Nenasilno rešavanje konflikata
SADRŽAJ 1. UVOD..........................................................................................................................2 2. POJAM KONFLIKATA..............................................................................................3 2.1. Uzroci konflikta.............................................................................................4 2.2. Pozitivne osobine konflikata.........................................................................4 2.3. Negativne osobine konflikata.................................................................... konflikata....................................................................... ... 5 3. NENASILNO REŠAVANJE KONFLIKATA............................................................5 3.1. Nenasilna komunikacija................................................................................5 3.2. Principi za rešavanje konflikata....................................................................6 3.3. Medijacija......................................................................................................7 4. ZAKLJUČAK..............................................................................................................12 5. LITERATURA....................................................... LITERATURA............................................................................................................ ..................................................... 12
1
Nenasilno rešavanje konflikata
1. UVOD Postojanje konflikta je sasvim normalna pojava. Konflikti postoje kada se ne slažemo sa drugima. Prijateljima. Bratom ili sestrom. Sa nekim u školi ili na ulici. Takođe, konflikt može postojati kada ne dobijemo ono što želimo ili kada se osećamo ugroženo od strane druge osobe. Sami po sebi konflikti nisu ni dobri ni loši, loše ili dobre mogu biti posledice konflikata. Postoje dva osnovna načina za rešavanje konflikta nasilni i nenasilni. Nasilni način je zasnovan na nasilju. Obe strane su ljute i žele da se tuku, jedna osoba pokušava da dominira ili eliminiše drugu. Na kraju jači pobeđuje, ali u suštini obe strane gube i ništa nije rešeno. Nenasilni način je baziran na dijalogu. Ljuti ste, svesni ste toga, ali ne želite da to „saspete u oči” drugoj strani. Rečima se govori o svojim potrebama i slušaju se potrebe druge strane. Sluša se ušima i srcem. Na kraju se postiže pozitivno rešenje za obe strane. Obe strane pobeđuju i problem može biti rešen. •
•
U ovom seminarskom radu će se govoriti o nenasilnom rešavanju konflikata.
2
Nenasilno rešavanje konflikata
2. POJAM KONFLIKTA Konflikti su neizbežni u ljudskim odnosima. Reč konflikt potiče od latinske reči conflictus što znači sudariti se. Konflikti su pojava u međuljudskim odnosima, koja može biti rezultat: nesporazuma, različitih duhovnih ili kulturnih vrednosti, suprostavljenih interesa, različitih viđenja sopstvenih i tuđih interesa, nezadovoljenih potreba ili npr. nesposobnosti u izražavanju sopstvenih osećanja i mišljenja. Konflikti postoje u ophođenju sa bližnjima u svakodnevnom životu, ali i unutar grupa i zajednica, kao i između njih.[5]
Slika 1. Konflikt u porodici Nenasiljem se može rešiti konflikt. Strane u konfliktu, na međuljudskom ili društvenom nivou, se koriste nasiljem iz vere da su njihove potrebe i interesi legitimni, te se na taj način opravdava nasilje koje čine (odbrana iz njihovog ugla), dok se potrebe i interesi drugih strana u konfliktu ne uzimaju u obzir, već se vrše pretpostavke koje podrazumevaju zle namere koje one same nemaju. Ovaj mehanizam se prepoznaje u ratovima i u predratnom periodu. Opšte prihvaćena teza da se nasiljem kao krajnjim načinom može postići rešenje se pokazala jalovom na brojnim primerima na ovim prostorima. Pretpostavka da se nasiljem može rešiti konflikt je tačna ukoliko se pod rešenjem podrazumeva uništenje ili odstranjivanje druge ili drugih strana u konfliktu i ako se zanemari činjenica da se korišćenjem nasilnih metoda uspostavlja model „rešavanja konflikata“ koji se onda primenjuje i u drugim sukobima, npr. unutar jedne od prvobitnih strana u konfliktu. Situacija u kojoj jedna ili više strana „rešenje“ uspostavljeno putem nasilja doživljava kao nepravdu i uskraćivanje svojih legitimnih interesa ili mogućnosti ostvarenja istih (u sopstvenoj percepciji), se teško može nazvati rešenjem, jer želja za zadovoljenjem svojih interesa i potreba ostaje, pojačana željom za zadovoljenjem pravde u sopstvenom viđenju i često željom za osvetom. Većina ljudi se povremeno nađe u nenasilnim konfliktnim situacijama. Obično su takvi konflikti rezultat nesporazuma, različitih ličnih verovanja i vrednosti, suprotstavljenih 3
Nenasilno rešavanje konflikata
interesa, nezadovoljenih potreba ili nesposobnosti u izražavanju sopstvenih osećanja i mišljenja. Naći se u konfliktnoj situaciji i biti u mogućnosti da se pritom pronašaš razumno može biti veoma težak zadatak. Ne možeš „pobediti" u konfliktnoj situaciji, jer pobeda bi u tom slučaju značila da je ishod cele situacije zadovoljavajući samo za jednu od suprotstavljenih strana. A to ni u kom slučaju nije kompromisno rešenje. Dakle, konflikte treba rešavati. Ako je reč o nenasilnom konfliktu sa ljudima sa kojima radimo i sa kojima se susrećemo, oni mogu da podstaknu i druge probleme na poslu kao što su netrpeljivost među kolegama, smanjena komunikacija koja samim tim loše utiče na produktivnost. Ukoliko će konflikt na radnom mestu doneti konstruktivne promene i motivisati grupu ka većoj produktivnosti onda je čak i potreban. Nepotrebne konflikte, naravno, treba izbegavati, a kada se oni ipak pojave naučite da ih rešavate na obostranu korist. Broj konflikta u nekom odnosu nije merilo kvalitetnog odnosa. Važno je koliko ima nerešenih konflikata i koje metode se koriste pri rešavanju tih konflikata.
2.1. Uzroci konflikata Da bismo se pravilno postavili u konfliktu, za koji znamo da će se u krajnjem slučaju dogoditi, najpre moramo da razumemo njegove uzroke. Neki od uzoraka konflikata u timu (posao, obavljanje školskih zadataka) su: Različite vrednosti, ciljevi i metode, Zaduženja izgledaju nemoguća, Problemi upravljanja grupom, Problemi u komunikaciji, Funkcionalna lojalnost – odanost, Lične osobine, Frustracija zbog nedostatka odlučnosti; • • • • • • •
Konflikt često nastaje usled mišljenja članova tima da posao koji im je dodeljen nije moguće obaviti. Još jedan potencionalni uzrok konflikta u grupi je problem upravljanja timom, kako u smislu dodele zaduženja, tako i u pogledu dodele članstva. Jedan od najvećih izvora konflikta i sinergije tima su razlike u ličnostima. Kada ne dođe do razrešenja konflikta ljudi mogu da postanu ljuti, frustrirani i iscrpljeni zbog stresa. Sve ovo ima negativan uticaj na smopoštovanje članova tima kao i na njihovu međusobnu komunikaciju.
2.2. Pozitivne osobine konflikata Konflikt je potrebno shvatiti, razumeti njegov nastanak i stvoriti uslove za uspešno rešavanje koji naglašavaju, pre svega pozitivne osobine konflikta, a to su: Otkljanja stagnaciju, Vodi do novih spoznanja, Ukazuje na probleme, Ojačava grupu, • • • •
4
Nenasilno rešavanje konflikata
• • • •
Konflikt je ishodište za probleme, Proizilazi iz različitih interesa, Zahteva rešenja, Uvećava energiju i kreativnost;
2.3. Negativne osobine konflikata Konflikt može da ima i negativne posledice: Kada se konflikt ne rešava on se pogoršava, Smanjena produktivnost, Smetnje u komunikaciji, Negativne emocije prema radu i timu, Loše odlučivanje, Poremećeni međuljudski odnosi; • • • • • •
3. NENASILNO REŠAVANJE KONFLIKATA „Konflikti do te mere utiču na našu sposobnost shvatanja i mišljenja" - piše predavač na stručnim seminarima o konfliktima i njihovom rešavanju, Friedrich Glasl, „da nismo u stanju jasno videti stvari oko nas i u nama samima. Kao da naše oči gube sposobnost vida, a naš poglad na nas same i na suprotnu stranu u konfliktu postaje sve jednostraniji i iskrivljeniji. Naša sposobnost razmišljanja ostaje zarobljena, a da mi toga nismo ni svesni.“ Različite situacije zahtevaju različite strategije rešavanja konflikata što znači, da ljudi moraju da se prilagođavaju i usklađuju svoje strategije sa zahtevima svoje trenutne situacije. Kao najčešće metode razrešavanja konflikata prepoznajemo: Kompromis, u kome svaka strana obično, u pregovorima, malo popušta, malo dobija; Reorijentacija, pri kojoj se utiče na suprotnu stranu da otkaže interes i preusmeri se na drugo područje; Dominacija, u kojoj se jedna strana potpuno podređuje drugoj strani; Suočiti se sa konfliktom, priznati da konflikt postoji; Pokušati razumeti položaj suprotne strane; Definisati problem; Tražiti i oceniti različita rešenja i alternative; Dogovoriti se i ostvariti rešenja; •
•
• • • • • •
3.1. Nenasilna komunikacija Komunicirati na nenasilana način znači ne ocenjivati ono što drugi čine ili kažu, već posvetiti posebnu pažnju onome što osećamo i izložiti naše potrebe. Radi se, pre svega, o negovanju ličnog razvoja u kome pojedinac uzima na sebe ono što čini, što misli i što oseća ne smatrajući druge uvek odgovornima za svoje neprilike i poraze.
5
Nenasilno rešavanje konflikata
Nenasilan pristup ima mnoge prednosti: omogućava da se konflikt započne mirno i jasno; čuva odnos ograničavajući nesporazume, povratne stavove i povlačenje u sebe; daje prednost slušanju i empatiji koji su često potrebni za rešavanje nesloge; predlaže postupke koji raskidaju sa tradicionalnim ponašanjem i omogućavaju bolje upoznavanje sebe samih. • • • •
Bitno je da se prvo odredi, odnosno definiše problem. Ne treba tražiti objašnjenja, opravdanja za činjenice, niti treba kritikovati, donositi sudove ili pokušavati opravdati sebe. Treba samo da se obrati pažnja na situaciju u kojoj se nalazimo i opisati je najiskrenije i najobjektivnije moguće. Nakon definisanja problema treba da se imenuju spostvene emocije, odnosno osećanja osobe koja se našla u konfliktu. Ne treba smatrati druge odgovornim za pojavljivanje doživljaja koji su nastali kao posledica konflikta. Svojim rečima ili delima druga osoba izaziva emociju u nama, ali on nije tome uzrok, naša osećanja pripadaju samo nama. Zatim treba analizirati svoje potrebe jer na taj način mi se koncentrišemo na problematičnu situaciju bez opštih zaključaka ili dopuštanja našem izmišljenom da prevlada. Preuzimamo odgovornost da se lično angažujemo i na taj način poboljšamo kvalitet diskusije. Na kraju, treba formulisati zahtev, odnosto jasno pitanje da bi ubuduće naše potrebe bile zadovoljene. Važno je da se ide pravo prema cilju, realno, ne vrteći se u krug, ne skrivajući ni deo predloženih rešenja. Poruka treba da je jasna, razgovetna i izričita. U konfliktnoj situaciji nenasilno ponašanje može da olakša komunikaciju. Ovakav postupak zahteva poštovanje i dobre namere kako bi drugi mogao da analizira situaciju, da poveže svoje emocije sa potrebama i formuliše jasan zahtev, a da nema utisak da pokušavamo njime da manipulišemo.[1]
3.2. Principi za rešavanje konflikta Za većinu ljudi konflikti su negativna pojava u kojoj ne žele da se nađu. Međutim, kada se već nađu u konfliktu, postoji nekoliko opštih principa za rešavanja istog: 1. komunikacija – da bi se rešio konflikt, neophodno je pričati sa osobom sa kojom smo u konfllktu. Ako smo u konfliktu sa samim sobom, neophodno je da popričamo i sa sobom. Ćutanje ili odbijanje da se misli o nastaloj konfliktnoj situaciji može dovesti samo do produbljenja konflikta. Ako pokazujemo ravnodušnost i pasivnost, bolje je da ni ne očekujemo da se konflikt reši. Da bismo rešili spor, moramo preduzeti akciju u vidu odlučnog razgovora. 2. ne tražiti krivca – kada se odlučili za razmatranje konflikta, to treba da se učini na ispravan način. Ako se počne priča sa “ti si počeo prvi”, to nije komunikacija. To je optuživanje, a optuživanje je faktor koji remeti konstruktivnu komunikaciju. Pored toga 6
Nenasilno rešavanje konflikata
što se okrivljivanjem remeti komunikacija, takođe se pokazuje i da je nezrelo razmišljanje o celoj prirodi konflikta. Ako ste vi u konfliktu sa nekim, nije bitno ko je počeo prvi da izaziva konflikt, jer ste vi to prihvatili. Shodno tome, sada se nalazite zajedno u konfliktnoj situaciji, koju zajedno treba i da rešite. 3. povratne informacije – kada se prestane sa okrivljivanjem i počne svrsishodno da se komunicira, veoma je bitno da se sluša sagovornik. Slušanje podrazumeva iskreno udubljivanje u informacije koje dobijamo. Kada se saslušaju informacije, poželjno je da se da povratna informacija sagovorniku. Da bi se usmeravala komunikaciju u dobrom pravcu, neophodno je da se razume sagovornik, i da mu se prenese da ste ga razumeli. Mogu da se parafraziraju njegove reči ili da ga pitate ako vam nešto nije jasno (umesto da optužujete pre nego što proverite da li ste dobro shvatili poruku). 4. budite to što jeste – da bi se razrešio konflikt, ali stvarno konstruktivno tako da obe strane budu zadovoljne ishodom, neophodno je biti autentičan. Ako vas postojeće konfliktno stanje čini tužnim, treba to reći. Ako vas nešto nervira, smeta vam, plaši vas, sve to treba da kažete. Međutim, ne smete izgubiti iz vida prethodne odrednice uspešnog rešavanja konflikata. Poželjno je iskazati emocije i mišljenja, ali to treba učiniti nenasilno i bez napada. Napravite razliku između sledećih rečenica: „odvratan si jer to radiš” i „osećam se iznervirano kada to radiš”. Obe rečenice potiču iz istog osećanja, ali je jedna poziv na svađu, a druga poziv na razgovor. Pitanje je samo da li želite da se rasteretite napadom na drugu osobu ili zaista želite da rešite konflikt?
3.3. Medijacija Medijacija se najčešće definiše kao intervencija treće strane u pregovorima ili konfliktu koja je prihvatljiva za obe strane u sukobu. Ta treća strana ima ograničenu moć ili nema autoriteta u donošenju odluka, a pomaže stranama u sukobu da dobrovoljno postignu uzajamno prihvatljiv dogovor oko pitanja u sporu. Pored toga što se bavi ozbiljnim pitanjima, medijacija takođe može da uspostavi ili ojača osećanje poverenja i poštovanja između strana ili prekine veze na način koji minimalizuje emocionalnu ili psihološku štetu. Učešće autsajdera često obezbećuje nove perspektive za posmatranje pitanja koja razdvajaju dve strane i gradi efikasnije procese za rešavanje problema. Strane u sukobu moraju biti voljne da dozvole trećoj da se umeša u raspravu i pomogne u rešavanju problema. Dve strane u sukobu su: Međusobno zavisne i moraju se oslanjati na kooperaciju da bi postigle ciljeve ili ostvarile interese. Sposobne da utiču jedna na drugu i preduzmu ili spreče poteze koji mogu da naštete ili nagrade. Pod pritiskom rokova i vremenskih ograničenja i dele motivaciju za brzi dogovor. Svesne da se alternative dogovoru o kom se pregovara ne javljaju kao moguće ili poželjne cenkanjem koje mogu sami postići. Sposobne da identifikuju kritične primarne strane i uključe ih u proces rešavanja problema. •
•
• •
•
7
Nenasilno rešavanje konflikata
• • •
Sposobne da identifikuju i da se slože oko pitanja u raspravi. U situaciji u kojoj njihovi interesi nisu sasvim nekompatibilni. Pod uticajem spoljnih ograničenja - kao što su nepredvidivost sudske odluke, potencijalno ljuto osoblje, troškovi otvaranja nove prakse - koji ih ohrabljuju da postignu dogovor o kom se pregovara.
Da bi prevazišli te probleme, treba im pomoć treće strane i u ovom slučaju medijacija se čini kao najodgovarajuće rešenje. Medijator se može javiti u trenutku kada : Su emocije strana intezivne i kada sprečavaju dogovor. Kada je komunikacija između strana slaba bilo kvalitativno ili kvantitativno ili kada strane ne mogu same da izmene situaciju. Pogrešna tumačenja i stereotipi odmažu produktivnoj razmeni. Repetativna negativna ponašanja stvaraju barijere. Postoje ozbiljna neslaganja oko podataka - koje su informacije bitne, kako se prikupljaju i kako će biti evaluirane. Postoji više pitanja u raspravi, a strane se ne slažu po pitanju redosleda i kombinacija kojim će im se obraćati. Postoje interesi koji se tumače ili su stvarno nekompatibilni, a strane nailaze na teškoće pokušavajući da ih pomire. Protumačene ili stvarne razlike u vrednostima razdvajaju strane. Strane nemaju procedure za pregovore, koriste pogrešnu proceduru, ili ne koriste proceduru na najbolji način. Ne postoji prihvatljiva struktura ili forum za pregovore. Strane imaju teškoće da započnu pregovore ili su došli do ćorsokaka u svom cenjkanju. • •
• • •
•
•
• •
• •
Medijator nema autoritet za donošenje odluka, i ova činjenica čini medijaciju atraktivnom mnogim stranama u raspravi jer mogu da zadrže ultimativnu kontrolu nad ishodom. Međutim, medijatori nisu bez uticaja. Autoritet medijatora,takav kakav je, leži u njegovoj tajnosti i kredibilitetu, ekspertizi u unapređenju procesa pregovaranja, iskustvu u bavljenju sličnim pitanjima, sposobnosti da spoje strane na bazi nijhovih zajedničkih interesa, reputaciji sposobne osobe, i (u nekim kulturama) njena ili njegova veza sa stranama. Autoritet, ili priznanje prava da mogu da utiču na ishod rasprave, daju same strane u konfliktu, pre nego spoljašnje pravo, ugovor ili agencija. Medijator može da preuzme niz različitih uloga da bi pomogao stranama u rešavanju sukoba. Medijator je : Onaj koji otvara kanale za komunikaciju, koji inicira komunikaciju ili je olakšava ako strane već razgovaraju. "Legitimizator", koji pomaže svim stranama da prepoznaju pravo drugih da učestvuju u pregovorima. Onaj koji olakšava proces, koji omogućava proceduru i često formalno predsedava sesijom pregovora. •
•
•
8
Nenasilno rešavanje konflikata
•
•
•
•
•
•
Instruktor, koji edukuje početnike, one bez veština, ili nepripremljene pregovarače u procesu cenjkanja. Onaj koji proširuje resurse, koji nudi proceduralnu pomoć stranama i povezuje ih sa spoljnim expertima i izvorima koji mogu da omoguće prihvatljive opcije za poravljanje. Istraživač problema, koji omogućuje ljudima u raspravi da sagledaju problem sa različitih gledišta, pomaže im u definisanju osnovnih pitanja i interesa, i traži uzajamno zadovoljavajuće opcije. Agent realnosti, koji pomaže da se izgradi razumno ili primenjivo rešenje i ispituje i izaziva strane koje imaju ekstremne i realistične ciljeve. Žrtveno jagnje, koji može da preuzme deo odgovornosti ili krivice za nepopularnu odluku koju su strane, bez obzira, voljne da prihvate. Vođa, koji preuzima inicijativu da pokrene pregovore proceduralnim ili u nekoj prilici substantivnim predlozima.
Slika 2. Medijator Medijacija ili drugi načini rešavanja konflikata se takođe uvode u osnovne i srednje skole i institucije višeg obrazovanja. Neke inicijative su uvele veštine rešavanja konflikata i integrisale ih u glavni kurikulum, dok druge uključuju princip direktnog nadzora i medijacije. U ovakvom okruženju , rasprave se rešavaju između učenika, bandi, između učenika i kolektiva, između članova kolektiva, između kolektiva i administracije. 1980tih osnovana je Nacionalna Asociacija za Medijaciju u Obrazovanju (National Association of Mediation in Education- NAME) sa namerom da poveže medijatore i programe u oblasti obrazovanja. 2000. godine ova asocijacija se spojila sa Društvom Profesionalaca za Rešavanje Konflikata (Society of Professionals in Dispute ResolutionSPIDR) i Akademijom Porodičnih Medijatora da bi zajedno postali Asocijacija za Rešavanje Konflikata ( Association for Conflict Resolution - ACR). Učinjen je još jedan zanimljiv napor u oblasti obrazovanja, a to je upotreba medijacije i ostalih veština za rešavanje problema zajedničkim snagama, a povezan je sa decentralizovanim donošenjem odluka i školskim menadžmentom. U ovoj primeni, donošenje odluka zasnovano na konsenzusu koje pomaže medijator koristi se kao 9
Nenasilno rešavanje konflikata
strategija za predviđanje, sprečavanje i upravljanje konfliktom, a takođe i kao proces za negovanje odluka koje se zajednički donose iz dana u dan.[2]
Slika 3. Načini i ishodi rešavanja konflikata Teško je razdvojiti ove oblike ponašanja jer se oni stalno prepliću i kombinuju. Ne može se konstruisati trajna i sigurna tipologija ponašanja u konfliktnim situacijama jer se ono može posmatrati po više aspekata: kako se manifestuje, čime je motivisano, čemu stremi ili teži, koji su potencijalni ishodi.
10
Nenasilno rešavanje konflikata
Ipak, mogu se uočiti neke sličnosti u tome kako se ljudi ponašaju kada učestvuju u konfliktu. Navedena klasifikacija je pokušaj da se obuhvate zajedničke komponente među njima.[4]
Slika 4. Moguća šema ishoda u konfliktu prema K. Sanders
11
Nenasilno rešavanje konflikata
4. ZAKLJUČAK "Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kada je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kada nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kada bismo, upućujući reči drugome, imali barem deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama.” Ivo Andrić
Svako od nas bi trebao da razmisli o ovim rečima našeg nobelovca. Dok je ljudi biće i konflikata, jer nisu svi ljudi isti niti imaju ista shvatanja, razmišljanja, potrebe, želje... Konflikte treba rešavati jer njihovo ne rešavanje može dovesti do prošrenja konflikta na ljude u našem okruženju. Pravi problem svih konflikata je u stalnoj opasnost od njihove eskalacije , pri čemu obe strane u konfliktu sve više pribegavaju upotrebi sile. Konflikt se sve manje može kontrolisati, dok potpuno ne izmakne kontroli, pređe prag upotrebe nasilja i počne nanositi štetu i jednoj i drugoj strani. Na taj način onemogućava se dalji suživot strana u konfliktu. Nenasilno rešavanje konflikata je mnogo bolje od nasilnog, jer tada obe strane pobeđuju, razgovorom se dolazi do rešenja koje može zadovoljiti sve učesnike konflikta.
LITERATURA Pisani izvori [1] Kare Kristof, „Izaći iz konflikata sa drugima“, Marketing knjige, Beograd 2006. godine [2] Kristofer W. Mur, Jossey-Bass, „Proces medijacije - Praktične strategije za rešavanje konflikta”, 2003. godine [4] Trikić Zorica, Koruga Dragan, „Vršnjačka medijacija – od svađe slađe“, Kancelarija nemačke agencije za tehničku saradnju – GTZ Internet izvori [5] http://www.scribd.com/doc/54068306/Seminar-Ski-Rad-Konflikti, preuzeto 16.11.2011. godine, 18:46
12
