САДРЖАЈ:
-
Увод ...................................... .......................................................... ..............................2 ..........2 Модерни наркомански покрет ......................... ......................... 4 Почетак наркоманије код нас ...........................4 ...........................4 Дроге, подела и ефекти .....................................6 .....................................6 Дроге са депресивним ефектима на централни нервни систем .......... .6 Опијум и његови деривати ................................6 Барбитурати ....................................... .......................................................10 ................10 Дроге са стимулативним ефектима на централни нервни систем ...........11 Амфетамини ...................................... ......................................................12 ................12 Кокаин ....................................... ......................................................... .........................12 .......12 Дроге са халуциногеним својствима ...............13 Мали психеделици ............................................14 ............................................14 Велики психеделици ..................................... .........................................15 ....15 Делерианти ..................................... ....................................................... ...................18 .18 Терапија наркоманије .......................................1 .......................................19 9 Закључак ...................................... .......................................................... ...................... 24 Литература ..................................... ......................................................... ....................25 25
Увод
Од давнина човек је увидео да одређене материје могу да утич утичу у на ње њего гов в духо духовн вни и жи живо вот. т. Суоч Суочен ен са жи живо вотн тним им непријатним искуствима, болом, патњом, патњом, неза не задо довољ вољст ство вом, м, бедо бедом, м, чове човек к је исто истовр врем емен ено о за зами мишљ шљао ао неки не ки друг други, и, алте алтерн рнат атив ивни ни свет свет у ко коме ме ће до дожи живе вети ти но нова ва сазнања, пријатност, опуштеност, лепоту. Случајно откривши да неке материје, било биљног, било неорганског порекла, унете споља могу да измене свест, понашање, да смање бол и телесне тегобе, да отклоне тугу и страх и донесу обиље пријатних халуцинација, човек улази у сложен и неизвестан однос са овим мат материјама. С’ обзиром на различите психоф психофизи изиоло олошке шке еф ефект екте, е, оне су коришћ коришћене ене у различ различити итим м приликама и са различитим различитим циљем. циљем. Најптре су их користиле посе по себн бно о од одаб абра ране не личн личнос ости ти (прв (првос осве вешт ште ени ници ци,, влад владар ари, и, прор пророц оци, и, шама шамани ни у циљу циљу по пост стиз изањ ања а ек екст стат атич ични них х стањ стања, а, приликом чега су имали утисак да су у контакту са натприродним силама). Понашање ових људи под утицајем дрог дрога а оста остављ вљал ало о је снаж снажан ан утис утисак ак на њи њихо хове ве верн верник ике е и поданике. Међутим, поред супстанци биљног порекла до овог другог света воде и други путеви. То су ритуелни плесови, гладовање, самотортура и сл. Ипак, дрога је најлакши начин да се досегне друга реалност. То необично дејство појединих биља биљака ка на људс људску ку свес свест т веро верова ватн тно о је откр открив ивен ено о сас сасвим вим случајно у потрази за храном. Према археолошким налазима најјверо на верова ват тни није је да су прва прва иску искус ства тва са халуц алуцин иног оге еним биљк биљкам ама а имал имали и још људи људи млађ млађег ег па пале леол олит ита, а, а тако такође ђе и кас ка сни није је Суме Сумерц рци, и, Кине Кинези зи,, Инду Индуси си,, Стар Стари и Грци Грци,, Асте Астеци ци и азијска племена.Од ссвих оваквих биљака први се у историји народа помиње мак и то код Сумераца. Они су га гајили а упут упутст ства ва за спр справље ављењ ње оп опиј ију ума и ње њег гову ову ко конз нзум умац ациј ију у оставили су на глиненим плочицама. Стара Грчка и арапска циви цивили лиза заци ција ја упот употре ребљ бљав авал але е су га у меди медици цинс нске ке сврх сврхе, е, Арапи су га у VII веку проширили до Индије и Кине, а Вавилонци до Египта. У Кини се први пут званично записује хашиш као лек за дијареју и кашаљ 2 737. год. п.н.е., иако су његова психоактивна дејства откривена већ неколико векова раније. Један од најстаријих опијата је највероватније свети инди ин дијјски нап апит итак ак сома, ма, ко кога га су смели мели да ко кори рис сте само само 2
врхо врховн вни и свеш свеште тени ници ци и рели религи гијс јски ки по посв свећ ећен ениц ици. и. Да је у питањ ању у дрога доказују и неки њени описани ефекти: испуња испуњава ва усхић усхићење ењем, м, оди одиже же од земље, земље, иза изазив зива а вибрац вибрације ије енергије, екстазу и сл. Дроге и друга средства која делују на човекову психу дана да нас с су на нашл шли и свој своју у прим примен ену у и за прин принуд удно но упра управљ вљањ ање е надљудима, и то углавном затвореницима, заробљеницима, пацијентима, менталним болесницима најчешће у клиникама и гетима. Тако да и многе контраобавештајне службе користе ове ове супс супста танц нце е за прин принуд удну ну проме промену ну људс људско ког г по пона нашањ шања а и неку не ку врсту рсту исп испирањ ирања а моз озга га.. Касни асније је,, особ собе под одло лож жне овакво оваквом м “третм “третману ану” ” имају имају не неодо одољив љиву у потреб потребу у да раде раде оно чему су научене, а да се сваког процеса, као ни особа које су га врши вршиче че,, не сећа сећају ју.. У ове ове сврх сврхе е употр употреб ебља љава вају ју се мног многе е дроге, али најчешће LSD25, мескалин, разни “ серуми истине” и неке друге руге дрог дроге е ко којје звани ваничн чно ој фа фар рмако макол лог огиј ији и нису ису познате, нпр. телепатин. Дана Данас с се дрог дроге е ко кори рист сте е и у циљу циљу ле лече чења ња душе душевн вних их обољ обољењ ења а и по поре реме мећа ћаја ја,, тако тако да у свет свету у по пост стој оји и не некол колико ико стотин стотина а милион милиона а људи људи који који узимај узимају у различ различите ите супста супстанце нце,, које ко је или или до доби бија јају ју од ле лека кара ра или или на наба бављ вљај ају у сами сами у циљу циљу самолечења. Ипак највећи број корисника су уживаоци дроге.
3
МОДЕРНИ НАРКОМАНСКИ ПОКРЕТ
За оснивача “модерног наркоманског покрета” сматра се хардвардски психолог др Тимоти Лири. Своје прво искуство са халуциногеном дрогом (1960) он је описао као “најдубље религиозно искуство свог живота”. После тога почиње да верује у моћ дрога које би могле не само да измене појединце већ и да утичу на стварање праведнијих односа у друштву. Врши експерименте са заробљеницима, а касније и са добровољцима, а у исто време и сам узима LSD, мескалин, псилоцибин, марихуану. Његова мишљења, која јавно износи, прихватају милиони младих широм света. После принудног напуштања Харварда 1963. год., Лири заједно са својим истомишљеницима оснива Интернационалну федерацију за унутрашњу слободу (IFIF) a њен штаб смешта у један мексички град. Почиње да ради са групом од 25 људи. Недељно одржава по 2 сеансе и користи углавном LSD25. После захтева мексичке владе да напусти земљу, Лири добија помоћ од једног њујоркшког богаташа у виду 4 000 јутара земље у Милбруку, Њујорк. Оснива светилиште за ходочаснике психоделичног култа из целог света. Изводи експерименте са LSD25, мескалином, псилоцибином, и мариохуаном на стотинама добровољаца. Лири добија велику популарност међу младима широм света, тако да многи од њих и сами почињу да експериментишу са дрогама и то углавном халуциногеним, нарочито марихуаном. У исто време 4
рађа се и хипи покрет који у потпуности прихвата Лиријеве идеје. У пролеће 1966. полиција после упада на посед хапси Лирија због поседовања марихуане. Убрзо бива пуштен, међутим, поново га хапсе на мексичкој граници и тада добија 30 година затвора. Ту проводи извесно време и пише књигу “Записи из затвора”. После бекства из затвора за своје стално пребивалиште бира Швајцарску. Иако је касније био активан преко својих публикација у његовим размишљањима могле су се приметити извесне промене. Као најважније тврдио је да психоделичне дроге нису за свакога и да се не смеју неконтролисано узимати, а посебно да нису за младе, јер им за прави ужитак у току психоделичног доживљаја недостају животно искуство и знања из многих научних дисциплина и да ове дроге могу једино да збуне и доведу на ивицу лудила. Као замену за психоделичне дроге Лири нуди систем медитативних техника, јога вежбе, стробоскопске светлосне пројекције и психоделичну музику. Ипак, код младих Лиријево име остаје везано искључиво за употребу психоделичнох дрога и захваљујући њему психоделични култ се дуго одржао. ПОЧЕТАК НАРКОМАНИЈЕ КОД НАС
У нашој земљи масовна употреба дроге почиње шездесетих година прошлог века. Први наркомани појавили су се у београду 1965. год. и то група од 4-5 ученика и неколико студената. Сви су се познавали од раније и углавном делили иста мишљења и идеје о животу, љубав према музици и сл. Заједно су читали Сузукија, Фрома и Лао Цеа, или подстакнути Хесеом размишљали о одласку на Исток. Први преносиоци дроге била су деца наших грађана који су радили у иностранству, углавном у САД-у или Великој Британији. Они су по повратку у земљу доносили дроге и тражили истомишљенике са којима би поделили своја искуства. Дрога са којом је започета епидемија наркоманије у Београду био је прелудин. То уствари и није била дрога у класичном смислу већ лек који се користио против апетита и лечењу гојазности, али је поседовао психостимулативна својства. Већ после неколико узетих таблета наркомани су имали утисак да лебде, постајали су слободнији у говору и уопште у опхођењу са другима и нипста им није било необично. Предност прелудина била је и у томе што није био 5
означен као као дрога и могао је слободно да се купује у апотекама. Друга откривена дрога био је центедрин. Он је такође имао стимулативна својства с тим што је његово дејство јаче од прелудина а и он се могао слободно куповати у апотекама. Почетком 1966. год. у нашу земљу доспева хашиш. Одређену количину ове дроге унео је неки странац и ту је поделио са својим београдским познаницима који су пре тога узимали центедрин и прелудин. У исто време са Запада стижу разни облици веровања и нова, у основи хедонистичка и нереална филозофија живљења, које прихватају углавном наркомани. Уз наркоманију у то време, вежу се и рок музика, хипи идеје са дугачком косом и нарочитим начином облачења, и нови начин живљења који је подразумевао негирање свих друштвених обавеза. Године 1967. у Београд стиже и прва количина опијума, који доноси један београдски пар из Турске. Истовремено стиже и опијум из Македоније. У почетку га наркомани узимају фиксом и то мале количине пошто стиже нередовно. У току 1967. год. долази и до прве провале апотеке у Београду и то од стране двојице наркомана. Тада упознају и многе нове супстанце од којих се посебно издвајају морфин, кодеин, барбитурати, опталидон и друге. Број наркомана у Београду нагло се повећава током 1968. год. и 1969. год. и постепено прерастају у праву субкултуру. Говоре жаргоном који је мешавина наших и англосаксонских израза, посећују иста места а најчешће се могу видети код Коња у Београду. У потпуности прихватају хипи покрет. Носе дугу косу, прстење, наруквице, зими носе џинс, лети егзотичне кошуље слушају Боба Дилана, Џими Хендрикса, Џенис Џоплин и подржавају и саме идеје хипи покрета: мир, ненасиље, слободу сексуалних насиља и дрогу. Године 1969. почиње масовно коришћење опијума у нашој земљи. Он се углавном набавља у Македонији али и у иностранству. У Македонију су најчешће одлазили појединци и куповали погаче опијума директно од произвођача, док су из иностранства стизали хашиш, турски опијум, хероин, кокаин и LSD. Крајем 1969. год. и почетком 1970. год. постепено опада интересовање за халуциногене дроге у корист опијата и барбитурата. Наредних година јављају се и први смртни случајеви. Проблем се огледао и у томе што у нашој земљи није постојала ниједна специјализована установа за лечење наркомана, аброј лекара је био занемарљив у односу на број пацијената.
6
Проблем наркоманије се повећава 1976. односно 1978. са појавом две нове зависности – од употребе лепка и хероина. Лепак је био јефтин и лако се набављао и углавном су га уживали најмлађи, тј. Они у узрасти од 10 до 16 година живота. Године 1978. почиње употреба хероина. За разлику од наркомана који су користили халуциногене дроге, хероиномани су били агресивни и нетолерантни према околини. Због његове високе цене често су прибегавали тзв. “породичном криминалу”, тј. Из куће су износили драгоцене предмете и продавали их. Када би ови извори пересушили прелазили су на друге облике криминала.
ДРОГЕ, ПОДЕЛА И ЕФЕКТИ
Дрога је свака супстанца биљног или синтетичког порекла која унета у организам може да модификује једну или више његових функција и да након поновљене употребе доведе до стварања псухучке или физичке зависности. На основу порекла, дроге свртавамо у две групе: природне и синтетичке. Под природним подразумевамо одређене биљке и њихове сокове која имају депресивна и стимулативна својства и могу да мењају стања свести и да изазивају богате халуцинације и визије. У синтетичке дроге убрајамо супстанце са својствима стварања разних облика зависности. Оне су се појавиле на тржишту после 1939. год. и главни представници су петидин и метадон. Дроге се на основу психофармолошких ефеката свртавају у 3 велике групе: дроге са депресивним ефектима на центални нервни систем 1. дроге са стимулативним ефектима на централни нервни систем 2. дроге са халуциногеним својствима
1. Дроге са депресивним ефектима на централни нервни систем
Међу овим дрогама издвајају се : а) опијум и његови деривати б) барбитурати 7
Опијум и његови деривати Опијум (од грч. оpos-sok) је психоактивна материја која највероватније има најдужу историју од свих познатих дрога. Многи народи су га користили као лек или средство за уживање, али је најмасовнију употребу доживео у наше време. То је млечни сок који се добија из опијумског мака, тако што се још несазреле чауре зарезују увече, а ујутру се посебним инструментом скупља млечни сок, који када се довољно згусне згусне меси у опијумске погаче. Сматра се да је најквалитетнији балкански и малоазијски мак јер садржи највише морфина, чији проценатр одређује квалитет опијума. Да би служио одређеној намени опијум се мора прерадити, а његови производи се деле на три групе: 1. препарисани опијум (који служи за пушење) 2. медицински препарати опијума (у облику праха, пилула или тинктуре) 3. опијати, односно морфин и деривати морфина (хероин, кодеин, дионин и дилаудид) Постоје различити начини уживања опијума. У Ирану и Турској га једу, у Кини пуше, а Американци и Европљани га убризгавају, што иначе изазива најбржи и најснажнији ефекат. Опијум, као и његови деривати, изазива и психичку и физичку зависност. Период стварања зависности креће се у просеку од 10 до 20 дана континуиране употребе. Наркомани га најчешће убризгавају (фиксају) што изазива више физички него психички ефекат. Још док је игла у вени особа доживљава флеш, кога карактерише осећање да хиљаде иглица струје кроз крвоток. Овај доживљај је веома интензиван али кратак, и због тога особе које воле флеш се боду и по више пута дневно. Након флеша наступа стање физичке обамрлости које се назива стонд. Код особа које први пут уфиксају опијум утисак је углавном непријатан, а јављају се и мучнина, вртоглавица, повраћање, док се код искусних опијомана јавља опуштеност, добро расположење и социјабилност. У прво време узимања опијума наркоман мало спава и то површним сном, лучење мкокраће је смањено, са уношењем опијума јавља се свраб. Долази до развијања толеранције, што за собом повлачи и повећавање дозе да би се постигао жељени ефекат. У овом првом стадујуму јавља се само психичка зависност. При уношењу већих доза при још 8
неразбијеној толеранцији може дпћи до разних компликација па и смрти. У другом стадијуму се сан поправља, а лучење мокраће нормализује. За разлику од првог стадијума када је наркоман пре уношења опијума будан и покретљив, а после постаје укочен поспан, у другом стадијуму је наркоман пре уношења млитав и спорен, а после фиксања живахан и покретљив. Тад долази и до појаве физичке зависности. У трећем стадијуму опиоманије, наркоман узима дрогу само да би избегао апстиненцијалну кризу, коју карактеришу жеља за узимањем дроге, нерасположење и психичка напетост. Такође се јављају учестало зевање, којање и најежена кожа (у наркоманском жаргону “cold turkey”) са слабљењем апетита. Апстинецијална криза наступа 8-12 сати од последњег узимања опијума, а траје 5-7 дана. За то време се јављају и мишићни болови тако да је наркоман стално у покрету. Долази и до поремећаја варења и болова у стомаку. Најтеже у току кризе је између 36-72 часа од појаве првих симптома. Наркоман делује уплашено, зенице су му максимално проширене, учетсло шмрче, штуца, зева, запада у стање грозничавости а јављају се и повраћање и пролив уз јаке болове у стомаку. Дугогодишњи опиоман делује неухрањено, кожа му је пепељасто сива, беоњаче су му жућкасте. Зенице су маскимално сужене након узимања дроге а проширене у кризи. На унутрашњој страни страни подлактица, на надланицама али и до глежњева могу се видети трагови убода игле дуж отечених вена. Дешавају се и промене на неким ендокриним жлездама. Девојке губе менструацију, сексуално су хладне, а младићи постају сексуално незаинтересовани и импотентни. Међу опиоманима који уносе дрогу фиксањем, често се јавља и оштећење јетре. Први знаци су губитак апетита, надимање трбуха и нередовне, бело обојене столице уз појаву жутице. При престанку узимања опијата јетра се у великом броју случајева опорави. Према неким статистикама више од половине опиомана губи живот у току дванаестогодишњег наркоманског стажа због убиства, самоубиства, несрећних случајева, инфекција и душевних обољења. Морфин је најзначајнији алкалоид опијума. То је полусинтетичка дрога изолована 1805. године. Име је добио по грчком богу сна, Морфеусу. Морфин се користи у облику субфата или хлорида, као бели кристални прах или солуција. Горког је укуса, без мириса и тешко растворљив у води. Због игледа наркомани га називају и “пудером”. Појединачна доза морфина износи у просеку 10 mg, а највећа појединачна 30 9
mg. Пошто морфин као и остали опијати брзо развија толеранцију морфиномани морају повећавати дозу. Толеранција се развија у просеку 3 недеље свакодневне примене морфина. При изразито восокој толеранцији морфиномани су у стању да унесу дозу која је 20-200 пута већа од обичне терапијске. До стварања зависности долази већ после неколико дана континуиране употребе. Морфин се може узимати гутањем, интравенским путем (што збоф флеша, наркомани најчешће и чине) или удисањем након загревања. У умереним дозама морфин изазива еуфорију и пријатну сањивост, уз опуштеност о осдуство брига. Иако је немогуће дуже одржати концентрацију, код особе под дејством морфина се, бар у почетку, јављају садржајно богате мисли. Наркоман се тада осећа сигурно и безбедно, али без икаквих жеља за активношћу и усмерава се на себе. Вид слаби. Код пуне психотерапијске дозе (15-20mg) особе прелазе у дубок сан без снова, при чему је дисање успорено а зенице сужене. Долази и до опадања телесне температуре услед смањене мишићне активности. Морфиноман, уколико има свију дневну дозу и редовно се храни, се не разликује од здравог човекани по игледу ни по понашању. Међу најчешћим компликацијама су блаже реакције у виду муке, повраћања, грчева, несанице и делиријум и смрт која наступа услед превелике дозе. Хероин је полусинтетички дериват морфина. Произвдеен је 1898. год. у Немачкој ацетилирањем морфина (диацетил морфин). У медицину је уведен као лек за одвикавање од морфина и као средставо за сузбијање асматичних напада, али је због брзог стварања зависности изведен из употребе. Хероин је од морфина јачи 20-25 пута, а 2 пута јаче је адиктиван. Производи се у облику праха а боја му зависи од степена чистоће (у чистом стању је сивомрке боје). Препродавци му додају млечни сећер, што да би му смањили јачину што да би добили на тежини. Овакав хероин је беле боје и подсећа на морфин. Карактеристичног је мириса – подсећа на мрављу киселину. Хероин се у организам иноси интравенским путем (фиксањем), удисањем (снифовањем) и пушењем (дејство преко плућа). Наркомани га најчешће узимају фиксањем користећи шприц. Забележени су чак и случајеви уношења хероина директно у крв пресецањем коже жилетом и отварањем вене, хероин би се укапавао директно у крвоток али је овако нешто карактеристично за психички поремећене особе. После уношења у организам, хероин се у мозгу веома брзо конвертује у морфин, тако да су 10
ефекти хероина у ствари морфински ефекти само се испољавају моћније и брже на мождане ћелије. Уношење хероина у организам прате дремеж уз максимално сужене зенице и успорени пулси дисање. Дој је под ефектима хероина наркоману се блокирају и сексуални прохтеви. Хероин већ после неколико дана употребе ствара снажну сихичку зависност. Хероиноман, који иначе под дејством дроге није агресиван, у недостатку дроге од страха од апстиненцијалне кризе може да буде веоам опасан. Од физичких последица најчешћи су: слабљење апетита и пад телесне тежине уз слабљење имунитета и склоност ка инфекцијама. Код хероиномана се јавља снажна психичка зависност манифестована жељпм да се пријатни ефекти понове а касније и страхом од апстинецијалне кризе. Често се јављају и депресивна стања праћена суицидалним идејама, пошто свет доживљавају на параноудан начин чини им се да је једини излаз из свега самоубиство. Веома често долази и до смрти услед овердоза. Међутим, смрт могу да изазову и мале количине услед кариоваскуларног колапса и лућног ендема, што је најчешће алергијска реакција на хероин или материје које му се додају. Методон је један од првих синтетисаних опијата. Настао је у Немачкој 1943. год. као средствопротив боловаи замена за морфин. У медицини се данас користи за смањење интензивних болова и прекидање опијатског (најчешће хероинског) апстиненцијалног синдрома. Метадон се производи ампулиран у виду солуције или таблете. Наркомани га најчешће узимају путем фикса, тако што најпре растварају таблете у води. Ипак, метадон даје много слабије ефекте од других опијата, па га наркомани узимају само у случају нужде. При континуираном уношењу метадона у организам јављају се толеранција и зависност. Када се користи у терапијским дозама нема токсичних и тератогених ефеката, а толеранција се развија спорије. Метадон се од 1964. год. користи као лек у третману лечења опиоманије -како у болничким тако и у амбулантним условима. Пре свега користи се у третману апстиненцијалне кризе. Примењује се 21 дан (колико отприлике траје апстиненцијална криза), уз постепено смањивање дневне дозе, до потпуног укидања. Дуже се не сме давати јер тада доалзи до стварања метадонске зависности. Пошто је и метадон опијат, он има укрштену толеранцију и зависност у односу на друге опијате, па је у стању да неутралише знаке глади организма за дрогом од које је завистан. На овај начин 11
се опиомани ослобађају физичке зависности. Тзв. Метадонски програм је други облик коришћења метадона. Он представља дуготрајно држање пацијента на метадону и најчешће се користи код хероинских зависника – код особа са озбиљним метабилочким поремећајима. Предности употребе метадона су могућност пероралне употребе и његово дејство које траје од 24 до 48 часова, што значи да је углавном довољн узимати га једном дневно. Предност пероралне употребе је одвикавање од игле наркомане који су дрогу уносили искључиво интравенским путем. Метадон контролише жељу организма за хероином, тако да амбулантно лечени наркоман је у стању да буде у додиру са хероином а да не осећа жељу за њим. Наркоман, такође желећи да избегне апстиненцијалну кризу сам инсистира на наставку метадоксног програма и тако се добровољно укључује у процес рехабилитације. Он чак и да узме хероин неће доживети јаке хероинске ефекте какве би осетио наркоман који није на метадону. Основни циљ метадонског програма је да обезбеди наркоману живот без њега.
Барбитурати Они спадају у групу седатива. Потичу из барбитурне киселине и имају депресивно дејство на централни нервни систем па се због тога користе за смањивање субјективне напетости и изазивање сна, као и у третману лечења епилепсије. Први барбитурат – Barbital veronal уведен је у употребу 1903.год. а десетак година касније фенобарбитон, који се и данас користи. Брабитурати се деле у 3 групе (на основу брзине и дужине дејства): 1. барбитурати са кратким дејством 2. барбитурати са средње дугим хипнотичким ефектом 3. барбитурати дугог дејства У барбитурате са кратким дејством спадају cyclobarbitom, hexobarbiton, thiopental и kemithal. Они почињу да делују после 15 минута а дејство траје 3-4 сата. Користе се за брзо увођење у сан, а у медицини између осталог и за извођење терапије сном и наркоанализе. Ову групу наркомани ретко користе. Барбитурати са средње дугим хипнотичким дејством се такође користе за увођење у сан с тим што он наступа у року
12
од пола сата и траје 8 сати. У ову групу спадају amyral nembutal и seconal. Наркомани их веома често користе. Барбутати дугог дејства веома споро уводе у сан али он траје доста дуго. У ову групу спада phenobarbiton који се у медицини користи као лек против епилепсије. Наркомани га ређе користе. Један од зависника од барбитурата од самог почетка узима искључиво барбитурате. Понекад зависници од неких других дрога (нпр. опиомани) се у недостатку своје дроге окрећу барбитуратима. Неки од њих створе нову зависност остајући потпуно на барбитуратима, док други вративши се својој дроги почињу да је комбинују са барбитуратима. Барбитурати се фабрички производе у виду прашка за справљење раствора у ампулама, супозиторијума или у облику таблета. Наркомани или их гутају или уфиксавају. Чак и таблете растварају у води да би их могли уфиксати. Толеранција се брзо развија па се дозе морају повећавати. Дугоготрајно узимање барбурата доводи до стварања психичке и физичке зависности. Психичка зависност се тазвија код напетих и анксиозних особа јер их ова дрога ослобађа непријатности и даје им пријатна осећања, тако да их они узимају више пута дневно. Физичка зависност се веоам брзо развија. Код особе које су зависне, дрога се не сме нагло укидати пошто да дође до наглог избијања делериантних епизода или епилепоидних криза што моше да угрози здравље али и живот наркомана. Због тога се ови зависници морају лечити искључиво у болници. Главни знаци интоксинације барбитуратима су поспаност, халуцинације, отежан говор, површно дисање, слаб пулс, поремећен осећај равнотеже и др. Зенице су нормалног промера за разлику од тровања опијатима када су максимално сужене. Хронично тровање барбитуратима је увек удружено са неким психијатријским поремећајем. При наглом престанку уношења барбитурата, развија се криза и то већ у пуних 24 часа. Врхунац достиже 2 или 3 дана а затим постепено опада. Јављају се нагли пад крвног притиска , као и губитак свести и епилептоидни напади (обично у току првих 48 сати). Трећег дана се обично запада у психотично стање праћено идејама физичког прогањања, због чега особа може да буде опасна и по себе и по околину. 2. Дроге са стимулативним ефектима на централни нервни систем 13
Ова средства делују стимулативно на више нервне структуре и тако доводе до онемогућавања сна и антагонизма према барбитуратима и опијатима. У терапијским дозама изазивају пораст радног елана, појачавају будност, спремност на акцију и смањују апетит., док у већим дозама узазивају агресивност, раздражљивост и изражен психомоторни немир уз параноидне идеје и халуцинације. Наркомани их називају uppers-они који подижу, pep pills – пилуле за освежавање или speed – јер у првој фази доводе до убрзавања мишљења, говора и покрета. У другој фази наступа опадање интелектуалне и физичке снаге. Многи медицински експерти тврде да особе које јаче везују психостимулативне дроге често пате од психичких поремећаја. То су обично и апатичне особе, без енергије и стално потиштене, са немогућношћу остварења контакта са другима. Често и младе особе прилазе психостимулансима због њиховог ефекта на субјективно доживљавање, самопоуздања и општег доброг стања. Међу псхистимулативном средствима издвајају се: - амфетамини - кокаин Амфетамини су произведени први пут 1920. год. и у прво време коришћени као средство против замора, сањивости и апетита. Три најчешће коришчена амфитамина су bensedin, dexedrin и methedrin мада сличне ефекте дају и од раније познати preludin, centedrin, ritalin, mirapront и др. У наркоманском жаргону ова средства се називају speed, јер особа под дејством све ради убрзано, добро је расположена, говорљива, у покрету је, сексуално је хиперактивна, чула су изоштрена и уопште долази до повећања физичке снаге и издржљивости. Ефекти су много јачи ако се дрога уноси интравенским путем. Пријатни ефекти трају веоам кратко и после њих настаје мрзовоља и општа психичка слабост. Почетни ефекти могу се поновити готово тренутно поновним интравенским узимањем дроге. Ово може проузроковати и стање еуфорије у следећих неколико дана, када наркоман нити једе нити спава. После овога настаје стање дубоког сна, које подсећа на кому, и из којег се наркоман буди нерасположен и често са суицидалним идејама. Једини излаз из овог стања је узимање спида, што наравно, води понављању целог циклуса. Након неколико оваквих циклуса
14
особа се потпуно мења и постаје опасна по себе и по околину јер често погрешно процењује реалност. Толеранција се развија врло брзо, па се дневне дозе морају повећавати у неким случајевима и до неколико стотина пута. Ове дозе ретко су фаталне по пацијента али често изазивају промене понашањ, као и халуцинације, параноидне идеје и сл. Амфетамини стварају снажну психичкузависност, а слабије изражену физичку. При наглом укидању амфетамина код наркомана се јавља психичка депресије са суицидним идејама. Уколико је дрога дуже време одлагала замор и потребу за сном, после укидања, ова два симптома ће се јавити у појачаном облику. Најчешће компликације које настају услед узимања амфетамина су склоност ка насиљу и параноидне идеје. Ови наркомани су често спремни за физичко обрачунавање, осветољубиви су и брутални према свима које дозивљавају као непријатеље. Често се дешавају хомосексуална насиља обзиром на измењено стање свести и тога се касније нејасно сећају. У првох фази све раде убрзано и углавном вешто, што није случај да другом фазом када долази до слабљења дејства спида - стање које се назива спуштање или down. Кокаин спада такође у групу стимуланса централног нервног система. Он је врста алкалоида, а добија се лишћа биљке Erythroxylon coca која расте у Јужној Америци. Употребљаван је још од стране свештеника старих Ирика, док је у медицини први пур употребљен 1884. год. у Бечу приликом једне операције ока. Иако је данас замењен другим анестетичким средствима, још увек се користи као локални анестетик у офталмологији и оториноларингологији. Наркомани кокаин у организам уносе гутањем, ушмркавањем интравенским путем као и пушењем. Одмах по уношењу кокаин изазива еуфорију и једну посебну врсту омамљености, и тада особа доживљава појачање интелектуалних и физичких способности, појачано самопоштовање, веселост, раздраганост, појачан импулс за говор и осећај сексуалне моћи. Међутим, пријатно стање траје веома кратко и после њега наступа раздразљивост и депресивно расположење. Континуирано узимање кокаина после одређеног времена изазива одређене псхичке поремећаје са параноидним идејама и лилипутанским халуцинацијама када се околина доживљава у минијатурним димензијама. Код неких наркомана са дужим стажом јављају се халуцинације додира, када се јавља осећај да испод коже миле инсекти и тада просецају кожу не буи ли им омогућили 15
да изађу напоље. Наркомани кокаин често узимају у комбинацији са хероином (тзв. speedball) да би ублазили “high”. Употребљава се такође, и у облику кокаинхидрохлорида, слободне базе (crack), кока пасте или сирових листова – крек је веома опасан јер је веома токсичан и брзо ствара зависност (чак после 1-2 узимања). Пушење и интравенско узимање кокаина су најопаснији. Када се узима ушмркавањем иритира и суши слузокожу. Када се фикса веома интензивно надражује кожу, а вене брзо пропадају и изумиру. Пошто кокаин не ствара толеранцију, наркоман дуже време може остати на истој дози. За разлику од опиомана код кокаиномана се не ствара физичка зависност али се зато ствара најснажније изражена психичка зависност, која се и најбрже упоставља. Већ после неколико дана континуиране употребе, наркоман коме је понестало дроге упада у стање дубоке потиштености, а спреман је чак и на насиље не би ли дошео до дроге. Кокаиноман се под дејством дроге потпуно мења и постаје опасан по околину. Због пријатних ефеката и изузетног флеша наркомани се боду и по неколико десетина пута дневно. Кокаиномани врло брзо пропадају у сваком погледу. Код мушкараца се јавља импотенција а код жена појачање либида. Јављају се параноја и сумануте идеје, халуцинације и искривљење слуха, мршављење, несаница и друго. Апстиненцијалнисиндром траје и до 7 дана у зависности од количине и учесталости узимања кокаина. Тада се јавља депресија, анксиозност, раздражљивост, смањена способност уживања, губитак интересовања, умор, поремећај спавања, моторна узнемиреност. Лечење кокаинске зависности је дуготрајно и мукотрпно. Особе се ретко добровољно јављају за лечење и често га прекидају. Често је потребна и хоспитализација да би се особа одвојила од средине у којој је започела и наставила да узима кокаин. 3. Дроге са халуциногеним својствима
Оне нуде визије једног другог света, нову реалност која егзистира упркос нашој немогућности да је под уобичајеним околностима доживимо. Са овим дрогама доста експериментишу уметници у жељи да подстакну креативност и побољшају интерпретативне способности. Оне имају примену и у психијатрији у лечењу неких обољења. Синоними за халуциногене дроге су психоделици, фантастици, делириогени, психотомиметици, психодислептици и сл. 16
Подела: 1. мали психеделици - марихуана - мускатни орашчић - кора од банане 2. велики психеделици - LSD25 - мескалин - псилоцибин - STP - DMT 3. делерианти - токсичне врсте лепака - испарљиви растварачи Мали психеделици односно Марихуана cannabis sativa (indica) најраспрострањенија је илегална дрога. Процењује се да данас око 300 милиона људи и свету употребљава марихуану. Први пут је законски запрањена 1937. год. у САДу (тзв. Закон о такси на марихуану). Шесздесетих, када је дошло до пораста интересовања за психоактивне супстанце, почиње и масовно експериментисање са канабисом. Крајем 60-тих долази чак и до стварања организација потрошача марихуане. Најпознатија таква организација Noreul издавала је и веома популаран часопис “High times”, где су се могли пронаћи сви подаци у вези са овом биљком. Са порастом њене популарности полако су престајали да важе закони против ње. Данас постоји организација за реформу закона о марихуани. У наркоманском жаргону је трава, вутра, sheet, weed, grass, reefer, Mary Jane и др. Активни хемијски састојак марихуане је tetrahydrocanabinol или THC, од чијег процента зависи и јачина дроге и њен ефекат. Ова супстанца се налази у смоли цветних вршака и лишћу женске конопље. Најпростији и најраспротрањенији облик марихуане је bhang-течност која се кува од лишћа дивљих стабљика. Марихуана средњег квалитета је гања. Састоји се од цветова и листова култивисане биљке. Претежно се уноси пушењем а ређе храном. Најквалитетнији облик је CHA-RAS код нас 17
познат као хашиш. Он се састоји од чисте смоле биљке, па је зато око 8 пута јачи bhanga. Данас се THC синтетички производи у лабораторијама и тако добијен намењен је у коначне сврхе. Унест у организам, ремети многе душевне и телесне фунцкије, али летална доза за човека није позната. Претпоставља се да је око 40 000 пута већа од нормалне ефективне. Марихуана се најчешће пуши у виду цигарете (рифер, џоинт, стик) али има лулу или помоћу специјално конструисаних муштиклиса јаче проширеним предњим крајем. Дим има оштар мирис, слично мирису запаљене траве или конопља. Марихуана може и да се жваће, гута или ушмркава али ови облици уживања су ретки код нас. Прво пушење често прође без икакквих ефеката. Потребно је да се најпре савлада техника пушења, да би се изазвало одређено расположење. Ефекат може да уследи и после неколико минута, уколико се дим јако увалчи и задржава у плућима. Већ после неколико димова се јавља осећање непријатне напетости, али се ово убрзо губи и смењује га добро расположење и еуфорија. Импулс за причањем је појачан, а настају и периоди неконтролисаног смеха. Време се доживљава на измењен начин. Боје су живље и привлачније. Доживљава се снажно изражено осећање контакта са онима са којима се пуши. После дугогодишње употребе канабиса развија се психичка зависност, особа губи интересовање за све активности, безвољна је и апатична, неспособна да се концнтрише. Под деловањем канабиса наркоман има специфичан изглед. Очи су црвене а капци лао отечени. Уста су сува и лепљива тако да их наркоман непрестано облизује, а око њега се често осећа мирис траве. Расположење је, честп без разлога повишено (high). Говор је збркан и неразумљив. Ипак, ефекти канабиса нису увек исти. Они зависе како од тренутног расположења особе, тако и од спољних околности и окружења. Физичка зависност се не развија. Мускантни орашчић – Myristrica fragrans расте као плод на једном зимзеленом дрвету у источној Индији. Ова дрога изазива стања изизетно измењене перцепције када особа иам утисак да је порасла до гигантских размера, да главом додирује небо и да је у контакту са Богом. Ова стања доживљавају искључиво урођеници малајксог архипелага или јужноамерички Индијанци, док Европљани и Американци 18
доживљавају муку и нагон на повраћање, које смањује еуфорија. За ову дрогу карактеристична је непредвидивост ефеката и честа непријатна искуства. Није популарна међу наркоманима. Кора од банане – се пуши у виду цигарете или на лулу, тако што се најпре са унутрашње стране коре оструже слој који се затим суши постепено на пећи. Ефекти су изузетно благи чак и у поређењу са марихуаном, тако да међу наркоманима не постоји посебан интерес за њу. Чак су и мишљења научника по питању психоделичних својстава обе биљке подељена. Велики психеделици LSD25 – диетиламид лизергичне јиселине је најпознатија, најпроучаванија и најилегалнија употребљавана дрога од свих психеделичних. Производи се полусинтетички из уродице claviceps purpurea, која расте на ражи. То је једна од најснажнијих хемијских супстанци познатих човеку. Клиничка доза за експерименталне циљеве је 25 до 250 микрограма, док наркомани узимају и до 700 микрограма. Летална доза за човека није позната. LSD се производи у облику пудера или раствора, док се у продаји појављује у капсулама дозе до 100 микрограма, у облику таблета или солуције за инјекционо давање. LSD се илегално производи и продаје у виду картончића са различитим сличицама (супермен, смајли, ...), накапан на коцку шећера, као и рецимо измешан са лепком на коверти за писма. Пошто је без боје, укуса и мириса тешко га је открити. LSD је у наркоманском жаргону acid или киселина, а уживалац acida-acidhead. Када се узима преко уста ефекти започињу у просеку након 45 минута, а код осетљивих особа и након само 15 минута. Уколико се узима фиксањем ефекти настају после само неколико минута. Први утисци су обично непријатни, јер особа ишчекује да се нешто деси. Посебно је важно да особу под утицајем LSD-a никада не треба оставити саму. У почетку се јавља осећање страха са дрхтавицом и нагон ка повраћању, уз главобољу, вртоглавицу и лупање срца. Зенице су проширене па наркомани носе тамне наочаре не би ли ублажили фотофобију. Када дрога дође до мозга почиње стање измењене свести са богатим халуцинацијама.Опажање постаје необично интензивно и јасно – боје изгледају богатије, облици се изоштравају, звук, 19
мирис и укус су појачани. Опажања су често измешана па наркоман има утисак да види звук и чује боју и слику. Доживљај времена и простора је измење. Особа има доживљај изласка из сопственог тел, сједињавања са космосом и посматрања сопственог тела са дистанце. Промене емоција и расположења су интензивне и нагле. Због смањене способности да процењују реалност особа може да буде агресивна и опасна по себе и околину. Овакво психичко стање које настаје одмах нако уношења дроге назива се trip (путовање) и траје од 8 до 12 сати. При крају трипа ефекти дроге се самњују и наизменично се смењују стања психоделичне и нормалне свести. У последњој фази осећа се замор и напетост. Под утицајем LSD-a неки наркомани доживе стање паничне реакције слично психози (bad trip или freak out). Њега карактерише интензиван страх са нападима панике због непријатних дејстава LSD-a. За употребу ове дроге везан је и феномен повратних , ехо реакција (“flashback”). Он је присутан код сваке 2 или 3 особе која је бар једном узела LSD. То је појава да особа након неколико дана, недеља или месеци по узимању LSD поново доживи ефекте. У трајању од неколико секунди или минута наступа епизода са искривљеним опажањем простора, предмета, боја, могу се јавити и халуцинације праћене страхом уз присуство параноидних идеја и тада особа може починити самоубиство или акт насиља према другоме. Појаву flashback-a може да изазове умор, емоционални стрес, узимање друге дроге (алкохол, трава) али може настати и без неког видног разлога. Толеранција на LSD се веома брзо развија и потпуна је после 3 или 4 дана континуиране употребе. Међутим често се губи после отприлике 7 дана не узимања. LSD не доводи до стварања физичке зависности ни апстиненцијалног синдрома, док се психичка зависност ствара. Наркомани који узимају ову дрогу у просеку су стари између 18 и 30 година. За халуциногене дроге, а првенствено LSD везује се у термин могућег психохемијског рата, за који се тврди да би предтсваљао хуманији начин вођења рата. LSD би, уствари привремено онеспсобљавао непријатеља а не би био смртоносан. Материјална добра би остала неоштећена, људо онеспособљавани само 24 часа. Захваљујући психоактивним средствима војне снаге би се ослањале више на ментално онеспособљавање непријатеља него физичко. Јачину LSD-а 20
можемо илустровати податком да количина која може да стане у обичан џеп је довољна да произведе озбиљне менталне поремећаје код целог становништва једног мегалополиса, наравно под условом да се може равномерно дистрибуисати. Количина ове дроге која може стати у две путне торбе била довољна да онеспособи сваку особу у нпр. САД-у. LSD се може дистрибуисати путем водовода, пошто је прилично растворљив у води а прокувавањем се не може неутралисати. Исти ефекат као вода са LSD-em има и ваздух у коме је распршена ова супстанца. Људи би убрзо почели да доживљавају необичне менталне доживљаје, и не примећујући реалност око себе дозволили непријатељу да заузме град. По престанку деловања дроге већина би се повиновала захтевима непријатеља. Међутим мале су шансе да би сви становници примили исту дозу. Неки би примили претерану, а неки би вероватно били поштеђени. С’ обзиром да велика доза LSD-a комбинована са јачим стресом доводи до краткотрајни епизода лудила, а самим тим и до деградације личности, тешко можемо рећи да је ово хумани начин вођења рата. Мескалин је активни халуциногени алкалоид из малог пустињског кактуса, у Мексику познатог под именом пејотл ( Lophophora Williasii). Изданци пејотла се попречно секу и суше, тако да имају облик дугмади па их називају мескалинска дугмад. Мескалин данас користе индијанска племена у циљу постизања екстатичних искустава која треба да имају користан ефекат на даљи развој личности. Они не изгледају ни физички ни морално пропали што је вероватно последица дисциплинованог и правилног употребљавања мескалина, којег никада не узимају без “учитеља”. Код белаца ефекти могу да буду непријатни и застрашујући. Примена захтева помоћ особе која је већ имала искуства са овом дрогом. Мескалин се користи и у каспулама или у виду прашка раствореног у води. Већ поменута мескалинска дугмад се жваћу или пију кувани у виду чаја, а неки га због опорог укуса узимају у млеку или кафи. Први ефекат се јавља након 3 сата а трају у просеку 12 часова. Најпре се јавља нагон за повраћање, особа се обилно зноји а при томе се жали на хладноћу, анксиозна је и има упадљиво широке зенице. Касније се јављају богате визуелне халуцинације и чула су искривљена. У изузетно великим дозама мескалин може да изазове и смрт у случају парализе дисања.
21
Толеранција се развија, ако и психичка зависност. Физичка зависност се не развија. Псилоцибин је 1958. год. изолован из мексичке гљиве Psylocibe mexicana. Ефекте псилоцибина делимо у три фазе. Прва фаза започиње након 10-25 минута и анзва се фазом окретања према унутра. Јавља се вртоглавица, мучнина, ошамућеност и осећање страха, ослабљена кординација покрета и отежано мишљење. Пажња је отежана видном и слушном преосетљивошћу. Особи се све чини прегласно, прејаких боја и преоштрих ивица. Губи се и жеља за комуникацијом са спољним светом. Друга фаза (фаза фасцинације) – особа доживљава необичне визије и халуцинације, на шта различито емоционално реагује. У трећој фази – утрнулости – особа је крајње интерна и незаинтересована за збивања око себе. Емоционално је равнодушна и нема. Време и простор су без икаквог смисла за њу. Особа има утисак да је духом напустила тело које је сада предмет њеног посматрања. У медицини се псилоцибин користи у третирању нервоза јер подстиче афективно памћење, тј. сећања на неке догађаје из прошлости под утицајем ове дроге се могу приказати као садашњост. STP је синтетичка дрога. Не зна се како је добила име, али амерички хипици су тврдили да је скраћеница за “serenitytranqility-peace” (спокојство-тишина-мир) док постоји тврдња да је STP – Salvation through psychedelica (спасење кроз психоделике). Од физичких ефеката које ова дрога изазива издвајају се убрзан рад срца, сува кожа и слузокожа уста, широке зенице, замагљен вид, несаница и ментална дезоријентација. STP изазива таква субјективна искуства да их можемо сврстати у bad-trip. Ефекти су снажни али трају кратко. Може доћи и до компликација као што су епи-напади или чак и до смрти услед парализе дисања. DMT – dimethytryptamin је халуцигена дрога која се добија из биљке Piptadenia peregrina. Наркомани га пуше или једу. Под његовим утицајем доживљавају необична искуства – виде звук, осећају боје или чују покрет. Веома често се доживљавају и стања панике. Ефекти трају од 30 до 45 минута па га шаљиво називају и “специајлни ручак за бизнисмене”. Нема ширу примену међу наркоманима.
22
Делерианти Они делују преко плућа из којих се шире по целом телу. Ефекти наступају после неколико минута и трају неколико сати. Толеранција се развија релативно брзо, а ако се користе дуже време долази и до стварања зависности. Ове супстанце најчешће злоупотребаљавају особе у периоду ране адолесценције (12-15 год.), због могућности легалног набављања и приступачности цена. Токсичне врсте лепка су све врсте лепка које сдарже толуен. Толуен има наркотично дејство на централни нервни систем слично барбитуратима и алкохолу. У издахнутом ваздуху код корисника ових супстанци (снифери) осећа се карактеристичан сладуњав мирис. На лицу и оделу могу се видети мрље сасушеног лепка, а особавеома често подсећа на пијану особу. Понашање је упадљиво и често врло агресивно – јавља се неконтолисан смех, говор је нејасан, ход тетурав, а покрети испорени, несигурни и непрецизни. Особа може да осећа вртоглавицу, мучнину, еуфорију, живахне снове, халуцинације – видне и слушне , ако и осећај лебдења у простору. После дуже употребе долази до раздражљивости и оштећења памћења. Сматра се да до трајних и знчајних оштећења мозга долази после свакодневног узимања ових супстанци у периоду од неколико месеци. Снифери користе много начина за уживање ових супстанци, а најчешће користе папирне кесе, марамице па чак и инхалаторе. Испарљиви растварачи. Након снифовања токсичних пара испраљивих растварача код наркомана се јавља смушеност и вртоглавица изазвана недостатком кисеоника у мозгу. Јављају се и поремећаји перцепције и халуцинације, уз отежан говор и слабу координацју покрета. Док је у стању интоксинације, снифер има проширене зенице, а очне јабучице праве невољне трзаје тако да се јављају дупле слике. У ушима се чује зујање, руке дрхте а јавља се и главобоља. Од ових супстанци ствара се одређени степен психичке зависности. Физичка зависност се не јавља. ТЕРАПИЈА НАРКОМАНИЈЕ
Један од најтежих подухвата у медицини је лечење наркоманије. Главни проблем представља питање мотивације за лечење јер је наркоман болесник који се нерадо добровољно јавља на лечење. Најважније је кад он сам осети 23
да му је потребна помоћ и да је сам затражи, јер када му је лечење наметнуто, шансе за успех су мале. На почетку болести мотивација за лечење уопште не постоји, а јавља се се углавном са појавом првих компликација. Наркоман је најчешће неповерљив и не верује у медицину и лекаре. Пошто је навикао да експериментише са дрогама, често сам покушава да спроведе лечење смањујући дневну дозу или замењујући своју дрогу неком другом. Међутим, овакав вид самог лечења обично не успева што наркомана још више обесхрабрује и деморалише и он тада почиње да верује да се никада више неће излечити и још чвршће се везује за дрогу. Са појавом првих компликација на унутрашњим органима код наркомана се први пут јавља идеја да се обрати стручном лицу. Први контакт између наркомана и лекара је веома значајан. Наркоман је неповерљив и сумњичав на почетку лечења а није ни сигуран да ће издржати до краја. Он тада проверава добронамерност као и стручност лекара. При томе је у знатној мери неискрен и осетљив на радознала и непотребна питања типа где набавља дрогу, у чијем стану се фикса и сл. Тек када наркоман стекне поверење у лекара право лечење може да почне. Лечење се може обављати и у амбулантним и у болничким условима. Најефикасније је, ипак, болничко лечење јер обезбеђује апсолутну изолацију и сталну контролу психофизичког здравља наркомана. У оним наркоманијама где постоји и физичка и психичка зависност (опиоманија, барбитуроманија) лечење се састоји од медикаментозног лечења апстиненцијалног синдрома (озбиљни метаболички поремећаји и организму) и лечења која се односе на психолошке видове помоћи. Постоји више начина вршења медикаменталне терапије. Најнепожељнија међу наркоманима је метода наглог укидања дроге, јер она подразумева обавезно упадање у апстиненцијалну кризу, која за наркомане представља нешто најстрашније у животу. Наркомани овуметоду доживљавају као казну друштва јер су се огрешили о њихове норме. Веома мали број наркомана пристаје на ову методу јер је доживљава пре као насиље него као помоћ. Метод постепеног одузимања дроге доста је чешћи облик лечења наркоманије. Најчешће се користи у лечењу морфиноманије или барбитуроманије, а при лечењу се користи иста дрога од које је развијена зависност. Прва доза при лечењу треба да износи половину дозе коју је наркоман узео претходног дана, при чему треба имати у виду искреност, односно неискреност наркомана по питању 24
последње дозе. Брзина одузимања зависи од мотивације наркомана, али о до врсте наркоманије. Уколико се ослобађање од дроге одужи може се очекивати да наркоман неће издржати до краја. Уколико у последњој фази наркоман покуша да ублажи тегобе (несаница, напетост...) и најмањом количиномдроге, симптоми кризе ће се обновити, а потпуно враћање наркомана дроги је сасвим извесна. Суштина супстиционе терапије је да се наркоману што пре одузме дрога, а да му се у замену да неко синтетичко средство које ће спречити настанак апстиненцијалног синдрома. Овде у ствари треба говорити о метадону као најзначајнијем синтетичком средству. Метадон је лек избора у лечењу опиоманије који се примењује и у болничким и у амбулантним условима. Пошто има укрштену толеранцију и зависност у доносу на друге опијате у стању је да блокира знаке глади организма за дрогом на коју је завистан. Да би се спровео методонски програм морају бити испуњени неки услови као што су добровољни пристанак на лечење, затим пацијент мора бити завистан на хероин или морфин бар две године што се утврђује апстиненцијалним синдромом, позитивним налазом опијата у мокраћи као и ожиљцима дуж вена (на унутрашњој страни подлактице, спољној страни шака и на спољној страни глежњева). Метадон се сме давати пацијентима само у течном облику најчешће помешан са воћним соком. Максимална доза коју наркоман сме однети кући је 100 mg. Пацијент се држи на стабилизационој дози (од 40 до 60 mg) онолико дугоколико траје криза (од 4 до 8 дана). Након тога дневна доза се смањује да би се између 14 и 21 дана потпуно укинула. У овој варијанти метадон се не сме давати дуже јер онда долази до стварања метадонске зависности. У овом случају примена метадона представља само прву етапу у лечењу опиоманије. Други облик коришћења метадона је тзб. метадонски програм, који представља дуготрајно држање пацијента на метадону. Најчешће се примењује при лечењу хероиноманије јер су ту присутни озбиљни метаболички поремећаји. Метадон хероиноману омогућује да води релативно нормалан живот. Амбулантно лечење наркома је у стању да буде у додиру са хероином бгез жеље да поново попсегне за њим. Чак и уколико узме хероин, наркоман који регуларно прима метадон не може доживети потпуне или чак уопште ефекте хероина. Предност метадона је то што може да копира знаке кризе у трајању од 24 до 48 сати што значи да је довољно 25
узимати га само једном дневно. Значајна је и могућност оралне употребе, нарочито за наркомане који су везани за иглу. Најновуја метода лечења опиопманије везује се за име московског неуропсихијатра др Михаила Зобина. Метода се заснива на убризгавању ендорфина који је иначе физиолошка супстанца, тј. већ је поседујемо. Ендорфин се лучи у ћелијама мозга, тачније у хипофизији и лимбичној регији. Циљ убризгавања ендорфина је да блокира одређене рецепторе односно пријемнике дражи који су задужени да препознају опијате. У ситуацији блокаде мозак више није у стању да препозна опијат, а убризгана супстанца путује крвотоком до продужене мождине изазивајући поремећај срчаног рада и гишење. Особа своје такво тернутно тсње доживљава као да ћче сваког момента умрети. После оваквог третмана наркоман заиста нема физичку жељу за хероином (или било којимдругим опијатом). Ипак блокада пријемника дражи у мозгу није за сва времена. Следећих пет година стварају се нови рецептори али то време је довољно да се зависник одвикне од наркоманских навика. Ова метода је, поред тога што у потпуности ослобађа од физичке зависности, апсолутно нешкодљива за особу. Са завршетком апстинецијалног синдрома и смиривањем телесних тегоба на површину излазе психолошки проблеми личности. Најпре наступа стање које наркомани називају “велика празнина”, јер после одузимања дроге наркоман се осећа празно јер је са њом прекинут и цео дотадашњи начин живота и ритуали који су се односили на узимање дроге. Наркоман се у новонасталим ситуацијама слабо сналази. Терапеут посебну пажњу придаје околностима под којим се развијао наркоман у најранијем периоду као и у каснијем току индивидуализације све до почетка болести. Наркоамни често имају историју поремећеног развоја са неслагањем са родитељима, или потичу из разрушених домова. Пошто изузетно добро познаје ефекте различитих дрога, ако и проблем наркоманије уопште, наркоман тражи терапеута који познаје овај проблем бар толико добро као он сам. Терапеут мора да познаје не само одређено подручје зависности већ и средину, обичаје и навике наркоманске субкултуре. Наркоман тражи од терапеута подршку и осећање да је прихваћен као личност. Уколико терапеут не води равноправан разговор са наркоманом, он се повлачи и
26
постаје напријатељски расположен јер терапеута доживљава као ауторитет са којим је у сукобу. Терапија треба да представља буђење наде у бољу будућност. Често враћање на период узимања дроге наркомана може само да омета у даљем развоју и зато га не треба често помињати. Размишљања наркомана треба усмерити на актуелну ситуацију и будуће стање а често враћање темама из прошлости може само да уздрма лабаву психичку равнотежу наркомана. Нове обавезе које се намећу наркоманима не смеју да буду претешке и треба их постављати у складу са могућностима. Сваки успешно решен задатак враћа наркоману самопоуздање и веру у себе али и мотивацију за нове успехе. Родитељи често одмах захтевају да им се дете укључи у старо друштво, тј. међу здраве вршњаке, неприхватајући чињеницу да су његови вршњаци за време његовог занимања дрогом брже сазрели и усвојили нове норме понашања. Бивши наркоман се због тога међу њима осећа као странац. Браћање међу здраве људе треба се одвијати постепенон путем појединачних контаката. Наркоман, такође, мора усвојити реалне и истинске системе вредности и управљати се према њима (и у томе значајнију улогу има терапеут). Наркоманија се може лечити групном и индивидуалном психотерапијом. За разлиу од других психијатријских пацијената, наркоман групну терапију доживљава другачије док други психијатријски болесник тек на лечењу постаје члан групе, наркоман је то од раније. Савремени наркоман ретко дрогу ужива изолован од других. Они најчешће живе у неформалним групама јер су као појединци несигурни, па кроз групни идентитет доживљавају сигурност. Иако мотиви окупљања нису здрави, а и односи унутар групе су лабави, наркомаска група егзистира. Тако да наркоман у оквиру лечења групном терапијом не доживљава суштински ништа ново. Због тога се у првој фази примењује индивидуални третман јер он омогућује не само лечење поремећаја личности већ и ослобађање од социопатских облика понашања у оквиру наркоманске групе. Терапеут најпре нуди пацијенту интелектуалну и емоционалну подршку, а када стекне његово поверење иде на реедукацију у погледу ставова према свету и себи. Постоје различите индивидуалне психотераписјке технике.
27
Једна од техника је супортивна психотерапија. У почетној фази терапеут иде на подршку очуваних делова ега, посебно принципа реалности и неких механизама одбране. Кроз емоционална искуства са терапеутом личност наркомана брже сазрева а енергија, раније везана за конфилкт се ослобађа и може се користити за нова корисна искуства. Наркоман се од самога почетка мора убедити да је наркоманија излечива болест, али и да успех зависи искључиво од њега. Истовремено му треба рећи да лечење није ни лако ни кратко али да ће имати пуну подршку терапеута и никада неће бити препуштен самоме себи. Супортивна терапија мора бити прожета топлином и пријатељством терапеута према пацијенту, како би се он осећао сигурнијим, прихваћенијим и охрабренијим а мање усамљеним. Терапеут треба да умирује наркомана и да му даје емоционалну подршку, као и да му у току кризе каже да постоје и други са сличним проблемима. Најзначајнији фактор је вера у лекара и лек који он понуди. Познато је на пример да placebo таблета која је по спољном облику слична метадонској, може да ублажи симптоме апстиненцијалне кризе. Као супортивна техика користи се и убеђивање и наговарање наркомана да напусти нездраве емоционалне облике понашања и замени их здравим. Мере као што су претње, забране или пребацивања треба избегавати јер најчешће само повреде пацијента. Једна од техника је и емоционална катарза. Терапеут разговара са пацијентом о његовим проблемима и кроз тај разговор је могуће постићи да наркоман више не реагује емоционално на своје проблеме. Екстернализација интересовања је техника која се односи на поновно усмеравање интересовања према спољном свету у облику уметности, заната, музике, спорта и слично, јер наркоман у току лечења нема ни воље ни снаге да самостално предузме било шта корисно. Супортивну психотерапију треба схватити као припрему за озбиљне психотерапијске подухвате. Она је значајна јер се тако пружа подршка наркоману а то је једино што је он у стању да прихвати.
28
ЗАКЉУЧАК
Наркоманија је стање периодичног или хроничног тровања организма, проузрокованог понављаним узимањем синтетичких или природних дрога, које је штетно како за појединца тако и за друштво. Док су у стара времена дроге биле резервисане за мали број људи, и то одабраних, који су их користили при магијским обредима у савременом свету дроге се масовно користе, а савремени наркомани су углавном адолесценти (од 12 до 26 год.). Старосна граница првог узимања се померила у оба смера. Све већи број младих у раној адолесценцији (од 12 до 15 год.) који почињу да узимају дрогу али и оних старијих од 40 год. Употреба дрога расте широм света, почевши 60-тих или 70-тих година па све до данас. Данас наркоманија није индивидуалан случај, већ социопатолошки и медицинцки проблем. Резултати многих истраживања показују да је 29
интересовање за дроге у сталном порасту, а заједно са тим и проценат смртности међу наркоманима. Ипак, мора се рећи да је човеково неотуђиво право да по властитом нахођењу у оквиру свог слободног времена и свог права на приватност истражује различита стања свести, било да је то у циљу задовољства или поспешивања властите духовне еволуције, уколико се бар у минималној мери прилагођава друштвеним нормама као и поштује и неугрожава права и слободе других појединаца. Ова искуства човеку доносе кратке и пролазне тренутке среће, после којих се враћа на старо душевно стање. Насупрот томе постоје многи безболнији и трајнији извори среће којима се човек може окренути: уметности, читању добрих књига, музици, хуманитарном раду, науци, разним врстама медитација и друго. Свако, ко то жели у себи може пронаћи огромне резервоаре сопствене креативности, духовитости и среће.
ЛИТЕРАТУРА
•
• • •
Стеван П.Петровић “ДРОГА И ЉУДСКО ПОНАШАЊЕ”, Дечије новине, 1983. год Дамјан Савић “ДРОГЕ И МЛАДИ”, Нови Сад, 1987. год. Владимир Худолин “ИСТИНА О ДРОГАМА”, Загреб, 1982. год. Стеван Р. Петровић “ЛИЧНОСТ НАРКОМАНА”, Дечије новине, 1988. год.
30
