Osnovni principi šahovske igre u fazi otvaranja U trodelnom intervjuu koji je povodom objave svog povlačenja sa šahovske scene Gari Kasparov ekskluzivno dao za sajt ChessBase (videti www.ChessBase.com, 5. april 2005.) deo razgovora posvećen je izuzetnom značaju faze otvaranja u savremenoj šahovskoj igri. Kroz svedočenje igrača koji je najviše doprineo usavršavanju i popularizaciji drevne igre vidi se koliko pažnje je posvećivao pripremama, tokom kojih je njegov štab neprekidno brusio varijante koje će kasnije kroz nastupe ovog velikana doprinositi njegovom legendarnom statusu. Trinaesti šampion sveta precizno analizira sadašnji trenutak, pri čemu posebnu pažnju posvećuje uticaju računara: strahovit porast igračke snage modula za analizu, kao i dostupnost ogromnih baza podataka, omogućavaju pravljenje gigantskih koraka i svakodnevno pomeranje granica našeg poznavanja šaha. Naravno, najosetniji pomeraj prisutan je baš u početnom stadijumu igre, tako da Kasparov procenjuje da je značaj otvaranja u odnosu na središnjicu i završnicu narastao do udela koji se kreće čak i do devedeset procenata, a proporcionalno tome početnoj fazi igre posvećuje se izuzetna pažnja i najveći deo vremena tokom priprema. U nastavku intervjua čak se govori i o tendenciji da se vrhunski igrači priklanjaju otvorenim sistemima i pozicijama koje nastaju iz Španske partije, pošto strateški karakter igre u izvesnoj meri umanjuje mogućnost direktnog uticaja računarskih analiza, a time i rizik da igrač postane žrtva detaljnih priprema svog protivnika. Kroz skraćeni prikaz nekih razmišljanja verovatno najvećeg poznavaoca šahovske igre svih vremena stekli smo uvid dokle se stiglo u svakodnevnom pomeranju granica našeg poznavanja otvaranja. Nas svakako u ovom trenutku interesuje upravo suprotan pol, to jest kako započeti i na koji način organizovati proučavanje prvih koraka u šahovskoj partiji. Upuštanje u takvu avanturu zahteva i neke mere predostrožnosti – poznavanje opštih principa šahovske igre, ali i osmišljen sistem konkretnih uputstava i varijanata koje su deo shema koje potvrđuju svoju vitalnost u savremenoj šahovskoj praksi. Kao i kada je u pitanju bilo koja druga sistematizacija, pokušaj da se izdvoje neka opšta načela igre u otvaranju govori o želji da se izraze neke prepoznate zakonitosti i formulišu na nama razumljiv način. Tako artikulisane preporuke potom se mogu usvojiti kao pouzdani putokazi prilikom svake odluke koja predstoji igraču kada je na potezu u početnoj fazi igre. Komplet uputstava koja slede preuzeta su na osnovu neformalnog usmenog izlaganja velemajstora Svešnjikova u prostorijama tadašnjeg Šahovskog saveza Jugoslavije. Iako ne mogu sa sigurnošću da tvrdim ni da li je u pitanju bila 1999. godina, kao ni ko je još prisustvovao ovom nesvakidašnjem traktatu, njegova sadržina mi se svakako u dobroj meri urezala u sećanje. Ono što sledi je izvesna improvizacija koja, koliko god je to moguće, sledi originalna uputstva letonskog velemajstora. Iako ni sam nisam siguran da li se seća ove epizode, ovom prilikom mu se od sveg srca zahvaljujem na znanju koje je podelio tokom ove neponovljive improvizovane lekcije. Početna opaska već pogađa u samu suštinu šahovske igre, pošto je fundamentalno zasnovana na osnovnom pravilu šahovske igre: Osnovni principi šahovske igre u otvaranju nisu isti za beloga i crnoga, iz prostog razloga što beli svojim nastupom prvi
započinje partiju, a zatim prilikom svakog sledećeg poteza (kojeg čine polupotez beloga, a zatim i polupotez crnoga koji sledi) i odluke koju donosi njegovo prvenstvo ostaje na snazi i njegov polupotez prethodi opredeljivanju koje u okviru svog polupoteza čini crni. Na taj način potrebno je formulisati dva kompleta pravila koja su međusobno slična (što je prirodna posledica simetričnog rasporeda figura u odnosu na središnju liniju razgraničenja u početnoj poziciji), ali se ipak unekoliko razlikuju i poznavanje te razlike često može da pretegne tokom donošenja odluka prilikom međusobnog nadigravanja protivnika u početnom stadijumu igre.
BELI
CRNI
1. Zahvatanje centra
1. Uspostavljanje ravnoteže u centru
2. Razvoj figura
2. Načelo sigurnosti
3. Ugrožavanje slabih tačaka i figura crnog
3. Zaštita sopstvenih slabih tačaka i figura
4. Načelo sigurnosti
4. Razvoj figura
Šta možemo da zaključimo ukoliko uporedno posmatramo ova dva skupa bliskih načela? Pre svega, naša pažnja bi trebalo da se usredsredi na razlike. Prvi princip za obe strane upućuje na dejstva u centru, ali prvenstvo poteza omogućava belome da svojim nastupima zaposeda centralna polja i uspostavlja kontrolu nad njima, dok crnome preostaje da svojim delovanjem parira svom protivniku i uspostavi što bolju kontrolu nad prostorom koji ostane nezaposednut nakon nastupa belih figura. Već u drugom principu dolazi do bitnih razilaženja. Ako je načelo razvoja figura nešto što se u najvećoj meri slaže sa preporukama koje dolaze od gotovo svih prvih učitelja šahovske igre, koncept da crni treba da prethodno uzme u obzir svoju sigurnost svakako je za mnoge novi momenat. Ipak, pošto beli u okviru svoja dva dominantna principa agresivno nastupa, čini se razumnim odluka da crni dejstvuje u skladu sa načelom realnosti, a ono svakako podrazumeva izvesnu skromnost pred ambicioznim naletom protivnika. Tu negde se nadovezuje i međusobni odnos trećih principa: dok beli u okviru svoje prevashodno aktivne koncepcije prvenstveno razmatra mogućnosti ugrožavanja protivničkog tabora, crnome je pre svega na umu profilaktičko delovanje i briga da se prepokriju sopstvena ranjiva mesta, bilo da su u pitanju slaba polja ili izložene figure. Četvrti principi zatvaraju krug i ukazuju na činjenicu da beli ne sme da u potpunosti prenebregne sopstvenu sigurnost, dok je za crnoga jasna preporuka da u okviru svojih dejstava treba da uklopi i mogućnost da, što je moguće ranije, i njegove figure budu uključene u igru, kroz zadatke sadržane u pravilima koja prethode. Iz ovoga nedvosmisleno sledi važan zaključak: najbolji potezi po pravilu uvažaju sadejstvo
2
principa i višestruko su funkcionalni. Preostaje samo odgovor na pitanje šta se dešava ako jedna od strana narušava navedene principe. Odgovor je samo naizgled jednostavan: neophodno je pravovremeno uočiti da je došlo do napuštanja osnovnih principa od strane protivnika, sagledati u čemu se ogleda to odstupanje, a zatim kazniti upravo taj propust. Opšti karakter preporuka o kojima je bilo reči još je daleko od funkcionalne sposobnosti šahiste da navedena načela pretoči u konkretna dejstva u svojim partijama. Pošto će kroz svako otvaranje koje se razmatra u ovoj knjizi biti dati skup saveta koji su specifični za odabranu shemu, ostaje da se na ovom mestu kao primer ukratko prikaže na koji način neke varijante Nimcovičeve indijske odbrane i Damine indijske odbrane dosledno poštuju zakonitosti koje su iskazane pomoću izloženih principa. Uzmimo za primer početne poteze Nimcovičeve indijske odbrane: 1. d4 ¤f6 2. c4 e6 3. ¤c3 ¥b4.
Na potez kojim beli zahvata centar, crni reaguje potezom kojim kontroliše centar svojom figurom, ali i ne izjašnjava se pešačkim potezom d5, pošto bi beli tada bio u mogućnosti da igrajući c4 odmah ugrozi novopridošlicu. Crni se opredeljuje za dosledno poštovanje principa sigurnosti, razvija figuru, a po potrebi je spreman da potezom d5 uspostavi ravnotežu u centru. Posle očekivanog c4 sledi odgovor e6, čime crni i dalje poštuje načelo sigurnosti. Sem toga, otvara se dijagonala za kraljevog lovca, ali i ponovo otvara mogućnost da se, u slučaju potrebe, naknadno odigra d5. Konačno, kada beli odigra ¤c3, sledi ¥b4, što je upravo potez kojim je određena. Crni razvija i poslednju figuru sa kraljevog krila, čime se omogućava brza rokada (IV princip) bez stvaranja slabosti (II i III princip), ali i kontroliše polje e4 putem vezivanja skakača na c3 i na taj način sprečava oformljivanje punog pešačkog centra od strane beloga (I princip).
3
Kao dodatan primer navodi se Kapablankin omiljeni potez 4. £c2, koji je i danas jedan od najaktuelnijih nastavaka. Sprečava se udvajanje pešaka i potpomaže potez e4, pri čemu je poziciona pretnja a3 možda i najjače oružje beloga, pošto se na taj način crni prisiljava da ustupi lovački par, što predstavlja dugoročan strateški ustupak. Principijelni odgovori crnoga 4... c5 i 4... d5 predstavljaju pravovremene reakcije u centru, i to baš u trenutku kada je bela dama napustila kontrolu polja d4. U slučaju drugonavedenog poteza 4... d5, smisao izrečenog u potpunosti se može sagledati kada na 5. cd5 crni odgovori 5... £d5 i rano uvođenje dame u centar opravda direktnim pritiskom na nebranjenog pešaka na d4 (I princip). Početni izbor 1. e4, koji se, matematički gledano, može smatrati "idealnim" prvim polupotezom za vođu belih figura, ostvaruje "maksimum funkcije" kontrole ploče: pešak kontroliše dva polja, dok tome treba dodati i četiri polja koja kontroliše dama, kao i još četiri polja "u nadležnosti" lovca (polje e2 smo već "pripisali" najjačoj figuri), što je ukupno deset novih polja do kojih se nije moglo dopreti iz početnog položaja. Neko bi mogao da smatra da je to krunski dokaz na osnovu kojega polupotezu kraljevim pešakom za dva polja treba dati bezrezervnu prednost u odnosu na odgovarajući iskorak njegovog kolege koji mu se nalazi neposredno sa leve strane (naime, potez 1. d4 ostvaruje kontrolu nad "samo" 8 novih polja). Naravno, zbog složenosti međusobnih uticaja figura, navedeno rezonovanje ne predstavlja apsolutni kriterijum, pošto, na primer, polja g4 i h5, koja predstavljaju razliku koja "preteže" u korist poteza 1. e4, retko kada bivaju u potpunosti iskorišćena od strane bele dame u fazi otvaranja zbog toga što bi tada bila previše izložena napadima crnih figura. Istovremeno, iako ni polja d2 i d3 nisu od posebnog značaja za razvoj dame, zaštita pešaka na d4 (nasuprot nebranjenom pešaku na e4) je od fundamentalnog dugoročnog strateškog značaja i na njoj beli od samog početka gradi svoju koncepciju. Koliki je značaj navedenog, može se videti iz sledećeg niza poteza koji su karakteristični za Daminu indijsku odbranu: 1. d4 ¤f6 2. c4 e6 3. ¤f3 b6 4. g3 ¥a6. Iako je izgledalo da će postaviti lovca na b7, ne bi li na taj način po najdužoj dijagonali oponirao svom belom kolegi koji se već ustremio na polje g2, potezom ¥a6 crni teži da izmami belu damu na neko od polja a4, b3 ili c2, posle čega bi dama napustila već pomenutu kontrolu nad pešakom d4 (uporediti sa primerom navedenim u Nimcovičevoj indijskoj odbrani kada beli igra 4. £c2). Usledio bi ranije očekivani potez 5... ¥b7 kojim bi crni narušio nepisano pravilo da jednom figurom ne treba igrati više od jedanput u ranoj fazi otvaranja, ali beli najverovatnije ne može dobro da iskoristi dodatni potez damom kojim ga je protivnik naizgled "častio". Na jedan od uobičajenih nastavaka 5. b3, mogao bi da usledi potez 5... ¥b4, kao reakcija na slabljenje polja c3, koje je prirodna destinacija za belog daminog skakača posle poteza c4 u zatvorenim sistemima. Dva poteza koja uglavnom slede – 6. ¥d2 ¥e7 7. ¥g2 ¥b7 – prilika su da se zastane i objasni uzastopno narušavanje već pomenutog nepisanog pravila.
4
Mnogi treneri u ranoj fazi podučavanja veoma mladih igrača insistiraju na tome da se neka osnovna pravila temeljito usvoje i primenjuju bez izuzetka. Naravno, kako učenici napreduju, otvara se prostor i za fine korekcije grubih smernica koje su im prethodile. Jedna od takvih je već pomenuta i tiče se nepoželjnosti igranja jednom figurom više puta u ranom stadijumu igre. Uporedo sa sticanjem širih znanja, otvara se i prostor za upoznavanje izuzetaka od ovakvih pravila, ali pre svega za razumevanje okolnosti pod kojima se opravdano napušta davno naučena zapovest. U našem slučaju, obrazloženje na kojem se temelji veoma hrabra odluka crnoga da posle kraće diverzije vrati oba lovca u "bazu" nije jednoznačno definisano, a dodatna poteškoća leži u tome što se posledice ovakvog izbora najčešće vide tek na prelasku iz otvaranja u središnjicu, a i onda su u pitanju veoma suptilne razlike. Možda je najbolje početi od takozvanog profilaktičkog mišljenja, to jest od želje crnoga da preduhitri svog protivnika i spreči idealan razvoj njegovih figura. Dakle, kakav zaključak donosi crni? Već u otvaranju se potezima e6 i b6 opredelio za dijagonale po kojima će dejstvovati njegovi lovci, dok beloga nijedan od prva tri polupoteza ne obavezuje na to da li će razvoj bilo kojeg od lovaca biti klasičan ili fijanketan. Tek kada je odigrano 4. g3 crni dobija prvu opipljiviju informaciju o namerama svog protivnika. U slučaju neometanog razvoja, beli planira da fijanketira belopoljca, zatim sledi rokada, a kada crni razvije lovca na e7 da bi se pripremio za uklanjanje kralja iz centra, sledi postavljanje skakača na c3. Razvoj belog crnopoljca će uslediti tek kada se crni izjasni svojim "c" ili "d" pešakom u cilju uspostavljanja pešačke ravnoteže u centru. Kakav izbor onda preostaje crnome? Damina indijska odbrana pripada grupi takozvanih elastičnih zatvorenih sistema (njima pripada i prethodno razmatrana Nimcovičeva indijska odbrana), koji su klasifikovani na takav način upravo zbog pretpostavljene mogućnosti prilagodljive reakcije crnoga, koja se pre svega odnosi na kasnije definisanje pešačke strukture. Ako se sve bude odvijalo prema prethodno
5
opisanom scenariju, stiče se utisak da bi beli mogao s pravom da smatra da je prvi deo partije protekao prema njegovim željama. Da do toga ne bi došlo, crni mora da reaguje pre nego što beli rokira. I, kako on to čini? Igrajući ¥a6, kao što je pomenuto, crni provocira belu damu, u želji da upravo ona ode na damino krilo u cilju zaštite pešaka na c4. Šta je time postignuto? Kada crni bude reagovao potezom c5, niti će dama braniti svog pešaka na d4, niti će, što je mnogo važnije, biti u mogućnosti da ga podrži da aktivno nastupi putem napredovanja na d5. Pošto beli potezom 5. b3 slabi polje c3, crni odmah to koristi i šahom na b4 prisiljava lovca sa c1 na rano izjašnjavanje, ali i prekriva dejstvo dame po "d" liniji, čime se postiže željeni prekid komunikacije dame i "d" pešaka. Kada je to postignuto, lovci mogu da se vrate na svoja prirodna mesta, pošto su prethodno stvorili pometnju u redovima protivnika. Nespretno postavljen beli lovac na d2 prirodno zahteva premeštaj na bolji položaj, tako da će crni u daljem toku moći da se prilagođava manevrisanju beloga (tu se ogleda pominjana elastičnost), što je od samog početka i bila njegova namera. Kako je kod crnoga razvoj figura tek na četvrtom mestu po značaju, jasno je da su upravo tu ustupci u vidu gubitka dva tempa (beli je "zaradio" poteze b3 i ¥d2 koji gotovo da ne doprinose nijednom od prva tri principa beloga) najmanje osetni, pogotovo ako se uzme u obzir zatvoreni karakter pozicije gde protivničke figure još nisu stupile u direktan kontakt. Nasuprot tome, crni je sve vreme vodio računa o kontroli ključnog polja e4, a potezima e6 i b6 u najranijoj fazi igre pripremio je tematske protivudare d5 i c5, kojima se docnije uspostavlja ravnoteža u centru (I princip). Sigurnost (II princip) nimalo nije narušena, a nisu stvorena ni slaba polja ili zalutale ili ugrožene figure na koje bi se moralo paziti u okviru III principa. U svetlu razmatranih informacija o gotovo presudnom značaju otvaranja u savremenom vrhunskom šahu, kao i izuzetnoj složenosti doslednog primenjivanja principa igre u početnom stadijumu partije, može se izvesti zaključak da je potrebno oslanjati se na iskustvo koje je godinama sticano kroz praksu, ali i prečišćavano u mnogobrojnim izdanjima koja su se bavila ovom problematikom u vidu teorije šahovskih otvaranja. Pošto je reč o ogromnoj količini informacija, jasno je da postoji potreba da se sistematizuje postojeće stanje šahovske nauke. U tom smislu, podela shema u prvoj fazi igre na otvorene, poluotvorene i zatvorene sisteme u neznatnoj meri zadovoljava potrebe savremenog šahiste, bez obzira na to da li je reč o vodećim svetskim igračima, ili o onima koji nisu odmakli dalje od klupskog nivoa. Navedena podela uzima u obzir samo nadmudrivanje kada je u pitanju prvi potez, što predstavlja samo kap u moru mogućnosti koje mogu uslediti. Ako je u davnim vremenima početni nastup beloga 1. e4 smatran viteškim opredeljenjem da se zapodene beskompromisan boj, a svaki odgovor crnoga sem "principijelnog" polupoteza 1... e5 koji vodi otvorenoj borbi, tek dovoljan da se izabrana shema okarakteriše kao poluotvorena, savremena praksa nas uči da izbor beloga da se najčešće opredeli za 1. d4, 1. c4 ili 1. ¤f3 ni u kojem slučaju ne znači da sledi zatvorena igra, kao što se nekada smatralo. Dakle, potreban je korak dalje. Jedna od najfunkcionalnijih podela početnih sistema vodi poreklo iz nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i vodi računa kako o razmatranim principima igre u otvaranju, tako i o potrebama igrača koji gradi svoj repertoar namenjen da odgovori svim zahtevima savremenih turnirskih nastupa. Preglednosti radi, prvo je dat shematski prikaz, a zatim slede dalja razmatranja. Sistemi se razmatraju u odnosu na opredeljenje crnoga.
6
Podela osnovnih sistema u fazi otvaranja
1. e4
1. d4, 1. c4 ili 1. ¤f3
Ostali prvi polupotezi beloga
- Centralni sistemi
- Centralni sistemi
- Sicilijanke sa e6
- Fijanketni sistemi
Ne razmatra se detaljna
- Sicilijanke bez e6
- Elastični sistemi
podela ovih sistema.
- Ostali sistemi
- Ostali sistemi
U okviru otvorenih i poluotvorenih igara, kao sistema koji su određeni polupotezom 1. e4, centralni sistemi su oni u kojima crni pokušava da u svom prvom ili drugom polupotezu postavi pešaka u uži centar (na polja e5 ili d5) i tamo ga podrži. Otvaranja koja pripadaju ovim sistemima u kojima crni odgovara polupotezom 1... e5 su: Španska partija, Ruska partija, Škotska partija, Italijanska partija, Bečka partija, Filidorova odbrana, Poncijanijevo otvaranje, Odbrana dva skakača, Igra tri skakača, Igra četiri skakača, Mađarska odbrana, Središnje otvaranje, Igra kraljevog lovca i Alapinovo otvaranje, kao i sledeći gambiti: Kraljev gambit, Evansov gambit, Škotski gambit, Središnji gambit, Severni gambit, Geringov gambit i Letonski gambit, za odgovor 1... e6 karakteristična je Francuska odbrana, dok izbor nastavka 1... c6 određuje Odbranu Karo-Kan. Ovakav izbor karakterističan je uglavnom ili za početnike (što se može objasniti relativno pojednostavljenom logikom prihvatanja pre svega simetričnog odgovora 1... e5), ili za igrače koji pripadaju samom svetskom vrhu. Kada je o njima reč, od pomenutih sistema u savremenoj praksi velikana najzastupljenija su sledeća otvaranja: Španska partija, Ruska partija i Odbrana Karo-Kan. Sama činjenica da se dve stavke od ukupno četiri odnose na Sicilijansku odbranu, govore o izuzetnom značaju ovog otvaranja za igrače svih nivoa šahovskog znanja. Značajna je napomena da se podela vrši prema izboru koji crni čini u odnosu na sisteme u kojima beli odigrava poteze 2. ¤f3 i 3. d4, bez obzira na činjenicu da postoji veliki broj drugih nastavaka izrazito samostalnog značaja, kao što su: Zatvorena varijanta, Alapinova varijanta, Rosolimova varijanta, Gran-pri napad, itd. Kada su u pitanju sistemi u kojima crni donosi odluku da u ranoj fazi igre odigra e6, jasno je da se time iskazuje opredeljenje da se pešakom kontroliše polje d5, koje je možda strateški i najznačajnija tačka u Sicilijanskoj odbrani. Ovakvo opredeljenje susreće se u Najdorfovoj, Rihterovoj, Paulsenovoj i Ševeningenskoj varijanti, koje sve uživaju
7
reputaciju izuzetno solidnih nastavaka. Posebno zanimljiv je slučaj Najdorfove varijante, koja je najšire prihvaćena i uživa popularnost kako početnika, tako i takmičara u najužem svetskom vrhu, što podjednako važi i za dopisne šahiste. Varijante Sicilijanske odbrane u kojima crni odlaže potez e6, ili ga najčešće uopšte i ne odigrava, podrazumevaju da crni preuzima određen stepen pozicionog rizika zarad nastojanja da ostvari maksimalnu protivigru u ranoj fazi borbe. Laskerova varijanta, kao i njoj srodan izbor u Laburdoneovoj varijanti koje je razradio i uspešno primenjivao pominjani letonski velemajstor Svešnjikov, predstavljaju simbolično spaljivanje svih mostova za sobom, pošto crni igrajući rano e5 prepušta tačku d5 na milost i nemilost svome protivniku. Naravno, konkretna igra izbija u prvi plan i u mnogim varijantama beli mora da bude izuzetno predostrožan, da ne bi i sam potpao pod opasan napad. Takav razvoj događaja privlačan je mnogim igračima, uključujući tu i one najbolje, ali se stiče utisak da je potreban određen nivo znanja da bi se primenjivala ovakva koncepcija, tako da su igrači ispod klase majstorskih kandidata ređe uspešni u ovim varijantama. To nije slučaj sa Zmajevom varijantom, koja se karakteriše fijanketnim razvojem lovca na g7, pošto u toj varijanti crni ne stvara slabe pešake ili polja, već prebacuje težište na igru figura i uopšte smanjuje značaj pešačke strukture. Takav razvoj situacije, kao i mogućnost da se organizuje direktan napad na protivničkog kralja pri suprotnim rokadama, izuzetno pogoduje početnicima i mlađim igračima, tako da su oni često najvatreniji pobornici ovog nastavka. Ostale poluotvorene sisteme najčešće karakteriše izvesno odstupanje od I principa igre u otvaranjima, tako da u njima crni uglavnom odlaže uspostavljanje ravnoteže u centru. Takav razvoj događaja po pravilu nije po ukusu najjačih igrača, tako da oni ovim shemama pribegavaju uglavnom kada žele da izbegnu direktne pripreme protivnika, ili kada im je potrebna igra na pobedu protiv slabije rangiranog vođe belih figura. Popularnost ovih sistema raste među igračima na klupskom nivou, tako da se među njima može naći priličan broj pobornika Odbrane Pirca-Ufimceva, Skandinavske odbrane, Aljehinove odbrane, Kraljevog fijanketa, Nimcovičeve odbrane, itd. Kada su u pitanju zatvoreni sistemi, situacija je unekoliko složenija, što se pre svega može objasniti većim značajem izbora redosleda poteza koji omogućavaju mnogobrojne prelaze među varijantama, pa čak i otvaranjima. Pošto direktan sukob dveju snaga, a samim tim i koncepcija, nastupa nešto kasnije nego u slučaju otvorenih i poluotvorenih sistema, slabiji igrači teže usvajaju finese koje su tipične za ovakve sheme. Kao i u prethodnim razmatranjima, i ovde su centralni sistemi prisutni među igračima svih nivoa šahovskog znanja: simetričan odgovor 1. d4 d5 početnicima je intuitivno najlakše razumljiv, a samim time i prihvatljiv, dok jači igrači uvršćivanjem ovih sistema unose stabilnost u svoj repertoar i prenose težište borbe na duže staze. Dominantno otvaranje je Damin gambit, u okviru kojega su se razvili mnogobrojni sistemi samostalnog značenja, kao što su Prihvaćeni Damin gambit, Slovenska odbrana, Poluslovenska odbrana, Taraševa odbrana, Naknadna Taraševa odbrana, KembridžSprings, Tartakoverova odbrana, Ortodoksna odbrana, Ragozinova odbrana, Čigorinova odbrana, Albinov protivgambit, itd. Ređe se igraju sheme kao što su Igra daminog pešaka, Koleov sistem, itd. pošto se smatra da u njima beli ne može da se bori za
8
prednost, što je posledica odustajanja od poteza 2. c4, čime se zanemaruje značaj I principa igre u otvaranjima. Fijanketne sisteme karakteriše razvoj crnog lovca na g7, što podrazumeva da crni svom protivniku prepušta formiranje pešačkog centra, da bi zatim naknadno pokušao da uspostavi ravnotežu potezima c5, d5 i e5. Ove sisteme karakteriše bogata igra sa najčešće asimetričnim pešačkim strukturama, čime se povećava verovatnoća da partija bude okončana pobedom jednog od suparnika. Takav razvoj događaja posebno pogoduje uslovima borbe za visok plasman na otvorenim turnirima, pa mnogi ambiciozni igrači upravo u takvim situacijama pribegavaju primeni razmatranih sistema, u koje spadaju: Kraljeva indijska odbrana, Grinfeldova indijska odbrana, Benoni odbrana i Volški gambit. Elastični sistemi zahtevaju od šahiste možda i najveće razumevanje, a samim tim i igračku klasu, pošto se fleksibilnost pešačkih struktura upravo ogleda u povećanom broju mogućnosti njihovog prilagođavanja, pripremanja pešačkih udara i odlaganju borbe dok se snage ne pripreme za direktan kontakt. Ove sisteme karakteriše i najveći broj mogućih prelaza, čime se zadatak suparnika dodatno usložnjava, tako da je u okviru potpunog repertoara koji vodi računa o svim značajnim redosledima potrebno znati praktično sve sheme: Nimcovičevu indijsku odbranu, Daminu indijsku odbranu, Bogoljubljevu indijsku odbranu, Katalonsko otvaranje, Englesko otvaranje, Retijevo otvaranje, Dvostruki fijanketo i strukturu "ježa". Ostali sistemi, među kojima su najpopularniji Holandski kameni zid ("Stonewall"), Lenjingradska varijanta Holandske odbrane, Blumenfeldov gambit i Budimpeštanski gambit, predstavljaju sheme koje se mogu primenjivati u praksi, ali koje sa sobom nose i određeni stepen rizika, koji proističe iz pozicionih ili, u slučaju gambita, materijalnih ustupaka koje čini crni. Preostaje samo da se ponudi odgovor na pitanje zbog čega je ovakva podela značajna i zašto joj je posvećena ovolika pažnja. Verovatno ključan razlog leži u činjenici da ona predstavlja dobru osnovu za razvoj kvalitetnog repertoara i fundamentalnog razumevanja kako početnog stadijuma igre, tako i mnogobrojnih raznorodnih tipova pozicija koje nastaju u središnjicama koje slede. Neki od vodećih trenera smatraju da igrač sa takmičarskim ambicijama treba u svoj repertoar crnim figurama da uvrsti bar po jedno otvaranje iz svakog od tri glavna sistema, bilo da je reč o otvorenim i poluotvorenim, ili o zatvorenim sistemima. Kada su u pitanju bele figure, preporučuje se vladanje i potezom 1. e4, ali i bar jednim od ravnopravnih nastavaka: 1. d4, 1. c4 ili 1. ¤f3. Na taj način stiče se prirodna osnova za razumevanje sveg bogatstva koje nudi šahovska igra. Ovome treba dodati i klasifikaciju otvaranja koju je sredinom šezdesetih godina prošlog veka uveo Šahovski informator, pošto ona predstavlja osnov za laku i brzu orijentaciju u Enciklopedijama šahovskih otvaranja, ali i sredstvo za sistematizaciju koje je preuzeto u praktično svim bazama podataka. Uz nju "u paketu" ide i Informatorov univerzalni sistem simbola, koji zaokružuje uslove "pismenosti" jednog šahiste.
9
