Naslov originala Michal Viewegh, Roman pro ženy ž eny Copyright © Michal Viewegh, 2001 Mono i Manjana Izdavač Mono
obrada : Lena www.balkandownload.org
Mihal Viveg
ROMAN ZA ŽENE Sa češkog prevela Aleksandra Cimpl Simeonović
Mono i Manjana 2011.
Prag, 20. decembar 1999. Draga Laura, Ostale su mi samo uspomene na tebe. Kada tako napišem zvuči kao tekst iz nekakvih glupih američkih bestselera, kojima smo se zajedno smejali – ali a mene taj kliše odjednom predstavlja duboku istinu. Satima i danima mislim na tebe: na poslu, u autu, kod kuće, u čekaonici doktora Z. naprosto svuda. Sećam se s e svega i kad god se prisetim prise tim nekog ne kog zaboravljenog zaborav ljenog trenutka, makar i detalja, potpuno se oduševim, ali istovremeno se i „rastužim“ . Sigurno ćeš se smejati, ali ja se i sad izvrsno sećam neverovatnih gluposti, kao što je onaj skoro obredni način na koji si zalivala cveće kod mene, sećam se i tvog izraza izraz a lica lica koji, praviš uvek kada čistiš uši štapićima – suviše suviš e preneraženo, prener aženo, a u isto vreme v reme neverovatno ne verovatno komično... Smešno, zar ne? Sećam se nedeljnih jutara, kada si se budila divno raspoložena i spremala nam pržena jaja ili palačinke za doručak.. Vidim te kako stojiš bosa u kuhinji pored šporeta u mojoj beloj majici, u kojoj si spavala i na kojoj se nalaze zelene fleke od paste za zube. Ljubavi, u decembru sam ti poslao pos lao čak tri pisma, ali nijedno nisi otvorila. ada sam ti pisao, jedne tužne decembarske večeri, zamislio sam kako se odsutna i umorna vraćaš sa posla metroom i palo mi je napamet da te oslovim na ovaj neobičan način. Mogu da se kladim da si iznad reči palo mi e napamet upravo sa prezrenjem pomerila krajeve svojih lepih usana i da si na sekundu, možda čak i dve, rezignirano zatvorila oči, oči, kao što si to radila kada su mi padale na pamet nekakve šašave ideje. Na primer kada sam ti na našem prvom godišnjem odmoru u Hrvatskoj, Hr vatskoj, predložio da za sve are koje su nam ostale kupimo nadgrobni spomenik od predivnog hrvatskog kamena (doktor Z. kaže da sam se očigledno već tada brinuo za tvoju ljubav i da mi je bila potrebna neka materijalizovana sigurnost, uverenje da me nikada nećeš napustiti...). Ali vratimo se mojoj ideji: kupio sam na pola godine (ova (ova mesta mes ta u metrou metr ou namenjena za z a reklamu), re klamu), rekao re kao sam s am sebi, obratiću ti se javno, pred svima.... svima. ... Istog momenta sam odlepio na tu
omisao. Šest ljubavnih pisama umesto glupih reklama za tepihe ili ulje! Uzbuđeno sam se šetao po svojoj garsonjeri (sigurno možeš da zamisliš kuda, jer nameštaj nisam pomerao od kako si otišla) i zamišljao sam trenutak u kome ćeš prvi put da spaziš moju reklamu: kako ćeš sa interesovanjem da se približiš, kako ćeš zbunjeno da se zagledaš i kako tom rilikom neprimetno skupljaš nos, a između obrva ti se pojavljuje poznata, draga, nežna borica... i verovatno sam hiljadu puta zamišljao tu sekundu, u kojoj ćeš bez greške da shvatiš da je tekst pisan tebi. Uplašeno ćeš da austaviš dah, blago ćeš da se zacrveniš, a možda malčice i ustukneš i ogledaš uokolo, kao da neko od putnika može da zna da je pismo upućeno baš tebi. Odjednom počinješ da se praviš kako ti je svejedno, a istovremeno okazuješ nekakvo lagano, lagano, zabavno z abavno interesovanje. interesovanje. Ljubavi, mogu da ti pišem jednom mesečno i za svako pismo imam otprilike šezdeset redova i zaista me muči to što moram da štedim slova, što naravno ne umem. Nadam se samo jednom: da još uvek ideš u redakciju metroom i da ćeš pre ili kasnije da otkriješ moje pismo. Vidiš kako najveće ljudske nade ponekad mogu da budu smešne? Ljubim te svom sv om vrelinom (vrelina, (vrelina, je možda neprimerena ne primerena književna knjiž evna reč, ali ne umem da pronađem bolju).
OLIVER
PROLOG Drage dame, Ovo je moj ljubavni roman. Dobro zvuči, zar ne? Ljubavni roman sa svim elementima, kako bi rekao Oliver. To je pre svega roman o njemu. A i o Džefu, Rihardu i Robertu pomalo (baš ovim redom), osim toga naći ćete tu i nekoliko potpuno kratkih love stories moje mame i Ingrid. Ingrid je moja najbolja drugarica iz detinjstva, za vašu informaciju. Inače, ja ne podnosim kada ne mogu u knjizi brzo da se snađem, i čim na šezdesetoj strani još uvek ne znam ko je ko, prekidam da čitam. Verovatno razumete da upravo to hoću da izbegnem u vašem slučaju. Dakle, s obzirom da sam već pomenula Ingrid: ako hoćete da znate kako Ingrid izgleda zamislite glumicu Džuliju Roberts, dodajte joj malo veći razmak između jedinica, oduzmite joj deset godina i dvadeset tri centimetara visine i pred sobom imate Ingrid. Ista gusta kosa, iste bademaste oči, velika lepa usta... taj razdeljak između zuba (ruku na srce to je baš razdeljak) i glavno: tih dvadeset i tri centimetra, koji joj nedostaju, za Ingrid su životno prokletstvo. Bez obzira obzira na sve to ona je lepa, le pa, ali nažalost, ne ne toliko lepa da bi e to činilo nepristupačnom. Kada bi bila dvadeset i tri centimetra višlja i kada ne bi imala rupu između zuba, malo koji muškarac bi smeo da joj priđe, a ovako je muvaju skoro svi. Ingrid im predstavlja neočekivano jednostavnu mogućnost da se kresnu sa Džulijom Roberts. Kada obuče štikle od pola metra (druge i ne nosi) i kad zatvori usta, ta iluzija je savršena. Mama se zove Jana i radi honorarno kao prevodilac. Ponekad kaže da prevodi češku glupost na eng engleski, leski, nemački i španski. Kaže Kaže to ug uglavnom lavnom kada je besna na različite, navodno perfektne menadžere, koji ceo život nisu uspeli da nauče nijedan jezik, a ipak nestrpljivo mljackaju, kada im se čini da mama sporo prevodi pojmove kao što su: aranžiranje spuštalice za odvajanje vozova, tačka zagrevanja ili uzvisina za ranžiranje vagona (to e od mame tražio da prevede nekakav tip iz železnica),. Zovem se Laura, ove godine sam napunila dvadeset i dve godine i radim u redakciji časpoisa Uravnotežena žena. Oliver je jednom davno primetio da e Uravnotežena žena – Bravo za četrdesetogodišnjakinje, što je dosta duhovito poređenje, ali naravno ne može da se generalizuje. Na primer, moja
mama ima preko četrdeset, ali naš časopis nikada ne čita. Tvrdi da je za nju, lično, Uravnotežena žena nešto slično kao kaseta sa muzikom za relaksaciju, koju je prošle godine dobila od Ričarda za Božić: umesto da je smiruje, ezivo je nervira. Na toj kaseti je pomešano cvrkutanje ptica sa šumom morskih talasa, što je mama posle par minuta nazvala smrtonosnom kombinacijom, i prilikom jednog zaista iritirajuceg ptičijeg cvrkutanja, kasetu je skoro istrgla iz kasetofona. E, pa to je za početak dovoljno. Jedan lik za sada nisam pomenula, ni sama ne znam zašto. Možda zato što ponekad sumnjam da li ta osoba uopšte postoji.
POGLAVLJE I P RIJATELJICA ELJICA – R IKIJEVA IKIJEVA BEONJAČA – DALI LAURA IMA DEČKA? – NAJBOLJA PRIJAT SMS OD OLIVERA! – R ISKANTNA ISKANTNA LAŽ
1/ Počeću od toga kada smo se Rihard i ja, pretprošle godine na kraju avgusta, vratili sa godišnjeg odmora iz Hrvatske. Na početku svakog govora ili pisanja bi trebalo da bude nekakva šala, bar tako tvrde u priručniku Kako poboljšati poboljšati govo govorr i pisanje. Različite psihološke priručnike, priručnike, kao što su Ne uništavajte uništavajte svoj svoj život život sitnicama ili Kako izgraditi harmoničan partnerski odnos, za pravo čudo kupujem dosta često, jer od pamtiveka pamtiveka patim od predstave (možda (možda čak i naivne, naivne, ali uzn uznemir emirujuće) ujuće) da se u njima skrivaju osnovne informacije bez kojih nije moguće da se proživi srećan život... Eto tako. Šalom ostvarite prijateljsku atmosferu i pridobijte slušaoce, tvrdi autor gore pomenute brošure. Kada je to već moguće na početku jednog jednog go govora, vora, zašto ne bi bilo i na početku romana, romana, mislim mislim u sebi, ali sa kojom šalom početi? Sa kojom šalom od gomile šala koje čine moj život poslednje dve godine? Da počnem, na primer, s ovom: imam dvadeset i dve godine, iza sebe imam tri godine veoma intenzivnog ljubavnog života i moja jedina živa baka, koja e nažalost već pomalo bolesna, svaki put kad je posetim pita me da li sam konačno našla dečka. „I šta Laura“, kaže sa vragolastim osmehom, „imaš li konačno dečka?“ Nikada ne zn znam am da li da se nasmejem ili da zaplačem. zaplačem. Satima Satima sam joj pričala o svom odn odnosu osu sa Džefom, Džefom, Rihardom Rihardom,, Oliverom a kasnije i sa Robertom (što se tiče poverenja tog tipa, baka mi ponekad nadomesti moju kosmopolitsku majku, koja je stalno negde), a čak sam joj uvek poklanjala i njihove fotografije. Baka ih je redovno stavljala iza stakla njenog kredenca, pored ostalih porodičnih porodičnih fotografija fotografija (na (na većini se naravno nalazi tata), ali to sve nije promenilo njeno totalno neznanje. „I šta Laura“, pitala me je i tog avgustovskog poslepodneva, sećam se bio e petak kada sam svratila kod nje da joj dam poklon, koji sam joj kupila na
odmoru u Hrvatskoj, „imaš li već, konačno, nekog momka?“ I znate li, drage dame, šta sam joj odgovorila? Ne znam zašto, ali odjednom nisam želela da je slažem s lažem.. Tako da sam je iskreno pogledala u oči a la Baronica Panklova i rekla joj: „Imam bako. Čak dvojicu odjednom.“ 2/ Sada o tom povratku sa godišnjeg odmora: doleteli smo u četvrtak posle podne. podne. Stan je bio prazan, prazan, mama mama je još uvek bila u Čikagu kod svog tadašnj tadaš njgg momka Stivena, tako da je Riki odlučio da prespava kod mene. Naravno, nisam nisam bila oduševljen oduše vljenaa tim predlogom predlogom.. Tupo sam počela sa raspakivanjem, (Riki se nudio da mi pomogne, ali ja sam ga odbila). Svaka majica, koju sam uzela u ruke me je podsetila na ovaj ili onaj konkretan dan kada sam je imala na sebi, a time i na Olivera. Kupaći kostim, koji sam mokar zapakovala pred poletanje, već je počeo da buđa, ali istovremeno je još uvek iz njega mogao da se oseti miris mora. Oduvek sam imala razvijeno čulo mirisa, koje, kao što svi znamo, ima svoje dobre i loše strane. Ukoliko baš ne živite u cvetnom bademskom vrtu i na posao idete metroom, ta predispozicija je veoma loša. Možda ste u stanju da osetite miris vina ili cveća bolje od drugih, kao što bolje od ostalih možete da ocenite miris rafinisanog sastava skupocenog parfema (inače na skupocene parfeme odlepljujem...), ali istovremeno i neverovatno patite zbog toga. I veoma slab znoj, koji drugi ljudi uopšte ne primećuju kao neprijatan (ukoliko ga uopšte i osete), vas doslovno fizički ugrožava. Ali borim se sa tim. Na svu sreću Riki je odlučio da ode u pivnicu pivnicu i zaigra zaigra bilijar, bilijar, tako da sam mogla da pozovem Ingrid i da joj sve ispričam: verovatno sam zaljubljena. I to u četrdesetogodišnjaka! Sa druge strane žice tišina. Shvatim da Ingrid ne deli moje oduševljenje. „Imam osećaj“, kaže posle nekoliko trenutaka, „da je četrdeset godina zaista puno.“ „I ja sam to mislila...“, kažem beznadežno. Kasnije me Ingrid pita, da li hoću uveče da izađem da se izđuskamo negde, da proslavimo moj povratak – ali ja sam posle dugačkog puta suviše umorna.
„Ne, danas ne mogu. Nemoj da se ljutiš. Možemo sutra?“ predlažem. „Ili idi sama večeras, ali nemoj da praviš gluposti...“ Znam šta govorim. Što se seksa tiče, uvek je bila ispred mene. Ja sam izgubila nevinost sa devetnaest godina, Ingrid sa petnaest. Od tada je proživela proživela svašta. svaš ta. Nije sve probala dobrovoljno dobrovoljno – jednom jednom ju je nekakav profesionalni profesionalni plesač protiv njene volje, u pola noći zavezao zavezao za krevet.... krevet.. .. Posle dogodovština tog tipa uvek sledi plačljivi jutarnji telefonski poziv (pogodite kome...) i onda, otprilike, tronedeljni celibat. U tom periodu se Ingrid prijavi na jedan ili dva obrazovna kursa i na kik-boks. Kada je u tom specifičnom vremenskom periodu posetim, obično je zateknem kako svojim kratkim nogama besno šutira ispred sebe i viče da svi muškarci zaslužuju kastraciju... Nedelju dana kasnije ponovo sedi u nekoj kafani u majici sa spuštenim ramenima i baca oči na zelenookog, crnokosog dečka u džemperu od kašmira. Isto veće sa njim vodi ljubav, zaljubi se u njega i posle nedelju dana poznanstva mu u prodavnici The Art of living kupi narandžastu fotelju (što tog momka naravno izbezumi i momentalno se povuče, pa krene da priča kako Ingrid nije normalna). Uostalom, u pravu je. 3/ U petak sam još uvek bila na godišnjem odmoru. Mogla sam na miru da spavam do jedanaest, ali umesto toga sam se probudila u cik zore i gledala u plafon. plafon. Nisam mogl moglaa da dočekam da uključim mobilni mobilni – ali to nisam mogl moglaa da uradim pre osam, inače bi Rikiju bilo suviše napadno. Morala sam preko noći da ga isključim, jer sam na godišnjem odmoru shvatila kako Rikija može da probudi i to slabo pištanje, koje oglašava dolazak poruke. Sigurno vam je to poznato: u pola dva otvorite oči, jer niste sigurni da li se oglasilo da je stigla poruka ili ne (naravno bojite se obe varijante) – a na suprotnom zidu izdajnički svetli odsjaj zelenog displeja... Pocrvenite (srećom, mrak je), zadržite dah, polako se protegnete do noćnog stočića, da biste uzeli mobilni i brzo brzo pročitate poruku, (naravno (naravno tako da je vaš momak omak ne vidi, ako je slučajno budan) POSTOJI LI NEŠTO PRAZNIJE OD PRAZNOG NARUČJA? Istog trenutka izbrišete poruku iako vam to kida srce. Displej se ugasi, tako
da jedino što sada svetli u hotelskoj sobi jeste žila kucavica vašeg ljubomornog prijatelja... Mislim, drage sestre, sigurno ste u stanju to da zamislite, danas sve imamo mobilne telefone. Uverena sam da veoma dobro znate kako takvo jedno oglašavanje pristigle SMS poruke može da prouzrokuje napetu atmosferu. 4/ Na kraju, ipak nisam izdržala. izdržala. U petnaest do osam sam stavila naočare i ustala sam iz kreveta. Riki je spavao – ili se pravio da spava. Inače, naočare nosim još od trećeg razreda osnovne škole, tako da sam se na njih navikla odavno. Nisam nezadovoljna zbog toga što ih nosim. Moje Ja jednako je naočare. Tako je to uvek bilo i biće. Nikada nisam razmišljala o sočivima. Kao prvo, danas mogu da se nađu zaista dobre naočare a kao drugo odbijam da samoj sebi trpam prste u oči. To mi deluje zaista odvratno. Kada vidim kako neko povlači donji kapak i pokazuje celom svetu svoju crvenu beonjaču, beonjaču, uvek mi je zlo. zlo. Pored toga, toga, svako ko to radi izgl izgleda eda kao mentalno entalno zaostali idiot. Da li ste nekada primetili kakve face prave ljudi kada stavljaju sočiva? Nema veze, čim sam stavila naočare na nos otišla sam u kuh kuhin inju ju i uključila mobilni da vidim da li mi je noćas došla poruka od nekoga. Kažem od nekoga, ali naravno u glavi imam samo Olivera. Osim njega, noću mi pišu oš samo Ingrid i mama. Sa porukama od mame nemam nikakvih problema, mogu da pustim i Rikija da ih pročita (ne računajući one u kojima mama piše o njemu, ha, ha). Tipična poruka od Ingrid dolazi u ranim jutarnjim satima i zvuči: SVE MUŠKARCE BI TREBALO KASTRIRATI! 5/ Uključeni telefon se tiho oglasio. Pristigle poruke: jedna, saopštava displej. Pritisnem odgovarajuće dugme: Oliver. Od Ingrid ništa, na sreću, od mame, takođe ništa, što me blago iznervira. Ali sada je tu Oliverova poruka. Pročitati? Da!!
VODIM TE NA VEČERU – U SEDAM ISPRED NARODNOG POZORIŠTA? Misli mi lete sledećim s ledećim redosledom: 1. Srećna Srećna sam! 2. Moram da pomerim zubara! (i zarad toga toga ću mirno mirno da podnesem podnese m sve njegove vragolaste komentare!) 3. Moram posle podne da odem kod frizera! frizera! 4. Zašto aš to se ne ne javlja mama? mama? 5. Moram da se obrijem! obrijem! „Ko ti piše?“ čuje se Riki iz spavaće sobe. Ne podn podnosim osim ga! Kako je mog ogao ao da čuje taj zvuk? Već dolazi. Izbrisati zbrisati poruku? Da. Brišem Brišem poruku. Ajde brže! brže! Nema pristiglih pristiglih poruka. Uf. Uf. Riki stoji ispred mene. Poljubi me u čelo (zna da još nisam oprala zube) i podozrivo podozrivo gleda u telefon, koji držim držim u ruci. „Mama“, kažem hladnokrvno. „Ako nađe kartu stiže već večeras.“
POGLAVLJE II IHARD ALIAS R IKI IKI – APLIKACIJA FEMIGELA – BMW I PORODIČNE FINANSIJE R IHARD
1/ Riki je dve godine mlađi od mene. Kada sam ga upoznala prodavao je mobilne telefone u jednoj prodavnici u Narodnom bulevaru. Bio je sklon da ceni ljude prema tome kakav mobilni poseduju. To pakovanje sa najjeftinijim Alkatelom... Šta radi Riki danas? To ne znam. 2/ Zove se u stvari Rihard, ali drugovi ga zovu Riki. Rihard je za razliku od Rikija zaista dobro, lepo ime, ali Riki je insistirao da ga oslovljavam nadimkom. I radila sam to. „Zar je ime važno?“ pitala sam se. U početku mi e izgovaranje tog imena u društvu pravilo probleme, ali navikla sam se. Vremenom više nisam ni primećivala. Mirno sam ga zvala Riki i pred drugim ljudima. Govorila sam to malo uzdržano, kao da se trudim, ako me razumete, da svi koji su me čuli i koji možda shvataju da je taj nadimak sporan, primete primete neprimetnu eprimetnu ironiju ironiju u tome. tome. Posle godinu odinu dana sam čak uspela i glasno da ga dozovem: „Riki, dođi, molim te!“ Ali pre toga bih uvek pogledala oko sebe. Taj nadimak je ličio na ružan, vrišteće šareni džemper, koji vam neki od prijatelja, og ogrn rnee u prepunoj prepunoj bašti restorana, jer ste se požalili požalili da vam je zima... Ili grozna šarena kesa koju obično dobijete u samoposluzi... Averziju prema prema kesama sam nasledila od mame. Pre nego što u takvu kesu ke su počnem da stavljam stvari koje sam kupila, okrenem je naopačke tako da me kasirka uvek zgranuto gleda. Ali to je i dalje bolje, nego da idem po ulici sa reklamom Cio cio chips. Rihard je i pored toga bio zadovoljan svojim nadimkom. Voleo je i svoje
prezime. prezime. „Kabiček nije loše prezime“, kaže. „Postoje i gora. Ne žalim se.“ Trudi se da zvuči autoritativno, ali u njegovom pogledu je znak pitanja. „Dobro je ime“, saglasim se uverljivo, ali onda se nasmejem: „Zamisli da se zoveš Čestmir Če stmir Varlatko..“ Varlatko..“ {1} Gleda me podozrivo. 3/ Rihard je dobar dečko i mogu da se oslonim na njega. Omanji je rastom, ali dobro izgleda: ima gustu, smeđu kosu, lepa usta i divne, tamne oči. Često sam ga posmatrala, kada mama nije bila kod kuće, dok je sedeo za stolom u našoj kuhinji i čitao oglase ili Real Estate Magazin. To ga je nerviralo, ali nikada nije pokazao svoju nervozu. Posle nekoliko trenutaka mi namigne i pita: „O čemu razmišljaš, šašavice?“ Nasmešim se. „A o čemu bi i mogla ti da razmišljaš, a?“ kaže, diže se i vodi me u majčin krevet (moj je mali za dvoje). „Skini se!“ naređuje mi i ja ga poslušam. Dobro mu čini kada je nadmoćan i zato ga s vremena na vreme ubeđujem da je zaista tako. Ali pre toga moram da ubacim Femigel (patim (patim ponekad od upala i to koristim kao prevenciju). Rihard skoro sa dečačkom znatiželjom insitira na tome da mi krem stavi sam. „Ne, Riki, to ne“, branim se. Ne glumim glumim.. „Pa šta ima u tome?“ pita čvrsto odlučan i fascinirano gleda u grlić tube. Skinem gaćice i legnem na krevet. On mi prilazi sa ozbiljnim i odgovornim izrazom na licu, i to me nasmeje. Utiša me, raširi mi noge. Izbezumljeno kolutam očima gledajući u plafon, bojim se da će me povrediti, ali za pravo čudo, on uradi to veoma precizno, nežno i sa puno razumevanja. Uzbudi me, a ostavi i dobar utisak. Riki zadovoljno briše ruke peškirom. Odjednom izgleda starije nego inače. „Dođi kod mene Riki“, molim ga. „Uđi u mene.“ Onda, kao i obično, sve uništi jer se odjednom nasmeje.
Njegova Njegova ramena ramena se tresu, a lice mu pocrveni. pocrveni. Pokazuje Pokazuje mi gole desni. Izgleda kao pubertetlija. „Bože kako je to u tebi bljuzgalo, a?“ cereka se i ne može da dođe do daha. Tako je sa Rikijem bilo skoro uvek: kada bi on ćutao, a ja posmatrala njegovo lepo lice osećala sam iskrenu ljubav prema njemu. Samo što bi on pre ili kasnije progovorio i ubrzo sam počela da osećam kako je naš odnos jedna velika greška. 4/ Rihard (da, znam, Riki), me je najviše oduševljavao kada bih primetila kako se trudi da misli o našoj budućnosti. Seckao je oglase za stan i stavljao ih u posebnu fasciklu, koju je stalno nosio u aktn tašni. Razumela sam ga. Nismo imali imali svoj stan, a kod mene smo mog ogli li da budemo samo kada mama nije bila tu. „Garsonjera, četrdeset i dva metara kvadratna, ciglo, Karlin. Šta misliš koliko je?“ „Šesto pedeset“, kažem. Pogleda me sa poštovanjem. Često govorimo o nekretninama, tako da se u tome izvrsno snalazim. Riki se namršti, ustane i odlazi u drugu prostoriju. Znam da u sebi računa mesečne rate i akontaciju. „Šest do sedam hiljada mesečno“ izjavi profesionalno, ali ja ga razumem. Drugi put niotkuda kaže: „Dobro, BMW. To je dobar auto, ali lizing bi nas dokrajčio. Te porodične finansije su tako zapletene da ne možeš ni da prdneš. A kamoli bilo šta drugo... Da li to uopšte ima smisla?“ „Nema Riki“, kažem što je moguće sigurnije.
POGLAVLJE III MIREK I URAVNOTEŽENE ŽENE – DA LI JE LAURA LEPA? – PITANJE ŽIVOTA I SMRTI 1/ U redakciji Uravnotežene žene vodim rubriku pisma čitalaca. To praktično znači da pregledam teško čitljiva pisma, često srceparajuća, koja svaki dan dolaze iz cele republike i prepisujem ih da bi mogla da idu u broj. Naravno uvek moram mnogo toga da stilizujem, da pojednostavim, dodam ili izbacim – ali u celoj priči me to zabavlja. Zabavlja me da od tih pisama pravim potpuno nove priče. „Dakle, Laura“, divila se nedavno Romana, kada je upoređivala već objavljeno pismo sa njegovom prvobitnom verzijom, „pa ti si skoro pisac...“ Ne mogu mogu da kažem da me me to nije obradovalo. 2/ Život u našoj redakciji ima svoj red. Ko prvi stigne ujutru nahrani ribice, zalije cveće i stavi vodu za kafu. To je već postao naš jutarnji ritual. Pre nego što dođe Tesaržova, pričamo uz kafu ko je šta doživeo juče ili preko vikenda, I kada već o tome govorimo tek da se zna: Romana je razvedena i živi dosta usamljeno, a Vlasta i Zdenka su odavno udate (obe tvrde da su nesrećno udate), tako da logično najviše pričam ja. Onda je tu još i Mirek, naš grafičar, ali on nikada ništa ne priča, jer ne želi ljudima da se prepušta na milost i nemilost. Mirek, u stvari, misli da se ja mnogo prepuštam kada, na primer, primer, pričam o svojim ljubavnicim ljubavnicima, a, ali ja to ne mislim. mislim. Mirek ima trideset i pet godina. Nažalost, on je baš tip koga mama u svojoj evidenciji vodi pod podsmešljivim nazivom oženjeni češki činovnik: zimi nosi pantalone od tekstila, koje uvlači u svoje grozne čizme, i menja dva braon džempera, džempera, stalno u krug. krug. Leti nosi šuškave šuška ve bermude bermude kupljene kupljene kod Vijetnamaca i košulje sa kratkim rukavima, uglavnom bele boje ili sa tropskim aplikacijama, bele čarape i izgažene mokasine. „Ali kome se ja to prepuštam na milost i nemilost?“ pitam.“ Kome osim
Tesaržove?“ Tesaržova je naša šefica. Kao što je već mnogo puta rekla svoj posao smatra za job. Časopisi kao što je Uravnotežena žena su ispod njenog nivoa, a to nam da je do znanja tako što nikada sa nama ne ide na ručak, niti hrani ribice. Očigledno nam time poručuje da je srećno udata i da ismejava žene, kojima se čini da životnu uravnoteženost mogu da pronađu čitajući nekakav ženski časopis. U njenom slučaju je potpuno svejedno kad govorim pred njom, jer i kada bih se raspadala, ne bih rekla ni upola tako strašne stvari kakve on onaa govori o meni. Shvatila sam, doduše, da je kod nekih ljudi potpuno suvišno da se čovek trudi da bilo kako sebe predstavi, jer će oni uprkos tome misliti o vama ono što hoće. Dakle šta? Mirek ne odgovara, a meni je jasno da bi bio najsrećniji čovek na svetu, kada bih se sa svojim pričama prepuštala na milost i nemilost samo njemu. Mirek me tajno voli – naročito u danima kada samoj sebi izgledam lepo. 3/ Da li sam lepa? Ne znam, i verujete mi, drage dame, da to kažem potpuno iskreno. To u svakom slučaju nije nikakvo pretvaranje, niti mislim da ću zbog toga dobiti više komplimenata. .. Ja to zaista ne znam. Naravno, verujem da sam lepa, ali nisam sigurna u sebe, i očigledno nikada neću ni biti. Ingrid, na primer, primer, tvrdi da imam imam bistre oči, ali još uvek mi niko nije rekao da imam lepe oči... Imam uglavnom čist, ali malo masan ten i patim zbog proširenih pora. U struku sam mršava, ali imam malo jače butine i bokove. Imam lepe grudi (na (na mamu), mamu), ali pon ponekad ekad mi se čini čini da su mnog ogoo velike. Naprosto, postoje dani kada samoj sebi delujem lepo, nekada čak veoma lepo, ali postoje i dani kada se osećam neatraktivno, debelo i ružno... Uzajamni odnos tih dana? Pola-pola? Možda. Uostalom, umesto da se pitamo da li smo lepi ili ružni (to su uvek samo nečije reči), mislim da bi trebalo da se pitamo da li smo sposobni da u drugom probudimo ljubav, jer to može da se dokaže. E, to za sebe znam. Znam da sam i pored sve skromnosti, u stanju da probudim ljubav kod drugih.
Jer kada inteligentni četrdesetogodišnjak stoji dva sata noću ispod vaše hotelske sobe, šta je to drugo nego ljubav? 4/ Operem zube svojom omiljenom mentol pastom, obučem se, nestrpljivo sačekam da Riki izađe i trčim da telefoniram frizerki Sandri. Primiče me! Juhuu! Odmah posle toga pozovem zubara. „Znači vi to hoćete da uradite već danas? Ali danas je petak...“ kaže pevajući ljubazan zubar. zubar. ,Jel` ,J el` to zaista tako hitno? hitno? Izbezumljeno izmišljam nekakav normalan razlog. „To je pitanje života i smrti.“ „Promena amalgamske plombe u belu?“ smeje se zubar. „Pa u tom slučaju dođite, lepotice. U tri. Pogledaću vas.“ 5/ Imam još dva sata. Ponovo otkrivam da nisam u stanju da budem sama. Kad god sam sama u stanu imam osećaj da me neko posmatra. Da neko nepoznat ocenjuje kako ću da savladavam samoću. Ingrid, koja ima svoju garsonjeru, samoća ne smeta, i na tome joj iskreno zavidim. Inače, ona je jedina žena čiju golotinju mogu da podnesem pored sebe. Ne smeta mi ni da se tuširam sa njom, čak mi ni njen znoj ne smeta, poznat poznat mi je njen miris miris još iz sale za fizičko fizičko u osnovnoj osnovnoj školi. Kada s vremena na vreme spava kod mene, pre spavanja se grlimo. Ingrid se ponekad ponekad zeza zeza pa pravi različite pokrete, koje očigledn očiglednoo sm s matra lezbejskim le zbejskim:: na primer primer zagrli zagrli me butinama butinama i mlati jezikom i slično. Prevrće očima očima tom prilikom i izraz izraz lica joj je šašav, šaš av, tako da me potpuno potpuno oduševi. Umrem Umrem od smeha, a i ona zajedno sa mnom. Mnogo je volim. Kad god govori o visini, uvek se potpuno zgranem. „Visina sto pedeset i devet centimetara potpuno je normalna za devojku.“, govori Ingrid nervozno, nenapadno dodajući samoj sebi dva centimetra. „Ali ličiti na Džuliju Roberts i biti visoka sto pedeset i devet centimetara je potpuno potpuno sran s ranje.. je...“ .“
„Ma nema veze“, kažem ljutito. „Zašto je to sranje?“ „Zašto? Zato što momentalno izgledaš komično smanjeno. Kao mali Diznilend u Holandiji ili gde bilo... izgleda to skoro kao Holandija samo mnogo mnogo manje. manje.....““ „Prestani da me nerviraš“ kažem i stavim njenu glavu na moje grudi. „Obe znamo da si mnogo lepa.“ I to je uvek smiri. Mama ne zove. Već sam nervozna zbog toga i počinjem da se brinem, ali onda izračunam vremensku razliku: u Čikagu je noć, dakle mama najverovatnije spava. Uzeću mobilni i napisaću joj poruku da me što pre pozove.
POGLAVLJE IV MAMINA TRAUMA – PAŽOUTOVE SUDBONOSNE PATIKE – SIGURNA DIJETA – MONA LISA ISA R UZINJA UZINJA – I WISH I COULD FLY 1/ Dakle, sada moja mama. U Čikago je odletela kod Amerikanca Stivena. Pre njega se zabavljala sa Norvežanin Norvežaninom om koji se zvao Kn Knut. ut. Pre toga toga sa nekim Francuzom Francuzom (zaboravila (zaboravila sam ime), za koga je prevodila nedelju dana u Pragu. Zašto uvek stran s tranci? ci? Sigurno znate, drage dame, šta su to traume iz detinjstva. Napadne vas u parku besan be san doberman, doberman, još dok ste male i vi se ceo život bojite svih pasa. Ili su vam u mladosti davali med sa lukom kada ste kašljale i vi ceo život ne edete ništa gde ima luka. Moja mama ima sličnu traumu: u mladosti se zabavljala sa dva Čeha i od tog vremena Čehe ne podnosi. I to sve. Prvog naziva Pažout (pri tome mi dosta dugo nije bilo jasno, da li je to njegovo pravo prezime ili nadimak. Kad god je o njemu govorila izgledala je veoma nervozno, tako da sam se bojala i da pitam). Drugi Čeh je bio moj tata. 2/ Mama je 1958. godište (inače je lav u horoskopu, što u njenom slučaju stvarno odgovara). Godine 1976, tokom svoje prve godina na filološkom fakultetu (odsek prevođenje-tumačenje), počela je da se zabavlja sa Pažoutom. Pažout je bio njen prvi momak. Navodno je to bila velika ljubav, ali bez obzira na tu činjenjicu, trajala je samo godinu dana. Mama je Pažoutu bila sve vreme vreme verna, verna, ali on je i pored toga toga bio ljubomoran ljubomoran.. Pri tom ju je prevario najmanje ajmanje dva puta. U seksu s eksu je, navodno, navodno, mislio mislio samo na sebe, tako da mama nikada nije doživela orgazam sa njim. Pored toga, nije imao ni para,
nemoguće se oblačio i ni jednom je nije pozvao na večeru u neku prijatnu vinariju. Razišli su se definitivno, kada je jedno veče Pažout došao u Realističko Realističko ozorište u starom skijaškom džemperu i u patikama. Mama je imala večernju haljinu. Rekla mu je da više ne želi da ga vidi i to je ispoštovala. 3/ Isto veče se upoznala sa mojim tatom. Za razliku od Pažouta imao je na sebi odelo koje mu je dobro stajalo i lakovane cipele i čak je za vreme pauze pozvao mamu u pozorišni bife na čašu belog vina. Čašu je držao za dršku, govorio je kulturnim, prijatno smirenim glasom i uvek joj je otvarao vrata. Mama je podlegla sudbinskoj grešci, počela je da misli kako je to tatino pravo lice. Kada je u proleće 1978. zaista otkrila njegovo pravo lice, bilo je kasno. Bila je u trećem mesecu trudnoće sa potpuno identičnim češkim kretenom kakav je bio Pažout. Ruku na srce, sve je to bilo isto: nikada nije imao para, ujutru je tresao nos u umivaonik, odbijao je da pere sudove, puštao je da ga vređaju kelneri i tako dalje. Jedini auto koji je ikada uspeo da kupi bila je polovna škoda. Jedini stan, koji je uspeo da nađe bio je u Bohnjicama na sedmom spratu ružnog solitera, a mama otkako je živa ne podnosi solitere (ipak u tom stanu živimo i dan danas). Uvek je imao mnogo posla (nebitnog) i malo vremena, tako da je doručkovao i ručao u trku: čajnu kobasicu iz masnog papira, sendviče sa majonezom, švarglu, kobasice u luku, viršle, kiselu ribu uvijenu u povrće. Mama to nije mogla da posmatra. Rekla mu je sto puta da nezdravo ede. Da je jeo voće, sveže povrće, cerealije, ribu i maslinovo ulje nikada ne bi umro umro u trideset i drugoj drugoj godini odini života života od raka debelog creva, ili možda možda i bi? Nikada od mame ne bi napravio tridesetdvogodišnju tridesetdvogodišnju udovicu, a od mene siroče (kada je tata umro na Božić 1990. imala sam dvanaest godina, a od tada ne slavimo Božić). I na kraju, mamu bi spasao tog užasnog iskustva sa češkim zdravstvenim ustanovama, sa smrdljivim linoleumom u bolničkim hodnicima, spasao bi je iscepanih, belih doktorskih mantila i starih kolica ispred operacionih sala. Spasao bi je susreta sa istetoviranim pogrebnim majstorima.
Mama je mrzela tatu zbog tog raka. Nažalost, istovremeno istovremeno ga je i volela. „Luđačka kombinacija“, kaže mama ponekad. „Najgora.“ 4/ Česi su jednostavno moju mamu izneverili. Po njoj su to iskompleksirani slabići, ili u suprotnom slučaju, domaći tirani. Ili su to nespretni štedljivci ili bogataši koji govore samo o svojim parama. U svakom slučaju su vulgarni primitivci i beznadežni jadnici. Pljuju na ulici, smrde na znoj i nose jezive gaće, a o odelima i da ne govorimo. Njihove higijenske navike su grozne, čak gore od načina na koji jedu škampe (ali samo u slučaju da ih neko pozove na škampe, jer sami tako skupo jelo nikada ne bi naručili). I tako dalje. Izuzeci potvrđuju pravilo. Slično kao i Čehe mama ne podnosi ni češki jezik. jezik. Prema njoj je češki star, istrošen jezik u kome većina stvari ne funkcionise – slično kao i kod vozova. Neki (Pažout) vam na na primer kaže: Volim te i hoću da se oženim sa tobom i da živim sa tobom ceo život, i za samo nekoliko meseci te reči više ne važe. Reči su u češkom jeziku izgubile svoje značenje ili su čak dobile suprotno značenje. Volim te u stvari znači napustiću te. Ili umreću. I slično. Dosta rezervisan odnos ima mama i prema češkoj istoriji. Celokupno buđenje buđenje naroda naroda smatra za potpunu potpunu grešku. Da ti iskompleksirani iskompleksirani jadnici jadnici nisu pravili gluposti, tvrdi, danas bismo živeli u Beču na Grabenu... Dvadeset Dvadese t osmi oktobar je za mamu skoro isto što i Dogovor na Jalti: tada je Masarik u zamenu za narodnu slobodu prepustio češke žene na milost i nemilost najrazlicitijim Kondelikovima, Švejkovima, Jakešima, Milošima Zemanima i Pažoutima ili u boljem slučaju neurotično impotentnim tipovima poput Kafke i Karla Čapeka. „Kafka je bio Nemac mama...“, dodajem nesigurno, ali mama samo odmahne rukom. „Pa ni u tom slučaju ne mislim da ima bilo šta da se proslavlja dvadeset osmog oktobra“, kaže.
5/ Moja mama ne podnosi Čehe, češke vozove i kese. Obožava strance, avione i skupocene, firmirane kofere. Ponekad mi se čini da mama aerodrome i avione voli više nego strance. Do tog zaključka dolazim jer nijednom strancu koji živi u Pragu nije uspelo da osvoji srce moje mame. Očigledno je bilo potpuno gubljenje vremena kada su joj svi ti Stjuarti i Knutovi kupovali nakit i parfeme i vodili je na večere u restorane tipa Kod Malirža ili u Dom koji pleše... pleše. .. Gubite vreme, gospodo, mislila sam u sebi, ako hoćete da smuvate moju mamu vratite se u svoju domovinu i za nekoliko dana joj pošaljite avionsku kartu. Onda obucite svoje najbolje odelo, idite i operite auto, i sa buketom ruža je sačekajte na aerodromu, a ja vam garantujem da će isto veče moja mama biti vaša. Mama, zapravo, obožava da leti. Malo stvari uspe da je učini srećnijom od hidrauličnih vrata, koja se tiho otvaraju i na kojima piše ODLASCI – DEPARTURES. Iza sebe vuče svoj srebrno-sivi kofer marke Samsonite, čekaju je još samo gladak mermer aerodromske hale i šalter na kome predaje stvari.... Mama stane u red sa tajanstvenim osmehom, koji sigurno niko od nervoznih putnika nije u stanju da shvati. („Mona Liza sa Ruzinja...“ primetio je podsmešljivo Oliver, kada sam mu pričala o mamin maminoj oj strasti stras ti za letenjem.) letenjem.) „Good morning“ pozdravi devojka sa šaltera mamu, jer je smatra strankinjom. Mamin češki pasoš je iskreno iznenadi. „Morning sweetheart“, kaže mama smireno. Naravno, to deluje veoma izafektirano izafektirano,, a s obzirom obzirom na grešku koju je napravila devojka čak i malo uvredljivo, ali to sigurno mama ne radi namerno. Ona, naprosto, već razmišlja na engleskom jeziku. Brzo zaboravlja svoj vlastiti jezik. Uz pomoć nekoliko poslednjih čeških reči zamoli za mesto pored prozora – još uvek ima onaj tajanstveni, smireni osmeh. „Koliko imate torbi?“ „Just this one“, pokaže mama svoj kofer. „Oukej“, klimne devojka.
Uradi potrebne formalnosti i mami pruži čekiranu kartu. „Vreme ulaska je edanaest i deset“, kaže malo zbunjeno i ko zna zašto ponovo prelazi na engleski: „Gate B six.“ „Thank you“, kaže mama potpuno normalno. Uzme svoj hand luggage, naravno takođe na točkiće, elegantno se okrene i odlazi. Devojka na šalteru je još trenutak kriomice prati pogledom. Mama ima na sebi tamno plavi kostim i kreće se u njemu tako samouvereno i svesno da neki od ljudi pored kojih prolazi misle da je stjuardesa. Ide do bara Meetingpoint, gde stojeći popije jednu čašu šampanjca. Šampanjac još više olakša njen korak tako da pored pasoške kontrole prolazi sa profesionalni profesionalnim m šarmom filmske filmske zvezde. zvezde. Carinici se prema prema njoj njoj pon ponašaju ašaju napadno fino i ne znajući zašto,... U tranzitu mama prvo ide u Duty Free Free Shop, proba hidratantnu kremu marke Clinique, pomiriše novi Gucci (ukoliko ima pare kupi ga) i onda sedne među putnike na izlazu B 6, nenapadno stavi nogu preko noge i sa otvorenim francuskim časopisom Elle u rukama, dostojanstveno čeka da poleti. Kada se čuje poziv za ukrcavanje, mama za razliku od ostalih, ostaje mirno da sedi i tek kada se gužva oko staklenih vrata potpuno raščisti i poslednji put se čuje iz zvučnika „the last call for passengers to New York, mama ustane i bez žurbe stavi svoj Elle u tašnu, prođe tih nekoliko koraka, i pruži pruži mladom stjuartu kartu (uradi to na takav način da se stjuart zacrveni). U avionu, koji je već pun, mamin zakasneli dolazak probudi interesovanje. Kladim se da još nikada niko u istoriji avionske službe, osim Džozefine Bejker, nije uspeo tako da korača kroz prolaz između između sedišta. Tako elegantn elegantnoo kao moja mama. mama. „Ko je to?“ pitaju žene svoje muževe. „Ne znam“ odgovaraju iskreno muževi, a da pri tom ne spuštaju pogled sa moje mame. Mama sedne. U međuvremenu jedna od stjuardesa počinje uobičajenu demonstraciju korišćenja pojasa i spasilačkih prsluka. I pored toga što mama leti dosta često, gleda predstavu sa velikim interesovanjem i kada se stjuardesini zatvoreni dlanovi naglo odvoje i ova pokaže rukama gde je izlaz u slučaju opasnosti, na osnovu maminog izraza lica može da se zaključi da se tu radi o nečem višem nego o običnoj instrukciji. Za mamu je to misa, a pomenuta stjuardesa je mlada kaluđerica sa životnom verom.
Sa verom da će je ta velika sila, Boing 737, odvesti zauvek od svih nevernika, seljaka i loše obučenih Čeha.
POGLAVLJE V I WISH I COULD FLY – NAŠA P ROFESORKA IZ ENGLESKOG – ŠTA JEDU MORSKE KORNJAČE? – NEČIJI DEDOVI ME U SNU GOLICAJU PO STOMAKU 1/ A sada ću vam, mile dame, ispričati kako sam ja putovala u Njujork. Bila sam tamo pre dve godine, kod Džefa. (Ko je Džef? Izdržite, uskoro ćete sve saznati.) Nedelju dana pre poletanja poletanja počinjem počinjem da osećam oseća m nervozu. Kako se dan poletanja poletanja približava, moja moja nervoza nervoza je sve veća. Taksista, koji me vozi na aerodrom, trudi se da bude duhovit, ali ja ga ne slušam, jer stalno moram da kontrolišem da mi iz tašne nisu ispali pasoš, pare ili avionska karta. Crvenim se, ali ruke i nos su mi hladniji no obično. Kada se ispred mene otvore hidraulična vrata ODLASCI (engleske natpise za razliku od mame ne primećujem), već sam toliko u stresu da moram istog trenutka u najbliži WC. Mamin Samsonite kofer na točkiće nosim sa sobom u WC jer imam paničan strah da bi mi ga ispred toaleta neko ukrao. Zatvoriti vrata tesne kabinice nije nimalo jednostavno. U ogledalu iznad umivaonika, moje napore posmatraju dve prisutne žene (šta misle – ne znam, ali sigurno ne misle da sam stjuardesa...). Na izlasku izlasku iz toaleta kratko prekontrolišem prekontrolišem da mi nije ispao pasoš iz tašn taš ne, da li su mi tu pare i avionska karta, a onda najednom od plavih ekrana brzo tražim svoj let. Nema ga! Počinjem da paničim i uhvatim za rukav jednog češkog pilota. „Da li biste mogli da mi kažete zašto tu nema Njujorka?“ U svom glasu čujem početak histerije, ali nisam u stanju da to zaustavim. Pilot se obrati svojim kolegama: „Zašto tu nije Njujork?“ ponavlja zabavno. Pogleda u ekran i istovremeno u moj kofer. „Rekao bih da putujete, zar ne?“ Zbunjeno klimnem glavom. Pilot se ironično nasmeje. „Pa zašto onda gledate u dolaske?“
Pocrvenim, izbezumljeno mu zahvalim i odlazim da tražim ekran sa odlascima. Moj let je zaista tamo, a tu je čak i broj šaltera za predavanje prtljaga. prtljaga. Napišem sve to na listić da ne bih zaboravila. zaboravila. „Koliko kofera?“ pita me plavuša za šalterom, kada joj priđem sa listićem u ruci. „Dva“, kažem, „ovaj kofer i tašnu bih htela da ponesem sa sobom u avion.“ „Dakle, jedan“, uzvrati plavuša i nakezi se. „Ulica ili prozor?“ „Prozor „Prozor moliću.“ Odgovorim O dgovorim odmereno. Trudim se da kontrolišem svoju zbunjenost. Ova duševna jadnica nisam baš a! „I nepušač sam, zato ako je moguće..“ „Svi naši letovi su već godinama nepušački“, sa izrazom dosade mi objašnjava to gospođica. „Jedanaest i deset, izlaz B6.“ Očigledno već podrazumeva da je završila sa mnom, ali ja odbijam da napustim šalter. „B 6?“ pitam sa strahom u glasu. „Gde je to?“ Gospođica za šalterom uzdahne, pogleda me i počne da objašnjava. U baru Meetingpoint Meetingpoint pogledam u meni sa pićima da vidim koliko košta kisela voda. Onda kupim kiselu vodu iz automata. Zalijem vodom Kinder čokoladu koju sam prethodno pojela i prođem kroz pasošku kontrolu. Izgledam tako nesigurno kao da u ručnom prtljagu nosim pet kilograma čistog heroina. Čini mi se da me carinici posmatraju nekako sumnjičavo. Oznojim se. U tranzitu pronađem izlaz B 6, sednem među putnike i za svaki slučaj pitam najbližeg najbližeg suseda suse da da li sam na ispravnom mestu. U tašni imam imam Cosmopolitan (češku verziju), ali nisam u stanju da čitam. Čekam da nas pozovu u avion, avion, grčevito držim držim avionsku kartu i molim se da ne bude turbulencija. Odlučim da još jednom pozovem mamu, pre nego što definitivno isključim mobilni, i pored toga što smo se dogovorile da ću zvati tek kada stignem u Njujork. „Šta se dešava?“ čudi se mama. „Nema leta?“ „Ne, sa letom je sve u redu“, odgovaram. „Zovem te da ti kažem da sam već u tranzitu.“ Sa druge strane kratka tišina. Onda se mama suvo nasmeje. „Odlično, honey. Uspela si.“ Kada završimo razgovor, uvređeno isključim telefon.
Onda se osvrnem oko sebe, da se uverim da me niko ne gleda, izvadim iz tašne plišanog kengura i brzo ga poljubim. 2/ A sada, kako sam se upoznala sa Džefom. Moram da krenem izokola. Maturirala sam sa devetnaest godina. Na filološki fakultet (odsek češki jezik – psihologija) nisam uspela da se upišem. Bila sam devica i nisam dobro govorila engleski. Ovo su izgovori: za to što sam bila devica su krivi moji drugari iz razreda, jer za cele četiri godine nisam uspela da zamislim da sa nekim od tih bučnih dečaka odem u krevet... Osim toga, ježim se od veneričnih bolesti. Nekoliko puta sam izašla na sudar u kafanu, ali to bi se uvek završilo potpunim fijaskom. Sedela sam preko puta ovog ili on onog og dečka, deč ka, svetlo sveće mu se odražavalo u očima očima a ja sam zamišljala smrad njegovog znoja, SIDU i stafilokoke... Za moj mizerni engleski kriva je naša profesorka iz engleskog. Uopšte se nismo podnosile. U stvari ona i nije bila profesorka engleskog, bila je obična prekvalifikovana prekvalifikovana profesorka ruskog, a ja oduvek iz principa ne verujem u prerađene stvari. Prekvalifikovana profesorka ruskog, to je za mene kao prerađena haljina aljina od tetke. Second hand jezika. jezika. Prerađivati slovenski jezik u engleski, to nikada ne može da bude dobro. Između ostalog imala je jezivo izafektiran akcenat, koji je ko zna zašto smatrala za britanski – samo što histerija ni od koga nije napravila rođenog Engleza. Verovatno je to i sama pretpostavljala pa je pre svake inspekcije inspekcije bila neverovatno neverovatno nervozna. ervozna. Dotrčala bi do našeg odeljenja za vreme pauze – u naručju je imala tri magnetofona – drhtavim rukama bi skinula sa panoa sve fotografije Džima Morisona sa otvorenim šlicem (i pored strastvenih protesta Ingrid koja je napravila pano) i onda bi taj pano prekrila šarenim slikama londonskih policajaca koji se smeju, uz mnoštvo mnoštvo fotografija fotografija autobusa na dva sprata, crvenih telefonskih govornica i Big Bena iz svih uglova. Welcome to London! I know. I just make excuses. Bila sam lenja, zbunjena, nesigurna i suviše kritična pubertetlijka. 3/
Devetnaestogodišnja devica sa naočarima, koja ne ume da govori engleski kako treba ... Teško je reći šta je za moju mamu bilo gore. Defloraciju nije mogla da mi sredi, pa me je prijavila na jednogodišnji intenzivni kurs engleskog jezika – u istu jezičku školu u kojoj je i sama predavala. To je odlična škola koja radi netradicionalnim metodama, tvrdila je. To je već bilo dovoljno upozorenje. Srećom, na prvi čas sam stigla sa deset minuta zakašnjenja. Kada sam otvorila vrata učionice, prvo sam pomislila da unutra nema nikoga, ali onda sam videla da svi studenti sede, kleče ili čak leže na zemlji. Na sivom itisonu. Svi su bili bez cipela i svi su na čelu imali zalepljeni žuti papir: Rabit. Wild Pig. Squirrel. Horse. Polar Bear... „Hi, you must be Laura!“ Kada me je konačno primetila, pozdravila me je nekakva Amerikanka sa povećim dupetom u izlizanim helankama. „I know your mother. She is absolutely great!“ „Yes“, rekla sam promuklo. „I know.“ Amerikanka je veoma dugo saglasno klimala glavom i svesrdno se smešila. Onda me je bacila na kolena, pokazala mi je papirić sa natpisom Turtle i zalepila mi ga je tik iznad naočara. Nisam zn znala ala ni šta ta rezč nači. Imala sam osećaj oseća j da bi to mogao mogao da bude rakun, ali nisam bila sigurna. Svi ti tuđi ljudi su me posmatrali sa interesovanjem. Nekome su strašno smrdele noge. „You are a turtle now! Isn’t it fantastic?“ uzvikivala je Amerikanka. „Look around and find some friends!“ Pritisla mi je ramena i naterala me da se naslonim rukama na zemlju. Smrad se pojačao. Ali u tom trenutku mi se već približavao nekakav debeljko u kariranoj košulji, sa proređenom bradicom, kakva mi je oduvek bila odvratna. Glasno je disao. Na čelu mu je bilo napisano da je Sea Calf. Morski nešto. Zmija? Razmišljala sam da li tako diše jer mu je teško ili imitira nekakvu životinju. „Hi, sweet little Turtle!“ kaže Sea Calf malo malo zadihano. „Do you know me?“ Svi se sve vreme prave da se neverovatno zabavljaju. „Zdravo“, odgovaram mu češki što je moguće tiše. „Ej, sorry, ali ja ne znam šta znači tvoj natpis.“
„Speak English, Turtle!“ vrištala je Amerikanka. „No, Czech!“ Uzdahnula sam. „I don’t know this word“, rekla sam i pokazala na oznojeno čelo debeljka. Amerikanka mu je naredila da mi tu reč nekako opiše. Rekao mi je engleski da je debeo i da leži ceo dan na plaži. „Are you a German turist?“ konačno sam uspela da napravim šalu, ali nažalost niko to nije primetio. Debeljko ili to nije shvatio, ili ga je šala pecnula. „Ne“, kaže iznervirano. „Foka...“ „Speak English! English!““ ječi ječ i Amerikanka. A merikanka. „Oukej“, kaže. Više se nije smešio. „What do you like to eat, turtle?“ Kako, za boga miloga, mogu da znam šta jedem, kada ne znam ko sam? Osećala sam da crvenim. Morala sam da kažem istinu: da ni tu svoju reč ne znam. Sve foke, kamile, divlje svinje i veverice su me sa podozrenjem gledale. „Morska kornjača...“ rekao je debeljko sa potpunim prezrenjem. „What do you like to eat?“ Šta, do đavola, jedu morske kornjače? Znate li to? Ja ne znam. Ustala sam na zadnje noge. „Excuse me“, rekla sam to engleski bez greške, „I have to go to the bathroom bathroom.“ .“ Onda sam otišla iz razreda i nikada se više nisam vratila. 4/ “ Više nkada tamo neću da se vratim“ rekla sam mami. „Naći ću školu koja ne koristi alternativne metode za učenje. „Dobro“, kazala je mama. „Nađi školu gde će da te driblaju...“ Nakon dva dana sam posetila nekoliko jezičkih škola ali sve su mi izgledale suviše moderno. Na kraju sam se odlučila za Državnu jezičku školu na Narodnom bulevaru, ona mi je izgledala kao najsolidnija. Malo sam zavirila u jednu učionicu u kojoj se upravo održavao čas. Svi studenti su sedeli uredno u klupama i ispred sebe su imali otvorene knjige. Niko nije ležao na na zemlji. zemlji. Otišla sam u kancelariju i upisala sam se.
5/ U Džefa sam se zaljubila odmah na prvom času. Bio je visok, mršav, imao e naočare sa izražajnim okvirima i imao je divne svetlo smeđe dredove. Kada smo sa ostalim studentima pričali češki za vreme časa, bio je divno izbezumljen, zbunjeno se smešio i svojim tamnim očima gledao je po učionici. „Lets speak English, please“, molio nas je. „We should speak English...“ Izgledalo mi je kao da mene gleda duže nego ostale. Često se smešio. Ja sam, s druge strane, ne jednom podigla pogled sa zadatka iz gramatike i posmatrala njegove jegove ruke. Dug Dugačkim ačkim tankim tankim prstima prstima je listao po debelom rečniku. Počela sam da ga sanjam. Njegovi dredovi su me u snu golicali po stomaku. Nisam to izdržala i poverila sam se mami. „Konačno!“ prokomentarisala je mama. „Već je bilo vreme! Onda smo se zagrlile. 6/ Još mi je samo bila potrebna dozvola od Ingrid. U to vreme je Ingrid za mene bila autoritet, koji nije bilo moguće zaobići. Odlučila sam da joj pokažem Džefa. Džefa. Stajao je u hodniku u malom redu ispred automata za kafu. Kao i obično, bilo je pun punoo ljudi i Džef me nije primetio primetio među ostalim os talim studentima. studentima. Ing ngrid rid je sa hrabrošću, koja mi je oduzimala dah stala u red tačno pored njega. Dugo je posmatrala kako on ubacuje sitniš u automat. “ Da“ okrenula se ka meni. „Kažem da. Nek to bude on.“ Osećala sam kako mi lupa srce. Automat za kafu je počeo tiho da buči i Džef se naklonio da prekontroliše da li je plastična čaša na svom mestu. „Lepo dupe“, konstatovala je istog trenutka Ingrid. Uplašeno sam je stišavala, ali Džef očigledno ništa nije primetio. „Izgleda dobro, a sigurno ima i neko iskustvo“, nastavila je bez uzbuđenja Ingrid. „Kada mu kažeš da ti je to prvi put, to ce ga oduševiti i biće pun razumevanja. Trebalo bi da ti se dopadne.“
Stavila sam kažiprst u usta. „Između ostalog Amerikanac je, tako da će koristiti kondom. Ali reci mu da iseče nokte... nokte...““ Pogledala me je veoma važno. Pocrvenela sam. Džef me je konačno primetio. primetio. „Hi, Laura!“ rekao je i nasmešio se, ponovo zbunjen. Čak je prosuo i malo kafe, koju je držao u rukama „Hi, Džef!“ Ingrid nas je posmatrala sa interesovanjem. 7/ Naši pog pogledi ledi su bili sve češći. češć i. Kad go godd bih podigla podigla glavu glavu sa uzročnih uzročnih rečenica, susreli bi nam se pogledi. I obrnuto. Naravno ostali su to primetili. Njihove Njihove primedbe su me čin č inile ile zadovoljnom zadovoljnom.. Bilo je to samo pitanje vremena. Kada je Džef jednog petka posle časa krenuo da pakuje svoje stvari u aktntašnu, nisam uspela da zamislim kako mogu da izdržim još jedan vikend bez njega. Svi su pojurili napolje ali sam ja nerazumljivo odugovlačila sa odlaskom. Džef se zakašljao. „Can I speak to you, Laura? Just for a while...“ Klimnula sam glavom, ali prvo sam otišla da zatvorim vrata. Izgledalo mi je kao da ga to nije suviše iznenadilo. Ponovo se zakašljao i pogledao me je direktno u oči. „Hteo sam da ti kažem da imam nekakvo iskustvo, iako ne veliko. Mislim da mogu da budem pun razumevanja. Moram takođe da priznam da mi se strašno dopadaš. Koristiću kondom ako hoćeš. Nokte sam već isekao.“ Govorio je često grešeći usput, ali potpuno finim češkim jezikom i pokazao mi je desnu ruku. Njegov akcenat i njegovo njegovo rž bili bili su neodoljivi. „Glavno što želim da ti kažem je da mi se dopadaš“, rekao je. Mislim da sam posle toga pala u nesvest.
POGLAVLJE VI IKIRIKI PUTER – MUŠKARAC IZ SNOVA – K IKIRIKI – ZAŠTO SE LAURA RAZIŠLA SA DŽEFOM? – LJUBAV I BATERIJA ZA SAT – VREMENSKA RAZLIKA
1/ Bio je nežan, ljubazan i pun razumevanja. Izgledalo je kao da me zaista voli. I meni se činilo da ga volim. Kao da je to tačno taj muškarac o kome sam uvek sanjala. 2/ Nije me pun punoo naučio eng engleski, leski, jer smo (i pored njegovih jegovih stalnih upozorenja) upozorenja) međusobno govorili isključivo češki. Smatram da se neko sa vama ili zabavlja ili vas nešto uči, ali kombinacija te dve stvari po meni nije moguća. Kada je neko jednom vaš ljubavnik, ne možete non-stop da ga pitate da li ste u prethodnoj rečenici upotrebili ispravan predlog... Ipak me je Džef dosta toga naučio: da se ne stidim da govorim o seksu. Da uživam u seksu. Da se ne bojim da govorim sa kelnerima i taksistima. Da skijam, da jedem puter od kikirikija, da trčim i da pušim travu. Da doručkujem u gradu, da se ponašam sa puno samopouzdanja, da putujem. Čak me je naučio i da letim. 3/ Njujork me me je istovremeno istovremeno oduševljavao oduše vljavao i plašio. Kada sam bila sa Džefom preovladavalo je oduševljenje. Onda je Dže dobio posao urednika na mesec dana u nekakvom popularnom sportskom časopisu. Odlazio je ujutru u pola devet i vraćao se uveče. Ostala sam sama u Njujorku. Prve nedelje je, na sreću, bilo lepo vreme, provodila sam dane u Central Parku, gledala sam majke koje doje svoju decu, zaljubljene koji voze rolere,
učila sam engleski, čitala i pisala mami i Ingrid dugačke poruke. Šta su u stvari romani? Ništa drugo nego dugačke poruke, palo mi je odjednom na pamet. Poslati svima. Onda se promenilo vreme i na mojoj omiljenoj klupi usred Strawberry Fieldsa postalo je hladno (da li sam vam već rekla da sam jezivo zimogrožljiva?). Zato sam se preselila u jedan mali bistro na Zapadnoj sedamdeset drugoj ulici, gde smo Džef i ja nekoliko puta doručkovali. Tamo su pravili odlične palačinke (naručivala sam ih ili sa čokoladom i kokosom ili klasično sa džemom) i pored toga već su me poznavali, tako da sam tu mogla na miru da presedim celo kišno pre podne, a da me niko ne primeti. Jedna simpatična tamnoputa kelnerica mi je čak za džabe dolivala kafu sa ukusom badema. „Where are you from?“ pitala me je tada. Obradovalo me je što mi se obratila. Tek tada sam primetila da ima zavezanu levu ruku. „Czech Republik.“ Odgovorila sam. „Czechoslovakia?“ Podigla je obrve i klimnula glavom, ali nije me baš ubedila da zna gde je to. Pitala me je šta radim u Njujorku. Trenutak sam razmišljala: da li da budem iskrena? Sanjam, potrudila sam se da joj objasnim na engleskom. Sanjam o muškarcu svog života. O idealnom muškarcu. muškarcu..... „O idealnom muškarcu?!“ nasmejala se naglas kelnerica. „Ti u Njujorku sanjaš o idealnom muškarcu?!“ ponavljala je i okretala se po sali, roze desni su joj bile obnažene. Bilo mi je neprijatno, činilo mi se kao da će da pozove sve kolege iz kuhinje da me vide. Ali, na sreću, nije to uradila. „Idealni muškarci ne postoje, srećo“, objasnila mi je i tako zabavljena se udaljila. 4/ Popodneva sam većinom provodila u hotelskim holovima. Birala sam veće, bučne hotele, da ne budem napadna. napadna. Sela bih u neku fotelju i čitala, ali svaki s vaki
čas sam gledala na sat praveći se da nekoga čekam. Za susednim stolom su sedeli stariji bračni parovi u tišini. Jedan primer za sve: ona sa šnalom u kosi, on sa rukama punim staračkih fleka, ćuteći piju kafu i skupo vino i samo osmehom dozivaju kelnera... Brak, govorila sam sebi. Jednom sam sedela tačno nasuprot dve mlade ali debele Japanke, koje skidaju cipele i sa bolnom grimasom na licu oblepljuju prste hanzaplastom. „Can I help you?“ pita me odjednom neko, valjda recepcioner ili kelner, ali a samo uplašeno zavrtim glavom, ne pogledam ga. I ponovo je tu dokaz da nisam sposobna da budem stranac. Ne mogu da glumim tu ulogu. Treba se sa osmehom izvinjavati zbog akcenta, sa istim osmehom pitati u kom pravcu je ulica koju tražim i gledati u jelovnik... Ako nemate sposobnost da tu ulogu prihvatite, pretvorite se u nesposobnu, čudnu, sumnjivu osobu. Ne pripadam ovde, shvatala sam to s vremena vremena na vreme. vreme. Šta uopšte tražim tražim ovde? Noću sam se budila sa jezom: pored mene spava nekakav Amerikanac... 5/ Zato je mama Džefom bila oduševljena. Razumela sam je: stranac, završio prestižan un univerzi iverzitet, tet, liberal i pored toga toga iz solidne porodice srednje klase. Pustila ga je da živi kod nas, kuvala mu je, išla je sa nama na izlete, u bioskop. Sa njim je isključivo govorila eng engleski, leski, zezali zezali su se, smejali, a ja ih nisam baš uvek razumela. Džefove američke prijatelje, sa kojima se Džef u Njujorku i kasnije ponovo u Pragu sastajao nekoliko puta nedeljno, razumela sam još manje. Džef se, doduše, trudio da mi prevodi ali i pored toga sam u tom društvu sebi izgledala kao mentalno zaostala osoba. Za uzvrat sam Džefa kritikovala što ne razume izraze kao što su: „to je nevezano“ ili „nagoniti“ ... Pre svega sam imala osećaj kao da Džef i moja mama planiraju svadbu. Moju svadbu. To mi se nije dopadalo. Čak sam želela da se zabavljam sa nekim koga mama ne bi toliko prihvatala. Well, sa Rikijem Kabičkem mi je to baš uspelo.
6/
I jedan i drugi su bili absolutely shocked zbog moje odluke. „Ali zašto zaboga?“ nije shvatala mama „Teli me why?“ vikao je Džef. Šta sam mogla da im kažem. Ni sama nisam razumela. Zašto sam se razišla od Džefa? Jer sam, između ostalog, strašno čeznula da pričam sa nekim sa kim ne bih tako često morala da pratim vremensku prognozu i uzročno posledične rečenice? Jer više nisam želela da stalno budem na oprezu? Jer više nisam želela da u krevetu samoj sebi ličim na policu sa slatkišima u TESCU? Jer mi se dopao mladi prodavač telefona Rihard Kabiček, jer je bio tako prijatno prija tno predvidiv i njegov jednostavan češki svet mi je čučnuo kao dobro izgažene papuče? Ništa mi ne govorite, govorite, molim molim vas. Verovatno ste u stanju da pretpostavite šta mi je rekla mama. 7/ Ipak se i dan danas često setim Džefa. Čak neki put veoma jasno: na primer primer,, juče kada sam vadila iz mašine za pranje pranje sudova plavo-žute plavo-žute šolje i tanjire, koje su Džef i mama nekada davno kupili u IKEI. Iznenađeno sam shvatila da kada bi sada Džef otključao vrata, bacio ključeve na policu u predsoblju, kako je to radio ranije i veselo ve selo mi rekao: „Im „Im hom homee hon oney! ey!““ to me uopšte ne bi iznenadilo. Mirno bih obrisala ruke o žuto-belu krpu (takođe IKEA), otišla bih u predsoblje, digla se na prste i poljubila bih ga. Onda bih uzela od njega kese iz TESCA i pomogla mu da ih raspakuje (tačno znam šta bi bilo u njima: jima: jaja, slanina, slanina, pasulj, kečap, viršle, pivo, pistaći, maslinke, dinja, tunjevina u konzervi, jeftini francuski sirevi, suvo crno vino, čokoladni keksi i veliko pakovanje sladoleda od oraha). I šta se sa tim svim desilo? Pitam se. Kako je ta cela ljubav mogla da nestane? Tim pre što je bio moj prvi dečko. Shvatite, Shvatite, mile mile sestre, s estre, nedeljama sam na njega njega mislila, mislila, danima danima sam s am
o njemu pričala sa Ingrid, šminkala se za njega, crvenela se, znojila, trčala na sastanke, nervozno čekala da me pozove, kupovala poklone, pisala mu, uživala u raskoši, vrištala od radosti, snižavala ton, podizala glas, plašila se, bila ljubomorn ljubomorna, a, radovala se, besnela, plakala... plakala.. . Gde je nestala sva ta energija? I glupa baterija za sat, veličine nokta na malom prstu izdrži duže. 8/ Dva ili tri puta kada sam bila u sličnom raspoloženju, digla sam slušalicu i istipkala dugačak američki broj (posle našeg razlaza, Džef se definitivno preselio u SAD). Prvi put je to bilo u neprimereno vreme, jer sam zaboravila na razliku u vremenu. „Hallo?“ rekao je iznervirano. „To sam ja“, šaputala sam. Bila sam srećna što je u polusnu, ali nije se radilo ni o kakvoj pakosti. Radovalo me je što mogu da zamislim kako žmirka dok se budi pored mene... Sa druge strane trenutak tišine. „Do you know what time is it?“ rekao je promuklo i bez pozdrava je spustio slušalicu. To me je naljutilo, a i svejedno kako to da ne govori češki? Engleski jezik mi ga je uvek nekako udaljavao. Drugi put je bilo mnogo bolje. Pozvala sam ga kasno noću, što znači da je kod njih bilo posle podne. Džef je prvo delovao malo zgranuto, ali onda je iskoristio moju sentimentalnost i podsetio me („Let me remind you, honey...“ ), da sam ja njega ostavila. Onda mi je nabrojao najveće grehe koje sam napravila kad je on u pitanju. Njegov češki nije bio ni iz daleka onako dobar kao kada je bio ovde, ali ipak je govorio češki. Možda je hteo pred nekim da se napravi važan. Menja se u Amerikanca – kao onaj naučnik u filmu Muva, pomislila pomislila sam. s am. „Ali sve to bih mogao da ti oprostim, uključujući i to što si me prevarila“, rekao je. Znala sam šta će da kaže dalje. „Ali to što ne mogu da ti oprostim je sa kim si me prevarila...“
Yes, I know Jeff. Sa prodavcem mobilnih telefona Rikijem Kabičkem. Sa apsolutnim osećanjem moralne nadmoći je spustio slušalicu. Mogla sam tačno da ga zamislim, i pored toga što je sve to bilo jezivo tužno, smejala sam se još nekoliko minuta.
Prag 20, Januar J anuar 2000. Draga Laura, Mnogi već pričaju o mom pismu, na poslu su me pitali da li sam ga ročitao... Svima, bez ikakvog interesovanja kažem da nisam, ali moram da riznam kako me toliki odaziv ljudi puni nekim zadovoljstvom. Uvek ka idem metroom i posmatram ostale putnike dok čitaju pismo, (neki možda već nekoliko puta...), smesim se u sebi. Kada bi znali da sam ja taj tajanstveni, adni ljubavnik o kome već priča pola Praga... Moj izgled debeljuškastog (prestao sam da treniram) i blago zanemarenog četrdesetogodišnjaka, redovnog radnika reklamne agencije, za njih bi očigledno bio veliko razočaranje. U određenom smislu ja sam prvi put u životu slavan, a to je naravno slava Muškarca sa maskom ili Betmena (što je poređenje koje će te sigurno zabaviti). Razmišljam o tome šta ti misliš o mojim pismima. Sigurno ti bar malo gode (zar ne godi kada te neko voli toliko da je u stanju da uradi ovakve stvari?), stvar i?), ali verovatno te istovremeno i nerviraju. nervir aju. U stanju sam da shvatim da sa njim živiš već više od pola godine i da su ova pisma samo neprijatno sećanje na nešto što se odavno završilo, zavr šilo, nešto što smatraš kao zatvoreno oglavlje u svom životu, na šta više ne želiš da misliš... Ipak, potrudi se da me razumeš. Za mene ništa nije završeno, sve je potpuno živo, otvorena rana – kada moraš dva puta nedeljno da ideš kod psihijatra – ali dobro je er bar u pismima možeš sebi da dozvoliš patetiku, a da to ne izgleda nekako suviše prenagljeno... Dakle, još malo dramatičnog patosa: uvek kad uđem u kupatilo, osetim miris tvog mleka za telo (nije važno da li je posle toliko vremena taj miris zaista tamo ili ne, važno je da ga ja, nažalost, osećam), sve ćelije mog bića viču jedinu reč: Volim! Nikada pre tebe nisam bio toliko siguran u svoju ljubav – a baš tebe sam izgubio. Zar je uopšte moguće da se ponašam drugačije nego što se sada ponašam? Inače: da li je moguće da ka čoveku koji mi je na tebe ukrao copyright, osećam bilo šta drugo osim mržnje?
Sećam te se svaki dan, satima, ali jedna uspomena mi se stalno vraća – kako sam te letos u avgustu sreo u centru Praga, sećaš li se? Bila si u odaku da podigneš fotografije sa našeg letovanja, dok si hodala gledala si otografije i izgledala si odsutno, veselo. Toliko si bila zadubljena u te otografije da si s vremena na vreme naletala na slučajne prolaznike. Znao sam, naravno, šta je na tim fotografijama fotogr afijama i izdaleka sam te posmatrao. Svesno sam odlagao trenutak u kome ću te osloviti. Izgledalo mi je smešno, abavno. Još uvek ništa nisam shvatao. Danas taj crveno-žuti album znam z nam napamet. napame t. Samo pet pe t fotograf f otografija ija sa s a plaže plaž e (iz nepoznatih razloga nikada nisi htela da se fotografišeš u kupaćem kostimu): na dve fotografije ležiš na leđima na prugastoj ležaljki i ljutito gestikuliraš, gestikuliraš , na sledeće dve si u toplesu i rukama skrivaš skr ivaš grudi. A na oslednjoj fotografiji sedimo na molu, žmirkamo očima nasuprot sunca i ti me grliš oko ramena. Onda nekoliko fotografija sa pijace i iz luke, nekoliko sa izleta iz leta na Hvar i sa te NJEGOVE jahte – a na jednoj je dnoj je već i ON... ON ... Danas, samo sedam meseci mese ci kasnije, sve je drugačije. Ali zar se ja razlikujem od tog muškarca na fotografijama? Gde je to sve nestalo? Zar je sve što si imala u očima očima kada si pregledala te fotografije, fotogr afije, moglo tako lako da nestane? Vrati se, Laura, molim te. Ja sam još uvek taj isti čovek koga si odavno volela. Ljubim te. Oliver.
POGLAVLJE VII AZGOVOR SA FRIZERKOM SANDROM O DOBRIM STRANAMA POLUPANSIONA – R AZGOVOR NAGLO UTIHLA DIFUZERA ZA KOSU
1/ „Dakle, vidim već si se vratila sa mora...“ progovori Sandra, moja frizerka, dok mi češlja mokru kosu (kada mi je jednom stavila mini-val, mama mi je sarkastično rekla da joj je ime Sandra verovatno umetnički pseudonim). „Pocrnela, odmorna...“, kaže. Leti je konverzacija sa Sandrom u svakom slučaju jednostavnija nego zimi. Od početka maja do kraja septembra obično pričamo o godišnjim odmorima (gde se spremamo da idemo, u stvari gde smo već bili i slično), ali ostatak godine nikada ne znam tačno šta sa njom da pričam. Druge žene sa frizerkama uglavnom pričaju o svojoj kosi i o gajenju iste, samo što ja o kosi i šamponima ne znam puno, ili bar ne toliko da izdržim celih sat vremena, koliko se kod Sandre zadržim. Mama i Ingrid kažu da kod frizera veoma rado idu (Ingrid tvrdi da joj je veoma prijatno kada joj neko drugi pere kosu), ali ja bih apsolutno mogla mogla bez poseta frizeru. frizeru. Kao prvo, sve to vreme vreme moram moram da podnosim podnosim detaljan pregled pregled svog lica u og ogledalu ledalu (bez naočara i sa mokrom, okrom, pripijenom pripijenom kosom uvek sebi izgledam izgledam odvratno), odvratno), a kao drugo, drugo, moram moram stalno da se grčim u konverzaciji sa frizerkom. „Pa da“, nateram se da se prijateljski nasmešim. „Nažalost već sam se vratila.“ „Gde si bila?“ „Na Korčuli“, kažem nenametljivo. „Baš u tom gradu ako znate...“ „Ne znam. Ali čula sam da je tamo mnogo lepo. Saglasno klimnem glavom. „Mi smo pre dve godine bili na Braču“, kaže posle nekoliko trenutaka Sandra. „Četrnaest dana. U polupansionu.“ „I mi smo imali polupansion“, odgovaram. „To je bolje“, prekine Sandra posao na mojoj glavi, „čovek bar ne mora da im kuva dok je na moru, zar ne?“
Nemam naočare, tako da je Sandrin Sandrin odraz u og ogledalu ledalu ispred mene dosta mutan i izraz na njenom licu mogu samo da nagađam. Za svaki slučaj široko se nasmejem. 2/ „Gde tačno na Braču?“ pitam nešto kasnije, kao da dobro poznajem Brač. „Na Bolu. Tamo gde je Zlatni rat, ako znate?“ Sa izvinjenjem vrtim glavom tako intenzivno da Sandra mora da mi zaustavi bradu sa dva prsta prs ta kako me ne bi posekla. pos ekla. „Pardon“, „Pardon“, izvinjavam se. s e. „Nema veze.“ Makaze tiho tiho šišaju. š išaju. „A vi?“ pita Sandra. „Koliko ste dugo bili na Korčuli?“ „Četrnest dana...“ podignem glas da bih nadglasala zvuk fenova. „To je bolje. Kada se ide samo na nedelju dana to brzo prođe. Čovek ne uspe ni da se odmori.“ Vatreno klimnem glavom. „Sa momkom – ako smem da pitam?“ viče Sandra. „Ili sa drugaricom?“ Imam osećaj da mi je namignula u ogledalu, ali nisam sigurna. „Sa momkom!“ govorim glasno ali se umusim i uzdahnem. Zašto sam to uradila? Približim Približim se og ogledalu ledalu i posmatram svoje lice. „Pa to ne kažete baš oduševljeno!“ viče Sandra i gleda u svoju koleginicu pored. Izgleda mi kao da obe čekaju. „Više ga ne volim!“ vičem sa osmehom. „Zaljubila sam se tamo u četrdesetogodišnjaka! četrdesetogodišnjaka! Da li možete da verujete?“ Odjednom tišina. Odjednom se više ne čuje nijedan fen. Sve frizerke i žene koje se friziraju okreću se sa interesovanjem ka meni. „A, pa zato ta žurba!“ kaže smireno Sandra i trijumfalno me posmatra. Privlači susednu stolicu i seda pored mene. „Pobogu, brzo pričajte.“
POGLAVLJE VIII SAMLJEN I TAJANSTVENI TAJANSTVENI MUŠKARA MUŠKARAC C – DA LI ĆE LAURA DA SE PRETVORI U USAMLJENI NAT NATUR -ŠNICLU? – ŠETNJA BESNIH BESNIH ATEISTA ATEISTA – K ONAČNO ONAČNO ČETRDESET!
1/ Primetila sam ga odmah, još prvog dana u hotelskoj sali za ručavanje. Bilo e teško ne primetiti ga jer je sedeo sam za razliku od ostalih dvesta ljudi, koji su svi bili u nečijem društvu. Dopadalo mi se kako podnosi svoju samoću; mirno i sa nekom vrstom dostojanstva. U salu je dolazio polako, dok e jeo izgledao je neutralno, samo ponekad malo neraspoloženo. Kada bi na početku večere, kod mladih, ladih, hrvatskih kelnerica kelnerica naručivao naručivao bocu vina vina (prvih dana je to kod ljudi za ostalim stolovima budilo veliko interesovanje), na njegovom licu se pojavljivao fini ironični izraz. Druge nedelje su sa njim kelnerice već i dugo razgovarale. To me nije iznenadilo, bio je nemarno obučen ali je izgledao prilično mladoliko (pretpostavljala sam da ima trideset i pet godina), imao je inteligentno lice i simpatičan osmeh, a njegova čudesna usamljenost je mogla samo da probudi izvesne romantične predstave. Kako mi je kasnije objasnio, negde deset dana pre polaska je u nekakvom besnom stanju dotrčao (u početku mu nisam nisam verovala, ali danas zn znam am da to nije bila izmišljotina) u kancelariju agencije na Narodnom bulevaru, da agencije Fišer na otkaže letovanje svoje devojke. Tvrdio mi je da mu zbog toga nije ni najmanje žao: dvanaest hiljada kruna ga je koštao storno, a za to je dobio celih četrnaest dana divne lične slobode, samokritike i usamljenosti. Oliver uvek tako govori. 2/ Njegovi Njegovi dani na odmoru odmoru su imali imali veoma pedantan, pedantan, dosledan raspored koji e delovao skoro komično. Posle doručka sam ga redovno viđala kako u baru naručuje dupli espreso sa mlekom i uvek ga nosi u istu fotelju hotelske terase, gde čita tačno jedan sat. Oko jedanaest je dolazio na plažu, prvo se sunčao pola sata, a onda bi ušao u vodu. Plivao je uvek veoma daleko. Posle
ručka je odlazio da dremne i onda se ponovo sunčao i plivao. U pola pet je odlazio u hotel: dupli espreso je ovaj put nosio u sobu gde je radio sve do večere. Kad god sam htela mogla sam da ga vidim sa plaže kako za malim plastičnim stolom na na svom s vom balkonu, balkonu, sa iznenađujućom iznenađujućom kon koncentracijom centracijom radi za svojim notebookom. Ne računajući trenutn trenutnee napade simpatije prema prema njegovoj jegovoj usamljenoj usamljenoj sudbini, prvih nekoliko dana sam bila potpuno ravnodušna. Tek kasnije sam primetila primetila da tu i tamo, tamo, dok jedem Cornetto od čokolade ili sa Rikijem bacam frizbi, pogledom tražim Olivera. Kada bih ga našla smirila bih se. 3/ Treći dan je Oliver počeo prijateljski da nas pozdravlja, isto kao i ostale iz grupe, koje je sretao u sali za ručavanje ili na plaži. Četvrti dan smo Riki i ja naleteli na njega u hotelskom liftu, kada smo se vraćali sa večere. Čekao je da se vrata zatvore i u velikom ogledalu je posmatrao svoje pocrnelo pocrnelo lice. „Menjam se u prženi krompir“, rekao je nezadovoljno, a da nije ni sklonio pogled pogled sa s a ogledala. Dopalo mi se to: prženi krompir, jer su do tog dana prženi krompiri bili prilog svakom jelu i već su svima išli na živce. Njegov Njegov dah se osećao oseća o na domaće crno vino. Pogledala sam se u ogledalo i nadula obraze. „Ja u šniclu“, dopunila sam ga. Šnicle sa roštilja su takođe često služili. Oliver se tiho nasmešio. Riki je očigledno razmišljao u kakvo jelo bi on mogao da se promeni, ali ništa mu nije palo na pamet. Izašli smo ranije iz lifta. „Onda, doviđenja“, pozdravila sam se. „Doviđenja“, rekao je Oliver. „Ðenja“, odbrusio je Riki bez interesovanja. 4/ Već sam se navikla da me na odmoru svako jutro u sedam sati budi zvono sa neke od gradskih crkava – ali u nedelju su zvona počela da zvone već u
šest. Beskrajno, monotono zvonjenje... poludela sam, jer posle toga više nisam uspela da zapsim. Šta uopšte misle ti izdrndani gospodovi ljudi? Kao što pretpostavljate, drage dame, od tatine smrti na Gospoda Boga malo besnim (mama (mama je spremna spremna da mu oprosti valjda samo on onda da kada njen avion zahvate turbulencije). Crkve apsolutno ne podnosim – taj grozan smrad, zima, tama. Ako već moram da uđem tamo, osećam se kao kada se švercujem u tramvaju. Ustala sam iz kreveta i uzaludno sam se trudila da ubedim Rikija da ide sa mnom da zapliva pre doručka ili da se prošeta, ali on je samo nešto promrm promrmljao ljao i okrenuo okrenuo se na drugu drugu stranu. Tako sam krenula krenula sama – i na potpuno potpuno praznoj praznoj plaži sam srela Olivera. Razmišljala sam o tome da krenem suprotnim putem, ali ipak sam mu se pridružila. pridružila. „Vidim da vas je to isto probudilo...“ počela sam da komuniciram. Klimnuo je glavom. U tom trenutku su zvona počela ponovo da zvone – očigledno iz nekog drugog svetog hrama. Mučno smo se pogledali. „A tvrde da vole bližnje svoje...“, zavrteo je glavom Oliver. „Razumem da treba ljude da navuku da dođu u crkvu, ali zašto ne izaberu neku humaniju formu propagande?“ Smejala sam se. Imao je na sebi platnene bermude i izvučenu pamučnu majicu sa nekoliko fleka. Bio je raščupan i očigledno se još nije obrijao. Na levoj ruci je imao mali dečji sat sa Patkom Dačom, koji je na njegovoj mišićavoj i pocrneloj ruci izgledao pomalo bizarno. „Leci po sandučićima, bilbordi na autoputu, kratki džingl na televiziji, balon u obliku božijeg oka – to sve bih uspeo da shvatim“, nastavljao je. „Ali udarati u nedelju ujutru u bronzu...?“ Pod nogama nam je škripalo kamenje. Sunce je još uvek bilo slabo i u vazduhu je bilo prijatno hladno. Prvo smo počeli da pričamo o hotelskoj hrani ali uskoro smo pričali o svemu i svačemu. Iznenadilo me je kako se ednostavno i lagano razbuktala naša konverzacija. Obično ujutru ne govorim puno puno ali ovaj ova j put sam s am morala morala da se ukrotim, ukrotim, da Oliveru O liveru ne ulećem u reč. Pitala sam ga, između ostalog, i o poslu i sa malo oduševljenja mi je priznao priznao da radi u jednoj jednoj relativno relativno pozn poznatoj atoj reklamnoj reklamnoj agenciji agenciji kao takozvani takozvani kreativac, izmišlja reklame, spotove i slogane. O tome nije govorio sa oduševljenjem.
„Kao na primer?“ pitala sam. Pokazao je na svoje iznošene bermude i fleke na majici. „Kad nemaš za to, onda to pokaži!“ citirao je slogan. Nasmejala sam se i zamolila zamolila sam ga da me podseti na još neki uspešan uspeš an slogan. Pružio je ruku i pokazao svoj dečiji sat. „Imidž nije ništa. Sledi svoj instinkt.“ „Ali to je reklama za Fantu?“ „Da. Ali nastala je ovako.“ Plima je tiho šumela. Ribari su se vraćali sa pecanja. Činilo se da sunce već počinje da skuplja snagu i tako sam se skinula u majičicu. Oliver me je bez stida pogledao u grudi. („Pa („Pa naravno.. naravno...“ .“ dodaje iskusno Sandra.) 5/ Stigli smo do kraja gradića i na terasi jedne otvorene kafane smo popili đus i kafu. Za susednim stolovima je bilo samo par meštana. Bili smo jedini turisti. Oliver mi je ispričao nekoliko zabavnih priča o svom drugu po imenu Hubert. Vreme je prolazilo u prijatnom razgovoru. „Koliko vam je godina – ako smem da pitam?“ izgovorila sam nesigurno kada je na trenutak ućutao. „Sledeće godine će mi biti četrdeset“, odgovorio je i pogledao me je direktno u oči. Moram da priznam da me je to zgranulo. „Dobra strana starijih ljudi je mera sebe spoznaje. Konkretno, četrdeseta godina života je divan trenutak za uspostavljanje ravnoteže“, rekao je sa osmehom, kao da je hteo da me ubedi u nešto. „Čovek je već dosta star da zna šta hoće, a ipak toliko mlad da se ničega ne boji...“ „To moram da zapamtim“ rekla sam. „Htela bih da vas citiram svojoj majci. Kasnije sam shvatila da to nije bilo taktično. Teatralno se uhvatio za čelo. „Šta je bilo?“ nisam shvatala. „Vrti mi se u glavi. Osetio sam beznadežnu generacijsku provaliju, koju ste upravo stvorili.“ Bila sam srećna što sve to pojednostavljuje. „Nemate prsten“, rekla sam odvažno. „Na odmoru ga ne nosite ili ste zaista
oš uvek slobodni?“ „U konvencionalnom smislu sam slobodan. U stvari, razveden sam. Ali ako e sloboda sposobnost da se odoli iskušenju – ta definicija mi se inače veoma dopada – onda sam veoma bez slobode. Čak rob, rekao bih.“ Nisam izdržala izdržala i kon konačno ačno sam pitala koji je razlog razlog njego njegove ve samoće s amoće – sve mi e profesionalno objasnio. „To nisam u stanju da zamislim – da budem negde u inostranstvu potpuno sama!“ rekla sam iskreno. „Četrnaest dana sama u hotelskoj sobi! Koliko poznajem poznajem sebe, s ebe, zaspala bih sa upaljenom lampom lampom,, sa s a mobiln mobilnim im pored uveta i svuda okolo bi se nalazile kartice za kredit...“ Svog plišanog kengura, kojeg bi tom prilikom pritiskala na grudi, sam ipak prećutala. Slegao je ramenima. „Čovek je uvek sam“, primetio je. „Možda je bolje da se na to navikne.“
POGLAVLJE IX OLIVEROV NAGLI NESTANAK – – DRUŠTVENO NEPRIHVATLJIVI ODGOVORI – GLUPOST ZA ČETRDESET KUNA – BOČANIVA I ZEDNJIČEK 1/ Onda ga nisam videla celog dana. Uopšte ga nije bilo na plaži. Kratko se pojavio u vreme večere, pozdravio e i mene i Rikija, a samo što sam htela nešto da predložim, već je nestao. Radovala sam se što ću ga videti ujutru, posle doručka u njegovoj omiljenoj fotelji – ali nije ga bilo. Riki je hteo da pozajmi kajak i da obiđe ceo zaliv, ali za takav sportski dan nisam bila spremna. Rekla sam mu da ide sam. Razočarano je pristao. Sačekala sam da otplovi, mahnula sam mu (molim vas ništa ne govorite...) i onda sam obišla sve plaže i sve hotelske ćoškove. Olivera nigde nije bilo. Žaluzine u njegovoj sobi su bile još uvek spuštene. Podozrivo sam merila mlade hrvatske kelnerice koje su trčkarale okolo. Na kraju sam naručila dupli espreso sa mlekom i odnela ga na terasu da bih sela u Oliverovu fotelju. Šta to, pobogu, radim? Palo mi je na pamet. 2/ Pola sata kasnije stajao je iznad mene, a u ruci je imao čašu sa mineralnom vodom. Oči su mu bile naduvene i delovao je kao da se sad probudio. Mirisao je na alkohol. „To je moje mesto“, rekao je. Glas mu je bio neobično hrapav. „Kasnite više od sat vremena“, odgovorila sam mu strogo. „I gde ste bili do đavola juče ceo dan?“ Seo je u susednu fotelju. Par čeških turista nas je sa interesovanjem posmatralo sa barskih stolica u blizin blizini.i. „Hoćete li istinu ili društveno prihvatljiv odgovor?“ pitao je sa stilom.
„Istinu, naravno.“ „Sigurni ste da to želite da čujete?“ Govorio je sa vidljivim poteškoćama – očigledno ga je bolela glava. „Sto posto.“ „Trudio sam se da vas izbegnem.“ Nisam znala znala šta š ta da kažem na na to. „Ali zašto?“ upitala sam. Loše sam glumila čuđenje. Bez odgovora se udobno namestio u svojoj fotelji, progutao je dva kafetina sa mineralnom vodom, otvorio knjigu i počeo da čita. Uvređeno sam ustala. „Neću da vam smetam“, rekla sam i otišla. 3/ Uveče smo ga Riki i ja sreli u gradu na mačevalačkom plesu grupe Moreški. Stepenište ispod gradske kapije je bilo preuređeno u improvizovano gledalište. Seli smo među ostale gledaoce i kada sam se nekoliko trenutaka kasnije okrenula, primetila sam Olivera kako sedi nekoliko stepenica iznad nas. Izgledao je mnogo bolje, čak mi je klimnuo glavom u znak pozdrava. Riki ništa nije primetio. Noć je bila vruća, imala sam belu haljinu na bretele, džemper sam vezala oko struka. Predstava je počela. Riki me je zagrlio. Pod nama se u svetlu lampi Crveni kralj dugo borio sa Crnim kraljem, koji je oteo njegovu devojku. Osećala sam Oliverov pogled na vratu. Konačno je Crni kralj izgubio. 4/ Na izlasku izlasku smo se pon ponovo ovo sreli sa Oliverom. Oliverom. Riki ga skoro nije ni prepoznao. prepoznao. „Dobro veče“, rekao je Oliver. „Dobro... Gospode Bože kakva glupost ovo beše, jel da?“ olakšao se Riki. „Zar se ne stide da za ovo uzimaju četrdeset kuna!“ Ni Oliver ni ja nismo nismo prokoment prokomentarisali. arisali. Tišina Tišina koja je nastala je bila veoma
neprijatna. Ostale su mi još samo dve do tri sekunde da nešto uradim. „Šta kažete da svi popijemo neku rakiju?“ predložila sam bezbrižno. „Momci, zovem vas!“ Rikija je to malo iznenadilo ali je pristao. Oliver se u početku pravio kao da nije saglasan, ali na kraju je prihvatio poziv i celo veče se ponašao fenomenalno: svoju pažnju je podjednako usmeravao i ka meni i ka Rikiju, čak je pokupio i simpatije sa zabavnim pričama iz reklamne branše. Kada je kasnije pripiti Riki pokušavao da me pipka, diskretno je sklanjao pogled. Konačno je Riki otišao u WC. „Dajte mi broj svog mobilnog“ zamolila sam Olivera istog trenutka. „Zašto?“ upitao je skoro ljutito. „Spremate se da me pozovete na seks utroje?“ Nije bilo vremena vremena ni za objašnjavanja objašnjavanja ni za svađe. Brzom Brzometno etno sam od Poljaka za susednim stolom pozajmila hemijsku i naterala sam Olivera da mi izdiktira broj svog telefona. Vratila sam im hemijsku i salvetu sa telefonom sam spakovala u tašnu. Potpuno sam se zadihala. Riki se vraćao. „I šta vas dvoje?“ vikao je iz daljine. „Pijemo, zar ne? Napijamo se, a?“ Čim se sat vremena kasnije odvojio od mene i zaspao, ustala sam i ponela tašnu na balkon. Noć je bila vedra i topla, zvezde su sijale. Uključila sam mobilni. Displej je zeleno zasvetleo u tami. NE MOGU DA SPA SPAVAM, napisala sam Oliveru. MISL MISLIITE DA MI RASTE ZUB? Nije odgovorio. odgovorio. Kao ni na sledeće dve poruke. 5/ Dva dana kasnije trebalo je da Riki i ja odemo na celodnevni izlet na ostrvo Mljet. Nisam uspevala da zamislim da ceo dan neću videti Olivera. Zato sam veče pred odlazak na izlet iskoristila prvu priliku koju mi je Riki pružio, ne sanjajući šta se događa, i isprovocirala sam, izbezumljeno, potpuno suvišnu, polučasovnu svađu. Tako da je Riki sutradan na Mljet ljutito otišao sam. (Ništa ne govorite, molim vas.)
„Zašto mi ne odgovarate na poruke?“ napala sam Olivera čim sam ga srela to pre podne. Nije pio kafu na terasi kao obično, već je ležao na samom kraju plaže. Podigao je glavu i ništa nije rekao. „Zar ne mislite da je to malo bezobrazno?“ pitala sam. Zamišljeno me je posmatrao. „Bezobrazno? Ne mislim. Mislim da nas samim slanjem tih poruka oboje automatski stavljate izvan te kategorije...“ Prostrla sam peškir, skinula gornji deo kupaćeg kostima i legla sam pored njega. Zatvorio je oči. Sunce je pržilo. Osećala sam miris njegovog mleka za sunčanje. „Ko je devojka sa kojom je trebalo da dođete ovde?“ pitala sam posle nekoliko trenutaka. „Jedna „Jedna .... .. .. Bludnica“, uzdahnuo je. „Bludnica?“ „Bludnica koja tako dugo luta svetom šoubiznisa, dok njen prvobitno jasni cilj ne krene da skreće sa puta.“ „I od vas je očekivala da ćete joj pokazati pravi put.“ Još uvek je ležao zatvorenih očiju. „Pre je očekivala da je, pošto sa mnom spava u avgustu, odvedem u septembru na krštenje novog parfema Este Loder, gde bi uz malo sreće mogla da se upozna sa Pavelom Zednjičkom ili sa Mahulenom Bočanovom. (U ovo nećete da poverujete drage dame, ali posle reči spavati sam osetila pravu ljubomoru.) ljubomoru.) „Da niste vi malo cinični?“ lupila sam ali učinilo mi se da Oliver nad tim pitanjem pitanjem zaista zaista razmišlja. razmišlja. „Samo se trudim da stvari nazovem pravim imenom“, odgovorio je. „Ako je to cinizam, onda jesam cinik.“ Okrenuo se na stomak, lice je okrenuo na suprotnu stranu. „A kako vam se čine te moje poruke?“ pitala sam tiho. „Bolje da to ne znate“, promumljao je u peškir. „Odgovorite mi.“ Kratko se nasmejao. „U redu. Kako tačno ide pitanje?“ „Pitanje je: Šta ja to po vama u poslednjih nekoliko dana radim?“ rekla sam
potpuno potpuno nepripremljen epripremljeno. o. I sama sam se naknadno aknadno uplašila od tog pitanja. pitanja. Oliver se neprimetno podigao na laktove, okrenuo se ka meni i pogledao me u oči. „Trudite se da mi uradite digestiv, koji će vam pomoći da lakše podnesete tog lepog glupaka“, rekao je nemilosrdno. Udarila sam mu šamar i onda ga poljubila. Na odlasku odlas ku sm s mo sličn s ličnuu scenu s cenu ponovili ponovili još dva puta.
POGLAVLJE X AZVRATNI ZUBAR M R AZVRATNI MRAZEK – – MAMA SE UDAJE! – DVORSKA LUDA ŽEMLA
1/ „To je lepljiva tečnost“, smeje se Mrazek, dok mi stavlja u usta srebrnu, zubarsku potkovicu punu materijala za otisak. „Nije neprijatna, ali bolje nemojte da gutate. Namign Namigne sestri, ses tri, koja sa gađenjem gađenjem prvo pog pogleda leda u plafon, plafon, a on onda da u mene mene u znak solidarnosti. Mrazek to vidi, ali na moje iznenađenje ništa ne uradi. „Zagrizite!“ kaže, prsti su mu duboko u mojim ustima, „I držite!“ Višak materijala mi prelazi na jezik, tako da se skoro ispovraćam. Mrazek ga brzo uklanja drvenim štapićem. „Dišite duboko“, govori veselo. „Za lepotu mora da se trpi...“ U sledećem trenutku mi zazvoni telefon u tašni – po tonu odmah poznajem da je to mama. Zavrtim divlje pogledom i dam znak sestri da uzme telefon. „Da li vam je dobro?“ pita Mrazek. Sva sreća, te sestra shvati. Izvadi mobilni iz tašne, no Mrazek joj istrgne napravu iz ruke. Čujem mamin glas, ali ne mogu da joj odgovorim, pošto u ustima imam veliku metalnu napravu. Osećam se potpuno nemoćno. „Ovde doktor Mrazek“, kaže zubar mami vragolasto. „Gospođica sada ne može da govori, ima puna usta mog alata!“ Onda preda mobilni nazad sestri i počne histerično da njače. Sestra ga posmatra sa kamenim kamenim izrazom izrazom lica. Materijal u mojim ustima polako postaje tvrd. 2/ „Koji je to kreten digao slušalicu?“ mama hoće da zna kada pola sata kasnije pozove ponovo. „Zubar“, smejem se. „Češki zubar...“ mnogo sam srećna što je konačno čujem. „Šta ima novo?“ pita.
„Šta ima novo?“ ponavljam i uzaludno se trudim da odagnam oduševljenje. „Pisao mi je! Pozvao me je večeras na večeru!“ „Onaj iz reklamne agencije? Četrdesetogodišnjak?“ zgrane se mama. Odmah spustim loptu. Zašto uvek svi toliko naglašavaju njegove godine? Zar je to važno? „Da, četrdesetogodišnjak“, ponovim odmereno. „Taj četrdesetogodišnjak koji bi mirno mogao da mi bude tata...“ „Zašto se odmah ljutiš?“ kaže mama. „Nisam rekla ni reč...“ „Pa baš zato... Šta kada bi na primer rekla: To je super! Držim ti pesnice...?“ pesnice.. .?“ „Dobro, to je super!“ kaže mama. „Držim ti pesnice!“ „Hvala.“ „Ali nemoj odmah danas sa njim da spavaš.“ „Razumem.“ „Sutra već možeš.“ Iznenađeno se nasmejem ali shvatam je: I četrdesetogodišnjak je bolji od Rikija Kabička. „Dobro mama...“ kažem naizgled malo oštrije. „Laskaj mu – ali ne preteruj u tome.“ „Dobro, dobro. Šta ima novo kod tebe?“ „Uglavnom ništa. Samo...“ Odjednom zvuči tajanstveno. „Samo, šta?“ kažem sa interesovanjem. „Samo što ću možda da se udam!“ kaže mama radosno. Pre nego što krenem da delim njenu radost, na trenutak ućutim. Znači i mama... Nikada to od nje ne bih očekivala. To, zaista, nikada neću da shvatim: žena može da bude neverovatno emancipovana ali svejedno na kraju se potpuno izbezumi od reči svadba. (Izgleda, drage sestre, da nam zaista nema spasa.) „Kada se vraćaš mama?“ prelazim konkretno na stvar. „Čim uhvatim avion. Sutra pre podne ili prekosutra.“ „Super“, kažem. „Žemla već jedva čeka da te vidi.“ 3/ Žemla je naša luda za večerom. Žemlovi žive u susednom stanu, tako da
kad god mama i ja hoćemo malo da se oraspoložimo, dovoljno je da otvorimo prozor prozor u kupatilu i imamo imamo celovečernju zabavu. Njihovi Njihovi dijalozi dijalozi obično obično idu ovako: Žemlova: Možeš li da mi kažeš gde večeras ideš? Žemla: Šta te briga? Žemlova: Pa začudićeš se, ali veoma me je briga. Valjda kao tvoja žena mogu to da te pitam? Žemla: Ne dosađuj! Žemlova: Ti ne dosađuj! Pitam te, do đavola, gde ideš, onda mi lepo prijatno prijatno odgovori. odgovori. Žemla: Da kupim cigarete verovatno, zar ne? Gde bih inače uveče išao? Žemlova: Opet ideš po cigarete? Koliko znam kupio si ih juče. Sve si popušio? Kome, Kome, bre ti to pričaš? Meni, Meni, a? I slično. Od mame je Žemla potpuno pafnut – naročito otkako je tata umro. Mama i a smo malo sklone gojaznosti, ali posle tatine smrti smo divno smršale. Mama danas tvrdi da je jedina uspešna dijeta smrt u porodici. To zvuči kao šala, ali zaista tako jeste: kada je mama posle godinu dana došla sebi, otišla kod frizera i našminkala se, izgledala je kao sve mršave udovice iz američkih vestern filmova. Žemla se odmah zaljubio u nju – a Žemlova je počela da je mrzi. Uostalom, to vam je poznato.
POGLAVLJE XI ISA SKLOVSKA POVEĆALA GRUDI? – HITAN POZIV OD I NGRID NGRID – DA LI JE SISA NEOČEKIVANI SUSRET SA ŽEMLOM – ŠTA NAM NOSI K AREL AREL?
1/ Od frizerke do redakcije idem metroom. Petak je posle podne i brinem se da li ću sve kolege da nađem na jednom mestu, ali kada otvorim vrata našeg mračnog ćumeza, vidim ih kako sede u punom sastavu i pišu na svojim kompjuterima i oduševim se. „Ćaos!“ viknem veselo. Svi se uplašeno okrenu ka meni, osim Tesaržove, i pokažu mi kažiprstom na usta. Tek tada primetim da Tesaržova drži slušalicu na uvetu i da slobodnom rukom besno maše ispod stolice, kao da vesla na olimpijadi. Istog trenutka shvatim: uspela je da dozove neku zvezdu. Zato se sa ostalima dogovaram samo pogledom. Romana i Vlasta se smejulje, Zdenka pokazuje na moju novu frizuru i oduševljeno diže palac uvis. Iz susedne komorice se već približava Mirek, tiho hoda da ne iznervira Tesaržovu ali gledajući u mene potpuno sija. Na sebi ima ljubičasto-plave somotske pantalone, vezane u pojasu kožnim kajišem, narandžastu košulju i braon džemper džemper na na zakopčavanje. Leto se završilo. „Zaista ne možete da nađete ni par minuta, gospođice Sklovska?“ cvrkuće Tesaržova. Na trenutak pažljivo sluša, zatim razočarano razočarano uvuče svoj s voj veliki nos. „A da li biste mogli bar da mi odgovorite na par pitanja preko telefona?... Jao, to bi bilo divno. Dakle mogu odmah da počnem da postavljam pitanja, Siso? Dobro, prvo pitanje: Naše čitateljke – sigurno razumete ko su naše čitateljke, zar ne? – dakle naše čitateljke najviše interesuje da li imate veštačke grudi? ... nećete da kažete. Dobro... Ma sigurno. Onda nešto potpuno potpuno drugo: drugo: Imate li depresije?... depresije?. .. Hm. Hm. Nemate. Iskreno rečeno to je šteta za nas... Ne, to ne, izvinjavam se, nisam to tako mislila.“ Dok Tesaržova priča, protegnem se do svog stola i preletim pogledom po ogromnoj gomili pridošlih pisama. Tačno znam šta ću u njima da pronađem:
neverni muževi, razvodi, alkoholičari, promene brava, ojađeni računi u banci, udarci, a možda i šutiranje uz paljenje cigaretama. U boljem slučaju problemi sa nesposobnim internim doktorom ili banalni sporovi između komšija, koji su posle više godina pretvoreni u antičke drame: Zašto sam ga ubola makazama u stomak? Jer nam se to njihovo čudovište ponovo ispišalo na kućnom pragu... Neće mi se da baš sada otvaram svu tu mizeriju. mizeriju. Tesaržova se hladno oprosti i spusti slušalicu. Imam osećaj da se sa druge strane žice to desilo nešto ranije. „Krava!“ odahne Tesaržova i traži cigaretu. Ostali konačno mogu da ustanu i da me zagrle. Delim poklone koje sam im kupila: mali akvarel sa zalivom i brodićima za Romanu (obožava more, ali od razvoda, pre devet godina, jadnica još ni jednom nije bila na moru), veliku bombon bombonjeru jeru za Vlastu, Vlastu, flašu Prošeka za Zdenku i flašicu ulja od lavande za Tesaržovu (pretpostavljam, mile dame, šta mislite, ali ne želim da izgubim ovaj posao, u tome je stvar). Za Mirka malu flašu jeftinog, crnog vina. „Ovo... nisam očekivao“, kaže. Istog trenutka mu zasuze oči. „Ja...ovaj mnogo hvala.“ Njegova Njegova bolećivost mi u većini slučajeva ide na nerve, ali ovaj put prevaziđem samu sebe i blago ga ga poljubim. U tramvaju od redakcije do bake, odjednom me obuzima osećaj da ne samo da razumem Mirka već i sve ostale mizerno obučene ili ošišane muškarce. Sve te od posla umorne muške u jeftinim, starim automobilima, sa ružnim ženama koje stare... Na sedištu sediš tu ispred mene mene sedi jedan, koji izgleda izgleda tako umorn umornoo da mi ga je žao. Vrat mu je već na prvi pogled tako ukočen da bih ga najradije izmasirala. Šta je to sa mnom? Ništa. Zaljubljena sam. 2/ „I šta Laura“, namiguje mi baka dok vadim stvari koje sam kupila u kuhinji
i ređam ih na sto, „imaš li već nekakvog momka?“ Na staklu od belog kredenca preovlađuju tatine tatine fotografije. fotografije. Na poslednjoj su mu trideset i dve godine. Tata je bio bakino jedino, čak doslovno od boga izmoljeno dete – dobila ga je tek sa trideset i četiri godine, potpuno neočekivano i uprkos svim pesimističkim prognozama. „Imam bako. Čak dva odjednom.“ Kažem nestašno. (Znam da sam vam ovo već pričala.) Više od broja mojih momaka, baku interesuje sadržaj kese. Ne mogu to da oj uzmem za zlo. „Šta je ovo?“ hoće da zna. „To je mleko, bako“, kažem strpljivo. Baka pravi uvređeni izraz lica. Htela je mleko u staklenoj flaši sa tri crvene pruge pruge na srebrnom zatvaraču, kakvo se prodavalo osamdesetih godina, odina, a ja sam joj umesto toga kupila nepoznatu kutiju od plastičnog kartona (koju će pre ili kasn kas nije tragično tragično da zameni zameni sa omekšivačem omekšivače m). „A kada će da se vrati mama?“ pita baka ljutito. „Šta joj sada opet ta Amerika pada na pamet...“ Bilo kakve odlaske izvan Praga baka smatra za potpuni besmisao, putovanja putovanja van republike su za nju nju totalno ludilo. Radije i ne razmišlja gde luđaci lete preko okeana... „Možda već sutra“, smirujem je. „I sigurno će ti nešto doneti.“ Zvoni mi mobilni. Ingrid, čitam na displeju. „Čao“, kažem. „Kako si se provela sinoć?“ Sa druge strane duga tišina – i onda se Ingrid rasplače. „Šta se dešava?“ upitam iznenađeno. „Svi muškarci su svinje – to se dešava!“ viče Ingrid. „Uf, to je baš novina.“ „Molim te dođi!“ moli me Ingrid. Pogledam na sat. Stižem. „Dobro“, uzdahnem. „Za pola sata sam kod tebe.“ „Dobro, i kupi mi negde mast od kamilice!“ dodaje Ingrid. Mast od kamilice? Gospode Bože šta svi misle? Da sam snabdevačica? 3/
U apoteci sretnem komšiju Žemlu. Žena mu je bolesna i ide da joj uzme neke lekove. Tih lekova je skoro pola kese, primetim da ga apotekar sa pažnjom pažnjom posmatra posmatra dok se Žemla trudi da razgovara razgovara sa s a mnom mnom.. „A kada se mama vraća iz Amerike?“ hoće da zna Žemla. „Sutra posle podne ili prekosutra.“ „To je dobro. Već mi je nedostajala...“ To zvuči skoro smešno. Od zamišljene slike kako se taj debeli pedesetog pedese togodišnjak odišnjak kači za moju mamu mamu smuči mi mi se u želucu. „Ideš kući Laura? Da te sačekam?“ „Ne, ne, idem još u kupovinu.“ To nije istina, ali treba mi da Žemla nestane jer sam ja na redu. „Molim vas, mast od kamilice“, kažem apotekaru. „Doviđenja!“ klimnem značajno Žemli. „Onda ćao.“ Sačekam da Žemla definitvno nestane. Apotekar strpljivo čeka sa mnom. „I jedan femigel, moliću“, zamolim ga tiho. 4/ Pola sata kasnije sedim na crvenoj sofi iz prodavnice The Art of living. Ingrid besno kruži po dvadeset i pet kvadrata svoje elegantno sređene garsonjere i odsutno gleda u moj poklon: narukvica od roze korala, koju sam oj malopre stavila na ruku. Pola šest je posle podne ali ona je još uvek u pidžami. pidžami. „Molim te sedni“, kažem joj već treći put. „Nerviraš me.“ Konačno se zaustavi. „Ja ne mogu da sedim!“ krikne. „Zar to ne shvataš?“ Onda sve izbaci iz sebe: upoznala se juče sa njim u Solidnoj nesigurnosti. Nekakav Karlo, Karlo, valjda mu je trideset, navodno slobodan, ima ima firmu firmu koja ovde nešto uvozi. „Ali šta uvozi?“ prekinem je. „Satove? Heroin? Čizme? Šta konkretno?“ „Pobogu, to ne znam“, kaže Ingrid. „Nikada ne pamtim detalje...“ „Šta ste pili?“ „Vino“, kaže Ingrid dirnuto. „Stvarno, samo vino.“ Popili su jednu flašu belog vina tokom večere, drugu su popili posle. Ingrid
se dopalo to što je Karlo ni na šta ne tera, navodno vino joj uopšte nije dolivao. O Džuliji Roberts za celo veče nije rekao ni reči. O čemu su pričali? Ingrid raširi ruke. Uf, o svemu mogućem: o trenutnoj politici socijalnih demokrata, o Formanovim filmovima, o nameštaju (Karlo navodno kao i Ingrid voli kombinaciju drvo, staklo i metal), o deregulisanju cena stanova, o knjigama... „Biznismen koji čita?“ primetim. „Da“, kaže Ingrid. „Zaista čita. Čita Markesa, Nabokova, Sarojana... Sve.“ U stvari je najviše pričao o putovanjima. Ingrid se činilo da je bio svuda, ali istovremeno je bio toliko pametan da se sa tim nije hvalio. Sve te egzotične destinacije su mu koristile samo kao kulisa različitih zabavnih dogodovština i zapažanja... Da li znate na primer kako izgleda kasapnica u Južnoj Americi? Ovako: negde u kući visi zarđala kuka i na njoj obešena koza, vi prstom pokažete tačno mesto koje hoćete, momak omak odagn odagnaa mačetom muve muve i iseče vam to parče mesa. Čak je pričao i o deci. „Razumeš: o deci!“ uzvikuje Ingrid. „Čak im ni to nije sveto!“ Karlo je tvrdio da sigurno hoće decu. Biološki sat navodno imaju i muškarci. Zna da kao muškarac ima više vremena ali istovremeno neće da doživi da nekakva glupa učiteljica pita u školi pred celim razredom njegovog sina zašto je juče na roditeljski došao njegov deda... Dakle, dobro omađijana Ingrid je otišla kod Karela – gde joj je Karel, pet minuta nakon ulaska u kuću, uradio to u guzu. I to samo u guzu. Ni muziku muziku nije pustio uz to. Ingrid je krvarila, tako da je pozvao taksi. Njen broj telefona nije tražio. 5/ Ona mi plače na ramenu, moja majica je puna njenih suza. Odjednom digne pogled. „Ej, pa obe znamo da i mi žene možemo da budemo jezive svinje... Ali“, zavrti glavom sa nevericom, „takve svinje ipak nismo?!“
POGLAVLJE XII DALI SU SVI MUŠKARCI ISTI? – OLIVER SE USTEŽE DA NARUČI DRUGU FLAŠU – Da LI LJUBAVNU STRAST MOŽE DA UBIJE ORMANČIĆ za CIPELE? – K AKO AKO SE LJUBI KENGUR – – SKANDALOZNO OTKRIĆE U PREDSOBLJU 1/ Večeram sa Oliverom! Sedimo u prepunom podrumskom restoranu Marco Marco Polo na obali Vltave. Kroz prozor vidim osvetljeni Žofin. Restoran je izabrao Oliver, tvrdi da mu se dopada lepo napravljen drveni pod i lepo napravljene drvene stolice. Gledam okolo. „A kako ti se sviđa dobro napravljen drveni garnirung?“ pitam sa osmehom. Uzvrati mi osmeh ali ćuti. Oboje smo izuzetno nervozni. Oliver se nije odrekao svojih istegljenih, platnenih pantalona, ali bar je obukao čistu košulju i lep sako. Još uvek je crn. Lepo izgleda. „Mislim da bi trebalo odmah na početku da se ogradimo od konverzacijskih okolišanja“, kažem. „Izričito vam zabranjujem da govorimo o sledećim temama: trenutna politika socijalnih demokrata, Formanovi filmovi, moderni nameštaj, deregulacija cena stanova, Južna Amerika, a naročito o deci. Ni reo deci, je l` u redu?“ „Dobro“, kaže Oliver, iako mu ništa nije jasno. Šapatom mu ispričam šta se desilo Ingrid (naravno koristim izraz analni seks). Klima glavom i ništa ne kaže. Padne mi na pamet da sam sa ovom pričom možda možda zamrzl zamrzlaa atm a tmosferu. osferu. „Da li ste zaista svi takvi?“ lupim glupo. Oliver razmišlja. „Bojim se da manje-više jesmo“, kaže ozbiljno i ja na njega izbečim oči. „Samo se razlikujemo po meri svoje sebičnosti.“ Na sreću, u sledećem sledeće m trenutku trenutku nam don donesu esu predjelo. Plamen Plamen sveće se zavijori pri dolasku kelnera, ali se ne ugasi. Carpaccio je odličan, ali ja stalno pred očima imam onu obešenu mrtvu kozu. „Pa ukoliko je moguće, prijatno“, kaže Oliver.
2/ Za vreme aperitiva, koji smo potpuno zaboravili zbog moje priče o Ingrid, predložim predložim Oliveru da jedno drugom drugom govorimo ovorimo ti. Ne može može to više da se odlaže. Nazdravimo, i čim se posle nekoliko trenutaka naviknemo na neobičnu činjenicu da jedno drugome govorimo ti, naša konverzacija krene sa istom lakoćom kao ranije. Opet je to taj Oliver, koga se sećam iz naših priča na plaži: opušten, pametan, zabavan. Nagnem Nagnem se bliže bliže ka njemu i ispod stola nen nenapadno apadno dodirnem dodirnem njegovo jegovo koleno. Osećam na koži njegovu toplinu. Svetlo sveće mi se odražava u očima – ni na trenutak mi ne pada na pamet da razmišljam o SIDI ili stafilokokama. „Mnogo sam srećna što si me pozvao na večeru“, ubeđujem ga. „Mnogo se lepo sa tobom priča.“ Ne odg odgovara. ovara. Uh Uhvatim vatim čašu i mučno popijem još par preostalih kapljica. I flaša je prazna. „Šta kažeš, nećemo da naručimo još jednu flašu?“ predložim, kao nenametljivo. „Samo jednom živimo, zar ne?“ Ponekad od nervoze pričam jezive gluposti. „Neosporna ali iskreno rečeno pomalo banalna istina da živimo samo ednom“, kaže neočekivano Oliver, „za mene ipak momentalno nije razlog da naručim drugu bocu.“ Kaže to drugačijim tonom nego pre. Uplašeno ga posmatram. „Reci direktno da hoćeš sa mnom da se napiješ i naručiću flašu“, nastavlja. „Ali nemoj da lažeš. Ja ne želim da lažem. Ne želim da glumim živo interesovanje za deregulaciju cena praških stanova, kada me u stvari – kao što oboje veoma dobro znamo – interesuješ ti. Glumljenje možda pali, ali na drugu stranu je veoma zamorno. Uskoro će mi biti četrdeset. Te igre me ne zabavljaju.“ „Igre?“ „Igre. Odbijam, na primer, da stalno izbegavam priču o Rihardu i da skrivam to tako što u vazduhu iznad našeg stola od početka večere visi potencijaln potencijalnoo neverstvo.“ Ja sam u šoku.
„Ti si me pozvao na večeru!“ govorim samoj sebi. „To je istina“, mora da prizna Oliver. „Ali bar sada se trudim da budem fer. Odbijam da te nenapadno napijem, odbijam da iskoristim tvoju trenutnu slabost, odbijam da te slučajno dodirujem, odbijam da u pravom trenutku nenapadno, pozovem taksi, da se čudim zašto se taj taksi uopšte zaustavio i da te kod kuće nenasilno odvedem u spavaću sobu. Sve te uobičajene prevarantske prevarantske fore!“ fore!“ Oliver na kraju priče podigne glas, ali i sam to shvati pa posle kratke pauze nastavi tiše. „Ne želim da taktiziram, makar se to okrenulo i protiv mene. Govorim to sa svešću da takvo odbijanje uobičajenog muvanja može da se shvati kao prefinjen prefinjenaa taktika – ali sa tim ništa ne mogu mogu da uradim. uradim. Ukratko, Ukratko, ako hoćeš dodiruj me, ali ne kriomice. .. ako zaista vredi prevariti Riharda sa skoro četrdesetogodišnjim alkoholičarem promenljivog raspoloženja, onda to uradi, ali priznaj to. Potpuno svesno, ne prebacuj to na ispijeno vino, na romantičnu sveću sa kafanskog stola ili na mučenika taksistu. Priznaj samoj sebi da će, ako mahnem i pozovem taksi, on da nas odveze u moj krevet. Da li to hoćeš?“ Hoću, i to ću baš tako da uradim. U restoranu pred svima. Dodirnem vrhove njegovih prstiju i dlan njegove ruke. Naklonim se, položim svoj oznojeni dlan na Oliverovu ruku, pomilujem njegov dečiji sat i krenem od dlana naviše sve do izreza njegove košulje. Oliver zažmuri. Ne mogu da odem kod njega, toga sam svesna. Bez svog parfema i četkice za zube, bez čistih gaćica, krema za skidanje šminke, noćnog krema za lice, bez pidžame i flemigela prosto ne mogu da živim. „U moj krevet“, kažem tiho. 3/ Taksista zaustavlja ispred našeg solitera. Kao što sam vam, drage dame već rekla, mama, otkako zna za sebe, ne podnosi podnosi solitere. Još dok je tata bio živ naterala ga je da kupatilo izoluje izoluje laminiranim plastičnim papirom. Posle njegove smrti se prvo usredsredila na grozan bež linoleum u predsoblju i kuhinji, koji je zamenila pločicama od cigle. A kasnije, kada je ponovo malo uštedela, promenila je sva grozna bela
vrata i stavila drvena. Pre dve godine je iz svih soba izbacila stare tepihe i u Baumaxu je kupila šezdeset metara kvadratnog brodskog poda, boje američke trešnje, obukla je majicu sa izrezom i zamolila Žemlu da joj namesti od... Naravno, Žemla je to svojski prihvatio i uradio sve za džabe (Žemlova e mogla da poludi zbog toga), i mama je konačno mogla da prestane da traži od svojih gostiju da se izuvaju. Ove godine je svoje renovacijske bitke čak proširila i mimo imo našeg aše g stana: ofarbala je og ogradu radu od lifta, zajedničkim zajedničkim snagama smo okrečili hodnik, promenili razbijenu lampu u hodniku i prilepili odlepljene gumene trake na ivici stepenica. Nažalost, ni ni tako ulaz u naš stan s tan ne ne izgleda izgleda nimalo nimalo impozantn impozantno. o. Kada Oliver i ja izađemo iz lifta, (koji oduvek smrdi na mokraću i memlu) pred očima očima imamo imamo og ogrom roman an sandučić za cipele porodice Žemlovih emlovih, koji zauzima bar trećinu hodnika. Žemla ga je sam napravio i Žemlova ga je presvukla crven c rvenoo plavim tekstilnim tekstilnim zavesa zavesam ma sa s a motivima motivima cvetajućeg cve tajućeg maka. maka. „Kad god sam u nekom romanu čitala nešto tipa, nisu uspeli da savladaju svoju strast i počeli su da se svlače već u hodniku“ kažem Oliveru, dok otvaram vrata, „uvek mi je na pamet padao ovaj sandučić za cipele...“ Ta šala malo opusti atmosferu. „Ne izuvaj se, i samo napred“, kažem i pokažem rukom ka mojoj sobi, „moj krevet je tamo...“ I dalje se trudim da se šalim, ali u stvari smo oboje prestravljeni. Iznenađeno otkrivamo da potpuno nefolirantski pristup seksu nije bez problema. problema. Bar me ta izrečena izrečena istin is tinaa još uvek nije baš toliko oslobodila da bih mogla da kažem Oliveru, a da ne trepnem: Idi u kupatilo, operi ga, sačekaću te u spavaćoj sobi. Stojimo na pragu moje devojačke sobe. Odjednom primetim gde gleda Oliver. Na polici iznad kreveta imam lepu zbirku plišanih lutaka: kengura, kučića, majmuna i ostalih... „Pobogu šta je ovo?“ kaže on sa iskrenim čuđenjem. „Odmah mi pokaži ličnu kartu!“ „To su samo.... Talismani“, odgovaram izbezumljeno i brzo sklanjam životinje. Osećam se tako grešno prema njima da i pored Oliverove prisutnosti prisutnosti moram bar keng kengura da poljubim. poljubim. „Je l` mi se to učinilo ili si ga zaista poljubila?“ pita Oliver. „Nije ti se učinilo“, ponosno se suprotstavljam njegovom pogledu, ali sam
se zacrvenela. „On mi je sreća.“ „Ljubiš te predmete svako veče?“ interesuje se Oliver. Osramoćeno klimnem glavom. „U stvari je to neka vrsta zavisnosti“, konstatuje tiho. Istrajava u tome da počnem da se lečim. Predlaže mi metadonski program: kao da u početku probam da ljubim bezoblične delove pliša. „Ništa sa očima, razumeš?“ kaže bez kompromisa. „Sledeća faza će biti prelazak sa pliša na posteljin pos teljinuu od damaska.“ Trudim se da mu zapušim usta, ali Oliver uvek skloni ruku. „Naravno to je riskantan korak, ali ako uspeš bićeš pobednik.“ Pritisnem ga celim telom i poljubim ga. „Tu napunjenu plišanu lutku si ljubila duže“, prebacuje mi. 4/ Negde u pola no noći, ći, u polusnu, osetim os etim kako Oliver polako vadi ruku ispod mog oznojenog temena. Otvorim oči, u sobi je već svetlije, napolju počinje da sviće. „Moram da idem da se ispiškim“ šapuće Oliver izvinjavajući se. „To je edna od loših strana seksa sa čovekom koji ima povećanu prostatu.“ Sa puno obzira okreće glavu, da ne diše u mene. Sa osmehom mu klimnem u znak odobravanja, stavim ruke iznad glave i protegnem se kao mačka. Oliver sklanja prekrivač i gleda me. Na našim tamnim telima se vide bele pruge pruge od kupaćih kostima. Sedne, Sedne, ali pre nego što uspe da spusti stopala na zemlju uvučem ga nazad u krevet. „Upiškiću „U piškiću se“ zajauče. „Deset sekundi“, prijavim mu. Pripijamo se jedno uz drugo i milujemo se. Divno je topao, njegova koža miriše i mnogo je prijatna na dodir. „Vaše vreme je isteklo“, kaže Oliver. Ustaje i ide u kupatilo. Dopada mi se njegova zadnjica. Slušam ga kako piški i osećam oseća m čudno uzbuđenje. uzbuđenje. Uopšte se ne osećam oseća m krivom kao devojka koja je upravo prevarila momka. Neki od komšija ispod prozora pali auto. Neko se ispod nas tušira. Na spratu se zaustavi lift, zalupe se vrata. Svi ti zvuci mi izgledaju dragi i prijatno poznati, prijateljski. Oliver pušta vodu,
pere ruke i grgu grguće će tiho tiho vodu za usta. Licem mi se širi zadovoljan zadovoljan osmeh. osmeh. Jedva čekam da se vrati. U bravi čujem ključ i kroz staklena vrata od sobe ulazi svetlo iz predsoblja. Oblačim majicu i brzo nameštam krevet. Čujem kako mama stavlja kofer na zemlju i kako uzdiše – već je primetila muške cipele. Oliver još uvek grguće. „Riki?“ kaže mama. Zvuči iznerviran iznervirano. o. Čujem kako se otvaraju vrata kupatila. Onda tišina. tišina. Oliver i mama stoje jedno naspram drugog i ćuteći se posmatraju. Mene uopšte ne primećuju. Mama ima na sebi tamno plavi kostim – onaj u kome od nje ponekad misle da je stjuardesa. Oliver je potpuno go, krilo prekriva peškirom. „Jana?!“ zgranuto zgranuto kaže, ka že, sa s a nerazumeva nerazumevanjem njem.. „Šta ti, molim te, radiš ovde?“ progovori konačno mama. U sledećem trenutku shvatim. Oliver je, u stvari, Pažout.
POGLAVLJE XIII AKO ĆE SA TIM DA SE POMIRI LAURA? – ŠTA JE R IKI IKI KUPIO LJUDI SE MENJAJU – K AKO LAURINOJ MAMI ZA Božić – NEOČEKIVANO PRIZNANJE NAJBOLJE PRIJATELJICE – DRASLI LJUDI L JUDI TELEFONIRAJU SEKS U MARLBORO C OUNTRYJU – O ODRASLI
1/ Oliver krene unazad do kupatila gde se zaključa. Mama u predsoblju sedne na kofer. Idem ka njoj da je zagrlim, ali istovremeno Oliver nešto vikne iz kupatila. Ne razumem ga i zvuči kao da stenje. „Šta si rekao Olivere?“ pitam. Mama sa podsmehom zavrti glavom. „Šta hoćeš Pažoute?“ vikne naglas. Čujem kako Oliver uzdiše. Onda me hladno tačnim i preciznim rečima zamoli da mu donesem njegove veoma iznošene pantalone i sivo, nemoderno odelo. Mama se zacrveni u licu. „Ispadaj iz moga kupatila, Pažoute!“ prodere se. „Odmah da si otišao iz mog života!“ Ne prepoznajem prepoznajem je. „Ljudi se menjaju mama“, šapućem. „Razvijaju se...“ „Baš me briga!“ skiči zlobno mama. „Odmah ću biti kod tebe, sačekaj!“ vičem Oliveru. Hoću da pomilujem mamu, ali ona se skloni. „Mama!“ viknem iznenađeno. „Što ludiš?“ Konačno dođe k sebi i privuče me. Ali još uvek nije u stanju da progovori. „Mama“, kažem milo, „U redu, to je velika, verovatno neprijatna slučajnost, ali to nije ničija greška...“ Kaže da o tome neće da govori. Navodno joj treba malo vremena da se sa tim pomiri, ako uopšte uspe. Jedva ustane, ide u kuhinju i za sobom zatvori vrata. Zakucam na vrata kupatila. Oliver otvori. Utučeno seđi na ivici kade, još uvek ima peškir u krilu. Ljubim ga ali on se ne pomera.
„Sorry“, šapućem izvinjavajući se. „Rekla je da će da doleti tek danas posle podn podne.. e...“ .“ Otsutno gleda u gaće. Namestim mu penis ali on i dalje ne reaguje. „Reci nešto!“ molim ga izbezumljeno. „Molim te!“ Pogleda me. Navodno, razmisliće o svemu ovome. Treba mu neko vreme da se smiri. 2/ Išunja se iz stana, ni ne pogleda okolo. Čim za njim zatvorim vrata, mama ode da spava. Čekam sat vremena da me Oliver pozove, ali mobilni ćuti. Nisam u stanju da budem sama, tako da pozovem Ingr Ingrid id i odmah odmah idem kod nje. Ingrid je u početku bila dosta šokirana, ali sada joj to sve zvuči zabavno. „Ali šta je sa mnom?“ žalim se ljutito. „Ispostavi se da je Oliver spavao sa mojom mamom, ali bez obzira na to, ni mamu ni Olivera, za pravo čudo, uopšte ne zanima kako ću ja sa tim da se pomirim...“ Ingrid se smeje. „To je već odavno zastarelo“, kaže. „To je stvarno odavno stvrdnuta sperma.“ Napravim užasan izraz izraz lica, a u tom trenutku trenutku mi zazvon zazvonii mobilni. obilni. Brzo Brzo ga vadim, ali to je nažalost Riki. Zove me sa posla: Šta da kupi mojoj mami za Božić? „Za Božić Riki?“ ponavljam posle njega zgranuto, namignem Ingrid i kezim se, ali prvi put osetim ukus griže savesti. „Tek je početak septembra.“ Riki mi objašnjava da su juče stigle lepe šarene futrole za Nokiju 3210 – tip koji ima mama. Palo mu je na pamet da bih mogla da mu pomognem da izabere neku. Naravno, ne bi joj samo to kupio, možda još i svetleću antenu ili bi joj instalirao motor za vibracije. Ili čak obe stvari. Osećam se loše. „Ta futrola je dobra ideja Riki“, kažem. Steže mi se u grlu. „Izabraćemo je zajedno.“ Pita da li ćemo se videti danas. „Sutra Riki, važi?“ kažem. „Htela sam da budem danas sa mamom.“ Sa Oliverom, Riki. Sa Oliverom.
Na trenutak trenutak se naljuti, ali on onda da se saglasi. Sutra će da don donese ese futrole da mi ih pokaže . 3/ „Ponekad je tako dobar!“ kažem Ingrid, čim spustim slušalicu. Danas sam ja ta koja nervozno šeta po njenoj garsonjeri. Ingrid me posmatra iz sofe isto kao ja nju juče: pola sa s a razumevanjem razumevanjem,, a pola ironično. ironično. „Ko? Riki ili Oliver?“ „Riki... Odvratna sam samoj sebi.“ „Zašto si odvratna samoj sebi?“ pita Ingrid skoro automatski. „Pa kako zašto? Varam ga, dok on misli na božične poklone za moju mamu.“ Bacim pogled na displej: taman je. „Ne brini se i oni nas varaju i to često“, kaže Ingrid. „Veruj mi da nas varaju tako učestalo da to za ceo život nismo u stanju da im vratimo.“ Kaže to tako zapaljeno i tako svesno da mi padne na pamet da nije imala nešto sa Rikijem. „Ti znaš nešto o Rikiju što ja ne znam?“ pitam parodično, kao u nekakvom filmu. „Možda“, kaže Ingrid. To me razbudi. Zaustavim se. „Možda?“ Ingrid slegne ramenima. „Jednom me je muvao“, kaže. Vidi se da meri svaku reč. „Konkretno, za Novu godinu, godinu, kada sam spavala spava la kod vas.“ vas. “ „Kod nas?!“ jeknem. „Dok sam ja spavala, on je...? I vi ste...?“ Ja ovo sanjam! „On“, kaže Ingrid izričito. „Ali ne zamišljaj bog zna šta: pričao mi je kako mu se jezivo dopadala Džulija Roberts u Venčanju mog najboljeg prijatelja i trudio se da me poljubi.“ „Poljubi?“ U kakvom svetu živimo? Varamo i varani smo. „I ne samo to. Čak mi je u jednom trenutku stavio ruku u gaćice...“ Sad već moram da sednem. Moj konsterniran pogled ipak zbuni Ingrid.
„Ja sam tu ruku, naravno, izvadila“, brani se. „Ništa se nije desilo.“ Riki, svinjo. Ingrid se nakloni ka meni, uzme moju desnu ruku i stavi je na sam kraj svojih gaćica. Pod prstima osećam njene dlačice. Nikako me to ne uzbuđuje, ali nije mi ni neprijatno. „Ali tvoju bih tamo ostavila...“ šapuće Ingrid i razdragano mrda špicem svog jezika. „Rekla sam ti to samo da bih ti pomogla da se ne kaješ i da nemaš grižu savesti.“ Podozrivo je odmeravam. Izdrži moj pogled sa mirnim osmehom. Ili sa Rikijem zaista ništa nije imala, ili je isto tako dobra glumica kao Džulija Roberts. Mobilni!!! Ingrid neće da me pusti. Konačno izvadim ruku i dohvatim napravu koja zvoni: nijedan nepoznat broj mi nije tako dobro poznat kao ovaj. „Ništa ne govori! Gde si?“ kažem Oliveru bez pozdrava. „Dolazim kod tebe! Moram da te vidim!“ „I da bi to sa njim mogla da nastaviš...“ kaže poluglasno Ingrid. Oliver me zove od kuće. Njegov glas zvuči jadno, tupo. Poziv na ručak odbije, kasno je doručkovao i nije gladan. Predlažem da u tom slučaju idemo samo na kafu i da jedemo Dunkin Donuts... Radije ne, kaže, za takvo mesto se danas oseća suviše starim. Konačno shvatim: u početku sam mislila da se oseća tako jadno zbog utarnjeg incidenta, i da mu smeta što sam u direktnom porodičnom odnosu sa njegovom bivšom ljubavlju, Ali to je drugačije. Jutros je Oliver bolećivo shvatio da je u veku kada muškarci počinju da gledaju ćerke svojih nekadašnjih ljubavnica. Cela ta jutarnja etida je za njega bila samo neprijatna opomena da stari. Oliver ne poriče moju teoriju. „A još usput mi je krajnje neprijatno i to“, doda je, „što sam se zaljubio u ćerku svedoka mojih prevremenih ejakulacija i slično...“ „Molim te, samo bez detalja“, kažem brzo. „Stavi protezu i dolazim kod tebe.“ 4/
Iznad kreveta u Oliverovoj dosta fino sređenoj garsonjeri (očekivala sam nered, ali kod Olivera je neverovatno uredno), visi jedna reklama za cigarete arlboro – Marlboro Country. Countr y. Sigurno vam je poznata: široko prostranstvo sa blagom svetlošći sunca koje zalazi, divlji konji, nasmešeni pocrneli kauboji u farmerkama i u kariranim košuljama a ispod toga tekst: This is the place where some men do what others only dream about. (To je mesto gde neki muškarci rade to o čemu ostali samo mogu da sanjaju.) Ležim licem naslonjena na Oliverove grudi. Oliver mi diše u kosu i sa dva prsta nežno nežno gladi moja moja gola leđa. Divno Divno mi je ovde. Zvoni mi mobilni (po vrsti zvona prepoznajem da je to Riki), isključim ga. Oliver me je, da tako kažem, potpuno preusmerio. „To je bio tvoj momak?“ kaže Oliver. Klimnem glavom. „Ako sada kažem da sa njim saosećam“, misli naglas Oliver, „zvučaće to, iako je sa moje strane potpuno iskreno, kao još veći moralni brlog, nego kada bih rekao da me baš briga.“ Zavrtim glavom. Ne želim da slušam te priče i kada bi bile sto puta istinite. „Dakle, potpuna ravnodušnost je u tom slučaju u stvari moralnija“, kaže Oliver. Liznem njegovu kožu i mljacnem. Obožavam njegovu kožu! „Ajde pre da pričamo o mami“, kažem. „Mama ima Lauru“, odgovori Oliver. „Laura melje meso. Laura, ti to radiš bolje nego nego mama! mama!““ „Prestani!“ Udarim ga dlanom po grudnom košu i onda se dugo ljubimo. „Trebalo bi o tome da razmišljamo kao odrasli ljudi“, predlažem. „Ajde da pozovemo pozovemo mamu mamu i... i. ..““ „Odrasli ljudi sa krevetom punim plišanih talismana?“ smeje se Oliver. 5/ Posle podne je stvarno pozovemo. „Ćao“, kažem pažljivo. „Nadam se da te nismo probudili?“ „Mi?“ mama u početku ne razume. „A da ...“ Njen glas glas odmah odmah zvuči zvuči kiselo: kise lo: Ne, ne navodno navodno je već dug dugoo budna.
„Daj mi je“, uzvikne neočekivano Oliver. Nervozan je ali istovremeno istovremeno izgleda izgleda odlučno. odlučno. Impon ponuje uje mi to. Predam mu slušalicu, uzme je u ruku i čvrsto je drži. „Ćao, to sam ja“, saopšti mami. Mama ćuti. „Jana, šta kažeš na to da negde na miru popričamo?“ nastavlja hrabro Oliver. „Svo troje? Može sad odmah, ili sutra?“ Ništa se ne čuje. č uje. „Molim“, dodaje Oliver. „Pažoute?“ konačno čujem mamu, „molim te daj taj mobilni nazad mojoj ćerki.“ Oliver slegne ramenima i da je mi telefon. „Mama shvati“, počnem,“ ja sam se zaljubila...“ „Čestitam.“ Tačno vidim kako se mama nakezila. „Mama ja neću, ne mogu da radim nešto tebi u inat!“ kriknem izbezumljeno. „Ali šta hoćeš od mene?!“ viče mama. „Da vam dozvolim vezu?!“ „Da bar probaš da shvatiš.“ Čujem njen dah. „Mama?“ Dugo i duboko uzdahne. Izgleda mi da je u tom jedinom uzdahu sadržan ceo njen život: sva ta razočarenja, smrti, razlazi. „Onda dobro“, završi nevoljno. „Hoćete da se vidimo? Gde?“ Predlažem kafanu Louver na Narodnom bulevaru, znam da je voli. Eto, sutra u jedan? „Dobro“, pristaje posle nekoliko trenutaka. „Ali reci tom čoveku kako ga molim da ne oblači patike.“
POGLAVLJE XIV NEPRIJATAN INCIDENT PRILIKOM NARUČIVANJA MARTINIJA – Da LI OLIVER UOPŠTE IMA SOPSTVENO MIŠLJENJE – R IKIJEVE IKIJEVE ČARAPE 1/ Oliver i ja smo već u pola jedan u nedelju došli u Louver i i čekamo mamu. Oboje smo nervozni, Oliver je čak prosuo čašu sa kiselom vodom. Mama se pojavljuje u jedan i pet minuta. Dobro izgleda. Traži nas pogledom pogledom,, a ja podign podignem ruku i mahn ahnem em joj. Samouvereno Samouvereno prolazi pored stolova. Nekoliko prisutnih muškaraca je pogleda. Oliver ustaje. „Ćao mama“, kažem skoro obredno. „Dozvoli mi da te upoznam sa svojim dečkom, Oliverom. Olivere, ovo je moja mama. Upoznajte se.“ „Mi se već malo poznajemo“, kaže Oliver ali zvuči nesigurno. Takvog ga ne poznajem. „Zdravo Jana.“ Mama mu kratko pruži ruku, ali ja veoma dobro primećujem kako je sklonila pogled. „Oliver?“ kaže. „Oliver? Dobro. Potrudiću se da to zapamtim.“ Ignoriše stolicu, koju joj on nudi i seda pored mene. Zbunjeno je posmatramo. posmatramo. „Šta je?“ nakezi se. „Očekujete da ću da kažem drago mi je?“ Tišina koja je nastupila je dugačka i teška. Uzmem kašičicu i lupnem o čašu. „Tišina“, započinjem. „Hoću nešto da vam kažem.“ Mama uzdahne. „Volela bih da vam kažem da ste mi dragi“ izgovorim ponosno. „Oboje razumete?“ Nažalost, u tom trenutku trenutku dolazi mladi kelner sa menijem menijem,, tako da moje moje saopštenje uopšte ne zvuči tako kako sam zamišljala. „Neki aperitiv?“ pita i čeka. Svi ćutimo. Kelner podigne obrve. „Hoćete nešto?“ obrati se Oliver meni i mami. „Imate li dijazepam?“ pita mama kelnera i namigne mu. „Ili neki sličan lek
za smirenje?“ Kelner se zacrveni. „Mama“, preklinjem je molećivo. Razmenimo poglede. „Izvinite, izvinite“, nastavlja mama. „Suv martini moliću.“ „Meni isto“, kaže Oliver. Kelner sa zahvalnošću klimne glavom. „A za ćerku?“ pita Olivera. Jedino se ja nasmejem. „Izvinite me na trenutak“, kaže mama. Skloni salvetu koju ima na krilu, bez žurbe je složi i ode ka toaletu. Oliver mi padne u naručje. Milujem njegovo čelo i obraze. 2/ Mama se vraća, izgleda smirenija, blago se osmehuje i čak baci kratak pogled pogled na Olivera. Kada je ne bih poznavala, rekla bih da je u toaletu uzela neku drogu. Kelner donosi naručeni aperitiv i mi mu bez većeg interesovanja izdiktiramo izabrana jela. Čim ode, podignem čašu. „Za vaš susret!“ „Bolje u zdravlje“, ispravi me mama. „U zdravlje“, kaže Oliver. Martini je dobro ohlađen. „U redu Olivere“, progovori mama i pri tom klima glavom. „Nismo se videli skoro dvadeset godina. Dakle, veoma rado bih htela da čujem tvoju životn životnuu priču...“ priču.. .“ Za sada nema ironije u njenom glasu. Pomilujem je po ruci. „Ovde pred decom?“ kaže Oliver naoko brižno i pokaže na mene. Mama se nakezi. „Već su velika. Slobodno.“ Oliver raširi ruke u stilu – teško je u nekoliko reči da se ispriča svih dvadeset godina života. Onda klimne glavom. „Dobro. Koliko to treba da bude dugačko?“ pita „I u kom žanru treba da pričam?“ pričam?“
„Socijalna drama?“ predlaže spremno mama. „Siromaštvo, nedostatak jela, jadno odelo... Junak priče je bez novca, u pozorište pozorište ide u patikama, ima ima dečiji deč iji sat na ruci, uostalom uos talom zn znaš te tipove.“ Oliver se prvi put nasmeje. Konačno sam u stanju da ih zamislim zajedno i pri tom osetim napad napad ljubomore. „Naravno, i to je u ponudi“, prihvata Oliver. „Svejedno, ja bih radije upotrebio neku grotesku. U mom slučaju je dobar horor.“ „Ajde, iznenadi nas“, kaže mama. Oliver počinje da priča. Sadržajno, čak isuviše profesionalno, o svom životu ne govori kao da je nekako poseban (vadi se na mene, kao već mi je to pričao pa neće da mi dosađuje): apsurdne studije socijalističke ekono ekonomi mije, je, sumanuto služenje vojnog roka u Žatcu, dva nebitna radna mesta, šestogodišnji brak bez dece, razvod, kratka karijera posle revolucije u Građanskom Forumu, sada već osmu godinu radi u poznatoj reklamnoj agenciji kao kreativac. Posao je moralno diskutabilan, ali dobro plaćen i ponekad ponekad veom ve omaa zabavan. Ućuti se. „Zašto ste se razveli?“ pitam sa živim interesovanjem. Oliver me pogleda. „Postavljala mi je nemoguća pitanja“, odgovori. „I bila je jezivo detinjasta. Kad god sam, na primer, bio u kadi, došla bi kod mene i ubacila bi mi gomilu brodića u kadu...“ kadu.. .“ To me nasmeje. „Vudi Alen“, informiše me mama umereno. „Možda bi trebalo da znaš da su većina Pažoutovih misli preuzeti citati...“ citati... “ Oliver se skameni. Mama se izvini. I tako to ide stalno ukrug, do kraja. Razilazimo se oko pola dva sa priličnim osećanjem nervoze. Idem sa mamom kući. Oliver ide da se prošeta. 3/ Ostatak poslepodneva ispitujem mamu kako je bilo u Americi. Jasno mi je da joj je teme „Oliver“ dosta do kraja vikenda. Priča mi o boravku kod Stiva u Čikagu, a onda razgovaramo o bitnim, kosmičkim posledicama njegove ponude ponude za brak. Ponovo Ponovo se smejemo smejemo kao dve dobre drugarice. drugarice.
Kada uveče na interfon zazvoni Riki, u prvom trenutku ne pretpostavljam ko to može da bude. Razumem, drage dame, da će to da zvuči malo neverovatno, ali ja sam na njega stvarno zaboravila. Sa izvinjenjem pogledam u mamu i idem da mu otvorim. „Hi Jane! govori Riki. „How are you? How was your trip in Chicago?“ Njegov akcenat je tragični tragičniji ji nego ikada ranije. ranije. Odmah Odmah kreće da se izuva, izuva, iako smo mu već sto puta rekli da se kod nas ljudi ne izuvaju. „I’m fine“, kaže mama sa tužnim osmehom, Primetim kako gleda Rikijeve šarene čarape. „Nice socks“, primeti i zajedno se nasmejemo. I Riki počne da se smeje posle kraćeg razmišljanja. Prilazi mami i poljubi je u obraz. Mene, naravno, pojubi u usta i kada se mama okrene pređe mi rukom preko grudi. U istom trenutku zazvoni moj mobilni koji se nalazi na frižideru. Još pre nego što pogledam na displej znam sigurno da je to Oliver. Nemojte Nemojte da me pitate kako sam to zn znala, ala, ali zn znala ala sam. Sa apsolutnom sigurnošću. „Ne uznemiravam?“ pita Oliver. Nervozno Nervozno se nasmejem. asmejem. „On je tamo?“ shvati Oliver. „Rihard?“ „Pa nekako... nažalost... jeste.“ Čujem kako Oliver proguta knedlu. Mama me brižno pogleda. Riki je okrenut leđima, loše se pretvara da ga interesuju pravila nekog idiotskog takmičenja sa kutije za kornfleks. Namerno je došao do najužeg mesta između kuhinjske linije i stola, tako da pored njega ne mogu da prođem sa telefonom a da ga ne zamolim da se pomeri. „To je... znaš, sigurno ne bih želeo da... ali...“ zamotava se Oliver. „Razumem te“, kažem. „Ništa ne moraš da mi objašnjavaš.“ „Gospode Bože, ja sam ljubomoran!“ krikne odjednom Oliver skoro sa užasom. „Potpuno me je zaboleo stomak. To je komično... sve se u meni uvrće – znaš to osećanje? To je potpuno apsurdno!“ „Ali to nije... obavezno, razumeš?“ kažem izbezumljeno. „To je suvišno, razumeš me?“ Riki se okrene i direktno me posmatra. „Pobogu“, kaže Oliver. „On će... kod vas da spava?“ Pritiskam telefon što bliže uvetu i gledam u Rikijeve čarape. „Ne znam. Ali to... zaista nije uopšte važno, jer ja sam se već... hej mogu li
da te pozovem kasnije?“ kažem. „Naravno. Ili čekaj, kako to misliš kasnije?“ muči se Oliver. „Jer ja... hoću da kažem da je ovo potpuno jeziva situacija. Bože moj!“ Mučim se umesto njega. Htela bih da ga smirim. Htela bih da ga ljubim. „Zvaću te za par trenutaka“, kažem brzo. „Za deset minuta, okej? Molim te ne luduj!“ „Okej“, uzvrati on neubedljivo. Spustim slušalicu. „Hoće neko kafu?“ pita nenametljivo mama. „Da, ja bih hteo“, klimne Riki glavom. „To je bila Ingrid?“ pita me sa podozrenjem podozrenjem.. „She is crazy“, doda je samo mami. „Mislim na Ingrid...“ Odmah se okrene ka meni. Pomognem samoj sebi setivši se šta mi je Ingrid pričala o Novoj godini. „Ne“, kažem ljutito. „To nije bila Ingrid.“ Riki čeka, ali ja više ništa ne kažem. Približava se oluja, ali ja ništa neću da uradim kako bih zaustavila njen dolazak. Riki pogleda u mamu, kao da traži da mu ona objasni šta bi to trebalo da znači, ali mama mu ravnodušno namigne. „Pa ko je onda to zvao?“ Vrti glavom. Koje zvao? Ko me je, pobogu, zvao? Uzdahnem i odjednom mi sva prethodn prethodnaa nelagoda nelagoda nestane. Potpuno sam mirna. „Oliver“, kažem. Mama me iznenađeno pogleda. Riki otvori usta. „Oliver?!“ kaže. „Onaj... sa našeg godišnjeg odmora?“ U njegovom glasu nema ljubomore, za sada se samo čudi. Suviše je to neočekivano, suviše sveže. Riki još uvek nije u stanju to da skapira. „Što te zove?“ pita otvoreno. „Pa on je star..? ili si ti..?“ U njegovom glasu se pojavi nesigurnost. Hoće u mojim očima da pronađe uverenje da to nije istina, ali ne nalazi ga. „Nije star, Riki“, kažem tužno i istovremeno pobedonosno. „Ja ga volim.“ Uplašeno, skoro detinjasto zatrepće. Upravo počinje da mu se obrušava ceo svet. To nije moguće! U aktn-tašni ima te futrole za Nokiju 3210 za moju mamu! Hteo je da joj pokloni jednu za Božić – pa rekao mi je to! Trebalo je
zajedno da je izaberemo! Čajnik počinje da pišti. Mama prelije vodom kafu, stavi diskretno šoljicu na tanjir i odlazi u dnevnu sobu. Riki traži neke reči ali otvara usta na prazno. Naravno da mi ga je žao, ali istovremeno mi ta cela scena izgleda komično. „Ali kako je to moguće?!“ pita konačno Riki. Slegnem ramenima. To je najiskreniji odgovor, koji mogu da mu dam. „Ali ja... pa ja sam...“ „Nije to tvoja greška Riki“, kažem tiho, kao na filmu. „Ali ja već dve godine štedim za naš stan!“ pobesni Riki u napadu osećanja duboke nepravde. „Sa Liškom!“ {2}
POGLAVLJE XV NA T AJLAND SA LISKOM – ŠTA MUČI KRHKU DUŠU PRINCEZE STEFANI? – CONNECTING PEOPLE – PRANJE PROZORA P ROZORA NE MORA DA BUDE NEPRIJAT NEP RIJATAN AN POSAO! 1/ Istina je. Pre godinu dana Riki nam je otvorio štednju za stan. Svakog meseca je sa svog računa uplaćivao tri hiljade kruna. Trebalo je da to bude iznenađenje. Samo za četiri godine mogao je da me iznenadi sa ušteđevinom, i sa mogućnošću lakšeg dobijanja kredita. Shvatila sam koliko je morao da se muči da mi to ne kaže. To je obajšnjavalo njegov tajanstveni osmeh kad god sam se nervirala zbog cena praških stanova. I čemu sve to? (i danas, kada se setim tog njegovog tajanstvenog osmeha, počnem da se s e osećam os ećam krivom.) krivom.) Prvih dana se činilo kako će Riki hrabro da podnese naš razilazak: nije kukao, nije molio, nije telefonirao. Dvadeset i četiri sata dnevno provodim sa Oliverom i Rikijeva osećanja nisu za mene najhitnija stvar na svetu, ali svejedno, s vremena na vreme, hvatam sebe kako gledam u ugašeni displej na telefonu, i nezadovoljno govorim: Kako to to da ne zove? Kako to da ne obećava nemoguće i da ne moli? Skoro da me vređa što se on tako malo zbog mene muči. Četvrti dan mi Riki pošalje poruku. Idem na tri nedelje na Tajland. Potrebno mi je da zaboravim. Želim ti sve najbolje. To, potrebno mi je da zaboravim, zaborav im, je za moj ukus malo patetično, ali inače mi taj neočekivano strog i nekako muževan ton njegove poruke godi. „Dakle na Tajland sa Liškom...“, komentariše Oliver. „Da li ministar finansija pretpostavlja da ne dotira kupovinu stanova nego prostitutke u Bankoku? Državna dotacija je četiri i po hiljade – to su minimalno, dva možda čak i tri puta sa prostitutkom. To mi izgleda netaktično i cinično prema Rikiju. „Kako ti to znaš?“ pitam napadački, ali Oliver se samo smeje. „Na ovim osnovama treba da gradimo...“, zapeva on umesto odgovora,
pesmicu sa reklame za Lišku Lišku i oboje se nasmejemo. asmejemo. 2/ „Definitivno sam se razišla sa Rikijem Kabičekom“, u sredu ujutru to izjavim uravnoteženim ženama u redakciji. Naravno, to je Vest dana. Romana počne da šmrkće, Zdenka i Vlasta bulje, Mirek je na trenutak srećan (bar dok ne sazna detalje). Tesaržova se samo kiselo nakezi: Molim vas prestanite da pričate – znači znači njen pogled pogled – danas se zatvara novi novi broj. Vratim se za kompjuter i pregledam pripremljene materijale: Šta muči krhku dušu princeze Stefani? – Olga iz Klatova: bitku sa prekomernim kilogramima nikada neću da predam! – Propadam finansijski, ali plaćam kredit, kaže Zbinjek Merunka – Neplaćanje alimentacije je kažnjivo akonom – Zašto je na svadbi Breda Pita falila nevestina mama Nensi? – učeći kašalj malog Petra je prepao roditelje. – Moja šesnaestogodišnja ćerka se zaljubila, ali odbija da govori sa mnom o seksu. – Nedeljni recept: salata od pasulja sa šampinjonima. – Pacientkinja Pacientkinja se dugo mučila mučila sa uknutom cistom. – Umesto muškaraca, Marsela Bžezinova, menja frizure. Ekskluzivno: plakat Kasandre. Moje dve priče iz života ovaj put imaju naslov: Prostitutka umesto kelnerice! I Oterala sam ljubavnika svoga muža! e mučim mučim se preterano sa tim i završim sve sv e do ručka. „Da li je drug astrolog poslao nove horoskope?!“ pitam Zdenku (drug je zezanje na račun astrologove pozitivne diplome za vreme lustracije). Zdenka uplašeno okrene glavom ka Tesaržovoj i brzo mi klimne. „Evo ga“, kaže Vlasta. Sa čudesno izražajnim pogledom mi daje tekst na jednoj strani. Odnesem ga do stola i pročitam svoj horoskop za sledeću nedelju: Izgleda da je sudbina krenula u dugogodišnju ofanzivu na vas, i jedini njen zadatak je da vas uništi. Ne paničite, uspećete kao i uvek da promenite sudbinu. Naoružajte se strpljenjem i krenite u dobro osmišljen kontranapad. „Hm“, vraćam papir razočarano Vlasti. „Pa, hvala.“ Kada nešto kasnije krenem u toalet, Zdenka izleti za mnom na hodnik. „Taj idiot je to ponovo poslao kasno“, šapuće mi. „Vlasta i ja smo morale same da napišemo horoskop...“ Tiho se kikoćemo svim našim čitateljkama.
3/ Sutradan ujutru stojim ispred Oliverovih kuhinjskih elemenata, na golom telu imam njegovu pamučnu majcu (malo poprskanu mojom omiljenom zubnom pastom od mentola) i pečem nam palačinke za doručak. Oliver stoji iza mojih leđa i mazi me po grudima. Oglašavanje mog telefona najavljuje mi dolazak poruke. Ovde je gomila kurvi, ali ti si bez konkurencije najveća. Fuck you, bitch! Piše mi Riki. Gledam zgranuto u displej i onda to pokažem Oliveru. „Nokia“, kaže. „Connecting people...“ Brada počne da mi se trese i protiv svoje volje se rasplačem. Ulje pršti i cvrči. Oliver pomeri tiganj sa vatre, odvede me do stola i stavi me u krilo. Osećam pritisak njegovog penisa. „Ja mislim da je dobro što je to napisao“, kaže polako, ali ne prestaje da me mazi. „Za oboje. Super je što je konačno skinuo masku muške povredljivosti. Više ne mora da glumi kako je slomljen. Srećan sam što je vulgaran. To će definitivno da te spase griže savesti, a mene brige da mu se slučajno ne vratiš...“ Uzmem žutu papirnu maramicu i istresem nos. Kada izgužvani papir bacim u pepeljaru na stolu, lagano se pridignem i osetim kako Oliver to koristi i kreće da ulazi u mene. „Sada se samo bojim toga“, kaže Oliver hrapavim glasom, „da sam zaljubljen.“ To je prvi put da čujem da izgovara tu reč. „Fuj! Ne prizivaj djavola“, kažem ali sam srećna. „Već jesam“, naoko se zgražava Oliver. „Imam već sve simptome.“ 4/ Od pamtiveka ne podnosim pranje prozora. Vikendom kod bake perem prozore i pevam. Hrabro stojim na simsu, a baka se krsti. Samo Samo sam u pantalon pantalonama ama i majici, napolju je zima. zima. Sunce Sunce mi greje ramena i osvetljava belu fasadu na susednoj kući. Nebo je predivno
plavo, lišće u parku već ve ć žuti. Odgovaram na na mahanje mahanje dečaka sa trotoara. Srećna sam što im se dopada moja guza. Mr. Mr. Proper Proper prijatno miriše. Prozori se cakle. Mislim da je pranje prozora predivan posao. Šteta je što baka nema više prozora. „Imaš li već nekakvog momka Laura?“ pita baka šaljivo, dok zajedno pijemo pijemo slabašnu sla bašnu kafu. „Imam bako! Zove se Oliver.“ „To je dobro“, kaže baka. „Čovek ne bi trebalo da bude sam.“ 5/ Ne sećam seća m se da se kod mene ikada podrazumevalo podrazumevalo da sam srećna s rećna u životu. životu. Možda u detinjstvu, ali od tog vremena sam morala stalno da se učim sreći. U najmanju ruku od tatine smrti sam uvek morala da se prisetim kako je ovaj ili onaj trenutak, koji upravo proživljavam lep, mio ili čak poseban. Rugala bih se životu ukoliko nisam u stanju da to shvatim. Zato sam odmah to brzo shvatala. Ako ne bih sama došla do tog zaključka, morali su ostali da me upozoravaju na lepotu življenja: Pogledaj Laura, ove divne zrele kajsije! Gospode, Laura, da li vidiš ovo prekrasno plavo more? Ovo je bilo zaista divno veče, jel` da Laura? Kada sam dobro raspoložena u stanju sam da dodatno prihvatim: Da, ove kajsije su zaista lepe... Kad se sve uzme u obzir zaista je bilo divno veče... Naravno, ukoliko nisam raspoložena raspoložena mehanički ehanički klimam klimam glavom, lavom, ali u sebi govorim: Idite do đavola sa tim tačkastim kajsijama! Izgleda da je do mene životna radost dolazila malo kasnije i to u sećanjima. U sećanjima je moj život uglavnom lep: prošle nedelje sam videla lepu predstavu, pretprošle godine odine sam bila na divnom divnom izletu izletu u Americi, Americi, a ove eseni u predivnoj šetnji u Šumavi. Ali u prošlosti... Samo što su sadašnjost i prošlost za mene dve potpuno potpuno različite različite stvari. U sadašnj sadaš njosti osti je Amerika Amerika bila edan veliki stres, tokom pozorišne predstave mi je u stvarnosti bilo jezivo toplo (u redu tačno iza mene su sedeli nekakvi idioti), a u Šumavi su me izujedali komarči i gaćice su mi se uvlačile u guzu prilikom šetnje. I slično.
Sa budućnošću nije bilo ništa bolje. Sanjala sam, na primer, o tome kako ću ednom lepo da sredim stan, da kupim parmezan i crno italijansko vino i da skuvam spagetti frutti di mare i da pozovem sve Rihardove prijatelje. Biću nenametljivo draga i duhovita i na sebi ću imati kućne farmerke, a ispod košulje neću da obučem brushalter i Rihardu će drugari direktno da zavide... Samo što kada se taj san obistinio, odmah se sve pokvarilo: svaki čas sam morala da trčim u kuhinju, nisam stizala da operem čaše i da brišem kečap sa pločica, i u sebi sam besnela be snela što š to mi svi bulje u grudi i zbog toga toga tresu pepeo cigareta na tepih.. tepih.... Ili zamišljam, kako ću neki put posle ručka da pobegnem iz redakcije i da sebi osmislim divno poslepodne mlade, emancipovane žene: da kupim Elle ili Cosmopolitan, da sednem u neku lepu kafanicu, da naručim kapućino, prebacim nog noguu preko nog ogee i da čitam, sneno sneno posmatrajući kroz velike prozore ljude koji žure... I onda tu zamisao realizujem: u mojoj omiljenoj kafani su sva mesta zauzeta, i onda čedrdeset i pet minuta tražim drugu. Kada konačno nađem neku (mnogo goru) shvatim kako neće da mi naprave kapućino jer im se maločas zapušila cev za grejanje mleka. Naručim veliki espreso, ali neprijatan kelner mi greškom donese mali. Popijem ga za pet minuta i odjednom ne znam šta ću sa rukama. Ljudi koji prolaze pored kafane neprijatno me gledaju. Trudim se da čitam, ali tekst skoro ne primećujem, i onda radije platim i idem kući ili se čak vratim na posao... 6/ Oliver je to promenio. Prvih nedelja sa Oliverom su sadašnji trenuci lepši od onih kasnije u uspomenama. Svako novo sutra sa njim je uvek lepše od onoga u današnjoj mašti. Nalazimo Nalazimo se s e posle pos le posla pos la u njegovoj jegovoj garsonjeri. garsonjeri. Punim kadu, piše mi poruku ukoliko stigne pre mene kući. Još samo trista tr ista metara, metar a, odgovaram dok hodam. Kupamo se i onda vodimo ljubav, neki put obrnuto. Uveče čitamo ili idemo negde na večeru. Često odlazimo u pozorište i u bioskop. Čim se ugasi svetlo u sali, dajem naočare Oliveru i on mi papirnatom maramicom obriše stakla – to je već ritual. Stavi mi naočare na oči i dugo provokativno
posmatra moj profil (svestan (sves tan je da me to čin č inii nervozno nervoznom) m).. Naslonim glavu glavu na njegovo rame, stavim mu dlan između nogu i on mi ga stisne. Ujutru zajedno peremo zube i doručkujemo. Preko vikenda posećujemo muzeje, galerije: idemo za grupama turista, šapućemo i držimo se za ruke (uvek sam to tako zamišljala). Drugom prilikom na Žofinu iznajmimo čamac i dva sata veslamo oko Stršeleckog ostrva. Skupljamo kestenje. Sledeće subote idemo sa Oliverovom starom škodom u zološki vrt, a u nedelju obilazimo periferiju grada. „Pogledaj ove predivne žute kruške!“ upozoravam ga dok kupujemo u Delviti. „Osećaš taj miris?“ Oliver kupi dva kilograma krušaka. Stvoreni smo jedno za drugo. Volim ga. 7/ Mama više ne može da podnese moju ljubav prema Pažoutu i tako početkom oktobra ponovo ponovo odleti u Čikago kod Stiva. Kada tu novost u hodniku saopštim Žemli (svadbu na pomolu radije prećutim), prećutim), on skoro pobesni. „Ponovo?“ vrti glavom. „Pa samo što se vratila...“ U rukama nosi kese iz prodavnice, izgleda umorno. Dok se izuva mora da sedne na ormarić sa cipelama. Ponovo shvatim da ima zaista lepe oči, ali čemu su vam lepe oči kada vas gledaju iz gomile sala. „Kako je vaša gospođa?“ nateram se da budem društvena. „Ma“, odmahne rukom Žemla, „stalno joj nije dobro... Već mi je to sumnjivo.“ Skoro da mi ga je žao. 8/ Svadba ce biti 10. Decembra, piše mama. „Tvoja prva ljubav se udaje u decembru“, saopštavam Oliveru. Pažljivo se tome smejemo.
PRA PRAG 20. Februar 2000. Draga Laura, Ljubavi, nemoj da se zbuniš zbog datuma. I ovo pismo sam isto kao i oba rethodna imao davno napisano, još na početku meseca, ali termin redavanja je uvek dvadeseti. Uvek zatvaranje u Rencaru pomeram za dan ili dva (već me zbog toga tamo sekretarice zadirkuju), samo da mi to roduži nadu da ćeš me ipak pozvati, ali za sada se samo uzaludno nadam. Tvoje ćutanje je uništavajuće, upravo zato što otvara prostor najrazličitijim, mučnim objašnjenjima. Da li je moguće da moja pisma još nisi primetila, kada ih svakog meseca u vagonima metroa vidi na stotine ljudi? Ili si ih ipak čitala ali si se odlučila da je najbolji odgovor prezrivo ćutanje? Ali šta rezireš, ako je moje ludilo ispravna teorija,? Moju ljubav ka tebi? Ne preostaje mi ništa drugo osim da sa ovom reklamnom kampanjom nastavim i pored toga što ni na jedan već poznat način ne mogu da roverim njen uspeh. Doduše, o njoj govore svi živi, i moglo bi da se čini kako je to uspešna kampanja, ali ti koja si bitna ciljna grupa ćutiš. „Poslaću“ ti još par pisama pa ćemo da vidimo posle: ili će ta moja uvlakačka reklama na kraju da uspe, ući će ti pod kožu i ja ću moći moj roizvod (=ljubav) da ti prodam, ili neće uspeti i firma (-ja) će da bankrotira. Takav je život po slobodnim kapitalističkim merilima. U tom smislu mi pada na pamet sledeće poređenje. U jednom američkom ilmu, koji smo videli zajedno, (imena se na žalost ne sećam, ali znam sigurno da smo posle bioskopa otišli u Blatnu Blatnu na dva deci vina v ina i tamo smo sreli Inbgrid i Huberta, sećaš se?) s e?) ima scena, s cena, gde slavni i sa razlogom uvek u žurbi, holivudski producent, odluči da mladom scenaristi pruži šansu i u hodu mu daje jedan jedini minut u kojem scenarista mora da ga ubedi kako e scenario odličan... Moja pozicija je nešto bolja, da bih te ubedio imam svaki mesec mese c šezdeset šezdes et redova re dova (ali (ali ON ima dane i noći...). Ukoliko nisi čitala dva prethodna pisma, onda ne znaš koliko sam se trudio da u tebi probudim uspomene: nedeljna jutra kod mene kući,
alačinke, pa letovanje u Hrvatskoj, na Kanarima i ostalo. Ovaj put ću da uperim teži kalibar u tebe – poeziju (Da, počeo sam da čitam poeziju, ko bi to za mene rekao, zar ne?). Nedavno sam negde naišao na Ortenovu pesmu Ljubavno pismo, ona sadrži sadr ži objašnjenje zbog čega sve sv e ovo radim. Evo je: Najčistije svetlo je pri svitanju s vitanju Ali Ali doći će će ipak trenutak tr enutak taj: Moj lik će se izgubiti iz gubiti negde u daljini Više ga neće biti ni na kapcima tvojim Zato što moje srce s rce ne leti Ume da hoda samo na vrhovima prstiju Jedno veče ve če će da ti se prišunja I prepoznaćeš prepoz naćeš moj rukopis ruk opis na pismu. pis mu. Reći Reći ćeš samoj sam oj sebi da je zbog z bog nečega šteta Da najlepšaje tama kada se s e spušta s pušta mrak mr ak I bićeš bićeš odjednom stara star a i istrošena is trošena Onda ćeš da plačeš kada ti reč da Moj pogled koji više neće da pogleda I shvatićeš da ljubav nije otišla Oboje dobro znamo da je reklama namirisana crkotina i tako dalje, ali veruj mi, da je u ovom slučaju zaista drugačije. To su stihovi, koji su me duboko pogodili i koji me u poslednje vreme sve češće i češće dotaknu. Nije to nikakav slogan, koji bih izabrao sa ustaljenom ciničnom verom u to da će uspeti. Ništa ti ne prodajem, ali dajem od srca. Volim te. Mnogo te molim, vrati se. Oliver
POGLAVLJE XVI IDLJ IVE BRADAVICE BRADAVICE – VELIKA Da LI LAURA ODBIJA DA UPOZNA HUBERTA? – VIDLJIVE INTELEKTUALNA GOZBA – K AKO AKO ZAOBIĆI JESENJU DEPRESIJU?
1/ „Voleo bih da te konačno upoznam sa Hubertom“, predlaže Oliver jedne oktobarske večeri, par dana pošto je mama odletela kod Stivena. Sedimo kod mene u dnevnoj sobi i upravo otvaramo drugu flašu crnog vina. Iza onog lagano naglašenog „konačno“ skriva se jasno prebacivanje: kao da naznačava da do sada nisam pokazala dovoljno interesovanje da se upoznam sa Hubertom, ili da se čak borim protiv toga da upoznam njegove najbolje prijatelje. „Dobro“, kažem što je moguće srdačnije, „onda me upoznaj...“ Ali Oliveru je to malo. „Ljudi ponekad imaju sklonost da Huberta potcenjuju“, kaže kao da me upozorava. „Oslanjaju se na prvi utisak, koji može da prevari kao što znamo. Napravim takav izraz izraz lica, kao da je potcenjivanj potcenjivanjee Huberta Huberta poslednje što š to bi mi palo na pamet. „Ali čim ga čovek malo bolje upozna, shvati da je to zaista posebna osoba“, nastavlja Oliver. „Neverovatno je načitan i veoma inteligentan, i pored toga neodoljivo zabavan.“ U glasu mu se oseća svađalačka spremnost, koju u to vreme još uvek nisam u stanju da prepoznam. „Dakle otprilike neko između Boleka Polivke (češki komičar, prim.prev) i dalaj-lame?“ kažem sa osmehom. Oliver ostaje ozbiljan. Onda govori da ne zna zašto ali da mu je sa godinama sve bitnije da njegova partnerka bar prihvata njegove prijatelje ukoliko već odbija da ih voli iz nekog razloga. Izg zgleda leda smušeno. smuše no. Uhvatim ga za ruke. „Olivere?“ kažem. „Slušaj me: Ja se zaista radujem što ću da upoznam tvog prijatelja. Probudio si moju znatiželju. Želela bih Huberta da upoznam
što pre. Učiniću sve da mu se dopadnem.“ To ga smiri. „Dobro“, kaže. „U petak Hubert pravi manju sedeljku, samo za nekoliko prijatelja... Šta kažeš na petak?“ pe tak?“ Radije odmah pristajem i onda mi padne na pamet: „A šta misliš da ja povedem moju najbolju drugaricu sa sobom?“ Oliver se očigledno zbunio, ali ne preostaje mu ništa drugo nego da klimne glavom. 2/ U petak sve krene loše od samog početka. Oliver se tek u pola osam vrati sa posla, blago iznerviran. Saopštava mi da e sedeljka od sedam, tako da jezivo žurimo, što ne podnosim. Još nisam ni obučena. Brzo biram crne cipele sa visokom štiklom, sive pantalone, sako i crnu košulju sa velikom, špicastom kragnom. Dok stojim ispred ogledala u predsoblju (u rukama rukama imam imam tri crvena gerbera za Hubertovu Hubertovu ženu), ženu), dopadam se samoj sebi, ali Oliver moju kreaciju nazove isuviše svečanom. Sam se ne opterećuje presvlačenjem, na sebi ima zelene, somotske pantalone sa izvučenim kolenima i crni, izgužvani džemper, koji ga žulja ispod pazuha. „Da li treba da se presvučeni?“ pitam spremno. „U redu je“, kaže Oliver, „Nemamo vremena.“ Pozovemo taksi i idemo po Ingrid. Interfon jezivo zakrči. Tačno je osam i petnaes petnaest.t. „Za pet minuta sam dole“, moli Ingrid. Oliver koji to čuje, uzdahne. Taksista iz pregrade izvuče Blic i raširi novine po volanu. volanu. Ja se šetam ispred ulaza. Ingrid se pojavi za petnaest minuta. inuta. Ispod jakne ima majicu od tila kroz koju se vide njene tamne bradavice veličine malog dezertnog tanjira. „Ne dolazi u obzir, Ingrid“, kažem. Vraćam je gore. „Gde je sada pobogu otišla?“ viče Oliver ljutito. „Zaboravila je gaćice i brushalter“, nasmejem se, ali on je ozbiljan. 3/
Hubert nam otvara. „O zdravo“, kaže kiselo. „Već smo počeli da verujemo kako nećete doći.“ Oliver se smeši, tako da se smešim i ja. Ingrid se naglas smeje. Iz dnevne sobe, u kojoj dominira desetometarska biblioteka, u nas bulji sedmoro ljudi između trideset i četrdeset godina. Većina ih sedi na podu. Svi su obučeni otprilike isto kao i Oliver i zabavno razmenjuju poglede. „Izujte se“, naredi nam Hubert. „Zbog vas smo morali da prekinemo operu Knez Igor od Aleksandra Porfirjeviča Borodina. U stvari naravno Rimskog – Korsakova. Koji je šta?“ Bez upozorenja se okrene ka Ingrid. Ingrid odglumi uhvaćenu školaricu i koketno zatvori oči. Hubert se okrene ka meni. „Koji je šta?“ „Koji je komponovao Bumbarov Bumbarov let“, setim se. „Ono bzz bzzbzz...“ Hubert mahne rukom u znak neslaganja. „Doduše, to takođe, ali glavno je da je on Kneza Igora završio. Zajedno sa kim? Sa kim? Zajedno sa Glazunovim, naravno.“ Dok on priča mi se poslušno izuvamo. Odmah sebi delujem nisko. Ivice mojih pantalona dodirnu zemlju. Niko nas nikome ne predstavlja i izgleda da to nikome ne smeta. Još uvek stojimo u predsoblju, jer nas Hubert još nije pozvao da uđemo i sednemo. sednemo. On u međuvremenu eđuvremenu promeni promeni temu i ko zn znaa zašto počne da drži predavanje o bici kod Borodina, posle koje je Napoleon već zauzeo Moskvu. Svi prisutni, uključujući i Olivera ga slušaju sa evidentnim poštovanjem. I Ingrid izgleda veoma usredsređeno. Uzmem joj kaput i zajedno sa mojim okačim ga na prepun čiviluk. Hubert se odjednom zgrane i sa nerazumevanjem pogleda u buket cveća, koji još uvek držim u rukama (ne pretpostavljam koja od tri prisutne žene je Hubertova žena). „A šta je ovo?“ pita. „Gerberi“, „Gerberi“, predajem mu buket. „Cveće.“ Hubert uzme cveće i pokazuje ostalima. „Stavlja se u vazu“, smejem se. „To u boji treba da ide smerom ka gore.“ Oliver me sa prebacivanjem pogleda. Hubert stavi cveće na čiviluk. Taj čovek me nervira od samog početka. „Nadam se da volite Borodina?“ kaže sa nepoverenjem. „Inače idite...“
„Obožavamo ga“, izleti Ingrid. „Iznad kreveta držimo njegov poster“, našalim se, ali niko se ne smeje. Uzdahnem i pogledam ostale. „Samo usput, ako to nekoga bude interesovalo, ja sam Laura. Ovo je moja prijateljica Ing Ingrid.“ Niko ništa ne kaže. Troje ljudi u najudaljenijem ajudaljenijem ćošku sobe nas gleda i nešto šapuće. „Laura?“ zgrane se Hubert. „Laura?! To je stvarno jezivo blizu imenu Emanuela...“ Svi se smeju. Oliver takođe. „Ili kao Sabrina“ kaže neko. Navala smeha. smeha. Šta je u tome tako jezivo duhovito? Mislim u sebi. „Ili kao Vanesa...“ kaže Oliver. Novi nalet smeha. smeha. Pažoute Pažoute samo sam o ti ćuti! Pomislim. „Spremna sam da primim kritiku svog imena“, ne odustajem i hrabro pogledam pogledam u oči našeg domaćina, domaćina, „ali u svakom slučaju ne od nekoga ko se zove Hubert...“ Hubert me naravno ne sluša, ili se samo pravi. „Gospode bože, Laura!“ stenje i drži se za glavu. „Imam u stanu Ingrid i Lauru... Imam živu crvenu biblioteku!“ Svi se ponovo smeju. Uključujući Ingrid i Olivera. Počinje da mi biva zima od nogu. „Misliš da će tvoj prijatelj vremenom da nas pozove da uđemo i da sednemo?“ obratim se Oliveru. „Misliš da će i pored naših crvenoknjižnih krsnih imena da nam ponudi da nešto popijemo? I misliš li da će neko da stavi ovo jadno cveće u vazu? I da li bismo mogli, eventualno, da dobijemo neke papuče?“ Na kraju već polako podignem podignem glas. glas. U stanu svi zgran zgranuto uto ućute. Oliver ima prekorni izraz na licu. „Da nisi za uravnoteženu ženu, nekako mnogo nervozna, Laura?“ kaže Hubert podsmešljivo. „Opusti se Laura! Napravi sebi salatu od žitarica da zaobiđeš jesenju depresiju.“ Taj slogan mi je poznat „Ili okreči sobu u svetle boje...“ predlaže jedan od muškaraca iz ćoška. Tek u tom trenutku primetim da u ruci drži poslednji broj Uravnotežene
ene. Odjednom shvatim: Ingrid i ja smo njihovi Žemlovi.
4/ I tako sve vreme. Hubert skoro nikome ne dozvoljava da progovori. Kada mu šale na račun našeg časopisa već dosade, zajedljivo osudi prazan svet reklame i potpunu imaginativnu impotenciju takozvanih kreativaca (Oliver se smeje) i istovremeno nam svima odglumi Polovecki ples pri čemu pola kompozicije sam diriguje. Onda pređe na Dane nemačkog pozorišta poz orišta u Pragu, preko čega stigne stigne do Tomasa Bernarda, Bernarda, koji je navodno jedini jedini živi živi nemački pisac, ostali živi nemački pisci su očigledno očigledno mrtvi, samo što to ne zn znaju.. aju.... Oliver, koji je igrom slučaja skoro pročitao četrdeset strana Bernardovog romana Izlaženje Iz laženje (a onda je kako dobro znam, dosadno odložio knjigu), saglasno klima glavom. Ingrid ne prestaje da ga gleda sa divljenjem. Što se mene tiče, već duže vreme nemam šta da pijem, a iz otvorenog prozora vuče hladan vazduh. Uz to, umirem od gladi. Na stočiću ispred mene je nekakav osušeni sir za mazanje, ali nema ničega na šta bih mogla da ga namažem. Samo zbog Olivera u tom intelektualnom paklu izdržim više od dva sata. Neposredno pred ponoć šapnem mu mu kako bih htela htela da idem kući, istovremeno istovremeno predlažem da on može može još da ostane, os tane, ako hoće. „Šta se dešava?“ pita Oliver neiskreno brižnim glasom, naizgled iznenađen. „Jel` ti nije dobro?“ Prvi put me je razočarao. „Olivere?“ kažem tiho. „Ti znaš šta mi je.“ Oliver skloni pogled. Po njegovim crvenim očima shvatim da je on uspeo da nađe piće. „Hoćeš nešto?“ pita me i pokazuje na moju praznu čašu. „Doneću ti vino.“ „Ne fali mi vino!“ odbijam iznervirano. „A šta ti onda fali, Laura?“ pita podsmešljivo Hubert. Kad već hoćeš slušaj. „Idi do đavola Huberte!“ presečem. Kako ja tog čoveka ne podnosim! Oliver mi sa upozorenjem stegne ruku. „Ali stvarno“, čudi se Hubert, „baš me zanima šta bi moglo da fali uravnoteženoj ženi?“
„Uviđavnost – na primer“ odgovorim hladno. „Lično bih volela manje dosetki, a više elementarne pristojnosti – ako znaš uopšte šta je to. To je ono što mi se čini da ti nedostaje.“ „Da li dobro čujem?“ pita radosno Hubert i obraća se ostalima. „Laura me napada rečima... Ali zašto Laura? Zašto naši različiti svetovi Laura, naše dve različite kulture, ne mogu mirno da postoje jedna pored druge? Zašto Laura?“ Ustanem, odlazim u predsoblje i počinjem da obuvam cipele. Krv mi se penje penje u glavu ali za to nije nije samo s amo kriv položaj položaj u kome kome obuvam cipele. „Hoćeš da znaš zašto?“ Vičem besno. „Jer ljudi iz moje kulture, možda nisu u stanju da analiziraju delo Tomasa Bernarda, ali jesu u stanju da primete primete da njihovi jihovi gosti nemaju šta da piju i jedu već dva sata, da im duva iz otvorenog prozora i da im taj posrani Korsakov ili već taj koji sve vreme svira, jezivo ide na nerve. Eto zato!“ I zalupim vrata za sobom. 5/ Izletim na ulicu i uzaludno se trudim da nađem taksi. Sve u meni kipti. Posle par minuta izađe Oliver i bez reči mi se pridruži. „Ti se ljutiš na mene, je li?“ nateram se da kažem što je moguće mirnije. Ćuti. Približava se slobodan taksi. Stanem jednom nogom na ulicu i mašem. Vozač koči i zaustavlja. Primetim da se Oliver prilikom ulaska u taksi zatetura, ali ne dajem tome preveliki značaj. Taksista nas podozrivo posmatra. „Gde idemo?“ pitam Olivera. Namrgođeno Namrgođeno slegne slegne ramenim ramenima. a. Kažem svoju adresu u Bohn Bohnjicama. „Shvati“, izgovorim tiho posle nekoliko trenutaka,“ celo veče me tamo niko ništa nije pitao. Nikoga nije zanimalo ko sam. Svi su unapred imali svoj sud: radim u Uravnoteženoj ženi, što znači da sam glupa.“ Taksista me pogleda u retrovizoru. „Stvarno me već nervira što svako mora nekoga da ne podnosi... Što svi imaju potrebu da nekoga ismejavaju!“ besnim. Oliver spava. Pravilno diše. Prostro se na sedištu i glava mu se okreće na naslonu. Ne izgleda baš seksi.
„S vremena na vreme treba misliti na druge“, kažem za sebe. „To je sve.“ Ostatak puta ćutim. Olivera probudim tek ispred naše zgrade. Brzo izlazi. Plaćam, a i pored buke motora i zujanja taksimetra čujem kako Oliver povraća nešto dalje da lje od nas. Taksista Taks ista je primetio primetio šta radi Oliver. „Zamalo“, kaže zgađeno. „Moglo je to da bude mnogo skuplje...“
POGLAVLJE XVII Da LI JE OLIVER ALKOHOLIČAR ? – TRENUTNO FINI HUBERT – NA DOMAĆA AFRODIZIJAČKA ULJA NE MOŽE DA SE OSLONI
1/ Počinjem iz prikrajka da posmatram koliko Oliver pije. Ne zn znam am da li pije preko dana. Sa posla ug uglavn lavnom om dolazi trezan (ali jasno mi je da na njemu ne mogu da prepoznam dve ili tri čaše). Ako uveče ostanemo kod kuče obično popije flašu vina, ako pijem sa njim često otvaramo i drugu flašu. U restoranu zbog štedljivosti naručujemo samo jednu, ali Oliver uvek popije više od mene, a pored toga pre jela pije još Fernet. Tako da ne znam. Jedno veče ga podsmešljivo nateram da zajedno uradimo test iz poslednjeg Cosmopolitana „Da li ste alkoholičar?“ Oliver neće. Navodno je to gubljenje vremena, može tačno da mi kaže šta će da ispadne. „Je li?“ pitam neutralno. „A šta?“ Sa osmehom pokaže olovkom na rezultat, koji je odmah ispod najgoreg. „Ovo“, kaže mirno. Ćuteći se merimo pogledima. „I pored toga bih htela da to ispuniš“, ne popuštam. „Ali zašto?“ ne razume. „Šta ćeš novo da saznaš?“ „Uradi to za mene.“ Oliver rezignirano slegne ramenima. U redu, uradiće taj test, ali samo pod uslovom da za tu priliku otvorimo flašu vina – da bi to bilo u stilu. „U redu“, saglasim se. Moja briga da neće da odgovara istinito, pokaže se kao bespredmetna. Pijete alkohol: a) manje od četiri puta mesečno b) više od četiri če tiri puta mesečno c) svaki drugi dan d) svaki dan.
„De je ispravno“, kaže Oliver veselo. Sa hladnokrvnom iskrenošću zaokruži odgovor i sa apetitom i uživanjem popije malo vina. Kada završi, zgranuto ga posmatram preko ramena: nedeljno pije prosečno pet litara vina i dvan dva naest deci tvrdog alkohola. alkohola. „Koliko je jedan deci tvrdog alkohola?“ pitam. „Jedna čašica“, kaže Oliver. „Smiri se dušo.“ Rezultat je onakav kakav je pretpostavljao da će i biti: prema zbiru bodova on je lagan, čak srednje težak alkoholičar. Navodno bi trebalo da porazmisli o svom životnom stilu, kao i mogućnosti eventulanog lečenja. „Zar ti nisam rekao?“ smeje se smireno. Hoće da sa njim popijem jednu čašu za njegovu preciznu procenu. I ja to uradim. 2/ Shvatam da se naši izlasci u grad u poslednje vreme ograničavaju na boravak u restoranima. restoranima. Zato počinjem da se trudim da više viš e idemo u bioskop i u pozorište, samo što Oliver svaki put posle pozorišta hoće da idemo negde na čašu vina i ja na njegovo nagovaranje uglavnom pristanem. Zar se i meni to dopada? Poslednje veče, pred mamin dolazak iz Amerike, posle bioskopa se obremo u Blatni, gde na moje iznenađenje naletimo na Huberta i Ingrid. Ingrid sedi Hubertu u krilu i klati svojim kratkim nogama. Čim nas primeti ustane. „Ćao Huberte!“ viče Oliver. „Ćao Ingrid!“ „Ćao“, kaže Ingrid zbunjeno (uopšte se ne čudim što je zbunjena). „Odkud vi ovde?“ „Zdravo“, pozdravim ih umereno. Na kraju krajeva, Hubert ima ima ženu. „Ćao Laura! Baš sam srećan što te vidim. Divno izgledaš, zaista!“ Hubert pravi blagu parodiju na moju moju molbu za elementarn elementarnom om ljudskom pristojnošću. pristojnošću. „Kako si? Izvini zaboravio sam da vas upoznam, ali sa Ingrid se u stvari poznaješ poznaješ zar ne?“ ne?“ „Jebi se Huberte“, kažem sa osmehom. „Ali molim te Laura... Dođi i sedi sa nama“, ustaje i džentlmenski mi
približava približava stolicu. „Moliću. „Moliću. Šta ćeš da popiješ? Crno ili belo vino? vino? Ako mogu da te posavetujem imaju divno belo... Ali sačekaj, da li si jela nešto? Da nisi, pobogu, gladna?“ Pokažem mu podignut srednji prst, ali tokom večeri ipak moram da konstatujem, da je ona kritika poboljšala moj odnos sa Hubetom. Više ne dozvoljava sebi da me ignoriše, s vremena na vreme mi dozvoli da ponešto kažem, a onda čak i sluša šta govorim. Oliver blista od oduševljenja i miluje mi dlan. Stiskam se uz njegovo rame i radujem se što ćemo uskoro u krevet. 3/ Kod kuće nam pripremim romantično kupanje u kadi. Sipam punu kadu tople vode, dodam penu i aromatično ulje s afrodizijakom i po ćelom kupatilu upalim sveće. Donesem kasetofon, pustim muziku i onda se uzajamno svučemo. Nagi pridržavamo jedno drugo i polako ulazimo u kadu, voda je tako vruća da zadržavamo dah. Polako sedamo i naša tela glatko klize. Konačno sedimo. Pena tiho pucketa, ogledalo je zamagljeno, plamičci od sveća stvaraju senke. „You are so beautiful...“ peva Joe Cocker. Mazim Oliverove mokre grudi. Jezikom probam penu na njegovim dlačicama. Uzbuđena sam, htela bih da vodim ljubav. Oliver se nagne i ljubim ga. Primećujem da se njegova desna ruka pomera ispod vode. Lice mu se na kratko zgrči od bola. „Šta je?“ pitam zgranuto. „Ništa“, „Ništa“, kaže. „Izvadio „Izvadio sam kurije oko... oko. ..““ Čak mi ga i pokaže. Sa gađenjem okrećem glavu. Češki muškarci, muškarci, pomislim u sebi. Mama je u pravu. Oliver se uzalud trudi da ispravi svoju glupost, ali ja uvređeno idem da spavam, okrenem mu leđa i odmah zaspim.
POGLAVLJE XVIII OLIVER IMA PENU U USTIMA – Da LI SU STALNA OSEĆANJA SAMO MIT? – PALA SA NEBA NEBA – VASPITANJE CARINIKA U Č EŠKOJ – OLIVEROV ANTIAMERIČKI NASTUP 1/ Budimo se skoro istovremeno. Oliver se okrene i pažljivo me dodiruje. To e veoma prijatno, ali i pored toga se pravim da spavam. Konačno zacvilim i pripijem se uz njega celim telom, telom, osećam oseća m njegovu jegovu uobičajenu jutarnju jutarnju erekciju. Poljubi mi rame, lagano me odgurne, polako izađe iz kreveta i odvuče se do kupatila. Ide da opere zube jer hoće da vodi ljubav sa mnom. Dok prstima dodirujem svoj stomak zamišljam ga, kako stoji go ispred ogledala: penis mu je dignut, natekli kapci još uvek slepljeni od spavanja, a na bradi ima zelenu penu... Nasmejem se ali a li istovremeno istovremeno me to uzbuđuje. „Požuri dragi“, vičem, „jezivo te želim.“ 2/ Uveče ne podnosim Olivera, ujutru ga obožavam. Tako različita osećanja u odnosu prema partneru bi mi pre nekoliko godina izgledala neobjašnjivo čudno, nekako nenormalno, ali danas razumem da bez sličnih promena promena i osećan oseća nja ljubav nažalost nažalost ne funkcion funkcioniše. iše. Takođe, počinjem počinjem da osećam oseća m kako se vremenski vremenski intervali intervali trenutn trenutnee naklonosti naklonosti i averzije skraćuju kako godine prolaze, i da se trenuci ljubavi i mržnje čak prožim prožimaju. aju. Ispadaj napolje, ti skote! s kote! Ne, čekaj! čeka j! Ostani Ostani sa mnom mnom ljubavi... 3/ Odlazimo na aerodrom kao sveže zaljubljeni par. U početku Oliver ne može da upali auto. Prag je tradicionalno zakrčen i na
aerodromskom parkingu dugo tražimo slobodno mesto, tako da u halu za dolaske stignemo u poslednjem trenutku. Tu otkrijemo da mamin avion kasni pedeset pedese t minuta inuta i ispostavi se da imamo imamo dosta vremena. vremena. Aerodrom me je oduvek nervirao (čak i u slučaju kada ja ne letim), a pored toga danas se u farmerkama i sportskoj jakni osećam potpuno čudno među svim tim biznismen biznismenim imaa u tamni tamnim m odelima,. odelima,. Oliver to oseti i uzme uzme me za ruku, uostalom ni sam nije bog zna kako obučen. Nalazimo cvećaru, kupimo tri ruže i idemo na kafu u bar Meeting Point. Oliver primeti da mi se tresu ruke. „Sta se dešava?“ pita. Približi stolicu i brižno me zagrli. „Ne znam“ odgovorim iskreno. „Dobila sam, ali nije to zbog toga. Malo se bojim.“ bojim.“ Trudim se da i Oliveru, a i samoj sebi bolje objasnim šta mi je. Valjda je to zato što sam polusiroče i uvek sam nekako sama. Osim mame i bake na celom svetu nemam nikoga, mislim nikoga od porodice. Sa bakom više ne može mnogo da se priča. A mama sada sedi negde u oblacima u ogromnoj napravi, čiji slobodni pad sa desetokilometarske visine sprečavaju samo četiri motora, koja mogu da se pokvare... „Mama mi je negde iznad oblaka, razumeš?“ šizim. To osećanje je upola iskreno, a drugu polovinu glumim. „Emocionalno ucenjivanje“, primeti Oliver, ali i dalje me drži u zagrljaju. „Jeftin trik kako da me nateraš da te oženim i da tako raširim krug tvojih najbližih rođaka bar na tri.“ Gledam ga razočarano. „I opet mi nije uspelo“, kažem. „Možda sledeći put“, ceri se Oliver. 4/ Stojimo među ljudima koji izlaze i gledamo gde je mama. Hidraulična vrata, koja nas dele od tranzitnog prostora neprestano se otvaraju. Odjednom je primetim primetim:: uzdign uzdignute glave hoda pored mladog, ladog, elegantn elegantnog og Azijata, koji gura kolica sa njenim koferima. Na sebi ima kožni kaput, koji joj divno stoji. Divljački mašem. Nasmeši se, kratko pogleda mene i Olivera i onda se zaustavi da bi se oprostila sa svojim stranim partnerom. Pruža mu ruku i
nešto mu govori na engleskom. Očigledno je to smešno, jer se mladić naglas nasmeje. Nestrpljivo skakućem. Mama konačno sa kolicima krene ka nama. „Kako ste vi golupčići?“ kaže ljubazno. „Još vas nije prošlo?“ Zagrlim je i rasplačem se protiv svoje volje. „Šta je?“ nasmeši se mama. „Bije te?“ „Ma ne“, šmrkćem i smejem se istovremeno. „Zamisli, bili smo i nekoliko puta u pozorištu.. pozorištu.... Nikada ne bih mogla mogla da pretpostavim da će naš odn odnos os da prođe i na tom ispitu... ispitu.. . Ali uspeli smo!“ smo!“ Mama mi udeli lagani vaspitni šamar, izvadi papirnu maramicu i briše mi suze. „Odlično izgledaš mama. Uopšte ne deluješ umorno“, iskreno se oduševljavam. „Kako to uspevaš?“ „Spavala sam više od šest sasti“, objašnjava mi. „Sveža sam kao rosa.“ Ta metafora potpuno odgovara. Zaista tako i deluje. „Pa“, nakašlje se Oliver, „dobro nam došla, mama.“ Mami zablistaju oči, ali cveće od njega ipak primi i čak mu dozvoli da je poljubi u obraz. „Zdravo, Pažoute“, kaže i ponovo nas dobro odmeri. „Jeste li bili negde u šatoru? Ili ste čistili šumu?“ 5/ Napolju je neprijatno eprijatno i hladno. hladno. Romin Rominja ja hladna hladna kiša. kiš a. „Gospode Bože, ovde je grozno vreme!“ kaže mama, kada izađemo iz aerodromske zgrade. „U Americi ovako nešto zaista ne može da se desi“, primeti Oliver. Vuče mamin kofer, ja nosim njen ručni prtljag. Odmah do nas doleteše dvojica taksista. „Taksi?“ pita mamu mlađi od njih. Ima na sebi trenerku i kožnu jaknu, na nogama bele čarape i sandale za plažu. „Ne, zahvaljujemo“, odbije ga Oliver, pre nego što mama bilo šta uspe da kaže. Prođemo pored taksija i idemo ka parkingu. „Jebi se!“ čujemo tiho iza naših leđa, ali veoma jasno. Istovremeno čujemo i kratak, prigušen smeh.
Oliver se osvrne, ali obojica su nam okrenuta leđima i idu nazad do aerodromske hale. Mama ih konsternirano posmatra. „Između ostalog“, informiše nas mama, „carinik na pasoškoj kontroli je čačkao uvo. I onda mi je tom istom rukom predao pasoš...“ „Skandalozno“, kaže Oliver. „Pa zar nije? Na rukavu uniforme ima državni simbol!“ vrti mama glavom. „Šta ti ljudi misle o sebi?“ Stižemo do poslednjeg reda gde se parkiraju automobili. „Ma pusti to mama“, kažem šaljivo i menjam temu. „Nego kada će da bude svadba? Već znaš, termin?“ Ali mamu zanima nešto drugo. Zaustavlja se. „Pusti me da pogađam“, kaže Oliveru i bez greške pokaže na njegovu staru škodu. „Ovo je tvoj auto, zar ne?“ Volim taj auto, ali sada ga vidim maminim očima: levi blatobran je druge boje, korozija korozija svuda, prljav je, nigde nigde laka ... .. . Među ostalim, uglavno uglavnom m stranim automobilima, zaista izgleda kao krntija. „Je l` da je to tvoj auto?“ smeje se mama. „Pogodak“, klimne glavom Oliver. „Znala „Znala sam s am da imaš takav auto“, kaže mama zadovoljno, toliko zadovoljno da mi je krivo. „Škoda 105 je više od auta“ dobacuje Oliver dok otvara ulubljena vrata. „Škoda 105 je stil života.“ Ma koliko se trudio da se šali, prepoznajem da mu je zbog mamine zlobe neprijatno. Ulazimo, mama seda pozadi. Unutra je zima, nered, a pre svega uvek nešto jezivo smrdi (Oliver kaže da on ništa ne oseća). Bučno startuje auto. „Motor koji ne čujete...“ nakezi se. Srećna sam što zbog mene prevazilazi samog sebe. Izlazimo sa parkinga. „Svi pričaju da je najgora ova razlika u vremenu“, započinje mama zamišljeno. „Mislim da to nije istina. Najgora je kulturna razlika... razlika...““ To je već mnogo i za Olivera. Iznenada se okrene ka mami. „Znaš šta Jano?“ kaže. „Samo nemoj da se usereš od te Amerike...“ Mama uzdahne – ali na kraju ništa ne kaže. Ostatak puta ćutimo. Kada se Oliver zaustavi na benziskoj pumpi, sednem pozadi kod mame i stavljam svoje lice na njen vrat.
„Jezivo ti je hladan nos“, kaže mama. „Više nego obično.“ „Hm.“ „Jesi li dobila?“ „Da, jutros.“ „Ja takođe jutros“, kaže mama. Nasmejemo se. „I šta je sa Stivom? Šta je sasvadbom?“ interesujem se. „Pričaj...“ Mama gleda u Olivera kako vraća pištolj za punjenje benzina i odlazi da plati. „Neće biti svadbe.“ U šoku sam. „Neće biti svadbe?!“ „To je idiot. Hoće da glasa za Buša. Voli oružje.“ „Čekaj, zaustavi se!“ kažem. „Nećeš da se udaš za bogatog, uspešnog, dobro izgledajućeg i finog Stivena, zato što hoće da glasa za Buša?“ „Neću da se udam ni za koga ko je za smrtnu kaznu“, kaže mama. „Osim toga, navaljivao je da se venčamo u crkvi...“ Oliver se vraća. „Neću o tome sada da pričam“, dodaje brzo.
POGLAVLJE XIX ONVERZACIJA SA MRTVACEM – PRAZNIK ČETIRI KONJA U DVORIŠTU – K ONVERZACIJA ZAHVALJENJA U BOHNJICAMA
1/ Pored svega ostalog za nedelju dana su zadušnice. Mama ne podnosi taj praznik i zato ga potpuno ignoriše. „Ne treba mi u kalendaru Dan sećanja na mrtve da bih se prisetila kako su moji baka i deka, majka, otac i muž, svi do jednog mrtvi“, objasnila mi je, kada sam pre nekoliko godina pokušala da je nateram da poseti tatin grob. „Ja to, na neki način, slavim preko cele godine...“ Tome nije moglo ništa da se doda. Baka, naravno, poštuje Zadušnice, tako da sam ja osoba koja joj svake godine krajem oktobra kupuje sveće (ne znam zašto istrajava na ljubičastim), buket geogrin eogrinaa i na taj dan je vodim na groblje. groblje. Obično Obično idemo taksijem, ali ove godine nas vozi Oliver. „Ko je ovaj čovek?“ pita baka podozrivo. Sedi uzdignute glave na zadnjem sedištu, u krilu ima sveće i venčić i pokazuje na na Olivera sa iskrivljenim iskrivljenim kažiprstom kažiprstom.. „To je moj drug Oliver, bako.“ Baka ne reaguje. „Zima je ovde“, kaže nezadovoljno baka posle kraće pauze. „Zar nije zima?“ Sada je već vruće u autu. Oliver okrene grejanje do kraja i prijateljski se nasmeši baki. Baka mu ne uzvrati osmehom, čak izgleda mrzovoljno. „Zašto ne idemo taksijem?“ hoće da zna. „Zato što je Oliver bio tako dobar i ponudio se da nas odveze do groblja.“ Baka se nasmeši i moju informaciju ne komentariše. Počinje da peva pesmu Četiri konja u dvorištu, niko s njima ne ore. Pogledam u Olivera i pomilujem pomilujem ga ga po butini. butini. Baka odjednom ućuti. Brzo sklonim sklonim ruku. „I šta, Laura?“ nakloni se baka ka meni i namigne.
Znam šta sledi. „Imaš li već nekakvog momka?“ „Imam bako“, kažem. Rizikujem: „Zove se Oliver.“ Baka se cinično nasmeje. „Ma idi“, kaže. „Takvo šašavo ime.“ 2/ Groblje je puno ljudi kao da je vašar. Oliver se iznenadi. „Danas je kraj takmičenja za Najboljeg mrtvac mrtvaca“ a“ , objasnim mu. Na groblju se malo stidim pred njim njim,, pa to nadomestim nadomestim blagim blagim cinizm cinizmom om.. Meni i baki treba dvadeset minuta da prođemo kroz već spomenutu gužvu ljudi i da stignemo do tatinog groba. Baka odmah vadi iz tašne sva potrebna pomagala pomagala i počinje počinje da čisti mermer. ermer. Bojim se s e da se ne rasplače, ali srećom samo psuje grobare. Oliver zbunjeno ode na stranu. Nakašljem se. „Zdravo tata“, kažem poluglasno gledajući u tih nekoliko posrebrenih slova. „Kako ide život?“ Tata ne odgovara. Još uvek nisam navikla na to da nema odgovora. „Tamo je Oliver“, informišem tatu tiho. „U stvari Pažout... Verovatno ga znaš iz maminih priča.“ 3/ Mama sabotira Zadušnice, ali zato već nekoliko godina unazad slavi Dan zahvalnosti. Znam šta hoćete da kažete, mile dame. Da, Dan zahvalnosti jeste američki praznik. praznik. Kao što pretpostavljate to je počelo u vreme kada sam se zabavljala sa Džefom. Džef je polovinom decembra odlazio u Ameriku i hteo je da idem sa njim. Rekla sam mu da mama i ja ne slavimo Božić i na fin način sam odbila njegov poziv. Džef je bio tužan ali istovremeno je predložio da umesto Božića slavimo Thanksgiving Day. Dan zahvalnosti. I meni je to u početku izgledalo potpuno apsurdno, ali mama se, kao što sam i pretpostavljala,
oduševila Džefovim predlogom. Na taj inkrim inkrimin inisani isani dan je pre podn podnee sredila ceo stan, istuširala se, našminkala i svečano se obukla. Sa nedoumicom sam je sledila. Džef je stigao nešto malo posle ručka u perfektnom, tamno plavom odelu i elegantnim poludubokim cipelama (tako da mu je mama oprostila i to što je ćurku i tri flaše kalifornijskog Chardonnaya nosio kroz ceo Prag u kesi). Skinuo je sako, zavrnuo rukave košulje, malo je opustio kravatu, oko struka je vezao kecelju i počeo da kuva. Moram da kažem da je izgledao dosta seksi (mama je, u najmanju ruku, bila potpuno oduševljena). Nafilovao e ćurku sa nadevom od badema, stavio ju je u rernu, zalivao je, okretao i istovremeno je pripremao sos od borovnice i pečene krompire sa lukom. Mama je celo veče doslovno sijala. Istrajavala je u tome da to ponovimo i sledeće godine. odine. Riki se njenim željama priklonio. 4/ Posle Rikija štafetu porodične tradicije preuzima jadni Oliver. „Molim?“ zgrane se, kada mu pažljivo naznačim šta se od njega očekuje poslednjeg četvrtka u novembru. ovembru. „Dan zahvaln zahvalnosti?! osti?! Da li dobro čujem č ujem?“ ?“ „Da. Sasvim dobro čuješ...“ kažem sa izvinjenjem. „Američki hrišćanski praznik Thanksgiving? sve više se zgražava. „Zašto odmah ne slavite i Pesah na sećanje odlaska Izraelaca iz Egipta? Ili Ramazan? Objašnjavam mu kako je do toga došlo. „Dobro je da se nisi zabavljala sa Kinezom...“ kezi se. „Da li bih onda morao sa vama da slavim kinesku Novu godinu?“ „Olivere?“ kažem i značajno se namrgodim. „To nam nadoknađuje Božić... Razumeš?“ „Ja to razumem...“ trudi se Oliver i drži se sa obe ruke za glavu. „Ne, ja to ne razumem. Ne mogu sebi da pomognem. Ja to zaista ne razumem.“ „I pored toga bih bila mnogo srećna kada bi došao. I obuci ovo crno odelo.“ „Ti se zezaš? Odelo? Nema šanse!“ „Molim te.“ „Rekao sam ne.“
„Uradi to za mene. Shvati da te mama zove... valjda možemo da razumemo da je to gest koji bi trebalo da cenimo...“ (Nekoliko dana pre toga mi je mama za vreme doručka rekla, na moje iznenađenje, da pozovem Olivera.) Oliver, svejedno, i dalje vrti glavom. „Olivere molim te!“ „Dobro, ajde!“ vikne konačno. „Ja ću od te tvoje porodice jednom da poludim! poludim!“ „Hvala na razumevanju. Dođi u sedam.“ „Okej, at seven“, kaže Oliver. „Seven pi em?“ 5/ Stigne na vreme, bez kravate ali je u odelu i ima poluduboke cipele. Iz aktn-tašne izvadi tri flaše belog Muškata i knjigu Istorija SAD, SAD, koju je prethodn prethodnii dan pozajmio pozajmio od Huberta. Huberta. Kratko Kratko me poljubi, mama mu namesti obraz. Onda otvori knjigu na strani koju je označio kod kuće. „Godine 1607. otprilike stočlana sekta engleskih verskih fanatika, koji su za sebe govorili da su separatisti, beži od kralja i engleske crkve u Holandiju“, podučava nas bez ikakvog uvoda. „Zato godine 1620. odlaze u Ameriku, gde osnivaju tvrđavu Plymouth. Počinju da umiru od gladi i bolesti.“ „Stavi vino u frižider“, kaže mama. „Na proleće 1621. ovi kolonijalisti sreću indijanca po imenu Squanto, koji ih nauči kako da gaje pšenicu“ nastavlja zapaljeno Oliver. „Ujesen, zahvaljujući tome, imaju odličnu berbu. Proslavljaju praznik berbe sa domaćim Indijancima, kasnije je taj dan nazvan Dan zahvalnosti.“ Podigne glavu sa knjige i trijumfalno nas gleda. „Poučno“, kaže mama. Otvara rernu i gleda u ćurku. „Ja samo da bi bilo jasno“, izgovara Oliver dramatično i pokaže rukom na svečano postavljen sto. „Da bi bilo jasno kakva je ovo glupost.“ Kao što sam rekla, postoje trenuci kada me Oliver zaista nervira i ovo je edan od tih trenutaka. Brinem se kako će mama da reaguje, ali ona se samo nasmeje.
„Operi ruke Olivere i dođi da mešaš kašu“, kaže mirno. Oliver poslušno pos lušno odlazi. I postoje trenuci kada ga zaista volim.
POGLAVLJE XX LAURA ČEZNE DA UPOZNA HIGH SOCIETY – LEJZERI I JAJA OD PREPELICE – SKANDALOZNO OTKRIĆE 1/ „Već mi je svega dosta“, kažem Oliveru negde početkom decembra, kao da mu zameram. Ležim na boku savijena u slovo S i guram mu svoju golu guzu u krilo. „Spavam sa tobom već tri meseca praktično svaki drugi dan a ti me još ni jednom nisi pozvao na promociju novog parfema Estee Lauder, Lauder, gde bih mogla da upoznam Pavla Zednjička ili Mahulenu Bočanovu.. .“ {3} Kratko mu namignem. Oliver se smeje. „Počinjem da razmišljam da li mi se uopšte isplati da budem sa tobom“, tužno klimam glavom. „Nisi nikakava odskočna daska do high society.“ „Dovoljno je da kažeš. Biće Božić i povešću te na toliko jezivih zabava raznih firmi, da ćeš me moliti na kolenima da ostaneš kod kuće...“ „Za početak je dovoljna samo jedna“, preciziram. „Hoćeš li da izabereš neku?“ Oliver shvati da mislim ozbiljno. Nije baš oduševljen zbog toga. „Ne podnosim ih“, brani se. „Ako ne moram, ni sam tamo ne idem. Ne znam zašto neko želi dobrovoljno da ide na taj društveni užas?“ „Naprosto bih htela to jednom u životu da vidim.. „Dobro, videćeš“, odustaje Oliver. Okrene me na leđa i polako počne da mi miluje grudi. Moje bradavice momentalno momentalno odgovaraju. od govaraju. „A šta ću da dobijem zauzvrat?“ pita. 2/ Povede me na proslavu poznate međunarodne firme sa zastupništvom u Pragu, zabava se odigrava u plesnom klubu, u kome još nikada nisam bila. Na ulazu se gu gura ra go gomi mila la ljudi, tri stepenika više stoje beskompromisni beskompromisni
bodigard momci. Probijemo se napred gde nas mladić obrijane glave u tamnom odelu i sa kravatom zaustavi pogledom. Oliver vadi pozivnicu i pokazuje mu, mu, mladić mladić se s e pomeri i ćuteći ćuteć i nas pusti pus ti da uđem uđe mo. Klub je na dva sprata i ima nekoliko uzvišenih podijuma, muzika se čuje svuda, glasna ali još uvek ne i zaglušujuća. Polutama je, a u jednoj sali je skoro potpuni mrak, samo iz plafona streljaju laserski zraci. Vazduh je težak, zagušljivo je, zapušeno, često osetim različite skupe parfeme (neke prepozn prepo znaje ajem: m: Clinique Happy, Kenzo i Oblique od Givenchyja). Uplašeno shvatim da je jedna od devojaka pored koje smo prošli, pošto smo ostavili stvari na garderobi, naga do pola. Izgleda da sam jedina koja je to primetila. Neko Olivera prijateljski pozdravlja pozdravlja ali dok sam se okrenula okrenula dotični dotični je nestao. Uhvatim Olivera za ruku i on me vodi dalje u utrobu kluba. Ironično me gleda, skoro nadmoćno, ali osećam da nije svoj. Nekoliko mladih ljudi uz poštovanje pozdravi Olivera, ali istovremeno istovremeno s vremena vremena na vreme registrujem da njegove pantalone od somota i isprana crna košulja bude određene ironične poglede među svim tim brendiranim muškim odelima. Čini mi se da sam se i ja obukla prilično konzervativno, pa se već osećam neprijatno. Takođe me nervira što još uvek nisam u stanju da se dobro orijentišem. Prostorije kroz koje prolazimo imaju nepravilan oblik i čudno su raščlanjene. U svakoj je bar, za kojim je dugačak red ljudi. Dok hodam, pogledom tražim toalet ali nijedan ne vidim. Sa izuzetkom jedne manekenke, za sada ne vidim nikoga od poznatih. U sledećoj sali je projekciono platno na kome se brzo menjaju šarene slike. Naletim na nekoga, izvinjavam se. Oliver se naglo zaustavi, nakloni se i poljubi u obraz lepu devojku u uskim crnim pantalonam pantalonamaa i srebrnoj majci. Očekujem da će da me upozn upoznaa s njom, jom, ali devojka nestane. Oliver me gura dalje. „Bludnica...“ šapne mi profesionalno. „Ona od onda?“ pitam. Oliver klimne glavom, Osetim blagi napad ljubomore, ali me odjednom osvetli blic, neko nekoga fotografiše. Kada se fotografisani muškarac okrene ka nama, shvatim da ga znam sa televizije, ali nisam u stanju da se setim njegovog imena. Njegovo prisustvo probudilo je interesovanje i na momenat se prenelo na mene i Olivera. Moj osećaj nebitnosti se još više pojača. Ne pripadam ovde. Svi ostali se prave kao da je sve ovo potpuno potpuno no norm rmalno: alno: stoje ili sede na italijanskom kožnom nameštaju Natuzzi, Natuzz i, puše, glasno se šale,
ležerno piju koktele i iz malih tanjirića (uopšte ne znam odakle su ih doneli, nigde nisam primetila nikakav bife...), bockaju malim viljuškama jela od kojih neka nikada nisam probala: zečija pašteta, jaja od prepelice, navodno (tvrdi bar Oliver) i gomoljike. „Dobro došla u virtualni svet“, kaže Oliver. „Ništa od ovoga što vidiš u stvari ne postoji.“ Raduje se mom izbezumljenju. „U tom slučaju ću morati da se napijem“, kažem i polako posmatram ljude oko sebe. Grlo mi je potpuno suvo. „Konačno razuman predlog“, kaže Oliver i odmah stajemo u red za pravi šampanjac. 3/ Posle nepuna tri sata već sam prijatno pijana. Oslobodim se, počnem više da primećujem muziku i bez straha se gibam kukovima. Već se i smeškam. Ljudi mi deluju prijateljski raspoloženi. „Čarobna promena“, raduje se zbog mene Oliver. Otkopča mi jedno dugme na košulji, i spokojno posmatra razliku. „Odmah ću da dođem.“ Kaže posle toga. 4/ Nema ga skoro trideset minuta. inuta. Tražim Tražim ga ali nig nigde ga ne vidim. vidim. Istovremeno dva muškarca počinju da mi pričaju engleski, ne razumem šta govore, i tako samo sa osmehom zavrtim glavom. Osećam veselu ravnodušnost, ali istovremeno u meni raste nekakav čudan nemir. Idem da tražim Olivera. Vrti mi se u glavi. Stalno nalećem na nove, još neotkrivene kutke. U sledećem kutku se Oliver ljubi sa onom devojkom u srebrnoj majci. Primeti me. Prvo Oliver, a onda i ona. Ona se nasmeje. Oliver se ugrize za usnu i digne glavu ka plafonu. Okrenem se i trčim. On mi nešto viče, ali ne zaustavljam se i ne okrećem se. Tražim izlaz, nalećem na ljude. Kaput ostavljam u garderobi. Konačno sam napolju. Jeziva je zima, ali na sreću
tačno pred ulazom stoji nekoliko taksija. Otvaram brzo vrata najbližeg taksija, tako da se vozač uplaši. „U Bohnjice!“ kažem autoritativno. „Brzo!“
Prag 21. mart mar t 2000. Draga Laura, Pismo koje ste s te mi poslali pos lali ti i tvoj momak, stiglo je, što bi se s e reklo. r eklo. Kada sam ga otvorio i shvatio da je od tebe, obuzela su me pomešana osećanja. Sa jedne strane je to bilo divno, naravno. To je konačno bio dokaz da si pročitala „pisma iz metroa“ (posle tog mediijskog cirkusa koji se oko njih odigrao, verovao sam da si ih pročitala, ali mi je bila potrebna otvrda). Istovremeno sam imao veoma neprijatna osećanja. Kao prvo, retpostavljao sam šta je u njemu napisano, ali najgore mi je bilo što si isma pisala sa NJIM, što ste se dogovarali šta da mi napišete, da bih restao sa svojom „javnom kampanjom“ . Misao da TI i ON sedite u nekom luksuznom restoranu i pričate o meni... Relativno miran ton pisma je sigurno s igurno tvoja zasluga. z asluga. Znam te veoma dobro i znam da skoro fizič f izički ki mrziš svađe, i da u konflikte krećeš samo kada zaista ne mogu da se izbegnu (i još usput sa loše skrivenim besom...). Mogu da se kladim, da je taj veoma fin, rekao bih kulturan ton upozorenja, koji se nalazi na kraju pisma tvoje delo. ON bi sigurno to napisao mnogo ednostavnije. Tvrdite da je to što radim nedostojanstveno i egzibicionistički (između ostalog mi izgleda da ste neke obrte bez razmišljanja preuzeli od svih tih psihologa, koji u novinama i na televiziji komično špekulišu š pekulišu o mom navodnom nesrećnom detinjstvu i problematičnim odnosima sa majkom...). Pišete da bi trebalo da prihvatim da sam izgubio, da postanem muškarac muškar ac i da se ne ponižavam više... Takođe bi trebalo da brinem i o tebi i da shvatim da ti je tako javno iznošenje intimnih stvari neprijatno. Onda sledi ubogi sarkazam sark azam koji se tiče tiče Ortenove poezije iz mog poslednjeg pisma, tu si očigledno zaboravila da redakcijski utičeš na pismo i pustila si čoveka, koji čita časopise o automobilima i jahtingu da proba da analizira pesmu... Na samom kraju k raju je još prikriveno pr ikriveno upozorenje upozore nje sudom. Dobro. Kao što ti je poznato, Laura, ja nisam baš tip koji bi se tukao (poslednji put sam se tukao u trećem razredu), ali kada sam to „Tvoje“
ismo pročitao, izlila mi se krv u mozak i osetio sam nezadrživu želju da tom skotu razbijem njušku. ON, koji se preda mnom skriva i na sve načine me izbegava, je toliko bezobrazan da me uči šta je to dostojanstvo... Isti čovek, koji mi je potpuno netaktično slao dvosmislene poruke, i pored toga što je od početka znao da se zabavljaš sa mnom, od mene sada očekuje da se ponašam časno... časno.. . Ali Ali on, na kraju krajeva krajev a nije ni bitan. Zar je važno što on hoće da me ošalje na sud? Objasni mu da nemam šta da izgubim, već sam sve izgubio. edino što mi je bitno si ti, Laura. Shvati: zar misliš da mogu da se onašam drugačije nego što se ponašam? Zar mogu da odustanem, kada ću time da izgubim to jedino što je za mene životno važno, bez preterivanja? Ja se borim za tebe, Laura. Borim se s e kako najbolje umem i to ne može da bude nečasno. Nije važno da li to nekome, ko ništa slično nije doživeo na vlastitoj koži, izgleda jadno ili egzibicionistički, jer to što on priča samo su reči. Volim te, Laura. Vrati se. Oliver
POGLAVLJE XXI AZLIČITI POGLEDI NA NEVERU – POLIGAMIJA KAO NASLEDNO BREME – R AZLIČITI NESREĆNA PRODAVAČICA KONDOMA – VELIKI PLAVUŠAN U BICIKLISTIČKIM PATIKAMA
1/ Iste noći zovem Ingrid. Strpljivo me sasluša i onda mirno pita, da ne precenjujem malo Oliverov greh. „Ne precenjujem?“ vičem. „Kako misliš da ne precenjujem?! On se sa njom ljubio, zar to ne razumeš?! Trpao je svoj jezik u u njena namazana usta!“ „Draga?“ kaže Ingrid pospano. „Da li se sećaš sa kim si se ti ljubila na godišnjem odmoru odmah nekoliko puta?“ Od stida ućutim. Ingrid iskoristi trenutak i objasni mi da su muškarci, za razliku od žena, neverni i kada su svojim odnosom potpuno zadovoljni. Navodno je to i naučno dokazano. Citira mi izveštaje nekakvog istraživanja: u celoj istoriji čovečanstva postojalo je nešto preko hiljadu i sto kultura, pri čemu je u više od hiljadu vladala poligamija. „To je više od devedeset procenata, razumeš? Muškarci, nažalost, imaju prevaru u genim genima“, kaže Ing Ingrid rid značajno. značajno. Nešto tu ne štima. „Ingrid? Neko je tamo kod... ?“ Ingrid se predomišlja i ja konačno shvatim. „Dakle“, kažem ispcrpljeno,“ hoćeš da kažeš da nas neko od početka sluša?!“ U slušalici nešto pukne. Čujem Ingrid kako šapuće i onda trenutak tišine. „Čao, Laura“, čuje se odjednom Hubert. „Izvini, ali već je zaista kasno. Za sat vremena moram da se vratim porodici... Moje genske predodređenosti me nažalost teraju da vaš telefonski razgovor završim.“ I spusti slušalicu.
2/ Olivera ne želim da vidim. Ne dižem slušalicu, na njegove izbezumljene poruke ne odgovaram. odgovaram. Mami ništa ne govorim, ponosno se pravim da je sve u redu. U ponedeljak ujutru dolazim na posao sa obećanjem da nikome ništa neću da kažem, ali uravnotežene žene odmah na meni prepoznaju da se nešto dešava. Njihova brižna pitanja posle nekoliko trenutaka učine to da briznem u nezadrživi plač i moram da im kažem istinu. Pogledi na prevaru, u mojoj redakciji, se razlikuju: Zdenka misli da je Oliver još jedan sebičan skot, kao i većina muškog sveta. Vlasta me upozorava da zbog takve gluposti ne bi trebalo da uništim lep odnos i pročita mi članak koji sprema za sledeći broj. Etidi Mekdauel: Naš brak je uništila ljubomora. Romana je saglasna sa njom samo što ona ne bi to pustila tek tako. Sigurno bi ga nekako kaznila. kaznila. Tesaržova se blagonaklono smeši, time hoće da nam naznači kako je problemi problemi oko prevare nikada nisu dodirivali i nikada neće. Mirek kaže kako ni u kom slučaju ne želi da mi se meša u intimu, a pogotovu pogotovu ne želi da ikome ikome išta savetuje što se tiče ljubavnih ljubavnih odn odnosa. osa. On lično misli da bi trebalo da se raziđem sa Oliverom što je pre moguće i da nađem nekoga ko bi odnos sa mnom poštovao. Kažem da ću o tome da razmislim. 3/ Tesaržova me posmatra sve nemirnije, tako da odem za svoj sto i ostatak prepodneva prepodneva se trudim da radim. Prvo otvorim pristiglu pristiglu poštu poš tu – ovaj put samo edno pismo. Rukopis je nečitak, mnogo reči je podvučeno. Draga redakcijo, r edakcijo, uvek sam svoje lične stvari radije ostavljala za sebe, nego da se obraćam nekome potpuno tuđem. Vama pišem zato što zaista ne znam kome bih u stvari stvar i mogla da se obratim. Možda ćete mi pomoći, iako već počinjem počinjem da
sumnjam u to, jer ovakvih kao što sam ja je sigurno mnogo. U osmom razredu osnovne škole sam htela da se upišem u SPgŠ ali moja mama mi je rekla da nisam za to i da je bolje da idem da se učim da budem rodavačica, tako da sam to na kraju uradila i sada već dve godine radim kao prodavačica u parfimeriji. Tada sam predala i prijavu na SPgŠ i kada e trebalo da je povučem plakala sam i čak ni moja razredna iz Osnovne škole to nije razumela raz umela i samo je ponavljala: „Zašto, Zuzana, zašto? ceo moj roblem je u tome što nisam ni nešto posebno lepa (ali nadam se ni ružna!) i što sam zgažena i potpuno slomljena i glavno bez samopouzdanja, s obzirom da mi je rođena majka rekla da nisam u stanju da završim neku školu! Parfimeriju Parfimer iju odavno ne podnosim, tako da moram da priznam kako neki put imam jezivu želju da nekoj kravi koja za svaku glupost otvara usta i nešto hoće, našpricam tester nekog parfema, ne na ruku nego direktno u oči! Kada sam počinjala u parfimeriji verovala sam da će tamo bar nekada kupovati muškarci, ali normalni mladi muškarci u parfimeriji kupuju veoma retko, uglavnom su to stariji, porodični ljudi, koji već imaju pare, jer normalni mladić u našem „demokratskom“ kapitalizmu naravno nema para a parfem od 1000-2500 kruna! Ako slučajno ima te pare, onda uglavnom dođe tamo sa svojom devojkom, što vam samo kida srce, jer vi nikakvog sličnog dečka nemate, koji bi vam kupio parfem parf em ili visibabe vis ibabe na proleće. pr oleće. Neki Nek i ut oni dođu i sami doduše, samo što i kada mi se neki dopadne, ja nisam u stanju da sa s a njim progovorim tako kako bih želela, jer mi m i potpuno nedostaje samopouzdanje, tako da nikad ništa nema od toga! Inače Inače nikakvu nikakv u mogućnost za upoznavanje nemam, jer kući stižem uvek oko petnaest do osam i svejedno sam jezivo umorna i posle večere idem direktno u krevet. Preko Preko vikenda moram da usisavam i da pomažem kod kuće, uveče nigde ne smem da idem iako mi je već devetnaest devetnaes t godina! Možda samo u bioskop, samo što u subotu uveče niko ne ide u bioskop, što je normalno, svi idu da lešu u klubove ili u kafane. U razgovor sa mlađim muškarcem mogu da uđem samo ako neki od njih dođe u našu parfimeriju i hoće na primer kondome i uvek su primitivni prema meni, ali sa finim momcima nisam u stanju nikada da progovorim! Neki put sebi kažem da je onda bolje ne iveti, ali ne želim da se rugam, jer mi osim samopouzdanja u životu u stvari stvar i ništa ne nedostaje. Samo bih strašno straš no želela ž elela da sretnem nekog dobrog momka, koji bi me zaista voleo i imao sa mnom dvoje dece. Ne mora da
bude nikakav filmski lepotan, jer na svetu ima mnogo važnijih stvari o lepote. Pa ne tražim tako mnogo. Ili tražim? Da li možete da me osavetujete, kako da mi se taj san ispuni, jer ponekad počinjem da ludim i očinjem da razmišljam šta ću ako se taj san nikada ne ispuni??? Vaša čitateljka Zuzana P.S. Napišite Napiš ite mi!!!!! mi!!!!!
Pročitam i glasno istresem nos. Romana se podozrivo okrene ka meni „Gospode Bože“, uzdahne naglas, „ona ponovo plače!“ 4/ Samo što smo se vratili u kancelariju posle ručka, neko zvoni: Vlasta ide da otvori. Za trenutak se vraća i važno nam namiguje. „Ovaj mladi muškarac je pri pogledu na mene očigledno posumnjao da se nalazi u redakciji Uravnotežene žene...“ ponovi staru foru. Svi podignemo pogled sa monitora. Vlasta vodi sa sobom messengera u uskom biciklističkom odelu i žuto crvenoj jakni iz koje dopire zima od spolja. Mršav je, pocrneo u licu i ispod kacige mu izviruje kratka, plava kosa. U ruci drži buket crvenih ruža. „Dobar dan“, pozdravlja zadihano. Skoro istovremeno sve odgovorimo. Zdenka se zakikoće. „Za gospođicu Lauru...“ kaže plavušan Vlasti i izbezumljeno gleda u sve nas. Na meni se njegov pogled zaustavi nešto duže. To mi godi. Vlasta sa osmehom klimne glavom i messenger mi preda cveće sa evidentnim olakšanjem. „Hoćete kafiću, biciklista?“ pita ga Romana, ali mladić učtivo odbije. Samo što sam mu potpisala potvrdu o prijemu, on brzo napusti kancelariju. Mirek se okrene ka svom monitoru i pravi se kao da je neverovatno zauzet poslom, ali ostale kolegin koleginice ice uključujući i Tesaržovu posmatraju me sa interesovanjem interesovanjem.. Ima tačno ta čno deset ruža. Ispod celofana svetli s vetli bela koverta. Molim te, daj mi šansu š ansu da popravim tu glupost, glupos t, piše mi Oliver. Volim te. „I?“ ne izdrži Vlasta. Pročitam im tekst naglas. Trudim se da moj glas ne zvuči ironično, ali to mi
ne uspeva. Dame su potpuno uzbuđene. Konačno su zahvaljujući meni postale svedoci prave ljubavne ljubavne drame. drame. Vlasta mi čak predlaže da scenu sa ružama iskoristim u rubrici Priče koje koje piše život, život, ali Romana to odbija mahanjem rukom. „Nije sad važna njena rubrika“, kaže. „Sada je pitanje šta će Laura da uradi.“ 5/ Šta ću da uradim? Šta tom skotu da uradim? Veoma rado bih mu hladnokrvno saopštila da više nikada u životu ne želim da ga vidim, ali problem je što želim da ga vidim i to čak što pre!!! Tako da ću ga pozvati na posao, hladnokrvno ću da mu se zahvalim za buket – i pozvaću ga na na večeru. ve čeru. Ko Kodd nas kući! kuć i!!!! Solidne porodične vrednosti versus dvadesetogodišnja našminkana bludnica.. bludnica.... Oliver se, oduševljen mojom velikodušnošću, od sreće odmah napije – i na putu do nas napravi drugi drugi neverovatan gest, pored slanja cveća: obuzet (a očigledno i pomalo nacvrcan...) lavinom sentimentalne ljubavi prema meni, mojoj majci, sebi samom i celom čovečanstvu, zaustavi se u banci, podigne polovinu polovinu svoje životn životnee ušteđevine i u najbližoj ajbližoj turističkoj agenciji agenciji kupi nedelju dana na Kanarskim ostrvima za božične praznike. Za tri osobe. Dođe kod nas, sedne za sto, izvadi potvrdu o plaćenom odmoru, nasloni se na stolicu i čeka naše zbunjene reakcije. „Šezdeset i tri hiljade ?!“ vrti glavom mama, dok gleda u vaučer. „Pa Pažoute, ja mislim da si poludeo.“ Ali vidi se da je srećna. „To od Č eha nisi očekivala, je li?“ smeje se Oliver. „Mislio sam da Božić ionako ne proslavljate...“ „Hm, jeftini jeftini trikovi trikovi ti stvarno uspevaju“, kažem naoko zajedljivo. „Zar ne? U tome sam uvek bio najbolji“, ponosno naglašava Oliver.
POGLAVLJEXXII NEIN! – USPOMENA NA BRIŽIT NEVEROVATNA SAMOSTALNOST – NEIN, VATER , NEIN BARDO – BOŽIĆ NA PLAŽI
1/ To je naravno organizovano putovanje preko agencije – a mama nikada nije podnosila podnosila takva putovanja. putovanja. Rešava to veoma elegantn elegantno: o: na praškom aerodromu se sve vreme drži po strani od grupe i obaveznu prezentaciju na šalteru turističke agencije poverava meni i Oliveru. Po sletanju aviona, odbije grupni prevoz do hotela. Vodiču turističke agencije koji nas nervozno zove da uđemo u autobus (duva veoma jak vetar, tako da mora da viče), na fin način objasni da smo, svejedno, odlučili da iznajmimo auto na celu nedelju, tako da ćemo do hotela da dođemo sami. Žena vodič izgleda zbunjeno, navodno se još nije susrela sa sličnim željama i podvlači da je odgovorna za sve koji su došli preko turističke agencije. „Uspećemo mi dušo“, smeši se mama. Kosa joj divlje leprša na vetru. Autobus odlazi bez nas. Vratimo se u aerodromsku zgradu i na šalteru AVIS-a, mama se na španskom našali sa devojkom sa šaltera, pruža joj kreditnu kartu, devojka telefonira i u roku od pet minuta ispred najbližeg aerodromskog izlaza sa aerodroma stoji beli Seat Toledo. Nebo je ažurno ažurno plave boje, sunce prijatno prijatno greje. Oliver stavi kofere, mama seda za volan: pali auto, pritisne dugme za klimatizaciju, prekontroliše retrovizor, polako krene, probije se nepregledno označenim lavirintom parking parkinga, bez greške prođe kroz sve s ve prepreke na putu, kružnim kružnim tokom i preko raskrsnica i bez ijednog pogrešnog skretanja, bilo kakvog zaustavljanja iz nužde, sa blagim pogledom na mapu, doveze nas do parkinga hotela za petnaes petnaestt minuta. minuta. „E pa mama“, kažem sa iskrenim divljenjem, „stvarno si neverovatna...“ „Znam“, smeje se mama. „Ali da li to znaju ostali?“ .
2/ Vreme je super. Doduše, stalno duva vetar, ali je toplo: u popodnevnim satima je čak dvadeset i tri stepena. Ovo je prvi put u decembru da mi nos i ruke nisu hladni. Hotel je sa tri zvezdice, dosta dobar. Mamina jednokrevetna soba čak ima i pogled pogled na more. U hotelu doduše samo doručkujemo doručkujemo (mama (mama je još pred poletanje poletanje zamolila zamolila Olivera da otkaže kupljeni kupljeni polupansion) polupansion) a za ručak i večere idemo u raznorazne restorane u letovalištu (moje omiljeno jelo su krompiri u ljusci, papas arruadas, ar ruadas, i najviše to volim sa crvenim sosom mojo, a pre svega gambas, gambore servirane u vrućem maslinovom ulju sa toplim bagetom sa belim lukom). lukom). Kelneri Kelneri i gosti nas očigledno očigledno smatraju za bračni par sa ćerkom. Kada je jednom mama otišla u toalet i Oliver me strasno poljubio, dvoje starijih Engleza, Engleza, koji su sedeli za susedni sus ednim m stolom s tolom,, iskolačili su oči na nas. Ponekad je to neprijatno, drugi put me slične situacije baš zabave. „Nein, Vater, nein!“ branim se kada me na plaži punoj Nemaca Oliver zagrli. 3/ Tu na plaži ponovo shvatim da se Oliveru dopadaju uglavnom mlade žene, njegov neobuzdani pogled nekoliko puta prelazi i preko veoma mladih devojaka. Kada ga na to upozorim posle par dana, kad tu nije bila mama (i to nešto ljubomornije nego što sam prvobitno htela), na moje veliko iznenađenje čak ne pokušava ni da se brani. „Naravno da mi se dopadaju mlade devojke“, kaže veoma smireno. „Zašto da mi se ne dopadaju, pobogu? Da li bi ti bilo normalnije da mi se dopadaju ove starice?“ pokaže u smeru izboranih nemačkih penzionerki. („Zašto se u stvari ove žene uopšte sunčaju?“ pitala sam odmah prvi dan Olivera, kada sam videla kako sistematski i odgovorno sve te izborane penzion penzionerke erke dug dugee sate posvećuju svojoj bronzan bronzanoj oj boji. „Zbog „Zbog kog koga, a, reci mi?“ „Zbog pregleda kod doktora“, odgovorio je mrtav hladan. „Zbog gospodina primarijusa.. primarijusa...“ .“ )
„Bilo bi mi normalnije kada bi ti se dopadale žene plus minus tvojih godina.“ „E, pa onda ovde ne bih bio sa tobom“, rekao je Oliver potpuno logično. Na pamet mi padaju pa daju još samo argum argumenti enti tipa: „Shvati već jednom koliko ti je godina“, ili „pa mogao bi da im budeš otac“ . .., zato radije ćutim. „Znaš li šta je odgovorila Brižit Bardo kada su je pitali zašto posle četrdesete godine daje prednost mlađim muškarcima?“ pita me Oliver. „Rekla je: Uvek su mi se dopadali mladi ljudi. Ne razumem, zašto bi trebalo da menjam svoj pogled na svet samo zato što starim...“ Ćutim, ali u meni čuči nekakvo nezadovoljstvo. „To bih i ja mogao da potpišem“, dodao je. „Da li ti se dopada moja mama?“ kažem skoro napadno. „Mislim fizički?“ Oliver razmišlja. „To je lepa, inteligenta žena“, pažljivo bira reči. „Ona je ... ličnost.“ Osećam u tome opreznost koja me iritira. „Privlači te? Hteo bi sa njom da spavaš još danas?“ „Danas, u koliko sati?“ trudi se da sve okrene na šalu, ali ja mu ne dozvoljavam. „Hteo bi ili ne?“ Gledam ga pravo u oči. „Pitaš me kategorički. Život nije tako kategorički.“ „Dobro. Pre bi spavao s njom, nego što ne bi?“ Oliver uzdahne. „Pre ne bih“, odgovara nevoljno. „Eto vidiš“, kažem tužno. „I šta će biti kada meni bude preko četrdeset...?“ „Pobogu i zaboga, šta hoćeš da čuješ?“ „Iskre „Iskrenn odgovor.“ „Ne znam. Zaista ne znam.“ „Ti ne znaš? Pa kako onda treba s tobom da živim kada ne znas? „A kako ću ja da živim, kada ne znam?!“ definitivno se naljuti Oliver. „Zašto, do đavola, stalno misliš da je meni lakše? Svet se ne deli na muškarce i žene, kako se trude da ti objasne u Cosmopolitanu, svet je samo edan. Svi smo tu na istom brodu. Svi, i ti i ja smo u istom unisex sranju pod nazivom Ljudski život – shvati to već jednom!“ „Naravno da razumem da je život sranje – i sa tim sam se pomirila“,
povisim glas. „Ali on onoo sa čim ne mogu mogu da se pomirim pomirim su s u neki tvoji pog pogledi ledi na svet! „Eto vidiš!“ povika Oliver. „Sama si to rekla! To je potpuno tipičan ženski pristup! Sa nesavršenstvom esavrš enstvom života ste sposobne da se pomirite: pomirite: To je život, život, treba ga prihvatiti takav kakav je i to govorite potpuno razumno. Ali sa nesavršenstvom muškarca, za pravo čudo, ne možete da se pomirite nikada. Uvek ćete naivno tražiti tog savršenog. Njega čak i zamišljate. Čini vam se da vi imate prava na njega. I kada takvog muškarca ne dobijete, s pravom ste besne...“ besne... “ „Gluposti!“ „Jardo, starim, učini nešto! Opkoljena sam groznim, nepravednim svetom Jardo, zar to ne vidiš? I ti sa tim ništa nećeš da uradiš?!? Vi ste besne na Boga. Zato što dobro znate da Bog ne prihvata reklamacije, izdraćete se bar na crkvenjaka...“ Ostatak dana ne razgovaramo. Trudim se da čitam, ali nisam u stanju da se koncentrišem. Mislim na Rikija i nedostaje mi. Na kraju, mene mene i Olivera mora da pomiri mama. mama. Dotle smo stigli. 4/ Badnji dan je ovde poznat praktično samo po tome što je plaža od ranog utra puna pripitih Deda Mrazeva u kupaćim gaćama, koji uz to govore nemački jezik. Mama i ja shvatimo da je to simpatično apsurdno i da to u nama, na sreću – za razliku od ribe, krompir salate i okićenih malih jelki u prozorim prozorimaa našeg naselja – ne izaziva skoro nikakve asocijacije as ocijacije na Božić. Božić. Pre tačno osam godina je umro tata. Sedimo u maloj kafani pored plaže, kelner nam donosi stakleni bokal pun odlično ohlađene sangrije. „Malo drugačiji Božić... kaže Oliver smireno. „Super slogan zar ne? Najverovatnije Najverovatnije ću to prodati nekoj turističkoj agenciji.“ agenciji.“ Mama posmatra njegove ofucane sandale i majicu punu rupa. Ništa ne govori molim te , preklinjem je u sebi. „Zamisli da naša tetka“, kaže zamišljeno mama, sa još neotvorenom slamčicom u ustima, „već godinama peče Božični kolač za Badnje veče.“
„Ne žalimo se“, dodajem zahvalno, „bar nam ostane nešto za mačku...“ Oliver nas obe pomazi po ruci a zatim i poljubi. To je prvi put da mu mama tako nešto dozvoli. Malčice se zacrveni. „Pa, srećan Božić“, kaže Oliver i podigne čašu u zdravicu. Mamina ruka se predomišlja. „Mi to ne govorimo, Olivere“, tiho ga obaveštavam. „Izvini.“ Oliver u znak izvinjenja slegne ramenima. „A šta kažete na Živeli?“ proba ponovo. „Živela ljubav“, kaže mama i kucne se sa nama. Ostatak poslepodneva provedemo skačući po talasima.
POGLAVLJE XXIII NEMAC KOJI MRZI NEMCE – PROSIDBA PREOSTALIH – UTIČE NA RAZRED MUŠKOM PSIHOL P SIHOLOGIJOM OGIJOM? – DUBINA ŽENSKOG ZNANJA 1/ Svoju buduću životnu ljubav mama upozna već prekosutra, prilikom odlaska na izlet na Tenerife. On je Nemac koji mrzi Nemce. S druge strane, mama mrzi Čehe, tako da imaju odlične osnove da budu idealan par. 2/ Ime mu je Hans, ima petedeset i četiri godine i arhitekta je. Putuje sam. Izgleda kao Klint Istvud u mlađim danima i ovaj utisak se produbi kada nam se prilikom čekanja na trajekt obrati na engleskom sa nekim pitanjem. Uglavnom je mama ta koja na silu produžava prijatnu konverzaciju. „It s a windy day today, isn’t it?“ upita. Zato je juče bilo baš prijatno toplo, zar ne? Ni preterana zima, a ni suviše toplo. Baš kako treba. Oliver i ja se pogledamo, ali mama nas ignoriše. Izgleda da i Hans, takođe, nije obožavalac hladnog srednjoevropskog Božića, zar ne? Trudi se dalje. „Well, it depends...“ Kaže sa simpatičnim osmehom Hans. Doći će i do toga. Dolazite ovde svakog Božića? Božića? Pita mama. Tek tri godine, odgovara Hans. Naglo se predomisli. predomisli. Skupi usta i slegne slegne ramenim ramenima. a. Od smrti svoje žene, dodao je kao da se izvinjava. „Oh my God!“ kaže mama,. „I'm so sorry!“ Odmah pređe na nemački i još jednom se Hansu opširno izvini. Razumem svaku petu reč, ali Hans je sa njenim perfektnim nemačkim očigledno prijatno
iznenađen. Podigne obe ruke uvis kao da hoće da kaže kako nema potrebe za izvinjavanjem. Sa puno takta menja jezik i temu: pita engleski kako smo mi u Češkoj proveli Badnje veče? Ili ovde? Gleda čas u mamu, čas u Olivera – očigledno ga mnogi smatraju za mog oca. Hansovo sledeće pitanje potvrđuje moju pretpostavku a mama mu rutinski objasni grešku. Sada je to Hans onaj kome je neprijatno i koji se suvišno i dugo izvinjava. Dok govori u njegovim očima je neizgovoreno pitanje. „Moj muž“, informiše ga mama, „umro je pre osam godina.“ Hans bespomoćno uzdahne. Izgleda ne ume da nađe ispravne reči. „U redu je“, kaže mama. „To vas uopšte ne obavezuje.“ Hans se nasmeje. Moram priznati da lepo izgleda kada se smeje. Mama se takođe smejulji. Ulazimo na trajekt. „Šta kažete da ostavimo mlade same“, kaže Hansu i pokaže na Olivera i mene, „i potpuno bez obaveza popijemo negde kafu?“ „To je dobra ideja!“ odmah se složi Hans. 3/ „Iz Hamburga je!“ saopšti nam mama radosno, kada se vrati posle pola sata. „Rodio se tamo!“ Oliverov izraz lica je potpuno bez razumevanja. „Izvini“, hoće da zna, „šta je to u Hamburgu kao mestu rođenja tako uzbudljivo?“ Naravno nije u pitanju pitanju Hamburg Hamburg,, objašnjava mama. Radi se o tome tome da je Hans nekadašnji Zapadni Nemac (kako je i priželjkivala), a nikako bivši istočnjak. „A što“, pita dalje Oliver zlobno, „je za neku ljubavnu aferu bitno u kakvom je režimu neko odrastao?“ „Jer je socijalizam većini muškaraca oduzeo samopouzdanje i samopoštovanje“, odgovara mama. „Pažoute, mislim da ti o tome nešto znaš.“ („Govorili su o celim narodima, kao da govore o pojedincima, a meni je izgledalo previše govoriti o bilo kakvoj naznaci sigurnosti kod pojedinca“, kasnije mi citira Oliver iz knjige koju čita.) Pošto trajekt pristane prelazimo na autobus. U autobusu primetim da mama ednom ili dva puta uputi pogled ka Hansu. Čim izađemo na sledećoj stanici,
Hans nam se ponovo pridruži. Vrh pokriven snegom Pico Pico de Teide posmatramo posmatramo zajedno. zajedno. Kasnije Kasnije me Hans Hans sa blagom blagom ironijom ironijom pita (ima (ima ćerku mojih godina već udatu), da li može da povede moju mamu na ručak. „Prvo, dva kontrolna pitanja“, kažem mu engleski strogo. „Šta mislite o smrtnoj kazni?“ „O smrtnoj kazni?“ odgovara iznenađeno. „Ja sam protiv toga...“ „Dobro. Šta je s oružjem? Da li volite oružje?“ Mama se smeje. „Ne volim“, ne razume Hans. „U redu je. Možete da idete. 4/ Sledećih par dana Hans i mama se ne razdvajaju ni milimetar. Oboje izgledaju zaljubljeno. „Kakav je?“ pitam je sa interesovanjem. „Za sada je super“, kaže mama. „Skoro ideal...“ „Bože moj, zar ponovo?“ zgrane se Oliver. „Idealni muškarac ne postoji! Idealni muškarac je virus koji napada ženski racio – naravno, ukoliko nešto što bi se nazvalo ženski racio uopšte postoji...“ „Možda idealan muškarac ne postoji, ali nije to nikakav virus“, ne slažem se. „To je divan san.“ „A snovi se, za pravo čudo, nekada ljudima i ispune, dodaje mama. Nasmešimo se jedna jedna drugoj. „Glupost. To je mit koji je opasan po život“, negira Oliver. „Svaku ženu koja izgovori ovo jurio bih zbog širenja lažnih vesti. Ili za sveopštu opasnost – za to je kazna kazna veća.“ već a.“ Mama doliva čaj. Primetim da joj se malo trese ruka. „Da li bi vam smetalo kada bih se preselila u Hansov hotel?“ kaže to onako usput, ali ne gleda me u oči. „Hoćemo da da budemo zajedno za Novu godinu.“ „Ima li to smisla?“ pita Oliver. „Samo za jednu noć?“ „Naravno da nam ne smeta...“ dodajem. 5/
Uveče Oliver i ja sedimo u hotelskom baru sa nekoliko istovetno usamljenih parova. Iz susednih restorana do nas stiže buka koja označava početak Novog Novogodišnj odišnjih ih proslava. Kada bih mog ogla la da biram, biram, otišla bih negde da plešem, ali Oliver ne podnosi diskoteke. Ne govorim ništa, ali mislim na mamu. „Ako popijem još ovo, odmah ću da zaspim“, kažem Oliveru, dok naručuje oš dve čaše teškog, crvenog vina. „U ranom detinjstvu“, kaže zamišljeno Oliver, „mnogo sam voleo pesmu o ubici Mikiju Meseru iz Prosjačke opere. opere . Glumio ga je Miloš Kopecki.“ Govori čisto književnim jezikom, što je znak da je već pijan. „Skrati“, molim ga. „U toj pesmi je sledeća strofa: Jednom noću/ mlada žena/ ništa ne sluti/i ide da spava/ probudi se/ obeščašćena/ ali Miki/ neće ni da čuje za nju.“ „Super“, kažem umorno. „Kakva je poenta?“ „Ta pesma mi je potpuno otvorila oči o dubini ženskog sna.“ Zasmeje me to. Oliver ume da bude zabavan, kada hoće. Njegova Njegova snag s nagaa me podseti podse ti da je još uvek to isti Oliver. Onaj sa Korčule. Pripijem se tesno uz njega i radujem se što pripadamo jedno drugom. „Mnogo godina sam zbog te glupe pesme bio ubeđen da možemo da vam radimo šta hoćemo kada spavate s nama“, nastavlja. „Da li možeš da zamisliš to kasn kas nije razočarenje?“ Osvrnem se uokolo da vidim da li nas neko posmatra i stavim mu ruku u krilo. „A to bi ti se dopalo?“ pitam ga konretno. „Kada bih zaista duboko spavala?“ „Recimo“, kaže Oliver oprezno, „da žena, koja spava, može da bude dosta atraktivna atraktivna za muškarca.“ „Da? A u čemu je ta atraktivnost?“ „U tome što muškarac može konačno da preuzme aktivnost i tako konačno ispuni svoju prirodno dominantnu ulogu – onako kako o tome stalno mašta. Dalje, u tome što žena koja spava ne tera muškarca na te besmislene prekoitualne prekoitualne aktivnosti, aktivnosti, koje urednice urednice ženskih ženskih časopisa, čas opisa, ko-zna ko-zna zašto smatraju uzbudljivim. Nikakvo zadržavanje nekim pseudoorijentalnim
masažama stopala, nikakvo sisanje vrha uveta... i konačno muškarac ne mora da priča posle seksa.“ Znam da nije potpuno ozbiljan, ali i pored toga se pomerim. „Dakle, najlepše bi bilo kada bi žena bila mrtva?“ „Zašto odmah mrtva?“ pita Oliver. Bilo bi sasvim dovoljno da ponekad uzme pilulu za spavanje.“ Pre samo par sekundi me je ova rasprava uzbuđivala, ali sada je odjednom prestala da mi se dopada. Pored nas vrišteći protrče dva petogodišnjaka. petogodišnjaka. Oliver napravi facu. „Bože moj!“ ljuti se. „Zar ovi bezobraznici ne treba odavno da spavaju?“ Ćutim. „Šta ti u stvari misliš o deci?“ pitam ga posle par trenutaka. „Deca su radost i briga.“ „Ozbiljno „Ozbiljno pitam.“ „Ozbiljno?“ odgovara on. „Deca su igračke dosadnim adolescentima, koji ne znaju šta će sa sobom.“ „Šta?“ „Deca ispunjavaju prazne živote.“ Potpuno sam šokirana. A za ovog čoveka sam htela da se udam!
Prag, 20. April 2000. Draga Laura, Proleće Proleće je već stiglo s tiglo i ja i dalje pevam svoju staru pesmu. Zove se: s e: Laura, vrati se! I to je šlager ove sezone. Nekoliko puta smo već bili u raznim novinama, dva puta u vestima na TV Nova, a navodno smo bili i u vestima na nemačkoj televiziji ARD (namerno koristim množinu, jer je ceo ovaj medisjki uspeh uglavnom tvoja zasluga...). Jedan književni kritičar je čak napisao članak u Respektu pod nazivom Orfej u metrou. Da li si to ročitala? Ili sada već samo čitaš časopis Jahte i čamci? Često sam viđao kako neko od putnika (uglavnom devojaka ili žena) čita moje pismo sa interesovanjem, što bi me uvek na neki tužan način razveselilo. Ali doživeo sam i suprotne reakcije i potpunu neinteresovanost, kada dotična osoba pročita par redova i onda mrzovoljno pređe pogledom na susedne reklame: Probaj ovo, upoznaj divan ukus onoga, ne stezi se, kreni... To su stvari koje su in. Tuga je dosadna – a tuđa tuga pogotovo. Tuđ bol? To ne rešavaj! Skoro sam video kako grupa tinejdžera od mog prošlog pisma pravi vulgarnu šalu. Nisam baš takav idiot da to ne razumem, ali ipak sam se u dubini duše nadao da će bar neka od devojaka reći tim dečacima nešto tipa: „Prestanite, glupi ste...“ . Kao kada neko priča strašne anegdote, koje relaze granice ukusa. Ipak, to nijedna od njih nije rekla. Da li u tom mladom, češkom društvu postoje neke granice? Kada se smejemo Palahu i koncentracionim logorima, da li zaista to možemo da radimo opušteno? Vratimo se ka već pomenutoj samoći: Ne moraš da mi veruješ, ali sve ove duge mesece od našeg razlaza nisam spavao ni sa jednom ženom. Dobro me poznaješ i znaš da mi je seks uvek bio i ostaće mnogo važan. Pre jedno tri nedelje me je kolega iz agencije (naravno poznaješ ga, ali iz poznatih razloga ne mogu da ga imenujem), koji više nije mogao da posmatra (kako on kaže) moje dobrovoljno mučenje, odveo u neki bordel izvan Praga – ali a od tih nesrećnih devojaka, koje su se trudile da me animiraju, nisam
uspeo nijednu da odvedem u sobu. Kakva ironija: sve sam izgubio osim griže savesti. saves ti. Da budem potpuno jasan (izvini ovaj put na intimnim detaljima i priznaj da sam do sada bio baš suzdržan): kada su počeli da sviraju svir aju Let’s Let’s talk about love od Selin Dion, jedna devojka, koja je potpuno sa pravom bila iznervirana iznerv irana mojom neodlučnošću, neodlučnošću, položila mi je ruku na krilo. Odmah sam dobio erekciju i istovremeno sam se gorko zaplakao. Probaj Probaj to da zamisliš (doktora Z. je to prošle nedelje baš nasmejalo – što naravno čovek ne očekuje od svog psihijatra): sedim u bordelu u nekom malom mestašcu u nekom jezivom klubu, pantalone mi dignute, peva Selin Dion, a ja gorko plačem. plačem. Dakle, to je bilo malo decentnog samoironičnog humora (kako su napisali u Respektu) spojeno sa iskazom da živim prilično asketskim životom i pre svega da sam i dalje sam. A sada nešto neš to manje smešno. s mešno. U poslednje vreme imam jeziv san. Srećem te na izlazima iz raznih arkova, naročito u parku kod Pruhonica (uopšte ne razumem zašto baš tamo, poslednji put sam tamo bio na školskom izletu, kada mi je jedan o mojih drugara slučajno skinuo mladež, pa sam ceo dan krvario na tom mestu...). U tim snovima si ili trudna ili već gledaš u kolica. Kolica su čudno starinska starins ka – od pruća – ali šta ja znam, možda je taj model sada ponovo u modi. Molim se da to nije istina. Volim te Laura – i to ne prestaje. Vrati se.
POGLAVLJE XXIV AFA OD J EVREJINA – LJUBAV PREKO TELEFONA – OLIVEROV VESTI OD KUĆE – K AFA NEOČEKI NEOČEKIV VANI PREDLOG
1/ Dobro došli sa godišnjeg odmora ili Vesti od kuće: Baka je u novogodišnjoj šetnji sa ženom koja se za nju brine, pala i polomila polomila kuk. Operisana je i leži u bolnici bolnici Bulovka, Bulovka, u sobi sa još dve slično nepokretne starice i jednim umirućim državnim službenikom u penziji. Mama i ja je svaki dan naizmenično posećujemo. Trudimo se da je bilo kako razgalimo ali baka je neobično ćutljiva, čak me nijednom nije pitala da li konačno imam dečka. Hubert je odmah posle Božića napustio porodicu i preselio se kod Ingrid u njenu garsonjeru. Novu godinu su slavili zajedno. Ingrid je Hubertu kupila dve velike biblioteke, lampu i, naravno, fotelju. Tvrdi da je prvi put u životu srećna. Oliver je oduševljen i prebacuje mi što ne delim sreću sa njima. Žemlova ima rak. Ide na zračenje, tako da joj je opala kosa i mora da nosi maramu – koja ima skoro identičan dezen kao njena zavesa na ormariću za cipele. Pravi se kao da je njen rak moja i mamina krivica. Kad god vidimo Žemlu na hodniku trudi se da nas grli. Čim smo stigli sa Kanarskih ostrva došao je da nam ispriča šta se dešava sa njegovom ženom. Naravno, van sebe je zbog toga. Mama mu je skuvala kafu i nezainteresovano ga je odslušala. Odlučila je da u celoj toj priči ne angažuje osećanja. Kaže, da ukoliko ona nema pravo da joj bude svejedno, onda to nema niko. Tesaržovu bije muž. Vlasta i Zdenka su mi to rekle. Do sada je to mogla da sakrije zahvaljujući šminki, ali posle Nove godine je definitivno sve izašlo na videlo – slomljen nos i razbijenu arkadu teško je prekriti puderom. Romana šeficu teši velikim brojem slavnih žena koje su, kao i ona, doživele kućno nasilje. Za sada to ne pomaže previše. 2/
Od izdavača Uravnoteženih žena smo svi za Božić dobili kartu za Narodno pozorište pozorište – za Marišu. Zvala sam i pitala da li, s obzirom obzirom na situaciju s bakom, mog oguu nekome da je ustupim, ali mama mama je rekla da će rado da ode. Kaže da joj je potrebna zabava. Predstava nam se mnogo dopala, Zuzana Stivinova kao Mariša odlično glumi. Dugo posle predstave nismo u stanju da pričamo. „Znaš šta mi je palo na pamet?“ kaže konačno mama, dok idemo kroz hladno veče ka najbližem metrou. „Ne“, cvokoćem zubima. „Marišina situacija je tragična, jer ne voli Vavru, već Frenka. Samo, šta se dešava kada žena nema nikakvog Frenka?“ Mama me iskosa pogleda i podigne kragnu kaputa bliže vratu. „Ili šta ako si stalno nesigurna da li je to taj pravi? Šta kada sumnja u sve muškarce koje upozna? Šta kada je taj večiti nemir, koji je uvek prisutan, i nesigurnost u to da li je izabrala pravog, teraju da traži dalje i dalje?“ „Pričaj mi o tome“, spontano se nadovežem. „Zar nije bolje dići ruke? Pustiti da te ophrva taj nepromenljiv usud? Jednostavno se otarasiti te nesnosne odgovornosti za vlastite odluke.“ Pretpostavljam šta mama hoće da mi kaže. „Možemo da biramo – to je taj problem. Zato nismo srećne“, kaže. „Svest o nemenjanju bi nam možda pomogla: Naprosto je to tako i drugačije neće biti. To je život. Šta ako nam je upravo to potrebno?“ 3/ Od povratka sa Kanarskih ostrva Hans je zove svaki drugi dan. Dva tri puta nedeljno zove i ona njega. Pričaju na nemačkom, tako da skoro ništa ne razumem, ali kada završi razgovor mama skoro uvek izgleda sumorno. Pričam to Oliveru. Ništa mi ne odgovori, samo slegne ramenima. Nekoliko dana kasnije mi čita citat iz kn knjig jigee Generacija X, koju upravo čita: „Grupa ljudi, težeći ka hroničnim putovanjima na uštrb vlastite ekonomske stabilnosti i trajne sigurnosti označava se tendencijama da upražnjava katastrofalno dugačke i ekstremno skupe telefonske razgovore sa pojedincima pojedincima koji se odazivaju na na ime Serž.“
Sa uživanjem zaćuti. „U ovom slučaju Hans“, dopuni. Negde polovinom polovinom januara izađe izađe iz našeg faksa u Boh Bohnnjicama potvrđena potvrđena rezervacija avionske karte do Hamburga. Mama odmah otkaže nekoliko dogovorenih prevodilačkih poslova i ponovo je obuzme ona neverovatna energija, koja ju je još od maldosti terala iz Češke. Iz ormana u predsoblju izvadi svoj najlepši kofer i počinje promišljeno da se pakuje. Odjednom je puna puna energije. energije. Smeje Smeje se. s e. Kada je u pokretu, oseća se bezbedno. 4/ Avion poleće rano ujutru. Mama ustane u pola šest, petnaest minuta kasnije ustanem i ja iz kreveta. Mama pred ogledalom u predsoblju suši kosu. Stanem pored nje i posmatram tu neverovatnu razliku: ja sam u izgužvanoj spavaćici, pospana, sa smešnom frizurom od spavanja i naduvenim kapcima. Mama je perfektno našminkana, na sebi ima kostim i pantalone i puna je elana. „Ćao ljubavi“, poljubi me na odlasku. „Čuvaj se.“ „Srećan put mama“, dovikujem. „Uživaj.“ Zatvorim vrata za njom i idem na balkon. Na susednom balkonu stoji Žemla u crvenom šuškavcu i puši. Pravim se da ga ne primećujem. Mama ulazi u taksi, dugo mašemo jedna drugoj. Vidim da maše i Žemla. Taksi odlazi, mama stavlja dlan na zadnje staklo. „Kuda i na koliko?“ pita Žemla neverovatno stručno. „Na četrnaest dana. U Hamburg“, kažem osećajući pomalo krivicu. „Dobro utro.“ „Dobro „Dobro jutro.“ Ugasi cigaretu ali ostaje na balkonu. Čujem Žemlu kako zove nekoga. Vraćam se u stan: izgleda mi čudno prazan. Odmah počinjem da se osećam usamljeno. Više ne mogu da zaspim. Skuvam sebi kafu i čitam jučerašnje novine. U osam mi zvoni telefon – to je Oliver, ide na posao. „I nisi više spavala?“ pita. „Ne.“ „U koliko poleće?“
„U pola devet.“ „Nemoj biti tužna.“ „Hm.“ Ćuti na trenutak. „Hteo sam da ti ponudim“, kaže odmah zatim, „da dođeš da živiš kod mene.“ „Ma nema nikakvog smisla da prelazim kod tebe na tih četrnaest dana. Moram svaki dan da idem kod bake.“ „Nisam mislio na četrnaest dana“, „ispravi me Oliver. „Mislio sam za stalno.“
POGLAVLJE XXV ČEGA SE LAURA BOJI? – OLIVER NA RODITELJSKOM SASTANKU – CITAT IZ HAVLIČKE – ZALJUBLJENI MIREK 1/ STAROMOMAČKA TVRÐAVA JE PALA! Pišem poruku Ingrid. Tako sam srećna da joj umalo ne pošaljem leteće srce, ali na sreću na vreme se setim mog životnog zaveta da nikada nikome ne šaljem te glupe sličice (zar smo Indijanci da komuniciramo putem slika?). Istovremeno se bojim zajedničkog zajedničkog života života sa s a Oliverom. Bojim se za svoju privatnost, za svoje svakodnevne navike. Bojim se da će to postati svakodnevica. Bojim se mogućnosti da Oliver počne da me nervira. Bojim se da ću prestati dalje da tražim. 2/ Prva dva meseca su neočekivano odlična. Oboje se od samog početka napadno trudimo. Za dobrodošlicu dobijem od Olivera cveće, plavu pidžamu od svile iz Marks and Spensera Spenser a i beli frotirski bademantil. Ja mu za revanš kupim fotelju, kakvu je pre nekog vremena Ingrid kupila Hubertu. Oliver je oduševljen. Divan je i zabavan. Prijateljski se zadirkujemo. „Draga Laura, znaj da nemam ništa protiv tvojh šampona, pena za kupanje, balzama, balzama, kon kondicion dicionera, era, hair-repaira i mleka za telo, koja su rasturena po celoj dužini moje kade“, kaže Oliver kada se vrati iz kupatila. „Naravno, samo ukoliko na ivici ostane mesto za čašu za vino i činijicu sa maslinkama... „Gospode Bože! Ti si neuredan čovek sa pedantnim navikama!“ smejem se. „To je najgora kombinacija!“ Uhvati me za vrat i baci me na krevet. „Bar „Bar mizernih mizernih deset dese t centim c entimetara etara,, Laura!“ Iznenađuje me različitim sitnim poklonima. Kada se vraćam kući sa posla i
vidim da u Oliverovoj garsonjeri gori svetlo, uzbuđeno požurim. Ukoliko ja prva dođem, hvatam sebe kako čekam kada će da se čuje Oliverov ključ u bravi. Dočekujemo se u predsoblju. „Zdravo ljubavi“, smejuljim se. „Zdravo ljubavi“, smeška se Oliver i zagrli me. „Kakav ti je bio dan?“ Jednom uz vino, on čak ponovo pokrene debatu o deci. „Postoje dani kada to mogu da zamislim“, kaže. „Mislim to, da imamo decu.“ „Zar ti je već toliko dosadno?“ podsećam ga na njegove vlastite reči. „Na kraju krajeva, već mi je četrdeset“, zavrti glavom. „Neću da budem na detetovom roditeljskom najstariji najstariji roditelj...“ roditelj.. .“ Rečenica me je podsetila na nešto, ali i pored toga moram da ga poljubim. Skoro svako veče idemo zajedno na spavanje. Više ne vodimo ljubav tako često kao ranije, ali i bez vođenja ljubavi je mnogo lepo biti sa Oliverom u postelji. Obično se ušuškam ušuška m u njegovom jegovom zagrljaju zagrljaju i on mi mi greje hladne noge noge i ruke, ili me lagano miluje po licu (to potpuno obožavam). Znate drage sestre, to je ljubav? Kada vam neko pre nego što zaspite miluje dlan. 3/ Samo što ništa ne traje večno. „Prava ljubav se sastoji od toga što je postojala“ , citira mi Oliver jedne februarske večeri iz knjige Jaroslava Havlička. „Ispunjeni snovi, stoje na pragu pragu bure, uzalud će doći do raja.“ U martu se te reči ispune. U martu mi više ništa ne citira. Potpuno je prenatrpan poslom – ili bar tako priča. Kući dolazi dolazi najranije najranije u osam, ali u većin već inii slučajeva sluča jeva tek posle devet. „Ćao ljubavi“, pozdravljam ga, ali moram da se trudim da to ne zvuči kao da mu nešto prebacujem ili da čak sumnjam u njega. (Pri tom ne smem da mislim na različite Bludnice...) Oliver me sa čuđenjem pogleda – kao da ga veoma iznenađuje što kod njega njega stanujem sta nujem.. „Ćao, ćao“, kaže izbezumljeno, umorno.
Poslednje nedelje u martu je bolestan – u stvari, pravi se da je bolestan. Naravno radi se o jednostavnom jednostavnom virusu, samo što Oliver bolest veoma dramatizuje. Odbija da napusti postelju, kuka, pet puta dnevno meri temperaturu i pije coldrex, bromhexinem i različite skupe multivitamine (njegova kućna apoteka podseća na dobro opremljenu poljsku bolnicu srednje veličine). „Konačno sam u stanju da shvatim šta je to ta poznata muška hipohondrija“, smejem se dok mu nosim već drugu suvu pidžamu tog dana, ali Oliver se naljuti. Tvrdi da njegove neosporne zdravstvene poteškoće cinično bagatelišem. Posle nekoliko dana, naravno, ozdravi – ali ostaje i dalje nepodnošljiv. Uveče ćuti i kada ga direktno zamolim da sa mnom priča, počne nervozno da mi govori o tome kako su svi proizvođači praškova idioti. Njegove Njegove priče prestaju da budu zabavne. zabavne. Počinjem da se dosađujem. Pored svega ponovo pije, skoro svako veče. Njegovo odelo izgleda još neurednije nego ranije. Jednom, usred nedelje dođe kući pijan (slučajno isti dan kada mi je Mirek u redakciji predao divno ljubavno pismo). Izađem u predsoblje da ga dočekam, ali on me izbegne, bez reči prođe pored mene i obučen se strovali na krevet. Besno gurne mog kengura u stranu i u roku od nekoliko sekundi upadne u dubok san. Naravno da hrče hrče – kao na filmu. filmu. Stavim mu pored kreveta kofu, uzmem uzmem mobilni i zovem Ingrid. „Hoćeš li da znaš kako izgleda ljubav?“ kažem bez uvoda, čak i ne pokušavam da utišam glas. glas. „Onda „Onda se s e sprem s premii i dođi ovamo...“ 4/ Stojimo iznad pijanog Olivera i gledamo ga sa gađenjem, kao sudije: iz njega izbijaju dim i alkohol. „Ovako se završavaju devojački snovi...“ konstatuje Ingrid i pokrije Oliveru leđa. „Ponekad zaista želim da sam lezbejka...“ kažem. Ingrid me zagrli i glumeći strast počinje da mi mazi lice, krilo grudi.
Gurnem je i idem po Mirekovo pismo. „Možda ćeš mi se smejati, ali ja zaista osećam da sam do grla pun iskrene ljubavi, koju nemam kome da pružim“, piše Mirek. „Život čoveka je težak kada nema za koga da živi, kada nema za koga da zarađuje i da se trudi. Znam da je i za tebe to veoma teško, ali kada bi uspela bar malo da me voliš, mogli bismo zajedno divno da živimo, jer ja umem da cenim ljubav. Žene sigurno ne bijem! Pored toga imam i neku ušteđevinu, ne mnogo, ali za malo stariju, malu kućicu izvan Praga, dovoljno. Ili tebe možda ne privlači život daleko od smoga i buke velikog grada, usred čiste prirode, gde međuljudski odnosi između muškarca i žene nisu još uvek pokvareni?“ Ingrid se prvo smeje, ali prilikom drugog čitanja se smeje naglas. Oliver hrče. Počinjem da se osećam krivom. „Hej, Ingrid, ovome zaista ne bi trebalo da se smejemo“, kažem. „To je već ruganje.“ Ali onda ne izdržim i počinjem da se smejem zajedno sa njom. Moji međuljudski odnosi između muškarca i žene su izgleda već pokvareni.
POGLAVLJE XXVI MEET MY PARENTS – TRIO PILIĆA – Da LI JE MOGUĆE DA BUDEŠ PONOSAN NA PLOČICE U ZAMKU? – AKO VEĆ NE DAJETE OFARBANI DAJTE BAR BELI! 1/ U aprilu me Oliver upozna sa svojim šezdesetpetogodišnjim roditeljima. Kao da ne zna da i bez toga imamo dosta problema! Kao da nije dovoljno što je njemu četrdeset, što je vodio ljubav sa mojom mamom, što pije kao ispičutura, što se grozno oblači, što ima jezive poglede na svet i jezivog najboljeg druga – pored svega toga još i roditelji! Spisak Oliverovih nedostataka narasta jezivom brzinom. 2/ Vodi me kao poslovnu pratnju kod njih na Uskršnje praznike, tvrdi da tu posetu više ne može može da prolong prolongira. Dok se vozimo vozimo kod njih, jih, trudi se da mi sugeriše kako to ne bi trebalo da shvatam kao neprijatnu obavezu, več kao čast. U njegovom životu je bilo mnogo devojaka, objašnjava mi, ali sa svojim roditeljima je upoznao samo bitne... „A šta je s Bludnicom?“ pitam direktno. „Sa njom si ih upoznao?“ Oliver se odjednom usredsredi na vožnju. „Aha“, kažem kiselo. 3/ Zaustavi se ispred niza kuća na samom kraju grada, iza njih su samo polja. Bašta je pažljivo održavana, od buke i smoga prestonice nema ni traga – ali sigurno ne bih želela da živim ovde. Oliver isključi motor i neočekivano zatrubi, ja se neprijatno trgnem (ponekad mi se od sličnih trzavica stvaraju groznice na ustima). Zavese sa cvetnim dezenom se razmaknu – i roditelji već trče da nas pozdrave. Smeju se, ali dobro znam da me istovremeno upoređuju sa ranijim Oliverovim devojkama.
Oliver me uhvati za ruku i vuče me ka njima. Ima izraz lica koji mi je do sada nepoznat i koji ga čini strancem. Koja li sam poseta otprilike? Kažem u sebi. Četvrta? Sedma? Koliko puta su već glumili ovu ulogu? „Dobar dan!“ kažu svo troje sa osmehom. Prvi utisci: otac je žilav, iznenađujuće sitan, ima već dosta proređenu kosu (da li je to nasledno?) i oko vrata mu visi, može se slobodno reći, kravata koja vas odbija. Majka je debela, ali doterana, očigledno se trudi da zadrži dostojanstveni mir. Ona je tačno onaj tip žene, koji vodi računa o svojoj frizuri, licu, dekolteu i noktima – sve ostalo će pokriti široki kostim i svilene marame... Istog trenutka ih zamislim u krevetu (ne mogu to da sprečim, zaista). „E pa ovo je Laura, mama“, kaže Oliver. Majka me srdačno zagrli, i za pravo čudo, deluje da je zaista iskrena. U početku nisam u stanju da shvatim tako brzu brzu naklonost, aklonost, ali kada u dn dnevnoj evnoj sobi u korpici za časopise vidim nekoliko poslednjih brojeva Uravnotežene ene, shvatim da se ljubav prema časopisu prenosi i na njegove urednice... Tokom ručka (na sred stola je bela saksija sa zelenim lišćem, čokoladnim zekom i tri žuta pileta) pričam nekoliko dogodovština iz naše redakcije. Oliver mi namiguje u znak zahvalnosti. 4/ Posle podne svi idemo da se prošetamo gradom (stvarno mi nije jasno odakle im odvažnost da ovu uspavanu rupu nazivaju gradom). Oliverova majka se okači na mene što mi deluje šokantno, Oliver ide pored oca, tri koraka ispred nas. Koračamo besmisleno polako, tako da mi je kao i uvek hladno i delujem sebi kao da sam na pogrebu. Konačno stižemo na nekakav trg. „Upravo su ga popločali!“ govori mi s ponosom Oliverov otac. Moguće je, ali bez obzira na to, sve prodavnice i jedna kafana su zatvoreni. Još dvadeset i četiri sata, već brojim. Oliverova majka i ja pričamo o šamponima i balzamima za kosu, snalazim se sa delovima onoga što sam zapamtila kod frizerke. Odjednom se zaustavi i uhvati moju kosu između dva prsta. Osećam Oseća m se kao kon konjj kog kogaa vode na pijacu. Istovremeno, stovremeno, pored nas prolazi prolazi neka starija, proseda prose da žena, koja gura gura zarđala kolica sa bocom za za gas.
„Ćao“, pozdravlja je Oliver. Sigurno nećete pogoditi ko je to bio? Njegova Njegova drugarica iz škole. Uveče svi gledamo televiziju. Pošto se završio film sa Dastinom Hofmanom izvinim se da me boli glava i odlazim u Oliverovu studentsku sobu. Oliver dođe jedan sat kasnije. „I?“ želi da zna. Ne zn znam am šta da mu kažem, kažem, tako da polako tonemo tonemo u san u atmosferi neizrečene nesuglasice (ne drži me za ruku). Ujutru Oliver, na sreću, ustane pre mene i ostavi me da spavam. Zahvalna sam mu. Zahvalna sam mu za svaki minut samoće. Uspem nakratko da zaspim, ali ubrzo me probude čudni zvuci: kada otvorim oči vidim Oliverovog oca sa upletenim prutom od vrbe u ruci. I ovaj put ima kravatu. „Idu, idu povorke dalje, dajte nam jedno jaje!“ recituje nevešto, kao školarac, i pre nego što uspem bilo šta da uradim, skine sa mene prekrivač. Spavam samo u majici i nemam gaćice, tako da je moj vrisak potpuno autentičan. Poskočim iz kreveta i rukama spuštam majicu što više ka nogama. Grčevito se smejem. Oliverov tata se zacrveni, ali pravi se kao da ništa nije primetio! „Ako ne date ofarbano, dajte bar neofarbano, kokoška će vam sneti novo!“ nastavlja hrabro i lagano me bije po butinama sa mašnama koje su vezane za prut. Oboma nam je duboko neprijatno, ali nikakva jaja sa kojima bih mogla da se iskupim – nemam. U tom času ulazi Oliver sa majkom. Pogledom ga molim za pomoć – samo što i Oliver iza leđa drži prut i umesto da me oslobodi, počinje da me mlati po rukama, kojima kojima držim majicu. majicu. To baš boli. „Idu, idu povorke dalje, dajte nam ovamo jaje!“ viče besno. Gospode Bože, šta ova dva kretena od mene očekuju – da ću zbog njih da izvadim jajnike? Kada mi se učini da je sve već gotovo, priđe majka do mene i prelije preko mene neki jezivo jeftini parfem. Onda oba roditelja sa osmehom odu. Naslonim se na zid i dišem diš em duboko da se s e ne bih ispovraćala od tog smrada. „Prihvati to kao šalu“, kaže Oliver.
Pogledam ga direktno u oči. „Ja se zaista trudim!“ razbesnim se na njega. „Iako bih, iskreno rečeno, bila srećnija da si siroče.
POGLAVLJE XXVII HUBERTOVE DEPRESIJE – PRAVA CENA LJUBAVI – (DRUGI PUT) – SLATKO FINALE – IZVIĐAČ U LUVRU 1/ Ingrid se razilazi od Huberta! „Nisam više mogla da slušam te njegove priče“ objašnjava mi posle ručka u restoran res toranuu Radnjice Radnjice na Nuslama. N uslama. „Dakle, na kraju se pokazalo da nije zreo, inteligentan i načitan?“ podsećam e pomalo cinično na njene nekadašnje reči. „Ma jeste valjda“, kaže Ingrid mrzovoljno. „Samo što život nije takmičenje u načitanosti.“ Ima nečeg u tome, jer je Hubert, kako istovremeno saznajem od Ingrid, i pored svoje životn životne zrelosti, visprenosti i neviđene načitanosti (ako vam ovo zvuči cinično, budite sigurni da ne grešite), posle razlaza sa Ingrid potpuno propao, tako da dva puta nedeljno ide kod psih ps ihijatra. ijatra. „Ne pričaj!“ iznenadim se. „Jeste stvarno. Ide kod nekakvog doktora Zabrane...“ Klimam glavom sa poštovanjem. Ingrid se sa zadovoljstvom smejulji. Konačno smo se osvetili tom momku! „I mene nervira Oliver“, poverim se Ingrid nešto kasnije. „Ponekad mi ga je dosta: tih njegovih jezivih cipela, njegove večito neuredne garsonjere, njegovog groznog auta...“ „Ali nije u tome stvar...“ doda je Ingrid. „Teoretski. To možeš da govoriš sebi – ali zamisli da u svemu tome živiš svaki dan!“ Ingrid izgleda kao da se trudi da to zamisli. „Meni ne treba puno“, objašnjavam sa interesovanjem. „Dvoje zdrave dece i muž koji ne izgleda kao beskućnik. To je sve. Možda još i bela kuća sa crvenim krovom. I sa kaminom.“ „I meni isto tako. I mala bašta. I pas“, dopuni me Ingrid. „I fine komšije. Neki stariji par. Kad god ona nešto ispeče, stavi nekoliko
parčića na tanjir i doda mi to preko og ograde.. rade...“ .“ „Baš tako“, kaže Ingrid. 2/ Oliver je naravno besan na Ingrid – a usput i na mene. Tvrdi da je ona izdala Huberta. „Kako ga je izdala?“ nisam saglasna sa njegovim stavom. „Da li mu se obećala? Zar može u ljubavi nešto da se obeća?“ Ne odgovara. „Prava cena ljubavi je u tome što je postojala“, podsetim ga. „Ispunjeni snovi stoje na pragu oluje, uzalud će doći u raj...“ Oliver ćuti. Pod uticajem razlaza Huberta i Ingrid, trudi se da u maju: smanji piće, dolazi ranije kući, ponekad donese cveće. S vremena na vreme ispriča i neki interesantan događaj. I onda nam kupi putovanje na Korčulu – i to u isti hotel u kome smo bili prošle godine. godine. U stvari, ja sam tada bila sa Rikom – to već znate. 3/ Mama i Hans. Tokom proleća, kad god pitam mamu kako su ona i Hans, samo sa osmehom slegne ramenima (razumem to, posle svih iskustava, ne želi ništa da urekne). Viđaju se sve češće. U aprilu idu na skijanje u savojske Alpe (Hans isto kao i mama odlično skija), krajem maja lete na četrnaest dana na Majorku. Izgleda da su se zaista našli. 4/ Sa Majorke mama doleti u četvrtak posle podne. Oliver, navodno, ima neki sastanak sa bitnim klijentom koji ne može da otkaže, tako da je dočekujemo Ingrid i ja.
Stojimo u delu za dolaske iza ograde i u ruci imamo lale. Pogledom tražimo nasmejanu, perfektno obučenu i našminkanu damu u najboljim godinama. Ali umesto nje kroz hidraulična vrata izađe umorna, starija žena u izgužvanom kostimu i s tamnim flekama ispod pazuha. „Mama!“ viknem uplašeno. „Šta se dešava?“ „Šta bi se dešavalo? Ništa se ne dešava. Izgleda da sam ponovo slobodna...“ Ingrid je brižno posmatra. „Kako to misliš – slobodna?“ pitam oprezno. „Baš tako“ smeje se neubedljivo mama. „Moj život je ponovo otvoren za nove avanture i primamljiva obećanaja. I onda se rasplače. 5/ Stručna rekapitulacija: posle nedelju dana na Majorki mama je prebacila Hansu da se prema turistima iz bivšeg Istočnog bloka (u stvari prema istočnim Nemcima, Poljacima i nažalost Česima) ponaša sa vidljivom nadmenošću i okarakterisala je takvo ponašanje kao krajnje nesimpatično. Hans je rekao (posle kraće pauze), da je po njegovom mišljenju to potpuno prirodna prirodna reakcija na pon ponašanje ašanje velike većine tih ljudi. Zar mama nije primetila primetila kako se oblače? Kako kupuju? Kako se pon ponašaju ašaju na trajektu ili u hotelskom restoranu ispred švedskog stola? Zar ne vidi da nekima od njih potpuno potpuno nedostaje osno os novn vnaa kultura? Mama mu je odmah rekla da je kriptofašista. Hans je besno odgovorio da takve uvrede sigurno ne zaslužuje. Pre bi očekivao malo zahvalnosti (noktom kažiprsta je u tom trenutku zakuckao na svoju zlatnu viza karticu). Na to mu je mama mama pljusnula u lice ostatak toplih malina. (To se zove slatka tačka...) Hans je ustao, skinuo sa lica sladoled i tople maline. Na recepciji je rezervisao prvi let za Hamburg. (Zanemarimo, mile sestre, neispunjene snove. Stvarnost izgleda ovako.) 6/
Ostatak maja. Baka uz pomoć francuskih štaka kako-tako hoda. S druge strane, Žemlova je sve lošije – skoro više i ne izlazi iz stana. Tesaržova se razvodi. Mireka pozovem u kafanu Luvr. Dođe tamo u braon bermudama od somota i zelenoj košulji sa naramenicama, tako da izgleda kao izviđački vođa. Sve kažemo jedno drugom. Da, i ja njega volim, ali samo kao druga. Uostalom, znate to već. Drago mu je, ali istovremeno je razočaran. Pravi slatko-kiseli izraz lica. 7/ Istovremeno je maj poslednji mesec u kome sam sposobna da primećujem ovakve stvari. Početkom juna odlazim sa Oliverom na deset dana na Korčulu, gde potpuno poludim (u čemu se svi gore pomenuti slože).
POGLAVLJE XXVIII ĆUTANJE ISPOD PALMI – MUŠKARAC SA NAOČARIMA ZA SUNCE BESNE MARKE – PRIRODNA NEPRIJAT NEP RIJATNOST NOST PA P ARTNERSKOG ODNOSA – LJUBOMORAN TREBA POSTATI NA VREME! 1/ Kada je neko dosta pocrneo, trebalo bi bar da se smeje. Mračno, bledo lice muškarca izgleda dostojanstveno, ali pocrnelo lice, po meni, u većini slučajeva izgl izgleda eda smešno. Posle sedam sunčanih dana na Korčuli i Oliver i ja smo pocrneli – ali nijedno od nas se ne smeje. Kiselo sedimo u hladu ispod palmi u malom parku blizu blizu mesta Hv Hvar ar (na (na istoimenom istoimenom ostrvu) i verovatno verovatno izgledamo izgledamo smešno. Žedna sam, ali nemam snage da tražim nešto za piće. Ćutljivo čekamo na trajekt, koji treba da nas vrati na Korčulu. Trajekt kasni već jedan sat, što pogoršava našu situaciju. Pre dva dana sam rekla Oliveru da je nepodnošljivo promenljivog raspoloženja, da se zbog njegovog oblačenja često stidim i da mu jezivo smrde noge (nije čudo jer od proleća ide bos u jednim istim sandalama i kada ih skine ne može da se sedi sa njim u istoj prostoriji). Istovremeno sam ga zamolila da prestane sa svojom navikom da pleše ispred ogledala polugo kada popije malo više, jer mi to izgleda jadno. Oliver je iznenađeno digao obrve. Posle toga je rekao da sa zahvalnošću koristi trenutke kada smo zaista iskreni jedno prema drugom, jer već duže vreme hoće da mi kaže kako kod mene primećuje izrazito snobovske osobine. Malo snobizma mu ne smeta, ali što je mnogo mnogo je. Osim toga, ugojila sam se preko zime, prema njegovoj proceni otprilike tri do četiri kilograma i trebalo bi da počnem da vežbam. Nije da to sa kilogram kilogramim imaa nije nije istina, istina, ali odakle mu pravo da tako nešto priča? Tako da skoro ne razgovaramo. Ne govorimo govorimo čitavih pet dana. Već mi je svega dosta.
„Već mi je svega dosta“, kažem naglas. Oliver slegne ramenima i klimne glavom. 2/ A onda se pojavi velika, bela jahta sa češkom zastavom i uplovi u marinu tačno ispred nas. Pramac uskovitla tirkiznu vodu, a onda motor utihne. Iz kabine izađe izuzetno lep, tridesetogodišnji muškarac sa naočarima za sunce. Ima elegantne svetle pantalone a od pojasa na gore je nag. „Pobogu“, uzdahne skoro za sebe Oliver, „pored svega još i ovo čudo...“ Nerazumljivo Nerazumljivo i istovremeno istovremeno se s e ne slažući s njim pogledam pogledam u muškarca. muškarca. ON za to vreme bez dvoumljenja priđe do palube i dohvati kanap, pokloni se (na njegovom ravnom stomaku se ne pojavi nijedan gram sala) i sa puno spretnosti veže kanap oko kamenog stuba na molu. Sada je tako blizu da mogu da vidim marku njegovih naočara za sunce (Ray Ban), zlatne dlačice na njegovim jakim rukama i brojčanik na neminovno skupom satu. Takođe, primetim primetim da ima predivne, predivne, čulne usne. „Džejms Bond Hvara...“ kaže Oliver podsmešljivo, skoro zgađeno. „U pravi čas.“ ON se okrene, skine naočare i brzo nas pogleda. Ima tamne, duboke oči. Još je crnji od Olivera i mene, ali zato što se smeje, ne izgleda ni malo smešno. Čak suprotno. Nepripremljen Nepripremljenoo skoči s koči sa pramca pramca jah ja hte na zemlju. zemlju. „Ćao Olivere“, kaže mirno. „Zdravo“, kaže nezadovoljno Oliver. 3/ ON je direktor praškog predstavništva velike svetske reklamne agencije – Oliver sve te njegove titule ironično izlaže kao voditelj koji zove na binu velikog umetnika. U tom trenutku plovi po Jadranu i tako koristi svoj godišnji odmor. Za pravo čudo sam je. Oliver me predstavi kao devojku sa kojom se zabavljao do pre neki dan, ali danas navodno u to nije tako siguran.
„Šta se dešava?“ pita ON sa simpatičnim uzbuđenjem. „Ništa neočekivano“, odgovara Oliver hladno. „Naš odnos naprosto ima svoj standardni razvoj. Laurina zaljubljenost prirodno opada, tako da me vidi drugim očima nego na početku veze. Iznenađujuće otkriva da kao njen partner imam, osim nekoliko skrivenih prednosti koje je iskreno obožavala, takođe osobine i navike koje sada ne podnosi.“ Dok Oliver govori, ON spusti glavu. Ima divnu gustu kosu (Oliveru se kosa na temenu već priredila). „Prozirno čista slika, koju je Laura u vreme zaljubljenosti o meni napravila“, nastavlja Oliver, „sve je više isprljana blatom novo otkrivenih nedostataka, što je za Lauru ne samo jasan znak razočarenja već istovremeno i paradoksalno znak radosti.“ „Prestani s tim“, molim ga. „Laura, u stvari, moje slabosti smireno beleži, pregledno ih kategoriše – rekao bih da je to skoro uzbuđuje – jer jer joj je potrebno da ih ima pored sebe, kada jednog dana odluči da izvede stvari na čistac. Na primer, u slučaju neverstva, ili nešto slično. U stvari, bilo bi potpuno nefer da joj slučajno neverstvo zamerim, jer težina našeg odnosa može da utiče i na našu seksualnost, koja se tako umesto nekadašnje radosne igre tela pretvara pre u nekakvog nosioca simptoma...“ „Prestani!“ Oliver konačno umukne. Tišina koja nastane je neprijatna. „U kom ste hotelu odseli?“ pita ON kao po dužnosti. „Dugo ste ovde?“ Ima tih, prijatan glas. „Odseli smo na Korčuli“, odgovorim i objasnim mu problem sa kašnjenjem trajekta. „Odvešću vas ja tamo, to je blizu“, predloži ON. Pogledam upitno u Olivera, ali on samo raširi ruke. Radi šta hoćeš – trebalo bi da znači ovaj pokret. „To bi bilo divno...“ kažem. „Nadam se da zbog nas ne menjate svoje planove?“ planove?“ „Korčulu imam u planu“, kaže ON. „Super!“ radujem se. Osećam kako mi se vraća dobro raspoloženje. „Hoću večeras da pogledam Morešku“, dodaje ON.
Sklonim pogled. Oliver se zakikoće. Odjednom se ponaša skoro opušteno (ali mene ne može da prevari). „Znate šta kaže Gete?“ istovremeno se obrati i NJEMU i meni. „U bilo kojoj situaciji ništa nije važnije od dolaska trećeg. Video sam prijatelje, rodbinu, ljubavnike i bračne parove, čiji se odnos neočekivanim dolaskom treće osobe potpuno potpuno promenio promenio i njihova jihova situacija s ituacija se s e preokrenula.“ preokrenula.“ Nasmejem MU se sa izvin izvinjenjem. jenjem. „Trebalo bi da znate“, kažem konzervativno,“ da Oliver ima jedinstvenu i unikatnu sklonost da unapred bude ljubomoran...“ ON mi osmeh zbunjeno vrati. Leptirići u mom stomaku ustreptalo uzlete. Oliver nas posmatra. „Prevremena ljubomora je logična besmislica“, primeti nezainteresovano. „Ljubomora dolazi uvek sa zakašnjenjem.“
POGLAVLJE XXIX PLOVI LAĐA – LJUBOMORNI PROGNOZER – – DA LI JE OLIVER H HAMLETOVA MAJKA? – PODVODNI SVET 1/ Dok ulazimo na čamac, ON mi da ruku. ON, ne Oliver. Oliver odmah sedne na plavo-beli platneni madrac na pramcu, ja idem da vidim kajutu za vožnju. ON odveže kanap i ide za mnom. Uključi motor, polako izveze brod iz pristaništa, ubrza i krene ka otvorenom moru između dva ostrva. Pramac počinje počinje da skače po zapenjen zapenjenim im talasim talas ima. a. Duva prilično prilično jak vetar, ali i dalje e toplo, tako da je prijatno. „Hoćete da probate da vozite?“ pita me. Prvi put mora da podigne glas, da bi nadjačao motor motor,, udaranje udaranje pramca pramca o vodu i pre svega buku, koju stvaraju morski galebovi koji nas prate. Nesigurno klimnem glavom i ON mi prepusti drveno kormilo. Osetim NJEGOV parfem (skoro sam sigurna da je u pitanju Eternity od Kalvina Klajna). Naše ruke se nakratko dodirnu, ali važno je da se usredsredim na vožnju. Malo mi treba da shvatim kako brod reaguje na pokrete kormila kormila sa malim malim zaostatkom, zaostatkom, ali posle me samo uzbuđuje uzbuđuje snaga snaga motora i prostor ispred nas. Bela, stenovita obala se polako udaljava i na horizontu može da se vidi dugačko usko ostrvo Korčula. ON stoji tik uz mene. Sve je više leptirića u mom stomaku, njihova somotska krila trepere. Oliver leži na pramcu, ruke su mu raširene, oči zatvorene. „Trebalo bi da odem kod njega“, kažem posle nekog vremena. To zvuči kao pitanje. ON bez reči klimne glavom i preuzme kormilo od mene. 2/ Skinem majicu i gornji deo kupaćeg kostima (znam da ON gleda) i legnem na stomak pored Olivera. Oči su mi i dalje zatvorene. „Htela bih da se pomirimo“, kažem.
Trudim se da to bude izrečeno mirnim tonom, ali moj glas i pored toga zvuči uzbuđeno. Pomazim Olivera po njegovoj retkoj kosi, ali on ne reaguje. Iznervirano uzadahnem, nalaktim se i gledam kako vrh broda klizi po talasima. Madrac ispod nas se u pravilnim razmacima zatrese i na pocrnela leđa mi svaki čas padaju kapi vode. „Vozila si“, progovori Oliver i dalje zatvorenih očiju. „Brod je nekoliko puta skren s krenuo uo dosta oštro. Osetio sam to.“ „Da, vozila sam dragi Votsone.... Bilo je to divno. Probaj i ti.“ „To znači da su se vaše ruke na kormilu dodirnule“, kaže. „Stao ti je dah... ON je stajao tesno iza tebe, tako da si poželela da ga dodirneš. Da dodirneš te mišiće, koji se tako neverovatno uzdižu pod njegovom dečački preplanulom preplanulom kožom kožom.....“ .“
„Ne budi smešan, Olivere. Rekla sam da hoću da se pomirimo, a ne da se posvađamo.“ „Još i sada osećaš nepoznato uzbuđenje. Želiš da veruješ kako je to opijenost od brzine i prostora i slanog mirisa vetra, ali negde u dubini duše osećaš da je to uzbuđenje probudio ON.“ „Treba ti psihijatar.“ „Malopre si skinula bluzu – čuo sam“, nastavlja Oliver i dalje zatvorenih očiju. „Mogu da se kladim u hiljadu dolara da si skinula i gornji deo kupaćeg.“ Ćutim. „Jesam li u pravu?“ Naglo otvori oči i pogleda me u grudi. grudi. Pocrvenim Pocrvenim.. „Crveniš se, jesi li svesna toga?“ „Ostavi me na miru!“ Oliver okrene glavu na drugu stranu i zagleda se negde u more. „Pozvaće nas na Morešku večeras“, kaže posle nekoliko trenutaka. „Hoćeš da se kladimo? Ja ću prvo da odbijem, ali ti ćeš da me nagovoriš da idemo. Sedećeš između nas. Ja ću imati svoje smrdljive sandale, prljav šorc i neku ezivu košulju sa pocepanom kragnom, dok će on imati crne kožne mokasine Camel, crne platnene pantalone Replay, crnu streč majcu Next i lagani beli sako Hugo Boss, koji će kasnije galantno prebaciti preko tvojih promrzlih, nagih ramena. Njegova podudarnost sa crnim kraljem -“ „- od tog trenutka će biti apsolutno trn u oku, ali svi ćemo da se pretvaramo da niko nije primetio nikakvu simboliku“, dodajem nadmoćno. „U redu. Ako e tako.“ Oliver sa zadovoljstvom klimne glavom. „Posle predstave ćeš nas impulsivno pozvati negde na piće“, nastavlja. „Naravno. Biće to jedna potpuno spontana, trenutna ideja...“ „Jeste. U najbližem baru ćemo popiti po dve rakije, posle kojih će nas sustići ogromna, neizdrživa glad... Na sreću ON će znati neki riblji restoran u blizini, gde je prošle godine jeo fantastičnog brancina. .. Ovaj put će pozvati ON nas. U toku večere ćemo popiti tri flaše vina vina Zlatni Plavac, Pre ili kasnije ću morati da odem do WC-a, tako da ćeš imati dovoljno vremena
da od ljudi koji sede pored nas svetlosnom brzinom pozajmiš olovku i napišeš mu na salveti svoj broj telefona.“ „Ovo neću da slušam“, kažem besno i ustajem. „Ja ću morati“, konstatuje Oliver. „Možeš da se kladiš da ću to sve morati da gledam.“ 3/ Dakle na Morešku ne možemo da idemo. Iako ja to želim. I pored toga ON nas zaista pozove. „Ne hvala“, nerado odbijam NJEGOV zbunjeni predlog. „Čini mi se da je za Olivera ta predstava nepodnošljivo simbolična... U tom pogledu je jezivo osećajan.“ ON izgleda kao da ne razume, a istovremeno je veoma razočaran (moram da kažem da mu ova kombinacija izvanredno stoji). „U stvari ja sam komforan, možda čak lenj čovek u srednjim godinama“, objašnjava Oliver i zagrli me oko pasa skoro posednički, tako da ON, jadnik, odmah pogleda na drugu stranu. „Grozim se predstave da moram da se borim za devojku. I kada se čak to tako dramatično vizuelizuje....“ „A šta kažeš na to da uzmeš nešto za smirenje? Možda hysteps!“ kažem da deluje kao da se šalim (u stvari ne mogu da se pomirim sa tim da zaista nećemo ići sa NJIM na Morešku). Ali Oliver bez ustupka zavrti glavom. „Izgledao bih sebi kao Hamletova majka na predstavi putujućeg pozorišta.“ Bespomoćno slegnem ramenima. Moj i NJEGOV pogled se sretnu. Oboje znamo da Oliver i ja prekosutra putujemo. „A šta radite sutra?“ pita on skoro tužno. Sutra ide da roni. Naravno, neće da nam se nameće, ali ako hoćemo da napravimo mali izlet na susedna ostrva? Naravno uz ručak? Oliver ćuti a to već izgleda kao izbegavanje. „I – hoćemo li da idemo?“ pitam ga direktno i hladnokrvno se odupirem njegovom pogledu. „Ili je suviše simbolično i ronjenje?“ „Dobro“, kaže Oliver. „Ići ćemo.“
4/ „Hoćemo da se fotografišemo? Da ponesem aparat?“ pita me Oliver ujutru u hotelskoj sobi dok se spremamo da krenemo. Upravo pravim tri velika bageta sa sirom i pršutom. Sa neobičnom pažnjom, skoro nežno, pakujem ih u salvete. Kratko ga pogledam: nije izgledalo da to misli ironično, deluje ozbiljno. „Kako hoćeš“, kažem, ali u sebi želim da ponese fotografski aparat. „Poneću ga. Šta kažeš?“ predlaže prijateljski. „Dobro“, nasmešim mu se. Oliver me zagrli i duboko uzdahne. Mazim ga po leđima. „Izvini za juče“, šapuće. „Poneo sam se kao idiot.“ Ljubim ga, kao da time mogu da se iskupim. 5/ Tokom vožnje je raspoloženje mnogo bolje nego juče. Oliver se posle dužeg vremena trudi da ponovo bude zabavan. Pijemo pravi šampanjac (flaša stoji u srebrnoj posudi punoj leda) i jedemo male sendviče sa lososom i moje bagete. More je plavo i sunce prži. „Ima nečeg u tome kada imaš para“, primećujem naglas. „Ja sam u prošlom životu sigurno bio bogati aristokrata“, kaže Oliver. „To sam shvatio jer mi ni najmanje ne pravi problem da se na takav život naviknem.“ Nešto kasnije se fotografišemo. fotografišemo. Prvo ON fotografiše mene mene i Olivera, a onda slikam i ja. Obojica su goli do pojasa i poređenje koje mi nudi displej na fotoaparatu ne ide u Oliverovu korist. „Hajde“, požuruje me. Pritisnem dugme. Želim da imam i svoju fotografiju sa NJIM ali nisam u stanju da Olivera zamolim za to. 6/ Drage dame, da li ste nekada ronile sa muškarcem koga počinjete da
volite? Ovako to otprilike izgleda: ON vam na obali obuče na noge dugačka peraja u kojima morate da pređete nekoliko metara koji vas dele od mora, ali je to sasvim dovoljno da počnete da se osećate kao debela, nepokretna patka. U vodi vam onda stavi velike, ružne naočare i potopi vam glavu pod vodu da bi se uverio da u naočare na nekoliko mesta ulazi voda. Dok pljujete slanu vodu i razmišljate kako izgledate sa tom potpuno pokvašenom kosom, muškarac vašeg srca se trudi da vam naočare zategne. Onda vam saopšti da e pogled na dno izobličen prelamanjem sunčevih zraka (ove reči će vam zvučati kao najlepša poezija) i ubaci vam u usta nešto što podseća na bokserski štitnik štitnik za zube, tako da istog trenutka trenutka izgledate izgledate kao da vas je za gornju usnu ujeo stršljen. Onda vam ponovo ubaci glavu u more i kada otvorite oči i počnete da dišete (za pravo čudo to vam uspeva), shvatite koliko je to lepo. Plivate usred plave tišine i voda vas sigurno nosi. Svuda oko vas plivaju desetine šarenih riba. Na dnu se pomeraju pomeraju biljke koje nikada u životu životu niste videli. ON je srećan zbog vašeg oduševljenja. Nekoliko puta zaroni do dna i uhvati za vas mušlu svetog Jakuba. Naravno, ne možete da pričate i govorite samo pogledima i uzbuđenim dodirima. Kada se suviše približite steni ON vas uzme za ruku da se ne biste povredili. Glave su vam tako blizu da sebi zamerate što nemate vodootpornu šminku. Kada konačno isplivate, lice vam e pokvašeno, puno soli i zgužvano od naočara – ali srećni ste. Tako srećni da mu prvom prilikom, kada je to moguće, tajno date svoj broj telefona.
POGLAVLJE XXX MOKRE GAĆE – LJUBAV I MRŽNJA – SUVIŠE SLOŽENA PITANJA – OGLEDALO LAURINE POŽUDE 1/ „I kako je bilo?“ pita mama u subotu kada sletimo. „Dobro...“ kažem. Mama nakloni glavu u stranu i upitno pogleda u Olivera. Oliver slegne ramenima. 2/ Istog dana pozovem svoju frizerku i zakažem feniranje u prvom mogućem terminu. Obrijem noge. Takođe razmišljam o tome da posetim Mrazaka i da mi izbeli zube, ali kada pomislim na sve te njegove priče, ipak kupim pastu za izbeljivanje zuba. Odjurim do bake, ali nisam u stanju da se usredsredim na to što mi s brda s dola priča i tako samo odsutno klimam glavom. Vratim se kući, operem prljav veš i rasprostrem ga na terasi. Usput nakratko popričam sa Žemlom: emlom: hemoterapija emoterapija je navodno uspela i žena žena mu se oseća bolje. Oliverove čarape, gaće i majice majice ovako mokre mokre izgledaju izgledaju još jadnije jadnije nego obično. Vratim se u stan i proverim mobilni telefon. Nema propuštenih propuštenih poziva. poziva. Nema novih novih poruka. poruka. Zašto ne zove?! Kada Oliver ode u toalet, izvadim film iz fotoaparata i stavim ga u tašnu da bih mogl moglaa da ga pon ponesem esem sa sobom u grad da mi urade fotografije. fotografije. Onda pređem na raspakovan raspakova ne stvari i pre nego što se Oliver vrati iz toaleta prstima prstima dodirujem mušlu mušlu svetog Jakuba. Još uvek miriše na more. 3/
U nedelju ujutru konačno stigne poruka: NE ŽEL ŽELIIM DA BUDEM BUDEM BOGAT, HOĆU SA TOBOM DA RONIM. RONIM. Toliko me to uzbudi, da moram odmah da odem u kadu, skinem sa gajtana tuš i tri puta uzastopno se samozadovoljim (ali, drage dame, ja znam da i vi to isto radite...). Pozovem Ingrid i dogovorimo se da idemo na ručak u Luvr, gde joj sve ispričam: Možda sam srela savršenog muškarca. Divan je. Ima stila. Pričam joj u kakvim smo se okolnostima upoznali i o zajedničkom ronjenju. Ta cela priča me strašno zabavlja, obično ne govorim toliko ali sada osećam kako bih mogla Ingrid o tome da pričam satima. Iznova i iznova. „Mislim da ga volim“, kažem. Probam da vidim kako ove reči zvuče iz mojih usta. „Glupost“, kroti me Ingrid. „Voliš njegovu jahtu, njegov dobar sat i tu srebrnu posudu za šampanjac. Ali to nije to.“ „To tvrdi i Oliver, takođe. Brendiranim stvarima smo se uvek podsmevali. Ali reći ću ti nešto: meni to ne izgleda smešno, meni se to dopada. Ne mogu sebi da pomognem. Ima to svoju čar. Naprosto je ludo... elegantno.“ „Govoriš kao tvoja majka“, konstatuje Ingrid. 4/ Oliver i ja uveče idemo u bioskop. Oliverovo odelo nije nimalo elegantno. Naprotiv. Naprotiv. Stara majica majica mu je izgužvan izgužvanaa i pored toga toga po njoj mrvi mrvi kokice. U sali se na sreću ugasi svetlo. Ide prva reklama. „Ura, reklama!“ viče kao i obično Oliver. Ponovljena šala više nije šala. Shvatim da bi trebalo da isključim mobilni, ali bojim se. Bojim se da će pozvati. Bojim se da neće pozvati. Oliver mi kao i uvek ritualno očisti naočare, ali ja mu ovaj put ne položim glavu na rame. Samo ga lagano pomazim po kolenu i ruku ponovo vratim. Nisam u stanju da uradim više. Film je dosta uspela komedija, komedija, jer se ceo bioskop smeje svaki čas, čas , ali ja se samo nasilno nasilno smejuljim. smejuljim. U stvari, nemam pojma pojma o čemu se radi u filmu. „Tebi se nije dopalo?“ pita posle projekcije Oliver.
„Ma jeste“, odgovorim malo zbunjeno i bežim od njegovog pogleda. Uđe u mene sa svojim očima. „Šta je sa tobom?“ hoće da zna. To pitanje već zvuči malo provokativno. „Ništa.“ Odjednom izgleda tako nesrećno da mi ga je žao. Shvatam da ga i dalje volim. Predlaže da odemo negde na dobru večeru. Spajanje reči i dobre večere je Oliverovo tradicionalno pokazivanje predusretljivog raspoloženja, tako da se saglasim (za vaše obaveštenje, u Oliverovom rečniku, ići na večeru, znači ići u najbližu kafanu, popiti pivo i jesti pohovani hermelin, ići na dobru večeru znači ići u najbliži restoran ili piceriju i naručiti dve flaše vina i bilo koje jelo ispod sto kruna). Završimo u jednoj piceriji na Karlovom trgu. Upravo kada Oliver proba vino, iz moje tašne se tiho oglasi telefon. Pretrnem. „U redu je“, kaže Oliver kelneru i ne prestaje da me posmatra. Sa naučenom mirnoćom tražim telefon po tašni: displej još uvek svetli. Pritisnem odgovarajuće dugme. NEDOSTAJE MI TVOJ DLAN. AKO MOŽEŠ MOŽEŠ POZOVI POZOVI ME. Srce mi zalupa i krv mi naglo ode u glavu. Kada se kucnemo ruka mi se vidno vidno trese. tres e. „Loše vesti?“ pita Oliver zajedljivo. Mrzim ga. Ne odgovorim i ispijem čašu do dna. „To je bio on?“ Nemam snage snage da negiram negiram.. „Dakle“, kaže Oliver iznenađeno, „ipak si mu dala broj?“ Njegov bes i užas sve više rastu. „Ti si mu iza mojih leđa dala svoj broj telefona?“ „Da.“ Ostatak večere provodimo u tišini. To je skoro nepodnošljivo. Oliver stalno doliva vino. Konačno udari priborom o tanjir i ustane. „Idem u toalet“ besno kaže. „Možeš da ga pozoveš...“ „U redu“ odgovorim. Otvorim tašnu, uzmem mobilni i čekam. Oliver se naglo okrene i odlazi. Pratim ga pogledom dok ne zađe za ćošak a onda zovem broj telefona sa poruke.
„To sam ja“, kažem zbunjeno, „mnogo želim da te vidim...“ Pozove me na večeru – sutra, u La cafe Colonial. C olonial. Srećna sam. 5/ U ponedeljak, rano ujutru ostavim u Kodaku da se razvije film. „Sve ili samo one dobre?“ pita me riđokosa devojka za pultom. „Samo dobre“, kažem ali istog trenutka se ispravim: „Ili ne, bolje sve!“ Za svaki slučaj. „Mat ili sjajne?“ „Sjajne“, kažem. „Sigurno sjajne.“ Remat mi naprosto ne ide uz NJEGA. 6/ Iz redakcije zovem Ingrid da mi napravi alibi. „Danas zajedno idemo na večeru. Nas dve. Ali ti tamo, u stvari, nećeš biti, razumeš?“ Mirek i Vlasta koji to čuju upitno se okreću ka meni, a ja im se saučesnički nakezim. „Pretpostavljam da znaš šta radiš“, kaže zabrinuto Ingrid. „Da li si svesna, dušo, da će to završiti u krevetu?“ „Da li sam svesna?“ ponovim za njom. „Ja se tome nadam!“ Ingrid zaćuti. „A Oliver?“ pita posle par momenata. Mirek me i dalje posmatra. „Ne znam šta sa Oliverom...“ šapućem. „Ako si ti moja najbolja drugarica, molim te da prestaneš da me pitaš tako komplikovana pitanja!“ Mirek zavrti glavom. 7/ Pri povratku sa posla se zaustavim u Kodaku. S obzirom da se radi o jednoj edinoj fotografiji, moje uzbuđenje je pomalo neprimereno. Još na ulici
otvorim omot i brzo listam fotografije. Lepe su i oštre. Smejem se i udaram u ljude. Na većini fotografija sam ja. Na nekima je Oliver. Zaustavim dah. Na sledećoj s ledećoj fotografiji fotografiji su Oliver – i ON. Volim ga, shvatim. Odjednom me neko zagrli otpozadi. Uplašeno se okrenem. Ispred mene stoji Oliver. Iskolačim oči na njega. Oliver se smejulji. Išao je sa posla i primetio me je, objašnjava. Hoćemo na kafu? Pita me. Kažem da ne mogu. Idem na večeru sa Ingrid i treba da se presvučem. Stari, dobar recept za porodičnu sreću.
POGLAVLJE XXXI UZBUDLJIV ENTERIJER S PERSIJSKIM DEKORACIJAMA – SCREAMING ORGASM – OMAMLJIV MIRIS R AŠELINSKOG AŠELINSKOG DIMA – FRANCUSKI ŠARM 1/ „Mislim da to nije istina“, kaže mi kod kuće Oliver uz osmeh. „Šta nije istina?“ pitam pažljivo. „Da ideš na večeru sa Ingrid.“ Stojimo ispred ogledala u predsoblju (ja sam samo u suknji i u svom najlepšem brushalteru). „Ne?“ uzvratim mu osmeh. „Onda je pozovi i pitaj je.“ Zašto to uvek mora da bude tako odvratno? „Mislim da ideš sa NJIM.“ Uzajamno se otkrivamo. Da nije tužno, bilo bi zabavno. „Naravno da sa NJIM idem na večeru“, kažem smireno, opijena vlastitom surovošću. „To da idem sa Ingrid sam ti rekla samo da bih ti dala neko dobro objašnjenje. Nisam želela da se mučiš.“ „Veoma ljubazno od tebe“, kaže Oliver. Još uvek se trudi da mu ton glasa bude lagan, ali njegov cinizam je poljuljan. poljuljan. „I sama dobro znam kako to izgleda dajem mu do znanja misleći zlokobno na Bludnicu – i onda krećem u nepromišljeni napad. „Jesi li spavao sa njom?“ pitam i gledam ga direktno u oči. „Da li si spavao sa Bludnicom dok si se zabavljao sa mnom?“ Oliver zbunjeno ćuti. Naravno, to sam pretpostavljala – samo nisam želela sebi da prizn priznam. Njegovo neizg neizgovoren ovorenoo priznanje priznanje pokrene pokrene čitav č itav talas mog mog opravdanog besa. „Je l` vidiš magarče jedan!“ vičem na njega. Spusti glavu. „Sam si to uništio“, dodajem nemilosrdno. Nesrećno posmatra kako oblačim usku majicu majicu sa dubokim dekolteom. dekolteom. Nervira me. Već bih htela htela da sam napolju.
„Ne idi“, šapuće Oliver. „Molim te.“ . Cinično se nasmejem. Otkako znam za sebe ne podnosim muškarce koji mole. Obučem cipele i prekontrolišem prekontrolišem sadržaj tašn taš ne. „Kada ćeš da se vratiš?“ sve je jadniji. „Ne znam“, kažem. „Ali ne boj se, ukoliko ne dođem do jutra poslaću ti sutra buket cveća preko messengera... .. . „Na tu temu odbijam da se šalim.“ „Ja se ne šalim.“ Oliver proguta knedlu. „Ako ne dođeš do dvanaest, onda se i ne vraćaj.“ To me razbesni. „A šta ti?“ proderem se. „Ti mene možeš da varaš?! Muškarci mogu da varaju – žene ne?!“ „Tačno tako“, kaže Oliver hladnokrvno. „To je model koji uspešno funkcioniše već decenijama. Porodična sreća svih prethodnih generacija se zasnivala na tom modelu – tako da ne treba da se trudiš da to promeniš!“ Na ovo ostajem bez reči. reč i. Jako zalupim vratima vratima za sobom. Oliver ih odmah ponovo ponovo otvori. „Do dvanaest!“ viče za mnom. 2/ Uhvatim taksi, izađem do reke i šetam se tuda da bih se smirila. Još uvek je dan. Od Vltave duva vetar. Crno-zelena površina vode je posuta galebovima. Približava se pola devet. Imam tri i po sata da se odlučim. 3/ Primetim GA čim uđem. Ustane (Oliver nikada ne ustaje kada ulazim), ide mi u susret, uzme moju jaknu (Oliver to uglavnom zaboravi). Prijatno miriše, skoro sam sigurna da je to Farenheit od Diora (Oliver se ismeva poznatim parfemim parfemima). a). Na sebi ima ima neizgužvan eizgužvano, o, tamno-sivo tamno-sivo letnje letnje odelo marke Gianfranco Ferre i tačno jednu nijansu tamniju svilenu košulju sa otvorenim okovratnikom (Oliverovo jedino odelo je iz OP Prostjejova i jedanaest
godina je staro). S poštovanjem mi pomeri stolicu i sačeka da sednem (to Oliveru nikada ne bi palo na pamet). I onda mu se nasmešim. „Lepo izgledaš“ kaže. Mirno razgledam enterijer sa egzotičnim (navodno persijskim, kaže ON) dekoracijama. Pogledi sa susednih stolova me čine zadovoljnom. Naručim terinu od pečenog plavog patlidžana i škampe na grilu sa ananasom kao predjelo. ON će salatu Tandori i jagnjetinu na belom luku sa bosiljkom. Kao aperitiv pijemo porto, uz jelo pijemo Sivi Pinot. Na kraju naručim sladoled sa pečenim urmama u bademovom šlafroku. Moja mama bi bila radosna. U pola jedanaest plati zlatnom VISA karticom (Oliver plaća izgužvanim parama i sitnišom, sitnišom, koje zajedno zajedno sa maramicama, aramicama, žvakama, žvakama, analgeticim analgeticimaa i tramvajskim karticama, jedno po jedno, vadi iz svih svojih džepova) i odemo u bar BUGSY’S, koji se nalazi u blizini. Tu je beznadežno puno ljudi, ali on i pored svega vrlo brzo brzo nađe slobodan sto (kada bi Oliver i bio sposoban sposoba n da dođe ovde, ništa slično ne bi uspeo). Naručim koktel Screaming Orgasm (Oliveru bi to izgledalo neukusno), ON naručuje osamnaestogodišnji viski, naziv nisam u stanju da ponovim i počinje da mi priča o tome kako se pravi viski. Neverovatno je zanimljivo. Zamislite, drage dame, da vlažan proklijali ečam mora prvo da se osuši na vrućem vazduhu i u dimu treseta, koji u zrnevlju ostavlja prijatan, zadimljeni ukus. Tako napravljeni ječmeni slad se melje na sitno ali se onda pomeša sa vrućom vodom. Jeste li to znale? Ja nisam. Preostali škrob se melje u šećer od slada, koji se kasnije istopi i stvara se takozvani rmut. Njemu se u kadi, u kojoj stoji danima, dodaju kvasne gljivice tako da dolazi do fermentacije – jezivo seksi reč, zar ne mislite? Sve to se čak dva puta destiliše u kotlovima od bakra iz kojih na samom kraju procesa izlazi mladi viski, koji posle najmanje tri godine prebacuju u hrastove sudove. Ne skidam s kidam pogled pogled sa s a NJEGA. NJ EGA. Tako T ako je pametan i toliko toga zna. zna. Izgleda mi kao da nikada u životu nisam slušala ništa zanimljivije. 4/ Živi sam u sopstvenoj vili izvan Praga.
glatko ide po autoputu, motor tiho prede. Pušta muziku. Audi Audi A6 A6 glatko „Imaš li kamin?“ pitam. Sa osmehom klimne glavom. „Upalićemo ga?“ istog momenta me uhvati inspiracija. U avgustu? To znači njegov pogled. „Znam da je glupo“, kažem tužno. „A imaš li bar sveće?“ pitam ga. Posmatra me sa interesovanjem. „Obožavam sveće!“ kažem strastveno. Bez reči skrene ka najbližoj benziskoj pumpi, zaustavi i izađe. Sedim sama u zatamljenom autu i posmatram svetleći panel radija. Osećam neku razuzdanu ravnodušnost. Potpuno imam prava da radim to što radim. ON se posle nekoliko trenutka vraća sa tri kese čajnih sveća. Noć je topla tako da sedimo napolje na terasi. Don Donosi osi francuski francuski šampanjac šampanjac (isti koji smo pili na jahti) i dve visoke čaše. Palim sveće i razmeštam ih po celoj dužini mermerne ograde. Plamičci se tresu. Ćutimo. Negde u daljini zvon zvonii sat sa t i označava ponoć. „Zvoni, zvoni, zvono izdaje, progovara Albion“, kažem. „Halas“, nasmeje se. „A jel znaš ovo?“ Stidljivo se okrene i recituje mi na francuskom Apolinerovu pesmu: „Mon beau tzigane mon amant Ecoute Ecoute les cloches cloches qui sonnetnt sonne tnt Nous nous aimions epedument Coyant n’etre n’etre vus de personne... “
Ima to još tri storfe. Ne razumem ni reč, ali i pored toga zvuči predivno. Tako predivno da moram da ga poljubim. ON mi poljubac uzvraća i počinjemo da se svlačimo. 6/ Ujutru ponovo vodimo ljubav. Napravim mu palačinke i zajedno doručkujemo. ON me posle toga odveze na posao. Na rastanku me poljubi. Obećava da će me pozvati do ručka.
Ali ne pozove. To me nervira. Uzimam telefon i idem u toalet. Ne znam šta da radim. JAVI SE MOLIM TE, napišem nekoliko minuta iza jedan, ali telefon i dalje ćuti. U pola tri kon konačno ačno zazvon zazvoni.i. U jednoj jednoj sekundi mobilišem svu svoju veselost, veselos t, opuštenost i spontanost. spontanost. OILIVER, piše na displeju. Na trenutak trenutak razmišljam razmišljam da li uopšte da podign podignem slušalicu sluša licu ali on onda da besno pritisnem pritisnem odg odgovarajuće ovarajuće dug dugm me. Podsvesno očekujem da će Oliver da vrišti na mene tako da telefon radije držim podalje od uveta. Ali Oliver govori tiho – skoro da ga ne čujem. Kaže da pošaljem Ingrid ili Huberta po svoje stvari. Onda spusti slušalicu.
Prag, 22. Maj 2000. Draga Laura, U nedelju posle podne sam išao da gledam Praški maraton. Zakasnio sam tako da sam video samo poslednje takmičare, koji su očigledno došli na ovaj događaj u slabijoj formi. Neki su već počinjali da hodaju, drugi su doduše trčali, ali nekako rastrzano, izgledalo je to jezivo neprirodno (kada čovek ne bi znao da su potpuno iscrpljeni, izgledalo bi komično). Gledao sam u njihova oznojena, umorna lica lica i zamišljao sam kako li se osećaju. oralo je odavno da im bude jasno da ni uz najbolju volju neće uspeti, da ne mogu da postignu ni neki solidan rezultat, a kamoli da pobede. Ipak i ored toga, bog-zna-zašto sa ogromnom napetošću su trčali ka cilju... nisam uspeo da im tapšem, niti da ih naglas bodrim (sa sličnim stvarima, već duže vreme imam problem u javnosti), ali u stanju sam da tvrdim kako ih razumem više nego bilo ko od tih stotinu ljudi koji im vikom pokazuju svoje simpatije (sa loše skrivenim skr ivenim osećanjem više vrednosti), koji su momentalno otpuno fit ali nisu uspeli da pretrče ni četvrtinu njihove trase.... U početku sam mislio, da će me šetnja gradom malo osvežiti, osvež iti, ali na kraju me je to otpuno uništilo. Sve mi je izgledalo jezivo tužno. Valjda zato što i sam dobro znam šta je to gorka čast poraženog – znoj i suze na kraju krajeva imaju isti ukus. Možda se pitaš zašto još uvek ovo radim? Zašto ti stalno pišem, iako to već duže vreme izgleda smešno? Verovatno iz istog razloga iz koga milioni ljudi na ovoj planeti stalno otvara svoje i-mejlove očekujući u nazivu nešto kao I LOVE YOU ili NEW LOVE, iako su hiljadu puta bili upozoreni: zato što toliko silno s ilno žele ž ele ljubav (priznali oni to ili ne), radije ne šalju taj i-mejl u đubre, nego da zbog straha od virusa unište pravo ljubavno pismo. Nijedno takvo pismo, doduše, u životu nikada ne stigne – ali oni ne prestaju da se nadaju. Otvaramo se ljubavi i ona nas uništava. Ne prestajem da mislim na tebe: na tvoje večno hladne ruke, tvoj bledi
ten, na zlatne dlačice na tvom vratu, na taj mali ožiljak na tvom desnom kolenu... Na to kako pridržavaš pr idržavaš suknju kada izlaziš iz auta. auta. Kako zatvaraš z atvaraš oči dok se ujutru ujutr u tuširaš. tuširaš . Kako spavaš. s pavaš. Kako dišeš. diš eš. Kako živiš. ž iviš. Takođe, ne prestajem da sanjam (i pored negodovanja doktora Z. koji moje dnevne snove smatra detinjastim, neodgovornim bežanjem o realnosti). Kad god sam u bioskopu (sam, naravno), zamišljam da sediš, sediš , kao ranije, sa moje leve strane. Daš mi svoje naočare, naočare, ja ih očistim papirnatom maramicom, vratim ih i ti ih staviš na nos. Svetla se ugase, a ja u polutami i dalje posmatram tvoj profil, to te malo nervira. Osećaš moj pogled, okreneš se ka meni i stidljivo se nasmeješ. nasmeješ . Na kraju staviš glavu na moje rame i dlan staviš između kolena. Pripadamo jedno drugom, Laura. Volim te. Vrati se. Oliver
POGLAVLJE XXXII AD PARTNER ODLAZI – K AKVE AKVE JE BOJE LJUBAV? – K AKO AKO TO DA OLIVER NE K AD PATI? – SP ORTSKI ORTSKI OPREDELJEN OP REDELJEN NUTRICIONIST NUTRICIONISTA A – ULAZI ŽEMLA
1/ ON se ne javi ni sutra. Ni sledećih sle dećih dana. dana. Nekoliko puta dnevno dnevno gledam u NJEGOVU sliku. Kada zatvorim oči, vidim displej mobilnog telefona. Noću plačem u jastuk. Mama Mama me ništa ne pita ali i pored toga toga joj je sve asno. Ponekad je uhvatim kako me diskretno posmatra. Kada se sudarimo na vratima kuhinje, ona je ta koja se izvinjava. 2/ Čitam knjigu nemačke psihoterapeutkinje Doris Volf Kad partner odlazi, koju mi je dala Ingrid (kupila ju je za Huberta, ali on je odbio, tako da sam sada ja na redu da je čitam...). Predgovor obećava da ću posle pročitane knjige znati sledeće: - Kako da se izbavim od bola i ludila. - Kako da se otarasim besa i mržnje. - Kako da prevaziđem sumnju u samu sebe. - Kako da prevaziđem osećanje krivice. - Kako ponovo da počnem da osećam radost življenja. - Kako da se pripremim za nov i uspešan partnerski život. - Kad bi se to već jednom desilo... U redakciji je strašno. Romana je bolesna, tako da moram na četrnaest dana da preuzmem i njenu rubriku. Pišem članke pod nazivima: Dosta mi je armerki i Šta da se radi kada u stanu nema dovoljno prostora za stvari ? Praktično uopšte ne govorim. Vlasta i Zdenka se trude da mi poprave raspoloženje i svaki dan mi zabavno pričaju prošli deo televizijske serije Boje ljubavi: Aurora se naljutila na Dijega što joj nije rekao da ima brata.
Pripremali su svadbu Čea i Kandalarije, ali Kandalarija je celo veče plesala sa Eleazerom. Čeo ju je uzalud čekao. Romansa između Irene i Martina je bila neočekivano neočekivano prekinuta telefonskim telefonskim pozivom pozivom:: Tadeo T adeo je oslepeo. Pepina Pepina je abortirala i za sve okrivila Dijega... Slušam ih bez interesovanja, ali onda u meni sav taj besmisao izazove kratak napad besa. „Pepina je u pravu“, vrištim, „svi muškarci su svinje i zaslužuju da ih kastriraju!“ 3/ Krajem nedelje dajem Ingrid pare za taksi i zamolim je da ode do Olivera i uzme moje stvari. „Nadam se da pati?“ pitam je kasnije kada zajedno iznosimo kese i kutije iz taksija i penjemo se gore (Oliver me naravno više uopšte ne interesuje, ali znate to, mile dame, žena je strašno znatiželjna). Ingrid slegne ramenima i razmišlja. „Hoćeš da mi kažeš da ta svinja ne pati?“ pitam. „Kako se uopšte ponašao? ponašao?““ „Skroz normalno.“ Dobro je poznajem i odmah primetim da u njenom odgovoru nešto nije u redu. „Glumio je?“ pitam. „Možda. Ne mnogo. Malo.“ „Je l` bio sam?“ „Ne“, kaže Ingrid posle nekoliko trenutaka. Ukratko joj opišem Bludnicu. „Da“, kaže Ingrid. „Bila je to ona.“ Ne mogu mogu da verujem svojim ušima. ušima. Nije mi stalo do Olivera, ali svejedno... sve jedno... Svet je grozno mesto. 4/ Mama izvadi iz kredenca flašu crnog vina (Tri Grade je vino njene mladosti), ispraksirano je otvori i svima sipa. Sednemo u kuhinju. Jedno vreme neobavezno ćaskamo, a onda Ingrid počne da nam priča probleme sa
studentom, koji trenutno živi kod nje. Za vašu informaciju: Ingrid nije više u stanju da živi sama. Ne može da zamisli da na jastuku pored njenog nema nikog... Zato svakog momka koga upozna odmah preseli kod sebe. No comment. comment. Ovaj poslednji se zove Ondra i strastveni je sportista. Praktično uopšte nema vremena za Ingrid, jer studira DIF i istovremeno trenira za Čeličnog čoveka. Svaki dan vozi dva sata bicikl, onda ide da trči. Dnevno mora da pretrči minim inimalno alno deset des et kilometara. kilometara. Sredom i nedeljom umesto trčanja trčanja pliva. Ingrid ponekad ide na bazen sa njim, ali on je uopšte ne primećuje, jer mora da prepliva šezdeset dužina. Pričanje o plivanju me podseti kako sam sa NJIM ronila. Duboko udahnem da se ne rasplačem. „Iako ga ponekad zaista razumem“, Ingrid klima glavom. „Koliko mu još godina ostaje? Pet? Deset? Sportisti završavaju sa trideset, maksimalno sa trideset i pet svoj sport. I onda ćao...“ Otpije malo vina i svima dolije u čaše. „Sportisti u stvari imaju isto tragičnu sudbinu kao i mi žene...“ razmišlja naglas. Mama se ponosno smeje. „Možda se sa njim zabavljam iz određene solidarnosti.“ razmišlja naglas Ingrid, koja uopšte ne shvata stvari. U početku me vino malo otkravi, ali čim popijem treću čašu, ON počne nepodnošljivo da mi nedostaje. Osećam kako mi suze oči. Mama ustane i donese kesicu sa pistaćima. Ingrid mi sedne u krilo i mazi me po leđima. „Ja sam pre jedno mesec dana takođe upoznala jednog sportistu“, oglasi se odjednom mama i značajno digne obrve. „Oženjenog sportistu...“ „Oženjenog?!“ Ingrid se zgrane. „E pa Jana...“ Mama se sastavi sa sobom i počne stidljivo da priča (uglavnom se ne poverava): Zove se Ciril. Doktor je, dijetolog. dijetolog. S vremena vremena na vreme vreme ručaju u gradu ili popiju kafu. Spavaju, ali samo jednom nedeljno – tačnije utorkom uveče, kada dijetolog ide na squash. Njenu neuobičajenu otvorenost otvorenost pripisujem popijenom popijenom vinu vinu i trudu da me zabavi. „On dolazi ovde?“ pitam je sa iznenađenjem. Mama klimne glavom, odobravajući.
„Čekaj“, kaže Ingrid, „on sa tobom vodi ljubav pa ide da igra squash?!“ „Ma ne“, objašnjava mama. „Taj squash je samo izgovor. “ Ingrid to prihvati sa evidentnim olakšanjem „Ali dres, naravno, ponese sa sobom“, doda je mama suvo. „I patike i reket. “ „Naravno...“ Kaže Ingrid rugajući se. „Čak“, nasmeje se mama „i pokvasi taj dres...“ „Pokvasi?!“ zakuka Ingrid. Obe gledamo u mamu s nerazumevanjem. Mama pokaže bradom saksiju pored prozora. „Da, sa onim raspršivačem za cveće', objašnjava. „Zbog žene... Da ne posumnja.“ posumnja.“ Ingrid ustane, uzme raspršivai fascinirano ga posmatra. „I to nije sve“, smeje se mama. Čekamo. „Dok taj raspršivač puni vodom“, kaže mama i kratko se nakašlje, „dodaje u njega so... Da bi bio verodostojan. Njen ironičan ironičan izraz izraz lica, odjednom odjednom nestane. nestane. Odjednom i ona izgleda tužno. 5/ „Mama, imamo li još vina?“ pitam je. Mama donese drugu bocu vina, čim je otvori odmah krećem da pijem. „Gospode Bože, ti muškarci“, vrti glavom Ingrid. Očigledno još uvek ne možemo da dođemo sebi od mamine priče. „Jednom sam se zabavljala sa tipom koji je bio strašno štedljiv“, kaže. „Kada smo išli u bioskop, plaćali smo svako svoju kartu. Poznato vam je to. Ili bi mi na putu do moje kuće kupio novi Cosmopolitan, a onda mi je tražio pare za njega.. njega.... Da li možete to da zamislite?“ zamislite?“ „Štedljivci su možda najgori od svih...“ konstatuje mama. „Živeo je kod mene oko mesec dana“, seća se Ingrid. „Imao je svoj sapun i svoju pastu. A sada se držite: ceo mesec je koristio jedan te isti deo zubnog konca. „Ne?!“ kaže mama u neverici. „Kunem se! namerno sam ga posmatrala. Sve svoje kozmetičke proizvode
e svako veče stavljao u crnu plastičnu futrolu. Taj deo zubnog konca je bio tamo. U džepiću sa strane. Uvek bi ga isprao i vratio na mesto.“ „Fuj“, protrese se mama. Nalazim se na granici ranici pijanstva pijanstva i lagano prelazim u pijano stan s tanje. je. U jednom trenutku misli su mi čiste, a onda istovremeno osećam kako glava počinje da mi biva teška. „Kako to da budim tako malo ljubavi?“ sažaljevam samu sebe naglas. „Zašto?“ „To je glupost“, kaže Ingrid. „Na primer, Oliver te još uvek voli, možemo da se kladimo.“ „Ili Džef – kao Džef te nije voleo?“ dodaje mama. Džef me je voleo, moram to samoj sebi da priznam. Ja sam ga ostavila. Ostavljamo i ostavljen os tavljenii sm s mo. „Da, Džef me je voleo“, kažem kiselo, „ukoliko ne bih zaboravila da mu kupim New York ili mančmelou.. ančmelou.... “ Yor k Times, Times , pinnat butter ili Neko dug dugoo zvon zvoni,i, sve tri se trgnem trgnemo. o. Mama Mama me upitno upitno pog pogleda leda i ide da otvori. To je Žemla – čujem kako ga pozdravlja. Shvatim odjednom da ga dve nedelje nisam videla. U predsoblju je čudna tišina. Dodirnem rame Ingrid i idem da vidim šta se dešava. Žemla stoji meni okrenut leđima. Grli mamu i njegova velika ramena se tresu – u prvom momentu scena izgleda komično. Istog trenutka ga zamislim kako čuči ispred maminih butina, gola debela guzica mu je podignuta ka plafonu.. plafonu.... Jeziva vizija. Mama me gleda ozbiljno i pritom mazi Žemlu po leđima. Žemla glasno uzdahne. Ovo nije dobro. „Dobar dan, gospodine Žemla?“ kažem zbunjeno ne krijući strah u glasu. Žemla okrene svoje mokro, naduveno lice ka meni. Ugrize se za usta. „Jutros je umrla“, kaže.
POGLAVLJE XXXIII OKOŠIJA SUPA ZA POKOJ DUŠE – Da LI IMATE PROLIV OTKAKO STE SE RAZIŠLI? – K OKOŠIJA PRIHVATITE SVOJE LUDILO! – K AKO AKO U SOLITERU DA SE OSLOBODIŠ BESA?
1/ Mama ode na pogreb. Ja i pored njenog navaljivanja odbijem da idem. „Ja vozim baku na groblje“, branim se. „Ovaj put si ti na redu.“ Potpuno mi je dovoljno kada vidim mamu u crnoj haljini, koju je imala na sebi kada je umro tata. Sledeće nedelje dva puta odnese Žemli šerpu sa domaćom supom – ali tu se sve, navodno, završava. Kaže da odbija dalje da se angažuje. I ona je to proživela proživela pa ne mora ponovo da peživljava. 2/ I ja imam dosta svojih muka. Uradila sam test iz knjige Kada partner partne r odlazi: odlaz i: Da li imate proliv otkako ste se razišli? Da. Zatvor? Ne. Gubitak seksualnog apetita? Ne. Čak povećanu želju. Boli vas glava? Da. Osećaj pritiska na grudim grudima? a? Da. Poremećaj Poremećaj sna? Da. Gubitak koncentracije? Da. Unutrašnju napetost? Da Lupanje srca? Da. Napade histeričnog plača? Da. Napade zn znoj oj na Da. Napade ljubomore? ljubomore? Da. Sklonost da uzimate alkohol. Da. Unutrašnji nemir? Da!! Celokupnu apatiju? Da!.. Ukohko odgovorite sa „da “ , jednom ili više puta, vaše telo vas upozorava da ste u krizi. Dakle, u krizi sam. Prema doktorki Volf moja kriza posle razlaza ima četiri faze Prve dve su nevažne. Dok ostavljeni partner stigne do treće faze (Nova orijentacija), to traje skoro godinu dana. Da se dostigne četvrta faza (Nova životna koncepcija), treba da prođu dve do četiri godine. Ma to se ta Nemica izgleda zeza...
3/ Ubeđujem sebe da ću svoju krizu da skratim. Preboleću to kao grip. Ne mogu da dozvolim sebi da zbog NJEGA izgubim dve do četiri godine. Život e suviše kratak da bih ga tako traćila. Ja sam dosta jaka da to prebrodim mnogo brže. (I am strong enough to live without HIM...). Čovek koji završi auto-školu za tri nedelje ne mora da bude ništa lošiji vozač od onoga koji je išao u školu nekoliko mesec.... Odlučim da izaberem iz knjige samo ono bitno. bitno. l. Prihvatam svoje ludilo od razlaza sa NJIM. 2. Svaki dan odredim samo jedan sat kada svoju tugu izražavam u potpunosti, potpunosti, ostatak dana na na NJEGA NJ EGA neću da mislim. mislim. 3. Izbegavaću pretresanje pretres anje svojih svoji h osećanja ose ćanja na na radnom mestu. 4. Brinuću se za svoj izgled. 5. Odstraniću iz stana sve predmete koji me podsećaju na NJEGA. U stvari, postoje samo dva predmeta koja me podsećaju na njega: to je fotografija i mušla svetog Jakuba. Stavim ih u kutiju od bombonjere, koju nekoliko puta prelepim selotejpom i onda je odnesem u podrum. Vratim se u sobu i stanem ispred ogledala. „Spremna sam da prihvatim realnost da je naš odnos završen“, progovorim naglas. Trudim se da zvučim odlučno. Mama otvori vrata. „Jesi li rekla nešto?“ „Ne.“ Mama me uznemireno posmatra. „Izvini, ali treba mi da budem malo sama“, kažem i nervozno čekam da ode. „U stanju sam da prihvatim svoju tugu“, nastavljam šapatom. „U stanju sam da prihvatim svoju samoću.“ Osećam Oseća m se neprijatn neprijatno. o. Osećam se usamljeno. Osećam se strašno. Pre spavanja, prema uputstvima iz knjige, legnem u kadu da se relaksiram i popijem šolju toplog mleka mleka s medom, ali opet ne mog oguu da zaspim. zaspim. Stalno Stalno mislim na NJEGA. Zato počinjem da dišem iz stomaka: stavim dlan ispod
želuca i trudim se da mislim na to kako moj dah polako struji sve do moje ruke i diže je visoko, ali mi to baš ne ide. Stalno mislim na to kako je taj skot mogao ovo da mi uradi?! Shvatam da je u meni još uvek dosta gneva. Osećanje besa i mržnje su bitne bitne faze na putu oslobođenja. Ljudi koji nisu nisu u stanju da pobesne, samo produžavaju produžavaju svoj proces oslobađanja. Moram da pustim taj bes iz sebe. Ali kako? Ponovo uzimam žutu brošuru: Uzmite iz friza kocke leda i stavite ih u kupatilo, na pod. Prilikom svakog stajanja na jednu od kocki uzviknite ružnu reč na račun svog partnera. Kocke od leda puckaju kao staklo, ali imaju tu prednost prednost da ne prave nered. Samo Samo što Nemci ne žive u soliterima. soliterima. Odvezite se autom na napušteno mesto, zatvorite prozore i izbacite kroz viku ceo svoj gnev. U autu vas niko neće čuti. Bas super, Frau Doktor, samo što ja nemam auto! Znojim se i pritisak u grudima je sve jači. Bavite se svojim telom i fizičkim aktivnostima. Sredite stan, radite u svojoj bašti, igrajte tenis ili trčite. Učinak ovih aktivnosti može da se poveća time što ćete da zamišljate kako je teniska loptica zapravo glava vašeg partnera ili kako pri trčanju imate osećaj da svakim korakom zakopavate njegovu glavu u zemlju. To je to! Jednim pokretom skinem spavaćicu i brzo obučem trenerku. Mama izađe iz kupatila upravo kada besno vezujem pertle na patikama. „Ideš da trčiš? I to noću?“ „Samo ne pokušavaj da me odgovoriš!“ 4/ Naselje spava. U zg zgradama radama preko puta svetli još samo nekoliko prozora. prozora. Oko narandžaste svetlosti, koja dolazi od uličnih lampi, lete leptiri. Na trotoaru nema nikog. Trčim i svakim korakom GA zatrpavam u asfalt. Sve više ubrzavam tempo, počinje da me peče u grudima. Pretrčim ulicu, i ne pogledam pogledam da li ide neki auto, oslan osla njam se samo na svoj s voj sluh s luh.. Trčim sve dalje i dalje u smeru Ustava. Konačno se zaustavim i napola savijena, izmučeno dolazim do daha. Naširoko i nadaleko nema nig nigde de nikoga. nikoga. „Olivere, svinjo!“ proderem se na sav glas. „Mrzim te, Olivere!“
POGLAVLJE XXXIV ĆUTANJE – IZBIJANJE LAURINIH AURINIH EMOCIJA EMOCIJ A – OBRADA TUGE ZLOKOBNO ĆUTANJE
1/ Neverovatno! Nedostaje mi četrdesetogodišn č etrdesetogodišnji ji alkoholičar alkoholičar,, koji menja menja raspoloženja raspoloženja i koji me vara i kome celo leto smrde noge! Na kraju shvatam da ga još uvek volim! volim! Da li možete u to da poverujete, mile sestre? Ja ne mogu. 2/ U julu pokušavam da ga pozovem jedno deset puta, ali Oliver nikada ne podign podigne slušalicu. Kada ga zovem sa drugog drugog broja, Oliver spusti slušalicu sluša licu čim progovorim. U avgustu mu napišem dugačko pismo ali mi ga on vrati nazad. Neotvoreno. Neotvoreno. Naravno, počinjem počinjem sebi da prebacujem što sam ga prevarila. Prema Prema Doris Volf, još uvek sam u drugoj fazi pod nazivom Izbijanje emocija: imam nagle promene promene raspoloženja, raspoloženja, osećam oseća m se bespomoćno, bespomoćno, prazna prazna iznutra, iznutra, okrivljujem okrivljujem sebe što sam uništila divan partnerski odnos, imam velike sumnje u sebe samu i izgledam sebi debela, glupa i neatraktivna (strana 10). „Moram da smršam jedno pet do šest kilograma! “ zovem usred noći Ingrid. „Možda bi trebalo da smanjim i grudi?“ „Glupost! Sasvim su okej.“ „Možda treba da se udam? Ili bar da imam dete? „Treba da izbaciš iz glave Olivera“, oponira mi strpljivo Ingrid. Moram priznati da ima nečega u tome. Ne dozvolite da misao na vašeg bivšeg partnera upravlja vašim va šim emocijama emocijama i vašim vaš im životom životom,, upozorava Doris. Nudi i rešenje: drastična ali navodno veoma dobra metoda, kako se zauvek osloboditi ljubavi prema bivšem partneru – tzv. Obrada tuge. To je slično sa
ritualima tuge u nekim neevropskim kulturama, koje žalost ne guraju u sebe, već je veoma jasno iskazuju. Konkretno to izgleda ovako: izaberete dobar dan (najbolje dan kada ste se verili, venčali i slično), ostanete sami u stanu i minimalno šest sati se sećate najlepših i najprijatnijih trenutlaka sa bivšim partnerom partnerom (negativn (negativnee uspomene uspomene su strogo strogo zabranjene). zabranjene). Ne branite branite se od bola, čak naprotiv puštate ga da vas potpuno obuzme. Što je vaša trenutna patnja dublja time ćete bolji rezultat da postignete. Bes će da otpliva sa rekom suza i postaćete zauvek imuni na bolećive uspomene (ukoliko dođe do recidiva, postupak ponovite više puta ako treba). „Šta misliš?“ pitam Ingrid. „Pa da“, kaže, premišljajući se. „Ja bih to pokušala.“ 3/ Izaberem prvu godišnjicu svog poznanstva sa Oliverom (dobra slučajnost je da sam sama kod kuće, mama je otišla sa dijetologom na njegov dvodnevni službeni put u Karlove vari). Posle posla dođem kući, zaključam se, spustim žaluzine, isključim kućni telefon i mobilni. Izgledam sebi kao da se spremam na samoubistvo. Čudno sam nervozna i stidim se sama od sebe pomalo. Dok prolazim kroz predsoblje, bežim od og ogledala. ledala. Istuširam se, obučem romanti romantičnu čnu letnju letnju haljinu, koju mi je nekada davno kupio Riki: dugačka je do zemlje, krem bele boje, sa sitnim sitnim plavim cvetićima. Uvek sam samoj sebi u njoj delovala kao matora devojka, ali Riki je tvrdio da mi mnogo dobro stoji (uzgred budi rečeno, ta haljina tačno odražava Rikijevu predstavu ženstvenosti). Imala sam je na sebi kada sam prvi put ugledala Olivera pre godinu dana. Sednem prvo u dnevnu sobu, ali onda porazmislim i pređem u svoju sobu i legnem na razmešten krevet. Na isti is ti krevet gde sm s mo Oliver i ja prvi put vodili ljubav. Ne mog oguu da se oslobodim osećaja os ećaja da me doktorka Volf posmatra. U stanu s tanu e neobična tišina. Ustanem i stavim u CD plejer jedan od omiljenih Oliverovih CD-ova. Odjednom ne znam šta dalje. Sve je ovo nekako glupo. Ali dobro. Počinjem tako što na krevet stavim sve stvari koje imaju veze sa Oliverom. Nema toga mnogo: dva crveno žuta albuma sa fotografijama sa Kanarskih ostrva i iz Hrvatske, srebrna ogrlica i minđuše koje sam dobila za
rođendan, njegov aparat za brijanje (sa kojim sam tajno brijala noge sve dotle dok se nije naljutio i poklonio mi aparat...), njegova četkica za zube i crna majica sa reklamom za Johnnie Walker u kojoj je od početka spavao. Svi ti predmeti predmeti deluju mrtvo, mrtvo, Olivera nema u njima. jima. Moje uspomene uspomene ožive tek na fotografijama. Zamišljeno listam album iz Hrvatske i odjednom se setim njegovih bora oko očiju, njegovih širokih ramena, njegovog dečijeg sata na pocrneloj ruci, njegovih iznošenih košulja i džempera... Sklonim album i sećam se njegove stare škode i naših izleta van Praga. Sećam se kako sam se u bioskopu ili taksiju uvek oslanjala na njegovo rame. Mislim na to kako je pomagao baki da čisti tatin grob. Čujem kako je u ključaonicu ulazio njegov ključ. Zamišljam kako me dodiruje. Sećam se njegovog smeha, njegovog glasa, njegovog daha, njegovih gestova, njegovog hoda, njegovog umora, njegovih poljubaca. (Ovde već, naravno, naglas plačem.)
POGLAVLJE XXXV PROGOVARA FOTOGRAFU FOTOGRAFU – HAPPY BIRTHDAY! – BLAGO PROMISKUITETNA LAURA PROGOVARA JESEN – K LETVA LETVA FEMINIZMA – VREDNI R OBERT OBERT
1/ Za pravo čudo – počelo je da funkcioniše! Doduše polako, lagano, ali funkcioniše! Prvo sam natrerala samu sebe da prestanem da se nadam kako će mi Oliver ednog dana napisati pismo ili me pozvati. U sledećih nekoliko nedelja uspela sam da mislim na njega, a da se pri tom ne rasplačem (izuzetak potvrđuje pravilo). Zahvaljujući ahvaljujući doktorki Volf Volf shvatila sam da me nije ostavio zato što š to e hteo da me uništi. Njegov odnos sa Bludnicom me nikako nije ponizio – to ne govori ništa o mojoj privlačnosti. To što mi ništa nije rekao o svojoj vezi samo je izraz njegove nesposobnosti da stoji iza onoga što radi, a istovremeno i izraz njegovog straha kako ću da reagujem. I dosta! Krajem septembra sam uspela da donesem njegove fotografije iz podruma. Izabrala sam najlepše i stavila sam ih ispred sebe na sto. Već sam mogla da ga gledam u oči. „Spremna sam da ti oprostim Olivere“, rekla sam mu naglas. „Uradio si to što si mislio da je najbolje i uradio si ono što je ispravno.“ (Ali ipak si gadan pokvarenjak!) 2/ Mama je bila srećna što napredujem. Čak mi je napravila i rođendansku proslavu. Bilo je kao na filmu: u petak dođem kući sa posla, ništa ne pretpostavljajući otključavam vrata (rođendan (rođendan mi je tek u nedelju) i uzaludno uzaludno se trudim da upalim svetlo – nijedan prekidač ne radi. Svuda je mrak i još čujem čudne zvuke. Ne čini mi se. Odjednom se sva svetla upale i ispred mene stoje mama, Ingrid i cela redakcija Uravnotežene žene: Romana,
Vlasta, Zdenka, Mirek – ljudi čudite se! Ali tu je i Tesaržova. Tu je i Žemla, takođe. Ingrid drži u ruci tortu sa dvadeset i jednom svećicom. „Happy birthday, draga Laura, happy birthday to you!“ pevaju svi i ja se rasplačem kao kiša. 3/ Na proslavi sam shvatila da sve te ljude zn znam am suviše dug dugoo i da brzo brzo treba da upoznam neke nove ljude. Hoćete li da znate, drage sestre, kako da se posle razlaza sa partnerom upoznate sa novim ljudima? Doktorka Volf će vam posavetovati: mogućnost da se upoznate sa novim ljudima imate u biblioteci, u robnoj kući, u pozorištu, pozorištu, bioskopu, na bazenu bazenu i u kancelariji. kancelariji. To vam sve ne izgleda izgleda konkretno? Zanima vas kako sam posle razlaza sa Oliverom ja to radila u TESCU? Jednostavno sa kolicima odete ispred bilo koje police, otkopčate dva dugmeta na košulji i onda se samo bespomoćno šetate. Čim u krugu od deset metara vidite usamljenog muškarca, koji bar malo izgleda normalno (ne tražite veliku ljubav!), zamolite ga za nešto. Potpuno je svejedno kako ćete da mu se obratite: recite mu na primer da ne možete da nađete prah šećer ili tajski kari sos. Ako vam sa glumačkog stanovišta ovo izgleda mnogo teško, možete jednostavno da spustite glavu i da naletite na njega kolicima. Ko ne traži poznanstva, ne može da stekne prijatelje (strana 102). Smejuljite se, razmenite sa njim par rečenica (svejedno o čemu su te rečenice), pustite ga da vas pozove na kafu ili mu odmah dajte telefon. Uglavnom, ni po koju cenu se ne trudite da saznate da li dotični muškarac hoće sa vama trajan odnos. Bolje je da na to ne mislite. Zračili biste onda tako na njega, dotični bi to primetio primetio i odmah bi pobegao. pobegao. Ali tu je jedan problem, koji sigurno nećete da zaobići pri traženju novih poznanstava.. poznanstava.... slepe ulice (uvijeno (uvijeno rečeno). Ja sam u slepoj ulici te zime zime završila bar tri puta. Do danas nisam uspela da shvatim kako u bazenu možete da budete aktivni u odnosu sa muškarcima, a da se pri tom izbegne promiskuitet. promiskuitet. Nije mi jasno kako da u koktel baru ne odbijem piće – a da posle ne moram sa tim muškarcima muškarcima da idem u krevet. Mnogo bih bila srećna da mi to objasni doktorka Volf.
4/ Ingrid je počela da me vuče sa sobom u barove i razne klubove, (ponekad e išla i mama sa nama). Obično sam se ponašala kao da mi je dosta neprijatno, kao da sve to radim isključivo zbog njih – i ništa od toga sebi nisam obećavala (odavno znam da je mogućnost poznanstva sa nekim iskorišćenim muškarcima u barovima i kafanama još manja nego drugde). Ponekad je to bilo dosta fascinantno pozorište. Ukoliko, drage dame, vas dve-tri bar ponekad izađete same, sigurno znate o čemu govorim. To počinje uz važne poglede sa susednih stolova. Mislim da bi svi muškarci svoje važne poglede poglede bar jednom trebalo trebalo da probaju kod kuće, ispred og ogledala ledala – možda možda bi tada shvatili o čemu se radi. Očigledno uopšte nisu u stanju da shvate šta tako važan pogled može da napravi sa njihovim licem, posle samo četiri čašice... A to je tek početak. Pre ili kasnije vam neki od njih bez poziva priđe, pogleda vam u dekolte i kaže nešto tipa: „Šta „Šta on onda da mačke, kako ste?“ (ili izvali neki drugi biser sa sličnim značenjem istom inicijativom). Onda se ponosno ponosno osvrne i pogleda u svoje prosede prijatelje, pedesetog pedese togodišnjake, odišnjake, koji vam se smeljuje kao pubertetlije, uzme iz vaše posudice punu šaku kikirikija i počne u ritmu piskanja parne lokomotive da ubacuje u usta jedno po jedno zrno. Vi mu veoma odmereno odgovorite, a tip se široko nasmeje, pokaže vam jezik prekriven žuto-belim tepihom sažvakanog kikirikija (očigledno je to njegova predstava sjajnog osmeha) i kaže: „Naravno!“ „Izvinite“, kaže mu mama hladnokrvno, „htele bismo da budemo same.“ „Kako same? Ovde ljudi dolaze da se zabave!“ objašnjava joj stari momak, ali u njegovom samopouzdanom osmehu već može da se vidi pukotina. pukotina. „U tome se od ostalih ljudi ne razlikujemo“, kaže mama mirno. „Pre samo par trenutaka smo se odlično zabavljale.“ „S nama biste mogle još bolje da se zabavljate...“ kezi se tip i pokaže svoje ortake za stolom. Mama ih postepeno odmeri. Namerno daje samoj sebi vremena. „To mi nije verovatno“, nasmeje se potom hladno. Tip izgleda kao da će mamu da udari, ali na kraju se smiri sa dobacivanjem o frigidnim feministkinjama.
I tako dalje. 5/ U oktobru sam (u Solidnoj nesigurnosti) srela dečka koji se od sličnih plejboja prijatno prijatno razlikovao. razlikovao. Zvao se Robert. Bio je on oniži iži ali a li lep, studirao je pedagoški fakultet i u bar je došao sa drugom drugom da proslave uspešn uspeš no položen ispit. Mene i Ingrid nisu previše primećivali i zato sam ga pitala da li možemo pored njih da sednemo. Ingrid i drug su posle pola sata otišli svako na svoju stranu (drugu je navodno smrdelo iz usta), ali nas dvoje smo ostali i pričali. Iako smo dugo pričali: on je bio jedan od onih tipova, koji ili ćuti ili govori govori isključivo o sebi, s ebi, tako da sam se sa njim, iskreno rečeno, dosađivala. Naravno, sve vreme sam mu se smejuljila kako treba, ali mu tokom cele večeri nije pošlo za rukom da m e stvarno nasmeje. Pa šta, rekla sam sebi, bolje išta nego ništa. Gde je napisano da život mora da bude samo zabava? Pored toga, kada je govorio o kolokvijumima ili o ispitu kod docentkinje Mahove, oči su mu sijale od uzbuđenja... Čim su došli da nam naplate dodirnula sam ga za ruku. „Živim sa mamom, tako da kod mene ne možemo da idemo“, rekla sam. „Stanu „Stanuješ ješ daleko?“ Očigledno sam se trudila da svoju usamljenost prevaziđem seksualnošću. Izgleda da mi je bio potreban osećaj telesne bliskosti i potvrda da sam još uvek poželjna (strana 106). „Na Strahovu“, rekao je zbunjeno. „U studentskom domu.“ To mi je izgledalo veoma romantično. 6/ Robert nije bio ništa specijalno u krevetu, a osim toga ja sam se stidela da mu odmah prilikom prvog odnosa kažem kakav seks želim – tako da sam o orgazmu samo mogla da sanjam. „Da li ti se dopalo?“ pitao me je ujutru za doručkom. To ne razumem: oni moraju da znaju – sve i kada nam se to ne bi dopalo, mi to ne bismo rekle, a i pored toga oni opet pitaju... „Hoćeš da te klasifikujem?“ rekla sam.
Nervozno Nervozno se smejuljio, smejuljio, kao pred nekim ocenjivanjem. ocenjivanjem. „Završio si sa odličnim“, rekla sam mu ozbiljno i on se od uzbuđenja zacrveneo. 7/ Robertov život je imao cikluse: zimski i letnji semestar. Njegov najveći životni cilj je bio da položi ispit kod docentkinje Mahove. Trudila sam se to da shvatim. Trudila sam se da ga suviše ne nerviram. Viđali smo se jednom, maksimalno dva puta nedeljno, ali nisam se žalila. Tešila sam se time da će Robert da položi taj ispit kod docentkinje Mahove na leto i da ćemo zajedno da proslavimo njegov uspeh. A onda ćemo, konačno, početi da živimo.
POGLAVLJE XXXVI POZNATI RUKOPIS – BESKOMPROMISNA LAURA – ZELENI SIMBOL PORODIČNOG JEDINSTVA – K LIMAKTERIČNE LIMAKTERIČNE PROMENE P ROMENE – ORFEJ U METROU 1/ Kada sam 5. Decembra, na povratku iz redakcije, već napamet otvorila naše kućno sanduče (sećam se tog datuma dobro, jer sam na putu kući srela neverovatan broj đavolaka, svetih Nikola i anđela), osetila sam kako me je nešto probolo kroz srce. Oliverov rukopis sam odmah prepoznala. Kod kuće sednem na najbližu stolicu i gledam u kovertu. Poštanska marka sa Ladinom slikom: selo pod snegom. Znam da pismo ne smem da otvorim (Ne zovite ga! Ne pišite mu! Na njegova pisma ne odgovarajte! – strana 41), ali istovremeno gorim od znatiželje. Potpuno osećam kako moje stare nade ponovo ponovo počinju da žive. Dohvatim mobiln mobilnii i zovem In Ingrid. grid. „Poslao mi je pismo!“ kažem uzbuđeno. „Robert?“ „Oliver! Oliver mi je poslao pismo!“ Ingrid uzdahne. „Nadam se da ga nisi otvorila?“ pita zabrinuto. „Ne smem ni da ga pročitam?“ „Ne“, naređuje mi. „Stavi ga u veliki koverat i odmah mu ga vrati nazad.“ „Neću da mu odgovorim“, predlažem kompromis, „samo ću da pročitam...“ „Ne!“ istajava na tome Ingrid. „Ne dolazi u obzir!“ 2/ „Oliver mi je napisao pismo“, kažem isto veče mami. „Šta da radim?“ Pokažem joj kovertu. Do sada je nisam otvorila, ali istovremeno već nekoliko sati nisam u stanju da mislim ni na šta drugo. Mama izgleda kao da nema savet za mene. Seda za sto i pali cigaretu. Bela koverta leži između nas.
„Dete moje, znaš da te volim“, progovori posle nekoliko momenata. „Mnogo želim da te dobro posavetujem. Mnogo bih volela da te posavetujem tako da ti budeš srećna, ali pogledaj moj život...“ Bespomoćno raširi ruke. Taj jedini pokret obuhvata sve protekle godine, sve neuspele veze. „Zar ja nekoga mogu da savetujem?“ dodaje malaksalo. 3/ Dva dana kasnije pošaljem Oliveru pismo nazad. Neotvoreno. Neotvoreno. Ponosna sam na sebe, čak se o svom beskompromisnom ponašanju pohvalim pohvalim i Robertu. Robertu. Do Božića dobijem od Olivera još dva pisma. Prema savetima Doris, Ingrid i Roberta i sa ta dva pisma uradim isto kao i sa prvim. 4/ Nekoliko dana posle Nove godine odine otkrijem prvu reklamnu reklamnu poruku u metrou, na putu s posla. Naravno, u početku ništa ne slutim, i malo iz znatiželje, malo iz nerazumevanja priđem bliže kovanom ramu i čitam: Draga Laura, ostale su mi jedino uspomene na tebe. Kada tako napišem zvuči kao tekst iz nekakvih glupih američkih bestselera, kojima smo se zajedno smejali – ali za mene taj kliše odjednom predstavlja duboku istinu. Satima i danima mislim na tebe: na poslu, u autu, kod kuće, u čekaonici doktora Z. naprosto svuda. Sećam se svega i kad god se setim nekog novog trenutka, samo nekakvog detalja, potpuno se oduševim, ali istovremeno se i „rastužim“ . Odjednom shvatim da je pismo-reklamu pisao Oliver i da je ono upućeno meni. Uplašeno mi zastane dah, zacrvenim se protiv svoje volje, pomerim se korak unazad i pažljivo pogledam oko sebe, kao da bi neko od ljudi u metrou mogao da zna da je pismo upućeno baš meni... 5/
Mama, Ingrid i Robert su se usaglasili u tvrdnji da je Oliver bolesnik i egzibicionista i njegovu ideju sa otvorenim ljubavnim pismima smatraju neukusnom. Ja se, lično, pola godine nalazim u procepu između dva oprečna osećanja: na momente mi je zaista neprijatno, a na momente mi laska. Kada se u martu pojavi treće pismo, u Robertu se probudi nekakva besna borbenost borbenost i on odluči da zajedno zajedno odg odgovorim ovorimoo Oliveru. Za pisanje odg odgovora ovora čak pozove i svog druga pravnika. Oliver ne odustaje. Napiše još tri pism pis ma. Njegova Njegova hrabrost mi impon imponuje uje i često na njega njega mislim. mislim. 6/ Junsko pismo je poslednje. U julu razočarano idem svim trasama metroa i na stanicama izlazim iz ednog vagona u drugi, ali u četvrtastim ramovima su samo obične reklame. „Hvala Bogu“, kaže Robert kiselo. (Ispit nije položio)
EPILOG (Da, znam drage dame... Ja takođe volim srećne završetke...) Početkom decembra, šest meseci posle Oliverovog poslednjeg pisma, na stolu u našoj dnevnoj sobi se pojavi adventni venčić sa četiri crvene sveće. „Šta je ovo?!“ zgranem se. „To je adventni venac, honey“, odgovori mama. Pogleda u Olivera i nakezi se: „Simbol našeg porodičnog jedinstva...“ Trudi se da to zvuči cinično, ali ne može da me pređe. S nerazumevanjem vrtim glavom. „Mi Božić ne slavimo“, objašnjavam. „Da li ti to smeta?“ „Ma ne“, kažem. Sednem u krilo Oliveru i zamišljeno posmatram venac. Oliver me pažljivo zagrli i slobodnom rukom mi mazi veliki stomak. Mama sedne preko puta nas. „Ove godine je već deseta godina“, kaže posle nekoliko trenutaka. „Možda e vreme da se nešto promeni.“ „Zašto?“ „Starim, draga moja, u tome je stvar. Zbog klimakteričnih promena počinjem počinjem da bivam nepodnošljivo nepodnošljivo senti s entim mentalna. entalna. Ne biste poverovali šta mi s vremena na vreme pada na pamet...“ Posmatram je sumnjičavo. „Šta na primer?“ pitam. Mama se zbuni, zakašlje se i udahne. „Palo mi je na pamet da za Badnje veče pozovem gospodina Žemlu.“ „Gospodina Žemlu?!“ uzviknemo Oliver i ja praktično istovremeno. A onda je oboje zagrlimo.
{1}
Čestmir Varlatko – Častimir Mudašce. (Prim. prev.) {2} Liška je program Češke štedionice za štednju za stan. Inače Liška na srpskom znači Lisica. (Prim.prev.) {3} Poznati češki glumac i glumica (Prim.prev)
