imao sam samo još pola poslednje pakle. Video sam u prolazu da je i apoteka zatvorena, i radnja u kojoj sam kupio kravatu. Sreo sam jednu ženu i ništa me nije razumela, pitao sam je gde mogu da kupim cigarete, i ona je pokazala da nema cigarete, da ne puši. Bio sam siguran da ovo nije dan za donošenje odluke o prestanku pušenja, nisam ni želeo da prestanem da pušim. Lutao sam. Nikako nisam mogao da pronađem tu drugu prodavnicu. Prošao sam pored autobuske stanice i zastao da pogledam u koje vreme polazi autobus za I
voćke, žute boje. Bilo je hladno. Stajao sam na jednom uzvišenju, videle su se samo tanke linije tamnih planinskih vrhova u Švajcarskoj. Uzeo sam jednu konzervu „tuborga" i otvorio je. Nebo iznad tih planina bilo je žarko crveno. Mogao sam da čujem zavijanje nekog psa odatle, i ništa drugo. Kad je pas u jednom trenutku ućutao, ništa se više nije čulo, sem onoga što sam ja činio. Disao sam, i to teško. To sam činio. Noge su me bolele od jurcanja za duvanom, pa sam malo teže disao. I onda sam to slušao. Kako dišem. I pio sam pivo. Bilo je hladno i vlažno, ružno vreme. Ni ovi bogataši nisu mogli da imaju baš sve. I oni su morali da sede malo u svojim velikim kućama. Ponovo nisam otišao na večeru. Nije mi se išlo. Javio sam iz sobe da neću doći na večeru. Nisam bio gladan, bilo je vlažno, hladno, sedeo sam u sobi, pio pivo i slušao onespokojavajuće vesti iz Srbije, te male zemlje odakle sam, i gde živim, i gde smo ga svi, kako stvari stoje, najebali. Tako je rekao tranzistor, a tako sam i ja mislio. I odmah sam promenio stanicu. A taj tranzistor, to je jedno čudo. Samo stavim vrh kažiprsta na ono dugme kojim se menjaju stanice, legnem, zažmurim, i vrtim to dugme. Jezici razni, muzike razne, daljine. . . Onda sam ponovo čuo svoj jezik, bilo mi je muka od njega i isključio sam tranzistor. Obukao sam se i krenuo ka selu. Sreo sam onog filozofa, Klarka M. Klerisa, stajao je ispod jedne krošnje. Imao je žutu vetrovku i kapuljaču preko glave. Ruke su mu bila iza leđa. Pozdravili smo se. ,,Je l’ u šetnju?" pitao sam ga. ,,Ne“, rekao je. ,,Je l' sve u redu?“ pitao sam ga, izgledao je loše i zabrinuto. „Nije. Ništa nije u redu. Nisam obavio svoj posao. Došao sam čak ovde a nisam rešio svoj problem, za koji sam bio siguran da ću ga baš ovde rešiti, a sutra idem odavde", odgovorio mi je. Nisam ga ništa više pitao. Ostavio sam ga, tu, ispod te krošnje. Bilo mi je bolje da ga ništa više ne pitam. Izgledao je baš loše. Imao je
neki problem. Meni je bio potreban šank i neko drugo društvo. Otišao sam do Alde, ali imala je slobodan dan, kako mi je rekla devojka koja je radila umesto nje. Otišao sam do „Sport" bara, nije bilo ljudi, Augusto je stajao sam za šankom kada sam ušao unutra. „Viva Juve!“ viknuo je. Napokon sam bio u svom društvu. „Viva Duče!“ viknuo sam. Rukovali smo se i smejali se. Odmah sam dobio flašu piva. Postali smo odmah prijatelji. On je znao koliko je meni, i za moj život uopšte Musolini bio važan, Augusto je to znao, da mi je svejedno, ali tako smo se zabavljali. Pili smo do kasno u noć. S Augustom je bilo lakše nego s Aldom, nisam morao da crtam, govorio je engleski bolje od mene, što mi je odgovaralo. „Kako ti se sviđa ovde u Belađu?" pitao me. „Sviđa mi se, lepo je gore na brdu, i lepo je muvati se po Belađu, po ovim uskim ulicama, i uz jezero", rekoh. ,,To su dve stvari, to nije isto“, relcao mi je Augusto. „Kakve dve stvari?" pitao sam. ,,Pa selo Belađo i brdo Tragedija, to nije isto, to je odvojeno.“ „Kako?" „Tako, uvek je bilo tako. Nikada nisam bio gore, na brdu. Ni pre rata, kao dete, ni sada, nikada. To su dve stvari“, rekao je. „Nikada nisi bio na brdu?“ pitao sam. ,,Ne“, rekao je Augusto. Nije bio uzbuđen zbog toga. Meni to nije bilo jasno. Belađo je malo mesto, Tragedija je veliko brdo iznad tog mesta.
,,Je l’ bi voleo da vidiš to brdo?“ pitao sam. „Možda, da, jednom, da vidim ovaj moj Belađo kako izgleda odozgo, možda samo zbog toga, ali to je privatno vlasništvo, to ti je tako, nema veze", rekao je mirno. Pili smo pivo obojica. On mi je onda pričao o tome kako je uhvaćen Musolini, tu u nekom selu, baš u blizini jezera Komo. Pričao mi je da se prerušio, da je obukao partizansku uniformu, i da ga je neko ipak prepoznao, i sprečio ga da pobegne. Ali rekao mi je da je to jedna od priča, jedna od verzija, a ima ih više. ,,U koju ti veruješ?" pitao sam ga. „Samo u jednu. U Italiji je bilo dobro kada je on preuzeo stvar i dok je on vladao, ali nas je sve zajebao kad se spetljao sa Hitlerom, onim idiotom. U tu priču verujem. Bio sam mlad tada, ali mi je bilo dobro, i meni i mojoj porodici i svima, toga se odlično sećam. A kako je stradao, jebe mi se za to. Svejedno mi je kako je stradao i koja je verzija tačna. Jebe mi se, sam je kriv. Nije mu trebao Hitler", rekao je Augusto. Ćutao sam. Ništa o tome nisam znao. Ni da li je Augusto u pravu, ni da li je Musolini bio dobar za Italiju, ništa nisam znao. Rekao mi je da ima mnogo ljudi u okolini koji isto tako misle, i da se povremeno okupljaju, ali ne da bi politički delovali, nego da bi pili vino i urlali o tome kako je Musolini bio dobar, a u stvari im to više i nije bilo toliko važno. Tako je govorio. „Izvini, mnogo pričam, popio sam malo više“, rekao je. „Sve je u redu, i ja sam popio. Ali i sad to misliš, da je bio dobar?“ rekoh. ,,Pa naravno, uvek ću to da mislim, sad sam malo pijan, ali ću jednom to da ti objasnim." „Viva Duče!“ viknuo sam glasno. Augusto se zagrcnuo, zakašljao se i nasmejao. Prepao sam ga.
„Viva Duče!“ rekao je i nasmejao se. Napili smo se. 11.
Opet je bilo hladno, i opet oblačno, i opet vetar i opet sitna kiša. Ipak sam izašao iz svoje radne sobe. Nije mi se sedelo unutra. Uvek mi je bilo bolje napolju. Na stepenicama sam sreo profesora književnosti i pesnika iz Nigerije, dr Ezenva Ohaeto, onog što je pisao zbirku pesama Plamenovi, i kog je stegao išijas. Malo je bolje izgledao, ispravio se, ali je i dalje teško hodao. Rekao mi je da mu je doktor dao injekciju u leđa, i da mu je sada bolje, ali se plaši da mu se bol ne vrati. ,,Po ceo dan moram da ležim u krevetu i pišem, a došao sam čak iz Afrike", rekao mi je. „Baš mi je žao zbog toga“, rekoh. „Jebi ga“, opsovao je na engleskom. U parku, jedan čovck je skupljao lišće grabuljom. Drugi je potkresivao žbunove. Ni njima nije smetalo vreme, kao ni meni. Posmatrao sam ih kako rade. A radili su lep posao. Stavio sam kapu na glavu, i rešio da pokisnem. Da budem mokar. Ionako se veći deo života samo sušim. Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje. Kisnuo sam, otišao do sela i hodao po pristaništu. Tu su bile i palme. Sa njih je kapala voda. Bio je tu i jedan manji brod, ukotvljen. Uopšte nije bilo loše. Ali na kraju sam ogladneo i vratio sam se nazad, u vilu. Obukao sam košulju, obrijao se, stavio kravatu i otišao na večeru. Ušao sam odmah u salon po aperitiv. Gregorio mi je sipao piće i pitao me što ne dolazim u vilu. Odgovorio sam mu da se odmaram
malo od ljudi iz vile. On je to razumeo. Gospođa Rouzmeri je bila zabrinuta što me nije bilo dva dana. „Nije mi bilo dobro, i imao sam mnogo posla, ali sada mi je bolje“, slagao sam. ,,A i vreme je tako loše, bolje je sedeti i raditi. Kako ide pisanje?" pitala me je. „Dobro, baš kako treba“, slagao sam opet, uobičajeno. „O, baš mi je drago zbog toga", rekla je iskreno. Smučilo mi se bilo koliko lažem. Bio mi je potreban neko u vili kome bih mogao da kažem istinu, barem nešto malo, da napokon prestanem š glupostima. Bila je tu gospođa Rouzmeri i bio je tu gos’n Somerman, i bio je tu Gregorio. Da, oni su bili tu. Njima sam to mogao sigurno da kažem. Ali odložio sam to za neko drugo veče. Dr Klark M. Kleris je odlazio, i svima je, opet, bilo žao. Sedeli smo za velikim, glavnim trpezarijskim stolom, nas dvadesetak. Jednoj gospođi su krenule suze. Tako su se lepo družili ona i gos’n Kleris. Rekla je to pred svima, rekla je da je to jedno neponovljivo druženje, i dodala da je gos’n Kleris divan čovek. Gospođa Rouzmeri je rekla da se zbog takvih Ijudi vredi okupljati, i družiti se. Gospodin Somerman je držao sklopljene šake na stolu, gledao je u svoj tanjir i vrteo ga. Bilo mu je dosadno. Gospođa Kirskilova je jela grisine i uživala. Ostali su tugovali. Dr Kleris je rekao da ne može da veruje da odlazi, i bilo mu je stvarno teško, toliko mu se sve svidelo u vili. „Iako me toliko lepih stvari čeka i kod kuće, najradije bih, zaista, da ostanem ovde, sa svima vama, i da radimo, i da se družimo, da razmenjujemo mišljenja, za ovim stolom, zauvek, uz ova izvrsna vina i ovu predivnu hranu, sa ovim divnim osobljem“, rekao je gos’n Kleris. Gos’n Somerman me pogledao, sedeli smo jedan pored drugog. Iskezio mi se namerno. Zasmejao me. Onda mi je šapnuo:
„Kako ljudi seru, je l' vidiš?“ ,,Vidim“, šapnuo sam mu. Stvarno, kakvo glupiranje, pomislih, ostani čoveče, dovoljno si bogat, nemoj da ideš kad ti je toliko lepo, rekoh u sebi, i sve te predstave, pomislih opet, koje toliko dugo traju, bio sam sve nervozniji, podigao sam odmah ruku i konobar Gregorio mi je doneo čaj. Zbunio me je. Pogledao sam ga. Nasmejao se i on. „O, pardon, gospodine", rekao je i otišao po flašu vina smeškajući se zadovoljno. 12.
Čovek, valjda, u životu ima svojih dobrih i svojih loših trenutaka. To i čini život. Ispravljaš ih i popravljaš se. Koliko možeš. Da bi ponovo negde zabrljao. Ukoliko ti je stalo do bilo čega. Nekada to može, a nekada ne može ništa da se popravi. Ustao sam tog jutra i otišao u selo da kupim neke čarape. Da budu tople i jeftine, to mi je bila namera, pošto sam zaboravio da ih spakujem kad sam polazio. Nisam bio sposoban da organizujem pakovanje jednog kofera, stvari potrebnih za mesec dana, a za više od jednog kofera nisam ni imao stvari. Ništa što je veče od jednog džepa nisam bio sposoban da spakujem i da organizujem. Bilo mi je malo lakše kada sam, u ovom tako skupom selu, pronašao jednu malu radnju s jeftinim čarapama, i kupio sam tri para. Imao sam sreće, video sam natpis na vratima da je radnja subotom otvorena samo dva sata ukupno, i to samo subotom. A bila je baš subota. Pitao sam prodavca zašto imaju tako kratko radno vreme, on mi je odgovorio da nije kratko, da mu je to dovoljno. Govorio je engleski. Onda mi je ponudio jedan džemper, rekao je da je vrlo jeftin. Video sam cenu i sve mi je bilo jasno. Džemper je koštao koliko i dvesta pari čarapa. Pitao sam ga zašto su čarape tako jeftine, a džemperi tako skupi. Rekao mi je, nadmeno, da je njegova radnja poznata samo po džemperima, i da ljudi dolaze kod njega samo zbog toga, i to samo subotom. Shvatio
sam tada zašto neki ljudi ne moraju mnogo da rade. Bio sam zadovoljan sa tri pari čarapa. Osećao sam se kao posle nekog dobro obavljenog posla. A onda, najbolje ide čaša dobrog pića. Da bih, barem na kratko, izbegao nove loše trenutke u životu, nisam hteo da preskočim tu čašu. Stigao sam do vile, i ušao u salon za aperitive. Nije bilo nikoga. Flaše su stajale na malom šanku. Poslužio sam se, sipao sam dupli konjak, za promenu. Čarape sam držao u kesi. UvaIio sam se u fotelju, i ušao je Gregorio. „O, poranio si", rekao je. „Subota je danas, ne radim preko vikenda", rekao sam. ,,Da, znam, premorio si se ovih dana, rekao mi je Augusto da baš mnogo radiš", rekao je Gregorio i smejao se. ,,A, poznajete se?“ „Svi se ovde poznajemo. Što si uzeo taj konjak, imaš ovaj ovde, taj je bolji, skuplji, stariji, što ga ne piješ?" „Daj ga, nisam to znao.“ „Evo ti flaša ovde, sad će gosti da stignu, moram da radim", rekao je. ,,Pa i ja sam gost“, rekoh. ,,Da, znam, gospodine. Dao sam ti flašu, poslužio sam te, uživaj", nasmejao se i počeo da priprema salon za goste. Konjak me ugrejao. Ručao sam pohovani praziluk preliven nekim sosom i popio čašu crnog vina. Rešio sam da se popnem na drugo brdo, na kojem još nisam bio. Video sam ga jednom sa vrha brda Tragedija. Bilo je nešto više, i nalazilo se izvan sela, ali ne mnogo udaljeno. Poneo sam flašu vode. Hodao sam kroz selo, i napuštao ga. Više nije bilo kuća. jedan pas je ulazio u selo. Vraćao se odnekud, krupan, žuti pas. Mimoišli smo se. I popeo sam se na to drugo brdo, van sela, nije trajalo dugo. Nije bilo naporno. Bila je tu
samo jedna staza, i ona je vodila do vrha. Tu je bila mala poijana sa nekoliko stabala. Mislio sam da se popnem na jedno drvo, kad sam stigao, ali nisam. I to brdo je bilo isto kao i ono na koje sam se do tada peo, iznad vile. Šuma, razno drveće, ali bez uskih staza i bez uredno potkresanog žbunja. I brdo je bilo samo malo više, pa je i pogled bio drugačiji, iako su se videle iste stvari, isto jezero, iste planine i vrhovi, ista sela, i krovovi Belađa, samo iz drugog ugla. Zbog tog drugog ugla, vredelo je popeti se. Pio sam vodu, gledao sam jezero, i video sam brdo Tragedija, koje sam poznavao iznutra, ali ne i kako izgleda odavde. Bilo je lepo. Mogao sam da budem miran, onoliko koliko je to bilo moguće u tom trenutku. A mogao sam. Baš sam mogao. Pio sam vodu. Vratio sam se u vilu i otišao na večeru, sedeo sam sa gospođom Rouzmeri. Gos'n Somerman nije došao. Pored nas je sedela gospođa Kirskilova, koja je pre večere držala predavanje o mitologiji u književnosti. Pošto nisam bio na predavanju, gospođa Rouzmeri, moja najbolja drugarica u vili, sve mi je prepričala. Rekla mi je da je to bilo zanimljivo predavanje. Gospođa Rouzmeri je bila jako fina žena. Vodila je računa o svemu. Pazila je šta govori. Gospođa Kirskilova je slušala i ćutala. Očigledno se ispraznila na predavanju. Nije čak jela ni svoje omiljene grisine. Brzo je pojela samo supu i otišla od stola. „Izgleda da se baš zamorila na predavanju", rekao sam gđi Rouzmeri. „Iskreno, svi smo se zamorili", rekla mi je. ,,Što?“ „Bilo je zanimljivo, ali je predugo trajalo", rekla je. ,,Je l’ gos’n Somerman bio na predavanju?" pitao sam. „Jeste. Smučilo mu se“, rekla je. ,,Je l’ zbog toga nije došao na večeru?"
„Zbog toga, da, baš mu se smučilo." Posle večere bi mi odmah postajalo dosadno u „Vili Serbeloni“, iz večeri u veče sve više, pa sam zato morao dole u selo. Otišao sam odmah u bar ,,Sport“, kod Augusta. Na malom trgu kod crkve bila je gužva. Neke žene su se okupile. Unutra, u baru, opet su bili sve stariji muškarci, za šankom, bilo je tu i flipera i aparata za kocku, ali niko nije igrao. Bilo je više ljudi nego inače, i bilo je bučnije. Iza šanka su stajala dvojica Augusta, dva ista čoveka, iste visine, iste sede kose, ali samo je jedan nosio naočare. Taj je ipak bio onaj pravi Augusto. Doveo je svog brata blizanca, hteo je da me upozna s njim. Upoznali smo se, zvao se Luiđi. Popričali smo malo, ali je Luiđi bio uključen u neku bučnu raspravu, u baru. I Augusto je učestvovao u toj raspravi. Naručio sam pivo. Nisam razumeo ni reč italijanskog, osim kad se jedan od prisutnih krstio i spominjao majku. Pitao sam Augusta o čemu se radi, rekao mi je da biraju predsednika opštine, tako nešto. Onda je ušao jedan tip u kafanu, i trojica su se sklonila od šanka. Po izgledu i načinu kako je ušao, i kako su svi odjednom ućutali, mogao sam da zaključim da je to neka lokalna bitanga. Sa jezera Komo. Mislio sam da takvih u Belađu nema, ali prevario sam se. Očigledno ih ima svuda, i svi izgledaju isto. Uvek možeš da ih prepoznaš. U Beogradu, kod Đeram pijace, ima ih gomila istih takvih, i bilo gde, isti su, svuđa su isti. Pogledao me je, nisam mu bio poznat, pa je malo zadržao pogled, bez nekog posebnog značaja. Buljio je u mene. Rekao mi je nešto na italijanskom. Rekao sam mu na engleskom da ga ne razumem. „Stranac, a? Kako si?" pitao me na lošem engleskom. „Dobro sam. Kako si ti?" rekoh. Nije mi odgovorio, samo me je gledao. Onda je popio dva kratka žuta pića, spustio novčanicu na šank i izašao napolje. U kafani su se ponovo svi opustili i razgalamili. Pitao sam Augusta za tog tipa. Pipnuo se kažiprstom po slepoočnici par puta. „Kreten. Iz susednog je mesta. Ludak", rekao je.
,,Je l’ bolestan?" pitao sam. ,,Ma ne, ne, samo budala iz sela, znaš već, kreten i budala, i nezgodan kad popije, to je sve", rekao je. Augusto mi se izvinio, okrenuo mi leđa i ponovo se ukIjučio u raspravu. Njegov brat Luiđi je urlao. Ostao sam tu još neko vreme, gledao sam kako biraju predsednika između sebe, dok su žene isto to radile, ali ispred crkve, napio sam se piva, a onda izašao iz bara. Nisam otišao do Alde, bio sam umoran za crtanje. Odložio sam i to za drugi put. 13.
Posle pet dana, napokon, ponovo je sunce zasijalo, jako, i nebo je opet bilo vedro, tako vedro i baš plavo nebo. Bilo je lepo. Spremačica je ušla i opet se uplašila kad me je videla, mislila je da sam odavno izašao. Iako fina žena, postala mi je dosadna. Stajao sam ispred nje u gaćama. ,,Ne moraš svaki dan da čistiš, ionako sam uglavnom napolju“, rekoh. „Izvinjavam se, ali moram, to mi je posao“, zbunjeno je rekla. ,,Pa ako hoćeš mogu da odem gore do kancelarije i da im kažem da ne moraš svaki dan da čistiš, i da te oslobodim te obaveze?" rekao sam joj iskreno, ,,A ne, ne, misliće da sam uradila nešto Ioše“, rekla je, upIašeno. „Ali ja ću reći sve najlepše o tebi, samo ću tražiti da ne moraš svaki dan da čistiš, nego svaki drugi dan, na primer?" ,,A ne, ne, meni treba ovaj posao, molim te“, rekla je. „O jebem ti i život i posao i sve... “, to sam rekao na srpskom. „Evo, za petnaest minuta izlazim", to sam joj rekao na engleskom. „Hvala, mnogo hvala", rekla je i izašla.
Pričali smo na engleskom. Bila je baš simpatična žena. Niska, punačka, takvih je i bilo najviše u Belađu. Nisam video zbog čega bi spremala stan svakoga dana, nisam baš sve to mogao da razumem. Ali, dobro, to je bio njen posao. Želela ga je. To sam razumeo. Širom sam otvorio prozor i u trenutku se sledio od hladnoće. Prevarilo me je sunce, bilo je hladno napolju, još uvek, i odmah sam stavio kapu na glavu. Tek sam se posle obukao. Čarape, pantalone, džemper, i ostalo. Čuvao sam sinuse i glavu. I izašao sam napolje. Na brdo, gde drugo. Navike su zbilja gadna stvar, nekih ne možeš da se oslobodiš, neke ne možeš da poneseš svuda sa sobom. Skupe su. Sem radnih navika, naravno. Svuda se može nešto raditi, ako moraš, iii želiš. Ali ja nemam taj problem. Ne moram uopšte ništa da radim. Nigde. Imam problema sa nekim drugim lošim navikama, ali sa radnim navikama nemam. Po svojoj prirodi, u Belađu sam mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam ionako svuda mogao da se baš isto tako osećam. Po prirodi stvari, imao sam tu priliku, mogao sam da uživam. Nisam imao nikakve obaveze prema domaćinima, njima je jedino bilo drago kada svi večeramo zajedno. Dobro, kravata i sako su bili poželjni, a to zaista nije bilo strašno. S obzirom da su mi platili put, i da su mi dali dobar džeparac, i da sam imao besplatne obroke i bcsplatan smeštaj, ta zajednička večera, kao i kravata, u tom slučaju, bili su zaista sitnica. Ostalo vreme sam mogao da provodim onako kako sam želeo. Imao sam svoj apartman u vili i posebnu radnu sobu, sa velikim staklenim stolom, kompjuterom, štampačem, malom bibliotekom, velikim uzidanim kaminom, i jednom sofom sa visokim uzglavljem, ukoliko bih poželeo da predahnem, i da prilegnem. Tu je bio i aparat za kafu. Kroz prozor sam imao pogled na jezero i okolne planine, bilo je idilično. Nisam sebi postavljao nikakva pitanja, ni čime sam, kao ni da li sam sve to zaslužio. Bio sam tu gde sam bio. Mogao sam i da se rekreiram, svuda oko vile je bio ogroman park i velika šuma, sa sređenim stazama za pešačenje, ili trčanje, i jedan teniski teren. Samo, ja nisam tako navikao. Sve to toliko nije imalo veze sa životom kakvim sam inače živeo. Tamo, kod kuće. I pošto je bilo na samo mesec dana, nije bilo strašno, ali da je bilo na duže,
morao bih da menjam neke navike. One loše, za početak. Navike se menjaju stvaranjem novih navika, negde sam to pročitao. Tako su tada stvari izgledale. fedino ta činjenica, da mogu biti bilo gde i nešto pisati, olakšava stvari. Olakšava i život. Jer ionako sam pisao za vrapce. Otišao sam na ručak i bilo nas je samo petoro, profesor Gilhart sa svojom suprugom, gospođom Ninom Pantaleoni, gospođa dr Milita Stein Kvin i gospodin Ričard Kreveman, sa Novog Zelanda, koji su upravo stigli u „Vilu Serbeloni", i ja, gospodin, vidno neraspoložen. Za ručak smo imali raviole s brokolima, mnogo salate, i slatkasto, ali ukusno belo vino. Svi su razgovarali, nisam znao o čemu, nisam učestvovao. Samo kada sam bio primoran izustio bih poneku reč, kada me je gospođa Milita, s Novog Zelanda, pitala da li i u zemlji iz koje dolazim ima konjskih trka. ,,Ima“, odgovorio sam. „Zaista! To je predivno! Idete li na konjske trke?“ pitala je. ,,Ne idem." ,,A imate li hipodrom? Kakav je?“ pitala je. „Imamo hipodrom, ali nemam pojma kakav je, nikad nisam bio.“ „Nikada niste bili?! Što? Je I’ ne volite konje?" ,,Ne volim trke“, rekao sam. „O, to je šteta, pa to je tako uzbudljivo, možda kad biste se kladili, možda biste onda zavoleli ltonjslte trke", rekla je. ,,Pa ne verujem, ni jedno ni drugo me ne zanima. Ni da se kladim na konje, ni da idem na konjske trke, ne zanima me ni hipodrom, ni ljudi koji idu na hipodrom, ni ljudi koji se Iđade na konje, ništa me od toga ne zanima", rekao sam joj. „Ali konj je predivna životinja!" rekla je.
„Jeste, ali ne na hipodromu", rekao sam. Ona je bila dosadna, ja sam bio uporan. Odustala je. I nastavio sam da jedem. Ali, pošto sam bio mnogo mlađi od njih, imali su razumevanja. Nisu me više dirali. ,,On đolazi iz ope zemlje gde je bio onaj tako jeziv rat. I gde je još uvek vrlo loša politička situacija, i verovatno ekonomska, sigurno jako loša, i gde sigurno ima razloga za zabrinutost." Čuo sam to, ja, gospodin, kad sam izlazio iz sale za ručavanje i malo sam se zadržao, namerno, u hodniku, kraj vrata, čuo sam kad je profesor Gilhart to rekao. I onda sam se malo nasmejao, jer sam čuo kad je stara gospoda Nina Pantaleoni rekla ,,da je on jedan vrlo pristojan i ljubazan mladi čovek". Ipak nisam džabe, ja, gospodin, kupio kravatu i košulju. Posle ručka sam se izvalio na klupu, ispred vile, podigao sam noge na jedan kameni stub, nisam ni o čemu razmišljao, samo sam prelazio preko svega što sam mogao da vidim odatle. Pazio sam da mi ništa ne promakne. Svaki čamac koji je plovio jezerom, svaka ptica koja je preletala, svaki dim iz dimnjaka u daljini, sve što je mrdalo, sve što se pomeralo, sve sam registrovao. I ostao sam tako puna dva sata. Skinuo sam džemper, i u letnjoj majici, kratkih rukava, u novembru mesecu, poturio sam se tako toplom suncu neko vreme. Bilo je zaista toplo, iznenada. Muve su zujale kao u julu. Gušteri su carevali. Video sam jedan oblak kako seče brdo. I video sam čamac. Jedan čovek je veslao, a na klupici u tom čamcu sedela je žena. To je bilo dole, na jezeru, prilično daleko od mesta na kom sam se nalazio, ali mogao sam da čujem udaranje vesla po vodi jezera. Vrteli su se u krug. Mislim da je ljubav bila u pitanju. Proveo sam tako celo popodne. 1 na kraju, naglo je zahladnelo. Opet je sve bilo normalno. A onda i večera. Bilo je tih trenutaka kada sam jedva čekao da vidim šta su ti dobro plaćeni kuvari spremili. I da, zaista, uvek je ta hrana bila dobra i jako ukusna. Gospođa Nina Pantaleoni, gospođa Meri Mortimer, gospodin dr Ezenva Ohaeto, i ja, pričali smo o hrani. Mi smo bili ekipa za izdvojenim stolom. Tako je ispalo. Večerali smo ribu, spanać i karfiol, i neki sos. Ja sam jeo i crni hleb.
Gospođa Nina i ja smo pili vino. Raspoloženje mi se popravilo. Gospođa Meri Mortimer je imala minđuše koje su u stvari bile dve minijaturne knjige koje su visile na njenim ušima. Dok je pričala, te knjižice su se njihale levo‐desno. Držao sam čašu u ruci i gledao samo u uši te sede gospođe: ko bi mogao da očekuje da par minđuša neke babe može toliko da popravi raspoloženje?! A to mi se upravo i đesilo. Ustao sam od stola, pozdravio se i otišao do sela. Crtalo mi se s Aldom. Nije bilo gužve u „Spiritual baru. Alda je čitala neki časopis kada sam ušao. Bilo je samo dvoje gostiju za jednim stolom. „O, kako si?“ pitala je na engleskom. „Dobro, dobro", odgovorio sam na italijanskom. Ona nije bila baš dobro. Smučio joj se posao za tim šankom. Crtali smo. Nacrtala je taj šank i napisala ime vlasnika tog bara, i onda nacrtala krst preko tog crteža, sahranila ga je, i kažiprstom prešla preko kože na svom vratu, ispod brade. To je značilo da joj je bilo dosta tog posla, i dosta svega u tom baru. Stavila je flašu vina na šank, i stavila čašu ispred mene, pokazala je rukom da mi to poklanja, da mogu da pijem koliko želim. Sipao sam vino. Ona nije htela. Onda sam ja nacrtao nju. Nije je bilo teško nacrtati, najvažniji detalj je bila njena kosa, nactaš glavu i zgužvane linije oko te glave, njenu kovrdžavu kosu. Onda sam tu stavio veliki znak pitanja. I jednu strelicu, ali ka ničemu, u prazan deo tog papira. Shvatila je. Rekla je prvo nešto na italijanskom, a onda je na engleskom rekla da ne zna. Nije znala šta će sa sobom. Nije bila raspoložena. Htela je nešto da mi objasni, ali je išlo teško. Ona je crtala, ja sam pio vino. Crtala je dugo, baš dugo. Na kraju, kad je završila, pokazala mi je crtež. Nacrtala je grupu devojaka nalik na nju, zaokružila je sve te devojke, napisala „Belađo", i nacrtala je tri strelice koje su vodile iz tog kruga. Na kraju jedne je pisalo „Milano" i pored toga znak pitanja. Na kraju druge je bio nacrtan muškarac i oko njega mnogo onih znakova za dolarske novčanice. Na kraju treće strelice, jedna kuća, ona, muškarac, deca. Nije mi bila jasna samo prva strelica, ona gde je pisalo ime grada Milano, i
taj znak pitanja. Zaokružio sam to. Napravila je takav izraz lica, i napravila takav pokret rukom, i shvatio sam. To je značilo da ode odavde, iz Belađa u Milano, pa šta bude. Onda je ipak sipala vino i sebi. Nisam znao šta da joj nacrtam. Ili da ode pa šta bude, ili da čeka muškarca sa puno novca, ili da ostane u Belađu, da se uda, i da ima porodicu. Ćutali smo i pili vino. Podvukao sam onog muškarca sa puno novca, i lupio vrhom olovke po njemu. To je bio kao neki predlog s moje strane. Alda je uzela olovku i precrtala tog muškarca. Pokazala mi je mesto za prsten na ruci. Podvukla je kuću i porodicu. Nasmešila se, bio je to izraz na licu koji je govorio šta će najverovatnije da bude. „Saluti" rekao sam i podigao čašu. „Saluti" podigla je čašu i nazdravili smo. Rešili smo njen problem. Meni je vino baš išlo. Alda se rascrtala, popila je dve‐tri čaše, bilo joj je dovoljno, bila je pripita, vesela, i samo je crtala i pričala mi nešto na italijanskom, i povremeno bi izgovorila nešto i na engleskom, i samo je crtala, i kad više nije bilo vina u flaši donela je drugu, i ona je crtala i smejala se, pričala je sve vreme, a ja sam samo pio, i pio, dok je ona crtala i pričala i smejala se, ja sam samo pio i onda se baš napio. Pogledala me je u jednom trenutku i pokidala se od smeha. Ja nisam imao pojma gde se nalazim, ništa nisam znao, ni šta to ona crta, ni šta se u tom trenutku dešava. Sigurno mi je i izraz lica bio takav. Držala se za usta i smejala mi se. Meni se vrtelo u glavi od vina. 14.
Gospođa dr Milita Stein Kvin je predavala istoriju na Univerzitetu Kanterberi, na Novom Zelandu. Drugog dana nakon što je stigla u vilu, dok se šetala zajedno sa svojim mužem Ričardom, pala je i uganula članak na nozi, i posle je morala da hoda sa štakama. U „Vilu Serbeloni" je došla da radi studiju o identitetu Australije, Novog Zelanda i pacifičkih ostrva, zajedno sa Ronaldom Denonom. On je bio nešto kao njen mentor. Gospodin Ronald Denon je bio profesor istorije pacifičkih ostrva na Australijskom Državnom
Univerzitetu, u Kanberi. Došao je ovde sa svojom suprugom, gospođom Meri Mortimer. Gospođa Meri, kao i gospodin Ričard, suprug gospođe Milite, nisu imali nikakvog posla. Pratili su svoje supružnike, koji su sarađivali na projektu. Da nije sve bilo baš tako sjajno u toj njihovoj saradnji, u vili, ali i inače, saznao sam od gospodina Ronalda Denona, vrlo simpatičnog starijeg čoveka, koji mi je rekao da je gospođa Milita jedna nemoguća žena, koja ga je zamolila da joj pomogne oko nekih delova studije, ali da se njih dvoje ništa ne razumeju. „Ona jednostavno ne razume neke osnovne stvari, i meni je već odavno muka od te studije koju treba da uradimo, a tek smo počeli", rekao mi je. Nisam bio siguran zbog čega to meni priča, samo sam stajao na svom starom mestu, u aperitiv baru, u vili, pijuckao viski, i čekao da konobar Gregorio saopšti da je sve spremno za ručak. Gospodin Ronald se baš raspričao. Pijuckao je džin. Rekao mi je da mu se ranije već jednom smučilo to bavljenje sličnim istorijskim problemima, i saradnja sa drugim profesorima, tolilco mu se smučilo sve to, da je jednom čak i napustio Univerzitet. Sedeo je uglavnom kod kuće i pokušavao da napiše roman, i pošto mu nije išlo, vratio se istoriji, morao je da se vrati na Unirvezitet. Onda sam shvatio zašto to meni priča. ,,A ti si napisao da si ovde došao da pišeš roman, je l' tako?“ pitao je. ,,Jeste“, odgovorio sam. ,,I pišeš li ga?“ ,,Ne“, rekoh napokon istinu nekome. ,,Pa naravno, ko je lud da dođe ovde i da piše roman. To je trebalo i ja da napišem, da ću ovde da pišem roman. Kako sam ispao glup“, rekao je gos’n Ronald i uzeo još jednu čašu punu džina. Ništa nisam rekao. On je nastavio da priča i da pije džin.
,,Ne znam zašto sve ovo baš tebi pričam, verovatno mi je krivo, i malo sam ljubomoran, niko te ovde ne gnjavi, došao si sam, bez žene i bez saradnika, možeš da radiš šta hoćeš, i nemaš posla sa ženom kao što je ova glupača sa Novog Zelanda. Kako sam ispao glup... A i ovde je ponekad sve tako odvratno uglađeno", rekao je. ,,Pa meni nije toliko odvratno, navikao sam se“, rekoh. ,,To tebi nije, ne bi ni meni bilo da sam napisao da ću ovde da pišem roman", rekao je. Nisam mu ništa odgovorio, nisam ga ništa ni pitao, shvatio sam da je tako bolje. Gospodin Ronald nije bio raspoložen. Popio je još jedno piće, i kad nas je konobar pozvao na ručak, gospodin Ronald je ljutito rekao da nije gladan i da neće da ruča. Otišao je da prošeta. Pravi stari džangrizavi profesor istorije, pomislih. Ali jako simpatičan. 1, dok sam sedao za sto, čuo sam kad je gospodin Ričard, suprug gospode Milite, ogovarao gospodina Ronalda. „Znaš, on je ipak iz Australije", rekao mi je. ,,Ne razumem", rekoh. ,,Pa mi smo sa Novog Zelanda", rekao je začuđeno. To je valjda trebalo nešto da mi znači, nešto što bi trebalo da razumem. Nešto kao komšijska mržnja, možda. Ali ipak ništa nisam shvatio. Za stolom je sedeo još jedan par sa Novog Zelanda, dr Robert Biglhol i njegova supruga, dr Rut Bonita. Upravo su stigli u vilu, baš tog dana, oboje profesori medicine. Gospođa Bonita je razgrnula zavese čim je ušla u prostoriju za ručavanje. Bilo joj je mračno i zagušljivo. Onda je premestila neke stolice i rasporedila ih kako je mislila da treba. Ja sam odmah shvatio da je ona od onih žena koja će stalno da provetrava prostorije i da preuređuje celu vilu. Nije zatvarala usta. Neprestano je pričala i propitivala druge ljude. U jednom trenutku me je pogleđala i pitala: ,,I, kako ide pisanje? O čemu tačno pišete?“
Nije me nikad videla pre toga, nismo se poznavali, ali je sigurno pročitala na tabli čime bi trebalo da se bavim u vili. U hodniku se nalazila ta tabla sa imenima svih gostiju, njihovim profesijama i stvarima na kojima rade, baš tu, na tom brdu. Napravio sam malu pauzu pre nego što sam odgovorio. Nisam siguran da li sam ovog puta bio u pravu, ali ipak rykad nisam voleo takva pitanja, ni takve žene. Progutao sam hranu. „Dobro mi ide pisanje", rekao sam. ,,A o čemu, i to sam pitala, ne znam da li si me razumeo?" Ćutao sam. Na sreću, tu je bio i gospodin Somerman. Uvek je bio tu, kad god je to trebalo. Rekao joj je nešto što nisam čuo, samo se okrenuo ka toj ženi, i tiho joj nešto rekao. Dr Bonita me više ništa nije pitala. Gos'n Somerman i ja smo već uveliko bili drugari. On je u vili bio najveći autoritet, najpoznatiji od svih, među svim tim naučnicima. Bio je zvezda, u punom smislu, u njihovom svetu. I meni je bio zvezda, samo na drugi način, čuvao me je i pazio, od tih i takvih, nasrtljivih Ijudi. Nisu ni njemu prijali. Razumeo je sve, i dobro smo se slagali. Sve vreme sam imao jednu vazdušnu loptu u stomaku, ili u plućima, ne mogu tačno da odredim. Ali znam sigurno da je to bilo od te usiljenosti, koja bi ponekad zasmrdela vilom. I koju su pravili neki ljudi. Gos’n Somerman je razbijao tu neprijatnu loptu u meni. „Šta ste joj rekli?" pitao sam ga tiho. „Samo se ti opusti i uživaj", odgovorio mi je i nasmejao se. „Hvala, u svakom slučaju", rekao sam. Ručao sam, izašao napolje, i seo na klupu da popušim cigaretu. Gos'n Ronald je bio u pravu, mislio sam, od ljudi nekad zaista može da pripadne muka, naročito ako moraš da budeš s njima, ako si prinuđen na to. Imao sam tu sreću, nisam bio prinuđen.
Odsedeo sam neko vreme, i krenuo kraćim putem do apartmana, stepenicama kroz jedan mračan prolaz koji koriste baštovani kada sređuju park oko vile. Oni su mi i pokazali taj tunel. Ušao sam unutra, u tunel, silazio sam niz uzane stepenice, pognute glave, ramenima sam se češao o zidove pećine, bilo je baš tesno i usko, i iznenada sam začuo vrisak! Video sam dole neku ženu kako beži, u mraku. Uplašila se kad me je videla, vrisnuia je i istrčala napolje. Bila je to gospođa Bonita, doktorka sa Novog Zelanda. Bila je prestravljena. Stavila je šaku preko usta i gutala vazduh. Prebledela je. „Samo sam htela da vidim kakav je to prolaz!" viknula je uplašeno. ,,To vam je kraći put do vile", rekoh. Otišla je u drugom pravcu. Nije ušla u tunel. Sad će da istražuje okolinu, pomislih. Znao sam odmah o kakvoj je ženi reč, čim sam je video, nije to bio neki problem prepoznati takvu osobu, kada je odmah po dolasku pootvarala prozore u vili. Bila je radoznala i baš napadna u tome. Sve ptice i svi gušteri u okolini, pomislio sam, nastradali su. Uticaće i na njihove živote. Moraće da promene boravište na neko vreme. Onda sam otišao u stan, spremao sam se da se popnem na vrh Monte San Primo, visok 1682 m. Ili bar da probam. Tako mi je došlo. Gledao sam ga sa prozora svih ovih dana, i došlo je vreme da se popnem gore, na tu planinu. Nikada nisam bio na vrhu nijedne planine. Spremio sam se i krenuo. Nisam imao nikakvu mapu. Prosto, krenuo sam. Procenio sam da će mi trebati četiri sata do gore. Ne znam odakle mi ta ideja, da procenjujem taj put do vrha planine. Prošao sam kroz selo, izašao na put za Komo i Milano. Stigao sam do sela Guđate. Odatle, jedan uzani pošljunčani drum vodio je, kroz gustu šumu, do vrha, tako sam tada pretpostavljao. I posle tri sata hodanja uz planinu, uz taj drum, krenuli su crni oblaci, dolazili su i spuštali se s Alpa, iz Švajcarske. Mislim da je zahladnelo za nekoliko stepeni, odjednom, vetar se razduvao, lišće je letelo sa svih strana, bilo je čudesno, lepo, ali hladno, jako hladno. Zakopčao sam jaknu do brade, jedan list me je
ošinuo po obrazu. Ptice se nisu više čule, nije bilo ni sunca. I smrkavalo se, najviše od tamnih oblaka. Morao sam nazad, u vilu. Postajalo mi je sve hladnije. Mislim da nisam prešao visinu od hiljadu metara, ni blizu te visine nisam bio, ali nisam to mogao taćno da odredim, i bio sam siguran da sam loše procenio koliko treba do vrha. Ali imao sam vremena, i upoznao sam bar pola te planine. To je već bilo nešto. Vratio sam se u vilu istim putem. Nije mi se išlo na večeru, ali bio sam gladan, pa sam morao. U vili se održavala nekakva konferencija, o upotrebi kontraceptivnih proizvođa. Učesnici konferencije su bili gosti na večeri. Sedeo sam pored jedne vrlo stare žene. Nosila je naočare sa velikom dioptrijom. Nekoliko puta mi je ponovila da je bila već jednom ovde, u vili, pre četrnaest godina, i da se ništa od tada nije promenilo, i da je i dalje predivno. Večera je bila odlična. Piletina na roštilju, sa mnogo povrća i nekim sosom. Onda me je ta stara žena pitala da li sam nekada bio na Oksfordu. Rekoh joj da nisam nikad bio tamo. „Znate, moj suprug, on je tamo predavao, i sad je u penziji. On je poznati stručnjak za Hebrejsku bibliju", rekla je. ,,To je lepo", rekoh. ,,A odakle ste vi?" ,,Iz Beograda, iz Srbije." ,,A, to je bivša Jugoslavija, je l' tako? Moj muž i ja smo jednom bili tamo, na letovanju, u Dubrovniku, u hotelu 'Dubravka’, još uvek se dobro sećam. I bili smo nekoliko dana na jednom predivnom ostrvu, zove se Korčula. Znate li za to ostrvo?" „Znam, bio sam tamo." „Bili smo u nekom hotelu, u jednom malom zalivu, blizu tog starog grada Korčula, ali ne mogu da se setim kako se taj hotel zvao. Bilo nam je stvarno predivno."
„Hotel ‘Bon Repo’, verovatno", rekao sam. „O, jeste, hotel ‘Bon Repo’, kako ste znali?! Jeste li i vi posetili to ostrvo?" „Radio sam na tom ostrvu kao konobar." Ona je ućutala. Nije mi se tada pričalo toj staroj, finoj ženi, da sam dosta vremena proveo na Korčuli, kod svojih rođaka u kući, i zašto sam radio tamo kao konobar neko vreme, i da i danas imam neke prijatelje tamo. Ali i da to više nije ista država, i da mi nedostaje taj grad i to ostrvo, i prijatelji, i tako dalje, mrzelo me je da joj pričam sve to. Bolele su me noge od hodanja uz planinu, dobro sam večerao, popio tri čaše slatkog crnog vina, „novembarskog meseca", žurio sam da se izvalim preko moja četiri jastuka. Što sam, nešto kasnije, i uradio. 15.
Moj najbolji prijatelj od svih konobara u vili bio je naravno konobar Gregorio. Ali bilo je još konobara. Kad nije bilo Gregoria, tu je bio Mahatma, koji je jedno vreme bio na odmoru, i polako počeo da preuzima na sebe više posla, i da zamenjuje umornog Gregoria. Kad je Mahatma bio u smeni, onda mi je on bio najbolji prijatelj. Kad su bili zajedno, nisam pravio razliku. Uvek bismo se ispričali kad bismo se negde sreli, ili se videli u vili. Rekao sam tog dana Gregoriu da neću biti na ručku, ali da bih uzeo neku hranu, da je ponesem sa sobom. Gregorio je rekao da ništa ne brinem. Samo je pitao šta bih želeo, da li bih više voleo da bude neke ribe, ili neko meso. Riba, rekao sam. Sačekao sam nekih dvadesetak minuta, čitao sam Herald tribjun, vremensku prognozu, stripove i rezultate fudbalskih utakmica italijanske, španske i engleske prve lige. Gregorio mi je doneo iz kuhinje kesu sa hranom, i u kesi flašu mineralne vode. Imao sam i plastični escajg. Spakovao sam sve to u ranac. Krenuo sam ponovo na vrh Monte San Primo. Gregorio mi je nabavio i malu mapu. Njemu sam rekao gde idem. On mi je rekao da se čuvam i da pazim na vreme, da vodim računa o tome,
lepo i sunčano vreme za pola sata može da se pretvori u oluju ili nešto slično. Bilo je pola deset prepodne. I dan je zaista bio lep. Istim putem kao i prethodnog dana stigao sam do sela Guđate. Na mapi sam video da do vrha postoji i kraći put od onog kojim sam ja išao. Dosta kraći put. Krenuo sam stazom kroz šumu, i stigao do malog sela Perlo. Po mapi, bio sam na nekih ćetristo metara visine. Selo je bilo pusto, šaloni na prozorima bili su zatvoreni. Jedan crni pas se češao zadnjom šapom. Imao je bele dlake na grudima, i neku kožnu bolest na njušci, nešto kao lišaj. Bio je vrlo usporen taj pas, bio je baš star, teško je hodao, izgledao je kao da ga je ubila seoska monotonija. Ali bio je baš star. To se videlo. Odatle, vijugava staza je vodila kroz gustu šumu kestenovog drveća, sledeće selo se zvalo Bronjo. Bilo je desetak kuća u tom selu, i jedan deda koji je popravljao stari moped. Pozdravio me, skinuo je kačket s glave. Mahnuo sam mu rukom. Odatle, zemljanim drumom, nastavio sam da hodam sve do sela Rovenca, sa malom kapelom i jednom fontanom na skveru, i pogledom na jezero. Bilo je pola jedanaest, 724 metara visine. Odmorio sam se malo i nastavio dalje, do sela Paum, gde se put završavao, gde je, to je bilo očigledno, tek počinjao uspon, strmom i uzanom stazom. Ogromne bukve gustih krošnji, i drveće jove, i lišće koje je neprestano padalo. Visoke jele, i tu i tamo poneki hrast. Zastajao sam povremeno, više je bilo drveća kome nisam znao nazive. Bilo je i ptica kojima, takođe, nisam znao imena. Bilo je, zaista, mnogo ptica. Od zemlje prekrivene lišćem, pa uz stabla, sve do krošnji, a onda i iznad, gore na nebu, sve je izgledalo kao hijerarhijski odreden prostor za ptice. Dole su bili kosovi, i poneki vrabac, muvali su nešto po lišću i niskom žbunju; na stablima detlići, i čvorci na granama; gore, po krošnjama, ptice koje ne poznajem, ali i svuda dobro poznati gavranovi. Malo iznad šume, galebovi su preletali s jedne strane jezera na drugu, preko tog malog poluostrva, na čijem se špicu nalazilo selo Belađo. Iznad galebova, visoko na nebu, nije bilo ničeg osim plavog neba. I onda, peo sam se stazama i izašao sam iz šume, nije više bilo drveća, nije više bilo ni ptica. I nije bilo nikakve staze. Samo kamenje, krupnije, i ono
sitnije, uspon nije bio veliki, ali morao sam da vodim računa gde stajem. Tačno u dva časa i petnaest minuta, popodne, bio sam na vrhu planine San Primo, kako je pisalo na mapi, bio sam na 1682 metara. Nikada ranije nisam bio na tolikoj visini. Nekoliko raštrkanih borova, i suvo žbunje koje je raslo iz kamenja. Stigao sam tačno na vreme za ručak, bio sam gladan. Otvorio sam kesu da vidim šta mi je Gregorio spakovao, izvadio sam dva ogromna sendviča, sa tunjevinom i sirom, komadima slanih sardela, sitno iseckanim maslinama, kolutovima paradajza, i listovima zelene salate. Majstor Gregorio. Bila je to gozba, pod suncem, ali na oštrom vetru. Sedeo sam na jednom oborenom deblu starog bora, i ručao. Video sam skoro celo jezero, sa selima na obali; uvale, oštre visoke stene, i jedno ostrvce na zapadnoj strani. Video sam u daljini čak i gradove Komo i Leko. I neke crkve, gore, iznad svih tih sela, po brdima i na planinama, bilo je mnogo tih malih crkava. Imao sam sreće sa vremenom, sve se lepo videlo, bilo je vedro i sunčano. Uživao sam u hrani. Gledao sam Alpe, ali sada sam im i bio blizu. To su još jedina neiskvarena mesta, nikakve koristi od njih i ljudi nisu znali kako da ih zloupotrebe. Ni ja tu nisam mogao da budem loš. Vetar je, na trenutke, bio hladniji nego inače. Dolazio je baš sa visokih vrhova. Prvo bi se začuo huk, onda bi one krošnje koje su bile stotinak metara niže ispod samog vrha, zašuštale, i zatim bih ga osetio, na licu i po ušima, taj hladni vetar, osetio bih ga, bio je jak. Usta su mi se osušila, takođe. Onda bi vetar produžio dalje, niz planinu, ka selima i jezeru. Sedeo sam na tom mestu, istezao noge i okretao stopala. Pucketala su. Kao da nikada i nigde pre toga, u svom životu, nisam ni bio. Vredelo je popeti se. Kao da nikada pre toga ništa nisam ni učinio, ni dobro, ni loše. Bio je to ćist umor, i čisti spokoj. Tako mi je bilo, dok sam sedeo gore. Ničeg drugog na tom vrhu nije bilo. Zaista, vredelo je popeti se na Monte San Primo. U povratku, ceo taj isti put, ali niz planinu, spuštao sam se do Belađa, i mada nisam mnogo vodio računa o tome, prešao sam ga za skoro sat vremena sporije. Više vremena mi je bilo potrebno da
se spustim niz planinu. Dole me je čekao moj život s ljudima. Ali to je ipak bila neminovnost. Ne mogu imati strah od neminovnosti. Čim sam stigao u apartman, napunio sam kadu vrućom vodom, napunio sam i jednu veliku šolju vrućom kafom, i mirisao sam je dok sam ležao u kadi, pijuckao je, grejao sam se i čekao većeru. I imao sam sreće, sedeo sam sa gospođom Rouzmeri i gospodinom Somermanom. Bili smo sami za izdvojenim stolom. Gregorio je doneo neki dobar crni „merlot", i sipao nam. Vino je opet bilo odlično, i iako meni uglavnom uvek prija, mislim da umorno telo uživa u dobrom vinu nezavisno od toga koliko ga voliš, ili želiš. Mislim da je to, zbog toga, toliko čarobno piće, a i velika prijatnost za telo. A to, naravno, nije bio razlog mog opijanja. Nešto drugo je bilo razlog. Stalna predivna omamIjenost. To je bio moj razlog. Sala je bila puna ljudi, ali nije bilo loše napokon sedeti sa nekima koje već poznaješ. I gospođa Rouzmeri je to isto mislila, rekla je da je već pomalo umorna od svih tih novih ljudi za večerom, i rekla mi je da je gos’n Somerman tražio da večeramo samo nas troje. Dobri stari deda Bob, kako sam ga zvao. Zbog moje ćutljivosti, pojačane lošim engleskim, bio sam mu dobro društvo. Imao je privilegije u vili, retko ih je koristio, ali znao je kada to treba da uradi. Rekao sam im da sam se popeo na planinu. Gospodinu Somermanu je bilo drago zbog toga. „Znam, rekao mi je konobar Gregorio. Kako je bilo?" pitao me je. ,,Uh, mnogo dobro, baš dobro, malo naporno, i vreme se gore često menja, ali je dobro, veoma uzbudljivo", rekao sam. ,,)esi li obratio pažnju na ptice?" pitao je. „Jesam, ima ih mnogo, zaista mnogo." „Jesi li primetio možda neku veliku pticu, kad si se popeo na vrh?“ pitao me je, ali je u tom pitanju bilo nekog iščekivanja, i uzbuđenja.
„Nisam, kad sam se popeo na vrh uopšte nije bilo ptica, kada sam izašao iz šume mogao sam jedino da ih čujem, i da neke vidim u daljini, ali dole, ispod vrha planine", rekao sam. Ućutao je, i samo klimao glavom. Rekao mi je da se, između ostalog, već godinama bavi ornitologijom. Da je to nešto što ga opušta, ali i vrlo uzbuđuje. Bilo je lepo sedeti s njima u društvu. Uživanje i opuštanje. Dobri Ijudi. To s njima nije bio problem, opustiti se i uživati. Gospođa Rouzmeri mi je rekla da se te večeri mogu videti zvezde padalice, da se to očekuje. I dogovorili smo se da ona i ja posle večere izađemo napolje, i da gledamo u nebo. Završili smo s jelom, i dovršavao sam flašu vina, a onda nam se ipak pridružila gospođa Bonita, stala je kraj stola, zagrlila je i ispitivala gospođu Rouzmeri o raznim stvarima vezanim za vilu. Gos'n Somerman, deda Bob, samo se nasmejao, rekao mi je da je s nekima baš teško, ne možeš da ih izbegneš, da ne posustaju lako. Smejali smo se. Gospođa Rouzmeri se nije smejala. Gospođa Bonita je ipak, i pored svega, bila simpatična i neposredna žena, od nekih šesdesetak godina. I njen suprug, gospodin Biglhol, malo uzdržaniji od nje ipak, ali i vrlo prijatan tip, na kraju. Trebalo im je malo vremena da se opuste. Gospođa Bonita je pustila gospođu Rouzmeri iz zagrljaja i prešla na mene, pitala me je da li ću održati neko književno veče. Ja sam rekao da neću. Ona je rekla da bi bilo lepo da održim, i da bih to morao da učinim. Gospodin Somerman je opet bio tu. Uozbiljio se. Rekao joj je da Ijudi ipak treba da rade onako kako njima prija, a naročito da ne rade stvari koje im ne prijaju. Rekao joj je to brzo i oštro. Gospođa Bonita se prvo zbunila, onda je ućutala i otišla. Bilo mi je potrebno vreme da prevedem šta je rekao, a kad sam preveo, nasmejao sam se. Stari deda Bob, stari matematičar, ornitolog, i ko zna šta još, od prvog dana je uvek i svuda bio na mojoj strani. Ništa bolje od toga što je rekao i nije bilo potrebno u tom trenutku, u vili. Noć je bila vedra. Topla. Posle večere smo svi izašli napoIje, na balkon. Gospodin Gilhart i gospođa Nina Pantaleoni su odlazili iz vile, sutradan ujutru. Opraštali su se. Pozdravili smo se. Gospođa
Rouzmeri je zagrlila gospođu Ninu. Njih dve su se lepo družile. Pili smo konjak. Ipak nije bilo zvezda padalica te noći. Gospođa Rouzmeri je rekla da je videla jednu, i onda je pala dok smo se peli uz jedan mali breg. Pomogao sam joj da se pridigne. Bilo joj je neprijatno zbog toga što je pala. Ali pala je na travu. Nije bilo strašno. Gospodin Somerman se na kratko izgubio dok smo tražili mesto na brdu odakle se najbolje mogu videti zvezde padalice. Gospođa Rouzmeri se u jednom trenutku ispružila na travi, Iegla je, stavila je kapuljaču na glavu. Umorila se. Misiim da je to bilo zbog onog konjaka na balkonu. Čekala je da vidi još neku zvezdu padalicu. Ja nisam video nijednu. Bila je simpatična ta žena, blizu sedamdesete godine i puna života. Stavio sam kapu na glavu, bilo mi je hladno, bio sam umoran. Iz mraka se pojavio gos’n Somerman. „Nema večeras ništa od zvezda padalica, ovo brdo nije na dobrom položaju, ali i oblačno je“, rekao je. A onda, pošto se ipak nije ništa posebno dešavalo na nebu, na kraju smo jedni drugima poželeli dobru noć i pozdravili se. Bio sam baš umoran. 16.
Probudila me zvonjava telefona u apartmanu. Zvali su me iz vile, iz kancelarije. Rekli su mi da je došao fotograf, i pozvali su me gore, u „Vilu Serbeioni", zamolili su me da dođem na slikanje. Pitao sam da li može kasnije, ženski glas mi je rekao da bi sada bilo idealno, i da je to nešto što je uobičajeno, da se svaki gost fotografiše. Dve fotografije za njihovu dokumentaciju, i jedna meni za uspomenu. Ustao sam, sredio se, i otišao do vile. Fotograf me je pitao da li bih više voleo da me slika u salonu, naslonjenog na kamin, ili negde napolju. „Bolje napolju", rekoh.
Bilo je hladno, sunčano ali hladno, i fotografu se uopšte nije izlazilo napolje. Meni stvarno nije bila potrebna ta fotografija, naročito ne neka kraj kamina. ,,Ne mora pored kamina, možeš da staneš pored klavira", rekao je. ,,Ma ne mogu ni pored klavira, bolje mi je napolju", rekao sam. Fotograf je morao da obuče jaknu i da promeni objektiv na aparatu. Izašli smo napolje, u vrt. Namestio me je pored nekog drveta, ciljao je u mene i u vilu u pozadini, i hvatao mali deo jezera, da se sve to vidi. Stavio sam ruke u džepove, i on je škljocnuo nekoiiko puta, i zahvalio mi se. Ušao sam u vilu da se malo ugrejem i naleteo na onog konobara kojeg sam zvao Mahatma. Pored Gregoria, s njim sam se najbolje slagao. Došao je u Italiju pre više od deset godina, sa Šri Lanke. I kak<5 mi je jednom rekao, namučio se u početku, pozavršavao sve moguče škole, dobio papire, i dugo je radio po raznim restoranima, i onda po dobrim hotelima, i na kraju dobio posao u vili. Bilo mu je dobro u vili, bio je vrlo zadovoljan. Bio je izuzetno mršav, sitan i nasmejan čovek. Mislim da nije mogao da ima više od pedeset kila. Nije se ljutio što ga zovem Mahatma. Nekoliko puta mi je ponovio kako se zove, i na kraju je odustao. Nisam nikako mogao da zapamtim njegovo ime. Sa njim sam se slagao baš kao i sa Gregoriom. Mahatma mi je rekao da moram da probam jedno crno vino koje će tog dana služiti, ali kasnije, samo za ručak, jer ga nema mnogo, i jer je jako skupo, i da mogu sad samo da ga probam. Nije bilo nikoga u blizini, svi su bili u svojim radnim sobama, ili već negde, bavili se nečim. Otvorio ga je u salonu gde se piće i inače služilo, zatvorili smo vrata, i sipao mi je to vino u čašu. Iskapio sam čašu. Pogledao sam Mahatmu, on je čekao moju reakciju. „Dobro je vino“, rekao sam. ,,Ti izgleda ne praviš razlike. To nije dobro, to je odlično vino“, rekao je Mahatma, ozbiljan.
I stvarno je bilo odlično, gusto, suvo, i vrlo, vrlo pitko. Nisam bio nikakav stručnjak za vina, samo sam bio siguran u sopstveni ukus. Znam šta mi je potrebno kod vina. I to crno vino iz Toskane imalo je sve što sam tražio. Mahatma mi je sipao još jednu čašu, da ponovo probam. Rekao mi je da on ima još neka posla, i da mogu sam da se služim, ali da ne preterujem. Spustio je flašu na stakleni sto i izašao iz prostorije. Opustio sam se, uvalio se u jednu staru fotelju, nije bilo nikakvih dilema kojima sam mogao da se bavim u tom trenutku, ništa me nije mučilo, i popio sam celu flašu. Kad se Mahatma vratio, ja sam glasno pevao staru pesmu koje sam se slučajno setio: „Možda je napolju zima, ali u mom srcu je proleće", od Berija Vajta. Izbacio me je napolje iz salona. Posle toga, na ručku, pojeo sam više od svih. Palačinke sa mocarelom i povrćem. Mahatma mi nije više sipao vino, rekao mi je da sam popio svoje, samo hladnu mineralnu vodu, gaziranu, to mi je sipao. To je bilo u redu. Doneo mi je i kafu, posle ručka. Onda sam otišao u selo, bio je pijačni dan u Belađu. Na to mi je, takođe, Mahatma skrenuo pažnju, rekao mi je da obavezno odem do sela ukoliko mi je nešto potrebno. Prodavci su dolazili sa kamionima i istovarivali robu na jednom parkingu blizu jezera. Bilo je tu svega, hrane, kuhinjskog pribora, alata, odeće i obuće, i sve je bilo vrlo, vrlo jeftino, u odnosu na cene u radnjama. Razlika je bila velika. Kupio sam dobre, nove cipele, za dvadeset dolara. Koštale su dvadeset pet, ali rekao sam prodavcu da imam dvadeset, i on je dve sekunde gledao u nebo, pa u cipele, izračunao nešto, i dao mi cipele za dvadeset dolara. Takve iste sam video u radnji, i koštale su devedeset dolara. Otišao sam do Alde, hteo sam da joj pokažem cipele. Nije radila. Jedna devojka mi je rekla da Alda radi samo uveče. Bilo je tek rano popodne. Otišao sam do Augusta. I njegov bar je bio zatvoren. Pilo mi se vino, ali sam na kraju ipak odustao od toga.
Kad sam se vraćao u apartman, video sam gospođu Bonitu kako trči oko vile. Nosila je naočare za sunce. Rekreirala se. U stan pored mog, umesto bankarke gospođe De Nive, uselio se profesor biologije iz Arizone, dr Ričard Kataj. Prišao mi je i upoznali smo se. Gospođa De Niva je iznenada morala da otputuje. On se uselio u njen apartman. Izgledao je vrlo prijatno, miran i ozbiljan čovek od nekih pedesetak godina. Pitao me je kako se koristi veš‐mašina koja se nalazila u prizemlju naše male vile. Rekao sam mu da nemam pojma, i dodao da u perionici može stvari da opere ručno, ali da može stvari za pranje da preda i sobarici, i da mu je to najjednostavnije. Rekao sam mu da to i ja radim. Zahvalio mi se. ,,Je r bi mogli zajedno da večeramo, tek sam stigao i ne poznajem nikoga?" pitao me je. „Naravno", rekao sam. ,,A kako se koristi aparat za kafu?" pitao je. ,,To je lako, to ću ti pokazati", rekao sam mu. Otišli smo do aparata, i pokazao sam mu, napravio sam dve kafe, dva kratka espresa. Pili smo te kafe napolju, u vrtu, zapalio sam cigaretu. On nije pušio. ,,Je l' sad sve u redu, pitaj slobodno ako imaš još nešto da pitaš?" rekao sam mu. ,,Imam...Ja volim da slušam malo glasnije džez dok radim, ne znam da li će ti to smetati dok ti budeš radio?" „Neće, slobodno slušaj džez", rekoh. „O, stvarno, je l' ti to odgovara za rad, voliš džez?" pitao je. ,,Ne smeta mi džez, ništa mi ne smeta, a i ne radim ništa, tako da možeš slobodno da uživaš", rekao sam mu, i tada sam primetio da sam napokon prestao da lažem ljude. „Stvarno ne radiš ništa?"
„Stvarno... A kako se slažu džez i biologija?" pitao sam. „Odlično. I jedno i drugo je čista improvizacija", rekao je. Zajedno smo otišli na večeru, odveo sam ga kraćim putem u vilu i večerali smo, a onda mi je konobar Mahatma prišao i šapnuo da na televiziji za deset minuta počinje prenos fudbalske utakmice „Italija" „Španija". „Što mi to nisi rekao ranije?" pitao sam ga tiho, šapatom. „Zaboravio sam, izvini", rekao je Mahatma. ,,Je l' možeš bar da mi središ da ponesem vino sa sobom?" „Doneću ti ga ja“, rekao je Mahatma. Ustao sam od stola, opet sam morao da lažem, i opet sam rekao da imam hitan telefonski poziv, obrisao sam usta i odložio salvetu na sto, izvinio se svima, i otišao u sobu sa televizorom, da gledam utakmicu. Gospodin Kataj me je zbunjeno pogledao, ostali nisu. Ostavio sam ga, da se malo druži i upoznaje s ljudima. Otišao sam do TV‐sale, uključio aparat i smestio se u fotelju. Stigao je i Mahatma sa flašom crnog vina. Sad sam sve imao. ,,Za koga ćeš da navijaš?" pitao je Mahatma. „Nemam pojma... Za Italiju, ipak“, rekoh. ,,Ja ću onda za Španiju", rekao je Mahatma i otišao, bio je ljut, morao je da se vrati na posao. Njemu sa Šri Lanke, meni iz Srbije, bilo nam je svejedno. Sedeo sam u jednoj od Rokfelerovih fotelja, pio vino i gledao fudbalsku utakmicu. Ali bila je to loša, dosadna utakmica. Bilo je bolje piti vino za šankom, i crtati i gledati Aldu i biti s njom, i crtati s njom. Onda sam se setio da mi je rekla da nikada nije bila na ovom brdu. Setio sam se toga, uvaljen u fotelju sa čašom vina.
Osećao sam se giupavo. Isključio sam TV i izašao napolje. Sjurio sam se do sela. Alda je stajala za šankom, brisala je čaše kad sam ušao. „Ooo...", rekla je i nasmejala se. „Ooo... “, pozdravio sam je. Sipala mi je vino i spustila svesku. Nacrtao sam planinu San Primo, pokazao prstom na sebe, i olovkom zaokružio vrh planine. To sam joj nacrtao, da sam se popeo gore. Pohvalio sam se. „Lepo, lepo... “, rekla je na italijanskom. Onda sam nacrtao brdo Tragedija i nacrtao sam nju, pokazao rukom na sebe, hteo sam da joj objasnim da mogu da je odvedem na brdo, pričao sam joj sve to na engleskom dok sam crtao, da vidi brdo ako želi. Pocrvenela je. Ućutala je i gledala me zbunjeno. ,,Ne, ne, nisam na to mislio", rekoh. Morao sam da crtam kao lud, brzo. Ona se stvarno zbunila i ćutala je. Mislila je da je zovem na brdo, u vilu, u svoj apartman, u krevet. Nisam to mislio. Morao sam brzo da mislim, i da crtam. Nacrtao sam nju sa korpicom i suncobranom. Nacrtao sam starijeg muškarca sa naočarima i napisao ispod crteža njegovo ime, Augusto. Napisao sam i naziv njegovog bara, ,,Sport“. Alda je napokon progovorila, klimala je glavom. Poznavala ga je. ,,Da, da... ", rekla je na italijanskom, i još nešto što nisam razumeo. Onda sam nacrtao čoveka sa flašom vina u ruci, to sam bio ja. A i pokazao sam rukom na sebe. A i rekao sam, na engleskom: ,,To sam ja.“ ,,Znam“, rekla je Alda, na engleskom, i nasmejala se.
1 napisao sam onda na italijanskom nedelja. ,,Domenica“. To sam znao kako se piše. Nisam više znao šta još da nacrtam. Pokazivao sam joj prstom na nacrtanog Augusta, i drugom rukom na nju, i onda sam sa obe ruke mahao, pokazivao da nas troje idemo na brdo, u nedelju, da ih pozivam u goste. Alda se nasmejala, uzbudila se, oči su joj se raširile i zagledala se u mene. Počela je brzo nešto da trtlja na italijanskom. Naravno da ništa nisam razumeo. Morao sam da podignem ruku i da je prekinem. ,,Je l’ je to moguče?" pitala je na engleskom, mada je u poslednjoj reči bilo malo italijanskog. ,,Da, moguće je“, rekoh malo na mom italijanskom. I bilo je moguće. Pročitao sam u nekim brošurama, nekim pravilnicima, koje sam dobio u vili, da svaki gost može da najavi i da primi svoje goste na jedan dan, bez noćenja, ali sa ručkom i celodnevnim boravkom na brdu Tragedija i u „Vili SerbeIoni“. Rešio sam da to iskoristim, da pozovem Aldu i Augusta na brdo i u tu vilu, sve vreme mi je bilo neverovatno to, da oni koji su iz tog mesta, tu rođeni, pod tim brdom, nikada nisu mogli da se popnu gore. Nisam to mogao da joj nacrtam, ali Alda je bila zaista presrećna. Bilo mi je drago zbog toga. Trebalo je još samo i Augusta da obavestim i da ga pozovem. I da ih najavim kod gospođe Bele, domaćice vile. Alda mi je sipala još vina. Opet je pocrvenela i opet se zapričala na italijanskom. Ovog puta sam shvatio, izvinjavala mi se. Znao sam o čemu se radi. Uzeo sam svesku, i pored onog crteža gde su ona i Augusto, nacrtao sam krevet i nju, ali golu, nacrtao sam i njene grudi, i međunožje sam zatamnio. Malo sam se zaneo u tom crtanju. Ali ona se smejala. Onda sam odmah taj crtež precrtao. Zaista nisam na to mislio. Tada. Inače sam mislio, često, naravno. Zaokružio sam onaj prvi crtež. Stvarno sam želeo da ona dođe na brdo i da ga napokon vidi, i da sa vrha tog brda Tragedija vidi Belađo, mesto u kojem živi. Alda se nasmejala, prišla je i poljubila me u obraz, i zahvalila mi se. Na italijanskom. Naravno da sam želeo da budemo jednom i u krevetu, ali i ovo je zaista bilo lepo. Jako lepo. Prijalo mi je. Stavila je flašu vina na šank ispred mene. Prijalo mi je i to. Trebalo je da
obavestim Augusta, ali to sam odložio za sutra. Sa njim će mi sve to ići lakše, neću morati da crtam. Pio sam vino, Alda se baš rascrtala te noći. Ja nisam morao uopšte da crtam. 17.
,,Ja imam ritam, ja imam muziku, ja imam devojku koja ne traži ništa više od toga... “, probudio sam se, nisam još otvorio oči, ali uključio sam tranzistor, i čuo tu pesmu na Radio Monte Karlu. Stalno su je puštali. Tokom celog dana. Bila je hit. Pevao je neki Italijan, ali na engleskom. Nije mi se izležavalo, bilo je vedro napolju. Motao sam se po brdu, razgledao vrtove, uredno potkresane žbunove, lepo zasađeno cveče. Mnogo truda je bilo uloženo u sve to. Bilo je Iepo gledati sve te pažljivo odgajane biljke. Nije bilo ljudi, nije bilo nikoga. Svratio sam u vilu da vidim kako izgleda kad nema nikoga. Sreo sam Mahatmu, i on se šetkao besposlen po hodniku, pitao me je da li hoću da popijem čašu vina i rekao sam da hoću. Ušli smo u sobu za služenje pića. Mahatma mi je pričao da postoji jedan bar izvan sela gde imaju odlično vino, iz njihovog podruma, i vrlo je jeftino. Objasnio mi je gde se nalazi taj bar, nacrtao mi je kako da stignem tamo, i zamolio me da ne govorim nikome u vili da mi je za taj bar on rekao, jer njima konobarima nije dozvoljeno da sa gostima komuniciraju na taj način. ,,Na koji to način ti nije dozvoljeno da komuniciraš?" „Moj odnos mora biti strogo profesionalan", rekao je Mahatma. „Tvoj odnos i jeste strogo profesionalan", rekao sam. ,,Pa nije moj posao da ti kažem i da ti još crtam gde ima dobrog i jeftinog vina po okolnim selima!“ viknuo je. ,,Pa to je pravi i čisti profesionalizam, Mahatma, to je ono što treba da radiš!“ viknuo sam i ja.
,,Ma ne zajebavaj", sipao mi je vino, zatvorio flašu i sklonio je. Rekao sam mu da ne brine. Znam na šta je mislio. Pitao sam ga šta ima za ručak, da li je bolje da uzmem sendviče i salatu, i da to ponesem sa sobom, i da se ne vraćam u vilu, kao pre neki dan. Otišao je u kuhinju da pogleda. Vratio se i rekao mi je da obavezno dođem na ručak, biće dobar, kuvari su spremili raviole sa ribom, odličnom svežom ribom iz jezera, i svežim paradajzom, i sa puno salate, a neki gosti su već otkazali dolazak, tako da će svega biti dosta. Rekao mi je da će biti odličan ručak. Tražio sam još vina. Nije mi dao. Otišao sam da još malo skitam po brdu. Došao sam na ručak, tačno na vreme. Gospodin Ronald se i dalje uporno nije pojavljivao. Nijednom ga nisam video da razgovara sa gospođom Militom, sa kojom verovatno nije ni radio na toj studiji, o identitetu Australije, Novog Zelanda i pacifičkih ostrva. Mislim da se baš trudio da izbegne sve to, i taj posao i nju. Sedeo sam za stolom sa gospođom Militom, i pitao sam je kako im ide zajednički rad. Rekla mi je da je sve sasvim u redu, ali da može mnogo bolje, i onda me je pitala zbog čega se ne interesujem za predavanja koja se održavaju uveče. Gledala me je kroz naočare, strogo i ozbiljno. Mislim da je želela tako da izgleda, i da joj se to sviđalo. Mislim da nije volela što sedim pored nje, na ručku. Nisam joj se uklapao. Rekla mi je kako ovde svako mora da ima plan rada i da taj plan bude prilagođen drugim ljudima. Mislila je na gospodina Ronalda, mislila je na gospodina Somermana, mislila je i na mene, a samo meni je to mogla i da kaže. Bio sam i najmlađi, i najmanje važan. Pošto sam znao da je primetila da se sa njima dobro slažem, nisam joj ništa odgovorio. Gospodin Ronald joj se naročito nije uklapao, i nije se uopšte prilagođavao njenim planovima. Gospođa Milita je bila zaista jako dosadna. Pitala me je zašto nisam bio na predavanju gospođe Kirskulove. Predavanje je bilo vezano za literaturu.
,,To bi ipak trebalo da te interesuje, i bilo je veoma, veoma dobro, jedno odlično predavanje, i svako je mogao nešto da nauči", rekla je, naglašavajući svaku reč. ,,To nije literatura koja me zanima", rekao sam. „Kako znate kad niste bili?“ „Pričao sam jednom sa gospođom Kirskulovom o tome. Ona i ja ne čitamo iste pisce. Ona predaje o nekim popularnim piscima koji mene ne zanimaju." Gospođa Milita me je sumnjičavo gledala. Možda sam joj bio i odbojan. Već smo imali jedan blagi nesporazum, oko konjskih trka i hipodroma. Na ušima je imala dve male crvene minđuše, crvenu svilenu maramu oko vrata, crvenu bluzu, naočare sa crvenim ramom, i gledala je sve vreme druge Ijude, kako su obučeni i kako jedu i kako se ponašaju. ,,A koji su to pisci koji vas zanimaju?" „Robert Valzer, Tomas Bernhard, Valter Benjamin, Robert Muzil, Miloš Crnjanski... ", nabrajao sam i pazio, za svaki slučaj birao sam pisce koje sam zaista voleo, a verovao da nikad nije čula za njih. Gledala me je bledo. Uspelo mi je. Bio sam siguran da misli kako sam upravo izmislio sva ta imena. I bio sam siguran da više nikada nećemo razgovarati. Onda sam primetio da je gospodin Somerman, koji je sedeo sa strane, neprimetan, slušao sve što smo pričali. Ljuštio je mandarinu i smeškao se. Bio je zadovoljan. Znao sam da jedva čeka da sve što je čuo ispriča gospođi Rouzmeri, svojoj ženi. Videlo mu se to na licu. Popodne sam celo proveo u šumi, na brdu. Imao sam i novi štap koji sam našao. Nosio sam ga na leđima, iza vrata, prebacivši obe ruke preko njega. Istezao sam se. Povremeno bih mlatnuo i poneku šišarku, sa zemlje, i onda bih je gledao kako leti. U jednom trenutku crvendać je sleteo na put, na samo dvatri metra od mene. Mislim da je nešto hteo da kaže. Nešto što, naravno, nije imalo
veze sa mnom. Tako je izgledao. A onda je nešto stvarno i rekao, na svom ptičijem jeziku. Oglasio se, nekome. Izvadio sam svesku iz džepa, i olovku, i zapisao krupnim slovima: CRVENDAĆ. Morao sam zbog gos’n Somermana stalno to da činim, da bi lakše razgovarali o pticama. Zapisivao bih nazive ptica na srpskom, da bih kasnije video u rečniku kako se kaže na engleskom. Stigao sam do ostataka utvrđenja, sa kulom, na vrhu brda, koju je u prvom veku posle Hrista sagradio Plinije Mlađi, izabravši baš ovu šumu, i ovo brdo, da tu provede svoje poslednje godine života. I celo to brdo je nazvao Tragedija, pošto mu je po svom obliku ličilo na cipele kakve su nosili glumci u starom Rimu. Tako sam saznao da je i ona klupa, na kojoj sam često sedeo, bila iz tog doba. Napokon sam i to saznao, pročitao sam u onoj knjizi o istoriji ovog brda. Popeo sam se na vrh te kule. Kamenje je bilo prekriveno klizavom mahovinom. I jedan bor je iznikao iz tih starih zidina ko zna kada. Posle sam se spustio do jezera. Video sam tri patke. Jednu veliku, i dve male koje su vrlo poslušno plovile za njom. Klizile su, po sada već tamnoj površini vode. Smrkavalo se. Otišao sam u apartman. Uzeo sam rečnik. ROBIN. Tako se kaže crvendać na engleskom. Zapisao sam to. Učio sam. Ipak nije da ništa nisam radio. Sada sam imao čitav spisak naziva ptica na engleskom. Pre večere, sačekali su me gospođa Rouzmeri i gospodin Somerman. Da bismo sedeli zajedno, naravno. Došao je i gospodin Ronald, vidno utučen. Nije progovorio ni reč. Za vreme večere razgovarali smo o pticama, o razlikama između slavuja i ševe. Gospodin Somerman mi je posle toga pričao o Arhimedu i Euklidu, o njihovim životima, i o nekim zanimljivim stvarima iz matematike. Ništa nisam znao o tome. Podučavao me je. Imao je strpljenja. On se bavio praktičnom matematikom, i o načinima korišćenja u stvarnom, ,,realnom“ životu. Pridružili su nam se gospođa Bonita i gospodin Biglhol. Gospođa Bonita je imala kijavicu. Prehladila se dok je jurila oko vile. Gospodin Biglhol je bio pravi uzdržani gospođin, i ja sam shvatio da sam ih loše procenio, pošto su oni bili baš takvi, vrlo prirodni ljudi. Ona malo
blesava, on opušten i duhovit, takvi su bili. Bez lažne uglađenosti. Pili smo konjak posle večere, vrlo opušteno, gospodin Ronald se izgubio, gospođe Filipe već odavno nije bilo nigde. Bilo je napokon prijatno sedeti u vili, uveče. Posle sam otišao do sela, do Augusta, u ,,Sport“ bar. Svađao se sa bratom Luiđijem, vikali su jedan na drugog. Seo sam za šank, čekao sam da završe. Kad su prestali sa svađom, nasmejali su mi se i rukovao sam se sa obojicom. Luidi je otišao, lepo me pozdravio, potapšao po ramenu. „Izvini što sam prekinuo tebe i Luiđija", rekao sam Augustu. ,,U čemu?“ pitao me, nije mu bilo jasno zbog čega se izvinjavam. ,,Pa u raspravi", rekoh. „Kakvoj raspravi?" pitao je. ,,Pa svađali ste se oko nečeg“, rekoh. ,,Ko se svađao?" pitao je Augusto, ništa mu nije bilo jasno. „Dobro, zaboravi, daj mi čašu vina", rekao sam mu, jer mi je sve bilo jasno, tako su inače razgovarali. Rekao sam mu onda za brdo. Pozvao sam ga da dođe i bude moj gost, u nedelju. Bio je četvrtak kad sam mu to rekao. Imao sam vremena da njega i Aldu najavim u vili, kao svoje goste. Augusto se zbunio. „Kako to misliš da budem tvoj gost? To brdo nije tvoje, i te vile, ne možeš ti da me pozivaš u goste!" rekao je. „Mogu, imam prava na to, da pozovem nekoga u goste, prijatelje, koga god hoću, na jedan dan", rekoh. „Nemoguće", rekao je.
„Nije nemoguće, tako je kako ti kažem, pozovem u goste koga hoću, i samo ga najavim, i budeš gost u vili, imaš ručak, možeš da budeš na brdu ceo dan, pozvao sam i Aldu, onu curu iz „Spiritual" kafea, i sad pozivam tebe, ne moram sad valjda i s tobom da crtam kao s njom, samo dođi u nedelju, u jedanaest prepodne, ja lepo sačekam tebe i nju, i moji ste gosti, ručamo, prošetamo, popnemo se na brdo, pijemo vino, samo ti dođi", rekoh. „Jesi li siguran?! O, čoveče! Je l’ može i moj brat Luiđi da pođe sa mnom?" pitao je. „Može, naravno, i on nek’ dođe, samo budite na kapiji u jedanaest, u nedelju", rekao sam mu. ,,Da, da, naravno, bićemo!" Augusto je bio presrećan. Pili smo vino. Imao je preko šezdeset godina i najveći deo svog života je proživeo u Belađu, gde je i rođen, i nikada nije bio na brdu Tragedija. Pričao mi je da ni kao deca nisu mogli da se popnu na brdo, da prođu kroz kapiju, jedino čamcem da ga zaobiđu preko jezera i da mu priđu sa druge strane, i da se tu kupaju i malo promuvaju, ali nisu nikako mogli do vrha, uvek je bilo puno čuvara. „O, pa to je za dva‐tri dana! Moraću da se spremim! Moram da javim Luiđiju! Pa ovo je predivno!" govorio je Augusto, brzo, malo kombinovao i italijanski i engleski, bio je iskreno uzbuđen. Popili smo još vina i pozdravili se. Otišao sam do Alde, da i njoj kažem kada da dođe, u nedelju, pred kapiju. Alda je čekala, ušao sam, seo za šank, uzeo svesku koja se već uredno nalazila kraj sudopere, napisao sam samo: nedelja 11 h. Na italijanskom. Opet se rascrtala i razmahala rukama, i ništa se nismo razumeli, pa smo morali sve ponovo. Crtala je neke ljude, pričala nešto, pokazivala na te crteže. Uzeo sam olovku i precrtao sve to. „Ponovo", rekoh na engleskom.
„Dobro", rekla je na italijanskom. Nacrtala je jednu ženu i ispod napisala njeno ime, Đana, i pored imena napisala reč ,,mama“. Zaokružio sam taj crtež i lupio olovkom po njemu. „Naravno. I tvoja mama nek’ dođe", rekao sam. Skakutala je iza šanka. Opet mi je prišla i lepo me zagrlila. Bila je dobra, baš dobra i fina devojka. Pokazala mi je rukama ka stalaži sa flašama. To je značilo da mogu da biram piće. Izabrao sam irski viski star dvanaest godina. Skinula je flašu i spustila je na šank. Ona je sebi sipala vino i opet se rascrtala. Nisam gledao šta je crtala. Tada je u kafe uleteo Paolo, odmah mi se tako predstavio, pružio mi je jednu ruku, drugom me zagrlio. Bio je srdačan momak, koji je uskoro trebalo da se ženi, kako sam shvatio iz Aldinog crteža koji je odmah nacrtala, i nekih reči koje je tada izgovorila. Nacrtala je muškarca i ženu, mladoženju u smokingu i miadu u dugoj venčanici. Onda mi je pokazala na njega. Bio je srećan zbog toga, i pripit. Pili su neko domaće crno vino, on i Alda, bili su prijatelji, odrasli su zajedno, i to sam shvatio. Onda su se njih dvoje raspričali, nisu ništa morali da crtaju. Imali su o čemu da pričaju. Paolo se ženio, Alda je imala poziv za brdo Tragedija. I baš su udarili po crnom vinu. Ja sam imao svoj ,,džejmison“ star dvanaest godina, pred sobom. Bilo je dobro, sve to zajedno. U jednom trenutku, u bar je ušao jedan mlađi tip, i on pijan, ali baš dosta pijan. Pitao je na engleskom da li može da popije piće. Alda je rekla da može. Tip nam se svima predstavio, rekao je da se zove Vini, da je Amerikanac, da je došao iz Njujorka, ali da putuje po Evropi i da je u prolazu kroz Belađo, i kroz celu ovu oblast, da je krenuo iz Atine, da je iz Grčke prešao u Italiju, i da će svoje putovanje da završi u Amsterdamu. Sve nam je ispričao. Naručio je pivo, okrenuo se ka meni i pitao me odmah da li možda mogu da mu nabavim neki hašiš.
„Nisam ni ja odavde, to moraš da pitaš nekog drugog", rekoh. „Pa kad god nekog pitam, taj mi kaže da pitam nekog drugog... Odakle si ti? Rus? Sto posto si Rus?“ pitao je. „Jesam", slagao sam. „Znao sam. Ima vas jebenih Rusa baš mnogo na ovom jezeru. I svi kažu da ste mnogo zajebani. Jesi li i ti od tih zajebanih, a?" buljio je pijano u mene. „Nisam", rekoh. ,,A, da, da, zajeban si, kad god pitam nekog Rusa da li je zajeban, on mi kaže da nije. A ja znam da su Rusi zajebani, znam. Je l’ da? Zajebani ste, je l' da?“ pitao je. ,,Pa je l' ti ličim na zajebanog Rusa?" pitao sam ga. ,,Ha, isto! Vidiš, isto! Znao sam! To isto mi je odgovorio jedan Rus u gradu Komo, kad sam ga to pitao, baš to isto! Da, da, zajebani ste vi Rusi, puni novca, zajebani ste!" vikao je Vini, taj Amerikanac. ,,E, jebi ga, provalio si me“, rekao sam. „Znao sam, znao, i ti si zajebani Rus! Odmah sam to video!" „Šta ti još radiš na svom proputovanju po Evropi, i ovde na jezeru Komo, osim što tražiš hašiš i zajebane Ruse?" pitao sam ga. „Jesam li ti možda dosadan?" pitao je iskreno, zaista se naglo uozbiljio kad je to izgovorio. „Jesi", rekoh iskreno i ja. „Izvini, nisam mislio ništa loše", rekao je i ućutao, pomalo uplašeno. „Sve je u redu, ni ja nisam Rus", rekoh mu iskreno.
,,Da, da, znam, tako mi je isto rekao i jedan Rus kojeg sam sreo u gradu Leko. A bio je zajeban taj Rus, znam. Prvo mi je rekao da jeste Rus, a posle da nije Rus. Zajebani ste, znam. Izvini, stvarno", rekao je. „Dobro, sve je u redu, sad me samo pusti na miru“, rekao sam mu. Bio je lud taj tip. Ili je samo bio mnogo pijan. Ili naduvan. Svejedno. Postajao mi je baš dosadan. Alda je pila vino i veselila se sa svojim drugom Paolom, ali je i pratila šta se događa, rekla mi je da mogu da izaberem neku muziku ako hoću, i pokazala je rukom na muzičke uređaje iza šanka. Sredila je stvar. Skrenula je pažnju. Amerikanac se sklonio u stranu i više nije gnjavio. Alda je insistirala da izaberem muziku. I Paolo se pridružio, tražili su to od mene. Bili su baš veseli, i dok je već neka muzika išla, setio sam se, poželeo sam da čujem onu jednu pesmu, onaj hit, ali za koji nisam znao ko peva. Onda sam otpevao Aldi refren, zagrlio sam je i otpevao joj na uvo: ,,Ja imam ritam, ja imam muziku, ja imam devojku koja ne traži ništa više od toga... “. Paolo mi je rekao da se taj pevač zove Đovanoti. Alda me je iznenada pitala na odličnom engleskom da li sam oženjen, i rekoh joj da nisam, i smejala se, i Paolo se smejao. Bili su pijani. I ja sam bio pijan. I Alda mi je pustila tu pesmu. I pevali smo je svi zajedno. Onaj dosadni Amerikanac Vini se izgubio. Nismo to ni primetili. I tako smo lepo sve troje pevali tu pesmu, i tako se lepo opijali, satima smo puštali samo tu jednu, istu pesmu... I kad sam se vraćao na brdo, u apartman, zviždao sam je prodorno. A baš tako sam i zaspao. Prodorno. Srušio sam se u krevet. 18.
Iznenada, opet je stiglo loše vreme, oblačno, sa jakim i hladnim vetrom sa severa. Bilo je veoma, veoma hladno. Taj vetar je zaista dolazio iznenada, i isto tako je nestajao. Ali donosio je jezivu hladnoću sa sobom.
Nisam ustajao sve do podneva. Iz kreveta sam gledao kroz prozor. Bilo je tako malo svetla napolju, nebo se skroz zatamnilo. Sobarica je ušla, rekao sam joj da može da čisti ako baš mora, ali da ja sigurno neću ustajati iz kreveta. Ona me je pitala da li sam dobro. Ko zna na šta sam ličio. Bio sam mamuran. Ležao sam dijagonalno, preko celog ogromnog kreveta, izgužvan sa jastucima i jorganom. Rekao sam joj da sam odlično. „Mogu li samo malo da sredim sobu i kupatilo?" pitala je. „Možeš naravno, a možeš li, molim te, da mi napuniš kadu vrućom vodom?" pitao sam je. „Mogu, mogu, naravno, vrlo rado“, rekla je, i kao da je bila srećna što sam je napokon nešto zamolio da uradi. Pokupila je moje stvari koje su bile razbacane po podu. Pantalone, jaknu, džemper, cipele, sve je pokupila, malo se smejala i uredno složila sve te stvari na svoje mesto. Nisam stigao time da se bavim prethodne noći, posle one flaše irskog viskija, starog dvanaest godina. Još je nešto petljala po kupatilu dok se kada punila vodom, a onda mi se javila, rekla da je kada spremna, da je voda baš topla i veselo je izašla napolje. Ona je bila zadovoljna poslom koji je obavila. Meni se ništa bitno nije promenilo u životu. Opet sam bio mamuran. Izvukao sam se iz kreveta i ubacio se u ogromnu kadu. Zagnjurio sam se. Celo telo mi je bilo pod vrućom vodom, i viski star dvanaest godina izašao je na površinu iz mene, za dvadesetak minuta. Otišao sam do vile, i popeo se na sprat, gde su bile kancelarije, službene prostorije. Trebalo je da najavim svoje goste za nedelju: Aldu, njenu majku Đanu, Augusta i njegovog brata Luiđija. Potražio sam gospođu Belu, i jedna službenica mi je rekla da sednem i sačekam koji minut. Službenica je okrenula neki broj telefona, i hitra, sitna žena, domaćica celog brda i svih vila, gospođa Bela, ušla je u kancelariju.
„Dobar dan, kako ste, treba li nešto, šta treba da učinimo?" pitala je, bila je energična, i vrlo, vrlo ozbiljna. „Hoću da najavim moje goste, dolaze u nedelju, u posetu", rekoh. „O, stvarno! Predivno! Jesu li i oni pisci?" „Nisu pisci. Ovo su moji dobri prijatelji." ,,A, dobro, dobro, svejedno, odlično. Predivno! Jesu li i oni iz Srbije?" „Nisu, Italijani su. Ali ja imam prijatelje svuda, i u Italiji, i oni bi baš voleli da posete vilu i da obiđu ovo predivno brdo", rekao sam. „Dobro, da, svejedno, ovde samo napišite kada dolaze i u koje vreme, i koliko ih je, da bismo znali zbog ručka, ostavite to ovde na stolu, i zajedno ćemo ih onda sačekati na kapiji, je l’ u redu? Pretpostavljam da su to neki ozbiljni Ijudi?" pitala je. ,,U redu je sve, i hvala. Da, da, ozbiljni su ljudi, naravno da su ozbiljni", rekoh. Pružila mi je nekakav formular i sela za sto, i onda preturala po nekim papirima i nešto ukucavala u kompjuter. Napisao sam vreme i dan, kao i imena mojih prijatelja, ali nisam znao njihova prezimena, tako da sam to izostavio. Spustio sam formular na sto i krenuo ka vratima kancelarije, da zbrišem. ,,Ja se izvinjavam, ovde nema napisanih prezimena vaših gostiju?" pitala je gospođa Bela. „O, pa nisam ni razmišljao o tome, ali to i nema veze, zaista, ja jh odlično poznajem i biće sa mnom sve vreme, tako da je sve u redu", odgovorio sam i desnom rukom već dohvatio kvaku. „Znam, ali ipak..." Nisam je pustio da završi. Već sam bio otvorio vrata i napravio prvi korak. Jedna noga mi je već bila u hodniku. Samo sam se na
kratko okrenuo ka njoj i pogledao je. Videlo joj se to na licu, u očima, da je nešto sumnjala, ili naslutila. Cak se i neki smešak pojavio na tom njenom ozbiljnom licu. „Verujte mi, biće sve u redu", rekao sam sa vrata. „U redu je, verujem", odgovorila je, ništa mi nije verovala, smešak joj je ostao na istom onom mestu. Dobro je prošlo, ipak, bio sam zadovoljan, sišao sam do prizemlja vile i ušao u sobu s pićem. Mahatma je sređivao poslužavnik, ređao čaše. Uzeo sam flašu piva iz malog frižidera i uvalio se u jednu fotelju. „Gospodine, ovo je salon za aperitive, molim vas“, rekao je Mahatma. „Gospodine, ja se izvinjavam, ali jako sam žedan", rekoh. „Gospodine, čuo sam da je bilo veselo sinoć kod Alde?“ „Gospodine, potpuno ste u pravu, bilo je baš veselo." „Gospodine, čuo sam da je neko popio flašu irskog viskija koji je dobio na poklon od Alde, a ja se pitam zbog čega?" „Gospodine, gledajte svoja posla, da se ne bih požalio gospođi Beli na vaše ponašanje." Mahatma mi je prišao, pre toga je zatvorio vrata od salona, ostavio je krpu kojom je brisao čaše, i iscerio mi se pravo u lice. „Jesi bio s Aldom?! A? Daj reci mi, molim te?“ pitao je. „Ne, ne, nije to što misliš", rekao sam. ,,Pa zašto ti je poklonila flašu viskija?" „Videćeš u nedelju zašto“, rekoh. „Ima neke veze s njom, sigurno, s Aldom, je l' tako?“ pitao je.
„Ima, da, ima veze i s njom, i sa njenom mamom, i s Augustom, i sa Luiđijem, ima veze sa svima njima, videćeš ih sve u nedelju", rekao sam mu to tiho. „Nemoj da me zajebavaš?! Ozbiljno?!" Bio je zbunjen. „Ozbiljno. I nemoj da vičeš", rekao sam mu. „Čoveče, pa ti se baš dobro zajebavaš ovde!" rekao je Mahatma i počeo da se smeje. „Gospodine, ja ću se zaista požaliti na vaše ponašanje. Ipak je ovo salon za aperitive, molim vas“, rekao sam. „Gospodine, ja se izvinjavam, ovo se više neće ponoviti", rekao je Mahatma. Otvorio je vrata salona, smejao se. Dodao mi je onda još jedno hladno „tuborg" pivo. Nastavio je da sređuje čaše i flaše. Bilo je vreme da se polako pojavljuju ostali gosti. Bilo je vreme za ručak. U vilu su stigli gospodin Brajton iz Australije i gospođa Merine iz Argentine. Gospodin Brajton je kompozitor, i došao je u vilu da radi na kompoziciji za veliki Sidnejski simfonijski orkestar. Gospođa Merine je bila psihijatar i pisala je knjige i studije o seksualnom zlostavljanju uopšte, ali uglavnom o deci, i to o silovanju i maltretiranju dece u Argentini. Upoznali smo se u salonu za aperitive. Bili su samo desetak godina stariji od mene, tako da su se i oni ubrajali u mlađe goste. Svi su im priIazili, i oni su se tako i upoznavali sa svima. Onda je Mahatma objavio da je vreme za ručak, pa smo svi krenuli u salon sa velikim trpezarijskim stolom. Niko nije preskočio ručak tog dana, napolju je bilo baš hladno, i svi su bili u vili. Poneo sam pivo sa sobom. „Biće dobrog vina za ručak“, rekao mi je Mahatma. „Pije mi se pivo danas“, rekao sam. „Gospodine, bićete posluženi pivom", rekao je uz osmeh.
Sedeo sam sa gospodinom Brajtonom za vreme ručka. Bio je nasmejan i pričljiv, sve vreme je nešto dobacivao i komentarisao, i ručak, i vilu, i escajg, i sve ljude u prostoriji, i ono što bi neko nešto izgovorio u toj trpezariji. Bio je duhovit. Popričali smo malo, bio je baš otvoren i vrlo komunikativan tip, i iznenada me je pitao da Ii sam oženjen, da li imam ženu i decu. Rekao sam mu da nisam oženjen, i da nemam decu. Onda je on rekao da se baš nedavno razveo. Malo je pocrveneo u licu. „Moram da se šalim sve vreme, da stalno nešto lupetam, moram stalno da budem veseo, ne znam da li me razumeš?" tiho mi je rekao. ,,Ne baš.“ ,,Pa jako teško mi je pao razvod“, rekao je. Klimnuo sam mu glavom. Razumeo sam ga na kraju, koliko sam to mogao. Pričao mi je malo o tome. Razvod može da bude nešto vrlo mučno, ali možda može da bude i dobra stvar, ukoliko nema ničeg što te opterećuje, tako sam ga shvatio, to mi je rekao. Kod njega, u njegovom slučaju, bilo je nečeg mučnog, ali mi o tome, naravno, ništa nije pričao. Niko, pa ni on, nije baš toliko komunikativan. Nisam ga ništa ni pitao. I tu smo se razumeli, iako se nikada nisam ženio, ni razvodio, pa nisam znao baš ništa o tome, ali sam bar to razumeo, da ne moram ništa da ga pitam o tome. Gospodin Brajton je odmah promenio temu, komponovao je na kompjuteru, o tome mi je pričao, nije više koristio klavir, prestao je, rekao mi je da je s kompjuterom sve mnogo lakše, i brže. Komponovao je nedavno i muziku za jedan film, koji je ispao baš loše. Očajan film, rekao mi je. Onda je malo ogovarao režisera. Tako to ide. Ručak je bio gotov. Vetar je napolju duvao sve jače, i jedan oblak je preletao vrlo nisko, ispod brda Tragedija. Dok sam se vračao u apartman, posle ručka, mislim da sam prošao kroz njega, kroz taj oblak. Bilo je užasno hladno i vlažno. U apartmanu je, naravno, bilo toplo. U nekom časopisu koji sam posle ručka pokupio iz „Vile Serbeloni",
našao sam tekst o Josifu Brodskom, i tačan i precizan zapis i izveštaj sa suđenja, nalcon što ga je I
BRODSKI: Manje ili više... SUDIJA: Nas ne zanima „manje ili više"! BRODSKI: Pet godina. SUDIJA: Gde ste radili? BRODSKI: U fabrici, i sa jednom geološkom ekspedicijom. SUDIJA: I koja je vaša specijalnost? BRODSKI: Pesnik. Pesnik i prevodilac. SUDIJA: Ko je vas imenovao pesnikom? Ko vas je postavio na rang pesnika? BRODSKI: Niko. Ko me je postavio na rang čoveka? SUDIJA: Da li ste studirali za to? BRODSKI: Da li sam studirao za šta? SUDIJA: Da budete pesnik. Niste nikad pokušali da završite fakultet gde se čovek priprema... gde se to studira... BRODSKI: Nisam mislio da je to stvar obrazovanja. SUDIJA: Kako to? BRODSKI: Mislio sam...Pa, mislio sam da to dolazi od Boga. Josif Brodski je osuđen na pet godina „unutrašnjeg izgnanstva“ u selo Norinskaja, na severu zemlje. Odradio je tri, pa su ga pustili. KGB mu je ponudio da sarađuje s njima, i da će mu onda knjige biti objavljivane. Brodski je odbio. I nije mogao da objavljuje. Posle nekog vremena predložili su mu da napusti zemlju, i da će tako biti najbolje, za njega i za državu. Brodski je seo u avion za Beč. Poneo je pisaću mašinu, nešto odeće, zbirku poezije Džona Dona, i flašu votke, poklon za pesnika Vinstana Odna, koji ga je dočekao na bečkom aerodromu.
Čoveče, pomislih, u kakvom sve užasu čovek može da se nađe. Užas koje čovek priredi drugom čoveku. Sedeo sam na obali jezera i čitao o tome. Stigao sam tu iz sredine stalnih užasa koje ljudi priređuju drugim ljudima. Pun je svet tih večitih užasa. Pun je svet takvih sredina. Doba informacije. Doba govnarije. Prodaja sranja. Doba ravnodušnosti zauvek. Doba sitnodušnosti poslednjih nekoliko hiljada godina. Vetar koji je napolju šibao nije mi više smetao. Izašao sam. Spustio sam se do sela. Bilo je pusto, kao i uvek u kasno posle podne. Tako je često bilo pusto. Otišao sam da vidim Aldu. Da je obavestim da je sve sređeno za nedelju. Ušao sam u bar, Alda je čitala neki časopis. Držala se za glavu kad sam seo za šank. Brbljala je na italijanskom. I ja sam se držao za glavu, nalaktio sam se, ništa je nisam razumeo. Pridigao sam se sa stolice, prebacio ruku preko šanka, dohvatio sam svesku i olovku, i stavio sve to ispred nje. Nacrtala je sebe sa ogromnom glavom, zatamnila je svoje čelo i sa strane nacrtala nekoliko čaša s vinom. Onda se dva‐ tri puta lupila po čelu i zavrtela očima. Imala je glavobolju od previše popijenog vina prethodne noći, bilo mi je lako da to razumem. ,,A ti?“ pitala je na engleskom. ,,Ja sam sad dobro, daj mi jedno pivo", rekao sam. Opet je zavrtela očima, isplazila mi se, onako kao da joj je muka od pića, i spustila flašu piva na šank, plazeći se i tom pivu. Napisao sam u našu svesku: „Nedelja 11 h Alda i Mama" i zaokružio to. Okrenuo sam svesku ka njoj. Popravilo joj se raspoloženje. „Znači sve je u redu?" pitala je. ,,Da, sve je u redu", rekao sam. Nacrtala je svoju mamu kako se smeje, nacrtala je i sebe kako se smeje. Ali zaokružila je mamu. Shvatio sam da će ona biti posebno srećna. Onda sam ja docrtao dvojicu istih muškaraca, ali jednog sa
naočarima, pored nje i njene mame, i napisao njihova imena, Augusto i Luiđi, i zaokružio svo četvoro. ,,To je lepo, to je tako lepo!“ rekla je. Crtala je brdo, i cveće, drveće i ptice po brdu. Bila je baš srećna. Pila je sok od pomorandže. U baru nije bilo nikoga. Ni meni se nigde nije išlo. Napolju je bilo hladno. Vetar je nanosio sitnu kišu. I ostao sam za šankom, nigde mi se nije išlo, neumoljivo sam trošio Rokfelerovu stipendiju na „tuborg" pivo. Alda je crtala. „Što si me juče pitala da li sam oženjen?" pitao sam je. ,,A, da, da...", rekla je i počela da lista našu svesku sa crtežima. Otvorila je onu stranu gde smo nacrtali njenu budućnost, da li da ode u Milano, da li da čeka bogatog starijeg muškarca, ili da ostane u Belađu, da se uda i da ima mnogo dece. To posIednje je bilo zaokruženo, na tom crtežu, kao nešto najizvesnije. Ali, sad sam ja došao na red. Nacrtala je mene. Mene nije bilo teško nacrtati. Samo jednog čovečuljka sa flašom. I jedan veliki znak pitanja, i strelicu koja je vodila od tog čovečuljka ka tom velikom znaku. Sve je bilo isto kao kad smo crtali njenu situaciju, osim jedne stvari, pošto sam napisao reč „Serbia" ispod tog čovečuljka sa flašom. Tu više nije bilo ničeg vedrog. Nacrtao sam jednu strelicu koja je vodila ka nacrtanoj planeti Zemlji. To je značilo da bih mogao bilo gde da odem i da potražim svoju šansu, to je bilo ono što je na njenom crtežu bio grad Milano. Onda sam nacrtao drugu strelicu, i na njenom kraju neku ženu sa dolarima u vazduhu oko nje, i napisao ,,Komo“. To je značilo da možda ovde negde upoznam neku bogatu ženu, ovo je deo sveta gde žive bogati Ijudi. Na kraju sam nacrtao i treću strelicu, a na njenom kraju je pisalo „Serbia" i znak pitanja. Tu treću sam i zaokružio. To je značilo da mogu da se vratim kući, i da bude šta god da bude. Ona je nacrtala neku ženu kod te treće strelice, pitala me je tako da li tamo postoji neka žena, ali ja sam odmah prežvrljao tu nacrtanu ženu, jer nije postojala nijedna žena.
Alda mi je dala još jedno pivo. „Život je govno“, rekla je na engleskom. „Tvoj engleski je sve bolji“, rekao sam joj. „Moj engleski je govno", rekla je. Uzela je olovku i prežvrljala onaj crtež sa njom i sa mužem i decom oko nje. Onaj koji smo zaokružili. „Život je govno“, rekla je ponovo, na engleskom. ,,Da“, rekoh na italijanskom. Ostao sam za tim šankom. Nisam otišao na večeru. Niko nije ni ulazio u bar. Alda je izašla napolje i vratila se posle desetak minuta, sa velikom posudom punom malih pica. Picete, tako se to zvalo. Dobro je išlo uz pivo. „Bila sam kod Augusta u ‘Sport’ baru, pokupila sam od njega ovo da jedemo. Pozdravio te. Rekao je da ćemo se videti u nedelju", rekla je. „Tvoj engleski je stvarno sve bolji“, rekao sam. ,,Pa učim ga svaki dan. A i bolje crtam“, rekla je. „Šteta što ti nisi ona bogata žena sa jezera Komo, mogli bismo odmah da se venčamo", rekao sam. ,,Ne bih sad bila ovde da sam bogata, u ovom baru, i pričala s tobom.“ „Možda bi i pričala da sam ja onaj bogati muškarac sa tvog crteža." ,,Da, tada bi sigurno pričala“, smejala se. „Znači da bi se onda i udala za mene“, rekao sam. ,,Da, da, naravno, tada bih se udala za tebe."
Smejali smo se. Sipala je sebi vino, ja sam pio pivo, jeli smo picete. Njoj su bile potrebne dve čaše vina da bude veselija. Meni je bilo potrebno bar pet flaša piva da mi bude zabavno. Crtali smo kako bi izgledao naš zajednički život. Ona je nacrtala preko cele stranice u našoj svesci jednu veliku jahtu i iznad nje sunce. Nacrtala je i sebe na palubi. Ležala je i sunčala se. Onda je okrenula svesku ka meni i pružila mi olovku. Docrtao sam, na toj istoj palubi, jedan šank, jednu zgodnu devojku kako stoji iza tog šanka, i sebe kako stojim i pijuckam neko piće. Ta devojka nije ličila na Aldu. Onda je ona okrenula svesku ka sebi, i nacrtala nekog zgodnog tipa kako joj prinosi piće dok se ona sunča. Uzeo sam joj olovku i prežvrljao tog tipa, a onoj curi za šankom povećao grudi i zadnjicu. „Zaboravila si da sam u ovoj svesci ja bogat, a ne ti“, rekao sam joj. 19.
Probudio sam se u sedam ujutru, sunce još nije bilo izašlo. Pitao sam se da li će se uopšte i pojaviti. Skuvao sam kafu, popio je, i onda otišao pravo na brod, za grad Komo. Da. Baš tako. Nije mi se čekalo sunce. Ništa mi se nije čekalo. Duvao je hladan vetar, jezero je bilo nemirno, talasi su se penili baš kao morski. Brod se ljuljao, ali plovio je brzo. Jurio je. Sedeo sam u potpalublju i kroz prozor gledao ogromne vile oko jezera. Gledao sam i sela na obali. Talasi su zapljuskivali prozor. Stigao sam u Komo u devet sati ujutru. I dalje je bilo hladno, ali nije bilo vetra, u gradu. Lunjao sam uličicama. Via Plinio, Via Dante, Via Ruskoni, Via Armando Diaz. Mislim da je to jedna od lepših stvari, kad prvi put dođeš u neki grad, i besposlen ideš iz ulice u ulicu. Čitao sam samo te nazive, i te reči su mi odzvanjale. Naleteo sam na neke pijance u jednom parku, bilo ih je četvorica, smrzavali su se, pili su crno vino iz ogromne staklene boce, od tri litre otprilike, dodavali su je jedan drugom, i smejali se vrlo glasno. Jedna žena je stajala pred kućom, na pragu, i pušila je cigaretu. Pored njenih nogu je sedela mačka. Prekoputa, čovek je metlom čistio ispred svojih vrata. Ispred
trafike prepune novina i časopisa, u kojoj sam kupio plan tog malog grada, dva starija muškarca su se oko nečega glasno raspravljala, i rukama pokazivali na nešto što je pisalo u novinama, na neke naslove. Stigao sam onda do velike pijace. Uvek sam voleo pijace. Nije bilo gužve. Jedan tip je istovarivao ribu iz plastičnih gajbi, žena je trljala ruke i duvala u prste, grejala je šake i ređala je ribu preko tezge. Izgleda da je najhladnije bilo jednom tipu koji je prodavao stvari od kože: tašne, novčanike, kaiševe. Skakutao je, cvokotao, čak i glasno jaukao da bi privukao pažnju kupaca, i udarao se po nadlakticama i ramenima. Video sam i tipa koji je podnosio hladnoću muški, vojnički, takav mu je i stav bio, stisnutih zuba, prekrštenih ruku i raskrečenih nogu. Imao je na sebi kamuflažnu ratnu uniformu. I kukasti krst na levoj nadlaktici. To je bila ,,fašistička“ tezga. Prodavao je vojničke stvari, čizme, kamuflažne pantalone i vojničke jakne, „vijetnamke", zaštitne prsluke, vunene kape sa prorezima za oči, kukaste krstove i razno ordenje nemačke vojske iz Drugog svetskog rata. Imao je i velike kalendare sa Musolinijevim fotografijama. Pored njega, jedan deda je prodavao pertle, čarape i papuče. Kupio sam par čarapa. Onda sam se vratio do „Musolinijeve" tezge. Tip je bio ozbiljan, ali Ijubazan. Prelistavao sam jedan kalendar sa Dučeovim fotografijama. Pitao me je nešto na italijanskom, rekao sam mu da ga ne razumem. ,,Je l’ te zanima nešto posebno?" pitao je na engleskom. ,,Ne, samo gledam." „Odakle si?‘‘ ,,Iz Srbije." „Stvarno? To je lepo“, rekao je. „Šta je lepo?“ pitao sam ga. „Dobro se držite. Ne date se“, rekao je. ,,Da, to je predivno."
Kakva budala, pomislih. Stajao je uspravno, bio je sav napet, visok, krupan i snažan mlađi čovek, od trideset i nešto godina otprilike, spreman za front, uvek. Naročito na pijaci u Komu. Prava klasična budala. Kupio sam jedan kalendar sa fotografijama Musolinija, sa nekih mitinga. „Evo ti i poklon uz kalendar, izvoli", rekao je taj tip. Poklonio mi je neku sveščicu i jednu hemijsku olovku. Na sveščici je bio znak političke stranke koja se borila za otcepljenje severnog dela Italije. Olovka je bila zanimljiva; u gornjoj polovini se nalazila figura Musolinija kako stoji mirno, a kad se olovka okrene, Musoliniju se podigne desna ruka na gore, kao fašistički pozdrav. Bilo mi je smešno. „Sviđa ti se, a?! Evo ti još jedna. Evo ti i upaljač", rekao je tip i pružio mi te poklone. „Hvala ti", rekoh. Podigao je desnu ruku. Namignuo sam mu i otišao od njega. Onda je sunce ipak zasijalo, ali je i dalje bilo hladno. Ušao sam u jedan bar da se zagrejem, u Via Balarini. Neki tipovi su za šankom popunjavali tikete. Igrali su sportsku prognozu. Bilo je raznih likova unutra, uglavnom dobro i skupo odevenih, ali bilo je i klošara, i nekih klinaca, baš mladih momaka. Kroz veliki prozor videla se katedrala, beli zidovi su bleštali pod suncem. Seo sam za šank i naručio crno vino. Iz katedrale je izašao sveštenik, nosio je kratku i crnu, modernu skijašku jaknu preko dugačke crne svešteničke haljine. Na jakni je pisalo, na engleskom, srebrnim slovima: „Snežni slatki snovi“. Smejao sam se. Čvrsto je držao neku debelu knjigu ispod miške, Bibliju verovatno, a možda i ne, svejedno, nos i obrazi su mu bili baš crveni. Ušao je u bar, svi su se prekrstili i pozdravili ga. I sveštenik je uzeo nekoliko tiketa i čašu crnog vina. Otvorio je svoju đebelu knjigu, prepisivao nešto iz nje i popunjavao tikete. Imao je dobitnu kombinaciju u Bibliji.
Proveo sam u Komu ceo dan. Prijalo mi je da ne budem na brdu, u šumi, taj jedan dan. Video sam taj mali grad, i ljude koji tu žive. Lep grad. Obišao sam veći deo grada Komo. Neke žene su bile lepe, neke nisu. Bilo je i bogatih i siromašnih ljudi, video sam prosjake na ulici, i video sam čoveka u pratnji dvojice telohranitelja. Ljudi su se na ulici okretali za njim. Bio je to neki poznat tip, sigurno, ali meni to ništa nije moglo da znači, nisam ga poznavao. Skitao sam gradom i vraćao se u onaj isti bar, na vino i sendviče. Svideo mi se taj bar. Svi su se tu poznavali. I unutra su bili i bogati i oni koji to nisu. Bogati su plaćali piće svima za šankom, u tom baru. Meni nisu. Bio sam nov. Mene nisu poznavali. I to mi se svidelo. Iz tog bara sam otišao pravo na brod. Sedeo sam na palubi. Otreznio sam se tokom plovidbe. Stigao sam u vilu tačno na vreme, tačno na večeru. Preskočio sam aperitiv, bio sam gladan. Sedeo sam za stolom sa gospodinom Ronaldom i gospodinom Ezenvom, kojeg je išijas napokon prošao, pa se skroz ispravio. Njih dvojica su pričali o nekim plemenima u Nigeriji, i razlikama u nekim običajima. Gospodin Ronald je dobro poznavao prilike u tom delu Afrike. I bio je bolje raspoložen nego inače, čak se i našalio nekoliko puta, i zasmejao je gospodina Ezenvu, koji je zasmejao mene, pošto se vrlo smešno smejao: ,,ke, ke, ke, ke... ", tako nekako. Zasmejao se čak i Gregorio koji je služio te večeri. Gospodin Ronald je bio vedar i pričljiv, njegova saradnica sa Novog Zelanda, gospođa Milita, nije se osećala dobro i nije bila na večeri. To mi je rekao baš gos’n Ronald, rekao mi je i da se nisu videli ceo dan, da je ona bolesna, i da mu je to prijalo. Čak mu je bilo i drago zbog toga. ,,Je l' baš toliko naporna?” pitao sam ga. ,,Ne mogu više da je gledam“, rekao mi je. Nastavio je da zabavlja gos’n Ezenvu. Šalio se na račun njegovog išijasa. Gos’n Ezenva se smejao, ali drugačije, nije se ljutio na gos’n Ronalda, samo je bio ljut što ga je išijas popustio baš na kraju njegovog boravka u vili na jezeru. Ukočio se prvog dana, ispravio
pretposlednjeg. Nije imao sreće. Za dva dana se vraćao kući, u Nigeriju. „Jebem ti leđa. I jebem ti ovu klimu ovde", rekao je. Smejali smo se. Bio je pristojan čovek, i psovke su mu zvučale smešno, a često je psovao. Te iste večeri, oslonio sam se na klavir sa čašicom francuskog konjaka u ruci, i pijuckao sam, gospodski, kao u nekom filmskom kadru. To me je baš zabavljalo. Gospodin Brajton je svirao neke vesele kompozicije, gledajući note u knjizi koja se nalazila u vili, pored klavira. Gospođa Rouzmeri i gospodin Somerman su pevali. Onda je gospođa Rouzmeri zamolila gospodina Brajtona da, posebno za nju, odsvira jednu pesmu koja je njoj bila oduvek jako draga, i otvorila mu je baš tu stranicu, i namestila mu je tu knjigu na klavir. Rekla mi je da je to stara američka radnička pesma, „Džoni zvani Nota“, tako se zvala. Gospodin Somerman je snažno zapevao, on je bio tenor. Gospodin Brajton ga je pratio, on je bio bas. Gospođa Rouzmeri je pevušila za sebe, ali bi povremeno pojačala, i tada je bila sopran. Ja nisam bio ništa. Statirao sam. Pijuckao sam konjak i slušao reči. Taj Džoni, zvani Nota, glavni lik u pesmi, kukao je što ustaje u šest, i što mora da ide u fabriku, posao mu je tamo težak, ali on se nada nekim drugim, lepšim danima. Dobra pesma. Odmah sam se setio nekih radionica u kojima sam radio, i ustajao u šest, i išao na posao, u radionicu. Tako sam i ja onda pevao, kao taj Džoni, zvani Nota. I drugi radnici su pevali, ali nismo mogli da čujemo jedan drugoga od buke koju su pravile mašine, strugovi i pneumatske prese. Tako je vreme na poslu brže prolazilo. I eto, desetak godina kasnije, stajao sam naslonjen na klavir, pijuckao sam konjak, slušao tu pesmu, drva su pucketala u kaminu, folirao sam se koliko god sam mogao, pošto je sve to i bilo jedno foliranje u mom slučaju, i glupiranje, jer je postojala realna mogućnost da se uskoro i vratim u radionicu. Pio sam konjak. Nije mi se razmišljalo o tome šta ću sa sobom kad se vratim kući. Tako da sam se opet napio. Jer, sutra je novi dan, i važan dan...
20.
Bila je nedelja. Ponovo je bilo sunčano, ali hladno. Tačno u jedanaest pre podne sišao sam do glavne, ulazne kapije, za brdo Tragedija. Tu je bila i mala recepcija, ispred koje je stajala gospođa Bela. Silazio sam niz strme kamene stepenice, spuštao sam se niz brdo, ona me je gledala strogo, sa prekrštenim rukama na grudima. Nisam razmišljao o tome da li je bila ljuta, nije mi ni bilo bitno. Bila je uobičajeno ozbiljna. Ispred kapije, sa druge strane, na ulici, već su stajali Alda, njena mama Đana, Augusto i Luiđi. Bio sam srećan kad sam ih video. Izgledali su predivno, bili su veseli, nasmejani i uzbuđeni pomalo, videlo im se to na licima. Čekali su. I bili su lepo obučeni, doterani, posebno Augusto i Luiđi, u odelima, pomalo svečanim, ali različitim odelima. Augusto je imao crvenu kravatu, i dugačak mantil krem boje, ispod kojeg su se videli tamni reveri sakoa i roze košulja. Crvena kravata je bila glavna stvar. Luiđi je ceo bio u crnom, zalizane kose koja se sijala. Obojica su nosili po jednu veliku papirnatu kesu. I Aldina mama, koju sam tada i upoznao, bila je doterana. Simpatična, niska i đebeljuškasta žena, i ona se lepo obukla, i nosila kesu u ruci. Kao i Alda, koja je imala na sebi tamno sivi sako i tesnu crnu suknju do kolena. Izgledala je dobro, lepo, ali Alda je i bila lepa. Pozdravio sam se s njima. „Jesu li ovo vaši gosti?“ pitala je gospođa Bela. ,,Da, da, to su moji gosti, ali i gosti vile, kao što sam najavio“, odgovorio sam. ,,Ja znam ove ljude." ,,Pa to je baš lepo! Znate moje prijatelje... to je stvarno lepo!“ rekao sam. ,,AIi ja znam i njihova prezimena, za razliku od vas", rekla je gospođa Bela, i onda je njeno lice već postalo vedrije. ,,Pa to znači da nema nikakvih problema", rekoh.
,,Da, to znači da nema nikakvih problema. Mi ovde ne praktikujemo previše ovakvih iznenađenja, ali stvar je ipak u redu, to su sad naši gosti", rekla je gospođa Bela. Otvorila je kapiju i pozdravila se s mojim gostima. Poznavali su se. Nisam znao da li je i ona bila iz Belađa, ali se sa Đanom, Aldinom mamom, baš raspričala dok smo se peli uz stepenice, ka velikoj „Vili Serbeloni". Poznavale su se dobro. Augusto i Luiđi su hodali jedan pored drugog, okretali se i posmatrali okolinu, pričali su, nisu zatvarali usta. Alda i ja smo hodali zajedno. Bila je srećna, i bilo mi je drago zbog toga. I ona je razgledala brdo, i povremeno bi se okrenula da vidi kako izgleda Belađo, kako izgledaju krovovi njenog rodnog mesta. „Šta to nosiš u kesi?“ pitao sam je. ,,Vino“, rekla je. ,,A ostali?" „Vino, svako nosi svoje omiljeno vino.“ Prošetali smo se po brdu. Onda smo otišli u vilu, na ručak, iako niko od njih to nije želeo, više im se sviđalo da budu na brdu, i da odmah odemo na vrh. Rekao sam im da se nećemo dugo zadržavati unutra, samo da ručamo, rekao sam da je hrana dobra, i da onda možemo provesti ostatak dana na brdu. Složili su se. A onda, dopalo im se i unutra, muvali su se hodnicima, gledali tu vilu iznutra, prvi put u životu. Gospođa Bela je pravila društvo Aldi i njenoj mami Đani. Mislim da joj je ipak bilo drago zbog svega. Pokazivala im je stvari i tiho pričala. Samo su se Augusto i Luiđi čuli, njihove čarke nisu prestajale, i odzvanjale su u inače tihim hodnicima vile. Mahatma je čekao u salonu za aperitive. Ušao sam unutra, on mi je sipao piče, pružio mi je čašu, onda je sipao i sebi malo tog istog viskija. Nazdravili smo i on je brzo ispio svoje piče, da ga niko ne vidi. Ja sam ipak mogao da pijuckam.
„Šta je rekla gospođa Bela kada ih je videla, je l' ti pravila problem?" pitao me Mahatma. ,,Ne, nije, naprotiv, u početku je bila malo ozbiljna, ali onda je sve bilo u redu, mislim da joj je drago. I poznaje se s njima, naročito s Aldinom mamom, sve vreme je s njom“, rekao sam. „Naravno da se poznaju, pa ovde se svi poznaju, i gospođa Bela živi u Belađu više od dvadeset godina, Italijanka je, ali ne znam odakle je tačno stigla, znam samo da je ovde, na brdu, glavna preko dvadeset godina. Čoveče! Sigurno se iznenadila! Ovi mora da su presrečni! Šta ti je rekao Augusto?" pitao je Mahatma. „Još ništa, sve vreme se svađa i raspravlja sa Luiđijem." ,,A Alda?“ „Ona je sa mamom i sa gospođom Belom. Posle ćemo da idemo na brdo i tamo da se odmaramo", rekao sam. „O, pa Alda bi morala posebno da ti se zahvali", rekao je Mahatma smeškajući se. „Gospodine Mahatma, molim vas...", rekao sam mu. „Gospodine, ja se iskreno izvinjavam." Sipao je sebi još malo viskija i odmah ga ispio. Onda su se moji gosti vratili iz obilaska hodnika vile. Nisu želeli piće, odmah smo prešli u trpezariju i dobili smo dobar ručak. Neku veliku ribu iz jezera, sa mnogo povrća. Luiđi mi je rekao da je to skupa riba. Ručali smo. Ali, ta riba je njima ipak bila dostupna, nisu je jeli često, ali su mogli uvek da je imaju. I da je kupe, ipak, mogli su i to. Žurili su sa jelom, išlo im se na brdo. To brdo im nije bilo dostupno. Nije im bilo ni do vina u vili. Imali su svoje flaše. Želeli su gore, samo to, na vrh brda. Bili su prava gospoda, pristojni, uzbuđgni i zahvalni na svemu, želeli su samo da se što pre popnu na to brdo.
I otišli smo na vrh posle ručka. Gospođa Bela nije išla s nama, pozdravila se, izvinila i rekla da ima posla. Augusto i Luiđi su se svađali oko toga koji pravac ka vrhu je bolji, i kraći. Aldina mama, Đana, ona je bila uzbuđena, ali mirna. Sve vreme je uživala tiho, za sebe, i svemu se radovala, tiho i mirno, s nekim blagim osmehom. Oči su joj bile ogromne. Velike crne oči koje su sve upijale. Alda je išla sa njom. Malo su razgovarale, ali su uglavnom ćutale i posmatrale okolinu. Hodao sam iza svih njih, već sam znao sve te staze napamet. Pustio sam ih da lutaju. To je bilo njihovo brdo, ali nikada nisu bili na njemu. Luiđi me je nekoliko puta upitao kuda je kraće, i, kada bih mu odgovorio, zaurlao bi na Augusta. Gledao sam ih, tu dvojicu starijih ljudi, ta dva brata blizanca, imali su skoro sedamdeset godina. Dobri su bili, povremeno bi se smejali nečemu, glasno, povremeno bi se svađali, takođe glasno, tako su razgovarali. Bilo mi je drago što su imali sreće s vremenom, stalno je bilo sunčano, ali postajalo je i sve toplije kako je dan odmicao, bilo je baš prijatno u to doba dok smo se peli na vrh, bilo je oko tri popodne kad smo napokon stigli. Seo sam na jedan veći kamen, njih četvoro su ućutali, i svako za sebe se zagledao u Belađo, u jezero Komo, u celu tu okolinu koju su tako dobro poznavali, ali je nikada nisu videli odozgo, sa vrha tog njihovog brda. Stajali su i gledali dugo. Povremeno je neko od njih pokazao na nešto prstom. Nešto što bi prepoznao. Ali nisu ništa govorili. Onda je Aldina mama Đana izvadila iz svoje kese ogroman beli čaršav i prostrla ga po travi. Izvadila je lepe čaše, flašu crnog vina, i sela je i sipala sebi u čašu svoje vino. I otpila gutljaj. I gledala ka jezeru. Onda su, posle nje, i ostali učinili to isto, svi su seli na taj njen beli čaršav, i svako je u svoju čašu sipao svoje vino. Augusto me je pozvao, dao mi je jednu flašu vina. „Ovo je za tebe. Ovo je ono vino koje ti voliš, tako mi je rekao Gregorio kad sam ga pitao", rekao je Augusto i pružio mi čašu.
Seo sam na čaršav, otvorio svoju flašu i sipao vino i zapalio cigaretu. A onda su i oni učinili isto, svo četvoro. Svi su zapalili cigarete. Zaista, bilo je pravo uživanje sedeti s njima. Ćutali smo. Pola sata. Onda je Luiđi viknuo na Augusta. Nešto je primetio dok je gledao ka selu. Alda i njena mama nisu reagovale. Pitao sam Aldu o čemu se radi. Rekla mi je da je Augusto zaboravio da isključi svetleći natpis iznad njihovog bara. Trebalo im je vremena da se opuste. Onda su se Đana, Augusto i Luiđi raspričali. Bili su približno istih godina. To zajedničko sedenje na čaršavu nije dugo trajalo. Pijuckali su vino, šetkali se po tom vrhu brda i pričali. Alda i ja smo pili vino. Sedeli smo. „Nemamo svesku, to si zaboravila", rekao sam. ,,Da, zaboravila sam svesku", rekla je. ,,A i ne treba nam, nije loše ni ovako, ne moramo mnogo da pričamo." ,,Da, ne moramo da pričamo. Ionako nisi bogat muškarac", smejala se. ,,Pa tačno, ni ti nisi bogata žena koju tražim." „Ali ovo je predivno. Hvala ti, mnogo", rekla je. „Nema na čemu. I meni je drago zbog ovoga." Pili smo vino. Svako svoje. Njena mama je sa Augustom i Luiđijem gledala krovove Belađa, pokazivali su nešto rukama i onda to komentarisali. Šetali su se, skrenuli iza ostataka utvrđenja. Onda smo se Alda i ja poljubili. Pa smo se neko vreme samo Ijubili. Imala je vino na zubima, bili su joj suvi i ukusni, i jezik i zubi. A kosa joj je bila predivna. Gusta. Napunio sam šake njenom kosom. Njena ruka
je bila na mom vratu. Držala me je čvrsto. A njena mama, naravno, to nije videla. Onda se začuo Augustov glas, vikao je na Luiđija. Prestali smo da se ljubimo. Pojavili su se i vratili se na čaršav. Luiđi je plakao. Videle su mu se suze. Đana ga je nežno lupkala po ramenu, smešeći se. Augusto je vikao na njega. Alda je nešto popričala sa svojom majkom. Luiđiju su stvarno tekle suze, i brisao ih je maramicom. Augusto je navalio na vino. „Što plače?“ pitao sam ga. „Uzbudio se. Previše je osetljiv", odgovorio mi je Augusto. „Što vičeš na njega, neka plače, kakve veze ima?“ rekao sam. ,,Pa zato što sam mu lepo rekao da ne pije vino kad se popnemo na brdo, jer sam znao da će da plače, jer uvek plače kad pije vino i kad je nešto barem malo uzbudljivo, tada uvek plače." „Znači, niste u svemu isti“, rekao sam. ,,Pa eto, tu se razlikujemo, ja ne plačem kad pijem vino, i ne uzbuđujem se toliko, a i on bolje vidi, i možda ima još par sitnica“, rekao je Augusto, i skinuo naočare da ih obriše. „Inače ste isti, kad vas čovek pogleda", rekoh. ,,Da, ali nemoj to nikome da kažeš, to si samo ti otkrio i primetio", rekao je i smejao mi se. Alđa i njena mama su grlile Luiđija koji je ispijao vino. Augusto mi je dao foto‐aparat, rekao mi je da ih slikam, svo četvoro. Opet je zaurlao na Luiđija, na italijanskom, ovaj je na kraju spustio čašu i doterao se. Obrisao je suze, začešljao se. Augusto i Luiđi su se zagrlili. Škljocnuo sam. Alda i njena mama su se zagrlile. Pa onda svo četvoro, takođe zagrljeni. Pa svako sa svakim. Pa Alda i ja. Pa ja sa svakim. Pa je onda Augusto stavio aparat na jednu stenu, i namestio ga da sam škljocne, dotrčao je do nas, svi smo bili
zajedno, zagrljeni, Alda je stajala uz mene, bio sam siguran tada da se verovatno više nikada nećemo poljubiti, ona mi se smejala, znala je to i ona, aparat je škljocnuo, Augusto je poljubio svog brata Luiđija u čelo i lupio ga po potiljku, mene je poljubila Aldina mama, onda me je Alda ipak poljubila pred mamom, svi su bili pijani, ne mnogo, ili je to više bilo od uzbuđenja, ali bilo je dobro, i ostali smo tu, na tom vrhu, sve do uveče, sve dok vino nije bilo popijeno. Otpratio sam ih do kapije. Zahvaljivali su mi se, ali nije mi uopšte bilo nelagodno zbog toga, bili su veseli, smejali su se, pozdravljali smo se dugo, iako ćemo se uskoro ipak videti, onda sam ih čuo kako odlaze jednom uličicom, kroz Belado. Bili su glasni. Luiđi se oporavio, čuo sam ga, opet je urlao, bio je ponovo najbučniji. Vratio sam se u vilu, da večeram. Bio sam umoran. Otišao sam na piće, pre večere. Mahatma je baš bio u poslu. Stigli su neki novi gosti, bilo je dosta ljudi. Bio sam premoren, i nisam bio za nova upoznavanja. Prišao sam gos’n Somermanu, seo odmah pored njega, Mahatma mi je doneo čašu punu viskija. ,,Je l' bilo lepo danas?" pitao me je gos’n Somerman. ,,Da, ali malo zamorno.” „Ali tvoji prijatelji su sigurno uživali", rekao je. „Mislim da jesu“, rekoh. „Uživali su sigurno, sigurno im je bilo uzbudljivo", rekao je. Onda je ustao, izašao u hodnik, i vratio se posle nekoliko minuta. „Tražio sam da sedirno zajedno, da nas ostali ne uznemiravaju, da se malo opustiš, i odmoriš, ali i da mi malo pričaš kako je bilo danas. Možeš li, je l' to u redu?" pitao je. Iskoristio je svoj autoritet, svoj povlašćeni status u vili, što inače zaista nije često činio, bio je strašan tip, hodao je vrlo sporo i
rešavao stvari vrlo brzo. Niko osim Mahatme nije prilazio našem stolu. Ispričao sam mu sve, svaki detalj, onoliko koliko mi je moj engleski to omogućavao. Ali potrudio sam se, zaista. I mislim da sam mu stvarno ispričao sve. Da, i kako je Luiđi zaplakao od uzbuđenja. Sve sam mu rekao. Da, da, i za Aldu, naravno. Za ljubljenje. Sve. Zaista sve. Deda Bobu je bilo drago da sluša sve to. I meni je bilo drago što to mogu da mu pričam. 21.
Pao je sneg na planinu San Primo. Više nije bilo sunca. Probudio sam se ranije nego inače, oko osam ujutru. Video sam gore bele obronke, sa prozora, i vrh, koji se samo nazirao, kroz maglu. Ali oko Belađa sneg nije padao. Bilo je suvo, i vrlo hladno, ali suvo. Izašla mi je mala krasta na gornjoj usni, sa desne strane. Nisam znao zbog čega. Dobro sam se osećao. Bio sam zdrav. Tokom prethodne noći sam povremeno slušao glasno mjaukanje neke mačke. Ili više mačaka. Često sam viđao mačke i inače, ali posebno uveče kako se šunjaju oko žbunja. Svuda je bilo mnogo ptica, i mislim da su mačke mogle da uživaju na tom brdu. Napravio sam kafu i izašao napolje. Izneo sam i jednu stolicu, i seo. Jedan stariji muškarac i jedan mladić stajali su pored velikog nakrivljenog kestenovog drveta, s rukama na leđima, i diskutovali su vrlo ozbiljno. Mladić bi povremeno pogladio koru stabla, severnu stranu koja je bila prekrivena zelenom mahovinom, prelazio je preko nje rukom. Imali su i nekakav aparat na zemlji, postavljen odmah uz drvo, na kojem su čitali neke brojeve i gledali u nekakvu skalu. Taj aparat je nekim žicama bio prikačen za stablo. Nešto nije bilo u redu sa tim starim drvetom. Izgleda da je bilo bolesno. Mladić je bio vrlo zabrinut. Gledao je u krošnju. Taj stariji muškarac je gledao šta pokazuje aparat koji se nalazio na zemlji, i očigledno da nije bio zadovoljan onim što je aparat pokazivao. Lagano je klimao glavom, zabrinut i on. Prišao sam im, i ja sam stavio ruke iza leđa. Osim što je bilo nakrivljeno, meni je to
drvo izgledalo normalno. Stablo se, od korena pa do krošnje, malo čudno uvijalo, i imalo je jednu duboku pukotinu, lišće je bilo veliko, žuto i suvo, ali još ga je bilo na granama, ipak. Taj mladić mi je rekao da je drvo ipak bolesno. I da je to opasno zbog ostalog drveća u okolini. Klimnuo sam glavom, iako nisam baš sasvim sve razumeo. Shvatio sam samo da su oni lekari za drveće, i za biljke uopšte, ali posebno za drveće. Pitao sam ih da li će drvo morati da se poseče, i rekli su mi da nisu sigurni, možda još uvek neće morati. Znači, kesten će prvo na lečenje, pomislio sam. Lekari su seli u svoj kombi i otišli. Na vratima kombija nalazila se velika slika drveta i nešto je pisalo sitnim zelenim slovima, na italijanskom. Nešto kao šumska hitna pomoć. Ostao sam još malo pored tog drveta, uvek je teško kad se razboliš i kad si sam. Trebalo bi da posade još jedno drvo pored tog drveta, zbog društva. Onda je mala senica sletela na granu, pa sam mogao da odem. U vilu je, tih dana, stigao i umetnik iz Detroita, Karl Diliver. On nam je za vreme ručka glasno rekao kako je on poznati umetnik iz Detroita, ali da verovatno niko od nas nije čuo za njega, i da će nam on pomoći da razumemo njega i njegov rad, pa sam ja shvatio da će s njim biti problema. Mahao je rukama dok je hodao, i mahao je rukama dok je pričao, i nije prestajao da priča, i stalno je aplaudirao samom sebi. Sedeo sam za stolom, ručao, i jedna viljuška je poletela kroz vazduh. Ispala je iz ruke poznatom umetniku Karlu dok je pričao. On je prekrio usta šakom, pocrveneo je i sramežljivo slegnuo ramenima. Ćutao je malo. Onda je nastavio da priča. Pale su mu grisine na patos. Gregorio i Mahatma su se pogledali. Mislio sam da će Gregorio da mu odvali šamarčinu. Nije to uradio, naravno. Trebao mu je taj posao u vili. Mahatma je morao da pokupi grisine s poda, pričao je nešto za sebe, na svom maternjem, sinhala jeziku. Dok je ustajao, uputio je poznatom umetniku Karlu jedan crn i ljutit pogled. Nikada nisam video toliko crnog u nečijem pogledu. Viđao sam i ranije tamnopute ljude sa crnim očima, naravno, ali ne i takav pogled. Poznati umetnik Karl je gledao ka plafonu, stalno je kažiprstom
nameštao naočare, i pričao, pričao, nije gledao ka nama, ljudima. Vrlo glasno je pričao, i sve je zvučalo dramatično. „O, ja tako sporo jedem! Ali i ovo jelo, ovo jelo je tako vruče! Ja moram polako da jedem, ali, znate, ja sam navikao polako da jedem, to je moja stara navika. Znate li vi, u drugoj sobi, znate li šta ima u drugoj sobi? Slika Luke Kranaha! Iz šesnaestog veka! To je tako skupa slika! ja dobro znam šta je skupa slika! Mada meni nije blisko to što je on radio. Meni nije blizak njegov stil, njegov manir, mi se puno razlikujemo, on i ja. Ali ljudi, to je ipak Luka Kranah! O, kako svi vi brzo jedete! Pa, ljudi, ja još nisam ni počeo!" vikao je. Niko ga nije slušao osim mene. Bio mi je smešan i zanimljiv. Svi su žurili sa jelom. Umetnik Karl je opet ćutao dve sekunde, pojeo je nešto malo, i onda je viknuo: „O, sladoled! Ja volim sladoled! Obožavam ga! Da li ovde uvek služe sladoled posle ručka?" Gregorio je gurao kolica sa činijama punim sladoleda, izgledalo je kao da će da ga pljune. Niko mu nije odgovorio. Bilo mi je smešno, pa sam se ipak nasmejao. Onda je Mahatma ka meni uputio jedan njegov crn i ljutit pogled, pa sam prestao da se smejem. Svi su bili vrlo ozbiljni. Gospodin Brajton nije progovorio ni reč, samo jc gledao ispred sebe, i vrlo brzo jeo. Gospodin Somerman je ljutito odbio sladoled, koji inače obožava. Poznati umetnik Karl je bio ljut na mene što sam mu se nasmejao. Pogledao me je. Bio je Ijut dve sekunde, okrenuo se nadmeno na drugu stranu, i onda je rekao gospodinu Brajtonu: ,,Da li znate šta sam uradio noćas u svom ateljeu?" „Nemam pojma", rekao je gospodin Brajton. „SPALIO SAM NEKE SVOJE STARE RADOVE!!" viknuo mu je na uvo, razdragano. Gospodin Brajton se trgao i sklonio malo u stranu. Obrisao je usta salvetom i bacio je na sto. Ustao je sa stolice. Svi su se spremali da ustanu od stola. ,,TO JE BIO MOJ SIMBOLIČKI GEST!!“ viknuo je Karl.
Onda su svi polako ustali od stola i počeli da odlaze. I Karl je ustao i krenuo za njima, bio je žcljan društva, pričao je sve vreme i hodao za njima. Ostao sam jedini za stolom, pio sam vino i smejao se. „Što se smeješ? Vidiš da je čovek lud!" rekao je Mahatma. ,,Pa to je meni u redu, da ima malo i ludih ovde u vili", rekao sam. „Tebi je u redu, ti piješ vino, ali ja moram da radim ovde, sa njima, da svima budem na usluzi, a sad još i ovom idiotu", rekao je. ,,Pa zato ti je i dobra plata", rekao sam. „Znam, ne moraš sve da mi objašnjavaš", rekao je. ,,Pa šta ti fali da imaš malo i takvih ovde, malo ludaka, zabavnije je, vidiš da je zabavan ovaj ludak, zabavan tip", smejao sam se. „Gospodine, molio bih vas da me ne zajebavate", rekao je Mahatma. „Gospodine, ja se iskreno izvinjavam", smejao sam se i dalje. Ostao sam u trpezariji, nije bilo nikoga. Mahatma je otišao, Gregorio se još odavno izgubio. Sipao sam vino u veliku čašu i izašao napolje, da zapalim cigaretu i pijuckam. Vreme se menjalo. Razvedrilo se. Sunce se opet pojavilo. Skinuo sam jaknu, sedeo u košulji ispod palme i gledao dole ka selu, ali i ka drugoj strani jezera, tamo gde su bile planine, ka Švajcarskoj, tamo je bio sneg, i sve je bilo belo od snega. Ljudi su odande dolazili brodovima i trajektima, u Belađo, da se ugreju malo na suncu. Dolazili su u zimskim perjanim jaknama i skidali bi ih sa sebe čim bi se iskrcali. Neko mi je rekao da je baš tu neka linija odakle počinje mediteranska klima. Tamo je bio sneg, ovde su bile palme pod suncem. Sedeo sam na klupi u parku ispred vile. Nisam video tu liniju. Ili sam je i video, svejedno. Mogla je da se oseti. Bilo je lepo i neobično, u svakom slučaju. Nigde nije bilo nikoga. Svi su stvarali po svojim radnim sobama. Ili se odmarali posle ručka. Nije bilo ni
osoblja. A ni ja nisam imao više vina. Nije mi se silazilo do Belađa. Mislio sam na Aldu, ali ona je radila uveče, i „Spiritual" bar je bio zatvoren, tek je prošlo dva popodne, i Augusto je sada odmarao. Nije mi trebalo vino, mislio sam ipak samo na Aldu. Ali da ne bih mnogo mislio na nju, trebalo mi je ipak vino. Ili već nešto. Otišao sam u onu vinariju, izvan sela, za koju mi je Mahatma rekao da imaju svoje, domaće, odlično vino. Našao sam je lako. Bila je na nekih sat vremena hoda i bila je otvorena. Unutra su sedeli stariji ljudi, trojica muškaraca, i pili su vino. Ćutali su kad sam ušao i gledali su me. Seo sam i čovek mi je prišao da me usluži. Rekao sam mu da sam čuo da imaju odlično vino, „njihovo", i rekao sam da bih to voleo da probam. Čovek me je pitao ko mi je to rekao. I odgovorio sam mu, rekao sam da mi je to rekao čovek iz osoblja „Vile Serbeloni". Nisam rekao ime, jer nisam ni znao Mahatmino pravo ime. Ali tom čoveku ime i nije bilo potrebno. Njemu je značilo samo to što se o njegovom vinu priča čak i tamo, na Rokfelerovom brdu, i bilo mu je drago zbog toga. Doneo mi je veliku buteljku crnog vina, i tanjir sa pršutom i sirom. Bio je veoma ljubazan. Video sam da priča nešto drugim gostima, i pokazivao je na mene. Bilo mu je drago, to je bilo očigledno. Probao sam vino. Probao sam pršutu i sir. Vino je bilo savršeno. Nemam pojma ni kako, ni kada sam se vratio nazad, u svoj apartman. Samo znam da jesam. 22.
Sedeo sam u svom studiju. Pio sam kafu. Popio sam i aspirin. Mučila me je glavobolja. Neko je zakucao na vrata. Otvorio sam ih. Bio je to gos’n Somerman. Iznenadio me je, nisam ga očekivao, nikoga nisam očekivao. Ušao je unutra uzbuđen, seli smo za sto. Spustio je neke papire ispred mene. Doneo mi je spisak svih ptica koje se mogu videti oko jezera. Iskopao ga je u nekoj biblioteci, za mene. Sa slikama i nazivima na latinskom i engleskom. Nisam sve mogao odmah da protumačim, ali sam se pomagao svojim rečnikom. Gos’n Somermanu je bilo zadovoljstvo da potraži taj
spisak, rekao je da mu je žao što on ne može mnogo da hoda, ali zato će meni taj spisak koristiti. Bio je baš uzbuđen. ,,Je l' bi mogao ponovo da se popneš do vrha planine, na Monte San Primo, je l' bi mogao to da mi učiniš?” pitao me je. „Mogu, naravno. O čemu se radi?“ pitao sam. „Meni bi to mnogo značilo. Možda ćeš sada imati sreće da vidiš tog Velikog zlatnog orla, prošlog puta nisi imao sreće, ali njega su ovde često viđali, tako sam barem pročitao, meni bi to mnogo značilo, da mi prepričaš kakav je, ako ga vidiš”, rekao je. „Hoću, naravno”, rekoh. ,,I da popisuješ sve ptice koje si usput video, i samo ako si baš siguran koju si pticu tačno video, ovde su ti i fotografije, da ih lakše prepoznaš, ali i koliko puta si ih video, i gde, tačno na kom mestu, i da onda zapisuješ sve to, je l’ možeš to da mi učiniš?" „Naravno da mogu, i hoću“, rekoh. ,,I ako budeš imao sreće, da vidiš tog orla, to bi mi značilo, budi strpljiv, molim te, važno mi je to, da znam da ga ovde zaista ima.“ „Hoću, naravno." „Hoćeš moći? Deluješ mi malo umorno", rekao je. „Nije ništa strašno, proći će brzo“, rekao sam. „Opet si mnogo pisao juče?“ smejao se. „Baš sam se juče lepo raspisao“, nasmejao sam se i ja. Bio sam zbunjen, naravno, glavobolja i mamurluk, ali bilo mi je drago da mu to učinim. Dao mi je spisak ptica. I knjigu sa fotografijama. Zahvalio sam mu se. On se onda zahvalio meni. Obećao sam da ću mu sve ispričati kad se vratim. On je rekao da će me nestrpljivo čekati i izvadio je dvogled iz svoje torbe i pružio mi
ga. Opremio me je, i onda brzo otišao. Kada si potpuno zaokupljen posmatranjem ptica, kad imaš tu obavezu, pomislio sam, ne možeš imati nikakvih problema u životu. Barem ne na tom, takvom zadatku. A i kad to činiš za nekog drugog. Nema tada nerešivih problema. Tako mi je to izgledalo. Čudna stvar. Kada bih se svakog dana time bavio, samo pola sata posmatrao ptice, za sebe, ali i zbog nekog drugog, mislim da bi mi sve bilo mnogo lakše. U svakom slučaju, manje bih pio. Zaneo sam se u tom razmišljanju dok sam se pakovao i spremao. Obukao sam se dobro, džemper i kapu sam spakovao u ranac. Otišao sam u vilu po sendviče, voće i vodu. Mahatma je bio unutra, i sve je brzo bilo obavljeno. ,,I kakvo je vino? Šta sam ti rekao?“ pitao me je Mahatma. „Kad si pre saznao?" „Zvali su me iz vinarije da se raspitaju kako si.“ ,,Što?“ „Rekli su mi da si baš mnogo popio, i da nisi hteo da ideš, da si tražio da živiš kod njih", rekao je i smejao se. „I šta si im rekao?“ ,,Da si odlično, to sam im rekao“, smejao se. „Uf, da, odlično sam.“ Uzeo sant dosta vode. Baš mnogo vode. A onda sam krenuo niz brdo, pa levo, putem koji je vodio iz Belađa, pa uz šumu. Posle onim starim putem, koji sam već upamtio, ka planinama, pravo ka vrhu Monte San Prima. Upisivao sam, precizno, svaku pticu, onu koju bih zaista prepoznao po opisu iz spiska, i sa fotografije, od samog početka tog pohoda: ‐ kormoran; dva komada, preletali jezero iznad Punta Spartivento, male uvale na severnoj strani brda;
‐
siva čaplja; pet komada, preletale brdo;
‐
labud; tri komada, u uvali Peskala;
‐
galeb; uobičajeno, ima ga svuda;
‐
šumski golub; jedan par, Ijubili se u šumi kod brda Lopia;
‐
jastreb; leteo iznad planine Nuvolone;
‐ kraljevski ribar; jedan par, lovili su i leteli iznad uvale Punta Spartivento; ‐ zeleni detlić; vrlo često u šumi; ipak, češće se čuje nego što se može videti; ‐
veliki šareni detlić; jedan, u šumi blizu sela Bronjo;
‐
carić; često, u šumi;
‐
crvendać; ne baš često, ali ga ima, u šumi;
‐
kos; ima ga svuda;
‐
senica; često;
‐
drozd; par komada, u šumi, kod sela Bronjo;
‐
sojka; često, u šumi, po visokim krošnjama;
‐
svraka; uglavnom oko sela Perno;
‐
čvorak; mala grupa, u šumi iznad Belađa;
‐
italijanski domaći vrabac; svuda;
‐
zeba; često u šumi;
‐
vrana; često, ali najviše u dolini, kod Belađa;
‐
kobac; jedan par, iznad sela Perno;
‐
konopljarka; iznad vrha Monte Tremeco;
‐ soko kliktavac; jedan, iznad kapele San Martino, blizu vrha Monte Tremeco. Sve sam uredno zapisivao. Bilo je lakše stići do vrha na taj način, umor se ne oseti, osim kad stigneš do kraja, i sedneš. Tako je i bilo. Noge su me tek tada zabolele. Seo sam i pio vodu iz plastične flaše. Ptice su se čule prilično glasno, iako su bile nekih stotinak metara niže, ispod vrha, tamo gde se šuma završavala. Osim njih, ništa se drugo i nije čulo. Nije bilo vetra. Na trenutke, ptice su pravile pravu buku. Bilo je hladnije. Stavio sam kapu na glavu. Obukao džemper. Otpakovao sam jedan sendvič sa tunjevinom, počeo sam da jedem, nisam žurio. Bilo je toplo, prijatno. Uopšte nije bilo vetra. Sada sam mogao stvarno da vidim celo jezero, plavilo se, kao i nebo, kojem sam bio bliži nego jezeru. Ali sa tog vrha, ta tamna plava boja jezera, koja na trenutke prelazi u tamnu zelenu boju, te boje privuku svu pažnju. Pojeo sam jedan sendvič, popio malo vode, i započeo drugi. I tada, najednom, tresnula je tišina! Sve je zamuklo! Ali zaista! Baš tako je bilo! Odjednom, snažan udarac tišine u ušima! U trenutku, sve ptice su zaćutale, kao isključene. Nije bilo nikakvog zvuka. To me je prekinulo. Ta tako iznenadna tišina, potpuni muk, to me je zbunilo. Ništa se nije čulo, ništa se nije dešavalo. Sedeo sam, nisam više jeo. Samo sam sedeo. Sedeo sam potpuno zbunjen, i čekao. Nešto. A onda, najednom, prasnulo je iznad moje glave! Potmuli prasak! Podigao sam glavu, pogledao, i video krupnu, ogromnu pticu, na tren, ali u drugom trenu već je bila u daljini, i mogao sam jedino da je vidim kako već nadleće jezero, visoko na nebu, iznad, gore, i ta krila lcoja se ne pomeraju, to sam video. I nestala je. I dalje je sve
bilo tiho, ptice se nisu oglašavale. Ćutale su. Pio sam vodu. Nisam jeo. Nisam mogao da gutam. Onaj prasak me uplašio. Čekao sam. A onda sam ga video. Na nekih dve‐tri stotine metara daIeko, približavao mi se, ali nisam mogao da odredim visinu, koliko je to metara bilo iznad mene, u vazduhu. Približavao mi se i bio sve veći i veći. Bio je ogroman taj orao, Veliki zlatni orao, kako se zvao. Krila su mu bila nepomična. Preleteo je tačno iznad mene, i ostavljao taj prasak za sobom, u vazduhu, svojim krupnim telom i ogromnim raširenim krilima. Video sam ga dobro, i čuo. Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikada nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u mom životu, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što je mene činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam: Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo. Posmatrao sam onda tog zlatnog orla, kasnije, i dvogledom. Kad sam se pribrao. Leteo je kao da zna da ga neko posmatra. U stvari, sigurno je to i znao, sigurno da je u šumi ispod njega bila gomila preplašenih očiju drugih ptica koje su ga pratile, i ko zna kojih još sitnih životinja i živih bića, i verovatno se već navikao na to. Svi su oni bili njegova hrana. Kružio je, bio je car svega, i gore na nebu, i na vrhu planine, i dole, niže, u šumi, i na zemlji. Sve je bilo njegovo. Ne znam da li je bio gladan u tom trenutku, ali u svakom slučaju mogao je da bira. Sa samo jednim, sporim zamahom svojih ogromnih krila, mogao je da lebdi beskrajno dugo, možda i ceo dan. Na trenutak bi se izgubio, i onda sam ga tražio po nebu, bez dvogleda. Pojavio bi se iz nekog oblaka. I onda bih ga gledao. Mislim da nikada u životu nisam osetio toliku zavist. Preleteo je i treći put, iznad vrha, gde sam sedeo, čekao ga, pio vodu. Nešto niže nego prethodna dva puta, bliže meni. Možda da
mc zaplaši, ili da vidi moju reakciju, ili da mi poruči da mu smetam, da sam već dovoljno dugo na tom mestu, na njegovom posedu, nisam mogao da znam šta je hteo. Ali zaplašio me. Raspon krila mu je bio oko tri metra, to sam pročitao. Ono što sam video, bio sam siguran u to, da je to hteo i da se zaleteo u mene, svojim kljunom i kandžama mogao je da me pokida. Ne verujem da je mogao da mc podigne, ali da me pocepa, to je mogao lako. Ostao sam još malo tu, na tom mestu, zatečen, zastrašen i zadivljen. On se na kraju izgubio. Nije se više pojavljivao. Čekao sam, ipak. Prošlo je dosta vremena. Čuo sam glas jedne ptice, dole, u šumi. Oglasila se. Pa zatim drugu pticu. Onda sam čuo još poneku pticu, pa ih je polako bilo sve više. Javljale su se. Opet su zapevale. Tada sam shvatio da se orao više neće pojaviti. One su to znale bolje od mene. Spakovao sam stvari u ranac. I krenuo nazad. Istim putem. Bio sam svež i lagan, tako sam i hodao. Bio sam prazan. I prepun. Kad sam se vratio u vilu, odmah sam krenuo da ispričam sve to gos’n Somermanu. Čekao me je. Sedeo je na klupi u parku. Taj stari čovek, širom je otvorio oči, gledao me je tako dok sam mu se približavao. Smejao sam se. Onda se i on nasmejao. Sve mu je bilo jasno. ,Je l' možeš sad da pričaš, ili Koćeš da se odmoriš? Video si ga, je l’ da?‘‘ pitao je. „Video sam ga, da, i mogu da pričam“, odgovorio sam. Seo sam na klupu pored njega. Uzbuđeno, ali pažljivo, slušao je dok sam mu, uzbuđen i ja, opisivao sve što sam video, i kako sam posmatrao Velikog zlatnog orla, i kako je sve to izgledalo. Gos’n Somerman se lupao po kolenima od sreće dok me je slušao. Kako mu je samo bilo drago! Ispitivao me je vrlo detaljno, i trudio sam se da mu sve precizno ispričam. Onda je on zapisivao neke podatke. Rekao sam mu da sam video, samo na kratko, još tri ptice, za koje nisam bio siguran kojoj vrsti pripadaju. Opisao sam mu te ptice, onako kako sam ih zapamtio. Mislim da je gos’n Somerman i time bio zadovoljan. Ali, ipak, vratio se na veliku pticu. Dva puta sam mu prićao istu priču. On je oba puta slušao i
lupao se po kolenima od zadovoljstva. I oba puta sam uživao da mu prepričavam šta sam video. Njega sam baš obradovao, bilo mi je drago zbog toga. Bilo mi je drago što sam video sve to. Ali on je mene uputio tamo, na taj zadatak, i bio sam mu beskrajno zahvalan na tome. Sedeli smo još malo na toj klupi, predao sam mu spisak ptica koje sam video, i on je sve to urednu prepisivao u svoju svesku, ja sam se ispružio i odmarao. Sve je to bilo tako dobro, baš dobro. Tada nam je, odnekud, prišao poznati umetnik Karl. Nismo ga ni primetili. „Znate li šta mi se dogodilo? ZASPAO SAM U ATELJEU!" viknuo je. Pošto nije bilo naše reakcije, otišao je nezadovoljan. Deda Bob nije ni podigao glavu ka njemu. Samo se smeškao i piskarao u svoju svesku. }a sam istezao noge i žmurio. Bilo je dobro, taj umor je bio predivan. Gos’n Somerman i ja smo sačekali gospođu Rouzmeri, zamolio me je to. Kad je došla po nas, ušli smo u vilu svo troje, popili smo po čašu pića, i otišli u trpezariju, na večeru. Sačekali smo da poznati umetnik Karl odabere stolicu i da sedne. Onda smo mi seli za drugi sto. Gos’n Somerman me je zamolio da sve ispričam gospođi Rouzmeri. Opet sam sve isto pričao, opet detaljno, ona me je zaista pažljivo slušala, bilo joj je jako drago zbog svega, ali najviše, ipak, zbog njenog muža. Gos’n Somerman se opct udarao po kolenima dok sam sve pričao gospođi Rouzmeri. Opet se uživeo i uzbudio. Rekao sam im na kraju da sam se premorio, i da moram u svoj apartman, bila mi je potrebna ona velika kada, i onaj veliki beli krevet. Deda Bob je ustao i pružio mi ruku i zahvalio mi se još jednom. „Sada ćeš zaista Iepo spavati”, rekao je. I bilo je baš tako.
23.
Odmarao sam se od prethodnog dana. Bolele su me noge. Ali, barem sam glavu pustio da se odmori. Bila je i puna i sveža, napokon. A to je, nažalost, ujedno bio i poslednji dan u vili za gospođu Rouzmeri i gospodina Somermana. Okupili smo se malo ranije, Mahatma je izneo piće napolje, bilo je baš sunčano. Kakvi divni Ijudi, bilo mi je tako lepo s njima svih ovih dana. I zaista, uživao sam u njihovom društvu. I gospodin Ezenva Ohaeto je takođe odlazio, doneo je foto‐aparat, zagrlili smo se u vrtu ispred vile, i Mahatma nas je sve uslikao. Dobar čovek taj gospodin Ezenva, pisac iz Nigerije. Rekao mi je da su jednog njegovog rođaka nedavno pretukli skinhedsi, javili su mu to, negde u Nemačkoj se to dogodilo, i da je upravo napisao priču o tome. I završio je ipak zbirku poezije Plamenovi. Kad ga je stegao išijas, morao je po ceo dan da leži u krevetu, i onda je tako pisao, ležećki. Neki ljudi su odlazili, neki su dolazili. Stigli su baš tog dana neki novi gosti. Stigla je i Brenda Flanders, fotograf iz Njujorka, i privukla je pažnju, posebno umetnika Karla, ali i gospodina Brajtona, i gospođe Merine, i ostalih. Pomislio sam da je poznata i da su se zbog toga okupili oko nje, tu u vrtu. A i dobro je izgledala, imala je lepo i vedro lice. Sedam‐osam godina starija od mene. Napokon nisam bio ubedljivo najmlađi u vili. To je bilo lepo. Gos’n Somerman je ipak odlučio da popije koju čašu vina više. I to je bilo lepo. Stajali smo sa strane, i pijuckali vino. Gospođa Rouzmeri je rekla da joj je žao što idu, ali da se ipak uželela svojih unuka. Gos’n Somerman je primetio da posmatram gužvu oko te nove gošće, Brende Flanders. „Njen muž je čuveni njujorški dizajner i arhitekta, mada je ona odličan fotograf, video sam neke njene radove, ali nisu je zbog toga spopali. Muž je baš poznat i zato je gnjave, sigurno su saznali ko je njen muž“, rekao mi je gos’n Somerman.
Na licu Brende Flanders se lepo videlo da joj ta gnjavaža ne prija. Gos’n Somerman i ja smo sedeli u vrtu, uz vino. Ljudi nam nisu prilazili, mogli smo da razgovaramo. Posle nekoliko čaša vina, raspričao se. Pokazao mi je utisnut plavi broj na nadlanici. Bio je u koncentracionom logoru, u Nemačkoj, za vreme Drugog svetskog rata, imao je tada petnaest godina. Nije mnogo ulazio u detalje, samo mi je nešto malo ispričao o tome, nije mu se pričalo previše o tom vremenu, preživeo je i kao da mu više nije bilo toliko važno. Nisam ga ni propitivao mnogo. Kakav, put, od koncentracionog logora do glavnog čoveka za matematiku i matematička istraživanja na Berkliju! Bilo je čudno, ali imali smo ipak o čemu da pričamo. Naravno, zahvaljujući njemu. Toliko toga je on mene pitao, da je ipak bilo zbunjujuće. On je obrnuo pozicije. Da bih shvatio koja su pitanja važnija, i odvajao ih je od nevažnih. Obična pitanja. Tačna. Čudesan čovek. Dobar. Pili smo vino i tako proveli celo posle podne, i predveče. Gledali sumrak. Rekao je za sebe da je star i da se verovatno nećemo više videti, ali ostajemo u kontaktu, dogovorili smo se tako. Stalno mi se zahvaijivao, i ponavljao koliko mu to znači što sam otišao da vidim tog orla i sve mu detaljno ispričam. Bio je baš dobar, sjajan tip. Pozvali su nas onda na večeru, da uđemo u vilu. Mahatma mi je prišao na ulazu i šapnuo da će uveče na televiziji biti prenos fudbalske utakmice ,,Roma“ ,,Cirih“. „Jesu Ii to oni važni telefonski pozivi za vreme večere?“ pitao je gos’n Somerman. ,,Jesu“, odgovorio sam. ,,I nioja žena voli fudbal, je l’ ti smeta da joj to kažem, da gledate zajedno tu utakmicu?" ,,Ne, naravno da mi ne smeta", rekao sam. Otišao je do nje i šapnuo joj to na uvo. Gospođa Rouzmeri mi je prišla i šapnula da će doći da gleda utakmicu sa mnom, čim se
spakuje. I da joj je tako drago zbog toga. I odjurila je u njihov apartman. Da se pakuje. Ušli smo onda u trpezariju i tražili udaljenija, mirnija mesta za velikim stoloin, gde nisu bili u blizini oni za koje smo znali da mogu biti previše pričljivi. Gos’n Somermanu i meni prišla je Brenda Flanders. ,,Ja se izvinjavam, ali da li bi vam smetalo da sedim s vama?“ pitala je. ,,Ne, naravno", rekao sam. „O, hvala vam, zaista", rekla je. „Samo bez vaših prijatelja, ako može“, rekao je, uz osmeh, gos’n Somerman. ,,Ma to nisu moji prijatelji... Naravno, da, bez njih“, nasmejala se i ona. Smestili smo se. Prihvatili smo Brendu Flanders kao člana ekipe. Imala je taj izraz na svom licu, ugnjavili su je, morali smo da je primimo. Izgledala je kao neko ko beži od ljudi. To je bilo važno. Naročito u vili. Upoznali smo se, zamolila me je da je ne zovem punim imenom i prezimenom, što sam inače činio. Malo smo popričali, ali onda mi je prišao Mahatma, i ja sam se izvinio, obrisao usta salvetom, ostalo je obavio gos’n Somerman. „Često ima važne telefonske pozive“, rekao je Brendi. Zamolio sam Mahatmu da tiho obavesti gospođu Rouzmeri, i da joj kaže da sam u TV‐sali. I, malo kasnije, seđeli smo na kauču i gledali utakmicu ,,Roma“ „Cirih". Sudija je svirao penal za ,,Romu“, gospođa Rouzmeri je ustala sa kauča od uzbuđenja. „O, ne, ja mrzim penale!" rekla je.
Ustala je i okrenula leđa televizoru. Nije mogla to da gleda. Igrač koji je izveo penal bio je precizan, ,,Roma“ je povela, gospođa Rouzmeri se vratila na kauč. ,,Kako je samo teško nekom mladiću kad promaši penal, to nikako ne volim da gledam", rekla je. Ćutao sam. Nikada nisam pomislio da je nekome toliko teško zbog toga. Iako već žena u godinama, profesorka književnosti sa Berklija, „šekspirolog", gospođa Rouzmeri se razumela u fudbal. Bio sam zatečen. Nije joj se svideo desni bek ,,Rome“, grešio je. „Loše dodaje loptu, i loše se kreće“, rekla je. Onda sam je pustio da mi objasni šta bi bek trebalo da radi. Kako da pomogne svojoj ekipi. Moram da priznam, uživao sam. Ta baba je osećala suštinu mog omiljenog sporta. I poznavala je stvari. Zagrlio sam je. Zavoleo sam tu babu i pre toga, ali sada još više. ,,Vi ste divna žena, gospođo Rouzmeri", rekao sam joj. I ona je zagrlila mene. Postali smo stvarno drugari. Posebno sam zavoleo i gospodina Somermana. Sa njim sam se naročito dobro razumeo, ali i više družio. I bilo mi je žao što odlaze iz vile. Odgledali smo utakmicu, a onda smo se spustili u salon. Kasnije, tokom te večeri, gospodin Ronald je održao oproštajni govor baš njima posvećen, gospođi Rouzmeri i gos’n Somermanu, koji je u ćošku sedeo s Brendom Flanders. Gospodinu Ronaldu se raspoloženje popravljalo svakog dana. jednom sam ga čak video kako veselo skakuće stepeništem, vrlo mladalački. Bilo mi je jasno da je gospođa Milita odustala od saradnje s njim. Sastavio je vrlo duhovit govor. Na kraju, pozdravio sam se sa gospođom Rouzmeri i gos’n Somermanom, razmeniii smo adrese i zagrlili se, dugo smo se rastajali. Lepo prijateljstvo.Onda su otišli u sobu da se odmore pred put. Ostali smo samo gospodin Brajton, gospođa Merine, Brenda Flanders i ja, u tom salonu. Pili su vino, ja sam pio konjak. Gospođa Merine nam je pustila CD argentinske pevaćice Mercedes
Sose. Kroz prozor sam video polumesec. Bilo mi je žao što su otišli gospođa Rouzmeri i gos’n Somerman. Gledao sam taj mesec. Pričao sam o tome Brendi Flanders, koliko mi je žao što odlaze, i ispijao sam konjak. ,,Ej, što moraš da izgovaraš moje ime i prezime, dovoljno je samo ime, stvarno, ne moraš i prezime”, rekla je. „Važi, neću više, mada mi nekako ide zajedno”, rekao sam. I popričali smo, upoznavali se polako, razgovarali i pričali baš dugo, ali sve dok sam ja mogao da pričam na engleskom. Kad sam iznenada osetio da uskoro neću moći uopšte da pričam, ni na srpskom, zbog konjaka kojeg više nije bilo u flaši, ustao sam i nekako otišao na spavanje. „Ostani još malo, nije toliko kasno”, rekla je. „Kasno je, Brenda Flanders, odjednom je za mene sve postalo baš mnogo kasno”, promucao sam nekako. 24.
Nisam se probudio mamuran. Ipak sam pio dobar francuski konjak. Odmah sam izašao napolje. Padala je kiša, ali ona blaga kiša, što samo umiva. Što prija kad pada po licu, ali i prska po odeći. Otišao sam do sela Peskala, da gledam ukotvljene jedrilice i čamce. Oduvek sam voleo da gledam čamce, na mirnoj vodi, sama ta slika je uvek lepa. I nisam imao drugog posla, ali i to sam oduvek voleo, da nemam nikakvog posla. Patke su izašle na obalu, sklonile su se od kiše pod jednu nadstrešnicu. I ja sam se sklonio pod tu istu nadstrešnicu. Patke se nisu uplašile. Motale su se i gegale oko mene. Ispred jedne od kuća, kroz rešetku ograde, jedan pas je lajao, i na mene i na te patke. Nikoga osim nas nije bilo napolju. Stajao sam nekoliko metara od tog dvorišta, nisam ni gledao u tog psa. On je desetak minuta lajao, kao da je imao nešto posebno protiv svih nas. Onda je samo ućutao u jednom trenutku. Odjednom. Bez ikakvog razloga, kao što je i lajao. Zevnuo je,
mahnuo repom nekoliko puta, zatim se muvao po dvorištu, a na kraju i prilegao. I patke su se smestile, i prilegle. Otišao sam u vilu, na aperitiv, pa na ručak. Mahatma mi je brzo prišao, bio je vrlo veseo. „Slušaj, večeras ima prenos utakmice ‘Inter’ ‘Real’ na televiziji, i moći ću i ja da gledam, jer neće nikog biti u vili, svi idu na neki koncert. A važno mi je, kladio sam se“, rekao mi je. ,,Na koga?“ ,,Pa na ‘Reai’, na Špance, kako na koga?!" ,,Što?“ ,,Pa kako što?! Muka mi je od Italijana", rekao je Mahatma. „Koliko si para stavio?“ ,,Mnogo.“ „Reci? Ali u dolarima." „Petsto dolara." ,,To je mnogo, čoveče. Tebi je baš muka od Italijana?" „Mnogo mi je muka", rekao je. ,,Što?“ pitao sam. „Nemam pojma. Samo mi je muka. Valjda zato što živim u Italiji." ,,Pa isto bi ti bilo i da živiš u Španiji, tada bi se kladio na Italijane", rekoh. ,,Pa naravno da bih se kladio na Italijane, da živim u Španiji, to je tako, i sigurno da je tako“, odgovorio je.
Sipao mi je burbon, onda su se pojavili i drugi gosti, posluživao ih je. Pojavila se i Brenda, i ona je uzela burbon. ,,Je P sve u redu s tobom?" pitala je. „Jeste, što?“ „Sinoč si tako iznenada otišao, i nisi izgledao dobro, uopšte nisi izgledao dobro, i to odjednom?“ rekla je. „Gospođo Brenda Flanders, ali to je bilo sinoć", rekao sam zvanično. „O, čoveče, daj bar ti razgovaraj normalno sa mnom!" „Evo Brenda, u redu je sve, izvini... Gospodine Mahatma, molio bih još dva pića, za moju prijateljicu Brendu da se opusti malo, i za mene, naravno", rekao sam. „Gospodine, to se podrazumeva... Za vas uobičajeno, je l’ da povećamo malo?" „Naravno gospodine, hvala, a može i za našu prijateljicu Brendu isto to.“ „Gospodine, izvolite, i za damu isto, naravno." „Hvala, gospodine, baš ste ljubazni", rekoh. Sipao nam je dva dupla burbona. Brenda se smejala, napokon. Bio joj je smešan način na koji smo Mahatma i ja razgovarali. Onda je uzela čašu koju joj je Mahatma pružio. „O, ali ja ne mogu sve ovo da popijem!" rekla je. „Gospođo Flanders, izvinite što vam se ovako direktno obraćam, ali ima ko može, samo ponesite to piće u trpezariju, molim vas“, rekao joj je Mahatma.
Brenda se sve vreme smejala. Otišli smo na ručak, seli za veliki sto, zajedno, Brendu su spopali pitanjima čime se njen suprug trenutno bavi, bilo joj je dosadno, ali je odgovarala na sva pitanja ljubazno, ja sam već zamenio svoju praznu čašu njenom, skoro punom. Lupnuo sam je po ruci nekoliko puta, tek da zna da sam uz nju, pružao sam joj podršku. Bilo joj je drago zbog toga. Onda sam sve popio i brzo pojeo ručak, a zatim pobegao napolje, i ostavio je da se druži malo s Ijudima. Otišao sam u apartman, da se malo odmaram. Te noći, posle obavljene večere, Mahatma i ja smo bili spremni, cela vila je bila naša. Gregorio je pobegao kući ranije. Svi gosti su otišli na koncert koji se održavao u nekoj drugoj vili, od četiri koliko ih ukupno ima na brdu. Gostovao je neki poznati kvintet. I Brenda je otišla na koncert. Morala je. Gospođa Bela mi je rekla, pre večere, da bi bilo lepo da i ja dođem. Izvinio sam joj se, rekao sam da će na televiziji biti prenos meni vrlo bitne utakmice. Nije joj baš bilo drago, naravno, ali je rekla da nema problema, tako da je i ona morala na koncert. I Mahatma mi je rekao da nema više vina, ali da mogu da uzmem pivo i ponesem ga. Uzeo sam nekoliko flaša „tuborga", veliku čašu, ušao u TV‐salu, skinuo sako i kravatu, raskopčao košulju, uključio televizor, raskomotio sam se i izvalio se na kauč. Mogao sam i da pušim, nije bilo nikoga kome bi to moglo da smeta. Mahatma mi se ubrzo pridružio. Osećao sam se kao Džon Maršal, neki stari tip koji je već odavno mrtav, o kom sam čitao, bio je jedan od prethodnih vlasnika „Vile Serbeloni". Utakmica je počela. Stavio sam noge na sto i zapalio cigaretu. Mahatma je sve vreme stajao kraj mene i gledao utakmicu. „Sto ne sedneš?“ pitao sam ga. ,,Ne smem, nama, službenom osoblju uopšte, strogo je zabranjeno da sedimo po sobama vile", rekao je. ,,Što?“ pitao sam.
„Što?! Zato što smo osoblje! Takva su pravila, a ja imam porodicu, i ne zajebavaj više“, rekao je, nervozan zbog novca koji je uložio. „Ali večeras nema nikoga u vili, i gospođa Bela je na koncertu?" „Znam, ali možda nisu svi otišli na koncert, neko može i da se vrati ranije. Jedan moj kolega je pre tri meseca dobio otkaz zbog toga, sedeo je ovde i gledao televiziju, jedan gost je prošao, video ga i prijavio je to gospođi Beli. Možda ti to ne razumeš, ali ne ponašaju se svi gosti tako kao ti. Jedan gost me je pre nekoliko dana prijavio gospođi Beli zato što sam ga pitao kako to da mu nije hladno u sandalama. Hteo sam samo da budem ljubazan prema njemu. Odbila mi je trideset posto od plate zbog toga. A to nije prvi put da se tako zajebem. Sledeći moj ispad, i dobijam otkaz“, rekao je. ,,Ma zajebavaš me sad?“ rekao sam. ,,Ne, ne zajebavam, pričam ti najozbiljnije", rekao je Mahatma. ,,Je l' to onaj tip sa Novog Zelanda?" pitao sam. „Valjda, da, nemam pojma." Skinuo sam noge sa stola. Ugasio sam cigaretu. I zbog toga je mogao da dobije otkaz. Nisam mogao da budem Džon Maršal. Znao sam ko je nosio sandale. Muž gospođe Milite, ona budala, gospodin Ričard. Kako su samo odvratne te stvari, te pozicije, i ti jezivi ljudi koji uživaju u tome, pomislio sam. Taj gospodin Ričard, sa leptir‐mašnom i u smokingu uveče, pozdravljao bi se sa blagim naklonom i ljubaznim osmehom, i onda bi za stolom proklinjao Australijance, ali i ostale, verovatno. Bio je uvređen što mu se tamnoputi konobar uopšte obratio, i što ga je dobronamerno pitao za sandale. Nisam mogao odmah da poverujem u to, ali tako je bilo. Mahatma je strpljivo stajao prekrštenih ruku, gledao je utakmicu, sigurno je dobro zaradivao u vili, izdržavao je celu porodicu od tog novca, nije mu padalo na pamet da sedne u fotelju. To je ipak bio dobar posao, koji mu je bio potreban. I to je taj, jedan, zauvek, večiti besmisao, koji te prati u stopu, gde god da se okreneš, gde god da odeš. Mahatma je stajao, ja sam sedeo i pio
pivo. A pri tom, na kraju utakmice, Mahatma je izgubio novac. Italijani su pobedili. Mahatma je bio ljut, psovao je na svom jeziku, otišao je, nije ni pokupio pivo koje sam popio, čaše i flaše. Zaboravio je. Uradio sam to umesto njega. Posle utakmice sam sreo Brendu, u hodniku vile, vračala se sa koncerta. Prišla mi je. Bila je ljuta i nervozna. ,,Ej, ima li ovde nečeg drugog, bilo čega, osim ovih koncerata i ovih Ijudi koji mi ubijaju mozak?" pitala me je. „Ima, naravno." „Što si pobegao sa ručka i ostavio me tamo?“ pitala jc. „Čuvam svoj mozak", rekao sam. Poveo sam je sa sobom. Spustili smo se u Belađo, kod Augusta i Luiđija, u ,,Sport“ bar, da joj pokažem ta dva brata blizanca koji ne prestaju da se svađaju. Upoznao sam ih sa Brendom. Bili su pristojni, upoznali su se s njom, i odmah se okrenuli i otišli od nas, i nastavili tamo gde su stali kad smo ušli. Brenda je bila jedina žena za šankom, i uopšte, jedina žena u tom baru. Pošto je ,,Inter“ pobedio, bilo je veselo, i bučno. To me je i privuklo, da vidim šta se dešava unutra. Augusto i Luiđi su, naravno, neprestano urlali jedan na drugog. Upoznali su me sa jednim njihovim rođakom, koji je takođe urlao, zvao se Đuzepe. Rekao mi je da su svi koji dolaze u ovaj bar članovi kluba navijača „Juventusa". To je njihov klub, jedini. „Nema drugog kluba u Italiji, i ovde je zabranjeno slaviti pobedu drugog kluba", rekao mi je Đuzepe. To je bio razlog urlanja. Upoznao me je onda sa lokalnim predsednikom kluba navijača, zvao se Vitorio. Viforio je očigledno popio koju čašu više, bio je pijan, viknuo mi je da je „Juve" oduvek u njegovom srcu. Izgovorio je to na engleskom jeziku. Imao je preko sedamdeset godina. Nizak, vitalan i brz starac. Uhvatio me je za ruku i odveo u prostoriju iza šanka, tu se nalazio televizor,
nekoliko niskih stolova i stolica, i požutele uramljene fotografije nekih starijih fudbalera „Juventusa". Bilo je i nekih novijih, prilepljenih. Tresnuo je dlanom, snažno, po jednoj fotografiji, zalepljenoj na zid, na kojoj je jedan fudbaler, po blatu, trčao za loptom. Ulubio je tu fotografiju. ,,To je moj sin! Vidiš ga! Igrao je za ‘Juve’! Moj sin!" viknuo je. Augusto je uleteo u prostoriju. Vitorio je pobegao, izleteo je napolje. „Šta je to lupilo?" pitao me Augusto. „Vitorio mi je pokazao ovu sliku i njegovog sina koji je igrao za ‘Juvcntus’, pa je malo jače lupio po njoj", rekoh. „Budala. To svima pokazuje kad malo popije. To ga je on slikao. Njegov sin je odigrao samo jednu utakmicu u životu za ‘Juventus! i to prijateljsku, nezvaničnu, ušao je u igru deset minuta pre kraja i ja mislim, siguran sam u stvari u to, da je Vitorio to nekome platio tamo, u klubu, da ga uvedu u igru, da bi ga slikao, ali nikada to nisam saznao. Sin mu nije bio dobar igrač, bio je loš, nikakav, očajan, završio je u nekom nižerazrednom klubu. Ali Vitorio uvek pokazuje tu sliku, i udara ponosno po njoj, ume da budc dosadan ponekad, naročito kad popije", rekao je Augusto. ,,I on dobro govori engleski, kao i ti“, rekao sam. ,,Pa i on je morao da beži posle rata, kad su stigli Amerikanci“, rekao je. ,,I gde je pobegao?" ,,Pa u Ameriku." Vratio sam se za šank, seo sam pored Brende. Stari pijani Vitorio mi je prišao, izvinio se Brendi, i okrenuo joj odmah leđa, stao je između mene i nje, i poklonio mi je maiu knjigu, sa rasporedom svih utakmica „Juventusa" za celu sezonu. Onda mi je pružio neku
člansku kartu lokalnog kluba navijača ,,Juventusa", da se potpišem i da obavezno stavim fotografiju, pečat je već bio u karti, i odmah postajem član. To nije bilo za žene. Pozvao me je da idem s njim u nedelju, u Bolonju, da gledamo zajedno utakmicu „Bolonja" „Juventus". Rekao sam mu da bih voleo, ali da nisam siguran da ću imati vremena. „Razmisli dobro, moraćeš da budeš s njim ceo dan", rekao mi je Augusto, tiho, dok je brisao čaše za šankom. „Što? U čemu jc problem?" pitao sam ga. „Vitorio može da bude strašno dosadan, rekao sam ti, a tek kad je utakmica, on je nemoguć, i pošto si mu nov, a svi drugi beže od njega, uništiće te“, rekao mi je Augusto. Rekao sam Vitoriu da verovatno neću imati vremena, i rekao sam mu da mi je žao zbog toga. Onda smo Brenda i ja dobili piće od Augusta. Ona crno vino, a ja pivo. ,,Ja ništa ne kapiram šta se ovde dešava", rekla je Brenda. „Fudbal. To je ovde jedina zabava. Ili da se družiš u vili", rekoh. ,,U redu je onda. Ovde je bolje. Jedino što su mnogo bučni, ali u redu je. A zašto ovde nema žena?" pitala je Brenda. „Verovatno se odmaraju od svojih muževa." ,,A to su ovi ovde. Kapiram." Sedeli smo za šankom i upoznavali se, pričali, i to dosta dobro, mirnije i bolje. Pričala mi je malo o tome šta radi, i uopšte, razgovarali smo, o svemu, upoznavali smo se detaljnije. Bila je neposredna, vedra i direktna. Morala je sporije da priča, zamolio sam je to. Lepo smo se razumeli. Te stvari idu brzo ponekad. To, stvari prepoznavanja. A i dobro je izgledala, ravna riđa kosa, zelene oči i rumeni obrazi. Bila je lepa. To ponekad ubrza te stvari kod upoznavanja.
Buka više nije mogla da se izdrži Neki su ipak dobili na kladionici, nisu navijali za „Inter", ali dobili su novac. Slavili su. A oni su tek urlali. I izašli smo napolje i otišli kod Alde, da vidimo kako je tamo. I kod nje, u kafeu, bilo je više ljudi nego inače. Alda je imala posla. Videla me je sa Brendom i nasmejala se, upoznao sam ih. Brenda i ja smo seli za šank. „Ovde je malo prijatnije. Je l' ovde često dolaziš?" pitala je. ,,Da, ili ovde kod Alde, ili tamo kod Augusta, kako kad." Alda nas je poslužila, onda mi je prstom pokazala na svesku. Klimnuo sam glavom. Trebalo je kasnije da joj nacrtam ko je Brenda, na jednom od onih crteža. To je to značilo. Alda se izmotavala sa sveskom. Brenda je nešto pričala o svojim prvim utiscima kad je stigla u vilu, nije ništa primetila. Razgovarali smo uglavnom o ljudima koje je upoznala kad je stigla. Morao sam da joj pričam malo više o tome da ne mora ništa da radi ako neće, i da čak ne mora mnogo ni da se druži sa ljudima koji je gnjave. Objašnjavao sam joj kako to može najlakše da izbegne, u dogovoru sa Gregoriom ili sa Mahatmom. Dok sam joj to pričao, video sam Aldu kako crta nešto u našu svesku. Smejala se i kreveljila iza Brendinih leđa. Podigla je svesku i pokazala mi crtež, nacrtala je Brendu, a iznad njene glave dolarske oznake. Smejala se. Pričao sam sa Brendom, rekao joj kada polaze brodovi za Komo, i rekao joj da možemo jednom zajedno da odemo tamo. ,,To bih baš volela", rekla je Brenda. Alda je podigla svesku, sad je nacrtala i jedno veliko srce pored onih dolara, i sve to zaokružila. Držala je to u vazduhu, ali je pazila da Brenda ne primeti, i cerila se. Neki gosti su tražili svoja pića, počeli su glasno da se bune. Alda je brzo spustila svesku i nastavila sa poslom. „Možemo sutra da idemo u Komo, ako nisi zauzet?“ rekla je Brenda.
„Kako to misliš zauzet?" ,,Je l' ti baš ništa ne radiš?“ „Ovde? Da radim? Gospođo Flanders, molim vas!“ rekao sam. „Ne zajebavaj me više", rekla je, ali se nasmejala, ipak. Ono što sam tada zaista primetio, ali to nikome nisam rekao, bilo je da sam sve bolje govorio engleski, i sve više reči razumeo. Izgovarao sam neke za koje nisam mogao da znam odakle sam ih izvlačio. Iz filmova, muzike, odatle najverovatnije. Nije mi smetao alkohol. Sve sam pamtio. Sve što bi neko rekao, i razumeo sam značenje. Sad sam već slobodnije mogao da pričam. Brenda je rekla kako bi morala da se vrati u vilu, u svoj apatman, zaboravila je da se javi svojoj porodici u Njujorku, mužu i ćerki. „Važi, ja ću još malo da ostanem ovde", rekao sam. ,,A je I’ važi dogovor za sutra, da idemo u Komo?“ pitala je. „Važi, da, možemo na brod oko podneva, i da se vratimo uveče", rekoh. ,,To je u redu, vidimo se u vili onda, i idemo oko podneva, sjajno", rekla je Brenda i otišla. Ostao sam za šankom i čekao da se ljudi raziđu, i čekao da Alda bude slobodna, da bi malo crtali. Iako se tu nije više radilo o crtanju. Uzeo sam našu svesku i precrtao one njene crteže sa dolarima u vazduhu i velikim srcem oko nečeg što je, nacrtano u toj svesci, predstavljalo Brendu i mene. Onda sam držao olovku i razmišljao kako da nacrtam prijateljstvo između žene i muškarca, kako da Aldi nacrtam da nemam ništa sa Brendom. Alda je bila u poslu, i videla me kako razmišljam nad otvorenom sveskom, i nasmejala se. Onda sam ja shvatio da ne umem i da ne znam kako da nacrtam prijateljstvo između žene i muškarca. Bio sam glup, nisam to umeo da nacrtam. Ustao sam sa šanka i poslužio sam se irskim viskijem. I, kad sam ga malo popio, nisam više bio glup.
Nisam crtao ono što ne umem. Crtao sam ono što sam umeo i što mi je bilo lakše, i bilo je jasno i precizno, nacrtao sam golu Aldu, i nacrtao sam sebe golog preko nje, ali da bi se znalo da sam to ja, sebi sam istetovirao flašu na ramenu. Eto, tako sam to nacrtao, i ostavio tu svesku, i nastavio da pijuckam. I onda je Alda, dok je radila, i donosila i odnosila pića sa šanka, bacila pogled na crtež, i onda je bacila pogled na mene, nasmejala se i nastavila sa svojim poslom. A ljudi se nisu razilazili, Alda je baš imala posla, i ja sam imao posla, pijuckao sam i crtao razne gluposti, na kraju spustio Rokfelerov novac na šank i izašao napolje. Alda je izašla za mnom, vratila mi je novac, i poljubili smo se. „Ćao, dođi sutra“, rekla je Alda na italijanskom i lupila me po ramenu. ,,Ćao“, rekao sam na srpskom. 25.
Na putu do sela, popadali raspukli narovi. Do tada, nisam ih primećivao, sve do tog dana. Bilo mi je muka od vile. To je bio takav dan. Nije bilo nikakvog razloga koji bih mogao da navedem. Naprosto, tako je bilo. Približavao se dan povratka u Beograd. Od toga mi je bilo muka, najverovatnije, od same pomisli na to. Nije mi se odlazilo sa tog brda, niti iz tog apartmana u vili, na desetak minuta hoda od obale jezera. Tu sam imao zaista sve. Dali mi da budem u raju mesec dana, a onda nazad. Nije mi se vraćalo u rodni grad. Nikome na mom mestu verovatno ne bi bilo do toga. Nisam otišao u vilu. Ukrcao sam se u hidrogliser, i stigao u Komo oko podneva, bez Brende. Nije mi bilo do društva. Šetao sam se gradom, sada već nisam mogao da se izgubim u njemu, iako ne bih mogao da kažem da sam ga poznavao. Ručao sam u jednom restoranu, posle toga ponovo šetao, i onda naišao na jedan dobar bar, izgledao je kao vrlo skup bar, po načinu na koji je uređen, ali bilo je mirno, nije bilo mnogo Ijudi, i nije bilo nikakve muzike. U
tom trenutku baš mi je to i odgovaralo. Ušao sam unutra i seo za šank. I bilo je skupo, kao što sam i pretpostavio. Naručio sam pivo. Sedeo sam tu nekih sat vremena, i onda video kako šanker u ćošku, na samom kraju šanka, razgovara s jednim krupnim proćelavim tipom, u dugačkom kožnom mantilu. I, posle tog kratkog razgovora, šanker je otišao do vrata i zaključao ih. Nisam znao o čemu se radi. Bilo je tek pet sati popodne. Šanker se vratio na svoje mesto. Pitao sam ga šta se dešava, i zašto je zaključao vrata. Jedan Rus je zakupio taj bar na ceo dan, tako mi je rekao. Pokazao mi je glavom ka onom tipu s kojim je razgovarao. O njemu se radilo. Šanker mi je rekao da se to često dešava. Rus je sedeo za šankom, okrenut Ieđima ka zidu. Dvojica telohranitelja su bila s njegove leve strane, kraj prozora. Vrata su bila zaključana. Niko nije mogao da uđe. Onaj ko se unutra zatekao, mogao je da sedi koliko god želi, i da pije koliko god želi, i da napusti bar kad god poželi. Rus je sve plaćao. Ali niko nije mogao da uđe u bar. Pitao sam šankera ko je taj Rus, i čime se bavi. Rekao mi je da nema pojma, i da ga to i ne zanima, i rekao mi je da ih ima puno, i da su svi puni para, i da su uvek sa svojim telohraniteljima, i da sve plaćaju, samo da budu bezbedni i da sede na miru, to je sve što žele. Naručio sam odmah „džejmison", dupli, naravno, moglo mi se, mogao sam da pijem koliko sam hteo, ovog puta od novca poreklom iz Rusije. Nije mi bio potreban Rokfeler tog dana. Sedeo sam za šankom i pijuckao, šanker je imao sve manje posla, ljudi su polako napuštali taj bar, niko nije zbog tog Rusa odlazio, svi su verovatno bili već naviknuti na to. Ljudi su izlazili, šanker bi samo otključavao i zaključavao vrata. I polako raspremao stolove. Neki ljudi nisu ustajali od svojih stolova, mirno su pričali i pili, svi smo znali o čemu se radi, i nije bilo loše. Meni je bilo odlično. ,,Je l' se tebi ovo isplati? Ipak ti je promet manji, ljudi ne ulaze unutra?" pitao sam tog šankera. Nasmejao mi se, brisao je čaše i slagao ih na staklenu policu iza svojih leđa. Onda se nagnuo ka meni. „Promet je manji, ali je napojnica kao pola moje mesečne plate, a još i ako se Rus napije, onda cela plata sigurno", šapnuo mi je.
,,Pa to je fenomenalno, a je l' rizično?" ,,U kom smislu?" pitao je. ,,U svakom smislu", rekoh. ,,Ma ne, ovaj bar je osiguran, tako da ako neko pripuca na njega, sve što se ošteti je plaćeno, njegovim telohraniteljima je rizično, ja samo legnem dole, i mogu slobodno sve da polupaju unutra." ,,A gde ja da legnem?" ,,Pa na pod“, nasmejao se. „Daj mi još jedno piće", rekoh. „Isto? Duplo?“ „Naravno." „Izvoli. I ne brini, to se još nije dogodilo, barem ne ovde. To se ti Rusi međusobno takmiče, ko ima veću vilu, više telohranitelja, bolju jahtu, to je sve među njima, ne znaju kako da potroše novac koji imaju, to je cela priča", pričao mi je šanker. ,,A je l' se dešavaio na nekom drugom mestu, da bude gužve?“ „O, pa da, ali ne u ovom baru, ovde nije, i ako ti se obrati, pričaj s njim normalno, ne znam odakle mu novac, ali skroz je običan i opušten tip“, rekao mi je. ,,Ma i to je fenomenalno, jedino što sam ja odjednom postao skroz neobičan tip“, odgovorio sam mu i popio svoje piće. Šanker se nasmejao, i sipao mi još, i nastavio je da priča, objasnio mi je da je do sukoba dolazilo u početku, kada su počeli da pristižu u Komo, početkom devedesetih, i da je sada s tim gotovo, nema više toga, nema sukoba i pucnjave. Tako mi je ispričao, i ja sam se opustio, ali to je bilo zbog pića, ne zbog njegove priče. I promenili smo temu. Fudbal, naravno. Od gostiju, pored tog Rusa i dvojice
njegovih, bila su tu i neka tri tipa, pili su vino i jedan je kuckao nešto u mali laptop. Rus je pio neki francuski konjak, i zaista je bio miran, gledao je kroz prozor i pio. Onda je, u jednom trenutku, pozvao šankera i nešto su pričali. Šanker se vratio na svoje mesto, nagnuo se ka meni. „Pitao me je da li te poznajem, i odakle si“, rekao mi je. ,,I šta si mu rekao?“ „Rekao sam mu da si iz Srbije, ali da te ne poznajem." ,,I šta je on rekao?" „Sad je već malo pijan, rekao je da ste vi kao neka braća, po veri, tako nešto." ,,E, to je tek fenomenalno, i ja sam sada malo pijan, idi ti njemu reci da smo mi kao babe, ali po alkoholu... jebala ga vera, pitaj ga odakle mu novac... idi, pitaj ga.“ ,,E, to ga ti pitaj", šanker se smejao. Onda je Rus podigao svoju čašu i pogledao me, i rekao na čistom srpskom: „Živeli, moj brat Srbin." „Živeli", podigao sam čašu. ,,Mi pravoslavci... tako?“ viknuo je, pijano i veselo. ,,Mi u Komu", rekao sam. „Ali ti Srbin, pravoslavac, je l’ tako?" ,,Ma ja sam u Komu, brate, i pijem ovaj viski i zajebi me sa tom pričom oko religije i pravoslavlja... i tu sam naglo prekinuo i ućutao, jer baš tu sam se ja tako iznenada opustio, i raspričao od viskija, i to na srpskom posle dužeg vremena, i bio tako svestan
toga kad sam uhvatio pogled jednog od njegovih čuvara, i shvatio da je bolje da odmah prekinem. ,,Mi braća...", rekao je Rus i opet podigao čašu. „Tačno brate", rekao sam. On je nastavio nešto da priča, na ruskom, a onda je malo gnjavio šankera na italijansko‐rusko‐engleskom, mislim da ga je i vređao, tako mi je izgledalo. Nameštao mu je okovratnik dok mu je pričao nešto. Sigurno ga je vređao. Videlo se to po njegovom izrazu lica. Imao je taj neki svirepi kez i oči koje su se ustremile ka tom šankeru, to sam tek tada video, i shvatio, takav čovek na razne načine može da bude bogat čovek. Na trenutak, sve mi je bilo jasno. Šanker je samo klimao glavom. Čekao je svoju napojnicu. Na kraju je to i dobio. Video sam svojim očima. Video sam kad je taj Rus tresnuo na šank gomilu zelenih novčanica. Bilo je tu nekoliko hiljada dolara, sigurno. Telohranitelji su mu pomogli da izađe napolje. Šanker je zaključao vrata za njima, sipao sebi čašu konjaka, brojao novac i pričao nešto za sebe, sada je verovatno on psovao tog Rusa, ali tiho, gledao sam kako odvaja novac, nešto u svoj džep, a nešto u kasu. Bio je zadovoljan, i ćutao je. Obišao je onu trojicu koji su sve vreme pričali, pili vino i gledali u ekran laptopa, i poslužio ih je, a onda se vratio za šank, zapalio cigaretu i pijuckao francuski konjak. Više nije psovao. Ali nije bio onako opušten i dobro raspoložen. Zaradio je sigurno hiljadu ili dve hiljade dolara, ali je morao da trpi tog zajebanog Rusa. To je bila ta dobra napojnica. Sve do kasno uveče Rokfeler mi nije trebao, bio sam pijan, Rus je napustio bar, šanker je ponovo otključao vrata, i onda je opet sve bilo normalno. Ljudi su opet mogli da ulaze i izlaze normalno. Jedino što meni više ništa nije bilo normalno. Svakog trenutka sam mogao da se srušim sa te stolice kod šanka. Tada mi je opet Rokfelerov novac bio potreban, ali za prevoz do Belađa. Zamolio sam šankera za uslugu, da mi pozove taksi. Otpratio me je do vrata. I zatvorio ih za mnom. Nije ih zaključao. Vratio sam se taksijem iz Koma, u „Vilu Maraneze", u svoj apartman.
26.
Oko podneva, zazvonio je telefon i probudio me. Zvali su iz uprave „Vile Serbeloni". Pitali su me da li dolazim na ručak. Glas te žene s kojom sam razgovarao bio je ozbiljan, i sam taj poziv, ali i ton njenog glasa, imao je nečeg zvaničnog. Pitala me je da li želim da dođem na ručak sa gospodinom Hong Džunom, i gospodinom i gospođom Bar. ,,Je l’ to neki obavezan ručak?" pitao sam. ,,Ne, samo su gospodin i gospođa Bar zamolili da vas pitam da li dolazite na ručak danas, i ako dolazite da im to javim, voleli bi da ručaju zajedno s vama, to je sve”, rekla je ta žena. „Važi, doći ću na ručak“, odgovorio sam. „Hvala vam, biće im drago zbog toga.“ To su bili oni stariji ljudi koje nisam tako često viđao, i koji su pre dvadesetak godina bili u staroj Jugoslaviji, na Korčuli. Raspitao sam se malo o njima. Ona je bila profesorka Iatinskog u penziji, i prevodilac sa latinskog, posebno stare literature o biologiji; on je bio priznati stručnjak za hebrejsku bibliju, bivši rektor i profesor na Oksfordu. O gospodinu Hong Džunu sam znao samo da je Kinez koji radi nešto pri Ujedinjenim nacijama, video sam ga samo jednom, na nekoj od zajedničkih večera, i to je bilo sve što sam znao o njemu. Nisam znao zbog čega su želeli da ručamo zajedno, ali, posle prethodnog dana u Komu, dobar ručak mi je bio potreban. Istuširao sam se, obukao, i izašao napolje. Nije bilo mamurluka. Dobar viski, čvrst i miran san, i sve je bilo u redu. Spremačica je stajala napoiju i pušila cigaretu. Mislim da joj je na kraju i odgovaralo to što može da se odmori kada dođe na red moj apartman. „Dobro jutro. Mogu li sad unutra?"
„Dobro jutro. Kako god hoćeš", rekao sam. „Znači ne moram odmah?" nasmejala se. „Tako je.“ Otišao sam do „Vile Serbeloni", prolazio kroz osunčani veiiki vrt, bio je baš sređen, staze od šljunka i sitnog kamenja su se crvenele. Čekali su me u sobi sa aperitivima, gospođa i gospodin Bar, gospodin Hong Džun, i Mahatma. Uzeo sam jedan mali burbon. Mahatma se smeškao, voleo je da me vidi kako dolazim na ručak kada me nateraju na to. Ali ovog puta i nije bio u pravu, bio sam gladan, i ručak mi je bio potreban. Nikoga osim nas nije bilo u „Vili Serbeloni". Bio je lep dan, svi su to iskoristili da obiđu malo okolinu, ili da možda rade u prirodi, u šumi. Stajao sam sa gos’n Barom u salonu, pijuckao je viski, imao je vodnjikave oči, rumeno lice i zaobljen nos. Bio je poznat profesor, to sant pročitao. Ali bio je i čovek koji voli viski. To nisam morao da pročitam. Prešli smo u trpezariju, i ručali rolate sa spanaćem i razno povrće uz to. Pitao sam Kineza, gos’n Hong Džuna, šta radi tamo, u Ujedinjenim nacijama. „Predstavljam Kinu“, rekao mi je. ,,Da li je Kina punopravni član Ujedinjenih nacija?" pitao sam ga. ,,Tu i tamo“, rekao mi je. Upoznali smo se tako i odradili ono što se mora. On mene ništa nije pitao. Ni ja njega ništa više nisam pitao. Bili smo vrlo zainteresovani jedan za drugog. Nismo više između sebe progovorili ni reč. Ali sa bračnim parom Bar sam morao da razgovaram. Njih je mnogo toga zanimalo, gospođu Bar naročito. Gospodin Bar je pijuckao viski, nije bio gladan. Ali razgovarali smo. O životu. Njihov život je bio miran. Imali su kuću u Kaliforniji, u kojoj su se odmarali, imali su kuću u Engleskoj, tamo su se takođe odmarali, i putovali su po svetu, držali predavanja i ođmarali se po mestima kao što su brdo Tragedija i „Vila
Serbeloni". Bilo mi je glupo da im pričam o svom životu u Beogradu, ali njih je to baš zanimalo, pa sam morao, i onda sam im pričao. Rekao sam im da je to totalno sranje, pa sam im opisivao razloge. Koliko sam mogao, u tom trenutku, ali i nisam imao baš neku posebnu želju. Sve to me je čekalo kad se budem vratio kući, nije mi se o tome pričalo u „Vili Serbeloni". Njih je čekala kuća u Kaliforniji. Gospođa Bar je iskreno bila zainteresovana za život u Srbiji, gos’n Bar je takođe bio zainteresovan, ali bio je potpuno svestan da mi se ne priča o tome. Ona je pila mineralnu vodu, on je pio viski, ja sam pio vino. Njoj je bilo jasno da je život loš, ali njemu je bilo jasno da mi se o tome ne priča. On je bio sklon piću, ona nije. To je bila jedina razlika. A inače, bili su zaista prijatni stariji Ijudi, od osamdesetak godina, ali mozak im je dobro radio. Sa Srbije smo prešli na ceo svet. Tu su se oni raspričali malo. I gos’n Bar je nekoliko puta ponovio da je Engleska njegov dom. Ta kuća u Kaliforniji, i sva ta putovanja, to je činio zbog svoje supruge, inače ne bi napuštao svoju kuću u Engleskoj, svoju biblioteku, u kojoj je pijuckao viski i čitao knjige. Tako mi je rekao. To je bilo iskreno, i zaista mi je, kad je to izgovorio, zvučalo kao njegov ideal života. Ali morao je da čini malo i svojoj ženi, ona je to volela, putovanja i promenu mesta. „Potrebno joj je sunce, i da se kreće, ne stoji najbolje sa zdravljem, i to joj pričinjava radost, tako da je meni to u redu“, rekao je gos’n Bar. „Tačno. On je zdrav, i najradije ne bi napuštao svoju biblioteku, i svoje flaše viskija u njoj“, rekla je gospođa Bar. Nasmejali smo se svi, čak i gos’n Hong Džun. Kinez je mirno ručao, pijuckao vino i slušao nas. Tako mu je bilo dobro. Ništa nije rekao. I taj ručak je bio završen. Napustili smo trpezariju, i u hodniku smo se razišli, oni po svojim sobama, ja sam otišao u veliki salon za odmaranje, sa raznim novinama i časopisima. Listao sam neke novine, i tada, iznenada, začula se neka tiha klavirska muzika iz druge prostorije. Neko je svirao klavir. Nisam znao ko je to bio, ali muzika mi je bila tako
poznata, baš toliko poznata da sam odložio novine na sto, i zažmurio, i slušao, ali nikako nisam mogao da se setim odakle znam tu melodiju, gde sam to slušao, odakle mi je toliko poznata, a da ne mogu da je se setim. Ništa mi nije bilo jasno i bio sam zbunjen. Onda je muzika iznenada utihnula, i više se nije čuo klavir. I baš tada, na vratima, pojavila se gospođa Bar. Ona je svirala. Pitala me je da li mi je poznato to što je upravo svirala, i rekao sam da jeste, i to baš jako poznato, ali da nikako ne mogu da se setim odakle. Rekla mi je da se setila toga kad je otišla u sobu i vratila se dole. Onda je rekla da će ponovo da odsvira tu melodiju, ali pažljivije. Otišla je za klavir, u drugoj prostoriji, i zasvirala je. Zažmurio sam. I žmurio sam, i odjednom: korčulanska katedrala, čoveče! Bio sam tamo, našao sam se na Korčuli, u tom gradu, odjednom, na trgu ispred katedrale, slušao sam zvona, žmurio sam i dalje, bio sam tamo oko pola minuta, minut, možda i duže, slušao sam muziku koju sam toliko puta čuo u životu, ta vrlo karakteristična melodija zvona sa tornja korčulanske katedrale! Nisam bio na Korčuli osam godina. I onda me gospođa Bar, na trenutak, vratila tamo. Muzika je prestala, otvorio sam oči, bilo je neverovatno. Pojavila se gospođa Bar. Pitala me je da li sam prepoznao muziku. Pogledao sam je. Tog trenutka nisam znao engleski. Ona je porumenela u obrazima, rekla mi je da to često svira svojim unucima za Božić, da je to melodija koju je upamtila još onda kada su proveli tih nekoliko dana na Korčuli, i na kraju se blago nasmejala i otišla. Bio sam u čudu. I čudo je trajalo još neko vreme. Onda je došla Brenda Flanders. Pitala me je gde sam nestao juče. I prvo sam ćutao, ali onda sam progovorio o tome što se upravo dogodilo, o toj muzici koju je gospođa Bar upravo odsvirala, o tome sam počeo odmah da joj pričam. 1 to prilično uzbuđen. Brenda me nije više pitala gde sam se izgubio juče, ni zašto nisam došao po nju da idemo u Komo, zajedno. Izvalio sam se preko jedne sofe u toj vili i samo joj pričao o tome, i zviždukao tu melodiju. Bio sam u potpunom čudu od svega toga što se dogodilo. To je zaista bila poslednja stvar koju sam mogao da očekujem da će mi se dogoditi, na tom mestu, u toj „Vili Serbeloni", na brdu Tragedija. Bio sam u čudu i bio sam presrećan. Ne znam kakav mi je bio engleski, ali Brenda me je razumela.
„Sad ćeš sigurno da odeš negde da piješ?" rekla je Brenda. „Sad ću sigurno da odem negde i da pijem, naravno." ,,A možemo li sutra da odemo u Komo? Baš bih to volela." „Možemo, sutra je subota, i još ako bude lep dan mogu da ti pokažem pijacu, subotom je najveća ponuda najvećih gluposti, ali i dobrih stvari, koje su jeftinije bar dvadeset, trideset posto, to može da ti bude interesantno." „O, pa odlično! Vidimo se sutra, dođi po mene i idemo“, rekla je. „Hoću, dolazim po tebe oko podneva i idemo.“ Brenda je izašla napolje, a ja sam se spustio pravo do sela, do bara u kojem je Alda radila. Bilo je mirno, Alda samo što je otvorila bar, i iznenadila se kad me je videla. Seo sam za šank i uzeo svesku i olovku. Alda je spremala bar, bio je petak uveče, i očekivala je gužvu, petkom je po nekom pravilu imalaviše posla. Uzeo sam pivo, pio sam polako, nisam želeo da se napijem. Kako da joj nacrtam ono što se dogodilo, kako da joj objasnim to? Sedeo sam i razmišljao, nacrtao sam vilu, i pored nje sam nacrtao klavir. Nacrtao sam iznad klavira note, mnogo onih notnih znakova, baš da izgleda kako iz klavira dopire muzika. Za klavirom sam nacrtao jednu staru i sitnu ženu. Nisam znao kako sebe da nacrtam, i kako i gde sebe da smestim. Nacrtao sam pravougaonik oko klavira i oko svih onih nota u vazduhu. To je bila jedna prostorija. Onda sam u drugom pravougaoniku nacrtao sebe kako čitam novine, u drugoj prostoriji. Pio sam pivo, i ono što sam crtao sve je više ličilo na strip, jedino što nije bilo reči, onih oblačića u kadru, u koje bih mogao da upišem tekst. To sam sve morao Aldi da prepričam kasnije. Nastavio sam sa crtanjem, i nacrtao kako sve te note, u sledećem kadru, ulaze iz te prostorije sa klavirom, u prostoriju gde sam se ja nalazio. I nacrtao sam kako note uiaze u moju glavu, u uvo tačnije. Dalje je nekako i išlo, u sledećem kadru sam nacrtao polovinu ,,mog" lica, sklopljene oči i otvoreno čelo, i mozak
ispunjen notama. Tu sam nacrtao veliki znak pitanja. To je bio jedan kadar, jedna pravougaona sličica. A druga je bila kako su mi oči otvorene, širom, mozak sam malo povećao, i tu sam nacrtao sebe i katedralu. Tako sam morao da nacrtam i sledeći kadar, nacrtao sam veliku kateđralu i sebe malog, kao dete, i onda sam oko vrha te katedrale nacrtao iste one note koje su sada bile oko tog zvonika. Nacrtao sam i zvona posebno. U tom trenutku je prišla Alda i pogledala u svesku, ali pokrio sam crtež, nisam još bio završio. Alda je nastavila sa svojim poslom. Crtao sam dalje. Nacrtao sam grad Korčulu sa tom katedralom u sredini, i napisao sam ispod toga ime grada a iznad sam ponovo nacrtao gomilu nota. I onda sam pored toga nacrtao brdo Tragedija i te iste note povezao s jednom lučnom stelicom, i napisao osam godina pored toga. Tad sam već shvatio da sam se potpuno zapetljao. Gledao sam sve to što sam nacrtao i nisam uopšte znao kako to Aldi da objasnim. Ponovo sam nacrtao ženu za klavirom, gospođu Bar, i zaokružio je. Ona je tu bila kao neki posrednik, neko ko je povezao muziku sa Korčule i muziku na brdu. Nisam više znao šta da crtam. Namučio sam se. Nacrtao sam i bivšu Jugoslaviju, pocepanu na više mesta, i nacrtao sam Korčulu na jednom, a Beograd na drugom mestu, i ponovo dodao strelicu i napisao osam godina. Prestao sam da crtam, popio sam pivo, ništa nisam mogao bez teksta. A tekst nisam mogao da upisujem, jer je to bilo nemoguće, Alda i ja nismo imali zajednički tekst, u komunikaciji smo se snalazili, ali bez teksta. Na kraju, Alda je sela za šanlc, donela mi još jedno pivo i uzela svesku. Gledala je crteže i pijuckala neki sok. Pokazala je prstom na gospođu Bar. ,,Ko je ovo?“ pitala je. ,,Ta žena i njen muž su bili na Korčuli pre mnogo godina, i ona je zapamtila tu muziku sa katedrale, a ja nisam bio tamo osam godina, a pre toga sam dosta vremena tamo proveo, i danas mi je odsvirala tu muziku, koju nisam odmah prepoznao, ali kasnije jesam, i uzbudilo me to“, rekao sam joj na engleskom, vrlo sporo. ,,A...rat“, relda je, i nacrtala muškarca sa flašom i puškom.
To sam bio ja, pa sam precrtao pušku. „Tako je, rat, da, ali nisam ja bio u ratu“, rekao sam. „Ovo si ti... bambino!" smejala se. ,,Ma jebeš bambino, da, jesam, bio sam i kao bambino tamo, ali gledaj ove note, ona je svirala tu muziku koju nisam čuo osam godina“, rekao sam joj. Alda je ponovo gledala sve crteže, onda je pokazala na onaj crtež gde su mi oči sklopljene, sa notama u mozgu i velikim znakom pitanja iznad moje glave. „Šta je ovo?“ pitala je na engleskom. „Prošlo je osam godina i nisam mogao odmah da se setim muzike", rekao sam joj. Onda je Alda uzela olovku, i krenula od crteža do crteža, i povezivala sve to nekim strelicama i zaokruživala nešto, i brbljala za sebe na italijanskom, i onda me pogledala na kraju. „Ova žena bila tamo jednom... ti bio kao bambino tamo i još mnogo puta... i ti zaboravio muziku... ona zapamtila muziku ... i svirala ti danas...", rekla je Alda. „Tako je!“ ,,Pa to je sjajno!" ,,Pa sjajno, da, sve si razumela!" ,,Ti si glup... kako si ti zaboravio muziku, a ona zapamtila?" Onda sam ponovo uzeo svesku, pa sam nacrtao mikroskop pored gospođe Bar. „Ona je naučnik, ja sam glup, tako ti je to“, rekao sam. „Kako ide muzika?"
„Isključi radio." Alda je isključila radio, i ja sam joj zviždao, i pošto sam već počeo da gubim i zaboravljam melodiju, malo sam i improvizovao, ali mogao sam otprilike da joj odzviždim tu muziku. „O, pa to je sjajno, je l’ da, čudesno!" rekla je Alda. „Jeste, čudesno je.“ Bio sam iskreno zbunjen kako je Alda sve brzo shvatila, i to zaista sve, čak i ono što sam joj govorio na engleskom, ali me najviše zbunilo kako je lako i brzo povezala ono što sam nacrtao, i u potpunosti razumela celu priču. Bilo mi je glupo da joj to kažem, izgledalo bi kao da sam je potcenio, što je verovatno i bilo tačno. Ili da sam sumnjao u svoje crtanje. Ili je bilo i jedno i drugo. Alda je uključila radio i vratila se za šank. Ponovo je listala svesku, i za sebe zviždukala melodiju koju sam odzviždao. Onda je nešto docrtavala na moje crteže. Tamo gde sam sebe nacrtao kao dete, docrtala mi je kapu sa propelerom i flašicu vina sa cuclom. Smejala se i pokazivala mi to što radi. Bilo mi je smešno. „Kada odlaziš?" pitala je. ,,Za par dana.“ „Teško da ćeš se uskoro vratiti ovde?“ „Teško. Neću nikada imati toliko novca da bih došao ovde na odmor, ili da živim ovde na jezeru Komo.“ ,,To nikad ne znaš.“ „Znam. To je nešto u šta sam siguran." „Možda ćeš jednom ipak moći da svratiš, na par dana, to ipak ne možeš sada da znaš."
„Možda to, jednom, ali biće kasno, tada ćeš već biti kao na onom crtežu, sa mužem i gomilom dece oko sebe“, rekao sam. „Možda, ali ako budeš došao sa jahtom, ne brini ništa", odgovorila je. Smejali smo se. Nismo više crtali. Sedeli smo još za tim šankom, pričali smo, pitala me je za Brendu, rekao sam joj da je ona dobra žena, prijatna i pametna, i da mi je žao što je došla tek na kraju mog boravka na brdu. „Ona je i lepa žena", rekla je Alda. „Jeste, lepa je.“ „Šta ćemo sa sveskom?" pitala je. „Možeš da je zadržiš, ako hoćeš." „Volela bih." „Onda je tvoja." „Evo ti još jedno pivo. Ja ću je verovatno bolje sačuvati, sigurno bolje nego ti“, smejala se i dodala mi flašu „tuborga". ,,To je sigurno", rekao sam. A onda su ljudi počeli da ulaze u bar, i sve ono što je bilo uobičajeno za petak uveče, počelo je da se odigrava. Za nekih petnaestak minuta, od trenutka kada su prvi gosti ušli u bar, bila je već prava gužva. Alda je bila baš u poslu. Kada sam ustao sa stolice i gurnuo ruku u džep, da izvadim novac, prošla je pored mene, uhvatila me za ruku, i ozbiljno rekla da to ne radim. Zamolila me je da se ne preganjamo oko toga. I vratio sam se u svoj apartman.
27.
Probudio sam se, istuširao, i otišao po Brendu. Imali smo sreće, bio je zaista lep dan, nebo je bilo potpuno vedro. Nije bilo toliko toplo, ali nije više ni moglo da bude. Ipak je bio kraj novembra. Ukrcali smo se u hidrogliser, sedeli do prozora, u sedištima jedno naspram drugog, gledali smo ka obali, na sve te vile bogatih Ijudi, ali i sasvim obična sela. Razgovarali smo o svemu o čemu smo mogii, ipak se nismo dovoljno dobro poznavali, ali i njoj je bilo jasno, kao i meni uostalom, da nije bilo nikoga drugog u „Vili Serbeloni" s kime bi se moglo ići negde van brda, i van Belađa. Mada sam tokom te plovidbe pomišljao kako bi mi ipak prijalo da još jedan dan provedem sam u Komu, tokom te plovidbe i priče s njom shvatio sam da mi prija, i da ni ovo uopšte nije loše. I Brenda mi je skroz prijala. Iskrcali smo se u Komo i izvađio sam iz džepa svoju malu mapu grada. Ni sam grad nije veliki, pokazao sam joj gde smo, i pokazao na mapi gde je zanimljivo a gde nije, i Brenda je odmah napravila neki plan, kako bismo mogli da provedemo dan u Komu, i da se uveče na vreme vratimo na večeru. Složio sam se s njenim planom. Nikada to nisam radio, pravio plan za jedan dan, ali nisam imao razloga da ne pristanem na njen predlog. Svaki plan mi je odgovarao. Nije bilo loše provesti jedan dobar dan, s jednom dobrom ženom, za promenu. Otišli smo pravo na pijacu. Gledao sam kako pretura po nekim slikama, neka jeftina ulja na platnu, kod jedne babe. Gledala je naslikane male pse i mačke. Nije mogla da se odluči. Rekla mi je da voli te amaterske slike, nevešte i naivne, ali simpatične. I rekla mi je ih skuplja. Voli te stvari. Dvoumila se između dve slike, na jednoj je bio mali crno‐beli pas sa nakrivljenom glavom, a na drugoj dve mačke jedna uz drugu. Pokazala mi je i pitala me koja mi se više sviđa. „Ova, sa tim smešnim psom“, rekao sam.
,,I meni.“ Kupila je tu sliku. Malo se kao pogađala oko cene, ali je na kraju platila koliko je ta baba tražila. Relda mi je da se ovde svi pogađaju, pa je htela i ona da proba i vidi kako to izgleda. Bilo mi je smešno sve to zajedno. I prijalo mi je, biti sa ženom i muvati se po pijaci u Komu. Ona je zaista uživala u tome. Kupili smo posle, na toj pijaci, i fudbalski plavi dres sa brojem deset, za njenu ćerku. Dres italijanske reprezentacije, pisalo je prezime igrača na leđima, Bađo. Rekla mi je da je fudbal popularan među devojčicama u Njujorku. I njena ćerka baš voli da ga igra. ,,Je l' trenira fudbal, ili se samo igra?“ ,,Da, trenira, igra za školski tim“, rekla je Brenda. ,,I kako joj ide?" „Nemam pojma, ništa ne znam o fudbalu, znam samo da uživa u tome, i da ga baš voli, i ona i njene drugarice", rekla je. Na pijaci sam ponovo sreo onog fašistu, ali izbegao sam ga. Samo sam prošao pored njega, on je podigao ruku u znak pozdrava. Mislio je da ću da mu priđem, ali nisam. Pozdravio sam ga vojničkim pozdravom, oštrim pokretom ruke ka čelu, i onda na dole. Oficirski. Brenda i ja smo produžili dalje. Ja sam kupio zeleni sako od tvida. Ona ga je izabrala, nisam bio siguran da mi je uopšte i bio potreban, a i činilo mi se da mi je tesan. Ali Brenda je insistirala da ga kupim. Svidelo joj se kako mi stoji. Bilo mi je svejedno. Relda mi je da je isti takav sigurno barem đuplo skuplji, u radnji, ubeđivala me je u to. Što je zaista i bilo tačno. Onda smo se prošetali gradom. Pili smo belo vino u jednom baru, na Pjaca Duomo, tu smo se odmarali. Pitala me je da Ii sam siguran da nemam problema sa pićem. ,,Da, siguran sam, nemam nikakvih problema s pićem, što pitaš?" ,,Pa zato što mnogo piješ."
„Nemam problema s tim“, rekao sam joj. Nismo više o tome pričali. Uostalom, i ona je pila zajedno sa mnom. Pojeli smo i neke sendviče u tom baru, prošetali još inalo, a onda opet seli u jedan bar. Nismo otišli u onaj gde sam sedeo sa tipom iz Rusije. Nisam ni želeo da joj to pričam. Nisam želeo da ga ponovo sretnem. Bilo mi je lepše da budem u društvu s njom, bez tih tipova. Bez tih priča. Proveli smo ceo dan u Komu, i počelo je da se smrkava. Sve je polako počinjalo da liči na jedan ljubavni dan. Postajaii smo sve bliskiji, kroz razgovor, tako se to odvijalo, pričali smo o intimnijim stvarima i ćutali o njenom mužu. Njega uopšte nismo spomenuli. Tako da je razgovor, i naš odnos, zaista postajao sve intimniji. Kasnije, kad smo se vratili, pre večere, ušao sam u salon s aperitivima u novom sakou. Mahatma je bio unutra i pozdravismo se. Nismo se videli baš dugo. Pohvalio je moj novi sako. „O, gospodin je opet bio u Komu. Hoćemo dupli burbon?" ,,Pa naravno, gospodine." ,,I kako je inače?“ pitao me Mahatma. „Nisam siguran, gospodine Mahatma, nije loše, ali povremeno se i ne osećam nešto naročito dobro." ,,Je l' ima neki razlog, gospodine, da pomognemo?" ,,Ej, Mahatma, nemoj večeras, neka mi muka pripadne u poslednje vreme od svega ovog", rekao sam mu iskreno. „Kapiram te. Život nije ovo brdo Tragedija, i ova vila, jebi ga“, rekao je Mahatma, tiho i iskreno. Pružio mi je čašu i nastavio sa svojim poslom. Stajao sam i gledao ljude i nije mi se mnogo pričalo. Gospodin Ričard me je pitao šta ima tako važno u Komu, prišao mi je sa čašicom nekog pića u ruci, i nosio je crvenu ieptir mašnu. Rekao sam mu da tamo ima jedna
velika pijaca sa zanimljivim, ali i vrlo jeftinim stvarima. On je rekao da on i njegova supruga ne veruju u kvalitet tih stvari i da nemaju potrebu za tim jeftinim pijacama. „Koje ti inače imaš potrebe u životu?" pitao sam ga. „Pardon?" „Video sam tamo dobre sandale, i nisu mnogo skupe." ,,Pa ja imam svoje odlične sandale", rekao je. „Ništa. Zaboravi." Sad mi jc već bilo i previše muka, od svega. Jebena stipendija. Nisam bio spreman za sve to. Suviše je to lako stiglo, i bilo je daleko od mog života. I uopšte, previše sam lako ulazio, prihvatao i upadao u razne stvari, pa i ovakve. Otišao sam na večeru. Svi smo sedeli za jednim velikim, dugačkim stolom. Brenda je došla malo kasnije, i nismo sedeli blizu jedno drugom. Kraj mene je sedeo nelci čovek kojeg nikada nisarn video pre toga. Tu su bili neki gosti, i uopšte nisam znao o čemu se radi. Razgovarali su među sobom, sedeo sam kraj njih i nisam ih slušao. Završio sam sa večerom, popio čašu vina i izašao iz te velike prostorije za večeravanje. Uzeo sam flašu dobrog konjaka iz salona za aperitive i otišao u onaj salon sa velikim klavirom, tamo sam uzeo jednu lepu čašu, sipao sam konjak i pio. Nije bilo nikoga. Uvalio sam se u jednu veliku belu sofu. Nije moglo da se puši, ali nisam ni morao da pušim. Držao sam čašu i buljio u plafon. Onda je došia Brenda i pridružila mi se, pili smo zajedno. „Baš si brzo večerao... ko su svi ovi ljudi, ne znam nikoga“, rekla je. ,,Ne znam ni ja, ne znam ni o čemu pričaju", rekao sam. „Izgleda da su danas stigli, i izgledaju prilično važni." ,,Pa i ti si brzo večerala."
„Nije me mnogo zanimalo da ih slušam, i malo mi je dosta svih tih novih i stalnih upoznavanja i predstavljanja, to malo zarnara." „Zamara, naravno, ali bilo je i dobrih ljudi koje sam ovde upoznao, i malo mi čak i nedostaju, a baba Rouzmeri i deda Robert naročito, oni posebno, oni će mi nedostajati i kad odem odavde, kad se vratim u Beograd, tako da ova usputna upoznavanja i nisu toliko strašna", rekao sam. ,,Pa zašto si se toliko promenio, zašto ti se raspoloženje pokvarilo?" ,,Kako si ti mogla to da primetiš? Nismo ni sedeli zajedno." ,,A, pa rekao mi je Mahatma, ispričao mi je i za tvoj razgovor s onim čovekom sa Novog Zclanda, oduševio si Mahatmu, ali mi je rekao da nisi dobro raspoložen", rekla je Brenda i nasmejala se. „O, gospodin Mahatma...pa eto, drago mi je i što sam njega upoznao... Da, čoveče, taj Ričard, taj tip me nervira, i on i njegove jebene sandale, a i naterala si me da kupim ovaj sako, sav sam utegnut u njemu, tesan mi je“, govorio sam. ,,Ma ne, dobro ti stoji, stvarno!" smejala se. ,,E, onda nemam pojma, od nečeg mi jeste muka, mislio sam da je od sakoa ili već tako nečeg." ,,Ma ne, sako ti je odličan, samo nisi navikao." Pili smo konjak, pričali gluposti, o sakou i onoj smešnoj slici koju je kupila, a onda smo počeli da se ljubimo, ionako je sve išlo lca tome, ceo taj dan, i to veče, ona je rekla da to ne bi bilo loše, da probamo, ja sam se složio, a onda je dodala da bi ipak bilo pametnije da izađemo napolje, ipak nije želela da nas neko vidi, bila je udata za poznatog muža, nije ga uopšte pominjala, nisam ni ja pitao ništa što ima veze s njim, i izašli smo napolje, iz te vile, poneli smo flašu i čaše, i na kraju smo se popeli na brdo. I ostali
tamo do duboko u noć. Bilo je prijatno biti s njom gore, na tom brdu Tragedija. Bilo je lepo biti sa Brendom. 28.
Čim sam se probudio, popeo sam se odmah, ponovo, na brdo. Pokupio sam neko voće iz svoje „Vile Maraneze" i otišao stazom ka šumi. Obišao sam ga celog, polako sam se šetao po žutom lišću, shvatio sam da će mi brdo ipak najviše nedostajati, kada odem, kad se vratim u Beograd. Zavoleo sam ga. Sve te staze, i drveće, i ptice koje su se glasno čule sve vreme. Znao sam sve to, svaku stazu i svako drvo, dobro sam sve znao, upoznao sam ga, celo brdo. A dole, jezero. Kada si na vrhu i gledaš tu veliku plavu vodu. Zavoleo sam sve to. Što uopšte i nije bilo toliko teško. Onda se u sve to umešala i Brenda, a ni to mi nije smetalo. Posle ručka, otišao sam da gledam f'udbalsku utakmicu u selu. Nedeljom od tri popodne, svaki drugi muškarac je šetao Belađom sa tranzistorom prislonjenim na uvo. Slušali su prenose fudbalskih utakmica. Većina njih bili su strastveni igrači sportske prognoze, i tako su pratili rezultate prvoligaških utakmica. Po barovima su se gledali televizijski prenosi, čula se buka, aii na ekranu nije bilo fudbalskih utakmica, nego jedan ili dvojica komentatora, za stolom u TV‐studiju, posmatrali su utakmice na nekim drugim televizorima koji su se nalazali u tim TV‐studijima, i onda tako prenosili svojim gledaocima. Komentatori su gledali utakmice i glasno objašnjavali šta se dešava na tim drugim igralištima. Ti seoski barovi nisu bili preplaćeni na TV‐stanice koje su direktno prenosile utakmice, i ovako im je bilo jeftinije da gledaju i siušaju te komentatore koji su gledali sve to umesto njih, pošto, na kraju, ipak ih je samo rezultat zanimao, ne i utakmica. Biio mi je komično sve to. A Belađo je imao svoj klub, „Belađina", i takmičili su se u nekoj nižerazrednoj ligi, i baš tada su bili na sredini tabele, tako sam čuo. Utakmica na koju sam otišao, bila je važna za njih, igrali su protiv „Dolcana", prvoplasirane ekipe. Na tribini je bilo stotinak gledalaca, od toga, polovina gledalaca su bile žene. Galamile su sve vreme, vriskale, dobacivale sudiji, i smejale se jednom igraču iz protivničke ekipe, zbog njegove visine. Bio je izuzetno nizak.
Mislim da nije imao više od metar i po, i bilo je očigledno da su ga vrlo ružno vređale, nisam razumeo šta su mu govorile, ali žene su se baš zabavljale, i sigurno su to bile neke teške uvrede, jer je njemu bilo vrlo neprijatno, to se videlo, i igrao je samo na suprotnoj strani terena, uz aut‐liniju, daleko od tribina. Iza gola, na južnoj strani, nalazila se grupa vatrenih navijača „Belađine", bilo ih je šestorica, to su bili „huligani" iz Belađa. Pili su vino. Najmlađi je imao oko šezdeset godina, i bacio je tri petarde na teren. Na poluvremenu, golman domaćih je pričao sa svojom mamom preko ograde, ona je došla na utakmicu sa svojim prijateljicama. Većina igrača se interesovala za rezultate prve lige, više ih je zanimala sportska prognoza nego utakmica koju su igrali. Naravno, kao po nekom pravilu, bio je tu i seoski ludak koji je urlao nešto za sebe, sve vreme, i njemu su se svi smejali. Ništa nisam razumeo, ali bilo je veselo. Grupica mladih devojaka se okupila, i nisu skidale pogled sa centarfora „Belađine". Slale su mu poljupce. Imao je dugačku crnu kosu, nosio je traku preko čela koju je stalno nameštao, doterivao je frizuru, igrao je za te devojke. Očajan igrač, ali imao je svoju vernu publiku. U jednom trenutku, golman „Dolcana" hteo je da šutne loptu daleko, i nešto ga je jako zabolelo, iznenada, jauknuo je glasno, uhvatio se za desnu preponu i srušio se na zemiju. Svi su mu se glasno rugali zbog toga, složno su jaukali, i smejali se najglasnije što su mogli, namerno. Taj momak je ležao na terenu i previjao se od bolova, stigla je i lekarska ekipa. Sve vreme, sa svih strana su se čuli prenosi drugih utakmica preko tranzistora. I manje ili više, sve te utakmice, nižeg ranga, zaista liče jedna na drugu. Tako je i u drugim selima, u nekim drugim sredinama, tako je i u Srbiji. Jedino što nikada ranije nisam video toliko žena na tribinama. Koje su takođe držale tranzistore i slušale rezultate. Utakmica se završila bez pobednika, nije bilo golova. Ali neki su se ipak radovali, grlili su se i skakali, njima je išlo dobro sa sportskom prognozom. Kasnije, posle utakmice, otišao sam u bar kod Augusta, on nije išao na utakmicu.
,,Ma kakva utakmica, koji fudbal, tu nema fudbala, samo se glupiraju i urlaju, zato to i postoji", rekao mi je. Sedeli smo za šankom, i Augusto mi je pokazivao neke stare fotografije i pričao mi o svojoj porodici, i o Italiji pre rata, ali i posle rata, kad se vratio iz Škotske. Najviše mi je pričao o politici, ali ipak i o fudbalu, naravno. Na jednoj žutoj fotografiji, njegov otac, u tesnom sakou i kratkim pantalonama, gura teška kolica sa velikom kutijom za sladoled. Godina je 1920. u Belađu. A na drugoj fotografiji, otac mu je u beloj uniformi, sa belim kačketom, vozi motocikl sa belom prikolicom, takođe sa sladoledom. Godina je 1922. u Belađu. „Vidiš, tada je Duče došao na vlast, odmah je sve procvetalo, odmah, je l' vidiš razliku, vidi koja je to razlika", rekao mi je Augusto. „Vidim, da“, rekao sam. I bilo je velike, zaista baš očigledne razlike. Osim njegovog oca, koji je radio isti posao, ali je mnogo lakše to radio, i bio čist i uredan, i sve kuće u pozadini izgledale su drugačije. Fasade su se belele, gospoda se šetala pod palmama. Belađo je na toj drugoj fotografiji već izgledao kao neko skupo letovalište. Na prvoj fotografiji toga nije bilo, nije bilo tih velikih bašti restorana, uređenog drveća, žbunja i cveća, i visokih palmi, kuće su bile oronule i ijudi su zaista izgledali siromašnije. Bar je tako bilo na tim starim fotografijama koje mi je pokazivao. Osim te dve, bilo ih je još u tom foto‐albumu koji smo listali za šankom. Augustova familija, i kuće Belađa, uglavnom. Na jednoj od fotografija, koja je bila u boji, novijeg datuma, video se Augusto kako se rukuje sa legendom „Juventusa", Robertom Betegom. Augusto mi je tu fotografiju pokazao sa ponosom. Roberto Betega je izgledao veoma uplašeno na njoj, ali Augusto je zato bio baš nasmejan. Jednom rukom je zagrlio Betegu, drugom se rukovao s njim. Kad sam mu rekao da sam kao klinac voleo da ga gledam, Betegu, kao i Franka Kauzija, takođe igraća
„Juventusa", koga sam se baš dobro sećao, i koga sam zaista posebno voleo da gledam kako igra, Augusto je izašao iz šanka, zagrlio me, i udarao me po leđima od sreće. Onda se vratio na svoje mesto, sa druge strane šanka, i seo. Odmah me je častio pivom. Pozvao me je na večeru, kod njega kući. Rekao mi je da nedeljom uveče nema posla u baru, da će da zaključa ranije, i da bi mnogo voleo da dođem kod njega, da budem gost u njegovoj kući, na porodičnoj večeri. „Važi, hoću, biće mi drago", rekao sam. „Odlično, moja porodica bi to baš volela, svima sam toliko pričao o tebi, i Luiđi isto, i nemoj da brineš, nije ništa specijalno, znam da to možda može da ti bude neprijatno, i da ne voliš to, ali samo jedna obična porodična večera." „Hoću, naravno, dogovoreno", pristao sam. „Može li u osam? Da li ti to odgovara?" pitao je. „Može, odgovara mi“, rekoh. Otišao sam u svoj apartman i odmarao se. Trebalo je već da počnem da se pakujem, ali me je mrzelo. Zadremao sam malo i probudio me telefon. Bila je to Brenda. Rekla mi je da joj je dosadno i pitala me šta radim. „Augusto me je pozvao na večeru, kod njega kući, da se upoznam sa njegovom porodicom", rekao sam. „Stvarno? To je baš iepo od njega." „Možeš sa mnom ako hoćeš?" „Ne, ne bih, ipak ga ne poznajem dobro, ne bih da idem, ali možemo posle da se vidimo", rekla je. „Mogu da ti se javim čim se to završi, i da odemo negde na piće." „Možemo, naravno, ali otkud znaš koliko će to da traje?"
,,Ne znam koliko će da traje, ali pretpostavljam da neće dugo, to je ipak obična porodična večera, tako mi je rekao." „Biću u svom apartmanu, i ako ne zaglaviš dugo, javi se, ili dođi." „Važi, ako ne zaglavim javiću ti se.“ Rešio sam da se obučem baš kao za neku zvaničnu večeru u „Vili Serbeloni". Stavio sam i kravatu, naravno. Obukao novi sako i košulju. Kad sam se spustio do Belađa, potražio sam i pronašao cvećaru, i kupio buket nekog cveća. A onda sam otišao kod Augusta. Cela njegova porodica je živela na dva sprata, iznad njegovog bara: Znao sam da to neće biti obična večera. Augusto mi je otvorio vrata, i on je bio u odelu. Nije posebno svečano izgledalo, ali svi su bili lepo obučeni i sve je bilo čisto i uredno. Svi su već sedeli za velikim stolom, i sve je bilo postavljeno i spremno. Bilo je tu ljudi koje sam prvi put video. Augusto me je upoznao sa svojom ženom, i pružio sam joj cveće. Tu je bio i Luiđi, on mi je prišao i krenuo da me upoznaje sa ostalim članovima porodice. Braća, sestre, žene, deca. Nisam mogao da popamtim ko je ko u celoj familiji, ali sa svima sam se upoznao. Smestili su me na čelo stola, suprotno od ulaznih vrata u tu veliku prostoriju. Gledali su me nekih pet minuta, i svi su mi se smeškali, a onda je neko od njih nešto izgovorio, rekao to na italijanskom, i nisu me više posmatrali. Krenuli su sa svojom pričom. I svi su pričali glasno. Bilo mi je lakše, Augusto mi je sipao crno vino i stavio flašu pored mene, niko me nije ništa zapitkivao, mogao sam da razgledam malo, i da se opustim. Video sam na zidu jednu veliku sliku, ulje na platnu, portret jedne mlade žene s detetom u naručju. Tu je bila i manja slika Device Marije, i još neke slike sa biblijskim temama, i naravno, zastava sa grbom „Juventusa". Luiđi je urlao na neko dete koje je sedelo naspram njega. Bio je to neki dečak, koji je bio ljut zbog nečeg, i glava mu je bila pognuta. I dok je Luiđi vikao na njega, video sam kako ga taj dečak gleda ispod svojih tankih obrva, i govori nešto, za sebe, da se ne čuje. Onda su Augustova žena, i Luiđijeva žena, i još jedna žena, ali nisam imao pojma više ko je
sada s kim i u kakvoj vezi, počele da unose hranu iz kuhinje. Bilo je zaista mnogo tih činija i posuda, gomila hrane. Na sreću, Augusto je seo pored mene. On je i bio nekako najmirniji i najozbiljniji od svih. Dosuo mi je još vina, dobrog crnog vina. ,,Ne brini ništa, ovo je sve ovako uobičajeno, nije ništa posebno zbog tebe, možda samo malo više hrane, to je sve“, rekao mi je. „Sve je u redu, Augusto, prijatno mi je ovde, sa tvojom porodicom", rekao sam. „Malo smo glasni, ali to si već shvatio, sad će Luiđi da ode po mamu, pa će neko vreme biti malo manje galame", rekao je Augusto. ,,Po čiju mamu će da ode?“ pitao sam. ,,Po našu mamu, malo se teže kreće, ali se još dobro drži za svoje godine." ,,Ti imaš mamu? Pa koliko ona ima godina?" bio sam skroz zbunjen. „Naša mama, mislim devedeset tri, ili četiri, nemam pojma, sad ćeš da je vidiš, smešna je, nije više kao na ovoj slici... Je l' vidiš, to sam ja u njenom narućju, tada je bila baš rnlada", rekao mi je. „Tad si i ti bio mlad", rekoh. ,,E, pa da, da me ne prepoznaš!" rekao je to i nasmejao se. Smejali smo se, naravno, obojica. Bio je beba na toj slici. U naručju jedne žene sa crnom kosom, nasmejane i oštrih crta lica, ali krupnih očiju, tamnih. I Luiđi se uskoro pojavio sa tom baš starom ženom, njihovom mamom. Smestili su je u čelo stola, tačno naspram mene. Pozdravila me je i nasmešila se. I ja sam joj otpozdravio, na italijanskom. Svi su ćutali i čekali.
„Prijatno svima", rekla je starica. Čim je to izgovorila, svi su navalili na hranu. Augusto se ponudio da me on usluži, i da mi izabere hranu. Zahvalio sam mu se, i zamolio ga da ne pretera. Rekao je da neće, i ubrzo spustio tanjir ispred mene, sa gomilom hrane. „Prijatno i uživaj", rekao je. „Hvala ti.“ Hrana je bila ukusna, mnogo povrća, raznog, riba iz jezera, brdo toga u tanjiru, i još raznih stvari na stolu, svi su jeli, i svako je nešto pričao s nekim, Luiđi je sve vreme nešto govorio onom klincu, sve vreme je viljuškom ubacivao hranu u usta, koja nije zatvarao, i onda bi tom istom viljuškom preteći pokazivao ka dečaku. A dečak je jeo, i to baš s apetitom, i uopšte više nije obraćao pažnju na Luiđija. Augusto mi je pričao o tome kako Luiđi mnogo priča, ali da je dobar, i da mama jedino njega sluša. I dodao je da ga ona jedina i sluša, pošto je shvatila da to više niko i ne radi. Na kraju, njihova mama je pojela nekoliko zalogaja i ustala od stola, obrisala je usta i pogledala me, nasmejala se i poželela mi laku noć. I ja sam njoj to isto poželeo. Luiđi je ustao i krenuo odmah ka njoj da joj pomogne, ali ona mu je odmahnula rukom, i dala mu tako do znanja da joj nije potreban i da se vrati na svoje mesto. Luiđi se odmah vratio na svoje mesto. Večera je napokon bila gotova. Augusto mi je nudio još hrane, ali morao sam da odbijem, nisam mogao više. Ubrzo su i ostali završili, i polako su sklanjali hranu sa stola. Augusto jedini nije ustajao. Svi su nešto radili, čak i Luiđi, gunđao je i spremao sto. Bio sam Augustov gost, on je imao pravo da ne ustaje. Pili smo vino. Uskoro nam se pridružio i Luiđi, i tako smo, na kraju, ostali samo nas trojica za tim velikim stolom. „Koliko još ostaješ ovde, na brdu?“ pitao me Augusto. „Još dva dana", rekoh.
,,I nazad, kući, u Beograd?" „Tako je. Nazad, kući.“ „Nije sjajno tamo, je l' tako? Je l' mnogo loše?“ pitao je Augusto. „Nije sjajno. Može da bude i gore“, rekao sam. „Što ne ostaneš ovde?" pitao je Luiđi. ,,Kako misliš da ostanem? Nemam papire, i to nije lako dobiti." ,,Ma sve može, ako hoćeš sve može, može sve ovde da se sredi, ja ti sredim da imaš papir da si kuvar sa diplomom, i onda te zaposlim kao kuvara i prijavim te uredno, i ti onda radiš šta god hoćeš, sve može ovde da se sredi, sve oko jezera Komo je lepo sređeno, zato što je lako da se sredi šta god ti treba", rekao je Augusto i nasmejao se. ,,I šta onda da radim?" ,,Ma ima posla, prevoziš cigarete za Švajcarsku, ili već nešto, ima posla", rekao je Luiđi. ,,Ma ne, Luiđi, ne švercuju mi se cigarete za Švajcarsku, niti mi se kuva kod vas u kuhinji." ,,Pa mi smo ti samo paravan, kako ne razumeš?" rekao je Luiđi. ,,Ej, Luiđi, a šta je ispred i iza tog paravana? Moj usrani život. Zaboravi." ,,Pa tako je, u stvari. U pravu si. Kad bi imao novca, bilo bi lakše, ili kad bi znao italijanski, ovako nema veze, bio bi to glup život, loše u svakom slučaju", rekao je Augusto. ,,Pa na cigaretama se zarađuje", rekao je Luiđi. ,,Ma ne seri, Luiđi, i ćuti, što ti ne radiš to?“ rekao mu je Augusto.
Onda su njih dvojica započela svađu, na italijanskom naravno. Pio sam vino. Sad je već bilo kasno da zovem Brendu, i ostao sam tu, s njima dvojicom, i pio vino. Luiđi je urlao. Imao je snažan i prodoran glas. Augusto je takođe vikao, ali to nije bilo urlanje. Za razliku od brata, on je kontrolisao svoj glas. Njih dvojica su na kraju razmenili psovke, a onda je Augusto podigao čašu s vinom i nazdravili smo sva trojica. „Uglavnom, na papire uvek možeš da računaš, što se mene tiče“, rekao je Luiđi. ,,Ja mogu da ti sredim kuvarsku diplomu, a onda možeš da pišeš sportske izveštaje sa utakmica naše ‘Belađine’, što se mene tiče, ja to mogu da ti sredim, to može sigurno da zanima ljude u Srbiji“, rekao je Augusto. „Tako je, važno je da imam vas dvojicu kao paravan", rekao sam. Lupetali smo tako do jutra. I smejali se i pili vino. Sve dok Luiđi nije zaspao. Samo je prekrstio ruke preko stola i spustio glavu. „Ovo se još nije dogodilo. Uvek prvo promukne i izgubi glas, pa tek onda zaspi. Ovo je prvi put da je zaspao, a da nije promukao", rekao je Augusto. „Je l’ oduvek tako glasno priča?" „Celog života, samo urla. Kad smo bili deca, najavljivao je bioskopske premijere u Belađu. To mu je bio prvi posao, imao je sedam godina. Oduvek je urlao." 29.
Bilo je podne, i izležavao sam se na klupi Plinija Mlađeg, na brdu, već nekih sat vremena. I bilo je toplo i sunčano, mogao sam to da prepoznam već po jutru, baš toga dana, a probudio sam se oko devet, i kada sam se probudio i otvorio prozor, ušao je svež vazduh, ali dolazio je sa južne strane, i nebo je bilo vedro, i znao sam da će oko podneva biti toplo. I bilo je tako.
Prisvojio sam tu klupu, privremeno, ali došlo je vreme da se rastanem od nje. Leškario sam i posmatrao vrh planine San Primo. Moguće da je i onaj Veliki zlatni orao baš tada bio gore i koristio ovo lepo vreme, ali moguće je i da je njemu svako vreme lepo. Tako je i bilo, sigurno. Nisam mogao da ga vidim sa te klupe, on je mene mogao, ukoliko je bio gore i Iebdeo. Nikada neću zaboraviti onaj trenutak kada sam ga ugledao. I posmatrao, kasnije, izvesno vreme. Leškario sam na klupi i prisećao se tog trenutka. I u tom leškarenju mogao sam jedino da uživam u sopstvenom padu, i iz te pozicije da se divim toj ptici. Orao nije mogao sebi da priušti izležavanje na ovoj klupi, nije ni imao razloga za to. Leškario sam, baškario se, bio sam onaj isti koji je bio i gore, na tom vrhu, i dole, na klupi Plinija Mlađeg. Na isti način sam se i popeo gore, na isti način sam i stigao do ove klupe, na isti način ću se vratiti u Beograd, a onda ću i kod kuće nastaviti, već negde. Sve je to isto, na kraju. Izvadio sam svesku i olovku iz džepa, i pomislio da nacrtam ono što vidim, a video sam taj vrh planine. I nacrtao sam ga. Taj notes je bio mali, tako da sam i planinu nacrtao preko cele jedne strane, i jednu pticu. To je bilo sve što sam nacrtao. I to je bilo jedino što sam uradio a čime sam bio zadovoljan, tako da sam imao razloga da se zahvalim na stipendiji koju sam dobio. Nacrtao sam planinu i pticu, sklopio notes i vratio ga u džep. I nastavio sa izležavanjem na klupi, na brdu s tim smešnim imenom Tragedija. Da li je Plinije Mlađi zaista imao na umu cipele koje su nosili glumci u starom Rimu, ili je to izmišljotina, ili se i njegov život stropoštavao kao i moj? Nisam to mogao da znam, ali bih i sam tako nazvao to brdo. Zaista predivno, i na savršenom mestu, na tom polušpicu koji duboko zalazi skoro do sredine jezera Komo, naziv mu je zaista odgovarao. I već nekih pola sata nakon podneva postalo je svežije. Kamen te klupe je odmah bio hladan, i nisam više mogao da se izležavam. I sišao sam dole, napustio brdo i ostavio jedan štap, kojim sam udarao po zemlji i šišarkama. Više mi nije bio potreban. Naslonio sam ga na klupu.
Naišao sam na Brendu, bila je u društvu i pričala sa Merine, borcem protiv seksualnog zlostavljanja dece, kompozitorom Klentonom, biologom Katajem, i umetnikom Karlom. Šetali su se po velikom vrtu „Vile Serbeloni“, i pozvali su me da im se pridružim. Išli su na teren za boćanje. Pridružio sam im se. Brenda mi je rekla da su se u vili dogovorili sa osobljem da će malo zakasniti na ručak. Hteli su da iskoriste taj lep dan i da idu na boćanje. Niko od njih nije znao kako se to igra, ali nije im ni bilo važno, hteli su malo da se zabave. Brenda se, naravno, trudila da se naš, sada već blizak odnos, ne primeti. I to sam poštovao, naravno. Sviđala mi se Brenda i taj način na koji krije i kojim je već svima dala do znanja da nismo više samo poznanici iz vile. Tako da su i drugi to poštovali. Na kraju smo stigli do terena za boćanje. Kugle su bile u velikom drvenom sanduku i povadiii smo ih napolje. Biolog Kataj je navodno nešto malo znao o tome, ali je više sam improvizovao pravila, i sebe odredio kao zapisničara. Podelili smo se u tri ekipe, Brenda i Merine, Kata) i Klenton, umetnik Karl i ja. On je baš insistirao na tome da nas dvojica budemo ekipa. ,,Ti ćeš da mi govoriš šta da radim, je l' hoćeš?!" zaurlao je. „Dobro, ali budi samo malo tiši, zbog koncentracije", rekao sam mu. „Hoću, hoću“, šapnuo mi je. Onda mi je prišla Brenda, smeškala se, ostali su se spremali za igru. Merine je nezainteresovano posmatrala jezero. Nije joj bilo do boćanja. „Kako je bilo kod Augusta, na večeri?" pitala me Brenda. „Dobro, pričaću ti kasnije, i izvini što ti se nisam javio, sedeli smo baš do kasno.“ ,,Ma sve je u redu, pričaćeš mi posle. Izgleda da se sviđaš Karlu. Je l' ti to ne smeta?“ smeškala se.
,,Ne smeta mi. Nikada se nisam boćao sa pederom." ,,Pa je I’ znaš kako se ovo igra?“ „Nemam pojma." „Možda te Karl nauči.“ „Gospođo Flanders, molim vas, potrebna mi je koncentracija.“ Brenda je otišla kod Merine, Klenton i Kataj su crtali tabele na jednom listu hartije, Karl je podvio nogavice pantalona, i podigao kragnu od košulje. Pazio je na svoj imidž igrača. I uskoro smo započeli sa igrom. Kataj je odredio pravila, i on i Klenton su bili najgori. Brenda i Merine su se zabavljale, igra ih nimalo nije zanimala, samo su nasumice bacale kugle . Ni ja se nisam istakao, mada sam se trudio. Znao sam gde bi trebalo da gađam, ali nije mi išlo. Karl je zato briljirao. Govorio sam mu, i pokazivao rukom gde bi trebalo da baci kuglu. Nije uopšte promašivao. I skakao je od sreće. I zaista, gde god bih pokazao svojim prstom, njegova kugla bi dolazila na to mesto. Biolog Kataj se nervirao. Klentonu nije bilo jasno kako to Karlu uspeva, ali mu je sve bilo simpatično. Čak mu je glasno i aplaudirao posle nekoliko preciznih poteza. Umetnik Karl je skakutao, i zagrlio me više puta. „Nikada ovo ne bih otkrio da nije bilo tebe! Ja sam potpuno fenomenalan u ovome! Potpuno fenomenalan!" urlao je Karl. „Jesi, stvarno", rekao sam. Klenton i ja smo se smejali, Brenda i Merine su sedele na travi, nisu ni igrale, one su se baš glasno smejale. Biolog Kataj je poludeo. ,,Od sada igra svako za sebe! Nema više parova!" rekao je glasno, i odmah promenio pravila. „Ali on meni mora da pokazuje gde da bacim!“ viknuo je Karl.
„Nema više parova, nema pokazivanja, svako za sebe!“ rekao je Kataj. ,,Ja onda ne želim da igram! A ti?“ pogledao me je Karl. ,,Ni ja. Ili zajedno, ti i ja, ili ništa", solidarisao sam se. ,,I mene nešto mrzi da ovo više bacam“, rekao je Kienton i smejao se. Brenda i Merine su već odavno odustale, i samo su se smejale. Kataj je pocepao hartiju sa rezultatima. Pomogao sam mu da pokupi kugle i vrati ih u drveni sanduk. Umetnik Karl je skakao i vikao da je pobednik. „Jebeni peder. Kako mu'tako dobro ide ova igra?“ pitao me Kataj. „Nemam pojma. Možda mu odgovaraju tvoja pravila", rekao sam. ,,Pa sad sam ih izmisliof rekao je. ,,Ne znam šta da ti kažem... “, počeo sam tada da se smejem. A onda se ipak i Kataj nasmejao, na kraju, gledali smo Karla koji se vrteo u krug. Plesao je. Bio je presrećan. Klenton se zajapurio od smeha. 1 onda smo se svi pokupili i otišli u vilu na ručak. Za vreme ručka sam sedeo pored Brende. Prepričao sam joj kako je bilo kod Augusta na večeri. Ona je predložila da i sutra odemo u Komo, još jednom. Složio sam se. I dogovorili smo se za uveče, da se vidimo. Ona će da radi, slikala je nešto, pa će da sređuje te fotografije na kompjuteru. Ja sarti joj rekao da ću biti dole, u Belađu, i đa neću doći na večeru. Ili kod Alde, ili kod Augusta u baru, da se pozdravim s njima, tamo ću biti. „Nemoj da se napiješ", rekla je. „Neću." „Doći ću posle večere", rekla je.
Otišao sam u svoj apartman, i opet sam zaspao umesto da se spakujem. Probudio sam se i sišao u Belađo. Već je počelo da se smrkava. Otišao sam kod Alde. Nije bilo gužve, samo par devojaka za jednim stolom. Alda me je očekivala. Znala je da ću doći. I bilo bi glupo da nisam otišao do nje da se pozdravimo. Uzela je dve čaše i sipala „džejmison", i nazdravili smo. Onda je izvadila svesku i olovku. Osim što sam zaokružio i onaj poslednji dan na prvom listu te sveske, nisam znao šta bih još mogao da joj crtam. Napisao sam joj nešto kao posvetu, na korici te naše, zajedničke sveske. Ni Alda nije znala šta da nacrta. Sve je ionako bilo jasno, ja idem tamo, ona ostaje tu. Verovatno se nećemo više nikada videti. Bilo je zanimljivo baš to, način na koji smo komunicirali. Ta sveska. U tom trenutku, tako je bilo. Šta smo još mogli da nacrtamo? Možda smo ipak mogli i da vodimo ljubav. Možda je dobro što nismo. Ništa od svega toga nije moglo da se nacrta. U svakom slučaju, da smo vodili ljubav imali bi šta da crtamo. „Hvala za onaj dan, gore na brdu", rekla je. „Nema na čemu, drago mi je bilo i zbog tvoje mame." ,,Da, rekla mi je da te pozdravim." „Ipak nam crtanje bolje ide od ovakvog razgovora", rekao sam. ,,Pa kad već nismo imali seks", rekla je Alda i nasmejala se. To je bilo dobro, i bilo je izgovoreno u pravom trenutku. Mogli smo da nastavimo sa komunikacijom na isti način, baš kao da ću dolaziti često kod nje u bar. Onda smo popili po još jedan viski. Dva viskija je Aldi dovoljno da se raspriča, ili da joj se raspoloženje promeni. „Sad ću da ti nacrtam nešto, i to je poklon tebi“, rekla je. Usput je popila još jedan mali viski, i olovkom je počela da crta jedan veliki čamac, kao neku jahtu, ponovo, i onda je napisala svoje ime na pramcu.
„Evo, ako budeš imao čamac, daj mu moje ime!“ Onda sam ja gurnuo kažiprst u viski i kapnuo na crtež. „Šta je to sad?“ pitala je. „Slomila si mi srce i ovo je kao suza“, rekao sam. „Pijani kreten', rekla je i tresnula me po glavi. Onda smo još malo crtali, ja sam na crtežu koji je jednom nacrtala, na onom gde je sebe nacrtala sa mužem i decom, jednom detetu docrtao kapu sa propeleroin i flašu sa cuclom. Na kraju je Alda uzela svesku i olovku. „Nema više crtanja", rekla je. Pričali smo još malo neke gluposti, a onda je ušla Brenda. Nije mi se sedelo sa Brendom za tim šankom, kod Alde u baru. Obukao sam jaknu. „Idemo kod Augusta", rekao sam Brendi. Alda i ja smo se pozdravili, zagrlili smo se i poljubili u obraze. To je bilo dovoljno. Nije više ni bilo važno. Nećemo se više videti. To je tako. Dešavaju se takve stvari. Brenda i ja smo otišli kod Augusta. Pitala me je, usput, za Aldu. I zaista sam joj sve rekao. Sve sam joj ispričao. I za svesku, i za brdo, i Brenda se smejala. Rekla je da bi volela da vidi tu svesku. Odgovorio sam joj da može slobodno da traži od Alde da je pogleda, rekao sam joj da će joj Alđa to verovatno pokazati. Mada i nisam bio sasvim siguran u to. Onda smo ušli kod Augusta, ali on je upravo zatvarao lokal. „Došao sam samo da se pozdravimo", rekao sam. „Da, da, uđite, čekao sam, i onda sam pomislio da ćeš doći sutra, uđite!“
„Neću imati vremena sutra“, rekao sam. ,,Za šank!“ viknuo je. Pitao je Brendu šta će da popije, i ona je rekla crno vino. Augusto je na šank stavio flašu crnog vina, flašu „džejmisona" i čaše. Poslužio nas je. Sebi je sipao neki konjak. Nazdravili smo. „Znam da je glupo, ali ako budeš bio u prilici da dođeš ponovo, imaš sobu kod mene gore, u stanu", rekao je Augusto. „Hvala ti“, rekao sam. „Imaš moju adresu ovde, i samo se javi, soba je spremna i čeka te“, pružio mi je svoju karticu. „Hvala ti. Možda jednom, ko zna. U svakom slučaju, drago mi je što sam te upoznao, Augusto. I mnogo pozdravi Luiđija, naravno." „Hoću. I hvala tebi za onaj dan na brdu, to je bio lep dan“, rekao je. „Bilo je sve dobro, baš sve, i taj dan, naravno." Ostali smo tu još neko vreme. I Brenda se uključila u razgovor, i na kraju smo izašli napolje. Brenda je želela da nas fotografiše. I onda smo stari Augusto i ja stali ispred vrata od njegovog bara i pozirali. Na jednom snimku smo se rukovali, na drugom smo se zagrlili, treći je bio spontan. Nismo gledali u kameru. Zaboravio sam da mu napišem svoju adresu, pa smo se time bavili. Brenda je sve vreme fotografisala. I na kraju, Augusto i ja smo se pozdravili i rastali. „Hoćemo na brdo?“ pitala je Brenda. ,,Hoćemo“, odgovorio sam. „Imam flašu vina u torbi." Popeli smo se na brdo. Sedeli na ostacima utvrđenja, na nekom kamenju, pili vino i pričali. Nije to bio razgovor kao sa Aldom i Augustom. Nije bilo nikakvog opraštanja. Razgovarali smo kao da
ćemo i ubuduće to često raditi. A i ostao je dogovor za naredni dan, da odemo u Komo. Popili smo vino i otišli u njen apartman. Brenda je imala čvrsto i lepo telo, bili smo u njenom krevetu, kraj koga su stajale fotografije njenog muža i njihove ćerke. Zaustavio sam se u jednom trenutku. Uhvatio sam pogled njenog muža i ustao. Brenda se smejala. „Mogu da sklonim fotografije", rekla je. „Gde?" pitao sam. Ništa gluplje nisam mogao da pitam. Ali svejedno, bilo je i meni smešno. Obukli smo se, izašli iz njenog apartmana, i otišli u moj apartaman. I onda smo tamo vodili ljubav. Tamo nije bilo nikakvih fotografija. 30.
Probudila me je lupa na ulaznim vratima apartmana. Brenda nije bila pored mene, u krevetu. Nisam je čuo kad je otišla. Ustao sam, obukao pantalone i otvorio vrata. Brenda je stajala na vratima. „Požuri, zakasnićemo na hidrogliser!" rekla je i ušla. „O, čoveče, tebi se baš žuri u Komo", gunđao sam. ,,I ti si rekao da ti se ide... idem da ti napravim kafu." „Rekao sam, da, ali mi se ne žuri toliko." Otišao sam u kupatilo, obavio tamo sve što je trebalo, izašao i polako se oblačio, Brenda mi je dodavala stvari, pio sam kafu i zapalio cigaretu. „Kako možeš sada da pušiš cigaretu? Pa nisi ništa jeo?" „Gospođo Flanders, gledajte svoja posla", rekao sam. „Ali stvarno, čoveče, pa to je najgora stvar koju možeš da radiš sebi!"
„Najgoru stvar si ti meni upravo uradila, zalupala si po vratima i probudila me, to je meni najgora stvar", rekao sam. „Ali lepo je vreme, i ovo ti je poslednji dan, biće nam lepo u Komu!" „Evo, spreman sam. Gde su mi cipele?" „Evo ih... pa nisi mamuran, ili jesi?" „Nisam mamuran, nego si me probudila i nisam dovoljno spavao, to je sve, i evo spreman sam sad. Ima li mesta u toj tvojoj torbi?" „Ima. Što?“ Pokupio sam voće i sokove iz prizemlja vile i strpao ih u njenu torbu. Izašli smo napolje, spustili se do Belađa i stigli na vreme da kupimo karte i ukrcamo se na hidrogliser. Motor je zabrujao, hidrogliser se lagano pokrenuo i podigao iznad površine jezera, i zaleteo ka Komu. Tu sam se već potpuno razbudio. Bio je utorak, radni dan. Komo je izgledao drugačije, bilo je manje Ijudi, manje šetača na ulici. Svi su uglavnom bili u nekom poslu. Nisam imao nikakvu ideju gde bismo mogli da idemo. Brenda jeste, tražila je knjižaru, htela je da kupi neke stripove za svoju ćerku. Rekla mi je da je jutros telefonom razgovarala sa njom, i da joj je ćerka tražila strip albume „Tin‐Tina i njegovih avantura", ali originale. Rekla mi je da se to teško nalazi u Njujorku, i da su tamo mnogo skuplji. Tako da smo krenuli da tražimo knjižaru sa stripovima. Posebno nam je ,,Tin‐Tin“ bio važan, ali i da bude u originalu. Lutali smo samo po centru grada, koji je, inače, bio samo velika pešačka zona. Via Karcano, Via Garibaldi, Via Armando Diaz, Via Roveli... naleteli smo na nekoliko knjižara, i u jednoj našli sve što je tražila. Našli smo originale. Ne, njenoj ćerki nije smetalo što su na francuskom. Učila je francuski u školi. I to je i želela, da ne budu ni na engleskom, ni na italijanskom, koji nije učila. Brenda je bila srećna što smo našli te albume. Nastavili smo još malo da šetamo po Komu. Upoređivala je cene nekih stvari u radnjama, i zbunjivale su je razlike između cena u Njujorku, tačnije u Bruklinu,
gde je živela, i cena u Komu. Naročito joj nije bilo jasno zbog čega je odeća toliko skuplja, i neke obične tehničke stvari, muzički uređaji, vokmeni, sve je to bilo daleko jeftinije u Bruklinu. Kao i odeća, sve te cipele, pantalone, košulje i džemperi, nije joj jasno zbog čega je sve to toliko skuplje u Komu. Pričala mi je o tome kako u Bruklinu zaista možeš da se obučeš za mnogo manje novca. Otišli smo na ručak, u neki sasvim običan, lokalni restoran. Brenda je bila zaista jednostavna žena, nije bila siromašna, novac joj nije predstavljao neki problem, ali mu nije ni pridavala poseban značaj. Nije se razbacivala njime, a nije ni posebno vodila računa o tome. Jednostavno nije želela da plaća previše za neke gluposti, i uglavnom su joj bruklinske cene bile realno merilo vrednosti svega što bi videla. Pokazala mi je jedan crni džemper i rekla da je odličan, i da je to otprilike to, ta cena koja odgovara realnoj ceni u Bruklinu. Možda je čak i jeftiniji, i rekla je da bih mogao da ga kupim. Rekao sam joj da ne živim u Bruklinu. Ušla je unutra i kupila mi taj džemper. „Biće ti odličan, to ti je od mene", rekla je kad je izašla. Sedeli smo u tom restoranu i ručali. Brenda je jela pastu, ja sam jeo samo salate. To mi se i jelo. Pojeo sam tri različite saIate, i to mi je vratilo mozak u normalu. Brenda je pila vino, ja nisam, pio sam gaziranu vodu. ,,Ne pije ti se vino?“ pitala me. ,,Ne, prija mi ova salata i voda, sada.“ ,,Je l' to zato što putuješ sutra rano ujutru?" „Kakve to veze ima?“ „Mislila sam da ne želiš da piješ da ne bi bio mamuran sutra ujutru."
,,Ne, nije to, verovatno ću posle ovog da pijem, samo bih želeo da još malo prošetamo, i onda možemo da sednemo u neki bar, i onda ću da pijem nešto, sigurno", odgovorio sam joj. Onda je Brenda počela da me ispituje o Beogradu, i uopšte o mom životu. Tada mi se nije posebno pričalo o tome. Ni o Beogradu, ni o mom životu. Postavljala mi je pitanja i kratko sam joj odgovarao. Da, sranje je. Ne, nemam stalnu devojku. Da, volim Beograd. Ne, nemam svoj stan, živim u iznajmljenoj garsonjeri. Da, mogu da preživim nekako. Ne, ne znam koliko dugo sve to može da traje, sva ta politička sranja. Da, mogao bih da živim bilo gde drugde. Ne, ne znam gde bih živeo. Da, može i Njujork, ali može i japan, svejedno mi je. Nisam bio posebno pričljiv. Onda mi je Brenda pričala malo o svojoj porodici, o životu u Bruklinu, o mužu i ćerki, o prijateljima, o onome što radi, svojim fotografijama i o nekim izložbama koje je imala. Rekla mi je da je ovo drugi put kako vara svog muža. Završili smo ručak i izašli iz restorana. Nosio sam njenu torbu i ona me je uhvatila za nadlakticu, i držala me je tako. još jednom smo procunjali gradom. Iz jedne u drugu ulicu, i završili smo u jednom baru koji nije bio daleko od jezera, i od mesta odakle polazi hidrogliser za Belađo. Imali smo još nekoliko sati do povratka. Čekala nas je večera tamo. Oproštajna večera. Naručio sam „džejmison", Brenda je uzela čašu crnog vina. „Moraćeš da održiš govor“, rekla je Brenda. „Probaću da ga izbegnem", rekao sam. „Verovatno će insistirati da održiš govor, ipak.“ „Znam, ali svejedno, reći ću da mi je neprijatno zbog mog lošeg engleskog." ,,To ti više niko ne veruje", rekla je. Naručio sam dupli viski. Bilo je stvarno tako, prvih dana kad sam stigao jedva da sam komunicirao, sporazumevao sam se s dosta muke, a na kraju sam završio sa ženom iz Njujorka, i govorio bez
većih problema. Bilo mi je čudno. Brenda me je povremeno ispravljala, i to sam pamtio, to je isto činila i gospođa Rouzmeri. Tako sam učio, brzo sam i lako pamtio. Deda Bob me nije ispravljao, njemu to nije bilo važno. Pričali smo onda malo i o njima, Brenda ih nije baš dobro upoznala, i bilo joj je žao zbog toga. Naručio sam još pića i pričao joj o njima. Ljudi koje ću zaista da zapamtim. Nikada nisam upoznao takav par. Ni takvu ženu, ni takvog muškarca. Brenda mi je rekla da je on baš poznat u Americi. Rekao sam joj da sam to shvatio, ali sam joj ispričao sve što sam od njega čuo, i sve što sam o njemu saznao, od njega lično. Bio je sjajan čovek. „Kako si uopšte uspeo da se popneš na onu planinu, sa toliko alkohola?" pitala me. „Nemam pojma, nisam ni razmišljao o tome“, odgovorio sam. Popili smo još nekoliko pića, i onda je bilo vreme da krenemo. Nije mi se išlo iz tog bara, nazad u vilu, ali bilo je gotovo. Ostaio je još to veče, poslednje, i to je bio kraj. Kada je hidrogliser krenuo ka Belađu, shvatio sam da sam pripit. Nije mi prijalo to odbijanje o talase jezera. A talasi su bili veliki, duvao je vetar, jezero je bilo tamno i voda se uzburkala. Stigli smo u Belađo, i otišao sam do svog apartmana samo da promenim košulju i stavim kravatu. Obavio sam to i stigao u veliku vilu na večeru. Ušao sam odmah u salon za aperitive. I Mahatma i Gregorio su bili unutra. Dobio sam svoje piće i prišla mi je gospođa Bela. Pružila mi je jedan formular i zamolila me da ga popunim. Popio sam piće, uzeo još jedno i izašao u hodnik. Tamo sam stao za neki pult, i pogledao taj formular. Trebalo je da odgovorim na pitanja da li sam i čime posebno zadovoljan, da li imam neke primedbe, i uopšte, da li sam zadovoljan ili ne, i da li su mi uslovi za rad bili odgovarajući. Napisao sam da nemam nikakve primedbe. Pohvalio sam osoblje. Naročito konobare. Tamo gde je trebalo da napišem da li sam zadovoljan uslovima za rad, napisao sam krupnim slovima: bilo je veoma inspirativno. Popio sam piće, vratio se kod Mahatme i Gregoria, i pružio im čašu. Sipali su mi piće. Pružio sam formular gospođi Beli.
„Ovo je baš bilo brzo“, rekla je. „Bilo je lako“, odgovorio sam joj. Pogledala je formular, nasmejala se i otišla. „Imaš poklon od nas dvojice, ali ne možemo sada to da ti damo, posle večere ćerno", rekao je Gregorio. „Hvala vam.“ A onda su nas pozvali na večeru. Poneo sam piće. Seo sam za sto, došla je i Brenda, i sela pored mene. Velika prostorija za večeravanje je bila popunjena, svi su bili tu. I umetnik Karl, i Merine, i kompozitor Klenton, i biolog Kataj, i Kinez iz Ujedinjenih Nacija, Hong Džun, i gospodin i gospođa Džejn i Džejms Bar, i ono dvoje Novozelanđana, ali i gospodin Ronald, koji je takođe odlazio iz vile. Neko je kucnuo nožem po kristalnoj čaši, i gospodin Ronald je ustao. Usput, bacio je pogled ka meni. „Sranje", šapnuo sam Brendi. „Moraćeš da govoriš", rekla je i smejala se. ,,Znam.“ Gospodin Ronald je započeo svoj govor, i rekao je da je uživao ovde, i da je proveo lepo vreme sa svima nama, a onda je dodao da se vraća kući, i da se vraća svom sigurnom poslu, i svom mirnom domu, i da mu je posebno drago što je neke ljude upoznao, i saznao od njih ono što ne može da se sazna iz knjiga, i naročito ne putem medija, iz novina ili preko televizije. „Sranje", šapnuo sam Brendi. „Biće sve u redu, videćeš", lupnula me je po butini. Onda je gospodin Ronald rekao da mu je drago što je napokon upoznao nekoga ko dolazi iz sredine o kojoj je samo slušao i gledao preko televizije, i koji se odavde ne vraća u svoju mirnu
sredinu gde ga čeka siguran posao, i da mu je to posebno važno, pogledao je ponovo u mene, a onda je čak dodao da sam mu i lično pomogao, jer je posle jednog našeg razgovora odlučio da se ne bavi onim što mu ne treba u životu, a naročito ne zajedno sa ljudima koji mu uopšte nisu potrebni. Tada je pogledao u onu gospođu Militu sa Novog Zelanda, i ona je sklonila pogled. Gospodin Ronald se malo zabavljao. Rekao je da bi voleo da nešto kažem, ukoliko mi nije neprijatno, naravno. I dodao je da ne brinem zbog engleskog, neće nikome smetati. Tu se nasmejao i pozvao me da ustanem. ,,Je l' ti kažem da će biti sranje", šapnuo sam Brendi. „Lepo je, čoveče, on je super tip, samo ustani i reci šta god hoćeš." „Pijan sam.“ „Nisi, ’ajde... “ I ustao sam. I svi su ućutali. I onda sam se prvo zahvalio gospodinu Ronaldu, na svemu što je rekao, onda sam počeo da se zahvaljujem svima, i Mahatmi, i Gregoriu, i sobarici kojoj ne znam ime, i gospođi Beli, i Brendi, i ona me je lupila po nozi, i tu sam prestao da se zahvaljujem. Onda sam počeo da pričam i nisam mogao da se zaustavim, povremeno bih samo otpio gutljaj viskija, i nastavio, i pričao sam o gospođi Rouzmeri i gospodinu Somermanu, i o njemu sam baš dugo pričao, onda sam rekao i da ukoliko nekome bude bilo šta potrebno dole u Belađu, može slobodno da ode do Augusta i pozove se na mene, a onda sam objašnjavao kada polaze hidrogliseri za Komo, i da je j e naročito subotom pijaca fenomenalna, i da ima svega, od fašističkih kalendara do jeftinih sandala kakvih nema ni na Novom Zelandu, onda me je Brenda ponovo šutnula u nogu, i onda sam je pogledao. „Šta je sad bilo?“ „Dovoljno je, čoveče“, šapnula je Brenda i pocrvenela.
Onda sam ja ipak nastavio, i setio sam se i pogledao u gospođu Bar, i tu se baš raspričao, na svom engleskom iz američkih filmova: „Uglavnom, čoveče, sve sam mogao ovde da očekujem, sve mi je bilo novo i toliko drugačije, ali za jednu stvar ipak nisam mogao ni da pretpostavim da se može dogoditi... Čoveče, da dođe jedna žena ovde i da mi odsvira melodiju zvonjave sa velike katedrale u Korčuli, gradu u kome sam toliko vremena proveo, a sad zbog svih sranja i raspada Jugoslavije ne mogu da idem tamo, nisam bio tamo osam godina, i možda više nikada neću ni otići, jer mi nikada neće biti isto, i onda dođe ta žena i to mi odsvira, i to je nešto što me je baš udarilo, iznutra, i ja samo mogu da se sada zahvalim gospođi Bar na tome. To je meni jedna od stvari koju neću zaboraviti... i u svakom slučaju hvala vam, a i engleski mi je sada bolji nego što je ikada bio", rekao sam to i seo. Usledio je aplauz. Gospođa Džejn Bar se rasplakala. Popio sam svoj viski i dao znak giavom Gregoriu da mi je čaša prazna, on je pogledao u gospođu Belu, i ona mu je klimnula glavom. Gregorio mi je doneo dupli „džejmison". Gospođa Džejn Bar je izašla u hodnik, držala je maramicu i brisala suze. „Kako je bilo?“ pitao sam Brendu. „Dobro... nemoj više da ustaješ, molim te“, buljila je u mene i smejala se. Poslužili su nas večerom, nisam bio gladan, pojeo sam nešto malo, i onda izašao iz te prostorije i otišao u onaj salon sa velikim klavirom. Tamo mi je prišla gospođa Bela. Zahvalila mi se na govoru. Rekla mi je da je to baš dirnulo gospođu Bar. Razgovarali smo i rekao sam joj iskreno da sam se odmarao svih ovih dana dana i da sam samo uživao. Rekla mi je da sve zna, i da je, na kraju, to ipak moja stvar, i da je njoj drago zbog mene. Nasmejala se. Onda su nam se pridružili i ostali, večera je bila gotova. Primio sam nekoliko čestitki, posebno od gospodina Ronalda. 1 od gospođe i gospodina Bar, njih dvoje su bili jako uzbuđeni. Gospodin Bar ipak
manje, pio je viski. On mi je dao njihovu adresu u Engleskoj, i rekao mi je da ću uvek biti dobrodošao gost. Onda je došla Brenda, sa foto‐aparatom. foto‐aparatom. „Hajde da te slikam sa Gregoriom i sa Mahatmom", rekla je. I otišli smo u salon za aperitive, i slikala nas je. Onda su mi njih dvojica uručili poklone. I u jednoj i u drugoj kesi bile su flaše irskog „džejmisona". Tu su njih dvojica razmenili poglede. Izgleda da se nisu dobro dogovorili. dogovorili. ,,Ej, nema veze, hvala vam obojici, ovo je ipak moje omiIjeno piće“, rekoh. Tu su i njih dvojica sipala piće i svi smo nazdravili. Brenda je fotografisala sve vreme. To je ipak najviše volela da radi. I uskoro je počela gnjavaža u vili. Stajanje u mestu.'sa čašom u jednoj ruci, druga ruka u džepu, ćaskanje, bilo mi je dosta, pozdravio sam se sa svima i izašao napolje sa dve flaše „džejmisona" u kesi. Brenda mi je rekla da je sačekam u vrtu. Rekao sam joj da nabavi neke čaše. Izašao sam napolje i zapalio cigaretu. Nije mi bilo jasno kako sam uspeo da ispričam sve ono na engleskom, a i taj govor me je otreznio. Onda je izašla Brenda. Nosila je čaše i veliku flašu s vodom. „Dobro je bilo, svi komentarišu ono što si ispričao", rekla je. „Kakav mi je bio engleski?" „Dobar. Imao si neke gramatičke greške, na nekoliko mesta, ali nije strašno, to se toleriše, to ipak nije tvoj jezik, a i ne verujem da su ljudi obraćali pažnju na gramatiku", rekla je. Otišli smo do klupe Plinija Mlađeg. Onaj štap koji sam tamo ostavio još je bio tu. Pokazao sam ga Brendi. Sedeli smo na toj klupi i pijuckali „džejmison", a imali smo i vodu. Duvao je vetar, ali sa jezera, i osećao se miris vode. Nije bilo mnogo hladno, moglo je
da se sedi, i bilo je tiho i mirno. Iscrpeo me je govor, taj napor da toliko dugo pričam, i još na engleskom. Nikada nisam održao nikakav govor ni na srpskom jeziku. Niti toliko dugo govorio. Bio sam pijan kada sam ustao i otreznio sam se kad sam završio taj govor i seo. To je i Brenda primetila, i pitala me kako se to desilo, i odgovorio sam joj da nemam pojma. I nastavili smo sa pričom i pijuckanjem. Onda je ona rekla da ću joj nedostajati. „Imaćeš više vremena za rad“, rekao sam joj. „Imala sam i do sada dovoljno vremena za rad, jedino ti za rad nisi imao vremena", rekla je. ,,Pa kad ne živim u Njujorku." „Mogli bismo da sredimo to, da dođeš ako hoćeš u Njujork, a?“ „Kako da sredimo da dođem u Njujork?" ,,To nije neki problem, s obzirom da si iz bivše Jugoslavije, ima dosta načina da to sredim u Njujorku, i mogao bi u početku da živiš kod nas, imamo jednu veliku sobu za goste. Jedino što bismo morali da budemo samo prijatelji, ali barem bi živeo u Njujorku, ukoliko to želiš", rekla je Brenda. ,,Ja i nisam siguran da je to ono što želim, a nisam siguran ni šta tačno želim, u svakom slučaju se vračam u Beograd i ostaćemo u kontaktu, i možda i dođem jednom, nemam pojma, kad prođu sva sranja u Beogradu, ako ikada prođu, a možda mi bude svejedno i tada, možda bih tada mogao da odem i u Japan, svejedno mi je“, rekao sam. „Što u Japan?“ pitala je. ,,A što u Njujork?" I nismo više to ni pominjali. Prošla je već ponoć uveliko, i zahladnelo je, otišli smo kod mene u apartman, bilo je krajnje vreme da se spakujem, i kad smo ušli u apartman započeo sam sa
pakovanjem, i opet me je mrzelo to da radim, i Brenda i ja smo završili u krevetu i vodili ljubav. A onda opet pijuckali i pričali, i tačno u pet ujutru vozač je zakucao na vrata. Otvorio sam mu i on mi je dao pola sata da se spakujem. Zatvorio sam vrata, i Brenda mi je pomogla da se spakujem. Ostavio sam onaj džemper sa rupama, i ostavio još neke stvari, spakovao sam samo ono što mi je bilo važno. Brenda je uzimala stvar po stvar, i ja sam samo govorio to mi treba ili to mi ne treba. Tako je bilo mnogo brže i efikasnije. Ne bih to mogao bez nje, sigurno. Pozdravili smo se. Dugo smo se pozdravljali. I na kraju sam izašao sa torbom i malim rancem. Unutra su bile i flaše irskog viskija. Vozač je pogledao na sat, i bio je zadovoljan. „Kasnimo, ali nije strašno, upozorili su me da dođem malo ranije po tebe“, rekao je to i nasmejao se. Brenda je sačekala da uđemo u veliki automobil i da izađe neprimetno iz apartmana. Video sam je iz automobila kad je izašla. A video je i vozač. Nije mogla da bude neprimetna. Krenuli smo ka Milanu, i polako je počelo da sviće. Sve je opet bilo sivo i opet je padala sitna kiša, jezero je bilo mirno. Napustili smo Belađo, i malo kasnije izašli na veliki autoput. Nije bilo gužve, i vozač nije brzo vozio. „Dobro si se proveo ovde“, rekao je. „Odlično sam se proveo." ,,Da, sve znam, čuo sam.“ ,,Da, znam i od koga, pozdravi Gregoria i Mahatmu." ,,Ko )e Mahatma?" „Gregoriov kolega kojem nisam nikako mogao da zapamtim ime.“ ,,A... da, ni ja ne znam kako se zove“, smejao se.
Pričali smo još malo, i polako se približavali aerodromu Malpensa, bio sam i umoran, i nemam pojma da li sam bio pijan ili trezan, bio sam samo umoran. „Lepo je na brdu Tragedija, a? Baš lepo za život", rekao je vozač. ,,Pa lepo mi je i inače", rekao sam. „Jesi li siguran? Ja nisam baš siguran." „Nisam ni ja siguran, ali sad mi je tako, nisam siguran više ni u šta." ,,To razumem, tu te potpuno razumem... dobro si se proveo, to je sve, jednom ćeš ipak morati da se zaustaviš", rekao je vozač. ,,E to je jedino tačno, jednom ću morati da se zaustavim, negde." Stigli smo na aerodrom. Ovog puta se nismo otimali oko torbe. Čim je otvorio haubu, izvadio sam je i spustio kraj svojih nogu. Nasmejao se. „Slušaj, znam sve, znam kako si se provodio, a ipak pazi i čuvaj se“, rekao mi je vozač. „Hvala ti na savetu, i evo, ovo ti je poklon od mene." Izvadio sam iz ranca flašu „džejmisona" i pružio mu. Iznenadio sam ga. Zahvalio mi se i poželeo mi lep i srećan put. Zahvalio sam se i ja njemu i pozdravio ga. I ušao sam u aerodromsku zgradu. Imao sam u rancu i onu drugu flašu, koju Brenda i ja nismo popili do kraja. Ostalo je još malo u njoj. Bilo mi je mnogo da nosim dve flaše. A jednom ću, ionako, morati da se zaustavim. To je čak i taj vozač znao. I to je, takođe, bila neminovnost. Ali zbog neminovnosti ipak ne mogu da strahujem.
