Данко Шипка РЕЧНИК ОПСЦЕНИХ РЕЧИ
Л И Н Г В И С Т И Ч К Е
Е Д И Ц И Ј Е
Едиција МАЛИ РЕЧНИЦИ Књига 2
Уредници Зоран Колунџија Павле Ћосић
© ИК Прометеј , Нови Сад, 2011.
Данко Шипка
RE Č NIK OPSCENIH RE Č I
ПРОМЕТЕЈ Нови Сад
КОРНЕТ Београд
ƥƚƞƤƠƚƘ 0.
ƧƜ)ƞƟ ƚ)ƟƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
1.
)ƥƪƟƟ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ ) ƘƟơƢƧ (ƢƩ)Ɯƚ ƥƦƤƧ ƦƧƤƚ, ƨƧ ƪƢƘƟ Ƣ ƥƢ Ʃ))ƬƢ ƥƦƚƦƧƥ . . 6 1.1.
ƥ)ƪƢƘƚ)ƥƢƩ))ƬƢ )ƜƢƤƢ )ƥƪƟ)ƥƦƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 1.1.1
ƥƨƟƤƚ ƥƢƩ))ƝƢƘƟ Ƣƫ)ƥƦƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
1.1.2
ƥƨƟƤƚ ƧƦƧƤƟ Ƣ ƞƤƧƬƦƜƟƢƩ )ƤƢ . . . . . . . . . . . . . . . . 6
1.1.3
ƦƚƛƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
1.2. ƘƟơƢ
Ƣ )ƥƪƟ)ƥƦ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9
1.2.1
ƦƚƛƧ Ƨ ƘƟơƢƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.2.2
)ƙƟ )ƥƪƟƟ ƟƥƢƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.2.3
)ƥƪƟƚ Ƣ ƟƧƨƟƢƥƦƢƫƚ ƟƥƢƚ . . . . . . . . . . . . . . . . 12
1.3.
ƟƦ)ƞ))ƝƢƘƚ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
1.3.1
ƧƦƧƤ))Ƭ )ƢƝƜƢƥƦƢƫƚ ƟƤƥƟƦƢƜƚ . . . . . . . 12
1.3.2
)ƝƢƦƢƜ)ƢƝ ƜƢƥƦƢƫ ƚ ƟƤƥƟ ƦƢƜƚ . . . . . . . . . . 13
1.3.3
ƦƟƩƢ Ɵ ƤƢƧƙƚ(ƚ ƚƦƟƤƢƘƚƚ. . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 3
1.3.4
ƘƟơƢƫƟ ƝƤƚƢƪƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
1.4
ƞ)ƥƚƞƚƬ(ƚ ƢƥƦƤƚƠƢƜƚƫƚ ƦƤƚƞƢƪƢƘƚ. . . . 14 1.5. ƥƦƤƧƦƧƤƚ )ƙƚ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ) ƘƟơƢƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 1.5.1
ƥƤƠƚ )ƥƪƟƚ ƟƥƢƚ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 1.5.2 ƟƩƚƢơƢ Ƥ)ƬƢƤƢƜƚ(ƚ )ƙƚ )ƥƪƟƢ Ʃ ƤƟƫƢ . 16 1.5.3 )Ƥƨ))ƬƟ ƚƤƚ ƦƟƤƢƥƦƢ Ɵ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ . . . . 23 1.6.
ƨƧƪƢƘƟ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ) ƘƟơƢƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24
1.6.1
)ƥƪƟƟ ƤƟƫƢ Ƨ Ɲ )Ɯ)Ƥ) ƫƢƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 1.6.2 ƚƤƚƦƟƤƢƥƦƢƫƚ )ƦƟƥƦƚ )ƤƧƠƟ(ƚ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 1.6.2.1 ƥ)ƜƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 1.6.2.2 ƧơƤƟƫƢƪƟ, )ƬƦƚƚƢƪƟ, ƨƤƚơƟ))ƝƢơƢ . . . . . . . . 60 1.6.2.3 ƢơƤƟƟ Ƣ )ƥ)ƜƢƪƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 1.6.2.4 ƢƝƤƟ ƤƟƫƢƚ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 1.6.2.56 ƞ)ƥ)ƫƢƪƟ Ƣ ƛƤ)ƘƚƢƪƟ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 1.6.3 ƥƦƤƚƦƟƝƢƘƟ ƢƢ ƚƪƢƘƟ Ƣ ƟƧƨƟƢơƚƪƢƘƟ. . . . . . . . . . 31 1.6.4 Ƥƚƥ)ƘƟ)ƥƦ )ƙƚ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 1.7. ƥƢƩ))ƬƢ
ƥƦƚƦƧƥ )ƥƪƟƢ Ʃ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ) ƘƟơƢ Ƨ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
1.7.1
ƚƟƦƚ ƥƦƚƜ)Ɯƚ ƤƟƚ )ƥƪƟƢ ƤƟƫƢƚ . . . . . . . . . 32 1.7.2 )ƥƪƟƟ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ)ƩƤƜƚƦƥƢ ƤƟƫƢƪƢƚ . . . 40 1.7.3 )ƥƪƟƟ ƤƟƫƢ Ƨ ƞƢƥƧƤƥƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 1.8 ƪƢƦƢƤƚƚ 2. ƤƟƫƢ
)ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ) ƘƟơƢƧ . . 46
3. ƢƞƟƥƢ . 3.1
ƢƦƟƤƚƦƧƤƚ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
ƥƤƠƚ )ƥƪƟƚ ƟƥƢƚ Ƣ (ƟƢ ƥƢ)ƢƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
3.2 ƚƘƫƟƬƢ
ƟƧƨƟƢƥƦƢƫƢ ƟƜƢƜƚƟƦƢ ƟƥƟƚ Ƣơ )ƥ)Ɯ)Ɲ ƨ)ƞƚ . . . . . . . . . . . . . . 107
3.3 ƥƤƠƚ 4.
)ƥƪƟƚ ƟƥƢƚ Ƣ ƟƜƢƜƚƟƦƢ Ƣơ ƞƤƧƝƢƩ ƘƟơƢƚ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 ƞ)ƞƚƪƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
4.1
ƚƤƚƦƟƤƢƥƦƢƫƚ )ƦƟƥƦƚ )ƤƧƠƟ(ƚ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
4.1.1
ƥ)ƜƟ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 4.1.2 ƧơƤƟƫƢƪƟ, )ƬƦƚƚƢƪƟ, ƨƤƚơƟ))ƝƢơƢ. . . . . . . . . 123 4.1.3 ƢơƤƟƟ Ƣ )ƥ)ƜƢƪƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 4.1.4 ƢƝƤƟ ƤƟƫƢƚ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 4.1.5 ƞ)ƥ)ƫƢƪƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 4.1.6 ƛƤ)ƘƚƢƪƟ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 4.2
ƤƢƟƤƢ Ƨ)ƦƤƟƛƟ )ƥƪƟƢƩ ƤƟƫƢ Ƨ ƞƢƥƧƤƥƧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
4.3
ƟƧƨƟƢơƚƪƢƘƥƟ ƥƦƤƚƦƟƝƢƘƟ . . . . . . . . . . . . . . . . 146
4.4
Ƣơƛ)Ƥ Ƣơ )ƝƤƞƢƩ ƚơƢƜƚ. . . . . . . . . . . . . . . . . 147
5.
ƢƦƟƤƚƦƧƤƚ ) )ƥƪƟƢ ƤƟƫƢƚ . . . . . . . . . . . 153
6.
SUMMARY . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
0.
ƧƜ)ƞƟ ƚ)ƟƟ
Како лексичко поље ко јим се монографи ја бави, тако и ауторов постмодернистички светоназор, па још и време об јављивања ове сту ди је ( fin de siècle) говоре да све у њој изнесене тврдње треба узимати с извесном дозом подозрења. Поље наших опсцених речи, без сваке сумње, бу ре је без дна. Стога овај рад засигурно неће об у хватити све оно што у том лексичком пољу код нас посто ји. Циљ му је пре да начини први корак у сту диозном про у чавању ове области. Но, почнимо, како и треба, од циљева. Први је циљ ове монографи је пру жање што исцрпни јег прегледа лексичког поља опсцених речи у српском језику и њихов опис из културнолингвистичке и когнитивнолингвистичке перспективе. Дру ги постављени циљ јесте испитивање психолошког ста ту са опсцених речи код говорника српског језика. Представљена монографи ја резултат је ауторовог вишегодишњег бављења пољем опсцених речи. У том периоду извршена су два психолингвистичка испитивања на подруч ју 9
српског језика и ексцерпирани бројни извори. Ру кописно издање прве верзи је ове књиге, посвећене једино опсценостима у сленгу , кру жило је међу специ јалистима (па чак било и цитирано) и на Интернету . Ова се књига по јављу је неколико година после те прве верзи је, измењена готово у потпу ности и допу њена, и сада се јавља у штампаном облику са знатно обимни јим матери јалом и пажљиви јом анализом. Монографи ја је структу рирана тако да се у првом делу предочава сту ди ја о опсценим речима у српском језику , у дру гом да је речник опсцених речи, у трећем индекси сачињени на основу тог речника, у четвртом додаци, где се предста вља ју типична контекстна окру жења опсцених речи и примери њихове употребе а у петом предметна литерату ра. Потенци јални круг читалаца не ограничава се на професионалне лингвисте и сту денте лингвистике – сту ди ја може бити занимљива широком кру гу истраживача из области дру штвених на у ка, а исто тако и свима онима ко ји из чисте радозналости желе да сазна ју нешто више о овом, по природи ствари занимљивом, лексичком пољу . При јатна ми је ду жност да се захвалим рецензенту , проф. Милораду Радовановићу , те издавачу за низ корисних примедби, ко је су битно утицале на коначну верзи ју ове књиге. Захваљу јем се такође фондаци ји Alexander von Humboldt, ко ја је омогу ћила пилот-истраживање психолошког стату са опсцених речи и анализу опсцених речи у српскохрватским речницима.
10
1. 1.1.
)ƥƪƟƟ ƤƟƫƢ Ƨ ƥƤƥ) ƘƟơƢƧ (Ƣ Ʃ)Ɯƚ ƥƦƤƧ ƦƧƤƚ, ƨƧ ƪƢƘƟ Ƣ ƥƢ Ʃ))ƬƢ ƥƦƚƦƧƥ
ƥ)ƪƢƘƚ)ƥƢ Ʃ))ƬƢ )ƜƢƤƢ )ƥƪƟ)ƥƦƢ
Поље опсцених речи, као уосталом и сва дру га „семантичка“ или „лексичка поља“, издва јамо првенствено на основу извањезичких датости – у овом слу ча ју одређеног ску па соци јалнопсихолошких чињеница. Ради се, с једне стране, о одређеним мотивацијским механизмима личности, с дру ге, пак, стране имамо посла са међу односом јединке и њеног окру жења – у првом реду оног ширег, одређеног разлеглим појмом ’култу ра’. 1.1.1
ƥƨƟƤƚ ƥƢ Ʃ))ƝƢƘƟ Ƣƫ)ƥƦƢ
Мада различите теори је у психологи ји личности – (нео)бихевиористичке (Byrne, 1966), класичне (Allport, 1955), психодинамичке (Freud, 1957), когнитивне (Kelly, 1955) – личност дефинишу различито и различито виде њене особине и функци је, посто ји одређена доза сагласности о томе да су мотивацијски механизми један од централних проблема те психолошке дисциплине. 11
Посто је, по Reykow sk-ом (1992), три широке гру пе мотивацијских механизама: сфера нагона (инстиката), сфера потреба „ ја“, те морална сфера. У контексту про у чавања поља опсцених речи за нас је посебно занимљива сфера нагона јер је управо тај мотивацијски механизам полазна основа дефинисања поља опсцених речи. Уну тар сфере нагона посебно нас интересу је сексу ална мотиваци ја, у чи јој је основи специфичан тип осетљивости на одређене чулне стиму лу се и истовремено потреба за сексу алном стиму лаци јом. Развој ове потребе и учење активности ко је воде њеном задовољењу одви ја се у интеракци ји са дру штвеном средином. Како с правом примећу је Reykow ski (1992:139), једна од најрани јих по јава у том процесу јесте рана категоризаци ја на основу пола – подела на дечаке и девојчице и инкорпораци ја те поделе у идентитет особе. Важно је напомену ти да дру штвена средина намеће одређене норме сексу алног понашања, чиме ћемо се позабавити у следећем одељку . Кад је у питању сфера психологи је личности, треба обратити пажњу на још један тип нагонске мотиваци је – агреси ју . Лексичко поље ко јим се ту бавимо може послу жити као механизам елимнисања агресивне мотивацијске напетости. Повезана је с тим функци ја тих истих језичких елемената у тзв. емотивним активностима. Како се ради о типичним контекстима кориштења опсцених речи, томе ћемо се вратити у делу 1.6.
12
1.1. 2 ƥƨƟƤƚ
ƧƦƧƤƟ Ƣ ƞƤƧƬƦƜƟƢƩ )ƤƢ
Како је већ речено, дру штвена средина намеће одређене норме – не ради се ту само о нормама ко је намеће непосреднo окру жење (вршњаци, породица и сл.) него и о таквим нормама ко је су кодиране у даној култу ри. Ку лту ра, пак, бу ду ћи из у зетно разлегао по јам, захтева прецизни ју дефиници ју . Овде прихватамо дефиници ју Triandisa (1991:12), ко ји ку лту ру раз у ме као: „ентитет ко ји се састо ји од објективних артефаката (на пример ору ђа, пу тева) те су бјективних творевина (нпр. права, идеологи је) ко је су у прошлости повећавале шансу преживљавања – а ко је се огледа ју у задовољавању особа ко је за у зима ју исту еколошку нишу и ко је су следствено томе постале за једничка вредност за све ко ји су могли међу собом кому ницирати захваљу ју ћи за једници језика и временопростора живота.“ Култу ра јединкама намеће како прескриптивне норме (оне ко је им пропису ју шта треба да се ради), тако и прохибитивне (норме ко је одређу ју оно што не сме или не треба да се ради). У светлу оног што нас овде занима, од посебног су знача ја ове дру ге норме. Не само посто јање полног нагона, него првенствено прохибитивна норма ко ја се с њим веже у основи је ванјезичког утемељења поља опсцених речи. Европски културни круг, чи ји је саставни део српска култу ра, намеће забрану вршења одређених полних радњи и показивање одређених органа у јавности. Прохибитивна норма пропису је одређене зоне територи јалности око особе, а полни органи недвојбено припада ју првој зони примарне територи јално-
13
сти, где се дру ге особе допу шта ју само привремено и у одређеним ситу аци јама (нпр. сексу ални партнер у току полног чина). Враћа ју ћи се Три јандисовој концепци ји култу ре као творевина ко је повећава ју шансе преживљавања, може се рећи да недопу штање дру гих у прву зону примарне територи јалности има сво ју адаптативну улогу . Морфологи ја људског организма, управо полифункционалост полних органа узроку је да се прохибитивна културна норма односи не само на полне него и на екскреционе пробавне радње. Ако се у јавности не могу показивати полни органи, ко ји су уједно и екскрециони или су у су седству екскреционих, онда се забрана односи и на екскреционе органе и чинове ко ји подразу мева ју разголићивање. Јасна је ствар да се норма не односи једнако ни на све ситу аци је (на ну дистичкој плажи уобича јено је показивање генитали ја) ни према свим особама (мала деца могу показивати генитали је на плажи) ни према свим органима и радњама (мокрење у парку ни је непожељно у оној мери колико мастурбирање). Посто ји, међу тим, општа забрана, ко ја се односи на читаву гру пу ових активности и органа и управо та забрана представља ванјезичку основу одређења лексичког поља опсцених речи. Не треба посебно указивати на транскултурни релативизам ове забране и посто јање таквих култу ра где је практички нема. Треба напомену ти још и то да опсценост неста је кад се удаљу јемо од људског организма. Тако је назив људског измета (говно) опсцен, док назив различитих животињских измета (брабоњак , ба лега) ни је, под условом да се заиста и односи 14
на животињски измет. Слично је и у слу ча ју јебати се:па рити се, наравно, кад се ово дру го односи на животиње. Функционисање забрањивачке културне норме огледа се и у разви јању осећа ја стида у процесу дру штвеног учења. Сам осећај може се различито одређивати и ту мачити већ у зависности од психолошке теори је у оквиру ко је је посматрамо. Годинама попу ларна теори ја Леона Фестингера (Festinger, 1957) и овде би, вероватно, видела когнитивну дисонанцу између идеалне представе себе као неког ко се подређу је забрањивачкој норми и ситу аци је где се учеству је, активно или пасивно, у кршењу те норме. Нећемо се овде упу штати у потанкости психолошких теори ја. Оно што нас занима јесте то да се овај осећај огледа у ставовима према опсценим речима, у (не)толерантности према њима, како у смислу (не) спремности да се употребе, тако и у (не)реаговању на њихову употребу код дру гих. Управо тим по јавама бавили смо се, унеколико психометријски, у анкети с говорницима српског језика, што је представљено у делу 1.7. Шира категори ја ко јој припада ју помену те забране назива се табу , па ћемо се њом позабавити у наредном одељку . 1.1.3
ƦƚƛƧ
Саму реч табу европски су језици пре у зели преко енглеског taboo (посто ји и вари јанта tabu), а тамо је, опет, доспела из полинезијског језика тонганског, где је значила „забрањен“. О постанку те значењском и морфолошком померању ове речи сведочи следећи занимљив цитат из American Herita ge Dictionary (1992: s. v.): 15
„Among the many discoveries of Capt. James Cook was a lin guistic one, the term taboo. Cook used this word in his jour nal of 1777 while he was in the Friendly Islands (now Ton ga). Hence, even though similar words occur in ot her Polynesian lan gua ges, the form taboo from Ton gan tabu is the form we have bor rowed. e Ton gans used tabu as an adjective; they spoke of per sons or things that were tabu, that is, „under prohibition, for bid den, or set apart.“ Cook, besides bor rowing the word into En glish, al so made it into a noun re fer ring to the prohibition it self and a verb meaning „to make someone or somet hing taboo.“ From its ori gins in Polynesian society the word taboo has spread throug hout the En glish-speaking world and has been ap plied in ways that never occur red to the peo ple from whom Cook ori ginally bor rowed it.“
У основи табуа заиста је забрана, односно норма ко ја ту забрану намеће. Ради се о културној норми, таквој ко ја об у хвата одређену за једницу у целини. Та норма, како смо већ рекли, намеће одређене обрасце понашања, што значи да су неке форме понашања обавезне, а дру ге опет непожељне. Тако норма као обавезно намеће поштовање властитих предака, а као непожељно одређу је, на пример, показивање генитали ја у окру жењу где су остали об у чени. Свака норма у сво јој забрањивачкој функци ји не ствара табу . Наметање једних образаца понашања и забрањивање дру гих оствару ју , између осталих, саобраћајна правила, па ипак на црвено обру бљеним кру говима знакова забране нису нацртане табу изиране радње. Прототипски табу , за разлику од осталих забрана, као два најизразити ја атрибу та има то што се ради о културној норми и што се ради о изразито јакој забрани. Дру ге се норме (нпр. саобраћајни знакови, или стандарди понашања за аристократе) односе само на ограничене сфе16
ре живота или по једине дру штвене гру пе, док табу , као културна норма, има општи карактер за дату култу ру . С дру ге стране, уну тар културне норме посто је такве забране (нпр. упадање дру гоме у реч) ко је нису довољно снажне да би се сматрале табу ом. Атрибу те ко је смо навели поседу је као најизразити је прототипски табу . Посто је, међу тим, и атипични слу ча јеви, где је одређена радња табу изирана само за одређени ужи слој. Тако је, на пример, са преиспитивањем података о жртвама ратних злочина, ко је је табу изирано за ону дру штвену гру пу из ко је су потекли починиоци, а ни је за ону из ко је су жртве. Табу об у хвата широк спектар забрана, од физиолошких радњи, какво је, нпр. пу штање ветрова, преко свесних и циљних активности, нпр. разголићивања на јавном месту , све до гестова, нпр. оних са фалу сном позадином, и коначно употребе одређених језичких елемената. Овде нас управо и занима ова последња категори ја, језички табу , ко ји се оствару је као забрана употребљавања одређених лексемских сло јева или по јединих лексема и њему ћемо посветити следећи одељак.
17
1.2. ƘƟơƢ Ƣ )ƥƪƟ)ƥƦ
1.2.1
ƦƚƛƧ Ƨ ƘƟơƢƧ
Miodunka (1989:209), позива ју ћи се на Видлака, издва ја следеће типове забрана за ко је се везу ју језички табуи: 1. забране засноване на религијским веровањима, маги ји, страху и предрасу дама; 2. забране изазване пристојношћу , скромношћу или стидом; 3. забране засновне на осетљивости, доброти, љу базности, саосећању или милости; 4. забране ко је происходе из мегаломани је, расипности, етикеци је, лу кавости и интереса.
18
Забране се вежу за сфере религи је (1), секса (2), болести, одеће, јела (3), док гру па (4) представља оно што нам намећу норме етикеци је (нпр. да сво је претпостављене не називамо погрдним именима). Опсцене речи, сасвим је јасно, спада ју у дру гу гру пу . У српском језику може се наћи велики број примера за сваку од наведених гру па забрана. Тако у прву гру пу , ону ко ја се везу је првенствено за веровање и страх, иду сви примери где се избегава „зазивање“ митолошких личности, па се не помиње ђаво, него нечастиви , на летник и сл., и не ку не се у Бога, него у бор: Бо ра ми. Не спомињу се, надаље, болести. А и кад се помену , из страха од њих, присутне особе мења ју место веру ју ћи тако да ће изаћи из простора у коме је болест помену та, па се тамо и налази. У дру гу гру пу , како је већ речено, спада ју опсцене речи, ко јима ће бити посвећена наредна поглавља. У трећу гру пу иду различити називи за одређене људске особине, првенствено мане, какве су оштећен слух, вид, мали или велики раст, го јазност, итд. Коначно, четврта гру па об у хвата погрдне називе за различите етничке, религијске, верске, професионалне (нпр. полицајци) и дру ге соци јалне гру пе (нпр. сексу алне мањине). У додатку је наведен избор из дру гих погрдних назива у српском језику , па се тамо могу наћи и илу страци је за претходно изнесене податке. 19
1.2.2
)ƙƟ )ƥƪƟƟ Ɵ ƥƢƟ
Позабавићемо се сада критери ју мима опсцености. Ти критери ју ми одређу ју да ли ће лексема припадати пољу опсцених речи. Како се може приметити, користимо у лексикологи ји одомаћен по јам лексичког (семантичког) поља (о чему више у Trier, 1931). Да би лексема била опсцена неопходно је да посто ји њена садржинска или формална повезаност са сексу алним и/или екскреционим пробавним активностима и органима ко ји у њима учеству ју , а да се не ради о еуфемизмима. Основни фонд опсцених речи има садржинску везу са наведеним елементима збиљности, а примарна намена њихове форме је за упу ћивање на те елементе, па зато посто ји и формална веза. Код њихових твореница не мора, пак, посто јати садржинска веза, а код семантички проширених, специ јализованих, позајмљених и измишљених лексема не мора посто јати формална веза, јер је основна функци ја њихове форме упу ћивање на дру ге елементе збиљности, или се, пак, та форма јавља као неоргански елеменат, па и сто ји изван лексикона. Тако:
20
