Olovke Izlomljenog Srca

Miki Radojević

Olovke izlomljenog srca

U mojoj kući i porodici, jedno od glavnih načela pri vaspitavanju nas – dece bilo je da svako ima pravo na svoj izbor i privatnost, pa čak i ako stigne plavi koverat. Možda i bitnije od toga bilo je pravilo da se, ako si već prirodno normalan, u školi mora biti odličan đak. Mogu da zamislim svoju familiju, sve same inženjere i mastere – doktore, kako piju (ko rakiju, ko Bensedin) kada su ukapira li da najstarije babino unuče neće na fakultet već na binu. Tog nekog dana, kada smo već bili odrasli i kada je za dalje vaspitavanje bilo kasno, tog nekog dana, kada sam već debelo bio zagazio u rokenrol, (nebo mi je svedok da nisam namerno prisluškivao), čuo sam kako me majka hvali pred svojom drugaricom. Hvali ili brani, više nije ni bitno, ali rekla je sledeće: „Ponosna sam na njega. On je jedini koji je od sve dece u familiji već sa svojih petnaest znao šta hoće. Rekao je da hoće da bude rok-star i evo ga – on to i jeste.“

E sad, ne znam baš koliko sam rok-star, ali čini mi se da ću svakako još dugo biti rok-mlad! Između ostalog zahvaljujući i tebi.

5

Dok nebo bojim strahom (Zovem se Miki)

Zovem se Miki već dugo. Kroz moje oči ništa ne vidiš. Velika Ve lika biti u dilu s tugom t ugom probaj, probaj, pa nekim čudom možda mi se svidiš. Sumnjiv je san sutrašnji dan, poveruj u mene makar i da ne postojim. Kupi me smehom što nikad se ne proda,  ja sam žeton za taj džuboks. Ma, neću ni da brojim tvoje uzdahe što prosipaš kad odem, svaki put i protiv uroka, taj tango tvojih koraka. Noga na gasu, srce u kasu, dok nebo bojim strahom, manje-više dahom tvojih usana. Znam tvoje ime, al’ novo ime tražim, da samo ja te njime ponekad dozovem. Stignu me rime dok pletem laži, da prevarim u glavi taj nedvosmisleni problem mojih jutara pijanih od tebe. Svaki put umesto odgovora prenjeni goblen pitanja u levoj traci sporih hiljadu na sat.

7

Kupleraj

Abrakadabra neko je rek’o, udavi dabra, majko rek’o, rek’o, on je kriv što u tebe drugi pišaju. Abrakadabra, Abrakadab ra, tri, četiri, sad… Prljava bagra zaseda kad gladni treba da se stišaju. Šta nije u redu sa ovim svetom!? Ne živimo više u dvadesetom, veku ratova, bruke i stradanja. Gde su ljubav ponos i nadanja!? Šta me gledaš ko debil? Šta nije jasno? Treba jebati vam mater i to opasno! Da se istera jednom u kraj, dali ste pakao, a obećali raj. Koji kupleraj! Abrakadabra neko je reko, u retrovizoru smo predaleko, spori, sitni i nebi nebitni. tni. Abrakadabra, Abrakadab ra, tri, četiri, sad… Tvoj život liči na slobodan pad. Padni, ko kusur se rasitni! Šta nije u redu sa ovim svetom!? Ne živimo više u dvadesetom, veku ratova, bruke i stradanja. Gde su ljubav ljubav,, ponos i nadanja!? Koji kupleraj! Kurve i đubrad! Da osmisle mi život pritiskaju dugmad 30 protiv i uzdržanih 100, i Bik Koji Sedi mudar kao vo. 9

Eskadrila čudnih jutarnjih snova

Ja sam mislio da si ti moj najbolji drug, ne samo žena i neko kome ja biću suprug. Baš sam se nadao da takve stvari postoje,  jer nikad nisam video v ideo sličnijih dvoje. dvoje. A onda jednog dana, silinom sili nom okeana, tvoje su suze potopile san. Kao novela pisana mastilom sreće, moje je srce raslo za tebe - da bude još veće. I poput gline sam sa m menjao oblik oblik kroz k roz vreme, bez razmišljanja da li to vreme radi za mene. A onda jedne noći, kao da sklapam oči, oči , u meni je umro život za tren. I evo ćutim… arhiviram slike u glavi. Nebo bude crno, pa opet poplavi. I eskadrila čudnih jutarnjih snova me nagovara na neka uzletanja nova. A ja se svega setim… Ne mogu da uzletim,  jer krila kril a sam dao tebi na dar.

11

Fabrička greška

Kiše padaju, evo već stoti dan, smišljam oblake kako da oteram. Prizivam vračeve drevnih plem plemena ena da zajedno sa njima otpevam molitvu za sunce, makar neonsko. Samo se bojim da ne pokleknem i promuknem. Na ivici sam snage. Hvala na višku inspiracije. U mom gradu je glupo voziti skejt. Ja sam fabrička greška generacije dovoljno pametan, šteta previše slep. Moji su drugovi biseri rasuti, zauvek... Sanjam talase obalskih mirisa i parče neba gde je mesec uvek pun. Mesto na kome više neću biti usamljen nikad niko neće moći da oduzme. Stvarno se bojim da se neko ne usudi i pokuša da me probudi, da dirne prljavom rukom u jedino što je ostalo. Pucaću u grudi! Hvala na višku inspiracije. U mom gradu je glupo voziti skejt. Ja sam fabrička greška generacije dovoljno pametan, šteta previše slep. Moji su drugovi biseri rasuti, zauvek... 13

Pevam u inat

SLIKA SA FEJSA

Osvanuo je dan predodređen za poraz, pažljivo isplaniran pod perom sudbine. Većć dugo nema starog da me ušti ne za obraz Ve i da kaže: „Glavu gore, biće bolje, sine!” Povuko sam dim uz još jedno „šta se može” i pomislio: „Bože, kakav divan dan!” da n!” Uz kiseo osmeh sanjao sam leto, po prozorima slikao je januar. Stari se hrast zakleo u kišu da ništa slično sl ično tome nije video neko je ukrao san, ugasio dan, a ja sam sedeo pod njim i pevao. Između neba i tla nemo se rodila duga, valjda uplašena portretom pobednika. Gorak ukus pod jezikom se zove tuga, a ja pevam još jače - pevam u inat!

15

Daleko, blizu, daleko

Dugo sam disao sam, glumeći uvek da znam, pravi razlog mog prokletog ćutanja zaspalih ljubavi dah, pluskvamperfekat. Tog petka pao je mrak, m rak, moj korak sve osim lak, baš je gubio nadu kad se desio taj aperkat čitav svemir skriven ispod njenih obrva. Delnu prelepi moj, šta god da pomisliš, ovako blesav i lud već te godinama trazim svud, sledjen pri pomisli da možda i ne postojiš. Kiše dosadni ples samo golica žeđ da ti pomerim sa čela tvrdoglavi taj pramen smeđ, pa naslonim usne ko balon ba lon od sapunice. Znam, znam, misliš tužan je dan kada semafor je crven, a ti žuris u stan. Vest Ve st za tebe glasi - ima ko da te spasi, pogledom gladnim oslobodi! Moj telefon gubi smisao, ne znam zašto sam uopšte i pisao sve te brojeve brojeve.. Kupole bojeve bojeve prosto prorade u glavi kad se pojavi na njemu tvoj broj. Često uzdahnem sam i sasvim sigurno znam pravi razlog mog prokletog ćutanja daleko, blizu, daleko, sanjaš isti san! 17

Dok udara srce

„Život je lep kada zatvoriš oči i strpaš u sebe koji miligram!” „Mislim, slažem se s tim, samo nešto te koči – noć u strahu i znoju kada prespavaš dan.” „Život je lep posle petnaestog piva na gajbu kad privedeš neku laku r obu!” „Biće to doživljaj doživljaj zaista zaist a nezaboravan sutra kad je ugledaš debelu i golu. Reci mi… tebe to čini srećnim? Reci mi… to te ispunjav i spunjavaa ? Široke zenice te ne čine većim, samo propadaš duboko, dublje, do dna. Polako prolazi voz, moj mali brate. Ne reci kako temu bi da promeniš…  jer dok udara srce, ovo ovo govori glava što već je bila tamo gde ti odlaziš. Skrivena u mraku čeka crvena pruga, zgaziš je pa lažes la žes da je sve okej, starim stari m kišobranom protiv radijacije... Kako se život pretvori u košmar za tren!” Reci mi… tebe to čini srećnim? Priznaj… to te ispunjava ? Tvoja prijateljstva prijateljstva ne čini č ini večnim ta glupava, ta tvoja prokleta navika. 19

Nebeski bend

Buket crnih oblaka iznad moga prozora, pozdravio me od samog jutra. Nezgodno Nezgo dno izgraviran trag u našim srcima, gorak ukus i strah od novog sutra. Jer ako bog može tebe da uzme, u krilo nek padnu olovne suze. Lepo spavaj, druže, dobri dečko naš. I dok gore sveće, znaj da ima nas, vernih istoj priči što stojimo u redu. Vidimo se uskoro u nekom nebeskom bendu. Biće to dobar bend. Pogled tvoj sa čitulja, šala stvarno najgora koju je bog mogao da smisli. Uzdigli se akordi, tužn i ko makedonski, stojimo od suza pokisli. Ako je mogao baš tebe da uzme, u krilo nek padnu olovne suze. Lepo spavaj , druže , dobri dečko naš. I dok gore sveće, znaj da ima nas, vernih istoj priči sto čekamo u redu. Vidimo se uskoro u nekom nebeskom bendu. 21

Ljubičaste granice

Ljubičaste granice - oni i mi, Ljubičaste bodljikavom žicom odvojeni očevi i sinovi. I nije važno šta kažu drugi, nisu nam potrebni...  jer mi smo sami sebi sasvim dovoljni! Sijaju petokrake (u lektirama), Sijaju lektira ma), zaboravljene zaboravlje ne zakletve zak letve grobovima predaka, istorijska čitanka u nekoj novoj verziji…  jer mi smo sami sebi sasvim dovoljni! Ja znam… da je Sunce znak koji dolazi s juga. Ja znam… tvrdoglav troglav Triglav je ostao sasvim sam. Ja znam… partiju šaha sa tobom kako da zaboravim. Ja znam... mi smo sami sebi sasvi m…  Preko brda, brda, dolina dolina i njiva, njiva, kroz ulice, trgove kroz grad, ko slap sad se naša pesma sliva,  pesma kojom slavimo slavimo tvoj rad.  Ko slap sad sad se naša pesma sliva, sliva,  pesma kojom slavimo slavimo tvoj rad!

Ljubičaste granice, oni i mi, Ljubičaste m i, bodljikavom žicom odvojeni prevareni, zbunjeni, Medijska atrakcija, svetska svet ska zajebancija…  jer mi smo sami sebi sasvim dovoljni. 23

Gotovo je

I neka dočekam jutro budan, pa šta? Jer, ko zna šta osećam dok dok ulicom idem sam. Na trenutak ko lutak drven zastanem. Oluja na vratu, tužan pogled njen. Gotovo je! Više nemam šta da dam. Bio sam sve, al’ nisam ni sam bio dovoljan. Zato podigni glavu, ko da si u pravu, ka nebu šarenih oblaka! Odmahni rukom, kreni za zvukom, odjeka slobodnih i lakih koraka! Koliko puta mi se oteo uzdah težak kao dim! Ti bi samo okrenula glavu, ko da nemaš ništa s tim. Ko voli da moli za z a malo ljubavi? Sa suncem u oku ja sad odlazim. Gotovo je.

25

Umesto osmeha

Kao da se neko sapleo na osigurač, mrak se spustio na grad. Tinjaju u tami oči bojom feninga. Da l’ se pravi ili stvarno sporo kapira ovo nebo. Bože, pogledaj nas! Gori zapad, svetionik mamuran na šanku želja, tražim dupli kiseonik. Zadnje šanse nestaju, putem juga ptica let zauvek je otkazan. Kuda ide ovaj svet? Svuda oko mene neuspelog plana senke, prolazi kroz mlade vene  izgubljenih dana rikošet. Želim samo jedno pustite me da… dozvolite da budem ... ja! Kao da je neko gurnuo gur nuo stend baj prekidač. Flota svetskih vlasnika dolazi po svoje - reket što im pripada,  jer oni pišu pravila i to se zove poredak! Pogledaj nas, bože, okovane u tišinu! Vrištim, jer na usnama umesto osmeha kao tetovažu nosim strah, znoj i prašinu. Kuda ide ova hendikepirana nacija nacija??

27

Refren

Šarada top lista i emisija svi se smeškaju i lažu da se vole u krug,  jer tako nalaže trend. t rend. Ja sam, bre, išao u skolu, za harmoniku harmonik u doduše, pa sam preš’o preš’o na gitar u i sad mogu da mi puše studenti što misle da će nešto da pojebu ako osnuju bend. Ovo je refren. Bubanj i bas, gitara i glas, i razuman smislen tekst. Ovo je refren. Iskrena energija i četiri prava akorda. Kreteni sa smešnim nazivom grupe, glume mejnstrim dok ljube u dupe svakoga ko može da im pogura priču. I to mi pomalo vređa IQ. Jer ja se dobro sećam dana kad smo vežbali do krvi, i nije bilo važno da l’ smo zadnji ili prvi. Sviralo se zato što je svrha postojanja praviti muziku. Ovo je refren. Bubanj i bas, gitara i glas, i razuman smislen tekst. Ovo je refren. Iskrena energija i četiri prava akorda. 29

Ljubav je tamo gde stanujem ja

Moj je život prazna kutija kondoma i aša loše votke za bezbednu noć. Tvoj pogled - samo jedan od simptoma da srce ti iznutra i znutra zove upomoć. Nadvile se ruke samoće nad tvojom sobom punom nebitnih ljudi što te uče da bol lako prođe onda kad rešiš da te prigrli drugi. Ima stvari koje treba da znaš. Neke si snove morala da sačuvaš. Sreća je prva komšinica komšin ica očaja. Ljubav je tamo gde stanujem sta nujem ja. Ima stvari stvar i koje moraš da znaš. Neke je snove trebalo da sačuvaš. Sreća je prva komšinica komšin ica očaja. Ljubav je tamo gde stanujem sta nujem ja. Nikad ne žmurim kada gledam ka suncu,  ja volim hrabro i iskreno. Znam da te boli krater na srcu. Ne reci da ti nisam rekao. Moj je život prazna kutija kondoma i aša loše votke za bezbednu noć. Tvoj pogled - samo jedan od simptoma da srce ti iznutra i znutra zove upomoć.

31

Srebrni letač

Iznenađenje kao testament  je bio onaj dan kad je saznao svet da postoji, jači od sunca vatromet televizija. Ti se kuneš kako ne pratiš trend, a meni je sve što imam prokleti bend. Ponekad pomišljam da zauvek odustanem… Ali prepoznajem drhtaj u pogledu tvom i sasvim novo NE u osmehu svom. Shvati, Shva ti, do mojih visina papirna krila nisu dovoljna! Ja sam srebrni letač, lovac presretač (barem se danas da nas tako osećam). Ja sam usna harmonika. Nasloni usne kako treba i biće muzika. Samo ne foliraj, halo, halo, ovde istina! Oslobođenje frekvencije. Pozovi jedno, pusti duha iz konzerve! Videćeš, boji se nebo pa sakriva oblake. Ne. Ti misliš da je sasvim dovoljan znak kad širiš se u stilu „brate, mnogo sam jak.” Tvoja je duša invalid zakovan u mrak. Ali prepoznajem drhtaj u pogledu tom. Kunem se, ovog puta neće biti po tvom. Do mojih visina papirna krila nisu dovoljna. Ja sam srebrni letač, lovac presretač... 33

Ništa mi staro ne nedostaje

Nedelja je i nisam kod kuće, neki tuđi krevet, neki tuđi stan, al’ ne brine me ni to što sam sasvim sam, brine me - što me ništa ne brine! Ništa mi staro ne nedostaje, a formula tuge tako prosta je. I da me neko pita za anketu: „Koji je osećaj najlepši na svetu?”,  ja bih rekao: „T „Tuga, moj burazere!” burazere!” Tuga je zakon koji poštujem! Želeo bih da, makar na tren, samoća u meni razbuca sve, da kao gastarbajter za satelit TV kažem: „Vuče me nazad, kao nikada pre!” Ništa mi staro ne nedostaje, a formula tuge tako prosta je. I da me neko pita za anketu: „Koji je osećaj najlepši na svetu?”,  ja bih rekao: „T „Tuga” uga”,,  ja bih rekao: „T „Tuga, moj burazere!” burazere!” Ništa mi staro ne nedostaje, a formula tuge tako prosta je. I da me neko pita za anketu: „Koji je osećaj najlepši na svetu?”,  ja bih rekao: „T „Tuga, moj burazere!” burazere!” Tuga je zakon koji poštujem! 35

Poslednja kap

Jednom kad potrčim kroz ogledala, ne želim da vidim nikog koga znam. Ni jedan vetar neće moći da me pronađe. Svu svoju ljubav, ponos i nadanja, daću na poklon pticama - da makar ma kar one odlete tamo gde ja ne stignem. Stvarno je bila poslednja kap kad ste u mene prodrli zubima! Stajao sam više nego začaran kad je stigao eho vaših glasova: „Nije mu ništa, samo se folira!” Skriven od noćnih patrola, stajao sam tako. Vi ste, umrljani krvlju, kamuirani blatom, svi se smejali tuđem porazu. Trulih zuba pobeda bitno je da neko aplaudura, ma šta je laž - samo kriva istina! Nema ničeg što može da zaboli kao kad pukne blam, a ti tvrdiš sasvim sam da si nedužan. Metak u čelo? To ne bih bio ja!

37

Noćas mesec umire mlad

Sve se rasulo poput pepela od kad si kupila krila i odletela, a ja sam ostao dole na ulici sna i brisao prašinu sa usana. Noćas mesec umire mlad. Pustiću tamu ta mu da sa tobom vlada. To je moj poraz, događaj dana. Trčaću kući bez stajanja. Ko te poslao u ovaj kasni sat? Pomislih, suza se hladna kotrlja niz vrat. Htedoh da ispružim ruku da mi sletiš na dlan, al’ to je bio samo neko koga mislim da znam. Noćas mesec umire mlad. Pustiću tamu ta mu da sa tobom vlada. To je moj poraz, događaj dana. Trčaću kući bez stajanja

39

25

Kad stara uđe u stan, da mi ugrozi dan, kaže: „Novo je sve, al’ ti se ne menjaš, ne! Bitan je dobar zvuk… zv uk…”” U sobi zavlada muk dok gorim kao tilj uz u z pitanje: „Gde si do sad? Kakav je plan? Zar ćeš celog svog života biti umoran? Znam, imaš dvadeset pet, polako ruši se svet, ruše se snovi, san po san…” san…” Kroz šapat koraka dolazi navika, umesto oružja natovarena prohtevima. Pita me: „Da li…?” Pita: „S kim…?” Pita: „Kako i gde…?” Pita me: „Zašto…?” Pita: „Kada…?” Ona pita me: „Gde si do sad? Kakav je plan?” Ovde, u grobu svog perjanog sna dok ispraćam dane, niko ne sme da zna mimo grehova, naspram ogledala, stojim sebičan. Sledi monolog logičan: „Gde si do sad? Kakav je plan?”

41

Berza bez granica II

Na istoku zapada, severno od juga, jakerom mlaznim - sledeća stanica. Slučajj me odveo u malenu zemlju, Sluča postojbinu postojb inu berze bez granica. Polio sam pogledom šljaštav horizont gde šarenog izbora klečale su tezge. I tek što sam stao st ao na prašnjavo prašnjavo tle gramzivo sam želeo da kupim k upim baš sve: par dobrih drugova, tek da mi se nadju, maserku u crvenim najlonkama, soliter sa pogledom na deponiju gradsku, glas koji nikad ne falšira, sredstvo za kontracepcij kontracepcijuu životinja da poklonim ga vatrenim sadomistima, atomsku bombu pogodnu za pecanje, da je bacim na sred mora i sv u ribu pobijem!

43

Bogat asortiman artikala Bogat i trgovci vešti što se zavlače u džep. I baš kad sam ostao totalno bez para, na sledećoj tezgi stajao je lek. Zastao sam tu t u gde otkupljuju tajne i samo što me pogledao, sasuh mu u uvo te reči, tako teške, meni poverene, vredne dostojanstva... Ali se isplatilo! Sad sam opet vršljao v ršljao po pijaci čudnoj, sa džakom punim želja i pohlepe. Kupovao sve što se kupiti može, a ovde se može kupiti baš sve!

45

Ne znam ni sam

Ne znam ni sam zašto uvek tražim pravu reč da manje te zaboli kad te njome udarim. Nije te blam čak ni sada kada znaš da zbog tebe večeras pijem sasvim sam. Izvan vremena, kao minut ćutanja, proći će i ovaj kišni dan. Spajam daljine kao padalica zvezda koja ponovo će stići svuda osim na moj dlan. Strah od visine ili nešto sasvim treće učiniće da, naravno, propadne moj plan. Bijem poslednju bitku, plaćam poslednji dug. Previše laži odjedanput da bih ostao tu sam u ovom tuđem svemiru.

47

Bordel planeta

Otkucava s crkve i znam da je podne, al’ svejedno ostajem smotan u san. Dok mart nestrpljivo nest rpljivo gužva kalendar,  ja nemam pojma ni koji koji je dan. Reli planeta… Kako mi smeta jutro i veče, taj nebeski strob! Moj lm o mladosti preti ironičnim endom, pa poredim često rezultat i plan tek šaka ortaka, retka svirka sa bendom, legnem sa tobom, al’ budim se sam. Bordel planeta… Kako mi smeta jutro i veče, taj glupi lajt šou! Pod mojim cipelama začaran put. Lažem da se ne bojim što hodam, a stojim. U mojim džepovima kusur je ljut. U želja fontanu uvek uskočim s njim… bez pitanja.

49

Ne pitaj

Kao neuspeo grat na okrečenom zidu, ćutim iz noći u dan. Nikad pomislio ne bih da se tako t ako lako bledi, da ću ikad biti baš toliko sam. Nekad otme mi se uzdah, prijalo bi da za uzvrat  još neko sa mnom uzdahne. Album nepoznatih slika, osmeh starog dobrog lika odavno ne podseća na mene Ni jedan maj nije bio kao ovaj. Ne umeš da slušaš, zato ne pitaj, sećanja snop šareni kaleidosko ka leidoskopp ne pomaže da u oči vratim v ratim sjaj. Pravo čekalo je vreme da proklija greha gr eha seme i pokloni mi zasluženi plod. Ćilim događaja čudnih, crnim ordenom bludnih to me odlikuje odlik uje dobri nas gospod. I mada stojim iznad i znad svega, pitao bih lično njega kakav to merač ima nebeski sud? Nemog lma sekvence, malo stroge st roge konsekvence za nekog ko je bio samo malo lud. Ni jedan maj nije bio kao ovaj. Ne zapitkuj me i ne prekidaj, sećanja snop šareni kaleidosko ka leidoskopp ne pomaže da u oči vratim v ratim sjaj.

51

Betty

leptir

Kao druid ukopan u peščani krug, već dugo stojim stojim tu na uglu - plaćam prokleti dug. Još uvek sanjam svoj svoj prokleti san. sa n. Kada sam upoznao tebe, neka proklet je dan! Naime, Beti je bila tako t ako prljava, prljava, a čista. Kao šareni leptir nikad dosadno ista. Negde između krajnosti je znala da postojim. Ona je igrala po pravilima, naravno, svojim. Beti... Zarđale sakupljam po krevetu čiode, vešto kradem svaki detalj, pazim da je ne ubode, da je ne probudi. Beti je sanjala okean kako divlja, kako urla ispod i spod Statue slobode. A ja, ko jedrenjak nasukan na sprud, odavno umoran od svega pitam: „Ko je ovde lud?” Ne odgovara. Samo doziva me prstom, ko da kaže: „Noćas želim da te ljubim baš svud!” Beti...

53

Delfnov let

Zagledan u ponor slanog doma svog, deln je sanjao kako leti svoj čudesni let zaljubljen u nebo. Eto, takvim se rodio previše tih ti h i skroman da bi njegova njegova priča obišla svet. I uvek kad bi pomislio kako krstari albatros, sekao je pučinu ko adrenalin što seče mu krvotok. Širio je krila da dohvati Božji svod, al’ ta su krila kr ila bila dovoljna tek za po koji kratak skok. Neki dodju srećni pa tako i odu. On je pripao taboru drugom, i tog je dana na obalu smrknut smrk nut okean izneo telo skrhano tugom.

55

Štepam svoje rane dok provodim dane izmedu želja i istine. Logike ponestaje, rebus ne prestaje da mi para vijuge. Pravila ne važe, moj prijatelj kaže da sve više veruje da čudne su sile podigle vile da nas grešne gr ešne razonode. Ja stojim po strani i čekam da vreme nacrta put do sna, al’ kao delna bukagije dubina, sve više me vuku ka veridbi dna… Da li sam to ja?

57

Dva minuta straha

Srce slome čak i usta nekog neznanog junaka. Brzinom zvuka dok tone moj moj brod, ovu noć zato provodim budan i sam ko osuđenik... Dajte mi reč na samo dva minuta straha. Dajte mi glas, al’ znajte gluvi će me čuti! Ovo je kanonada, rat u mojoj glavi, srušen je svet, pravljen od pepela i praha. Pogled odozgo okom plavog goluba, hiljadu priča, šaka sreće i tišine. Nije ni srce uvek crvena fasada, pukne baš onda kada najmanje se nadaš. Razmisli dobro i reci mi, ne vidiš sebe, ali vidiš njih živote tihe i prazne, trač kao vesti proverene. Ti vidiš druge, ali sebe ne. Više ne brojim, jer po ko zna koji put budnog sam noćas opet zatekao sebe. Svetlom po mraku najzad pišem poruku: „Čuvaj se dobro jer ja dolazim po tebe!” Ovo će biti prvi poslednji put. Vidiš li znake na nebu? Od sad te prati pogled oštar i ljut  ja noćas slavim svoju pobedu! pobedu! 59

Dosadan dan

Uopšte ne moram da bavim se sobom, saznam od drugih da sam spavao sa tobom, pa onda čujem kako sam zlatan, razvlačim lice u kez neverovatan. Da li je bedak minus novac prava formula da se postane lovac na najbolju priču koju ovaj grad servira? O, ne! Dosadan dan, padam u san, motam pedale nevidljive. Bojim se da krilima ne dotaknem device stidljive. Dosadan dan, neprovetren stan, otvaram prozor ludila. Probaj i sam, ispruži dlan, pa me sa njega najzad oduvaj u ovaj dosadan dan! Roje se priče o vaskrslom meni… Nisam ni znao da se lupam po veni. Mada, ponekad budem omiljen lik, pune čaše kad progovore umesto njih. Da li je sivo zbog oblaka, da li je sve to samo odraz božjeg ludila ili je nebo ogledalo vašeg sivila? Ma, ko to zna?! z na?! Dosadan dan, padam u san, motam pedale nevidljive. Bojim se da krilima ne dotaknem device stidljive. Dosadan dan, neprovetren stan, otvaram prozor ludila. Probaj i sam, ispruži dlan pa me sa njega najzad oduvaj u ovaj dosadan dan! 61

Vreme samoće

Vreme samoće, vreme patnje, dugi sati sat i očaja. Već danima ja slušam priču kako želiš biti sam. Digni glavu, glav u, shvati život je ponekad kao ružan san! Izadji, ulica je široka, prolećni je dan! I trčaćeš ka suncu, pružaćeš ruke da ga dohvatiš, sam u igri protiv nevolja što gaze malog čoveka. Žmuriš, jer oči su ti odavno navikle na mrak. Daj da bar samo jednom osetiš da i ti možeš biti jak! Vreme plača, vreme bola, dugi sati ćutanja. ćuta nja. Već danima te gledam kako u uglu sediš sam. Kad ćeš već jednom prestati da se samosažaljevaš? Ako želiš nešto u životu - moraćeš od sebe sve da daš! I trčaćeš ka suncu, pružaćeš ruke da ga dohvatiš, sam u igri protiv nevolja što gaze malog čoveka. Žmuriš, jer oči su ti odavno navikle na mrak. Daj da bar samo jednom osetiš da i ti možeš biti jak!

63

Ikarov let

Da li postoji neki šareni svet za mene, tebe i sve naše bližnje? Sve više podseća na Ikarov let podmuklo savršen dan, trule ukusa višnje. Sve svoje činove sam zbacio sa sebe i zauzeo gard, da odbranim bar željom sva ona srca što će kucati za mene, čak i onda kad nad sobom sasvim izgubim i zgubim nebo zvezdano. Skener duše, nikada moj fah, tek dovoljno dovoljno sam oštar ošta r da prepoznam samog sa mog sebe. Dok krvava mi kolena teturaju u strah, da ponovo ću čuti samo: „Brate, ko te jebe!” Uvek sam, pa i ovaj put (uvek sam). Razbiću šifru šifr u sanjanja. (Zabrinut? Nikako, ne!) Još samo tren, još samo minut. Ovo je šamar moga buđenja. buđenja. Da li postoji neki šareni svet za mene, tebe i sve naše bližnje? Sve više podseća na Ikarov let podmuklo savršen dan, trule ukusa višnje. Nebitan dan, hrabar motor je san. ( Baš nebitan!) Zakuni sebe hrabro vodom i hlebom (što sanjaš sam). sam). Malo je srca što će kucati u inat, čak i onda kad nad sobom sasvim izgubiš i zgubiš nebo zvezdano! 65

Epicentar

Možda je bilo bolje da me ne zoveš, da ne budimo pučinu Atlantika. Meridijane seku impulsi… Kako se blizu čini prokleta Amerika! Još pamtim dan i đavolji pakt, kad maler kao vir vi r je posejao sunovrat. Takve stvari kada spoje – nema „moje”, nema „tvoje”, ti zauvek ćeš ostati moj rođeni brat. Energija, svemoćni epicentar, magični spektar bezbrižnih boja. Viziran rezervni bolan plan, potpisan mlazom boinga. Možda je bilo bolje i da ne pominjem, pomi njem, praznina raste kao poplava. Podrumi podsvesti čuvaju dane kad smo leteli ko ptica dvoglava. Zove me mart, taj visoki start, dok turiramo srca gradskog izloga. Visoki napon i besnila zakon, prosuta tinta ludila… Energija, svemoćni epicentar, magični spektar bezbrižnih boja. Ordenje noćnih štihova čuvaću u džepu stihova…

67

Olovke izlomljenog srca

Još jedan tužan dan i sve podseća na san. Nek probudi me neko, ovo stvarno boli! Al’ nema nikoga osim hladnog odjeka i čudnih mirisa u mojoj mojoj sobi. I niko nije kriv. Da li kriv sam što sam živ? Voleo bih samo da smo jednaki jedna ki pred bogom. U ljubav verujem, možda i preterujem, možda trebalo je ranije da popričam sa tobom. Da zajurim strah? Kako uplašiti mrak? Moje oružje su olovke izlomljenog srca. Al’ prevariću sve, kad stavim cvikere… u grudima mi bomba sporije kuca. Oči ko u psa, to sam kao novi ja tužan, bezvezan i veran svojim željama. Al’ ne dodiruj dodir uj dno, pazi biće prekasno ako čekanje me pretvori u nekog drugog!

69

Paramparčad

Loši su đaci postali junaci, klinci kli nci više ne gledaju Zvezdane Zvezdane ratove, Lovac u raži se više ne važi dok upoređuju preskupe satove. Kamera, zum aut! Daj mi širu sliku za prosečnu publiku. Snimaj skupštinu, daj krupno vladu, e, tu se kuva satira za veselu rubriku. Ledena čaša i vreo čaj, uzročno- posledično čaši je kraj. Paramparčad… Srpska elita dignutih kita  juri skupe kurve kur ve po montažnom dvoru. dvoru. Rijaliti u prevodu znači realnost, a nacija sramotu prećutkuje u horu. Moderno, putem integracija, polupan Beograd i Parada ponosa, smrvljena lica i depresivni pogledi stoje kao dekor gradskih autobusa. Ovde đavo reklamira raj, uzročno- posledično zemlji je kraj. Paramparčad...

71

Umukni malo

Ne volim jutra u kojima buđenje se pretvara u milion mil ion tvojih želja koje ne bih da ispunjavam. Ne volim noći u kojima kao mašina ne progovaram, pucaju prepone od tvoje nenormalne potrebe. pot rebe. Sad znam da te ne volim više, v iše, godinama padaš sve niže i niže. Treba mi neko da me sasvim pokrene,  jer moje je grlo rezervoar (takvih kao ti t i u njega puno je stalo). stalo). Pusti, neka priče priča trotoar, i molim te - umukni malo! Ne volim tvoje uzdahe, ta jebena glad već preteruje. Simfonija laganja, vreme je da prestane. Možda jednog dana i pronađeš pr onađeš sebe, u nekom drugom prepoznaš baš mene. Ovaj trip me više ne radi....izvini. Znam da te ne volim više.

73

Vesela pesma

Sam sa svojim strahovima,  plovim kroz život poput poput oblaka na beskonacnom nebu, ne dodirujući ništa i ne ostavljajući za sobom trag1.

Kao šuma posle požara u pepelu sećanja tinja mnogo ružnih dana. Ja sad, najzad, želim da ih zaboravim!

1) Terry Brooks, The sword of Shannara 75

Kanal šest (Pola tone eksploziva)

Bolje vas našli, dobro došli na Kanal šest… (kroz stroboskope nazire se prevara) i uz zvuke cirkulara sada kreće ludi ples. Gospodin predsednik i ja, Dilan Dog i pola tone eksploziva. U kadru sasvim spontan sudar svetova, za mene baš ni malo čudna situacija. Saznajem iz pouzdanih izvora ove će noći da pobesni cela nacija. Kao da fali fal i pola tone eksploziva. Pulsira masa tiha, sasvim tiha, kao Tihi Don, suviše istim isti m tokom isprana u kamenje i mulj. Kao da fali dodir vetra da stampedo nasrne, kao da fali samo iskra da zagore ulice, kao da fali fal i pola tone eksploziva... Statira rulja, ko u stondu, već 50 godina. Velika usta + srce malo = tužna kombinacija. Promuklo grlo, bojni poklič moj niko ne čuje, (a fali samo iskra i skra da zagore ulice ul ice)) zato mi dajte d ajte bar pola tone eksploziva!

77

Crnih vrana roj

U meni crnih vrana roj preti dug da naplati. U duši besni novi nespokoj nespokoj stalno odlazim, nikako da se vratim. Iz zemlje senki mojih poraza, čekanja i nadanja, gde mi ti daješ poput pilula premalo zauzvrat za tolko davanja… Prolazi vreme, hteo ja ili ne. Klize tramvaji i miriše hleb… Stojim i brojim godine, ko da najbolje tek dolaze. Igra se vetar sa oblakom, nestašni, lucidni, zajedljivi vajar. I svaki oblik koji napravi mene podseća na jednu istu stvar… U meni crnih vrana roj preti dug da naplati. U duši besni novi nespokoj nespokoj stalno odlazim, nikako da se vratim.

79

Zašto se ne javljaš?

Ja znam da se bojiš, pa se ne javljaš. Al’ makar postojiš, tu u grudima. I kad se prvi utisak pretvori u otisak,  ja ću na stanici svih vozova čekati taj vlak… iz Zagreba. Ja znam da razumeš i kad ćutimo. Reči manje zabole kad se ne govore. I kad na kraju duge, krčag tuge mesto sreće pronađeš,  ja ću biti tu da suzu dočekam na usne ako zaplačeš. zaplačeš. To valjda znaš... pa mi se ne javjaš.

81

Upomoć

Gde si tugo, nije te dugo bilo? Raširi ruke da ti sednem u krilo, pa me poljubi poljubi kad nema ko drugi stegni me jako i ne puštaj! Gde si samoćo, zloćo bez srca? A baš se pitam ko li to kuca. Hajmo po jednu da te napojim žednu zatvori oči i ne razmišljaj! Sudnji je dan bio onaj kad sam samu sa mu je sreo. Naš mali plan je bio jedino što sam sa m ikada hteo. Al’ ima želja što se ne ostvare, ostvar e, u suprotnom bi zvezde stal no padale sa neba. Upomoć! Dođe mi da zaplačem, tako jako, ovako zaraćen sa samim sobom. O, ništa gore nego duhovi u nama kad progovore...

83

PO Box

Kad tuga polomi, pisanje stiha je rutinska stvar. I nisu pesnici bili bogovi, već samo tuge robovi - znam. Ovih se dana neki čudan vetar razduvao, neko bez skrupula i vrlo glup me pljuvao. I dok sam držao svoj šešir i čuvao glavu proleće je stiglo u naš kraj. I ne po prvi put, sad sam ostao sam. Kako da prevarim sebe da ne razmišljam? Moram da priznam - ovaj slučaj me je razbio razbio skroz. Sipaj još jedno da ti otpevam! Kad tuga polomi, misao telegram, a srce ko poštanski fah. I kad bih imao grudi božje, sve ove reči bi stale u dah,  jer ovih dana neki igraju se bogova. Kako da oprostim oprosti m tom decitu mozgova? Gledam nebo novim očima i kristalno vidim proleće je stiglo u naš kraj! I ne po prvi put, sad sam ostao sam. Kako da prevarim sebe da ne razmišljam? Moram da priznam - ovaj slučaj me je razbio razbio skroz. Sipaj još jedno da ti otpevam! Sedim bez šanse da dobijem šansu, mali oglas „menjam ljubav za jeftinu romansu“ me izluđuje! 85

Sanjao sam kako odlazim

Put je bio dug, a voz jako spor. Moj slučajni slučajni saputnik saputni k je bio nem. „Hvala bogu“, bogu“, pomislih, pomisl ih, ovog puta neće biti priča tipa: „Je li, momak, dokle putuješ?“ Tonuo sam u labav san, zalepljen za prljavo sedište. Nigde doline ni brda da me probudi. Tu je nekad, kažu knjige, bilo more. Klizio je voz ko sanke. Sanjao sam kako odlazim negde daleko gde gde nema stvari kao što je politika, i stvari kao što je klasna razlika… Čak i u snu sumnjam da takvo tak vo mesto još postoji! Put je bio dug, a voz jako spor. Na svakom licu sam video ulicu, slepi sokak i fabrički dim, nedosanjane snove što blede sa njim. Sanjao sam kako odlazim negde daleko gde nema sranja kao što je politika, i sranja kao što je klasna razlika… Čak i u snu sumnjam da takvo tak vo mesto još postoji!

87

Superheroj

Pao je sneg, onaj lep što škripi pod nogama. Hodam bled i nosim crce u rukama. I molim zimu da ga sledi i sliku tvoju da izbledi tužan sam danima... dani ma... I molim nebo da nisi tu, da ne zalutaš u moju ulicu i vidiš me ovakvog, slabog i nikakvog. Ja za tebe moram da ostanem superheroj, tvoj broj, deo plana, događaj dana, astronaut što zvezde donosi da te zasmeje, što priča gluposti. Sneg… Eskadron svetlucavih pahulja. Istina noćas gorka ko kadulja, pa me kljuca tuge lešinar, koračam dalje kao prašinar, ranjen i ostavljen. Biti gospodar i biti sluga nečijeg srca, priča je sasvim druga, pa dižem svoje ruke zbog konačne odluke. Ja za tebe moram da ostanem superheroj, tvoj broj, deo plana, događaj dana, astronaut što zvezde donosi da te zasmeje, što priča gluposti. 89

Ne veruj nikome

Ne veruj nikome u gradu stalih satova, dugo sam bio naivan, pa znam. Ne veruj nikome u zemlji zarđalih zakona, ovde je novac novac jedina gramatika. gramat ika. Tvoje su oči umorne, njihove ruke prljav prljave, e, i tako sve odlično funkiconiše. Ja sanjam isti san, kako ne smem ispred sebe ni da pogledam. Ja sanjam novi dan, kako budim se, lep i pametan. O, kakav san! Ne veruj nikome u gradu malih stanova, dugo sam bio zaključan, pa znam. Ne veruj nikome, jer lud i dobar - braća rođena, gaze po sudbinama, sede mi na grudima. Tvoje su uši umorne, njihove usne balave, i tako to, moj brate, funkcioniše. Ja sanjam isti san, kako ne smem ispred sebe ni da pogledam. Ja sanjam novi dan, kako budim se, lep i pametan. O, kakav san!

91

Megafon

Slušaj ovu etidu sa izlizane matrice života mog, akvarel klasike nevešto uramljen urbanim zakonom. Ne tražim skupog producenta da od mene stvori genijalnog dirigenta, krojača sudbine… lucidne uloge uvek odbijem. U ovom orkestru limenih truba do korozije promuklih i pospanih,  ja samo želim da sam stidljiva stid ljiva tuba koja koja ponekad progovori. A to je sad… o, muči me glad za megafonom jakim 200 hiljada vati. Nek stanu vozovi, nek puknu prozori… Dosta sam ćutao, bre, neka popuca sve! Ja hoću da govorim!

93

Dvogled za svet, preko ramena ra mena let pogledu se oteo, a tamo - detinjstvo. Da li jesmo il’ nismo generacija generacija za preokret? Crnih barjaka marš putem promena baš negde ispred cilja zastao. Pominju zapadna vrata…Pre bi raku žirafa poklonila svoj divlji cvet. Ma dajte mikrofon, mik rofon, pa nek popuca sve! Ja bar ne brinem ni zbog kakve etike, da ćutim ko zid dok me nagriza stid. Ja sam lajavi pas, meni se jebe za vas! Ja hoću da govorim!

95

Frodo

Brzinom pogleda repetiram repetira m menjač, u patos nabijam gas. Na najmanji znak postajem ludak spreman na sve. Ulica Akacija, Erik ne postoji, paranoja u boji, glupi TV… Ljudi postaju jadni, kulture gladni, ou-je! Da li je to mene strah, pa glumim da sam jak?! Novo jutro - novi ambis. Skoro da se ne sećam baš takvih vetrova, drhtim kao Frodo Bagins. Pojeli mi mladost. m ladost. Pojele tebe godine. Šamar. Kako udara mi damar dok te gledam kako skidaš se. FUCK! Napolje palim, ne vidim razlog da te povalim. Asfalt zna... U tajnom dilu on i ja ćutimo, ćut imo, o-ne! Da li je to mene strah, pa glumim da sam jak?! Novo jutro - novi ambis Skoro da se ne sećam baš takvih vetrova, drhtim kao Frodo Bagins.

97

Ovde je kraj

„Ovde je kraj”, reče ona, „ja odlazim. Mislim, čemu zavaravanje, kad ti više nisi ti! Sad ceš imati vremena, pa razmisli da li si dobio ili gubiš.” A tog je dana bila je lepša od same sebe tako ozbiljna i stroga po prvi put, a ja sam stajao i blenuo, kao kroz nju, iznutra razoren, spolja spolja hladan i k rut. Ali sam znao da stvari ni kad više neće biti iste kao pre. Sa sobom odnela je vagon sreće, tone smeha, punu sobu ljubavi... Bilo je jasno kao dan da je sa mnom gotovo. „Ovde je kraj, ja odlazim”, reči koje nikad neću moći da zaboravim. Često sebe uhvatim uhvatim da maštarim, maštar im, gledam svoj omiljeni lm. A tog je dana bila lepša od same sebe tako ozbiljna i stroga po prvi put, a ja sam stajao i blenuo, kao kroz nju, iznutra razoren, spolja spolja hladan i k rut. Ali sam znao da stvari ni kad više neće biti iste kao pre. Sa sobom odnela je sve… vagon sreće, punu sobu ljubavi. Bilo je jasno kao dan da je sa mnom gotovo. Ovde je kraj. 99

Pretnja ili molitva?

Gledam za sobom - samo praznina, a hteo sam da budem veliki. Neki od nas se prosto samo rode i odmah postanu šefovi. I onda gazi druge, ne žali, kosi ih srpom, udri čekićem! Bilo kako do svog sebičnog cilja, a cilj opravdav opravdavaa sredstvo. Da li je pretnja ili molitva stisnutih ruku noću u zid kada udaram? Da li je aša puna očaja nešto više od strane stra ne lakšeg otpora? Da li je zločin ako poželim da u paklu gore možda neki od vas t u? Da li je prestup to što pljuj pljujem em na slavu vašu sumnjivu? Gledam za sobom - besana noć. Ćorave bake s pravdom više za sad ne igram. ig ram. Do tada, hrabri tatin sine, zaželi i ono što ti ne treba!

101

Sanjam

Nisu mi falile reči, jer više nemam šta reći. Falilo mi je hrabrosti, h rabrosti, da suočim praznog sebe. sebe. Zato ti nisam pisao, iskreno… tih dana jedva sam disao, kao da sam se izgubio, otkad sam izgubio i zgubio tebe! tebe! Jer još te sanjam, samo da znaš. Još te sanjam, pa se budim umoran. Ukus samoće u crnom vinu, podižem čašu tako naštinu,  jer još te sanjam, samo da znaš. Kiša kao ksilofon, ksi lofon, puštam da zvoni telefon zvuči kao muzika, jesenji duet. Nisam sasvim siguran, da taj jutarnji ritual obećava dan koji nosi nove poglede na srušeni moj svet! Jer još te sanjam, samo da znaš. Još te sanjam, pa se budim umoran. Ukus samoće u crnom vinu, podižem čašu tako naštinu,  jer još te sanjam, samo da znaš.

103

Second hand

Već simptomatično konzumiram mrak, ponovo budan i iznova lud,  jer samo noću radi ljubavi konzulat, na čija vrata moje srce kuca uzalud. Da l’ senke goni kasnog taksija far il’ sjaj u oku pali san od stakla?! Samo na tren, a tren je dovoljan tek tako, da sujeta zaboravi tu raskrsnicu pakla na kojoj stoji neki voštani ja… broji trenutke te posljednje sa tobom. Ma ne, ne drhtim, to me probija vetar dok trguješ tim usnama usna ma ko seknd hend robom. Priča o tebi težak usmeni rad, otme se pelin pa se otme i reč. Moj gorak osmeh možda prevari dr uge, dubok uzdah kada grudi zagrebe kao skreč. Iskreno toplo moje poslednje zbogom, ko kišno nebo kad se našminka dugom. Skrivena iza svojih dečjih godina, čik me potraži u nekom drugom!

105

Nekako najvise me bolis ti

Ko vrabac kišu predosetim, sapliće zivot da me podseti da skoro će kraj, da je šareni zmaj  jači od konca mog srećnog deti njstva. I ne bih nikad rekao frka u praznom džepu kada zbuni se ruka, samo ti trepni kao da me razumeš i cela priča imaće smisla. Ne boli me ni kad se drugi nasmeju, šta oni znaju sem da laju i puze, ali me boli kad nemaš ideju, sta da mi šapnes kada naviru suze. Boli me žulj u čizmi ludih skitnica, boli me muk svih onih napuštenih ružnih ulica. Bole me rane koje samom sebi napravim, al’ nekako najviše me boliš ti. U gradu što se nikad nece zvati mojim, previše mislim, dakle jedva da postojim. Makar me slaži da me st varno razumeš kad dirnem zvekir na gr udima tvojim. Ne boli me ni kad se drugi nasmeju, šta oni znaju sem da laju i puze, ali me boli kad nemaš ideju, sta da mi šapnes kada naviru suze. Boli me žulj u čizmi ludih skitnica, boli me muk svih onih napuštenih ružnih ulica. Bole me rane koje samom sebi napravim, al’ nekako najviše me boliš ti. 107

Druže moj

Druže moj, kad malo bolje razmislim, i kad u nazad smotam lm, i kada projektor u glavi zaglavi… Pitam se, druže moj, koliko nas je ostalo, koliko normalnih za šankom zajedno. Godine na sve tužne kadrove tu su da nas podsete, al’ dobri ljudi loše stvari ne pamte. Dobro znam, druže moj, da i ti pamtiš samo to, da smo uvek bili tu jedan za drugog. Šta da još kažem, druže moj, sve i kad padnemo na dno, osim da te volim - beskrajno beskrajno..

109

Hvala ti za ovaj sunčan dan!

Čekalo je jutro, celo jutro da se naspavam, na spavam, znajući dobro kakav miran sanjam san. Kažem mu: „Dobro jutro, ti jutro pažljivo, i hvala ti za ovaj sunčan dan!” Živim u vreme čudno, strah da ga živim budno. Ponekad me tako lako uspava ćutnja i nespokoj nespokoj da ne izvuku izv uku broj baš moj za još jedan plač. Malo je pravih stvari ostalo za sve nas: prijatelje,, poznanike, prijatelje poznan ike, slučajne prolaznike... Glad sa ekrana, slika sli ka vešto zalaguje, gutamo frejmove f rejmove ko komšijske jabuke. Pitam se: „Dokle tako?” Izumire polako želja za čarobnom gumicom, da brišem tužna stanja, suze, razočaranja respertlane duše hodam ulicom. I kažem: „Dobro jutro, ti jutro pažljivo, hvala ti za ovaj sunčan dan!”

111