A NEW DAY IN YOUR LIFE Anthony de Mello Sećate li se pri če o orlu koji je ziveo medu kokošima? Postoji i drugi završetak. Kada je ugledao orla u visini, postao je svestan sopstvene vrednosti i konacno uspeo da poleti, da otpocne novi život, da preobrati svoje postojanje u spokojstvo i radost. Naša sreca je na dohvat ruke: ona ne zavisi od onoga sto nam se dešava, vec od nacina na koji opažamo svet i suocavamo se sa njim. Ako želimo da budemo srecni, možemo to biti odmah, jer je kljuc naše srece skriven u nama. Sve prepreke na putu do srece sami smo stvorili. Jeste li svesni da ste odgovorni za sopstvenu srecu u svim godinama koje su prošle? Dozvolili ste da vas neko kontroliše, da vam nametne odredeni nacin života. Možemo okusiti život tek kada odbacimo strah da cemo bilo šta izgubiti, kada postanemo svesni da nam ništa ne može biti oduzeto. Nesvesne osobe ne mogu da uzvrate ljubav, mogu samo pokazivati želje, ocekivanja i manipulisati njima. Ono što ljudi nazivaju ljubav, najcešce je samo autointeres. Naucili su da porede ljubav sa vrlinom i da je žive na nacin koji je prihvatljiv za druge, Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti na sebi, kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe ili biva odbacena. Šta se tada dešava? Da li dolazi do razocaranja? Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogucnost da ih prihvatimo bez straha. NOVI DAN ANTONI DE MELO BEOGRAD / MMI Duhovne ivežbe Naslov originala A NEW DAY IN YOUR LIFE Anthony de Mello Preveo i priredio Plavio Rigonat Copyright za Srbiju Plavio Rigonat Neovlašćena proizvodnja ove knjige i trgovina istom najstrože se kažnjava (Cl. 147 u vezi sa cl. 172 krivicnog zakona Srbije.) PRVI DEO OSTAVITE SVOJ ČAMAC NA OBALI Molitva, ljubav, duhovnost, vera znace oslobadanje od iluzija.
Kada jednom odbacimo iluzije, srce je slobodno, ljubav se širi. Tada ste srecni. Tada ste prosvetljeni. Tek tada spoznajete Boga...
Duševni mir Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvadamo?" a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko cega cemo se svadati?" „Mogli bismo oko ovog hleba", predložio je prvi. „U redu, svadajmo se oko hleba. Kako se to radi?" „Ovako", rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ceš sad?" „Zadrži ga", rekao je drugi monah. Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja", naš ego. „Ovo pripada meni i ni sa kim ga necu deli-ti." Kada prevagne ovakav egoisticki stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrde. To je najveci neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje. Zamislite da u jednoj naciji grupa lj udi koji po-seduju velike površine zemlj e i novca izjavi: „Ni sa kim necemo deliti naše bogatstvo". Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesu-ju". Kako ocuvati mir u takvoj situaciji? Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govoricemo o vama, o sebi. Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reci: „Život nam je ispunjen svadama i borbom!" Ali nema mržnje, nema ozlojedenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!" Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!" Ali nema duševnog nemira, nema nervoze. Možete li ovo izjaviti kad je rec o vama? Ako možete, bicete graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve. Kako se to postiže? Hocemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde? Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oci i uspostavite kontakt sa svojim telom. Obratite pažnju na dodir odece i ramena, na dodir odece i leda. Šaka. Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje drugu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja pritiska stolicu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obucu ili tle. Ponovite još jednom: ramena, leda, šaka, bokovi, stopala. Još jednom, polako: ramena, leda, šaka, bokovi, stopala. Sada lagano otvorite oci. Vežba je gotova. Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je porasla napetost? Vecina ljudi doživljava opuštanje, retki osete nervozu. Ukoliko vam se to desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost? Obratite svu svoju pažnju na to. Postepeno, doci ce do opuštanja. Ako se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi ce možda i zadremati.
Kada jednom odbacimo iluzije, srce je slobodno, ljubav se širi. Tada ste srecni. Tada ste prosvetljeni. Tek tada spoznajete Boga...
Duševni mir Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvadamo?" a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko cega cemo se svadati?" „Mogli bismo oko ovog hleba", predložio je prvi. „U redu, svadajmo se oko hleba. Kako se to radi?" „Ovako", rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ceš sad?" „Zadrži ga", rekao je drugi monah. Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja", naš ego. „Ovo pripada meni i ni sa kim ga necu deli-ti." Kada prevagne ovakav egoisticki stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrde. To je najveci neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje. Zamislite da u jednoj naciji grupa lj udi koji po-seduju velike površine zemlj e i novca izjavi: „Ni sa kim necemo deliti naše bogatstvo". Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesu-ju". Kako ocuvati mir u takvoj situaciji? Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govoricemo o vama, o sebi. Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reci: „Život nam je ispunjen svadama i borbom!" Ali nema mržnje, nema ozlojedenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!" Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!" Ali nema duševnog nemira, nema nervoze. Možete li ovo izjaviti kad je rec o vama? Ako možete, bicete graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve. Kako se to postiže? Hocemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde? Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oci i uspostavite kontakt sa svojim telom. Obratite pažnju na dodir odece i ramena, na dodir odece i leda. Šaka. Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje drugu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja pritiska stolicu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obucu ili tle. Ponovite još jednom: ramena, leda, šaka, bokovi, stopala. Još jednom, polako: ramena, leda, šaka, bokovi, stopala. Sada lagano otvorite oci. Vežba je gotova. Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je porasla napetost? Vecina ljudi doživljava opuštanje, retki osete nervozu. Ukoliko vam se to desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost? Obratite svu svoju pažnju na to. Postepeno, doci ce do opuštanja. Ako se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi ce možda i zadremati.
Da li ova vežba opuštanja donosi mir o kome govorim? Ovo nije vežba opuštanja, ovo je vežba pažnje. ,,U redu! Ali duševnog mira!?" Da, duševnog mira, cak i ako možda ne verujete. To je kao da ulazite u same sebe. Kao eksperiment, novi doživljaj, zacudno videnje stvarnosti. Tišina koja vodi Bogu Ova razmišljanja su pomoc, uputstva za pros-vetljenje. Govoricu vam o molitvi, meditaciji, o radosti, duševnom miru, životu, slobodi i tišini. Pocecu od tišine i odmah cu vam reci zašto: svaka staza koja vodi Bogu je staza koja vodi tišini. Tišina je pocetak. Šta je tišina? Na Istoku postoji prica o caru koji je posetio svog ucitelja i rekao mu: „Strahovito sam zauzet, po citav dan. Kako da dodem do duhovnog sjedinjenja s Bogom? Ali odgovori mi jednom recenicom!" Ucitelj mu je rekao: „Jedna rec bice dovoljna!" „Koja?" upitao je car. „Tišina", odgovorio je ucitelj. ,,A kako da doprem do tišine?" pitao je car. „Meditacijom." Na Istoku, meditacija znaci nerazmišljanje, prevazilaže-nje misli. Onda je car upitao: „Šta je meditacija?" Ucitelj je odgovorio: „Tišina!" „Kako da doprem do Tišine?" „Meditacijom!" „Šta je meditacija?" „Tišina!" Tišina znaci prevazilaženje reci i misli, da ih ostavimo iza sebe. Šta ne valja kod reci i misli? To što su ogranicene. Bog nije ono što govorimo o njemu: nije ništa od onoga što zamišljamo. To je ono što ne valja kod reci i misli. Vecina ljudi zarobljena je predstavama koje su stvorili o Bogu. To je glavna prepreka na putu spoznaje. Da li biste voleli da doživite tišinu o kojoj govorim? Prvi korak je da shvatimo. Šta? Da shvatimo kako Bog nema niceg zajednickog s vašom idejom o njemu. U Indiji raste puno ruža. Pretpostavimo da nikad u životu nisam osetio miris ruže. Pitam vas kakav je miris ruže. Možete li mi ga opisati? Ako ne možete da opišete tako jednostavnu stvar kao što je miris ruže, kako možete govoriti o Bogu? Bog prevazilazi sve reci o njemu. To je ono što ne valja kod reci. Jedan veliki mistik napisao je knjigu Oblak nespoznaje, u kojoj govori: „Hocete li da spoznate Boga? Postoji samo jedan nacin: nespoznaja!" Morate izaci iz svoga uma i svojih misli; tada ga možete shvatiti srcem. S one strane reci Ako je sve ovo istina, šta su onda Sveti spisi? Oni nam ne daju sliku Boga, cak ni opis; nude nam samo indikacije. Sve zato što su reci nemocne da ga opišu. Uzmimo da se nalazim u Indiji i putujem ka Bombaju. Stižem do table na kojoj piše „Bombaj". Kažem: „Aha, tu smo. Ovo je Bombaj". Vracam se nazad. Kada stignem, ljudi me pitaju: „Jesi li bio u Bombaju?" „Bio sam." „I kakav je?" „Šta da vam kažem, žuta tabla s nekim slovima, jedno je cini mi se B, drugo..." Eto. Tabla nije Bombaj, niti uopšte lici na njega. Nije ni crtež Bombaja. Samo znak, putokaz. To su i Sveti spisi, samo putokazi. Kada Mudrac pokaže ka Mesecu, budala vidi samo prst. Zamislite da uperite prst ka mesecu i kažete: „Mesec", a neko vam pride i kaže: „To je, znaci, Mesec?" gledajuci u vaš prst. U tome je opasnost i tragedija reci. Reci su lepe. „Otac", recimo, lepa je rec kao simbol za Boga. Crkva o tome govori kao o tajni. Bog je tajna. Ali ako bukvalno shvatite rec „Otac", naci cete se u
corsokaku, jer ce vas pitati: „Kakav je to otac kad dozvoljava toliko patnje u svetu?" Bog je tajna! Nepoznat, neshvatljiv, zauman, neizreciv. Zamislimo da se covek koji je od rodenja šlep zainteresuje kakva je ta zelena boja o kojoj ljudi govore. Kako biste je opisali? Nemoguce! Pitace vas: „Da li je hladna ili je topla? Velika ili mala? Gruba ili meka?" Ništa od toga. Siroti covek formuliše pitanja na osnovu svojih ogranicenih iskustava. Ali pretpostavimo da sam muzicar i da mu kažem: „Ja cu da ti objasnim kakva je zelena boja - ona je kao muzika". Jednog dana taj covek progleda i ja ga pitam: „Jesi li video zelenu boju?" a on odgovori: „Nisam". Znate li zašto? Tražio je muziku! Toliko se vezao za ideju muzike da, cak i kad je video zelenu boju, nije mogao da je prepozna. Postoji prica o ribici u okeanu. Neko joj kaže: „O, kako je beskrajan okean! Velicanstven je, cudesan!" A ribica, plivajuci levo-desno, uzvraca: „Gde je taj okean?" „Pa u njemu si!" Ali voda je sve što ona nalazi, jer nije u stanju da shvati staje okean. Vezana je za reci. Ne dešava li se i nama ista stvar? Možda nas Bog posmatra, dok mi, zatocenici sopstvenih ideja, uzaludno tapkamo u mraku! Tragicno. Tišina je prvi korak da bi se stiglo do Boga i shvatanja da su sve ideje o Bogu potpuno deplasirane. Najveci broj ljudi nije spreman da ovo shvati, što pretstavlja veliku prepreku svakoj molitvi. Da bismo stigli do tišine, neophodno je da postanemo svesni naših pet cula, koristeci ih. Mnogima se ovo može uciniti kao nešto apsurdno i gotovo ne-verovatno, ali sve što treba da ucinite je da gledate, slušate, dodirujete, mirišete i okusite. Na Istoku govore: „Bog je stvorio svet. Bog igra u svetu". Možete li zamisliti ples a da ne vidite onoga ko igra? Da li su oni jedno? Ne. Bog je u stvaranju kao glas pevaca u pesmi. Zamislimo da pevam neku pesmu. Tu je moj glas i ta pesma. Oni su tesno povezani, ali nisu isto. Razmislite nije li cudno da slušamo pesmu, ali ne i glas? Da vidimo ples, ali ne i onog ko igra? Gledanje srcem Možda je dovoljno da zatvorimo oci kako bi nam bila ukazana milost da vidimo i spoznamo Boga? Ne. Nama može biti ukazana milost da vidimo i spoznamo, ali to iziskuje poseban nacin gledanja. Lisica je rekla Malom Princu nešto cudesno: „Samo se srcem ispravno vidi. Suština ostaje nevidljiva za oci". Treba znaci slušati srcem, gledati srcem. U jednoj japanskoj prici govori se o uceniku koji sumnja u sopstvenog ucitelja: „Krij eš mi najdublju tajnu kontemplacije". Ucitelj mu odgovara: „Ne, naprotiv". Ucenik ostaje pri svome. Jednog dana hodali su u podnožju planine i culi pticu kako cvrkuce. Ucitelj je upitao ucenika: „Jesi li cuo cvrkut ptice?" „Da", odgovorio je ucenik. „Sada znaš da ništa nisam sakrio od tebe", rekao mu je ucitelj. „Da", potvrdio je ucenik. Znate li šta se dogodilo? Ucenik je osetio srcem, slušao je srcem. To je ta milost koja nam se može ukazati, samo ako umemo da gledamo i slušamo. Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi pride i pita me: "Šta gledaš? Kao da si opcinjen." Ja mu odgovorim: „Opcinjen sam Lepo-tom!" Siroti covek onda pocne da dolazi svake veceri na to mesto, tražeci Lepotu, i pita se kud se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drvece. Ali gde je Lepota? On ne shvata da Lepota nije jedna stvar. Lepota je nacin gledanja na stvari. Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da ce vam biti ukazana ova milost, jer ce vas obuzeti spokoj stvo dok gledate, i utonucete u tišinu i mir. Tada cete videti. Kako se kaže u je-vandelju po Jovanu: „On je bio u svetu, i svet je radi Njega stvoren, ali svet Ga nije prepoznao". Ako pravilno gledate, možda ga prepoznate. Nadam se da cete, gledajuci ples, videti i onog ko igra.
Sveto pismo je prst koji pokazuje Svetlost. Koristimo reci da bismo ih prevazišli i stigli do tišine. Kako? Uzmimo, na primer ovaj deo: ,,A u poslednji veliki dan praznika, Hristos je ustao i pozvao: 'Ko je žedan, neka dode k meni i pije'" (Jov. 7;37). Podimo od pretpostavke da je to što ste procitali ostavilo utisak na vas. Šta dalje? Ne citajte dalje, vec izgovarajte tu recenicu: „Ko je žedan neka dode k meni i pije", obracajuci se svome srcu. Ponavljajte i ponavljaj te ove reci, sve dok vam ne ispune srce. Nije neophodno razmišljati o smislu samih reci: vaše srce zna njihov smisao. Kada stignete do ispunjenosti, reagovacete na reci. Kako? Neki ce možda reci: „Svako? Za r to hoceš da kažeš, Gospode? Lopov, greš-nik? Dobro, evo me, daj mi da pijem!" Neko drugi ce reci: „Ne verujem. O kom picu je rec? Toliko sam ti puta prilazio i nikad mi ništa nisi dao!" Tu neko oseca razocaranje, srce mu je ispunjeno gnevom i ozlojedenošcu, i sasvim je razumljivo što tako govori sa Bogom. To je velika molitva, jer najpoštenije iznosi ono što taj covek nosi u svom srcu. Neko treci bi mogao da kaže: „Sasvim mi je jasno o cemu govoriš, Gospode, jer si mi vec davao da pijem! Evo me, opet sam ožedneo!" Ovo je jedan od nacina da se uzvrati na poziv Biblije. Ali može doci i trenutak kada ste previše umorni da biste reagovali recima. Kad vas osecanja preplave, s toliko dubine i snage koje nijedna rec ne može da izrazi, možete samo da ne cinite ništa, da ostanete u tišini; odgovor Bogu prevazilazi ma koju rec, neizreciv je. Ostanite u toj tišini sve dok vam pažnja ne popusti. Tek tada uzmite knjigu i nastavite s citanjem, do trenutka kada vas uzdrma neka druga recenica. Eto nacina kako da citate reci Svetog pisma da biste ih prevazišli, sve do tišine. Citati, izgovarati i odgovoriti. Malo-pomalo, rezultat ce biti tišina. A u tišini nalazite Boga. Postoji još jedan nacin kako da se pristupi Svetom pismu. Ostanite u tišini, gledajuci i slušajuci. A kada dostignete ovaj duboki unutrašnji mir, seticete se neke recenice iz Biblije. Šum talasa Znate li šta ce se desiti? Reci Svetog pisma kao da ce se urezati u vaše srce. Njihovo znacenje posta-ce tako snažno da ce samo produbiti tišinu u kojoj se nalazite. Dobice znacenje koje prevazilazi ono koje um može da shvati. Mogu li ove reci uznemiriti vaš unutrašnji mir? To je kao mir i spokojstvo veceri; osluškujete cvrkut ptice ili crkvena zvona, i ti zvuci cine vašu tišinu još dubljom. Razmislite o sledecim recima: „Pridi, podi sa mnom!" „Sve je moguce za onoga koji veruje. Veru ješ li da ja to mogu uciniti?" „Mir!" „Ne strepite, to sam ja!" „Voliš li me?" Zamislite daje Isus tu, da stoji pred vama i upucuje vam ove reci. Morate odoleti iskušenju da odgovorite. Cutite, ništa ne odgovarajte. Pustite da reci dopru do vašeg srca, da obuzmu citavo vaše bice. I, kad više ne možete da izdržite, reagujte, dajte svoj odgovor. Najverovatnije cete uci u tišinu pre svog odgovora. To je veoma jednostavan i efikasan metod da bi se stiglo do tišine. Sada cu vam ispricati jednu pricu, kao najkraci put od ljudskog bica do istine. Na jednom ostrvu, oko tri milje od kopna, postojao je hram. U tom hramu bilo je hiljadu srebrnih zvona, velikih i malih. Kad god bi vetar duvao, zvona su zvonila. Pricalo se da svako ko cuje ova zvona biva prosvetljen i doživljava duboko jedinstvo s Bogom. Prošli su vekovi i ostrvo je potonulo u okean. Ostrvo, hram i zvona. Ostala je samo legenda da ova zvona ponekad zvone i da onaj ko ima dar da ih cuje stiže pravo do Boga. Jedan mladic prešao je stotine kilometara da bi stigao do mesta gde su se, kako se govorilo, nekada mogla cuti zvona sa
potonulog hrama. Seo je u hlad jednog drveta kraj okeana i napeto išcekivao ne bi li cuo zvuk ovih zvona. Koliko god osluškivao, cuo je samo šum talasa koji su se razbijali o stene i zapljuskivali obalu. To je pocelo da ga iritira, jer se trudio da ne cuje taj zvuk, ne bi li cuo zvona. Pokušavao je nedelju dana, dve, cetiri... puna tri meseca. Kada je vec razmišljao da odustane, cuo je jedne noci kako starci iz sela pricaju o ljudima koji su doživeli tu milost. Njegovo srce se ponovo probudilo, ali znao je da ushicenje srca ne može zame-niti zvuk ovih zvona. Nakon šest-sedam meseci resio je da digne ruke od svega i vrati se u svoj kraj. Možda je ipak samo legenda u pitanju, mislio je, možda milost nije bila namenjena njemu. Pozdravio se sa ljudima kod kojih je boravio, i zatim otišao do obale, da se oprosti s drvetom koje mu je tako dugo pružalo hlad, sa morem i nebom. Dok je tako sedeo, udubio se u šum talasa, i prvi put otkrio da je taj zvuk veoma prijatan, da opušta; taj ga je zvuk doveo do tišine. I, dok je tišina postajala sve dublja i dublja, nešto se dogodilo. Cuo je kao zveckanje nekog zvoncica. Uplašio se i pomislio: „Mora da je u pitanju autosugestija. Uobrazio sam ovaj zvuk". Ponovo je poceo da osluškuje šum talasa, opustio se i stupio u tišinu. Tišina se zgusnula i opet je cuo tihi zvuk zvona. Pre nego što je stigao da se uplaši, zazvonilo je drugo zvono, pa trece, pa još jedno... da bi na kraju zazvonilo svih hiljadu zvona potonulog hrama. Tada je doživeo milost spajanja s Bogom. Ako hocete da cujete zvuk zvona, osluškujte šum mora. Ako hocete da vidite onog koji igra, gledajte ples. Gledajte, slušajte, hranite nadu da ce vam jednog dana biti podareno da vidite i spoznate, svojim unutrašnjim bicem. Misticka fantazija Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadivali, tražeci od Njega sve i svašta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih: „Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu j e odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu", drugi: „Na dno okea-na, tamo te niko nece pronaci", treci: „Najbolje da se sakriješ na tamnu stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?" Na kraju, Bog se obratio svom najpametnijem andelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?" Andeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze". Ova drevna indijska prica sacuvala je svoju aktuel-nost. Podsetite se jednostavne vežbe pažnje koju sam vam predložio. Ona vas vodi do vašeg srca. Vodi vas vašoj kuci. To je znacenje onog „vracanja sop-stvenom srcu". Vratite se svojoj osnovi, vratite se sebi, i to na jedan veoma jednostavan nacin. Sve što treba da ucinite je da stupite u dodir sa sopstvenim telom. Ali to morate sami da ucinite. Ako budete istrajni, vremenom cete otkriti neizrecive stvari, i to ce vam doneti duševni mir. Vaše srce bice ispunjeno mirom i svi strahovi ce išceznuti. Ali za to je potrebno vreme. Za unutrašnji mir ne postoji magicna formula. Do njega se stiže sporo, uz puno strpljenja. Možda cete mi reci da je baš vreme ono što vam nedostaje. Medutim, ako nešto zaista hocete, uvek cete naci vremena za to. Na primer, kada vozite. Ose-tite volan koji držite, osetite sedište pod vama, stopala u obuci, postanite svesni svoga tela, stupite u dodir sa citavim svojim telom. Nemojte samo zatvarati oci! To ce vas smiriti i pomoci vam da otkrijete šta sve ove vežbe mogu da vam pruže. Dozvolite da nabrojim neke od efekata takvih vežbi, iako se gotovo nikada ne može umovati o njima. „Ucini i videceš!" kaže se na Istoku. Ali šta uop-šte treba da se dogodi osobi koja izvodi ovu vežbu? Ona pre svega vraca vitalnost, živi sopstvenu sadašnjost. A to je nešto izuzetno, kada
zaista živimo sopstvenu sadašnjost. Cesto vam se desi da ne znate gde ste ostavili neku stvar? Stalno ste napeti, na ivici iscrpljenosti? Niste u stanju da se usredsredi-te? Ne secate se ni onog što vam se juce desilo? Sve su to simptomi koji ukazuju na vašu potrebu da živite svoju sadašnjost. Jedan veliki indijski guru razgovarao je s grupom menadžera, rekavši im: „Kao što riba umire kad je izbacena na suvo, tako cete i vi umreti ako ostanete ulovljeni u svetovna zbivanja. Riba mora da skoci u vodu, tamo je njen život. Vi morate da se vratite svome srcu!" Jedan od menadžera ga je pitao: „Hocete li da kažete kako treba da se okanemo svojih poslova i odemo u manastir?" „Ne, ne", odgovorio je guru. „Nisam vam rekao da odete u manastir; nastavite i dalje sa svojim poslom, ali vratite se svome srcu." Shvatate li? Vratiti se srcu ne znaci posvetiti se nekom tajanstvenom planu misticke fantazije. To samo znaci povratak kuci, sebi samima, da ponovo živimo sadašnjost. Tek od tog trenutka cete poceti da živite. Osim toga, ove vežbe ce vam doneti duševni mir, spokojstvo, navešce vas da razmišljate. Brzina je cudesna stvar; nemam apsolutno ništa protiv nje. Ali kada se brzina pretvori u užurbanost, tada postaje otrov. Japanci imaju poslovicu o kojoj treba ozbiljno razmisliti: „Onog dana kada prestaneš da putuješ, konacno ceš stici". Ja bih to rekao ovako: „Onog dana kad prestaneš da trciš, konacno ceš stici". To me podsetilo na pricu o ocu koji je sa decom bio u muzeju i neprestano govorio: „Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa necete videti!" To je ono što je užasno u životu. To je ono što svi mi radimo. Provodimo život u napornim pokušajima da ušte-dimo vreme i, u meduvremenu, mi procerdamo taj isti život. To je ono o cemu je govorio Isus: „Osvojio si svet i usput izgubio dušu". Postoji prica o mladom coveku koji se vozio sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom. Jednog dana, dok je jurio autoputem, žena je otvorila auto-kartu i rekla mu: „Dragi, prošli smo izlaz sa autoputa!" da bi on, sav ponosan, uzvratio: „Nije bitno, potukao sam sopstveni rekord!" Eto užasa modernog života. Svi mi prolazimo kroz to. Ali znate li šta ce vam pomoci da izvedete vežbu koju sam vam predložio? Evo šta: potrebno je samo da usporite. Koliko vam vremena treba da biste stigli na posao? Dvadeset minuta? Probajte da utrošite dvadeset i pet. Znam da ce neko pomisliti da nisam normalan, ali samo me poslušajte. Koliko vam treba da doruckujete. Pet minuta? Doruckujte deset minuta! Cestitajte sebi za svakih nekoliko trenutaka koje dodajete svakoj stvari koju cinite. Za nedelju dana po-cecete da živite u sadašnjosti. Koncentracija Jedan poslovni covek iz Bombaja govorio mi je da se plaši meditacije, jer misli da bi to naškodilo njegovim poslovima. Vežbe koje sam vam predložio zgodne su upravo za ljude s puno obaveza, za hiper-aktivne, nikako za monahe zatvorene u nekom manastiru. Taj poslovni covek, bez obzira na svoj strah od meditacije, uvideo je nakon ovih vežbi da mu posao sve bolje ide. Znate li zašto? Zato što je bio opušteniji, a samim tim porasla mu je moc koncentracije. Poceo je da radi stvari jednu po jednu. To je velika stvar kod molitve: koncentracija. Ako pocnete da radite jednu po jednu stvar, bicete bukvalno prisutni u svakom trenutku, u svakoj svojoj radnji. Lako je shvatiti zašto su poslovi tog coveka krenuli nabolje i zašto je postao tako efikasan. Da li su to duhovne vežbe? Da li je to meditacija? Svakako. Na Istoku milioni ljudi rade samo to, ništa drugo, i dostižu visok duhovni nivo. U tome je suština molitve: Bog i duhovnost bivaju
otkriveni u životu, ne van njega. Secate li se šta sam vam govorio o tišini? Isto važi i ovde. A molitva? Sve zavisi od vaše definicije. Ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom, onda to nije molitva, jer ne razgovarate sa Bogom, kada usredsredujete svoju pažnju na osecaj sopstvenog tela, na njegove pokrete dok hodate. Medutim, ako molitvu tretirate kao sjedinjavanje sa Bogom, to je onda zaista molitva. Do molitve stižete izvodenjem jednostavne vežbe koju sam vam predložio: obratite pažnju na senzacije sopstvenog tela. Ova vežba donece vam mnoge druge blagodeti. Pre svega duhovne blagodeti - na primer, sposobnost da prihvatite stvarnost takvu kakva je. To cete sami otkriti. Pretpostavimo da neko od vas nema strpljenja i istrajnosti da uporno radi ovu vežbu. U tom slucaju, preporucujem druge dve jednostavne duhovne vežbe. Prva je vežba prihvatanja: „Bože, podari mi sposobnost da promenim ono što može da se promeni, da prihvatim ono što ne može, i mudrost da ih medusobno razlikujem". Postoji mnogo toga u našem životu što se ne može promeniti. Bespomocni smo i, ako naucimo da kažemo 'da' ovim stvarima, stici cemo do duševnog mira. Mir boravi u tom 'da'. Ne možemo zaustaviti prolazak vremena, spreciti smrt voljene osobe, prevazici ogranicenja sopstvenog tela. Stanite zato ispred stvari koje ne možete da pro-menite. I recite svoje 'da'. Tako cete stupiti u razgovor sa Bogom. Naravno, teško je. Nemojte primoravati sebe. Ali, ako uspete da u sopstvenom srcu kažete 'da', reci cete 'da' Božjoj volji. Ako istrajete u ovom stavu, naci cete mir cak i u onim stvarima koje uporno želite da promenite. Distanca Druga dodatna vežba je vežba distance. Setite se svog detinjstva, kada ste se tako uporno posvecivali necemu, kada ste tvrdoglavo odbijali da se necega odreknete. Niste mogli da živite bez toga. Setite se necega što ste tada mrzeli, ili necega što vas je plašilo. Mnogi od tih strahova i dan-danas prisutni su u vama. Šta se dogodilo? Jesu li prošli ili nisu? Vežba je sledeca: napravite spisak stvari od kojih se osecate zavisnim, stvari kojima gospodarite, stvari kojih ne biste da se odreknete. Recite svakoj od njih: „Sve ce ovo proci". Napravite i spisak onoga što vam se ne dopada, svega što mrzite, što ne podnosite i svakoj od tih stvari recite: ,,I ovo ce proci". Kada se Hrist rodio, andeli su pevali mir a kada je umro, ostavio nam je poklon: svoj mir. „Dajem vam svoj mir." Mir je poklon, ne možemo ga sami proizvesti, niti ga izmisliti. Sve što možemo uciniti je da otvorimo svoja srca kako bismo ga zadobili. Postoji prica o vojskovodi koji je otišao kod proroka da ga izleci od lepre. Kada mu je prorok rekao: „Idi, okupaj se sedam puta u reci Jordan", vojskovoda se pobunio. Jedan od njegovih slugu rekao mu je: „Da je prorok zahtevao nešto veoma teško od vas, vi biste to ucinili. Medutim, on traži nešto sasvim lako, sasvim lako". Izvedite neku od ovih krajnje jednostavnih i lakih vežbi. Ni ne sanjate kakvog ce to efekta imati na vas, kakve ce promene izazvati u vama! Radost Jednu od najcuvenijih recenica u hrišcanskoj literaturi izgovorio je Sveti Avgustin: „Nacinio si nas za sebe, Gospode, i naše srce ne miruje dok se ne odmori u tebi". Kad god ovo procitam, setim se Kabira, jednog od najvecih mistickih pesnika Indije i stiha koji ga je proslavio: „Smejao sam se kad su mi rekli daje i riba u vodi žedna". Razmislite o toj poetskoj slici: žedna riba u vodi! Kako je moguce? Mi, ljudska bica, ne nalazimo sebi odmora ni spokoja. Posmatrajte svet oko sebe: drvece, ptice,
travu, životinje... sve što je stvoreno. Reci cu vam nešto. Citav svet prepun je radosti. Sve što živi srec-no je! Znam, znam: postoji bol, patnja, prolaznost, starenje i smrt. Da, sve je to deo ovog sveta, ali shva-tate li vi šta je stvarno sreca? Samo je ljudsko bice žedno, samo je ljudsko srce nemirno. Zar to nije cudno? Zašto je covek nesrecan, i šta može uciniti da pretvori svoju tugu u radost? Zašto su ljudi tužni? Zato što polaze od pogrešnih ideja i naopakih stavova, od iluzija i predrasuda. Prva pogrešna ideja od koje ljudi polaze je da je radost nešto srodno euforiji, uživanju, zabavi. S takvom idejom u glavi, ljudi krecu u potragu za drogama i stimulansima, i završavaju u depresiji. Jedina stvar s kojom treba da se drogiramo je život, što spada u tzv. lake droge, ali su efekti dugotrajni. To je, dakle, prva pogrešna ideja koje se treba osloboditi. Radost nije isto što i euforija, koja ponekad prati radost, ali nije neophodna. Druga pogrešna ideja je u našem stavu da možemo postici sopstvenu srecu, da možemo uciniti nešto kako bismo je zadobili. Ovde gotovo da pro-tivrecim sebi, jer se spremam da vam kažem šta možemo da ucinimo da bismo bili šrecni. Medutim, sreca ne postoji sama po sebi. Ona je uvek posledi-ca necega. Treca i možda najpresudnija pogrešna ideja o sreci leži u verovanju da se ona nalazi izvan nas, u spoljnom svetu, u drugim ljudima. „Promenicu posao, tako cu možda biti srecniji", ili: „Promenicu kucu, zasnovacu novi brak, možda ce mi to doneti srecu", itd. Sreca nema apsolutno nikakve veze sa bilo cime izvan nas. Ljudi vecinom misle da ce ih novac, moc, ugled uciniti srecnim. Medutim, nikad nije tako. Pre ce najveci bednici ostvariti srecu. Secam se jedne price o zatvoreniku. Bio je bacen u podzemlje, mucili su ga svakog dana. Jednog dana, prebacili su ga u novu celiju. U toj celiji bio je mali prozor kroz koji je mogao da vidi komad plavog neba danju i nekoliko zvezda nocu. Covek je bio toliko zadivljen ovim spektaklom da je napisao dugacko pismo svojima kod kuce, opisujuci svoju bezmernu srecu. Kada sam procitao ovu pricu, pogledao sam kroz prozor. Preda mnom se prostirala priroda u svojoj lepoti. Bio sam slobodan; nisam bio zatocen, mogao sam da idem kud god mi se prohte! Ipak, ubeden sam da nisam doživeo ni delic radosti siro-tog zatvorenika. Nešto slicno citao sam u romanu o coveku koji je bio deportovan u jedan sovjetski koncentracioni logor u Sibiru. Kao i ostale logoraše, budili su ga u cetiri ujutro, kada je dobijao komad hleba kao obrok za citav dan. Došlo mu je da ga odmah pojede, ali pomislio je: „Bolje da sacuvam malo, zatrebace mi kad padne noc, cesto ne mogu da zaspim od gladi. Ako ove noci budem imao parce hleba, možda cu uspeti da zaspim". Nakon teškog rada koji je potrajao citav dan, konacno je legao, pokrio se bednim ce-betom i pomislio: „Danas je bio dobar dan. Nisu me terali na rad po ledenom vetru. A nocas, ako ne budem mogao da zaspim, imam parce hleba da utolim glad". Možete li zamisliti radost i srecu tog coveka? Jednom sam upoznao paralizovanu ženu koju su svi pitali: „Otkud ti tolika radost koja zraci iz tebe?" a ona je odgovarala: „Imam sve što mi je potrebno za srecu. Mogu da radim najlepše stvari na svetu." Paralizovana, u bolnickoj postelji, a ipak prepuna radosti. Kakva izuzetna žena! Radost i sreca ne nalaze se u spoljnom svetu. Oslobodimo se jednom zauvek ove iluzije i to ce nam promeniti život. Postoji još nešto cega treba da se oslobodimo, ako želimo srecu i radost. Moramo promeniti neke naše stavove. Koje? Prvi je stav deteta koje uvek i jedino vidi samog sebe. Koliko ste puta culi decu kada govore: „Ako neceš da se igraš sa mnom, idem ja kuci"?
Ispitajte sebe. Razmislite o onome što u vama izaziva nesrecu i potrudite se da otkrijete ono što sebi gotovo nesvesno govorite: „Ako ne uspem da ostvarim ovo ili ono, odbijam bilo kakvu srecu". „Ako ne dobijem ovo ili se ne dogodi ono, sreca mi je nevažna." Mnoge osobe nisu srecne zato što postavljaju uslove sopstvenoj sreci. Otkrijte da li ovakav unutrašnji stav postoji u vašem srcu i odstranite ga. Postoji divna prica o coveku koji je neprestano dosadivao Bogu svojim molbama i zahtevima. Jednog dana Bog je presekao stvar recima: „Dosta! Imaš samo tri želje. Kada se ostvare, ništa više neceš dobiti. Da cujem, govori!" Zbunjen, covek je upitao: „Mogu li bilo šta da tražim?" „Da!" odgovorio je Bog. „Ali samo tri želje i gotovo!" Posle kraceg ok-levanja, covek je progovorio: „Znaš, Gospode, pomalo se stidim, ali voleo bih da se oslobodim moje žene; glupa je i stalno me maltretira... Nepodnošljiva je! Ne mogu više da živim s njom. Možeš li da me oslobodiš nje?" ,,U redu", rekao je Bog, „tvoja ce želja biti uslišena." I žena je umrla. Kada su pri jatelji i rodbina došli na sahranu i poceli da se mole za pokojnicu, covek je najednom uzviknuo u sebi: „Moj Bože, imao sam izuzetnu ženu koju uopšte nisam umeo da cenim dok je bila živa". Osetio je veliku slabost i obratio se Bogu: „Vrati mi je u život, Gospode!" Bog mu je odgovorio: „Dobro. Tvoja druga želja bice ispunjena". Coveku je preostala samo jedna želja. „Šta da zatražim?" mislio je. Obratio se prijateljima za savet. Neki su mu savetovali: „Traži novac. S novcem možeš imati sve što poželiš", drugi: „Šta ce ti novac ako nemaš zdravlje? Traži zdravlje", dok su treci govorili: „Šta ti vredi zdravlje kad ceš jednog dana umreti? Traži besmrtnost". Siroti covek nije više znao šta da zatraži, jer mu je neko rekao: „Šta ce ti besmrtnost ako nemaš nikog koga bi voleo? Traži ljubav". Samo je mislio i mislio... ali nije došao ni do kakvog zakljucka, nije mogao da odluci šta da zatraži. Prošlo je pet godina... deset godina... Jednog dana Bog ga je upitao: „Kada ceš mi reci svoju trecu želju?" a covek mu odgovorio: „Gospode, potpuno sam zbunjen, ne znam šta da zatražim! Možeš li Ti da mi kažeš šta da tražim od Tebe?" Bog se nasmejao i rekao mu: „Dobro, ja cu ti reci šta treba da zatražiš. Traži da budeš srecan, šta god te zadesilo. Traži radost, u tome je tajna!" Pljesak jedne ruke Drugi pogrešan stav je vezivanje. Ako se vežemo za negativne emocije, nikad necemo biti srecni. Ne kažem time da se treba kloniti onoga što se naziva negativnom emocijom. Ne bismo bili ljudi ukoliko nikad ne bismo doživeli napetost ili potištenost, ako se nikada ne bismo rastužili zbog nekog gubitka. Negativne emocije su nešto sasvim prirodno. Ono što je neprirodno, što ne valja, je vezivanje za ove emocije. Izvedite sledecu vežbu. Možda je pomalo teška, ali je veoma korisna. Zamislite svoje duševne patnje, ljubomoru, osecanja krivice, razocaranja, itd. i upitajte sebe: „Šta ce se desiti ako sve to odbacim?" U zen-budizmu postoji izuzetna duhovna vežba pod nazivom koan. Najcešce je to pitanje koje ucitelj postavlja uceniku, pitanje na koje nema racionalnog odgovora. Na primer: „Kako zvuci pljesak jedne ruke?" ili: „Kakav si oblik imao pre svog zaceca?" Dacu vam jedan koan kao vežbu. Upitajte sami sebe: „Šta ce se dogoditi ako se odvojim od svojih negativnih emocija, od svog osecanja krivice, svojih razocaranja, svoje zavisti?" Znate li šta se može desiti nakon ovog pitanja, ovog koana? Može se desiti da na površinu ispliva strah. Nastavite da postavljate sebi ovo pitanje. Šta ce se dogoditi? Možda cete doci do velikog otkrica. Predložicu vam cetiri jednostavne vežbe, koje vam mogu pomoci da pronadete svoju srecu i radost. Najlepše stvari na svetu
Prvu vežbu necu izložiti. Otkrijte je u sledecoj prici. Cuveni ucitelj žena po imenu Rjokan boravio je u podnožju jedne planine i vodio vrlo jednostavan život. Jednog dana u njegovu kolibu ušao je lopov, ali nije našao ništa vredno krade. Dok je preturao naokolo, naišao je Rjokan i rekao mu: „Baš si se namucio. Ne možeš sad otici praznih ruku", da bi mu zatim dao svoju odecu i pokrivac. Zbunjen, lopov je sve to uzeo i pobegao. Ucitelj je seo na prag kolibe, pogledao u sjajni Mesec na nebu i pomislio: ,Jad-nicak! Kad bih samo mogao da mu dam ovaj prekrasni Mesec!" Kakvu vrstu vežbe preporucuje ova prica? Pokušajte da to sami otkrijete. Ova vežba i koan koji postavlja izvanredni su za one koji traže postepene, ali dugotrajne rezultate. Vi možda želite nešto što ce se odmah pokazati? Možda želite momentalno iskustvo radosti? Srecu koju cete istog casa doživeti? Onda pokušajte sa sledece tri vežbe koje vam predlažem. Prva vežba. Pokušajte da od srca kažete: „Kako sam srecna (srecan)! Kako sam zahvalna za sve ovo!" Znate li da je nemoguce biti istinski zahvalan a ne biti srecan. Jednom rabinu došao je potpuno unezveren covek i rekao mu: „Rabi, pomozi mi! Moja kuca je pakao! Živimo svi u jednoj sobi -ja, moja žena, deca i porodica moje žene. To je pakao! Nema mesta za sve". Rabin se nasmešio i rekao mu: ,,U redu, pomoci cu ti, ali moraš mi obecati da ceš uciniti sve što ti budem naložio". „Naravno." uzviknuo je covek. „Obecavam ti! Obecavam ti sve što god mi kažeš da ucinim!" Rabin ga je upitao: „Koliko imaš životinja?" Covek je odgovorio: „Jednu kravu, kozu i šest kokošaka". Rabin mu je naloži o: „Uvedi sve te životinje u sobu i javi mi se za nedelju dana". Covek nije mogao da poveruje svojim ušima, ali obecanje je obecanje. Potpuno slomljen, vratio se kuci. Posle nedelju dana, sav rastrojen, došao je kod rabina i rekao mu: „Ja ludim! Ludim! Dobicu cir! Dobicu infarkt! Preklinjem te, ucini nešto! Pomozi mi!" Rabin mu je smireno odgovorio: „Idi kuci, izvedi životinje iz sobe i vrati ih u štalu. Dodi za nedelju dana". Covek je otrcao kuci. Kada je prošlo i tih nedelju dana, pojavio se kod rabina; oci su mu blistale od radosti kad je uzviknuo: „Rabi, mnogo nam je lepo! U kuci je pravi raj!" Shvatili ste, zar ne? „Vecito sam se žalio što hodam bos, sve dok nisam upoznao coveka bez stopala." Pomislite na onu izuzetnu ženu, Helen Keler. Glu-va, nema, šlepa, a tako puna života. Ako se naucite zahvalnosti, pronaci cete tajnu srece. Pokušajte. Zamislite sebe u situaciji paralizovane žene koju sam vam pomenuo. Stavite se u njen položaj! Možete cak leci na pod da biste bolje osetili njenu situaciju. Zamislite da ste paralizovani i recite: „Mogu da ucinim najlepše stvari na svetu. Imam sve ono što je najlepše na ovom svetu!" Otkrijte koje su najlepše stvari na svetu. Tada cete otkriti šta zaista znaci voleti, kušati, mirisati, gledati, slušati, opipati. Desice vam se da cujete cvrkut ptica, šum vetra u krošnjama i glasove bliskih osoba, da vidite njihov lik. Otkricete sve ove stvari i konacno okusiti tajnu zahvalnosti. Monahov dijamant Druga vežba. Veoma je jednostavna: mislite na jucerašnji dan. Setite se šta se dešavalo, jednog dogadaja za drugim, i izrazite svoju zahvalnost za svaki od njih. Recite: „Hvala. Kakva sreca da mi se to dogodilo!" Veoma je verovatno da cete se setiti i nekog neprijatnog dogadaja. Zastanite. Razmislite. „To što mi se desilo, desilo se za moje dobro." Ako tako zakljucite, recite „Hvala" i nastavite. Treca vežba koju vam predlažem povezana je sa verom. Prethodne dve bile su povezane sa zahvalnošcu. Ova se tice vere, verovanja da je sve što postoji dato od Boga za do brobit svakoga
od nas. Tu vežbu nazivam blagoslov. Mislite na dogadaje iz prošlosti, prijatne ili neprijatne i recite: „Dobro mi je cinilo, to su bile dobre stvari za mene". Mislite na stvari koje vam se sada dešavaju i recite: „Dobro je, dobro je ovako..." Pomislite na buducnost i recite: „Sve ce biti dobro, dobro ce biti..." Znate li šta ce se dogoditi? Vera ce se pretvoriti u radost. Vera koja se zasniva na ubedenju daje sve u Božjim rukama i da ce se sve okrenuti na dobro za nas, za našu srecu. Jedan covek pritrcao je monahu koji je prolazio selom. „Daj mi kamen! Daj mi dragi kamen!" vikao je. Monah ga je upitao: ,,O kakvom kamenu govoriš?" Covek mu je odgovorio: „Bog mi se nocas ukazao u snu i rekao mi: 'Sutra ce u podne kroz selo proci monah i dace ti kamen, a ti ceš tako postati najbogatiji covek' - zato, daj mi taj kamen!" Monah je zavukao ruku u svoju vrecu i izvadio najveci dijamant na svetu, velik kao kokosov orah! Zatim je rekao: „Ovaj kamen tražiš? Našao sam ga u šumi. Uzmi ga". Covek je docepao kamen i otrcao kuci. Medutim, citave te noci nije mogao da zaspi. U zoru je izašao i potražio monaha. Našao ga je kako blaženo spava pod jednim drvetom, probudio ga i rekao mu: „Vracam ti tvoj dijamant. Ti si najbogatiji covek na svetu kad si sposoban da se tako lako od-rekneš bogatstva. Sada ti se i ja pridružujem". To je ono što treba da otkrijemo da bismo došli do radosti. Život Jednog dana Buda je sedeo okružen svojim ucenicima, kada se pojavio neki starac koji mu je rekao: „Koliko dugo želiš da živiš? Traži milion godina i bice ti podarene!" Buda mu je bez oklevanja odgovorio: „Osam godina". Kada je starac nestao, ucenici su se, razocarani, pobunili: „Ucitelju, zašto nisi tražio milion godina? Zamisli koliko bi dobra ucinio, stotinama, hiljadama generacija!" Buda je s osme-hom uzvratio: „Ako ja poživim milion godina, ljudi ce biti mnogo zainteresovaniji da produže svoj život nego da dostignu mudrost". Da li ste shvatili smisao njegovog odgovora? Ljudi su daleko više privuceni perspektivom preživljavanja nego kvalitativnim uzdizanjem sopstvenog života. Koliko je to istina! Zaista je malo onih koji ulažu vreme i energiju da uzdignu svoje postojanje na neki viši nivo. Možete i umreti a da uopšte niste živeli u pravom smislu reci. Ljudi misle da su živi zato što dišu, jedu, govore, idu tamo-ovamo. Nisu mrtvi, jasno je. Ali da li su zaista živi? U suštini, oni nisu ni živi ni mrtvi. Šta znaci biti zaista živ? Znaci tri stvari: biti ono što jesi, biti sada i biti ovde. Biti živ znaci biti ono što jesi. Živi smo u onoj meri u kojoj smo zaista ono što smo. Možemo se upitati: „Zar ja nisam ja? A ko sam onda ako nisam ja?" Medutim, ima mnogo osoba koje nisu ono što su, samo su marionete. Pretpostavimo da imamo psa. U mozak mu ugradimo cip i pošaljemo ga daleko od nas, a odavde mu šaljemo signale. Kažemo mu: „Hop!" i on skoci. Kažemo: „Lezi!" i on legne. Svi su zadivljeni. „Kakav izuzetan pas!" govore. Ali on je samo objekat daljinskog upravljanja, što može biti odgovarajuca slika za milione ljudi na ovom svetu. Mnogi ljudi dolaze da mi traže savet kako da rese svoje duhovne i emotivne probleme, i ja se cesto pitam: „Na cije glasove odgovaraju ovi ljudi? Na cije glasove iz prošlosti?" I upoznajem neobicne osobe, depresivne, pune predrasuda. Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Ljudi nisu ono što su; na odredeni
nacin, gotovo svi su kontrolisani. Šta je rezultat? Postaju marionete: ponašaju se, delaju i osecaju na mehanicki nacin. Nemaju živa osecanja niti živo ponašanje, a nisu cak ni svesni toga. Odgovaraju na glasove ljudi, na iskustva koja pripadaju prošlosti. Doživeli su odredena iskustva koja su ih obeležila za ceo život, koja ih drže pod kontrolom. Zato nisu slobodni, nisu živi. Eto osnovne prepreke duhovnom životu. „Ako hocete da budete moji ucenici, morate zamrzeti svog oca i majku!" Ove Kristove reci izazivaju zgražanje kod ljudi. Šta znace? Naravno, Isus nije hteo da kaže kako bi trebalo da mrzimo svoje roditelje. Siroti oni! Potrebno je da ih volimo kao što volimo sva ljudska bica. Otac i majka o kojima Isus govori su Otac i Majka koje nosimo ukorenjene u svom umu i koji nas kontrolišu. Tim glasovima se obracam! Od njih treba da se odvojimo, da ih se otarasimo. Kada prestanemo mehanicki da živimo, prestacemo da budemo marionete. Kako da ostvarimo duhovni život ako nismo živi? Kako da postanemo Isusovi ucenici ako se mehanicki ponašamo, gledamo, slušamo, kao roboti? Nedostatak vremena Ovo je osnovno pitanje: kako prestati da živimo mehanickim životom? Postoji vežba koja ce nam pomoci. Izgleda laka, ali nije. Ako budete istrajni, shvaticete o cemu vam govorim. Vežba je sledeca: pomislite na neki dogadaj iz bliske prošlosti. Na nešto što se dogodilo juce, ili prošle nedelje. Ne izbegavajte da se prisetite neprija tnog dogadaja. Još bolje ako je neprijatan. Potrebno je da zapazite kako reagujete na secanje, šta ose-cate, kakva su vaša ubedenja i stavovi u odnosu na dogadaj o kome razmišljate. Posmatrajte sve to i upitajte se na ciji glas odgovarate. Smognite hrabrosti da upitate sebe: „Da nije ovo reakcija neke druge osobe u meni? Nekoga iz prošlosti koga nosim u sebi?" Ova vežba traje desetak sekundi, najduže minut. Ako hocete da postignete maksimalni ucinak, morate se duže zadržati i posmatrati razlicite dogadaje u toku jednog dana. Posmatrajte svoje reakcije. Posmatrajte bez prosudivanja o svemu tome, bez prihvatanja ili odbacivanja; budite nepristrasan posmatrac. Gledajte! Ne morate cak ni da postavljate sebi pitanja koja sam vam predložio. Ako vam to odvlaci pažnju, zaboravite na pitanja. Ogranicite se na posmatranje. Svaka mehanicka reakcija ce išceznuti i pocecete da živite. Tada cete zapaziti pro-menu. Poznajem jednog coveka u invalidskim kolicima. Jednom mi je rekao: „Znate, oce, stvarno sam poceo da živim tek kad sam ostao paralizovan. Prvi put u životu imao sam dovoljno vremena da se udubim u samog sebe, u svoj život, u svoje reakcije i misli. Život mi je od tada postao mnogo dublji, bogatiji i zanimljiviji nego ranije". Zar nije iznenadujuce kada jedan paralizovan covek otkrije šta znaci živeti, dok mnogi ljudi slobodni da idu kud god hoce ne uspevaju u tome, jer su paralizovani iznutra? Velika prepreka proistice iz nedostatka vremena. Svi mi govore kako nemaju vremena. „Gde da nadem vremena da bih to radio?" Dobro, na šta trošite svoje vreme? Da održite svoje mehanicko postojanje? Pretpostavimo da neki lopov kaže prolazniku: „Pare ili život!" a ovaj mu odgovori: „Ovaj, b-bolje uzmi živol, pare mi trebaju za crne dane!" Deluje glupavo, ali pomislite na ljude koji kao da govore: „Bolje neka mi ukradu život, jer mi je vreme potrebno da bih nastavio da živim od danas do sutra". Bilo bi komicno da nije tragicno. Zapazite svoje reakcije na svaki dogadaj prethodnog dana, uocite svoja ubedenja. Ispitajte sebe. Da li ste spremni da izložite diskusiji svoje stavove? Ako je odgovor negativan, puni ste predrasuda i mehanickih reakcija. Secam se jednog izuzetnog mladog rabina, koji je nastavio rad svoga oca, takode rabina. Govorili su mu: „Rabi, potpuno si drukciji od svoga oca!" a on se smejao: „Potpuno sam isti kao moj otac! On nikoga nije imitirao, kao što ni ja nikog ne imitiram. On nije bio fotokopija, a nisam ni
ja". To znaci biti živ, biti unikat, original. Osloboditi se glasova i daljinske kontrole. A do toga dolazite posmatrajuci sami sebe. Ziveti svaki trenutak Još jedna stvar je potrebna da bismo bili živi: da postojimo sada. Šta to znaci? To pre svega znaci shvatiti nešto što vrlo malo ljudi shvata - da su i prošlost i buducnost potpuno nestvarni, i da je život u prošlosti ili buducnosti ravan smrti, da nema nikakve veze sa stvarnim, živim životom. Dobro mi je poznato da prošlost sadrži cudesne stvari, da od prošlosti možemo mnogo toga da naucimo, da prošlost utice na nas i odreduje nas, itd. Savršeno! Ali ona nije stvarna! Moramo planirati buducnost. U suštini, da ne planirate buducnost, najverovatnije da me sada ne biste slušali. Medutim, ni buducnost nije stvarna, ona je samo misao u našoj glavi . U onoj meri u kojoj živite u buducnosti ili u prošlosti, ne postojite sada, ne postojite ovde. Clanovi jedne porodice resili su da odu na tri dana u Švajcarsku. Mesecima su planirali ovaj izlet i, kad je konacno došao taj dan, izgubili su veci deo vremena organizujuci putovanje. Kada su stigli u Švajcarsku, umesto da uživaju u cudesnim predeli-ma, umesto da udišu životvorni planinski vazduh, bacili su se na škljocanje fotoaparatima, kako bi imali slike koje ce pokazati prijateljima. Fotografije mes-ta na kojima u suštini nisu ni bili. Tel esno su bili, ali u svom duhu nisu bili prisutni, bili su na drugom mestu. Nestvarni izleti, nestvarni životi! Mi živimo u kulturi buducnosti. U kulturi sutrašnjice. Sutra cu biti srecan; sutra cu živeti. Živecu kad upišem studije; živecu kad odslužim vojsku; žive-cu kad se oženim. Kad se jednom oženimo i dobijemo decu, onda govorimo: živecu kad odrastu. Kada oni odrastu, mi više i ne znamo šta znaci živeti! Um-recemo a da nismo ni živeli. Ulazak u sadašnjost Jeste li spremni da pretrpite šok? Slušajte! Ispitajte sopstveni život. Ispitajte sve svoje misli i videcete da su najcešce okrenute prošlosti ili buducnosti. Postanite svesni koliko malo živite u sadašnjosti, koliko ste malo živi i doživecete šok. Mislite o svemu na ovaj nacin. Ljuštite narandžu da biste je pojeli. Ako je citav vaš um usredsreden na to kako cete pojesti narandžu, znate li šta može da se desi? Vi uopšte ne Ijuštite narandžu, jer niste prisutni, a kada je budete jeli necete toliko uživati u njoj, jer cete biti na nekom drugom mestu. Jedan mudri stari camdžija prevozio je hodocasnike na sveto mesto. Kada gaje neko od njih upitao: „Jesi li bio na tom svetom mestu?" camdžija je odgovorio: „Ne, nisam, jer još nisam otkrio šta sve ova reka može da mi ponudi. U ovoj reci pronalazim mudrost, nalazim mir, nalazim Boga". Za razliku od njega, hodocasnici se uopšte nisu interesovali za reku, njihove misli bile su zaokupljene svetim mes-tom, nisu ni mogli da vide reku. Možda je ovo prica o našem životu. To je kao kad uzmeš šoljicu kafe da bi je popio, ali je u stvari ne podižeš, jer nisi tu, i nikada je ne popiješ, jer nisi tu, i sve tako. Zaista tragedija. Gubimo sopstveni život! Kako da vam se ukaže pomoc? Po jednoj legendi, Buda je prešao citavu zemlju u potrazi sa pros-vetljenjem; posetio je kljucne mudrace svog vremena, praktikovao je sve moguce duhovne discipline, ali nije dostigao prosvetljenje. Na kraju je odustao. Ocajan, seo je pod smokvu i prosvetlio se. Godinama kasnije, ucenici su ga pitali: „Ucitelju, reci nam tajnu prosvetljenja. Kako si došao do njega?" Ali tajne i tehnike nisu postojale. Buda je to
pokušao da im objasni. Ali ucenici su hteli da saznaju tehniku, kako se to ostvaruje u praksi. Onda je Buda - zamišljam ga kako namiguje - rekao: ,,U redu, otkricu vam tehniku. Kada udišete, budite svesni cinjenice da udišete. A kad izdišete, budite svesni cinjenice da izdišete." Zanimljivo, zar ne? Ne izgleda baš kao neki duhovni savet. Znate li šta je bila njegova namera? Želeo je da ucenici urone u sadašnjost, da postanu svesni onoga što se dešava sada i ovde! On je znao, u svojoj prosvetljenosti, da Bog nije sutra, daje Bog sada. Život nije sutra, život je sada. Ljubav nije sutra, ljubav je sada. Prosvetljenje je sada. Ako živite za to „sada", bicete prosvetljeni. Zaista. Ovo je veoma slicno onoj vežbi kojom se postiže duševni mir, zar ne? „Cinite stvari jednu po jednu i u sebi formulišite recima ono što cinite." Izuzetno korisna vežba za iskorak u sadašnjost, da bi se živelo sada, da bi se živeo život, vaš život. To je druga stvar koja vam je potrebna da biste konacno poceli da živite, da biste bili ono što jeste, da biste postojali sada. Predimo na trecu stvar: biti ovde. To znaci da izademo iz sopstvenog uma i vratimo se sopstvenim culima. Ili da bukvalno izademo iz sfere apstraktnog i prepustimo se neposrednom iskustvu. Ispricacu vam pricu o americkom vojniku tokom korejskog rata. Na Dan Zahvalnosti, najveci americki praznik, osetio je neizmernu nostalgiju za kucom. Jedan bracni par, koji je dugo živeo u Americi, pozvao ga je na rucak. Na svoju veliku radost i iznenadenje, video je da su ispekli curku, njegovo omiljeno jelo. Rucak je poceo: dok se obilno služilo, upustio se u živ razgovor sa ukucanima. Kada se razgovor završio, njegov tanjir je bio prazan. Vojnik je postao svestan da u stvari kao da nije ni jeo, jer se uopšte nije secao ukusa pecenja. To je ono što zovem ulaženje u ovde. Jelovnik se ne jede Argumenti su izuzetni, kao i ideje. Ali oni nisu život! Neobicno su pogodni da nas vode kroz život. Ali nisu život. Apstrakcija nije život. Život je u iskustvu. To je kao da citate neki cudesan jelovnik. Može vam poslužiti kao neka vrsta vodica, ali on nije jelo. Ako sve vreme ovog sveta posvetite jelovniku, nikad ništa necete pojesti. Može se desiti i nešto gore od toga. Ima ljudi koji jedu jelovnike. Žive od ideja i tako gube sopstveni život, ne žive ga. Šta uciniti da bi vam se pomoglo? Krišnamurti nas upozorava: „Onog dana kada dete naucimo nazivu neke ptice, dete više ne vidi pticu". Dete gleda ovu paperjastu i živu pojavu, tajanstvenu i potpuno cudesnu, a mi mu kažemo: „To je roda". Sada dete ima ideju: roda. Kasnije, svaki put kad vidi rodu, reci ce: „Ma znam, to je roda". Isto važi, pretpostavimo, za ideju Amerikanca. Kad god vidim neku osobu koja dolazi iz Amerike, recu cu: „To je Amerikanac". Medutim, možda necu zapaziti onu neponovljivost i jedinstvenost te licnosti. Kada vam se dogodilo da ugledate neko dete koje je potpuno zadivljeno dok gleda nešto tako tajanstveno, živo, skakutavo i apsolutno cudesno, kao što je, recimo, vrabac? Shvatate li? Rec, pojam prevazi-lazi svako razumevanje, Rec, pojam, mogu biti prepreka koja nam ne dozvoljava da vidimo konkretnu pticu. Termin „Amerikanac" može se ukazati kao prepreka koja nam ne dozvoljava da realno sagledamo coveka koji je pred nama. Rec i sama ideja Bog mogu biti prepreka na putu ka videnju Boga.
Kako da pomognete sebi u takvoj situaciji? To možete uciniti odmah. Oslušnite sve zvuke koji dopiru do vas. Možete li cuti sve te zvuke? Visoke, niske, zvuk glasova? Znate li šta se dogada kad to radite? Vracate se svojim culima: to je iskustvo. Ovde nema nikakve apstrakcije, nikakvih pojmova. Gledate ono što gledate, slušate ono što slušate, dodirujete ono što dodirujete, itd. Jednom mudracu kome je podareno prosvetlje-nje, ucenici su postavili sledece pitanje: „Ucitelju, šta je tvoje prosvetljenje izazvalo u tebi? Šta si time dobio?" Mudrac je odgovorio: „Dobro, reci cu vam šta sam dobio: kada jedem, jedem; kada gledam, gledam; kada slušam, slušam. To je ono što sam dobio!" Ucenici su protestovali: „Ali svi to rade!" A on je, smejuci se, odgovorio: „Svi to rade? Onda bi svi bili prosvetljeni!" Odgovor je da niko to ne radi, gotovo niko nije prisutan, nije ovde i sada, gotovo niko ne živi. Biti živ znaci biti ono što jesi, biti živ znaci biti sada, biti živ znaci biti ovde. Posmatrajte sebe. U onoj meri u kojoj budete posmatrali sebe, ne samo mentalno, vec kao nepristrasan, odvojeni posmatrac, u istoj meri cete odbaciti svoje mehanicko ponašanje, odbacicete sve ono što vas cini obicnom marionetom i postacete božji ucenici. Ne možete to postati ako ste marionete. Ako ste samo deset posto živi, bicete samo tih deset posto ucenici. Shvatate li? Okusite stvarnost, vratite se svojim culima. To ce vam pomoci da živite svoju sadašnjost. Pomoci ce vam da živite sopstvena iskustva. U ovom „sada" susrecemo Boga. Zar je to molitva? Zar je molitva možda razgovor sa Bogom? Naravno, moliti se znaci razgovarati sa Bogom. Ali zamislite neku majku koja je bolesna, leži u postelji: njena kci cisti citavu kucu, priprema obroke, stara se o bašti. Ona ne razgovara sa svojom majkom, ali koliko joj govori! Stupite konacno u život i shvaticete mnoge Isusove reci... jer On nas ne zove samo novoj religiji, On nas zove životu. Sloboda Jednog japanskog vojskovodu zarobili su neprijatelji i bacili ga u tamnicu. Znao je da ce ga sledeceg dana muciti. Nije mogao da zaspi; koracao je gore--dole celijom, misleci o smrti. Najednom, došao je do sledeceg zakljucka: „Kada ce me muciti? Sutra. Ali sutra nije stvarno: to je ono što su mi govorili ucitelji žena!" Kada je to shvatio, umirio se i ubrzo zaspao. Kada je shvatio da je to „sada" jedino što je realno, konacno je zaspao. Bio je u tamnici, ali je postao slobodan covek. Neprijatelji naše slobode nisu napolju, vec su u nama. U nama su lanci koji nas drže okovanim. Govoricu o ovim lancima, jednom po jednom, jer ih je mnogo. Prvi lanac koji nas sprecava da budemo slobodni su ružna iskustva iz prošlosti, nešto što je sasvim lako shvatiti. Onaj ko je izgubio majku u, recimo, osmoj godini, toliko je traumatizovan ovim iskustvom da ne može više ni u koga da se uzda. Žena koja je kao mala trpela seksualno nasilje, boji se svih muškaraca. Covek koji je nepravedno optužen i udaljen s posla, ostaje zatrovan gnevom citavog života. Prvo što nas drži okovanim i onemogucava nam da budemo živi i slobodni, kao što sam vec rekao, su negativna iskustva iz prošlosti. Kako raskinuti ove lance, kako postati opet slobodan? Postoji vrlo jednostavna vežba koja nam može pomoci. Da bismo ostvarili željeni rezultat, potrebni su nam sledeci rekviziti: vera i zahvalnost.
Ako postanete svesni da ste pod uticajem nekog negativnog iskustva iz prošlosti, vratite se tom iskustvu, u nekom casu kada ste smireni i spokojni. Ako niste u stanju, razgovarajte s Bogom i smirite se. Zamislite da ste pred Bogom i da mu kažete: „Gospode, teško je, ali verujem i od srca prihvatam da je to bila tvoja volja i da se sve to desilo za moje dobro. Cak i ako to dobro možda i ne vidim, ipak znam da ono postoji za mene". Ucinite to nežno, bez gorcine, bez primoravanja sebe. Ako osetite da se u vama javlja snažan otpor, odustanite, pokuša-cete nekog drugog dana. Ali veoma je važno, kada jednom pocnete s ovom vežbom, da se potrudite da je završite. Može se desiti da vas zahvati gnev. U redu, naljutite se. Cak se i na taj nacin molite. Gospod ce biti zadovoljan vašim poštenjem i iskrenošcu. Nastavite zatim nekog drugog dana. Ova vežba iziskuje dosta vremena, jer se sloboda ne osvaja preko noci. Kada osetite srcem i kažete da zaista verujete kako je sve za vaše dobro, tada možete i da zahvalite Bogu. Kada ste u stanju da zahvalite za sve što ste postigli i dobro koje iz toga proistice, oseticete se slobodnim, raskinucete jedan od mnogih lanaca kojima ste okovani. Lanac prošlosti Drugi lanac kojim ste okovani iznutra su pozitivna iskustva iz prošlosti. Da, dobro ste procitali. Tako je lepo vracati se na njih u secanju i hraniti se njima. Ali u tome se krije opasnost: možete postati žrtva bolesti koju nazivamo hronicna nostalgija. Znate li šta se tada dogada? Prestajete da živite! Napuštate sadašnjost. Ne samo to, veoma je verovatno da cete i uništiti sadašnjost. Pretpostavimo da ste doživeli neko lepo iskus-™ tvo s nekom dragom osobom. Na primer, zajedno ste gledali izuzetan zalazak sunca. Drugi put ste izašli zajedno na veceru. I tako, uzimate lepo iskustvo iz prošlosti (recimo taj zalazak), zatvarate ga u zlatni kavez i nosite ga sa sobom, dokle god ste sa tom osobom; jednog dana tajno otvarate svoj zlatni kavez, pogledate unutra i kažete: „Nije više tako lepo kao nekad!" Shvatate li šta cinite? S jednim iskustvom iz prošlosti uništavate sadašnjost. Postajete manje slobodni, manje živi. Vaše iskustvo vas sputava u lance! Kako se osloboditi? Postoji jedan metod koji može biti veoma bolan. Izneti novi život na svetlost dana može duboko da povredi. Ali, ako ste spremni na to, razmislite o osobama koje ste nekad voleli i koje sada nisu više sa vama, jer su se udaljile ili su mrtve. Razgovarajte sa svakom od njih, recite im: „Imaš srece što si ušla (ušao) u moj život! Zahvalan sam ti! Uvek cu te voleti! A sad moram da odem. Zbogom! Ako se vežem za tebe, necu nauciti da volim sadašnjost, niti cu nauciti da volim osobe sa kojima sam sada. Zbogom!" Sve ovo može biti veoma bolno. Prisetite se zatim nekih pozitivnih iskustava iz prošlosti; mislite o njima kao da su živi ljudi i recite im: „Bilo je zaista divno s tobom, osecam veliku zahvalnost! Ali sada zbogom!" To zaista može da zaboli. Postoji još jedna vežba koju neki mogu doživeti kao još težu i bolniju. Mislite na neke vaše kvalitete iz prošlosti, nešto što vas je cinilo ponosnim, kao što su, recimo, vaša mladost, snaga, lepota. Obratite im se kao da su živi ljudi. Možda zvuci infantilno, ali ne plašite se da budete kao deca. Možete otkriti potpuno neocekivane stvari! Razgovarajte s njima i recite im: „Velicanstveno je bilo imati vas! Osecam ogromnu zahvalnost zbog toga! Ali sada moram da odem. Zbogom!" Mnogi stari ljudi nikad nisu živeli, i nikad nisu iskusili svu nežnost, dubinu i bogatstvo koje sobom nosi starost, samo zato što u duhu nisu ostavili iza sebe mladost, snagu, vitalnost. „Ono najbolje tek dolazi. Kraj života je tek pocetak." Najbolje tek dolazi. Mnogi gube najbolji period svog života, posled-nje godine, samo zato što su previše obuzeti onim što je prošlo, okovani lepim iskustvima iz prošlosti. Eto dva lanca koji nam onemogucavaju da budemo srecni. Ranjena ptica ne može da leti, ali ne može ni vrabac koji se zakaci za granu. Prestanite da se kacite za prošlost! Ponavljajte ovu indijsku izreku: „Voda postaje cista tako što tece dalje, covek tako što ide napred".
Drugi nevidljivi lanci Na redu je treci lanac. Strepnja i strah od buducnosti. Secate li se price o japanskom vojskovodi? Hrist govori o identicnom unutrašnjem stavu, poetskim recima: „Pogledajte ptice na nebu, pogledajte žito u polju. Oni ne brinu. Za njih strepnja ne postoji." Kako je teško to ostvariti! Cak se i Isus zbunio pred smrcu. Osetio je potištenost, doživeo snažan osecaj strepnje. Ako želimo da raskinemo lanac strepnje, moramo uciniti ono što je radio Isus da se suocimo sa strahom i razgovaramo s njim kao da je živi covek. Svojevoljno, bez prisile, jer je strah unutra, u nama, kamufliran u opreznost, preven-tivnost. Recite strahu: „Shvatam zašto si ovde. Ali ja verujem u Boga". Ako u svom srcu utvrdite da to možete uciniti, zahvalite se unapred na ishodu, jer ce vam to biti od velike pomoci. Zahvalite Bogu za sve ono što može da vam se dogodi. Još jedan unutrašnji lanac koji nas cini robovima povezan je sa buducnošcu: ambicija. Nema nicega lošeg u ambicioznosti, to cak može biti velicanstveno. Ali užasno je pasti u ropstvo ambicije! Osobe opsednute ambicijom, koja upravlja svim njihovim postupcima, u suštini uopšte ne žive! Objašnjenje nije potrebno. Svi mi znamo takve osobe. Sta da ucinite ako ste žrtva ambicije? Stanite pred Boga, s po-verenjem da je buducnost u njegovim rukama. Recite mu: „Gospode, verujem da upravljaš mojom buducnošcu, ucinicu sve što je u mojoj moci da ostvarim svoje snove, ali rezultat prepuštam tebi". Zatim se zahvalite na ishodu vašeg unutrašnjeg stava. Osvo-jicete mir i slobodu. Sledeći lanac je vezivanje za sadašnje stvari. Ljudsko srce je veliki magnet, što ne treba ni govoriti, jer smo svi mi to iskusili. Želimo da posedujemo stvari ili osobe, i da se nikad od njih ne odvojimo. Postajemo zavisni i gubimo svoju slobodu. Istovremeno, često ni drugima ne dozvoljavamo da budu slobodni, krademo njihovu slobodu, zabranjujemo je. Predlažem vam jednu vežbu da biste oslobodili svoje srce od ove vrste zavisnosti. Mislite na neku osobu za koju ste duboko vezani, toliko vezani da ne možete bez nje. Razgovarajte u mislima sa tom osobom, zamislite je kako sedi pred vama; razgovarajte s njom. Obratite joj se spontano, od srca. Recite toj osobi koliko vam ona zna či i zatim dodajte slede ću formulaciju, koja vam se u početku može učiniti bolna. Ali, kao što sam vam rekao, ne smete primoravati sebe. Ako je previše bolno, prekinite vežbu da biste nastavili drugi put, kada budete sposobni za to. Recite toj osobi: „Ti mi neizmerno zna čiš, mnogo te volim, mnogo mi je stalo do tebe, ali ti nisi moj život! Preda mnom je život, moram ostvariti svoju sudbinu, razli čitu od tvoje". To su možda okrutne reci, ali život i nije uvek lak. Razmislite još o mestima, aktivnostima, o stvarima koje su veoma dragocene za vas, od kojih vam je teško da se odvojite, uputite im otprilike ove reci: „Koliko mi zna čiš! Ali ti nisi moj život; preda mnom je život, moja sudbina, razli čita od tvoje". Recite isto stvarima s kojima ste najintimnije povezani, nečemu što je takoreći deo vašeg bi ća, vašeg postojanja, kao što su vaš ugled, zdravlje i slično. Recite to i sopstvenom životu koga će jednog dana progutati smrt: „Koliko si mi dragocen i koliko te volim, ali ti nisi moj život. Preda mnom je život koji treba da živim i sudbina koju treba da ispunim, razli čiti od tebe". Postoji nada da ćete, ako hrabro ponavljate ove reci, ostvariti duhovnu slobodu. Najveća tiranija Postoji još jedan lanac na koji ću vam skrenuti pažnju. Govorili smo o negativnim i pozitivnim iskustvima iz prošlosti, o strahu od budu ćnosti, o ambiciji, o vezivanju i zavisnosti od sadašnjosti.
Sada je na redu ono što smatram najja čim lancem, koji je najteže raskinuti. Ali latimo se jedne vežbe. Možda još niste u stanju da je izvedete, možda vam je potrebno još vremena i duševnog mira da biste uspeli. Vežba se sastoji u tome da sebi postavite slede će pitanje: „Šta je postojalo pre sto godina ovde gde ja sedim?" Upot-rebite svoju maštu! Zatim još dalji skok unazad: „Šta je postojalo pre tri hiljade godina ovde gde ja sedim?" Dakle, hiljadu godina pre pojave Isusa Hris-ta, što je relativno skorašnji vremenski period, jer nau čnici tvrde da život na ovoj planeti postoji ve ć mi-lionima godina. „A za hiljadu godina, šta će posto jati ovde gde ja sedim?" Pustinja možda? Šuma? Neka druga civilizacija?" U jednu stvar možete biti sigurni: ako bude nekih ljudi, ne će govoriti vašim jezikom, neće imati vaše navike, pripadaće drugoj civilizaciji. Nijedan jezik nije preživeo kao živi jezik tri hiljade godina. Pokušajte da to zamislite: kako dolazite na zemlju nakon tri hiljade godina i tražite baš ovo mesto, neki trag koji bi vam pokazao da ste nekad bili tu. Znate li šta će se dogoditi? U vama će se javiti osećanje beskonačnosti. Neka vrsta oslobođenosti. Slobode od čega? Od iluzije koju u vama stvara lažno uverenje da nešto zna čite. Osim u Božjim očima, mi zaista ne zna čimo mnogo. Mislite na neku od onih ptica o kojima Isus govori, mislite na cveće u polju, na zrnca peska, na kapljice vode, na jednu kišnu kap. Mislite na same sebe. Na to koliko smo bezna čajni. Ako uspešno izvedete ovu vežbu, oslobodi ćete se najveće tiranije, tiranije sopstvenog „ja". Doživećete olakšanje, veliku slobodu. Niko nije tako slobodan i živ kao onaj koji je prihvatio smrt, koji je prihvatio sopstvenu bezna čajnost. Ova vežba daruje vam perspektivu i širinu. Ali, za nju je potrebno i vremena. Tajanstvena vežba Preporučiću vam još jednu vežbu, tajanstvenu vežbu, jer ne pokazuje odmah svoju povezanost sa slobodom. Sastoji se u slede ćem: stupite u dodir sa ose ćajima svoga tela. Osetite kako ode ća dodiruje vaša ramena, kako naslon stolice podupire vaša leda, osetite svoje ruke kako se odmaraju, opružene... Nakon nekoliko trenutaka, postanite svesni činjenice da posmatrate ove senzacije. I recite: „Ovo što ose- ćam nisam ja, ovo telo nisam ja". Posmatrajte zatim misli koje se javljaju u vama. Nakon kra ćeg vremena, obratite pažnju na činjenicu da posmatrate svoje misli i recite: „Ovo što mislim nisam ja, moje misli nisu ja". Obratite zatim pažnju na svoje emocije ili se prisetite nekih emocija iz bliske prošlosti. Neiz-vesnosti, depresije, osećanja krivice, ushićenja, bilo koje emocije. Nakon nekog vremena, obratite pažnju na činjenicu da posmatrate svoje emocije, i recite: „Ja nisam ova emocija, moje emocije nisu ja". Ako ste napeti, nemojte se poistovetiti sa svojom napetoš ću. Ako ste depresivni, nemojte se poistovetiti sa svojom depresijom. „Ja nisam ova depresija." Pred nama je jedna od velikih vežbi koju nam nudi Istok. Njeni rezultati ne mogu se odmah uo čiti, ali ona izaziva, neopozive efekte. I raskida najdublji lanac, lanac iluzije i tiranije sopstvenog „ja". Ostanite nekoliko minuta u tišini i izvedite neke od vežbi koje sam vam predložio i koje su vam se dopale. Prikazao sam dve vežbe na duge staze: onu ,,pre tri hiljade godina" i „za tri hiljade godina"; dok je druga: „ja nisam ova emocija, ove misli nisu ja, itd." Predložio sam i druge vežbe da se suprotstavimo robovanju, da se oslobodimo lanaca, da izazove-mo trenutno oslobo đenje. Na kraju ovog predavanja ispri čaću vam priču o slobodnoj osobi. Jedna devojka u malom ribarskom mestu ostala je trudna. Roditelji su je tukli sve dok nije priznala ko je otac: „Bio je to učitelj žena koji
živi u hramu izvan sela". Svi meštani su to saznali. Kad se dete rodilo, pošli su do hrama i ostavili dete pred noge učitelja žena. „Licemeru!" rekli su mu. „Ovo dete je tvoje! Ti brini o njemu!" U čitelj žena je samo rekao: „Dobro, dobro" i zatim predao dete jednoj ženi u selu da ga odgaja, preuzevši troškove na sebe. Nakon ovog doga đaja, učitelj je izgubio sav ugled, u čenici su ga napustili, niko više nije odlazio da traži savet od njega. Nakon nekoliko meseci, kada je devojka videla sve ovo, nije izdržala i kona čno je rekla da otac deteta nije u čitelj, već jedan mladić iz susedstva. Kada je selo doznalo pravu istinu, svi su otišli do hrama i bacili se pred noge u čitelja žena. Tražili su od njega oproštaj i molili ga da im vrati dete. U čitelj je samo rekao: „Dobro, dobro" i predao im dete. Eto slobodnog čoveka. Čoveka sposobnog da pati, koji je dostigao širinu o kojoj sam vam govorio. Želim i vama i sebi, kao rezultat naših slabašnih napora, da nam Bog pokloni ovaj dar! Ljubav Do sada sam vam govorio o miru, radosti, tišini, životu i slobodi. Sada ću vam govoriti o ljubavi. Reč je o najtežoj temi, jer je, u svojoj beskrajnosti i tajanstvenosti, ljubav neizreciva kao Bog. Tu i tamo, doživljavamo poneki ljubavni zanos i to tek nejasno shvatamd. Ne verujem da iko. stvarno razume ovu tajanstvenu pojavu. S vama bih hteo da razmislim o dva aspekta ljubavi: ljubavi kao kreaciji i ljubavi kao poistovećivanju. Počeću da govorim o ljubavi kao kreaciji tako što ću vam ispričati jednu izuzetnu pri ču američkih Indijanaca, moju omiljenu priču. Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine, tamo našao orlovsko gnezdo i u njemu jaje. Doneo je jaje u selo i stavio ga pod kokoš. I tako, zajedno s pili ćima, izlegao se orlić, i odrastao s njima. Naučio je da kokoda če, da čeprka po zemlji traže ći bube i crve, ograni čavao se da se popne na poneku nižu granu, sve kao i kokoši. Jednog dana, ve ć star, orao je ugledao nešto čudesno na nebu. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veli čanstvenu pticu, kako leti bez ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokoš staje to, ona mu je odgovorila: „To je zlatni orao, kralj neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde, na zemlji". Orao je vratio pogled ka tlu i tako je na kraju i umro, ube đen da je kokoš. Jer, tako su se svi i ophodili prema njemu; kako se rodio, tako je i živeo i na kraju umro. Znate li šta znači ljubav kao kreacija? Gledati orla i postati svesni ko ste, jer možete raširiti krila i poleteti kao zlatni orao. Jedan čuveni američki psiholog sproveo je eksperiment vredan da se pomene. Znate li šta je uradio? Pred kraj školske godine podvrgnuo je sve u čenike jedne škole testu inteligencije. Odabrao je zatim desetak imena i rekao svakom od njihovih profesora: „Ovi u čenici su natprosečno obdareni. Videćete da će svi oni biti najbolji učenici u sledećoj školskoj godini. Vi samo morate da obećate kako nikome ne ćete govoriti o tome, jer se to može negativno odraziti na njih". I profesori su obe ćali. Međutim, niko od tih u čenika nije bio posebno obdaren, i u tome je i bila poenta ovog opita. Nakon godinu dana, psiholog je ponovo došao u istu školu i staje otkrio? Svim „natprosečnim" učenicima koeficijent inteligencije povećao se najmanje deset posto. Nekima od njih i više. Psiholog je porazgovarao sa profesorima i upitao ih: „Kako vam se čine ovi učenici?" a ovi su odgovarali u superlativima, opisuju ći ih kao inteligentne, dinami čne, žive, interesantne, itd. Šta bi bilo sa ovim u čenicima da ih profesori nisu tretirali kao natprose čno obdarene? Dakle, profesori su razvili u ovim u čenicima sve njihove potencijale.
Psiholozi su sproveli ovaj opit u drugim školama, pa čak i sa životinjama, uvek sa uspehom. Na primer, govorili su studentima psihologije koji su izvodi li eksperimente sa miševima: „Evo vam jedna nova vrsta miša, koji mnogo bolje reaguje". I miševi su stvarno bolje reagovali, iako su pripadali istoj vrsti. Zaključak je bio da se to dogodilo zato što su ih studenti tretirali s posebnom pažnjom. Njihova očekivanja su bila veća i miševi su uzvra ćali na takva o čekivanja, koja su, na ovaj ili onaj način, prenošena životinjama. Kad sam prvi put čuo za ovaj opit, setio sam se jednog velikog ameri čkog čoveka, Oca Flenegana, čoveka koji je ušao u legendu. On je u po četku osnovao dom za napuštenu decu, a zatim i za maloletne delikvente. Kada policija nije više znala šta da pre-duzme, slala ih je njemu. Tako sam čuo i sledeću priču. Jedan osmogodišnji dečak ubio je oca i majku. Možete li zamisliti kroz šta je sve prošao pre toga, da bi u tako nežnom dobu bio izvršilac najužasnijeg zlo čina? Ali tu nije bio kraj. Hapšen je više puta zbog pokušaja pljačke. Policija nije znala šta da uradi s njim, jer po zakonu nije mogao biti smešten u popravni dom. Na kraju su pitali Oca Flenegana ho će li da ga primi. „Naravno! Pošaljite ga!" odgovorio je. Nakon desetak godina, de čak je napisao svoju pri ču. „Sećam se tog dana kada sam putovao u pratnji policajca i mislio: Šalju me kod nekog sveštenika. Ako mi još kaže da me voli, ubi ću ga." A već je bio ubica! Šta se dogodilo? Kada je zakucao na vrata, Otac Fle-negan je rekao: „Napred!" Ušao je i onda ga je Otac pitao: „Kako se zoveš?" „Dejv", odgovorio je, a Otac je rekao: „Dejv! Dobrodošao u ovu ku ću. Čekali smo te! Sada, kad si tu, procunjaj malo naokolo, tek da upoznaš mesto. Znaš li da svi ovde rade za hranu i smeštaj? Pokazaće ti. Možda ćeš otkriti neki posao koji ti odgovara. Ali za sad odmaraj. Razgledaj malo, saberi utiske. Sad možeš da ideš. Vidimo se kasnije". De čak je ispričao da se njegov život od tog trenutka promenio. Znate li zašto? „Prvi put sam video čoveka koji se nije razbacivao recima, nije govorio da me voli, već: Ti si dobar, nisi r đav, ti si dobar!'" I postao je dobar. Kao što kažu psiholozi, naša je težnja da budemo ono što ose ćamo da jesmo. Možete li zamisliti nešto uzvišenije? Vidimo dobrotu u nekome, to mu pokažemo, i njegov život se menja, on biva preporođen. „Onaj koji voli stvara ljubav." Vidimo lepotu, i u tom trenutku činimo da ona izroni na površinu. Oca Flenegana su često pitali u čemu je tajna njegovog uspeha. Nikad nije odgovarao na takvo pitanje, jer je polazio od principa: „R đavo dete ne postoji". On je video dobrotu, činio je da se ona pojavi kod svakog ko bi došao kod njega. Stvarao je dobrotu. To je ono na šta mislim kada govorim o ljubavi. Da li biste voleli da vidite stvari kao Otac Flenegan? Siguran sam da bi svima prijalo da budu kao on, jer svi želimo da volimo. Škola ljubavi Ako želite da razvijete ovaj na čin opažanja, potrebno je da poha đate školu ljubavi. Potrebno je da uradite vežbe koje nisu preterano teške, ali nisu baš ni lake. Koje? Počnite od sledećeg. Mislite na nekog koga duboko volite. Zamislite da sedi ispred vas, govorite s tom osobom, od sveg srca. Recite joj koliko vam zna či sama činjenica da je ona ušla u vaš život. Dok ovo činite, postanite svesni onoga što ose ćate. Kada osetite svo ushi ćenje i toplinu koje donosi ova vežba, pre đite na sledeću. Mislite sada o nekoj osobi koja vam je odbojna. Stanite u mislima pred nju. Dok je gledate, pokušajte da se setite ne čeg dobrog. Učinite mali napor da vidite dobrotu. Ako vam to ne ide, možete da zamislite kako pored vas stoji Isus i gleda istu osobu. On bi trebalo da bude ekspert umetnosti gledanja, umetnosti ljubavi. Šta vidite? Koliko dobrote, koliko lepote možete otkriti u konkretnoj osobi? Kad bi se Isus vratio na zemlju, šta mislite da bi prvo primetio kod ljudi?
Beskrajnu dobrotu, poverenje, iskrenost čiste ljubavi. U čovečanstvu postoje okeani dobrote među ljudskim bićima. On bi to odmah primetio, jer dobar čo-vek vidi dobrotu na svakom koraku. Rđava osoba vidi zlo, jer teži da vidi samu sebe u drugima, zar ne? Svoj odraz, kao u ogledalu. Zamislite da Isus gleda u vas. Šta će videti? Pređimo na treću vežbu, možda i najtežu. Ali ako istinski želite da volite, morate pro ći kroz nju. Zamislite Isusa baš tu, ispred sebe. On vam govori o svoj dobroti, svoj lepoti i svim vrlinama koje vidi u vama. Ako ste kao i ve ćina ljudi, možda ćete početi da optužujete sebe za raznorazne mane i grehove, i Isus će to prihvatiti. Jer, za Isusa nijedna promena u čoveku nije roman. Kada je video zlo, nazvao ga je po imenu i osudio ga. Ali nikada nije osudio greš-nika, iako je osudio sam greh. Setite se kako je gledao na prostitutku u jevan đelju, na lopova, pa čak i na fariseje i ljude koji su ga raspeli. Evo ga, stoji pred vama! I vi optužujete sebe za sve mogu će grehe a on to prihvata, dozvoljava da imate sve te mane. Ali on razume, on to prihvata. Te mane nisu u sukobu, ne kvare svo dobro i lepotu koje On vidi u vama. To nije teško shvatiti. Mislite o sebi. Mislite na nekog koga volite i ko vas voli. Ako ga pažljivo posmatrate, na ći ćete mane. Me đutim, one ne umanjuju vašu ljubav prema toj osobi, i ne spre čavaju vas da vidite svo dobro u njoj. Zamislite da Isus to čini. I otkrijte koje efekte to izaziva u vama. Prihvatite ljubav Isusa i onih koji vas vole. Kada je Isus prvi put sreo Simona Petra, kako se govori u jevan đelju, video je u tom čoveku ono što niko nije video, i nazvao ga je stena, kamen. Tako se Simon preobrazio. Zamislite, dakle, Isusa pred sobom. Kakvo će vam ime dati? Pre nego što pre đemo na drugi vid ljubavi, ispri- čaću vam jednu zapadnu bajku. Bajke uvek kriju veliku mudrost u sebi. Ovo je pri ča o princezi i žabi krasta či. Jednog dana prelepa princeza šetala je šumom i naišla na žabu krasta ču. Žaba ju je veoma ljubazno pozdravila. Princeza se u prvi mah uplašila da jedna krasta ča može da govori ljudskim glasom. Onda joj je žaba objasnila da uopšte nije žaba, ve ć princ koga je veštica pretvorila u žabu. Princeza, koja je imala mnogo dobro srce, pitala je može li nekako da pomogne. „Možeš", odgovorila je žaba. „Ako se na đe princeza koja će sa mnom provesti puna tri dana i tri no ći, čarolija će nestati i ponovo ću postati princ." Princeza je u toj krasta či već videla princa. Ponela ju je u dvor. Svi su se zgražali, govore ći: „Kakvu si to odvratnu žabu donela?" a ona govorila: „To nije odvratna žaba, to je princ!" I držala je krasta ču uz sebe dan i no ć, za stolom ili na uzglavlju dok spava. Nakon tri dana i tri no ći, kad se probudila, videla je pored sebe divnog mladog princa, koji je poljubio njenu ruku u znak zahvalnosti što je skinula ma điju koja ga je držala okovanog u telu žabe. Ova bajka je pri ča o svakom od nas. Na odre đeni način, svi smo mi pretvoreni u žabe krasta če, i život nam prolazi u traženju nekoga ko će da skine tu čaroliju i preporodi nas! Da li je vaš Isus takav! Da li je vaš Bog takav! Da li sre ćete mnoge osobe kakav je Otac Flenegan? Bog se ne može upoznati. Me đutim, kada ga zamišljamo, dobar je bar kao najbolji me đu nama. Mogu da se nadam da vaš Bog ovako govori: „An đeli, dunite u trube! Evo stiže princ! Evo stiže i princeza!" Da li se tako ophodi prema vama? I pored toga što vidi sve vaše mane? Razmislimo, jer je težnja da se preobrazimo u bi će koje obožavamo. Ljubav kao poistovećenost Razmislimo sada o ljubavi kao poistove ćenosti. U Indiji, mistici i pesnici često su se pitali ko je svetac. I formulisali su lepe odgovore: „Svetac je kao ruža". Da li je mogu će zamisliti ružu koja govori: „Daću svoj miris samo dobrima i onima koji ga ce-ne, a uskrati ću ga r đavima"? Ne! Širenje mirisa je sama priroda ruže, suština njenog bi ća. „Svetac je kao upaljena lampa u
mračnoj sobi." Može li lampa svetleti samo dobrima, a uskratiti svetlost r đavima? „Svetac je kao drvo koje daje svoju senku i dobrima i lošima. Drvo nudi svoju senku čak i onome koji ga seče. A ukoliko je re č o mirišljavoj biljci, ona ostavlja svoj miris na samoj sekiri." Zar Hrist ne govori isto kada nam kaže da budemo milosrdni kao što je Otac naš nebeski, koji šalje kišu r đavima i dobrima pojednako? Koji čini da sunce sija i ispravnima i grešnicima? Kako da pronađemo tu vrstu ljubavi? Razumevanjem svega ili putem misti čkog iskustva? Da li ste ikad pomislili da ima na milijarde ljudi, a samo jedan Hrist? Pavle tvrdi da svi činimo jedno telo. Kao što moje telo i ja nismo dvoje, ve ć jedinstvena celina. Ja nisam moje telo, ali nismo dvoje! A koliko volim svoje telo! Kada je neki deo ili organ moga tela bolestan ili je pak zdrav, ja ga svejedno volim na isti na čin. To je razumevanje koje biva podareno samo nekolicini srećnih ljudi. U odnosu na ostale su razli čiti, ali nisu odvojeni, oni su jedno telo. Evo jedne indijske priče. Sedam luda našlo se u jednom selu na velikoj proslavi. Kasno no ću, vraćali su se kući pijani i još luđi. Počela je kiša, pa su se sklonili pod jedno drvo. Ujutro, probudili su jedni druge kuknjavom. Jedan prolaznik upitao ih je šta se doga đa. „Zaspali smo pod ovim drvetom i tokom no ći smo izmešali ruke i noge, tako da sad ne znamo staje čije!" Onda je prolaznik rekao: „Lako ćemo to resiti!" Otkinuo je trnovitu granu i ubo jednu nogu, a njen vlasnik je rekao: „Jao!" „Dobro je", konsta-tovao je prolaznik. „Ova noga je tvoja!" I tako je nastavio, sve dok se lude nisu razdvojile. Kada se neko povredi a ja uzviknem: „Jao!" nešto se dogodilo. Poistovetio sam se s njim; ljubav postaje poistovećenost. Možemo li nešto u činiti da bismo zadobili takvu milost? Ne, to je dar. Sve što možemo učiniti je da se pripremimo. Možda ne ve-rujete; me đutim, kad biste samo slušali i gledali, ili osećali i stupali u dodir sa samim sobom, stigli biste do tišine i stvari bi vam se otkrile. Sve što možemo da učinimo je da pripremimo teren. Ako radite ovu vežbu koju sam vam preporučio, bićete pripremljeni da primite ovu milost. Jednog dana - zaista se nadam - bi će vam podarena. Svako ko praktikuje vežbe pomenute u ovoj knjizi do ći će do dobrih rezultata, ali ljubav kao poistovećenost samo Bog može dati. Bog je Nepoznato, Bog je Tajna, Bog je Ljubav. Zato, kada volite, vi postajete u česnici božanskog i milosti. U ovom svetu tako naopake i podozrive svesti možete li zamisliti bolju stazu koja vodi Bogu? Molitva Postoje mnoge teme o kojima bih rado govorio, ali postoji jedna povodom koje mi uvek postavljaju pitanja. Kada doznaju da sam sveštenik, pitaju me: „Možete li mi pomo ći da se bolje molim?" Ja bih formulisao pitanje na ovaj na čin: možemo li se moliti bolje? Smatram da je neophodno ponovo sagledati smisao molitve koju šaljemo i živimo, po čevši od svega onog što nije molitva. Sledeća priča može sve ovo da razjasni. Jedan mladić posetio je čuvenog sufi mudraca i rekao: „U čitelju, moja vera u Boga tako je velika da nisam čak ni vezao svoju kamilu napolju. Poverio sam Bogu da se stara o njoj!" Mudrac je uzvratio: „Izađi i odmah veži svoju kamilu, budalo! Zašto optere ćivati Boga onim što i sam možeš da učiniš?" Jasno, zar ne? Veoma je važno zauzeti ovaj mentalni stav kada se govori o molitvi. Boga ne treba uznemi-ravati radi onih stvari koje možete i sami da u činite. Sećam se priče o čoveku koji je čitavog života verno služio Bogu. Jednog dana mu se obratio
ovim recima: „Gospode, verno sam ti služio, obožavao te i poštovao zakone. Bio sam dobar vernik, ali sada sam ve ć star i potrebna mi je pomo ć. Pomozi mi da dobijem na lutriji, da bih spokojno proživeo posled-nje dane." Molio se tako i molio, mesec dana, dva meseca, godinu, dve godine i na kraju zavapio: „Gospode, usliši moje molbe! U čini nešto!" A Bog mu je uzvratio: „U čini ti! Kupi bar loz!" Ova pri ča daje neku ideju šta molitva nije. Ali šta je molitva? Evo još jedne pri če. Jedan čovek otkrio je veštinu paljenja vatre. Nakon ovog otkri ća otišao je na sever, kod planinskih plemena ugroženih hladnoćom i naučio ih kako da upale vatru. Pokazao im je mnoge dobre strane ovog otkrića: kako da se zagreju tokom zime, kako da ku-vaju i peku hranu, kako da pomoću vatre prave cigle i crep, itd. Oni su sve to u čili s puno entuzijazma. Kada su nau čili, pronalazač vatre otišao je na drugu stranu, ne davši im vremena ni da mu zahvale. Velikim ljudima nije važno da li ih se iko se ća ili im se ukazuje zahvalnost. I tako je pronalaza č stigao do drugih plemena kojima je predao veštinu paljenja vatre. Postajao je sve slavniji. Međutim, sveštenici su se pobojali da njihov ugled ne opadne, pa su resili da ga se otarase tako što su ga otrovali. Da se narod ne bi uznemirio, pripremili su sliku ovog čoveka, istakli je na glavni oltar hrama i rekli ljudima da se poklone velikom pronalaza ču vatre. Na oltar su oka čili i sva oruđa potrebna da bi se vatra upalila, i proglasili ih za relikvije. Vremenom su razradili i ritual i liturgiju vezanu za obožavanje pronalazača i njegovih alatki. Tako je on obožavan decenijama i stolećima, ali vatre više nije bilo. Gde je molitva? U vatri! Gde je vatra? U molitvi! Baš tu. Ono što radite da biste pronašli vatru je molitva. Molite se nedeljama, mesecima, godinama, ali ostajete bez vatre. Mnogo dobre volje, ali nigde molitve. „Zašto me zazivate 'Gospode! Gospode!' a ne radite ono što vam kažem? Do ći ćete i govoriti: 'Gospode, učinili smo čuda u Tvoje ime', a ja ću vam reći: 'Ne znam vas, ne ti čete me se.'" Čudno, Isus je bio manje zainteresovan za „Gospode! Gospode!" od nas. Više ga je zanimalo „Zašto ne radite ono što vam kažem?". Ali pripazite. Nemojte misliti da su dobra dela automatski i molitva. „Ako bih dao moje telo da se spali i razdelio sve svoje blago ubogima, a nemao ljubavi, sve bi bilo uzalud." Dela sama po sebi nemaju svoju unutrašnju vrednost. Neka dobra dela zaista su takva, dok se druga čine samo iz li čne koristi. Majster Ekart, najve ći nemački mistik, rekao je: „Manje brinite o tome šta treba da radite a više mislite o tome šta treba da budete. Bi će ti suđeno ne na osnovu onoga što činiš, već onoga što jesi". Postojanje biva preobraženo: eto vatre! Unutrašnji preobražaj Kako promeniti sopstveni život? Šta treba da u činite? Ništa! Da bi se vaš život preobrazio, potrebno je da vidite. Da vidite nešto što će vas promeniti. Niko se ne menja rade ći na samom sebi. Vi umete da popravite mnoge stvari i to je veliki dar. Me đutim, kad se trudite da popravite druge ljude, najverovatnije ćete imati problema. Ništa ne treba da činite; potrebno je samo videti stvari na nov način. Promena i preobražaj dolaze uporedo s vi đenjem, novim sagledavanjem sveta i vas samih. Metanoja, pokajanje, jer je carstvo Božje ovde i sada! Pokajanje ne zna či oplakivanje sopstvenih grehova; pokajanje znači viđenje svega na potpuno nov na čin, znači pro-menu ideja, preobražaj srca. To je ta promena o kojoj govorim. Kada se to dogodi, promeni ćete se vi, ono što činite, čitav vaš život. To je vatra! Šta vam je potrebno da biste videli stvari na potpuno nov na čin? Nije potrebna nikakva snaga, ne traži se da budemo korisni; tu ne pomaže vera u sebe, niti snaga volje. Potrebna je dobra volja da bi se mislilo na ono što nije svakodnevno, na šta smo navikli, dobra volja da bismo videli nešto novo. A to je ono poslednje što ljudska bi ća žele. Ljudi ne žele da vide bilo šta razli čito od onog što su uvek videli. Zato se Hrist suo čio sa mnogim preprekama kada je obznanio svoju Dobru vest. Ne
samo zato što je bila dobra. Ljudima ne prija da čuju dobre stvari. Oni žele da pate, da se osete jadnim, samo da ne bi znali. Nesvesno, ljudi žele da proizvode patnju. Ne dopada im se dobra strana Dobre vesti. Ne dopada im se nova strana Dobre vesti! Jeste li spremni da vidite stvari na druk čiji način? Ali pazite: ne prihvatajte sve što vam kažem samo zato što vam ja to govorim. Ne gutajte ono što čujete od mene. Volim Budinu izreku: „Monasi i učenici ne treba da usvajaju moje reci na osnovu poštovanja prema meni". Treba raditi kao zlatar: topiti zlato, meriti ga, še ći. Moramo ostati otvoreni, nezavisni u svom razmišljanju, uvek spremni da pitamo. U suprotnom se tone u mentalne predrasude. Patite? Imate probleme? Mrzite svoj život? Da li su vam prijala poslednja tri sata, svaki trenutak poslednja tri sata? Ako je odgovor ne, ako je odgovor da patite i nemirni ste, onda zaista imate problema. U vama ima ne čeg što ne valja. Nečeg veoma ozbiljnog. Spavate, mrtvi ste! Prosvetljenje Možda mnogi od vas prvi put čuju ovakve stvari. Obi čno se ponavlja da je prirodno imati probleme, da je ljudski patiti. U tom slu čaju, bolje da vam objasnim šta je patnja! Pre svega, uočimo sledeću razliku: vi možete imati bolove i patiti, ili imati bolove i ne patiti. Jedan učenik pitao je učitelja šta za njega zna či prosvetljenje. Učitelj je odgovorio: „Pre prosvetlje-nja, često sam osećao tugu; nakon prosvetljenja i dalje ose ćam tugu". Ali tu postoji bitna razlika. Patiti znači prepustiti se da vas poraz usisa u sebe. To je patnja. Dobro je to razjasniti odmah na po četku. Patnja znači prepuštanje da nas preplave bol, malodušnost, strepnja. Dok se učite molitvi, i dalje ćete biti prepušteni malodušnosti, strahu. Oni su kao oblaci što prolaze nebom, i vi sebe poistove ćujete sa tim oblacima. Ali vi možete biti nebo, umesto što izjednačavate sebe s oblacima. Oni će odlaziti i dolaziti kao i pre toga: „Pre prosvetljenja često sam osećao tugu; nakon prosvetljenja i dalje ose ćam tugu". Odakle, po vama, dolazi patnja? Po nekima iz samog života. Život je naporan, život je težak! Kinezi imaju divnu izreku: ,,U čitavom svetu nema ničega tako okrutnog kao što je priroda. Niko to ne može izbeći. Ali katastrofe ne izaziva priroda, ve ć samo ljudsko srce, gde se ra đa osećanje". Život nije težak; vi ga činite takvim. Jednom sam čuo za afričko pleme koje ne poznaje nijedan način pogubljenja. Zato osuđenicima sledi kletva, zatim progonstvo iz plemena. Nakon desetak dana osu đeni umiru. Re ći ćete možda: „I to je ubistvo! Ubija ih osuda na progonstvo!" Ne, ne. Znate li zašto? Ako bi neko od nas bio prognan, patio bi, ali ne bi umro. Njih je na čin života u progonstvu ubijao. Čuli ste možda za slu čajeve mladih Japanaca koji se ubijaju kad ne polože ispit? Mi to ne bismo uradili. Šta po vama tera ove mlade ljude na samoubistvo? To što nisu položili ispit? Ne, ve ć njihova reakcija na činjenicu da su pali.
Kada pođete na piknik i padne kiša, šta vas sneveseli? Kiša? Ili vaša reakcija? Svest o ovoj činjenici može zapanjiti osobe koje se ve ć decenijama mole a da nikad nisu postale svesne toga. To je jedan od rizika molitve: može vas spre čiti da stignete do vatre. A sada mislite na nešto što vas uznemirava ovih dana. Ili na nešto što vas je brinulo pre nekoliko dana. Razmislite! I pokušajte da shvatite da vaš nemir nije prouzrokovan nekom situacijom iz spoljnog sveta, nekim događajem, stanjem stvari, činjenicom daje neko umro, da ste nešto pogrešili, da vam se desio neki incident, da ste izgubili novac ili posao. Ništa od svega toga ne proizvodi vaše neraspoloženje. Ono ima svoj razlog u na činu na koji reagujemo na neki doga đaj,
na neku osobu, na neki predmet diskusije. Kad bi se neka druga osoba našla na našem mestu, možda se uopšte ne bi opirala svemu tome. Vi se, me đutim, opirete. Zašto? Moramo u činiti nešto za vas! Ali ne uklju čujući stvarnost u ovo, mada bi velika ve ćina ljudi dala svoju glavu samo da promene stvarnost. Promena glave Jedan sveštenik poverio mi je kako njegov prijatelj boluje od side. Istovremeno, dešavalo se nešto veoma čudno. Taj čovek je govorio: „Počeo sam da živim tek kada mi je lekar saopštio da sam zaražen i da je smrt neizbežna". Možda ne ćete poverovati, ali sveštenik je dodao slede će: „Upoznao sam oko trideset osoba u istoj situaciji, i gotovo polovina njih rekla mi je nešto sli čno tome". Kako to da ljudi tako razli čito reaguju na istu stvar? To zavisi od strukture njihove li čnosti. Neko nije održao re č koju vam je dao? Neko vas je odbio, ostavio? Ne. Niko vam nikada nije naškodio u čitavom vašem životu. Nikad vas nijedan doga đaj nije poremetio. Uvek ste vi to u činili. U suštini, niste baš ni vi, jer to niko ne bi uradio svojevoljno. Vaša uslovljenost, mentalni sklop vaše ličnosti izazvale su takve stvari, sam vaš duhovni pristup životu. To je ono što treba da se promeni -vaša glava! Pređimo na novu vežbu. Mislite na problem koji imate s nekim, o kome god da se radi. Možete misliti da ta osoba ne zaslužuje vaše poverenje, da je dosadna, lenja, sumanuta, vulgarna. Ako imate problema s drugima, pripremite se na nešto što vas može iznenaditi: nešto u vama ne valja. Prepreka nije u odnosu sa drugima. Ako se vi promenite, sve će se promeniti. Ako vam pođe za rukom da se distancirate od samih sebe, ljudi oko vas će se promeniti. Vi ne vidite ljude onakve kakvi stvarno jesu, ve ć onakve kakvi ste vi! Ako me neko nervira i ljuti, nešto u meni ne valja. Moram se promeniti! Kako mogu nekome dati mo ć da izazove nervozu u meni? Kako dati nekome moć da odluči o mom raspoloženju, da li ću biti tužan ili radostan? Ako nekome poklonimo takvu moć, ne možemo da se zaštitimo od posledica onoga što činimo. „U prirodi ne postoje pohvale ni kazne, samo posledice." Potrebno je samo odrasti i suo čiti se s njima. Neophodna je i hrabrost da ne dozvolimo da budemo upotrebljeni. Ljudi se boje da kažu ne, da odlučno kažu nekom da se pobrine o svom životu: „Živi svoj život i pusti mene da živim svoj!" Tada je nemoguće izbeći posledice toga što ste dozvolili da budete upotrebljeni. Naša sreća nikada nije posledica nečega. Istinska sre ća nema uzroka, nije ni čim uslovljena. Kako vam to izgleda? Ako vas neko u čini srećnim, ili ste zadovoljni svojim poslom, to nije prava sreća, već ostvarenje određene želje: hoću neku stvar, tražim je, uzimam, oduševljavam se, idem do kraja, osećam zadovoljstvo, uživam u tome, posle nekog vremena po činje da me zamara. Ako ne uspevam da dobijem konkretnu stvar, postajem uznemiren. To nije sre ća! To je emocija. Zadovoljavanje želje. Ponekad mislim da su gotovo svi ljudi predodre đeni da budu nesre ćni. Oni jednostavno ne mogu da ne budu nesre ćni. I lutaju životom, gore-dole, kao klatno, pate ći. Ponavljam: sreća nema uzroka. Kada vam ništa ne može naškoditi, nijedna osoba, nikakav doga đaj, ništa, tek tada ste zaista srećni. Otkrivanje blaga Šta učiniti da bismo bili sre ćni? Ništa! Ništa ne treba činiti. Potrebno je samo odvojiti se od svega, distancirati se. Od iluzija. Od pogrešnih ideja. Kako se osloboditi toga? Tako što ćemo shvatiti da su pogrešne. Sećate li se afričkog plemena o kome sam vam pri čao? Zašto su izgnanici umirali? Zato što su možda lopovi? Ne, već zato što su dodavali nešto samoj stvarnosti, nešto od svog mentalnog sklopa. Vaša nesre ća izazvana je onim što dodajete stvarnosti. Taj dodatak uzrok je nesre će. Kako se izlečiti? Distancirajte se od sopstvene patnje i ozdravi ćete! Zdravlje nije nešto samo po sebi, ono je odsustvo bolesti.
„Kada je oko slobodno, vidimo; kada uho nije zapušeno, čujemo; kada je nepce čisto, osećamo pravi ukus. Kada je um slobodan od pogrešnih ideja, dobijamo na poklon saznanje i sre ću." Ako umete da se oslobodite iluzije, bi ćete srećni. Video sam osobe teško narušenog zdravlja, koje su trpele užasne bolove, pa ipak sre ćne! Da, srećne! Ne pate, jer patnja zna či borbu. Patiti znači zapitati sebe: „Koliko će još dugo sve ovo trajati?" Da vam otkrijem još jednu tajnu? Sadašnji trenutak nije nepodnošljiv. Nepodnošljivo je ono što će se dogoditi u slede ća četiri sata. Imati sopstveno telo ovde u osam uve če a duh u pola jedanaest: eto uzroka problema. Kada vam je telo u jednom gradu, a duh u drugom: eto uzroka vaše patnje. Zato vežite svoju kamilu! Boga ne treba uzne-miravati sitnicama koje i sami možete da obavite. Molitva je vatra! Vatra zna či promenu koja poti če iz svesti o iluziji i naše težnje da se od te iluzije odvojimo. Zamislite da sedite u nekoj sali i slušate koncert. U jednom trenutku setite se da ste zaboravili da zaključate automobil. Počinjete da se nervirate. Nezgodno vam je da ustanete i odete do automobila, ali ne možete više da se usredsredite na muziku; nalazite se izme đu čekića i nakovnja. Ovo je savršen prikaz na čina na koji živi najve ći broj ljudi! Dozvolite mi da zaokružim ovu sliku jednom japanskom pri čom. Jednog čoveka progonio je tigar. Na samoj ivici provalije se okliznuo, pao i nekako se uhvatio za granu koja je štrcala iz tla. Pogledao je naviše i ugledao tigra kako ga posmatra odozgo: o povratku nije bilo ni govora. Pogledao je naniže i video ponor od nekoliko stotina metara. Tada je pored svog ramena ugledao bokor zrelih kupina. Otkinuo je jednu i stavio je u usta! Kakav predivan ukus! U tom trenutku taj čovek je naučio da živi u sadašnjosti, što je i jedini pravi na čin života. Međutim, takva tvrdnja mnogima zvuči kao nešto nemogu će. Znate li kako su otkriveni rudnici dijamanata u Južnoj Africi? Neki putnik boravio je u jednom selu i video decu poglavice plemena kako igraju klikera. Bio je šokiran kada je otkrio da se igraju dijamantima! Kada je upitao poglavicu može li da dobije neki od tih klikera u zamenu za duvan, ovaj mu je odgovorio: „Ovde toga ima koliko god ho ćeš, bila bi pre-vara da uzmem duvan od tebe, ali prihvati ću šta god mi budeš dao". Poenta ove pri če je da su stanovnici tog sela gazili po blagu a da to uopšte nisu znali. Moglo bi se re ći da je život banket kojeg se najve ći broj ljudi odriče, ne želi da u čestvuje u njemu. Oni nikada ne otkrivaju blago. Velika, najveća radost Kad bi molitva bila praktikovana i shva ćena na pravi na čin, učinila bi nas tako bogatim da konačno otkrijemo kako stvari nemaju važnosti. „Život je ono što nam se dešava dok smo obuzeti drugim stvarima." Spremni smo da ostavimo utisak na druge. Uvež-bani smo da osvojimo olimpijadu, za uspeh svake vrste. A život nam klizi iz ruku. U nama postoji nešto dragoceno. Skupoceni biser. Blago. U nama je Carstvo božje. Kad bismo bar to otkrili! „Velika tragedija života nije u dimenziji naše patnje, ve ć u dimenziji onoga što gubimo." „Ljudska bića se rađaju uspavana, žive spavajući i umiru spavaju ći." Ponekad se ne rađaju uspavana, rađaju se budna; međutim, kad razviju mozak, padaju u san... Prave decu u snu, odgajaju ih u snu, u snu se bave velikim poslovima, penju se na vlast spavaju ći, umiru uspavani. I nikad se ne bude. Duhovnost zna či buđenje. Vi živite u pijanoj omamljenos-ti. Kao da ste hipnotisani, drogirani! A ne znate šta gubite! Kako iza ći iz tog začaranog kruga? Kako se probuditi? Kako znati da li spavamo? Mistici, kada sagledaju ono što ih okružuje, doživljavaju ogromnu radost, koja poti če iz suštine stvari. Oni tada govore o toj radosti i ljubavi koja sve preplavljuje. A mogu trpeti i bolove, ono što
mi nazivamo patnjom, ali istovremeno ose ćaju neizmernu radost, koju, kao i njih, ništa ne može izmeniti. Kako to dostići? Razumevanjem, oslobađajući se iluzija i pogrešnih ideja. Moramo se distancirati od njih, jer je iluzorno i dalje govoriti Bogu: „Daj mi! Daj mi! Daj mi!" Vežite svoju kamilu! Ne opterećujte Boga onim što i sami možete da u činite. Vi govorite Bogu: „Gospode, učini da progle-dam!" a i dalje žmurite. Razumevanje, spremnost, širina, otvorenost za novo gledanje na stvari, to je molitva. Kada govorim o molitvi, ne pozivam se na „Gospode! Gospode!" ve ć na „Činite ono što vam kažem". To je molitva o kojoj sam vam govorio. Postoje dve vrste molitve. Ona „Gospode! Gospode!" i nešto o čigledno bolje: „Činite ono što vam kažem". Neki rade ono što im govori, i nikad ne po-minju: „Gospode! Gospode!" a često nikad nisu ni čuli za Gospoda. Drugi se danono ćno mole „Gospode! Gospode!", ali rizikuju da čuju: „Ne poznajem vas". „Činite ono što vam kažem". To je ljubav prema Bogu. Da nas ljubav preobrazi: to je ljubav prema Bogu. Tada ćete spoznati šta je Bog. Tada ćete konačno spoznati šta je stvarnost. Oslobađanje Zamislite daje nekom detetu dato da proba drogu. Kako raste, čitavo njegovo telo postaje ovisno o njoj. Kad je bez nje, to u njemu izaziva takav užasan bol da bukvalno želi da umre. Vi i ja, kao to dete, probali smo tu drogu koja se naziva dokazivanje, uspeh, prihva ćenost, popularnost, ugled. Kada jednom uzmemo tu drogu, društvo može da nas kon-troliše i mi postajemo roboti. Hoćete li da vidite kako ljudi postaju roboti? Slušajte: „Kako dobro izgledaš!" i robot se ispuni ponosom. Pritisnem taster pohvale i robot poraste deset santimetara. Pritisnem taster kritike i on odmah splasne. Totalna kontrola. Svi postajemo podložni! Lako je manipulisati s nama. A, kada smo lišeni droge, to nas čini uplašenim, bojimo se da ne napravimo neku grešku zbog koje bi nam se drugi narugali. Jednom prilikom, kad sam bio u poseti kod prijatelja, njihova trogodišnja devoj čica prišla je stolu za kojim smo sedeli. Bila je jako lepo obu čena da smo svi po čeli da tapšemo, smejući se. Međutim, ona je pomislila da je ismejavamo i pobegla je. Majka je otišla po nju, ali ona nije htela da se vrati. „Ima samo tri godine", pomisli o sam, ,,i ve ć su napravili manekena od nje. Neko je naučio: 'Ako uradiš ovo, hva-li će te i bi ćeš srećna. A kad ti kažu bljak treba da se stidiš.' Kada jednom probamo tu drogu, gotovo je." Verujete li da je Isus dozvolio da bude kontro-lisan onim što su drugi mislili ili govorili o njemu? Onaj ko je budan nema potrebe za takvom drogom. Kada načinite neku grešku ili se osetite odba čenim, često doživljavate užasnu prazninu. Javlja se osecanje usamljenosti, koju odmah potirete novom dozom droge koja se zove ohrabrenje, prihvaćenost, i tako i dalje ostajete pod kontrolom drugih. Kako iza ći iz tog za čaranog kruga? Pod uticajem ove droge izgubili ste sposobnost da volite. Znate li zašto? Zato što ne možete više slobodno videti nijedno ljudsko biće. Ograničavate se samo na činjenicu da li vas prihvataju ili odbacuju, da li vas podržavaju ili ne. Tretirate ih kao ugrožavanje ili podršku vašem narkotiku. Razmislite malo o političarima. Oni često uop-šte ne vide druge ljude. Vide glasove koje im ovi mogu dati. Kada ne biste predstavljali ni podršku ni ugrožavanje njihovom uspehu na izborima, za njih ne biste ni postojali. Poslovni ljudi uglavnom vide samo novac; ne vide druge ljude kao ličnosti, već samo ono u njima što je povezano s odre đenim poslom. Mi nismo bitno drukčiji kada smo pod uticajem ove droge. Kako možete voleti nekoga koga čak i ne vidite? Hoćete li da se oslobodite droge? Morate se odupreti iskušenjima ovog sistema. Do srži ste ogrezli u njih. Kada uspete u tome, sve će ostati isto, ali vi ćete ostvariti slobodu.
Ostaćete u svetu, ali ne ćete mu više pripadati. To je strahovito teško. Kao kada bismo rekli nekom narkomanu: „Zašto ne pojedeš neki dobar i hranljiv obrok, napiješ se sveže vode sa izvora i nadišeš se čistog jutarnjeg vazduha? Ostavi se droge!" On verovatno ne bi uspeo ni da zamisli tako nešto, jer ne može da živi bez svog narkotika. Kako izaći? Potrebno je da se suo čimo sa strahom. Morate shvatiti zašto ne možete da živite bez potvrde drugih. Hoćete li da volite druge? Umrite za njih. Neka umre vaša potreba za njima. Naučite da budete sami Budite strpljivi sa sobom. Nazovite drogu njenim pravim imenom. To je samo vesla čki stimulans. Želite li zaista da osetite ukus življenja? Izoštrite svoja čula, razvijte svoj unutrašnji svet. Cenite svoj posao, volite prirodu, idite na planinu ili na more, neka vas osvoji drve će i zvezdano nebo. Izbegavajte gužve. Naučite da budete potpuno sami. Iz samo će će se roditi ljubav. Staza koja vodi ka zemlji ljubavi prolazi kroz zemlju smrti. I shvati ćete da vas je vaše srce dovelo u beskrajnu pustinju. U po četku ćete patiti od usamljenosti. Niste navikli da volite druge, da ne zavisite od njih. Na kraju, videćete druge. Odjednom ćete opaziti da se pustinja pretvara u ljubav. U vašem srcu javiće se muzika, večno proleće. Nahranite sami sebe odgovaraju ćom hranom. Nazovite stvari pravim imenom i budite strpljivi, kao što biste se ponašali sa totalnim narkomanom. Kako će moćna biti ta molitva! Mislite na nekoga čije vam je prihvatanje neophodno u životu, nekoga od koga tražite podršku. Ako postoji takva osoba, analizirajte kako ste u dodiru sa njom izgubili svoju slobodu. Mislite na nekoga ko vam je potreban da umanji patnju vaše usamljenosti. Pokušajte da shvatite kako ste u dodiru s njim izgubili slobodu. Vi niste slobodni! Ne usu đujete se da budete ono što jeste! Ne morate nikoga okrivljavati, nikad više. Potpuno ste slobodni sa svima, ne tražite više ništa ni od koga. Neuzvraćenost na vaše želje vas ne žalosti. Kada više ne morate da se branite od nekog, ne postoji ni potreba da se izvinjavate. Niti da dajete objašnjenja. Ne morate više ni na koga da ostavljate utisak. Šta god da se pri ča ili se misli o vama, uopšte vas ne uznemirava. Ne bavite se time. Tada se ra đa ljubav. Ali tek nakon svega ovoga. Ako osećam potrebu za tobom, ne mogu te voleti. „Kakva je vaša zasluga ako pozdravljate samo one koji pozdravljaju vas? I ako volite samo one koji vole vas? Morate biti totalna ljubav, kao nebeski Otac. On čini da sunce na jednak način šija na dobre i r đave, na pravednike i grešnike. Duhovnost Duhovnost je kada smo budni, kada postanemo svesni iluzija i odbacimo ih. Duhovnost je kada nikad nismo zavisni od bilo kog doga đaja, stvari ili osobe, kada otkrijemo rudnik dijamanata u sebi. „Šta vredi da osvojiš svet ako pritom dušu svoju izgubiš?" Razmislite šta ose ćate pri pogledu na sunce koje zalazi u more, ili na mesec koji se uzdiže iznad drve ća? Kada čitate neku knjigu ili radite posao koji volite? Kada uživate u društvu vama bliskih ljudi? Uporedite to sa onim što osećate kada vas hvale, tapšu vam, laskaju, kada ste uspešni, kada vam se dive. Prva ose ćanja su duhovne prirode a druga svetovne. Svetovna osećanja nisu prirodna, njih je društvo izmislilo da bi nas držalo pod kontrolom. Ona nam ne daju sreću, već samo uzbuđenje, prazninu i napetost. Mislite o svom životu. Postoji li jedan jedini dan u kome se, svesno ili nesvesno, niste ponašali na osnovu onoga što drugi misle,
osećaju i govore o vama? Vaši koraci su kontrolisani: kre ćete se kao marionete. Pogledajte oko sebe. Nalazite li nekoga ko je slobodan od ovih svetovnih ose ćanja? Ili nalazite osobe okovane takvim osećanjima, koje vode potpuno isprazan život, bez duše. Osvojile su svet, ali su izgubile dušu. Jedana grupa turista putuje kroz čarobne pej-saže. Ali zavese na vagonu su spuštene, tako da niko od njih nema nikakvu predstavu kakva je lepota napolju. Unutra, svi se me đusobno takmiče ko je lepši, pametniji, talentovaniji, ko više zna, itd, itd. I tako sve do kraja putovanja. Ako ovo shvatite, oslobodi-ćete se. Tada ćete otkriti šta je stvarnost, šta je Bog, jer ćete se osloboditi jedne od najopasnijih iluzija. Iluzije po kojoj nam je neophodno da nas uvažavaju, po kojoj je neophodno da smo uspešni, popularni, itd. Samo je jedna stvar neophodna: ljubav! Kada to otkrijete, doživljavate promenu. Kada život postane molitva... kada duhovnost zra či iz svega što činimo. Ostavite svoj čamac na obali Jednom sam leteo iz Sjedinjenih država prema Kanadi. Dok smo preletali granicu, pilot je objavio: „Prelazimo američku granicu!" Putnici su pogledali naniže, ali nije bilo šta da se vidi. Naravno, granica postoji samo u mislima ljudi, priroda ne poznaje teritorijalne granice. Ne postoji američko drveće, američke planine. To je samo jezi čka konvencija. Međutim, ljudi su spremni da umiru za to, toliko im granice realno deluju. Jeste li ikad razmislili o činjenici da dan Božića postoji samo u vašoj mašti. Priroda ne poznaje nikakav poseban dan. Pa ipak vidimo kako mnoge osobe podležu boži čnim emocijama. Isto tako, ne postoji dan Nove godine, kao što ne postoje nezakonita de-ca. Re ći nekome: „Ti si nezakonito dete!" može dovesti do skandala! Priroda ne poznaje nezakonitu decu. To je samo društvena konvencija. Reći nekom detetu daje usvojeno, i da zato... To postoji samo u našoj mašti! Postoje društva u kojima su svi usvojeni i niko ne mari. Mi reagujemo na reci, na predstave. Živimo od ideja. Hranimo se recima. Ljubav nije privlačnost. „Volim te više od bilo koga", ili: „Više me privla čiš nego bilo ko drugi". Kako vam se to čini? Privlačiš me više nego drugi. Bolje se uklapaš u moju mentalnu šemu nego neko drugi. To baš i nije laskavo za vas, j er ako je moja mentalna šema možda druk čija... Koliko ste već puta čuli da govore: „Šta on nalazi u njoj?" „Gospode, šta ona vidi u njemu!?" Privlačnost je šlepa. Ose ćate da vas privlači neko ili nešto? Ako se prepustite privla čnosti, uslediće nagrada. A zatim umor ili strepnja. „Nadam se da će ostati ovako! Nadam se da ne će početi da pije!" Vezivanje, posesivnost, ljubomora, strah da ne izgubimo osobu koja nas je privukla. To nije ljubav! Šta nije ljubav Ljubav nije zavisnost. Pozitivno je zavisiti od drugih. Kada ne bismo zavisili jedni od drugih, društvo ne bi ni postojalo! Živimo u stanju uzajamne zavisnosti. Zavisimo od mesara, pekara, električara, pilota, taksista, lekara... nabrajanju nikad kraja. Ali kad zavisimo jedni od drugih da bismo bili srećni, to je loše. Često možemo videti dve prazne osobe koje zavise jedna od druge, dve nedovršene li čnosti
koje se uzajamno podupiru. Kao dve domine oslonjene jedna o drugu. Ako se jedna izmakne, druga pada. Zar je to ljubav? Ne možemo govoriti o ljubavi ako ona služi da usamljenost u čini podnošljivijom. Kada se osećamo prazno, odmah hrlimo da tu prazninu popunimo nekim. To nije ljubav. Da bismo utekli od usamljenosti i praznine, upuštamo se u bilo kakvu aktivnost, bacamo se na neki posao ili u ne čiji zagrljaj. Ali usamljenost ne može biti izle čena kontaktom sa ljudskim bićima, već samo kontaktom sa stvarnoš ću.
Kada se suočimo sa usamljenošću, otkrivamo da ona ne postoji. U stvarnosti ne postoji nikakva praznina. Upamtite ovo dobro ubudu će. Ono što tražite ve ć je u vama. Ako ozbiljno pristupite svemu što se nalazi u vašoj duši, nesta će sve ono od čega bežite a izroni će ono što tražite. Ne može se voleti da bi se poništila usamljenost. Kada se govori o ljubavi, obi čno se govori kao o nekoj robi koja je na prodaju. „Jesi li dobar prema meni? Bi ću onda i ja prema tebi! Jesi li nežan prema meni? Biću onda i ja prema tebi. Nisi u čtiv prema meni? Šteta, simpatija koju sam ose ćala prema tebi pretvara se u antipatiju!" Zar je to ljubav? To je berza emocija kamufliranih ljubavnim ponašanjem. Ljubav nije želja. Pre dve i po hiljade godina, Buda je rekao: „Svet je pun patnje. Poreklo, koren patnje je želja. Kada ukinemo želju, ukidamo patnju". Pod željom je podrazumevao sve ono od čijeg zadovoljavanja zavisi naša sreća. Naše društvo, naša kultura, neprekidno podsti če u nama nove i nove želje. Sve više i više usmerava nas ka nezadovoljstvu, nesre ći i egoizmu. Svet je prepun patnje. Koren patnje je želja. Ukidanje patnje po činje ukidanjem želje. Ambicija je određeno pranje mozga kojim su nas podvrgli! Nau čili su nas da bez ambicije ništa nećemo uraditi u životu. Zaboravili su na energiju i uživanje koji se mogu prona ći u radu. U Kini postoji ova; izreka: „Kada strelac odapne strelu van takmi čenja, pokazuje svu svoju sposobnost. Kad je u izgledu medalja, postaje nervozan. Ako se nudi zlatni pehar, postaje šlep. Njegova sposobnost je uvek ista, ali nagrada čini da više misli o pobedi umesto o ga đanju. Napetost vezana za pobedu čini ga slabim". Ambicija zamagljuje njegov pogled. Svet je prepun patnje, koren patnje je želja. Brakovi zasnovani na želji ne traju dugo: „Puno očekujem od tebe. Bolje nemoj da me razo čaraš..." I obrnuto: „Ti puno o čekuješ od mene. Ne želim da te razočaram..." Ubeđivanja! „Potrebna sam ti! Potreban si mi! Potrebno mi je da na đem svoju sreću u tebi! Potrebno je da na đeš svoju sre ću u meni!" I tu izbija sukob. Tu po činje pretenzija za posedovanjem druge osobe. Tamo gde je prisutna ova vrsta želj e, krije se učena! A tamo gde se krije u čena, javlja se strah. A tu gde je strah, nema ljubavi, jer uvek mrzimo ono čega se plašimo. Prava ljubav uvek eliminiše strah. Kada je to samo želja kamuflirana ljubavlju, često se ispolji strah. Ljubav nije želja, nije opsesija. Zaljubiti se je nešto sasvim suprotno od voleti, ali zaljubljivanje je u modi. To je bolest kojom bi svi želeli da se zaraze. Vidimo je u filmovima, slušamo u ljubavnim pesma-ma. Gledao sam film u kome devojka kaže: „Volim te! Ne mogu da živim bez tebe!" Ne mogu da živim bez tebe? Zar je to ljubav? To je glad! Kad se zaljubim u tebe, ne vidim te više. Ako dozvolim da me snažna emocija zaslepi, bez obzira da li je pozitivna ili negativna, gubim sposobnost raspoznavanja. Emocija se umeša i čini da projektujem svoje potrebe na drugoga. Šta je prava ljubav? Do sada smo govorili šta nije ljubav, da bismo stigli do zaklju čka da se ne može re ći šta je ljubav. Ne može se reći. Kada se otarasite svojih strahova, svojih lanaca, svojih iluzija, zna ćete. Možemo govoriti pore đenjima. Ako ništa drugo, ljubav zna či bistrinu pogleda i preciznost odgovora. Videti drugoga jasno, onakvog kakav je. To je neki minimum koji o čekujem od ljubavi. Kako mogu da te volim ako te ne vidim dobro? Najčešće, kada se gledamo, nikad se ne vidimo. Samo tražimo odre đenu sliku! Da li je neki muž u odnosu sa svojom ženom ili sa slikom koju je stvorio o njoj? Isto važi i za ženu. Doživeo sam određeno iskustvo s tobom. To iskustvo pamtim i cenim te na osnovu svog iskustva. Nosim te u sebi, kud god pošao. Delam i reagujem polaze ći od svog iskustva s tobom, a ne od onoga što stvarno jesi. Ne vidim tebe, ve ć samo sliku koju sam stvorio o tebi. Kada nakon neke svađe priđeš i kažeš mi: „Žao mi je zbog one rasprave", bilo bi fantasti čno kad se ničeg ne bih sećao. To nalazimo kod mistika, kada govore o pro čišćenju memorije! Oni pod tim ne misle da sve treba zaboraviti, ve ć da se treba otarasiti svih emocija. Izle čite se od patnje!
Vi kažete: „Sećaš li se kako smo bili zaljubljeni pre dve godine?" Želiš li da reagujem na osnovu onog od pre dve godine, ili na ono što si u ovom trenutku? Kada se o ljubavi misli kao o investiciji, onda se ne zna šta je ljubav. Ljubav je kao slušanje neke simfonije, što zna či biti osetljiv na sve zvuke. Da imamo srce koje je osetljivo za sve i prema svima. Možete li zamisliti slušanje simfonije ako se pažnja obra ća samo na bubnjeve? Pravi poznavalac muzike sluša zvuk svakog instrumenta, bez obzira što postoji i njegov omiljeni instrument. Kada se zaljubite, kada se vaše srce veže, prione uz nešto, kada se fiksira na nešto, znate li šta se tada dešava? Objekat vaše strasti prepotentno raste dok ostali iš čezavaju. Ljubav nije odnos. Ona je stanje. Ljubav je postojala i pre pojave ljudskih bi ća. Pre nego što ste vi postojali, ljubav je već bila tu. Rekao sam vam: kad je oko slobodno, tada vidimo. Ništa ne možete učiniti da biste zadobili ljubav. Kada postanete svesni svojih dužnosti, svojih vezanosti, opsesija, predrasuda, naklonosti, i kada uspete da se svega toga oslobodite, tada će se pojaviti ljubav. Kada je oko slobodno, vidimo. Kada je srce slobodno, volimo. DRUGI DEO RASKIDANJE OKOVA Lečenje patnje koju sami sebi nanosimo Kako razrešiti nezadovoljstvo sopstvenim životom? Kada osetimo nezadovoljstvo svojim životom, traži se izlaz. Kako prona ći sreću, mir i ljubav, ili kako pomo ći nekome da bude sre ćan? Nema potrebe za nekim priru čnikom, za Svetim spisima ili religijom; nema potrebe za duhovnim učiteljem ili primitivnim ritualima. Dovoljno je pet čula. Telo je svet za sebe: to je ono što nam je potrebno. U njemu se nalazi sve što je potrebno, zajedno sa sposobnostima koje nam je dao Bog. Naš život je tako bedan! Bez mira, bez zadovoljstva, prepun briga i patnje. Kad ne bi bilo patnje, bilo bi ljubavi. Patnja vas spre čava da celovito volite, svim svojim bi ćem. Kad ne biste patili, voleli biste. Ziveli biste u miru, okruženi ljubavlju i spokojstvom. Naša patnja ima razlog. To je najve ća Budina intuicija. Njegova genijalnost se pokazala kada je objavio da patnja ima odre đeni uzrok i da, kada izdvojimo ovaj uzrok, možemo eliminisati patnju. Tako stičemo slobodu. Šta je, dakle, uzrok patnje? Mentalna aktivnost, proizvod misli. Ponekad um odmara; tada je sve u redu. Me đutim, najčešće radi i stvara ono što Buda naziva proizvod misli. Po činje da sudi, procenjuje, izvodi zaključke. Um se kre će u određenom pravcu tako što sudi o stvarima, ljudima i događajima. Patnja je rezultat tih prosu đivanja i mentalnih konstrukcija. Kada um ne prosuđuje, tada nema patnje, nema ni emocija. Postoji samo čista radost. Svi smo mi u određenim trenucima svog života osetili ovu radost. Možemo je nazvati miloš ću, slučajnošću, srećom, kako god želimo. Najednom bivamo prožeti ose ćanjem spokojstva, um kao da se smiri, i tada osetimo radost, zadovoljstvo. Ako ne shvatamo kako funkcioniše naš um, os-lanja ćemo se isključivo na sopstvene mentalne konstrukcije, i tako ostati robovi rezona. Ne ćemo više verovati u objektivne stvari, ve ć samo u svoje ideje o njima. Postaćemo zatočenici izmišljotina sopstve-nog uma, umesto da vidimo stvarnost onakvu kakva jeste. Daću vam primer. Jedna osoba hoda ulicom i čuje neku lepu muziku. Ostaje zadivljena. I eto mentalne konstrukcije: „Kakva divna muzika, voleo bih da je ponovo čujem; kupicu muzički stub i CD sa tom muzikom. Mora ću poprilično da radim za te stvari". Sve sama konstrukcija.
Neko drugi prođe istom ulicom, čuje istu muziku i oduševi se kao što se oduševljava i drugim stvarima. „Voleo bih da ponovo čujem istu muziku, ali nemam novca za aparat. Svejedno mogu u sebi da sviram jednako fascinantnu muziku". Od ove dve, koja mentalna konstrukcija izaziva napetost, nemir? Muzika je magi čna, zadivljuje. Vi niste rob muzike koju ste čuli, ili aparata; vi ste pod kontrolom prosuđivanja sopstvenoga uma. Osećanje dužnosti Koja su uobičajena prosuđivanja vašeg uma? Jeste li ve ć čuli u sebi pritiske i tvrdnje, kao na primer: „Ne bi trebalo da to radiš"; „Ne bi trebalo da govoriš takve stvari"; „Ovo ti je potrebno"; „Ti zaslužuješ..."; „Trebalo bi daje malo..."? Jeste li ve ć osetili mogućnosti, slobodne pozive, bez pritiska, što vam ostavlja prostora za odluku, ili još uvek ose ćate „trebalo bi" na svaku vašu želju. Dužnosti čine svaku odluku suvišnom, jer društvo vrši takav pritisak i toliko je zakona kojima se moramo prilagoditi, tako da ne preostaje ništa drugo osim da pratimo svoje unutrašnje potrebe. Uspevate li da prepoznate ove dužnosti kao signale porodi čnih veza iz davne prošlosti? Ve ć tada su vas okovale, ali sada nisu čak ni realne. Samo su uspomene iz vaše prošlosti, iz mesta u kome ste odrasli, ali one vam više ne daju život. Nemaju u sebi ni ljubav, ni toplinu, ni brigu. Postale su mentalna droga. Uvi đate li da potiču iz nekog drugog vremena i mesta, bez ikakve povezanosti sa vašim sada i ovde? Ne odnose se više na vas. Obaveze su nestvarni pojmovi, beživotni. Kako okončati sklonost racionalističkog upravljanja svetom? Potrebno je da temeljno analiziramo naše mentalne konstrukcije. Šta ulazi u nas? Zamislite čoveka koji niti vidi niti čuje. On tada živi u svetu u kome su i ostali slepi i gluvi. U kakvom svetu? Da li bi ikad došao dan kad bi on posumnjao da stvari koje dodiruje, miriše i kuša imaju još neku dimenziju, onu vidljivu? I šta bi se desilo kada biste odrasli ig-norišu ći svojih pet čula, strogo se držeći tumačenja i dužnosti koje vam name će autoritet? Najverovat-nije da nikad više ne biste verovali u svoja čula, svoj zdrav razum, u svoje ja. Čitavog života tražili biste odobrenje autoriteta svaki put kad mislite, delate, otvarate usta ili slušate. U suštini, neki društveni sistemi primoravaju ljude da otvoreno priznaju kada govore, misle, dodiruju ili delaju na na čin koji se razlikuje od onoga koji je autoritet propisao. Neke religije takođe funkcionišu na ovaj na čin. Sve dok postoji red zasnovan na poslušnosti autoritetu, istovremeno, ispod ove tanke površine sigurnosti, postoji i dubok i nepredvidljiv rizik. Mo ć rađa strah, konformizam i isklju čivost. Dužnosti u takvom sistemu uskra ćuju čoveku njegovu slobodu, lepotu i ljubav. Vi niste niti ste bili isto još od najranijeg detinj-stva. Da li biste voleli da otkrijete ko ste u stvari? Imate li dovoljno hrabrosti da budete ono što jeste? To je obeshrabruju će. Vi možete voleti osećanja, misli i dela vašeg novog bi ća. Ali nećete imati nikoga ko bi rasu đivao mesto vas i vodio brigu o vama. Taj novi život po činje prihvatanjem i ljubavlju prema samom sebi, veruju ći u svoja čula, u svih pet, u svakom pogledu. To je vrlo suptilno prihvatanje sebe. Da li ste spremni? Tigrovi u džungli, pazite se! Stižem. Na kraju, posle svega što sam bio, bez straha. Pet čula i daleko više Imamo pet čula. Možda imamo još pet, i drvo života moglo bi da nam pokaže stvari za koje nikad nismo ni pretpostavili da postoje... Kako nemamo više od tih pet čula, naš um ne može čak ni da zamisli takvu mogućnost. Čovek koji je rođen šlep i gluv ne može da pojmi kako cvet koji dodiruje i miriše ima neku boju. Nikada mu se ne će javiti misao da postoji tako nešto. Da bismo stvarno živeli i bili ono što jesmo, potreban nam je poseban dar da naslutimo i mislimo o onom što je nepoznato. Onaj ko živi po ose ćanju dužnosti nema sopstvene emocije; on ima samo usa đene misli i zadovoljstva, kao oni koji uspevaju da se nasmeju samo kada se šef smeje. Pre nego što se nasmeju, moraju imati opravdanje za tako nešto. Prihvatanje čini njihov smeh ispravnim.
Većina odraslih osoba ima potrebu za dozvolom pre nego što izvedu i najmanju akciju, izraze neko mišljenje ili dozive neko zadovoljstvo u životu. Kao neko dete, uvek traže dozvolu kad se bore da bi mogli slobodno da odlu čuju, govore, pa čak i da slušaju. Prevazilaženje sopstvene uslovljenosti teško je koliko i koriš ćenje sopstvenih pet čula po prvi put. Kada im ukažete poverenje, umesto da aktivirate svoju potrebu za odobrenjem i prihvatanjem, osetićete se čudno i usamljeno, ali će zadovoljstvo koje ćete doživeti biti neizmerno: kao da ste se ponovo rodili. Šta vidite kada razmatrate sopstveni život? Ne zna se. Da li vaša čula daju neku novu boju stvarnosti? Da li ona sadrži nešto posebno, ili vaša čula kreiraju nešto što joj ne pripada, ili joj samo delimično pripada? Ne znamo. Kako da znam da li zelena boja koju vidim zaista postoji? Pretpostavimo da, svaki put kad vidim zelenu boju, vi je vidite kao žutu, ali je nazivate zelenom. Verujemo da vidimo isto, ali nije tako. Ne znamo koliko j e naša percepcija odgovorna za ono što vidimo. Kako bi tužno bilo kad je ne bismo imali da otkrivamo svet. Ako se pokoravamo nekoj višoj instanci, ne ve-rujemo u same sebe. Kako mogu da znam da li su moja osećanja moja, zasnovana na mom doživljaju stvarnosti, ili su to ose ćanja usađena od više instance? Verujete da može postojati ispravan na čin percepcije? Ko određuje kriterijume? Koliko često gledate, mislite, ose ćate, delate na osnovu ose ćanja dužnosti? Ako se ograničavate na nivo dužnosti, nećete čak ni zagrebati stvarnost, ne ćete ni posumnjati kakva je u stvari. Osta ćete u okviru pojmova i slika stvarnosti, zasnovanih na zakonu etiketiranja i prikladnosti. Niste još osetili pravi ukus, niti ste ikad vo-leli. „Gospode, ja vidim." „Moj Bože, čudesno je." Ako pođemo od pretpostavke da su naša čula potpuno slobodna i otvorena, odmah ćemo se suočiti sa problemom, jer su čula krajnje selektivna. I naša svest je selektivna. Mi ne vidimo stvarnost, nismo u stanjuu da je vidimo, vidimo samo ono što je projektovano, što je um ve ć ranije izdvojio kao važno. Ja ne vidim vas, ve ć ideju koju sam o vama izgradio. Eto razloga zašto se vide dve slike iste stvarnosti. U vama vidim nešto što drugi ne vidi, i obrnuto. • Drugim recima, da bih vas video, moram vas postaviti blizu svoga uma, na njegov selektivni nivo, i onda upitati sebe: koliko stvarnog ima u mojoj slici o vama? Jednaka proporcija kao i u vašem umu. Zar je to stvarnost? Filteri uma Ono što postoji u našoj svesti, neprekidno se filtrira. Kakvi su to filteri? Strahovi, želje, odnosi, uve-renja, navike i uslovljenosti. Oni vrše selekciju onog što opažamo svojim čulima. Naše senzacije nisu realne, ve ć reagujemo na slike koje izgrađuje um. Mogu, recimo, da ugledam nekog, prepoznam u njemu Amerikanca, i reagujem pozitivnim ose ćanjem; neko drugi, gledajući istu osobu, može reagovati krajnje negativno. Da li vidimo ljudsko bi će ili samo našu sliku o njemu? Na osnovu reakcije drugih može se zaklju čiti da li smo motivisani impulsom „sada i ovde" ili predubeđenjem. Kada želite nešto, obraćate pažnju na mnoge stvari koje drugi uopšte ne prime ćuju. Neka majka u stanju je duboko da spava usred neke gungule, ali budi se na prvi uzdah svoga deteta. Zašto? Njena čula filtriraju druge zvuke. To je nešto u nama, kao neki senzor, koji reaguje na ono što je nama bitno u životu. Takva percepcija zavisi od uslovljenosti koja nam je davno usa đena. Ako se neko ose ća inferiorno u nekom ambijentu, neprekidno će registrovati signale koji mu potvr đuju takvu ideju. Naša ube đenja ne moraju uvek biti potvr đena. Ako mislim da Amerikanci imaju određene karakteristike, videću u njima ono što će potvrditi moje predubeđenje. Živimo, dakle, s rezultatima mnogih selektivnih procesa, filtriranja i predrasuda. Šta u stvarnosti postoji u našem umu? Pridružimo predstavama naše mentalne konstrukcije i prosu đivanja. „Ovo je dobro, ovo je loše, ispravno, pogrešno, itd." U stvarnosti ne postoji ni dobro ni zlo, kako u
ljudima, tako i u prirodi. Postoji samo mentalno vrednovanje koje se primenjuje na ovu ili onu stvarnost. Takva vrednovanja mogu biti, recimo, koji je tim bolji, koji je najbolji, kada je pobeda dobra, kada je loša, itd. U stvarnosti postoji samo igra i igra či koji učestvuju u njoj, kao i lopta koja se šutira i hvata. Lopta i igra či pomeraju se duž ograni čenog terena za igru. Takvim akcijama ljudi dodaju posebna vrednovanja; postaju ; navija či više radi nekog dresa ili iz odre đene ideje nego zbog postojeće stvarnosti. Ljudi završavaju u ovakvoj standardnoj konfuziji, jer jure za stvarima kao budale, a da ne znaju ni šta su. Neprestano propuštaju stvarnost kroz svoje filtere, svoja vrednovanja i želje. Uvode dobro i zlo u stvarnost kao da pumpaju balon. Uporno se drže toga da su odre đene stvari poželjne, dok su druge nepoželjne, neke su ispravne a druge pogrešne. Stvari su, me đutim, takve kakve su, shvatali ih mi ili ne. Svest Šta je svest? To je sposobnost da posmatramo na čin na koji filtriramo stvarnost, umesto da se ograničimo na sliku koju pravimo od iste stvarnosti. Zato je potrebno slede će: da budemo svesni postojanja filtera; da spoznamo kako uvek reagujemo na sliku u svom umu, nikad na stvarnost; da shvatimo kako je sve što postoji u tom filteru prolazno, neprekidno se menja. Čovek se pona ša kao da je taj filter čvrst i stati čan, dok se on stalno preobražava. Sve te če, kreće se, živi; da postanemo svesni činjenice da je sve što postoji u našem umu, u filteru, neprikladno i neza dovoljavajuće, baš zato što je privremeno; da shvatimo kako to što postoji u filteru, u našem umu, nismo mi, ve ć praznina našeg ja, koja iščezava tamo gde postoje samo mentalne projekcije. ,Ja" je izumelo svest o egu, o „mojem". Ako bih seo da pogledam svet, u svojoj gluposti zalepio bih etiketu „moj" na zgrade, kompjutere, grad, na čitavu stvarnost. Dajte mi neku stvarnost i spreman sam da na nju projektujem bar deli ć svoga „ja". To „moj" postoji samo u mojoj glavi, jer, kad bih ove noći umro, u toj zgradi se ništa ne bi promenilo. Stvari su ono što su. Nisu ni moje, ni tvoje ni njegove. To je samo mentalna konvencija. Pretpostavimo da je neka zgrada vaša. Činjenica da je posedujete ne izražava ipak stvarno posedo-vanje tog objekta. Zgrada je zgrada. Patnja proisti če iz prianjanja, iz misli o posedovanju. Prianjanje je samo projektovanje ega, onog „moje" na nešto. Ono se ra đa i razvija onoliko koliko projektujete svoje „ja" na nešto. Kada polako odlepimo etikete „ja", „moje" sa zemljišta, zgrada, odeće, preduzeća, nacije, religije, s našeg tela, s naše li čnosti, tada postižemo oslobođenje, slobodu, mokšu. Kada „ja" iš čezne, stvari su ono što jesu. Dopuštate životu da bude život.
Potrudite se da shvatite kako je sve prolazno, privremeno i prazno od „ja". Paradoksalno, to je tajna formula za trajnu sre ću. Isus je to shvatio kad je rekao: „Ko je moja majka, moj otac, moja sestra? Nemam nikoga". Tu postoji jedna žena, ali je „moja majka" samo mentalna konstrukcija. Ljudski odnosi su samo funkcija, mentalna projekcija. Niko ne želi da to shvati, tako da su svi ludi. Ljudi više vole da žive u svetu koji su sami stvorili, izazivaju ći patnje i emocije, neprekidno tražeći olakšanje zbog nastale konfuzije. To je kao kad bismo se posekli pa zatim kažnjavali sebe novom posekotinom. Konfuzija bez kraja i konca. Problemi se rađaju ne samo kad kažemo „ovo je moje", ve ć i kada se razmišlja „ja sam ovo i ono i još i ono". Poistovećivanje sa svojim „ja" može izazvati probleme. Na primer: „Ja sam dobar", „Ja sam loš", „Ja sam zavodljiva osoba", „Ja sam nestrpljiv", itd. Struktura moje li čnosti drukčija je od vaše. Ne podudaram se s vašim projekcijama o meni. Ne podudaram se čak ni sa mojim projekcijama o meni. Ja nisam ono što vi kažete da jesam. Čak ni ja ne mogu recima da izrazim ko sam u stvari. Kad ne bi postojao ego, ne bi postojalo zlo. Kada Siki ne bi imali kolektivni ego, problem ne bi postojao. Sve to važi za bilo koju naciju ili religiju. Sve konvencije, etikete, razgrani čenja, samo su izmišljotine našeg uma. Pre pedeset godina nije postojao pakistanski ego; pre tri stole ća niko nije živeo i umirao za nešto što se zove ameri čki ego; pre deset ve-kova muslimanski ego nije postojao; pre dvadeset vekova nije postojao hriš ćanski ego. Takve mentalne konvencije nemaju ničeg zajedničkog sa stvarnoš ću niti sa životom. One nisu stvorene u prirodi, od Boga, ve ć ih je definisao i napisao čovek. One su nastale u njegovom umu. Stvari su ono što jesu. Ego je samo proizvod uma. Naše misli stvaraju etikete i mi ih lepimo tamo gde želimo i tvrdimo da je od tog trenutka ova ili ona zajednica odvojena od ostalih. Zatim zahtevamo od drugih da žrtvuju svoj život da bi odbranili etikete koje smo izmislili. Ovakve poduhvate definiše-mo zvu čnim terminima, kao, na primer: „Umreti za veru". U stvarnosti se umire zbog konvencije, zbog zamisli koje jednostavno ne postoje. Obećavaju nam se nevidljive nagrade, kao recimo: „Ako umrete za veru, za naciju, za Boga, stičete večni život", iako ništa od svega toga nije stvarno. Kako naučiti iznova da živiš Teško je naučiti da živiš stvarnost iznova, da je precizno opažaš. Malo je odabranih. Okamenjeni duh, žudnja za uspehom i prihvatanje obe ćanja koje nudi ego mnogo su zavodljivi]i i često privlačniji od stvarnog života. Neka nam je Bog u pomo ći! Šta onda znači meditirati? Meditacija znači pos-matranje svega onog što se nalazi u filterima sop-stvene svesti, zna či videti, prepoznati, postati svestan da je sve privremeno, prolazno i slobodno od našeg „ja". Jedan budisti čki učitelj govorio je: „Možemo provesti čitav svoj život u posmatranju težnje našeg uma da na sve što postoji lepi etikete s natpisom 'dobro' i 'zlo'." Garantujem vam slede će: kad biste umeli da pos-matrate rad svoga uma, nikad više ne biste imali ni minut dosade u svom životu. Um neprestano proiz-^ vodi dobro i zlo, šalje poruke kao reakcije na sop-stvene procene i vrednovanja. „Ovo je dobro" (pro- -cena) i zato je poželjno (poruka); „Ovo je loše" i zato nepoželjno. Ova aktivnost neprekidno traje. Ču- i desno je postati svestan činjenice da su sve ove akci-1 je u stvarnosti proizvodi moga uma. Dobro i zlo nej postoje u stvarnosti, kao što ne postoji poželjno ij nepoželjno. Čitav scenario je naša izmišljotina. Fas-f cinantno je, kao kad bismo raspravljali o nekoj kom-f pjuterskoj igri s najbojim igra čima sveta. Zabavljali] bismo se do kraja života. Ne bismo upoznali ni je-j dan jedini trenutak dosade. Naučili biste da uživate j u životu, jer ne biste dozvolili da vas zahvati poriv| da ispunite sve svoje želje i izbegnete sve što vam je'; mrsko. Privlačenje i odbojnost, odbijanje da umrljamo' svoj um, suprotstavljanje svemu onom što kvari, korumpira naše srce. „Blaženi su oni čistog srca, jer će ; pronaći Boga." Kada očistite srce od svih prianjanja i i averzija, ugleda ćete Boga. Religija nije pitanje ri-j tuala i akademskih studija. Ona nije određeni kult j ili činjenje dobrih dela. Religija je iskorenjavanje j nečistoće srca. To je
put kojim treba proći da bi se| stiglo do Boga. Kada prestanete da se hranite anti-| patijama ili vezivanjima, vaša ljubav će se ponovo^ roditi, razvi će se. Tada ćete spoznati staje ljubav. U2 suprotnom, samo ćete ostati zaokupljeni nekim sli-; kama svoga uma. Nikakvo vezivanje, nikakve aver-] zije, samo ljubav; tada ćete shvatiti i prihvatiti odi sveg srca šta god vam se dogodi. U religioznim terminima, Bog sve kotroliše, njegova sveta volja se ispunjava, nezavisno od naših akcija i misli; to je religija. Pro čistite svoje srce, uklonite sve što je ne čisto, sva prianjanja i averzije. Analizirajte vrednovanja svoga uma u pogledu dobra i zla. U onoj meri u kojoj se tome suprotstavite, utoliko će novi duh zaživeti u vama. Kada stignete do praznine, do stadijuma nepod-sticaja, odbi ćete da budete li čnost. Kreta ćete se u životu, kroz život, prepuni života, i ništa ne će imati mo ć da vas uništi. To je kao kad bismo bacili crno mastilo u vazduh: predeo ne postaje crn, vazduh se ne boji u crno. Nakon jednog trenutka sve je kao i pre. Veliki u čitelj Hakvin nije ostavio za sobom u čenike, spise, ništa. O njemu se govorilo: „Kad je ulazio u šumu, ni list ne bi zadrhtao; kad je ulazio u vodu, ne bi proizveo ni najmanji talas; on nije narušavao harmoniju sveta". Buka vas neće uznemiriti. Nećete čak ni sami biti u stanju da uznemirite sebe. Stvari su ono što jesu. Buka postoji u vašoj glavi, ali je nema u stvarnosti. Vaša vrednovanja prave od te buke nešto što vas gnjavi; drugi se ne daju uznemiriti, od trenutka kad po čnu da vrednuju stvari na drukčiji način. Meditacija nije vezivanje, poistovećivanje ili po-sedovanje. Sve to proizvodi samo patnju. Meditacija znači gledanje, posmatranje, širenje svesti, razume-vanje. Ona je kritika svega nečistog u nama i, na kraju, vodi ljubavi. Dati glas osećanjima Koren svih psiholoških problema je u inhibiciji, u zabrani. U čemu se razlikuje normalna osoba od zdrave osobe? Normalna osoba živi po društveno priznatim normama. Zdrava osoba je kao divljak: ako je srećna, to pokazuje na takav na čin da to svi vide i čuju. Zdrava je, ali nije društveno prilagođena. Kako očuvati svoje bazično emocionalno zdravlje, a istovremeno se prilagoditi zahtevima društva? Osnova života je emocija. U džungli preživljavaju one životinje i oni oblici života koji znaju da se kreću i ubijaju. U čtiva i inhibirana osoba krije se iza drveta i čeka svoju smrt. Ona zatvara u sebe svoje strahove. Ljudski rod nikad ne bi preživeo da je bio inhibiran. Njegovi preci pripadaju hrabrijoj i dra-gocenijoj vrsti. Snažna ličnost ne formira se po parametrima logike i konformizma. Ona urne da izrazi svoja osećanja i da komunicira s njima. Na drugoj strani, mnoge izuzetne osobe neprozirne su kao blatnjava voda. Sposobnost da izrazite svoje emocije odre đuje da li ste zdravi ili inhibirani. Deca su autentična, jer ostavljaju slobodan prolaz svojim emocijama. Iskreno detinjstvo je sre ćno detinjstvo. Ako su neko dete ili adolescent onemogu ćeni u tome, posledica je da se u kasnijim godinama, kao već odrasli ljudi, ponašaju kao deca. Novoro đenče dolazi slobodno u svet, ali ga roditelji i okolina ubrzo vezuju. Često se dete više nikad ne oslobodi. Da li su vaši lanci jako zategnuti? Tragedija je što se svi zlikovci prikazuju kao prijatelji. Vlast je izgleda vrlo zainteresovana i usmerena na to da u či konformizmu i da manipuliše sa strukturom li čnosti. Očigledno je da muškarci imaju daleko veće psihološke probleme nego što to imaju žene. Uzmimo na primer mucanje. Proporcija je deset prema jedan, na štetu takozvanog ja čeg pola. Nivo stresa i tenzija je isti, ali je sposobnost upija-nja krajnje razli čita. Žene izgleda imaju dozvolu od društva da mogu slobodnije da ispoljavaju svoja osećanja. Mogu, recimo, da pla ču mnogo lakše od muškaraca. S većom suptilnošću govore jezikom ose ćanja. Muškarci su uskra ćeni, i skupo plaćaju pos-ledice toga.
Verovatno ste zapazili da je, kada se pije, emocijama otvoren prolaz i da se na kratko ose ćamo rasterećeni svojih emocionalnih problema. Inhibicija iščezava. Alkohol je jedna od hemijskih supstanci koje privremeno osloba đaju emocije. Međutim, kratkotrajno olakšanje nije rešenje za uklanjanje inhibicija. Osnovno pravilo života Osećanje je osnovno pravilo života. Kada su ne čiji prirodni impulsi inhibirani, potisnuti, dolazi do pojave neuroze. Sve životinje imaju potrebu za čulnim nadražajima. Ne postoji neuroti čna životinja. U laboratoriji, kada se nekoj životinji uskrati svaki čulni nadražaj (dodir, ukus, miris, itd.), ona postaje depresivna ili hiperaktivna. Oko 85% religioznih ljudi pate od depresije, jer su optere ćeni mnogobrojnim dužnostima, idealima i nedovoljnim čulnim nadražajima. I oni postaju depresivni ili hiperaktivni. Održavanje aktivnosti svakako je forma stimulacije, ali ljudi pre svega imaju potrebu za emotivnom stimulacijom. Kako se dobija emotivni podstrek? Tako što izražavamo sopstvene emocije. Kada ste telesno neaktivni, dajete sebi malo stimulansa tako što šetate, radite gimnastiku, itd. Ako se nalazite u stanju depresije, možete sebi dozvoliti da za đete u sferu emotivnog rizika. Tako će emocije ponovo početi normalno da teku. Kada su emotivni i čulni podsticaji blokirani u nama, tada postajemo depresivni. Pokažite svoja ose ćanja. Pogledajte s kakvom lakoćom to rade deca, jer nisu podložna strahovima i inhibicija-ma. Ne će vam više biti potrebno da vas drugi emotivno stimulišu. Ostaćete na sredini scene, ne ćete se kriti iza nekog drveta. Izrazite svoja ose ćanja, bez pridavanja velikog značaja činjenici da li će te emocije biti pozitivno prihva ćene ili neće. Zašto bismo bili toliko zavisni od onoga što drugi misle? Zašto da dozvolimo da nas to inhibira? U onoj meri u kojoj se naše emocije ispolje, utoliko ćemo manje imati potrebu za drugima, manje ćemo voditi računa o njihovim stavovima, izraženim ili pre ćutnim. Ima ćete toliko lepote i bogatstva u sebi, u svakom trenutku i maćete toliko života i emocija na raspolaganju, da ćete se upitati da li su vam stvarno potrebni drugi ljudi. Kada vaša strepnja u odnosu na odre đenu osobu popusti, vi ste tada slobodni. Možete ispitati da li se ta strepnja preselila u odnos sa nekom drugom osobom. Ljudi s najve ćom lakoćom zamenjuju želje, zavisnosti, strepnje. Ako je tako, potrebno je da se ponovo oslobodite. Porok težnje da budemo prihva ćeni je dubok i brzo širi korenje. Vaše inhibicije samo su strahovi. Kako ste mogli da budete toliko besni, prepuni mržnje, zazirući čak i od osoba koje su vam izjavljivale svoju ljubav? Jer ste hteli nešto što ste smatrali neophodnim da biste emocionalno preživeli, i to ste zahtevali od tih osoba. Nemogu će je voleti kad ste obuzeti strepnjom ili o čajanjem. Želite li još nešto od njih? Alternativa je: voleti ili želeti nešto; biti slobodni ili želeti da se drugi promene. Kada se deca ne bi plašila, bilo bi im uvek dobro. Ona su sposobna da slušaju, u če, opažaju. Zašto se onda njihovim iskustvima i greškama koje čine dodaju strepnje, strahovi, ose ćanje sramote, neva-Ijalstva i greha? Gde smo to nau čili? Sećate li se ko vam je nametnuo stid i strah kao vrednosti? „Ne ponaša se tako prema gostima!" „Oprosti, mama." „Zamoli izvinjenje!" „Molim vas, izvinite." „Stidim se tebe; nadam se da i ti ose ćaš stid zbog onog što si u činio, itd. itd." Iskustva i greške su normalni i zdravi; kad ne bi bilo toga, ne bi bilo ni rizika. Postojao bi samo
proračunati konformizam. To nije život, tu nema nikakve kreativnosti, nema iskustva ljubavi, niti poruke jevanđelja. Kako formulišete razlog zašto neko živi konformisti čkim životom? Otelotvoreni strah? Emotivna osakaćenost obično je maskirana zvu čnim terminima kao što su vaspitanje, porodi čne veze, autoritet i poslušnost. Šta onda u če deca? Brinete se da ne napravite neku grešku, da ne razočarate druge; ili možda strepite da ne budete ukoreni ili kažnjeni? Posebni ste i u mu čnini koju izaziva, u vama vaša us-lovljenost. Da li ste uopšte svesni kada činite napore da biste ispunili ono što drugi o čekuju od vas? Ko vas je naučio da se izražavate, da živite slobodno i sre ćno? S druge strane, ko vas je nau čio da se sreća postiže kada smo prihva ćeni i dokažemo se u društvu? Prisetite se najsrećnijih trenutaka u svom životu: šta ste činili? Možda ćete se setiti da ste se sme-jali širom otvorenih usta, ne brinu ći šta drugi misle o tome; da ste se ponašali s ose ćanjem potpune slobode i poverenja. Vaspitani smo da budemo nesre ćni. „Misli pre nego što nešto kažeš", govorili su nam. Postali smo stručnjaci u dokazivanju sebe, samo da bismo bili prihva ćeni, naučili smo da cenzurišemo sve: „Promisli dvaput pre nego što nešto kažeš"; „Ne poka-zuj svoja ose ćanja"; „Govori ono što drugi očekuju od tebe"; „Misli o onome o čemu i drugi misle". I svi po činju da govore ono što bi drugi trebalo da misle. Proizilazi da niko više ne uspeva da izrazi sebe i sopstveni život. Čudesna
sposobnost oslobađanja emocija
Dopustili smo da budemo kontrolisani, podvrgnuli smo se vlasti jednog nebuloznog i paranoidnog koncepta: koncepta drugih ljudi. Da li biste mogli da definišete svoju sre ću kao napor usmeren na to da budete u punoj meri prihva ćeni od tog širokog pojma drugih ljudi. Neki religiozni ljudi nesrećno su proživeli čitav svoj život, sve pokušavajući da se izbore za prihvatanje nešto drukčijeg koncepta, u čijoj osnovi nisu drugi ljudi već Bog. Zato su ostali zau-vek siromašni na emotivnom planu. Mnogi se pitaju: „Kako sam postao tako inhibi-ran, pun strahova, nesposoban da izrazim svoja ose-ćanja?" U stvari, oni bi da kažu: „Kako mi je oduzeta emotivna spontanost u detinjstvu?" Kada, od koga i na koji na čin je zgužvana i iš čupana ta emotivna komponenta moje li čnosti? Ali sada ne znači mnogo što će se utvrditi gde je sve to po čelo. Ono što zna či je izlečenje. To što je ova ili ona osoba, ovaj ili onaj doga đaj bio uzrok tome, nije više tako važno. Potrebno je izle čiti sebe. Prošlost je mrtva, pokopana i vaskrsla. Od nje poti ču dobro i zlo. Od nje poti če sam život. Treba voleti prošlost. Starajmo se i o sadašnjosti, baš u aktuelnoj situaciji, odlu čnoj za dalji životni tok. Inhibirana ličnost, egoista, neprekidno je obuzeta sobom. Ne dopada se samoj sebi, smatra da nije privlačna, sve zato što ne pokazuje svoja ose ća-nja i krije svoje sposobnosti; ona ne prihvata svoj udeo u riziku prilikom stupanja u odnose sa drugima; malo misli o svojim bližnjima; ne vidi dalje od svog nosa, nesposobna da vidi koga ima oko sebe. Nau čila je da živi da bi bila prihva ćena, što joj nikada nije bilo dovoljno. Inhibirana osoba ne voli, mada želi da bude voljena. Ne postoji ljubav bez uzajamnosti. Ona ostaje zatvorena u sopstvenoj školjki. Svi imaju probleme, ali ako nau če da ih izraze, problemi iš čezavaju. Jedan ženski pacijent rekao je svom psihoterapeutu: „Zaljubila sam se u vas." „Zaista?" „Da, osećam veliku ljubav prema vama." „Pa to je divno! I kako se ose ćate?" „Često mislim o vama, zamišljam kako razgovaramo, izlazim sre ćna sa naših seansi. Ose ćam se ispunjenom kada mogu da podelim svoja ose ćanja s vama. Hoćemo li sada nastaviti sa terapijom?" „Zar ne želite da čujete šta mislim o tome?" Ne "
Čudesno!
Veličanstvena je sposobnost izražavanja svojih ose ćanja na tako slobodan na čin, bez ograda, nekome ko sve to razume. Svi naši psihološki problemi nastaju zato što ne dajemo glas svojim ose ćanjima. Uplašeni smo. Ne umemo da izrazimo ni negativna ni pozitivna ose ćanja. Potpune smo neznalice u izražavanju naših emocija. Bojimo se. Sposobni smo da govorimo o svojim problemima, ali ne i o svojim ose ćanjima. Psiholog Karl Rodžers govori o kongruenciji: da ti otkrijem svoj problem i tako rizikujem. To zna či da sam spreman da podelim s tobom svoje ose ćanje koje se odnosi na tebe ili na odre đenu situaciju. Mogu da kažem: „Zaljubljen sam u tebe"; „Zadivljen sam"; „Privla čiš me seksualno"; ali i: „Ima nešto u tebi što mi smeta"; „Ponekad me zaista nerviraš", itd. Mi gotovo nikad ne govorimo takve stvari koje otkrivaju ko smo, koje osvetljavaju našu tajnu. „Ima nešto u tebi što me privla či, prosto me obara. Ne znam baš ta čno šta je to". Ose ćanja otkrivaju moje unutrašnje ja. Šta bi se dogodilo kad bi ljudi znali ne ono što smo u činili, već ko smo i šta ose ćamo? Moguće je izlečiti osećanja Inhibirana osoba pati od emotivnog zatvora. Ose- ćanjima je neophodno redovno pražnjenje. U suprotnom, nagomilavanje emocija proizvodi otrove i tako dolazi do pojave bolesti, kao što je, recimo, čir. S našim lepim manirima, etiketama i društvenim statusom svi doprinosimo ovom unutrašnjem zatvoru, na osnovu kojeg se umnožava emotivna hipokrizija. Inhibirane osobe nemaju pravih osećanja ni životne radosti. Postoje ljudi kojima je jako teško da ujutro ustanu. Suočiti se sa svetom traži emocije, da bi se izašlo iz sigurnosti i zaštite maj čine utrobe; traži se promena načina života; traži se upuštanje u rizik, napuštanje stati čnog življenja u polumraku. U svojim naporima da se skloni od svega toga, da se spase od životnih rizika, inhibirana li čnost ukida volju, sva energija vra ća se natrag i blokira se životni tok. Inhibirana ličnost je istovremeno veliki egoista, jer je potpuno obuzeta svojim ja; ali nije dovoljno egoista, jer se ne bori za sebe. Živi u kuli od slonova če, čak i kad se trudi da bude veoma senzibilna u odnosu na sve što je okružuje. Inhibirani uvek žele da se dopadnu drugima. Drže se na distanci od svega oko sebe. Mogu da pokažu veliku ekspresivnost u odnosu na mnoge stvari, osim kad je re č o njihovim osećanjima. Teško im je da kažu ne, jer im je neophodno da se neprekidno osećaju prihvaćeno i stabilno. Misle da će im njihovo „da" pomo ći da sve to održe. Napeti su. Ne umeju da se opuste. Neodlu čni su i puni tajni. Ne bi vam rekli ni šta su jeli za ručak. Izbegavaju reč „ja". Jeste li ikad zapazili da ljudi izuzetno dobrih manira često deluju veoma inhibirano? Ovo ne zna či da su neinhibirani često i nevaspitani. Problemi sa zavisnoš ću od nekog narkotika ili seksa, opsesiv-na potreba za potvr đivanjem sebe, ili još o čigledniji problemi, kao što su mucanje i stidljivost, sežu svojim korenjem u period detinjstva i tesno su povezani sa inhibicijom. Oslobađanje je moguće. Oni se mogu izle čiti. Dovoljno je samo govoriti, stalno govoriti, s osećanjem. Eto šta deca rade po ceo dan (sve dok ne po đu u školu). Ona iskazuju svoja osećanja drugima, nekima na poseban na čin - lutkama, med-vedi ćima - osim ako su inhibirana. To je bliskost. To je ljubav. To je ono što je najpotrebnije na ovom svetu. TREĆI DEO VEŽBE I KOMENTARI Vežba I Otkrijte prikrivene brige i strepnje u svojim vezama. Odaberite jednu.
Iza svake brige krije se neki zahtev, želja ili potreba kojima ste izloženi. Možete li precizno da formulišete šta je to? Postanite svesni očekivanja koje se krije iza te potrebe, ili uzroka te potrebe (mora postojati nešto što vas je navelo da poverujete u odre đenu ideju; na primer, ube đenost da vaša sre ća zavisi od drugih, ili da ponašanje drugih prema vama može izazvati ili upravljati vašom sre ćom). Sada uronite u sebe; pokušajte da shvatite da u vama postoji darežljivo i samodovoljno carstvo sreće. Do sada ga niste otkrili u sebi, jer je vaša pažnja bila okrenuta stvarima u koje ste verovali, ili iluzijama koje ste gradili u odnosu na svet. Kada ste sre ć-ni, sve brige nestaju. Komentar: Želja se ne može poistovetiti s ljubavlju, mada se neprestano brka s njom. Želja, u bezumnom traganju za zahvalnošću, beži od ku će, neprekidno tražeći nešto drugo. Ljubav, za razliku od želje, uvek ostaje kod ku će, odnosno u vama. Vežba II Mislite o stvarima za koje ste se borili, ili ste uložili velike napore da bi ih ostvarili. Postanite svesni činjenice da vam je najveći deo tih stvari nepotreban. Zamislite na trenutak da ste izgubili strah od mogu ćnosti da živite bez tih stvari. Zamislite da ste izgubili strah da ste Niko i ništa. Razvijte ovo hrabro ose ćanje. Sreća vam je na dohvat ruke. Da li je ose ćate? Sreća nije u onome što posedujemo, već u onome što jesmo. Vaša li čnost je ta koja ima potrebu da postoji. Da li postajete svesni toga? To je prava vera. Komentar: Život je previše značajan da bi bio stra ćen brigom da se obogatimo i proslavimo, da budemo lepi, popularni, privlačni; ili strepnjom da ne budemo siromašni, nepoznati i neprivla čni, osobe koje niko ne primećuje. Sve to gubi bilo kakav zna čaj, kao kamenje oko blistavog dijamanta. Vi, vaše pravo ja, uvek je bilo i uvek će biti dijamant. Vrednost vašeg života je neprocenjiva. Da li biste upotrebili neki dragoceni rukopis da zapalite vatru? Potreba da skrenete pažnju drugih na sebe je traćenje vašeg neponovljivog života. Takvi stavovi uzrok su velikog dela nesre će prisutne u ovom svetu. Budite realni, ne budite umišljeni. Vežba III Mislite na osobe koje vam laskaju. Šta govore? Recite sebi: „Te pohvale nisu moje ja; samo su povezane sa mnom". Nemojte poistovećivati stvari, ideje, reci ili etikete sa svojom li čnošću. Ako je neophodno, ograni čite se da prihvatite odre đenu povezanost tih stvari sa vama. Mislite na osobe koje vas kritikuju. Šta govore? Recite sebi: „Te kritike nisu moje ja; samo su povezane sa mnom". Mislite o sebi kada sebe okrivljujete zbog neke greške koju ste u činili. Recite sebi: „Te optužbe nisu moje ja; samo su povezane sa mnom. Moje zamisli, moja vrednovanja nisu moje ja". Ja nije ni dobro ni loše, nije ni pametno ni glupo. Ja jednostavno postoji. Neizrecivo kao duh. Sve
- vaša osećanja, misli, telesne ćelije - dolaze i odlaze. Ne poistove ćujte sebe ni sa čim. Ja nije ništa od svega toga. Komentar: Ne vredi se truditi. Prosvetljenost se, u stvari, sastoji u tome da budemo ono što jesmo, da postanemo ono što jesmo, da vidimo ko smo. Bez obzira da li se ponašamo pošteno, sujetno, bezumno, opravdano ili okrutno, spašeni smo razumevanjem onoga što do sada nismo shvatili. Kada otkrijemo daje naše postojanje jedinstveno, da je naše ja isto što je i oduvek bilo zahvaljujući milosti Božjoj, postajemo naše duhovno ja. Nije potrebno da tragamo naokolo za otkrovenjem. U nama je rudnik dijamanata; mi smo Carstvo. Shvatićete u jednom trenutku da ste kona čno slobodni, kada odbacite bednu potrebu da budete kako dolikuje. Nećete više očajavati nad svojim izgledom, nad svojim životom, niti ćete tražiti pomoć od Boga, kada jednom postanete svesni da ve ć sve imate u sebi. Vežba IV Napravite spisak stvari koje vas uglavnom čine nervoznim. Koliko god vam se to činilo neverovatno, postanite svesni činjenice da ništa, apsolutno ništa, nema moć da vas uzdrma. Svaka neprijatnost poti če iz vezivanja za iluziju poistove ćivanja, tako da imate utisak da je ta iluzija vaše ja. Kada postanemo svesni toga, nema te ljudske nepravde, takvog gubitka, takve patnje koja bi imala mo ć da nas poremeti. Uzmite sada taj spisak i recite: „Ja nisam ni ovo ni ono. Šta god da se desi, ne ću izgubiti moje pravo ja". Niko više ne će moći da dominira vašim ja i govori vam: „Požuri, budi poslušan, pa ću ti dati tvoje ja". Ne verujte više da neko drugi ima mo ć da vam podari vaše ja, niti da vam ga uzme. Znate li šta znači ne biti više besan, zabrinut, uplašen? To je biser neprocenjive vrednosti. Šta biste dali za uzvrat? Komentar: Nemate nikakvu potrebu za popularnoš ću, da budete voljeni i prihva ćeni. Nemate potrebu da se nađete na nekoj visokoj poziciji, da budete važni. To nisu osnovne ljudske potrebe, ve ć samo želje ega, uslovljenog ja, opsednutog ja. Ono što je najdublje u vama, vaše pravo ja, nije ni najmanje zaintereso-vano za takve stvari. Imate ve ć sve što je potrebno da biste bili sre ćni. Ono što je vama potrebno je da postanete svesni svega za šta ste vezani, da postanete svesni činjenice kako su sve to samo iluzorne stvari. Tada ćete se naći na putu oslobo đenja. Vežba V Ako želite da budete sre ćni, prestanite da zadovoljavate svoje želje, jer one nisu odgovor za vaš život. Da biste bili sre ćni, odbacite svoje želje ili ih promenite u skladu sa sveš ću o njihovoj ograničenoj vrednosti. Zadovoljavanje želja donosi olakšanje i ugodnost, ali ne i sre ću. Mislite na nešto što intenzivno želite. Ispitajte svaku od tih želja ponaosob i upitajte sebe: „Šta bi se dogodilo kad bih mogla da budem sre ćna a da pri tom ne zadovoljim nijednu od ovih želja?" Zar to ne bi bilo čudesno? Postanite svesni činjenice da postoje mnoge osobe zaista sre ćne iako su bez tih stvari ili osoba koje vi tako strasno želite. Sada recite svakoj od tih poželjnih stvari ili osoba: „Iskreno mi je stalo da budem sre ćna bez vas,
jer vi niste moja sre ća". Ne možete dozvoliti sebi da živite s lažnim poistove ćivanjima; spoznajte da su one samo sklonosti vašeg uslovljenog „ja". Komentar: U ljudskoj prirodi ne postoji nijedna urođena težnja za veličinom, težnja da budemo iznad ostalih, da nas smatraju boljim od drugih. Potreba za opularnoš ću, slavom, uspehom, simpatijama drugih je nešto što sami izazivamo. Jedini uro đeni impuls ljudske prirode je potreba da budemo slobodni, slobodni od mučne želje da budemo važni i popularni, da ostvarimo uspeh, da izazivamo simpatiju. Kada se otarasimo potrebe za nagradom i aplauzom, sti čemo slobodu koja nas uzdiže kao Božje sinove i k ćeri; to je sloboda dostojna stanja u kome se nalazimo. Vežba VI Posmatrajte svoje razočaranje kada se nešto ne odvija na na čin kako ste predvideli; kada se neko ne ponaša prema vama kako ste o čekivali; kada vas pogodi ne čija kritika. Pokušajte da shvatite šta u vama izaziva tako o čajnu reakciju, ili zašto ste se toliko naljutili zbog upu ćene kritike ili događaja. Postanite svesni osećanja stida i krivice zbog grešaka koje ste u činili u prošlosti. Razjasnite sebi do koje mere ste sposobni da osudite sebe, da izazovete u seb i negativna osećanja, da se osetite nes-rećnim zbog toga. Sagledajte koliko je tu samooplakivanja nad svojom saveš ću. Shvatite da ste vi i samo vi osoba koja optužuje, oslobađa krivice i dozvoljava prosvetlje-nje. Kakvo otkri će! Svaki i najmanji delić patnje, svaka negativna emocija mogu vas dovesti do razumevanja svega, da vam sve postane jasno, sve do sre će i slobode, samo ako umete da ih upotrebite, ako sebi date dovoljno vremena da shvatite, kao da samo vi to vidite. Gospode, ja mogu da vidim. Razumevanje: to je formula za sre ćan život. Komentar: Prijatna iskustva čine život ugodnim; bolna iskustva čine da se on razvija. Patnja nam ukazuje na naše bolne tačke, gde moramo još da rastemo, kao što je fizi čki bol simptom neke bolesti ili znak da je organizam umoran. Iskoristite svaku svoju patnju; nemojte je stra ćiti. Vežba VII Stanite pred neku blisku osobu i recite joj: „Slobodna si da budeš ono što jesi, da misliš šta god ti je drago, da se ponašaš prema svojim sklonostima, da se posvetiš onome što želiš da radiš, da živiš svoj život onako kako tebi odgovara. Ništa ne tražim od tebe, ne tražim da budeš onakva kakvu bih ja želeo. Ne ću gajiti očekivanja u pogledu toga kakva bi trebalo da budeš ili šta bi trebalo da radiš ubudu će". Recite i ovo: „Od sada, bi ću slobodan da budem ono što jesam, da mislim šta god mi je drago... itd., da živim svoj život kako meni odgovara". Ako niste u stanju da izgovorite sve ovo, šta može da se misli o vama? O prirodi vaših odnosa sa ljudima? O kvalitetu vašeg života? O vašoj slobodi, iskrenosti, emocijama, sposobnosti da volite? Komentar 7 Ne činite nikada usluge zato da bi vam drugi bili zahvalni. Oni će opaziti vašu težnju za tu đom zahvalnošću i priznanjem, i tako će se osetiti kao da su vam nešto dužni, pa čak i da su upotrebljeni. Neki vaši postupci ohrabruju lažno ube đenje po kome je vaša snaga više u drugima
nego u vama. Idolatrija je iluzija koja pridaje spoljnim okolnostima ve ću snagu u odnosu na onu koju pridajemo unutrašnjim okolnostima. Kada dozvolite drugima da imaju mo ć nad vama, stvarate idola. Vežba VIII Razmislite o osobama koje poznajete, do kojih vam je stalo, koje volite. Gledajte na njih kao na egoiste i luđake. Mislite na prilike u kojima bi moglo da se pokaže kako su nezrele i uskogrude, zatim plašljive i zbunjene i na kraju nevine, bez ikakve krivice. Razmislite sada o osobama kojima se divite, o kojima ste nešto čitali ili slušali, kojima ste upu ćivali svoje molitve. Gledajte na njih kao na egoiste lu đake, nezrele i uskogrude, plašljive i zbunjene, nevine, bež krivice. Mislite na same sebe. Gledajte na sebe kao glupe, egoiste, lude, nezrele, uskogrude, zbunjene i plašljive, nevine, bez krivice. Postoje li neke osobine koje niste u stanju da prihvatite, koje niste spremni da pripišete sebi ili drugima? Da li biste se razo čarali kada bi se nešto od toga što je pripisano vama ili drugima pokazalo kao istinito? Da li ih volite još više zbog svih njihovih mana i slabosti? Uspevate li da ih jednostavno prihvatite kao ljudska bi ća? Prihvatate li ih kao osobe koje se ipak mogu voleti, čak i kao takve? Možete li shvatiti da Bog može voleti sve osobine svakog bi ća, kako njegove mane i slabosti, tako i vrline? Komentar: Vi nikada niste zaljubljeni u nekoga. Zaljubljujete se u ideje i ose ćanja koja obećavaju, a koje sami kreirate u odnosu na nekoga. Vi nikada nemate poverenja u nekoga; verujete samo u svoj sud o odre đenim osobama. Kada se vaš sud o jednoj osobi promeni, menja se i vaše pove-renje. Vežba IX Mislite na sve moguće kontrole kojima ste podvrgnuli sebe, samo zato što imate potrebu za društvom i prihvatanjem od strane drugih. Odrekli ste se slobode u korist komoditeta. Zašto ste to učinili? Možete li re ći šta ste time dobili? Pustite da drugi dolaze i odlaze slobodno, kao da vam je to potpuno svejedno. Rastere ćenost i najdivnija sloboda doživljavaju se kada druge ostavimo na miru, tako da mogu da postoje, vole i rastu, bez nametljivosti, mešanja, bez uplitanja i manipulacija njihovim životom. Uo čite sada kako se uplitanja i spre čavanja smanjuju, u onoj meri u kojoj prestajete da glumite zainteresovanost i brigu. U stvarnosti sve to ne pravi razliku. Oni se ne osloba đaju? Vi se ne osloba đate? Vidite li pretenzije, očekivanja i vrline koje ste odbacili? To nije bezosećajnost: to je ljubav. To je prih-vatanje i bliskost na najvišem nivou. Ali ne o čekujte da će druge osobe to razumeti. Nemojte da pretpostavite kako drugi imaju o či da sve to vide. Oni su možda naučeni da sude o svemu na osnovu šema iz prošlosti, društvenih konvencija i religioznih ube-đenja. Komentar: Osnovni razlog za tugu koja caruje u svetu samo je nesposobnost ljudi da se odupru i ne budu obmanuti dvoličnošću i licemerstvom kojom ih nau če drugi ljudi, počevši od roditelja, pa redom. Neko se interesuje za vas da bi od vas dobio ono što želi? Normalna stvar.
Neko vrši pritisak na vas zato što živite svoj život u neskladu sa njegovim o čekivanjima, zato što ne zadovoljavate njegove želje? Porodica ili prijatelji? Neko insistira da živite svoj život u skladu sa pravilima koja su drugi uspostavili? Vaši roditelji, vaši poslodavci? Kakva vrsta osobe teži da kontro-liše druge ljude? Vi dozvoljavate da neko, licemerno, vrši pritisak na vas da pokažete sebi čna i nezahvalna osećanja? Kako uspeva u tome? Da li ste odlu čni da ne podle-gnete zahtevima i tako razo čarate osobe koje računaju na vas, koje žele da se ponašate kao i one? Vežba X Zamislite da ste došli na neki stadion gde ne ose ćate više potrebu da drugima nešto objašnjavate. Kakvo se osećanje javlja u vama kad ne morate da pravdate svoje ponašanje, da tražite dozvolu ili se izvinjavate? Kako se ponašate? Mislite li da možete da dos-tignete takav nivo u budu ćnosti? Zamislite da je u vama iš čezla potreba da okrivljavate druge. Kako se ose ćate? Kako se ponašate kada se ne trudite da skrenete pažnju drugih na sebe? Šta mislite da treba u činiti da biste dostigli ovaj nivo? Najgore robovanje na svetu, ono koje najviše crpi energiju iz nas je zabrinutost: „Šta će drugi misliti o meni?" To primorava ljude da se prikazuju kao inteligentni, zanosni, darežljivi, itd. Poznajete li nekog ko je takav? Šta ose ćate u poređenju sa tom osobom? Možete li da shvatite, kada bi se neki predsed-nik ili papa tako ponašali, da bi bili zaista robovi? Komentar: Parafrazirajući Santajanu, može se reci da je ,, čo-vek životinja koja je sklona krdu daleko više psihički nego fizički. On može svojevoljno šetati sam, ali mrzi da ostane sam u svojim stavovima". Prva stvar koju vaspitanje treba da odgaja u nekoj osobi je sposobnost da ostane sama i hrabrost da ispovedi sopstvenim očima, duhu i srcu sva opažanja, misli i ose ćanja. Slažete li se? Vežba XI Mislite na nekoga za koga ste vezani. Recite toj osobi: „Ne vidim te kakva si, ve ć onako kako te zamišljam da jesi". Mislite na nekoga ko vam je antipati čan. Recite toj osobi: „Ne vidim te kakva si, ve ć onako kako te zamišljam". Kada postanete svesni toga i zavolite nekog, ne ćete se mnogo kolebati izme đu osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva, u uobi čajenom smislu. Klatno se ne lepi za naspramne ivice sata. Čudesno je kada shvatim da su moje vi đenje i zamisli baš moje, da pripadaju meni, kada shvatim da stvarnost koju vidim jednostavno jeste. Da je drugi jednostavno ono što jeste. Nikada ne ćete moći da ga shvatite do kraja, niti da posedujete njegovu stvarnost.
Komentar: Nije egoizam živeti onako kako vi smatrate za shodno, kako vama odgovara. Egoizam je insistiranje da drugi žive na onaj na čin kako vi smatrate za shodno, da žive onako kako vama odgovara. Poznajete li nekog egoistu? Koje mesto zauzima na društvenoj lestvici? Zar je to mesto prikladno za egoistu? Mesa se u vaš život na ovaj ili onaj na čin? Možete li se setiti da li ste u prošlosti očekivali da neko drugi živi shodno vašim potrebama, ili ste insistirali da drugi žive na način koji ste vi smatrali ispravnim? Osim retkih izuzetaka, autoritet je uvek egoista.
Vežba XII Mislite na neko neprijatno iskustvo sa drugom osobom. Gledajte na taj događaj kao na zlatnu priliku. Vidite tu određenu osobu onakvu kakva zaista jeste, ne kako ste je idealizovali. O čekivati nešto isto je što i idealizovanje. Učite da bolje upoznate sebe. Prihvatate drugoga onakvog kakav je, bez pro-cenjivanja i osude. U reakciji ili neadekvatnom ponašanju druge osobe vidite poziv u pomo ć. Ona je zarobljenik iluzija svoga uma; zarobljenik strukture sopstvene li čnosti - identično kao i vi nekada. Nesposobna da utekne od privida. Komentar: Iluzorno je misliti da neko može činiti dobro za druge, da može organizovati efikasne pokrete za „bolji svet", ili da ukine zlo. Skinite povez sa o čiju. Samo zahvat pojedinačne svesti može nešto da promeni. Socijalne šeme su usmerene na velika poboljšanja ili na zaštitu naroda često proizvode neizmernu štetu. U čemu je razlika između ruskog i ameri čkog špijuna, između CIE ili Mosada? Koga oni štite, koga uništava-ju? Nasilje samo izaziva novo nasilje. Osobe koje su bolesne jer su pile zaga đenu vodu neće ozdraviti ako nastave da piju istu vodu. Medicina je zatrovana nasiljem, egocentri čnošću. Pustite ljude da budu ono što jesu. Dozvolite sebi da budete ono što jeste. Živite svoj život i prestanite da se mešate u živote drugih. Vežba XIII Evo jednog koraka za novi na čin opažanja i razvijanja svesti. Mislite na nešto što je neko rekao ili u činio. Sada zaboravite delo i reci i gledajte iznad površine samih činjenica. Dođite do pravog motiva, do unutrašnje motivacije. Zar nije čudesno videti srcem i duhom, umesto da se lepimo za reci ili dozvolimo da nas vode predube đenja? Komentar: Jedna kineska izreka kaže: „Ne postoji ništa tako okrutno kao priroda. Niko ne može pobe ći od nje. Pa ipak, nije priroda ta koja napada, ve ć ljudsko srce". Vežba XIV Evo nekoliko koraka da biste dostigli viši nivo, gde ćete doživeti ljubav i gde ne ćete dozvoliti da vas opčine, da se priklonite negativnim uticajima ili da vas povrede druge osobe. To će vam pomoći da pre-vaziđete prazninu stvorenu odbacivanjem apsolutno zaludne i površne težnje da budemo prihvaćeni. Kada jednom spoznate nebitnost samouzdizanja i sa-moosu đivanja, uspećete i da ih se otarasite. Mislite na neku osobu, do čijeg vam je prihva-tanja posebno stalo. Postanite svesni da u prisustvu te osobe gubite slobodu da budete ono što jeste i da je prihvatite onakvu kakva je,
samim tim što vam je potrebna. Kada ste sami, čije vam je prisustvo potrebno? Mislite na neku osobu čije vam je prisustvo neophodno da bi vam popravilo loše raspoloženje. Spoznajte da u prisustvu te osobe niste slobodni, jer mislite na nju kao na nešto neophodno za svoju sreću. Mislite na osobe kojima ste preneli mo ć da vas učine srećnim ili nesrećnim. Ne dozvolite da vas iluzije obmanu: nikakva emotivna štaka nije vam potrebna. U trenutku kada toga postanete svesni, niko više ne će imati moć nad vama. Vaše emotivne oscilacije će se okončati. Posta-ćete gospodari vaših odnosa sa drugima. Ne ćete više biti ničiji plen. Sada ste slobodni. Možete da volite. Povratili ste svoju duhovnost i ljudskost. Komentar: Brinuti se o sebi je egoisti čan i samodovoljan stav, ali je hrišcanski u svom osnovu i zdrav po svojim rezultatima. Naučite da živite svaki dan punim životom, na human i sre ćan način. Istinski human stav sastoji se u tome da nau čite da plivate, a ne da se udavite zajedno sa vama bliskom osobom. Vežba XV Nezadovoljni ste osobama koje su prisutne u vašem životu? Smatrate ih nezahvalnim, nedostojnim poverenja, vulgarnim, sebičnim ili umobolnim? Pokazaću vam čudesan i nepogrešiv put da pro-menite sve te osobe (bar u odnosu na vas). Promenite sebe. Kada se vi promenite, promeniće se i oni. Problem nije samo u drugima, ve ć u načinu na koji se ponašate u kontaktu s njima. Problem je u vašim o čekivanjima i zahtevima u odnosu na njih. Raš čistite sve to i videćete šta će se dogoditi. Recite svakoj od tih osoba: „Nemam nikakvo pravo da tražim ili o čekujem bilo šta od tebe". Ako neko ima zahteve u odnosu na vas i to vas uznemirava, tada odlu čno izrazite svoju želju da se ta osoba promeni ili prestane tako da se ponaša. Možete li uočiiti da li vi samo o čekujete da se drugi promeni, ili se u stvari vi sami menjate i razvi jate? Veoma je verovatno da druga osoba o čekuje
da se vi prvi promenite. Na ovaj način otvoriće se ambis izme đu vas i druge osobe, i takva veza može bolno potrajati go dinama, dok svako od vas čeka da se drugi promeni ili umre. Komentar: Šta je tačnije: „Osećam se dobro jer je svet krenuo nabolje", ili „Svet je krenuo nabolje jer se ja dobro osećam"? VEZBA XVI Mislite na neku svoju patnju, razo čaranje ili brigu. Sada pokušajte da shvatite da, kad biste samo imali više razumevanja, sav taj bol ne bi imao nikakvog smisla. ČETVRTI
DEO
ZAKLJUČAK nesrećne osobe, jer se sre ća ne može upore đivati. Takva vrsta želje je nezasita. Možemo biti srećni u onoj meri u kojoj to jesmo, i nikad ne možemo meriti koliko su drugi sre ćni. Ljubav se može graditi samo izme đu svesnih osoba. Nesvesne osobe ne mogu uzvratiti ljubav, one mogu razmenjivati samo želje, o čekivanja, i manipulisati njima. Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti: kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe, ili biva odba čena, šta se tada dešava? Kojom brzinom vaše oduševljenje prelazi u razo čaranje? Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogu ćnost da ih prihvatimo bez straha. Kada se život posmatra na nivou ideoloških šema umesto srcem, o čima i mislima, eto zla u svetu: to je nesvesnost. Ljudi gotovo nikad ne znaju ste rade. Žive najve ći deo svog života potpuno uspavani, s pogrešnim identitetom. Razlika između nas i kriminalaca više je u onome što radimo nego u onome što jesmo. U određenim okolnostima svako ponašanje je mogu će. Ne postoje teškoće u odnosima sa drugima. Jedina teško ća je u vama. Problem nisu drugi, ve ć samo vaš način reagovanja u odnosu na njih. Otkrijte zašto rea-gujete na odre đen način. Tako ćete postati sposobni da raskinete sa svojim iluzijama. Jedini uzrok vaše patnje su vaše ideje kako bi drugi trebalo da se ponašaju u odnosu na vas, jer verujete da su vaše ideje ispravnije od drugih. Vi ne patite zbog onog što drugi rade, ve ć zato što očekujete da se drugi ponašaju shodno vašim željama. A oni izneveravaju vaša o čekivanja. Vaša očekivanja vam u stvari nanose bol. Ako promenite svoj stav: a) žive ćete spokojno; b) osobe oko vas nastaviće da se ponašaju po svom naho đenju a to vas ne će ni najmanje boleti; c) ima ćete daleko više energije da ostvarite ono što želite jer ne ćete zaludno trošiti svoje vreme o čekujući da drugi žive po vašim zamislima. Zašto su ljudski odnosi često tako bolni, neuravnoteženi? Svaka patnja poti če od očekivanja, zahteva, nada i nesvesnih želja. Kada biste se odrekli svega toga, patnje bi nestalo - osetili biste
