Za Džudit Bodi i meteorologa iz taksija, za čije ime nikada nisam pitala.
Sve planete teže jedna prema drugoj. – Isak Njutn
Stvari bolne za oči Beli i crni luk i praziluk... Iznenadni odlazak nakon jela. Kuvana vina. Hladan vazduh... Previše puštanja krvi... prah. Vatra. Mnogo plakanja. – Isak Njutn
I
dalje nepopravljena i nabubrela od kiše, kapija na zidu voćnjaka odbijala je da se pomeri sve dok se Kameron nije svom težinom naslonio na nju i snažno je gurnuo. Dok je ulazio u davno napušten jabučnjak, Kameron je vikao ka kući, nadajući se da će privući majčinu pažnju sa prozora, gde je imala običaj da sedi i radi. „Elizabet?” Čekao je da dođe do prozora i mahne, a zatim je ponovo pozvao. Ovoga puta njegov glas je uznemirio goluba, koji je uzleteo sa jednog jabukovog drveta, bučno mašući krilima. Toliko je toga trebalo da se popravi tamo. Sve te pukotine i naprsline i zarđali ostaci sve više su mu smetali, kako je stario. Ali, s druge strane, postojao je i momenat kada je sve prosto prestajalo da ima značaj. Njegova majka došla je do tog momenta. Više nije pokušavala da se odupre svem tom starenju i propadanju. Prestala je to da primećuje. Ostavljala je jabuke da trunu u dubokoj travi u koju su pale; pustila je virdžinijsku puzavicu jedan inč preko prozora, pa je kuća svakog minuta postajala mračnija; prašina se sakupljala na knjigama, školjkama i životinjskim lobanjama, koje su stajale na njenim policama i prozorima; lišće je zapušilo oluke. Odgovora iz kuće nije bilo. Nije bilo lica na prozoru. Vreme je ovde stalo. Vreme se izgleda uvek zaustavljalo oko Elizabet. Sadašnjost je nije zanimala; vreme je išlo unazad ili se vrtelo ukrug oko nje, uvek pronalazeći svoj put do sedamnaestog veka. Gde je? Kuda je otišla? Trava je narasla gusta i visoka, ispod jabukovog drveća. Voćnjak je mirisao kao presa za jabukovaču; svuda unaokolo zlatne i smeđe crvene obline opalog voća sijale su kroz smaragdnozelenu visoku travu, svečano osvetljene i osenčene kasnim popodnevnim suncem koje se probilo kroz kišu. Bilo je kasno da se sada sakupe. Tamne modrice jabuka previše su se proširile. Neke od jabuka bile su nagrizene, primetio je. Pacovi, ponovo. Kameron je nagazio čizmom na nešto tvrdo u vlažnoj travi. Mala ružičasta, plastična pesnica besno je bila okrenuta ka njemu. Sagnuo se i podigao poluobučenu igračku: izgubljeni ekšn men njegovog sina Tobija ležao je pored korena sasušenog drveta. Nasmejao se, pogledao gore, prateći svežanj žice sve do grane jabuke. Tobi mora da je obesio ovaj konopac poslednji put kada je bio ovde, konopac kojim se ekšn men spustio dole. Igračka je sada bila prekrivena tragovima;
puževi su radosno puzali preko plastičnih mišića, u svojoj gladi za fermentisanim mesom jabuka. Kada je povukao gajtan, da proveri da li zvučni mehanizam i dalje radi, ženski glas je uzviknuo: „Patrola. Govori tvoj komandant. Smrtonosni napada. Razilazi se. Razilazi se.” Gurnuo je igračku u džep svog kaputa, gde je, prigušena, konačno ućutala. Kameron je pokucao pre nego što je ušao u kuću svoje majke. Ekscentričnost kuće ga je i dalje zabavljala. Ona ju je zvala Studio, ali njega je podsećala na licitarsku veštičju kuću u šumi, sa krovom, obloženim drvetom, koji okomito pada sve do zemlje, ispresecana senkama jabukovog drveća iz voćnjaka. Unutra je jedan debeli, beli, totemski stub držao čitavu konstrukciju; Elizabet je naredila arhitekti da joj napravi ogroman prostor za studio sa kosim plafonom, gde bi mogla da piše, i malu spavaću sobu, smeštenu na podu mezanina, ispod krova, na vrhu strmog drvenog stepeništa. Šta nije bilo u redu s njim, danas? Imao je čvor u stomaku, bol neprijatnog predosećanja. Elizabet bi rekla da nije baš bio pri svesti. Šta je značilo biti „pri svesti”? Sigurno je prethodne noći sanjao neki komplikovan, tužan san, mislio je, koji je iskliznuo i ostavio za sobom tragove na njegovoj koži i u njegovoj krvi. Gde je ona? Nije u kući. Vrata su, otvarajući se, odgurnula poštu u stranu: Oksfam1. Račun iz banke. Razglednica iz Rusije. Ponovo je pozvao, ostavljajući poštu na okvir prozora: ,,Elizabet?” Njegove reči odjekivale su odbijajući se o drvene ploče. U Studiju je već počelo da se smrkava, kako je popodne odmicalo. Možda je otišla u šetnju. Da, otišla je u šetnju: crveni vuneni jeger kratki kaput, koji je njegova žena Sara kupila Elizabet pre dva Božića, nije bio na čiviluku pored vrata. Kuća je drugačije mirisala. To je prvo primetio. Mirisala je na sredstvo za poliranje nameštaja od lavande. Nije ranije osetio miris poliranog nameštaja ovde; prašinu, da, i knjige, i dim od drveta i ponekad oštar, slatki miris ljiljana – Elizabet je volela ljiljane i zumbule – ali ne i poliranje nameštaja. Nije mogao da se seti da li je ikada video Elizabet da koristi sredstvo za poliranje nameštaja. Njen radni sto takođe je bio drugačiji. Hrastova ploča na kojoj je radila, uglavnom je bila nevidljiva ispod gomile papira i knjiga i kartica sa podacima. Ali sada, papiri sa istraživanjem za njenu knjigu bili su – prvi put – svi uredno složeni u kartonske kutije sa nalepnicama. Na nalepnicama je pisalo: Njutn: Triniti koledž, 1667-9; Grantam: apoteka; Optika; Godine kuge; Staklo, Evropske alhemijske mreže: 16656. Duž prozorske ivice, drvo je bilo očišćeno i ispolirano, a fini predmeti, kao i sitni ukrasi bili su presloženi u nove kompozicije. Elizabet je uvek sve postavljala kao mrtvu prirodu: kamenje bi poređala u spirale na ivicama prozora, školjke, niske bisera okačila da vise iznad školjki ostriga koje je sakupila, korale, a negde među 1
Prodavnice polovne, već nošene garderobe u Velikoj Britaniji (prim. prev.)
tom lepotom uvek i vanitas – izbeljene lobanje malih životinja – da, i njih je sakupljala. Kako neobično. U kuhinji nije bilo gomile neopranih tanjira, samo jedna šolja, okrenuta naopako, na ploči za sušenje. I složila je odeću. Nikada to nije radila. Ostavio je ulazna vrata otvorena i odšetao napolje, dok je sitna kiša počela da klizi strmim putevima duž bašte. Zašto je hodao tako brzo, pitao se, videvši se odjednom kao iz daljine, posmatrajući sebe sa radoznalošću, sa drveća na drugoj strani bašte, kao da je bio u nekom filmu. Mogao je da vidi svoj odraz na staklu velikog prozora: Kameron Braun, član koledža Triniti, neurobiolog, tražio je svoju majku. Bacio je pogled na sopstveni profil, veliki obris koji se gega, dugački crni kaput, velington čizme, poderan džemper, neočešljana kosa i neobrijano lice. Glava ekšn mena viri mu iz džepa. Blesak crvenila u uglu njegovog oka. Da li se igrala? Dole, na samoj obali. Sada je trčao prema reci, kližući se preko trulih jabuka, probijajući se kroz žbunje koje mu je bolo ruke. Zatim je zaboravio da je Kameron Braun. Kameron Braun izgubio je svoje obrise – oni su se izgubili dok je gazio u vodu, iscurili dok je posezao za crvenim, vunenim oblikom, potopljenim u trsku. Čuo je urlanje Malera, tada, kada je okrenuo i podigao sitno telo svoje majke na žbunjem pokrivenu obalu reke, gde joj je zatvorio oči jer nije mogao da podnese da gleda njihov staklasti izraz, pomerio je sedu kosu u stranu i dunuo vazduh u njena pluća. Nije imala cipele. Trljao joj je noge mokrom vunom svog kaputa, ali nije uspeo da povrati boju bledoplavom mesu. A onda, vičući na sve i ni na koga, spustio je svoje pesnice na njene grudi dva puta. Ali neko je isključio zvuk. Rečna voda izašla je iz njenih usta. Kada je stojeći slepo podizao njeno malo telo, misleći jedino o tome kako mora da je unese u kuću, sapleo se o dugi porub sopstvenog kaputa i njihova tela pala su nazad u žbunje, izudarano telo njegove majke u vlažnom crvenom kaputu padalo je teško na njegovo telo u blato. A onda nije bilo ničega. Ničega se nije sećao. Mogao je jedino da se priseti niza slika i zvukova: odbleska svetla policijskih automobila na strmoj tavanici, rečne vode kako glasno kaplje preko njenog stola na pod i dalje kroz pukotine, tela prekrivenog ćebetom, podignutog na nosila, papira koje treba potpisati, sahrane na kojoj se ponašao loše, na neki način. I staklene prizme koju mu je vratio pomoćnik iz mrtvačnice, nasilno je izvukavši iz Elizabetine stegnute pesnice. „Treba da se potpiše”, rekao je, pre nego što ju je stavio na Kameronov dlan. Klin stakla u obliku trougla, sa jednom okrnjenom ivicom.
U
toku poslednje dve godine, dok sam pokušavala da izmamim istine iz neistina u tom nizu događaja, koje su izvirale iz Elizabetine smrti, kao lava koja ide ka površini i napolje, kroz slanu vodu, u pukotini na morskom dnu, nekoliko puta morala sam da budem ti, Kamerone Braune, kako bih se zakačila za neku logičku doslednost. Ponekad je bilo – jeste – lako posmatrati svet kroz tvoje oči, zastrašujuće moguće zamisliti šetnju kroz baštu tog popodneva, u onim trenucima pre nego što si našao telo svoje majke u reci. Ipak, sve vreme dok smo bili ljubavnici, tako dugo je bilo teško reći gde se tvoja koža završava, a gde moja počinje. To je bio deo problema za Lidiju Bruk i Kamerona Brauna. Nedostatak udaljenosti postao je – neprimetno – nasilna upletenost. Dakle, ovo je za tebe, Kamerone, i da, isto tako i za mene, Lidiju Bruk, jer možda, sastavljajući sve ove deliće pravilno, možda ću biti u stanju da izađem iz tvoje kože i vratim se u svoju. Pored Elizabetinog tela koje je plutalo u crvenom, u reci, postojala su druga mesta na kojima ova priča treba da počne, mesta koja sada vidim, ali onda nisam htela da vidim, drugi počeci koji su svi bili povezani. Još jedna smrt, koja se dogodila oko ponoći, 5. januara 1665. Te noći, Ričard Gresvold, član koledža Triniti, na Kembridžu, otvorio je vrata ka mračnom, neosvetljenom stajalištu, iznad stepeništa u Trinitiju. Promaja je uhvatila plamen lampe koju je držao u ruci, uvrćući i produžavajući senke oko njega. Dok je tanak mlaz krvi počeo da curi iz jedne, a zatim i druge njegove nozdrve, podigao je ruku i obrisao je obraz, razmazujući krv u linije, zatim je pao napred, sasvim lagano, u vazduh, ponirući kroz najbleđu senku koju je mesec bacao kroz okvir prozora. Pao je teško, telo mu se prevrtalo i udaralo o stepenike i zidove. Lampa je takođe pala, i odskočila, praveći metalne zvuke nasuprot tupim zvucima udara mesa po drvetu. Do jutra, krv od rane na glavi Ričarda Gresvolda otekla je kroz nejednake pukotine na kamenom podu gde je umro, stvorivši smeđu mapu nalik mreži vodenih puteva preko Fenza2 na severu, rekao je vratar koledža koji je iz stegnute pesnice mrtvaca izvukao ključ od bašte. Okorela krv, gusta kao mulj Fenza. Gresvoldova smrt bila je povezana sa Elizabetinom smrću. Ona je to saznala pre nego što je umrla, ali mi nismo. Dve smrti u Kembridžu, koje jesu razdvajala tri
2
Fenz je močvarna oblast u Engleskoj (prim. prev.)
veka, ali koje su istovremeno bile i nerazdvojne, budući da su bacale senku jedna na drugu. Ričard Gresvold. Elizabet Vogelsang. Elizabet Vogelsang udavila se u septembru 2002. godine, i bila je to prva od tri smrti koje će postati predmet policijske istrage četiri meseca kasnije. Policija je uzela šturu izjavu, koju sam dala kao odgovor na postavljena pitanja detektivu Kafu, i koja je snimljena na kasetu, u prostoriji bez prozora u podrumu policijske stanice Parksajd, 16. Januara 2003. godine. „Sve prostorije za razgovor zauzete su ovog jutra, doktorko Bruk”, rekao je, pokušavajući da pronađe odgovarajući ključ dok sam ga pratila sivim hodnicima. „Zbog toga ćemo morati da iskoristimo prostoriju za glavnu istragu. Plašim se da nije idealno, ali bar je prazna, ovog jutra. Danas je obuka osoblja – zdravlje i bezbednost. Imamo otprilike sat vremena. Ovo nije zvanični razgovor, razumete. To ćemo uraditi kasnije. Ovo je samo razgovor.” ,,Ne znam da li će za ono što imam da vam kažem biti potrebno sat vremena”, rekla sam. Živci su mi bili iskidani. Nisam spavala. I dalje sam se budila usred noći, besna na tebe, i na sebe, ali bila sam dovoljno pribrana da znam da ću morati da budem pažljiva i oprezna ovde, u policijskoj stanici Parksajd. Veoma oprezna. Uhapsili su Lili Ridler. „Moraćemo ponovo da vas vidimo, doktorko Bruk, bez sumnje. Bićete ključni za našu istragu.” Tako sam videla drugu verziju, njihovu verziju. Pa dobro, ne baš videla, više nazrela. Prostorija za glavnu istragu policijske stanice Parksajd bila je ispunjena policama za dosjee, sa četiri stola sa prenaglašenim ivicama koje su se izvijale u različitim pravcima; skroz na desnoj strani nalazila se magnetna bela tabla, koja se prostirala preko čitavog jednog zida bez prozora. Kaf je privukao stolicu sa točkićima, za mene, na drugu stranu njegovog stola, pažljivo sklanjajući papire i beleške u fioku, zaključavajući je. Kolekcija predmeta i fotografija bila je zakačena magnetima za tablu. Oko tih predmeta nalazio se čitav niz pitanja, imena, lista i strelica, u različitim bojama, ispisanih različitim rukopisom. Nisam mogla mnogo da vidim sa mesta gde sam sedela, zato sam, kada je Kaf otišao da donese dosje iz druge sobe, krišom izvadila digitalni fotoaparat iz svoje torbe i fotografisala je. Rizičan potez, izazvan ničim drugim do uvrnutom radoznalošću. Bela magnetna tabla, ispisana različitim rukopisima, u različitim bojama, i serija fotografija – tri mrtva tela, jedna žena koja se udavila u crvenom kaputu, dva muškarca sa isečenim licima, zid sa grafitima, nekoliko fotografija masakriranih mačaka i konja, kuća u Lending lejnu, fotografija Lili Ridler, zajedno sa nekim ljudima koje nisam prepoznala – borci za zaštitu životinja, pretpostavljam – i fotografije gomile isečenog papira. Kada budem prebacila fotografije na svoj laptop i budem uvećala rezoluciju, moći ću da vidim i detalje. Ako se dovoljno približi, može se videti da liste pisane plavom bojom obuhvataju samo dva mesta ubistva: stepenište E koledža Triniti i prolaz Svetog Edvarda. A ukoliko se potpuno
približim, tačno u gornjem desnom uglu – trebalo mi je malo vremena da ovo uočim – nalazi se moja fotografija, odmah pored Sarine fotografije. Bila je to ona moja fotografija koju si nosio na svom mobilnom telefonu, pažljivo čuvanu, tako niko ne može da je pronađe. Onu koju si slikao na Holkam Biču. Verovatno su prošli kroz sve tvoje podatke na mobilnom telefonu, kako bi je pronašli. Ispod je neko napisao moje ime. Lidija Bruk. Da, ta bela tabla bila je početna skica policijske verzije onoga što je kasnije postalo poznato kao ubistva u Kembridžu. Ubistva o kojima se diskutovalo u Parlamentu, i što je navedeno kao dokaz kojim bi se podržao predlog za uvođenje drakonskih mera u okviru Zakona o teškom organizovanom kriminalu i Zakona o policiji, koji su bili presudni u promeni britanskog zakona. Da, stvarali smo pravnu istoriju, ali, naravno, to tada nismo znali. Taj prvi razgovor jeste oduzeo veći deo jednog sata, jer je Kaf imao toliko pitanja o mojoj vezi sa tobom, o tome šta sam radila u Elizabetinoj kući, kako sam upoznala porodicu, kada sam te poslednji put videla, o čemu smo razgovarali, šta si imao na sebi i koji je bio smisao poruke koju sam ti ostavila na telefonu. Kaf, koji je delovao potpuno opušteno i nonšalantno, sa nadom da ću se opustiti i postati neoprezna, pretpostavila sam, sumirao je moje odgovore i ispisao ih na policijskom papiru, a zatim mi ih je ponovo pročitao, kao smislenu priču, koju je nekako napravio od mojih nepotpunih odgovora. Potpisala sam je kao „istinitu izjavu”. Nekoliko meseci kasnije pokušala sam da sastavim malo koherentniji opis za advokata koji je zastupao Lili Ridler na sudu. Zamolila me je da napišem sve čega se sećam, a što bi moglo biti važno za slučaj, od Elizabetine sahrane do suđenja. Tada se nisam dvoumila oko istine, niti oko početka i kraja priče. To je došlo kasnije. Kucala sam je u Kitinoj radnoj sobi, koja je gledala dole na letnju baštu, po dva sata dnevno, dok mi se nije učinila kao ispravna. Iako je izgledala hronološki, nisam je tako pisala. Sećanje ne funkcioniše tako. Neprestano sam se prisećala delova dok sam pisala, stvari koje su mi do tada delovale nelogično, a koje su mogle biti ,,važne”, pa sam se vraćala i ubacivala ih u priču – sitni detalji, misli, pretpostavke, nagađanja. Oduvek sam se pitala kako su dve priče – ona gruba, koju sam sastavila od odgovora na Kafova pitanja i ona koju sam napisala u Kitinoj radnoj sobi, za Patrišu Dib – mogle toliko da se razlikuju. Nije da sam nešto pokušala lažno da predstavim. Za policiju, moja priča bila je samo jedan deo od čitave priče, sastavljene od, moguće, dvadeset izjava svedoka, pa je tužilac ispleo priču od svih tih izjava i detaljnih dokaza u hronološkom redu, i malo-pomalo, između svih njih moja priča odvučena je u nekoliko različitih pravaca, kao magnet kada se pomera ispod papira po kome su prosuti opiljci gvožđa. Kada je postavljena zajedno sa svim drugim, moja priča je dobila drugačiji oblik i bila je to sastavljena verzija, izvučena, filtrirana, provučena i izmešana, tako da porota može da je prihvati. Bila je prilično optužujuća kada su završili s njom, dovoljno da osude Lili Ridler za
ubistvo i pošalju je u zatvor do kraja života. Čvrsta priča, rekla mi je kada sam je poslednji put videla. Sada neprobojna. Slučaj zatvoren. Priča je nastavila da se menja. Kada je sud dao izjavu za štampu, a novine je prečistile na veličinu koju su želele, sa svom odgovarajućom dramatičnošću, momentima neizvesnosti, savršeno se uklopila u kratak članak. Jedan od novinara napravio je čak i vremenski tok događaja, u kome su ova dva ubistva predstavljala samo udubljenja u ravnomernom toku vremena u Lilinom životu, kao voz u jednom pravcu, sa stanicama koje počinju sa njenim rođenjem, a završavaju njenim hapšenjem. Bila je optužena za tri ubistva i šesnaest prekršaja nezakonitog ubijanja životinja i sakaćenja, ali pošto nisu mogli da joj prikače Elizabetinu smrt, osuđena je samo za dva ubistva. Jednom kada su dodali ubistva na taj vremenski tok događaja, i dopunili ga detaljima o njenom dedi i roditeljima, Lili Ridler je postala psihopata, čudovište. Sada, skoro dve godine kasnije, Lili je mrtva. Tako da, ako smo mislili da je završeno, sada znamo da nije. Duhovi ipak nisu pušteni da počivaju u miru, vidiš, ni tvoj, ni njen. Kada bi me ponovo ispitivali, mislim da bih morala da kažem da sada vidim drugačije – veze, mislim. Vreme ima taj efekat. Tada su nedostajali delovi, istorijska dimenzija, o kojoj niko nije postavljao pitanja i koju sam, onda, samo napola mogla da vidim. Šta je nedostajalo? Sedamnaesti vek je nedostajao. Ali kako da to kažeš policajcu koji je upravo uključio kasetofon da snimi reči: „ Policijska stanica Parksajd, 16. januar 2003. godine, intervju sa Lidijom Bruk.” Kako da kažeš: „Nedostaje izjava svedoka i nedostaje osumnjičeni... Naredniče Kafe, nedostaje sedamnaesti vek. I treba da razgovarate sa čovekom koji se zove gospodin F.” Kako da mu kažeš da misliš da postoji veza između naučnice koja je pronađena u reci u Kembridžu, i čoveka koji je pao niza stepenice, tu u blizini, tri stotine godina ranije? Ne jednostavna, obična veza, već nešto osetljivo poput mreže, poput onih belih pređa koje se mogu videti na vrhovima stabljika trave, u proleće, kada je rosa teška. Vrana je upravo preletela preko krova iznad moje radne sobe, poletevši u vazduh, dole levo od mene, preko bašte, baš kada se desni ugao moje mape Kembridža bučno odlepio sa zida i savio. Sinkopirani zvuci tapkanja kandži vrane na pločama krova i uvijanje starog papira, dovoljno je da pomislim da u sobi postoji nešto drugo osim mene, dok pišem. Koji je od vas, nemirnih ljudi? Šta želite (s mojom pričom)? Ne. Da je Elizabet ovde, rekla bi da je istorija manje kao pređa, a više kao palimpsest – sloj vremena postavljen preko drugog vremena, tako da jedan pokriveni sloj prolazi u onaj iznad. Ili kao mrlja na starom kamenu zidu, koja se probija kroz sloj maltera. Šta bi Kaf rekao ili uradio da sam mu rekla da treba da zna o čoveku koji je pao niza stepenice koledža Triniti, 5. januara 1665. godine, pad koji je umrljao pod, mrlja koja je procurila kroz Elizabetin i Lilin život, koja nas je sve držala zajedno,
u ropstvu? Kaf ne bi znao koji je značaj datuma – 1665 – ili bar mislim da ne bi. Godina 1666. možda bi zvučala poznato: godina Velike kuge koja je opustošila Englesku, i požar u Londonu koji je opustošio u glavnom gradu ono što je za njom ostalo. Možda bi se setio toga sa časova istorije iz srednje škole. Da sam rekla Kafu za Gresvolda i za komplikovano prijateljstvo Isaka Njutna sa gospodinom F, on ne bi ništa od toga zapisao. Ne bi smatrao da je to bitno. Čovek koji pada kroz vazduh i senke, na koledžu Triniti 1665. godine. Tajno prijateljstvo dva mladića, iskovano alhemijskim i matematičkim proračunima. Kako bi to moglo da ima bilo kakav značaj za seriju ubistava u Kembridžu, koja su se dogodila 2002. i 2003. godine? Da sam to predložila, Kaf bi podigao gustu crnu obrvu, i njegova olovka bi zastala negde u vazduhu. Elizabet Vogelsang bi razumela. Kaf ne bi. Lili je otišla u zatvor jer je sedamnaesti vek nedostajao u njenom sudskom dosjeu, nedostajao u njenoj priči. Njen vremenski tok trebalo je da bude duži, mnogo duži, a bilo je i mnogo sporednih puteva i pruga, ukrštanja i skretanja, i da, bio je to lavirint, svileno predivo koje je počelo da se pomera 1665. godine, tri stotine trideset tri godine ranije. Razmišljala sam o lavirintima ovog leta. Arijadna koja daje Tezeju klupko, kako bi mogao da pronađe put iz lavirinta, što dalje od crne praznine Minotaura koji proždire telo. Otkrivanja moraju negde da počnu. Sada, kada prvi put vidim koliko je sve povezano, znam da su niti između Isaka Njutna i nas bile uvrežene, kao sedmolist ispod Kitine zemlje. Tog leta, kada sam pisala svoju priču, i tvoju, za Patrišu Dib, Kit i ja smo objavile rat sedmolistu koji je zaposeo njenu baštu u Starton stritu. Kada smo počele da kopamo, videle smo kako je svaka od pojedinačnih biljaka, neuvijena iznad zemlje, bila pripojena velikoj mreži korenja ispod zemlje. Nije imalo smisla iskopati samo jedan deo; trebalo je izvući čitavu stvar, inače će ponovo početi da se širi u vlažnom mraku zemlje. Već nedelju dana kasnije uvijao se još jedan zeleni list. Grejs, Kitina starija komšinica, naslonila se preko žičane kuhinjske ograde i potvrdila svoja upozorenja kako je nemoguće da se to ikada ubije. Ona je provela pedeset godina pokušavajući, rekla je. Samo jednom raseci to korenje, rekla je, i rana na korenu će samo napraviti još više izdanaka. Iz moje radne sobe, u potkrovlju Kitine kuće, gledala sam dole duž njene bašte, sa njenim ružama i stazom od šljunka, koja se uvijala između visokog grmlja rascvetale meksičke narandže, i zamišljala sedmolist kako se veličanstveno prostire ispod travnjaka, ispod irisa, neviđen, u mraku. Povadile smo većinu do kraja juna, ali ipak bi se koren ili vitica ponegde zakačila za sistem korenja drugih biljaka – lukovice irisa i gladiola – pa sam znala da ćemo ga opet videti. Dok pišem, Grejsini unučići se igraju obučeni u kabanice na trampolini, ispod jabukovog drveta. Pre bašte sa ružama i grmljem i trampoline i šupe, sedmolist je napravio svoj put kroz voćnjake, koji su tu bili vekovima, pre Kitine kuće, i pre
nego što je bilo koja druga na ovoj zaravni izgrađena. Kit ima sepija fotografiju u svojoj kuhinji, sa radovima na zgradama u njenoj ulici, red kostura kuća koje se grade na voćnjacima. Pre voćnjaka, ovde su bile močvare, južno od grada, jugoistočno od Njutnovog koledža Triniti, i sedmolist je tada mogao da se buni u mokroj zemlji, potpuno neobuzdan. Pre voćnjaka i močvara, rimski zemljoradnici i baštovani rimskih vila, ovde sagrađenih, držali su ga u zalivu, ili su ga koristili u baštama lekovitog bilja, kako bi pravili supe ili čorbe, ili za lečenje kostobolje. Građevinari su pronašli ostatke lepe vile ispod puta, nedaleko odavde – tri sobe sa okrečenim, malterisanim zidovima, svetlocrveno, žuto, zeleno, sivo i tamnoplavo, nekim šablonima poput imitacije mermera, popločan krov, betonski podovi, prozori od stakla, podno grejanje napravljeno na blokovima uvozne krede. Bila je to verovatno poslednja kuća u naselju, označavajući granicu između civilizacije i močvara. Svako sečenje sedmolista je promašaj; svako sečenje će samo udvostručiti napor koji je potreban. Tako sam uspela da shvatim strah od greha Isaka Njutna, čini mi se, i koliko je upleten gospodin F sa Njutnovim imenom, i kako nijedan od njih nije mogao da zaustavi ono što su započeli i, konačno, shvatila sam kako su posledice njihovog delanja u sedamnaestom veku zaokrenule svoj put ka nama, ispod i iznad zemlje, deleći se i duplirajući. Organski i botanički. Moja priča, obe moje priče, policijske trake u stanici Parksajd i otkucana verzija, koju sam napisala za Patrišu Dib, počele su sa sahranom Elizabet Vogelsang. Sada, Kamerone Braune, ponovo počinjem da je pričam, kako bih mogla da napravim klupko za tvoj lavirint. Da, ponovo ću dočarati sedamnaesti vek. Nadam se da možeš da me čuješ.
N
a dan Elizabetine sahrane bila sam u žurbi, kao i obično, i kada sam konačno došla do autoputa, nisam mogla da se setim da li sam zatvorila vrata od stana. Bilo je prekasno da se vratim. Da li da pozovem komšinicu i zamolim je da proveri? Uhvativši volan jednom rukom, drugom sam izvukla imenik, da vidim da li još imam Gretin broj zapisan tamo, ali sam skrenula isuviše blizu glavne ograde. Prekini da žuriš. Jedno po jedno. Samo obrati pažnju. I nemoj da se izgubiš. Idi direktno na sever, sa morem u pozadini, preko puta M23, preko masivnog krečnjaka južnih dolina, sve do otvorenog oka puta M25; prati liniju oko ivice u smeru suprotnom od kazaljke na satu, prelazeći ispod Temze, kroz tunel Dartford, a zatim severno na vrh kruga, i ponovo na sever gore uz M11 i u ravnice istočne Anglije. Spusti se u Kembridž sa severa, zatim pronađi Kapelu gubavaca, sa kružnog toka na istočnoj strani. Kako bih nadoknadila nedostatak mentalnog kompasa, Kit me je naučila da smernice pretvorim u slike ili crteže, linije nacrtane ugljenom, koje se prostiru preko bele hartije. Nesnalaženje u prostoru? Pa sad, nemoj mi to pripisati samo zato što sam žensko. Ako je biti muško i žensko svedeno na niz stereotipa, onda znaš da imam više muških nagona, nego ženskih. Možda je zbog pisanja. Pisci, očigledno, često imaju umanjen osećaj za snalaženje u prostoru: previše mapa – vremenske mape, mape puteva, mape karaktera – sve postavljene jedna preko druge, kao spratovi zgrade. Teško je razdvojiti ih. Nije trebalo da kasnim. Nije da sam veoma često odlazila na sahrane. Tog jutra, trebalo mi je sto godina da izađem iz stana, nisam mogla da odlučim da li da obučem crno ili ne, pa sam izvukla crnu odeću, a zatim tamnoplavu, a zatim ponovo i jednu i drugu, dok se nije nagomilala na podu spavaće sobe. Božić, Uskrs, venčanja i sahrane. Mrzela sam sve te sentimentalne, prazne rituale, koji su postali uštogljeni i kruti, zbog pravila i protoka. Elizabet ne bi bilo važno šta bilo ko od nas ima na sebi. Ona nije išla na sahrane. Elizabet Vogelsang – koje su to bile stvari do kojih joj je stalo? Pogrešno upotrebljen znak interpunkcije; greške u datumima; slaba logika; „loše razmišljanje”; pobrkane metafore; Kapela gubavaca na Njumarket roudu. Oh, i mirisi. Elizabet je uvek primećivala mirise. Mogla je da namiriše da li ćete se razboleti. Rekla mi je nešto, jednom, pre dve godine ili tako nešto, kada smo se upoznale u čajdžinici univerzitetske biblioteke. Tog dana posmatrala sam kako
senka tvojih usta, onakvih kakvim sam ih upamtila, prelazi preko njenih dok govori. Njena usta. Tvoja usta. Majka i sin. „Lidija, da li si dobro?”, pitala je, mešajući svoj čaj, i odbijajući da me pogleda u oči. ,,Ne mislim ništa posebno, samo imaš specifičnu vrstu mirisa... ne baš neprijatan miris...” „Kakav miris? Sladunjav?” Lako se zacrvenim. Niko nikada nije sa mnom tako pričao. Čak ni moji najbliži prijatelji. Čak ni Kit. Osećala sam se uvređeno, besno i opčinjeno. Imaš specifičnu vrstu mirisa. Imam – to me je navelo da mislim na isparavanje, paru koja se diže sa leđa osedlanih konja, dah zmaja u ledena jutra. U jednom lošem trenutku, upitala sam se, da li tvoja neobična majka može da oseti tvoj miris na mojoj koži, ali ti nisi bio ni blizu moje kože tri godine. Da li si mogao da ostaviš svoj miris na mojoj koži nakon toliko vremena? Svakako si i dalje bio ispod nje, tada, posebno dok sam sedela tamo, sa tim ustima, njenim ustima, s druge strane stola. „Oh, vlažne novine. Novine koje su vlažne već nekoliko nedelja. Mastilo, buđave ivice, mokri listovi... To su samo tvoje žlezde. Verovatno ćeš se razboleti.” Tek tada je Elizabet podigla pogled. Srećom, moji su rumeni obrazi do tada poprimili svoju normalnu boju. Podigla sam ruku do svojih žlezda i napipala otok, poput nevidljivih modrica. Tri dana kasnije, imala sam temperaturu. Ali još nije završila sa mnom. ,,To je postalo nešto poput opštepoznate stvari u Kembridžu, znaš. Ti i moj sin.” ,,Znam”, rekla sam, pokušavajući da budem podjednako otvorena. Možda sam više od svega osetila olakšanje što smo započele ovu temu. ,,Da li ti je neko rekao?” ,,Ne. Videla sam te jednom s njim, ovde. Vi me niste videli. Išli ste zajedno iz južnog u severno krilo. Bilo je nešto u tome kako ste hodali, kako se niste smejali, onako kako to prijatelji inače rade. Zato sam postavila neka pitanja. Ali ne brini. Nije na meni da sudim – kako bih i mogla? Život je komplikovan. Moj jeste bio... komplikovan.” „Zato sam otišla iz Kembridža”, rekla sam, shvatajući da pomalo lažem. „Pitala sam se da li je tako.” Smejala se i sakupila svoje papire. „Pa, sad mi je lakše. Mislila sam da bilo bi bolje da ne izbegavamo tu temu, ako ćemo već ponovo da radimo zajedno. Nije potrebno da o tome ponovo razgovaramo.”
Sada, godinama kasnije, evo me kako vozim od Brajtona do Kembridža, od mora do Kapele gubavaca, koja je izgledala kao brod na močvarnom vašarištu, izvan Kembridža, na svoj poslednji sastanak sa Elizabet Vogelsang. I kasnim. Saobraćaj na Njumarket roudu zaustavljen je dovoljno da sam rizikovala da proverim svoj telefon i da potražim šminku u torbi. Uspela sam da pokrijem jedan
obraz i deo nosa podlogom, pre nego što je saobraćaj ponovo krenuo, a u pokušaju da manevrišem šminkom i volanom, prosula sam jednu kap podloge na svoju crnu suknju, koja nije mogla da se skine. Tog jutra šminka mi je zaista bila potrebna – skoro da nisam spavala prošle noći kako bih mogla da završim rukopis i pošaljem ga mejlom Mirandi, pre nego što odem za Kembridž. Znala sam da je Miranda do sada već otvorila mejl, snimila priloženi rukopis i odštampala ga u svojoj kancelariji, na debelom papiru krem boje koji je koristila: Prelom: Scenario Lidije Bruk. Zatim će ga ostaviti na stranu. Komentari kasnije. Odlučila sam da neću razmišljati o rukopisu danas. Samo o Elizabet. Divnoj, pametnoj, opsesivnoj Elizabet. Njumarket roud, na izlazu iz Kembridža, dok prolazi kroz Barnvel, uvek me je podsećao na prostitutke: prostitutke i bordele sedamnaestog veka. Barnvel je bilo mesto gde su studenti dolazili da plate za seks: jedan putopisac koji je posetio Kembridž u sedamnaestom veku jednom je napisao da su za 18 penija (to je sada samo 8 funti), učenik i njegova ljubavnica mogli imati bordel samo za sebe. Još je dodao, likujući muškom nadmoćnošću, da se još od vremena Henrija I nije mogla pronaći nijedna devica među šesnaestogodišnjakinjama u Barnvelu. Studenti bi, govorili su, skidali svoju odoru, a zatim je smotali izvan Krajsts koledža na Barnvalskoj kapiji, kako ih ne bi videli da odlaze istočno iz grada, jer je studentima tamo bilo zabranjeno – zvanično, bar. Nije bilo mnogo onih koji su poštovali pravila koledža. Njutn je verovatno bio jedan od retkih koji se pridržavao pravila, bar kada su bordeli bili u pitanju. I koliko je bilo ko znao. Pronašla sam mesto za parkiranje na Ojster rou, završila sa šminkanjem u autu – koralnoroze ruž, tamna maskara, boja kapućina na blede obraze – izašla i zaključala auto. Tada sam shvatila da sam u svom polubudnom stanju uspela da pronađem put tačno do mesta gde sam se parkirala onog zimskog popodneva, kada mi je Elizabet pokazala Stauerbrički vašar. Bio je to deo istraživanja za scenario koji sam tada pisala, baš kad sam se vratila iz Francuske. Znak na dvorištu za stari metal vratio mi je uspomene, uspomene na nas dve kako šetamo ovom ulicom, pre šest godina. Naslonila sam se na auto i snažno zatvorila oči. Bila sam umorna. Malo mi je nedostajalo da zaplačem. „Ako želiš da pišeš o sedamnaestom veku, moraš da znaš kako miriše”, rekla je Elizabet. Mogla sam da je čujem, kao da stoji pored mene. „Nađi jedno popodne i prizvaćemo neke mirise. Tada ćeš znati gde da počneš, obećavam.” Jednog snežnog popodneva u februaru, Elizabet me je vozila gore-dole duž spleta ulica koje su išle od Njumarket rouda, zvane Ojster rou, Mersers rou, Garlik rou i Svons vok. Napravila sam mnogo fotografija kroz otvoren prozor automobila digitalnim fotoaparatom, koji sam koristila kao neku vrstu digitalne beležnice – grafiti, prevrnute kante, dvorišta starog metala, bungalovi, skladišta i talasasti crni lim. Moderne ulice izgrađene na starom vašarištu u Stauerbridžu, gde su gradonačelnik i odbornik Kembridža bili domaćini vašara još od dvanaestog veka. Na kraju Garlik
roua, Elizabet je parkirala, izašla iz auta, a zatim se, stojeći ispred ulaza na otpad, pretvorila u neku vrstu istorijskog šamana, njen glas izdigao se nad bukom mašina u pozadini. Prepustila sam joj se. To je nešto što moraš da uradiš kada si sa Elizabet. „Upotrebi svoju maštu i osvrni se oko sebe. Septembar je, recimo, 1664. godine. Stojiš na samom kraju Garlik roua, koji je glavni prolazni put vašara, široki, prljavi put, koji se pruža na sever, ispred tebe. Blatnjav je; lepi se za noge. Tamo, na severozapadu, nalazi se reka Grant, kojom je većina trgovaca došla, mnogi sa severa, iz Kings Lina, krivudajući vodenim putevima Fenza. Njihovi čamci sada su usidreni na reci. Između nas i reke nalaze se plodna polja. Žetva se upravo završila, pa su polja nisko posečena; strnjika se prostire dokle pogled doseže, i nešto divljeg cveća. Ipak, sada i nema mnogo mesta za bilo šta, jer su sve već pogazile stotine trgovaca koji su postavili svoje šarene šatre, red za redom. Preko, blizu reke, nalaze se pijaca uglja i pijaca slanine, i mali nasip, koji se zove Fiš hil. Tačno u centru, blizu privremene gradonačelnikove kuće, nalazi se pijaca ostriga, šatra u kojoj se prodaje hiljade ostriga, donetih iz Kings Lina, čuvanih u buradima sa ledom i slamom, kako bi ostale sveže.” „Između pijace ostriga i nas, nalazi se Soper rou. S tvoje desne strane su police s knjigama, a iza njih pijaca bele kože, i dalje na sever pijaca konja. Sada dodaj i sve ostalo u njihove šatre. Pomisli na trgovce, na gilde koje su došle ovde: kovače, izrađivače igračaka, kazandžije, tokare, modiskinje, trgovce muškom galanterijom, šeširdžije, vlasuljare, suknare, kujundžije, skladišta porcelana, lutkare i prostitutke, a među svima njima prodavnice kafe, kuće u kojima se jede, prodavnice pića. Tu su varalice, akrobate i klovnovi. Stojiš među svim tim šatrama i štandovima. Šta osećaš? Zatvori oči.” Đubrivo, rakija, miris slane morske vode sa ljuski ostriga, arome sapuna, katrana, štavljenja, kože, ulja od ovčijeg runa nagomilanog oko Kapele gubavaca. Mirisi i arome stapali su se jedni s drugima, kako se sunce podizalo. Šetala sam prolazima kroz pijace, nevidljiva za duhove prodavače, prelazila rukama preko vune, svile, začina, ljuski ostriga; osećala sam kako mi osušeni hmelj prolazi kroz prste, reljefne teksture korica knjiga na vrhovima prstiju; čula sam povike, akcente iz svih delova Engleske i severne Evrope, muškarce i žene iz Lankašira, Holandije, Nemačke, Jorkšira – piliće, konje, gvožđe, lance na kantarima koji mere. Seks, nered i požuda. „Najveći srednjovekovni vašar u Evropi”, tiho je rekla Elizabet. „Sada, kada možeš da ga omirišeš, možeš li da ga vidiš? Kembridž je samo palimpsest. Kao i sve ovo. Samo jedan vek postavljen preko sledećeg, i preko sledećeg. Ništa zapravo nije potpuno izgubljeno, dok postoji nekoliko starih zgrada da stoje kao stražari. Vreme ovde krvari, curi, možda više nego bilo gde u gradu. Videćeš. Sada, moraš da vidiš Kapelu.”
Vratile smo se na, uvek u gužvi, Njumarket roud, gore na vrh brda, gde je Kapela gubavaca stajala okrenuta ka putu, u svojoj maloj dolini. ,,U Njutnovo vreme služila je kao skladište; bila je polunapuštena”, počela je Elizabet, vadeći ključ od kovanog gvožđa iz džepa svog kaputa, stavljajući ga u rupu na vratima. „Samo pomisli, ovde je skoro hiljadu godina, pre nego što je grad bio išta veći od sela sa zamkom i utvrđenjem. U sedamnaestom veku Samjuel Pips će stajati u njoj, a Džon Banjan iskoristio je Stauerbrički vašar kao model za scenu „Vašara taštine” u Poklonikovom putovanju, koju je, naravno, Tekeri ukrao za naslov svog romana...” Sada sam kasnila na Elizabetinu sahranu, koračajući prema Kapeli gubavaca, izgubljena negde na Stauerbričkom vašaru sa duhom mrtve žene i čitavom gomilom umišljenih mirisa, sa kojima nisam znala šta da uradim, kao i sa Pipsom i Banjanom i Tekerijem. „Ti si kriva što kasnim, Elizabet”, rekla sam glasno, sklanjajući se u stranu da propustim ženu koja je gurala dete u kolicima i istovremeno pričala na mobilni. Obe smo pričale sa vazduhom, sa duhovima. Vreme je počelo da krvari onako kako je krvarilo oko Elizabet. Da, okrenula sam leđa Kembridžu i tebi, Kamerone Braune, na pet godina, ali osećanja koja je grad izvukao iz mene bila su uvek ista – fizička potištenost, osećaj da me guši plesniv i loš vazduh, niski sivi oblaci, većinu dana pretvarali su se, iznenada, u plave lukove, od kojih bi te zabolela duša. Zbog Kembridža sam mislila na madam Bovari, kako pokušava da udahne vazduh u izveštačenim protokolima predgrađa, žudeći za nečim što nije znala šta je, besna, a na šta, to nije znala. I da, kao Emine, i tvoje oči nikada nisu bile potpuno iste, kad god sam te videla – crne u senci, braon na dnevnom svetlu i izbliza, poput preparata matičnih ćelija koje si fotografisao, imale su sve bogatstvo i raznovrsnost boja kao srednjovekovno obojeno staklo.
B
io je to prvi miris koji sam primetila kada sam povukla teška vrata i ušla u mračnu kapelu. Neko je ispunio crkvu plavim zumbulima. Iako su svetla bila ugašena, u svakom ćošku moglo se videti keramičko plavo cveće i njihovo smaragdnozeleno lišće, kako sija nasuprot belih, okrečenih zidova od krupnog kamena. Na drugom kraju crkvice, koja nije bila veća od male štale, ispod luka i iza oltara, projektor je prikazivao Elizabetinu sliku kada je imala oko trideset godina. Fotograf ju je pozvao i ona se okrenula prema njemu, sa čašom šampanjca u jednoj ruci i cigaretom u drugoj, okrenula se prema glasu i aparatu, nasmejala se i podigla čašu, zagledana u daljinu, kao da sanjari. Baš kao Vermerova devojka sa bisernom minđušom, pomislila sam, i znala sam da ću se rasplakati. Iz CD plejera, postavljenog na gomilu crvenih plastičnih stolica u zadnjem delu crkve, dopirao je Mocartov „Rekvijem”. Starija žena, koja je stajala pored vrata, dodala mi je program i pakovanje maramica u kesici, sa motivom crvene ruže, i pokazala na stolicu obeleženu znakom ,,rezervisano”, na koju je neko postavio mali znak s mojim imenom, ispisanim dečjim rukopisom, i malim nasmejanim krasuljkom, u donjem levom uglu. Morala sam da prođem kroz zrak projektora kako bih došla do svog mesta, a kada sam bacila pogled na siluete mojih udova, dok sam se pognuto izvinjavala prolazeći preko prilično uveličanog Elizabetinog lica, setila sam se pozorišta senki koje mi je moja maćeha napravila za rođendan, jednom, u staroj štali – ekran je bio napravljen od belih čaršava privezanih crnim pertlama. Lica su se okrenula prema meni – kako sam mogla da zakasnim na sahranu? Žena u crnom pritisnula je belu svilenu maramicu na svoje lice; maskara joj je već uprljala lice i maramicu. Čula sam Elizabet kako se negde bezočno smeje. Kada sam sela, videla sam gustu prašinu punu čestica u zraku svetlosti koji je prolazio kroz crkvu, samo nekoliko inča od mog desnog ramena – osvetljeni delovi fotografisane Elizabet, kako kaleidoskopski putuju kroz vekove prašine. Elizabet nije bila palimpsest; bila je prašina. Prašina nije nestajala. Prašina je bila besmrtna. Kakvu prašinu bi mogla da sadrži Kapela gubavaca? Delove gubave kože, spore semena sa polja, pepeo od sveća sa oltara. Muzika je iznenada prestala, usred arije, dok je visoki čovek ustajao da održi govor, za govornicom, sa moje leve strane. Nije bio sveštenik. Izgleda da ovde uopšte nije ni bilo sveštenika. Visoki čovek je verovatno čekao da ja sednem, pomislila sam. Čekajući na poslednjeg gosta, zlu vilu.
Tek kada si progovorio, prepoznala sam da si to ti – tvoj glas, dubok i raskošan, kao što je uvek bio, sada se slamao. Mogla sam da vidim tvoj oblik, ali ne i tvoje lice. Neprijatno si se pogrbio i stalno si provlačio ruku kroz kosu dok si govorio, pa je ostala da stoji uspravno, razbarušena i šiljata. „Moja majka je izabrala ovo mesto za svoju sahranu – bilo joj je veoma važno. Zvala ga je čuvar istorije. Bila je istoričar. Videla je sebe kao stražara između svoje istorije, svog sedamnaestog veka i onoga što je nazivala „nebrojena svakodnevna zaboravljanja”. Koristila je tu frazu veoma često u njenim radovima: nebrojena svakodnevna zaboravljanja. Oni od nas koji će danas govoriti na neki način pisaće neku vrstu kolektivne umrlice – što nas čini čuvarima njene životne istorije. Ali koju istoriju treba da ispričamo? Šta bi značilo da se ispriča istorija Elizabet Vogelsang?” Podigao si pogled. Tvoje pažljivo kontrolisane reči počele su da pucaju. Odustao si od rukopisa. Znala sam kakav je to osećaj, skok sa čvrste zemlje u vazduh, retorski slobodni pad. Činila sam to sve češće u svojim govorima i obraćanju javnosti, sada, kada sam starija – stajati na ivici te stene i skočiti u nešto što je tek u delovima, ali ipak, pruža šansu za beg od već uramljenih, izlizanih i doteranih fraza koje tako često koristimo. Nastavio si: ,,Na primer, ko će od nas ikada saznati zašto je bila toliko opsednuta alhemičarima iz sedamnaestog veka? Šta je to što ju je držalo da istražuje i posećuje arhive čitavih petnaest godina? Ko će od nas ikada saznati za čim je tragala? Znao sam mnogo toga o svojoj majci – mogao bih da vam kažem šta je volela: plave zumbule, ljiljane, svog mačka Pipsa, crnu čokoladu, njen voćnjak, pitu od jabuka, pravilnu interpunkciju, Verlena, Bodlera i Kamija.” Nasmejao si se, a neko je doviknuo „šato lafit”3 u pozadini crkve, kada si zastao. Smeh. Pokazao si na pramen svetla na belom, ispranom, debelom zidu, svetla koje se nervozno proteglo, a zatim nestalo. ,,I volela je sunce na kamenu. Ali ne mogu da vam kažem za čim je tragala. Možda je trebalo da je pitam. Voleo bih da jesam.” Čulo se mrmljanje okupljenih, u znak razumevanja. „Stalno pokušavam da fokusiram njen lik u svojoj glavi, ali slike mi izmiču. Neke od njih su postojane, a neke se i dalje kreću. Tek počinjem da shvatam kako tuga funkcioniše. Kada pomislim na svoju majku, uglavnom je nagnuta napred, koncentrišući se nad knjigom. Moja majka”, rekao si sa oklevanjem, okrećući glavu nazad, prema rukopisu, nastavljajući po njegovom sigurnom i organizovanom ritmu „volela je da čita. Poslednji put kada sam je video, tražila je svoj put u gomili mapa i starih rukopisa. Pokušavala je da sazna šta je bilo na zemlji ispod Renove biblioteke, pre nego što je ona sagrađena. Ne približno, već tačno. Čitala je mape, i čitala je reči, putničke zapise i dnevnike naučnika. Crtala je svoje sopstvene mape. Moja istorija Elizabete Vogelsang je, dakle, istorija žene koja traga za nečim. 3
Čuveno francusko vino;
Mislim da to nije pronašla. Mislim da bismo znali da jeste. Dva meseca pre nego što je umrla, kopala je ispod osnova Renove biblioteke.” „Samo jednom mi je čitala naglas, nakon mnogo dana dečjih priča i bajki. Imao sam šesnaest godina. Čitala mi je svoju omiljenu pesmu. Doručkovali smo, a ona je čitala ‘Petnaest načina za posmatranje kosa’. Ili je bilo trinaest? Nikada nisam mogao da zapamtim. Njena knjiga je imala mrlje od džema.” Sada, kada su mi se oči privikle na tamu, mogla sam da vidim neke detalje tvog lica, kroz suze koje su se skupile, ali još nisu pale – kovrdžava crna kosa koja opada, strnjika, fine crte lice, crno odelo koje ti loše stoji, crna kravata – Elizabetin sin, Kameron Braun. Kameron Braun kojeg sam poznavala bio je čovek koji je igrao igre, pleo čini oko ljudi, ispunjavao prostorije svojim prisustvom. Sada si se borio i smanjivao. „Ponudiću vam neke aspekte svoje majke, kao jedini čin sećanja, za koji sam sposoban; drugi će to uraditi bolje. Nemam ništa skladnije od toga, samo uspomene i slike i pesme. Možda se život na kraju svodi samo na to. Juče sam počeo da je tražim u njenom primerku Volasa Stivensa i u toj pesmi ‘Trinaest načina kako se gleda kos’ i pronašao sam da deveta strofa ide ovako: ‘Kada je kos odleteo van vidokruga, Obeležio je ivicu/ Jedne od mnogih kružnica.’ To je ono što se dogodilo Elizabet. Odletela je iz vidokruga, ali njeno odsustvo obeležilo je ivice mnogih kružnica (glas mu je ponovo pukao) što još ne možemo da vidimo. Pogledao sam u porodični album, kako bih pronašao ivicu jedne od tih kružnica. Tako da, evo je – na slikama. Elizabet Vogelsang. Voleo bih da je ovde, da ih vidi. Sve što znam je da nije završila. Nije našla ono za čim je tragala, ma šta to bilo.” Da, bio si u pravu. Elizabet nije završila. Ali da li bi ikada? Da li iko ikada završi? Nije li to uvek tako nepošteno – smrt je uvek neka vrsta uvrede? Život završen prerano, izrezanih i pokidanih ivica, nedovršena rečenica. Vetar se podigao i Kapela gubavaca bila je kao brod na pučini, njegova posada i putnici čekali su u mraku, dok je njihov kapetan plakao. Napolju, kroz mali, visoki prozor, mogla sam da vidim krošnje drveća kako se naprežu, i poneki list novina ili plastičnu kesu, koje bi vetar pokupio. Prozor se naglo otvorio i počeo da lupa o kamen. Niko ga nije zatvorio. Ponovo je udario, nasilno, uporno. Kameron je pritisnuo daljinski upravljač, probijajući njime vazduh u pravcu projektora, kao da time prkosi vetru. Novi niz slika usledio je posle crnobele slike Elizabet sa čašom šampanjca i cigaretom. Neko je prestao da čeka da Kameron počne da govori i pojačao muziku: ovoga puta Štrausove „Poslednje četiri pesme”. Porodične crnobele fotografije: Elizabet sedi u venčanici iz pedesetih, na svom venčanju, bez cipela, prekrštenih nogu, čita. Iza nje, ljudi plešu. Elizabet drži bucmastu bebu na šarenom ćebetu u bašti, čita, vrane joj kruže nad glavom. Crnobele porodične fotografije prelaze u fotografije u boji: Elizabet stoji pored malog dečaka u crnim kratkim pantalonama, čarapama do kolena i đačkom torbom, sa knjigom u džepu njene kecelje. Elizabet i njen muž Frenklin, na plaži, sa
sedmogodišnjim Kameronom i prijateljima i njihovom decom, sa maramom i sunčanim naočarima, i knjigom u ruci. Elizabet na drvetu, obgrlivši ga kao mladi leopard, u crnom odelu, čita kopiju Volasa Stivensa, sa bledožutim koricama – i sa mrljama od džema. Visoki, odrasli Kameron i njegova majka na odmoru u Škotskoj, sa prijateljima, Kameron u teškom crnom kaputu i sa dugim šalom na štrafte, sede na istom ćebetu od škotske vune. Majka i sin, oboje čitaju. Glenkou iza njih. Zatim serija slika Elizabet sa Kameronom, za kojima sledi serija slika Elizabet sa Kameronom i Sarom, zatim beba, a onda i druga beba. Slike plaža – porodica na plažama – ćebe od škotske vune između peščanih dina, Elizabet uvek u samom uglu fotografije, čitajući, ili Elizabet koja ostavlja knjigu sa strane kao bi se nasmejala prema aparatu. Izgubila sam se u svim tim fotografijama, izgubila u Elizabetinom životu, kada je žena koja je sedela pored mene, iznenada spustila svoju ruku na moju, od čega sam poskočila. Sećam se više njene ruke nego njenog lica, sada, dok se prisećam. Vene su joj bile izražene, a nokti prilično dugi, poput kandži. „Imam nešto... trunčicu prašine... u oku”, šapnula je stara žena, izvinjavajući se. ,,Da li biste mi mogli pomoći. Izgleda da ne mogu da je izvadim. Počinje da me boli.” Osetila sam kako su mi se ramena spustila. Trunčica prašine u oku. Ništa što bi previše opterećivalo dušu. Starica ima tamnomodri džemper i široke pantalone. Elizabetina prijateljica. „Naravno. Bolje da izađemo napolje, na sunce.” „Imam samo jedno valjano oko, a sada ni na njega ne vidim, čini mi se. Biće malo teže izaći napolje.” „Uhvatite me za ruku. Začas ćemo biti napolju.” Pokušala sam da zvučim ljubazno i ne nadmeno, ali shvatila sam, na sopstveni užas, da zvučim kao sestra u domu za stare. Izgleda da joj to nije smetalo. Uzela sam je za ruku i rekla joj kako da pređe kratku razdaljinu između naših sedišta i velikih hrastovih vrata, prolazeći pored redova muškaraca u tamnim odelima i žena sa šeširima, i dece koja su držala psaltire. Morale smo ponovo da prođemo kroz zrak projektora – da prođemo kroz fotografiju Elizabete i njenog unuka i otvorenom knjigom na njenom krilu, ovoga puta sa neprikladnim lfnenom Isušivanje močvara. Kameron je sada čitao više poezije. Glave su se okrenule prema nama kada sam glasno zapela za gomilu psaltira. Kameron je prekinuo čitanje za trenutak i podigao pogled, ali iako je gledao pravo u mene, nije mogao da me prepozna u tom polusvetlu iza projektora. U tom trenutku kada sam zapela, prvi put sam primetila tetovažu na ženinoj desnoj podlaktici, tamnu na njenoj svetloj koži. Sidro, veliko otprilike tri inča, koje se pojavljivalo negde iz rukava njenog tamnoplavog džempera, ispod nekih slova koja nije bilo moguće dešifrovati. Možda je bila mornar koji se nedavno vratio sa mora, opaljena suncem i širokih ramena, sa podlakticama koje su bile izuzetno mišićave za ženu koja je imala negde oko sedamdeset. Ali ako je bila građena
poput mornara, ipak se oblačila kao što bi se stariji, veliki muškarac oblačio kada bi hteo da se preruši u žensko – kombinacija kardigana i džempera, zajedno sa biserima, kao verzija ženstvenosti. Kosa joj je izgledala kao da je izvajana. Prirodno je verovatno bila bela, ali je farbana u svetlonarandžasto i pažljivo uvijena i učvršćena lakom za kosu, tako da male lokne kose izgledaju kao da su od drveta. Zamišljala sam njen odlazak kod frizera svake nedelje, uvijanje kose, učvršćivanje, fino zatezanje i podizanje kose, razmene tračeva. Napolju, u nedostatku klupe ili nečeg drugog za sedenje, zamolila sam staru ženu – očigledno je bila žena na dnevnom svetlu – da se nasloni na zid crkve, dok sam joj ja lagano otvarala očni kapak i lagano dodirnula crnu mrlju na dužici, svilenom maramicom, koju sam našla na dnu svoje torbe. Počela je da se trese i da mi zahvaljuje u isto vreme. Oko joj je bilo oteklo ispucalih kapilara; zenica joj se skupljala i širila od svetlosti sunca i moje ruke koja je lepršala baš ispred nje. Drugo oko uopšte nije pomerala. Bilo je mlečno odsutno, poput tamnoplave pećine ispunjene belom maglom. Moglo se gledati duboko u njegovu prazninu. Bilo mi je muka. Drago mi je što nisam morala da ga dodirnem. „Odlično, odlično, sad je napolju”, čula sam kako stara žena govori, visokim, prilično aristokratskim glasom, koji me je podsetio na ženske glasove iz filmova iz četrdesetih. Čula sam glas žene iz Kratkog susreta i na trenutak vazduh je bio ispunjen parom od parnih lokomotiva i zvukom Rahmanjinova. Stara žena je i dalje pričala: „Nadam se da ne misliš da sam nepristojna, ali podsećaš me na nekog. Imaš njenu kosu – tešku i svilenu. Izvrsno je. Ja sam Dilis Kajt. A ti?” „Lidija Bruk.” ,,I čime se baviš, Lidija Bruk?” Nisam čak ni razmislila pre nego što sam odgovorila ,,Pisac”. Pisac. Da, ja sam pisac. To sam bila više nego bilo šta drugo. Smešno. Mogla sam da smislim čitavu listu onoga što nisam – supruga, majka – čitavu listu negacija, koje sam, iz nekog razloga, htela da kažem Dilis Kajt. Zašto? Šta je to što je ta poluslepa žena izvlačila iz mene? ,,Pesnikinja?”, pitala je, okrećući svoje dobro oko, i dalje krvavo, prema meni. ,,Ne. Romanopisac i odnedavno scenarista. Ali donedavno pisala sam skoro sve za novac: pravna dokumenta, pisma, reklamne slogane, porodične istorije i memoare.” ,,A Elizabet? Odakle poznaješ Elizabet?” „Znam je godinama. Pomogla mi je prilikom istraživanja za moj doktorat, a zatim dosta kasnije, kada sam pisala svoj prvi scenario. Tada sam živela u Francuskoj. Filmska kompanija je insistirala da bude angažovan istorijski savetnik. I ja sam se setila Elizabet. Boravila sam nekoliko puta kod nje u Kembridžu, i dopisivale smo se. Pisala je divna pisma.”
„Dobro je što si pronašla Elizabet. Kad pronađeš Elizabet, našao si sedamnaesti vek, mi uvek kažemo. Ona ima dar.” „Pričaš o njoj kao da je i dalje tu.” Iznenada sam stavila ruku nazad, na vrat. Nešto – vetar, grančica, list nošen vetrom – dotaklo me je po tom mestu. ,,Oh, ali ona jeste i dalje ovde. Nisam je još videla, ali ona jeste tu. I drugi su ovde, takođe. Zar ih ne osećaš?” Sada se mlečno oko okrenulo nagore, ispod kapka, i shvatila sam da buljim u skup krvnih sudova na obe strane Dilisinog nosa, napukle, nabrekle vene, kao da je nešto nevidljivo krvarilo ispod njih. Bezbedno je gledati tamo. Bolje tamo, nego bilo gde druge. Počela sam da padam. ,,On je ovde. Tamo, naslonjen na drvo. Ali ne i gospodin F. On nije ovde. Znao je da treba da se povuče. Oh, ne treba da se plašiš. A tu je i Gresvold, Kauli i dečak.” Kada se nasmejala, spazila sam zlatan zub u njenoj vilici. „Došli su da odaju poštu. I čekali su tebe. Postoji nekoliko ljudi koji su te čekali.” Nisam mogla da vidim ništa, nikoga, među drvećem, gde je pokazivala. „Dugo ti je trebalo, Lidija”, rekla je, pružajući svoju ruku, tu ruku sa venama i isuviše dugačkim noktima, i nežno je provukla kroz moju kosu. „Toliko je teška – uspela sam da pomislim. Kao kosa pokvašena vodom... kao teški saten, boje bakra. Bez ijedne bore na sebi.” Ponovo sam imala šest godina, stajala ispred svog kreveta i čekala da se zelena ruka pojavi ispod mog kreveta i stegne moj goli članak. Mogla sam da osetim toplotu, pomalo vlažan stisak na mojim člancima, ali nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da odstupim. Odjednom mi je postalo hladno od svežeg znoja, na vetru Fenza. Mogla sam da osetim svaki inč svoje kože, ispod odeće. Dilis je ta koja je prekinula magiju. „Bilo bi bolje da uđemo unutra, zar ne? Lidija. Mogu li da te zovem Lidija? Slušaj. Pevaju Rock of Ages. Kako divno. Ti uđi prva. Možeš da se ušunjaš dok još pevaju. Ja ću doći za par minuta. Samo da se saberem.” Vetar je ponovo počeo da duva dok sam odlazila od nje, prema crkvi, pa nisam čula njene poslednje reči, ali sigurna sam da je rekla nešto poput: „Potražiću te.” Potražila sam staru ženu nakon službe, obišla kapelu dva puta, probijajući se kroz kupine i koprivu, žareći se, ali nje nije bilo. Ožalošćeni su takođe brzo nestali, bežeći od snažnih vetrova. Gledala sam te sa uzvišice kako odlaziš, sam; nekoliko minuta kasnije krenula je i Sara sa Leom i Tobijem, visoka žena, uredno obučena sa svoja dva lepa sina (tada su verovatno imali oko jedanaest i petnaest godina, pretpostavljala sam), onaj koji je ličio na tebe iz profila, učtivo je razgovarao sa par ljudi, dodirujući se rukama. Posmatrala sam i sebe, takođe, da vidim šta ću ako išta budem osećala nakon pet godina, videvši tebe, Saru, dečake. Kao da pritiskam mesto gde mi je nekada bila modrica. Grančice su pale tokom službe; lišće i đubre iz dvorišta metalnog otpada i sa đubrišta ležalo je razbacano po gustoj travi.
Nisam pričala ni s kim. Pitam se zašto sam fotografisala dvorište metalnog otpada i grafite, tog dana. Da bi se nešto radilo? Nisam želela ponovo da plačem. Slikala sam ih kao poklon za Entonija, koji stavlja pločice s grafitima na svoje skulpture. Nešto što ima veze sa zapisima i kamenom i ritualima za zaustavljanje vremena: Entonijeve skulpture su isklesane da izgledaju kao menhiri, prastare oznake predela koji nestaju i koji nam više ništa ne znače, baš kao i pločice sa grafitima koje su neka vrsta privatnih šifri, sredstva za pamćenje, način da se kaže: „Prošao sam ovuda na svom putovanju kroz vreme. Ostavljam svoj trag.” Godinama već fotografišem zidove sa natpisima i grafitima u svakom gradu koji posetim, i šaljem ih Entoniju, mejlom u Barton, iz Internet kafea u Kalkuti ili Berlinu. Dajn i Duplo ostavili su svoja imena ovde, na ovom dvorištu metalnog otpada, jedne tamne noći ili ranog jutra, uvijajući svoja slova visine jedne stope, pod svetlom baterije oko drugog natpisa, koji ranije nisam videla: jedna reč, ispisana sedam puta, vertikalno, zelenom bojom na metalnom zidu: NABED. Nisam videla NABED ranije. Zamišljala sam dečake obučene u tamno, sa balaklavama i rancima punim sprejeva različitih boja, možda sa skejtbordima vezanim na leđa. Urbani ratnici. Grafiti umetnici. Ulični bombaši, tako su sebe nazivali, rekao je Entoni. Imao je slike Duploovih natpisa još iz Piterboroa. Zamišljala sam vozove iz Kembridža kako voze kroz noć, noseći na sebi Duploov potpis preko polja, i industrijskih imanja, i dalje na sporedne koloseke. Videla sam Duploove natpise na skladištu kako se gomilaju dalje prema Njumarket roudu i na zadnjoj strani kamiona Argosa. Njegovo ime se kretalo – sva su se kretala. Kada sam završila, poslala sam Kit poruku: „Sahrana završena. Biću kod tebe za pola sata. U redu je da ostanem? Reci Mariji da imam poklon za nju.” Kit će znati kako da se ponaša, kako da rečima uobliči ovu strašnu tugu, ne moju, već pozajmljenu tugu – jedan od mnogih krugova iz kojih je kos odleteo.
O
d kada pamtim, sanjam san o skladištu. Pišem ,,skladište”, ali lako bi mogla da bude veličanstvena napuštena kuća. Poenta ove zgrade, šta god da je ona, jeste da ima ogroman broj soba koje su prepune stvari. Stari nameštaj i stolice, i lakirani ormani oslikani pticama, stakleni ormani ispunjeni malim kutijama. Podna vrata i tajni hodnici, prerušeni ulazi i skrivena stepeništa, i nikog osim mene tamo. Ja, radoznalost i prašina. U mom snu, prolazim kroz sve sobe i ponekad pronalazim nove, otvaram vrata koja ranije nisam videla, koja vode do novog stepeništa. Dodirujem predmete naređane po stolovima i otvorenim policama – staklo, krzno, metal, dragulji, perje – sve dok ne nađem dugačko ogledalo i čiviluke sa odećom i nakit. Stojeći tamo, isprobavam je, jedno po jedno: šifon haljine, španske šalove, krznene kapute, i stavljam dijamante na sebe, dijamante koje sam pronašla u fiokama postavljenim somotom, u ormanima od mahagonija. Svaki put kad sanjam svoj put do tamo, osećam se kao da sam došla kući. Ponekad imam osećaj kao da je još neko tamo, u nekoj drugoj sobi. Čujem zvuk, kao da neko vuče stolicu preko dasaka poda, ili škripu vrata. Ali i dalje nisam videla nikoga tamo. Uvek sam ja, kako gledam – po fiokama, iza podnih vrata, niz hodnike, ja kako posmatram sebe kao da su to razni drugi ljudi, koje ne prepoznajem – nikada nisam ja ta koju neko posmatra. Ne, biti posmatran je nešto novo. Možda sam baš tako našla Kit Anderson. Držala je tu tezgu sa odećom na pijaci u Kembridžu, sve vreme od kada je poznajem, što je sada već šesnaest godina. Ranije, kada je bila student istorije na koledžu Kler, imala je tezgu samo nedeljom, ali sada je to pravi posao i zaradila je na tome, dovoljno da živi od toga. Niko od nas nije mislio da će uspeti. Tamo sam je prvi put upoznala, na pijaci, dan pre Božića. Bio je skoro mrak, i božićna svetla bila su svuda oko nas, pletene suknje sa krinolinama zakačene na metalne okvire na tezgi, vijorile su se na vetru. Isprobavala sam crnu somotsku jaknu, u sobi za probu koju je napravila od starih perjanih jorgana, i na tom polusvetlu uhvatila sam sebe kako joj pričam o izrezbarenom drvenom sanduku u staklenoj bašti kuće mog oca, koju je kupila moja maćeha i napunila je starom odećom koju su joj dali prijatelji, dame iz zatvorenog kluba u Bredfordu. Dole, u mračnim uglovima sanduka, bili su delovi nakita, brojanice, debeli kožni kaiši, šeširi i marame. Onda mi je Kit citirala nekoliko stihova američkog pesnika, njenog prijatelja, koji je pisao o slikama
mrtve prirode i kako one zaustavljaju vreme, kako pretvaraju sećanje u seriju snažno postavljenih predmeta. Starinska odeća je slična, rekla je. Čak i kada pređe na nova tela, zadržava stare ljude oko sebe. Kit je ostala u drugom stanju pre nego što je završila svoj doktorat i, iako smo ponekad pokušavali da pogodimo, nikada nikome nije rekla ko je bio otac. Uvek je govorila da će se vratiti i završiti tezu kada Marija poraste, ali nikad nije, i na kraju se pridružila podzajednici ljudi koji žive u Kembridžu i završavaju svoj doktorat decenijama. Kao i većina njih, i dalje ima sobu punu knjiga i papira, čak i nešto poput poluzavršene teze, ali čitava akademska postava se sada promenila. Da bi završila, morala bi da počne od početka. A svet je, kaže ona, prepun akademika koji rade na restauraciji pozorišta. Umesto toga, Kit Anderson drži tezgu sa odećom i radi nešto mnogo interesantnije: prepravlja tragedije osvete – Vojvotkinja od Malfija, Španska tragedija, Tit Andronik – za eksperimentalnu pozorišnu grupu koju je sama sastavila, a zove se Mejnspring. Kit mi je sipala džin i tonik kada sam došla kod nje, u Starton strit, posle sahrane. Prošla sam sporednim putem, između kuća sa tremovima i ružama, i kroz baštu, gde je ona sedela sa Marijom u staklenoj kuhinji, koju je napravila od kad sam se odselila; Kit je čitala novine, a Marija je bila za šivaćom mašinom, ponovo. Kit je podigla pogled, nasmejala se i izašla u baštu da me dočeka. „Mislila sam da te nikada više nećemo videti u Kembridžu, Lidija Bruk. Rekla si da si završila sa Kembridžom.” „Jesam. Ali, Elizabet...” „Znam, znam. Samo provociram. Divno je videti te. Hej, ovo je prokleto velika torba. Planiraš da ostaneš malo?” Nisam mogla da budem sigurna da li se u njenom glasu krije odobravanje ili ne. „Ako to ne smeta tvojim ljudima”, rekla sam. „Imam malo slobodnog vremena, i mislila sam da ostanem nekoliko dana, možda čak celu nedelju, ako vam ne smetam.” ,,To su dobre vesti”, rekla je Kit. Marija će ti namestiti krevet u njenoj sobi, ali plašim se da ćeš morati da trpiš Titusa – bučan je noću.” Titus je bio Marijino morsko prase, veoma smešno stvorenje, sa dugom kovrdžavom dlakom zbog koje je izgledao kao da je ukršten sa Barbikom. ,,Da li si dobro?”, pitala sam kad je Marija izašla iz sobe. „Umorna, sa malim mamurlukom. Imali smo zabavu ovde, sinoć, kao što možeš da vidiš.” Pokazala je prema kuhinji i sudoperi punoj prljavih čaša. „Poslednja baštenska zabava leta.” Uvila je kosu u čvor, izvadila par štapića iz fioke i stavila ih u uvijenu kosu. Marijino lice se razvedrilo kad je ponovo ušla u sobu. Titus joj je bio na ramenu. „Dobra zabava?”, pitala sam.
„Briljantna. Mama je kupila one crvene papirne lampione u kineskom supermarketu, na Mil roudu, i kada je pao mrak svi su bili upaljeni skroz dole duž bašte, do drveta kruške.” „Bilo je hladno, zaista”, rekla je Kit, ali hteli smo da izvučemo još jednu zabavu pre jeseni, zar ne, zeko?” Marija je pocrvenela. Imala je trinaest godina i majka ju je sramotila. Znači, Kit je i dalje cedila zabave iz leta, kao krv iz kamena. Kit se plašila mraka; mrzela je zimu. Bila je prestravljena kako joj se zima više približavala. Možda je zbog toga radila na tragedijama osvete – ti iznenadni krvavi ubodi u mraku, nasilne smrti u prolazu između ulica, besmislene i okrutne. Znači, sinoć je igrala, gurajući mrak od sebe. Marija je pomerila svoje šivenje na jednu stranu, kako bi napravila mesta između cekina i dugmadi na stolu staklenika, kako bih ja mogla da pojedem tanjir marokanske jagnjetine koju je Kit izvadila iz mikrotalasne, i popijem svoj džin tonik, gledajući baštu u kojoj se smrkava, dok su Marija i Kit pričale o sahranama na kojima su bile, ispitima, mobilnim telefonima, bašti i zabavi. Nisam baš slušala sve dok se nije pojavilo Entonijevo ime. „Entoni je prespavao”, rekla je Marija, širom otvorenih očiju. ,,U maminom krevetu.” ,,Marija...”, uzviknula je Kit, izigravajući uvređenost. „Zvuči kao da smo ljubavnici ili tako nešto.” ,,Pa, na neki način i jeste, zar ne? Znam, znam. On je uvek ovde i donosi ti cveće i poklone, i ponekad ostane da prespava. Nikada ne možeš biti baš baš sigurna da li je neko gej, zar ne? Ljudi se zaljubljuju.” ,,Da je Entoni hteo da se zaljubi u mene, uradio bi to pre petnaest godina.” ,,Ne mora da znači”, rekla sam. „Sada si mnogo zanimljivija i mnogo lepša.” „Gubi se”, rekla je. ,,To je prilično loš kompliment, ako sam ga ikada čula.” „Ali, u pravu je”, rekla je Marija, proučavajući lice svoje majke. ,,Ti jesi mnogo lepša sada. Pa dobro, malo.” Kit je podigla svoje obrve, gledajući u mene. „Sada mi je sve jasno. Možeš slobodno da se odvezeš nazad u svoj sređeni stan u Brajtonu, Lidija Bruk. Neću dopustiti da ostaneš ovde i usereš sve dobre veze u mojoj kući. Moja kćerka treba da je na mojoj strani. Pogledaj samo kako ste se vas dve udružile protiv mene. Uvek si pravila probleme.” Zenice njenih očiju su se suzile. Mislila je to. I dalje je bila ljuta na mene, od ranije. Moraću da budem pažljiva. „Imam neke fotografije za Entonija”, rekla sam. „I cveće za tebe, i flašu pino noara u autu.” „Još fotografija grafita? Uvek si bila njegov glavni dobavljač. Zna li on da si se vratila? Šta imaš? Pokaži mi.”
,,Oh, uobičajeno”, rekla sam, dodajući joj aparat, kako bi mogla da pregleda male slike na ekranu. „Pokupila sam neke super natpise iz Amsterdama, ranije ove godine, i ima novi ispisan zid u skejterskom parku u Brajtonu. Napravila sam neke fotografije danas po podne u Kembridžu, takođe – dvorišta otpadnog metala, pored Kapele gubavaca. Tamo je natpis koji nisam ranije videla: NABED. Zelena slova, crna senka. Ima li takvu?” „Isuse. Da. Nisam mislila da ćeš naići na tu prvog popodneva. NABED. Nije baš natpis. To je više politika. Grupa za zaštitu prava životinja. Mete su im ljudi iz laboratorija koje koriste životinje, i nakon napada ostave svoj trag, kao potpis.” ,,Za šta se NABED zalaže?” „Niko nije potpuno siguran. Grupa se uopšte ne oglašava.” „Nema veb sajt? Nema manifest?” Marija je izašla iz sobe – namerno. Kit ju je posmatrala kako odlazi. „Ne, samo tragovi – bar do sada.” Promenila je temu. Te noći, dok sam ležala i slušala Marijino disanje i bezgranično okretanje Titusovog točka u mraku, mislila sam na Dilis Kajt i sva pitanja koja joj nisam postavila. Mislila sam o kosu i ivicama krugova. Potražiću te, rekla je stara žena. Pronašla sam Kit u kuhinji, oko ponoći, kako pravi čaj. Nosila je moj omiljeni kimono iz njene kolekcije svilenih haljina iz dvadesetih, onaj sa plavom pozadinom i zlatnim vodenim ljiljanima, a njena gusta crna kosa i dalje je bila skupljena na temenu. Obukla sam drugi crni svileni ogrtač, koji sam našla na vratima kupatila. Bilo ih je svuda u Kitinoj kući. Čak su i njene krpe za prašinu bile napravljene od parčića starog somota – a ona ne briše prašinu. „Ni ti ne spavaš?”, rekla je. „Titusa treba upucati. Kunem ti se, ima više energije što je stariji. Ali morski prasići ne žive dugo. Po mojoj računici ima još negde oko četiri meseca. Mogu da ga stavim u staju dok si ovde – možda čak ubrzam proces. Čaj od kamilice?” „Mariji se ne bi dopalo da ga izbaciš zbog mene. Ne, nije Titus. Mislim da sam previše umorna. Pisala sam do kasno prethodnih nekoliko nedelja, i sada kada sam prestala osećam da sam mrtva umorna, ali nikako da se isključim. Ja sam kao Titus na onom prokletom točku.” Sedele smo u sobi za sedenje, u mraku gde je Kit upalila nekoliko sveća u crvenim kineskim lampionima, koje je zakačila oko kamina. Dve fotelje, koje su ostale bez federa pre ko zna koliko godina, tako da potoneš duboko u njih, skoro do poda. Kit je prebacila preko njih vunene ćilime, i u toplini vune i vatre, odjednom sam osetila da bih mogla da zaspim samo gledajući u savijene Kitine noge, ispod plave svile njenog kimona. Imala je srebrni lak na noktima. „Smešno je videti te u tom ogrtaču”, rekla je. „Entoni nosi taj kada je ovde.”
,,Da, i mislila sam da mogu da osetim njegov miris. Gde je on? Isuse, nedostajali ste mi svi. Čudno je kako sve izgleda kao da se ništa nije promenilo. Ova kuća. Ovaj miris.” „Samo ti se čini. Ali nije isto. Popravila sam mnoge stvari otkako si poslednji put bila ovde... prekidač za svetlo u kupatilu radi, zadnja vrata se više ne zaglavljuju. Kupila sam DIY4 knjigu.” „Pa, ako je ovo sad Entonijev ogrtač, to znači da nije prvi put da je prespavao?” „Bože, bezobrazna si kao i Marija. Ne, nije prvi put, iako Marija misli da jeste. Bolje spavam kad Entoni ostane. Zaista je dobar prema meni.” „Uvek te je obožavao. Nikada nije prodao onu belu mermernu glavu, za koju si pozirala, zar ne?” ,,Ne, nije. Imao je neke važne porudžbine u poslednje vreme; radi na ogromnom komadu bronze za tržni centar u Gejtshedu. Još jedan menhir. Moraš da ga vidiš.” „Znači, niste ljubavnici?” Nisam gledala u nju. „Ne, nismo ljubavnici, iako... Komplikovano je. Šta je s tobom? Kako je onaj tvoj užasni čovek?” ,,Piter?”, rekla sam, a ona je spojila svoje guste obrve, preterano se mršteći. Nikada ga nije zvala po imenu. ,,On je dobro”, rekla sam. „Ali sam ga zamolila da se vrati u svoj stan. Treba mi neka vrsta pauze. Zajednički život baš nam i ne ide.” „Kladim se da još nije otišao.” ,,Ne. Nije.” „Iznenađenje, iznenađenje. Nije trebalo ni da mu dozvoliš da se useli.” „Bilo je dobro u početku.” „Šta, prve dve nedelje?” ,,Da, otprilike tako.” Dovela sam Pitera na jednu od Kitinih zabava i on je ponudio da joj popravi kapiju, koja je bila pokvarena – imao je alat u prtljažniku, rekao je. Trebalo je da ga upozorim. Ona mrzi ljude koji joj pokazuju stvari koje treba da se poprave u njenoj kući i ne želi pomoć, posebno ne od čoveka koji nosi alat sa sobom, iako tih dana nikada nije imala vremena da popravi sve te stvari sama. Osećala sam se čudnovato odbrambeno. „Prijatno je s njim. Dobar je kuvar. Lepo je da ga zateknem tamo kad se vratim kući. Slažemo se.” „Ipak ne dovoljno razloga da živi u tvojoj kući. Ne treba ti neko da ti čuva kuću niti majstor. Ne tebi.” „Znam, znam. Pogrešila sam. Ali, to je dosadno. Ne želim da pričam o Piteru, niti čak da mislim o njemu. Znaš, mislim da se neću vratiti dok se on ne iseli. 4
DIY – do it yourself, u prevodu sa engleskog „uradi sam” (prim. prev.)
Elizabetina sahrana, juče, promenila je neke stvari, kao da je prekidač ubačen u moju glavu. Znam da je to kliše, ali odjednom sam to videla, u crnobelom: život je prokleto kratak. Dosta mi je tog punjenja – znaš, svakodnevne stvari, navike, rutine. Želim nešto drugo. Želim da se ponovo vratim na put. Negde gde je malo divlje.” „Ponovo? Bože, Lidija. Treba da se čuješ.” „Znači ti bi da se smirim, zar ne? Mala kuća u predgrađu i deca? Ne mogu ja to.” „Postoje i drugi načini da se to uradi.” Kit je oklevala, prevukla prst preko donje usne i povukla ogrtač preko svojih nogu. ,,Ostala si na jednom mestu zbog Kamerona. Dovoljno dugo da ti napravi zbrku u glavi.” ,,To je komplikovano. Prestala sam i da pokušavam to da shvatim, odavno. Ali u pravu si, jesam ostala – na neki način. Da li si ga videla?” „Sretnem ga s vremena na vreme, na zabavama. Entoni ga viđa kada je u Kembridžu.” „Nije često tu?” „Kameron Braun je sada velika zverka. Mnogo putuje. Entoni kaže da radi na nekom veoma značajnom projektu iz neurobiologije. Strogo poverljivo. Kandidat je za neku veliku evropsku naučnu nagradu. Ne mogu da se setim koju. Radi veoma dugo u laboratoriji, očigledno. I mora da pazi koga viđa i s kim razgovara. Nivoi obezbeđenja su sada podignuti u Kembridžu, zbog grupe NABED. Kameron je zbog posla direktno na liniji vatre.” Ništa od ovoga me nije iznenadilo. Ako se šališ sa opsesijama svoje majke, to je zato što znaš kako izgleda da tragaš za pitanjem, toliko da počinje da te jede iznutra. Uvek si bio sin svoje majke. Kada si bio u laboratoriji ili radio dokasno u svojoj kancelariji u Trinitiju, zaboravljao bi da jedeš danima. Postojali su momenti za nas oboje, kada sam i ja pisala, kada je jedini način da se ponovo zakačimo za razum bio u dubini kože onog drugog, u tami noći, očajni i nepažljivi i gladni za nečim, što nismo mogli da imenujemo. Budio si se nekada u tim noćima i uzimao papir da zapišeš nešto, neko rešenje koje ti je došlo usred noći, neku formulu ili neko novo pitanje. Danju bi se smejao, gledajući reči koje si napisao, besmislene reči, nažvrljane na poleđini bilo čega što si mogao da nađeš: papirne kese, računi, jednom čak i na ivici abažura. Iako si tvrdio drugačije, nikada nisu nagrade i akademska priznanja i dodvoravanja bila ta koja su te vodila, već groznica otkrića nečeg što niko pre nije otkrio, osećaj da si prvi koji nešto vidi. Ponekad, oduševljen nekim novim otkrićem, počeo bi da mi pričaš nešto, a onda bi se zaustavio, prisećajući se tišine koja treba da se obavija oko tvog posla. Mislio si da ne primećujem. Onda bi čovek tišine počeo da izmišlja priče. Prva stvar ujutru, nekada i pre zore, prepredene priče, smešne, briljantne priče. Zapiši to, govorio si. Uradi nešto s tim. I jesam. Ukrala sam tvoje zaplete i izmišljene ljude koje si mi doneo.
Jednom, pre osam godina ili tako nešto, kada smo sedeli i pričali o svemu i ničemu, negovali mamurluk i pili tekilu u kabare baru, negde na buvljoj pijaci u severnom Parizu, tačno u centru čvora ulica u kojima su bile prodavnice plafonskih lustera veličine oborenog drveta, mačeva ukrašenih draguljima, starih satova i medicinskih modela ljudi i životinja, sa svakim mišićem obeleženim, draguljima i čašama i gomilom čipke i svile, iskuvane i ispeglane do krute beline, rekla sam: ,,Ti si prilično dobra osoba sa kojom bih mogao da se uništim.” Smejao si se. „Uništavanje”, rekao si. ,,Da. Ubijanje vremena od Kamerona Brauna i Lidije Bruk.” Starija žena sa crnom ofarbanom kosom i obrvama počela je da peva La Vie en Rose5 veoma glasno, negde u dubinama drvene prašine bara. „Znaš da me možeš uništiti, uništiti sve, bilo kog momenta”, rekao si, mračno, kada je ponovo sišla s pozornice. „Samo da joj pošalješ pismo, ili je pozoveš. Plaši me ponekad da samo mislim o tome. Armagedon. Tvoja vojska i moja – samo pomisli šta bi mogle da urade jedna drugoj. Kad bismo im dozvolili.” ,,I ja razmišljam o tome”, rekla sam. ,,I plaši me što uopšte mislim o tome.” „Sve visi o koncu”, rekao si. ,,Ne. Ne baš. Snažna je to stvar; otporna i adaptirana, tokom godina. Mnogo je jača nego što misliš.” „Pričaš o sebi...” ,,Ne, pričala sam o tebi. Nadala sam se da je istina i plašila se da nije. Ponekad mislim da sam jača od tebe. Mislim da jesam.” Da, mogla sam da vidim tvoju okupljenu vojsku i moju, postrojene da se sudare na brdima Monmartra pre nego što se grad proširi toliko daleko, čekaju, pauzirane. U pozadini niski oblaci. Sjaj i zveket metala. Isparavanje konja na hladnom vazduhu. „Misliš da si šta?” „Jača od tebe.” „Jedan od ljudi iz pokreta za slobodu životinja mi je to napisao. Smešno je kakav jezik koriste. Strastven. U pismu je pisalo: ‘Znamo svaku tvoju slabost. Jači smo od tebe. Imamo više hrabrosti i nikada nećemo odustati’ I to me plaši, takođe.” Kružio si rukom oko ivica mrlje na stolu. „Možda bi trebalo da te pustim”, rekla sam. „Da te oslobodim.” „Ne možeš.” „Mogla bih da probam.” „Ali ja nikada neću pustiti tebe. Nikada. I ne zanima me kako to zvuči. Potrebna si mi. Neću ti dozvoliti da želiš da me napustiš. Ne još.” Mogla sam da vidim taj zlatni prsten oko tamne dužice tvog oka. Odjednom, oboje smo bili uplašeni, u dimu tog pariskog kafea. Uplašeni da odemo, i uplašeni da ostanemo. Počeli smo da se plašimo tih meseci pre nego što 5
Jedna od najpoznatijih pesama Edit Pjaf;
sam nestala, pre nego što sam te ostavila, od tog dana kada smo postavili svoje vojske na brda Monmartra. Riziko. Ti sa plavom kockicom, a ja sa crvenom. Toliko mnogo bataljona može da se izgubi.
Taman sam padala u san, sećajući se tog bara u Parizu, sa glavom naslonjenom na vunu, kada mi je Kit rekla za telefonske pozive. Trudila se da bude opuštena, čak neozbiljna. „Lidija, nemoj se javljati na telefon dok si ovde. Mariji takođe nije dozvoljeno. Imala sam nekih čudnih poziva. Koristim samo moj mobilni.” „Kakve telefonske pozive?” Sada sam bila potpuno budna. „Pogledaj se”, smejala mi se. „Nakostrešila si se kao mačka. Nemoj da se uzbuđuješ. Traje to već neko vreme. Više mi ne smeta. I više se ne događa toliko često. To je zbog krznenih kaputa.” „Imaš čudne telefonske pozive zbog krznenih kaputa? Kakav je to perverznjak?” „Nije perverznjak. Vidi... imam liniju starinskih krznenih kaputa na mojoj tezgi. Ta osoba, ta žena što zove, pripada nekoj organizaciji za zaštitu životinja – nije NABED koliko znam, hvala bogu. Ta žena kaže da ne treba da ih prodajem. U početku je bila razumna, ali onda, znaš mene, naljutila sam se i rekla joj da se nosi, i od tada zove jednom nedeljno, ili tako nešto.” „Ima li pretnji?” ,,O, da.” „I ti i dalje prodaješ kapute? Mogla bi jednostavno da prestaneš. Nisi u situaciji da moraš.” „Razmisli malo. Da li bi ti prestala, da je neko počeo tako da te zove? Mislim, stvarno?” „Ali ti si potpuno izložena, tamo napolju. Bilo ko može...” zastala sam. „Bilo ko može šta? Mislila sam o svemu tome. Da – mogli bi šta? Da išaraju grafitima moju tezgu, spale kapute... bace bombu na tezgu? Ja sam beznačajna osoba. Neće mi ništa uraditi.” Pomerila sam se bliže vatri, uhvativši Kiti za nogu, masirajući je. „Mogli bi.” „Nije to prokleti film, Lidija. To je samo nastrano. Ne možeš se samo prepustiti tim ljudima. U stvari, prilično saosećam s njima. Jedan Entonijev prijatelj pripada jednoj od ovih grupa, i oni su u pravu. Kažu da je napolju pravi holokaust nad životinjama, i da svako ko je saučesnik u tome, prodajući životinjske proizvode ili vršeći eksperimente na životinjama, u stvari je saučesnik. Na neki način, ja to razumem. Hoće da sruše institucije, mesnu industriju, proizvođače odeće, farmaciju – sve institucije koje povređuju ili koriste životinje. To ima smisla.”
„Zašto onda ne prestaneš?” ,,Ti ne bi.” ,,Ne, ja ne bih. Ali... šta s Marijom?” „Pričala sam s njom o tome. Ona misli da sam u pravu. Tako da... samo nemoj da se javljaš na telefon, to je sve. Prestaće, ako ih dovoljno dugo budem ignorisala. Sad idi da spavaš. Pogledaj se. Izgledaš kao da ti je stotinu i pet godina.” Odjednom mi je bilo hladno, i bila sam tužna. Volela bih da sam znala. Volela bih da sam češće dolazila da ostanem u Kembridžu. Tako je počelo... polako, deo po deo. Naježila sam se. Da, nateralo me je da se naježim. Želela sam da zaštitim Kit i Mariju, čak i one proklete krznene kapute. Ipak, imala sam vremena. Mogla sam da ostanem. To je ono što sam tada rekla sebi, ali bilo je još nešto. Nešto oko toga da nisam završila sa gradom ili on sa mnom. Nisam htela da se vratim u svoj stan dok se Piter ne odseli. Ne sada. Imala sam neki teret koga sam htela da se rešim. A ti? Pa, možda si i ti imao nešto s tim, takođe.
P
ozvala sam te rano. Trebalo je da bude lako, mislila sam, posle pet godina – kakvih problema bi moglo da bude? Prevazišli smo to. Bilo je završeno. Imala sam dve knjige koje mi je Elizabet pozajmila i koje sam htela da vratim. Trebalo je da te vidim samo jednom, da zadovoljim svoju radoznalost i dokažem svoje. Najbolje je da se to prosto uradi, mislila sam, i bilo je pola devet ujutru kada sam te pozvala; Kit i Marija su još spavale, i nisu mogle da me čuju. Nisam želela da razmišljam o Kameronu Braunu danas: dan je bio lep i obećala sam Mariji da ću je voditi na veslanje. Čamci će biti spakovani preko zime, od početka oktobra, tako da nije mnogo vremena ostalo, sada kada je ponovo krenula u školu. Čim sam pritisnula tastere na Kitinom telefonu, shvatila sam da je nedelja i da verovatno nije dobar dan da zovem u pola devet ujutru. Ali, bilo je prekasno. Nikada ranije ne bih zvala na tvoj kućni telefon, ali imala sam sreće; ti si se javio, ne Sara. „Kameron Braun. Halo.” Počela sam da govorim, ali mi je glas bio isuviše visok. Počela sam ponovo. „Izvini. Prehlađena sam. Kamerone, Lidija je.” „Lidija Bruk?” Da li sam otkrila nešto u tvom glasu? Da li sam zaboravila kako da ga tumačim? Već? ,,Da.” Bolje je da govorim što je manje moguće. Bar zasada. „Ovo je neverovatno. Imam parče papira na stolu, gde sam zapisao tvoje ime. Piše ‘Zovi Lidiju’, ali sam mislio da je još rano. Mislio sam da i dalje spavaš. Sinoć sam te zvao u Brajton. Tvoj muž mi je dao broj tvog mobilnog telefona. Ali, evo, ti zoveš mene. Da li si u Kembridžu?” ,,Da, u Kembridžu sam. Razgovarao si s Piterom. On mi nije muž. On je prijatelj. Trenutno je u mom stanu.” ,,Oh, u redu, izvini. Čuo sam da si se udala. Ostaješ li dugo u Kembridžu?” ,,Da, pa, oko nedelju dana. Možda duže. Zavisi. Došla sam na Elizabetinu sahranu, i ovde sam kod Kit. I... nisi čuo da sam se udala. To si izmislio. Znaš da ne verujem u... Znaš da ne bih.” Imao si me i znao si to. Izgubila sam svoju staloženost. „Ti si u Starton stritu? Sranje. Voleo bih da mi to nisi rekla. Ista soba?” ,,Ne. Delim sobu s Marijom. Kit je pretvorila moju staru sobu u skladište za njenu odeću.”
Ista soba? Ne tiče te se, Kamerone Braune. „Moja stara soba...” naša stara soba. Da, bio si u Starton stritu većinu vremena dok sam iznajmljivala sobu kod Kit. Pričali smo manje od dva minuta i već smo našli put do te sobe. Promeni temu. Izađi odatle, dalje od purpurnih čaršava, belih zavesa od muslina, i svetla koje je padalo na krevet negde u kasno popodne, kroz drveće koje je pravilo pege po njemu. Držimo se teme. „Imam neke Elizabetine knjige koje sam htela da vratim. Pitala sam se da li bih mogla da ih ostavim u laboratoriji, nekog od narednih dana?” ,,Da, da, to bi bilo odlično, ali pitam se. Možemo li da se nađemo? Hteo sam nešto da te pitam. Elizabet mi je ostavila pismo, u kome mi je ostavila i tvoj broj telefona. Oh, vidi, nemoguće je objasniti preko teIefona. Moram nešto da te pitam o prokletom sedamnaestom veku.” ,,Da me pitaš o prokletom sedamnaestom veku? Onda ti verovatno treba neko drugi, ne ja.” ,,Ne, zaista si ti ta s kojom treba da razgovaram. Pusti me da ti objasnim. Hajde da se nađemo. Da li si slobodna kasnije danas? Dozvoli da te častim ručkom. Moram da pokupim neka dokumenta iz Trinitija, može li onda italijanski restoran na Pijačnom trgu? Pola jedan?” ,,U redu. Zvuči zanimljivo.” „Hm. Nisam baš siguran. Meni zvuči veoma komplikovano. Ali, objasniću. Ili ću pokušati... Tako je dobro ponovo ti čuti glas.” Tako sam odustala od plana da vodim Mariju na veslanje. Kao u stara vremena. Uvek sam to radila zbog tebe. Ali, pretpostavljam da nisam morala da napustim prijatelje, filmove, planove i putovanja, kad god bi mi poslao poruku da imaš slobodan sat ili slobodan dan. Bila sam zaljubljena – da li je to bilo dovoljno opravdanje što sam te uvek stavljala na prvo mesto? *** Videla sam te kako sediš i čitaš knjigu, kroz prozor restorana koji gleda na pijacu – pijaca nedeljom, prepuna zanatskih tezgi i ružnih predmeta, karikatura mačaka i obojenog stakla. Pijaca između izrezanog i neobjašnjivog kamena koledža u Kembridžu, zidovi koji predstavljaju granicu sa gradom. Prva reč koju je Marija prepoznala, Kit mi je jednom rekla, bila je privatno. Kit je rekla da nije primetila koliko često može da se vidi ta reč u Kembridžu, na zidovima i vratima, sve dok je Marija nije pokazala i ponovila. Grad ključeva i zaključanih vrata, i privatnih, tajnih, unutrašnjih dvorišta – bašte članova. Kitina tezga bila je prazna; nije radila nedeljom. Otišla je na rasprodaju; Marija je i dalje spavala. Skriven u senke, zaključala sam Kitin bicikl, udahnula i
prošla prstima kroz kosu, gledajući svoj odraz u izlogu CUP6 knjižare. Kameron Braun, doktor neurobiologije, član Triniti koledža, Kembridž. Nikada nisi izgledao kao akademik. Akademici u Kembridžu se loše oblače, Kit uvek kaže; to je očigledno, to je način oblačenja: pantalone bar jedan inč kraće, džemperi sa mustrom iz osamdesetih, jakna i kratke pantalone, sandale koje se nose sa čarapama i jednom, Kit se kune, videla je šav pantalona spojen spajalicom. Ti si se oblačio elegantno u poređenju sa većinom muškaraca koje sam videla u univerzitetskoj biblioteci. Ta muška neurednost, Kit je imala običaj da kaže, drugačija je; pažljivo je sređena. Čak i proučavana. Nema ništa slučajno u njoj. „Žao mi je što kasnim. Nadam se da nisi dugo čekao.” Zašto sam zvučala kao da mi je stotinu godina? Ili kao da treba da intervjuišem nekoga? Manžetne tog sivog džempera koji sam ti kupila počele su da se paraju. Obrijao si se. Uvek si tako izgledao mlađe. „Znao sam da ćeš zakasniti. Kladio sam se sam sa sobom.” Srušio si biber i so dok si ustajao da se rukuješ sa mnom i u isto vreme pokušao da ostaviš knjigu u svoju tašnu. Mislila sam da ću ja biti ona koja je čudna. Odjednom sam osetila olakšanje, dok sam skidala kaput i posmatrala te kako podižeš so i biber, ljubazno se smešeći, odmeravajući me, misleći da nisam primetila. Ali, ja sam to isto radila. Čovek sa dugim ekstremitetima, setila sam se, koji ne zna baš kako da se drži. „Nisam zakasnila”, rekla sam. ,,I ti znaš da generalno nisam osoba koja kasni. Mora da si me pomešao s nekim.” ,,Ne, mislim da nisam, kako se to inače dešava”, rekao si, dodajući mi meni. „Naručio sam nam vlašu vina – imaju dobra vina ovde. I masline. Da li si gladna? Morski plodovi su odlični ovde, takođe. Ti voliš rakove, zar ne? Sveži su, iz Loustofta. Verovatno su još juče trčali po dnu mora.” ,,Da li ti jedeš rakove?”, pitala sam. Nisam volela rakove. Uopšte. Moja maćeha me je jednom, na prevaru, naterala da pojedem sendvič sa rakovima, u kafeu u Kromeru, rekla mi je da je tunjevina. Nikad joj nisam oprostila. Nekada si znao da ne volim rakove. Da li si zaboravio ili si se pravio da si zaboravio? „Naručio sam patlidžan sa leblebijama. I hleb – korpu hleba. Moja vrsta hrane.” Sa mesta gde sam sedela, mogla sam da vidim tezgu gde je mladić popravljao pletene stolice, i tezge pune pijačnog povrća i organskog mesa, kao i dim sa tezge gde su pekli hamburgere od nojevog mesa. Setila sam se kada sam pričala sa tobom i Sarom jednom, na pijaci, pre nego što se bilo šta desilo između nas troje. Sve troje smo bili na istoj zabavi prethodne večeri i, sasvim slučajno, našli smo se kod hidranta na pijaci, sedeli smo na istom zidu i ručali. Mislim da je bio maj
6
CUP – skraćenica za Cambridge University Press, izdanja Univerziteta u Kembridžu (prim. prev.)
mesec. Ona je išla da vesla u šest ujutru, rekla je, uprkos mamurluku, i planirala je da ide kući da spava. Imala je veličanstvene ruke. Toga se sećam. Ruke veslača.
Sipao si mi čašu vina, i iskapvši svoju, sipao sebi još jednu. Bila je mrkocrvena, boje zemlje, rioha. Radili smo sve što smo mogli, samo da izbegnemo da se pogledamo. „Mogli smo da odemo u onaj vegetarijanski kafe, preko puta”, rekla sam. ,,I dalje si vegetarijanac, pretpostavljam.” ,,Da, jesam. Ali taj kafe nije više toliko dobar, i osim toga – ti voliš morske plodove.” „Kako znaš da i dalje volim morske plodove?” ,,Oh, to nije moglo da se promeni. To ti je u krvi.” ,,Ja sam genetski programirana da uvek volim morske plodove?” ,,Da, ja sam napisao program. To je najbolji koji sam napisao. Moje remekdelo.” Verovatno si video kako su mi se oči suzile. Znači i dalje si mogao da me pročitaš i da podigneš štit, brzo kao i uvek. „Lidija, sranje, bila je to samo šala, u redu? Nemoj tako da me gledaš.” Pobeđivao si. „Ništa od tvojih manipulativnih šala, a?” „Možda kasnije? Jedna mala?” „Jesam li ti rekla koliko mi se ne dopadaš?” ,,Često.” Krajevi tvojih usana izvili su se u najblaži osmeh. Hteo si da se svađaš. Ja nisam. Danas bi pobedio. Možda mi više nije stalo. „Uzeću pačju salatu. Jesi li završio knjigu?” Nisam mogla da ti kažem da sam je kupila i pročitala; to bi ti dalo isuviše prednosti. „Da. Završio sam je – konačno. To je bilo naporno. Morao sam da je završim kada si otišla. Na čemu ti trenutno radiš? U stvari, znam odgovor na to pitanje. Pitao sam Entonija. Završila si scenario. Da?” „Da, upravo sam završila scenario. Odjednom mi je jasno zašto živim u Brajtonu, a ne u Kembridžu.” ,,Zašto?” „Jer u Brajtonu možeš da imaš privatnost – ako je dobar dan, možeš da budeš i potpuno nepoznat.” „Ups, izvini. U pravu si. U Kembridžu svi znaju šta drugi rade. Pogotovo ako si slavan.” ,,Ja nisam slavna.” „Mislim da ćeš saznati da jesi. Slavna prema standardima Kembridža. Nije mnogo potrebno.” „Kamerone, prestani. Dosta je.”
,,Da prestanem s čim, doktorko Bruk?” ,,S tvojim igrama.” ,,Pa, vratila si se? Izgledaš dobro. Drugačije. Kosa ti je duža. Nešto je drugačije. Nisam siguran šta. Nešto u tvojim očima.” ,,Da, vratila sam se.” Ali ne tebi. Nisam se vratila zbog tebe. „Došla sam na sahranu tvoje majke. Veoma mi je žao zbog Elizabet. Mora da si...” „Prošlo je pet godina.” ,,Znam.” Pet godina i tri meseca, tačnije. „Hoćemo li naručiti? Veoma sam gladna. Nisam mnogo spavala sinoć” „O, bože. Znam kakva si kad si gladna. Bolje da brzo jedemo ili ćeš opet imati jedan od tvojih nastupa besa. Da li si radila dokasno ili si samo bila uznemirena zbog viđanja sa mnom?” ,,Ni jedno ni drugo. Bilo je to glasno morsko prase.” ,,I ja sam bio dugo budan, sinoć. Bolesno dete.” Kameron Braun budan noću zbog bolesnog deteta. Tobi ili Leo? Izgledalo je to veoma neskladno i neverovatno. Onda sam sve ponovo videla – kuću, ženu, dečake koji su igrali fudbal i bili bolesni. Miris parova, rečenice koje rutinski završava onaj drugi, odeća u istom ormaru, raspored za čišćenje kupatila ili odlazak po decu. Da li je Sara i dalje sređivala za popravku tvog bicikla i nosila tvoju odeću na hemijsko čišćenje? Ti verovatno nikada nisi ni razmišljao o tome, uzimao si sve zdravo za gotovo. Život je prilično razočaranje, mislila sam, ako se bolje pogleda; pun mediokriteta i porodičnog života. Svi su na kraju posustajali, mučenici zlatnog sna o braku. A onda kompromisi i postavljanje maltera, svađe oko toga ko čisti kupatilo. Kembridž je bio pun žena koje su tolerisale svoje akademske muževe koji su radili dokasno, i radile su sve za njih, čvrsto odbijajući da prihvate njihove afere. I pun žena kao što sam ja, koje nisu htele sve to, a za uzvrat su ih zvali ljubavnicama i šaputali o njima po bibliotekama i hodnicima koledža. Lepi, zagušljivi Kembridž. Nije mi se dopadalo da ga gledam. Nisam želela da vidim unutrašnjost tvoje kuće i vidim ponavljanje hiljade drugih domaćinstava u Kembridžu. To mi je bilo dosadno i plašilo me je. Pocrvenela sam, i primetio si. Videla sam tvoje oči kako odugovlače na početku mog vrata, gde su mrlje mog crvenila najsnažnije. O čemu si tada razmišljao? Najočiglednije objašnjenje, mislila sam: potvrda da si i dalje pod mojom kožom. Ali, ipak nisi me pogrešno shvatio, zar ne? Ne tada, i ne kasnije. Pogrešno si shvatio druge stvari, ali znao si tada, znao si zašto sam pocrvenela. Nikada ti to nisam priznala. ,,I kako je Sara?”, pitala sam kada se crvenilo povuklo. Potrudila sam se da ti uhvatim pogled. Verovatno sam izgledala kao da se suprotstavljam. Nema više pogrešnog tumačenja.
„Sara? Dobro je. I ona je izdala knjigu, trgovinske veze između Engleske i Španije u sedamnaestom veku.” „Završila je tu knjigu? Oboje ste završili?” ,,Da, bilo je, bože, koja je prava reč? Mirno. Baš smo nastavili s našim životima. Radili smo vredno, završili neke projekte. Lidija, hoću da te pitam nešto.” ,,Da, rekao si. Nešto o prokletom sedamnaestom veku. Zar ne možeš da pitaš Saru? Ona je istoričar za sedamnaesti vek.” ,,Ne prava vrsta, nažalost. U redu. Od početka... Reč je o Elizabetinoj knjizi.” „Knjiga o istoriji alhemije?” „Znaš koliko joj je to značilo, noć i dan, leto i zima.” ,,Da. Iako ne znam mnogo o tome. Nikada nije pričala sa mnom o tome, zaista.” „Nikada nije ni s kim zaista pričala o tome. Počela je sa onim projektom o istoriji alhemije, pre trideset godina ili tako nešto, ali poslednje decenije suzila je samo na Njutnov alhemijski rad. Objavila je nekoliko radova devedesetih, na visokom naučnom nivou ali neosporne. Stekla je ugled; čak i nekakve sledbenike. Postojali su izvesni važni istoričari koji su, sa izvesnim stepenom iščekivanja, čini mi se, čekali da završi magnum opus.” Primetila sam nekoliko mesta na vratu, koje si propustio kad si se brijao. Mrzela sam što primećujem takve stvari. Nagnuo si se napred, iznenada zaverenički, i šapnuo: ,,Ne gledaj odmah, ali jedna starija devojka, dva stola od nas, pokušava da me hipnotiše.” Bacila sam pogled u pravcu koji si pokazao. Stara žena obučena u tamnoplavo, sedela je sa grupom prijatelja, pričala i pušila jednu za drugom. Skrenula je pogled kada sam se okrenula ka njoj. Starija žena u jakni od tvida dodala joj je kriglu piva zlatne boje, podižući ruku ka čaši. Ispila je pola u jednom gutljaju, a da nije spustila svoju cigaretu. Bila sam impresionirana. Nije izgledala kao žena koja bi bila pivo. ,,To je Dilis Kajt. Prijateljica tvoje majke. Upoznala sam je na sahrani. Čudno da je ovde.” ,,Pa, ne zanima da li je prijateljica moje majke. Nikada je nisam upoznao i ne sećam se da sam je video na sahrani. Ona očigledno pokušava da me hipnotiše. Neću da gledam. Molim te, oteraj je, hoćeš li?” „Nemoguće je da pokušava da te hipnotiše – bar ne odande. Ima samo jedno zdravo oko. Drugo je lažno. Nemoj odmah da se okrećeš, ali pogledaj njenu desnu nadlakticu. Ima fantastičnu tetovažu.” Nisam znala zašto ali, iako sam se smejala, odjednom sam bila uplašena da će Dilis ponovo da nestane. Ovoga puta nisam želela da pričam s njom. Bar ne u tvom prisustvu. Naterala bi me da kažem mnoge stvari, koje inače ne želim da kažem. Ti
bi bio nepristojan. Znala sam to. Izvadila sam svoj fotoaparat iz torbe. Podigao si obrvu. ,,Ne pitaj”, rekla sam. „Samo mi učini. Treba mi njena fotografija. Pomeri se na ovo mesto, tako da mogu da je vidim iznad tvog ramena. Tako je dobro. Praviću se kao da fotografišem tebe, ali je zum na ovom aparatu dovoljno dobar da je uhvati. Ionako ne može da nas vidi, ali za svaki slučaj.” „Prestar sam za fotografisanje.” ,,Ne brini. Kasnije ću te izbaciti sa slike. Ona mi treba.” ,,Zašto?” ,,To je duga priča. Ne bi razumeo.” ,,Oh, u redu, to je neka od onih stvari pisanja. Tvoja tamna umetnost.” Blic aparata naterao je nekoliko ljudi da se okrene na trenutak ka nama, u isto vreme. Otvorila sam displej. Tu je bila Dilis, sada serija piksela na mom digitalnom fotoaparatu. Nameštena. Uramljena. Zarobljena. Njena glava izdizala se iznad tvog ramena, dim cigarete koju je držala u svojoj levoj ruci uvijao se ka gore, poput traga zmije na uglancanim metalnim vratima rerne starog šporeta, i dalje prema kaminu iza nje. Tvoj obraz i vilica ispunjavale su trećinu ekrana. Zumirala sam, kako bih mogla da vidim koliko će biti jasna slika Dilis kada je isečem. Oči su joj bile napola zatvorene, ali gledala je pravo u aparat, kao da je znala da nju fotografišem. Povećala sam fokus nekoliko puta, kako bi njeno lice ispunilo čitav okvir. Ali, sipao si mi još malo vina i počeo da pričaš o Elizabet i njenoj knjizi, pa sam isključila aparat i ostavila Dilis. Kada sam ponovo pogledala prema njenom stolu, ona i njeni prijatelji više nisu bili tu. Od tada, nekoliko puta sam se vratila toj fotografiji. Nikada te nisam izbacila, iako sam planirala. I tek kasnije tog dana, kada sam prebacila fotografiju na svoj kompjuter kako bih isekla Dilisino lice, primetila sam krvave tragove na tvom obrazu – ljute rane. Smešno, pomislila sam. Mora da se posekao pri brijanju. Zašto to nisam primetila na vreme? Nisi se posekao prilikom brijanja, zar ne? Nešto nepredviđeno je počelo.
Polako, ispleo si Elizabetine čari oko mene, tokom ručka, svojim svilenim nitima i njenim, poput čaure. Sada sam bila veoma zainteresovana za tvoj prokleti sedamnaesti vek. Elizabetin sedamnaesti vek. Odjednom, rekao si potpuno ozbiljno: „Voleo bih da završiš Elizabetinu knjigu. Nemoj još ništa da kažeš, samo slušaj. Možeš kasnije da odlučiš. Mnogo sam razmišljao o ovome. Elizabet bi to htela – ostavila je tvoje ime, među svojim papirima, poslednjeg dana.” „Ali, to ne znači ništa...”
„Ššš. Samo slušaj.” Bio si namršten, nestrpljiv. Pričao si sa mnom kao da smo i dalje ljubavnici. Izgleda da je mnogo zavisilo od toga. „Želim da ti platim da je završiš”, rekao si. Želim da ti platim da je završiš. Kako čudan izraz; kakav obeshrabrujući predlog. Pomislila sam na ljubavnice tada, znaš, u svilenim kimonima, u tim momentima dok sam prihvatala tvoje reči i razmišljala o njima, tamo, prelazeći prstom po rubu polupune čaše vina, tako da je zvuk zadržavao napetost meditacije među nama, koji kao da nisam mogla da prekinem, prosto nisam mogla da spustim svoj prst. Svileni kimoni i šuškavi penjoari i pesma Volasa Stivensa. Mislim da sam čak i izrekla te predivne stihove iz pesme, sebi, ne tebi, ne naglas – ne, ne tu pesmu, ne naglas. Stid me je da ti čak i sada kažem o čemu sam mislila tada, jer – ali, znaš, znao si da je pričati tebi o svilenim kimonima i zavesama, isto što i pričati ti o knjigama, i prašini, i zavođenju, reći ti sada da je prekasno, da sam već tada bila u tvom krevetu, ili ti u mom. Ponovo. Da, to je bila tvoja priča, i moja, koja se sama stvarala, koja se sama pisala, dok se obavijala čaršavima i pričama kroz zimska popodneva u Kembridžu, dok su se senke produžavale. Koliko je zavođenja bilo u vazduhu; čak i tada, čak i za vreme tog ručka između patlidžana i leblebija, i dima sa subotnje pijace. „Predlažem ti platu za narednih šest meseci. Ne, nemoj da se smeješ. Nemoj da odbijaš. Dajem ti poslovni predlog: napravila si i druge takve, znam to. Tražim od tebe da završiš knjigu moje majke od sada do proleća; to je otprilike šest meseci. Možda ti čak neće ni toliko trebati. Praktično je završena, koliko sam video. Njene fusnote deluju besprekorno, kao i uvek.” „Ali, ja živim u Brajtonu. Elizabet je imala beleške i papire. Bile bi mi potrebne biblioteke i pristup njenim knjigama...” „Mislio sam na to. Bilo bi potpuno normalno da živiš u Studiju dok pišeš. Očigledno je. Sve knjige koje bi mogle da ti zatrebaju su tamo, a inače samo je pola sata šetnje između Studija i univerzitetske biblioteke. Pips je i dalje tamo. Komšija ga hrani.” „Želiš da živim u Elizabetinoj kući? Ali, ako je potrebno obaviti još neka istraživanja... kako...? Ja nisam istoričar, Kamerone. Ti to znaš.” „Nije ni potrebno da budeš istoričar. Ona je obavila sva istraživanja. Postoji par nedovršenih poglavlja, ali postoje i dokumenti sa beleškama za svako od njih. Ostalo treba samo preformulisati i srediti. Rukopis je na njenom kompjuteru; štampana kopija je na njenom stolu.” ,,Da li je pročitao?” ,,Ne, ne mogu da podnesem. Ali sam je prelistao, samo da vidim u kakvom je stanju.” ,,I?” Grickala sam nokte od nervoze. ,,Pa, čitljivo je. Većina pokriva Njutnov život od 1661. godine, kada je došao u Kembridž, do 1667. godine, kada je dobio postao član. Kao mini-biografija. Veoma je detaljno.”
„Samo šest godina? Zašto baš te godine?” „Alhemija. Koristila je Njutna da prikaže kako su sve te evropske alhemijske mreže i tajna društva bili povezani. Bar sam ja to tako uvek shvatao. Htela je da poljulja mit o Njutnu kao usamljenom geniju, koji je radio u potpunoj izolaciji. Bila je to njena strast – mrzela je sve te genijalne mitove i eureke u istoriji naučnih knjiga. Pričala je mnogo o tome. Htela je da pokaže koliko je mnogo, kao i svi ostali naučnici u sedamnaestom veku, Njutn zavisio od evropskih tajnih društava, slobodnih zidara i alhemičara, grupa ljudi u Hagu i Londonu, i Kembridžu i Parizu. Da nije bio izolovan, i da ga je mreža kojoj je pripadao, takođe i kontrolisala na neke načine.” „Zavisio od njih kako?” ,,Oh, potpuno – znanje, tajni spisi, knjige, biblioteke, naučni instrumenti, pokroviteljstvo, formule, upoznavanja sa drugim ljudima. Njutn je očigledno bio povezan sa grupom alhemičara koji su radili u Londonu i Kembridžu. Ona ih je pronalazila jednog po jednog. Imala je kutiju sa karticama punu njihovih imena i datuma. Neke od njih je očigledno bilo lako identifikovati, ali drugi su imali samo šifrovana imena, kao „gospodin F” ili inicijale kao ,,W.S.” ili pseudonime kao „Philatheles”. Radila je na identifikovanju nekih od poslednjih alhemičara u Njutnovom krugu kada sam poslednji put razgovarao s njom, baš pre nego što je umrla. Pomogao sam joj sa nekima od njih.” ,,U redu. Zvuči interesantno. To jeste decenija koju relativno dobro poznajem zbog Kobalta – kraj građanskog rata, kuga, požar u Londonu, formiranje Kraljevskog društva. Volela bih da pročitam, ipak, pre nego što se odlučim.” ,,Ne možeš. Ovo je stvar poverenja. Ne mogu ti dozvoliti da pročitaš, ukoliko ne budeš pristala da je završiš. Imaš četiri dana da se odlučiš.” ,,Zašto?” „Idem u Berlin u petak. Konferencija.” „Blago tebi.” „Neću videti ništa u Berlinu. Nije nam dozvoljeno da napuštamo hotel.” ,,Zašto?” Skrenuo si pogled. Mahnuo da ti donesu račun. „Uobičajeni razlozi. Upravnici laboratorije su podigli stepen bezbednosti na najviši nivo. Postoji novi pokret za slobodu životinja u Kembridžu, koji postaje neprijatan. Tri bombe u automobilima i napad kiselinom, od letos. Jedan od automobila sa bombom bio je moj. Izgleda da se penjem ka vrhu njihove liste od kako je izašla knjiga. To je mera profesionalnog uspeha, pretpostavljam.” „Isuse. Sredili su ti auto? Ne mali zeleni mini?” ,,Da. Jebeni mini. Imam taj auto još od kad sam bio student. Sad imamo volvoa. Mrzim volvoe.” „Znam. Žao mi je.” Spavali smo u tom miniju, sećaš li se, parkiranom usred polja, negde izvan Vizbiča. „Kit je takođe na jednoj od tih listi, izgleda”, rekla sam.
„Kit je na meti? Zašto?” „Krzneni kaputi na njenoj tezgi.” ,,Oh da, to bi sada bio dovoljan razlog. Oh, znaš kako je. Ništa strašno. Živim s tim već bar petnaest godina. Telefonski pozivi, pisma, mejlovi – uglavnom pretnje. Od kad si otišla, sponzori su pristali da plate meni i Sari za odgovarajuće obezbeđenje za kuću u Overu, pa se osećam sigurnije. Decu ne diraju, što je ipak nešto. Ali mnogo je opasnije u inostranstvu – posebno u Nemačkoj, gde su mnogi od mojih finansijskih žiranata. Konferencija će biti bojkotovana.” ,,Da li moraš da ideš?” Da li je ovo bio strah s moje strane ili slutnja? ,,To je moj posao. Naravno da moram da idem.” Nasmejao si se. Da, znao si. Već je počelo. „Vidi. Ovo je moja vizitkarta sa kontaktima. Promenio sam laboratoriju. Plašim se da nećeš moći samo da se pojaviš. Nikom nije dozvoljen pristup, ne sada. Čak i moja kancelarija na Trinitiju ima CCTV7 kamere. Nisu baš ispravne, ali je koledž insistirao, bez obzira na to što sam tamo jednom nedeljno.” Pogledala sam vizitkartu koju mi je dao. „Histon BioScience?”, rekla sam. „Oduvek si govorio kako nikada nećeš otići tamo. Bože, Kamerone. Zašto?” Laboratorija Histon bila je ozloglašena. Postojale su čitave grupe posvećene tome da zaustave rad te laboratorije. ,,Za trenutak sam, Lidija Bruk, skoro poverovao da se brineš za moje blagostanje. Ali bila je to zabrinutost za kučiće, zar ne? Nasuprot popularnom verovanju, mi ne mučimo kučiće u Histonu.” U tvojim očima sada su bile čelične mrlje. Nisi imao nameru da mi bilo šta objašnjavaš, niti da se braniš. „Evo mog broja mobilnog. Hoćeš li mi poslati poruku u Berlin sa odgovorom, kada budeš odlučila? Žao mi je što te požurujem, ali moram da se dogovorim sa izvršiocima Elizabetinog testamenta, kako bi mogli da puste novac da ti isplatim platu, a oni vrše pritisak na mene. Ako pristaneš, pozvaću moje advokate i reći im da ti pošalju ugovor da potpišeš. Tražiće ti podatke o banci, kako bi plata mogla da ide direktno na tvoj račun, poslednjeg dana u mesecu, svakog meseca do marta. Da, novac. Izvini, zaboravio sam. Plata. Svi detalji su u ovoj koverti. Neko je zvao Udruženje pisaca kako bi saznao gornju granicu trenutne cene za pisce duhove8.” „Anonimni pisac? Da, pretpostavljam da ću to biti.” „Zvuči dobro, zar ne? Prelepa reč. Pisac duh. Bledo poput duha. Lako poput duha. Sat duhova. Duh...” „Opsednut duhom... da, prelepo. A šta ako kažem ne? Koje alternative imaš spremljene?” 7
Sistem kamera za nadzor (prim. prev.) Ghostwriter je izraz koji označava pisca koji piše za nekog drugog, ali ovde zbog igre reči prevod ostaje pisac duh (prim. prev.)
8
„Nikakve. Ne znam šta ću da radim ako kažeš ne. Iskreno. Baciti nešto? Izgubiti živce... ne, ne kad si ti u pitanju.” Smejao si se i primetila sam kako ti se usne i dalje izvijaju poput najfinijeg pergamenta. Navikao si da bude po tvom – sada si to već uzimao zdravo za gotovo. ,,A Sara?” „Šta s njom?” „Zar to neće stvoriti probleme?” „Nikada nije znala za nas.” „Kamerone, oduvek je znala za nas.” ,,To ti kažeš. Jednostavno treba da mi veruješ; to neće biti problem. Ti si očigledno prava osoba koja treba da završi knjigu. Ona to zna.” Izvinio si se, platio račun i otišao, predajući mi zapečaćen koverat sa ključem od Studija i papirima, u poslednjem minutu, tako da ne mogu da ga vratim. To je bilo drsko s tvoje strane. „Idi i pogledaj Studio, ako želiš”, rekao si. „Prazan je.” Prazan? Studio nikada nije bio prazan otkako je Elizabet umrla. Ali ti to nisi znao.
Nakon što sam otišla iz Kembridža, poslao si mi poruku, tek tako, jednu od mnogih. „Svet više nije lep”, pisalo je. Ton koji si upotrebio terao me je da budem okrutna zauzvrat. On me je naterao da poželim da ti pošaljem čitave bočice otrova. Bilo je to lukavstvo tih povremenih poruka koje si mi slao, činjenica da – posle svega – i dalje si imao drskosti da pretpostavljaš da su gubitak i bol bili tvoji. Da si ti bio taj koji pati. Nisam odgovarala. Činilo se da je tako bolje. Samo tišina. I znala sam da uprkos tvojim izjavama ljubavi, u toj tišini i mom odsustvu, ti ćeš se ponovo prečistiti, radeći šta god da je potrebno da ubediš sebe da sada možeš da postaneš pošten čovek, da možeš da prestaneš da izdaješ Saru. I, pretpostavljala sam, da to znači da ćeš pronaći moja pisma, sva ona pisma koja sam ti slala iz Italije, i Grčke, i Istanbula, i Sirije, koverte sa presovanim cvećem i parčićima, delovima stvari koje bih stavljala među debele listove papira, da ćeš odštampati sve moje mejlove, sakupiti sva moja pisma i mejlove zajedno i spaliti ih na lomači u tvojoj bašti. Jednom kada budeš video sve te reči u plamenu, znala sam da će to biti neka vrsta iskupljenja. Da, mislila sam da ćeš to uraditi, spaliti moje reči u zamenu za sopstveno iskupljenje. Šta me je to nateralo da pristanem? Mogućnost da ću živeti u Elizabetinoj kući, koju sam volela, obećanje tišine, nikoga osim mačka, projekat koji treba završiti. Da li je bio novac, ili činjenica da sam upravo završila svoj scenario i da prvi put nisam imala šta da radim nekoliko meseci? Ili me je možda pomisao da se vratim u Brajton živu sahranila – za trenutak sam bacila pogled na Piterovu urednost, ručke šerpi sve okrenute u istom smeru na polici, lista poslova koje treba
uraditi na vratima frižidera, i stresla sam se. Da li sam već znala da ga ostavljam? Ili si bio ti? Ili vino koje smo pili? Bio si beskompromisan, odlučan. Ne bi prihvatio ne kao odgovor. Odlučio si da sam ja ta koja će biti Elizabetin pisac – duh, već si odlučio, razgovarao o tome sa svojim advokatima, napravio ugovor sa mojim imenom. Pripremio si svoj položaj, postavio sva prava pitanja. Ja sam jednostavno ušla pravo u klopku. Poslala sam ti poruku te noći, prvi put, ređajući slova na svetleći ekran u tami Marijine sobe, pre nego što sam i razgovarala sa Kit. ,,Da. Hoću. Da. Lidija B.” Samo dva minuta kasnije, kao da si me očekivao, tvoj odgovor zasvetleo je na ekranu mog telefona, sa malom kovertom: „Hvala ti, Lidija B. Iskoristi ključ. Ponašaj se kao u svojoj kući. Zvaću te kada se budem vratio.”
S
ećam se tog početka kao niza uspona i padova, sigurnosti i odustajanja. Nakon što sam prihvatila tvoj izazov, zapečativši svoju sudbinu sa onih par kratkih pisama napisanih na mom telefonu, imala sam par veoma loših dana, dana u kojima su Kitina pitanja dovodila u pitanje moje motive, u koje sam čas sumnjala, a čas bila rešena da ih sledim. Nekoliko puta sam uzela mobilni da ti pošaljem poruku: ukoliko me je nekoliko reči otkucanih na mobilnom telefonu obavezalo da pišem Elizabetinu knjigu, nekoliko reči bi isto tako moglo da razveže taj čvor. Ali nisam ga razvezala. Ti si bio u Berlinu; ja sam bila u Kembridžu. Nisam više poslala nijednu poruku. Šta bih mogla da izgubim, pitala sam se, sada kada je moj smer tako neinsceniran? Volela bih da sam pričala s tobom. Nisam. Samo sam ušetala. Pretvorila sam se u Elizabetinog pisca duha, u toku niza malih i nepovezanih događaja tokom sledeće nedelje, koji su nastavili da me guraju prema Studiju i vezuju čvor između Elizabet, tebe i mene još čvršće: dugačak telefonski razgovor sa Piterom koji je počeo sa objašnjenjima, a završio se sa povišenim glasovima, telefonski poziv u kome sam tražila savet, a koji se nasuprot tome završio time da sam mu rekla da se selim u kuću u Kembridžu; namerno formalan mejl, poslat sada već mom bivšem ljubavniku sledećeg dana, sa listom stvari koje treba da ponesem sa sobom; vožnja do Brajtona da uzmem kutije sa papirima, knjigama i odećom, koje je Piter spakovao, obeležio i označio različitim bojama; novi dogovori napravljeni na kuhinjskom stolu u vezi sa plaćanjem računa i obavezama i stanarinom koja treba da bude uplaćena na moj račun; svađa sa Kit oko rizika i tvojih manipulacija; kutije koje su ostale neraspakovane na zadnjem sedištu mog auta sve do jutra kada sam pokupila čiste stvari iz Kitinog ormana, spakovala svoje poslednje stvari, uzela ključ od Studija, ušla u auto, okrenula ključ i odvezla se do kuće tvoje majke. Samo nastavi da hodaš napred, rekla sam. Studio nije bio onakav kako sam ga se sećala. Tihi putevi koji su se uvijali dole pored reke sa nanizanim elegantnim kućama iz osamnaestog veka, različitih oblika i veličina: bašte ispunjene, u ovo doba godine, slezovačom koja je narasla i procvetala; mali pab zvani „Zeleni zmaj”, sa pogledom na reku; mesto za parkiranje pored zida od krupnog kamena, vrata u bršljanu, koja sam otvorila snažno ih gurajući ramenom; iza vrata septembarsko svetlo pada kroz drveće, koje je već počelo da prima zlatne i boje rđe. Tek kada sam povukla ta teška vrata za sobom, sklanjajući se od zvuka saobraćaja, i kada sam osetila miris reke i jabuka
koje su počele da trunu u voćnjaku, tek tada je moja ambivalentnost nestala. Sećam se pašnjaka i svetlog cveća i plavog neba, zaslepljujuće jasnog iznad uglova krova, i zvuka mojih koraka na šljunčanoj stazi, i sakupljenih vrhova drveća, iznad kojih su kružile vrane na staklastom nebu. Dok sam šetala oko kuće, razgledajući polako, Elizabetin mačak, Pips, smeđi mačak, uvio se oko mojih nogu kao predivo vune, dok smo on i ja pratili stazu oko naslaganih drva, iza kuće i između drveća i žbunja ruža, posađenih oko ivice voćnjaka. Sećam se da sam primetila da nema zavesa na prozorima, i da mnoge drvene šindre na krovu koji se spuštao sve do zemlje, treba zameniti. To nije moja odgovomost, rekla sam mačku. Ne moram da krpim, krečim i popravljam ovde. Samo sam u prolazu. Nisam otišla do obale reke, dole do tog žbunja, ne još. Nema duhova ovde, pomislila sam. Nema duhova, a soba je samo za mene. Dva dana kasnije, žena odevena u crno, kratke plave kose, ušla je u Studio oko ponoći, i videvši me kako sedim za Elizabetinim stolom u mraku, čitajući njene papire pod svetlom sveća, vrisnula je. Naravno: pod takvim svetlom i u to doba, mislila je da je videla duha. Ulazna vrata su i dalje bila otvorena, pa je vetar ugasio sveću na mom stolu, i paralizovana iznenadnim mrakom ispustila je sve što je nosila na pod hodnika. Upalivši svetlo, pomogla sam joj da podigne stvari: knjige iz biblioteke, tabakeru, i novu bocu sredstva za čišćenje prozora šajn. „Nestalo joj je sredstva za prozore”, rekla je, kao objašnjenje. „Kako to da imaš ključ od kuće?”, pitala sam. „Kako to da ti imaš?” „Živeću ovde neko vreme. Kameron, Elizabetin sin, zamolio me je da završim neki posao sa njenim papirima. Ja sam pisac. Lidija Bruk. Bila sam takođe i Elizabetin prijatelj.” „Vil Barouz.” Pružila mi je ruku i rukovale smo se. „Elizabet je bila i moja prijateljica, takođe”, rekla je sa izvesnim pravom. „Plaćala me je da joj sređujem baštu, i ponekad sam čistila kuću. Ponekad sam ostajala ovde kada je nije bilo – hranila Pipsa. Diplomirala sam na univerzitetu. Samo sam nastavila da dolazim od kada je umrla. Volim ovu kuću i nedostaje mi. Puštala me je da radim u stražnjoj sobi. Neki moji papiri su i dalje tamo. „Vil?” Čak i u mraku mogla sam da vidim da nije dečak. „Skraćeno od Vilou.” Zapalila sam šibicu i pronašla sveću. ,,Vilou?” Bila je visoka i mršava. Muškobanjasta. Da, mogla bi da prođe kao dečak. „Moji roditelji bili su hipici. Odvratno ime. Mrzim ga.” ,,Oh. Ne, nekako ne izgledaš kao Vilou. Vil je mnogo bolje. Želiš li čašu vina? Imam otvorenu vlašu.” ,,Ne pijem vino. Sipaću sebi malo vode, ipak, a onda ću samo nastaviti da čistim. Ne obraćaj pažnju na mene. Veoma sam dobra u tihom čišćenju. Navikla
sam radeći oko Elizabete. Uvek je radila do kasno. Uvek je bila budna kada sam dolazila.” Tek nedavno sam počela ponovo da razmišljam o tome šta mi je rekla te večeri. Tek nedavno sam počela da se pitam zašto je, ako je Vil brinula o bašti i čistila kuću, sve bilo tako neuredno.
Tako sam se sprijateljila sa Vil Barouz. Bilo je nešto kod nje što mi se dopalo odmah na početku. Nešto enigmatično. Zato sam je pozvala i zamolila da temeljno očisti kuću – predugo je bila prazna i mirisala na buđ – a i da obavi neke poslove u bašti, krajem leta. To je u stvari bio samo izgovor. Predugo sam radila sama, i osim Kit i Marije, nisam bila raspoložena da tražim stare prijatelje iz Kembridža. Bila sam samo u prolazu. Vil je ostala jedno veče dokasno i igrale smo šah, na staroj tabli koju sam našla ispod sofe. Tada sam joj rekla da ako želi može da nastavi da radi u zadnjoj sobi. Imala je ključ pa je mogla da dođe i ode kad joj to odgovara. Tako bi se na svakih par dana u oktobru pojavila u Studiju – u bilo koje doba između zore i ponoći – i radila nekoliko sati. Donosila bi mi cveće, ili kolač koji je napravila, ili knjigu za koju je mislila da treba da pročitam, ili povrće iz njene bašte. U početku nismo mnogo pričale. Ostavila bi svoje darove u kuhinji, i nestala u zadnju sobu da postavi svoj laptop. Nakon nekoliko nedelja imale smo šablon. Ponekad bih joj platila da počisti ili da pokosi travu. Jednog petka ujutru, pri kraju oktobra došla je sa vrećom spanaća iz njene bašte, i napravila mi pitu od spanaća posle ponoći, ostavivši je u frižideru sledećeg jutra sa porukom: „Jedi je hladnu, sa hlebom i indijskim ljutim začinom.” Prvi put kada sam videla Vil, znala sam da sam je negde već videla. Ali tek danima kasnije sam shvatila da je ona bila na slici u maloj sobi u Studiju, jedna od Elizabetinih uljanih slika, koju je naslikala i potpisala slikarka Helen Guld, Elizabetina prijateljica. Bila je to moja omiljena slika u Studiju. Na njoj su dve osobe, okrenute u suprotnim pravcima: žena, Elizabet, mislim, iako je teško reći gledajući samo leđa, i patuljak u prvom planu, koji gleda prema nama. Nije potpuno jasno da li je patuljak muško ili žensko, ali njegovo ili njeno lice pripada Vil. Svaka od dve figure stoji ispod luka koji izgleda kao da je kapija nekog srednjovekovnog grada, iza koje se pruža potpuno čist vidik na planinu. Patuljak ide prema nama i u grad, van svetla i u tamu, a žena odlazi prema brdima obasjanim suncem. Patuljak gleda direktno u nas, oprezno, obučen u crveni kaput sa oznakama arlekina, i bez cipela na nogama. Jedna ruka, velika i izobličena je kao neka vrsta upitnika; druga obuhvata trostrani stakleni predmet. Ima neko pitanje, ali okleva. Nije siguran da li veruje osobi koju gleda. Ali Vil nije bila ni patuljak, niti mladić. Vil je bila Vilou, a Vilou je bila mnogo toga: mlada žena sa lepim imenom, koja se oblačila kao dečak i zvala sebe Vil. Kćerka hipi roditelja, koja je odrasla putujući sa njima od festivala do
festivala, dok je konačno, kao iznenađujuće ozbiljnu i vrednu nisu poslali sa deset godina u eksperimentalnu školu internat, gde je zaradila sebi šest nivoa odličnog uspeha i došla u Kembridž, gde je sada radila na svom doktoratu o pasivnom otporu u pisanju Henrija Toroa. Živela je u maloj kući sa tremom u Čestertonu, koju su joj njeni roditelji kupili od novca koji joj je ostavio njen deda, primila je stanare, bila bolno mršava i počela da radi za Elizabet Vogelsang kada se javila na oglas, koji je bio na oglasnoj tabli koledža. To je bila Vilina priča. Ali Vil je imala i druga imena, za koja tada nisam znala. Nekoliko dana kasnije i dalje sam raspakivala svoje kofere, kačila svoju zimsku odeću u malu garderobu, kada sam čula da je Vil ušla. Sedeći na vrhu ogromnog otvorenog stepeništa mogla sam da posmatram prostor Studija, da gledam kako Vil unosi cepanice spolja i ređa ih pored šporeta. „Postaje hladno”, rekla je. „Znam – možda bi mogla da mi pokažeš kako da upalim šporet.” ,,Ne znam kako”, rekla je. „Elizabet je to uvek radila.” „Možda bismo mogle zajedno da otkrijemo... Postoji li razlog zašto ovde nema zavesa? Kuća bi bila mnogo toplija sa zavesama.” „Elizabet je rekla da voli da posmatra kako se svetlo kreće po kući. Rekla je da je drveće jabuka poput zavesa – niko ne može da vidi unutra od njih.” „Ima li nekih zavesa koje bismo mogle da stavimo?” „Uvek možeš da pogledaš po ormanima i zadnjoj sobi. Ali s druge strane, ona žena je uzela većinu stvari koje su bile u ormanima.” „Ona žena?” „Kameronova žena.” „Vil, da li ti znaš zašto je ona umrla?”, pitala sam. ,,Ko?” „Elizabet.” Nije odgovarala nekoliko minuta. Samo je nastavila da slaže cepanice pažljivo, okrećući ih tako da godovi budu vidljivi, stvarajući mustru. „Zašto je umrla?”, ponovila je, a da se nije ni okrenula da me pogleda, iako je pustila da joj cepanica padne iz ruke na ognjište. „Kako to misliš?” „Mislim: znam da se udavila u reci, ovde, ali niko ne želi da priča o tome. Da li se ubila? Postoji li razlog da uradi takvo nešto?” ,,Ne da ja znam. Bila je zauzeta. Završavala je svoju knjigu.” „Zar nije u novinama pisalo da je imala posekotinu na glavi?” „Islednik je rekao da je to verovatno nastalo nekim sudarom u vodi. Plutajući otpad. Nakon što je smrt nastupila.” „Otpad koji pluta ne može da napravi posekotinu, zar ne? Treba da bude nešto oštro i brzo.”
„Znam. Užasno je. Samo ti kažem šta je islednik rekao.” „Šta se zaista desilo?” ,,Ne znam.” Sada je pogledala gore u mene, kao da je htela da joj vidim lice, ili da mi pročita misli. „Niko ne zna. Nisam bila tu, a kada sam se vratila, policijski kordon je bio oko kuće. Nisam ulazila unutra. Komšije su mi rekle šta se desilo. A onda, kada sam jednog dana došla, Elizabetina snaja, Sara, došla je ovde volvoom i spakovala je sve Elizabetine stvari u kutije – odeću, platna, nakit, pisma – i odnela ih, ostavljajući samo nameštaj, knjige i papire. Nisam ostala. Nisam mogla da podnesem da gledam kako se to događa. Gledala sam je sa drveća. Bacila je čitavu gomilu njenih stvari na lomaču, dole pored obale reke.” „Pretpostavljam da je to bila priprema za moj dolazak ovde.” ,,Da, možda. Ne znam šta je uradila sa svom Elizabetinom odećom. Stalno očekujem da ću videti neki njen kaput u izlogu prodavnice za siromašne u Berli stritu, na nekoj od onih lutki bez ruku.” „Ali ovde je ostalo još tako mnogo od Elizabet. Slike. Njene školjke i kosti. Njene knjige. Sara nije mogla odneti toliko mnogo.” „Mislim da se uplašila pre nego što je završila. Izgleda da nije mnogo dirala ovde dole, u velikoj sobi.” „Vršena je obdukcija, zar ne?” ,,Da, ali nisu našli ništa. Šta reći? Udavila se. Bila je u vodi dva dana.” ,,Ko ju je našao?” ,,On.” ,,Kameron?” ,,Da.” „Isuse, nisam to znala. To objašnjava... A šta misliš da se desilo?” „Zašto ne pitaš njega?” ,,Ne mogu da pitam njega. To ne bi bilo u redu.” „Vidi, udavila se, u redu? Ostavimo na tome. Nije bilo poruke i, pa, jednostavno nije bila takva.” Vil se okrenula da sedne prekrštenih nogu, na pod. Imala je čađi na njenim krem sportskim pantalonama. Nije htela da me pogleda. ,,Kakva?” „Depresivna. Umorna od života. Ne znam. Nije bila ništa od onoga što ljude tera da to urade... šta god da su. Dosta sam razmišljala o tome.” „Moguće je.” Zanimljivo. Ofelija je ta koju sam videla onda u vodi, a ne Elizabet u njenom crvenom kaputu. Ofelija, kako leži, licem okrenutim nagore, među svojim cvećem. Nevina žrtva u tragediji osvete. Kanal. Prihvatila je udarac, koji je bio namenjen drugima. Spržilo joj je i istopilo moždane ćelije, pa više nije znala ko je i šta je.
„Elizabet nije bila takva. Imala je knjigu da završi. Ceo njen život bio je u toj knjizi.” Promenila sam taktiku. „Šta Kameron misli? Jesi li razgovarala s njim?” Vil se okrenula od mene, tražeći lopaticu da pokupi koru drveta i čađ sa poda, i da skine čađ sa svojih pantalona. ,,Ne znam šta on misli. Nismo se upoznali. Videla sam ga jednom, kada je došao ovde, bila je nedelja posle podne. Radila sam u bašti.” „Nikada ga nisi upoznala? Ali radiš kod Elizabete već mesecima. Morala si da naletiš na njega jednom ili dva puta.” ,,On ne dolazi često ovamo, a i kad dolazi to je uglavnom vikendom. Ja sam ovde uglavnom preko nedelje. Elizabet, pa, ona nije htela da on zna za mene, nije videla potrebu za tim.” Kakva majka, takav sin, pomislila sam. Tajne. „Znači, ako Elizabet nije sama sebi oduzela život, šta misliš, šta se desilo? Da li je mogla da ima infarkt? Da padne u vodu slučajno?” ,,Ne. Kada su uradili obdukciju, proverili su to. Srce joj je bilo u redu. Da, mogla je da upadne, ali zašto se onda nije ponovo popela nazad? Voda jeste duboka tamo, ali ona je znala da pliva.” ,,Da li je bilo... da li je moglo da bude... sumnjivih okolnosti?” „Da, ali ne te vrste na koju ti misliš. Nije imala cipele.” ,,Na šta misliš?” „Odgovori su tamo negde, sigurna sam.” Klimnula je prema stolu i gomili odštampanog papira – Elizabetina knjiga. Onda sam ustala, približavajući se znanju na koje mi je ukazivala. Sišla sam stepenicama prema njoj, u njene reči. ,,U rukopisu? Odgovori u rukopisu? Pročitala si ga? Ne budi tajanstvena, za ime boga. Ako nešto znaš, zašto ne kažeš policiji?” „Niko nije hteo da priča sa mnom. A ja nisam htela da pričam s njima. Nisam imala nikakvog dokaza; smejali bi mi se.” „Koliko dobro poznaješ rukopis?” ,,Pa... “ Oklevala je, a onda odlučila da mi veruje, bar malo. „Elizabet me je zaposlila kao asistenta za istraživanje, ne da čistim, za veći deo ove godine, sve do jula. Proveravala sam napomene za nju. Pratila sam stvari. Ionako sam stalno bila u univerzitetskoj biblioteci radeći na mojoj tezi; bilo je lako.” „Šta se desilo u julu?” „Posvađale smo se.” ,,Zašto?” „Zato što je njena prijateljica Dilis Kajt okrenula glavu. Ostajala je ovde i po nekoliko dana nekada, ili je Elizabet odlazila kod nje u Prikvilou. Mislila sam da se gubi. Uvek su bile u dosluhu. Delovala mi je kao da je luda – opsednuta.” „Elizabet je uvek bila opsednuta.”
,,Da, ali bi uvek bila racionalna. Prestala je da bude racionalna. Nekoliko meseci pre nego što je umrla, postala je opsednuta s tim ,,gospodinom F”, Njutnovim prijateljem, koji se spominje u jednom od njegovih rukopisa, i ove smrti...” „Prijatelj?” ,,Pa, koliko je Njutn uopšte imao prijatelje. U junu mi je rekla da potražim tog gospodina F, rekla mi da prođem kroz sve F-ove na listi svršenih studenata u Kembridžu u sedamnaestom veku, kao i da napravim kratku listu svih ljudi koji su se uklapali u tačne datume. Onda mi je rekla da prestanem. Rekla je hoće to sama da uradi. Tako da nikad nisam saznala njegovo ime i, kada ga je našla na toj listi – a našla ga je – nije htela da mi kaže njegovo ime. Rekla mi je da je bio kolega sa Kingsa, matematičar, otprilike deset godina stariji od Njutna i jedan od alhemičara Kembridža. Onda je tražila da joj vratim sve moje beleške od istraživanja, sve, svako parčence. Rekla sam joj da je luda. Pa, jebeno je bila. Čak je zvala i egzorcistu u julu.” „Egzorcistu? Zašto? Elizabet to ne bi učinila. Ona ne bi...” „Jeste. Naravno da nije verovala u sva ta sranja. Zato smo se posvađale. Rekla sam joj da joj treba psihijatar, a ne egzorcista. Dilis je okrenula svoju prokletu glavu.” „Gde je pronašla egzorcistu?” „Tomi Logan. On je Dilisin prijatelj. I pazi – on je takođe i vlasnik garaže ‘Teksako’ na putu A10.” ,,I?” „Ne znam šta se desilo. Nisam bila ovde.” Podigla je gomilu papira, izbušenog rupama i povezanog srebrnom trakom i gurnula je prema meni, toliko snažno, da kad ju je podigla sa stola, kameni držač za papir pao je na pod i zaglavio se jednom stranom u rupu između dasaka. „Nisi još završila, zar ne?” ,,Ne, samo sam bacila pogled unutra. Htela sam da prvo pročitam neke knjige o alhemiji.” „Nisam ni mislila da jesi. Samo pročitaj. Onda me pitaj... ako imaš potrebu.” Onda je otišla. Bacila lopaticu na stolicu, sa sakupljenom čađi, prašinom i korom drveta unaokolo, samo je izašla. Bazen reflektujućeg svetla koji se sakupio u obliku velikog srebrnog osmougla, visoko na zidu podrhtavao je i mirovao; posmatrala sam kako se vraća u svoje dijamantske delove, a zatim polako počinje da kreće po zidu, inč po inč.
Vratila se kasnije tog dana; sama je ušla i samo stajala u velikoj sobi, sa rukama duboko gurnutim u džepove farmerki. Sedela sam u staroj stolici i gledala kroz prozor; rukopis otvoren, na podu pored mene, Pips u krilu, polubudan.” „Lidija. Vidi, žao mi je”, počela je. „Sve je otišlo naopako. Nisam htela da budem takva.” ,,U redu je. Nedostaje ti, to je sve. Nije važno.” Nasmešila sam joj se. „Drago mi je da si se vratila.” „Lidija, mislim da ne treba da budeš ovde. Pokušavam to da kažem od kako si došla.” ,,Gde?” ,,U Kembridžu. U Studiju.” ,,Zbog...?” „Zato što postoje stvari o kojima ništa ne znaš.” „Znam. Postoje mnoge stvari o kojima ništa ne znam. Zato sam ovde. Vidi, to je samo posao, Vil. Uživam u njemu. I želim da završim knjigu, zbog Elizabet.” „Zar ne možeš da radiš kod svoje prijateljice?” „Kod Kit? Ali potrebne su mi sve Elizabetine knjige i papiri.” „Možeš ih poneti sa sobom.” Bila je veoma ubedljiva. Kao dete. „Zašto ne bih bila ovde?” ,,Ne mogu da kažem zašto. Postoji nekoliko razloga.” ,,Ne, sada ne mogu da se selim. I kako to da je U REDU da ti budeš ovde?” ,,Oh, ja sam dovoljno sigurna.” „Vidi, ne pomeram se odavde bar do proleća. Verovatno ću otići u martu. To je samo nekoliko meseci. Onda ću otići. I u pravu si. Vreme je da završim ovaj rukopis i da počnem sa pisanjem. Htela sam da pročitam što je više moguće biografija pre nego što počnem sa Elizabetinim rukopisom, kako bih videla gde je krenula drugim pravcem, a bilo mi je i potrebno da znam više o istoriji alhemije. Ali sam većinom završila s tim. Ukoliko imaš dobre razloge da misliš da ovde nije bezbedno, onda mi reci, u suprotnom, nastavimo kako je i bilo. Neću odustati od ovoga samo zato što ti kažeš da se nešto čudno dešava, o čemu nećeš – ili ne možeš – da govoriš.” ,,Ne, u pravu si”, rekla je. „Zaboravi da sam bilo šta rekla. Doći ću prekosutra.” Nestala je u hodniku. ,,Da li si zaista to mislila?”, rekla sam za njom. „Mislila šta?” „Da je Elizabetina smrt povezana sa njenim pisanjem.” Nastupila je pauza. Zatvorila je ulazna vrata i vratila se u sobu.
„Nije trebalo ništa da kažem. Bilo je to glupo. Vidi, malo sam pod stresom u poslednje vreme, zbog nekih mojih ličnih razloga. Verovatno i malo paranoična. Ne smeš da me slušaš.” „Ali ti misliš da ima, zar ne?” „Nemaš pojma kako je bilo pred sam kraj – pre nego što sam otišla, u julu. Već je bila poluluda. Otkrila je te sumnjive smrti u Trinitiju šezdesetih godina sedamnaestog veka, i mislila je da Njutn može biti povezan s tim, na neki način. Pročitaj knjigu i donesi sopstveni sud. Možda je samo... poludela.” ,,Ne, nije samo poludela”, rekla sam. „Ona nije taj tip. Bila je tamo napolju po kiši, i okliznula se. Ili se nagnula da dohvati nešto iz vode i prosto izgubila ravnotežu. Možda joj se kaput upleo u nešto... nije potrebno dugo da se čovek udavi.” ,,Da, i u svakom slučaju, neće se vratiti. Tako da nema smisla pitati se... ima li?” Rugala mi se, mojim racionalnim objašnjenjima. Sarkazam. Nema smisla. Nisam rekla, ali sam mogla i verovatno i trebala. Nisam rekla: Vidi, i ja želim da znam, takođe. Želim da znam zašto je umrla. Želim da bude neki razlog za njenu smrt, nešto osim mogućnosti da se okliznula na mokroj obali usred noći. Nisam rekla: Toliko toga nema smisla. Šta ako nije bio nesrećan slučaj; šta ako nije bilo samoubistvo? Ali ne, ne želim da budem uvučena u teoriju zavere ili sujeverje ili nagađanja. Neko mora da održi perspektivu. I da, da si me tada pitao, da si rekao ,,Da li znaš zašto je moja majka umrla?” verovatno bih rekla da mislim da je Elizabet Vogelsang poludela. Tako je meni izgledalo. Poludela je jer...? Pa, zato što je tražila nešto, što nije mogla da pronađe. I to ju je dovelo do ludila. Gledala sam pogrbljenu figuru Vil kako silazi kroz baštu, po kiši, prema obali reke. Nikada nije izlazila na kapiju, već uvek putem pored reke. Tada nisam ništa mislila o tome.
S
edela sam za velikim hrastovim stolom sledećeg jutra, sa stranicama Alhemičara ispred sebe, osećajući Elizabet na svom vratu. Leptir poput kornjačinog oklopa udarao je o vrh trouglastog krova, dok su delići vodnjikave svetlosti prolazili preko belih zidova gore, uvijajući se bezgranično sporo, sakupljajući se i razilazeći poput amebe ili hidre pod mikroskopskim svetlom, ulazeći i izlazeći iz fokusa kako je sunce bivalo svetlije ili tamnije. Nikada nisam videla da se svetlost ovako kreće ni u jednoj drugoj kući. Nije ni čudo što je Elizabet skinula zavese. Sećam se da sam jednom stajala na obali škotskog jezera, noću, posmatrajući auroru borealis kako pulsira na severnom nebu. Iza planina, tanki ostaci duga talasali su se crveno i zeleno, poput talasa vode. Čula sam kao nebo vibrira, pucketa, kao staza šapata iznad Piterovog glasa, koji objašnjava o česticama koje privlači Zemljino magnetno polje, tako što napunjeni solarni vetrovi jurišaju prema magnetnim polovima. Ili sam bar ja čula, ali ne i Piter i njegov prijatelj Sajmon. Zašto je tako? Ako sam ja mogla da čujem auroru, zašto nisu mogli i oni, iako su bili samo nekoliko stopa dalje od mene? Šta je to bilo toliko posebno u tom zvuku? Sedela sam otprilike deset minuta pre nego što sam podigla kameni držač za papir, pridržavajući svežanj papira – sivu tablicu sa munjom od belog kvarca, koja prolazi kroz nju – pokušala sam da probam neke od Elizabetinih rečenica na svom jeziku. Reči su je prizvale. Mrak je počeo da se skuplja napolju. Bilo je to kao podizanje reze i ulazak u praznu kuću, bez poziva. Igrajte igru asocijacije i ubacite alhemiju. Većina ljudi, čak i pametni ljudi, prvo će reći zlato, a zatim fraze poput „kamen mudrosti” ili „eliksir života”. Većina ljudi misli da su alhemičari bili srednjovekovni čarobnjaci koji su pokušavali da pronađu kamen mudrosti, mitski prah koji bi pretvorio metal u zlato, i da su imali neku vrstu tajnog društva sa tajnim rukovanjem. Ali postojali su važni razlozi za tajnovitost. Alhemičari su znali da dragoceno znanje i formule, koje su stari klesali stotinama godina u Vavilonu, Mesopotamiji, Kini i Egiptu, mogu jedino da se prenesu onim ljudima koji su znali šta rade, onima koji su uvedeni – ljudi koji su govorili tajnim jezikom. Ljudi poput Nikolasa Flamela, Paraselsusa, Džona Dija, Agripe i Agrikole. I oni su verovali u ritual pronalaženja, smatrali da svaka generacija koja dolazi do ovih svetih pitanja, mora te stvari sama da istraži, kao što je Hermes Trismegist insistirao. Znanje je bilo opasno i njegova moć bila
bi izgubljena, da nije držano u tajnosti i na jednom mestu. Moralo je zauvek da bude iznova otkrivano. Postoje mnoge različite vrste alhemičara i alhemije, u toliko mnogo kultura i verovanja, tako da je skoro nemoguće precizno reći šta je alhemija bila, ili jeste, u bilo kom konačnom i apsolutnom smislu. Alhemičari su, kao i današnji naučnici, pokušavali da otkriju tajne prirode, njene šablone i procese, pokušavali da shvate kako pet elemenata zemlja, vatra, voda, prostor, vazduh – prelaze iz jednog u drugo, pod različitim astrološkim uslovima kao bi napravili sve forme materije. Oni su verovali da su sve, čak i one stvari koje su izgledale nepokretno, u stvari bile pune duhova i da zbog toga sve može da se podigne ili podstakne da bude u punijoj formi. Verovali su da je sva materija u pokretu, da se kreće u svemu ostalom i van njega, da se stapa u punije stanje ili nestaje iz njega, pa je tako olovo ostalo uskraćeno u odnosu na zlato, kao što je smrtni čovek ostao uskraćen za besmrtnost. Pod određenim rasporedom zvezda i kroz vatru, bilo koja materija (kao olovo) ili duh (kao ljudska duša) može da se ,,izleči” ili ,,ubije” ili ,,usavrši” ili ,,pretvori” u neko više stanje. Cvetanje je dobar primer. Imalo je retku lepotu, ova tajna hibridna umetnost stvorena od magije, hemije, filozofije, hermetičke misli, tajne geometrije i kosmologije, lepota u toj strasti da se stvari nateraju da procvetaju u punije stanje. To me je nateralo da pomislim na promenu materije – vino u krv, žbun koji gori, Lazarevo ustajanje iz mrtvih.
Prve reči nakon naslovne strane Alhemičara nisu bile Elizabetine. Stavila je epigraf na naslovnoj strani, kao isklesani natpis iznad ulaza na tremu. Bio je to citat iz najveće biografije Njutna, Ričarda Vestfola, Bez odmora: Biografija Isaka Njutna, objavljena 1980. godine. Našla sam citat označen u Elizabetinom primerku, u fusnoti na dvadeset prvoj strani Vestfolove knjige u njenoj biblioteci. Zaokružila ju je olovkom. Možda je bila samo fusnota, ali stajala je tamo, u osnovi Vestfolove knjige, poput talismana, u odbrani od zlih duhova. Poricanje. Neverovanje. Svi naučnici koji su se bavili Njutnom znali su da se ovaj veliki čovek bavio alhemijom – to se nikako nije moglo zaobići. Kao i stotine pre njega; Njutn je verovao da zagonetke univerzuma mogu da se nađu u izvesnim tajnim papirima i tradicijama, koje su predavali oni koji su uvedeni u neprekidni lanac, od vremena velikih zatvorenih otkrića u antičkoj Aleksandriji i Kini. Ričard Vestfol – njegovi prijatelji su ga zvali Sem – pošten i pedantan, priznao je u toj fusnoti da ga je bilo sramota i da je bio zbunjen Njutnovom alhemijom. Morao je to da kaže negde u svojoj knjizi, da skine taj teret sa srca, iako je pisao sve do dvadeset prve strane, dok to nije uradio: Pošto ću posvetiti priličan broj stranica Njutnovom interesovanju za alhemiju, imam potrebu da napišem i ličnu izjavu... Lično nisam alhemičar, niti verujem u
nju. Moji načini razmišljanja su toliko daleko od alhemijskih, da mi je svo vreme teško da pišem uopšte o toj temi, osećajući da nisam potpuno ušao u vanzemaljski svet te misli. Bilo kako bilo, prihvatio sam da pišem Njutnovu biografiju, i moja lična opredeljenja ne mogu učiniti da više od milion reči koje je on napisao u proučavanju alhemije nestanu. Nije nezamislivo, za večinu istoričara, da kriterijum racionalnosti dvadesetog veka nije preovlađivao u svakom vremenu. Dopadalo se to nama ili ne, moramo doći do zaključka da bilo ko, ko je posvetio većinu svog vremena u skoro trideset godina, proučavajući alhemiju, morao je da je shvata veoma ozbiljno – posebno ako je to bio Njutn. „Više od milion reči koje je napisao o proučavanju alhemije ne mogu da nestanu zbog mojih opredeljenja.” Tim rečima Vestfol je priznao da želi da može da učini da tih milion reči nestane; da može, on bi izbacio sav taj hokus-pokus iz kolekcije radova engleskog heroja prosvetiteljstva. Milion reči. Osvetljavajući Vestfolov skepticizam, izvučen iz senke njegove fusnote, Elizabet je objavljivala svoj sopstveni stav. Ona će otići tamo gde anđeli i skeptični biografi ranije nisu smeli da kroče; pogledaće tamo gde oni nisu hteli da pogledaju, u Njutna alhemičara, ne naučnika koji se igrao mračnih umetnosti, već čoveka koji se njima bavio. Elizabet Vogelsang neće skrenuti pogled od Njutna maga. A onda, bez daljeg komentara – jer je njena knjiga bila poput nekog bizarnog spajanja; postavljala je stvari zajedno, kao što bi to uradio alhemičar i puštala ih da rade svoj posao, da prave svoju sopstvenu hemiju – Elizabet je zaronila pravo u svoje prvo poglavlje, Proizvodnja stakla. Fraza je asocirala na Veneciju i optičke instrumente, kao i pesak i krhkost, bojeno staklo, plavo, crveno i zlatno. Pomislila sam na reflektujuće duge sa viktorijanskih lustera. Dopale bi ti se boje i svetlošt njenog pisanja, lakoća njenih rečenica. Alhemičar te ne bi rastužio kao što si se plašio. Tražio si Elizabet u Volasu Stivensu, i našao jedan odraz tamo. Mogao si da pogledaš i u Alhemičara, gde bi je našao između obilne materijalnosti i detaljima njenog prokletog sedamnaestog veka. Knjiga tvoje majke počinje sa putovanjem pošiljke staklenih proizvoda iz Venecije u Kembridž, preko Fenza, pripremljena za vašar u Stauerbridžu. „Proizvodnja stakla” prvo poglavlje Alhemičara Jednog jutra u rano proleće 1664. godine, proizvođač stakla Alesio Alvize Moreli stariji, dobio je pismo, koje je doneo konjanik u njegovu fabriku stakla u Muranu, malo ostrvo na obali Venecije, koverta krem boje sa debelim crvenim pečatom Džona Grina, trgovca staklom iz Londona. U koverti je bila velika porudžbina proizvoda od stakla, nešto namenjeno, znao je Moreli, za jedan od najvećih
trgovačkih vašara u Evropi, Stauerbrički vašar u Kembridžu9. Moreli više nije mogao svoje engleske klijente da uzima zdravo za gotovo. Engleski kralj Čarls II, nakon povratka na presto samo četiri godine ranije, odobrio je kraljevskom poveljom Esnafu trgovaca staklom da postavi veću kontrolu na uvoz proizvoda od stakla iz Italije, Nemačke i zemalja nizije10. Sada kada je rat bio završen, kralj i njegov opasni saveznik Džordž Vilijers, drugi vojvoda od Bakingema, bili su odlučni u tome da naprave novu industriju proizvodnje stakla u Engleskoj, koja bi bila rival ostatku sveta. Bakingem je pravio fabrike stakla u Voksholu u Londonu. Porudžbine za venecijansko staklo već su opadale, ali, drugi proizvođači stakla iz Murana hvalili su se da bakingemsko staklo nikada neće biti rival rebrastom, uvijenom, izgraviranom cristallo staklu i flautama Venecije, jersu proizvođači stakla iz Murana imali alhemijske tajne, veštine učene stotinama godina. Englezi nisu imali materijale, znanje ili klimu11. Bar ne još. Ali sada je vojvoda od Bakingema, koji je zapravo imao monopol nad engleskom proizvodnjom stakla, kupovao venecijanske proizvođače stakla i tajne proizvodnje stakla. Njegovi agenti, govorilo se, svuda su na venecijanskoj obali i ostrvima, nude novac, prave pogodbe da dovedu italijanske proizvođače stakla u London. To nije bio prvi put da su venecijanski proizvođači stakla odali svoje tajne. Pedeset godina ranije, sveštenik, proizvođač stakla i alhemičar Antonio Neri na prevaru je doveden u antverpensku kuću portugalskog plemića Emanuela Ziminesa i ubeđen da napiše svoje tajne odvajanja i spajanja u knjizi, koja je objavljena u Firenci 1612. godine pod imenom Umetnost stakla. Ubeđen? Neki kažu da je bio mučen. Sada je englesko Kraljevsko društvo platilo fizičaru Kristoferu Meretu da prevede Nerijevu knjigu na engleski, jer su engleskim proizvođačima stakla bile potrebne drevne alhemijske tajne. Nijednom muranskom proizvođaču stakla nikada nije trebalo da bude dozvoljeno da ode sa ostrva, zvučno je rekao Moreli. Venecijansko građansko društvo bilo je preslabo. Baš kao što je Dedal umro zato što je pokušao da odnese tajne svog lavirinta, tako je, kažu, Neri platio svojim životom u sporednoj uličici u Pizi 1614. godine.
9
Britanski muzejski, arhiv pisama koje je Džon Grin napisao Alesiju Moreliju u periodu 166772. godine, utvrdeno je da je Moreli nekoliko godina snabdevao staklom londonske trgovce staklom Grina i Mejsija. Za Morelijeve reakcije na promenu statusa izmedu engleskog stakla i venecijanskog stakla, pogledati Vogelsang papire, str. 33-7. 10 Zemlje na severu Evrope u niskoj regiji, Belgija, Luksemburg i Holandija (prim. prev.) 11 Pogledati Dan Klein and Ward Lloyd (1984), The History of Glass; Eleanor S. Godfrey (1975), The Development of English Glassmaking 1560-1640; W. Patrick McCray (1999), Glassmakingin Renaissance Venice; The Fragile Craft i R. W. Douglas i Susan Frank (1972), A History of Glassmaking.
Imao je samo trideset osam. Više se neće baviti alhemijom. Venecijansko bratstvo se pobrinulo za to12. Ali bez obzira na zabranu uvoza stakla u Englesku, Grin, član Esnaf trgovaca staklom, i dalje je naručivao venecijansko staklo u velikim količinama poput ove. Moreli je znao da to znači samo jedno – venecijansko staklo je i dalje mnogo bolje od stakla koje su bakingemski ljudi pravili, i Grin je bio spreman da preuzme rizik za uvoz, dokle god može da se izvuče. Trgovac staklom nacrtao je stranice i stranice dizajna i veličine, tačno određujući širinu činija, veličinu drška, čak i debljinu stakla. Morelijeve oči preletele su preko porudžbine – čaše za piće, čaše za francusko vino, vrećaste čaše za špansko vino, mali pehari za konjak, pehari, novi dizajn za mali pehar sa izvijenim obodom, četrdeset tuceta pehara, 286 tuceta čaša za pivo – 5.400 predmeta ukupno, uključujući i broj specijalnih predmeta poput ogledala u obliku tanjira, niski brojanica i prizmi. Ova porudžbina bi lako napunila jedan od tri Morelijeva broda. Moreliju se nije dopadala promena tona u ovom pismu Engleza – na samoj ivici pretnje i novi osećaj moći, koje mu je dalo članstvo u Esnaf trgovaca staklom, njegove insinuacije, njegovo skriveno naglašavanje da ukoliko se kvalitet ne popravi, on će svoje staklo kupovati na drugom mestu. Ovoga puta Grin je hteo da Morelijev brod otplovi do Kings Lina, a ne u London, jer, rekao je, želi da dočeka pošiljku tamo i nadgleda njegov pretovar na teretnjake kanala, koje će nositi sanduke preko vodenih puteva Fenland i u Kembridž, za vašar, krajem avgusta. Staklo će biti bezbednije ako putuje vodom, a ne putem, pisao je Grin, čak i ako će to povećati dužinu i vreme puta. Takođe će biti jevtinije. Moreli je mislio jedan trenutak. To je značilo da isporuka treba da krene u julu. To im je davalo maj i jun da upotpune porudžbinu.13 Tokom maja, kada je sunce bilo visoko na nebu i vrelo, Morelijevi ljudi istovarili su stotine buradi kvarcnog peska, koji je doplovio rekom Po do obale, sa dna reke Tičino, a zatim oko obale do Muranove luke. Ovde su ispekli kvarc u pećima i kada se pesak ohladio, isitnili su ga, meljući ga do čistog belog praha zvanog silicijum, koji su čuvali u džakovima, pozadi, u fabrici stakla. Sada je majstor staklar pomešao smesu, mešajući u beli prah tajnu količinu sode, uvezene iz Sirije i Egipta, koja će smanjiti temperaturu topljenja silicijuma. Soda, koju su Sirijci pravili od pepela morske trave ili allume catino, bila je, Moreli je to znao, mnogo bolja od sode koju su staklari koristili u zemljama nizije ili Engleskoj. Još jedna tajna. Soda je bila dobra, ali nikada dovoljno čista, žalio se 12
Za Antonija Nerija pogledati W. Patrick McCray (1999), Glassmaking in Renaissance Venice: The Fragile Craft, str. 153-5; za smrt Nerija pogledati onlajn katalog biografskih detalja evropskih alhemičara Ričarda Vestfola http://galileo.rice.edu/lib/catalog.html. 13 Za Morelija i Grina pogledati R. W. Douglas and Susan Frank (1972), A History of Glassmaking, str. 14, Ada Polak (1975), Glass: Its Makers and Its Public, str.115 i W. Patrick McCray (1999), Glassmakingin Renaissance Venice: The Fragile Craft, str.148.
Moreli, insistirajući da je njegovi ljudi još pročiste, destilišući je. Staklo napravljeno od samo ove mešavine bilo bi bledoplavo-zelene boje, osim ako se boja ne izvuče. Samo bi magnezijum to mogao da uradi, skup magnezijum donet iz Pijemonta i čuvan u zaključanim zgradama u dvorištu. Bez magnezijuma ne bi mogla da se dobije bezbojnost ili providnost14.
Kvarcni prah, pepeo morske trave, magnezijum – vatra bi sve to transformisala, izdvojila i ponovo sjedinila. Još vatri. Još više toplote unutar i izvan fabrika stakla. Ali ljudi se nisu žalili. Bez vatre ne bi bilo misterije, stakla, destilacije. Ruke gospodnje radile su pod kamenim kupolama; za staklare vatrene peći bile su crkva, a rad njihov čin obožavanja. Kako je sunce počelo da klizi po horizontu, ljudi su kašikama sipali prah u zemljane retorte i dodavali ih kroz radne otvore u kupolaste ciglane peći... Ovde, nevidljivo staklarima, na ciglanim policama iznad vatre od drveta i uglja na 1.500 stepeni Celzijusa, prah u zemljanim činijama polako se pretvarao u gust, providan med od stakla, dok je mesec putovao preko neba15. Sa stolice staklara, ispod luka pored vrata, Moreli je posmatrao mustre ljudi u pokretu, kako zrače iz centralnog svoda peći. Ljudi su radili zajedno, u timovima od dvoje ili troje, majstor staklar i njegovi asistenti, svaki tim oko jednog od šest radnih otvora na vreloj ciglanoj peći. Jedan bi naduvao istopljeno staklo u vazduh u obliku pravilne sfere, kao sveže izlivena planeta na kraju gvozdene cevi za duvanje ili bi pustio da padne i okretao bi dok duva, tako da se formira 14
Pogledati Antonio Neri L'Arte Vetraria or The Art of Glass (1612; prevedeno 1662). Pogledati R. J. Charleston (1957), ‘Glass’ in History of Technology, vol 3, ed. C. Singer, E. J. Holmyard, A. R. Hall and T. Williams, str. 206-44. 15
savršena krivina pehara. Onda bi majstor staklar koji sedi uzeo drvenu dršku gvozdene cevi za duvanje koja se i dalje okreće, od duvača i postavljao gvožđe koje se okreće na drvenu podlošku stolice, probo bi i izbušio staklo u kapljice i krivine, i izvukao bazu poput cveta iz savršene kapi istopljenog stakla, oblu i finu i ravnu poput najfinije školjke ostrige. Unutar fabrike stakla, već tri stotine godina, pod nadzorom Morelijevog oca i dede, tela muškaraca radila su savršeno pravilno poput kretanja zvezda na nebu. Uvijajući se, vrteći / uvijajući se, duvajući i uvijajući se, sa muškaraca je kapao znoj, dok su radili što je moguće bliže peći, kako bi vatra održavala staklo istopljenim i obradivim. Plamen iz peći pravio je od sveg gvožđa i tela u pokretu treperave, spljoštene senke, koje su izbijale napolje iz kupole, oko koje su se anđeli, napravljeni od gvozdene cevi za duvanje, konstantno pomerali i menjali u tankom, sivom dimu. Između potamnelih tela očeva i dedova, njihovi sinovi, neki od njih ne stariji od Pedra, Morelijevog unuka, služili su kao znojem umrljani ministranti, održavajući vatru, noseći ugalj, drva i sveže očišćen alat ka muškarcima, a tacne obrađenog stakla od njih, pakujući staklo u debele drvene sanduke, napunjene suvom morskom travom.
Od krivina i lukova i kružnog rada njegove peći Morelijevi proizvodi od stakla putovali su svojim putevima preko mora do stolova prekrivenih damastom aristokratije u Engleskoj, Francuskoj, zemljama nizije, Španije, pa čak i Novog sveta. U Antverpenu i Utrehtu govorilo se da su slikari stavljali velike čaše napravljene u Muranu na svoje slike gozbi i banketa, čaše sa uvijenim nogicama ili žlebovima, pored ostriga ili limuna. Bio je to paradoks, mislio je Moreli, što su njegovi staklari uložili toliko napora da izvuku svu boju iz stakla, kako bi napravili savršeno providan cristallo, a kažu da slikarima u Antverpenu trebaju ogromne količine skupocenih uljanih boja, kako bi na svojim slikama zadržali boje koje pravi svetlost dok se odbija ili prolazi kroz čudo od providnosti postignute u Muranu. Vatra je progonila njegovo staklo, tada; u ovoj alhemijskoj umetnosti ono se upravo smirilo i reorganizovalo. Engleski vojvoda od Bakingema morao bi da stoji baš ovde, u ovoj fabrici stakla, mislio je Moreli, kako bi shvatio zašto će venecijansko staklo uvek biti bolje od engleskog stakla. Čak i staklene prizme, namenjene za lustere iza razmišljanja o svetlosti, onih koje zanima prirodna magija, moraju biti bez greške, insistirao je Moreli, ustupajući sve manje staklene predmete, staklene brojanice, bočice i prizme, u ruke novog šegrta, Kastelijevog sina, Antonija. Sedam prizmi, dva tuceta bočica i petnaest niski belo obojenih brojanica, odbelog filigrana. Poslednji naručeni predmeti. Postojali su trouglasti kalupi za prizme u skladištu, šest inča dugački. Ne sme biti vazdušnih mehurića, nikakvih linija boja, nikakvih krhotina; moraju biti savršene cevčice trouglastih ivica od stakla, kako bi prihvatile svetlo i razbacale ga u raštrkane duge. Neka prizme iz Murana kažu Englezima o svetlu.
Dok su trgovci staklom stigli kočijom u Kings Lin sredinom avgusta, Skardineli je već otplovio, vraćajući se u Italiju, ostavljajući svoj dragoceni stakleni tovar, sigurno smešten u stovarištu, na pristaništu Norfok. Grinovi zastupnici, koji su išli ispred, ugovorili su troškove carine i unajmili neke od lokalnih stanovnika da prebace sanduke na teretnjake, koji će ih odneti južno na vašar u Kembridžu, za nekoliko dana putovanja. Ukoliko ne možeš da kupiš staklo od staklara na vratima peći, ako moraš da ga uvoziš, uvek ga prenosi vodom, rekao je Mejsiju, koji se žalio na vreme koje im ovo obojici oduzima i koliko bi brže bilo da se putuje kopnom i sretne sa teretnjakom u Kembridžu. Upravnik teretnjaka, Samjuel Inčbold, upozorio ih je da će putovanje biti najverovatnije sporije nego obično, jer je Holanđanin Vermajden sa svojim ljudima završio sa isušivanjem močvara, što je nivo vode učinilo potpuno nepredvidivim16. Neki od vodenih puteva su presušili, a drugi su bili preplavljeni. Ti Holanđani su ipak bili sjajni, rekao je, pretvorivši prethodno muljevitu i vodom natopljenu zemlju u bogate livade i kukuruzna polja. Rekao je gospodi trgovcima staklom kako će sa obala reke moći da vide plantaže voća i breza i povrća, najveće zamislivo izobilje: lan, kudelja, ovas, pšenica, kupus i sač. Čak je i trava koja raste na obalama vodenih puteva, rekao je, visoka kao čovek na konju. Ipak, zbog svih svojih čuda i prizora, putovanje u Kembridž trajalo je pet dana kroz trsku, toliko visoku da se graničila sa nebom, po kome su letele guske i patke u formacijama. Divljina; praznina, zemlja kao dno mora izloženo nebu i tu i tamo izorano u crnicu. Dole, duž vodenih puteva Fenza, svaka vrsta čamca ili teretnjaka izgledalo je kao da se kreće, nastanjena trgovcima i čamdžijama koji su govorili jezicima koje Grin i Mejsi nisu mogli razumeti. Teretnjaci natovareni kožom, ili kukuruzom, ili ugljem, ili vunom, ili svilom, ili mnoštvom buradi napunjenih ostrigama iz Francuske. Izgledalo je kao da svi trgovci Evrope putuju vodenim putevima, kao arterijama, na vašar, ispod kupe neba, poput simfonije, drama koju su Grin i Mejsi gledali iz sata u sat. Jednog kasnog popodneva ležali su ispod svojih svilenih mrežica, posmatrajući oluju kako se pojavljuje iznad, zatamnjenih oblaka u senci crnog, purpurnog i plavosivog, koji se kreću kao eksplozije dima u daljini, i linije kiše kao voda prosuta po osušenoj boji, ispod koje se izvio trostruki luk duge, sa svojim štraftama boje koje se ulivaju jedna u drugu. Bilo je vredno vremena, promrmljao je Grin za sebe, zbog bezbednosti stakla i predstave neba. Ispod palube teretnjaka, gde su Grin i Mejsi sedeli diveći 16
Za istoriju isušivanja Fenza pogledati H. C. Darby (1956), The Draining of the Fens. Ser Vilijam Dagdejl putovao je preko Fenza nekoliko puta u periodu između 1650 i 1665. godine i napisao nekoliko ličnih zapažanja, ukljućujući i Things Observable in our Itinerarie begun from London 19 May 1657 i The History of Imbanking and Draining of divers Feris and Marshes both in Foreign Parts and in the Kingdom, and of the Improvements thereby (1662). Takođe pogledati opis Elias Ashmole, alhemičar i kolekcionar, Observations in my Fen Joumey, begun 19 May 1657.
se bogatstvu zemlje Fenza i drami neba Fenza, mušice močvare pronašle su svoj put ispod svilene gaze engleskih trgovaca staklom, u sanduke sa staklenim proizvodima, ispod nožica uvijenog cristallo i činija rubina, sedam prizmi, čvrsto spakovanih u kutije, u gusto tkanje osušene morske trave, čekalo je na svetlost. U Kembridžu, Grin i Mejsi našli su sobe u krčmi u Čestertonu, odakle su uzeli trajekt u zoru, koji će ih odvesti preko, do njihove štale na trgu gde su sluge i psi spavali, čuvajući proizvode od stakla. Vašar, opustošen zbog kuge u gradu, i dalje je odzvanjao noću zvukovima pijanog smeha, bludnog plesa i vođenja ljubavi. Tog jutra, tri dana pre otvaranja vašara, u toj godini kuge, bez uobičajene pompe, ceremonije i parade, Grin i Mejsi nadgledali su raspakivanje sanduka iz Venecije, posmatrajući sluge kako pažljivo podižu staklene proizvode na stolove, postavljene ispod platnenih krovova, gde se tezga otvarala na Čipsajdu. Negde na samom dnu jednog sanduka, sluga je pronašao kutiju sa staklenim prizmama, na kojima je šegrt Antonio Kasteli napisao svoje ime, u sanduku u kome su se sve velike čaše boje rubina razbile, razbacujući crveno staklo svuda po morskoj travi. Džon Grešam, šegrt prodavca stakla, posekao je malu venu na svom zglobu, dok je pokušavao da dohvati tu kutiju, koju je mogao da vidi duboko u spakovanom materijalu. Tako je Džon Grin, čuvši uzvik uzbune i prilazeći svom šegrtu, dobio krv na svojoj čistoj, beloj, lanenoj košulji, tog jutra kada je mladi student kupio jedinu prizmu koju su Grin i Mejsi prodali tog kužnog leta. Njutn bi kupio i drugu – rekao je da je mislio da ima potrebu za još jednom prizmom – samo da je trgovac staklom mogao da ponudi mladiću posebnu cenu za dve, ali sa krvavom košuljom i sandukom slomljenih rubin čaša, koje je trebalo uzeti u obzir, Džon Grin nije bio darežljiv tog dana. I tako je te 1665. godine venecijanska staklena prizma došla u ruke mladog Isaka Njutna, fizičara, koji je lutao tog jutra među trgovcima staklom na Čipsajdu, tražeći informacije o proizvodnji stakla i brušenju sočiva. Dok su luka u Muranu i vinske čaše pronašle svoj put od Venecije do mora i raskošno ukrašenih stolova za večere na koledžima, gde se na njima presijavala svetlost sveća, belog perja pečenih labudova i svetlucava belina ostriga, ta prizma je trebalo da nađe svoj put u zatamnjene i zatvorene odaje mladog studenta, radoznalog da testira teoriju svetlosti, koju je nedavno pokrenuo Francuz po imenu Rene Dekart.
N
ešto je počelo. Zajedno smo pravili novu prizmu, novi način posmatranja našeg sveta, ali nisam imala ideju zašto ili zbog čega je to bilo. Još je bilo rano – naši staklari još nisu ni otišli da sakupe šljunak iz reke Tičino. Rečna voda se i dalje igrala iznad tog šljunka. Negde u Siriji, neko je palio morsku travu i sakupljao pepeo. Nedelju dana kasnije, čitala sam rukopis napolju, na klupi, ispred velikog prozora, u sumrak, posmatrajući duge senke kako se protežu preko bašte, kada sam čula auto kako se zaustavlja s druge strane zida od krupnog kamena, i zvuk kapije, otključane i gurnute napred. Neko je došao u Elizabetinu baštu. Nije bila Vil – ona je bila otišla negde. Iz nekog razloga osećala sam se kao prestupnik, uhvaćen u voćnjaku koji nije moj. Neko je gurao vrata nazad, u sav taj bršljan. Sedela sam potpuno mirno, brojeći sekunde koje sam izračunala da su potrebne, tom nekom ko je trebao da dođe do mene, dole duž staze i iza ugla kuće – trideset sekundi, dvadeset sekundi, deset. To si bio ti. Nisam se toga setila – da možda imaš ključ, i da možeš da dođeš i prođeš kroz baštu ograđenu zidom, kad god ti se svidi. ,,Lidija?” Izgledao si iznenađen što me vidiš, baš kao i ja tebe. Kada si došao do mene u toj svetlosti ispod prozora, drvo je potamnelo, ispunjeno tim nevidljivim stvarima koje su bežale, između nas i reke. Čučnuo si pored mene, čizme su ti bile mokre, prekrivene travom i blatom. Mora da je to bio taj najslabiji miris hemikalija na tvojoj koži, koji je prizvao slike sivih prostorija u kojima se vrše eksperimenti nad životinjama, u laboratorijama u Histonu, koje nikada nisam videla, ali sam ih često zamišljala: dezinfikovane prostorije, muškarci i žene u belim mantilima, oči nepoznatih stvorenja koje dezorijentisano i dosadno gledaju kroz debele, ojačane mreže kaveza. Slike koje sam uglavnom viđala na posterima u podzemnoj, ili na pamfletima, ostavljenim ispod mojih vrata. Pokušala sam da te stavim tamo, u tu sliku, u belom mantilu, i nisam uspela. Samo brz pogled na tebe kako se krećeš u belom svetlu, kao kroz otvorenu špijunku, i odmah zatim zatvorenu. „Izgledaš preplašeno”, rekao si. „Uplašio si me”, rekla sam. „Nisam mogla da zamislim ko bi mogao biti.” „Izvini. Trebalo je da te prvo pozovem.” Naše senke pružale su se preko trave, napravljene od svetla iz kuće, dosežući sve do početka voćnjaka. „Lidija, nećeš mi verovati, ali zaboravio sam da si ovde.” „Zaboravio da sam ovde? Šta je to?” Nosio si zelenu kantu.
„Benzin. Znam, čudno je, zar ne? Od kada je Elizabet umrla, imam te čudne gubitke pamćenja. Nađem se negde u pola rečenice, ili u pola nekog posla, a onda se izgubim. Stojim, i pitam se, ko sam ili gde sam? To je...” „Dezorijentisan? Da, znam kako to izgleda.” Seo si pored mene. ,,I tebi se to dešava?” ,,Ne, ne baš. Malo je drugačije. Nemoj da se smeješ... Mesečarim ponekad. To je veoma sličan osećaj. U snu si potpuno fokusiran da uradiš nešto ili da kažeš nešto veoma važno, čak i hitno, znaš, kao na primer da spasiš svet ili svoju baku, ili da stigneš na voz, a onda, odjednom se probudiš, i ne znaš gde si ili šta si radio. Sve to spavanje – adrenalin i energija odjednom padnu, kao da ti je neko odjednom isključio sve kablove. I ti stojiš tako, isključen, osećajući se kao budala.” „Koliko dugo već mesečarite, doktorko Bruk?” ,,Pa, gospodine Braune, znate, nisam baš sigurna. Počelo je otprilike u vreme kada sam otišla u Francusku, mislim. To prosto dođe i ode.” ,,Da li si često spasavala svet?” ,,Da, precizno sam spasila svet četrnaest i po puta.” ,,Pola?” ,,Ne baš potpuno uspešan pokušaj. Spasila sam pola svetske populacije. Druga polovina se udavila.” „Nije loše.” ,,Da, takođe sam osvojila i nekoliko medalja za moje mesečarenje – maraton, na duge staze i sprint. Oborila svetski rekord u mesečarskom petatlonu: to je kombinacija mesečarenja, skakanja, prelaženja preko puta i kucanja.” „Kucanje?” ,,Da, izvini, to je novo. Kit me je zatekla kako kucam na svom laptopu, prošlog leta, otvorenih očiju, ali čvrstog sna.” „Isuse. Šta si pisala?” ,,Oh, ništa razumljivo. Samo gomilu nabacanih slova. Šteta. Bilo bi divno da je to bila neka vrsta automatskog pisanja. Poruka s druge strane. Kit je bila veoma razočarana. Znaš kakva je.” „Bila si u Kembridžu prošlog leta?” „Samo u prolazu.” Prolazeći kroz. Prolazeći pored. Otići zauvek – Elizabet. Trebalo bi da budem pažljivija sa svojim rečima. ,,Da li si često „bila u prolazu” od kada si otišla iz Kembridža?” Ostavila sam tebe, Kamerone. Ostavila sam tebe, ne samo Kembridž. Ali ti to ne možeš da izgovoriš, zar ne? Hajde, reci: ,,Od kada si me ostavila. Od kada si me ostavila. Od kada si me ostavila.” Vidiš, uradila sam to. Zar ne? Zar nismo uvek pretpostavljali da ćeš ti biti taj koji će da ostavi? Čudno je kako su stvari ispale drugačije nego što smo mislili da će biti.
„Bila sam četiri puta”, rekla sam pažljivo, ukrašavajući svoju laž, praveći belešku da zapamtim broj, u slučaju da me neko pita kasnije. „Uglavnom da vidim Kit, ali i Elizabet, takođe.” U stvari, Kamerone, lažem. Bilo je osam ili deset puta. Bila sam sa tvojom majkom u Studiju nekoliko puta, pre tri godine ili tako nešto; bila sam kod Kit nekoliko puta; jednom sa Entonijem, u Bartonu. Ali sam pažljivo izbegavala sva mesta gde bih mogla da te sretnem. Nisam mogla da podnesem to – da te ugledam na drugoj strani ulice, ili na pijaci, ili u čajdžinici biblioteke. Mislila sam da te vidim svuda, očekivala sam da te vidim, ali se nikada nisi pojavio. „Znači, počela si da pišeš poruke u snu? Ali pretpostavljam da i dalje ne veruješ da postoji druga strana?” rekao si. I ti misliš o tome. Na samoj ivici. Ne govori. Zauzdaj to još malo. „Volim da mislim da sam otvorena za nove ideje. Naravno, ti si video duhove, zar ne? Ti imaš ulog za „drugu stranu”. Zar se nismo svađali oko zagrobnog života? Neverovatno. Nikada se pre, a ni posle, nisam ni sa kim svađala oko zagrobnog života. Većina ljudi nije zainteresovana. Većina ljudi i ne misli na to. Ali tebi je to mnogo značilo.” „Da, video sam stvari koje ne mogu da objasnim... Ipak, ne znam da li bi ih nazvao duhovima. Više kao prisustva. Miris, osećaj nečega. Miris duvana u velikoj kući kada sam bio dete.” „Još od kada si bio dečak?” Dečak koji je ođrastao u velikoj kući, pored reke sa ludom majkom. Viđao je duhove. „Da. Od kada pamtim.” „Ali ne vidiš ih sada, kada si odrastao?” ,,Da li hoćete da kažete da sam odrastao, doktorko Bruk? Pa sad, znate, nikada ne bih pomislio da ćete vi, od svih ljudi, reći tako nešto. Ali onda...” „Verujem da se trudiš što više da održiš svoj spoljnu fasadu”, rekla sam, smejući se, pustivši te da me povučeš bliže ivici. „Upravo. Oh, da”, rekao si. „Uvek je tu održavanje spoljne fasade.” Zvuk mača, ponovo vraćenog u korice. Sada je trebalo da dođe do prekida borbe, u tišini, koja je označila kraj nečega, što treba ponovo da počne, što je već ponovo počelo. „Kamerone, da li znaš šta si radio kada si došao ovamo? Mislim pre nego što si se probudio, i setio se da si zaboravio da sam ovde.” ,,Da, sećam se. Treba da upalim lomaču.” ,,Oh da, benzin.” „Kada je Elizabet umrla Sara je došla i sredila njene stvari. Zadržali smo većinu vrednih stvari u kući, ali sam rekao Sari da sakupi sve gluposti koje je Elizabet držala po ormarima, dole u veliki kavez za piliće, na obali reke, gde je
Elizabet imala običaj da spaljuje stvari. Trebalo je da sve to spalim pre tri nedelje, ali sam odlagao.” „Znači došao si da napraviš lomaču na obali reke? U devet uveče, u ponedeljak? Zašto večeras?” ,,Da. Znam. Ludo je, zar ne? Vozio sam sa aerodroma i setio se. U stvari, bilo je to kao da se ona odjednom pojavila u mom autu. Stao sam tamo, pod otvorenim nebom. Bilo je neke nagosti u svemu tome.” Čula sam šuštanje svile u toj tišini. Spustio si ruku na ivicu klupe i čvrsto stegao, kao da si želeo da se zaustaviš, da ne skočiš dole, u prazninu. „Zar te ne očekuju kod kuće?”, rekla sam. „Sara je otputovala sa dečacima. Htela je malo da ih odvede nakon onoga što se dogodilo.” „Šta se dogodilo?” „Zar ne znaš? Bilo je u lokalnim novinama. Dok sam ja bio u Berlinu, neko je provalio u baštu u Overu. Ubio je Leove morske prasiće.” „Sranje. To je odvratno. Kako?” „Presekao im je grkljan. Vezao im je noge žicom i presekao grkljan. Napravio dijagonalne rezove preko svakog tela. Neka vrsta ritualnog ubistva.” Ugrizao si se za usnu. ,,Ko bi to uradio?”, rekla sam. „Ljudi iz pokreta za slobodu životinja kojima je i moja laboratorija meta. Promenili su svoje metode i ime. Imali su nenasilnu politiku, koja se zbog nečega promenila ovog proleća. U noći prolećne ravnodnevnice – prave prilično veliku stvar od godišnjih doba – objavili su rat preko mejl mreže, čiji sam i ja član, i izjavili kako napuštaju nenasilnu politiku u ratu protiv životinjskog holokausta. Tako to oni zovu. Za njih, ja sam jedan od mnogih Hitlera. Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do dečijih ljubimaca. Trebalo je da budem oprezniji. U gradu je bila čitava bujica ubistava životinja od proleća – sva na isti način. Zar nisi videla novine?” „Žao mi je. To je odvratno. Zar policija ne može da ih uhvati? Mislim, ako su im laboratorije na meti i slično, zar ne bi mogli da ih prate preko sistema za nadzor? CCTV?” ,,Oh, ima mnogo fotografija, ali svi izgledaju isto: muškarci i žene, sa crnim kapuljačama. Ne baš mnogo za istragu.” ,,Balaklave?” ,,Ne, crne kapuljače sa prorezima za oči. Strašno je kada vidiš beskrajni snimak ovih crnih figura kako se kreću po mraku oko tvoje kuće, ubrzano. Imamo hiljade funti vrednu opremu za nadzor postavljenu u Overu, koju policija svakih par nedelja pretražuje. Postoji odred pri Skotland jardu koji je sada napravio specijalnu jedinicu u Kembridžu. Ali za sada nema šta mnogo da se razlikuje među
crnim oblicima. Oni koji napadaju skoro da su iste građe slične visine i težine. Mora da su izabrani za to. Verovatno ne znaju ni imena jedno drugom. Sve je koordinisano putem mejlova i poruka – sve očigledno u šiframa. Tako da, nakon što je Sara videla snimak ovih figura kako otvaraju poklopac morskih prasića, i sve ostalo u užasnoj šaradi, odlučila je da odvede decu. Svima im je dosta.” Zar nam svima nije bilo dosta, na ovaj ili onaj način? Problem je bio što niko nije mogao da nađe izlaz. Nije bilo znakova za izlaz. Možda je Sara konačno pronašla jedan, nakon svih ovih godina. Zavidela sam joj. Možda će prva pobeći. Bilo bi neke pravde u tome. „Lomača. Treba li ti pomoć?” „Voleo bih.” Otišao si kroz drveće do reke. Bez oklevanja. Iznenadila sam se kako si odjednom postao visok, sada kada si nestao među spljoštenim oblicima drveća, sa svetlom na licu. Kontrast svetlosti i tame. Mogla sam samo da vidim deo tebe kako nestaje. „Zar nam neće biti potrebne neke stvari?”, povikala sam za tobom. „Kao novine ili šibice? Možda baklja?” Dok sam uzela sve te stvari iz kuće i stavila ih u džepove mog dugačkog kaputa, ogrnula šal oko vrata, izvukla neke rukavice iz fioke, ti si se popeo na gomilu, preuređujući njene čudne predmete sa viljuškom, sipajući benzin svuda po njoj. Iza žice, koja je jedva zađržavala gomilu koja je htela da se prospe napolje, bile su flaše, stare čizme, kutije papira, karton, stara odeća. Na mesečini, i sa viljuškom u ruci, izgledao si kao figura sa srednjovekovne slike. Imao si znoj na obrvi, i posekotine na rukama. „Nešto od toga neće goreti”, rekla sam. „Šta god da ne izgori odneću na smeće.” „Zašto ne bismo jednostavno izvadili ono što neće izgoreti?” „Sve treba da gori.” „Nešto od toga neće goreti”, ponovila sam. „Otrovaćeš se dimom nekih od ovih stvari.” „Od kada ti znaš bilo šta o lomačama? Ti si gradska devojka. Kako bi ti mogla da znaš?” „Antoan je rekonstruisao Terre Rouge kada sam se odselila tamo”, rekla sam. „Spalili smo sve. Nije bilo smeća na dvadeset milja.” „Antoan – Francuz?” ,,Alžirac.” ,,Oh”, rekao si, ,,ne volim da razmišljam o tome.” Odgovorila bih ti na pitanja, da si ih postavio. Da, bila sam srećna većinu vremena te prve tri godine, tamo u Pirinejima, u egzilu, dovoljno srećna da napišem Kobalt. Bilo je tamo smokvinog drveća i maslinovog, i kada nisam pisala, pravila sam baštu. Uvek je bilo nešto divno privremeno, kao da smo zadržani tamo za vreme nekakvog rata. Nismo imali novca i krov je trebalo da se popravi, i bunar
je stalno presušivao. Ne, ne kajem se. Zašto sam otišla? Zato što je filmska kompanija ponudila da otkupi prava na Kobalt i ja sam se vratila u Englesku, u Brajton. Zašto Brajton? Ne znam. Oduvek sam želela da živim tamo. Antoan i ja nikada nismo pričali o tome šta bi se desilo tada i dosadila mu je tišina. Vratio se na put sa Holanđankom, ženom lokalnog seoskog gradonačelnika. Prodao je. Ne, ne kajem se uopšte. Zašto? Jer sam našla uspeh, jer sam ponovo našla Elizabet i sedamnaesti vek. Jer dok sam bila u Francuskoj, prestala sam da mislim na tebe – ponekad. Bilo je moguće, znaš, neko određeno vreme. Eto ti. Mogao si da pitaš. Ali nisi pitao i nisam ti rekla. Bar ne tada. „Kako ide pisanje?” Okrenuo si se da se pomeriš od ivice. Popeo si se ponovo preko žice i dodala sam ti kutiju sa šibicama, ali nisi ništa uradio s njima. Stajali smo tamo, u mraku, u teškom mirisu benzina. „Pisanje? Daj mi šansu. Tek sam kratko u Studiju. Istorijska kolekcija sedamnaestog veka tvoje majke je neverovatna. Ima sve knjige o istoriji alhemije. Još čitam Alhemičara.” „Još ga čitaš?” ,,Da. Očaravajuće je. Svideo bi ti se. Na neke tri četvrtine sam prvog čitanja, iako, čak i ovako daleko u knjizi, nisam sigurna šta je pokušavala da dokaže.” „Kako to misliš ‘dokaže’?” ,,Pa, u pravu si. Knjiga vrlo agresivno pokazuje da Njutn nije radio u izolaciji, da nije bio usamljeni genije kako govori mit o Njutnu. Elizabet pokazuje koliko je zavisio od čitave gomile evropskih alhemičara da mu donesu stvari knjige, instrumente, rukopise, šifre i formule – i da urade stvari za njega – da budu njegovi zastupnici, i da mu osiguraju položaj u hijerarhiji Triniti koledža. I naravno, takođe kaže da ne možeš izdvojiti alhemiju od ostalih nauka polovinom sedamnaestog veka, da je to lažna razlika, i da su svi naučnici bili alhemičari na nekom nivou, i da su svi zavisili od mreža. Nisi mogao da radiš u izolaciji niti da budeš nezavisan.” „Isto je i sada, naravno.” „Kako to?” ,,U neurobiologiji. Ne možeš se baviti naukom bez sponzora.” „Zašto ne?” ,,Pa, očigledno zato što ti treba sponzor kako bi platio laboratorije i opremu. To znači stalno finansiranje. Sponzori, naravno, imaju svoje sopstvene ciljeve, jer je toliko novca uloženo i zato pokušavaju da kontrolišu pitanja koja postavljaš. A u isto vreme svi naučnici zavise od znanja i informacija mnogih drugih naučnika širom sveta, i moraš biti povezan da bi ih dobio. I zbog toga plaćaš cenu. Politika je svuda, u tome šta može da se objavi, i u tome kako se objavljuje. Nemoguće je ostati izvan svega toga. Potpuno nemoguće.” Zastao si, hvatajući se, i promenio temu. „Kakva je knjiga Alhemičar?”
„Počinje kao delimična biografija Njutna i alhemije, ali negde na polovini izgleda kao da se pretvara u neku vrstu istorijske istrage – osim što nedostaje kraj. Mislim da znam na šta je ciljala, ili prema čemu me je gurala, ali sve to je putem implikacija... bar zasada... Njutnova povezanost sa gospodinom F je izgleda bila veoma važna.” ,,Da li je on u kutiji sa karticama?” ,,Ko?” „Gospodin F.” „Nisam pogledala. Pa naravno. Kutija sa karticama. Zaboravila sam. Rekao si mi za to, zar ne? Kutija sa karticama, puna alhemičara. Imena i datumi. Bože, to će mi uštedeti malo vremena. Videću da li mogu da je nađem.” „Naučnici koji se bave Njutnom mrzeće svu tu alhemiju...” „Da li je to važno?” „Naravno da ne. To je odlično.” „Knjiga je vrlo ubedljiva na nekim mestima, a na drugim nejasna i maglovita. Kao da neke delove nije dovršila, a na drugim mestima ide okolo, zatrpavajući nas detaljima. Kao da je izbacila neka objašnjenja napolje. Samo stavi A pored B, i ne pokazuje šta je između. Može biti plus ili minus ili znak jednakosti.” „Zvuči kao Elizabet.” „Komplikovano je. Pročitaću celu knjigu, a zatim ponovo poslednja nedovršena poglavlja, zajedno sa beleškama koje je ostavila. Onda ću možda biti spremna da pišem.” „Šta misliš, kada će to biti?” ,,Da li ćeš da me uznemiravaš ovako narednih nekoliko meseci? Hoćeš li zapaliti tu vatru ili ćemo samo da stojimo ovako i gledamo?” „Ne, neću te uznemiravati. Znam da ćeš je završiti. U redu, hajde da je zapalimo, hoćemo li?” Nismo. Oboje smo bili pomalo izgubljeni, čini mi se. „Ako sam u pravu, Alhemičar će biti veoma kontroverzna knjiga.” ,,Kako?” „Elizabet je napravila takve optužbe, koje će ozbiljno potceniti Njutnov ugled. Znaš li koliko opasno to može da bude. On je praktično nacionalni svetac. Da budem iskrena, brinu me posledice objavljivanja ove knjige.” ,,Ne moraš da brineš ni zbog čega. Tvoje ime neće biti na koricama. Bićeš bezbedna od bilo koje vrsta publiciteta. Izdavačima će se dopasti sav taj skandal, prodavaće primerke i primerke. Zašto ti ne bi zapalila? Samo zapali to parče novina, koje viri tamo.” I jesam. Vatra je počela da se uvija svojim putem preko papira. ,,U redu. U redu. Znam”, rekla sam. „Dopada mi se činjenica da moje ime neće biti na koricama. Izvući ću čep i baciti ručnu bombu, a onda posmatrati iz
daljine, šta se događa. Posmatraću sve naučnike koji se bave Njutnom kako jurcaju unaokolo, pokušavajući da izazovu Elizabetine dokaze. Podižući ruke od užasa. Možda će čak biti i naslova „Ručne bombe nemaju čepove.” „Šta god – oroz, okidač, čep... Ova knjiga će napraviti talase, sigurna sam u to.” „Imaju igle.” „Šta imaju?” „Ručne bombe. Pogledaj plavo u vatri. Elizabet je volela lomače. Imala je običaj da ih pali subotom uveče, tokom čitave jeseni. Kada sam bio ovde, pravio sam ih za nju, a onda bismo zajedno pili bocu vina, dok se dim prosipao iznad reke. Uvek me je podsećalo na tebe.” ,,Nemoj”, rekla sam. ,,Šta?” „Samo nemoj.” ,,U redu. Nikada me nije podsećalo na tebe... Onda bi pomešala pepeo i prosula mešavinu oko jabukovog drveća i ispod ruža, svakog proleća. Da li je uspela da dešifruje one rečenice iz Njutnove beležnice? Uvek sam se nadao da će uspeti. Bila je to prava opsesija.” „Kakva šifra? Nisam naišla ni na kakvu šifru u njenim papirima.” „Njutn je koristio šifre u nekim njegovim beležnicama. Biograf je uspeo da dešifruje većinu toga u šezdesetim, ali postojala su četiri skupa slova u jednoj od najvažnijih, ranih beležnica, koje niko nije uspeo da dešifruje. Elizabet je bila ubeđena da je to neka moćna alhemijska mantra, koja mu je bila predata. Pitala me je da joj pomognem u dešifrovanju pre nekoliko meseci. Dobar sam sa šiframa, ali tu nisam mogao da dešifrujem. Nas dvoje smo proveli sate ispisujući slova u različitim kombinacijama. Bila je ubeđena da je Njutn to koristio kao neku vrstu antičke magije za pročišćavanje kako bi zaštitio ostatak svog rada. Ona je pronašla neke od kombinacija slova u drugim alhemijskim knjigama.” „Obratiću pažnju na to u njenim beleškama”, rekla sam. „Vidi. Imam nekoliko boca šampanjca u frižideru, koje mi je Kit dala kad sam se uselila. Da li da iznesem vlašu ovamo ili to možda nije u redu? Bezukusno?” „Samo ako je zaista šampanjac, a ne kava17. Neću piti kavu”
Kada sam iznela vlašu i čaše iz kuće, već sam mogla da vidim sjaj zapaljenih novina, kako osvetljava obalu reke, bacajući narandžaste oblike iznad kore brezovog drveća, i duž staze vlažni dim odlazio je puneći šumu. Videla sam tvoju siluetu na odsjaju vatre, veoma mirnu. Iza tebe, sa druge strane reke, u tami, stajalo 17
Belo ili roze penušavo vino, koje se proizvodi u Španiji (prim. prev.)
je prazno zemljište stauerbričkog vašarišta, sada nevidljivo, kao da ništa tamo i ne postoji, samo crna praznina, a mi smo stajali na samoj njenoj ivici, gledajući u nju. Ti, između mene i mraka, mislila sam. Moj talisman da zadržim sve to daleko. Močvare Stauerbridža gde su čistili svinje i gde je Njutn kupio svoju staklenu prizmu. Trgovci i ljudi iz grada i prostitutke sakupljali bi se u redove negde ovde, u blizini, kod Feri lejna i Voter lejna, rano ujutru dok su zvona kapele počinjala da zvone, iz tišine Čestertona do buke i svetla vašara. Na pijacu, na pijacu, da se kupi debela svinja. Ponovo kući, ponovo kući, pevajući18. Bilo je to kao da je negde u zemlji, tačno ispod dela obale gde smo zapalili vatru, neko okrenuo ventil, i kroz tu usku rupu, svi gasovi zemlje su bežali. Vatra toliko plava i narandžasta i gusta da je mogla da se dodirne, koja je počela tamo u preplitanju lomače od jabukovog drveta i odbačenih stvari života jedne žene. Oko ovog plavog svetla, tama se raspala u senke sive i smeđe. „Prolazi kroz”, rekla sam. „Izgleda kao da nešto prolazi kroz. Kao neko ushićenje.” „Počinješ da zvučiš kao Elizabet.” ,,Oh da, ja sam sa alhemičarima. Neverovatno je kako to menja tvoj pogled na svet. Truljenje je ključ. Truljenje smanjuje sve do nivoa haosa, da bi onda moglo da bude ponovo stvoreno. Jabuke su istrulile u vatru i plavo svetlo. Fantastično. Sastavljanje i rastavljanje. Iz truleži dolazi moć.” Sipao si mi jednu čašu. „Kao šampanjac”, rekao si. „Grožđe u tečno zlato i vazduh, a onda asimilovano u ljudskom telu. To smo ti i ja i promena grožđane materije.” ,,Da li mi se vi to podsmevate, gospodine Braune?” Držao si se na distanci. Oboje smo držali distancu. ,,Oh, ne, daleko od toga. Možda oboje mesečarimo. Možda će ova vatra da se pojavi kao trenutni déjà vu sledećeg puta kada se nađemo među prijateljima, na ivici lomače. I borićemo se da se setimo onoga što mislimo da se sećamo...” ,,Oh, uvek ću se sećati ovoga.” ,,Da. Elizabet je imala nešto sa ovim.” „Elizabet? Ne. Ona ne bi želela da radimo ovako zajedno.” „Nikada nije ni znala za nas.” „Bojim se da jeste. Pričala je sa mnom o tebi, nekoliko meseci pre nego što sam otišla u Francusku.” „Nikada mi nije rekla. Nikada nije pomenula za sve vreme otkako si otišla. Iako, kad razmislim o tome, bila je vrlo brižna te zime. Kao da je znala da patim. Ali nikada nije ništa rekla.” ,,Ne, ja sam je zamolila da ne kaže.”
18
Deo iz narodne pesme (prim. prev.)
„Odjednom sam tako umoran, Lidija. Pitam se da li bi mi dozvolila da prespavam u maloj spavaćoj sobi. Tamo je i dalje krevet, zar ne?” „Ovo je tvoja kuća.” Bila sam hladna, odjednom vrlo formalna. Nisam mislila da budem takva. „Izvini, nije trebalo da dolazim uopšte. Nisi ti u pitanju. Elizabet je. Ovo je prvi put da sam ovde od one nedelje.” „Mislim da nemam rezervnu posteljinu.” „Ima potpuno nov jorgan u ormanu ispod stepenica. Doneo sam ga u slučaju da ti bude hladno kad dođe zima. U stvari, Sara je, ne mogu to da pripišem sebi. Ona je ta koja je pažljiva. Verovatno je i dalje neotpakovan.” Pokazao si na sazvežđe koje sam napola prepoznala. ,,Da li si videla Velikog medveda večeras?”, rekao si. „Izgleda kao čaša koja se preliva.” Sazvežđe je bilo čaša koja se preliva. Stajali smo tamo, tog momenta, gledajući u nebo kroz bele čestice pepela, sada već smirene lomače. Kembridž: lepi, zagušljivi Kembridž. I ostao si. Našla sam taj, i dalje upakovan jorgan u ormaru, ispod stepenica; doneo si svoj ruksak iz auta, i na sekund sam videla male poklone koje si doneo za Saru i dečake iz Berlina: sapune, razglednice, čokolade i knjige, sve ubačeno unutra. Pitala sam se da li mi je stalo – da, još jedno mesto gde je nekada ostala modrica. Pitao si me da li sam sigurna spavajući na podu od mezanina i ja sam pitala zašto pitaš. Rekao si da su stepenice isuviše strme i opasne za mesečare, a ja sam rekla da još nikada nisam pala sa stepenica dok sam mesečarila. Onda, dok si ti spavao dole, dok je mesec bacao svoju svetlost direktno na tvoj krevet, kroz prozore bez zavesa, negde u ranim jutarnjim časovima, sanjala sam starog čoveka, koga sam donekle prepoznala, kako pada kroz senke meseca, dole niz drvene stepenice koledža u Kembridžu. Sanjala sam kako njegova krv ispunjava ivice kamenja, ispod njegove glave. Krv, koja mu je curila iz nosa. Od tada se pitam da li je tvoje prisustvo bilo razlog zbog kojeg sam to sanjala. Probudila sam se usred noći, natopljena znojem, sećajući se pada u snu. Razmišljala sam o Dilis Kajt, i prizmi napravljenoj od rečnog kamena, i vatri napravljenoj od jabuka. Nešto je bilo podsticano negde u toj kući. Mi smo bili deo toga, ali samo deo. Skupljanje je bilo ono što je važno. Ti, ja, Elizabet i Vil u toj maloj kući u voćnjaku – u peći staklara. Neko je trebao da vidi šta se događa, i da ne zapali šibicu. I nije trebalo da siđem niz te stepenice, gladna tvog tela, u toj noći ispunjenoj snom. I nije trebalo da budeš budan i da me čekaš.
Kada sam se probudila u zoru, na tvom jastuku bilo je krvi, kao i osušene krvi razmazane po tvom uspavanom licu, kao da te je neko udario. Da li sam te ja udarila? Da li si krvario zbog mene? Šta se desilo u toku noći da te natera da krvariš? „Kako čudno”, rekao si, budeći se pred mojim očima, bacajući pogled na čaršave. „Krv iz nosa. Sanjao sam da sam pao niza stepenice.” „Mora da je zbog onog razgovora o mesečarenju, od sinoć”, rekla sam, previše zbunjena da bih ti rekla da sam sanjala taj san nekoliko sati pre tebe. „Može li san da te natera da prokrvariš, šta misliš? Ili je to bila samo slučajnost?” „Nikada mi nije curila krv iz nosa noću”, rekao si. „Mora da starim. I sav sam u modricama – ovde dole na rukama i ova na butini – šta si mi to uradila sinoć?” „Možda si princeza”, rekla sam. „Princeza?” „Princeza na zrnu graška. Grašak koji je napravio modrice na devojčinom telu kroz stotine dušeka.” „Šta mi to radiš, Lidija Bruk? Pogledaj me. Modrice i krv – to je zato što si mi ponovo skinula kožu, okrenula me čitavog naopačke. Uvek si to radila.” „Nisam imala nameru.” „Ali, ipak to radiš. Ili jedna od vas to radi. Jedna od vas me progoni, prati me tako da nikada nisam sam. Sve vreme dok nisi bila ovde – svakog dana, svakog prokletog dana, pojavljivala si se u neko vreme. Odnekuda.” ,,To nije istina.” Rekla sam, povlačeći svoj ogrtač oko sebe, okrećući ti leđa, gledajući napolje u baštu. ,,To jednostavno nije pošteno.” Naslonila sam obraz na staklo, hladno i ćoškasto. „Morala sam da odem jer bi jedno od nas poludelo. Nisi hteo da me pustiš. Bolelo je što odlazim, skoro mi slomilo srce, ali otišla sam, jer sam morala. Da, ostavila sam te samog. To jednostavno nije fer. Nisi hteo da popustiš.” „Bila si potpuno slobodna sa mnom; i dalje si. Popela si se u moju glavu; provukla ruku kroz taj slomljeni okvir prozora, otvorila i ušla unutra, ponašala se kao u svojoj kući, našla gde se sve nalazi, kako radi struja, mesta gde sam sakrio rezervne ključeve, otkrila šifru za moj sef. A onda si razbacala svoje stvari unaokolo – sva tvoja sećanja, tvoje strasti, način na koji posmatraš stvari. Ne možeš izvaditi sve te stvari iz moje glave, samo zato što si otišla iz zemlje, zaboga. Ostavila si ih sve, iza sebe. Ovde, u mojoj prokletoj glavi, tako da svaki put kada vidim zalazak ili izlazak sunca, vidim ga kroz tvoje oči i zamišljam šta bi ti rekla. Svaki put kad čujem Šopena, ili kad jedem pomorandže, ili kad čitam Elizabet Bišop. Misliš da je bilo lako voleti te sve ove godine? Sa svim tim stvarima ovde?” „Onda nemoj da čitaš Elizabet Bišop”, rekla sam ,,ili da jedeš pomorandže, ili da izlaziš rano ujutru ili uveče.” ,,Ne ide to tako.”
,,Ne”, rekla sam. „Znam. Ne ide.” Svako more, svaka botanička bašta, svaka biblioteka, svaka nota Mocartovog ,,Rekvijema”... ,,I šta sada?” Stajao si iza mene, sada, nag ujutru, sa jednom rukom na mojim leđima, dok si drugom ispisivao moje ime po magli koju sam napravila na prozoru. Okrenula sam se da te pogledam, ozbiljna i pomalo uplašena. Još sam mogla da osetim miris dima drveta sa lomače, zalepljenog na tvojoj toploj koži. „Šta sada?”, pitao si ponovo, uvlačeći ruku pod moj ogrtač. „Mene pitaš?”, rekla sam. „Vidi. Samo zato što si ostao prošle noći, ne znači da je sve ponovo počelo. Možemo otići.” ,,Ne želim da odem. A ti možeš da odeš samo ako obećaš da ćeš sa sobom poneti čitavo svoje biće i da nećeš ostaviti ni najbleđu senku, ovde, u mojoj glavi. Moraš da obećaš da ćeš odneti sve svoje senke, koje lutaju po mojoj koži, svuda, sve vreme. A pošto to ne možeš da obećaš, ne možeš ni da odeš. Zato ćeš morati ponovo da me poljubiš, samo da se uveriš da sam i dalje ovde, a ja ću morati da poljubim tebe, da se uverim da si i dalje ovde, da nijedno od nas nije samo fantom u snu onog drugog.” ,,Ne... neću te poljubiti”, rekla sam, i poljubila te. ,,Ne, i stotinu puta ne.” „Imam poklon za tebe”, rekao si, okrećući se da uzmeš torbu koju si bacio u ugao sobe. „Bilo nam je dozvoljeno da provedemo pola dana u gradu, u pratnji. Ostali su otišli u razgledanje, ali postoji jedna prašnjava drugorazredna knjižara koja mi se dopada, u nekom zapećku od ulica, pod imenom Akerštrase – dopala bi ti se. I našao sam ti ovo. Oduvek sam želeo da ti kupim primerak. Pater ju je napisao za tebe, znaš, stotinu godina pre nego što si se rodila.” Bila je to mala Paterova Renesansa, sa crvenim koricama od kravlje kože, u kojoj si napisao, na praznoj stranici, kao da se ništa nije promenilo, ,,Za Lidiju” a onda Paterove reči: ,,i za ovo stalno nestajanje, to čudno, neprestano uplitanje i rasplitanje nas samih.” Kasnije tog jutra, nakon što si otišao u laboratoriju, nakon što sam posmatrala kako se tvoja krv pretvara u dim smeđe boje, a zatim nestaje sa jastučnice, koja se natapala u hladnoj vodi sudopere, krenula sam u potragu za gospodinom F, u kutiji sa karticama imena alhemičara. Svetlosmeđu plastičnu kutiju nije bilo teško pronaći, ispod gomile prašnjavog, nepovezanog papira, u kutiji koju je Elizabet obeležila sa „Evropske alhemičarske mreže”. U kutiji su bili podaci čitavih decenija istraživanja, plodovi putovanja u arhive na koja je išla Elizabet, u mnogim evropskim gradovima, poput Amsterdama, Praga, Milana, Kelna, Đenove, Antverpena i Kopenhagena, gde je deo po deo sastavila uporedne živote stotine alhemičara sa imenima poput Olana Borihusa, Osvalda Krolijusa, ili Johana Joakima Bičera, životi zabeleženi u detaljne, zamršene beleške. U kutiji je bila po jedna kartica za svakog alhemičara kojeg je istraživala; na svakoj kartici bilo je njegovo ili njeno zanimanje, obrazovanje, religija, datumi, pokrovitelji i društva kojima su pripadali. Životne priče onih koje sam nasumično izvukla bile su
neverovatno slične. Ovi alhemičari bili su putnici, lutalice – retko su ostajali u jednom gradu više od četiri-pet godina. Radili su u sudnicama, kao doktori, kao tutori plemićkim sinovima, ili su predavali na univerzitetima. Ponekad je na kartici pisalo zatvor ili egzil ili neobjašnjiv nestanak. Stalno su bili u pokretu, ovi putnici, putujući svuda po Evropi, jedni do drugih, i jedni između drugih, noseći tajne. Bila su tri imena pod slovom ,,F” na listi: Ezekijel Fokskroft, Robert Flud i Džon Frajnd. Vil je rekla da je gospodin F bio kolega sa koledža Kings. Flud je bio sa Oksforda, koji je umro 1637. godine; Frajnd neće biti rođen sve do 1675. godine. Kartica za Ezekijela Fokskrofta je nedostajala. Još jedan ćorsokak. Nisam ti rekla da kada sam otišla da skinem jastučnicu sa štrika, gde se ispod jabukovog drveća sušila na suncu i vetru krepkog oktobarskog dana, mrlja od krvi bila je jednako smeđa i jednako duboka kao tog jutra. Zašto ti to nisam rekla? Kako sam mogla to da uradim? Bacila sam jastučnicu na vatru koja je tinjala, gde su je plamenovi pretvorili u nešto drugo, gde nisam morala da mislim o tome.
K
oliko puta možeš da objasniš neobjašnjiv događaj kao puku slučajnost? Neprestano okretanje istog parčeta papira na vetru, u bašti bez vetra, četvrti pad sistema kompjutera sa gubitkom samo jednog dokumenta, komad tkanine sa mrljom od krvi koja nestaje i vraća se... Koliki je broj ovih ponovljenih događaja, kome se može pripisati racionalno objašnjenje? Niz slučajnosti postao je šablon. Prirodno krvari u natprirodno, negde u tom spektru. Možda ne postoje ivice, samo senke. Zakoni verovatnoće bili su ozbiljno rastegnuti u Studiju, od kada sam se uselila u njegovu napregnutu tišinu. Borila sam se da objasnim stvari još od prvog dana. Ponekad sam se smejala samoj sebi zbog stvari koje sam umišljala. Prvih nedelja dala sam ti svoje priče, rekla ti za čudna svetla i slučajnosti, pružila ih kao zabavu, ali do kraja oktobra njihova učestanost i neverovatnost, postale su zabrinjavajuće. Prestala sam i tebi da pričam, jer sam se plašila da ćeš misliti da sam luda ili blesava, ili zato što sam te štitila od onoga što sam počela da uviđam. Volela bih da mogu da kažem da su snovi počeli one noći kada sam počela da čitam Elizabetino uvodno poglavlje, ali počeli su u roku od nekoliko dana od kada sam se uselila u Studio. Nije to bio vremenski tok, kao niz pažljivo postavljenih domina, koje padaju i padaju, svaka poklapajući sledeću u nizu. Ne mogu da kažem šta je bilo – mešavina, poput svetlosti, koja je kroz prizmu Studija počela da se deli na različite boje, odbijajući se od zida, trepereći, igrajući, otvarajući i zatvarajući se. I, kao Njutn, nisam sve videla odjednom. Trebalo mi je dve godine da shvatim kako su šabloni padali tada, godinama udaljeni od svitanja. Prvih nedelja dok sam radila u Studiju, osetila sam to kao neznatnu smetnju na samoj ivici vida ili sluha, i skoro uvek u svitanje ili sumrak – nešto, prigušeno bolno, jecanje nečega, čulo se u daljini, figura jedva da se i nazirala u bašti, kao bazen svetlosti koji se čudno kretao po zidu. Nije to bilo ništa. Osećaj prisustva, ali nikada osećaj posedovanja. Prolazni momenti, lako zaboravljeni, čak mnogo lakše pripisani mašti, piščev mozak dok radi, stvara. Osećaj kao da je nešto zaboravljeno, ili kao da neko nedostaje. Rekla sam ti to jednom i smejao si se. Pisanje može biti poput progonjenja, rekla sam, a ti si rekao da je to kliše. Bunila sam se. Postoji nekoliko stvari koje se mogu reći za pisanje, rizikovala sam, koje nisu kliše. Kada si se nasmejao, bila sam još upornija. Ipak ima nečega što progoni u tome, rekla sam, možda zbog te povišene osećajnosti, jer provodiš toliko vremena slušajući reči. Praviš lik ni iz
čega, od nekoliko reči, fragmenata ljudi koje poznaješ ili koje si video izdaleka, i jednom kada ustanu i počnu da hodaju, oni ne dolaze i odlaze samo onda kada ti to želiš, počinju da zahtevaju, da se pojavljuju u neobično vreme, da rade stvari koje ne bi ni sanjao da mogu; prišunjaju ti se iznenada, dok spavaš ili vodiš ljubav. I ne govorim o iznenadnim idejama za zaplet ili novu epizodu – mada se i to dešava – ali ja pričam o ljudima koji postoje samo u tvojoj glavi, ali koji se pojavljuju u tvojoj dnevnoj sobi, kada si privremeno zaboravio da uopšte postoje, kada si zatvorio vrata svog kabineta za njih. To je neka vrsta posednutosti. Počinješ da osećaš kao da te neko posmatra. Ljudi iz Alhemičara su drugačiji. Oni su bili živi; imali su meso i mišiće i krv; imali su porodice i prijatelje, sobe i biblioteke u kojima su radili. Skoro svi Elizabetini ljudi bili su ljudi iz Kembridža; pronalazili su svoje puteve kroz hodnike koledža, bašti i lavirinte ovog grada pre 400 godina. Pričali su, svađali se, razmenjivali su novac, pili zajedno u krčmama i većina ih je davno zaboravljena. Svi su bili isprepletani na načine koje samo mogu da nagađam, preplitanja koja je Elizabet tražila na mapi, zakačena za alhemičarske mreže koje su se prostirale po lavirintima Evrope. Postojale su tajne, šifre, prijateljstva koja je Elizabet mogla samo da nasluti; mnoga koja je uspela da otkrije i zabeleži u njenom registratoru. Ali oni su bili Elizabetini ljudi, ne moji. Nisu mogli mene da progone, jer ih ja nisam prizvala. Vil je znala na šta mislim. Jednom sam je pitala o njenim ljudima. Radila je – čitala i pravila beleške iz Emersonovog eseja, sedeći na sofi, pored šporeta, jednog popodneva, dok sam ja radila za velikim stolom. ,,Da li mnogo razmišljaš o njemu?”, rekla sam. „Šta? Ko?” ,,Torou.” „Zašto me to pitaš – baš sada, mislim?” Nasmejala se i blago porumenela. ,,Ne znam.” „Baš sam mislila na Toroa, kad si progovorila.” ,,O čemu si razmišljala?” „Pitala sam se šta bi on mislio o Iraku. Šta bi uradio po pitanju rata, ako baš moraš da znaš. Znam, znam. Ludo, a?” „Ali čitaš Emersona.” ,,Da, ali ne mogu da čitam Emersona, a da ga ne čujem kako razgovara s Toroom. Uvek to rade. Svađaju se. Pokušavaju da nadjačaju jedan drugog u mojoj glavi. Razmišljaju o stvarima, ne slažu se. Ponekad ih pitam nešto. Da li se to tebi dešava?” ,,Ne”, rekla sam. „Nikada. Mislim da bi trebalo da se posavetuješ sa lekarom oko toga.” „Šališ se?”
,,Da, naravno da se šalim. Ponekad čujem sve moje ljude kako pričaju u isto vreme. Toliko je bučno da ne mogu da mislim. A onda, tu su i svi oni stvarni ljudi, takođe, oni koji nisu mrtvi, pričaju. Moja maćeha, moj otac, Kit. Toliko pitanja imam da im postavim. Toliko opcija o kojima treba da razmislim.” ,,Da. Sranje. Potpuno si u pravu. Moja baka mi je uvek negde u glavi kada mislim o politici. Mora ona da kaže svoje. Kao da neće da dozvoli da bude izostavljena. Da, uvek je tu Torou, Emerson, moja baka i ja, pokušavamo da sredimo svet, na nekom parkingu ili negde.” „Parkingu?” ,,Da, čudno, zar ne? Mesta na kojima sve vodiš razgovore u glavi. Sa Emersonom i Toroom misliš da će to biti šuma ili rečna dolina ili polje puno cveća. Ali za mene je to uvek parking. Sada ćeš da me pustiš da radim ili ćeš da ideš sa mnom u šetnju, ako si spremna za pauzu?” Sada smo pričale sve lakše i lakše, posebno onih posebnih jutara kada je biblioteka bila zatvorena, a ona bi došla da radi pored mene u Studiju. Ručak bi se nekad odužio na sate, i obično sam šetala s njom, po podne. Ali, kao da sam nekako znala, nikada nisam s tobom pričala o njoj, niti njoj o tebi. Iz nekog razloga mislila sam da Elizabet to ne bi želela. *** Sada si ponovo bio u mom pejzažu, na mom parkingu, svađajući se sa mnom, pričajući sa mnom. Nikada ne bi odlazio. Obećanja nisu imala nikakvog smisla, kao ni odluke ili pravila. Sve smo to već jednom probali. Za trenutak, osećaj olakšanja bio je dovoljno zapanjujući. I kao i pre, doneo si mi predmete u zamenu za reči koje nedostaju. Sara nije bila tu, pa si ostajao u Studiju jednu noć za drugom, vraćajući me na kraju dana iz alhemije i kuge i dima i sumpora, i od tog još nerešenog pitanja: Šta je Elizabet Vogelsang znala? „Zaboravio sam”, rekao si jednog jutra. „Nosim ovo već nedeljama. Zaboravio sam da ti dam ovo.” Bacio si mali komad stakla prema meni. Pao je na izlomljenu belinu posteljine koju sam skupila oko svoje kože, hladno je na jutarnjem vazduhu. Komad stakla. Prizma. Trouglasta. Staro staklo. Prešla sam rukom preko njenih hladnih ivica, osećajući iskrzanost ponegde. Podigla sam je prema svetlu. Nijednog balončića u staklu. Predivno. „Planirao sam da ti je dam još pre nekoliko nedelja”, rekao si. „Bilo je Elizabetino. Ostavila je. To je prizma.” „Da li je stara?”, rekla sam. „Sedamnaesti vek? Kako ju je našla?” Ali ti si već nestao niza stepenice, ponovo kasneći.
„Ukrala ju je”, viknuo si odozdo. Sela sam na najvišu stepenicu, tako da mogu da te gledam dok odlaziš, i držim prizmu okrenutu prema jutarnjem svetlu. „Ne budi smešan”, rekla sam. „Kako glupa ideja.” „Kako god ti kažeš”, rekao si. „Ali prizma tačno te veličine i opisa ukradena je iz muzeja Vipl pre otprilike godinu dana. Bila je to jedna od Njutnovih.” Onda su se prednja vrata zalupila. Tvoji koraci na šljunku napolju, hod po stazi, kapija koja se otvara i zatvara. Tišina.
N
jutnova prizma, napravljena u Morelijevoj fabrici stakla, na malecnom ostrvu na obali Venecije, i poslata preko okeana i kroz vodene puteve Fenza, kako bi stigla na vašar u Stauerbridžu, gde ju je Njutn kupio od londonskog trgovca staklom za samo nekoliko novčića, bila je sada u mojim rukama i ponovo u Studiju. Ovde, u njenoj ličnoj laboratoriji, u pećnici njene glave, Elizabet je pretvorila rukopise i beleške i činjenice u istoriju koja teče, povezanu ne sa živom i antimonom, već sa opasnim optužbama. Sada, sa prizmom na stolu ispred mene, počela sam ponovo da čitam treće poglavlje rukopisa Alhemičara – poglavlje o Njutnovoj optici, koje je Elizabet nazvala „Razdvajanje belog” i koje je opisivalo kako je Njutn naučio da koristi prizmu da razdvoji svetlost, dok je epidemija kuge stezala svoj obruč oko grada, pretvarajući mala tela u leševe. Možda sam mislila da ću sa prizmom kao talismanom, koji stoji između mene i njenih reči, moći da vidim nešto novo; možda ću videti zašto je Elizabet toliko očajnički bila potrebna prizma, da ju je ukrala iz muzeja. Elizabet je započela treće poglavlje kometom, opisujući veoma neobične eksperimente sa svetlom mladog Njutna, u njegovim sobama, u Trinitiju sredinom šezdesetih godina sedamnaestog veka, godina kuge. „Razdvajanje belog” komplikovano je povezivalo kugu sa svetlom. Kada je dvadesetjednogodišnji Isak Njutn posmatrao kometu kako prolazi lagano preko neba iznad Kembridža, decembra 1664. godine, ostavljajući svetleći crveni trag iza sebe, moguće je da je to video kao znak svoje sopstvene sreće, jer je 1664. bila dobra godina. Šest meseci ranije dobio je stipendiju Trinitija, koja mu je omogućila male prihode, 26 šilinga godišnje. Sada više nije morao da radi za svoj napredak na koledžu kao supsizar19, da donosi hranu, čisti čizme ili prazni noćne posude, i imao je više vremena, vremena za čitanje, računanje i eksperimente. Kometa ga je fascinirala; ostajao je budan iz noći u noć, šetajući po svojoj bašti, posmatrajući rep komete, praveći beleške o tome kako se svetlo komete pomeralo, gubeći toliko sna da se kasnije setio da je potpuno poremetio umom. 19
Supsizar je najniži stepen studenta, oni su radili tokom studija za nekog od članova, iako Njutnova porodica nije bila siromašna, njegova majka nije htela da plati za njegov viši status.
Kretanje svetlosti postalo je pitanje od velikog značaja za Njutna otkako je počeo da čita rad kontroverznog francuskog filozofa Renea Dekarta20. Počeo je novo poglavlje sveske pod nazivom Questiones Quaedam Philosophae – neka filozofska pitanja – uglavnom pitanja vođena Dekartovim idejama. Dekartova objašnjenja funkcionisanja univerzuma istovremeno su mučila i opterećivala Njutna. Za Dekarta je sve moglo da se objasni materijalnim i mehaničkim terminima. Tvrdio je, na primer, da je svetlost pritisak koji se trenutno prenosi kroz prostor, iz kosmičkog vira. Ovaj pritisak na materiju, uzrokovao je kretanje određenih čestica, koje je Dekart nazvao „kuglice”. Kada dođu do mrežnjače, one proizvode osećaj beline, ali ukoliko počnu da se okreću, onda stvaraju osećaj boja. Drugim rečima bela je nastala prva, putujući u linijama, i može se promeniti u boju ukoliko se doda okretanje. Engleski filozofi su takođe bili okupirani svetlošću, odnedavno. Robert Bojl objavio je knjigu od nazivom Eksperimenti i razmišljanja vezana za boje: Početak eksperimentalne istorije boja, 1664. godine, punu priča i rezultata eksperimenata, problema i pretpostavki o tome kako su nastale boje21. Robert Huk je objavio svoju neverovatnu novu knjigu o optici i mikroskopima, Mikrografija, 1665. godine, u kojoj opisuje svoje opširne eksperimente sa zracima svetlosti koji se odbijaju na različitim površinama poput mehurića sapunice i prozirnim filmovima liskuna. Došao je do zaključka da su boje utisci nastali na mrežnjači od različite jačine pulsirajućeg svetla22. Njutn je bio siguran da svetlost nije podrhtavanje, kao da ni boje nisu rezultat pomešanih i spoljašnjih utisaka. Bio je siguran da nematerijalne stvari, sećanje, mašta i volja, na primer, takođe igraju ulogu u čudu gledanja. Njutn je odlučio da pokaže, kroz seriju detaljnih i ponovljenih eksperimenata23, da su obojica, i Dekart i Huk, grešili. Negde tokom ranog proleća 1665. godine, kada mu je sunce obezbedilo dovoljno jake zrake u
20
O Njutnovom čitanju Dekarta pogledati J. Lohne (1968), ‘Experimentum Crucis’, Notes and Records of the Royal Society, 23, str. 169-99; Westfall, Never at Rest, str. 345-7; Mamiani, M. (1976), Isaac Newton Filosofo della Natura: le Lezioni Ciovanni di Ottica e la Genesis del Metodo Newtiano, str. 81-94. 21 Najznačajnija dela o optici u sedamnaestom veku su A. I. Sabra, Theories of Light from Descartes to Newton (London, 2nd ed 1981), and Allen E. Shapiro, ‘Kinematic Optics: A Study of theWave Theory of Light in the Seventeenth Century,’ Archive for the History of Exact Sciences, 11 (1973), str. 134-266. 22 Robert Hooke (1665), Micrographia, str. 54. 23 Najiscrpnija i najdetaljnija istraživanja o Njutnovim eksperimentima sa prizmama pogledati Simon Schaffer (1989), ‘Glass Works: Newton’s Prisms and the uses of Experiment’ in S. Schaffer and S. Shapin (1989), The Uses of Experiment: Studies in the Natural Sciences. Takode pogledati Rob Iliffe (1995), “That puzleing Problem”: Isaac Newton and the Political Physiology of Self’, Medical History, 39, str. 433-458.
njegovim sobama u Trinitiju, Njutn je pretvorio svoje sopstveno oko u eksperimentalnu opremu. Tog jasnog ranog jutra, dok je jesenje lišće letelo po bašti, izvan Studija, pročitala sam Elizabetin pedantan opis Njutnovih optičkih eksperimenata. Naglasila je kako mu je njegov fizički bol delovao potpuno beznačajno u odnosu na nivo i pritisak njegovih pitanja. Spreman da prvo testira Dekartovu tvrdnju da su boje posledica pritiska svetlosti na očnu jabučicu, kupio je tupu, veliku drvenu iglu zvanu šilo i, u tišini svojih soba u Trinitiju, gurnuo ju je u svoje oko, između očne jabučice i kosti. Zadrhtala sam. Pritisak jeste pravio razliku prilikom gledanja, očigledno. Kada je snažno pritisnuo, video je tamne i obojene krugove, ali iako su boje bledele kada je popustio pritisak, nisu odjednom nestale. Ostavile su svoje duhove – Njutn ih je zvao fantomima – u njegovom vidnom polju, kada je pritisak prestao. Elizabet je zalepila u svoj rukopis fotokopiju dijagrama koji je Njutn nacrtao kako bi opisao eksperimente na svom oku 1665. godine. U jednoj od njegovih beležnica nacrtao je svoje oko, izloženo i nateklo, kako bi ispunio dragoceni papir, oivičio ga slovima, kako bi označio tačke njegove unutrašnje površine. Skicirao je putanju svetla od malecnog sunca, i ruke, odvojene od tela, kako uzima šilo veličine rapira, i gura, probada i pritiska, sa samopouzdanjem, u oko, bez saosećanja. Ostatak Njutnovog tela nije se nalazio na crtežu, na ovom parčetu papira bili su prikazani samo preuveličani delovi tela, ruka u ratu sa okom.
Gledajući u sliku, poželela sam da dodirnem sopstveno oko. Sedeći tamo, čitajući ove opise za Elizabetinim stolom, shvatila sam da sam isto tako radoznala – da li je čudo boja trebalo da bude svedeno samo na pritisak izvršen na oko, pritisak nekog neodređenog kosmosa, tamo negde? Moj trenutni eksperiment sa mekim delom nalivpera, proizveo je samo dug i neprijatan bol, kao i tamne oblike koje kao da su igrale svuda po stranici. Nisam mogla ni da zamislim da ponovim taj eksperiment, štiteći mutnu krhkost svog oka, zamišljajući probadanja i rasprskavanja, krv i bol. Šilo u njegovom oku bilo je samo početak. Dalje, Elizabet je opisala kako je Njutn, zainteresovan ovim mrljama boja, pokušao i zabeležio druge eksperimente. Kada je počeo da gleda u odblesak prolećnog sunca u ogledalu, koliko god je mogao da izdrži, otkrio je da svi predmeti svetlijih boja u njegovoj sobi postaju crveni, a predmeti tamnih boja postaju plavi. Fantomi boja su, kao i ranije, pulsirali i uvijali se, sve dok polako nisu izbledeli i nestali. Onda je saznao da, kao i ranije, u zatamnjenoj sobi i dalje može da vidi plavu tačku kako prelazi u belu, okruženu krugovima crvene, žute, zelene, plave i ljubičaste, još dugo nakon što je prestao da gleda u sunce. Kada je otvorio oči, svetliji predmeti u sobi ponovo su postali crveni, a tamni ponovo plavi, kao da je zatvaranjem očiju ponovo napravio isti efekat kao sa suncem. Još više zapanjujuće, opisao je u svojoj beležnici kako je naučio da prizove fantome sopstvenom voljom. Samo zamišljajući mrlje sunca u potpunom mraku, ležeći u svom krevetu u ponoć, mogao je da ih vrati svetle i jasne kao prvi put kada ih je video. S vremenom, Njutnove oči bile su toliko oštećene gledanjem u sunce, njegova mrežnjača ispečena ovim optičkim duhovima, da je bio primoran da leži čitava tri dana u zamračenoj sobi; trebalo je tri dugačka dana da mu se vid vrati. Mogla sam, sa svim ovim detaljima koje je Elizabet opisala, da zamislim Njutna kako leži ispod tankog ćebeta, u tami svojih soba, verovatno više besan zato što je morao da prekine da radi, nego što je svestan sopstvenog bola, među razbacanim papirima sa žvrljotinama i crtežima njegovih optičkih i matematičkih eksperimenata, kako razmišlja o novom nizu problema koje su eksperimenti izazvali: šta su bili fantomi boja, i zbog čega su mogli da kruže i vraćaju se kad im se prohte? I dok je Njutn ležao tamo, u proleće 1665. godine, kuga je puzila od Londona prema Kembridžu. U paragrafima poput ovog Elizabet je opisivala kugu kao neku brzu stvar, koju nose pacovi, podmuklu i zlobnu. Velika kuga iz 1665-1666. godine nije se pojavila iznenada – sejala je i širila svoje vitice po Evropi več godinama. Određena vrsta, koja je ubila toliko mnogo tih leta 1665-1666. godine, bila je, ipak, prenošena preko pacova, koji su dolazili na obale Londona sa brodova, na nekoliko mesta duž Temze, između Stepnija i
crkve Svetog Pavla u Kovent gardenu, u aprilu i maju. Odatle je kuga pratila pacove duž trgovačkih puteva, šireći se kroz i izvan Londona. Širom Kembridža, dok je Njutn ležao u mraku čekajući da mu se vrati vid, pacovi, zagrejani prolećnim suncem, komešali su se u svojim jazbinama iza drvenih ploča, ispod drvenih podova i u slamenim krovovima, sakupljajući svoje mlade oko sebe, i kako je temperatura rasla, buve su kružile i razmnožavale se u toploti pacovskog paperjastog krzna, posteljica i kože. Dok su pacovi umirali na hiljade, neki čak iza nekoliko sati, buve su tražile ljudsku krv, prenoseći bacile u ljudski krvotok. U roku od tri do šest dana od neosetnog fatalnog ujeda buve, možda na trenutak počešanog, žrtve su počinjale da se tresu i povraćaju, vrlo brzo postajale su preosetljive na svetlost i u potrazi sa tamom, zatvorenih prozora, odlazili su u krevet, sa bolom kostiju u leđima, bolovima u glavi i plućima, oteklim ranama ispod pazuha. Stolari i tesari zatvarali su kuće; mažući crvenom bojom krstove na vratima; bogati su pakovali svoje kočije i odlazili na selo. Po čitavoj zemlji sveštenici su nastavljali da predviđaju apokalipsu – Bog je usmerio svoj gnev na zemlju grešnika, govorili su. Vavilon se ruši24. Crtež u četiri dela, reprodukovan u Alhemičaru, pokazivao je napredovanje kuge iz Londona ka okolnim mestima i gradovima. Na prvoj su nacrtani uspaničeni Londonci kako „lete” iz Londona u druge gradove i sela, penjući se na bilo koji poluvodootporan čamac ili teretnjak. Zatim je prikazana čitava procesija ljudi, miljama duga, koji „lete po zemlji” poput trake, tražeći izlaz iz grada, peške, sigurni da je smrt sada iza njih, ne znajući da je baš u njihovoj odeći i koži. Na trećoj i četvrtoj slici, udara smrt – sada su procesije bile procesije mrtvih, tragači napred, zvoneći svojim zvonima, krećući se ka kužnim jamama. Sada je tamo bilo mnogo više horizontalnih nego vertikalnih tela – premalo ljudi da sahrani mrtve. Prema Elizabetinim izvorima, Kembridž se dosta dobro držao za vreme godina kuge, jer, pažljivim planiranjem, oni leteći Londonci su većinom držani van grada. Elizabet je ispričala kako je Džon Hering, gradonačelnik Kembridža te godine, poznat i kao odbornik saveta za strategijsko planiranje, kao da je kuga bila armija koja napada, koja je već napravila proboj na severu. Pre neprijatelja, odbornik je uposlio radnike da izgrade privremene karantine, na samoj ivici grada, na Letnjem i Koldhems vašarištu.
24
Za istoriju Kembridža u godinama kuge pogledati C. H. Cooper, Annals of Cambridge, 5 vols (Cambridge, 1842-1908), vol. 3; C. P. Murrell (1951), ‘The Plague in Cambridge, 1665-1666’, Cambridge Review, str. 375-406; Raymond Williamson (1957), ‘The Plague in Cambridge’, Medical History, 1:1, str. 51-64.
Kako se kuga približavala, ljudi koji su pazili i čuvali, neka vrsta teritorijalne vojske, zaprečili su sve manje ulaze u grad, pročistili nekoliko ljudi kojima je bio dozvoljen ulazak u čekaonice napunjene dimom, i otrovali sve gradske mačke i pse. Noću, tragači su nosili bolesne i mrtve u karantine, gde su bolesni stavljeni u izolaciju, i o kojima se tamo brinulo. Ukoliko bi bilo koji čovek, žena ili dete preživelo u karantinu, čitav mesečni ciklus, a neki jesu, bilo im je dozvoljeno da se vrate u grad u dva sata posle ponoći, pod uslovom da pročiste dimom svoje kuće, dimom od limunovog soka, sa zatvorenim prozorima puna dva sata pre zore. Poput Lazara vraćenog iz mrtvih. Mogla sam da vidim sa reprodukcije stare mape zalepljene u Alhemičaru, da je Kembridž iz sedamnaestog veka imao svoju sopstvenu vrstu jarka, gde je nekada bio iskopan Kings dič, kako bi sprečio najezdu Vikinga, jarak iskopan od jedne tačke reke Kem do druge, kako bi se napravio zaštitni prsten od vode. Pratila sam prstom po mapi nepravilnu liniju luka Kings diča sve do njegovog spajanja sa
prirodnim vodenim putem reke, i dalje do čudnog ovalnog zemljišta pored Trinitija, gde je reka prolazila oko krčme Garet Grin, i gde će kasnije sagraditi Ren biblioteku 1670. godine. Okrećući mapu tako da je ovalni deo na levoj strani grada, tako da je sever zaista sever, mapa Kembridža, okruženog vodom, odjednom mi je izgledala kao obrnuti crtež Njutnovog oka, sa ovalom krčme Garet Grin kao zenicom. Stavila sam dve slike jednu pored druge – Njutnovo oko koje gleda udesno i oko Kembridža kako gleda ulevo. Još jedna slučajnost. Jedna slika ogledala se u drugoj. U leto 1665. godine dok su odbornici Kembridža radili na tome da zaustave sve infekcije iz krhkog grada, štiteći i zatvarajući sve njegove granice i ulaze, Njutn je u svojoj sobi u Trinitiju, zabadao oštre predmete u svoje oko, otvarajući ga kako bi shvatio zakone svetlosti. Okrenula sam prizmu, Njutnovu pizmu, u svojoj ruci i posmatrala kako boje koje je uhvatila trepere prema meni, bazeni plave i poneki odsjaji crvene. Izgledalo je kao da ima znanje ispod svoje čvrste površine, dubine u koje možda nikada neću ući, tajne koje nikada neće ispričati; bila je tiha kao i Elizabet. Ali Elizabet nije bila tiha – imala sam njene reči, mogla sam da je potražim u ovim stranicama i nađem, dok je tragala za Njutnom kroz ulice Kembridža, u potrazi za boljim alatom, kako bi shvatio svetlost. Zašto je, pitala je, Njutn ostao u gradu koji je zahvatila kuga, nakon što su svi ostali studenti i profesori bili poslati van grada, zarad sopstvene sigurnosti u julu 1665. godine? Odgovor je bila prizma. U avgustu 1665. godine Njutn je trebalo da vidi tragače i kola na ulicama, njihova zvona kako zvone, kako nose bolesne i mrtve na kolima pored Trinitija i dole duž Isusove aleje do karantina, i napolje na vašarište. Trebalo je da posmatra čudne efekte svetlosti kroz dim koji se dizao, dok je vetar duvao kroz prazne ulice grada, vetar koji je duvao preko Fenza sa Urala. Kembridž je trebao da bude potpuno nestvaran tog leta: u bici, sa zabarikadiranim prozorima i ulazima, zvonjavom zvona i tišinom, mirisom sumpora i jama. Za čoveka, neispavanog, poluizgladnelog, i sa očima ispečenim i iscrpljenim od eksperimenata, čoveka čija je mašta raspaljena mislima o apokalipsi i proročanstvu, grad mora da je izgledao poput vizije iz Otkrovenja. U vreme kada su za mnoge druge četiri jahača apokalipse bili bukvalno na kapijama grada, za mladog filozofa izgledalo je kao da kuga uopšte ne postoji. Video ju je, možda čak osetio i sopstvenu krhkost u njoj, ali ta krhkost nije imala nikakve veće posledice kao ni bol u njegovim očima, izazvan optičkim eksperimentima. Njutn je ostao jer nije završio; njegova pitanja i dalje nisu imala odgovore. Nije hteo da ostavi svoje laboratorijske sobe, gde su njegove optičke beleške i matematički papiri bili razbacani, sa minutima kalkulacija i sumama beskonačno malih lukova krivina i algebarskih simbola, ni zbog četiri jahača, ni zbog čega. Pošto je verovao u duhove kao i u čuda alhemije, i gledajući svoj neverovatni uspeh, mora da je osećao da nešto božansko prolazi kroz njega, možda čak i da mu je donelo besmrtnost koja će ga zaštiti od kuge. Ali, isto tako, došao je i do granice
onoga što može da uradi sa sopstvenim okom. Sada mu je bila potrebna prizma da odgovori na nova pitanja, koja je uobličio u vezi sa sastavom boja. Prizma će doći do njega ako bude čekao – neki od najboljih trgovaca staklom u Evropi dolazili su na Stauerbrički vašar, krajem avgusta. Usred tog prvog kužnog leta u Kembridžu, Isak Njutn je kupio prizmu na Stauerbričkom vašaru. Jedan od njegovih rođaka zabeležio je to sećanje, mnogo godina kasnije: U avgustu 1665. godine gospodin I. koji tada nije imao pune dvadeset četiri, kupio je prizmu na Stauerbričkom vašaru kako bi isprobao neke eksperimente, na osnovu Dekartove knjige o bojama, i kada je došao kući, napravio je rupu na svom prozoru i zamračio sobu i stavio svoju prizmu između toga i zida, i shvatio da umesto kruga svetlost pravi sa pravim stranama i kružnim krajevima i što ga je istog trenutka ubedilo da Dekart nije bio u pravu, a onda je sam pronašao svoju sopstvenu Hipotezu o bojama, iako nije mogao da je demonstrira, jer mu je bila potrebna još jedna prizma, zbog koje je ostao do sledećeg Stauerbričkog vašara i onda dokazao ono što je ranije pronašao25.
25
Keynes MS 130.10, ff. 2v-3. Njutn se takođe seća da je kupio prizmu početkom 1666, kao što je pisao Henriju Olenbergu: ‘Na početku godine 1666 (kada sam se posvetio proučavanju Optičkog stakla drugih oblika osim Sferičnog), nabavio sam sebi trouglastu staklenu prizmu, kako bih isprobao slavni Phaenomena of Colours’ Newton to Henry Oldenberg, 6 Feb, 1672; Correspondence 1,95-6.
Interesantno je da se Njutn seća da je kupio prizmu na Stauerbričkom vašaru, one godine kada je, po podacima, vašar otkazan zbog kuge26. Ali, pošto otkazivanje vašara nije objavljeno do avgusta, moguće je da mnogi trgovci koji su došli vodom, nakon što su krenuli iz svojih kuća negde u Evropi daleko pre nego što su mogli da čuju da je izbila kuga, samo su nastavili da plove vodenim putevima Fenza ka sevem, dolazeći do vašarišta u Stauerbridžu, a da nisu ni prišli gradu, ili njegovoj straži ili odbrani. Odbornici su uzeli u obzir da dokle god trgovci ne ulaze u grad, vašar će predstavljati jedva umerenu zdravstvenu opasnost za građane Kembridža, pošto je većina studenata i profesora već otišla u julu. Tako je Njutn ostao da kupi prizmu i da luta čudno praznim i smanjenim vašarom, a kada je niža visina sunca na kraju avgusta ili septembra dovela te prve optičke eksperimente u 1665. godini do završnice, on se vratio u svoj rodni grad, Vulstorp, gde je negde te jeseni ili sledeće, u voćnjaku svoje majke, postavio osnove za zakone gravitacije. Kada se sledećeg proleća vratio u Kembridž, Njutn je započeo novu seriju svetlosnih eksperimenata, u aprilu 1666. godine sa dodatnom prizmom, u svojim sobama, u Trinitiju27. Ovoga puta pretvorio je svoju najveću sobu u ogromno oko, sa rupom na zastorima njegovih prozora, poput mrežnjače. Kroz tu rupu na zastorima upravljao je, okretao i menjao ugao sunčevih zraka, koji su padali na zastore njegove sobe oko dva sata dnevno, oko podneva. Njutn bi bio spreman, čekajući da sunce da ponovo dođe, zanimajući se pripremama ili zapisujući svoje beleške od prethodnog dana, postavljajući papir i olovke spreman da zabeleži detalje njegovih složenih i raznolikih eksperimenata, jer sunce mu neće dugo činiti uslugu. Čitavu je zimu čekao na ovo. Drugi prirodnjaci, pre Njutna, koristili su prizmu za eksperimente sa svetlošću i bojama, uključujući tu i Dekarta28, ali niko još nije napravio projektovani spektar, toliko velik, ili dopustio talasu svetlosti duge da putuje toliko daleko. Njutn je dozvolio da zrak boje putuje 22 stope, od rupe u zastorima na njegovim prozorima, do zida na drugom kraju sobe; tamo, gde je zrak došao do zida, napravio je oblik duge u bojama tri puta duži od sopstvene širine. Napravio 26
Vestfol poriče da je Njutn bio u Vulstorpu sve vreme od početka avgusta 1665 do 20 marta 1666. Ne postoji jasan dokaz, ipak, da se Njutn nije vraćao u Kembridž, na kratke vremenske periode te zime. Za Njutnovu hipohondriju i lečenje bolesti pogledati Rob Iliffe, ‘lsaac Newton: Lucatello Professor of Mathematics’ in Shapin and Lawrence (1998), Science Incarnale, str. 121-155. 27 Za lokaciju Njutnovih soba u Trinitiju pogledati The Lord Adrian, ‘Newton’s Rooms in Trinity’, Notes and Records of the Royal Society, 18 (1963), str. 17-24. 28 Simon Schaffer je otkrio nekoliko prirodnjaka koji su radili sa prizmama; pogledati H. Peacham (1606), The Gentleman’s Exercise; John Bate (1654), The Mysteryes of Nature and Art; G. Della Porta (1658), Natural Magick i T.White (1654), An Apology for Rushworth’s Dialogues.
je izraz „spektar” ili duh, kako bi opisao oblik romba koji je sijao na njegovom zidu, uzan u sredini, sa iskrivljenim ivicama. Oblik njegovog duha bio je konačan – sedam zrakova različite boje od rupe u zastorima, odakle su putovali različitim brzinama, inače bi napravili krug. Ovako je nastala boja: kada zraci svetlosti putuju različitim brzinama.
Postepeno, vršeći serije eksperimenata sa nekoliko prizmi, Njutn je dokazao da su boje jednostavne; bela svetlost je mešavina. Boje prave belu; boje su nastale prve; bela je hibrid. Ova tvrdnja je bila jednostavna, ali je isto tako preokrenula trenutno znanje naopačke. Sve do 1666. godine bela je bila spajana sa jednostavnošću i čistoćom. Sada se Njutn usprotivio – i uistinu dokazao – da su pojedinačne boje bile elementarno prve, čiste i jednostavne. Bela je napravljena od boja. Johan Vermerdošao je do ovog zaključa drugačijim putem, takođe koristeći camera obscura29 i prizme, otprilike u isto vreme kada je i Njutn pravio svoje eksperimente u Kembridžu. Isto su učinili i holandski slikari De Hem i Osijas Bert, koji su proučavali bele boje mesa ostriga. Bela, znali su to ovi holandski slikari, bila je prepuna dugih boja, žestoka i složena mešavina – nikad čista. U Kembridžu, Njutn je to dokazao. Ali sa dimom i mirisom zapaljenog sumpora, i sujevernim šaputanjima kroz zastore svuda po gradu, u vreme kada je božji bes izgledao vidljiv svuda, a kazna sveprisutna, u toj atmosferi, neke su možda zainteresovale tvrdnje jednog mladića da je shvatio kako je nastala bela boja. U početkuje mladić bio tih. Proverio je svoje beleške. Izoštrio je svoja posmatranja i zadržao sopstveni sud.
29
Camera obscura je mračna komora (prim. prev.)
Bilo je to tada, kada sam završila poslednju stranicu Elizabetinog poglavlja, kada sam prvi put spazila gumicom obrisane napomene na njenom rukopisu, na desnoj margini, odmah pored dela iz Otkrovenja i četiri jahača apokalipse. Rukom ispisane i obrisane, preživele jedino kao bledi otisci, te oznake bih verovatno propustila da ih jaka jutarnja svetlost, koja je pod određenim uglom padala na papir, nije za sekund osvetlila. Elizabet Vogelsang je napisala na marginama ovog dela dva pitanja: Da li je mislio da je nepobediv? Da li ga je neko ubedio da misli da je nepobediv? A onda, kasnije, obrisala je oba pitanja. Elizabet je verovala da je Njutn mislio da je nepobediv. Godine 1665. i 1666. verovao je da je njegovo telo van domašaja kuge ili smrti. A ona je verovala da je neko bio odgovoran za tu faustovsku drskost.
N
ašla sam se sa Kit nedelju dana ili malo kasnije u kafeu u Čestertonu; nakon toga otpratila me je dole do Lending lejna i Feri peta, duž keja koji vodi ka gradu. Ona je išla do svoje tezge, a ja u biblioteku. Konačno smo imale malo vremena da provedemo zajedno. Bio je to jedan od onih prijatnih kasnih oktobarskih dana – sunce na reci, žbunje i drveće pored obale reke, spektar zelenog. S vremena na vreme džogeri su nas zaobilazili. Boje su se oslikavale u vodi od svetlo ofarbanih teretnjaka. Zelene – toliko mnogo zelenih svuda oko nas: srebrnozelena od donjeg dela vrba, smaragdnozelena boja trave duž obale, pegave sivosmeđe-zelene niskog rastinja u parku s druge strane. Virdžinija Vulf je jednom opisala obale reke kao da su u požaru, sa obe strane reke Kem, ali sada nije bilo takve vatre ovde. Ili bar ne još. Bilo je crvene – bobice oskoruše, bokovi ruža, vatrotrn – ali crvena je bila zanemarljiva u odnosu na zapanjujuću paletu jesenje zelene, poput iskri tek zapaljene vatre, kao kapi grimizne krvi na živoj ogradi. Tek je trebalo da se pretvori u plamen ili krvarenje. I te čuvene vrbe, koje je opisala kao uplakane u neprekidnoj jadikovki, sa svojom kosom preko ramena, bile su potkresane od kad je šetala ovuda, pa više nije bilo njihovog elegantnog plača, samo uznemirenost srebrnozelenog lišća, ošišane, poremećene glave podignute ka nebu. Reka je i dalje reflektovala sve što je prolazilo iznad nje, kao što je to činila i za Vulfovu, koja se udavila u drugoj reci 1941. godine: nebo, mostovi, crvene bobice, i s vremena na vreme boje su se topile, širile i treperile, poput veslača koji krče svoj put kroz odbleske, samo da bi se ponovo formirale, kao da im površine nikada nisu ni bile razbijene. „Grimizna” rekla je Kit, budeći me iz zbrkanog sanjarenja o bojama i svetlosti. ,,To je ono što svi sada žele. Tonovi burgundca i crvenog vina. Upravo sam ofarbala čitavu gomilu pamučnih košulja – sve su ispale pomalo drugačije nijanse, u zavisnosti od poroznosti originalnog materijala. Savršeno. Neće izgledati jeftino. Kladim se da ću ih sve prodati do kraja nedelje.” „Šta? Izvini... Propustila sam to.” Posmatrala sam krugove vode kako se šire od jednog čamca na veslanje. „Košulje, znaš, tezga. Opet si odlutala nekuda. Pitala si zašto su mi ruke tako crvene. Farbala sam odeću i zaboravila sam da stavim rukavice. Boje bobica su opet u modi, pa sam farbala košulje u crveno, za tezgu.” „Izvini, da. Sok od limuna će ti možda pomoći. On je to isto radio.” „Ko?”
„Njutn... bojio stvari.” „Isak Njutn je bojio stvari?” ,,Da. Imao je knjigu punu recepata za boje, koju je započeo kada je došao u Kembridž. Bio je eksperimentator. Uvek je isprobavao stvari, znaš: trovanje ptica, stavljanje ogledala na zvonik crkve da vidi koliko dugo treba svetlu da pređe od ogledala do ogledala, bacanje stvari sa kula, ubadanje stvari u oči, kuvanje stvari, mešanje stvari, zapisivanje rezultata.” ,,U redu. Kako je pravio crvenu?” Da li mi se podsmevala? ,,Ne mogu baš da se setim. Da, mogu.” Zamućene reči odjednom su se izoštrile. „Ovčija krv isceđena u bešiku, osušena na suncu kako bi se napravio prah, a zatim pomešana sa rastvorom stipse po potrebi. Ima još jedan po kom prokuvaš bosiljak, šta god to bilo, a zatim piše da ako hoćeš da dobiješ tužnu crvenu treba da pomešaš sa jednim vrčem vode i pepela, za svetlocrvenu, pomešati sa belim olovom. Isuse, pročitala sam samo jednom tu svesku i sve sam zapamtila. Šta misliš šta je tužna crvena?” „Kakva je Elizabetina knjiga? Jesi li je završila?” „Briljantna – puna najdivnijih detalja o Kembridžu. Potpuno sam izgubljena u njoj.” „Vidim.” „Izvini. Loše spavam. Izgleda kao da je Elizabet tamo – u sedamnaestom veku. Ne rekonstruišući ga, već zaista tamo.” „Zvuči kao da si i ti tamo. Pa, u čemu je problem?” ,,Problem?” „Imaš boru na čelu otkako si se preselila u Studio. Moraćeš da budeš pažljiva – vetar će se promeniti, a to lice će ostati.” Još jedan čamac je presekao kroz vodu, mala plavuša krmarila je veslačima, glasom isuviše jakim za njen mali stas. Kit je nosila dugački ljubičasti kaput, preko sivih lanenih pantalona i majice. Sa njenim umrljanim rukama i nakitom oko vrata, kosom pokupljenom na temenu, terala je ljude da se okreću za njom. Bila je svesna toga. Hodala je uzdignute glave, a njen kaput, napravljen od neke vrste gustog pamuka, koji je verovatno ofarbala, podizao se oko nje na vetru. Zamišljala sam je uzdignutu od zemlje, sa njenom odećom uvijenom oko nje, uzdignuta poput anđela ili Madone u nekoj vrsti ljubičaste apoteoze. Kembridž iz sedamnaestog veka bio bi ispunjen takvim talasima, mislila sam, kada su vetrovi duvali a svi studenti nosili svoje odore; talasi ljubičastog i crnog na vetru koji je, kažu, duvao u taj lavirint ulica pravo sa Urala, iz Rusije. Danas je duvao kroz moju kosu; vukao moju suknju; probadao mi oči. U Francuskoj, vetar je bio mirišljav, pun mirisa zemlje i zrelih useva. Ovde je samo mirisao na buđ. To su bile močvare.
„Kada se slučajnost proteže do neverovatnosti, šta misliš?”, pitala sam je. „Mislim, u kom trenutku kažeš sebi da ti se dešava nešto, što je potpuno izvan granica mogućeg?” „To je teško pitanje. Objasni.” „Postoji čitav niz stvari... nijedna od njih nije sama po sebi značajna. U redu, bilo je jedno parče papira.” „Parče papira?” Zaboravila sam koliko je Kit postala skeptična. To je bilo ohrabrujuće. Ako iko ima objašnjenje, to je ona. „Samo slušaj, hoćeš li? Zapazila sam deo papira, u bašti, ispod žbuna lavande. Mora da sam ga ispustila kada sam radila napolju, prethodnog dana, jer je bio iz jedne od Elizabetinih svesaka – prepoznala sam njen rukopis, ili bar ono što je ostalo od njega. Puževi su bili svuda po njemu.” ,,Puževi?” ,,Da, puževi. Obični, baštenski puževi... Pojeli su deo papira, a kiša je oprala mastilo, ali sam i dalje mogla da pročitam šta je tamo pisalo. Popravila sam reči olovkom – bile su i dalje vidljive i shvatila sam da je to Elizabetin prepis Njutnove sveske, koju je pisao kada mu je bilo dvadeset, otprilike, i tek došao u Kembridž. To je važna sveska, jer ju je Njutn pisao u šiframa i dešifrovao ju je Njutnov biograf, Ričard Vestfol, tek 1963. godine. Elizabet je prepisala deo iz dešifrovane sveske.” Zastale smo sada ispod drveta oskoruše, sa njenim crvenim bobicama nasuprot tamnozelenog lišća. Vetar je nosio rečnu vodu u lukovima, poput lukova raširenih od jedne obale do druge. Kit je ostala bez daha. „Izvini, ne razumem. Šta je čudno u svemu ovome?” Dodala sam joj parče papira, savijeno na četvrt. Izgledalo je više kao papirna lutka nakon što su ga puževi dokrajčili. Počela je da ga odmotava. „Samo ga ne ispuštaj”, rekla sam. „Već četiri puta ga je oduvao vetar. U redu, rekla sam da samo po sebi ne znači mnogo. Interesantno je ono što je u sveskama. Vestfol je proveo mesece dešifrujući tu ranu svesku 1960. godine. Verovatno je mislio da će naći nešto od velikog naučnog značaja, sudeći po vremenu koje je proveo radeći na njoj, da će otkriti, ne znam, matematičke beleške ili mišljenja o optici, možda. Znaš li šta je našao? Ne matematiku ili formule, već grehe – dve liste Njutnovih greha. Prvi niz od četrdeset osam sa naslovom ‘Pre Bele nedelje, 1662.’ i sledećih devet, pod naslovom ‘Posle Bele nedelje, 1662.’ sređene kao da su knjige računa. Zamisli tu intimnost – videti tu listu, prvi put nakon što ju je Njutn napravio, tajno, s osećajem krivice, pre tri stotine godina.” „Kakve vrste grehova? Blud. Sodomija. Bestijalnost? Šurovanje s vešticom?” Kit je odmotala parče papira, kao da je to bila stranica iz porno-magazina. „Ne, ništa toliko dramatično. Uglavnom male stvari. Krađa jabuka, zabadanje igala drugima u leđa u crkvi, razdražljivost, pravljenje stvari nedeljom.”
„Njutn je krao jabuke? Da li je jabuka gravitacije bila ukradena? To bi bila dobra priča...” „Uozbilji se. To je grozno.” Sve dok nisam uporedila Elizabetine stranice sa Vestfolovim prekucanim prepisom, nisam shvatila koliko je to grozno – mladić koji zapisuje svoje grehove u šiframa. To me je dotaklo. Bilo je nečeg ogoljenog i nemilosrdnog u tome, ljudska svest poput odranog zeca, sa svim sjajnim mišićima i krvlju. Zamišljala sam ga kako se rve sa sopstvenom savešću, pokušavajući da živi prema svom shvatanju Biblije, kako ne uspeva, kažnjava se i ponovo pokušava, ponovo i ponovo. Nije imao ni malo smisla za humor; mogla sam da osetim koliko je bio umoran od svojih ponovnih padova, boreći se s bogom, koji ga je posmatrao sve vreme. „Jadan momak”, rekla sam. „Zaludno govorenje na Njegov dan i u drugim prilikama; Ne okretanje mojih osećanja bliže Tebi; Ne življenje prema svojim verovanjima; Ne voleti Te zarad Tebe samog; Ne voleti Te zarad Tvoje dobrote prema nama; Ne želeti Tvoje naredbe...” „Naučila si ih napamet?” Kit je proveravala tačnost mog recitovanja naspram onoga što je mogla da pročita na papiru. ,,Ne, ali to je poenta. Mogu praktično da ih recitujem, a pročitala sam vih samo jednom. Isto je i sa receptima za boje. Znaš kakvo mi je pamćenje – ne mogu da zapamtim ni tablicu množenja. Zar ne misliš da je to čudno?” ,,Pa? Pamćenje ti se popravilo od studentskih dana. To nije ništa strašno. Ništa vredno uzbuđivanja. Zašto je Njutn morao ovako da ih broji, da ih označava brojevima, da pravi listu poput računa?” „Zato što su ga sprečavali da bude čist. Oni su bili prepreka. I povremeno, na dan gozbe, na Belu nedelju, svi bi bili poništeni. Dobio bi šansu za novi početak. U tim momentima bio je čist i moćan i njegova magija bila bi najjača.” „Koja magija?” „Njegova alhemija. Započeo je da se bavi alhemijom.” „Kako ti znaš sve to?” „Ne znam ja ništa. Ali kada mi postaviš takva pitanja, jednostavno mogu da odgovorim na njih bez razmišljanja.” Kit je zapalila cigaretu i vratila mi papir nazad. Nastavila sam. „Kit, sećaš li se kada nas je Kameron vodio u onu metodističku kapelu u Velsu, kada smo on i ja došli da posetimo tebe i Mariju u onoj kolibi koju ste iznajmili preko leta? Bila je služba i mi smo sedeli pozadi.” „Isuse, da – služba o grehu.” Ispustila je dim cigarete u jesenji vazduh. „Znojavi sveštenik.”
„Počeo je tako što nas je sve pitao da razmislimo o poslednjem grehu koji smo počinili; zatim ‘zamislite sve grehe koje su počinili svi ljudi u vašoj kući od doručka’, rekao je, sada...” Kit je uhvatila ritam sveštenikove propovedi – sećala je se jasno kao i ja: „Pomislite na sve ljude iz vaše ulice”, pevušila je, rugajući se velškom akcentu, „pomislite na sve ljude u vašem gradu, u vašoj zemlji, na svetu. Sada to pomnožite sa tri stotine šezdeset pet – svi dani u godini. Sada pomislite na sve godine od kada je Hrist umro – dve hiljade dugih, dugih godina...” Gomila grehova postajala je samo veća i veća... Nisam mogla da pratim računicu. Tri stotine šezdeset pet puta dve hiljade. Koliko je to?” Džoger, koji je trčao prema nama u šortsu i majici, hvatajući fragment velške službe koju nikada ranije nije čuo, okrenuo se u potrazi za objašnjenjem, potrčao nekoliko koraka unazad, a onda odustao od slušanja i nestao. ,,Znam”, rekla sam. Taj ritam. Iznenada, nakon građenja i građenja, brojeva koji su postajali sve veći i veći, tako da vam je glava plivala u njima, on je prestao. Morao je da zastane, na otprilike pola minute, pre nego što je rekao samo četiri reči: „Onda je Isus došao.” Kameron se glasno nasmejao tome. Neverovatno. Mislila sam da će nas zamoliti da odemo. A onda je sveštenik ponovio. „Onda je Isus došao i uzeo sve grehe sveta.” Rekao nam je da zamislimo količinu tolikog greha, a zatim da zamislimo da je sve nestalo. Tek tako. Bila je to briljantna služba. Nikada je nisam zaboravila jer me je naterala da drugačije razmišljam o grehu – kao o nekoj vrsti zaraze, umnožavanja greha, razmnožavanja, poput mikroba.” „Ili pacova... I šta s Njutnom?” „Njutn je bio alhemičar, ali je mislio da nije dovoljno čist. Prva stvar koju treba da budeš kao alhemičar jeste da budeš čist. On je znao da nije. Mogao je da bude čist nekoliko sati, onda bi se neka loša misao uvukla u njegovu glavu i pokvarila sve, oduzela mu snagu i magiju. Svakog jutra budio se sa novom listom odluka i samokažnjavanja i do doručka sve bi opet ponovo počelo, zlobne misli, želja za osvetom, poput zaraze.” „Zato je bio ljut?” Sada su tu bili labudovi, njih šest, plivajući uzvodno, boreći se protiv vetra i struje. Troje male dece igralo se sa srebrnim mačetom ispred paba ‘Tvrđava Svetog Džordža’, vukući parče tkanine po zemlji, kako bi ga ono pratilo. Ogromne saksije sa geranijumom i kasnim dragoljubima bile su poput eksplozije boja. Prolazeći ispod Viktorijinog mosta sele smo na klupu, odmah pored prevodnice, kako bismo gledale decu kako bacaju grudvice hleba potpuno nezainteresovanim i prenahranjenim labudovima. Dan je postao svetliji i boje ofarbanih teretnjaka nasuprot nas sijale su nerealnim sjajem na suncu. Lep par, oboje sa gusto upletenom kosom, privezali su svoje bicikle na ravni asfaltirani krov teretnjaka zvanog Nepromašivi, i nestali dole, iza zavese duginih boja.
Da, bio je ljut, mislila sam. Njutnov bes je sada probio u moje snove – dešava se to ponekad, sa pisanjem, kada je važno, kada je nešto uloženo. Da, sanjala sam snove dečaka koji je bio besan na svoju sestru, majku i očuha, koji je sanjao o tome kako ih sve ubija, kada se vratio u Vulstorp, koji je mrzeo samog sebe, i sve se to vrtelo ukrug, a on to nije mogao da spreči, i to mu je smetalo u poslu, i njegovim eksperimentima. Previše buke u glavi. Nije mogao da izađe iz toga. Nije bilo izlaza. Rekla sam Kit: „Bio je očajan. Kada je bio u školi u Grantamu, kada mu je bilo dvanaest, za ime boga, zapisao je u svesku: ‘Zaustaviću to. Mogu samo da plačem. Ne znam šta treba da uradim.’” Kit je bila uporna, bez obzira na moje odsustvo, lutanja. „Znači, počeo je da zapisuje svoje grehove u svesku, da bi se oraspoložio?” ,,Da, i da bi mogao da ih prati. I počeo je sa alhemijskim eksperimentima. Pravio je napitke od hemikalija. Počeo je da živi kod apotekara u Grantamu kada je išao u školu, pa je tih dana imao pristup mnogim hemikalijama.” „Apotekari su obično trovači u renesansnim dramama. Romeo i Julija – otrov koji je krenuo naopako.” „Sakupljao je recepte za mešanje boja: ljubičasta, grimizna, zelena, smeđecrvena, ćumur crna, boje za oslikavanje nagosti i boje za oslikavanje leševa.” „Boja za oslikavanje leševa? Da li ih je bojio? Kako se meša boja za oslikavanje leševa?” „Boja za oslikavanje leševa? Da li zaista želiš da znaš?” ,,Da. Nastavi. Reci mi.” Ugasila je cigaretu i pažljivo me posmatrala, kao da je tražila način da pronađe trik u ovoj novoj vrsti mog pamćenja, kao da sam ja neki ulični mađioničar. „Nastavi”, rekla je. „Iznenadi me. Da vidimo koliko je zaista dobro tvoje pamćenje.” Iznenadila sam je; iznenadila sam nas obe. Taj recept bio je u fioci u mojoj glavi, negde. Sve što je trebalo da uradim, bilo je da ga pročitam: „Boja za mrtva tela: zameniti belo olovo sa vodom od žutih bobica i oprati čitavu sliku, a zatim je zameniti sa indigoplavom i osenčiti sa jednostrukim potezima, a na najtanjim mestima zatim uzeti čađ, žute bobice i belo olovo i sa njim osenčiti najtamnija mesta.” Osenčiti najtamnija mesta. Ako je moj početak bila Elizabetina sahrana, a tvoj pronalaženje njenog tela u crvenom u reci, Elizabetina umešanost počela je mnogo ranije. Pretpostavljam negde u vreme kada je pronašla tu svesku punu grehova. Da, to je bio Elizabetin početak – u tamnim uglovima sveske opranih leševa sedamnaestog veka koju je napisao dečak, koji je svoje grehove pretvorio u šifrovane račune i koji je želeo da boji leševe. Tim putem sam pošla mnogo kasnije. Kao Elizabetin duh pisac morala sam da koračam putem kojim je ona koračala, da pratim njegove krivine i nagađanja, sve do njihovog početka, da počnem tamo gde je ona počela. Radila je na alhemiji i pronašla je Njutnovu listu
grehova dok je tražila nešto drugo. Trenutna radoznalost usmerila je njeno razmišljanje na to koliko daleko je bio spreman da ode kako bi pronašao odgovore na pitanja koja mu nisu dala da spava. Koliko je nasilan mogao da bude? Da li bi ubio? Da li bi mogao? Šta mu se desilo da mu da toliku moć – umišljenu ili stvarnu – 1665. i 1666. godine? Kit je bila skeptična. ,,I šta je tačno serija slučajnosti koja te plaši? Osim činjenice da možeš da zapamtiš Njutnove grehove i recepte za crvenu i za leševe?” Ponovo sam joj dodala poluzagonetni papir iz moje tašne. „Pogledaj ponovo Ehzabetin prepis – označila je neke grehe. Možeš da vidiš ostatke crvenog markera na gresima trinaest, četrnaest, petnaest i ako okreneš, takođe je obeležila i broj četrdeset.” Ponovo sam joj dodala parče papira. Kit ih je pročitala: ,,’Trinaest: Pretnja mom ocu i majci Smit da ću zapaliti i njih i kuću nad njima; četrnaest: Priželjkivanje smrti i nada da će se nekima desiti; petnaest: Udaranje mnogih; četrdeset: Upotreba nedozvoljenih sredstava da bismo se izvukli iz nevolje.’ Zašto baš ti?” ,,To je ono što moram da shvatim”, rekla sam. „Svi su vezani za Njutnova osećanja besa. Mislim da je to neka vrsta putokaza za ono šta je trebalo da kažu poslednja poglavlja. Prvi ključ je ‘Upotreba nedozvoljenih sredstava da bismo se izvukli iz nevolje’. Elizabet je to podvukla dva puta, i označila takođe.” „Nedozvoljena sredstva? Šta mu je to značilo?” ,,Ti reci meni. Ti si ta koja zna o zločinima u renesansi i restauraciji. Za šta bi izraz ‘nedozvoljena sredstva’ bio eufemizam?” „Može biti bilo šta. Ubistvo. Zavera. Najverovatnije neka vrsta nasilja. Znači treba da popuniš poslednja dva poglavlja.” ,,Da, koristeći njene beleške i ostatak knjige kao jedini izvor materijala. Ostalo mogu da nagađam.” ,,I šta si uradila do sada?” ,,Pa, pročitala sam je nekoliko puta. Počela da čitam sveske.” „Meni zvuči kao da ga je Elizabet pretvarala u lik iz tragedije osvete. Znaš. Dečak, upleten poput opruge, zbog nepažnje roditelja ili favorizovanja drugih rođaka, dečak koji se zakopava u tajnovitosti i pravi planove za osvetu. Tinja i tinja. Na kraju čitav svet treba da bude kažnjen, spaljen i mučen. Poput Edmunda u Kralju Liru – ambiciozan, osvetnik, kopilan. Isuviše lako. Skoro kliše.” „Elizabet iznosi neke tvrdnje u knjizi za kojih nema izvora. Jednostavno ne znam odakle joj.” „Kakve vrste tvrdnji?” ,,U fusnotama često se poziva na ono što ona zove Vogelsang papiri – dala je arhivi sopstveno prezime.” „Što znači šta?”
,,Da je to kolekcija primarnih izvora koje je pronašla i da joj samo ona ima pristup. Izjave očevidaca, pretpostavljam, i istorijski dokumenti, koji skoro sigurno, ne mogu biti kopirani ili na mikrofilmu. Pretražila sam sve u Studiju, ali nema ničega. Bez Vogelsang papira te tvrdnje jednostavno ne mogu biti podržane.” „A da li treba da budu?” ,,Pa ja sam sigurna što se tiče tužbe, pošto kao duh pisac, tehmčki sam nevidljiva. Ni Elizabet ne mogu da tuže jer je mrtva. Autor je mrtav u svakom slučaju, van domašaja. Odsutan iz sudnice. Ali to ne rešava problem. Ukoliko ću da ubedim izdavače da prihvate knjigu ovakvu kakva jeste, moram da obezbedim neku vrstu dokaza za optužbe koje mislim da pravi. Znala je da su ove stvari istina, ali kako je znala? Bez Vogelsang papira sve je nepotpuno. To je problem – nje nema, dokaza nema, poslednjih poglavlja nema, a ja sam nevidljiva.” Kit se nasmejala. „Postoje prednosti u tome što si nevidljiva. Ako si u pravu – da postoje izvesne stvari koje je jednostavno znala – možda jednostavno treba te stvari da prihvatiš zdravo za gotovo, čak i da ti ih nije još dokazala. Možda je samo pronašla neki drugi način da ih sazna, dalje od traženja u arhivama. Možda je došla do kraja arhiva, ali pošto je i dalje žarko želela da zna, otišla je na mesta gde akademici obično ne idu.” „Kao na primer?” ,,Oh, ne znam. Kuda bi ti otišla da zaista želiš da saznaš nešto o prošlosti, a već si došla do kraja svega što je poznato?” „Nemam nikakvu ideju. Samo stojim tamo, na ivici, gledam i ništa ne vidim. Sve sam manje i manje ubeđena da bilo šta znam. Mislim, toliko je toga što jednostavno ne mogu da objasnim – svakodnevne stvari, ne samo Elizabetina knjiga.” „Kao šta?” „Delovi Elizabetinih beležaka, ključni za poslednja poglavlja, stalno nestaju i ponovo se pojavljuju, kao da neko želi da nestanu. Dokumenti su nestajali. Tu su razne slučajnosti. Tu su čudni svetlosni efekti po celoj kući, za koje ne mogu da nađem izvor.” „Kakva svetla?” „Svetlo koje izgleda kao voda – kao da se odbija od površine vode u činiji. Duge koje se pojavljuju u malim delovima i šire sve dok ne nestanu, veoma polako. Pokušala sam da napravim fotografije, ali moj aparat kao da nije dovoljno dobar, da ih uhvati.” ,,Reka?” „Predaleko je.” „Ogledala?” ,,Ne, proverila sam.”
Nisam joj rekla kako sam jednog jutra pokupila svaki komad stakla u Studiju, spustila boce i čaše sa svake police, skinula sva ogledala i slike koje su i dalje bile na zidovima, čak skinula i sijalice i stavila ih na mračna mesta – u ormare ili ispod Elizabetinog kreveta. Onda sam sela i čekala, stežući fotoaparat. Svetla su se pojavila ista kao i pre, šireći se po zidovima, udruživala se, krivila, širila, čak i bez bilo čega za šta bi mogla da se uhvate i odbiju. Svetlost bačena, razbacana, žestoka. Svetlost uhvaćena. Osvetljenje. Ali što je kuća postajala svetlija, to sam ja više bila u mraku. Sada ništa nisam mogla da vidim. I fotoaparat nije pokazivao ništa, nije hvatao ništa. „Zar ne misliš da bi možda trebalo više da izlaziš?” Izgubila sam Kit. Ustala je sa klupe da ponovo šeta, pa smo pratile stazu pored ivice reke prema šetalištu koje je krivudalo pored privezanih čamaca na Kvejsajdu. Bila je nestrpljiva. Mogla sam da čujem to u njenom glasu. Išla je sa mnom dotle i dalje od toga neće ići sa mnom, u ta nagađanja. Smejala mi se. „Vidi, Lidija. Idem na zabavu sledeće nedelje. Hoćeš li da ideš? Možda ćemo pronaći nekoga da deli krevet s tobom. Onda nećeš posmatrati svetlost kako se kreće po zidovima, mogu da se kladim.” ,,I ima još jedna stvar...” Sada sam već bila očajna. Ne ostavljaj me samu sa ovim, Kit. Ne gledaj me tako. ,,Šta?” „Jedan deo liste grehova koju niko nije uspeo da dešifruje jeste rečenica koju je Njutn napisao na samom vrhu liste, na papiru, poput naslova. Svaki od Njutnovih istraživača koji je bilo šta znao o dešifrovanju pokušao je, ali nije uspeo. Kameron mi je rekao da je Elizabet mesecima pokušavala da ga dekodira. Čak je pitala i njega da pokuša.” ,,I?” Gledala je na svoj sat. Mislila je da nisam primetila. ,,Pa, to je još jedna od slučajnosti. Vidi.” Dodala sam joj moju svesku sa prepisom nedešifrovanog naslova: Nabed Efzhik, Wfnzo Cpmkfe. „Šta treba da vidim?”, pitala je. ,,To je lupetanje.” Iza nje, ulični žongler počeo je da baca obojene lopte u vazduh. Ali bilo je previše vetra, i stalno su mu ispadale. „Neka prokleta reč”, rekla sam. Da li se namerno pravila glupa? „Nabed. Njutn ju je koristio kao šifrovanu reč u svojoj svesci 1662. godine. Šifru, toliko neshvatljivu da niko nije uspeo da je dešifruje za četiri stotine godina. Zato što je toliko nejasna, možda je bila neka šifra koju je dobio od nekog, zalog, čarolija, ili mantra koja mu je predata preko alhemičarske mreže, nešto toliko moćno što bi moglo da posluži kao neka vrsta zaštite, tamo na stranici njegove sveske, gde je držao listu svojih greha.”
,,Da... i?” ,,Pa, sada, tri stotine i pedeset godina kasnije, ista reč pojavljuje se u istom gradu kao tajna šifra koju koristi grupa za zaštitu životinja. U redu, to je samo slučajnost. To mi je jasno. Ali kakva je to slučajnost? Potpuno nasumična – poput majmuna na tastaturama?” ,,Da, baš tako”, rekla je. ,,To što pričaš ima smisla kao i majmuni sa tastatura.” Htela sam da joj kažem o krvavoj mrlji koja je nestala i ponovo se pojavila, ali sam zastala i promenila temu. Zašto joj nisam rekla? Jer bih onda morala da joj objasnim da je krv tvoja. Da bih to uradila morala bih da objasnim kako je tvoja krv dospela na jastučnicu koju sam oprala. Da, Kit, Kameron je prespavao u Studiju. Da, jesam otišla u njegov krevet. Ne, ništa se ne dešava između nas. To je završeno. Istorija. Ne, ne bih rekla sve to. Mogla sam da čujem koliko isprazno to zvuči. Bilo je mnogo stvari koje sam počela da ne govorim. Lidija Bruk, ranije duša indiskrecije, postala je prilično tiha po pitanju mnogih stvari. To je bio deo nevolje. Kit i ja smo išle kejom, duž ivice reke do Kvejsajda, gde su tog kasnog oktobarskog popodneva nekoliko čamdžija, u belim majicama i sa slamenim šeširima, umornog šarma, pokušavali da ubede isuviše hladne turiste da se provozaju rekom. Jedan od njih, sa plavim konjskim repom i kozjom bradicom, prišao nam je i tada, prepoznavši Kit, nasmejao se i promenio svoje mišljenje. Viđala se s njim ranije, objasnila je, trijumfalno. Sada je imala plan da ga ubaci u njenu sledeću predstavu. „Bio bi sjajan Bosola”, rekla je „ukoliko ga ubedim da pristane. Ima odgovarajuće šepurenje. Izgleda kao pirat iz osamnaestog veka.” Dok se Kit pripremala da me ostavi kako bi otišla niz Magdalen strit do pijace, gde bi otpustila svog asistenta i proverila prodaju svojih crvenih pamučnih košulja, rekla je: „Imaš suviše bujnu maštu i previše radiš. Dođi i ostani u Starton stritu nekoliko noći. Odmori se malo.” „Šta? Da zamenim moju čudnu svetlost za zvuke Titusovog točka?”, rekla sam. ,,Ne verujem. I, hej, hvala za razumevanje.” „Javi mi ako želiš da ti pronađem egzorcistu”, rekla je, namerno glasno, sa ugla kod Nađine pekare. ,,Pogledaću u žutim stranicama.” Nasmejala se i nestala u gužvi. Gledala sam deo njene ljubičaste odeće kako se kreće ulicom Sidnej. Ali ja sam znala gde da pronađem egzorcistu – Vil mi je rekla. U ‘Teksako’ garaži na putu A10.
K
renula sam prema biblioteci i trebalo je da skrenem levo, ka mostu, ali odlučna da uhvatim poslednje zrake poslepodnevnog sunca, sela sam za jedan sto u jednom kafeu na Kvejsajdu i naručila kafu. Ovo je sve bio deo onoga što je trebalo da radim – da uhvatim Kembridž, sedamnaesti vek, mislila sam. Ovo je istraživanje. Pegava zelena na žbunju duž obale reke od Čestertona prepustila je svoj put sočnoj zelenoj boji trave, žive ograde, cvetne ograde tamo gde sa koledžom Magdalen počinje veliko prostranstvo koledža, koji se ređaju duž reke, koja skreće od severa ka jugu sve do koledža Kvins, pored Silver strita, pa sve do Piterhausa. Odavde, reka je pripadala koledžima. Stotinama godina muškarci i žene zaposleni u koledžima održavali su ovu obalu reke, čistili njene mostove, šišali živu ogradu, vodili računa o cveću, bojili okvire prozora, brisali njegova stakla. Iza ove tačke na reci, Kembridž je postajao poput minijaturne Venecije, rečna voda zapljuskivala je stari kamen zidova koledža: ovde pegavu i crvenkastu ciglu, tamo beli kamen. Umrljan, izbeljen, umekšan od svetlosti vode. Ovde je reka postajala veliki tunel, gotski zamak od reke, oivičen zaključanim gvozdenim kapijama, sa stepenicama koje nikuda ne vode, lavirintima, vratima koja su zamke, sa pristaništima gde su teretnjaci istovarali svoj teret: sanduke finog vina, brašna, ovsa, sveća, finog mesa, koji su nošeni u tamu podruma koledža. Veliki most, preko kog je išao veliki severni put u Kembridž i dalje u London, preko reke u dijagonalnom potezu od severozapada do jugoistoka, bio je najvažniji ulaz u grad, gde je sav saobraćaj, rečni ili zemljani, išao sa severa na jug. Sada je ulica Bridž bila ispunjena prodavnicama šešira i torbi, malih butika u kojima se prodavao nakit. Ponovo sam imala Elizabet na mojoj strani, Elizabet koja mi je prizvala vašar u Stauerbridžu iz februarskih vetrova, Elizabet šamana za sedamnaesti vek. „Pronađi Elizabet, pronađi sedamnaesti vek, mi uvek kažemo”, rekla je Dilis Kajt. Šta bi Dilis tražila od sedamnaestog veka? Ili on od nje? Nađi Elizabet, nađi sedamnaesti vek, uvek kažemo. „Pronađi mi ga”, rekla sam, tiho. „Pronađi mi sedamnaesti vek.” Negde u blizini radnici komunalca praznili su kontejnere za reciklažu stakla u kamion za otpad. Čula sam bujicu izlivanja staklenih boca koje se razbijaju, lome i pucaju, kraj i početak, odzvanjanje i utišavanje. Pitala sam se da li staklene boce zvuče drugačije, kada pucaju, ako su razvrstane po bojama.
Posmatrala sam muškarce i žene kako prolaze preko mosta, pregovarajući sa čamdžijama i njihovim ponudama, kako se zaustavljaju da bi se nagnuli preko ivice mosta i posmatrali rečni saobraćaj ili samo da fotografišu. Ali umesto da pronađem sedamnaesti vek, počela sam da se pitam gde si ti u tom momentu, da li možda ideš ovamo, kako bi me video. Da, prvi put sam ga videla kada sam razmišljala o tebi. Ne, ne krajičkom oka, ne negde u mom vidokrugu, nego tamo na mostu, direktno ispred mene. Koliko daleko? Oko pedeset stopa. Kako je izgledao? Imao je belu kosu i crvenu odoru. Prvo sam videla belu kosu. Mršavi mladi čovek, otprilike istih godina kao i čamdžije, ali izgledao je stariji za svoje godine, sa kosom dugom do ramena, koja se lagano talasala na vetru dok se naslanjao na metal mosta, okružen japanskim turistima koji su fotografisali. Nije nosio šešir, a njegova studentska odora bila je jarkocrvena, a ne uobičajeno crna. Bio je to šok prepoznavanja koji me je naterao da naglo udahnem. Pogledi su nam se sreli. Obostrano prepoznavanje, podignuta obrva, jedva primetno pomeranje ivica njegovih usta. Ili sam to umislila? Šta sam radila halucinirajući Njutna na mostu u Kembridžu? Bio je jasan kao slika u ramu, a ipak sve oko njega se razilazilo. Bila je neka mrlja oko njega. Kao da je to što sam videla bilo nešto ispod površine moje realnosti, kao da je neko izbrisao površinu mog Kembridža, njegove butike, automobile, bicikle i prodavnice šešira, pa su sada, u ovom trenutku, bile senke preko njih – čak mrlje – muškaraca i žena iz njegovog sveta, kako hodaju iza njega kroz optičku mrlju koju je on zauzeo, ili napravio. Možda je on izbrisao deo s njegove strane. Kako je onda bilo moguće da ga vidim, da vidim kroz to, unutra? Dok smo stajali tamo, suprotstavljajući se jedno drugom – on, na Velikom mostu, ja na Kvejsajdu – postojala je neka vrsta rasipanja, koju čak ni Elizabet ne bi mogla da prizove. Ipak, nije se mnogo toga promenilo. Nijedan od japanskih turista, sa bilo koje njegove strane, na mostu, nije pokazivao ni najmanje iznenađenje zbog njegovog prisustva. Ponovo mogu da čujem, dok pišem, intenzivnu tišinu u koju su uplovili zvuci poslepodneva. Kvejsajd je za trenutak izgubio svoju buku. Mogla bih da kažem da je na trenutak izgubio i svoje boje; izbledele su u neku vrstu crne i bele. To će se desiti ponovo, kasnije, mnogo izraženije, to ispijanje boja, ali ti to onda nećeš znati. Nisam ti rekla. Koliko dugo je trajalo? Sada me to pitaš? Ti koji shvataš sakupljanje i grčenje vremena, onog i ovog sveta. Trajalo je duže nego što sam mogla da dišem u tome. Izgledao je kao da me fiksira pitanjem s mosta, ispitivanje kroz svetlo koje nestaje. Obe ruke su mu bile na ivici, i kada se okrenuo od mene, njegove ruke pale su čitavom njenom dužinom. I dalje mogu da vidim, kao da sada gledam, kako njegovi dugi prsti prelaze preko kamena. Okrenuo se; to je bilo sve što sam znala, i nestao je.
A
ko je mrlja na mostu bila to što me je nateralo da pronađem broj telefona Dilis Kajt, Pipsova smrt bila je ono što me je nateralo da uzmem slušalicu i pozovem je. Kada sam stigla kući tog popodneva, telo mačka ležalo je na pragu. Iz daljine, još pre nego što sam videla da su mu noge bile vezane žicom, znala sam da nešto nije u redu. Nije tako ležao čak i kada spava ili se sunča na ulazu. Krv je još bila sveža, i postajala je tamnija kako se sušila, prelazeći iz grimizne u mrku. Razlila se od prvog zaseka, zgrušavajući se u obliku nabora suknje od crvenog somota. Oči su mu bile otvorene, glava pružena napred. Šta je video i čuo u svojim poslednjim momentima? Koliko se crnih figura sa kapuljačama skupilo oko njega? Vezali su njegove noge žicom, šaljući poruku Kameronu Braunu, tebi, preko mene, tvog duha pisca, obeležavajući njihovu teritoriju. Koristeći Pipsa kao površinu za pisanje, da spasu druge, da promene svet. Tek kasnije sam shvatila koliko je ta poruka bila komplikovana. Tada nisam mogla da razumem, iako ti bi. Ti bi znao šta je ta mrtav mačak značio. Stvari bi možda ispale drugačije da sam ti rekla, da si primio to upozorenje koje je Pips nosio. Ali nisam ti rekla. Nisam mogla. Bilo je to odlaganje, ne svesno izbegavanje. Sve što sam tada znala bilo je da ne možeš da vidiš Pipsovo telo tako unakaženo. Ne tako brzo posle Elizabetine smrti. Bilo je previše smrti u Studiju. Sahranila sam ga u bašti, pored obale reke, gde je zemlja već bila kopana, tako da ne primetiš. Mislila sam da mogu sve ovo da zadržim od tebe. Da stanem između tebe i toga. Pokušala sam da odvežem Pipsove noge pre nego što sam ga položila u zemlju – izgledalo mi je ispravno ali kada su se njegove prednje šape na trenutak trznule, dok sam odvijala žicu, a krv ponovo krenula u njegove noge, pomislila sam da je možda još živ, i ispustila sam ga s krila nazad na stepenik. Krv mi je bila na odeći i rukama. Mravi su se već skupili na njegovim ranama. Nisam mogla ništa više da uradim za njega. Bilo je to van mojih moći. Tako je Pips otišao u zemlju sa i dalje vezanim zadnjim nogama. Ne volim da mislim o tome. Sahranjivanje Pipsa u toj jadnoj zemlji pored reke nateralo me je da pomislim na tela koja su izvukli iz močvara u Irskoj, ljudi pobijeni kako bi se udovoljilo bogovima. Mlade žene, žive sahranjene sa vezanim rukama, ili utopljene u močvarama, razbijenih lobanja. Zamišljala sam kako neko kopa tu, na obali reke, nekih sto godina od sada, i podiže svojom lopatom Pipsove kosti i pronalazi da su
mu zadnje noge uvezane žicom, a zatim kontaktira sa arheološkim odeljenjem na univerzitetu. Da si ti arheolog koji vozi ka Čestertonu da pogleda mačje kosti postavljene za tebe na obali reke, dok pada kiša, pomislio bi da je u pitanju veštičja čarolija, zar ne? Mačka sa znacima posekotina na kostima, vezanih nogu, i zakopana pored reke, malo izvan granica grada? Bio bi uzbuđen. Datum? Oh, sedamnaesti vek najmanje – deo suđenja vešticama u sedamnaestom veku, rekao bi. Mačka, slična veštici, mučena i zakopana. Možda bi počeo da zamišljaš projekat, asistente za istraživanja, iskopavanje. Ako je mačka zakopana kao deo suđenja zbog veštičjih čarolija, rekao bi samom sebi, trebalo bi da potražiš ostatke tela stare žene, u blizini, a za to je potrebno vreme. Jednom kada bi pronašao njene kosti i utvrdio da li je bila spaljena ili utopljena, skoro sigurno bi mogao da odrediš datum njenog pogubljenja zahvaljujući podacima o ugljeniku. Očekivao bi da pronađeš i ostatke spaljene kuće, takođe, i možda čak i senku biljne bašte. Ali dolaskom na obalu reke, žica bi bila trenutno razočaranje. Naravno, u svom uzbuđenju, ne bi ni pomislio da pitaš onoga ko zove kako su uvezane mačije noge. Baštenskom žicom. Utvrđeno u laboratoriji da je sa početka dvadeset prvog veka. Nema veštičje mačke. Nema veštice. Nema spaljene kuće ili senke bašte. Nema članka u budućem ekvivalentu Nju sajentista ili intervjua za televiziju. I šta radiš sa svojom bezimenim mačkom? On mora da bude postavljen na svoje mesto, da se pronađe neko objašnjenje, makar radoznalosti radi. Pretraga po onlajn lokalnoj bazi podataka govori ti da je na početku dvadeset prvog veka, u Kembridžu, bila prava bujica ubistava životinja u, i oko grada, koja je bila deo nove i nasilne kampanje pokreta za zaštitu životinja, koja će postati još gora. I jednom kada si pronašao te članke i opise načina ubistava – sedam rezova poput udarca, vezane noge – to bi bio tvoj odgovor. Dalje ne bi ni tražio. To bi bio dovoljan dokaz da se obezbedi objašnjenje, popuni norma fusnota za kratak naučni članak, koji bi povećao broj publikacija koje si imao te godine. I da li bi te iko krivio što nisi postavio više pitanja? Za vraćanje, na momenat, na nagađanje tvog prvog instinkta, da je ipak bilo nečega tako sigurno nalik na sedamnaesti vek u smrti ovog mačka, zakopanog pored reke, sa vezanim nogama. Šta je to tačno bilo? Osveta, krvavi obred i žrtvovanje. Deca vojvotkinje od Malfija zadavljena. Makdafova deca ubijena. Žestina nasilja tog čina osvete, taj strašan nedostatak motiva; nasilnik, koji, čak i sa i dalje toplom krvlju ubijene dece na svojim rukama, ne može da kaže zašto je to uradio. Ferdinand u Vojvotkinji od Malfija zna da za njegov zločin ne postoji objašnjenje, kao ni iskupljenje, da je nedokučiv kao živi pesak (ili kao Fenz): „Onaj koji me vodi, i poznaje moja lutanje, može da kaže da je stavio pojas oko sveta, I zauzdao sav njen živi pesak.” Da li si ti mislio da me znaš? Da si me dokučio, gospodine Braune? Nisi još. Iako si posmatrao svaki moj pokret. Još ti nisam rekla sve.
Pitali su me u sudnici zašto nisam prijavila smrt mačka. Bilo je dosta kritike oko toga u novinama. Znanje o sakaćenju mačka moglo bi, rekli su, dati policiji šansu da zaustavi NABED kampanju pre nego što je eskalirala u ubistvo. Ali kako sam ja to tada mogla da znam? Rekla sam tužiocu da sam podigla slušalicu da pozovem policiju, ali sam tada shvatila da će sigurno tražiti izjavu od tebe. A nisam želela da ti znaš. Nisam prijavila smrt zato što sam štitila tebe, rekla sam. „Zašto ste imali potrebu da zaštite gospodina Brauna, doktorko Bruk?” „Jer je i dalje bio u žalosti zbog svoje majke. Pips je bio njen mačak.” „I to je bio dovoljno jak razlog da odlučite da ne prijavite zločin?” ,,Da, gospodine. Bio je. Nisam htela da Kameron vidi mačka njegove majke tako isečenog. I iskreno nisam znala da li je ubistvo mačka bio zločin.” ,,Da li je još neko znao za mačka?” Iako Vil nikada nije saznala za Pipsovu smrt, rekla sam: „Vil je znala za mačka. Bila je sa mnom kad sam ga našla. Šetale smo ceo dan, do Fen Ditona.” U tom trenutku je došlo do priličnog komešanja na galeriji, gde su sedeli novinari. Vil je grickala kožu oko njenih noktiju. ,,I kako je ona reagovala?” „Bila je uznemirena. Rekla mi je da pozovem policiju. Bila je ljuta kada to nisam učinila.” Vil je prestala da gricka nokte i sedela je veoma mirno. Izgledala je zbunjeno. Tužilac je ponovio moju izjavu, onako kako to tužioci rade, sa jasnim indikacijama, polako, naglašavajući pojedine reči, bacajući pogled na porotu da provere da li su shvatili značaj mojih reči, ponovljenih, naglašenih. ,,Ona vam je rekla da pozovete policiju?” ,,Da, i bila je u pravu. Trebalo je da pozovem policiju. Ali šta bih rekla? Nismo videle nikog u bašti ili u kući. Nije bilo otisaka stopala. Neko je ušao u baštu, pronašao mačka i ubio ga. Bilo je užasno. Brutalan čin. Ali nismo mogle da dodamo ništa što policija već nije znala.” U sudnici je postalo bučno. Čula sam ženu kako govori o neodgovornosti. Da, sada i ja znam koliko je glupo da se ne prijavi ubistvo mačke. Policija je možda mogla da uđe u trag žici koja je bila oko njegovih nogu ili da pronađe neke otiske na kapiji. Ali, u to vreme, Pips je bio samo mrtav mačak. Niko od nas nije znao kako će sve to da se razvije. Da će i ljudski životi biti u opasnosti isto kao i životinja. „Kako je izgledala, emocionalno?” „Izgledala je uznemireno i zabrinuto” ,,Da li je volela mačka?” ,,Da, mislim da jeste. Svi smo. Pips je bio vrlo srdačan mačak.”
Izvrtanje. Nekoliko reči, tu i tamo. Nekoliko reči kako bi okrenula priču na drugu stranu. Nisu potrebne značajne laži da bi se to uradilo, samo nekoliko reči, poput kapi arsenika u vino. Zašto sam to uradila? Nisam imala nikakav plan. Ali instinkt me je terao da uradim koliko mogu da usporim proces. Nisam mogla mnogo da učinim. Ali sam mogla da budem kamen u potoku. Bila bih jedan od pripovedača Edgara Alana Poa, mislila sam. Bila bih zavodljiva i podmukla u sudnici. *** Naučio si o laganju na reci, kada si radio kao čamdžija. Da lažeš dalje, da lažeš ispod, da lažeš izbliza, da lažeš dok čekaš. To je bilo negde u vreme kada smo se prvi put sreli. Bio si na postdoktorskim studijama; ja sam tek počela da radim na mom doktoratu. Znala sam ko si ti, naravno; imao si izvesnu reputaciju. Ne kao ženskaroš, već kao neko ko ima generalno loše ponašanje. Bile su tu i priče koje su ljudi pričali o tebi, kako si briljantan. Ljudi su uvek hteli da pričaju o tvojoj briljantnosti kao da je to objašnjavalo tvoje loše ponašanje. Neko ko te je poznavao, mislim da je bio genetičar, upotrebio je frazu poput „vrhunski domet” i „pomeranje granica” i da, svi su koristili reč ,,pametan” za tebe. Elizabet je to rekla jednom: ,,Oh, da”, rekla je, ,,moj pametni sin.” Imala je žaoku u sebi, ta reč pametan. U vreme tvojih postdoktorskih studija imao si kratku kosu, zbog čega si delovao agresivno. Interesantno. Većina studenata je imala dugu kosu. Bili smo u pabu „Tvrđava Svetog Džordža”. Bio je petak veče, u oktobru, a ja sam bila sa Kit. Kupile smo piće i tražile sto. Nije bilo slobodnih; bilo je mračno, sa upaljenim svećama, poput serije zadimljenih pećina duž reke. Kit je videla da Sara sedi sa tobom i Entonijem, u uglu, pored vatre – najbolja mesta – i prišla i upoznala nas. Entoni je pronašao neke stolice. Kada sam ti rekla da radim doktorat iz istorije, nasmejao si se i rekao da si i ti istoričar. „Pitaj me bilo šta o istoriji Kembridža”, rekao si. „Ja sam čamdžija, najbolja vrsta istoričara. Znam sve što se može znati o tome šta se proteže pored reke i koledža pored nje. Samo to – ništa više.” ,,Pretpostavljam”, rekla sam ,,da te to čini istoričarem na granici sa rečnom specijalnošću.” Kit mi je uputila pogled upozorenja, ali ja sam mislila o tebi, kako stojiš na dugoj, srebrnoj ivici čamca, sa štapom u ruci, gurajući ga vešto u dubine vode, odupirući joj se, zgrčenih mišića, gurajući čamac napred. „Dopada mi se to”, rekao si, i ponovio frazu. „Istoričar na granici. Granica. Prag. Istoričar pragova. Samo napred, Lidija Bruk, pitaj me bilo šta. Funta za svako pitanje na koje ne znam odgovor.” Stavio si novčiće od pet funti na sto. Entoni je otišao po još jednu turu pića. Vesla poznatih čamaca visila su na zidovima, poput zastarelog oružja. Ukrštena.
,,U redu”, rekla sam. „Kada je osnovan Triniti?” „Moj koledž. Isuviše lako – 1546. Osnovao ga je Henri Osmi.” „Kako mi da znamo da li je to tačno?”, pitala je Kit. „Jeđnostavno jeste. Moraćete da mi verujete.” „Ha”, rekla je Kit. „Da verujem Kameronu Braunu? To će biti lako.” Ignorisao si njeno podsmevanje, ispio pivo i skinuo svoj džemper, okrznuvši rukavima o plamen sveća. Nije se zapalio. Sari je zastao dah. Gledala je u mene. Šta je tražila? U šta je gledala? Mene, uhvaćenu u plamenu tvog šarma. Nisam se usudila da je pogledam u oči. Šta je ona videla, a što ja nisam ni počela da nagađam? Pružila sam ruku ka tvojoj kutiji za cigarete. „Mogu li da smotam jednu?” Nagnula sam se napred da osetim miris, jak, prijatan miris duvana. Pokret koji će mi omogućiti da nešto radim, mislila sam, koji će mi dati razlog da izađem iz tvog pogleda, ali to nije bilo onako kako si ti to želeo. Bio si malo pijan. „Molim te. Volim da gledam žene kako motaju cigaretu. Posebno ako imaju duge prste, kao ti.” Čak i na ovom slabom svetlu, znala sam da će moje crvenilo biti vidljivo Sari. Izvukla sam rizlu iz pakovanja. Kit se okrenula prema tebi. „Čula sam te tamo dole, na čamcima, kako izmišljaš priče. Datumi su skoro uvek pogrešni.” „Moji datumi nikada nisu pogrešni” rekao si. „Prilično sam ponosan na tačnost mojih datuma. Samo ponekad ukrasim svoje priče, i to je sve. Poboljšanje istorije. Turisti žele da se zabavljaju, pa ih mi i zabavljamo.” „Da li te iko ikada izazove?”, pitala sam, stavljajući smotanu cigaretu na svoje usne. Nagnuo si se napred i zapalio je svećom sa stola. Jedan pramen moje kose uhvatio je plamen sveće i zašištao. ,,Do sada ne. Akademici ni u snu ne bi unajmili čamdžiju, tako da smo prilično bezbedni od izazova. Verovatnoća je ključ.” Sara je bila podrugljiva i iznervirana. „Verovatnoća? To je smešno. Većina tvojih priča nisu ni najmanje verovatne. Ti samo praviš romantiku od svega. Turisti to vole. Nikada neće posumnjati u bilo šta što kažeš dokle god je prelepo ili očaravajuće.” Okrenula se ka meni. „Izmislio je priču o tome kako je Veliki sud u Trinitiju progonjen mirisom ostriga. Rekao je turistima kako je duh petnaestogodišnje prodavačice ostriga, koja je bila Bajronova ljubavnica i koju je on tamo vodio da pliva u bunaru, pohodio zgradu Velikog suda. Koliko je to verovatno?” „Prehladila se i umrla, ostavljajući zauvek miris ostriga u sumraku Velikog suda u Trinitiju”, Kameron je prekinuo, rugajući se sam sebi. „Ali to je skoro istina. Bajron jeste krijumčario devojke u svoje sobe na Trinitiju. Koliko god je mogao. On je rušio ikone. Bog. Zamisli koliko se gušio tamo. Tako da je duh moje priče istinit.”
Entoni mi je dodao jedno gorko pivo sa poslužavnika koji je nosio od bara, i jaje iz turšije, u papirnoj kesi za kolače. ,,Da li si nekada probala ovo?”, pitao je, smešeći se. „Specijalitet kuće. Jaje, sirće i pivo. Savršena kombinacija. Kao što je i Kameronova priča. Miris ostriga je otelotvorenje osećanja za seksualno potiskivanje. Savršeno je.” „Otelotvorenje osećanja?” „Stvar za nešto što je komplikovano – emocija, znanje, instinkt. Duh prodavačice ostriga je povratak onoga što je potisnuto, koji opseda sud mirisom ostriga. Ono što je potisnuto u moždanom Kembridžu je seks, osim što je on prisutan svuda, jer je potisnut. Na policama biblioteke; u javnim toaletima, sporednim uličicama. Izbaci ga na površinu i naći će svoje ćoškove. Video sam grupu kineskih turista u Velikom sudu, pre neko veče, kako mirišu vazduh u sumrak. Pokušavali su da osete ostrige. Briljantno. Bili su na Kameronovom čamcu, zakleo bih se.” Zavijao si cigaretu. „Poenta je da moj duh prodavačice ostriga funkcioniše kao istorijska metafora. Za turiste, ona je elokventnija od bilo koje suve i prašnjave istorijske knjige, koja priča o tome kako je izgledalo biti student u ranom devetnaestom veku kao i svim njegovim manifestacijama seksualnog potiskivanja. Tamo je pločica, u onom udaljenom uglu. Stranica iz vodiča za studente objavljena 1807. godine. Tamo piše: ‘Očekujte opasnost od... onih žena... koje hode prolazima, i krajevima, i ćoškovima grada, koje su Hebe noću, i Hekate ujutru.’ Zar to nije divno? Hebe noću i Hekate ujutru. Lepotica i zver. To je moja vrsta noći. Zvuči mi više kao reklama, nego upozorenje. Šta si ti, Lidija Bruk? Heba ili Hekata?” Sada mi je bilo dosta igara. ,,Ona je Hekata, svaki put”, rekla je Kit, spremajući se za svađu. Kit bi to rekla. Ona je imala svoje teorije o ljudima. U njenom svetu nije bilo mesta za Hebe. Svi njeni ljudi, muškarci i žene, rekla bi da su Hekate na ovaj ili onaj način, čak i da putuju prerušeni unaokolo, čak i da ne znaju da pripadaju plemenu Hekata. ,,Ne, nisam”, rekla sam. „Hekata je bila veštica. Ja nisam veštica.” Zvučala sam kao dete kome se podsmevaju na igralištu. „Ali ipak radiš na veštičjim čarolijama, zar ne?” Da li je Sara uživala u mojoj nelagodnosti? Ti si se ućutao. Tvoja ruka je bila na mojoj butini. Nisam mogla da je pomerim, a da me ne primete. Zašto sam se zbog toga osećala krivom? ,,Ne baš. Pišem svoju disertaciju na temu klasifikovanja spiritualnog manifestovanja u sedamnaestom veku. To me ne čini vešticom.” ,,I kako bi ti klasifikovala duha koji miriše na ostrige?”, pitao je Entoni. „Moraš priznati da je to genijalan potez.” „Pijem u to ime”, rekao si. „Poenta je da ostrige nemaju miris. Ali to izgleda nije bitno.”
To je bila 1988. Pre šesnaest godina. Ti i Sara ste već bili venčani, iako niste rekli većini ljudi. Šest godina kasnije postao si profesor na Trinitiju – niz lovorika i nagrada, lično tvoja laboratorija, žena i dvoje dece, i nalazio si svoj put do moje postelje većinu popodneva. Da, datumi su nam uvek bili važni, za tebe, jer jednom kada smo postali ljubavnici, pričanje priča postalo je tvoja velika umetnost, način na koji mašinerija dva života nastavlja da radi. Da već nisi bio genije u prepravljanju dnevnih aktivnosti sadašnjosti, postao bi. Velika umetnost laganja nije laganje, rekao bi. Samo izostavljanje stvari. Održavanje svega što je moguće bliže stvarnim činjenicama. Ništa preterano. „Voz je upravo stigao na stanicu u Kembridž”, rekao bi, kada bi pozvao Saru iz mog kreveta. „Ali je red za taksi prilično dug. Trebaće mi još nekih četrdesetak minuta da stignem kući.” Izmišljao bi imena konferencija kako bismo mogli da putujemo po Evropi. Govorio bi joj da se auto pokvario. Da su se vozovi kvarili. Laboratorija je prošla kroz još jednu krizu. Prijatelji su bili bolesni. Da li je Entoni ikad znao da si ga koristio kao alibi skoro dve godine? Nije bilo nikakve hrabrosti u izmišljanjima; niti su one bile čin predstave. Bile su jednostavno potrebne. Naučio si da lažeš na reci. Lagao si u mom krevetu i iz mog kreveta.
N
akon što sam čula da je telefon zvonio tri puta, shvatila sam da nisam ni sigurna šta ću da pitam Dilis Kajt. Rekla sam sebi da je to bila slobodna i bezazlena radoznalost, ali sam znala da je ovo bio potez očajnika – mogla sam da vidim moj očaj na licu u ogledalu, u hodniku, u načinu na koji sam stezala slušalicu. Neko je morao da bude u stanju da mi kaže šta se događa i kako se – svetla, čovek na mostu, smrt mačka – sve uklapalo zajedno. Neko ko se neće smejati. Sama nisam mogla. A Dilis je bila sa Elizabet tih poslednjih meseci, od jula kada je Vil otišla do septembra kada je Elizabet umrla. Mora da je nešto znala, mislila sam, da je u stanju da objasni nešto. Bilo kako bilo, bila sam više sumnjiva nego sigurna u ono što radim čak i tada, čak i sa slušalicom u ruci. Uvek mogu da spustim slušalicu, baš sada, mislila sam; uvek mogu da se pretvaram da sam pozvala pogrešan broj. Bilo mi je potrebno da ponovo čujem taj čudni visoki glas, precizne slogove. Skoro da sam spustila slušalicu kada sam čula njen glas kako me doziva po imenu, jasno, ali iz daljine, kao da sam se onesvestila, a ona me budi, šamarajući me snažno, mašući mirišljavom solju ispod mojih nozdrva. „Lidija. Lidija?” Izoštrila se. Glas joj je postao glasniji. Vratila sam slušalicu na uvo. ,,Da?”, rekla sam. Kako čudno. Trebalo je da ja budem ta koja zove nju i kontroliše pitanja. Sada je sve bilo izokrenuto. „Lidija Bruk. Očekivali smo vas mnogo ranije”, rekla je. Videla sam da imam zemlje ispod mojih noktiju od kopanja onog malog groba, dole pored ruža. U ogledalu je bilo lice blede kože i tamnih, ispijenih očiju. Lidija je izgledala mršavo. „Izvinite. Znam da je kasno”, počela sam. ,,Da li ćeš piti čaj?” „Izvinjavam se, ne razumem.” ,,U sredu, kada budeš došla u posetu. Zaboravila si?” „Zaboravila šta?” ,,Ti jesi zaboravila.” „Žao mi je, ne razumem.” Počela sam da razmišljam da sam ipak spustila slušalicu. Ovo je izgledalo kao dijalog iz Pinterovog dela – delovi slagalice koji se izgleda nisu uklapali, sa toliko mnogo toga ispod. Setila sam se tetovaže na njenoj desnoj ruci, iskrzane kose. Ko je bila ova žena, da tako razgovara sa mnom? Zašto sam je uopšte zvala?
Ponovila sam se: ,,Ne razumem. Da li smo zakazale neki sastanak? Ja sam Lidija Bruk – upoznale smo se na sahrani Elizabete Vogelsang, pre nekoliko nedelja. Radim neki posao za... radim na Elizabetinoj knjizi...” Da li je možda mislila da sam neko drugi? Nastavila je. I dalje sa potpunom kontrolom, ali sada sa više umekšavanja. ,,Da, zdravo, Lidija Bruk. Znamo da radiš na Elizabetinoj knjizi. Zbog toga zoveš.” ,,Ne razumem. Kako možete to da znate?” „Ako si zaboravila, naravno da nećeš razumeti. Želiš da dođeš da nas vidiš. I mi bismo veoma voleli da vidimo tebe. Sreda bi nam najviše odgovarala. Sreda po podne, oko četiri sata. Da li ti to odgovara?” U ogledalu, žena koja je izgledala kao Lidija Bruk stavila je ruku nazad na svoj vrat. Površina tog ogledala bila je toliko stara da je njegovo staklo bilo i pegavo i vodnjikavo. Posmatrala sam kako njegova namreškana površina izobličava njeno lice dok je Dilis govorila. Progonjeno, uporno, pobesnelo, svetlo se opet poigravalo. Dok sam gledala, površina ogledala počela je da se leluja, sakuplja, sija, kao da je bazen u kome sam pokušavala da pronađem svoj odraz baš u trenutku kada je neko iza mene bacio kamen u srebrnu vodu. Neko je bio iza nje, ili između nje i ogledala, njegovo lice bilo je preko njenog, otvorenih usta, postavljajući pitanje koje ona ne može da čuje. Čovek u crvenoj odori, bele kose. Čovek sa pitanjem na usnama. Bio je tamo, u mreškanju ogledala u centru niza talasastih krugova, koji se šire napolje, prema iskrzanom ovalnom ramu. Onda je nestalo, njeno lice, potpuno na mestu, mirno, jasno, oivičeno. Trepnula sam, ali moje oči nisu htele da se razbistre. Bolele su me. Osećala sam se kao da gledam pod vodom. „Kako sam dospela ovamo?”, pitala sam Dilis. „Upravo to.” ,,MoIim?” ,,To je upravo ono što ćemo ti pomoći da saznaš”, rekla je, energično. „Kako si stigla ovamo. Znaš li gde nas možeš pronaći?” Elizabetin adresar je ležao otvoren, ispred mene, na stolu u hodniku. Označila sam mesto ukrasnim papirom istrgnutim iz njene sveske. „Prikvilou, River Vju, Pednel Benk?” ,,Da, upravo tako. Prikvilou je gore, iznad Elija – treba da ideš putem A10 na sever, a zatim kružnim tokom ispod Elija i na istok, prateći znakove do Sohama i onda do sela Kvin Adelejd. Kreni putem ka Prikvilou, zatim skreni levo u Pednel Benk baš malo pre nego što stigneš do mosta preko reke. Mi smo otprilike na pola puta dole u nizu bungalova.” Zapisala sam detalje. Nisam mogla da verujem svojim očima ili pamćenju, sada. Pednel Benk. Prikvilou.
Mi? Nas? Pitala sam se s kim bi Dilis Kajt mogla da deli kuću. Mužem, sestrom, porodicom? Možda svi žive u selu – jedna velika porodica, mesar, pekar, svećar i poluslep vidovnjak. Srećna porodica Kajt: gospodin Kajt, gospođa Kajt, gospođica Kajt i gospodar Kajt. Ali možda je Dilis sa svojom tetovažom i odelom bila potpuno obična u Prikvilou, samo jedan od lokalnih likova. Možda je organizovala jutra sa kafom, crkvene zabave, uređivala crkveno cveće, pazila na unučiće, igrala pikado u pabu, sredom uveče. Ne, ne pikado. Poluslepa osoba sa psihičkim moćima sigurno nije mogla da igra pikado? Ali možda je pekla kolače. Pite od jabuka i kupina. Ili šila lutkice od lavande za lokalnu pijacu. U Njutnovo vreme poluslepa žena koja ima vizije bila bi označena kao veštica, lovili bi je, rugali bi joj se danju, a posećivali je noću, po zabačenim stazama u šumi. Živela bi na obodu ili iza granica sela, u šumama gde bi seljani mogli da je potraže kada im je potreban egzorcizam, čarolija i napici. Ljubavni napici za već bolesne od ljubavi devojke. Pesme da ućutkaju duhove mrtve dece, koja su se uselila u srca njihovih majki. Čarolije za žetvu, za duh kukuruza, ili neba ili vode. Magične reči. Predviđanja. Reci mi kada će pasti kiša. Kada će moja majka umreti? Zašto je moj usev propao? Daj mi napitak da udovoljim duhovima. Daj mi napitak za muškarca koji je uzeo nevinost mojoj kćeri. Napravi mi kišnu oluju. „Plašim se”, rekla sam, izgovarajući misao koju nisam ni znala da imam. „Naravno da se plašiš”, rekla je, materinskim tonom. „Bila bi veoma glupava da se sada ne plašiš. Ako ne zameraš što to kažem.” „Možete li da mi objasnite? Da li ćete moći da mi objasnite?” Crtala sam na parčetu papira pored telefona – spiralne oblike, trouglove, kutije, spojene rešetkastim oblicima, oko nekoliko reči, koje sam napisala. Ali tamo, između svih spirala, bila je reč NABED. Velikim slovima napisana. Reč koju sam videla na zelenoj metalnoj ogradi, blizu Kapele gubavaca, na dan Elizabetine sahrane. Prva reč šifrovanog niza koji je Njutn napisao na prvoj stranici svoje sveske: Nabed Efzhik, Wfnzo Cpmkfe. „Znate li šta znači NABED?”, pitala sam Dilis, baš kada je privodila telefonski razgovor kraju. „Ako želiš da postavljaš pitanja, moraćeš da doneseš nešto od osobe sa kojom želiš da razgovaraš.” „Nešto? Šta?” „Nešto što im je pripadalo. Nešto što ih nosi.” ,,Sa njenim mirisom? Kao štap za hodanje ili deo odeće?”
,,Ne, miris nije bitan; duh je taj koji je važan. Bilo koji predmet da izabereš mora imati njen duh na sebi. Ali nema smisla da donosiš bilo šta Elizabetino. Nećeš moći da razgovaraš s njom, još. Već smo pokušali. Još je rano.” „Elizabet?” ,,Ne možeš da pričaš sa Elizabet, još.” ,,S njim, onda?” Njim? Na koga sam mislila? Čoveka u crvenoj odori na mostu, u mrlji. „Spremna si da pričaš s njim? Ne bismo to preporučili. Ni najmanje. Prerano je. Moraćeš prvo da razgovaraš sa dečakom.” ,,Sa dečakom?” ,,Da, sada je već dve nedelje, još samo dve nedelje je ostalo.” „Koji dečak?” Čula sam Dilis kako priča sa nekim – ili sa nekim ljudima – u istoj sobi. Koliko njih je bilo tamo, pitala sam se, i svi su čekali na mene, da pozovem? Čula sam je kako priča sa njima: ‘Pita koji dečak? Zaboravila je.’” Čuo se žamor razočaranja i besa. Glasovi su zvučali kao biblijska grupa ili kao dom za stare. „Ako je dečak onaj sa kojim želiš da razgovaraš, imamo nešto njegovo. Nećeš morati ništa da donosiš.” „Sreda, u četiri, onda?” ,,Da, sreda, u četiri. Radujemo se što ćemo te videti, Lidija. Veoma.” Mogla sam da rezervišem i krevet i doručak, mislila sam.
Dok sam se zaustavljala na ivičnjaku ispred Dilisine kuće, posegla sam da isključim svoj telefon. Tvoja poruka stigla je kada sam ga dodirnula, kao da je sećanje na tebe sevnulo duž nekog nerva u mom mozgu, nerva za koji bi ti imao ime. Još jedna poruka. Sada ih je bilo nekoliko svakog dana. Oh da, nešto razumljivo. Stepen intimnosti koji se povećavao. Sećam se kako si to radio. Onda, pre toliko godina, kada si počeo da me tražiš prvi put, bile su to rizle, zatim razglednice, onda pisma. Ostavljao si cveće i druge predmete na mom pragu: parče ćilibara sa bubašvabom, zarobljenom unutra, rimski broš, knjiga Nerudinih pesama. U početku sam se opirala. Bio si oženjen. Imao si decu. Okrenula sam se, i odbila da odgovorim. Prestao si. I u tišini koja je zvonila oko moje glave, kada sam tražila predmete na mom pragu i nisam ih nalazila, slomio si me, naterao me da patim za tobom. Nedelju dana nakon što je tišina počela, odvezla sam se do tvoje kuće i ostavila jednu jedinu školjku ostrige na tvom pragu. Kasnije te noći čula sam tvoj auto kako dolazi Starton stritom. Kit te je pustila unutra, iako je prošla ponoć. Sada, kada smo ponovo bili ljubavnici, i kada si mogao da pošalješ slike i tekstualne poruke, tvoje moći zavođenja bile su na vrhuncu. Ne da bi i za trenutak
priznao da si se upustio u čin zavođenja sa mnom, ili za mene. Ne, to ne. Postojala je neka radoznalost koja nas je oboje vodila – pritisak šila na oko – kompulzivna želja da saznamo šta će se ovoga puta dogoditi. Rekla sam, zar ne, da uprkos noći u tvom krevetu, možemo da odemo? Ništa nije značilo. Ali sa porukama s vremena na vreme, ukradenim momentima, mejlovima, nije nam trebalo mnogo da ponovo budemo u magiji koju smo uvek stvarali jedno u drugom, i jedno oko drugog. Nije nam trebalo mnogo vremena. Otvorila sam malu kovertu na svom telefonu, ušla u sanduče, gde je tvoje ime, Kameron, stajalo sa drugih četrnaest poruka od Kamerona, serija prekinuta jedino sa porukama od Kit i Marije. Pisao si mi samo nekoliko minuta pre: „Nisam mogao da te nađem u biblioteci. Sve u redu? Ponovo sam u laboratoriji sada. KB.” „Radim, do guše u gomili”, odgovorila sam. „Žao mi je što smo se mimoišli. LB.” Pa, nisam mogla da napišem ,,U Prikvilou, u poseti poluslepom vidovnjaku”, zar ne? Nikada te u stvari nisam lagala. To su bili gresi propuštanja. Konstantno sam slikala do tog oktobra, slikala ljude iz mojih priča, slikala svetla, ogledala koja su se pretvarala u vodu, mrtve mačke, slučajnosti, reči koje nedostaju i sada vidovnjaka iz Fenza. Bilo je veoma važno da ti to ne vidiš. Mogla sam da te zaštitim od toga. I uradila bih to, jer sam mogla.
D
a bih pronašla Prikvilou i Dilis Kajt, vozila sam preko Fenza. Put iza velike severne zaobilaznice konačno se otvorio u put do ravnih crnih zemljišta Fenza, tamo gde su nekada bila jezera i polja trske, droplje, treperava jova i trska. Put je izgleda zavijao duž grebena, novog i jedva uzdignutog sa dna mora, tek nedavno izloženog nebu. Zemlja je izgledala kao da kaplje i talasa se. Iznad nje nebo je bilo poput velikog luka napravljenog od oblaka, nijanse plave i sveže bele, tog popodneva menjale su se u sivo i svetloljubičasto prema Eliju, gde su dijagonalne nijanse svetlosti i sivila oivičavale oluju, iza spljoštene konture katedrale. Vodič za istočnu Angliju opisuje ovaj predeo, severno od Elija kao „crni Fenz, gde celer i crni luk rastu u beskonačnim redovima bez korova, niz polja poput bilijarskog stola, bez žive ograde”. Ipak, mnogo je lepše od toga, i tamnije, posebno zimi, kada ništa ne preseca crnu zemlju miljama, osim ravnih linija puteva, kanala i žive ograde i zarđalog naboranog gvožđa šupa i bunkera. Potpuno crno. Ne, ne baš kao bilijarski sto, više nalik spljoštenim oblicima Mondrijanovih slika, viđene sa svoje sopstvene površine u crnim, zelenim, smeđim i sivim bojama. Tu i tamo, trska ukrašava vodene puteve, kao i perje koje vetar donosi, kako kažu, sa Urala. Pesnik Tenison odlazio je u Fenz kada je bio student u Kembridžu tridesetih godina devetnaestog veka, već bolestan od ljubavi za poezijom i za svojim prijateljem Arturom Halamom, pun čežnje i ustreptalosti. Koristio je ovo slabo svetlo i ravne, rekom ispresecane pejzaže i nisko nebo u nekoliko svojih pesama, ali ledi Šalot je ta koju vidim ovde, dok posmatram trag vrbovog lišća na ivici reke. Ledi koja je napustila kulu pored reke, gde je bila zarobljena čarolijom, samo zato što se zaljubila u prelepog viteza koji je projahao pored njenog prozora. Otplovila je rekom do Kamelota, znajući da će umreti sada, pošto je razbila čaroliju. I dok prolazi rekom, potpuno zaokupljena svojom čežnjom „vrbe se bele, jasike drhte, vetrići tihnu i drhte”. Ledi Šalot, upletena u svoju mrežu, pada. Ona uvek pada, ili je pala. Tenison ju je pronašao u ovoj crnoj, vlažnoj zemlji. Prikvilou nije star; čak i benzinska pumpa, koja je sada muzej, potiče iz 1922. godine. Zemlja na kojoj se selo nalazi, tamo gde se reka Lark sreće sa rekom Ouz, tek se uzdigla iz močvarne vode u kasnom sedamnaestom veku, kada su isušili Fenz i podigli zemlju iz močvarnog tla. Pre toga, ovo selo, zemlja na kojoj stoji bungalov gospođe Kajt i pab, benzinska stanica pretvorena u muzej i crkva, gde je
treset natopljen vodom prekriven trskom, opasna crna zemlja, puna gasa koji je izlazio u vidu mehurića od davno istrulelih prastarih močvarnih hrastova, i njihove senke dugih udova koje postaju nevidljive ispod prividno čvrste površine. Osim crkve i kamenih kuća načičkanih na krivini reke, Prikvilou izgleda kao nešto privremeno, polutrulo, ali i dalje truli: zarđale, naborane gvozdene šupe, napuštene parcele, metalne školjke automobila i čamaca razbacane svuda, poput fosila koji se pojavljuju iz blata. Postoji neka stagnacija u svemu tome, kao na slici mrtve prirode, predmeti zaustavljeni u trenutku nestajanja. Čak i reka deluje mirno, kao staklo. Nakon isušivanja Fenza, vrbe su našle svoje mesto ovde, pored obale reke, praveći svoj savršeni odraz u vodi. Onda su pokrivači krovova dovezli svoje čamce uzvodno, kako bi sekli štapiće ili gipko vrbovo drvo ovde, koje bi držalo njihove krovove. Zvali su ih nabadačima. Vrbovim nabadačima. Nabadači vrba. U Prikvilou nije bilo groblja – nivo vode je isuviše visok čak i sada, a zemlja isuviše natopljena. Za mrtve se mora pobrinuti zato u Eliju. Smrt bi takođe bila nekako zaustavljena ovde, kao vreme. Kuća Dilis Kajt izgledala je kao smeštaj za prenoćište sa doručkom, bungalov na nečemu što je izgledalo kao domaćinsko imanje, na ivici sela. Dva svetlo obojena patuljka postavljena da sede u bašti, jedan kako peca, drugi sa pantalonama oko članaka. Zakrivljene ivice smeštale su kasne zevalice i potočarke, koje su se uvijale oko brižljivo održavanog travnjaka, u čiji je centar neko postavio odličnog lažnog Tjudora. Zašto bi, pitala sam se, medijum živeo u bungalovu a ne, kao što bi neko pomislio, u kolibi sa debelim zidovima i niskim gredama? Možda bi bilo previše bučno. Ako sve vreme hvataš signale sa druge strane, stara koliba bi bila zaglušujuća. Mnogo bolje je živeti u bungalovu iz pedesetih, između ograda i patuljaka seoskog života. Prazni zidovi. I bunar bez rupe, dole u tresetu ispod. Dilis Kajt – medijum, vidovnjak – nije se reklamirala, naravno. Ljudi su je nalazili kada im je bila potrebna, često je govorila. Pronalazili su svoj put do Prikviloa iz Amerike, sa Novog Zelanda, Londona, Kembridža. Eolska zvona bila su na tremu, i na ovom vetru, zvučala su potpuno van tonaliteta i uznemireno. Imala sam groznicu na donjoj usni, koja je taman krenula da izbija na površinu. Oči su mi bile vrele. Izgledalo je kao da postaju sve toplije. Morala sam da trepnem kako bih jasnije videla – svetlo Fenza, pomislila sam. Zamislila sam, ili pokušala da zamislim, muža za Dilis Kajt, ali nije bilo muža. Došla je sama do vrata, njeno stakleno oko okrenuto malo u stranu, papuče na nogama. Da, baš to sećanje izgleda kao san. Ne mogu da vidim najbolje. Ona ne vidi uopšte, ali ona takođe vidi sve. Kada je spremila čaj u njenoj maloj kuhinji, sela sam u njenu mračnu dnevnu sobu gde smo pričale malo o njenim ružama i jesenjem vremenu, zamolila me je da isključim telefon, objašnjavajući, kao da mi je pričala o sredstvu za uklanjanje fleka, da mobilni telefoni smetaju svetu duhova.
„Hoćemo li da prođemo?” pita. Uzima čaj od mene, stavlja ga na poslužavnik, otvara mala vrata koja vode u zimsku baštu, koja gleda na njenu baštu, i nosi poslužavnik tamo, na svetlo. Ja je pratim. U svemu ovome postoji neki element teatralnosti. Šuškanje očekivanja. Pokazuje mi da zauzmem mesto na jednoj strani sobe, a ona zauzima drugo – njeno mesto, znala sam to. Mesto na kome uvek sedi. Ima taj neki vazduh oko njega. „Došla sam zato...” Neko je morao negde da počne. „Znam zašto si ovde, draga”, počela je, zatvarajući oči i smeštajući se u svoju stolicu. „Došla si zato što si videla šta je Elizabet ostavila nešto nedovršeno u toj kući. Moraš da pokušaš da to završiš, zatvoriš, ali to nećeš moći da uradiš sama. Ne znaš dovoljno.” „A vi znate?” „Elizabet je često dolazila ovde, posebno pred kraj. Imala je teoriju i tražila je dokaze, kako bi je potvrdila.” „Kontaktirajući s mrtvima?” Nije mi uspelo da izbrišem podrugljivost iz svog glasa. „Elizabet nije bila takva. Bila je ozbiljan naučnik.” ,,Ne, nije bila ‘takva’ kao što si je opisala”, rekla je Dilis, bez uvrede ,,ali počela je da veruje, kada nije postojao ni jedan drugi put. Htela je da zna izvesne stvari, za koje nisu postojali podaci. Bila je to neka vrsta opsesije za nju.” ,,U vezi sa Njut...?” Brzo je stavila prst na usne. ,,Ne, draga moja. Ne smeš da izgovaraš njegovo ime ovde. Napravile smo tu grešku samo jednom pre.” Pokazala je na trag od vatre na zidu, visoko iznad moje glave. Nisam pitala. Mislila sam na tebe i pitala se šta bi neurobiolog rekao o parapsihologiji. Da li bi vidovnjake posmatrao kao neku vrstu šizofreničara? Koja bi bila tvoja dijagnoza onoga što su drugi ljudi zvali darom Dilis Kajt; koje lekove bi joj dao? Postoji hemikalija u mozgu koja proizvodi halucinacije i vizije. Mislim da si mi jednom pokazao članak o tome u Nju sajentistu; neki glup naslov o tome kako su svi srednjovekovni mistici imali samo malo više hemikalije nego drugi. Nema anđela – ne, na kraju je sve pitanje hemikalija koje se kreću kroz prednji deo mozga. „Tu je dečak”, rekla je Dilis. „Jedan od onih koji su umrli. Elizabet je trebalo da to ostavi na miru. Nikada to ne bi priznala. Možda je bila u pravu. Uradila je ono što je morala da uradi, pretpostavljam. Dečak je često bio ovde. On je tu sa nama, sada.” Pokazala je iza mene. Ignorisala sam to. Neće me preplašiti ništa od ovih hokus-pokus stvari. Došla sam ovde da saznam šta je Dilis Kajt znala o svojoj prijateljici, a ne da kontaktiram s mrtvima. Neću se izgubiti kao što se Elizabet izgubila. Znala sam gde se razum završava i počinje nerealno, čak i da je Elizabet zaboravila kako da pronađe tu granicu. „Šta je pronašla?”
„Nisi završila sa čitanjem njene knjige?” ,,Da, završila sam sa čitanjem, ali to tamo ne piše. Jedno od poslednjih poglavlja nedostaje.” Dilis je uzdahnula sa stepenom pogoršanja. „Ali ona jeste završila. To je poenta. Zvala me je tog poslednjeg vikenda da mi kaže da je završila. Nije bilo poglavlja koja nedostaju.” ,,Pa, sada nije završena”, rekla sam. „Dva poslednja poglavlja koja postoje su samo u formi beležaka. Proverila sam sve njene podatke na kompjuteru. Postoji samo jedan dokument na kompjuteru, čiji je ceo tekst obeležen kao Alhemičar i postoji štampana verzija. Oba su potpuno ista – knjiga se razilazi u beleške.” „Dobro, dobro. Možda je tako najbolje. Kakve beleške?” Na kraju ciglanih zidova u Dilisinoj zimskoj bašti, sa promajom, bili su posteri američkih Indijanaca. Ruže, nizovi crvene i ružičaste i narandžaste dalje, još jedna veoma održavana bašta. Stolice od pletenog pruća. Sto za kafu. Zeleni lažni, plastični mermer na podu. Ovo je bila samo zimska bašta iz predgrađa, u oktobru. „Poslednja dva poglavlja Alhemičara”, rekla sam, pokušavajući da ne lutam očima po zidovima. „Jedan deo teksta je sređen. Verovatno i završen. Opisuje kako je Njutn postao član Trinitija, 1667. godine. Većina materijala – opis dodele zvanja, sve do njegove kupovine odeće za proslavu i momenta kada će mu dati ključ za sve sobe, teren za kuglanje i teniske terene – sve to je tamo; predivno je. Ali, postoje stranice između, koje su samo beleške. Imena, mesta, datumi. Neki delovi u štampanoj verziji su precrtani. Elektronska verzija je puna rupa, i malih poruka, napisanih za nju samu.” „Kao da se dokument vratio na pređašnju verziju?” ,,Da, kako ste to znali?” „Draga moja. Elizabet mi je ispričala veći deo tog rukopisa. Uradili smo mnogo stvari za Elizabet i sa tim rukopisom. Ništa nije promenilo stvari. Koji kompjuter koristiš? Njen?” ,,Ne, moj. Donela sam laptop.” „Dobro je. Nemoj da koristiš njen. Bolje je tako.” Sipala je još čaja u male, ukrašene šolje iz malog metalnog čajnika i dodala mi kolač od đumbira na kineskom tanjiriću. „Zašto? Virusi?”, pitala sam. Da li Dilis Kajt zna o kompjuterskim virusima? ,,Oh ne. Nikada nije imala viruse na tom kompjuteru. Bila je veoma pažljiva, što se toga tiče. Samo nezgode. Nedostaci električne energije. Dokumenti koji su nestajali. Reči koje su se same od sebe pojavljivale na ekranu, kada bi radila na poglavlju.” „Koje reči?” „NABED je bila jedna. Ona se javljala često. Naopačke. Otpozadi.”
„NABED? Ime grupe za slobodu životinja?” ,,Da, ali to je, verujem, potpuno slučajno. NABED. Pokušavala sam da shvatim šta znači. Verovatno nešto tipa Nacionalna armija protiv biohemijskih eksperimenata i smrt ili destrukcija. Zanimljivo, zar ne?” ,,Da li je neko mogao da provali u njen kompjuter? Neka vrsta propagandne kampanje te grupe? Reči u kompjuteru”, ponavljala sam polako. „Mogao je da bude i neki kvar. Ili čak virus.” „Nije bila priključena na Internet tamo.” „Mogla je da pokupi virus na različite načine.” ,,Da, verujem da je mogla. Sigurna sam da postoji neko racionalno objašnjenje. Je l’ to ono što ti misliš da se desilo... ili treba da kažem što se dešava? Tvoj kompjuter radi istu stvar, zar ne? Tvoj laptop?” Zastala je i pogledala me prilično snažno. ,,Da li se prisećaš? Da li počinješ da se sećaš?” Ovo nije bila vrsta sećanja koju poznajem. Počela je kao neka vrsta déjà vua, ili je bar imala sve elemente déjà vua – jasnoću boja i ukusa, zbunjenost, potpuni osećaj sigurnosti da sam bila ovde ranije, sedela i pila čaj, jela kolač od đumbira, i gledala napolje u baštu, u oktobru. Ali znam da sećanje koje mi je došlo u staklenoj bašti Dilis Kajt tog popodneva, gusto i ispupčeno, i konačno sa teksturom, nije bilo moje. Morala sam da spustim šolju – porcelan, precizan, sa ljiljanima u dolini – jer moja ruka nije više bila moja. Déjà vu je utisak u glavi, neka vrsta navale opažaja. Ostatak tog sećanja, onakvo kakvo je bilo, došlo je iz mojih bedara i širilo se napolje, puneći mi grudi, i zastalo je, mirno, u mom grlu, tako da nisam mogla da gutam. Zatvorila sam oči. Ispunilo me je, od mojih bedara dalje, do prstiju na rukama i nogama, duž svih arterija i mišića, i svih optičkih i vlaknastih nerava; ispunilo me je potpuno. Imala sam osećaj da će mi grudi eksplodirati, kao šljiva kojoj će pući ljuska. Sedela sam mirno, kako ne bih pukla. Pokušala sam da dišem polako. Kada ne veruješ u paranormalno, kao što ja nisam i možda još ne verujem, takvi osećaji, čak i kada su shvaćeni na materijalnom nivou – kao nešto, recimo, izazvano drogama koje menjaju svest ili kao izopačena percepcija prouzrokovana snažnom sugestijom – i dalje su veoma uznemirujući. Deo tebe jednostavno te napušta, posmatra sa radoznalošću, dok ,,to” šta god ono bilo, jednostavno ulazi. „Šta vidiš?”, uzdahnula je Dilis. Negde tamo, u zimskoj bašti, spustila je svoju šolju i uključila snimanje na kasetofonu. Iako je bila samo silueta sa nejasnim crtama, mogla sam da vidim da me gleda. Ali sam isto tako znala da ne može ništa da vidi. Pitala sam se da li mi je nešto stavila u čaj. Možda je tako zarađivala novac – stimulišući halucinacije. Bila sam prilično nemoćna sada da je odbijem. Sve u ovoj zimskoj bašti sada se razilazilo. „Prepusti se”, rekla je negde, sa moje leve strane. „Prepusti se.”
Zatvorila sam oči. Setila sam se da nije ništa uradila kako bi me hipnotisala. Pokušala sam da se prisetim da je poluslepa, i Elizabetin prijatelj. Mogla sam da vidim njenu tetovažu i bisernu ogrlicu na njenom vratu, u mraku, iza zatvorenih očiju, ali isto tako sam mogla da vidim cveće kako se otvara, kako oblici i senke prolaze kroz tamu, i približavaju se. Tamo negde, učinilo mi se da sam videla ostrige, belinu i reckave crne ivice, nasuprot tami. „Reka”, rekla sam. „Bar mislim da je reka. Mogu da vidim talase na površini vode, ružičaste boje, sijale su ružičasto i ljubičasto. Magla je duž ivice vode. Tu su labudovi. Dva labuda na drugoj strani, gde je trava viša. I jarebica. Hladno je. Mračno. Mogu da čujem sovu na drveću s druge strane reke.” Nisu moje reči. Moj glas, da. Ne i moje reči. Šta sam radila ovde, u ovoj zimskoj bašti bungalova u Prikvilou, sa ludom ženom, klizeći u to ludo mesto u kome je živela? Posmatrala stvari na obali reke, u zoru. „Kako se zoveš?” Dilisin glas bio je veoma miran i spor, kao da je razgovarala sa detetom. „Lidija Bruk. Moje ime je Lidija Bruk.” ,,Ne, kako se zoveš?” ,,Ričard.” Nisam čak morala ni da tragam za tim, da stružem okolo kako bi to pronašla. Bila sam Ričard, koji je odgovarao na Dilisina pitanja. ,,Ričard?” „Ričard Hering, sin odbornika Heringa, suknara.” „Gde se nalaziš, Ričarde? Možeš li nam reći šta vidiš?” ,,Ne mogu mnogo toga da vidim. Oči me bole. Mrak je.” „Gde si?” „Pored reke.” „Pored reke?” „Pored reke. Između mosta kod krčme Garet i teniskog terena. Ne mogu da vidim. Hoću da idem kući.” „Gde si bio?” ,,U Crvenom srcu, u Petikuriju. Kockao sam se sa čovekom iz Londona.” „Koje je doba godine?” „Jedanaesti novembar 1668. godine.” ,,Da li si video još nekog večeras?” Dilisin glas bio je nežan i lukav. Imala sam osećaj da smo ona i ja već pričale ovako, ranije. Bila je to neka vrsta rituala. Moja uloga bila je da krijem; njena da se otvara. Igra kartama. „Gospodar Njutn je bio tamo, u Crvenom srcu, sa svojim prijateljem. Klimnuo mi je, stojeći uspravno, njegova bela kosa izdizala se iz gužve, a onda, kada sam ponovo pogledao, nije ga više bilo. Koristio sam novac kapetana Storija da se kockam.” ,,Da li si pobedio?”
,,Ne, izgubio sam novac, igrajući sa prijateljem gospodara Njutna. I izgubio sam i novac gospodara Njutna.” ,,Da li je imao ime, prijatelj?” ,,Ne treba da znam njegovo ime. Menja ga. On mi je dao novac.” ,,Za šta?” ,,Ne mogu to da ti kažem. Ne smem nikome da pričam o tome.” Dilis je razgovarala sa mnom kao da me poznaje, kao da me poznaje već dugo. ,,Da li si pomogao gospodaru Njutnu, Ričarde? Da li si kupio stvari za njega? Za njegove napitke. Pomagao mu u njegovim sobama? Oko pećnice?” ,,Da. Nisu to napici. On je mađioničar. Rekao mi je da imam dar i poverio mi je tajne. Obećao mi je još tajni.” ,,Da li ti je dao novac da te ućutka?” ,,Da.” Ova su pitanja navodila na odgovore; nikada ne bi prošla na sudu. Na sudu? Kako li sam pomislila na to? Jednom kada sam pomislila na Ričarda Heringa na optuženičkoj klupi, kako ga Dilis u crnoj odori ispituje, jednom kada sam videla izrezbareno drvo, muškarce i žene na galeriji, kako posmatraju, izgubila sam stub plave svetlosti. Izgubila sam reku obojenu u crveno, i dva čoveka. Izgubila sam kockice, karte, miris zadimljene krčme, svetla zore. Kao da je neko isključio telefon, ili svetlo. *** Koliko dugo smo tamo sedele, Dilis i ja? Gledala sam senke kako se izdužuju preko bašte, pozorište tamnih senki preko titrave smaragdne boje travnjaka. Gledala sam vitice kozje krvi kako se njišu na vetru, laganu kišu, kasne buve, vranu. Bila sam nigde i negde. Izgubljena između reke i Fenza, između sedamnaestog i dvadeset prvog veka, između skepticizma i verovanja.
P
onovo je otišao”, rekla je Dilis negde, na drugoj strani sobe, ali nije se obraćala meni. Bila je ponovo sa njima, ko god da su oni bili, njena biblijska grupa, glasovi u njenoj glavi. ,, „Pustila ga je”, rekla je. ,,Ne, ne, morala je. On neće da ostane. Nikada ne ostaje.” „Šta je to bilo?”, rekla sam. Moje grlo više nije bilo zategnuto. Htela sam da ustanem sa stolice, ali bilo mi je hladno i moji udovi još nisu bili moji. Stegnula sam pesnice, protrljala ruke. Gospođa Kajt mi je dodala čašu vode i ogrnula me škotskim ćebetom, preko ramena. „Neki ljudi to teško prihvataju”, rekla je. „Nije to lako, biti put kojim oni hodaju. Nećeš želeti to često da radiš. Uvek je isto sa dečakom. Izgleda da ne može sam da priča. On pozajmljuje ljude.” „Ko...?”, jedva sam mogla da govorim. „To je bio dečak, Ričard Hering, jedan od ljudi koje je Elizabet pronašla. Bio je četvrti u nizu. Kako je ono išlo? Ričard Gresvold, Džejms Valentajn, Abraham Kauli i Ričard Hering. Postoji i peti čovek, izgleda, ali nikada nismo bile sigurne kako se on tačno uklapao. Interesantno je, znaš, mislim da Elizabet nikada nije saznala kako se zove ili, ako jeste, nikada mi nije rekla. Uvek ga je zvala jednostavno – peti čovek. Hering je bio broj četiri, da: Gresvold – jedan, Valentajn – dva, Kauli – tri, Hering – četiri i onda peti čovek.” Sa Dilisinim punim vokalima i odsečnim suglasnicima, lista je zvučala kao bajalica. Mogla sam se zakleti da je neko uzdahnuo negde pored mog desnog uha, dok je vadila dva papira iz dokumenta ispred nje, fotokopije iz knjige. „Elizabet je to zvala srećnom slučajnošću”, rekla je. ,,Ja to ne bih tako nazvala.” „Šta je zvala srećnom slučajnošću?” „Sačekaj. Važno je da sve ovo primiš pravilnim redosledom. Kada je počelo? Kada je pisala poglavlje o vašaru u Stauerbridžu... mora da je bilo početkom prošle zime, novembar možda. Elizabet je bila u biblioteci, pregledala izjave svedoka o vašaru u Stauerbridžu u sedamnaestom veku. Defo i Pips, čini mi se, i još neki. Bila je vrlo savesna kada su bili u pitanju njeni izvori. Imala je faksimilsko izdanje dnevnika koji je šezdesetih godina sedamnaestog veka pisao jedan odbornik iz Kembridža. Koristila ga je kao izvor informacija, što je bilo posebno dobro na
vašaru. Odnela je dnevnik u biblioteku da fotokopira neke stranice, kako bi mogla da ih podvlači.” „Dnevnik odbornika. Odbornika? Kao gradski većnik?” „Upravo. Odbornik Njutn. Čudna podudarnost u imenima, ha? Odbornik Njutn bio je Samjuel Njutn. Nikakve veze. Elizabet je stavila otvorenu knjigu na mašinu za fotokopiranje i pritisnula dugme, ali dva papira su izašla iz mašine. Nijedan od njih nije bila stranica koju je fotokopirala. Skoro da ih je bacila, ali nešto joj je skrenulo pažnju. Svaka od dve stranice, iz dva različita dela knjige, delova koje ona nije ni primetila, obuhvatala su kratke zapise u kojima odbornik Njutn opisuje smrt naučnika sa Trinitija – smrt gospodina Gresvolda, petog januara 1665. godine i drugu, gospodina Valentajna 13. Novembra 1666. godine. Sličnost između te dve smrti, bila je ono što je privuklo Elizabetinu pažnju, za početak, rekla je: obojica su pali niza stepenice u Trinitiju, tokom noći, izgleda pijani.” Ovo je zvučalo poznato, ali nisam mogla da se setim zbog čega. Još nešto što sam zaboravila ili pokušavala da zaboravim. Stepenište. ,,Ne toliko malo verovatno, zaista, pretpostavljam”, rekla sam. „Šta sa mračnim stepeništima i akademicima koji previše piju?” ,,Da, to je ono što sam i ja rekla. Ali ona je rekla da je bilo nečega u tome kako je odbornik Njutn opisao smrti, što je pokazalo da je on mislio da su sumnjive. Znala je dnevnik toliko dobro, da je i pisca dnevnika prilično dobro poznavala. Stalno je ponavljao fraze ,,kao što se mislilo” ili ,,kao što se pretpostavljalo” kao da nije verovao u objašnjenje koje je koledž pružio. Nije joj mnogo značilo – samo slučajnost – pa je stavila dva papira zajedno sa njenim drugim beleškama. Onda je fotokopirala odeljak o vašaru u Stauerbridžu koji je htela – drugi put je uspelo – i vratila se i završila pisanje dela knjige o Stauerbričkom vašaru.” „Pročitala sam to poglavlje. Veoma je dobro.” ,,I treba da bude. Pročitala je sve opise vašara koji postoje. Ali nije samo prepisivala izvore. Rekonstruisala ga je u svojoj glavi. Imala je dar.” „Šta se desilo sa Gresvoldom i Valentajnom?” „Kada je otišla da potraži dve stranice među svojim dokumentima, nekoliko nedelja kasnije, stranice su nestale. Pa je počela ponovo, iz hira. Prvo se vratila do svoje police sa knjigama, u radnoj sobi, ali knjige nije bilo. Pa je otišla u univerzitetsku biblioteku, ali njihov primerak bio je zaveden kao izgubljen. Onda je otišla do gradske biblioteke, gde je pronašla knjigu u delu lokalna istorija, pomislila da je pogrešno smeštena, i provela veći deo sata tražeći ih. Zaboravila je imena, naravno. Kada ih je pronašla, fotokopirala je dva pasusa ponovo. Rekla je da je izgledalo kao da nije trebalo da ih ponovo nađe. I onda, naravno, bila je odlučna u tome da će ih pronaći.” ,,I gde se vi pojavljujete?”
„Naletela sam na nju u čajdžinici biblioteke, mesec dana ili nešto malo kasnije. Ispričala mi je celu priču. Uglavnom nije bila takva – kako da kažem? – neoprezna, indiskretna. Bila je odličan istraživač, ali za ova dva nije imala ništa, i to joj je smetalo. Skoro ništa nije moglo da se nađe u arhivima Kembridža o Gresvoldu i Valentajnu. Ven je imao podatke o njima, naravno, ali ništa više od toga. Baš ništa osim beleške odbornika Njutna i Ven.” „Šta je Ven?” „Ven je Alumni Cantabriginses. Spisak svih studenata koji su diplomirali u Kembridžu. Potiče odavno. Tamo se nalazi kratak unos za svakog studenta, sa datumom rođenja, školama koje je pohađao, datumom diplomiranja, profesura, otac i porodica, ukoliko su znali, i datum smrti, ukoliko je poznat – znaš kako to izgleda. Da nije izgledala tako očajno, ne bih joj to predložila.” ,,Šta?” ,,Da proba manje uobičajen način. Pozvala sam je u Prikvilou; predložila sam joj da proba moj način. Smejala se. Nije verovala, vidiš, iako smo bile prijateljice od studentskih dana, nikada nije bila neprijatna zbog onoga što radim. Ona je čitala istoriju, ja sam proučavala engleski – posebno srednji vek. Tokom godina, jedino o čemu smo razgovarale bila su istraživanja, arhive, biblioteke i mašine za pretragu. Ona je bila posebno dobra u proveravanju fusnota. Uvek je proveravala moje. Izbegavale smo da pričamo o tome šta ja radim. Pa je bilo pomalo iznenađujuće kada je rekla da hoće.” „Šta vi pišete?” ,,Ja sam biograf. Nekoliko članaka i kratkih knjiga, za sada. Spora sam. Potrebno mi je tako mnogo vremena da čitam, samo sa jednim dobrim okom. Članci su uglavnom za Spiričualist inkvajer. Džulijan od Norviča. Žene mistici. To je moja snažna strana. Zato sam rekla Elizabet da dođe otvorenog uma. Uvek sam imala otvoren um, rekla je. Ali nije. Veoma malo ljudi zaista ima, u stvari, iako većina veruje da ima. Posebno naučnici. Bilo joj je teško da dođe ovamo.” „Zbog čega je došla ovamo?” „Više informacija. Trag. Predložila sam da kontaktiramo Gresvolda i Valentajna direktno, da vidimo da li će nam nešto reći. Da daju Elizabet nešto više, s čim bi mogla da radi. Pregledala je sve podatke o mrtvima, anale grada, sve gradske podatke i podatke sa koledža.” ,,Ništa?” ,,Ne, ništa. Gresvold i Valentajn su umrli tokom godina kuge, naravno, pa nije iznenađujuće da su podaci o mrtvima malo nepovezani i nepotpuni. Rekla je da nema šta da izgubi. Izgleda da je imala mnogo toga da izgubi. Jadna Elizabet. Bila je neobična žena. Ponekad se držala malo sa strane, a nekad i pomalo prodorna takođe. Ali stvarno. Sve to nije trebalo da se desi. Nije trebalo. To je prokleto šteta.”
Dilis je pokupila gomilu papira – fotokopije i drugi materijal – sa stola. Izvadila je još jedan list papira, prateći detalje. ,,Da, GresvoId”, rekla je „profesor na Trinitiju. Broj jedan u Elizabetinoj seriji. Nekad zvan i Gresould sa u, nekad Gressald sa dva s i sa a. Umro je u januaru 1665. godine, star samo oko dvadeset osam godina. Džejms Valentajn, profesor na Trinitiju, i profesor grčkog jezika. Umro je devetog novembra 1666. godine, star oko četrdeset godina. On je broj dva u nizu.” „Nizu čega?” „Sumnjivih smrti. Pet ljudi, ljudi sa Trinitija, umrli su u sumnjivim okolnostima, u razmaku od oko pet godina. Počelo je sa Gresvoldovom smrću 1665; zatim Valentajn 1666; onda Kauli 1667; a zatim Hering 1668.” „Kako se Hering i Kauli uklapaju? Kako je njih našla?” ,,Pa, pokušale smo da kontaktiramo s Gresvoldom i Valentajnom, i druga dvojica su se pojavila umesto njih.” ,,Druga?” „Brojevi tri i četiri – osim što uopšte nismo znale da su oni u nizu, pa nismo ni znale da su oni brojevi tri i četiri. Pesnik i dečak. Kauli i Hering.” „Kako to misliš pojavili se?” Zamislila sam ih, pesnika i dečaka, kako dolaze kočijom u Prikvilou iz Londona ili Kembridža. Zvone na Dilisina vrata, stojeći ispod eolskih zvona, između patuljaka. „Ovde. Na tabli – tabli sa slovima.” Podigla je čipkani i brokatni stolnjak, kako bi otkrila ugao lepog, antiknog stola. Površina stola bila je veoma uglačano ružino i orahovo drvo, pretpostavljala sam, sa umetnutim slovima alfabeta. „Od moje majke”, rekla je Dilis, stavljajući stolnjak na mesto. ,,Napravljeno u Velsu, sredinom devetnaestog veka. Lepo, a? Lep umetak. Pojavili su se ovde, na tabli sa slovima. Zvale smo Gresvolda i Valentajna, ali Kauli i Hering su odgovorili. Staklo na tabli je nastavljalo da ispisuje njihova imena na tabli. Iznova i iznova. Srećna slučajnost. Elizabet je sakupila mnogo toga zahvaljujući srećnim slučajnostima. Pronaći nešto, kada tragaš za nečim drugim. Ne bih to nazvala srećnim slučajem, naravno. Isuviše haotičan pojam. Previše zavisi od slučaja. U svetu postoje ruke koje vode. Treba da imaš otvoren um i treba da isprazniš sebe, i da im dozvoliš da ti pokažu gde da tražiš. Da li ti imaš otvoren um, Lidija?” „Ne znam”, rekla sam. „Zaista ne znam.” ,,Pa, to je dobar početak”, rekla je, okrećući svoje slepo oko prema meni. Mrzela sam način na koji to radi. Mora da je znala šta radi. „Kauli i Hering, brojevi tri i četiri.” rekla sam. „Ako su Gresvold i Valentajn bili ljudi koji su pali niza stepenice u Trinitiju, a Hering je bio dečak u reci, ko je bio Kauli?”
„Abraham Kauli, pesnik i član koledža Triniti, jedan od osnivača Kraljevskog društva, na početku šezdesetih godina sedamnaestog veka. Ali, Elizabet ga je uvek zvala...” „Nevidljivi koledž?” „Upravo. Kao što mu je bilo nezvanično originalno ime. Elizabet je pretpostavljala da je Kauli iz odbora mogao biti Kauli pesnik, pa ga je potražila. Kauli je takođe umro pod sumnjivim okolnostima 1667. godine. Star četrdeset devet godina.” ,,U Kembridžu?” ,,Ne, u Čertsiju, u Londonu. Izgleda da se skrivao iz nekog razloga. Pronađen je kako spava u polju, blizu svoje kuće, izgleda pijan. Umro je nedelju dana kasnije, ili malo više, dvadeset osmog jula 1667. godine. Kada je Elizabet proverila biografiju, izgledalo je da je pretrpeo ozbiljan pad dve godine ranije, u maju 1665 godine. Skoro je umro od tog pada. Da ga je taj pad ubio u maju 1665. godine, bio bi broj dva u nizu.” „Znači tako je došao na Elizabetinu listu. Čovek iz Trinitija koji je umro pod sumnjivim okolnostima, iako ne u Trinitiju.” ,,Da, izgleda da su Kauli i Hering hteli da Elizabet zna da su i oni deo istog niza. Ili neko jeste. Verovatna pijanstva, blizina datuma, veza sa Trinitijem, činjenica da je Kauli preživeo pad koji ga je skoro ubio dve godine ranije... Dokumenta”, rekla je, izvinjavajući se. „Zaboravila sam. Trebalo je da ti ih dam kada si došla. Kao vrstu rezervnog plana.” Stavila je četiri gomile papira nazad u fasciklu sa mojim imenom, ispisanim Elizabetinim rukopisom, svetlozelenom bojom. „Rezervni plan?” „Ti si rezervni plan, draga, Elizabetin rezervni plan.” „Jesam? Znala je da ću doći ovamo?” ,,Oh, da. Jednom kada te je sedamnaesti vek pronašao, to je bilo to. Jednom kada su te oni pronašli. Očekivali smo da će se to desiti ranije. Ali ti si hrabrija žena, nego što smo mislili. Živiš u Studiju već... koliko je sada? Sve ove nedelje. To nije lako uraditi.” „Šta mislite pod tim hrabra?” „Nisi videla ništa čudno?” ,,Pa, ne bih to tako rekla. Mnoge stvari su nestale i čudna svetla pulsiraju po kući, i neki broj... slučajnosti.” „Slučajnosti? I dalje ih zoveš slučajnostima, nakon sveg ovog vremena? Da je Kameron Braun imao bilo kakvu predstavu o tome šta se dešava u toj kući, nikada ne bi predložio da ti... To je potpuno neodgovorno.” „Kako bi vi objasnili, gospođo Kajt?”
„Sve je to deo onoga što je Elizabet ostavila nedovršeno. Postojali su ljudi koje je podigla. Stvari koje je uskomešala. Priče koje treba da se završe.” ,,I kao njen rezervni plan, šta ja treba da uradim? Da li će završavanje knjige prekinuti komešanje svega?” ,,To je, draga moja, veoma interesantno pitanje. Počeli smo da se pitamo da li je završavanje knjige dobra ideja, uopšte. Izgleda da je postalo još gore od kako si ti u Studiju. Ali moramo da uradimo nešto da zaustavimo ponavljanja.” ,,U redu. Sad ste me izgubili. Kakva ponavljanja?” „Elizabet je imala teoriju i niz pitanja o Njutnovom članstvu i društvu koje je imao, kao i o alhemičarima s kojima je radio. Smrti izgleda popunjavaju neke praznine. Imala je teoriju o tome kako su ona četvorica ili možda petorica – muškaraca umrli.” „Nešto što je uplitalo Njutna i Nevidljivi koledž?” ,,Da, na neki način. Može se tako reći. Vidiš, nije se sve desilo odjednom. Činjenice – ili ono što je shvatila kao činjenice, iako one ne mogu biti dokazane na načine koje bi racionalisti prihvatili – izgleda da su pronalazile nju, više nego ona njih. Jednom kada je počelo. Jednom kada je sastavila ta dva lista papira, onaj koji opisuje Gresvoldovu smrt i drugi, Valentajnovu, i kada je uvidela sličnosti među njima, ništa više nije moglo da se poništi. Rekla je da je to neka vrsta alhemijske reakcije, koja je izgleda imala svoju sopstvenu pokretačku silu, izvan nje. Započela ju je i izgledalo je kao da treba da radi na njoj, ali onda je ta sila napravila... krenula svojim sopstvenim putem, koristeći nju u stvari...” „Ričard Hering, dečak, bio je četvrti u nizu? Kako je on umro? Da li se udavio? Da li je i on bio član Trinitija?” ,,Ne, nije. On je bio sin odbornika Džona Heringa, suknara, koji je bio veoma važan u gradskom veću, i koji je bio gradonačelnik grada do godinu dana pre smrti njegovog sina. Njegov sin, Ričard, upetljao se u alhemičarske stvari, mislila je Elizabet. Udavio se u zoru, u reci, 1668. godine. Da, u zoru. Sve je to u dokumentu. Bio je četvrti u nizu, ali ne i poslednji. Ali, opet, nije moguće pričati o počecima i krajevima, kada su mrtvi u pitanju.” „Znači Elizabet je došla ovde i vi ste pozvali Gresvolda i Valentajna? Onda su se pojavili Kauli i Hering na tabli sa slovima. Šta su vam rekli?” „Ništa povezano. To je bio problem. Sve je bilo zbrkano. Čuvale smo sve što su nam duhovi govorili preko stakla na tabli na slovima. Bilo je aluzija na Bibliju, na nešto što smo pretpostavljale da su alhemijski tekstovi, inicijali i nešto za šta smo pretpostavljale da su šifre, kao i za reči Hering i Kauli. Sve su bili samo delovi. Nismo uspele ništa da shvatimo. Elizabet je konačno odustala i vratila se arhivama, da vidi da li su imena značajna. Pronašla je Kaulija dosta brzo.” „Kako je pronašla Ričarda Heringa?”, pitala sam.
Dilis mi je dodala list fotokopiranog papira. „Bilo joj je pod nosom. Potražila je Heringa u dnevniku odbornika Njutna i pronašla ovo”, rekla je. Fotokopija je imala naslov napisan Elizabetinom rukom „Ričard Hering – četvrti u nizu” i bila je to fotokopija dela iz dnevnika. Odbornik Njutn opisao je 1668. godine događaje iz noći kada je umro Ričard Hering, događaje – igru kockicama u Crvenom srcu, šetnju po obali reke – koju sam upravo nazrela ili sanjala u tom čudnom stanju transa: 11. novembar 1668. godine, sreda: Ričard Hering, sin odbornika Heringa, suknara, udavio se, kako se misli, između 6 i 7 ujutru, pre nego što je svanulo između mosta krčme Garet i teniskog terena koledža Triniti, kockao se večeri koja je bila pre utorka uveče, kod Džona Dodsa u Crvenom srcu u Petikuriju, i izgubio (kao što se misli) od kockara iz Londona, i varalice, preko 100, što je bio i jedini razlog kako se mislilo, što je naudio samom sebi, jer je novac bio novac od poreza, koji je dobio za kapetana Storija. Sahranjen je ujužnom dvorištu crkve Velike Sv. Marije, iste noći. „Ali”, rekla sam, odjednom hladna. ,Ja ovo nikada nisam pročitala” „Baš tako.” „Kako onda...?” „Oh, sve zavisi od toga u šta veruješ. Skeptici bi rekli da imaš bujnu maštu ili da si se pokorila mojim moćima sugestije, iako nisam baš sigurna kako sam ja mogla da sugerišem baš te određene detalje. Mi bismo rekli da si ranije danas po podne, primila duha koji je prošao kroz tebe. Nisi bila hipnotisana. Ričard Hering je veoma uporan u tome da koristi druge ljude, da pričaju za njega i da se sećaju za njega. Bio je veoma uporan od kako je Elizabet prvi put došla ovde.” Snizila je svoj glas i nagnula se napred. ,,On je, iskreno, neprijatan.” „Kako to?” „Meša se u puteve drugih duša. Moj posao je veoma važan onima koji dolaze ovamo. Moram da razgovaram sa onima koji su otišli na drugu stranu: očevima, sestrama, mrtvom decom. Ljudi se oslanjaju na mene. Tu su poruke koje treba preneti na onu i na ovu stranu. Ljudi se veoma lako uzbude, a toliko je prostora za nerazumevanje, zato su potrebni putevi, kako bi nekom bilo jasno, a potrebno je biti i veoma taktičan. Sve je to veoma osetljivo. Plašim se da otkako ga je Elizabet prvi put primila, Ričard Hering je bio više nego neprijatan.” „Šta on hoće?” „Neće da kaže. Ali mu je postalo mnogo lošije od kada je Elizabet umrla.” „Zar većina duhova ne dolazi zbog odgovora ili pravde? Ako su i dalje tu, to je zato što imaju neka neki nezavršen posao, zar ne?”
,,To je sve malo kliše, ako ne zameraš što to kažem”, rekla je Dilis, sa blagim razočaranjem u njenom glasu. ,,I prilično katolički. Ljudi koji misle o duhovima kao da su mrtvi koji govore, pa sve je to bazirano na staromodnoj ideji o mestu zvanom Limb. Ne volimo da ih zovemo duhovi. Previše zaudara na bele čaršave i lance. Marlijev duh. Mnogo bolje je misliti o njima kao o dušama. Duše stvaraju kontakte iz različitih razloga.” „Ali osveta može biti jedan od njih?” ,,Oh da. Osveta je važan motiv za mnoge od njih. Volela bih da nije tako. Ali tako je. Moraš da radiš sa onim što imaš.” Ponovo sam pregledala izveštaj o Heringovoj smrti – svi detalji su bili tako jasni – „Crveno srce” u Petikuriju, kockice, novac od poreza, dečak udavljen u zoru. „Da možda Hering nije bio drogiran i onda udavljen?”, pitala sam. „Moguće je da igra kartama bila samo izgovor, pokušaj da se napravi da izgleda kao samoubistvo? Ako je Hering ubijen, iz bilo kog razloga, zar ne bi imao motiv za osvetu? Zar to ne bi bio dovoljan razlog za njega da se vrati?” ,,Da, ali ako se pretvaramo da smo detektivi, onda su mogući osumnjičeni ili Njutn ili njegov prijatelj, zbog toga što ih je Hering video u Crvenom srcu, baš pre njegove smrti.” „Ali, gospođo Kajt, ne možemo da budemo detektivi sa takvim dokazima, zasnovanim na opštenju sa mrtvima. Niti duhovi mogu biti osumnjičeni. Ne po zakonima dvadeset prvog veka, u bilo kom slučaju. Govorili ste o ponavljanjima. Kakvim ponavljanjima?” „Elizabet me je pozvala šestog januara da mi kaže da su datumi smrti Gresvolda, Valentajna, Kaulija i Heringa počeli da se podudaraju sa jednim drugim nizom. Bila je veoma uznemirena. Osećala se odgovornom, rekla je.” „Podudarali se sa čim?” „Elizabet je primetila dve smrti prošle godine, veoma blizu jedna drugoj, u Čestertonu: devetog i jedanaestog novembra. Dva ulična pijanca pronađena su mrtva, jedan na dnu stepenica na parkingu, drugi se udavio u Kemu, pretpostavlja se da je bilo samoubistvo. Primetila je slučajnost podudaranja datuma, ali nije više mislila o tome. Onda, petog januara ove godine dogodila se još jedna smrt prouzrokovana padom niza stepenice u Kembridžu – mladić koji je pao niza stepenice u lokalnom hostelu.” „Bože. Datumi se poklapaju. U redu. I šta je zaključila?” „Rekla je da misli da je to neka vrsta upozorenja – upozorenje za nju, da prekine istragu. Ali ja mislim da je neko nasilan pokušao da s druge strane stupi s njom u kontakt, privlačeći pažnju datumima. Ali ona je nastavila po starom, celog proleća i početkom leta. Pokušali smo ponovo da ih pozovemo, i Elizabet je nastavila da beleži sve kombinacije reči i delova stvari koje su se pojavljivale na tabli. Onda mi je jednog dana u biblioteci rekla da je bila u kontaktu sa
gospodinom F. Nije ga imenovala, rekla je da je isuviše opasno, ali je rekla da je on znao stvari vezane sa smrti u Trinitiju. Onda je dvadeset osmog jula došlo do još jedne smrti, još jedan mladić, iz istog hostela, pronađen je mrtav na jednom travnjaku pored Trinitija – predoziranje heroinom, rekli su. Policija je započela istragu i posle nekoliko nedelja, zatvorili su hostel.” „Dvadeset osmi jul – da li je to datum Kaulijeve srnrti?” „Tačno. Elizabet je bila očajna. Bila je ubeđena da postoji veza između njenog istraživanja i smrti, da je sve na neki način, bila njena krivica. Policija nije istraživala, nisu videli ništa sumnjivo. Bila je velika gužva u novinama oko droga i uličnih pijanaca, i ljudi su napravili kampanju za zatvaranje hostela. Kada me je Elizabet pozvala posle smrti u julu, rekla je da je odlučila da spali sve papire. Rekla sam joj da sačeka. Volela bih da nisam. Nije htela ništa više da kaže. Rekla je da nije htela da me izloži opasnosti. Bila sam zabrinuta, pa sam otišla da je vidim. Nije bila tamo. Onda sam u avgustu otišla na skup u Škotskoj. Početkom septembra ostavila je poruku na mojoj telefonskoj sekretarici, da je završila knjigu. Dok sam se vratila bilo je kasno. Umrla je sedmog septembra. Kameron ju je našao tri dana kasnije.” Nešto iznad mog levog ramena. Senka na vratima. Obris muškarca, njegovo lice osvetljeno sa leve strane. Svetlo dodiruje samo belinu njegove kose duge do ramena, sjaj njegovog čela, strana njegove usne, koja se blago uvija sa tragom zlobe; tamna senka pada preko svega ostalog. Prolazi u crvenom, kroz prostor između dve strane okvira vrata, i nestaje. ,,Pa, draga moja. Sada si do guše u ovome. Ne možeš ništa protiv toga. Samo polako. Dogodiće se smrt u Kembridžu, u ranim časovima, u sredu ujutru, devetog novembra, datum Valentajnove smrti, a onda ponovo, dva dana kasnije, jedanaestog novembra, datum Heringove smrti. Kladim se u svoj ugled. Osim ako ne uradimo nešto pre toga. Otkako je Elizabet počela sa istragom, na svaki od tih datuma dogodila se smrt.” „Kako da to sprečimo?” „Uopšte nemam ideju.” ,,A peti čovek? Peti čovek u seriji.” ,,On je nestao iz dokumenata.” ,,Ko je on bio?” „Nikada nismo saznale. Elizabet ga je pronašla u nekoj arhivi ili negde. Rekla mi je samo da je bio član Trinitija, otpušten 1666. godine, jednoj od godina kuge. Ali nikad mi nije rekla njegovo ime.” ,,Otpušten?” „Bio je lud, rekla je Elizabet. Pronašla je podatak u nekoj arhivi Trinitija ili negde, ali je nestalo. Sve sam pregledala. Dešava se. Elizabet je mislila da je on
peti u nizu, ali ja nisam baš sigurna. Sada nema načina da se sazna – ne bez imena, svakako.” Donesi nešto što mu je pripadalo, rekla je Dilis Kajt. Nešto njegovo. Prizma. Njutnova prizma. Zašto bi Elizabet, konzervativna, koja se pridržavala zakona, izolovana Elizabet, ukrala staklenu prizmu, ponajmanje iz muzeja, ukoliko nešto veoma važno nije zavisilo od toga? Ona i Dilis su već razgovarale sa Njutnom, znači, prizivajući ga njegovom prizmom, bez obzira na to što je Dilis rekla da je to isuviše opasno.
J
edne noći sneg je počeo da pada. Vil i ja smo sedele na prozoru u Studiju i posmatrale kako sneg zasipa drveće i ružino grmlje u bašti, kada je počela da mi priča priču o tome kako je jednom zaglavila sa svojim dedom u pokvarenom vozu, u snežnoj oluji između Norviča i Litlporta, kada je imala petnaest godina. Njen deda, rekla je, koji je upravljao mesnicom u Norviču, vodio ju je kući, kod njenih roditelja. Nije htela da ide. Negde u toj praznini izbeljenog vremena mećave ispričao joj je priču o krvi i snegu. Četrdesetih, rekao je, kada se rat završio, napustio je svoj posao na pijaci mesa u Smitfildu zarad posla u klanici u Norviču, maloj klanici nasred polja, blizu Litlporta. Hteo je da nađe mesto gde bi se skrasio i osnovao porodicu, sada, kada je upoznao Elsi, Vilinu babu. Tada su klanice gradili u poljima, rekao je, kako bi lokalni farmeri mogli da orući odvode krv direktno u zemlju. Vil je zadrhtala kada je opisala kako je zamišljala sjajnu mešavinu crne zemlje i mrkocrvene krvi, ali, rekla je, njen deda je insistirao na tome da je krv dobra za useve. Snažna. „A i šta je drugo trebalo da urade s njom?”, rekao je. ,,Nisi mogao tek tako da je prospeš u kanalizaciju.” Konačno, kada se snašao na svom novom poslu, Elsi je došla vozom iz Londona da ga vidi, pojavljujući se na Litlport stanici, po snežnoj mećavi sa svojim psom, belim terijerom. Frenk ju je odveo na jegulje i prženi krompir, u seoskom pabu, a onda su otišli preko polja, da šetaju po snegu. Bio je to, rekao je, jedan od onih savršenih zimskih dana – zamisli, rekao je, bela polja ispod niskog, belog neba, koje probadaju samo koplja nekoliko crkava na horizontu, i ukrštanje živih ograda, posutih belim. Odveo je Elsi dijagonalno preko polja, prema zalazećem suncu. Imao je pitanje za nju. Elsi ga je poljubila nasred polja. Tek onda, kada je otvorio oči posle poljupca, rekao je petnaestogodišnjoj Vil, video je krv na Elsinim čizmama, ali bilo je prekasno da zaustavi pitanje, ili njeno očekivanje istog. Morao je da ga postavi. Ispred njih, pejzaž je bio toliko divan da je prosto bolelo gledati ga, rekao je. Iza njih, kao lanac koji ih vezuje za kapije kroz koje su prošli i gde ga je poljubila, bila su dva niza crvenih otisaka u snegu, koji su probili belinu. Farmer je poprskao krv na već zaleđeno polje prethodnog dana, i pošto nije mogao da uzore krv u zaleđenu zemlju, otišao je kući. Onda je sneg pao tokom noći i prekrio krv. Njihovi mali koraci tog popodneva su dovoljni da otope tanak sloj snega i dovedu krv na površinu, belom.
„Nikada nisam uspela da izbacim tu sliku iz glave”, rekla je Vil. ,,Polja su krvarila. Možeš li to da zamisliš? Moji baba i deda su stajali svoj toj krvi, i on je trebalo da je pita da se uda za njega. A baba nasmejala”, rekla je Vil. ,,Samo se smejala na liniju krvi u snegu, smejala se svom psu, koji je sada imao crvene fleke i lajao, na njegove i njene čizme, sa gustom, zgrušanom krvlju. A onda je rekla: ,,Da, udaću se za tebe.” Nije je čak ni pitao, rekao je. Moja baba je bila takva – da je uvek znala šta misliš, pre nego što i sam to pomisliš. „Pomisli na broj životinjskih života”, rekla je „koji je bio potreban da se proizvede dovoljno krvi da se pokrije polje, ne samo jednom, nego ponovo i ponovo, dovoljno za rotkvice i spanać i cveklu, kako bi narasla velika. Svuda je klanica”, rekla je Vil „duboko u zemlji, prenoseći zarazu na čitav lanac ishrane. Moji baba i deda žive s tim – morali su. On je otišao iz klanice u Smitfildu u rat i nazad u Smitfild, a zatim u klanicu u Norfoku. Ona je bila medicinska sestra. Upravo si je oprala, rekla je Elsi, kada sam je pitala za krv. Upotrebila si izbeljivač i hemikalije i jake sapune i najbolje kade, i jednostavno si oprala svu tu krv iz njegovih belih i prugastih pamučnih kecelja i njenih plavih uniformi. Krv izlazi napolje. Ti jednostavno ne misliš o tome. „Nikada nisam otišla tamo”, rekla je Vil. ,,U klanicu. Iako sam sanjala dosta o njoj, kada sam bila dete. Još sanjam. Možda bi bilo bolje da sam je sama videla. Sada je srušena. Ali, da li ikada nestaje zaista, šta misliš? Sva ta krv. Moj deda se vratio iz rata i proveo ostatak svog života ubijajući životinje i prodajući meso. Koliko je životinja moj deda ubio u svom životu, šta misliš? Deset hiljada? Dvadeset hiljada? Da li ikada možeš da opereš svu tu krv?” „Tako je tamo gore, na Blek Fenzu”, nastavila je Vil. ,,Od kada su Rimljani i Holanđani došli, ljudi su provodili sve vreme isušujući zemlju, kako bi mogli da je koriste, da oru svoja polja i grade železnice, ali voda je samo nekoliko inča ili stopa ispod površine, kao krv koja se skuplja oko klanice. Moj deda ima sliku poplava iz Litlporta iz 1939. godine, baš kada je rat trebalo da počne. Na njoj je voz koji se zaustavio i čovek koji stoji na šinama, okružen vodom. Meni izgleda kao krv”, rekla je. „Okean krvi. Plima.” Povukla je noge na sedište prozora, okrećući leđa bašti i naletima vetra, naslonila je svoju glavu na ram prozora i zatvorila svoje oči. I ta ista močvara leži tamo dole, mislila sam, gledajući Vilino lice kako se odmara, tamo, ispod težine kamena Kembridža i četvorougaonika i održavanih travnjaka. Čeka. Tajanstvena. Kao Konradova džungla. Čekajući na svoje vreme pre nego što se podigne, kako bi se osvetila svojim ugnjetavačima. Čeka pritajeno. Grad razuma je možda proglasio da sve to što leži ispod racionalnog znanja više nije potrebno, ali to nije nestalo; samo je potonulo u nesvesno, dole na nivou vode. Krije se. Baštovani moraju da zadržavaju močvare konstantnim podsecanjem žive ograde i guleći bršljan sa kamena. Eliot poznavao je zlo vode:
...smeđi bog je skoro zaboravljen Od stanovnika u gradovima – ipak, uvek tako neumoljiv, Održava svoja doba i besove, uništitelj, podsetnik Onoga što su ljudi odlučili da zaborave. Nepoštovan, neutoljen Od onih koji obožavaju mašine, ali čeka, gleda i čeka. Vil je zaspala na sedištu prozora; iz stolice sam posmatrala njenu pažljivo ošišanu glavu kako lagano pada napred, i kako joj se usne razdvajaju kako joj je disanje postajalo dublje. Priča me je uznemirila, ali i način na koji ju je ispričala. Počela sam da shvatam nešto. Dok sam sedela i gledala kako Vil spava, razmišljajući o njoj, znala sam da me neko posmatra iza stakla; neko me je posmatrao iz bašte. Čovek bele kose stajao je blizu jabukovog drveta, najbližeg prozoru, i gledao unutra, osvetljen samo svetlom koje je bilo iza mene. Pojavio se mnogo bliže nego ranije, kada sam srela njegov pogled, njegova blizina naterala me je da zadržim dah i naježim se. Bilo je zastrašujuće intimnosti u njegovom pojavljivanju u bašti Studija; bio je to alarmantno velik korak napred za njega, osećala sam. Izgledao je isto – bela kosa, izvijena usna – i ovoga puta viđen, pošto sam ga videla i ranije, samo od struka nagore, jer je prozor blokirao ostatak pogleda. I isto kao i prošli put, izgledalo je kao da se pojavio sa nekog drugog mesta, jer iako je sneg obilno padao u baštu i preko svega, preko njegove tanke figure u gde je stajao, sneg nije padao. Iza njega ljudi, tamnosive boje, kretali su se u nekom ovalnom ramu, sa zamućenim ivicama, prelazeći i vraćajući se. Nisam mogla da vidim čitave figure, samo ivicu odore ili haljine, ili deo lica – dim, takođe, sivi dim, koji umekšava ivice figura koje se kreću. Između drveća, na snegu koji je padao ukoso. Stajao je tamo gledajući kroz prozor, samo nekoliko sekundi – do-voljno dugo da me ubedi da me je i video i prepoznao. Bilo je to najčudnije osećanje, kao da sam ga gledala godinama i kao da sam ga oduvek znala. Iako me je fiksirao svojim pogledom, posmatrala sam kako njegove oči s vremena na vreme lutaju, birajući različite predmete u sobi iza mene: rukopis na stolu, police i kutije sa papirima. Odjednom sam bila prilično sigurna da nije zbog mene došao. Došao je zbog nečeg drugog. Gledao je u Elizabetin rukopis. Udahnula sam, odjednom ljuta i štiteći svoju teritoriju, ustajući sa stolice prema njemu, oslanjajući se na kolena na sedištu prozora, pritiskajući lice i ruke na staklo prozora, koje se odmah zamaglilo, sa željom da povučem zavesu preko prozora kako bih ga odstranila; Vil se probudila, uplašena bukom i pokretima koje sam napravila, i videvši me kako zurim u baštu, polako se okrenula da vidi to, šta god da je bilo iza nje, a što me je uplašilo. Sve što smo sada mogle da vidimo bio je prazan voćnjak, sa velikom prazninom. Vil se okrenula da me pogleda. Moje lice i njegov izraz su je šokirali.
„Jebote. Izgledaš grozno. Šta se dogodilo?” Njena ruka stegnula je moju dok je pratila liniju mog pogleda. „Šta je?” „Mislila sam da sam videla nešto u bašti”, rekla sam. „Preplašila sam se. To je samo sneg – priviđa ti se.” „Isuse, uplašila si me”, rekla je, gledajući na sat. „Kasno je. Kako sam mogla da zaspim tek tako?” Zastala je, prevlačeći prstima po svom licu, kako bi se razbudila. ,,Da li si u redu sada?” Klimnula sam. ,,Vidi”, rekla je. „Moram da odem na neko vreme. Došla sam da se pozdravim.” „Vratićeš se?” ,,Oh da, nadam se. Zavisi šta će se desiti sledećih nekoliko nedelja.” „Koliko dugo?” „Može biti nedelju dana ili mesec dana. Verovatno ne duže. I sredila sam da neko pazi na tebe.” ,,Da neko pazi na mene? Zašto?” „Zato što si se uplela u nešto komplikovano i možda i opasno. Ne mogu da objasnim jer mi nije dozvoljeno i zato što ne mogu da ti dam samo deliće; morala bih da objasnim sve.” ,,To ima veze sa Elizabetinim rukopisom?” ,,Ne, nema nikakve veze s tim. Nešto što uopšte nema sedamnaestim vekom. Sada idi da spavaš i ne razmišljaj o tome. Vratiću se što pre.” Ne razmišljaj o tome? Kako je to izvedem? Upravo sam počela da razmišljam... kao da mi je to prvi put u životu.
Z
amišljala sam te kako okrećeš reči, koje si mi slao u porukama, dok ih pišeš, kako ih isprobavaš na svom jeziku, pišeš ih, brišeš i počinješ ponovo. Poruke se išle napred i nazad među nama, tkane noću i danju. Asocijacije reči, odlomci, stihovi pesama. U toj delikatnoj razmeni reči da li si osetio, kao ja, kako se brusi kamen, kako se kamen razlaže u prah, početak iskusnog procesa, prečišćen i usavršen tokom stotina godina, u onim vrelim italijanskim dvorištima? Mogla sam da osetim dodir tog belog praha, tog dana, miris sode i silicijuma, dok sam ulazila u tvoj krevet te noći i svih onih dugih noći koje su usledile. Dan nakon što sam videla čoveka u bašti, zauzela sam položaj iza gusto naređanih nizova knjiga i visokih prozora velike biblioteke, daleko od njegovog pogleda. Tvoje reči su me našle tamo, putujući nevidljivo kroz vazduh Kembridža, iz tvoje laboratorije do moje biblioteke. Da li je ta poruka bila čin plahovitosti ili proračunatosti? Moji dani su već bili rezervisani za tvoje minute i tajanstvene poruke koje bi stizale ujutru, dok si, zamišljala sam, odlazio u laboratoriju i uveče, kada si odlazio na spavanje. Poruka koja mi je stigla u biblioteku tog dana glasila je: ,,Danas si sveprisutna – kao da visiš u vazduhu kroz koji hodam.” Visi u tvom vazduhu. Zamišljala sam te kako pišeš te reči na tvom mobilnom telefonu, u halogenobelom vazduhu, bez senki, tvoje laboratorije. Različiti svetovi. Jedan beskrajno izmeren svet testova i izveštaja, drugi, moj, koji curi i nema granica, mesto zaključaka, pretpostavki, poluistina i senki. Razmišljala sam o frazama koje si koristio u svojoj laboratoriji, fraza koje si koristio da mi objasniš svoj posao: fraza kao spoznajna disfunkcionalnost, rafalno paljenje moždanih ćelija, odbacivanje emocionalnih odgovora, pojačavanje. Pojačavanje: pojačati dejstvo koristeći jedan ili dva leka u kombinaciji. Snaga. Pojačavanje. Vokali su rasli i padali. Ipak, među snažnim belim ivicama tvoje laboratorije, mogao si da napišeš da izgleda kao da visim u vazduhu kroz koji hodaš. Nisam odgovorila, nisam mogla da odgovorim na te reči. Fraze su dolazile i odlazile, snimale se. Napisala sam nekoliko i obrisala ih. Nisam mogla da mislim. Htela sam da ubacim tvoje reči. Kako sam to visila? Kao što pauk visi na jednoj niti koju je sam napravio ili kao žena obešena zbog zločina ili kao žrtva mučenja ili tabla obrađenog mesa ili, ili kao magla koja se diže iznad reke...? Visiti. Čekati. Biti. Čekati. Završavati30.
30
Neprevodiva igra reči, autorka koristi fraze koje u svom sastavu imaju istu reč: hanging – visiti (prim. prev.)
Pitala sam se koliko daleko ćeš ići sa ovim najopasnijim rizikom od svih; gde će biti granice. Mogla sam da osetim granice ovde, zahvalno učaurene u univerzitetskoj biblioteci: počeci i krajevi, hronologije, datumi i činjenice i izvori, kao suglasnici koji drže vokale na mestu. Ali, kao i Elizabet, uvek si morao da ideš preko granica, zar ne, da nađeš ono čega nije bilo u biblioteci, znanje koje nikada nije bilo zabeleženo u nekom pasusu ili fusnoti. Šta bi još mogao da uradiš, ako si dovoljno očajan? Koliko daleko bismo otišli – Elizabet, Kameron, Isak i Lidija – da saznamo, zaista saznamo, da nevidljivo pretvorimo u vidljivo? Faust je putovao po svim ćoškovima sveta, gladan znanja. Zajedno sa svojim Mefistom, iskušavan i očajan, došao je do trgovine sa duhovima; bio je spreman da menja sopstvenu dušu za znanje koje je zabranjeno živima. Spakovala sam svoje knjige i papire i odvezla se kući putem koji su zvali Beks, jer je pratio reku na sever, izvan grada, uvijajući gore i oko koledža. Sa druge strane reke, kroz drveće s moje desne strane, koledži su se već gubili u sumraku. Triniti je ležao tamo, iza drveća, sa svojim tajnama, potpuno zapečaćenim. Nemim. Treba samo da isključiš svoj telefon, rekla sam sebi, naglas, glasnije od zvuka radija. Isključila sam telefon i na sledećem semaforu ponovo sam ga uključila. Nisam mogla da presečem tu vezu, ne sada. Bila sam izgubljena u lavirintu, i taj telefon, tvoj glas, možda je bila jedina nit između mene i spoljnog sveta. Možda će mi zatrebati. Da, došla sam do toga da si mi potreban – ponovo. ,,Da, sve je prisutno sada, providno”, napisala sam, formirajući još jednu laž. Poslato. A u šta si ti verovao? Šta si ti tražio? ,,Na čemu radiš sada?”, pitala sam dok smo se vozili iz restorana u Sautvoldu, u noći mog rođendana, 25. oktobra. Morao si da me pogledaš, a zatim da odlučiš da li je moje pitanje motivisano interesovanjem ili učtivošću. Ne bi mi odgovorio sve dok tvoj pogled ne utvrdi stepen poštenja u mom pitanju. „Morazapin”, rekao si, samo jedna reč. Morazapin. A mislila na marcipan razmazan po mermernim pločama, paketiće tamjana i mira, umotane u svilu, nošene u kožnim torbama na leđima kamila koja se puše, dok putuju kroz pustinje, pod zvezdanim nebom. „Morazapin. To je antipsihotik”, rekao si „koji poboljšava ozbiljne kognitivne poremećaje.” „Šta to znači?”, pitala sam, nestrpljivo. „Prevedi.” ,,Ne treba da ti prevodim, Lidija. U redu. U redu. Održava ljude na pravoj strani razuma. Testovi su bili neverovatno uspešni, ali ne znamo kako radi. Ipak, imamo ideju.” „Ako radi, zar to nije dovoljno?” Citirao si mi Vitgenštajna: „Ono o čemu ne možemo da razgovaramo, mora se poveriti tišini”, rekao si. „Nikada nije dovoljno da znaš da radi; moramo da budemo u stanju da kažemo kako radi, moramo podići tu stvar, koja kaplje, iz
tišine i dati joj ime, izvući je u reči. A sa morazapinom to je... teško... praktično nemoguće.” ,,I koja je tvoja teorija? Koje reči si sakupio da ga objasniš?” „Moja teorija? Naša teorija; ja radim u timu. Zaista želiš da znaš?” Udahnuo si pre nego što si počeo, poigravajući se rečima izveštaja: „Mislimo da morazapin radi tako što rafalno pali deo mozga koji se zove locus coeruleus i za uzvrat stvara noradrenergične projekcije u prednjem delu moždane kore i hipokampusa... Pitala si”, rekao si kada sam podigla obrve. „Jesi, pitala si.” Tako mi je stran taj tvoj jezik, taj jezik rastavljenog mozga, toliko da dok si pričao, ja sam zamišljala mozgove različitih veličina, odvojene od vrsta, lica, lobanja i mišića, poređani i priključeni na pumpe sa različitim hemikalijama. „Kako dokazuješ takvo nešto?”, pitala sam. Napolju je mesec pravio siluete od drveća pored puta. Bilo je zečeva u živoj ogradi. „Hiljade malih testova i eksperimenata”, rekao si. „Neki na ljudima, ali uglavnom na pacovima. Koristimo pumpe postavljene u tela pacova za ispuštanje morazapina u različitim dozama, a onda testiramo njihove reakcije, koristeći neurobiologiju ponašanja, kako bi postavili rezultate različitih radnih memorijskih zadataka, koristeći lavirinte. Onda koristimo kompjuterske konfokalne mikroskope za posmatranje onoga što se dešava unutar delova njihovih matičnih moždanih ćelija, kada različite doze hemikalija počnu da deluju.” Kako bi moje moždane matične ćelije izgledale u zimskoj bašti, kuće gospođe Kajt – hipnotisano? Pitala sam se. Da li bi prisustvo Ričarda Heringa bilo vidljivo? Koje bi boje ono bilo? Videla sam te tamo, u briljantnobeloj boji tvoje laboratorije, okružen ljudskim i pacovskim mozgovima, napunjenim hemikalijama, pacovima koje posmatraju i mere, proračunatim šablonima, elektrodama, mašinama. Ti, kako postavljaš pažljivo formulisana pitanja na tim laboratorijskim sastancima sa svojim dragocenim timom. Ti, kako šetaš i šetaš noćima sa još pitanja, beskonačnim gradacijama prvog. Sakupljanje, razdvajanje, menjanje. Koliko daleko može neurobiolog da vidi? Mozgovi pacova i ljudi svedeni na matičnih ćelija obojene šablone na ekranu – da li se deo pacovskog mozga toliko razlikovao po boji od ljudskog kada si tražio šablon eksplozivnog paljenja tvoje hemikalije? Posmatrao bi ih satima, znala sam, ponekad, tražeći najmanju razliku između jednog i drugog šablona, istražujući, tumačeći. Apstrakcije bi se onda sručile u reči, tvrdnje bi bile podvrgnute testiranju, argumenti bi bili postavljeni. „Sigurno”, rekla sam „tvoji mikroskopi ne mogu da vide sve što se događa u mozgu? Sigurno je više toga na nebu i zemlji nego u tvojim analizama slika. Kako objašnjavaš, na primer, ono što se nama desilo, onih prvih meseci nakon što smo postali ljubavnici? Nauka ne može to da objasni.” ,,Oh, to? Kako smo počeli da radimo iste stvari, nesvesno? Kako smo se budili tačno iste sekunde svako jutra, razdvojeni miljama, kao da je jedno od nas
budilo ono drugo – čak i ako je bilo stotine milja između nas? Taj čudni sinhronicitet. Radar?” ,,Da, i to što smo viđali iste stvari, zatvorenih očiju, dok smo vodili ljubav, kao da smo postali jedan par očiju. Kako neurobiolog objašnjava to?” Dok sam govorila, bela sova, uznemirena točkovima našeg auta, napustila je plen u živoj ogradi i poletela preko puta, tačno ispred auta, u širokoj mrlji beline naspram noći. Stao si na kočnicu. „Isuse. Da li si joj videla oči? Vidi. Zaboravljaš. Kao neurobiolog, ja sam uvek na samoj ivici onoga što je poznato. Svaka nova stvar koju saznamo ili shvatimo donosi čitav novi niz nepoznanica sa sobom. Nauka je vrlo uznemirujuća. Uzmi na primer kvantnu mehaniku. Teorija je bila toliko čudna da je Šredinger, jedan od osnivača, rekao: ’Ne dopada mi se i žao mi je što sam bilo šta imao s tim.’ U kvantnom svetu čestice mogu biti na dva mesta odjednom, nestaju bez razloga, čak se i ponašaju drugačije u zavisnosti od toga da li ih posmatramo ili ne.” „Kao duhovi.” ,,Da, i ta čudna povezanost koju smo oduvek imali je samo odgovor jedne od velikih misterija kvantne mehanike. Oni – Šredinger i Ajnštajn, i sada Reznik, Goš, Vedral – koriste istu reč za nju, kao i ti: zaplet.” „Zaplet? Ozbiljan si? Zaplet je reč koja se koristi u kvantnoj mehanici?” „Nisi čula za nju? Šredinger ju je zvao karakternom osobinom kvantne teorije. Ajnštajn ju je zvao spukhafte Fermvirkungen – sablasno dejstvo na daljinu. Za njega jeste bilo sablasno. Spukhafte. Zar to nije sjajna reč?” ,,A šta znači?” ,,Pa, ono što su otkrili je lako objasniti; objasniti kako to radi je skoro nemoguće.” Dok si se koncentrisao, tražeći prevode i metafore, auto je usporio do 50 milja na sat, na tom uskom, praznom putu koji ide preko Fenza. U ponoć sam bila više budna nego čitavog dana. Počeo si. „Otkrili su da kada dve subatomske čestice – to su protoni, elektroni ili neutroni – dođu u sudar jedna s drugom ili dodir, a zatim se razdvoje, one zadržavaju neku vrstu veze, čak i kada su na suprotnim stranama univerzuma. Uplele su se.” „Kakvu vrstu veze?” „Neverovatno je. Ako jedna od njih promeni pravac kretanja, i druga će takođe – simultano, čak i da su razdvojene svetlosnim godinama, i na suprotnim krajevima univerzuma. ” „Kako to objašnjava ono što se nama desilo?” ,,Ne objašnjava. Bar ne direktno. Ali, ako kvantni zaplet kontroliše hemijske procese, onda sigurno ima i nekog uticaja na biološke procese. Kada govorimo o hemiji između dvoje ljudi, zar ne govorimo o nekoj vrsti kvantne zapletenosti, zaista?” „Dve male čestice ogledaju se u kretanju, jedne u drugoj, na suprotnim krajevima univerzuma. Da, prelepo je. Neka vrsta senke.”
„Najčudnije od svega je što neki teorijski fizičari počinju da spekulišu sa mogućnošću da zaplet može da se desi i među momentima u vremenu, takođe.” ,,Kako?” „Ako momenti u vremenu postanu upleteni na isti način na koji su fotoni postali upleteni, onda možda postoji čudna povezanost između prošlosti i budućnosti; momenti vremena koji se ponašaju isto kao i čestice – jedan momenat se okrene, drugi ga prati – senčenje. A to obara s nogu. Vidiš, ja sam racionalista koji veruje u natprirodan svet, jer živim u njemu. Nauka ne smanjuje stvari, ili objašnjava misterije, ona samo otkriva sve čudnije i čudnije stvari. A taj racionalista je jednom vodio ljubav s piscem koji ni najmanje nije verovao u natprirodno, i oni su se upleli. Kako je to uspelo?” „Nije uspelo”, rekla sam. „Zar se ne sećaš?” ,,Ti se sećaš onoga što ti hoćeš”, rekao si. „Tvoja priča o nama uvek će biti drugačija od moje.” A Njutnov način? Kao i Elizabet tri stotine godina kasnije, Njutn nije uspeo da razdvoji prirodno od natprirodnog, materijalni svet od duhovnog. Nije uspeo? Ne, odbio je. On zapravo nije video razdvojenost. One precizne momente razuma – kada zaustaviti proces destilacije, čitanje „znakova”, prefinjeno uklapanje alhemijskih razmera, izdvajanje iz svetlosti – verovao je da svi ovi momenti zavise od čistoće duha filozofa, jer je filozof bio poput stakla kroz koji su prolazili duhovi. Eksperiment se nije mogao odvojiti od eksperimentatora. Isto kao što bi staklo, koje je pegavo ili sa mehurićima ili umrljano, uvek deformisalo rezultate, tako bi i duh eksperimentatora, ukoliko je bio umrljan ili uflekan. Filozof mora biti čist medijum, providan poput stakla iz Murana. Da, za Njutna su materijalni i duhovni svet bili povezani. Bez čistoće i poznavanja onoga što je drugima bilo nevidljivo, alhemičar bi bio samo hemičar, samo onaj koji pravi napitke. Elizabet, takođe lutalica u svetu duhova, videla je svoj bledi odraz u radovima plahovitog, gladnog filozofa kojeg je pratila. I kroz njene posete Dilis Kajt, Njutnov način postao je način Elizabet Vogelsang – počela je da veruje da ne postoje razlike ili dvojnosti između onoga što je poznato i onoga što nije, samo spektar različitih načina da se zna šta je, u svetu u kome se kretala, sačinjavalo opseg prihvaćenog i neprihvaćenog znanja. Njutn alhemičar ne bi se smejao tehnikama gospođe Kajt, koja je u svetu duhova tražila činjenice koje nisu zabeležene u ovom svetu. Ne bi bio zapanjen načinom na koji se duhovi kreću između ukrasa i čipke njene staklene bašte. To je bila poenta, zar ne? Neviđeno se kreće između onoga što je vidljivo. Elizabet je shvatila Njutnovu fascinaciju alhemijom. Za razliku od Sema Vestfola, ona nije tražila način da alhemija nestane. Ona je takođe bila alhemičar. Kao i Njutn, i ona je pričala s duhovima kako bi došla do znanja koje je bilo van domašaja reči. „Često nam”, govori
Magbet „kažu istinu tek zato, da nas na zlo navedu, i sitnicom, nevinom nekom pridobijaju nas, da bi nas potom mučki survale u ambis posledica.31”
31
V. Šekspir, Magbet, prevod V. Živojinović (prim. prev.)
I
dalje nisam otvorila dokument koji mi je Dilis Kajt dala. Sipala sam sebi čašu vina i raširila sve delove Elizabetinog dokaza iz tog dokumenta na njen sto u Studiju, pod svetlom koje je koso padalo sa leve strane. Napolju, nisko jesenje sunce obasjalo je svaku nit paukovih mreža koje su bile u bašti, kao jedva vidljive grančice oko kuće, opuštene, kao da bi kuća mogla da se podigne na ovom savršenom svetlu. Svetlo je pulsiralo po prostoru iznad mene, danas krećući se poput vode. Odavno sam prestala da tražim izvor vode čija se površina reflektovala na svim zidovima, kao što sam prestala da tražim izvor zvuka vode koja kaplje i odjekuje kao u prastarim grobnicama. Nije bilo vode sa čije površine bi se svetlost projektovala u Studiju. Nijedna sudopera ostavljena puna, sa čije površine bi se svetlo odbijalo na plafon. Ništa. Naučila sam da živim sa blistavim bazenima u Studiju, uzimala sam ih zdravo za gotovo. Imale su svoje fascinacije – svetlo koje je pravila vatra, ili voda, ili ovalni oblici koji su se uvijali i razvlačili u kristalne draguljaste oblike, šire se, dele, talasaju preko tih velikih belih prostora. Da li je postojalo racionalno objašnjenje, koje se moglo oguliti sa svih ovih opsena, utvara, izgubljenih dokumenata i slučajnosti? Ako jeste, onda se nalazilo negde u Alhemičaru ili u dokumentu koji mi je Dilis dala, ili u izgubljenim Vogelsang papirima. Pogledala sam masu kucanog teksta i odštampanih novina u Dilisinom dokumentu. Sve je bilo ovde; negde ovde, na ovom stolu. Elizabet je formirala pretpostavke koje su se nalazile u samoj srži njene knjige od ovog materijala. Do kakvog je zaključka došla Elizabet Vogelsang? Prema papirima koji se nalaze u dokumentu izgleda da je napravila nekoliko pretpostavki u poslednjoj godini njenog istraživanja – ništa konkretno, samo sugestija prema načinu na koji je sortirala izvorni materijal u gomile papira. Prva pretpostavka bila je jednostavna. Verovala je da je niz od četiri, možda pet smrti koje su se dogodile u Kembridžu, uglavnom u blizini koledža Triniti šezdesetih godina sedamnaestog veka, bio povezan i sumnjiv. U ovu gomilu papira Elizabet je uključila i prepisane izveštaje iz dnevnika odbornika Njutna o dve smrti, Gresvolda i Valentajna, dva člana Trinitija koji su pali niza stepenice u Trinitiju, izgleda pijani. Treća smrt, Abrahama Kaulija, još jednog člana Trinitija, dogodila se u Londonu i takođe je okarakterisana kao pod uticajem alkohola, i četvrta, koju je takođe opisao odbornik Njutn – Ričarda Heringa, davljenje – koju sam već pročitala.
Izveštaji odbornika Njutna o smrti Gresvolda i Valentajna zaista pokazuju da ih je smatrao sumnjivim, ili bar meni tako izgleda: 5. januar 1665: Utorak. Ovoga jutra, kada je bio veliki mraz, gospodin Gresvold, magistar i član Trinitija, pao je niza stepenice, koje se nalaze pored kapele na severu od Kraljevske kapije, i umro je od tog pada, pošto je pronađen tamo kako leži mrtav, (oko 5 ujutru od strane posluge), hladan i ukočen, imao je ključ od vrata bašte u ruci, i ležao je sa glavom okrenutom nadole, na početku stepenica, sa petama okrenutim nagore, na stepenicama, sa vratom (kao što se pretpostavlja) prigušenim njegovom visokom kragnom, malo krvi iscurilo mu je iz nosa, što se moglo videti na njegovom prstenu. Hamfri Prajčard, čuvar na koledžu, pustio ga je na koledž oko 2 sata tog jutra. Pretpostavljalo se da je negde pio, i da je išao kroz baštu prema toaletu, pa je na povratku u svoje odaje, penjuči se stepenicama, pao i ostao mrtav, kako je gore navedeno. (Dnevnik odbornika Njutna, str. 8) Odbornik Njutn zabeležio je smrt Džejmsa Valentajna skoro dve godine kasnije: 2. novembar 1666: U petak uveče, oko 11 sati, gospodin Džejms Valentajn, koji je išao iz svojih odaja niza stepenice u sudnicu koledža Triniti, pretrpeo je takav pad, da je dugo vremena ležao kao da je mrtav, sa modricama i posekotinama na glavi, krvario je obilno, i plašilo se da se neće oporaviti. Gospodin Valentajn je preminuo od ovih povreda ujutru između srede i četvrtka, 9. novembra 1666. godine. (Dnevnik odbornika Njutna, str. 16) Elizabetina druga pretpostavka bila je da postoji neka veza između ovih sumnjivih smrti iz šezdesetih godina sedamnaestog veka, Njutna i grupe alhemičara koji su radili u Kembridžu, uključujući i čoveka poznatog samo kao gospodin F, koga je pronašla u Njutnovim sveskama. Ovo je bilo skandalozno – Njutn upleten u ubistvo – ali svakako u okvirima realnog. Nije dokazala Njutnovu umešanost: gomila papira ovde – njen pokušaj da pronađe dokaz – sadržala je samo deo papira koji je bio dokaz Njutnove nasilne prirode. Na stranici papira Elizabet je, nagađajući, prepisala brojeve trinaest do petnaest i broj četrdeset sa Njutnove liste grehova, zabeležene 1662. godine: 13:Pretnja mom ocu i majci Smit da ću zapaliti i njih i kuću nad njima; 14:Priželjkivanje smrti i nada da će se nekima desiti; 15: Udaranje mnogih; 40: Upotreba nedozvoljenih sredstava kako bismo se izbavili iz nevolje.
U ovoj gomili takođe su se nalazili opisi misterioznih požara koji su se dogodili u Trinitiju u i oko Njutnovih soba između 1662 i 1677. godine – Elizabet je jasno videla vezu između Njutnove pretnje da će zapaliti svoju majku i očuha kao i njihovu kuću, i ovih kasnijih požara. Prvi je bio opis požara koji se dogodio u kapeli Trinitija na dan početka božićnog posta, 30. novembra 1662. godine, u kom je oltar potpuno spaljen; drugi se odnosio na vatru u staroj biblioteci Trinitija između Miholjdana i Božića 1665. godine; i treći je izveštaj studenta iz Sent Džona, pod imenom Abraham de la Prin, o požaru u Njutnovim sobama, negde u toku 1677. godine: Zimskog jutra, ostavivši (rukopis njegove knjige o optici) među ostalim papirima na radnom stolu, dok je on otišao u kapelu, sveća koju je, nažalost, ostavio da gori takođe tamo, na neki način uhvatila je druge papire, i tako zapalila gore navedenu knjigu, i potpuno je progutala zajedno sa još nekoliko vrednih zapisa, i što je posebno čudesno, nije napravila više štete. Ali, kada se gospodin Njutn vratio iz kapele i video šta se dogodilo, svi su pomislili da je poludeo, jer je bio toliko uznemiren tada, da nije došao sebi još mesec dana. (Dnevnik Abrahama de la Prina, uredio Čarls Džekson, Daram, 1870, str. 23.) Naredni papir opisivao je Njutnov čuveni slom živaca u leto 1692. godine, kada je postao paranoičan i obuzet nasilnim osećanjima, i kada je možda podmetnuo požar u svom stanu. Na ovom papiru Elizabet je napisala dva kratka isečka iz pisama koja je Njutn napisao u tom periodu – kako bi prikazala njegovo stanje svesti, pretpostavila sam. U septembru 1692. godine, Njutn je poslao pismo Samjuelu Pipsu u London, u kome je napisao: Krajnje sam zabrinut zapletom u kojem se nalazim, i nisam jeo ni spavao dobro ovih dvanaest meseci, niti posedujem svoju nekadašnju konzistenciju uma. (Korespondencija 3, str. 279) Tri dana kasnije pisao je Džonu Loku: Pošto sam mišljenja da si nastojao da me upleteš sa ženama i drugim stvarima, toliko me je to povredilo da kad mi je neko rekao da si bolestan i da ne možeš da odeš, ja sam odgovorio da je možda bolje da si mrtav. Molim te da mi oprostiš... (Korespondencija 3, str. 280) Znači, Njutn je imao nasilne fantazije i patio je od napada ludila i paranoje. Nedovoljno da bi ga upleli u ubistvo, sigurno?
Treća Elizabetina pretpostavka nije bila racionalno prihvatljiva, ili bar ne na način koji sam ja mogla da formulišem. Poslednjih meseci pre nego što je umrla, Elizabet je počela da veruje da je niz ubistava koja su se dogodila u Kembridžu otkako je ona počela sa istragom bila povezana na neki način sa ubistvima iz sedamnaestog veka. Ova gomila u dokumentu bila je napravljena od isečaka iz Kembridž ivning njuza, kratki izveštaji o četiri smrti, četiri muškarca koja su umrla od kako je ona počela da istražuje smrti iz sedamnaestog veka, smrti koje su se dogodile na po jedan od njena četiri datuma: 5. januar (Gresvold), 28. jul (Kauli), 9. Novembar (Valentajn) i 11. novembar (Hering). Ova pretpostavka je bila značajna samo zato što je objašnjavala koliko je veliki uticaj imala gospođa Kajt, kao i paranoično i poremećeno stanje Elizabetinog uma pre smrti. Šta li je samo mislila? Da su ove smrti na neki način ponavljane zbog nje, bilo da je upozore ili navedu na određeni pravac u njenoj istrazi. Poslednja pretpostavka je takođe bila i samo obično nagađanje. Na fotokopiji zapisa odbornika Njutna o davljenju Ričarda Heringa, Elizabet je zaokružila datum i napisala ispod njega: „Skoro dve godine od dana kada je umro Džejms Valentajn, 9. novembra 1666. godine.” Koja je veza između smrti od pada dvojice članova Trinitija, Gresvolda i Valentajna, i smrti davljenjem sina suknara i nekadašnjeg gradonačelnika, gotovo tačno dve godine kasnije? Dečak, Ričard Hering, udavio se u reci samo nekoliko stotina metara od mesta gde su Gresvold i Valentajn pali i poginuli. Odgovor je bio tamo, u Elizabetinim beleškama. Napisala je samo jednu reč ispod izveštaja o smrti Ričarda Heringa, zajedno sa upitnikom: ucena? Naravno, pomislila sam, počinjući da shvatam misao koja se formirala u Elizabetinom umu. Elizabet je poverovala da je Hering bio umešan u smrti na Trinitiju. Kao sin suknara, moguće je da je bio zaposlen ma koledžu, na neki način, kao nosač, ili kuvar ili je vršio isporuke. Ako mu je neko ponudio dovoljno novca da li je sluga postao zaposlen kao trovač? U nekom momentu Elizabet je zakačila pitanje „ucena?” za ime Ričarda Heringa. Hering je imao moć 1668. godine, dve godine nakon Valentajnove smrti, dovoljno moći da pokuša sa ucenom nepoznate „treće strane” čin koji će njegovu smrt učiniti neizbežnom. Poslednji list papira, iscepljen iz jedne od Elizabetinih svezaka, pretpostavljala sam, počinjao je sa imenom i znakom pitanja: Gospodin F? Njutn navodi gospodina F kao osobu koja ga je snabdevala alhemijskim rukopisima. Ko je on bio? Ova stranica mora da je bila početak Elizabetinih nagađanja o misterioznom gospodinu F. Provela je poslednjih nekoliko nedelja svog života tražeći ga; mora da je saznala više od ovoga. On je možda bio u Njutnovom društvu u „Crvenom srcu” u Peti Kuriju, one noći kada je dečak Ričard Hering umro – ali to je takođe bila pretpostavka. Bez dokaza. Elizabet je takođe rekla Dilis da je videla gospodina F u nedeljama pre njene smrti. Ona ga je uistinu videla. Ako je otkrila njegov
identitet, nije ostavila nikakav podatak o tome. Nije ostavila ništa iza sebe. Elizabetina potraga za pitanjem bila je prekinuta njenom smrću.
U
ponoć 2. novembra pustila sam da dokument padne na pod, preko ivice kreveta, i upala u niz konfuznih snova, u kojima smo ja i još nekoliko ljudi, obučeni u crno, spalili tvoju kuću, zajedno sa tobom unutra. Morao si da me vidiš kako to radim. Da. Mogla sam da vidim tvoju siluetu iza tog svetlucavog prozora, naslonjena na njega, ti unutra, ja napolju. Iznenada sam se probudila, prekrivena znojem i sva natekla od besa, sa mirisom paljevine u mojim nozdrvama i rečju zaplet na mojim usnama. Zaplet. Njutn je pisao o zaplitanju i ludilu u pismima Džonu Loku i Samjuelu Pipsu, baš kada je izgubio razum. „Pokušao si da me upleteš”, pisao je. Žena u ogledalu takođe je upletena. Ona to zna. Znala je to već neko vreme. Glagol: emroilded, embroiling, embroils. 1. Uplesti u svađu, raspravu ili neprijateljski sukob 2. Baciti u zabunu ili nesređenost, zamka – od starog francuskog embrouiller, baciti u zabunu. Kako opisati jedan od tih snova koji su uskoro postali toliko slični da sam počela da se borim da zapamtim kako se jedan razlikuje od drugog? Samo po stepenu sile, kao jačina zvuka. Nije me iznenadilo tada, da kada sam se probudila iz tog sna usred noći i otišla do prozora, videla sam tebe na obali reke. Nisam te odmah prepoznala, ali nisam se plašila onoga što je napolju; tamo napolju, svet je izgledao blag i nenaseljen. Prepoznala sam tvoju figuru, veličinu tvoje siluete u odnosu na jedva osvetljenoj vodi, kako gleda preko reke prema zemlji niskog rastinja na drugoj strani, Stauerbrički vašar, gde je nekoliko krava bacalo duge senke. Da li si osetio moj pogled na svom vratu? Oči na leđima. Čitala sam negde o tome. Ne, ti si mi pričao o tome. ,,S obzirom na to koliko je istraživanja urađeno na mozgu i načinu na koji radi”, rekao si „iznenađujuće je koliko malo posla je urađeno na umu. Ljudi čak ne znaju ni gde se um nalazi.” Tvoja teorija je bila da je um neka vrsta polja sile. Bio je „tamo napolju” svuda oko nas, a ne u našim glavama, kao mozak. Naši umovi pokušavaju da dotaknu ono što vidimo, rekao si. Zato ljudi mogu da osete nečiji pogled na vratu kao dodir. To je toliko opštepoznato znanje u svetu prismotre, da se čuvari i obaveštajci treniraju da ne gledaju direktno u leđa subjekta kada su u poteri. Jedan od tvojih čuvara ti je to ispričao, rekao si. Jedan od ljudi, zaposlenih po isuviše visokoj ceni, da paze na tebe, u toj kući.
Te noći, Kamerone Braune, počela sam da osećam novu vrstu moći. Dotakla sam tvoj vrat svojim očima, sa prozora spavaće sobe tvoje majke, kroz kišu, i naterala te da se okreneš prema meni. Posmatrala sam kako se na kratko okrećeš prema kući, bacaš pogled na gornje prozore, pratiš liniju krova tamo. Ali nisi mogao da me vidiš u Elizabetinoj spavaćoj sobi, u mraku, pa si se okrenuo nazad, prema reci. Ja, odlučna da me neće poremetiti tvoje prisustvo, ili prolazak onih koji, kao i ti, hoće da me upletu. Ti si put kojim se oni kreću, rekla je gospođa Kajt. Ja sam se vratila nazad u krevet i navukla čaršave preko glave. Isključila sam telefon, a onda ga ponovo uključila. Možda mi pošalješ poruku, ipak. Kada sam se vratila do prozora, i dalje si stajao tamo, leđima okrenut prema meni, ali kiša je bila jača sada i tvoje telo je bilo pogrbljeno i ukočeno od hladnoće. Nisi se pomerao. Obukla sam kabanicu preko spavaćice. U kuhinji, gde sam proverila da Pipsove činije i dalje stoje pored vrata kako ti ne bi primetio da ga nema, sipala sam čašu viskija u teški pehar i pošla kroz kišu prema tebi. Nismo govorili ništa, samo smo stajali zajedno posmatrajući kišu kako pravi zanimljive krugove na vodi osvetljenoj mesečinom. Dodala sam ti pehar sa viskijem, koji si uzeo i ispio. „Skloni se sa kiše”, rekla sam. „Drago mi je što si se vratila”, rekao si, gledajući preko reke, krijući svoje lice. ,,Ne znaš kako je bilo. Nemoj da odeš ponovo.” „Nema srećnih završetaka za nas”, rekla sam. „Samo rasuta sadašnjost. Uvek je tako bilo. To je dovoljno, i više nego dovoljno. Ali hajde da ne mislimo o budućnosti ili dajemo obećanja.” Mesec je napravio stazu do Stauerbričkog vašara, preko vode. „Tamo su bile prostitutke, lutkari i akrobate”, rekla sam „tamo preko, za vreme vašara. Žrtve kuge sahranjene su isto tamo preko, tamo dole, ispod niskog rastinja. Kosti sa kojih visi dugmad i školjke ostriga i svo ostalo đubre vašara.” ,,Da li su i dalje tamo dole?”, pitao si. ,,Da li ih zemlja ikada pušta?” ,,Ko? Šta?” „Jedan moj prijatelj je napadnut. U bolnici je.” „Tvoj prijatelj?” „Emanuel Skorsa. Radi sa mnom u laboratoriji. Italijanski neurobiolog i profesor – iz Milana. Neko ili neki ljudi napali su ga u Kembridžu, večeras, u prolazu Sv. Edvarda. Upravo sam došao iz Ebenbruka. U komi je, na aparatima za održavanje. Jedva sam ga prepoznao.” Stajali smo na travi, po kiši. Nisi hteo da uđeš. Bilo je hladno. Bila sam mokra. Kosa je počela da mi se lepi za lice. Noge su mi bile gole. Kopriva me je ožarila. ,,Sranje”, rekla sam. ,,To je strašno. Napali, kako? I zašto?”
„Zašto? Zato što radi na životinjama. Pacovima. Zato što vrši eksperimente na pacovskim mozgovima. Dovoljan razlog da izbodeš nekog u mraku, u uličici, zar ne? Dovoljan razlog. Pacovi, zaboga. Samo jebeni pacovi.” ,,Da li su nekog uhvatili?” ,,Ne. Pronašao ga je neki par, srušenog na nekom pragu. Mislili su najpre da je pijan, sve dok nisu videli krv i posekotine na njegovom licu; onda su zvali policiju. Doktori su ga operisali, ali je u ,,kritičnom” stanju, rekli su. Kritičnom. Ima probijena pluća i razbijenu lobanju. Misle da su ga napali negde drugde, a onda ostavili u prolazu Sv. Edvarda. Policija je našla karticu sa mojim imenom; zato su zvali mene.” Prolaz Sv. Edvarda. Odvratno je i zamisliti da tamo ležiš, polako krvareći na smrt. Slušajući zvuke koraka. Lutajući iz svesnog u nesvesno. Da li je bio mučen negde, da bi bio tako pretučen? Bilo je suviše odvratno i zamisliti to. Ali Emanuel Skorsa bi imao informacije koje su borci za zaštitu životinja – ako su to bili oni koji su ga napali – tražili. Ubistva životinja bila su jedna stvar – morski prasići i mačke, ubijene i masakrirane, ali ovo je prevazilazilo sve. Pips je sada bio deo niza, niza koji je opasno povezivao Studio i mene sa tvojim svetom. Na trenutak sam pomislila koliko je bilo pametno to što ti nisam rekla za Pipsovu smrt, a ni policiji, jer je on bio nevidljiva karika u lancu između smrti morskog praseta i Emanuela Skorse. Nisi znao za Pipsa – nikada i nećeš. Da si znao za Pipsa, onda bi mogao da vidiš da sam ja sada na prvoj borbenoj liniji. Tvoj boravak u Studiju svih tih noći, oboje nas je dovodio u opasnost. „Kada sam došao do njegovog kreveta u bolnici, bio je sav povezan na razne cevi i monitore. Imao je otekline i zavoje na licu, gde su zašili posekotine.” „Posekotine?” ,,Da, naravno, posekotine. Sedam posekotina na licu.” „Kao kod životinja?” ,,Da, baš kao kod prokletih životinja. Žena policajac sedela je pored njegovog kreveta i čitala knjigu; tražila mi je isprave i zapisala moje ime. Nije htela da me ostavi nasamo s njim. Hoće da me vide ujutru. Hoće da intervjuišu sve nas iz laboratorije, ujutru.” „Ići ćeš nazad u bolnicu sutra?” „Da, njegovi roditelji treba da stignu ovde sutra. Otišli su na milanski aerodrom pre sat vremena. Ja sam morao da ih pozovem. Ako izdrži do jutra, uradiće još neke testove. Ima mrlje oko usana takođe, zbog čega misle da je bio drogiran ili otrovan. Izgleda veoma loše. Đubrad. Prokleta đubrad. Tako briljantan, predivan dečak.” Šutnuo si drvo. Bacio si svoju čašu u vodu. Plutala je za trenutak, a onda potonula. „A Sara?” „Otišla je sa dečacima kod njene sestre, danas po podne.”
„Biće im dobro tamo.” ,,Ona kaže da je to to. Dopadao joj se Emanuel. Svima nam se dopadao. Vodio je decu na kuglanje. Čuvao nam je decu. Zasmejavao ju je.” ,,I ranije je govorila da je to to. Vratiće se.” ,,Da sam ja ona, to bi prokleto bilo to. Ne bih se vratio. Mislim da ni ona neće. Nije da je to bitno na lestvici stvari. Ništa prokleto nije važno. Možda će to biti to i za mene.” *** Negde u rano jutro, dok si pričao u snu, stavila sam ruke oko tebe, prateći linije tvojih golih leđa i kukova, jednim jedinim prstom. Negde u toku iste noći šetala sam, u snu, od tog kreveta i tvog tela, do ulaznih vrata. Kako znam? Kao i uvek – jer sam se probudila od hladnoće na pragu, otvorenih vrata u mojoj ruci, gledajući napolje u noć. Za trenutak u tom svetlucanju između sna i jave, na pragu između onog sveta i ovog, setila sam se, kao i uvek, šta je to što treba da uradim. Ali iste sekunde, kao i uvek, nestalo je. Pokušala sam da te probudim – pozvala sam te sa dna stepenica, ali me nisi čuo. Govorila sam ti dok sam se vraćala u krevet pored tebe, i spustila moje hladne ruke između tvojih butina, ali bio si u suviše dubokom snu da bi čuo moj glas ili osetio moje prste ili svilu moje spavaćice. Promeškoljio si se i rekao nešto što nisam razumela. Ležala sam mirno nekoliko minuta, posmatrajući te, pitajući se kako su moje odbrane bile neefikasne protiv tebe na kraju, nakon sveg mog opiranja. Da li ću se uvek vraćati? Onda sam odustala od pokušaja da shvatim i zaspala sa rečju zaplet na mojim usnama. Umivala sam se narednog jutra kada sam videla dva slova i dva broja na ogledalu, prekrivenom parom, u kupatilu, skoro sigurno ispisani mojim prstom na površini ogledala prethodne noći, dok sam mesečarila. EZ35/6. Najpre ih nisam prepoznala kao slova i brojeve, jer su se uvijali jedno oko drugog i ogledali jedno u drugom, E i 3 gledali su jedno prema drugom, odvojeni sa Z, a 5 i 6 gledali su udesno, sa crtom koja ih je razdvajala. Mogli su da znače bilo šta: slova sa tablice automobila; šifra sa brave; lozinka za neki dokument na Elizabetinom kompjuteru, ili nešto iz sna, što me je nateralo da mesečarim. Ti si se tuširao, glas ti se izdizao iznad zvuka vode koja teče, dok si pričao o nečemu iz laboratorije. Uzela sam peškir i obrisala površinu ogledala. Nisam mogla da dopustim da vidiš ta slova. „Da li si mesečarila sinoć?”, rekao si iznenada, gaseći tuš i izlazeći kroz pukotinu između staklenih vrata i zavese, pritiskajući svoje mokro telo uz moja leđa, tvoje ruke oko mog struka. „Ne verujem”, rekla sam. „Zašto pitaš?”
„Nejasno sećanje da je tvoje telo nestalo na neko vreme. Ovaj tvoj ogrtač će morati ponovo da nestane, plašim se.” Zelena svila skliznula je na pod, nabora uvijenih i talasastih poput zmijske kože. ,,To je čudno”, rekla sam, zaprepašćena koliko je moje laganje postalo neosnovano. Na kraju krajeva, nije bilo potrebe da te štitim od saznanja da sam šetala u snu. Nije bilo razloga. Izvadila sam četkicu za zube iz usta. „Koliko dugo me nije bilo, šta misliš?” ,,Oh, skoro sat vremena, pretpostavljam. Pomislio sam da si sišla dole da pročitaš ili odgovoriš na neki mejl.” Dok si mi masirao ramena i vrat, prešao vrhom jezika po mom vratu, videla sam svoje lice i tvoje, uramljeno za trenutak, a zatim kako nestaje sa ogledala kako se ponovo zamaglilo. Slova koja sam obrisala sa površine ponovo su se pojavila, tamo gde je bilo tvoje lice. EZ35/6. Moje ruke su stezale lavabo, prihvatajući tvoju težinu na mojim golim leđima: tvoje ruke bile su preko mojih. Bila sam zarobljena. Ovoga puta nisam mogla da obrišem slova. „Šta si to napisala tamo?”, rekao si, podižući glavu za trenutak kako bi pročitao slova koja su postajala jasnija od pare, a zatim grickao kožu tik ispod mog uha. „Nešto iz Elizabetinih svezaka. Jedna od šifri koju treba da otkrijem”, rekla sam bez oklevanja. „Uplašila sam se malopre da ću je zaboraviti. Nisam mogla da nađem olovku.” Tako brzo. Tako brzo. Tako je lako lagati, čak i ovako, čak i ovako uzbuđena da mi se vrtelo u glavi. „Dole na stolu je Biblija, odmah pored rečnika, na stolu”, rekao si. „Pretpostavljam da je Jezekilj, poglavlje trideset pet, stih šesti.” „Isuse, kako to znaš?” „Ovaj moj peškir će isto morati da nestane, znaš. Nema izbora. Mogu li samo da stavim ruku tamo, na trenutak? Kako znam za Jezekilja? Obrazovanje u internatu. Morao si da znaš kako da se snađeš u Bibliji. Isto kao što sam tokom dugih godina naučio kako da se snađem sa ovim telom...” Naslonio si moje dlanove na vlažne pločice zida kupatila i prešao svojim preko krivine mojih leđa i zadnjice, i pronašao prstima slova EZ u dnu moje kičme. Ponovo su se izgubile granice između Lidije Bruk i Kamerona Brauna. Bilo je nemoguće videti gde jedno telo počinje, a drugo se završava. Nemoguće je videti druga tela tamo, zajedno s njima, između njih, njihove senke. Lagati te. Lagati s tobom. Lagati za tebe. Mogu li da se setim razlike? Elizabetina Biblija, na njenom stolu u velikoj sobi, otvorila se na Jezekiljevom poglavlju trideset pet, jer je tamo bila kartica, koja je označavala stranicu. Indeksna kartica sa imenom Ezekijel Fokskroft, napisano velikim slovima na vrhu. To je bila kartica koja je nedostajala u Elizabetinom registratoru alhemičara. Elizabet je ipak shvatila ko je bio gospodin F, pre nego što je umrla. Pronašla ga je u ovom Ezekijelu Fokskroftu i zabeležila podatke o njemu na ovoj
kartici. Onda je, iz nekog razloga, sklonila karticu i sakrila je među stranice svoje Biblije. Možda je mislila da će tu biti sigurnija, da ko god da je želi, možda ovde neće moći da je nađe. Ko kog da je ostavio poruku na ogledalu, koristeći moje prste tokom noći, planirao je da nađem ovo, samo se nadao da ću biti dovoljno pametna da shvatim. Ja nisam, ali ti jesi. Na kartici je pisalo: Ezekijel Fokskroft (1629-1674), matematičar, štićenik Henrija Mora. Školovao se u Itonu, zatim na Kings koledžu, Kembridž. Diplomirao 1652-3; magistrirao 1656; član 1652-74. Član Kings koledža. Nećak platoniste iz Kembridža i filozofa Bendžamina Vičkota (1609-1683), rektora Kings koledža. Sin Elizabet Fokskroft, devojački Vičkot (16001679), teozof alhemičar i sadrug(pratilac) alhemičara i filozofa Ane Finč, vikontese Konvej, sa kojom je živela u Regli holu. Elizabet Fokskroft prevela je zajedno sa Henrijem Morom rad nemačkog mistika Jakoba Boema, u Regli holu. Ezekijel Fokskroft preveo je originalni alhemijski rukopis Hemijsko venčanje, Kristijana Rozenkrojca, 1660. godine, treći manifest rozenkrojcerskog pokreta. Kretao se između Kembridža, Regli hola i Londona tokom šezdesetih godina sedamnaestog veka. Umro u Londonu, u tuči, 1674. godine. Znači, „gospodin F” je bio Ezekijel Fokskroft, član Kings koledža, matematičar, oko deset godina stariji od Njutna, sin majke alhemičara, nazvan po Jezekilju, velikom proroku koga su slavili alhemičari, prevodilac Hemijskog venčanja, nećak osnivača pokreta platonista u Kembridžu, Bendžamina Vičkota, štićenik veoma moćnog Henrija Mora. Ezekijel je bio alhemičar, bez sumnje; bio je praktično rođen kao takav. To mu je bilo u krvi. Elizabet je podvukla reči u Bibliji koje je trebalo da pročitam u Jezekilju. „Krvi ću te predati, i krv će te goniti.” Elizabet mi je poslala tu poruku o njemu, možda čak i za njega: „Jezekilj – krv će te goniti.”
T
ek kada sastaviš priču na nekoliko različitih načina shvatiš gde su rupe, otkriješ znanje koje nedostaje, pitanja koja tek treba da postaviš. Nije kao slagalica koja može da se složi samo na jedan način, gde svaki deo izrezan iz drugog, kako bi se samo uklopio nazad, koža do kože, kost do kosti. Slagalica postoji u dve dimenzije. Ali bilo je tako mnogo delova, slojeva priče sa nazubljenim ivicama, tvoja priča, moja, sada, onda, sedamnaesti vek, dvadeset prvi vek i svi duhovi koji su izgleda prolazili – ili krvarili – između. Postojali su horizontalni šabloni, vertikalni i dijagonalni, i to su bili samo oni koje si mogao da vidiš. Ako je svaki deo Elizabetine priče bio karta, onda su morale da budu ponovo promešane. Tako mnogo nastavka je bilo moguće. Ali, kada je tako mnogo igrača u igri, toliko mogućih motiva u igri, skoro svaka posledica postaje moguća. Ti si imao jedan deo slagalice za koji nisam ni znala da nedostaje. ,,Da li si videla svetlost ovde?”, rekao si, ležeći u mom krevetu jednog svetlog jutra, na početku novembra. „Nikada ranije nisam zaista primetio. Izgleda kao da kuća pluta na vodi.” Da li sam videla svetlost? Videla? Ja živim u njoj. Nisam odgovorila. Nisam morala. Spremao si se da mi daš nešto. Nešto što se uklapa. „Interesantno je”, rekao si, okrećući prizmu u ruci, prizmu koju sam sada nosila svuda po kući, i ostavljala je ispod jastuka uveče. „Šta je interesantno?” „Ljudi u staklenim kućama...” „Kakvim staklenim kućama?” Delovi tvojih misli činili su to ponekada – izbijali na površinu, kao da su razdvojeni od ostatka onoga o čemu si razmišljao. Odjednom bi rekao nešto poput „Većina ljudi izgleda drugačije ujutru” ili „Bio je to verovatno kukavičluk”, a ja bih rekla „Šta to?” ili „Koji ljudi?” i ti bi se pribrao. Ali mi nikada ne bi rekao koji ljudi ili šta je verovatno bio kukavičluk. „Elizabet je napravila Studio na mestu stare kuće za čamce”, rekao si. „Nekada sam se igrao ovde, u kući za čamce, sa drugovima, kada sam bio mali. Bila je to samo šupa, u stvari, puna starog drveta.” Tvoje oči, tako blizu mojih, bile su svih boja, kao oči madam Bovari. Smeđa osnova, ali sa pegama zlatne i plave. Često sam se pitala koliko ljudi si ti u stvari, i koliko mogućih kombinacija postoji sa svim ljudima koji su ja. Dovoljno novina u
tome za nekoliko života, pretpostavljam. To je ono što snaga znači. Sve te kombinacije prave neku vrstu snage. Ali snage za šta? „Bez čamca?” ,,Da, bio je čamac, stari čamac sa veslima. Moja majka – smešna žena – preimenovala ga je. Zvao se Primrouz, čini mi se. Prefarbala je to i nazvala ga Harmonijum, po knjizi pesama Volasa Stivensa. Ispisala je zelena slova sa strane. Koristili smo ga nekoliko leta, kada sam dolazio iz škole, ali niko nije vodio računa o njemu, i drvo je počelo da trune. Nikada nije bio popravljen.” Telo ti se izvilo u luk kada si se okrenuo na stranu, okrećući se od mene. Gledala sam mišiće kako se zatežu preko tvojih leđa. Uzdahnuo si i još jednom izvio leđa. Izvijajući se na moj dodir. Setila sam se kako je gospođa Kajt insistirala na tome da srećne slučajnosti, kao i slučajnosti ne postoje. Postoje ruke koje vode u ovom svetu, rekla je. Samo treba da im se prepustiš. I hoćeš li, Kamerone Braune, da se prepustiš mojim rukama? Kada si se ponovo okrenuo ka meni, sve boje i svetlo nestalo je iz tvojih očiju. Mogla sam da se vidim, moje belo lice naslonjeno na jastuk, kako se oslikava tamo u dubokoj tami tvojih očiju. Rekao si: „Poslednji put kada sam došao ovamo, u julu, znaš, poslednji put pre nego što je umrla, ručali smo zajedno. Naložila je jaku vatru; bilo je neverovatno vruće. Naređali smo sudove od ručka u sudoperu, i otvorili još jednu vlašu vina krozez ermitaž. Mogu da je vidim kako sedi u bazenu svetla, dole, u džinsu i džemperu, na kauču sa slomljenim federima, savijenih nogu, njena bela kosa uvijena u čvor nazad, na njenoj glavi, knjiga sa mapama na njenom krilu i lupa. Sedeo sam na stolici, a ona je samo nastavila da radi, kao i uvek.” „Kao da nisi tu...” ,,Da, kao da nisam tu. Uzeo sam knjigu Floberovih kratkih priča, ali nisam mogao da čitam. Oči su mi konstantno klizile sa stranica. Zato sam sedeo i gledao je kako radi, gledao svetlost kako hvata pramenove bele kose na njenom vratu, njeno usporeno disanje dok je srkala vino, potpuno nesvesna svoje čaše. Morao sam da kažem nešto. „Šta radiš?”, pitao sam. I znaš šta, kada se okrenula da me pogleda i nasmejala se, osećao sam se krivim. I iako je bilo prokleto vruće u toj sobi, odjednom mi je bilo hladno, kao da mi je neko prešao preko groba32. Ali bio je to njen, zar ne?” „Njen šta?” „Bio je to njen grob od koga sam se naježio – njen grob i sva ta hladna voda u kojoj je umrla. Osetio sam to tada, tog subotnjeg popodneva. Njenu smrt.” ,,Da li ti je odgovorila na pitanje?” 32
„Preći preko groba” je fraza koja označava osećaj iznenadne hladnoće, bezrazložne jeze (prim. prev.)
„Šta je radila? Da, rekla mi je da pokušava da nađe šta je bilo na zemljištu pre nego što su izgradili Renovu biblioteku sedamdesetih godina sedamnaestog veka. Rekla je da su mape Kembridža iz sedamnaestog veka veoma teške za čitanje, jer nisu pravljene po skali, ali ona je mislila da su morali da popune Kings dič i da iskopaju stari teniski teren. A onda mi je rekla da ponovo ima pacove u bašti i da je Pips uhvatio tri od četiri mladunčeta. A ja sam rekao: ,,To je dobro.” Samo to. ,,To je dobro.” Taj veliki ovalni oblik u reci koji može da se vidi na Elizabetinoj mapi. Krčma ’Garet Grin’. Zenica oka mape – to je bilo tamo pre Renove biblioteke. „Šta je bilo ovde nekada? Na ovoj zemlji?” „Ispod Studija? Oh, trebalo je da to pitaš Elizabet. Nije bila u stanju da živi bilo gde, a da ne pronađe istoriju mesta, sloj zemljišta. Imala je dar za to. Bila je uporna, kao one žene koje možeš da vidiš pored odeljka za lokalnu istoriju, gradske biblioteke. Ali ona nije tražila pretke, ili pravila porodična stabla. Nikada je to nije zanimalo. Samo zemlja i šta je na njoj bilo. Živeli smo u velikoj kući, naravno, tamo gde sada žive Morisonovi. Grandž end. Posadili su živu ogradu, pa više ne može da se vidi iz voćnjaka, ali i nema šta mnogo da se vidi. Bila je to ružna kuća, zaista. Na ovoj zemlji je postojala kuća vekovima, unazad do šesnaestog veka. Voleo sam da razmišljam o tome kada sam bio dečak, sedeći na jabukovom drvetu. Nekada je to bila apoteka. Moji roditelji su srušili stari zid kasnih sedamdesetih, kako bi sagradili produžetak, i sledećeg leta, polje pored nas bilo je puno maka – moj otac je rekao da je seme verovatno ležalo u zidu, uspavano. I dalje mogu da se vide granice biljne bašte, sa visokog drveta.” „Mak? Kakav mak?” „Apotekari su uzgajali mak za opijum. Isto kao i biljne bašte. Isuse, ne znam. Ti mi reci.” „Zašto je prodala kuću – Grandž end? Novac?” Zamišljala sam prelepu Elizabet u velikoj kući, kao onu ženu u knjizi E. M. Forstera Hauardov kraj. Kako šeta kroz baštu okupanu suncem, dok njene haljine ostavljaju trag na visokoj travi. „Moj otac je umro. Kuća je bila prevelika za nju, a ionako je nikada nije volela. Htela je samo mesto za njene knjige i papire, i mesto gde će moći da piše, pa je prodala kuću i veći deo zemlje, a Studio je sagradio njen prijatelj, arhitekta, u voćnjaku gde je nekad bila kuća za čamce. Taman dovoljno. Bilo je tiše ovde, rekla je.” ,,I da li je ikada saznala šta je bilo ovde pre kuće za čamce?” ,,Oh, da. Čak i pre nego što su nacrtani planovi. Morala je da bude sigurna da je zemlja dobra. Kuća za čamce je izgrađena početkom devetnaestog veka. Nikada nećeš pogoditi šta je bilo ovde pre. Čak ni Elizabet to nije očekivala.”
„Brodogradilište za čamce?”, nagađala sam dok si se oblačio, sakupljao za dan, za laboratoriju, tražio svoje papire, knjige, novčanik, sat u gomili stvari koje si razbacao po podu prethodne noći. Ranije sam mislila kako nije fer što me uvek ostavljaš. Žalila sam se da nikada nemam priliku da budem ta koja odlazi. Ali tu su svi oni momenti kada sam pravila priliku da mogu. Zalupila vrata, otišla iz grada, otišla iz države. Da, pretpostavljam da je istina. Bilo je prilično podjednako, zaista, odlaženje. Oduvek smo mislili da mi imamo kontrolu, zar ne? ,,Trajekt?” Ogrnula sam se posteljinom. Naravno: došao si ovde da popuniš neke delove koji su mi nedostajali. Crtao si neke linije od tačke do tačke, ali nisi imao predstavu šta radiš. Vazduh je bio pun niti i prediva. I dalje nisam mogla najbolje da vidim. Ali sam mogla da osetim da je tamo negde. Dodao si mi prizmu. „Staklo, Lidija. Ponekad si tako spora. To je bilo ovde ranije. Staklara.” „Kuća od stakla?” Zamislila sam jednospratnu zgradu napravljenu kompletno od stakla, tako da je bila bez kože, tako da se može videti sve što se dešava unutra. Bila je to tvoja kuća, koju sam zamislila, ona u Overu, pretvorena u staklo. Kuća koja je sada imala CCTV kamere stalno uperene u nju. Zamišljala sam da sam ja napolju, i gledam unutra. Ljudi sa šestim čulom, kao Dilis mogu da primete, očigledno, čak i kada ih neko posmatra preko CCTV-a. Dodir očiju doseže ih čak i kroz svu tu tehnologiju, staklo, metal i žice. Kao modrice na uspavanoj princezi. ,,Ne, kuća gde su pravili staklo, glupačice. Vidi, moram da idem. Trebalo je da odem pre dvadeset minuta. Kasnim na skoro sve sastanke u laboratoriji u poslednje dve nedelje. Ti si kriva za sve.” ,,Gluposti”, rekla sam. ,,Ti jednostavno nećeš da ideš. Nije moja krivica. Da li te ja zadržavam? Da li si na bilo koji način sprečen?... Kakva fabrika stakla?” Postojala je teretana i fitnes centar u Kembridžu sa imenom „Staklena kuća”, setila sam se. Veoma skupa. Mislim da si nekada bio član. Ponovo si seo na ivicu kreveta, pomiren sa činjenicom da kasniš. „U redu. Obična fabrika stakla – ako fabrike stakla mogu biti obične, a mislim da mogu. Nisam siguran za datume, ali mislim da je sagrađena u sedamnaestom veku. Deo sveg tog ponovnog oživljavanja engleske proizvodnje stakla u šezdesetim i sedamdesetim godinama sedamnaestog veka. Sara zna sve o tome. Hoćeš da je pitam? Da li važno?” ,,Ne, mislim da nije toliko važno”, rekla sam. „Samo sam radoznala, to je sve.” „Samo radoznala? S tobom nikada ništa nije samo radoznalost. Pa ja znam samo deliće. Elizabet je insistirala da ima hrastov radni sto, postavljen tačno u sredini velike sobe, jer bi u fabrici stakla tu bila peć. Bila je veoma precizna oko toga. Arhitekti se to nije nimalo svidelo. Rekao je da je to pokvarilo liniju sobe.”
Bar jednom nisam osetila to oticanje kada su se ulazna vrata zalupila i kada sam, dva minuta kasnije, čula zvuk pokretanja tvog motora. Isuviše puna za prazninu, formulisala sam pitanje dok je zvuk tvog auta nestajao u ništa: ako su zidovi apoteke iz šesnaestog veka mogli da ostave seme maka za sobom, da li fabrika stakla iz sedamnaestog veka može iza sebe da ostavi svetlost svoje peći u punom sjaju? I, ako je kuća za čamce sagrađena na istoj zemlji, spajajući vatru i vodu, da li je to onda snaga? Alhemija? Delovi vatre i vode koji se kreću i ogledaju jedno kroz drugo, i jedno u drugom? Ne, naravno da ne. Seme može da preživi godinama u pukotinama zidova, ako su uslovi povoljni, ako je dovoljno suvo, ali svetlost, čak i svetlost otežana vodom, ne može da se zadrži u prostoru. Svetlost je uvek davno nestala. Nema istoriju, prošlost ili budućnost. Poput ljudi, jednostavno nestane u ništa. Ipak, neka svetlost – kao svetlost zalazećeg sunca – zadržava se. Ti bi to rekao, zar ne? Ili bi pesnik to mogao da kaže. Ali zadržavanje traje samo nekoliko sekundi – sigurno nijedna svetlost ne može da se zadrži vekovima. Slučajnost? Ne postoji takvo nešto. Nije bila slučajnost da si mi ti doneo prizmu koju je Elizabet pratila preko mora od Murana do ruku Isaka Njutna, ili da je sagradila svoju kuću preko fabrike stakla iz sedamnaestog veka. Nije bila slučajnost to što se udavila sa prizmom u ruci. Sve se pretvaralo u nove forme na zemlji oko Studija, ili se meni tako činilo, tada. Cvetalo. Uvek je tako bilo. Dobroćudno. Zloćudno. Ko bi mogao da kaže? Kada smo oboje bili neobjašnjivo budni u zoru, pre nekoliko dana, odveo si me u baštu da mi pokažeš prsten pečuraka koji si video ispod drveća na plaži, i umesto prstena pečuraka pronašli smo muharu u hladnom sivilu, boje isprane sa drveća, zemlje, lišća, tamnosivo jutro, u kome su crvene kape pečuraka krvarile poput bazena krvi ispod zemlje, poprskane belim. ,,Isuse”, rekao si. Samo to. ,,Isuse.” Bazen crvenog otrova u sivilu jutra. „Ako ti kažem da ne ih ne pipaš, pipnućeš”, rekao si. „Misliš da sam toliko predvidljiva?”, glumila sam uvređenost. Često sam isprobavala pečurke koje ti ne bi mogao ni da identifikuješ, i zato što si uvek bio tako oprezan sa onim otrovnim, da, to je uvek bio čin prkosa. Isprobavanje je bio način da se kaže šta je to. Knjiga kaže da određene pečurke imaju ukus kajsije ili krastavca ili pepela. Ponekad moraš da ih probaš da bi znao. ,,Jedi”, rekao si. „Hajde, jedi. Mogao bih da ti kažem da ćeš imati halucinacije, da ćeš povraćati i da ćeš imati osećaj kao da će glava da ti eksplodira, ali to ne bi bila istina. Trebaju ti osušene za to, ali ne možeš biti sigurna koliko su jake. Nekoliko ljudi je umrlo od muhara. Hajde, znaš da želiš – jedi. Onda ću te odvesti do Adenbruka da ti ispumpaju stomak.” „Šta ćemo da radimo s njima?” „Ostavićemo ih tamo... biće još nekoliko za dan ili više.”
Ko je od nas bio Crvenkapica, a ko vuk? Postalo je teško razlikovati uloge, sada kada su se stolovi okrenuli.
„Otišla si ponovo u njegov krevet?”, pitala je Kit, preko stola čitaonice. Starac sa moje desne strane nagnuo se malo bliže prema nama, načuljenih ušiju. Dečak sa minđušom na donjoj usni, koji je pisao o Marvelu, takođe je slušao. „Posle svega što si rekla? Tek tako? Šta je s tobom? Rekla sam ti da budeš pažljiva još godinama pre. A ti si potpuno nesmotrena od tada. Taj čovek je loša vest.” „Nije trebalo da bude ovako”, rekla sam. „Da, sećam se da uopšte nije trebalo ovako da bude. Imala si druge planove tada, zar ne?” „Ovo je nedovršen posao, čini mi se”, rekla sam. Da. Zaista sam mislila da mogu da te dovršim. Proteram. Odbacim. Proteram duhove. Ali izgleda da više nema završetka na vidiku. Kit je htela objašnjenje tog dana, možda čak i odbranu, ali nisam baš imala šta da joj pružim. Pokušala sam: „Bila je to neka vrsta izazova za mene: kuća duhova u koju sam morala ponovo da uđem.” ,,Da, znam te i znam i sledeći deo”, rekla je. „Jednom kada si ušla unutra, vrata su se zalupila i sveća se ugasila. Uvek si morala da dokazuješ da si hrabra.”
Nisam pronašla nikakav podatak o Elizabetinoj fabrici stakla, osim o jednoj na zabačenom delu na obali reke, blizu kuće koja je uključivala i deo mape iz sedamnaestog veka, na kojoj se pojavljuje reč fabrika stakla, tamo gde je sada bila Elizabetina kuća, i mala slika jednostavne jednospratne zgrade, sa stepenicama koje su vodile dole do mesta za iskrcavanje na obali. Nikada nisam pronašla originalnu mapu. Tako da nije bilo dokaza, ukoliko nisi spreman da računaš kao dokaz svetlost koja se rasipala po Studiju, svetlost koja je bila, na početku novembra, puna senki koje su prolazile preko njega kao jato riba. Nikada ih nisi video. Ja ih nikada nisam direktno videla – uvek su bile sa strane, taman izvan mog pogleda; nešto bi se pomerilo preko svetla na zidu, figura, ruka, rame, nagli prekid zraka, koji nije zapravo bio zrak. Obala reke u Čestertonu bila je prilično očekivano mesto za fabriku stakla, mislila sam – šuma da održava peć, dovoljno izvan grada da vatra peći ne pravi nikakve probleme lokalnim farmerima, i grad koji će obezbediti bogatu potražnju za proizvodima od stakla (sasvim sigurno ogledala, čaše za pivo, flaše za pivo, ne fine izvijene čaše i cristallo nad kojim su monopol držali venecijanski staklari). Elizabet je sakupila dovoljno beležaka o proizvodnji stakla u sedamnaestom veku
da se napiše knjiga na tu temu. Trebalo joj je samo toliko informacija da napiše uvodno poglavlje, ali bila je temeljna. Sve je čitala. Njena bibliografija samo za to poglavlje imala je sedam knjiga i petnaest članaka. Staklo, alhemija i politika. Nisi ih mogao razdvojiti u šezdesetim godinama sedamnaestog veka. Jednom kada sam počela da gledam kroz Elizabetine oči, mogla sam da vidim sve ove mreže i korupcije i zavere. Bilo je i drugih istoričara koji su to videli, koji su shvatali da je postojalo nešto posebno u vezi sa šezdesetim godinama XVII veka i restauracijom monarhije. Bilo je to vreme obračuna, posebno zbog kometa i kuge. Mnoge kraljeve pristalice očekivale su da će biti nagrađene za svoju lojalnost kralju, za vreme građanskog rata, i mnogi i jesu. Vojvoda od Bakingema, na primer, koji je držao monopol na proizvodnju stakla, kraljev prijatelj i alhemičar, bio je upleten u raznorazne poslove i prevare širom čitave Evrope. A ako su pokrovitelji bili upleteni u poslove i zavere, njihovi štićenici takođe su bili upleteni. Ponekad, kružeći po Elizabetinim beleškama, izgledalo je kao da je sve prolazilo kroz Triniti, na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom trenutku. Bakingem je bio na koledžu Triniti četrdesetih godina XVII veka i postao je pokrovitelj pesniku Abrahamu Kauliju, negde u to vreme. Bio je moćan dobročinitelj Trinitija. Ovi staklari i alhemičari i članovi Trinitija izgleda da su svi bili u nekoj zaveri, na ovaj ili onaj način.
V
ratila sam se na poglavlje Alhemičara u kom Elizabet opisuje Njutnovo uvođenje u alhemiju. Bila sam rešena da pratim gospodina F, da pronađem neki trag o njemu, negde u ovoj knjizi. Elizabet je nazvala ovo poglavlje „Zeleni lav” aludirajući na alhemijsku šifru za živu. Rasprave u daljim poglavljima njenog rukopisa sve više su zavisile od dokaza iz lukavih Vogelsang papira, na koje se često poziva u fusnotama, ali i dalje nisam mogla da pronađem ovu arhivu materijala među papirima u Studiju. Ovoga puta, prateći Elizabet kroz šipražje njene proze, odlučila sam da zadržim pogled na niskom rastinju, potražim znakove na tlu, tamo gde je zemlja možda bila poremećena. Poglavlje je počelo: Zeleni lav Postoje mnogi složeni i kontradiktorni mitovi o Isaku Njutnu. Postoje oni koji bi njegov život izbacili iz svih asocijacija sa okultnim, u nameri da ga postave kao heroja prosvetiteljstva, prvog naučnika koji je razdvojio prirodne nauke od sujeverja. Zatim, tu su i oni koji su prihvatili Njutna kao velikog čarobnjaka i maga, koji poseduje tajne veštine. Kakva god da je preciznost ovih tvrdnji, stariji Njutn je taj koji je opisan kao član ovih kvazimasonskih grupa, ne dečak. Problem kako i kada je Njutn postao alhemičar iritirao je naučnike koji su proučavali njegov život i rad. Na oba pitanja je teško dati odgovor, jer je primena alhemije, kao i alhemičarske mreže, uvek bila pod velom tajnosti i zbog toga što je tako malo dokumentacije i korespondendje preživelo. Večina naučnika se spori oko toga da je Njutn počeo sa alhemijskim eksperimentima između 1667 i 1669. godine u Kembridžu, iako bi neki datum postavili malo ranije, u vreme kada je počeo da sastavlja svoju alhemijsku biblioteku, ubrzo nakon što je stigao u Kembridž, jer je sasvim sigurno kupovao od specijalizovanih prodavaca knjiga, koji su izlagali duž Čipsajda na Stauerbričkom vašaru. Određene činjenice ipak nagoveštavaju da je Njutnovo uvođenje u alhemiju počelo pre nego što je došao u Kembridž. Postoji alternativna istorija – priča o „trezvenom, tihom mladiću koji razmišlja”, kojeg je grupa starijih muškaraca uvela u tajne veštine, priča u kojoj niz evropskih alhemičarskih mreža prolazi
kroz apotekarsku radnju u Grantamu, gde je Njutn bio školovan. Na kraju krajeva, kao što ističe Ričard Vestfol, „alhemičar se ne stvara, on je izabran33”. Alhemičari su retko radili sami. Alhemijsko eksperimentisanje ponekad jeste bilo usamljenički posao – čovek koji sam radi pored peći, do kasno u noć – ali dobijanje neophodnog, početnog tajnog znanja, zavisilo je od povezanosti sa mrežom koja se širila Evropom i koja je imala brojne centre, mnoge od njih u gradovima koji su sagrađeni na mestima rozenkrojcera ili templara na nekadašnjim raskrsnicama rimskih puteva. Grantam, gde se Njutn školovao, bilo je jedno od tih mesta. Bilo je to jedno od dva ili tri stajališta na velikom Severnom putu (sada deo puta A1); najveća krčma u Grantamu, „Anđeo”, bila je sagrađena tamo gde se nekad nalazilo konačište i zemlja viteza templara. Bavljenje alhemijom skoro uvek je zahtevalo pokroviteljstvo. U dvanaestoj godini Njutn je poslat u Kings školu u Grantamu, na podsticaj njegovog ujaka Vilijama Ejskofa. Pošto je škola bila udaljena sedam milja od njegove kuće u Vulstorpu, njegov ujak i majka sredili su da stanuje kod porodičnog prijatelja, Ketrin Klark, supruge Vilijama Klarka, apotekara iz Grantama, koji je imao prostorije odmah pored Džordžove krčme, u ulici Haj. Njutn je živeo ovde skoro punih sedam godina, odrastajući zajedno sa decom koja su živela u kući, decom iz prvog braka Ketrin Klark, dečacima Arturom i Edvardom Storerom i sestrom čije je ime izgubljeno. Tamo je takođe bio i mladi šegrt, koji je radio kod Klarka, prema ranim zapisima Stuklijevih memoara. Vilijam Klark, apotekar, imao je mlađeg brata koji se zvao Džozef Klark i koji je bio lekar u vreme kada je Njutn tamo stanovao, i svakodnevno je posećivao apoteku. Džozef je takođe išao u Kings školu u Grantamu, a zatim studirao na koledžu Krajsts, u Kembridžu, gde ga je podučavao Henri Mor, čovek koji će postati važan mentor Njutnu u Kembridžu. Džozef je imao malu biblioteku na tavanu bratovljeve kuće, odmah pored sobe u kojoj je Njutn bio, i nema sumnje da su knjige iz ove male kolekcije inspirisale Njutnove prve eksperimente. Vilijam Stukli, prvi Njutnov biograf, opisaoje Njutnove aktivnosti u Grantamu, dok je bio mladić: umesto da se igra sa drugim dečacima, kada nije u školi, uvek je bio zauzet pravljenjem igračaka i raznih maketa od drveta: za šta je dobio malu testeru, sekiricu, čekiće i čitav pribor alatki, koje je koristio sa velikom veštinom34.
Stukli je prikupljao priče o Njutnovim mašinama i izumima: vrsta vetrenjače kojoj je dečak dodao točak koji okreće miš, kuća za lutke za Klarkovu poćerku, kola na četiri točka koja pokreće poluga, lampa od „uvijenog papira”da mu osvetli 33
Westfall, Never at Rest, str. 23. Keynes Ms. 136 (part 3): William Stukeley's memoir of Newton, sent to Richard Mead in four instalments (26 June to 22 July 1727), each with a covering letter to Mead.
34
put do škole u mračna jutra, koja je takođe bila i plameni zmaj noću, i čitav niz različitih vodenih časovnika, koje je pokretala voda koja se kreće između različitih sprava. Ko je Njutnu obezbedio njegov „pribor alatki”? Sasvim sigurno ne njegova majka. Ovi izumi, koje je Njutn napravio tokom tri godine i koji su se navodno prosuli sa tavana u donje sobe i hodnik apotekarske kuće, bili su inspirisani knjigom koju je pročitao tokom ovih godina, pozajmljenu iz biblioteke sa tavana, i iz koje je kopirao mnoge hemijske eksperimente, recepte za mešanje boja i uputstva za pravljenje maketa: Misterije umetnosti i prirode Džona Bejta, „knjiga tajni”prvi put objavljena 1634. godine. Tako su počele Njutnove opsesije vremenom i svetlom. Pisao je almanah i učio sebe kako da prati ravnodnevice, dugodnevice i kratkodnevice, prema različitim periodima sunca. Napravio je čitav niz komplikovanih sunčanih satova u apotekarskoj kući, ukucavajući eksere na zidovima u hodniku, njegovoj sobi, i svim sobama sa dovoljno svetlosti da se naprave dovoljno jasne senke, a onda je vezao niti sa lopticama na eksere, kako bi mogao da izmeri senke i obeleži ceo sat i pola sata. Bili su toliko precizni da su komšije iz Grantama dolazili po savet od ,,Isakovog brojčanika35”.
35
Pogledati Westfall, Never at Rest, str. 62; Stukeley, str.43; Keynes Ms 130.2, str. 24.
Brat Ketrin Klark, Hamfri Babington, član Trinitija, budući Njutnov mentor i dobročinitelj u Kembridžu, dolazio je i prolazio kroz kuću, posećujući sestrinu decu, i saplićući se o čudne izume koje je napravio dečak koji tu stanuje, ali, očigledno slučajno, isto tako je i drugi Njutnov navodni mentor u Kembridžu, Henri Mor, glavni član grupe filozofa, koji će postati poznati kao platonisti iz Kembridža36. Većina naučnika pretpostavlja da je Njutn upoznao Mora u Kembridžu, sedamdesetih godina sedamnaestog veka37. Ali više je nego verovatno da je Njutn upoznao Mora pre nego što je došao u Kembridž – u Grantamu – jer kada je Mor posećivao Grantam, njegov rodni grad, ostajao je u kući Vilijama Klarka38. Mor je takođe pohađao Kings školu, a kao član koledža Krajsts u Kembridžu, bio je tutor Džozefu Klarku. Da li je njegovo prijateljstvo sa bivšim učenikom, sada lekarom Grantama, bilo zaslužno za njegovo odsedanje u kući Vilijama Klarka, ili su postojali drugi razlozi za odsedanje u apotekarskoj kući, pre nego u savršeno pristojnoj gostionici, odmah pored? Hamfri Babington, Henri Mor i braća Klark, svi su povezani sa apotekom u Grantamu i sa Kembridžom. Da li je možda ovde postojao neki čvor mreže, mala grupa alhemičara koja je radila izvan Grantama i koristila hemikalije koje je nabavljao Klark, a možda čak koristila i tajnu laboratoriju u apotekarskoj kući? Njutn je napustio Klarkovu kuću kada je imao sedamnaest godina i vratio se u Vultorp sa očekivanjem da će sada voditi majčino imanje. Ali uprkos njegovom skupom školovanju, Hana Smit je saznala da je on bio potpuno odsutan, nesposoban za praktične stvari i bez radnih navika, iako su pisanje i čitanje njenog sina bili odlični. Svi oko njega postajali su razdražljivi. Svaki put kada bi otišao u Grantam zbog nekog majčinog posla, ostajao bi satima u biblioteci na tavanu Klarkove kuće, i zaboravljao za šta je uopšte bio poslat. Džon Stoks, upravnik Njutnove škole u Grantamu, verovatno na podsticaj Hamfrija Babingtona i braće Klark, pisao je Njutnovoj majci da dozvoli da se njen sin vrati u školu, da se spremi za upis na univerzitet. Kada je Njutnov ujak, Vilijam Ejskof, takođe intervenisao, Hana Smit je nerado pristala. Njutn se vratio u Grantam gde je ostao kod Džona Stoksa i gde je privatno obučavan za upis na Kembridž. Hamfri Babington, član Trinitija, znajući da Njutnova majka neće 36
Mor se nije bavio alhemijom sve do poznih godina svog života, ali bio je vođen filozofskim pitanjima i verovanjima, još od pedesetih godina XVII veka, koja su nerazdvojna od alhemijskih i onih u Kabalističkim spisima; ovo je bilo posebno izraženo u njegovoj strasnoj potrazi za dokazom intelektualne neadekvatnosti bilo koje čiste materijalističke stvari, bilo prirode ili čoveka. 37 Njutn se poziva na Morovu knjigu The Immortality of the Soul u svojoj svesci pod naslovom ’Of Attomes' opisujući je kao knjigu u kojoj je postojanje nevidljivo malih čestica „dokazano bez sumnje”. CUL Add. Ms 3996, foI.89r. 38 Pogledati Mur za Anu Konvej, 8. maj 1654 i 18. april 1655. u Majorie Hope Nicolson, ed. Conway Letters: The Correspondence of Anne, Viscountess Conway, Henry More and their Friends, New Haven, 1930. Pogledati takođe Vogelsang papire, str. 34-41.
obezbediti mnogo za obrazovanje svog sina, predložio je da se dečak upiše na univerzitet kao subsizar, samozaposlen. Triniti je trebalo da bude njegova budućnost. Ovi su ljudi – Džon Stoks, upravnik škole; Vilijam Klark, apotekar i njegov brat, doktor; apotekarevi prijatelji Hamfri Babington i Henri Mor – sasvim su sigurno tajno uveli tog pametnog, povučenog dečka u osnove primene alhemije i filozofije alhemije, ili direktnim podučavanjem ili razgovorom, ili tako što mu dali pristup specijalizovanoj biblioteci ili skrivenoj laboratoriji39. Svakako, visok nivo poznavanja koje je Njutn kasnije pokazao u svom hemijskom rečniku, pisanom 1667-8. godine, služi kao dokaz da je imao znatno laboratorijsko iskustvo pre nego što je došao u Kembridž. Ipak „alhemičar se ne stvara; on je izabran”. Henri Mor je bio dobro povezan u alhemičarskim krugovima i bio bi veoma moćan mentor. Kada nije bio u Kembridžu, većinu svog vremena provodio je na imanju svoje prijateljice i pokrovitelja Ane Finč, vikontese Konvej, u Regli holu u Vorkvikširu, gde je imao svoje sobe i organizovao sastanke evropskih alhemičara i prirodnjaka. Takođe je imao pristup ogromnim specijalizovanim bibliotekama – njegova sopstvena, one u Regli holu i one u Kembridžu – iako se sumnja da je samostalno napravio neki alhemijski eksperiment sve do 1670.godine. Moj instinkt me nije izneverio. Ova napomena za Regli hol bila je prvi znak poremećene zemlje u ovom poglavlju, odsjaj nečeg zakopanog, možda imena ili čak čitavog paragrafa, koji je izbrisan. Ezekijel Fokskroft je bio ovde, među ovim redovima nekada, sada sam bila sigurna u to. Prema kartici koju sam pronašla u Elizabetinoj Bibliji, Ezekijelova majka, Elizabet Fokskroft, bila je misteriozna alhemičarska družbenica Ane Finč, vikontese Konvej, blizak prijatelj Henrija Mora i vlasnik Regli hola. Elizabet Fokskroft je živela u Regli holu i radila sa Henrijem Morom. Ezekijel Fokskroft bio je karika koja povezuje ove ljude; bio je alhemičar iz Kembridža, koji je živeo i u Regli holu i na Kings koledžu u Kembridžu, takođe je moguće da je redovno posećivao Grantam, kao štićenik Henrija Mora. Bio je praktično Morov usvojeni sin. Ali zašto Elizabet nije spomenula Ezekijela ovde? Zašto je ova karika nedostajala? Poglavlje „Zeleni lav” nastavlja se opisom prvih Njutnovih meseci u Kembridžu, meseci koji su obeleženi tajnovitošću. Elizabet je opisala kako je, na primer, mladi student kupio katanac za svoj sto i kako je u svojim sobama na Trinitiju nastavio da vežba tajni kod koji je naučio u Grantamu, kao i složene procese prečišćavanja neophodne za praktičnu alhemiju, kako je pedantno beležio svoje grehe u šiframa, retko se družio, kako skoro ništa nije jeo i pio, i uglavnom se zadržavao u svojoj sobi sa svojim knjigama. 39
Pogledati Vogelsang papire, str.55.
Njutnove veze na Kembridžu pobrinule su se za to, isticala je ona, da dobije sobe u Trinitiju koje su bile od posebnog značaja jednom alhemičaru. Njegove sobe na prvom spratu bile su naslonjene na kapelu Trinitija, ali preko spoljašnji vrata takođe je imao pristup biljnoj bašti i laboratoriji, građevini nalik na šupu napravljenoj uz spoljašnje zidove kapele. Značaj ovoga, po njenoj pretpostavci, bio je da je Njutnova bašta, ispunjena travama i lekovitim biljkama, bila podeljena sa drugim botaničarima i alhemičarima, još jedna veza sa većom, prilično skrivenom zajednicom. Crteži Trinitija koje je napravio kartograf Dejvid Logan 1690. godine, prikazuju baštu i laboratoriju tačno tamo gde je rečeno da je Njutn imao svoje sobe, između Velike kapije i kapele. Biljna bašta je bila važna. Ako je to bila privatna bašta, o kojoj se brinuo Njutn, ali je delio sa drugima, onda bi bila zaključana. Bilo ko, ko je redovno dolazio u baštu, imao bi ključ. Triniti je bio pun ključeva. Ključevi za teniske terene, kuglane, ključevi za sobe, skrivene, tajne, ključeve za bašte, ključeve za zaključane stolove, brojevi za šifre.
Dok je došao u Kembridž, tvrdila je Elizabet, Njutn je već bio opsednut prečišćavanjem. Dok su moderni biografi Njutnovo ponašanje tumačili kao neku vrstu psihološkog poremećaja, posebno njegovu listu grehova, Elizabet je to videla kao osnovu njegove alhemijske prakse. Za nju je činjenica da je Njutn napravio listu svojih greha 1662. Godine bila potpuno smislena. Ukazivala je na to da je
započeo sa sledećom fazom svog šegrtovanja. Takođe je počeo da čita svaku alhemičarsku knjigu i rukopis koji je mogao da pronađe. Kroz ova poslednja poglavlja Alhemičara, Elizabet je vešto, sigurno, povezala Njutna sa grupom poluvidljivih ljudi iz Kembridža koji su imali veze u čitavoj Britaniji i Evropi, rušeći mit o usamljenom geniju u izolaciji, deo po deo, prizivajući druge figure na istorijsku pozornicu, uglavnom pokrivenih glava i u senci. Neki su imali imena, neki ne, ali jedan je imao poseban značaj, Ezekijel Fokskroft, koji mu je donosio alhemijske rukopise iz Londona i Regli hola. Ovi rukopisi bili su važni. Poput Henrija Mora i platonista iz Kembridža, Njutn je takođe verovao da su izvesni antički filozofi posedovali svo znanje. Ovo izgubljeno znanje (zvano prisca sapientia) moglo je biti iskopano iz šifri i simbola koji su bili ugrađeni u veliki broj tajnih antičkih kabalističkih tekstova. Od svojih prvih dana u Kembridžu Njutn je, tražeći ove istine, čitao bukvalno svu literaturu stare alhemije, na način na koji je niko do tada nije proučavao i asimilovao. U ovome je imao nekoga ko ga je vodio. Napisao je preko 166.000 reči na temu alhemije pre 1675. godine, jednu šestinu njegovog celokupnog pisanja o alhemiji40. Čitao je knjige i pravio beleške o knjigama koje su bile uključene, kao na primer, knjige Mihaela Sendivogijusa Novo hemijsko svetlo (1608), Žana Despanja Tajne hermetične filozofije (1638, prevedena 1650), Mihaela Majera Symbola aurae (1617), Džordža Riplija Opera (1649) i Bazila Valentajna Trijumfalne kočije Antimona (1604). Triniti je bio Njutnovo kraljevstvo i 1664. godine, nakon što je počeo sa ovim kursom moćnog čitanja, bio je ozbiljno blizu da bude proteran iz njega. Njegova majka i dalje je htela da se vrati u Vulstorp i vodi farmu; nije videla svrhu provođenja toliko vremena s knjigama. Do 1664. godine Njutn se preselio u sobe sa Džonom Vikinsom, kolegom studentom, i dvojica mladića su razgovarali o svojoj budućnosti na koledžu. Njutn je znao da, kako bi izbegao sudbinu u Vulstropu, mora da bude izabran za člana na Trinitiju – što bi mu omogućilo prihode, sobe, hranu i biblioteke, za čitav život. Da bi bio poželjan za članstvo, na Trinitiju prvo treba da dobije stipendiju Trinitija, jer su jedino stipendisti Trinitija mogli da se takmiče za članstvo. Ali to nije bilo lako. Sistem unapređenja za stipendiju i članstvo na Trinitiju je, kao i na drugim koledžima, zavisio od korumpiranog sistema pokroviteljstva. Studenti iz Vestminsterske škole iz Londona automatski su dobijali bar trećinu stipendija na Trinitiju, godinama. Kako je izbor za stipendije bio svake tri ili četiri godine, Njutn je imao samo jednu šansu za takmičenje – proleće 1664. godine. Ukoliko ne bi uspeo, morao bi da se vrati u Vulstorp i da odustane od alhemije i njegovih plodonosnih
40
Westfall, Never at Rest, str. 290-I.
eksperimenata sa svetlošću, gravitacijom, kretanjem, kao i sa matematikom i fizikom, i da postane farmer ili seoski sveštenik poput Hamfrija Babingtona. U aprilu 1664. Godine Njutnov tutor na Trinitiju, Bendžamin Pulejn, poslao ga je kod Isaka Baroua, Lukasovog profesora matematike41, da polaže ispit za stipendiju. Njutn se priseća u svojim memoarima da je Barou izabrao da ga pita o Euklidu, koga on nije pročitao42. Umesto toga, Njutn je čitao Geometriju Renea Dekarta, ali to nije rekao profesoru, niti ga je pitao da odgovara dosta težu knjigu. U svakom slučaju Barou ne bi poverovao da je bilo koji student mogao da čita Dekarta bez prethodnog čitanja Euklida. Profesor je, po priči, formirao „indiferentno mišljenje”o čudnom povučenom studentu. Kako je onda moguće da je 28. aprila 1664. godine Njutn izabran za stipendiju? Da li je ovaj izbor, s obzirom na Njutnov viva voce43 ispit, bio zasluga intervencije pokrovitelja? Jedna od pretpostavki Ričarda Vestfola jeste da je Babington intervenisao, naravno, što je najverovatniji scenario jer je Babington tada bio jedan od osmorice starijih članova na Trinitiju koji su upravljali koledžom, zajedno sa Isakom Barouom, upravnikom. Ali, u ubeđivanju Baroua, Babington je sasvim sigurno sarađivao sa drugima. Njutn nije bio izolovan. Kao podučavani alhemičar, bio je jedan od izabranih. Njutn je ušao u svet britanske alhemije u neobično bogato i plodno vreme. U Londonu, druga grupa alhemičara okupila se oko starog pruskog pedagoga, špijuna i filozofa Samjuela Hartliba, kojije umro 1662. godine, i čiji je novac finansirao mnoge prevode antičkih rukopisa. U ovoj grupi bili su i najveći engleski alhemičari Ejrenej Filalet (drugačije poznat kao Džordž Starki), ser Kenelm Digbi, Tomas Von i Robert Bojl. U periodu između 1650. i 1680. godine izdato je ili prevedeno i izdato više knjiga nego ikada pre ili posle. Te publikacije i prevodi otkrivali su alhemijske tajne koje su bile zakopane ili sakrivene vekovima. Svuda u Evropi formirale su se i reformirale mreže alhemičara, stvarajući nove centre oko moćnih pokrovitelja. Alhemičari su putovali noseći rukopise i pamteći tajne preko granica zemalja, tragajućiza drugim alhemičarima. Ali ovo je, interesantno, takođe bila i dekada u kojoj je umro veliki broj istaknutih alhemičara i špijuna, koji su promovisali širenje alhemijskih tajni: Samjuel Hartlib 1662. godine u šezdeset drugoj godini, baš nakon što je njegov zet i alhemičar, Frederik Klodije, umro misterioznom smrću u svojim tridesetim; ser Kenelm Digbi 1665. godine u šezdestoj i drugoj godini; Džordž Starki (Ejrenej Filalet) 1665. godine u trideset sedmoj godini; Tomas Von (Eugenije Filalet) 1666. godine u četrdeset četvrtoj godini; Nikolas le Fevr 1669. godine u pedeset 41
Ime titule za profesora matematike na univerzitetu u Kembdrižu, nazvana po profesoru Henriju Lukasu (prim. prev.) 42 Keynes MS 130.10, f.2v. 43 Ispit koji se polaže usmeno (prim. prev.)
petoj godini. Do kraja šezdesetih, zbog kuge i nesreća, kao i poznih godina, umrli su mnogi istaknuti britanski alhemičari. Elizabetino poglavlje „Zeleni lav” bilo je konfuzno i komplikovano, za razliku od prethodnih poglavlja. Osetila sam da su neke direktne tvrdnje bile postavljene a zatim izbačene, ostavljajući samo pitanja i zaključke iza sebe. Implikacije su funkcionisale poput nastavaka: Njutn je zaista želeo da ostane u Kembridžu. Alternativa je bila gotovo nepoznata. Dobio je stipendiju 1664. godine, ali je članstvo i dalje ostalo van domašaja. A onda su članovi počeli da umiru. Do 1667. godine, kada su došli izbori za članstvo, njegove šanse za članstvo značajno su se povećale, ali su izgledi i dalje bili protiv njega. Nije bilo moguće izbeći sledeće pitanje: dokle je Njutn bio spreman da ide, kako bi osigurao svoju budućnost? Sve do ubistva? Sada, kada sam otišla sa Elizabet do početaka Njutnove alhemije, čitav korenski sistem izgleda da se izdigao iz zemlje, kao sedmolist ili mandragora. Negde, spajajući tamne figure i zemlju i bašte i otrove iz Elizabetinih reči, čula sam zvuke tela kako teško pada niza stepenice u Trinitiju, i setila se čoveka koji je umro sa ključem od bašte koledža u svojoj ruci. Ričard Gresvold.
T
okom narednih nekoliko nedelja, radio izveštaji postali su sve više alarmantni. Dijagram odštampan na naslovnoj stranici Tajmsa pokazivao je da je broj eksperimenata na životinjama sada najveći, računajući još od sedamdesetih godina dvadesetog veka, odnosno, od kada je neko, ko god on bio, počeo da ih broji. Zvanični termin za eksperimente na životinjama bio je, čini se ,,čin intervencije” i korišćen je za opis svih vrsta eksperimenata, od injekcija preko uzimanja krvi do vivisekcije. Aktivisti za prava životinja, pobesneli, promenili su svoju taktiku, počeli da povećavaju svoj ,,čin intervencije” kao odgovor. Oblaci su postali tamniji iznad Kembridža. Bilo je nečeg prastarog i paganskog u kampanji za slobodu životinja. Jednog jutra, kada sam se budila iz dubokog sna u kome sam sanjala da mi oči gore, čula sam radio izveštaj o skrnavljenju groba u selu severno od Kembridža, zvanom Torni. Zvučalo je više kao priča iz srednjeg veka ili ranog devetnaestog veka. Grob iskopan usred noći i ukradeno telo, zgrabljeno (uvek sam mislila da je to čudna reč za krađu leša – zgrabiti torbu da, čak i malo dete, ali zgrabiti teško telo koje se raspada?). Telo stare žene koja se zvala Rut Vebster, sahranjeno tamo samo nedelju dana ranije, bilo je iskopano iz crne zemlje Fenza i prošvercovano u zadnjem delu kamiona. Policija nije imala nikakvih tragova: tragovi guma bili su skoro potpuno isprani od kiše; nije bilo otisaka stopala. Jutarnji reporteri pravili su intervjue sa lokalnim stanovništvom, koji su svi tvrdili da znaju koje to uradio. Porodica pokojnice, rekli su, držala je farmu pacova. Uzgajali su smeđe i bele pacove samo za laboratorije, pacove koji su se mogli naručiti na stotine iz kataloga, izveštavao je reporter kulturno, bez i traga osude u glasu, iako se lako moglo reći da je mislio da je to odvratan posao. Pacovi koji su bili uzgajani sa ćelijama raka, kako bi sačuvali vreme naučnicima u laboratorijama. Radio reporter intervjuisao je Toma Dikina, vlasnika lokalnog paba. Torni je, rekao je, malo selo. Svako poznaje svakog. Vebsterovi koji drže farmu pacova impresivno su izolovani od ostatka sela, mnogim kampanjama u poslednjih petnaest godina. Godinama ranije dolazili su u pab petkom uveče, ali kada su počeli telefonski pozivi i pretnje, jednostavno je morao da otera celu porodicu. Pa ne baš da ih otera, samo da ih zamoli da ne dolaze. Teško je znati šta je drugo mogao da uradi. Drugi susedi opisali su kako su vozili auto i držali nemačke ovčare; kako deca nikad nisu viđena sama napolju i kako su bili školovani kod kuće. Zašto jednostavno nisu odustali, pitao je novinar. Da li biste vi?
Pretpostavljam da jednostavno samo nastaviš dalje, odgovorio je sused. Nisu dozvolili da ih maltretiraju. Imali su dovoljno problema da ostanu u poslu, s obzirom na to da su morali da se takmiče sa velikim kompanijama koje su uzgajale laboratorijske pacove. Voditelj je, kako bi održao ravnotežu, intervjuisao i predstavnika grupe za zaštitu životinja od eksperimenata, koji se i previše trudio da ispuni nečuvene zahteve postavljene ovoj zajednici, i koji je živeo u stanju stalnog straha. Teroristički činovi, tako ih je nazvao. Čak je i sugerisao da je lokalna policija saučesnik borcima za prava životinja. „Nikada nisu ništa uradili, nikada ništa pronašli”, rekao je ,,ni najmanji trag da ih odvede do terorista. Ti ljudi moraju biti zaustavljeni”, rekao je. „Što je mnogo, mnogo je.” Isključila sam radio kada sam čula tvoj ključ u bravi. Koliko dugo smo mislili da možemo ovo da krijemo? Koliko toga smo mogli da sakrijemo jedno od drugog? ,,Da li si pažljiv?”, rekla sam. ,,U čemu?” ,,Da te niko ne prati kada dolaziš ovde?” ,,Da”, rekao si. „Znam šta treba da radim. Vodim računa.” U Studiju nisi bežao od kampanje zastrašivanja; jednostavno nije postojala tu. Nismo pričali o tome. Bila je to neka vrsta dogovora. Bar nismo pričali o tome dok nisu napali Emanuela Skorsu. Onda se stvorio oblak između nas, u vazduhu i bio tu danima, nešto što je bilo mnogo više od tvoje okupiranosti mladim Italijanom u bolnici. Nešto te je teško pritiskalo. Hteo si nešto da mi kažeš; da se nečeg oslobodiš. Čekala sam, znajući da je samo pitanje vremena. „Bila je jedna devojka”, rekao si konačno, dok smo izlazili iz paba „Tvrđava Svetog Džordža”, jedne noći, dok si me pratio preko mosta do tvog auta. Bila je skoro ponoć; noć je bila hladna, a zvezde jasne. Bez oblaka. Sateliti su prolazili pored zvezda, u njihovim orbitama. Kamere uperene u nas, odgore, pomislila sam, kamere uperene u sve. „Kakva devojka?” „Kada si otišla u Francusku, upoznao sam devojku.” „Kakvu devojku?” „Bila je student na Kingsu. Postdiplomac.” „Onda nije devojka, nego žena.” ,,U redu, ako tako želiš. Upoznao sam ženu.” Nasmejao si se. „Bio je to samo flert u početku.” Smeđa boja oko centra tvoje dužice je potpuno nestala. ,,Ha.” Rekla sam. „Znam ja tvoje flertovanje. Da li si spavao s njom?” ,,Da.” „Jadna žena. Koliko ti je trebalo dok se nije zaljubila u tebe? Da li si joj rekao da ćeš ostaviti Saru?”
,,Ona je pobegla. Ja sam pokušao da ne bežim, Lidija. Nisam mogao. Ne nakon što si ti otišla. Sve je bilo prazno. Bezbojno. Tanko.” „Koliko dugo si izdržao nakon mog odlaska dok nisi sebi dozvolio da budeš „utešen”?” „Zajebi. Prestani, Lidija. Prestani da budeš sarkastična. Ovo je važno. Znam. Znam šta misliš o meni. Samo prekini na trenutak i slušaj.” „Pričaj tiše”, rekla sam. Poklopac kante za smeće lupio je negde. Mačke su tražile po smeću. Došli smo do tvog auta parkiranog na Pretorija roudu. Seo si na zidić. Mogla sam da odem. Mogla sam jednostavno da odem. Ali bila sam radoznala. Oklevala sam, a onda ipak sela pored tebe. „Trudio sam se da budem dobar”, rekao si, skoro šapćući. „Odlučio sam da, nakon što smo prestali da se viđamo, pa, da se jednostavno zatrpam poslom. Bez afera. Nisam imao srca za njih. Život je postao ozbiljniji. Upoznao sam je u biblioteci. Imala je dvadeset tri – tako da, u redu, žena – ali bilo je nešto krhko u njoj. Pomalo dečački. Dopadalo mi se njeno društvo. Zasmejavala me je i slala mi je pesme. Osećao sam se odgovornim. Znao sam da ću to podsticati, iako sam obećao sebi da neću. Bilo je to više od flerta, ali nije dugo trajalo. Jedno leto. Pre dva leta. Od aprila do septembra 2000. godine.” „Između dve prekretnice sunca”, rekla sam. „Kako romantično. Izvini, izvini. Prestaću da budem sarkastična. Slušam. Zašto ja to treba da znam?” ,,Pa, ispostavilo se da je bila infiltrator. Ona je član grupe NABED. Jedna od najstarijih u Kembridžu. Veoma su tajnoviti, tako da verovatno poznaje samo šačicu drugih. A možda čak i nikog. Oni imaju ćelije. Ona je bila ćelija. Ona je bila određena ćelija koju su odabrali da bi došli do mene.” ,,Ucena?” ,,Da, ali to je samo polovina.” „Sara. Da li je saznala?” ,,Da. Sara je saznala. Postojale su slike, poslate njoj na posao. Uzela ih je iz svog sandučeta u Kajusu, otvorila pred vratarima, vadeći ih iz braon koverte, dok su studenti prolazili pored. Bez poruke. Ništa. Samo reč NABED odštampana na poleđini slika. Policija je morala da proveri otiske. Bilo je ponižavajuće. Ko god da je slikao, potrudio se da se Lilino lice ne vidi. Tako da nije mogla biti identifikovana. Veoma mudro. Na koverti takođe nije bilo otisaka.” „Verovatno su napravili mnogo fotografija, pošto su mogli da biraju one na kojima se ne vidi njeno lice.” Njegovi udovi; njeni udovi. Isprepleteni. Bez Iica, samo udovi. Znoj na njegovoj obrvi. Slike sa aparata skrivenog u sobi. „Da, verovatno su.” Bilo ti je neprijatno. Možda te je čak bilo i sramota. „Ali sigurno si im nekako dao adresu? Znao si gde ona živi.” ,,Da, imala je stan, stan u prizemlju kuće na Mouson roudu. Policija je bila tamo. Bio je prazan, ništa osim gomile praznog papira na podu. Lili Ridler je živela
tamo, ali nije ostavila drugu adresu, rekao je stanodavac. Plaćala je stanarinu gotovinom, svakog meseca, tako da nije bilo načina da joj se uđe u trag preko podataka iz banke. Nije postojala Lili Ridler u registratoru koledža. Niko ko se uklapa s njenim opisom među postdiplomcima na Kingsu, pa je policija odustala. Bio je to samo slučaj osvete, rekli su. Vođen ljubomorom. Takve stvari se stalno dešavaju. Odbili su da vide bilo kakvu povezanost sa bilo kojom grupom za zaštitu prava životinja, a NABED tada nikom ništa nije značilo. Bilo je to njihovo novo ime – ime koje su počeli da koriste kada su počeli da preduzimaju direktne akcije napada.” ,,Isuse”, rekla sam. „Jadna Sara.” Bila sam zahvalna što nisam ja. Šta bih ja uradila da sam ja dobila slike tebe sa Lili Ridler u krevetu? Slike? Jednom kad ih vidiš, ne možeš da ih izbaciš iz glave. „Zašto mi to pričaš? Čemu priznanje?” „Jer je i dalje tu.” „Lili Ridler?” ,,Da, ili kako god da se zove. Zamisli da čitavo leto vodiš ljubav sa nekim ko te mrzi i prezire. Neko ko želi da ti naudi. Sigurno je htela da me ubije, svaki put kada me je odvela u svoj krevet. Bilo bi to kao spavanje sa čudovištem – možda čak i sa Hitlerom.” „Spavati s tobom je, gospodine Braune, rekla bih, veoma daleko od spavanja sa Hitlerom. A Sara? Šta se desilo sa Sarom?” „Ponovo smo otišli kod bračnog savetnika. Bilo mi je žao. Veoma žao. Ovoga puta bilo je lakše. Mogla je da vidi da mi je žao zbog onoga što se desilo. Dosta sam smršao. Morao sam da pijem lekove.” „Ponovo te je primila nazad?” ,,Da, jeste.” Nije znala kako da uradi bilo šta drugo. Druge žene su uvek bile tvoje oruđe za mučenje. Umeo si to da priznaš, blistavo, s vremena na vreme, zadržavajući dah. Da li će ovoga puta otići? Da li će ovo biti to? Ali nikada nije. Da li je ovo ljubavna priča? Pitala sam se. Da li je ovo tvoja ljubavna priča? Okrutna i mračna. „Kamerone, zašto ja ovo treba da znam? Ne vidim poentu?” „Jer je ona tvoj prijatelj.” „Ne znam nikoga ko se zove Lili Ridler.” „Ali znaš nekoga ko se zove Vil Barouz.” ,,Da, i...?” ,,To je ista osoba.” Okrenuo si se da pogledaš pravo u mene, da vidiš moju reakciju. ,,Ne budi smešan”, rekla sam, stojeći. „Hoćeš da me ubediš da je Vil žena koja te je zavela...Vil Barouz? Član grupe NABED? Smešno. Neko je napravio grešku.”
„Gde je ona?” ,,Ne znam. Otišla je pre nekoliko nedelja. Nisam je videla ni čula od tada. Kako ti znaš da je ja poznajem?” ,,Da li je rekla kuda ide?” ,,Ne. Nije.” Moj glas otkrivao je osećaj povređenosti. Kako ti znaš da ja poznajem Vil? „Vidi. Nema svrhe kriviti me za to. I ja sam tek sada saznao. Mislio sam da je Lili odavno nestala. Policija je došla da me vidi jutros – misle da ona ima nešto sa napadom na Skorsu. Ne bih trebalo da ti to kažem. Govorim ti to zato – pa, zato što si moja ljubavnica i zato što si zbog toga u opasnosti. Šta misliš kako se prokleto osećam? Shvativši da je Lili – Vil – bila u kući moje majke godinu dana, a da to nisam ni znao, i da je sklapala prijateljstvo s tobom? Pametna je. Sposobna je za sve.” „Vidi, ovo je više nego smešno. Prosto nije moguće da su Vil Barouz i Lili Ridler ista osoba. Nikada nisam čula ništa manje verovatno. Vil je student na doktorskim studijama na Kingsu, koji piše o Torou...” „Lidija. Prestani. Na kraju krajeva nije važno šta ti misliš. Da li ima ključ? Da li zna za tebe i mene?” ,,Da, Vil ima ključ. Ne, ona ne zna za tebe i mene. Ili joj bar ja nisam nikada rekla.” ,,To je nešto. I ne postoji neposredna opasnost za tebe, ali ću ipak poslati sutra bravara da promeni bravu. Zvali su me iz policije. Viđena je u Lidsu i Bredfordu, ranije danas. Samo je pitanje sati kada će je privesti. Držao sam te izvan svega toga najbolje što sam mogao. Potegao sam neke veze.” „Mene zanima opasna strana stvari”, rekla sam. „pošteni lopov, nežni ubica, sujeverni ateista...” „Robert Brauning”, rekao si, da dokažeš moj stav. ,, „Izvinjenje biskupa Blograma”. Odvešću te u Studio. Tako je hladno.” „Radije bih prošetala”, rekla sam i otišla, a da te nisam poljubila za laku noć. ,,Ne možeš da me kriviš, zaboga”, viknuo si za mnom. „Ako je opasna to nije moja krivica.” Infiltrator. Nazvao si je infiltratorom. Ulazak. Pore. Ispod tvoje kože. Iza neprijateljskih linija. Gde su bile neprijateljske linije? Nisam mogla da pomislim ni na šta povezano, tada, na hladnom noćnom vazduhu. Samo reč – infiltrator – i novo ime Vil Barouz, Lili Ridler, koje me je pratilo dok sam brzo koračala, sa željom da dođem kući, pokušavajući da izbacim te slike iz svoje glave – ti, u toj sobi, ti, sa njenim... usnama, kožom. Ona, u toj sobi sa mnom. Zagonetač, zbunjen,
zbunjivati. Zbunjen... pomislila sam na kugu.44 Ali sada smo svi bili infiltratori, zar ne, pomislila sam, posebno tamo gde smo voleli, curili smo jedni drugima u život, nagoveštavajući, krali smo tajne kako bi nas ojačale, da nam daju malo snage, iako smo voleli, iako, da, i dalje ćemo voleti – nakon svega. Možda smo zatvorili sve kapije grada, ali kuga je sada već bila unutar grada; nije bilo ničega osim dima i tišine i zvonjave zvona.
Danas sam ostala izgubljena u univerzitetskoj biblioteci. Ostala izgubljena?Mora li uvek biti pasiv? Da se preformulišem. Izgubila sam se, gore na petom spratu, južnog krila, tražeći preštampano izdanje alhemijske knjige Agripe fon Neteshajma, pod imenom Tri knjige o okultnoj filozofiji. To je čudan deo zgrade. Izgleda kao da ima svoju sopstvenu atmosferu. Tu su redovi knjiga koji se protežu od jednog dugačkog zida bez prozora do zida punog prozora, koji gledaju preko Kembridža prema Kingsu i Trinitiju. Ali negde u sredini, negde kod lifta, redovi počinju da se uvijaju, tako da ukoliko želite da dođete do nekih brojeva iz kataloga, morate da skrenete nekoliko puta u tamu. A u samoj sredini nema svetla, osim električnog prekidača sa tajmerom, koji treba da uključite pre nego što uđete unutra. Neizbežno, zaboravila sam kojim sam putem došla; a onda se svetlo isključilo. Za trenutak, znala sam da je neko iza mene, da me posmatra. Napravila sam belešku da te pitam o haluciniranju da je neko prisutan. Mora da postoji neko psihološko objašnjenje, mislila sam, neko objašnjenje za ovaj osećaj s kojim sada živim, osećaj da me neko stalno posmatra. Kameron će znati, pomislila sam. Ali onda sam se setila da ne mogu da te pitam. Jer si ti taj koji posmatra.
44
Igra reči koju autorka povezuje sa prezimenom junakinje Ridler – ridler, riddled, riddling, riddled with (prim. prev.)
P
eti novembar. Seti se. Seti se. Poslednji pogled. Poslednji poljubac – seti se toga, kaže sama sebi – rukom ga milujući po vilici, uzima još jedan. Još samo pet dana, kaže sebi. Pet dana bez poruka i mobilnih telefona, isključena, pet dana sama u ovoj kući – ali nikada sama. Avion, druga vremenska zona, američka konferencija. Na svetlu ranog popodneva, ona pamti Kameronovu glavu iz profila, kroz staklo vrata automobila. Zatim sluša brujanje motora, krckanje točkova na šljunku; zvuk koji se utišava sve do potpune tišine – tačke nestajanja. Krik vrane ispunjava prazninu. „Odštampao sam mejlove”, rekao si. „Znaš li koliko ih je? Hiljade. Deset godina mejlova. Stavio sam ih na dva različita diska, i ostavio u fioci u spavaćoj sobi. Osećao sam se nekako sujeverno. Znaš – letovi preko Atlantika. Samo sam hteo da budem siguran da su bezbedni, u slučaju da se nešto desi. Pazi na njih.” „Bezbedni su”, rekla sam. ,,I hvala ti. Ništa ti se neće desiti.” Nisam te pitala za Vil ili da li je uhapšena. Gledala sam vesti. Čekala. Poslao si bravara da promeni brave; dao si mi novi ključ. Nekoliko stvari kao da je sada imalo smisla. Vil se nikada nije pojavljivala u Studiju kada si ti tu bio. Mogla je. Nikada nije. Mora da je i ona posmatrala. Policija nije uspela da nađe diskove kada su pretraživali Studio. Diskovi su negde na dnu reke, blizu kuće. Volim da mislim o tim hiljadama reči, tamo dole na dnu reke, kako cure u vodu. Još imam toliko mnogo delova u svom sećanju, ali isto toliko mnogo svakodnevno izgubim. Uskoro će se sve izgubiti. Šta će onda ostati? „Želeo bih da ležim bez prestanka s tobom, zauvek”, napisao si. „Ljubav je zaslepljujuća, obavi me tamom... Tvojim latinskim i mojim psihičkim moćima mogli bismo da napravimo neku mračnu umetnost... Ne smeš me progoniti čitavu noć... kada mislim o kraju i napuštanju, ne osećam da bi bilo odbacivanje, ako bi se okrenula od mene... da li napuštam budućnost zarad sadašnjosti... ponekad se osećam kao da sam se vratio negde, gde možda nikada ranije nisam bio... toliko te volim.” Sve te reči koje leže dole, u vodi. Rekao si mi da nema drugih kopija i, znaš, mislim da ti verujem. Policija nije našla nijednu drugu kopiju na tvom kompjuteru. Imao si toliko Ahilovih peta, ili si ih bar imao do zime 2002. godine, grešaka u materijalu, ispuštenih šavova. Postao si neoprezan. Bilo je samo pitanje izbora početne tačke i izvlačenja tih prvih oparanih niti.
Pratila sam te u svojoj glavi, tog popodneva kada si otišao na aerodrom, pratila te na putu, slušala vesti sa tobom na radio-stanici For. Mislićeš o ratu, mislila sam, izborima, mislićeš o putu, uključiti svetla kad sunce konačno zađe, škiljeći prema svetlu drugog auta koji ide prema tebi, u noći. Od Kembridža do Getvika. Dva sata – let ti je bio u sedam, rekao si, pa je trebalo da budeš tamo do pola šest, najkasnije. Dao si sebi dovoljno vremena. Nisi voleo da požuruješ te stvari. Treba li da ideš?, pitala sam. Nisi imao izbora, rekao si. Emanuel je sada bio u stabilnom stanju; imao je svoje bližnje oko sebe. Policija je postavila sva pitanja, koja je imala za sada da postavi. Biće to vreme za razmišljanje. Vreme za razmišljanje. Koristio si tu frazu više od decenije kao oružje protiv mene, rapir za moje srce. Treba mi vremena da razmislim. Umeo si to tako da kažeš, kao da si bio u stanju da doneseš neku odluku, za koju smo oboje znali da nikada nećeš moći. Pogledala sam u frižider – samo sir i jaja, i nekoliko flaša piva. Ne zaboravi da jedeš, rekao si, u tim poslednjim momentima jutra. Postaješ isuviše mršava. Zavukao si mi ruku ispod košulje, milujući mi kožu oko rebara, prelazeći prstima preko mišića mog stomaka. Nagnula sam se napred, prema tvom vratu, naslanjajući se stomakom na tvoju ruku; usnama sam tražila meku kožu tvog vrata. Nekada si veslao za Triniti, na hladnoj reci, svakog jutra u zoru; sada veslaš u teretani, na mašini, sa glavom okrenutom prema TV ekranu, gledajući dnevni program sa isključenim tonom. Napravila sam supu da jedem kasnije, kada nedostatak tebe prestane da bude bol u mojim bedrima i stomaku; supu od pečuraka koje si mi ostavio. Njihova smeđa rebra bila su zatvorena, bile su suve i gumenaste na dodir; odvojene od vlažnog drveta, mahovine i mokre trave. Neke su i dalje imale koren, koji si iščupao iz zemlje, zakačen za buđ lišća. Pore i rebra i kape. Oljuštila sam i iseckala i očistila. U unutrašnjosti jedne kape crvi su pojeli sva lepezasta rebra. Nedostatak apetita bio je proboden ushićenjem. Jela sam supu, koja mi je opekla jezik. Spustila sam glavu na sto, među sve moje papire, i, u polusnu zamišljala da sam s tobom na Floridi, u publici na toj konferenciji, koja će se održati sutra, posmatram te na pozornici sa mikrofonom, fiksiranom na isklesanom podijumu, ekran iza tebe, na kome si prikazivao svoju prezentaciju u Powerpointu. Statistike i grafikoni postali su serija fotografija mozga, koje su zatim postale samo jedna fotografija preseka moždane matične ćelije. Experimentum crucis. Pacov ili čovek? Tvoj trijumf – ne, izvini, ne tvoj trijumf, naravno – trijumf laboratorije. Trijumf Emanuela Skorse takođe; trebalo je da bude sa tobom, na konferenciji u SAD, ali nije mogao da bude jer je njegov mozak bio priključen na mašine na intenzivnoj nezi bolnice Abenbruk. Ova konferencija bila je važna, znala sam, zato što je to prvi put kada ćeš otkriti dokaze svojih hipoteza. Ukoliko ovo dobro prođe, moći ćeš da tražiš više sredstava, da zaposliš više istraživača u laboratoriji. Imao si prvi probni vizuelni dokaz da morazapin zaista raspaljuje vatru u locus coeruleus – sve postavljeno
tamo, na umrljanom krugu boja, projektovanih na zidu – fotografija dela mozga, napravljena u tvojoj laboratoriji (čovek ili pacov?), sačuvana na tvom kompjuteru i doneta na Floridu, u avionu, preko okeana. U mom snu, gledala sam te tamo, u toj sobi, kako koristiš dugačak štap u polutami, da pokažeš publici šablone na mrljama, mesta gde boje krvare jedna u drugu, crvena u plavu, u zelenu. Ti si to mogao da pročitaš. Ja nisam. Nikada mi to nije imalo smisla. Sve što sam ikada mogla da vidim, bio je oblik vrha lobanje obojen mrljama boja, sada uglavnom crvene. Dokaz. Uvek su mi izgledale kao slike obojenog stakla, ne kao moždano tkivo, već obojeno staklo prozora crkava iz četrnaestog veka u Veneciji. Terale su me da mislim na zidove koji se ruše i ofarbane statue devica, svetaca koji krvare i popločane podove. Stigmate. Ali bili su to delovi moždane materije koje je analizirao kompjuter, ne obojeno staklo uopšte. U mom snu publika je bila ućutkana i slušala je pažljivo. Pravili su beleške. Konačno, prestao si da pričaš, sa poslednjim pokretom štapa prema ogromnom snimku obojenog stakla koje je izgledalo kao prozor sa ružama na ekranu iza tebe. Kada si stao, nastupio je momenat tišine, a zatim aplauz. Glasniji nego obično. Uzeo si gutljaj vode. Seo. Nagoveštaji osmeha bili su ti na uglovima usta, tim ustima za kojima sam posegnula u noći. Onda je predsedavajuća pitala da li ćeš odgovarati na pitanja. Klimnuo si potvrdno i kratko nakon toga, mlada žena sa licem poput Vilinog ustala je. Rekla je: „Gospodine Braune, mogu li da pitam, da li biste bili toliko ljubazni da podelite sa nama vaše mišljenje o etici korišćenja životinja u svrhe istraživanja?” Začuo se žagor blagog besa. Kako je aktivista za prava životinja prošao kroz obezbeđenje? Izgledaš umorno. Kažeš: „Pronaći ćete moja razmišljanja o etici upotrebe životinja u istraživanju, u intervjuu koji sam nedavno dao uredniku magazina Nejčer. Objavljen je, verujem, u najnovijem izdanju. Predlažem da pročitate intervju.” ,,S poštovanjem, gospodine Braune”, nastavlja, „vaši pogledi o istraživanju na životinjama, koje nisam imala zadovoljstvo da pročitam, imaju, verujem, veoma veliki značaj na ovoj konferenciji. Mnogi ljudi ovde bi veoma voleli da znaju vaše stavove. Da li biste ih mogli izneti u kratkim crtama?” Univerzitetski radnik obezbeđenja, u crnoj uniformi, bez sumnje potpuno nesvestan kompleksnih filozofskih i moralnih stavova koja će sada biti izneta u ovoj hotelskoj prostoriji, diskretno se uputio preko zadnjeg dela konferencijske sale, prema ženi koja je stajala. Po naređenju. „Ovo nije mesto za takva pitanja”, predsedavajuća se umešala. „Mogu li da vas podsetim da se ova konferencija održava kako bi se raspravljalo o naprecima u neurobiologiji, a ne pravima životinja.” „Gospođo predsedavajuća”, nastavlja Vil, „nemoguće je razmatrati jedan niz pitanja, odvojen od drugog...”
Radnik obezbeđenja je stigao do nje. Sada je hvata za ruku. Ona napušta sobu bez borbe, rekavši tek nakon što se povukla: „Ponavljam, nemoguće je razmatrati jedan niz pitanja bez drugog.” *** Probudila sam se iz tog sna deset minuta kasnije, sa ukoćenim vratom, pošto sam spavala na mojim knjigama i Elizabetinim papirima. Nisam spavala dobro; često mi se dešavalo da zaspim na stolu. Računala sam, gledajući vreme i praveći se da radim. Pet časova. Sada bi bio na aerodromu, menjao funte za dolare, proveravao da li si spakovao oba svoja telefona i punjače. Sa uzemljenjem; bez uzemljenja. Kupuješ novine i prijavljuješ prtljag. Imaš rukopise za čitanje tokom putovanja, rekao si. Kada sam te pitala o dužini puta, rekao si mi da je dugačak dva rukopisa i jedan članak. Morao je da bude. Nisi mogao da predaš taj materijal za konferenciju u petak, a da ga ne pročitaš pre toga. Morao si da budeš u toku sa svojom temom. Ploveći uz vetar. Uvek si to radio. Oboje smo. Poslao si mi poruku sa aerodroma, oko pola šest: „Samo pet dana. I dalje mogu da te osetim.” Sve manje i manje. Poslednjih nekoliko reči. Čovek nestaje u tačku nepostojanja. Žena se vraća do svog stola, četvrti put ovog popodneva. Da, i dalje može da te oseti. Pije erl grej čaj i piše ti dve komplikovane reči: „Volim te”, piše ona. Dve reči. Onda dodaje još pet: „... koliko god stvari postale sirove...” Volela sam da osećam kako me posmatraš. Kada sam radila u bašti tvoje majke, onih mraznih jutara, krajem oktobra, kada nisam mogla da spavam, posmatrao si me. Volela sam da osećam tvoje oči na sebi, sa prozora, ti kako gledaš iz topline mog kreveta, upravo probuđen zvukom oštrica koje seku. Nisam pogledala gore, ali svaki moj pogled priznavao je tvoje prisustvo. Bašta, uredno podšišana; vitice vezane za ograde i kamen, ruže potkresane; poslednjih nekoliko jabuka ubranih sa vrhova drveća, unete su u kuhinju. Pegave zelene i matiranocrvene. I ponekad, pre nego što bih ušla u i dalje mračnu baštu, volela sam da stojim i gledam te dok spavaš, držeći kosu u ruci.
Okačio si prizmu u podnožju stepenica. Uhvatiće svetlo, rekao si, i napraviti duge. Nikada nije napravila duge, ali su senke bile tamnije i oštrije u bazenu svetlosti, tog dana kada si je okačio. Bez duga, samo izoštravanje senki koje su prolazile kroz svetlost. Nešto je prolazilo između.
„Trebalo bi da više izlaziš”, rekla bi Kit, svaki put kada je zvala ili kada bih ja svratila do pijace, da je posmatram kako se kreće među navojima somota, satena,
kašmira i lana. Šta je mislila? Da sam po ceo dan ostajala unutra i gledala u Elizabetine papire? Zaboravila je da sam većinu dana pešačila do univerzitetske biblioteke, plivala u bazenu opatije dva puta nedeljno, prelazila preko mosta do parka, a zatim pravo do Njumarket rouda, gde je nekada prolazio trajekt. Nije znala da si ti dolazio u Studio većinu noći. Nisam to mogla da joj kažem. Trebalo bi da znaš bolje, rekla bi mi. Iz lošeg u još gore. Isuviše si se opekla. Pa mi je umesto toga govorila da izlazim više. „Ostajati unutra sa samo gomilom papira i knjiga, da ti prave društvo, dovoljno je da bilo ko poludi. Ne možeš ostati u sedamnaestom veku sve vreme.” Tako sam konačno pristala da idem na tu zabavu u noći Gaja Foksa, onoga dana kada si otišao na aerodrom. Domaćin je bila majka jedne od Marijinih drugarica, rekla je Kit, ne neko koga ona dobro poznaje. Trebalo bi da bude zanimljivo, rekla je. Ta ćerka poznatog pesnika, zaboravila sam kog, pravila je zabavu svake godine, rekla je Kit, baš u vreme pre nego što počne proslava lomače na Letnjem vašarištu. Kembridž zabava, zevnula sam, zamišljajući sobe pune velikih i dobrih, i razmišljajući da baš sada, iscrpljena, kakva sam bila, nisam mogla ni da započnem razgovor, a najmanje o pisanju ili umetnosti ili poeziji. Ali bila mi je potrebna smetnja, mislila sam, s obzirom na to da ti nisi tu i da se brinem zbog toga. Kembridž ivning njuz izveštavale su o još tri napada na životinje u Kembridžu, samo u nekoliko poslednjih dana: konj i još dve mačke – sve životinje čiji su vlasnici radili u laboratorijama koje su bile na meti. Policija je pratila tragove napada na Skorsu; uhapsili su čoveka, koji je viđen u toj oblasti, ali su ga pustili, bez optužbe. Pijanica. Nije ništa znao. Nisu hteli da potvrde da traže članove grupe NABED; nisu imali nikakvih dokaza, osim šablona sedam rana na Emanuelovom licu, koje su se poklapale sa sedam posekotina na masakriranim životinjama. Ali, rekli su, nisu smatrali tu činjenicu bitnom, u ovom periodu. Nije imalo smisla da im kažem da je sedam bio jedan od najmoćnijih brojeva u alhemiji, da je postojalo sedam svetih oblika materije, sedam tajni uvođenja, nikakvog smisla reći im da u Otkrovenju postoji sedam kuga, sedam anđela, sedam crkava, sedam pečata i sedam bočica. Kit je prestala da prodaje krznene kapute, još nedeljama ranije. Čak je i ona mogla da vidi predskazanje nečeg lošeg. Da, sada su natpisi bili na zidovima i urezani u razbijeno staklo. Sve mesarske radnje imale su razbijene izloge u toku samo jedne noći – Samjuels na Mil roudu, Volers na Viktorija bridžu, Prenklins na Arburi roudu. Sledeće su bile prodavnice kućnih ljubimaca. Kombi ekipe za hitnu zamenu stakla bile su svuda. Cigle su, očigledno, nošene u malim rancima i zatim bacane na izloge. Na drugim mestima su koristili sprave za razbijanje. Prenklinovi su imali ojačano staklo, pa su autom prošli kroz izlog. Imali su čak dovoljno vremena da namažu crvena slova preko razbijenog stakla – ubistvo, pisalo je. I slova N A B E D urezana na ciglu.
Policijski helikopteri bili su napolju svake noći. Mogla sam da čujem uporni zvuk njihovih elisa, poput ogromnih komaraca, ili kao onaj zastrašujući osećaj nasilja koji dolazi kroz oblake u Apokalipsi danas. Sa Elizabetinog prozora mogla sam da vidim njihove ogromne zrake svetlosti, iskošene preko noćnog neba, osvetljavajući negde, nešto, tamo napolju. Kit je znala da ne može više da izdrži. Spakovala je četiri lažna krzna, tri astraganska krzna i neke lisice u crnu kesu za smeće, jednog popodneva i odvezla se do zadnjeg ulaza u Oksfam, zaustavljajući se na parkingu pored bioskopa. Ali žena koja je otvorila vrata, pukotinu na zadnjem delu prodavnice, nije htela da ih uzme. Isuviše opasno, rekla je. Dobili smo naređenja iz glavne kancelarije. Na kraju se odvezla do otpada za reciklažu i bez pitanja ostavila kapute, i dalje u kesama, u kontejner za odbačenu odeću. Stotine funti vredno starinsko krzno. Reciklirano. Nije bilo poente oblačiti večernju haljinu, razmišljala sam, dok sam jela drugu činiju, sada hladne čorbe od pečuraka, za pisaćim stolom između razbacanog papira, koji je ležao svuda po patosu. Kit će obući staru svilenu haljinu i obuti par velingtonki. Kit je to radila. Uvek je izgledala veličanstveno. Bila sam isuviše umorna da bih nosila bilo šta osim džinsa, jakne i velingtonki. Setila sam se koliko hladno može da bude blato, dole na vašarištu, i koliko dugo moraš da stojiš tamo, gledajući u nebo. Džins baš i nije odgovarajući za zabavu, mislila sam, ali ja sam pisac; niko mi neće zameriti. Uvila sam kosu na temenu, onako kako je Kit podizala njenu, učvršćujući je jednom šnalom. Sa malo ruža, i to je to. Bila sam skoro spremna da sada napišem ta poslednja poglavlja, samo sam skupljala hrabrost. Znala sam šta je Elizabet htela od mene, znala sam kako je trebalo da bude napisano, sada kada sam našla neke od tragova koje je ostavila. Sutra, mislila sam. Sutra ću početi. Trebaće mi bar mesec dana da napišem novi deo, koristeći njene beleške, što će mi ostaviti skoro četiri meseca da sredim ostatak rukopisa, i proverim sve fusnote i izvore. Imala sam naslov za poglavlje – jedan naslov, ali ne i dva. Ovaj naslov poglavlja uklopiće se u paletu boja koju je Elizabet stvorila za knjigu: postojeća poglavlja koja su već imala naslove „Proizvodnja stakla”, „Crna smrt”, „Destilisanje belog”, „Zeleni lav”, „Savitljivost plavog”. Moj naslov bi bio „Grimizna soba”. Poslednji u nizu. Onda ću završiti s njom i knjigom i... s tobom. Slobodna da odem. Ne dugo. Mogla sam da čujem kako se vrata zatvaraju, i svu tišinu s njihove druge strane. I tako smo završili na vratima zabave u Čestertonu u 6 i 30, tog petka uveče. Marija, Kit i ja u našim velingtonkama, dobile smo koktele napravljene u privremenom baru, u zimskoj bašti prelepe kuće – ispolirani hrastov pod, divlji ljiljani, slike pejzaža. Grupe tinejdžera lutale su kroz hodnik, nestajući u prednjoj sobi, gde su se igrali na Playstationu; Marija im se pridružila, noseći konzerve piva i tanjire sa malim, okruglim krekerima, sa krem-sirom i kozicama.
Nisam se dobro obukla, mogla sam to da vidim, ali mi nije bilo važno. Radila sam na tome da budem nevidljiva. Pričala sam i kretala se, vođena domaćicom, tamo i ovamo. „Lidija, moraš da upoznaš... Džona, Endrua, Džulijana.” Sve muškarci. Kitino maslo – šapat domaćici, bez sumnje. Trebalo bi da izlaziš češće. Tako me je ćerka čuvenog pesnika dovela do arhitekte koga je žena nedavno napustila; naučnika koji je radio na temperaturi crnih rupa; geometru MO, koji je svirao bas u bendu. Da li su osetili moj nedostatak interesovanja u lutanju mojih očiju, ili moju dosadu u pomeranju s noge na nogu? „Problem sa školama u Kembridžu... zanimljiva stvar kod savremene arhitekture... da li znaš bilo šta o bubnjevima i basu?” Pesnik se, hvala bogu, nikada nije ni pojavio. Ali ti jesi. Ne, nisi me video. Otišla sam pre nego što si mogao da me vidiš. Kameron Braun nije bio na konferenciji u Sjedinjenim Državama, niti su njegova žena i deca bili na selu, kod njene sestre. Ne, nisam ti videla lice – osim u ogledalu. Ali to jesi bio ti. Bio si u hodniku, upravo stigao. Suzana, domaćica, držala je kapute koje si upravo skinuo – jedan žutosmeđe i jedan crne boje. Onaj crni. Onaj koji miriše na tebe, na okovratniku. Onaj koji si ogrnuo oko mene, baš onog jutra kada sam izašla iz kade i zamolila te da mi nađeš peškir. Obuci ovo, rekao si, tako ću moći da ponesem miris tvog tela sa sobom. Pre ili kasnije, gospodine Braune, potrebno je da napraviš izbor, kako bi ostao čovek. Iz zimske bašte, gledala sam tebe i Saru kako razgovarate sa Suzanom, i prelazila posečenom usnom preko soli koja se zaledila na rubu čaše. Visoki čovek u loše skrojenom crnom odelu i žena. Muž i žena. Oboje sam ih prepoznala, čak i s leđa. Nisam mogla da čujem šta govori, ili ti. Sara je nosila onu divnu smaragdnozelenu haljinu, koju si joj kupio u Londonu za njen četrdeseti rođendan, i bisernu ogrlicu. Tvoja ruka na donjem delu njenih leđa. Posmatrala sam je. Na samom dnu njenih leđa – tamo si je dodirnuo, nežno, tvoji prsti samo dodiruju golu kožu, gore i dole. Sve je bilo u pokretu – ono što nisam mogla da vidim, jer sam se uvek okretala, jer nisam mogla da podnesem da vidim ono što je bilo preda mnom. Vrhovi tvojih prstiju na njenim leđima rekli su mi zašto si i dalje u Overu sa Sarom – nežnost, obostrana zavisnost, da, i ljubav. Tvoja ruka na njenim leđima. Dodiruje je tamo, koža na koži. „Getvik?” kaže domaćica, držeći ruku na tvojoj, u znak razumevanja. „Letiš u Ameriku večeras, na konferenciju. Kako mučno. Ti siroti, siroti čoveče. Propustićeš vatromet.” ,,Ne možemo da ostanemo dugo”, kažeš. ,,Dragi”, za trenutak joj vidim deo lica, dok se okreće prema tebi „imamo čitav sat do polaska. Treba nam samo dva sata do Getvika. To je dovoljno vremena.” Penjem se uza stepenice iza mene, kako bih uzela kaput sa gomile u velikoj spavaćoj sobi, a onda pažljivo silazim dole. Ali oboje ste nestali, uvučeni u neku
od unutrašnjih prostorija. Nikom nisam uhvatila pogled. Biće neko objašnjenje, kažem sebi. Razlog. Laži su uvek bila neka vrsta zaštite, način da se omogući svima troma da živimo s ovim. Jedan deo mene bio je razuman: „Znači nije otišao danas posle podne. Ide kasnijim letom. Sara ga vozi na aerodrom i poljubiće ga u znak pozdrava, tamo. Lagao je samo za vreme leta; samo te je pustio da pretpostavljaš da ide pravo na aerodrom; da si ti poslednja osoba sa kojom se pozdravio, u Studiju, ispod drveća koje kaplje.” I nije neki zločin. „Zašto si se vratila, Lidija?”, pitala je Kit jednom. „Rekla si da si završila sa Kembridžom.” „Kembridž nije završio sa mnom. Imam neki nedovršen posao.” „Kameron?” ,,Ne, ne Kameron. Isuse, ne. To je sve završeno još pre nekoliko godina.” Smejala sam se, kao da je to bilo smešno i pomisliti. „Zašto sve bitne stvari moraju uvek biti stvari srca?” Lagala sam, naravno, ali dovoljno dobro da mi Kit poveruje.
Sedela sam na stepenicama, užurbano obuvajući svoje čizme, kada sam ga videla, kroz izrezbarene stubove tih elegantnih stepenica. Na zabavi, u prelepoj kući. Čovek u crvenom provirio je samo na trenutak kroz otvorena vrata, na ogledalu u hodniku. Ne, nije on bio proizvod uzbuđenih i nasilnih emocija. To jeste bio on. Bela kosa, tanka i neočešljana, ukrašavala je ivicu duguljastog belog lica, podrugljivo savijeni uglovi usana, obrve namrgođene kao da se koncentrisao ili kao da nije mogao sasvim jasno da vidi. Samo na sekund, prešao je preko površine ogledala, na zidu iza, tamo gde si ti stajao. Uramljen. Samo se okrenuo i pogledao pravo u mene, na sekund. Poput portreta. Njegova usta otvorila su se malo, kao da je hteo nešto da kaže. Marijin glas me doziva sa kapije kuće iz koje bežim. Kuća kćerke slavnog pesnika. „Lidija, kuda ćeš? Šta se dešava? Da li si dobro?” Osmeh mi je lomljiv poput stakla. ,,Da, dobro sam. Samo reci svojoj mami da ću zvati kasnije. Ne osećam se najbolje, to je sve. Moram da idem kući.” Kući? Studio je bio poslednje mesto na koje sam želela da odem. Išla sam na reku. Ne pitaj me zašto. „Želiš li da pođem s tobom? Ne izgledaš najbolje.” „Hej, ti, ne uzbuđuj se”, rekla sam. „Ista si kao tvoja majka. Reci joj da ću se javiti kasnije. Uživaj u vatrometu.” Napolje, na ulicu, gde svi idu u jednom pravcu – prema reci, vašarištu i vatrometu. Deca čvrsto drže prskalice, široko otvorenih očiju, nenaviknuta na noć. Kembridž u novembru. Boje se protežu horizontalno, kao da je neko provukao češalj kroz mokru boju.
L
idija. Da li si to ti? Isuse. Šta se dogodilo? Možeš li da se pomeriš? Mrdaj prstima?” To je Vil Barouz. U crnom je. Sve ostalo je crno i plavo. Koncentrišem se snažno. Pokušavam da se setim gde su mi noge. Pomeram prste. Zar ona nema drugo ime? ,,Da, mogu da pomeram prste. Grašak mi je ispod dušeka”, kažem. ,,U redu, pokušaj da sedneš – polako.” Mogu da osetim ruku iza moje glave. ,,Grašak?”, kaže ona. „Kakav grašak?” Bolje da ništa ne govorim. Ne izgleda dobro. Vil mi obmotava šal oko lica. Miriše na beli luk i pačuli ulje. Skida svoju jaknu i prebacuje mi je preko ramena. Trlja mi noge njenim dugim prstima. Sedim naslonjena na ciglani zid, među kantama za đubre, osećam jedak miris krvi, trule hrane i urina u mojim nozdrvama. Kutija praznih flaša je na samo nekoliko stopa od mene: flaše od šampanjca. Vil zove taksi preko svog mobilnog telefona. „Halo, Panter? Mogu li dobiti jedan taksi do Garet hostel lejna?” Vidim crnog pantera kako dolazi niz Garet hostel lejn, vrebajući plen oko kanti za smeće, povlačeći se malo, spreman za skok. Krzno mu blista. „Ulica Triniti?”, kaže ona. Sećam se Triniti strita. „Isuse. Ne možete li doći bliže? U redu, Ispred Hobsa, onda, deset minuta “ Za trenutak vlada tišina. Čujem kako se Vil davi u sopstvenom dahu, negde u blizini. Kao da se priprema za nešto. ,,Sranje”, kaže ona. „Sranje.” Zar ne bi trebalo da je u Lidsu? Vil Barouz je Lili Ridler... nasilna je, ljubičasta je, podla je, ona je – u njegovom krevetu, bez svog lica... fotografije bez lica... ,,Ne govori ništa”, kaže ona. „Odvešću te kući. Možeš Ii da ustaneš? Moramo da dođemo do Triniti ulice. Vozač taksija neće da dođe ovamo. Kaže da je isuviše usko.” ,,Ne želim da idem kući”, kažem. Plakala bih kad bih mogla, ali moje lice nije moje da plače. Ne vodi me nazad tamo. Previše je svetla. Previše senki. Kamerone. Gde si? Zašto nećeš da mi odgovoriš? Boli me. Mislim da si ti kriv za ovo. Vil govori polako kao da sam bolesna, ali ja nisam bolesna, zar ne? Ne mogu da vidim najbolje. Ne mogu da vidim ko je ona. Ništa ne mogu dobro da vidim. Imam osećaj kao da mi je glava u stezi i neko samo povećava pritisak.
,,
Ustajem veoma polako, Vil stoji iza mene, ili je to Lili, njene ruke su ispod mojih, moje oči su zatvorene. Mogu da vidim zvezde, krhki beli ubodi u mojim očima. Male tačke prodora. Ja jesam bolesna, dole pored zida. Gde si? Vidim podijum, žena postavlja pitanje, delovi moždanih matičnih ćelija iza tebe, poput obojenog stakla. Sa ukusom povraćke u ustima, koja se još više podiže, kažem sebi: „Mogu li da vas zamolim, gospodine Braune, da nam kažete svoje stavove o...”
Gospodin Brajdon, tužilac, bio je veoma uporan. ,,I možete li ponovo reći sudu, doktorko Bruk, koji su razlozi što niste pozvali policiju te večeri, kada su vas napali? Nos vam je bio slomljen i vilica delimično slomljena. Imali ste tri slomljena rebra. Neko vas je napao tupim predmetom. Krvarili ste.” „Bila sam uplašena i zbunjena. Mislim da sam bila i otrovana. Vil je ponudila da me odvede kući. Nisam razmišljala jasno.” „Ali, doktorko Bruk. Da li je moguće da je Vil – gospođica Ridler – mogla da pozove policiju?” „Rekla sam joj da to ne radi.” „Rekli ste joj da to ne radi? Bili ste ozbiljno pretučeni. Rekli ste joj da to ne radi?” ,,Da.” ,,Zašto, doktorko Bruk?” ,,Jer nisam htela da bilo ko zna. Pokušavala sam da završim knjigu. Mislila sam da ako policija sazna i dođe do istrage, neću biti u stanju da je završim. Da će biti dosta gužve.” ,,Niste pozvali policiju, jer ste imali da završite knjigu? Mora da je to bila veoma važna knjiga. Možda biste mogli da nam kažete o čemu je?” Ti đubre. Znao si o čemu je. Samo si hteo da se podsmevaš. „Bila je to knjiga o alhemiji. Isak Njutn. Da, pa, mnogo je komplikovanije od toga, ali u osnovi da, tako je bilo. Morala sam da završim knjigu.” „Znači, niste pozvali policiju te noći, kada je bilo očigledno da su vas napali isti ljudi koji su ostavili gospodina Skorsu da umre, jer je trebalo da završite knjigu o Isaku Njutnu?” ,,Da, pretpostavljam da je to otprilike tačno.” „Nemam više pitanja.”
Kako sam mogla da kažem šta je zaista bilo? Da sam tada bila potpuno sigurna da je sve – čak i životi sada – zavisilo od toga da završim Elizabetinu knjigu. Šta bi tužilac rekao, da sam mu rekla da je NABED takođe deo šifrovanog uvoda u svesci greha mladog Isaka Njutna, verovatno alhemijska mantra ili čak neka vrsta formule? Da je tu bio sedamnaesti vek i tri mrtva člana koledža Triniti koji su ležali na pragovima, i dečak koji se udavio, koje je trebalo uzeti u obzir isto kao i farme pacova i laboratorije i balaklave i isečena tela u uličicama Kembridža u dvadeset prvom veku. Ko je, gospodine Brajdone, bio peti čovek u Elizabetinom nizu? I, najvažnije, koliko je Ezekijel Fokskroft znao? Telefon je zazvonio u ponoć. Nisi bio ti. Bila je Kit. Vil i ja smo gledale TV – kviz – ili je bar ona gledala, ja sam oči držala zatvorene. Biće ti okupacija dok ne zaspiš, rekla je. Isključila ga je kada je telefon zazvonio. Bočica arnike stajala je na stolu. Naterala me je da uzmem četiri male plave tablete koje su joj stajale na dlanu – za unutrašnje povrede, rekla je. Previla mi je rane, natopila modrice lešnikom i dala mi tablete protiv bolova. „Lidi. Jesi li dobro?”, pitala je Kit. „Glas ti je čudan.” „Hvata me prehlada, to je sve.” Isuse, trebalo je da mi vidiš lice, Kit. Imala sam modrice preko lica. Mislim da mi je nos slomljen. „Propustila si vatromet. I pogodi ko je bio na zabavi?” Znam, znam. On je bio na zabavi. Videla sam ga. Bio je s njom. Trebalo je da bude u avionu za Ameriku. ,,Ko?”, pitala sam, normalno. „Kameron Braun. Pitao je za tebe, ali nije ostao dugo. Imao je let negde, rekao je.” Amerika. Leteo je za Ameriku. Ona ga je vozila. Dečaci su takođe bili tamo, igrali se na Playstationu sa Marijom, u prednjoj sobi. Verovatno su svi zajedno otišli na aerodrom, porodično. Sada verovatno putuje. Ona verovatno vozi kući, dečaci igraju igrice na zadnjem sedištu. „Kako je izgledala?” Glas me je izdao. „Sara? Izgledala je kao žena koja je pobedila, Lidi. Nakon duge borbe. Izgledala je umorno.” ,,Ona jeste pobedila. Pobedila je godinama ranije.” Da, ali kakva je to pobeda? ,,Da li si ga videla na zabavi? Jesi li zbog toga otišla?” ,,Ne, jednostavno mi nije bilo dobro. Hvata me prehlada. Završila sam pričajući sa tim groznim čovekom o crnim rupama, i on je samo pričao i pričao, i počelo je da mi se vrti u glavi. Samo sam htela da odem kući.” „Zašto se onda nisi javljala na telefon?” „Uzela sam tabletu za spavanje, to je sve. Ne mogu da držim oči otvorene, Kit. Pusti me da spavam, a?” „Pozvaću te sutra”, rekla je, glas je pomalo oklevao, kao da je znala da nešto nije baš sasvim u redu.
,,Da, molim te zovi me sutra. Kasno.” Vil mi je dodala još jednu veliku čašu viskija – lafrojg. Spavala sam. Dvadeset minuta kasnije, zaspala sam u Vilinom naručju, na kauču, ispred kasnih vesti, usprkos bolu od leda na mom licu. Sledećeg jutra nisam mogla da otvorim oči, uopšte. I dalje sam bila na kauču. Vil me je pokrila ćebetom i stavila mi jastuk pod glavu. Takođe je okačila ćebad na prozore.
„Možete li identifikovati predmet D, doktorko Bruk?” Mrzela sam Brajdonovu udaljenost, to posebno prkosno izrugivanje koje je sačuvao posebno za mene, u sudnici. Dodao mi je plastičnu kesu, sa dva ključa na privesku. „Da”, rekla sam. ,,To su ključevi Studija.” „Vaši ključevi?” ,,Ne. Ovo su Vilini ključevi. Njen privezak bio je ljubičast, kao ovaj.” „Koliko dugo je imala ključeve Studija?” „Nisam sigurna. Od kada je počela da radi za Elizabet, što je bilo, čini mi se 2001. godine, dok Kameron nije promenio brave u novembru 2002” „Kameron Braun je promenio brave?” „Poslao je bravara da promeni brave. Da.” „Da li vam je rekao zašto?” ,,Ne, gospodine, nije. Uvek je bio opterečen obezbeđenjem. Morao je da bude.” Sada, kada sam shvatila da samo deo onoga što sam znala može biti predstavljeno u sudnici, da je činjenica da serija ubistava iz sedamnaestog veka koja je postala upletena sa kampanjom nasilja u sadašnjosti, nije mogla biti prihvaćena kao objašnjenje za bilo koje pitanje koje bi tužilac postavio, sada kada sam to znala, nije bilo važno šta sam prećutala ili sačuvala za sebe. Mogu isto tako da prećutim dokaze koji bi osudili Lili, ako mogu. Nisam mogla da zaustavim ono što se događalo, ali mogla bih da dam sve od sebe da usporim gomilanje dokaza, koji će pomoći da je osude. „Možete li da kažete sudu zašto su ove ključeve policijski ronioci pronašli na dnu reke?” ,,Ne znam. Možda ih je bacila, kad je shvatila da više ne odgovaraju bravi.” „Vil Barouz – Lili Ridler – imala je ključeve Studija u vreme kada su otkrili da je Elizabet udavljena?” Brajdon je ponovio. ,,Da, jeste. Ali nije imala ništa sa Elizabetinom smrću.” Brajdon se odjednom okrenuo i prišao mi sasvim blizu. Osetio je da će doći do greške. Uhvatio me je nezaštićenu. Pokazala sam pristrasnost. „Da li to znate kao činjenicu, doktorko Bruk? Da li to znate van svake sumnje?”
,,Ne gospodine, ne znam.” Pitajte me za gospodina F, gospodine Brajdone. Onda možda stignemo nekuda. Pitajte me o knjizi koju je Elizabet pisala ili o tome kako je znala kako će da umre. Pitajte me, gospodine Brajdone, o prokletom sedamnaestom veku. Ključevi ne znače ništa. Oni nikuda ne vode. Elizabet je umrla kada je pala niza stepenice koje više ne postoje, a vode od fabrike stakla, koja je uništena pre tri stotine godina, do pristaništa, koje nije ostavilo ni senku iza sebe. Umrla je sa prizmom od stakla iz sedamnaestog veka u svojoj ruci i s ranom na glavi. Znala je da će umreti; znala je da joj čovek u crvenom neće dozvoliti da završi sa prikupljanjem tih podataka o smrtima iz sedamnaestog veka. A opet, gospodine Brajdone, isto tako bila bi istina reći da je Elizabet umrla zato što je Sindikat izabrao da njena smrt bude upozorenje Kameronu Braunu – najmoćnija poruka od svih. Ali vi ne znate ništa o Sindikatu, zar ne? Da, oba ova objašnjenja smrti Elizabet Vogelsang su istinita. Zašto onda ne počnemo od najtežeg od svih pitanja – ne o Lili ili njenim ključevima; to je varka – nego o tome kako oba objašnjenja njene smrti mogu biti istinita, istovremeno. To se uplitanje, gospodine Brajdone, reč koja opisuje zamke ljubavi, isto kao i misterije u kvantnoj fizici. Nisu to samo čestice svetlosti ili energije one koje mogu biti upletene; i vreme je. Da, trenuci vremena takođe mogu postati upleteni. Sedamnaesti vek i sadašnjost postali su upleteni; postali su povezani kroz vreme i prostor.
ta se dogodilo sa Lidijom Bruk? Da li je iko znao? Ona ne može da ti kaže, jer ona ne zna. Ljudi koji su je napali nisu istupili. Nikada nisu. „Kuda ste išli, doktorko Bruk, u noći 5. novembra 2002. godine?” Sudnica je bila ućutkana. Gospodin Brajdon je nosio zeleno, vuneno odelo. Njegova košulja bila je malo prljava oko manžetni. ,,Do koledža Triniti. Imala sam da završim neka istraživanja.” ,,Za vašu knjigu? U sedam i petnaest uveče?” ,,Da, bilo mi je neophodno da odem do koledža Triniti.” „Uprkos činjenici da ste znali da Kembridž nije sigurno mesto? Znali ste za napad na gospodina Skorsu od pre tri dana?” ,,Da, znala sam za gospodina Skorsu. Ali grad je bio pun ljudi zbog vatrometa. Izgledalo je bezbedno. Pretpostavljam da nisam mislila da ću biti napadnuta. Nisam mislila da postoji bilo koji razlog zbog kog bi... Nisam mislila.” Imala sam ključ od Kameronove kancelarije u Trinitiju, gospodine Brajdone. Tamo sam se uputila. Htela sam da pogledam u fioke njegovog stola. Htela sam da pogledam njegov kompjuter. Htela sam da znam sve. Sve štoje krio od mene. Htela sam da znam sve njegove tajne. „Možete li nam reći, svojim rečima, čega se sećate od vaše šetnje te večeri?” „Plašim se, gospodine, da se ničega jasno ne sećam posle trenutka kada sam skrenula u Triniti aleju, i pre nego što sam čula Vilin glas. Ništa neobično se do tada nije desilo. Doktori su mi rekli da je gubitak pamćenja posledica udarca u glavu. Žao mi je. Volela bih da mogu da se setim.” Svojim rečima, gospodine Brajdone? Oh da, reći ću vam svojim rečima šta mi se desilo, šta se desilo Lidiji Bruk – bar onoga čega se seća, ili misli da se seća. Seća se mnogo više nego što će reći tužiocima na Lilinom suđenju. Zašto ne govori? Ne da bi zaštitila Lili ili sebe, već zbog toga što ono čega se seća neće imati smisla nikome tamo, ili bar nikom osim žene koja izgleda kao dečak i sedi na optuženičkoj klupi i žene sa tetovažom koja sedi na galeriji. One su to već čule, nekoliko puta. Prošle su kroz priču, deo po deo, sa njom. Ali osim toga, to je priča koja se ne može ispričati. To je prosto stvar verovatnoće. Da li ste znali, gospodine Brajdone, da način na koji mi koristimo reč verovatnoća, znate, u smislu razumno, objektivno utvrđeno, verovatno, da je to značenje nastalo tek negde u sedamnaestom veku? Ne, nisam očekivala da znate.
Š
Da li ste znali da je Svift, to jest Džonatan Svift, satiričar, jednom opisao izgovor kao imati „više verovatnoće nego istine”? Više verovatnoće nego istine. Da, to je nešto. Vaša priča, ona koju upravo sada krpite o Lili Ridler i ubistvima, ima više verovatnoće nego istine, plašim se. Ali vi to nikada nećete shvatiti.
Lidija Bruk ušetala je u tamnu, vlažnu noć Kembridža, koja je ležala iza vatrometa i zabave u kući kćerke poznatog pesnika, iza sjajnog svetla, sveća i kuvanog vina. Hodala je leđima okrenutim prema Letnjem vašarištu, gde su stotine ljudi u džinsu i velington čizmama stajali i posmatrali kako vatromet pravi šare preko neba, baš kao što su i stotine građana Kembridža i studenata posmatrali komete u decembru 1664. i aprilu 1665. godine, stojeći, pogleda uprtih u nebo, na istoj onoj zemlji gde će sledećeg leta i onog nakon njega, stotine njih biti sahranjeno kao žrtve kuge. Lidija Bruk hodala je niz Isusovu aleju od istoka na zapad, zamišljajući nekoliko ljudi, žena i dece, koji su isto tako hodali ovim putem u godinama kuge, ovim putem, ne suprotnim, nazad u grad, prema životu, ne prema smrti, hodali tada u gluvo doba letnje noći, pušteni iz karantina, vraćeni iz mrtvih, slomljeni, umorni, široko otvorenih očiju, u neverici. Vaskrsli se vraćaju u kuće gde moraju da održavaju vatre sa rastvorom limunovog soka do zore, kada će otvoriti svoja prozorska okna danu, pročišćeni i još živi, na čuđenje njihovih suseda. Gde su ulice tada bile izrovarene i na drugim mestima lepljive od blata ili nagomilane ljudskim otpadom, izmetom, školjkama ostriga, odbačenim životinjskim kostima i trulim povrćem, isto kao i pepelom i spaljenim drvetom, sada su bile popločane i zagađene papirom od hamburgera i konzervama kokakole. Tamo gde su nekada izlozi prodavnica bili pokriveni daskama, njihovi vlasnici pobegli na selo, sada su stakleni izlozi prodavnica osvetljavali najnovije kožne torbe ili cipele ili zimske kapute na lutkama koje su te noći gledale u Lidiju, poput pozorišnih lutaka, preteći i groteskno, posmatrajući je, osmesi isuviše široki, isuviše željni, njihove našminkane kupidonske usne isuviše savršene. Ona nije bila prisebna. Nešto nije bilo u redu. Glava ju je bolela, koža joj se ježila i znojila, žlezde su je bolele i probadale ispod ruku, i na vratu. Bilo joj je muka; stomak joj se pretvorio u tečnost. Plašila se da će morati da povraća negde u nekoj uličici, ili da će zapeti i pasti, sputana kao ranjena, gonjena životinja u šumi. Bolest joj je pomutila um i pojačala vid. Mogla je da vidi tanke zrake svetlosti kroz noć, kako se pale i gase u isto vreme kad i puls, koji je mogla da oseti na osnovi vrata i slepoočnicama, čak i preko stomaka. Ponekad je sve izgledalo kao da se skuplja, kao da se spuštalo u rupu u njenoj glavi, spuštalo prema nepokretnoj tački. S vremena na vreme, fascinirana, zastala bi da gleda zvezde koje su pulsirale u crnoj noći, i svetlo na kamenu koje beži, a onda bi vreme iskliznulo kao u peščanom satu, prema zvuku vatrometa, negde iza nje, koji bi osvetlio kamen u
crvenu i zelenu u ritmu pulsa u njenoj glavi. Koliko dugo je stajala tamo, zureći u zid? Mora da je bio tamo sve vreme dok je stajala na uglu Triniti aleje, nasuprot Hobsa, ali tek kada se okrenula da prati strelicu koju je neko nacrtao na ugaonom zidu, iza reči „Prema reci” čula je njegove korake prvi put. Zašto je skrenula tamo? Samo zato što je na znaku pisalo „Prema reci” i to je bio dovoljan razlog, čak možda uputstvo. Bila je veoma žedna i mislila je da će tamo možda biti vode, u reci. Znači, nije ušla u Triniti kroz veliku kapiju, ispod isklesanog jednoroga i lava, iza u dvorištu, jer bi to podrazumevalo da razgovara sa noćnim portirom, i objasni ko je ona. Umesto toga, skrenula je desno iz prazne ulice Triniti, sa nizom svetlećih izloga prodavnica, u tamu Triniti aleje. Na ćošku se provukla ispod CCTV kamera, zakačenih na zidu, okrenute prema prodavnicama i pravo na stazu, koja se vekovima uvijala između zidova Trinitija, nadesno prema Gonvilu i nalevo prema Kajusu. Tada je prvi put čula korake, kako prate njene. Okrećući se da vidi ko je iza nje, videla je, samo na trenutak, oblik, ljudski oblik, siluetu nasuprot svetla prodavnica u Triniti ulici. Ali ovde nije bilo dovoljno svetla da vidi. Ulična rasveta nije bila upaljena. Te noći nije bilo ulične rasvete, ona to zna. Nema sumnje u vezi sa onim delom kojeg se seća. Nije da ulična rasveta nije bila uključena iz nekog nepoznatog razloga, niti je došlo do nestanka struje, već ulična rasveta nije uopšte postojala. Nestala je. I čuli su se koraci. Ne dozvoli mu da te vidi. Ne dozvoli mu da vidi da se bojiš. Nastavi da hodaš. Ne ubrzavaj svoj korak. Ne osvrći se. Seti se Lotove žene: pretvorena je u stub soli zato što se osvrnula. Da, žedna je. Možda je već stub soli. Sveće su svetlucale u prozorima koledža. Čovek na pragu je bazen crvenog u noći. Velington čizme grebale su joj kožu, čizme koje su bile teške poput olova te noći, i glasne na kaldrmi. Ali kako su mogle biti glasne? Gumeni đonovi ne prave nikakav zvuk u dodiru sa kamenom.
„Šta ste to videli te noći, doktorko Bruk? Svojim rečima.” „Nisam bila sigurna šta su oni bili.” Zemlja ima balončiće, kao što voda ima, a ovi su bili od njih. ,,Oni?” Videli ste više od jedne figure?” ,,Da, gospodine, videla sam više od jedne figure, ali sam sigurna da sam videla samo jednu osobu.” ,,Da li biste rekli da je figura koju ste videli – ona koja vas je pratila – bila muško ili žensko?” ,,Ne bih mogla da kažem. Nikada je nisam dovoljno jasno videla.”
U stvari, Lidija Bruk je videla mnogo više nego što je mogla da kaže. Nešto se slomilo za nju te noći. Kada se okrenula i više nije mogla da vidi figuru na početku Triniti aleje, otišla je da je potraži. Kada je pomislila, da ga više nema, nešto se dogodilo: munja je udarila negde, plima se podigla. Suze će ućutkati vetar. Da li je alhemičar mislio da je nepobediv? Da li je bio? Da li je mislio da je neka vrsta boga, sada kada je podelio svetlost na boje, otkrio zakone kretanja i gravitacije, skicirao okvire matematičke analize? Da li je mislio da ima božansku zaštitu? Misliš li? Je l’ to to? Da li si već besmrtan, Isače Njutne, ili misliš da jesi? Da li si sklopio sporazum? Reci mi. Ja ću čuvati tvoju tajnu. I čovek u crvenom radi ono što ona radi, okreće se, osećajući kako se njena crvena plima okreće protiv njega. Odlazi prema reci, duž Garet hostel lejna. Koliko daleko će Lidija Bruk otići? Njen puls, bolesno ubrzan, bubnja u njenim ušima i očima, i u njenim slepoočnicama. Mačka, u senci, kopa po gomili trule hrane i đubreta, šišti, videvši ono što ona vidi: figuru u crvenoj odori, čoveka bele kose, čoveka koji ne treba da bude tu. Ona želi da zna, da vidi. On želi da spreči gledanje. Ona mora da zna. Da li se usuđuješ? Da li se usuđuješ? „Toliko duboko u krvi sam već, da bi, ukoliko dalje ne pređem, povratak bio mučan, isto kao i prelazak preko...” Reci mi. Lidija sada prati figuru u crvenom, koja se sada brzo kreće, njegova odora napravljena je od grimizne vune, tkanina koja se teško formira i popravlja na vetru, kao prevoji njegove statue koju svuda prave, u crkvama i kapelama, i izvan biblioteka. Ona probija sumrak daljine i sjaj senki, posmatra ga kroz efekte promena perspektive, koje je donela bolest. Da li ga je ona izazivala, prizivala ga napolje, ili on nju? Igra žmurke, unutra napolje, progonitelj i progonjeni. On je iza tebe. Ali, onda je opet nestao, u pukotinu u kamenu, otvor koji ona ne može da vidi, ostavljajući samo treperenje crvenog na vetru, crveno na tamnosivom, jedina boja u toj kembričkoj noći, osim vatrometa koji se još rasprskava iznad njene glave, kao crvene i zelene hrizanteme i korali, preko nisko nazubljenih ivica krova koledža, sa tornjevima. Ali on nije nestao. Mogla je da ga oseti kako se ljuti negde u blizini, lovina, ili lovac, ispunjavajući svaki ugao Garet hostel lejna. Mora da ga izvuče napolje. Zna to. Mora ponovo da se okrene, kako bi mogla da ga prati. Koraci odzvanjaju na kamenu. Može da ga vidi s druge strane reke, sada, crvena figura koja krvari u reku punu krugova od kiše, figura koja se odslikava u vodi, kako hoda naopačke, kožne čizme odzvanjaju na kamenu. Preko Garet hostel mosta u – šta?
Da, prešla je reku. Stoji sada tamo gde je stajala pre samo tri dana, gledajući preko Beksa na Kvins roud, koledž Triniti iza nje, Garet hostel bridž i aleja iza nje. Ali sada, tamo gde je trebalo da bude asfaltirani put ispred nje, koji vodi od Trinitija preko livade sa šipražjem, nekada močvare, u susret Kvins roudu, Beksu, put koji se sužavao kroz limunovo drveće do tačke nestajanja u noći, sada nije postojao, ni limunovo drveće, ni tačka nestajanja. Umesto toga, stajala je na savršenom ovalu stakla, ostrvu na reci; gledala je iz krčme „Garet Grin”, preko vode u močvaru i tamu. Osim što je krčma „Garet Grin” bila iskopana pre nekih tri stotine i trideset godina, da se napravi mesto za Renovu biblioteku. Lidija je poznavala komad ovalnog zemljišta na sredini reke sa fotokopije mape Kembridža Džordža Brauna iz šesnaestog veka, zalepljene na stranice Alhemičara, i sa druge kopije koju je Elizabet zakačila na zid kupatila u Studiju, iznad četkica za zube. Džordž Braun je nacrtao oval krčme „Garet Grin” kao ogromnu zenicu na karti grada, koja je sama izgledala, pod određenim svetlom, kao presek oka, jedan od onih anatomskih crteža iz sedamnaestog veka. Crtač mapa je nacrtao svinju i čudna stvorenja nalik zmaju, možda čak i neku vrstu jednoroga tamo na zemlji iza reke, u predgrađima grada od kamena, stakla i razuma. Kako je mogla da oseti sunđerastu močvarnu zemlju zelenila, pod svojim nogama, ako već nije bila luda? Nešto pada u vodu. Ili se izdiže iz nje. On, figura u crvenom, sada stoji iza nje na mostu, očigledno čekajući je. Ona zatvara oči na jedan dugačak minut. Kada ih otvori, noć izgleda svetlije, ali sa mrljama crvene, voda, most. Fantom. Njutnove sunčeve mrlje. Treba joj nekoliko trenutaka da shvati kako se pogled sa reke, sa ovog mosta preko kojeg ga sada prati, razlikuje od onoga što zna da treba tu da bude, jer mrlja stoji tamo, između nje i sveta, kidajući joj mrežnjaču. Kako je moguće gledati u nedostatak tako uporno i ne videti ga? Nema biblioteke. Rupu, u kojoj treba da se nalazi, i mesto, gde ta velika biblioteka, koju je dizajnirao ser Kristofer Ren, treba da bude, sa svojim gracioznim lukovima koji se ogledaju u reci, zamenili su teniski teren i načičkane poludrvene jednospratne zgrade. Sada ga prati u Triniti, kroz dvorišta i hodnike, ispunjene dimom drveta, gde su prozori zatvoreni, gde se sjaj sveća prosipa kroz zatvorene prozore i zrači. On zastaje i čeka na kamenu; ona ga prati do dna drvenih stepenica, zatim se penje prateći odblesak crvene boje, crvene mrlje, prati je kroz miris kamfora, limunovog rastvora i balzama. Vonj apoteke. On je tamo, na vrhu stepenica, čeka, održavajući poziciju. Ona se okreće, i dalje gledajući gore, pokušavajući da se zaštiti od nečega što pada na nju, odblesak stakla, pada u neosvetljeni hodnik, na samo dno stepenica, u zgradi koja je srušena kako bi se sagradila biblioteka, pre nekih 330 godina.
To je otprilike bio razlog zašto je Lidija Bruk zadržala neke stvari za sebe, u toj sudnici. Bilo je mesečevih senki i crvenih mrlja u noći 5. novembra koje nije mogla ni da počne da opisuje. Njeno ćutanje je bilo, znala je, bar tehnički, neka vrsta krivokletstva. Zaklela se da će govoriti istinu, samo istinu i ništa osim istine, ali je odavno shvatila da su postojale cele istine i poluistine i istine koje jednostavno nisu mogle da budu ispričane i koje neće biti saslušane čak i da ih ispriča.
T
rebalo mi je vremena da otvorim oči. Možda nisam htela. Negde u mojoj glavi, negde u masi oteklog mesa, moje oči bile su vrele. Dejstvo tableta protiv bolova je prestalo. Mogla sam da čujem još nekog kako se kreće u sobi – to je Vil, pretpostavila sam; obećala je da će ostati nekoliko dana. Nekada davno. Šta je Vil radila ovde? Da li sam sada bila neka vrsta taoca? Da li bi me Lili Ridler iskoristila da uvuče tebe? Kit bi došla; Kit bi znala gde da me traži. Borila sam se da povežem delove od prethodne noći, kao da je to bilo jednostavno poput buđenja sa mamurlukom, posle duge zabave. Ležala sam na krevetu u velikoj sobi, pokrivena prašnjavim, zakrpljenim ćebadima koje je Vil izvukla iz nekog od ormara. Samo sam proškiljila na oči. I dalje sam mogla da vidim; to je nešto. Vil je bila između mene i prozora, sa telom sravnjenim od jutarnjeg svetla. Skidala je svoju spavaćicu preko glave, nesvesna mog prisustva. Rembrantova slika – Saskija. Tvoja Saskija. Ruke ispružene visoko iznad glave, nagi, dugački udovi, bela koža, plavobela na svetlu. Vil Barouz. Lili Ridler. Tvoja ljubavnica u mojoj kući. Ne, tvoja ljubavnica u Elizabetinoj kući. Ne, Elizabetina prijateljica u Elizabetinoj kući. Vil Barouz. Shvatala sam deo Liline magije kojom te je opčinila, dok sam posmatrala njene udove kako se kreću ujutru, zagonetka u koju si upao i bio tako zapleten u nju. Lili Ridler koja, rekao si, te je odvela u svoj krevet u toj sobi na Moson roudu. Oči koje su uvek bile nekako odsutne. Promenila se otkako sam je poslednji put videla. Izgledala je veća, ili možda zbog toga što sam bila tužna i utučena, ja sam se osećala malom. Ili možda zato što su sada postojale dve činjenice koje nisam mogla da pomirim: ona je bila tvoja ljubavnica i ja sam joj dužnik. Vazduh u sobi bio je gust, sa mirisom dima drveta, mirisom sna dve žene i suve krvi. Moja odeća još je stajala na gomili na podu, pored stola – par farmerki, majica, šal i krem jakna. Jakna će morati na hemijsko čišćenje, mislila sam. Šta možeš da kažeš radniku hemijskog čišćenja o zapečenoj krvi? Nesreća. Kakva nesreća može da proizvede toliku količinu krvi? „Budna si?”, rekla je, okrećući se prema meni smešeći se, i dalje polugola i nesvesna sebe, oblačeći maslinasto-zelene vojne pantalone preko crnih gaćica. Imala je tetovažu leptira na samom dnu leđa. Zamišljala sam tvoje prste kako prate liniju tog leptira, a onda sam skrenula pogled, kada više nisam bila sigurna gde su čiji prsti bili. Soba je odjednom bila gusto ispunjena tvojim i mojim ljubavnicima –
Sara, Antoan, Lili, Vil, a onda Kameron i Lidija negde – čija ivica, čiji prsti, čiji jezik je to bio, čiji luk boka? Ispod jastuka, gde sam ga i ostavila, zazujao je moj mobilni. Posalo si mi poruku sa rečima: „Poljubac za tvoje jutro od noći Amerike.” Napisala sam odgovor: „Potrebno mi je da se vratiš kući. Povređena sam. Ne znam šta da radim.” Onda sam izbrisala svako slovo, unazad, jedno po jedno, sve dok ništa više nije ostalo na belom ekranu. Ne, bez drame. Nesmotreno. Treba mi vremena, a ne nervozna pitanja i napetost. Napisala sam ti kao da je bilo obično jutro 6. novembra, a ja sam se igrala uobičajene igre mačke i miša, lovca i plena, zavodnika i zavedenog, igre koju smo igrali i u kojoj smo menjali mesta, često koliko je bilo i poruka: „Danas te neću poljubiti”, napisala sam. ,,Ne danas. Moraćeš da nađeš druge usne da ljubiš.” Moje su isečene i krvare. Kao puštena bela golubica u nebo, da te pronađe na Floridi. Poruka poslata. Ovde je sve po starom. Ja sam dobro. Bez brige. „Nećeš želeti da se pogledaš neko vreme”, rekla je Vil. „Nije lepo. Možda ćeš želeti da budeš dalje od ogledala. Od koga je poruka?” „Kit”, rekla sam. „Odgovorila sam joj da sam potpuno prehlađena i da ću se javiti kasnije.” Pokušala sam da osetim veličinu svog lica, prelazeći prstima preko kapaka. Te prve suze su bolele, pa sam se ugrizla za jezik, snažno. Mogla sam da osetim ukus krvi u ustima, da je vidim u tami svog pogleda. Mogla sam da osetim miris krvi u vazduhu. Telefon je ponovo zazujao. Kuckao si, rečima, da mi pošalješ preko mora, iz svoje hotelske sobe. „Upravo sam ti napisao lepo dugo pisrno”, odgovorio si. „Tako da ću te ljubiti kad god hoću. Pokušaj da me sprečiš.” ,,Vil?” Njen glas mi je bio potreban da zaustavi suze. ,,Da?” „Ne mogu baš najbolje da vidim. Misliš li da treba da pozovem lekara?” ,,Ne, ukoliko ne želiš policiju ovde. To je samo otok. Splasnuće za nekoliko dana. Moraćeš malo da se primiriš. Imaš slomljena rebra, čini mi se, ali stegla sam ih čvrsto koliko sam mogla. Lekar ne bi uradio ništa više od toga. Ništa više osim tvog nosa nije slomljeno, koliko sam mogla da primetim. To će zarasti samo od sebe. Biće u redu. Ostaću s tobom, obećavam, koliko god budem mogla. Sigurna si da ne želiš da pozovem policiju?” ,,Da. Mislim da jesam. Mislim, ne znam. Ne znam šta da radim. Želim da uhvatim onoga ko je ovo uradio, ali ne želim da uplićem policiju. Ako dođu ovde, biće pitanja o tome šta ja ovde radim i o knjizi i Kameron će morati da se umeša. A on je već dovoljno duboko.”
,,To je sigurno.” „Šta to treba da znači?” „Ništa. Slušaj. Sedim i razmišljam o tome od šest sati. Računam da sada treba da znaš. Ne može učiniti stvari gorim za tebe, jer si na neki način u srcu oluje. Problem je što se oluja stalno pomera.” „Da znam šta?” Iza Viline glave tiha kiša počela je da pada preko bašte. „Postoje stvari koje ne znaš o Kameronu Braunu.” Tako je počela Lili Ridler. Ne, ne tako što mi je rekla da si joj bio ljubavnik. Na lestvici stvari ta činjenica jedva da je bila važna. Lilin Kameron Braun uklapao se u tvoju kožu, ali nije bio čovek koga sam znala. Čuvaj se čoveka koji je dlakav iznutra, neko je jednom rekao. Čovek pacov. Čovek vuk. Kako izgleda vučja koža iznutra? Bio si u pravu. Ona je – ona je bila – borac za prava životinja. Godine 1998. bila je izabrana da formira odvojenu grupu, internacionalne grupe za borbu za prava životinja. Njihov cilj bila je sabotaža aktivista laboratorije Histon Bioscience, kada su duplirali svoju upotrebu životinja u eksperimentima te godine. Bila je strasna i požrtvovana. Dok sam je posmatrala kako govori, mogla sam da vidim kako je mogla da bude moćan infiltrator, kako je mogla da bude ubedljiva i da izvuče tajne od tebe, da dozvoli svom telu da postane oružje kojim može da te ucenjuje. Lilina umešanost počela je u proleće 2001. godine. U to vreme su investitori spremni na rizična ulaganja bili pobeđeni ubrzano povećanim troškovima za obezbeđenje od mnogobrojnih kampanja aktivista za borbu za prava životinja, povukli su novac namenjen za izgradnju nove internacionalno koordinisane farmaceutske laboratorije u Kembridžu. Oslobodioci se nisu usudili da slave, rekla je, jer su znali da mora da postoji veliki prazan hod, znajući da je rat upravo počeo, baš sa tom pobedom. ,,Da li si slavila prošle noći?”, pitala sam, ogorčeno. „Jesam li ja bila još jedan trijumf?” „Lidija. Bože, čuješ li sebe. Da li ti je toliko ispran mozak da ne možeš da vidiš ono što bi svi trebalo da mogu da vide? Ono što se desilo tebi sinoć, i Emanuelu Skorsi prošle nedelje, nema nikakve veze sa kampanjama aktivista za prava životinja. NABED nema ništa sa nama. Vidi, upotrebi svoju glavu. Koja je najvažnija stvar koju su grupe za oslobođenje životinja propovedale još od sedamdesetih?” „Nenasilje?” „Tačno. Zašto bi onda grupa aktivista odjednom počela da ubija životinje i napada naučnike u oblasti Kembridža? Zašto ne nigde drugde? I zašto promena politike, napuštanje politike nenasilja prema životu koja je definisala sve što smo radili otkako je kampanja započeta? Zašto bismo ugrozili sve to sada?”
„Pa ko onda jeste odgovoran za to?” „U proleće 2001. godine, nakon što su planovi za kembridžsku farmaceutsku laboratoriju odbačeni, grupa od sedam ljudi – direktori nekih multinacionalnih farmacija i još neki – bili su pozvani na sastanak u hotelu, negde u severnom Londonu. Formirali su savez, nazivajući se Koalicija za odbranu istraživanja. Mi ih zovemo Sindikat.” „Zašto Sindikat?” Napolju, u bašti, drveće jabuka istezalo se na zimskom vetru, šibano kišom. „Zato što su kao mafija. Ima ih svuda. Priključeni su na sve. Pričaju o strategijama i borbi protiv terora i – pročitala sam neke od mejlova iz korespondencije – o tome da nas uguše. Za njih mi smo crvi, koji kopaju ispod njihove zemlje, teroristi koji stoje na putu ne samo napretka nauke, već i demokratije, pa čak i bezbednosti zapada. Đubrad su fundamentalisti u srcu, ne cinici. To ih čini još opasnijim.” „Šta oni hoće?” ,,Da unište pokret za borbu za prava životinja zauvek, po svaku cenu. Prilično su nas uništili za osamnaest meseci. Jedan član Sindikata, Džon Peterbridž, viši je oficir specijalnih snaga, formiranih u okviru Skotland jarda za infiltraciju u terorističke grupe. Tako da imaju pristup brojevima mobilnih telefona, mejl adresama, CCTV snimcima, svim informacijama koje su im potrebne da nas unište. Imaju veliku finansijsku podršku od kompanija koje proizvode lekove i, mislimo, ali ne možemo da dokažemo, čak vladinu – ili bar MI5 – podršku.” „Sve ovo je zbog lekova?” „Isuse, ne. Farmaceutske kompanije zarađuju veliki novac od trgovine lekovima. Ali dvojica od sedam ljudi, koji vode Sindikat, trgovci su oružjem. Jedan od njih, Robert Marlou, posebno je opasan. On finansira trgovce oružjem u Avganistanu.” ,,Ne razumem. Koja je veza?” „Između trgovaca oružjem, Skotland jarda i farmacije? Biološka oružja. Konzorcijum farmaceutskih kompanija je blizu velikog pronalaska hemikalije koja parališe ljudski nervni sistem. Imobilizator. Radi isto kao one ose koje parališu svoje žrtve. Sada su u poslednjim fazama testiranja.” „Kako ti znaš za to? I da li treba sve ovo da mi govoriš? Da li se možda kuća prisluškuje ili nešto slično?” Lili nije mogla da čuje moje podrugivanje. „Ovo je jedno od najsigurnijih mesta, od svih, zbog Elizabet. Zašto inače misliš da sam ovde? Drži svoje prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže.” „Elizabet? Je l’ ona bila član Sindikata?” ,,Oh, bože, ne. Elizabet nikada nije znala bilo šta o tome. Bila je potpuno izgubljena u svom svetu – optika, staklo, svetlo, sedamnaesti vek. Nju ne bi
zanimalo ono što ja radim, šta mi radimo. Ona je imala svoje sopstvene zlikovce da lovi.” ,,Zlikovce?” „Još je nisi pročitala – Elizabetinu knjigu?” ,,Da, u redu. Znam koga je Elizabet lovila. Ili bar mislim da znam. Gde se Dilis uklapa?” „Dilis Kajt? Oh, ona je u redu. Samo Elizabetina prijateljica. Dolazila je nekoliko puta nedeljno – izluđivala me je. Posvađala sam se s Elizabet, zato što samo se svađale oko Dilis.” ,,Da li je Elizabet znala šta ti radiš?” „Naravno da ne. Njih dve su bile kao par starih veštica sa svojim kristalnim kuglama. Potpuno uhvaćene u prošlost i sa mrtvima. Nisu mogle da vide one koji su umirali oko njih, klanicu. To nije bilo za njih.” ,,I šta je NABED?” „NABED je teroristička organizacija za oslobađanje životinja. Formirana je u proleće prošle godine. Oni napadaju radnike laboratorija i njihove porodice. Izuzetno su nasilni. Rade u ćelijama.” „Formirana je u isto vreme kada je Sindikat pokrenuo svoju kampanju? Proleće 2001?” „Počinješ da shvataš.” „Sranje – ne”, rekla sam. ,,To je potpuno neverovatno. Da li pokušavaš da mi kažeš da je NABED terorističko krilo Sindikata?” Lili nije odgovorila. Nastavila sam da rasplićem, u neverici: ,,Da napadaju sopstvene ljude, samo da bi diskreditovali...?” „Rekla sam – po svaku cenu.” „Ali Emanuel je skoro ubijen...” „Krenulo je naopako. Mislimo da je nešto krenulo naopako.” ,,I ti si radila iz Studija sve ovo vreme? Lažući me?” ,,Da, odavde mogu da pošaljem mejlove koji neće biti praćeni.” „Ali Elizabet nema Internet konekciju.” „Moj laptop ima bežičnu konekciju. Na susednoj kući postoji transmiter, koji koristim. Oni ne znaju da ga koristim. Samo pošaljem svoje mejlove, koristeći njihovu liniju.” „Ali zašto bi u Studiju bilo bezbednije nego na nekom drugom mestu? Kako si znala da neće biti prisluškivan?” ,,Ti ne shvataš, zar ne? Jednostavno je. Zato što Kameron Braun vodi Sindikat. Zato što je Kameron Braun napravio morazapin – hemikaliju koja
parališe nervni sistem. Zato što je Kameron pozvao te ljude u hotel u Londonu, jer je Kameron oformio NABED, jer Kameron jeste Sindikat.” Pali smo sa ivice nečeg stabilnog. Nijedna od nas nije govorila, sve dok Lili nije rekla: „Znaš li gde je on sada?” ,,Na Floridi.” ,,To ti je rekao?” Šta si mi rekao? Rekao si mi da si radio sa Elizabet na otkrivanju šifre u Njutnovoj svesci – alhemijska magija za prečišćavanje. Skup slova koji je počinjao sa NABED. Znači, nije slučajnost, samo privatna šala, ime za terorističko krilo Sindikata. Morazapin – sećam se da si pričao o morazapinu. Zvao si ga antipsihotik, zar ne? Zar nisi opisao kako funkcioniše tako što pali neke delove mozga; zar nisi rekao da će to držati ludilo zauzdanim, da će to biti najvažniji napredak u lečenju šizofrenije? Morazapin – setila sam se kamila i mirisa koje je to ime prizivalo u sećanje, bele sove koja je preletela ispred auta dok si pričao, drveća, razgranatog poput arterija na noćnom nebu. Ljubav, setila sam se ljubavi. Setila sam se tebe. Negde, u vrelom bolu u mojoj glavi, setila sam se tebe, kako te posmatram dok spavaš, tvoje telo na mojoj posteljini, mirno, kako te gledam dok dišeš. Kada sam te ostavila, slušala sam tu pesmu grupe Counting Crows, onu koja govori o pokušaju da se zaboravi... o razmišljanju o vremenu koje imaš. Razmišljanje o tome gde si. Pesma o tome kako sećanje dolazi rušeći sve, kao udarac u stomak, u čitavom nizu boja ,,daj mi svoju plavu kišu, daj mi svoje crno nebo, daj mi svoje zelene oči, daj mi svoju belu kožu... daj mi svoju belu kožu... daj mi svoju belu kožu...” Da, ponovo sam se predala. Kao da nisam imala izbora. U stvari, nikada se nisam ni vratila sebi. Sa kim si se to uplela, Lidija Bruk? ,,Morazapin je antipsihotik”, rekla sam polako. „Pričao mi je o tome.” ,,Da, to je bio u početku. Ali Kameron je takođe otkrio i njegove parališuće efekte, koje je testirao i pojačao u svojoj laboratoriji”, ,,On nikada ne bi otišao...” ,,Da napravi formulu koja bi mogla da se iskoristi kao hemijsko oružje? Ne, naravno da ne bi. Ali kada je jednom dao ponudu za finansiranje kompaniji, za koju je znao da ima veze sa trgovcima oružjem, jednom kada je jednom prihvatio ogromnu pozajmicu za istraživanje koju su mu dali, kao i novu laboratoriju, asistente i opremu, kao i nominaciju za internacionalnu nagradu na polju neurobiologije, prepustio je svu kontrolu koju je možda imao nad budućom primenom te formule...” „Bio je slab”, rekla sam i onda, čuvši sebe kako ga tako branim, pukla sam, raspadajući se na hiljadu delića. „Skloni se od mene”, rekla sam odjednom, u tamu sobe, dok su suze počele da mi probadaju lice. „Izlazi. Ne mogu više da slušam.”
„Vratiću se za sat vremena”, rekla je Vil, tiho. „Biću dole u bašti, pored reke, ako ti zatrebam.” „Nemoj da se vraćaš”, rekla sam. ,,Ne vraćaj se.” „Poneću tvoj mobilni, kao i fiksni telefon sa sobom”, rekla je. „Tako da ne možeš nikog da pozoveš. Vratiću se za sat vremena. Nosim tvoje ključeve; moji više ne odgovaraju.”
N
isam se plašila onoga što mi još može reći; morala sam da ustanem i prihvatim to. Uprkos mojim povredama, mogla sam da odem tog jutra, na druga vrata, stazom kroz baštu do kapije u zidu, a da me Vil ne vidi. Mogla sam da te pozovem na mobilni sa govornice iz Lending lejna, do Floride, ili gde god da si bio; mogla sam da ti ostavim poruku. Ili još jednostavnije, mogla sam đa pozovem policiju i kažem im gde da pronađu Lili Ridler. Zašto onda nisam? Jer sam bila radoznala, a to nije bila dobroćudna vrsta radoznalosti, bilo je to nešto mračno i halapljivo – gavrani koji kruže nad lešom, mračni, nasrtljivi, zlobni. Godinama sam ignorisala svoje male sumnje u vezi sa tvojim rečima i objašnjenjima; nisam htela da mešam sumnju sa ljubavi. Da, znam da si lagao, mene, Saru, serijski i opsesivno, sve vreme dok smo bili ljubavnici. Lagao, ne samo kako bi održao aferu, ne samo kao sredstvo za kontrolisanje života koji se izdelio u mnoge tajne, već i zbog toga što si zaboravio razliku između istine i laži, i nedavno, počeo si da lažeš kada nije bilo potrebe za tim, i to loše. Ostavio si volvo u Trinitiju i pešačio do Studija, rekao si. Otišla sam do parkinga sat vremena kasnije. Nije bio tamo. Išao si u posetu prijatelju u Notingem, za vikend, rekao si. Našla sam račun za hotel u Minhenu, u tvom novčaniku. Išao si nazad u laboratoriju, rekao si. Posmatrala sam tamni, neoznačen auto, kada te je pokupio u Lending lejnu. Zato nisam otišla iz Studija. Šetala sam gore-dole, u svetlu koje se talasalo kao voda u plićaku, i pričala s tobom. Kada se Vil vratila, sat vremena kasnije, rekla sam: „Pogrešila si. On nikada ne bi mogao biti upleten u sve ovo.” „Ali, on jeste.” „Poznajem ga toliko dugo...” „Znam. I bili ste ljubavnici godinama. Nemoj mi reći. On je isuviše nežan da bi bio umešan u nešto tako nasilno. Ima decu. Ljubimce. Čita Rilkea, vodi ljubav s tobom. Vidi, ljudi su komplikovani. Tvoj Kameron vodi NABED; on naređuje masakriranje životinja i napade na ljude kako bi nas diskreditovao, sve u ime slobode vršenja eksperimenata na životinjama. On, naravno, misli da radi pravu stvar. Ne bi to radio, da nije tako. Čula sam kasete sa jednog od sastanaka Sindikata. On misli da radi ono što je potrebno za odbranu onoga što on naziva civilizacijom i civilizovanim vrednostima. I te kakva civilizacija, a?” „Da li znaš koliko dugo smo ljubavnici?”
„Takva informacija se lako dobija. Ovo je takva vrsta rata. Moraš da znaš koje su slabosti tvog neprijatelja.” „Zbog toga su me napali sinoć?” „Rekla sam ti. Mi smo nenasilna organizacija. Ono što se tebi desilo sinoć nema nikakve veze sa bilo kojom grupom za oslobađanje životinja.” „Ali ima sve sa NABED-om?” ,,Da.” „Ali ako je NABED terorističko krilo Sindikata, a Kameron Braun je jedan od njih, onda bi znao da su me napali prošle noći. On bi to odobrio.” Jesi li? Da li si mogao to da uradiš? ,,Ne, ne mora da znači. Postoje neke stvari koje se dešavaju u grupi – savezi se raspadaju. Peterbridž je posebno opasan. Uvek sam mislila da ćeš ti biti najbezbednija od svih. Kameron – oni – ne bi išli tako daleko. A napad na tebe bi otkrio i njega, takođe – otkrio tebe kao njegovu ljubavnicu. Pomisli samo šta bi štampa uradila da se dokopa te priče. To je isuviše visoka cena da se plati, da izgubi tebe i svoju ženu, odjednom.” Da, mogla sam to da vidim. „Znači, nema smisla.” „Ima smisla samo ako postoji neka unutrašnja bitka. Kameron će morati da se bori za svoje mesto. Sigurna sam da je sinoćni napada na tebe bio upozorenje za njega. A to nije dobro, jer je on kao neka kočnica poslednjih meseci, ispituje neke njihove odluke, suprotstavlja se drugima. Sada, kada je testiranje skoro završeno, on nije upoznat sa nekim odlukama. On više nije taj koji sve zna. Ali je i dalje jedini koji zna kako formula radi i kako je napraviti. Ne bi je imali bez njega. On je karika koja povezuje sve, ali ne još zadugo. Sada, kada su testovi skoro završeni, on postaje nebitan.” „Šta može da se uradi?” ,,Ti nemaš šta da uradiš. Ti čak ne moraš ni da veruješ u bilo šta, što sam rekla. Možeš sve da pripišeš paranoji. Moramo da čekamo. Ako sam u pravu, iskoristili su te da pošalju poruku njemu.” „Šta ako poruka ne stigne do njega?” „Kako to misliš?” „Pa, ako ne kažem policiji i ako prestanem da se viđam s Kameronom, kada se vrati iz Amerike – to jest, dok mi lice ne zaceli – onda nema potreba da on ikada sazna za to. Onda poruka neće stići do njega.” „Ali nemaš ideju šta to može da uradi.” „Zaustaviću mašinu. Možda zaustavim šta god da se događa, ili bar usporim?” Hvatala sam se za slamku. „Najbolje što možeš da uradiš, jeste da završiš knjigu i vratiš se u Brajton. Da se skloniš iz ove unakrsne paljbe. Neće trajati zauvek. Ali će postati gore, pre nego bolje. Pogotovo sada.”
Nisam ponovo videla Vil nakon što je otišla iz Studija tog dana. Nisam je videla ponovo sve do suđenja. Pokušala sam da razgovaram s njom, dok su je držali u policijskoj stanici Parksajd, ali mi nisu dozvolili. Htela sam da je pitam za tebe i nju, ali nikada nisam, jer nije bilo vremena, niti sam mogla da nađem reči. Tog poslednjeg jutra, dok je ođlazila iz Studija ponovo na sever, dala mi je smeđu kovertu. „Nećeš me voleti zbog ovoga”, rekla je. Morala sam da čkiljim da bih videla šta piše, ali prepoznala sam Elizabetin rukopis, pre nego što sam uspela da pročitam slova. Reči su se izoštrile: koverta je bila adresirana na Vil Barouz, na adresu u Čestertonu. „Poslala mi je ovo dan pre nego što je umrla”, rekla je Vil. „Vidiš – markica je od šestog septembra. Tu je i poruka. Piše: ’Draga Vil, izvini što okolišam, ali da li bi mogla da mi pričuvaš ovo na sigurnom mestu, nekoliko nedelja. To je nacrt za nešto. Veoma vredan deo. Javiću ti kada mi ponovo bude potrebno. To je jedina kopija, zato je pažljivo čuvaj.’” ,,Da li si otvorila?” ,,Da.” ,,I?” ,,To je poglavlje Alhemičara. Zove se ’Grimizna soba’.” ,,Ne može da se zove ’Grimizna soba’. To je nemoguće. Moje poglavlje se zove ’Grimizna soba’. Jesi li ga pročitala?” ,,Da.” ,,Da li je još neko pročitao?” „Samo Emanuel Skorsa.” „Emanuel Skorsa. Neurobiolog koji je u bolnici? Kako, do đavola?” „On je jedan od nas, radi tajno, kao ja. Radio je u laboratoriji Histon već oko godinu dana, sada. Kada je prvi put došao u Kembridž, morala sam da ga obavestim o rasporedu u laboratoriji. Ja sam jedina koja zna – radila sam u toj jedinici šest meseci pre nego što je Kameron počeo tamo da radi. Emanuel je dolazio ponekad u Studio, noću, kada je Elizabet umrla, jer smo mislili da je bezbedno. Onda si ti došla.” „Ali zašto si mu pokazala? Da li ste bili ljubavnici?” ,,Ne, nismo bili ljubavnici. Postoje pravila za to, pobogu. Pokazala sam mu poglavlje, jer kada je Elizabet umrla, nisam znala šta da radim. Sve, i bilo šta, bilo je moguće – počela sam da umišljam sve više zavera.” Zastala je, nesigurna koliko da kaže. „Nekada sam poznavala Kamerona veoma dobro, kao deo mog posla. Kada je Elizabet umrla, neki od mojih ljudi su govorili da je Kameron bio iza toga,
da je bio spreman... ali to nije imalo nikakvog smisla, jer su on i njegova majka bili veoma bliski. Stalno je pričao o njoj. Nisam mogla da poverujem...” Znači Lilina veza sa tobom bila je emotivno ,,komplikovana” uprkos svemu što si ti predstavljao. ,,Ne, bila si u pravu”, rekla sam. ,,To je nezamislivo.” „Povukli su me na neko vreme, kada sam se razbolela. Koverta je postala neka vrsta opsesije. Počela sam da viđam stvari ovde, u Studiju – čudnu svetlost. Vid mi je postao čudan. Mislim da sam doživela neku vrstu nervnog sloma.” ,,I šta je Skorsa rekao?” ,,Ne mnogo. Rekao mi je da donesem poglavlje ovde i ostavim ga na sigurno. Oboje smo znali da su to prilično zapaljive stvari, iako su te ideje i teorije koje je Elizabet imala o alhemiji i ubistvima bile isto tako i čudno verovatne. Nisam mogla da shvatim svu tu energiju, zaista. Elizabetine opsesije. Znaš: punih deset godina potrošene na otkrivanje mreže alhemičara, a onda završiti sa teorijom o prljavom malom nizu ubistava u Kembridžu. Patetično, stvarno. Pomisli samo šta bi takva energija i inteligencija mogla da uradi za nas. Znaš li koliko životinja ubijemo za ishranu samo u ovoj zemlji, svake godine?”, rekla je, širom otvarajući oči. ,,Ne bih mogla ni da pretpostavim”, rekla sam. „Osam stotina miliona životinja, svake godine. Zar te to ne ubija u pojam?” „Znači, bilo je ovde, sve vreme.” „Šta? Poglavlje? Da, gurnula sam ga iza nekih knjiga, na velikoj polici. Nisam htela da ga Sara pronađe, kada je čistila kuću. Tvoje je sada. Bolje ikad nego nikad, pretpostavljam. Samo sam mislila da će ti možda olakšati posao, ako ti ga budem dala. Da će ti olakšati da odeš iz Kembridža.” „Ali zašto mi ga nisi dala ranije?” „Mislila sam da Elizabet nije želela da ga ti ili bilo ko drugi ima. Nije mi ništa rekla. Pokušavala sam da uradim ono što je ona htela, ali sada izgleda više nije bitno. Vidi, ako će te brže odvesti iz Kembridža, onda je bilo od neke koristi.”
U
tišini koja je pratila odlazak Lili znala sam da, uprkos bolu u očima, ne mogu da odložim čitanje poslednjeg poglavlja, poglavlja koje sam već skicirala u svojoj glavi, od Elizabetinih originalnih beležaka i zaključaka. Te činjenice počele su da govore same za sebe. Napolju u bašti, ništa se nije pomeralo; vetar je prestao. Svetlost se ponovo skupila na zidovima, kao avetinjsko okupljanje, svečano i mirno, kao da je nemir prestao, za trenutak. Bila sam sigurna da sada znam šta je otkrila, tu strašnu istinu, o usponu velikog čoveka do moći, o ceni koju je Njutn bio spreman da plati za crvenu odoru, mesto Lukasovog profesora matematike. Da, bila sam sigurna da je Elizabet pratila Njutna alhemičara do njegovog legla, da ga je razotkrila. Ovo je bilo njeno poglavlje: Grimizna soba, poglavlje iz Alhemičara Izvanredna je činjenica da je Njutn dobio veoma cenjeno mesto u članstvu Trinitija 1667.godine. On je naravno bio u izboru – njegova stipendija mu je to omogučila – ali nije se istakao akademski, i bio je veoma loš na ispitu za stipendiju. Tek nekoliko naučnika koji su proučavali Njutnov život ima bilo šta da kaže o čudnim okolnostima zbog kojih je mesto za članstvo u Trinitiju postalo upražnjeno do 1667. godine. Izuzetak je američki akademik, Luis Trenčard Mor, koji je 1934. godine objavio detaljnu Njutnovu biografiju. On predstavlja upražnjena mesta kao rezultat puke sreće: „Prvog oktobra (Njutn) izabran je za nižeg člana. Bilo je devet upražnjenih mesta za članstvo te godine, pošto izbori nisu održavani 1665. i 1666. godine. Jedno je nastalo smrću pesnika, Kaulija; druga dva upražnjena mesta bila su uzrokovana tim što su članovi pali niza stepenice – bez obzira na to da li je problem bio stepenište ili prekomerno veselje, može se prepustiti imaginaciji... Jedan od starijih članova... Barton, bio je izbačen sa koledža prethodnog juna, na osnovu ludila45. Čak i Majkl Vajt, koji u svojoj nedavnoj biografiji Njutna, gde tvrdi da je Njutn bio alhemičar, „poslednji čarobnjak”, pripisuje upražnjena mesta sreći, i izgleda da ne zna da su pad Valentajna i Gresvolda bili smrtonosni: „Slučajno, te godine broj upražnjenih mesta bio je povećan zbog nekoliko penzija i smrti koje su 45
Louis Trenchard More (1934), Isaac Newton, str. 45.
uzrokovane događajima koje živopisno prenose atmosferu restauriranog Trinitija. Stariji član nedavno je bio smenjen na osnovu „mentalne devijacije” nepoznate vrste, a druga dva člana bili su primorani da se penzionišu zbog povreda zadobijenih nakon pada niza stepenice, koje su vodile u njihove sobe, dok su bili ošamućeni od alkohola. Četvrti, pesnik Abraham Kauli, umro je od temperature, koju je dobio nakon što je prespavao noć u polju, posle mnogo pića. Srećom za Njutna, ovo je stvorilo dovoljno dugačku listu, da mu omogući otvoreno mesto.”46 Srećom za Njutna. Ričard Vestfol uopšte ne spominje smrti članova Trinitija, smatrajući ih verovatno manje bitnim od nameštenog glasanja i korupcije prilikom izbora, koje opisuje kao normalnu stvar u Trinitiju u to vreme. Ipak, on opisuje Njutnovo neobično ponašanje u mesecima od njegovog povratka u Kembridž u martu 1667. godine do dobijanja statusa članstva u oktobru 1667. godine. Vestfol nagoveštava da je mladić morao biti nervozan: „Sa stipendijom od pre tri godine, čitava Njutnova budućnost zavisila je od ovih izbora. Ona je trebalo da odluči da li će on ostati u Kembridžu i biti slobodan da nastavi sa svojim učenjem, ili će se vratiti u Linkolnšir, verovatno u seosku, svešteničku kuću, koju su mogle da mu obezbede veze njegove porodice, gde je mogao samo da uvene i istrune u nedostatku knjiga i ometen tričavim obavezama. Na prvi pogled, njegove šanse bile su male. Nije bilo izbora u Trinitiju već tri godine, i kako se ispostavilo bilo je samo devet slobodnih mesta... Kako bi nekadašnji subsizar, sa kakvim god kapacitetom, mogao da se nada da će pobediti sa datim šansama.”47 Čudno je da, što i Vestfol naglašava, Njutnovi finansijski podaci za 1667 godinu (ispisani odmah posle liste grehova u Ficvilijam svesci) pokazuju da se mladić ponašao tako da nije pokazivao ni najmanju nervozu u vezi sa svojom budućnošću: „Ni u Njutnovim papirima, niti u anegdotama ne postoji ni nagoveštaj tenzije oko rezultata (ispita). Njegovi računi predstavljaju sliku opuštenosti, koja skoro da poriče druge naše dokaze o neprekidnom, introvertnom učenju. Ubrzo nakon njegovog povratka, potrošio je 17 šilinga i 6 penija (92 funte u današnje vreme) na proslavu za diplomu i u nekoliko narednih prilika potrošio je 10 funti (1.000 funti) koje je izvukao od Hane Smit i još nekih „poznanika” u kafanama. Radosno priznaje da je izgubio 15 šilinga (81 funta) na kartama, koje je nadoknadio kupovinom narandži svojoj sestri. Računi takođe zrače samopouzdanjem. Uložio je 1 funtu i 10 šilinga (163 funte) u alat, pravi alat, uključujući i strug, onakav za kakvim je čeznuo u Grantamu – to nije kupovina čoveka koji zaista očekuje da će naredne godine da ode.”48 Godina 1667. Njutn očigledno nije mislio da će njegov boravak u Kembridžu biti privremen. On je već slavio svoju budućnost. Da li je moguće da je znao 46
Michael White (1997), Isaac Newton: The Last Sorcerer, str. 95 Westfall, str. 176-7. 48 Westfall, Never at Rest, str. 177-8. 47
rezultate izbora unapred, i kako bi to bilo moguće ukoliko mu Barou, Babington ili drugi nisu rekli? Odakle je došlo svo ovo samopouzdanje? Šta mu je bilo obećano, i ko mu je obećao? Kada je izabran za člana 1667. godine, Njutn je pretvorio svoje sobe u grimiznu odaju. Umesto da uzme nove sobe, koje su mu pripadale kao članu, nastavio je da koristi svoje stare, one koje je delio sa Vikinsom, između Velike kapije i Kapele, sobe koje su spajale laboratoriju i biljnu baštu. Nakon izbora, platio je da se ove sobe ponovo srede i kupio je novi grimizni nameštaj i zavese, kao i nove tepihe i slike i čitavu garderobu, punu skupe odeće. Njutn je bio opsednut crvenom bojom još od kada je prepisao one rane recepte za mešanje boja u Grantam svesku; ta opsesija nastaviće se do njegove starosti. Na listi stvari u vlasništvu koju je napravila Ketrin Konduit, nakon smrti svog ujaka, ona beleži „grimizni mohir krevet, zajedno sa zavesama od grimiznog hartina” a u sobi za ručavanje „grimizni otoman”.49 Drugi popisani predmeti uključivali su i grimizne draperije i zastore u spavačoj sobi, grimiznu naslonjaču, i šest grimiznih jastučiča u zadnjem salonu kuće. Crvena je bila boja moći u Kembridžu – Barou, kao Lukasov profesor matematike, bio je jedini član koledža koji je nosio jarkocrvenu odoru. Jarkocrvene odore označavale su poseban status i u gradu, zato su odbornici menjali svoju uobičajenu odoru u jarkocrvenu u svečanim prilikama, kada su odlazili u crkvu, i za slavlje prilikom otvaranja Stauerbričkog vašara.50 Sada su na koledžu kružile priče, šaputanja koja su povezivala Njutna sa smrtima Gresvolda, Valentajna i Kaulija, šaputanja koja su uplitala Njutna u priče o zaverama, trovanju i ubistvu. Bile su to sumnjive smrti, grupno posmatrane. On i novo izabrani članovi imali su korist od njih. Ali Njutn je jedini koji je imao pristup biljnoj bašti i otrovnim biljkama, za koje se pričalo da su tamo uzgajane. Koja istina se krila iza ovih glasina? Njutnovi istoričari zanemarili su jednu ličnost. Ezekijel Fokskroft, desetak godina stariji od Njutna, član Kings koledža i profesor matematike, putovao je između Londona, Kembridža i Regli hola u Vorkviširu, noseći poruke i rukopise za svog mentora, filozofa Henrija Mora, još od početka šezdesetih godina sedamnaestog veka. U Regli holu on je upravljao nizom složenih alhemijskih eksperimenata u društvu važnih alhemičara, uključujući tu i njegovu majku i njenu družbenicu, Anu Finč. U svojim sobama u Kembridžu ili Regli holu, radio je na prevodu veoma moćnog alhemijskog teksta Hemijsko venčanje, knjiga podeljena u sedam poglavlja, sedam dana otkrovenja. Bila je to knjiga sva isprepletana
49
Pogledati Richard de Villamil (1931), Newton: The Man, str. 14. Pogledati Samuel Newton (1890), The Diary of Samuel Newton, Alderman of Cambridge, strt. 72.
50
sedmicama. Spremao se da preuzme ogrtač moći, koji mu je bio obećan već deceniju ili duže. Lukasova stolica matematike, rekli su, bila je njegova.”51 Onda je, 1661. godine, dečak zvani Isak Njutn došao u Triniti koledž. Čuvši od Baroua o veštinama mladića u matematici i od Henrija Mora o mladićevim alhemijskim sposobnostima, Ezekijel Fokskroft poslat je da pazi na mladog supsizara 1662. godine.52 Taj prvi susret bio je nesumnjivo čudan, jer bi Njutn, i takmičarski i teritorijalno, instinktivno hteo da spreči upoznavanje sa Morovim briljantnim štićenikom u Kembridžu, Fokskroftom. S vremenom, Fokskroft je skovao prijateljstvo sa Njutnom, tokom kasnih noćnih diskusija o Euklidu i Dekartu i o geometriji i algebri. Ezekijelu nije trebalo dugo da počne da obožava vrelinu i čvrstinu Njutnovog mozga, način na koji je brojeve pretvarao u duhove, pravio od njih magiju. Video je Njutnov bes u nizovima proračuna, raširenih po podu njegovih odaja. Bog je, Ezekijel je shvatio, izabrao ovog neprivlačnog i gonjenog mladića, i vukao ga sada kroz noć i dan do istina koje niko ranije nije ni naslutio, čak ni Euklid niti Dekart. Njutn započinje novu svesku pod imenom Questiones quaedam Philosophiae. Boreći se sa sopstvenom zavišću, jer su ga majka i njen prijatelj Henri Mor vaspitali da veruje da će biti najveći u sledećoj generaciji alhemičara, Ezekijel Fokskroft video je sebe zbačenog sa prestola. Shvatio je da je njegova uloga da igra poručnika ovom generalu, Jovana Krstitelja ovom mesiji. Uradiće to drage volje, rekao je starijima, Moru i Barou i Babingtonu; pokazaće Njutnu gde može da nabavi alat koji mu je potreban; donosiće mu alhemijske rukopise iz Londona ili iz Morove biblioteke u Regliju. Ubrzaće korak Njutnovih otkrića. Održao je svoju reć, bar u početku, jer ovo je bila nova vrsta moći. Fokskroft je laskao Njutnu. Rekao mu je da je on izabran, da je nepobediv, da je neka vrsta boga. Gurao ga je dalje i dalje, donoseći mu rukopise noću, kada je Vikins spavao, i kada su on i Njutn mogli da budu nevidljivi. Ezekijel je insistirao da Njutn čuva njihovo prijateljstvo kao tajnu, bez greške. Niko ne sme da zna da su se dva čoveka sastajala ili da su zajedno sastavljali alhemijske formule u sobama Triniti koledža. On je postavio Njutnove početne zadatke, kako bi testirao njegov temperament i kako bi ojačao njegove alhemijske moći. Pod uticajem Ezekijela Njutn je počeo da veruje da može da uradi bilo šta, da je sve ono što je uradio, odobrio božanski autoritet, da ništa nije moglo da zaustavi poplavu znanja koja je prolazila kroz njega – tajne o svetlosti, bojama, gravitaciji, brojevima. Kao provodnik božanskog znanja, bio je nedodirljiv. Ezekijel je tako rekao. Godine 1665-6. Njutn skicira osnove onoga što će postati poznato kao matematička analiza. 51 52
Vogelsang papiri, str. 56. Vogelsang papiri, str. 57.
Fokskroft je slušao Njutna. Kada se Njutn žalio kako nema nikakvih moći, da će uskoro biti primoran da napusti Triniti i da se vrati na farmu, Fokskroft je preuzeo na sebe da raščisti Njutnov put do članstva. Bila je to veoma ozbiljan odluka, i sam ju je doneo. Da bi se osiguralo članstvo za Njutna, morao je da postoji veliki broj upražnjenih mesta među postoječim članovima. Ezekijel je brzo shvatio da postoji samo jedan način da to postigne. Neče biti lako, i rizici su bili visoki, ali pažljivim planiranjem i brigom, ubistva bi mogla da se naprave da izgledaju kao nesreće. Godine 1665, u svojim sobama u Trinitiju, Njutn je dokazao da je bela svetlost sastavljena od drugih boja, i završio u krevetu, privremeno oslepljen. Fokskroft je uvukao suknarevog sina, Ričarda Heringa, koji je imao prijatelje koji su radili u kuhinjama Trinitija. Znajući za dečakovu fascinaciju alhemijom, potražio ga je u „Crvenom srcu” u Peti Kuriju, obećavši mu da će ga naučiti tajnama filozofskog kamena. Umesto toga pričao je dečaku o ritualima inicijacije, naučio ga je kako da sakupi i pripremi lišće biljke beladone, koje su rasle u Njutnovoj biljnoj bašti u Trinitiju. Pokazao mu je kako efekti beladone, ukoliko su vešto dozirani, mogu da proizvedu efekat sličan pijanom stanju – halucinacije, proširene zenice, problemi sa disanjem i dezorijentisanost. Pod pravim okolnostima, mogu dovesti do fatalnog pada. S vremenom, sa više obećanja i nešto pretnji, dečak je pristao da kradomice ubaci male doze otrova u hranu dva člana Trinitija. U senkama stepeništa u Trinitiju Fokskroft je pomerio zaveru do njenog završetka. Gresvold je umro od pada 1665. godine; Valentajn 1666. Kuga koja je izbila dala mu je dodatni plašt, pod kojim je mogao da radi. Godine 1666, radeći pod svetlošću sveće, do duboko u noć, Njutn je razvio metod izračunavanja tačnog stepena zakrivljenosti linije, metoda koja će postati poznata kao diferenciranje. Nije sve išlo po planu. U maju 1665. godine, pad Abrahama Kaulija niza stepenice nije rezultirao njegovom smrću. Pesnik je, sumnjajući da postoji zavera, pobegao iz Kembridža, u svoju kuću u Sariju. Trebalo je dve godine Heringu i Fokskroftu da dođu do njega, i da uspeju tamo gde ranije nisu. Efekti beladone takođe su se pokazali kao nepredvidivi. Godine 1666, kada je Hering pokušao da otruje Fransisa Bartona, još jednog člana Trinitija, Barton je zapao u poremećeno i neuračunljivo stanje; bio je toliko bolestan da nije bilo moguće izmamiti ga na stepenište, ispred njegovih odaja. Upravnik Trinitija, ubeđen da je Barton pretnja samom sebi, poslao ga je u njegovu porodičnu kuću, na selu. Bila je to godina kuge. Niko nije postavljao pitanja. Fokskroft je pustio Heringa da poveruje kako je zavera uspela, da je dečak uspeo u svom poslednjem činu inicijacije, da je to bila poslednja smrt. Negde između 1665. i 1666. godine, negde između bašte u Vulstorpu i bašte u Trinitiju, Njutn je isklesao zakone gravitacije.
Ono što je Fokskroft započeo izgleda kao da nije imalo kraja. Kada se Njutn žalio da se velike alhemijske tajne šire u inostranstvo i da če uskoro postati razređene i nečiste, Fokskroft je učutkao sve one koji su izdali takve tajne, krećući se pod maskom ulicama Londona, posećujući alhemičare, čisteći put, prečišćavajući – u Njutnovo ime.53 Krv na Fokskroftovim rukama poništila je sve njegove alhemijske eksperimente; gledao je kako se kvare, rekao je svojoj majci, Elizabet, ne govoreći joj strašne razloge za njihovo kvarenje, znajući koliko će mu zamerati za njegovu žrtvu. Sada, pobeđen, oslabljen, odlučio je da uradi sve što mu je ostalo i u čemu bi mogao biti koristan – da prevodi alhemijske tekstove. Nekoliko godina prevod Hemijskog venčanja okupirao je njegov um i u manjoj meri nadoknađivao gubitak njegovih moći. Onda, kada je mislio da može da zaboravi, strašna plima se podigla protiv njega. Fransis Barton vratio se u Triniti 1668. godine. Ričard Hering, postao je posebno sujeveran nakon Velike kuge i opterećen krivicom, prestravljen prizorom Bartona koji je lutao u Velikom sudu u Trinitiju, rekao je Fokskroftu da će da prizna svoje grehe članu koji se vratio iz mrtvih; Fokskroft, ubeđen da će čitav niz smrti postati vidljiv jednom kada dečak trovač progovori, ubacio je beladonu u Heringovo pivo, dok je igrao kockice u ,,Crvenom lavu” u Peti Kuriju, uveče 10. novembra 1668. godine, prateći ga dok je lutao, dezorijentisan, pored obale reke, prema svojoj smrti u reci, u zoru. Izgleda da kraja nije bilo. Godine 1668-9. Njutn je, uz pomoć svog prijatelja Vikinsa, postavio doteranu eksperimentalnu spravu u svoje odaje i konstruisao prvi reflektujući teleskop koji je funkcionisao. Fokskroftove upletenosti su ga promenile. Nije dobio zahvalnost od besmrtnog Njutna; nikakva unapređenja. Krv kojom je sada bio umrljan, u Njutnovo ime, nije bila priznata. Od trenutka kada je Njutn dobio članstvo Trinitija, klonio se svog starog prijatelja, iako nije odbio da pije s drugima, i čak se i kuglao. Fokskroft je mogao da vidi hladan prezir koji je mlađi čovek sada gajio prema njemu. Gledao je Njutna kako raste, video ga kako dobija mesto Lukasove stolice, stolice koja je bila obećana Fokskroftu; video je Morovo i Barouovo divljenje; gledao je kako Kraljevsko društvo obožava usamljenog, neljubaznog, arogantnog mladog čoveka. Godine 1669. Njutn je postavljen na mesto Lukasovog profesora matematike. Jednom kada je Njutn preuzeo crvene odore Lukasovog profesora, Fokskroft je promenio svoj pravac. Odlučio je da njegova dela više neće biti u Njutnovo ime. Sada mu je ostala samo jedna želja: da zakopa ugled mladog čoveka i obnovi sopstveni. Imao je račune da naplati. 53
Vogelsang papiri, str. 60.
Godine 1669. Njutn je napisao DeAnalysi, još jedan ključni korak na putu ka matematičkoj analizi. Ali ipak, kraj nije bio blizu. Nakon njegovog povratka u Kembridž 1668. godine, Fransis Barton živeo je, očigledno, povučenim životom u Trinitiju, ali nakon čudnog susreta sa mladićem na stepeništu, koji mu je rekao da je bio otrovan beladonom, i koji je nekoliko dana kasnije pronađen utopljen u reci, Barton je počeo da se raspituje ko je imao ključeve za biljnu baštu Trinitija i pristup otrovnim biljkama koje su tamo rasle. Godine 1671, obučen u svoju crvenu odoru, Njutn je otkrio svoj teleskop ljudima iz Kraljevskog društva u Londonu.To je izazvalo senzaciju. Do 1674. godine, Bartonova raspitivanja o otrovu, dovela su ga sve bliže i bliže do matematičara u Kingsu. Onda je, prema dnevniku odbornika Njutna, Fransis Barton umro nasilnom smrću, od pada. Dvadeset petog aprila 1674. godine: subota jutro. Dan Sv. Marka. Gospodin Fransis Barton.jedan od starijih članova Triniti koledža u Kembridžu, nađen je mrtav na dnu svojih stepenica u kući u crkvenoj opštini Svetog Edvarda, gde je boravio, kako je shvaćeno, nakon pada, gde je ostao da leži dan ili dva pre nego što su ga pronašli. Barton, peti čovek iz Trinitija, umro je padom niza stepenice samo nekoliko meseci pre nego što je Ezekijel i sam umro u sumnjivim okolnostima, u tuči u krčmi u Londonu. Taj niz smrti iz sedamnaestog veka u Kembridžu, smrti u kojima su članovi Trinitija, izgleda pijani, ali najverovatnije drogirani, pali niza stepenice, završila se tek sa smrću Ezekijela Fokskrofta. Fokskroft je bio briljantan, poremećen sin kome je položaj na koji je polagao pravo po rođenju, mesto Lukasovog profesora, oduzeo bivši supsizar, dečak u čije ime je izvršio ubistvo. Te smrti u Trinitiju, možda nikada poznate Njutnu, ali koje su napravile most ka njegovoj sjajnoj budućnosti, uplele su Fokskrofta do kraja njegovog života, sve do dana njegove smrti. Stalna pretnja da će biti otkriven vukla je trovača dalje i dalje u krv, u još ubistava, u dalje prokletstvo. Sa toliko krvi na svojim rukama, alhemijske formule više nisu radile za Ezekijela Fokskrofta, i pre ili kasnije Henri Mor je izgubio interesovanje za svog nekada obećavajućeg štićenika. U međuvremenu, Njutn je zauzeo mesto Lukasovog profesora i nacrtao jarkocrvene prevoje na svojoj odori šireći svoju slavu unaokolo. Ovde, gde su sve dvosmislenosti ogoljene, bila je drugačija istina od one koju sam očekivala. Čitajući Elizabetina zastrašujuće sigurna otkrića na papiru, u praznoj kući, prepoznala sam svog duha šetača – ovde, u prevojima „Grimizne
sobe”. Sedela sam potpuno mirna, poduže, pitajući se o zamenjenim identitetima, i maskama, i čoveku koji me je pratio do Garet hostel lejna, i preko mosta, koji je prolazio u ogledala i izvan ogledala, u crvenom. Setila sam se da je Dilis jednom rekla nešto o tome kako je videla gospodina F u crvenom – poput vina tamnocrvenoj odori. „Ali to nema smisla”, bunila sam se. „Fokskroft je bio član Kingsa. Kingsove odore su bile crne.” Možda nije dobro videla. „Samo ti kažem šta sam videla, draga moja. Ti si istoričar.”
„Zašto Fokskroft nosi crveno?” Formulisala sam pitanje, prvi put direktno Elizabet. Ne Njutn, već Fokskroft u crvenom, u crvenoj Lukasovoj odori. „Možda želi da ga vide kao nekog drugog”, odgovorila je Elizabet. ,,Da”, rekla sam „Fokskroft želi da ga vide kao Njutna.” Saosećala sam sa Ezekijelom; mogla sam da osetim njegovu mržnju tada, kao da je moja sopstvena. Mogla sam da ga pratim dalje od Elizabetinog završetka. Upoznala sam ga u crvenom, moj besni duh šetač, maskiran u crveno. Sedela sam za Elizabetinim stolom u svetlu kasnog popodneva, odlučujući sa Elizabet, obraćajući se direktno njoj, nivoi Ezekijelovog briljantnog plana, plana koji je propao, prateći ga dalje od završetka Elizabetinog poglavlja, u Elizabetin život, a zatim u moj. Ljut i osvetoljubiv, Fokskroftov duh hodao je kroz i izvan svoje sumnjive smrti. Tri veka, posvećen čuvanju ono malo podataka koji su ostali, posmatrao je sa nevericom, mit o Njutnovom natčovečanskom geniju kako raste u rukama naučnika i istoričara. Skriven u istorijskim podacima, on, Ezekijel Fokskroft, preživeo je samo kao povremena fusnota u brojim i opširnim biografijama Isaka Njutna, fusnotama koje su služile da samo ukratko objasne identitet čoveka koji se pojavljuje samo kao „gospodin F” u Njutnovim sveskama, ili kao čovek koji je preveo čuveni Rozenkrojcov tekst, Hemijsko venčanje. Ipak, Ezekijel je znao da bi se bez krvi na svojim rukama, bez svih tih smrti počinjenih u njegovo ime, Isak Njutn najverovatnije vratio u Vulstorp i u nepoznato. Onda, dok je pratio Elizabet Vogelsang, Fokskroft je shvatio šta bi sada moglo biti moguće – osveta. Nakon vekova nevidljivosti i godina skrivanja podataka o ubistvima u Trinitiju od naučnika, Fokskroft je shvatio, sa čudnim osećajem olakšanja da je, bez obzira na sve prepreke koje joj je postavio, Elizabet uspela da pronađe Njutnove kontakte sa alhemičarima u Grantamu, i da je samo pitanje vremena kada će videti kako smrti mogu biti povezane sa Njutnovim članstvom. Sada je video da obrćući vekovne navike, vodeći tvoju majku ne od već prema podacima o smrtima u Kembridžu, mogao je da smesti Njutnu i to će i da uradi. Nateraće Njutna da konačno nosi teret i odgovornost za ta ubistva.
Iskoristiće Elizabet da uradi njegov posao, a onda, kada knjiga bude objavljena, moći će da zaboravi. Tako je počeo da ostavlja papire tamo gde će ih ona pronaći, knjige otvorene na ključnim mestima, a zatim činio da nestanu, provocirajući je, ostavljajući tragove koje nije mogla a da ne prati. Crvene haringe. Miris prevučen po niskom rastinju da odvuče lovačke pse sa lisičje staze. Obukao je crvenu odoru, kako bi njegov identitet bio van svake sumnje, tako da njegovo prisustvo bude shvaćeno kao da je duh Njutna, avet Lukasovog profesora. Ali, potcenio je Elizabet. Malo pre njene smrti, pronašla je podatak o Fransisu Bartonu u dnevniku odbornika Njutna i sve videla, nanjušila lisičji trag, videla kako se niz završava Fokskroftovom smrću i, briljantno, pogodila ostatak. Onda je počela da progoni čoveka u crvenom, sa svojom neumornom radoznalošću. Nije se plašila. U Dilisinoj kući, izazvala je gospodina F direktno, optužila ga za ubistva, pratila ga do njegove jazbine. Fokskroft je verovatno priznao. Možda je stari alhemičar tada isplovio u njemu, možda je mislio da Elizabet može da okaje njegove grehe, da ga oslobodi tereta. Šta god da se desilo u Dilisinoj kući, Elizabet je sama otišla sa onim što je htela, jer je Dilis i dalje bila u mraku kad je Fokskroft u pitanju. Onda je Elizabet počela da prepravlja poglavlja svoje knjige. Objavila je da je Fokskroft čovek koji je ubijao u Njutnovo ime. Šah-mat. Najopasnija partija šaha koju je Elizabet ikada odigrala i igra istine, koja ju je bez milosti odvela u smrt. Njutn jeste imao sreće. Mnogo sreće. Ne samo zato što je imao koristi od smrti članova Trinitija, već i zato što su ta ubistva u nekom drugom vremenu i prostoru mogla biti pripisana njemu. Ona su, ipak, bila izvršena u njegovo ime.
K
ada je Dilis Kajt pozvala u jutro 7. Novembra da kaže „Lidija, draga moja, ti si veoma duboko zašla”, ja sam odgovorila, sa stepenom krhkosti: „Gospođo Kajt, znam. Nikada nisam bila dublje.” ,,Da li neko pazi na tebe?” ,,Da li znate?” Okrenula sam ogledalo u sobici pored vrata tako da gleda u
zid. „Naravno da znamo.” ,,Kako?” Da li se moje lice pojavilo u nekoj od njenih kristalnih kugli, još više unakaženo zbog krivine stakla? Da li su je otekline i modrice naterale da uzdahne? Da li je pomislila da je prizvala čudovište? Ili je samo ,,znala”? „Nema više vremena. Mene... progone. I iskreno, draga moja, postajem umorna od svega toga. Morala sam da otkažem sve svoje obaveze za ovu nedelju. Nikada ranije nisam morala da se borim sa nečim ovakvim. Ovo je ludnica. Ovo je Elizabetin nezavršen posao. A ona ne može da ga završi, zato ti moraš.” Dilis je ponekad imala običaj da priča o duhovima s kojima radi, kao da su grupa jogunastih školaraca, koji ostavljaju anonimne pozive iz seoske govornice. „Šta je ludnica?” „Moja kuća. Moja slatka mala koliba. Ludnica. Prekršio je sva pravila ponašanja. Prekidači za svetlo stalno se kvare. Slike padaju sa zidova.” „Gospođo Kajt”, rekla sam. „Imate li vremena da dođete do Studija? I da li biste kupili malo keksa na putu ovamo? Nestalo mi je keksa. A ja ne mogu u prodavnicu.” „Naravno, draga moja, keks će biti. I malo aloje za tvoje lice.” *** „Izgledaš isto kao jedna žena iz mog sela koja je išla na zatezanje lica”, rekla je praveći čaj. ,,To će ljudi misliti. To je ono što ćeš im reći. E sad... Treba da porazgovaramo o gospodinu F.” Sela je na stolicu pored vatre i prodžarala je. Donela je čitavu gomilu lekova i tableta u crnom rancu, koje sam većinom pristojno odbila. „Gospodin F? On je u vašoj kući?”, ponovila sam, opušteno.
Dodala mi je šodo kremu iz paketića. ,,Da. Gospodin F. Tako zove sebe.” Ezekijel Fokskroft. Elizabetin ubica. Ali to nisam imala nameru da kažem Dilis. Htela sam prvo da vidim koliko zna. „Šta vi znate o njemu?” ,,Pa, čuli smo ga i ranije, naravno. Ali ne već neko vreme. Proverila sam svoje podatke.” „Čuvate podatke o duhovima koji kontaktiraju s vama?” „Naravno. Kako bismo inače znali ko je bio gde i kada?” „Postoje li zapisi poseta?” ,,Da. Elizabet ih je držala u dokumentu koji je zvala...” „Vogelsang papiri?” ,,Da, to je bila njena mala šala. Zasmejavalo ju je to što su Vogelsang papiri bili kolekcija zapisa serije poseta duhova iz sedamnaestog veka. Nova forma istoriografije, rekla je. Da, to ju je zasmejavalo.” Znači fusnote u Alhemičaru, njen dokaz, bile su beleške razgovora sa duhovima, prizvanih u Prikvilou: Kaulija, Fokskrofta, Heringa, Gresvolda i ostalih. Mora da je napravila belešku Fokskroftovog priznanja, takođe. To bi bilo u Vogelsang papirima. „Šta se desilo s njima?” „Trebalo bi da su ovde...” Dilis je izgledala zabrinuto. ,,Nedostaju?” „Izgleda. Mislim da su završili na lomači. Neko je odlučio da su gluposti. Da li ste ikada prizvale Njutna?” „Pokušale smo jednom. Rekla sam Elizabet da to nikada više neču uraditi.” „I Elizabet je morala da ukrade prizmu iz biblioteke Vipl da biste to uradile?” „Prizma nije vredela. Rekla sam joj da neće. Stakleni predmeti jedva da ikada vrede. Isuviše su mutni za prenos duhova. Samo je ostavila trag vatre, visoko na zidu.” „Šta ste upotrebile umesto prizme?” „Pramen Njutnove kose. Elizabet ju je uzela iz izložbenog kabineta u Ren biblioteci. Bibliotekari su poznavali Elizabet, pa kada su joj dali medaljon na ispitivanje, i ostavili je samu s njim, uspela je da ga otvori i zameni kosu sa pramenom svoje. Bila je gotovo iste boje. Dobar par.” „Isuse. Da li je još tamo?” „Da, nije da možemo mnogo da uradimo povodom toga. Ja ne mogu da uđem tamo, kako bi ih ponovo zamenila. Ali turistima neće smetati. Niko nikada neće saznati.” „Da li je pramen kose vredeo?”
„Ne, bilo je to veliko razočaranje za nas obe. Oh, imati jednu od ovih indeksnih kartica za velikog čoveka... Kakav bi to trijumf bio. Ne. Gospodin F se pojavio umesto njega, pričajući gluposti.” A kako tačno, gospođo Kajt, razlikujete nijanse gluposti? „Pomalo je zbunjujuće”, rekla sam. „Zvali ste me jutros zbog...” „Jer gospodin F neće da napusti moju kuću; lomi stvari i monopolizuje tablu sa slovima. Ima poruku za ,,LB” kaže. Ne znam nikog drugog s tim inicijalima, osim tebe. Zaista bih volela da koriste puna imena, a ne samo inicijale. Bilo bi mnogo lakše.” ,,A poruka?” Poruka za mene od Ezekijela Fokskrojta, koji je umro pre 300 godina? Šta bi uopšte mogao meni da kaže? „Zapisala sam je na poleđini kartice.” Okrenula sam karticu. Poruka je bila jednostavna: Bez svedočanstva. ,,On je”, dodala je Dilis „veoma uporan s tom frazom: „Bez svedočanstva.” Bio je toliko uporan, da je ostavio veoma duboke ogrebotine na mom umetku. Nikada ih se neću rešiti.” „Mislim da razumem”, rekla sam. ,,Ne sme da postoji nikakav dokaz. Mora da se završi ovde.” „Tebi to ima smisla?”, rekla je. „Imam jednu ili dve stvari da proverim”, rekla sam, „ali da, znam šta želi od mene.” Trebalo mi je malo vremena da razmislim. Nije me ništa pitala. Uvek sam se pitala zašto. Neko njeno pravilo, pretpostavljam. Nešto o tome kako treba da ostavi svoje klijente da sami srede stvari.
L
ili Ridler nije posetila Emanuela niti se oprostila od svog prijatelja. Nije mogla. Krila se. Ni ti ga nisi ponovo posetio; bio si van zemlje – negde preko mora. Emanuel Skorsa napadnut je u noći 2. novembra i umro je 9. novembra na intenzivnoj nezi bolnice Abenbruk. Kao Džejms Valentajn, tri stotine i trideset šest godina pre, trebalo mu je tačno sedam dana da umre. Za razliku do Džejmsa Valentajna, on je umro pod svetlom halogene sijalice, u bolničkoj sobi, sa svojim roditeljima, Marijom i Markom Skorsom, koje je savetovao zabrinuti lekar, i koji su tražili da se aparat za održavanje u životu isključi. Bio je ubijen, rekli su, otrovom za pacove – organi su mu otkazali. Džejms Valentajn, profesor grčkog, umro je u svojim odajama u Trinitiju, sam, u mraku. Negde u policijskoj stanici Parksajd, kancelarija je već bila spremljena za istragu ubistva. Forenzičari su već prikupili uzorke ispod Emanuelovih noktiju, kao i dokaze i uzorke krvi sa njegovog kaputa i pantalona, i oko njegovih rana. Kada su forenzički službenici završili posao na mestu ubistva u prolazu Svetog Edvarda, policajci su sklonili bele čaršave i crvenu traku. Bicikli – samo nekoliko za početak – počeli su da se vraćaju putem kroz prolaz, i niz Kings parejd: studenti, na putu ka biblioteci, nagomilane knjige u korpama njihovih bicikala; turisti, koji su se divili svežoj jutarnjoj svetlosti i mrazu na travi, zastajali su da fotografišu. Ispod mosta Garet hostela čamdžije su čistile i polirale strane svojih čamaca, spremajući da ih odlože za zimu. Sve se promenilo skoro preko noći, kao da je pomeren prekidač. Menjač postavljen na mesto i noga, besno pritisnuta na papučicu za gas. Policija je pokrenula istragu o ubistvu. Neko te je pozvao iz Sjedinjenih Država; promenio si svoju kartu i otišao avionom gde god da si bio, nazad preko okeana. „Emanuel je umro jutros”, poslao si mi poruku. „Vraćam se.” Članovi specijalne jedinice Skotland jarda istražuju rezervisane sobe grupa za oslobađanje životinja u hotelima Kembridža. Dokumenti su izvučeni iz ormara; pretražene baze podataka na kompjuterima, osumnjičeni identifikovani, a zatim raspoređeni po značaju. Imena osumnjičenih bila su ispisana na beloj tabli: Samjuel Felps, Roma Smit, Sara Drebl, Piter Makjuen i Lili Ridler. Policija je, obaveštavale su novine, tražila članove grupe za oslobođenje životinja pod imenom NABED. Nedeljama su svi koji su imali mišljenje, izgleda, govorili o pravima životinja i životinjskoj etici. San je sada sve aktiviste za prava životinja zvao ,,čudovištima”. Moral mejz radio-stanice For odmah je pustio stari
snimak diskusije u kome su se vodeći teoretičari za zaštitu prava životinja svađali i unakrsno ispitivali. Kembridž je bio pun novinara i fotografa, i svuda su bili portreti Emanuela Skorse, drugačiji, kao mučenika naučne istine. Još niko nije otkrio njegovo članstvo u Vojsci za oslobođenje životinja. Niko ni neće, čak ni za vreme suđenja Lili. Kada si se vratio iz Amerike (ili gde god da si bio), bilo je nemoguće da se vidimo. Dovoljno dugo da mi lice zaceli. Dovoljno dugo za poruku koju je moje lice trebalo da ti donese, a ne da prenese. Videla sam tvoju fotografiju na Emanuelovoj sahrani, njegova majka, obučena u crno, praznog lica naslonjena na tvoju ruku. Čula sam tvoje govore i intervjue. Čula sam te u jutarnjem programu radija. Videla sam te jednom na večernjim vestima. Bio si strastven, razuman i slobodouman. Govorio si o Emanuelovoj briljantnosti, o njegovom smislu za humor i njegovoj dobroti. Direktno si pozvao sve one koji nešto znaju o ubistvu da se jave. Ponudio si nagradu. I iz prostorija odbora, i soba za ispitivanje, i policijskih stanica i studija za snimanje, nastavio si da mi šalješ poruke – nežne i šarmantne – i ja sam nastavila da odgovaram. „Lidija, kada se sve ovo završi, hoću da odemo.” „Lidija, imam neka pitanja za tebe.” „Lidija, ne mogu da živim više ovako. Moramo da se suočimo sa nekim stvarima.” ,,Znam”, odgovorila sam. „Znam.” Tokom čitavog novembra odgovarala sam na tvoje poruke i tvoje mejlove, mučno, pokušavajući da ne odam ništa od onoga što sam sada znala, ni u svom tonu niti u svojoj tišini. Pokušavala sam da, usred krhkosti naše veze, održim pribranost. Odlučila sam da sačekam i vidim šta će se otkriti. Bio si u Londonu većinu novembra; slao si mi mejlove iz svoje sobe ili iz Internet kafića. Nekada bi zavlada tišina na nekoliko dana. Plašila sam se za tebe, onoga što se možda događa u tim tišinama i u tim nevidljivim hodnicima moći kojima si koračao, ili u mračnim ulicama oko tvog hotela. Zamišljala sam te u tim lavirintima kao Fokskrofta, ili kao progonjene alhemičare u uličicama Londona ili Antverpena ili Pize, dok su nosili to opasno znanje, vukove kako se približavaju. I dok sam čekala, poveravajući svoju budućnost i tvoju kom god lutkaru, koji je držao naše konce, ponovo sam napisala Alhemičara. Neutralisala sam ga. Bez svedočanstva, rekao je gospodin Fokskroft. I ja sam razumela. Da, vidiš, Kamerone, napravila sam dogovor sa gospodinom Ezekijelom Fokskroftom, obučenim u crveno, mojim duhom šetačem, da ću izmeniti Elizabetino poglavlje, „Grimiznu sobu”, zapis o njegovoj krivici, izmeniću to poglavlje da se duhovi smire, da se zaustavi deux ex machina. Moralo je da prestane. On se, čini mi se, složio. Jedanaesti novembar je prošao. Gledala sam lokalne večernje vesti. I dalje je bilo dosta priče o Emanuelovoj smrti. Ali nije bilo novih umorstava. Nijedan izveštaj o smrti. To je moralo nešto da znači. Fokskroftov zavet će se održati. U nadi i očekivanju tog raspleta, spalila sam sve pisane dokaze – Elizabetinu kopiju „Grimizne sobe”, njene beleške, Dilisine beleške, dokument koji je ostavila
za mene. Na Elizabetinoj lomači gledala sam ivice papira kako se uvijaju i umotavaju, i ugljenišu u vatri koja je gorela plavo, zeleno i narandžasto. Počela sam novo poslednje poglavlje Alhemičara i preradila nekoliko prethodnih poglavlja, tako da ne bude ni traga od dvosmislenosti ili zaključaka, ni traga od Elizabetinih optužbi. Bez aluzija o tome da je Njutn imao koristi od tih neobjašnjenih smrti; bez napomena o Fokskroftu i trovanjima, samo uobičajeno završno poglavlje biografije velikog čoveka – Njutn, genije. Završila sam ga za nekoliko nedelja. Bilo je to kratko završno poglavlje, lako za pisanje. Alhemičar, dok sam ga pisala kao duh-pisac, bila je dobra knjiga, ali nije bila Elizabetina knjiga. To jeste dobra knjiga. Recenzenti su aplaudirali Elizabet Vogelsang na njenoj učenosti, njenom poznavanju složenih evropskih mreža i Njutnovoj povezanosti s njima, ali isto tako i na njenom razumevanju koliko malo je na kraju Njutn zavisio od alhemije u svojoj nauci – kako je jednom i zauvek ideja o Njutnu čarobnjaku ostavljena da počiva u miru. Pre nekoliko meseci knjiga je nominovana za nagradu Vitbred, u kategoriji biografije. Nije je osvojila, iako su izdavači iskoristili nominaciju na koricama knjige, zarad publiciteta. Nisam znala sve to u novembru 2002. godine. U novembru sam samo završavala stvari. Nisam imala izbora.
A
onda, u decembru, poslao si mi poruku koje sam se plašila. ,,U Kembridžu sam”, pisalo je. „Nađimo se. Moram da te vidim.” ,,U Norfoku sam. Pored mora”, odgovorila sam, kada sam pregledala svoje lice i odlučila da još nije sigurno. Video bi ožiljke. Nisam mogla da ih sakrijem. Još jedna poruka od tebe, pratila je moju: „Ti si na moru? Ne verujem ti. Pokaži mi. Pošalji mi sliku mora sa svog mobilnog.” Bila je neka slika stare kuće za čamce na nekoj plaži u Norfoku, na Elizabetinoj tabli. Fotografisala sam sliku kuće za čamce, uramljenu na moru i poslala ti je. Nekoliko minuta kasnije čula sam tvoj glas kako govori: „Znam gde je to”, rekao si smejući se. ,,To je mesto na koje je moja majka imala običaj da ide, u Hičamu. Srušili su ga prošlog leta, da naprave hotel. Dobar pokušaj. Nađimo se sutra? Lidija – javi se. Znam da si tamo.” Podigla sam slušalicu. „Plašim se”, rekla sam. „Zasada je sigurno”, odgovorio si, nežno. „Treba samo da mi veruješ. Sve se smirilo. Postarao sam se za to.” „Zaboravila sam kako zvuči tvoj glas”, rekla sam. „Toliko vremena je već prošlo.” „Nisu mi dali da te zovem. Rekao sam ti. Ubijalo me je, Lidija, to što ne mogu da te vidim. Toliko sam umoran. Nikada mi nisi bila ovako potrebna. Nađimo se. Samo na sat vremena. Molim te.” A zašto bi te sada pustili da me vidiš? Šta to znači? ,,’Zeleni zmaj’”, rekla sam, duboko udišući. „Nađimo se sutra uveče u ’Zelenom zmaju’, u Čestertonu. Kupiću ti pivo. Tamo je mumificirana mačka...” „Mumificirano šta?” „Mačka – mumificirana mačka – zazidana u kaminu, tamo. Da sačuva od zlih duhova.” „Trebaće više od mumificirane mačke...” ,,Šta?” ,,Oh, ništa. Samo šala. ’Zeleni zmaj’ u osam? Ne mogu da dočekam da te vidim. Prošlo je četiri nedelje, skoro pet.” Zauzeo si kožnu sofu, blizu vatre, dok sam ja stigla. Računala sam na svetla tamo, pošto su isuviše zagušena za tebe da bi primetio poslednji vidljivi ožiljak,
visoku crvenu posekotinu, na mom obrazu. Ali, primetio si. Bila je to prva stvar koju si video. Približio si se kada sam sela, odvijajući moj šal i otkopčavajući moj kaput. Prešao si prstima preko rane. Polako. Kao da sam povređeno dete. „Hladne ruke”, rekla sam. „Šta se desilo?” „Na šta misliš?” „Tvoje lice – izgleda kao da si se tukla.” „Da”, rekla sam. „Ulična tuča. Znaš mene. Ne mogu bez nevolja. Ne. Samo gadna posekotina od grane jednog drveta u bašti Studija. Išla sam ka reci, po mraku, i naletela pravo na nju. Nije toliko strašno kao što izgleda. Koji idiot, a?” „Ne, ti nisi idiot.” Šta je taj komentar odao? Posmatrala sam te pažljivo, tvoje lice blizu mog, tvoje uske oči, kako me čitaju. Da li si znao? Da li ti je neko iz Sindikata rekao? Poslao ti fotografije, možda? Skrenuo si pogled. „Adnams54?”, pitao si. „Mislila sam da ja plaćam ovu turu”, rekla sam, tiho. „Isuse, rekao si da si umoran. Izgledaš kao da imaš sto godina. A verovatno si i smršao od kad sam te poslednji put videla. Šta si radio?” Ova razrađena igra nevinosti ili neznanja, pomislila sam. Koliko još možemo da je održimo? „Hvala. Samo posao. Uobičajeno. Voleo bih da mogu sve da završim sada. Ali toliko toga je sada na kocki.” Gledala sam te kako odlaziš do bara, posmatrala te, visok, poznati oblik, plava košulja preko iznošene crvene majice, krem pantalone, smeđe cipele, koje je trebalo izglancati. Bio si na samom kraju veoma dugačkog teleskopa. Videla sam da više ništa ne znam. Sve je bilo moguće. Mogla sam da verujem u sve. Da mi je neko rekao da si ti izdao naređenje da me napadnu, kako bi me uplašili i naterali da napustim Kembridž, kako više ne bih bila tvoja Ahilova peta, da su mi rekli da želiš da me ukloniš, po bilo koju cenu, možda bi im poverovala. A opet, da je neko rekao da ćeš me štititi više od svega, da, poverovala bih i u to. Oboje smo bili upleteni u tvoju mrežu, njeno nadgledanje, njene kamere i sprave za praćenje telefona, njene satelite i kompjuterske sisteme. Nije bilo odvajanja od nje, niti mogućnosti da se izvučemo od onoga što znamo, bez mogućnosti bega u neku sigurnu budućnost. Znanje će imati posledice, žrtve. Cena koja mora da se plati. Jedno od nas mora da pronađe izlaz, mislila sam. Mora da postoji izlaz. Morazapin, formula koju si stvorio i koju si jedino ti mogao da razviješ; šta god da si želeo da ona bude, je, pod tvojim mračnim gazdinstvom, procvetala u drogu koja parališe, hemijsko oružje. Da, šta god da si želeo da bude, sada je imala 54
Vrsta piva (prim. prev.)
snagu da parališe armije, da ih pripremi za pokolj. Mogla je da uništi čitave gradove: Teheran, Basra, Bagdad. Hoće. Mnogo toga jeste bilo na kocki. Nisu mogli da te puste. Bio si njihov Dedal – nosio si tajne lavirinta u svojoj glavi. Nisu mogli tek tako da te puste da odeš. „Jesi li videla pločicu na zidu?”, rekao si, stavljajući dva piva na sto. ,,Za čoveka koji je nestao? Tamo, ispod police u uglu. Poznata je.” ,,Ne mogu da pročitam odavde”, rekla sam. „Moj vid nije toliko dobar.” „Neki momak koji je imao trajekt ovde. Na polici, odmah pored pločice, stoji mali brod, šešir i pletena korpa, sa termosom za čaj i flašom. Ispod piše: ’1896 – sve što je ostalo u sećanje na Alfija Baseta, koji je misteriozno nestao, nakon što je napustio ’Zeleni zmaj’ i prešao reku, svojim čamcem.’” „Jadan Alfi”, rekla sam. ,,I nikada nisu pronašli njegovo telo. Kako je bilo u Americi?” Reci mi. „Dosadno. Nisam dugo bio tamo. Morao sam da se vratim da se bakćem sa novinarima posle Emanuelove smrti. Bilo je dosta političkog rasipanja. Sastanaka i pregovora i dogovora. Nije dobro.” Nikada mi nećeš reći. Ova izbegavanja među nama. Ogromne pukotine na pejzažu. „Videla sam te na televiziji.” ,,A knjiga? Kako je Alhemičar?” „Završen je. Završila sam ga.” „Jesi li spremna da izvučeš čep?” „Šta je to?” „Ručna bomba. Rekla si da će Alhemičar biti kontroverzan. Rekla si da ćeš izvući čep.” Nasmejala sam se. „Ručne bombe nemaju čepove; imaju igle. Pogrešila sam. To je dobra knjiga, važna knjiga za istoriju alhemije, ali nema ničeg toliko kontroverznog. Nikakvih bombi.” „Šteta. Bilo bi dobro videti da malo leti perje među istoričarima nauke. Lidija, koliko si hrabra?” „Ne mnogo. Bila sam. Sada nisam toliko hrabra. Zašto?” „Želim da sedim pored otvorenog prozora sa pogledom na vodu. Sobu sa tobom u njoj, i tišinom. Mermerno kupatilo. Daleko odavde. Baš daleko odavde. A tu su i stvari koje želim da ti kažem. Hoćeš li doći? Samo na nekoliko dana? Želim da znaš neke stvari. I mogu da učinim da bude bezbedno. Imam nekoliko usluga, na koje mogu da se pozovem.” ,,Da”, rekla sam, polako, dovršavajući svoje pivo. „Hoću. Ali sada moram da idem. Stvarno. Izvini. Ne osećam se najbolje.” I ja imam nešto da kažem tebi. O kraju priče tvoje majke i čoveku u crvenom. I nisam sigurna da mi je više stalo do sigurnosti. Da, doći ću i reći ćemo jedno drugom neke stvari. Vreme je. „Doći ćeš?”, rekao si. „Venecija? Da li ćeš doći u Veneciju?”
„Da”, rekla sam. Samo to. Samo da.
Adresirala sam kovertu na tebe – dr Kameron Braun, Triniti koledž, Kembridž – i ubacila kopiju Elizabetinog poglavlja, „Grimiznu sobu”, unutra, fotokopiju koju sam napravila noć pre nego što sam zapalila Elizabetin originalni primerak poglavlja i sve ostale papire. Markice na koverti su bile božićne markice, Madona iz sedamnaestog veka i dete, u svetlim, uljanim bojama, dete kako drži crveni nar. Poslala sam je te noći, ubacila u poštansko sanduče na uglu Junion lejna. Poklon. Izgubljene reči tvoje majke, vraćene tebi, kao poklon od mene. To je bilo ono što je tražila. To je bilo ono što je pronašla. Prokleti sedamnaesti vek Elizabet Vogelsang – mračna istorija, zakopana ispod mita o velikom čoveku. Istorija koja će sada morati ponovo da se sahrani. Ali, prvo si morao da je vidiš – kraj priče tvoje majke. Još jedan od krugova kosa.
K
ameron kasni”, rekla je Kit, dok sam pomagala njoj i Mariji da nose tanjire od novogodišnje večere sa stola u kuhinju. Zimska bašta gde je Kit ukrasila svoj dugački trpezarijski sto bršljanom, zlatom, svećama sa ,, mirisom cimeta, đumbir roze ljiljanima i činijama narandži i smokava, izgledao je kao prizor sa Karavađove slike. Izobilje i žrtva. Nova godina trebalo je da počne. Zabava sa večerom. „Mislim da neće stići”, rekla sam. „Već bi bio ovde.” Proverila sam moj telefon. Stigla je poruka. Ponovo sam osetila zadovoljstvo, kao hemikalija koja mi prolazi kroz vene. Pisalo je: „Stigao sam do ’Oranja’ i ’Vune’, ali Leo je sa mnom. Bogovi nisu sa nama večeras. Pisaću kasnije.” Isključila sam telefon. Kada sam se vratila za sto, rekla sam „Kameron se izvinjava.” „Da nema ovaj virus koji kruži?”, rekao je Tom. ,,Ne, na drugoj je zabavi i mislio je da će moći da se izvuče, ali ispostavilo se da ne može.” „Ponestalo mu je alibija? Sigurno ne Kameronu”, rekao je Entoni pokvareno. ,,U alibijima leže pare”, rekla je Kasja. „Možemo li da promenimo temu?” Entoni je gledao u mom pravcu, dok sam govorila, čekajući da vidi koliko mogu da izdržim. ,,Oh ne, nisi me razumela”, odgovorila je Kasja brzo. „Nisam tu da sudim. Samo mi je interesantno, to je sve. Imam nekoliko prijatelja koji su u tvojoj...” Odjednom je prestala, shvativši da svi za stolom slušaju. ,,Situaciji?”, rekla sam. ,,Da.” „Koja je to situacija?” Tom se radoznalo nagnuo napred. „Žene koje imaju aferu sa oženjenim muškarcima.” Entoni je znao da me povređuje, ali bio je suviše pijan da bi se brinuo. Sada me je i Kit gledala, takođe. Entoni je nastavio, baš kada je Kit pojačala CD plejer, tako da se žalosni glas Medelin Pjero raspukao preko naših reči, pevajući baladu Leonarda Koena. „Kasja je samo rekla da ona ima nekoliko prijateljica koje imaju afere sa oženjenim muškarcima... kao Lidija.” Pleši sa mnom do kraja ljubavi... „Kameron je oženjen?”, rekao je Tom. „To nisam znao.” ,,Da, to je nešto što i Kameron nekad zaboravlja”, rekao je Entoni.
Pleši sa mnom sve do tvoje lepote sa zapaljenom violinom... „Koliko afera imamo među nama, za ovim stolom, pitam se?”, rekla sam. „Lidija...” Kit je bila obazriva, Marija je pažljivo gledala. ,,Pa, ako će svi da budu licemerni oko toga...”, rekla sam, prateći šablon donjeg dela ljubičaste kože, napuštene smokve na mom tanjiru. Pleši sa mnom kroz paniku, dok se ne sklonim na sigurno... Ovo nije bilo vezano za afere, žene i ljubavnice. Ništa od toga nije bilo važno. Parališući lek, proizvodnja oružja, špijunaža, mreže koje su se širile svuda, infiltrirale u sve. Provirila sam na trenutak u mehanizme koji su održavali sve oko nas, podmazane poluge, opruge i točkove. I ti u sredini svega toga, ubacujući prekidače sam u lavirintu, mašine koje rade i koje više nisi mogao da kontrolišeš. Pleši sa mnom do kraja ljubavi... „Lidija, cigaretu?” Entonijeve oči nisu ništa otkrivale. ,,Da, izvedi me napolje”, htela sam da kažem, ali nisam. Izašli smo u noć. Lomača je bila u kazanu, u dvorištu, što me je podsetilo na jednu drugu vatru, pored koje sam jednom stajala. „Mislio sam da ti treba spasavanje”, rekao je, dodajući mi cigaretu. „Nemoj da stojiš preblizu vatri. Kaput će ti uhvatiti varnicu.” „Mislila sam da ti je prijatelj”, prošaputala sam, dok su mi dim cigarete i drveta pekli oči. ,,On jeste moj prijatelj. Poznajem ga dugo vremena. Obožavam ga. On je veoma neobičan. On je...” ,,Pametan?” ,,Da, on je veoma pametan. Najpametniji čovek kojeg sam upoznao. I najlukaviji.” „Koliko dugo si znao za nas?” ,,Od početka.” Zvučao je kao da se izvinjava. ,,Ha. Početak. Kada je to bilo? Znaš, ne mogu više da se setim početka... Da li ti je on rekao?” „Morao je nekom da kaže. Bio je u lošem stanju. Morao sam da ga spasavam nekoliko puta od tada. Kad tad će doživeti slom, znaš, deleći sebe između tebe i Sare. Ostavljajući te, vraćajući se tebi.” I ostalo. I sve ostalo. „On nije otišao. Ja sam.” „Kako god... Na kraju nije bitno, zar ne? Ti se uvek vraćaš. Tako i on. Bio je napolju, Lidija, pre nekoliko minuta, u autu. Poslao mi je poruku. Trebalo je da ti kažem da te čeka. Nisam stigao da ti kažem na vreme.” „Zašto nije poslao poruku meni?” „Zato što si isključila telefon.” „Šta je rekao?”
„Hteo je da ti kažem da te voli. Da je imao samo deset minuta, a onda je morao da ide. Ostavio je koverat ispod Kitinih vrata, očigledno.” „Prekasno je”, rekla sam. „Isuviše je kasno.” „Samo si umorna Lidija. Sve će...” „Znam. Ne govori mi. Sve će izgledati drugačije ujutru.” Sve je izgledalo kao da je u plamenu, napolju u Kitinom dvorištu. Vatra iz kazana činila je da sve izgleda kao da gori – rastinje, zid, rešetka, drveće. Ogromni požar. Entoni je dodavao još drva i granja u kazan. „Sada sve gori”, rekla sam. ,,Sve.” ,,Da”, rekao je Entoni. „Zapalićemo put u novu godinu. Biće to dobra godina. Videćeš. Sve će biti dobro.”
I
dalje imam ono pismo koje si ostavio ispod Kitinih vrata, na novogodišnje veče. Pisano rukom, crnim mastilom na debelom krem papiru, dva puta presavijeno, predivno simetrično. Karte su kupljene u turističkoj agenciji Benet, u Kings stritu, u pet po podne, 29. decembra. Stavila sam ih u kutiju koju si mi ti kupio, sa ispupčenom čapljom na poklopcu, zajedno sa svim stvarima koje si mi dao te jeseni i zime: svileni šal, bronzanu statuu Venere, školjku ostrige, primerak Ovidijevih Metamorfoza i Renesanse Voltera Patera, sa presovanim lišćem jesenjeg šafrana unutra. Napisao si: Draga Lidija, ovde je avionska karta za Veneciju. Znam da je ideja luda, ali bilo je toliko mračno u poslednje vreme. Samo sam imao osećaj da treba da nađemo malo zimskog svetla za nas. Zgrabimo ga, pre nego što nam ga oduzmu. Naći ćemo se u 5 sati na stanici u Kembridžu, u zoru, petog. Ne mogu da pobegnem ranije – treba da sredim stvari sa Sarom. Ponesi topao kaput. Venecija ume da bude hladna zimi. Pošalji mi poruku ako iz bilo kog razloga ne možeš da stigneš. K. B. Najfinija paučina hvata sunce na mom prozoru, jedna jedina nit paukove mreže. Prozor je izgreban, a kada sunčeva svetlost prolazi kroz te zaseke, boje krvare poput obojenog stakla. Bila je gusta magla tog jutra. Bilo je 4 i 45 ujutru kada sam stigla do taksi parkinga, pored paba u ulici Haj u Čestertonu, pa sam bila iznenađena da vidim da još jedan čovek stoji i čeka. „Idete li na stanicu?” rekla sam. „Hoćemo li podeliti vožnju?” Klimnuo je umesto odgovora, i zakoračio jedan korak unazad, u senku. Nekoliko minuta kasnije, nas dvoje smo zauzeli zadnje sedište taksija, koji se motao kroz ulice Kembridža, koje su bile prazne osim crvenih svetla ponekog automobila ispred nas, koja su se prelamala kroz kapljice na prozorima. Ulične svetiljke iznad nas, duž Elizabet vej bridža, pravile su veo od osvetljene magle. Taksista je gurnuo staklo između njega i nas – bilo je još rano za razgovore. U tišini, mislila sam na tebe na staničnom peronu, kako ću posegnuti da ti dotaknem ruku, zamišljala sam kako ćemo pričati, u početku o nebitnim stvarima, dok voz ide južno kroz zoru, prema aerodromu Stensted. Ne bih pitala kako si uspeo da pronađeš pet dana za izostanak s posla, početkom januara, kako bi otišao
u Veneciju, ili kako ti je laboratorija dozvolila da to uradiš sada, bez dodatnih mera bezbednosti. Niti bih pitala o tvom Božiću ili o Sari i dečacima. To se podrazumevalo. Bolje je da se ne pita. Uvek sam sebi govorila da bi ti uradio isto, da su naše situacije bile obrnute. Postoje stvari koje je bolje ne izgovoriti, bar ne još, ne do te sobe sa pogledom na more, ne do Venecije. Ne još. A onda, šta onda? Ti ćeš imati plan. Ti si već smislio šta ćemo da radimo – neki novi mehanizam za let. Pronašli bismo način da izađemo. Sada je sve bilo moguće. Uključila sam svoj telefon. Bila je poruka od tebe, označena malom, zlatne boje, kovertom, poslata sat vremena ranije: datum 5. januar, 3 sata ujutru. ,,U Trinitiju sam”, pisalo je. „Završavam neke papire u kancelariji. Nedovršene stvari.” „Grimizna soba”. Čitao si „Grimiznu sobu”. Ili pročitao. Videla sam stonu svetiljku, i bazen svetlosti koji je pravila, i tebe u njemu, kako čitaš bele stranice odštampanog rukopisa. Kameron Braun kako čita u bazenu svetlosti. „Šteta zbog magle”, rekla sam čoveku koji je sedeo pored mene. „Izgleda da je tamo negde gore kiša meteora, ili su bar tako rekli u novinama juče. Bili bismo deo šačice ljudi u Kembridžu, koji su ostali budni da bi je videli. Ukoliko je uopšte vidljiva.” ,,Da, znam”, odgovorio je čovek u crnom kaputu, gledajući kroz svoj prozor, upirući pogled gore, prema nebu. „Spektakularne su. Nikada iste.” Video je nekoliko? Kako je to moguće – da li je bio srećan? „Šta bismo videli?”, pitala sam, proučavajući njegovu kožu, oblik njegovog profila, u polumraku, boreći se da se setim nečega. „Šta bismo videli da stojimo napolju, gledajući gore u nebo, a da nema magle?” „Oštre tačke svetlosti, koje se sve šire iz jednog nepokretnog centra, u iskrzanim linijama. Nešto poput apstraktnog naučnog crteža.” Njegov glas bio je pun poput drveta, što me je podsetilo na žičane instrumente; tužan i usporen, poput violončela. „Kao vatromet?” ,,Ne, ne kao vatromet – mnogo haotičnije i osetljivije. Ni nalik kiši, zaista. Više kao oluja hiljade semena maslačka, podignutih vetrom odjednom, i povučeni u različitim pravcima.” Još se nije okrenuo prema meni. ,,Mreža”, rekla sam, bezimeni osećaj strepnje je rastao. „Da li vas znam odnekuda?” Tada se okrenuo da me pogleda, tako da sam prvi put u potpunosti videla njegovo lice. ,,Ne, ne verujem”, rekao je, ukočenog lica, bez osmeha. Za trenutak sam se napinjala tražeći njegovo lice; sećajući se napola. „Šta sam to zaboravila?”, rekla sam u tom prvom trenutku prepoznavanja, osećajući kako mi se puls ubrzava, udišući gustu aromu dima sumpora i balzama, kada mu se pogled susreo sa mojim, poredeći svoje pitanje sa mojim, pitajući, glasom koji se sada jedva čuo, samo:
,,Da li si zaboravila?” Sada, kada se okrenuo, setila sam se slova koja su se pojavila na ogledalu jednom, i čula stihove iz Biblije, koje su označavali: „Krvi ću te predati, i krv će te goniti”, slova koja su ispunila vazduh ukusom otrova. „Možete li da zaustavite? Molim vas, pustite me da izađem ovde”, rekla sam taksisti, glas mi je bio povišen, rukom sam udarala u staklenu pregradu kako bi me čuo, jedva kontrolišući potrebu da otvorim vrata i jednostavno iskočim iz kola u pokretu. „Tu smo, ljubavi”, rekao je. „Stanica Kembridž. Da li je sve u redu?” Magla je prelazila u laganu kišu. Čovek u crnom kaputu uputio se dole, ka Stejšn roudu, dok je taksista vadio moje torbe iz prtljažnika auta. „Idete na neko lepo mesto?”, pitao je, dok sam mu plaćala za vožnju. ,,Šta?”, rekla sam, zbunjena, posmatrajući tamnu figuru kako nestaje u daljini, ponekad osvetljena uličnim svetiljkama Stejšn rouda. „Nije važno. Putujte dobro, a?” Misliš da sam se izgubila. „Hvala vam”, rekla sam. Plutajući ne u tamu, već u tamniju nepoznanicu. Proveravajući svoj sat, vratila sam se ponovo u jutro. Čovek u taksiju, koga sam za trenutak, u mraku, pomislila da sam prepoznala. Priviđenje. Déjà vu. Ništa više. Bilo je 4 i 50 ujutru. Očekivala sam te u 5 ujutru. Kupila sam dve karte za Stensted, proverila vreme sledećeg voza i stajala na osvetljenom ulazu stanice, kako bih mogla da vidim tvoj auto. Mogla sam isto tako da stojim i na dnu mora, podižući pogled prema nekom bledom zelenom sumraku. Preletela sam preko nekoliko reči koje sam razmenila sa strancem, boreći se da shvatim. Šta sam to zaboravila? Da li si zaboravila? Da li sam zaboravila? Da li sam? ,,Ne. Držala sam se pogodbe”, rekla sam naglas. Pre nekoliko minuta videla sam te kako čitaš poglavlje tvoje majke, u bazenu svetlosti, u svojim sobama na Triniti koledžu; sada uopšte nisam mogla da te vidim. Nigde te nije bilo. Nestao si. U toj rupi koja je bila iščupana u noći, iščupana kroz prošlost, sadašnjost i budućnost, u toj rupi, nisam mogla da učinim ništa osim da se raspravljam sa Ezekijelom, moj glas, glasan i očajan, odjekivao je u praznom ulazu stanice. ,,Ne postoje podaci. Promenila sam priču. Znaš to. Ništa nije ostalo.” Ali lagala sam sada, čak i duhovima, fantomima, trikovima magle. Ezekijel je znao isto kao i ja, da nisam izbrisala poslednji pisani podatak, kao što sam obećala. Poslala sam ti fotokopiju „Grimizne sobe”, sa porukom: „Kamerone. Pročitaj ovo. Poslednje poglavlje tvoje majke. Nestalo je, ali sam ga pronašla. Shvatila je. Sve je shvatila. Kada ga pročitaš, uništi ga. To je važno.”
Nije bilo zvona kapele da obeleži peti sat, kako dolazi i odlazi. Htela sam da vidiš Elizabetinu verziju ’Grimizne sobe’, htela sam da znaš gde je priča tvoje majke vodila, njeno poslednje briljantno otkriće. Ti bi ga uništio. Ne bi ostali podaci, jednom kada to uradiš. „Neće biti podataka”, rekla sam ponovo. ,,On će ga uništiti... Ezekijel? Slušaš li me?” Prešla sam prstima preko ožiljka na mom obrazu, štipajući kožu tamo, kako bih zaustavila klecanje kolena. Dečak, koji je trčao na voz sa svojom majkom, okrenuo se da me pogleda, žena je pričala u vazduh. Ručne bombe imaju igle, ne čepove. I ponekad im treba duže nego što misliš da eksplodiraju. U 5 i 15 ujutru poslala sam ti poruku: „Zadržao si se?” Napisala sam i čekala, zadržavajući vazduh, dok čekam na jedan od tvojih uobičajenih odgovora: „5 minuta” ili „na putu sam” i kada ništa nije stiglo, znala sam. Taksiji, okupljeni da sačekaju sledeći voz sa Stensteda. Gledala sam nekoliko ranih jutarnjih putnika, kako izlaze sa stanice, osunčane porodice koje se vraćaju sa božićnih praznika u skijaškim odmaralištima, akademici koji putuju sami, nekoliko usamljenih biznismena u odelima, sa akten-tašnama. Gledala sam ih kako se ređaju u red za taksi i gledala kako taksiji nestaju. Bilo je hladno. Zora je bila nekoliko sati kasnije. Bilo je 5 i 20 ujutru kada sam te pozvala. Ostavila sam poruku: „Kamerone. Ne znam šta da radim. Pozovi me. Sada nikako ne možemo stići na taj avion. Da li smo se možda mimoišli? Da li si mislio da se nađemo na nekom drugom mestu?” Do 7 ujutru je poručnik Kaf, dok je stajao pored tvog tela u dnu stepeništa E na Triniti koledžu, iza crvene plastične trake, koja je obeležavala ivice ,,nesreće”, zapisao moje reči sa tvog telefona u svoju beležnicu, odmah pored poruke o sedam posekotina na tvom licu. Glasovna poruka od ,,LB”: 5 i 20 ujutru, 5. januara. Reči su bile ispisane, moje reči, pri tom smrtonosnom padu: ,,Da li si mislio da se nađemo na nekom drugom mestu?”
P
ostavili su pločicu za tebe danas, Kamerone Braune, 19. novembra 2004. godine, u kapeli u Trinitiju, skoro dve godine nakon tvoje smrti. To je neka vrsta trijumfa, zar ne? Dopalo bi ti se. Ne klupa u parku, već bronzana pločica u kapeli. Još jedan od poznatih ljudi Trinitija. Samo pločica, ne statua, kao što su je dali Njutnu. Veoma je jednostavna i fina: ,,U sećanje na Kamerona Brauna, neurobiologa, 1945-2003.” Sara je bila tamo i tvoji dečaci, pa nisam ostala. Izgleda bolje nego poslednji put kad sam je videla; pogodilo ju je jako – suđenje i sve one priče koje su morale da se pojave o tebi i meni. Držali su govore kada su otkrivali pločicu. Izvukla sam se. Treba da idem na Lilinu sahranu. Obesila se u Holoveju, 11. novembra, pre samo nedelju dana, kada su upravnici okrenuli glavu, na dovoljno dugo. Rekla je da hoće, pa smo znali da je samo pitanje vremena. Nije mogla više, rekla je. Nije bila od koristi u zatvoru, rekla je. Ništa nismo mogli da uradimo po tom pitanju. Jednom kada je pročitala to poslednje poglavlje Elizabetine knjige, bilo je samo pitanje vremena, kao što je i za mene. Pitanje vremena. ,,Mi smo poput mrtvih zidova, ili zasvođenih grobova – koji, srušeni ne prave odjek.” . Dilis će poći sa mnom na Lilinu sahranu. Ali niko od Lilinih ljudi neće biti tamo. Ne mogu, znaš. Tvoji ljudi su uništili njihove. Uspelo je na kraju. Zakoni su promenjeni, mreže uništene. Njihovo vreme je završeno. Policijska istraga, naravno, nije uspela da pronađe vezu između Sindikata i NABED-a, a umesto toga utvrdila je da je Lili Ridler učestvovala u smrtima Elizabet Vogelsang, Emanuela Skorse i Kamerona Brauna, kao i u napadu na Lidiju Bruk, kao deo kampanje nasilje, koju je vodila teroristička organizacija zvana NABED. Nastavila je da dokazuje da je nevina i odbila da otkrije ime bilo kog člana grupe. Niko nije pronađen. Ko je stajao iza tebe na tom stepeništu u Trinitiju? Ogorčeni alhemičar u crvenoj odori, pokušavajući da izbriše poslednje tragove istorijskih podataka ili čovek sa crnom balaklavom, član Sindikata koji je radio na očuvanju tajnosti hemijske formule, koja parališe svoje žrtve i koja će, pre ili kasnije, povećati rat protiv terorizma? Dve čestice koje se kreću zajedno kroz vreme i prostor, kao senka jedna druge. Jedna skrene, druga je prati. Slučajnosti. Koliko puta treba parče papira da odleti u bašti bez vetra, kako bi to prestalo da bude slučajnost? Nikada to nisam rešila.
Sanjala sam sinoć da trčim kroz stari grad, noću, između kanala i starih zidova, od krupnog kamena prekrivene lišajem i buđi. Bila je to trka pacova. Lavirint. Nisam mogla da izađem. Nije bilo nikoga, koga bih mogla da vidim. Ponekad je bilo kao film – Bunjuelov – gde svi zauvek pokušavaju da stignu negde u prelepoj odeći, visokim potpeticama i svilenim šalovima, ali su zaboravili kuda idu, i gladni su i dezorijentisani. Prvo sam prešla prstima, a zatim i zglobovima duž zida. Osećaj je bio poznat, ali nisam mogla da se setim gde sam to ranije videla. Bile su tu uličice i lukovi, pragovi i ponekad voda, kao mala pristaništa pored staze. Pacovi su isplivavali na ivicu; jedan je izašao iz vode na kamen, njegov dugački rep klizio je kao mokra zmija iza njega. A onda je nestao. Zaboravila sam nešto važno. Nešto što je trebalo da uradim. Pratila sam nešto u crvenom, dete koje je izgleda plakalo, a onda mačku koja je krvarila. Ne brini, rekla sam. Dolazim. Dolazim. Onda sam ja bila ispred crvenog ogrtača, krvarila, ranjena, uplakana. I ja sam bila ti, koji prati mene. Nije imalo nikakvog smisla. Probudila sam se padajući kroz senke meseca, znojeći se; probudila sam se osećajući da me gledaš, ležeći blizu. Da li je svetlost, ispunjena vodom, i dalje pravila senke na zidovima u Studiju? Da li površina sadašnjosti i dalje može da se izbriše i propusti prošlost? Šta je sve još moguće? Ti možda znaš, Kamerone. Ti, koji si prešao na drugu stranu; ti koji me posmatraš, ti koga uvek vidim u uglu oka, kojeg mogu da uhvatim na ivici svog vidnog polja. Ti koji si uvek tamo. Vreme prošlosti i vreme budućnosti, ono što je moglo da bude i ono što je bilo, ukazuju na jedan kraj, koji je uvek prisutan. A ti, Kameron Braun, čovek lomova i prikrivanja, i dalje ležiš mirno, ispod, između, unutra, jer smo jednom postali, i dalje jesmo upleteni zajedno, zarobljeni, kao vreme u pređi svile.
Reč-dve o činjenicama i fikciji. Svi likovi iz sedamnaestog veka u ovom romanu – studenti, profesori, alhemičari, odbornici, hemičari i apotekari – stvarni su ljudi koji su ostavili podatke o sebi, od kojih su neki značajniji od drugih. Bila sam verna tim podacima. Smrti Gresvolda, Valentajna, Heringa, Bartona i Kaulija prikazane su onako kako su opisane u dnevniku odbornika Njutna. Odbornik je očigledno smatrao da postoji nešto uznemirujuće u vezi svake od ovih smrti. Isak Njutn ostavio je mnogobrojne informacije o sebi, ali i dalje postoje neke oblasti njegovog života koje nisu najbolje rasvetljene i nikada neće biti; godine koje je proveo u apotekarevoj kući u Grantamu frustriraju svojom nejasnošću. Bila sam verna onome što je poznato, ali sam, kao i Elizabet, nagađala o tome šta je tamo moglo da se desi. Ezekijel Fokskroft, matematičar, alhemičar, profesor na Kings koledžu, ostavio je samo najsenovitije podatke o svom životu. Poznat je jedino kao gospodin F, koji se spominje u Njutnovim sveskama, kao prevodilac važnog rozenkrojcerovskog teksta, Hemijsko venčanje, na Venovoj listi studenata Kembridža, Alumni Cantabrigienses, kao i u par pisama koja su razmenili Henri Mor i Elizabet Fokskroft. U ovoj knjizi, satkala sam smrti u Trinitiju koje su bile pažljivo istraživane, Njutnovu alhemiju i lik Ezekijela Fokskrofta, kako bih ispričala priču o pokroviteljstvu i ubistvu. Ta priča predstavlja nagađanje. Da li je ona takođe i fiktivna, nikada se neće saznati. Rebeka Stot, septembra 2006.
1629 Jezekilj Fokskroft je rođen u Stoku, okrug Šopšir ; njegova majka, Elizabet Fokskroft, i njegov ujak, Bendžamin Vičkot, oboje su bili filozofi zainteresovani za alhemiju. 1642 Njutn je rođen na Božić (4. Januara 1643. po novom kalendaru) u Vulstorpu, Linkolnšir, Engleska. 1649 Ezekijel Fokskroft upisuje se na Kings koledž u Kembridžu, gde je njegov ujak bio rektor. 1650-ih Njutn je poslat u Kings školu u Grantamu. Odseda u apotekarevoj kući. 1652 Fokskroft je postavljen za profesora na Kingsu. 1660 Obnavljanje monarhije nakon građanskog rata. Čarls II je krunisan. 1661 Njutn dolazi u Kembridž. 1661 Početak obnavljanja engleske industrije stakla pod monopolom Džordža Viljersa, drugog vojvode od Bakingema, nekadašnjeg studenta Triniti koledža, pokrovitelja Abrahama Kaulija. Venecijansko staklo imalo je dominaciju na svetskom tržištu sve dok engleski zakoni nisu ograničili uvoz stranog stakla 1664. godine. Bakingem počinje da unajmljuje italijanske staklare za svoje fabrike stakla. 1662 Kristofer Meret, hemičar i član Kraljevskog društva, objavljuje svoj prevod knjige Antonija Nerija Umetnost stakla (1612.), čineći da tehnike italijanskog staklarstva budu dostupne engleskim staklarima. 1662 Njutn samouko savladava skraćeno i šifrovano pisanje; piše listu svojih greha. 1662 Samjuel Hartlib, alhemičar i špijun, centralna iičnost alhemičarske mreže, umire u Londonu. 1662 30. novembra, oltar u kapeli u Trinitiju je uništen u požaru. 1664 Njutn dobija stipendiju Trinitija; konkurencija i Njutnov loš rezultat na ispitu ukazuju na moćno pokroviteljstvo. 1664 Između aprila i maja. Njutn započinje eksperimente sa svetlošću. 1664 17. decembra kometa se kreće na nebu. Njutn je posmatra. I dalje se kreće 23. decembra. 1665 5 januara Ričard Gresvold, profesor na Trinitiju, pada niza stepenice, po svemu sudeći pijan, i gine. 1665 3. aprila prolazi druga kometa; smrti od kuge počinju u Londonu.
1665 U maju, Abraham Kauli, poznati pesnik, profesor Trinitija i jedan od osnivača Kraljevskog društva, oboljeva, a zatim i pada u svojoj kući u Čertsiju, Sari, pri čemu biva teško povređen. Dva meseca kasnije sastavlja svoj testament. 1665 Sir Kenelm Digbi, alhemičar, umire u 62. godini. 1665 Džordž Starki (Ejrenej Filalet), alhemičar, umire u 37. godini. 1665 U svojim sobama u Trinitiju, Njutn dokazuje da je bela boja nastala od drugih boja, i pada u postelju pateći od privremenog slepila. 1665 U avgustu Njutn kupuje prizmu na Stauerbričkom vašaru; zatim odlazi iz Kembridža i vraća se u Vulstorp. 1665 Nakon Miholjdana izbija požar u staroj biblioteci u Trinitiju. 1666 U martu se Njutn vraća u Kembridž; kuga u Kembridžu se širi sa porastom temperature u proleće. Negde između 1665. i 1666. Njutn oblikuje zakone gravitacije i osnove onoga što će biti poznato kao matematička analiza. 1666 Radeći pod svetlošću sveće do kasno u noć, Njutn smišlja metodu izračunavanja tačnog stepena zakrivljenosti linije, metod koji će kasnije biti poznat kao diferenciranje. 1666 U junu, Fransis Barton, profesor Trinitija, gubi razum i biva izbačen sa koledža. 1666 22. juna Njutn napušta Kembridž i odlazi za Vulstorp; kuga se vratila. 1666 Između 2. i 5. septembra besni Veliki požar u Londonu. Šestina stanovnika Londona ostala je bez doma. 1666 Tomas Von (Eugenije Filalet), alhemičar, umire u 44. godini. 1666 2. novembra Džejms Valentajn, profesor na Trinitiju, pada niza stepenice po svemu sudeći pijan – i umire nedelju dana kasnije, 11. novembra. 1667 25. marta Njutn se vraća u Kembridž i kupuje opremu koja nagoveštava da će ubrzo sprovesti seriju alhemijskih eksperimenata. Sada obavlja uspešne eksperimente sa bojama i svetlom. 1667 28. jula, Abraham Kauli, profesor na Trinitiju, razboljeva se nakon što je pronađen kako spava na polju blizu svoje kuće u Londonu, po svemu sudeći pijan, i ubrzo umire. 1666-7 Ezekijel Fokskroft počinje sa svojim prevodom „Hemijskog venčanja” Kristijana Rojzenkrojca, trećeg manifesta rojzenkrojcerovskog pokreta. Objavljeno posthumno 1690. 1667 U oktobru Njutn je izabran za profesora na Trinitiju. Ima sreće – tri profesora su umrla od kako je on došao u Kembridž: Gresvold, Valentin i Kovli; još jedan profesor, Fransis Barton, bio je izbačen zbog neuračunljivosti. 1667 U oktobru Njutn boji svoju sobu u crveno i kupuje još opreme da postavi ili dodatno opremi alhemijsku laboratoriju; Njutnov cimer Vikens, napušta koledž.
1668 Fransis Barton se vraća naTriniti. 1668 11. novembra mladi čovek pod imenom Ričard Hering udavio se u reci pored Trinitija. 1669 Njutn piše „De Analysi” još jedan kamen temeljac na putu prema matematičkoj analizi. 1669 Nikolas Le Fevr, alhemičar, umire u 54. godini. 1669 Njutn dobija mesto Lukasovog profesora matematike. 1674 U aprilu, Fransis Barton gine od pada niza stepenice u Kembridžu. 1674 Ezekijel Fokskroft umire.
Ovu listu, koju je Njutn napisao šifrovano 1662. godine u takozvanoj Ficvilijamovoj svesci, dešifrovao je tek 1963. Njutnov biograf Ričard Vestfol. Ovde je reprodukovana zahvaljujući ljubaznosti Internet sajta „Projekat Njutn”. Pre Bele nedelje 1662. Godine 1. Korišćenje reči (Bog) slobodno 2. Jedenje jabuke u kući Tvojoj 3. Pravljenje pera tokom Tvog dana 4. Poricanje da sam ga ja napravio 5. Pravljenje mišolovke na Tvoj dan 6. Smišljanje zvona na Tvoj dan 7. Prskanje vodom na Tvoj dan 8. Pravljenje pita u nedelju uveče 9. Plivanje u koritu na Tvoj dan 10. Stavljanje čiode u šešir Džona Kiza na Tvoj dan da ga ubode. 11. Neozbiljno slušanje i izgovaranje mnogih propovedi 12. Odbijanje da izađem u dvorište po naređenju majke 13. Pretnja mom ocu i majci Smit da ću zapaliti i njih i kuću nad njima 14. Priželjkivanje smrti i nada da će se nekima desiti 15. Udaranje mnogih 16. Nečiste misli reči i dela i snovi 17. Krađa trešanja od Edvarda Storera 18. Poricanje da sam to uradio 19. Poricanje za luk mojoj majci i babi iako sam znao za njega 20. Imanje više ljubavi prema novcu učenju zadovoljstvu više nego prema Tebi 21. I opet 22. I opet 23. Ponovno kršenje zaveta obnovljenog tokom pričešća 24. Udaranje moje sestre 25. Krađa sljiva i šećera iz majčine ostave. 26. Nazivanje Deroti Rouz goropadnicom 27. Pohlepa za vreme bolesti
28. Razdraženost prema mojoj majci 29. Prema mojoj sestri 30. Svađa sa slugama 31. Raznoliko izvršavanje svih mojih dužnosti 32. Zaludno govorenje na Tvoj dan i u drugim prilikama 33. Ne okretanje mojih osećanja bliže Tebi 34. Ne življenje prema svojim verovanjima 35. Ne voleti Te zarad Tebe samog 36. Ne voleti Te zarad Tvoje dobrote prema nama 37. Ne želeti tvoje naredbe 38. Ne dugo (želeti) za Tebe u (nečitko) 39. Plašiti se ljudi više od Tebe 40. Upotreba nedozvoljenih sredstava da bismo se izvukli iz nevolje 41. Briga za zemaljske stvari više nego za Boga 42. Ne žudeti za blagoslovom od Boga za naše pošteni trud 43. Izostanak iz kapele 44. Prebijanje Artura Storera 45. Uvijanje konopca u nedeljno jutro 46. Nastojanje da se prevari sa bakarnom polukrunom 47. Razdraženost prema gospodaru Klarksu zbog parčeta hleba i putera 48. Čitanje istorije hrišćanskih šampiona u nedelju Posle Bele nedelje 1662. Godine 1. Pohlepa 2. Pohlepa 3. Upotreba Vilsfordovog peškira da sačuvam sopstveni 4. Nemarnost u kapeli 5. Službe u Sv. Mariji (4) 6. Laganje u vezi sa vaškama 7. Poricanje mom kolegi iz sobe da znam da je pijanica 8. Propuštanje molitve (3) 9. Pomaganje Petitu da napravi njegov vodeni sat u 12 sati na subotnje veče
N
ajpre bih da se zahvalim mom ocu, Rodžeru Stotu, koji je dao toliko mnogo knjizi i meni; mom agentu Fejt Evans koja ju je razumela pri prvom čitanju; mom lukavom izdavaču, Helen Garnons-Vilijams, iz Vajndfelda & Nikolsona; Sindi Spigel iz Spigel-Graua; Emi Svini, mom američkom agentu; Keli Falkoner i Alanu Samsonu iz Vajndfelda; i svim onima koji su čitali nacrt: Džudit Bodi, Robu Ajlifu, Sali Klajn, Lusi Saderlend, Stefani le Vajant, Džonatanu Bertu, Čarliju Ričiju i mom sinu, Džejkobu Morišu. Za ideje i inspiraciju, mojim kćerima, Hani Moriš i Kezaji Moriš. Za priče o reci i njenim čamdžijama, i za opise načina na koji se svetlo podiže nad rekom u zoru, Džejkobu Morišu, uspešnom povremenom čamdžiji i mladom hedonisti. Za lepotu i upletenost, Džonatanu Bertu. Za pomoć u istraživanju, bibliotekarima univerzitetske biblioteke u Kembridžu, biblioteke Ren i biblioteke Vipl, Patriši Fari i Sajmonu Šaferu, mojim kolegama na Univerzitetu Anglija Raskin, kao i osoblju i studentima istorije i filozofije, naučnog odeljenja u Kembridžu. Takođe se zahvljujem i Dajani i Eriku Prenklinu, za priče o klanici Fenlanda u zimu, i Melani Pajper za pomoć pri odabiru slika. Zahvaljujem se fondaciji Hotornden što mi je 2004. godine omogućila da mesec dana pišem u zamku Hotornden, gde je ova knjiga završena, i za društvo Danijelu Farelu, Suzani Mur, Heder Dajer i Sari Stonič.
Mapa Murana, detalj sa mape Venecije, koju je nacrtao Jakopo de Barbari oko 1500. godine, čija se kopija nalazi u muzeju Korer u Veneciji. Crtež peći za proizvodnju stakla iz kataloga Vital Tatum iz 1879. godine. Kolekcija Ijana Makija. Osijas Bert, Stariji, Bodgon (Ostrige i čaše) oko 1610. godine, ulje na platnu. Prado, Madrid. Uz dozvolu galerije Prado. Njutnovi crteži njegovih eksperimenata sa šilom, iz kolekcije Portsmut, dodatak rukopisu 3995, str. 15; uz dozvolu uprave unvirezitetske biblioteke u Kembridžu. Plakat 1665. godine: Velika kuga u Londonu. Drvorez. Mapa Kembridža, koju je nacrtao Džordž Braun 1575. godine, iz knjige Džordža Brauna i Franca Hogenberga, Civitates Orbis Terrarum. Colonie 1577-88. godine. Crtež experimentum crucis, rukopis 361 iz Njutnovih spisa. Crtež za drugo izdanje Optique. Uz dozvolu Vorden & Felous, Nju Koledž, Oksford. Naslovna strana knjige Džona Bejta, Misterije prirode i Umetnosti, 1635 godina. Detalj sa crteža Trinitija, Dejvida Logana, Cantagrigia Illustrata, 1690. godine, koja prikazuje Njutnove sobe, baštu i alhemijsku laboratoriju. Dorothy555 & kokica
