Opšta

Modernost ....................................................................................................................................................... 3 Beleške sa predavanja ........................................................................................................................................ 3 Tranzicija i modernizacija ................................................................................................................................... 5 Uzroci krize društva u tranziciji........................................................................................................................... 7 Moderna, modernizam, modernost, modernizacija: sadržaj i razgraničenje pojmova .................................... 11 Modernost i modernizacija: teorijsko razgraničenje i empirijski pokazatelji .................................................... 12 Obeležja modernosti prema Entoni Gidensu .................................................................................................... 14 Institucionalne dimenzije modernosti .............................................................................................................. 20 Moderno društvo, globalizacija i odnosi poverenja .......................................................................................... 22 Obeležja modernosti prema Urlihu Beku .......................................................................................................... 24 Svakodnevnica i porodični život u društvu rizika .............................................................................................. 29 Svakodnevni život, individualizacija i institucionalizacija u društvu rizika ....................................................... 29 Nauka i politika u društvu rizika ....................................................................................................................... 35 Razvoj, promena, nepredak ........................................................................................................................... 36 Razvoj, promena, napredak: pojmovna problematizacija ................................................................................ 36 Teorije društvene promene............................................................................................................................... 38 Glavne klasične teorije o društvenom razvitku ................................................................................................. 40 Drustvena promena i struktura društva ........................................................................................................... 42 Društvene promene i društveni razvoj .............................................................................................................. 43 Društvena stratifikacija i društvena pokretljivost ........................................................................................... 45 Teorije društvene stratifikacije ......................................................................................................................... 45 Kanali društvene pokretljivosti ......................................................................................................................... 50 Pojam, značaj i oblici društvene stratifikacije .................................................................................................. 53 Društvena moć ............................................................................................................................................... 57 Pojam i vrste društvene moći ........................................................................................................................... 57 Moć, ugled, uticaj: razgraničenje pojmova ...................................................................................................... 64 Osnovne orijentacije u shvatanju društvene moći ............................................................................................ 67 Funkcionalizam .............................................................................................................................................. 69 Osnovne odlike sociološkog funkcionalizma..................................................................................................... 69 Društvene uloge ............................................................................................................................................. 73 Pojam, značaj i vrste društvenih uloga ............................................................................................................. 73 Značaj teorije uloga u modernoj sociologiji ...................................................................................................... 75 Društvene uloge i vrednosni sistem .................................................................................................................. 76 Shvatanje društvenih uloga prema Darendorfu ............................................................................................... 77 Elite ................................................................................................................................................................ 81 Pojam značaj i funkcije društvenih elita ........................................................................................................... 81

1

Jugoslovensko/srpsko društvo ....................................................................................................................... 87 Primena teorija modernizacije u istoriji Beograda između dva svetska rata ................................................... 87 Privredna modernizacija Beograda .................................................................................................................. 91 Društvena pokretljivost u Srbiji tokom 90-tih ................................................................................................... 93 Strukturne osobenosti jugoslovenskog društva početkom 90-tih .................................................................... 98 Teorijski okvir za klasno slojnu stratifikaciju i diferencijaciju srpskog društva tokom 90-tih ......................... 104 Osnovna obeležja stratifikacijskog modela jugoslovenskog društva tokom devedesetih .............................. 105 Teorijski modeli objasnjenja društvene promene u jugoslovenskom društvu ................................................ 109 Jugoslovensko društvo kao društvo u tranziciji .............................................................................................. 110 Vrednosne orijentacije i drustvena promena u tranziciji srpskog drustva ...................................................... 115 Razlozi raspada socijalizma ............................................................................................................................ 119 Marks ........................................................................................................................................................... 124 Dinamika društvenog razvoja prema Marksu ................................................................................................ 124 Odnos ekonomske osnove i društvene nadgradnje kod Marksa .................................................................... 125 Objašnjenje društvene promene prema Marksu ............................................................................................ 126 O podeli rada kod Marksa i Dirkema: sličnosti i razlike .................................................................................. 128 O istorijskom razvoju društva prema Marksu ................................................................................................ 131 Dirkem ......................................................................................................................................................... 134 Pojam, značaj i uloga društvene činjenice u Dirkemovoj sociologiji ............................................................... 134 Osnovne odlike Dirkemovog koncepta sociologije i njene društvene funkcije................................................ 138 Pojam značaj i oblici manifestovanja kolektivne svesti .................................................................................. 140 Odnos Marksovog i Dirkemovog koncepta podele rada ................................................................................ 141 Funkcionalna diferencijacija i društvena integracija ...................................................................................... 144 Tipovi solidarnosti i podela rada kod Dirkema ............................................................................................... 145 Pojam društvene anomije ............................................................................................................................... 150 Veber ........................................................................................................................................................... 151 Značaj pojma društvenog delanja u Veberovoj sociologiji ............................................................................. 151 Veberovo shvatanje birokratije ...................................................................................................................... 153 Pojam i tipovi društvenog delanja .................................................................................................................. 159 Pojam i uloga idealnog tipa ............................................................................................................................ 161 Uloga kulturnih činilaca u razvoju modernog društva.................................................................................... 163 Diferencijacija Moderne i drruštvene racionalnost ........................................................................................ 168 Veberova teza o značaju protestantske etike za nastanak kapitalizma ......................................................... 170 Razlika između marksističkog i Veberovskog shvatanja nastanka kapitalizma ............................................. 173 Razgraničenje politike i nauke na etičkoj osnovi ............................................................................................ 175 Problem vrednosne neutralnosti u društvenim naukama .............................................................................. 178 Tipovi vlasti prema Veberu ............................................................................................................................. 180

2

MODERNOST BELEŠKE SA PREDAVANJA Moderna Moderna kao obeležje epohe se vezuje za prelazak iz tradicionalnih društava u moderna građanska društva. Dolazi do porasta stanovništva, dolazi do tehnoloških otkrića, vezanih pre svega za efikasniju upotrebu sirovina, naučno znanje se intenzivno razvija i neposredno se primenjuje što dovodi do veće efikasnosti u privrednom i ekonomskom domenu, dolazi do uvećanja populacije u gradovima, do prelaska sa manufakturnog načina privređivanja na industrijski – to su samo neki od fenomena koji zajedno proizvode moderno građansko društvo. Moderno društvo karakteriše i odgovarajući način političke organizacije, ukida se staleško društvo, dolazi do urušavanja monarhija i do uspostavljanja građanske vlasti koja je utemeljena na idejama jednakosti, ravnopravnosti. Moderna je formacija koja u sebi sadrži i momente društvene promene i razvoja, dakle naglašava se dinamički aspekt društva, stalna transformacija i kretanje, ali istovremeno se smatra da je to društvo već postiglo neke nivoe razvoja koji su neophodni da bi se neko društvo uopšte okarakterisalo kao moderno. To najčešće podrazumeva odgovarajući nivo ekonomskog razvoja, odgovarajući nivo emancipacije određenih društvenih grupa, odgovarajući nivo zdravlja, itd. Želja da se dostignu odgovarajući standardi i istovremena želja da se oni neprestano prevazilaze dovode do paradoksalne situacije neuhvatljivosti društvene promene. Upravo ta paradoksalnost je u fokusu klasičnih socioloških teoretičara i osnivača sociologije. Nastanak sociologije poklapa se sa periodom modernizacije evropskih društava. Modernizam Modernitet podrazumeva društveno-istorijske i sociološke aspekte koji se pripisuju moderni kao epohi, dok modernizam upućuje na domen kulture i umetnosti. Modernizam u umetnosti javlja se u Evropi, pre svega u literaturi. Jedan od najistaknutijih autora te epohe je Šarl Bodler, koji razbija stare, klasicističke poetske forme upućene na veličanje starog društvenog poretka i režima, i okreće se modernim temama građanskog društva kao što su osećanja, propadanja, dekadencije, raskidanje veza između starog i nemogućnost da se uspostave adekvatne emocionalne, intelektualne veze sa novim društvenim poretkom. Pesnici i pisci na pesimističan način posmatraju svet oko sebe, i na subjektivan način tumače društvene procese. Ž. Ž. Ruso piše o tome da moderno društvo odvaja čoveka njegove prirode, što dovodi do osećaja uskraćenosti, uznemirenosti i nesigurnosti. U slikarstvu, modernizam se ogleda u prelasku sa klasičnih prikaza crkve, crkvenog života, aristokratije, ka prikazima iz prirode, urbanih pejzaža, života građanske klase (Mane, Mone, Van Gog, Renoar).

3

I u umetnosti se može primetiti protivrečnost moderne, koja se ogleda pre svega u tome što se razvijaju različiti pravci. S jedne strane veličaju se promene, razvoj i napredak, dok s druge strane postoji pesimistička, romantičarska struja koju karakteriše melanholija i patnja za „starim dobrim vremenima“. Modernizacija Modernizacija je sociološko-razvojna kategorija koja aktualizuje dinamične aspekte moderne i moderniteta. Proces, a ne stanje. Modernizacija upućuje na skup merljivih pokazatelja, kao što su prosečan nivo privrednog rasta, stope uvoza i izvoza, da li je veća stopa mortaliteta ili nataliteta, kako je distribuirano obrazovanje u populaciji, koliki je procenat nepismenih. Modernizacija se često poistovećuje sa vesternizacijom. Kada se govori o određenim aspektima modernizacije koji se smatraju standardom u modernom i civilizovanom svetu, potrebno je tretirate te kategorije u okviru odgovarajućeg konteksta i imati u vidu da isti parametri u različitim tipovima društava, koja imaju drugačiju kulturnu pozadinu, ne funkcionišu isto. Kao što se može govoriti o različitim aspektima moderne, tako se i same te kategorije se mogu raslojiti na pojedine delove. Stoga se može govoriti o političkoj, društvenoj, privrednoj, kulturnoj dimenziji modernosti i modernizacije. Politička modernizacija podrazumeva povećanu fleksibilnost institucija, veće ostvarenje društvene jednakosti i učešća u donošenju odluka. Privredna modernizacija podrazumeva sve veći ekonomski rast, industrijsku proizvodnju nasuprot manuelnoj, zanatskoj, porast investicija, povećana eksploatacija resursa, ali i povećana eksploatacija ljudskog rada. Kulturna modernizacija podrazumeva omogućen pristup kulturnom kapitalu, odnosno kulturnim i simboličkim vrednostima, kao i demokratizaciju obrazovanja. Gidens Gidens u knjizi „Posledice modernosti“ govori o modernosti kao procesu i modernosti kao stanju. Za Gidensovu analizu modernosti karakteristično je bavljenje kategorijama prostora i vremena. U predmodernom stanju ne postoje mehanizmi preciznog računanja vremena i vreme se ne doživljava kao nešto što je pitanje standardizacije. Takođe, razdaljina se meri brojem dana koji su potrebni da se stigne od jednog mesta do drugog, a ne kilometrima. Ideja o preciznom merenju vremena i prostora je rezultat moderne epohe i ona je rezultat toga što je došlo do razdvajanje kategorija prostora i vremena. Ovo razdvajanje se javlja sa odgovarajućom podelom rada i sa aktivacijom moderniteta koja je centrirana oko gradova. Gidens govori o „mehanizmima iskorenjivanja“ koji se odnose na izlaženje iz okvira lokalnog i provincijalnog, što istovremeni znači prevazilaženje prostorno-vremenskih ograničenja. Gidens govori o refleksivnom prisvajanju znanja, koje se odnosi na proizvodnju sistematskog znanja o društvenom životu koje postaje sastavni deo društvenog poretka, gde se naročito izdvaja sociologija.

4

TRANZICIJA I MODERNIZACIJA Tranzicija ili privreda u tranziciji je privreda koja se menja iz planske privrede (socijalizma) na slobodno tržište (kapitalizam). Privreda u tranziciji prolazi kroz ekonomsku liberalizaciju, gde tržište formira cene umesto države. Organizacije i trgovinske barijere su uklonjene a samim tim počinje i privatizacija državnih preduzeća i resursa, kao i stvaranje finansijskog i privatnog sektora da bi se olakšalo kretanje privatnog kapitala. Ovaj proces se primenjuje u Kini, u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i bivšim komunističkim zemljama Evrope i zemljama trećeg sveta. Proces tranzicije obično karakterišu promena i stvaranje novih institucija, otvaranje većeg broja privatnih preduzeća, a samim tim i proces tranzicije označava demokratizaciju države, ukidanje monopola u različitim sektorima privrede kao i stvaranje konkurencije na svetskom tržištu. Prema MMF-u, glavni elementi procesa tranzicije su: 1. Liberalizacija – povećanje konkurencije na svetskom tržištu i smanjenje trgovinskih barijera 2. Makroekonomska stabilizacija stavljanje inflacije pod kontrolu i smanjuje se tokom vremena, nakon početnog udarca od visoke inflacije koja sledi iz liberalizacije tržišta i povećanja potražnje za proizvodima. Ovaj proces zahteva disciplinu u državnim budžetu kao i rast novca i kredita kao i progres ka održivom bilansu isplaćivanja plata i penzija 3. Restrukturiranje i privatizacija stvaranje održivih reformi finansijskog sektora i preduzeća u privredi da bi došlo do sposobnog načina za proizvodnju robe koja se može prodati u slobodnom tržištu kao i prenos državnog vlasništva u privatne ruke. 4. Pravne i institucionalne reforme smanjuje ulogu države u tim privredama , kao i uspostavljanje vladavine prava i uvođenje politike konkurencije među domaćim preduzećima na svetskom tržištu. Proces tranzicije može biti različit. Neke zemlje su radile eksperimente sa tržišnom privredom decenijama, dok su neke zemlje usvojioci te privrede. U nekim slučajevima reforme su bile praćene u političkim preokretima kao što je obaranje diktatora, kolaps vlade, proglašenje nezavisnosti ili integracija sa drugom zemljom. U drugim slučajevima ekonomske reforme su usvojene od strane aktuelne vlasti sa malo 1interesa za političke promene. Tranzicija se takođe razlikuje u pogledu obimu centralnog planiranja kao i obim liberalizacije u naporima koji se preduzimaju. Tokom privatizacije u Srbiji i zemljama bivše SFRJ dolazilo je do grešaka tokom brze privatizacije, zato što se nije vodilo računa o tome da li kupac tog preduzeća želi da nastavi poslovanje ili ne, pa zbog toga nastaje problem visoke nezaposlenosti u zemljama u tranziciji. Pojam modernizacije obuhvata početni period kapitalizma mada se kasnije vezuje za pojam savremenog industrijskog društva. Modernizacija je novi naziv za stare procese, procese društvenih promena, zahvaljujući kojima manje razvijene zemlje prihvataju opšte trendove razvijenih zemalja, Modernizacija je predstavljala zamenu za širenje pojmova koji su označavali društveni razvoj kojem je trebalo da se približe, ili njime ovladaju manje razvijene zemlje. 5

Izraz dolazi od latinske reči modernus, koja se od V veka n.e. upotrebljava kao oznaka za hrišćansku sadašnjost, naspram paganske prošlosti. Danas je moderno izraz za nešto što je savremeno što je suprotno od tradicionalističkog. Modernizacija se može razumeti kao proces tokom kojeg neko nerazvijeno društvo poprima osobine razvijenog društva. Dva su glavna shvatanje modernizacije – marksističko i funkcionalističko. Marksističko shvatanje počiva na ideji da politička elita, ukoliko dovoljno odlučna i sposobna, može neku nerazvijenu zemlju, uprkos zaostalosti i primitivnosti naroda, za kratko vreme da je učini razvijenom. To se obično odnosi na oblasti kao što su tehnologija, nauka, tehnika, saobraćaj, obrazovanje... Funkcionalistička predstava o modernizaciji je naprotiv zasnovana na shvatanju modernog društva kao jedinstvenog sistema tehnologije, ustanova i vrednosti. Otuda je modernizacija za funkcionaliste usklađeni razvoj ključnih delova društvenog sistema. Funkcionalisti smatraju da glavni neuspeh komunističke modernizacije leži upravo u njenoj parcijalnosti. Komunističke zemlje jesu industrijalizovane. U njima je promenjena društvena struktura. Teorija modernizacije je doživela svoj prvi uspon u sociologiji tokom šezdesetih godina XX veka.

6

UZROCI KRIZE DRUŠTVA U TRANZICIJI Poslednjih godina se često koristi izraz „tranzicija” u svakodnevnim raspravama vezanim za političko i ekonomsko stanje u državi, to je slučaj u Srbiji, ali i u ostalim državama Istočne Evrope. Pri tom, ne obraća se u potpunosti pažnja na to šta ovaj termin podrazumeva, pa se zapada u greške pri njegovom kolokvijalnom korišćenju. U sledećem radu ću se truditi da razjasnim šta tačno podrazumeva pojam „tranzicija”, takođe u skladu sa naslovom rada, moram da razjasnim i koji su uzroci krize društava u tranziciji, a pisaću i o mogućnosti saniranja negativnih posledica ovog procesa. Oslanjaću se na činjenično stanje u državama koje su prošle kroz tranziciju, pokušavajući da izvedem opšti zaključak u vezi sa uzrocima krize u tranzicionim društvima. Pošto svako društvo ima i svoje specifičnosti, ukazaću i na razlike koje postoje među pojedinačnim društvima koja su prošla kroz ovaj proces. U cilju potpunijeg razumevanja tranzicije, važno je sagledati tranzicioni proces sa više aspekata: društvenog, političkog, ekonomskog, kao i njegove ukupne posledice koje nosi po život građana. Pošto su procesu tranzicije neposredno prethodila mnoga društvena i politička dešavanja, potrebno je znati koja od njih su ga prouzrokovala. Takođe, važno je znati i šta se dešava i šta su ciljevi politike jednog društva nakon ovog procesa. Na kraju, važno je u celini sagledati i posledice tranzicionog procesa u državama u kojima se taj proces odvio, kao i njegove pozitivne i negativne efekte po društvo. Šta podrazumeva pojam „tranzicija” Tranzicija je proces tokom kojeg se privreda u nekoj državi menja iz modela planske privrede (socijalizam) u model slobodnog tržišta (kapitalizam). Privreda u tranziciji prolazi kroz ekonomsku liberalizaciju, gde tržište formira cene umesto države. Centralna organizacija i trgovinske barijere se uklanjaju, otpočinje privatizacija državnih preduzeća i resursa, stvara se finansijski i privatni sektor da bi se olakšalo kretanje privatnog kapitala. Proces tranzicije obično karakteriše promena i stvaranje novih institucija, otvaranje većeg broja privatnih preduzeća. Samim tim, ovaj proces bi trebalo da označava demokratizaciju države, ukidanje monopola u različitim sektorima privrede, kao i stvaranje konkurencije na državnom i međudržavnom tržištu. Prema MMF-u, glavni elementi procesa tranzicije su: 1. liberalizacija – povećanje konkurencije na globalnom tržištu i smanjenje trgovinskih barijera; 2. makroekonomska stabilizacija – stavljanje inflacije pod kontrolu, nakon početnog udarca od visoke inflacije koja sledi iz liberalizacije tržišta i povećanja potražnje; 3. restrukturiranje i privatizacija – stvaranje održivih reformi finansijskog sektora i preduzeća u privredi; 4. pravne i institucionalne reforme – smanjenje uloge države u privredi, uspostavljanje vladavine prava i uvođenje politike konkurencije.

7

Proces tranzicije može da se razlikuje od države do države: neke zemlje su decenijama radile eksperimente sa tržišnom privredom, neke zemlje su usvojile takvu privredu (npr. Srbija), u skoro svim državama su na proces tranzicije uticale političke promene, a u nekima od njih je situacija bila dodatno zakomplikovana ratovima (npr. bivša Jugoslavija i pojedine republike bivšeg Sovjetskog Saveza). Takođe, u mnogim zemljama se dešavalo da je vlast usvajala ekonomske reforme bez interesovanja za političke promene (npr. Kina i Vijetnam), a u nekim državama vlasti nisu imale političku volju da izvrše potrebne ekonomske reforme (npr. Republika Makedonija). Tokom tranzicije je došlo i do mnogih grešaka u vođenju ekonomske politike i privatizacije, a svi navedeni razlozi su uticali na to da proces tranzicije ne prođe bez poteškoća po društva koja su prošla kroz taj proces. Uzroci krize Proces tranzicije u državama Istočne Evrope je bio potpuno nova pojava, pa su političke odluke, naročito one vezane za ekonomsku politiku nosile sa sobom puno nenameravanih posledica, čak i u slučaju kada je zaista postojala dobra namera odgovornih političara iz vlasti. U nekim drugim slučajevima, prisutna je bila sprega vlasti i „novih elita” koje su zauzele specifičnu i važnu ulogu u celini tranzicionog procesa, ovakvu „elitu” uglavnom nije ni najmanje zanimalo opšte dobro, karakteristična za nju je bila beskrupuloznost, a pripadnici njenih redova su često dolazili iz sveta kriminala. Takođe, često se dešavalo da je „nova elita” bila ista kao rukovodilačka klasa iz poznog socijalizma ili usko povezana sa tom klasom putem rodbinskih i prijateljskih odnosa, ovaj slučaj je bio tipičan za Rusiju, Bugarsku i Srbiju, ali i neke druge bivše socijalističke države u Evropi. Mora se priznati i to da ni startne pozicije pojedinačnih država nisu bile iste, pa tako, u procesu tranzicije teško možemo uporediti države Centralne Evrope (npr. Mađarsku, Češku, Slovačku, nekadašnju Istočnu Nemačku) gde je postojala izvesna tradicija kapitalizma i pre socijalističkog sistema sa većinom zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza gde je socijalistički sistem uspostavljen izravno kao ukidanje feudalnog sistema. Interesantno je i simptomatično kod navedenih država i to, da političko-ekonomski sistemi uspostavljeni nakon tranzicije po pojedinačnoj državi prevashodno liče na sisteme koji su postojali pre perioda socijalizma, pa se socijalizam nameće samo kao period zamrzavanja njemu prethodećih sistema. Prethodno navedeno društveno stanje je doprinelo tome da proces tranzicije ne prođe bez neprijatnosti po stanovništvo zemalja koje su se našle u ovom procesu, kao i na to da tranzicija ne prođe onako kako je teorijski bilo pretpostavljeno da će proći. Važno je znati da su praktikovana četiri tipa privatizacije: 1. masovna autsajderska privatizacija sa brzom rasprodajom preduzeća (u Češkoj); 2. masovna insajderska privatizacija sa brzom rasprodajom preduzeća (u Rusiji i Bugarskoj); 3. privatizacija sa prodajom autsajderima odozgo, inicirana primarno od strane države (u Istočnoj Nemačkoj);

8

4. privatizacija sa postepenom prodajom autsajderima odozdo, pokrenuta putem decentralizovanih inicijativa (u Poljskoj i Mađarskoj). Treba znati i da postoje neslaganja među ekonomistima po pitanju reformi, neki predlažu brze reforme i „šok-efekat”, dok su neki drugi na strani postepenih reformi. Važno je znati i to da je političko stanje devedesetih godina u Srbiji zakomplikovalo tranziciju, a promena vlasti 2000. je doprinela tome da je plan tranzicije višestruko menjan tokom samog tranzicionog perioda. Iskustva govore da problemi nastaju kada se ne vodi računa (često namerno) o tome da li kupac nekog preduzeća želi da nastavi poslovanje ili ne, takođe mnoga preduzeća u slučaju gubljenja svog ekskluzivnog tržišta, po stupanju na globalno slobodno tržište, ne mogu da se izbore sa konkurencijom, zbog navedenih razloga nastaje problem visoke nezaposlenosti u zemljama u tranziciji. Zato, zemlje u tranziciji prate sledeće mane: 1. 2. 3. 4. 5.

dramatičan pad industrijske proizvodnje i kolaps gigantskih preduzeća; slab rast ili pad BDP-a i životnog standarda; porast nezaposlenosti i osiromašenje većine stanovništva; slab dotok kapitala i investicija; odlazak mladih, obrazovanih i sposobnih ljudi u zemlje u kojima će imati bolje šanse. Posledice

Prethodno navedene mane (u skladu sa materijalističkim stavom da materijalno proizvodi duhovno) mogu da budu uzroci krize društava u tranziciji, koja se ispoljava svojim posledicama na pojedince, a preko pojedinaca i na društvo kao kolektivitet. Integrisani pojedinci i grupe društva (npr. industrijski radnici) mogu pasti na margine društva, što proizvodi društveni anomiju dela stanovništva. Rast udela uslužnog sektora u privredi, osim industrijskih radnika, najčešće zadesi i poljoprivredno stanovništvo, što vodi nestanku sela i prenatrpanim većim gradovima. Loše i korumpirane institucije (birokratija), koje su proizvod ekonomske krize, dovode do povlašćenih pojedinaca, a ujedno diskriminiše ostatak stanovništva, koje ne spada među povlašćene pojedince i grupe. Loša ekonomska politika vodi zanemarivanju potencijala stanovništva, što se prvenstveno ispoljava u nezaposlenosti mladih i radno sposobne srednje generacije. Prethodno navedene posledice predstavljaju pogodno tlo za stvaranje društvenih anomalija kakav je porast stope kriminala i korupcije, stvaranje klase koja samo manipuliše tržištem i novcem, kao i ponovni prodor totalitarističkih ideologija. Interesantan slučaj je i zakonsko legalizovanje prethodno stigmatizovanog ponašanja kao pokušaj lečenja posledica ekonomske krize, na primer dekriminalizacija pojedinih droga (u Češkoj) ili legalizacija prostitucije (u Mađarskoj) u cilju razvijanja turizma ovakve vrste i pribavljanja poreskih prihoda. 9

Zaključak (mogućnost saniranja negativnih posledica) Činjenica koju svi vidimo je ta, da je proces tranzicije promenio prethodni društveni sistem i poredak u zemljama u kojima se odvio, ta promena je sa sobom nosila i negativne efekte koji su prouzrokovali krizu u ovim društvima. Najveću ulogu u saniranju krize bi trebala da ima politička vlast, ali iz iskustva pojedinačnih država znamo da ona nije sposobna da amortizuje negativne posledice tranzicije, svojim lošim merama najčešće produbljuje tu krizu, a i samu vlast čine interesne grupe koje često namerno preduzimaju loše mere za većinu stanovništva, kako bi poboljšale svoj položaj. Svaka država i svako društvo trebaju da znaju čemu teže, potrebno je smanjiti korupciju i kriminal i kao posledicu toga stvoriti pogodno okruženje za poslovanje u cilju stvaranja ekonomskog prosperiteta i boljeg životnog standarda većine građana. Takođe, važno je u tom cilju doneti i odgovarajuće zakone, te strogo kontrolisati njihovu implementaciju, kako ne bi ostali mrtvo slovo na papiru. Neke zemlje su uspešno prošle kroz proces tranzicije, postale članice Evropske unije i poboljšale opštu sliku o sebi. Sa druge strane stoje države koje nisu uspele u tranziciji i koje se još uvek muče sa „primitivnim” problemima, nezavisno od toga da li su formalno članice Evropske unije. Najnovija svetska ekonomska kriza je dodatno zakomplikovala stvar i upozorava nas na potrebu za stalnim reformama, kao i na to da problemi ne zaobilaze nikog, već da teže pogađaju nespremne države koje „lutaju” bez jasnog cilja.

10

MODERNA, MODERNIZAM, MODERNOST, MODERNIZACIJA: SADRŽAJ I RAZGRANIČENJE POJMOVA Modernost se obično odnosi na fenomen i karakteristike post-tradicionalnog ili postsrednjevekovnog perioda, odnosno na doba koje karakteriše prelazak sa feudalizma ili agrarnog društva ka kapitalizmi, industrijalizaciji, sekularizaciji i formiranju država-nacija. Konceptualno Koncept modernosti u najvećoj je meri razvijen pod uticajem prosvetiteljstva. Taj snažni filozofski pokret zaslužan je za formiranje modernističke slike sveta, čoveka i društva. Prosvetitelji polaze od bezgranične vere u moć ljudskog razuma te smatraju kako se društvena zajednica može organizovati na potpuno razumskim načelima. Time se ujedno neprihvatljivima smatraju bilo kakve transcendentne legitimacije društvenog uređenja. Težnja prosvetitelja bila je uspostavljanje potpuno racionalnog društva u kojem razum ne bi upravljao samo naučnim i tehnološkim aktivnostima nego i međuljudskim odnosima. “Ideja da je društvo izvor vrednosti, da je dobro ono što je za društvo korisno i da je sve što narušava njegovu integraciju i funkcionisanje zlo, je esencijalan element klasične ideologije modernosti” Dok se pojam prosvetiteljstva odnosi na specifičan pokret u okvirima zapadne filozofije, pojam modernosti se najčešće odnosi jedino na socijalne odnose u vezi sa usponom kapitalizma i industrijalizacije. Termin moderan vodi poreklo iz 5. veka, kada je označavao prelazak iz paganstva u doba dominacije hrišćanstva, iako postaje popularan nakon intelektualnih debata krajem 17. Veka o superiornosti moderne kulture nad klasičnom (grčkom i rimskom). U ovom kontekstu, reč moderan se odnosila na prevrednovanje nedavne prošlosti i favorizaciju novog početka, uz ponovnu interpretaciju istorijskog porekla aktuelnog društva. Dinamička komponenta modernosti, odnosno „modernost u akciji“ naziva se modernizacijom. Moderna, moderno doba označava istorijski period u kojem dominira modernost. Obično se smatra da moderna počinje u 16. veku i ne predstavlja samo deskriptivnu hronološku oznaku, već i karakter novog epohalnog razdoblja koje je suprotstavljeno srednjem veku i antici. Modernizam u najširem smislu reči predstavlja modernu misao ili praksu, odnosno vrednosti i ideje modernosti. Obično se koristi da bi označio modernistički pokret, kao skup kulturnih karakteristika i pokreta poznog 19. i ranog 20. veka u umetnosti, ali i kulturi uopšte. Modernizam insistira na odbacivanju tradicije, religije, dominantne socijalne organizacije i ranih umetničkih i kulturnih formi.

11

MODERNOST I MODERNIZACIJA: TEORIJSKO RAZGRANIČENJE I EMPIRIJSKI POKAZATELJI Modernost. Bez obzira u kojoj se oblasti koristi (filozofija, sociologija, književnost), pojam modernosti implicira određeno trajanje tj. epohu. Kao vreme nastajanja glavnih obeležja modernosti obično se uzima kraj tzv. tradicionalnih društava. Za neke teoretičare, modernost je sinonim za kapitalizam, neki je vezuju ua razvij tehnologije, industrijalizaciju. Dalje, o postojanju modernosti može da se govori tek od formiranja nacionalnih država. Takođe se smatra da su na genezu modernosti odlučujući uticaj imale korenite promene u duhu zapadnog sveta, do kojih je došlo posredstvom filozofije, umetnosti, nauke... Međutim, sud “ovo je moderno društvo“ je nemoguće izreći samo na osnovu transparentnih empirijskih delatnosti. Čak i oni poreci za koje se nesumnjivo tvrdi da su moderni, u nekim svojim aspektima odstupaju od konstrukcije „idealnog tipa“ modernosti. Radi se o preklapanju i prožimanju prošlog i sadašnjeg. Glavni elementi modernosti nastaju u vreme renesanse, u XIV veku, kada se rađaju: 1. 2. 3. 4.

novi oblici privatnog vlasništva; tržišna privreda (ekonomija usmerena na proizvodnju robe); racionalnost; Individualizam.

Ovo su temeljni uslovi modernosti. Pomenuti uslovi su se širili severnim delovima Evrope, a potom i Severnom Amerikom, da bi vremenom dostigli globalne razmere. Prema Entoni Gidensu, tokom poslednjih decenija XX veka, modernost je ušla u kasnu fazu i njena tranzicija ka postmodernizmu je uveliko u toku. Sa druge strane, teoretičari postmodernosti tvrde da su materijalne i duhovne pretpostavke modernosti iscrpljene kroz istoriju i da se o postojanju ove epohe više ne može govoriti. Razlike između modernih i predmodernih društava su brojne i tiču se: ekonomije, prava, nauke, kulture… U predmodernim epohama, ljudi su bili vezani samo za jednu matricu egzistencije (domaćinstvo, stalež, klasa). U modernosti se uspostavlja interakcija delovanja i strukture. Svoj identitet ljudi više ne grade posredstvom kolektiviteta kojem pripadaju, nego prevashodno sopstvenim delanjem. Odsustvo navedenih uslova je indikator da jedan sistem ne pripada modernosti. Modernizacija. Danas je “moderno” sinonim za nešto što je savremeno, zapadnjačko i što je suprotno tradicionalnom. Postoje dva shvatanja modernizacije: marksističko i funkcionalističko. Marksističko se temelji na ideji da ukoliko je politička elita dovoljno odlučna i sposobna, može neku nerazvijenu i zaostalu zemlju da za relativno kratko vreme učini razvijenom. Modernizacija se pre svega odnosi na oblasti kao što su tehnologija, nauka, saobraćaj, obrazovanje, državna uprava… Marksistički pojam modernizacije, međutim, se ne odnosi na stvaranje važnih segmenata kao što je tržišna privreda, individualizam… 12

Funkcionalistička predstava je zasnovana na shvatanju modernog društva kao sistema tehnologije, ustanova i kulture. Funkcionalisti o modernizaciji obično govore na 7 polja: ekonomskom, političkom, obrazovnom, religijskom, porodičnom, stratifikacijskom i psihološkom.

13

OBELEŽJA MODERNOSTI PREMA ENTONI GIDENSU U delu, ,,Posledica modernosti” E.Gidensa, razvijena je institucionalna analiza modernosti. Entoni Gidens modernost određuje kao „oblike društvenog života koji su se pojavili u Evropi, od otprilike sedamnaestog veka nadalje, i čiji se uticaj od tada širio, manje ili više, po čitavom svetu”. On ukazuje na različite teorije o savremenom početku rađanja novog doba, novog tipa društvenog sistema, sistema koji se ne zasniva na proizvodnji materijalnih dobara već na informaciji, koji, kod različitih autora, nosi različite nazive („informatičko društvo“, „potrošačko društvo“), kao i o savremenom početku kraja modernizma („postmodernost“, „postmodernizam“, „postindustrijsko društvo“, „postkapitalizam“). Da bi se shvatio ovaj proces “rađanje novog doba“, nije dovoljno ponuditi nove termine. Potrebno je razmotriti prirodu same modernosti, razumeti kako se u okviru društvenih nauka stekao utisak da su se mnoge stvari otele kontroli, da su iznad našeg domašaja, i da se kao takve ne mogu objasniti. Društvene nauke su na pogrešan način tumačile modernost i mnoge rasprave o modernosti opterećene su nedostacima socioloških gledišta. Ovo nije period postmodernosti, već period u kojem posledice modernosti postaju intenzivnije nego ikada ranije. Diskontinuiteti modernosti Gidens termin diskontinuitet upotrebljava na specifičan način, različit od svih ranijih upotreba ovog termina. Naime, on diskontinuitet, odnosno skup diskontinuiteta, stavlja u kontekst jednog perioda ljudske istorije, modernog perioda. Promene koje je period modernosti sa sobom doneo toliko su snažne i toliko su različite od svega što se dešavalo u prošlosti da nam znanje o ranijim promenama i preobražajima pri pokušaju razumevanja i interpretiranja ovih promena koje su se dogodile u relativno kratkom periodu neće mnogo pomoći. Ovi moderni diskontinuiteti razlikuju se od svih pređašnjih po brzini promena koja je postala izuzetna i prožima ne samo tehnologiju, u kojoj se može najlakše zapaziti, već i sve druge oblasti. Njihova širina promena obuhvata čitavu planetu. Diskontinuitet se može zapaziti i u unutrašnjoj prirodi modernih institucija, institucija koje nisu postojale ni u jednom ranijem periodu (politički sistem nacionalne države, potpuna zavisnost proizvodnje, od neorganskih izvora, potpuno robni karakter proizvoda i najamnog rada), ili institucija koje imaju posebnu vrstu kontinuiteta sa institucijama iz ranijih perioda (grad). Sigurnost nasuprot opasnosti i poverenje nasuprot riziku U delu koji sledi, Gidens navodi da je ,,modernost pojava sa dva lica”. Rečenicu koju navodi, objašnjava razvojem modernih društvenih institucija i njihovo širenje po celom svetu. Upravo su iste odgovorne za sigurniju i bogatiju egzistenciju ljudskih bića. Dok svoju negativnu stranu, kako Gidens navodi ,,mračnu stranu” modernosti, ispoljava sve češće tokom dvadesetog veka.

14

Marks i Dirkem isticali su da pozitivne mogućnosti, koje pruža moderno doba, premašuju njegove negativne strane. Čak ni Maks Veber, koji je isticao negativne strane modernosti, nije bio u stanju predvideti da će se one ispoljiti u daleko većoj meri. Takođe je i ekološka problematika u okviru sociološke misli ostala nerasvetljena. Jedan izuzetno važan aspekt savremenog sveta kome ni jedan od klasičnih savremenih sociologa nije dovoljno posvetio pažnje jeste fenomen „industrijalizacije rata“. Dok je proces povezivanja industrijskih pronalazaka i organizacije sa vojnom moći otpočeo istovremeno sa procesom industrijalizacije. Stoga nije čudno što je većina sociologa u devetnaestom i početku dvadesetog veka pretpostavljala da će modernizacija izroditi jedan miroljubiv, srećniji i sigurniji društveni poredak, dok su događaji koji su usledili potpuno opovrgli ovu pretpostavku. Sociologija i modernost Sprečavajući kasnije mislioce da se usmere u odgovarajućem pravcu i pruže adekvatnu analizu modernih institucija, Gidens ukazuje na tri koncepcije, nastale pod uticajem klasičnih društvenih teorija. Prva se odnosi na institucionalnu analizu modernosti. Naime, najznačajnije sociološke teorije težile su isticanju jednog, osnovnog, dinamičnog elementa promene u interpretaciji prirode modernosti. Za Marksa je osnovna transformacija snaga kapitalizma, za Dirkema industrijalizam i podela rada, za Vebera kapitalizam, mada je njegovo stanovište mnogo bliže Dirkemovoj nego Marksovoj koncepciji. Sa druge strane, Gidens naglašava da kapitalizam i industrijalizam, kojima on dodaje još i kontrolu nad informacijom, ne treba međusobno isključiti, već posmatrati kao elemente modernosti, koja je višedimenzionalna na institucionalnom nivou i u kojoj svaki od tih elemenata ima značajnu ulogu. Druga koncepcija nastala pod uticajem klasičnih teorija odnosi se na društvo kao osnovni fokus sociološke analize. Prema pojmu društvo treba biti oprezan. Mnogi autori sociologiju smatraju naukom o „društvima“, misleći pri tome na sasvim jasno određene i unutrašnje jedinstvene sisteme. Društvo, posmatrano na ovaj način, može se izjednačiti sa pojmom nacionalne države. Međutim, iako moderna društva imaju jasno definisane granice, ona su međusobno povezana nitima koje prelaze granice poretka, pa se posebna pažnja mora usmeriti na sposobnost savremenih društava da premoste vreme i prostor u čije okvire su ih smeštali klasični sociolozi, i na način na koji su institucije modernog društva „situirane“ u vremenu i prostoru. Treća koncepcija je u vezi sa relacijom između sociološkog znanja i karakteristika modernosti na koje se ta znanja odnose. Sociologija se u većini slučajeva smatra naukom koja pruža znanja o modernom društvu upotrebljiva u svrhu kontrole nad društvenim institucijama. Sa druge strane, pojedini autori smatraju da se sociološka znanja ne mogu jednostavno primiti nego moraju prethodno biti prerađena putem samorazumevanja društvenih aktera. Međutim, razvoj socioloških znanja ne kreće se uporedo sa širenjem kontrole društvenog razvoja, a pored toga njih često zasnivaju akteri laici.

15

Gidens objašnjava dinamizam i globalizujuće razmere modernih institucija, te tako rasvetljava prirodu diskontinuiteta između njih i tradicionalnih kultura. Tri međusobno povezana izvora dinamizma modernosti su sledeća: 1. odvajanje vremena i prostora (uslov vremensko-prostornog razdvajanja neograničenih razmera); 2. razvoj mehanizama iskorenjivanja (,,izdizanje” društvene delatnosti iz lokalizovanih konteksta); 3. refleksivno prisvajanje znanja (proizvodnja sistematskog znanja o društvenom životu) Modernost, vreme i prostor Pronalazak časovnika i izrada kalendara, dovela su do toga da se prostor i vreme poimaju na globalan način, za razliku od njihovih pređašnjih lokalnih okvira. Modernost prekida vezu između prostora i vremena, međusobno ih udaljava, stvarajući „prazan prostor“. Mnogi uticaji na određene lokalitete ne potiču iz njih samih, već iz mnogo udaljenijih mesta i predstavljaju uticaje koji premošćuju prostor. Ovo premošćavanje prostora otvara mnoge mogućnosti promene, kao i mogućnosti lokalnih organizacija da deluju globalno, utičući na milione ljudi. Iskorenjivanje Pod iskorenjenošću Gidens podrazumeva „izdizanje društvenih odnosa iz lokalnih konteksta interakcije i njihovo rekonstruisanje u okviru neodređenog protezanja vremena“. Za razliku od sociologa koji su pri objašnjavanju prelaska iz tradicionanog u moderan svet upotrebljavali pojmove kao što su „diferencijacija“ ili „funkcionalna specijalizacija“, Gidens upotrebljava termin iskorenjenost, kao adekvatniji za analizu pojave razdvajanja prostora. On razlikuje dva tipa mehanizama iskorenjivanja: stvaranje simboličkih znakova, pod kojima podrazumeva „sredstva razmene koja mogu „kružiti“ bez obzira na specifične karakteristike pojedinaca ili grupa koji ih koriste u bilo kojim posebnim okolnostima“, (kao što je novac).Dok je drugi tip mehanizma iskorenjivanja: uspostavljanje ekspertskih sistema, pod kojima podrazumeva „sisteme tehničkih dostignuća ili profesionalne ekspertize, koji organizuju velika područja materijalnog i društvenog okruženja u kojem danas živimo“. Novac kao mehanizam iskorenjivanja omogućava odvijanje transakcija između aktera koji su veoma udaljeni u vremenu i prostoru, koji vreme i prostor „stavlja u zagrade“ povezujući trenutačnost i odgađanje, prisutnost i odsustvo i ima oblik čiste informacije, izložene u formi brojeva na kompjuterski odštampanom papiru. Ekspertski sistemi su mehanizmi iskorenjivanja jer udaljuju društvene odnose od neposrednosti konteksta i podstiču odvajanje vremena i prostora. Svi mehanizmi iskorenjivanja zavise od poverenja koje je sadržano u svim institucijama modernosti i ne odnosi se na pojedince već na apstraktna svojstva. Tako na primer, pri svakodnevnim radnjama koje obavljamo susrećemo se sa poverenjem u nečije ekspertsko znanje, koje je kod većine laika zasnovano na „veri“.

16

Refleksivnost modernosti Refleksivnost je prisutna u svakom našem delovanju jer čovek po prirodi „ostaje u vezi“ sa osnovama onog što čini. Tradicija je oblik integrisanja refleksivnog nadgledanja delovanja i vremensko-prostorne organizacije zajednice. „Ona je sredstvo baratanja vremenom i prostorom, koje uklapa svaku aktivnost ili iskustvo u kontinuitet prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a njih zauzvrat strukturišu stalna odvajanja društvenih praksi“. U modernom društvu, društvene prakse se neprestano preispituju i menjaju. Ovo menjanje ne proizlazi iz ljubavi prema novom kao takvom, već iz pretpostavke o potpunoj refleksivnosti. Međutim u ovom svetu, koji je konstituisan na osnovu refleksivno primenjenog znanja, nikada ne možemo biti sigurni da će bilo koji element toga znanja ostati neizmenjen. Zamena ustanovljene dogme razumom nije izrodila veću sigurnost, već je naprotiv, umanjila postojeću. Savremeno znanje nije znanje koje podrazumeva postizanje izvesnosti. Sa obzirom da je ljudski život u savremenom svetu neodvojiv od znanja, mnogo znanja o savremenom svetu utiče na delovanje pojedinca, koji se opredeljuju za različite postupke upravo na osnovu tog znanja. Tako na primer, brak ne bi bio to što je danas da nije u potpunosti „sociologizovan“. Ove nenameravane posledice, kao i mnogi drugi faktori utiču na to, da znanje, koje se sve više uvećava, ne proizvodi jedan stabilan svet već, naprotiv, doprinosi njegovoj nestabilnosti i promenljivom karakteru. Prethodno pomenuto znanje, koje se refleksivno primenjuje na društveno delovanje, predstavljaju četiri niza činilaca: 1. razlika u moći (sposobniji pojedinci prisvoje specijalizovano znanje, te ga upotrebljavaju u korist posebnih interesa); 2. uloga vrednosti (vrednosti i empirijsko znanje su povezani u mrežu međusobnog uticaja); 3. uticaj nenameravanih posledica (znanje o društvenom životu prevazilazi namere onih koji ga primenjuju radi ciljeva koji se menjaju); 4. cirkulacija društvenog znanja u dvostrukoj hermeneutici (znanje koje se refleksivno primenjuje na uslove reprodukcije sistema menja okolnosti na koje se prvobitno odnosilo). Institucionalne dimenzije modernosti Kapitalizam i industrijalizam predstavljaju dve različite dimenzije uključene u institucije modernosti. Kapitalizam je sistem robne proizvodnje, u čijem je središtu odnos između privatnog vlasništva nad kapitalom i najamnog rada koji nema vlasništvo i koji je od samog početka imao međunarodne razmere. Glavna odlika industrijalizma je upotreba neorganskih izvora materije za proizvodnju dobara, povezana sa središnjom ulogom mašinerije u proizvodnom procesu. Treću institucijinu dimenziju modernosti predstavljaju aparati za nadzor koji se odnose na direktno ili indirektno nadgledanje delovanja podanika države u

17

okviru političke sfere. Četvrta institucijina dimenzija jeste kontrola nad sredstvima prinude unutar preciznih teritorijalnih granica, odnosno vojna moć. Ove četiri institucionalne dimenzije su povezane i nalaze se u stalnom međusobnom odnosu.Industrijalizam je prethodio kapitalizmu, sve četiri dimenzije doprinele su jačanju nacionalne države koja je, nadalje, omogućila veću upotrebu resursa.Kapitalistička proizvodnja omogućila je veliki rast ekonomskog bogatstva, a time i vojne moći. Rat je industrijalizovan i pretvoren u političko sredstvo. Ponovno ukorenjivanje Gidens uvodi pojam ponovnog ukorenjivanja koji je komplementaran pojmu iskorenjivanja. Pod tim pojmom, on podrazumeva ,,ponovno prisvajanje ili ponovno oblikovanje, iskorenjenih društvenih odnosa, tako da se oni povežu (delimično ili privremeno) sa lokalnim uslovima vremena i mesta. Gidens pravi razliku između: - obaveza rada tela-koji upućuju na odnose poverenja u društvenim vezama u situaciji zajedničkog prisustva. U uslovima modernosti, građanska nepažnja je najosnovniji tip obaveze rada tela, koji se pojavljuje u susretima sa nepoznatima (sadrži upotrebu lica, držanje i postavljanje tela, ruku). - bezličnih obaveza-koji se tiču razvoja verovanja u simboličke znake ili ekspertske sisteme (odnosno apstraktne sisteme). One su na sličan, ambivalentan, način povezane sa onima koje zahtevaju rad tela. Rizik i opasnost u modernom svetu Gidens ispituje specifičan profil rizika u okviru modernosti, te ga prikazuje na sledeći način: 1. Globalizacija rizika u smislu intenziteta (intenzitet rizika predstavlja osnovni element ,,pretećeg izgleda” okolnosti u kojima danas živimo. Tako npr. nuklearni rat moze da ugrozi opstanak ljudske vrste). 2. Globalizacija rizika u smislu povećanja broja slučajnih događaja koji mogu da utiču na svakog ili na veliki broj ljudi (ova kategorija se odnosi na svetsko širenje okruženja rizika. Tako npr. promene u globalnoj podeli rada). 3. Rizik koji proizilazi iz stvorenog okruženja ili podruštvljene prirode (ova kategorija se tiče promenjenog karaktera odnosa između ljudi i fizičkog okruženja; ceo niz ekoloških opasnosti proizilazi iz preobražaja prirode putem ljudskih sistema znanja. Npr. zračenje, hemijsko zagađenje mora, ,,efekat staklene bašte” i dr.). 4. Razvoj institucionalizovanih okruženja rizika (utiču na životne šanse miliona ljudi; najpoznatiji primer iz modernog društvenog života jesu investiciona tržišta). 5. Svest o riziku kao riziku (religija i magija su vrlo često pružale jedan način pokrića za neizvesnosti koje su sadržavali rizični poduhvati i tako su preobražavale iskustvo rizika 18

u osećanje relativne sigurnosti; tamo gde se za rizik zna kao za rizik, takav način stvaranja sigurnosti u opasnim situacijama nije moguć). 6. Široka rasprostranjenost svesti o riziku (mnoge opasnosti s kojima je veliki broj ljudi suočen, poznate su širokoj javnosti). 7. Svest o granicama stručnosti (nijedan ekspertski sistem ne može da bude u potpunosti ekspertski, zbog posledica prihvatanja ekspertskih principa). Zaključak U periodu najviše faze modernosti, u koji smo ušli zajedno sa industrijalizovanim društvima, uspeli smo da se oslobodimo karakterističnih oblika tradicije. Upravo je modernost ta koja se orijentiše ka budućnosti. Samim tim, dolazimo do novog statusa modelovanja koje se suprotstavljaju datim činjenicama. Anticipacije budućnosti postaju deo sadašnjosti, te na taj poseban način utiču na razvijanje naše budućnosti.

19

INSTITUCIONALNE DIMENZIJE MODERNOSTI Pitanje koje se provlači u većini socioloških perspektiva jesu li moderne institucije kapitalističke ili industrijske, treba razjasniti na sledeći način: kapitalizam i industrijalizam treba posmatrati kao dve različite dimenzije uključene u institucije modernosti. Kapitalizam je sistem robne proizvodnje u čijem je sredstvu odnos između privatnog vlasništva nad kapitalom i najamnog rada koji nema vlasništvo. Kapitalističko preduzeće zavisi od proizvodnje za tržišta na kojima vlada konkurencija. Glavna odlika industrijalizma je upotreba neorganskih izvora materijalne energije za proizvodnju dobara, povezana sa središnjom ulogom mašinerije u proizvodnom procesu. Pretpostavka industrijalizma je uređena društvena organizacija proizvodnje, neophodna radi koordinacije ljudske delatnosti, masina i ulaganja i proizvodnje sirovina i dobara. Kapitalistička društva su jedan poseban podtip modernih društava uopšte. Imaju specifične institucionalne odlike: 1. Njegov ekonomski poredak uključuje karakteristike kao sto su konkurentska i ekspanzionistička priroda kapitalističkog preduzeća. 2. Ekonomija je u znatnoj meri izdvojena od drugih društvenih sfera posebno od političkih institucija 3. Odvojenost politike i ekonomije utemeljena je na primarnom značaju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. 4. Kontrola nad sredstvima prinude. Vojna moć predstavljala je uvek središnju karakteristiku premodernih civilizacija. Uspešan monopol nad sredstvima prinude unutar preciznih teritorijalnih granica karakterističan je za moderne države. Određeno kapitalističko društvo je društvo samo utoliko predstavlja nacionalnu državu. Administrativni sistem kapitalističke države kao i modernih država uopšte mora se interpretirati u smislu postizanja koordinisane kontrole nad određenim teritorijama. Takva administrativna koordinacija zavisi od razvitka sposobnosti za nadziranje koje daleko prevazilaze sposobnosti koje su imale tradicionalne civilizacije. Nadgledanje može biti direktno, ali je mnogo karakterističnije indirektno, zasnovano na kontroli nad informacijama. Kapitalističko preduzeće imalo je najveću ulogu u odvajanju modernog društvenog života od institucija tradicionalnog sveta. Pojavi kapitalizma prethodio je razvoj industrijalizma, koji je dao najveći zamah njegovom pojavljivanju. Industrijska proizvodnja činili su proces proizvodnje sve efikasnijim i jeftinijim. Pretvaranje radne snage u robu bila je vazna tačka povezivanja između kapitalizma i industrijalizma jer se apstraktni rad može direktno programirati u tehnološki nacrt proizvodnje. Razvitak apstraktne radne snage takođe je predstavljao glavnu tačku povezivanja kapitalizma, industrijalizma i promenjene prirode kontrole nad sredstvima prinude. Kapitalistički radni ugovor, žarišna tačka novonastajućeg klasnog sistema, uključivao je unajmljivanje apstraktnog rada, a ne služenje celokupne ličnosti. 20

Ako je kapitalizam bio jedan od najznačajnijih institucionalnih elemenata koji je podsticao ubrzanje sirenja modernih institucija, drugi je bila nacionalna država. Nacionalne države su koncentrisale administrativnu vlast daleko efikasnije nego sto su to bile u stanju da učine tradicionalne države.

21

MODERNO DRUŠTVO, GLOBALIZACIJA I ODNOSI POVERENJA Globalizacija je intenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko. Lokalni preobražaj je isto tako deo globalizacije kao sto predstavlja i deo sirenja društvenih veza u vremenu i prostoru. U uslovima globalizacije nacionalna država postaje isuviše mala za velike životne probleme, a isuviše velika za male životne probleme. Rasprave o globalizaciji tendencijski se grupišu u dve struje, koje su međusobno udaljene. Jednu cini literatura o međunarodnim odnosima a drugu ona koja pripada svetskosistemskoj teoriji. Za teoretičare međunarodnih odnosa karakteristično je da se usredsređuju na razvoj sistema nacionalnih država, analizirajući njegov nastanak u Evropi i kasnije sirenje po svetu. Nacionalne države se tretiraju kao akteri, koji u međunarodnim okvirima stupaju u međusobne odnose, kao i u odnose sa drugim organizacijama transnacionalnog karaktera. Nacionalne države postaju u odnosu na ranije stanje, sve manje suverene kada je reč o kontroli nad njihovim vlastitim poslovima. Ovo stanovište pokriva samo jednu od dimenzija globalizacije i to međunarodnu koordinaciju država. Suverenost moderne države je od samog početka zavisila od odnosa između država i tom smislu je svaka država priznavala autonomiju drugih država u okvirima njihovih vlastitih granica. Gubitak autonomije pojedinih država cesto je išao pod ruku sa povećanjem autonomije drugih država, kao rezultat sklapanja saveza, ratova ili različitih političkih i ekonomskih promena. Volersteinovo istraživanje svetskog sistema dalo je mnoge doprinose. On pravi jasnu razliku između modernog doba i ranijih perioda kada je reč i pojavama kojima se bavi. Ono sto označava kao svetske ekonomije postojalo je pre modernih vremena ali je bilo različito od svetskog sistema koji se razvio rokom poslednja 3 ili 4 veka. Pojava kapitalizma po njegovoj analizi dovodi do potpuno drugačijeg tipa poretka – koji je po prvi put izvorno globalan po svom rasprostiranju i zasnovan vise na ekonomskoj nego političkoj moći. Moderni svetski sistem je podeljen na 3 sastavna dela: centar, poluperiferiju i periferiju. Po Volersteinu kapitalizam ima fundamentalan globalizujući uticaj zato sto predstavlja ekonomski a ne politički poredak; on je sposoban da prodre u najudaljenija područja sveta koja ni države koje su se u okviru njega pojavile nisu mogle potpuno da podvedu pod svoju političku vlast. Dimenzije globalizacije Svetska kapitalistička ekonomija. Glavni centri moći u svetskoj ekonomiji su kapitalističke države. Sve moderne države imaju vise ili manje uspešan monopol nad sredstvima prinude unutar vlastitih teritorija. Ako su nacionalne države glavni akteri u okviru globalnog političkog poretka, korporacije su dominantni agenti unutar svetske ekonomije. Svetski vojni poredak. Da bismo odredili njegovu prirodu moramo da analiziramo veze između industrijalizacije rata, kretanja oružja i tehnika vojne organizacije iz jednih delova sveta u druge i saveze koje države međusobno uspostavljaju. Globalizacija vojne moći nije ograničena na oružje i saveze između oružanih snaga u raznih država, ona se takođe odnosi i na rat. 22

Industrijski razvoj. Njen najočigledniji aspekt je sirenje globalne podele rada koja uključuje diferencijaciju između vise i manje industrijalizovanih područja sveta. Jedna od najvažnijih osobenosti globalizujucih implikacija industrijalizma jeste svetsko sirenje mašinskih tehnologija. Mehanizovane komunikacijske tehnologije na dramatičan način su uticale na sve aspekte globalizacije. One cine sustinski element refleksivnosti modernosti kao i diskontinuiteta kojim se moderno odvaja od tradicionalnog. Globalno sirenje institucija modernosti bilo bi nemoguće bez sabiranja znanja koje prestavljaju vesti. Poverenje se može odrediti kao pouzdanje u relijabilnost neke osobe ili sistema koje se odnosi na dati niz ishoda ili događaja pri čemu to pouzdanje izražava veru u poštenje ili ljubav druge osobe, ili u ispravnost apstraktnih principa. Odnosi poverenja su temeljni za ekstenzivno vremensko-prostorno razdvajanje koje je povezano sa modernošću. Poverenje u sisteme dobija oblik bezličnih obaveza, u kojima se odražava vera u delovanje znanja koje laici uglavnom ne poseduju. Poverenje u osobe uključuje obaveze rada tela, u kojima se traže pokazatelji integriteta drugih Ponovno ukorenjivanje se odnosi na procese pomoću kojih se bezlične obaveze odražavaju ili transformišu putem rada tela. Građanska nepažnja predstavlja sustinski aspekt odnosa poverenja u velikim anonimnim okvirima modernosti. Ona predstavlja umirujuću buku u pozadini uspostavljanja i rastakanja susreta koje imam svoje vlastite mehanizme poverenja a to su obaveze rada tela. Tačke pristupa su mesta na kojima se povezuju laici pojedinci ili kolektiviteti sa predstavnicima apstraktnih sistema. One su ranjiva mesta apstraktnih sistema ali i stecišta u kojima se poverenje može održavati ili izgrađivati.

23

OBELEŽJA MODERNOSTI PREMA URLIHU BEKU Svi smo mi svedoci jednog sloma unutar moderne, koja se oslobađa okvira industrijskog društva i zadobija jednu sasvim novu formu. Ovu novu formu (industrijskog) društva Bek naziva „rizično društvo“. Teorijsku ideju ove knjige, Bek je pokušao da pojasni istorijskom analogijom: „Kao što je modernizacija ukinuta staleški okoštalo agrarno društvo u 19. veku, i izvukla sliku strukture industrijskog društva, tako modernizacija danas briše konture „industrijskog društva“, a moderna nastavlja da živi kroz jednu drugu društvenu formu“. Iz ove rečenice se može naslutiti i distinkcija na modernizaciju tradicije, tzv. primarna modernizacija, i modernizaciju industrijskog društva, refleksivna modernizacija. Prva se dogodila u 19. veku i pogodila je svoju suprotnost – tradiciju. Druga, nije imala nikakvu suprotnost, te pogađa samu sebe. Postoji mit koji je bio opšte prihvaćen u 19. veku, a baca svoju senku u na trećinu 20. veka. Ovaj mit tvrdi da je tadašnje razvijeno industrijsko društvo jedno potpuno savremeno društvo, vrhunac moderne. Ta granica se ne može preći, a čak se i naglašava kraj istorijskog društva. Najvažnija ideja o refleksnoj modernizaciji industrijskog društva razvija se iz dva ugla. Prvo, iz mešanja kontinuiteta i diskontinuiteta na primeru proizvodnje dobara i proizvodnje rizika. Drugi ugao gledanja predstavlja stavljanje u centar diskusije imanentne protivurečnosti između moderne i kontramoderne u okviru industrijskog društva. Prvi deo: Na vulkanu civilizacije: konture rizičnog društva O logici raspodele dobara i rizika U razvijenoj moderni društvenu proizvodnju dobara sistemski prati društvena proizvodnja rizika. Ova pomena logike raspodele dobara u društvu oskudice u logiku raspodele rizika u razvijenoj moderni istorijski je vezama za dva uslova. Prvo, ona se odvija u onoj meri u kojoj stvarna materijalna beda može objektivno da se smanji i društveno izoluje. Drugo, ova promena istovremeno je zavisna od činjenice da se u toku eksponencijalno rastućih proizvodnih snaga u procesu modernizacije oslobađaju rizici i potencijali samougrožavanja u do sada nepoznatim razmerama. Problem modernizacije postaje „refleksivan“, postaje sopstvena tema i problem. Modernizacija za Beka pre svega predstavlja „talase tehnološke racionalizacije i promene u radu i organizaciji, ali ona obuhvata i mnogo više od toga: promenu društvenih karakteristika i standardnih biografija, životnih stilova i načina života, struktura moći, uticaja, foru političke represije i participacije, poimanje stvarnosti i normu znanja. Nova paradigma rizičnog društva je u suštini bazirana na rešavanju sledećeg pitanja. Kako se mogu minimizovati, dramatizovati i kanalisati rizici i opasnosti, sistemski proizvedeni kao deo procesa modernizacije? Obe ove paradigme (za „društvo oskudice“ i za „društvo rizika“) odnose se na određene periode u procesu modernizacije. U procesu modernizacije sve više i više se oslobađaju i deskriptivne snage, pred kojim, navodi Bek „ljudska imaginacija“ ostaje potpuno zbunjena. Oba prethranjuju sve veću kritiku modernizacije, koja glasno i veoma kritičko determiniše javne rasprave. U sistematskim pojmovima, ranije ili kasnije u 24

kontinuitetu procesa modernizacije društveni položaj i konflikti „društva koja raspodeljuju dobra“ („društvo oskudice“) društveno – istorijski se ukrštaju sa onim u „društvu koje raspodeljuje rizike („društvo rizika“). „Današnji rizici i ugrožavanja, bitno se dakle, razlikuju na izgled često sličnih rizika i ugrožavanja srednjeg veka globalnošću svoje pretnje (ljudi, životinje i biljke) i svojim savremenim razlozima. To su rizici modernizacije. Oni su paušalni proizvod mašinerije industrijskog napretka i sistemski se pojačavaju njenim daljim razvojem“. Ovakvi rizici se više ne mogu vezati za mesto nastanka, a po svojoj prirodi oni ugrožavaju u svim formama života na zemlji. Bek navodi pet faza: 1. Pod rizikom pre svega misli na radioaktivnost. Oni izazivaju sistematska i često ireverzibilna oštećenja i u suštini ostaju većim delom ne vidljiva, a baziraju se na kauzalnim interpretacijama i inicijalno samo u terminima naučnog ili antinaučnog znanja o njima. Tako mediji i naučne i zakonske institucije koje definišu rizik postaju ključne društveno političke pozicije. 2. Raspodelom i narastanjem rizika nastaju socijalni položaji ugroženosti. Rizici modernizacije, zakače, pre ili kasnije, i one koji ih proizvode ili od njih profitiraju. Oni sadrže efekat bumeranga, koji razara klasni obrazac. Rizici takođe proizvode i nove internacionalne nejednakosti. 3. Rizici modernizacije su big big business. Oni su nezasiti zahtevi, bure potreba bez dna nezadovoljivo, beskonačno, samoprodukujuće. 4. Dobra možemo posedovati, dok rizici mogu samo da nas pogode. Njih nam dodeljuje modernizacija. Znanje stiče jedno novo političko značenje: znanje o rizicima. 5. Za zaštitu od katastrofa i njihovo savladavanje potrebno je reorganizacija moći i vlasti. Rizično društvo je društvo katastrofa. U njemu vanredno stanje preti da postane normalno. O zavisnosti rizika modernizacije od znanja I rizici i dobra su predmet raspodela. i jedni i drugi konstituišu položaje – prvi one rizične, drugi klasne. Međutim, u slučaju dobara radi se o potrošačkim dobrima, zaradama, vlasništvu itd. kao željenim stvarima u oskudici. Suprotno tome, rizici su propratan proizvod modernizacije u neželjenom izobilju. Oni se moraju ili eliminisati ili osporavati i reinterpretirati. Međutim ovakve opasnosti žrtve često niti mogu da vide, niti mogu da osete, već one zahtevaju čulne organe nauke – teorije, eksperimente, merne instrumente, da bi uopšte i mogle da se vide i interpretiraju kao ugroženosti. Pretpostavke o kauzalnosti Nije dovoljno samo da se ovi pojmovi definišu, odnosno da se ovi rizici uoče, već je potrebno pridodati i jedno kauzalno tumačenje. U rizicima modernizacije stvari koje su sadržinski, 25

konkretno prostorno i vremenski sasvim različite, kauzalno se skupljaju i time dovode u društveni i pravni kontekst odgovornosti. Implicitna etika Kauzalna veza sa institucionalno odvojenim nije dovoljna. Doživljeni rizici, pretpostavljaju jedan normativni horizont izgubljene sigurnosti, uništenog poverenja. Rizici su objektivizovane slike utopija, u kojim se ljudsko biće ili ono što je ostalo od njega konzervira i ponovo oživljava u procesu industrijalizacije. Iza svih objektivizacija ranije ili kasnije, pojavljuje se pitanje prihvatljivosti, a sa njim i obnovljeno staro pitanje kako želimo da živimo. Konstatacija rizika, je zapravo još uvek nepoznata, nerazvijena simbioza prirodnih i društvenih nauka, svakodnevne racionalnosti i racionalnosti eksperata, interesa i činjenice. Naučna i socijalna racionalnost Bek ističe da se u definicijama rizika ruši monopol nauka na racionalnost. Različite gupe i akteri modernizacije poseduju različita gledišta, te uvek postoje konkurenti i konfliktni zahtevi i interesi. Mnogi naučnici teže objektivnoj racionalizaciji, ali ne mogu u potpunosti da se oslobode političkog sadržaja svojih definicija. U tom smislu, postavlja se pitanje gde i kako mogu da se povuku granice između prihvatljivih i ne više prihvatljivih izlaganja opasnostima? Pravo nauka pri objektivnom istraživanju rizika kreće se isključivo u okviru iskaza o verovatnoći negativnih posledica ili ishoda, a utvrđivanja rizika baziraju se na matematičkim mogućnostima i samim društvenim interesima. Zapravo, u diskusijama o rizicima jasno uočavamo pukotine i jazove između naučne i društvene racionalnosti prema civilizacijskim potencijalnim opasnosti. Međutim, Bek navodi dalje, da ova diskusija postaje manje i manje moguća. Naučno bavljenje rizicima upućeno je na društvena očekivanja i vrednosne horizonte, a sa druge strane društveno bavljenje rizicima je upućeno na naučne argumente. Na kraju Bek zaključuje da: „naučna racionalnost bez društvene racionalnosti ostaje prazna, ali društvena racionalnost bez naučne racionalnosti ostaje slepa“. Višestrukost definicija: sve više rizika Teorijski sadržaj i vrednosni odnos razlika uspostavljaju sledeće komponente: opservativnu konfliktnu pluralizaciju i višestrukost definicija civilizacijskih rizika. Dolazi do hiperprodukcije rizika. Svaka strana pokušava da definisanjem rizika odbrambeni stav i na taj način potisne rizike. Ova pluralizacija je evidentna u odnosu na vrednosti i interese: domet, hitnost i postojanje rizika varira sa višestrukošću vrednost i interesa. Sadržaj rizika: događaja koji se još nije zbio kao stimulans za akciju U rizicima se najčešće ispoljava jedna buduća komponenta, dakle ono što će uslediti, za razliku od efekta i oštećenja koja su već nastupila. Oni su povezani sa predviđanjem sa uništavanjima koja slede. Dakle, oni su već danas realni. U tom smislu, rizici pokazuju jednu budućnost koju treba sprečiti. Međutim, nasuprot dobrima, koju su evidentna, rizici imaju i nečeg irealnog.

26

Oni su istovremeno i stvarni i nestvarni. Sa jedne strane, neka uništavanja i opasnosti se već događaju danas, dok sa druge strane prava društvena težina leži u opasnostima projektovanim u budućnosti. Kasnosprecifični rizici Vrstam, model i mediji raspodele rizika ne isključuju čestu raspodelu na slojno i klasnospecifičan način. Najčešće postoje široke zone preklapanja klasnog društva i rizičnog društva. Raspodela rizika se poput dobara drži klasnog modela, samo što je ovaj model okrenut „naglavačke“: 1. dobra se akumuliraju na vrhu, a dobra na dnu; 2. rizici ne ukidaju klasno društvo, nego ga jačaju; 3. bogati mogu da otkupe bezvrednost i slobodu rizika, za razliku od siromašnih; Globalizacija rizika civilizacije Objektivno rizici razvijaju jedan izjednačavajući efekat unutar dometa među onima koje oni pogađaju. Upravo u tome leži njihova politička snaga. U tom smislu rizična društva upravo nisu klasna društva; njihov rizični položaj ne mogu se shvatiti kao klasni položaj, niti njihov konfliktni kao klasni konflikti. Ovo postaje još jasnije kada se predoči jedan poseban stil, poseban model raspodele rizika modernizacije. Oni poseduju jednu imenentnu tendenciju ka globalizaciji. Univerzalnost opasnost prati industrijsku proizvodnju, nezavisno od mesta gde se oni produkuju: lanci ishrane praktično povezuju svakog sa svakim na Zemlji. Efekat bumeranga U svom rasprostiranju rizici pokazuju jedan društveni efekat bumeranga: ni bogati, a ni siromašni nisu bezbedni u odnosu na njih. Nekadašnji „latentni sporedni efekt“ uzvraćaju čak i po centrima svoje proizvodnje. Sami akteri modernizacije zapadaju izrazito i veoma konkretno u vrtlog opasnosti, koje oni produkuju i od kojih profitiraju. Nove internacionalne nejednakosti Rizici industrije izmešani su u zemlje sa niskim zaradama. Borba protiv gladi i za autonomiju pravi štit iza koje se rizici koji se ionako ne mogu opaziti potiskuju, minimiziraju i time umnožavaju i šire i konačno preko lanaca ishrane vraćaju bogatim industrijskim zemljama. Dve epohe, dve kulture: o odnosu percepcije i proizvodnje rizika Trku između opažljivih i neopažljivih rizika, ne mogu da dobiju ovi drugi. Ne može se takmičiti vidljivo sa nevidljivim. Paradoks hoće da pokaže da u pravo iz toga razloga trku dobijaju nevidljivi rizici. Ignorisanje ionako neopažljivih rizika, koje svoje opravdanje uvek nalaze u eliminisanju opipljive bedem jeste kulturno i političko dno na kome rizici i opasnosti cvetaju, rastu i napreduju. U preklapanju i takmičenju između problema klasičnog, industrijskog i tržišnog društva sa jedne strane i onog rizičnog društva sa druge strane pobeđuje logika 27

proizvodnje dobara u skladu sa odnosima moći i merilima relevantnosti, i upravo iz tih razloga na kraju pobeđuje rizično društvo. Utopija svetskog društva Zbog negiranja i neopažanja rizika nastaje objektivno zajedništvo globalnog položaja ugroženosti. Sa razvojem rizičnog društva, razvijaju se i antagonizmi između onih koji su pogođeni rizicima i onih koji od njih profitiraju. Na sličan način raste društveni i politički značaj, a samim tim i raspolaganje medijima da se snage oblikuje i da se širi. Rizično društvo je u rom smislu društvo nauke, medija i informacija. Stoga se njemu otvaraju novi antagonizmi između onih koji produkuju definicije rizika i onih koji ih konzumiraju. U tom smislu, rizično društvo proizvodi nove antagonizme interesa i novi tim „zajedništva ugroženih“, čiji politički kapacitet u svakom slučaju ostaje potpuno otvoreno pitanje. Rizično društvo raspolaže novim izvorima sukoba i konsenzusa. Umesto eliminisanja sukoba dolazi do eliminisanja rizika. Iako za ovo još nedostaju svest i forme političkog organizovanja, ipak se može reći da rizično društvo kroz dinamiku ugrožavanja koja se u njemu pokreće, podriva granice nacionalnih država, kao i granice vojnih saveza i ekonomskih blokada. Dok se klasna društva mogu organizovati kao nacionalne države, rizična društva omogućavaju nastajanje objektivnih „zajedništva ugroženosti“, koja se konačno mogu skupiti samo u okviru svetskog društva Politički vakum Opasnosti rastu, ali se politički ne pretvaraju u preventivnu politiku za savladavanje rizika. Nastaje vakum političke kompetentnosti i institucionalnosti. Među mnogim pitanjima koja se iza ovog kriju jeste pitanje o političkim subjektu. Ono što odgovara političkom subjektu klasnih društva, rizičnom društvu je samo pogođenost manje ili više svih, uhvatljivim velikim opasnostima. Od solidarnosti usled bede do solidarnosti usled straha? U tranziciji od kasnog društva u društvu rizika počinje da se menja kvalitet zajedništva. Klasna društva ostaju vezana za ideal jednakosti. Ali ne i rizično društvo. Njegov normativni kontraprojekt koji je njegova osnovna i pokretačka snaga, jeste „bezbednost“. Umesto vrednosnog sistema „nejednakog“ društva, dolazi vrednosni sistem „nesigurnog“ društva.

28

SVAKODNEVNICA I PORODIČNI ŽIVOT U DRUŠTVU RIZIKA SVAKODNEVNI ŽIVOT, INDIVIDUALIZACIJA I INSTITUCIONALIZACIJA U DRUŠTVU RIZIKA Rizično društvo je termin koji se pojavio da opiše način na koji se moderno društvo organizuje kao odgovor na rizik. Vezuje se za Urliha Beka i Entoni Gidensa. Termin je bio popularan 1990-ih, ali i danas zbog njegovih veza sa trendovima u razmišljanju o modernosti, kao i svojim vezama sa problematikom zaštite životne sredine. Bek društvo rizika definiše kao: „Sistematičan način suočavanja sa opasnostima i nesigurnostima izazvane samom modernizacijom“ (Beck, 1992:21) Kada se govori o porodici u društvu rizika, mora se govoriti i o poslu i novcu, a ako se govori o braku, mora se govoriti o obrazovanju, profesiji, mobilnosti. Promene koje su se desile, naročito one na polju seksualnosti, prava i obrazovanja, koje su inače u suprotnosti sa položajem muškaraca i žena, stvorile su nadu u (veću) jednakost i partnerstvo ne samo u profesionalnom, već i u porodičnom životu. Međutim, muškarci praktikuju jednu „jednakost“ ne prelazeći sa reči na dela i položaji žena i muškaraca postaju još više nejednaki, ali se svest o njima povećava. Jedan novi trend- razvodi se svaki treći brak, raste broj „nevenčanih brakova“ (koliko apsurdno zvuči reći da je neko u nevenčanom braku, kad brak sam po sebi, na neki način i znači venčati se). Tako je ranije samo mladim muškarcima - i to samo neoficijelno i gledajući im kroz prste - bilo dozvoljeno da imaju seksualna iskustva. Danas više od polovine svih devojaka (61%) otvoreno smatra da je za žene važno da imaju seksualna iskustva, čak svaka druga vidi izvesnu draž u tome da istovremeno ima dva prijatelja (Seidenspinner/Burger, 1982, str. 30 navedeno prema Beck, 1986, str. 177). Mladi ljudi iako sumnjaju u ideale braka i porodice ne teže životu izvan braka i porodice. „Vernost se često pojavljuje kao nešto što se podrazumeva po sebi – samo – bezoficijelnih potvrđivanja i prisila državnog prava i crkvenog morala" (K. Allerbeck, W. Hoag, str. 105 navedeno prema Beck str. 177) Obrazovanje, tržište rada i zaposlenost Suštinske nejednakosti u pravnom položaju žene uklonjene su tek 1977. iako je pravno izjednačavanje žene propisano Ustavom Savezne Republike Nemačke. Novim zakonom o braku i porodici

29

U razvoju Nemačke najviše se ističe revolucionarno izjednačavanje obrazovnih mogućnosti. Mada su, kao i ranije, studentkinje i dalje više zastupljene u određenim studijskim smerovima (preko 70% biraju oblasti duhovnih nauka, lingvistike i pedagogije). Iako se revolucija u obrazovanju desila, revolucija na tržištu rada nije. Što je neka oblast od većeg značaja za društvo tu je manje žena zastupljeno (na primer, politika). Tipične „ženske“ profesije su one čija je budućnost nesigurna, kao što su: sekretarice, učiteljice, prodavačice, itd. Često izlaze iz poslovnog života da bi bile domaćice. Jedan od značajnih rezultata studije koju su objavili G. Zajdenšpiner i A. Bürger jeste da devojke od 15 do 19 godina visoko rangiraju posao, čak i više od venčanja i materinstva Emancipacija žena i rad u porodici iz perspektive muškaraca „Muškarac je jači, on želi posao i želi da bude hranitelj porodice; žena je slabija, ona želi svoju sadašnju ulogu u porodici i samo povremeno neki i to ne mnogo zahtevan posao i da može da se posveti muškarcu". „Očevi ne kuvaju, ne peru, ne brišu. Oni gotovo uopšte ne učestvuju u kućnim poslovima. Zadovoljavaju se što finansijski doprinose vođenju domaćinstva i vaspitanju dece". Stoga „većinsko prihvatanje uloge muškarca koji vodi domaćinstvo važi samo za druge muškarce" (Helge Pross, navedeno prema Urlich Beck 1992:182). I onda žene opet ostaju kod kuće dok muškarci rade iako se govori da je „žena za šporetom“ prošlost. Pitanje je čija i gde to? Da li samo u boljem svetu koje žene sanjaju, možda poneki muškarci priželjkuju ili u ovom realnom svetu gde obitavamo? Autonomiji žena u odlučivanju pridaje se velika vrednost i važnost, a one opet ostaju kod kuće, bez svog „parčeta hleba“ koje su same zaradile, vaspitavaju decu, neretko trpeći i nasilje. Muškarci problem sa samostalnošću žena imaju tek kada bi se to moglo okrenuti protiv njih. Pitam se kako? Naposletku i muškarci prepoznaju značaj rada za samopotvrđivanje i potvrđivanje od drugih. Zamena uloga je retkost, okolina hvali „muškarčine“ a svi prekori padaju na ženu, ona je kriva za decu što su takva i takva... Nasuprot interesu žena za samostalnu ekonomsku sigurnost i oslanjanje na individualizujuću delatnost kao i ranije stoji interes za partnerski odnos i materinstvo, i to upravo kod onih žena koje znaju šta to znači za njihove profesionalne šanse i njihovu ekonomsku zavisnost od muža. Zato su žene u rascepu između „vlastitog života“ i „postojanje za druge“. Individualizacija žena sa zadržavanjem stare podele rada (bolje rečeno- u kućnim poslovima) ne ide. Otelotvorenje „poslovnog čovečanstva" čini muškarce u velikoj meri emocionalno nesamostalnim. Oni se sami povezuju u jednu podelu rada, u kojoj bitne strane svoga Ja i svojih sposobnosti u opštenju sa sobom samima delegiraju ženi.

30

Ono što se pojavljuje kao „konflikt u odnosima" ima jednu opštu, društveno-teorijsku stranu, koja će se ovde razviti u tri teze: 1. Pripisivanje polovima određenih osobina jeste baza industrijskog društva, a ne nekakav tradicionalni relikt, koga bi bilo lako odreći se. Industrijsko društvo u tom pogledu zavisi od nejednakih položaja muškaraca i žena. 1. Dinamika individualizacije, koja odvaja ljude od klasnih kultura, ne zaustavlja se ni pred vratima porodice. Svetovi zjape između ja i žene koju smo očekivali, između ja i muškarca koga smo očekivali. Potreba za zajedničkom intimnošću, onako kako je izražena idealom braka i života udvoje, nije prvobitna potreba odjednom sve to zajedno. 2. U svim formama zajedničkog života žena i muškaraca (pre braka, u braku, pored braka i posle braka) izbijaju vekovni konflikti. Ovde oni uvek pokazuju svoje privatno, intimno lice. Ali porodica je samo mesto, ne uzrok događaja... mogućnosti izbora (na primer divergentna profesionalna mobilnost bračnih partnera, podela kućnih poslova i briga o deci, vrsta kontracepcije i seksualnost) inicira konflikte. Suprotnosti njihovih položaja, nedostatak institucionalnih rešenja (npr. nedovoljno dečijih vrtića, nemanje fleksibilnog radnog vremena, nedovoljna socijalna zaštita) potencira konflikte u privatnim odnosima, i obratno: institucionalnim merama sprečavaju se nepotrebne privatne prepirke polova. Industrijsko društvo je moderno staleško društvo Antagonizmi medu polovima, koji se ispoljavaju sa detradicionalizacijom porodice, izbijaju uglavnom u privatnim odnosima i vode se u kuhinji, spavaćoj sobi i dečijim sobama. Isto onako kao što postoje antagonizmi između rada i kapitala, oni su proizvod i osnova industrijskog sistema i to u smislu da dohodovni rad pretpostavlja kućne poslove, i da se u XIX veku odvajaju i stvaraju sfere i forme proizvodnje i porodice. Uloge koje su dodeljene muškarcima i ženama, dodeljene su rođenjem. U samom sklopu porodične reprodukcije i tržišne proizvodnje su dve epohe moderna i kontramoderna koje su u suprotnosti u vrednosnim sistemima, to su dve epohe koje se nadopunjuju, uslovljavaju i međusobno osporavaju. Ovakvim suprotnostima stvaraju se životni uslovi i to oni koji se dodeljuju odvajanjem porodice i proizvodnje. Ljubav je ta koja gura ove staleške sudbine polova. Sve u društvu i filozofija i nauka i religija moraju sa bićem žene i bićem muškarca. Modernizacija, dakle, ne ukida samo feudalne odnose agrarnog društva, nego stvara i nove i počinje ponovo da ih ukida.

31

Ono što je značajno u ovom procesu je da privatna sfera postaje politička i prožima sve oblasti. To je samo pokušaj da se desi društvena promena, a da društvene strukture u porodici ostanu iste i jedino što ostane jeste razmena nejednakosti. Oslobađanje od ženske i muške uloge? Da li se oslobađaju i koji su uslovi, Beck navodi: 1. produženje životnog veka – direktno utiče na to da žene više ne žive radi dece, odnosno samo radi rađanja; 2. procesi modernizacije su promenili i kućni posao- razni uređaji, mašine i ponude rasterećuju i smanjuju posao u kući; 3. materinstvo se vezuje (se vezivalo) za tradicionalnu ulogu žene; sredstva za kontracepciju i za planiranje trudnoće, kao i pravne mogućnosti da se prekine trudnoća i oslobađanje seksualnosti; 4. veći broj razvoda, veći broj samohranih majki koje više nemaju garanciju ekonomske sigurnosti koju obezbeđuje muškarac; 5. izjednačavanje obrazovnih mogućnosti. Deca su na neki način prepreka profesiji dogod žene rađaju, doje, osećaju se odgovornima za decu i u njima vide važan deo svog života neće moći da ekonomski osamostale i imaju karijeru. Kontradiktornost je ono što je u život žena unela individualizacija. Za razliku od žena i ženske „stare“ uloge, kod muškaraca se samostalno ekonomsko osiguranje egzistencije poklapa sa starim identitetom uloge. Individualzicija upravo ohrabruje muško ponašanje prema dodeljenoj ulozi. Muškarci se, većim učešćem žena u radu oslobađaju uloge jedinog hranitelja porodice; remeti se ta „porodična harmonija“. Ono što održava brak i porodicu je strah od samoće, više negoli materijalna osnova i ljubav. A ono što je potrebno je i raznovrsnost odnosa i trajna intimnost. Porodica je samo površina na kojoj mogu da se vide istorijske konfliktne situacije između muškaraca i žena. Nastajanje svesti o nejednakostima: mogućnosti izbora i teranje na izbor Vidljivi su politički napori za ravnopravnost žena. Pravo pitanje je : Ko će se odreći ekonomske samostalnosti i sigurnosti, dakle, upravo onoga što je neosporna pretpostavka za vođenje života u današnjem društvu. Opcija neodlučivanja uskoro će postati nemoguća. Samohrana majka više nije samo ona koja je ostavljena, već je to i jedna od mogućnosti za koju se odlučuje; u vidu konflikte sa ocem (koga žena u suštini treba samo za oca i ni za šta drugo) porodicu sa jednim rediteljem mnoge

32

žene vide kao način da se više nego ikada dođe do željenog deteta. Dete postaje (ako već pre nije bilo) poslednji preostali nezamenljiv odnos. Značaj deteta raste, natalitet opada. Seksualnost, erotika, brak, roditeljstvo imaju veze sa nejednakošću, profesijom, tržištem rada, porodicom, svim onim utisnutim načinima življenja koji postaju neupotrebljivi u budućnosti. Narastajući izbor mogućnosti treba ograničiti na: 1. povratak porodici u tradicionalnim formama; 2. egalizacija po ugledu na muškarce; 3. oprobavanje novih načina življenja sa one strane ženske i muške uloge. Povratak primarnoj porodici „Natrag za šporet!“ (Beck 1992:208) Kontinuirana masovna nezaposlenost i ograničeni; sve manji kapaciteti tržišta rada u principu konzerviraju i restabilizuju tradicionalne uloge i odgovornosti muškaraca i žena. To ukazuje na principijelne manjkavosti u mišljenju i delanju svih pokušaja da se u porodici i profesiji uspostave stari odnosi između muškaraca i žena. Prvo, oni su protivurečni sa načelima demokratskih društava, koji su u međuvremenu pravno fiksirani, po kojima se nejednake pozicije ne dodeljuju po rođenju, već se stiču rezultatima i udelom u dohodovnom radu, što svakom stoji na raspolaganju. Drugo, promene unutar porodice i između polova sužavaju se na privatni problem i fenomen i ne spoznaje se veza sa socijalnom i kulturnom modernizacijom. Za takozvanu krizu porodice optužuje se sve živo od pornografije, legalizovanih prekida trudnoće, pa čak i feminizam i traže se protivmere. Jednakost muškaraca i žena Ako se „jednakost" tumači i praktikuje u smislu sprovođenja u društvu, tržišta rada za sve, onda se jednakošću - implicitno - na kraju stvara potpuno mobilno društvo ljudi koji žive sami. Individualizacije sve jače obuhvata odnose između muškaraca i žena. „Život se ispunio ne-prisustvom drugih. Sada više nema mesta za njega (nju). Sve odiše otporom usamljenosti: raznovrsnost odnosa, prava koja im se dopuštaju, navike stanovanja, raspolaganje vremenskim planom, vrste povlačenja, da bi iza fasada savladali bolove koji ih muče. Finu i teškom mukom podešenu ravnotežu svega ovoga ugrožava željeni život udvoje. Konstrukcije samostalnosti postaju zatvorske rešetke usamljenosti.“ (Beck 1992:212)

33

Može se videti sa velikom verovatnoćom da na kraju tog puta ne stoji harmonija sa jednakim pravima, već izolacija S druge strane ženskih i muških uloga Protivrečnosti koje se pojavljuju između porodice i tržišta rada ne mogu se rešiti konzerviranjem porodice i/ili generalizacijom tržišta. „Ravnopravnost muškaraca i žena ne može se postići u institucionalnim strukturama koje su po svojoj koncepciji vezane za nejednakost.“

34

NAUKA I POLITIKA U DRUŠTVU RIZIKA Obezgraničenje politike – o odnosu političkog upravljanja i tehnoekonomskih promena u rizičnom društvu Rizično društvo je za razliku od svih ranijih epoha (uključujući industrijsko društvo) bitno označeno jednim nedostatkom: nemogućnošću eksternog atribitiranja opasnosti. Rizici su istorijski proizvod, refleksija ljudskih radnji i propusta, izraz visoko razvijenih proizvodnih snaga. To znači da izvori opasnosti više nisu neznanje nego znanje, nije više nedovoljno nego potpuno vladanje prirodnom, nije više ono što izmiče ljudskom domašaju nego upravo sistem odluka i objektivnih ograničenja, etabliranih sa industrijskom epohom. Moderna je čak preuzela ulogu svoje kontra strane – tradicije, koja je se treba prevazići i prirodnih ograničenja, koja se trebaju savladati. Tehnološke inovacije povećavaju kolektivno i individualno blagostanje. Negativni efekti (dekvalifikacija, rizici nezaposlenosti ili transfera, opasnosti po zdravlje, uništavanje prirode) uvek su nalazili opravdanje i u ovim podizanjima životnog standarda. Sa globalizacijom industrijskog društva prožimaju se dva suprotna procesa organizovanja društvene promene: uspostavljanje političke parlamentarne demokratije i uspostavljanje jedne nepolitičke, nedemokratske društvene promene pod legitimnim plaštom "progresa" i "racionalizacije". S druge strane ovim se unapred programira permanentna promena svih oblasti društvenog života pod opravdajućim plaštom tehnoekonomskog progresa, koja je u protivurečnosti sa najordinarnijim pravilima demokratije – znanjem o ciljevima društvene promene, diskusijom, glasanjem, saglasnošću. Slobode štampe, koja u kombinaciji sa masovnim medijima i novim tehnološkim mogućnostima, omogućuje nastajanje višestruko stupnjevanih formi javnosti. Ipak još ostaje aktuelna ili potencijalna kontrola funkcije, koju medijski upravljana javnost vrši u odnosu na političke odluke. A to takođe znaci da su odnosi moći unutar društva izmenili još za jedan korak. "Vrhovi" političkog sistema konfrontirani su sa kooperativno organizovanim protivnicima, sa "definicijskom moći" medijske upravljane javnosti itd. koji bitno mogu odlučivati u sastavljanju i menjanju dnevnog reda politike. Dva dosad spominjana mesta i forme subpolitike: pravosuđe i medijska javnost. U profesionalnoj poziciji sudije postaju vidljivi delimično autonomni prostori odlučivanja, delom kroz nove forme korišćenja i interpretiranja, delom kroz eksterne promene. Ova prava se prvobitno baziraju na već dugo vremena postojećoj zakonskoj konstrukciji o "sudskoj nezavisnosti".

35

RAZVOJ, PROMENA, NEPREDAK RAZVOJ, PROMENA, NAPREDAK: POJMOVNA PROBLEMATIZACIJA Društvena promena je razlika između dva stanja društvene strukture. Svaka društvena pojava može da se posmatra sa stanovišta kako ona postoji i funkcioniše. Sociološko objašnjenje društvenih promena pored određenja pojma uključuje još i klasifikaciju promena po vrstama, uzrocima, posledicama i oblicima. Mogu se razlikovati sledeća vrste društvenih promena: 1. prema kvantitetu – rast i opadanje; 2. prema kvalitetu – razvoj (evolucija) i raspadanje (involucija, anomija); 3. prema vrednostima – progres i regres. Prilikom proučavanja stvarnih društvenih promena uočavaju se i brojna druga njihova svojstva: 1. 2. 3. 4. 5.

prema značaju – korenite, radikalne i nebitne; prema sredstvima – nasilne i mirne; prema brzini – nagle i postepene; prema organizovanosti – planske i spontane; prema području odvijanja – ekonomske, političke i kulturne.

Sa strukturalnog stanovišta postoje promene unutar društvene strukture – mikro promene i promene same strukture – makro promene. Društveni razvoj je niz povezanih promena unutar istog smera koje dovode do stvaranja novih tvorevina u društvu kao celini ili nekom važnom delu. Razvoj se odvija posredstvom nekoliko međusobno povezanih društvenih procesa kao što su stvaranje, širenje, prihvatanje i primena inovacija odnosno društveno kulturnih tvorevina. Preduslov svakog razvoja je tradicija, čuvanje već stvorenog, prenošenje s generacije na generaciju svega što vredi. Kontinuitet (neprekidnost) je značajan kao uslov kulturnog razvoja; u ovoj oblasti nepoželjni su nagli, nasilni, rušilački zaokreti. U istraživanjima se često poistovećuju rast i razvoj. Društveni rast je uvećanje istog, društveni razvoj stvaranje novog, a napredak stvaranje boljeg. Društveni napredak (progres) jeste onaj društveni razvoj koji je usmeren prema pozitivnim ciljevima i fundamentalnim vrednostima čovekovog društvenog života. Vrednosno-subjektivna određenost je najbitnije svojstvo društvenog napretka. Ne postoji neutralan ili potpuno objektivan napredak bez subjekta (čoveka) i njegovih potreba, vrednosti i interesa.

36

Sintetički karakter napretka ogleda se u tome što se nikad ne ceni pojedinačna promena koja se dešava u društvu. Ocenjuje se u okviru celine i u nizu povezanih promena. Aktivizam progresivnih pojedinaca, grupa, organizacija i društvenih pokreta neophodan je preduslov napretka. Progres je proces, a ne stanje. Sve se vrti oko čoveka kao nosioca i pokretača svakog društvenog napretka. Sve ostalo su objektivni preduslovi ili spoljni pokazatelji razvoja. Oni mogu da budu samo pomoćna merila ljudskog napretka. Tehničko-tehnološki kriterijum razvoja – kad se ljudska snaga zamenjuje vučom, a nju potiskuje snaga mašine, čini se da je u pitanju neosporan ljudski napredak. Ali što je tehnika moćnija, to je i ljudska odgovornost za njenu nehumanu upotrebu veća. Ekonomski kriterijum razvoja – ne može napredovati društvo koje postaje sve siromašnije. Ali sam ekonomski rast ne garantuje ekonomski razvoj, a kamoli društveni progres. Politički kriterijum razvoja – onaj smer razvoja kojim se ostvaruje viši stepen ljudske slobode može se označiti kao napredak. Kulturni razvoj – iskorenjivanje nepismenosti, širenje i primena naučnog znanja jesu pokazatelji kulturnog razvoja, ali sami po sebi ne moraju označavati i progres u ljudskom smislu. U umetnosti se može ustanoviti razvoj, već samo promene. Moderna književnost, slikarstvo, arhitektura nije razvijenija od helenske, već se samo razlikuje.

37

TEORIJE DRUŠTVENE PROMENE Ako su ideje jednog od zvaničnih osnivača sociologije Ogista Konta, danas uglavnom prevaziđene, podela na „socijalnu statiku” i „socijalnu dinamiku” se održala. Socijalna statika kao svoj predmet ima pozitivno i ujedno racionalno stanovište o uzajamnim odnosima i reakcijama koje ljudi neprekidno vrše jedni na druge u okviru nekog socijalnog sistema. Socijalnu dinamiku, Kont je već u naslovu odgovarajućeg odeljka odredio kao teoriju progresa. Ako se uzme u obzir da je podela sociologije na statiku i dinamiku široko prihvaćena i prilagođena različitim teorijskim orijentacijama, činjenice o preferiranju strukturalnih i dinamičkih kategorija imaju određeni značaj u savremenoj sociologiji. Ova se pretpostavka može proveriti na primeru funkcionalnizma kao stanovišta koje se prvenstveno orijentiše na teoriju integracije čiji je glavni analitički okvir društveni sistem i njegova funkcionalizacija ili u teoriju društvene promene, gledište koje ističe tzv. egzogene faktore. Funkcionalizam je zbog toga i okvalifikovan kao stanovište sistema za razliku od drugih, naročito marksističkog, koja naglašavaju unutrašnje protivrečnosti društvenih sistema i tzv. endogene činioce društvene promene. U savremenoj sociologiji postoje izvesna neslaganja ali su izgleda ipak brojnija ona gledišta prema kojima se statika ne može odvojiti od društvene dinamike. Jednu vrstu rešenja o ovom pitanju zastupaju danas brojni autori tzv. Teorije modernizacije. Smatra se da su tradicija i tradicionalizam momenti preovlađujućeg stabiliteta samo u ranijim, u nemodernizovanim društvima, dok je promenljivost sustinsko obeležje modernih društava. Blek, na primer, promenu shvata kao uslov modernog života, a modernizaciju kao bitno obeležje modernog društva u smislu serije promena u ljudskom načinu života. Interesantna je okolnost da neki sociolozi ipak smatraju da je marksističko stanovište dinamičko. Značajna je takođe i činjenica da se marksističko stanovište u savremenoj sociologiji najčešće ubraja u teorije društvene promene, pri čemu podrazumeva naglasak na teoriju sukoba nasuprot teorijama sistema i društvene ravnoteže! Kritičari birokratije u socijalizmu dajući prednost pokretu u odnosu na poredak naglašavaju da je marksizam u svojoj suštini teorija društvene promene. Kaspar Negel, na primer navodi sledeća osnovna pitanja sociološke teorije društvene promene: oblasti društvene promene i njihovi odnosi u promenama, oblici društvene promene, kauzalno i funkcionalno objašnjenje tih promena i proučavanje društvenih promena sa stanovišta ličnosti. 38

Postavljanje jednog broja opštih pitanja i objašnjenja o društvenoj promeni može da bude izvestan indikator kako za postojanje tako i za izgrađenost jedne opšte teorije društvene promene u sociologiji. Postoji navodno 6 ključnih pitanja o društveno istorijskim promenama koja autori navode sledećim redosledom: šta je uopšte promena, kako se menjaju strukture celine , koji su objektivni i subjektivni činioci za date istorijske sekvence podrazumevajući tu ulogu ličnosti u istorijskim događajima, ulogu ideja u društvenim promenama itd. Glavna tematika se odnosi na transformacije društvenih sistema. Mogu se odrediti osnovne vrste društvenih promena: kulturne, političke, ekonomske; kao i podvrste: promene saznanja, idejne promene, umetničke, religiozne… Određivanje osnovnih i posebnih oblasti odgovarajućih društvenih promena u vezi je sa kriterijumima za utvrđivanje osnovnih i posebnih oblika društvenih promena. Sredstva pomoću kojih se promena ostvaruje: demonstracije, štrajkovi, siri i organizacijski pokreti, razne destrukcije… Stanovište o društvenom determinizmu predstavlja epistemološku i metodološku osnovu teorije društvene promene i istorijskog razvitka. Dva različita pristupa u proučavanju i objašnjenju društvenih promena: 1. ENDOGENI model – činioci promene prvenstveno unutar društvenog sistema; 2. EGZOGENI model – favorizuje sociološki difuzionizam odnosno značaj spoljašnjih činilaca. Postoje dva osnovna tipa teorija o društvenim promenama: monističke i pluralističke. Implikacija ovakve i sličnih podela je u tome da se moderna teorija društvene promene takođe nije sasvim oslobodila metafizičkih elemenata i da je zadržala i druge osobenosti klasičnih teorija.

39

GLAVNE KLASIČNE TEORIJE O DRUŠTVENOM RAZVITKU (evolucionizam, istoricizam i ciklizam) Evolucionizam je doktrina o nastanku živih vrsta ali i duhovnih društvenih i kulturnih proizvoda i institucija putem zakona evolucije. evolucionizam u sociologiji 19. veka predstavlja tipičnu klasičnu teoriju društvene promene i razvitka. On se javlja u povezanosti sa tadašnjom najuticajnijom i gotovo epohalnom naučnom idejom koju cini darvinizam u biologiji karakteristična i po prevazi i obilju struja koja se unutar evolucionizma javljaju i sa kojima zapravo sociologija kao posebna naučna disciplina i nastaje. Nejgelu se zamera što je evolucionizam suzio uzimajući ga kao sinonim za one teorije o društvu na koje je darvinizam direktno uticao svodeći ga u stvari na tzv. društveni darvinizma. Glavni evolucionisticki postulat u sociologiji je: funkcionalna diferencijacija, postepeno i sve veće usložavanje društvenog života. Kod Spensera, npr. ovaj princip je formulisan u njegovoj definiciji opšteg zakona evolucije kao prelaz materije „iz neodređene i nepovezane homogenosti u određenu i povezanu heterogenost” taj princip predstavlja okosnicu ne samo klasičnog nego i modernog evolucionizma u sociologiji . Na takvoj pretpostavci spenser je postavio i ostale – pretpostavke o značaju i funkciji podele rada o prirodnoj nejednakosti u društvu. Među navedenim pretpostavkama klasičnog evolucionizmma dve su ipak najvažnije: prilagođavanje i predodređenost promena u pravcu viših organizacija društvenog života. Prva pretpostavka je na mnogo mesta data i to u vidu eksplicitnih odrednica i njihove primene na primerima iz društvenog života. Druga pretpostavka je vise implicitno sadržana u brojnim varijantama klasičnog evolucionizma. Gurvič evolucionizam karakteriše kao teoriju koja je izgrađena na postulatu jednolinijskog razvitka društva koja podseca na američke vestern filmove u kojima je završetak obavezno lep. Ako se ima u vidu prema tome da je i klasični evolucionizam svoje slabosti naročito ispoljio u pogledu predodređenosti društvenog razvitka proučavanje savremenih socioloških teorija društvene promene i razvitka prvenstveno tzv. neoevolucionizma trebalo bi da pokaže kako je prihvaćeno i u kojoj je meri razvijeno suprotno shvatanje tj. shvatanje o otvorenosti evolucionih procesa podrazumevajući tu naročito momente slučajnosti neuniformisanosti. Postoje tri glavne idejne struje kao vidovi osporavanja pozitivizma i evolucionizma u sociologiji 19. veka: istoricizam, ciklizam i marksizam. To su u stvari tri različite koncepcije filozofije istorije unutar kojih se odražavaju pogledi na sociologiju i usmeravaju pokušaji istorijskih analiza, ali i kritika sociologije kao naučne discipline i uopšte mogućnosti sociološkog proučavanja i objašnjenja ljudske istorije.

40

Prva od navedenih filozofija istorije u okviru tzv. ISTORIJSKE škole predstavlja kritiku pozitivizma u tadašnjim društvenim naukama. Jedan od njenih najznačajnijih predstavnika Vilhelm Diltaj smatrao je da je Kontovo objašnjenje saznanja neadekvatno jer je krajnje materijalističko. Ova filozofija istorije – karakteristično je da poriče mogućnost egzaktnog ispitivanja i objašnjenja društva budući da je doživljaj sveta ono celovito i poslednje u saznanju pa se s obzirom na to u krajnjoj liniji takvo shvatanje pokazuje kao pokusaj da se sociologiji ospori pretenzija u proučavanju i objašnjenju istorije i istorijskog razvitka. Istorijske celine se mogu u potpunijem smislu reči razumeti tek u okviru istorijskih smisaonih celina. Drugu glavnu i uticajnu filozofiju predstavlja ciklizam. Ova teorijska orijentacija nastaje iz različitih ideja izvora i nije u toj meri jedinstvena kako se obično misi. Elementi ciklizma npr. postoje čak i kod predstavnika evolucionizma u sociologiji 19.veka. Disolucija je opadanje u društvu, ali koje obično nastaje kada je jedna faza evolucije zavrsena. Ovo polagano propadanje nastaje posto su se potpuno razvile strukture nekog tipa, ali i pre tog stadijuma recimo usled vojne kapitulacije nekog društva u sukobu sa drugim i sl. Klasični evolucionisti su skloni ciklizmu uvek kada koriste analogije sa makroprirodnim pojavama ali se od teorije ciklusa upravo razlikuju po tome što prioritet daju procesu rasta. rast je za evolucioniste stalno i dominantno obeležje kontinuirani proces istorije društva a propadanje i slične pojave su vise epizodične slučajna lutanja u toj istoriji. Elementi ciklizma su naročito izraženi u pogledima predstavnika tzv. istorijske skole.

41

DRUSTVENA PROMENA I STRUKTURA DRUŠTVA Do pojma društvene promene može se najjednostavnije doći utvrđivanjem onoga što ona nije, a onda onoga što ona jeste. Društvenu promenu najpre treba razlikovati od društvenih događanja. Svaka društvena promena se mora odvijati kao neko događanje ali svaki društveni događaj nije društvena promena. Svaka razmena ili komunikacija među ljudima takođe nije nužno društvena promena nego pre način funkcionisanja nekog kolektiviteta ili sire društvene organizacije. Promena pojedinačnog ponašanja ma koliko duboka bila još uvek nije društvena promena. DRUSTVENA PROMENA je kolektivna pojava jer se odnosi na vise od jednog pojedinca i to u nekom društvenom kontekstu. Ona je strukturnog karaktera jer predstavlja modifikaciju ili izmenu celine društvene organizacije ili nekih njenih strukturnih ili kulturnih elemenata. Strukturna promena se odvija u vremenu, odnosno ona se uvek određuje u odnosu na neku referentnu tačku u prošlosti. ona je od bitnog i trajnog a ne sporadičnog i privremenog značaja u odnosu na datu strukturu. Promena se može definisati i u jednom širem smislu na jednom još elementarnijem i apstraktnijem nivou, tako da predstavlja porecnu dinamičku kategoriju. U tom smislu društvena promena bi se mogla odrediti kao izmena graničnih društvenih stanja ili graničnih društvenih procesa. tj. što je isto kao momenat razlike u društvenim stanjima i procesima ili još jednostavnije kao razlika između dva stanja društvenih procesa. Društvena struktura je pojam koji se koristi u društvenim naukama kako bi se označila ukupnost međusobno povezanih elemenata (društvene pojave i procesi) koji cine društvo kao celinu i koji određuju u manjoj ili većoj meri delovanje pojedinaca socijalizovanih unutar date društvene strukture. Značenje pojma društvena struktura može biti različito u zavisnosti od nivoa analize (makro i mikro strukture). Svaka teorija može isticati značaj različitih elemenata unutar društvene strukture i drugačije objašnjavati karakter međusobnih odnosa. Funkcionalistička teorija kao osnovne elemente društvene strukture navodi društvene uloge i položaje koje zauzimaju pojedinci a kojima upravljaju društvene vrednosti i društvene norme. Odnos delova prema celini kao i delova međusobno, zasniva se na skladu i harmoniji, koji vode održanju celine. Prema marksističkoj teoriji društvenu strukturu cine radne aktivnosti i svojinski odnosi. Ove odnose obeležava nesklad i unutrašnji sukob prouzrokovan partikularnim interesima.

42

DRUŠTVENE PROMENE I DRUŠTVENI RAZVOJ Prirodna i društvena stvarnost istovremeno su trajne i stalno promenljive, zavisno od toga koja se promena posmatra i iz kog ugla. Različita tumačenja uzoraka i pravaca promena nalazimo još u starim mitovima kao i u hrišćanstvu i drugim religijama, ali i u antičkoj i modernoj filozofiji te i naukama. Neki su promene tumačili kao napredovanje, drugi kao nazadovanje, a treći kao smenu jednog i drugog. Društvene promene su procesi kojima se tokom kraćeg ili dužeg vremena ispoljavaju novi oblici odnosa između društvenih grupa kao i između pojedinaca. Odnosi koji se menjaju prethodno su barem neko vreme bili stabilni, ti su odnosi i sami istorijski nastali promenom ranijih struktura. Obično se prvo menjaju pojedini elementi neke pojave dok niz promena tih elemenata ne dovede do promene pojave u celini. U socijalnoj literaturi najčešće se navode sledeći oblici društvenih pojama: 1. 2. 3. 4. 5.

promena pojedinačnih elemenata koji čine strukturu nekog sistema odnosa; promena odnosa između pojedinih elemenata sistema; promena podsistema iz kojih se mogu sastojati složenije društvene strukture; promena granica koja odvaja jednu strukturu od druge, odnosno njene okoline; promena okoline u kojoj je struktura situirana (gde se nalazi).

Često se društvene promene razlikuju i s obzirom na svest onih koji te promene izvode. U tom slučaju govori se o: 1. svesnim i namernim promenama; 2. nesvesnim i nenamernim promenama; 3. promenama u posledicama suprotnih od očekivanja. U društvu možemo govoriti o promenama koje podrazumevaju rast, razvoj i progres. Društveni rast se određuje kao kvantitativno uvećanje neke društvene pojave ( pri čemu se njena svojstva bitno ne menjaju ), broja njenih elemenata podsistema ili sistema ( rast broja stanovnika ). Pojam društvenog razvoja znatno je složeniji i u vezi s njim postoje neslaganja. Samo značenje ovog pojma podrazumeva i određen način tumačenja društvenih promena pošto se razvoj u jezičkim rečenicama definiše u potpuni preobražaj u složenije oblike, savršenije stanje. Obeležja su: 1. postiže se tako što se postepeno ostvaruju mogućnosti koje su unapred date u nekoj pojavi; 2. predstavlja dužni proces; 3. odvija se kroz određene faze; 4. razvojno kretanje po pravilu je nepovratno; 5. svaka sledeća razvojna faza predstavlja savršeniji društveni poredak.

43

Još specifičnije tumačenje od tumačenja društvenog razvoja kao oblika društvene promene javlja se u pojmu društvenog progresa. Za taj pojam je karakteristično izrazito naglašavanje vrednosnog stanovništva onog ka promenu tumači. Pojam progresa uvek podrazumeva kretanje prema nekom obliku idealnog društvenog poretka čija se svojstva unapređuju u skladu sa nečijim vrednosnim opredeljenjem. Društveni progres podrazumeva sledeće elemente: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

jedinstveno istorijsko vreme; usmereno i nepovratno kretanje kroz određen broj faza do konačnog cilja; kumulativnost (stvaraju se uslovi za sledeću fazu); neizbežnost faza kroz koje istorija kretanja prolazi; imanetnost činilaca koji pokreću proces promena zbog čega je on nužan; zajednički proces poboljšavanja društvenih poretka.

Pojam progresa je još uži od društvenog razvoja jer podrazumeva da se istorijski razvoj najopštije rečeno odvija isključivo kao kretanja prema idealnom društvenom obliku. Postoje različiti uzroci društvenih promena, teoretičari različito objašnjavaju društvene promene. Danas je vrlo raširena teorija modernizacije koja prihvata mogućnost različitih razvojnih pravaca i ističe da između tradicionalnih i modernih društvenih obrazaca nema nepromenljivih jaza.

44

DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA I DRUŠTVENA POKRETLJIVOST TEORIJE DRUŠTVENE STRATIFIKACIJE U svim ljudskim društvima postoji neka vrsta društvene nejednakosti, što posebno važi za moć i ugled. Moć je stupanj do kojega pojedinci, ili skupine, mogu nametnuti svoju volju drugima, sa ili bez pristanka tih drugih, dok se ugled odnosi na količinu poštovanja, ili časti, povezanih sa društvenim položajem, osobinama pojedinca i načinom života. Bogatstvo se odnosi na materijalnu imovinu koja je definisana kao vredna u određenim društvima. Termin društvena nejednakost se odnosi na postojanje društveno stvorenih nejednakosti. Društvena (socijalna) stratifikacija se definiše kao struktuirana, stabilna i trajna nejednakost skupina u društvu, koje su hijerarhijski poređane u slojeve, dok društvena pokretljivost podrazumeva promene u društvenoj strukturi. Društvena stratifikacija Određene društvene skupine imaju zajedničke identitete, interese i slične načine života. Međutim, društvena nejednakost može postojati i bez društvenih slojeva. Tamo gde su nekada postojale klase, čiji su članovi imali neku vrstu svesti i interese sada postoji neprekinut kontinuitet statusa po zanimanju, određen različitim stupnjem ugleda i ekonomskog nagrađivanja. Time je hijerarhija pojedinaca zamenila hijerarhiju društvenih skupina. Među članovima svakoga sloja postoji tendencija da razvijaju sopstvenu subkulturu, tj. određene norme, stavove i vrednosti koji su posebni za njih kao društvenu skupinu. Subkulture slojeva pokazuju tendenciju da budu veoma različite kad su mogućnosti za kretanje iz jednog sloja u drugi vrlo malene". Ona može biti usmerena prema gore, kao na primer prelaz iz radničke u srednju klasu ili obrnuto. U zatvorenim sistemima koji nude male mogućnosti za društvenu pokretljivost, položaj pojedinca je obično pripisan rođenjem i pojedinac ne može učiniti gotovo ništa da ga izmeni. Za razliku od toga, sistem stratifikacije u kapitalističkom društvu može poslužiti kao primer visoke društvene pokretljivosti ili otvorenog sistema. Neki tvrde da je klasna pozicija stečena sopstvenim odlikama i sposobnostima. Mnogi sistemi veruju da je društvena nejednakost biološki utemeljena. Ona je prirodna ili fizička, sastavljena od razlika u godinama, prema zdravlju, telesnoj snazi i osobinama duha. Društvena nejednakost se sastoji od povlastica koje ljudi imaju u odnosu na druge, kao bogatstvo, ugled i moć. Ona čini osnovicu sistema društvene stratifikacije. Biološki faktori postaju važni u mnogim stratifikacijskim sistemima zbog značenja koja im pridaju različite kulture. Takva verovanja služe da bi objasnila sistem, opravdala ga i legitimisala pozivajući se na prirodu. Društvena stratifikacija – Funkcionalističko gledište Funkcionalisti smatraju da je stratifikacija potrebna i poželjna u društvu kako bi najvažnije položaje u društvu popunili najsposobniji pojedinci. Oni polaze od pretpostavke da delovi društva koriste integralnu celinu i tvrde kako je određeni stupanj reda i stabilnosti bitan da bi 45

društveni sistemi funkcionisali. Dakle, ako su najvažniji položaji u društvu ujedno i najnagrađivaniji, ljudi će se više školovati i preuzimati odgovornije položaje. Oni se bave funkcionisanjem društvene stratifikacije, njenim doprinosom održavanju i dobrobiti društva. Funkcionalisti smatraju da upravo ta nejednakost nagrada motivacija ljudima. Na temelju svoga rada, ljudi dobijaju nagradu, što dodatno izaziva takmičenje i konkurenciju. Problem funkcionalističke teorije je u tome što se postavlja pitanje da li je ta nagrada opravdano i zasluženo dobijena. Takođe, funkcionalisti smatraju da će pojedinac svojim ambicijama i talentom postići položaj, ali tu se onda pojavljuje problem jer nemaju svi iste predispozicije za školovanje. Društvena stratifikacija – Marksističko gledište Za razliku od funkcionalista koji stratifikaciju smatraju uslovom za opstanak društva, marksisti smatraju stratifikaciju kao izvor suprotstavljenosti interesa različitih grupa. Začetnik takvog gledišta je Karl Marx. Marx je društvene klase odredio kao grupe ljudi koji imaju zajednički odnos prema sredstvima za proizvodnju. Marx kao glavni kriterijum stratifikacije navodi ekonomsko vlasništvo, tj. vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. On razlikuje dve osnovne klase: 1. 2.

kapitalisti, koji su vlasnici sredstava za proizvodnju; proleteri, ili radnička klasa.

Marx tvrdi kako su te dve klase u stalnom sukobu zbog toga što kapitalisti iskorištavaju proleterijat. On smatra da radnici tokom dana proizvedu puno više nego što nadnicom (platom) dobiju zauzvrat. Dakle, ne postoji poštena razmena vrednosti nadnice i vrednosti radne snage, već kapitalista(sa obzirom da je vlasnik sredstava za proizvodnju) dobija profit tako što prisvaja deo vrednosti radne snage bez naknade. Marx je smatrao da ta klasna borba postoji već čitavu ljudsku istoriju, i da je ona pokretač društva. Razvoj kapitalizma uzrokuje sve veću koncentraciju kapitala, pa time i sve veću koncentraciju radne snage, kao što se i povećava interakcija među radnicima i oni se sve više povezuju u borbi protiv iskorištavanja. Sa sve većom koncentracijom radnici razvijaju klasnu svest o svom položaju. Kao vrhunac, Marx je naveo proletersku revoluciju kao jedini način prelaska iz kapitalističkog u socijalističko društvo. Marx ovde iznosi tek jednu dimenziju klasne različitosti, ekonomsku, što je kasnije dopunio Max Veber sa još dve dimenzije- socijalnom i političkom. Kritike na ovu teoriju su mnogobrojne. Kritičari tvrde da borbu među klasama mogu uzrokovati i drugi činioci (religijski, etnički, rasni itd.). Marx, takođe, nije uzeo u obzir neke pripadnike klasa koji se nalaze između kapitalista i proletera, kao što su menadžeri, poslodavci, stručnjaci, koji nemaju sredstva za proizvodnju, ali imaju bolji položaj u odnosu na radnike. Marxova teorija dobija veliki udarac tokom socijalističkih revolucija u 20.veku. Sledeći Marxovo učenje, u zemljama u kojima je došlo do socijalističkih revolucija, ukida se privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, ali stupanj nejednakosti je i dalje ostao velik. 46

Društvena stratifikacija – Veberovo gledište Max Veber je razradio i proširio Marxovu teoriju. Marksisti smatraju da je osnovni kriterijum društvene moći privatno vlasništvo i ekonomski resursi, dok Veber uvodi još dve dimenzijesocijalnu i političku. On ne vidi razlog zbog kojeg bi ljudi morali razviti zajednički identitet. Nezadovoljan pojedinac može reagovati na niz načina kako bi zbacio kapitalizam. Status, a ne klasa, formira društvene skupine iz zajedničkih interesa i identiteta, pa samim tim jednaka klasna situacija ne pripada istoj statusnoj skupini. Ona se sastoji od pojedinaca koji imaju slične društvene časti. Veber razlikuje tri dimenzije stratifikacije: 1.

2. 3.

Ekonomska – Razlike između skupina u društvu očitavaju se razlikama u posedovanju imovine. Pripadnici iste klase imaju sličnu pristupačnost materijalnim dobrima, slične zahteve života. Socijalna – Predstavlja čast, ugled, priznanja, društveni prestiž. Politička – Politička moć.

Ove tri dimenzije stratifikacije su međusobno nezavisne (lopov može imati veliko bogatstvo, ali ne mora imati moć, ili ugled), ali se isprepliću jer, npr. onaj ko ima moć, iskoristiće je isključivo u sticanju bogatstva i ugleda. Veberova teorija je pogodna za proučavanje nejednakosti socijalističkih društava u kojima ne postoji stratifikacija utemeljena na privatnom vlasništvu (jer je ukinuto), nego se temelji na prestižu i moći. Društvena stratifikacija u socijalističkim društvima Socijalistička ili komunistička društva su društva u kojima se sredstva proizvode u zajedničkom vlasništvu. Marx je verovao da je javno vlasništvo nad proizvodnim snagama prvi i temeljan korak ka stvaranju jednakog društva. Klase će nestati i svima će biti zajednički vlasnički odnos prema proizvodnim snagama. Ali, prepoznatljivi slojevi društva su prepoznatljivi u svim socijalističkim državama. Tu postoji podudarnost između nejednakosti u nagrađivanju po zanimanju, hijerarhije ugleda po zanimanju, i nivoi stručnosti i kvalifikacije. Udeo pojedinca je određen kvalitetom rada. Oni koji se nalaze na položaju vlasti, upotrebljavaju svoju moć za dobrobit društva, npr. Đilas smatra da velike razlike u primanjima dele novu klasu, sastavljenu od političkih birokrata, od ostatka društva. U jednopartijskoj državi, politički birokrati monopoliziraju vlast za promicanje sopstvenih interesa. Komunizam nije ispunio očekivanja zagovornika prema jednakosti, jer se povlastice elite i dalje ne smanjuju. Društvena pokretljivost Pojam društvene pokretljivosti (mobilnosti) obuhvata promene u društvenoj strukturi koje nastaju pomeranjem pojedinaca i društvenih grupa sa jedne uloge (funkcije) na drugu u profesionalnoj podeli rada, sa jednog položaja na drugi u strukturi društvenih odnosa, i sa jednog mesta na drugo u okviru teritorije na kojoj je organizovano društvo. Prema

47

dimenzijama društvenog prostora po kojima se vrši pomeranje, razlikuju se vise vrsta društvenih pokretljivosti: 1. 2.

3.

horizontalna pokretljivost – obuhvata pomeranje društvenih subjekata sa jedne društvene uloge na drugu (promena zanimanja); vertikalna pokretljivost – označava pomeranje pojedinaca i grupa po hijerarhijskoj lestvici glavnih društvenih položaja: sa nižeg položaja na viši (uzlazna pokretljivost), i sa višeg položaja na niži (silazna pokretljivost) ; prostorna (teritorijalna) pokretljivost – obuhvata preseljavanje stanovništva sa jedne teritorije na drugu, i odvija se u dva osnovna vida: kao individualna (pojedinačna), i kao grupna preseljavanja koja se označavaju pojmom kolonizacije.

Sve tri pokretljivosti se mogu posmatrati i kao različiti aspekti pokretljivosti, ako se pomeranje u društvenoj strukturi vrši povezano, tj. zamena uloge za sobom povlači zamenu položaja, a promena u društvenom prostoru se izražava i kao preseljavanje iz jednog mesta u drugo. Pored ovih, postoje još neki aspekti društvene pokretljivosti koji se mogu posmatrati i kao različite vrste pokretljivosti: 1. 2.

individualna i grupna pokretljivost se razlikuje prema tome da li se pomeraju pojedinci ili skupine; unutargrupna i međugrupna pokretljivost razlikuje se prema toma da li se pomeranjem (po ulozi i položaju) ostaje u grupi ili se istupa iz jedne i pristupa drugoj grupi. Kanali društvene pokretljivosti

Jednaka mogućnost za društvenu pokretljivost zavisi od mnogih činjenica. Najčešće se navodi obrazovanje i pristupačnost školskog sistema. Stepen otvorenosti društva se vidi upravo po tome koliko pruža mogućnosti za školovanje pojedinaca iz različitih društvenih slojeva. Bavljenje politikom stvara velike mogućnosti za promenu društvenog položaja na taj način što se zauzimaju vise uloge i odgovarajući društveni položaji. Obrazovanje omogućuje sticanje kvalifikacija za obavljanje raznih uloga, a bavljenje politikom znači neposredan ili posredan uticaj na društvene ustanove u kojima je usredsređeno najviše društvene moći. Odlučujući kanal za društvenu pokretljivost može biti posedovanje specijalnih osobina i sposobnosti koje su društvu neophodne u određenom trenutku. Sklapanje braka, odnosno udaja ili ženidba, pogotovo za veliki deo žena često znači najvažniji kanal društvene pokretljivosti. Zaključak Funkcionalistička stajališta pružaju podršku i opravdanje društvenoj nejednakosti, smatraju da su red i stabilnost dobri za društvo, te da sastav nagrađivanja podstiče rast konkurencije. Marksisti se zalažu za fundamentalne društvene promene u savremenim društvima. Društvena 48

stratifikacija je pojava koja prati ljudsko društvo od samih početaka. Kroz istoriju postoje pokušaji promene društva, borbe za jednakost i prava. Jednakost u društvu je vrlo teška, stratifikacija i podela društva je sastavni deo života, a današnji primer za ravnopravnost i usklađenost je demokratija, ali često su prava iskrivljena i nedostupna ljudima svih položaja na korist vladajućeg sloja društva. Stratifikacija utiče na mnoge čimbenike u životu ljudi, kao što su životne šanse, status, zanimanje, intimni život, itd.

49

KANALI DRUŠTVENE POKRETLJIVOSTI Društvo je dinamička kategorija. Ovaj stav se može razumeti u tri značenja. Prvo, društvo je istorijska kategorija. Ono nastaje u konkretnim istorijskim uslovima, oblikuje sam istorijski proces i menja se posredstvom tog istorijskog procesa. Tako u istoriji društva možemo razlikovati više društvenih tipova. Drugo, društvo kao totalitet (struktura, sistem) se sastoji iz određenih delova-elemenata. Između ovih elemenata postoji trajna dinamika bilo u klauzulnom bilo u funkcionalnom smislu. Ovaj aspekt društvene dinamike važi u okviru svakog društvenog topa posebno. Naravno, ova dinamika je u nekim društvenim tipovima izražena u većoj a u nekim u manjoj meri. Treća dimenzija koja se tiče dinamike jednog društva odnosi se na određene procese kretanja pojedinaca i društvenih grupa u okviru svakog konkretnog totaliteta. Kada kažemo društvena pokretljivost mi mislimo na upravo ovaj oblik društvene dinamike. Geografska pokretljivost Ovaj tip pokretljivosti znači da pojedinci ili društvene grupe menjaju svoju geografsku destinaciju u okviru samog društva. U istorijskom smislu, najdinamičnije u ovom smislu je bilo nomadsko društvo čiji je način života počivao na lovnoj i sakupljačkoj privredi. Tako je čitava društvena zajednica u traganju za boljim lovištima i plodovima prirode neprestano menjala geografsko mesto boravka. Suprotan slučaj je sa tradicionalnim poljoprivrednim društvom koje se oslanja na poljoprivrednu proizvodnju. Budući da je obrađivanje zemlje ekonomski osnov ovoga društva, pojedinci i društvene zajednice (porodica) su trajno bili vezani za zemlju koju su obrađivali. Tako se može reći da je ovo društvo imalo veoma nizak stepen geografske pokretljivosti. Sa stupanjem kapitalizma na istorijsku scenu osnovni vid geografske pokretljivosti jeste kretanje iz sela prema gradu. Cvetanjem gradova, zanatstva i trgovine u odnosu na koje poljoprivreda vidno zaostaje dešava se stalan priliv stanovništva iz sela u grad. U ovom procesu pojedinci tragaju za boljim uslovima života i pokušavaju da pobegnu od tradicionalne vezanosti za feudalne gospodare koji su im ograničavali slobodu. Kapitalizam je inače izrazito dinamičko društvo. Tako i u modernom kapitalizmu postoji visok stepen geografske pokretljivosti. Osnovni razlog za geografsku pokretljivost u kapitalizmu jeste samo tržište koje postavlja zahteve da pojedinci i društvene grupe stalno menjaju mesto boravka obzirom na zahteve tržišta a vezano za prirodu posla koji ovi pojedinci i društvene grupe obavljaju. U uslovima modernog i diferencijalnog društva, stalna promena mesta boravka je svakodnevna činjenica društvenog života. Horizontalna pokretljivost Ovaj vid pokretljivosti znači kretanje kroz društvenu strukturu ali na istom statusnom nivou. Pojednostavljeno, ovo znači kada pojedinac menja delatnost kojom se bavi ali time ni na koji način ne poboljšava svoj status u društvu u hijerarhijskom smislu. Npr. kada poljoprivrednik postane radnik ili kada službenik iz javne službe postane službenik u privatnom sektoru itd. Horizontalna pokretljivost postaje paradigmatičan društveni fenomen u onim istorijskim 50

situacijama kada društvo bitno menja svoju strukturu i mehanizme funkcionisanja. U ovim periodima se dešavaju snažni društveni potresi, rađaju se novi oblici proizvodnje a nestaju oni koji se istorijski prevazilaze. U ovakvim društvenim uslovima pojedinac je prinuđen da promeni delatnost kojom se bavi i da se prilagodi novim društvenim uslovima. Na istorijskom nivou ovaj fenomen je , takođe, veoma važan i indikativan. Prvo, u trenutku kada nomadski način života zamenjuje društvena zajednica situirana na određenom geografskom prostoru, javlja se poljoprivreda kao način proizvodnje. Ovaj način proizvodnje zamenjuje sakupljačku poljoprivredu. Horizontalna pokretljivost ovde znači da se pojedinci- sakupljači transformišu u pojedince- poljoprivredne proizvođače. Ovo isto važi u odnosu lovaca i stočara tj. društvenoistorijskom promenom lovci postaju stočari. Sledeći paradigmatičan istorijski primer je dominacija trgovine nad poljoprivredom, te cvetanje zanatstva i industrije u gradovima. U ovim istorijskim uslovima veliki broj seljaka napušta poljoprivredni način života i postaje sastavni deo radne snage koja je potrebna za zanatstvo i industriju. Sličan primer važi i za naše prostore od trenutka kada je na scenu stupio real-socijalizam. Posle II svetskog rata društveni mehanizmi deluju u pravcu preusmeravanja pojedinaca sa poljoprivrede na industriju. U modernom društvu prema problemu horizontalne pokretljivosti moramo imati dva kriterijuma. Prvo, ovaj proces je nužan i zadovoljava potrebe društva u situacijama kada se na osnovama razvoja novih tehnologija i novih grana privrede pojedinci i društvene grupe preorijentišu u svojoj poslovnoj orijentaciji. Tako je npr. cvetanjem sektora usluga polovinom XX veka, horizontalna pokretljivost koja je pothranjivala tercijalni sektor radnom snagom bila sasvim potrebna i pozitivna. Međutim, van ovog obrasca horizontalna pokretljivost u modernom društvu nije poželjna, čak može biti i veoma štetna, a evo i razloga. Dominacijom složene tehnologije uslov efikasnosti pojedinaca, osim obrazovanja jeste specijalizacija. To znači da se pojedinci moraju čitavog života usavršavati za jedan oblik rada kako bi poboljšali svoju efikasnost i pospešili delanje organizacije kojoj pripadaju. U ovakvim uslovima je jako teško da se pojedinac po principu horizontalne pokretljivosti prebaci u neku drugu granu privrede i bude dovoljno efikasan. Naime, u novim uslovima njega će sačekati potpuno drugačiji uslovi i oblici proizvodnje-mašine i alati te se njegovo prilagođavanje i efikasnost dovode u pitanje. Ovo isto važi i za neproizvodne grane privrede. Službenik koji se bavi marketingom u jednoj agenciji ne može jednostavno i efikasno da postane službenik koji se bavi socijalnim pitanjima. Ova dva posla su veoma različita po svojoj prirodi, tehnološkim uslovima i ciljevima koje ostvaruju. Vertikalna pokretljivost Ovaj vid pokretljivosti je direktno povezan sa stratifikacijskom strukturom društva. Vertikalna pokretljivost podrazumeva kretanje pojedinca kroz društvenu strukturu, pri čemu pojedinac menja svoj status. Promena statusa može biti progresivna tj. ka višem statusu ili pak regresivna – ka nižem statusu. Jasno je da je sasvim očekivano ponašanje pojedinaca da teže da u toku života ostvare što viši status. Zato svaki pojedinac ulaže manje ili više napora (zavisno od motivacije) u cilju poboljšanja vlastitog statusa. No, osnovni uslov da pojedinac poboljša vlastiti status jeste da društvo bude „statusno propustljivo“ da se tako izrazimo. Samo društvo 51

definiše mehanizme i postavlja uslove koje pojedinac mora da ispuni ukoliko ima za cilj da poboljša vlastiti status. Ukoliko ova ’pravila igre’ pojedinac poštuje i ukoliko u većoj meri odgovara na zahteve koje mu društvo postavlja, utoliko ima više šansi da poboljša svoj status. Svaki istorijski tip društva pa i svako konkretno društvo se razlikuje po svojoj otvorenosti za promenu društvenog statusa u dva smisla. Prvo, svaki društveni tip tj. svaki konkretni totalitet u različitoj meri omogućava pojedincima da menjaju svoj status u vertikalnom smislu, i drugo, u svakom konkretnom tipu društva tj. njegovim konkretnim predstavnicima postoje drugačiji mehanizmi (kriterijumi) na osnovu kojih pojedinac menja svoj status. Neka istorijska društva su bila potpuno zatvorena za pojedince koji su želeli da promene status. Tako npr. Indijsko kastinsko društvo je zakonski zabranjivalo svaki kontakt između različitih kasta a to znači da niti jedan pojedinac za života nije mogao da promeni svoj kastinski status. Zajednice predistorijskog tipa i nisu bile statusno diferencirane (kao ni klasno), a razlika u statusu se uglavnom svodila na ugled koji su pojedinci sticali u zajednici. Ovaj ugled je pojedinac mogao da poboljša tako što je u svakodnevnoj borbi sa prirodom i spoljnim neprijateljima pokazivao veliku fizičku snagu. To znači da promena statusa u ovom društvu zavisi od biološkog kriterijuma. U tradicionalnom društvu , međutim, status je bio naslednog karaktera. Onaj ko je rođen kao plemić to je ostao čitavog života a isto važi i za pripadnike ostalih klasa. Status se tako u ovom društvu obezbeđivao rođenjem. Dakle, i tradicionalno društvo je izrazito statusno zatvoreno. U industrijskom društvu, u liberalnoj fazi status se teško menjao ali je ovo ipak bilo moguće. Kriterijum za promenu statusa u ovom društvu jeste sposobnost da se zaradi što veća količina kapitala na slobodnom tržištu. Konačno, moderno društvo se može smatrati prilično otvorenim u pogledu vertikalne pokretljivosti (iako se ova činjenica iz ideoloških razloga preuveličava). Pošto moderno društvo počiva na upravljanju modernom tehnologijom kako u sektoru proizvodnje, tako i u ostalim sektorima, osnovni faktor na osnovu koga pojedinac stiče status jeste znanje i to stručno i upotrebljivo znanje koje se stiče obrazovanjem. Znači u ovom društvu paradigmatičan model vertikalne pokretljivosti postaje obrazovanje. U ovom prikazu ne treba izgubiti iz vida da je slika „idealno-tipskog“ karaktera. To znači da u stvarnosti navedeni modeli se često mešaju i postoje u isto vreme. Recimo, i danas se status može naslediti u modernom društvu na osnovu nasledstva ili pak sposobnosti za efikasno proizvođenje kapitala. Međutim, kada se daje idealno-tipska slika onda se misli na sociološki nivo analize, tj. na onaj model koji se može apstrahovati kao paradigmatičan. Takođe, mora se imati u vidu da je pitanje vertikalne pokretljivosti uvek vezano ne samo za društveni tip nego i za konkretno društvo o kome je reč. Tako npr. u društvu real-socijalizma koje je postojalo na našim prostorima, uslov za vertikalnu pokretljivost je bila sposobnost participacije u ideološkom modelu. Dakle, uslov statusnog napredovanja se svodi na sposobnost da pojedinac postane deo institucionalne strukture a na osnovu participacije i objektivacije ideologije na kojoj čitavo društvo počiva. Na kraju mi smo govorili o promeni statusa u progresivnom smislu. Sve to jednako važi i za regresivnu promenu statusa, tj. za gubljenje statusa u društvu.

52

POJAM, ZNAČAJ I OBLICI DRUŠTVENE STRATIFIKACIJE Pojam stratifikacije je jako važan u sociologiji. Mi smo sociologiju definisali kao nauku koja se bavi društvom na najopštiji način. Pri tome smo naveli da se sociologija bavi istim predmetom tj. društvenim fenomenima kojim se bave i druge društvene nauke, s tim da je pristup koji sociologija nudi drugačiji. Stratifikacija međutim kao društvena pojava je predmet proučavanja sociologije pri čemu ona ovaj predmet ne deli sa drugim društvenim naukama. Ova društvena pojava je per exelance sociološka. Pojam stratifikacije je nastao iz termina „stratum“. Tako sam pojam stratifikacije podrazumeva da je društvo podeljeno na nekoliko (ili više) stratuma, pri čemu između njih postoji određeni odnos hijerarhije. Kad je o stratifikaciji reč, sam predmet stratifikacije su pojedinci i društvene grupe, dakle, stratifikacija podrazumeva hijerarhijski odnos između pojedinaca i društvenih grupa. Takođe, stratifikacija je istorijski fenomen i proces koji se nalazi u direktnoj vezi sa društvenom podelom rada o čemu smo govorili u prethodnom poglavlju. Sledeća veoma važna dimenzija pojma stratifikacije jeste da ova pojava isključuje ’ideju’ jednakosti u društvu. Ukoliko se govori o hijerarhiji između pojedinaca i društvenih grupa, očito je da se time društvena jednakost negira. Ovo je razlog zbog koga su ideolozi jednakosti i socijalne pravde uvek imali negativan odnos prema stratifikaciji. Svaki zahtev koji se u tom smislu postavlja u pravcu društvene jednakosti u suštini znači ukidanje stratifikacije u društvu. Sledeće pitanje je jako važno a u osnovi je veoma jednostavno: šta mislimo kad kažemo hijerarhija? Ukoliko govorimo o hijerarhiji, naime, mislimo da postoji neki jasan kriterijum koji određuje da neki pojedinci ili društvene grupe budu ’iznad’ drugih pojedinaca i društvenih grupa. Ovaj kriterijum iz koga hijerarhija proističe može biti različit. Tako razlikujemo nekoliko kriterijuma u odnosu na teorijsku perspektivu iz koje se sami kriterijumi izvode. Najčešće se koriste sledeći kriterijumi: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

raspodela ukupnih društvenih resursa; stepen participacije u političkim strukturama i institucijama; priroda rada koju obavljaju članovi društva; odnosi moći i odlučivanja na različitim društvenim nivoima; materijalni status pojedinaca i društvenih grupa (ekonomski kriterijum); stavovi javnog mnjenja o društvenim razlikama (socijalno-psihološki kriterijum koji često može da odudara od objektivne slike); stepen slobode koju imaju društvene grupe i pojedinci.

Osnovna stvar u poimanju stratifikacije sa sociološkog stanovišta jeste da ukoliko imamo hijerarhijsku raspodelu između pojedinaca i društvenih grupa na nivou čitavog društva, to znači da u tom društvu postoje određeni ’mehanizmi’ koji su doveli do stratifikacije. Prema tome, baveći se stratifikacijom, mi sa jedne strane spoznajemo koje društvene grupe se nalaze u odnosima hijerarhije i kakav je odnos među njima, a sa druge strane saznajemo i samu prirodu društva uočavanjem mehanizma koji je doveo do stratifikovanog društva. 53

U sociološkoj ideji bazično postoje dve ideje koje se bave pitanjem stratifikacije. Prvi koncept stratifikacije jeste klasna podela društva. Ovaj koncept je karakterističan za marksistički orijentisane sociologe. Po ovom konceptu stratifikacije društvo se deli na dve bazične društvene grupe- klase, pri čemu jedna poseduje vlasništvo nad sredstvima za rad i prisvaja rezultate rada, a druga je lišena tog vlasništva. Zato između klase postoji trajan kontakt. Klasa koja ima vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, takođe, po osnovu ovog vlasništva ima i političku moć koja je oduzeta pripadnicima eksploatisane klase. U društvu svakako postoje još neke klase (neke srednje), ali je sama stratifikaciona perspektiva zasnovana na dvoklasnom modelu. Stratifikaciju sasvim drugačije vide teoretičari funkcionalističke provinijencije. Oni odbacuju ideju o klasnoj stratifikaciji i vide stratifikaciju kao nužnost koja proističe iz same prirode diferenciranog društva. Dakle, stratifikacija je društvena zakonitost koja proističe iz procesa društvene diferencijacije i predstavlja raspodelu statusa unutar diferencijalnog društva. Pri tome, funkcionalizam u stratifikacionoj perspektivi ne vidi društvene grupe, već samo pojedince koji se nalaze u hijerarhiji na osnovu različitih statusa koje zauzimaju u društvu. „Stratifikacija je društveno-istorijska pojava vezana za razvoj društvene podele rada, te društvene definicije koja iz ove proističe a koja nam ukazuje da u društvu nasuprot jednakosti postoje odnosi hijerarhije između pojedinaca i društvenih grupa“. Društvena stratifikacija – funkcionalističko gledište Funkcionalisti polaze od pretpostavke da delovi društva tvore integralnu i tvrde da je određeni stepen reda i stabilnosti bitan da bi društveni sistemi funkcionisali. U prvom redu, oni se bave funkcionisanjem društvene stratifikacije, njenim doprinosom održavanju i dobrobiti društva. “Funkcionalisti pretpostavljaju da postoje stanovite temeljne potrebe i funkcionalni preduslovi kojima treba udovoljiti da bi društvo preživelo”(Haralambos) Talkot Parsons “veruje da se red, stabilnost i saradnja u društvu temelje na vrednosnom konsenzusu, to jest na opštem sporazumu pripadnika društva o tome šta je dobro i vredno”(Haralambos). Jezgra nekog društva kao sistema jeste struktuirani normativni poredak sa pomoću koga je kolektivno organizovan život stanovništva“. Kao poredak, ovo jezgro sadrži vrednosti kao i izdiferencirane i posebne navedene norme i pravila, sve one zahtevaju kulturne reference kako bi dobile smisao i legitimnost”(Parsons). Funkcionalisti posmatraju odnos između ljudi u društvu kao odnos saradnje i međusobne zavisnosti. Organizacija se širi, uključuje centralizaciju i diferencijaciju vodstva i autoriteta, prema čemu se određuje i status koji je zavistan od važnosti posla koji obavljaju. Kao i razlike u ugledu, nejednakosti se takođe mogu temeljiti na zajedničkim vrednostima. Moć je prihvaćena kao takva zato sto se oni koji su na pozicijama vlasti sluze svojom moći da bi postigli zajedničke ciljeve, izvedene iz centralnih vrednosti društva.

54

Parsons shvata društvenu stratifikaciju i kao neizbežnu i funkcionalnu za društvo zato sto je izvedena iz zajedničkih vrednosti društvenih sistema i zato sluzi integraciji različitih grupa u društvu. “Stratifikacija je rangiranje jedinica u nekom društvenom sistemu u skladu sa zajedničkim sistemom vrednosti, koji je prihvaćen i prema tome opravdan, ispravan i prikladan”(Parsons) Vilbert E.Mur i Kingslej Dejvis dokazuju da kako postoje određeni funkcionalni uslovi kojima treba udovoljiti kako bi se sistem održao i funkcionisao. Jedan uslov je podela uloga i savesno ispunjavanje uloga koje su nam dodeljene. Ljudi se razlikuju po svojim sposobnostima i talentima, zato se položaji koji cine društvo razlikuju na temelju njihove važnosti za održanje. “Jedna od bitnih funkcija stratifikacije je povezati najsposobnije ljude sa funkcionalno najvažnijim položajima” (Haralambos). “Visoke nagrade ugrađene u te položaje osiguravaju potreban stimulus i motivaciju za takvo delovanje. U svakom slučaju primarni funkcionalni odnos između odraslih pojedinaca i njihovih društava tiče se doprinosa odraslih kroz pružanje usluga, te zadovoljstava i nagrada koju tako stiču” (Parsons). Melvin M. Tumin takođe zastupa i govori o funkcionalistickom gledištu društvene stratifikacije. Tumin smatra da razlike u plati i ugledu po zanimanju mogu biti posledica razlike u njihovoj moći, ne u funkcionalnoj vaznosti. Za razliku od Tumin, Dejvis i Mur smatraju da samo ograničeni broj pojedinaca poseduje talenat da stekne veštine potrebne za funkcionalno najvažnije pozicije. Tumin govori da ne postoji uspešna metoda merenja tih talenata i dokaz da je taj talenat potreban. Što je klasna pozicija niža, to je veća verovatnoća da će okončati školovanje sto ranije i manje se truditi da dođe do visokog položaja. Sebično korišćenje moći za vlastite interese može ograničiti dolazak talentovanih pojedinaca na visoko rangirane položaje. Tek ako postoji ravnopravan pristup regrutiranju i obuci za potencijalno nadarene osobe, moguće je opravdati različito nagrađivanje kao funkcionalno. Diferencijacija može da dovede do neprijateljstva, nepoverenja i sumnjičavosti. Ona razdvaja i oslabljuje društvenu integraciju i smanjuje potencijal za društvenu solidarnost. Michael Young govori da neko buduće britansko društvo u kojem će najsposobniji zastupati funkcionalno najvažnije položaje prema zaslugama s otvorenom mogućnosti da ostvare svoj talent. Taj sistem raspodele uloga naziva se meritokracija. Međutim, on izražava sumnju da bi takav sistem bio funkcionalan za društvo. Pripadnici nižih slojeva mogli bi postati demoralisani. Budući da su svi odgajani u ambicioznom duhu, neuspeh bi ih mogao posebno frustrirati. Talent i sposobnost bi se crpeo iz nižih slojeva. U meritokraciji društveno inferiorni zaista jesu inferiorni. Viši sloj bi mogao izgubiti sumnju u sebe i vladati arogantno, prezirući niži sloj, što bi moglo dovesti do sukoba.

55

Društvena stratifikacija – Marksističko gledište Marksistička gledišta posmatraju stratifikaciju kao strukturu koja ne integrira, već deli i izrabljuje druge. Moć vladajuće klase izvire iz činjenice da poseduje i kontroliše proizvodne snage te izrabljuje i tlači podređenu klasu. Prema Marxu, „klasa je društvena skupina čiji su članovi ujedinjeni jednakim odnosom prema proizvodnim snagama". Klase nastaju kad se proizvodni kapacitet siri za potrebu za opstanak, što se događa kad zemljoradnja postane dominantna. Privatna imovina i višak bogatstva stvaraju osnov za razvoj klasnih društava. „Odnos između glavnih društvenih snaga je odnos međusobne zavisnosti i sukoba" (Haralambos). Politička moć vladajuće klase stoga proističe iz njezina vlasništva i kontrole nad proizvodnim snagama, čime promoviše svoje političke i zakonske interese. Ideologija kapitalizma kao slobodnog društva skriva pravu narav izrabljivanja i tlačenja, a temeljni sukobi klasnog društva ostaju nerešeni. Prema Karlu Marksu „istorija svih društava do danas je istorija klasne borbe" (Haralambos). Velike promene u istoriji uključuju zamenu jednog oblika privatnog vlasništva drugim, i jedan tip proizvodnje drugim. On je pravio razliku između „klase za sebe" i „klase po sebi". Klasa po sebi je skupina koja ima zajednički odnos prema proizvodnim snagama. U klasi za sebe članovi imaju klasnu svest i solidarnost. Konačna faza je postignuta kad članovi spoznaju da kolektivnom akcijom mogu zbaciti vladajuću klasu. Marks je verovao da će određeni činitelji kao upotreba strojeva, razlika u bogatstvu i konkurencija dovesti do propasti kapitalizma i komunističke utopije kakvoj se nadao. Društvena stratifikacija – Veberovo gledište Veber klasu definiše kao skup pojedinaca koji imaju sličan položaj u tržišnoj privredi i dobijaju slične ekonomske nagrade. Glavna klasna podela je između onih koji poseduju proizvodne snage i onih koji ih ne poseduju. On razlikuje 4 klasne grupe u kapitalističkom društvu: posednička gornja klasa, „beli ovratnici" (bez poseda), sitna buržoazija i klasa manuelnih radnika. On ne vidi razloga zbog kojeg bi ljudi morali razviti zajednički identitet. Nezadovoljni pojedinac može reagovati na niz načina kako bi zbacio kapitalizam. Raspodela moći nije nužno povezana s raspodelom klasne nejednakosti. Status, a ne klasa, čini osnov za formiranje društvenih grupa iz zajedničkih interesa i identiteta i jednaka klasna situacija ne pripada nužno istoj statusnoj grupi. Statusna grupa se sastoji od pojedinaca koji imaju slične društvene časti. Njihov ugled unutar pojedine klase i statusnih skupina koje presecaju klasne podele može oslabiti solidarnost i klasnu svest. Ni jedna teorija ne može odrediti i protumačiti odnos klasa, skupina i stranaka jer je ono kompleksno i promenjivo.

56

DRUŠTVENA MOĆ POJAM I VRSTE DRUŠTVENE MOĆI Društvena stratifikacija predstavlja diferencijaciju stanovništva u različite klase. Prema određenim teoretičarima stratifikacija je osnova društva, to je neminovna pojava bez koje društvo ne bi moglo da postoji. Da ne postoje određene klase u društvu i određeni statusi, ne bi mogli biti ispunjeni svi uslovi za postojanje društva jer postoje određene funkcije koje moraju biti zadovoljene. Upravo postojanje kompeticije za pozicije koje donose veću nagradu dovode do sve veće potrebe ljudi za specijalizacijom. Bezklasno društvo, kakvo je Marks priželjkivao, ako mogu tako da se izrazim, je nemoguće. Raslojavanje društva je na osnovu materijalnog bogatstva, ugleda i upravo društvene moći. Pojam društvene moći Društvena moć je društveno uslovljena nejednaka mogućnost pojedinaca i grupa da donose odluke od interesa ne samo za sebe nego i za druge. Po određenju moći Maksa Vebera moć podrazumeva "izglede jednog čoveka ili više ljudi da sprovedu sopstvenu volju u zajedničkom poduhvatu, čak i uprkos otporu drugih koji u tom poduhvatu učestvuju" Suština je u nametanju svoje volje drugim ljudima. Po mišljenju Bertnarda Rasela, suština moći je u sticanju slave koja je jedna od osnovnih stvari kojima ljudi teze. Rajt Mils smatra da su moćni jedino oni ljudi koji ostvaruju svoje ciljeve, čak i onda kada se svi tome protive. Samo ljudi koji upravljaju velikim institucijama mogu biti moćni. Vrste društvene moći Ekonomska moć - Opšti simbol ove vrste moći je novac. Ekonomska moć proističe iz svojine, materijalnog bogatstva, imovine. Ne mora biti u vezi sa ugledom i prestižem, tačnije osoba koja ima ekonomsku moć ne mora imati i statusnu ili funkcionalnu, i obrnuto. Funkcionalna moć – Proističe iz značaja funkcije koju osoba obavlja, društvene uloge koju ima u društvu. Primer za to su politički funkcioneri. Statusna moć – Danas ima manju moć nego u kastinskim i staleškim društvima gde je bila od presudnog značaja. Ova vrsta moći se nasleđuje i temelji se na ugledu koju osoba poseduje. Znanje i informacije – Znanje se stiče obrazovanjem, a do informacija se stiže privilegovanom pozicijom u društvu. Monopol nad znanjem i informacijama je izuzetno bitan u modernim 57

društvima. Nekada je fizička sila bila ispred svih vrsta moći danas tu ulogu ima upravo monopol na znanje i informacije. Fizička sila – Prirodni i najstariji oblik moći. Dominirao je u primitivnim društvima, što ne znači da danas ne postoji. Jedina razlika je današnja mogućnost kombinovanja sa drugim oblicima moći. Određeni teoretičari poput Pareta i Makijavelija se prema ovoj istorijskoj činjenici odnose sa uvažavanjem. Manipulativna moć – Najnoviji oblik vladavine društvom. Posredstvom sredstva za masovnu komunikaciju, tj. mas-medija stvara se mehanizam kojim se upravlja ljudima. Televizija je najrasprostranjeniji vid manipulacije kojim se prenose informacije masama na suptilan način, informacije koje oni prihvataju i koje menjaju njihove stavove. Do te mere da ljudi stavove drugih ljudi prihvataju kao svoje. Još je Gabrijel Tard pišući o socijalizaciji govorio da je osnova socijalizacije imitacija i ponavljanje. Ponavljanjem nekih stavova, ti stavovi se internalizuju i prihvataju. Oblici svojine i moći se tokom godina menjaju, poput prelaska sa fizičke sile na manipulatornu moć, ali to ne znači da nejednakosti u društvu nestaju. Kao što rekoh na početku nejednakosti su u osnovi društva, treba na njih gledati kao na bitan deo strukture društva. Sociolozi bi trebali da se bave proučavanjem ove činjenice, a ne da maštaju o utopijskom društvu bez nejednakosti. Definitivno je najbitnije obratiti pažnju na masovne medije i na informacije koje se njima prenose. Ostali oblici moći su transparentniji, nasuprot manipulaciji koja nije toliko očigledna. Što se tiče monopola na znanje i informacije, taj oblik moći je po mom mišljenju potpuno opravdan, tačnije osobe koje imaju određeno znanje imaju pravo na nametanje svoje volje, bar što se tiče pitanja koja su u njihovom profesionalnom domenu, jer su svojim trudom došli do tog znanja. Stiven Luks Luksov rad iznosi kritiku bihevioralizma i funkcionalističke predstave o sadržini moći, kao i o njenim ispoljavanju. Luksova treća dimenzija moći postoji u slučaju kada su ljudi predmet dominacije prihvatajući tu dominaciju. Luks smatra da je moguće napraviti distinkciju između onih koji dominiraju znajući za to i onih koji dominiraju a da toga nisu svesni. Luks na početku daje pojmovnu analizu moći. U njoj se zalaže za shvatanje moći koje je radikalno kako u teorijskom, tako i u političkom smislu. Razvijajući argumentaciju u vezi sa moći, Luks pokreće izvestan broj metodoloških, teorijskih i političkih pitanja. Među metodoloških pitanjima možemo prepoznati granice biheviorizma, ulogu vrednosti u objašnjenju i metodološki individualizam. Među teorijskim pitanjima su pitanja o granicama ili predubeđenjima pluralizma, lažnoj svesti i o pravim interesima. Među političkim pitanjima su urbani razvoj, javne škole i politička naimenovanja kao i siromaštvo, rasni odnosi (u Baltimoru) i zagađenje vazduha.

58

Polazna tačka argumentacije predstavlja jedno shvatanje moći koje ima duboke istorijske korene i koje je, zahvaljujući radovima Dala i pluralista, steklo znatnu popularnost među američkim politikolozima šezdesetih godina. Ovom shvatanju je bilo prigovoreno da je površno i ograničeno i da vodi veličanju američkog pluralizma. Luks pokušava da pokaže neadekvatnost shvatanja pluralista kao i to da, uprkos tome što njihovo shvatanje predstavlja napredak, ono ne ide dovoljno daleko i stoga je potrebno radikalno pooštravanje tog shvatanja. Njegova strategija se sastoji u naznačavanju tri pojmovne mape na osnovu kojih želi da ukaže na specifične odlike shvatanja moći: 1. shvatanje pluralista, koje naziva jednodimenzionalnim shvatanjem; 2. shvatanje njihovih kritičara, koje naziva dvodimenzionalnim shvatanjem ; 3. treći tip shvatanja, koji naziva trodimenzionalnim shvatanjem. Zatim, razmatra jake i slabe aspekte tih shvatanja pokušavajući da ukaže na to da treće shvatanje daje dublju i tačniju analizu odnosa moći nego prva dva shvatanja. Jednodimenzionalno shvatanje Ovo shvatanje se često naziva „pluralističkim“ shvatanjem moći. U svom radu, „Pojam moći“, Dal opisuje svoju „intuitivnu ideju moći“ otprilike ovako: „Ako jedna osoba ima moć nad drugom osobom u onoj meri u kojoj može da postigne da ta druga osoba učini nešto što inače ne bi učinila.“ On, takođe, opisuje svoje „intuitivno shvatanje odnosa moći“ na nešto drugačiji način: „Taj odnos podrazumeva uspešan pokušaj jedne osobe da postigne to da druga osoba učini nešto što on inače ne bi učinio.“ Prvi iskaz govori o sposobnosti prve osobe, dok drugi iskaz govori o uspešnom pokušaju, što je razlika između: potencijalne (posedovanja moći) i aktuelne moći (korišćenja moći) Polzbi govori o tome da se „pluralistički pristup“ odlikuje pokušajem da se proučavaju specifični ishodi kako bi se utvrdilo ko stvarno odnosi prevagu prilikom odlučivanja u lokalnim zajednicama. Naglasak je na proučavanju konkretnog, opažljivog ponašanja. Prema Polzbiju, istraživač treba da proučava stvarno ponašanje. Pluralisti, usredsređujući se na opažljivo ponašanje prilikom identifikovanja moći, kao središnji zadatak vide proučavanje odlučivanja. Polzbi dokazuje da je „identifikovati ko odnosi prevagu u odlučivanju“ verovatno „najbolji način da se utvrdi koji pojedinci i grupe imaju 'više' moći u društvenom životu, jer direktan sukob među akterima predstavlja situaciju koja se najviše približava eksperimentalnom testu njihovih sposobnosti da utiču na ishode“. Pretpostavlja se da „odluke“ podrazumevaju „direktan“, tj. stvaran i opažljiv sukob. Pluralisti smatraju da njihova usredsređenost na ponašanje prilikom donošenja odluka o ključnim ili važnim pitanjima podrazumeva stvarni, opažljivi sukob. Dal govori o tome da je približan test skrivenog ili neskrivenog uticaja nekog lica upravo učestalost sa kojom ono može da inicira određenu važnu meru politike uprkos protivljenju drugih ili da inicira neku meru bez ikakvog protivljenja. Prema jednodimenzionalnom shvatanju, sukob je ključan zato što pruža eksperimentalni test za pripisivanje moći jer se korišćenje moći ne javlja bez sukoba. Sukob se javlja između 59

preferencija za koje se smatra da su svesne, da se ispoljavaju u postupcima i da se stoga mogu otkriti posmatranjem ponašanja ljudi. Pluralisti smatraju da interese treba shvatiti kao preferencije u pogledu mera politike, tako da je sukob interesa identičan sukobu preferencija. Oni se protive stanovištima koji ističu da bi interesi mogli da budu nejasno shvaćeni ili neopažljivi ali i ideji da bi ljudi mogli da budu u zabludi o sopstvenim interesima ili mogli da ih ne budu svesni. Luks zaključuje da jednodimenzionalno shvatanje moći podrazumeva usredsređenost na ponašanje u donošenju odluka o pitanjima oko kojih postoji sukob interesa, gde se interesi posmatraju kao izričite preferencije u pogledu mera politike Dvodimenzionalno shvatanje Bakrak i Barac tvrde da je ono ograničeno i da usled toga daje suviše optimističnu sliku pluralizma. Njihova centralna teza je da je u onoj meri u kojoj neka osoba ili grupa – svesno ili nesvesno – stvara ili učvršćuje prepreke javnom pretresanju sukoba oko mera politike, ta osoba ima moć. Značaj Bakrakovih i Baracovih radova je u tome što uvode u razmatranje moći ovu izuzetno važnu ideju „mobilizacije u cilju favorizovanja“. Prema njihovim rečima, to je skup preovlađujućih vrednosti, verovanja, ritual i institucionalnih postupaka koji dosledno deluje u korist određenih osoba i grupa, na štetu drugih. Bakrak i Barac koriste termin „moć“ u dva različita termina. S jedne strane, koriste ga da označe sve oblike uspešne kontrole koju jedna osoba ima nad drugom osobom. S druge strane, moć je za njih obezbeđivanje povinovanja putem pretnje sankcijama. Ipak, prvo shvatanje možemo da shvatimo kao “moć” a drugo shvatanje kao „prinudu“. Dakle, njihova tipologija moći obuhvata prinudu, uticaj, autoritet, silu i manipulaciju. 1. Prinuda postoji tamo gde jedna osoba obezbeđuje da mu se druga osoba povinuje pretnjom lišavanjem a ujedno postoji i sukob oko vrednosti ili načina između ove dve osobe. 2. Uticaj postoji tamo gde jedna osoba prouzrokuje da druga osoba promeni svoj način ponašanja. 3. U situaciji kada se javlja autoritet, jedna se osoba povinuje zato što uviđa da je zapovest druge osobe razložna sa stanovišta njegovih sopstvenih vrednosti. 4. U slučaju sile, jedna osoba postiže svoje ciljeve uprkos nepovinovanju druge osobe što ga lišava izbora između povinovanja i nepovinovanja jer onaj koji se povinuje nije svestan zahteva koji su mu postavljeni. Osnovni smer Bakrakove i Bakracove kritike pluralista i njihovog jednodimenzionalnog shvatanja moći do izvesne tačke je antibihevioristički iz dva razloga: 1. oni tvrde da pluralističko shvatanje neopravdano naglašava važnost iniciranja, odlučivanja i stavljanja veta; 60

2. oni ističu da neodluke, koje ograničavaju delokrug delovanja, i same predstavljaju opažljive odluke. Dakle, zadovoljavajuća analiza dvodimenzionalne moći traži da se ispita i donošenje odluka i donošenje neodluka. Odluka je izbor među različitim načinima ponašanja dok je neodluka – odluka koja dovodi do toga da se potisne ili osujeti latentno ili otvoreno osporavanje vrednosti ili interesa donosioca odluke. Za Bakraka i Bakraca je od ključne važnosti da se identifikuju potencijalna pitanja čiju aktuelizaciju sprečava donošenje neodluka. Uprkos ključnom neslaganju sa pluralistima, njihova analiza ima jednu važnu zajedničku odliku sa pluralistima: neisticanje stvarnih, opažljivih sukoba, skrivenih ili neskrivenih. Sukob koji Bakrak i Bakrac smatraju neophodnim jeste sukob između interesa onih koji donose neodluke i interesa onih kojima donosioci neodluka ne daju da dođu do reči u političkom sistemu. Ti drugi interesi se mogu identifikovati na osnovu toga što posmatrač mora da utvrdi da li su one osobe ili grupe na čiju štetu izgleda da deluje mobilizacija u cilju favorizovanja neskriveno ili skriveno nezadovoljne. Bakrak i Bakrac imaju znatno širi pojam interesa od pluralista iako i njihov pojam ostaje pojam subjektivnih pre nego objektivnih interesa. Trodimenzionalno shvatanje Treće shvatanje se bazira na moći koja ima u cilju sprečavanje anomalija i nepravde oblikovanjem percepcije, saznanja i preferencija u takvoj meri u kojoj se osigurava prihvatanje određene uloge u postojećem društvenom poretku. Ovo je izuzetno sporno ali fundamentalno shvatanje moći. Trodimenzionalni pogled nam omogućava da razmotrimo mnogo potencijalnih problema koji su van domašaja politike, sakriveni od stane pojedinaca kroz njihove odluke ili kroz rad društvenih sila ili institucionalnih praksi. Luks time ističe i značaj koncepata latentnih sukoba. Latentni sukobi se pojavljuju u suprotnosti interesa jedne osobe, koja je nosilac moći, sa stvarnim interesima druge osobe, koji se zanemaruju. Konflikti su latentni jer osobe koje su pod uticajem moći drugih ne pokazuju ili nisu svesne svojih interesa, što podrazumeva da se jako teško može ući u trag stvarnim interesima druge osobe jer nije u stanju da ih prepozna ili izrazi. Luks smatra da ovi interesi nisu sociološki a priori dati ali je potrebno tragati za njima i analizirati ih od slučaja do slučaja. Ovaj pristup objašnjenja moći jeste korenita kritika prva dva shvatanja. Trodimenzionalno shvatanje odbacuje njihovu usredsređenost na ponašanje koje je suviše individualističko i ostavlja mesta za razmatranje mnogobrojnih načina na koja se potencijalna pitanja uključuju bilo institucionalnom praksom, bilo odlukama pojedinaca. Bazični pojam moći Odlika koja je zajednička za sva tri shvatanja moći jeste njihov vrednosni karakter: svako od njih nastaje u okviru određene moralne i političke perspektive i deluje unutar nje. Zapravo, pojam moći je jedan od onih pojmova koji su neotklonjivo zavisni od vrednosti. Pojam moći je, iz tog razloga, jedan od suštinski spornih pojmova jer uvek izaziva neprekidne rasprave o svojoj ispravnoj upotrebi među onima koji je upotrebljavaju. 61

Kad god govorimo o moći, fundamentalna stvar koja je uvek prisutna je ideja da jedna osoba (A) utiče na drugu osobu (B). Luks smatra da bi jedan obrazac definicije moći bio koristan u analizi društvenih odnosa ako bi odgovorio na pitanja šta treba smatrati značajnim i šta čini uticaj jedne (A) na drugu osobu (B). On, takođe, navodi dva načina konceptualizacije moći, koji podrazumevaju različite kriterijume onoga što je značajno. 1. Talkot Parsons govori o moći kao specifičnom mehanizmu čijim se delovanjem ostvaruju promene u ponašanju drugih, individualnih ili kolektivnih, jedinica u procesima društvene interakcije. Parson ističe upotrebu autoritativnih odluka da bi se doprinelo ostvarivanju kolektivnih ciljeva. Njegova konceptualizacija moći se vezuje za autoritet, saglasnost i ostvarivanje kolektivnih ciljeva a odvaja je od sukoba interesa, od prinude i sile. Parsons je kritikovao Rajta Milsa zato što je interpretirao moć „isključivo kao sredstvo da se postigne ono što želi jedna grupa, nosioci moći, tako što će se druga grupa sprečiti da postigne ono što želi“, umesto da je vidi kao sredstvo za vršenje funkcija u društvu kao sistemu i u njegovo ime. 2. Zatim, Hana Arent govori o moći kao o ljudskoj sposobnosti, ne samo da se dela već i da se dela zajednički. Moć nikada nije svojstvo pojedinca grupi i postoji samo dok grupa ostaje na okupu. Kada kažemo za nekoga da je „na vlasti“, govorimo o tome da ga je izvestan broj ljudi ovlastio da dela u njegovo ime. „Podrška naroda“ je ono što daje moć institucijama jedne zemlje. Način na koji Hana Arent shvata moć vezuje se za tradiciju i rečnik čije poreklo ona nalazi u Grčkoj i Rimu. Moć se, prema njenom mišljenju, nalazi svuda gde se ljudi udružuju i zajednički delaju ali njena legitimnost potiče iz prvobitnog udruživanja pre nego iz bilo koje radnje koja je zatim usledila. U Parsonsovom slučaju, povezivanje moći sa autoritativnim odlukama i kolektivnim ciljevima podržava njegovu teoriju da je društvena integracija zasnovana na vrednosnoj saglasnosti time što prikriva čitav niz problema kojima se bave takozvane prinudne teorije. U slučaju Hane Arent, konceptualizacija moći treba da učini uverljivom odbranu njene koncepcije „res publica, javne stvari“, na koju ljudi pristaju i u kojoj se „ponašaju nenasilno i raspravljaju racionalno“, i njeno protivljenje svođenju „javnih poslova na pitanje gospodarenja“ i uspostavljanju pojmovne veze između moći i sile i nasilja. Ove konceptualizacije moći mogu se racionalno braniti. Međutim, teza ove knjige je da one iz dve razloga imaju manju vrednost od one koja je ovde iznesena. Moć i interesi Govoriti o interesima otvara put donošenju normativnih sudova moralnog i političkog karaktera, stoga je pojam interesa nesvodivo vrednosan pojam. Različite koncepcije o tome šta su interesi nalaze se u vezi sa različitim moralnim i političkim stanovištima. Jednodimenzionalno shvatanje moći predstavlja liberalnu koncepciju interesa,

62

dvodimenzionalno shvatanje reformističku koncepciju interesa a trodimenzionalno shvatanje radikalnu koncepciju interesa. Poređenje tri shvatanja moći Luks je takođe u svom radu dao i pregled jakih i slabih strana prethodna tri koncepta moći. Prednosti jednodimenzionalnog shvatanja leže u proučavanju stvarnog ponašanja, naglašavanju operacionalne definicije i otkrivanju činjenica. Međutim, jednodimenzionalno shvatanje nije u mogućnosti da otkrije manje vidljive načine na koje pluralistički sistem može da favorizuje određene grupe nauštrb ostalih. Dvodimenzionalno shvatanje moći nadoknađuje do izvesne mere nedostatke jednodimenzionalne konceptualizacije moći. Ipak, ograničava se na proučavanje situacija u kojima dolazi do favorizovanja pojedinaca koji donose odluke kojima sprečavaju postojeća nezadovoljstvo da postanu sporna pitanja unutar političkog procesa. Analiza ostaje površna jer se ograničava na proučavanje individualnih odluka donetih da potencijalno opasni zahtevi ne bi prerasli u političku opasnost. Trodimenzionalno shvatanje omogućava nam dublju analizu i stavlja u izgled ozbiljna sociološka objašnjenja načina na koji politički sistemi sprečavaju da zahtevi postanu politički sporovi, ili da se uopšte postavljaju kao politička pitanja. Teškoće Luks ukazuje na dve teškoće koje su specifične za trodimenzionalno shvatanje moći. Prva teškoća jeste kako opravdati relativno protivčinjenički iskaz. Luks se pita da li možemo da pretpostavimo da ako je pojedinac žrtva nepravde ili nejednakosti zapravo težila pravdi i jednakosti samo kada se protiv njih ne bi koristila moć. Druga teškoća jeste kako identifikovati mehanizmom navodnog korišćenja moći. Naime, trodimenzionalno shvatanje ima tri odlike zbog kojih se istraživač uvek nađe pred naročito teškim problemima. Prvo, korišćenje moći može biti vezano za nedelanje pre nego za delanje. Druga teškoća se zasniva na nesvesnom. Treće se odnosi na to da se kolektivna tela, poput institucija, mogu koristiti moćima. Jednodimenzionalno shvatanje moći daje jasnu paradigmu za biheviorističko proučavanje političkih aktera i njihove moći odlučivanja. Ipak, ono neizbežno preuzima favorizovanje svojstveno proučavanom sistemu i slepo je za načine na koje se kontroliše dnevni red politike. Dvodimenzionalno shvatanje otvara put ispitivanju tog favorizovanja i kontrole ali ih koncipira na suviše uzak način. Luksov zaključak je da je moguća dublja analiza odnosa moći i da je pesimistički stav u pogledu mogućnosti takve analize.

63

MOĆ, UGLED, UTICAJ: RAZGRANIČENJE POJMOVA Jednodimenzionalno shvatanje moći Jednodimenzionalno shvatanje moći podrazumeva usredsređenost na ponašanje u donošenju odluka o pitanjima oko kojih postoji opažljiv sukob interesa. R. Dal svoju ideju moći opisuje ovako :“ A ima moć nad B u onoj meri u kojoj može da postigne da B učini nešto što inače ne bi učinio.“ , kasnije ovaj stav menja u „ podrazumeva se uspešan pokušaj A da ubedi B da uradi nešto što inače ne bi „ , i tako pravi razliku između potencijalne i aktuelne moći, između posedovanja moći i korišćenja moći. On takođe smatra da treba da se utvrdi ko su inicijatori usvojenih ideja, a ko su inicijatori odbačenih ideja. Tako se pravi klasifikacija „uspešnih „ i „ neuspešnih“, oni koji imaju najviše uspeha smatraju se najuticajnijim. Prema ovom shvatanju , da bi se moć pripisala nekome, potreban je stvaran sukob jer direktan sukob među akterima predstavlja situaciju koja je najbliža eksperimentalnom testu njihovih sposobnosti da utiču na ishode. Jednodimenzionalno shvatanje, usredsređenost na: 1. 2. 3. 4. 5.

ponašanje; donošenje odluka; ključna pitanja; opažljivi sukobi; interesi (subjektivni). Dvodimenzionalno shvatanje moći

Po ovom shvatanju, moć ima dva lica. Prvo lice je, već razmatrano, prema kojem „moć se ogleda u konkretnim odlukama ili aktivnostima direktno povezanim za njihovo donošenje“. „U onoj meri u kojoj neka osoba ili grupa svesno ili nesvesno stvara ili učvršćuje prepreke javnom pretresanju sukoba oko mera politike, ta osoba ili grupa, ima moć“. Bakrak i Barac moć posmatraju kao „mobilizaciju u cilju favorizovanja“. Odnosno, prema njihovi rečima, „skup preovlađujućih vrednosti, verovanja, rituala koji dosledno i sistematski deluje u korist određenih osoba i grupa a na štetu drugih. „ U većini slučaja, branioci status quo-a predstavljaju manjinsku grupu u okviru datog stanovništva.“ Oni daju naziv „moć“ obezbeđivanju povinovanja putem pretnje sankcijama, što možemo nazvati prinudom. Njihova tipologija moći obuhvata prinudu, uticaj, autoritet, silu i manipulaciju. Prinuda postoji tamo gde A obezbeđuje da mu se B povinuje pretnjom sankcijama. Uticaj postoji tamo gde A ne pribegavajući ni prećutnoj ni izričitoj pretnji , ozbiljnim lišavanjima, prouzrokuje da B promeni svoj način ponašanja. U situaciji gde se javlja autoritet , B se povinuje zato što uviđa da je A-ova zapovest razložna sa stanovišta njegovih sopstvenih vrednosti – bilo zato što je sadržina legitimna , bilo zato što je A do nje došao 64

legitimnim postupkom. U slučaju sile, A postiže svoje ciljeve uprkos B-ovom nepovinovanju time što ga lišava izbora između povinovanja ili nepovinovanja. Manipulacija je podvrsta sile jer se tu povinovanje javlja, a da oni koji se povinuju nisu svesni ni izvora ni tačne prirode zahteva koji mu se postavlja. Dvodimenzionalno shvatanje moći podrazumeva ograničenu kritiku prvog shvatanja (jednodimenzionalno shvatanje) s njegovom usredsređenošću na ponašanje i ostavlja mesta za razmatranje načina na koje se sprečava donošenje odluka o potencijalnim pitanjima oko kojih postoji sukob. Dvodimenzionalno shvatanje, usredsređenost na: 1. 2. 3. 4.

donošenje odluka i neodluka; pitanja i potencijalna pitanja; opažljive (i skrivene ) sukobe; subjektivne interesi. Trodimenzionalno shvatanje moći

Bazira se na kritici prethodna dva zbog preuskog ograničenja. Dvodimenzionalno shvatanje moći je pogrešno iz bar tri razloga: 1. Moć shvataju individualistički , i zanemaruju pojavu kolektivnog delanja gde su politika ili postupak nekog kolektivnog tela očigledni a ne mogu da se pripišu određenim pojedincima. 2. Moć vezuju isključivo za stvarne sukobe a to je pogrešno jer : a) dva tipa moći, autoritet i manipulacija ne zahtevaju stvarni sukob b) neadekvatno je pomisliti da se moć koristi samo u situacijama sukoba jer A može da koristi moć nad B-om tako što će ga navesti da uradi nešto što on ne želi , ali A se koristi svojom moći da utiče na B-ove želje i promeni ih. 3. Rečeno je da ukoliko ljudi ne osećaju nezadovoljstvo oni nemaju interese koji su oštećeni upotrebom moći – vrhovna upotreba moći je da se ljudi spreče da budu nezadovoljni putem oblikovanja njihovih saznanja i utisaka. 4. Trodimenzionalno shvatanje moći podrazumeva korenitu kritiku prethodnih tumačenja moći i ostavlja prostora za mnogobrojne načine na koje se potencijalna pitanja isključuju bilo delovanjem društvenih sila ili institucionalne prakse, bilo odlukama pojedinaca. Trodimenzionalno shvatanje, usredsređenost na: 1. 2. 3. 4.

donošenje odluka i kontrolu nad dnevnim redom politike; pitanja i potencijalna pitanja; opažljive i latentne sukobe; subjektivne i prave interese. 65

Bazični pojam moći Kada se govori o moći, fundamentalna stvar jeste da A na neki način utiče na B, ali na značajan način. Moć je dakle uopštena sposobnost da se obezbedi izvršavanje važnih obaveza od strane jedinica u sistemu kolektivne organizacije gde se te obaveze legitimizuju pozivanjem na njihovu vezu sa kolektivnim ciljevima i gde u slučaju nepristajanja , može d ase očekuje negativna sankcija. Uticaj(nagovaranje , navođenje ) može da bude oblik moći u zavisnosti od toga da li postoji sukob interesa. Konsenzualni autoritet gde nema nikakvog sukoba interesa, nije oblik moći. Ugled predstavlja opštu sliku o nekome na osnovu mnogih karakteristika od kojih su i količina moći , autoritet, legitimitet,

66

OSNOVNE ORIJENTACIJE U SHVATANJU DRUŠTVENE MOĆI Za sociološko shvatanje najbitnija su dva značenja moći: moć pojedinca u odnosu na društvene grupe i društvo i moć društvenih grupa u društvu. Ali nešto sto je najbitnije za svakog sociologa jeste kakve posledice po društvo izaziva moć društvenih grupa i moć pojedinca. Tomas Hobs je prvi obradio pojam moći i po njegovom mišljenju moć čoveka cine sredstva koje on trenutno koristi radi proizvodnje dobara. Za njega je moć originalna ili instrumentalna. Za Hobsa najveća ljudska moć je moć države ili moć najvećeg broja ljudi. Čovekovu prirodnu moć cine njegove duhovne i telesne vrline. Kljucni i središnji pojmovi politike su moć, autoritet i vlast, iako se oni razlikuju u mnogim funkcijama, elementima i svojstvima. Autoritet ne postoji bez moći, a moć može da poseduje autoritet, ali i ne mora. Za moć je karakteristično nametanje volje uprkos otporu, a za vlast izvršavanje zapovesti. Moć se demonstrira, a vlast se postupno i relativno dugo učvršćuje. Određenja moći – Po određenju moći Maksa Vebera moć podrazumeva “izglede jednog čoveka ili vise ljudi da sprovedu sopstvenu volju u zajedničkom poduhvatu, cak i uprkos otporu drugih koji u tom poduhvatu učestvuju” . Suština je da je moć nametanje volje i ona se može ostvariti prihvatanjem ili slamanjem otpora. Najuspešnija sredstva za ostvarivanje takve moći su disciplina i vlast. Po mišljenju Bertranda Rasela posedovanje moći je povezano sa sticanjem slave, a to je zapravo jedna od najviših težnji kojom idu i teze ljudi. Robert Birstet smatra moć kao sposobnost da se nametne sila u određenu društvenu situaciju. Za njega je moć društvena pojava koja se može javiti u formalnoj, neformalnoj organizaciji, i neorganizovanoj zajednici. Feliks Openhajm smatra da je posedovanje moći sposobnost uticaja, kažnjavanja i kontrolisanja slobode drugih. Robert Dal misli da moć ima onaj čovek koji može da utiče na nekog drugog čoveka da uradi ono sto inače ne bi učinio. Određenje moći za Petera Bahana i Mortona Baraca oslonjeno je na prinudu, uticaj, autoritet ili manipulaciju. Rajt Mils smatra da su moćni i uticajni ljudi oni koji imaju mogućnost da ostvaruju svoje ciljeve cak i onda kada se drugi ljudi tome protive. Samo ljudi koji upravljaju ili učestvuju u upravljanju velikih institucija mogu biti moćni. Hana Arent misli da moć pripada grupi i postoji koliko i ta grupa i nikada nije svojstvo pojedinca. Tako na primer kada je neko na vlasti, on zavisi od ljudi koji su ga na taj položaj izglasali, i njegova vlast će trajati sve dok ta grupa ljudi ne iščezne.

67

Niklas Luhman moć smatra za komunikacijski medij. Moć je “sposobnost povećanja učinka u promenljivim društvenim uslovima i ona podrazumeva da posednik, a i odanik moći u komunikacijskom procesu selekcionišu mogućnosti” . Veberova definicija moći jedna je od najuticajnijih i najčešće citiranih definicija u tekstovima koji se bave analizom fenomena moći. Ta čuvena definicija glasi: “Moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na čemu se zasnivaju ti izgledi.” Dva značenja moći: moć pojedinca i moć društvenih grupa u društvu.

68

FUNKCIONALIZAM OSNOVNE ODLIKE SOCIOLOŠKOG FUNKCIONALIZMA Rodonačelnik funkcionalističke škole je Emil Dirkem, francuski sociolog XIX veka, zato što se u njegovim delima nalazi osnov koji se može prepoznati u idejama ove teorije. Time pre svega mislim na uvođenje funkcionalističke perspektive kao metode društvene analitike, kao i funkcionalističkog tumačenja razvoja društva. Međutim, obzirom da je uobičajeno da se ovaj značajan francuski sociolog tretira kao jedan od rodonačelnika pozitivizma (a i ovo se može braniti), mi ćemo na ovom mestu da se složimo sa tradicionalnom klasifikacijom naučnih teorija i njihovih tvoraca. Po ovom tumačenju tvorac funkcionalizma je Talkot Parsons, američki sociolog XX veka. Osnovni pojam koji karakteriše funkcionalističku paradigmu jeste pojam funkcije. Pojam funkcije je preuzet iz prirodnih nauka i on po sebi implicira teoriju sistema. To znači da funkcionalizam tretira društvo kao sistem u okviru koga postoje određeni delovi (strukturalni elementi sistema) koji obavljaju određenu funkciju. Sam pojam funkcije znači da neki entitet u društvu zadovoljava određenu potrebu sistema. U analizi funkcije nekog strukturalnog aspekta društva ključan je pojam potrebe. Potrebe društvenog sistema tako predstavljaju osnov funkcionalističke teorije. Društvo predstavlja sistem koji ima određene potrebe. Ove potrebe zadovoljavaju elementi tog sistema. Ukoliko elementi sistema ,,bolje“ zadovoljavaju potrebe tog sistema, utoliko su ti elementi funkcionalniji i obrnuto. Ukoliko sistem ne zadovolji određen nivo potreba koje su nužne za njegovu reprodukciju, dovodi se u opasnost opstanak čitavog sistema. U okviru samog funkcionalizma postoje neka različita mišljenja o tome koje potrebe su ključne za opstanak sistema. Parsons smatra da postoje četiri ključna strukturalna elementa sistema i zato ih određuje kao podsisteme društvenog sistema. To su: U ovom prikazu je važno i pitanje prioriteta podsistema, u smislu da je kulturni sistem najvažniji a zatim redom (ka dole) poređani su po značaju ostali podsistemi. Podsistem kulture je najvažniji podsistem. Ovaj podsistem ima funkciju da održava obrasce. To znači da je njegov cilj da reprodukuje kulturu na kojoj jedno društvo počiva. Kultura se shvata veoma široko kao skup kulturnih obrazaca, moralnih normi, religijskog načina mišljenja, načina života itd. Dakle, kulturom su obuhvaćeni svi duhovni elementi društva. Ukoliko je kulturni podsistem najznačajniji, to znači da on stoji u osnovi jednog društva tj. da predstavlja najvažniji strukturalni element integracije društva. Ideja je u osnovi jednostavna i u ovoj perspektivi se želi pokazati da opstanak jednog društvenog sistema zavisi od reprodukcije kulturnih obrazaca koji predstavljaju princip integracije društva. Društveni podsistem terminološki izaziva najveću zabunu a ovo zato što se čitav sistem označava kao društveni sistem, te se postavlja pitanje šta bi to bio nekakav posebni društveni podsistem. U određenju ovog podsistema u funkcionalizmu se ima u vidu integracija društva 69

na bazi društvene podele rada. Zato je i osnovna uloga ovog podsistema integracija. Ovaj oblik integracije podrazumeva perspektivu složenog i diferenciranog društva u kome se mogu identifikovati veliki broj društvenih grupa. Društvena podela rada je taj faktor koji obezbeđuje integraciju ovih društvenih grupa po principu međusobne zavisnosti. Sledeći podsistem je na najvišem analitičkom nivou. On se određuje kao bihejvioralni organizam. Njegov zadatak je da adaptira sistem. To znači da ovaj sistem obuhvata sve one aspekte društva kojima se različiti elementi društvenog sistema prilagođavaju sistemu. Tako ovaj sistem ima naznačen dinamički aspekt u cilju održavanja čitavog sistema. Međutim, smatra se da je najvažniji sastavni deo ovog sistema skup svih društvenih mehanizama koji obezbeđuju socijalizaciju pojedinaca, zato što je sama socijalizacija najznačajnija za integraciju pojedinaca u sistem. Konačno, podsistem pojedinca se tretira kao najkonkretniji sastavni deo sistema. Njega sačinjavaju pojedinci. Pojedinci u funkcionalističkoj perspektivi imaju zadatak da ispunjavaju određene ciljeve. Pod ciljevima se podrazumevaju sasvim konkretni zadaci koje društvo pojedincima nameće, a koje ovi treba da ispunjavaju. Posmatrano po principu izvedene hijerarhije, pojedinci treba u društvenom životu da reprodukuju kulturne obrasce, da postanu članovi neke od društvenih grupa, te da se socijalizuju. Ovim pristupom oni nisu pojedinci kao psihološka kategorija, već postaju sastavni deo društvenog sistema kao sociološka kategorija. U nešto jednostavnijoj varijanti, funkcionalizam se može interpretirati i na sledeći način: SISTEM VREDNOSTI ▼ STATUS ▼ ULOGA ▼ SOCIJALIZACIJA Ova slika je potpuno konzistentna sa prethodnom i ona nam govori o tome da se u osnovi društva nalazi sistem vrednosti (kultura). U tom društvu pojedinci zauzimaju određene statuse (društvo), a sami statusi ovim pojedincima određuju uloge (pojedinac) koju oni moraju da ,,igraju“. Da bi pojedinci dobili određeni status te da bi na osnovu tog statusa ispunili neku ulogu, oni moraju biti socijalizovani (bihejvioralni mehanizam). Istorijski mehanizam razvoja društva po shvatanju funkcionalista je evolucija pri čemu se podrazumeva diferencijacija društva u pravcu nastajanja novih iz starih struktura, a koje bolje odgovaraju na funkcionalne zahteve, tj. bolje zadovoljavaju potrebe društva. T. Parsons tumači 70

društvenu promenu evolucionistički koristeći termine: funkcionalna diferencijacija i adaptacija. Kada se radi o samoj evoluciji, Parsons koristi pojam „evolutivne univerzalije“, pod kojim se podrazumeva sposobnost društvenog sistema za inovacijom i adaptacijom. Tako po Parsonsu društveni sistemi imaju tri stadijuma: primitivni, prelazni i moderni. Sva tri stadijuma poseduju četiri zajednička strukturalna svojstva: 1. 2. 3. 4.

srodstvo; religija; jezik; tehnologija.

U periodu razvoja društva svaki stepen razvoja, od prirodnog do modernog, je posedovao mehanizme ,,evolutivnih prodora“. Ključni prodori u istoriji razvoja svakog društvenog sistema su: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

društvena stratifikacija; kulturna legitimacija; novac i tržište; birokratija; univerzalni pravni sistem; demokratsko udruživanje.

Time je i čitava ljudska istorija stavljena pod prizmu funkcionalističkog shvatanja. Sam društveni sistem ima svoje granice i on se uvek mora razumevati analitički u smislu da se ne obuhvata čitava empirijska struktura teorijskim konceptima, već samo oni delovi stvarnosti koji ulaze u društvenu zgradu. Sa okolinom sistem funkcioniše posredstvom input-output odnosa, koji u suštini znače prijem novih informacija i njihova obrada dinamičkim delovanjem sistema. Tako svaka društvena pojava koja uđe u sistem biva prilagođena njegovim potrebama i funkcionalnim zahtevima. U odnosu na shvatanje Talkota Parsonsa koje smo gore izložili, još jedan važan funkcionalista je unapredio ovu teoriju a to je Robert Merton. Ovaj teoretičar društva se detaljno bavio određivanjem samog pojma funkcije, te svih važnijih aspekata koji se tiču upravo ovog centralnog pojma. Prvo, on je razlikovao manifestne i latentne funkcije. Pod manifestnim funkcijama se podrazumevaju oni oblici delanja različitih elemenata u sistemu koji su očevidni. Pod latentnim funkcijama podrazumeva se ono delanje različitih elemenata sistema koji su skriveni. Tako npr. jedan film ima svoju manifestnu funkciju koja se može odrediti kao zabavna funkcija. To je manifestno. Međutim, taj film može imati i latentnu funkciju, npr. funkciju edukacije – ovo je latentno. Sledeće, Merton je uvideo da neka pojava (ili element u sistemu) može biti jednofunkcionalna ili višefunkcionalna, u zavisnosti od toga da li je ta pojava (elemenat) zadovoljava jednu ili više potreba sistema. Konačno, Merton je ponudio odgovor na jedno od najvažnijih pitanja koje je ozbiljno potreslo funkcionalističku teoriju. Naime, kritičari funkcionalizma su ukazali na činjenicu da u društvu postoje pojave koje nisu 71

funkcionalne, ili koje čak deluju negativno na integraciju sistema. Na osnovu shvatanja društva koje smo gore izložili, ovu činjenicu ne možemo objasniti. Zato je Merton ponudio pojam disfunkcije. Ovaj pojam znači da se u dinamičkom aspektu sistema dešavaju i takve pojave koje su disfunkcionalne, tj. koje dezintegrativno deluju na sistem. Po Mertonovom stanovištu, ove pojave su samo u jednom periodu disfunkcionalne, nakon čega ili nestaju iz sistema ili bivaju apsorbovane sistemom čime postaju njegov sastavni deo. Tipičan primer za ovo je hipi-pokret s kraja 60-tih. Naime, u početku je ovaj pokret bitno narušio društveni konsenzus (sistem vrednosti), da bi kasnije posredstvom komercijalizacije rock kulture postao sastavni deo američkog načina života. Funkcionalizam – društvo kao sistem u okviru kog postoje delovi, koji obavljaju određenu funkciju. Fukcija znači da neki entitet u društvu zadovoljava određenu potrebu sistema.

72

DRUŠTVENE ULOGE POJAM, ZNAČAJ I VRSTE DRUŠTVENIH ULOGA Društvena uloga predstavlja ponašanje koje se očekuje od pojedinaca koji zauzimaju određeni položaj u društvu. Tačnije, društvena uloga je vrsta delovanja i ponašanja koja se odvija na očekivan način po unapred usvojenom kulturnom obrascu. Svaka osoba obavlja više različitih uloga, svaka uloga se vrši na različit način, svaka ima svoja pravila i očekivanja, a sve zajedno pletu mrežu društvene strukture po horizontalnofunkcionalnoj ravni i određuju društveno ponašanje i delovanje u raznim situacijama. Ove uloge mogu jedna drugu da ometaju, pomažu ili da se međusobno stapaju. Od svih uloga, najznačajnija uloga za pojedince je profesionalna uloga odnosno zanimanje. Društvena uloga je striktno povezana sa društvenim statusom, pojedincu je dodeljen status i on ga zauzima pored mnoštva drugih statusa, ali kad ga stavi u dejstvo on vrši društvenu ulogu. Nosilac društvenih uloga je pojedinac, jer su one u neposrednoj zavisnosti kako od društvene podele rada, tako i od tehničkog, kulturnog, političkog ili nego drugog razvoja društva. Međutim one su relativno i nezavisne od pojedinaca, jer čovekov odnos prema svojoj ulozi u društvu nije proizvoljan ili slučajan nego nužan, jer su neke uloge vezane isključivo za obezbeđenje egzistencije. Prema tome društvena uloga je organizovan način ponašanja i delovanja ili delatnosti u vidu zadataka pojedinaca i podela rada, koji određuje njegov položaj u društvu. Pojedinac igra više naučnih društvenih uloga kao što su radnik u fabrici, otac u porodici, pripadnik neke političke stranke itd. Vertikalno-hijerarhijska dimenzija se ogleda u statusnom rangiranju pojedinih društvenih uloga prema njihovom značaju za celinu društva. Na osnovu ocene društvenog značaja nekoliko glavnih uloga uspostavlja se hijerarhija pojedinaca i grupa koji obavljaju različite delatnosti i tako stiču određeni položaj odnosno društveni status ili mesto koje im pripada u vertikalnoj strukturi društva odnosno odgovarajući udeo u raspodeli osnovnih društvenih dobara: materijalnog bogatstva, društvene moći (vlasti) i društvenog ugleda (prestiža). Očekivana uloga nije isto što i igrana uloga. Npr., od trenera se očekuje da bude nepristrasan i da bira članove prvog tima samo na osnovu kvaliteta igre. Trener koji u prvi tim uvrsti dete nekog lokalnog moćnika i pored slabe fizičke pripremljenost tog deteta, nije dobar trener. Dobro izvršavanje društvene uloge donosi društveni ugled. Ugled pojedinca tiče se kako njegovog društvenog položaja, tako i načina na koji ispunjava društvenu ulogu koja se od tog položaja očekuje. U empirijskoj identifikaciji društvenih uloga prvi korak je klasifikatorskog karaktera, drugi korak predstavlja utvrđivanje referentnih grupa koje određuju pojedinačne društvene položaje i najvažniji i najteži korak predstavlja identifikovanje i definisanje očekivanja i sankcija koji su povezani sa ulogama. 73

Postoje tri obeležja koja karakterišu kategoriju društvene uloge kao elementa sociološke analize: 1. kao i položaji, i društvene uloge su kvazi-objektivni kompleksni propisi o ponašanju koji su nezavisni od pojedinaca. 2. njihovu posebnu sadržinu ne definiše i ne redefiniše nijedan pojedinac, već to čini društvo. 3. očekivana ponašanja povezana sa ulogama obavezuju pojedinca u tom smislu što ih on ne može ignorisati ili odbaciti, a da sebi ne naudi. Uloga je način na koji osoba stvarno izvršava zahteve svog položaja. Ona je dinamički aspekt statusa ili položaja i kao takva uvek je pod uticajem činilaca drugačije vrste nego sto su oni koji uspostavljaju sam položaj.

74

ZNAČAJ TEORIJE ULOGA U MODERNOJ SOCIOLOGIJI 

Funkcionalističke



Konfliktne

1. Levičarska – teorijske analize -

Nejednakosti Po rođenju ljudi nisu jednaki, po sposobnostima, talentima, npr. Kulturne nejednakosti Nejednakosti klasno determinisane- socijalno poreklo, položaj… Grupa za pozicioniranje u društvu, materijalnim statusom Igramo klasne uloge nezavisno od naše volje, nasleđujemo ih zajedno sa socijalnim statusom Ideja o društvenoj nepravdi, ideja o rušenju poretka: na taj način se društvene uloge menjaju. Društvene uloge garantuju nestabilnost

2. Funkcionalistička perspektiva -

Opozit konsenzusa Trajan konsenzus koji je neophodan za funkcionisanje društva Ispunjenje društvene uloge jedan je od uslova za viši napredak Veze između normativnog poretka vrednosti i uloga Prepoznavanje zajedničkih vrednosti( kultura, obrazovanje) Različitost u obavljanju iste uloge- ista uloga u različitom društvima se obavlja na različit način. Jedan isti akter jednu ulogu tokom života ne igra na isti način Uloge su idealni tipovi jer imaju normativni momenat

3. Teorija socijalnog interakcionizma -

Koja sagledava uloge ne samo iz perspektive celine društva već i na nivou mikro dinamike između aktera-personalni odnosi Društvene uloge upućuju da se zahvaljujući njima različito pozicioniramo u društvenom prostoru ( simbolički prostor) Funkcije su skupovi očekivanja koji se nameću da bi društvo funkcionisalo. Položaj su mesta gde se te funkcije realizuju. Funkcije su različite.

75

DRUŠTVENE ULOGE I VREDNOSNI SISTEM Vrednosni sistem – podložni promeni, tokom tranzicije se sistemi menjaju Vrednosti: -

skup stavova, način, objašnjenje, interpretacija naših stavova i shvatanja sveta oko nas. pretpostavka za održanje društvenog poretka najmanje podložne raznim promenama. vrednosti prate promene

Svi elementi društvene strukture su različiti tako da su i akteri različiti Ravnoteža – slične vrednosti ( harmonija) ako je društvo u fazi promene dolazi do disharmonije Pravila se prilagođavaju vrednostima Promene vrednosti sistema su najmukotrpniji Pripadnici različitih društvenih grupa imaju različite vrednosne orjentacije 1. vrednosti po sebi ( opšte) – potekle iz tradicije ( poštovanje različitosti, tuđeg verskog i političkog opredeljenja). 2. vrednosti locirane u klasi – životni stilovi Postoji vise vrednosnih orjentacija u društvu mogu biti u harmoniji ili u konfliktu Promene u vrednosnim orjentacijama ne mogu se direktno meriti, već preko pokazatelja.

76

SHVATANJE DRUŠTVENIH ULOGA PREMA DARENDORFU Na mestu na kom se ukrštaju pojedinac i društvo stoji homo sociologicus, čovek kao nosilac društveno predodređenih uloga. Pojedinac je za sociologa skup njegovih uloga, ali ove uloge sa svoje strane, predstavljaju društvo kao neumoljivu i nametljivu činjenicu. Rešavajući svoje probleme sociologija nužno uzima društvene uloge kao svoje analitičke elemente; njen je predmet struktura društvenih uloga. Termin društveni položaj označava svako mesto u polju društvenih odnosa ukoliko pojam društvenih odnosa proširimo tako da obuhvati ne samo položaje kao što su profesor i potpredsednik, već i položaje oca, kartaša. Načelno posmatrano o položajima se može razmišljati nezavisno od njihovih nosilaca. Svaki položaj nosi sa sobom izvesne očekivane načine ponašanja; svaki položaj zahteva od osobe koja ga zauzima da radi izvesne stvari i da pokazuje određene karakteristike; svakom društvenom položaju pripada društvena uloga. Upravo se pomoću položaja i uloga vrši posredovanje između pojedinca i društva i upravo pomoću ova dva pojma opisujemo homo sociologicusa, sociološkog čoveka, osnovnu jedinicu sociološke analize. Pojam uloge je daleko važniji od pojma položaja. Uloge nam govore o tome kako se ljudi na datim položajima odnose prema osobama na drugim položajima u istom polju. Društvene uloge predstavljaju zahteve koje društvo postavlja nosiocima društvenih položaja. Svaka od čovekovih društvenih uloga sadrži jedan broj segmenata uloge. Prema tome, svaka je uloga kompleks ili skup očekivanja u vezi sa ponašanjem. Kada govorimo o društvenim ulogama redovno se pozivamo na očekivano ponašanje; redovno smo zainteresovani za pojedinca koji se suočava sa zahtevima stvorenim izvan njega, ili za društvo koje suočava pojedinca sa takvim zahtevima. Društvena uloga Društvene uloge su sila koja prinudno deluje na pojedinca bez obzira na to da li ih on doživljava kao prepreku za ostvarivanje svojih intimnih želja ili kao podršku koja mu daje sigurnost. Prinudna snaga očekivanja povezanih sa ulogama posledica je postojanja sankcija, odnosno mera pomoću kojih društvo može da iznudi saobražavanje svojim propisima. Čovek koji ne igra svoju ulogu biva kažnjen, a čovek koji vrši svoju ulogu biva nagrađen, ili bar prolazi bez kazne. Društveni pritisak usmeren na pojedince da se prilagode propisanim očekivanjima koja su povezana sa ulogama nije nipošto specifičnost savremenih društava, već univerzalna osobina svih društvenih oblika. Dejstvo sankcija najneposrednije je vidljivo u slučaju očekivanja povezanih sa ulogama koja su poduprta snagom zakona i pravnih ustanova. Većina društvenih uloga sadrži takve elemente, određena mandatorna očekivanja koja se mogu ignorisati ili prezirati samo po cenu sudskog gonjenja. Pored mandatornih većina društvenih uloga sadrži određena preferencijalna očekivanja koja nisu gotovo ništa manje obavezna od mandatornih 77

očekivanja. Treća grupa očekivanja povezanih sa ulogama – permisivna očekivanja koja većinom sadrže pozitivne sankcije. Društvene uloge i sa njima povezane sankcije ne predstavljaju samo nametljivost. Nesumnjivo je da ljudi postaju zabrinuti i uznemireni kad ih društvo prisiljava da rade ono što ne bi sopstvenom voljom izabrali da čine. Društvo čak u isti mah pruža podršku i sigurnost ljudima , čak i onima koji rade sve što mogu da bi odbacili svoje uloge kadgod im se za to ukaže prilika. Sasvim je spekulativno pitanje da li bi bilo ko bio u stanju da oblikuje svoje celokupno ponašanje na svoju ruku, bez pomoći društva. Mnoga naša zadovoljstva potiču iz samih naših uloga, što će reći iz ograničenja koja nisu naše sopstveno delo. Problem slobode čoveka kao društvenog bića je problem ravnoteže između ponašanja određenog ulogama i autonomije. Društvo nije osoba i svaka personifikacija društva prikriva njegovu prirodu i razvodnjava ono što se o njemu kaže. Društvo se sastoji od pojedinaca i pojedinci su ga stvorili. Iskustvo sugeriše da je društvo u izvesnom smislu ne samo nešto više od zbira svojih pojedinačnih članova, već i nešto što je značajno drugačije po vrsti. Društvo je otuđena persona pojedinca, homo sociologicus, senka koja je izmakla čoveku da bi mu se vratila kao gospodar. Većina ljudi u datom društvu ne igra, ni direktno ni indirektno, nikakvu ulogu u formulisanju očekivanja koja obrazuju takve uloge. Primećeno je da je pri definisanju položaja i uloge ponekad korisno da se obe kategorije posmatraju kao skupovi segmenata. Većina položaja ne obuhvata samo jedan odnos, prema drugoj osobi, već polje odnosa prema drugim osobama i prema kategorijama ili agregatima osoba. S obzirom na društvene uloge, društvo se kao neumoljiva činjenica pokazuje kao konglomerat više ili manje obaveznih, više ili manje posebnih skupova normi. Svaki skup doprinosi određivanju obrazaca mnogih uloga i obrnuto, svaka uloga može biti rezultat uticaja mnogih skupova. Obrazac koji nastaje nije uvek sjedinjena, dobro uravnotežena celina. Bitan problem je kako da se jasno izloži i kako da se učini podnošljivim paradoksalan odnos između ljudskog bića našeg iskustva i igrača uloga – homo sociologicusom. Odnos pojedinca prema njegovim društvenim ulogama uključuje stvaranje homo sociologicusa iz njegovog ljudskog pandana, preobražaj čoveka u glumca na pozornici društva. S obzirom na raspodelu, društveni položaji se mogu podeliti na dva opšta tipa: jedno su oni koje čovek dobija bez ikakvog truda, a drugo su oni koje stiče svojim sopstvenim delanjem. Distinkcija između pripisanih i stečenih položaja važeća je u svim društvima. Ipak, položaji se mogu menjati tako što pripisani prelaze u stečene i obrnuto (što je ređe). U svakom slučaju, društveni položaji su darovi koje društvo poklanja pojedincu. Čak i da ih nije stekao svojim vlastitim naporom, čak i da su mu pripisani od rođenja, oni od njega nešto potražuju: jer svaki položaj nosi sa sobom društvenu ulogu, skup očekivanja koja su upravljena na 78

ponašanje nosilaca položaja i koja su sankcionisana od strane referentnih grupa u pozicionom polju. Takođe važan mehanizam društva je i proces socijalizacije putem internalizovanja obrazaca ponašanja. Individua mora da usvoji društvene propise i da ih učini osnovnom svoga ponašanja; upravo se na ovaj način vrši posredovanje između pojedinca i društva i čovek se ponovo rađa kao homo sociologicus. Sa stanovišta društva i sociologije, čovek postaje deo društva i biva dostupan sociološkoj analizi putem učenja očekivanja skopčanih s ulogama – preobražavanjem u homo sociologicusa. Čovek bez uloga je entitet koji ne postoji za društvo i sociologiju. Da bi postao deo društva i predmet sociološke analize, čovek mora da bude socijalizovan, čvrsto povezan s društvom kao činjenicom i učinjen njegovim stvorenjem. Posmatranjem, imitacijom, indoktrinacijom i svesnim učenjem, on mora urasti u forme koje društvo drži u pripravnosti za njega kao nosioca položaja. Ukoliko je društvo zainteresovano za porodicu, školu i crkvu, to je samo delimično zato što oni pomažu pojedincu da potpuno razvije svoje sposobnosti. Za društvo i sociologiju, socijalizacija uvek znači depersonalizaciju, ustupanje čovekove potpune individualnosti i slobode prinudi i opštosti društvenih uloga. Nije nevažna činjenica da društvo, pomoću naše sopstvene savesti, može da sudi našem ponašanju, čak i onda kad nam polazi za rukom da obmanjujemo policajca ili sudiju. Bavljenje konkretnim ulogama usmerava interesovanje na specifične probleme sociološke analize jer uključuje konfrotaciju između, ulogama pridruženih, očekivanja i stvarnog ponašanja. Stepen saglasnosti između uloga i aktualnog ponašanja. Između normi i mišljenja, pokazatelj je društvene stabilnosti; nesklad između njih pokazuje postojanje sukoba, a time i mogućnosti i verovatan pravac promene. Mnogi problemi društvenog ponašanja mogu se objasniti sukobom očekivanja koja pripadaju određenoj ulozi. Istraživanje sukobljenosti uloga postalo je mogućno tek onda kada je stvoren pojam segmenata uloge: pre toga, međutim, vršena su neka ispitivanja sukoba između uloga, tj. problema koji su nastajali kad je osoba bila dužna da igra dve ili više uloga s protivrečnim očekivanjima. Ono što čini da struktura društvenih položaja stupi u život jeste ponašanje koje je povezano sa ulogama. Na osnovu toga što postojimo kao određeni neko, mi radimo izvesne stvari tačnije rečeno, ne samo da nas društveni položaj smešta u poziciono polje među druge položaje, već on daje drugim ljudima više ili manje specifična očekivanja u odnosu na nas. Za svaki položaj, dakle, postoji društvena uloga, skup naših očekivanja koji se pripisuje nosiocu položaja. Polje odnosa u koje nas stavlja položaj i skup očekivanja koji je s njim udružen obavezujući su za nas od onog trenutka kad smo postali nosilac tog položaja i igrač uloga koje su s njim povezane. Čovek se ponaša u skladu sa svojim ulogama. Na taj način čovek u sociološkoj analizi figuriše, suštinski, samo u meri u kojoj postupa u skladu sa svim očekivanjima koja su povezana sa njegovim društvenim položajima. Ova naučna jedinica sociologije može se nazvati homo sociologicus. Pri definisanju sociologije kao nauke isprva izgleda savršeno uverljivo da se zahteva da se ona bavi isključivo onim društvenim pojavama koje su strogo iskustvenog karaktera i da se 79

kao empirijska disciplina jednom za uvek odvoji od filozofske spekulacije. Na prvi pogled izgleda kao prirodna stvar da sociologija mora da ima predstavu o čoveku; čak se čini razboritim da bi sociologija trebalo da ima posebnu sociološku predstavu o čoveku; određenu naročitom prirodom njenog predmeta i njenom svetovnom ulogom. Sociologija je, u osnovi, indiferentna prema čoveku kao takvom, pošto s homo sociologicusom može mnogo dalje doprineti nego sa iskazima koji usmeravaju na tačan opis ljudske prirode. Glavna obeležja društvenih uloga su : 1.

Proizilaze iz podele rada, međuzavisne su i često se pojavljuju u parovima (roditelji/deca; poslodavac/radnik);

2.

Društveno-kulturno su definisane kao sistem prava i obaveza, što omogućava organizovano delovanje i predviđanje ponašanja ljudi;

3.

Mnoge se uče na više ili manje organizovan način;

4.

Uvek postoji manje ili više izražen raskorak između normativnog i stvarnog u društvenim ulogama;

5.

Uloge se gotovo nikad ne vrednuju objektivno, u skladu sa njihovim stvarnim doprinosom opstanku i razvoju zajednice, već su obično ili potcenjene ili precenjene;

6.

Pojedinac uvek igra više uloga i ima poteškoća da ih uskladi, pa je sukob uloga čest i nezaobilazan;

7.

U ulogama se na određen način meša staro i novo, zajedničko i individualno, što je jedan od najsnažnijih činilaca njihove dinamike i dinamičkih procesa celog društva.

Darendorf sociologiju shvata kao empirijsku nauku koja logičko-deduktivnim putem gradi svoju teoriju i služi se konstrukcijom racionalnih modela u objašnjenju društva. Društvene uloge su zahtevi koje društvo postavlja nosiocima društvenog položaja, dok društveni položaj označava određeno mesto u polju društvenih odnosa koje pojedinac zauzima

80

ELITE POJAM ZNAČAJ I FUNKCIJE DRUŠTVENIH ELITA Postsocijalistička transformacija prodire u životne uslove pojedinaca i grupa, redefiniše njihove odnose, menja ponašanja, očekivanja, perspektive. Studije elite su do donedavno u socijalističkim zemljama predstavljale „zabranjeno voće“. Prisutna su dva opšta pristupa teorije elita. Prvi je individualistički, s obzirom da su se pripadnici elita određivali prema ličnim svojstvima određenih pojedinaca. Elitu su činili ljudi koji su nadilazili druge u osobenosti hrabrosti, talentu, sposobnošću organizovanja itd. Ona je redukcionistička jer društvene odnose svodi na drugi nivo: na svojstva onih koji ih uspostavljaju. Drugi teorijski pristup- polazna tačka analize je položaj koji grupa zauzima u društvenoj hijerarhiji. Na jednoj su strani u okviru kojih zauzimanje dominantnih institucionalnih položaja predstavlja kriterijum po kojem se pripadnici elite odvajaju od drugih delova društva. Na drugoj strani su analitičari za koje akumulisana moć, vrlo često dopunjena sposobnošću da se deluje, čini osnovu za definisanje elite. Teškoće nastaju kada se pristupi pokušaju primeniti. Zastupnici individualističkog pristupa istražuju samo vrh društvene hijerarhije: ekonomsku, političku, vojnu „elitu moći“. Kao predmet analize ne pojavljuju se uzajamno uslovljeni odnosi između elita i društva već masa u istraživačkoj optici, postaje proizvod oblikovanja elita. Institucionalni pristup, iako koristan pri opisivanju konkretnih mehanizama regrutovanja, ponašanja, stavova određenih grupa, ne može zasnivati problem načina uspostavljanja i reprodukcije samih institucija. Pripadnici elite mogu biti pojedinci koji- čak i unutar svojih vlastitih klasa- imaju veći udeo u aktivnoj kontroli nad organizacijsko/administrativnim resursima moći. Ili mogu biti oni koji imaju veći udeo u resursima znanja, ambicije, harizme, vremena, motivacije i energije. To su muškarci i žene unutar svake društvene klase koji imaju volju da se angažuju u određenim akcijama koje imaju širi značaj i veći uticaj na društvo. Prvi element prethodne definicije je moć koja je određena kao kontrola nad resursima. Drugi element uvodi angažovanje u društvenim akcijama kao specifično svojstvo elite; odnosno njenih pripadnika. Ne treba pomešati dve različite vrste delovanja: pojedinačno- na osnovu kojem individue zauzimaju već date položaje u okviru postojeće elite ili se angažuju u sklopu opšteg društvenog delovanja elite, i delovanje elite kod društvene grupe. Sa druge strane položaji jednostavno impliciraju delovanje jer se bez njega resursi ne mogu ni akumulisati, ni prošireno reprodukovati, ni konvertovati. Elita je postulirana kao hijerarhijski najviši deo društvene klase. Svođenje dela društva na masu proizvodi dva suprotstavljena teorijska stanovišta- klasno i elitističko. Objedinjavanje se postiže definisanjem klase na opštiji način, kao grupe koje se međusobno razlikuju prema 81

veličini vlasništva i kontrole nad različitim resursima, a na prvom mestu nad materijalnim resursima. Razlike među klasama su shvaćene kao razlike u stepenu jer veličina implicira određenu kvantitativnu nejednakost. Za teoretičare klase središnja pitanja su bila: kako se društveni sistemi ili načini proizvodnje društvenog života uspostavljaju i dezintegrišu, koji zakoni upravljaju njihovim nastankom i nestajanjem, kao i uslovima njihove reprodukcije. Teoretičari elite ispitivali su nešto drugačije probleme: ko su bili najaktivnije učesnici u uspostavljanju, reprodukovanju i razaranju dominantnih dr odnosa u određenim istorijskim periodima. Elita je društvena grupa koja poseduje koncentrisanu kontrolu nad akumulisanim resursima, neophodnim za reprodukciju osnovnih pretpostavki na kojima počiva potencijalni način proizvodnje dr života i koja ima aktivnu ulogu u reprodukciji tih pretpostavki. Unutar datog načina proizvodnje, elite se moraju diferencirati prema tipovima resursa nad kojima imaju koncentrisanu kontrolu. Akumulacija resursa i delovanje elite je uzročno/posledično povezano: akumulacija predstavlja pretpostavku specifičnog delovanja elite, dok je samo delovanje vođeno prvenstveno potrebama akumulacije. Pojam i teorije društvenih elita Koren reči „elita“ nalazi se u latinskom jeziku i znači „izabrani“. U ranoj fazi kapitalizma pojmom elita označavala se najkvalitetnija roba, roba kojoj se nije moglo konkurisati. Danas se pojam elita upotrebljava u širem značenju i zauzima jedno od centralnih mesta u savremenim teorijama o strukturi društva. U ovom slučaju pojam elita se koristi kako bi se njime označila „vrhunska“ društva, grupe ljudi koji donose bitne odluke ne samo od značaja za sebe lično već i za druge pripadnike društva. Postoje tri osnovne škole teoretičara elita: konzervativna, čiji zagovornici podelu na elitu i masu objašnjavaju prirodnom superiornošću pripadnika elita u odnosu na masu. Za njih ovakva podela je prirodna i večita. Kritičko tumačenje, za razliku od konzervativnog, ovakvo stanje ne opravdava već ga kritikuje. Liberalno shvatanje elita, za razliku od konzervativnog, podelu na elitu i masu ne ne objašnjava prirodnom sposobnošću članova elita, već funkcionalnom nužnošću ovakve podele. Konzervativna teorija elita Kada se govori o konzervativnoj teoriji elita najznačajniji autori svakako su Vilfredo Pareto, Gaetano Moska i Ortega Gaset. Pareto elitu određuje kao klasu ljudi koji su postigli najveći uspeh u obavljanju svoje delatnosti, zahvaljujući svojoj prirodnoj obdarenosti, bez obzira kojim sredstvima se to postiglo i na koju

82

društvenu oblast se taj uspeh odnosi. Pareto elitu deli na vladajuću elitu koja raspolaže društvenom moći i nevladajuću elitu u koju spadaju ostali pripadnici elite. Nasuprot eliti stoji masa, kao niži sloj „pohlepna narodna klasa“ koja je nesposobna da sama vlada. Najsposobniji pojedinci iz mase se regrutuju za elitu i na taj način se elita regeneriše. Dok elite igraju odlučujuću ulogu u svakom društvu, mase služe kao rezervoar odakle se jaki i nadareni pojedinci infiltriraju u elitu. U izuzetnim situacijama ova regeneracija elite je onemogućena i tada se javljaju revolucije. Revolucije nastaju usled nagomilavanja u višim slojevima društva dekadentnih elemenata dok se s druge strane u nižim slojevima u prve redove dolaze elementi superiornih kvaliteta koji su sposobni i spremni za vršenje i preuzimanje vlasti. Pored toga, za razliku od dekadentnih starih elita spremni su da se koriste silom. Dakle, Pareto je verovao da je jedan od glavnih razloga propasti elita zapravo njena neodlučnost da upotrebi silu kako bi slomila pritisak masa. Međutim, Paretu je bilo jasno da vlasti koje koriste isključivo silu ne traju dugo. Da bi vlast potrajala pored sile mora da koristi i lukavstvo. Zapravo, u idealnom slučaju, kada bi elita koristila i silu i lukavstvo njihova vlast bi bila večita. Problem je što se ovakva kombinacija javlja kod malog broja pojedinaca. Najčešće oni koji se koriste lukavstvom nisu pogodni za primeni sile i obrnuto. Tako koncentracija pojedinaca najvičnijih primeni sile u prvoj klasi vodi u koncentraciju pojedinaca sklonih lukavstvu u drugoj klasi. Ako taj proces traje dugo, ravnoteža postaje nestabilna, jer su pripadnici prve klase dobri u primeni sile ali im nedostaje lukavstvo, dok drugima nedostaje hrabrost za primenu sile. Ako se desi da jedna od klasa pronađe vođe koje poseduju i lukavstvo i hrabrost za primenu sile ta klasa preuzima vlast i na taj način dolazi do kruženja elita. Kruženje elita, verovao je Pareto, je osnovni mehanizam istorijskih promena verujući, kao i Marks, da je istorija „groblje aristokratija“. Između Pareta i Moske je vođen pravi spor oko originalnosti ideja. Naime, obojica mislilaca su pripadnici italijanske škole teoretičara elita. Gaetano Moska je pisao da u svim političkim organizacijama postoji jedna očiglednost: u svim društvima postoje dve klase, ona koja vlada i ona kojom se vlada. Prva je malobrojna i drži sve političke funkcije, upravlja društvom i uživa sve povlastice koje idu uz to. Druga klasa je daleko brojnija ali bez vlasti, nalazi se u rukama prve, vladajuće klase koja njome vlada na više ili manje nasilan način. Ta druga, deprivilegovana klasa snabdeva vladajuću materijalnim sredstvima i svim drugim što je neophodno za njen opstanak. Moska je govorio kako ne bi mogao zamisliti svet drugačije organizovan. Svet u kome bi svi podjednako učestvovali u vlasti. Prevlast male grupe nad većinom je činjenica koja se ne može izbeći i izmeniti. Gaetano Moska je verovao da organizovana manjina vlada upravo zato što je organizovana i zato što čini manjinu. Stotina onih koji deluju usklađeno i sporazumno trijumfovaće nad hiljadama onih između kojih ne postoji nikakva saglasnost. Pored ove ogromne prednosti koju donosi organizovanost vladajuće manjine su redovno ustrojene na takav način da se pojedinci koji u njih ulaze razlikuju od masa kojom se upravlja 83

izvesnim kvalitetima, ili su naslednici onih koji su te kvalitete već posedovali. Oni imaju neko svojstvo, pravo ili prividno, koje je u društvu u kome žive vrlo cenjeno i uticajno. Na primer vojničke sposobnosti, pripadnost svešteničkom staležu, bogatstvo, poreklo, lične zasluge, inteligencija, posebna stručna znanja i slično. Sama politička klasa nije toliko jedinstvena. Čine jedva tesno povezana ali i različita sloja. Prvi sloj se sastoji od nekoliko stotina pojedinaca koji vode državu i zauzimaju važne pozicije u njoj. Kriterijum za selekciju se razlikuje prema tome da li je režim autokratski ili liberalan. Međutim, jedan kriterijum je uvek bitan i konstantan: biti prihvaćen od onih koji su već na položaju i koji čine političku klasu. „Kičmu“ svih velikih političkih organizacija čine pripadnici sloja koji se nalazi ispod ovog, koji je brojniji i koji obuhvata sve rukovodeće ljude date zemlje. Bez ovog sloja nije moguća bilo koja organizacija jer prvi stratum nije dovoljan da sam vodi i usmerava delanja mase. Birokratija se regrutuje upravo iz ovog sloja. Sama birokratija je stub svakog modernog političkog sistema. Moralni nivo birokratije je isti kao moralni nivo političke upravljačke klase. Sada postaje jasna piramidalna struktura u čijem vrhu su političke vođe, u sredini je birokratija, dok je na dnu masa ili narod. Španski mislilac Ortega Gaset zastupa „aristokratsku“ koncepciju ljudskog društva zalažući se za „aristokratski“ ideal čoveka, koji je kod njega određen težnjom za autentičnošću kao najvišom etičkom normom koju dostiže samo nekolicina izuzetnih pojedinaca. Kao i ostali elitistički mislioci Ortega je na društvo gledao kao sastavljeno od vođa i vođenih, odnosno onih koji su prirodno nadareni da vode i onih koji su predodređeni da se pokoravaju vođama. Nasuprot uzornosti vrsne manjine stoji povodljivost proste manjine. To je jedan neizbežni prirodni zakon. Prema Gasetu, svaka rasa koja se nije degenerisala rađa izvestan broj eminentnih pojedinaca u kojih su moralne, intelektualne i vitalne sposobnosti najveće, pa je ljudsko društvo, htelo ono to ili ne, uvek aristokratsko po svojoj suštini, odnosno ono je društvo koliko je aristokratsko. Verovao je da se u istoriji mogu zapaziti dva perioda: formiranje aristokratije i sa njom društva i dekadencije aristokratije i društva. Do ovog opadanja i dekadencije aristokratije dolazi usled degeneracije plemićke klase i njenog pretvaranja u vulgarnu masu. Po Orteginom mišljenju, glavna odlika današnjeg doba je vladavina masa i svetine, vulgusa. Zbog toga ne dolazi do stvaranja viših vrednosti, principa i uzvišenih karaktera. Polazeći od toga da su liberalizam i demokratija heterogenog karaktera, Ortega ističe da se može biti liberalan a nimalo demokrata i obrnuto. Liberalizam se, naime, ne pita ko treba da vrži vlast, već koje su granice javne vlasti, tražeći da ih suzi. Pošto javna vlast uvek teži da bude neograničena, sasvim je svejedno da li se ona nalazi u jednoj ruci ili njome raspolažu svi. Ortega je smatrao da revolucije krše temeljno i suštinsko pravo čoveka na kontinuitet, odnosno na dugotrajno taloženje i mudro promišljanje utemeljeno na bogatom iskustvu. Ne shvatajući ništa, pobunjene mase vode varvarstvu i nazadovanju ljudskih društava, a fašizam i boljševizam su najjasniji primeri takve tendencije.

84

Služeći se biologističkim argumentima Gaset je verovao da su ljudi pop prirodi nejednaki. Elite tumači pod jakim uticajem Ničeovog učenja o „natčoveku“. Konzervativne teorije elita, nastale u periodu fašističkih i staljinističkih diktatura, okrenute su protiv svakog socijalnog optimizma i vere u napredak, sa poverenjem u moć i golu silu. Liberalističke teorije elita Preteča liberalističke teorije je bio Sen Simon. Zastupajući tezu da vladajuću grupu treba da sačinjavaju tehnokrati, planeri i organizatori industrije. Razvijajući se ova teorija je kasnije pokušavala da pomiri vladavinu elita sa demokratskim ustrojstvom društva. Znanje koje stvara učinak treba da bude osnovni kriterijum regrutacije pojedinaca za elitu. Podrazumeva se jednakost obrazovanja za sve kao uslov za održanje demokratije. Zagovornici ove ideje veruju u slobodnu konkurenciju za popunjavanje elitnih mesta. Karl Manhajm je svakako glavni predstavnik liberalističkih teorija elita. On pravi razliku između integrativnih i sublimativnih elita. Prve se sastoje od političkih i organizatorskih lidera, a njihova najvažnija funkcija je integracija velikog broja individualnih volja. Drugu čine moralne, religiozne, estetičke i intelektualne elite, a njihov osnovni zadatak je da usmeravaju psihičku energiju ljudi u pravcu razmišljanja i stvaranja kulturnih dobara. Manhajm je najveći značaj pridavao intelektualnoj i političkoj eliti. Političku elitu čine pojedinci koji u svetu politike raspolažu značajnim udelom u raspodeli uticaja i moći. Intelektualne elite obuhvataju sve stvaraoce u sferi ljudske duhovne delatnosti, počev od vere, preko nauke sve do umetnosti. Čini se da je ovim elitama Manhajm pridavao najveći značaj. Dok je političkoj eliti svojstvena volja za rukovođenjem, dotle su intelektualnoj eliti primerene duhovne sposobnosti i obrazovanje. Nasuprot racionalnosti elita stoji iracionalnost masa. Naročito opasan oblik iracionalnosti masa je onaj koji se pokazuje u sklonosti masa da se previše predaju uticaju slepih impulsa, strasti, nagona straha, neprijateljstva i sl. Mase nisu sposobne da svoju iracionalnost same sputaju i oplemene. Masama nedostaje disciplina, to jest ovladavanje sopstvenim impulsima. Manhajm, za razliku od anarhista, veruje da samousmeravajuće moći postoje samo u malim grupama. Manhajm je verovao da je podela na elite i mase trajna odlika ljudskog života. Moguće je da su do takvog njegovog zaključka dovela dešavanja u Evropi koja su se odigrala u prvoj polovini dvadesetog veka. Kritička teorija elita Kao i liberalne i konzervativne teorije elita, kritička teorija prihvata da se društvo deli na elitu i masu, ali za razliku od pomenute dve teorije ne prihvata tu činjenicu. Naprotiv, ovakvo stanje mislioci kritičke teorije vide kao najveću prepreku za ostvarenje demokratije. Masa nije svesna svojih pravih snaga i interesa i na tome počiva monopol na vlast od strane elita.

85

Najpoznatiji teoretičari ove tradicije su Rajt Mils i Tomas Botomor. Rajt Mils je verovao da u američkom društvu postepeno iščezavaju stari ideali slobode i demokratije i bivaju zamenjeni snažnim mehanizmima kontrole i manipulacije od strane nosilaca društvene moći Vlast je postala bezimeno čudovište: oni koji je preuzimaju shvataju samo njenu tehniku a ne i njen cilj i svrhu. U ovakvom sistemu stvaralačka ličnost je ustupila mesto „vedro raspoloženom robotu“, individualizam konformizmu, a demokratski politički odnosi zamenjeni su vlašću moćnih elitnih grupa. Mils odbacuje shvatanja elita koja se zasnivaju na biološkim, psihološkim i moralnim činiocima, identifikuje ih među onima koji poseduju bogatstvo, moć i prestiž, te zauzimaju vrhunske pozicije. „Vladajuću elitu ljudi koji zauzimaju takve položaje i obavljaju takve funkcije koje im omogućavaju da prevaziđu okvire redovnih sredina u kojima se kreću muškarci i žene: pripadnici vladajuće elite su u mogućnosti da donesu odluke dovode do krupnih posledica“. Upravu nad privredom je preuzelo 200-300 džinovskih korporacija, administrativno i politički uzajamno povezanih, koje zajedno odlučuju o najvažnijim pitanjima iz oblasti privrede. Politički poredak, nekad decentralizovanih država koje su slabo povezane pretvorio se u centralizovanu, izvršnu organizaciju koja je na sebe preuzela sva prava. Vojni poredak je postao najveća i najskuplja vladina ustanova. Prema Rajtu Milsu elitu čine oni koji imaju najviše onoga što svi ljudi žele, a pod tim se po pravilu podrazumeva novac, vlast, prestiž, kao i odgovarajući način života. Moćni i uticajni su oni koji mogu da ostvaruju svoju volju, čak i onda kad se drugi ljudi tome opiru. Niko ne može biti u pravom smislu moćan i uticajan ako ne učestvuje u upravljanju krupnim institucijama, jer su oni koje smatramo moćnim u pravom smislu moćni tek preko ovih institucionalizovanih oruđa vlasti. Pripadnici elita, bez obzira da li pripadaju privrednom, političkom ili vojnom poretku, međusobno su vrlo povezani. Takođe, ljudi sa vrhunskih položaja u jednoj hijerarhiji lako i često prelaze na vrhunske položaje onih drugih hijerarhija. Unutar elitnog kruga često dolazi do značajnih pomeranja, njegova dominacija nad celinom društva se time ne narušava. Jedinstvo elite se zasniva na odgovarajućoj saglasnosti interesa osnovnih ekonomskih, političkih i vojnih ustanova američkog društva. Pripadnici sve tri dominantne hijerarhije imaju izvanrednu klasnu svest i lično su međusobno povezani. Međutim, u ovim elitama ipak postoje brojne klike među kojima često dolazi do sukoba. Uzevši ovo u obzir američka elita se može tretirati kao niz labavo povezanih klika, čije su osnovne karakteristike konzervativnost i nemoralnost. Za Rajta Milsa se obično kaže da je bolje i tačnije konstatovao i opisivao posledice nego što je istraživao i utvrđivao njihove prave uzroke. On je, kao niko pre njega, razbijao mitove u koje se uključuje „društvo izobilja“, saopštavajući mu u lice neprijatne i tragične istine koje imaju istinsku naučnu vrednost i neospornu.

86

JUGOSLOVENSKO/SRPSKO DRUŠTVO PRIMENA TEORIJA MODERNIZACIJE U ISTORIJI BEOGRADA IZMEĐU DVA SVETSKA RATA Može se reći da su u Srbiji postojala tri velika talasa modernizacije, prvi je bio u periodu između 1880. i 1912. godine, drugi veći talas smešta se u period između dva svetska rata, a treći se dogodio između 1946. i 1979. godine. Tema ovog rada je, upravo pokušaj modernizacije glavnog grada, tada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije od 1929. godine, u periodu od 1918. do 1941. godine i o svemu onome što je usporavalo i kočilo taj proces. Kako smo već rekli, modernizacija nije unilinearan proces, ona može doživeti i neuspeh ili delimičan uspeh. Ono što je karakteristično za manje razvijena društva jeste da ona pokušavaju da postignu u mnogo kraćem vremenu ono što su razvijena postizala vekovima. Privreda tih zemalja se cepa u dve celine, jednu koju karakteriše industrijska privredna i moderna društvena struktura, dok druga ostaje tradicionalna. Tako je bilo i po pitanju Srbije, gde postoji neproporcionalna urbanizacija i modernizacija Beograda, dok je njegova okolina ostala uglavnom tradicionalna. Beograd je bio znatno „moderniji“ od ostatka Srbije. Ono što, takođe, odlikuje modernizaciju u Srbiji jeste da je politička modernizacija išla znatno ispred društvene i privredne. Naime, dok je u nekim drugim zemljama, poput Francuske, političku modernizaciju izvela građanska klasa uz pomoć nižih slojeva, boreći se protiv feudalističke i apsolutističke države, u srednjoj i istočnoj Evropi nacionalizam se razvio pre odgovarajućeg društveno ekonomskog preobražaja. Narod u Srbiji se borio protiv stranog protivnika ujedinjen. Zato Petar Šugar naziva srpski nacionalizam egalitarnim. Kako smo već pokazali da je u sferi politike Beograd bio modernizovan, ostaje nam da ispitamo i odvijajući proces modernizacije u poljima društvene strukture i ekonomije, kao i još jedne sfere, koju nismo pomenuli u prošlom odeljku, a to je duhovna sfera. Ona je značajna, zato što pokazuje na koji način dolazi do promena u ličnom i kolektivnom stavu prema ostalim vidovima modernizacije. Svakako pri proučavanju modernizacije treba uzeti u obzir i opšte prirodne i istorijske okolnosti u kojima se razvija jedno društvo. Društvena sfera Društvena struktura grada je osnova svih modernizacionih procesa. U Beogradu u ovom periodu, između dva svetska rata, većinu stanovništva su činili sitni činovnici i zanatlije, što ga čini gradom u kojem su izgledi za modernizaciju skromni. Napretka ka proizvodnijem društvu ima, mada je on mali. Postepeno se postotak birokratije u stanovništvu smanjio, takođe se smanjilo i učešće nadničara i slugu. To je značajno iz dva razloga, kao prvo, manji broj činovnika znači da se sve veći broj ljudi okreće ka privrednim aktivnostima, dok je manji postotak nadničara i slugu povezan sa procesima industrijalizacije, emancipacije žena i njihovim zapošljavanjem. Javlja se i tipična starosna struktura za moderan grad, u beogradskom stanovništvu najveći postotak čini radno sposobno stanovništvo, pogotovo muškarci, koji stižu u grad iz manje urbanih sredina u potrazi za poslom. Glavna prepreka procesu modernizacije bila je neizdiferencirana sirotinjska masa i nedostatak društvenih slojeva koji bi podsticali 87

modernizaciju. Grupe ljudi koje bi mogle podsticati modernizaciju su: preduzetnici, činovnici i industrijska radna klasa. Međutim, kada je reč o preduzetnicima, problem je bio u tome što oni nisu ulagali u privredu svoje zaostale zemlje, već su tragali za brzim bogaćenjem, a u ovom slučaju radi se o ulaganju u zgrade. Velika društvena smetnja stvaranju pravog preduzetničkog sloja je i opsednutost politikom, zbog čega se veliki broj njih okretao političkoj karijeri, umesto pokretanju privrede. Činovnici nisu mogli da povedu društvo ka modernizaciji, zato što nije mogla da se obrazuje racionalna državna uprava, u Veberovom smislu, u uslovima političke samovolje i opšte zaostalosti. Treća velika grupa koja je karakteristična za moderno društvo, industrijska radnička klasa je još uvek činila samo mali deo stanovništva. Kada je o pismenosti reč postojala je velika razlika između Beograda, koji je imao 86, 06% pismenog stanovništva, i Jugoslavije u kojoj je stopa nepismenosti bila oko 45%. Čak i pored te visoke stope pismenog stanovništva, Beograd nije dostigao standarde koji je postavio Dojč, prema kojem je moderno društvo ono u kojem je preko 90% stanovništva pismeno. Već smo rekli da su geografska i socijalna mobilnost takođe preduslovi modernizacije. Gotovo svaki deseti stanovnik koji se preselio iz sela u grad dolazi da živi u Beograd. Ovaj grad se pretvarao u „oazu napretka u pustinji stagnirajućeg agrarnog društva“. Što se tiče socijalne mobilnosti nema dovoljno izvornih podataka da bi se ona pratila. Ali, jedan od pokazatelja može da bude to što je sve veći broj studenata na univerzitetima poticao iz zemljoradničke porodice, a studijama i završetkom fakulteta su se oni mogli popeti na društvenoj lestvici, iako ne nužno. Baš ona grupa koja treba da ima najveći značaj u modernizaciji društva je još uvek nekonstituisana i nestabilna u Beogradu i jedan je od uzrok nedovršene modernizacije, a to je pravo srpsko građanstvo. Još jedan problem modernizacije u Jugoslaviji je bio i opšti otpor javnosti, ali i državne uprave prema industrijalizaciji. Stav je bio ovakav: „Na ovaj način vrši se najprimitivnija akumulacija kapitala, po cenu nemilosrdnog osiromašenja seljaštva i srednjih staleža.“ Čak je i dobar deo inteligencije imao predrasude prema modernom društvu. Oni su glorifikovali staru seosku kulturu i zazirali od prodora modernosti. Ipak, najžešći prodor inovacijama dali su trgovci i zanatlije, suočeni sa novim tipom poslovanja koji se širio svetom. Privredna modernizacija Neki od aspekata privredne modernizacije su: podrška privatnog kapitala (ili u njegovom nedostatku, kapitala investicionih banaka ili države), povećanje korišćenja sirovina i povećanje uvoza sirovina, a izvoza gotovih proizvoda i napredovanje u sferi tehnologije, saobraćaja i komunikacija, stručne radne snage, itd. i Beograd se suočio sa oskudicom kapitala koja je potrebna za krupne modernizacione poduhvate. Privatni kapital je ulagan u nekretnine, kao i bankarski, zato što je tu postojala veća isplativost ulaganja, nego u industriji. i strani kapital, je više bio zainteresovan za kreditiranje javnih radova, jer su to bili manje rizični poslovi. Dok je, sa druge strane, država bila zainteresovana za izgradnju ustanova od vojnog značaja. Ova, 88

situacija, svakako nije pogodovala razvoju privrede, zato što su veoma ograničena sredstva ulagana u nju. Po teoriji modernizacije, trebalo bi da se struktura spoljne trgovine menja u korist povećanog uvoza sirovina, a smanjenog uvoza gotovih proizvoda. Isto tako, i u izvozu bi trebalo da raste udeo proizvoda viših stepena obrade. Međutim, podaci koji su dostupni ne idu u prilog toj tezi. Do izbijanja krize jedini industrijski proizvod koji je Jugoslavija uspela da izveze bila je rezana građa. A jedina industrija koja je postigla „samoodržavajući rast“ bila je tekstilna industrija. Još jedna prepreku modernizaciji u Jugoslaviji činilo je i to što je industrija bila praktično uništena Prvim svetskim ratom. Nijedna fabrika nije ostala u upotrebljivom stanju. Reparacije su bile glavni izvor tehnološke obnove industrije.1 Tehnološke inovacije su dolazile iz smera srednje Evrope, pre svega Nemačke i u manjoj meri i Čehoslovačke. I kod saobraćaja dominira nemačka tehnologija, sem u sferi vazduhoplovstva. Razvoj ove grane privrede je u Beogradu veliki i neproporcionalan u odnosu na zemlju. Mogućnosti putovanja su dostigle neslućene razmere, do Pariza se putuje za jedno poslepodne, dok je do Podgorice još uvek potrebno vozom dva dana. Beograd je relativno dobro bio integrisan u evropski prostor, kada je reč o saobraćaju i komunikacijama, iako ga i tu opšta zaostalost vuče dole. Iako u pojedinim zemljama veliku ulogu u modernizaciji igraju strani stručnjaci, njihova uloga u modernizaciji beogradske privrede nije presudna, mada je značajna u nekim granama. Duhovna sfera U ovom delu rada ispituje se razvoj moderne umetnosti i nauke u Beogradu. Činiće se na prvi pogled da on nema mnogo direktne veze sa razvojem društva. Međutim, to ukazuje na nekoliko stvari, pre svega, pokazuje koje su zemlje uzori iz kojih se preuzimaju obrasci modernizacije, zatim, većim prihvatanjem modernih evropskih tokova društvo demonstrira spremnost na promene. Osim toga, opšta razvijenost umetničkog i kulturnog života ukazuje na društvenu izdiferenciranost i specijalizaciju, a one spadaju u ključne modernizacione tekovine. Dva dominantna strana uticaja u umetnosti su: francuski, koji je uticao na književnost i slikarstvo, a drugi je srednjoevropski, koji utiče na muziku i arhitekturu. Na polju umetnosti, za razliku od industrijalizacije i tehnologizacije, nije postojao otpor javnosti. To je više odraz toga što nije postojala razvijena tradicija, nego neke naročite društvene otvorenosti. U književnosti je vrlo dobro prihvaćena modernost, tako da su beogradski književnici preuzimali vođstvo u određenim avangardnim tokovima. Međutim, i to je bilo ograničeno na intelektualnu elitu, dok narod i dalje čita narodne pesmarice.

Reparacija je izraz koji najčešće označava ratnu odštetu koju poražena strana plaća pobedniku kao naknadu za u ratu utrošena sredstva ili uništenu infrastrukturu ukoliko je rat vođen na teritoriji pobednika. Izraz se u pravilu odnosi na materijalna sredstva, a ne na poraženoj strani oduzetu teritoriju. 1

89

Razvoj univerziteta ima direktan uticaj na proces modernizacije, jer se upravo ovde prihvataju moderne tekovine Evrope, a stvara se i obrazuje i sloj visokoobrazovanih stručnjaka koji treba da povede modernizaciju. Petar Marković smatra da je razvoj univerziteta u Beogradu, bio optimalan pod datim okolnostima. Veliki doprinos razvoju dali su ruski stručnjaci emigranti, jer je na ovaj način, Beogradski univerzitet dobio vrhunske stručnjake koje bi teško mogao da obezbedi na bilo koji drugi. Zaključak Nije jednostavno odrediti koliko je proces modernizacije Beograda bio uspešan i dovršen. Pogotovo kada se zna da je u Drugom svetskom ratu u talasima bombardovanja i neprestanim unutrašnjim borbama u Jugoslaviji uništeno 36% industrije i četvrtina svih stanova i kuća, a ukupna ratna šteta bila je upola veća od one koju je pretrpela Britanija i sedam i po puta veća od sve ratne štete koju je imala Amerika. Na ovaj način se Jugoslavija vratila barem deset koraka unazad nakon Drugog svetskog rata, a videli smo da je njen proces modernizacije tek bio otpočeo. Svako društvo drugačije reaguje na modernizacijske izazove. Prelazak iz tradicije u modernost pun je protivrečnosti i odstupanja. Malo društava je u potpunosti tradicionalno ili moderno. Većina njih se kreće negde na granici između ova dva sveta, na dugotrajnom prelazu iz starog u novo. Beograd, pripada tom širokom krugu prelaznih društava. Pokušano je da se pokaže koji su to činioci važni za proces modernizacije i kako je svaki od njih zasebno podsticao ili kočio modernizaciju Beograda. Međutim, da bi se dobili definitivni odgovori na pitanje o evropeizaciji Beograda, potrebno je proučiti društvene i privredne strukture u Jugoslaviji i Balkanu kao celini.

90

PRIVREDNA MODERNIZACIJA BEOGRADA Da bismo razumeli proces privredne modernizacije, potrebno je objašnjenje i određivanje samog pojma modernizacije. U Vujaklijinom leksikonu stoji da je: „Modernizacija je preinačavanje (ili udešavanje) po najnovijem ukusu (ili načinu, shvatanju)“ Modernizacija se uobičajeno smatra za proces socijalne promene pri kome manje razvijena društva prihvataju karakteristike uobičajene kod razvijenijih društava. Od toga sledi zaključak da se modernizacija može svesti samo na preuzimanje obrazaca. Ipak, ovakav uski pogled uprošćuje složeni društveni proces. Modernizacija je u početku smatrana identičnom sa evropeizacijom. Ali, kako su Sjedinjene Američke Države i Japan počeli bivati uzor za druga društva, pojavili su se problemi u definiciji modernizacije. Pokazalo se da i vanevropske zemlje imaju sopstvene modernizacione potencijale. Stoga se problem definisanja modernizacije proširio. Kao koren ove teorije moglo bi se reći da modernizaciona teorija spada u niz teorija koje od sredine 18. veka traže nagle promene iz starog u novo koristeći univerzalne dihotomije izražene u paru moderna-tradicija. Ova dihotomija se u određenom strukturnom redu nalazi u svim modernizacionim procesima svih društava. Vrste modernizacije i privredna modernizacija Postoji puno podela modernizacije; prema genezi, prema trenutku ulaska u krug modernih privreda i po oblastima osnovnih pojava koje ona zahvata. Zadržaćemo se samo na poslednjoj podeli, Po njoj bismo imali posla sa političkom, društvenom i privrednom modernizacijom. Treba naglasiti da ova tri aspekta utiču jedan na drugi; razvijenost i složenost političkih ustanova i institucija stvara pogodan ambijent za razvoj privrede što utiče na masovno uviđanje i prihvatanje društvene modernizacije, tj. „modernog društva. To možda najbolje ilustruje rečenica iz poznatog Veberovog dela, „Privreda i društvo“: „Kao što je takozvani progres u pravcu kapitalizma, počev od srednjeg veka nedvosmisleno merilo modernizacije privrede, tako je i napredak u pravcu razvoja birokratskog činovništva isto toliko nedvosmisleno merilo modernizacije države.“ Takođe, (privredna) modernizacija donosi veliki broj novina u jedno društvo, pomoću globalnog širenja novih medija, kao što su internet, što ogromnoj masi daje uvid u drugačiji način života. Manje razvijena društva vide razvijenija kao projekciju vlastite budućnosti. Stoga čitav proces modernizacije počinje rastom društvene frustracije. Tradicionalna društva karakteriše relativni nedostatak nezadovoljstva svojim društvenim položajem. Da bi se dostigla razvijena društva, mora se razviti veća funkcionalna specijalizacija pojedinih društvenih grupa, promena opštih vrednosti od difuznih i nespecifičnih do univerzalnih i funkcionalno određenih vrednosnih obrazaca. Usled specifične prirode, privredna modernizacija je ona grana koja je najmanje podložna dilemama. Ekonomski rast je osobina modernog vremena i društva oko koje nema sumnje. Njegovi osnovni pokretači su industrijalizacija i tehničke promene, a osnovni zadaci su stalni porast proizvodnje, potrošnje, saobraćaja i spoljne trgovine. Postoje razni modeli i teorije 91

privredne modernizacije, ali jedna univerzalna crta koja se provlači kroz sve modele je tehnologija. Ona ne samo da stvara pretpostavke za privredni napredak, već je i mera ovladavanja novom tehnologijom u jednom društvu i pokazatelj modernizacije tog društva. Privredna modernizacija u međuratnoj Jugoslaviji i Beogradu Po teoriji političke modernizacije, Jugoslavija bi se u tom vremenu mogla svrstati u moderne zemlje. Međutim, njen neuspeh da sledi i na društvenom i na ekonomskom planu napredak vlasititih političkih institucija, govori drugačije. Na Jugoslaviju se može primeniti teorija parcijalne modernizacije. Društveno i privredno Jugoslavija još ne spada u krug modernih država. Postoje podeljena mišljenja o tadašnjem stepenu razvoja Jugoslavije ali činjenica je da su zemlje istočne Evrope uglavnom bile poljoprivredne, sa niskim stepenom razvoja tržišta, industrije i komunikacija. Zaleđe Beograda je zaostalo. Time dotičemo pitanje postojanja dualne ekonomije, velike razlike u razvoju Beograda i okoline, neproporcionalne urbanizacije. Ostala bitna pitanja su: da li je društvena struktura Beograda, struktura modernog društva; da li se odvijaju društveni procesi koji su karakteristični za modernizaciju; da li postoji društveno prihvatanje modernih vrednosti? Usled specifičnog položaja i Beograda i Jugoslavije u tom periodu, možemo zaključiti da je u Jugoslaviji, izuzev nekoliko gradova, privreda nije ni postojala, tj. proizvodnja se i dalje uveliko bazirala na poljoprivredi. Zadrugarski način života, niska stopa pismenosti, veliki procenat mortaliteta novorođenčadi, nerazvijena saobraćajna infrastruktura i bankarski sistem; to su samo neki od odlika koji čine modernizaciju jednog društva koje su jedva primetne u međuratnoj Jugoslaviji.

92

DRUŠTVENA POKRETLJIVOST U SRBIJI TOKOM 90-TIH Promena položaja pojedinaca i društvenih slojeva u okviru promene strukture srpskog društva, u periodu raspada socijalističkog sistema na području Srednje i Istočne Evrope, odigravala se različitim intenzitetom, pravcima i kanalima. U ovom periodu sistem u Srbiji se nalazi u stanju duboke krize i negativne tendencije se na mnogim poljima pokazuju konstantno iz godine u godinu. Strukturne novine, koje mogu predstavljati potencijal budućih promena, artikulišu akcije građanskog protesta promenljive učestalosti i intenziteta. i to su malobrojni privatni preduzetnici, koji nisu uvučeni u igru sa aktuelnom političkom oligarhijom, novi sindikati, građanski protesti, nevladina udruženja i sl. Postojala su četiri procesa koja su se trajno iskazivala u društvenom životu u Srbiji tokom devedesetih i to su: 1. formiranje novih društvenih grupa i rekonstrukcija odnosa na hijerarhijskoj društvenoj lestvici; 2. produbljivanje ekonomske krize; 3. reafirmacija tradicionalnog vrednosnog sistema; 4. istrajavanje sistematski indukovane političke samovolje. Odnosi između društvene strukture u podsistema (ekonomskog, kulturnog, političkog) su složeni i višestruko posredovani. Ti odnosi su dvosmerni i sa jedne strane, konstituisanje osnovnih društvenih klasa i artikulacija odnosa između njihovih grupnih interesa zavise od stepena privredne razvijenosti konkretnog društva, od svesti tih grupa o sopstvenim interesima, od mere razvijenosti i otvorenosti političkih institucija, kao i od ukupnog nasleđa u sferi materijalne i duhovne reprodukcije. S druge strane, način daljeg oblikovanja reprodukcije društvenog života zavisi od interesa klase na vlasti i njenog odnosa sa drugim klasama. Jedan od bitnih postupaka u definisanju društvenih slojeva i klasa i njihovih međuodnosa jeste proučavanje vertikalne društvene pokretljivosti, uzlaznog i silaznog kretanja pojedinaca i grupa kroz društvenu hijerarhiju. Pojam društvene pokretljivosti može se posmatrati kao individualne akcije usmerene ka promeni ili održanju položaja u društvenoj strukturi. Šanse za uspon pojedinaca u društvenoj hijerarhiji su određene njihovim porodičnim okvirom, mogućnošću pristupa različitim društvenim institucijama koje kanališu taj uspon, kao i aktivnostima koje pripadnici vladajuće klase preduzimaju na očuvanju svog položaja. Oblici akcije čitavog niza pojedinaca na ovom planu su identični, te se može govoriti o fluktuaciji grupa pre nego o kretanju pojedinaca. Milić – Društvena pokretljivost je svaka individualna ili grupna promena položaja u društvenoj strukturi. Erikson and Goldthorpe – Društvena pokretljivost je krucijalni, posredni proces između strukture i akcije, a položaj u strukturi je proizvod odnosa u društvenoj podeli rada.

93

Lazić – Distribucija društvenih položaja nije principijelno determinisana prirodom tehnološke strukture i individualna karijera se prema ustanovljenom društvenom sistemu postavlja akcidentalno, a reprodukcija grupa, nasuprot tome, konstitutivno, omogućuje se da se sam proces reprodukcije društvenih odnosa izmesti iz sfere materijalne proizvodnje na širi plan reprodukcije ukupnog društvenog života. Promena društvenih aktera i načina njihovog konstituisanja, kao i polja manifestacije bazičnih društvenih odnosa, ne povlači nužno za sobom nestanak nejednakosti u distribuciji resursa, kao ni potencijala sukoba suprotstavljenih interesa. U kraćem periodu naglašenih strukturnih promena izuzetno intenzivna fluktuacija pojedinaca duž hijerarhijske lestvice može da oslabi stepen aktivnosti samoreprodukcije društvenih klasa i za neko vreme šire 'otvori' granice između njih. Tako nešto se gotovo uvek dešava na dnu lestvice (reprodukcija klase seljaka u industrijskim društvima). Aktivna samoreprodukcija je uvek najjača na vrhu lestvice, nova elitna grupa naglo smeni prethodnu vladajuću klasu, ili je dolazilo do kruženja elite. U kasnoj fazi gotovo svih evropskih socijalističkih zemalja mogle su se uočiti barijere koje su izdvajale vladajuću klasu na vrhu lestvice i seljake na dnu lestvice. U socijalističkim društvima Srbije i Hrvatske videle su se jasne razlike između klase kolektivnih vlasnika, srednje klase, radništva i seljaka. Pored opšteg faktora nekonkurentnosti socijalističkog načina proizvodnje i ekonomske krize, koja je dovela do slabljenja za sistem stabilizujućeg efekta velike strukturne uzlazne pokretljivosti izazvane naglom industrijalizacijom, čitav niz specifičnih društvenih i istorijskih okolnosti profilisao je donekle drugačiji model strukturacije u kasnom socijalizmu u Jugoslaviji nego u ostalim evropskim socijalističkim društvima. Decentralizacija političkog odlučivanja i upravljanja, elementi tržišne ekonomije u privredi, naglašeniji 'menadžerski' položaj socijalističkih direktora, pluralizam u kulturnoj sferi, veći stepen samouprave u preduzećima i privatni posed u poljoprivredi doveli su i do drugačije strukturne reakcije na transformacijski izazov, u smislu da je on bio ublažen razlivanjem kroz te formirane, pluralizacijske kanale. Došlo je do toga da je sistem, koji je pospešio društvenu i ekonomsku krizu u socijalizmu, izdržao na nogama ideološki udar političkog i ekonomskog liberalizma. Konstituisan je nelegalan ekonomski sistem. Siva ekonomija je pojava koja u većoj ili manjoj meri prati svaki ekonomski sistem i samim tim je odavno privukla pažnju ekonomista i sociologa. U Srbiji je ova pojava prevazišla poziciju korektivnog efekta sistematskih disfunkcionalnosti i postala sistematski indukovana. To je začeto na naglo otvorenim mogućnostima privatizacije neizgrađenosti mehanizama regulacije i kontrole, nastaje sloj nouveau riche. To su pripadnici bivše vladajuće klase, koji su u velikoj meri zadržali svoje menadžerske ili političke funkcije, njih interes je bio da razrade veze između dva sistema, zvaničnog i sivog. Došlo je do hiperinflacije 1993. i ekonomskih sankcija UN. Nekontrolisano zarađivanje se poklopilo sa interesom dela državnog i privredno-političkog establišmenta koji je 'liturgijskom' poreskom politikom (retroaktivno oporezivanje), popunjavalo državni budžet iscrpljen nerealnim političkim ambicijama. Interesi kolektivno-vlasničke klase i klase novih privatnika susreli su se na polju nelegalnog poslovanja. Na ovaj način je početna struktura (položajna) sprega stare i 94

nove elite postala i sistematska (funkcionalna) i ceo proces transformacije povukla od modela prvobitne akumulacije ka modelu političkog kapitalizma u kojem dominiraju etatizam, autarktičnost, protekcionizam, kontrola cena, prevlast političke nad ekonomskom elitom, tradicionalizam i ksenofobičnost. Domaće firme su sve češće ostajale bez posla, zaposleni su bili sa minimalnim prihodima, a nezaposleni bez perspektive da promene svoj status. Nezaposleni, penzioneri i veliki broj formalno zaposlenih morali su izvan zvaničnog sistema da potraže sredstva za preživljavanje. Tada razvijanje nelegalnog tržišta postaje interes i ostalim slojevima. Nesankcionisanje ulične prodaje i rada na 'crno', jeftina i sve nekvalitetnija zdravstvena zaštita i nešto malo socijalne zaštite za one koji su još uvek formalno bili vezani za neka društvena preduzeća, ulog je koji je državnoj vlasti doneo prigušenje potencijalnih društvenih nemira. Veliki broj visokoobrazovanih pripadnika srednjeg sloja je svoje neslaganje ovakvim interesom koalicije iskazao tako što je rešenje potražilo u nekim drugim razvijenijim državama. Strukturni i demografski činioci su verovatno u različitom smeru uticali na opštu stopu pokretljivosti u srednjem sloju. Strukturni su izazvali gašenje i neotvaranje novih radnih mesta, a iseljavanje velikog dela srednjeg sloja je smanjivalo konkurenciju oko preostalih radnih mesta. Kod nekih je došlo do pada u individualnoj pokretljivosti tokom te emigracije, ali to je zarad dobitka u strukturnoj, misleći da će konačan ishod biti dobar po njih. Prihvatali su zaposlenje ispod svoje kvalifikacije, zarad stabilnih životnih uslova i boljeg standarda. Time su se oslabile šanse celog društva za strukturni uspon kroz modernizaciju. Postojao je mali broj onih koji su se takmičili za više ekonomske i političke moći, i preostali koji su se takmičili da održe svoj status ili bar prežive. Sve je slabiji tempo reprodukcije društvenog života i sve oštriji uslovi takmičenja. Jedan broj privatnika je spreman na takmičenje u uslovima otvorenog tržišta, jer jasno vidi kontrast između mračne perspektive sistema i mogućnosti zarade na tržištu, koje bi u fazi otvaranja i povećanja investicija raslo. Došlo je do pad privrednog ritma i potrošačkog potencijala lokalnog tržišta, što ruši strategiju preživljavanja najnižih slojeva i iz njihovih redova ostavlja u igri samo još one koji deo svojih resursa crpe sa sela i približavaju se sloju sitnih poljoprivrednika, u kulturnom smislu. Sloj urbanog, srednje i visoko obrazovanog stanovništva je već aktivno posvedočio svoj protest protiv kriminalizacije društva. Oni su prepoznali generatore krize. Individualni privid pokretljivosti stvoren paralelnim hodom kroz dve strukturacijske dimenzije, formalnu i neformalnu, odlaže grupnu akciju izazvanu realnom stagnacijom, delujući kao posredni činilac. Cena rada na neformalnom tržištu je bila viša nego na formalnom, samo zbog utajenih poreza. i radniku pripadne manji deo sume od utajenog poreza, poslodavcu je išlo više (54%). A dodatni efekat na strukturnu diferencijaciju činilo je to što se ta taj način nepravedno raspoređivala sredstva kojima bi se pokrila opšta socijalna i zdravstvena sigurnost. i time su pogođeni slojevi koji se nalaze na društvenoj margini, direktno, a budućnost većeg dela društva, indirektno. Kriza je više pogodila one koji su obrazovanje koristili kao kanal vertikalne društvene pokretljivosti, tj. većinu nezaposlenih sa visokim obrazovanjem čine oni koji su

95

potekli iz službeničkih i radničkih porodica, a većinu nezaposlenih sa srednjom školom oni koji su potekli iz radničkih i poljoprivrednih porodica. Srednji sloj- Najslabiji privatni posednici su najosetljiviji za zaoštravanje reprodukcijskih uslova, tako da njihovo slojno kretanje predstavlja parametar jačine regularnih tržišnih mehanizama. Ukrupnjavanje svojine je očekivano. i dolazi do pada uzlazne pokretljivosti u ovom, srednjem sloju, a porast silazne pokretljivosti je moguć. Postoji i kategorija samozaposlenih, koji su po materijalnom položaju najbliži sitnim preduzetnicima. Niži direktori po materijalnom položaju više odgovaraju srednjem sloju nego rukovodećem. Donji deo lestvice- Izdvojen je tzv. paraindustrijski sloj 'polutana'. To su industrijski radnici koji se redovno bave poljoprivrednom proizvodnjom. Ova društvena grupa generiše otpor svim modernizacijskim reformama. Taj sloj je formiran od KV, PKV i NKV radnika i službenika sa nižom stručnom spremom, čija domaćinstva poseduju obradivu zemlju i ostvaruju dodatne prihode od rada u poljoprivredi. Radnici nižih kvalifikacija koji rade na svojoj zemlji u najvećoj meri žive na selu i potiču iz sloja poljoprivrednika ili radnika, te veličina njihovog poseda retko prelazi 5ha. (granica koja razdvaja sitni posed od srednjeg) Ovo je grupa čija strategija preživljavanja puno zavisi od povremenih i nestabilnih prihoda. Blago uzlazno kretanje polutana je odraz reakcije na posledice degradacije celog sistema. Ranije su poljoprivrednici zauzimali viši ekonomski položaj nego radnici, vreme hiperinflacije. i prisutna je značajna razlika u materijalnom položaju između krupnih poljoprivrednika (više od 10ha), srednjih (5-10ha) i sitnih poljoprivrednika (manje od 5ha). A posedovali su i različite poljoprivredne mašine. Što se tiče sive ekonomije, jako je teško pribaviti evidenciju tih aktivnosti, posebno gde se ovaj sistem generiše u najvišim slojevima. Prisutan je konstantan porast stope ukupne pokretljivosti za generacije od 1930. do 1947, sa 30 na 60%. Period stagnacije u pokretljivosti je praćen smanjenjem tempa rasta stope izlazne pokretljivosti od poljoprivrednika ka poljoprivrednicima (samousmerenost). Ovo je najsličnije poljskom društvu, sa zakašnjenjem od oko 15 godina. A sličan trend je imala i Irska. i to su zemlje u kojima je industrijalizacija najviše zakasnela. Nakon perioda ujednačeno visoke samousmerenosti, koja je trajala sve vreme poznog socijalizma, od generacije 1947. do 1957., vladajuća klasa doživljava nagli pad samousmerenosti, verovatno kao posledica promene sastava vladajuće klase sa početkom privatizacije i demokratizacije, nastavlja da se smanjuje i sve više zatvara. Srednja klasa uspeva da očuva svoj obim pojačanom reprodukcijskom usmerenošću ka sopstvenoj hijerarhijskoj poziciji. A kod najnižeg sloja se vrlo skromno uvećavaju i obim i sampousmerenost. Pad pokretljivosti načelno znači pad i uzlazne i silazne pokretljivosti. Dete pripadnika vladajuće klase ima 8 puta veću šansu da dospe u vladajuću klasu, nego dete pripadnika srednje klase. U uslovima rudimentarne privatizacije kanal obrazovanja je još uvek prohodniji za uspon ka vrhu nego vlasnički. 96

Pozicija srednjeg stručnjačkog sloja, ovaj sloj je više okrenut ka intelektualnom preduzetništvu, stručnom ili organizacijsko-upravljačkom, nego ka svojinskom obrtu. Ukupna mobilizacijska slika u Srbiji definisana je kroz dva modela: jedan, u kome se oseća preduzetnička inicijativa i drugi, zaostao iz perioda poznog socijalizma, u kojem se poboljšanje društvenog položaja bazira na plati i odgovarajućem stepenu obrazovanja. Uz određeni društveni položaj obrazovanje povećava šansu za uspon, dok je u određenoj starosnoj dobi smanjuje. i ono je podsticajno za uzlaznu pokretljivost. Visoko obrazovanje je ključni faktor napretka, i najviše ga koriste oni koji potiču iz srednjeg sloja. Obrazovanje je izuzetno bitno za uspon, ali društveni položaj oca presudno utiče na prohodnost ovog kanala. Članstvo u nekoj od političkih stranaka koje su na vlasti kanališe uzlaznu pokretljivost. Vrh društvene letvice je otvoren za ulaz i to najviše onima koji potiču iz srednjeg sloja, a daleko manje onima čiji očevi pripadaju prelaznom nižem sloju. Neprohodnost ekonomskog kanala ka vrhu, uzrok je ekonomska kriza i nepovoljni zakonski uslovi i neobavljena privatizacija. Zaključak Opšti trend nepokretljivosti i povećane silazne pokretljivosti, prilično statična unutrašnja struktura pokretljivosti, uslovljenost i zatvorenost ili ograničenost kanala pokretljivosti je prisutno. U srpskom društvu su se odvijala dva procesa paralelno: izmena strukture privrede i njen pad. Skromni napredak u modernizaciji je bio rezervisan za sve manji broj aktivnih stanovnika Vremenom i to stagnira i borba za poboljšanje društvenog položaja pretvara se u borbu za opstanak na istoj poziciji. Niz ekonomskih aktivnosti, koje su pripadnicima srednjih i nižih slojeva izgledale kao alternativna strategija preživljavanja za većinu ili napretka za manjinu, ubrzano su vodile u istom pravcu u kojem i privredne sankcije i ekonomska neefikasnost. A one su proizvodile i sve veću distancu između društvenih slojeva. Može se struktura podeliti u 3 klase, ali se linija razdvajanja sve više pomera na vladajuće i ostale.

97

STRUKTURNE OSOBENOSTI JUGOSLOVENSKOG DRUŠTVA POČETKOM 90-TIH U Jugoslaviji se devedesetih godina prošlog veka počeo odvijati prelaz od socijalističkog režima ka liberalno-demokratskom po ugledu na Zapadne razviijene zemlje. Ovaj događaj se odvijao pod uticajem dve vrste faktora: spoljašnjih i unutrašnjih. Kada je reč o spoljašnjim faktorima, misli se na rušenje Berlinskog zida, međunacionalni rat, prodor otvorenog tržišta, privatizaciju, liberalnu ideologiju koja se širi globalizacijom, kao i na kapitalistički način privređivanja. Što se tiče unutrašnjih faktora, potrebno je spomenuti: promenu komandno-planske ekonomije na savremenu kapitalističku, pluralitet političkih partija, sam početak demokratskog uređenja ka kome je raniji period zemlje i krenuo, promenu, tj. reprodukciju elite, itd. Dakle, postsocijalistička tranzicija se može shvatiti kao multidimenzionalni proces. Kada je reč o samim elitama u postsocijalističkom društvu potrebno ih je povezati sa akumulacijom resursa jer su to dva nerazdvojna pojma. Elite deluju u skladu sa akumulacijom, dok akumulacija pretpostavlja njihovo specifično delovanje. Tu je reč o uzročno-posledičnom odnosu. U socijalističkom režimu vladajuća klasa i elita se međusobno preklapaju. Ljudi koji su se nalazili na samom vrhu države, tj. bili među pripadnicima vladajuće klase, takođe su predstavljali i elitu društva. Dakle, pripadnici vladajuće klase su vodili celopkupnu ekonomiju i politiku zemlje. Komandno-planska ekonomija je bila produktivna u tom periodu, ali je, kako se menjala situacija i socijalizam raspadao, trebalo je preći na drugačiji sistem. Međutim, rukovodioci su nastojali da zadrže sve u svojim rukama zadržavajući stare oblike reprodukcije društvene stvarnosti i tako proizveli lošu situaciju u zemlji. Vrh se decentralizovao i došlo je do duboke krize u društvu. Pošto je nastupio nov period koji nema karakteristiku vladajuće klase, glavni akter u transformaciji je imala elita. Počeo je da se primenjuje novi ekonomski sistem i tako je došlo do nastanka preduzetnika, a kako su se politika i ekonomija razdvajale, tako je došlo i do nastanka partijskih vođa. Promenio se režim što je rezultiralo velikim ekonomskim slabljenjem stanovništva. Načini ekonomskog života domaćinstava u urbanim i ruralnim okruženjima se značajno razlikuju, i u novoj situaciji ruralno stanovništvo je bilo u blagoj prednosti. Dakle, razmena selo-grad je skoro obustavljena, što je prouzrokovalo umanjenu, gotovo nepostojeću stopu urbanizacije. Ovakvo stanje je dovelo elite u poziciju da njihovo postojanje u potpunosti zavisi od reprodukcije, jer je gradska viša klasa opala u materijalnom i duhovnom smislu i stoga je bila neodgovarajuća kao kontingent za novo regrutovanje u elite. Elita koja se nalazila u takvom stanju bi trebalo da sprovede zemlju kroz tranziciju. Eliti je bilo potrebno rekonstruisanje i ponovno adaptiranje na novonastalu situaciju. Tako je Lazić naveo odlike adaptivne rekonstrukcije elita: „Pojam adaptivne rekonstrukcije podrazumeva istovremeno odvijanje nekoliko procesa, koji se tiču konstituisanja vladajućih grupa u zemljama srednje i istočne Evrope, u periodu sistematskog preobražaja: 98

1. 2. 3. 4.

raspadanje komandnog oblika društvene reprodukcije; postepeno odvajanje političke i ekonomske sfere; odvijanje ’sektorskog transfera’ elite; promena sastava elite“ (Lazić 2000:32)

Kako se u Jugoslaviji situacija pogoršavala, sastav elite se nije menjao. Osobe koje su bile na upravljačkim položajima pre nego što se socijalizam raspao, ostale su na istim tim položajima. Dakle, sastav vrhovne aparature države, donekle je ostao nepromenjen. Pošto su se politika i ekonomija postepeno razdvajale, potrebno je bilo podeliti vlast u političkom smislu i ostaviti ekonomiju po strani jer u demokratskom privređivanju, država, tj. vlast ne bi više trebalo da ima potpunu kontrolu nad tržištem. Kako je rasla nacionalistička ideologija koja je odgovarala tadašnjoj vlasti (putem nje je očuvala pobedu na izborima) tako se elita još više ustaljivala na svojim upravljačkim pozicijama u društvu. Zbog oslabljenje društvene pokretljivosti usled rata i sankcija uvedenih od strane UN, niko, osim više klase (u određenoj meri jer je i viša klasa osiromašila usled inflatornih pritisaka) nije mogao da promeni svoj položaj i dospe u vladajuću kategoriju. Kako su uslovi za egzistenciju postajali nepovoljniji tako je „korupcija prodrla u svaku poru društva – od direktora do noćnog čuvara.“ (Antonić 2004:32) Logičan sled događaja bi bio da se demokratska opozicija pobunila protiv ovakvog državnog delovanja, međutim ona je bila slaba po svojim osobinama. Fragmentirana i nedovoljno konzistentna, opozicija nije mogla da se izbori sa tadašnjim režimom dok nije došlo do samog kraja u vidu narodne revolucije 2000. godine. Društvene promene i vrednosti Spoljašnji uticaj na jugoslovensko društvo se ogledao i preko pada Berlinskog zida. To je bila radikalna društvena promena koja je označila i konačni slom socijalizma. Započete su transformacije u istočnim zemljama Evrope, ali te transformacije nisu bile iste za sve te zemlje. Na primer, u Češkoj je transformacija kao tranzicija bila koherentna i po rezultatima vrlo uspešna, dok je ona u Jugoslaviji oživela kao pseudotransformacija. Politika koja se raširila Evropom je bila liberalno-demokratskog ideološkog karaktera i ona je najviše traga ostavila na promene u vrednosno-orijentacionom sistemu. U ovakvim okolnostima, pojavila su se tri ključna problema koje je trebalo rešiti, a to su: problem mobilizacije resursa, problem koordinacije i političke participacije kolektiviteta i grupa i problem vrednosnog sistema. U to doba, društvo ili nije želelo promenu ili je postojeće norme i vrednosti nisu dozvoljavale. Demokratsko previranje je značilo i promenu kolektivne svesti kod populacije. Ta promena je bila zbunjujuća iz nekoliko razloga. Jedan od tih razloga je bilo kompletno usvajanje drugačije ideologije u odnosu na onu koja se odvijala pre devedesetih godina prošlog veka. Stanovništvo je trebalo da se promeni ka drugačije postavljenom cilju: trebalo je promeniti kompletnu ekonomiju i politiku. S druge strane, režim

99

koji je bio zastupljen u tom periodu nije dozvoljavao promenu svesti zato što bi to narušilo vladanje tadašnje elite, tj. vladajuće klase. Tadašnje odlike vrednosti dobro ilustruje sledeći spisak: „Kao najznačajniji činilac ovakvog smera procesa ističe se sledeći katalog fundamentalističkih ’pravih lojalnosti’ (u Parsonsovom smislu): 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

religijski ekskluzivizam; organicizam; politički antiinstitucionalizam; mitologizacija ’slavne’ i isključivo ’blistave’ prošlosti; obuzetost idejom ujedinjenih naroda; patrijarhalizam i autoritarnost na mikro im makro nivou društvene organizacije; solidarizam i antiproduktivizam; preferiranje autarkičnog modela društvenog i privrednog razvoja; osećanje ’izabranosti’ i ekskluzivizma.“ (Lazić 2000:177)

U ranijem periodu Jugoslavije, religija je bila svedena na minimalan nivo njene javne upotrebe. Kako se socijalizam raspadao, tako je i crkvena moć počela da jača zbog prodiranja drugačijih ideja. U teškim okolnostima koje su zadesile zemlju, ljudi su postali svesni svoje želje za jedinstvom, stoga se organicizam proširio kao ideja među populacijom . Iz ovoga je usledio politički antiinstitucionalizam kao odbojnost prema pravnoj državi i parlamentarizmu. Društvene vrednosti se teško menjao, a tadašnje stanovništvo je naviklo na jednopartijski režim gde samo jedna strana ima učešće na vlasti. Sad kako to više nije slučaj, nepoverenje prema nečemu što je nepoznato je podupirala zrela nacionalistička ideologija. Upravo zbog nacionalizma se pojavilo i „slavljenje“ junaka iz prošlosti kao i osećaj ekskluzivizma. Demokratiju je bilo teško razvijati zbog još jednog činilaca, a to je patrijarhalnost na svakom nivou društva. Iz predstavljanja ovih „pravnih lojalnosti“ (Lazić 2000:177) se zaključuje da stanovništvo najviše insistira na tradicionalizmu i nacionalističkom zamišljanju države i društva dok demokratija insistira na univerzalizmu vrednosnih sistema. Dakle, razvoj zemlje ne možemo posmatrati samo preko institucionalne blokade koja ju je zadesila, već i preko proizvoda dugotrajnog procesa transformacije koji je proizveo blokadu u „preuzimanju modernosti“. Jak etnocentrizam koji je bio zastupljen u tom periodu je prouzrokovao zatvaranje društva i mnoge probleme u spoljnim poslovima. Politička nestabilnost, ekonomska regresija, konzervativna filozofija i „nazadovanje“ na ideološkom planu, prouzrokovali su statičnost ka društvenim promenama koje su od suštinskog značaja na putu ka liberalnoj demokratiji i kapitalističkom organizovanju društva. Materijalni standard U postsocijalističkom periodu Jugoslavije se nije težilo samo ka drugačijim kulturnim vrednostima i uređenju vlasti, već i ka drugačijoj ekonomskoj strukturi. Nova struktura bi po 100

svim ekonomskim parametrima i ponašanju zajednice trebalo da podseća na strukture srednje razvijenih industrijskih zemalja. Dakle, u novonastalom okruženju obitavala je želja da se stvori industrijski moćno i pravedno društvo u socijalno-institucionalnom smislu. Aktivno stanovništvo je u novom profesionalnom sastavu počelo da se deli po svojinskim sektorima. Ovakva podela je prouzrokovalo međusektorsko pomeranje zaposlenih, kao i velike promene na polju tržišta i statusa. Usled transformacijskih promena „u periodu od 1991-1997. g. broj zaposlenih u društvenom sektoru opada sa dve trećine na tri petine aktivnih, dok se angažovanost u privatnom sektoru povećava sa 30% na 36% aktivnog stanovništva.“ (Lazić 2000:241) Dakle, rezultat usvajanja otvorenog tržišta i demokratskog upravljanja na polju ekonomije je u tome da se stanovništvo počelo kretati ka privatnom sektoru. Obzirom na lošu situaciju u zemlji, razumljivo je zašto su se preduzetnici odlučili na privatan biznis. Najuočljivije promene na ekonomskim pozicijama velikih društvenih slojeva se očitavaju u kretanju materijalnog standarda porodicama u urbanim sredinama. Rezultati istraživanja iz tog perioda pokazuju da je investiciona potrošnja rasla, dok je lična potrošnja opadala (ovo je objašnjivo iz dva razloga: hiperinflatorni pritisci koji su se desili početkom devedesetih godina su primorali stanovništvo da štede i troše sve manje na lične potrebe i rata koji je prouzrokovao velike gubitke na polju državne zarade). Iz ovoga proizilazi da su porodice bile primorane da maksimalno redukuju osnovne potrebe. Takođe, još jedna stavka je vrlo bitna da se istakne, kada je novac u pitanju, a to je kredit koji je trebalo vratiti SAD u iznosu od 80 milijardi dolara. Kako vlast nije znala na drugačiji način da reši pitanje izuzetno lošeg standarda, upravnici i direktori su slali svoje zaposlene na prinudne odmore. Tu je, takođe, bio još jedan problem: demografska kategorija stanovništva koja je bila pogođena loše preduzetim merama su bili penzioneri. Kako su ljudi sve manje penzije i plate dobijali, tako je rasla siva ekonomija. Dopunski radovi su iznosili više nego redovna plata, a država je pomagala kriminal jer je i sama učestvovala u njemu. Dakle, svi ljudi, i zaposleni, i nezaposleni, i penzioneri su usled nemaštine, morali da se bave sitnim ilegalnim poslovima kako bi ostvarili uslove neophodne za preživljavanje. jedna petina stanovništva je 1995. Godine bila siromašna u ekonomskom smislu. Najbolji opis materijalnog standarda u tom razdoblju opisuje procenat vlasništva kuća i stanova: „Vlasnici dveju ili više kuća najviše se sreću među pripadnicima više klase (43%), zatim srednje klase (35%) i prelaznog sloja (četvrtina), a najmanje su zastupljeni kod poljoprivrednika i NKV radnika (po 10%).“ (Lazić 2000:272)“ Pored ovoga još bi trebalo dodati i podatak da „prema istraživačkim podacima, polovina jugoslovenskih domaćinstava nema automobil, a 43% ima jedan, a 6% poseduje jedan ili više, što znači da u zemlji (bez Kosmeta) ima više od 1.3 miliona ovih vozila“ [Lazić 2000: 274] 101

U toku istraživanja materijalnog bogatstva stanovništva na prostoru bivše Jugoslavije, uočeno je opšte srozavanje većine domaćinstava različitog tipa i različite klasne pripadnosti na skali materijalnog položaja. Međutim, najviše je osiromašila srednja i radnička klasa što je vrlo lako i jasno zaključiti jer su na njih najviše uticali hiperinflatorni pritisci i povećana nezaposlenost (u periodu pre raspada socijalizma, najviše ljudi je bilo zaposleno u administrativnim službama, a radnici su bili zaposleni u državnim fabrikama). Pored njih, i gradska domaćinstva koja nisu imala svoju zemlju za obrađivanje ili prostor za samoproizvodnju hrane je takođe teško pogođena. Ukupno sagledano društveni sektor privrede je skoro sasvim bio opustošen. Društvena pokretljivost Uz proces formiranja otvorenog tržišta, ukombinovan je i proces formiranja novih društvenih grupa i rekonstrukcija odnosa na hijerarhijskoj lestvici. Međutim, produbljivanje ekonomske krize, ponovne afirmacije tradicionalizma i istrajavanje u tome da se praktikuje politička samovolja, doveli su do toga da se stvori atmosfera dvosmernog uticaja između društvene strukture i (pod)sistema . Većina onih koji su u datom periodu bili nezaposleni sa visokim obrazovanjem jesu iz službeničkih i radničkih porodica, dok su nezaposleni sa srednjim obrazovanjem bili oni iz radničkih i poljoprivrednih porodica. Ovo pokazuje da je srednja klasa najviše opala po pitanju nezaposlenosti. Usled takvih okolnosti pojavile su se nove kategorije a to su samozaposlenje i sitni preduzetnici. Međutim, nije samo srednja klasa bila u problemu, već je isto tako i klasa PKV, KV i NKV radnika, tj. niža klasa bila u očajnom položaju. Prosečan radnik na selu je imao svega 5ha za obradu. U takvom okruženju se razvila klasa „polutana“ koju bismo mogli opisati kao gornji niži sloj populacije. Po svojim karakteristikama su bili bliži poljoprivrednicima nego manuelnim radnicima. Da bi se bolje razumela društvena pokretljivost, potrebno je pogledati klasnu klasifikaciju iz tog perioda: „7 klasa“ su formirane na sledeći način: 1. uslužna klasa: stručnjaci, rukovodioci, direktori; 2. rutinski nemanuelni radnici: zaposleni na rutinskim nemanuelnim poslovima u administraciji i trgovini; 3. sitna buržoazija: mali posednici, zanatlije; 4. farmeri: krupni i sitni poljoprivrednici sa sopstvenim posedom i drugi samozaposleni u primarnoj proizvodnji; 5. kvalifikovani radnici: niži tehničari, poslovođe u manuelnim delatnostima; 6. nekvalifikovani radnici, ali ne u poljoprivredi; 7. poljoprivredni radnici i ostali radnici u primarnoj proizvodnji.“ (Lazić 2000:308-309) Nakon podele, potrebno je ući u samu srž problema pokretljivosti u postsocijalističkom periodu. Stagnacija u napredovanju zemlje ka kapitalizmu je prouzrokovala poremećaje u 102

izlaznoj pokretljivosti poljoprivrednika ka poljoprivrednicima. Drugi poremećaj se očitava u porastu samousmerenosti vladajuće i srednje klase. Dakle, pojedinci iz niže klase nisu mogli da prelaze u više klase. Slična situacija je i sa srednjom klasom. Individue su teško mogle da se „domognu“ statusa u višoj klasi jer se viša klasa sama iz sebe reprodukuje. Kanal obrazovanja kao jedan od najvažnijih merila za prohodnost među klasama je posebno vredan pomena. Istraživanja na tom polju pokazuju da je on bio mnogo bitniji nego vlasnički za prelaz iz srednje i prelazne klase u višu. Iako se inteligencija formirala kao društvena grupa i srednji stručnjački sloj je mogao da se razvija u poželjnom smeru, loša materijalna situacija nije dozvolila intelektualcima da obezbede sebi bolji društveni status. Preduzetnici su bili u nešto povoljnijem položaju jer su sami ostvarivali svoju zaradu, dok su intelektualci i stručnjaci zavisili od državnog budžetu koji je tada beležio veliki deficit. Pored obrazovanja same individue, odlučujući faktor i prelaženju iz niže klase u višu je bilo vrlo značajno i obrazovanje njenog porekla. Na primer, ako je otac imao srednje ili niže obrazovanje, za individuu će biti teže da pristupi gornjem sloju pošto po toj odrednici ona pripada nižem. Ali, ako je otac imao visoko obrazovanje i nalazio se u srednjoj klasi ili onoj prelaznoj između srednje i više, individua je imala malo više šansi da dospe do vrha. i na kraju, treba dodati da najveću šansu da se dođe do samog vrha hijerarhijske lestvice imaju oni koji su članovi vladajuće političke partije. Članstvom u partiji se mogao obezbediti prelaz jer je država kontrolisala svaki aspekt društva i zapošljavala je pojedince samo sa svoje stranačke liste.

103

TEORIJSKI OKVIR ZA KLASNO SLOJNU STRATIFIKACIJU I DIFERENCIJACIJU SRPSKOG DRUŠTVA TOKOM 90-TIH (Mladen Lazić) Kao teorijski okvir za klasno-slojnu stratifikaciju i diferencijaciju srpskog društva tokom devedesetih devedesetih godina prošlog veka može da nam posluži vertikalna dimenzija društvene pokretljivosti koja u središte interesovanja stavlja materijalni položaj, društvenu moć i društveni ugled. Drugim rečima, klasno-slojna stratifikacija i diferencijacija je određena materijalno, ideološki i kadrovski. Kao empirijske pokazatelje za klasno-slojnu stratifikaciju i diferencijaciju srpskog društva tokom devedesetih godina trebamo da sagledamo statističke podatke. Statistički podaci koji će nam dati dublji uvid u vezi materijalne dimenzije su sledeći: prihodi aktera (zarada, prosečna plata), ušteđevina (blokirana u to doba), stambeni položaj aktera (kuće i stanovi), zemljoposed, druga materijalna dobra koja su vlasništvo aktera (npr. vozila), oprema domaćinstva, pa čak i način provođenja godišnjeg odmora, vid zaposlenja. Statistički podaci koji će nam dati dublji uvid u vezi ideološke dimenzije relativno prema društvenim grupama su sledeći: poželjnost rasta udela privatnog sektora u ekonomiji, viđenje stranačke borbe kao uzroka krize, prihvatljivost određenog pravca društvene promene. Sledeće društvene grupe su uzete u obzir u analizi Mladena Lazića: rukovodioci, preduzetnici, stručnjaci, službenici, radnici, poljoprivrednici. Statistički podaci koji će nam dati dublji uvid u vezi kadrovske dimenzije su sledeći: društveno poreklo preduzetničke elite i društveno poreklo pripadnika političke elite. 1. Vertikalna dimenzija ( materijalno, ideološki, kadrovski) 2. Podaci za materijalnu dimenziju: prihodi, ušteđevina, stambeni položaj, zemljoposed, materijalna dobra, oprema domaćinstva, način godišnjeg provođenja 3. Podaci za ideološke dimenzije: poželjnost rasta privatnog sektora, stranačka borba kao uzrok krize, prihvatljivost pravca društvene promene. 4. Podaci za kadrovske dimenzije: društveno poreklo preduzetničke elite, društveno poreklo pripadnika političke elite 5. Grupe: preduzetnici, službenici, radnici, poljoprivrednici

104

OSNOVNA OBELEŽJA STRATIFIKACIJSKOG MODELA JUGOSLOVENSKOG DRUŠTVA TOKOM DEVEDESETIH Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (skraćeno SFRJ) je bivša jugoslovenska država koja je postojala od kraja Drugog svetskog rata, sve dok se nije raspala tokom građanskog rata početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Ona je bila socijalistička država koja je obuhvatala teritorije današnjih nezavisnih država Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije i Crne Gore. SFRJ je bila zemlja "samoupravnog socijalizma", sa jednopartijskim delegatskim sistemom predstavljanja, planskom privredom i specifičnim sistemom tzv. Radničkog samoupravljanja. Jugoslavija se kao država raspala, teritorija koju kontroliše sadašnja hrvatska država je znatno sužena, a njen nacionalni sastav je suštinski poremećen. Srbi će u (novoj) Republici Hrvatskoj predstavljati marginalnu grupu, brojčano i po položaju. Nacije i društvene privilegije Poznato je da povezanost etniciteta i stratifikacije predstavlja relativno trajnu društvenoistorijsku datost. Od inoplemenskog zasnivanja ropstva do privilegija rimskih građana unutar imperije, od Normana u srednjovekovnoj Engleskoj do hitlerovskog samobmanizma o urođenom inferiornom sluganstvu slovenskih naroda, etnička osobina predstavljala je jednu od osovina na kojoj se gradila stratifikacijska piramida. Slučajnost rođenja nadograđivana je strukturisanim nejednakostima- Ni liberalni principi modernog kapitalizma nisu u potpunosti prekinuli stvarnu vezu između društevene hijerarhije i etniciteta. Principijelna mogućnost individue da se srazmerno prema svojim mogućnostima, uspinje po društvenoj lestvici (odnosno pada niz nju) faktički se izražava kao nejednaka šansa pripadnika različitih etničkih grupa da zauzmu više društvene položaje. Upravo je tipična zemlja modernog liberalizma, SAD, karakterističan primer te „nedoslednosti“. Trajna klasna nejednakost samo je najdrastičniji vid ove osnove stratifikovanja. Za grupu koja bi se poslednja doseljavala bili su rezervisani statusno najniži poslovi, a prethodno prispela grupa bi se uzdigla stepenicu više. Tako belci anglosaksonskog porekla i protestantske vere, danas još uvek predstavljaju jezgro najpovlašćenijeg sloja američkog društva. Rusija koja je želela da ukloni svaki oblik društvene nejednakosti, nije uklonila onu najprimitivniju-etničku. Rusi kao nacija imali su povlašćen i vladajući položaj u SSSR-u. Zaista, imanentan centralistički karakter socijalističkog sistema može, u višenacionalnoj državi, trajno predstavljati jedan od preduslova etničke neravnopravnosti. Jugoslovenska varijanta ovog sistema počela je da se izgrađuje u uslovima koji su imali više zajedničkih elemenata sa sovjetskim. U međuratnoj Jugoslaviji je dominacija dinastije Karađorđević i srpskih građanskih partija osiguravala privilegovan položaj u političkoj sferi nekim slojevima srpske nacije. Srbi su zatim činili većinu u partizanskom pokretu, a iz njega se regrutovala vladajuća grupacija novog sistema. Približno 1/3 Jugoslovena u Hrvatskoj bila je hrvatskog etničkog porekla, 1/3 srpskog, a 1/3 poticala je iz mešovitih brakova. Nije bilo sistematske povezanosti između klasne 105

diferencijacije i nacionalne pripadnosti u Hrvatskoj krajem osamdesetih. Nešto veća učestalost Srba na nižim položajima (seljaštva i NKV radništva) može se tumačiti istorijskim i situacionim činiocima (jpošto su bili manjina u Hrvatskoj). U gradovima su razlike između pripadnika različitih nacija bile minimalne, dok su u selima rasle. Nešto lošiji materijalni položaj Srba tesno je povezan sa činjenicom da su oni živeli u manje razvijenijim opštinama, sa pretežno poljoprivrednim stanovništvom. Stoga imali su i niže obrazovanje. Razlike u društvenom položaju Hrvata i Srba u Hrvatskoj, pre izbijanja rata bile su male. Ali one su ipak postojale i išle u korist Hrvata. Nacionalnost i međugeneracijska pokretljivost Zauzimanje društvenih položaja odvija se putem izvesnih kanala kojima se kretanje pripadnika grupa može strukturalno kontrolisati. TI kanali mogu biti vlasništvo, obrazovanje, pripadnost određenoj naciji. Hijerahijski položaj moze biti nasleđen i rođenjem (sin poloprivrednika će isto se baviti poljoprivredom, itd.). Napuštanje poljoprivrede predstavlja razlog zbog kojeg se Srbi pojavljuju kao češće uzlazno pokretni od Hrvata. Taj proces kao da je nagoveštavao postizanje statusnog uravanoteženja za pripadnike ove dve nacije u Hrvatskoj. To je bio period deagrarizacije/industralizacije. Očigledno je da se najveći broj međunacinalnih razlika u pokretljivosti odnosio na „osoblje zaštite“. To je bila stepenica za društvenu promociju Hrvata iz sloja poljoprivrednika. A kod Srba je olakšan prelaz potomcima NKV radnika u KV radnike, milicionere, čuvare, itd. Među stručnjacima Hrvatima došlo je do neočkivane situacije da im potomci padnu na službenike/tehničare. Najverovatnije to je posledica rasta nezaposlenosti na stručnjačkim položajima. Još jednom se potvrđuje odsustvo de/privilegovanosti jedne od te dve nacije unutar socijalističkog sistema. Unutargrupacijska pokretljivost Društveni položaj pojedinaca je u najvećoj meri bio određen njegovim klasnim poreklom,a vrlo je malo uticala (u Hrvatskoj do početka 1990.) nacionalna pripadnost. Ipak, nasleđivanje očevog položaja predstavlja u socijalističkom društvu samo dominatnu tendenciju, a ne i sudbinsku određenost. Uzlazno/silazno kretanje po stratifikacijskoj piramidi zavisi u izvesnom stepenu i od induvidualnih postignuća. Društvena otvorenost se može pratiti osim na međugeneracijskom planu, kao i unutargeneracijska pokretljivost. Tek svaki osmi pojedinac imao je priliku da poboljša svoj položaj u društvenoj hijerarhiji, ali je zato skoro svako mogao biti siguran da neće nazadovati (što upozorava na veliku neelastičnost društva). Osnovna činjenica u vezi sa unutargrupacijskom pokretljivošću u Hrvatskoj bila je izrazita fiksiranost za početne društvene položaje. Tek svaki deseti pripadnik srpske nacije u Hrvatskoj tokom svoje radne karijere nazadovao je unutar hijerarhije društvenih položaja, pa ipak i to je bilo dvostruko češće nego kod pripadnika hrvatske nacije ili onih koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Osnovni principi uzlazne pokretljivosti identični su za pripadnike obe nacije: nju su određivali klasni mehanizmi, a nacionalnost je bila sporedna. Stabilnost položaja bila je dominantna , a za pripadnike obe nacije sudbinska. NKV radnici prelazili su u kvalifikovane, ali ne zbog obrazovanja već zbog dugog staža. Usled porasti univerzitetskog obrazovanja, mnogi 106

službenici prešli su u stručnjake. Za NKV bilo je izraženo i statusno nazadovanje. U Hrvatskoj nije se sprovodila politika nacionalne neravnopravnosti. To se najbolje vidi na samoj kolektivno-vlasničkoj klasi u kojoj je stroga kadrovska kontrola vršena i prema nacionalnom kriteriju nema praktično nikakve razlike u obrascima pokretljivosti. Ako se kod većine drugih slojeva zapaža izvesna (statistički beznačajna) prednost Hrvata, pokazuje se kako je ona pre svega bila toliko mala, da se ni u kom slučaju ne može govoriti o sistematskim oblicima diskriminacije. Ustanovljena odstupanja od apsolutne ravnopravnosti, u korist većinskog naroda, sasvim su logične u uslovima u kojima je nacionalno obeležje zadržalo (kao što su potonji događaji na užasavajući način potvrdili) svoju izuzetnu društvenu važnost. Sistemska regulacija je, međutim, tim odstupanjima očigledno bila postavila dosta čvrste granice. Osnovni kanali pokretljivosti Utvrđen je značaj tri kanala vertikalne pokretljivosti u socijalističkom društvu u Hrvatskoj: obrazovanja (školske spreme), članstva u Savezu Komunista i obavljanja funkcija u društvenopolitičkim organizacijama, državnim aparatima te samoupravnim organima u preduzećima. Jasno je da je školska sprema najstabilniji kanal za društveni uspon. Standardizacija i formalizacija znanja, potvrđene školskim diplomama, neophodni su pratioci industrijske organizacije proizvodnje i odgovarajućeg birokratskog uređenja celokupnog društva. Tip i nivo škole u znatnoj meri su postali označivači hijerarhijskog položaja u društvenoj strukturi. Mada sama diploma nije dovoljna za zauzimanje određenog statusa. Ali osobe sa univerzitetskim diplomama imaju veće šanse. Kod posednika diploma određenog nivoa pokazuje se snažna tendencija višegeneracijske samoreprodukcije; njihovo potomstvo ima znatno veće šanse da i samo stekne analogna školska svedočanstva, pa tako i pretpostavku da zadrži odgovarajući status. Kod mladih Hrvata i Srba kategorija „bez škole“ iščezava (dok je kod starijih Srba ona još uvek bila značajna). i kod kategorije „osmogodišnja škola“ potpuno su se bili ujednačili pripadnici ove dve nacije. Srbi su sticali i univerzitetsku prednost u odnosu na ranije zaostajanje. Ukratko, menjanje ekonomske strukture i širenje školske mreže podizali su formalno-školski obrazovni nivo stanovništva u Hrvatskoj, a delovanje sistematskih činilaca osiguravalo je postepeno ujednačavanje položaja pripadnika dve nacije. Očigledno nepovoljnije raniji obrazovni status Srba, pre svega na najnižim nivoima školskog sistema, postepeno se popravljao. „Obrazovna strategija“ društvene pokretljivosti koju su ranije nešto izrazitije koristili Hrvati , sve su više (ravnopravnije) bili usvajali i Srbi. Članstvo u SK nije kao što se to najčešće tvrdilo, predstavljalo dovoljan uslov za stvaranje privilegija. SK je u svom formalnom organizacijskom obliku bio jedan od osnovnih činilaca društvene integracije, zato je insistirao na regrutovanju članova po celoj hijerarhijskoj piramidi društva. U stratifikacijskoj perspektivi, međutim, vladajuća “partija“ se delila na „užu“ i „širu“ pri čemu je prva uživala sve društvene prednosti, a druga je po pravilu služila kao plašt, koji je to pokrivao. Ali, upravo na području vertikalne pokretljivosti članovi SK su zadobijali značajno preimućstvo. Istraživanjem iz 1984. godine je utvrđeno da je njihova šansa za uspon bila veća od šanse nečlanova. Razlog za tu prednost: pristupanje organizaciji značilo je aktivan i javni čin

107

društvenog konformisanja, potvrdu lojalnosti vladajućem poretku. Članstvo u SK predstavljalo je važniji kanal što je hijerarhijski položaj bio viši; Srbi u Hrvatskoj su bili znatno češće članovi u SK nego Hrvati. Takva orijentacija je logična. Ona je istorijski srazmerna širem učešću Srba u partizanskom pokretu koji je bio nerazdvojno povezan sa komunističkom partijom. Zbog početnog deficita u formalno-školskom sistemu, usmeravanje Srba na alternativni-partijskikanal bilo je nužno za postizanje stratifikacijske jednakosti. Naravno, uspon nacionalnih stranaka na vlast na celokupnom južnoslovenskom prostoru znači da ovaj kanal pokretljivosti može igrati diskriminatorsku ulogu. Treći kanal je bio naročito značajan za direktan uspon radnika u krug političkih rukovodilaca. Prema istraživanju iz 1984., unutra radnih organizacija neke funkcije (samoupravne, partijske, sindikalne, itd.) obavljalo je 24,5 % Hrvata i 29,0 % Srba. Izvan radnih organizacija, neprofesionalne političke funkcije vršilo je 12,4 % Hrvata i 16,0 % Srba. Najzad, bilo kakve funkcije obavljalo je 30, 0 % Hrvata i 34,0 % Srba. Srbi su se dakle nešto češće usmeravali prema ovom kanalu pokretljivosti, ali su razlike bile male. S obzirom na njihovu raniju slabiju zastupljenost unutar posredničke klase, a u uslovima relativno ravnomernog pristupa kolektivno-vlasničkoj klasi pripadnicima dve najbrojnije nacionalnosti, orijentacija Srba na alternativne kanale uspona bila je nužna. U tom smislu svakako je postojala tesna povezanost između članstva u Savezu Komunista i samoupravnih odnosno političkih funkcija. U korišćenju tih kanala postojale su relativno male razlike s obzirom na nacionalnu pripadnost. Hrvati su nešto ranije češće obrazovni program, a Srbi partijsko-funkcijski kanal. U okviru socijalističkog poretka sprovođena je proklamovana politika nacionalne ravnopravnosti i to putem planske regulacije („kadrovske“ reforme) unutar viših društvenih slojeva, a eliminacijom „nacionalnih kriterija“ na nižim hijerarhijskim nivoima. Ali početni uslovi u kojima je ta politika sprovedena nije bila jednaka za pripadnike različitih nacija. Hrvati su „nasledili“ u proseku viši stepen obrazovanja, a Srbi su bili čvršće povezani s partizanskim pokretom, Komunističkom partijom, itd. Te početne razlike vremenom su izgubile značaj. Srbi su uglavnom nadoknadili obrazovno zaostajanje, a obrazovanje je postalo dominantan kanal uzlazne mobilnosti. Stavovi u međunacionalnim odnosima Raspad socijalističkog sistema najdrastičnije je obeležen krvavim međunacionalnim ratom u koji je stanovništvo uvučeno izuzetno brzo i na najširoj osnovi. Pokretačku ulogu u sukobu odigrale su grupacije koje su se borile za preraspodelu društvene moći. Važnu ulogu u tome su imali mobilizatorski slojevi, jedan od najvažnijih argumenata je upravo „nacionalna neravnopravnost“. Iako je zapravo bilo prevladavajuće nezadovoljstvo zbog loših materijalnih položaja i ekonomske krize. Etnocentrizam je predstavljao manjinsku pojavu i pri tom je bio više karakterističan za Hrvate nego za Srbe. Vladalo je i nepoverenje između dve nacije. Pojava vođa sa nacionalnim zastavama bila je dovoljna da izvede nacionalne konflikte iz latencije u krvavu stvarnost.

108

TEORIJSKI MODELI OBJASNJENJA DRUŠTVENE PROMENE U JUGOSLOVENSKOM DRUŠTVU U radu Slobodana Cvejića koji počinje na 293. strani knjige „Račji hod” nalazim sledeće pojmovno, teorijsko i metodološko određenje društvene pokretljivosti u Srbiji devedesetih. Društvena pokretljivost se na iskustvenoj ravni prepoznaje u sumi individualnih akcija usmerenih ka promeni ili održanju položaja u društvenoj strukturi. Ipak, zbog brojnosti determinišućih faktora, u analizi društvene pokretljivosti se može govoriti i o fluktuaciji grupa, pre nego o kretanju pojedinaca. Realistički pristup je sledeći: - Društvena pokretljivost je svaka individualna ili grupna promena položaja u društvenoj strukturi. U tumačenju rezultata je preporučljivo otići dalje od realističkog pristupa ka određenju po kojem se društvena pokretljivost vidi kao krucijalni posredni proces između strukture i akcije, a položaj u strukturi kao proizvod odnosa u društvenoj podeli rada (Erikson i Goldthorpe). (Postoji i jedna definicija Lazića na 295. strani, predugačka za skriptu). Ovakav pristup omogućuje strukturnu analizu i onih društava kod kojih su stagnacija i retardacionalizacija dovele do jačanja osobina predindustrijskih i paraindustrijskih društava (kao u Srbiji). Značajan udeo sivog sektora u ekonomiji devedesetih nameće potrebu za širom analizom i obuhvatanjem paralelnih sistema društvene reprodukcije. Klasifikacija zanimanja i njihovo poređenje nam može poslužiti za analizu, jer u sebi već sadrži nekoliko dimenzija slojnog diferenciranja. Metodi podataka i strategija pristupa: 1. Osnovni uzorci i uporedivi poduzroci – Služi za prikazivanje aktuelne slike društvene pokretljivosti u društvenoj strukturi sa dinamičkim osvrtom na promene vezane za određeni vremenski period, ima slabost što ne koristi longitudinalno istraživanje, nego ankete 2. Uporedni okvir – Analizira međugeneracijsku pokretljivost između klasa, ima cilj da ustanovi trend pokretljivosti Model društvene pokretljivosti srbijanskog društva u međunarodnom uporednom okviru (iz knjige) sadrži: ukupnu pokretljivost i izlaznu pokretljivost, ukupnu nepokretljivost i relativnu samousmerenost tri klase (uslužne, radničke, seljačke), stopu samousmerenosti tri klase (apsolutno i relativno u odnosu na ukupnu nepokretljivost), ukupnu pokretljivost i samousmerenost poljoprivrednika, kao relevantne godine uzete su 1989. i 1997. Model pokretljivosti u dualnom strukturiranju sadrži: opšti trend pokretljivosti, stopu samousmerenosti tri klase, ukupnu nepokretljivost Model unutrašnje strukture (ne)pokretljivosti: metodološki počiva na količinama šansi poznatim i kao količnik unakrsnih proizvoda i koristi koeficijente pokretljivosti Uzima se u obzir i mogućnost uspona kroz društvenu hijerarhiju.

109

JUGOSLOVENSKO DRUŠTVO KAO DRUŠTVO U TRANZICIJI Tranzicija ili transformacija Kraj 80-ih i početak 90-ih godina obeležila je reč tranzicija. Označavala je nepokolebljivu veru u pravolinijsko i brzo, naglo, uključivanje društva, iz socijalizma, u liberalizam. Drugačije rečeno, tranzicija je „šok terapija“. Nakon čega dolazi do zamene termina „tranzicija“ terminom „transformacija“ kao „mekšom“ varijantom neoevolucionizma, jer tranzicija nije bila uspešna. Transformacija predstavlja skup društvenih promena koje nisu nagle, već uključuju teze o alternativnim pravcima razvoja. Za sinhronijski orijentisan veći deo društvenih nauka, protok vremena sve više udaljava „polaznu“ socijalističku tačku u sve manje važnu predistoriju. Vremensko udaljavanje potiskuje zajedničke elemente društava sve više u pozadinu, čineći od socijalističkog perioda u njihovoj prošlosti sve kraći odsek njihovog ukupnog istorijskog razvitka. Zemlje se sve više individualizuju, sve više na značaju dobijaju novi/stari oblici grupisanja i proces globalizacije rastvara sve „predistorijske“ partikularizme. Dolazi do širenja Evropske unije na istok. Prvih pet kandidata moralo je da zadovolji društvenoekonomski-politički kriterijum za prijem, što predstavlja različite puteve transformacije. Kod pet kandidata bio je očigledan napor da se izgrade savremeni kapitalistički institucionalni obrasci u svim važnijim društvenim podsistemima. Lista za prijem u Uniju je proširena na veliki broj zemalja, i ostala je otvorena, što je prvenstveno bilo motivisano političkim razlozima, morala se obećati nagrada kako bi se zadržao ili podstakao prozapadni kurs u tranzicijski sporijim zemljama, i preuredila mogućnost njihovog ponovnog okretanja prema Istoku, zbog ekonomskih i potencijalnih socijalnih poteškoća. Dok je Kina, kao ogromna po veličini zemlje i broju stanovnika, preostala socijalistička barijera globalizacije. Srpsko društvo kao društvo u tranziciji Na uslove društvene promene i društvene stagnacije devedesetih godina u Srbiji je, osim tranzicije kao procesa koji se odvio u svim bivšim socijalističkim zemljama, uveliko uticala i politička komponenta. U Srbiji više nema komandno-planskog sistema društvenih odnosa. Vladao je potpuni haos na planu svojinskih odnosa (novouvedena državna svojina, zaostala društvena svojina, neograničeno lično upravljanje monopolističkim firmama i privatno vlasništvo u njihovim polu tajnim firmama) i u okviru političke sfere (brojne stranke, ne zna se koje su režimske, prorežimske, kriptorežimske, paraopozicione, opozicione ili nepostojeće). Postojeće stanje se ne može podvesti ni pod pojmove tržišne privrede i demokratskog političkog sistema. Sistem društvenih odnosa u Srbiji bi se teško mogao svrstati i među „prelazne oblike“ iz poretka diktature nad potrebama u poredak zadovoljavanja potreba.

110

Stranačka pluralizacija, krajem 80-ih, je predstavljala ključan korak prema ukidanju političkog monopola. Započeta privatizacija vlasništva i stvaranje legalnih pretpostavki za rast samoniklog privatnog sektora su uklonili institucionalne potporne stubove komandne privrede. Početkom 90-ih se Srbija našla u predvorju tranzicije, kaskajući iza drugih. Već 1993. uočljivo je da se odvija ubrzana degeneracija procesa promena, i Mladen Lazić to naziva „Razaranje društva“. „Nije samo privatizacija zaustavljena, nego su sprezanja političke vlasti i neformalnih centara društvene moći , s jedne strane, državne, privatne i ilegalno akumulisane imovine, s druge strane, uz paralizu pravnog sistema, dovele do nekroze celokupnog sistema proizvodnje i raspodele.“ („Račji hod“, str. 10) Problemi u politici zbog neuspeha da se na izborima obavi prva demokratska smena vlasti i zbog razdvajanja institucionalnog sistema od sistema donošenja odluka, politički odnosi su sve manje transparentni, a putevi promene sve neizvesniji. Vlada konfuzija u stručnim krugovima oko imenovanja tipa političke vlasti. Koristi se sintagma „zamrznuta transformacija“, to je faza ukrućivanja, koja pokreće proces ubrzane degeneracije. Srbija se ne može uzeti kako modelski primer neuspešne tranzicije. Često se ukazivalo na sličnosti transformacijsko-degenerativnih procesa u Srbiji i Rusiji, u pogledu lične vlasti, parlamentarne fasade, isprepletanosti države i kriminala, kao i kriminalizacije ekonomije itd. Velika je razlika između te dve zemlje u pogledu veličine, što se odnosi na teritoriju, stanovništvo i resurse, ali postoji razlika i na međunarodnom planu što se tiče nejednakog tretmana, od strane Zapada, vezano za kosovske i čečenske situacije. Činioci koji su doveli do degenerativnog toka društva, tj. društvenih promena, mogu biti spoljašnje i unutrašnje prirode. Delovanje okruženja se pojavljuje u vidu složene, interaktivne celine pojedinačnih država i različitih međunarodnih organizacija čiji su članovi te države. To delovanje je motivisano aktuelnim razlozima kao potrebi za demonstracijom sile i potvrdi NATO kredibiliteta, kao i „humanitarne“ intervencije da bi se zadovoljila očekivanja javnog mnjenja kako bi se naglasila dominacija SAD. Pored aktuelnih, motivisano je i istorijskim razlozima koji se odnose na podsticaje raspada SFRJ, ruske orijentacije na Srbiju, britansko oslanjanje na SAD itd. Postojala je strategija spoljašnje izolacije Srbije iz političke i ekonomske svetske cirkulacije robe, novca, ljudi, ideja i svega drugog, koja je značajno uticala na degenerativni tok unutrašnjih društvenih promena. Prvi impuls za izolacističku politiku nije došao spolja, već iznutra, iz koridora domaće vlasti Miloševića da bi se učvrstio režim. Uvođenje sankcija nije počelo od Srbije, niti se tu završava, što pokazuje da SAD i uopšte spoljni činilac ima autonomnu ulogu. Na političkom planu, strategijom isključivanja, umanjen je uticah međunarodnih činilaca (institucija, normi i sl.) na ponašanje režima na unutrašnjem i delimično spoljašnjem planu, tako se odmoglo opoziciji. Na primer, izbacivanje iz OEBS onemogućivalo je spoljašnju kontrolu izbora u tako olakšalo krađu glasova i druge manipulacije, što je ojačalo režim.

111

Na ekonomskom planu sankcije su ugrozile funkcionisanje privrednog sistema i umanjile mogućnost njegove transformacije, jer je nemoguće je izvesti efikasnu privatizaciju industrijskog sektora i bankarskog sistema bez stranog kapitala. U socijalnoj sferi postojala je strategija nediskriminativnog kolektivnog kažnjavanja stanovništva, koja je rušila sve oblike normalnog života, činila široke osiromašene društvene slojeve zavisnijim od regulativno/redistributivne uloge države i time indirektno jačala postojeću vlast. Vladajuće stranke su imale najsnažnija uporišta u ekonomski najugroženijim slojevima. Unutar kulturnog podsistema strategija demonizacije Srbije je proizvela efekat unutrašnjeg „zbijanja redova“ čije je središte predstavljala postojeća vlast, postojala je tvrdnja da bi nas svako unutrašnje deljenje činilo slabijim i ranjivijim. O društvenim promenama u Srbiji Krajem 1997. postalo je jasno da će se degenerativno zamrzavanje postsocijalističke transformacije u zemlji produžiti na neodređeno vreme. Postojao je pokušaj šireg dijahronijskog ispitivanja čiji je cilj bio da se omogući kompleksnije sagledavanje dinamičnog neuspeha transformacije društva u Srbiji, i da se nagoveste elementi koji su doveli do neuspeha. Bilo je važno pokušati sagledati, iz različitih uglova, na kojim osnovama je počeo, i po kakvim obrascima se odvijao, ovaj račji hod srpskog društva tokom 90-ih godina. U procesu transformacije (post)socijalističkog društva, prema M. Laziću, ključni akteri procesa promene su elite, jer specifičan oblik reprodukcije socijalističkog društva nije omogućavao formiranje alternativnog načina proizvodnje društvenog života, pa tako ni jezgra klase koja bi bila njegov nosilac. Da bismo razumeli neuspeh transformacije u Srbiji treba posmatrati način delovanja elita (formiranje, interesi, mobilizacija stanovništva). S. Antonić nastoji da pokaže kako središnju ulogu u ključnim zbivanjima na ovom prostoru je imao personalni činilac, predstavljen likom i delom Slobodana Miloševića. S. Gredelj analitičku prednost daje strukturama, socijalnim, ekonomskim i primarno vrednosnim, formiranim tokom istorijskog trajanja. Kao kolektivni akteri društvenog delovanja, blokiranja postsocijalističkog preobražaja, pojavljuju se strukturalno utemeljeni kolektiviteti. Proces razaranja društva u Jugoslaviji je rezultat interesno uslovljenog nastojanja vladajuće društvene grupe da iskoristi specifičan sticaj istorijskih okolnosti kako bi uspešnije, za sebe, konvertovala raniji, socijalistički, ekonomsko/političko/kulturni monopol u nove forme resursa, primerenije globalizujućem hodu kapitala. Postavlja se pitanje da li je došlo do cirkulacije ili reprodukcije elite. Dok bi teza o adaptivnoj rekonstrukciji elite ukazala da su izgradnja novog tipa društvenih odnosa i stvaranje nove elite jedinstven proces. Stvarajući nove strukture, elita menja uslove svoje vlastite reprodukcije, njen kadrovski sastav ne pripada lancu uzroka promena nego lancu posledica. Proces rekonstrukcije elite, tokom 90-ih u Srbiji, dokumentuje se uz pomoć prikupljenih istraživačkih podataka, na planu materijalnog položaja, političe vlasti i ideologije. 112

Po S. Antoniću deterministički prioritet između struktura i delatnika zavisi od konkretnog spleta istorijskih okolnosti. Akteri odnose prevagu nad strukturama 90-ih godina. Poredak u Srbiji je uslovljen delovanjem elite, a unutar nje ključnu ulogu ima Slobodan Milošević. i Srbija raspolaže zadovoljavajućim bazičnim društvenim pretpostavkama demokratskog poretka. Ona poseduje odgovarajući nivo industrijalizacije, pismenosti stanovništva itd. i ne zaostaje za uspešnijim transformacijskim državama po ne/demokratskoj tradiciji. Ne razlikuje se značajnije od tih država s obzirom na političku kulturu, stepen učešća u politici itd. Srbiju izdvaja tip političke vlasti gde je partijska i državna aparatura podređena jednom čoveku ( transformacija iz „cezarističkog „oblika u „sultanistički“). S. Gredelj vraća težište istraživanja na strukture. Pokušava da prikaže veze između tzv. tvrdih svojstava društva (nivo privrednog razvoja), oblika društvene organizovanosti (političkog sistema) i mekih činilaca (ideologija, političke kulture i sl.), i to u dužem vremenskom periodu. Nastoji da da odgovor na pitanje da li je srpsko društvo otvoreno prema modernosti ili je u osnovi segmentirano i fundamentalističko. Ističe da Srbija nikada nije uspela da „tvrde“ činioce dovede do oblika u kojem bi oni predstavljali autonomne pokretače privrednog rasta i društvenog razvoja. Politički, uvek je bilo aktera koji su radili u korist modernizacijskih procesa, i na drugoj strani, tradicionalistički usmerenih grupacija, koji su obično odnosili prevagu. Jugoslavija nije uspela da stvori ni stabilnu političku kulturu, ni skladno društvo, komunistička Jugoslavija nije bila u stanju da savlada segmentaciju društva, Prilike u Srbiji 90-ih i kasnije više pogoduju rastu tradicionalističkih vrednosnih orijentacija, nego opadanju istih. D. Mrkšić analizira društvene posledice neuspeha u tekstu o promenama materijalnog standarda stanovništva u Srbiji. Dolazi do masovnog osiromašivanja stanovništva, što je praćeno uvećanjem materijalnih nejednakosti između društvenih grupa i promenom položaja pojedinih grupa na hijerarhijskoj lestvici materijalnog statusa. Vrh te lestvice svedoči o rastu diferencijacije, a na dnu se događa homogenizacija. Položaj različitih kategorija manuelnih radnika se ujednačava u siromaštvu, a približavaju im se i rutinski službenici, položaj seljaka se popravlja, održavaju se nešto bolje stojeći stručnjaci, i daleko iznad pojavljuje se novi sloj bogatih. S. Cvejić ističe da u zemlji vlada zatvorenost strukture i posebno je naglašena pri vrhu društvene hijerarhije. Pojavljuje se tendencija formiranja dvoklasnog modela društva (vladajući i ostali). M. Arandarenko se posvetio ekonomskim aspektima postsocijalističke transformacije. i on govori o četiri modela transformacije, prvi polazi od pojma periferijalizacije, drugi od olsonijanskog koncepta grupa za pritisak, treći od ideje o političko-privrednim ciklusima i četvrti od stanovišta o političkom kapitalizmu. On ispituje karakteristike srpske privrede tokom 90-ih. Nastoji da odredi koje grupacije pružaju otpor društvenim promenama, a koje su promoteri. Prisutne su male, visoko organizovane i motivisane vladajuće grupe koje nastoje da održe status quo, nasuprot atomizovanoj i dezorganizovanoj većini stanovništva.

113

Društvena svest srpskog društva devedesetih godina U kriznim periodima, zbog institucionalne blokade, kada institucije ne vrše svoju funkciju, dolazi do stagnacije i obično se javlja pojedinac sa rešenjem problema, to je tzv. harizmatska vlast. Ta osoba pokušava da obavi sve ono što institucija nije mogla. Ali postoji rizik da preovlada lični interes. U srpskom društvu je to bio Slobodan Milošević. Pojam političkog kapitalizma u sociološki diskurs uveo je Veber u nastojanju da opiše privredne sisteme koje su zasnovani na iskorišćavanju ekonomski iracionalnih, politički kreiranih monopola u najrazličitijim vidovima tržišne privrede, što je bio prisutan obrazac u Srbiji tih godina. Društvenu svest većinskog dela srpskog društva karakteriše statičnost, a ne otvorenost ka promenama. Prisutna je i odbojnost prema univerzalizaciji vrednosnog sistema, kao i jak etnocentrizam. Nema kritičnosti prema sopstvenoj istorijskoj prošlosti, već se posmatra mitološki. Javlja se preopterećenost spoljnom slobodom (nacionalnost) i znatna indiferentnost prema unutrašnjoj slobodi (demokratiji). Civilno polje je nerazvijeno i razdrobljeno, nasuprot jakim militarističkim impulsima. Društvo je većinski opredeljeno za (zavisnu) sigurnost koja se pretpostavlja emancipaciji (autoritetu). Preovlađuje pasivni državni klijentizam naspram lične inicijativnosti i vlastite brige za ekonomsku dobrobit. Prisutna je i odbojnost prema socijalnom i političkom raslojavanju. Zaključak Proces tranzicije u Srbije je zakasneo. Nije se odvio u potpunosti tokom 90-ih već se nastavio i početkom ovog veka. Uslovi društvene promene i društvene stagnacije, u to vreme, u Srbiji su: 1. pad industrijske proizvodnje i kolaps gigantskih preduzeća tranzicije/transformacije); 2. pad životnog standarda (većim delom posledica rata); 3. blokirana ili usporena tranzicija (posledica političkih činilaca); 4. porast nezaposlenosti i osiromašenje većine stanovništva; 5. periferizacija privrede i društva kao posledica ratnog stanja.

(posledica

Činioci koji su doveli do degenerativnog toka društva, tj. društvenih promena, mogu biti spoljašnje i unutrašnje prirode. Postojala je strategija spoljašnje izolacije Srbije iz političke i ekonomske svetske cirkulacije robe, novca, ljudi, ideja i svega drugog, koja je značajno uticala na tok unutrašnjih društvenih promena. Spoljašnje delovanje predstavlja samo katalizator koji je podsticao denerativnu usmerenost spleta unutrašnjih činilaca. i činioci se mogu klasifikovati na istorijske i sistematske, odnosno na političke, ekonomske, socijalne i kulturne. Svi navedeni razlozi stvorili su pogodno tlo za siromaštvo i društvenu nejednakost, tako da se devedesete mogu okarakterisati kao izgubljena decenija za jugoslovensko/srpsko društvo. 114

VREDNOSNE ORIJENTACIJE I DRUSTVENA PROMENA U TRANZICIJI SRPSKOG DRUSTVA Napuštanje, urušavanje, dezintegracija, slom, propast i druge oznake za pojavu koja je simbolički vezana za rušenje Berlinskog zida izazvale su plimu neumesnog socijalnog optimizma i niz konceptualnih inovacija. Pomenuti socijalni optimizam je proizilazio iz rasprostranjenog wishful thinking, bez obzira na činjenicu da se većina ljudi u bivšim socijalističkim zemljama nije otvoreno i organizovana izjasnila o uspostavljanju novog društvenog reda stvari. Prethodna dugotrajna strukturalna kriza i permanentno pogoršavanje kvaliteta života većine ljudi zaista su u početku izazivali masovni interes za radikalne promene. Postepeno je raslo i nezadovoljstvo i razočarenje običnih ljudi onim sto se činilo u sferi političke modernizacije, koja je trebalo da bude osnovni zamajac promena. Skup zamagljenih ciljeva ,sredstava i procesa željene društvene promene konačno je sublimiran pod pojam tranzicije. Ovaj pojam je izvesno vreme imao status aksioma potpuno potiskujući objašnjenje radikalnih društvenih promena u srednjoj i istočnoj Evropi, zasnovano na konceptima alternative, odnosno transformacije. Pojam tranzicije se uglavnom upotrebljavao kao postulat koji ne zahteva definisanje i čiji se sadržaj jednostavno podrazumevao. Na osnovu dosadašnjeg toka zbivanja u zemljama moguće je izvesti tipologiju dosega informacija zemalja bivšeg socijalističkog društvenog sistema. Prvom tipu bi pripadale zemlje u većoj ili manjoj meri ostvarene koherentne transformacije kao tranzicije u kojima je uvođenje liberalno-demokratskog političkog modela usklađeno sa razvojem tržišne privrede. (Češka, Slovenija, Mađarska i Poljska) Drugi tip obuhvata zemlje nekoherentne transformacije. Obuhvata zemlje gde je tok promena i vremenski i strukturalno znatno neravnomerniji. (Litvanija, Latvija, Estonija, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Makedonija) U treći tip bi spadale zemlje pseudotransformacije. U ovim zemljama se prethodni politički i društveni poredak dobrim delom raspao ali je taj raspad inicirao patološke i patogene socijalne promene. (Rusija, Albanija, Hrvatska, Jugoslavija) Četvrti tip predstavljaju zemlje aktivne protiv transformacije koje obuhvataju evidentne gubitnike tranzicije, nespremne i nevoljne i za političku i za ekonomsku transformaciju. (Ukrajina, Belorusija, Kazahstan, Azerbejdžan) Za svako moderno ili modernizirajuće društvo, stvaranje sposobnosti društva da kontinuirano apsorbuje strukturne promene odnosi se na rešavanje tri ključna problema. Prvi problem se odnosi na mobilizaciju resursa, drugi na mogućnost integracije novih jedinica sistema i članova društva, a treći se odnosi na vrednosni sistem.

115

Srpsko društvo predstavlja dobar primer talasanja procesa fragmentacije i de-fragmentacije koje je najtransparentnije moguće pratiti kroz promene u temeljnijim vrednostima i vrednosnim orijentacijama. Prodore modernizacijinih uticaja pratila je žilava borba duboko ukorenjenog tradicionalizma protiv tendencija ka modernizaciji društva i države. Za početak ovog razmatranja paradigmatične su političke borbe u Srbiji koja se nakon ostvarenja državne nezavisnosti našla pred rešavanjem gorućih problema uspostavljanja društvene kompleksnosti. Radilo se o konfliktu različitih varijanti 3 osnovna elementa: 1. prenošenje u sopstvenu sredinu tuđih modela razvoja na sto potpuniji i uspešniji način; 2. pronalaženje samosvojnog modernizacijskog puta, zahvaljujući kome će se ostvariti napredak uz očuvanje sopstvenih autohtonih kvaliteta; 3. potpuno odbijanje mogućnosti ili opravdanosti bilo kakvih promena i insistiranje na kontinuitetu sa sopstvenom tradicijom, čime se jedino može garantovati opstanak zajednice. Prva faza političke modernizacije u Srbiji je ipak bitno obeležena delovanjem liberala. Najplastičniji primer tenzija između političkog i ekonomskog liberalizma jesu argumenti koji su u srpskom parlamentu suprotstavljani tokom rasprave između naprednjaka i radikala oko izgradnje prve železničke pruge u Srbiji. Rasplamsavanje političkog života donelo je jednu veoma bitnu pozitivnu posledicuuspostavljanje pune slobode štampe i političke javnosti kao vaznu deonicu na putu modernizacije, demokratizacije, evropeizacije i promena u vrednosnom sistemu. Ovaj period je po mišljenju D. Stojanović doneo vazne promene. Prvo, Srbija se tokom njega značajno politički decentralizovala. Drugo, pojavile su se i one novine u kojima se vise vodi računa o vestima nego idejama Struktura privrede bila je izuzetno anahrona. Na selu od zemljoradnje živelo preko 80% stanovništva. Socijalna struktura se sporo menjala. Obrazovna zaostalost bila velika i teritorijalno neujednačena. U ovakvoj ukupnoj konstelaciji stanja i odnosa u drustvu,2 najkrupnija problema sa kojima se suočila novostvorena država-agrarno i nacionalno pitanje – ne samo da nisu rešena već su tokom 2 decenije još vise zaoštrena. U međuratnom periodu se tek začinjalo građansko društvo prema evropskim uzorima. Po mnogim svojim dimenzijama ono je bilo bitno malograđansko. Kao jedno od bitnih obeležja duhovne klime Kraljevine SHS isticao se klerikalizam različitih konfesija kojima je duhovni prostor bio duboko impregniran iako je crkva značajno bila odvojena od države. Klerikalizam je način mišljenja i iz njega proizilaze delovanje koje se zasniva na sledećim prikrivenim diferencijacijama : 1. jednačenje hrišćanstva sa određenim narodom, odnosno naroda sa hrišćanstvom – bez unutrašnje razlike i ostatka; 2. pokušaji namere prisvajanja sveukupnog duhovnog života i civilnih institucija; 3. identifikovanje crkve kao hrišćanske zajednice s crkvom kao institucijom; 116

4. jednačenje prava svestenika da govore ljudima o hrišćanskoj veri s pravom da govore o politici. Brojna istraživanja sprovedena naročito na omladinskoj populaciji pokazivala su znatno prihvatanje vladajućih ideoloških obrazaca kao obrazaca modernosti uz značajne promene u društvenoj svesti u pravcu potiskivanja klasične tradicionalnosti. Četiri glavne ideologije prisutne u tadašnjem jugoslovenskom društvu koje imaju svoju psihološku realnost su: 1. tradicionalizam koji uključuje tradicionalističku orijentaciju kao centralnu osu okupljanja ostalih, a ostale su individualizam, religioznost, zatvorenost, nehumanitarizam, nesamupravna, nematerijalna orijentacija kao i orijentacija na privatno vlasništvo i egalitarizam. 2. liberalizam koji se sastoji od sl. orijentacija: otvorenost ka svetu,neegalitarizma,individualizma,religioznosti,nehumanitarizma,materijalne nesamoupravne i orijentacije na privatnu svojinu 3. etatizam koji cine nesamoupravna orijentacija verovatno kao centralna osa, nehumanitarizam, zatvorenost od sveta, nematerijalna orijentacija, egalitarizam, kolektivizam, nereligioznost, modernizam i orijentacija na državnu svojinu 4. samoupravni humanizam koji bi trebalo da uključuje centralne orijentacije: samoupravu i humanitarističku, modernizam, kolektivizam i nereligioznost, orijentaciju na društvenu svojinu, otvorenost ka svetu, materijalnu i neegalitarnu orijentaciju Prema V. Goatiju u događajima 1989-1990 u centralnoj i istočnoj Evropi uobičajeno se razlikuju dve etape: ukidanje diktature i uspostavljanje demokratije. Prva faza se označava kao tranzicija ka demokratiji i traje od kraha starog režima pa do održavanja prvih slobodnih izbora. Nakon ove sledi faza stabilizacije. Potreba za sigurnošću, strahovi i brige, otuda veća sklonost ka zaštiti još moćne države verovatno su značajan razlog za opadanje prihvatljivosti modernističke vrednosne orijentacije u srpskom društvu tokom protekle decenije. Ako se može prihvatiti tumačenje da je opadanje modernizma delom u vezi i sa neizvesnošću koju donose promene, ne treba prenebregnuti delovanje izrazito konzervativnih filozofema koje su raspredali brojni prognozirani nacionalni ideolozi. Sudeći prema rezultatima brojnih istraživanja, društvenu svest većinskog dela sprskog društva devedesetih karakteriše: 1. 2. 3. 4.

vise statičnosti nego otvorenosti ka promenama, sto je obeležje tradicionalizma; odbojnost ka univerzalizaciji vrednosnog sistema; jak etnocentrizam; znatna odbojnost prema Drugom (različitosti),dakle zatvorenost; 117

5. nekritičnost prema sopstvenoj istorijskoj prošlosti; 6. prožetost jakom autoritarnošću; 7. preopterećenost spoljnom slobodom i indiferentnost prema unutrašnjoj slobodi; 8. nerazvijenost i razdrobljenost civilnog polja; 9. ekonomski anahrona orijentacija na kontrolisanu oskudicu i strategije preživljavanja; 10. odbojnost prema socijalnom političkom raslojavanju. Uporno odolevanje makar i započinjanju procesa transformacije srpskog društva može se posmatrati ne samo kao institucionalna blokada već znatno vise kao efekat procesa dugog trajanja u vidu političke kulture koja se pokazuje kao sustinski parohijalna i neparticipativna. Otuda se u Srbiji može očekivati još dug period laviranja između modela odbacivanja modernizacije i ograničenog reformizma.

118

RAZLOZI RASPADA SOCIJALIZMA Uvod Socijalizam čine širok skup političkih i ekonomskih doktrina, od kojih se većina odnosi na političke pokrete čiji je cilj da sprovedu te doktrine u praksu. Ti pokreti zamišljaju i zagovaraju sistem društvene organizacije u kojem su vlasništvo i raspodela dobiti od proizvodnje podređena društvenoj kontroli. Kao ekonomski sistem, socijalizam se često veže za državno i kolektivno vlasništvo medija za proizvodnju, a time i samih krajnjih proizvoda. Takva kontrola može biti direktna, odnosno preko raznih modela kolektiva radnika, ili može biti i indirektna, odnosno preko uticaja državnih organa vlasti. Od 19-tog veka, socijalisti su uopšteno zagovarali, a u mnogim društvima, kasnije početkom i polovinom 20-tog veka konkretno sproveli u praksu, kompletnu nacionalizaciju prirodnih resursa i tehnologija za proizvodnju radi dostizanja svojih ciljeva. Drugi su predlagali selektivnu nacionalizaciju osnovnih industrijskih grana u okviru mešanog ekonomskog sistema. Treći su opet bili pristalice tržišnog socijalizma, gde društvena kontrola vlasništva postoji u okviru tržišne ekonomije i privatnog vlasništva. Socijalizam kao politička doktrina Socijalizam nije postao politička doktrina sve do ranog XIX veka kada se razvio kao reakcija na pojavu industrijskog kapitalizma. Osnovni elementi socijalizma su: zajednica, bratstvo, društvena jednakost, društvena klasa, zajednička svojina. Osnovna razlika između građanskih i socijalističkih društava upravo se sastoji u tome što u socijalizmu ova dva principa - jednakost i sloboda – moraju ići zajedno, što kvalitativno menja i sam smisao slobode. Jedna od ključnih ideoloških okosnica socijalističkih društava, jeste ideja socijalne pravde (društvene jednakosti). Ta programska ideja u empirijskoj istoriji socijalizma stalno se suočava s stratifikacionim i klasnim tendencijama unutar tih društava. Socijalistička ideologija u svojoj osnovi ima ideju socijalne i političkim jednakosti, koja će se ostvariti ukidanjem privatnog vlasništva. Politička jednakost ostvarena u liberalnodemokratskim porecima nastoji se dopuniti socijalistima još važnijom društvenom jednakošću. Socijalisti nastoje koncept političke jednakosti preneti i u društvenu sferu. Radnička klasa stoga ima istorijski zadatak stvaranja budućeg besklasnog društva, a njezini su interesi proglašeni interesima celog čovečanstva. Naglašava se rad kao osnova ljudske egzistencije, „čovek je čovekom po radu“ te se traži „pravedna raspodela“ dobara prema radu. Rad se smatra izvorom društvenog života a plodovi rada se distribuiraju neposredno mimo tržišta u pravednoj razmjeni na osnovu individualnih potreba. Nestala je podela na siromašne i bogate, vladajuće i podređene, svi su slobodni, bez klasa i razlika. Od razvoja do stagnacije

119

Uslovi nastanka jednog sistema odnosa se razlikuju od uslova njegove reprodukcije. Već se moglo zapaziti da su pretpostavke koje su omogućile uspostavljanje socijalističkog načina proizvodnje bile međusobno protivrečne. Visoko centralizovana moderna industrija stajala je nasuprot dominantne poljoprivredne proizvodnje i slabog društva. Brza industrijalizacija činila je pretpostavku za društveni/državni opstanak s obzirom na spoljašnju ugroženost a istovremeno je predstavljala sredstvo izgradnje samog novog oblika društvenih odnosa te celokupnog načina proizvodnje. Socijalizam je shvaćen kao alternativni model industrijalizacije, pogodan za zaostala društva zbog sposobnosti da centralizovanim mehanizmima mobiliše raspoložive resurse u meri u kojoj se to klasičnim (tržišnim) sredstvima ne bi moglo (tom brzinom) učiniti. Početni period društveno-ekonomskog rasta u socijalizmu predstavlja etapu u kojoj se tek uspostavljaju pretpostavke za sistemsku reprodukciju. Centralizovana kontrola nad resursima omogućila je da se maksimalan deo društvenog proizvoda uvek ponovo reinvestira. Struktura tih investicija bila je jednostavna i proračunljiva. Jedan deo radne snage je bio mobilisan prinudom, dok je drugi deo, barem izvesno vreme, bio radno motivisan prihvatajući legitimacijski obrazac “izgradnje besklasnog društva”. Kolektivno-vlasnička klasa organizovana je kao strogo centralizovana hijerarhija. S obzirom na apsolutnost te hijerarhije u njoj se nije mogla učvrstiti striktna podela rada, u tom smislu što su na višim nivoima bile donošene odluke opštijeg, a na nižim nivoima odluke konkretnijeg karaktera. Celokupna društvena reprodukcija odvija se kao rezultat komandno-planskih aktivnosti klase, što znači da nijedna njena sfera nema automatske samoregulatore. Svaki proces unutar podsistema mora se intencionalno kontrolisati i svaki se put mora ponovo tražiti pomirenje između parcijalnih i opštih klasnih interesa. Tako se kontinuirano proizvodi mogućnost za nametanje parcijalnih interesa kao opštih, pa se celina klasne egzistencije trajno dovodi u pitanje. Iz ova dva izvora – odnosa kolektivno-vlasničke klase prema društvu i prirode unutarklasnih odnosa – proističe iracionalno delovanje vladajuće klase u socijalizmu koje je i osnovi činilac sloma te društvene formacije. U modernoj ekonomiji, koja predstavlja visoko-integrisan sistem, ne može postojati jednostrana sektorska zavisnost. Stalno zaostajanje nekih sektora (proizvodnje potrošnih dobara i usluga) vodilo je sve izraženijem opštem padu produktivnosti, tehničkoj inertnosti i najzad opštoj stagnaciji. Apatično stanovništvo je neproduktivna masa. Ekonomsko zaostajanje slabi spoljašnju odbrambenu moć sistema tj. odluke o strukturi ekonomskog rasta, koje su učvršćivale dominaciju vladajuće grupacije u socijalizmu, istovremeno se potkopavale same društvene temelje na kojima je sistem počivao. Samo se uslovno može reći da je, u socijalizmu, usporavanje rasta, pa zatim stagnacija, rezultat opadanja upravno/proizvodne efikasnosti u okolnostima povećanja kompleksnosti modernog društva. Efikasnost se u socijalizmu definiše bitno drugačije nego u kapitalizmu. Sistem odnosa 120

se uspešno reprodukuje i bez rasta, on tu nije imanentan, već ga kapitalističko okruženje spolja nameće. Nastojanje da mu se dodeli centralno mesto u organizaciji društvene reprodukcije (zbog ugroženosti sistema spolja i iznutra) završava saznanjem da je nemoguće izdvojiti kriterijume koji bi oslobodili delovanje “čiste „ekonomske racionalnosti (da li je preduzeće profitabilno ne može se odrediti u uslovima kad se nijedan faktor ne konstituiše po principima tržišta). Pokušaj podržavanja kapitalističkih ekonomsko-organizacijskih elemenata odmah se sudara sa principima reprodukcije socijalističkih društava – samostalna preduzeća izmiču kontroli komandno-planskog aparata, izbor uprave prema menadžerskim sposobnostima rastače pravila imenovanja na položaje prema odanosti hijerarhiji i sl. Zato su proklamovane “tržišne reforme” u socijalizmu bile radikalne na verbalnom nivou, a u praksi su one teško započinjale, odmah se kolebale i naglo bivale napuštene. Raspad socijalističkog sistema Društveni sistemi se, uopšteno govoreći, raspadaju na dva načina. U jednom slučaju se, unutar starog sistema, postepeno formira grupacija koja razvija strukturalne pretpostavke za uspostavljanje novog oblika društvene organizacije. Kada takav razvoj (koji istovremeno potkopava postojeći tip vladajućih odnosa) dostigne tačku na kojoj se novi sistem može reprodukovati na vlastitim osnovama, oblikujuća grupa staje na čelo opšte društvene akcije koja ukida stare forme odnosa i uspostavlja nove. U drugom slučaju se dezintegracija vladajućih odnosa ne odvija kao rezultat stvaranja novih društvenih formi unutar starih, već se oni raspadaju na osnovu vlastitih unutrašnjih kontradikcija (pri čemu spoljašnji činioci tu igraju ulogu). Rezultat tog procesa je dugi period u kojem društvo nema jasno definisanu strukturu i karakterišu ga produžene stagnacijske, pa i regresivne tendencije. Očigledno je da socijalizam sledi ovaj drugi tok. Njegova komandna organizacija je obuhvatala totalitet produkcijskog procesa, onemogućavajući nove oblikujuće grupacije (npr. privatnopreduzetničkog sloja, kao i sistemsko izgrađivanje alternativnih modela društva u kulturi itd.). Pa ipak, kriza koja je zahvatila osnovne reprodukcijske elemente sistema (dugotrajna ekonomska stagnacija, delegitimacija itd.) dovela je u pitanje njegov dalji opstanak. Ona je stvorila uslove za masovnu pobunu stanovništva, koje je, u odsustvu nove oblikujuće grupacije, artikulisana u okviru temeljnih vrednosti postojeće – alternativnog konkurentskog – kapitalističkog poretka. Suočena sa dugotrajnom ekonomskom stagnacijom i sve akutnijom krizom, kolektivnovlasnička klasa je pokušala da primeni već isprobani recept ograničene decentralizacije (delegirajući deo komandnih ovlašćenja nižim hijerarhijskim nivoima). Rešenje se, kao ni ranije, nije pokazalo delotvornim, a dubina krize je naglasila njegov antisistemski karakter. Videvši mogućnost povratka na ranije odnose, vrh klase pokušava da reformu zaokruži komplementarnim doziranjem liberalizacije (a usled pritiska spolja i dodatnim otvaranjem 121

prema Zapadu). Ako je prvi korak potkopao jedinstvenu klasnu organizaciju (strogo hijerarhijski sistem ovlašćenja), drugi je razorio njenu legitimaciju. Ekonomska kriza se tada mogla razviti u društveno-političku. Kolektivno-vlasnička grupacija, koja je po svom ustrojstvu bila nedovoljno homogena, sada se pod pritiskom društva jednostavno rastočila. Granice koje razdvajaju reforme jednog sistema od procesa njegove destrukcije bile su pređene. Mase na ulici zahtevaju, 70 godina nakon socijalističke revolucije, da im sistem garantuje iste one slobode i prava u meri u kojoj oni postoje u razvijenim kapitalističkim zemljama. Socijalizam i kapitalizam Jasno je da se raspad socijalističkih društava mora posmatrati kao specifični istorijski proces. U najopštijem smislu, strukturalne pretpostavke tog sistema su homologne kapitalističkim (industrijsko društvo). Reč je dakle o alternativnim oblicima, stoga izgleda sasvim logično da se taj raspad dovrši uspostavljanjem odnosa zasnovanih na proizvodnji kapitala. Kao komandno i totalizujuće društvo, socijalizam nije bio samo bitno različit od kapitalizma (kao načina proizvodnje) nego je onemogućavao da se održe/zametnu makar i rudimentarne forme moderne tržišne privrede. Osnovni činilac promene – grupa koja je nosilac kapitala ovde nije bila prisutna. Kriza sistema je bila rezultat međusobno povezanih činilaca, pre svega sistema kojem (privredni) rast nije bio imanentan, već spolja nametnut. Iscrpeo je resurse na kojima se taj rast do tada zasnivao: jeftine sirovine, sektorski transfer radne snage, inostrane zajmove, ideološku mobilizaciju itd. Potrebe stanovništva (na civilizacijski dostignutom nivou razvoja), koje su ranije bile marginalno zadovoljavane, sada su se pokazale kao potisnute ispod granice tolerancije. Ekonomska stagnacija i relativno osiromašenje potkopale su legitimnost sistema, pri čemu su se njegovi totalizacijski elementi pred većinom stanovništva razobličili kao totalitarni. Konkurentski kapitalistički sistem je sada mogao nesmetano da predstavi svoj ekonomski i politički poredak ne samo kao istorijski superioran nego i kao konačno istorijsko rešenje – model za prevazilaženje posrnulog društvenog oblika bio je dat. Zapad i socijalizam Odnos Zapada prema socijalističkim društvima počivao je na dva temelja. Prvi je predstavljala realno konkurentska (alternativna) priroda novog sistema koja je ugrožavala sam kapitalistički način proizvodnje društvenog života. U drugom periodu, međutim, stvarni značaj ima samo drugi temelj – činjenica da su socijalistička društva zbog svog ustrojstva bila zatvorena za širenje kapitala. Nesumnjiv je, dakle, interes kapitala da socijalističke zemlje “otvori” tako što će u njima osigurati pretpostavke za svoje oplođenje. Ono što je kapitalu potrebno je mogućnost investiranja i izvlačenja profita, neograničene kupovine (sirovina i sl.) i prodaje (skupljih gotovih proizvoda), povoljnog korišćenja jeftine radne snage, kao i sigurnost uloženih sredstava. Ekstenzivno uklanjanje kontrole države (sa izuzetkom pravne zaštite vlasništva) stvara najpovoljnije uslove za izvlačenje ekstraprofita kapitalima “centralnih” zemalja 122

(“konkurentske” – tj. minimalne nadnice, slabi sindikati, mali porezi, niski troškovi zaštite životne sredine i sl.). Naime, ono sto se u tim zemljama može očekivati je drastična socijalna diferencijacija i visoka nezaposlenost, uz nizak opšti nivo životnog standarda (u poređenju sa Zapadnim društvima). Zaključak Pošto je ideološki monopol jedne partije (komunista) doveo do zloupotrebe državne vlasti (“partijska država”) koja se pretvorila u sredstvo nametanja interesa manjine koja vlada (i ne polaže račune nikome van svog zatvorenog kruga), većini kojom se vlada proklamuje se politički pluralizam sa više partija koje se prema demokratskim pravilima igre (pod jednakim uslovima, u fer okruženju) bore za poverenje građana, na osnovu kojeg jedino mogu doći na vlast i sa koje moraju odstupiti ukoliko to poverenje izgube. Ako se sistem organizuje na ovaj način višestranačke parlamentarne demokratije onda se može sprovesti podela vlasti na relativno nezavisne zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, na taj način ostvarujući funkcionalnu pravnu državu kao preduslov za funkcionisanje tržišne privrede. Istorijski se potvrdilo da su tržište, privatna svojina i preduzetnički interes, pored svih ograničenja i nedostataka, najefikasniji pokretači privrednih aktivnosti u najvećem delu privrede i po mnogo čemu racionalniji od komandno-planskog socijalističkog modela. Funkcionisanje novog sistema zahteva radikalne promene socijalističkih društava, u smislu oživljavanja i institucionalizovanja glavnih poluga klasične građanske demokratije koje su se potvrdile kao najracionalniji mehanizmi društveno ekonomskog prosperiteta, razvoja političkih i ljudskih sloboda i prava i njihova najsigurnija garancija. U prvi plan se ističe korenita promena političkog i privrednog podsistema prema načelima i iskustvima razvijenih građanski društava, za kojima su socijalistička društva oduvek zaostajala, da bi se to zaostajanje poslednjih decenija dodatno uvećalo. Sve manjkavosti ekonomskog i političkog sistema socijalističkih društava došle su do izražaja i dovele do njegovog konačnog sloma.

123

MARKS DINAMIKA DRUŠTVENOG RAZVOJA PREMA MARKSU Klase su po mišljenju marksista odlučujući faktor društvene dinamike. Antagonizam koji vlada između klasa predstavlja jednu trajnu tenziju koja se pre ili kasnije pretvara u otvoren društveni sukob – revoluciju. Ovaj sukob rezultira rušenjem čitavog društvenog poretka i nastankom novog društva koje istorijski sledi. Dakle, po marksizmu je klasna podela društva mehanizam koji omogućava ukupan društveni progres. Podela društva na klase je tako nužna kao što je po mišljenju marksista nužno da jednog trenutka u istoriji dođe do ukidanja klasa čime se ostvaruje ideal društvene jednakosti. Moglo se očekivati da se unutar marksizma razvije najkompleksnija teorija društvenog razvoja koja bi bila dovoljno heuristički plodna za istraživanje i objašnjavanje raznolikih oblika promena kapitalističkih društava 19. i 20. veka. Klasna borba u društvu je u svari glavni pokretač društvenog razvoja. Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Moderno društvo koje je proizašlo iz propasti feudalnog društva, nije ukinulo klasne suprotnosti. Postoje dve velike klase – BURŽOAZIJA i PROLETERIJAT. Dolazi do ubrzavanja revolucije pomoću odličnog tržišta, kolonijalizacije, trgovine. Od manufakture (podela rada u pojedinačnim radionicama) sledi moderna krupna industrija koja stvara svetsko tržište. Razvijanje buržoazije i uvećanje kapitala praćeno je političkim napretkom. Buržoazija je razorila sve idilične feudalne i patrijarhalne odnose između ljudi, ostavila je goli interes, dostojanstvo je pretvorila u prometnu vrednost, dolazi do SUROVE EKSPLOATACIJE. Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji, stvara svoj svet po sopstvenom liku, uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Industrija više ne prerađuje domaće sirovine već sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasti. Dolazi do epidemije prekomerne proizvodnje. Društvo ima suviše civilizacija, suviše sredstava za život, industrije trgovine, proizvodne snage dovode buržoasko društvo u nered. Ona savladava krizu uništavanjem mase proizvodnih snaga, osvajanjem novih tržišta, eksploatacijom starih. Stvara moderne radnike – proletere i njihov rad uvećava kapital. Radnik postaje prost dodatak mašini, troškovi rada su minimalni. *Klase – odlučujući faktor društvene dinamike. Klasna podela omogućava ukupan društveni progres. Ukidanje klasa- ideal društvene jednakosti. Klasna borba je glavni pokretač društvenog razvoja.

124

ODNOS EKONOMSKE OSNOVE I DRUŠTVENE NADGRADNJE KOD MARKSA Društvo Marksovog vremena bio je kapitalizam i to u svom liberalnom obliku. On se proučavanjem ovog društva na osnovama svojih teorijskih shvatanja bavio čitavog života. U društvenoj teoriji postoji slaganje da je upravo Marks najbolje objasnio društvene odnose koji vladaju u ovom društvenom obliku. On je na osnovu analize liberalnog kapitalizma ukazao na proces u kome ekonomska struktura društva predstavlja osnov na kome se izgrađuje čitavo društvo. Tako je formulisan jedan veoma važan i danas aktuelan princip u sociologiji – princip ekonomskog determinizma. Ekonomski odnosi u društvu se u marksizmu nazivaju terminima: proizvodne snage i proizvodni odnosi. Oni predstavljaju društvenu bazu. Pravno- politička struktura i oblici društvene svesti predstavljaju društvenu nadgradnju. Opisujući oblike društvene svesti, Marks je govorio o sledećim oblicima: ideologija, nauka, religija, umetnost, moral – jednom rečju kultura. Ovaj prikaz predstavlja i platformu za analizu društva. On nam govori da ukoliko želimo da objasnimo jedno društvo, treba da analiziramo ekonomsku strukturu društva, a kada shvatimo kako ona funkcioniše, mi ćemo uvideti kojim mehanizmima taj ekonomski model proizvodi specifičnu pravno-političku strukturu i oblike društvene svesti. «Ekonomski faktor», kome, po mnogim interpretacijama, Marks pripisuje ulogu ključnog faktora, najčešće se određuje kao ukupnost materijalnih sredstava (sredstava za rad i predmeta rada) kojima dato društvo raspolaže za proizvodnju «sredstava za život ljudi». Što je, tako shvaćena, ekonomska osnova društva «razvijenija», to je društvo u svim drugim društvenim sferama isto tako razvijenije. U nekim interpretacijama se ta «ekonomska osnova» reducira samo na «proizvodne snage», pa čak i na «sredstva» ili « oruđa» za rad, čime se u ovakvoj interpretaciji Marksova teorija razvoja označava kao teorija u kojoj, u stvari, «tehnologija» ima ključni značaj. Dugo je Marksova teorija društvenog razvoja interpretirana kao teorija o primatu ekonomske «baze» u odnosu na «nadgradnju», pri čemu se «baza» poistovećivala sa celinom proizvodnih snaga društva, ili sa «načinom proizvodnje», ili sa «celinom proizvodnih odnosa» koji, kako kaže Marks u Predgovoru, jeste ona «ekonomska struktura» na kojoj se «diže čitava nadgradnja». Neosporno je da u Marksovim radovima ima mesta u kojima se odnos «baze» i «nadgradnje» razmatra kao bitan odnos za razumevanje ključnih društvenih promena. Taj se «odnos» povremeno označava kao odnos određivanja, odnos uslovljavanja, odnos prilagođavanja, odnos međuzavisnosti. 1. Društvena baza (proizvodne snage i proizvodni odnosi) 2. Društvena nadgradnja (pravno politička struktura i oblici društvene svesti- ideologija, nauka, religija, moral, umetnost – KULTURA) 3. Ekonomski faktor (ukupnost materijalnih sredstava) – ključni faktor

125

OBJAŠNJENJE DRUŠTVENE PROMENE PREMA MARKSU Marks se prvenstveno usredsredio na promene u modernoj epohi. Po njemu su najvažnije promene bile usko povezane sa razvojem kapitalizma. Kapitalizam je sistem proizvodnje koji se bitno razlikuje od prethodnih ekonomskih sistema u istoriji, a podrazumeva proizvodnju robe i usluga koje se prodaju širokim slojevima potrošača. Marks je uočio dva glavna elementa u okviru kapitalističkih preduzeća: 1. kapital (bilo koja imovina koja se može iskoristiti kako bi se proizvela nova imovina); 2. najamni rad (radnici koji ne poseduju sredstva za život već moraju naći zaposlenje koje im obezbeđuju vlasnici kapitala). Marks je verovao da kapitalisti obrazuju vladajuću klasu, dok ogromna masa stanovništva čini klasu najamnih radnika ili radničku klasu. Kako se industrijalizacija širila, veliki broj seoskog stanovništva doselio se u gradove i doprineo da se u gradovima obrazuje industrijska radnička klasa - proletarijat. Prema Marksu, kapitalizam je u osnovi klasni sistem u kojem odnose među klasama karakterišu sukobi. Iako su vlasnici kapitala i radnici zavisni jedni od drugih, međuzavisnost je veoma neuravnotežena, jer je odnos između klasa eksploatatorski. Društvena promena: materijalističko shvatanje istorije Marksovo gledište zasnivalo se na onome što je on nazvao materijalističko shvatanje istorije. Prema ovom gledištu društvena promena je podstaknuta prvenstveno ekonomskim uticajima, a ne idejama ili vrednostima koje ljudska bića imaju. Sukobi među klasama služe kao motiv za dalji istorijski razvoj, oni su pokretačka snaga istorije. Po Marksovim rečima, celokupna istorija ljudskog roda do danas jeste istorija klasnih borbi. Prema Marksu, društveni sistemi prelazili su iz jednog načina proizvodnje u drugi - ponekad postepeno, ponekad putem revolucije - kao posledica protivurečnosti u njihovim privrednim sistemima. On je prikazao kretanje istorijskih faza koje počinju sa nastankom primitivnih komunističkih društava lovaca i sakupljača, preko drevnih robovlasničkih sistema, do feudalnih sistema koji počivaju na razlici između zemljoposednika i kmetova. Pojava trgovaca i zanatlija označava nastanak privredne ili kapitalističke klase koja je potisnula plemiće zemljoposednike. Marks je verovao da će neizbežno doći do radničke revolucije koja će srušiti kapitalistički sistem i najaviti novo društvo, u kojem neće biti klasa - niti velikih razlika između bogatih i siromašnih. Ekonomski sistem obeležiće prelaženje na zajedničko vlasništvo što će dovesti do uspostavljanja daleko pravednijeg društva gde će proizvodnja biti mnogo naprednija i efikasnija od one u kapitalizmu. Kretanje istorijskih faza:

126

1. 2. 3. 4.

primitivna komunistička društva lovaca i sakupljača; drevni robovlasnički sistemi; feudalni sistem – zemljoposednici i kmetovi; kapitalizam – pojava trgovaca i zanatlija.

127

O PODELI RADA KOD MARKSA I DIRKEMA: SLIČNOSTI I RAZLIKE Podjela rada je jedna od glavnih sila dosadašnje istorije, jedan od osnovnih zakona formiranja i razvoja svih dosadašnjih oblika društvenog života, osnovu društvenih struktura dosadašnje istorije. U toku dosadašnje istorije postojalo je nekoliko osnovnih oblika podjele rada i svojine iz kojih su proistekli osnovni oblici društvenih struktura. U početku je podjela rada bila prirodna, ponikla na razlikama u polu i starosti, a kasnije sa društvenom istorijom dobija i obeležja jednog od osnovnih zakona društvenog života ljudi. Ujedno je bila i glavni uzrok klasne diferencijacije i izvor otuđenosti kroz podjele na umni i fizički rad, grad i selo itd. Ona tako ima bitno protivrečan karakter. U savremenoj nauci često dolazi do nesporazuma u tumačenju značaja podjele rada. Prvo, zbog nejasnog razlikovanja društvene i tehničke podjele rada. Drugo, zbog tretiranja ta dva tipa podjele rada kao apstraktnog tehničkog principa. U prvom slučaju nesporazumi nastaju usled različitog pogleda na delovanje determinističkih činilaca u društvu. Oni su najčešće povezani sa preterivanjem u pridavanju odlučujućeg značaja tehnici i tehnologiji, u razumevanju i objašnjenju društva. Odatle je, gotovo nužno, sledio nesporazum u shvatanju suštine podjele rada. U drugom slučaju, podjela rada se shvata kao apstraktan tehnički princip, tj. kao pojava koja proizilazi iz samog karaktera tehnike, njenog razvoja i društvene upotrebe. U okviru tih nesporazuma nastajale su i zablude u tumačenjima doprinosa dvojice najizrazitijih teoretičara podjele rada Karla Marksa i Emila Dirkema, naučnom objašnjenju njenog značaja za društvo. Baštinici Marksovog shvatanja, posebno „vulgarni marksisti“, osiromašili su njegovo objašnjenje značaja podjele društvenog rada, svodeći njen uticaj na ekonomsku sferu društvenog života. Tako je nastala svojevrsna teorijska paradigma o odnosu „proizvodnih snaga“ i „proizvodnih odnosa“, pomoću koje se objašnjava(lo) društvo i pojave u njemu. Teorijski redukcionizam „vulgarnih marksista“ zanemario je one Marksove poglede na podelu društvenog rada koji govore o njenom značaju za totalitet društva, a ne samo za ekonomsku sferu. Marks je podelu društvenog rada posmatrao u neposrednoj vezi sa svojinom. Njegov stav je sljedeći: „Različiti razvojni stupnjevi podjele rada isto su toliko različiti oblici vlasništva, tj. svaki stupanj podjele rada određuje i uzajamni odnos individuuma u vezi s materijalom, oruđem i proizvodima rada.“2 Marksisti su češće govorili o uticaju svojinskih oblika, nego o uticaju podjele rada na osobenosti društva u konkretnom istorijskom periodu njegovog razvoja. Naravno, i sam Marks je svoju analizu podjele rada usredsredio na kapitalizam, kao konkretno-istorijski tip društva. Marks, dakle, podelu društvenog rada tumači kao onaj činilac koji ima presudan značaj za strukturisanje i razvoj društva kroz istoriju, ali se najviše zadržava na analizi podjele rada u kapitalizmu. Odatle sledi Marksova kritika podjele društvenog rada koja se, u krajnjem rezultatu, ispoljava kao zahtev za ukidanjem kapitalističke podjele rada.

2

Karl Marks – Fridrih Engels (1967), Njemačka ideologija - Rani radovi, Naprijed, Zagreb, str.365.

128

Na tragu tog Marksovog zahteva nastala su teorijska „lutanja“ među marksistima, koja su se izražavala u nedoumici šta tu treba „ukinuti“: da li podelu na umni i fizički rad, ili podelu na naredbodavni („ideativni“) i izvršni („ekzekutivni“) rad, ili, pak treba odstraniti razliku između stvaralačkog i repetitivnog rada. Marksistička podjela rada u kapitalizmu, kako su to primjetili Rus i Arzenšek, odnosi se na kritiku tehničke podjele rada, koja čoveka pretvara u „dodatak mašini.“ (Rus i Arzenšek 1984: 69) U takvoj podjeli rada Marks je video degradaciju poziva, kao preteče profesionalnog grupisanja ljudi u radu i zvan njega. Istina, Marks sa svojim „svojinskim“ pogledom na kapitalizam naglašava da je kapital degradirao poziv (sveštenika, popa, advokata i druge tradicionalne oblike diferencijacije grupa u radu) na taj način što su oni izgubili nekadašnji harizmatični oreol i postali sastavni deo tehničke podjele rada. Međutim, ta degradacija poziva, prije svega, proizilazi iz „mrvljenja“ rada i, u osnovi, Marksov zahtev za prevazilaženje podjele rada odnosi se na ukidanje tehničke podjele rada. Iz analize Marksovog shvatanja podjele društvenog rada možemo izvući jednu karakterističnu ideju koja je posebno značajna za našu temu. To je Marksovo uviđanje da poziv, kao preteča profesionalnog rada, postoji i prije kapitalističkog društva i tehničke (industrijske) podjele rada u njemu. Dirkem je, slično Marksu, primjetio da se nešto čudno dešava sa podelom društvenog rada u kapitalizmu. Naime, njegova analiza podjele društvenog rada je aistorijskog teorijskog karaktera. On u podjeli društvenog rada vidi snagu koja deluje na sve veći razvoj solidarnosti u evoluciji društva (od mehaničke, ka organskoj solidarnosti), pa ga pojava razmrvljenog rada u kapitalizmu zbunjuje, jer odstupa od njegove osnovne evolutivne zamisli. Za Dirkema je industrijska podjela rada anomička, neprirodna i nemoralna. „Industrijska aktivnost svakako da nije bez razloga; ona odgovara potrebama, ali te potrebe nisu moralne prirode.” (Dirkem 1972: 97) Ipak, Dirkem je sklon da i u takvoj podjeli društvenog rada vidi njenu drugu funkciju. Iako je, prema njegovom shvatanju, prva funkcija podjele društvenog rada u industrijskom društvu bez moralnog obeležja, njena druga funkcija se sastoji u rastućoj koheziji i organskoj solidarnosti. Dirkem, dakle, nastoji da utvrdi u kojoj meri solidarnost, koju uslovljava podjela rada, čini nju nužnom, kako za sva društva, tako i za kapitalizam. To je u skladu sa njegovim metodološkim načelom objašnjenja u sociologiji, po kome mi uzroke naučno možemo upoznati jedino putem posljedica koje oni proizvode. Za teško stanje podjele rada u kapitalizmu, kao društvu u kome se sve više povlače vojne, upravne, verske funkcije ispred prevlasti privrednih funkcija, Dirkem nalazi lek u profesionalnom grupisanju. Tri najvažnije zajedničke tačke kod Marksovog i Dirkemovog shvatanja društvenog rada su: Prvo, oba smatraju da je podjela društvenog rada osnova društvenog života, pa prema tome i osnovni društveni zakon.

129

Drugo, kod oba se razmatra problem podjele rada u vezi sa profesionalnim grupisanjem u strukturi društva. U ovom drugoj sličnosti, sadržane su i izvesne zajedničke crte u kritici industrijske podjele rada u kapitalizmu, sa tom razlikom što se Marksova kritika oštro obrušava na same temelje kapitalističkog načina proizvodnje društvenog života, a Dirkemova kritika se izražava više u vidu blagog prekora industrijskog civilizaciji koja mu muti osnovnu zamisao o uticaju podjele rada na rastuću solidarnost individua u društvu. Treće: njihov zajednički pogled na umeće i profesionalnog rada i društvenog grupisanja. Dok Dirkem izričito naglašava značaj profesionalnog grupisanja za poništavanje negativnog dejstva industrijske podjele rada, dotle Marks samo u nagoveštajima dotiče vrlinu poziva i njegovu degradaciju u kapitalizmu. Naime, Dirkem je posvetio više pažnje profesionalnom grupisanju, a Marks je o tome više govorio uzgredno. Marksu je bio prevashodni cilj da analizira svojinske odnose u društvu, pa je zanemarivao potrebu analize onih oblika društvenog grupisanja koji se ne zasnivaju na svojinskom principu. Zbog toga ovu treću zajedničku karakteristiku Marksovih i Dirkemovih shvatanja, prije svega treba shvatiti kao dodirnu tačku u kojoj Dirkem ističe značaj profesionalnog grupisanja za odstranjivanje negativnih posljedica industrijske podjele rada, a Marks tek pominje umeće poziva kao vrlinu ljudskog rada, koja se degradira u kapitalizmu. Prema tome, možemo da tvrdimo da su dvojica najizrazitijih teoretičara podjele društvenog rada naznačili okvir analize profesionalizacije rada. Taj okvir sačinjava, sa jedne strane, Marksova analiza društvene podjele rada (odnos umnog i fizičkog, naredbodavnog i izvršnog, otuđenog i slobodnog) i svojinskih odnosa koji su u vezi sa njim, a sa druge strane je Dirkemova analiza profesionalnog grupisanja kao posljedice (tehničke) podjele rada u industrijskoj civilizaciji. Marks (faktori) – ekonomski sistem, odnos svojine, klase i kaste, profesije i druge grupacije, institucionalna organizacija društva, razvitak podele rada i stvaranje nacija i međunacionalno povezivanje, druge pojave koje nastaju u okviru otuđenja u procesu rada i društvenim odnosima. DIRKEM – solidarnost, razvoj ličnosti i glavni tipovi društva, slabljenje religije, razvitak upravnog prava i državnog aparata, društvena pokretljivost.

130

O ISTORIJSKOM RAZVOJU DRUŠTVA PREMA MARKSU Marksov opšti kauzalni model istorije i evolucije na jednoj strani ima niz fundamentalnih odnosa između ljudskih potreba, proizvodnje i tehnologije. i povratni kauzalni procesi su ključni u razumevanju zašto društva imaju istoriju, kako je jedan skup potreba zadovoljen, pojavljuju se druge i vode dalje tehnološke inovacije i proizvodnju. Središte Marksove teorije društva čine odnosi u vezi sa kontrolom nad sredstvima za proizvodnju. instrumentima sile i proizvodnjom kulture. Za Marksa istorija svakog dosadašnjeg društva je zapravo istorija klasnih borbi. Promena od feudalizma ka kapitalizmu nije bila istorijska slučajnost, već neminovna posledica situacije u kojoj su ljudi delali u svom interesu. Po Marksu, ugnjetač i ugnjeteni vodili su neprekidno borbu, koja se uvek završavala revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajedničkom propasti klasa koje su se borile. U svim istorijskim epohama nalazimo podelu društva na različite staleže. U starom Rimu imamo patricije, vitezove, plebejce, kmetove, a u modernom društvu se taj jaz pogoršao stvarajući nove klase. Otkriće Amerike, otkriće morskog puta oko Afrike stvorili su nov teren novoj buržoaziji. Ljudi stvaraju istoriju tako što menjaju okruženje u kojem žive stvarajući nove potrebe i nove tehnologije koje zadovoljavaju te potrebe, i samim tim nastaje društvena stratifikacija. Dotadašnji feudalni način rada nije više uspevao da zadovolji potražnju koja je rasla sa novim tržištima. Na njihovo mesto došla je manufaktura. Tada se pojavljuje industrijski srednji stalež. Kako su tržišta rasla ni manufaktura nije bila dovoljna i na njeno mesto dolazi moderna krupna industrijalizacija. Krupna industrija stvorila je svetsko tržište koje je bilo pripremljeno otkrićem Amerike. Tako mi vidimo kako je sama moderna buržoazija proizvod dugog razvitka i niza prevrata u načinu proizvodnje i razmene. Buržoazija je u istoriji odigrala snažnu revolucionarnu ulogu. Gde god da je došla na vlast, buržoazija je razorila sve feudalne, patrijarhalne i idilične odnose, i nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa. Buržoazija ne može postojati a da neprekidno ne uvećava oruđa za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje i samim tim i društvene odnose. Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja. Uništene su prastare nacionalne industrije i uništavaju se svakodnevno još uvek. A kako je u materijalnoj, tako je i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih nacija postaju opšte dobro. Prve pretpostavke svake ljudske egzistencije a prema tome i cele istorije je da ljudi mogu imati mogućnost da žive da bi mogli stvarati istoriju. Prvo istorijsko delo je proizvodnja sredstava za zadovoljenje svojih potreba, proizvodnje samog materijalnog života i to je osnovni uslov cele istorije. Druga činjenica sastoji se u tome da sama prva zadovoljena potreba, aktivnost

131

zadovoljavanja i već stečeno oruđe zadovoljavanja vodi novim potrebama. Treći odnos koji se ovde odmah od samog početka uključuje u istorijski razvitak, sastoji se u tome da ljudi koji svakodnevno ponovo stvaraju svoj vlastiti život počinju stvarati druge ljude, razmnožavati se. Proizvodnja života kako vlastito pomoću rada, tako i tuđeg pomoću rađanja, pojavljuje se već odmah kao dvostruki odnos, s jedne strane kao prirodni, a sa druge strane kao društveni odnos - društveni u tom smislu što se pod njim podrazumeva zajedničko delovanje više individua bez obzira pod kakvim uslovima, na koji način i zbog koje svrhe. Odavde proizilazi da je određeni način proizvodnje ili industrijski stepen povezan sa određenim načinom zajedničkog delovanja ili društvenim stepenom, a ovaj način je jedna „proizvodna snaga“. Glavni oblik vlasništva za vreme feudalne epohe sastojao se iz zemljišnog poseda i kmetovskog rada, a sa druge strane iz vlastitog rada sa malim kapitalom. U vreme cvetanja feudalizma podela rada je bila beznačajna. Zaključak je da posle prvobitnih istorijskih odnosa nalazimo da čovek ima i svest koja se ovde pojavljuje u obliku jezika. Svest je samo svest o najbližoj osećajnoj okolini i svest o ograničenoj povezanosti sa drugim osobama i stvarima iznad individue koja postaje svesna sebe. Sa time se istovremeno razvija podela rada koja prvobitno nije bila ništa drugo nego podela rada u polnom aktu, a zatim koja se vrši sama po sebi pomoću prirodnih sklonosti. Podela rada postaje stvarno podela tek od trenutka kada nastupa podela materijalnog i duhovnog rada i tada svest može stvarno uobraziti da je nešto drugo nego svest u postojećoj praksi. Od tog trenutka, svest se može odvojiti od sveta i preći na stvaranje čiste teorije, teologije, filozofije, morala itd. S podelom rada data je istovremeno i raspodela, odnosno nejednaka raspodela rada i njegovih proizvoda. Podelom rada istovremeno je data i protivrečnost interesa pojedinačne individue i zajedničkog interesa svih individua koje međusobno se obraćaju. Marksova pretpostavka ljudske istorije Prva pretpostavka cele ljudske istorije je egzistencija živih ljudskih individua. Ljudi se razlikuju od životinja onda kada počnu proizvoditi sredstva za život. Time što proizvode svoja sredstva za život, ljudi proizvode indirektno i materijalni život. Proizvodnja nastaje tek umnožavanjem stanovništva što pretpostavlja međusobni odnos individua. Međusobni odnos različitih nacija zavise od toga koliko je svaka od njih razvila svoje proizvodne snage. Različiti razvojni stadijumi podele rada: 1.

Plemensko vlasništvo. Ona odgovara nerazvijenom stepenu proizvodnje na kojem narod živi od lova, ribolova, stočarstva ili u najboljem slučaju, od zemljoradnje. Podela rada na ovom je stepenu još veoma malo razvijena. Društveno uređenje – patrijarhalne poglavice plemena, članovi plemena i robovi.

132

2.

Antičko opštinsko i državno vlasništvo. Ujedinjenje više plemena u jedan grad putem ugovora ili osvajanja sa kojim se uporedno razvija i privatno vlasništvo.

3.

Feudalno ili staleško vlasništvo. Ako je antika proizašla iz grada, srednji vek je proizašao iz sela. Ovu promenu uslovilo je zatečeno retko, i preko velike zemljišne površine, raštrkano stanovništvo, kmetovi kao neposredna proizvođačka klasa. Glavni oblik vlasništva za vreme feudalne epohe sastojao se, sa jedne strane, iz zemljišnog poseda, a sa druge strane iz vlastitog rada sa malim kapitalom.

Središte Marksove teorije 1. odnosi u vezi sa kontrolom sredstava za kontrolu; 2. instrumentima sile; 3. proizvodnjom kulture. Pretpostavke (istorijski razvoj): 1. proizvodnja sredstava za život – zadovoljenje potreba; 2. stvaranje novih potreba (nakon zadovoljenja prethodnih); 3. umnožavanje stanovništva (prirodni i društveni odnos).

133

DIRKEM POJAM, ZNAČAJ I ULOGA DRUŠTVENE ČINJENICE U DIRKEMOVOJ SOCIOLOGIJI -

sa društvenim činjenicama treba postupati kao sa stvarima

-

društvo slično ostatku prirode, može se posmatrati kao priroda

-

društveni realizam

-

metod prirodnih nauka

-

postupati sa društvenim činjenicama kao sa stvarima ne znači nužno da su one materijalne, već to znači zauzeti poseban stav prema njima prilikom istraživanja, znači da su one spoljašnje i da se ne mogu saznati introspekcijom

-

društvo se ne može svesti na pojedince, sadržina društvenog života se ne može objasniti čisto psihološkim činiocima

-

društvene činjenice su načini delanja, mišljenja i osećanja koji su spoljašnji za pojedinca, one su i prinudne za pojedinca

-

pojedinci vremenom internalizuju društvene činjenice

-

strukture, norme, vrednosti i verovanja navode na određeni tip ponašanja ili mišljenja i nameću određene granice u ponašanju i mišljenju, a kada se ove granice prekrše pojavljuju se sankcije za prekršioce

-

on zagovara to da se prema društvenim činjenicama postupa kao prema stvarima, one su polazišta za društvenog naučnika, on proučava ono što može da opazi, a ne ideju koju ljudi imaju o nečemu

-

on je smatrao da se moral, ideje, vrednosti mogu izučavati na naučni način

-

pri naučnom istraživanju sociolog ne sme da koristi pojmove koji nisu definisani, tj. mora da izbaci sve zdravorazumsko značenje pojmova

-

moraju se eliminisati sve lične pristrasnosti i zablude

-

fenomen koji se istražuje mora biti jasno definisan

-

za predmet istraživanja uvek uzeti samo jednu grupu pojava prethodno definisanih pomoću izvesnih spoljnih obeležja koja su im zajednička i istim istraživanjem obuhvatiti sve pojave koje odgovaraju ovoj definiciji

-

na taj način on klasifikuje činjenice na osnovu njihovih svojstava, svaki drugi naučnik može da dođe do istog

134

-

sociolozi često smatraju da nije prethodno potrebno definisati pojmove, zato što se bave stvarima koje su svima poznate, ali naučno shvatanje o ovim stvarima, se može razlikovati od laičkog

-

često sociolozi stvaraju krnje definicije, odnosno izbace neke stvari koje po svojim obeležjima pripadaju određenoj grupi

-

to što stvari definišemo na osnovu njihovih spoljnih obeležja, ne znači da ih time objašnjavamo, to predstavlja samo polaznu tačku istraživanja

-

kad sociolog istražuje društvene činjenice, on treba da ih posmatra tako da su izdvojene od svojih individualnih manifestacija

-

mora se pronaći empirijski indikator fenomena koji se istražuje

-

društvene činjenice su sui generis, one postoje nezavisno od onoga ko ih proučava

-

Dirkem je smatrao da društvene činjenice treba objašnjavati pomoću drugih društvenih činjenica, a nikada pomoću činjenica manje opštosti (bioloških, psiholoških)

-

NAČIN DA OPRAVDA POSTOJANJE SOCIOLOGIJE KAO ZASEBNE NAUKE

-

kada se pristupa objašnjenju društvene pojave treba odvojeno istraživati stvarni uzrok koji je izaziva i funkciju koju ona vrši

-

insistirao je i na kauzalnom i na funkcionalnom objašnjenju

-

kauzalnu analizu karakteriše istraživanje prethodećih uslova koji proizvode određeni rezultat, a funkcionalnu određivanje posledica društvene činjenice za društvenu celinu ili za širi kontekst u kojem je ona locirana

-

prvo utvrđujemo način na koji je neka pojava nastala, pa tek onda određujemo njene funkcije

-

objašnjenje društvenog života treba da se traži u prirodi samog društva

-

celina nije jednaka sa zbirom svojih delova, ona je nešto drugo i njena svojstva se razlikuju od onih koja imaju delovi koji je obrazuju

-

društvo nije prost zbir jedinki, već sistem, obrazovan njihovim udruživanjem, predstavlja osobenu stvarnost koja ima svoja sopstvena obeležja

-

između psihologije i sociologije postoji isti prekid jedinstva kao između biologije i fizičkohemijskih nauka

-

odlučujući uzrok društvene činjenice treba tražiti među prethodnim društvenim činjenicama, a ne među stanjima pojedinačne svesti

135

-

funkcija društvene činjenice može biti samo društvena, tj. ona se sastoji u stvaranju društveno korisnih posledica

Dirkem je ovaj koncept razvio boreći se da sociologiju, kao tada novu disciplinu, odvoji od već postojećih disciplina, psihologije i filozofije. Društvene činjenice – po Dirkemu, su predmet proučavanja sociologije. Društvena činjenica je svaki, utvrđen ili ne, način činjenja, mišljenja, osećanja koji je u stanju da na pojedinca vrši spoljnu prinudu ili još „koja je opšta u čitavom datom društvu“, imajući sopstveno postojanje nezavisno od njenih pojedinačnih ispoljavanja. Čovek i kad vrši svoje dužnosti brata, supruga, prijatelja, ispunjava dužnosti koje su izvan njega i koje su određene u pravu i običaju. Čak i kad oseća njihovu stvarnost, ta stvarnost je i dalje objektivna jer ih čovek nije stvorio, već ih je primio putem vaspitanja. Verovanja i običaje svog religioznog života, vernik rađajući se zatiče potpuno izgrađene i takve ih prihvata. Ako su one postojale pre njega znači da su izvan njega. Takvi obrasci ponašanja ili mišljenja, za pojedinca, su ne samo spoljni već oni imaju zapovednu i prinudnu moć na osnovu koje mu se nameću, hteo on to ili ne. Kada mi prihvatamo određene obrasce ponašanja, kada smo saglasni sa njima ta prinudna moć se ne oseća. Međutim, čim pokušamo da im se odupremo ta prinudna moć se oseća, jer nailazimo na otpor. Moralna pravila, religijske dogme, finansijski sistem... Ako ne želim da poštujem običaje u zemlji u kojoj živim, ako se ne povinujem društvenim konvencijama, podsmeh i odbijanje koje dobijam od strane drugih ljudi zbog takvog ponašanja stvara iste posledice kao i kazne u pravom smislu. Vremenom, ako ta prinuda prestaje da se oseća, to je zato što ona prerasta u naviku, a ne zato što više ne deluje. Vaspitanje ima za cilj da biće učini društvenim i taj pritisak koji pojedinac oseća jeste pritisak sredine koja teži da ga obrazuje po svom liku, a roditelji i učitelji su samo posrednici. Društvene činjenice nemaju za podlogu pojedinca, one je jedino mogu imati u društvu. Društvenu činjenicu imamo samo tamo gde postoji neko uređenje. Što se tiče njihovih ličnih ispoljavanja, one svakako imaju nečeg društvenog, ali svaka od njih zavisi i od organsko-psihičkog sastava pojedinca i posebnih okolnosti u kojim se pojedinac nalazi. Tako da one nisu sociološke u pravom smislu, već se mogu nazvati socijalno-psihičkim pojavama. Pravila koja se odnose na posmatranje društvenih činjenica Društvene činjenice se moraju posmatrati kao stvari. Društvene pojave su stvari i tako sa njima treba i postupati. Stvar je sve ono što je dato, sve ono što se pokazuje ili nameće posmatraču. Postupati sa pojavama kao sa stvarima znači postupati sa njima kao sa podacima koji čine 136

polaznu tačku nauke. Društvene pojave treba da posmatramo u njima samima, nezavisno od svesnih subjekata koji ih zamišljaju, treba ih proučavati spolja kao spoljne stvari: jer nam se u tom svojstvu pokazuju. Pošto nam je spoljašnost stvari data kroz oset može se reći, a oset lako može biti subjektivan. Tako da u prirodnim naukama pravilo je da se uklone čulni podaci kod kojih postoji opasnost da budu suviše lični da bi se zadržali jedino oni koji imaju dovoljan stepen objektivnosti. Sociolog, dakle, kad počinje da istražuje neku vrstu društvenih činjenica, treba da nastoji da ih posmatra sa one strane gde se one javljaju izdvojene od njihovih individualnih manifestacija. Društvena činjenica je svaki način činjenja, mišljenja i osećanja. Društvene eksterne (spoljašnje) i prinudne. Ako činjenice (npr. religija) postoje pre nekog čoveka, to znači da su izvan njega (eksterne). One imaju zapovednu i prinudnu moć. Podloga društvenih činjenica je društvo (uređenje), ne individua. Društvene činjenice se moraju posmatrati kao stvari. Društvene činjenice zavise od: organsko psihičkog sastava pojedinca i posebnih sklonosti u kojima se pojedinac nalazi. Društvene činjenice su socijalno-psihičke pojave.

137

OSNOVNE ODLIKE DIRKEMOVOG KONCEPTA SOCIOLOGIJE I NJENE DRUŠTVENE FUNKCIJE Dirkemovo fundamentalno pitanje: Šta je osnova integracije i solidarnosti u ljudskim društvima? U početku njegovog stvaranja odgovor na ovo pitanje mogli smo da sagledamo sa makrosociološke perspektive(društvo se posmatra kao celina), a u kasnijem radu usmerio je pažnju na mikrosociološke osnove solidarnosti(rituali, interakcija ljudi licem u lice) Težio je ka stvaranju dobrog integrisanog društva i nastojao je da prepozna sve patologije društvenog poretka. Dirkemova vizija sociologije: 1. nauka koja može da otkrije sociološke zakone; 2. teorija mora tragati za opštim uzrocima fenomena, jer jedino na ovaj način se mogu otkriti apstraktni zakoni socijalne organizacije. Zakoni se otkrivaju putem kauzalne i funkcionalne analize društvenih činjenica; 3. u metodološkom smislu nauka o društvu je moguća jedino ako se moralni i socijalni fenomeni smatraju distinktivnim stvarnostima; 4. da bi se razvila nauka o društvu neophodno je koristiti istorijske, komparativne i eksperimentalne tehnike, kao i tehnike posmatranja. U “Podeli društvenog rada” opisao je ključne mehanizme putem kojih složeni društveni sistemi obezbeđuju društvenu integraciju pojedinaca. U “Samoubistvu” naglašava značaj integracije pojedinaca u društvenu strukturu i kulturu. U “Elementarnim oblicima religijskog života”: rituali usmereni ka simboličkoj predstavi grupe čine osnovu mikrodruštvene integracije sa implikacijama po makrodruštvenu strukturi i kulturu u celini. Analizom društvenih činjenica kao eksternih i prinudnih doprineo je definitivnoj afirmaciji sociologije kao zasebne naučne discipline. Navodi da je osnovni predmet sociologije društvena činjenica koju shvata kao predmet delanja, mišljenja i osećanja koji je spoljašnji za pojedinca i koji ga kontroliše putem prinude; društvene činjenice imaju eksterni (pojedinci se rađaju u okviru postojećih struktura i sistema vrednosti, verovanja i normi) i prinudni karakter. Nauku treba iskoristiti za poboljšanje društva i da bi ovo bilo moguće neophodno je saznanje o tome šta je normalna, a šta patološka društvena pojava. U suprotnom, ne bismo znali koje društvene činjenice valja stvarati i implementirati, a koje treba izbegavati. Da bi se odredila društvena normalnost, potrebno je otkriti šta je najčešće i najtipičnije u društvima određenog tipa ili na određenom stupnju evolucije i ono što znatno odstupa od ovog procesa smatrao je patološkim.

138

Njegovu sociološku teoriju odlikuju mnogi teorijski principi socijalne teorijske diferencijacije. On u međuodnose stavlja moralnu gustinu, stopu interakcije, kometitivanost i diferencijaciju. Dirkemovim spisima intelektualnu snagu daje bavljenje ograničenim brojem problema. Jedan od glavnih zadatka sociologije Dirkem je video u ustanovljenju sociologije na empirijskoj osnovi. On je pokušavao da odredi preciznije shvatanje sociološkog metoda. Druga Dirkemova briga bila je da se hvata u koštac sa spornim pitanjem smisla uspona individualizma u društvenim naukama. Obuzetost izvorima i prirodom moralnog autoriteta treća je tema koje se provlači kroz sva Dirkemova dela. Verovao je da posmatranje činjenica i razvoj teorija mogu dovesti do korpusa znanja koje može biti upotrebljeno za stvaranje boljeg društva. U svom pristupnom predavanju ocrtao je prikaz izgleda sociologije. Ona je nauka koja se upravo rađa. Umesto da o njenim mogućnostima raspravljamo apstraktno mi treba da pokrenemo proces uvođenja konkretnih socioloških proučavanja. Ona se mogu primeniti za rasvetljavanje tradicionalnih filozofskih problema preoblikovanih vise iskustvom. Moralne pojave moraju se proučiti naučno kao sistem prirodnih pojava, da bi smo mogli resiti kako da se ponašamo moralno. U Samoubistvu, Dirkem pokušava da pokaže korisnost svog sociološkog metoda. Društvena morfologija je značajan koncept Dirkemove sociologije. Ona podrazumeva bavljenje prirodom funkcijom, brojem, uređenjem, i međusobnim odnosima delova strukture. Glavne varijable društvene strukture su njena veličina i funkcije u odnosu jednih prema drugima. Značajan koncept njegovog rada su društvena solidarnost i kolektivna svet. Društvenu morfologiju deli na materijalnu i moralnu gustinu, i ta dva koncepta cine kljucne kauzalne veze i eksplanatorne varijable u njegovom sistemu. Dirkem se bavi i funkcionalnom analizom, smatrajući je različitom od kauzalne. Koncept funkcije bio je od centralnog značaja za njegovu viziju upotrebe sociologije radi poboljšanja društva. Taj koncept omogućio mu je da sudi o tome da li određena struktura funkcioniše normalno unutar okvira nekog društva. Zadaci sociologije: 1. Ustanovljenje sociologije na empirijskoj osnovi (preciznije shvatanje sociološkog metoda) 2. Smisao uspona individualizma u društvenim naukama. 3. Obuzetost izvorima i prirodnog moralnog autoriteta.

139

POJAM ZNAČAJ I OBLICI MANIFESTOVANJA KOLEKTIVNE SVESTI Dirkem definiše kolektivnu svest kao determinantni sistem u smislu totaliteta verovanja koja su zajednička „prosečnim“ pripadnicima istog društva, koji je nezavisan od pojedinačnih svesti koje poseduju pojedinci. Ona je emocionalni segment koji poseduju svi, osećaj pripadnosti, vezanosti i moralne obaveze prema zajednici koji je iznad nas (nije dovoljno da osećaji budu jaki, moraju biti tačno određeni i moraju se odnositi na tačno određene postupke). Ima sopstvena svojstva, svoje uslove postojanja, svoj način razvitka. Ona se ne menja sa svakim naraštajem već ih vezuje jedne za druge, “oni prolaze, ona ostaje.” Pojedinci se rađaju u kolektivnoj sveti (ili kulturi) određenog društva, što reguliše njihovu percepciju i ponašanje. Dirkem kolektivnu svest smatra varijabilnim entitetom, a ne datošću. Ona predstavlja osnovu društva, koja se po strukturi i saznajnim mogućnostima kvalitativno razlikuje od individualne svesti. Individualna svest sposobna je za preradu čulnih podataka dok je kolektivna stvaralac saznanja. Iz ovoga proizilazi Dirkemovo shvatanje da poreklo saznanja treba tražiti u kolektivnoj svesti, odnosno ritualima i religiji kao prvobitnoj kolektivnoj svesti. Razvoj saznanja odvija se putem promena kolektivne svesti, a kolektivna svest menja se sa promenama društvenog stanja, odnosno moralne gustine stanovništva koja pre svega podrazumeva stepen društvene interakcije među pojedincima. Prema Dirkemu sve značajnije promene u kolektivnoj svesti nastaju u trenucima izuzetne zbijenosti društva kada dolazi do kolektivnog zanosa. U društvima mehaničke solidarnosti stepen kolektivne svesti je izuzetno visok dominira pojedincima, reguliše im misli, a akcije su ograničene kako kolektivnom svešću tako i ograničenjima kohezivnih srodničkih jedinica. U otvorenim društvima, odnosno društvima organske solidarnost, i Dirkem ostavlja mogućnost intenzivnijeg uticaja individualne svesti na kolektivnu zbog sve većeg vrednovanja integriteta pojedinca, kolektivna svest je apstraktnija, a individualna sloboda sve veća. Iz ovoga sledi da je mehanička solidarnost zasnovana na sličnostima, a organska na različitostima. Kolektivna svest se kvalitativno razlikuje od individualne svesti. Individualna svest – za preradu čulnih podataka. Kolektivna svest – stvaralac znanja Mehanička solidarnost – visok stepen kolektivne svesti. Organska solidarnost – veći uticaj individualne svesti.

140

ODNOS MARKSOVOG I DIRKEMOVOG KONCEPTA PODELE RADA Dirkemovo delo ’Podela rada’ na kraju ima jedno iznenađenje. Poslednji odeljak knjige, baveći se les formes anormales podele rada jedva da ima veze sa ovim delom u celini, pa bi se sa izvesnim pravom mogao uzeti za beznačajan dodatak ovoj tezi. Ali, to je možda najvažniji deo knjige, jer Dirkem u njemu izlaže simptomatologiju krize evropske kulture, kako ju je on video, i elemente programa društvene reforme. Njegovi komentari u ovom odeljku jesu odlomični i pomalo nejasni, ali oni otelovljuju jednu teoriju o sukobu klasa u besklasnom društvu koja Sen Simonu duguje više nego Marksu, i ustanovljuju okvir unutar kojega će Dirkem kasnije pokušati da prikaže poreklo i smisao marksizma kao posebnog tipa socijalističke doktrine. Sam termin ’klasa’, međutim teško da se i pojavljuje u Podeli rada, a jedno odgovarajuće shvatanje Dirkemovog stava zahteva zakon rekonstrukcije. Dirkem nije voleo termin ’industrijsko društvo’, koji je Sen Simon uveo u mišljenje o društvu, i kritički se odnosio prema nekim Sen Simonovim idejama. Ipak se vrlo iscrpno služio Sen Simonom i postoji jedan značajan tok, od Sen Simona preko Dirkema, do novijih autora u sociologiji koji su razrađivali unekoliko slično stanovište, koje bi se generički moglo nazvati ’teorijom industrijskog društva'. Ta teorija je dugo služila kao koncepcija klasnog sukoba i društvenog preobražaja u modernoj eri alternativna za onu koju je nudio Marks, i dala je, bar posle Dirkema, sliku prirode i verovatno sudbine samog marksizma. Klasne borbe i prenja koja nalazimo u razvoju društava XIX veka ne ukazuju na pojave neke nove forme klasnog društva (kapitalizma), već potiču iz napetosti svojevrsnih prelazu iz mehaničke u organsku solidarnost. Klasni sukob izražava nepotpuno ostvarivanje organske solidarnosti u novonastajućem industrijskom poretku. Dve vrste povezanih promena nužne su da se taj prelaz dovrši. Jedna je regulisanje industrijskog sporazumevanja koje je u demoralisanom ili anomičnom stanju zato što novi poredak moralnog individualizma još nije celovito ustanovljen. Druga vrsta promena o kojoj je reč jeste dovršavanje procesa strukturalne promene, začetih uraznoličavanjem podele rada. Sukobi najamnog rada i kapitala, prema Dirkemu, proizilaze iz združenosti ta dva skupa. Moralno regulisanje industrije zahteva se na dve ravni: na ravni privrede u celini i na ravni samog sistema zanimanja. Prvo se mora postići kroz državu, drugo – kako je Dirkem tvrdio posle 1902 – kroz razvoj strukovnih udruženja ili korporacija. U mnogim sporednim raspravama Dirkem je naglašavao taj svoj poziv na moralno regulisanje industrije, kao put nadvladavanja anomije, ne priznajući dovoljno druge društvene promene, koje je video kao celinski deo. Organska solidarnost pretpostavlja društvenu pravdu i jednakost prilika, ili ne može da funkcioniše normalno. Društva u kojima je preovlađivala mehanička solidarnost bila su hijerarhijski organizovana s obzirom na spoljašnje nejednakosti izvedene iz društvenih okolnosti rođenja pojedinaca, kao što su plemićki prerogativi i nasledno prenošenje privatne svojine. Prvi su iskorenjeni, pa tako mora biti i sa drugim. U organskoj solidarnosti, kada se bude potpuno razvila, jedino načelo za upravljanje deobom društvenih i materijalnih nagrada koje je saglasno s novim moralnim poretkom jeste načelo unutrašnjih 141

nejednakosti – to jest, nejednaka deoba dara i sposobnosti. ’Svaka spoljašnja nejednakost’, kaže Dirkem, ’dovodi u pitanje organsku solidarnost. Iako Dirkem to nigde nije video izričito, čini se jasnim da je posredi projekcija jednog emergentnog besklasnog društva, ako se pod ’besklasnim’ razume društvo u kojem pojam ’klase’ gubi svoj smisao. Zreli industrijski poredak, kako ga je predviđao Dirkem, treba da bude uraznoličen bočno i hijerarhijski: na kraju krajeva, njegov temelj je uraznoličena podela rada. Ali to će biti pravično u tom smislu što će u njemu vladati jednakost mogućnosti. U ’Podeli rada’ Dirkem nije razradio posledice ove analize po budućnost marksizma i drugih formi socijalizma. Kasnije, on je bio kadar da to učini sasvim lako. Socijalizam jeste proizvod prelazne faze, koja prethodi zreloj organskoj solidarnosti: on je jedan izraz, jedan simptom, tako stvorenih napetosti. Shodno tome, mada predviđaju neke potrebe društva, kao što su one za moralnim regulisanjem industrije i ublažavanjem društvene nepravde, socijalističke teorije ipak nisu tačna dijagnoza društvenih stanja koja su ih stvorila. Podela rada je taj faktor koji po najviše utiče na razvoj društva. Ona je prošla kroz mnogo istorijskih perioda i prilagođavala se svakom od njih. Osnovna funkcija podele rada je da između dve ili više ličnosti stvore osećanje solidarnosti. kako je podela rada kroz ljudsku istoriju menjala svoje oblike i prilagođavala se trenutnim situacijama tako je i solidarnost pratila te promene, Dirkem izdvaja dva tipa solidarnosti. To su mehanička i organska solidarnost. Mehanička solidarnost tipična je za starije oblike društvene organizacije. Stari oblici društvene organizacije predstavljaju sva predindustrijska društva. Nerazvijena podela rada bila je najupečatljiviji deo ovakvih društava. Bez razvijene podele rada nema ni interakcije u velikoj meri samim tim podela rada i nije mogla mnogo da utiče na mehaničku solidarnost. Posto se većina pojedinaca bavila sličnim poslovima u zajednici jasno je da iz te sličnosti proizilazi tj. nastaje mehanička solidarnost. Mehanička solidarnost u ovom slučaju nije ta koja povezuje društvo, ono se povezuje normama i pravilima koja možda nisu u pisanoj tj. zvaničnoj formi ali postoje. Posto je podela rada nerazvijena i pojedinci nemaju mogućnosti da se razvijaju društvo se onda sastoji iz gomile istomišljenika. Pojedinci sastavljeni u grupu u kojoj svi dele iste vrednosti iste običaje isti posao obavljaju isto misle. Kolektivna svest je u prednosti nad individualnom bas zbog tih istih vrednosti. Mehanička solidarnost je odraz nepostojanja organizacije svi rade sve nema diferencijacija u ulogama. Društvo sa jednakim pojedincima koji imaju jednake uloge. Organska solidarnost je postavljena na sasvim drugačijim temeljima. Podela rada ovde igra najveću ulogu, ona je razvijena samim tim ona razvija društvo i slobodnog pojedinca. Stvarajući slobodne pojedince podela rada stvara solidarnost koja proističe iz razlika između tih pojedinaca. Sto je podela rada naprednija to pojedinci vise napreduju i jačaju solidarnost. Svako obavlja svoju funkciju u društvu i na taj način svako zavisi od svakog. svako radi svoj posao a oni zajedno cine mehanizam. ova vrsta je tipična za industrijska društva jasno je onda zašto je podela rada toliko razvijena sa samim tim i društvo. 142

Industrijalizacija je donela usitnjavanje poslova pojedinci su postavljeni na određene položaje u sistemu i na taj način je svako imao svoju ulogu. Individualnost koja se razvijala stvarala je bolja društva, jer je svako mogao da iskaže svoje stavove i mišljenje. kod organske solidarnosti je zastupljeno restitutivno pravo, ono predstavlja sankcije koje su tipične za porodično ustavno i građansko društvo. Obaveze koje proizilaze iz ugovorenih odnosa su obavezne za pojedinca, ukoliko se taj odnos naruši sledi propisana kazna koja ne mora da bude velika u toj meri i pogubna za pojedinca kao u društvima mehaničke solidarnost. Marks i podela rada Za razliku od Dirkema koji smatra podelu rada ključnom za nastanak organske i mehaničke solidarnosti, Marks u njoj vidi povod za društvenim sukobom. smatra da iz podele rada nastaju dve klase, nadređenih buržoazije i potlačenog i eksploatisanog proleterijata. smatra da ova podela dovodi do netrpeljivosti klasa, i do sukoba interesa zbog toga sto buržoaziji odgovara status quo, a eksploatisana klasa ima za cilj društvenu promenu.

143

FUNKCIONALNA DIFERENCIJACIJA I DRUŠTVENA INTEGRACIJA Dirkem izlaže: 1. Sistematologiju krize evropske kulture 2. Elemente programa društvene reforme Govori o teoriji o sukobu klasa u besklasnom društvu i ustanovljuje okvir u kom pokušava da prikaže poreklo i smisao marksizma kao posebnog tipa socijalističke doktrine. Zakon rekonstrukcije ( shvatanje) Teorija industrijskog društva – koncepcija klasnog sukoba i društvenog preobražaja Da bi se prešlo iz mehaničke u organsku solidarnost potrebne su dve vrste promena: 1. Regulisanje industrijskog sporazumevanja 2. Dovršavanje procesa strukturalne promene Moralno regulisanje industrije zahteva : ravan privrede u celini – kroz državu i ravan samog sistema zanimanja – kroz razvoj strukovnih udruženja i korporacija.

144

TIPOVI SOLIDARNOSTI I PODELA RADA KOD DIRKEMA Dirkemovo prvo značajno delo je Podela društvenog rada. Osnovna tema podele društvenog rada je društvena solidarnost. Nju bismo danas nazvali društvenom integracijom. Da bi objasnio društvenu solidarnost Dirkem uvodi i analizira mnoge različite koncepte među kojima je i kolektivna svest. On kolektivnu svest definiše u smislu totaliteta verovanja i osećanja koja su zajednička prosečnim pripadnicima istog društva. Društvenu strukturu je nazivao društvenom morfologijom koja podrazumeva bavljenje funkcijom, brojem, uređenjem i međusobnim odnosima delova strukture. Kao ključne odlike društvene morfologije Dirkem navodi materijalnu i dinamičku ili moralnu gustinu. Materijalna označava stepen migracija, rasta populacije i ekološke koncentracije stanovništva, a dinamička stepen društvene interakcije među pojedincima. Dirkem razvija tipologiju društava na osnovu njihovog karakterističnog tipa integracije ili solidarnosti. Jedan tip je nazvao mehaničkom, a drugi organskom solidarnošću. Dirkemova teorija osvetljava problem istorijske transformacije primitivnih mehaničkih društava u moderna organska društva. Ono sto suštinski razlikuje ta dva tipa društva jeste drugačije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje i drži na okupu. Ključni pojam za razumevanje tog problema jeste društvena podela rada. Pripadnike društava koja karakteriše mehanička solidarnost povezuje činjenica da svi obavljaju iste poslove (kao što su lov ili sakupljanje plodova). Drugim rečima, u primitivnim društvima ljude na okupu drži nerazvijena podela rada ili, još bolje rečeno, njeno odsustvo. Za razliku od toga, u savremenim društvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veći broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave cipele, drugi peku hleb, treći podižu decu itd.) Solidarnost ovde proizilazi iz različitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i preživela, potreban je doprinos većeg broja ljudi. Povećanje dinamičke gustine, odnosno povećanje stepena društvenih interakcija dovodi do transformacije mehaničke u organsku solidarnost. Za dinamičku gustinu društva važna su dva činioca. Prvi je sam broj pripadnika društva: on se neprekidno uvećava. Međutim, porast stanovništva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer čak i u društvima s brojnom populacijom svaki pojedinac može nastaviti da obavlja najveći deo potrebnih poslova samostalno. Prema tome, neophodno je da dođe do povećanja interakcije koja se odvija između većeg broja pripadnika društva. Što u društvu ima više ljudi, intenzivnije je takmičenje oko upotrebe oskudnih resursa. Pošto se svi nadmeću oko svega, rastu društveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, razvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jačanju harmonije u društvu. Što je još važnije, veća specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi većoj efikasnosti i produktivnosti. Sledstveno, usložnjavanjem i razvojem podele rada biće više svega za rastuću populaciju. Drugi važan aspekt Dirkemovog argumenta o preobražaju mehaničke u organsku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobražaj praćen dramatičnom promenom u onome što on naziva 145

kolektivnom svešću, odnosno, totaliteta verovanja i osećanja koja su zajednička prosečnim pripadnicima istog društva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne poseduje u celini. U malim, neizdiferenciranim društvima, povezanim mehaničkom solidarnošću, kolektivna svest utiče na svakoga i od velikog je značaja za zajednicu. Ljudima su kolektivne predstave veoma važne. One deluju veoma snažno, pa će ljudi verovatno postupati u skladu s njima. Takođe, kolektivne predstave prilično su rigidne i obično povezane s religijom. U velikim, izdiferenciranim društvima, povezanim organskom solidarnošću, manje ljudi je pod uticajem kolektivne svesti. Kolektivna svest nije više toliko važna. Osim toga, daleko je slabija i ne vrši ni približno tako jaku kontrolu nad ljudima; mnogo je fleksibilnija i prilagodljivija i manje je povezana s rigidnim načinom razmišljanja. Na primer, u primitivnim društvima koja se zasnivaju na mehaničkoj solidarnosti, ljudi smatraju da je vazno aktivno učestvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, uključujući tu i izbor novog poglavice. Pojedinac koji ne bi želeo da učestvuje u plemenskim aktivnostima bio bi obeležen od strane kolektiva i ostali članovi bi ga gledali popreko. Nasuprot tome, u savremenim društvima povezanim organskom solidarnošću, interesova-nje za takvu političku participaciju (na primer, glasanje za predsednika države) nije ni približno toliko jako. Kako da znamo da li je bilo prelaska mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost? Dirkem objašnjava da te promene možemo opaziti posmatrajući transformaciju pravnog sistema. Mehaničku solidarnost karakteriše krivično pravo. To je oblik prava u kome se prestupnici oštro kažnjavaju za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Krađa može dovesti do odsecanja ruku kradljivca. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da pojedince surovo kažnjava i za naizgled beznačajne prekršaje kolektivne moralnosti, savremeno društvo će od njih zahtevati da se drže zakona ili da se oduze onima kojima su naneli štetu. Recimo, od nekoga ko ukrade može se zahtevati da plati kaznu, ili da se oduži društvu tako što će provesti kraći period u zatvoru. To je očigledno daleko blaža reakcija od odsecanja ruke lopovu. Umesto kolektiva, za sprovođenje prava, a time i uključivanje morala u društvo, staraju se izabrani službenici (policajci, sudski činovnici). Tipovi solidarnosti i podela rada kod Dirkema Dirkemovo prvo značajno delo bila je objavljena verzija njegove doktorske disertacije, Podela društvenog rada. Osnovna tema ovog dela je društvena solidarnost. Dirkem izučava promene u oblasti društvene solidarnosti kako se društva razvijaju od jednostavnih i neizdiferenciranih ka složenim i diferenciranim. Nju bismo danas nazvali društvenom integracijom, pošto se i Dirkemovo interesovanje odnosilo na to kako su jedinice socijalnog sistema međusobno koordinisane. Pitanje društvene solidarnosti se odnosi na nekoliko tema:

146

1. Kako su pojedinci primorani da se osećaju delom većeg društvenog kolektiviteta? 2. Kako se njihove želje ograničavaju da bi mogli učestvovati u tom kolektivitetu? 3. Kako se aktivnosti pojedinaca i drugih socijalnih jedinica međusobno koordinišu i usklađuju jedne sa drugima? Dakle, Dirkemova analiza društvene solidarnosti je zapravo mnogo šira teorija o organizaciji društva. Kako bi objasnio društvenu solidarnost, Dirkem uvodi i analizira mnoge različite koncepte, među kojima je i kolektivna svest. Dirkem kolektivnu svest definiše kao determinantni sistem, u smislu totaliteta verovanja i osećanja koja su zajednička pripadnicima istog društva, koji je nezavisan od pojedinačnih svesti koje poseduju pojedinci. Ljudi se rađaju u kolektivnoj svesti određenog društva, što reguliše njihovu percepciju i ponašanje. Dirkemov ključni doprinos je bio to što kolektivnu svest nije smatrao datošću, već varijabilnim entitetom. Najveći deo svoje karijere je Dirkem je posvetio naporu da istakne načine na koje društvena struktura ili društvena morfologija utiče na kolektivnu svest, kao i na individualnu svest i ponašanje, ali nikada nije eksplicitno upotrebio ove varijable za analizu društvene strukture. Sa ovakvim idejama o kolektivnoj svesti i strukturnoj morfologiji, Dirkem je razvio tipologiju društava na osnovu njihovog karakterističnog tipa integracije ili solidarnosti. jedan tip je nazivao mehaničkom, a drugi organskom solidarnošću i svaki od ovih tipova počiva na različitim principima socijalne integracije, podrazumevajući tu i međusobno različitu socijalnu morfologiju, različite simboličke sisteme i različit odnos između socijalnih i simboličkih struktura. Dirkemovo razlikovanje mehaničkog i organskog je i deskriptivna tipologija tradicionalnih i modernih društava, ali i teorijski stav o izmeni oblika socijalne integracije koja je na delu usled uvećane diferencijacije društvene strukture. Na deskriptivnom nivou, mehanička solidarnost se zasniva na snažnoj kolektivnoj svesti koja reguliše misli i akcije pojedinaca. Pravne norme, koje je Dirkem smatrao najboljim empirijskim indikatorom za solidarnost, u ovim društvima su represivne, a sankcije su kaznene. Razlog za tu represivnost je situacija u kojoj se devijacija od ‘’diktature’’ kolektivne svesti smatra zločinom protiv svih članova društva, kao i bogova. Morfologiju ili strukturu mehaničkih društava čine međusobno nezavisne srodničke jedinice koje organizuju relativno mali broj ljudi i ovi pojedinci dele snažnu posvećenost kolektivnoj svesti. Svaka srodnička jedinica je međusobno slična i samostalno ostvaruje potrebe svojih članova, dok su individualna sloboda, izbor i autonomija na nižem nivou u društvima mehaničke solidarnosti. Pojedincima dominira kolektivna svest i njihove akcije su ograničene kako kolektivnom svešću, tako i ograničenjima kohezivnih srodničkih jedinica. Organska solidarnost je karakteristična za društva sa većim populacijama, koja su organizovana putem specijalizovanih uloga u mnogim različitim strukturnim jedinicama. nju karakteriše visok stepen međuzavisnosti među pojedincima i širim socijalnim jedinicama, zasnovanim na razmeni, ugovorima i normama. U ovim društvima kolektivna svest je 147

apstraktnija, a karakterišu je opšte i sekularne odlike, a pravne norme su restituvnijeg karaktera. Individualna sloboda je mnogo veća, dok sekularnom i apstraktnom kolektivnom svešću dominiraju vrednosti poštovanja prema integritetu pojedinca. Dirkemova deskripcija društava sa navedenim karakteristikama nije statička, već nudi kauzalni model društvene promene. Za njega, promena od jednog tipa solidarnosti i društva ka drugom odvija se putem uvećanja stepena podele rada, koja je direktno proporcionalna uvećanju materijalne i moralne gustine društava. Podela rada, dakle, uvećava se usled uvećanja u koncetraciji populacije koja takođe i intenzivnije stupa u interakcije. Ekološke granice, migracije, urbanizacija, rast populacije, direktno uvećavaju broj, a indirektno nivo društvene interakcije ili moralnu gustinu određenog društva. Tome doprinose i tehnološke inovacije, poput novih oblika komunikacije i saobraćaja. Ovo su spiskovi empirijskih uslova koji utiču na osnovnu Dirkemovu eksplanatornu varijabludinamičku ili moralnu gustinu. Kako to moralna gustina utiče na podelu rada? Uvećana moralna gustina uvećava kompeticiju među pojedincima koji, ukoliko žele da opstanu, moraju da imaju specijalizovanije društvene uloge i da razviju odnose razmene jedni sa drugima. Uvećana stopa interakcije karakteristična je za veće populacije na manjem ekološkom prostoru i izaziva takmičenje i diferencijaciju među pojedincima. Dirkem se bavi i funkcionalnom analizom, smatrajući je različitom od kauzalne. Koncept funkcije bio je od centralnog značaja za njegovu viziju upotrebe sociologije radi poboljšanja društva, a funkcija podele rada je u proizvodnji društvene solidarnosti ili integracije. Taj koncept mu je omogućio da sudi o tome da li određena struktura, poput podele rada, funkcioniše normalno unutar okvira nekog društva. Na primer, stepen do kojeg podela rada ne uspeva u proizvodnji društvene solidarnosti, svedočiće o ``patološkom’’ karakteru tog društva. Tri patološke forme podele rada koje izdvaja Dirkem su: 1. anomička podela rada; 2. prinudna podela rada; 3. neadekvatno koordinisana podela rada. U slučaju anomičke podele rada, Dirkem je prepoznao probleme koje sa sobom donosi tranzicija od društva mehaničke ka društvu organske solidarnosti. Govorio je o otuđenju jer se pojedinci osećaju povezanim jedino sa monotonijom rasporeda koji diktiraju mašine industrijskog doba, kao i frustracijama izazvanim materijalnom oskudicom i slično. Ali, za razliku od Marksa, on ovakvo anomično stanje nije smatrao neminovnom posledicom društvenih promena. Njegovo rešenje predstavljala je reintegracija pojedinaca u kolektivni život zajednice, širenje njihove međusobne zavisnosti i pojavu zajedničkih ciljeva koje svi članovi društva mogu posedovati. Nalik na “nevidljivu ruku Adama Smita”, Dirkem kao da govori o nevidljivoj ruci kolektiva. On je prepoznao da industrijalizacija, urbanizacija, specijalizacija i rast birokratske države smanjuju funkcije religije, porodice, susedstva i slično,

148

i da vode u eventualnu izolaciju i atomizaciju pojedinaca. Međutim, navodio je i kako nove društvene strukture mogu promovisati društvenu strukturu na više načina: 1. organizacijom specijalizovanih profesija u kolektive; 2. premošćavanjem jaza između države i potreba pojedinaca; 3. pružanjem funkcionalnih alternativa starim lojalnostima religiji, regionima ili srodstvu. Što se tiče prinudne podele rada, pripisane i nasledne nejednakosti takođe smatrao patološkim. Zagovarao je porez na nasledstvo koji bi eliminisao transfer bogatstva kroz generacije i za njega je bilo pogrešno da se bogatstvo u društvima organske solidarnosti nasleđuje, pošto se tada ove stečene privilegije mogu koristiti za eksploataciju. Rešenje za anomičnu podelu rada: 1. reintegracija pojedinaca u kolektivni život zajednice; 2. širenje međusobne zavisnosti; 3. pojava zajedničkih ciljeva koje svi članovi društva mogu posedovati.

149

POJAM DRUŠTVENE ANOMIJE Anomija je pre svega odsustvo i poremećaj društvenih i pravnih normi. Iako negativna anomija je veoma bitan faktor u sagledavanju određenog društva i njegovog razvoja. Kroz nju se najlakše mogu zapaziti određeni trenuci slabosti društva jer je Dirkem u anomiji pripisivao prelazni značaj i smatrao da je moguće postići društvenu solidarnost koja će otkloniti anomiju. Ona je kontra svemu onom e sto podela rada stvor. a ljudi stvaraju anomije u periode anomije u nekom društvu na neki način proveravaju koliko je zaista to društvo jako i kolika je jaka kolektivna svest tog društva. Organsku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najviše zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju posmatrao kao patološku pojavu, čime je nagovestio da ona može da se izleči. Ako podela rada ne stvara solidarnost, uzrok je u tome što odnosi između organa nisu regulisani, već se nalaze u stanju anomije. Govorio je o otuđenju jer se pojedinci osećaju povezanim jedino sa monotonijom rasporeda koji diktiraju mašine industrijskog doba, kao i frustracijama izazvanim materijalnom oskudicom i sl. U svojim knjigama O podeli društvenog rada i Samoubistvo on uvodi pojam anomije kao oznaku za stanje društvene dezorganizacije koje se pojavljuje pri prelazu društva iz mehaničke u organsku solidarnost, odnosno kada društvo nije na svim tačkama dovoljno integrisano pa ne može da održi sve svoje članove u zavisnosti od sebe. Dirkem je uveo pojam društvene anomije da bi označio pomanjkanje, suspenziju ili neefikasnost društvenih normi, zakona, propisa i vrednosti koje dovodi do dezorganizacije i destabilizacije društva, kao i do konfuzije u moralnoj svesti pojedinca, a često i do delinkventnog ponašanja. Do stanja anomije dolazi u periodima društvene i političke krize, ratova i buna, kao i u vremenima društvene tranzicije kada više ne važe ranije norme i tradicionalne vrednosti a nove još nisu uspostavljene, što dovodi do pometnje i dezorijentacije članova društva u traganju za socijalno poželjnim obrascima ponašanja. Jedini način da se tzv. zlo odnosno anomija izleči jeste u tome da se društvene grupe učine dovoljno postojanim da bi mogle čvršće da drže pojedinca i da bi se on čvršće vezao za njih. Potrebno je da se on oseća jače vezanim za kolektivno biće koje mu prethodi u vremenu, koje ga nadživljava i nadmašuje sa svih strana. Tada pojedinac ili grupa ponovo pronalazi svoj cilj i svoje prirodno usmerenje. Anomija može da se izleči, zato što je patološka pojava. Anomija je stanje društvene dezorganizacije (nedovoljno integrisano društvo). Jedini način da se anomija izleči je da se društvene grupe učine dovoljno postojanim, da bi čvršće držale pojedinca tj. da bi se on čvršće vezao za njih. Društveno-istorijski uslovi podstiču razvoj napredak birokratije: 1. Novčana privreda i razvijen poreski sistem. 2. Pojava složenih i obimnih upravnih zadataka (stvaranje jake centralne vlasti, održavanje unutrašnjeg reda i mira, razvijanje javnih službi, racionalno odmeravanje poslovnih rizika i racionalno vođenje poslovnih knjiga). 3. Koncentracija sredstava upravljanja. 150

VEBER ZNAČAJ POJMA DRUŠTVENOG DELANJA U VEBEROVOJ SOCIOLOGIJI Po Veberovom mišljenju, društveno delanje je osnovna jedinica sociološkog proučavanja, ono što sociologiju konstituiše kao nauku. Pre svega, Veber pravi oštru razliku između delanja i ponašanja. Delanje je samo ono ponašanje koje ima neko značenje za onoga koji obavlja radnju. Inače, delanje obuhvata i propuštanje i trpljenje pored aktivnog činjenja. Važno je napomenuti da nije svako delanje ujedno i društveno delanje jer nema svaki dodir između ljudi društveni karakter. Veber nudi primer sudar dvojice biciklista. To je prost događaj kao što je neko prirodno zbivanje. Ali bi pokušaj tih biciklista da izbegnu sudar, grdnja, tuča ili mirno raspravljanje posle sudara bili društveno delanje. Društveno delanje je posebna vrsta delanja. Da bi se neko ponašanje moglo svrstati u kategoriju društvenog delanja moraju biti ispunjena dva uslova: 1) nosilac radnje, to jest onaj koji dela mora pridavati neko značenje svom delanju, i 2) nosilac radnje mora uzimati u obzir ponašanje drugih lica i smisaono orijentisati svoje delanje prema njemu. Pri tom je, naravno, nevažno ko su druga lica — poznati pojedinci ili neodređeno mnoštvo nepoznatih — i da li se uzima u obzir njihovo prošlo, sadašnje ili buduće ponašanje. Isto tako društveno delanje nije identično sa jednakim delanjem više lica. Tako da ukoliko više ljudi u isto vreme radi neku radnju ne mora da znači da je to društveno delanje, ono i nije društveno delanje ukoliko se ne dovodi u vezu sa ponašanjem drugih. Veberov primer za to je trenutak kada pada kiša i mnoštvo ljudi otvara kišobrane u isto vreme. Tu delanje jednog nije orijentisano prema delanju drugog čoveka, već je delanje svih na isti način orijentisano ka odbrani od kiše. Nema nikakve sumnje da je u ovim uvodnim odredbama Veber jasno izneo svoje sociološko stanovište. Njime je Veber nedvosmisleno stavio do znanja dve stvari: 1) da sociologiju interesuje čovek u onome što je najdublje ljudsko u njemu, dakle kao biće koje je obdareno sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smisao svetu koji ga okružuje, i 2) da veliki deo onoga što ljudi u svakodnevnom životu uzimaju kao nešto što se po sebi razume, u stvari, pretpostavlja izvesne smisaone sadržaje bez kojih ne može da funkcioniše. Ali Veber nije ostao samo na uopštenom razmatranju društvenog delanja. Važan korak u razvijanju njegovog pojmovnog sistema predstavlja tipologija društvenog delanja. U želji da što tačnije odredi predmet koji konstituiše sociologiju kao nauku, on razvrstava društveno delanje u četiri grupe. Društveno delanje može biti ciljno- racionalno, vrednosno-racionalno, afektivno i tradicionalno. Ciljno-racionalno dela onaj koji bira najefikasnija sredstva za ostvarenje izvesnih ciljeva, ali vodi računa i ο drugim mogućnim ciljevima, to jest razmatra troškove koji se u konkretnom slučaju moraju podneti. Vrednosno-racionalno dela onaj koji veruje u apsolutnu vrednost nekog određenog oblika ponašanja i teži ostvarenju jednog cilja radi njega samog i bez obzira na uspeh. Afektivno dela onaj koji se povodi za svojim strastima i duševnim raspoloženjima i smisao delanja nalazi u njemu samom a ne u postizanju nekog cilja van njega. Najzad, tradicionalno dela onaj koji se slepo drži ustaljenih navika, nezavisno 151

od toga koliko to odgovara izmenjenim uslovima života. Konkretno delanje nikad ne poklapa samo s jednim od njih, već najčešće predstavlja njihovu mešavinu. Veberova tipologija društvenog delanja zadaje velike teškoće. Stoga tipove društvenog delanja treba posmatrati u konkretnom sociološkom kontekstu. Sto se tiče ciljno-racionalnog i vrednosno-racionalnog delanja, situacija je relativno jednostavna. Mnogo je teže utvrditi šta Veber zapravo misli u pogledu preostala dva tipa delanja. Da je u oba slučaja reč ο izvesnim oblicima ponašanja koji odstupaju od racionalnosti, stoji van svake sumnje. Ali veliko je pitanje da li se afektivno i tradicionalno delanje mogu izjednačiti s racionalnim tipovima delanja u metodološkom pogledu. Još bi se nekako i moglo uzeti da se tradicionalno delanje orijentiše prema nekim normativnim standardima, ali kategorija afektivnog delanja je, očigledno, lišena takvih elemenata. Stoga se s pravom možemo pitati da li je afektivno delanje uopšte trebalo uvrstiti u tipologiju društvenog delanja. Ovo utoliko pre što afektivno delanje ne igra gotovo nikakvu ulogu u Veberovim sociološkim proučavanjima. Možda bi najbolje bilo pretpostaviti da je afektivno delanje obična rezidualna kategorija koju je Veber uneo u svoju tipološku shemu delom zbog toga što je znao da su iracionalni činioci važna poluga stvarnog ljudskog ponašanja.

152

VEBEROVO SHVATANJE BIROKRATIJE Birokratija Sve velike organizacije kako kaže Veber imaju tendenciju za birokratizaciju . Reč „birokratija „skovao je Degurnej 1745. godine dodavši reč „biro“ koja označava kancelariju i pisaći sto, što je izraz izveden iz grčkog glagola „vladati“. Birokratija je, prema tome, vladavina činovnika. Termin je prvi put primenjen na državne službe, ali se postepeno proširio na sve organizacije većeg obima. Pojam označen ovom rečju od početka se koristio u negativnoj konotaciji. Degurnej je govorio da je sve veća moć činovnika „bolest zvana biromanija“. Francuski pisac Onore de Balzak video je birokratiju kao „džinovsku moć koju imaju pigmeji“. Takvo gledište doprlo je do naših dana : Birokratija se često povezuje sa preteranim formalizmom, neefikasnošću i rasipništvu . No, ima autora koji je vide u drugom svetlu ; za njih je ona obrazac pažljivosti, preciznosti i delotvorne administracije i, u stvari, najefikasniji oblik organizacije koji su ljudi stvorili, jer se na taj način svi zadaci rešavaju po strogim proceduralnim pravilima. Veberovo shvatanje birokratije je negde na sredini između ova dva ekstrema. I u tradicionalnim civilizacijama, kako ukazuje Veber, u društvu su, iako u ograničenom broju, postojale organizacije (npr. Imperijalna Kina). No, tek u naše doba došlo je do punog razvoja birokratije. Po Veberu, širenje tog sistema je neizbežno u modernom društvu, jer je birokratska vlast jedini način izlaženja na kraj sa administrativnim zahtevima u velikim društvenim sistemima . Međutim, on veruje da birokratija ima jedan broj većih nedostataka koji, kao što ćemo videti, značajno utiču na prirodu savremenog života u društvu. Da bi proučio poreklo i prirodu širenja birokratskih organizacija, Veber (1978) je konstruisao jedan idealan tip birokratije (idealan čist a ne najpoželjniji). Ovo su karakteristike tog tipa : Postojanje jasno određene hijerarhije ovlašćenja. Na taj način se zadaci u organizaciji raspoređuju kao „službene dužnosti“. Birokratija izgleda kao piramida, a s tim što su pozicije najveće vlasti (ovlašćenja) situirane na vrh. Postoji i lanac komandovanja koji se proteže od vrha nadole, čime se omogućava usklađeno odlučivanje. Pisanim pravilima određuje se ponašanje službenika na svim organizacionim nivoima. To ne znači da su birokratske dužnosti i zadaci samo stvar čiste rutine. Što je viši nivo segmenta u organizaciji, to se veći broj raznovrsnih slučajeva obuhvata pravilima, što znači i da je u njihovom tumačenju potrebno više širine Službenici rade puno radno vreme i imaju platu. Za svako radno mesto u hijerarhiji predviđena je plata, a od pojedinca se očekuje da grade karijeru u organizaciji. Unapređenje je omogućeno na osnovu sposobnosti i godina službe, kao i uz primenu oba ta kriterijuma.

153

Postoji razdvojenost između dužnosti službenika na poslu, to jest u organizaciji, i njegovom poslu van posla. Privatni život odvojen je od aktivnosti na radnom mestu, uključujući i fizičku odvojenost ta dva domena. Pripadnici organizacije nisu vlasnici materijalnih sredstava sa kojima rade. Razvoj birokratije, prema Veberu, odvaja radnike od kontrole nad njihovim sredstvima za proizvodnju. U tradicionalnim zajednicama poljoprivrednici i zanatlije obično imaju kontrolu nad procesom proizvodnje u kome su angažovani i poseduju alatke koje koriste. U birokratijama službenici nisu vlasnici kancelarija u kojima rade, stolova za kojim sede ili birotehničke opreme koju koriste. Osnovna obeležja klasičnog Veberovog "ideal-tipa" birokratije mogla bi se podeliti na funkcionalna i strukturna, i u jednostavnoj šemi mogla bi se prikazati na sledeći način:Funkcionalna obeležja: 1. delovanje na temelju opštih i iscrpnih pravila koja se mogu naučiti; propisana forma(procedura) delovanja; 2. neosobnost (impersonalitet) 3. zasnivanje funkcionisanja na spisima (aktima) - pismenost; 4. tendencija ka tajnosti stručnog znanja; 5. kontinuitet delovanja koji stvara strukturu. Strukturna obeležja: 1. organizacija kao strukturna pretpostavka delovanja; 2. podela rada na relativno stabilni sistem nadležnosti; 3. hijerarhijska struktura u odnosima pojedinih jedinica/službi ("ureda" odnosno "kontora") te mogućnost instancijske kontrole; 4. tendencija prema monokratičnosti (inokosnom naspram kolegijalnom odlučivanju). Integralni deo Weberove teorije birokratije je i opis položaja službenika unutar organizacije a koje bi ukratko bile: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

profesionalizam službenika: služba kao "poziv" (Beruf); trajnost zaposlenja (u načelu doživotna služba); specijalizovano znanje i školovanje službenika; stručni ispit kao filter i inicijacija budućih službenika; odvojenost ličnih i službenih materijalnih sredstava službenika (odsustvo prava vlasništva na službu); pokoravanje službenoj disciplini; stupanje u službu imenovanjem, a ne izborom; regulisano napredovanje u okviru hijerarhije službi ("karijera"); pozitivno vrednovanje (prestiž) službeničkog položaja.

154

Ideal-tip birokratske organizacije Weber smatra tehnički superiornim u poređenju sa svim drugim tipovima organizacije, prema kojima se odnosi "isto onako kao što se stroj odnosi prema nemehaničkim načinima proizvodnje dobara". On je "racionalniji", "objektivniji" i "stručniji" od drugih organizacionih formi, ali i obrnuto: "birokratizacija svake vlasti veoma snažno potpomaže razvoj racionalne „objektivnosti“ i sloja „profesionalaca“ i „stručnjaka“". Birokratizacija je ujedno i neminovan pratilac modernizacije: ona je "neizbežna popratna pojava masovne demokratije" 10 savremenih velikih modernih država. Analiza birokratske vlasti uklapa se u širi okvir Veberove teorijske analize – u njegovu tipologiju vlasti s obzirom na model legitimiteta na kojem pojedini tip vlasti počiva. Veber, naime, razlikuje tri tipa legitimne vlasti, koje se podele u svojoj empirijskoj analizi uvek drži, unatoč nekim nedoslednostima: to su legalna, tradicionalna i harizmatska vlast. Za savremenu državu koja, prema Veberu, svoje opravdanje izvodi iz vere u legalnost apstraktnih i opštih pravnih pravila i pokoravanju bezličnom poretku posredstvom ustanova i osoba koje te norme ovlašćuju na izdavanje zapovedi (legalnu vlast), najčistiji bi tipski oblik organizacije vlasti bila upravo birokratija. Birokratskoj organizaciji koja, definisana gornjim obeležjima, zbog svoje samorazumljivosti u savremenim uslovima već počinje gubiti razlučivost, Veber suprotstavlja "predmoderne" oblike organizacije vlasti - neposredno demokratsku upravu malih političkih zajednica zasnovanu na rotaciji funkcija izvlačenjem (žrebom) ili izborom te "vlast honorata" - sistem "počasnog" vršenja vlasti od strane dužnosnika - amatera, izabranih na temelju određenih kvaliteta - starosti ili društvenog/staleškog prestiža. Funkcionisanje moderne birokratije I. Postoji princip nadležnosti pojedinih organa za obavljanje službenih poslova, po kome su nadležnosti strogo utvrđene opštim pravilima, to jest zakonima ili upravnim aktima. 1) Redovne delatnosti koje su neophodne za ostvarenje ciljeva birokratskih struktura strog su raspodeljene kao službene dužnosti. 2) Vlast zapovedanja koja je neophodna za vrše­nje ovih dužnosti je isto tako strogo raspodeljena, a u pogledu prinudnih sredstava koja su pojedinim organima stavljena na raspolaganje (bilo da su u pitanju fizička, sakralna ili neka druga sredstva) strogo ograničena pravilima. 3) Da bi se obezbedilo redovno i trajno vršenje ovih dužnosti i odgovarajućih prava, vodi se planska briga oko postavljanja lica sa propisnim kvalifikacijama. U javnopravnoj oblasti ova tri elementa konstituišu birokratsku vlast, a u privatnopravnoj oblasti birokratsko rukovođenje poslovima. Ovako shvaćena, birokratija je potpuno razvijena u političkim i crkvenim zajednicama tek u modernoj državi, a u privrednom životu tek u onim tvorevinama modernog kapitalizma koje su najdalje napredovale. Trajna birokratska vlast sa tačno utvrđenim nadležnostima nije pravilo već izuzetak. Tako je bilo čak i u onim prostranim političkim tvorevinama kakve su postojale na starom Istoku, u germanskim i mongolskim osvajačkim carstvima, a i u mnogim feudalnim državama. U svim ovim slučajevima najvažnije 155

mere je preduzimao vladalac uz pomoć svojih ličnih poverenika, prijatelja ili dvorskih slugu čija ovlašćenja nisu bila tačno utvrđena, već privremeno data za svaki konkretan slučaj. II. Postoji princip hijerarhije položaja i prelaznih instancija, to jest jedan strogo utvrđen sistem podređenih i nadređenih organa s pravom nadzora viših nad nižim i mogućnošću da se pojedinci žale višoj instanciji na postupak nižeg organa. U potpuno razvijenom tipu ova hijerarhija organa je monokratski uređena. Princip organizacije na hijerarhijskoj osnovi zastupljen je kod svih birokratskih struktura: u državnim i crkvenim zajednicama, u organizaciji velikih političkih stranaka, u velikim privatnim preduzećima, bez obzira hoće li se privatne instancije nazvati organima ili nekako drukčije. Ali kad je princip nadležnosti potpuno sproveden, bar u javnim službama, onda hijerarhijska podređenost ne znači da je viši organ ovlašćen da prosto preuzme poslove nižeg. Pravilo je upravo nešto suprotno tome i stoga samo nadležan organ može da obavlja određene poslove, i nijedan drugi. III. Birokratsko vođenje poslova počiva na aktima ili pisanim dokumentima (koji se čuvaju u originalu ili u nacrtu) i na aparatu nižih činovnika i pisara svake vrste. Svi činovnici koji rade u jednom nadleštvu, zajedno sa odgovarajućim materijalnim sredstvima i pisanim dokumentima, sačinjavaju »biro«. U privatnim preduzećima »biro« se često zove i »kancelarija«. U načelu, moderna organizacija javnih službi odvaja biro od privatne kuće za stanovanje. Jer ona odvaja službenu delatnost od sfere privatnog života, kao i službeni novac i sredstva od privatne svojine činovnika. Ovo stanje je svuda proizvod dugog razvitka. Danas je ovo odvajanje podjednako sprovedeno u javnim i privatnim preduzećima, a kod ovih poslednjih proteže se i na samog vodećeg kapitalista. U načelu, kancelarija je odvojena od domaćeg gazdinstva, poslovna korespondencija od privatne, a imovina preduzeća od privatne imovine. Ovo odvajanje je oštrije ukoliko je doslednije sproveden moderan tip vođenja poslova. Počeci ovog procesa nalaze se već u srednjem veku. Karakteristično je da se moderan kapitalista ponaša kao »prvi činovnik« svog preduzeća, kao što i vladalac specifično birokratske moderne države sebe naziva njenim »prvim slugom«. Za razliku od Nemaca, kontinentalnim Evropljanima i Amerikancima je tuđe shvatanje da je delatnost državnih nadleštava bitno različita od delatnosti privatnih privrednih preduzeća. IV. Obavljanje službenih dužnosti, ili bar svih specijalizovanih dužnosti — a to je upravo specifično moderno — obično pretpostavlja temeljito stručno školovanje. To u sve većoj meri važi i za moderne upravnike i nameštenike privatnih privrednih preduzeća, kao i za državne činovnike. V. Kad je u pitanju služba koja je potpuno razvijena, onda obavljanje službene delatnosti angažuje čitavu radnu sposobnost činovnika, bez obzira što njegovo radno vreme u birou može biti strogo ograničeno. U normalnim slučajevima to je takođe proizvod dugog razvitka, kako u javnim tako i u privatnim službama. Nekad je po pravilu bilo obrnuto: poslovi su se usput obavljali i u vidu službe.

156

VI. Činovnici obavljaju službene dužnosti na osnovu opštih pravila koja su manje ili više postojana i iscrpna i koja se mogu naučiti. Poznavanje ovih pravila predstavlja posebnu veštinu kojom činovnici raspolažu. Ona obuhvata pravnu nauku, nauku ο upravi i naukuο privrednom poslovanju. Vezanost moderne birokratije za pravila duboko se koreni u njenoj prirodi. Moderna naučna teorija, na primer, tvrdi da zakonsko ovlašćenje koje ima neki organ da reguliše određenu oblast društvenog života ne daje ovom pravo da to čini od slučaja do slučaja, već samo na apstraktan način. To je sasvim suprotno praksi koja vlada u patrimonijalizmu, po kojoj se svi društveni odnosi, ukoliko nisu osveštani tradicijom, regulišu pomoću individualnih privilegija i darova milosti. Kritike i značaj Veberova teorija birokratije doživela je podjednaku popularnost koliko je bila i meta raznih kritika - štaviše, "čini se da je ovaj model doživeo više kritike nego priznanja". Glavni pravac kritike pritom se odnosio na navodnu tehničku superiornost, ciljno svrsishodno delovanje i "racionalnost" birokratskih struktura. Istraživanja su se pritom najviše usmeravala na disfunkcionalnosti birokratske organizacije: nehumanost, krutost, otuđenje i vlastite interese birokratije koji mogu doći u sukob s javno proklamiranim ciljevima organizacije. Utoliko, Veberova je teorija birokratije doživljavala sličnu sudbinu kao i njegova teorija legitimnosti. Poseban problem pritom su različita shvatanja izraza "birokratija"; termin "birokratija" u političkom diskursu često se naime navodi s krajnje negativnim konotacijama, za označavanje "raznih patoloških promena normalnih odnosa između politički odlučujuće grupe i izvršavajuće upravne organizacije", karakterisane naročito gubitkom veze upravnih organizacija i njihove "političke podloge", izolacijom uprave unutar društva i "otuđenjem čoveka od političke vlasti". Negativno vrednovanje birokratije naročito je bilo istaknuto i u političkim i teorijskim raspravama u socijalističkim zemljama, a unutar njih posebno u bivšoj Jugoslaviji. Unatoč tome što "birokratske strukture" - bilo u Veberovom, bilo u uobičajenom, pogrdnom smislu nikad nisu prestale postojati, ideologija "samoupravnog socijalizma" izabrala je "birokratiju" za jedan od osnovnih predmeta ideoloških napada. Vrednosno neutralna istraživanja delovanja "birokratsko-monokratske uprave" Veberovskog tipa bila su stoga veoma otežana i, sa retkim izuzecima, praktički onemogućena. Sve kritike Veberove teorije birokratije nisu, međutim, osim manjih promena u vriednosnim akcentima, ugrozile eksplanatornu moć njegovog modela. On je u savremenim analizama donekle relativizovan, obogaćen dodatnim uvidima i sumnjama, no nije izgubio niti svoje "klasične" kvalitete niti je prestao biti upotrebljiv kao instrument analize savremenih društava, staviše, nakon razdoblja u kojima je u komparativnim razmerima prevladavao kritički odnos spram Vebera i njegovog dela, čini se da se teorija – posebno nekad prema Veberu naročito kritična nemačka teorija - ponovno vraćaVeberu. To, svakako, ne znači da su uklonjene i 157

inherentne poteškoće povezane s koncepcijom "birokratske vlasti". Mnogih od tih teškoća bio je svestan i sam Veber. Ovde naročito treba istaknuti ambivalentan odnos demokratije i birokratije: iako, kao što je već navedeno, Veber smatra da se birokratija razvija usporedo s razvojem moderne predstavničke demokratije, demokratija uključuje i postulate suprotne birokratskim načelima: odbojnost spram stvaranja zatvorenog "činovničkog staleža" i težnju ka svođenju činovničke vlasti na minimum, u korist proširenja sfere uticaja "javnog mnjenja". Stoga je „demokratija“ kao takva protivnik „vlasti“ birokratije, usprkos tome, ili upravo zbog toga, što ona neizbežno ali nehotice potpomaže birokratiju i da, kao takva, u izvesnim okolnostima veoma osetno remeti birokratsku organizaciju i stvara joj prepreke". Sve ove činjenice treba imati u vidu i prilikom analize modernog evropskog sudstva iz perspektive Veberovog modela. Ono što će se ubrzo u analizi ispostaviti, a što je znao i Veber, jeste da potpuno "čisti" model nigde ne postoji: "sa birokratskom organizacijom su se ukrštali i ukrštaju se oblici strukture koji počivaju na heterogenim principima" Takođe, specifično na sudstvo može se primeniti uvid da se obavljanje specifičnih zadataka organizacije "može vršiti – čak i vrlo dobro – bez postojanja svakog od idealnih elemenata klasične birokratije". Mnoge razlike organizacijskog ustrojstva sudstva kontinentalnog Zapada i zemalja anglo-američkog pravnog kruga pokazaće se kao stilske varijacije koje mogu podjednako dobro služiti za postizanje istog cilja. No napokon – a to je pitanje koje se može postaviti kao središnje - neke opšte disfunkcionalnosti čiste birokratske organizacije mogu se pokazati fatalnima za obavljanje civilizacijske misije sudova u savremenom društvu: izvesna odstupanja od čistog modela birokratske organizacije mogu se pokazati ne samo kao kontingentna, već i kao nužna za održavanje sudstva na nivou njegovog istorijskog zadatka. "Objektivnost" kakvu proklamira Veberov citat sa samog početka ovog teksta možda i ne može osigurati samo birokratska organizacija sama po sebi. Stoga, elementi koji bi se u strogom Veberijanskom smislu trebali sagledati kao "predmoderni", a koji se u većoj ili manjoj meri uporno održavaju i u najradikalnije birokratiziranim pravosudnim aparatima zapadnih demokratija - elementi koji sadržavaju crte neposredne demokratije, honoratske organizacije, pa čak i izvesne primese harizmatičnosti - neće svedočiti o "zastarelosti", "nesavršenosti" ili "neracionalnosti" organizacije pravosuđa. Upravo suprotno, oni će dokazivati epohalnu modernost – primerenost uređenja koja postoji upravo zbog, a ne unatoč činjenici da (ni) evropsko pravosuđe nije primer čistog "idealnog tipa". Fragilna ravnoteža birokratskih i nebirokratskih elemenata (elemenata koje ćemo, u nedostatku boljeg izraza, nazivati korporativnima) može se, doduše, postići u različitim kombinacijama, jednako kao što i dobro jelo može biti rezultat različitih omera različitih sastojaka. Činjenica je, međutim, da pravi omer treba pogoditi - i u tome treba gledati i zadatak odgovornih političkih snaga u post totalitarnim zemljama koje iskreno nastoje približiti svoje države (barem) onoj razini demokratizacije kakva je dosegnuta u zapadnoj Evropi.

158

POJAM I TIPOVI DRUŠTVENOG DELANJA Sociologija treba da znači: nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama. Pri tome, delanje treba da znači ljudsko ponašanje, ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno značenje. A društvenim delanjem treba da se naziva delanje koje se po smeranom značenju onog ili onih koji deluju dovodi u vezu sa ponašanjem drugih. Društveno delanje može biti orijentisano prema prošlom, sadašnjem ili budućem očekivanom ponašanju drugih. Ti drugi mogu biti pojedinci i poznati, ili neodređeno mnoštvo i sasvim nepoznati. Nije svako delanje društveno delanje. Nema svaki dodir između ljudi društveni karakter. Sudar dvojice biciklista je prost događaj kao što je neko prirodno zbivanje. Ali bi njihov pokušaj da izbegnu sudar, grdnja, tuča ili mirno raspravljanje posle sudara bili društveno delanje. Društveno delanje nije identično sa jednakim delanjem više lica. U trenutku kada pada kiša mnoštvo ljudi otvara kišobrane u isto vreme, tu delanje jednog nije orijentisano prema delanju drugog čoveka, već je delanje svih na isti način orijentisano ka odbrani od kiše. Društveno delanje može da bude određeno: 1. ciljnoracionalno – kada se dela u skladu sa očekivanjem ponašanja predmeta spoljnjeg sveta i drugih ljudi, koristeći se tim očekivanjima kao sredstvima za postizanje sopstvenih ciljeva kojima se racionalno teži; 2. vrednosnoracionalno – kad se svesno veruje u etičku, estetsku, religioznu ili bilo kakvu drugu apsolutnu vrednost nekog određenog ponašanja, zbog toga što je ona takva i nezavisno od uspeha; 3. afektivno, naročito emocionalno – kad se dela u skladu sa aktuelnim afektima i duševnim stanjem; 4. tradicionalno – kada se dela u skladu sa ustaljenim navikama. Strogo tradicionalno ponašanje je vrlo često samo tupo reagovanje na naviknute nadražaje, reagovanje koje se odvija na već ustaljen način. Strogo afektivno može da bude reagovanje bez ustručavanja na nesvakidašnji nadražaj. Vrednosna orijentacija svesno stvara krajnji cilj delanja i planski se orijentiše prema njemu, ali smisao delanja ne leži u postizanju cilja već u delanju određene vrste kao takvom. Čisto vrednosno racionalno dela onaj ko dela bez obzira na moguće posledice, uveren u ono što mu se čini da nalažu dužnost, dostojanstvo, božija zapovest ili važnost neke druge stvari bilo koje vrste.

159

Ciljnoracionalno dela onaj ko svoje delanje orijentiše prema cilju, sredstvima i propratnim posledicama i pri tome racionalno odmerava odnos sredstava prema ciljevima, ciljeva prema posledicama, međusoban odnos različitih ciljeva. Delanje, naročito društveno delanje, vrlo retko je orijentisano na samo jedan ili na drugi način.

160

POJAM I ULOGA IDEALNOG TIPA Idealni tip u Veberovoj metodologiji igra ulogu objašnjenja koju igraju zakoni u metodologijama drugih teoretičara (npr. Dirkema). Idealni tip bi zapravo bio svojevrsna misaona konstrukcija koja „objedinjuje određene odnose i procese istorijskog života u jedan po sebi besprekoran kosmos zamišljenih povezanosti. U idealan tip uključujemo samo one uzroke kojima u pojedinačnom slučaju pripisujemo bitne komponente nekog događaja. U taj „kalup― uvrštavamo samo one najznačajnije determinante i veze koje su presuđujuće u kreiranju slike i ideje o nekoj pojavi kao takvoj. Otelotvorenje idealnog tipa u stvarnosti ne postoji, jer je on samo misaona konstrukcija, „idealna― kao što joj naziv kaže, i u najmanju ruku bi se nevešto mogao uporediti sa prosekom svih pojedinačnih pojava iste vrste koje se nalaze u stvarnosti. Njegova funkcija je ta da meri koliko neki pojedinačni slučaj nekog tipa stvarnosti odgovara njegovom idealnom tipu. Moguće je koristiti idealni tip za upoređivanje njegovih varijeteta u istom društvu, u različitim društvima među sobom, kao i koristiti ga kao istorijski uporedni metod, gde bi poredili promene istog tipa kroz vreme. Stvaranje idealnog tipa nije i ne treba da bude cilj po sebi, već sredstvo pomoću koga dolazimo do nama bitnih i korisnih saznanja. Ono je takođe i sredstvo postizanja najviše moguće objektivnosti u Veberovoj metodologiji. Pojam i uloga idealnog tipa Ono je jedna od najpoznatijih tačaka Veberove metodologije i sociologije. Međutim, njegovo shvatanje idealnih tipova spada u najteže i najzamršenije strane njegovog metodološkog programa. Najbolji način da se prodre u srediste njegovog shvatanja idealnih tipova jeste preko opštih pitanja U tom pogledu najvažnije je obratiti pažnju na pitanje odnosa između pojma i stvarnosti u okviru Veberove metodologije. Već u svojoj kritici istorijske skole on odbacuje svaku pomisao na mogućnost potpunog saznanja stvarnosti. Po njemu, saznanje podrazumeva izdvajanje izvesnih pojava iz haotičnog mnoštva. Iz toga proizilazi da pojmovi nikada ne sadrže čitavu stvarnost, već mnogo manje. Oni imaju apstraktan karakter. To je zato sto oni ne opisuju ni jednu pojavu u njenoj individualnosti, vodeći računa o svim njenim svojstvima, već samo s obzirom na ono sto je opšte na njom. Pojmovi su misaone tvorevine podešeni za rešavanje određenih problema a ne nešto sto objektivno postoji. U njima su sjedinjeni elementi i odnosi koji su za istraživača značajni i pomoću njih nepregledna raznovrsnost stvarnosti dobija određenu strukturu. On smatra da se ovo shvatanje o odnosu pojma i stvarnosti vazi za sve nauke. 161

Jedna vrlo vazna grupa socioloških pojmova u logičkom pogledu znatno se razlikuje od svih ostalih pojmova kojima se sluze kako prirodne tako i društvene nauke. Ovu grupu pojmova koji imaju takva svojstva koja ne srećemo ni kod jedne druge grupe pojmova on naziva idealnim tipovima. Druga stvar o kojoj treba povesti računa u vezi sa njegovim shvatanjem idealnih tipova tiče se samog predmeta koji sociologija proučava. Zadatak sociologije je da pronikne u smisaoni mehanizam onoga sto se u društvu događa, da otkrije unutrašnje pobude kojima se ljudi rukovode, da protumači siri kontekst značenja u kome se ljudsko delanje odvija. Ovaj zadatak se može postići stvaranjem idealnih tipova. i sam Veber kaže da društveno delanje protiče u polusvesnosti. Onaj koji dela mnogo vise neodređeno oseća šta znaci njegovo delanje nego sto zna ili je svestan njegove unutrašnje strane. Zato sociologija mora da stvori takve pojmove koji se znatno udaljuju od stvarnosti, ali koji su u najvećem mogućem stepenu smisaono aktivni. Soc. Ne može da se zadovolji time da utvrdi samo kako stvari stoje, ona mora da postupa tako kao da ljudi stvarno znaju kakav je smisaoni osnov njihovog ponašanja. Smatrao je najviši stepen jasnosti i izvesnosti poseduje racionalno delanje i da sociologija treba da se orijentiše na ono sto najpre možemo razumeti. On je smatrao da sociologija prvenstveno treba da stvori racionalne tipove jer samo pomoću njih možemo objasniti koliko na stvarno delanje utiču iracionalni činioci. Zato se spravom može reci da njegovo shvatanje idealnih tipova počiva na racionalističkim temeljima. Jasno je da u središtu Veberovog shvatanja o prirodi i zadacima sociologije stoji ideal čoveka koji razum postavlja kao najviše princip života. To opet ne znaci da je on podlegao racionalističkoj predrasudi da u ljudskom životu stvarno preovlađuju racionalni elementi, onda ne bi govorili o idealnim tipovima. Veberovo shvatanje otvara perspektivu nauci koja hoće da razume i objasni čoveka društvo i kulturu. Time sto sociologija upućuje da stvara idealne tipove društvenog delanja koje se racionalno orijentiše prema određenim ciljevima Veber ostvari obavezuje sociologiju da bude od pomoći čoveku koji tezi da ostvari svoju najdublju prirodu. Jer samo sto se udaljava od stvarnosti, sto je racionalizuje do krajnjih mogućih granica sociologija može da udovolji ovoj obavezi. Kao nauka o idealnotipskih oblicima racionalnog ponašanja, ona pomaze čoveku da se uzdigne do svesti o smisaonim i stvarnim pretpostavkama svog delanja i u krajnjoj liniji olakšava čovekovo oslobođenje.

162

ULOGA KULTURNIH ČINILACA U RAZVOJU MODERNOG DRUŠTVA O uticaju kulturnih činilaca na razvoj modernog društva je pisao Veber, tvrdeći da do nastanka kapitalizma dolazi pod uticajem religije, tačnije protestantizma. Veber je govorio da kapitalizam ne može da se posmatra zasebno kao tip organizacije društva, a da se pri tom zanemari kapitalistički duh. Tek kada se kapitalistički duh udruži sa kapitalističkim oblikom organizacije, dobija se moderni kapitalizam. Takođe, govorio je da je pitanje nastajanja kapitalističkog duha veoma bitno, a tvrdio je da on nije prost odblesak materijalne osnove, već zasebna sila. Po Veberovom mišljenju kapitalistički poredak ima korene u religiji, tačnije, da presudnu ulogu u formiranju kapitalizma ima protestantizam. Da bi dokazao ovu tvrdnju, da je moderni kapitalizam nastao pod uticajem određenih religioznih shvatanja, Veber je morao prvenstveno da dokaže srodnost između kapitalizma i protestantizma, a zatim i postojanje uzročnosti između ovih pojava. Glavni argument u prilog ove teorije je ideja o pozivu. Veber je tvrdio da su i pripadnici kapitalizma i pripadnici protestantizma veoma privrženi radu. U kapitalizmu se ceni naporan rad, dok protestantizam naglašava rad, ali u religijskom kontekstu. Veber smatra da je ovaj pozitivan stav prema radu, od strane pripadnika protestantizma, od strane reformatora, imao veliki značaj za formiranje kapitalizma. Taj pozitivan stav je predstavljao veliku prekretnicu jer podrazumeva napuštanje stavova katoličke crkve, koja je sputavala bilo kakvu stvaralačku delatnost i podržavala je čist tradicionalizam. Ni reformatori nisu zapostavljali religiozna pitanja, šta više, ova isticanja vrednosti rada su bila pokušaj da se ljudi potpuno kontrolišu crkvom. Dakle, reformacija je imala svoje interese koji su podsticali ovakva shvatanja. Isticanje rada su pravdali pričom da se na zemlji stvara Božije carstvo, da svi vernici treba da potvrde svoju veru delima i dolazi do uvođenja stroge discipline u svakodnevni život. Ovo je posledica Kalvinovog učenja o predestinaciji. Po tom učenju, čovek postoji zbog Boga i on je njegovo oruđe. Bogu se ne može nikako prići, može mu se samo služiti. Može se znati jedino to da je sudbina svakog čoveka već predodređena, jednima je dodeljen večni život a jednima su dodeljene muke i smrt. Svi ljudi su dužni da rade uzdržavajući se od svakog luksuza i uživanja u stečenom bogatstvu, i svi su dužni da veruju da je baš njima predodređen večni život. Specifično delo reformacije sastoji se u odbacivanju crkvenih sredstava spasenja, ukidanju podvojenosti između svetovnog i monaškog života i proklamovanju opšte dužnosti rada i asketskog odricanja za sve ljude bez razlike. Kroz ovo jasno vidimo koliko se protestantizam zalagao za naporan rad, a jasno nam je da je to jedna od glavnih karakteristika i kapitalizma, pa jasno možemo uočiti srodnost između njih. Ova srodnosti se pre svega ogleda u tome što ideja poziva dominira kako kapitalističkom tako i protestantskom svešću. U oba slučaja je racionalan i sistematski rad, uz odricanje od uživanja u proizvodima rada, postavljen u središte ovozemaljske životne orijentacije. Ali utvrđivanje smisaone veze između kapitalizma i protestantizma nije bio jedini njegov cilj. Osim toga, Veber je pokušao i da dokaže uzročnu vezu između njih. Želeći da potvrdi svoju 163

teoriju da je protestantizam prouzrokovao kapitalizam, Veber se koristio nekim statističkim podacima koji su potvrđivali ovu teoriju. Oni su ukazivali na postojanje visokog stepena korelacije između verske pripadnosti i položaja koji pojedinci zauzimaju. Mada, ova istraživanja ne mogu se uzeti sa potpunom sigurnošću jer su ovakvi rezultati mogli biti posledica ekonomskog statusa. Kao još jedan argument u prilog svoje teorije, Veber navodi i vremenski redosled ovih pojava. On navodi kako se kapitalizam pojavljuje nakon reformacija u religiji i da samim tim kapitalizam jeste posledica protestantizma. Međutim, kapitalizam se u nekim delovima javio i pre reforme. Dakle, ovo pitanje redosleda između kapitalizma i protestantizma nije u potpunosti onakvo kako ga je Veber predstavio. Veber je takođe pisao o tome kako je i u protestantizmu dolazilo do promena. Prvobitno isticanje rada zarad religioznih stavova sada ustupa mesto ovozemaljskom utilitarizmu. Umesto prvobitnog shvatanja rada kao sredstva pomoću koga čovek može poznati sopstveno stanje milosti, vremenom sve više jača shvatanje da je sticanje materijalnih dobara dozvoljeno i ukoliko se postiže poštenim radom. Na taj način, Veber je tvrdio da je nekadašnje isticanje rada zarad stvaranja Božijeg carstva zamenjeno isticanjem vrline profesionalne delatnosti. Veber je bio svestan da ovi argumenti nisu proverljivi i da u naučnom smislu ništa ne dokazuju. Ipak, ostao je pri svom mišljenu pokušavajući na više načina da svoju teoriju pojasni. Umesto da dalje nabraja okolnosti koje ukazuju na uzročnu vezu između kapitalizma i protestantizma, Veber pokušava da utvrdi zašto se kapitalizam nije javio u nekim drugim delovima zemlje. U cilju izučavanja porekla modernog kapitalizma Veber je vršio uporedno-istorijska ispitivanja. U njima je razmatrao privrednu etiku raznih velikih religija starog Istoka. Tu je ubrajao konfučijanstvo i taoizam u Kini, hinduizam i budizam u Indiji, kao i staro jevrejstvo. Na taj način hteo je da ispita da li zaista postoji uticaj religije na nastanak modernog kapitalizma i ako postoji, koja to religija je uticala na ovaj nastanak. Tragao je za nekim istorijskim primerima društvenog razvitka koji je približno odgovarao onom do kojeg je došlo u Evropi, usredsređujući se na ispitivanje religijskih činilaca. Ispitivanjem društvene strukture Kine i Indije u periodu koji je prethodio stvaranju velikih religioznih sistema konfučijanstva i hinduizma, Veber utvrđuje da je situacija u tim zemljama bila podjednako povoljna za razvijanje kapitalizma, koliko je bila i situacija u Evropi. Ipak, zašto se kapitalizam pojavljuje samo na Zapadu? Uprkos tome što su Kina i Indija bile povoljne za razvitak kapitalizma, to ipak nije bilo dovoljno. Po Veberovom mišljenju, ovo nepojavljivanje kapitalizma u Kini i Indiji uzrokovano je religioznim činiocima. Veliki religijski sistemi starog Istoka nisu imali toliko pozitivan stav prema radu i ovozemaljskim stvarima na način na koji je to imao protestantizam, a koji se može uočiti kao jedna od glavnih karakteristika kapitalizma. Dok je protestantizam odbacivao svaku vrstu eudemonizma i hedonizma i u isti mah potvrđivao vrednost predanog rada, što je omogućilo raskid sa tradicionalističkim odnosima prema privrednoj delatnosti, dotle su 164

konfučijanstvo i hinduizam samo doprineli učvršćivanju tradicionalizma u privrednom i društvenom životu. Etički ideal konfučijanstva se sastojao u prilagođavanju na svet, a ne gospodarenju nad njim, što onemogućuje bilo kakav razvitak, pa i kapitalizam. Što se tiče hinduizma, tu se podrazumevalo da svaki vernik vrši svoje dužnosti koje su u skladu sa njegovim položajem koji zauzima u kastinskom sistemu. Samo na taj način čovek može sebi da osigura da dobije bolju inkarnaciju u budućem životu. Pridržavajući se ovoga, ljudi su samo mogli da ostanu na položaju koji su već posedovali, nisu mogli da napreduju. Samim tim, i takvo društvo je stagniralo, što nikako ne može biti pogodno tlo za razvitak kapitalizma. Nakon ispitivanja ovih velikih religijskih sistema Veber je zaključio da je njegova polazna pretpostavka tačna. Da protestantizam jeste taj koji uzrokuje moderni kapitalizam. Protestantska etika jeste jedina religiozna etika koja podržava kapitalizam i utiče na njegovo stvaranje. Ukoliko su etička shvatanja velikih azijskih religija uopšte mogle da utiču na privredni život, to nikako nije moglo biti u pravcu modernog kapitalizma jer je stav ovih religija bio sasvim konzervativan. Za razliku od Marksa, koji je pridavao najveću važnost ekonomskim i tehničkim činiocima, Veber je polazio od toga da su idejni činioci glavna pokretačka snaga društvenog i istorijskog razvitka. Sve što je Veber imao na umu prilikom proučavanja odnosa između religije i društva se svodi na to da su idealni interesi isto toliko važni pokretači ljudskog delanja kao i materijalni interesi. Pogotovo kad neki sistem religioznih shvatanja kanališe te interese u određenom pravcu. U tom smislu, Veber sebi postavlja tačno određen zadatak. On hoće da utvrdi u kojoj meri su izvesni specifični religiozni interesi uticali na stvaranje i širenje kapitalističkog duha. Prema Veberovom mišljenju, protestantizam nije uzrok nastajanja kapitalizma već samo jedan od uzroka. Prema tome, pitanje nastanka kapitalizma Veber i dalje ostavlja otvorenim. Dakle, videli smo da Veber ističe ulogu religijskih činilaca u razvoju kapitalizma. Ipak, prema njegovim rečima, nije bilo koja religija mogla da prouzrokuje stvaranje ovakvog sistema. Najpogodniji od svih bio protestantizam zbog jedne zajedničke karakteristike sa kapitalizmom, a to je rad. Kod drugih religija nije se isticala vrednost rada, nego više neka podređenost božanstvu, dok kod protestantizma je istican rad koji je koristio božanstvu. Protestantizam je isticao stvaranje materijalnih dobara, uz čuvanje istog i izbegavanje hedonističkog života, što je stvorilo veoma plodno tlo za stvaranje kapitalizma. Iz tih, i sličnih razloga Veber je isticao upravo ovaj religijski pravac kao jedan od činilaca koji su pokrenuli stvaranje kapitalističkog duha, a ne neku drugu religiju. Veber se rukovodio određenim filozofsko-istorijskim razlozima. Mada načelno nije poricao kontinuitet društveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao da je moderno kapitalističko društvo jedinstvena i izuzetna pojava, da predstavlja poseban stupanj društvenog razvitka i da nikad i nigde nije postojalo ništa slično njemu. Za Vebera je to bio najnesumnjiviji podatak društvenog i istorijskog iskustva.

165

Ali dok su mnogi idealistički orijentisani predstavnici istorijske škole pribegavali metafizičkim konstrukcijama i u mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitalističkog društva videli izraz jednog specifičnog duha, to jest jednog kulturno-istorijskog principa koji nema ničeg zajedničkog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Veber se držao grubih činjenica. Strahovito nepoverljiv prema metafizici svake vrste, on je razliku između modernog društva i svih drugih tipova društva tražio na mnogo opipljivijem planu — u oblasti privrede i organizacije privrednog života. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se u potpunosti slagao s Marksom. Kao što je osnivač naučnog socijalizma već u jednom od svojih ranih radova došao do zaključka da zakon tržišta neograničeno vlada čitavim kapitalističkim svetom i nevidljivom rukom uzdiže i ruši carstva i narode3, tako je i Veber, doduše u jednom od svojih poslednjih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svoje prve istorijskosociološke studije iz drugog perioda stvaranja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila modernog društva. U razmatranju prirode kapitalističkog privrednog poretka5 on se u velikoj meri drži Marksa. Idući Marksovim stopama, on kaže da kapitalističku privredu pre svega karakteriše orijentacija prema dobiti. i to ne izolovanih pojedinaca, već privrednih preduzeća na kojima se temelji kapitalistička privredna organizacija. Ali to je samo najopštija odredba koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak predstavlja složen sistem međusobno povezanih privrednih preduzeća koja racionalno, trajno i sistematski teže sticanju dobiti korišćenjem pogodnosti na robnom tržištu. Bez obzira na stepen tehničke razvijenosti i specifičnost pojedinih konkretnih oblika u kojima se javlja, kapitalistički privredni poredak pretpostavlja postojanje slobodnog tržišta i klase slobodnih radnika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju privredne delatnosti na bazi stroge podele rada, tačnom vođenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapitala u nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake privredne delatnosti, ali u isti mah i mera društvenog uspeha. Razume se, težnja za sticanjem profita nema nikakve veze s gramžljivošću privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo samog sistema ο kome pojedinci moraju voditi računa bez obzira na subjektivne želje i namere. U krajnjoj liniji, to znači da robno tržište, i to samom logikom svojih zahteva, bitno sužava obim mogućnih ljudskih odluka i postupaka. Ovaj poredak nameće pojedincu, ukoliko je upleten u mrežu tržišta, određene norme privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama biće isto tako nepogrešno ekonomski uništen, kao što će i radnik koji ne ume ili neće da im se prilagodi ostati bez posla i biti izbačen na ulicu. Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistički sistem ima prinudan karakter u odnosu na sve koji učestvuju u privrednoj delatnosti, to jest da objektivno postoji u onom istom smislu u kome je to i Marks utvrdio. Ali na tome se završava Veberovo oslanjanje na Marksa. U daljem razmatranju prirode kapitalističkog privrednog poretka ova dva mislioca se udaljuju jedan od drugog. Mada je i Veber uviđao veliku važnost klasne borbe u modernom društvu, on joj nije pridavao odlučujući značaj. Svoje shvatanje kapitalizma Veber je izgradio uzimajući u obzir neke druge elemente, a ne samo one od kojih je Marks pošao. Njega je prvenstveno interesovao specifičan oblik organizacije privrednog života, a ne sukob između dveju osnovnih društvenih klasa koje imaju suprotne interese u 166

procesu proizvodnje i dinamika kapitalističke privrede, što je toliko zaokupljalo Marksovu misao. Zbog toga se Marks i Veber znatno razlikuju u oceni kapitalističkog sistema kao celine. Dok je Marks svuda video samo suprotnost interesa i anarhiju proizvodnje, Veber je kapitalističku privredu shvatio kao najviši oblik racionalne organizacije. Po njegovom mišljenju, kapitalistička privreda je najdalje otišla u pravcu kojim ide čitavo moderno društvo – u pravcu sve potpunijeg podređivanja svih društvenih delatnosti kategorijama sredstvo – cilj. Da bi što jasnije odredio svoje stanovište, Veber uvodi jednu važnu razliku. On razlikuje moderan industrijski ili građanski kapitalizam od političkog kapitalizma. Najrazličitije varijante ovog poslednjeg postojale su u svim epohama ljudske istorije. Za razliku od modernog kapitalizma, gde se težnja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i disciplinovanim radom, korišćenjem pogodnosti koje pruža situacija na tržištu — i koji Veber zbog toga naziva i miroljubivim kapitalizmom — politički kapitalizam ima prevashodno avanturistički karakter. Za njega je karakteristično sticanje dobiti putem beskrupulozne špekulacije ili korišćenjem prerogativa moći nad pobeđenim neprijateljem ili osvojenom teritorijom. Miroljubivi, građanski kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem postoji samo na Zapadu, i to u razvijenom obliku tek od sredine 19. veka, mada se već u 15. veku javljaju prvi zameci kapitalističkih preduzeća koja zadovoljavaju svakodnevne potrebe na racionalnoj osnovi. *razlikuje moderan industrijski (građanski) kapitalizam od političkog kapitalizma. Marks – kapitalizam važan – klasne borbe Veber – organizacija privrednog života

167

DIFERENCIJACIJA MODERNE I DRRUŠTVENE RACIONALNOST Ljudsko delanje podrazumeva opšta pravila i da je poznavanje tih pravila odlika racionalnosti. Veberova sociologija podrazumeva racionalnost i racionalno delanje koje uključuje u sebe odnos sredstvo-cilj. Čovek je racionalno biće. Po Veberovom mišljenju, čovek je obdaren sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smisao svetu koji ga okružuje. Čovek stvarno postaje racionalno biće tek kad razum postavi kao najviši princip života, tj. tek kada ovlada svešću šta hoće i može, kada sebi trajno polaže račun o krajnjem smislu svog delanja i kada poštuje jedinstvo i celovitost svoje ličnosti. Čovek koji racionalno dela mora znati šta tačno hoće, tj. kakvo je vrednosno idealno značenje njegove volje i koja su sredstva podesena za ostvarenje željenog cilja i kakve posledice može izazvati upotreba tih sredstava u određenom slučaju. Za racionalno delanje je bitno objektivno saznanje stvarnosti, jer kada stvarnost ne bi bila dostupna razumu, objašnjenje smisaonih i stvarnih pretpostavki racionalnog delanja predstavljalo bi običnu iluziju. Čovek koji racionalno dela mora uzeti na sebe punu odgovornost za sve posledice svog delanja bilo one pozitivne ili negativne. U čemu se sastoji etička iracionalnost sveta? Stvarnost i vrednosti su sasvim indiferentni jedno prema drugom, tako da sredstvo koje je najpodesenije za ostvarenje nekog cilja može biti suprotno njegovom idealnom sadržaju. Ova napetost odnosa između sredstava i ciljeva naročito je jaka u oblasti politike, jer je nasilje specifično sredstvo političkog delanja. Etička iracionalnost sveta ogleda se u tome što je malo ko u stanju da postigne baš ono što hoće. Unapred je nemogućno do kraja predvideti sve posledice koje će izazvati zalaganje za izvesne ciljeve, tako da, često može doći do nepodudarnosti između prvobitne namere i stvarnih rezultata. Ovo je često slučaj kod politike. Po Veberovom mišljenju, sociologija ima za predmet jedno određeno društvo, ono koje danas postoji na Zapadu. Njen zadatak je da razume to društvo u njegovoj osobenosti i da objasni kako je došlo do toga da se ono samo razvije samo na Zapadu (društva sa arhitekturom, slikarstvom, visoko obrazovnim stručnjacima). To su društva koja imaju političku organizaciju sa racionalno ustanovljenim pravnim poretkom i parlamentom u kome se povremeno smenjuju izabrani predstavnici, dominira kapitalizam kao racionalna organizacija proizvodnje. On je racionalizam Zapadne kulture smatrao iracionalnim, jer je u modernom društvu izokrenut prirodan odnos između sredstava i ciljeva. Prirodno je da čovek stiče materijalno bogatstvo radi zadovoljenja svojih životnih potreba. Neprirodno je da nagomilava to bogatstvo da bi imao još više. Ono što je bilo prvobitno sredstvo za postizanje ciljeva, pretvorilo se u cilj za sebe i na taj način je izgubilo vezu sa svojim potrebama. U modernom svetu ništa više ne služi čoveku. Posledica racionalizacije društvenog života je u tome što je oko čoveka stvoren čvrst obruč društvenih odnosa i razvijena je mreža zavisnosti i potčinjenosti što stvara mehanizam u kojem je čovek pretvoren u roba svog vlastitog proizvoda.

168

Samo čovek može biti nosilac smisaono orijentisanog delanja, tj. Samo je on u stanju da svesno rukovodi određenim ciljevima i da bira između različitih mogućnosti. Ljudsko delanje je jedino što možemo razumeti. 

Vrednosno racionalno delanje- na ovaj način dela onaj koji veruje u apsolutnu vrednost svog ponašanja i teži ostvarenju cilja radi njega samog bez obzira na uspeh.



Etička iracionalnost ogleda se u tome što je malo ko u stanju da postigne baš ono što hoće ( politika).

169

VEBEROVA TEZA O ZNAČAJU PROTESTANTSKE ETIKE ZA NASTANAK KAPITALIZMA Nemoguće je govoriti o samo jednom uzroku nastanka određene pojave, jer je svaka rezultat delovanja više činioca. Tako je nemoguće i nastanak kapitalizma vezati samo za jedan vremenski period i pokušavati pronaći uzroke koji su doveli do njegove pojave. Koreni kapitalizma dosežu sve do antike, iako tad nije postojala reč za to, već je bilo nešto čim je svakodnevni život ispunjen i što se nesvesno praktikuje. Ipak, jedan od bitnijih faktora koji su istakli kapitalizam i promenili dotadašnji način života je reformacija crkve, razvoj racionalističke filozofske misli, a prvi plod svega bio je protestantizam. Racionalizam, u odnosu na tradicionalna shvatanja, počeo je da menja dotadašnje poglede na svet i način života. Reformatori, kao jedni od onih koji su učestvovali u buđenju hrišćanske Evrope, u prvom planu nisu imali menjanje etičkih programa, već je spas duše bio u fokusu njihovih života i delovanja. Sve ostalo je proizašlo kao neželjena i nepredviđena posledica. Veberov cilj bio je da razjasni koliki udeo su imali religijski motivi u nastanku karakteristično ovozemaljski usmerene kulture koja je izrasla zahvaljujući sadejstvu bezbroj istorijskih pojedinačnih motiva. Kapitalizam kao privredni sistem svakako nije proizvod samo reformacije, jer je znatno stariji od nje. Stvarna reformistička religioznost ogleda se u apsolutnoj transcedentnosti boga, što isključuje ulaženje božanskog bića u ljudsku dušu. Zajednica između boga i onih kojima se on smilovao moguća je jedino ako religiozni akter postane svestan božjeg delovanja u njemu i oseća se kao oružje božanske moći. Tada religiozni život naginje asketskom delanju koje je karakteristično za kalviniste. U vezu sa ovim dovodi se idealan tip kapitalističkog preduzetnika kojeg odlikuju određene crte asketizma, jer mu je osnovni cilj da u grob ode sa što više novca i materijalnih dobara. Život kapitaliste postaje strogo proračunat i isplaniran da bi postigao što bolji ekonomski uspeh, jer to su osnovne karakteristike privatne kapitalističke privrede. Ljudi ispunjeni kapitalističkim duhom obično su ravnodušni, ako ne i neprijateljski nastrojeni prema crkvi. Život se više ne vodi zbog religioznih shvatanja, već zbog rada. Neprekidan rad na poslu postaje neophodan uslov života, a u vezi sa tim i izvor lične sreće. Religija se posmatra kao sredstvo da se tokom života na zemlji ljudi odvrate od rada. Takvom pogledu na rad glavni protivnik je tradicionalizam kojeg uzdrmava beskrupulozna želja za sticanjem imovine, a rezultat toga je prodiranje slobodnog načina privređivanja u unutrašnjost društvenih grupa i prekid sa tradicionalnim načinima vođenja života. Prema tradicionalnom shvatanju, čovek prirodno želi da zaradi samo onoliko koliko mu je potrebno da živi onako kako je navikao, dok je kapitalisti sticanje zarade glavni cilj života. Ovozemaljska protestantska askeza je delovala protiv prirodnog uživanja u svojini, ograničavala potrošnju, ali je sticanje materijalnih dobara oslobodila od smetnji tradicionalističke etike. Težnju za profitom nije samo ozakonila, već je u njoj videla nešto što je bogougodno. Izričita je borba protiv telesnog uživanja i žudnje za spoljašnjim dobrima, ali ne i protiv racionalnog sticanja imovine, već samo protiv njene iracionalne upotrebe. 170

Protestantska askeza nije zahtevala od imućnih da uguše strasti mučenjem tela, već samo da upotrebljavaju svoju imovinu u nužne i praktično korisne svrhe. Kvekeri su bili najdosledniji zastupnici takvog pogleda na život. U oblasti stvaranja privatnog privrednog bogatstva askeza se borila protiv nepravde i čisto nagonske gramzljivosti, i tu težnju ka bogatsvu kao krajnjem cilju je okarakterisala kao mamonizam. Bogatstvo koje dolazi kao plod profesionalne delatnosti je božji blagoslov. Religiozna ocena neumornog, postojanog i sistematski svetovnog rada po pozivu kao najvišeg asketskog sredstva i najsigurnije i najvidljivije potvrde preporođenog čoveka i istinitosti njegove vere, bila je najjača poluga širenja duha kapitalizma. Ako se ograničavanje potrošnje doda razobručavanju težnje za sticanjem zarade, ishod je stvaranje kapitala pomoću asketske prinude na štednju. Prepreke koje su stajale na putu potrošnoj upotrebi stečene imovine morale su dobro doći njenoj proizvodnoj upotrebi u obliku uloženog kapitala. Puritansko shvaćanje života je potpomoglo razvijanje ekonomski racionalnog načina vođenja života. Čitava istorija pravilnika pojedinih kaluđerskih redova je u izvesnom smislu stalna borba sa problemom svetovnih posledica svojine, što važi i za ovozemaljsku askezu puritanizma. Religija nužno stvara vrednoću i štedljivost, a to dovodi do bogatstva. Metodisti su svuda vredni i štedljivi, pa se i njihova svojina povećava, a sa njom i prohtevi. Zato hrišćane treba opomenuti da zarade sve što mogu, ali isto tako i da daju sve što mogu. Svestan toga da je u božjoj milosti, građanski preduzetnik je mogao da ide za svojim interesima i trebalo je to da čini, pod uslovom da se kreće u granicama formalne korektnosti i da ne rasipa svoje bogatstvo na neuljudan način. Moć religiozne askeze stavila mu je na raspolaganje radnike koji ostaju poslušni bogu samo ako se drže u siromaštvu. Ljudi rade samo kada ih nevolja na to nagoni, a ova formulacija osnovnog motiva kapitalističke privrede je dalje prešla u teoriju o produktivnosti niskih nadnica. Srednjovekovna etika nije samo trpela božjaštvo, već ga je glorifikovala u prosjačkim redovima. Tek je puritanska askeza, učestvujući u donošenju strogog zakona engleskog zakonodavstva protiv sirotinje, unela bitnu promenu, a to je mogla da učini samo zbog toga što protestantske sekte i strogo puritanske zajednice stvarno nisu znale za božjaštvo među svojim članovima. Čitava asketska literatura gotovo svih veroispovesti bila je prožeta shvatanjem da je onaj koji savesno radi uz nisku nadnicu, kad mu već život nije pružio nikakvu drugu mogućnost, bogu najmiliji. Tako je dala snažan psihološki podstrek, jer je rad proglasila za poziv kao jedino sredstvo pomoću kojeg pojedinac može postati siguran u svoju milost. Time što je i kapitalističko sticanje novca protumačila kao poziv, ona je ozakonila eksploataciju te specifične spremnosti za rad. Produktivnost rada u kapitalističkom smislu reči su snažno unapredili težnja ka božjem carstvu, zasnovana isključivo na ispunjenju radne dužnosti kao poziva, i stroga askeza.

171

Jedan od bitnih sastavnih delova modernog kapitalističkog duha i čitave moderne kulture, racionalno vođenje života na osnovu ideje poziva, nastao je iz duha hrišćanske askeze. Puritanac je hteo da bude čovek od poziva, mi to moramo biti. Otkako je askeza preneta iz kaluđerske ćelije u sferu profesionalne delatnosti i otkako je počela sebi da potčinjava moral ovozemaljskog života, doprinela je stvaranju modernog privrednog poretka koji je vezan za tehničke i ekonomske pretpostavke mehaničko – mašinske proizvodnje. Time što je askeza nastojala da preuredi svet i da dejstvuje u njemu, spoljašnja dobra ovog sveta stekla su sve veću i neizbežnu moć nad čovekom kao nikad ranije. 

Mamonizam - težnja ka bogatstvu kao krajnjem cilju

172

RAZLIKA IZMEĐU MARKSISTIČKOG I VEBEROVSKOG SHVATANJA NASTANKA KAPITALIZMA Razlika je u tome sto marks u svemu vidi sukob a Veber smatra da se kapitalizam moze iskoristiti ukoliko se racionalono koriste sredstva. Ono sto je zajednicko je to sto smatraju da kapitalizam deluje prinudno na radnika ali marks u tome vidi razlog revoluciji a Veber nekakvo postovanje pravila radi sticanja dobiti. Veber razlikuje moderni miroljubivi kapitalizam i politicki odnosno anarhisticki kojem je cilj samo dobit, i beskrupulozne spekulacije. Veber se rukovodio određenim filozofsko-istorijskim razlozima. Mada načelno nije poricao kontinuitet društveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao da je moderno kapitalističko društvo jedinstvena i izuzetna pojava, da predstavlja poseban stupanj društvenog razvitka i da nikad i nigde nije postojalo ništa slično njemu. Za Vebera je to bio najnesumnjiviji podatak društvenog i istorijskog iskustva. Ali dok su mnogi idealistički orijentisani predstavnici istorijske škole pribegavali metafizičkim konstrukcijama i u mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitalističkog društva videli izraz jednog specifičnog duha, to jest jednog kulturno-istorijskog principa koji nema ničeg zajedničkog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Veber se držao grubih činjenica. Strahovito nepoverljiv prema metafizici svake vrste, on je razliku između modernog društva i svih drugih tipova društva tražio na mnogo opipljivijem planu — u oblasti privrede i organizacije privrednog života. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se u potpunosti slagao s Marksom. Kao što je osnivač naučnog socijalizma već u jednom od svojih ranih radova došao do zaključka da zakon tržišta neograničeno vlada čitavim kapitalističkim svetom i nevidljivom rukom uzdiže i ruši carstva i narode, tako je i Veber, doduše u jednom od svojih poslednjih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svojeb prve istorijskosociološke studije iz drugog perioda stvaranja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila modernog društva. U razmatranju prirode kapitalističkog privrednog poretka5 on se u velikoj meri drži Marksa. Idući Marksovim stopama, on kaže da kapitalističku privredu pre svega karakteriše orijentacija prema dobiti. i to ne izolovanih pojedinaca, već privrednih preduzeća na kojima se temelji kapitalistička privredna organizacija. Ali to je samo najopštija odredba koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom mišljenju, kapitalistički privredni poredak predstavlja složen sistem međusobno povezanih privrednih preduzeća koja racionalno, trajno i sistematski teže sticanju dobiti korišćenjem pogodnosti na robnom tržištu. Bez obzira na stepen tehničke razvijenosti i specifičnost pojedinih konkretnih oblika u kojima se javlja, kapitalistički privredni poredak pretpostavlja postojanje slobodnog tržišta i klase slobodnih radnika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju privredne delatnosti na bazi stroge podele rada, tačnom vođenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapitala u nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake privredne delatnosti, ali u isti mah i mera društvenog uspeha. Razume se, težnja za sticanjem profita nema nikakve veze s gramžljivošću 173

privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo samog sistema ο kome pojedinci moraju voditi računa bez obzira na subjektivne želje i namere. U krajnjoj liniji, to znači da robno tržište, i to samom logikom svojih zahteva, bitno sužava obim mogućnih ljudskih odluka i postupaka. Ovaj poredak nameće pojedincu, ukoliko je upleten u mrežu tržišta, određene norme privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama biće isto tako nepogrešno ekonomski uništen, kao što će i radnik koji ne ume ili neće da im se prilagodi ostati bez posla i biti izbačen na ulicu.«6 Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistički sistem ima prinudan karakter u odnosu na sve koji učestvuju u privrednoj delatnosti, to jest da objektivno postoji u onom istom smislu u kome je to i Marks utvrdio. Ali na tome se završava Veberovo oslanjanje na Marksa. U daljem razmatranju prirode kapitalističkog privrednog poretka ova dva mislioca se udaljuju jedan od drugog. Mada je i Veber uviđao veliku važnost klasne borbe u modernom društvu, on joj nije pridavao odlučujući značaj. Svoje shvatanje kapitalizma Veber je izgradio uzimajući u obzir neke druge elemente, a ne samo one od kojih je Marks pošao. Njega je prvenstveno interesovao specifičan oblik organizacije privrednog života, a ne sukob između dveju osnovnih društvenih klasa koje imaju suprotne interese u procesu proizvodnje i dinamika kapitalističke privrede, što je toliko zaokupljalo Marksovu misao. Zbog toga se Marks i Veber znatno razlikuju u oceni kapitalističkog sistema kao celine. Dok je Marks svuda video samo suprotnost interesa i anarhiju proizvodnje, Veber je kapitalističku privredu shvatio kao najviši oblik racionalne organizacije. Po njegovom mišljenju, kapitalistička privreda je najdalje otišla u pravcu kojim ide čitavo moderno društvo – u pravcu sve potpunijeg podređivanja svih društvenih delatnosti kategorijama sredstvo-cilj.Da bi što jasnije odredio svoje stanovište, Veber uvodi jednu važnu razliku. On razlikuje moderan industrijski ili građanski kapitalizam od političkog kapitalizma. Najrazličije varijante ovog poslednjeg postojale su u svim epohama ljudske istorije. Za razliku od modernog kapitalizma, gde se težnja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i disciplinovanim radom, korišćenjem pogodnosti koje pruža situacija na tržištu – i koji Veber zbog toga naziva i miroljubivim kapitalizmom – politički kapitalizam ima prevashodno avanturistički karakter. Za njega je karakteristično sticanje dobiti putem beskrupulozne špekulacije ili korišćenjem prerogativa moći nad pobeđenim neprijateljem ili osvojenom teritorijom. Miroljubivi, građanski kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem postoji samo na Zapadu, i to u razvijenom obliku tek od sredine 19. veka, mada se već u 15. veku javljaju prvi zameci kapitalističkih preduzeća koja zadovoljavaju svakodnevne potrebe na racionalnoj osnovi.

174

RAZGRANIČENJE POLITIKE I NAUKE NA ETIČKOJ OSNOVI Nauka bi trebala samo da objasni vrednosne stavove, da ih tumači, ali je i dužna da u skladu sa vrednosno-racionalnim delanjem prepozna vrednosti koje bi mogle biti u datoj situaciji dobre. Nauka bi trebala da analizira vrednosti, da zna koja delanja imaju kakve posledice i da na osnovu iskustva da preporuke-ali samo ako se ogradi i kaže konsekvence toga i ponudii druga rešnja koja sa sobom nose neke druge konsekvence. Nauka je podešena da da služi čoveku delatniku. Delatni čovek je onaj koji prema osobenom i jedinstvenom sticaju prilika bira neku novu činjenicu shodno svojim vrednostima i dovodi je u mrežu determinizma. Nauka i politika kod studenata: Zabluda studenata je ta što oni u profesorima vide vođu, a ne učitelja. Vrednost jednog čoveka ne zavisi od toga da li ima svojstva vođe. Svojstva koja nekog čine izvrsnim naučnikom i akademskim učiteljem nisu i svojstva koja bi ga mogla načiniti vođom u obasti praktičke životne orijentacije ili politike. Profesor koji se oseća pozvanim da bude savetodavac omladini i uživa njeno poverenje, može da pokaže svoje ljudske osobine u ličnom odnosu sa omladinom. A ako se on oseća pozvanim da se umeša u borbu između različitih pogleda na svet i stranačkih mišljenja, onda neka to čini napolju. Profesor vrši etičku dužnost kada pomaže drugom da dođe do svesti o tome šta hoće i kada razvija osećanje odgovornosi. To će postići ukoliko sa više savesti izbegava da svojim slušaocima nametne ili sugeriše svoj stav. Šta nauka može da pruži: 1. tehnička znanja – znanja o tome kako se na sistematički način kontroliše život; 2. metode mišljenja, oruđa i vežbe u mišljenju; 3. da razjasnite sebi ono što vas interesje. Prema nekom vrednosnom pitanju, mogu se uzeti različiti stavovi. Ako se zauzmu ovakvi stavovi, onda se u skladu sa naučnim iskustvom morju primeniti određena sredstva, da bi se taj stav praktično sproveo u delo. Nauka je danas jedan stručno organizovan poziv koji se nalazi u službi samoosvešćivanja i saznanja odnosa među činjenicama. Teologija i nauka: Teologija polazi od predpostavke da su određena otkrovenja važno sredstvo spasenja i da tek ona omogućuju smislen način života. Zbog toga se u ta otkrovenja mora verovati. Određena subjektivna stanja i radnje imaju svojstva svetlosti, tj. Da sačinjavaju religiozan način života ili bar jedan njegov deo. Teologija ne može da zameni veru ili ona druga sveta stanja, a pogotovo to ne može učiniti nikakva druga nauka. Najvažnija osobina pozitivno religioznog čoveka je sposobnost za virtuozno delo „intelektualne žrtve“. To pokazuje da je

175

napetost između vrednosne sfere nauke i vrednosne sfere relogioznog spasenja nepremostiva. Po pravilu, intelektualnu žrtvu prinosi samo učenik proroku, tj. Vernik crkvi. Etika i politika: Često se misli da se ove dve tvrdnje međusobno isključuju i da samo jedna od njih može biti tačna.Etika Besede na gori: apsolutna etika jevanđelja, za nju važi ono što je rečeno za princip uzročnosti u nauci: to nije kočija koja se može po volji zaustaviti da bi se u nju ušlo ili izašlo. Njen smisao je sve ili ništa. Politika se ne bi složila sa ovakvim stavom i smatrala bi ga bezsmislenim. Što nam govori da je ona za presudno regulisanje odnosa među ljudima. Suština etičke zapovesti je u tome što se uopšte ne interesuje za druuštvene posledice. Onaj ko hoće da dela po etici jevanđelja on mora da se suzdrži od štrajka, jer štrajk podrazumeva prinudu, mora da izbegava revoluciju, jer ona smatra da građanski rat nije legitimni rat. Svako delanje koje je etički usmereno može rukovoditi jednom od dve bitne maksime-etika čiste volje i etika odgovornosti. Razlika u ovim etikama je upravo u posledicama, tj. Ko snosi posledice. Posledica prve se ostavlja Bogu, a posledica druge čoveku. Kada neka radnja koja je preduzeta iz čiste volje dovede do rđavih posledica, onda on smatra da za to nije odgovoran onaj koji dela, već glupost drugih ljudi ili volja božija koja ih je takvima načinila. Nasuprot tome, onaj koji veruje u etiku odgovornosti, računa baš sa onim prosečnim nedostacima ljudi i smatra da ne može prevaliti na druge teret za posledice svog delanja, ukoliko je mogao da ih predvidi. Sredstva koja su potrebna za cilj: Postizanje dobrih ciljeva povezano je sa upotrebom etički sumljivih sredstava. Nijedna etika na svetu ne može da kaže kada i u kom obimu etički dobar cilj opravdava etički opasna sredstvai propratne posledice. Nasilje je najvažnije sredstvo politike. Stari hrišćani su znali da sveto vladaju demoni i da onaj koji se upušta u politiku, tj. Upotrebljavu moć i silu kao sredstva za cilj, sklapa pakt sa demonima i da za njegovo delanje nije tačno da iz dobra može proisteći samo dobro, a iz zla samo zlo. Tako da, etika čiste volje propada u ovom slučaju, jer ona ima mogućnost samo da osudi i odbaci svako delanje koje se služi etički opasnim sredstvima. Osobenost svih etičkih problema politike uslovljena je time što se u rukama ljudskih grupa nalazi specifično sredstvo legitimnog nasilja. Svako ko koristi ovakva sredstva(političari) izložen je specifičnim posledicama. Ko hoće nasiljem da ostvari apsolutnu pravdu na zemlji, taj mora imati sledbenike ili spoljašnje nagrade-nebesku ili zemaljsku nadnicu, inače neće funkcionisati. U uslovima moderne klasne borbe,unutrašnje nagrade se sastoje u zadovoljavanju mržnje i želje za osvetom i u zadovoljenju lažne etičke potrebe za tim da se ima pravo i da se protivnci oklevetaju kao jeretici. U spoljašnje nagrade spadaju: pustolovina, pobeda, plen, moć i pljačka.Vođa i uspeh njegove stvari u potpunosti zavise od toga kako ovaj aparat funkcioniše. Presudne uloge imaju pobude aparata, a ne pobude kojima se vođa rukovodi. Onaj ko hoće da se bavi politikom, a naročito onaj koji politiku svata kao poziv, mora sebi predočiti etičke paradokse i mora znati da je odgovoran za ono što sam može postati pod pritiskom tih paradoksa. Onaj koji traži spas duše taj nema šta da traži u politici koja ima sasvim 176

drugačije zadatke, takve koje se mogu rešiti samo nasiljem. Politika se vodi maksimom etike odgovornosti i operiše nasilnim sredstvima što ugrožava spas duše. Etika čiste volje i odgovornosti nisu apsolutne suprotnosti, već se međusobno dopunjavaju. i tek obe stvari zajedno čine pravog čoveka, onoga za koga se može reći da je pozvan da se bavi politikom. 1. Etika čiste volje 2. Etika odgovornosti

177

PROBLEM VREDNOSNE NEUTRALNOSTI U DRUŠTVENIM NAUKAMA Vrednosno obojen stav jeste onaj koji vrši ili izražava evaluaciju činjenica. Prema Veberovoj teoriji, problem je uvek vrednosno neutralan ili vrednosno obojen. Veber je znao da je odvajanje vrednosti i nauke težak zadatak u praksi. Činjenice po njemu pružaju informacije, a jedino vrednosti usmeravaju akciju, što važi i za naučnike i političare.On smatra da je osnova za donošenje odluke o temi istraživanja su istraživačeva religijska verovanja,ekonomski interesi i druge vrednosti koje ga vode ka određenim temama. Vrednovanjima treba podrazumevati praktična procenjivanja pojave, na koju možemo našim delovanjem uticati, kao zadovoljavajuće ili nezadovoljavajuće. Pri svakom profesionalnom zadatku koji mu je postavljen, čovek bi trebao da se ograniči na stvar i isključiti sve što joj strogo uzevši ne pripada, posebno vlastitu ljubav i mržnju.” Česta je pomisao da se naučna objektivnost može postići putem odmeravanja različitih vrednovanja jednih prema drugim i da između njih nađemo kompromis. Istraživač treba razlikovati utvrđivanje empirijskih činjenica i njegova praktična vrednovanja-tj. vrednovanja tih činjenica koje su procenjene kao povoljne ili nepovoljne (i u tom smislu označavaju vrednosni stav). Smisao vrednosne rasprave je da se razume ono što protivnik uistinu misli, tj. vrednost do koje je zaista, a ne samo naizgled stalo jednom od učesnika i da se tako uopšte omogući nekome da zauzme stav prema toj vrednosti. Samo razumevanje tuđih stanovišta ne vodi samo po sebi njihovom odobravanju. Zapravo često vodi spoznaji zašto se i o čemu se nije moguće složiti. U gotovo svakom stavu ljudi, vrednosne sfere se prepliću. Površnost svakidašnjice sastoji se u tome da čovek koji je njome zahvaćen nije svestan toga, a pre svega i ne želi postati svestan tih sukobljenih vrednosti. Kada se rasprave o praktičnim vrednovanjima ispravno vode one empirijskim istraživanjima pribavljaju pitanja koja se moraju istražiti. Problemi empirijskih disciplina mogu se rešavati vrednosno neutralno. Oni nisu vrednosni problemi. Ali su u nadležnosti naših disciplina pod uticajem odnosa stvarnosti spram vrednosti. . Pojam napretka može se upotrebljavati potpuno vrednosno neutralno kada se iznednačuje sa napredovanjem nekog izolovano posmatranog, razvojnog procesa. Ali je u najviše slučajeva situacija bitno složena. Stvar je komplikovanjija s primenljivosti pojma napredak na području umetnosti. Prilično drugačije se postavlja problem za isključivo empirijsku istoriju umetnosti i za empirijsku sociologiju umetnosti. Za prvu, nema nikakvog napretka u umetnosti, u smislu estetskog vrednovanja umetničkih dela kao smislenih ostvarenja, jer se to vrednovanjene može izvesti sredstvima empirijskog razmatranja. Ona može primeniti samo potpuno tehnički, racionalan i stoga jednoznačan pojam napretka koji se ograničava na utvrđivanje tehničkih sredstava. Problem vrednosne neutralnosti u društvenim naukama

178

Veberov cilj je bio da pokaže kako je objektivno istraživanje moguće u onima akademskim disciplinama koje se bave subjektivno smislenim fenomenima i to je pokušavao da učini na dva načina: 1.

2.

svojim opisom problema vrednosti u sociološkim istraživanjima- ukoliko sociologija želi da bude istinska nauka o društvu mora da bude objektivna, tj. vrednosno neutralna; svakoj nauci treba izvesna konceptualna mapa, ključni koncepti koji opisuju fenomen koji se istražuje, počeo je sa zasnivanjem takvog sistema koji je nazvao idealnim tipovima.

Objektivna analiza moguća je jedino kada se sociolozi služe racionalnim metodom u kojem je istraživački process sistematičan: 1. empirijski podaci moraju biti kategorisani putem jasno formulisanih koncepata; 2. ispravna pravila dokazivanja moraju biti upotrebljena; 3. treba upotrebljavati jedino logičke zaključke. Sociologija ne sme biti moralna nauka. Veber je pravio jasnu razliku između onoga šta treba da bude(oblast vrednosti) i onoga što jeste(oblast nauke) i za njega jedina potraga za istinom treba da vodi društvene naučnike i njihova istraživanja. Nauka predstavlja izraz tekućeg istorijskog procesa u kojem magija i drugi oblici nasledne mudrosti postaju sve manje prihvatljivi kao sredstva objašnjenja. Istraživački proces mora biti objektivan, a izbor teme odvija se pre samog istraživanja. Jedina osnova za donošenje odluke o temi istraživanja su istraživačeva religijska verovanja, ekonomski interesi i druge vrednosti. Smatrao je das vim naukama treba određena konceptualna mapa koja identifikuje delove fenomena koje se istražuje. Njego cilj bio je stvaranje sistema koncepata univerzalnog obima koji je konzistentan i sa najrazličitijim vrednosnim stavovima. *Osnova za donošenje odluke o temi istraživanja: 1. istraživačeva religijska verovanja; 2. ekonomski interesi; 3. druge vrednosti koje ga vode ka određenim temama.

179

TIPOVI VLASTI PREMA VEBERU Vlast, tj. Verovatnoca da se za jednu određenu zapovest pribavi poslusnost moze pocivati na razlicitim motivima onih koji se pokoravaju: 1. 2. 3.

oni koji se pokoravaju nastoje da datu situaciju iskoriste u sopstvenom interesu (ciljno-racionalno procenjivanje sta je korisno a sta nije); moze biti uslovnjena obicajem tj. tupim privikavanjem na jednu određenu vrstu delanja; čisto afektivnim motivima tj. samo licnom sklonoscu onih koji se pokoravaju.

Ali vlast koja bi pocivala na tim osnovama bila bi relativno nepostojana i zato oni koji naređuju i oni koji slusaju opravdavaju vlast nekim unutrasnim razlozima, razlozima koji ukazuju na njenu legitimnost. U sasvim cistom obliku postoje tri tipa legitimne vlasti Zakonska vlast – birokratska vlast (propisno ustanovljena) To je ona vlast koja je propisno ustanovljena. Najčistiji tip je birokratska vlast. Osnovno uverenje je da bilo kakvo pravo moze biti stvoreno i premenjeno na nacin koji u formalnom pogledu odgovara unapred utvrđenim pravilima. Grupa s vlascu moze biti izborna ili postavljena, ali u svakom slucaju ona ima oblik organizacije. Upravni aparat se sastoji od cinovnika koji postavlja najvisi organ a oni koji slusaju jesu clanovi grupe (građani, kolege). Poslusnost se ne duguje licu, vec ustanovljenom pravilu koje jedino merodavno određuje kome se i koliko treba povinovati, cak i onaj koji naređuje u tom trenutku se pokorava samo jednom pravilu-zakonu ili sluzbenom propisu, dakle jednoj formalnoj i apstraktnoj normi. Tip onoga koji naređuje je pretpostavljeni staresina Tip cinovnika je skolovan strucni cinovnik. Njegov odnosu u sluzbi pociva na ugovoru i sadrzi pravo na platu i na penziju. Posao koji cinovnik obavlja je njegov poziv na osnovu stvarne sluzbene duznosti, a njegov ideal je da posao obavi bez uticaja emocionalnih cinilaca, strogo formalisticki s racionalnim pravilima. U tip zakonske vlasti spada ne samo moderna struktura drzave i opstine, vec i odnos vlasti u privatnom kap. Preduzecu ili udruzenju bilo koje vrste ukoliko raspolaze vecim hijerarhijski uređenim upravnim aparatom Moderne politicke grupe su najistaknutiji predstavnici ovog tipa.

180

U tehnickom pogledu birokratija je najcistiji tip zakonske vlasti. Ali nijedna se vlast ne vrsi samo birokratski, tj. Pomocu cinovnikka koji su ugovorom angazovani i postavljeni. To je sasvim nemoguce. Ni upravni aparat nije cisto birokratski, vec u upravi ucestvuju delom ugledni ljudi delom predstavnici interesnih grupa. Tradicionalna vlast – patrijahalna vlast Zasniva se na veri u svetost oduvek postojeceg poretka i najvise vlasti. Najcistiji tip je patrijarhalna vlast. Grupa s vlascu je zajednica, onaj koji zapoveda je gospodar, oni koji slusaju podanici, a upravni aparat sluge. Sadrzaj zapovesti određuju tradicionalne norme, tako da bi gazenjem tradicije gospodar ugrozio legitimnost svoje vlasti. Smatra se da je u nacelu nemoguce stvoriti novo pravo nasuprot trad. Normama. Vlast gospodara se razdvaja na oblast u kojoj je on strogo vezan za tradiciju i oblast njegove slobodne volje i milosti gde on vlada prema merilima na koje utice njegovo cisto licno zadovoljstvo Upravni aparat se sastoji od onih koji su licno zavisni (ukucani) ili od srodnika i licnih prijatelja ili od onih kojii su vezani licnom zakletvom vernosti (vazali). U upravnom aparatu ne vlada objektivna sluz. Duznost vec licna vernost slugu. Ali s obzirom na polozaj upravnog aparata moguce je razlikovati 2 tipa: 1. Cisto patrijarhalna struktura uprave: Sluge su u potpunosti zavisne od gospodara; ne postoji nikakvo licno pravo onih koji upravljaju, cinovnici ne uzivaju ugled.; najcistiji tip je sultanska vlast 2. Staleska sttruktura: Cinovnici nisu licne sluge gospodara, vec nezavisni ljudi koji uzivaju društveni ugled zahvaljujuci vlastitom polozaju. Harizmatska vlast Zasniva se na afektivnoj predanosti licnosti vođe i njenim bozanskim svojstvima, narocito prorockoj snazi ili junastvu, duhovnoj i besednickoj moci. Izvor licne prredanosti je odusevljenje za ono sto je nesvakidasnje-sto nikada ranije nije postojalo. Najčistiji tipovi – vlast proroka, ratnih heroja velikih demagoga Grupa s vlascu je zajednica u bratstvu, tip onoga koji zapoveda vođa tip onog koji slusa ucenik.

181

Poslusnost se duguje samo vođi i to zbog njegovih licnih osobina a ne zbog polazaja, zato njegova vlast prestaje kada ga njegov Bog napusti ili kada mase izgube veru u njegovu snagu. Upravni aparat se bira prema harizmi, upravi nedostaje bilo kakva orijentacija prema pravilima i nije vezana za tradiciju. Legitimni poreci nestaju pred novi koji stvara ratni heroj ili demagog. Pravi oblik harizmatskog zakonodavstva sastoji se u tome da vođa ili mudrac objavljuje odluku a zajednica ratnika ili vernika prihvata.

182