Michelle Moran - Heretička kraljica.pdf

MICHELLE MORAN

HERETIČKA KRALJICA Prevela s engleskoga Marija Perišić

Naslov izvornika Michelle Moran Heretic Queen Copyright © 2008, Michelle Moran

Za moju majku Carol Moran. Bez tebe ova knjiga ne bi bila moguća.

AUTORIČINA BILJEŠKA Tijekom osamnaeste dinastije postojalo je razdoblje kad je Nefertitina obitelj suvereno vladala Egiptom. Ona i njezin suprug Ekhnaton zabranili su egipatske bogove i na njihovo mjesto uzdigli mistično božanstvo Atona. Nakon što je Nefertiti umrla, a njezina politika proglašena heretičkom, nakon nje su ipak vladali njezina kći Ankhesenamun i pastorak Tutankhamon. Kad je Tutankhamon u dobi od oko devetnaest godina umro od infekcije, prijestolje je preuzeo Nefertitin otac Ay. Faraon Ay umro je već nakon nekoliko godina i posljednja spona s kraljevskom obitelji ostala je Nefertitina mlađa sestra Mutnođmet. Znajući da ona nikad ne bi uzela krunu za sebe, general Horemheb silom je oženio Mutnođmet kako bi legitimizirao vlastite pretenzije na egipatsko prijestolje. Mutnođmetina smrt pri porodu označila je kraj jedne ere i kad je Horemheb ostavio prijestolje svojem generalu Ramzesu I., bio je to početak devetnaeste dinastije. No Ramzes je na početku vladavine već bio star i, kad je umro, kruna je prešla u ruke njegova sina, faraona Setija. Sada je godina 1283. pr. Kr. Nefertitina je obitelj nestala i od njezine je linije ostala još jedino Mutnođmetina kći Nefertari, siroče na dvoru Setija I.

PROLOG Kad bih sjela na neko mirno mjesto, daleko od palače i dvorskog meteža, sigurna sam da bih se mogla sjetiti prizora iz svojeg djetinjstva i mnogo prije moje šeste godine. No u stvarnosti imam mutna sjećanja na niske stolove s nogama u obliku lavljih šapa na ulaštenim pločicama. Još uvijek mogu osjetiti miris cedra i bagrema iz otvorenih sanduka u koje je moja dadilja spremala moje omiljene igračke. I sigurna sam da bih, kad bih jedan cijeli dan sjedila u gajevima sikomore ometana samo vjetrom, uspjela povezati sliku sa zvukom sistruma kojima se svira u dvorištu gdje se palio tamjan. Ali to su sve maglovita sjećanja kroz koja je teško vidjeti, kao kad gledaš kroz gusto platno, a moja je prva prava uspomena Ramzes kako plače u tamnom Amonovu hramu. Te sam noći vjerojatno preklinjala da pođem s njim ili je moja dadilja bila previše zauzeta uz krevet princeze Pili pa nije primijetila da me nema. No mogu se sjetiti našeg prolaska kroz tihe hodnike Amonova hrama i Ramzesova lica koje je izgledalo poput slike na kojoj su prikazane žene kako mole božicu Izidu za uslugu. Bilo mi je šest godina i uvijek sam brbljala, ali sam znala dovoljno da te noći budem vrlo tiha. Zurila sam prema gore u naslikane prizore bogova koji su prolazili kroz svjetlo naše treperave baklje i kad smo došli do unutarnjeg svetišta, Ramzes mi je uputio prve riječi. »Ostani ovdje.« Poslušala sam njegovu zapovijed i s vrata sam ga gledala kako se približava visokom kipu Amona. Bog je bio osvijetljen krugom baklji i Ramzes je kleknuo pred stvoriteljem života. Srce mi je toliko glasno lupalo u ušima da nisam mogla čuti što šapuće no čula sam njegove posljednje riječi kad je zavapio: »Pomogni joj, Amone. Ima samo šest godina. Molim te, ne daj da je Anubis odvede. Ne još!«

10/393

Kod suprotnih vrata svetišta začuli su se pokreti i šapat koraka u sandalama upozorio je Ramzesa da nije sâm. Ustao je, obrisao suze s očiju, i zadržala sam dah kad je iz tmine izronio muškarac poput leoparda. Preko ramena mu je bila prebačena pjegava životinjska koža, a lice mu je bilo glatko poput balzamatorove maske što znači da je mogao imati četrdeset ili stotinu godina, a lijevo mu je oko bilo crveno poput lokve krvi. »Gdje je kralj?« pitao je visoki svećenik. Ramzes, kojem je bilo devet godina, hrabro je iskoračio u osvijetljeni krug i progovorio. »U palači, Vaša Svetosti. Moj se otac ne želi odvojiti od sestre.« »Gdje ti je onda majka?« »Ona… ona je također sa sestrom. Liječnici kažu da će mi sestra umrijeti!« »Znači, tvoj je otac poslao djecu da posreduju kod bogova?« Prvi mi je put postalo jasno zašto smo došli. »Ali obećao sam Amonu što god on želi«, rekao je Ramzes očajno. »Što god će biti moje u mojoj budućnosti.« »I tvoj se otac nije sjetio pozvati mene?« »Sjetio se! Tražio je da dođete u palaču.« Glas mu se slomio. »Ali mislite li da će je Amon izliječiti?« Visoki je svećenik hodao po pločicama. »Tko to može znati?« »Ali došao sam na koljenima i ponudio sam bilo što. Učinio sam kako su mi rekli.« »Ti možda jesi«, oštro mu je odgovorio visoki svećenik, »ali faraon nije posjetio hram.« Ramzes me primio za ruku i slijedili smo rub svećenikove halje prema dvorištu. Truba je razbila tišinu noći i kad su se

11/393

pojavili svećenici u dugačkim bijelim ogrtačima, pomislila sam na mumificiranog boga Ozirisa. Bilo je nemoguće razabrati crte njihovih lica u mraku, ali kad ih se okupilo dovoljno, visoki je svećenik povikao: »Prema palači Malkati!« Iza baklji koje su predvodile put, kliznuli smo u tminu. Naše su dvokolice jurile kroz hladnoću mjeseca mehira do rijeke Nil. A kad smo prešli rijeku i došli do stuba palače, čuvari su požurili našu svitu u predvorje. »Gdje je kraljevska obitelj?« pitao je visoki svećenik. »U princezinoj spavaćoj sobi, Vaša Svetosti.« Visoki je svećenik pošao prema stubama. »Je li živa?« Kad nijedan čuvar nije odgovorio, Ramzes je počeo trčati, a ja sam požurila za njim bojeći se ostati sama u tamnim hodnicima palače. »Pili!« vikao je. »Pili, ne! Čekaj!« Preskakao je dvije stube odjednom, a na ulazu u Piline odaje dva su se čuvara razdvojila kako bi prošao između njih. Ramzes je otvorio teška drvena vrata na vrhu stuba i ja sam stala. Virila sam u mračni prostor. Zrak je bio težak od tamjana, a kraljica je bila pognuta u tuzi. Faraon je stajao sâm u sjeni, daleko od jedine uljane svjetiljke koja je osvjetljavala sobu. »Pili«, šapnuo je Ramzes. »Pili!« zavapio je. Nije ga bilo briga što jednom princu ne pristaju suze. Pojurio je prema krevetu i zgrabio sestrinu ruku. Oči su joj bile zatvorene, a malena prsa više se nisu tresla od prehlade. Stajala sam u sjeni i egipatska je kraljica počela snažno plakati. »Ramzese, moraš im reći da počnu zvoniti zvonima.« Ramzes je pogledao prema ocu, kao da egipatski faraon može poništiti smrt. Faraon Seti je kimnuo. »Idi.«

12/393

»Ali pokušao sam!« povikao je Ramzes. »Molio sam Amona.« Seti je prešao preko sobe i stavio ruku oko Ramzesovih ramena. »Znam. A sad im moraš reći da počnu zvoniti. Anubis ju je uzeo.« Ali ja sam vidjela da Ramzes nema snage ostaviti Pili samu. Bojala se mraka, baš kao i ja, i uplašila bi se od tolikog jecanja. Ramzes je oklijevao, no očev je glas bio odlučan. »Idi.« Ramzes je pogledao prema meni i podrazumijevalo se da ću poći s njim. U dvorištu je stara svećenica sjedila pod uvijenim granama bagrema držeći malo brončano zvono u svojim naboranim rukama. »Jednog će dana Anubis doći po sve nas«, rekla je. Staričin je dah zamaglio hladnu noć. »Ali ne kad nam je šest godina!« povikao je Ramzes. »Ne kad sam Amona preklinjao za njezin život.« Stara se svećenica okrutno nasmijala. »Bogovi ne slušaju djecu! Koje si ti to velike stvari postigao pa da bi Amon trebao slušati što mu govoriš? U kojim si ratovima pobijedio? Koje si spomenike podigao?« Skrila sam se iza Ramzesova ogrtača i ni on ni ja nismo se pomakli. »Gdje je Amon mogao čuti tvoje ime«, nastavila je uporno, »da bi ga prepoznao među tisućama onih koji mole za pomoć?« »Nigdje«, čula sam Ramzesov šapat i stara je svećenica čvrsto kimala glavom. »Ako vam bogovi ne mogu prepoznati imena«, upozorila nas je, »nikad neće čuti vaše molitve.«

PRVO POGLAVLJE

Faraon Gornjeg Egipta - TEBA, 1283. pr. Kr. Budi mirna«, opomenuo me strogo Paser. Premda je Paser bio moj učitelj i nije mogao govoriti princezi što da radi, dao bi mi dodatne retke za prepisivanje ako ga ne bih poslušala. Prestala sam se vrpoljiti u haljini s perlama i poslušno stajala zajedno s ostalom djecom iz harema faraona Setija. Ali sve što sam vidjela bio je pozlaćeni pojas žene ispred mene. Jaki joj je znoj umrljao bijelu tkaninu i kapao ispod perike niz vrat. Odmah nakon što Ramzes prođe u kraljevskoj povorci, cijeli će dvor moći pobjeći od vrućine i poći za njim u svježu hladovinu hrama. Ali povorka se kretala nepodnošljivo sporo. Podigla sam pogled prema Paseru koji je tragao za prolazom prema prednjem dijelu gomile. »Hoće li Ramzes prestati učiti s nama sad kad je postao suvladar?« pitala sam ga. »Da«, odgovorio je Paser odsutno. Uhvatio me za ruku i probijao nam put kroz more tijela. »Napravite mjesta za princezu Nefertari! Mjesta!« Žene s djecom pomicale su se u stranu sve dok se nismo našli uz sami rub ceste. Niz cijelu Aveniju sfingi dimile su se i gorjele visoke vaze s tamjanom puneći zrak svetim mirisom kyphija koji će ovaj dan učiniti sretnijim od svih drugih. Metalni zvuk truba ispunjavao je aveniju i Paser me gurnuo prema naprijed. »Dolazi princ!« »Vidim princa svaki dan«, rekla sam namršteno. Ramzes je bio jedini sin faraona Setija i sad kad je navršio petnaest godina, njegovo je djetinjstvo završilo. Više neću učiti s njim u eddubi niti ćemo svako poslijepodne zajedno loviti. Nije me zanimalo vidjeti ga s krunom, ali kad sam ga ugledala, zastao mi je dah. Od širokog ovratnika od lapisa oko vrata do zlatnih narukvica

14/393

oko gležnjeva i ručnih zglobova, cijeli je bio prekriven nakitom. Crvena mu je kosa sjala poput bakra na suncu, a za strukom mu je visio teški mač. Tisuće su se Egipćana gurale prema naprijed kako bi ga vidjeli i dok je Ramzes prolazio u povorci, ja sam zakoračila naprijed i povukla ga za kosu. Paser je ljutito uzdahnuo, no faraon Seti se nasmijao i čitava se povorka zaustavila. »Mala Nefertari.« Faraon me potapšao po glavi. »Mala?« Izbacila sam prsa. »Nisam mala.« Bilo mi je dvanaest godina, a za mjesec dana navršavala sam trinaest. Faraon Seti nasmijao se mojoj svojeglavosti. »Onda mala samo rastom«, rekao je. »A gdje je ona tvoja odlučna dadilja?« »Menit? U palači je, priprema se za gozbu.« »Reci Menit da je večeras želim vidjeti u velikoj dvorani. Moramo je naučiti da se smije tako lijepo poput tebe.« Uštipnuo me za obraze i povorka je nastavila prema hladnom utočištu hrama. »Ostani blizu mene«, naredio mi je Paser. »Zašto? Prije vam nikad nije smetalo kuda idem.« Ušli smo u hram zajedno s ostatkom dvora, a teška vrućina dana napokon je ostala iza nas. U slabo osvijetljenim hodnicima, svećenik odjeven u dugačku bijelu halju boga Amona brzo nas je upućivao do unutarnjeg svetišta. Prislonila sam dlan na hladne kamene ploče s uklesanim i naslikanim crtežima bogova. Lica su im bila zamrznuta u izrazima veselja, kao da im je drago što smo došli. »Pazi na slike«, upozorio me Paser oštro. »Kamo idemo?« »U unutarnje svetište.«

15/393

Prolaz se širio u zasvođenu dvoranu i gomilom je prošao žamor iznenađenja. Granitni stupovi dizali su se do vrtoglavih visina, a krov prekriven plavim pločicama imao je srebrne umetke oponašajući svjetlucavo noćno nebo. Na oslikanom podiju čekala je skupina Amonovih svećenika. U svojim dugim bijelim suknjama i s glatkim brončanim nogama izgledali su poput čaplji i s tugom sam pomislila da Ramzes, nakon što ga proglase suvladarom Egipta, nikada više neće biti bezbrižni princ. Ali ondje je bilo i druge djece iz eddube pa sam pretraživala prepunu prostoriju u potrazi za svojim prijateljima. »Aša!« povikala sam i kad me Aša vidio s našim učiteljem, krenuo je prema nama. Njegova crna kosa bila je, kao i uvijek, čvrsto stegnuta u pletenicu; kad god smo lovili, letjela je iza njega poput biča. Premda bi često upravo njegova strijela srušila bika, nikad ne bi prvi pristupio lovini zbog čega ga je faraon prozvao Aša Oprezni. Ali ako je Aša bio oprezan, Ramzes je bio impulzivan. U lovu je uvijek jurio naprijed, čak i na najopasnijim stazama, i zato ga je otac zvao Ramzes Nepromišljeni. Naravno, to je bila njihova privatna šala i faraon Seti bio je jedina osoba koja ga je tako zvala. Nasmiješila sam se Aši, ali Paser ga je pogledao manje gostoljubivim pogledom. »Zašto ne stojiš s princem na podiju?« »Zato što ceremonija neće početi prije nego se oglase trube«, objasnio je Aša. Kad je Paser uzdahnuo, Aša se okrenuo prema meni. »Što ti je? Zar nisi uzbuđena?« »Zašto bih bila uzbuđena«, pitala sam, »kad će Ramzes odsad cijelo vrijeme provoditi u dvorani za prijeme, a ti ćeš za manje od godinu dana otići u vojsku.« Aša se neugodno promeškoljio u kožnom pektoralu. »Zapravo, želim li biti general«, objasnio je, »obuka bi mi trebala početi već ovaj mjesec.« Trube su se oglasile i Aša je rekao: »Vrijeme je!« a onda je njegova dugačka pletenica nestala u

16/393

gužvi. Na hram se spustila tišina i pogledala sam prema Paseru koji je izbjegavao moj pogled. »Što ona radi ovdje?« prosiktao je netko i bez okretanja sam znala da je žena govorila o meni. »Danas neće donijeti ništa osim nesreće.« Paser je pogledao prema meni i dok su svećenici počinjali pjevati himne Amonu, pretvarala sam se da nisam čula ženin šapat. Umjesto toga sam gledala kako visoki svećenik Rahotep izlazi iz tame. Preko ramena mu je bila prebačena leopardova koža i dok se polako penjao na podij, djeca pokraj mene odvratila su poglede. Lice mu je izgledalo smrznuto, poput maske koja se ne prestaje ceriti, a lijevo mu je oko bilo crveno poput kamena karneola. Teški oblaci tamjana ispunjavali su unutrašnje svetište no Rahotep se doimao imunim na dim. Rukama je podigao deshret krunu i bez treptaja je stavio iznad Ramzesova zlatnog čela. »Neka veliki bog Amon prihvati Ramzesa Drugog jer on je sada faraon Donjeg Egipta.« I dok je dvor eruptirao u divljem klicanju, osjetila sam kako mi je srce potonulo. Tjerala sam nadražujući miris parfema ispod ženskih pazuha, a djeca s bjelokosnim čegrtaljkama stvarala su buku koja je ispunjavala cijelu dvoranu. Seti, od sada samo faraon Gornjeg Egipta, široko se osmjehnuo. Zatim su se stotine dvorjana počele kretati i gnječiti me između svojih pojaseva. »Dođi. Idemo prema palači!« povikao je Paser. Pogledala sam iza sebe. »Što je s Ašom?« »Morat će te kasnije pronaći.« Dostojanstvenici iz svakog kraljevstva na svijetu došli su u palaču Malkatu proslaviti Ramzesovu krunidbu. Stajala sam na ulazu u veliku dvoranu gdje je dvor svake večeri večerao i divila

17/393

se sjaju tisuća uljanih svjetiljki koje su bacale svjetlost po ulaštenim pločicama. Dvorana je bila prepuna muškaraca i žena odjevenih u najbolje suknje i haljine s perlama. »Jesi li ikad vidjela toliko ljudi?« Iznenađeno sam se okrenula. »Aša!« uskliknula sam. »Gdje si bio?« »Otac je htio da pođem u konjušnice kako bih se pripremio…« »Za odlazak u vojsku?« Prekrižila sam ruke i kad je Aša vidio da sam doista uzrujana, neodoljivo se nasmiješio. »Ali sad sam ovdje s tobom.« Primio me za ruku i poveo me u dvoranu. »Jesi li vidjela izaslanike koji su doputovali? Kladim se da bi mogla pričati s bilo kojim od njih.« »Ne govorim šasu«, rekla sam kako bih mu se usprotivila. »Ali znaš svaki drugi jezik! Da nisi djevojka, mogla bi biti vezir.« Pogledom je prešao po dvorani i pokazao. »Gledaj!« Pratila sam njegov pogled do faraona Setija i kraljice Tuye na kraljevskom postolju. Kraljica nije nikad nikud odlazila bez svojeg iwiwa Ađe i crno-bijeli pas je položio zašiljenu glavu na njezino krilo. Premda je kraljičin iwiw uzgojen za lov na zečeve u močvarama, najdalje kuda je ikad hodao bilo je od njegova pernatog jastuka do posude s vodom. I sad kad je Ramzes postao faraon Donjeg Egipta, pokraj njegove je majke postavljeno treće prijestolje. »Znači, Ramzes će sjediti s roditeljima«, rekla sam potišteno. Uvijek bi jeo sa mnom ispod podija, za dugačkim stolom za kojim su sjedili najvažniji članovi dvora. A sad kad je njegov stolac uklonjen, vidjela sam da je moj smješten pokraj Woserit, visoke svećenice božice Hator. Aša je to također primijetio i zavrtio glavom.

18/393

»Šteta što ne možeš sjediti sa mnom. O čemu ćeš uopće razgovarati s Woserit?« »Pretpostavljam o ničemu.« »Barem su te smjestili nasuprot Henuttawy. Misliš li da bi sad mogla pričati s tobom?« Cijela je Teba bila opčinjena njome, ne zato što je bila jedna od dvije mlađe sestre faraona Setija, nego zato što u Egiptu nije bilo tako očaravajuće lijepe žene. Usne su joj bile pomno obojene kako bi odgovarale crvenoj haljini božice Izide i samo je visokoj svećenici bilo dopušteno nositi tu živopisnu boju. Kao dijete od sedam godina bila sam opčinjena načinom na koji joj se ogrtač zavijao oko sandala, poput vode koja se blago pomiče po brodskom pramcu. Tada sam mislila da je ona najljepša žena koju ću ikada vidjeti i večeras sam shvatila da sam i dalje imala pravo. Ipak, premda smo jele zajedno za istim stolom otkad sam znala za sebe, nisam se sjećala niti jedne prilike kad mi se obratila. Uzdahnula sam. »Sumnjam.« »Pa, ništa ne brini, Nefer.« Aša me je potapšao po ramenu onako kako bi to učinio stariji brat. »Siguran sam da ćeš naći prijatelje.« Prešao je preko dvorane i gledala sam ga kako se pozdravlja s ocem za generalskim stolom. Uskoro će i on biti jedan od tih muškaraca, pomislila sam, nosit će ispletenu kosu u maloj petlji na stražnjoj strani vrata i nikad se neće odvajati od svojeg mača. Kad je Aša rekao nešto što je nasmijalo njegova oca, pomislila sam na svoju majku, kraljicu Mutnođmet. Da je preživjela, ovo bi bio njezin dvor, ispunjen njezinim prijateljima, vezirima i prinčevima. Žene se nikad ne bi usudile šaptati o meni i umjesto da budem suvišna princeza, bila bih prava princeza. Sjela sam na svoje mjesto pokraj Woserit i princ iz Hatija mi se nasmiješio. Niz leđa su mu padale tri dugačke pletenice

19/393

kakve su nosili jedino Hetiti, a budući da je bio počasni gost, njegov je stolac postavljen desno od Henuttawy. Međutim, nitko se nije sjetio hetitskog običaja da se kruh najprije ponudi najvažnijem gostu. Uzela sam netaknutu zdjelu i dodala je princu. Upravo mi je htio zahvaliti kad je Henuttawy stavila svoj tanašni dlan na njegovu ruku i objavila stolu: »Egipatski je dvor počašćen što može ugostiti princa iz Hatija kao gosta na krunidbu mojeg nećaka.« Veziri i svi ostali za stolom podigli su pehare i kad je princ polako odgovorio na hetitskom, Henuttawy se nasmijala. Ali ono što je princ rekao uopće nije bilo smiješno. Pogledom je prešao stolom tražeći pomoć i kad mu nitko nije priskočio, pogledao je u mene. »Rekao je da se, premda je ovo sretan dan«, prevodila sam, »nada da će faraon Seti živjeti još mnogo godina i da prijestolje Donjeg Egipta neće prerano ostaviti Ramzesu.« Henuttawy je problijedjela i odmah sam shvatila da nisam trebala ništa reći. »Pametna djevojka«, rekao je princ na lošem egipatskom. Ali Henuttawy je suzila oči. »Pametna? Čak i papiga može naučiti oponašati.« »Nemojte tako, svećenice. Nefertari je prilično pametna«, usprotivio se vezir Anemro. »Nitko drugi nije se sjetio dodati princu kruh kad je sjeo za stol.« »Naravno da se ona sjetila«, rekla je Henuttawy zajedljivo. »Vjerojatno je to naučila od svoje tete. Koliko se sjećam, Heretička je kraljica toliko voljela Hetite da ih je pozvala u Amarnu gdje su nam donijeli kugu. Čudim se da joj naš brat uopće dopušta da sjedi s nama.«

20/393

Woserit se namrštila. »To je bilo jako davno. Nefertari nije kriva za to tko joj je bila teta.« Okrenula se prema meni. »Nije važno«, rekla je ljubazno. »Naravno da je važno«, naslađivala se Henuttawy. »Zašto bi inače Ramzes razmišljao o tome da oženi Izet, a ne našu princezu?« Spustila sam svoj pehar i Henuttawy je nastavila govoriti. »Naravno, ne znam što će Nefertari raditi ako ne postane Ramzesova žena. Možda bi je ti mogla primiti, Woserit.« Henuttawy je pogledala svoju mlađu sestru, visoku svećenicu kravlje božice Hator. »Čula sam da tvom hramu trebaju dobre junice.« Nekoliko se dvorjana za našim stolom zahihotalo i Henuttawy me pogledala kao što zmija gleda svoju večeru. Woserit je pročistila grlo. »Ne znam zašto te naš brat uopće podnosi.« Henuttawy je ispružila ruku prema hetitskom princu i premda je princ djelovao zbunjeno, oboje su ustali i pridružili se plesu. Kad je počela glazba, Woserit se nagnula prema meni. »Odsad moraš biti oprezna u blizini moje sestre. Henuttawy ima mnogo moćnih prijatelja u palači i, ako to želi, može te uništiti u Tebi.« »Zato što sam prevodila princu?« »Zato što Henuttawy želi da Izet postane glavna supruga, a pričalo se da bi te Ramzes mogao pitati da ti popuniš to mjesto. S obzirom na tvoju prošlost, rekla bih da je to malo vjerojatno, no moja bi sestra bila i više nego sretna da nestaneš. Želiš li opstati u ovoj palači, Nefertari, predlažem ti da razmisliš gdje će biti tvoje mjesto u njoj. Večeras je završilo Ramzesovo djetinjstvo, a tvoj će prijatelj Aša brzo poći u vojsku. Što ćeš ti učiniti? Rođena si kao princeza i majka ti je bila kraljica. Ali kad je tvoja majka umrla, nestalo je i tvoje mjesto na ovom dvoru.

21/393

Nemaš nikoga da te vodi i zato ti je dopušteno da divlje juriš naokolo, loviš s dječacima i vučeš Ramzesa za kosu.« Pocrvenjela sam. Mislila sam da je Woserit na mojoj strani. »Oh, faraon Seti misli da je to slatko«, priznala je. »I ti si. Ali za dvije godine takvo ponašanje neće više biti šarmantno. I što ćeš učiniti kad ti bude dvadeset godina? Ili čak trideset? Kad se potroši zlato koje si naslijedila, tko će te uzdržavati? Zar ti Paser nikad nije govorio o tome?« Zubima sam smirivala usnu. »Nije.« Woserit je podigla obrve. »Nitko od tvojih učitelja?« Odmahnula sam glavom. »Onda imaš još mnogo toga za naučiti, bez obzira koliko tečno govorila hetitski.« Dok sam se te večeri svlačila za odlazak u krevet, moja je dadilja primijetila da sam neuobičajeno tiha. »Što je? Danas ne vježbamo jezike, gospo?« Ulila je toplu vodu iz vrča u lavor i zatim pripremila krpu kako bih si oprala lice. »Koja je svrha vježbanja?« pitala sam. »Kad ću ih koristiti? Veziri uče jezike, a ne suvišne princeze. A budući da djevojčica ne može biti vezir…« Menit je povukla stolac po pločicama i sjela pokraj mene. Proučavala mi je lice u ulaštenoj bronci i nije bilo dadilje koja bi mi mogla biti veća suprotnost. Kosti su joj bile velike dok su moje bile sitne, a Ramzes je volio reći da bi joj vrat ispod brade, svaki put kad bi se naljutila, otekao poput vrećice debelog pelikana. Težina joj je bila koncentrirana u bokovima i grudima dok ja uopće nisam imala ni jedno ni drugo. Bila je moja dadilja otkad mi je majka umrla pri porodu i voljela sam je kao da mi je prava mawat. Pogled joj se smekšao kad je pogodila uzrok moje

22/393

muke. »Ah.« Duboko je udahnula. »To je zato što će Ramzes oženiti Izet.« Pogledala sam je u zrcalu. »Znači, istina je?« Slegnula je ramenima. »Priča se po palači.« Dok je premještala svoju pozamašnu pozadinu na stolcu, grivne od fajanse zveckale su joj oko gležnjeva. »Naravno, nadala sam se da će oženiti vas.« »Mene?« Sjetila sam se Woseritinih riječi i zurila sam u nju. »Ali zašto?« Uzela je moju krpu i ocijedila je u lavoru. »Zato što ste kći kraljice, bez obzira na vašu vezu s Heretikom i njegovom ženom.« Govorila je o Nefertiti i njezinu mužu Ekhnatonu koji su odbacili egipatske bogove i naljutili Amona. Njihova se imena nisu nikad izgovarala u Tebi. Nazivani su jednostavno Hereticima i prije nego što sam mogla razumjeti što to znači, znala sam da je nešto loše. Sad sam pokušala zamisliti Ramzesa kako me gleda svojim velikim plavim očima i pita me da mu budem žena i toplo rumenilo prošlo mi je cijelim tijelom. Menit je nastavila: »Vaša bi majka očekivala da se udate za kralja.« »A ako se ne udam?« Naposljetku, što ako me Ramzes ne želi za svoju ženu? »Onda ćete postati svećenica. Ali svaki dan idete u Amonov hram i vidjeli ste kako svećenice žive«, rekla je upozoravajuće pokazujući mi da ustanem. »Ne bi više bilo lijepih konja ni dvokolica.« Podigla sam ruke i Menit mi je skinula haljinu od perla. »Čak ni ako bih bila visoka svećenica?« Menit se nasmijala. »Zar već planirate Henuttawynu smrt?« Pocrvenjela sam. »Naravno da ne.«

23/393

»Pa, sad vam je dvanaest godina. Još malo pa trinaest. Vrijeme je da odlučite koje je vaše mjesto u palači.« »Zašto mi to večeras svi govore?« »Zato što kraljeva krunidba sve mijenja.« Odjenula sam svježu halju i kad sam se popela u krevet, Menit je pogledala u mene. »Imate oči kao Tefer«, rekla je nježno. »Kao da sjaje pod svjetlošću svijeća.« Moja pjegava miw sklupčala se bliže meni i kad nas je vidjela zajedno, Menit se nasmijala. »Dvije zelenooke ljepotice«, rekla je. »Ali ne lijepe kao Izet.« Menit je zasjela na rub mojeg kreveta. »Vi ste jednako lijepi kao i bilo koja djevojka u ovoj palači.« Zakolutala sam očima i odvratila lice. »Ne moraš se pretvarati. Znam da nisam ni sjena Izet…« »Izet je tri godine starija od vas. Kad navršite petnaest, bit ćete žena i tijelo će vam sazrijeti.« »Aša kaže da neću nikad narasti; da ću i s dvadeset godina još uvijek biti mala poput Setijevih patuljaka.« Menit je uvukla bradu tako da joj se pelikanova vrećica ljutito klatila. »A što Aša misli da zna o patuljcima? Jednog ćete dana biti visoki i prekrasni poput Izide! A ako ne jednako visoki«, dodala je oprezno, »onda barem jednako lijepi. Koja djevojka u palači ima takve oči? Lijepe su poput očiju vaše majke. I imate tetin osmijeh.« »Uopće nisam kao moja teta«, rekla sam ljutito. Međutim, Menit je odrasla na Nefertitinom i Ekhnatonovom dvoru pa ona sigurno zna je li to istina. Otac joj je bio

24/393

važan vezir, a Menit je bila dadilja Nefertitinoj djeci. U strašnoj kugi koja je poharala Amarnu, Menit je izgubila svoju obitelj i dvije Nefertitine kćeri za koje se brinula. Ali sa mnom nikad nije pričala o tome i znala sam da želi zaboraviti to vrijeme otprije dvadeset godina. Također sam bila sigurna da nas je Paser učio kako je visoki svećenik Rahotep, s krvavo crvenim okom, nekoć također služio mojoj teti, no previše sam se bojala pitati Menit o tome. Takva je bila moja prošlost. Sužene oči, šaputanja i nesigurnost. Odmahnula sam glavom i ponovila »Uopće nisam kao moja teta.« Menit je podigla obrve. »Možda je bila heretik«, prošaptala je, »ali je bila i najveća ljepotica koja je ikad živjela u Egiptu.« »Ljepša od Henuttawy?« izazivala sam. »Henuttawy bi bila jeftina bronca naspram zlata vaše tete.« Pokušala sam zamisliti lice ljepše od Henuttawyna, ali nisam mogla. Potajice sam željela da je u Tebi preostala neka Nefertitina slika. »Misliš li da će Ramzes izabrati Izet zato što sam ja u rodu s Heretičkom kraljicom?« Menit mi je povukla prekrivač do prsa izazvavši Teferovo negodovanje. »Mislim da će Ramzes izabrati Izet zato što je vama dvanaest, a njemu petnaest godina. Ali uskoro ćete vi, gospo, postati žena i biti spremni za bilo koju budućnost koju izaberete.«

DRUGO POGLAVLJE

Nakon krunidbe Proteklih sedam godina svakog sam jutra hodala od svoje odaje u kraljevskom dvorištu do malog Amonova hrama pokraj palače. I ondje bih se, ispod vapnenačkih stupova, smijala s ostalim đacima eddube dok bi se učitelj Oba vukao stazom koristeći štap za hodanje kao mač i tjerao svakoga tko bi mu stao na put. U hramu bi nam svećenici namirisali odjeću svetim kyphijem i kad bi otišli mirišući na Amonov dnevni blagoslov, Ramzes i Aša uvijek bi se utrkivali sa mnom do obijeljene školske zgrade iza hrama. Ali jučerašnja je krunidba sve promijenila. Sad Ramzesa više neće biti, a Aši će biti previše neugodno trčati. Reći će mi da je prestar za takve stvari. A uskoro će me i on napustiti. Kad se pojavila Menit, smrknuto sam pošla za njom u sobu za oblačenje i podigla ruke dok mi je pričvršćivala laneni pojas oko suknje. »Mirta ili piskavica danas, gospo?« Slegnula sam ramenima. »Nije me briga.« Namrštila se i dohvatila kremu od mirte. Okretom je otvorila posudu od alabastera i gustom mi kremom namazala obraze. »Prestanite raditi to lice«, ukorila me. »Koje lice?« »Ono poput Besa.« Prigušila sam smijeh. Bes je bio patuljasti bog porođaja; njegova je odvratna grimasa plašila Anubisa kako ne bi odvukao novorođenu djecu u zagrobni život. »Ne znam zbog čega ste tako zlovoljni«, rekla je Menit. »Nećete biti sami. Edduba je puna đaka.«

26/393

»A oni su dobri prema meni samo zbog Ramzesa. Aša i Ramzes su moji pravi prijatelji. Nijedna od djevojaka ne želi ići u lov ili plivati.« »Onda imate sreće što je Aša još u eddubi.« »Zasad.« Bezvoljno sam uzela školsku torbu i kad me Menit ispratila iz mojih odaja, povikala je: »Budete li se mrštili kao Bes, samo ćete ga ranije otjerati!« Ali nisam bila raspoložena za njezine šale. Krenula sam najdužim putem prema eddubi, kroz istočni prolaz do zasjenjenih dvorišta u stražnjem dijelu palače, zatim uz polumjesec hramova i baraka koji su odvajali Malkatu od brežuljaka. Često sam čula kako palaču uspoređuju s biserom, savršeno zaštićenim u njegovoj školjci. S jedne strane palače su hridi, a na drugoj je jezero koje su iskopali moji akhu kako bi brodovima omogućili putovanje od Nila do samih stuba dvorane za prijeme. Amenhotep III. izgradio ga je za svoju ženu, kraljicu Tiyu. Kad su njegovi arhitekti rekli da je takvo nešto nemoguće izvesti, sâm ga je dizajnirao i pokazao im da su pogriješili. Polako sam hodala oko arene, pokraj baraka s prašnjavim vježbalištima, a onda iza nastambi sluga sklupčanih u vadiju iza. Kad sam došla do obale jezera, približila sam se vodi i gledala vlastiti odraz. Uopće ne izgledam kao Bes, pomislila sam. Kao prvo, on ima mnogo veći nos od mene. Napravila sam grimasu koju svi umjetnici klešu na Besovim skulpturama i netko se iza mene nasmijao. »Diviš se svojim zubima?« pitao je Aša. »Kakvo je to lice?« Pogledala sam u njega. »Menit kaže da imam lice poput Besova.« Aša je zakoračio unatrag i pažljivo me odmjerio. »Da, vidim sličnost. Oboje imate velike obraze i ti jesi prilično niska.«

27/393

»Prestani!« »Nisam ja slagao facu!« Nastavili smo šetnju prema hramu i pitao me: »Je li ti Menit sinoć rekla vijesti? Ramzes će vjerojatno oženiti Izet.« Odvratila sam pogled i nisam odgovorila. U vrućini mjeseca tota, sunce je bacalo zrake po jezeru poput zlatne ribareve mreže. »Ako će se Ramzes oženiti«, konačno sam progovorila, »zašto nam to sâm nije rekao?« »Možda nije siguran. Naposljetku, ipak je faraon Seti taj koji će donijeti konačnu odluku.« »Ali ona uopće nije prava osoba za Ramzesa! Ona ne lovi, ne pliva, niti igra senet. Ne zna čak ni čitati hetitski!« Učitelj Oba gledao je prema nama dok smo se približavali dvorištu i Aša mi je tiho šapnuo: »Pripremi se na to.« »Kako lijepo od vas dvoje što ste nam se pridružili!« uzviknuo je Oba. Dvije stotine lica okrenulo se u našem smjeru i učitelj Oba zamahnuo je štapom prema Aši. »Stani u red!« Udario je Ašu po stražnjoj strani noge i požurili smo se pridružiti drugim učenicima. »Mislite li da se Ra pojavljuje u svojoj sunčevoj barci onda kad mu se prohtije? Naravno da ne! Dolazi na vrijeme. Svako jutro dolazi na vrijeme!« Aša je pogledao preko ramena prema meni, a onda smo slijedili učitelja Obu do svetišta. Na podu su za nas prostrti podmetači od tkanine, i dok smo zauzimali svoja mjesta i čekali svećenike, šapnula sam Aši: »Kladim se da Ramzes u ovom trenutku sjedi u dvorani za prijeme i žali što nije ovdje s nama.« »Ne znam baš. Bar je siguran od učitelja Obe.« Nasmijala sam se i sedam je svećenika ušlo u dvoranu mašući tamjanom iz brončanih držača i pjevajući jutarnju himnu Amonu.

28/393

Slava tebi, Amon-Ra, Gospodaru zemaljskih prijestolja, najstarijoj egzistenciji, starosti neba, podršci svih stvari. Glavaru svih bogova, gospodaru istine; stvoritelju svih stvari iznad i ispod. Slava tebi. Dok je tamjan ispunjavao prostoriju, jedan je učenik zakašljao. Učitelj Oba okrenuo se i srdito ga pogledao. Gurnula sam Ašu laktom, iskrivila usne u zločestu, ljutitu crtu i oponašala Obino režanje. Jedan se učenik glasno nasmijao. Učitelj Oba se okrenuo. »Aša i princeza Nefertari!« viknuo je. Aša je pogledao u mene, a ja sam se zahihotala. Ali kad smo izašli iz hrama, nisam ga se usudila pitati da se utrkuje sa mnom do eddube. »Ne znam zašto nas svećenici ne izbace van«, rekao je. Nasmijala sam se. »Zato što smo kraljevskog roda.« »Ti si kraljevskog roda«, uzvratio je Aša. »Ja sam sin vojnika.« »Misliš, sin generala.« »Ipak, ja nisam poput tebe. Nemam odaju u palači ili osobnog slugu. Moram biti oprezan.« »Ali bila sam smiješna«, izazivala sam ga. »Malo«, priznao je dok smo se približavali kraljevskoj eddubi. Školska je zgrada čučala na obronku brežuljka poput debele guske i Ašini su koraci usporili dok smo se približavali otvorenim vratima. »Onda, što misliš što će biti danas?« pitao me. »Vjerojatno klinasto pismo.« Teško je uzdahnuo. »Ne mogu si priuštiti još jedno loše izvješće ocu.«

29/393

»Sjedni na trščanu prostirku pokraj moje i pisat ću dovoljno veliko da možeš vidjeti«, obećala sam. U hodnicima obijeljene eddube učenici su se dovikivali kroz prozore, smijući se i razmjenjujući priče sve dok nije odjeknula truba koja označava početak nastave. Paser je stajao na čelu naše dvorane i promatrao kaos, ali kad je ušla Izet, prostoriju je preplavila tišina. Prolazila je između učenika, a oni su se razdvajali pred njom kao da ih je gurala neka divovska ruka. Sjela je preko puta mene prekriživši svoje duge noge na prostirki od trske kao što je to uvijek činila no ovog puta, kad je zamahnula svojom tamnom kosom, njezini su me prsti očarali. Bili su dugi i zašiljeni na vrhovima. Na dvoru je jedino Henuttawy bila vještija u sviranju harfe. Je li zato faraon Seti mislio da će biti dobra žena? »Sada možemo prestati buljiti«, objavio je Paser. »Izvadimo tintu. Danas ćemo prevoditi dva pisma hetitskog cara faraonu Setiju. Kao što znate, hetitski se piše klinastim pismom što znači da svaku riječ treba transkribirati iz klinopisa u hijeroglife.« Iz torbe sam izvadila nekoliko pisaljki od trske i tintu. Kad je do mene stigla košara s praznim papirusom, uzela sam najglatkiji komad iz gomile. Izvan eddube ponovno se oglasila truba i buka iz drugih učionica je utihnula. Paser je podijelio kopije Muvatalijeva prvog pisma i sobu je ispunio zvuk pisaljki koje grebu po papirusu u ranojutarnjoj vrućini. Zrak je bio težak i znoj mi se skupljao u kapljicama iza koljena gdje su mi se noge križale. Dva nosača lepeza iz palače svojim su dugačkim štapovima hladili sobu i kovitlanjem zraka do mene je, s drugog kraja prostorije, došao miris Izetina parfema. Učenicima je rekla da ga nosi kako bi prekrila nepodnošljivi miris tinte za pisanje koja se spravljala od pepela i masti prokuhane s magareće kože. Ali ja sam znala da to nije istina. Pisari iz palače miješali

30/393

su našu tintu s uljem od mošusa kako bi prekrili užasni smrad. Njezina prava želja bilo je privlačenje pozornosti. Nabrala sam nos i odlučila da me to neće omesti. Iz pisma su uklonjene važne informacije, a ostatak je bilo lako prevesti. Ispisala sam nekoliko redova velikih hijeroglifa na svojem papirusu i kad sam završila s pismom, Paser se nakašljao. »Pisari bi trebali biti gotovi s prijevodom drugog pisma cara Muvatalija. Kad se vratim, nastavit ćemo dalje«, strogo je upozorio. Učenici su čekali dok zvuk njegovih sandala nije nestao, a onda su se okrenuli prema meni. »Razumiješ li ovo, Nefer?« Aša je pokazivao na šesti redak. »A ovo ovdje?« Baki, sin vezira Anemra, nije razumio treći redak. Ispružio je svoj svitak i razred je čekao. »Egipatskom faraonu koji je bogat zemljom i velik u snazi. Isto je kao i sva njegova pisma.« Slegnula sam ramenima. »Počinje laskanjem, a završava prijetnjom.« »A što je s ovim?« pitao je netko drugi. Učenici su se skupili oko mene i brzo sam im prevodila riječi. Kad sam pogledala u Izet, vidjela sam da joj prvi redak nije bio dovršen. »Trebaš li pomoć?« »Zašto bih trebala pomoć?« Odgurnula je svoj svitak. »Zar nisi čula?« »Postat ćeš žena faraona Ramzesa«, rekla sam bez oklijevanja. Izet je ustala. »Zato što nisam rođena kao princeza poput tebe, mislila si da ću provesti život predući lan u haremu?« Nije govorila o haremu Mi-Wer u Fayyumu gdje su živjele faraonove najmanje važne žene. Govorila je o haremu iza eddube gdje je Seti udomio žene prethodnih kraljeva i one koje je sâm izabrao. Izetina baka bila je jedna od žena faraona Horemheba; čula sam da ju je jednog dana vidio kako šeće uz obalu

31/393

rijeke skupljajući školjke za sprovod svojeg muža. Već je bila trudna sa svojim jedinim djetetom, ali kao što ga to nije spriječilo ni da uzme moju majku, Horemheb ju je želio za svoju nevjestu. Znači, Izet nije bila u rodu s faraonom nego s dugim nizom žena koje su živjele, pecale i radile na rijeci Nil. »Ja sam siroče iz harema«, nastavila je Izet, »ali mislim da će se svi ovdje složiti da je mnogo gore biti nećakinja heretika, bez obzira što se tvoja debela dadilja voli pretvarati. I nikome u ovoj eddubi nisi draga«, otkrila je. »Ljubazni su prema tebi zbog Ramzesa, a sad kad je on otišao, i dalje su ljubazni jer im možeš pomoći.« »To je laž!« Aša je bijesno ustao. »Nitko u ovoj eddubi ne misli tako.« Pogledala sam naokolo, ali nitko mi od drugih učenika nije stao u obranu i sramna mi je vrućina jurnula u obraze. Izet se naslađivala. »Možeš misliti da ti je Ramzes dobar prijatelj, zajedno lovite i plivate u jezeru, ali on će oženiti mene. I već sam se savjetovala sa svećenicima«, rekla je sigurno. »Dali su mi amajliju za svaki mogući slučaj.« »Misliš da će ti Nefertari pokušati baciti urok?« uzviknuo je Aša. Drugi su se učenici u eddubi nasmijali, a Izet se ponosno uspravila na noge. »Može pokušati! Svi možete pokušati«, dodala je pakosno, »ali to neće ništa značiti. Sad tratim svoje vrijeme u ovoj eddubi.« »To je istina.« Sjena je zamračila ulazna vrata, a onda se pojavila Henuttawy u crvenoj Izidinoj haljini. Osvrnula se po prostoriji i pogledala nas s manje zanimanja nego što bi lav gledao miša. »Gdje vam je učitelj?« pitala je. Izet je brzo stala kraj visoke svećenice i primijetila sam da je počela bojiti oči na isti način na koji je to Henuttawy činila, dugim potezima kajalom koji su se protezali do sljepoočnica. »Otišao je vidjeti pisare«, rekla je gorljivo.

32/393

Henuttawy je oklijevala. Došetala je do moje trščane prostirke i pogledala prema dolje. »Princezo Nefertari. Još vježbaš hijeroglife?« »Ne. Vježbam klinopis.« Aša se nasmijao i Henuttawyn je pogled prešao na njega. Bio je viši od ostalih dječaka i u njegovom je pogledu bilo inteligencije koja je obeshrabrila Henuttawy. Ponovno se okrenula prema meni. »Ne znam zašto tratiš vrijeme, posebice kad ti je suđeno biti svećenica u zatvorenom otrcanom hramu kao što je Hatorin.« »Krasno vas je vidjeti, gospo, kao i uvijek.« Učitelj se vratio s hrpom svitaka. Stavio ih je na niski stol i Henuttawy se okrenula prema njemu. »Baš sam govorila princezi Nefertari koliko je važno vježbati klinasto pismo. Nažalost, Izet više nema vremena za to.« »Prava šteta«, odgovorio je Paser gledajući Izetin odbačeni papirus s jednim retkom lošeg prijevoda. »Vjerujem da bi danas napredovala do tri retka klinopisa.« Učenici su se zahihotali i Henuttawy je požurila iz eddube povevši Izet sa sobom. »Nema razloga za smijeh«, rekao je Paser strogo i sobom je zavladala tišina. »Vratimo se svojim prijevodima. Kad završite, dođite u prednji dio prostorije i ponesite svoj papirus. Onda možete početi raditi na drugom pismu cara Muvatalija.« Pokušala sam se usredotočiti, ali suze su mi zamaglile vid. Nisam htjela da itko vidi koliko su me Izetine riječi povrijedile pa sam držala glavu spuštenu, čak i kad je Baki počeo piskutati prema meni. Želi pomoć, pomislila sam. Ali hoće li mi se smiješiti i izvan eddube? Završila sam prijevod i došla do Pasera predavši mu svoj list.

33/393

Nasmiješio mi se s odobravanjem. »Izvrsno, kao i uvijek!« Pogledala sam druge učenike i pitala sam se vidim li u njihovim očima zamjeranje. »Ali moram te upozoriti u vezi idućeg pisma. Sadrži neugodnu bilješku o tvojoj teti.« »Zašto bi me bilo briga? Nisam nimalo poput nje«, rekla sam obrambeno. »Htio sam biti siguran da razumiješ. Pisari su je zaboravili ukloniti.« »Bila je heretik«, rekla sam, »i što god da je car rekao za nju, sigurna sam da je bilo opravdano.« Vratila sam se do svoje prostirke i pregledala pismo u potrazi za poznatim imenima. Nefertiti je bila spomenuta na dnu papirusa, kao i moja majka. Držala sam dah dok sam čitala Muvatalijeve riječi. Prijetiš nam ratom, ali naš bog Tešub pazi na Hati već tisuću godina, dok je vaše bogove zabranio faraon Ekhnaton. Zašto misliš da su oprostili njegovu herezu? Može biti da vas je Sekhmet, vaša božica rata, potpuno napustila. A što je s Mutnođmet, Nefertitinom sestrom? Tvoj joj je narod dopustio da postane kraljica premda cijeli Egipat zna da je služila Heretičkom kralju u njegovu hramu, kao i u privatnoj odaji. Misliš li doista da su to tvoji bogovi oprostili? Hoćeš li riskirati rat s nama kad smo mi tretirali naše bogove s poštovanjem?

34/393

Pogledala sam Pasera i na licu mu se vidjelo kajanje. Ali neće me nitko nikad sažalijevati. Stisnula sam pisaljku od trske čvrsto u ruci i pisala što sam mogla brže i odlučnije, a kad je suza zamrljala tintu na mojem papirusu, osušila sam je pijeskom. Dok su dvorjani te večeri punili veliku dvoranu, Aša i ja smo čekali na uglu balkona šapćući jedno drugome o onome što se dogodilo u eddubi. Zalazeće je sunce okrunilo njegovu glavu nježnim sjajem, a pletenica koju je nosio preko ramena bila je gotovo jednako duga kao moja. Sjedila sam na ogradi od vapnenca i upitala ga: »Jesi li ikad čuo Izet onako ljutu?« »Nisam, ali nikad je i nisam mnogo čuo«, priznao je. »S nama je već sedam godina!« »I čuo sam je samo kako hihoće s onim haremskim djevojkama koje je čekaju vani.« »Sigurno joj se ne bi svidjelo da čuje što govoriš«, upozorila sam ga. Aša je slegnuo ramenima. »Čini se da joj se puno toga ne sviđa. A pogotovo ti…« »A što sam joj ja ikad učinila?« uzviknula sam. Ali Aša je spašen od odgovora kad je kroz dvostruka vrata uletio Ramzes. »Tu ste!« povikao je prema nama i Aša mi je brzo rekao: »Nemoj spominjati Izet. Ramzes bi mogao pomisliti da smo ljubomorni.« Ramzes nas je oboje pogledao i upitao, »Gdje ste bili?« »Gdje si ti bio?« uzvratio je Aša. »Nismo te vidjeli još od krunidbe.« »Mislili smo da te nećemo više vidjeti«, dodala sam.

35/393

Ramzes me zagrlio. »Nikad ne bih ostavio svoju malu sestricu.« »A svojeg vozača dvokolice?« Ramzes me odmah pustio. »Znači, obavljeno je?« upitao je zainteresirano i Aša je samodopadno odgovorio: »Taman prije nekoliko sati. Sutra počinjem službenu obuku kako bih postao upravitelj faraonovih vozača dvokolica.« Ljutito sam udahnula. »A meni nisi rekao?« »Čekao sam da vam oboma kažem!« Ramzes je čestitao Aši potapšavši ga po leđima, ali ja sam zavapila: »Sad ću biti sama u eddubi s Paserom!« »Daj«, rekao je Ramzes smirujući me. »Nemoj se uzrujavati.« »Zašto ne?« požalila sam se. »Aša ide u vojsku, a ti ćeš se vjenčati s Izet!« Aša i ja smo oboje pogledali u Ramzesa kako bismo vidjeli je li to istina. »Otac će to večeras objaviti. On misli da će biti dobra žena.« »Ali misliš li ti?« pitala sam. »Brinem se oko njezinih vještina«, priznao je. »Vidjeli ste je na Paserovoj nastavi. Ne zna dobro klinopis. Ali Henuttawy smatra da je trebam uzeti za glavnu suprugu.« »Zapravo, mislim da ga uopće ne zna«, rekla sam odrješito. »I faraoni ne izabiru glavnu ženu dok ne navrše sedamnaest godina!« Ramzes me promatrao i pocrvenjela sam zbog svojeg ispada. »A što je to?« Promijenila sam temu i pokazala na ukrašenu futrolu koju je nosio sa sobom. »Mač.« Otvorio je futrolu i izvadio oštricu.

36/393

Aša je bio očaran. »Nikad nisam vidio ništa slično«, priznao je. »Hetitski je, izrađen od nečeg što nazivaju željezo. Navodno je čvršće od bronce.« Oružje je imalo krivulju oštriju od ičega što sam ikad vidjela, a po pomno urezanim crtežima na njegovu dršku, pretpostavila sam da je bio vrlo skup. Ramzes je predao oružje Aši koji ga je podigao prema svjetlu. »Tko ti je to dao?« »Moj otac, za krunidbu.« Aša mi je dodao željeznu oštricu i ja sam čvrsto uhvatila držak svojim dlanom. »Ovime bi mogao odsjeći Muvataliju glavu!« Ramzes se nasmijao. »Ili barem njegovu sinu Urhiju.« Aša nas je oboje pogledao. »Muvatali je hetitski car«, objasnila sam mu. »Kad on umre, naslijedit će ga njegov sin Urhi.« »Ašu ne zanima politika«, rekao je Ramzes. »Ali pitaj ga bilo što u vezi konja i dvokolica…« Dvostruka balkonska vrata su se otvorila i Izet je zastala gledajući nas. Nosila je periku od perla ukrašenu amajlijama, a očito nadarena osobna sluškinja nanijela joj je kajal ispod očiju s malim točkicama zlata. »Troje nerazdvojnih«, rekla je. Primijetila sam koliko joj je glas nalik na Henuttawyn. Prešla je preko balkona, a ja sam razmišljala odakle joj deben za sandale s draguljima lapisa. Zlato koje je ostalo nakon smrti Izetine majke potrošeno je na njezino obrazovanje. »Što je to?« Spustila je pogled na mač koji sam vratila Ramzesu.

37/393

»Za rat«, objasnio je Ramzes. »Želiš li možda gledati? Pokazat ću Aši i Nefer kako reže.« Izet se ljupko namrštila. »Ali peharnik je već ulio vino tvojem ocu.« Ramzes je oklijevao. Udisao je njezin parfem i vidjela sam koliko je obuzet njezinom blizinom. Haljina joj se privijala uz obline i isticala njezine prekrasno kanirane grudi. Zatim sam primijetila ogrlicu od zlata i karneola na njezinu vratu. Nosila je nakit kraljice Tuye. Kraljica, koja me gledala kako se igram s Ramzesom otkad smo bili djeca, dala je svoju omiljenu ogrlicu Izet. Ramzes je pogledao u Ašu, a onda u mene. »Neki drugi put«, rekao je Aša susretljivo i Izet je primila Ramzesovu ruku. Gledali smo kako zajedno odlaze s balkona, a onda sam se okrenula prema Aši. »Jesi li vidio što je imala na sebi?« »Nakit kraljice Tuye«, rekao je ravnodušno. »Ali zašto bi Ramzes izabrao ženu poput Izet? Da, lijepa je. Ali što to vrijedi kad ne govori hetitski niti zna pisati klinopisom?« »Važno je zato što faraonu treba žena«, rekao je Aša. »Znaš, mogao je izabrati tebe — da nije tvoje obitelji.« Osjećala sam se kao da mi je netko istisnuo zrak iz grudiju. Slijedila sam ga u veliku dvoranu i te sam večeri, kad je objavljeno da će Ramzes oženiti Izet, osjetila da gubim nešto što nikad više neću dobiti natrag. Nijedno od Izetinih roditelja nisu bili ondje vidjeti njezin trijumf. Nije se znalo tko joj je otac i to bi bio veliki skandal za njezinu majku no umrla je rađajući Izet. Glasnik je objavio ime njezine bake koja ju je odgojila, a nekoć je živjela u haremu faraona Horemheba. Umrla je prije godinu dana no ta je objava bila ispravna stvar.

38/393

Kad je gozba završila, vratila sam se u svoju odaju u kraljevskom dvorištu i tiho sam sjedila za majčinim stolom od ebanovine. Menit mi je brisala kajal s očiju i crveni oker s usana, a onda mi je dodala stožac tamjana i gledala kako se spuštam na koljena pred majčinim naosom. Neki su naosi bili veliki i granitni s otvorom u središtu u koje se stavljala skulptura božanstva i izbočinom na kojoj se palio tamjan. Međutim, moj je naos bio malen i od drveta. Bio je oltar koji je moja majka imala još kao djevojčica, a možda čak i njezina majka prije nje. Kad bih kleknula, dosizao mi je samo do prsa, a iza drvenih vrata nalazila se statua Mut po kojoj je moja majka dobila ime. Dok me elegantna božica motrila svojim mačjim očima, treptajima sam tjerala suze. »Što bi se dogodilo da moja majka nije nikad umrla?« pitala sam Menit. Dadilja je sjela na rub kreveta. »Ne znam, gospo. Ali sjetite se mnogih nevolja koje su je snašle. Vaša je majka u požaru izgubila sve koje je voljela.« Prostorije u Malkati koje je zahvatio požar nikad nisu obnovljene. Pocrnjelo kamenje i pougljenjeni ostaci drvenih stolova još uvijek su stajali iza kraljevskog dvorišta, obrasli vinovom lozom i divljim korovom. Kad mi je bilo sedam godina, nagovorila sam Menit da me povede tamo i kad smo stigli, stajala sam ukočeno na mjestu pokušavajući zamisliti gdje je bio moj otac kad je izbila vatra. Menit je rekla da je požar uzrokovala uljana lampa koja je pala no ja sam čula vezire kako pričaju o nečem mračnijem; o zavjeri za ubojstvo mog djeda, faraona Aya. Te je noći u vatri nestala cijela moja obitelj: moj brat, moj otac, moj djed i njegova kraljica. Preživjela je samo moja majka zato što je bila vani u vrtu. A kad je general Horemheb čuo da je Ay mrtav, došao je u palaču u pratnji vojske i natjerao moju majku na brak. Ona je bila posljednja kraljevska

39/393

veza s prijestoljem. Pitala sam se je li Horemheb osjećao ikakvu krivnju kad je prihvatila Ozirisa, još uvijek dozivajući ime mojeg oca. Katkad sam mislila na njezine posljednje tjedne na zemlji. Dok je Khnum na svojem lončarskom kotaču oblikovao moj ka, njezin se spremao poletjeti. Pogledala sam preko ramena u Menit koja me promatrala tužnim pogledom. Nije joj bilo drago kad bih postavljala pitanja o majci, ali uvijek bi mi odgovorila. »A kad je umrla«, pitala sam premda sam već znala odgovor, »koga je dozivala?« Menitino se lice smračilo. »Vašeg oca. I…« Okrenula sam se zaboravivši na stožac tamjana. »I?« »I svoju sestru«, priznala je. Oči su mi se raširile. »Nikad mi to prije nisi rekla!« »Zato što to nije nešto što ste morali znati«, odgovorila je Menit brzo. »Ali je li doista bila heretik kao što kažu?« »Gospo…« Vidjela sam da će Menit izbjeći moje pitanje i odlučno sam odmahivala glavom. »Nazvana sam po Nefertiti. Moja majka sigurno nije mislila da joj je sestra heretik.« Nitko nije izgovarao Nefertitino ime u palači i Menit je stisnula usne da me ne bi ukorila. Raširila je ruke i pogledala u daljinu. »Problem nije bio u faraonskoj kraljici koliko u njezinu mužu.« »Ekhnatonu?« Menit se nelagodno meškoljila. »Da. On je izbrisao bogove. Uništio je Amonove hramove i Raove slike zamijenio svojim portretima.« »A moja teta?« »Ona je napunila ulice svojim slikama.«

40/393

»Umjesto bogova?« »Da.« »Ali gdje su onda sve nestale? Nikad nisam vidjela niti jednu Nefertitinu sliku.« »Naravno da niste!« Menit je ustala. »Sve što je pripadalo vašoj teti, uništeno je.« »Čak i ime moje majke«, rekla sam i vratila pogled na oltar. Dim tamjana lebdio je pred licem mačje božice. Kad je umrla, Horemheb je sve uzeo. »Kao da sam rođena bez akhua«, rekla sam. »Bez ijednog pretka. »Jesi li znala da učenici u eddubi«, povjerila sam se, »ne uče o Nefertitinoj vladavini ili o vladavini faraona Aya ili Tutankhamona?« Menit je kimnula. »Znam. Horemheb je izbrisao njihova imena iz svitaka.« »Uzeo im je živote. Vladao je četiri godine, ali nas uče da je vladao nekoliko desetljeća. Ja znam bolje. Ramzes zna bolje. Ali što će moja djeca vjerovati? Za njih moja obitelj nije nikad postojala.« U vrijeme Svetkovine mrtvih, kad Egipćani posjećuju posmrtne hramove svojih predaka, ja nisam imala mjesto gdje bih tamjanom ili posudom ulja odala počast majčinom i očevom kau. Čak su i njihove grobnice skrivene u brdima Tebe, sigurne od Atonovih svećenika i Horemhebove osvete. »Tko će ih se sjećati, Menit? Tko?« Menit je spustila dlan na moje rame. »Vi.« »A kad ja odem?« »Pobrinite se da nikad ne odete iz sjećanja ljudi. A oni koje zanima vaša slava proučit će vašu prošlost i pronaći faraona Aya i kraljicu Mutnođmet.« »Inače će biti izbrisani.«

41/393

»I Horemheb će uspjeti.«

TREĆE POGLAVLJE

Poslušna kao mačka Visoki svećenik prorekao je da bi se Ramzes trebao oženiti dvanaestog dana mjeseca tota. Taj je datum izabrao kao najpovoljniji dan u sezoni akheta i dok sam hodala od palače do Amonova hrama, jezero je već vrvjelo brodicama koje su donosile hranu i darove za slavlje. U hramu sam bila vrlo mirna pa me, kad su svećenici završili, čak ni učitelj Oba nije mogao kritizirati. »Što je bilo, princezo? Nemate koga zabavljati sad kad su faraon Ramzes i Aša otišli?« Pogledala sam u naborano lice učitelja Obe. Koža mu je bila poput papirusa, svaki je njezin dio bio išaran borama. Bila je naborana čak i oko nosa. Pretpostavljam da mu je bilo samo pedeset godina no činio mi se starim poput ispucale boje u mojim odajama. »Da, svi su me napustili«, odgovorila sam. Učitelj Oba se nasmijao, ali nimalo ugodnim glasom. »Svi su te napustili!« ponovio je. »Svi.« Pogledao je oko sebe na dvije stotine učenika koji su ga pratili u eddubu kako bi ukazao na što misli. »Učitelj Paser mi je rekao da si vrlo dobra učenica, a sad se pitam je li mislio u glumi ili u jezicima. Možda ćemo te za nekoliko godina vidjeti u jednoj od faraonovih predstava!« Ostatak puta do eddube prehodala sam u tišini. Iza sebe sam i dalje mogla čuti učiteljev razdražujući smijeh, a u učionici sam bila previše ljuta da bi me bilo briga kad je Paser objavio: »Danas ćemo početi učiti novi jezik.« Ne sjećam se što sam naučila tog dana ili kako nas je Paser počeo učiti jezik šasu. Umjesto da ga slušam, zurila sam u djevojku na trščanoj prostirki s moje lijeve strane. Nije imala više

43/393

od osam ili devet godina no sjedila je na čelu razreda gdje bi trebao biti Aša. Kad je došlo vrijeme našeg popodnevnog obroka, pobjegla je s drugom djevojčicom svoje dobi i tad sam shvatila da više nemam s kim jesti. »Tko je za igru kockama?« pitao je Baki. »Ja ću igrati«, rekla sam. Baki je pogledao u skupinu dječaka iza sebe i svi su me gledali s neodobravanjem. »Mislim… da djevojčicama ne damo igrati.« »Ali puštate ih svaki dan da igraju.« »Ali… ali ne danas.« Drugi dječaci su kimali i sram mi je zažario obraze. Otišla sam u dvorište kako bih pronašla mjesto za sebe, a onda sam na kamenoj klupi na kojoj smo uvijek jeli prepoznala Ašu. »Aša! Što radiš ovdje?« povikala sam. Naslonio je svoj lûk od tise na klupu. »I vojnici jedu«, rekao je. Gledao mi je lice. »Što je bilo?« Slegnula sam ramenima. »Dečki mi ne daju da igram na kocke s njima.« »Koji dečki?« pitao je. »Nije važno.« »Jest važno.« Glas mu je postao zastrašujući. »Koji?« »Baki«, rekla sam i kad je Aša prijeteći ustao s klupe, povukla sam ga nazad. »Nije samo on, nego svi, Aša. Izet je imala pravo. Bili su ljubazni prema meni zbog tebe i Ramzesa, a sad kad ste obojica otišli, ja sam suvišna princeza iz dinastije heretika.« Podigla sam bradu i odlučila ostati smirena. »Pa, kako je biti vozač dvokolica?« Aša je ponovno sjeo i proučavao mi lice, ali nije mi trebalo njegovo suosjećanje. »Odlično«, priznao je i otvorio svoju

44/393

torbu. »Nema klinopisa, nema hijeroglifa, nema prevođenja beskonačnih Muvatalijevih prijetnji.« Pogledao je u nebo i iskreno se nasmijao. »Oduvijek sam znao da mi je suđeno biti u faraonovoj vojsci. Nikad nisam bio baš dobar u tome.« Palcem je pokazao prema eddubi. »Ali tvoj otac želi da budeš zapovjednik dvokolica. Moraš biti obrazovan!« »I to je, nasreću, obavljeno.« Izvadio je kolač od meda i dao mi pola. »Jesi li vidjela koliko je trgovaca stiglo? Puna ih je palača. Nismo mogli odvesti konje na jezero jer je krcato stranim brodicama.« »Onda bismo trebali otići do pristaništa i vidjeti što se događa!« Aša je pogledao oko sebe, ali drugi su učenici bacali kockice od kostiju i igrali senet. »Nefer, nemamo vremena za to.« »Zašto ne? Paser uvijek kasni, a vojnici se ne vraćaju dok ih trube ne pozovu natrag. To je dugo nakon što Paser počne. Kad ćemo opet vidjeti toliko brodova? I sjeti se životinja koje su možda dovezli. Konja«, rekla sam primamljivo. »Možda iz Hatija.« Pogodila sam prave riječi. Ustao je sa mnom i kad smo došlo do jezera, vidjeli smo dvanaest brodova. Zastavice svih boja vijorile su na povjetarcu i njihova je bogata tkanina hvatala svjetlost poput jarko obojenih dragulja. Upravo su se istovarivali teški sanduci i, kao što sam pretpostavila, kao darovi iz kraljevstva Hati stigli su konji. »Pogodila si!« uzviknuo je Aša. »Kako si znala?« »Zato što će svako kraljevstvo poslati poklone. Što drugo Hetiti imaju, a da bismo mi to htjeli?« Došli smo do pristaništa gdje su stotine trgovaca govorili brzo i pazili na svoju robu. Aša je ispružio ruku kako bi

45/393

pomilovao konja, a čovjek koji je pazio na životinje ljutito ga je ukorio na hetitskom. »Razgovaraš s najbližim faraonovim prijateljem«, rekla sam oštro. »Koji je došao pregledati darove.« »Govoriš hetitski?« pitao je trgovac. Kimnula sam. »Da«, odgovorila sam na njegovu jeziku. »A ovo je Aša, budući zapovjednik faraonovih dvokolica.« Hetitski nas je trgovac sumnjičavo pogledao pokušavajući odlučiti vjeruje li mi ili ne. Naposljetku je oprezno kimnuo. »Dobro. Možeš mu reći da odvede ove konje u faraonove staje.« Vedro sam se osmjehnula Aši. »Što je? Što govori?« »Želi da odvedeš konje u staje faraona Setija.« »Ja?« uzviknuo je Aša. »Ne! Reci mu…« Nasmiješila sam se trgovcu. »Rado će dostaviti poklone Hatija.« Aša je zurio u mene. »Jesi mu rekla ne?« »Naravno da nisam! U čemu je problem dostaviti nekoliko konja?« »Kako ću objasniti to što činim?« zavapio je Aša. Pogledala sam u njega. »Prolazio si ovuda na putu prema palači. Tražili su te da obaviš taj zadatak jer znaš mnogo o konjima.« Opet sam se okrenula trgovcu. »Prije nego što odvedemo ove konje iz Hatija, željeli bismo pregledati i ostale poklone.« »Što? Što si mu sad rekla?« »Da najprije želimo pregledati druge poklone.« Trgovac se namrštio, Aša je zadržao dah, a ja sam pogledala trgovca svojim najnestrpljivijim pogledom. Starac je teško uzdisao, ali nas je ipak poveo pristaništem, pokraj prekrasno

46/393

izrezbarenih sanduka izrađenih od bjelokosti koji su sadržavali bogatstvo cimeta i mirhe. Bogati su se mirisi miješali s oštrim morskim zrakom i Aša je pokazao prema dugačkom kožnom kovčegu. »Pitaj ga što je u njemu!« Starac je vidio na što Aša pokazuje i sagnuo se otvoriti kožni kovčeg. Dugačka mu se kosa prosula po ramenu, zabacio je tri bijele pletenice iza sebe i izvadio blještavi metalni mač. Pogledala sam u Ašu. »Željezo«, šapnula sam. Aša je posegnuo primiti oružje i dugačka je oštrica uhvatila ljetno svjetlo isto kao što se dogodilo na balkonu s Ramzesom. »Koliko ih ima?« pitao je Aša. Činilo se da je trgovac razumio jer je odgovorio, »Dva. Po jedan za svakog faraona.« Prevela sam njegov odgovor i dok je Aša vraćao oružje, primijetila sam dva vesla od ebanovine. »A čemu ona služe?« pitala sam pokazujući na vesla. Starac se prvi put nasmijao. »To je za faraona Ramzesa osobno.« Zašiljeni krajevi vesla bili su izrezbareni u glave uspavanih patki i trgovac je gladio glave od ebanovine kao da je perje stvarno. »Njegova će Visost njima veslati preko jezera dok ga ostatak dvora bude pratio u svojim brodicama.« Zamislila sam Ramzesa kako se pomoću tih vesala približava Izet dok ona plovi ispred njega, a crna joj je kosa pokrivena mrežom od perla i kamenčićima lapisa koji blješte na suncu. Aša i ja morat ćemo ploviti iza njih i ne dolazi u obzir da dozivam Ramzesa ili ga vučem za kosu. Da sam se na Ramzesovoj krunidbi ponašala manje djetinjasto, možda bih bila izabrana za njegovu ženu. Onda bi kraljica Tuya meni dala svoju omiljenu ogrlicu.

47/393

Hodala sam s Ašom do konjušnica i te se večeri, kad mi je Menit rekla da se presvučem iz kratke haljine u pravu suknju, nisam žalila. Dopustila sam joj da mi oko vrata stavi srebrni pektoral i mirno sam sjedila dok mi je u obraze utrljavala kremu od mirte. »Kako to da ste večeras tako poslušni?« pitala je sumnjičavo. Pocrvenjela sam. »Uvijek sam poslušna.« Pelikanova se kesica izdužila kad je Menit uvukla bradu. »Pas je poslušan gospodaru. Vi ste poslušni kao mačka.« Obje smo pogledale u Tefera koji se opružio na krevetu i neukrotivi je miw spustio uši uz glavu kao da zna da smo ga ukorile. »Sad kad je faraon Ramzes odrastao, jeste li i vi odlučili odrasti?« pitala je Menit. »Možda.« Kad je u velikoj dvorani došlo vrijeme za jelo, sjela sam na svoje mjesto ispod podija i vidjela sam da Ramzes ne skida pogled s Izet. Ona će za deset dana postati njegova žena i pitala sam se hoće li me zaboraviti. Faraon Seti ustao je s prijestolja i kad je podigao ruke, na dvoranu se spustila tišina. »Hoćemo li zasvirati?« pitao je glasno, a kraljica Tuya pokraj njega kimala je glavom. Čelo joj je, kao i uvijek, izgledalo mokro od znoja i pitala sam se kako tako krupna žena može podnijeti život u strašnoj vrućini Tebe. Nije se zamarala ustajanjem i nosači lepeza su sa svojim dugačkim nojevim perima kovitlali namirisani zrak oko nje tako da je čak i sa stola ispod podija bilo moguće namirisati njezinu lavandu i lotosov cvijet.

48/393

»Zašto ne bismo čuli nešto od buduće kraljice Egipta?« predložila je ona i cijeli je dvor pogledao u Izet koja je elegantno ustala sa svojeg stolca. »Kako Vaše Visosti žele.« Izet se ljupko naklonila i sporo prešla prostoriju. Kad se približila harfi postavljenoj ispod podija, Ramzes se nasmiješio. Gledao ju je kako se namješta ispred instrumenta, kako pritišće izrezbareni drveni okvir između svojih grudi i dok su ritmične note odjekivale dvoranom, veziri za mojim stolom su šaptali. »Prekrasno. Izuzetno prekrasno.« »Glazba ili djevojka?« pitao je vezir Anemro. Svi su se muškarci sa stolom zahihotali. Dan prije Ramzesova vjenčanja s Izet, Paser me pozvao na stranu dok su drugi učenici odlazili kući. Stajao je na čelu učionice okružen košarama papirusa i novih trščanih pisaljki. Na toplom poslijepodnevnom svjetlu shvatila sam da nije onako star kako sam uvijek mislila. Tamna mu je kosa bila zavezana u labaviju pletenicu, a oči su mu bile ljubaznije nego ikad prije. Ali kad mi je pokazao da sjednem u stolac nasuprot njega, suze srama zamaglile su mi vid prije nego što je uopće progovorio. »Unatoč činjenici da ti tvoja dadilja dopušta da trčiš palačom poput divljeg Setovog djeteta«, počeo je, »uvijek si bila najbolji učenik u ovoj eddubi. Ali u posljednjih deset dana šest puta si propustila nastavu, a tvoj je današnji prijevod mogao napraviti i obični radnik iz faraonovih grobnica.« Pognula sam glavu. »Bit ću bolja«, obećala sam. »Menit mi je rekla da više ne vježbaš jezike. Je li to zbog Ramzesova vjenčanja s Izet?« Podigla sam pogled i dlanom obrisala suze. »Otkad nema Ramzesa, nitko mi se ne želi ni približiti! Svi učenici u eddubi«,

49/393

objasnila sam, »pretvarali su se da su dobri prema meni zbog Ramzesa. Sad kad je on otišao, zovu me heretičkom princezom.« Paser se namrštio. Zatim se nagnuo naprijed. »Tko te zvao tako?« »Izet«, prošaptala sam. »To je samo jedna osoba.« »Ali ostali to misle! Znam da misle. A u velikoj dvorani, kad visoki svećenik sjedi za našim stolom ispod podija…« »Ja se ne bih zamarao onime što Rahotep misli. Znaš da je njegov otac bio visoki svećenik Amona…« »I kad je moja teta postala kraljica, ona i faraon Ekhnaton dali su ga ubiti. Znam to. Znači, Izet je protiv mene, i visoki svećenik je protiv mene, pa čak i kraljica Tuya…« Ugušila sam jecaj. »Svi su protiv mene zbog moje obitelji. Zašto me je moja majka nazvala po heretiku?« zavapila sam. Paseru je bilo neugodno. »Zato što nije znala da će dvadeset i pet godina kasnije ljudi još uvijek toliko mrziti njezinu sestru.« Ustao je i ja sam učinila isto. »Nefertari, moraš nastaviti učiti hetitski i šasu. Bez obzira što se dogodi s faraonom Ramzesom i Ašom, moraš biti izvrsna u ovoj eddubi. To će biti jedini način da nađeš svoje mjesto u palači.« »Kao što?« pitala sam očajno. »Žena ne može biti vezir.« »Ne može«, rekao je Paser. »Ali ti si princeza. S tvojim znanjem jezika, postoji mnogo raznih mogućnosti za tebe. Kao visoka svećenica, kao pisar visoke svećenice, možda čak i kao izaslanik.« Paser je posegnuo u košaru i izvadio nekoliko svitaka. »Pisma cara Muvatalija faraonu Setiju. Ono što si propustila dok si se u palači pretvarala da si bolesna.«

50/393

Sigurna sam da su mi obrazi postali blještavo grimizni, ali dok sam odlazila, podsjećala sam samu sebe na istinu u Paserovim riječima. Ja sam princeza. Ja sam kći i nećakinja i unuka kraljicā. Čeka me mnogo raznih mogućnosti. U dvorištu palače podignut je veliki šator od bijelog platna gdje će se najvažniji Ramzesovi gosti častiti na njegovu svadbenom slavlju. Stotine sluga jurili su poput mrava žureći iz velike dvorane u šator i visoko iznad glava noseći stolove i stolce. Ispod zlatnog suncobrana, daleko od kaosa, sestre faraona Setija došle su nadgledati pripreme. I Izet je bila ondje, s prijateljicama iz harema. »Nefer!« povikao je Ramzes preko dvorišta. Ostavio je Izet i požurio prema meni. Zbog vrućine je skinuo svoju nemes krunu i ljetno mu je sunce palilo kosu. Zamišljala sam Izet kako provlači prste kroz njegove crvenozlatne uvojke i šapuće mu u uho onako kako bi Henuttawy, kad god bi se napila, šaputala zgodnim plemićima. »Nisam te vidio već danima«, rekao je opravdavajući se. Ne možeš ni zamisliti kako je bilo u dvorani za prijeme. Svaki je dan nova kriza. Sjećaš li se kako je lani jezero opalo?« Kimnula sam. Ramzes je zaklonio oči rukom. »Pa, to je bilo zato što Nil nije poplavio nasipe. A bez poplave koja će zaliti zemlju, ovog je ljeta žetva bila vrlo slaba. U nekim je gradovima već uzrokovala glad.« »Ali ne u Tebi«, prigovorila sam. »Ne, ali jest u ostatku Gornjeg Egipta«, rekao je. Pokušala sam zamisliti glad kad će palača sutra nahraniti tisuću ljudi. Goveđi odresci, pečena patka i janjetina već su se pripremali u kuhinjama, a u velikoj dvorani čekale su velike bačve vina od nara koje će se prenijeti u šator.

51/393

Ramzes je vidio moj pogled i kimnuo glavom. »Znam da je teško povjerovati«, rekao je, »ali ljudi izvan Tebe pate. Mi smo imali nešto kiše, ali gradovi poput Edfua i Asuana nisu imali ništa.« »Hoće li onda Teba podijeliti svoje žito?« »Samo ako ga bude dovoljno. Veziri su ljuti jer je u Egiptu sve više Habirua. Kažu da ih je gotovo šeststo tisuća i u vrijeme kad nema dovoljno hrane za Egipćane, neki od očevih ljudi govore da se trebaju poduzeti mjere.« »Kakve mjere?« Ramzes je odvratio pogled. »Kakve mjere?« ponovila sam. »Mjere koje će se pobrinuti da nema više Habiru sinova…« Ostala sam bez daha. »Što? Ne bi dopustio…« »Naravno da ne! Ali veziri pričaju. Kažu da nije problem samo u njihovu broju«, objasnio je Ramzes. »Rahotep smatra da će se Habiru kćeri vjenčati za Egipćane i postati poput nas ako se ubiju sinovi.« »Oni jesu poput nas! Učitelj Amos je Habiru i njegov je narod ovdje već stotinama godina. Moj je djed doveo Habirue u Tebu kad je osvojio Kanaan…« »Ali Rahotep govori dvoru da Habiru štuju jednog boga poput Heretičkog kralja.« Ramzes je snizio glas tako da ga nije mogao čuti nitko od sluga u prolazu. »On misli da su oni heretici, Nefer.« »Naravno da će to reći! I on je bio heretik — visoki svećenik Atona. Sad želi pokazati dvoru da je vjeran Amonu.« Ramzes je kimnuo. »To sam i ja rekao ocu.« »I što je on rekao?«

52/393

»Da Habiru čine šestinu njegove vojske. Njihovi se sinovi bore rame uz rame egipatskih sinova. Ali ljudi postaju sve ljući, Nefer, i svaki dan je nešto novo. Suše ili loša trgovina ili gusari na Sjevernom moru. Sad dolaze stotine dostojanstvenika i trebaš vidjeti pripreme. Kad je jutros stigao asirski princ, vezir Anemro dao mu je sobu okrenutu prema zapadu.« Šokirano sam pokrila usta. »Nije znao da Asirci spavaju okrenuti prema izlazećem suncu?« »Nije, i ja sam mu morao objašnjavati. Premjestio je princa u drugu odaju, ali Asirci su već bili bijesni. Ništa se od toga ne bi dogodilo da je Paser pristao biti vezir.« »Učitelj Paser?« »Otac ga je dva puta pitao. Bio bi najmlađi vezir u Egiptu, a i najinteligentniji.« »I oba puta je odbio?« Ramzes je kimnuo. »Ne mogu to razumjeti.« Pogledao je u svitke koje sam držala. »Što je to?« u Ramzesovim je očima bljesnulo, kao da mu je dosadilo pričati o vjenčanju i politici. »Meni izgleda kao nekoliko dana posla«, rekao je i uzeo jedan svitak. »Zar si propuštala nastavu?« »Vrati mi to!« povikala sam. »Bila sam bolesna.« Pokušala sam zgrabiti papirus, ali Ramzes ga je podigao visoko u zrak. »Ako ga želiš«, zadirkivao me, »morat ćeš ga uhvatiti!« Jurio je dvorištem, a ja sam ga lovila s rukama punim svitaka. Odjednom se kamenjem prosula sjenka i Ramzes je stao. »Što to radiš?« pitala je Henuttawy. Crvena Izidina haljina zavijala joj se oko stopala. Zgrabila je svitak koji je Ramzes držao i bacila ga prema meni. »Ti si kralj Egipta«, oštro ga je opomenula i njezin je nećak pocrvenio. »Zar ne znaš da si

53/393

ostavio Izet da potpuno sama odlučuje koji će instrumenti svirati na gozbi?« Svi troje smo pogledali preko dvorišta prema Izet koja mi uopće nije izgledala potpuno sama. Bila je okružena skupinom prijatelja i međusobno su se došaptavali. Ramzes je oklijevao i vidjela sam koliko ga boli što se Henuttawy razočarala u njega. Ipak je ona bila sestra njegova oca. Pogledao me je ispričavajući se. »Trebao bih joj poći pomoći«, rekao je. »Najprije te otac želi vidjeti u dvorani za prijeme.« Henuttawy je pričekala dok Ramzes nije ušao u palaču, a onda se okrenula prema meni. Njezin je šamar bio toliko jak da su mi svi Paserovi svici ispali i rasuli se po dvorištu. »Dani u kojima je tvoja obitelj vladala u Malkati gotovi su, princezo, i nikad više nećeš juriti Ramzesa ovim dvorištem kao životinju. On je egipatski kralj, a ti si dijete koje je tolerirano u ovoj palači.« Henuttawy se okrenula i otkoračala prema podignutim bijelim šatorima. Sagnula sam se pokupiti Paserove zadatke i dotrčalo je nekoliko sluga koje su vidjele što se dogodilo. »Gospo, jeste li dobro?« pitali su. Cijelo je dvorište vidjelo što se dogodilo. »Možemo li vam pomoći?« Jedan od kuhara iz kuhinje sagnuo se pokupiti razbacane svitke. Odlučno sam odmahnula glavom. »U redu je. Mogu sama.« Ali kuhar mi je napunio ruke papirusom. Na ulazu u palaču osjetila sam žensku ruku na ramenu. Pripremila sam se na još Henuttawyna nasilja, no bila je to njezina mlađa sestra, Woserit. »Uzmite ove svitke i odnesite ih u njezinu sobu«, naredila je Woserit jednom od čuvara. Zatim se okrenula prema meni i rekla: »Dođi.«

54/393

Pratila sam rub njezina tirkiznog ogrtača dok je hodala pločicama palače prema sporednoj prostoriji gdje su dostojanstvenici čekali vidjeti kralja. Bila je prazna no Woserit je ipak zatvorila teška drvena vrata. »Što si učinila da si tako razljutila Henuttawy?« Još uvijek sam zadržavala suze. »Ništa!« »E pa, ona je odlučna zadržati Ramzesa što dalje od tebe.« Woserit me je na trenutak gledala. »Što misliš, zašto je Henuttawy toliko zainteresirana za Izet?« Pretraživala sam Woseritino lice. »Ja… Ja to ne znam.« »Nisi se zapitala je li možda Henuttawy obećala pomoći Izet da postane kraljica u zamjenu za nešto?« Stavila sam dva prsta na usne što je bila nervozna navika koju sam poprimila od Menit. »Ne znam. Što bi mogla Izet imati, a što Henuttawy nema?« »Ništa, još. Međutim, tebi moja sestra ne može ponuditi nikakav status. No Izet može ponuditi mnogo. A bez Henuttawyne podrške, Izet nikad ne bi bila izabrana za kraljevsku suprugu.« Pitala sam se zašto mi sve to govori. »Ima na desetke lijepih djevojaka koje je Ramzes mogao izabrati«, nastavila je Woserit. »Izabrao je Izet zato što ju je predložio njegov otac, a moj ju je brat preporučio jer je Henuttawy ustrajala na tome. Ali zašto je moja sestra tako ustrajna?« navaljivala je. »Kakvom se dobitku nada?« Mislila sam da Woserit točno zna što Henuttawy želi i osjećala sam se poraženo. »Nikad nisi pomislila na to?« pitala je Woserit. »Ovaj će te dvor pokopati, Nefertari, i pridružit ćeš se svojoj obitelji u anonimnosti ako ne shvatiš ove političke igre.«

55/393

»Pa što da učinim?« »Sada donesi odluku o svojoj budućnosti. Uskoro nećeš više biti jedina mlada princeza u Malkati. A ako Izet postane glavna supruga kao što to Henuttawy želi, nećeš preživjeti u Tebi. Moja sestra i Izet izgurat će te iz dvora i završit ćeš u haremu Mi-Wer.« Za ženu iz palače nema gore sudbine nego završiti u haremu Mi-Wer okruženom pustoši zapadne pustinje. Mnoge mlade djevojke zamišljaju da brak s faraonom donosi spokojan život proveden u lutanju vrtovima, ogovaranju u kupalištima i biranju između sandala zašivenih lapisom ili koraljima — ali istina je sasvim drukčija. Naravno, bilo je žena, poput Izetine bake, najljepše i najlukavije, koje su boravile u haremu najbližem faraonovoj palači. Ali Malkatin je harem mogao primiti samo ograničen broj žena i većina je bila poslana u udaljene palače gdje su bile prisiljene presti i tkati kako bi preživjele. Dvorane Mi-Wera bile su ispunjene starim ženama, usamljenima i ogorčenima. »Samo se jedna osoba može pobrinuti da Izet nikad ne postane glavna supruga s dovoljno moći da te otjera odavde«, Woserit je bila uporna. »Osoba dovoljno bliska Ramzesu koja će ga uvjeriti da Izet treba biti samo još jedna princeza. Ti. Tako da sama postaneš glavna supruga.« Cijelo sam vrijeme držala dah i sad sam ga pustila. Sjela sam na ležaj i uhvatila drvene ručke. »Izazvati Izet?« Pomislila sam na to kako se suprotstavljam Henuttawy i odjednom mi je pozlilo. »Ne bih to mogla učiniti. Čak i da želim, ne bih mogla«, usprotivila sam se. »Imam samo dvanaest godina.« »Nećeš zauvijek imati dvanaest. Ali moraš se početi ponašati poput egipatske princeze. Moraš prestati trčati palačom poput haremske djevojčice.« »Ja sam nećakinja heretika«, šapnula sam. »Veziri to ne bi nikad prihvatili. Rahotep…«

56/393

»Rahotep se može zaobići.« »Ali mislila sam da ću učiti u eddubi i postati izaslanik.« »A tko imenuje izaslanike?« pitala je Woserit. »Faraon.« »A kad mog brata više ne bude? Ne zaboravi, faraon Seti stariji je od mene dvadeset godina. Kad ga pozove Oziris, tko će onda imenovati izaslanike?« »Ramzes.« »A kad Ramzes ode u rat?« »Njegovi veziri«, nagađala sam. »Ili visoki svećenik Amona. Ili…« »Faraonova glavna supruga?« Zurila sam u mozaik rijeke na zidu. Riba je plivala jarko obojenim pločicama dok su ribari besposleno ležali na riječnim obalama. Živjeli su mirnim životima. Bili su bezbrižni. Ribarev se sin nije morao brinuti što će postati kad navrši petnaest godina. Sudbina mu je bila određena. »Ne mogu zaratiti s Izet.« »Nećeš morati«, rekla je Woserit. »Moja je sestra već počela rat. Ti želiš biti izaslanik, Nefertari, ali kako ćeš to ostvariti u Izetinoj i Henuttawynoj Tebi?« »Ne mogu izazvati Henuttawy«, rekla sam potpuno uvjereno. »Možda ne sama. Ali ja ti mogu pomoći. Nisi jedina koja će patiti ako Izet postane glavna žena. Henuttawy bi me vrlo rado protjerala u hram u Fayyumu.« Htjela sam je pitati zašto, no nije ponudila objašnjenje. Tada sam se sjetila da nikad nije razgovarala sa sestrom u velikoj dvorani, premda su sjedile za istim stolom ispod postolja. »Neće uspjeti«, nastavila je Woserit, »ali to je zato što sam ja spremna ustati protiv nje kako bih je zaustavila. Nekad

57/393

odlazim na bratove gozbe samo da bih se pobrinula da mi Henuttawy ne uništava ugled.« »Ali ja ne želim imati nikakve veze s dvorskom politikom«, usprotivila sam se. Woserit mi je proučavala lice kako bi vidjela mislim li to ozbiljno. »Uskoro će ti život biti sasvim drukčiji, Nefertari. Možda ćeš promijeniti mišljenje u vezi suprotstavljanja Izet. Ako se to dogodi, znaš gdje me možeš naći.« Ponudila mi je svoju ruku i kad sam je primila, polako me ispratila do vrata. Vani su popločani hodnici bili ispunjeni užurbanim slugama. Jurili su naokolo noseći svijeće i stolce za svadbeno slavlje. Još deset dana, a Izet je bila jedina tema o kojoj se u palači pričalo. Što ako će uvijek biti tako i ako uzbuđenje nove princeze, a možda i djeteta, znače da sam zauvijek izgubila Ramzesa? Gledala sam Woserit kako nestaje kroz vrata palače, a sluškinje koje su laštile pločice palminim uljem brzo su se ustale i naklonile joj se dok je prolazila. Slušala sam njihovo oduševljeno brbljanje o slavlju dok se kroz buku nije probio glas moje dadilje. »Gospo!« Okrenula sam se i vidjela Menit kako mi se približava noseći košaru s mojim najboljim haljinama. »Gospo, gdje ste bili?« zavapila je. »Poslala sam sluge u eddubu da vas nađu! Premještaju vam odaje!« Uzela je moju ruku, kao što je to učinila i Woserit, i posrtala sam držeći korak s njom dok je prolazila kroz hodnike. »Gospa Izet će dobiti vašu sobu! Došla je kraljica Tuya i rekla da se Izet seli iz harema.« »Ali u kraljevskom dvorištu ima bezbroj soba«, protestirala sam. »I dvije su prazne!«

58/393

»Gospa Izet smatra da su vaše odaje namijenjene princezi. Budući da će sad ona biti princeza najvišeg ranga u Malkati, tražila je vašu sobu.« Zastala sam u hodniku ispod slike božice Maat koja drži vagu istine. »I kraljica je nije odbila?« »Nije, gospo.« Menit je odvratila pogled. »Upravo se useljava i ponijela sam što sam mogla. Ali zahtijevala je da noćas spava ondje.« Zurila sam u Menit. »A kamo da ja pođem? Od rođenja sam bila u toj sobi. Otkad je moja majka…« Oči su mi se napunile suzama. »Oh, ne, gospo. Nemojte plakati. Nemojte plakati.« »Ne plačem«, tvrdila sam, ali tople su mi suze jurile niz obraze. »Našli su vam novu sobu koja je jednako lijepa«, obećala je Menit. »Također je u kraljevskom dvorištu.« Spustila je košaru i zagrlila me. »Gospo, još ćete imati mene. Još ćete imati Tefer.« Progutala sam jecaj. »Trebali bismo poći prije nego što Izet odluči da želi i moje sanduke od ebanovine«, rekla sam ogorčeno. Menit se uspravila. »Ništa što je vaše neće nestati«, obećala je. »Vidjela sam je s ogledalom vaše majke od zlata i lapisa i naredila sam slugama da gledaju sve.« »Nefer!« Na dnu hodnika stajao je Ramzes i dok nam je prilazio, Menit je izvadila mali komad tkanine i brzo mi obrisala suze s lica. No Ramzes je vidio da sam plakala. »Nefer, što se događa?« »Gospa Izet seli se iz harema«, objasnila je Menit, »u princezine odaje. To je jedina soba u kojoj je moja gospa ikad

59/393

živjela, u kojoj je noću gleda majčina slika, možete razumjeti da je uzrujana.« Ramzes je pogledao u mene i obrazi su mu zažarili od gnjeva. »Tko je dao dopuštenje za to?« pitao je. »Mislim kraljica, Vaša Visosti.« Ramzes je zurio u Menit, onda se oštro okrenuo na peti i zapovjedio: »Čekajte me ovdje.« Pogledala sam svoju dadilju. »Ide li je pokušati nagovoriti da se predomisli?« »Naravno! Mogla je tražiti bilo koju sobu. Zašto baš vašu?« »Zato što je najbliža Ramzesovoj.« »A tko kaže da njezina odaja mora biti vrata do faraonovih? Ona nije glavna žena.« »Nije još«, rekla sam bojažljivo. Čekale smo u hodniku i kad se Ramzes vratio, vidjela sam mu lice i uhvatila Merit za ruku. »Rekla je ne«, šapnula sam joj. Ramzes je izbjegavao moj pogled. »Majka kaže da je premještaj već obavljen i da ne može pogaziti svoju riječ.« Oči su nam se srele i izgledao je iskreno nesretan. »Žao mi je, Nefer.« Kimnula sam i dodao je: »Majka želi da se vratim u dvoranu za prijeme. Ali ako nešto trebaš…« Riječi su mu utihnule. »Sve su ti sluge na raspolaganju…« Odmahnula sam glavom. »Menit je tu.« »Majka kaže da ćeš i dalje biti u kraljevskom dvorištu. Pobrinuo sam se za to.« Slabašno sam se osmjehnula. »Hvala ti.« Vidjela sam da ne želi prvi otići pa sam uzela Menitinu košaru i odlučno rekla: »Trebale bismo poći. Čeka nas mnogo pakiranja.«

60/393

Ramzes nas je gledao kako odlazimo niz hodnik, a onda sam zatvorila oči kad sam čula da se okrenuo i koraci su mu utihnuli. U mojoj je sobi bio kaos. Parfemi i ogrlice koji su dvanaest godina stajali u mojim sanducima od ebanovine natrpani su u košare bez imalo brige da ostanu čitavi. Moja ploča za senet već je uklonjena, ali nekome su ispali dijelovi za igranje pa su se otkotrljali po podnim pločicama i razbacali posvuda. »Što je ovo?« vikala je Menit i Izetine su se sluškinje iz harema ukopale na mjestu. Čak su i kraljevske osobne sluškinje gledale u Menit raširenih očiju punih straha. »Tko je odgovoran za ovo?« zahtijevala je ona, a kad nitko nije odgovorio, počela se probijati između košara i sanduka. »Netko će sve ovo pospremiti! Nitko se neće prema stvarima princeze Nefertari odnositi s takvim nemarom!« Slušinje su odmah počele skupljati razbacane predmete, a Menit je stajala iznad njih s rukama na bokovima. Ja sam stajala na vratima i primijetila sam da su Izetine stvari stavljene na novi kozmetički stol. Ondje je bila lepeza od bjelokosti i nojevog perja te mrežasta haljina od perli od fajanse u košari. Netko joj je sve to kupio, shvatila sam. Pitala sam se jesu li to svadbeni pokloni od Ramzesa jer si nitko iz harema nije mogao priuštiti takve luksuzne stvari. Uza zid, gdje je prije stajao moj krevet, postavljen je pozlaćeni krevet, a oko njegovih je stupova zamotana srebrna tkanina koja će se noću spustiti i štititi Izet od mjesečeva svjetla koje će padati po zidovima s plavim pločicama. Mojim zidovima. »Znam da si mala, ali radije ne bih hodala preko tebe, Nefertari.« Izet je prošla pokraj mene s rukama punima haljina i prije nego što sam stigla odgovoriti, vidjela sam majčin drveni naos. Da bi mogli premjestiti oltar, s njega je skinuta Mutina

61/393

figura od zlata i ebanovine i dah mi je zastao u grlu kad sam vidjela da je kipić razbijen na pola. »Razbila si mi majčin kip?« vrisnula sam i metež u prostoriji potpuno se zaustavio. Otišla sam do božice kojoj se moja majka molila dok je bila djevojčica i uzela je u ruke. Njezina mačja glava bila je odvojena od tijela, ali osjećala sam kao da je moje tijelo razbijeno. »Nisam je razbila«, rekla je Izet brzo. »Nisam je ni takla.« »Tko onda jest?« povikala sam. »Možda jedna od sluškinja. Ili Woserit«, rekla je brzo. »Bila je ovdje.« Izet je pogledala preko ramena u druge žene i lica su im bila puna straha. »Želim znati tko je to učinio!« rekla je Menit s prijetnjom u glasu i Izet je preplašeno zakoračila unatrag. »Woserit sigurno ne bi dirala oltar moje gospe! Jesi li ti razbila kip božice?« Izet se sabrala. »Znaš li ti uopće s kim razgovaraš?« »Znam vrlo dobro s kim razgovaram!« odgovorila je Menit, a njezino malo, razjareno tijelo treslo se od bijesa. »S unukom haremske žene.« Izetine je obraze oblilo crvenilo. Menit se okrenula. »Idemo!« rekla mi je oštro. U hodniku je uzela razbijeni kip iz mojih ruku. »Ništa se dobro neće dogoditi toj škorpiji. Ne brinite se za oltar, gospo. Odnijet ću ga dvorskom kiparu da ga popravi.« Ali ja se, naravno, nisam mogla prestati brinuti. Ne samo u vezi majčina oltara, koji mi je bio draži od svega što sam imala, nego i u vezi Woseritina upozorenja. Njezine su mi riječi odzvanjale u glavi poput melodija koje smo pjevali u Amonovu hramu. Život mi se već mijenjao i to ne nabolje. Pratila sam Menitine ljutite korake do svoje nove sobe na drugoj strani

62/393

dvorišta. Kad smo stigli, otvorila je teška drvena vrata i ispustila neobično zadovoljan zvuk iz grla. »Vaša nova odaja«, rekla je. Soba je imala prozore od stropa do poda i pogled na zapadne brežuljke Tebe. Vidjela sam da je Tefer već pronašao svoje mjesto na balkonu gdje je sjedio ponosan i siguran poput leoparda. Sve je u vezi sobe bilo veličanstveno. Od popločanog balkona do srebrnih i bjelokosnih umetaka koji su sjajili sa slika božice Hator na zidovima. Šokirano sam se okrenula prema Menit. »Ali ovo je Woseritina soba!« »Jutros ju vam je prepustila, dok ste bili u eddubi«, odgovorila je. Znači, kad smo jutros razgovarale, Woserit je već znala da je Izet zauzela moje odaje. »Ali gdje će ona boraviti kad dođe u palaču?« »Uzet će gostinjsku sobu«, odgovorila je Menit, a zatim me znatiželjno pogledala. »Očito je da se zanima za vas.« Kad nisam ništa odgovorila, primamljivo me upitala: »Želite li vidjeti garderobu?« U većini odaja garderoba je bila vrlo mala s taman dovoljno prostora za tri ili četiri sanduka i stol s glinenim glavama za pravilno držanje perika. U mojoj staroj odaji u garderobu nije moglo stati čak ni brončano zrcalo. Ali Woseritina je garderoba bila gotovo jednako velika kao i spavaonica. U nju ne samo da je moglo stati moje brončano zrcalo nego se unutra nalazio i vapnenački tuš u koji se izlijevala voda iz srebrnih posuda. Pokraj prozora s pogledom na vrtove Menit je namjestila moj ormarić za šminkanje. Otvorila sam ladice kako bih vidjela svoje stvari u njihovu novom domu. Tu su bile moje četke i posudice s kajalom, britvice i češljevi. Čak je i majčino zrcalo, u obliku ankha s glatkom drškom od fajanse, bilo pažljivo položeno. »Da mi visoka svećenica nije dala svoje odaje«, pitala sam, »gdje bih otišla?«

63/393

»U neku drugu sobu u kraljevskom dvorištu«, rekla je Menit, »uvijek ćete ostati u kraljevskom dvorištu, gospo. Vi ste princeza.« Princeza nekog drugog dvora, pomislila sam ogorčeno dok mi se meko tijelo trljalo o nogu. »Vidite?« dodala je Menit prisilnom veselošću. »Teferu se sviđa novi dom.« »A ti ćeš i dalje biti vrata do mene u sobi za dadilje?« Pogledala sam preko sobe i blizu podnožja kreveta vidjela sam drvena vrata. »Naravno, gospo.« Te sam se večeri popela na krevet s Teferom dok mi je Menit s drugog kraja sobe uputila kritički pogled. Sve je bilo na mjestu. Moje posude od alabastera u obliku uspavanih mačaka bile su poslagane po prozorskim daskama, a pojas od karneola koji ću sutra nositi uredno je spremljen zajedno s mojom haljinom. Preseljene su sve moje kutije i sanduci, ali oltara nije bilo. Večeras će Izet spavati ispod mozaika Mut koji je moja majka nabavila. Probudila sam se u Woseritinoj sobi prije nego se sunčevo svjetlo provuklo kroz zavjese od trske. »Tefer?« prošaptala sam. »Tefer?« Ali Tefer je nestao, vjerojatno u lovu na miša ili u potrazi za hranom u kuhinji. Pridigla sam u istom krevetu u kojem sam spavala kao dijete, a onda sam naslonila glavu na jastuke i proučavala meni potpuno nepoznate zidove. Iznad vrata nalazila se slika majke-božice Hator u obliku plave i žute krave, a između rogova joj je izlazeće sunce. Ispod prozora su preko plavih i bijelih pločica poskakivale ribe, a u ljuskama su imale umetke od sedefa. Blizu balkona Hator je prikazana kao žena

64/393

odjevena u sveti menat, ogrlicu od perli s amuletom koji je mogao zaštititi nositelja od čarolija. Sjetila sam se majčine slike u mojoj staroj sobi i pomislila sam kako će biti zbunjena kad ondje umjesto mene vidi Izet. Znala sam da ta slika nije ništa više od pigmenta i tinte, za razliku od slike u posmrtnom hramu u koji se na svaku Svetkovinu mrtvih vraća ka. Ipak, majčin me crtež gledao više od dvanaest godina, a sad je Izet bila u toj sobi s druge strane dvorišta i pripremala se za svoje vjenčanje. Pogledala sam u kut gdje je trebao biti majčin naos i ljutnja mi je zamaglila vid. Woserit me upozorila. Rekla je da će me Izet pokušati istjerati iz Tebe. Pošla sam s uljanom svjetiljkom u garderobu i sjela za ormar za šminkanje vadeći kuglice tamjana i trljajući ih ispod pazuha. Zavezala sam kosu i proučavala si lice u ulaštenoj bronci. Woserit je vjerovala da se mogu suprotstaviti Izet, ali što bi se na meni uopće moglo usporediti s Izetinom ljepotom? Proučavala sam svoj odraz, okretala lice u jednom pa u drugom smjeru. Prvo moj osmijeh. Usne su mi bile zakrivljene poput strijelčevog lûka tako da sam uvijek izgledala kao da se cerim. A onda moje oči. Bile su zelenilo plitke vode dodirnute suncem. »Gospo?« čula sam Menit kako otvara vrata sobe i kad je vidjela da mi je krevet prazan, požurila je u garderobu. »Gospo, zašto ste već budni?« Okrenula sam se od zrcala i osjetila sam snažnu odlučnost. »Želim da me danas učiniš lijepom poput Izide.« Menit je zakoračila unatrag, a onda joj se licem polako raširio osmijeh. »Želim da mi doneseš moje najskuplje sandale«, rekla sam odlučno, »i našminkaj mi oči svakim komadićem zlata koji uspiješ naći u palači.« Menit se veselo smijala. »Naravno, gospo.«

65/393

»I donesi mi majčin najdraži ovratnik. Onaj koji vrijedi stotinu debena u zlatu.« Sjedila sam pred majčinim ogledalom i polako disala kako bih se smirila. Kad se Menit vratila s majčinim nakitom, stavila je zdjelu sa smokvama na moj stol. »Morate jesti i pri tome ne mislim na čačkanje po hrani poput bijele čaplje.« Jurila je oko mene skupljajući češljeve i perle za moju kosu. »Što će se danas dogoditi?« pitala sam. Menit je sjela na stolac pokraj mene i stavila moje stopalo u svoje krilo razmazujući mi kremu između nožnih prstiju. »Najprije će faraon Ramzes zaploviti do Amonova hrama gdje će visoki svećenik potvrditi onu škorpiju za njegovu ženu. Nakon toga slijedi slavlje.« »A Izet?« pitala sam. »Ona će biti egipatska princeza i provodit će vrijeme u dvorani za prijeme pomažući faraonu Ramzesu u upravljanju Egiptom. Sjetite se svih molbi koje kralj mora pečatiti. Faraonovi veziri pregledaju tisuće zahtjeva, a stotine onih koje odobre moraju doći faraonu po posljednju suglasnost. Faraon Seti i kraljica Tuya već mu pomažu, ne može sve stići sâm.« »Znači, sad će Izet davati svoje odobrenje?« Pomislila sam koliko je Izet mrzila učiti. Radije bi bila na kupalištu nego prevodila klinopis. »I misliš li da će je Ramzes postaviti za glavnu ženu?« »Nadajmo se da je naš novi faraon pametniji od toga.« Ukrutila mi je periku pčelinjim voskom i smolom, a zatim zamijenila perle razbijene u skladištenju. Potrošila je mnogo vremena na moj kajal, miješala ga je s palminim uljem sve dok nije bio savršeno gladak, a onda ga najtanjom četkicom koju sam ikad vidjela nanijela na moje kapke. Kad me okrenula prema zrcalu, udahnula sam. Prvi put u životu izgledala sam starije od svojih dvanaest godina. Lice mi je bilo premalo za

66/393

široke crte kajala kakve su nosile žene poput Izet i Henuttawy, ali tanke crne crte koje mi je Menit povukla od unutrašnjosti kapaka do sljepoočnica doista su laskale mome licu. Karneolske perle koje je uplela u moju periku bile su usklađene s velikim draguljima karneola na skarabejskom pojasu. A malo dragocjene zlatne prašine koju je puhnula na vlažni kajal naglasilo je filigran mojih sandala. Okrenula sam se prema Menit i zavezala mi je majčine dragulje oko vrata, a onda pustila pramenove perike da padnu na svoje mjesto. »Lijepi ste poput Izide«, rekla je. »Ali samo ako sjedile poput dame. Danas ne smijete trčati naokolo s faraonom Ramzesom i Ašom. Ovo je vjenčanje i prinčevi od Babilona do Punta vidjet će budete li se ponašali poput djeteta.« Odlučno sam kimnula. »Neću trčati.« Menit me proučavala. »Bez obzira što faraon bude htio. On je sad kralj Egipta i mora se tako ponašati.« Zamislila sam Izet u svojoj sobi i sve što će raditi s Ramzesom ispod slike moje majke kad padne noć. »Obećajem.« Slijedila sam Menit kroz prepune hodnike palače. Vani, iza platnenog paviljona, stotine su se dvorjana skupile blizu pristaništa odakle će brodovi zaploviti prema Amonovu hramu. Nije još bilo ni Ramzesa ni Izet i Menit je podigla suncobran iznad naših glava kako bi nas zaštitila od zasljepljujuće vrućine. Nisam vidjela nikog od učenika iz eddube, ali Aša me uočio s druge strane dvorišta i zazvao me. »Nefer!« »Zapamtite što sam rekla«, rekla je Menit strogo. Kad mi se Aša približio, razrogačio je oči. Primijetio je moj široki, karneolski pojas i zlato koje mi je svjetlucalo iznad očiju. »Prekrasna si, Nefer«, rekao je.

67/393

»Nisam se ja promijenila«, rekla sam naprasno i Aša je ustuknuo iznenađen mojom ozbiljnošću. »Nego svi drugi!« »Misliš na svoje odaje.« Aša je pogledao u Menit koja se pravila kao da ne sluša. »Istina. I učinila je to iz pakosti.« Aša je stišao glas. »Možda je prema Ramzesu sva mila i draga, ali mi znamo istinu. Mogu mu reći…« »Ne«, odmah sam ga prekinula. »Mislit će da si zloban i ljubomoran.« Jezerom je odjeknuo zvuk trube i iz palače je izašla Izet. Znala sam da će, nakon što dođe do pristaništa, sama zaploviti prema Amonovu hramu na istočnoj obali. Ramzes će ploviti u lađi iza nje i dvor će ih slijediti u brodovima ukrašenima srebrnim zastavicama i zlatom. Kad visoki svećenik proglasi Izet princezom, vratit će se s Ramzesom u njegovu brodu i nosit će njegov obiteljski prsten kao simbol njihova sjedinjenja. Onda će je Ramzes iznijeti na pristanište i prenijeti preko praga palače gdje će zajedno nestati. Vratit će se kasnije te večeri na gozbu. Trenutak kad je prenese preko praga Malkate označit će njihovo vjenčanje. Ništa što su svećenici učinili u hramu neće ih učiniti vjenčanima u Amonovim očima ako je on ne unese unutra i u jednom sam ludom trenutku pomislila da bi mogao odbiti. Mogao bi shvatiti da Izet nije ruža za kakvu se izdaje nego trn, i promijeniti svoju odluku. Ali to se, naravno, nije dogodilo. Umjesto toga smo plovili rijekom u dugoj flotili brodova i ljudi su niz cijelu obalu počeli klicati Izetino ime. Žene su podigle bjelokosne čegrtaljke iznad glava, a oni koji si nisu mogli priuštiti taj luksuz koristili su ruke dok su klicali Izet. Bilo je kao da se božica spustila na zemlju. Djeca su puštala cvjetove lotosa u vodu, a male djevojčice koje bi joj ugledale lice, zaplakale bi. Kad smo došli do hrama, Ramzes je uzeo Izet za svoju ženu i na povratku su ih dočekali

68/393

povici tisuća gostiju. Zatim ju je podigao preko praga i zajedno su nestali u palači. Na gozbi nije bilo određenog rasporeda sjedenja pa mi se Aša pridružio za stolom vezira. »Dakle, Izet je sad princeza«, rekao je. Pogledao je iz šatora prema dvostrukim vratima palače. »Barem je nećeš više morati gledati. Stalno će biti u dvorani za prijeme.« »Da. S Ramzesom«, naglasila sam. Ali Aša je odmahnuo glavom. »Ne. Ramzes će biti sa mnom. Idemo u rat s Hetitima.« Spustila sam pehar s vinom. »Kako to misliš?« »Grad Kadeš pripadao je Egiptu još od vremena Tutmozisa. Heretički je kralj dopustio Hetitima da zauzmu Kadeš i svi lučki gradovi koji su učinili Egipat bogatim, sad obogaćuju Hetite. Faraon Seti to više neće trpjeti. Ponovno je osvojio sve zemlje koje je Heretik izgubio i ostao je još jedino Kadeš.« »Znam to«, rekla sam nestrpljivo. »Sve sam to učila s Paserom. Ali nikad nije rekao da se Egipat priprema za rat sad.« Aša je kimnuo. »Vjerojatno u mjesecu paofiju.« »Ali što ako Ramzes pogine? Što ako se ti vratiš osakaćen? Aša, vidio si vojnike…« »To se nama neće dogoditi. Ovo nam je prva bitka. Bit ćemo dobro zaštićeni.« »Faraon Tutankhamon bio je dobro zaštićen pa to nije spriječilo prevrtanje njegove dvokolice. Umro je od slomljene noge!« Aša mi je stavio ruku oko ramena. »Od kralja se očekuje da povede svoje ljude u bitku. Šteta što nisi rođena kao muškarac, Nefer. Mogla bi poći s nama. No vratit ćemo se«, obećao je olako. »I vidjet ćeš. Ništa se neće promijeniti.«

69/393

Te mi je večeri Menit donijela štap od voska. Držala je njegov vrh na plamenu svijeće, a onda ga polako kapala na papirus. Čekala sam dok se kapljice nisu stvrdnule, a onda sam pritisnula svoj pečatni prsten u vosak. Zatim sam predala pismo Menit. »Jeste li sigurni da ga želite poslati, gospo? Možda da razmislite nekoliko dana?« Odmahnula sam glavom. »Ne, sigurna sam.«

ČETVRTO POGLAVLJE

Hatorini običaji Na moj trinaesti Dan imenovanja, pošla sam, kao i inače, u eddubu. Pred vratima sam izula sandale, ali unutra Paser nije sjedio za svojim stolom. Po prvi put otkad mi je bio učitelj, Paser nije došao na nastavu. Na trščanim prostirkama učenici su već pričali među sobom. »Nefertari!« povikao je Baki. »Jesi li čula?« Izvadila sam pisaljku od trske i bočicu tintu. »Što?« »Paser nam neće više biti učitelj. Postao je vezir faraona Ramzesa.« Ustala sam s prostirača. »Kad se to dogodilo?« »Jučer. Otac mi je jutros rekao.« Onda mi se nasmiješio tako široko da sam mu mogla vidjeti iskrivljene zube. »I dobit ćemo novog učitelja!« Na vratima se pojavila žena. Učenici su skočili na noge i za razliku od onog puta kad se u eddubi pojavila Henuttawy, duboko su se naklonili kad je ušla Woserit. Bila je odjevena u dugu plavu Hatorinu haljinu. Nosila je naušnice, narukvice i pojas od lapisa, a na glavi krunu koja je na vrhu bila ukrašena malim rogovima. »Nefertari«, rekla je. »Vrijeme je.« Svi su me učenici pogledali očekujući objašnjenje, a kad su mi riječi zapele u grlu, Woserit je pojasnila. »Dolazi vam novi učitelj. Ali vrijeme koje je princeza Nefertari provela s vama je gotovo. Pridružit će mi se kako bi naučila Hatorine običaje.« Prostorijom je odjeknuo kolektivni uzdah, ali Woserit mi je pogledom rekla da se nasmiješim i krenem i dok sam prolazila pokraj znatiželjnih lica, shvatila sam da je važan dio mojeg života upravo završio. Više me nijedan učitelj neće čekati. I

71/393

premda sam uvijek mislila da ću se, kad moji učenički dani završe, osjećati poput životinje puštene iz kaveza, više sam se osjećala poput ptice koju su izgurali iz gnijezda i rekli joj da mora letjeti. Slijedila sam Woserit niz stazu uz jezero i činilo se da nije primjećivala moj nemir. »Jutros sam posjetila Menit«, rekla je. »Tvoje najvažnije stvari spakirane su i zaplovit ćemo čim se ukrcaju na Hatorin brod.« Grad Teba podijeljen je na dva dijela. Na zapadnoj obali Nila nalazi se palača Malkata, a na istočnoj su svi naši najvažniji hramovi. Svaki hram ima vlastiti brod i njime se Woserit vozila svakog poslijepodneva kad bi dolazila u dvoranu za prijeme ili navečer kad bi posjećivala brata u velikoj dvorani. Ja sam dvanaest godina živjela u istoj odaji u palači, a sad ću se u roku od petnaest dana dva puta seliti. Možda je Woserit ipak razumjela više nego što je pokazivala jer joj se glas smekšao. »Ponovna selidba i opraštanje neće biti tako strašni kao što misliš«, obećala je. U dvorištu ispred moje odaje okupila se mala skupina koja je promatrala sluškinje kako skupljaju moje stvari. Kad sam ugledala Ramzesa i Ašu, srce mi je poskočilo. »Nefer!« povikao je Aša i Woserit je podigla obrve. »Nefertari!« ispravila ga je kad se približio. »U Hatorinu će hramu biti pod svojim pravim imenom Nefertari«, objasnila je Woserit. »Ramzese.« Pristojno se naklonila nećaku. »Ostavit ću vas da se pozdravite.« Woserit je nestala u mojoj sobi, a Ramzes i Aša odmah su progovorili. »Kako to ona misli?« Slegnula sam ramenima. »Odlazim.« Ramzes je izvalio: »Kamo odlaziš?«

72/393

»U Hatorin hram«, odgovorila sam. »Molim? Da bi postala svećenica? Da bi čistila pločice i palila tamjan?« pitao je Aša. Sigurna sam da je njegov šok djelomice dolazio i od toga što je znao da svećenice moraju proći obuku od dvanaest mjeseci. I premda se smiju udavati, mnoge to nikad ne učine. Potisnula sam želju da se predomislim. »Da. Ili možda da budem hramski pisar.« Ramzes je pogledao u Ašu da vidi vjeruje li on u to što čuje. »Ali zašto?« »Što drugo da radim?« pitala sam iskreno. »U ovoj palači nema mjesta za mene, Ramzese. Ti si sad oženjen i mjesto ti je u dvorani za prijeme. I uskoro ćeš poći u rat s Ašom.« »Ali to neće trajati godinu dana!« rekao je Ramzes. Izet je ušla u dvorište i kad je vidjela da je Ramzes sa mnom, zastala je na mjestu. »Izet«, pozvao ju je, »dođi i pozdravi se.« »Zašto? Zar nas princeza napušta?« upitala je. »Ide u Hatorin hram«, rekao je Ramzes kao da još ne vjeruje. »Postati svećenica.« Dok nam se približavala, Izet je namjestila najsuosjećajniji izraz lica. »Ramzesu će biti veoma žao što odlaziš. Uvijek mi govori da si mu poput male sestrice.« Nasmijala se kad je rekla male, a ja sam si pregrizla jezik da ne bih rekla nešto zločesto. »Prava je šteta što nismo znali ranije. Pripremili bismo oproštajno slavlje.« Pogledala je u Ramzesa kroz duge trepavice. »Naposljetku, neće se više vratiti.« »Naravno da će se vratiti«, odvratio je Ramzes. »Obuka za svećenicu traje godinu dana.« »Ali onda će služiti Hator. Na drugoj strani rijeke.«

73/393

Ramzes je bio šokiran i na trenutak sam pomislila da bi me mogao zagrliti, čak i ispred Izet. Vidjela sam da je Aša želio još nešto reći. Ali Woserit se pojavila s Menit, a iza njih je desetak sluga nosilo košare. »Uvijek je možete posjetiti«, obećala je Woserit. »Hajde, Nefertari. Brod nas čeka.« Podigla sam ruke do vrata i skinula jednostavnu ogrlicu od bikove dlake koju je Menit mrzila. »Što je to?« podsmjehnula se Izet. »Ja sam joj to napravio«, rekao je Ramzes obrambeno i pogledi su nam se sreli. »Tako je. Kad mi je bilo sedam godina.« Nasmiješila sam se. »Uzmi je da te podsjeća na mene.« Stavila sam ogrlicu u njegove ruke i morala sam skupiti svu svoju snagu da se ne osvrnem prema njegovom klonulom licu dok sam hodala prema pristaništu. S palube Hatorina broda pogledala sam natrag na život koji sam oduvijek znala. Ramzes i Aša mahali su mi s obale, a pridružila im se i mala skupina učenika iz eddube. »Bilo je vrlo mudro to što si učinila. Kad si mu dala ogrlicu.« Nijemo sam kimala glavom misleći da to nije bila mudrost nego samo ljubav i Menit je stavila ruku oko mojeg ramena. »Ovo nije zauvijek, gospo.« Stisnula sam usne. Dok sam gledala u nestajući obalu, vidjela se još samo jedna figura. Bila je odjevena u crveno. »Henuttawy.« Woserit je vidjela u što gledam i dodala. »Ona misli da si se sad povukla i da je samo pitanje vremena kad će te Ramzes zaboraviti i okrenuti se Izet.«

74/393

Putovanje do Hatorina hrama nije dugo trajalo i dok se brod približavao pristaništu, Menit je ustala sa stolca gledajući u šumu granitnih stupova koji su se uzdizali iznad dotjeranog dvorišta. »Nikakvo čudo da joj je sestra ljubomorna«, šapnula mi je Menit tako da je Woserit ne čuje. Visoki obelisci dizali su se u nebo, a iza hrama su radnici u plavim suknjama radili u Hatorinim gajevima sikomore. Mokro lišće svetih stabala božice sjalo je poput zelenih dragulja. »Iznenađene?« pitala nas je Woserit. Menit je priznala: »Znala sam da je ovo najveći hram u Tebi, ali nisam znala…« Woserit se nasmijala. »Imamo više hodočasnika u jednom mjesecu nego što moja sestra ima u Izidinu hramu u šest mjeseci.« »Zato što je Hatorin hram veći?« pitala sam. »Zato što hodočasnici znaju kad na dar donesu deben ili lapis lazuli«, odgovorila je Woserit, »darovi će se iskoristiti za održavanje ljepote božice; u njezinim gajevima i u načinu na koji održavamo njezin hram. Ali kad hodočasnici odlaze u Izidin hram, njihovi se darovi tope u nakit koji onda Henuttawy nosi na bratove zabave. Najljepša prostorija u sestrinom hramu nije unutarnje svetište božice Izide nego njezina soba.« Sad kad smo došli do pristaništa, mogli smo vidjeti pravu veličinu Hatorina hrama. Oslikani su stupovi bili okupani zlatnom sunčevom svjetlošću, a na vrhu svakog vapnenačkog stupa nalazili su se pozlaćeni prizori kravlje božice. Naš je brod dočekalo više od deset Hatorinih svećenica, a još je više sluga stajalo na obali kako bi nam iskrcali prtljagu. Pristupila nam je jedna od djevojaka u plavoj Hatorinoj haljini noseći par sandala. Predala je sandale Menit i rekla: »U

75/393

Hatorinu je hramu zabranjena koža. Sandale moraju biti od papirusa.« »Hvala ti, Aloli«, rekla je Woserit. Mlada se svećenica naklonila i na glavi joj je poskočilo klupko crvenih lokni. »Hoćeš li, molim te, odvesti gospu Menit i princezu Nefertari u njihove odaje?« »Naravno, Vaša Svetosti.« Pričekala je dok smo Menit i ja zamijenile sandale novima i dok su odnosili moje kožne sandale, pitala sam se koje ću još komadiće starog života morati izgubiti. »Mogu li vam pokazati vaše sobe?« pitala je Aloli. Pratile smo svećenicu kroz teška brončana vrata hrama i dok smo prolazile hodnicima, pazila sam da ne ugazim na haljinu koja se vukla za njom. Bokovi su joj se očaravajuće njihali i pitala sam se gdje je naučila hodati na takav način. »Ovuda«, uputila nas je i uvela nas u hladnu unutrašnjost hrama. Odaje su bile ispunjene tihim svećenicama koje su širile tamjan iz zlatnih kugli. »Visoka svećenica tražila je da obje dobijete sobe točno pokraj njezine«, rekla je Aloli. »Ali ne očekujte da ćete je često viđati ovdje. Ovaj hram zahtijeva mnogo brige i kad nije u palači, onda je u gajevima ili se sastaje s hodočasnicima. A ovdje svećenice jedu.« Pokazala je na veliku prostoriju koja se nije previše razlikovala od Malkatine velike dvorane. »Trube pozivaju svećenice na ritual jednom ujutro i jednom u sumrak. Nakon što završe Hatorine obrede, sastaju se u ovoj dvorani. Mislim da ćete se složiti da se naša hrana ne razlikuje znatno od one na koju ste navikle u palači.« Pogledala je u mene. »Premda ja ne bih dirala vino«, šapnula je. »Ovdašnje svećenice vole kad je jako, a budući da si ti tako sitna, moglo bi te dokrajčiti!« Nasmijala se svojoj šali, a Menitine su se usne stisnule.

76/393

»Ovdje pokrovitelji hrama dolaze štovati božicu«, nastavila je Aloli. Široka dvorana prostirala se ispod mozaika božice i hodočasnici su ispod ulaštene skulpture ostavljali zdjele s kruhom i mesom. »U šemuu je došla žena koja je izgubila pet trudnoća. Našli smo je u najudaljenijem kutu.« Aloli je pokazala prema mračnoj niši blizu Hatorina kipa. »S mužem!« Zahihotala se, a Menit je zakašljala. »Ali zar nisu bili u nevolji?« pitala sam. »Naravno. Ali devet mjeseci kasnije dobila je dva zdrava sina!« Menit je zurila u mene za slučaj da mi takvo što ikad padne na pamet. Zatim smo skrenuli u prekrasno njegovano dvorište uokvireno sikomorama. Aloli je važno objavila: »Ovdje borave naši najvažniji gosti.« Pokazala je prema prozorima koji su gledali na trg. »A ovdje ćete vi biti.« Ušli smo u prostoriju s plavo glaziranim pločicama i redovima naslikanih riba. Zapadni je zid bio ispunjen crtežima krava s umecima. U istočnom je dijelu na platformi stajao krevet od ebanovine s lavljim šapama. Aloli je prešla preko prostorije i otvorila dvoja teška drvena vrata. »A za gospu Menit«, objavila je. Zidovi Menitine sobe bili su svijetle boje i na niskom cedrovu stolu stajala je naslagana čista posteljina. Menit je promrmljala svoje odobrenje. »Ovo će poslužiti. A sad moram poći i uputiti sluge s našim stvarima.« Kad je otišla, okrenula sam se prema Aloli. »Što ću ja raditi ovdje?« pitala sam je. Crvenokosa je svećenica djelovala iznenađeno. »Zar ti visoka svećenica nije rekla? Rekla je da si došla ovdje učiti.« »Učiti što?« »Hramske rituale, harfu…« Aloli je slegnula ramenima. »Možda se nada da bi ti mogla postati iduća visoka svećenica

77/393

Hator.« Na drugoj strani hrama odjeknula je truba i Aloli je hitro uplela svoje uvojke u čvor. »Vidjet ćemo se večeras u velikoj dvorani.« Zastala je na vratima. »Zadovoljstvo mi je što si s nama u hramu, princezo. Mnogo sam čula o tebi.« Ali prije nego što sam stigla pitati što je to čula, nestala je u hodniku. Prešla sam prostoriju i zastala na Menitinu prozoru gledajući prema gajevima. Na istočnoj obali Nila, Ramzes je sad na popodnevnom objedu s Ašom i Izet. Navečer će se u velikoj dvorani plesati i proširit će se vijest da sam odlučila postati Hatorina svećenica. Pitala sam se hoće li Henuttawy povjerovati u sestrinu laž. »Prekrasno, zar ne?« Poskočila sam jer nisam čula kad se Woserit približila. »Da, doista«, potvrdila sam. »Reci mi, Nefertari. Kad gledaš u te gajeve, što vidiš?« Oklijevala sam. Sunce je bilo točno iznad rijeke i ptice su letjele između visokih stabljika papirusa međusobno se dozivajući dok su muškarci u suknjama radili u poljima. »Vidim mali glineni model«, rekla sam. »Poput onih u grobnicama, samo što je ovaj ispunjen ljudima koji se miču.« Woserit je podigla obrve. »Vrlo kreativno.« Pocrvenjela sam i ponovno pogledala preko balkona kako bih vidjela ima li nešto što mi je promaklo. »A što je s gajevima sikomore?« pitala je. »Kako ti izgledaju?« »I oni su prekrasni«, rekla sam oprezno. »Ali misliš li da su uvijek bili tako lijepi?« »Ne kad su bili mladice«, nagađala sam. »Onda im se grane nisu dodirivale i nisu oblikovale tunel koji sad oblikuju.«

78/393

Woserit je bila zadovoljna odgovorom. »To je točno. Trebalo im je mnogo godina da narastu i naposljetku se saviju u taj oblik. Kad su tek posađene ovdje, ja sam bila tvoje dobi. Sjećam se da sam posjetila visoku svećenicu Hator i mislila da je njezin vrt iznimno ružan u usporedbi s našim vrtovima u Malkati. Tada nisam shvaćala da ona planira za budućnost. Razumiješ li što govorim, Nefertari?« Kimala sam jer sam mislila da razumijem. »Ti si kao ta mlada sikomora. Veziri te gledaju i vide divlji i nenjegovani vrt. Ali zajedno ćemo te oblikovati za budućnost tako da, kad te Ramzes pogleda, neće vidjeti mlađu sestru nego ženu i kraljicu.« Do tog je trenutka Woseritin glas bio nježan, ali sad je postao čvrst. »Međutim, želiš li moju pomoć, to znači da ćeš slušati moj savjet čak i kad ga ne razumiješ. U prošlosti sam čula da si znala biti neposlušna prema svojoj dadilji. Ako te ja budem podučavala, neće biti neposluha.« »Naravno da ne«, rekla sam brzo. »I bit će trenutaka kad će ti se ono što ti govorim činiti potpuno suprotnim savjetima tvoje dadilje, ali jednostavno ćeš mi morati vjerovati.« Pogledala sam u nju kako bih otkrila na što je mislila i objasnila mi je. »Sigurna sam da ti je tvoja dadilja rekla da nikad ne lažeš. Ali kraljica mora naučiti biti vrlo dobra lažljivica u vezi mnogo stvari. Jesi li spremna na to?« pitala me je. »Lagati kad moraš? Smiješiti se i kad nisi sretna? Moliti kad se čini da te bogovi ne slušaju? Koliko ti znače mjesto na dvoru i Ramzesova ljubav?« Pogledala sam vani iza gajeva sikomore do vrhova pješčanih dina koje su se dizale jedna iza druge. Ako je vjetar, koji je imao samo snagu daha, mogao napraviti brijeg, onda

79/393

zasigurno i ja mogu pretvoriti princezu u kraljicu. »Znače mi sve.« Woserit se nasmiješila. »Hajde onda.« Slijedila sam je u Menitinu garderobu i pokazala mi je na kožni stolac ispred zrcala. Kad sam sjela, stala je iza mene i gledala moj odraz u ulaštenoj bronci. »Znaš li što govore o tebi na dvoru?« Susrela sam njezin pogled i odmahnula glavom. »Da je na tebi najljepši tvoj osmijeh, a sada je vrijeme da ga naučiš koristiti. Pretvaraj se da sam ti stara prijateljica«, rekla je, »i da si me srela na tržnici. Kako bi mi se nasmijala?« Premda sam se osjećala blesavo, široko sam se nasmiješila i Woserit je kimnula. »Dobro. A sad sam izaslanik kojeg si upravo upoznala. Kako ćeš me pozdraviti?« Ponovno sam se široko nasmijala i Woserit se namrštila. »Ti si poput lake djevojke iz harema Mi-Wer, sve daješ«, kritizirala me. »Počni polako. Još ga ne poznaješ.« Pustila sam usne da se saviju prema gore, ali nisam otkrila zube. Ovog je puta Woserit kimala. »Dobro. Sad sam izaslanik i upravo sam ti dala kompliment. Kraljice Nefertari, nikad nisam primijetio da su vam oči prekrasne nijanse lapisa. Kako ćeš odgovoriti?« Nasmiješila sam se tako da su mi se vidjeli svi zubi i Woserit je oštro rekla: »Ne tako brzo! Ženin osmijeh mora biti polagan tako da muškarac zna da se mora potruditi za njega. Vidiš?« Woserit je pustila usne da se lagano saviju. »Sad mi daj kompliment.« Smišljala sam kompliment. »Visoka svećenice Woserit, danas… danas izgledate divno. Zaboravila sam da imate prekrasnu tamnu kosu.« Dok sam govorila, Woseritin se

80/393

osmijeh širio, ali tek kad sam rekla prekrasnu tamnu kosu njezine su se oči fiksirale na moje i pokazala mi je cijeli osmijeh. Osjetila sam iznenadnu vrućinu u obrazima. »Vidiš?« rekla je Woserit. »Želiš da izgleda kao iznenađenje. Želiš da se pita hoće li te potaknuti na pravi osmijeh tako da kad to učiniš, osjećat će se kao da je dobio poklon.« Uhvatila me za ruku i povela me kroz vrata. »Gledaj«, rekla mi je. Izašle smo u hodnik ispred njezine sobe i prošle kroz dvorište gdje su sluge obavljale teške poslove u vrtu. Čim su nas vidjeli, skočili su na noge i naklonili se. Jedan je muškarac, koji je sudeći po kroju odjeće bio šef vrtlara, iskoračio pozdraviti Woserit. »Čast je vidjeti Njezinu Svetost u dvorištu. Počašćeni smo vašom prisutnošću«, rekao je. Woserit je lagano zakrivila usne. »Obavili ste prekrasan posao«, pohvalila ga je. To je bila istina. Mirta i jasmin rasli su oko granitne Hatorine fontane i pod stablima sikomore bile su raspoređene kamene klupe u skupinama kako bi hodočasnici Hatorinu hramu na njima mogli sjediti i razmišljati o njezinoj veličanstvenosti. »Prekrasno je«, složio se mladi vrtlar. Woseritin se osmijeh raširio. »Ali to je samo zato što je vaš odraz.« Woserit se nasmijala do kraja. »Vrlo lijepo.« Nasmijala se, ali mladić se nije smijao. Bio je omamljen njezinom prisutnošću i u očima mu je treperilo svjetlo nove očaranosti. »Idemo«, rekla mi je Woserit. »Pokazat ću ti voćnjake.« Kad smo izašli iz dvorišta i ušli u gajeve, Woserit se okrenula. »Gledao je za tobom sve dok nismo izašle iz dvorišta!« kliknula sam.

81/393

»Vidiš što sve osmijeh može učiniti? A moj čak nije ni lijep.« Htjela sam je prekinuti no na moje je protestiranje odmahnula glavom. »Istina je. Nije ni nalik na tvoj. Imaš zube bijele poput bisera i nijedan muškarac koji vidi tvoj osmijeh neće ga nikad zaboraviti.« »Ja mislim da onaj vrtlar nikad neće zaboraviti tvoj«, istaknula sam. »Zato što sam ga naučila koristiti«, rekla je Woserit. »Ne dijelim ga naokolo poput starice koja seoskim mačkama besplatno dijeli mlijeko. To je nešto što se mora kontrolirati, a posebice u tvom slučaju. Ti ga daješ svakome. Moraš naučiti biti promišljenija.« Pogledala je niz stazu i pratila sam njezin pogled do skupine muškaraca koji su brali smokve sa stabala sikomore. »Vidiš li nekog zgodnog?« pitala me. Pocrvenjela sam. »Nemoj se stidjeti. Na dvoru će biti mnoštvo muškaraca i neke će trebati uvjeriti da si im posebno sklona. Kako ćeš to učiniti? Pogledom«, odgovorila je. »Osmijehom. Dok budemo prolazili, želim da odabereš muškarca«, rekla je. »Neka osjeti da je izabran. A onda neka ti se obrati.« »Da ne koristim riječi?« pitala sam. »Samo osmijeh. Onda, kojeg ćeš izabrati?« pitala je vragolasto. Pogledala sam prema skupini muškaraca. Mladić tamne kose sjedio je i odvajao dobre smokve od loših. »Onog koji broji«, rekla sam odmah. Mislila sam da samo osmijeh neće potaći muškarca da mi se obrati, ali ako mi ispadne narukvica… Brzo sam olabavila kopču i dok smo prolazile pokraj skupine radnika, uhvatila sam pogled izražajnih očiju tamnokosog muškarca i polako se

82/393

osmjehnula. Kad su mu se oči raširile shvaćajući da sam se obratila upravo njemu, pustila sam narukvicu da padne. »Gospo!« Skočio je i dohvatio moju narukvicu. »Nešto vam je ispalo!« Podigao je narukvicu i pokazala sam mu svoj najširi osmijeh, kao što je Woserit učinila s vrtlarom. »Baš sam nespretna!« Uzela sam narukvicu iz njegove ruke dodirnuvši mu dlan vrhovima prstiju i skupina muškaraca gledala je u tišini dok smo Woserit i ja nestale u šumarku. Na obali Nila Woserit me pohvalila: »Sada više nisi hihotavo dijete koje se smije svakom tko naiđe. Sad si žena koja ima moć. Nauči kontrolirati svoj osmijeh«, rekla je Woserit, »i moći ćeš kontrolirati što muškarci misle o tebi. Dakle, kad idući put vidiš Ramzesa, što ćeš učiniti?« Nasmiješila sam se tako da mi se vidio samo vrh prednjih zuba. »Dobro. Sporo i rezervirano. Ne daješ mu sve jer ne znaš kako će biti prihvaćeno. Do trenutka kad ga ponovno vidiš, možda će već odlučiti uzeti Izet za glavnu suprugu. Osim toga, ne želimo ni da Henuttawy otkrije da se nisi povukla. Nikad ne želiš odati sve odjednom«, upozorila me. »Igramo delikatnu igru.« Podigla sam pogled. »Kakvu igru?« »Onu koju si igrala kad si ispustila narukvicu.« Izlazeće sunce odražavalo se u Woseritinoj dijademi i u zlatnim sunčevim diskovima u središtu njezina čela mogla sam vidjeti svoj preokrenuti odraz. »Sutra«, nastavila je Woserit, »počinje tvoja obuka. Ako Henuttawy pita neku od mojih žena što radiš ovdje, mora izgledati kao da doista planiraš posvetiti život Hator. Ne očekujem da se večeras pridružiš svećenicama u velikoj dvorani, ali sutra ujutro Aloli će te pozvati u moje odaje i tada ću ti objasniti kako ćemo dalje.«

83/393

Nakon što je sunce te večeri potonulo iza brežuljaka, Menit je sjela na rub mojeg kreveta. »Jeste li nervozni, gospo?« »Nisam«, rekla sam iskreno, povlačeći pokrivač do grudiju. »Činimo ono što moramo. Sutra će mi Woserit reći kako ću provesti svoju godinu.« »Na način koji dolikuje princezi, nadam se.« »Čak i ako moram mahati brončanom posudicom od zore do sumraka, ako zbog toga budem nedostajala Ramzesu, onda će se isplatiti. Idućeg je jutra Aloli tiho pokucala na vrata moje sobe i velike su joj oči postale još veće kad me vidjela u dugoj plavoj Hatorinoj haljini. »Sad si doista jedna od nas!« uzviknula je i glas joj je odzvanjao tihim hodnicima. »Možda bismo trebale biti tihe«, predložila sam. »Koješta! Već je gotovo zora!« Dala mi je ruku dok smo hodale hodnicima. Bilo je tako rano da je morala nositi uljanu lampu koja nam je osvjetljavala put sivim hramskim prolazima. »Onda, jesi li nervozna?« pitala me veselo i pitala sam se zašto svi misle da bih trebala biti nervozna. »Još se sjećam svog prvog dana u hramu. Karijeru sam počela u Izidinu hramu.« »S Henuttawy?« »Da.« Aloli se namrštila. »Ne znam zašto je moja majka izabrala Izidin hram. Mogla je izabrati hram Mut, Sekhmet ili čak Hator. Pitala bih je to da je još živa, ali umrla je kad mi je bilo deset godina. Provela sam pet godina s visokom svećenicom božice Izide. Donoseći joj vodu, lašteći joj sandale, uređujući joj kosu…« »Je li to posao svećenice?« »Naravno da nije!«

84/393

Na dnu hodnika otvorila su se vrata i neki je glas oštro povikao: »Tišina!« »To je Serapis. Stara svećenica voli dugo spavati.« »Zar ne bismo onda trebale biti tihe?« »Tihe?« Aloli se nasmijala. »Ona će uskoro vječno zaspati. Trebala bi ustati i uživati u satima koji su joj preostali.« Došli smo do hodnika koji je završavao parom dvostrukih vrata i Aloli mi je rekla: »Ostani ovdje.« Nestala je u sobi, a ja sam čekala u hodniku ispod naslikanog crteža Nila na Nebu. Kad sam bila mlađa, Menit mi je pokazala prsten zvijezda grupiranih oko crnila i ispričala mi priču o kravi-božici Hator koja je poslala svoje mlijeko nebesima kao stazu po kojoj će Ra ploviti svojom sunčevom barkom. Proučavala sam crtež pitajući se je li to isti put kojim su i moji roditelji pošli prema nebeskih polja Jarua. Misli mi je prekinulo škripanje vrata i crvenokosa mi je svećenica dala znak: »Dođi. Primit će te.« Pustila me u Woseritinu privatnu odaju i kad sam ušla u sobu, pokušala sam skriti svoj šok. Oko žarovnika izdubljenog u podu pokrivenog pločicama stajala su tri stolca, a na jednom od njih sjedio je Paser. Umjesto da mu je kosa zavezana u ozbiljni učiteljski čvor, sad je bila zavezana trakom od lapisa. Oko vrata mu je visjela kartuša s izrezbarenom punom Ramzesovom titulom u zlatu. »Možeš zatvoriti vrata, Aloli.« Svećenica je učinila što joj je rečeno i Woserit mi je pokazala prema sjedalu nasuprot sebe. »Nefertari«, počela je kad sam sjela, »sigurno si iznenađena što ovdje vidiš svojeg učitelja, posebice jer je nedavno postao vezir.« Pogledala sam u Pasera kako bih vidjela koliko ga je promijenila činjenica da je postao član faraonova dvora. Izgledao je donekle drukčije zbog vezirske tunike koju je nosio.

85/393

»Paser sad ima mnogo novih dužnosti u palači«, objasnila je Woserit, »ali pristao je nastaviti tvoje obrazovanje. Svakog će jutra, prije nego se javi u dvoranu za prijeme, dolaziti u hram i podučavati te jezicima koje si učila s njim.« »U zoru?« začudila sam se. »I ranije.« Paser je kimnuo. »Zna da ga nećeš razočarati«, rekla je Woserit. »U eddubi si svladala sedam jezika. Po tome ćeš biti drukčija od Izet i bit ćeš neprocjenjiva.« Namrštila sam se. »Ramzesu?« »Kraljičin posao nije samo rađanje djece«, odgovorio je Paser. »Posao joj je i razgovor s ljudima, sastajanje s vezirima te dočekivanje dostojanstvenika koji dolaze u palaču. Sa znanjem šasua, hetitskog i nubijskog, tko će biti najbolja osoba za zabavljanje prinčeva?« »Naravno, Henuttawy će šaptati u uho faraona Setija«, upozorila je Woserit. »A Izet jest prelijepa. Dvorjani je već obožavaju, a ona i Henuttawy su savršen par. Zabavne i lijepe… Ali ljepota ne znači i korisnost.« »A ja bih trebala biti korisna princeza«, pitala sam povrijeđeno. »Nadamo se da ćeš biti više od toga«, odgovorila je Woserit. Trebat će više da postaneš glavna žena kad svi gledaju u Izet. To znači da ćeš se svakog jutra u zoru sastajati s vezirom Paserom u ovoj sobi.« »Tvojoj sobi?« »Da, i dolazit ćeš pripremljena. Nadam se da nikad neću čuti da si bila nemarna ili neaktivna u radu. Paser mi je rekao da je bilo situacija kad nisi dolazila na satove u eddubi. To se ovdje nikad neće dogoditi. Kad završiš s nastavom, Aloli će te dočekati ispred ovih vrata i uputiti te u jutarnji ritual. Kad

86/393

završiš s dužnostima svećenice, naći ćemo se u velikoj dvorani i sjest ćeš sa mnom, a ja ću te učiti kako se ponašati kad objeduješ s dvorom.« Woserit je vidjela moj pogled i dodala: »Nadam se da ne misliš da to već znaš.« Čekala je moj odgovor i odmahnula sam glavom. »Dobro. Kad završimo s obrokom, poći ćeš s Aloli do istočnog svetišta gdje će te ona učiti svirati harfu.« »Ali ja već znam svirati harfu«, pobunila sam se. »Onako kako valja? Poput moje sestre ili Izet?« »Ne, ali moj su talent jezici…« »A sad će biti i harfa.« Pogledala sam u Pasera kao da će mi on pomoći, ali lice mu je bilo bezizražajno. »Kad završiš s harfom«, nastavila je Woserit, »možeš se vratiti u svoju sobu učiti. Nakon toga očekujem da ćeš se pridružiti svećenicama u predvečernjem ritualu. Na kraju dana, želiš li se pridružiti svećenicama u večernjem obroku, možeš otići u veliku dvoranu. U suprotnom, možeš uživati u mirnijem obroku u svojoj sobi.« Ustala je kako bi se oprostila s nama. »Znam da ovo zvuči kao mnogo učenja«, rekla je blago, »ali sve ima svoju svrhu. Što si duže daleko od Ramzesa, više ćeš mu nedostajati. A mi ćemo imati više vremena da te preobrazimo iz mladice u veliko stablo koje može podnijeti i najjače vjetrove.« Kimnula sam kao da joj vjerujem, a kad je otišla, Paser mi je tiho rekao: »A vjetrova će biti. Vjeruj joj, princezo.« Ustao je i sa stola na drugom kraju sobe donio veliki model. Stavio ga je na stol između naših stolaca. »Znaš li što je ovo?« pitao je. Nagnula sam se naprijed da bih bolje vidjela. Umjetnik je pažljivo izradio dugačku prostoriju s više od trideset stupova koji drže krov s plavim pločicama od gline. Na jednom kraju

87/393

sobe nalazio se par brončanih vrata koja sam prepoznala iz palače. Na drugom je bilo uzdignuto i ulašteno postolje. Njegove su stube bile oslikane prizorima okovanih zarobljenika tako da bi faraon, svaki put kad bi se penjao na platformu, smrskao neprijatelje pod pletenim sandalama. Na vrh podija postavljena su tri prijestolja, svako od njih presvučeno zlatom. Premda su članovi dvora morali biti stariji od četrnaest godina da bi ušli u nju, odmah sam prepoznala prostoriju. »To je dvorana za prijeme«, rekla sam. Paser se nasmijao. »Točno. Ali kako znaš ako nikad nisi bila u njoj.« »Jer prepoznajem vrata.« »Svakog jutra ovuda ulazi faraon.« Paser je podigao trščanu pisaljku sa stola i pokazao prema prednjem dijelu prostorije. »Prolazi pokraj vezira.« Pokazao je na dugački stol unutar modela koji je bio širok gotovo kao i prostorija. »Onda veziri ustanu i naklone mu se. Nakon što prijeđe veliku udaljenost između vezira i podija, sjeda na prijestolje i u dvoranu se puštaju podnositelji molbi. Svaki molitelj pristupa jednom od četiri vezira i iznosi svoju molbu.« »Bilo kojem veziru?« »Da. Ako vezir nema autoritet kojim mu može pomoći, čuvari pretraže molitelja i dopušteno mu je pristupiti faraonu. Ali faraon nije sâm na podiju. Ondje su tri prijestolja.« Pokazao je na tri zlatna stolca. »Danas četiri.« »Za faraona Setija, kraljicu Tuyu, faraona Ramzesa i Izet.« »Princezu Izet«, podsjetio me Paser. »A ovdje, na ovom podiju, odlučuje se o budućnosti. Hoćeš li biti kraljica poput Tuye, nezainteresirana za sve, ali sreća svojeg iwiwa?« Učinilo mi se da sam u njegovu glasu čula neodobravanje, ali nisam bila sigurna. »Ili ćeš biti kraljica poput svoje tete, mudra i oprezna, spremna da djelima, ako ne imenom, postaneš suvladar?«

88/393

Oštro sam udahnula, a dah kao da mi je zasiktao. »Nikad neću biti poput svoje tete! Ja nisam kurva.« »To nije bila ni Nefertiti.« Nikad nisam čula nikog osim Menit da izgovara njezino ime i pod jantarnim svjetlom praskozorja Paserovo je lice izgledalo odlučno i prkosno. »Tvoja teta nikad nije koristila svoje tijelo da bi zapovijedala dvoranom za prijeme, bez obzira na sve što si čula.« »Kako to znate?« »Možeš pitati svoju dadilju. Ona je poznavala Nefertiti, a u Tebi nema nikoga tko više voli tračanje.« Paser se možda nasmiješio no bio je ozbiljan. »Što misliš, zašto su ljudi tolerirali politiku tvoje tete, premještanje njihova kraljevskog grada, zabranu njihovih bogova?« »Zato što je ona imala moć faraona.« Paser je odmahnuo glavom. »Zato što je znala što narod želi i to mu je dala. Njezin je muž uzeo njihove božice pa je ona postala njihova zemaljska božica.« »Hereza«, prošaputala sam. »Ili mudrost? Znala je da je ono što njezin muž radi opasno. Da se narod pobunio, ona bi bila njihova prva žrtva. Spasila si je život tako što je impresionirala podnositelje molbi u dvorani za prijeme. Mogla je dati naslikati svoj lik na svakom zidu od Tebe do Memfisa, ali samo riječi mogu oblikovati mišljenje, a ona je sa svakim moliteljem utjecala na narod.« Shvatila sam da stišćem ručke stolca od trenutka kad je Paser prvi put spomenuo moju tetu. Polako sam se opustila. »I želite da ja to isto radim?« pitala sam ga. »Ako želiš preživjeti. Ili možeš slijediti primjer kraljice Tuye«, rekao je. »Sve osim najjednostavnijih molbi možeš prepustiti mužu, ako pretpostavimo da te faraon Ramzes uzme za

89/393

ženu. Ali kao nećakinja heretika, mislim da nemaš tu opciju. Ako se nađeš na prijestolju u dvorani za prijeme, vrijeme koje provedeš ondje bit će jedino vrijeme koje imaš da bi utjecala na narod. Kao što je to činila tvoja teta.« »Egipat proklinje ime moje tete.« »Nije to činio dok je bila živa. Znala je kako kontrolirati vezire, kada govoriti, koja prijateljstva njegovati. Ali jesi li ti voljna naučiti te stvari?« Naslonila sam se unatrag. »I postati poput Heretičke kraljice?« »I postati živi igrač u ovoj partiji seneta.« Pokazao je na ulašteni drveni stol. Vrh je bio podijeljen u tri reda od deset kvadrata i otvorio je drvenu ladicu kako bi izvadio izrezbareni komad fajanse. »Znaš li što je ovo?« Naravno da sam znala. »To je pješak.« »Ima ih pet za svakog igrača. U nekim ih je igrama sedam ili čak deset. Na neki način, poput dvora.« Pogledao je u mene. »Bit će dana kad će ti se činiti da igraš s više pješaka nego što misliš da možeš kontrolirati. Drugih će dana biti manje pješaka za igranje. Ali na dvoru svaki dan završava isto: pobjeđuje prvi igrač sa svim svojim pješacima na vlastitim kvadratima. Morat ćeš naučiti koje dvorjane nadzirati, koje vezire premjestiti, koje ambasadore umiriti. A ona žena koja ih uspije sve namamiti na svoje kvadrate, jednog će dana postati kraljica. Igra nije laka i mnogo je pravila, ali ako si voljna učiti…« Pomislila sam na Ramzesa na drugoj strani rijeke, kako se budi u Izetinu krevetu i gleda je dok se priprema za jutro u dvorani za prijeme. Što je ona znala o molbama? Kako mu je mogla na bilo koji način pomoći? Sa svakim potezom koji me Paser nauči, mogla bih biti bliže Ramzesu. »Da, voljna sam.«

90/393

Na usnama mu se počeo oblikovati osmijeh. »Onda ćeš sutra ponijeti pisaljku od trske i papirus. Našoj obuci dodat ćemo osmi jezik: akadski, jezik Asiraca. Za večeras možeš prevesti ovo.« Uzeo je svitak s pojasa i predao mi ga. Izašla sam iz sobe, a ispred vrata me čekala Aloli. »Što je bilo?« pitala me veselo. »Što učiš?« Pratila sam zvuk njezinih grivni na nogama niz hodnik. Svećenice su bile budne i uskoro će početi jutarnji ritual. »Jezike«, odgovorila sam. Upravo sam trebala reći šasu, ali Aloli je podigla ruku i rekla: »Tiho! Približavamo se unutarnjem svetištu.« Unutarnje je svetište bilo mračno i hladno poput grobnice. Nalazilo se u srcu hrama, a teški stupovi i zidovi bez prozora štitili su ga od svjetla. Oltar od ebanovine uzdizao se u središtu prostorije; ulašteni crni kamen reflektirao je svjetlo treperavih baklji. »Što radimo?« prošaptala sam, ali Aloli nije odgovorila. Hodala je do prednjeg dijela prostorije gdje je polako kleknula ispred Hatorina oltara i ispružila ruke. Tiho sam je slijedila i učinila isto. Oko nas su svećenice u širokim plavim haljinama zauzimale položaje pružajući dlanove kao što je to Aloli učinila, kao da čekaju osjetiti kišu. Pregledavala sam prostoriju tražeći Woserit, ali kad je počelo recitiranje, a slatki valovi tamjana ispunili unutarnje svetište, nisam vidjela ništa osim oltara ispred sebe. Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta. Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta. Svećenice su ponavljale taj napjev i Aloli je pogledala u mom smjeru da vidi razumijem li. Ponavljala sam s njom. »Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta.« Onda je netko

91/393

dodao: »Došli smo ti odati poštovanje«, i dok su žene spuštale ruke, Woserit je izašla iz istočnog prolaza odjevena u haljinu od zadivljujućeg materijala. Talasala se dok je hodala stvarajući dojam vode u slabo osvijetljenoj prostoriji. Kosa joj je bila povučena unatrag Hatorinom krunom i po prvi put sam bila zadivljena njome. Podigla je posudu od alabastera iznad oltara, a onda je izlila ulje po ulaštenoj površini. »Majko Horusova, Ženo Raova, Stvoriteljice Egipta, dajem ti ulje života.« Svećenice su ponovno podigle dlanove i Woserit je oprala ruke u zdjeli s vodom. Zatim je nestala u zadimljenom hodniku. »To je to?« pitala sam. Aloli mi se nasmiješila. »Ujutro je oltar okrunjen uljem, a navečer visoka svećenica donosi kruh i vino.« »Ali sve to, samo za malo ulja?« Alolin je osmijeh nestao. »Ovo su obredi božice«, rekla je nepopustljivo. »Moraju se izvoditi svako jutro i svaku večer da bi Hator bila zadovoljna. Ti bi riskirala njezin gnjev tako da joj ne iskažeš poštovanje?« Odmahnula sam glavom. »Ne, naravno da ne bih.« »Hatorini su obredi jednostavni, ali ništa u Egiptu nije važnije od njih.« Iznenadila me Alolina iznenadna ozbiljnost. U tišini smo hodale kroz veći dio hrama. Kad smo došle do ulaza, usudila sam se pitati: »I što ćemo sad?« Vedra Aloli se vratila. »Zar ti visoka svećenica nije rekla? Sad ćemo čistiti!« Osjetila sam kako mi krv nestaje iz lica. »Misliš, s uljem i četkama?«

92/393

»I platnom i limunima.« Prestala je hodati. »Zar nisi nikad čistila?« »Svoje sandale«, rekla sam. »Kad bi bile blatnjave nakon lova.« »Ali nikad pod, stol ili mozaik? Pogledala mi je lice i shvatila: »Nikad u životu nisi ništa čistila, je li tako?« Odmahnula sam glavom. »Nije teško«, obećala mi je veselo. »Svećenice to rade svakog dana prije poslijepodnevnog obroka.« Skinula je ogrtač i složila ga pod ruku. Ispod njega je nosila plavu haljinu kakvu sam i ja dobila. »Čistit ćemo hodnik koji vodi prema gajevima. Tim putem prolaze muškarci s blatom na sandalama i prljavštinom na suknjama. Svaka svećenica ima svoj hodnik, a ovaj je moj!« Koračala je naprijed, a ja sam je pratila. Nije mi bilo jasno zašto je tako vesela sve dok nije otvorila vrata koja su vodila prema gajevima. Kad se sagnula i počela čistiti, radnici širokih prsa gledali su kako joj se haljina polako diže uz bedra. Nije se uopće potrudila pomaknuti se da je ne vide. Ja sam čučnula na pločice na drugom kraju hodnika i povukla haljinu preko koljena. Umočila sam komad platna u posudu mirisne vode koju je ostavio sluga i njome nježno brisala pod. »Bit će ti lakše ako se jednostavno sagneš.« Aloli se smijala. »Ne brini, nitko te neće gledati. Svi gledaju mene.« Kad je prodorni zvuk truba poslao radnike njihovim kućama izvan hrama, Aloli mi je dodala ogrtač. Kad smo ušle u veliku dvoranu s visokim mozaicima božice Hator, miris pečene patke u zaparenim posudama umaka od nara ispunio je živahnu prostoriju. Svećenice koje su stigle prije

93/393

nas sjedile su u nanizanim redovima ulaštenih stolova od cedrovine. »Gdje mi sjedimo?« »Ti ćeš sjediti pokraj visoke svećenice.« Vidjela sam Woseritinu krunu iznad glava čak i najviših žena i kad nas je vidjela, lagano je kimnula. Sjela sam s njezine desne strane, a Aloli lijevo od mene. Kad sam posegnula za svojom zdjelom, Woserit mi je oštro rekla: »Nadam se da u palači nećeš tako grabiti hranu.« Pogledala sam oko sebe, uplašena da su svi čuli njezin ukor, ali druge nas svećenice nisu gledale. »Ne smiješ grabiti u zdjelu poput majmuna«, rekla je Woserit. »Počni tako da zasučeš rukave.« Pokazala mi je tako da je lijevom rukom profinjeno uhvatila rukav desne ruke dok je kretala prema juhi. A onda je pustila rukav da padne kad je prinijela posudu ustima. Kad je otpila gutljaj, nije ostavila usne na zdjeli kao što bih ja vjerojatno učinila. Vratila je zdjelu na isti način kako ju je i uzela. Oponašala sam što je Woserit učinila i kimnula je. »Bolje. A sad da vidim kako ćeš uzeti patku.« Druge su žene zasukale rukave, uzimale su meso objema rukama i pohlepno ga komadale. Kad sam počela raditi isto, Woseritino se lice smračilo. »To je prihvatljivo za obične svećenice, ali ti si princeza.« Podigla je rukav kao što je učinila i prije, zatim je držala meso između kažiprsta i palca i polako ga grickala, a krpom koju je držala u lijevoj ruci obrisala bi usta ako bi joj kapnuo umak od nara. »Šokirana sam da ovo nisi prije naučila, a sedam si godina sjedila za stolom ispod podija. Ali pretpostavljam da ti i Ramzes nikad niste pridavali pozornost ničemu osim jedno drugome.« Postiđeno sam pognula glavu, a onda sam desnom rukom uzela pačji batak, kao što je ona učinila. Dodala mi je svoju krpu

94/393

i kad sam je upotrijebila da mi umak ne kapne na ogrtač, pogled joj se smekšao. »Idući put kad dođeš u veliku dvoranu«, rekla je, »očekujem da poneseš stolnu krpu sa sobom. Neka ti je Menit izreže od stare haljine.« Kimnula sam. »I sjedni uspravno. I podigni glavu. Ništa od ovoga nije tvoj osobni neuspjeh, Nefertari. Ovdje si da bi učila i upravo to radiš.« Kad je obrok završio, pratila sam Aloli kroz hodnike do istočnog svetišta. »Mislim da će mi se svidjeti ovdje«, slagala sam. Aloli je koračala naprijed i njezin je dugi ogrtač fijukao naprijed i nazad. »Čišćenje i rituali, naviknut ćeš se na njih«, obećala je. »A dok mi budemo vježbale harfu«, likovala je, »druge će svećenice dočekivati hodočasnike.« Zaustavila sam se. »Ja jedina vježbam harfu?« »Ne može cijeli hram vježbati harfu, zar ne?« okrenula se Aloli. »Samo je nekoliko svećenica nadareno za to. Ja sam jedna od njih.« Ušle smo u istočno svetište. Jako ulaštene plave i zlatne pločice prekrivale su zidove oblikujući prizore božice Hator koja smrtnike uči pjevanju i sviranju. »Dojmljivo, zar ne?« pitala je Aloli dok je hodala prema maloj platformi na kojoj su se nalazile dvije harfe, smještene pokraj dvaju stolaca. Kad mi se nasmiješila, pomislila sam na šarana jer je imala obraze crvene poput svoje divlje kose. »Zašto ne počneš?« Sjela sam i odlučno odmahnula glavom. »Ne. Molim te. Htjela bih prvo tebe čuti.« Aloli se smjestila na drveni stolac, a onda je nagnula harfu tako da joj je bila naslonjena na rame. Sjedila je uspravno poput trske, onako kako su i mene učili, s laktovima savijenima kao

95/393

kod ibisa koji se sprema poletjeti. Zatim je namjestila prste na žice i čudesna je melodija ispunila prostoriju. Zatvorila je oči i u odzvanjajućim zvucima svoje glazbe bila je najljepša i najelegantnija žena u Egiptu. Glazba je odjekivala praznom prostorijom, isprva polako, onda žustro i zatim strastveno. Ni Izet ili Henuttawy nisu znale svirati takvom vještinom. Kad su joj se prsti zaustavili, opet sam prodisala. »Nikad neću tako svirati«, rekla sam, zapanjena. »Ne zaboravi, tebi je trinaest, a meni sedamnaest godina. To će doći s vježbom.« »Ali vježbala sam svaki dan u eddubi«, pobunila sam se. »U skupini ili sama?« Sjetila sam se svojih glazbenih lekcija s Ašom i Ramzesom i zarumenjela sam se od pomisli koliko smo malo ostvarili. »U skupini.« »Ovdje ti neće nitko odvlačiti pozornost«, obećala je. »Nećeš već sutra svirati u faraonovoj vojnoj povorci, ali…« Tako sam brzo skočila sa stolac da se srušio. »Kako to misliš? Kakvoj povorci?« »Egipat ide u rat. Vojska će u povorci proći kroz Tebu. Sinoć smo dobili vijest.« Aloli se namrštila. »Zašto, gospo?« »Paser mi nije ništa rekao! Moram se oprostiti s Ramzesom! Moram reći Aši…« »Ali sad si u hramu. Svećenice na obuci ne izlaze iz hrama godinu dana.« »Ja nisam svećenica na obuci!« Aloli je uspravila svoju harfu. »Mislila sam da si ovdje da zauzmeš mjesto visoke svećenice?«

96/393

»Ne. Ovdje sam da bih bila daleko od Ramzesa. Woserit smatra da se mogu naučiti ponašati poput kraljice i da će me Ramzes uzeti za glavnu ženu.« Aloline su se oči raširile poput lotosovih cvjetova. »Znači, zato te ja podučavam«, prošaptala je. »S flautom ili lirom si dio skupine. S harfom si sama na pozornici, dominiraš nad publikom svojom vještinom. A ako možeš dominirati velikom dvoranom sama s harfom, zašto ne i dvoranom za prijeme s faraonom?« Odmah sam znala da Aloli ima pravo. Zato nas je Woserit i spojila. »Ali ja idem na tu vojnu povorku«, rekla sam, da me ne bi odgovorila od toga. Aloli je bila zbunjena. »Mislim da ti visoka svećenica neće dopustiti.« Nisam više ništa govorila o povorci. Počele smo obuku, ali ja sam mogla razmišljati jedino o ratu i čim smo završile, pitala sam je gdje mogu pronaći visoku svećenicu. »Mogu te odvesti do nje«, rekla je Aloli. »Ali neće joj biti drago da je uznemiravaš. Ovo je njezino vrijeme za pisanje pisama.« Pratila sam Aloli kroz hodnike hrama do dvaju drvenih vrata. »Per Međat«, rekla je. »Piše u knjižnici?« »Svakog poslijepodneva prije nego isplovi prema palači.« Oklijevala sam ispred vrata i Aloli se polako odmakla. »Možeš pokucati«, rekla je nesigurno, »ali ne očekuj da će odgovoriti.« Podigla sam šaku i pokucala na vrata. Nije bilo odgovora pa sam pokucala opet. Jedna su se teška drvena vrata otvorila. »Što radiš ovdje?« pitala me Woserit. Skinula je Hatorinu krunu, a ruke su joj bile umrljane pijeskom i tintom.

97/393

»Došla sam s hitnom molbom«, rekla sam. Woserit je pogledala u Aloli i nikakvim znakom nije nijednu od nas dvije pozvala unutra. »Pretpostavljam da ti je rekla za povorku?« »Da«, rekla sam očajno, »i došla sam pitati smijem li joj prisustvovati.« »Naravno da ne.« »Ali…« »Sjećaš li se kad sam ti rekla da će biti situacija kad nećeš razumjeti moj savjet, ali ćeš ga ipak morati prihvatiti? I sjećaš li se da si se složila s tim?« »Da«, promrmljala sam. »Onda očekujem da je ova tema zaključena.« Zatvorila je vrata. Okrenula sam se prema Aloli i nisam mogla zadržati suze. »Da sam njegova žena, mogla bih ići u rat s njim.« »U rat?« uskliknula je Aloli. »Ti si žena!« »Zar je to važno? Mogla bih mu biti prevoditeljica.« Aloli mi je stavila ruku oko ramena. »Za godinu dana, gospo, moći ćeš ga viđati koliko god budeš htjela. To nije tako dugo kao što se čini.« »Ali mislit će da se ljutim na njega«, usprotivila sam se. »Neće povjerovati da mi je zabranjeno vidjeti ga zato što sam svećenica na obuci. Ja sam princeza — princezi nije ništa zabranjeno.« »Osim ovoga. Dala si svoju riječ visokoj svećenici.« »Ali ona ne razumije!« uzviknula sam. »Kad sam bila u Izidinu hramu, razmišljala sam da pobjegnem kako bih vidjela svoju majku i rekla joj kako mi je strašno. Ili da pobjegnem do svojih ujaka i molim da me jedan

98/393

od njih primi k sebi. Ali nisam to učinila jer, ako bi me uhvatili, zauvijek bih bila izbačena iz svećenstva.« »Ali zar to nije ono što si htjela?« »Naravno da nije! Samo sam htjela pobjeći od Henuttawy.« »Kako si onda uspjela?« »Nisam. Visoka svećenica božice Hator je to učinila. Woserit me čula kako sviram na Opetovoj svetkovini i kad me došla pohvaliti, vidjela je koliko sam nesretna. I onda je dogovorila da me kupi od Henuttawy.« Duboko sam udahnula. »Kupila te kao roba?« »Henuttawy me ne bi nikako drukčije dala.« »I koliko je platila?« »Istu cijenu kao za sedam muškaraca. Učinila je to zato što je znala da mi je život s Henuttawy nepodnošljiv. Dakle, vidiš li, princezo? Bilo bi glupo da sam pobjegla. Božica je vidjela koliko sam nesretna i poštujući moj zavjet Izidi, oslobodila me te zmije.« Ispružila je ruku i potapšala me po koljenu. »Moraš ispuniti svoje obećanje božici Hator i ona će ti ispuniti želju.« »Ali ja nisam dala nikakvo obećanje Hator.« »Poštuj svoje obećanje Woserit. Visoka svećenica zna što radi.« Idućeg sam se jutra iznenadila kad sam vidjela Woserit u njezinoj sobi. Ona i Paser stajali su blizu žarovnika i šaptali, a kad sam se ja pojavila, utihnuli su. »Princezo Nefertari«, pozdravila me Woserit. Pitala sam se zašto nije u unutarnjem svetištu. »Znam koliko si žarko htjela ići…« »Ne«, rekla sam čvrsto. »Pogriješila sam.«

99/393

Woserit je oklijevala, kao da mjeri moje riječi. »Kad si došla u ovaj hram, Nefertari, nadala sam se da ću te moći svakodnevno podučavati. Ali sad kad moj brat ratuje u Kadešu, morat ću provoditi više vremena u dvorani za prijeme. Nekad se nećemo vidjeti danima. Možda čak i cijeli mjesec.« Pogledala sam u Pasera koji je kimnuo. »Ja ću i dalje biti ovdje svakog jutra, kao i deseci svećenica.« »A one će te podučavati kako im ja kažem. Nadam se da ću svaki put kad pitam za tvoj napredak čuti da je zadovoljavajući.« »Naravno«, obećala sam.

PETO POGLAVLJE

Slatki miris smokava - TEBA, 1282. pr. Kr. Navikla sam se na rutinu u Hatorinu hramu. Menit bi me probudila još u mraku prije zore i snena bih odjenula čistu haljinu i zapalila stožac tamjana ispod majčina oltara. Kad bi se stožac pretvorio u prah, krenula bih kroz mračne hramske hodnike do Woseritinih odaja. I baš kao što je Woserit rekla, rijetko sam je viđala. Vezir Paser razlikovao se od učitelja Pasera. Naučio me kako na ispravan način pozdraviti Sumeranina i kako znati je li sumerski vojnik već prvi put ubio. »Ako nema dlake na licu, znači da je pokazao svoje junaštvo zaklavši neprijatelja.« Želio je da zapamtim običaje stranih naroda; da Sumerani svoje mrtve pokapaju na trščanim prostiračima i da Asirci više cijene perje od bilo kojeg dragog kamena. Nekad bismo cijelo jutro posvetili politici. »Hetiti su jedina sila na svijetu koja može ustati protiv Egipta«, tvrdio je Paser. »Nijedna zemlja nije važnija od Hatija.« Zato sam naučila sve što sam mogla o kralju Muvataliju i njegovu sinu Urhiju. Naučila sam da su oba muškarca nosila šarene ogrtače i koristila mačeve izrađene od željeza. Crtala sam karte zemalja koje je Muvatali osvojio, uključujući Ugarit i Siriju. »A grad Kadeš«, rekao je Paser ozbiljno, »nekoć je pripadao Egiptu. Ali Heretički je kralj dopustio da ga Hetiti prisvoje i danas njegove bogate luke — u koje dolazi roba sa Sjevernog mora — sve pripadaju Hetitima. Razumiješ li što to znači?« »Znači da mi moramo naći dulje rute do Sjevernih mora za trgovanje bjelokošću, bakrom i drvom za gradnju. Znači da Hetiti prvi profitiraju od njih. Ali to će se promijeniti«, dodala sam. »Jer će ga faraon Seti i Ramzes vratiti!«

101/393

Paser si je dopustio osmijeh. »Tako je.« »Ima li vijesti…« »Nikakvih.« Svaku sam večer čekala novosti i dvadeset sedmog dana mjeseca koiaka faraonova se vojska vratila iz Kadeša. Glasnici su trčali ispred vojnika s vijestima o njihovoj pobjedi i popisom mrtvih i Menit me probudila prije zore da bi mi rekla da su Aša i Ramzes preživjeli. S prozora istočnog svetišta vidjela sam Hatorine svećenice kako se skupljaju na pristaništu. Njihovi pojasevi ukrašeni draguljima treptali su na suncu, a haljine otvorenih prednjica otkrivale su grudi prekrasno obojene kanom. Aloli mi se pridružila na prozoru. »Zar nećeš sudjelovati u proslavi?« pitala sam je. »Visoka svećenica naložila mi je da ostanem ovdje s tobom.« »Zašto? Zar misli da ću pobjeći?« Aloli se vragolasto nasmiješila. »Zar ne bi?« »Ne«, rekla sam tiho. »Ne bih.« Ispod nas su svećenice upravo prelazile rijeku i svijetlotirkizna jedra Hatorinih brodova počela su nestajati iza gajeva sikomore. Okrenula sam se prema Aloli. »Sjećaš li se kad sam tek došla u ovaj hram?« »Naravno. S tim velikim zelenim očima izgledala si poput preplašene mačke. Nisam mislila da si doista princeza.« Bila sam iznenađena. »Zašto?« »Zato što sam znala da princeza Nefertari ima gotovo trinaest godina, a ti si izgledala kao da ti je osam ili devet.« »Ali sjećaš li se da si mi rekla da si čula mnogo o meni?« »Kako da ne.« Aloli je otišla od prozora i zauzela svoje mjesto pokraj harfe. »Čula sam da ste ti i faraon Ramzes odlični

102/393

prijatelji. I kad je došla vijest o njegovu braku, dvor je pretpostavio da će oženiti tebe.« »Ali imala sam dvanaest godina! I ja sam nećakinja Heretičkog kralja.« Aloli je slegnula ramenima. »Svi su vjerovali da će to faraon Ramzes zanemariti. Nitko nije mogao ni zamisliti da će dovesti haremsku djevojku na podij. Zato smo, kad si došla u ovaj hram, mislili da se možda nisi htjela vjenčati.« »Ne. Nije me nikad pitao. Čim je Ramzes okrunjen, Henuttawy je otišla faraonu Setiju i založila se za Izet.« Rekla sam Aloli za Woseritinu teoriju, da je vjerovala da Henuttawy pomaže Izet na putu prema kruni u zamjenu za nešto. »Ali što bi to moglo biti?« »Moć«, rekla je Aloli brzo. »Zlato. S te dvije stvari mogla bi izgraditi najveći hram u Tebi, veći od Hatorina. Hodočasnici bi sigurno dolazili samo da vide njegovu veličanstvenost.« »I ostavljali svoje bogatstvo kao darove«, složila sam se. Pomislila sam na Ramzesa i osjetila toplinu u obrazima. »Ne mogu zamisliti da se udam za ikog drugog osim za Ramzesa«, priznala sam. »Onda nije dovoljno samo učiti harfu«, rekla je. »Želiš li postati glavna supruga, morat ćeš znati zadovoljiti muškarca.« Aloli je ustala i srebrne narukvice koje su zvečale dok bi hodala, kliznule su joj niz ručni zglob. »Izidin je hram bio pun Henuttawynih muškaraca«, objasnila je. »Pod uvjetom da su bogati, sve ih je primala. Hetite, Asirce… U tom sam hramu naučila više nego samo kako ugoditi Izidi. Trebaš naučiti sve tajne koje Henuttawy uči Izet.« Bila sam posramljena. »Na primjer?« »Na primjer, kako zadovoljiti muškarca ispod njegove suknje. Kako mu svojim ustima pružiti zadovoljstvo.« Oči su mi

103/393

vjerojatno izdale misli jer je Aloli dodala: »Ti ćeš biti razlika između Tebe kojom vlada Henuttawy i Tebe kojom vlada Woserit.« Na pomisao o Henuttawy kako vlada Tebom, postala sam savršena učenica. Nikad nisam kasnila, rad mi nikad nije bio manjkav i ubrzo sam mogla zaploviti u Asiriju i preživjeti samo sa svojim znanjem akadskog. Paseru nije bila jasna brzina kojom sam svladala taj jezik, ali prava je istina da sam ga vježbala kud god bih pošla; u kupkama, po dvorištu — čak sam se i na majčinom oltaru molila Mut na akadskom. Moje lekcije s Aloli također su postale intenzivnije, kao da je svećenica mogla prenijeti vlastiti talent u sviranju harfe u moje ruke. Vježbanjem sam postala dovoljno kompetentna i, u slučaju da kraljica ikad prozove moje ime na dvoru, ne bih se osramotila pred velikom dvoranom. Izet se uvijek ponosila svojim talentom za glazbu, ali sad sam shvatila da to, uz vrijeme i strpljenje, i nije tako teško. Ipak, harfa nije bila razlog zbog kojeg sam dokasna ostajala u istočnim odajama. Jednog je dana Menit primijetila: »Čini se da uživate u glazbi, gospo.« Sakrila sam crvenilo iza perja lepeze, a idućeg dana kad mi je Menit pohvalno rekla: »Na svakoj lekciji ostajete sve duže i duže«, konačno sam joj otkrila: »To je zato što mi Aloli govori i o nekim drugim stvarima osim harfe.« Menit je prestala puniti vrč od alabastera parfemom i vratila se s balkona u sobu. »Što vas još uči?« pitala je bez oklijevanja. Spustila sam olovku od trske. »Druge stvari. Primjerice, što trebam činiti prve bračne noći.« Menit je jauknula. »Moram znati sve! Izet sve zna«, dodala sam brzo.

104/393

»Vi niste djevojka iz harema!« »Nisam. Ja sam princeza iz obitelji koja je izbrisana iz povijesti. Znaš isto kao i ja što će značiti ako postanem glavna žena. Ime moje obitelji opet će se upisati u svitke. To će spasiti moju obitelj i sve će nas spasiti od Henuttawy. Možeš li zamisliti Tebu u kojoj je Henuttawy jednako moćna kao i kraljica?« »Naravno da ne, gospo. Ali da vas svećenica Aloli uči takve stvari…« »Zašto ne ako će nam to donijeti sigurnost? Ako će održati ime moje majke na životu?« Pogledala sam u svoj razbijeni oltar. Premda je dvorski kipar učinio sve što je mogao, još uvijek sam vidjela tanku crtu gdje je vrat bio odlomljen od tijela božice. »Ti ćeš uvijek biti moja mawat«, obećala sam joj. »Ali imala sam drugu majku koja je dala život za mene. A što sam ja njoj dala? Što joj je Egipat dao? Kao glavna žena mogla bih se pobrinuti da nikad ne bude zaboravljena; da mi ne budemo nikad zaboravljeni«, ispravila sam se. »Moja je obitelj vladala Egiptom više od stotinu godina, a ne postoji niti jedan posmrtni hram po kojem će biti zapamćeni! Ali ja bih mogla izgraditi jedan u brdima za tebe i za svoje roditelje.« Topli je vjetar donio slatki miris smokava sa sikomorinih stabala vani i udahnula sam ga. Menit je uvijek govorila da je moja majka voljela miris sikomore. »Mnogo je razloga zašto da postanem glavna žena. Ali što ako me Ramzes ne voli?« Menitino se tvrdo lice smekšalo. »Uvijek vas je volio.« »Kao sestru«, usprotivila sam se. »Ali što ako me ne može voljeti kao ženu?« Kad je došla sezona šemua, dvor se pripremao za godišnji odlazak prema sjeveru do palače Pi-Ramzes gdje će zagušujuću vrućinu Tebe ublažiti svježi oceanski povjetarci. Prvi put se dogodilo da neću ploviti u flotili jarko obojenih brodova niti stajati

105/393

na palubi s faraonovim zlatnim barjacima koji vijore iznad mene na toplom suncu paunija. Stajala sam na balkonu svoje sobe i zamišljala svijet kako plovi dalje od mene, a sa mnom ostaje jedino Tefer. A čak ni on nije bio od velike koristi jer je sve vrijeme provodio naganjajući miševe po poljima. Nisam mu trebala. Nikome nisam trebala. »Što vam je?« pitala je Menit s vrata. »Svako poslijepodne dolazite ovdje. Ovi se gajevi nisu ništa promijenili od jučer.« »Sve propuštam! Kad dođe tot i počne nova godina, propustit ću i Svetkovinu mrtvih.« To je jedina noć kad se čovjekovi akhu mogu vratiti u zemlju živih i uživati u zemaljskoj hrani koja im se donese. Ali Menit je vragolasto odmahnula glavom. »Mislim da nećete propustiti Svetkovinu. Jučer sam vidjela visoku svećenicu dok ste vi vježbali harfu. Rekla je da će za dva mjeseca biti godina dana otkad ste otišli s dvora i da ćete uskoro…« Menit je zastala kako bi povećala dojam. »Biti spremni za povratak.« Desetog dana tota, Menit me tjerala iz kreveta. »Gospo, visoka svećenica čeka!« Ustala sam i obrisala san iz očiju. »Molim?« »Danas nećete učiti s vezirom nego vas visoka svećenica želi vidjeti!« Požurile smo do zrcala i strpljivo sam sjedila dok mi je Menit nanosila šminku. »Upotrijebit ćemo malahit«, odlučila je i otvorila posudu skupog zelenog praha. Zatvorila sam oči dok mi ga je nanosila na kapke. Provela je više vremena nego inače ocrtavajući mi oči kajalom. Kad je Menit izvadila moju periku iz kutije, vidjela sam da joj je dodala zelene perle od fajanse. »Kako…« »Za ovu prigodu«, rekla je zadovoljno.

106/393

Otkad sam stigla u Hatorin hram, Woserit me rijetko viđala. Tada mi je bilo trinaest, ali za mjesec dana navršit ću četrnaest godina. Menit mi je četkicom za kajal kanirala nokte, a kad mi je dala haljinu, vidjela sam da je nova. Ustala sam i Menit je zadržala dah. »Sad ste žena«, rekla je kao da jedva može vjerovati. Suzila je svoje male oči dok mi je proučavala lice, haljinu, nokte. Kad je došla do mojih sandala, lice joj se izgladilo i rekla je jednostavno: »Spremni ste.« Glas joj se davio u suzama i čvrsto me zagrlila: »Sretno, moja gospo.« »Hvala ti, mawat.« Povukla sam se od nje kako bih je pogledala u oči. »Hvala ti«, ponovila sam. »Ne samo zato što si došla ovdje sa mnom nego… nego za sve.« Menit je ispravila ramena. »Idite. Idite prije nego što se ona predomisli!« Woseritina soba nije bila daleko od moje, ali ipak, put do nje nikad se nije činio dužim. Gledala sam oslikane zidove s prizorima Hator i Raa i pitala sam se hoće li ovo biti jedan od posljednjih puta kad ću ih vidjeti. Na vratima Woseritine sobe, sluškinja mi se naklonila. »Visoka svećenica vas čeka, gospo.« Otvorila je vrata i unutra je Woserit sjedila za svojim stolom okružena cvijećem za tot i novu godinu. Jarki cvjetovi bili su raspoređeni u vazama od fajanse i ljiljani su zamirisali cijelu prostoriju. Podigla je pogled prema meni i kad me vidjela, izraz na njezinu licu promijenio se od duboke iznenađenosti do zadovoljstva. »Nefertari?« Ustala je od stola i došla do mene. »Pogledaj te obraze«, oduševljeno je rekla. »Ispunili su se! A tvoje oči… Nikad nisam primijetila kako su lijepe. Doista, apsolutno su prekrasne.« Tražila je da se okrenem prvi put, zatim drugi put i treći put je uzviknula: »Pogledaj kako si se promijenila!« Ispružila je ruku i stisnula stražnju stranu haljine kako bi mi vidjela obrise struka i grudi. »Dosta je ovih bezobličnih

107/393

pokrivača«, objavila je. »Želim da te Menit izmjeri za nove haljine. Dok sam ja bila zauzeta, ti si izrasla u pravu ženu! Kad Izet postane velika i debela s Ramzesovim djetetom, ti ćeš još uvijek biti mršava i lijepa«, obećala je Woserit. »I nikad nećeš jadikovati. Mogu ti obećati, Ramzesu će jednog dana dojaditi njezino zanovijetanje.« »On je ne voli?« pitala sam brzo. Woserit je podigla obrve. »Nisam to rekla.« »Ali što mu se sviđa na njoj ako zanovijeta?« »Oh, zna ona biti šarmantna kad to želi i doista je prelijepa. Ali njezin šarm i ljepota bit će mnogo manje privlačni kad je za osam dana od danas bude mogao usporediti s tobom.« »Na Svetkovini mrtvih?« uzviknula sam. Woserit je kimnula. »Da. Mislim da smo spremni za naš potez.«

ŠESTO POGLAVLJE

Svetkovina mrtvih - 1281. pr. Kr. Kad smo osamnaestog dana tota završili s lekcijom, Paser je spustio olovku od trske i pitao me: »Jesi li spremna za Svetkovinu mrtvih večeras?« »Da.« Pokušala sam prikriti uzbuđenje. »Dadilja mi je pripremila zdjelu s hranom za hram faraona Setija i drugu zdjelu za…« »Nisam mislio na hranu«, prekinuo me Paser. I u glasu mu se osjetila ironija kad je dodao: »Siguran sam da će faraonovi akhu kao i tvoji biti vrlo sretni s darovima koje im doneseš. Zanimalo me je li te itko pripremio na šok odlaska na dvor«, rekao je oprezno. »Posebice zato što nećeš ostati ondje.« »Jest«, rekla sam tiho. »Woserit me upozorila da ću moći vrlo kratko razgovarati s Ramzesom.« Paser je s druge strane stola kimnuo. »I nećeš ostati na tri noći opijanja. Osim ako ne želiš vidjeti Henuttawy kako posrće«, rekao je ispod glasa dok je ustajao. Nasmijala sam se jer sam čula iste priče o Woseritinoj starijoj sestri. »Nefertari«, rekao je Paser ozbiljno, »uskoro će naše lekcije postati rjeđe. A kako faraon Ramzes bude sve više uključen u rad u dvorani za prijeme, tako ću biti i ja. Osim toga, nema još mnogo toga što bih te mogao naučiti. Već si izvanredno svladala svih osam jezika koje smo učili.« Ispratio me do vrata Woseritine sobe. »Ali nadam se da si prihvatila Woseritin savjet. Woserit je mudra žena i ako itko može isplanirati nečiji put do prijestolja, onda je to ona.« »A ne Henuttawy?« pitala sam znatiželjno. »Henuttawy zna varati i lagati. Možda je naučila Izet kako obmanuti nekoga, ali ta će se magija opčaranosti prije ili kasnije potrošiti.«

109/393

»Zar to ne radim i ja? Varam i obmanjujem?« »Tako što se držiš podalje od faraona Ramzesa?« pitao je Paser. »Ne. Jednostavno ga podsjećaš na prijateljstvo koje mu je nedostajalo.« Kad sam ušla u svoju sobu, iznenadila sam se vidjevši i Woserit i Aloli. Stajale su s Menit gledajući dva para sandala. »Ovaj par s debelim petama i pletenim zlatom«, odlučila je Woserit. »Večeras će hodati, ali ne želimo da izgleda kao pastirova kći koja pješači po brdima.« Aloli mi se prva obratila. »Jesi li spremna?« Kimnula sam, premda sam znala da jedini ogrtač s kapuljačom koji imam nikako neće odgovarati sandalama koje je Woserit upravo odabrala za mene. Svetkovina mrtvih uvijek je počinjala hodočašćem do posmrtnog hrama faraona Setija u Tebi. Nakon što bi odali poštovanje Setijevim precima, bilo nam je dopušteno odnijeti hranu u posmrtne hramove vlastitih akhu. Moja obitelj nije imala posmrtni hram. Svake sam godine išla vidjeti Horemheba koji je ukrao hram mojeg djeda u gradu Đametu i učinio ga svojim uklonivši lica članova moje obitelji sa zidova — s iznimkom jedne jedine slike moje majke. Hodočašće bi počelo nakon zalaska sunca i premda su noći u mjesecu paofiju bile tople, u hramovima je bilo hladno i vlažno. Što da radim bez prikladnog ogrtača? Pogledala sam u Menit. »Što ću odjenuti?« »Visoka svećenica bila je vrlo ljubazna i dala ti ovo«, rekla je Menit i pokazala prema prekrasnom bijelom ogrtaču na krevetu. Kapuljača je bila obrubljena krznom, a široki rukavi bili su raskošno ukrašeni. Zajedno sa sandalama koje je odabrala Woserit, bit ću bijelo-zlatna vizija u tmini grobnica. »Ova bi ti svetkovina mogla promijeniti život«, rekla je Woserit. »Menit je prilagodila jednu od mojih haljina za tebe.« Otišla je do kreveta i podigla ogrtač otkrivši mrežastu haljinu s

110/393

perlama od fajanse. »Perle od lapisa slagat će ti se s očima. Kad se vratim«, rekla je uputivši se prema vratima, »očekujem da ćeš biti spremna.« Otišla je i ja sam krenula do kreveta. Nikad nisam nosila nešto tako delikatno i otkrivajuće. »To je rijetka haljina«, rekla je Aloli. »Nikad nisam vidjela da ju je visoka svećenica ikome dala, čak ni na popravak. Podigni ruke.« Skinula sam haljinu i učinila kako mi je rečeno. Aloli mi je navukla haljinu preko glave dok ju je Menit povlačila preko bokova. Zatim sam odjenula ogrtač i sjela ispred zrcala. »Nećemo vam stavljati lapis na kapke«, rekla je Menit. »Previše je taman za grobnice.« Otvorila je posudu zlatnog praha i pomiješala ga s uljem. »Čak i ako vam nitko ne može vidjeti kosu ispod tog ogrtača«, obećala je, »ipak će vam vidjeti oči.« Kaniranje noktiju potrajalo je do zalaska sunca i Menit je posvetila posebnu pozornost dizajnu na mojim stopalima. U zrcalu je u mene zurila vizija od zlata. Nježna bjelina Woseritina ogrtača uokvirivala mi je lice, a krzno mi je isticalo obraze. Kad su se vrata moje odaje otvorila, čula sam polagani uzdah. »Veličanstveno.« Woserit je zakoračila naprijed i vidjela sam njezin odraz u ulaštenoj mjedi. Nosila je dugu bijelu haljinu stisnutu uz bokove pojasom od ulaštenog lapisa. Ogrtač koji joj je dosizao do gležnjeva bio je porubljen nitima najljepšeg mogućeg tirkiza, a zlatna krava s očima od lapisa pričvršćivala ga je na njezinu vratu. Kosa joj je bila počešljana na jednu stranu tako da je svatko tko je stajao iza nje mogao vidjeti protuuteg menata koji je nosila svaka Hatorina svećenica. Sveta ogrlica bila je izrađena od fajanse i završavala je zlatnim amuletom koji je čuvao svoju vlasnicu od zla. Nije bilo nijednog dijela Woserit koji nije bio

111/393

izvanredan, od njezinih zlatnih nožnih grivni do prozirne haljine. Okrenula sam se na stolcu kako bih je bolje vidjela. »Izgledaš prekrasno«, prošaptala sam i iznenadila sam se kad sam shvatila da je jednako lijepa kao i njezina sestra Henuttawy. »Trebala bih isto reći za tebe.« Pokazala mi je da ustanem i zatim me pregledavala dok sam se okretala. Podigla je rub mojeg ogrtača kako bi vidjela što mi je Menit učinila sa stopalima, a onda je promrmljala svoje odobravanje. »Moraš paziti da ne pokriješ kanu prašinom«, rekla je. »I ne vuci stopala kroz pijesak. Večeras hodaj pažljivo.« Navukla mi je kapuljaču ogrtača preko čela i Aloli mi je namjestila pletenice, jednu preko svakog ramena. Zurila sam u svoj odraz u zrcalu i nisam prepoznala ženu koja me gledala. To je bila vrsta žene koja svoje vrijeme provodi u kupeljima, tračajući s prijateljicama i kupujući perle od trgovaca u palači. »Aloli, vrijeme je da se i ti spremiš«, rekla je Woserit. »Ti i Menit obavile ste izvrstan posao.« Kad su Aloli i Menit otišle u svoje odaje, Woserit je sjela. Izgledala je napeto. Kasnije ću saznati da je protekla godina na mnogo načina bila lakša za mene nego za nju. Ja sam samo trebala učiti i upijati informacije oko sebe poput trske, dok je ona morala pripremati, kovati zavjeru i planirati. Znala je posljedice neuspjeha dok sam ja samo mislila da ih znam. Ali unatoč svoj njezinoj velikodušnosti — dala mi je svoju sobu u palači, držala me u Hatorinu hramu, dogovorila mi Pasera za učitelja i osigurala mi odjeću — nikad nije tražila ništa zauzvrat. Kad sam čula da Menit navlači svoju usku lanenu haljinu, tiho sam pitala: »Što sam ti dužna za sve ovo?« Osmijeh se pokazao na Woseritinim usnama. »Ja nisam poput Henuttawy«, rekla je. »Ništa mi ne trebaš otplatiti.«

112/393

»Ali sav ovaj trud i vrijeme koje si uložila u mene. Zašto? Zbog čega?« »Izrasla si u zrelu i pametnu ženu«, rekla je i doimala se kao da joj je drago što sam to pitala. »Očekujem da ćeš zauzeti Izetino mjesto i pobrinuti se da Henuttawy nikad ne postane moćna koliko bi ona htjela. To očekujem«, rekla je odlučno. »Tebu koja ne pleše onako kako Henuttawy svira i ništa drugo.« Mislila sam da mora biti nešto više, ali rekla je samo to. Pitala sam se hoće li se jednog dana pojaviti veći račun. Krenuli smo kad je sunce potonulo iza brežuljaka i došli smo do pristaništa ispred Hatorina hrama dok je voda u nestajućem svjetlu poprimala duboku boju vina. U brodu prepunom Hatorinih pjevačica, isplovili smo prema posmrtnom hramu koji je faraon Seti podigao za svoje akhu. Poput palače, i hram je bio izgrađen na zapadnoj obali jer na njoj sunce svakog dana umire i počinje putovanje u zagrobni život. Trinaest sam godina išla s dvorom na hodočašće do Setijeva hrama, ali ovaj je put bilo drukčije. Kad sam ugledala treperava svjetla na suprotnoj obali, u trbuhu sam osjetila nervozu kakve nikad prije nije bilo. Menit je stajala pokraj mene na pramcu i podigla mi kapuljaču tako da mi je krzno uokvirivalo lice. »Delikatno«, rekla je dok se spuštao mrak. »Nježno.« Puni mjesec odražavao se na Nilu i sjetila sam se nečeg što je Woserit rekla. Kad Izet postane velika i debela s Ramzesovim djetetom, ti ćeš još uvijek biti mršava i lijepa. Nadglasavši buku prskanja vesla, pitala sam Menit: »Što ako je Izet već trudna?« »Onda je to razlog više da je učini kraljicom«, rekla je. »Ramzes ima sedamnaest godina. Ove će godine izabrati svoju glavnu suprugu.«

113/393

Dok je brod klizio u pristanište, Woserit se obratila u mom smjeru. »Pretpostavljam da je dvor već stigao, ali obredi neće početi bez nas. Ili bez Henuttawy«, dodala je. »A možemo pretpostaviti da će ona kasniti.« Sluge iz palače, koji su nas čekali na obali, držali su baklje i vodili nas kroz tamu. A ispred, u dvorištu posmrtnog hrama, tisuće lampi osvjetljavale su njegove visoke pilone bacajući sjaj po oslikanim zidnim slikarijama. U jednom prizoru Ozirisa, princa bogova, ubija njegov brat Set. Pod svjetlima trščanih baklji vidjela sam kako Set siječe Ozirisovo truplo i baca njegove dijelove u Nil. Malo dalje slikar je prikazao Ozirisovu ženu Izidu odjevenu u istu grimiznu haljinu kakvu je nosila i Henuttawy. Na zidu je prikazana kako traži na sve strane, skuplja komade tijela svog muža i ponovno ih spaja kako bi ga oživjela. Iznad vrata hrama naslikan je posljednji prizor. Uskrsli Oziris dao je Izidi dijete. To je Horus, bog neba s glavom sokola koji osvećuje oca uništivši Seta. Nakon što je prognan, Set se pridružio bogu s glavom šakala, Anubisu, u podzemnom svijetu. Oni koji su prešli u zemlju mrtvih morali su proći Anubisov sud prije nego što bi postali akhu. Pitala sam se koliko je mojih predaka prošlo taj sud i hoću li ikad ponovno vidjeti svoju majku. Kako smo se približavali otvorenim vratima, pjevanje Amonovih svećenika postalo je glasnije. Woserit se okrenula prema meni. »Drži se mene, čak i dok stavljam darove ispred mojih akhu. A kad moje svećenice počnu himnu Hator, stani kraj mene. Večeras će u hramu biti stotine ljudi. Želim da budeš ondje gdje te Ramzes može vidjeti.« Menit mi je uputila pogled upozorenja i obećala sam da ću se držati Woserit. »Ovdje smo kako bismo podsjetile Ramzesa na ono što mu je nedostajalo«, nastavila je Woserit dok smo hodale. »Ako previše daš, bit će kao da nikad nisi ni otišla. A ako te itko pita

114/393

zašto nisi odjevena u Hatorinu haljinu, reci da nisi sigurna želiš li postati svećenica…« »Posebno Ramzesu«, rekla je Aloli. »Daj mu do znanja da nisi sigurna gdje pripadaš.« Mislila sam da će se Woserit ljutiti što je prekinuta, ali samo je kimnula. »Tako je. Dovoljno je inteligentan da sâm zaključi.« Nije mi bilo drago tako varati Ramzesa, ali zar u tome nije bilo i istine? Što će drugo biti u mojoj budućnosti jednom kad se moje nasljedstvo potroši i kad izgubim svoje mjesto na dvoru? A ako me on ne želi, koji je smisao braka? Tko bi drugi ikad mogao podijeliti moju ljubav prema jezicima i lovu? U tom bih slučaju doista mogla postati svećenica. Osjetila sam kako mi se želudac stišće dok smo prolazili kroz vrata hrama i u tamno svetište koje je faraon Seti izgradio za sebe i svoje pretke. Na svakom su zidu bile važne slike njegove obitelji. Tu je bio Ramzes I., general koji je izabran za faraona kad je Horemheb shvatio da će umrijeti bez nasljednika. Bio je tu i faraon Seti sa svojom mirnom, skromnom kraljicom koja je stajala u vrtovima, daleko od dvorske politike. Naslikano je i rođenje Ramzesa II. i njegova vatrenocrvena kosa. Moja je obitelj sjedila na egipatskom prijestolju naraštajima. Zašto oni nemaju takav spomenik? »Prestanite razmišljati«, šapnula je Menit dok smo hodale. »Razmišljanje će vas uzrujati.« Umirila sam usne dok smo ulazili u istočno svetište. Amonovi svećenici završili su s pjevanjem i stotine dvorjana ispunile su prostoriju. Okrenuli su se kako bi vidjeli Woseritin ulazak i mene je spopala iznenadna potreba da se sakrijem dublje ispod krzna svojeg ogrtača. Tamjan je punio prostoriju kao i miris vlažne hladnoće zidova koji nikad nisu bili izloženi sunčevoj svjetlosti. Pratila sam Woserit do vrha prostorije gdje

115/393

je njezina svećenica počela himnu Hator. Woserit je zakoračila dalje od žena i zdjelu koju je sa sobom ponijela iz hrama stavila ispred kipa Ramzesa I. U slabo osvijetljenoj prostoriji mogla sam vidjeti sjaj krune faraona Setija, a pokraj njega Ramzesovu plavo-zlatnu krunu. Bio je viši. I zgodniji nego što sam ga se sjećala. Nemes kruna uokvirivala je mršavo lice s dugačkim jagodicama i jakom vojničkom vilicom. Razdvajao nas je njegov djed u obliku golemog granitnog kipa obasjanog zlatnim svjetlom. Vidjela sam Izet kako stoji pokraj njega i svjetlucavu princezinu dijademu na njezinu čelu, ali nije bilo traga Henuttawy. Menit je to također primijetila i zavrtjela glavom. »Kasni kao i obično.« »Tako privlači pozornost«, rekla sam. Počela sam shvaćati igre koje žene igraju. Glasovi Hatorinih pjevačica odjekivali su komorom, ali njihovo je pjevanje iznenada ometala buka velike skupine u hodniku. Kad su pridošlice ušle u prostoriju, vidjeli smo da su nosile Izidine prepoznatljive crvene halje. Ali nijedna nije bila odjevena u tako duboku i uočljivu boju kao Henuttawy. Jedna joj je svećenica držala dugački grimizni ogrtač i kosa joj je bila podignuta u veličanstvene kovrče iza zlatnog seshedvijenca princeze. Presjekla je put kroz prepunu prostoriju i povela svoje svećenice preko hrama do njegova čela. »Za akhu najveće obitelji Egipta«, rekla je Henuttawy glasno i iz svojeg ogrtača izvadila pozlaćenu zdjelu. Pitala sam se čiji su darovi iz Izidina hrama nestali da bi se platio tako skupocjeni dar. Stavila je zdjelu pokraj Woseritine tako da joj je sestra izgledala malo i inferiorno. Zatim se duboko naklonila svojem bratu i njezine su pjevačice počele pjevušiti. »Kasniš«, rekao je Seti i Henuttawy se nagnula i šapnula nešto u bratovo uho. Na trenutak je izgledao ljutito, a onda se nasmijao.

116/393

»Prekrasna, šarmantna Henuttawy«, šapnula mi je Woserit. »Uvijek ima spremnu izliku. A moj brat, kao i uvijek, spreman oprostiti. Ramzes je to naučio od oca. Moraš pripaziti na to.« Amonovi su svećenici opet zapjevali i dok je njihova pjesma rasla, nisam mogla skinuti pogled s Ramzesa. Ali on je gledao u svećenike čija je ozbiljna pjesma odzvanjala izdubljenom prostorijom. Woserit je podigla ruku tako da su joj narukvice zazveckale poput malih zvona i kad je Ramzes pogledao u našem smjeru, smrznuo se. Zagledao se u tminu i pustila sam da mi kapuljača polako sklizne s lica. »Nefer?« zaustio je. Nasmiješila sam mu se kako bi znao da sam to ja. Tada sam vidjela da je preko ogrtača nosio ogrlicu od bikove dlake i ostala sam bez daha. »Naći ćeš se s njim u dvorištu«, šapnula mi je Woserit. »Ali imat ćete samo nekoliko minuta nakon što završi pjevanje.« Nikad nisam tako nestrpljivo čekala da prođe vrijeme u hramu faraona Setija. Svaka himna Amonu doimala se poput vječnosti. Kad su napokon završili, pogledala sam u Woserit, a ona mi je osmijehom rekla da je došao trenutak. U dvorištu ispred posmrtnog hrama Ramzes se provlačio kroz gužvu. »Nefer!« viknuo je, i kad me vidio pod Amonovim kipom, suzdržala sam se da mu ne potrčim ususret i zagrlim ga. Aša me promatrao širokim, zadivljenim očima. Gledao je moju mrežastu haljinu od fajanse pod kojom su mi grudi bile pomno obojene kanom. »Nefertari, postala si prava princeza.« »A ti si postao pravi vojnik«, pohvalila sam ga primijetivši teški mač koji je nosio na boku.

117/393

Ramzes nas je oboje gledao i sigurna sam da sam vidjela da su mu se ramena ukrutila. »Gdje si bila?« pitao je. »Je li ti Woserit rekla da smo šest puta bili u hramu?« Nisam mu htjela pokazati da sam šokirana tom viješću nego sam se samo nasmijala. »Da, ali svećenicama je zabranjeno vidjeti se s bilo kime izvan hrama dok im traje obuka«, podsjetila sam ga. »Ali dva puta smo ušli unutra«, prekinuo me Aša, »i pretvarali se da smo došli moliti samo da bismo te vidjeli!« Smijala sam se kako bih sakrila iznenađenje. »I misliš da Woserit to nije znala? Htjela me držati podalje za slučaj da se predomislim u vezi hrama!« Ramzes je uhvatio moj pogled i zakoračio bliže. »A sad?« pitao je tiho. Mogla sam namirisati metvicu u njegovu dahu, a ako bih samo malo ispružila ruku, mogla sam dodirnuti ogrlicu od bikove dlake. »Ne nosiš Hatorinu haljinu«, rekao je. Pogledao je moju haljinu s perlama i sjajno rumenilo uvuklo mu se u obraze. Pogledala sam u Ašu koji je sa zanimanjem promatrao mene i Ramzesa. »Zato što nisam sigurna želim li biti svećenica«, rekla sam. Prije nego što su mi stigli postaviti pitanja, nastavila sam s govorom koji sam uvježbavala. »Ne znam koje je moje mjesto na ovom dvoru. Ali ne znam ni želim li ostati u hramu.« »Onda se trebaš vratiti!« uzviknuo je Aša. Ramzes mi je pretraživao lice kako bi vidio mislim li doista to što sam rekla i odjednom se pokraj njega pojavila Izet. »Tu si ti!« nasmijala se Izet. »Henuttawy mi je rekla da si otišao, ali ja sam znala da ne bi otišao a da mi se ne javiš.« »Kamo je i mogao otići?« namrštio se Aša. »Ovo je Svetkovina mrtvih.«

118/393

Izet ga je ignorirala i stavila ruku oko Ramzesova struka. Iznenadila me njezina prisnost i siguran način kojim ga je pogledala. »Jesi li vidjela Nefertari?« pitao je Ramzes. Izet me pogledala. »Nefertari.« Nasmijala se i čak je uspjela zazvučati ushićeno. »Nisam te prepoznala ispod toliko boje!« Okrenula se natrag prema Ramzesu. »Jedan izaslanik želi razgovarati s tobom«, rekla je. »Želi u Mitani prenijeti vijest o tvojoj pobjedi u Kadešu, ali govori samo huritski.« »Onda mu možda Nefertari može odgovoriti«, rekao je Ramzes gledajući u mene. »Ona vjerojatno bolje govori huritski od mene. Želiš li razgovarati s izaslanikom iz Mitanija?« Pokazala sam Ramzesu svoj najširi osmijeh. »Zašto ne?« Dok smo nas četvero hodali preko dvorišta, prepoznali su me učenici iz eddube i povikali moje ime. »Vidiš li koliko si svima nedostajala?« pitao me Aša. »Ne razumijem zašto želiš biti Hatorina svećenica.« »Ja mislim da će biti odlična svećenica«, ubacila se Izet. Aša se nagnuo prema meni i šapnuo: »Naravno da to misli. Kad tebe nema, nema nijedne druge žene koja zanima Ramzesa.« Dok smo Aša i ja hodali iza Ramzesa i Izet, glasovi su nam se izgubili u kakofoniji svetkovine. »Onda, je li ona uvijek s njim?« »Da. To je nepodnošljivo. Jedino mjesto na koje ne želi ići je arena. Čak pokušava odgovoriti Ramzesa od utrkivanja ili od lova u močvarama.« Naglo sam udahnula. »I sluša li je?« »Jednim uhom. Obeća joj da će uvijek biti oprezan i pokušava poklonima ušutkati njezino zanovijetanje.«

119/393

»Zašto to podnosi?« pitala sam. »Zato što je polovica muškaraca na dvoru zaljubljena u nju. Oduševila je cijelu Tebu i šarmirala narod.« Oboje smo pogledali u Izet. Bila je niža od Ramzesa, ali ipak dovoljno visoka da njezin prolazak primijete svi u dvorištu. Učenici su mi mahali i smiješili mi se, ali pogledima su pratili Izet. »A ti?« pitala sam znatiželjno dok smo hodali zajedno. »Je li i tebe šarmirala?« »Ja je vidim onakvom kakva jest. Budala. I potpuno je izgubljena u dvorani za prijeme.« »Ali Ramzes je voli, zar ne?« pitala sam i Aša me stao proučavati pod svjetlom baklji. »Oh, ne.« Zavrtio je glavom. »Ne i ti! Sve svećenice trče za Ramzesom. Gostujuće princeze gotovo mu se bacaju pod noge i mole da ih uzme za ženu…« »Tko je rekao da mu želim biti žena?« izjavila sam. »Vidio sam kako te gledao! I ti si gledala njega«, optužio me. »Nefer…« »Nefertari«, ispravila sam ga i vidjela sam da je Aša povrijeđen. »Nefertari«, ozlojeđeno je ponovio. »Uvijek sam ti bio poput brata. A isto tako i Ramzes. Sada promijeniti taj odnos značilo bi riskirati veliku opasnost.« »Ne vidim zašto«, lagala sam. »Onda se sjeti Izet! Sjeti se Henuttawy! Visoka svećenica savjetuje Izet u svemu što radi. Sve žene koje žele Ramzesa za sebe učinila bi svojim neprijateljima. Zašto spavati u krevetu škorpiona kad se možeš vjenčati za plemića i živjeti u miru? Tvoja je majka bila prisiljena postati žena faraona Horemheba i mrzila je svaki dan koji je provela kao kraljica.«

120/393

»Kako ti to znaš?« ljutito sam ga pitala. Aša me pogledao. »Ti to znaš isto kao i ja! Zašto onda ići njezinim stopama?« Ali Aša je prekinut kad je Ramzes prepoznao izaslanika iz Mitanija. Premda je Hetitsko carstvo srušilo njihovo kraljevstvo, narod Mitani imao je vlastite guvernere i uvijek je postojala nada za pobunom. Gledala sam dok je Ramzes koračao naprijed. Pokušala sam izbjeći Ašin prodorni pogled jer sam već znala odgovor na njegovo pitanje. Zašto ići njezinim stopama? Zato što sam, za razliku od svoje majke, ja bila zaljubljena. »Ti si Kikkuli iz Mitanija?« pitao je Ramzes. Debeli je muškarac zastao u razgovoru s izaslanikom iz Asirije. »Da, Vaša Visosti.« Pognuo je glavu i asirski je izaslanik učinio isto. »Moja mi žena kaže da vas zanima naša pobjeda nad Hetitima«, rekao je Ramzes na huritskom. »Tako je. Jako me zanima«, odgovorio je Kikkuli. »Onda će vam princeza Nefertari objasniti budući da govori huritski mnogo bolje od mene.« To je bilo točno. Moj je huritski bio bolji, ali Ramzes je mogao razumjeti sve što smo govorili dok sam se predstavljala i Kikkuli se opet naklonio. »Drago mi je što smo se upoznali, princezo. Poslan sam na egipatski dvor kako bih naučio vaš jezik.« Bila sam iznenađena. »Zar u Mitaniju nema učitelja egipatskog?« »Mnogo! I svi govore egipatski gore od mene!« I Ramzes i ja smo se nasmijali dok su Aša i Izet stajali u tišini.

121/393

»Ali čujem da ste htjeli saznati više o faraonovoj pobjedi u Kadešu«, rekla sam. Ispričala sam mu ono što sam čula dok sam bila u hramu. Kad sam završila, Kikkuli je izgledao ponizno. »Hvala vam, gospo. Nisam znao da netko na egipatskom dvoru tako tečno govori huritski.« »Mnogi dvorjani uče vaš jezik«, Ramzes je rekao. »I doista se divimo bivšem mitanskom kraljevstvu.« Kikkulijeve su se oči raširile. »Obavezno ću te tople osjećaje prenijeti svojem narodu.« »Molim vas, učinite to«, rekao je Ramzes. »Jer Egipat se nada da će ostati dobar prijatelj Mitanija i pouzdamo se da će nas vaš guverner obavijestiti ako ikad sazna da vaši osvajači planiraju napad na nas.« Kikkuli je odmahnuo glavom poput ibisa. »Ako se Hetiti usude krenuti južno kroz Aleppo ili čak Nuzi, imate našu riječ da će Egipat znati za to.« Ramzes se nasmiješio, ali Kikkuli je gledao samo mene. »Vaša princeza je izuzetna«, polaskao mu je. Ramzes je sreo moj pogled. Premda nije odgovorio, njegove su oči rekle više nego što bi riječi ikad mogle i znala sam da sam ga učinila ponosnim. »Što je? Što je rekao?« pitao je Aša. Stojeći pokraj njega, Izet se umirila i ukipila. Njezina je ljepota očaravala muškarce, ali bilo ih je teško šarmirati kad je stajala nijema poput obeliska. »Rekao je da će svojem narodu prenijeti vijesti o golemoj moći egipatske vojske«, prevela sam. Izaslanik iz Asirije, koji je stajao pokraj Kikkulija, pročistio je grlo. »A ako Hetiti pokušaju povratiti Kadeš?«

122/393

Ramzes je odmahnuo glavom. »Žao mi je, ali akadski je jedini jezik koji ne znam.« »Pita što će se dogoditi ako Hetiti pokušaju povratiti Kadeš«, prenijela sam mu i okrenula se izaslaniku. »Onda će Egipat marširati sjeverno sa silom od dvadeset tisuća vojnika«, obećala sam, »i drugi put ga osvojiti.« Ramzes je zurio u mene. »Otkad ti govoriš akadski?« »Otkad sam u Hatorinu hramu.« Ramzes me promatrao s pravim divljenjem, a onda je Izet objavila: »Gle, tvoja teta!« Uhvatila sam Woseritin pogled s druge strane dvorišta i znala sam što slijedi. Kad se nasmiješila Ramzesu, srce mi je pojurilo. »Uživaš u Svetkovini mrtvih?« pitala ga je. »Sigurna sam da si se iznenadio kad si vidio Nefertari.« »Jesam«, rekao je i oči su mu počivale na mojima. Stojeći pokraj njega, bila sam svjesna kako ga je ratovanje oblikovalo u muškarca. »Onda, Nefertari«, rekla je Woserit. »Vjerujem da večeras moraš posjetiti još i posmrtni hram u Đametu. Jesi li spremna?« »Možda možemo ići s tobom«, predložio je Ramzes. Ali Woserit je odmahnula glavom. »Nefertari ide sama.« Ramzes i Aša pogledali su u mene kao da ja mogu odlučiti drukčije, ali ja sam savršeno razumjela Woserit. »Ramzese, Aša.« Osmjehnula sam se obojici. »Uživala sam vidjeti vas večeras. Izet«, pozdravila sam je. »Hoćeš li biti u povorci?« tiho je pitao Ramzes. »Kako to misliš?« Pogledala sam u Ašu. »Faraonova se vojska tek vratila iz Kadeša! Opet idete u rat?« »Nubijci su se pobunili. Ramzes će ih naučiti lekciju.« Ramzes je kimnuo, a oči su mu bile prilijepljene na moje.

123/393

»Vidjet ćemo kad taj trenutak dođe hoće li Nefertari biti ondje«, rekla je Woserit. »Dotad, ili do iduće Svetkovine mrtvih, poželite Nefertari sreću na putu koji je izabrala.« Ovog je puta Izetin osmijeh bio pravi. Poslušno sam pratila Woserit iza dvorišta gdje je Menit čekala s unajmljenim dvokolicama. »Odvedite princezu i njezinu dadilju do Horemhebova posmrtnog hrama u Đametu«, rekla je Woserit. Mladić mi je pomogao da se popnem na kola i dok su konji ubrzavali, pogledala sam iza nas. Dvor je napustio posmrtni hram i Ramzesa više nije bilo. »Onda, što je rekao?« Menit je pitala. »Ne… Ne znam«, rekla sam bez daha. »Ali izgledao je drukčije. Starije.« »Ali što je rekao?« ponovila je. »Htio je da razgovaram s izaslanikom iz Mitanija.« Pogledala sam u Menit dok smo jurile kroz noć i naglas se pitala: »Što ako ga zanima samo moj talent?« »Zar je to važno, gospo, sve dok je zainteresiran? Vaš je cilj postati glavna supruga.« »Ne.« Odmahnula sam glavom kad sam konačno shvatila. »Nije. Želim da me voli.« Došli smo do Đameta i iz goleme pustinjske zaravni pred nama je izronio Horemhebov hram. Njegova široka crna vrata bila su otvorena hodočasnicima koji su se došli prisjetiti faraona koji je iskorijenio utjecaj Heretičkog kralja iz Egipta. Samo su članovi Setijeva dvora mogli posjetiti hram u bilo koje doba godine, ali prvu noć Svetkovine vrata svakog hrama bila su otvorena za sve. Menit mi je otresla prašinu s ogrtača i zatim platila mladiću koji nas je vozio kroz noć. Dok smo se približavali teškim vratima, Menit je usporila. Na svaku Svetkovinu mrtvih ulazila sam u hram sama, a Menit bi ostala iskazati

124/393

poštovanje na malom oltaru koji je u blizini izgradio njezin otac. »Da vas ostavim ovdje?« pitala je tiho. Kimnula sam. »Da.« »Naravno, nećete ni sa kim pričati«, upozorila me. »I dignite kapuljaču.« Dodala mi je moju zdjelu. »Vidite li kuda idete?« »Unutra su baklje od trske. Vidim dobro.« Gledala sam kako Menit nestaje u tami, a onda sam prošla kroz vrata Horemhebova hrama. Trudila sam se ne razmišljati da je hram nekoć bio ekskluzivno svetište mojih akhu. Izgradio ga je moj djed, faraon Ay, ali sve što je od njega ostalo bile su slikarije u njegovoj grobnici negdje duboko u Dolini kraljeva. Ispred sebe sam čula glasove. Možda su to bili Horemhebovi potomci ili pučani koji su došli gledati zidne slike. Pod svjetlom baklji Horemhebove su oči pratile moj prolazak kroz hodnike. Na svakom je crtežu bio naslikan kao visoki muškarac u dobroj formi s khepresh krunom na glavi koja je nekoć pripadala mom djedu. Ay je umro vrlo star i bez nasljednika. Ostala je jedino moja majka i general Horemheb ju je silom uzeo za ženu. Da sam ja rođena kao muško, prihvatio bi me kao svoje dijete. Ali moja je majka umrla pri porodu i iza nje je ostala samo djevojčica. Došla sam do kraja hodnika i dodirnula jedinu preostalu sliku svoje majke. U taj je portret bilo uloženo mnogo truda. Bila je visoka i mršava, zelenih očiju koje su sjale poput smaragda na njezinu dugačkom, tamnom licu. Bila je, u svakom pogledu, moja suprotnost, u svemu osim u očima. »Mawat«, šapnula sam. Jedino je njezinu sliku Horemheb sačuvao iz Ayova hrama. Naredio je da se druge ostrugaju sa zidova i svakim udarcem malja moja je obitelj brisana iz povijesti Egipta. »Prava šteta da je ovo jedino što je ostalo od nje.«

125/393

Osjetila sam kako mi je srce zastalo. I prije nego sam se mogla zaustaviti, ljutito sam pitala: »Što radiš ovdje?« Henuttawy je iskoračila iz tame na svjetlo baklji. Nasmiješila se. »Nije ti drago što me vidiš? Mislim da se nemaš razloga brinuti. Ne ponašaš se dovoljno budalasto da bih te opet ošamarila. Premda bih trebala misliti da je i to samo pitanje vremena.« Povukla sam svoju kapuljaču kako ne bi mislila da se skrivam. Oči su joj se raširile. »Znači, mala princeza je odrasla. Preletjela je pogledom preko moga tijela i proučavala mi obline pod tunikom. »Pretpostavljam da je to Woseritin ogrtač? Ti nemaš dovoljno smisla da bi se prikladno odjenula ni za Opetovu svetkovinu, a kamoli za Svetkovinu mrtvih.« »Zašto si ovdje?« Henuttawy je zakoračila prema meni provjeravajući može li me zastrašiti, ali nisam se pomakla. »Poput mačke koja čuva svoj položaj. Ili si naprosto previše uplašena da bi se pomakla.« Pogledala je sliku moje majke. »Dvije male zelenooke mačkice, i jednako radoznale.« »Mislim da si došla zato što si znala da ćeš me naći u obiteljskom hramu.« Henuttawy je suzila oči i njezina je ljepota pod svjetlom baklji djelovala hladno i grubo. »Nije ni čudo da te Woserit uzela k sebi. Uvijek se sažalijevala nad budalama. Iznenadit ćeš se kad shvatiš da se dvor ne vrti oko onoga što princeza Nefertari radi. Ali možda će te zanimati kad ti kažem da sam došla zbog Izet.« Otvorila je ogrtač i izvadila malu, srebrnu posudu. »Naravno, ne bih smjela nikome reći, ali budući da si ti tako dobra Ramzesova prijateljica, onda tebi mogu reći.« Nagnula se prema meni i šapnula: »Njegova žena nosi nasljednika prijestolja.«

126/393

Pokušala sam prikriti šok dok je Henuttawy stavljala srebrnu posudu na oltar ispod majčine i Horemhebove slike. »Čak ni Ramzes još ne zna«, rekla je oduševljeno, »ali kad sazna, svi će na dvoru biti sigurni da će je učiniti kraljicom. Nakon tako dobrih vijesti, sasvim je prirodno da Izet želi zahvaliti svojim akhu. Kao kraljica, htjet će da svi zapamte da je njezina baka bila Horemhebova haremska žena. Dakle, vidiš, ovo je bio hram tvoje obitelji.« Henuttawy je digla pogled i stavila ruku na majčin obraz. »Ali kad Izet bude okrunjena, ne bi me iznenadilo da promijeni nekoliko slika kako bi podsjetila bogove na važnost svoje bake na dvoru.« Okrenula se i kad je nestala kroz vrata hrama, pogledala sam majčinu sliku i šokirala se. »Henuttawy!« vrisnula sam, a dvoje djece koja su došla u hram gledati crteže uplašeno su pobjegla. Stavila sam ruku na majčin obraz, na mjesto gdje je Henuttawy noktom ogrebla rub njezina lica. Majčina je ljepota nagrđena. Osjetila sam zasljepljujuću mržnju kakvu napadnuta kraljevstva osjećaju prema neprijateljskoj vojsci. Glas mi je odjekivao hodnicima hrama i Menit je dojurila unutra s trščanom bakljom. »Gospo, što je bilo?« povikala je. Pokazala sam prema majčinu obrazu. »Henuttawy«, procijedila sam kroz stisnute zube. »Uništila je majčinu sliku!« »Reći ćemo faraonu Setiju«, obećala je Menit. »I kome će on vjerovati? Vidjela si je večeras. On pleše kako ona svira!« Suze su mi potekle niz obraze i Menit me zagrlila. »Ne brinite se, gospo. Unajmit ćemo slikara koji će to popraviti.« »Ali to je jedino što imam od nje.« Jecala sam. »I čak i ako dođe slikar, što to znači kad će cijela slika ionako biti izbrisana?«

127/393

»Tko to kaže?« pitala je Menit. »Zato je Henuttawy bila ovdje. Došla mi je reći da je Izet trudna s Ramzesovim djetetom. I ako Izet postane kraljica, uzet će ovaj hram za svoje akhu.« Menit je suzila oči. »Večeras je vidjela da si joj konkurencija i želi te zaplašiti i otjerati. Pretpostavlja da se nakon toga što ti je rekla nećeš imati želje vratiti se u palaču.« »Onda se vara!« zaklela sam se. I odjednom sam jasno mogla vidjeti budućnost. Otpremit će me u hram u Fayyumu, baš kao što je Woserit predvidjela. Nikad neću smjeti doći na dvor, a ako ipak dođem, ondje će biti Henuttawy i Izet koje će mi zagorčavati život. Ramzes će proglasiti Izet za glavnu suprugu i kad se bude šalio s njom, njezin će smijeh biti šupalj i prazan poput trske. Ali bit će njegova kraljica i majka prijestolonasljednika, a on će tolerirati njezinu neukost zbog njezine velike ljepote. Ako pomisli na mene, to će biti samo da bi se zapitao kuda sam nestala i zašto se nisam htjela vratiti. I zauvijek ću izgubiti svog najbližeg prijatelja. Pogledala sam u Menit ispod mjesečine i ponovila: »Onda se Henuttawy grdno, grdno vara.« Imala sam jaku želju vratiti se u palaču.

SEDMO POGLAVLJE

Moli se Sekhmet Ponovno u Hatorinu hramu, Aloli je tražila da joj ispričam sve pojedinosti večeri. Nekoliko sam dana izbjegavala njezina pitanja dok naposljetku nisam izlanula: »Već je trudna!« Aloli je uspravila harfu i namrštila se. »Tko je trudan?« »Izet.« Treptajem sam otjerala suze. »S Ramzesovim prvim djetetom.« Aloli me suosjećajno gledala. »Možda će biti djevojčica«, rekla je utješno. »A možda i ne uspije iznijeti cijelu trudnoću. Najvažnije je ono što je on rekao. Jesi li mu nedostajala?« Sjetila sam se kako su se Ramzesovi obrazi zarumenjeli kad je vidio moju haljinu s perlama i kimnula sam. »Da. Woserit misli da će do povratka iz bitke odlučiti tko će biti glavna žena. Ako vojska pobijedi, Woserit želi da prisustvujem povorci.« Aloli je zapljeskala. »To je izvrsna vijest!« Pregledavala mi je lice. »Zašto onda nisi sretna? Bila si mu najbliži prijatelj dok ste bili djeca. A sad si žena. Prekrasna žena. Što bi više mogao poželjeti od kraljice?« »Dijete.« »Pa tko kaže da mu nećeš dati dijete?« »Aloli«, rekla sam očajno, »moja je majka umrla rađajući mene.« Naslonila se unatrag i nakit joj je bljesnuo pod svjetlom uljanih lampi. »I misliš da bogovi neće paziti na egipatsku princezu?« »Moja je majka bila kraljica i na nju nisu pazili! Osim toga, što ako ja ne želim dijete?« Aloli je bila šokirana. »Svaka žena želi dijete.« »Čak i ti?«

129/393

Zamahnula je rukom kao da odmiče jednu od svojih raspuštenih kovrča. »Koga briga za mene? Ja nikad neću biti kraljica.« »Ali bi li riskirala da umreš pri porodu?« ustrajala sam. »Ako ikad pronađem muškarca koji si može priuštiti kupovati mi ogrlice i ovratnike«, rekla je jednostavno, »onda pretpostavljam da bih. Htjela bih imati djecu s njim.« Vidjela je moj pogled i iskreno se zaklela: »Ne lažem! Noću kad sanjam, nikad ne vidim samo muškarca. Uvijek vidim obitelj.« Namrštila se. »Zašto? O čemu ti sanjaš?« Pocrvenjela sam. »Sanjaš faraona!« uzviknula je. »Ali nikad nema nikakve djece! Uvijek smo samo nas dvoje.« »Sami? U krevetu?« Znala sam da su mi obrazi rumeni, ali sam kimnula. »I radite li ono o čemu smo pričale?« pitala je brzo. »Aloli!« »To je važno!« uzviknula je. »Da. Otkad je Ramzes otišao s vojskom, ne mogu prestati misliti na njega. Na kupalištu, na oltaru, čak i ovdje u istočnom svetištu.« »Ako ga sanjaš svake noći«, rekla je oduševljeno, »onda sigurno i on sanja tebe!« Zurila sam u nju. »Kako to možeš znati?« pitala sam je. »Zato što si mu upala u oko.« Široko mi se osmjehnula. »Vjeruj mi, princezo. A kad se vrati, htjet će pretvoriti te snove u stvarnost.« Pitala sam se jesu li Ramzesovi snovi nalik na moje i može li osjetiti miris moje kose kao što sam ja, kad bih zaklopila oči,

130/393

mogla namirisati njegovu kožu. Je li nas zamišljao kako ležimo zajedno sami, a između nas samo topli ljetni povjetarac? Ili se prevrćemo po njegovu krevetu među mekim lanenim plahtama namirisanima lavandom? Razmišljala sam o svemu što me Aloli naučila, gdje trebam nježno ljubiti i mjesta na kojima će ga moji poljupci dovesti do suza i uskoro su mi snovi postali još živopisniji. Noću bih ležala u njegovim zamišljenim rukama, a danju sam se brinula što se događa na jugu i hoće li se ikad vratiti u Tebu. Jednog jutra na početku mjeseca aitira Paser me pitao: »Jesi li uopće vježbala akadski?« »Kako ću vježbati«, pitala sam ga, »kad bi Ramzes mogao poginuti u ovom nubijskom ustanku?« Paser me je dugo gledao s druge strane Woseritina stola. »Ako se brineš za Ramzesa u Nubiji«, rekao je, »onda ostatak života nećeš oka sklopiti. Faraonova je zadaća boriti se protiv neprijatelja koji žele preoteti njegovo kraljevstvo. A kad se faraon ne bori s neprijateljima, onda smiruje pobune. Čak je i Heretički kralj čuvao teritorij Nubije zbog nubijskih rudnika zlata i elektruma. Ne očekujem da će se faraon Ramzes vratiti dok pobuna ne bude ugušena. Ne možeš ništa učiniti…« »Ali mogu«, prekinula sam ga. »Mogu poći s njim.« Paser me pogledao kao da mi je iznenada ibis zasjeo na glavu. »I što misliš da bi radila?« pitao me. »Faraon Ramzes obučavao se za rat još otkad je bio dijete. Rat je krvoproliće i smrt i muškarci koji plaču u noći…« »Žene se brinu za ranjene«, dokazivala sam. »Jesi li ikad vidjela muškarca kojem je neprijateljska oštrica odrezala ruku? Natjerala sam se da ne problijedim. »Nisam.« »A vojnikovu utrobu koju je iščupala strijela?«

131/393

»Nisam. Ali vidjela sam utrke dvokolica u areni gdje bi vojnike pregazili kotači ili konji.« »Bitka nije igra, a definitivno nije ni sport!« Paser je ozlojeđeno uzdahnuo. »Znaš li što bi ti se dogodilo da faraon strada u borbi? Neprijatelj bi te odveo i zlostavljao«, odgovorio je na svoje pitanje. »A ostatak Egipta pao bi u kaos. Tko bi postao suvladar? Tko bi naslijedio faraona Setija na prijestolju? Izbio bi građanski rat i svaka bi pametna osoba sa zlatom pobjegla.« »Ali rekli ste da u Nubiji nije opasno? Rekli ste da će se vratiti…« »Možda ne u Nubiji, ali što je s Hatijem, Asirijom ili Kadešom? Rat nije mjesto za princezu. Želiš li pomoći faraonu, moli se Sekhmet da bude siguran i da ga božica rata vrati kući. A sad uči akadski.« Ali nisam se mogla usredotočiti. Nisam mogla spavati. Nisam mogla čak ni jesti. Menit je iz kuhinje naručivala primamljivu hranu, pečenu patku u češnjaku i kolače s orasima u medu, ali apetit mi je nestao. »Ne možete više ovako!« rekla mi je. »Osušit ćete se. Pogledajte se već.« Podigla mi je ruku. »Nestat ćete!« Naposljetku, nakon što vojske nije bilo već dva mjeseca, Woserit je došla u moju sobu i rekla: »Menit mi kaže da ne jedeš. Želiš li izgledati poput otrcane mačke pokraj Izet kad se Ramzes vrati iz Nubije?« Užasnuto sam zurila u nju s ruba kreveta. »Naravno da ne!« »Onda ću reći kuharima da pošalju nekoliko posuda«, rekla je strogo. »I jest ćeš iz svih.« Okrenula se kao da će otići, no onda je zastala na vratima. »Jutros je stigla vijest. Faraonova je vojska ugušila ustanak.«

OSMO POGLAVLJE

Prva pobjeda Kad se faraon vraća kući iz bitke kao pobjednik, to ne znači samo da bogovi paze na nas nego i da su pružili ruke pomoći našem kraljevstvu. Po cijeloj su se Tebi tisuće ljudi naguravale na gradskim ulicama, jeli su kolače od meda koje su prodavali ulični prodavači i zalijevali ih vinom od nara. Muškarci su nosili duge suknje koje su ih štitile od hladnoće, a ja sam se mekim krznom Woseritina ogrtača zaklonila od vjetra. Stajala sam s dvorom na Aveniji sfingi i Woserit mi je nervozno šapnula: »Zapamti što sam te naučila.« »Da Ramzes mora prvi doći do mene«, ponovila sam. »Ne smiješ trčati prema njemu kao pregladnjela mačka. Ali ako želi privatnu audijenciju s tobom, onda možeš poći.« Iznenađeno sam podigla pogled jer mi to Woserit nikad prije nije rekla. »Muškarci su poput iwiwa«, objasnila je i sjetila sam se razmaženog psa kraljice Tuye. »Daj im dobar obrok i vratit će se po njega. Ali pobrinut ćeš se da mu bude jasno da obroci nisu besplatni«, rekla je strogo i pitala sam se zašto zvuči nervoznije od mene. »Daj mu do znanja da ćeš se vratiti u hram ako se ne odluči.« Woseritin je pogled preletio mojom zlatnom dijademom i podstavljenim ogrtačem koji mi je otkrivao prozirnu haljinu. »Bila bih vrlo iznenađena…« Ali riječi joj je prekinuo zvuk truba i povici okupljene gomile koji su objavljivali dolazak vojske. Stupovi Amonova hrama u Karnaku bili su opleteni lotosovim cvjetovima i široki niz ružinih cvjetova vodio je od fontane do unutarnjeg svetišta. Na hramskim stubama iznad nas faraon Seti i kraljica Tuya ponosno su čekali sinov povratak, zaklonjeni od sunca lepezama s draguljima i okruženi najvažnijim

133/393

muškarcima s dvora. Ali od svih koji su stajali iznad nas, ukrašeni zlatnim narukvicama i teškim perikama, Izet je izgledala najtrijumfalnije. Ispod otvorenog ogrtača vidio joj se lijepo zaobljeni petomjesečni trudnički trbuh, a kožu na prsima služavka joj je naprašila smrvljenim sedefom. Kad sam zakoračila naprijed i pognula glavu poput tisuća drugih ljudi, vidjela sam ratne dvokolice s ulaštenim kotačima i pozlaćenim bokovima. Miris konja miješao se s tamjanom i ružama. Kad se vojska približila, uzvici gomile dosegli su grozničavi vrhunac i osjetila sam kako me dvije ruke guraju prema naprijed. Osvrnula sam se i među Hatorinim svećenicama ugledala Alolin drski osmijeh. »Želiš da te primijeti, zar ne?« pitala je. Menit me lagano povukla nazad. »Želi izbjeći i da je zgaze dvokolice.« Na dnu Avenije prepoznala sam Ramzesovu khepresh ratnu krunu. Vozio se u dvokolici s Ašom i obojica su uživala u obožavanju ljudi. Dok je Aša obuzdavao dva elegantna crna konja, Ramzes je pretraživao gomilu i kad me pronašao, osjetila sam neobičnu vrućinu pod ogrtačem, bez obzira na hladni vjetar. Tada je faraon Seti raširio ruke u znak dobrodošlice i Ramzes je odlijepio pogled s mojeg lica. Popeo se stubama hrama kako bi se naklonio roditeljima, a onda je polako izvukao mač iz korica. Oduševljena gomila oko nas još je više pomahnitala dok se Ramzes pripremao dati svoj pobjednički mač Izet. Dobiti faraonov pobjednički mač najveća je čast koju neka osoba može doživjeti. Namjestila sam osmijeh na lice, a onda sam primijetila da Aša zuri u našem smjeru. »Tko je to?« prošaptala je Aloli. »Aša? On je zapovjednik Ramzesovih vozača dvokolica.« »Pa zašto zuri u nas?«

134/393

»Vjerojatno zato što nikad nije vidio nekoga poput tebe.« Aloli je bila jedina Hatorina svećenica koja je imala kosu sjajniju od Ramzesa. Nosila je teški tirkizni ogrtač koji je isticao jako plavetnilo njezinih očiju, a haljina koju je nosila ispod bila je ispletena od tako fine tkanine da je bila potpuno prozirna. Bilo ju je nemoguće ne primijetiti. Kad je Izet prihvatila mač i ceremonija je završila, Aloli je iskoračila naprijed tako da je Aša ne može promašiti. »Ne zamaraj se«, rekla sam joj dok je vojska ulazila u palaču. »Faraon Seti zove ga Aša Oprezni.« »Onda je nepromišljena žena upravo ono što mu treba.« Nasmijala sam se, no Aloli je bila ozbiljna. »Ovo mi je prvi put da idem na slavlje u palaču i ne planiram uopće spavati«, priznala je. Bio je mjesec aitir pa je postalo prehladno za slavlje u dvorištu Malkate. Pobjednička proslava održat će se u toplini velike dvorane gdje će na žarovnicima cijelu noć gorjeti cimet i vrata će se zatvoriti kako bi odbila oštri vjetar. Kad sam tog poslijepodneva ušla u dvoranu, nije me iznenadio broj vojnika ili to što su Ramzesovi konji bili uvedeni u dvoranu i ukrašeni cvijećem. Iznenadio me dugi, ulašteni stol na podiju s četiri prijestolja u sredini i dvadeset i četiri stolca oko njih. Woserit je vidjela što gledam i kimnula mi. »Nisi bila u velikoj dvorani otkad je Ramzes promijenio dvorsku tradiciju. Najugledniji članovi dvora više ne jedu ispod podija.« »Jedu na njemu? Pred svima? Zašto?« »Ne možeš pogoditi?« pitala me. »Razgovori s Izet nisu tako zanimljivi kao što se nadao. O čemu bi uopće mogao pričati s njom i svojim roditeljima svaku večer?« Sad je imao svoje vezire i izaslanike iz stranih kraljevstava pokraj sebe na podiju. I dok je ostatak dvora jeo ispod,

135/393

faraonovi najbliži savjetnici i prijatelji jeli su na najvišoj stepenici. Ramzes još nije bio na prijestolju. Pretpostavljala sam da je u svojoj sobi, presvlači se iz oklopa u dugačku suknju i debeli ogrtač. Vjerojatno će staviti svoju plavo-zlatnu nemes krunu jer je khepresh bila visoka i teška. I što će onda učiniti? Srce mi je pojurilo. Hoće li razgovarati sa mnom za stolom? Ili će gledati samo svoju trudnu ženu? »Nikad nisam vidjela ništa slično«, promrmljala je Aloli. Zaboravila sam da je prvi put u velikoj dvorani. Harfisti su svirali u svim kutovima prostorije, a bogati mirisi pečene govedine i vina punili su topao prostor. Sve su žene došle okićene svojim najboljim nakitom i navečer će njihovi debeli ovratnici od zlata bljeskati na svjetlu uljanih lampi. U ulaštenoj glazuri pločica već sam vidjela odraze tisuća sandala kako hodaju i plešu i potajice se dodiruju pod stolovima. Dok smo se kretali kroz prepunu dvoranu prema podiju, netko mi je prišao iza stupa i dodirnuo mi rame. Okrenula sam se i vidjela Ramzesa, odjevenog u dugu lanenu suknju obrubljenu zlatnim nitima i oslikanu prizorima dvokolica u ratu. Imao je širok pojas, a ispod zlatnog pektorala na njegovim prstima vidjela sam svježi ožiljak koji je zaradio u bitki. Otvorila sam usta kako bih uzviknula zbog njegove rane, ali Ramzes je stavio prst na usne. Pogledala sam u Woserit koja je primila Aloli za ruku i vodila je prema podiju. Ramzes me nije prestao gledati. »Istina je«, prošaptao je. Iznenada sam postala svjesna koliko blizu stojimo, toliko blizu da sam mogla dodirnuti njegovu bradu ili isklesane plohe njegova lica. »Što je istina?« »Lijepa si kao što sam te zapamtio, Nefer«, rekao je i brzo je disao. »Možda želiš ostati samo moja prijateljica, ali dok me nije bilo, samo sam na tebe mislio. Kad sam trebao razmišljati o

136/393

ustanku ili kako će moji ljudi naći svježu vodu u pustinji, razmišljao sam samo o tome kako si se sakrila u Hatorinu hramu. Nefer«, rekao je vatreno, »ne možeš biti svećenica.« Htjela sam zatvoriti oči i zakoračiti u sklonište njegova zagrljaja, ali iza stupa se skupljao cijeli dvor. »Ali ako neću biti svećenica«, pitala sam ga, »gdje će biti moje mjesto u Tebi?« Držala sam dah čekajući dolazak pravog odgovora, tjerajući ga u njegovo srce. Tada me privio u zagrljaj i okrznuo svoje usne o moje. »Sa mnom«, rekao je odlučno, »kao moja kraljica.« Unatoč činjenici da je cijeli dvor slavio u velikoj dvorani, otišli smo ravno u njegove odaje i Ramzes je odmah zaključao vrata. Soba mu je bila uredna, a plave i zelene pločice na podu nedavno su ulaštene. Ploče s klinastim pismom bile su naslagane na niskom stolu, a ploča za senet koja se sigurno nije koristila nekoliko mjeseci, bila je spremna za igranje. Uzeo me za ruku i odveo do kreveta zastavši samo kako bi šapnuo: »I sigurna si da me želiš kao što ja želim tebe?« Nisam odgovorila. Samo sam stavila svoje usne na njegove i poljubila ga onako kako sam maštala svih onih večeri dok je bio u Nubiji. Zajedno smo pali na njegove jastuke i potpuno zaboravili na gozbu u velikoj dvorani. »Nefer.« Ramzes je naslonio dlanove o krevet tako da su mu mišićave ruke stajale s obje strane moje glave. Ispružila sam ruku i pomilovala ga onako kako mi je Aloli rekla da učinim. Zatvorio je oči dopustivši mi da prijeđem prstom po njegovu trupu. »Daj mi da te okusim«, šapnula sam. Okrenuo se tako da su mu leđa bila na jastucima i počela sam od unutrašnje strane njegovih bedara prelazeći jezikom do

137/393

njegovih prsa i mekane kože oko novog ožiljka. Rukama mi je primio grudi osjećajući kako mi bradavice postaju tvrde pod haljinom i zastenjao je dok sam se jezikom vraćala do tvrdoće među njegovim nogama. »Razodjeni se za mene«, molio me. Kleknula sam iznad njega polako odvezujući ogrtač, zatim haljinu i naposljetku sam skinula periku tako da je moju golotinju pokrivala samo kosa. »Ljepša si nego što sam mislio.« Ramzes je uzdahnuo. Sigurno sam pocrvenjela kad me nazvao lijepom. Henuttawy je bila lijepa. Izet je bila lijepa. Ali dok sam ga opkoračivala u položaj za koji mi je Aloli rekla da povećava plodnost, prvi sam se put zapitala je li to možda istina. Isprekidano je disao i dok sam balansirala iznad njega, gurnuo je kukove naprijed željan ući još dublje u mene. Stotinu puta sam maštala kako bi bilo biti s Ramzesom. No kad je taj trenutak došao, sve što me Aloli naučila isparilo mi je iz glave i nisam znala ništa osim osjećaja njegova tijela na mom, okusa njegove kože i gorućeg osjećaja koji je počeo kao bol i ubrzo postao užitak. Kad je bilo gotovo i Ramzes se potrošio u meni, pogledala sam plahte. Moje je djevičanstvo nestalo. U jantarnom svjetlu zalazećeg sunca Ramzes mi je milovao obraz i s vanjske strane vrata njegove sobe čulo se snažno lupanje. Pogledao me, a onda smo oboje požurili pronaći svoju odjeću. »Vaše Veličanstvo«, povikao je netko izvana. »Gozba je počela i faraon želi znati gdje ste!« »Koliko dugo već kuca?« pitala sam. »Vjerojatno već neko vrijeme!« Ramzes se nasmijao, a onda me privio uza sebe. »Moraš se vratiti u svoje odaje«, rekao je. »Dosta je bilo hrama.«

138/393

»Morat ću pitati Woserit«, rekla sam neodlučno. »Zaboravi Woserit! Ako te uzmem za svoju ženu, ne može te odvesti. Trebam te ovdje.« Dlanom je uhvatio moje grudi. »Želim te ovdje.« »A tebe žele u velikoj dvorani«, rekla sam zadirkujući ga. Svake večeri otkad se oženio, Ramzes je u veliku dvoranu ulazio s Izet. Ali te večeri, na proslavi njegove prve pobjede na čelu faraonove vojske, ući će sa mnom i svi će znati gdje je bio. Henuttawy će nas vidjeti sa stola na podiju, a Izet će se okrenuti svojim ženama iz harema i bjesnjeti. Budi hrabra, rekla sam samoj sebi. Izet je unuka haremske žene, ali ja sam kći kraljice. Dok se hladnoća večeri spuštala na palaču, izašli smo iz kraljevskog dvorišta. Sklonila sam se pod Ramzesovom snažnom rukom i dok smo prolazili hodnicima, počelo je šaputanje. Iza sebe sam čula svoje ime i zadrhtala. »Naviknut ćeš se«, obećao je Ramzes. »Na šaputanja ili na hladnoću?« Nasmijao se, ali dok smo se približavali velikoj dvorani i glasniku koji će objaviti naš dolazak, želudac mi se stisnuo. Već sam mogla čuti žamor iznenađenja u dvorani. »Faraon Ramzes II.«, objavio je glasnik, »Gospodar Dviju zemalja i sin faraona Setija.« Ramzes je zakoračio naprijed i čekao mene. »Princeza Nefertari, kći kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina.« Ramzes me uhvatio za ruku i dok smo prolazili kroz dvoranu, dvorom je prošao užasnuti žamor jer se baš ove večeri — od svih večeri — Ramzes pojavio sa mnom umjesto sa svojom ženom koja će mu roditi dijete. Prije nego što smo došli do

139/393

kraljevskih prijestolja nekoliko sam puta čula svoje ime, a za stol na podiju sluga je brzo dodao stolac između faraona Setija i Ramzesa. Izetine su se oči suzile u sitne proreze, a lice kraljice Tuye koja je sjedila pokraj nje samo se skamenilo. Njezin iwiw Ađo njuškao je zrak i premda u Tebi nije bilo nikog tko mu se nije sviđao, zarežao je na mene dok sam prolazila. Sjela sam na svoje mjesto u neugodnoj tišini i kraljica Tuya je prva progovorila. »Kako lijepo od tebe što si dopratio princezu Nefertari u veliku dvoranu. Mislila sam da ćeš dopratiti svoju suprugu.« Woserit mi je uhvatila pogled preko stola i znala sam da mi šalje svoju snagu. Zadržala sam osmijeh na licu i odgovorila: »Bojim se da sam ja kriva, Vaša Visosti.« »Zar je to važno?« rekao je Seti. »Moj se sin vratio iz rata, a Nubijci su poraženi!« Podigao je pehar i ostatak stola je učinio isto. »Onda, Nefertari«, rekao je faraon Seti zadirkujući me. »Nisi više tako mala.« Stidljivo sam pognula glavu. »Nisam, Vaša Visosti.« »Pa, nedostajao nam je tvoj osmijeh u Malkati. Posebno mom sinu, pretpostavljam.« Pogledao je u Izet koja je zlovoljno sjedila pokraj kraljice. Njih su dvije izgledale poput Tuyinog iwiwa dugog lica. »Istina je«, odgovorio je Ramzes, susrevši moj pogled. Znala sam da to nije sve što je htio reći. »Reci mi, Nefertari.« Henuttawy je spustila pehar. »O čemu ste to ti i moj nećak razgovarali? Sigurno ti je pričao neke vrlo uzbudljive priče kad vas nije bilo cijelo poslijepodne. Zašto ne podijeliš jednu sa stolom?« Lice mi je sigurno pocrvenjelo poput cimeta u žarovnicima i Ramzes je odlučno rekao: »Razgovarali smo o tome kako će se Nefertari vratiti u palaču.«

140/393

Henuttawy je pogledala u visokog svećenika Raahotepa. »Doista? Zar joj je u hramu moje sestre tako nepodnošljivo?« »Naravno da nije.« Ramzesov je glas postao odlučniji. »Ali korisnija je ovdje nego u Hatorinu hramu.« Pogledala sam preko stola u Woserit. Je li to bila istina? Je li me želio samo zato što je mislio da sam mu korisna? Ali Woserit je izbjegavala moj pogled. »Znači, odlučila si da nećeš postati svećenica«, potvrdio je faraon Seti. Kimnula sam. »Želja mi je vratiti se u palaču Malkatu što je prije moguće.« Faraon Seti se naslonio u prijestolju. »Onda ćeš možda biti ovdje sutra kad budem održao objavu u dvorani za prijeme. Moj dvor za nekoliko dana odlazi u Avaris.« Pogledala sam u kraljicu čije je lice još uvijek bilo izobličeno. »Za stalno?« Faraon je kimnuo i počeo kašljati. »Proglasit ću Avaris prijestolnicom Donjeg Egipta«, rekao je, »i tako ću biti bliže našoj sjevernoj granici. Želim pripaziti na kraljevstvo Hati.« U tom mi je trenutku postalo jasno koliko mu je bilo teško gledati sina kako predvodi vojsku u Nubiju. Još uvijek želi štititi Egipat i paziti na njegove neprijatelje, čak i ako se ne može pridružiti sinu na bojnom polju. Kad je nastavio kašljati, Ramzes se namrštio. »I za njegovo će zdravlje biti dobro da se makne od vrućine i bolesti velikog grada kao što je Teba. To je najvažniji razlog.« Ali faraon Seti samo je odmahnuo na Ramzesovu zabrinutost. »Povest ću nekoliko vezira sa sobom. I pola vojske. Želimo zaploviti prije nego što se vrijeme promijeni.« Njegove ljubazne oči zastale su na meni. »Nadam se da ćeš se doći oprostiti s nama kad budemo odlazili.«

141/393

Ramzes je stavio otvoreni dlan na moje koljeno i ja sam se nasmiješila. »Naravno, Vaša Visosti.« Dok smo se brodom vraćale prema hramu, ispričala sam Woserit što mi je Ramzes rekao prije nego što smo izašli iz njegove sobe. »Večeras ćemo se spakirati da ujutro budemo spremni za dvoranu«, rekla je i zvučala je vrlo zadovoljno. »Mogu li pretpostaviti da ste…« »Naravno da jesu!« uzviknula je Aloli nadglasavši prskanje vesla. »Pogledaj joj lice. Jeste, je li tako?« Kimnula sam, a Menit je tiho uzdahnula. »Danas poslijepodne, gospo?« »Nema smisla prepuštati ljubav bogovima«, rekla je Woserit. »Sad je želi i morali smo je staviti pred njega tako da zna za što će se boriti.« Pokušala sam razabrati izraz Woseritina lica u mraku, ali na našoj je lađi bila samo jedna uljana lampa. »Boriti?« »Sigurno će biti borba. I to ne samo između mog brata i kraljice Tuye. Dok smo mi bili na podiju, Aloli je sjedila među dvorjanima. Čula je njihovo šaptanje.« »O meni? Što su govorili?« Aloli je kimnula. »Stvari koje ne bih trebala ponoviti, gospo.« »I vidjela si Henuttawynu reakciju večeras«, nastavila je Woserit. A reakcija visokog svećenika bit će još gora ako te Ramzes zaprosi. Posebno ako su govorkanja istinita i Rahotep posjećuje odaje moje sestre. Ali moj brat voli Ramzesa i rijetko mu što uskraćuje. Sumnjam da će to prestati.« »Ali Henuttawy zna biti vrlo uvjerljiva«, rekla sam. »Ne toliko kao zaljubljeni muškarac.«

142/393

»Ali što ako nije zaljubljen u mene? Čuli ste što je Ramzes rekao na gozbi. Da sam korisnija u palači nego u hramu.« Woserit mi je uputila dug pogled ispod svojeg ogrtača. »Rekao je ono što mora da bi uvjerio oca. Faraon Seti doživljava te kao svoju kćer, ali hoće li te smatrati dovoljno dobrim izborom za suprugu potpuno je druga stvar.« Okrenula sam lice prema rijeci da nitko ne bi vidio koliko sam povrijeđena. Aloli je nježno dodala: »Znat ćeš voli li te kad vidiš koliko je dugo spreman boriti se.« »A ako odustane od borbe, znači da je zaključio da nisam vrijedna toga«, rekla sam dok se brod približavao pristaništu. »Zato se pobrini da budeš«, zaključila je Woserit. Prošli smo kroz vrata Hatorina hrama i Woserit je poslala vojsku sluga da pomognu pakirati moje stvari. Menit je naručila da mi u sobu donesu toplu vodu za kupku. »U ovo doba?« pitala je jedna sluškinja. »Naravno, u ovo doba. Misliš da to želim za ujutro?« ukorila je Menit. Kad su donijeli toplu vodu, legla sam u kadu i pokušala se sjetiti svega što se dogodilo u Ramzesovoj sobi. Htjela sam sve vrtjeti u glavi beskonačno puta tako da ne zaboravim niti jednu pojedinost. Dok mi je Menit prala leđa, ispričala sam joj što se dogodilo od početka do kraja i kad sam završila, duboko je uzdahnula i zaplakala: »Oh, gospo, sad ste žena! I uskoro…« Šmrcala je. »Uskoro ćete pripadati Ramzesu.« »Oh, mawat, nemoj plakati. Nikad te neću napustiti. Ni za stotinu faraona.« Menit je trepnula i podigla bradu. »Plačem od radosti, a ne od tuge«, obećala mi je. »To sam oduvijek zamišljala. Kraljica Nefertari. Majka budućeg kralja Egipta.«

143/393

Ležala sam u toploj vodi i uzdahnula. »I nikoga se nećemo bojati«, rekla sam. »Ni visokog svećenika ni Henuttawy. Čak nam ni Izet ne bi mogla ništa kad bih ja bila kraljica.« Digla sam se iz vode i Menit mi je dodala debeli ručnik. Zamotala sam se u njega drhtureći. »Ali što ako ne mogu imati djece?« brinula sam se. »Tko vam je to rekao?« Menit je zasiktala. »Zašto ne biste mogli imati djecu?« pitala me. »Jer sam mala.« »Mnoge žene su male.« »Ali nisu male kao ja, i moja je majka umrla rađajući mene«, prošaptala sam. »Imat ćete mnogo djece«, obećala je Menit. »Koliko god želite.« Obukla sam haljinu. Čula sam sluge ispred sobe za odijevanje kako prenose košare i spremaju moje stvari u mnoge sanduke s kojima sam došla iz Malkate. Prošla sam kroz nered i stala na balkon koji je gledao na gajeve. Sikomore su bile pognute poput starica na mjesečini, tanke i izvijene, i pitala sam se kad ću ih opet vidjeti. Drhtala sam u svojoj haljini i kad me Menit vidjela, strogo je povikala. »Gospo! Što radite vani?« »Ovo je posljednja noć da gledam s ovog balkona«, rekla sam joj. Dojurila je na balkon i uzela me za ruku. »I bit će vam posljednja noć u Egiptu ako se razbolite i umrete. Idite u krevet. Morate se naspavati za sutrašnji dan!« Ali opet sam se osvrnula i bacila posljednji pogled na Hatorine gajeve. Ovo su mi posljednji trenuci mira, pomislila sam. Odsad će moja ljubav prema Ramzesu donijeti samo kaos.

144/393

»Moja gospa spava«, objavila je Menit sluškinjama u sobi. »Završit ćemo ujutro.« Kad su sluškinje otišle, zatvorila je teška vrata i došla do mojeg kreveta. »Sad ste žena«, čudila se opet gledajući me. Tefer mi se smjestio uz jastuk i smijala sam se. »Pa žena sam već dvije godine.« »Ali žena nije doista žena dok… Možda ćemo vam za nekoliko mjeseci pripremati sobu za rađanje«, rekla je ponosno. Kad je Menit otišla, legla sam na krevet i gledala oslikani strop. Vjerojatno sam već stotinu puta vidjela tu sliku, ali mislite li da je se sad mogu sjetiti? Sjećanja su takva; ono što se u jednom trenutku čini jasnim i nezaboravnim, u drugom nestaje poput pare. Nisam htjela da se isto dogodi i popodnevu koje smo Ramzes i ja proveli zajedno pa sam ga zamišljala opet i opet, utiskujući u sjećanje pogled u njegovim očima, miris njegove kože, osjećaj njegovih jakih nogu među mojima. Osjetila sam duboku žudnju da budem s njim i pitala sam se misli li i on na mene u palači. Te sam noći spavala isprekidano u strahu da ću se ujutro probuditi i shvatiti da je sve bio samo san. Ali kad se mutno sunce provuklo kroz zavjese od trske, otvorila sam oči i sluškinje su već pakirale stvari. Menit mi se nasmiješila noseći pune ruke tkanina. »Baš sam se pitala mislite li uopće ustati, gospo.« Izvukla sam se iz kreveta. »Odlazimo?« »Čim se odjenete i uredimo vam kosu. Onda očekujem da će Woserit htjeti razgovarati s vama.« Izvještila sam se u brzom odijevanju u hladnoći i kada je Menit završila s mojom kosom, Woserit je došla pregledati sobu. Sluge su odnijele moje boce i teške sanduke. Čak su i moje tunike, ogrtači i haljine s perlama složeni u košare i izneseni

145/393

van. Soba je izgledala veliko i prazno, a zidovi pokriveni glaziranim pločicama i visoki stropovi odzvanjali su našim glasovima. »Dobro su to obavili«, rekla je Woserit pohvalno. »Jesi li spremna za polazak?« U prsima sam osjetila nalet panike. Hram nije bio moj dom, ali je bio mjesto na kojem sam postala žena i naučila biti princeza. »Najprije bih se htjela pozdraviti s Aloli«, rekla sam. »I s nekim drugim svećenicama.« »Bit će vremena za to.« Woserit je sjela i pokazala mi da učinim isto. Sjela sam i ona se namrštila. »Nadam se da ne planiraš tako zasjesti i na prijestolje, poput umornog podnositelja molbe koji je cijeli dan stajao pred dvorom i jedva čeka baciti se na prvu dostupnu površinu kako bi se odmorio.« Pokušala sam ponovno, ustala i onda polako sjela. Spojila sam koljena i ispravila leđa. Sklopila sam ruke u krilu i pogledala je. »Mnogo bolje. Način na koji danas sjedneš na stolac govorit će o tebi koliko i ono što kažeš.« Pokazala je rukom. »Stavi Tefera u košaru i pozdravi se. Čeka nas dug dan. Ako te Ramzes doista planira uzeti za ženu, morat će se boriti za tebe u dvorani za prijeme. Sjećaš li se što ti je Paser ispričao o dvorani?« »Da je poput velike dvorane, ali ima samo jedan stol za podnositelje molbi.« »A na postolju se nalaze četiri prijestolja.« »Za Ramzesa, faraona Setija, kraljicu Tuyu i za Izet.« »I ako te Ramzes uzme za kraljicu, zauzet ćeš Izetino mjesto. Ona nakon toga neće biti dobrodošla u velikoj dvorani.« Stisnula sam usne i pokazala da razumijem ozbiljnost činjenice da bih zamijenila Izet. »Naravno, Ramzes nikad ne smije saznati da želiš biti glavna žena. Pusti ga da sâm donese tu odluku. Ali čak i ako te

146/393

učini kraljicom, dijelit će svoje vrijeme između tebe i Izet.« Woserit mi je vidjela izraz lica i dodala: »Ako voliš Ramzesa, nećeš mu to otežavati. Nasljednici egipatskog prijestolja važniji su od beznačajne ljubomore bilo koje žene.« Osjetila sam žalac boli, ali sam kimnula. »Uvijek ću biti ljubazna«, obećala sam joj. »I vesela«, dodala je, »i srdačna.« Konačno smo izašle iz hrama i uputile se prema pristaništu gdje su sve moje stvari u sanducima od cedrovine ukrcavane na Hatorin brod. Dok je Menit nadzirala njihovo ukrcavanje, ja sam se opraštala od Hatorinih svećenica. Aloli je bila posebno rastužena mojim odlaskom. »S kim ću sad dijeliti svoje tajne?« žalila se. S nekom nedužnom svećenicom«, nagađala sam. »Ali zaista«, rekla sam najiskrenije, »hvala ti. Za sve.« Zagrlila sam je za oproštaj i Menit je Tefera koji je mijaukao donijela na brod kao našu posljednju imovinu. Stajala sam na krmi Hatorina broda, okružena košarama i teškim sanducima, i mahala svećenicama na obali.

DEVETO POGLAVLJE

Samo brak Kad smo stigli u Malkatu, pristanište je bilo puno Setijevih brodova visokih pramaca. Njihove plave i zlatne zastavice vijorile su se na vjetru dok je ispod njih vojska sluga pakirala kraljevsku imovinu za putovanje prema sjeveru. Vidjela sam kraljevske kipove pažljivo omotane tkaninom i tako velike sanduke da su četiri muškarca imala štapove na ramenima samo kako bi ih nosili. Dvorski službenici, pisari, nosači lepeza, nosači sandala, pa čak i izaslanici, žurili su se spakirati za Avaris odakle će Seti vladati Donjim Egiptom dok će Ramzes iz Tebe upravljati Gornjim Egiptom. »Mislila sam da će faraon danas objaviti svoj premještaj?« pitala sam. »Službeno, da«, odgovorila je Woserit. »Znači, dvor već zna?« »Naravno. Ali mora se objaviti ostatku Egipta. Moj će brat održati objavu u dvorani za prijeme, a njegovi će pisari staviti vijest na vrata svakog hrama.« Woserit je naložila nekolicini muškaraca da odnesu moje sanduke u kraljevsko dvorište, a Menit je košaru s Teferom predala mladoj djevojci koja je obećala da će ga odnijeti u sobu koju mi je Woserit prepustila. Dok smo prolazile kroz visoka vrata Malkate, Menit mi je šapnula: »Prestanite se vrpoljiti.« Vrtjela sam lanene rubove pojasa. »Sad ne možete ništa učiniti«, dodala je. »Sve je u rukama bogova.« U palači se osjećala napetost, kao da je dvor znao što će Ramzes tražiti te kako će veziri i visoka Izidina svećenica reagirati. Dvorjani su me krišom pogledavali, a mlada je služavka spustila tešku košaru i gledala nas dok smo prolazili. U zlatnom

148/393

hodniku ispred dvorane za prijeme, Woserit mi je strogo rekla: »Ostani ovdje s Menit dok te glasnik ne pozove.« Smjestile smo se na klupu od ebanovine čije su noge bile izrezbare u obliku labuđih glava. »Jesu li podnositelji molbi unutra?« »Nisu. Raspušteni su. Danas moj brat obavlja svoje privatne poslove.« »A Izet?« pitala sam brzo. Woserit je frknula. »Nema razloga da bude tu kad nema molitelja. Vjerojatno kanira nožne prste u kupalištu.« Otvorila je jedna od teških brončanih vrata i kad je ušla, ostavila ih je širom otvorena. Pogledala sam u Menit. »Zato smo došle ovako kasno«, šapnula je. Kako bi Woserit bila posljednja u dvorani i ostavila vrata otvorenima da i mi možemo slušati. Pogledala sam u čuvare, ali obojica su imala bezizražajna lica i pitala sam se jesu li možda plaćeni da bi surađivali. Nagnula sam se naprijed na klupi i zavirila unutra. Dvorana je bila velika i dojmljiva baš kako su je Paser i Woserit opisali. Šuma stupova držala je oslikani strop, a kroz visoke su se prozore vidjeli zapadni brežuljci. Ramzes je sjedio između svojih roditelja. Ispod njega, za stolom za vezire i dostojanstvenike, po crvenoj boji njezina ogrtača prepoznala sam Henuttawy. Bila nam je okrenuta leđima i samo su oni koji su sjedili na podiju mogli pogledati niz dugački prolaz dvorane i primijetiti da su vrata ostala otvorena. Ali nikoga nije zanimalo što se događa vani. Isprva je iznutra dopiralo previše glasova pa nisam mogla ništa jasno razabrati. Onda sam čula udarac faraonove zlatne kuke po podiju i naglo je zavladala tišina. Objavljeno je da će on i kraljica Tuya za dva dana, trinaestog koiaka, krenuti za Avaris.

149/393

Slušali smo dok je faraon Seti govorio dvorskom kiparu kakav bi se crtež trebao isklesati na Zid objave ispred Karnaka tako da posjetitelji znaju da se ovaj dvor preselio u Avaris. Želio je sliku flote brodova i sebe i kraljice, oboje sa zlatnim krunama, kako stoje na pramcu. U idućem je prizoru zamislio sebe kako stoji na pristaništu u Avarisu. Kratko je vladala tišina dok je kipar zapisivao bilješke, a onda sam čula Paserov glas koji se obratio faraonu Setiju. »Njegova Visost Ramzes ima jednu molbu.« Dvorjani su se neugodno promeškoljili i njihove su zlatne narukvice glasno zveketale u neugodnoj tišini. Dvor je znao što će Ramzes pitati i zato se Henuttawy pojavila u dvorani na objavi. Pokraj nje sam vidjela leopardov ogrtač visokog svećenika. Premda mu nisam vidjela lice, mogla sam zamislite kretanje Rahotepova karneolskog oka dok prati događanja i njegove usne razvučene u groteskni hijenin cerek. Ramzes je ustao s prijestolja. »Oče«, rekao je službeno, »za dva dana ćeš krenuti na putovanje iz palače Malkate do palače tvog oca Pi-Ramzes. Ali prije nego što odeš, zatražio bih tvoje dopuštenje da se oženim princezom Nefertari.« Dvorom je preletio tihi žamor i zamislila sam Henuttawyno prelijepo lice zaleđeno poput posmrtne maske. Pretpostavila sam da je Ramzes pogledao u nju kad je rekao: »Učinio sam Izet princezom i svojom ženom. Iako je volim, volim i Nefertari. Princeza Nefertari je vrlo učena«, objašnjavao je. »Govori osam jezika i bit će dragocjen dodatak ovoj dvorani. Ona je…« »Nećakinja Heretičkog kralja?« ponudila je Henuttawy. Ramzes je žustro odgovorio: »To je bilo davno.« »Ne toliko davno da se ljudi ne bi sjećali.« Vezir Nebamun zakoračio je naprijed i zaklonio mi pogled na Henuttawy. »Vaša Visosti, sama ljubav ne čini dobru ženu.«

150/393

»Upravo zato imamo sreće što je Nefertari i dovoljno pametna da može služiti u ovoj dvorani«, rekao je Ramzes. Dvorani su počeli jedni drugima upadati u riječ pa je faraon Seti podigao kuku i dva puta udario po podlozi podija. »Nebamun i Henuttawy, čuli smo što oboje imate za reći. Vezir Anemro, Paser?« Vezir Anemro ustao je sa stola uz podnožje podija i čula sam kako se pristojno obraća faraonu Setiju i zatim kaže: »Slažem se s visokom svećenicom Izide. Gledajući u budućnost, proglašenje princeze Nefertari glavnom suprugom bilo bi opasno za vladavinu Njegove Visosti.« Sjedeći ispod podija, Rahotep je bio tih. Ne odustajući, Ramzes je pitao: »Vezir Paser?« Paser je ustao i njegov je glas prvi stao u moju obranu. »Ne vidim nikakvo zlo ni opasnost u tome da princeza Nefertari postane kraljica.« »Ni ja«, rekla je Woserit odlučno. Konačno je progovorio i visoki svećenik boga Amona. »Premda je njezina obitelj ubila mog oca i ukinula egipatske bogove?« izlanuo je. »Zar je to već zaboravljeno? Njezinim venama teče heretička krv!« Faraon Seti udario je kukom o pod i rekao: »Princeza Nefertari mi je poput kćeri. Nije me briga kakva krv teče njezinim venama.« »Ali ljude će biti«, rekla je Henuttawy. Shvatila je da će Seti dopustiti Ramzesu da me oženi i zato je brzo dodala: »Barem pričekajte iza vjenčanja s izborom glavne supruge.« Sad sam joj mogla vidjeti lice. Okrenula se Ramzesu. »Pričekaj i vidi kako će narod reagirati. Za dobrobit mira tijekom cijele tvoje duge vladavine, pričekaj dok ceremonija ne završi.« »Moglo bi doći do pobune«, upozorio je Rahotep.

151/393

»Pričekaj«, predložila je Henuttawy. »I onda, ako je i dalje budeš htio uzeti za kraljicu preko Izet…« »Ne bih rekao preko Izet«, dobacio je Ramzes brzo. »Umjesto Izet«, ispravila se Henuttawy grubo. »Onda će biti dva slavlja.« Faraon Seti je uzdahnuo. »Odluka o glavnoj supruzi će pričekati. Ali što Nefertari kaže na sve ovo? Nadam se da je nisi natjerao na brak.« »Uvedite je«, odgovorio je Ramzes. »Sama će ti reći.« Pogledala sam u Menit koja mi je odmah požurila popraviti periku. Kad je glasnik otkrio otvorena vrata, pogledao je u čuvare, a onda u nas. Obje smo hitro ustale. »Zovu vas u dvoranu za prijeme«, rekao je. Pratile smo ga kroz velika vrata od izrezbarene bronce i kad sam ušla u prostoriju, iznenadila sam se koliko je zapravo velika. Čak ni Paserov detaljni model nije dočarao pravu golemost dvorane. Ovdje je moja majka sjedila s Nefertiti kad je bila mojih godina, pomislila sam, i ovdje je vladala uz faraona Horemheba. Proučavala sam prostranstvo ulaštenih pločica i zasvođeni krov od zlata. Vapnenački stupovi prikazivali su slike prethodnih kraljeva u njihovim pobjedama. Stolci od ebanovine s bjelokosnim umecima bili su grupirani oko ploča za senet po cijeloj prostoriji. Zamišljala sam dvorjane koji inače popunjavaju ta sjedala, smiju se zajedno i spremni su zabaviti faraona kad god mu postane dosadno. Henuttawy i Woserit gledale su naš dolazak i kad smo došle do prijestolja, pojačalo se usijano šaptanje među vezirima. Dvorjani su se skupili oko podija poput gustih grozdova grožđa dok smo mi ispružile ruke izražavajući poštovanje i naklonile se. Kad sam ustala, susrela sam Ramzesov pogled.

152/393

»Princezo Nefertari.« Faraon Seti se nasmiješio. »Vratila si se u Malkatu da bi se udala za Ramzesa. Ali reci mi.« Nagnuo se naprijed. »Želiš li to doista?« Kratko sam zatvorila oči i kimnula. »Više od ičega«, šapnula sam. »I sigurna si u to? Moj sin zna biti vrlo uvjerljiv. Ako se bojiš da ćeš mu povrijediti osjećaje, oporavit će se on.« »Nema se od čega oporavljati osim od moje neumjerene ljubavi«, rekla sam. »Jako lijepo.« Henuttawy je zapljeskala. »Ako Ozirisovim pasionskim predstavama ponestane glumica, znamo koga im možemo poslati.« »Ne glumim«, rekla sam jednostavno, i nešto u mom glasu potaklo je faraona Setija da se nasloni unatrag. Na trenutak me promatrao i nadala sam se da će u mom pogledu vidjeti iskrenost. »Neka se vjenčaju«, rekao je Seti mahnuvši rukom i ja sam izdahnula. Ramzes se spustio s podija i čvrsto me primio za ruku. Bilo je stvarno. Doista ćemo se vjenčati. »Pomisli što će ljudi reći«, urlala je Henuttawy. »Brate, razmisli što činiš!« »Neće biti krunidbe. Još«, popustio joj je. »Samo brak.« S druge strane stola Woserit je opušteno pitala: »Što imaš protiv ove princeze, Henuttawy?« Henuttawy je odgovorila zastrašujućom ljubaznošću: »Vjerojatno to što je tako pametna«, rekla je. »Pametna Nefertari, koja je život počela kao gusjenica i postala leptir.« »Dosta je!« upozorio je faraon Seti. Pogledao je u visokog svećenika. »Želim vidjeti svog sina i kćer sjedinjene u braku

153/393

prije nego što moj dvor ode za Avaris. Dogovorite kraljevsko vjenčanje.« Hijena je zakoračila naprijed i o njegovu se ćelavu glavu reflektiralo popodnevno svjetlo. »U roku od dva dana?« pitao je. »Možda bi bilo bolje da Njegova Visost pričeka povoljni mjesec farmuti.« Tada će Izet roditi, pomislila sam. »Vjenčat ćemo se sutra«, obećao je Ramzes. »Ako nije moguće pripremiti Amonov hram, siguran sam da će Hatorin ili Izidin biti spremni.« Rahotepovo je lice izgubilo boju. »Amonov će hram biti spreman, Vaša Visosti.« Henuttawy i drugi veziri htjeli su još nešto reći, ali faraon Seti je ustao i udario kukom o podij. »Ovako glasi objava: Sutra će se održati vjenčanje faraona Ramzesa i princeze Nefertari.« Tada je i kraljica Tuya prvi put progovorila. »Ne razumijem zašto mora biti tako brzo.« »Ako se vjenčanje ne održi sutra, kad će?« pitao je Seti. »Kako znaš kad će nas bogovi dovesti opet u Tebu? Ili možda predlažeš da propustimo sinovo svadbeno slavlje?« Tujina se ruka stisnula oko iwiwove uzice. »Sigurna sam da će imati mnogo svadbenih slavlja koja ćemo mi propustiti.« »Možda. Ali nijedno s egipatskom princezom.« Kraljica Tuya nezadovoljno se smjestila natrag na prijestolje i kad joj se ruka blago spustila na Ađinu glavu, iwiw je zadovoljno mahnuo repom. »Hoće li pozdravljati narod?« pitala je Henuttawy. »Ako će biti kraljica, trebala bi hodati Tebom.« Woserit je pogledala u brata. »Nefertari ne mora još pozdravljati narod.«

154/393

»Zašto ne?« Faraon se namrštio. »Neka se naviknu vidjeti je s Ramzesom.« Bila sam previše sretna da bih primijetila što je Henuttawy učinila. Izašli smo iz dvorane i Ramzes me privio u zagrljaj. »Od sutra ćeš biti uz mene u dvorani za prijeme i nitko se neće usuditi reći ni riječi protiv tebe.« I naravno, budući da sam bila naivna i puna nade, dopustila sam si da mu vjerujem. Premda sam znala što dvorjani misle. Smatrali su da imam krv svoje tete i da ću biti nova Heretička kraljica. Menit je došla do mene, lica sjajnog poput uljane lampe. »Čestitam, Vaša Visosti. Taj će savez sigurno blagosloviti Amon.« »Hvala ti, dadiljo. Nadao sam se da će mi se Nefertari pridružiti u areni. Misliš li da je to moguće?« »S milijun stvari koje treba učiniti i dogovoriti do sutra?« zavapila je Menit. Ramzes se nasmijao i znala sam da nije ni očekivao potvrdan odgovor. »Trebamo riješiti pitanje haljine«, rekla je, »i perike i boje od malahita…« »Mislim da ti govori ne«, rekla sam Ramzesu i stavio mi je ruke oko struka. »Mogu li ti onda doći večeras?« pitao je tiho. Dvorjani su nas gledali i natjerala sam se da ne gledam prema njima. Uvijek će nas gledati, podsjetila sam samu sebe. Nikad neću uživati u privatnom poljupcu. Uvijek će nečije oči biti na meni i jednostavno se moram naviknuti na to. To je bila cijena ljubavi prema faraonu. »Naravno da mi možeš doći.«

155/393

Stotinu pari očiju pratilo je moj hod hodnicima u društvu Woserit i Menit, a jedan od njih bio je Henuttawyn. Široko sam se smiješila. Da sam pučanka koja se udaje za nekog zemljoradnikova sina, žene iz moje kuće nikad ne bi dopustile mužu da mi se uvuče u krevet prije nego što me prenio preko praga svojeg doma. Ali Ramzes je bio faraon. Mogao je raditi što je htio. A dolaskom u moju sobu prije našeg vjenčanja, poručio je dvoru da ne može čekati ni jednu jedinu noć, a da ne pokuša sa mnom napraviti nasljednika.

DESETO POGLAVLJE

Faraonov brak počinje na vodi Te se večeri u velikoj dvorani pojavio cijeli dvor kako bi vidio gusjenicu koja se pretvorila u leptira. Svi su žarko željeli vidjeti nećakinju Heretičke kraljice koju će Ramzes uzeti za ženu. Na dugom, ulaštenom stolu na podiju sluga me odveo do moga sjedala između Ramzesa i Woserit dok je Izet premještena pokraj kraljice Tuye. Bilo mi je žao Izet, nije se ni pokušavala smijati i pretvarati da je vesela. Premda se trebala osjećati kao pobjednica znajući da nosi Ramzesovo prvo dijete, lice joj je bilo gorko poput tamarinda. Pitala sam se je li to zato što se Ramzes nije pokazao suprugom kakvog je zamišljala. Znala sam da je uživala u lijepom nakitu i ogrtačima obrubljenima krznom, ali što su njih dvoje imali zajedničko? No ako se Izet doimala mračno i potišteno, sjedeći preko puta nje, Henuttawy je bila u svojem najboljem izdanju. Veziri su se smijali njezinim šalama i kad me vidjela, kratko je objavila stolu: »Leptir je izašao.« Ali Ramzes je primijetio oštrinu u njezinu glasu. »Ona jest poput leptira«, rekao je. »Bila je skrivena godinu dana, a onda se vratila ljepša i talentiranija nego ikad.« »Kad mi je rekla da neće postati Hatorina svećenica, bojala sam se da neće naći mjesto u palači.« Woserit se okrenula svojoj sestri. »Ali čini se da je našla mjesto na najvišoj stepenici.« Henuttawyn je osmijeh nestao, a i Rahotepovo je lice izgledalo prilično žalosno. »Hajde«, rekla je Woserit veselo, »dignimo pehare.« Podigla je svoje vino i ostatak stola je učinio isto. »Za princezu Nefertari«, rekla je. »Za princezu«, ponovio je vezir Anemro, premda sam se pitala na koju je princezu mislio.

157/393

»I nadajmo se da njezinim venama ne teče prokletstvo Heretičkog kralja.« Henuttawy je pretjerala. Faraon Seti čvrsto je stisnuo pehar. »Nefertari nije ništa više heretik od tebe. Vjerujem da će donositi dobre odluke u dvorani za prijeme. Možda još nije popularna u narodu, ali sigurno nije ni budala.« Svi su za stolom znali na koga je mislio, ali nitko se nije usudio pogledati prema Izet. Kraljica Tuya odmahivala je glavom, a Ramzes je ozlojeđeno šapnuo: »Ona je moja supruga.« Ali faraon Seti nije ništa rekao i uskoro su iz kuhinje donijeli zaparene zdjele s pečenom patkom. Ramzes se okrenuo prema meni i nježno mi rekao: »Žao mi je.« Nasmiješila sam se onako kako me Woserit učila da se smijem kad sam suočena s razočaranjem. »Mislim da dvor čeka tvoj blagoslov.« Ramzes je pogledao prema ocu koji je kimnuo i onda je ustao s prijestolja, a prostorija je odmah utihnula. »Ovu gozbu posvećujemo faraonu Setiju Velikom, voljenom od Amona i Osvajača koji je vratio mnoge zemlje.« Dvoranom je odjeknulo glasno klicanje i Ramzes je objavio: »Neka bogovi paze na tvoje putovanje u Avaris i neka sutra gledaju na radosni savez koji će prethoditi putu.« Povici su i dalje odjekivali ispod stupova jer bi bilo ludo zašutjeti. Ali pitala sam se koliko je njih bilo poput visokog Amonova svećenika, kojima su djedove ili čak očeve ubili Ekhnaton i Nefertiti? Dok je klicanje još uvijek odzvanjalo, Seti se nagnuo prema meni i šapnuo mi: »Dopuštam ti da se izložiš opasnosti na ovom dvoru. Ali u egipatskom kraljevstvu nema nikoga koga bih

158/393

radije vidio na prijestolju sa svojim sinom od tebe. Znaš li, da je Pili još živa, i ona bi se udala ove godine? Bile biste kao dvije sestre u svojim svadbenim lađama.« Potapšao mi je ruku. Nikad mi nije palo na pamet da me faraon doživljava kao svoju zamjensku kćer. Svoju slobodnu ruku stavila sam na faraonovu. »Hvala vam«, rekla sam. »Trudit ću se da vas nikad ne razočaram.« Nasmiješio se, ali ne meni. Pogled mu je odlutao u daljinu i tek ću kasnije razumjeti kako sinov brak za oca može biti i veseo i tužan. Naravno, otac je pun nade za sve što budućnost donosi, ali sjeća se i članova obitelji kojih nema da to proslave s njim. A kad sin počne stvarati nasljednike, okrećući Khnumovo lončarsko kolo stvaranja sve brže i brže, otac počinje zamišljati kako njegovo lončarsko kolo polako usporava. Ali tada sam bila premlada da bih to razumjela. U popločenom hodniku ispred moje sobe čekao me Aša. Ruke je prekrižio na prsima i pod svjetlom baklji pretraživala sam mu lice kako bih vidjela je li ljut. Čim nas je ugledao, uspravio se i Woserit je diskretno ušla za Menit u moju sobu. »Aša«, rekla sam oprezno. »Žao mi je što te večeras nisam vidjela u velikoj dvorani.« »Bila si okružena dvorjanima. Morat ću se odsad naviknuti na to.« Osjetila sam da mi je golemi kamen pao sa srca i kad je zakoračio prema meni da me zagrli. Uzvratila sam mu zagrljaj. »Jako mi je drago zbog tebe«, rekao je. »Ali rekao si mi…« Kimnuo je. »To je bilo prije nego što sam shvatio koliko te Ramzes treba.« Trznula sam se na tu riječ. Je li me trebao ili me volio?

159/393

»Ali i dalje mislim da si izabrala opasan put. Faraon želi da sutra pozdravljaš narod. Želi da Ramzes vidi njihovu reakciju prije nego što odluči tko će biti glavna supruga. Mnogo je drugih žena u haremu.« »Ako si me došao vrijeđati…« Aša me zgrabio za ruku. »Nefertari, samo ti pokušavam reći istinu. Faraon Seti i Ramzes žive svoje živote u ovoj palači. Ja vidim ljude na ulicama. Čujem što govore i želim da sutra budeš oprezna.« Vidjela sam mu zabrinutost u očima i kimnula sam. »Povest ćemo čuvare«, obećala sam mu. »Pobrini se da ih bude dovoljno. Barem dvadesetak, bez obzira što Ramzes kaže.« »Misliš li da će biti tako ljuti?« prošaptala sam. »Ne znam. Mnogo se ljudi još sjeća…« Ali nije završio rečenicu. »Ovo će biti četvrta godina da je Nil vrlo nizak, a priča se da u siromašnijim dijelovima Tebe ljudi već gladuju. Ako rijeka ne poplavi nasipe do kraja ovog mjeseca, glad će se proširiti i među bogatima, a ljudi će onda htjeti nekoga okriviti za to.« Osjetila sam kako mi boja nestaje iz lica. »Ne valjda mene?« »Samo budi spremna.« »Hoću«, obećala sam. Razišli smo se i ušla sam u svoju sobu. Pod svjetlom žarovnika Woseritino je lice izgledalo vedro i prekrasno. »Kako je Aša?« »Zabrinut je što bi se sutra moglo dogoditi«, rekla sam joj. »Znači da ti je dobar prijatelj. I treba biti zabrinut. Ja neću uvijek biti u palači da ti pomognem, Nefertari, i zato moraš

160/393

naučiti prepoznati kome možeš vjerovati, a kome ne. Nakon što se udaš za Ramzesa, nitko ti u Malkati neće govoriti istinu. »Hoće Menit«, usprotivila sam se. »Da, Menit. Ona će čuti šaptanja u hodnicima palače, ali tko će ti reći za zavjere bliže tvojem prijestolju? Zavjere unutar dvorane za prijeme?« Sjetila sam se Setijevih riječi o opasnom putu koji sam izabrala. »Onih večeri kad je Ramzes s Izet«, predložila je, »nađi se s Paserom u njegovoj sobi. Moraš mu vjerovati da će ti reći pravu istinu o onome što se događa u Tebi. A ja ću biti tu kad god budem mogla.« Plameni jezici žarovnika osvjetljavali su crteže u njezinoj staroj sobi i dok sam stajala ondje u njezinu raskošnom ogrtaču, opet sam se zapitala zašto mi je Woserit toliko pomagala. Stavila je ruku u svoj laneni pojas i izvukla malu Hatorinu figuricu. »Za večeras. Stavi je pod jastuk i donijet će ti plodnost.« »Hvala«, prošaptala sam. Palcem sam pomilovala Hatorino lice. Bila je izrezbarena od ebanovine i nosila je visoki ukras na glavi u obliku mjerice kakav je imala i Woserit, s malim rogovima i sunčevim diskom. »Sutra će sve biti dobro«, obećala je. »Budi jaka.« Woserit me zagrlila, a kad su se vrata zatvorila za njom, Menit je doletjela iz svoje sobe u moju. »Jeste li odlučili koje ulje želite za kosu?« Odmahnula sam glavom. »A koju ćemo kremu staviti?« »Ne znam.« »Pa požurite, gospo! Faraon dolazi!« U sobi za odijevanje skinula sam svoju haljinu i Menit je napunila kadu toplom vodom. »Što vas muči, gospo? Sutra ćete se vjenčati i sve će biti riješeno!«

161/393

»Aša mi je maloprije rekao da budem spremna na sve«, povjerila sam joj se. Dok je svjetlost uljanih lampi padala na moju kupku, površinom vode kovitlale su se duge. Kad sam ušla u kadu, osjetila sam miris lotosova ulja koje je Menit dodala da bi mi omekšalo kožu. »A što znači sve?« Menit mi je trljala kosu. »Četvrta je godina da je Nil nizak… Što ako mene okrive za to?« »Zašto to kažete? Vi ste egipatska princeza, a ne božica. Sigurna sam da ljudi znaju razliku.« Kad sam završila s kupanjem, Menit mi je osušila noge i dodala mi čistu haljinu. Sjela sam ispred zrcala proučavajući odraz svojeg lica dok mi je ona češljala kosu. Otvorila sam donju ladicu ormarića i izvadila kremu koju je Menit kupila na najudaljenijoj tržnici u Tebi. Namazala sam je po rukama, a onda niz noge. Začulo se kucanje na vratima. Menitina je brada mahnito drhtala. »Požurite!« Požurila sam se namjestiti na jastuke, pustila sam kosu da se prospe po bijelim plahtama i kad je Menit otvorila vrata, zadržala sam dah za slučaj da je sve samo san. Ali ona se naklonila gotovo do poda. »Vaša Visosti.« »Dadiljo Menit«, pozdravio ju je Ramzes. »Princeza Nefertari vas čeka.« Pokazala je prema meni na krevetu i kad je došla do vrata svoje sobe, glasno je rekla: »Laku noć, gospo.« Kad su se vrata zatvorila, Ramzes me pogledao i oboje smo se nasmijali. »Čekat će s druge strane vrata cijelu noć«, šapnula sam mu. »Kao što bi dobra dadilja i trebala«, zadirkivao me. »Za slučaj da počneš vrištati i poželiš pobjeći.« Približio se krevetu i

162/393

skinula sam mu nemes krunu s glave te provukla prste kroz njegovu kosu. »Kao što si to već jednom učinila«, rekao je Ramzes tiho. Bol u njegovim očima pogodila me u srce. »Ali sad sam ovdje«, obećala sam i pustila sam da mi haljina klizne s jednog ramena. »Ovdje sam s tobom zauvijek.« »I ovaj te put neću pustiti da pobjegneš.« Kad smo idućeg jutra Ramzes i ja izašli iz njegove sobe, hodali smo zajedno do jezera palače, a povici dvorjana koji su čekali naš dolazak sigurno su došli i do ušiju samih bogova. Ramzes me primio za ruku i okružili su nas veziri Setijeva dvora, pričajući i smijući se kao da su od samog početka podržavali naš brak. Premda je Izet javila da je bolesna i ostala u Malkati, ostatak dvora prisustvovao je događaju. Čak mi je i kraljica Tuya poklonila jedan osmijeh. Njezin mi je iwiw pokazao očnjake i tankim mu je vratom protutnjalo podmuklo režanje. »Zdravo, Ađo«, rekla sam veselo. Nasmijala sam se pomislivši da ga možda više nikad neću morati vidjeti. Večeras će se održati gozba za proslavu vjenčanja i oproštajna gozba, a sutra će faraon Seti zaploviti s polovicom kraljevskog dvora prema palači u Avarisu. Ramzes je bio potpuno obučen za rad u dvorani za prijeme i odsad će sâm vladati Gornjim Egiptom. Njegov će otac, u poodmakloj dobi, vladati iz prijestolnice Donjeg Egipta gdje će se zahtijevati manje od njega. Taj je potez bio planiran godinama, no iako je Ramzes oduvijek znao što će se dogoditi, vidjela sam kako mu se usne spuštaju prema dolje dok je gledao preko jezera. Cijeli je obzor bio prekriven visokim očevim brodovima. Plutali su na vodi poput skotnih čaplji, a palube su im bile ispunjene najvrednijim blagom Tebe: kipovima od ebanovine i granitnim stolovima, pa čak i rijetkim nosiljkama sa širokim lavljim šapama. Premda bi

163/393

neki kraljevi ostali živjeti u istom gradu gdje je i njihov suvladar i vladali iz iste dvorane, faraon Seti želio je mirniji život. Kad dođe u Avaris, neće više biti toliko molitelja, a u njegovoj ljetnoj palači bliže moru nikad neće biti onakve vrućine koja siše život iz zraka kao što je to bilo gotovo svakog mjeseca u Tebi. Dvor se skupio na pristaništu dok je mala zlatna brodica veslala prema obali. U nju će stati samo tri osobe: ja, Menit i veslač. Nakon što faraon Seti da svoje dopuštenje, prevest će nas kratkom udaljenošću do hrama u Karnaku. Ramzes će u svojoj zlatnoj lađi ploviti iza nas, u društvu roditelja, a veslat će samo jedan vojnik iz faraonove vojske: Aša. Iza njih će krenuti dvor u flotili jarko obojenih brodova. Kad sam jednom pitala Menit zašto faraonov brak počinje na vodi, a ne na kopnu, rekla mi je da je to zato što je Egipat rođen od vodenih otpadaka Nuna i ako se tako plodna zemlja mogla roditi iz vode, onda bi mogao i plodan brak. Stajala sam na pristaništu, odvojena od Ramzesa stotinama dvorjana odjevenih u najbjelje tkanine i najljepše zlato, i čekala da faraon Seti da svoj blagoslov. Kad se oglasio prodorni zvuk nekoliko truba, faraon je rekao nešto što nisam mogla čuti. Ali sigurno je dao blagoslov da zaplovimo jer me Menit uzela za ruku i povela na brod, pomogla mi da uđem i namjestila mi ogrtač tako da mi se širio oko nogu poput lotosova cvijeta. Sjela je pokraj mene, uspravna i ozbiljna poput Pasera. Kad sam zaustila nešto reći, odlučno je odmahnula glavom. Morala sam biti tiha mladenka koja hrabro ide prema svojoj sudbini, premda mi je srce lebdjelo. Znala sam da se ne smijem osvrtati. Nisam htjela izgledati poput guske koja okreće vrat na sve strane gledajući što se događa pa sam gledala čvrsto ispred sebe dok je naš brod napuštao jezero ispred palače i ulazio u brzu struju Nila. Na obali su stajale tisuće ljudi. Stisnuli su se jedni do drugih i promatrali spektakularnu plovidbu dvora na brodovima s

164/393

faraonovim zlatnim zastavicama. Kad se Izet udavala, oduševljeno su klicali no sad je bila potpuna tišina. Pogledala sam u Menit i ona mi je uzvratila uznemirenim pogledom. Izgledalo je kao da je netko uzeo komad teške tkanine i prebacio ga preko ljudi na obali. Do nas je na rijeci dopirao samo prigušeni zvuk dječjeg plača i Menit je okrenula svoje prodorne oči prema veslaču. »Što se priča po Tebi?« pitala ga je. »Po Tebi?« ponovio je. »Da! Što govore o njoj? Ona već zna da je nećakinja Heretika. Ništa što kažeš neće je šokirati. Samo nam reci istinu tako da budemo spremne.« Muškarac je pogledao u mene i izgledao je kao da mu je žao. »Otkad je faraon Ramzes jučer objavio svoju namjeru da oženi princezu, gospo, priča se da bi ona mogla biti uzrok gladi svih ovih godina.« Veslačev je glas zadrhtao. »Misle da je donijela nesreću gradu. Njezini su akhu tako strašno naljutili bogove da će bogovi, kad je faraon učini svojom ženom, potpuno okrenuti leđa Egiptu. Žao mi je, princezo.« Držala sam se za rubove broda da me iznenadna vrtoglavica ne nadvlada i pogledala sam negostoljubiva lica ljudi natiskanih na riječnoj obali. Njihova je tišina bila užasavajuća. Čemu su se nadali? Da će se Ramzes predomisliti? Kad smo došli do pristaništa ispred hrama, mladi mi je svećenik pomogao izaći. Okružila nas je gomila svećenica koje su pjevale i mahale svojim dugačkim brončanim sistrumima. Povele su nas kroz vrata Karnaka i pratile smo njihovo glasno zveckanje sve do unutarnjeg svetišta gdje sam se popela na postolje i čekala Ramzesa. Kad je došao, pogledi su nam se sreli. Nakon toga je jedino što sam vidjela bio visoki svećenik ispred mene. Uzeo je posudu s uljem s oltara i dok ju je dizao iznad moje glave, izgovarao je: »U ime Amona, princeza Nefertari, kći

165/393

kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina, spojit će se s faraonom Ramzesom.« Pogledala sam ispod sebe u mnoštvo dvorjana koji su ispunili unutarnje svetište. Visoki svećenik pristupio je Ramzesu. »U ime Amona, faraon Ramzes, sin faraona Setija i kraljice Tuye, spojit će se s princezom Nefertari.« Ramzes je držao dah dok se ulje slijevalo niz njegovu nemes krunu. Preostala je još jedna simbolična gesta. Rahotep je iz halje izvadio zlatni prsten. Ramzes ga je stavio na moj četvrti prst jer vena putuje od ovog prsta do srca. Sad sam nosila dva važna prstena. Jedan je na sebi imao simbole moje obitelji, a drugi Ramzesovo ime u hijeroglifima. Ramzesov je prsten bio zlatni s crnim kamenom i stavivši ga na moj prst, »zarobio« je moje srce. Poput šena, dizajna bez početka i kraja, bili smo spojeni do vječnosti. Visoki je svećenik objavio: »Sjedinjeni i blagoslovljeni pred Amonom.« Ramzes mi je podigao ruku iznad dvorjana koji su klicali u unutarnjem svetištu, a oni bi se natjerali izgledati sretno čak i da se ženio za majčinog iwiwa. »Jesi li spremna?« pitao me. Hodat ćemo iz hrama kroz grad i zatim isploviti s pristaništa ispred tržnice. Na takvu su šetnju išle samo upravo okrunjene kraljevske osobe. Kad sam kimnula, čvrsto je uzeo moju ruku u svoju i poveo me naprijed. Povorka je stvarala zaglušujuću buku. Izidine svećenice svirale su svojim tamburinima, a Hatorine su žene pjevale dok smo prolazili kroz veličanstvene dvorane Karnaka prema gradu. Na ulicama su bile tisuće ljudi, ali ja sam s užasom primijetila da je samo nekolicina mahala palminim grančicama ili klicala. Prošli smo kroz tržnicu i buka naše povorke isticala je neugodnu tišinu ljudi oko nas. Ramzes je podigao moju ruku u svojoj i oduševljeno povikao: »Princeza Nefertari!«

166/393

Iza nas su dvorjani ponavljali Ramzesov uzvik, ali starije žene na ulici gledale su me ruku prekriženih na grudima. S ruba tržnice jedna je žena povikala: »Nova Heretička kraljica!« i tada su ljudi na tržnici počeli klicati. »HE-RE-TIK. HE-RE-TIK.« »Zaustavite ih!« viknuo je Ramzes ljutito. Njegovi su se čuvari stisnuli oko nas, ali povici naroda već su dosegli grozničavi vrhunac. Čak su i djeca, koja nisu ni znala što to viču, gledala u moje lice i kliktala: »Nova Heretička kraljica!« Pjevanje svećenica postalo je glasnije pokušavajući ugušiti klicanje ljudi, ali ubrzo je to postalo nemoguće. Ramzes je mogao narediti da se situacija riješi nasiljem, ali klicanje je dolazilo od starijih žena i djece pa je umjesto toga povikao: »Vratite se na brodove!« U hodnicima Malkate Ramzes me privio k sebi i tješio dok sam se tresla. Kad je počeo pristizati i ostatak dvora, bilo je grozno gledati lica žena. Mnogo je mladih djevojaka plakalo prekrivši lica rukama. Henuttawy je pitala: »Jeste li ikad vidjeli nešto slično?« Kraljica Tuya lanenom je krpom brisala oči i s usana joj je pobjegao jecaj. Pogledala sam u Ramzesovo lice i prva sam izgovorila posramljujuću istinu. »Nećeš me moći učiniti kraljicom.« »Promijenit će mišljenje«, obećao je. »Kad te upoznaju…« Ali pogledao je u oca i u tom se pogledu sažeo cijeli razgovor. »Idemo na gozbu«, objavila je Woserit. »Ipak je ovo slavlje.« Ali njezin veseli komentar nije naišao na odaziv i dvorjani su nas pratili u tužnoj tišini. Veseli smijeh sluga i utješno pucketanje vatre u velikoj dvorani bili su prava suprotnost raspoloženju dvora. Bogati je

167/393

miris vina i pečene patke punio prostoriju i kad smo se pojavili, glazbenici su počeli svirati. Faraon Seti spustio se s podija kao da se nije ništa dogodilo i ja sam sjela za stol uz Ramzesa. Dvor je znao što mu je činiti pa je ubrzo počela zabava i ples. Sad kad je strava završila, čak su i mlade djevojke osušile suze. Faraon Seti primio me za ruku. »Ništa nisi mogla napraviti drukčije«, rekao je. »Ne znaju da si mi ti jednako kći kao što mi je Ramzes sin.« Posramljeno sam pognula glavu. Ovo je bio Setijev posljednji dan vladavine u palači i umjesto da Tebu napusti trijumfalno, otići će pitajući se hoće li ga idući put kad dođe dočekati pobuna. A onda sam primijetila da je, dok su drugi zauzimali svoja mjesta, naš stol na podiju i dalje bio prazan. »Gdje su Woserit i Henuttawy?« pitala sam. Ramzes je pratio moj pogled. »A gdje su veziri?« Ustao je s prijestolja i obratio se ocu. »Sastali su se bez nas!« Faraon Seti je odmahnuo glavom. »Ovo će sutra biti tvoj grad«, ponudio mu je izazov. »Što ćeš učiniti?« Ramzes me povukao za sobom, sjurili smo se niz podij i prešli veliku dvoranu dok su nam se dvorjani brzo micali s puta. Ramzes je otvorio vrata dvorane za prijeme. Razgovor u prostoriji odmah je utihnuo. U dnu postolja stajao je Aša sa svojim ocem. Tu su bili i egipatski veziri i generali, kao i Woserit i Henuttawy. Woserit me upozorila pogledom. »Što se ovdje događa?« pitao je Ramzes. »Vaša Visosti«, počeo je Rahotep, »mislim da znate zašto smo se sastali ovdje.« »Meni iza leđa?« uzvratio je Ramzes i pogledao u Ašu. »Narod je«, rekla je Henuttawy oštro, »protiv Nafertari, kao što sam te upozorila…«

168/393

»A tko vlada ovim kraljevstvom?« pitao je Ramzes ljutito. »Narod ili ja?« »Je li narod ustao protiv Izet kad si se vjenčao s njom?« uzvratila je Henuttawy hitro. »Jesu li vikali Heretička kraljica na ulicima?« »Izet nije prolazila gradom«, odgovorila je Woserit. »Zapravo, mislim da je to bila tvoja zamisao.« Henuttawy se okrenula prema svojoj sestri i izgledala je poput lavice koja planira napasti drugu lavicu iz krda. »Želiš li reći da sam ja ovo planirala?« »Ne znam«, odgovorila je Woserit mirno. »Koliko bi hramskih darova trebala prodati da kupiš narod?« Paser je zakoračio naprijed. »Dajte narodu vremena. Nisu vidjeli princezu u dvorani za prijeme. Vrlo je pametna.« Henuttawy se slatko nasmijala i znala sam da slijedi nešto pakosno. »Vezir Paser reći će bilo što da ugodi mojoj sestri«, rekla je ogorčeno. »Poslušajte razum!« Stavila sam dlan na Ramzesovu ruku. »Istina je.« Svi su se šokirano okrenuli i Woserit me gledala neobičnim izrazom lica. Ali ja sam mislila na mržnju koju sam vidjela na ulicama. Čak i ako je Henuttawy platila ženama da to izvikuju, bile su dovoljno ljute da riskiraju živote podigavši glas protiv faraona. »Sjetite se što se dogodilo pod Ekhnatonom,« rekla sam. »Pričekajte s izborom kraljice«, predložio je Rahotep. »Čekanje ne može naštetiti.« »Koliko dugo?« zahtijevao je Ramzes. Ašin otac, general Anhuri, sve je slušao i sad je zakoračio naprijed. »Ako faraon ne izabere glavnu suprugu, kako će se urediti prijestolja na podiju? S kime će razgovarati podnositelji molbi?«

169/393

»Može se staviti po jedan stol sa svake faraonove strane«, rekao je Rahotep. Ostali su veziri odmah povisili glasove izražavajući neslaganje. »Dva prijestolja sa svake faraonove strane?« uzviknula je Woserit. »I obje će nositi princezine dijademe? Nijedna neće biti kraljica?« »Narod je bio bijesan kad me vidio s Ramzesom«, rekla sam povrijeđeno. »Pričekaj s odlukom«, predložila je Henuttawy, koristeći prednost. »Stavi tri prijestolja na podij. Neka se podnositelji molbi podijele između dviju princeza.« »Tko će onda biti faraonovi nasljednici?« pitala je Woserit. »Izetina ili Nefertarina djeca?« »Nefertarina, naravno«, Ramzes je odlučno odvratio. »Ako je narod prihvati«, rekla je Henuttawy. Ramzes je pogledao u mene. Nisam se nijednim pokretom usprotivila i tiho je rekao: »Pričekat ćemo. Ali ovaj dvor već zna tko će biti bolja egipatska kraljica.« »Ispravno ste postupili«, rekla je Menit tiho. Gledala sam kako mi služavke pune kadu toplom vodom. Kad su otišle, pognula sam se u kadi i rukama zagrlila koljena. »Trebala si im vidjeti lica«, šapnula sam. »Vidjela sam ih, gospo. Nije bilo tako strašno kao što mislite.« »Ali sa čela povorke«, rekla sam joj i oči su mi se napunile suzama. »Lica su im bila puna mržnje.« Začulo se kratko kucanje na vratima. Kucanje je bilo tiho kao kad kucaju sluškinje pa sam nemarno odgovorila: »Uđi.« Ni

170/393

Menit ni ja nismo se okrenule. »Znaš isto kao i ja da je Woserit jedini razlog zašto sam u Paserovoj milosti.« »Mislim da se ne cijeniš dovoljno.« Menit i ja smo se okrenule i vidjele Woserit kako dolazi od vrata. »Čak i da Paser nije zaljubljen u mene, mislim da ne bi htio vidjeti budalu poput Izet u dvorani za prijeme.« Woserit se nasmijala šoku na Menitinu licu. »To nije nikakva tajna.« Ustala sam iz kade i omotala se dugačkim lanenim ogrtačem prije nego što sam se pridružila Woserit kod žarovnika. »Nefertari je pitala zašto sam joj pomagala da postane glavna supruga.« Woserit se smjestila na najveći stolac. »Rekla sam joj da to radim za sebe koliko i za nju. Ne samo da se bojim grada u kojem bi Henuttawy bila bogata onoliko koliko to želi nego se bojim i onoga što bi moja sestra mogla učiniti iz ljubomore.« »Ali na što bi mogla biti ljubomorna?« pitala je Menit. »Na to što sam ja prva zaprošena.« Sjela sam i izgovorila ime muškarca na kojeg je mislila. »Vezir Paser?« Woserit je kimnula. »Paser je pitao mog oca možemo li se vjenčati. Imali smo sedamnaest godina i zajedno smo učili u eddubi. Pripremao se za posao vezira. Ali kad je čula da se želi oženiti za mene, Henuttawy je pobjesnjela. Pred njezinim su vratima bile stotine muškaraca, ali nije mogla podnijeti da je jedan pred mojima. Otišla je ocu i molila ga da je ne osramoti tako da mi dopusti da se udam prije nje. On ju je pitao postoji li netko za koga bi se htjela udati i rekla je da postoji. Paser.« »Mogla je izabrati bilo koga!« zavapila sam. »Čak i princa iz strane države.« »Egipat nikad ne daje svoje princeze«, ispravila me Menit.

171/393

»Onda sina nekog drugog vezira«, rekla sam. »Ili bogatog trgovca. Ili princa koji bi htio živjeti u Egiptu.« »Tako je. Sestrina je ljepota i tad bila jednako neodoljiva. Kad je Henuttawy rekla da želi Pasera, otac ga je pozvao u dvoranu za prijeme da vidi koju će sestru izabrati.« »I Paser je odabrao tebe.« »Da. I kad je to rekao mom ocu, Henuttawy se zaklela da se nikad neće udati.« »Tako da se ti ne bi mogla udati.« Menit je pucnula jezikom. »Kako okrutno.« »Ako Izet postane glavna supruga kojoj Henuttawy šapuće u uho, onda je malo nade za mene i Pasera. Ali sad si ti tu i isplati se riskirati…« Zadrhtala sam na bešćutnost njezine izjave. Bila sam figura iz seneta koju je polirala i pomicala po ploči onako kako joj je odgovaralo. Woserit je vidjela da sam se osjetila izdanom. »Da mi nisi draga, nikad te ne bih predložila Ramzesu kao glavnu suprugu, bez obzira koliko ja imala koristi od toga. Neke su stvari mnogo važnije od toga hoću li se ja udati ili ne. Stabilnost kraljevstva i pametna kraljica na prijestolju. Dobit ćeš ono što želiš, a jednog ću dana možda i ja dobiti što želim. A ako jedna drugoj možemo pomoći u tome…« »Ali tvoj je otac umro«, usprotivila sam se. »Zar se sad ne možeš vjenčati?« »I napustiti Hatorin hram?« pitala je Woserit. »Radi čega? Ako Izet postane kraljica, a ja se udam za Pasera, što će mu se dogoditi jednog dana kad moj brat umre?« »Henuttawy i Izet otjerat će ga s dvora i izgubit će sve.« Woserit je kimnula.

172/393

»Ali zašto mi nisi rekla ništa od toga?« »Zato što imaš dovoljno svojih briga«, rekla je. »Ne trebaš se još brinuti i za moju sreću. Ti si najodgovornija prema Ramzesu, a onda prema narodu.« Pogledala sam u Menit koja je znala što ću pitati. »Misliš li da će se narod pobuniti zbog mene?« Woserit je bila iskrena. »Sve je moguće«, odgovorila je. »Posebice kad je Nil nizak. Što kaže Ramzes?« »Užasnut je«, šapnula sam. »Dobro. I ne smiješ mu nikad spominjati da želiš postati glavna supruga. On je odlučio čekati. Pusti da se Izet žali i otjera ga od sebe. Ti ćeš biti tiha i trpjeti i još će te više zavoljeti.« »A njegova odluka?« pitala je Menit. »Sve ovisi o tome koliko brzo Nefertari može promijeniti mišljenje ljudi tako da bude pametna i oštroumna u dvorani za prijeme. Faraon Seti sutra odlazi i jedini vladar u Tebi bit će faraon Ramzes. Nefertari mora izgraditi ugled pametne princeze.« »Ja sam opasnost za Ramzesovu krunu«, rekla sam. »Jesam li danas ispravno postupila u dvorani za prijeme?« Woserit je oklijevala. »Zaustavila si ga baš kad te je njegova brzopletost večeras mogla učiniti kraljicom. Stavila si dobrobit egipatskog kraljevstva i samog Ramzesa ispred svoje dobrobiti.« Tužno se nasmiješila. »Voliš ga.« Kimnula sam. Voljela sam ga i ta bi ljubav naposljetku mogla imati preveliku cijenu. Kad je kasnije te večeri Ramzes došao u moje odaje, Menit je nestala u svojoj sobi. Ramzes mi nije trebao ništa reći. Zagrlio

173/393

me i milovao me po kosi, »Žao mi je«, šaptao je bez prestanka. »Žao mi je zbog onoga što se dogodilo.« »U redu je«, rekla sam mu no oboje smo znali da nije u redu. Na dan kad je Egipat trebao slaviti, narod je bio i više nego ljut. Ustali su protiv faraonovih čuvara, a to se nije dogodilo još od Ekhnatonove vladavine. »Sutra će sve biti drukčije«, obećao je Ramzes. »Nije ti mjesto na ulicama Tebe nego sa mnom u dvorani za prijeme.« Odveo me do ruba mog kreveta i iz svojeg ogrtača izvadio poklon. »Za tebe«, rekao je nježno. Laneni omot bio je oslikan crtežima Sešat, božice učenja. Kad sam ga odmotala i vidjela što je unutra, mislila sam da će mi srce prestati kucati. Podigla sam teški svitak prema uljanim svjetiljkama. Polako sam odmotavala papirus i svjetlo je obasjalo naslikani tekst. »Ramzese, odakle ti ovo?« pitala sam ga. To je bila povijest svakog velikog kraljevstva na svijetu, od Hatija do Cipra, napisana najprije hijeroglifima, a onda jezikom svake zemlje. Takvu knjigu nije imao čak ni Paser. »Pisari su ti je sastavljali više od godinu dana.« »Godinu dana? Ali bila sam u Hatorinu hramu…« Zastala sam i shvatila što je mislio. Sva muka tog poslijepodneva odjednom je nestala. Nije bilo važno što me ljudi mrze. Srušili smo se na krevet i te smo noći mislili samo jedno na drugo.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Dvorana za prijeme Ono što je trebalo biti faraonov trijumfalni odlazak iz Tebe pretvorilo se u tihi oproštaj uz jezero. Pitala sam se ljuti li se dvor na Setija kao što se ljutio na mene. On je dopustio moj brak s Ramzesom, a znao je da će krivnja vjerojatno pasti na mene ako u Tebi nastupi kuga ili se nastavi suša. Tuya je zadržavala suze dok je grlila jedinog sina, a Ramzesovo je lice izgledalo utučeno. Nitko nije znao što bi se moglo dogoditi kad Setijevi brodovi odu i uz povike galebova čula sam kako govori Ramzesu: »Pola moje vojske ostat će s tobom. Ako se počne govoriti o pobuni…« »Neće biti nikakve pobune.« Ali Seti nije bio uvjeren. »Neka tvoji ljudi paze na grad. Ostat će četiri vezira. Jednog od njih pošalji da hoda ulicama i sluša što ljudi pričaju. Ovo je sad tvoja prijestolnica.« Bijela palača Malkata iza njega blještala je poput bisera na pozadini od tamnog neba. »Njezina će slava odražavati tvoju vladavinu. Trebao bi početi obnovu hrama u Luksoru i neka narod vidi da ti ništa nije važnije od poštivanja bogova.« Seti je svojim okićenim prstom pokazao prema meni. »Mala Nefertari.« Zagrlila sam ga što sam čvršće mogla. »Želim da budeš oprezna na istočnoj obali«, upozorio me. »Pazi se ljudi.« »Hoću«, obećala sam. Seti me primio za ruku i odveo me na stranu. Bila sam sigurna da će reći nešto o događajima na ulicama prethodnog dana. Ali umjesto toga je konspirativnim glasom rekao: »Želim i da se brineš za moga sina. Ramzes je nepromišljen i treba mu netko racionalan…« Pocrvenjela sam. »Mislim da biste trebali razgovarati s Ašom…«

175/393

»Aša će mi čuvati sina od nevolja na bojnom polju. No mene brinu nevolje na dvoru. Ne žive svi prema pravilima božice Maat i pretpostavljam da iza tih lijepih zelenih očiju to dobro razumiješ.« Seti je koraknuo unatrag i kad sam krenula zagrliti Tuyu za oproštaj, Ađo je snažno zategnuo uzicu i ljutito zagrizao zrak. »Prestani!« ukorila ga je Tuya. Dugo me gledala ispod svoje široke nubijske perike i rekla: »Nikad ne laje ni na kog drugog.« Odjeknule su trube i zveket sistruma ispunio je zrak. Seti i Tuya popeli su se na brod i ubrzo su nam mahali s pramca. Dok smo Ramzes i ja mahali prema njima, iza nas se pojavila Izet i pitala: »Kakav je osjećaj biti faraon cijele Tebe?« Ramzes ju je pogledao kao da misli kako se može pitati takvo što. »Usamljen«, odgovorio je. Ostalo je još sat vremena do dvorane za prijeme i dok se dvor vraćao u palaču, Ramzes me uzeo za ruku i svima jasno pokazao kamo namjerava poći. Ipak smo bili vjenčani tek jedan dan. Do trenutka kad nam je Menit pokucala na vrata i javila da su stigli podnositelji molbi, Ramzes se nije više osjećao tako usamljenim. Uzela sam ga za ruku i zajedno smo ušli u dvoranu gdje je glasnik svečano najavio naš dolazak. U dvorani se okupio cijeli dvor. Dvorjani su bacali kockice od kostiju pokraj toplih žarovnika, a glazbenici su se zbili oko podija svirajući na dvostrukim flautama i lirama. U dnu prostorije žene su se smijale i nekoliko starih plemića u toplom krznu igralo je senet. Atmosfera je više nalikovala gozbi u velikoj dvorani nego radnom mjestu. Bila sam šokirana. »Je li uvijek ovako veselo?« Ramzes se nasmijao mojem iznenađenju. »Dok ne počne posao.« »A kamo onda odu svi ovi ljudi?«

176/393

»Oh, većina će ostati. Ali glazbenici će otići, a dvorjani utihnuti.« Veziri su već sjedili za svojim stolovima u sredini dvorane. Ustali su kad smo prošli pokraj njih i ja sam kratko kimnula Paseru. »Vaše Veličanstvo«, promrmljali su. »Princezo Nefertari.« Pogledala sam u Rahotepovo krvavo oko i pomislila: Poslat će mi sve teške slučajeve. Pokušat će me osramotiti. Izet je već sjedila u svojem prijestolju na podiju. Na sebi je imala široki ovratnik kakav nikad prije nisam vidjela da nosi i ostavila je prednjicu teškog ogrtača otvorenu kako bi podsjetila dvor na svoj trudnički trbuh. Pet mjeseci i ostala su još samo četiri, pomislila sam. Ako rodi sina, a glavna supruga još nije objavljena, njezino će dijete biti nasljednik egipatskog prijestolja dok Ramzes ne objavi drukčije. Znala sam da me svi gledaju i oprezno sam se penjala uz stube. Postolja su bila postavljena tako blizu jedna drugome da je Ramzes mogao raširiti ruke iz središta podija i dodirnuti obje svoje žene. U povijesti Egipta nikad nisu postojala dva prijestolja za dvije suprotstavljene princeze. »Spremna?« pitao je Ramzes svaku i ja sam kimnula. Udario je kukom o podij i objavio: »Dovedite molitelje!« Dvorjani su odmah krenuli u akciju. Široka vrata prema dvorištu Malkate širom su otvorena i u dvoranu su pušteni prvi podnositelji molbe. Tri su muškarca pristupila stolu s vezirima i svi su držali svitke koje su predali vezirima. Gledala sam dok su Paser, Rahotep i Anemro čitali molbe, a onda su izvadili trščane pisaljke i na dnu svakog svitka napisali ime. Nakon toga su sva tri muškarca došla do postolja i najstariji mi je pružio svoju molbu. »Za princezu Nefertari«, rekao je. Na svitku je bio nacrtan pečat moje obitelji, ali ne Paserovim rukopisom. Starac me gledao s očitim nepovjerenjem. »Tražio sam razgovor s

177/393

princezom Izet, ali visoki me svećenik poslao vama. Izričito sam tražio…« »Što god da ste izričito tražili«, ispalila sam, »ja ću čitati vašu molbu.« Woserit me upozorila ako samo jednom podnositelju dopustim da se prema meni ophodi kao da sam manje važna od Izet, izaći će iz palače i drugima koji još čekaju svoj red reći da sam bila plaha. Pogledala sam neodmotani svitak. Muškarac je došao tražiti ulaz u hram u Karnaku. Pučanima nije bio dozvoljen ulaz u hram no on je tražio posebnu dozvolu za susret s visokim svećenikom. »Za što je to?« pitala sam ga mirno. »Kći mi je bolesna, a darovi koje sam odnio u Amonova svetišta nisu dovoljni.« Starac je suzio oči. Gledao me kako uzimam pisaljku od trske s malog stola pokraj sebe i kako pišem po dnu njegova svitka. »Možete ući u Karnakov hram«, rekla sam. Starac je zakoračio unatrag kao da me želi bolje pogledati. »Bio sam živ za vrijeme Amarne«, rekao je. »Vidio sam Heretika kako razbija Amonove kipove i ubija božje svećenike.« Stisnula sam šaku oko njegove peticije. »I kakve to ima veze sa mnom?« Čovjek je žmirkao prema meni. »Izgledate poput svoje tete.« Obuzdala sam snažnu želju da ga pitam kako joj to nalikujem. Je li stvar u mojem nosu, usnama, visokim jagodicama ili građi tijela? Ali znala sam što je time htio reći pa sam samo gurnula svitak prema njemu i namrgođeno rekla: »Idi. Idi prije nego što se predomislim!« Umjesto da posveti pozornost svojem molitelju, Ramzes se okrenuo prema meni i gledao me pogledom sažaljenja, a ne divljenja. Osjetila sam kako mi vatra u trbuhu gori sve jače.

178/393

»Idući!« Što god da se dogodi, nastavi se smiješiti, upozorila me Woserit. Prema meni je dolazio zemljoradnik i ljubazno sam mu se nasmiješila. »Tvoja molba?« Ispružio je svoj svitak. Pročitala sam ga i onda pogledala u muškarca. Suknja mu je bila uredno opeglana za tu prigodu i nije nosio sandale od papirusa nego od kože. »Dolaziš iz Tebe i želiš dobiti pristup susjedovu bunaru? A zašto bi ti tvoj susjed dao pristup?« »Zato što sam ja njegovim kravama dao pristup na moja polja! Na svojoj zemlji nemam vode i želim nešto zauzvrat.« »Pa ako ti ne želi dati vodu, prestani davati njegovim kravama hranu.« »Moj bi sin pustio beštije da skapaju! I učinio bi to da mi napakosti!« Naslonila sam se u prijestolju. »Susjed ti je sin?« »Kad se oženio, dao sam mu komad svoje zemlje, a sad mi ne želi dati pristup mom bunaru zbog svoje žene!« »Zašto zbog žene?« »Ona me ne podnosi!« zavapio je. »Kad sam rekao sinu da ne želim takvu bludnicu za snahu, ipak se oženio s njom. I sad me ona želi uništiti«, bjesnio je. Drugi molitelji u prostoriju pogledali su prema nama. Oduprla sam se iskušenju pogledati tko mi je poslao zemljoradnika. »A po čemu si zaključio da je snaha nevjerna?« »Spavala je s pola Tebe. Poznaje je jednako dobro kao Maat! Nasljednici moga sina mogli bi biti djeca bilo kojeg drugog muškarca, a sad mi ne želi dati ni pristup mojoj zemlji!« »Jesi li prepisao zemlju na sina?« pitala sam ga. »Dao sam mu riječ.«

179/393

»Ali bez ugovora?« Čovjek očito nije razumio što mu govorim. »Nije dovoljno dati riječ«, objasnila sam mu. »Dogovor se mora zapisati u obliku ugovora.« Zemljoradnik se široko nasmijao. »Nisam ništa potpisao.« »Onda je to tvoj bunar«, rekla sam odlučno, »i ona će morati živjeti s tim dok ne potpišeš ugovor ili dok tvoj sin ne nabavi svoju zemlju.« Starčevo je lice preplavio šok. Uzela sam trščanu pisaljku i na dnu njegova papirusa napisala presudu. Kad sam mu predala svitak, gledao me suzdržanim pogledom. »Niste… niste onakvi kao što govore.« Svaki dan će biti ovakav, pomislila sam. Do kraja života svakog će me jutra tretirati kao nećakinju Heretika. Ako ne promijenim njihovo mišljenje o sebi, nikad mu neću umaći. Leđa su mi se ukočila kad je treći molitelj krenuo prema meni. Predao mi je svitak i brzo sam pročitala njegov sadržaj. »Ispričaj mi cijelu priču«, rekla sam, ali mladić je odmahnuo glavom. »Tražio sam vidim faraona koji govori moj jezik, ali vezir Paser poslao vami«, mučio se na lošem egipatskom. »A što ne valja sa mnom?« pitala sam ga na huritskom. Stranac je ustuknuo. »Vi govorite huritski?« prošaptao je. »I, po što si došao?« zahtijevala sam odgovor. Na svakog podnositelja koji me gledao s nepovjerenjem dolazio je po jedan iz Babilona, Asirije ili Nubije čiji sam jezik znala. Prije nego je dan završio, vidjela sam kako me dvorjani promatraju sa zanimanjem. Uspravila sam se u prijestolju. Čak i bez potpisa na dnu svitka, mogla sam pogoditi od koga je dolazila svaka molba. Paser mi je slao strance iz kraljevstava čiji sam jezik znala. Najljuće i najsvadljivije muškarce slao mi je Rahotep.

180/393

Kad se u daljini oglasila truba, u prostoriji je počelo komešanje. Donesen je stol i postavljen u podnožju podija, a sluge su počele postavljati stolce s velikim ručkama i podstavljenim jastucima. Okrenula sam se prema Ramzesu. »Za što se pripremaju?« »Očito je da smo završili s molbama«, odgovorila je Izet. Ramzes ju je ignorirao i tiho mi rekao: »U podne završavamo i prebacujemo se na privatne poslove.« Preostali podnositelji ispraćeni su van, a kroz mala vrata na bočnoj strani prostorije ušla je skupina žena. Premda su među njima bile i Henuttawy i Woserit, ni u jednom trenutku nisu pogledale jedna u drugu. Poput dva konja s naočnjacima, pomislila sam. Kad su svi posjedali oko stola, Ramzes je udario kukom o podij. »Spremni smo početi s dvorskim poslovima«, objavio je. »Uvedite arhitekta Penrea.« Vrata su se otvorila i ušao je arhitekt Penre, krupan muškarac mršave brade i ravnog nosa koji bi bio prevelik za bilo koje drugo muško lice. Nosio je dugu suknju sa žutim prugama i zlatni pektoral koji je dobio na poklon od faraona Setija. Više mi je izgledao kao ratnik nego kao arhitekt. »Vaša Veličanstva.« Izvježbano se naklonio i ne gubeći vrijeme odmotao svoj svitak. »Zatražili ste pothvat kakav nijedan arhitekt nikad nije ostvario. Dvorište u Luksorovu hramu s obeliscima koji su tako visoki da ih sami bogovi mogu dodirnuti. Nacrtao sam vam jednu viziju onoga što se može ostvariti.« Predao je Ramzesu svitak i iz torbe koja mu je visjela na boku izvadio još dva. Njih je dao meni i Izet. Odmotala sam papirus i vidjela da su promjene na Luksoru koje je Penre nacrtao veličanstvene. Tamni vapnenački stupovi uzdizali su se iz ružičastog pijeska, ukrašeni reljefima i hijeroglifima.

181/393

»Što je ovo?« pitala je Izet drsko. Pogledala je u Ramzesa. »Mislila sam da će tvoj prvi projekt biti nadogradnja palače?« Ramzes je odmahnuo glavom, a tkanina s njegove nemes krune zavijorila mu je po širokim ramenima. »Čula si kad je moj otac rekao da obnovimo hram u Luksoru.« »Ali mi živimo u palači, a ne u hramu«, zacviljela je Izet. »A što je s paviljonom za rađanje za našeg nasljednika?« Ramzes je uzdahnuo. »Već postoji izgrađeni paviljon. Narod mora vidjeti da je faraonov prvi projekt za Amona, a ne za nas.« »Svi znamo što se dogodilo kad je jedan drugi faraon gradio samo za sebe«, podsjetio je Rahotep. Izet je pogledala prema podnožju podija gdje je sjedila Henuttawy. »Onda bismo možda trebali obnoviti Izidin hram?« Ramzes nije razumio njezinu upornost. »Moj je djed obnovio Izidin hram!« »To je bilo prije mnogo godina. A Hatorin hram je obnovljen nakon toga. Zar ne želimo da narod zna da faraon poštuje Izidu jednako kao Hator?« »Vrijeme i zlato su ograničeni«, rekao je Ramzes kratko. »Obnovio bih svaki hram odavde do Memfisa kad bih mogao, ali Amon mora biti na prvome mjestu.« Izet je shvatila da je izgubila. »Onda Luksorov hram«, rekla je. »I razmisli…« Dlanom je dotakla Ramzesovu ruku, a dodir njezinih prstiju izgledao je senzualno. »Ako hram može biti završen do paofija, i tvoj će ga otac moći vidjeti kad dođe na iduću Svetkovinu mrtvih.« Upravo je to Ramzes želio čuti. Uspravio se. »Misliš li da treba unijeti neke promjene?« Pitao nas je obje. Izet je hitro odgovorila: »Ja ne bih ništa mijenjala.«

182/393

»Ja bih.« Dvor se okrenuo prema meni. Penreov je dizajn bio vrlo vješt. U njegovoj su viziji dva visoka granitna obeliska čuvala vrata uzdižući se prema nebu kao veličanstveni testamenti Ramzesove vladavine. Ali nije bilo mjesta koje će ljude podsjetiti na Ramzesova djela. Kako će ljudi za stotinu godina znati što je sve učinio ako nema mjesta gdje će se to zabilježiti? Vrijeme će možda pojesti vrata palače, ali Amonovi su kameni hramovi vječni. »Mislim da bi trebalo staviti pilon«, rekla sam. »Ispred hrama u Karnaku nalazi se Zid objave.« Na tom se zidu prizori urezuju i brišu sa svakim novim trijumfom. »Pa zašto ne bi bio i ispred Luksora?« Ramzes je pogledao u Pernea. »Možete li podići pilon?« »Naravno, Vaše Veličanstvo. A možete ga koristiti i kao Zid objave.« Ramzes me pohvalno pogledao, ali Izet nije namjeravala biti nadmašena. »A što je onda s dvoranom?« predložila je. »Dvoranom sa stupovima ispred hrama?« »Koja bi bila njezina svrha?« pitala sam. »Ne mora imati svrhu! Trebala bi biti i dvorana, zar nije tako, Ramzese?« Ramzes je gledao u nas obje i onda u Penrea. »Može li se izgraditi dvorana?« pitao je iscrpljeno. »Naravno. Što god Vaše Veličanstvo želi.« Te je večeri, samo dan nakon našeg vjenčanja, Ramzes počeo niz od deset večeri s Izet. I premda mi je bilo potpuno jasno da je svaki kralj u povijesti Egipta svoje noći dijelio jednako među najvažnijim suprugama, sjedila sam pred svojim brončanim ogledalom i pitala se je li me ostavio zato što nju voli više.

183/393

»Glupost«, rekla je Menit bez imalo sumnje. »Sami ste mi rekli što je radila u dvorani za prijeme. Samo je zanovijetala.« »Ali ne u krevetu«, rekla sam i zamislila je golu ispred Ramzesa kako se maže lotosovim uljem po grudima. »Kladim se da ju je Henuttawy naučila sve moguće trikove. I ona je prelijepa, Menit. Svi to vide.« Vrećica pod dadiljinim vratom se ukrutila. »A koliko je dugo ljepota zanimljiva? Sat vremena? Dva sata? Prestanite se žaliti ili ćete biti isti kao ona.« »Ali ako se ne mogu tebi žaliti, kome onda mogu?« Menit je pogledala preko sobe prema majčinom drvenom naosu s visokom figurom mačje božice Mut. »Idite i recite njoj. Možda će vas ona htjeti saslušati.« Prekrižila sam ruke na prsima. Premda bih najradije sjedila u garderobi i žalila se Menit, ipak sam obećala Woserit da ću se svaku večer koju Ramzes provede s Izet sastati s Paserom. Zato sam se uputila polumračnim hodnicima kraljevskog dvorišta, a kad je Paserov osobni sluga otvorio njegova vrata, vidjela sam svojeg bivšeg učitelja kako sjedi s Woserit na žarovniku. Odmah su se razdvojili, no prizor je bio tako intiman da sam zakoračila unatrag. Paserova je duga kosa bila raspuštena iz pletenice i pod svjetlom vatre sjajila je poput gavranovih krila. Prekrasan je, shvatila sam. Odmah sam isto to pomislila i za Woserit čije je lice iznenada izgledalo mnogo mlađe. Bilo joj je samo dvadeset i pet godina no težina dvorskog života urezala joj je bore između obrva. »Princezo Nefertari«, rekao je Paser i ustao me pozdraviti. Soba mu je bila velika, oslikana zidnim slikarijama i ukrašena skupocjenim visećim ukrasima iz Mitanija. Iznad kreveta su bili reljefi iz Asirije; sfinge čije su gusto zakovrčane brade otkrivale njihovo podrijetlo. A na ulazu u njegovu garderobu, izrezbarena

184/393

drvena lica babilonskih bogova zurila su u promatrača. Je li posjetio sve ove zemlje? pitala sam se. Bilo je hladno i Woserit je nosila svoj najdeblji ogrtač. »Danas si bila dobra«, rekla je dok sam sjedala na prazni stolac. »Posebice kod ulaska. Nije bilo nijedne osobe u onoj prostoriji koja nije znala da si rođena i odgojena kao princeza.« »I mudro si sudila«, dodao je Paser. »Onda vam moram zahvaliti što ste mi slali sve jednostavnije molbe.« Paser je podigao obrve. »Oni strani podnositelji molbi ne bi bili jednostavni za Izet. Kada dvor prepozna tvoj talent za jezike, možda ćemo početi njoj slati te slučajeve.« Osmjehnuo se Woserit. »Ako Rahotep misli da samo on zna igrati ovu igru, vrlo brzo će otkriti da se vara.« »Kakvi su tvoji dojmovi o dvorani za prijeme?« pitala me Woserit. Gledala sam ih oboje pitajući se što bi htjela da joj kažem. »Bila je ispunjena zanimljivim ljudima«, oprezno sam odgovorila. »Je li ti bilo dosadno?« pitao je Paser. »Pored onoliko podnositelja molbi?« uzviknula sam. »Ne.« Paser je pogledao u Woserit. »Nije nova Izet«, rekao je zahvalno, a onda se okrenuo prema meni. »Kad ljudi vide koliko si korisna, plima ljubavi prema Izet mogla bi se povući.« »Posebice ako si trudna«, dodala je Woserit. Obje smo spustile pogled niz moju tuniku i jantarom ukrašeni pojas koji mi je naglašavao uski struk. Oboje su znali priču o mojoj majci. Priča o tome kako ju je Heretički kralj otrovao i kako je izgubila prvo dijete postala je dvorska legenda. Bila je visoka i imala je široke bokove za rađanje djece, ali tek je nakon mnogo godina Tawaret ponovno blagoslovila njezinu

185/393

maternicu mojim bratom. Ipak je htjela još djece i ne mogu ni zamisliti kako se osjećala kad je njezino treće dijete izašlo na svijet bez daha. A onda se, dok je bila trudna sa mnom, u kraljevskom dvorištu dogodio požar. Zadrhtim kad pomislim kako je njezino blago srce moralo podnijeti vijest da su svi koje je ikad voljela — njezini majka i otac, njezin sin i muž, obje Nefertitine mlađe kćeri — umrli. Zar je uopće čudno da nakon mojeg rođenja nije više imala snage za život? »Nismo u svemu poput naših majki«, Woserit mi je čitala misli. »Tvoja je teta faraonu rodila šest zdravih djevojčica.« »Znači, da se nadam da ću biti poput Heretičke kraljice?« šapnula sam. »U ovom slučaju, da.« Na trenutak sam šutjela, a onda sam pitala: »A što ako nikad ne ostanem trudna?« »Zašto to kažeš?« Woserit je prostrijelila Pasera pogledom i on je opominjući rekao: »Nefertari, dužnost glavne supruge je da faraonu rodi sina.« »Moja teta svojem mužu nikad nije rodila sina!« »Ali rodila mu je djecu«, rekla je Woserit nepopustljivo. »Šest princeza koje se mogu udati za bilo kojeg princa. Ramzes te oženio radi djece koju ćeš mu dati.« »Oženio me iz ljubavi!« »I radi sinova«, rekao je Paser. »Nemoj se zavaravati.« Ustala sam iz stolca. »I radije bi imao sina nego ženu?« pitala sam. U sobi se čula samo tišina, a pucketanje vatre u žarovniku činilo se neprirodno glasnim. Paser je teško uzdahnuo, a Woserit je ispružila ruku i dodirnula me. »Nijedan muškarac nikad ne razmišlja o porodu kao o izboru između njegove djece i njegove žene. Svaki se muž nada da će imati oboje.«

186/393

Woserit je ustala iz stolca i privila me u zagrljaj. »Nećeš umrijeti pri porodu, Nefertari.« »Kako znaš?« Izvukla sam se iz njezina zagrljaja i pogledala je u lice. »Instinkt.« I slegnula je ramenima. »Još ćeš dugo vladati. Ako rodiš Ramzesu princa. I ako te proglasi glavnom suprugom.« »A bez sina me nikad neće proglasiti glavnom suprugom.« Woserit je odmahnula glavom. »Neće.« Kad sam se vratila u svoju sobu, izašla sam na balkon i gledala mjesec kako razdvaja teške oblake. Premda je puhao oštar vjetar, nije bilo prašnjavog mirisa kiše u zraku. Već su se čule glasine o muškarcima koji su krali vino iz posmrtnih hramova kako bi nahranili svoje obitelji. A kad je skupina tih lopova dovedena pred starješine, starci su im oprostili krađu presudivši da je bolje hraniti žive nego mrtve. Ali koliko je još vremena ostalo prije nego što se bogovi naljute ili prije nego bogati počnu gladovati, a narod se pobuni? Što bi onda značilo to što sam trudna? Ljudi bi me okrivili za sve čak i da rodim sedam sinova. »Imali ste vrlo dug dan, gospo. Morate nešto pojesti«, grdila me Menit. Njezino je zdepasto tijelo stajalo na vratima i u rukama je podigla kuhanog grgeča. Vratila sam se s balkona i dodala mi je zdjelu s hranom te zalupila drvenim balkonskim vratima. »Stojite vani u mraku na ovakvoj hladnoći«, gunđala je. »Zar nemate nimalo pameti?« »Prekrasno je«, usprotivila sam se. »Sigurno se i Amon osjećao tako kad je na početku vremena izronio iz tamne vode i sve je bilo moguće.« »Je li bilo moguće i da se razboli? Zato što je to upravo ono što vi radite, gospo. Sjednite pokraj te vatre.«

187/393

Učinila sam kako mi je rekla, a Menit je izvadila prekrivač iz drvenog sanduka i prebacila mi ga oko ramena. »Jeste li znali da se u palači već priča o vama?« Spustila sam zdjelu. »Što se priča?« »Najprije morate jesti!« Prekrižila je ruke na prsima i kad sam uzela zalogaj grgeča da je zadovoljim, konačno se nasmijala. »Ono što ste htjeli«, otkrila je. »O dvorani za prijeme. Izgleda da ste danas bili vrlo dobri. U palači su iznenađeni da netko tako mlad zna toliko jezika i sudi tako pravedno. Čula sam to na kupalištu i u kuhinjama.« Spustila sam zdjelu s ribom. »Ali to su samo sluge.« Menit mi je uputila dug pogled. »A što mislite čijim pričama ljudi vjeruju? Pričama koje su došle od kuhara ili od dvorjana?« »Misliš li da je moguće preokrenuti naklonost ljudi?« »Bilo bi lakše«, rekla je tiho, »kad bi Nil poplavio nasipe.« Otišla sam do majčinog oltara i pogledala lice mačje božice. Pod svjetlošću vatre nije se vidjelo da je bilo razbijeno.« »Mut pazi na vas«, prošaptala je Menit. »Ali ako vam tijelo nije jako, ona ne može ništa učiniti!« Ponovno je gurnula napola pojedenog grgeča prema meni. »Jedite!« Pogledala sam preko njezina ramena i iznenađeno uzdahnula. »Što radiš ovdje?« Na vratima je stajao Ramzes. Kad ga je vidjela, Menit je udahnula tako naglo da je njezina pelikanska vrećica nestala. »Vaša Visosti!« Požurila je preko sobe da bi mu donijela pristojan stolac. Pogledala sam Ramzesa koji je stajao u kratkoj suknji i sandalama za spavaonicu i ponovila pitanje. »Što radiš ovdje?« »Mislio sam doći ovdje večeras.« I posramljeno je dodao: »Ako ti ne smeta? Izet ide na spavanje, a ja želim biti s tobom.«

188/393

Vidjela sam da je Menit šokirana, ali odmah se pozdravila i otišla. Sjela sam nasuprot Ramzesa na žarovnik. »Tvoj prvi dan u dvorani za prijeme i cijela Teba priča o tebi. Imaš pravi talent, Nefer. I mislio sam da bi možda … premda, naravno, ne moraš… ali nadao sam se da bi mogla pogledati izvještaje egipatskih špijuna.« Sakrila sam svoje razočaranje. Je li zbog toga došao k meni? Tiho sam ga pitala: »Zar ne vjeruješ prijevodima vezira?« Ramzes se neugodno vrpoljio u stolcu. »Mito je vrlo primamljivo iskušenje. Kako mogu znati da je ono što mi veziri daju točno? Ili da u tim izvještajima nema nečeg što oni prikrivaju ili prešućuju? Moj je dvor pun špijuna.« »Među vezirima? Laganjem faraonu ugrozili bi svoj ka«, rekla sam strogo. »Svoj ka ne možeš vidjeti. Ali možeš vidjeti sanduk pun babilonskog zlata. Mogao bih po cijele dane čitati i još uvijek ne bih stigao pročitati sve što dobijem. Moram vjerovati vezirima i njihovim pisarima. Ali najvažnije poruke, iz Hatija i Kadeša — volio bih da ih ti čitaš.« Ovo je bila prilika — šansa da se pokažem korisnijom od Izet. »Naravno.« Nasmiješila sam se. »Ako želiš, donesi ih svake večeri i zajedno ćemo ih pregledati.«

DVANAESTO POGLAVLJE

Gladni narod Cijeli je dvor znao da je Izetino vrijeme s faraonom pa kad je Ramzes ušao u dvoranu za prijeme držeći mene ispod ruke, među vezirima se osjetila nelagoda. Izet je na licu imala izraz dubokog gađenja, ali pozornost mi nije privukla njezina poruga nego činjenica da u dvorani nije bilo niti jednog podnositelja molbi. »Gdje su svi?« pitao je Ramzes. Kad smo došli do vezirskog stola, Paser je ustao. »Otpustio sam sve podnositelje za danas, Vaša Visosti. Nešto je mnogo važnije.« Ramzes je pogledao vezira Anemra koji je također ustao i počeo vrtjeti rukama. »Kao što znate, Vaša Visosti, Nil nije poplavio nasipe već četiri godine. Žitnice u Asuanu već su prazne. A jutros…« Nesigurno je pogledao u Pasera. »Jutros su nam pisari rekli da će tebanska skladišta trajati samo do pahonsa.« »Šest mjeseci?« uzviknuo je Ramzes. »To je nemoguće. Otac mi je rekao da imamo dovoljno za još jednu sušnu sezonu!« Paser je odmahnuo glavom. »To je bilo prije vaše pobjedničke gozbe i svadbene proslave i dodatnih porcija žita koje su stanovnici Tebe dobili za svako slavlje.« Vidjela sam kako Ramzesovo lice gubi boju. »Pisari su dali dodatne porcije žita za svako slavlje?« Anemro je zastao. »Takav je običaj, Vaša Visosti.« »I nikome nije palo na pamet prekinuti taj običaj kad je Nil već četiri godine nizak?« vikao je. »Sezona poplava je skoro gotova. Ako rijeka do idućeg mjeseca ne poplavi, do ljeta će u

190/393

gradu zavladati glad. A nitko ne može predvidjeti koliko će se nastaviti. Ili kakve bi mogle biti posljedice!« Stisnula sam Ramzesovu ruku i mirno ga pitala: »Što se može učiniti?« Paser je raširio dlanove. »Predložio bih da iskoristimo ovo vrijeme kako biste se pozabavili tom situacijom.« »Postavite nekoliko stolova ispod podija«, naredio je Ramzes. »Želim da svi u ovoj prostoriji iznesu svoje prijedloge. Nefertari, Izet, i vi isto.« Kad su sluge namjestile vezirske stolove ispod postolja, prvi je progovorio Rahotep. »Predlažem da Vaša Visost posjeti sve žitnice kako biste se uvjerili da je ovo istina.« Ramzes se okrenuo Anemru. »Jeste li provjerili da su žitnice gotovo prazne?« Vezir Anemro brzo je kimnuo glavom. »Da, Vaša Visosti. Pisari nisu lagali. Izvan Tebe, u gradu Nekhebu, neke su žitnice prazne još od tota i obitelji su već suočene s glađu. Narod će uskoro izaći na ulice. Povećat će se broj ubojstava i krađa«, uplašeno je upozorio. »Treba nam rješenje prije kraja poplava i početka žetve«, rekao je Paser. »I što predlažeš da učinimo?« pitao je Rahotep. U prostoriji je vladala tišina dok su svi čekali, a onda je Paser zamišljeno rekao: »Stanovnici Nekheba moraju dobiti hranu. Počnite prazniti hramske žitnice«, rekao je. »A kad njih ispraznite, pređite na vojne.« »Hramske žitnice?« uzviknuo je Rahotep. »Pa da svećenici gladuju?« Čak je i vezir Anemro bio šokiran. Iza njega su dvorjani počeli nervozno pričati među sobom.

191/393

»U svakom gradu hramovi imaju zalihe žita za gotovo šest mjeseci«, odgovorio je Paser. »A ovdje u Tebi, vojska ima najmanje tri mjeseca.« »To je idiotska zamisao«, rekao je Rahotep. »Što će se dogoditi kad se vojska ne bude imala čime prehraniti?« ustrajao je. »Što će biti opasnije?« pitao je. »Gladni narod ili gladna vojska?« Ramzes se obratio Paseru. »Moramo biti sigurni da će, kad se hambari ovog ljeta isprazne, u njih doći novo žito. Ovaj će dvor morati pronaći potpuno siguran način da se pobrinemo da Nil poplavi s dovoljno vremena za sadnju i žetvu. Ili ako ne poplavi«, rekao je Ramzes polako, »da se iz rijeke može uzeti dovoljno vode za navodnjavanje zemlje.« »I što će Vaša Visost reći ljudima da učine?« pitao je Rahotep. »Da nose vodu od rijeke do svojih polja.« »Čak i da na svakoj farmi radi stotinu ljudi«, usprotivio se Anemo, »to bi bilo nemoguće!« »A što ako sagradimo još kanala od rijeke do poljoprivrednih zemljišta?« pitao je Ramzes. »Postoje već stotine kanala«, odbacio je to Rahotep. »Kad Nil ne poplavi nasipe, kanali ne funkcioniraju. To neće promijeniti nikakva količina ljudi s posudama za vodu.« »Mora postojati način!« rekao je Ramzes. Na dvoranu se spustila porazna tišina i Ramzes je pogledao u mene. »Reci. Što bi ti učinila?« »Dok se ne otkrije način prenošenja vode iz rijeke u kanale, učinila bih kao što je Paser predložio.« »A ako se taj način nikad ne otkrije?« bjesnio je Rahotep. Pitala sam se kako Henuttawy može podnositi pogled na njegovo izobličeno oko svaku večer. »Koliko je faraona doživjelo godine i godine suše a da nisu pronašli rješenje?«

192/393

»A koliko je njih dovelo najveće umove Egipta na jedno mjesto kako bi pronašli rješenje?« Ramzes je čvrsto stisnuo očevu kuku u ruci. »Siguran sam da su zemljoradnici tražili rješenje«, odgovorio je Anemro iznemoglo. »I uz dužno poštovanje, Vaša Visosti, kako možemo znati da će se rješenje pronaći u roku od tri mjeseca? Zato što nam je još samo toliko vremena ostalo prije nego što bude prekasno za sadnju. Ramzes je pogledao Pasera. »Rješenje se mora pronaći do mehira. Pozovi generale Anhurija i Ašu. Danas ćemo iznijeti žito iz hramova Nekheba.« »Vaša Visosti!« Rahotep je iz očaja ustao. »Je li to mudro? Ako to činite zato što se bojite da će narod okriviti princezu Nefertari…« Dvoranom za prijeme prošao je šok. Ramzes je viknuo: »Ne bojim se ničega!« Veziri ispod podija su se skamenili. »Nemamo drugog izbora nego nahraniti narod. Pustili biste ih da umru od gladi dok ima savršeno dobrog žita?« »Zašto ne bismo pitali princezu Izet?« predložio je Rahotep. »Pitali ste za mišljenje princeze Nefertari, a što princeza Izet ima za reći?« Izet se nelagodno meškoljila u prijestolju. Ramzes ju je pitao: »Želiš li možda nešto dodati?« Pogledala je u Rahotepa. »U tri tisuće godina«, ponovila je njegov argument, »nikad nije pronađen način da se voda prenese iz rijeke niskog vodostaja.« »To je svakako istina«, kimao je Ramzes. »Ali sad moji veziri i ja imamo tri mjeseca da ga pronađemo.« »A ako ne uspijemo?« pitao je Anemro. »Onda ćemo svi umrijeti od gladi!« odgovorio je Ramzes ljutito. »Ne samo narod nego i svećenici i generali!« Otvorila su

193/393

se vrata dvorane i Aša je zajedno sa svojim ocem došao do podija. Ramzes je ustao iz prijestolja kako bi se obratio Anhuriju. »Otvorit ćemo hramske žitnice u Nekhebu«, objavio je. »Obavijestit ćete druge generale o tome i na vrata svakog hrama stavit će se obavijesti tako da ljudi znaju što očekivati.« Okrenuo se i pogledao u mene i u Izet. »Najveći hangar u Nekhebu pripada Amonovu hramu i zahtijevat će najveći nadzor. Želi li jedna od vas poći tamo nadgledati raspodjelu žita?« Oči su mu počivale na mojima i shvatila sam što radi. »Ja ću«, rekla sam odmah. »Na hladnoći?« zgrozila se Izet. »Sa svim onim ljudima?« »U pravu si. Ostani ovdje gdje je toplo«, rekao je Ramzes. »Ne želim da ugroziš dijete. Aša, povedi princezu Nefertari u Amonov hram. Paser, pozovi očevog arhitekta Penrea i sve druge arhitekte u Tebi. Nećemo primati podnositelje molbi sve dok ne nađemo način da poplavimo kanale. Stajala sam između Aše i njegova oca u gradu Nekhebu dok je gomila punila hramsko dvorište vičući za hranom. Iza nas je tridesetak vojnika sa spremnim mačevima i štitnicima čuvalo neotvorene vreće sa žitom. »Ne dovodite heretika u Amonov hram!« urlala je jedna žena. Druga je vikala: »Naljutit će bogove i donijeti nam još veću glad!« Aša me pogledao, ali bilo mi je jasno što je trebalo učiniti i gledala sam podivljali bijes gomile ne ustuknuvši. »Hrabra si«, šapnuo mi je Aša. »Nemam drugog izbora. I stajat ću ovdje svakog dana sve dok Ramzes ne nađe rješenje.«

194/393

Ali gomila me gledala s prezirom. Ja sam bila uzrok njihove patnje i propasti njihovih usjeva na suhoj zemlji, razlog zašto im voda Nila nije poplavila polja. General Anhuri održao je objavu. »Po zapovijedi faraona Ramzesa i princeze Nefertari, Amonove će se žitnice otvoriti za vas. Svakog jutra, kad se sunce počne dizati, svaka obitelj koja živi u području odavde do Izidina hrama dobit će šalicu žita. Djeca ne mogu dobiti šalice osim ako nisu siročad. Onaj za koga se otkrije da je dva puta stao u red, za kaznu će ostati bez žita na sedam dana.« Uslijedila je bujica pitanja i uzvika i general Anhuri je nadglasao galamu povikavši: »Tišina! Stanite u red!« Stajala sam s vojnicima koji su dijelili žito i zapisivala broj podijeljenih šalica poput običnog pisara. Ali kako je jutro prolazilo, lica u redu bila su sve manje neprijateljski raspoložena. Do popodneva je jedna žena čak promrmljala: »Amon vas blagoslovio, princezo.« Aša mi se osmjehnuo. »To je samo jedna žena«, podsjetila sam ga. »Kako drukčije početi? I to je ono što Ramzes želi, zar ne? Da promijene mišljenje?« Aša je sjeo na vreću žita. »Pitam se kako ide njemu i Penreu.« Još otkad sam izašla iz palače i ja sam mislila na istu stvar, ali te večeri Ramzesa nije bilo za stolom na podiju u velikoj dvorani, a nije bilo ni arhitekta. »Čujem da sad brojiš žito«, rekla je Henuttawy dok su ona i Woserit zauzimale svoja mjesta. »Od princeze do seljanke. Moram priznati, sposobna si za zadivljujuće preobrazbe, Nefertari.« »Mislim da je tvoj nećak točno znao što radi«, primijetio je Rahotep, »kad ju je poslao u hram da dijeli žito. Povezao ju je s hranom i izobiljem. Siguran sam da je to svima ovdje očito.«

195/393

»Doista?« pitala je Woserit. »Meni se čini da je Nefertari pristala pomoći kao znak ljubaznosti.« Henuttawy je pogledala preko stola u Izet. »Onda bi možda Izet trebala pokazivati svoju ljubaznost.« »Neću se gužvati s prljavom ruljom u Nekhebu!« Vezir Anemro se namrštio. »Ondje je mnogo vojnika koji će te štititi!« »Nije me briga ni da je cijeli bataljun«, prasnula je Izet. »Neka Nefertari ide, a kad narod poludi, mogu nju rastrgati na komadiće.« Vezir Anemro zaledio se na tu primjedbu, a Henuttawy je nestao osmijeh s lica. »Ljudi vole u svojim vođama vidjeti ljubaznost«, upozorila je. »A ja sam u šestom mjesecu trudnoće!« prasnula je Izet. »Što ako me napadne neki gladni seljak i ozlijedi dijete?« U Henuttawynim je očima bljesnuo tamni sjaj. »Ramzes si to nikad ne bi oprostio.« Izet je pobjesnjela. »Ti bi me rado vidjela i mrtvu samo da najprije uvjerim Ramzesa da obnovi tvoj hram! Nije dovoljno to što moram dan za danom sjediti u dvorani za prijeme da bi Ramzes izabrao mene, a ne ovog patuljka. Nije dovoljno to što sam izgubila Ašaija. Sad bi htjela da izgubim i život!« Pogledala sam u Woserit; Ašai nije bilo egipatsko ime. Možda je Habiru? »Budi tiho«, protisnula je Henuttawy. Trznula se prema naprijed i na trenutak sam pomislila da će udariti Izet. Onda se sjetila gdje je. Vezir Anemro, koji je sjedio pokraj nje, bio je u čudu. »Mislim da bi se trebala sjetiti gdje se nalaziš«, rekla je Henuttawy. Izet je shvatila što je učinila. »Princeza Nefertari ne bi se usudila reći ni riječ protiv mene. Kad bi to učinila, pobrinula

196/393

bih se da Ramzes sazna da mi je pokušala ukaljati ime kako bi sebi popločala put do prijestolja.« »Vezir Anemro nije gluh«, rekla sam oštro. »Nije. Samo je impotentan.« Izet se nasmijala. »On zna da je najnevažniji vezir. Kad bi izgovorio ime Ašai, nestao bi s dvora istog trenutka kad ja podarim Egiptu sina.« »Čvrsto si uvjerena da će biti sin. Što ako je djevojčica?« pitala je Woserit. »Onda ću idući put roditi sina! Zar je to važno? Ramzes neće nikad izabrati Nefertari za glavnu suprugu. Da je to htio, već bi to učinio!« »Zašto je onda šalje da dijeli žito?« pitala je Woserit lukavo. »Pitao je i mene, ali ja nisam bila dovoljno velika budala da pristanem!« Izet je preusmjerila svoj gnjev prema meni. »Misliš li da veziri ne znaju pravi razlog zašto Ramzes odlazi u tvoju sobu? Želi nekog tko će pregledavati njihov rad, a marljiva mala Nefertari sa svojim darom za jezike spremna im je gledati preko ramena.« »I ti bi trebala podržati Ramzesa«, protisnula sam. »To i radim«, rekla je Izet i stavila ruku na trbuh. »A da ti doista voliš Ramzesa, nikad ne bi tražila od njega da te postavi za svoju kraljicu«, dodala je Henuttawy. »Ugrožavaš njegovu krunu.« Woserit je provukla ruku kroz moju. Bilo je malo vjerojatno da će Ramzes večeras doći i obje smo ustale. »Veziru Anemro, Paser, želim vam ugodnu večer«, rekla je i spustile smo se niz stube. Na dnu podija prišapnula mi je: »Znači, vratio se u tvoju sobu nakon što je legao s Izet. Je li to doista bilo zato da mu prevedeš poruke?«

197/393

»Da«, rekla sam joj dok smo prelazile dvoranu. »Iz kraljevstava Hati i Asirije.« »I poslao te da nadgledaš žito.« Woserit me značajno pogledala kad smo došle do vrata. »Ako su tvoje prevoditeljske vještine bile jedino što je Ramzes htio, mogao te uzeti za pisara«, rekla je ironično. »Samo je jedan razlog zašto u Nekheb šalje princezu da obavlja vojnikov posao.« Osjećala sam se kao da je netko povukao krajeve uzice i otpustio mi čvor u trbuhu. »A tko je Ašai?« Prošle smo kroz vrata i prije nego što je Woserit stigla odgovoriti, Ramzes nas je ugledao kako izlazimo iz velike dvorane. »Nefertari!« poviknuo je. »Kamo ideš?« »Htjela te pronaći«, odgovorila je Woserit, »i ispričati ti za hram.« Ramzes mi je proučavao lice. »Nije bio kaos?« »Nije. Aša i njegov otac to ne bi nikad dopustili.« »Ali narod?« pitao je zabrinuto. »Bili su sretni što će dobiti žito. Zapravo, neki su mi čak i zahvalili.« Ramzes je izdahnuo i u očima sam mu vidjela golemo olakšanje. »Odlično.« Stavio je ruke na moja ramena. »Odlično«, ponovio je i pod svjetlom uljanih lampi, klapne njegove nemes krune uokvirivale su mu lice poput zlatne lavlje grive. »Bilo je mudro poslati Nefertari u Nekheb«, pohvalila ga je Woserit. »Ali reci nam što se dogodilo u dvorani za prijeme dok nje nije bilo.« Ramzes je oprezno pogledao prema vratima velike dvorane, onda me uzeo za ruku i odveo nas dalje od znatiželjnih ušiju čuvara palače. U sjeni niše, i Woserit i ja nagnule smo se prema njemu.

198/393

»Očev arhitekt Penre misli da možda može naći rješenje.« Woserit se namrštila. »Za jedan dan?« pitala je u nevjerici. »Nakon što su zemljoradnici patili stotinama godina…« »Ali nisu patili. Barem ne u Asiriji. Ili Babilonu. Ili Amarni.« Ovog je puta Woserit pogledom provjerila čuvare. »Kako to misliš da nisu patili u Amarni?« Grad Amarnu izgradila je moja teta, kraljica Nefertiti, sa svojim suprugom. Nakon njezina ubojstva, grad je napušten. Kad se general Horemheb proglasio faraonom, građevne blokove njezina grada upotrijebio je kao materijal za svoje projekte diljem Tebe. Čula sam ljude koji su rekli da nije ostalo ništa od onoga što su moja teta i Heretički kralj Ekhnaton izgradili. Ramzes je utišao glas. »Želim reći da je barem jedan zemljoradnik u Amarni znao kako prenijeti vodu iz Nila, čak i kad se rijeka ne bi izlila u kanale. Razmislite o tome«, rekao je brzo. »Heretički je kralj u Amarnu pozivao izaslanike iz svakog kraljevstva. Istina je da su Hetiti donijeli kugu, ali možda su Asirci donijeli znanje. Paser je pregledao zapise i otkrio da je u godini Heretikove najveće proslave vladala suša. Iduće su godine, pod vlašću kraljice Nefertiti, silosi koji su pripadali visokom svećeniku Meriri bili prepuni žita. Možda su Asirci vidjela osušena polja i ponudili svoju pomoć.« »Čak i da su pomogli«, rekla je Woserit razborito, »ništa nije ostalo od Amarne. Grad je zakopan pod pijeskom, a ono što nije zakopano, opljačkano je ili uništeno.« »Ne i grobnice.« Ramzes se široko nasmijao. »Kad je bio dječak, Perne je pomagao ocu dok je radio na Meririnoj grobnici u sjevernim liticama Amarne. Kune se da se sjeća da je otac slikao prizor košare pričvršćene za štap kojom se vadi voda iz Nila. Nije nalikovala ničemu što je prije vidio i otac mu je rekao

199/393

da je to sprava koja je Meriru učinila najbogatijim svećenikom u Egiptu.« »Ramzese«, rekla je Woserit tonom glasa kakvim mi se Menit često obraćala. »Ostala su još tri mjeseca prije nego što bude prekasno za sadnju. Staviti sve nade u crtež kojeg se ovaj arhitekt možda dobro sjeća, a možda i ne…« »Naravno da ćemo nastaviti tražiti rješenje. Ali ovo je bolje od onoga što smo imali, a to je ništa!« »I što on planira učiniti?« pitala sam. »Vratiti se u Meririnu grobnicu u Amarni?« »Da«, odgovorio je Ramzes. »Dao sam mu dopuštenje.« Pokrila sam usta, a Woserit je šokirano ustuknula. »Grobnica nikad nije dovršena!« uzviknuo je Ramzes. »Nećemo uznemiriti njegov počinak ili uvrijediti njegove akhu. Grobnica je napuštena kad se Heretička kraljica vratila u Tebu. A ako Perne uspije pronaći taj crtež…« »Ako«, prošaptala je Woserit, a Ramzes je podigao ruke. »Imaš pravo. Nije sigurno. Ali postoji šansa i za sad je to najbolje što imamo. Grad Amarna bliži je od bilo kojeg grada u Asiriji.« »A što je s trgovcima? Ili asirskim izaslanicima?« »Koliko bi im trebalo vremena da dođu u Tebu? Dva mjeseca? Tri? Nemamo toliko vremena.« Ramzes se okrenuo prema meni. »Nitko neće znati za ovo osim nas. Ako se Perne vrati s crtežom, reći ćemo da je to njegov izum. Nećemo otkriti da je iz Amarne.« Iznenada su se otvorila teška dvostruka vrata velike dvorane i na njima se pojavila Henuttawy.

200/393

»Ne može ići sâm«, rekla sam brzo. »Što ako mu se nešto dogodi u onim brdima? Treba ti još netko kome možeš vjerovati.« Ramzes je kimnuo. »Imaš pravo. Poslat ću Ašu s njim.« Ramzes je svake večeri dolazio u moju sobu, bez obzira je li na rasporedu bilo njegovo vrijeme s Izet, ali umjesto da zajedno prevodimo strane molbe, sjedio bi na žarovniku i proučavao neobične crteže na papirusu. Spoznaja da je želio dolaziti k meni, čak i kad mu nisam imala što prevoditi, punila mi je srce tako intenzivnom ljubavlju da sam mislila kako će se rasprsnuti. Izet se vara, pomislila sam puna žestine. On ne čeka da ona rodi sina. Čeka da me narod prihvati kao njegovu ženu prije nego što proglasi kraljicu. No premda sam bila sretna, bila sam i sve zabrinutija za Ramzesovo zdravlje. Usred noći ispuzao bi iz kreveta i pregledavao nacrte koje su mu dostavili arhitekti nadajući se da će naći nešto što izgleda obećavajuće. Zgrbio bi se nad slabašnim plamenom žarovnika i ne mičući se sve dok sunce ne bi izašlo na nebu i dok mu oči ne bi bile crvene poput onih visokog Amonova svećenika. Kad je prošlo mjesec dana od Perneova odlaska, obgrlila sam Ramzesova ramena i šapnula mu: »Odmori se. Kako ćeš razmišljati bistro ako ne spavaš?« »Još su samo dva mjeseca do početka zime i onda će biti prekasno za sadnju. Zašto moj otac nije tražio rješenje? Ili njegov otac? Ili faraon Horemheb?« Tješila sam ga provlačeći ruku kroz njegovu kosu. »Zato što Nil nikad nije bio ovako nizak.« »Ali moj je otac znao!« »Kako je mogao predvidjeti da Nil neće poplaviti pune četiri godine? Osim toga, planirao je i rat u Nubiji i Kadešu.«

201/393

Ramzes je frustrirano odmahivao glavom. »Da je bilo više vremena, mogli smo poslati izaslanike u Asiriju. Mogli smo pitati zemljoradnike…« Uzela sam njegovu ruku. »Dođi u krevet. Dosta je za večeras.« Ramzes mi je dopustio da ga odvedem u krevet, ali kad smo legli, znala sam da ne spava. Prevrtao se pod plahtama i zatvorila sam oči nadajući se da će se umiriti. Tada sam začula tiho kucanje na vratima naše sobe. Ramzes je pogledao u mene i pod toplim sjajem žarovnika vidjela sam da su mu se oči raširile. Požurio je otvoriti vrata i na njima je stajao Penre, arhitekt koji je otputovao u Amarnu pronaći, otpečatiti i naposljetku ući u grobnicu svećenika Merire. Držao je snopove papirusa, a iza njega je stajao Aša odjeven u putnički ogrtač i s dugačkom pletenicom zavezanom u urednu petlju na potiljku. Ustala sam iz kreveta i navukla ogrtač kako bih pokrila tanku lanenu haljinu koju sam imala na sebi. »Aša! Penre!« povikao je Ramzes. Aša je ušao u sobu i zagrlio Ramzesa kao brata. Penre se duboko naklonio. Primila sam Ašinu ruku i odvela ga do žarovnika. »Drago mi je što si se vratio kući«, rekla sam zahvalno. »Ramzes nije spavao mjesec dana.« Aša se nasmijao. »Nismo ni mi«, i primijetila sam tamne kolute oko njegovih očiju. »Vaša Visosti, večeras smo stigli brodom u Gebtu. Ostatak puta smo uzeli dvokolicu jer smo znali da ovo što smo našli ne može čekati.« »Sve. Sve mi reci!« rekao je Ramzes. Bez nemes krune na glavi kosa mu je padala po ramenima poput briljantnih listova bakra. Odveo je Penrea i Ašu do izrezbarenih kožnih stolaca i onda se nagnuo naprijed da čuje što će mu očev arhitekt reći.

202/393

»Bilo je baš onako kako sam se sjećao«, otkrio je Penre. »Grad. Lokacija.« Ramzes je pogledao u Ašu. »I samo si ti išao s njim?« »Naravno«, odgovorio je Aša. »Nitko drugi ne zna.« Pogledala sam u Penreove čvrste sive oči i znala sam da će biti pouzdan poput Aše. Bez obzira hoće li dizajn koji je donio uspjeti ili ne, nitko nikad neće saznati da je došao iz Heretikova grada i da ga je nekad koristio visoki svećenik boga Atona. Pitala sam se kako danas izgleda glavni grad moje tete. Premda je njezino ime uklonjeno sa zidova Amarne nakon što je Horemheb postao faraon, možda su njezine slike sačuvane pod zemljom. »Grobnica je bila u sjevernim brdima«, počeo je Penre. »Na vratima smo ostavili tamjan, a unutra smo našli ovo.« Ispružio je papirus na kojem je bio naslikan crtež. Izgledao je poput drvene igračke na kakvoj se igraju djeca, s trokutom u sredini i sjedalima na svakom kraju. Ali umjesto sjedala, na jednom je kraju bilo vjedro, a na drugom kamen. »Tako je jednostavno… s uporištem u sredini.« Ramzes mi je dodao crtež, a onda šokirano pogledao Penrea. »Misliš li da će funkcionirati?« »Da. Ako ima košaru od trske pričvršćenu bitumenom, može raditi umjesto stotina muškaraca. Zapravo… s dovoljno teškim kamenom, mogao bi podići pet tisuća desa dnevno. Ramzes je udahnuo. »Jesi li siguran?« »Napravio sam izračune.« Tražio je među drugim snopovima papirusa i dao jedan Ramzesu. Nisam razumjela što piše, ali i Ramzes i Aša kimali su kao da se slažu. »Potpuno je drukčije od bilo čega u Egiptu«, tvrdio je Aša. »Grobnica je ukrašena umjetnošću kakvu nisi nikad vidio.

203/393

Deseci crteža Heretičkog kralja.« Oči su mu pronašle moje, ali Ramzes je progovorio. »A jesi li našao…« Aša je kratko kimnuo. »Jesam.« Ramzes je ustao sa stolca i obratio se Penreu. »Sutra ćemo reći dvoru za vaš izum. Sami izaberite ljude za konstrukciju. Ako prvi izrađeni primjerak bude radio, tražit ću od vas da ih gradite po cijeloj Tebi. Dobro ste mi služili«, pohvalio ga je Ramzes. »Ne bih to povjerio nikome drugome.« Perne je pognuo glavu u znak skromnosti. Dok ga je Ramzes vodio prema vratima, Aša mi je pružio presavijeni list papirusa. »Ovo je za tebe«, rekao je tiho. Pogledala sam u Ramzesa, a zatim pažljivo odmotala stranicu. Umjesto crteža, unutra se nalazio mali komad žbuke na kojoj je bio naslikan prizor žene u dvokolici. Imala je tamnu kožu i čak i da umjetnik nije potrošio vrijeme na bojenje njezinih očiju, znala bih o kome je riječ. Stisnula sam usne kako ne bi počele drhtati. »Ramzes je htio da to dobiješ«, rekao je Aša nježno. »Ti si jedina zvijezda na njegovu nebu.« Brzo sam treptala. »Kako je znao…« »Nije znao. Ali znao je da su ondje deseci slika dvora iz Amarne. Donio bih sliku tvoje tete, ali…« Kimnula sam kako to ne bi morao izgovoriti. »Uništene su.« »Ali ostavio je slike tvoje majke i oca.« Stisnula sam malu sliku na svoj dlan. Osjećala sam kao da držeći tu sliku mogu doseći ka svojih roditelja. Od mnogih darova koje mi je Ramzes dao, ovaj je bio daleko najdragocjeniji.

204/393

Pričekala sam da Aša i Penre odu i onda sam stavila sliku u majčin naos. A kad me Ramzes pitao o čemu razmišljam, nisam mu odgovorila riječima. Idućeg je dana u dvorani za prijeme predstavljen Meririn dizajn. Isprva je zavladala tišina, a onda je dvor eruptirao usklicima sreće i zapanjenosti. Zemljoradnici, koji su za tu prigodu pušteni u dvoranu, međusobno su se zbunjeno pogledavali. »Ako ova naprava uspije«, obećao je Penre, »ove ćemo godine imati žetvu, kao i svake sljedeće godine!« Nagnula sam se prema Ramzesu. »Zašto se zemljoradnici ne vesele?« šapnula sam. »Sumnjičavi su. Žele najprije vidjeti radi li.« »Pa, trebali bi biti zahvalni«, rekla sam. »Nijedan faraon u povijesti Egipta nije promijenio živote toliko ljudi.« Ali čak je i Woserit, nekoliko dana kasnije u Paserovoj sobi, bila oprezna. »Zašto ne vide svi što je Penre ostvario?« zavapila sam. »Zato što se najprije moramo uvjeriti da radi«, odgovorila je Woserit jednostavno. Premda je velika vatra zagrijavala žarovnik, bila je odjevena u tešku plavu haljinu. »Tu je još uvijek i pitanje Izet«, rekla je tiho. »Ona će za dva mjeseca postati majka Ramzesova najstarijeg djeteta.« Osjetila sam kako mi se grlo stišće zbog mojeg neuspjeha. »Jesi li uzimala mandragoru?« navaljivala je Woserit. »Naravno!« zarumenjela sam se. »Menit mi je prikuplja.« »A jesi li prinijela darove koje treba?« Posramljeno sam kimnula jer je to značilo da bogovi nisu slušali. Što ako Tawaret, božica porođaja, nije mogla razaznati moju molbu među tisućama molbi koje prima? Zašto i bi? Bila

205/393

sam jedna od dvije žene i nećakinja Heretičke kraljice koja se odrekla bogova. Woserit je uzdahnula. »Barem vijest nije potpuno loša.« »Tvoj nastup u dvorani za prijeme još uvijek izaziva mnoge priče u Tebi«, rekao je Paser. »Ne moram ti više slati strane izaslanike. Sad to sami traže.« »To je velika čast«, razjasnila je Woserit. »Nijedan izaslanik nikad ne traži Izet.« »Tražit će je ako postane glavna supruga«, rekla sam gledajući u budućnost. »Ljudi mi se rijetko smiješe. Mogla bih dijeliti žito od danas do tota i baš me zanima bi li to išta značilo.« Paser je odlučno rekao: »Ne možeš promijeniti tko je bila tvoja obitelj.« »Zašto sam onda prokleta životom u njihovoj sjeni?« pitala sam. »Zato što su bili divovi«, rekla je Woserit, »i njihove su sjene dugačke. Ali ti stvaraš drugi put za sebe. Postaješ Ramzesova partnerica i savjetnica. I ako možeš Egiptu dati nasljednika, ljudi će imati manje razloga željeti Izet.«

TRINAESTO POGLAVLJE

Važi svako srce pojedinačno Gospo!« vikala je Menit. »Gospo, događa se!« Pogledala sam prema Woserit i kad je Paser otvorio vrata svoje sobe, Menitino je lice bilo sasvim rumeno. »Veziru. Gospo«, kratko ih je pozdravila i zakoračila unutra. »Princeza Izet rađa!« Brzo sam ustala, ali Woserit je ispružila ruku prema meni. »Idi — pažljivo se obuci. Želiš da te vidi mladu i svježu dok se Izet znoji poput junice.« Srce mi je udaralo sve brže. Uvijek je postojala mogućnost da Izet neće preživjeti porod. Ali znala sam da ne smijem dopustiti božici Tawaret da čuje takve misli. Božica će kazniti neljubaznost i pakost. »Nitko ne može predvidjeti kad će doći Anubis. Čak ni po Izet«, rekla je opreznim optimizmom. »Ali ako Izet preživi«, Woserit je odlučno dodala, »ne očekuj da će ti Ramzes dolaziti navečer kao što je dolazio ovih posljednjih mjeseci. Slijedit će tradiciju i provesti deset dana s njom.« »S novorođenčetom koje plače?« »Naravno da ne«, rekla je Menit. »Dijete će spavati s dadiljom.« Vratila sam se u svoju sobu odjenuti najbolju haljinu i staviti najraskošniju periku. Ali kad mi je Menit počela šminkati oči, u dvorištima Malkate zazvonila su zvona. »Tri puta ako je sin«, šapnula je Menit. Držale smo dah i čekale. Zvona su se oglasila tri puta, onda je slijedila pauza dok su svećenice čekale, i onda su opet zazvonile tri puta. Skočila sam sa stolice i potrčala. »Vaš ogrtač!« vikala je Menit za mnom. »Hladno je!«

207/393

Ali nisam uopće osjećala ranojutarnju maglu. Pitala sam se kako će očinstvo promijeniti Ramzesa, hoće li manje dolaziti k meni i više boraviti u Izetinoj sobi. Jurila sam ulaštenim hodnicima prema paviljonu za rađanje koji je izgradio moj djed. Ali zastala sam kad sam vidjela gomilu dvorjana zbijenih ispred teških drvenih vrata. Nikoga nisu puštali unutra. Henuttawy me vidjela i nasmijala se. »Princezo Nefertari.« Brzim i proračunatim pogledom preletjela je po lijepim perlama na mojoj haljini. »Moja te sestra uglancala u malu kraljicu i planirala te smjestiti uz kralja kao glavnu suprugu. Ali to se sad neće dogoditi.« Pogledi su nam se sreli. »Kako to znaš? Nitko doista ne vjeruje da predstavljaš Izidina usta.« Trgnula se, a onda je vidjela kako nam se Woserit približava i trijumfalno je šapnula: »Znam zato što je Izet upravo podarila Ramzesu sina. Zdravog egipatskog princa. Ramzes bi bio budala da je sad ne proglasi kraljicom.« »Henuttawy«, rekla je Woserit. »Sigurno si sretna što je Izet rodila Ramzesu sina. Ipak je ovo dijete moglo biti Ašaino da nije bilo tebe.« Henuttawyne su se crvene usne razvukle u tamnu, tanku liniju i shvatila sam zašto Woserit nije spomenula ime Ašai otkad ga je Izet prvi put izgovorila u naletu bijesa. Čekala je i skupljala informacije. Sad se okrenula prema meni i oči su joj zasjale. »Znaš, Nefertari, prije nego se udala za Ramzesa, Izet je bila zaljubljena u mladog Habirua po imenu Ašai. Nažalost, bio je samo umjetnik i kad ih je Izetina baka zatekla u njezinoj sobi, zaprijetila je da će razbaštiniti unuku. Ali Izet nije bilo briga. Bila je zaljubljena i kad je moja draga sestra čula za to, uočila je priliku: prekrasna haremska kći, iste dobi kao i Ramzes, koja se

208/393

upustila u zabranjenu romansu. Poznajući moju sestru, vjerojatno je poslala nekog da zaprijeti Ašaiju.« Henuttawy je disala tako ljutito da su se u hladnom jutarnjem zraku oblikovali bijeli oblačići. »Možda je poslala slugu ili nekog moćnijeg, primjerice visokog svećenika Amona. Zamisli«, rekla je Woserit svojim najkonspirativnijim glasom, »zamisli da si mladi Habiru umjetnik i dođe ti visoki svećenik u svojem leopardovu ogrtaču i kaže ti da je žena koju voliš namijenjena princu. Svaki bi muškarac bio dovoljno razuman da je ostavi na miru. I tako je Ašai ostavio Izet radi Habiru djevojke i otvorio se Izetin put prema prijestolju. Jedino što je moja sestra tražila zauzvrat bila je financijska podrška njezinu hramu. Naravno, Izet još uvijek vjeruje da je Ašai jednostavno izgubio interes za nju. Zamisli kako bi se osjećala da sazna što je moja sestra učinila!« Nisam znala odakle je Woserit prikupila sve te informacije, ali uručila mi ih je ravno u krilo. »Nefertari bi bila budala da otvori usta. Ako ikad kaže neku takvu glupost Ramzesu«, zaprijetila je Henuttawy, »okrenut ću svakog svećenika u Tebi protiv nje.« Woserit je slegnula ramenima. »Već su svi protiv nje. Zar misliš da ne znamo kako bi, da si imala priliku, već uništila Nefertari?« Vrata paviljona za rađanje su se otvorila. Izašao je ozareni Ramzes i osjetila sam oštri ubod razočaranja znajući da ga je Izet toliko usrećila. Ugledao me i Woserit mi je šapnula: »Nasmiješi se.« »Nefertari!« povikao je Ramzes preko dvorišta i sebično sam pomislila može li ga Izet u paviljonu čuti kako izvikuje moje ime. Hodao je prema nama, žureći pokraj dvorjana koji su mu se klanjali. »Jesi čula?« pitao je radosno.

209/393

»Jesam.« Nasmiješila sam se premda sam bila sigurna da je taj osmijeh više nalikovao Besovoj grimasi. »Sin.« »I Izet je zdrava! Već je zatražila da se u paviljon donese harfa. Jesi li ikad čula za tako brz oporavak?« »Nisam.« Potisnula sam svoju bol i dodala: »Bogovi sigurno paze na Malkatu.« Upravo je to Ramzes želio čuti. Jaki je vjetar vijorio plavozlatne klapne nemes krune iza njegovih ramena i čak je u jutarnjem sivilu izgledao ozareno. Nikad ga nisam vidjela tako ponosnog i voljela bih da sam ja bila ta koja mu je priuštila toliku sreću. »Mora se pripremiti gozba«, rekao je. »Recite vezirima da cijela Teba treba slaviti. Svaki će radnik dobiti slobodan dan.« U Paserovoj su sobi zavjese od trske bile spuštene dok su vani svećenice i dalje zvonile. »Kako su ga nazvali?« pitala je Woserit potišteno. »Akori«, odgovorio je Paser. »Ali to što je sin ne znači da će biti nasljednik prijestolja. Samo je princ.« »Najstariji princ«, podsjetila sam, »a ako Ramzes ne izabere…« »Nikad nije spomenuo da će te proglasiti glavnom suprugom?« Tužno sam odmahnula glavom na Paserovo pitanje. »Nije.« »Čak ni navečer kad bi dolazio u tvoju sobu?« navaljivala je Woserit. »Nikad.« »Pa što onda čeka?« pitala je. »Možda čeka da vidi može li mu Nefertari dati nasljednika.«

210/393

Svi smo pogledali u moj trbuh i premda su mi bradavice odnedavno potamnjele i Menit je mislila da bi to mogao biti znak trudnoće, izgledala sam isto kao i prije mjesec dana. Tada je Paserovom sobom odjeknulo snažno kucanje i srce mi je počelo lupati. »Moja dadilja«, prošaptala sam. »Obećala je da će doći ako bude bilo kakvih vijesti.« Pojurila sam sa stolice prema vratima, a Menit je stajala vani i lomila ruke. »Nešto se događa u paviljonu za rađanje.« Woserit je hitro ustala. »Kako znaš?« »Ušla su tri liječnika i još nisu izašli. Želite li da odem odnijeti princezi svježe plahte?« »Misliš, da odeš špijunirati?« uzviknula sam. »Naravno, gospo! Ne znamo što se ondje događa. Što ako ga namami da je proglasi glavnom suprugom?« Onda bismo to htjeli prvi saznati, pomislila sam, ali sam se zaustavila. »Ali ako u Ramzesovu srcu nije želja da me učini kraljicom…« »Zaboravi faraonovo srce!« rekla je Woserit. »Svi znamo da mu je to u srcu. Ali Izet će pokušati namamiti njegov razum. Cijeli će dvor biti ondje i govoriti mu da mu je sedamnaest godina i da mora izabrati glavnu suprugu. Idi«, rekla je gorljivo. »Idi i saznaj što se događa.« Woserit se okrenula prema meni. »A ti bi trebala biti u svojoj sobi. U slučaju da te Ramzes bude tražio. Ako nešto nije u redu s Izet, sigurno želiš da plače na tvojem ramenu.« Sjedila sam u svojoj sobi i čekala vijesti iz paviljona za rađanje. Kad je poslijepodne prešlo u večer, a još ni glasa od nikoga, mahnula sam služavki na hodniku. Tefer mi se prilijepio uz nogu, također znatiželjan saznati što se događa. »Znaš li što se događa u paviljonu za rađanje?«

211/393

Mlada je djevojka spustila košaru od trske kako bi mi se ispravno naklonila, ali odmahnula sam da ne treba. »Samo mi reci što znaš.« »Princeza Izet upravo je rodila sina!« »Znam to! Ali zašto su zvona prestala zvoniti?« Pogledala me širokim, zbunjenim očima. »Možda zato što su se svećenice umorile?« Frustrirano sam uzdahnula i krenula prema velikoj dvorani. Unutra je dvor već slavio. Henuttawy je bila u kutu s visokim Amonovim svećenikom i smijala se. Zveket njezinih narukvica odjekivao je prostorijom i svoju je nježnu ruku položila na njegovo koljeno. Izgledalo je kao da se hijena pokušava spariti s labudom. Ali Woserit i Paseru nije bilo traga, a nije bilo ni Menit. Posluženi su pladnjevi patke u pečenom luku i otvorene su bačve najboljeg dvorskog vina. Ali sluge su se međusobno nervozno pogledavale. Prišla sam kuharu koji me vidio kako dolazim i očajnički se pretvarao da je zaokupljen poslom. Ali uhvatila sam mu pogled prije nego što je stigao uzeti pune ruke praznih zdjela sa stola. »U čemu je problem?« pitala sam ga. »Zašto se nitko ne priprema za večeras?« Iznad gustih obrva izbio mu je nervozni znoj. »Obavljaju se velike pripreme, gospo. Tu su vino i meso…« »Ne moraš se pretvarati sa mnom«, rekla sam mu. »Što si čuo?« Kuhar je zakašljao i vratio prazne zdjele natrag na stol. Pogledao je druge sluge koji su svi brzo nestali i onda je snizio glas. »Princ, gospo. Iz paviljona dolaze vijesti da se proslava rođenja možda neće ni održati večeras.« Zakoračila sam prema njemu. »Zašto?«

212/393

»Zato što mladi princ nije dobro kao što su mislili. Kažu da bi mogao…« Nije želio nastaviti iz straha da poziva Anubisa na mjesto gdje je novi život tek ušao. »Hvala ti«, rekla sam mu i vratila se u svoju sobu čekati. Kleknula sam na prostirku od trske i pod Mutinim nogama zapalila stožac tamjana. Zamislila sam kakvu bih bol osjećala da izgubim vlastito dijete i molila sam za ka malog dječaka koji možda nikad neće osjetiti očev zagrljaj. »Premlad je«, preklinjala sam Tawaret. »I Ramzes je tek postao otac. Znam da nisi nikad čula Akorijevo ime, ali on je dijete mog muža i nije živio dovoljno dugo da bi uvrijedio ikoga u ovom životu.« Vrata moje sobe su se otvorila i ušla je Menit, a za njom Woserit. »Čula sam«, tužno sam rekla i ustala. »Rekao mi je kuhar u velikoj dvorani.« Woserit me promatrala s neobičnim izrazom lica. »I palila si tamjan za princezinog sina?« Woserit je odmahivala glavom. »Onda možeš štedjeti taj tamjan«, rekla je bez okolišanja. »Princ je već umro.« »A žena za koju si se upravo molila«, dodala je Menit, »optužila te da si njezinom djetetu ukrala ka i ubila ga!« »Molim? Kome je to rekla?« povikala sam. »Kada?« »Svima u paviljonu za rađanje«, odgovorila je Woserit. Mislila sam da ću se onesvijestiti. Menit mi je brzo donijela stolicu. Čula sam kako Woserit govori nešto o tome da će do mraka svi u Tebi znati za što me Izet optužila. »A Ramzes?« Duboko sam disala. »Što je rekao Ramzes?« »Sigurna sam da joj nije povjerovao«, uvjeravala me Menit. »Tko bi joj uopće vjerovao?« »Druge ožalošćene majke! Egipćani koji već smatraju da nećakinja Heretika ima moći uvjeravanja i čaroliju poput svoje

213/393

tete.« Pogledala sam u Woserit. »Nisam čak ni vidjela princa! Ne može vjerovati da sam mu ja ukrala ka.« »Ona je praznovjerna unuka seljanke koju je Horemheb iščupao iz rijeke. Naravno da vjeruje u to.« »Kako ću uvjeriti ljude da to nisam učinila?« šapnula sam. »Nećeš.« Woserit je odmahnula glavom. »Ljudi će vjerovati ono što žele vjerovati. Ali ako imaš princa u svojoj maternici, neće biti važno što oni govore. Ostani uz Ramzesa.« Plakala sam pokrivena rukama. »Oh, Ramzes… izgubio je svoje prvo dijete.« »I to će otvoriti put tvojem djetetu«, rekla je Woserit grubo. Užasnuto sam zurila u nju. Znala sam da Ramzes te večeri neće doći u moju sobu. Ne bi bilo u redu iskrasti se i doći k meni dok Izet još uvijek leži u paviljonu za rađanje, s mrtvim djetetom. Kad se Malkatom proširila vijest da je princ umro, brzo se odustalo od svakog slavlja kako bi se odala počast u Amonovu hramu. Ovog puta nisam palila tamjan nego sam stajala na balkonu udišući opori zrak i dopuštaju vjetru da mi udara o ogrtač. Čak se ni Menit nije usudila pozvati me unutra. Zašto? razmišljala sam. Što sam učinila da sam te tako razljutila, Amone? Moji su se akhu okrenuli od tebe, a ne ja! Vjetar je postao još silovitiji i odjednom, poput zvijezda koje izrone na noćnom nebu, pred vratima palače zasjale su tisuće svjetala. Isprva su bila sitne točkice u daljini, no kad su se približila prepoznala sam nepogrešivo klicanje i shvatila sam što je to. »Menit!« povikala sam. Požurila je na balkon i užasnuto sam joj pokazala prema tami.

214/393

Pred vratima palače treperile su tisuće baklji, a izvikivanje riječi »Heretik« postalo je tako glasno da je progutalo zvuk vjetra. Dva su vojnika uletjela u moju sobu i iza njih je došao Ramzes. Lice mu je bilo blijedo poput ljetnog mjeseca. Jedan od čuvara iskoračio je naprijed. »Gospo, moramo vas odmah odvesti na sigurno. Pred vratima je gomila ljudi koja viče.« Vojnik je nesigurno i skrivećki pogledao u Ramzesa. »Neki vjeruju da je princeza Nefertari imala nešto s…« »S prinčevom smrću?« pitala sam užasnuto. Ramzes me nesigurno gledao. »Siguran sam da nisi, Nefer. Nisi ni vidjela princa.« »Čak i da sam ga vidjela«, zavapila sam, »zar doista vjeruješ…« »Ali bio je potpuno zdravo dijete!« Ramzesove su oči bile pune suza. Polako sam se povukla od njega. »Ne misliš zbilja da sam mogla…« »N-ne.« Ramzes se zapleo u svojim riječima. »Ne. Naravno da ne!« »Zašto si onda ovdje?« »Zato što su pred vratima tisuće ljudi, a večeras je na dužnosti samo stotinu čuvara. Poslao sam Ašu da pozove vojsku.« Okrenula sam se prema dvojici vojnika. Bili su muškarci sijedih glava. Vjerojatno su doživjeli bitke od Asirije do Kadeša, no u očima im se ipak nazirao strah. Stanovnici Tebe bili su dovoljno ljuti da svojim brodovima prijeđu rijeku. »Ako probiju vrata«, objasnio je viši vojnik, »ne znamo što bi se moglo dogoditi. Možemo vas odvesti u riznicu. To je najsigurnija zgrada u sklopu palače.«

215/393

Pogledala sam preko balkona. Povici »heretik« bili su jednako glasni kao i prije. Čula sam kako se brončana vrata tresu i čuvare palače kako upozoravaju ljude da se odmaknu. »Ne«, rekla sam odlučno. »Suočit ću se s narodom. Nema drugog načina da ih zaustavim da vjeruju u nevjerojatno nego da se suočim s njima.« »Ubit će vas!« uzviknuo je jedan vojnik. Ali Ramzes me pogledao s divljenjem. »Poći ću s tobom.« Menit me molila: »Gospo, nemojte! Ne činite to!« Ali požurili smo hodnicima i Menit je pošla za nama. Okrenula sam se i rekla joj da čeka u mojoj sobi. Oči su joj se raširile od straha i znala sam da postupamo ludo. Upravo me na takve lude stvari upozorio faraon Seti. Požurili smo niz hodnike, a na palaču se spustila zastrašujuća tišina. Dvorjani su se zaključali u svoje sobe u strahu od onoga što se događalo vani. Ako se ubrzo ne pojavi vojska, tisuće pučana mogle bi probiti vrata i poharati palaču. Kad smo došli do dvorišta, dvojica vojnika koji su nas pratili uplašeno su zastali, očiju sumnjičavo usredotočenih na vrata palače po kojima je mnoštvo udaralo šakama i treslo ih. Na vrhovima bedema strijelci su sa spremnim lukovima gledali razljućenu gomilu. Ramzes me držao za ruku što je čvršće mogao a da je ne zdrobi, a lupanje srca odzvanjalo mi je u ušima glasnije čak i od povika ili vjetra. Došli smo do zidina palače i Ramzesov se glas probio kroz kaos. »Maknite se!« povikao je svojim ljudima okupljenima oko stuba koje vode prema bedemima. »Maknite se!« Kad su čuvari prepoznali njegovu nemes krunu, svi su se odmakli. Dok smo se penjali stubama, muškarci su nas nepovjerljivo gledali. Kad smo došli do vrha zidina palače na trenutak sam pomislila da je planine zahvatio požar. Ali to su bile tisuće baklji koje su gorjele pod nama u hladnoj noći mjeseca farmutija. Kad

216/393

su ljudi najbliži vratima prepoznali krunu faraona iznad njih, povici su iznenada počeli jenjavati. Divila sam se Ramzesovoj hrabrosti kad je podigao ruke i obratio se ljutoj gomili. »Došli ste ovdje tražeći heretičku krv«, vikao je, »ali ja sam vam došao reći da ovdje nema heretika!« U svjetini su se začuli ljuti povici i podigli su se protestirajući glasovi. »Ja sam otac princa koji je umro. Nitko ne žudi za nasljednikom više od mene. Stoga, ako sam vam ja došao reći da u njegovoj smrti nije bilo nikakve magije, zar mi ne biste trebali vjerovati?« Gomilom je prošao šokirani žamor i Ramzes je nastavio. »Ovo je žena koju nazivate heretikom. Princeza Nefertari. Izgleda li vam ona kao žena koja se bavi magijom? Izgleda li kao heretik?« »Izgleda kao Nefertiti!« povikao je stariji čovjek, a ljudi iza njega podigli su baklje u znak odobravanja. Gomila je opet jurnula na vrata. Ramzes me uzeo za ruku i čvrsto stajao na mjestu. Povici »heretik« opet su uhvatili maha i Ramzesov je glas postao vatreniji kako bi se čuo iznad uzvika. »A tko ovdje misli da bi njihov faraon uzeo heretika za ženu?« izazvao ih je. »Tko misli da bi sin Osvajača riskirao bijes bogova?« Ovo je bilo lukavo jer nitko neće optužiti faraona da je namjerno razljutio Amona. Ljutiti povici opet su utihnuli i Ramzes se okrenuo prema meni. »Istina je!« viknula sam. »Ja sam nećakinja heretika. Ali ako vi niste odgovorni za grijehe svojih djedova, zašto bih ja bila? Tko je u ovoj gomili izabrao svoje akhu? Da je to moguće, zar se ne bismo svi rodili u faraonskoj obitelji?«

217/393

U gomili se čuo iznenađeni žamor i stisak Ramzesove ruke je popustio. »Važite svako srce pojedinačno«, povikala sam, »jer koliko bi nas prošlo u zagrobni život kad bi Oziris vagao naša srca s onima naših akhu?« Ramzes me pogledao u šoku. Iza vrata je vladala tišina. Izgledalo je kao da se nitko ne miče, kao da nitko ne diše. »Vratite se svojim kućama!« povikao je. »Pustite Malkatu da oplakuje u miru.« Gomila se polako počela rasipati. Neke su žene još uvijek vikale »Heretik«, a neki su se muškarci kleli da će se vratiti, ali neposredna je opasnost prošla. Ramzes me uzeo za ruku i kad smo ušli u palaču, naslonio se na zid i sklopio oči. »Žao mi je što sam ikad sumnjao u tebe«, šapnuo je. »Hvala ti«, rekla sam. Ali potajno sam mislila, jednog će ga dana ona uvjeriti da doista jesam heretik i neću moći učiniti ništa što će promijeniti njegovo mišljenje.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Drugi život zauzvrat Ramzes dvije noći nije dolazio u moju sobu premda mi je drugog dana mjeseca pahonsa tijelo potvrdilo ono što je Menit sumnjala posljednjih mjesec dana. Šapnula sam novost Woserit i Paseru, a kad je Menit čula, tako je kriknula od sreće da je Tefer uplašeno zbrisao s kreveta. »Dijete?« uzviknula je. »Moraš reći faraonu Ramzesu! Kad on čuje…« »Sjetit će se princa Akorija i zapitati se je li Izet imala pravo.« Menit se odmakla od mene. »Ne smijete to nikad više reći!« »Izet me optužila da sam njezinom djetetu ukrala ka, a sad sam trudna sa svojim djetetom.« »Faraon ne bi nikad pomislio takvo što! Princeza je praznovjerna budala. Morate mu reći!« »Ako dođe.« »Doći će, gospo. Dajte mu vremena.« Ali prošlo je nekoliko dana i pete sam večeri, kad je bilo jasno da neće doći, plakala na jastuku, izbacujući svu svoju tugu na tkaninu dok mi je Menit gladila kosu. Nije me mučila samo usamljenost nego i tuga koja je visjela nad palačom poput zastora. Vidjela bih Ramzesa svakog jutra u dvorani, ali nikad se nije smijao, a lice mu je ostalo tmurno čak i kad su veziri donijeli vijest da zemljoradnici imaju uspjeha s njegovim izumom. Dvorjani u velikoj dvorani sumnjičavo su me gledali, a čak ni Woserit nije imala mnogo toga za reći. Preklinjala sam je da mi dopusti reći Ramzesu da sam trudna, ali natjerala me da se zakunem da mu neću reći ništa dok me sâm ne posjeti.

219/393

I tako sam čekala. Sedmog dana pahonsa, dok je sunce još izlazilo, Ramzes je došao. Došao je do samog ruba mojeg kreveta i kad sam ustala i zagrlila ga, suze su mu klizile niz obraze. Kao da su sva radost i nepromišljeni optimizam istekli iz njega. »Svećenici mi kažu da je to bila volja bogova«, prošaptao je, »ali kako njihova volja može biti da faraonovo dijete, njegovog prvog sina, ukrade Anubis?« Držao je nemes krunu u krilu i gladila sam ga po kosi. »Ne mogu se pretvarati da razumijem«, rekla sam mu. »Ali možda su ti bogovi, kad su vidjeli tvoj strašni gubitak, dali drugi život zauzvrat.« Uzela sam njegovu ruku i stavila je na svoj trbuh, a on je ostao bez daha. »Dijete?« Oprezno sam se osmjehnula. »Da.« Ramzes je ustao i čvrsto mi stisnuo ruke. »Amon nas nije napustio!« kriknuo je. »Dijete, Nefer!« i stalno je to ponavljao. »Drugo dijete!« Povukao me na noge i onda me pozorno gledao. »Znaš onu noć na balkonu…« »Nije važno«, rekla sam brzo. »Ali nikad nisam doista vjerovao…« Stavila sam prst na njegove usne. »Znam da nisi«, lagala sam. »To su neuka praznovjerja.« »Tako je. Izet potječe od praznovjernih ljudi. I bez Akorija je postala nerazborita. I neutješna«, priznao je. »Obećao sam da ću u Tebi početi gradnju posmrtnog hrama za princa — za sve nas — ali to nije dovoljno. Čak joj ni cvijeće na vratima ne znači ništa.« »Koje…. Koje cvijeće?« Ramzes je odvratio pogled. Ali kad sam povukla dugačke lanene zastore na balkonu i vidjela počasti koje su žene ostavile za Izet, stavila sam ruku na usta. Debele brončane šipke bile su omotane cvijećem, a dalje od vrata, dokle god je pogled sezao,

220/393

ležali su ljiljani — simbol ponovnog rođenja. »Toliko je vole«, prošaptala sam, nadajući se da Ramzes neće primijetiti koliko me to boli. »A voljet će i tebe«, obećao je Ramzes. »Sad ćeš ti biti majka faraonova najstarijeg djeteta.« Ramzes je otišao do vrata koja vode u Menitinu sobu, pozvao je i rekao joj da obavijesti palaču da je na putu drugo dijete. Tog dana nije bilo podnositelja molbi u dvorani za prijeme. S velikog stola ispred podija veziri su gledali Ramzesa i mene kako ulazimo zajedno i jedino je Paser izgledao kao da mu je drago što me vidi. Svi su znali da nosim dijete. Vidjela sam Izet na prijestolju i pomislila sam: Henuttawy joj je rekla da bude danas ovdje. Lice joj je bilo upalo i mršavo; dok smo se penjali stubama, oči joj se nisu uopće pomakle s nevidljive točke na podu. »Izet.« Ramzes joj je nježno primio ruke. »Zašto si došla? Jesi li se dovoljno odmorila?« »Kako da se odmaram«, pitala je beživotno, »kad je netko ukrao život našeg princa? Primalje su rekle da je nakon poroda bio zdrav i da je vrištao.« Ramzes me pogledao. »Paviljon za rađanje bio je sasvim zaštićen. Tawaret i Bes…« »A mogu li Tawaret i Bes spriječiti đavolje oko?« kriknula je tako da su čak i starci na dnu dvorane digli glave s ploče za senet. »Mogu li spriječiti čaroliju da ukrade prinčev ka? Samo je jedna žena koja bi nam htjela uzeti dijete!« Rahotep je skočio s vezirskog stola i požurio naprijed. »Princezi Izet nije dobro«, rekao je visoki svećenik brzo. »Dajte da je odvedem u njezinu sobu.«

221/393

»Savršeno sam dobro!« vrisnula je Izet. »Dobro sam!« Ali prednjica njezine haljine gdje je trebala dojiti Akorija bila je mokra i oči su joj divljale prostorijom. Ramzes je mirno stavio ruku na njezinu. »Izet, idi se odmoriti. Penre dolazi s nacrtima za hram. Doći ću k tebi čim završimo.« Ali prsa su joj se nadimala i spuštala od teških udisaja i nije se pomakla. »Premda je sad vrijeme da budeš s Nefertari?« izazivala ga je. U Ramzesovu sam glasu čula oklijevanje prije nego što je odgovorio: »Da.« Izet je prebacila pogled na mene i u očima sam joj vidjela strah. Ona doista vjeruje da sam njezinom djetetu ukrala ka. Misli da sam ubojica. Dostojanstvenim i elegantnim hodom prešla je dvoranu, a kad je došla do vrata, čula sam kako je jedan dvorjanin promrmljao: »To joj je tek prvo dijete. Sigurno će ih biti još.« Kad su se vrata zatvorila, veziri su se okrenuli prema meni, a dvorjani su počeli šaptati. Trudila sam se da mi glas ne zadrhti. »Hoćemo li pozvati Penrea?« U tišini smo čekali dok se Penre pozove, a onda je glasnik veličanstveno najavio: »Arhitekt Penre, sin Irsua i čuvar kraljevih velikih djela.« Pobjedonosni Perne ušao je u dvoranu. Njegov se dizajn, temeljen na slici iz Meririne grobnice, u roku od samo jednog mjeseca proširio po cijelom Egiptu. U šemuu će biti prva prava žetva u četiri godine i klasovi žita moći će se pohraniti u dovršenom hramu u Luksoru. Sad ga je čekao posao gradnje najvećeg posmrtnog hrama u Egiptu. Iza njega su hodala dva pisara između sebe noseći teški glineni model na velikoj ploči. Pojedinosti modela bile su skrivene lanenom krpom. Penre je u znak poštovanja raširio ruke.

222/393

»Vaše Veličanstvo«, objavio je. »Ramezej.« Povukao je laneni pokrivač i cijeli je red vezira uzdahnuo. »Bit će to najveći posmrtni hram u Tebi«, objasnio je Perne, »izgrađen pokraj hrama Setija Osvajača.« Pokazao je na složene detalje. »Dva pilona, visoka i široka poput pilona u Luksoru, vodit će jedan za drugim u dvorište.« Stolci su grebali po pločicama dok su se dvorjani gurali prema naprijed kako bi bolje vidjeli. »Iza drugog dvorišta, unutarnje će svetište okruživati natkrivena dvorana s četrdeset osam stupova.« S vezirskog se stola začuo zadivljeni žamor. »A unutra…« Penre je uklonio strop pokazujući dvoru plavo nebo s razbacanim zlatnim zvijezdama koje je naslikao. »Unutra su tri prostorije koje će stajati milijun godina kao oltar Ramzesu Velikom i njegovoj vladavini.« U dvorani je nastupio trenutak šoka. Nitko se prije nije usudio dati faraonu titulu; faraon bi je uvijek sâm odabrao. Dvor je pogledao prema Ramzesu čekajući njegovu reakciju. »Ramzes Veliki«, ponovio je on, »i njegov Ramezej za milijun godina.« Penre je samouvjereno isprsio ramena. »A na sjeveru dvorane s četrdeset osam stupova, hram za najljepše princeze u Egiptu.« Vidjela sam kipove sebe i Izet, oba jednake visine i širine. Trebala sam biti polaskana, no bila sam zabrinuta. Posmrtni hram bio je pothvat čija će izgradnja trajati godinama i potrošit će velike količine zlata iz riznice. Prije nego što je Ramzes te večeri otišao u Izetinu sobu, došao je u moju i tad sam ga pitala: »Odakle će doći deben kojim će se sve to platiti?« »Moj otac prihvaća počasti od više od deset nacija. Vidio sam račune iz riznice. Ima dovoljno novca da se izgrade tri Ramezeja«, rekao je. »Po tome će nas pamtiti naši potomci.« Pogledao je u moj trbuh i povukao me bliže k sebi. »Naši mali kraljevi«, s ljubavlju je dodao.

PETNAESTO POGLAVLJE

Ahmozis od Kaldeje Vrata Malkate dva su mjeseca bila prekrivena cvijećem tako da su, svaki put kad smo izlazili iz palače vidjeti kako napreduje Ramezej, čuvari morali očistiti prolaz konjima. Izet bi sišla sa svoje dvokolice i svi bi čekali u tišini dok bi ona birala najljepši cvijet i stavila ga u kosu podsjećajući sve da je rodila i izgubila prvog egipatskog princa. Woserit je jurila po pločicama u Paserovoj sobi i govorila: »Kad će to više završiti? Svakog su dana vrata zatrpana cvijećem, a žene plaču u Hatorinu hramu. Izgubila je novorođenče, a ne osamnaestogodišnjeg princa!« »A sad se priča da je opet trudna«, otkrila sam. Menit je to načula u kupalištu. Woserit se okrenula Paseru: »Prije nego što Izet rodi drugo dijete«, rekla je razdraženo, »moramo natjerati ljude da shvate da je Nefertari Ramzesov izbor za kraljicu. Što je njima? Ona govori osam jezika i oduševila je svakog izaslanika od Asirije do Rodosa.« »Još se sjećaju Heretičkog kralja«, odgovorio je Paser. »Čuju svoje bake i djedove kako pričaju o vremenu kad su bogovi bili zabranjeni, a Amon je okrenuo leđa Egiptu tako što mu je poslao kugu. Ali presreo sam poruke iz Nubije koje govore o drugom ustanku. I ako faraon Ramzes ode s vojskom, Nefertari će ostati upravljati dvoranom za prijeme.« »To će ti biti prilika da pokažeš ljudima kako bi ti vladala«, rekla je Woserit oduševljeno. »Ne!« Paser i Woserit zurili su u mene.

224/393

»Ramzes je obećao da će me povesti u svoj idući pohod. Tko bi mu mogao više pomoći?« pitala sam. »Nubijski prevoditelj ili ja?« »Ali nosiš Ramzesovo dijete«, rekla je Woserit. »Zar želiš riskirati mogućeg nasljednika? Kad se ide u pohod, nema nosiljki. Putovala bi pustinjom u dvokolici i ne bi bilo dovoljno vode. Ovaj bi ustanak mogao biti tvoja jedina prilika da na dvoru dokažeš da nećeš biti nova Heretička kraljica.« Spustila sam pogled na svoj mali trudnički trbuh. Ako me Ramzes ostavi u Tebi, hoću li moći promijeniti mišljenje ljudi ili će i dalje misliti da je i moje dijete heretik? Paser se nagnuo naprijed u svojoj izrezbarenoj drvenoj sjedalici. »Nemoj predlagati da ideš s njim. Ništa nije važnije od zdravlja ovog djeteta.« »A Izet?« pitala sam tiho. »Ako Ramzes ne objavi glavnu suprugu, hoćemo li obje vladati u dvorani za prijeme?« Woserit je oštro podigla obrve. »Hoćete. I to će biti vrlo zanimljivo.« Te se večeri Ramzes iskrao od Izet i donio mi svitke koje je Paser otkrio kod zarobljenog nubijskog trgovca. Sjedili smo zajedno na balkonu i prevodila sam pismo za pismom u kojima se neoprezno i detaljno opisivao ustanak planiran za prvi dan mesorea kad je vrućina toliko jaka da je mala vjerojatnost da će egipatski vojnici putovati daleko na jug. »Imaju više od tisuću ljudi«, potvrdila sam, »koji su spremni zauzeti palaču i ubiti egipatskog potkralja.« »Znači, Paser je imao pravo.« Ramzes je ustao sa stolca i pogledao preko balkona. Ljetni je povjetarac nosio miris lavande, a u vrtu ispod nas zujali su kukci. Ako Ramzes ode, ne

225/393

može se predvidjeti kad će se vratiti ili što bi se moglo dogoditi dok ga nema. »Moram pisati ocu i razgovarati s generalima«, objavio je. »Za mjesec dana povest ću egipatske dvokolice u Napatu i podsjetiti Nubiju kome duguje svoju odanost.« Kad je vidio izraz mog lica, glas mu je zadrhtao. »Možeš poći sa mnom.« Oklijevao je i oboje smo spustili pogled na moj tromjesečni trbuščić. »Ne. Opasno je«, rekla sam i ustala da mu se pridružim. Ali oboje smo znali što sam željela. Ramzes me primio za ruku i zurili smo u noć slušajući kako vjetar šiba kroz gudala stabala sikomore. »Vratit ću ti se živ i zdrav«, obećao je. »A ako ikad ponovno odem, poći ćeš sa mnom. Čak i u najdalji kut Asirije.« Tužno sam se nasmijala. »A kako ću preživjeti?« »Naredit ću vojsci da te nosi na nosiljki. Prenijeli bi te preko pustinje poput Amonova oltara.« Kad sam se iskreno nasmijala, Ramzes mi se osmjehnuo. »Želim da nadgledaš gradnju dok me nema. Luksor je završen, ali prema Ramezeju putuju nubijsko zlato i puni brodovi ebanovine. Ne mogu vjerovati nikome drugome.« »Što je s Izet?« »Ona ne može nadgledati Ramezej«, rekao je. »Možda Svetkovinu mrtvih. Ali ako bude nečeg u dvorani za prijeme što ona ne razumije, Nefer, ti ćeš joj pomoći, zar ne? Ne želim da strani izaslanici misle da je glupa.« Prekrasno je za to, pomislila sam, ali sam se osmjehnula. »Naravno da hoću.« U satima prije zore flotila brodova ispunila je zaljev i Aša je davao upute vozačima dvokolica da se brzo ukrcaju. Prošlo je

226/393

mjesec dana otkako je Ramzes saznao za plan pobune u Nubiji i sad su dvije tisuće muškaraca, opremljenih oružjem i konjima, vikali prema svojim ženama i djeci s brodova. Na pristaništu me Ramzes dlanovima primio za bradu. »Nekad zaboravim kako si mala«, rekao je nježno. »Obećaj mi da ćeš pustiti Menit da se brine za tebe. Slušaj što ti govori dok mene nema, čak i ako ti se ne sviđa. Sad vas je dvoje.« Pogledala sam u svoj mali trbuh i zapitala se hoće li me Tawaret napustiti pri porodu kao što je napustila moju majku. Ako budem svaki dan palila tamjan i podsjećala je da sam nećakinja Heretičke kraljice, a ne njezina kći, možda će onda oprostiti zločine mojih akhua. »Hoću«, uvjeravala sam ga. Zvuk truba probio je jutarnji zrak i Hatorine su se svećenice pridružile Izidinima zajedno tresući sistrumima i pjevajući himnu Sekhmet, lavljoj božici rata. Ramzes je otišao do Izet i kratko je poljubio, a onda se vratio meni. »Vratit ću se prije kraja mjeseca«, obećao je. Promatrali smo kako flota polako odmiče uzvodno. Kad je nestala i posljednja zastavica, Woserit me primila za ruku i odvela kroz vrata palače. Dvor je zauzeo svoja mjesta u dvorani za prijeme dok su glazbenici svirali Sekhmetinu pjesmu. Mislila sam da sam se pripremila na Ramzesov odlazak, ali pogledavši na njegovo prazno prijestolje na podiju, dah me izdao. »Ovo je prilika«, rekla je ohrabrujuće Woserit dok smo prelazile prostoriju. »Što ako se ljudi vrate?« brinula sam se. »Što ako opet budu vikali ›heretik‹ pred vratima?« »Onda će ovdje biti četiri stotine čuvara koji će te zaštititi. U Izidinu hramu vreba veća opasnost. Promisli što bi mogla učiniti moja sestra ako njezin hram postane najveći u Tebi! Hodočasnici iz cijelog Egipta ostavljali bi zlato na njezinim

227/393

vratima. Ako Henuttawy i Rahotep budu zajednički koristili svoje resurse, bit će dovoljno bogati da govore Ramzesu u koje ratove krenuti i koje spomenike graditi. Što misliš zašto je Heretik ukinuo Amonovo svećenstvo? Bio je spreman riskirati bijes bogova kako bi uništio konkurente u moći.« »Zašto Ramzes ne vidi što Henuttawy smjera?« »Zašto bi? Moja je sestra njegova voljena teta. Ona koja ga je, dok je bio dijete, naučila balansirati khepresh krunu na glavi i napisati svoje ime hijeroglifima. Bi li mi vjerovao da mu kažem što ona zapravo želi?« Izašla je iz dvorane, a njezina duga plava halja fijukala je popločenim podom. Oko ruku je imala tirkizni nakit božice Hator i poželjela sam da sam i ja tako visoka i veličanstvena. Poput Henuttawy i Izet, i ona je vladala prostorijom, ali kad su se za njom zalupila teška vrata, primijetila sam da je prostorija gotovo prazna. »Gdje su svi?« pitala sam. Rahotep se okrenuo na stolcu i njegovo se krvavo oko prilijepilo za moje. »Tko svi?« Vrat mi je počeo gorjeti pod perikom. »Gdje je Izet? Gdje je ostatak dvora?« »Pripremaju se za Svetkovinu mrtvih«, rekao je jednostavno. »Zar ne misli saslušati molbe?« nastavila sam ispitivati. Rahotep je podigao obrve. »Pretpostavljam da će doći kad bude spremna.« Glazbenici su nastavili svirati. Svirat će sve dok glasnik ne najavi podnositelje molbi. Sjedila sam na prijestolju i osjetila kako mi se vrućina penje iz vrata u obraze. Cijeli je dvor otišao za Izet; jedini dvorjani koji su ostali sa mnom bili su starci koji su igrali senet na dnu dvorane. Slatki smijeh plemićkih kćeri

228/393

nestao je, a nije bilo čak ni djevojaka iz eddube koje nikad nisu voljele Izet. Svi vjeruju da je ona budućnost Egipta. Udarila sam Ramzesovom zlatnom kukom po podiju. »Uvedite podnositelje«, objavila sam. Tri su muškarca prišla vezirskom stolu, ali samo su dvojica predala pisane molbe. Treći je u rukama stiskao drveni štap. Imao je dugu bradu mliječne boje cvjetova moringe. Pokušala sam pogoditi kojim jezikom govori jer su samo stranci nosili dlake na licu. »Gdje je tvoja molba?« pitao je Paser. Bradati je muškarac odmahnuo glavom. »Pokazat ću je samo princezi Nefertari.« »Premda će molba kasnije doći do princeze Nefertari, najprije ću je ja primiti.« Paser je ispružio ruku, ali starac je bio odlučan. »Pokazat ću je samo princezi Nefertari«, ponovio je. Paser je nestrpljivo uzdisao. »Pošaljite ovog čovjeka van!« Ali kad je nekoliko čuvara zakoračilo prema njemu, starac je povikao: »Čekajte! Čekajte! Moje ime je Ahmozis.« »To mi ništa ne znači«, odvratio je oštro Paser. »Ahmozis od Kaldeje.« Paser je podigao ruku i čuvari su se povukli. »Ne postoji Kaldejsko Kraljevstvo«, uzvratio je. »Osvojio ga je babilonski kralj Hamurabi, a nakon toga Hetiti.« Bradati je čovjek kimao glavom. »Kad su došli Hetiti, moj je narod pobjegao u Kanaan. A kad je Egipat osvojio Kanaan, majka mi je odvedena u Tebu kao zarobljenik.« Čak i s druge strane dvorane, mogla sam čuti kad je Paser ostao bez daha. »Znači da si Habiru?«

229/393

Rahotep je okrenuo crveno oko prema starcu, a dvorjani za stolovima za senet prestali su s igrom. Habiru su bili heretici, opasni ljudi koji nisu stanovali u gradovima nego u šatorima. Ali Ahmozis od Kaldeje je kimnuo. »Da, ja sam Habiru«, odgovorio je, »i moja je molba za princezu Nefertari.« Vjerojatno mu je kći pobjegla, pomislila sam, i previše se srami reći istinu. »Pošaljite ga meni«, povikala sam preko dvorane. »Gospo, ovaj je čovjek Habiru«, upozorio me Paser. »I ako ima molbu, vidjet ću ga«, objavila sam. Znala sam da će moja spremnost da saslušam heretikovu molbu sablazniti malobrojne članove dvora prisutne u dvorani. Ali sad sam ja bila trudna s Ramzesovim najstarijim djetetom. Ja sam bila onu koju je htio povesti u Nubiju. I što da je netko odbio pomoći mojoj majci kad joj je trebalo zato što su mislili da je heretik? Ahmozis je iz halje izvadio svitak i čuvari su se povukli na svoja mjesta pokraj vrata. Ali nastavili su ga sumnjičavo gledati. Habiru je polako hodao preko prostorije i prvi put sam vidjela da mu štap nije samo obrambeno sredstvo nego i pomoć pri hodu. Rahotep se sasvim okrenuo u stolcu i preko prostorije zurio u mene, a ja sam se pitala jesam li učinila strašnu pogrešku. Starac je zastao ispred podija, ali za razliku od svih drugih molitelja, nije ispružio ruke u znak poštovanja. Uspravila sam se u prijestolju. »Reci mi«, zahtijevala sam. »Zašto samo ja smijem pročitati tvoju molbu?« »Zato što je vaš djed doveo moj narod u Egipat«, odgovorio je na kanaanskom, »i prisilio ih da postanu vojnici u njegovoj vojsci.« Pogledala sam u vezire kako bih vidjela je li itko od njih razumio. »Kako si znao da govorim jezik Kanaana?«

230/393

»Cijela Teba zna za vašu vještinu u jezicima, gospo.« Na trenutak smo se gledali u tišini, a onda je ispružio svoju molbu. »Za princezu Nefertari, kći kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina.« Harfisti su nježno prebirali po žicama dok su se starci na dnu dvorane vratili senetu smijući se kad bi netko bacio kockice od kostiju u svoju korist. Odmotala sam Habiruov svitak i osjetila kako mi iz lica polako istječe krv. Podigla sam pogled vidjeti gleda li Rahotep još uvijek i vidjela njegovo crveno oko usredotočeno na mene. »Želiš što?« prošaptala sam tiše od žamora u dvorani. »Želim da faraon otpusti narod Habiru iz svoje službe«, odgovorio je, »tako da se može vratiti u zemlju Kanaan.« »A kako su to oni tvoji, a ne faraonovi?« zahtijevala sam. »Jer sam im ja vođa. Među Habiruima Tebe, ja sam onaj koji ih približava njihovu bogu.« »Znači, vi jeste heretici.« »Ako to znači da ne štujemo na isti način kao Egipćani.« »To znači da ne štujete Amona«, rekla sam oštro i preko svitka pogledala prema ostatku dvora. Ali Rahotepa i Pasera omeli su novi podnositelji. »Štujemo jednog boga«, objasnio je, »i želimo se vratiti u zemlju Kanaan.« »Kanaan je egipatska zemlja«, rekla sam povisivši glas dovoljno glasno da mu pokažem svoje nezadovoljstvo. »Zašto Habiru žele otići iz Tebe kako bi naselili u nenaseljenu zemlju koju je Egipat već osvojio?« Ahmozis me promatrao prodornim očima. Pitala sam se jesu li Paseru bile jednako uznemirujuće kao meni. »Zato što znate kako je to kad vas tretiraju kao heretika i prijete vam na ulicama. Zato samo vi možete odobriti ovu molbu. U Kanaanu

231/393

nema egipatskih hramova i možemo štovati boga onako kako želimo.« U tom sam trenutku shvatila da nikad neću umaći svojim akhu. Pogledala sam u svitak i osjetila iznenadni bijes prema starcu. »Je li te Henuttawy poslala da me podsjetiš da su moji akhu bili heretici?« pitala sam ga. »Vaši akhu nisu bili heretici«, odgovorio je Ahmozis. »Pokazana im je vizija istine i pokvarili su je svojom pohlepom.« »Kakva vizija istine?« izazivala sam. »Istina o jednom bogu. Faraon Ekhnaton zvao ga je Aton…« »I ti vjeruješ u Atona?« »Habiru ga štuju pod drugim imenom. Samo ga je faraon zvao Aton i lakomost je dovela do njegove propasti.« »Hereza je dovela do njegove propasti«, rekla sam zajedljivo. Ali moja ljutnja nije odvratila Ahmozisa. Oči su mu bile poput mirne površine jezera u danu bez vjetra i ništa što sam rekla nije ga nimalo uznemirilo. »Rekao si da mu je pokazana vizija istine«, rekla sam. Nije bilo razloga da se i dalje bavim njegovom molbom no njegova me sigurnost uznemirila. »Pa tko mu je pokazao tu viziju?« Ahmozis je pognuo glavu. »Ja«, rekao je tiho. »Bio sam učitelj faraona Ekhnatona kad je bio dječak u Memfisu.« Da je Ahmozis rekao da je ranije u životu bio akrobat, bila bih manje šokirana. Ispred mene je stajao čovjek koji mi je uništio obitelj i tražio me da mu učinim uslugu! Bez njega, Heretički kralj nikad ne bi došao na ideju o jednom bogu. Nikad ne bi uvjerio Nefertiti da mu se pridruži u oslobađanju Egipta od Amona. Nikad je ne bi ubili Atonovi svećenici koji su se razbjesnili kad se odlučila vratiti starim bogovima… I da moj

232/393

otac nije izgubio život u onom požaru, tko zna što bi se dogodilo pri mom porodu? Možda bi majčina volja za životom bila jača. Pogledala sam u njega. »Ti si uništio moju obitelj«, prošaptala sam grubo. Starac je očito razumio što su njegove riječi učinile. »Istina da postoji jedan bog može se koristiti i za liječenje i za nanošenje štete. Vaši su akhu izabrali štetu, izgladnjivanje egipatske zemlje da bi nahranili sebe.« »Ekhnaton je izdao Egipat, ne moja majka! Ne moj otac!« Dvorana je za mene prestala postojati. Dok se svakodnevni posao nastavljao, osjećala sam kao da smo u toj prostoriji samo Ahmozis i ja. »Zašto mi to govoriš?« protisnula sam napinjući se zadržati kontrolu nad glasom. »Mogao si doći sa svojom molbom a da mi ništa ne kažeš.« »Ali želim vam reći tko sam ja. I što je još važnije, želim vam reći tko nisam. Nisam štovatelj pohlepe, poput faraona Ekhnatona.« Kad sam ustuknula na glasno izgovoreno ime svojeg ujaka, Ahmozis je podigao obrve. »Poslali su mi ga u Memfis kad je cijeli Egipat vjerovao da će njegov brat preuzeti krunu. Bio je drugi sin, mlađi princ kojeg su poslali da postane svećenik. Ogorčeno dijete. Ljuto i ogorčeno na sreću starijeg brata. Mislio sam da će ga bog Habirua spasiti«, priznao je. »A sad želiš da svakog Habirua otpustim iz faraonove službe?« Ahmozis mi je uhvatio pogled i bio je neumoljiv. »Iz grobnica, iz hramova, iz ove palače gdje žene rade kao sluškinje…« »Već su slobodni otići!« »A Habiru iz faraonove vojske?« pitao je Ahmozis. »Svaki zdravi muškarac zarobljen u Kanaanu bio je prisiljen boriti se za Egipat i pod faraonom Ekhnatonom, kad se vojska koristila za gradnju gradova u pustinji, Habiru su teglili poput životinja. Faraon je našem narodu obećao slobodu nakon što se izgradi

233/393

Amarna, ali nakon toga su još tri kralja sjedila na egipatskom prijestolju, a Habiru vojnici nisu dobili dopuštenje da napuste faraonovu vojsku.« »Plaćeni su kao i svi drugi vojnici.« »Ali za razliku od svih drugih vojnika, Habiru ne mogu otići dok nisu prestari za nošenje oružja. Ako to nije ropstvo, onda što smo mi?« »Vi ste Egipćani«, rekla sam usijano. Ahmozis je odlučno odmahnuo glavom. »Ne. Mi smo Habiru i želimo svoju slobodu.« Naslonila sam se u sjedalici i šokirano ga gledala. »Moj je ugled ugrožen samo zato što razgovaram s tobom. Tobom koji si donio prokletstvo na moje akhu. Ljudi vjeruju da sam heretik poput moje tete!« »Zato što u ovoj prostoriji ima ljudi koji žele da narod vjeruje u to«, Ahmozisove su oči putovale do visokog svećenika Rahotepa. »Ne.« Ali čak i dok sam izgovarala tu riječ, shvatila sam da govori istinu. Uvijek sam mislila da je Henuttawy potkupila prodavačice na tržnicama da uzvikuju protiv mene. Ali kad sam se udala za Ramzesa, bijes na ulicama bio je previše stvaran. One žene očiju tvrdih poput oniksa nisu bile plaćene. S njima je pričao netko s riječima koje su uvjerljivije od debena. Netko tko ima veću moć nad njihovim dušama od Henuttawy. Bila sam glupa što to nisam prije vidjela. Ahmozis se pomoću štapa nagnuo preko podija. »Vidio sam ga na ulicama«, rekao je tiho, pogledavši kratko iza sebe. Ali Rahotep se bavio drugim podnositeljem. »Poticao je ljude na pobunu prije vašeg vjenčanja. Narod ga poštuje kao Amonova glasogovornika. Ali možete ih uvjeriti u njegove laži tako da oslobodite Habirue. Tako da kažete ljudima da izbacujete

234/393

preostale heretike iz Egipta. Želite se prikazati kao Amonova sljedbenica, a ja želim vratiti svoj narod u Kanaan. Možete protjerati heretike Habirue iz Tebe i oboje ćemo profitirati.« Na trenutak sam razmišljala samo o sebi i zamišljala kako bi ljudi reagirali na konačno protjerivanje svih heretika iz Egipta. Klicali bi mi na ulicama, tresli sistrumima dok bih prolazila. Dok bi me proglašavao kraljicom, Ramzesovo bi se lice ispunilo ponosom. Onda sam pomislila na muževu vojsku i kako njezinu šestinu čine Habiru vojnici. »Vi i ja bismo možda profitirali«, rekla sam mu, »ali kako će faraon profitirati? Na sjeveru čekaju Hetiti, na istoku Asirci prijete najezdom. Zar misliš da sam spremna izgraditi svoj ugled na štetu svog muža?« Nagnula sam se naprijed u prijestolju. »Onda si se obratio pogrešnoj supruzi.« Ahmozisove su oči bljesnule. »Vi znate što je progon! Znate kako je to kad vas nazivaju heretikom. Zamislite kako se Habiru osjećaju, stotinu godina štujemo boga u tajnosti pitajući se hoće li nas zaklati kao Atonove sljedbenike zbog onoga u što vjerujemo! Sve što tražimo je sloboda da se preselimo iz Tebe u egipatske zemlje na sjeveru…« »A ja vam ne mogu dati tu slobodu bez faraonova pristanka«, rekla sam jednako žestoko. »Onda, kad se faraon vrati iz Nubije kao pobjednik, opet ću doći sa svojim zahtjevom.« Oči su mu putovale do mog zaobljenog struka. »Habiru žele isto što i vi. Sve što žele je budućnost za svoju djecu.« Okrenuo se i otišao, ali njegove su riječi ostale sa mnom poput uznemirujućeg sna. U svojoj sam sobi našla Menit kako uredno slaže posteljinu na hrpe i sprema je u sanduke. Kad je čula da sam došla, iznenađeno je digla pogled.

235/393

»Menit.« Zvučala sam odlučno. Po mojem je glasu odmah shvatila da nešto nije u redu. Zatvorila sam vrata iza sebe, provjerila jesu li zaključana i onda prešla preko prostorije. »Menit«, ponovila sam, »što znaš o visokom svećeniku Rahotepu?« Ustala je i promatrala mi lice kako bi procijenila snagu mog pitanja. »Poznavala si ga kad je Nefertiti bila faraonka. Rekla si da se protivio mom odrastanju u ovoj palači i da si ga ti uvjerila da me zadrži ovdje. Ali danas je u dvoranu za prijeme došao jedan muškarac, Habiru, koji kaže da je bio Ekhnatonov učitelj.« Menit je problijedjela. »Rekao mi je da je visoki svećenik okrenuo narod protiv mene. Ne Izet i ne Henuttawy. Rahotep! Nisi ga uvjerila da me zadrži ovdje. On mrzi moje akhu. Mrzi mene.« Glas mi se povisio. »Što znaš o njemu, Menit? Ne bi dopustio Horemhebu da me ostavi na dvoru osim ako ti nisi nešto znala. Što?« zahtijevala sam odgovor. Menit je otišla do stolca pokraj žarovnika. Sjela je, izvadila malu lepezu iz najbližeg stola i počela se energično hladiti. »Gospo…« »Želim znati!« viknula sam i ljutnja u mom glasu razbila je šutnju koje se držala toliko godina. »Bio je visoki svećenik boga Atona«, prošaptala je. »Kad je vaša teta shvatila da mora izabrati između povratka starim bogovima i izbijanja ustanka, počela je obnavljati Amonove hramove. Atonovim je svećenicima oduzeta sva moć.« »Uključujući Rahotepa?« »Posebno njemu. Izgubio je sve zbog nje.«

236/393

»Atonovim je svećenicima pružena prilika da se priključe Amonovu svećenstvu«, ubacila sam se. »Mogao je sačuvati službu.« »Možda nije vjerovao da ćemo se tako gorljivo vratiti svojim pravim bogovima. Ali mnogo je godina živio u siromaštvu. Tvoji akhu nisu mu pomogli. Tvog je djeda podsjećao na Heretičkog kralja.« »Misliš li da je Rahotep podmetnuo požar?« pitala sam. »Je li to ono što znaš?« Menit je spustila pogled na lepezu koju je držala u krilu, a snaga da nastavi čuvati tajnu koju je toliko dugo skrivala iscurila je iz nje poput vode iz napukle posude. »Mogao je biti on. Ne bih se iznenadila. On je Atonov svećenik koji je pomogao ubiti faraonku Nefertiti i njezinu kćer, Meritaten.« Digla je pogled. »Vidjela sam ga kako ulazi u prolaz koji vodi prema Prozoru pojavljivanja prije njihova ubojstva.« »Ondje gdje je Nefertiti ubijena?« šapnula sam. »Da. Bio je s još jednim svećenikom. Mislila sam da ih je ona pozvala. Uvijek joj je bilo žao svećenika…« »Nefertiti?« Menit je tužno kimnula. »Nije uvijek bila okrutna. Znam da su vas tako učili u eddubi, ali mnogo je puta bila vrlo ljubazna.« »Jesi li bila ondje kad su je ubili?« »Nisam bila daleko«, priznala je Menit. »Čula sam vriskove i vidjela svećenike kako mirno hodaju hodnicima. Rahotep me pogledao i rukom je pokrivao jedno oko.« »Zato što se ona branila!« »Da, ali tada to nisam znala.« »I nisi ništa rekla?«

237/393

»Naravno da jesam! Rekla sam vašem ocu! Vojska ih je oboje tražila, ali bili su nestali. U Egiptu je mnogo mjesta za skrivanje. Kad je vaša majka umrla, Rahotep se vratio na dvor u potrazi za novom službom.« »Znači, nikad nije vjerovao u Atona?« bila sam šokirana. »Vjerovao je u zlato.« Menit je frknula. »I naravno, prepoznala sam ga. Prijavila bih ga vojsci za ubojstvo, ali kad su vas veziri htjeli poslati s dvora, zaprijetila sam Rahotepu bude li i on govorio protiv vas, cijeli će Egipat saznati kako je izgubio to oko. I tako, kad ga je faraon Horemheb pitao za savjet, zaklinjao se da nikome ne štetite. Zbog te ste pogodbe ostali na dvoru.« Proučavala sam Menitino lice diveći joj se što je tako dugo čuvala tu veliku tajnu. Nosila je tu uspomenu u sebi više od dvadeset godina. »Zašto mi to nisi nikad rekla?« pitala sam je tiho. »Koja bi bila svrha toga?« »Znala bih svoje neprijatelje!« »Ja znam vaše neprijatelje, gospo, i to je dovoljno. Nema nikakvog razloga da vas dvorska korumpiranost postara kao mene.« Shvatila sam da ne govori o borama na svome licu. Mislila je na drugu vrstu starosti; starost koja je Izet učinila ogorčenom jer je izgubila Ašaija i naučila da ljubav nije laka. Govorila je o starenju duše, kad je čovjekov ka tisuću godina stariji od njegova tijela. »Zna li Woserit za sve ovo?« pitala sam. »Zna. Inače, da mi se nešto dogodi«, objasnila je, »te bi tajne ostale zakopane u grobnicama. A iz grobnice vas ne mogu nikako štititi, gospo.« »Onda, ako Woserit zna, sigurno zna i Paser.«

238/393

»Sigurni ste od Rahotepa«, obećala je. »U hramu neće otvoreno govoriti protiv vas, a ja neću otkriti Egiptu da je on ubojica faraona.« »A možda i dvojice!« rekla sam, ali Menit se opustila u stolcu. »To ne znamo.« »Ako je mogao ubiti Nefertiti«, rekla sam usijano, »onda je mogao i podmetnuti požar koji mi je ubio obitelj. Zašto ne bih rekla Ramzesu što je učinio? Kakvu to on moć ima?« Menit se nasmijala, britko i upozoravajuće. »Moć koju još niste vidjeli jer je nikad nije upotrijebio protiv vas. On je Amonova usta. Ljudi mu vjeruju jednako kao faraonu.« »Ne ako je ubojica.« »A bi li ljudi povjerovali u to? Ili bi vjerovali njemu kad kaže da nećakinja heretika laže?« »Ne znam.« »Ne zna ni on. Zato mi šutimo, on šuti, i dogovor stoji.« »Ne, ne stoji! On još uvijek huška narod Tebe protiv mene.« »A vi ih ponovno osvajate sa svakim podnositeljem molbi i stranim izaslanikom.« Ostala sam na nogama gledajući u Menit i nešto mi je sinulo. »Kad ga Henuttawy navečer pušta u svoj krevet, ona misli da ga uvjerava da bude protiv mene. Ali on to već jest!« »Zmija zna zavarati zmiju. Ali zna i skliznuti na neočekivana mjesta«, upozorila je. Te je večeri u velikoj dvorani Izet dogovorila dolazak nubijskih plesačica koje će zabaviti dvor. Ispod stupova u obliku papirusovih pupoljaka obavijenih cvijećem namirisane su žene

239/393

lepršale između stolova i smijale se iza teških zlatnih pehara dok su im dvorjani pričali o pustolovinama u stranim zemljama. Sermet pivo točilo se iz otvorenih bačvi, a zdjele su bile pune pečene guske u bogatom umaku od nara i vina. »Dok Ramzes putuje prema ustanku«, zapjenjeno sam rekla Woserit, »oni piju i plešu!« Henuttawy je podigla pehar vina. »Za Izet«, veselo je objavila. »I njezino drugo dijete koje će jednog dana vladati Tebom.« Svi su za stolom podigli čaše za Izet, a nekoliko žena koje nisu čule glasine o trudnoći, počele su skvičati od sreće. Kad sam odbila podići pehar, Henuttawy me pitala: »Što je bilo, Nefertari? Ne uživaš u gozbi?« Veziri su me pogledali proučavajući moje pažljivo kanirane grudi i široki srebrni pojas oko struka. Menit se posebno pozabavila kajalom oko mojih očiju, produžujući liniju sve do sljepoočnica i zasjenivši mi kapke malahitom. Ali ni sva šminka Egipta nije mogla prekriti moje gađenje. »Izgleda li kao da uživa u gozbi?« pitao je Rahotep. »Danas su je na dvoru svi napustili da bi bili s Izet.« Henuttawy je preuveličano uzdahnula. »Svi?« ponovila je. »Sigurna sam da nisu svi.« »Imaš pravo«, Rahotep se ispravio. »Bilo je nekoliko dvorjana koji su ostali igrati senet.« Izaslanici za stolom su se nasmijali. »Ali princeza nije ljenčarila«, otkrio je. »Dok je Izet pripremala Svetkovinu mrtvih, Nefertari je slušala molbu najvećeg heretika Tebe. Tražio je da ga baš ona primi.« Za stolom se čuo šokirani žamor i Woserit mi je uputila upitni pogled. Ali Henuttawy je oduševljeno zapljeskala. »Pa, znate kako kažu. Svaka ptica svome jatu leti.«

240/393

»A škorpioni liježu sa škorpionima«, odgovorila sam pogledavajući nju i visokog svećenika Amona. Ustala sam s prijestolja i Woserit je ustala za mnom. »Već odlazite?« viknula je Henuttawy, ali Woserit i ja smo ignorirale njezin podsmijeh. Kad smo izašle iz velike dvorane, Woserit se okrenula prema meni. »Što se dogodilo u dvorani za prijeme?« pitala je. Ali vrata velike dvorane širom su se otvorila i Paser nam se pridružio u dvorištu. Woserit mu je odmah ljutito rekla: »Dopustio si heretiku da vidi Nefertari?« Položila sam ruku na trbuh i pokušala se oduprijeti iznenadnoj mučnini. »Nije htio nikome drugome dati molbu«, objasnila sam. »Zvao se Ahmozis i bio je Habiru.« »Ali reci joj što je htio.« Paser me buntovno gledao. Shvatila sam da je u dvorani čuo više nego što sam mislila. »Htio je da oslobodim Habirue iz vojske.« »Sve Habirue?« uzviknula je Woserit. »Da. Sebe naziva vođom svog naroda. Želi povesti Habirue nazad u Kanaan gdje mogu štovati boga onako kako žele.« »Kanaan je također egipatska zemlja«, rekla je Woserit ljutito. Paser je odmahnuo glavom. »Samo na papiru. Ondje nema Amonovih hramova ni Izidinih svetišta. Očito misli da će u Sargonovoj zemlji Habiru imati slobodu štovati koga žele.« Sjetila sam se drevnog mita koji nas je Paser podučavao u eddubi, o visokoj svećenici s istoka koja je tajno rodila sina premda se zavjetovala na čednost. Stavila je novorođenče u košaru učvršćenu trskom i pustila je u rijeku Eufrat gdje je dijete našao Akki, nosač vode. Dječak je dobio ime Sargon i kasnije je postao moćan kralj koji je osvojio zemlje Gutium i

241/393

Kanaan. A sad se Ahmozis želio vratiti u zemlju koju je Sargon učinio plodnom. Woserit je izmijenila pogled s Paserom. »Zašto je tražio baš Nefertari, a ne Izet?« pitala je sumnjičavo. »Zato što princeza Nefertari ima razlog odobriti tu molbu«, pogodio je Paser. »Zna da bi mogla steći naklonost naroda ako im kaže da će protjerati heretike iz Tebe.« Woserit me pogledala. »To bi moglo okrenuti narod u tvoju korist. Tvoja vjera u Amona nikad se više ne bi dovodila u pitanje.« »Ne misliš valjda ozbiljno!« uzviknula sam. »Habiru čine šestinu egipatske vojske«, upozorio je Paser. »Jednog dana, Hetiti…« Ali u Woseritinu je glavu posijano sjeme. »Mogla bi konačno osvojiti ljude, Paser…« »Osvojit ću ih na neki drugi način«, rekla sam. »Ramzes ne smije riskirati sigurnost Egipta zbog mene.« »Mogao bi vojnicima povećati nadnicu«, pobunila se. »Prijavilo bi se više muškaraca.« »S kojim zlatom?« pitao je Paser ironično. »Mogao bi povećati poreze na zemlju.« »Pa da onda narod njega zamrzi? Razmisli o tome što govoriš«, rekao je Paser. Nježno je spustio ruku na njezino rame. »Postoje i drugi načini da je narod zavoli.« »A Rahotep?« pitala je. »Je li on čuo sve to?« »Nije, slušao je podnositelje. Ali Menit mi je rekla što je učinio«, rekla sam utučeno. Woserit je teško uzdahnula. »Znam da je bilo strašno to čuti. Posebice za požar…« »Znala si da je on podmetnuo požar?« povikala sam.

242/393

»Nitko ne zna sigurno«, rekao je Paser tiho. »Ali svi vjeruju u to?« Ni Paser ni Woserit nisu zanijekali. »Ne smiješ nikad nikome reći ni riječi o ovome«, opomenula me Woserit. »Bez obzira koliko ti srce krvarilo, neka bogovi čuju njegove jecaje. Nemoj plakati na ničijem ramenu. Čak ni na Ramzesovu.« Stisnula sam usne, a Paser je značajno dodao: »Posebice ne na Ramzesovu.« »Istina prije ili kasnije izađe na vidjelo«, obećala je Woserit. »Naposljetku vjetar uvijek otpuše pijesak i otkrije što je ispod njega. Ali nemoj sad misliti na to«, savjetovala je. »Dijete je najvažnije. Ne želiš da se hrani ogorčenošću i ljutnjom. Neka Menit pošalje po hranu i zagrije ti kadu.« Kimnula sam kao da se slažem s njezinim savjetom, ali kako da ne budem ljuta? Gledala sam kako Woserit i Paser odlaze, a onda sam ih slušala kako šapuću u tamnim hodnicima palače, glava pognutih zajedno poput dvaju stabala sikomore i osjetila sam iskrenu žudnju da razgovaram s Ramzesom. Da je u Tebi, sad bismo ležali u mom krevetu, pričali o Habiruu Ahmozisu i ispričala bih mu bolnu priču o tome kako je moj ujak došao na zamisao o jednom bogu. Ali Ramzes je bio na putu prema Nubiji. Nastavila sam hodati hodnicima. Palača je bila sasvim tiha. Svaki sluga koji nije bio u velikoj dvorani s Izet otišao je na spavanje i hodnicima sam došla sve do vrata koja nitko nikad nije otvarao. Nekoć su ta vrata čuvala četiri muškarca u ulaštenim oklopima, a moja ih je obitelj koristila kao prolaz do kraljevskog dvorišta. Ali to dvorište i sve prostorije u njemu su izgorjeli. Spaljene ostatke nisam vidjela još otkad me Menit odvela kao malu djevojčicu. Tada se nije imalo što vidjeti osim

243/393

korova i pepela, ali sad sam htjela očima žene vidjeti uništenje koje je Rahotep donio mojoj obitelji. Zakoračila sam kroz vrata i prizor je pod mjesečinom izgledao poput brodske olupine koja se nasukala na crnoj i pustoj obali. Pougljenjena debla ležala su ondje gdje su i pala, okružena kamenjem i gustom vinovom lozom. Hodala sam dvorištem odmahujući od sebe kukce koji su se udomaćili u ovoj pustoši. Vidjela sam gdje je nekoć stajao krevet, premda je od njega ostao samo komadić okvira. Pitala sam se čiji je to krevet bio. Možda je to bio krevet koji je majka dijelila s ocem, ali naravno, nisam mogla znati. Njegove pocrnjele noge podupirale su pougljenjene pločice i rubom sandale obrisala sam nekoliko slojeva prljavštine otkrivši još izgorjelih pločica. Nitko se ih nije sjetio odnijeti. Šteta je bila tolika da je Horemheb ostavio prostorije prirodi da ih ona raskrči. Podigla sam jednu razbijenu pločicu i dlanom obrisala pepeo. Premda će Menit poludjeti, rukavom svoje halje otkrila sam sliku i onda podigla pločicu prema srebrnastom svjetlu. Nije nimalo nalikovala pločici koju je Aša donio iz Amarne. Samo plava glazura ondje gdje vatra nije otopila boju. Ali vjerojatno ju je majčina noga barem jednom dotakla. Pritisnula sam ruku o hladnu površinu i pomislila na sve što mi je Rahotep oduzeo. Srce me boljelo znajući da ću njegovu tajnu morati čuvati od Ramzesa. Željela sam cijelom Egiptu reći što je visoki svećenik učinio mojim akhu. Htjela sam da pati kao što sam ja patila. Htjela sam da osjeti usamljenost, strah i očaj. Koga sam ja imala u Malkati osim Ramzesa i Menit? Pogledala sam svoj ispupčeni trbuh i pomislila da ću barem uvijek imati svoju djecu i bila sam svjesna ironije; da stojim na mjestu uništenja i smrti dok u meni raste novi život. Zamotala sam pločicu u svoj ogrtač i onda bacila posljednji pogled na brodsku olupinu koja je progutala moju obitelj bacivši me samu u more dvorskog života prije četrnaest godina. Menit bi rekla da me još uvijek gledaju;

244/393

tvoji te akhu napuste samo tjelesno. Nadala sam se da je to istina. Htjela sam zamišljati svoju majku kako me gleda iz zemlje Duat, zvjezdanog neba koje razdvaja zemlju živih od zemlje mrtvih. I nadala sam se da u Duatu sjedi za Maatinim stolom šapćući božici u uho sve strašne stvari koje treba ispraviti na zemlji.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Amon nas je gledao Unajgoroj vrućini mjeseca mesorea, glasnik je dotrčao prije vojske i objavio da se Ramzes vraća kao pobjednik. »Ustanak u Nubiji spriječen je i pobunjenici su poraženi!« objavio je glasnik. »Vojska se već približava Tebi!« Dvoranom za prijeme zaorilo se glasno oduševljenje, a ja sam sa svojeg prijestolja pokušavala nadglasati buku vičući: »Mrtvi! Gdje je popis mrtvih?« »Nema popisa!« Glasnik je bio trijumfalan. Znao je da će mu ta vijest donijeti dosta debena. »Faraon Ramzes pobijedio je u potpunosti.« Probijala sam se kroz gužvu žureći da izađem iz dvorane i Menit me pronašla u hodniku. »Požurite, gospo, ili ćemo zakasniti! Brod već čeka!« »Ali jesi li čula? Nijedan vojnik nije poginuo!« »I sve se to postiglo u samo dva mjeseca! Bogovi su pazili na njega!« Dotakla je ankh na vratu i brzo promrmljala molitvu zahvale. Onda me uhvatila za ruku i povukla naprijed kroz uzbuđenu gomilu. »Mjesta za princezu Nefertari!« vikala je. »Napravite mjesta!« Deseci su dvorjana odstupili, a na jezeru je Izet već čekala na Amonovu blagoslovu, zaklonjena od sunca nadstrešnicom od obojene tkanine. Okrenula sam se Menit. »Može li brod ploviti dovoljno brzo?« »Imate još manje od četiri mjeseca do poroda. Ne smijete ploviti brodom na istočnu obalu.« Smjestila sam se u sjenoviti stolac pokraj Menit i kad sam uzbuđeno stavila prste na usne, Menit ih je gurnula. »Ne ponašajte se kao dijete!«

246/393

»Ali osjećam se kao dijete.« Smijuljila sam se dok se stolac približavao jezeru ispred Karnaka. »Osjećam se kao kad sam prvi put vidjela Ramzesa, nakon što sam se skrivala u Hatorinu hramu.« Kad smo stigli do pristaništa, naoružani su nas čuvari vodili Avenijom sfinga kako bismo pod novim zidinama Luksora dočekali Ramzesa. Na ulicama su se stiskale tisuće Tebanaca, toliko ispunjenih srećom da su mi žene čak dovikivale blagoslove. Onda su počeli klicati Ramzesovo ime i savijati palmine grane kako bi ga zaklonili hladom dok vojska bude prolazila. Vrućina se dizala u svjetlucavoj izmaglici s pjeskovitih ulica i dok smo prolazili tržnicom mogla sam osjetiti miris kumina u zraku. Kad smo došli do vrata Luksora, iznova sam ostala zapanjena visokim Ramzesovim kipovima. Woserit me uzela za ruku i odvela me do hramskih stuba gdje je već čekala Izet, odjevena u najljepšu haljinu i krunu. Izgledala je čudesno lijepo i nosila je težinu budućeg djeteta u nabujalim grudima i zaokruženim bokovima. Što ako joj Ramzes opet da svoj mač? brinula sam se. Kad se vojska pojavila na Aveniji sfingi na čelu s Ramzesom, oglasile su se trube. Ramzes je nosio khepresh ratnu krunu, a iza nje mu je vijorila kosa poput plamenih jezika. Bio je najviši među vojnicima i brončane potamnjele kože. Odjeven u suknju i sa zlatnim pektoralom božice Sekhmet, u cijelom Egiptu nije bilo ljepšeg muškarca od njega. Uhvatio je moj pogled i polako počeo vaditi mač. Osjetila sam nalet krvi u ušima. Tada je Izet zakoračila naprijed i Ramzes je spustio oštricu natrag u korice. »Ramzese!« Sjurila se niz hramske stube i umiljato mu se bacila u naručje. Oko hrama je odjeknulo zaglušujuće klicanje, a Izet je stavila njegovu ruku na svoj mali trudnički trbuh tako da ga svi mogu vidjeti kako blagoslivlja njezino dijete.

247/393

Menit me snažno gurnula laktom. »Idite! Ne dajte joj da ukrade ovu priliku«, protisnula je. Pažljivo sam se spustila stubama i Ramzes je pustio Izet. Klicanje gomile je odmah prestalo. »Nefertari«, dahnuo je. Čvrsto me privio k sebi i udisao miris mog parfema, moje kose, toplog sunca na mojoj koži. »Nefertari, vidi te!« uzviknuo je. Bila sam štap vrbe pričvršćen za golemu kuglu. »Pet mjeseci«, rekla sam mu. Nisam dodala da mi je zadnja dva mjeseca svaku večer bilo mučno. »Kako si mi nedostajala u Nubiji«, priznao je. Onda je posegnuo za mačem i Izet nam se istog časa približila. »Cijeli dvor te čekao«, rekla je brzo. »Večeras se planira veličanstvena gozba u velikoj dvorani.« Ramzes se nasmijao. »Veselim se tome.« »Veseliš li se i dolasku u moju odaju?« Pogledao je u mene i kad je shvatila gdje Ramzes misli provesti noć, glas joj je postao nasrtljiv. »Ali imam nešto za tebe. Poklon za proslavu tvoje pobjede.« Ramzes je konačno pustio mač i znala sam da ga neće dati nijednoj od nas. Osjećala sam kako mi ljutnja zamračuje obraze kad joj je Ramzes obećao: »Doći ću te vidjeti prije gozbe.« Tada se hramskim stubama spustio visoki svećenik Amona. Želudac mi se okrenuo. Stojeći na najnižoj stubi hrama, nasmiješio se Izet i objavio: »Svaku smo večer provodili pod Amonovim stopalima moleći se za faraonov siguran i pobjedonosan povratak.« Duboko sam udahnula na njegovu laž. Svake je večeri bio u dvorani za prijeme, pio, jeo i kovao zavjere s Henuttawy. »Sad je mesore«, nastavio je Rahotep podigavši ruke poput dviju šupljih trski. »I u ovom posljednjem mjesecu sezone žetve,

248/393

Amon je faraonu podario njegovu vlastitu žetvu. Pobjedu protiv pobunjene Nubije!« Dvorjani su klicali, a svećenice su tresle dugačkim brončanim sistrumima. Zatim je vojska zaplovila prema palači u gomili plavih i zlatnih zastavica. Dok se Ramzes vozio na brodu sa svojim vojnicima, ja sam sjedila uz Menit na palubi Amonova blagoslova i bila sam previše ljuta da bih uopće govorila. »Htio vam je predati mač«, zaklinjala se Menit. »Vidjela sam kad je posegnuo prema njemu.« »A Izet se, kao i uvijek, našla ondje da ga zaustavi! A sad ide u njezinu sobu prije gozbe tako da mu može dati poklon.« Menit se naslonila na stolac s jastucima pušeći se od ljutnje. »I reći će mu da se svake noći molila za njegovu sigurnost, a zapravo ste vi palili tamjan pod Amonovim nogama. Reći ću faraonu što se doista događalo!« Nagnula sam se naprijed. »Ne! Mislit će da sam te poslala iz ljubomore. Neće ti vjerovati.« »Onda mu to netko drugi može potvrditi.« »Tko? Tko je dovoljno hrabar da mu kaže istinu?« Slavlje u velikoj dvorani trajalo je cijelu noć, ali kad je poslužena hrana, a glazbenici počeli svirati pobjedničku pjesmu, Ramzes me našao na balkonu. »Nefertari.« Postao je tamniji od dugog hodanja na suncu. Bjelina njegove haljine isticala se na brončanoj boji kože, a plavetnilo njegovih očiju izgledalo je poput tirkiza. »Čekao sam da te nađem samu.« Privio me u zagrljaj i kad sam vidjela novu zlatnu narukvicu na njegovoj ruci, htjela sam se ljutiti na njega. Kakva to budala ne vidi igru koju Izet igra? Ali poljupci su mu bili strastveni i osjetila sam potrebu pod njegovom suknjom. Stavio je ruku na moj trbuh. »Mislio sam na tebe svaki dan«, prošaptao je. »Tisuću sam ti puta poželio poslati poruku, ali

249/393

bojao sam se da će je presresti«, priznao je. »Želim znati sve. Sve mi reci.« Ostavili smo gozbu i glazbenike i otišli u moju sobu, ali prošlo je dosta vremena prije nego što smo progovorili. Srušili smo se na krevet i Ramzes me primio u ruke skidajući mi haljinu s ramena. Bili smo nježni da ne bismo ozlijedili dijete, ali te su noći naši zagrljaji postajali sve strasniji dok naposljetku Ramzes nije obećao: »Nikad više ne želim izaći iz ovog kreveta, Nefer. Nikad više ne želim ići u pohod bez tebe.« Dok je u dvorištu svirala glazba, dijelili smo svoje tajne. Svake sam noći pod Amonovim nogama palila tamjan i molila se za njegovu sigurnost, a sad sam se pitala kako sam se mogla bojati da se neće vratiti. Bio je visok i snažan, s rukama sposobnima za sve. »Strašno sam se brinula dok te nije bilo«, priznala sam. Ramzes se nasmijao, a kad je vidio da mi usne dršću, oklijevao je. »Oh, Nefer.« Privukao me na prsa. »Ti i ja smo bronca i zlato«, obećao je. »Trajat ćemo vječno.« »Imenom«, rekla sam. »Ali ne i tijelima. Ne kao sad.« »Uvijek ćemo biti kao sad«, zakleo se Ramzes. Pitala sam se je li ga pobjeda učinila još nepromišljenijim. Kako može biti tako siguran? »Živjet ćemo zajedno u zagrobnom životu«, dodao je, »i jest ćemo s bogovima. Čuli su moje molitve. Amon je bio sa mnom u Nubiji«, otkrio je. »Trebala si vidjeti kako je bilo lako opkoliti palaču i pronaći ljude koji su kovali zavjeru. Zaklali smo ih kao stoku.« Kad sam zadrhtala, Ramzes je neumoljivo nastavio: »Bili su nelojalni Egiptu. Izdali su nas, nakon što smo im sve izgradili! Uredan grad, citadelu višu od svih u Nubiji, zaštitu od Asiraca.« U Ramzesovim je očima bilo uvjerenje kakvo nisam nikad prije vidjela i pitala sam se što bi učinio kad bi znao kako se Izet zapravo ponašala dok ga nije bilo. »Ali Amon nas je gledao«,

250/393

rekao je ozbiljno. »Kako bi inače sve prošlo tako dobro? Idući ćeš put ići sa mnom, Nefer. Kad nam se rodi sin…« »Što ako je kći?« »Bit će sin«, rekao je uvjereno. »Amon je čuo moje molitve i dat će nam nasljednika.« Srce mi je počelo brže kucati i ponovno me preplavio strah od poroda. Što ako mu ne rodim sina ili, još gore, ne doživim odrastanje svojeg sina? »Ali pričaj mi o Tebi«, rekao je nježno. »Pričaj mi što se događalo dok me nije bilo. Paser mi je rekao da te posjetio Habiru.« »Da, Ahmozis od Kaldeje«, rekla sam i Ramzes mi je u glasu prepoznao oklijevanje kad sam dodala: »Došao je u dvoranu za prijeme s molbom za mene.« Ramzes se namrštio. »Baš za tebe? I što je htio?« »Da otpustim Habirue iz tvoje vojske.« Uspravio se u krevetu. »Sve Habirue?« uzviknuo je. »I što si mu rekla?« »Da njegova molba mora ići tebi, naravno!« »Habiru ne mogu biti otpušteni! Svake se godine govori o najezdi Hetita sa sjevera i to je samo pitanje vremena. Zašto je mislio da bi mu ti to odobrila?« »Zato što je moj djed doveo njegov narod u Egipat. A pod vlašću Heretičkog kralja«, objasnila sam, »Habiru su radili kao robovi.« »Cijela vojska je radila kao roblje.« »Ali Heretički je kralj Habiruima obećao da će ih osloboditi. Lagao je.« »Znači, Ahmozis od Kaldeje došao je s nadom da ćeš poštovati obećanje svojih akhu?«

251/393

Pogledala sam preko svoje sobe do izgorjele pločice koju sam stavila pokraj slikarije iz Meririne grobnice. Premda su rubovi pločice pocrnjeli, središte je još uvijek bilo jarkoplavo. Pomislila sam na požar koji mi je uništio obitelj i divila se kako mi je sudbina vratila čovjeka koji je sve to zakuhao. Zašto sam pričala Ramzesu njegovu priču? Zašto sam marila što je Ahmozis htio kad mi je, tražeći da vidi baš mene, ugrozio ugled? Ali pogledala sam preko kreveta u Ramzesove oči i ponovila: »Da, tome se nadao.« Ramzes se nasmijao. »I što on misli, kamo bi svi ti ljudi otišli?« »Na sjever. I u zemlji Kanaan stvorili bi dom.« »Kanaan je egipatska zemlja!« Ramzesova se znatiželja pretvorila u bijes. »Tko je taj čovjek?« Rukama sam prebirala po posteljini. »Isti čovjek koji je Heretičkog kralja podučio da postoji samo jedan bog. Vođa Habirua.« Ramzes se šokirano naslonio na jastuke. »Njegov učitelj?« »I nije došao samo zato što je mislio da ću poštovati obećanja svojih akhu«, polako sam priznala. »Došao je s idejom da i ja mogu imati koristi od toga. Ako otpustim Habirue iz vojske, mogu reći narodu da izbacujem heretike iz Tebe i tako steći njihovu naklonost.« »Pametan je.« »Nikad ne bih pristala. Nikad na štetu Egipta.« Ramzes mi je uzeo ruku i povukao me k sebi. »Dosta o tom Habiruu iz Kaldeje«, rekao je. »Neka se Paser nosi s njim.« »Znači, ne možemo ništa učiniti?« »Za Habirue?« Ramzes je bio iskreno iznenađen. »Ne dok čine šestinu očeve vojske. Zašto? Misliš da bismo trebali riskirati…«

252/393

»Ne«, rekla sam brzo. »Kad opet dođe, ti ćeš mu morati reći ne.«

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Koga čekaš - TEBA, 1280. pr. Kr. Kad je stigla nova godina, stigao je i Setijev dvor iz Avarisa i premda se obilježavala dostojanstvena Svetkovina mrtvih, Izet je isplanirala veselu proslavu dobrodošlice faraonu. Cijela je Teba došla vidjeti kraljevsku flotilu brodova kako uplovljava u Malkatino jezero. Jarboli su bili ukrašeni plavim i zlatnim zastavicama, a kad su se Seti i Tuya iskrcali na mol, oglasile su se trube. Dvorište pred palačom bilo je ispunjeno dvorjanima koji su ispijali pića, a vrata su bila ukrašena komadima zlatne tkanine i plavog platna. »Princeza vjerojatno misli da organizira vjenčanje, a ne Svetkovinu mrtvih«, ispalila je Menit s našeg mjesta u pristaništu. »Što ako dođe do novog rata?« nije odustajala Menit. »Odakle će se namaknuti deben za vojsku ako se sve potroši na akrobate i glazbenike?« Okrenula se prema meni. »Što faraon kaže na sve ovo?« Pogledala sam prema Ramzesu koji je na dnu pristaništa pozdravljao oca. Obojica su nosili plavo-zlatnu nemes krunu, ali po svemu drugom bili su sasvim različiti. Jedan je bio mlad i preplanuo od boravka na jugu, a drugi star, mršav i blijed. Ali čini se da nijednom nije smetalo što je tužna Svetkovina mrtvih pretvorena u festival. »Ramzes joj popušta«, rekla sam. »Želi da bude sretna.« »Mala Nefertari!« viknuo je faraon Seti. Polako je hodao molom i dvorjani su se razdvojili otvarajući mu prolaz. Kraljica je namjerno ostala s Izet, a kad me Ađo ugledao, usne su mu se izokrenule u prijeteće režanje. »Oh, tiho budi«, rekao mu je faraon Seti i kad je došao do mene, ponosno me zagrlio. »Čak i s djetetom još uvijek si lagana poput trske! Reci mi, kad stiže mali princ?«

254/393

»Za manje od tri mjeseca.« Pogledao je iza sebe prema Izet i Henuttawy koje su nas promatrale. »A drugi?« šapnuo je. »Ubrzo nakon toga.« »Znači, ovaj mora biti sin.« »Da. Svaku sam se večer molila Besu i dadilja je pripremila poseban dar za moje akhu.« »A narod?« »Trudim se.« »Uvijek postoji opasnost na sjeveru. Ako Ramzes ikad povede vojsku na okršaj s carem Muvatalijem, ne može iza sebe ostaviti budalastu kraljicu da sjedi na njegovu prijestolju. Treba mu partner u dvorani za prijeme kojem može vjerovati.« »Onda će Paser morati paziti na dvoranu. Ako Ramzes ode u rat, želim ići s njim. Želim mu biti partner gdje god da jest, čak i u bitki.« Faraon Seti zurio je u mene, a onda mu se na rubovima usana počeo oblikovati osmijeh. »Kad večeras posjetiš svoje akhu«, rekao je tiho, »zahvali im što su te poslali mome sinu.« Te sam večeri ušla u Horemhebov posmrtni hram u Đametu i kleknula pred majčinom slikom. Zapalila sam stožac kyphija koji je Menit skupo nabavila na tržnici i dok je dim oblikovao veo pred majčinim licem, gledala sam ožiljak koji joj je Henuttawy urezala na obrazu. »Mawat«, rekla sam teško i već sam osjetila kako me oči peku. »Ne znaš kako sam ovaj protekli mjesec bila bolesna. Menit mi daje metvicu, ali nikad ne pomaže. Ona kaže da je to znak da nosim sina, ali što ako nije? Što ako se nikad ne prestanem osjećati bolesno?« Ruka mi je počivala na njezinu obrazu i pitala sam se kakva joj je bila prava koža. Je li bila meka kakvom sam je zamišljala? »Da si ti ovdje, ti bi znala što

255/393

treba učiniti«, šapnula sam. Njezina je slika treperila pod svjetlom svjetiljke. Čula sam blago tapkanje sandala i ukočila se. »Nedostaje ti«, rekla je Woserit nježno. Kimnula sam i Woserit je stala pokraj mene. »Kad se bogovi vrate, ona će uskrsnuti i hodat ćete Egiptom držeći se za ruke.« Pogledala sam u Woserit i podsjetila se na istinu koju mi je uskraćivala. Ako ja ne postanem glavna supruga, moja se majka nikad neće vratiti u Egipat. Ako postanem glavna supruga, moja će nasljedna linija biti uklesana na svakom hramu od Memfisa do Tebe i bogovi će se do vječnosti sjećati mojih akhu. Ali bez te titule, moji će preci ostati izbrisani iz povijesti. Nisam morala postati kraljica samo radi sebe. Nego i zbog svoje majke. I njezine majke. A sad i zbog djeteta. Pogledala sam svoj trbuh. »Ali što ako ne nosim sina?« »Svaku sam večer prinosila žrtvu Hator u tvoje ime.« A što ako i Izet rodi princa? Bez krune, moje bi dijete postalo drugi princ i poslali bi ga u Memfis da postane svećenik kao što su Ekhnatona poslali kad je bio dijete. Ustala sam i gledajući majčino oštećeno lice, osjetila sam duboku unutarnju srdžbu. »Egipat zna da nikad nije štovala Atona. Ekhnaton je bio Heretički kralj. Ekhnaton je želio izbrisati egipatske bogove, a ne moja majka. Zašto nisu uništili samo njega?« »Zato što je ljude lako uvjeriti.« Woserit je uzdahnula. »A Horemheb ih je uvjerio da je cijela tvoja obitelj bila korumpirana.« »Ali oženio je moju majku!« »Zato što je on znao da nikad nije štovala Atona. Bez obzira na njezinu kraljevsku krv, nikad je ne bi oženio da je mislio drukčije. I premda ona možda nije htjela taj brak, spasio ju je od sudbine tvoje tete. Sudbine da bude potpuno izbrisana iz

256/393

Egipta, a njezino ime okrhnuto sa svih spomenika u Tebi kao da je nikad nije ni bilo. Zato joj sad možeš doći ovdje.« »Na jednom crtežu?« pitala sam. »Jednom?« Gledala sam kako stožac tamjana izgara u pepeo. »Nedostaje mi.« Oči su mi se zamaglile od suza i žeravica je postala samo crvena mrlja. »Znam«, rekla je blago. »Svi čekamo nečiji povratak.« Čula sam težinu u Woseritinu glasu i digla sam pogled. Pod svjetlošću lampe oči su joj bile skoro prozirne, a duga plava halja izgledala je gotovo crna. »Koga ti čekaš?« »I ja sam imala majku. I oca koji je bio dobar prema meni. Imala sam sreće da su me oboje gledali kako odrastam. Oboje su znali da ću postati visoka svećenica Hator.« Treptanjem sam istjerala suze i osjetila kako mi odlučnost raste. »Učinit ću svoju majku ponosnom. Ići ću s Ramzesom u svaku bitku. Nitko neće nikad reći da sam poput Heretičke kraljice, da me zanima samo palača i zlato. I postat ću glavna supruga, Woserit. Bez obzira nosim li kćer ili sina, postat ću glavna supruga.« Mjesec dana nakon Svetkovine mrtvih, faraon Seti i kraljica Tuya vratili su se u Avaris. Premda je u velikoj dvorani održan raskošan oproštaj, bila sam previše bolesna da bih mu prisustvovala. Trbuh mi je bio prevelik za tijelo pa mi se čak i šetnja od kreveta do garderobe činila preopasnom. Jedanaestog dana koiaka u znoju sam se probudila iz sna. Premda je bilo rano jutro, kosa mi je bila mokra i prilijepljena za vrat. Čim mi je Ramzes ugledao lice, iskočio je iz kreveta i otišao po Menit. Menit je požurila u sobu i strgnula pokrivače. Ispod mene je krevet bio mokar. »Događa se, gospo! Rodit ćete!«

257/393

Pogledala sam u Ramzesa. Menit je požurila u hodnik i njezine su glasne naredbe probudile čitavu palaču. Poslani su glasnici prema sjeveru da jave faraonu Setiju u Avarisu da mu je unuče na putu, a šest je slugu pohitalo prenijeti me u paviljon za rađanje. »Trebaš li nešto?« ispitivao me Ramzes. »Kako se osjećaš?« »Dobro«, rekla sam mu s nosiljke, ali lagala sam. Strah je u ustima imao okus bakra. Do sutra bih mogla umrijeti pri porodu, kao moja majka. Mogla bih nikad ne doživjeti djetetov plač ili izraz na Ramzesovu licu kad podigne naše prvo dijete. A bojala sam se i što bi se moglo dogoditi ako preživim, a ne rodim sina. Žurili smo kroz hodnike i Menit je otvorila vrata paviljona za porode. Ugledala sam pod prekriven plavim pločicama prije nego što me dvanaest ruku spustilo na krevet. Patuljasti bog Bes kreveljio mi se sa zida, a s drvenog su stupa visjeli srebrni amuleti koji pomažu donijeti lak porod. S prozorske je police blagonaklono zurio Hatorin kip, a kad su primalje donijele stolac za rađanje, preplavio me užas. Zurila sam u visoki kožni naslon, zatim u rupu u sredini sjedala kroz koju će dijete pasti u bolničarkine ruke. Izrezbareni drveni bokovi stolca bile su oslikane prizorima svih zaštitničkih božica, ali nikad mi nije palo na pamet pitati hoću li koristiti isti stolac koji nije zaštitio moju majku. Pogledala sam po sobi i shvatila da je Ramzes otišao. »Gdje je Ramzes?« pitala sam uplašeno. »Kamo je otišao?« »Ššš.« Menit mi je makla kosu s lica. »Čeka vani — ne smije ulaziti u paviljon dok ne rodite. Ove će žene paziti na vas, gospo.« Pogledala sam primalje. Grudi su im bile kanirane, a ruke oprane u svetom ulju. Ali koliko su one zapravo znale o

258/393

porodima? Moja je majka bila na desecima poroda no ipak je umrla rađajući mene. »Smirite se«, rekla je Menit tješeći me. »Dijete će lakše izaći budete li mirni.« Bolovi su trajali cijeli dan i poslijepodne su naoružani čuvari pustili Woserit u paviljon. Odmah je naredila da se zavjese od trske spuste i da se dovede više nosača lepeza. »Ovo je egipatska princeza!« zagrmjela je. »Neka joj netko donese mokru krpu za čelo i nađite joj shedeh.« Pomoćnica primalja izletjela je van i kad su se vrata otvorila, vidjela sam Ramzesovo lice u hodniku. Izgledao je strašno zabrinuto. Osjetila sam grč u trbuhu i kriknula. Vidjela sam da je potrčao prema vratima, a onda ga je Menit zaustavila. »Vaša Visosti, ovo je paviljon za rađanje!« uzviknula je. Ramzes se progurao pokraj nje i primalje su uzdahnule na takvo kršenje tradicije. Ali Woserit je značajno kimnula i Ramzes je dovukao stolicu kako bi sjeo uz mene. Uzeo me za ruku i nije ustuknuo kad mi je vidio lice. »Nefer, danas ćeš biti odlična. Bogovi paze na nas.« Osjetila sam pritisak u leđima i dah mi je bio isprekidan. »Boli«, rekla sam mu. Stisnuo mi je ruku. »Što su ti dali?« »Kheperwer, vodu od rogača i med.« »Da se ubrza porođaj«, objasnila je Woserit. »Ali nešto za bol?« Jedva sam se nasmiješila. »Stavili su mi šafran i pivo na trbuh.« Smjesa je blistala pod niskim svjetlom u prostoriji. Na sebi sam imala samo jednostavnu suknju, nisam nosila šminku pa čak ni ogrlicu, ali Ramzes nije odvratio pogled nego mi je još čvršće stisnuo ruku.

259/393

»Ako je bol prejaka, samo me pogledaj«, natjerao me da obećam. »Stisni mi ruku.« Oštra mi je bol probola tijelo i savinula sam leđa. Primalje su požurile do kreveta i jedna je povikala: »Dolazi!« Smjestile su me u stolac za rađanje i strah je postao toliko jak da sam ga jedva mogla obuzdati. Dijete će pasti kroz rupu u Menitine ruke. Ako bude sin, svećenice će za mene učiniti isto što i za Izet. Diljem Tebe zvonit će tri puta kako bi javile narodu da sam rodila Ramzesu nasljednika. Ako bude djevojčica, zazvonit će samo dva puta. Da bi se olakšao porod, ispod stolca je stavljena posuda s vrućom vodom i dok je Menit čučala, Woserit i Ramzes stajali su pokraj mene. Držala sam Ramzesovu ruku i u tom sam trenutku najviše voljela njegovu prenagljenost. Nije bilo važno što faraon nikad prije nije svjedočio kraljevskom porodu. Ako mi se nešto dogodi, htio je da posljednje lice koje vidim bude njegovo i znao je da bih ja htjela isto to. Gledali smo jedno drugome u oči dok su primalje ponavljale: »Tiskajte, gospo! Tiskajte!« Napinjala sam se uz stolac osjećajući kako mi tvrdo drvo pritišće leđa. Onda mi je tijelo zadrhtalo i jedna je žena povikala: »Dolazi!« Menit je otvorila ruke i osjetila sam kako mi se tijelo oslobađa tereta. U naletu krvi pojavilo se dijete. Menit ga je podigla u zrak kako bi mu pregledala ruke i noge i čula sam kad je Ramzes uzviknuo: »Sin! Egipatski princ!« Ali previše me je boljelo da bih slavila svoj trijumf. Zgrabila sam ručke stolca i osjetila strašan pritisak među nogama. Tada je Woserit pokazala ispod mene i prodorno povikala. Uzela je mog sina iz Menitinih ruku i dadilja je ispružila ruke kad se pojavila još jedna glava, a zatim tijelo. Čulo se kako su svi u prostoriji za rađanje duboko udahnuli, a onda oštri, prodorni plač drugog živog djeteta.

260/393

»Sinovi blizanci!« povikala je Menit i cijela se prostorija obradovala. Sigurna sam da su dvorjani koji su se naguravali s vanjske strane vrata mogli čuti povike primalja koje su zahvaljivale Hator i Besu na dva princa. »Sinovi!« ponavljale su. »Dva sina!« Poruka je prenesena kroz prozore paviljona i čula sam ženu kako viče: »Bogovi vole princezu Nefertari.« Pogledala sam svoje sinove u rukama dadilja. Čak i s glavama prekrivenima krvlju, ipak su bili nevjerojatno lijepi. Koljena su mi bila slaba i među bedrima mi je pulsirala bol, ali bila sam živa. Preživjela sam porod ne jednog nego dvojice sinova i sad sam bila majka. Željela sam držati svoje prinčeve u rukama i gladiti ih po glavama, vidjeti koje su im boje oči i otkriti meke obrise njihovih tijela. Željela sam ih pritisnuti na grudi i nikad ih ne pustiti ondje gdje bi ih moglo snaći neko zlo. Ova su djeca nosila krv svih mojih akhu i Ramzesovih akhu. Pomogli su mi da kroz stražnja vrata dođem do kupališta. Dok me Menit kupala i mirisala jasminom, pjevušila je radosnu himnu Hator. Zatim me odvela do duge kamene klupe gdje mi je omotala trbuh platnom. Čvrsto sam stisnula oči trpeći bol i Menit mi je nježno rekla: »Idućih nekoliko dana je najvažnije, gospo. Morat ćete biti potpuno suhi i odmorni.« Mnoge bi žene preživjele porod no nekoliko dana kasnije podlegle bi bolesti. I moji su sinovi morali biti čvrsto omotani tako da im se ni sitne ručice ne mogu micati za slučaj da ne bi nehotice zamahnuli i pozvali Anubisovu sjenu. Sjedila sam dok mi je Menit češljala kosu, a sluškinja je donijela čaj. Nakon toga sam se vratila u paviljon za rađanje. Čula sam kako svećenice u dvorištu zvone po šest puta i zamišljala sam zbunjene ljude. Tri su udarca bila za sina, dva za kćer. Kad shvate što znači šest udaraca…

261/393

Ramzes je sjeo na kožnu sjedalicu pokraj mene i opet me držao za ruku. »Kako se osjećaš?« Nasmiješila sam se i prvi put sam majčinskim očima pogledala crteže djece naslikane po širokim zidovima paviljona. Prostorija je bila velika i s visokim prozorima okrenutima prema izlazećem suncu te mekim lanenim zavjesama koje bi sa svakim daškom vjetra lagano zalepršale. Paviljon je izgrađen da bi se nova majka osjećala ugodno jer je u svakom prizoru žena sjedila smijući se dok su se njezina djeca igrala, radila nešto ili spavala. Uzela sam Ramzesovu ruku i nježno je stisnula. »Dobro sam.« Oči su mu se napunile suzama i premjestio se sa sjedalice na moj krevet. »Bojao sam se za tebe, Nefer. Kad sam vidio svu onu krv, uplašio sam se što sam ti učinio.« »Ramzese«, rekla sam nježno, »dao si mi sina. Dva sina.« Gledala sam svoju djecu kako sišu na dojiljinim grudima. Oprani su u lavandinoj vodi i male su im glave namazane uljem. Sigurna sam da bi im bez tog ulja kosa bila crvenozlatna poput očeve i preplavila me neodoljiva potreba da ih uzmem i gledam ih u oči. »I baš kako je Ahmozis predvidio«, prošaptao je Ramzes. Zapanjeno sam ga pogledala. »Kako to misliš?« »Došao je jutros u dvoranu za prijeme. Kad mu je Paser rekao da će Habiru ostati u vojsci, poželio ti je sve dobro pri porodu naših dvaju sinova.« Uspravila sam se u krevetu. »Rekao je dvaju sinova?« »Rekao je blizanaca.« »Ali kako je mogao znati?« »Možda je pogodio. Ili je možda pomislio…« »Na Nefertiti?« Zbog svoje silne radosti nisam se uopće sjetila toga, ali sad mi je postalo jasno da bi ljudi mogli vidjeti

262/393

moje sinove kao vezu s Heretičkom kraljicom koja je također rodila blizance. Je li svaki blagoslov morao biti doživljen kao prokletstvo? Uhvatila sam se za trbuh i bol među nogama iznenada se zaoštrila. »Što je?« zabrinuo se Ramzes. »Trebaš li nešto?« Zadrhtala sam i Menit se odmah stvorila pokraj mene. »Donijet ću gospi đumbira i čaj. To će joj ublažiti bol u trbuhu, Vaša Visosti.« Naslonila sam se na jastuke, a Ramzesove su oči bile tamne i zabrinute. »Bit ću dobro«, obećala sam. »Ali ne mogu podnijeti misliti…« »Onda nemoj. Ti si majka prvih egipatskih prinčeva, Nefer.« Nježno mi je poljubio ruku. »Onda, kako ćemo ih nazvati?« Pogledala sam našu djecu omotanu najboljim lanenim platnom i njihova su se sićušna prsa podizala gore-dolje malim, zadovoljnim udasima. »Najprije ih želim držati.« Menit je prekinula njihovo hranjenje kako bi mi ih donijela, a Woserit i Ramzes stajali su sa strane dok sam primala sinove u naručje. Tijela su im se privila uz moje i njuškala sam njihove meke obraze i pahuljaste glave. Bilo je istina. Obojica su imali tanke pramenove kestenjaste kose i oči boje tirkiza. Za četrnaest će ih dana odvesti u Amonov hram i predstaviti ih bogovima. Ali prije toga ću morati objaviti njihova imena. Proučavala sam im mala lica; obojica su imala nježne crte i tako sićušne šake da bi jedva stale oko riječne trske. Obojica su bili maleni Amonovi darovi, neporecivi znak od bogova. »Prvi će biti Amunher«, objavila sam, a sedam primalja koje su čistile prostoriju zadovoljno su promrmljale jer je Amunher značilo Amon je s njim. »A drugi…« Pogledala sam Amunherova brata.

263/393

Pogled mu je bio znatiželjan i vedar poput Raova. »A naš drugi sin bit će Prehir.« »Ra pazi na njega«, ponovio je Ramzes, a žene u prostoriji su uzdahnule. »Woserit, reci svećenicama da pripreme posebnu žrtvu. A onda reci ljudima da je Nefertari zdrava i snažna kao uvijek. Večeras će biti gozba u velikoj dvorani.« Menit je moje sinove vratila dvjema mladim dojiljama koje su sjedile u jedinoj privatnoj sobi u paviljonu. Premda je paviljon bio širok, vrata prostorije ostavljena su otvorena tako da mogu vidjeti sinove u rukama mladih žena. Spavala sam većinu popodneva i kad je sunce palo niže na obzoru, Woserit se pristojno naklonila i otišla. Dok je izlazila, čula sam uzbuđeni žamor u hodniku i dvorjani su virili unutra kako bi vidjeli prinčeve. Tada je u paviljon ušla Henuttawy. Nosila je seshed-vijenac na čelu i iz tamne joj je kose sjala kobrina zlatna glava kao da se sprema napasti. Iza nje je išla Izet, očiju raširenih od straha. Nije bila u paviljonu za rađanje otkad je njezin sin umro i znala sam da je Henuttawy inzistirala da dođe. »Svi smo čuli odlične novosti«, objavila je svečano Henuttawy. »Ne jedno dijete nego blizanci, baš kao Nefertiti.« Pogledala me, a oči su joj bile hladne i tvrde poput granita. »Čestitam, Nefertari. Premda je teško zamisliti da je djevojka tvoje veličine uspjela proizvesti dvoje djece odjednom.« Osjetila sam kako mi se bol među nogama povećava, a ona je pod trepavicama pogledala Ramzesa. »Jesi li siguran da su njezina?« zadirkivala ga je. »Naravno«, odgovorio je Ramzes oštro. Henuttawy je smijehom prešla preko primjedbe kao da nije time ništa mislila. »Onda, kako ih je naša mala princeza nazvala?« pitala je.

264/393

»Amunher i Prehir«, odgovorila sam. Primijetila sam da Ramzes sa znatiželjnim izrazom lica promatra svoju tetu. »Izet razmišlja da svog sina nazove Ramezu. Ramezu Veliki, poput njegova oca.« »A ako bude djevojčica?« pitala sam iz kreveta. Izet je položila ruku na svoj veliki trbuh. »Zašto bi bila djevojčica?« prošaptala je. »Ramzes je svojim ženama podario samo sinove.« »To je točno«, rekla je Henuttawy veselo, a onda uhvatila Ramzesovu ruku. I prije nego što sam se mogla usprotiviti, odvela ga je od mene prema prostoriji za primalje. Menit je brzo uzela hrpu tkanina i počela ih slagati blizu Henuttawy. Ali Izet je ostala pokraj mog kreveta i s čežnjom je pogledala moje novorođene sinove na drugom dijelu prostorije. Ugnijezdili su se na njedrima dojilja. Nježno sam joj rekla: »Henuttawy te nije trebala dovesti ovdje. Nije joj stalo do tebe.« »Kome je stalo do mene?« protisnula je Izet. Rukom je obgrlila trbuh i znala sam da ga time štiti od đavoljeg oka. »Misliš li da je Ramzesu stalo?« pitala je. Bila sam zapanjena. »Naravno da jest.« Gorko se nasmijala. »Onako kako mu je stalo do tebe?« »Ništa ne duguješ Henuttawy. Nikakvu isplatu…« »A što ti znaš o isplati? Princeza po rođenju koja nikad nije morala platiti ni za što u životu.« Ramzes je izašao iz prostorije hodajući ispred Henuttawy, a lice mu je bilo napeto poput prejako nategnute kože na bubnju. »Hoćemo li pripremiti gozbu za večeras?« pitala je Izet gorljivo. Ponudila je Ramzesu svoju ruku, ali on je pogledao mene i pitao: »Nefertari, što ti želiš?« Osmijeh na Izetinu licu se smrznuo.

265/393

»Htjela bih da pozovemo Penrea i kažemo mu što da naslika na Zidu objave«, rekla sam. »Želim da Amon zna kako su rođena dva egipatska princa.« »A gozba?« ponovila je Izet. »Hoćemo li planirati gozbu?« Ali Ramzes je krenuo natrag prema prostoriji s dojiljama. »Zašto ne bi planirala gozbu s Henuttawy?« rekao je. Izet je treptajima potjerala suze, ali nije ga odbila. »Naravno.« Primila je Henuttawynu ruku, a na izlasku iz paviljona za rađanje srele su Woserit koja se upravo vraćala. »Kakav sretan dan«, rekla je Woserit veselo. »Zar ne mislite tako?« Ni Henuttawy ni Izet nisu odgovorile. Woserit je došla do mog kreveta, a ja sam pogledala Ramzesa koji je nježno pjevušio sinovima. Skinuo je nemes krunu i kestenjasta mu se kosa zakovrčala oko vrata, a mali su prinčevi izgledali poput očevih minijaturnih kopija. »Henuttawy je razgovarala s njim«, prošaptala sam. »Nasamo. Ali Menit je možda nešto čula.« Woserit je ustala i otišla ravno do Menit. Gledala sam ih kako razgovaraju u niši pokraj prozora. Woserit se vratila ozbiljnog izraza lica. »Netko je po Tebi proširio priču da tvoji sinovi nisu zapravo tvoji nego da ih je rodila sluškinja iz palače.« »Netko?« prosiktala sam, gotovo se ugušivši od ljutnje. »Netko? Tko bi drugi mogao biti nego Henuttawy i Rahotep? Ammit će im proždrijeti duše«, zaklela sam se. »Nikad neće proći u zagrobni život! Kad dođe vrijeme da im se srca važu u odnosu na istinu, plitice će potonuti na tlo i Ammit će ih uništiti!« Woserit je spustila ruku na moju. Nisam se smirila, ali sam ipak stišala glas. »I što to sad znači?« pitala sam. »Kad se za četrnaest dana moji sinovi dovedu pred Amonov oltar, hoće li me proglasiti za glavnu suprugu?«

266/393

»Svi će veziri reći Ramzesu da pričeka i vidi što narod vjeruje.« »Odnosno, neka pričeka i vidi hoće li Izet roditi sina.« Jedva sam suzdržavala gnjev. Na drugoj strani širokog paviljona Ramzes je još uvijek nježno pjevušio prinčevima. Zatvorila sam oči. »A Paser?« »Naravno da će se Paser založiti za tebe! A i Ramzes je također vidio porod. Kad ljudi vide dva crvenokosa princa s istim svijetlim očima i jamicama na obrazima kakve ima i faraon, kome će vjerovati?« pitala je Woserit. »Premda ne smijemo ništa prepustiti slučaju«, brzo se dopunila. »Henuttawy je vrlo poštovana u Tebi. Ljudi ne znaju što je zapravo ona.« »Zmija otrovnica«, rekla sam. Ramzes nam se nasmiješio iz ugla paviljona gdje je pazio na naše sinove i Woserit je brzo dodala: »Izet još uvijek ne zna da je Henuttawy otjerala Ašaija. Vrijeme je da sazna«, rekla je odlučno. »Dovoljno si dugo čuvala tajnu moje sestre.« »A Rahotep?« pitala sam zamišljajući odvratni cerek visokog svećenika dok je pomagao širenju Henuttawyne laži među narodom. »Najprije ubij otrovnicu. Zmije su otporne na otrov pripadnika svoje vrste, ali ti si danas postala nešto moćnije od zmije.« Slijedila sam njezin pogled do crteža egipatske kraljice naslikanog iznad vrata. Zlatna krila ženine krune u obliku supa padala su joj niz kosu. Ako postanem glavna supruga, nosit ću sličan ukras za glavu jer je sup najmoćniji simbol Egipta. Moćniji i od kobre jer može doletjeti bliže bogovima. »Uživaj u idućih nekoliko dana, Nefertari. Sutra je velika gozba povodom rođenja«, rekla je Woserit. »Ali kad dođe pravi trenutak…«

267/393

Kad dođe pravi trenutak, pomislila sam, onda će zmija vidjeti što može sup.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Cijela istina Poslušala sam Woseritin savjet i čekala uživajući u danima koje sam provodila sa sinovima prije nego što ću se morati vratiti u dvoranu za prijeme i odvojiti se od njih. Nakon proslave rođenja, četrnaest sam dana ležala u paviljonu, čitala Amunheru i Prehiru i pjevala im Amonove himne koje bi moja majka pjevala meni da je preživjela. Ništa nije bilo tako lijepo kao gledati ih dok spavaju, proučavati ravnomjerno dizanje i spuštanje njihovih malih prsa i slušati tihe zvukove koje su proizvodili kad bi bili gladni ili umorni, ili su imali potrebu da ih njihova majka podigne u naručje. Naravno, nisam ih smjela dojiti, pa mi je Menit omotala grudi platnom i gledala sam kako sinove hrane dojilje, vesele žene koje su i same nedavno rodile. Tijekom tih četrnaest dana Ramzes je svakog popodneva dolazio k meni kako bi mi donio novosti iz dvorane te datulje u medu i vino od nara na poklon. Navečer, kad bi bolničarke omotale naše sinove u deke i smjestile ih u privatnu sobu u paviljonu, Ramzes bi upalio uljane lampe i popeo se na moj krevet. Okruženi poklonima iz stranih kraljevstava zajedno bismo proučavali zahtjeve podnesene tog dana. Nakratko sam uživala u savršenu životu. Nisam bila u velikoj dvorani gdje bih slušala tračeve o sebi i nisam morala gledati Rahotepov zastrašujući cerek. Ali svijet nije mogao zauvijek ostati isključen, a vijest koja je stigla u naš sretni paviljon i najviše me uznemirila nije imala veze sa mnom nego sa sigurnošću Egipta. »Neću to dopustiti!« bjesnio je Ramzes moje posljednje noći u paviljonu za rađanje. Pokazao je na hrpu molbi pristiglih iz Memfisa i nastavio: »Gusari Šerdeni napadaju naše brodove na Nilu. Gusari Šerdeni napadaju naše brodove u Kadešu!«

269/393

»Gusari Šerdeni koji su zauzeli brod mikenskog kralja i ukrali poklone namijenjene malom Amunheru i Prehiru«, podsjetila sam ga i Ramzesovo je lice pocrvenjelo. »Nećemo dopustiti da se to nastavi. Čekat ćemo do mjeseca tibija«, rekao je odlučno. Nije htio riskirati ostaviti Izet prije nego što rodi jer ne bi znao hoće li preživjeti ili umrijeti. »A ako ovi Šerdeni napadnu još jedan egipatski brod, ili čak brod koji putuje prema Egiptu, bolje da ne znaju što ih čeka.« Idućeg dana u dvorani za prijeme, dok sam zauzimala svoje mjesto, veziri su se okupili oko podnožja podija pozdravljajući me neuobičajeno dubokim naklonima. Ali kad mi se Rahotep široko nasmiješio, osjetila sam iznenadnu potrebu zagrliti svoje sinove. Znala sam da su sigurni dok se Menit brine za njih, no kad je Ramzes udario kukom po podu podija i kad su veziri sjeli na svoja mjesta, ipak sam se morala podsjetiti: u Egiptu nema bolje dadilje od Menit. »Uvedite podnositelje molbi«, objavio je Ramzes. Vrata su se otvorila i jedna je figura zakoračila na pločice prostorije. Odmah sam prepoznala Ahmozisa. Nije se zaustavio kod stola za kojim su čekali veziri nego je otišao ravno prema meni. Kad su vojnici zakoračili da ga povuku natrag, podigla sam ruku dajući im do znanja da ga smiju pustiti. »Princezo Nefertari.« Za razliku od našeg prvog susreta, Ahmozis se kratko naklonio pred mojim prijestoljem. Pitala sam se je li to zato što je i Ramzes bio tu. Nitko se u Egiptu ne bi usudio stati pred faraona bez naklona. Nisam čekala da se uspravi. »Kako si znao da ću roditi sinove blizance?« »Zato što je kraljica Nefertiti kralju Ekhnatonu rodila blizance«, odgovorio je, susrevši moj pogled. »Nisam spominjao sinove.« Premda smo pričali na kanaanskom, i dalje sam pogledavala prema Ramzesu. Promatrao nas je s neobičnim izrazom lica.

270/393

»Nikad ne smiješ spominjati imena heretičkih vladara u Tebi«, grubo sam ga opomenula. »Heretičkih vladara?« Ahmozis se namrštio. »Ekhnaton da, ali Nefertiti…« Odmahnuo je glavom. »Zar želiš reći«, ispitivala sam, »da Nefertiti nije štovala Atona?« »Atona je štovala samo kad je njezin muž bio s njom. Inače je dopuštala gradnju hramova bogovima koje je njezin muž odbacio.« Sad su i Ramzes i Izet prestali slušati podnositelje molbi. Oboje su me gledali. »Što to govoriš?« postala sam nervozna. »Govorim da se kraljica Nefertiti nikad nije prestala moliti Amonu. Ona nije bila heretik kako ju je prozvao faraon Horemheb.« »Kako to znaš?« »Jer sam vidio njezine oltare i vidio sam vašu majku da ide s kraljicom u skrivene Tawaretine hramove. Vaša je teta činila vrlo opasnu stvar. Da je njezin muž to otkrio, odbacio bi je i umjesto nje za glavnu suprugu uzeo princezu Kiyu.« Bila sam svjesna da se cijela dvorana, iako smo pričali kanaanski, pretvorila u publiku. »Bio si u palači Malkati tri puta«, rekla sam ljutito. »Što želiš?« »Podsjetiti vas da je vaša teta patila u ime svojih bogova. Nije bila slobodna štovati onako kako je htjela nego se morala klanjati Atonu, a vaša majka…« »Moja se majka nikad nije klanjala Atonu!« »Ali bilo je trenutaka kad se pitala bi li trebala. Kad je pritisak bio toliki da bi učinila što god treba da ga izbjegne. Vaša je obitelj patila kao što Habiru pate…«

271/393

»Faraon neće osloboditi Habirue!« vikala sam. »Oni su dio njegove vojske.« Ahmozis mi je pretraživao lice da bi vidio hoću li se možda predomisliti i kad je shvatio da neću, odmahnuo je glavom i okrenuo se. Gledala sam za njim dok je hodao prema izlazu iz dvorane. Kad je došao do čuvara, iznenada sam uzviknula: »Čekaj!« Polako se okrenuo i ja sam ustala s trona. »Što to radiš?« pitao me Ramzes. Ali ja sam prošla pokraj vezirskih stolova i kod teških brončanih vrata stala pred Ahmozisa. Dvorjani su prestali igrati senet kako bi čuli što ćemo reći, ali čak i da su razumjeli kanaanski, stišala sam glas tako da me samo Habiru mogao čuti. »Vrati se idućeg tota«, rekla sam mu. »Hoće li Habiru biti oslobođeni nakon nove godine?« Oklijevala sam. Ramzes mi je vjerovao pa je postojala mogućnost da ga uspijem nagovoriti, no jesam li bila spremna riskirati sigurnost Egipta jer mi je jedan Habiru otkrio istinu o mojim precima? »Ja… Ja ne znam. Mnogo toga se može promijeniti za sedam mjeseci.« »Mislite, možda ćete do tada biti kraljica?« Osjećala sam kako me oči cijelog dvora bodu u leđa i šapnula sam: »Jesi li čuo što ljudi govore o mojim sinovima?« Ahmozis nije ustuknuo niti odvratio pogled. I nije lagao kao što bi to netko od dvorjana vjerojatno učinio. »Vaša je majka bila poznata po iskrenosti na dvoru i isto to vjerujem za njezinu kćer«, rekao je. »Rekao sam Habiruima da su prinčevi Amunher i Prehir kraljevski sinovi.« Kratko sam zatvorila oči. »Moj muž misli da tračeve može istjerati prijetnjama. Kune se da će svi koji pričaju takve stvari biti poslani u kamenolome, ali ti i ja znamo… Hoćeš li reći

272/393

ostatku naroda?« pitala sam i bila sam svjesna koliko sam postala očajna kad tražim uslugu od heretika. »Hoćeš li to proširiti istočnom Tebom?« ponovila sam. Ahmozis me na trenutak gledao i umjesto da kaže svoju cijenu, kao što sam mislila da će učiniti, rekao je jednostavno: »Da.« Kasnije te večeri, prije nego što je Ramzes došao u moju sobu, ispričala sam Menit što se dogodilo. »Rekao mi je da ona nikad nije štovala Atona.« Menit je ustala sa žeravnika gdje je stavljala drvo agave u vatru. U siromašnijim se kućanstvima vatra ložila kravljim izmetom i riječnom trskom, ali miris agave djeluje umirujuće i kroz otvorena vrata Menitine sobe vidjela sam da moji sinovi već spavaju. Obrve su joj se skupile dok naposljetku nisu oblikovale tamnu crtu. »Ti si bila ondje!« rekla sam strastveno. »Je li to istina?« Menit je sjela na rub kreveta pokraj mene. »Vidjela sam je kako štuje Atona, gospo.« »Zato što je morala?« Menit je raširila dlanove. »Možda.« »Ali jesi li vidjela da ide i u druge hramove? Je li potajno štovala Tawaret ili Amona?« »Da, kad joj je to odgovaralo,« priznala je. »A kad je to bilo?« »Kad nije štovala samu sebe«, rekla je Menit brutalnom iskrenošću. Kao da mi je sa srca pao težak kamen. Moja teta nikad nije bila Heretička kraljica za što ju je Horemheb onako glasno optužio. Možda je bila sebična, pohlepna i tašta. Možda se sve te

273/393

stvari kose s Maatinim zakonima. Ali ništa nije bilo gore od hereze. A ona nije bila heretik. Vrata moje odaje su se otvorila. Ušao je Ramzes i Menit je ustala kako bi mu se naklonila. Čim je otišla, pridružila sam se Ramzesu na dugačkoj kožnoj klupi blizu vatre i ispričala mu što mi je Ahmozis rekao. Nekoliko je trenutaka šutio, a onda je svitke koje je donio sa sobom spustio na niski stol pokraj žeravnika i rekao: »Znao sam da ono što su nas učili u eddubi nije istina. Kako bi itko tko je s tobom u rodu mogao biti heretik, Nefer? Pogledaj svoju majku, pogledaj sebe!« Glas mu je porastao od uzbuđenja. »Što kaže Menit?« »Isto što i Ahmozis. Vidjela je moju tetu kako štuje u Tawaretinu svetištu.« Držala sam dah pitajući se je li ovo trenutak kad će odlučiti proglasiti me za glavnu suprugu. Da sam ikako mogla utjerati tu odluku u njegovo srce, učinila bih to. Uzeo mi je ruke i obećao: »Narod možda ne zna istinu, Nefer, ali mi je znamo. I jednog ću dana uskrsnuti imena tvojih akhu u Egiptu.« Bila sam razočarana. »A dotad?« Ramzesove je obraze zagolicalo rumenilo. Mislim da je znao čemu sam se nadala. »Dotad ćemo pokušati promijeniti što je u srcima ljudi.«

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Lavlja božica Sekhmet Urazdoblju nakon Ahmozisova posjeta mnogo sam razmišljala o svojoj obitelji i čeznula za nemogućim stvarima. Čeznula sam da pođem s Ašom u Amarnu i vidim ruševne zidove i napuštene ostatke grada koji je izgradila Nefertiti. Čeznula sam da mogu srušiti svaki Horemhebov kip kao što je on srušio kipove Aya i Tutankhamona ili mu izbrisati ime iz svitaka kao što je on pokušao izbrisati njihova. Kad nisam bila obuzeta osvetom, vrijeme sam provodila razmišljajući o svojim sinovima. Pokušavala sam ih voljeti manje nego što jesam jer sam znala da polovica sve djece umre prije treće godine života. Ali svaki je dan s njima bio pustolovina i ni ja ni Ramzes nismo si mogli pomoći nego bismo ih uzeli k sebi čim bismo završili s poslom u dvorani za prijeme. Smijali smo se njihovim novim izrazima lica kad bi bili sretni, umorni, frustrirani ili tužni. Do tibija su već razvili osobnosti pa kad bih noću čula kako plaču u Menitinoj sobi, mogla sam razlikovati njihov plač. Čak i nakon dugog dana rada s molbama, ustala bih iz kreveta i Ramzes bi me pratio do Menitinih vrata. »Spavaj«, rekla bih mu, ali želio je biti budan sa mnom. Onda bi on primio Prehira, a ja Amunhera i ljuljuškali smo ih na mjesečini i smiješili se jedno drugome dok su posljednji ljetni vjetrovi puhali blag i topao zrak s balkona. »Možeš li zamisliti dan kad će biti dovoljno stari da idu s nama u lov?« pitao je Ramzes. Smijala sam se. »Lov? Menit im vjerojatno neće dopustiti ni da plivaju!« Ramzes se smijao. »Dobra je dadilja, zar ne?« Pogledala sam Prehirovo zadovoljno lice u mom naručju. »Jest.« Sumnjam da su naši sinovi preko dana uopće primjećivali da nas nema. Jeli su i spavali pod Menitinim

275/393

nadzorom i bila je savršena mawat, pazeći na njih budnošću lavice. »Za mjesec će dana i Izet poći u paviljon za rađanje«, rekao je Ramzes tiho. »Povest ću vojsku na sjever nakon što rodi.« »U borbu s gusarima?« »Da. I razmišljao sam, Nefer. Što kažeš da pođeš sa mnom?« Srce mi je zagrmjelo u grudima i kad nisam ništa rekla, Ramzes je dodao: »Koji je bolji način da uvjerimo narod da te Amon voli nego da te vide pokraj mene kad porazim Šerdene? Bila bi u kabini okružena čuvarima. Ne bi bilo nikakve opasnosti…« »Da.« Ramzes je kroz tamu zurio u mene. »Da…« »Poći ću s tobom. Na sjever… na jug… do najdaljih dijelova pustinje.« Petnaestog dana tubija Ramzes je istodobno primio i dobru i lošu vijest. Izet je ranije odvedena u paviljon za rađanje, a na Sjevernom su moru Šerdeni napali egipatski brod koji je u Mikenu vozio ulje iz palače vrijedno pet tisuća debena. Ramzes je otpustio podnositelje molbi vičući da se dvorana za prijeme mora odmah isprazniti. Nisu ga mogle smiriti čak ni Woserit i Henuttawy. »Danas ne možeš ništa učiniti«, podsjećala ga je Henuttawy, ali Ramzes ju je ignorirao. »Čuvari!« vikao je dok su se veziri nervozno okupljali oko stuba podija. »Pozovite Ašu i njegova oca Anhurija. Dovedite i generala Kofua!«

276/393

»Što ćeš učiniti?« pitala je Henuttawy. »Vojska ne bi trebala krenuti još deset dana.« »Večeras ću pripremiti malu flotu brodova i krenut ćemo čim Izet rodi.« »Ali što ako bude sin?« pitala je Henuttawy. »Kako će Amon znati da se rodio nasljednik ako se ne održi proslava rođenja?« Rahotep je upitno raširio ruke i veziri su se međusobno pogledavali čekajući da Ramzes donese odluku. »Ostat ću na slavlju«, odlučio je Ramzes. »Ali samo zato da Amon upozna ovo dijete. Neću sjediti u Tebi dok banda lopovskih Šerdena pravi budale od nas!« Uzela sam popis koji je Paser pripremio čitajući sva dobra koja je Egipat izgubio zbog gusara. »Gaj stabala mirhe u loncima za proizvodnju krema, tri zlatna ovratnika s Krete, kožni oklop iz Mikene, dvokolice obložene zlatom i elektrumom, pedeset bačvi maslinova ulja i dvadeset bačvi vina iz Troje. Što prije krenemo, to bolje«, rekla sam lukavo. Henuttawy i Rahotep su se okrenuli. »Krenemo?« rekla je Henuttawy i oči su joj se toliko suzile da su izgledale kao da su naslikane najtanjim mogućim potezom kista od trske. »A kamo ti misliš da ideš, princezo?« »Sa mnom«, rekao je Ramzes odlučno. »Majku svojih sinova«, rekla je Henuttawy mirno, »vodiš u rat sa Šerdenima?« »Ne bih to nazvao ratom.« Ramzes je pogledao u mene. »Nazvao bih to bitkom.« Henuttawy se nije brinula za mene; brinula se što ću ja, dok se Izet bude oporavljala u paviljonu za rađanje, biti na putu u bitku uz bok Ramzesu, poput lavlje božice Sekhmet koja je kroz rat osvećivala zla ljudska djela.

277/393

»Lijepo od tebe što se brineš, Henuttawy«, rekla sam razmišljajući koliko nalikuje otrovnoj zmiji koju je nosila na čelu. »Ali ne bojim se ničega kad sam s Ramzesom. Znam da će me on čuvati.« Vrata dvorane su se otvorila i stigao je Aša s ocem, generalom Anhurijem, i još jednim službenikom. Veziri su se povukli natrag kako bi im otvorili prolaz. »Vaše Veličanstvo.« Muškarci su se naklonili. »Jeste li čuli?« pitao je Ramzes. »Šerdeni«, odgovorio je Anhuri. Bio je visok, poput Aše, ali tamnije kože i tvrđih očiju. Često sam, kao sad, mislila da je izgledao kao da je proveo mnogo vremena u pustinji bez vode i hlada i da mu ništa od toga nije smetalo. »Dovoljno smo čekali na obračun s tim gusarima«, rekao je Anhuri. »Svakim će danom biti sve drskiji dok u Egipat više uopće ne budu stizali brodovi sa Sjevernog mora.« »Čekat ćemo da moja žena rodi«, rekao je Ramzes. »Ali pripremite flotu.« »Koliko brodova?« pitao je general Kofu. »Šerdeni napadaju s dva broda i oba rade zajedno.« »Onda pripremite deset. Poslat ćemo jedan brod da ih čeka u zasjedi«, planirao je Ramzes. »I nakrcat ćemo ga tako da izgleda kao trgovački brod. Vojnici će se odjenuti u mornare, a kad Šerdeni napadnu…« »Oni će biti napadnuti!« završio je Aša. Oči su mu bile pune iščekivanja. Trgovački brod koji će biti mamac mogao bi pristati na zavoju rijeke dok bi iza zavoja čekalo još devet najboljih faraonovih brodova. Kad bi oba gusarska broda bila namamljena, okružili bi ih faraonovi brodovi. »Ali Šerdeni nisu budale«, rekao je oprezno. »Bit će sumnjičavi prema brodu koji polako plovi rijekom.«

278/393

»Onda možemo pristati i pretvarati se da iskrcavamo bačve«, rekao je Ramzes. »Već su se obogatili svojim lopovlukom«, upozorio je general Anhuri. »Htjet će nešto više od bačvi s uljem. Htjet će brod za koji misle da prevozi zlato.« »A da zaplovimo brodom s faraonovom zastavom?« predložio je general Kofu. »Ne. Možda neće povjerovati u to«, rekao je Anhuri. »A ako je princezin brod koji plovi prema Mikeni?« pitala sam ja. »Mogli bi i dalje biti sumnjičavi«, upozorio je Anhuri. »A ako princeza stoji na brodu noseći zlato koje će reflektirati svjetlo dovoljno daleko da ga oni mogu vidjeti? Mogla bih hodati po palubi i ne bi bilo nikakve sumnje da je riječ o kraljevskoj lađi.« Generali su pogledali Ramzesa. »Nećemo te koristiti kao mamac«, rekao je. »Prevelik je rizik.« »Ali ideja je dobra«, priznao je Anhuri. A mogli bismo i prerušiti nekog dječaka. To bi moglo namamiti Šerdene.« U dvoranu je ušao glasnik i naklonio se pred postoljem. Henuttawy je pitala: »Je li više rodila?« Ustuknula sam na njezinu bešćutnost i pitala se tko sjedi s Izet dok smo svi mi nagomilani u dvorani za prijeme. »Ne još, gospo. Ali svakog će trenutka donijeti idućeg nasljednika Njegova Veličanstva na svijet.« Ramzes je ustao s prijestolja. »Jesu li pozvane prave primalje?« »Da.« Glasnik se naklonio. »Spremne su.«

279/393

Požurili smo kroz palaču i pitala sam se čemu se Ramzes nadao. Navečer se nisam nikad usudila razgovarati s njim o tome, ali ako dobije sina, volja bogova bila bi nejasna. Međutim, rodi li se kći… Došli smo do paviljona za rađanje i ispred nas se dvor zaustavio na ulazu u prostoriju. Oklijevala sam pred vratima. »Ja… Ne bih trebala ući. Ona misli da sam ukrala ka njezinom prošlom djetetu!« Ramzes se namrgodio. »Onda će morati zaboraviti na te praznovjerne gluposti.« Pogledala sam u Woserit koja nas je pratila preko praga paviljona. Unutar prostorije promijenjeni su svi ukrasi na zidovima i zavjese od trske. Čak je i boja tkanina bila drukčija. Čula sam duboki udah kad je Izet vidjela Ramzesa na drugom dijelu prostorije i znala sam da se boji da bi njegova prisutnost mogla naljutiti božicu Tawaret. Ležala je na krevetu i vikala od boli. Primalje su je podigle, po jedna žena pod svaku ruku, i posjele je na stolac za rađanje. Krilo joj je bilo pokriveno širokom tkaninom i kosa joj je bila povučena unatrag u složene pletenice. Čak je i pri porodu bila čudesno lijepa. Znala sam da ja nisam izgledala tako uredno dok sam bila u paviljonu. Otišla sam do Tawaretine skulpture i zapalila jedan stožac tamjana. Većinu su već zapalile primalje i pod nogama božice u obliku vodenkonja dimila se hrpa pepela. Sklopila sam oči i pokorno šaptala: »Blagoslovi Izet snagom lavice. Daruj joj lagan porod…« Izet je vrisnula, a Henuttawy je pokazala prema meni i uzviknula: »Nefertari, povuci tu strašnu molitvu!« Problijedjela sam. Čak su se i primalje okrenule. »Čula sam za što se molila«, rekla je Woserit. »Molila se za Izetino zdravlje.«

280/393

»Pošaljite je van!« vikala je Izet hvatajući se rukama za stolac. »Nefertari je moja žena«, oštro je rekao Ramzes. »Molila se za tvoje zdravlje…« »Ukrala je ka mog sina i sad želi još jedan!« Okrenula sam se od oltara. Kad je Ramzes ispružio ruku da me zaustavi, odlučno sam odmahnula glavom. »Ne!« Gurnula sam vrata i izašla iz prostorije. Woserit je pošla za mnom, a gomila ispred paviljona gurala se naprijed kako bi vidjeli što se događa. Paser se izdvojio iz skupine vezira i pitao: »Je li rodila?« »Nije.« Woserit se mrštila. »Ali je naredila da izađemo iz paviljona. Henuttawy je optužila Nefertari da moli za Izetinu smrt.« Teška drvena vrata opet su se otvorila i ovog je puta izašla primalja. Cijeli je hodnik utihnuo, a ja sam nesvjesno zadržala dah. Pokušala sam joj pročitati lice, ali nije ništa otkrivala pojačavajući neizvjesnost. Konačno je netko povikao: »Što je?« i primalja si je dopustila osmijeh. »Zdravi sin!« trijumfalno je viknula. »Princ Ramezu!« Srce mi je bilo poput teškog kamena u grudima. Woserit me stisnula za ruku i brzo rekla: »Još uvijek je mlađi i nije mu rodila dvojicu.« Ramzes je izašao iz paviljona za rađanje i pogledom u razdraganoj gomili potražio moje oči. Mahnuo je meni i Woserit i kad smo mu se pridružile na stubama paviljona, uzeo me za ruku. »Molim te, nemoj se uvrijediti zbog onoga što je rekla. Boljelo ju je…« »Je li i moju sestru boljelo?« pitala je Woserit oštro. »Optužila je tvoju ženu da moli za smrt tvog vlastitog djeteta.«

281/393

»Kažnjava Nefertari zato što je tvoja prijateljica i razgovarao sam s njom u vezi s tim.« »I što je rekla?« pitala sam. Ramzes je izgledao umorno, kao da ga je ovaj razgovor sasvim iscrpio. »Sigurno možeš pretpostaviti. Ali ona je očeva sestra.« Vratili smo se u paviljon i u dojiljinoj privatnoj sobi gomila primalja skupila se oko princa Ramezua. Kad su se žene odmakle, sebično sam likovala jer mu je kosa bila gusta i tamna poput majčine. Ovo je dijete bilo veće od prošloga i pohlepno se hranilo na dojiljinim grudima. Odvela ga je do stolca najbližeg prozorima kako bi stajao pod zdravim svjetlom sunca, a Ramzes je gladio njegovu pahuljastu zaobljenu glavu. Plemkinje su uzbuđeno komentirale boju Ramezuove kože, njegove oči i mala usta dok je, na drugom kraju paviljona, Izet sjedila na krevetu čekajući tradicionalni dolazak niza čestitara. Kad sam joj se približila, utonula je u jastuke. »Čestitam na zdravom sinu«, rekla sam. »Što radiš ovdje?« zasiktala je. »Prekini s tim seljačkim praznovjerjima«, ispalila je Woserit, pojavivši se pokraj mene. »Čak su i mom nećaku dosadila.« »Amuleti su po cijeloj prostoriji«, upozorila nas je Izet. »A dojilja je nekad bila Izidina svećenica.« »Budala si ako misliš da znam izvoditi magiju«, rekla sam joj. »Tko je onda ubio mog sina?« grubo je prošaptala. Oči su joj se napunile suzama, a Woserit je iskoračila naprijed. »Ti si mlada i budalasta djevojka. Nefertari ne može izvoditi magiju ništa više od tebe. Moraš prihvatiti da su bogovi pozvali Akorija

282/393

da se vrati iz ovog svijeta. Ako želiš kriviti nekoga, onda krivi Henuttawy.« »A zašto bih nju krivila?« Woserit me pogledala i znala sam što želi da kažem. »Zato što, da Henuttawy nije zaprijetila Ašaiju da se drži što dalje od tebe, on je mogao biti Ramezuov otac«, odgovorila sam. Izet se trgnula. »Tko ti je to rekao?« Kad sam odvratila pogled, glas joj je postao gorak. »Ne znaš što govoriš! Ašai me ostavio da bi se brinuo za oca u Memfisu.« »To ti je Henuttawy rekla?« Woserit je podigla obrve. »Ne. Ašai je umjetnik u Tebi. Radi na Ramezeju i oženio je lijepu Habiru djevojku. Naravno, sad kad imaš sina, možda te nije briga za sve ovo.« Ali još dok je Woserit izgovarala te riječi, obje smo vidjele da to nije istina. Izetino se lice urušilo poput teškog jedra koje je ostalo bez vjetra. »Zapalit ćemo tamjan u hramu«, rekla je Woserit, »i zahvaliti Amonu na sretnom porodu.« Kad smo izašle iz paviljona, okrenula sam se Woserit. »Nismo joj to trebale reći odmah nakon što je rodila«, brinula sam se. »Bio je pravi trenutak za istinu. Dok Ramzesa ne bude, Izet će se suočiti s Henuttawy. Moja je sestra znala da Izet nije dobra žena za Ramzesa, a ipak ju je gurala prema prijestolju. Osudila ju je na život obilježen usamljenošću. Ali nemoj je žaliti«, upozorila me Woserit. »Sama je izabrala taj put. Baš kao što ćeš ti sutra izabrati svoj.« Te sam večeri sjedila pred zrcalom dok mi je Menit šminkala oči. Stavila mi je tirkizni pektoral oko vrata i kad mi je

283/393

namjestila zlatnu dijademu na čelo, ustala sam kako bih se divila načinu na koji se kobra uzdizala i njezinim tamnocrvenim očima poput dva plamena na mojoj crnoj kosi. »Dobro ste raspoloženi«, primijetila je Menit, »s obzirom na ono što se dogodilo.« »Spremam se zaploviti u najveću pustolovinu svog života, Menit.« Srce mi se lomilo na pomisao da ću ostaviti Amunhera i Prehira, ali znala sam da će ovo putovanje ostati zabilježeno na tebanskim spomenicima. Bogovi će vidjeti koliko sam posvećena Egiptu i narod će prepoznati koliko sam važna njihovu faraonu. »Slomit ćemo Šerdene i podsjetiti sjever da Egipat nikad neće popustiti pred lopovlukom!« »Bitka nije pustolovina!« grdila me Menit. »Ne možete ni zamisliti što se sve može dogoditi.« »Što god da se dogodi, bit ću s Ramzesom. A Izet neće postati glavna supruga.« Menit je spustila ćup s parfemom i promatrala me. »Je li faraon rekao nešto?« pitala je zainteresirano. »Je li vam on to rekao?« »Nije. Večeras će prisustvovati gozbi rođenja i odat će Izet svako poštovanje. Ali mi odlazimo, Menit. Odlazi u bitku dan nakon što je ona rodila.« Menit je shvatila što to znači. »A s vama je proveo svih četrnaest noći u paviljonu za rađanje.« Menit me uvela u svoju sobu da bih gledala svoje sinove kako spavaju. Na kolijevkama su im visjeli amuleti koji su tjerali Anubisa, a na malim komadićima papirusa bile su ispisane zaštitničke čarolije i stavljene su im oko vrata u srebrnim privjescima. Dok budem putovala s Ramzesom na sjever, osjećat ću se sigurno jer znam da će i Menit i bogovi paziti na moje sinove.

284/393

Dvije su me dojilje gledale iz odvojenih stolaca i hranile su svoje kćeri dok su Amunher i Prehir spavali. Rekla sam ženama da kolijevke sa svojim kćerima premjeste u Menitinu sobu. Menit je odmah prigovorila da djeca dojilja ne bi smjela spavati pokraj prinčeva. Ali Ramzesu nije smetalo, a ja sam dobro znala koliko bi mi bilo teško da mi je posao cijeli dan hraniti tuđu djecu dok netko drugi pazi na moju. Te će žene tri godine biti dojilje mojim sinovima. Nakon prve godine prestat će ih hraniti mlijekom iz grudi i počet će koristiti glinene bočice koje izrađuju lončari na tržnicama. Pretpostavljala sam da se Menit nije bunila zbog njihova podrijetla nego više zbog toga što je četvero djece plakalo u jednoj sobi. U velikoj se dvorani pjevalo i slavilo. Plesačice, koje su na sebi imale samo srebrne pojaseve oko tankih strukova, micale su bokovima na zvuk flauta prizivajući prisutnost patuljastog boga Besa koji će paziti na Malkatu i zaštititi princa Ramezua. Ramzes bi inače gledao te djevojke zanesenom pozornošću, a kasnije navečer uzeo bi me u ruke i ljubav bi mu bila strastvenija nego inače. Ali jedino o čemu smo te noći mogli razmišljati bili su Šerdeni. Što ako su svojoj floti dodali još brodova? I što ako ne nasjednu na Ramzesovu lukavštinu? Gozba rođenja trajat će do jutra i kad smo Ramzes i ja zajedno ustali kako bismo krenuli, Izet ga je dozvala s prijestolja. »Moramo se odmoriti prije nego što sutra zaplovimo prema sjeveru«, rekao joj je. Poljubio joj je ruku, ali Izet ju je bijesno povukla. »Mi?« Izet me prostrijelila optužujućim pogledom. »Nefertari ide s tobom?« »Ona govori jezik Šerdena.« »Zar ga ne govori i Paser?« »Da, ali ako on ide, tko će paziti na moje kraljevstvo?«

285/393

Izet je drhtavo ustala s prijestolja i lice joj je bilo očajno. »Ali kad ću te vidjeti? Kako ćeš znati kako je princ Ramezu? Što ako se tvom brodu nešto dogodi?« Vidjela sam da se Ramzes smekšava. »Ništa se neće dogoditi brodu«, obećao je. »A Ramezu ima najbolje dadilje u Egiptu.« »Na putu prema Sjevernom moru plovit ćeš pokraj Avarisa«, istakla je Henuttawy. »Hoćeš li stati posjetiti oca?« »Hoću. Na povratku.« »Zašto se onda ne bismo našli ondje? Možemo zajedno s mojim bratom dočekati tvoj trijumfalni povratak.« Pitala sam se što to Henuttawy smjera, ali Ramzes se odmah zagrijao za ideju. »Može«, rekao je oduševljeno, »dođite u Avaris.« Izet je oklijevala, ali Ramzes ju je primio za ruku i lagano je stisnuo. »Zaplovi prema Avarisu što prije možeš. Henuttawy će poći s tobom.« Čekao je dok joj se oči nisu osušile od suza i dok nije popustila. Zatim smo se spustili s podija i dvor je ustao sa stolaca dok smo zajedno hodali preko cijele velike dvorane. Dvorjani su se klanjali i pružali ruke u znak poštovanja. Dva su čuvara otvorila teška drvena vrata prema hodniku i pomislila sam: znaju da sam sad ja budućnost Egipta. U Menitinoj je sobi Ramzes stajao sa mnom nad kolijevkama naših sinova. Osjetila sam da ću zaplakati i Ramzes me zagrlio. »Brinut ću se za njih kao da su moji sinovi«, obećala je Menit i znala sam da hoće. Čuvat će ih svojim životom. Ali znala sam i da sve egipatske čarolije ne mogu zaštititi moje prinčeve od Anubisa ako bog smrti s glavom šakala baci oko na njih. Kad sinovi dožive peti rođendan, to je razlog za slavlje i tada im se

286/393

glave potpuno obriju, osim jednog pramena koji se isplete u čvrstu pletenicu i na dnu nakovrča. U Tebi imamo poslovicu koja kaže da je sin očev zaposlenik u staroj dobi. Amunher i Prehir bit će više od toga; ako ja postanem kraljica, oni će biti nasljednici očeva prijestolja. Bit će dragulji u njegovoj kruni. Menit je rekla: »Ne morate se brinuti za njih, Vaše Veličanstvo. Odgojila sam Nefertari…« »Zato se i brinem«, smijao se Ramzes. Menit je prekrižila ruke na prsima. »Odgojila sam Nefertari.« Podigla je bradu. »Koja nikad nije bila bolesna i nikad joj nije ništa falilo. Možda je ispala malo divlja.« Donja joj je usna zadrhtala. »Ali to nije moja krivica.« »I obavila si to vrlo dobro, mawat.« Zagrlila sam je i njezin se oštri pogled smekšao. »Bilo bi mi drago da je tako.«

DVADESETO POGLAVLJE

Egipat nikad neće trpjeti lopove Uzlatnoj magli ranog jutra deset je brodova stajalo na sidrištu, okupljeno oko kamenih stuba pristaništa koje je povezivalo palaču s jezerom. Na bokovima najvećeg broda bile su naslikane riječi Amonov blagoslov i pedeset je vojnika odjevenih u trgovce na njegovu palubu ukrcavalo bačve napunjene pijeskom. Brod je izgledao poput ostalih iz flote osim što su s jarbola na povjetarcu lepršale plave i zlatne kraljevske zastavice. Pronađen je i dječak koji će se prerušiti u princezu i šetati palubom. Stajao je s Ašom i pručavao ukrašeni nož koji su mu dali. Kad počne borba, smjestit će ga u brodsku kabinu na sigurno. Važni članovi dvora stajali su na pristaništu i čekali da brodovi konačno zaplove pa da se mogu vratiti u toplinu palače i doručkovati. Kad je na Amonov blagoslov ukrcana i posljednja bačva, Izet se u suzama bacila na Ramzesa. »Trati nam vrijeme«, rekla sam prijekorno. Ali Woserit se smijala. »Neka je veziri vide kako radi budalu od sebe dok ti ovdje čekaš spremna za bitku.« Izet je plakala na Ramzesovu ramenu i kajal joj je klizio niz obraze u debelim crnim slojevima. Po prvi put svih ovih godina otkad sam je poznavala nije izgledala ni privlačno ni prekrasno, a njezin ukočeni hod govorio mi je da pati zbog jučerašnjeg poroda. »Što ako se Ramezuu nešto dogodi?« zavapila je. »Kako ćeš znati?« »Vidjet ćemo se u Avarisu«, obećao je Ramzes nježno. Odmaknuo je Izet s ramena i nelagodno pogledao prema Aši. »Ali što ako se tebi nešto desi?« Glas joj je postao nasrtljiviji i Ramzes joj se krenuo blago nasmiješiti, ali onda je pogriješila pitajući ga: »Koje će biti Ramezuovo mjesto u palači?« Odmah je shvatila što je učinila.

288/393

»Mislim… Mislim, kako će Ramezu znati svoje mjesto u palači bez oca koji ga vodi?« Ali bilo je prekasno. Izet se odala i Ramzes joj je hladnim glasom odgovorio: »Onda je dobro što bogovi paze na kraljeve i naš sin nikad neće morati odrastati bez oca.« Krenula sam naprijed i susrela se s Ramzesom na rubu pristaništa, a on je pred vezirima upitao: »Je li Ratna kraljica Egipta spremna?« Podigla sam glavu s teškom dijademom. »Spremna podsjetiti gusare Šerdene da Egipat nikad neće trpjeti lopove koji mu kradu bogatstva.« Nebom su se vukli dugački oblaci, a ibisi su se međusobno dozivali dok se polako razdanjivalo. Dan je bio dobar za plovidbu. Ukrcali smo se na Amonov blagoslov i s palube sam vidjela kako Henuttawy šapće nešto Izet u uho. Ali što god da je ovaj put smišljala, Woserit i Paser bit će tu da je zaustave. Mahala sam Woserit sve dok flota nije kliznula iz lagune na put prema moru i vidjela sam samo njezinu tirkiznu halju i tamnu glavu kako se kratko naslanja na Pasera. Ramzes je stajao uz mene dok je Amonov blagoslov hitro plovio Nilom, a plave i zlatne zastavice vijorile su se iza broda poput ženske kose. »Woserit je oduvijek bila zaljubljena u Pasera«, primijetio je. »Pitaš li se ikad zašto se nisu vjenčali?« Omotala sam ogrtač čvršće oko sebe protiv prskanja vode i pomno sam birala riječi. »Vjerojatno zato što se boji da će naljutiti Henuttawy.« »Henuttawy može imati kojeg god muškarca želi«, rekao je Ramzes ne slažući se s tim. »Nije važno ako se Woserit prva uda.« »Važno je ako se Woserit udaje za muškarca kojeg Henuttawy želi.«

289/393

Ramzes je zurio u mene. »Pasera?« Kimnula sam. »Kako znaš to?« pitao je. »Rekla mi je Woserit.« Zajedno smo otišli u brodsku kraljevsku kabinu. Ispod naslikanih prizora Sekhmet kako ubija neprijatelje postavljen je krevet. »Što ti je još rekla?« Proučavala sam Ramzesovo lice i odlučila sam riskirati. »Woserit vjeruje da Henuttawy želi Pasera zato što je on jedini muškarac koji nju ne želi.« Sjeli smo na stolce postavljene oko ploče za senet. »Sumnjičav sam prema Henuttawy«, povjerio mi se Ramzes. »Lijepa je, ali ispod te ljepote krije se nešto mračno. Što ti misliš?« Morala sam se zaustaviti da mu ne ispričam sve što znam o Henuttawynoj mračnoj strani, da ne pružim ruke preko stola i protresem ga kako bi se probudio i konačno shvatio kakva je doista njegova teta. Ali odgovorila sam samo: »Bila bih vrlo oprezna prema savjetima koje mi ona daje.« Plovili smo niz rijeku tri dana, a navečer bismo se zaustavili i kuhali na obali i pili bačve shedeha iz Malkatine vinarije. Bila sam jedina žena u floti, a da nije bilo dječaka koji će glumiti princezu kad idućeg dana dođemo do Sjevernog mora, bila bih i najmlađa. Jeli smo pečenu patku posluženu u zdjelama iz palače, a mast od pečenja kapala je s vojničkih prstiju dok su sjedili oko vatre. Četvrte je večeri Ramzes objavio: »Raspitali smo se kod lokalnih stanovnika i priča se da su Šerdeni bili ovdje prije nekoliko dana. Opljačkali su brod na putu prema očevoj palači u Avarisu.« Muškarci oko vatre počeli su ozlojeđeno gunđati.

290/393

»Sutra ćemo poslati izvidnika«, rekao je Aša. Pod srebrnastim svjetlom mjeseca izgledao je starije od svojih osamnaest godina. Dok smo bili učenici u eddubi, svim je djevojkama slamao srca; sad sam se pitala je li sreo nekog i hoće li se oženiti. »Izvidnik će ići kopnom«, nastavio je Aša, »i kad primijeti Šerdene, poslat ćemo Amonov blagoslov naprijed i voziti se nedaleko iza njega. Flota će čekati na zavoju rijeke i izvidnik će izići drugi put. Kad se vrati s vijestima da su se Šerdeni približili našem trgovačkom brodu, zaplovit ćemo i napasti!« Muškarci su klicali. Te je noći Ramzes stajao iza mene u našoj kabini i milovao mi ramena. Stajali smo zajedno u mraku, potpuno goli osim što sam ja imala dugu suknju. Polako ju je skinuo i pustio je da padne na pod oko mojih stopala. Drhtala sam od njegova dodira, podigao me i odnio do kreveta od ebanovine. Stisnuo je svoje tijelo uz moje udišući jasminovo ulje na mojoj koži. Nitko nas nije mogao čuti od cviljenja privezanog broda. Kad smo konačno zaspali, bili smo zagrljeni. Vrisak je probio jutarnju tišinu. Ramzes i ja skočili smo u krevetu; nisam prepoznala taj zvuk. Dijete, životinja? Kad je opet odjeknuo, požurili smo pronaći svoje haljine i na obali smo vidjeli dječaka sa ženskom perikom i velikim narukvicama kako plače rukama pokrivši lice. Bio je s krupnim vojnikom koji ga je tresao za ramena. »Pusti ga!« vrisnula sam i dječak me pogledao kao da sam ga spasila od učiteljevih nemilosrdnih batina. Kad sam izašla na obalu, uhvatio me za nogu i nije je puštao. »Ne želi to učiniti!« vikao je vojnik. »Boji se! Njegovom smo ocu, nadstojniku konjušnice, obećali sedam zlatnih debena da njegov sin prošeće palubom i zakleo nam se da mu sin nije kukavica!«

291/393

Dječak je opet počeo glasno plakati dirljivim jecajima i nježno sam mu stavila ruku na obraz. »Ššš, ništa ti se neće dogoditi.« »Ali nešto bi se moglo dogoditi nama!« bjesnio je vojnik. »Što ćemo učiniti? Mlada djevojka nema grudi, ali ako pošaljemo odraslog muškarca kako ćemo objasniti…« »Možda se vojnik može prerušiti«, predložila sam, »i može se leđima okrenuti prema moru?« Muškarac je frknuo. »A ako mu špijuni vide mišićava ramena? Treba nam netko tko nalikuje ženi. Moramo ih namamiti brodom koji prevozi princezin miraz!« S molbom u očima, okrenuo se Ramzesu. »Molim vas, recite mi. Što da učinimo, Vaša Visosti?« Pitala sam se je li očinstvo promijenilo Ramzesa jer umjesto da postane nestrpljiv s djetetom, samilosno ga je gledao. Kad je dječak počeo opet cviljeti, odlijepila sam ga od svoje suknje i rekla: »Ja ću poći.« Ramzes me pogledao i lice mu je prekrila zabrinutost. »Jasno ti je da je ovo opasno, Nefer. Morala bi nositi oružje.« »Mogu zavezati nož za bedro.« Vojnik je zapinjao s riječima. »Ali … vi ste žena!« uzviknuo je. Vi ste princeza. Život bi vam bio ugrožen…« »A koja nam je druga mogućnost?« pitala sam. Obrazi su mu pocrvenjeli kao kobrini. »Da ovo dijete stavi periku i učini što mu se kaže! Tebi je, dječače, jasno da će tvoj otac očekivati zlatni deben?« Dječak ga je pogledao širokim, uplašenim očima i počeo se tresti. »Bit će bijesan kad se vratiš bez novca!« »Ja ću mu dati deben«, rekla sam. »I ja ću hodati palubom. A kad se Šerdeni pojave, zaključat ću se u kabinu, kao što je dječak trebao učiniti.«

292/393

Vojnik je pogledao Ramzesa. »Vaša Visosti, to je vaša žena!« »I zato vjerujem da će postupiti odgovorno.« Vojnik je zurio u nas, od šoka nije mogao progovoriti, a onda smo se popeli natrag na brod. Tada se izvidnik koji je otišao tijekom noći vratio s vijestima. Šerdeni su primijećeni naprijed, u kanalima i prolazima koji vode do Sjevernog mora. Amonov blagoslov odmah je zaplovio, a ja sam sjedila u njegovoj kabini i slušala vojnike kako pjevaju trgovačke pjesme uživjevši se u nove uloge. »Želim da povučeš prečku kad stignemo.« Ramzes mi je pokazao na bravu na vratima kabine i dodao: »Stavit ću vojnike ispred i dva unutra. Što god da se dogodi, Nefer, i bez obzira što misliš da čuješ izvana, nemoj izlaziti!« »Ne znamo čak ni da ćemo ih naći danas…« »Ne moramo se brinuti da ih nećemo naći«, rekao je smrknuto. »Njihovi špijuni na obali naći će nas kad pristanemo u Tamiatu i iskrcamo bačve.« »Što misliš, kako će obavijestiti svoje brodove?« »Ulaštenim brončanim zrcalima… svjetlosnim signalima«, nagađao je i zatim ustao. »Znaš što sam rekao — ne izlazi iz ove kabine. Čak ni ako pomisliš da sam ranjen. Ovo nije igra. Ovo su muškarci koji već jako dugo nisu vidjeli ženu. Žive na vodi i jedu što ulove. Ako te ugledaju, navalit će na ova vrata.« Slušajući ozbiljnost u njegovu glasu, osjetila sam istinski strah. »Ali ako budeš ranjen, sklonit ćeš se u ovu kabinu. Nećeš se boriti ranjen.« »Borit ću se dok Šerdeni ne budu poraženi.« Dlanom mi je primio bradu. »Ti si najhrabrija žena koju sam ikad upoznao. Ali ako ti se nešto dogodi…«

293/393

»Neće. Neću otvarati vrata. Zaključat ću se unutra i bit će čuvari unutra i ispred.« Ostatak jutra proveli smo u pripremama. Ramzes me gledao dok sam se prva oblačila, govorio mi koja mu se perika sviđa i koje će narukvice — premda sam ih donijela za dječaka — najbolje reflektirati svjetlo. Posebno sam se potrudila oko šminkanja nanoseći boju obilno i vrlo tamno tako da se čak i s velike udaljenosti moglo vidjeti da su mi usne namazane. Kad sam završila, samo mi je vrat ostao gol i dok mi je Ramzes kopčao zlatni pektoral, osjetila sam njegov topao i ubrzan dah. Okrenula sam se i premda sam mu htjela rukom prijeći po prsima, polako sam zategla njegov kožni oklop. Za bedro je zavezao skriveni bodež i kad je kleknuo učiniti isto i meni, shvatila sam: »Tvoja kosa. Trgovci nose kosu u pletenicama, a ne omotanu u petlji.« Premda se već nekoliko dana nismo temeljito oprali, kosa mu je još mirisala na lavandu iz kupki Malkate i kad sam zakoračila unatrag da ga bolje pogledam, uzdahnula sam: »Pitam se je li ikad ijedan faraon izgledao ovako lijepo prije bitke?« Ramzes se nasmijao. »Oh, ne bih to rekao prije nego što vidiš sve.« Kad je tog popodneva brod stigao u Tamiat, Ramzes me primio za ruku. »Stigli smo. Vojnici će početi iskrcavati bačve na mol.« Osmjehnuo mi se, ali u očima sam mu vidjela strah. »Jesi spremna?« Provjerila sam svoj odraz u ulaštenoj mjedi. Grudi su mi još uvijek bile teške od porođaja, a nubijska mi je perika padala po ramenima u malim, savršenim pletenicama. Nosila sam tirkizne naušnice, a čak su mi i sandale bile ukrašene dragim kamenjem. Nitko me ne bi zamijenio za pučanku i svakako ne za muškarca.

294/393

Slijedila sam Ramzesa na palubu i Aša ga je počeo zadirkivati. »Baš ti pristaje ta suknja, Ramzese!« Bila je izlizana i iznošena, pripadala je nekom trgovcu ispred Malkate, i Ramzes je u njoj izgledao kao perač paluba. Otkrivale su ga samo njegove lijepo izrađene sandale debele pete. »Smij se«, uzvratio mu je Ramzes, »ali ja barem ne smrdim na ribu.« Aša se pomirisao; ogrtač koji je imao na sebi bio je odvratan i pitala sam se od koga ga je uzeo. Onda su se obojica okrenuli prema meni i Ramzes me pitao: »Znaš li što trebaš činiti?« Kimnula sam. Sedam vojnika preobučenih u trgovce došlo je do pristaništa i počelo iskrcavati bačve napunjene pijeskom. Ja sam stajala na pramcu dok se blijeda sunčeva svjetlost reflektirala o moj nakit i udisala sam miris slane vode. Ocean je bio potpuno drukčiji od Nila. Zapjenjeni valovi razbijali su se o plažu, jurili prema obali, a onda opet natrag kao da su uhvaćeni u ribarskoj mreži i povučeni prema moru. Tada su se nizvodno pojavila dva visoka broda i muškarci koji su radili oko mene postali su nervozni. Pogledala sam u Ramzesa koji je čekao na pramcu držeći ulašteno zrcalo i jedan je vojnik s krme povikao: »Šerdeni su! Vidim po njihovim zastavama, Vaša Visosti!« Ramzes je podigao ulašteno zrcalo iznad glave i tri izvidnika koja su čekala malo dalje kako bi javila drugim brodovima odmah su nestala. Aša se okrenuo prema meni. »Idi u kabinu. Zaključaj vrata!« Kad je Ramzes požurio prema meni, obećala sam mu: »Ne brini se za mene. Samo podsjeti Šerdene da Egipat nikad neće tolerirati lopove!«

295/393

Zaključala sam vrata kabine i sjela na krevet. Premda su sa svake strane ploče za senet stajali čuvari, naoružani mačevima i kopljima, u ustima sam osjećala gorak okus straha. Ruke su me odavale pa sam ih gurnula ispod nogu da se prestanu tresti. Znala sam da ne govorkaju samo sluškinje iz palače. Čulo se prskanje još jednog broda koji je pristao na mol, a onda vika kad su se stranci počeli ukrcavati na naš brod. Pred mojim se vratima čulo naguravanje, a onda se činilo kao da je sâm Anubis pušten s lanca na Amonov blagoslov. Muškarci su vikali stranim glasovima i pretpostavljala sam da su Ramzesovi vojnici vjerojatno strgnuli ogrtače i otkrili oružje. Čula sam lupanje metala o metal i kad je neki teški predmet udario o vrata, kriknula sam. Ali moja dva čuvara nisu se uopće pomakla. Sjedokosi mi je mirno rekao: »Neće ući.« Glas mi je izletio u izdisaju: »Kako znaš?« »Zato što je ovo nekad bio riznički brod«, odgovorio je sjedokosi vojnik. »Ovo su najjača vrata u cijeloj egipatskoj mornarici.« Vika je postala još glasnija i intenzivnija. Onda je jedan glas trijumfalno povikao: »Stigli su brodovi!« Čula sam paniku Šerdena kad su shvatili da su njihova dva broda opkoljena, ali borba se nastavila čak i nakon toga. Sunce je još bilo visoko kad me Ramzes zazvao, glasom punim trijumfa. Otvorila sam vrata kabine i zavrtio me u naručju. »Zarobili smo više od stotinu Šerdena!« objavio je. Gotovo je s gusarskim napadima na molovima Tamiata. Neće više biti Šerdena koji otimaju od Egipta ili Krete ili Mikene. Dođi!« Poveo me iz kabine na pramac i dok su vojnici klicali podižući u zrak mačeve u čast naše pobjede, vidjela sam krv na Ramzesovoj suknji. »Za Ramzesa Velikog i njegovu Ratnu kraljicu«, povikao je jedan čovjek i pridružile su mu se stotine

296/393

drugih. Te su riječi odjekivale iznad vode i s ratnih brodova gdje su Šerdene vezali u okove. Zarobljenici su ih sigurno čuli i uplašili se. Ramzes me odveo na mol gdje su sanduci napunjeni plemenitim metalima i bjelokošću bljeskali na suncu. Dok su vojnici istovarivali šerdenske brodove, ukradenom blagu kao da nije bilo kraja: tirkizni amuleti i srebrne zdjele s brodova koji su putovali prema Kreti. Našli su i crveni kožni oklop i posude od alabastera s izrezbarenim prizorima te neobičnu skulpturu konja iz Trojanske bitke, kao i zlatnu nosiljku ukrašenu perlama od karneola i plavog stakla. Ramzes mi je stavio ruku oko struka. »Svi vojnici pričaju o tebi. Bilo je nevjerojatno hrabro…« Odmahnula sam na njegov kompliment. »Što? Prošetati palubom broda?« »Ne stanu svi zarobljenici na jedan brod«, prekinuo nas je Aša. »Morali smo ih smjestiti na dva odvojena broda. Što želiš učiniti s njima?« pitao je. »Viču nešto, ali ne razumijem što govore.« Odvojila sam se od Ramzesa. »Kojim jezikom govore?« »Nekim koji nisam nikad čuo«, priznao je Aša. »Ali jedan je govorio hetitski.« »Vjerojatno svi govore hetitski«, nagađala sam. »Naučili su ga kao djeca u Troji, zajedno s grčkim. Što želiš da im kažem?« »Da su egipatski zarobljenici«, rekao je Ramzes, a onda je ponovio što sam mu prije rekla. »I da Egipat nikad neće tolerirati lopove.« Nasmijala sam se. »I ti ćeš im se pokazati?« pitao je Aša. To je bio rizik. Ramzes nije želio da Šerdeni pomisle da su toliko važni da se egipatski faraon osobno morao doći obračunati s njima. Ali ako se Ramzes pojavi s nemes krunom, s

297/393

kukom i mlatilom, shvatit će koga su se usudili naljutiti te da nitko ne može naljutiti faraona i proći nekažnjeno. Ramzes se ogledao po pristaništu s gomilama blaga i vidjela sam kako mu se obrazi rumene. »Da, poći ću.« Vojnik je otrčao po Ramzesovu krunu, a vječno oprezni Aša rekao mi je: »Ovi muškarci su gusari. Budi oprezna. Pokvareni su i ako se jedan uspije osloboditi…« »Onda ćete me Ramzes i ti zaštititi.« Ukrcali smo se na prvi brod na koji su dovedeni zarobljenici i gotovo odmah me preplavio smrad. Krv i urin natopili su palubu i podigla sam rukav ogrtača preko nosa. Pripremila sam se na prizor okovanih muškaraca, krvavih i ljutih. Ali ranjenici su bili odvedeni na drugi brod, a pedeset muškaraca koji su sjedili žmirkajući prema suncu bili su uredni. Nisu imali brade poput Hetita, a njihova duga žuta kosa bila je zanimljiv prizor. Zastala sam zureći u njih i kad su prepoznali Ramzesovu krunu, počeli su tresti lancima i vikati. Zapovjedila sam im na hetitskom: »Smirite se!« Mnogi su se muškarci počeli međusobno pogledavati. Neki su me mjerkali kako bi mi dali do znanja o čemu razmišljaju, ali nisam se dala uznemiriti. »Ja sam princeza Nefertari«, obratila sam im se, »kći kraljice Mutnođmet i žena faraona Ramzesa. Pljačkali ste faraonove brodove, otimali faraonova dobra i ubijali faraonove vojnike. Sad ćete otplatiti svoj dug faraonu služeći u njegovoj vojsci.« Muškarci su povisili glasove, a Ramzes i Aša, koji su stajali pokraj mene, postali su napeti. Vidjela sam da je Ramzes posegnuo za drškom mača i viknula sam glasnije od meteža: »Možete služiti u faraonovoj vojsci gdje ćete dobiti oružje, dobit ćete odjeću i proći obuku za časnike. Ili se možete pobuniti«, zaprijetila sam im, »i biti poslani na robiju u faraonove kamenolome.«

298/393

Nastupila je iznenadna tišina kad su muškarci shvatili da neće biti ubijeni nego obučeni za vojnike i nahranjeni. Ramzes me pogledao. »Znaš da njihovi vođe moraju biti smaknuti.« Kimnula sam. »Ali ostali…« »Slijedit će tvoje zapovijedi.«

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Pi-Ramzes - AVARIS Vijest o pobjedi nad Šerdenima putovala je Nilom. Dok smo plovili prema gradu Avarisu, ljudi su na obali trijumfalno klicali: »FARAON. RAMZES. FARAON. RAMZES.« Onda su vojnici iz flote počeli vikati: »RATNA KRALJICA«, a ljudi na obali uzvraćali su ne znajući zašto. Dan nakon što su Šerdeni poraženi, stajali smo na palubi Amonovog blagoslova dok je brod uplovljavao u luku. Budući da su rat i ustanci zaokupili mnogo ljeta, tebanski dvor nije dolazio u Avaris još od Ramzesove krunidbe i šokiralo me koliko se grad promijenio. U tri godine koliko nisam dolazila činilo se kao da je netko uzeo lijepu sliku grada i ostavio je na suncu da ispuca, zatim izblijedi i naposljetku se oljušti. Okrenula sam se Aši koji je bio jednako iznenađen. »Što se dogodilo?« Oboje smo pogledali Ramzesa i premda je trebao uživati u obožavanju ljudi koji su se naguravali na obali izvikujući njegovo ime, izgledao je utučeno. »Pogledaj pristanište!« povikao je. »Raspada se.« Daske su trunule u vodi i izgleda da nije bilo sustava za ispiranje prljavštine koja se lijepila za ženske haljine i stopala. Trgovci su bacali riblje glave na sve strane da trunu po podu ne zamarajući se time da ih bace natrag u rijeku. »A nosiljke!« Pokazao je na izblijedjele nadstrešnice koje su stajale na istrošenim motkama za nošenje. »Izgleda kao da faraon Seti godinama nije izašao iz palače«, promrmljao je Aša. »Ali bio je u Tebi na Svetkovini mrtvih. Sigurno zna za ovo! Morao je vidjeti…« Došli smo do obale s dvadeset vojnika koji će nas odvesti do palače Pi-Ramzes, a gomila koja je pljeskala bila je previše

300/393

uzbuđena da bi primijetila Ramzesovu uznemirenost. Trčali su ispred nosiljke koju je dijelio sa mnom, bacali lotosove latice u zrak i vojnicima davali visoke pehare ječmenog piva. I premda im je mahao, znala sam o čemu Ramzes razmišlja. Glavna je cesta bila prekrivena velikim rupama čiji popravak ne bi zahtijevao ništa više od malo zemlje i pijeska za punjenje. Ulice su bile zatrpane polupojedenim narom, otpadnim vodama i odbačenim papirusom. Avaris je bio obilježen nepogrešivim izgledom napuštenosti, kao da je grad bio prepušten sam sebi i nitko nije previše mario što mu se događa. Kad smo došli do palače, vrata su nam otvorili teško naoružani čuvari. Dok se spuštao s nosiljke, Ramzes je bojažljivo odmahivao glavom. »Nešto se dogodilo. Ondje se dogodilo nešto strašno.« Vrtovi su rasli bez ikakva nadzora i usred korova stajala je visoka skulptura Amona, ispucala i zaprljana. Svaka egipatska kuća ispred sebe je imala dvorište od pločica ili zemlje gdje se nije mogla sakriti nijedna zmija, ali trava i korov rasli su sve do ulaznih stuba Pi-Ramzesa. Došli smo do teških drvenih vrata i kad je Ramzes vidio kako su pohabana, ljutito je izlanuo: »Je li ovo očeva palača ili ruševina Amarne?« Pločice po kojima smo hodali bile su popucale i razbijene. Okrenuo se prema meni. »Ne razumijem — što bi moglo biti važnije od održavanja ove palače? Moj je djed izgradio Pi-Ramzes. Ako se već sad raspada, što će tek biti za stotinu godina? Po čemu će naša obitelj ostati zapamćena?« Vrata su se otvorila i kad nas u hodniku nije nitko dočekao, vojnici koji su nas dopratili postali su nervozni. Iz sjene se pojavila jedna figura i kako nam se približavala, čula sam izvlačenje desetaka mačeva iz korica. Onda je svjetlo palo preko Woseritina uplakanog lica.

301/393

»Ramzese, tvoj se otac razbolio. Leži u svojoj sobi i čeka te.« Iz Ramzesovih je obraza nestala sva boja. »Kada?« zavapio je. »Kad se to dogodilo?« »Nakon našeg dolaska. Jučer.« Ramzes je pokretom ruke otpustio svojih dvadeset vojnika i Aša ih je smjestio u veliku dvoranu uz hranu i piće. Ja sam hodala iza Ramzesa i Woserit i budući da je nikad prije nisam vidjela da plače, taj me zvuk plašio. Njezin se tirkizni ogrtač vukao po podnim pločicama i pokušala sam se usredotočiti na njegov rub s perlama umjesto da si dopustim osjetiti užas onoga što se događalo. Seti je bio bolestan, ali to nije objašnjavalo zašto je grad zapušten i zašto se palača, unatoč slugama koji su nervozno virili između stupova, doimala poput prazne ljuske. Kad smo ušli u Setijevu sobu, nekoliko je čuvara ustuknulo. Muškarac koji je ležao na krevetu nije bio isti onaj čovjek kojeg sam vidjela na Svetkovini mrtvih; prekrivači kojima je bio pokriven nisu mogli sakriti njegovu mršavost niti koliko je bio bljeđi u odnosu na naš posljednji susret. »Oče!« povikao je Ramzes. Kraljica Tuya, Izet i Henuttawy već su stajale u krugu oko faraona. Paser je sjedio u blizini na drvenom stolcu i Woserit mu se pridružila. Faraon Seti otvorio je oči, no činilo se da je sina prije prepoznao po glasu nego što ga je vidio. »Ramzese«, prošaptao je i zakašljao. »Donijet ću ti još soka«, rekla je Henuttawy. »Želiš li soka?« Seti je bolno kimnuo, a ona je brzo izašla povevši Izet sa sobom.

302/393

Ramzes je kleknuo uz očev krevet. »Što se dogodilo, abi?« Upotrijebio je intimnu riječ za oca. Nikad ga prije nisam čula da ga tako zove. Glas mu je pucao od boli. Faraon Seti ispustio je teški uzdah, a kraljica Tuya počela je plakati. Njezin je iwiw ležao s njuškom među šapama i izgledao je gotovo jednako slomljeno kao i njegova gazdarica. Nije čak ni podigao glavu i uobičajeno zarežao prema meni. »Bolestan sam već mnogo mjeseci, Ramzese. Anubis me prati.« »Ne, abi. Molim te, ne još!« Seti je opet zakašljao i prstom pokazao Ramzesu da priđe bliže. »Želim da obnoviš Pi-Ramzes za mene. Palača se pretvorila u ruševinu.« Seti je zastenjao i rukama zgrabio teške lanene pokrivače. »Hetiti su stotinu godina prijetili da će napasti. Misle zavladati Egiptom kad ja umrem. Potrošili smo cijelu riznicu na konjušnice. Na moju vojsku. Sad će Hetiti postati tvoj problem…« »Upravo smo pobijedili Šerdene! Doveli smo ih ovdje kao zarobljenike da treniraju s tvojom vojskom…« Faraon Seti teškom se mukom uspravio. Nisam mogla vjerovati da je ovo isti čovjek koji bi me podigao u zrak i posjeo na svoje koljeno dok sam bila dijete. Doimao se upalim, kao da se pretvara u mumificiranog Ozirisa. »Nema pomoći, Ramzese. Liječnici kažu da je problem u srcu. Srce je slabo«, govorio je teško dišući. Ramzes je otvorio usta da bi se usprotivio, ali Seti je podigao ruku. »Nemamo dovoljno vremena. Donesi mi karte.« Njegove vodenaste oči pogledale su na niski stol. »Moji projekti.« Faraon je teško disao. »Ovo moraš završiti za mene.« Tog smo jutra još slavili svoju pobjedu. Sad mi je postalo jasno da ćemo prije kraja dana možda oplakivati Setijevu smrt. Palo mi je na pamet da bogovi život doživljavaju poput Maatinih

303/393

srebrnih plitica vage. Veliku sreću mora uravnotežiti velika tuga. »Prvo je moja grobnica u Dolini«, rekao je Seti. »Crteži su gotovi. Jedino što se još treba napraviti jest prenijeti moj sarkofag u komoru.« Tuyi je pobjegao snažan jecaj, a ja sam čvrsto stisnula usne da ne bih i sama zaplakala. Ali faraon Seti je nastavio. »I ova palača.« Disanje mu je postajalo sve napornije. »Obavezno obnovi ovu palaču, Ramzese. Učini od nje svoju prijestolnicu tako da budeš bliže Hatiju. Ako možeš obraniti Avaris, Egipat neće nikad pasti.« »Egipat nikad neće biti osvojen dok sam ja faraon…« »Onda ne smiješ dopustiti Hetitima da opet osvoje Kadeš. Bez Kadeša smo ranjivi.« Seti je uzdahnuo. »I Nefer.« Ramzes je pogledao u mene. »Želiš li razgovarati s njom?« »Ne!« Bio je vrlo izričit i ja sam se priljubila uz vrata. »Neka me pamti kakav sam bio. Nefer…« Glas mu je počeo popuštati. »Nefertari je majka tvojih najstarijih sinova. Pametna princeza… ali narod je ne želi.« »Tko ti je to rekao?« pitao je Ramzes. Woserit je pogledala preko prostorije prema meni i obje smo odmah pomislile: Henuttawy. »Nije važno tko mi je rekao. Čuo sam. Narod je važan, Ramzese. Znaš što se dogodilo Nefertiti. Narod ju je ubio…« »Svećenici su je ubili«, naglasio je Ramzes. »A svećenici su usta naroda. Ekhnaton…« Faraon se uhvatio za pokrivače i zamišljala sam da mogu čuti lupanje njegova srca u upalim grudima. »Pričekaj još barem godinu dana prije nego što izabereš glavnu suprugu.« »Abi«, usprotivio se Ramzes. »Već je prošla godina dana.«

304/393

»Nemoj riskirati sve što je ova obitelj izgradila! Pričekaj još barem godinu dana. Obećaj mi.« Držala sam dah i čekala da Ramzes obeća ocu. Ali Ramzes je šutio. »Obećaj!« uzviknuo je faraon Seti i Ramzes je prošaptao: »Obećajem.« Zatvorila sam oči i tiho kliznula kroz vrata zatvorivši ih iza sebe. Bol u prsima gorjela je poput vatre i potrčala sam u dvoranu za prijeme gdje ću biti sama. Vrata su bila lagano odškrinuta i kad sam ušla unutra, zamalo sam vrisnula jer su iza stupova odjekivali glasovi. Šuljala sam se uza zid prema prednjoj strani dvorane i slušala. »Kupila sam ti godinu dana, a ti ćeš izbrisati taj ružni izraz s lica i pogledati me u oči«, šaptala je Henuttawy. »Bogovi će vidjeti što si učinila…« zaklela se Izet. »Što smo mi učinile.« Henuttawyn je glas bio miran. »Svaki te sluga u Avarisu vidio sinoć s peharom.« »Zato što si mi ga ti dala!« »A tko je to vidio? Možda to nitko neće ispitivati«, rekla je, »ali ako ih budem trebala podsjetiti…« Ispred dvorane se začula buka i njihov je razgovor utihnuo. Pobjegla sam kroz vrata i smirila se s nekoliko dubokih udaha za slučaj da me vide. U hodniku se pojavila Woserit s Paserom, a slijedili su ih Ramzes i kraljica Tuya. Ramzes je bio blijed poput alabastera. »Otišao je, Nefer.« Tresao je glavom i nije se sramio zaplakati. »Otišao je Ozirisu.« Privila sam ga u naručje i pojavile su se Hanuttawy i Izet sa shedehom. Henuttawy je vrisnula, a Izet je podigla ruku na usta.

305/393

Ja sam zakopala lice u Ramzesova prsa tako da nitko ne može vidjeti koliko mi je mučno od pogleda na njih. Ramzes se odvojio od mene i rekao: »Moraju se napisati pisma…« »Uz dopuštenje Vaše Visosti, ja ću se pobrinuti za pisma«, rekao je Paser. Vaša Visosti. Te su riječi vidljivo pogodile Ramzesa. Odsad će biti samo jedan egipatski faraon. »Što želiš da ja učinim?« pitala je Henuttawy. Htjela sam viknuti da je dovoljno to što je ubila kralja Egipta, ali riječi su mi zapele u grlu, a vatra u grudima se pojačala. »Idi s Izet i Woserit«, rekao je Ramzes. »One će odvesti majku u Amonov hram gdje će javiti bogovima da…« Oklijevao je jer je istina koju je trebalo izgovoriti bila prestrašna. »Javit će im da moj otac dolazi.« Kad su se svi okrenuli i otišli, zazvala sam Pasera i vidio me kako kružim u blizini vrata dvorane za prijeme. »Nefertari, što to radiš?« pitao je. »Nije trebao umrijeti!« bijesno sam prošaptala. Paser je pogledao iza sebe, ali hodnik je bio prazan. »Kad sam izašla iz sobe, čula sam kako Henuttawy priča s Izet. Pričale su o peharu«, rekla sam mahnito. »Henuttawy je rekla Izet da joj je kupila još jednu godinu. Još jednu godinu«, ponovila sam. »Sinoć sam vidio kad je Izet dodala faraonu pehar…« odgovorio je Paser. »Ali Henuttawy ga je dala njoj! I sad ima tajnu kojom može uništiti Izet ako joj Izet odbije dati što god ona poželi. A ona želi protjerati Woserit u najudaljeniji hram u Fayyumu, zatim

306/393

obnoviti Izidin hram tako da može nadzirati najveću riznicu u Egiptu.« »A to će proći jedino ako Izet postane kraljica…« »A sad ima još jednu godinu da se to dogodi! Čuli ste Ramzesovo obećanje, a čak i ako ga ne ispoštuje… ako je Henuttawy mogla ubiti vlastitog brata…« Prvi put sam u Paserovim očima vidjela strah. »Liječnici su rekli da je faraona izdalo srce. Nitko nije posumnjao na otrov.« Pogledao je u mene. »Tko je još to čuo?« »Nitko«, obećala sam. »Onda to zadrži za sebe. Ja ću reći Woserit…« »A Ramzes? Faraon Seti bio mu je otac!« Ali Paser je odmahnuo glavom. »Nema dokaza za ono što si čula.« »Liječnik može utvrditi je li umro od trovanja.« »Ili može utvrditi da je umro od srca, a ti si lažno optužila visoku svećenicu Izide. Ne govori ništa. Ramzes bi ti mogao povjerovati; mogao bi čak i pozvati liječnika, ali kako ćemo znati da ga Henuttawy nije potkupila? Politika je u svemu, Nefertari.« »Znači, Setijeva će smrt proći nekažnjeno?« Stiskala sam šake kako bih zaustavila bijes od kojeg mi je tijelo počelo drhtati. »Nijedno loše djelo nikad ne prođe nekažnjeno.« Podigao je pogled na mural božice Maat koja je vagala srce zajedno s perom istine. Naslikano je srce tijekom života bilo časno pa je bilo jednake težine kao i pero i čovjek sa slike se smiješio. Njegov ka neće progutati krokodilski bog i duša će mu živjeti vječno. »Henuttawyno će srce biti teže od pera«, bila sam sigurna.

307/393

Paser je izgledao vrlo tužno kad je odgovorio: »Da. Vjerojatno hoće. Nemoj jesti ništa osim onoga što ti je Menit pripremila, Nefertari.« Paser je otišao i ostala sam sama na hodniku. Rodila sam dva sina, pošla sam s Ramzesom u bitku protiv Šerdena i sebično sam razmišljala kako će sad svi ti trijumfi biti zaboravljeni jer je faraon Seti mrtav. Riječi koje su vojnici još jutros skandirali sutra će postati riječi oplakivanja. U nedalekom Amonovom hramu Henuttawy i Izet već su plakale lažnim suzama u društvu kraljice koja je izgubila muža nakon dvadeset i pet godina. Kao da se sve što dotaknem pretvori u prah. Tog je dana večera u velikoj dvorani bila tužna. Ramzes je očev stolac na podiju ostavio praznim, a kad mu je Izet predložila da sjedne na njega, oštro je pitao: »Zašto?« Dvor je nakon toga shvatio da je najbolje šutjeti. Kasnije te večeri, u privatnosti svoje sobe, grizla sam se za usne u napasti da kažem Ramzesu što sam čula. Sjedio je na krevetu od zlata i ebanovine u kojem sam spavala svako ljeto koje sam u djetinjstvu provela u Avarisu. Podignut na platformi u sredini sobe, gledao je na vrtove koje je Seti zapustio. Ribnjaci su od ruba do ruba bili prekriveni slojevima otpadaka i pitala sam se jesu li ribe preživjele takvu nebrigu. »Jesi li vidjela očeve konjušnice?« pitao me tiho. Nije želio razgovarati o očevoj smrti. Nosit će je sa sobom poput teškog lanca oko zatvorenikova struka, pomislila sam. »Ogromne su«, rekao je, no glas mu je bio dalek. »Ukupno pet tisuća ratnih konja.« Stisnula sam pokrivač uz prsa. Nije me mogla zagrijati ni vrućina iz žarovnika. Primijetila sam da je boja na stupovima spavaće sobe popucala. »To je više nego u cijeloj Tebi.« »Tako je«, potvrdio je. »I dobro su održavane«, rekao je, a u očima mu je zasvjetlucao život. »Ima oružja za više od deset

308/393

tisuća vojnika, a četiri tisuće dvokolica su ulaštene i spremne. Ozbiljno je govorio o ratu s Hetitima, Nefer.« »Hetiti već stoljećima prijete ratom…« »Ali ne ovako. Pogledaj naokolo. Vidiš li ruševnost? Sav novac iz riznice potrošen je na pripreme za ovo! Hetitski je car Muvatali već osvojio Mitani što znači da nema tampon-zone između nas i Hatija. Moj je otac prepoznao koliko je to opasno. Znao je da je samo pitanje trenutka. Paser kaže da će Muvatali krenuti čim čuje za očevu smrt.« »Još jedna bitka?« Tek smo se vratili iz borbe sa Šerdenima. Trebalo je planirati pogreb. Snašlo nas je previše tuge. Ali Ramzes je zloslutno zurio u žeravnik. »Ne, ne još jedna bitka, Nefer. Rat.« Idućeg jutra na palubi Amonovog blagoslova tijelo faraona Setija bilo je omotano lanom i postavljeno na malo postolje okruženo mirhom. Usne su mu bile zaobljene u blagi osmijeh i da nisam znala drukčije, mislila bih da spava. Za dvadeset dana stići ćemo u Tebu i nakon sedamdeset dana mumificiranja, Seti će biti pokopan u grobnici koju je izabrao među najvećim egipatskim kraljevima. Ramzes je stajao na pramcu i jedna je zastava s naslikanim likom mumificiranog Ozirisa tužno lepršala na povjetarcu. Pristanište je bilo okruženo ženama odjevenima u duge bijele haljine žalovanja. Puštale su lotosove cvjetove u vodu ispred broda i rukama lupale o prsa tako da bogovi znaju za naše stanje. Tijekom cijelog dvadesetodnevnog putovanja Egipćani su klečali po cijeloj obali u čast svojeg faraona i mislila sam: Kad bi barem znali istinu, koliko bi njih bilo zadovoljno time da mirno kleknu i plaču?

309/393

Kad smo stigli do Malkate, Woserit me upozorila: »Ne ispuštaj sinove iz vida. Čak ni na kupanju.« »A Menit?« »Možeš joj reći što si čula.« Pod Woseritinim su očima bili vidljivi tamni polumjeseci i pitala sam se je li je Paser tješio noću kao što sam ja pokušavala utješiti Ramzesa.« Menit me dočekala u mojoj odaji. Osjećala sam se krivom što sam se toliko radovala vidjeti svoju djecu dok je ostatak Egipta žalovao. Dojilje su ustale i gledale kako sinovi podižu ruke prema meni. »Gle kako su narasli!« povikala sam. Nije nas bilo skoro dva mjeseca i dječaci su bili gotovo neprepoznatljivi. Smijali su se kad sam obojicu pozvala po imenu i bila sam zapanjena kako su već postali pametni. »A tek kosa!« Glave obojice sinova bile su poput krune od najfinijeg zlata. »Baš kao i kraljeva«, odgovorila je Menit, ali čim ga je spomenula, sjetila se Setijeve smrti i glas joj je postao šapat. »Bilo mi je žao čuti za faraona, gospo.« »To se dogodilo čim smo stigli u Avaris.« »U Tebi smo čuli da su Šerdeni poraženi, onda je stigla vijest da je faraon bolestan, ali nitko nije mogao vjerovati. Rekli su da je srce…« »Otrovan je«, rekla sam oštro. Menit je pokrila usta. Mahnula je dadiljama da se vrate u njezinu sobu i kad su zatvorile vrata, ispričala sam joj cijelu priču. »Ne razumijem…« zavapila je Menit. »Što se dogodilo s njegovim kušačima?« »Otpustio je kušače iz palače«, rekla sam. »Kako bi platio rat s Hetitima i kupio štitove od Troje.« Menit je pritisnula prste na usne. »Henuttawy se odrekla svoga ka da bi učinila Izet kraljicom. Pokušat će vas se riješiti«,

310/393

rekla je potpuno uvjerena. »Morate unajmiti vlastitog kušača. Ako počnete koristiti kušača, Henuttawy će znati i neće ni pokušati trovanje.« Odupirala sam se toj ideji, ali Menit je bila uporna. »Faraon Ramzes ima kušače.« »Zato što je on faraon.« »A vi ćete biti kraljica! Ako budete imali kušača, Henuttawy će znati. Nikad vas neće pokušati otrovati. Mislite na svoje sinove! Što bi bilo s njima da se vama nešto dogodi? Mislite li da bi me Izet zadržala u palači da pazim na njih? Poslala bi me s Woserit u najdalji egipatski hram.« Osjetila sam kako mi udovi postaju hladniji. To je bila istina. Pogledala sam svoju djecu, prekrasne egipatske prinčeve koji bi jednog dana mogli biti kraljevi. »Unajmi kušača«, rekla sam. »A ako faraon pita?« »Ja ću mu reći…« »Da se bojite hetitskih špijuna«, pomogla mi je Menit. Henuttawy i Izet bile su lažljivice. Nisam htjela i ja lagati Ramzesu. Trebala bih mu reći istinu, pomislila sam. Trebala bih mu reći da se bojim da će me njegova teta ubiti peharom vina ili gutljajem shedeha. Netko je pokucao na vrata, i prije nego što ih je Menit otvorila, okrenula se prema meni. »Još jedna godina, gospo… Mislite li da će održati obećanje?« pitala je. Pokušala sam ignorirati bol zbog faraonova zahtjeva. »Nikad nije prekršio obećanje«, rekla sam. »Čak i kad faraon Ramzes zna da je to laž? Građani Tebe čuli su od vojnika koji su se ranije vratili što se dogodilo s

311/393

gusarima. Počeli su vas zvati Ratna kraljica. Govore da ste riskirali život za Egipat.« Ali ja sam ponovila: »Ramzes nikad nije prekršio obećanje.« Ramena su joj opala i otvorila je vrata. »Vaša Visosti!« Hitro je poravnala periku. »Nikad ne kucate…« »Čuo sam glasove i mislio sam da ti Nefer možda priča što se dogodilo u Avarisu.« Ramzes je ušao u sobu i vidio me s našim sinovima. »Nisam htio prekidati.« »Žao mi je zbog vašeg oca. I mojoj je gospi bio poput oca. Uvijek ljubazan, uvijek blag.« »Hvala ti, Menit. Svi ćemo se preseliti u Avaris odmah nakon očeva pogreba.« »Cijela palača?« uzviknula je. »Čak i Tefer.« Ramzes je pogledao prema dolje i Tefer mu je odgovorio plačnim mijaukanjem. Mačka je spavala pod dječjim kolijevkama. »Trebat će sedamdeset dana da se očevo tijelo pripremi. Ali nakon što ga pokopamo u Dolini Tebe, dvor će preseliti s nama u Pi-Ramzes.« Već sam vidjela kako Menit u mislima popisuje sve što se treba obaviti. Oprostila se naklonom i Ramzes je stao pokraj mene. »Moj te otac volio, Nefer.« »Voljela bih vjerovati u to«, rekla sam blago. »Moraš vjerovati u to. Znam da si čula što je tražio da mu obećam. Bojao se za moju krunu. Htio te vidjeti kao kraljicu, ali netko ga je krivo uputio.« »Ne mislim da je bio krivo upućen«, rekla sam oprezno. »Mislim da su mu lagali.«

312/393

Ramzes me gledao i pitala sam se misli li na Izet i Henuttawy. Ja mu nisam smjela reći istinu nego je morao sâm doći do nje. Naposljetku mi je stavio ruku oko struka i rekao: »Ja ću te čuvati. Uvijek ću te čuvati, Nefer.« Zatvorila sam oči i molila se Amonu: Daj mu da otkrije od koga me treba čuvati.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

»Samo šakala« - TEBA Kad je završilo sedamdeset dana mumificiranja, tijelo faraona Setija stavljeno je u zlatnu barku i dvadeset ga je svećenika na svojim leđima nosilo u Zapadnu dolinu. Pod uvjetom da mu srce bude jednake težine kao i Maatino pero istine i da smije prijeći u zemlju Duat, taj će mu brod trebati za putovanje sa suncem oko svijeta. Tisuće Tebanaca prešle su Nil prateći vijugavu pogrebnu povorku, a kad je sunce počelo tonuti iza brda, hladni večernji vjetar donio je miris kadulje koja se cijeli dan pržila na suncu. Ađo je digao njušku njuškajući zrak i premda sam hodala pokraj njega s ostatkom Setijeve najbliže obitelji, iwiw je bio neobično miran. Pitam se zna li da je život njegove gazdarice zauvijek promijenjen? Tuya je sad postala udova kraljica i premda će ostati u Avarisu nakon našeg dolaska, vjerojatno će se povući u neku mirnu sobu u palači, a dvorsku politiku i svečanosti prepustiti Ramzesu. Nikad je nisam vidjela da se smiješi djeci ili da se smije njihovim nestašlucima dok bi bježali hodnicima. Neke bi se udovice zadovoljile životima baka, ali pretpostavljala sam da će Tuya svoje dane provoditi sama s Ađom i da će ugađanje životinji postati jedina svrha preostalih godina njezina života. Dok je hodala, teško se oslanjala na Ramzesovu ruku, a ispred njih je visoki svećenik Amona odlučno koračao po pijesku, slijedeći Penrea i malu skupinu vezira čiji je posao bio navoditi Setijevu zlatnu barku. Pogledala sam na Izidine svećenice iza nas i iz daljine sam mogla vidjeti Henuttawynu crvenu figuru. Henuttawy je odlučila hodati među svojim ženama umjesto na čelu povorke u društvu svoje obitelj. Kosa joj je bila pričvršćena seshedvijencem i kad je podigla bjelokosne čegrtaljke iznad glave, shvatila sam što će učiniti. Premda je ovo bilo tužno putovanje, Henuttawy je zapovjedila ples. Njezine su se žene vrtjele i

314/393

skakutale po pijesku i izgledali smo poput dvora na ljetnom hodočašću. Kad je Ramzes preko ramena pogledao u mene, vidjela sam kako mu se u očima nakuplja gnjev. Čak su se i ljudi na najvišim brežuljcima šokirano pogledavali. »Uživa u pažnji«, prošaptala sam grubo. »I Amon će je kazniti«, obećala je Menit. »Srce će joj se samo otkriti.« »Nakon što bude prekasno i nakon što uništi sve koje volimo.« Pomislila sam na Amunhera i Prehira koji nisu pošli s nama. Upozorila sam dojilje da ih ne ispuštaju iz vida. Menit mi je pročitala pogled i obećala: »Vjerujem im. Neće izlaziti iz odaja ili ih nikad ne bih ostavila same.« Pogledala je preko pješčanih dina prema području gdje su brda postajala sve strmija i nazubljenija u zalazećem svjetlu. »Mislite li da mu je grobnica daleko?« »Da. Mislim da je visoko u klisurama«, rekla sam i onda hrabro dodala: »Ali nemamo se čega plašiti.« »Samo šakala«, šapnula je Menit. »I visokog svećenika Amona.« Pogledala sam naprijed prema Rahotepu koji se vrtio oko Setijeva tijela poput životinje koja obigrava nad svojom žrtvom. Pogrbljenih ramena i žalosnog cereka, djelovao je jednako samilosno kao i hijena kad tjera lavicu od njezina plijena. Njemu je pripadala ova noć. On je vodio kraljevsku obitelj u Dolinu i on će naposljetku zapečatiti Setija u njegovoj posljednjoj komori sa svime što bi faraonu moglo zatrebati u zagrobnom životu. Posljednji put sam u grobnici bila na pogrebu princeze Pili. Imala sam šest godina, ali sjećam se da su zidovi grobnice bili prekriveni uputama za kretanje zagrobnim životom. Na zidovima se nalaze odgovori na pitanja koje će bogovi postavljati mrtvima tako da će Setijev ka, dok bude putovao

315/393

posljednjim hodnicima na ovom svijetu, moći zapamtiti odgovore za prelazak u idući. Pod pretpostavkom da uspije proći test, trebat će mu sve što je nekad imao u ovom životu. Zato će Setiju trebati maska, tako da u zemlji Duat ne bude bez lica. Oko njegova sarkofaga stavit će se stotine ušabtija, malih figura sluga koje će u idućem svijetu oživjeti i obavljati teške poslove za njega. A kako se nijedna od tih važnih stvari ne bi oštetila, sluge će staviti malo soli u lampe i tako spriječiti dizanje crnog dima. Dok sam gledala visokog svećenika Amona s Izet, ukazao mi se prizor dviju hijena koje njuškaju gledajući što bi iduće mogle proždrijeti. Iznenadila me njihova sličnost. Pod slabom večernjom svjetlošću i sjenama koje su prikrivale Rahotepov zastrašujući cerek, Izet i visoki svećenik bili su vrlo slični. Dok su hodali zajedno, postalo je nemoguće ne primijetiti tu sličnost — ne samo u načinu kretanja nego i u njihovim ravnim nosevima te jagodicama smještenima visoko na uskim licima. Izetina se majka mogla udati za koga god je htjela… a ipak, nitko nije znao tko je Izetin otac. Što ako Rahotep ne želi Izet za kraljicu samo iz mržnje prema mojim akhu nego i zato što zna da će s Izet kao glavnom suprugom on postati djed budućeg faraona? Visoki je svećenik pogledao u mom smjeru i kad je Izet vidjela da ih gledam, hitro se odmakla od njega. Kad smo ušli u Dolinu, a staza se suzila, ostavili smo tisuće žalobnika iza sebe. Samo je najvišim članovima dvora bilo dopušteno znati točnu lokaciju Setijeve grobnice. Svi ostali čekat će naš povratak držeći uljane lampe na rubu litica i osvjetljavajući nam put natrag prema rijeci. Sunce je već došlo do obzora, a duboka zagasita boja neba isticala je obrise brda. Kad padne noć, bog Sunca potpuno će napustiti svoj položaj na nebu i proći kroz podzemni svijet kako bi ondje porazio zmijolikog boga tame, Apepa. Nakon što dokrajči zmiju, Ra će izaći na istoku vozeći se na svojoj sunčevoj barki i ponovno donijeti svjetlo na

316/393

zemlju. Faraon Seti nikad više neće vidjeti sunce, a ako se u Egiptu mogao poremetiti poredak stvari, pitala sam se zašto se ne bi mogao poremetiti i u podzemnom svijetu? Što ako večeras Ra bude poražen i sutra ne bude više sunca? Istjerala sam takve misli i podsjetila se da je sunce uvijek izlazilo. Ra je uvijek pobjeđivao. Baš kao što ću i ja. Počeli smo se penjati uz vapnenačke litice i čak i uz gunđanje svećenika koji su na leđima nosili Setijevu barku, čula sam kako Izetino disanje postaje sve hrapavije. Bojala se tame i jednom je, kad se u daljini oglasio šakal, uplašeno kriknula. »Anubis«, rekla sam ja. »Bog smrti s glavom šakala. Možda dolazi po grešnike.« »Ne slušaj je«, oštro je rekao Rahotep. Ali ja sam izazvala visokog svećenika: »Kako znate da nije Anubis? Gdje bi drugdje bio ako ne u ovoj Dolini?« »Budi tiho!« prasnula je Henuttawy. Glas joj je odzvanjao liticama i s početka povorke, u blizini sarkofaga, Ramzes se okrenuo vidjeti što je uzrok komešanju. Henuttawy je stišala glas. »Budi tiho«, zaprijetila je. »Zar te pomisao na Anubisa koji se šulja ovim brežuljcima plaši? Ja se ne bojim smrti. Kad Anubis dođe po mene, ne moram ništa skrivati.« Iza mene je Menit duboko udahnula. Henuttawy je zasiktala: »Imaj poštovanja prema mrtvima.« »Tako da plešem i slavim?« Stigli smo do ulaza u grobnicu i Ramzes je došao otraga do mene. »Što to šapućete?« »Henuttawy je rekla da želi prva ući u grobnicu«, izmislila sam. »Želi prva vidjeti unošenje bratova sarkofaga u pogrebnu komoru.«

317/393

Ramzes je pogledao u Henuttawy. Čak sam i pod slabim svjetlom treperavih baklji vidjela da joj je iz obraza nestala boja. »To je vrlo lojalno«, rekao je Ramzes. »Možeš ići nakon Penrea. On će ti pokazati put.« Henuttawy je okrenula svoje tamne oči prema meni, ali nije se pobunila. Uzdigla je bradu i zakoračila nakon Penrea predvodeći povorku u potpunu tamu. Woserit mi je zabila nokte u ruku upozoravajući me da budem oprezna. Ali što sam mogla izgubiti? Nakon nas su slijedili važni dvorjani, a na ulazu u komoru ostali su naoružani čuvari kako bi pazili da nitko drugi ne uđe unutra. Spustili smo se stubama u dubinu zemlje držeći se podalje od zidova na kojima su bili naslikani prizori iz Setijeva života. Penre nam je rekao da je ovo najdulja i najdublja grobnica u Egiptu, a kad je zrak postao vlažan, čvršće sam omotala ogrtač oko sebe. Prošli smo kroz prvi i drugi hodnik i kad smo došli do dvorane s četiri stupa, povorka se zaustavila. Divila sam se Ozirisovu oltaru i prizorima iz Knjige vrata. »Prekrasno je«, šapnula sam i Ramzes mi je stavio ruku na rame. »Tvoj bi otac bio ponosan.« »Zar te ovo ne plaši?« šapnula je Izet. Ramzes je pustio moje rame i uhvatio Izet za ruku. »Kao dijete gledao sam oca dok je gradio ovu grobnicu«, rekao je. Spustili smo se u niži prolaz i kad je visoki svećenik skinuo bradvu od ebanovine koja mu je visjela oko vrata, kako bi počeo Obred otvaranja usta, Izet se počela tresti. Obred će vratiti Setiju dah u zagrobnom životu. Rahotep je stavio bradvu na Setijeve zlatne usne i gledala sam Henuttawy koja je stajala mirno kao da je isklesana od kamena. Najzad, što bi Seti mogao reći ako bi opet dobio dah u ovom svijetu? »Probudi se!« Glas visokog svećenika odjekivao je komorom. Kraljica Tuya obuzdavala je jecanje, a Ramzes ju je držao dok sam ja stajala blizu Menit. »Budi živ i diši poput živog

318/393

čovjeka, zdrav i osnažen svakog dana. Neka te bogovi čuvaju ondje gdje si sad, daju ti hranu za jelo i svježu vodu za piće. Ako ima nešto što želiš reći, reci to sad tako da te cijeli Egipat čuje.« Veziri su se nelagodno meškoljili držeći baklje, a dvorjani su slušali bez daha. Kad je ostala samo tišina, vidjela sam kako se Henuttawy blago nasmiješila Izet. Zatim je sarkofag podignut kroz uski hodnik do posljednje komore. Mala se skupina okrenula prema Henuttawy koja će prva poljubiti kanopske žare i gledati spuštanje sarkofaga u okno. Gledali smo kako je zakoračila naprijed. Kleknula je na zemlju i brzo poljubila posude koje će odnijeti Setijeve otrovane organe u zagrobni život. Rahotep je podigao bradvu u rukama i izgovorio riječi iz Knjige mrtvih. »Bogovi su mi vratili dah. Okovi koji su mi zatvorili usta sad su opušteni i slobodan sam. Onima koji su mi za života nanijeli zlo dobronamjerno opraštam jer bogovi će vas kazniti, a ne ja.« Henuttawy je ustala i obrisala prljavštinu s haljine. Sjedila sam u svojoj sobi u toplini žeravnika i pričala Woserit i Paseru što sam sumnjala u vezi s Izet. Paser je držao čašu toplog sermet piva. Sad kad je Seti zapečaćen u svojoj grobnici, održat će se nova krunidba. Ramzes će nositi dvostruku krunu Egipta i ako ne izabere glavnu suprugu, bit će prvi faraon koji je okrunjen bez kraljice. Ali nijedno od njih dvoje nisu bili iznenađeni kao što sam očekivala. »Morala je biti nečije dijete«, rekao je Paser. »Svi su pretpostavljali da je otac netko s dvora.« »Ali ona je dijete čovjeka koji mi je ubio obitelj!« zavapila sam. »Ubio je Nefertiti. I ako je on podmetnuo požar…« Grlo mi se počelo stezati od emocija. »Onda je ubojica dviju generacija. Zar mislite da bi oklijevao ubiti još jednu?«

319/393

Pogledala sam u Menitina zatvorena vrata, ali ni Woserit ni Paser nisu vidjeli opasnost koju sam ja vidjela u otkriću da bi Rahotep mogao biti Izetin otac. Više ih je brinula krunidba i Woserit me izravno pitala: »Ima li ikakve šanse da te sutra okruni za kraljicu?« Odmahnula sam glavom. »Nikad ne bi prekršio obećanje koje je dao ocu. Ali Menit mi je rekla da je sinoć vidjela muškarca blizu Izetinih soba.« I Woserit i Paser su se nagnuli naprijed. Napokon se činilo da ih je jedna vijest šokirala jednako kao i mene. »Tko je to bio?« pitao je Paser. Podigla sam dlanove. »Nije uspjela vidjeti.« »Možda je bio Habiru Ašai«, rekla je Woserit odmah. »Nije. Sigurna sam da nije toliko blesava«, odgovorila sam. Ali Woserit je odmahivala glavom. »Ne bih se iznenadila da je platila sluškinji da ga pronađe.« »Beznadna je«, dodao je Paser. »Kome se može obratiti? Faraonu ne može. Ne može ni Henuttawy. Velikoj svećenici Izide duguje više nego što će joj ikad moći vratiti.« Woserit mi je vidjela izraz lica i rekla je: »Rahotep ne može učiniti ništa za nju. Ne smije preglasno govoriti protiv tebe jer je rob svoje prošlosti. Izet to ne zna, ali mi znamo.«

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Jer kralj je Ra Ramzesov široki pektoral odražavao je jutarnje sunce, a podij po kojem je hodao bio je pokriven plavim pločicama od fajanse pa je izgledalo kao da hoda po vodi. Prošlo je sedam dana od pogreba faraona Setija i tisuće plemića ispunile su hram u Karnaku došavši i iz dalekih gradova poput Memfisa. Pitala sam se što misle o krunidbi kralja bez kraljice. Sa svojeg mjesta na trećoj stepenici podija gledala sam sinove u dojiljinim rukama. Bili su vesele i sretne bebe. Osjećala sam goruću potrebu znati da će uvijek biti sigurni; da nikad neće biti izloženi Izetinim hirovima ako ja iznenadno umrem, a ona postane kraljica. Trube su odjeknule svježim zrakom farmutija i utišale dvorjane u sandalama obrubljenima krznom i debelim ogrtačima. I premda nisam bila izabrana za glavnu suprugu, Ramzes je pogledao u mene dok mu je Rahotep stavljao crvenu i bijelu pschent krunu na čelo. Nekoliko je vezira učinilo isto, a od okupljenih na podiju, samo je kraljica Tuya sa svojim razdražljivim iwiwom izbjegavala moj pogled. »Jer kralj je Ra«, objavio je Rahotep. »On je stvoritelj svih stvari, začetnik začetih. On je Bastet koja štiti Dvije zemlje i one koji ga hvale, zaštitit će njegova ruka. On je Sekhmet protiv onih koji ne poštuju njegove zapovjedi. A sad je faraon cijelog Egipta, Ramzes Drugi i Veliki.« Hramom je provalilo klicanje. Kad se Ramzes spustio s podija, skandiranje je bilo toliko glasno da ga nitko nije mogao čuti kad me uhvatio za bradu i rekao mi: »Da nisam obećao…« Ali zato nikome u dvorani nije promakao njegov poljubac na Amunherovu glavu i kad je podigao našeg sina u ruke, Ramzesova je poruka bila jasna. Amunher je bio budućnost Egipta. Pogled kraljice Tuye nije mogao spriječiti Ramzesa da

321/393

podigne našeg sina iznad gomile. Dok su mlade djevojke tresle čegrtaljkama od bjelokosti, Rahotep je značajno pogledao Henuttawy. Zgrabila sam Menitinu ruku; i ona je vidjela taj pogled. Moji sinovi ne smiju se ni na trenutak odvajati od nje; svako jelo koje se donese u sobu s dojiljama najprije moraju probati kušači iz palače. Premda je Ramzes ispružio ruku prema meni, stajala sam na mjestu. »Idite s faraonom«, poticala me Menit tiho. »Neće se ništa dogoditi.« »Ali Rahotep…« Menit me gurnula naprijed. »Ja ću paziti.« U dvorištu ispred hrama u Karnaku Tebanci su čekali kako bi vidjeli koga će Ramzes povesti u svojoj dvokolici. Poljubio je Amunhera pred dvorom i sad mi je, pred klikćućom egipatskom gomilom, ponudio ruku. Zadržala sam dah čekajući da ljudi naglo utihnu no, umjesto toga, njihovo je klicanje postalo gromoglasno. Dok smo se vozili ulicama u povorci vojnika i zlatnih dvokolica, Ramzes se okrenuo prema meni. »Doista si Ratna kraljica, Nefertari.«

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Gledati kako Malkata nestaje Ramzes je u dvorani za prijeme još uvijek nosio nemes krunu. Nije mi se činio ništa drukčijim u odnosu na tri mjeseca ranije kad je upravljao samo Tebom. Ali palača Malkata nesumnjivo se promijenila. Sa zidova su skinuti crveni sagovi, a iz svake niše maknute su skulpture i stavljene u teške drvene sanduke koji će ih prevesti u palaču Pi-Ramzes. Kuda god bih pošla u hodnicima palače, sluge su jurile naokolo s teškim drvenim košarama puneći ih svim zamislivim luksuznim predmetima kojih možda neće biti u Avarisu. Budući da je palača bila u takvom stanju, u dvoranu za prijeme dolazilo je malo podnositelja molbi pa kad se pojavio Ahmozis i tražio da ga primim, Paser mu je mahnuo da prođe jer je već znao što ću odgovoriti na njegov zahtjev. »Došao si u lošem trenutku, Ahmozise. Dvor sutra putuje za Avaris«, rekla sam. »Onda bi ovo bio dobar trenutak da Habiru napuste Tebu«, predložio je. »Zašto da se pate s preseljenjem u Avaris?« »Vojska ne pati.« Nasmijala sam se. »Plovit će Nilom u istim brodovima kao i faraon.« »Nije svaki Habiru u faraonovoj vojsci. Neki moraju prodati zalihe žita da bi unajmili brodove.« »Morali bi unajmiti brodove i da bi došli do obala Kanaana.« »Ne ako će hodati.« »Habiru ne mogu otići!« uzviknula sam, oštrije nego što sam htjela. »Sa sjevera su stigli izvještaji o napredovanju hetitskih trupa. Ako Hetiti zauzmu Kadeš, bit će rata. Svaki je vojnik potreban. Pričekaj do tota.« »Želim znati kad će faraon osloboditi moj narod!« Oči su mu gorjele. Štapom je udario po pločicama i naoružani čuvari

323/393

zakoračili su prema njemu, ali ja sam podigla ruku i zaustavila ih. Ramzes se okrenuo od razgovora s Paserom. »Moja ti je žena rekla istinu. Svaki vojnik iz Tebe odlazi u Avaris«, rekao je oštro. Zatim se okrenuo prema meni. »Zašto ga primaš?« pitao je. Dok smo Menit i ja te večeri hodale prema kupalištu, i ona je ponovila Ramzesovo pitanje. »Zato što je moja majka patila onako kako Habiru pate. Ali ako car Muvatali krene prema Kadešu, možda ni svi egipatski vojnici neće biti dovoljni da ga se zaustavi. A ako Kadeš padne, Avaris je idući. Zatim Memfis. Zatim Teba…« Menit je odmahivala glavom dok smo hodale popločenom stazom koja vodi do kupališta. »Da faraon zna da razmišljate o tome«, počela je, ali ja sam podigla ruku da je zaustavim. »Slušaj!« Čule smo nečiji plač. Pogledala sam u Menit. »Dolazi otamo«, prošaptala je. Tiho smo prošle između stupova na ulazu u kraljevsko dvorište. Iza debla sikomore stajali su Izet i mladi muškarac. Sa svih drugih ulaza, bili su skriveni od pogleda. Izet nam je bila okrenuta leđima. »Mogao bi doći svakog jutra«, molila je. »Ti si kipar, Ašai. Možemo reći dvoru da izrađuješ moju bistu. Nitko neće znati…« »Nisam ti trebao doći.« Habiru se odmakao. »Nekad sam te volio, ali naučio sam voljeti svoju ženu. Rodila mi je dvoje djece…« Ašai je digao pogled i spazio nas. »Vidiš li što si učinila? Ugrožavaš mi život!«

324/393

Izet se okrenula i kad me vidjela kako stojim pokraj Menit, užasnuto je pokrila usta. »Ašai!« vikala je, ali on je već nestao. »Ašai!« Srušila se na koljena među cvijeće koje je obrubljivalo stazu prema njezinoj odaji. »Hoćeš li reći Ramzesu?« prošaptala je pognute glave. »Neću. Tvoja je tajna sigurna od njega«, odgovorila sam tiho. Menit me šokirano pogledala. »Gospo!« Zatim me Izet promotrila proračunatim očima. »Čime ću morati platiti tu šutnju?« »Samo ljudi poput Henuttawy očekuju isplatu«, odgovorila sam joj. Kasnije sam u svojoj sobi ispričala Woserit i Paseru što se dogodilo. »Bili su skriveni ispod grana sikomore«, završila sam. »Da nismo išle prema kupalištu, nikad ih ne bismo vidjele.« »Faraonova žena mora biti izvan svake sumnje«, rekla je Woserit smrknuto. »Kad Ramzes sazna za ovo…« »Neće saznati. Rekla sam Izet da je njezina tajna sigurna.« Premda su i Woserit i Paser zapanjeno zurili u mene, odlučno sam odmahnula glavom. »Henuttawy joj je već zagorčala život. A Ašai se zakleo da se neće nikad vratiti.« »Ali Izet je izdala Ramzesa!« »Zbog ljubavi. Moja je majka izdala svoju obitelj zbog ljubavi. Ne bi me bilo da moja majka nije izabrala generala Nakhtmina umjesto svoje sestre.« »Ali tvoja majka nije bila u braku sa svojom sestrom!« povikala je Woserit. »Nisu prisegle zakletvu pred Amonom.«

325/393

To je bila istina. Situacija nije bila ista, ali sad kad je konačno došao trenutak i kad sam mogla uništiti Izet, nisam imala srca učiniti to. Idućeg je jutra svaki Egipćanin čije je zaposlenje ovisilo o faraonu bio na cesti. Rukom sam zaklonila oči od sunca i s balkona gledala kako tisuće kočija natrpanih stolicama, sanducima i tkaninama kreću na dugo putovanje prema Avarisu. Oni koji su si to mogli priuštiti unajmili su teglenice i spakirali svu imovinu u jednostavne sanduke. Iza gradskih tržnica zemljoradnici su nosili posljednje košare mlaćenog žita prema obijeljenim silosima gdje su im pisari isplaćivali novac iz riznice, a onda su tim bakrenim debenima kupovali mjesta na brodovima za svoje obitelji. Čvrsto sam zagrlila Ramzesa i zajedno smo promatrali more ljudi. »Nismo kao Nefertiti i Ekhnaton«, obećao je Ramzes. »Ne gradimo grad u pustinji da bismo veličali sami sebe. Selimo se u Avaris kako bismo zaštitili svoje kraljevstvo.« Ramzes je pogledao u mene i nasmiješio se. »Znaš li što sam graditeljima rekao da prvo obnove? Tvoju sobu«, rekao je. »Rekao sam im da ti naprave jednu točno pokraj moje i da je oslikaju svim prizorima iz Malkate.« Nitko nikad nije učinio nešto tako pažljivo za mene. Stavila sam ruku na srce i kad je vidio da sam ostala bez riječi, poljubio me u usne, obraze i vrat. »Tvoji su akhu izgradili Malkatu, Nefer. Tvoja je majka živjela ondje. Ne želim da danas kad odemo budeš tužna.« Pritisnula sam ruke na njegova tvrda prsa, zatim ih spustila do struka, a onda još niže. Zgrabio me u ruke i odnio s balkona, ali sluge su već spakirale moj krevet.

326/393

Pokraj žarovnika je ležao komad ovčjeg krzna, gust, bijel i mekan. »Poput tebe«, šapnuo je kad me polegao na njega. Kleknuo je i ljubio me po ramenima, po grudima, a onda po mekoj unutrašnjosti bedara. Udisao je miris jasmina koji sam uvijek stavljala između nogu. Ležali smo na toplom sagu u mojoj praznoj sobi i vodili ljubav. Kad se popodnevno sunce probilo kroz zavjese od trske, Menitino je kucanje postalo toliko glasno da ga nismo mogli i dalje ignorirati. Ipak, htjela sam još jedan posljednji put pogledati voćke u vrtu. Grane su im se oslanjale na oslikane rešetke i nekad sam noću zamišljala da ih je posadila moja majka. Bila je odlična vrtlarica, ali nitko mi nije znao reći koje mi je cvijeće ostavila u Tebi. Rekla sam Ramzesu da neću biti tužna zbog odlaska iz Malkate, ali sad sam shvatila da sam lagala. Za četiri mjeseca, tijekom Svetkovine mrtvih, u Avarisu neću imati kamo otići zapaliti tamjan za majčin ka. Stajat će zanemarena u Horemhebovu hramu, lica pokrivenog tamom, zaboravljena. »Vratit ćemo se.« Ramzes mi je prišao s leđa. »Moja je majka hodala ovim hodnicima«, rekla sam. »Nekad stojim na ovom balkonu i pitam se je li ona vidjela ono što ja vidim.« »Izgradit ćemo joj hram«, obećao je Ramzes. »Nećemo dopustiti da bude zaboravljena. Ja sam sad faraon cijelog Egipta.« »I Ekhnaton je nekad bio faraon cijelog Egipta…« Primio me za ramena. »Sad si u rodu sa mnom. S Amunherom i Prehirom. Narod je vidio moje pobjede u Nubiji i Kadešu. Vidjeli su kako smo porazili Šerdene. Bogovi sad paze na nas. Poznaju nas.« Tog smo poslijepodneva zaplovili u floti s više od stotinu brodova i s krme sam gledala Malkatu kako nestaje. Ramzesov najbolji brod bio je napunjen do vrha, natrpan sanducima i

327/393

teškim namještajem iz palače. Iz kabine su virile skulpture bogova od ebanovine i izgledale su kao da, kao i ja, žele što prije stići. Bilo je vrlo malo prostora za stajanje pa su dvorjani koji su pošli s nama sjedili pod nadstrešnicom i nisu se mogli pomaknuti. Toliko toga će se promijeniti i sjetno sam uzdahnula. »Pitam se kako će biti trajno živjeti u Avarisu?« Menitin je odgovor bio razborit kao i uvijek. »Isto kao kad ste bili dijete i kad je dvor svako ljeto provodio ondje. Ne dopustite Izet da izabere koju će sobu uzeti.« »Ramzes mi je već izabrao sobu. Izgradio mi je novu, pokraj svoje«, rekla sam joj, »i pokraj nje su dvije sobe. Jedna za tebe i jedna za Amunhera i Prehira. Nećeš je više morati dijeliti s dojiljama. To će biti najveća odaja u Pi-Ramzesu.« Menit je uzbuđeno stavila ruke na srce. »A zna li Izet za to?« Prvog dana mjeseca pahonsa stigli smo u Pi-Ramzes i dočekala nas je potpuno drukčija palača od one koju smo vidjeli u hladnom mjesecu tibiju. U tri mjeseca koliko je prošlo, u svježe obojenim urnama i visećim vazama procvale su guste kitice cvijeća. S velikih visina vapnenačkih stupova mirisni vijenci lotosovih cvjetova bili su obavijeni granama obojenima u zlatno. U hodnicima se osjećao slatki miris ljiljana, a u popločenom dvorištu voda je melodično pljuskala s fontana od alabastera na procvjetali jasmin. Vojska sluga vjerojatno je radila svaki dan bez prestanka od Setijeve smrti. Zamišljala sam ih kako jurcaju palačom poput pčela, čiste, pospremaju i pripremaju sobe za naš dolazak. Svježe obojeni zidovi sjali su na suncu, a kad padne noć, tisuće brončanih fenjera odražavat će se u podovima s novim pločicama. Sve je bilo bogato, novo i blistavo. Šokirano sam se okrenula prema Ramzesu. »Kako si riznica Avarisa može ovo priuštiti?« Stišao je glas tako da ga samo ja

328/393

mogu čuti i rekao: »Ne može. Ovo možeš zahvaliti šerdenskim gusarima.« Stotine dvorjana okupilo se u dvorani za prijeme s kolosalnim kipovima kralja Setija i kraljice Tuye i Paser je počeo čitati razmještaj soba u palači. Kad je došao do mog imena, dvor je naćulio uši. »Princeza Nefertari«, objavio je, »desno od faraona Ramzesa Velikog.« Prostorijom je prošao iznenađeni žamor i vidjela sam Henuttawyn pogled upućen Izet. To što sam bila smještena desno od kralja značilo je da me Ramzes postavio za glavnu suprugu po svemu osim po tituli. To nije bila javna objava zakucana na egipatske hramove, ali sad je cijeli dvor u Avarisu znao kome je faraon naklonjen. »Da ti pokažem sobu?« pitao je Ramzes. Odveo me do drvenih vrata s umecima od kornjačina oklopa i polirane bjelokosti, a onda mi je rukom pokrio oči. Nasmijala sam se. »Što to radiš?« »Kad uđeš unutra, reći ćeš mi na što te podsjeća.« Čula sam kako otvara vrata i čim je maknuo ruku, ostala sam bez daha. Soba je bila ista kao i doma. Na najdaljem zidu bila je živahna crvena telad iz palače Malkate. Na drugom je bio veliki crtež božice Mut kako dodaje ankh života mojoj majci. Zurila sam u crtež sjećajući se murala koji je Henuttawy uništila i suze su mi treperile na trepavicama. Tijekom idućih mjesec dana u dvorani za prijeme Pi-Ramzesa nije bilo ni minute tišine. Dane smo provodili u poslu, obilazeći Avaris, nadzirući popravke, susrećući se s izaslanicima i vezirima sa stranih dvorova. A navečer su slijedile beskonačne zabave. Deben iz Setijeve riznice potrošen je na pripreme za rat

329/393

i na zabave za faraona tako da je, dok je palača oko njega propadala, faraon neprestano uživao u najljepšim egipatskim plesačicama. Mnoštvo plesačica došlo je u veliku dvoranu tražeći podršku novog egipatskog faraona i cijeli se dvor osjećao živim i veselim. Amunher i Prehir mogli su uspravno sjediti u Woseritinu krilu i pljeskati u ritmu zveketa sistruma. Ali Ramezua nije smio držati nitko osim njegove majke ili dadilje. Izet je budno pazila na njega i ako bi mu Amunher i Prehir dopuzali preblizu, uzela bi ga u ruke i odmakla od njih. Jadni je Ramezu iz majčina stiska slušao veselo skvičanje mojih sinova dok su zajedno puzali po podiju. Mislila sam: Odrastat će kao veoma usamljeno dijete. Ali nitko se drugi u Avarisu nije doimao usamljenim. U velikim vilama iza Pi-Ramzesa svake su se večeri održavale gozbe jer je cestom iz Tebe stalno pristizala nova rodbina. Mirisi pečene patke ulazili su i u hodnike palače, a miris kaše od nara ujutro je bio tako jak da me budio zvuk praznog želuca. Sa svojeg sam balkona gledala zemljoradnike kako skupljaju mirhu jantarne boje, a navečer bi njihove žene povele malu djecu u šetnju drvećem obrubljenim gradskim avenijama. Strah od razorne gladi nestao je i premda su ljudi mislili da im je Penreov izum promijenio živote, ja sam znala bolje od njih. Pitala sam se što bi moji akhu mislili da znaju da nije baš sve iz Amarne uništeno. A onda je stigla vijest koju smo očekivali. Bili smo u Avarisu tek mjesec dana i našim danima obilaženja i gozbi već je došao kraj. Ramzes i ja brzo smo pozvali Pasera u svoju sobu i zatvorili vrata. Ramzes je uzeo svitak i razvio ga. »Deset tisuća hetitskih vojnika zauzelo je Kadeš«, izvijestio je Paser. »Grad je već promijenio odanost.« »Zna li još tko?« »Jedino glasnik iz Kadeša, Vaša Visosti.«

330/393

Čitala sam izvještaj preko Ramzesova ramena. Tog je jutra deset tisuća vojnika marširalo na grad, a stanovnici Kadeša toliko su se uplašili rata da su se već do popodneva predali. Ramzes je zgužvao papirus u ruci. »Misli da sam premlad da bih mu se suprotstavio! Muvatali misli da je jastreb koji se sručio na gnijezdo pilića!« Bacio je zgužvani svitak preko sobe. »Čini se da je zamijenio sokola za gušče.« »Kralj Muvatali je ratni veteran«, upozorio je Paser. »Doživio je bitke u svakom kraljevstvu istoka.« »A sad će doživjeti rat s Egiptom.«

DVADESET PETO POGLAVLJE

Cijelim putem do Kadeša - AVARIS Idete u Kadeš?« kriknula je Menit. Stajala je iznad Amunhera i Prehira koji su me gledali ispod rubova crvenozlatne kose i mahali rukama jer su htjeli da ih podignem. »Dovoljno je što ste išli na sjever, gospo, egipatska princeza na brodu s gusarima…« »I vidjela si kako su ljudi reagirali«, uvjeravala sam je. »Isplatilo se riskirati.« »Zato što je bilo samo stotinu muškaraca!« zavapila je Menit. »A ne deset tisuća Hetita spremnih za rat. Je li faraon svjestan opasnosti…« »Naravno da jest.« Moja je soba bila puna svježe opranih haljina i složene posteljine. Imala sam samo jedan dan da se pripremim, ali Menit mi je stajala na putu prema putnom kovčegu. »Noćima nije spavao razmišljajući o tome. Oboje smo razmišljali, mawat. I sinoć je odlučio.« »Ali razmislite o svim mogućim načinima da poginete u ratu«, preklinjala me. »Molim vas«, glas joj je postao očajan. »Što će biti dok je faraon u bitki? Bit ćete potpuno sami.« Mirno sam udahnula. »Neću. Imat ću Amunhera i Prehira.« Vidjela sam joj izraz lica i brzo dodala: »Ramzes je prvi put išao u rat kad mu je bilo jedanaest mjeseci. Ide i Izet. S Ramezuom.« Menit je pustila ruke da joj padnu s bokova. »U Kadeš?« »To je Henuttawy predložila. Želi se pobrinuti da Ramzes provodi jednako vremena s njom koliko i sa mnom. Bit ćemo s logorom izvan grada«, objasnila sam, »u brdima zapadno od Kadeša. Gledat ćemo bitku izdaleka.« Menit je bila prestravljena i užasnuto je podigla ruke. »Ako se vi možete pridružiti logoru, onda mogu i ja!« Ustala je i blago raširila svoje male debeljuškaste noge i kad je stavila ruke na

332/393

kukove, znala sam da se nema svrhe raspravljati. »Što da pripremim?« »Posteljinu i sandale«, rekla sam brzo. »A za prinčeve?« Poljubila sam oba sina u njihove meke obraze. Bili su pametne bebe, uvijek su sve htjeli dodirnuti, zgrabiti i istražiti. »Sve što im zaista treba jesu jedan drugome«, rekla sam joj. U farmutiju su prestali dojiti i sad su pili mlijeko iz glinenih boca i jeli piletinu iz moje zdjele kad bi bila dovoljno sitno nasjeckana. Zajedno su jeli, zajedno se igrali, a sad će zajedno otići u svoju prvu bitku, gledajući je s brda. Polegla sam sinove natrag na plahtu i osjetila sam uzbuđenje znajući da će ih bogovi do epifija prepoznati. To je bila mala stvar i imena im još neće odzvanjati u Amonovim ušima, ali bio je početak. Tog su jutra u dvorani za prijeme zabranjeni podnositelji molbi. Generali i veziri za dvanaest ulaštenih stolova raspravljali su o strategiji koju će Egipat primijeniti za ponovno osvajanje Kadeša. Sjedila sam slušajući Ašu i njegovog oca koji su opisivali hetitsku vojsku. »Imaju saveznike iz osamnaest kraljevstava«, upozorio je Anhuri. »Gotovo dvije tisuće dvokolica i trideset tisuća vojnika. Imaju ljude iz Aleppa, Ugarita, Dardanija, Keškeša, Arzawe, Šasua…« »Iz Aradusa, Mesea, Pedesa i mnogih drugih zemalja«, završio je Aša. »Nema nikakve sumnje da će nam trebati svih dvadeset tisuća vojnika.« »Onda ćemo podijeliti vojsku na pet divizija«, odlučio je Ramzes. Probdjeli smo mnoge noći proučavajući karte, prevodeći poruke na klinopisu koje su špijuni presreli od hetitske vojske u maršu. »Imat ćemo Amonovu diviziju koju ću predvoditi ja. Raovu diviziju na čelu s Kofuom. General Anhuri preuzet će Ptahovu diviziju i imenovati generala za Setovu diviziju.

333/393

Svaka će divizija marširati s jednim danom razmaka tako da, ako hetitski špijuni vide Amonovu diviziju, mislit će da nas je samo pet tisuća. Aša će voditi posljednju, manju vojsku koja će ići rijekom. Ako možemo okružiti Hetite i odrezati im opskrbu, napast će ih glad i predat će se u roku od mjesec dana.« Veziri su se pogledavali i mrštili. »Razdijelit ćete vojsku, Vaša Visosti?« Paser je bio sumnjičav. »Koliko se sjećam, to nijedan faraon nije učinio.« Muškarci oko stolova meškoljili su se u svojim sjedalima. Ovo je bio ili briljantan plan ili potpuna ludost. »Mislim da bi moglo upaliti«, progovorio je general Kofu. »Moglo upaliti ili hoće upaliti?« pitao je Paser. »Hoće upaliti«, rekao je Ramzes uvjereno. Rahotep je bio tih i krvavo je oko prilijepio za Ramzesovo prijestolje. Ali Paser je bio hrabriji. »Ako ima ikakve šanse da ovo uspije, mora postojati izvrsna komunikacija između divizija.« »Ja sam vrlo sumnjičav«, priznao je general Anhuri. Ramzes nije očekivao neslaganje od Ašinog oca. »Reci mi zašto.« »Vodit ćete četiri divizije kroz cijeli Kanaan, zatim dalje kroz šume Labwija. Marš će trajati mjesec dana. Ako se Hetiti okrenu i iznenade Amonovu diviziju, koliko se brzo može poslati glasnik do divizija Ra, Set ili Ptah? Ovo nikad nije bilo učinjeno…« »I upravo zato moramo probati«, rekao je Ramzes strastveno. »Ekhnaton je izgubio Kadeš zajedno s dolinom Eleutheros. Još otad ga faraoni pokušavaju povratiti i ne uspijevaju. Kadeš pripada Egiptu! Koliko je dugo bio pod očevim nadzorom prije nego što su ga Hetiti opet prisvojili? Bez Doline nikad nećemo vratiti svoju zemlju u Siriji. Ako dopustimo

334/393

Hetitima da zadrže Kadeš, držat će egipatski teritorij uz rijeku Arnath zauvijek! Ekhnaton je dopustio da se carstvo raspadne, ali mi ćemo ga obnoviti. Mi ćemo ponovno osvajati. A da bismo to učinili, moramo poraziti Hetite. Nije ih dovoljno samo potisnuti — moramo ih opkoliti, izgladnjeti i onda natjerati da se potpuno predaju!« Ramzesov je govor trgnuo generale. Shvatili su da bi, ako se ne isproba nešto novo, nakon svake bitke s Hetitima mogla slijediti nova i tako bez kraja. Hetite je trebalo opkoliti i uništiti jednom zasvagda. Te sam večeri gledala Ramzesa pod slabim svjetlom uljanih lampi. Sjedio je na našem krevetu, osamnaestogodišnji faraon najmoćnijeg kraljevstva na svijetu. Za mjesec dana pokazat će hetitskom caru da Egipat nikad ne smije zamijeniti za gušče. »Od vladavine Tutmozisa«, rekao je, »samo smo moj otac i ja vodili vojske u bitku. A samo su malobrojni faraoni u povijesti poveli i svoje žene.« »Bit ćemo dobro«, obećala sam. »Ne brineš me ti nego Izet. Marš će biti dug, a ona nije stvorena za takve stvari.« Htjela sam ga pitati za što je mislio da Izet jest stvorena, ali nastavio je govoriti. »Mogao bih je poslati brodom u Ašinoj galiji«, razmišljao je, »ali oni će biti daleko ispred vojske, a to bi moglo biti opasnije.« »Sama je odlučila da želi ići«, podsjetila sam ga. »Bit će dobro.« Ali vidjela sam da Ramzes nije bio uvjeren. Idućeg se jutra dvor skupio na maloj litici izvan Avarisa. Veziri, žene, svećenice i plemići došli su vidjeti impresivan prizor na poljima ispod litice — dvadeset tisuća vojnika spremnih za borbu. Njihove kacige i sjekire blještale su na suncu i u

335/393

svakoj su se diviziji vijorile zastave Amona, Raa, Seta i Ptaha. Među tisućama vojnika bilo je Nubijaca, Asiraca, Šerdena i Habirua. Nosili su kožne oklope kako bi bili brzi i okretni dok su Hetiti imali težak i glomazan oklop. »Vidiš li kako su naše dvokolice brze?« Paser mi je pokazao prema vozaču koji je jurio poplavnim ravnicama, a onda minimalnim trzajem ruke zauzdao konje. »Hetitske su dvokolice mnogo teže od naših jer se u njima voze tri čovjeka.« »Vozač, nosač štita i strijelac«, pogodila sam. Paser je kimnuo. Suknja mu je šuškala na laganom vjetru, a oči su mu pod jutarnjim svjetlom izgledale umorno. »Budi oprezna, Nefertari. Hetiti neće oklijevati ubiti ženu. Oni nisu Egipćani i možda te neće živu…« Nije završio rečenicu, a onda se odmakao kako bi me Woserit mogla zagrliti. »Hrabrija si od mene.« »Ili budalastija«, odvratila sam. »Ali obećala sam Ramzesu da ću ići s njim kud god pošao.« Obje smo pogledale prema Henuttawy i Izet. Premda su stajale jedna do druge, kao da su bile odvojene širokom rijekom. Obje su šutjele, a žene s kojima je Izet živjela od djetinjstva nervozno su se meškoljile. Poznavale su jedino život u haremu, a sad će se Izet voziti u dvokolici između pustinjskih gradova dok vojska maršira. Nisu joj znale dati nikakav savjet, a Izetino je lice bilo bijelo poput krede. Bila je odjevena u sasvim prozirnu haljinu. Woserit je odmahivala glavom. »Neće preživjeti. Htjet će da je nose u nosiljci s djecom cijelim putem do Kadeša.« Ramzes se pojavio sa zlatnim pektoralom i dvorjanima koji su brbljali oko njega. Ranojutarnje sunce odražavalo se o njegov grudobran: oko brončanog oklopa nosio je plavu lentu, a urej na

336/393

njegovoj khepresh ratnoj kruni pokazivao je neprijateljima očnjake. »Isti si Montu«, rekla sam mu, muški bog rata. »A ti si kao Sekhmet«, odgovorio je. Izet je došla iza njega. Nosila je široki pojas s umecima koji je bio toliko težak da ju je pritiskao prema dolje dok je hodala. Izbliza sam mogla vidjeti da su joj nokti kanirani. Bila je savršeno lijepa, poput svježe obojene lutke iz dvorske radionice. »Marširat ćemo kroz pustinju«, uzviknuo je Ramzes, »a ne ići na zabavu!« Pogledao je moju lanenu suknju i jednostavne sandale i zastao. »Jednostavno si previše lijepa za bojno polje, Izet. Možda bi trebala…« Ali nije ga slušala. »Idem s tobom«, rekla je. »Želim biti uz tebe. Ne bojim se bitke.« Međutim, čak su i dvorjani iz palače, koji su htjeli vjerovati svemu što Izet kaže, znali da to nije istina. Jedna od žena, pisarova kći, ljubazno je predložila: »Mogla bi ostati s vezirom Paserom u dvorani za prijeme, Izet. Faraon uvijek treba nekog da pazi na njegovo kraljevstvo.« »Faraon treba nekog da pazi na njega u ratu!« ispalila je, a onda je okrenula pogled prema meni. »A ako to znači da trebam izgledati poput muškarca, i hoću.« »Onda se idi presvući«, rekao je Ramzes i primijetila sam blagu nestrpljivost u njegovu glasu. »Kad se vratiš, možeš dobiti nosiljku. Štitit će te od sunca i prašine.« Marš je bio dug baš kao što je general Anhuri i predvidio i Izet se mjesec dana vozila u svojoj natkrivenoj nosiljci koju je nosilo osam muškaraca. Nije se nijednom usudila požaliti na nesnosnu vrućinu ili nedostatak mjesta za kupanje. Kad bi Ramezu

337/393

zaplakao, čuli smo je kako viče na njega da zašuti i da će ga, ako ne bude dobar, ostaviti uz rub ceste. Jadničak će je zamrziti, mislila sam. Trebala bi mu dopustiti da se vozi s Amunherom i Prehirom. Pogledala sam prema drugoj nosiljki i prema zadovoljnoj ciki iza platna pretpostavljala sam da moji sinovi ovo iskustvo doživljavaju kao veliku pustolovinu. Menit se vozila s njima i vidjela sam joj sjenu kako se miče naprijed-natrag pazeći na njih. Premda je u palankinu bilo mjesta i za mene, upravljala sam svojom dvokolicom uz Ašu i Ramzesa. A noću, kad bi vojska na pogodnom mjestu podigla logor, Ramzes bi se ušuljao u moj šator i slušali bismo Menitine priče o bogovima u šatoru pokraj našeg. Nekad bismo čuli Amunhera i Prehira kako su odmah zaspali. Ali većinom su spavali preko dana i noću im se nije spavalo. Onda bi ih Ramzes pozvao k nama i gmizali bi među jastucima i zabavljali se dok bismo mi prevodili poruke koje su špijuni presreli. »Car Muvatali ne zna ništa o ovom maršu«, rekla sam uvjereno. Prošli smo kroz Kanaan i spustili se u dolinu Bekaa. Brzo smo se približavali Kadešu s juga i držala sam najnoviji svitak. »Šalje poslanice kući da žene moraju biti ondje i dočekati ga i da se za epifi treba pripremiti pobjedničko slavlje. Nema pojma da dolazimo. Premda nisam sigurna u vezis ovim.« Pokazala sam na redak starog klinopisa. Bio je napisan hetitskim koji su znali samo svećenici. Pokušavala sam se sjetiti što sam naučila od Pasera. »Nešto u vezi sa šumama Lawbija.« Oklijevala sam. »Nešto o… šumarima možda?« »Izvidnici!« viknuo je Ramzes, uplašivši Amunhera i Prehira. Djeca su zadržala dah da vide viče li otac na njih, ali kad nije pogledao u njihovu smjeru, nastavili su se igrati. »Bit će izvidnika u šumama Lawbija!« uzviknuo je.

338/393

Nastavila sam proučavati svitak. »Da«, brzo sam kimnula. »Sigurno je to.« Premda neke od riječi nisam nikad prije vidjela, Lawbi i šumari bile su dovoljno jasne. »Sutra ćemo proći kroz Lawbi«, rekao je Ramzes. »A te ćemo hetitske izvidnike koje su ostavili iza sebe okružiti.« Nasmiješio mi se. »Vratit ćemo Kadeš prije nego što Muvatali stigne sjesti na svojoj gozbi!« Idućeg je jutra okupljeno svih pet divizija vojske — četiri pješačke i jedna na moru. Dvadeset tisuća muškaraca slušalo je zapovijedi dok se sunce dizalo iznad brežuljaka, pozlaćujući im kacige i reflektirajući se o mačeve. Seti je skupio deset tisuća kožnih štitnika, napeto zategnutih preko jakih drvenih okvira koji bi mogli odbiti čak i najjači vršak strijele i sad, nakon mjesec dana marširanja, štitnici će konačno biti upotrijebljeni. »Divizije Amona i Raa podignut će logor preko rijeke Arnath na najvišoj točki«, Ramzes je davao upute generalima. »Set i Ptah ostat će u podnožju planine. Presreli smo poruku koja kaže da će u Lawbiju biti hetitskih špijuna. Kad večeras dođemo do šuma, želim da budu uhvaćeni!« Dok su divizije marširale, osjetilo se nervozno uzbuđenje. Približavali smo se Kadešu i kad je kamp prošao kroz cedrove šume Lawbija, ta se nervoza samo pojačala. Ali nismo vidjeli Hetite, nije im bilo ni traga ni glasa nigdje u visokoj šumi ravnog vrha i kad su Amonova i Raova divizija podigle logor na brdu iznad Kadeša, čuo se šokirani žamor kad su vojnici pogledali prema dolje. Utvrđeni grad Kadeš doimao se potpuno tihim i činilo se da je hetitska vojska nestala. Ramzes je stajao na planini dok se večernja hladnoća spuštala na Kadeš, a egipatski su generali zapanjeno zurili. »Možda su se povukli«, rekao je Kofu.

339/393

»Vojska od deset tisuća vojnika ne osvaja najvažniji grad sjevera da bi ga mjesec dana kasnije napustila. Možda se kriju u gradu«, rekao je Anhuri. »Kako god bilo, moramo poslati izvidnika«, rekao je Kofu. »Ako su Hetiti već napustili grad, onda će do njih doći vijest o nama i vratit će se punom snagom. U to možemo biti sigurni.« Četiri divizije egipatske vojske čekale su vijesti okupljene oko tisuća logorskih vatri koje su bljeskale po obronku brda i punile zrak mirisom zapaljenog drva. Neki su igrali senet i bacali kockice. Ali kad je sunce zašlo, među vojnicima se osjetilo napeto iščekivanje; tišina grada ispod njih uznemiravala ih je više od bilo kakve hetitske vojske. Kod naše je vatre Izet prva razbila nelagodnu tišinu. »Gdje bi mogli biti?« razdraženo je pitala. »Marširali smo mjesec dana! A sad kad smo došli uopće nema rata!« Anhuri se oprezno nasmijao. »Dobit ćete taj rat. Za jedan ili za deset dana, Hetiti će se vratiti.« Kapuljača na Izetinu ogrtaču pala joj je na ramena i otkrila široke oči. »S koliko vojnika?« Anhuri je pogledao iza sebe. Čulo se neko komešanje u logoru, ali joj je brzo odgovorio. »Koliko smo i mi poveli iz Egipta. Možda i više.« Ustao je kad je do njega dotrčao dječak odjeven u šarenu suknju glasnika. Odmah smo svi skočili na noge. »Koje su vijesti?« Dječak je zastao da bi došao do zraka. »Ništa!« povikao je. »Nema novosti u gradu! Hetiti su otišli prije dva dana. Imaju svog namjesnika koji zapovijeda gradom, ali vojska je otišla!« Ramzes je pogledao svoje generale i svi su imali sumnjičavi izraz na licu. »Mogla bi biti zamka.«

340/393

Ali dječak je bio siguran. »Nije zamka, Vaša Visosti. Prošao sam gradom. Među njima nema kovrčave brade ni prugaste suknje. Jedino u namjesnikovoj kući…« »Prije dva dana?« izazvao je Anhuri. Ašin je otac bio nepovjerljiv. »To je prevelika slučajnost«, rekao je i htjela sam se složiti s njim. Ali drugi su generali smatrali da je možda car bio toliko siguran u svoje osvajanje da nije osjećao potrebu ostati u Kadešu. »Moguće je da su čekali mjesec dana da vide hoće li rijekom iz Egipta doći kakva vojska i kad se to nije dogodilo, otišli su«, predložio je Kofu. »Čekat ćemo«, odlučio je Ramzes. »Ako do sutra navečer ne bude traga njihovoj vojsci, preuzet ćemo grad.« Generali su se vratili svojim vatrama, a mladi je izvidnik za svoj trud dobio dva zlatna debena. Ali u mom šatoru Ramzes nije mogao spavati. Ljubila sam ga u ramena, zatim po prsima, ali vidjela sam da nije raspoložen da ga razodjenem. »Ako su Hetiti doista otišli«, rekao je, »sutra navečer možemo zauzeti Kadeš prije nego što se njihova vojska stigne vratiti. Možemo zatvoriti vrata i iznutra braniti grad. Ti ćeš ostati na ovom brdu s opskrbom. Rekao sam nadzorniku čuvara, Ibenreu, da samo ti smiješ premjestiti ovaj logor. Ako se ovom brdu približi neka divizija koja nema zastavu Amona, Raa, Ptaha ili Seta, želim da pobjegnete prema obali, prema gradu Damasku.« Stavila sam prste na donju usnu i Ramzes ih je nježno maknuo. »Nemaš se čega bojati. Bogovi gledaju i pobijedit ćemo.« Ispred moga šatora začulo se šaputanje. Na mjesečini se vidjelo kretanje tamne sjene i Ramzes je ustao s rukom na maču.

341/393

»Vaša Visosti!« »To je general Anhuri«, rekla sam. Osjetila sam sebično zadovoljstvo što je došao tražiti Ramzesa kod mene. Ramzes je požurio prema izlazu i povukao platno. Pokraj njegovih čuvara stajao je general s Kofuom i dvojicom zavezanih zarobljenika. »Dva hetitska vojnika, Vaša Visosti«, rekao je Anhuri. »Našli smo ih skrivene u brdima ispod logora.« Brzo sam se odjenula i pridružila se Ramzesu ispred šatora. Špijuni su bili vezani konopcem, a viši muškarac na obrazu je imao veliku posjekotinu. Obojica su nosili duge hetitske suknje, a kosa im je bila pletenicama odmaknuta od lica. »Što su vam rekli?« pitao je Ramzes. »Slabo govore egipatski«, odgovorio je Kofu. »Ali ovaj viši kaže da su prebjegli iz vojske.« »Kako se zovete?« »Kažu da se zovu Anittas i Tešub.« Anhuri je podigao obrve. »Tko zna jesu li im to prava imena.« Ramzes je zurio u lica zarobljenika, a čak mu je i onaj viši bio tek do prsa. »Zašto ste ostavili cara Muvatalija?« Obojica su se tresla od straha, a onda je odgovorio deblji od njih dvojice, Tešub. »Slabo govorimo egipatski.« »Onda iskoristite to malo egipatskog što znate«, zaurlao je Ramzes, »i sve mi objasnite ili ćete objašnjavati Ozirisu!« Tešub je pogledao u mom smjeru i pogled mu je zastao na mojim golim grudima. »Napustili smo vojsku cara Muvatalija«, brzo je rekao. »Nismo se htjeli boriti za takvu kukavicu.« Anhuri je debljeg muškarca podbo vrhom mača. »Kako to misliš kukavicu?«

342/393

»Kralj Muvatali je pobjegao!« rekao je Tešub. »Čuo je da veliki faraon Ramzes dolazi s vojskom koja prekriva cijeli obzor!« Ramzes je pogledao u mene, a onda u svoje generale. Licem mu se raširio veliki osmijeh i približio se dezerterima. »Muvatali je čuo da dolazim i pobjegao? U kojem smjeru?« pitao je sa zanimanjem. Tešub je pokazao prema sjeveru. »U Aleppo?« pitao je Kofu. »Da.« Tešub je brzo kimnuo. »Dovesti još vojnika.« Ramzesu su zasjale oči. »Sutra ćemo zauzeti Kadeš!« objavio je. »Ja ću povesti Amonovu vojsku u grad prije nego što Muvatali dovede nove vojnike. Naredite ljudima da ustanu. Za danas je gotovo sa spavanjem.« »A druge divizije?« pitao je Kofu. »Slijedit će nas čim svane.« Čak i prije nego što je zora razvedrila nebo, Amonova se divizija okupila na brdu. Do jutra će doći do ulaza u Kadeš i pitala sam se kad će se hetitska vojska vratiti. U privatnosti mog šatora, Ramzes mi je ovio ruke oko struka. Koža mu je bila brončana od neumoljivog ljetnog sunca, a mišići napeti od godina treniranja. Osjetila sam kako se zaštitnički stišću oko mene i poželjela sam da nikad ne popuste. Ali još se morao oprostiti s Izet i Menit koja je oblačila naše sinove. »Brzo ćemo uhvatiti namjesnika«, rekao je gorljivo. »Kad se Muvatali vrati, vidjet će da mu je Kadeš opet otet. A onda će se pojaviti Aša i peta divizija! To će ga dokrajčiti.« »A što će ga spriječiti da zauzme ovo brdo?« »Muvatali je pobjegao na sjever, Nefer! Najprije će morati nas proći. Ovdje si dobro zaštićena.«

343/393

Gledali smo odlazak Amonovih vojnika i do popodneva su svi nestali i sve što smo mogli vidjeti bila je marširajuća kolona u daljini. Menit je čvrsto držala Prehira i brisala mu suze dok je on pokazivao prema obzoru. Ali Amunher se meškoljio u mom naručju, živahnije od brata, i nije pustio nijednu suzu. »Puzao bi za faraonom da može«, primijetila je Menit. »Bit će mali ratnik. Je li tako, Amunhere?« »Bit će faraon«, rekla je Menit odlučno. »Čim prođe ova godina.« »Rahotep će se prije odreći svog leopardova ogrtača i hodati gol nego okruniti Amunhera.« »Onda se nadam da mu je draga hladnoća«, otresla se Menit. Obje smo pogledale prema šatoru u kojem su naoružani vojnici čuvali hetitske dezertere. Čak i s ruba brda, čula sam kako se dvojica muškaraca u šatoru prepiru. Jedan mi je čuvar viknuo: »Buncaju, princezo. Od zarobljeništva su sasvim poludjeli.« Slušala sam prepirku, a onda sam brzo predala Amunhera Menit i približila se šatoru. Jedan od vojnika je zaustio nešto reći; snažno sam odmahnula glavom i pokazala mu da šuti. Kad sam čula dovoljno, odmakla sam se. »Govore šasu jezikom. I raspravljaju o tome što će Egipat učiniti špijunima!« U šatoru je nastupila tišina. Čuvari su me užasnuto gledali dok sam vikala da netko dovede generala Anhurija. Povik špijuni odzvanjao je brdom pa je čak i Izet izašla iz šatora u kojem je cijeli dan grdila Ramezua. Kad je general Anhuri dotrčao, ruka mu je već bila na dršku mača. »Oni su špijuni!« rekla sam. »Ovi muškarci nisu hetitski dezerteri! Govorili su šasu!« Glas mi se pojačavao zajedno s

344/393

mojim očajem. »Raspravljali su što će im se dogoditi kad Ramzes otkrije hetitsku vojsku koja se skriva iza brežuljaka Kadeša!« General Anhuri ušao je u šator. Zadrhtala sam kad sam čula kako tuče zarobljenike. Vojnici koji su stajali u blizini čuli su što sam rekla i već se počela širiti vijest da faraon maršira u klopku. Raova je divizija već mobilizirana, a vojnici iz drugih divizija uzeli su svoja koplja, sjekire i štitove. Kad je Anhuri izašao iz šatora zarobljenika, suknja mu je bila zalivena svježom krvlju. »Kreću tri divizije!« vikao je. »Princeza Nefertari zadužena je za zalihe i tristo čuvara koji će ostati ovdje.« Menit i ja gledale smo s vrha brda kako tri divizije nestaju u dolini. Tek će ujutro doći do Kadeša i premda su stotine čuvara čuvale stražu, te noći nisam htjela spavati. »Želim čekati ovdje i vidjeti«, rekla sam Menit. »Vidjeti što?« zavapila je drhteći u ogrtaču. »Želim vidjeti Amonovu zastavicu kako pobjedonosno vijori s gradskih zidina«, rekla sam tvrdoglavo. Ali čak je i pod pozlaćenom mjesečinom bilo teško razabrati što se događa ispod nas. Iza zidina Kadeša gorjele su logorske vatre i premda sam znala da tri divizije napreduju prema Ramzesu, otamo su se vidjele samo njihove baklje. Slušala sam noćno glasanje zrikavaca i povremeno bih ugledala sitne životinje kako jure kroz grmlje, ali tek kad je svanulo, jasno sam vidjela što se događa. A onda sam šokirano pokrila usta. Kad mi se Menit pridružila na rubu brda, pratila je moj pogled u daljinu i sama je vidjela ono što sam ja gledala od zore. Premda je Amonova divizija zauzela Kadeš, teške gradske zidine su probijene. Vidjela je kako se divizija hetitskih truba kreće prema nama, udaljena samo jedan dan marša, i počela je paničariti. »Dolaze! Dolazi hetitska vojska!«

345/393

Njezin je prodorni krik dozvao žene iz šatora i kad je Izet vidjela kako su Hetiti blizu, počela je histerično vikati. »Moramo otići! Moramo odmah otići prije nego što nas sustignu i sve nas ubiju!« Ali ja sam znala da će Ramzes uzvratiti. U pomoć su mu došle četiri divizije i Aša će sigurno svakog trena doći rijekom s petom divizijom te suzbiti vojnike koji su krenuli prema nama. Ako sad pobjegnemo… Dječak odjeven u suknju glasnika popeo se uz brdo prije Hetita. Ibenre je saslušao njegove novosti. »Što je bilo?« odmah sam pitala. Ibenre je bio ozbiljan. »Raova divizija upala je u klopku. Ubijeno je najmanje dvije tisuće vojnika.« »Moramo poći!« preklinjala je Izet. »Moramo poći prije nego nas sve ubiju!« Okrenula se da bi potrčala prema svom šatoru, ali Ibenre je ispružio ruku i zaustavio je. »Ako odeš sama, uhvatit će te. Poći ćemo kad princeza Nefertari kaže da idemo.« »Ali pogledajte!« Izet je divlje pokazivala prema ravnicama. »Ti su ljudi udaljeni cijeli jedan dan«, rekla sam joj. »Jednom kad krenemo prema Damasku, ne možemo se više vratiti. To je put od dva dana.« Vidjela sam da je Izet problijedjela i mirno sam dodala: »Aša bi mogao doći. Imamo još vremena.« Čekali smo dok se sunce nije popelo više na nebu nadajući se da ćemo ugledati Ramzesov pobjednički barjak kako se vijori uz Amonovu zastavu. Ali kako se hetitska divizija približavala, Izet je počela jurcati brdom, a onda je naposljetku vrisnula: »Izgubit će! Zar ne vidiš? Prevarila su ga dvojica Šasua. Umrijet će, a sad ćemo svi umrijeti s njim! Zaboravi Ašu! Molim te.« Pogledala sam u Ibenrea. »Imamo li još vremena?«

346/393

»Do podneva.« Izet je preklinjala očima jer, čak i ako Aša stigne, to više neće biti na vrijeme da zaustavi dolazak hetitske divizije do nas. »Onda trebamo krenuti«, rekla sam mu. »Čekali smo koliko smo mogli.« Izet je sklopila oči od olakšanja, a Ibenre je kratko kimnuo. »Odlazimo!« viknuo je i u kaosu od naoružanih čuvara, žena i konja, pobjegli smo niz brdo prema egipatskom gradu Damasku.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Teški pokrivač boga Ptaha - Damask Namjesnik Damaska dobio je upute da me smjesti u svoju najveću odaju, a koliko se Izet strašno uplašila da će biti ubijena, potvrdila je i činjenica da se nije ni najmanje požalila na to. Umjesto toga je dva dana lutala hodnicima, lomila ruke i ispitivala svoje čuvare što bi joj se moglo dogoditi ako Ramzes umre. Trećeg sam dana sjela pokraj nje u velikoj dvorani i premda je odskočila od mene kao što štakor pobjegne od jastreba, stavila sam ruku na njezinu i nježno rekla: «Izet, čak i ako Hetiti dođu, što misliš, koju će ženu poštedjeti? Pogledaj uokolo. Tko je ovdje ljepši od tebe?« Bojažljivim je pogledom preletjela po prostoriji i ja sam povukla ruku. »Ali Ramzes neće umrijeti«, rekla sam odlučno. »Hetiti ga neće poraziti.« »Kako možeš biti tako sigurna?« Svjetlo u velikoj dvorani osvjetljavalo joj je lice i premda su joj oči bile crvene i umorne, nisam lagala. I dalje je bila najljepša žena u Damasku. »Zato što bogovi paze na njega«, rekla sam. »Amon, Ra, Oziris, Sekhmet.« Pretvarala sam se kao da nimalo ne sumnjam u našu pobjedu i ponašala sam se kao da znam da je samo pitanje trenutka. Ipak, svaki dan bez novosti bio je nepodnošljiv. Noću bi se na palaču spustila nesnosna vrućina i zamišljala sam je poput teškog pokrivača boga Ptaha koji je omotao cijeli grad svojim zagrljajem poput mumificiranog Sekhmetina muža. Bilo je nemoguće spavati, nemoguće jesti, gotovo nemoguće disati ne znajući što se događa s Ramzesom pod zidinama Kadeša. Pet smo dana čekali mrvice vijesti poput gladnih mačaka, a nestrpljivi Ibenre dočekivao je svakog jahača koji bi se približio gradu. Naposljetku je stigao glasnik s izvještajem s fronte i namjesnik je odmah poslao obavijest u moju sobu.

348/393

»Gospo!« uzviknula je Menit. »Glasnik!« Nije me bilo briga što je za ženu nepristojno trčati ili to što nisam stavila svoju nubijsku periku. Ramzes je odveo dvadeset tisuća ljudi ravno u klopku. Ako su bili poraženi, to ne bi značilo samo gubitak Kadeša nego i gubitak Egipta. Riskirao je sve, sve je stavio na kocku za ovu bitku. Ušla sam u dvoranu za prijeme i namjesnik me primio za ruku i odveo me do jednog od četiri prijestolja na podiju od kojih su tri uvijek bila prazna za faraona i njegove dvije najvažnije supruge. Sjela sam do Izet, ali svojim hrabrim licima nismo nikoga uspjele prevariti. Dječak nas je obje pogledao. »Objavljeno je primirje!« uzviknuo je. »Primirje između Hatija i Egipta!« Pogledala sam u Ibenrea koji je stajao na dnu stuba. »Primirje?« pitao je on. »Što to govoriš?« »Hetiti su se povukli u brda«, odgovorio je dječak. »I faraonova vojska pobjednički maršira prema Damasku.« Izet je utonula u stolac. »Pobijedili smo«, prošaptala je. »Egipat je spašen.« »Egipat možda nije izgubljen«, rekla sam, »ali faraon nije pobijedio. Primirje nije pobjeda«, dovršila sam. Pomislila sam na Ramzesovu naivnost jer je povjerovao dvojici hetitskih špijuna. Riskirao je sve jer je otac to tražio od njega i poveo dvadeset tisuća vojnika sjeverno do Kadeša gdje je očekivao laganu pobjedu nad hetitskim carem. A kad su se špijuni skrili u žbunju, bio je i više nego spreman povjerovati da je veteran brojnih ratova ustrašeno pobjegao od njega. »Tko će zadržati Kadeš?« pitala sam. »Hetiti, gospo. Ali generali kažu da je moglo biti mnogo gore. Kažu da je faraon spašen zbog vas.«

349/393

Namjesnik Damaska i svi njegovi dvorjani okrenuli su se prema meni. »Nisam ništa učinila«, bila sam skromna. »Ali jeste, princezo. Tri divizije koje ste vi poslali nakon Amonove dale su faraonu dovoljno vremena za pripremu protunapada.« »Već su se pripremale za marširanje…« Dječak je odmahnuo glavom kao da to nije bilo važno. »Zovu vas Ratna kraljica, gospo. Čak vam i Hetiti znaju ime!« Dvor je pratio dječaka do Prozora pojavljivanja odakle se namjesnik obraćao narodu. A izvan gradskih zidina čuo se ratni poklič »RAMZES«. Nakon toga je slijedio prepoznatljivi drugi uzvik »RATNA KRALJICA«. »Koliko ih je?« šapnula sam. »Dvanaest tisuća«, otkrio je dječak. Okrenula sam se. »Ubijena je trećina vojske?« Dječak je pognuo pogled. »Tako je, gospo. Ali pogledajte ih!« Bio je premlad da bi shvatio što je to značilo. Vojska se približila vratima palače i oružje je bljeskalo poput ulaštenog srebra na suncu. Izet i ja zajedno smo se priljubile uz prozor. Osjetila sam miris lavandina ulja na njezinoj koži, a vjetar je nosio miris jasmina iz njezine kose. »Tu je«, rekla sam joj. »Vratio se.« Kad se Ramzes pojavio u dvorištu, trijumfalno je podigao željezni mač prema nama. Njegov kožni oklop bio je umrljan krvlju i skinuo je nemes krunu pa mu je kosa slobodno vijorila. Popeo se na Prozor pojavljivanja i premda je Izet zastala, čuvari su se razdvojili za mene i potrčala sam mu u zagrljaj. »Nefertari!« uzviknuo je. »Oh, Nefertari.«

350/393

Izet je pozdravio čvrstim zagrljajem i plakala mu je na rukama kao što je plakala otkad smo otišli iz Avarisa. »Kako si preživio?« prošaptala sam. Pretraživala sam mu tijelo da vidim ima li kakve ozljede. »Samo Amonovom milošću«, priznao je, ali kad se okrenuo da bi pozdravio narod Damaska, trijumfalno je podigao ruku i objavio: »Vratili smo se!« Dvorištem se prolomio veličanstveni poklik odjekujući dalje od otvorenih vrata na gradske ulice. Zatim je Ramzes narodu obećao mir. Obećao im je trgovinu bogatim Egejskim morem preko neprijateljskih teritorija Hetita i zakleo se da će Egipat izdržati, premda je Kadeš izgubljen. »Naučili smo cara važnu lekciju«, objavio je Aša i glas mu je dopirao do tisuća ljudi. »Hetiti nikad više neće žuriti napasti kraljevstvo faraona hrabrog poput Ramzesa Velikog.« I dok je grad slavio, Ramzes me našao u mojoj odaji. »Pričaj mi što se dogodilo«, rekla sam. »Reci mi kako Egipat može biti pobjednik kad je objavljeno primirje i zauvijek smo izgubili Kadeš.« Ramzes je sjeo na rub kreveta i stavio glavu u ruke. »Pobjednici smo zato što moji vojnici nisu zaklani. Pobjednici smo zato što, premda sam izgubio Kadeš, nisam izgubio Egipat.« Oči su mu se napunile suzama. »I nisam izgubio tebe.« Privio me k sebi. »Nefertari«, šaptao je. »Nefertari, moj te ponos zamalo ubio. Ubio je više od šest tisuća ljudi. Dobrih vojnika koji su mi vjerovali kao svom vođi.« »Nisi mogao znati da su špijuni«, rekla sam, ali imao je pravo. Njegov je ponos ubio šest tisuća ljudi. Kad se vratimo u Avaris, njihove će majke čekati na vratima kako bi dočekale sinove, gledajući u lice svakog vojnika dok ne prođe cijela vojska i dok ne shvate da se njihova djeca neće vratiti. Njegov je

351/393

ponos kriv za to. Njegova brzopletost. Njegovo vjerovanje da će Sekhmet prevagnuti nad razumom ako su bogovi s njim. Trebao je pričekati ostatak vojske i onda zauzeti Kadeš. Ali kako da mu to kažem? Pogledala sam Ramzesa u njegovoj kratkoj bijeloj suknji i zlatnom pektoralu, i čak je s nemes krunom izgledao poput preplašenog djeteta, onoga koje je u hramu preklinjalo Amona za Pilin život. Ponovila sam: »Nisi mogao znati.« »Što bi se dogodilo da ti nisi razumjela šasu? Što bi se dogodilo da nam Ne’arini nisu došli u pomoć nakon što je već ubijeno šest tisuća Egipćana?« Ne’arin je značilo mladi muškarci, ali ja nisam razumjela. »Tko su Ne’arini?« Ramzes je zurio u mene. »Habiru plaćenici.« Udahnula sam. »Ahmozis?« »Tko ih je drugi mogao poslati? Pojavili su se niotkuda s divizijom Ptaha. Borili su se kao da ih je obuzeo Montu. Ali kako je Ahmozis mogao znati?« »Vjerojatno su se Habiru bili spremni boriti da bi Egipat dobio ono što želi kako bi onda bilo prilike da i oni dobiju što žele«, rekla sam mu. Ramzes je bio tih, vjerojatno razmišljajući o narodu Habiru u Kanaanu. »Pobunit će se«, rekao je uvjereno. »Ako se nasele u Kanaanu. Njihova vojska Ne’arina bila je dobro uvježbana.« »Ali došli su se boriti za tebe.« »Zato što pod Hetitima ne bi imali nikakve šanse postati slobodni. Pomažući meni, pomažu samima sebi. Ako ih ne oslobodim, Ne’arini će se pobuniti. Mogao bih ugušiti pobunu. Nema ih tako mnogo…« »Ali pomogli su spasiti tvoju vojsku.« Ramzes je kimnuo. »Vidio sam više krvi pod zidinama Kadeša«, priznao je, »nego moj otac u cijelom životu. Zakleo

352/393

sam se da ću im donijeti pobjedu, ali nisam to trebao obećati. Mnogo toga nisam trebao obećati. Mislio sam da mogu potaći bogove da me slušaju. Mislio sam da će pobjeda u Kadešu ispisati moje ime u njihovim dvoranama. Ali stara se svećenica prevarila. Bogovi su već slušali«, nastavio je. »Oduvijek su slušali.« Ili ne bi bilo Ne’arina, pomislila sam.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Nijednom se Hetitu ne može vjerovati - AVARIS Kad smo se vratili u Avaris i kad je udova kraljica vidjela da je Ramzes živ i zdrav, zagrlila je sina svojim golemim rukama i čak je primila Amunhera u naručje čudeći se koliko su on i njegov brat narasli. »U dva su mjeseca postali sasvim druga djeca!« uzviknula je i pitala sam se je li njezino novopronađeno zanimanje za unuke posljedica ljudi koji su na ulicama uzvikivali »Ratna kraljica«. »Pričaj mi o bitki«, molila je, »i kako si pomogla slomiti Hetite!« Ispričala sam joj priču i te je večeri u velikoj dvorani organizirano slavlje kakvo u Setijevo doba nije nikad viđeno. Plesačice s narukvicama oko ruku lepršale su iz jedne prostorije u drugu, smijući se i pjevajući s razdraganim muškarcima. Aša je predsjedao skupinom plemkinja prepričavajući im kako je stigao taman na vrijeme kad su Hetiti srušili vrata Kadeša. Primijetila sam da se naginju prema njemu slušajući ga, no činilo se da osobitu pozornost posvećuje jednoj crvenokosoj ženi u kojoj sam prepoznala svećenicu Aloli. Gozba se nastavila sedam dana i kad god bi sunce zašlo, a uljane se lampe zapalile, žene bi izašle iz sjena palače očiju obrubljenih kajalom i obraza zarumenjenih okerom. Svaku sam se večer čudila jelima koja su spremali kuhari Pi-Ramzesa. Posluživali su uobičajene masline i datulje, ali u velikim je zdjelama bila guska s medenim lotosom obilno premazana vinom od nara. Ujutro me budio miris mesa koje se polako peklo i pete je večeri u velikoj dvorani Ramzes u šali rekao: »Mislim da su se Amunher i Prehir udvostručili otkad smo se vratili u Avaris.«

354/393

Dvorjani oko našeg stola nasmijali su se zvonkim glasovima i Izet je oduševljeno dodala: »Ramezu je narastao toliki da rukom može obujmiti koplje. Lovit će vodenkonje i prije nego mu budu dvije godine.« Nasmiješila se Ramzesu, ali Paser je pristupio podiju noseći svitak i odvukao je Ramzesovu pozornost. »Stigla je poruka iz Kadeša«, objavio je Paser. Henuttawy je uzdahnula. »Je li s tobom uvijek samo posao?« »Da. Kao što je s nekima uvijek zabava.« Ramzes se namrštio na smijeh dvorjana i uzeo svitak. »Ovo nije pečat cara Muvatalija.« »Ne. To je pečat njegova sina, princa Urhija.« Ramzes je pogledao oko sebe. Sve je bilo vedro i veselo. Žene u ukrašenim ovratnicima i lanenim tunikama smijale su se s mladim vojnicima koji su opisivali kako su Hetiti bježali od divizije Ptaha i Ne’arina. Žene nikad nisu pitale kako se to može nazivati pobjedom kad Egipat nije vratio Kadeš; vojnici su bitku doživljavali kao upozorenje hetitskom kralju da mora Egipat shvaćati ozbiljno. Osvojili smo poštovanje cara Muvatalija. Ali zašto nam je onda pisao njegov sin, a ne car osobno? »Ako su loše vijesti«, šapnuo je Ramzes Paseru, »ne želim ih pročitati ovdje. Dođi u Per Međat.« Pogledao je u mene i bilo je jasno da sam i ja pozvana. U Setijevu Per Međatu bila sam samo jednom. Kad sam ga ponovno vidjela, shvatila sam koliko je veći od knjižnice u Tebi. Po ulaštenim drvenim policama bili su poslagani svici, sve do vrha jarko obojene prostorije ispunjene crtežima Tota, boga pisara u obliku ibisa koji je izumio jezik. Njegova je šiljasta glava bila naslikana ili izrađena u reljefu na svakom zidu, a oko njega su prikazani prizori iz njegove svete knjige. Naravno, Totovu knjigu zabranjeno je čitati jer je puna moćnih čarolija. Ali pitala

355/393

sam se postoji li ipak ta opasna knjiga negdje unutar velike knjižnice faraona Setija. Sjeli smo za najudaljeniji stol i kad je Ramzes razbio pečat na prinčevoj poruci, pitala sam ga: »Zašto nije Muvatali pisao?« Ramzes je digao pogled s papirusa. »Zato što je car Muvatali mrtav.« Dodao mi je svitak i Paser ga je čitao preko moga ramena. Oboje smo žmirkali pod svjetlošću svijeće. »Ne piše kako je umro!« »Ali princ Urhi pismom potvrđuje smrt«, odgovorio je Paser. »Kraljevstvima na jugu javlja za svoj uspon na vlast prije nego što njegov ujak stigne položiti pravo na prijestolje.« »Muvatalijev brat«, rekao je tmurno Ramzes. »On je general koji je dočekao Raovu diviziju u zasjedi. General Hatušili.« A sad je Hatušili želio nećakovo prijestolje. Mladi je princ pisao Ramzesu tražeći njegovu podršku. Zemlja Hati nikad prije nije tražila podršku Egipta. »A što je s primirjem?« pitala sam bojažljivo. Paser je bio uvjeren. »Princ Urhi htjet će mir. Imat će dovoljno posla oko ujaka.« »Princ Urhi mogao bi htjeti mir«, rekla sam, »ali ako Hatušili preuzme vlast, kako znamo da neće ustati protiv Egipta?« »Zato što je već vidio rat s faraonom«, rekao je Paser, »i nije mu se baš dopao. Da je postojala šansa da porazi Egipat, uvjerio bi svog brata da nastavi borbu.« »I što će Egipat učiniti?« pitala sam. »Dva su kandidata za prijestolje Hatija. Ako obećamo podršku Urhiju, a Hatušili uzme krunu…«

356/393

»Čekat ćemo.« Ramzes je vratio svitak Paseru. »Čekati dok ne bude siguran pobjednik, a onda ćemo njemu jamčiti svoju podršku.« Pogledala sam u Pasera koji se doimao jednako impresioniranim jer je Ramzes izabrao najsigurniju opciju. »Hoću li sastaviti poruku?« pitao je Paser. Čulo se glasno škripanje vrata, a zatim zvuk nekoliko pari nogu u sandalama koje hodaju po pločicama. Svi troje smo se okrenuli i na svjetlu se pojavila Henuttawy. Mogla sam namirisati da je pila. »Ramzese! Što radiš ovdje?« »Imam posla«, oštro joj je odgovorio. »S Nefertari?« Smijala se, a iza nje se pojavila Izet u mrežastoj haljini od perli. »Svi te čekaju na gozbi. Dođi.« Henuttawy je ispružila svoju ruku ukrašenu narukvicama i na moje iznenađenje, Ramzes ju je odbio primiti. »U Kadešu su opet nevolje. Nije vrijeme za gozbu.« U Per Međat je dotrčao glasnik, prepavši Izet. Mladić je ispravio ramena i pokušao se doimati višim nego što jest. »Koje su novosti?« pitao je Paser. »Car Hatija«, odgovorio je mladić. »Ovdje je, Vaša Visosti, u dvorani za prijeme!« Ustali smo od stola i slijedili glasnika kroz hodnike PiRamzesa. Dvorjani su i dalje plesali u velikoj dvorani, pjevali i smijali se, i Ramzes se okrenuo prema slugi u prolazu i rekao mu: »Pošalji po nadzornika mojih dvokolica, generale i svakog vezira u palači.« Glasnik je otvorio vrata dvorane i dok je hodnicima ispred nje odzvanjao smijeh, u dvorani je vladala tišina. Blizu postolja je stajala osamljena figura, od glave do pete pokrivena

357/393

ogrtačem, i vidjela sam da je Ramzes postao napet. Ali dječak je prišao ogrnutoj figuri u tami. »Vaša Visosti?« rekao je nesigurno. Muškarac se okrenuo, spustio kapuljaču i šokirala me njegova ljepota. Nije imao Paserovu uglatu vilicu i lijepe jagodice, niti je imao Ramzesovu brončanu ljepotu sa safirnim očima i jarkocrvenom kosom. Imao je meku ljepotu i nisam ga mogla zamisliti kao cara Hatija. »Ja sam Urhi-Tešub«, rekao je ogrnuti muškarac na savršenom egipatskom jeziku. »I što radiš u Avarisu?« pitao je Ramzes. »Imaš li vojsku sa sobom?« »Da imam vojsku sa sobom«, odgovorio je ogorčeno princ, »upotrijebio bih je za obranu svoje krune. Zar niste dobili moju poruku?« Paser je podigao svitak. »Došla je večeras.« »Onda je došla prekasno«, rekao je. »Moj je otac umro u snu i ujak je zauzeo prijestolje. Kraljevstvo koje mi je otac ostavio, oteo je njegov brat. Došao sam u Egipat tražiti pomoć faraona kojeg zovu Ramzes Hrabri. Čuo sam izvanredne stvari o tebi. Da nigdje nema takvog vođe u bitki. Čuo sam za tvoju okrutnost, kako si odbio stotinu naših dvokolica dok su tvoje divizije bile rasturene i bježale oko tebe. Ako mi pomogneš vratiti moje prijestolje, ponudit ću ti gradove koje je tvoj prethodnik Ekhnaton izgubio. Sve gradove koje je on izgubio. Zajedno bismo bili nepobjedivi«, obećao je. Pogledala sam u Ramzesa. Nije mi ispričao nijednu osobnu pobjedu iz bitke, no ljudi su ga na ulicama slavili kao junaka. Hetitski je princ ispružio ruku. Pitala sam se hoće li je Ramzes prihvatiti.

358/393

»Neću o tome odlučiti odmah«, rekao je. Čula sam Paserovo olakšanje. »Moram okupiti svoje generale i vezire. Ali možeš ostati u Egiptu dok ne odlučim što ću učiniti.« »A ako ujak bude zahtijevao moj povratak?« »Pružit ćemo ti sigurno utočište.« »Znat će da sam ovdje«, upozorio je princ Urhi. »Tražit će da me pošalješ natrag u Hati tako da me može dočekati otvorenih ruku.« Zvučao je zajedljivo. »Onda će se morati zadovoljiti primanjem tvojih pisama.« Ramzes se okrenuo Paseru. »Dajte princu najveću gostinjsku odaju u Pi-Ramzesu. Neka ga netko otprati na gozbu.« »Ja ću ga povesti«, rekla je brzo Henuttawy. »Pokazat ću hetitskom caru kako slave Egipćani.« Ispružila je ruku i kad ju je Urhi prihvatio, tamne su mu oči zablistale. Kad ga je odvela, Ramzes je zadovoljno primijetio: »Nakon ovoga se neće ni htjeti vratiti u Hati.« Pitala sam se bi li princ bio toliko ozaren da zna kakva je zapravo Henuttawy. Smjestili smo se za najdulji stol u prostoriji i dok su pristizali generali i veziri, Aša je pogledao u Izet. »Zar ne bi radije bila u velikoj dvorani, princezo?« »Bi li Nefertari radije bila u velikoj dvorani?« izlanula je ona. »Da«, rekla sam kratko, »ali egipatski posao je važniji.« Kad su se teška vrata dvorane za prijeme zatvorila, Ramzes je vidio da je Izet ostala i ljubazno joj je rekao: »Možeš se vratiti na gozbu.« »Ide li i Nefertari?«

359/393

»Ne, Nefertari će ostati ovdje«, rekao je mirno. »Ona može pridonijeti ovom sastanku na mnogo raznih načina. Želiš li ti nečime pridonijeti?« Izet je pogledala vezire tražeći njihovu podršku, no njihova su lica govorila suprotno. »Onda mislim da je tvoje vještine bolje iskoristiti u velikoj dvorani«, rekao je Ramzes i premda je nije namjerno omalovažavao, Izet se okrenula na peti i izletjela iz dvorane. Vrata su se zalupila iza nje i zvuk je odjeknuo prostorijom. Generali su izbjegavali Ramzesov pogled. Ramzes se okrenuo prema meni, a čak sam i ja odvratila pogled kako bi znao koliko je Izetino ponašanje postalo sramotno. Paser je taktično zakašljao. »Princ Urhi«, počeo je, »sin je cara Muvatalija. Prije četiri noći, car je umro.« Za stolom je počeo razgovor pun nevjerice i Paser je čekao dok su generali nagađali što bi mogao biti uzrok smrti. Rahotep je rekao da je sigurno otrov. General Kofu smatrao je da bi uzrok mogao biti ratni stres. »Što god da je uzrok«, nastavio je Paser, »prijestolje je naslijedio njegov sin, princ Urhi. Ali Urhi ima sedamnaest godina i nikad nije predvodio vojsku. On nije faraon Ramzes i ljudi mu ne vjeruju. Umjesto njega su na prijestolju prihvatili njegova ujaka, generala Hatušilija.« »I što taj princ želi od Egipta?« Anhurijev je glas bio sumnjičav. »Želi da ga vratimo natrag na prijestolje«, odgovorio je Ramzes. »I došao je u Avaris s vrlo primamljivom ponudom.« Paser je progovorio. »Princ Urhi ponudio je povrat svih zemalja koje je Heretik izgubio.« »Svih zemalja?« začudio se Aša. »Svih«, odgovorio je Ramzes.

360/393

»A kako znamo da se neće predomisliti?« Aša je odmahnuo glavom. »Pogledaj Kadeš! Nijednom se Hetitu ne može vjerovati.« Ramzes se složio. »Mogli bismo umarširati u Hati i naići na klopku. Mogli bismo otkriti da Urhi uopće nije istisnut s prijestolja. Mogli bi nas napasti iz zasjede i Egipat bi bio izgubljen.« »Mislim da Urhi nije tako prepreden«, rekla sam. »Nikad nije vodio vojsku u bitku. Slušajte što su svi hetitski sluge iz ove palače rekli o njemu. Oni slušaju tračeve od putnika koji prolaze ovuda, i zovu ga lijepim, zovu ga princem, ali nikad carem. Tko bi se od nas usudio nazvati Ramzesa princem?« Nitko za stolom nije progovorio. »Ako Ramzes krene za njim u Hati, Egipat će profitirati, a Urhi se ne bi usudio pogaziti riječ. On nije borac. Ali mogao bi biti budala i ako je to slučaj, kako od takvog čovjeka očekivati da zadrži krunu?« Veziri su kimali glavama slažući se sa mnom. Egipat bi mogao pomoći Urhiju vratiti prijestolje, ali ako ga izgubi i drugi put, koja je onda bila svrha? »A primirje?« pitao je Aša. »Ako princ ostane ovdje, što će učiniti Hatušili?« »Vratit će se bratovu primirju«, predvidio je vezir Nebamun. »Hati nije jak kao što je nekoć bio«, ustvrdio je Paser. »Dok je bio zauzet krađom naše zemlje na sjeveru nakon Heretikove smrti, Asirija je osvojila kraljevstvo Mitani.« »A sad Asirci neće biti zadovoljni samo s Mitanijem«, razmišljao je Ramzes. Paser se složio. »Krenut će zapadno prema gradovima koji pripadaju Hatiju. S Asircima za vratom, Hatušili si više neće moći priuštiti da mu Egipat bude neprijatelj.«

361/393

Ramzes se spustio u stolac i generali su ga gledali dok je zatvorenih očiju razmišljao. »Poslat ćemo Hatušiliju sporazum«, odlučio je. »Potpisanu gestu mira između Hatija i Egipta. Obećanje da ćemo jedni drugima, u slučaju asirskog napada, poslati vojnu pomoć. Hati nam je neprijatelj, ali Asirija je postala veća prijetnja.« »Ako Hatušili potpiše sporazum«, dodao je Paser, »možemo mu obećati i pomoć u doba gladi.« »A u zamjenu za to«, rekao je Ramzes sa sve većim uzbuđenjem, »moraju nam dati pristup svojim lukama. I Kadešu.« Ali vezir Nebamun djelovao je sumnjičavo. »Nijedno kraljevstvo na svijetu nikad nije sklopilo takav dogovor sa svojim neprijateljem.« Ramzes se uspravio u stolcu. »Možemo biti prvi.« Ostali smo u dvorani sve do ranog jutra, raspravljajući o uvjetima sporazuma, a u zoru je, osim Ramzesa i mene, ostao još samo Paser. Kad su završili jutarnji hramski rituali, Woserit nam je donijela svježe voće. »Pričaj mi o sporazumu«, pitala je, ali Ramzes je bio preumoran. »Dat će Hatušiliju priliku za mir«, rekla sam ja. »Ako je ne želi, onda će riskirati rat i s Egiptom i s Asirijom. I mi imamo princa…« Paser se umorno osmjehnuo. »Faraon Ramzes oblikuje novi način života među nacijama. Ako Hatušili ne potpiše sporazum, onda ćemo istu ponudu dati i Asiriji.« »A nudimo više od vojne pomoći«, rekla sam. »Ako se neki zločinac skrije u Hatiju, oni će nam ga morati poslati. A ako Hetit pokuša učiniti to isto, poslat ćemo ga u Hati.«

362/393

Woserit je na dnu papirusa ugledala moje ime i pogledala me. Moj je potpis sad bio na službenoj prepiski. Premda ne imenom, djelima sam bila kraljica Egipta. Htjela sam plesati po palači i izvikivati tu vijest sa svakog prozora, ali znala sam dovoljno da držim jezik za zubima. Ako ga Hatušili ne odobri, sporazum će ostati tajna. Ali ako pristane, cijeli će dvor znati da sam ga ja potpisala. »Trebate se naspavati«, rekla je Woserit glasom punim zadovoljstva. »Ovo je bila duga, premda vrlo isplativa noć.« »Ako Hetiti pristanu.« Ramzes je uzdahnuo. Žmirkao je na ranojutarnjem svjetlu i oboje smo poslušali njezin savjet i povukli se u moju sobu. Kad smo se smjestili u krevet, lanene su plahte bile ugodno hladne u odnosu na vrućinu jutra. Kad sam ga pitala bismo li umjesto toga trebali poći u dvoranu za prijeme, rekao je: »Osim glasnika koji dolazi s vijestima iz Hatija, nema nikoga u Egiptu koga sad želim vidjeti. Samo tebe.« Nježno me pomilovao po obrazu, ali sobom je odjeknulo kucanje na vratima i Ramzes je povukao ruku. »Nefertari?« Čuo se glas s druge strane vrata. Pogledala sam u Ramzesa i opet se čulo kucanje. »Nefertari, otvori!« zaurlao je netko. Prepoznala sam Izetin glas. »Što to radi?« rekao je Ramzes. »Ne znam.« Prešla sam preko sobe i otvorila vrata. Izetine su oči bile toliko ispunjene gnjevom da nije ni vidjela Ramzesa koji je stajao iza mene. »Je li istina?« pitala je. Odmah sam znala da joj je Rahotep rekao. »Je li Ramzes stavio tvoje ime na poruku poslanu Hetitima?« Zaustila sam odgovoriti, ali Ramzes je stao kraj mene i progovorio: »Da.« Izet je posrnula unatrag. »Obećao si«, prošaptala je.

363/393

»Izet…« Ramzes je ispružio ruke kako bi je zaustavio, ali ona je samo ljutito odmahivala glavom. »Ne! Obećao si mi i mogla sam znati da ćeš prekršiti to obećanje radi nje!« »Nikad nisam prekršio obećanje!« zakleo se Ramzes. »Jesi!« bila je uporna i sad se nije micala. U hodniku su se počeli skupljati ljudi. Dvorjani su stajali i zurili, a sluškinje su se u strahu stiskale uz zidove. »U našoj prvoj bračnoj noći obećao si mi da ćeš me voljeti više od svih drugih žena. Obećao si!« vikala je, a oči su joj divlje plamtjele. »Uzeo si me u naručje…« »Izet!« »I zakleo si se da nikad ne bi mogla postojati žena koja bi bila lijepa i čarobna poput mene. Rekao si da me ljudi vole!« zavapila je. »Ali na tom svitku nije moje ime nego Nefertarino!« Ramzes je pogledao u mene da mi vidi izraz lica. Cijela će palača znati za njega. »Idi u svoju odaju«, zapovjedio je Ramzes. »Idi Ramezuu i smiri se.« »Kako da se smirim«, urlala je, »kad si me ponizio pred cijelom palačom?« Pogledala je uokolo i prvi put je vidjela da je to istina. Rahotep je došao vidjeti kakav je to metež. Zakoračio je prema njoj i pokušao je odvesti. »Ne diraj me!« vikala je Izet. »Ti si ga uvjerio da učini ovo«, vikala je optužujući ga. »Ti si se pretvarao da si moj saveznik dok si govorio za Nefertari!« »Nitko ne govori za Nefertari«, rekao je Ramzes. »Nefertari govori sama za sebe. I zato će ona postati kraljica kad se završe gozbe za Kadeš.« Rahotep se ukopao na mjestu, a Izet je stajala sasvim mirna.

364/393

»Kažeš da nikad nisi prekršio obećanje«, prošaptala je. »A što je onda s tvojim obećanjem ocu da ćeš pričekati godinu dana prije nego izabereš glavnu suprugu?« Zadržala sam dah. Ramzes je tiho odgovorio: »To je prvo i posljednje obećanje koje namjeravam prekršiti.« Izet nije više mogla ništa reći ni učiniti. Rahotep ju je odveo i Ramzes je zatvorio vrata. »To nije ona žena koju sam uzeo za suprugu«, prošaptao je. Htjela sam mu reći da jest i da se nije nimalo promijenila nego je samo postala očajna znajući da nikad neće moći dati Henuttawy ono što je htjela. Umjesto toga, diplomatski sam rekla: »Nekad pogrešno procijenimo ljude.« »Poput Šasu špijuna?« pitao je očajno. »Možda bih trebao procjenu ljudi prepustiti tebi.« Primio me za ruku i odveo me natrag u krevet. »Znaš da je to istina.« »Što je istina?« »Nikad nisam prekršio obećanje. Ovo je prvo obećanje koje namjeravam prekršiti i za četiri dana Egipat će imati još jedan razlog za slavlje. Veličanstvenu kraljicu na svojem prijestolju.« Do večeri je cijela palača Pi-Ramzes znala da ću postati kraljica. Kad sam ušla u veliku dvoranu gdje je Henuttawy sjedila i pila s princem Hatija, okružili su me dvorjani i čestitali mi. »Još se nije dogodilo«, rekla sam im skromno, ali među ženama je bila i Aloli i ona je glasno uzviknula: »Još se nije dogodilo? Preostalo je samo namjestiti krunu!« Woserit i Paser pojavili su se ruku pod ruku i kad su mi došli čestitati, Woserit mi je stisnula ruku i znala sam, konačno, da je naša duga borba gotova. Prvi put u mom životu nitko me neće gledati kao nećakinju Heretika. Na ulicama, na postolju, u dvorani za prijeme, svugdje će se prema meni ponašati s

365/393

poštovanjem kakvo pripada kraljici. A slike mojih akhu nikad se više neće brisati iz hramova. Njihova će se imena zauvijek rezbariti zajedno s mojim i bogovi će ih se sjetiti kad se vrate u Egipat. Woserit se osmjehnula. »Gotovo je.« »Još slijedi krunidba prvog dana tota«, brinula sam se. »A što misliš da će poći po zlu do tada?« Smijala se s istinskim zadovoljstvom i shvatila sam da sam je rijetko vidjela sretnu. Dok su sluge žurile upaliti stotine svijećnjaka koji će gorjeti cijelu noć, pojavila se Menit s Amunherom i Prehirom. Pogledala sam prema podiju i pitala se kako će izgledati moj prijem ondje. Henuttawy je sjedila s hetitskim princem, dodavala mu vino i pila iz njegova pehara. Menit je vidjela kamo gledam i šapnula mi: »I dalje će očekivati da joj Izet plati. A tko zna što je obećala Rahotepu dok ti je uništavao ugled po cijeloj Tebi.« »Mislim da je njezino tijelo bila dovoljna plaća.« »Za Rahotepa?« Menitina se gornja usna iskrivila. »Onda ona ne zna njegovu prošlost.« Potražila sam visokog Amonova svećenika, ali nije ga bilo za njegovim mjestom na podiju. Do mene je došao Ramzes u suknji sa zlatnim prugama i s blistavim osmijehom na licu. »Spremna?« pitao je. Uzeo je moju ruku u svoju i prolazeći kroz mnoštvo dvorjana koji su nam davali blagoslove, došli smo do postolja. Prvi put bila su postavljena i mala drvena sjedala za moje sinove, a budući da su bili premali da bi se znali ponašati, na postolju je stajao i naslonjač za Menit iz kojeg će moći paziti na njih dok budu jeli. Sjela sam na prijestolje zdesna Ramzesu. Veziri su ustali i Henuttawy je uz podsmijeh objavila: »Princeza koja će biti

366/393

kraljica. Hajde. Zdravica za Nefertari!« Podigla je svoj pehar i svi su za stolom učinili isto. »Za Nefertari!« veselo su ponovili. »Naravno, ne želim predugo slaviti«, rekla je Henuttawy, a riječi su joj bile nerazgovijetne od previše vina. »Ipak ja ujutro moram obaviti naklon.« Ustala je i zajedljivo dodala: »Ideš li?« Izet je pogledala u Ramzesa. »Naravno da ne. Moje… moje mjesto je ovdje.« Henuttawy je suzila oči. »Onda se svi vidimo ujutro.« Uhriju je uputila intiman osmijeh i rekla: »Sretno s tvojom molbom.« Kad je grimizni ogrtač nestao kroz dvostruka vrata, hetitski se princ okrenuo prema Ramzesu. »Je li Egipat donio odluku?« pitao je. »Žao mi je, ali moramo još razmisliti.« »Vaše Veličanstvo«, rekao je princ Uhri strastveno. »Prijestolje mi je oduzeto. Nema nikakve šanse da mogu sâm podići vojsku, ali zajedno s vama, pomislite na trijumf koji bi ostvarili! Ustupio bih vam zemlje koje je faraon Ekhnaton izgubio. Ama baš svaku koja je u Hatiju.« Premda sam vidjela da je Ramzes u velikoj napasti, sad je najvažniji bio mir. »Razumijem vaš prijedlog«, počeo je, a onda su se iznenada otvorila vrata velike dvorane i sluga je povikao: »Visoka Izidina svećenica je ubijena!« U dvorani je zavladao trenutak zgranute tišine, a onda je nastupilo komešanje. Dvorjani su ustali i Ramzes je pojurio s postolja. Išla sam za gomilom kroz prostoriju. General Anhuri prvi je došao do sluge i od njega uzeo krvavo oružje. »Maknite se!« vikao je Ramzes. »Maknite se!« Zgrabio je moju ruku i kad smo se približili Anhuriju i krvavom nožu, lice mu je problijedjelo. »Tko je to učinio?«

367/393

Mladić iz konjušnice izgledao je uplašeno. »Vaša Visosti, čuo sam krik koji je dolazio iz pristaništa. Poveo sam druge momke da vidimo što se događa i visoki svećenik Amona je žurio u brod. Halja mu je bila prekrivena krvlju, Vaša Visosti. Počeo sam dozivati čuvare. Već su ga uhvatili!« Čvrsto sam stisnula Ramzesovu ruku dok je sedam vojnika dopratilo visokog Amonova svećenika u veliku dvoranu. Na Rahotepovoj suknji vidjele su se mrlje od svježe krvi i kad je Ramzes zakoračio naprijed, razjareno mu se obratio. »Što si to učinio?« Na trenutak sam pomislila da će Rahotep sve zanijekati. Ali ugledao je slugu koji ga je vidio u hodniku i odlučio drukčije. »Osvetio sam smrt faraona Setija«, rekao je i kad je vidio pogled na Ramzesovu licu, dodao: »Vaš je otac otrovan!« Šokirani je žamor prešao velikom dvoranom i dok je Ramzes pokušavao shvatiti tu izjavu, Rahotep je gorko rekao: »Ako vam je ta vijest tako šokantna, možda biste trebali ispitati druge vezire. Ili svoju buduću kraljicu, princezu Nefertari.« Ramzes se okrenuo prema meni. »Je li to istina? Jesi li sumnjala…« Pratio je moj pogled do Pasera, a onda povikao: »Je li Henuttawy ubila mog oca?« Glas mu je odjekivao velikom dvoranom i prostorijom je zavladala bojažljiva tišina. Paser je zakoračio ispred gomile. »Nitko ne zna«, rekao je tiho. »Načuo se razgovor u dvorani za prijeme.« »Između koga?« Ramzesovi su obrazi gorjeli. »Između Henuttawy i Izet«, odgovorio je Paser. »Moguće je da je Henuttawy vašem ocu dala otrov.« »I nitko ne zna istinu?« vikao je Ramzes. Bijes i tuga slomili su mu glas i shvatila sam koliko smo ga svi iznevjerili.

368/393

»Što smo mogli reći?« zavapila sam, ali čak i dok sam izgovarala te riječi, znala sam da sam mu trebala reći istinu. »Optužiti visoku svećenicu i ona bi to zanijekala…« Pokušala sam ga utješiti, ali samo je otresao moj dodir. »Ne!« povikao je i pogledao u Rahotepa. »Ti znaš«, izazvao ga je. »Što ti je rekla?« »Da je ubila brata stavivši mu antimon u piće.« Ramzesov je gnjev malo posustao i osvrnuo se oko sebe. »Izet. Ona je znala bez ikakve dvojbe da je to istina i nije mi rekla.« »Kako vam je mogla reći«, rekao je Rahotep, »kad bi je vaša teta optužila za faraonovu smrt? Henuttawy mu je ulila vino u pehar dok nitko nije gledao i dala ga Izet. Vaša visoka svećenica bila je vrlo lukava«, rekao je bijesno. Vidjela sam što se događa. Ako nitko ne ospori njegovu priču, Ramzes bi mu mogao oprostiti Henuttawyno ubojstvo. Ali on je ubio Nefertiti. Podmetnuo je požar koji mi je uništio obitelj. »Bila je zmija«, nastavio je Rahotep ponosno, »i sad je mrtva.« »Ali nije je zato ubio.« Cijeli se dvor okrenuo prema meni, a između stupova palače polako se dizalo sunce. »Reći će ti da je ubio Henuttawy u ime tvog oca, ali to je laž. Ubio je Henuttawy kako bi je spriječio da za ubojstvo optuži njegovu kćer.« »A tko mu je kći?« prošaptao je Ramzes. Kratko sam zatvorila oči tako da ne moram vidjeti izdaju na njegovu licu, a kad sam ih opet otvorila, ona je stajala pokraj nas. Kimnula sam. »Izet.« Ramzes se okrenuo prema njoj. »Visoki svećenik Rahotep tvoj je otac?« pitao je. »Kako mogu biti sigurna u to?« izviknula je ona.

369/393

Rahotep je zakoračio naprijed i ovaj ga put čuvari nisu povukli natrag. »Henuttawy je htjela stvari koje joj moja kći nikad neće moći dati. Zlato, deben, obećanja o moći. Nisam je ubio samo u ime tvog oca, nego i u ime tvoje žene.« »Ne vjeruj mu«, vikala sam. »Ubio je tvoju tetu kao što je ubio i moju. Iz osvete.« Okrenula sam se prema Rahotepu. »Znam da si ubio Nefertiti. Prije dvadeset godina Menit te vidjela u palači, kao što te ovaj dječak vidio u hramu. Ali kad si se vratio u Tebu kao visoki Amonov svećenik, zaprijetio si da ćeš dvoru reći da me Amon prokleo kao heretičko dijete. Prijetio si da ćeš me protjerati iz Tebe, a Menit je šutjela. Ali sad me nitko ne može istjerati iz palače.« Pogledala sam u Ramzesa. »Pitaj ga za požar u Malkati. Pitaj ga tko mi je ubio oca, i moje rođake i zašto je to učinio!« Čuvari su ga opet čvršće okružili, ali Rahotepov se glas sada tresao od straha. »Sjeti se što je Henuttawy učinila tvom ocu. Ona je bila ubojica!« »Jesi li ubio Nefertiti i podmetnuo požar?« pitao je Ramzes i kad je Rahotep vidio da je poražen, jednostavno je pogledao u mene i osmjehnuo mi se. »Skinite mu ogrtač«, naredio je Ramzes. Izet je užasnuto pokrila usta i Rahotep je povikao: »Spasio sam te od ubojice! Spasio te od života u neznanju!« Dva su čuvara držala Rahotepu ruke na leđima; nosnice su mu se raširile i podsjetio me na bika kojeg odvode na klanje. Izbjegao je kaznu za Nefertitino ubojstvo, a sad ga je dokrajčio obični dječak iz konjušnice. »Zašto mi je ubila oca?« pitao je Ramzes. Rahotepovo crveno oko bježalo je na sve strane. »Možeš umrijeti od oštrice ili polako od gladi.« Kad sam vidjela da Rahotep neće odgovoriti, rekla sam: »Zato što je htio moć nad Izet. Henuttawy je obećala da će

370/393

dovesti Izet na prijestolje, ali htjela se pobrinuti da Izet nikad ne zaboravi na njihovu pogodbu nakon što postane kraljica.« »Koju pogodbu?« »Da obnovi Izidin hram u zdanje toliko golemo da će svaki egipatski hodočasnik ostavljati debene pred njegovim vratima.« »Tako da bude rizničarka najvećeg bogatstva u Egiptu«, rekao je polako. Probudio se iz blaženog neznanja u noćnu moru spletki za kakve nije ni znao da postoje. Pogledao je Rahotepa i sasvim se uspravio. »Generale Anhuri, otpratite Rahotepa do tamnice. Izvršite smrtnu kaznu na način koji smatrate da zaslužuje.« Izet je vrištala dok su njezinog oca odvodili, a dvorjanke su se skupile oko nje. Cijelom je palačom gospodario kaos, ali ja sam čvrsto stisnula Ramzesovu ruku i povela ga kroz metež. Odvela sam ga u privatnost svoje odaje i kad sam zaključala vrata sobe, zajedno smo sjeli na rub kreveta. »Htjela sam ti reći«, šapnula sam. »Mjesecima me progonilo, ali svi su me upozoravali da šutim. Paser, Woserit… čak mi je i Menit rekla da će Henuttawy, ako ikad progovorim, naći način da me proglasi lažljivicom.« »Znači, svi su znali?« zavapio je Ramzes. »Da, ali nije bilo načina da se dokaže! Nakon krunidbe, kad budeš znao da ti nemam razloga lagati, onda bih ti rekla za Henuttawy i Rahotepa. Ali oni su radili zajedno. Učinili bi sve u svojoj moći da te spriječe da mi povjeruješ. Moraš razumjeti…« Ali vidjela sam da ne razumije. »Trebala sam ti reći prije«, rekla sam. »Nisam nikad trebala tajiti nešto od tebe, Ramzese. Žao mi je.« »Zašto mi Izet nije rekla za svog oca?« »Možda se sramila.«

371/393

»Visokog Amonova svećenika?« »Ubojice i čovjeka kojeg zovu šakal!« zavapila sam i premda sam znala da bih se trebala braniti, bila sam umorna od kalkuliranja svakog poteza i vaganja svake riječi prije nego što je izgovorim. »Ova je palača bila mreža tajni«, rekla sam mu. »Svake sam večeri odlazila u krevet pitajući se što bi Henuttawy mogla učiniti. Ili Rahotep. To ne opravdava ono što sam učinila«, rekla sam očajno, »ali nemoj biti grub prema Woserit i Paseru. Čak je i Izet sigurno imala svoje razloge.« Ramzes je zakopao glavu u ruke. »Ali ja sam vjerovao Henuttawy i Rahotepu«, rekao je, »kao što sam vjerovao i hetitskim špijunima u Kadešu. Zašto?« Ljutito je povisio glas. »Zašto?« Ako je ikad postojao pravi trenutak da mu kažem za Izet i Ašaija, to je bilo tada. Ali bila sam kukavica. Bojala sam se da će se pitati koliko sam još tajni nataložila u odajama svoga srca i nadala sam se da će ta tajna ostati pokopana s Ašainim odbijanjem. »Kao da me tama progutala«, prošaptao je i pomilovala sam ga po obrazu. »Ti si faraon najvećeg kraljevstva na svijetu. I imaš prinčeve. Tri prelijepa princa.« Pogledao je kroz otvorena vrata dojiljinih odaja i kad se nasmiješio, znala sam da će mi oprostiti. Ali nisam zaslužila njegovu dobrotu. Čuvala sam od njega stvari koje bi mu bolja supruga odmah otkrila ne brinući se za svoj status. Ipak, osjetila sam iznenadnu svjetlost u tami; kao da je dugom i strašnom putovanju napokon došao kraj.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Ugovor za vjekove Idućeg je jutra palača bila tiha. Muškarci su bez mnogo buke podnosili molbe u dvorani za prijeme trudeći se ne razbiti neugodnu tišinu. Ali kad se pojavila Woserit odjevena u Hatorinu plavu halju, među dvorjanima je zašuškao žamor. »Woserit.« Ramzes je ustao kako bi je zagrlio, a veziri su također ustali izraziti sućut. Gledala sam joj lice tragajući za bilo kakvim znakom tuge, ali kad se okrenula prema meni, jedino što sam vidjela bilo je golemo olakšanje u njezinim očima. »Nefertari.« Zagrlila me i kad sam je obujmila rukama, čula sam njezin šapat: »Gotovo je.« U glasu joj je bio šok, kao da zapravo nikad nije vjerovala da joj je sestra smrtna. Dvorjani iz prostorije okružili su je želeći i sami izraziti sućut i šokiranost. Dok sam se te večeri pripremala za veliku dvoranu, tiho sam pitala Menit: »Što misliš, što će se dogoditi s Henuttawy?« »Zar je to važno?« Smjestila je Amunhera s bratom u krevet i vratila se zavezati mi pektoral oko vrata. »Vjerojatno će je položiti u neobilježenom grobu, stavit će je u zemlju bez amuleta koji bi je identificirao pred bogovima.« Pomislila sam na Henuttawyne posljednje trenutke i zadrhtala sam od pomisli na to kako se osjećala znajući da joj je namijenjena Rahotepova oštrica. Došla sam do kreveta i nježno poljubila Amunhera u obraz. »Nikad više neće biti sumnje«, prošaptala sam. »Kad naučiš hodati, kad naučiš govoriti, cijeli će Pi-Ramzes obratiti pozornost i znat će da si nasljednik očeva prijestolja.« Podigao je ruku i povukao mi naušnicu, smijući se kao da razumije što mu govorim. Ali ostatak Pi-Ramzesa nije bio tako dobre volje. Deset smo dana čekali novosti od Hetita i premda su se sad na popločenom postolju dvorane za prijeme nalazila samo dva

373/393

prijestolja od ulaštene bjelokosti i zlata, činilo se kao da mi je trijumf uskraćen. Prvog dana tota postat ću Ramzesova kraljica, ali nisam osjećala da je stvar riješena sve dok se nije pojavio glasnik iz Hatuše. Ramzes je uzeo svitak i kad ga je pročitao, podigao je zapanjeni pogled. »Što je?« pitala sam. »Mir«, rekao je, kao da ne vjeruje. »S carstvom Hati.« Dvorana je eruptirala klicanjem razbivši tišinu koja je visjela nad palačom Pi-Ramzes poput teškog plašta. Dodao mi je svitak i gledao me dok sam ga čitala. Dogovoreno je da će Kadeš ostati pod vlašću Hetita, a u slučaju rata s Asirijom, nijedna zemlja neće iskoristiti priliku i nasrnuti na drugo kraljevstvo. Po drugi sam put čitala Paserov savršeni hetitski i pomislila: Ovo je ugovor za vjekove. Ovaj će sporazum za tisuću godina ostati kao dokaz naše vladavine. »Želiš li nešto promijeniti?« pitao me Ramzes. »Ne.« Trijumfalno sam se nasmiješila. »Zapečatila bih ovaj sporazum i poslala ga prije zalaska sunca.« »Donesite mi vosak«, zapovjedio je Ramzes. Donijeli su mu pločicu s toplim voskom i kad je završio, svojim sam prstenom pritisnula dovoljno duboko da ostane otisak. Pokazale su se dvije sfinge s ankhom života; simbol koji je pripadao mojim akhu otkad su egipatski svici prvi put počeli bilježiti povijest. S ovim će početkom moja obitelj živjeti dalje; čak i kad je pijesak zakopao Amarnu, a lice moje majke nestalo iz posmrtnog hrama u Tebi, kartuša koja je pripadala našoj obitelji će trajati. »Naša su kraljevstva sad u miru!« objavio je Ramzes. »A blagoslov sporazuma?« pitao je Paser. »Hoćemo li sad razmotriti zamjenu za visoku svećenicu?« pitao je.

374/393

Sa stola ispod postolja oglasio se Aša. »Htio bih predložiti Aloli od Tebe«, rekao je. Ramzes je pogledao u mene. »Mislim da bi ona bila dobra visoka svećenica. Ali Woserit mora odlučiti hoće li je pustiti.« Pozvana je Woserit i kad je došla, opet sam joj promatrala lice tražeći znakove tuge. Sestra joj je bila osuđena na vječni zaborav bogova. Ali ona se osmjehnula Paseru dok je prilazila podiju. Kad ju je Ramzes pitao za Aloli, Woserit je pogledala u Ašu. »Aloli bi bila izvrsna zamjena«, rekla je. »Ako to želi, može početi s jutarnjim molitvama.« Aša se spustio natrag u stolac, potpuno crven od čela do vrata. »A visoki svećenik Amona?« pitao je Ramzes svoje vezire. »Do prvog dana tota moramo imati novog visokog svećenika. Čekao sam dvije godine i neću više čekati.« Sjećam se vrlo malo stvari s krunidbe. Godinama sam čekala postati Ramzesovom kraljicom i kad je taj trenutak došao, osjetila sam kako se na moju sobu spustila neobična mirnoća. Premda je Menit jurila od sanduka do sanduka, a sluškinje su preturale po kutijama tražeći moje najbolje kožne sandale i lotosov parfem, ja sam sjedila ispred ulaštenog brončanog zrcala i razmišljala o događajima koji su me doveli do današnjeg dana. Mojih najljućih neprijatelja iz palače više nije bilo i premda kažu da zmije ne mogu jedna drugu ubiti svojim otrovom, ja sam i to doživjela. Kad je Rahotep smaknut i vijest o tome dojavljena u veliku dvoranu, dvor je pogledao u Izet, ali ona nije plakala. Možda je šok zbog očeve smrti poništen Henuttawynim ubojstvom. Ali osim tih razmišljanja, sjećam se malo čega drugog i taj je dan ostao u mom sjećanju poput umjetnikove palete, s mirisima i bojama koje se međusobno miješaju.

375/393

Znam da me Menit odjenula u najbolje tkanine Pi-Ramzesa i da mi je udova kraljica poklonila svoj ovratnik od perli lapisa i ulaštenog zlata. Sjećam se da je Aloli došla u sobu zajedno s Woserit i da nijedna od njih nikad nije izgledala sretnije niti toliko pričala. Aloli mi je zahvalila za ono što sam učinila za nju u dvorani. Rekla sam joj da je Aša prvi predložio njezino ime. »Mislim da je jako zaljubljen«, rekla sam. »Možda poput nekog drugog koga poznam.« Obje smo pogledale u Woserit koja je pognula glavu poput stidljive mladenke. »Hoćeš li se udati nakon Nefertarine krunidbe?« pitala je Aloli. »Hoću.« Woserit je porumenjela. »Vjerujem da hoću.« »Ali visoka svećenica…« Woserit mi je kimnula. »Morat ću se odreći svojih odaja u hramu i preseliti se u palaču. Netko će drugi izvoditi jutarnje rituale. A onda jednog dana, ako budem imala djecu, možda ću se potpuno odreći svega. Ali… ne još.« »A Henuttawy?« šapnula sam. »Znaš li što će biti…« »Imat će anonimni pogreb. Ali ja ću joj staviti amulet u usta«, obećala je. »Tako da će bogovi znati tko je.« Tiho sam kimnula i razumjela sam da su, premda za života nikad nisu bile prijateljice, ipak bile sestre i Woserit će postupiti ispravno. U Amonovu hramu u Avarisu, novi visoki svećenik Nebwenenef izlio je sveto ulje po mojoj periki. Zatvorila sam oči znajući da me s nekog mjesta ispod podija gleda Izet. Zamišljala sam joj lice s istim ogorčenim izrazom kakav je imala i Henuttawy. Ako je ona bila ta koja je poslala Rahotepa u Henuttawynu odaju, nisam to htjela znati. »Princezo Nefertari, kćeri generala Nakhtmina i kraljice Mutnođmet, unuko faraona Aya i

376/393

njegove supruge kraljice Tiy, u Amonovo ime krunim te za kraljicu Nefertari.« Sa svih strana začulo se zaglušujuće klicanje. Amunher i Prehir također su skakali i pljeskali, obuzeti veseljem gomile. Skinuta mi je perika i na glavu mi je stavljena kraljičina supova kruna. Supova krila iz dijademe vijorila su se po mojoj kosi. Nikad više neću nositi seshed-vijenac kakav nose princeze. Na hramskim stubama Ramzes me uzeo za ruku. »Kraljica si«, rekao je diveći se ljepoti ukrasa za kosu u obliku supa koji mi je uokvirivao lice lapisom i zlatom. »Kraljica Egipta!« Tisuće dvorjana slavile su iza nas, a kad sam pogledala iza Amonova hrama, lica ljudi bila su ispunjena radošću. Jutro je svanulo vedro i bez oblačka, a zvuk sistruma punio je hram i odjekivao daleko iza obala Nila. Djeca su mahala palminim grančicama iznad glava, a žene koje su došle s najboljim perikama, smijale su se pod bijelim lanenim suncobranima. Dokle god je dosezao pogled, vidio se smijeh i slavlje, a otvoreno dvorište punio je miris pečenih patki prodavanih na ulicama zajedno s ječmenim pivom i vinom. Tisuće ljudi gurale su se na ulicama sudjelujući u tom veselom danu. Bila sam njihova kraljica. Ne Heretička kraljica, nego Ratna kraljica, voljena Ramzesa Velikog. »I što ćeš prvo učiniti?« pitao me Ramzes. Pomislila sam na Ne’arine koji su u Kadešu spasili Egipat i kad sam se okrenula Ramzesu, i prije nego što sam išta rekla, znao je što ću pitati. Te je večeri Ramzes u velikoj dvorani objavio da sam protjerala heretike iz Egipta. Ljudi su slavili kao da je vojska upravo osvojila Kadeš. Ali nasuprot meni, Izetino je lice problijedjelo. »Hoće li svaki Habiru otići?« pitala je očajno.

377/393

»Samo oni koji žele otići«, tiho sam joj odgovorila. Izet se rano ispričala i otišla, i premda sam znala kamo je pošla, nisam ništa rekla. Idućeg mi je jutra Menit rekla da će slikar Ašai ostati s obitelji u Tebi dok drugi Habiru budu putovali prema sjeveru.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Tvoji će akhu stajati s mojima NUBIJA, 1279. pr. Kr. Prije zore, u trećem mjesecu akheta, dvor je flotilom brodova zaplovio Nilom. S jarbola Amonova blagoslova vijorile su se zlatne zastavice, a na palubi broda Ramzes je pokazivao prema zapadu. »Vidiš li ih?« pitao me i kad je nebo osvijetlilo istočna brda, svjetlo je palo na dva hrama uklesana u naličje dviju planina. Dvorjani su se skupili na zapadnoj strani broda, a Aša je zapanjeno pitao arhitekta Penrea: »Vi ste ovo stvorili?« Ali Penre je odmahnuo glavom. »To je faraonov dizajn, od početka do kraja.« Kad su brodovi došli do pristaništa, Ramzes me uzeo za ruku. Odveo me do ulaza u manji hram dok je zapanjeni dvor Pi-Ramzesa išao iza nas. U tom sam trenutku znala kako je to biti mala buba u svijetu ljudi. Zbog svega što nas je okruživalo osjećala sam se beskrajno malom. Dvije Ramzesove i dvije moje skulpture zurile su u Nil, naše kolosalne noge bile su više od ičega što su bogovi stvorili, i kad smo stali ispod ulaza, Ramzes je pokazao na riječi uklesane u kamenu. Za moju kraljicu Nefertari, voljenu od božice Mut, za koju sunce sja u Nubiji svakog dana. »Za tebe«, rekao je Ramzes. Nakon šesnaest godina prvi put sam mogla staviti zdravice u svojem vlastitom posmrtnom hramu svojim akhu. Taj će hram trajati do vječnosti i kad smo ušli u hladne niše dvorane, bila sam previše pod dojmom da bih išta mogla reći. Umjetnik me na svakom zidu naslikao kako se smiješim, podižem ruke prema božici Hator i dajem tamjan božici Mut. Kipovi mojih predaka bili su isklesani iz granita i kad mi je Ramzes rekao da

379/393

su majstori dvije godine teško radili u pustinji radi ovoga, pustila sam suze da mi se skotrljaju niz obraze i pokvare mi šminku. Dodirnula sam vapnenački kip moje majke, kraljice Mutnođmet, zajedno s mojim ocem, generalom Nakhtminom, i prvi put sam osjetila da sam došla kući. Samo je Nefertiti imala svoj hram kao kraljica. Kad sam pogledala preko dvorane i vidjela kako me gledaju njezine oči, shvatila sam koliko smo slične. »Ramzese«, rekla sam, »gdje si našao…« »Poslao sam Penrea u Amarnu da potraži njezinu sliku.« Grlo mi se stisnulo i teško sam gutala. »Ali što će ljudi misliti?« »Ovaj hram pripada tebi. Ne dvorjanima iz Tebe ili vezirima iz Pi-Ramzesa. A dokle god postoji Egipat«, obećao je, »tvoji će akhu stajati s mojima.« Držeći ih za ruke, odveo je Amunhera i Prehira u najdublju odaju drugog hrama i Penre je rekao dvorjanima da se odmaknu. Ramzes mi se nasmiješio. »Ovo će se događati samo dva puta godišnje. Jesi spremna?« Nisam znala za što trebam biti spremna. A onda su se kroz hladne sjene ranog jutra zrake svjetlosti polako ušuljale sve do unutarnjeg svetišta i iznenada osvijetlile kipove Ramzesa, Raa i Amona. Samo je kip Ptaha, boga podzemnog svijeta, ostao u mraku, a začuđeni povici odjeknuli su hodnicima. »Veličanstveno je«, promrmljala je Menit. Ramzes je tražio reakciju na mojem licu. Ovo su bili naši posmrtni hramovi, jedan do drugog, zauvijek zajedno. Na svakom zidu u Ramzesovu hramu moj je lik bio jednako visok kao i njegov. Naslikani su prizori nas dvoje kako lovimo u močvarama s Ašom, prizori na kojima pomoću zaobljenih štapova hvatamo ptice patkarice na rijeci, a na najvećem je zidu slikar prikazao bitku kod Kadeša.

380/393

»Bogovi to nikad neće zaboraviti«, rekla sam mu. »Ali sviđa li se tebi?« Smiješila sam se kroz suze. »Više nego što možeš zamisliti. A jednog dana kad naša djeca budu dovoljno odrasla da razumiju, dovest ćemo ih ovdje da upoznaju svoje akhu i znat će da nikad nisu bili sami u Egiptu.« »Nisi ni ti«, rekao je i kad me privio u naručje, pogledala sam preko hrama u Menit, Woserit i moje prekrasne sinove, i vjerovala sam mu.

POVIJESNA BILJEŠKA Ramzes II. jedan je od najpoznatijih i najčešće opisivanih kraljeva drevnog Egipta. Kopija njegova sporazuma o Kadešu, napisana klinopisom i otkrivena u Hatuši, čuva se u zgradi Ujedinjenih naroda u New Yorku kao najraniji primjer međunarodnog mirovnog sporazuma na svijetu. Smatra se i da je Ramzes faraon koji je zaslužan za neke od najposjećenijih lokacija u Egiptu: Nefertarinu grobnicu, Ramezej, veći dio PiRamzesa, Luksor, Hipostilnu dvoranu u Karnaku i prekrasne posmrtne hramove u Nubiji (suvremenom Abu Simbelu). Budući da je nadživio većinu svoje djece i doživio više od 90 godina, cijeli su naraštaji stasali i umirali ne poznajući nijednog drugog faraona. Ramzes im se vjerojatno činio poput vječnog kralja. Kad je 1881. otkrivena njegova mumija, egiptolozi su uspjeli utvrditi da je bio visok 1,70 m, imao je vatrenocrvenu kosu i upečatljiv nos koji su naslijedili i njegovi sinovi. Ipak, u znanju o egipatskoj 19. dinastiji koje nam je dostupno postoje brojne rupe i premda sam se, koliko mi je to radnja dopuštala, trudila pridržavati poznatih obiteljskih stabala, događaja i ličnosti, mnoge sam povijesne pukotine premostila najkreativnije što sam znala, što ovu knjigu čini prije svega fikcijom. Žao mi je što se svaka važna osoba iz Ramzesova života nije mogla pojaviti i u romanu, ali likovi Setija, Tuye, Rahotepa, Pasera i mnogih drugih temeljeni su na povijesnim licima kojima sam pokušala ostati vjerna. Povijesno, Ramzes je zapamćen kao velik ratnik i plodan graditelj, iako njegova najpoznatija bitka — Bitka kod Kadeša — nije završila pobjedom nego primirjem. Ipak, na slikama iz njegova hrama u Abu Simbelu prikazan je kako juri u taj rat na dvokolici s konjskim uzdama zavezanima oko struka i uništava Hetite u veličanstvenom trijumfu. Ramzes je bio majstor odnosa s javnošću i na zidovima objave koji su se često mijenjali prikazao bi svoje najnovije osvajanje bez obzira je li ono u

382/393

stvarnosti bilo uspješno ili nije. Smatra se da ga je Nefertari pratila u ovu poznatu bitku i s petnaest godina proglašena je glavnom suprugom, umjesto Izet. Kao i Nefertiti, upitno je da li je Nefertari ikad rodila blizance, ali ja sam upotrijebila taj element radnje kako bih oblikovala poveznicu između Nefertari i ozloglašene Heretičke kraljice. Povijesno je nepoznato kako je Nefertari bila rodbinski povezana s Nefertiti i je li uopće bila. Ali da bi Nefertari bila Mutnođmetina kći, vrijeme Horemhebove faraonske vladavine moralo bi biti dosta kraće od dvadeset i sedam godina koliko mu mnogi pripisuju. Ipak, nisam se ustručavala skratiti Horemhebovu vladavinu budući da je ona bila zabilježena na nevjerojatnih pedeset i devet godina. Nakon što je uništio Nefertitin grad Amarnu i prisvojio Ayov posmrtni hram u Medinet Habuu, Horemheb je izbrisao Nefertiti i njezinu obitelj s egipatskih zidova, a godine njihove vladavine pridodao svojima. Egipatski povjesničar Maneto zabilježio je da je Horemhebova prava vladavina trajala samo nekoliko godina. Ako je to točno, Nefertari bi doista mogla biti Mutnođmetina kći. Ali to su samo nagađanja. Međutim, ono što o Nefertari sa sigurnošću znamo jest da su ona i Ramzes bili zaljubljeni. Danas imamo sačuvane građevine i poeziju kao dokaze te ljubavi, a u jednoj od svojih najpoznatijih pjesama, Ramzes naziva Nefertari »onom za koju sunce sja«. Njegova poezija posvećena Nefertari može se naći od Luksora do Abu Simbela. Na pismu hetitskoj kraljici Puduhepi Nefertarino se ime pojavljuje na dnu i očigledno je da je imala važnu ulogu u vanjskim poslovima Egipta. Ramzesu je rodila najmanje šestero djece, no nijedno od njih nije poživjelo dovoljno dugo da bi preuzelo mjesto faraona nakon oca. Ramzesa je naslijedio Izetin sin Merenptah. Premda roman prikazuje Izet kao nelojalnu princezu, kao i štošta drugo, nemoguće je znati kakva je zapravo bila. Dala sam si slobodu

383/393

pripisati Setijevu smrt trovanju budući da je uzrok njegove smrti u dobi od oko četrdeset godina nepoznat. A s obzirom da brojne mumije iz 18. dinastije, uključujući mumije faraona Aya i kraljice Ankhesenamun, nisu nikad pozitivno identificirane, znala sam da njihov iznenadni nestanak iz zapisa mogu pripisati požaru. Čitatelji koji su upoznati s drevnim Egiptom primijetit će i da su neka povijesna imena izmijenjena. Primjerice, Luksor i Teba su suvremeni nazivi, ali su prepoznatljiviji od njihovih drevnih imena Ipet resyt i Waset. A zbog jednostavnosti sam se odlučila za ime Izet umjesto Izetnofret te za Amunher umjesto duže i nezgrapnije inačice Amunhirkhepeshef. Naravno, najočitija promjena je ona imena Mojsije u Ahmozis. Čitatelji u potrazi za biblijskim Mojsijem u ovoj priči ostat će razočarani. Izvan Starog zavjeta nema nikakvih povijesnih dokaza koji potvrđuju Ahmozisovo postojanje u Egiptu. Ono što se sa sigurnošću zna jest da je skupina ljudi pod imenom Habiru u to doba živjela u Egiptu premda nikad nije dokazano jesu li bili u rodu s biblijskim Hebrejima. Zbog manjka povijesnih dokaza i zbog toga što sam pokušavala prikazati događaje onako kako su se teoretski mogli dogoditi, odlučila sam stvoriti lik Ahmozisa. U romanu spominjem mit o Sargonu u kojem je visoka svećenica stavila svoje zabranjeno dijete u košaru i spustila ga u rijeku nakon čega je dijete pronašao kraljev nosač vode. Taj mit prethodi biblijskom Mojsiju za tisuću godina kao što Hamurabijev zakonik, zbir zakona koje je bog Sunca Šamaš navodno dao babilonskom kralju na vrhu planine, prethodi Mojsiju za pola tisućljeća. Htjela sam da ti mitovi budu dio romana jer su Egipćani bili upoznati s njima, kao što su i Babilonci poznavali najvažnije egipatske legende. Ipak, za svaki povijesni procijep koji sam morala premostiti, uključila sam i brojne stvarne činjenice koje bi se inače mogle činiti fikcionalnima. Primjerice, Ramzes se doista borio s

384/393

gusarima Šerdenima i smatra se da se Trojanski rat zbio za vrijeme egipatske 19. dinastije. Tijekom slavne Bitke kod Kadeša uhvaćeni su špijuni koji su otkrili informacije o hetitskoj vojsci u zasjedi, a smrt cara Muvatalija doista je dovela do toga da je njegov sin pobjegao na Ramzesov dvor po pomoć. Ako nam se svijet drevnih Egipćana katkad čini iznenađujuće suvremenim, to je zato što su koristili mnoge stvari koje većina nas smatra modernima: kolijevke, krevete, posteljinu, parfeme, kreme za lice i stolice koje su se mogle sklopiti radi uštede prostora. I premda se izum koji je Penre našao u Meririnoj grobnici čini malo vjerojatnim, to je prvi zabilježeni primjer shadufa bilo gdje u Egiptu. Što se tiče kraljice Nefertari, ona je uživala u najmanje dvadeset i pet godina vladavine uz faraona Ramzesa. Ramzes joj je u Abu Simbelu izgradio posmrtni hram, pokraj svoga, i dva puta godišnje izlazeće sunce osvjetljava njegove kipove kao što je opisano u romanu. Nakon svoje smrti pokopana je u grobnici QV66 u Dolini kraljica, najvećoj i najljepšoj grobnici od svih pronađenih u nekropoli. Na zidu Nefertarine pogrebne komore, Ramzes je svoju ljubav prema njoj sažeo u riječima: »Moja je ljubav jedinstvena i nitko joj ne može konkurirati… Svojom smrću, ukrala mi je srce.«

POJMOVNIK Abi: Naziv za oca od milja. Akhu: Čovjekovi preci; besmrtna duša. Alabaster: Tvrda ruda nalik na bijeli mramor, kopa se u Alabastronu, selu u Egiptu. Ammit: Bog karmičke odmazde koji se često prikazivao s lavljim tijelom i glavom krokodila. Tijekom čovjekova prolaska kroz zagrobni život, ako pokojnikovo srce bude teže od Maatina pera istine, Ammit će mu pojesti dušu i osuditi ga na zaborav. Amon: Kralj svih bogova i stvoritelj svih stvari. Ankh: Simbol života, nalik na križ s petljom. Anubis: Čuvar mrtvih koji nadzire vaganje srca pokojnika na vagama istine kako bi odredio mogu li nastaviti svoje putovanje. Često se prikazivao s glavom šakala jer su šakali viđani kako se šuljaju u blizini Doline kraljeva gdje su počivali mrtvi. Apep: Zli demon u obličju zmije. Aton: Sunčev disk štovan za vladavine faraona Ekhnatona. Bastet (ili Bast): Božica Sunca i Mjeseca. Bila je i ratna božica prikazana u obličju mačke ili lava. Bes: Patuljasti bog plodnosti i poroda. Bradva: Oruđe sastavljeno od dugačke drvene drške i oštrice. Minijaturna inačica bradve koristila se u Obredu otvaranja usta koji je mumificiranim faraonima vraćao njihovih pet osjetila. Deben: Krugovi od zlata, srebra ili bakra koji su imali fiksnu težinu i koristili su se kao novčana jedinica.

386/393

Des: Stara egipatska mjera za volumen, otprilike 0,5 litre. Deshret kruna: Crvena kruna koja simbolizira Donji Egipat. Visoka, bijela kruna koja simbolizira Gornji Egipat je hedjet. Duat: Podzemni svijet u koji bog Sunca Ra putuje svaku večer i bori se sa zmijom Apep. Raova pobjeda i nakon toga povratak na nebo svakog jutra donose povratak danjeg svjetla. Fajansa: Glazirana plava ili zelena keramika koja se koristila za izradu malih perli ili amuleta. Habiru: Nepoznata skupina ljudi koja je živjela u plodnom polumjesecu i čije su postojanje zabilježili Egipćani, Hetiti i Sumerani. Hamurabijev zakonik: Jedan od najstarijih poznatih primjera pisanih zakona koji potječe iz 1750. g. pr. Kr. Zakoni su zapisani klinastim pismom na steli koja prikazuje babilonskog boga Sunca Šamaša. Stela je otkrivena 1901. i danas je izložena u muzeju Louvre. Babilonski kralj Hamurabi vjerovao je da su ga bogovi odabrali da prenese te zakone svojem narodu. Hator: Božica radosti, majčinstva i ljubavi. Često je prikazivana u obličju krave. Horus: Bog Sunca i neba sa sokolovom glavom. Ibis: Ptica močvarica s dugim, zakrivljenim kljunom. Izida: Božica ljepote i magije, štovala se kao žena i majka. Ka: Čovjekov duh ili duša koja nastaje u trenutku njegova rođenja. Kajal: Maskara i sjenilo za kapke dobiveni miješanjem čađe i ulja.

387/393

Kanopske žare: Četiri pogrebne posude u koje su se spremali čovjekovi najvažniji organi (jetra, pluća, želudac i crijeva) za zagrobni život. Na svakoj je kanopi bila izrezbarena glava jednog od četiri Horusova sina. Kartuša: Oval s vodoravnom šipkom na dnu na kojem je pisalo kraljevo ime. Khepresh kruna: Plava obredna ratna kruna. Khet: Podzemni svijet gdje su vatreni demoni lutali kroz goruća jezera. Khnum: Bog koji je često prikazivan kao čovjek s glavom ovna koji sjedi za lončarskim kolom. Vjerovalo se da će Khnum predmete od gline koje je oblikovao staviti u majčinu maternicu i na taj način stvoriti život. Klinopis: Piktografski jezik zapisivan na glinenim pločicama. Prvi su ga koristili Sumerani, a kasnije Hetiti. Kuka i mlatilo: Faraon je ovaj pribor držao kao simbole kraljevske vlasti te da bi podsjetio narod na svoje uloge pastira (kuka) i snabdjevača (mlatilo, upotrebljavalo se za mlaćenje žita). Maat: Božica pravde i istine, Maat je često prikazivana kao žena s krilima (ili žena s krunom s jednim perom). U zagrobnom životu pokojnikovo se srce važe zajedno s jednim Maatinim perom kako bi se procijenilo je li zaslužio prelazak u Blaženu zemlju. Riječ Maat postala je sinonim za načela pravde, reda i ispravnog ponašanja koja je svaki Egipćanin trebao njegovati. Mawat: Majka.

388/393

Menat: Ogrlica povezana s božicom Hator, sastojala se od nanizanih perla i pričvršćenog malog pektorala. Pektoral se nosio na prsima dok je na leđima visio ukrasni protuuteg. Min: Bog plodnosti i žetve koji se smatra odgovornim za poplavljivanje Nila. Prikazan u obličju muškarca koji u jednoj ruci drži uzdignuti falus, a u drugoj mlatilo, njegova je crna koža trebala odražavati crno blato uobičajeno za vrijeme poplava Nila. Miw: Mačka. Montu: Bog rata s glavom jastreba. Mut: Božica majčinstva i Amonova partnerica. Često je prikazivana s mačjom glavom. Naos: Antički grčki pojam koji egiptolozi rabe kad govore o vrsti oltara sa slikom boga ili božice. Ne’arin: Skupina ljudi čije su postojanje zabilježili Egipćani i kojima je pripisana zasluga da su pomogli Ramzesu u Bitki kod Kadeša. Nemes kruna: Kraljevska kruna načinjena od pokrivala za glavu na plave i zlatne pruge. Ta je vrsta krune prikazana na Tutankhamonovu sarkofagu. Opetova svetkovina: Najveći festival u Tebi. Tijekom te proslave skulptura Amona prenosila se brodom od Amonova hrama u Karnaku do Amonova hrama u Luksoru. Oziris: Muž božice Izide i sudac mrtvih. Ubio ga je njegov brat Set i razbacao dijelove njegova tijela po Egiptu. Kad je Izida ponovno skupila sve njegove dijelove, uskrsnula ga je i postao je simbol vječnog života. Oziris je često prikazivan kao bradati muškarac omotan poput mumije.

389/393

Papirus: Vrsta trske koja raste u obilju u delti Nila. Mogla se sušiti, ravnati i onda koristiti za pisanje. Per Međat: Knjižnica. Pilon: Vrata ili kameni ulaz, često s kipovima sa svake strane. Posmrtni hram: Hram koji je često bio odvojen od grobnice pokojnika i izgrađen kako bi se odala počast pokojnikovu životu. Pschent kruna: Crvena i bijela dvostruka kruna koja simbolizira Gornji i Donji Egipat. Ptah: Bog graditelja i umjetnika. Ra: Bog Sunca, često prikazivan u obličju jastreba. Renpet: Cijela godina, prema egipatskom kalendaru, koja se sastojala od 365 dana (12 mjeseci, svaki po 30 dana, s dodatnih 5 dana na kraju godine). Sarkofag: Kameni grob ili lijes, često prekriven zlatom. Sekhmet: Božica rata i razaranja s lavljom glavom. Senet: Smatran prvom igrom na ploči na svijetu, senet je kasnije postao religijski simbol i često je prikazivan u grobnicama. Senit: Djevojčica. Set: Bog oluja, kaosa i zla koji je ubio svojeg brata Ozirisa. Kad nije prikazivan s glavom nepoznate životinje, prikazivan je s crvenom kosom. Shedeh: Omiljeno egipatsko piće od nara ili grožđa.

390/393

Sistrum: Mali brončani (ili mjedeni) instrument sastavljen od drške i okvira u obliku slova U na koji su se stavljali mali diskovi. Kad bi ga se protreslo, instrument je proizvodio bučan, limeni zvuk. Svetkovina mrtvih: Vjerovalo se da se osamnaestog dana mjeseca tota čovjekovi preci u obliku duhova vraćaju u svoje posmrtne hramove na zemlji. Tog su se dana poštovali obiteljski preci tako da su im se donosili hrana i tamjan. Šamaš: Babilonski i asirski bog Sunca. Šasu: Nomadi koji su se pojavili najranije oko 1400. g. pr. Kr. Šen: Simbol vječnosti u obliku užeta s petljom. Kartuša je izdužena inačica šen prstena. Tawaret: Božica vodenkonja.

poroda,

često

prikazivana

u

obličju

Tot: Bog pisara i autor slavne Knjige mrtvih. Pripisivale su mu se zasluge izuma pisma i govora i često je prikazivan kao bog s glavom ibisa. Urej: Kobrina kruna koja simbolizira kraljevsku vlast. Kobra je prikazivana s raširenim vratom i vjerovalo se da može pljuvati vatru u oči neprijatelja osobe koja je nosi. Ušabti: Male figure, često izrađene od fajanse. Stavljale su se u grobnice kao sluge koje će u zagrobnom životu obavljati fizičke poslove za pokojnika. Vezir: Savjetnik kraljevske obitelji.

ZAHVALE Budući da sam već izdala svoj prvi roman u kojem sam zahvalila svima, od učiteljice iz sedmog razreda osnovne škole do prvog susjeda, u ovoj ću se zahvali usredotočiti na ljude koji su pridonijeli stvaranju ove knjige. Kao i uvijek, mnogo dugujem svojoj majci, Carol Moran, koja me podržavala u svakom smislu te riječi svojom velikodušnošću i nevjerojatnim duhom. Moj suprug, Matthew Carter, od početka mi je bio podrška, uređujući moj rad od početka do kraja, a zbog njegove vatrenocrvene kose, doživljavam ga svojim osobnim Ramzesom (bez brzopletosti i harema, naravno). A bez vrijednog rada najbolje urednice u New Yorku, Allison McCabe, koja je inzistirala da negdje u romanu mora biti i jedan iwiw, Heretička kraljica ovakva kakva jest ne bi postojala. Dyani Messina, Donni Passannante, Heather Proulx i mom lektoru zahvaljujem što su bili dijelom putovanja Heretičke kraljice prema objavljivanju. I mojoj odličnoj agentici, Anni Ghosh, koja se pobrinula da moj treći roman, Kleopatrina kći, pronađe dom u izdavačkoj kući Crown također puno hvala.

Nakladnik: Znanje d. o. o. Mandićeva 2, Zagreb Za nakladnika: Zvonimir Čimić Glavni urednik: Davor Uskoković Urednik: Tomislav Zagoda Tehnički urednik: Nikica Ostarčević Lektorica: Martina Perić Korektorica: Katarina Cvijanović Dizajn korica: Janka Carev Tisak: Znanje d. o. o. Mandićeva 2, Zagreb — kolovoz 2011. ISBN 978-953-324-283-5 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 773064