Predgovor Izdavači su smatrali za shodno da daju kratak prikaz istorije Beseda zajedno sa komentarima o tome zašto je, u ovo današnje vreme, bilo poželjno objaviti njihovo revidirano sedmo izdanje. Izdavačka istorija Beseda S vremena na vreme, u odre đenim vremenskim razmacima, Meher Baba je, raznim osobama i grupama, diktirao na Njegovoj alfabetskoj tabli svoja kazivanja i poruke. Kada se mese čnik Meher Baba Žurnal (Meher Baba Journal) prvi put pojavio u novembru 1938. godine, odlu čeno je da se u svakom novom izdanju pojavi i po jedno kazivanje ili poruka Meher Babe. Dr Čakradhar D. Dešmuk (Dr Chakradhar D. Des-hmukh), član Meherovog izdavačkog veća, rukovodio je grupom ljudi na pripremanju i izdavanju diktiranog materijala. Krajem svake godine od Babinih kazivanja bi se sastavljala zbirka, a od tih zbirki je zatim sa činjena prva knjiga Beseda u četiri toma. Nakon što se, u oktobru 1942. godine, Žurnal ugasio, grupa je naknadno izdala još jedan tom, dovršivši tako prvo izdanje Beseda u pet tomova. Besede su štampane u Indiji Indiji izme đu 1939. i 1943. godine isklju čivo za internu upotrebu. ˝
˝
Nakon što bi se neki od tomova rasprodao, štampalo bi se novo izdanje sa manjim ispravkama. Tako su nastala izdanja Beseda od drugog do petog, koja su objavljena u Indiji od 1941. do 1954. Čitaoci
su tokom godina postavljali mnoga pitanja u vezi razli čitih tema zastupljenih u Besedama i tražili razjašnjenja od Meher Babe i Njegovih bližih u čenika. Pitanje mogu ćeg pogrešnog tuma čenja i potrebe za revizijom teksta pokrenula je Mani (Manija S. Irani), Meher Babina sestra, u pismu koje se pojavilo u Buditelju (Awakener) tom 3., broj 1., 1955. godine:
Ima ljudi koji veruju da je doslovce svaka re č u prvobitnim Besedama-Babina, i odbijaju da prihvate svaku revidiranu verziju. No, premda mu je Baba satima diktirao na tabli, profesor Dešmuk je upotpunjavao i ulepšavao izvesne delove knjige. Iako je Dešmuk bez sumnje na mnogim mestima briljantno uobli čio delo, mi ose ćamo da postoje odre đena mesta gde bi uproš ćavanje rečenične strukture ili korekcija u pravopisu još više doprineli lepoti i jednostavnosti-što jednostavnosti-što i jeste srž Babinih u čenja.... Smatramo da postoje odre đena mesta u prvobitnim Besedama gde je Dešmuk očigledno krivo interpretirao suštinu, i kao posledica toga, javilo se nekoliko ozbiljnih grešaka.... Ovaj citat je ovde naveden ne da bi omalovažio dr Dešmuka, niti da bi se na bilo koji na čin umanjio zna čaj njegovog monumentalnog dela i napora koje su u njega ulagali njegovi saradnici, ve ć da bi ukazao na činjenicu da prvobitno izdanje Beseda doista sadrži stilske nejasno će, pa je neke delove potrebno preraditi. ˝
˝
1948. godine Meher Baba je ovlastio Carlsa B. Pardoma (Charles B. Purdom) da za zapadnu publiku sažme i izda Besede u jednom tomu. Za ovaj tom, to m, naslov koji je glasio Bog čoveku i čovek Bogu: Besede Meher Babe , odabrao je lično Meher Baba. Prvi put je knjiga štampana u Engleskoj 1955. godine. ˝
˝
Izdavanjem Meher Babine knjige Boggovori 1955. godine, odre đena pitanja i termini su raš čiŠćeni i ponovo definisani. 1967. godine šesto izdanje Beseda, u tri toma, izdali su Preobra ćeni Sufizam (Sufism Reoriented), u San Francisku, Kalifornija. Sa Meher Babinim odobrenjem, izdava či Ajvi Aneita Djus (Ivy Oneita Duce) i Don. E. Stivens (Don E. Stevens) su u činili neke prepravke oslanjaju ći se na knjigu Bog govori i kasnija objašnjenja koja je Baba dao. Oni su u ovom trotomnom izdanju pojednostavili neke od re čeničnih struktura i napravili nov, logi čniji raspored poglavlja. Šesto izdanje je, uz manje korekcije, izašlo u tri reprinta. Sedmo izdanje. Nakon šestog izdanja, Avatar Meher Baba Perpetual Public Charitable Trust odlučila je da ponovo publikuje Besede. Isprva je bilo planirano da to jednostavno bude reprint šestog izdanja, pa je naglasak stavljen na upotpunjavanje materijala iz priloga: uvoda, glosara i indeksa. Ali, ubrzo je postalo jasno da će biti nužno izvršiti neke izmene i u samom tekstu. Od izdanja iz 1967. godine, rezultati dodatnih istraživanja teksta otvorili su neka nova pitanja. ˝
˝
U prevodima pripremljenim za francusko, nema čko, [talijansko i špansko izdanje, javili su se lingvisti čki i tekstualni problemi. Tako đe je postalo jasno da se moraju uneti stilske izmene. Pojedina čna kazivanja, to uvek treba imati na
umu, izlazila su niz godina, uglavnom kao novinski članci-tako da su nastale nedoslednosti u spelovanju, koriš ćenju velikih slova, koriš ćenju italika, interpunkcije i tako dalje. Čim
je odlučeno da se priredi revidirano izdanje, doneta je i odluka da se tekst prede što pažljivije. Kao što smo ranije spomenuli, Meher Babina objašnjenja godinama su postajala sve detaljnija i produbljenija, kako je On dalje proširivao i rasvetljavao mnoga pitanja. pitanja. Na primer, termini koji su koriš ćeni u svom najširem zna čenju, postajali su, nakon novog definisanja, daleko specifi čniji-često i do te mere da su po činjali da obuhvataju samo jedan aspekat prethodno šire koncepcije. Meher Baba je u Bog govori, i kroz diskusije sa Njegovim bliskim u čenicima, izložio božansku temu za publiku publiku koja je sada sada bila spremna da razume i prihvati prihvati dublje ideje ideje i koncepcije. U odgovoru na pitanje u vezi Krugova Savršenih U čitelja i Avatara, Meher Baba je proširio objašnjenja koja je dao u besedi o Krugu ; a 1955. godine ovo pojašnjenje se pojavilo u članku u Buditelju (Awakener, tom 3., br. 1.) pod imenom Krugovi . Važnost ove besede kao i njena relativna nepristupa čnost većini čitalaca, primorala je izdava ča da je u knjigu uklju či kao jedini nov tekstualni dodatak-pod nazivom Krugovi Avatara . Ovaj prilog je zahtevao i manje preuređivanje poglavlja. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Takođe, posle dužeg razmatranja, odlu čeno je da sedmo izdanje Beseda bude jednotomno. Budući da ljudi obi čno zaziru od bilo kakvih izmena u jednom takvom delu kao što su Besede, koje je naširoko proučavano i uvek iznova čitano, izdava či su jasno nazna čili kakav su pristup koristili pri izdavanju knjige i koje vrste izmena su uneli u tekst. Koriš ćeni su slede ći kriterijumi: na činiti što je mogu će manje izmena; tekstualne izmene uneti jedino u slu čaju kada se obra đena pitanja ne slažu sa knjigom Bog govori ili kasnijim objašnjenjima; izmeniti nekorisne ili zastarele reci i rekonstruisati rogobatne re čenične sklopove samo u onim slu čajevima kada bi čitalac mogao ostati zbunjen ili naveden na pogrešno razumevanje; ispraviti stilske nedoslednosti. Stilske izmene potpadaju pod slede će opšte kategorije: (1) ispravljanje spelovanja, crtica, pravopisa, interpunkcije, korišćenjem ovlaš ćenih stilskih priru čnika i re čnika-pogotovo kasnijih izdanja Čikaškog stilskog priru čnika i Vebsterovog novog univerzitetskog re čnika , kao glavnih izvora na osnovu kojih će se postići ujednačenost pristupa, stila i forme; (2) poštovanje pravila da se spiritualni izrazi pišu uvek velikim po četnim slovom, izuzev u slučajevima kada se naglašavaju; (3) usaglašavanje spelovanja i forme neengleskih izraza prema njihovoj ustaljenoj upotrebi u knjizi Bog govori ili drugim izvorima; (4) uklanjanje ve ćine italika, izuzev u slu čajevima njihove standardne upotrebe za povremena naglašavanja kao i tamo gde se neke neengleske reci pojavljuju po prvi put. ˝
˝
˝
˝
Oni čitaoci koji ose ćaju savremena gibanja u engleskom jeziku zasigurno će primetiti čestu pojavu oblika u muškom rodu i imenica koje ozna čavaju i muški i ženski pol-na primer čovek, čovečanstvo, Učitelj, osoba, sledbenik i tako dalje. Mada su neka usaglašavanja u činjena, zadržavanje ovih oblika temelji se na na čelu izdavača da načini minimum izmena u tekstu, a menjanje ovih formi bi za sobom povla čilo i ponovnu reviziju teksta. Cesta upotreba oblika u muškom rodu nije imala za cilj da izopšti žene niti da nagovesti orijentisanost Meher Babinog u čenja na muškarce; to jednostavno odražava stil pisanja vremena kada su se Besede prvi put pojavile. I na kraju jedna mala zanimljivost. Re č sutrenderance (teško prevodiva re č, približno: predanost, prepuštenost, posvećenost-prim. prev.) se u čitavom tekstu upotrebljava kao jedna varijanta re či surrender (predati se, prepustiti se, posvetiti se-prim. prev.) mada se ne javlja ni u jednom ve ćem rečniku. Naravno, postavilo se pitanje da li ona treba da ostane u tekstu ili ne, pošto zvanično ne postoji. Pitanje postavljeno korporaciji Meriam Vebster dalo je zanimljiv odgovor: Iako ne postoji dokaz da je re č surrenderance bila ikada igde upotrebljena, to ne treba da zna či da ta re č ne postoji i da ne treba promisliti o njenim vrednostima. Pošto je Meher Baba ispisao ovu re č na svojoj alfabetskoj tabli, zaklju čili smo da re č vredi ostaviti. ˝
˝
˝
˝
Izdavači su naročito obratili pažnju da, i pored u činjenih prepravki, zna čenje Meher Babinih reci ostane netaknuto. Izdavači sebe i svoj rad prepuštaju Meher Babi, da, po Njegovoj volji i naho đenju, pomogne svakom čitaocu da razume smisao koji je on želeo da mu prenese u svojim Besedama. Izdavači
Eruč B. Dešavala (Eruch B. Jessawala), J. Fleg Kris (J. Flagg Chris), Meherazad, 1986, BalNatu
Uvod u 7. izdanje Mervan Šeriar Irani (Menvan Sheriar Irani) je ro đen u gradu Puni (Poona) u Indiji 25. februara 1894. godine. Njegovi roditelji, Šeriar (Sheriar) i Širin (Shirin), bili su zoroastrijanci persijskog persijskog porekla. Njegov otac Šeriar je bio iskreni traga č za Bogom. Mervan je, dok je poha đao srednju školu Sveti Vin-sent , bio živahan i bezbrižan de čkić koji se isticao u u čenju i u sportu i nije bio preterano zainteresovan za duhovne stvari. Me đutim, jednom prilikom, jedan školski drug mu je poklonio knjigu o životu Bude, a godinama kasnije, On se prise ćao tog doga đaja: Otvorio sam knjigu baš na mestu gde se govorilo o drugom dolasku Bude kao Maitreje, Gospoda Milosr đa. I, u magnovanju sam shvatio: To sam ja. Ose ćao sam to duboko u sebi. Potom sam sasvim zaboravio na ovaj doga đaj i prošle su mnoge godine dok ga se nisam ponovo setio. ˝
˝
˝
˝
Jednog dana u maju 1913. godine, u vreme studiranja na koledžu Dekan (Deccan) u Puni, prošao je na biciklu kraj poštovane muslimanke Hazrat Baba đan (Hazrat Babajan), jednog od pet Savršenih U čitelja tog doba. Ona ga je pozvala k sebi i poljubila u čelo, otkrivši mu Njegov istinski status Avatara, apsolutne manifestacije Boga u ljudskoj formi. Na početku je Mervan bio ošamu ćen; ali postepeno, u razdoblju od nekoliko meseci, svest o Njegovom okruženju se povratila toliko da je mogao da stupi u kontakt sa Savršenim U čiteljem Sai Babom iz Sirdija (Shirdi)-koji ga je odmah zatim uputio do još jednog od Savršenih U čitelja, Upasni Mahara đa (Upasni Maharaj), Hindusa iz Sakorija. Sai Baba nije prenosio svoje u čenje drugima. Dva preostala Savršena U čitelja tog vremena bili su musliman Tadudin Baba (Tajuddin Baba) i Hindus Narajan Mahara đ (Narayan Maharaj). Sedam godina je Upasni Mahara đ integrisao Mervanovu Božansku svest sa sveš ću grubog sveta, pripremaju ći ga za ulogu Avatara Doba. Njegova avatarska misija po čela je da se manifestuje u spoljašnjem svetu 1921. godine kada su se oko njega okupili Njegovi prvi učenici, nadenuvši mu ime Meher Baba, Milosrdni Otac . ˝
˝
Posle više meseci intenzivnog rada sa svojim u čenicima i putovanja po Iranu i Indiji (uklju čujući i današnji Pakistan), Meher Baba i njegovi sledbenici nastanili su se u praznom vojnom logoru iz prvog svetskog rata u blizini Ahmednagara u Indiji. Ovo mesto je postalo poznato kao Meherabad. Na tom mestu je podigao brojne objekte, kao što su besplatna bolnica i dispanzer, prihvatilište za duševno poreme ćene i siromašne, kao i besplatnu školu za dečake svih religija sa naglaskom na spiritualnom treningu. U školi se nije vodilo ra čuna o kastin-skoj pripadnosti; više i niže kaste su se mešale, sjedinjene u bratstvu koje je podsticala Njegova ljubav. Meher Baba je sve njih redovno učio moralnoj disciplini, duhovnom razumevanju, nesebi čnom služenju i, iznad svega, ljubavi prema Bogu. Sve ove aktivnosti odvijale su se punom parom uprkos Babinom ćutanju, koje je usledilo kratko nakon najave istog, 10. jula 1925. godine. Kada je, pre no što će započeti ćutanje, bio upitan kako će nastaviti sa besedama i podučavanjem, On je odgovorio, Ja nisam došao da podu čavam nego da vas probudim . I kasnije, za vreme Njegovih poseta Zapadu, Njegovi komentari bili su jednako duboki du boki i intrigiraju ći: Stvari koje su istinite u če se i podučavaju u tišini ; i još Ako ne možete da čujete moju tišinu od kakve su onda koristi reci? Postoje 1927. godine prestao da piše (osim kada kada se potpisivao), On je nastavio nastavio da komunicira pokazuju ći slova na alfabetskoj tabli, ali je i taj način napustio 1954. godine. Posle toga je komunicirao posredstvom Njegovog jedinstvenog sistema gestikulacije rukama. No, knjige knjige Besede i Bog govori u to vreme su ve ć bile izdiktirane. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Tridesetih godina ovog stole ća Meher Baba je krenuo da putuje po Evropi, i ubrzo zatim se obreo i u Americi. Budući da je kontaktirao sa stotinama ljudi na oba kontinenta, Njegovo Ime ubrzo se raširilo medu duhovnim tragačima. Samo nekima od njih je kasnije bilo dopušteno da ga, u malim grupama, pose ćuju u Indiji. Njihove posete trajale su uglavnom od nekoliko nedelja do nekoliko godina. Svi, Svi, sem nekolicine odabranih, odabranih, bili su zamoljeni da se vrate na Zapad negde pred po četak Drugog svetskog rata. Meher Baba je ponovo posetio Zapad 1952., 1956., i 1958. godine. Imao je i dve turneje po Australiji. Nakon toga više nije odlazio iz Indije, a Zapadnjacima je dopuštao posete samo u retkim prilikama. Jedna takva prilika bio je veliki Skup Istoka i Zapada održan u novembru 1962. godine. Na njegov poziv, na hiljade sledbenika iz celoga sveta okupilo se u Puni. Skoro čitavu sedmicu Meher Baba je neštedimice davao Sebe, a Njegove aktivnosti bile su raznovrsne; kratke besede, grupni susreti, intervjui, pesme i molitve u slavu Boga, jedan dan javnog darshana na koji ˝
˝
je pohrlilo mnoštvo ljudi da ukaže poštovanje U čitelju i primi Njegov blagoslov. Potreba duhovne razmene izme đu Istoka i Zapada je česta tema u svetskoj literaturi. Ovaj skup protekao je u harmoniji razli čitih uticaja, u duhu međusobnog uvažavanja, naklonosti i zajedni čke ljubavi za Voljenog Avalara, a velike kulturne i tradicijske razlike behu tom prilikom, zahvaljujući Njemu, premoš ćene. Tokom decenija svog Avatarskog delovanja, Meher Baba je stalno kontaktirao sa Bogooprjenim dušama, ili mastima. U knjizi dr Viljama Donkina (William Donkin) Putnici,* Meher Baba je dao detaljan opis stanja u kome se nalaze masti (Bogoopijeni). Masti su oni koji su kontakt sa spoljašnjim svetom izgubili zbog ljubavne opijenosti Bogom, a ne zbog nervnog sloma ili umobolnosti. 1940. godina bila je izuzetna po broju susreta koje je Meher Baba imao sa ovim Bogoopijenim dušama širom Indije. On je Često lično izlazio u susret njihovim svakodnevnim potrebama, i uopšte, pružao im onu vrstu pomo ći za koju je znao da će im biti potrebna na njihovom putu ka Bogu. * William Donkinn, The Wayfarers (Ahmednagar, India: Meher Publications. 1948; drugo izdanje, San Francisco: Sufism Reoriented, 1969) Meher Baba takođe je lično služio siromašne, mentalno obolele i fizi čki hendikepirane, a pokazivao je naro čitu brigu za leprozne. Sa beskrajnom pažnjom i ljubavlju On im je prao noge, pognute glave umivao njihove patrljke, davao im male poklone i ulivao nadu. Oni su poput predivnih ptica u ružnim kavezima , govorio je, ,,i od svih zadataka koje izvršavam, ovaj me najdublje dira. ˝
˝
˝
U toku Njegovih brojnih putovanja i susreta sa hiljadama ljudi, Meher Baba je stalno naglašavao da ne dolazi da podučava niti da name će neke nove zakone. Neprestano je isticao da su drevni mudraci ve ć otkrili Istinu i da je zadatak današnjeg čovečanstva da spozna Istinu utkanu u njihova u čenja. Meher Babino Avatarsko delo jeste da, pomoću Njegove prastare poruke ljubavi, probudi čovečanstvo i otvori mu o či za Istinu. Njegov život predstavlja obrazac po kome se čovek može ravnati i videti sebe onakvog kakav jeste i kakav bi mogao da postane, ˝
˝
U suštini nije jasno na koji na čin je Meher Babi uspevalo, a uspeva mu i dan-danas, da vrši tako mo ćan uticaj na ljude. Čovek samo odjednom oseti mo ćnu silu u koju intuitivno ima poverenja, silu koja struji njegovim životnim kanalima i puni ih energijom, nakon čega se osloba đa njegovo unutrašnje bi će. Jedno od najve ćih čuda koja se dešavaju u kontaktu sa Meher Babom jeste prihvatanje. Čarls Pardom (Charles Purdom) u svojoj knjizi Bogo čovek (God-Man) beleži: On je navodio ljude da pogledaju u sebe, da sagledaju svoje egoisti čno ja ne kao dobro ili loše, pametno ili glupo, uspešno ili neuspešno, ve ć kao lažnu sliku svog istinskog ja , te da prestanu da se poistove ćuju sa iluzijom. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Istorija čovekove potrage za dušom nije iznedrila previše dela u kojima bi detaljno bile izložene tehnike koje vode ka tom vrhunskom postignu ću. Meher Babine Besede predstavljaju veliki doprinos ovoj uskoj oblasti literature. U ovoj knjizi, koju je Meher Baba diktirao svojim najbližim u čenicima tokom tridesetih i ranih četrdesetih godina, opisani su na čini integracije duhovnog rada u svakodnevni život. Tako đe je prikazana, u glavnim crtama, struktura kreacije, i pojašnjen odnos posve ćenika sa Avatarom ili sa U čiteljem. U njegovom poznijem klasi čnom delu, Bog govori, Meher Baba detaljno opisuje stanja Boga, Njegovu volju da svesno spozna Svoju božanstvenost i ulogu kreacije. Besede su, sa druge strane, prakti čan priručnik za svakodnevni život namenjen onima koji se, nakon što su razvili svest kroz zamke i iskušenja evolucije, polako vra ćaju nazad, u stanje prapo četnog Jedinstva. U Besedama su dati opisi duhovne staze i njenih disciplina, a tako đe je i jasno osvetljen cilj koji sledbenik treba da dostigne. Čitalac u njima ne će otkriti suvoparne formule duhovnog razvi ća. Besede su, pre svega, delo koje čoveka stalno podseća na njegovu nasušnu potrebu da živi u ljubavi i predanosti Bogu. Ljubav prema Bogu jedina daje snagu na duhovnoj stazi i to je ono što, miloš ću Savršenog Učitelja, kona čno dovodi do cilja. Savršeni U čitelj je sveznajući vodič koji je ve ć prošao stazu i iskusio Istinu i koji, naoružan beskrajnim strpljenjem, stvara uslove za postepeno i bezbedno napredovanje učenika do cilja. Kao što je ve ć opisano u besedi Avatar , periodična manifestacija Boga kao Avatara, Bogo čoveka, Mesije, Bude, Hrista, Rasoola, dovodi do duhovnog preporoda čovečanstva; jer, Avatar je taj koji sprovodi Božansku volju koja se bezgranično širi. Druk čije od milosti Savršenog U čitelja, milost Avatara se izliva pri svakom koraku ka Istini ma kog čoveka, pod uslovom da je u njemu prisutna intenzivna ljubav i čežnja za Bogom. Vodstvo i milost Avatara nisu ˝
˝
na raspolaganju samo za vreme Njegovog fizi čkog prisustva na Zemlji. On ne dolazi samo zbog onih koji su živi u vreme Njegovog dolaska, ve ć i za potonje generacije. Njegova milost i Njegovo znanje Istine uvek su na raspolaganju svima. U svakom slu čaju, da bi se postigao cilj i preduzeo kona čni skok iz sfere dualnosti u sferu Jednote, neophodna je milost živu ćeg Savršenog U čitelja iU Avatara- koji je VE ČITO ŽIVUĆI SAVRŠENI UČITELJ.* * Ovaj prosvetljuju ći razgovor o jedinstvenoj raspoloživosti avatara u svim vremenima, vo đen je sa jednim od Meher Babinih mandalija (bliskih u čenika)- D. E. S. Meher Baba svoj zavet ćutanja, dug četrdeset i četiri godine, nije prekršio do svoje smrti, 31. januara 1969. godine. Njegove poslednje godine obeležene su velikom fizi čkom patnjom-posledicom dveju ozbiljnih saobra ćajnih nesreća. Prva od njih zbila se na domak gradi ća Prag (Prague), u Oklahomi, za vreme turneje po SAD-u 1952. godine; a druga u Indiji, u blizini Satare, na izmaku 1956. godine. U obe nesre će Meher Baba je zadobio ozbiljne povrede, posle čega mu je hodanje, pa i stajanje, zadavalo ogromne teško će i bol. Taj fizi čki bol bio je manifestacija unutrašnje patnje koju Avatar podnosi zarad čovečanstva svaki put kada si đe medu ljude. Svoje poslednje godine uglavnom je proveo u samo ći i u intenzivnom i iscrpljuju ćem bavljenju Njegovim univerzalnim delom. Sredinom 1968, godine Meher Baba je obznanio da je stoprocentno zadovoljan svojom životnom misijom. U to vreme došlo je do naglog porasta broja onih koji su od Njega tražili klju č i smisao života. Njegovoj sahrani prisustvovalo je na hiljade ljudi. Došli su da ga isprate i ukažu po čast voljenom Učitelju. Njegovo telo je sedam dana ležalo u grobnici u Meherabadu, nakon čega je usledilo ukopavanje Njegovih posmrtnih ostataka. Na hiljade ljudi iz celog sveta, od aprila do juna 1969. godine, u čestvovalo je na Daršan programu u Puni, programu kojeg je On uprili čio nekoliko meseci pre svoje smrti; i duboko su ose ćali Njegovu ljubav i prisutnost u svojim srcima. Danas se Meher Babini krugovi ljubavi sve više šire, i postaju ći sve obuhvatniji i obuhvatniji, magnetskom snagom privlače ljude iz svih kutaka sveta, svih zanimanja i svih religija, da po čnu da tragaju za Istinom pod Njegovim ljubavnim vodstvom. Na hiljade Meher Babinih grupa deluju širom sveta, a na Zapadu je On li čno osnovao dva velika centra: Meherov duhovni Centar u Mirti Bi ču, Južna Karolina, SAD (Myrtle Beach, South Carolina, USA); i Avatarev dom u Vumbiju, Kvinslend, Australija (Woombye, Queensland, Australia). Svake godine stotine traga ča poseti ove centre, a na hiljade njih organizuju hodo čašća do hrama i grobnice Avatara Meher Babe, kao i do Njegovog dugogodišnjeg prebivališta u Meherazadu, blizu Ahmednagara u Indiji. Don E. Stivens
Sedam realnosti Postojanje, Ljubav, Žrtvovanje, Odricanje, Znanje, Obuzdavanje i Predavanje Ne pridajem zna čaj veroispovestima, dogmama, staležima, vršenju religijskih ceremonija i rituala, ve ć jedino razumevanju slede ćih sedam Stvarnosti: 1. Jedino Stvarno Postojanje je postojanje jednog i jedinog Boga, koji je Sopstvo u svakom ograni čenom sopstvu. 2. Jedina Stvarna Ljubav je Ljubav prema Beskona čnom (Bogu), koja pobuđuje intenzivnu čežnju da se vidi, spozna i postane jedno sa Istinom (Bogom). 3. Jedino Stvarno Žrtvovanje je ono u kome su, shodno toj ljubavi, žrtvovane sve stvari - telo, um, položaj, bogatstvo pa čak i sam život. 4. Jedino Stvarno Odricanje je napuštanje svih sebi čnih misli i želja čak i usred svetovnih dužnosti. 5. Jedino Stvarno Znanje je znanje da Bog boravi kako u dobrom tako i u takozvanom r đavom čoveku, u svecu kao i u takozvanom grešniku. Ovakva spoznaja nalaže ti da pomažeš svakog podjednako, onako kako to iziskuju okolnosti, bez o čekivanja nagrade; kada si pozvan da u čestvuješ u nekom sporu, da deluješ bez i najmanjeg traga neprijateljstva ili mržnje; da nastojiš da u činiš druge sre ćnima gajeći bratska ili sestrinska ose ćanja prema svima; i da ne povrediš nikoga u mislima, re čima ili u delima - čak ni one koji povre đuju tebe. 6. Jedina Stvarna Kontrola je disciplina čula- suzdržavanje od prepuštanja niskim željama jer se jedino tako može održati potpuna čistota karaktera. 7. Jedino Stvarno Predavanje je ono u kome uravnoteženost ne može narušiti nijedna nesre ćna okolnost, gde je čovek usred svake teškoće savršeno mirno prepušten volji Boga.
Božanski plan Kao u svim izuzetno kriznim periodima ljudske istorije, čovečanstvo i danas prolazi kroz poro đajne muke duhovnog preporoda. Moćne rušilačke sile su se pokrenule i naizgled ovladale sadašnjim trenutkom, ali u isti mah konstruktivne i stvarala čke snage koje će spasiti svet tako đe bivaju oslobođene kroz brojne kanale. Mada ove snage svetlosti dejstvuju u tišini, one će u krajnjem ishodu dovesti do promena kojima će se obezbediti viši, sigurniji i postojaniji duhovni napredak čovečanstva. Sve to predstavlja deo božanskog plana kako bi se izgladnelom i posustalom svetu pružila sveza objava ve čne i jedine Istine. Rat kao simptom čiji uzrok ima dublje korene Gorući problem sa kojim se sada čovečanstvo suočava jeste iznalaženje puteva i na čina da se otklone: suparništvo, sukobljavanje i nadmetanje, u svim suptilnim i grubim oblicima u kojima se ispoljavaju u razli čitim sferama života. Oružani ratovi su, naravno, najo čigledniji izvori nereda i razaranja. Me đutim, sami ratovi ne predstavljaju suštinski problem čovečanstva, nego pre spoljašnji simptom ne čeg mnogo ozbiljnijeg što se nalazi u samom njihovom korenu. Ratovi i patnja koju izazivaju ne mogu se u potpunosti odstraniti samo uz pomo ć antiratne propagande. Pa, ako ve ć treba da budu izbrisani iz ljudske istorije, bi će neophodno uhvatiti se u koštac sa njihovim uzro čnicima u samome korenu. Jer, čak i onda kada se ne vode oružani ratovi, pojedinci i grupe pojedinaca neprekidno u čestvuju u ekonomskom ili nekom drugom suptilnom obliku vo đenja rata. Oružani ratovi, sa svom prate ćom surovošću, izbijaju tek onda kada su ovi osnovni uzroci zaoštreni do vrhunca. Egoizam i samoljublje Uzrok neredu koji dovodi do ratova leži u činjenici da je ve ćina ljudi obuzeta egoizmom i sebi čnim ciljevima, prepuštajući se svom egoizmu i sebi čnosti kako individualno tako i kolektivno. To je život varljivih vrednosti u čiju zamku čovek upada. Suočiti se sa istinom zna či spoznali jedinstvo života u svim i kroz sve njegove raznovrsne manifestacije. Posedovati ovo razumevanje zna či zaboraviti na ograni čavajuće, ja i spoznati jedinstvo života. ˝
Nepotrebnost i nerazumnost ratova Sa svitanjem istinskog razumevanja, problem ratova ubrzo će nestati. Kada ratovi budu jasno vi đeni kao suvišni i nerazumni, tada osnovni zadatak više ne će biti sprečavanje ratova, nego vo đenje duhovne bitke sa ciljem da se prevaziđu oni stavovi koji su doveli do tako surovog i bolnog stanja stvari. U svetlosti istine o jedinstvu svekolikog života, zajedni čko i uskla đeno delovanje se name će kao prirodno i neminovno. Stoga, osnovni zadatak onih koji istinski brinu o obnovi čovečanstva, jeste da svim snagama prionu na otklanjanje duhovnog neznanja koje obavija čovečanstvo. Ja se mora odstraniti iz svih sfera življenja
˝
˝
Ratovi ne počinju samo da bi se obezbedila ponovna preraspodela materijalnih dobara. Oni su često proizvod nekritičkog poistovećivanja sa uskim interesima, koje ljudi, preko svojih istomišljenika, prenose na onaj deo sveta koji smatraju svojim . Uspostavljanje nove materijalne ravnoteže je samo deo šireg problema vaspostavljanja duhovne ravnoteže. Duhovna ravnoteža zahteva uklanjanje ja ne samo iz materijalnih vidova života, ve ć takođe i iz onih sfera koje se ti ču intelektualnog, emotivnog i kulturnog života čoveka. ˝
˝
˝
˝
Materijalna ravnoteža iziskuje duhovno razumevanje Posmatrati problem čovečanstva kao puki problem nasušnih potreba, zna či svesti čoveka na nivo životinja. Ali čak i onda kada se čovek usredsredi na ograni čeni zadatak očuvanja čisto materijalne ravnoteže, on će u tome uspeti jedino ako poseduje duhovno razumevanje. Ekonomsku ravnotežu je nemogu će ostvariti ukoliko ljudi ne shvate daje planska i zajednička akcija u ekonomskim stvarima neizvodljiva sve dotle dok li čni interes ne ustupi mesto nesebičnoj ljubavi. U suprotnom, čak i uz najbolju opremu i efikasnost u materijalnim delatnostima, čovečanstvo ne može izbeći sukobe i nemaštinu.
Prava uloga i mesto nauke Novo Čovečanstvo koje se rada u muci sadašnjih trudova i patnji, ne će ignorisati nauku niti njena prakti čna dostignuća. Pogrešno je gledati na nauku kao na nešto neduhovno. U zavisnosti od toga kako se primenjuje, nauka može da pomogne ili odmogne duhovnosti. Baš kao što prava umetnost izražava duhovnost, tako i nauka, pravilno primenjena, može da bude izraz duha i njegovo ovaplo ćenje. Naučne istine koje se odnose na fizi čko telo i njegov život u grubom svetu mogu postati sredstva preko kojih će duša saznavali sebe. A da bi služile toj svrsi, moraju se pravilno uklopiti u šire duhovno razumevanje. Ovo podrazumeva stalno uo čavanje postojanih, istinskih i trajnih vrednosti. Kada izostane duhovno razumevanje, nastaje opasnost da se nau čne istine i postignu ća zloupotrebe za uzajamno uništavanje i pothranjivanje onih vidova života koji ja čaju duhovne okove. Svestrani napredak čovečanstva može se osigurati samo ako nauka i religija nastave ruku pod ruku. Potreba za duhovnim iskustvom Nastupajuća civilizacija Novog Čovečanstva neće biti zadojena duhom suvih intelektualnih doktrina, ve ć duhom živog spiritualnog iskustva. Duhovno iskustvo se zasniva na dubljim istinama nepristupa čnim intelektu i intelekt ne može iznedriti takvo iskustvo. Duhovnu istinu mogu će je iznositi i iskazivati posredstvom intelekta, pa je intelekt svakako od izvesne pomo ći u prenošenju duhovnog iskustva. Ali intelekt sam po sebi nije dovoljan da omogu ći čoveku da doživi duhovno iskustvo, ili da ga prenese na druge. Ako su dve osobe doživele glavobolju, one taj svoj zajednički doživljaj mogu intelektualno da preispitaju i razjasne jedna drugoj. Ali ako neka osoba nikada nije imala glavobolju, tada nikakvo intelektualno objašnjenje ne će mo ći da joj do čara glavobolju. Intelektualno objašnjenje ne može zameniti duhovni doživljaj; ono, u najboljem slu čaju, može pripremiti teren za njega. Priroda i mesto duhovnog iskustva Duhovno iskustvo seže mnogo dublje no što je to doku čivo čistom intelektu. Izraz misti čno iskustvo upravo to i naglašava. Na misticizam se često gleda kao na nešto anti-intelektualno, nejasno i zbrkano, ili neprakti čno i nespojivo sa iskustvom. Istinski misticizam, u stvari, nije ništa od pobrojanog. Nema ni čeg nestvarnog u istinskom misticizmu, budu ći da on upravo vodi pravom sagledavanju Stvarnosti. On je oblik u potpunosti nezamagljene percepcije, i uz to je u toj meri prakti čan da se može proživljavati u svakom trenutku života i ispoljavati u svim svakodnevnim dužnostima. Njegova povezanost sa iskustvom toliko je duboka da, u izvesnom smislu, on i jeste krajnje razumevanje svekolikog iskustva. Kada se za duhovni doživljaj kaže da je misti čki, to ne zna či da je natprirodan ili sasvim van domašaja ljudske svesti. Ono što se podrazumeva jeste da je nepristupa čan ograničenom ljudskom intelektu, sve dok intelekt ne prevaziđe svoje granice i ne bude osvetljen direktnom spoznajom Beskona čnog. Isus Hrist je ukazao na put do duhovnog iskustva recima*: Ostavi sve i kreni za mnom. Ovo znači da bi čovek trebalo da se oslobodi ograni čenja i uroni u beskona čni život Boga. Pravo duhovno iskustvo nije samo spoznaja prirode duše dok prolazi više nivoe svesti, već uključuje i pravilan odnos prema svetovnim dužnostima. Ako duhovno iskustvo izgubi povezanost sa raznim fazama života, tada nastupa neuroti čna reakcija, stoje, naravno, daleko od duhovnog iskustva. ˝
˝
Bekstvom se ne dolazi do duhovnog iskustva Duhovno iskustvo koje će da oživotvori i osnaži seme Novog Čovečanstva, nije i ne treba da bude reakcija na stroge i neumoljive zahteve koje pred čoveka postavlja životna stvarnost. Ljudi sa slabom sposobnoš ću prilago đavanja bujici života, skloni su da se povuku iz životne zbilje i potraže sklonište i zaštitu u samostvorenoj tvr đavi satkanoj od uobrazilja. Takva reakcija je pokušaj da se, uzmicanjem pred zahtevima koje postavlja život, ovekove či sopstveno izolovano postojanje. Lažan ose ćaj sigurnosti i samodovršenosti pruža varljivo rešenje za životne probleme. To čak nije ni korak ka pravom i trajnom rešenju, ve ć naprotiv, skretanje sa prave duhovne staze. Jaki i nesavladivi životni talasi će uvek iznova izbacivati čoveka iz njegovih nestvarnih skloništa, a on će, u želji da sačuva svoje izdvojeno postojanje, bežati i u svom bekstvu privla čiti nove oblike patnje. Novo Čovečanstvo neće prianjati za spoIjašnje forme
Kao što osoba može nastojati da bekstvom sa čuva svoje zasebno iskustvo, tako može i težiti da ga održi putem nekritičnog poistovećivanja sa formama, ceremonijama i ritualima, ili tradicijama i konvencijama. Forme, ceremonije i rituali, tradicije i konvencije su, u najve ćem broju slu čajeva, prepreke osloba đanju večnog života. Jer, kada bi bili prava sredstva za izražavanje bezgrani čnog života, oni bi činili potporu a ne smetnju ostvarenju božanskog života na zemlji. Ali, oni uglavnom imaju za cilj uve ćavanje prestiža i dokazivanje sopstvene ispravnosti, nezavisno od života koji predstavljaju. Otuda svako vezivanje za njih na kraju sasvim izvesno vodi ka drasti čnom prikraćivanju i ograni čenju života. Novo Čovečanstvo biće oslobođeno od života ograni čenja i dopustiće da se kreativni život duha odvija u neograničenom rasponu; prekinu će privrženost spoljašnjim formama i nau čiti kako da ih podredi potrebama duha. Ograničeni život privida i lažnih vrednosti ustupi će mesto bezgrani čnom životu u Istini; a ograni čenja kroz koja izdvojeno ja opstaje, svenu će i nestati na dodir istinskog razumevanja. ˝
˝
Poistovećivanje sa uskom grupom je jedan oblik ograni čenog ja ˝
˝
Baš kao što osoba bežanjem ili poistove ćivanjem sa spoljašnjim formama teži da o čuva svoju zasebnu egzistenciju, tako može da teži da je održi putem nekriti čnog poistovećivanja sa nekom uskom klasom, veroispoveš ću, sektom ili religijom, ili podelama zasnovanim na polu. Ovde je pojedinac naizgled prevazišao izdvojeno postojanje poistovećujući se sa širom celinom. Me đutim, on često upravo izražava svoju zasebnost kroz takvo poistove ćivanje, što mu omogu ćava da uživa u ose ćanju da je druga čiji od pripadnika druge klase, nacionalnosti, veroispovesti, sekte, religije ili pola. Ograničeno ja egzistira kroz opre čnosti ˝
˝
Pojedinačno postojanje nastaje i crpi snagu iz poistove ćivanja sebe sa nekom od suprotnosti i upore đivanja sebe sa drugima. Pojedinac može štititi svoje izolovano postojanje tako sto će se poistovećivati sa ovom ili onom ideologijom, sa svojim shvatanjem dobra nasuprot svom shvatanju zla., Rezultat poistove ćivanja sa uskim grupama ili ograničenim idealima nije stvarno rastapanje izdvojenog ja , već mu je samo sli čno. Pravo nestajanje ograničenog ja u okeanu univerzalnog života zna či potpunu predaju zasebnog postojanja u svim njegovim oblicima. ˝
˝
˝
˝
Nada u budućnost Veliki deo čovečanstva uhvaćen je u zamku li čnih i samoživih težnji. Za onoga koga su stege čovečanstva pritisle, postoji samo strepnja u pogledu budu ćnosti i nikakvo olakšanje. Čovek mora da se zagleda malo dublje u svakodnevnu stvarnost da bi mogao da zauzme pravilan stav prema neda ći u kojoj se našlo čovečanstvo. Stvarne mogućnosti Novog Čovečanstva ostaju skrivene za ljude koji površno gledaju na svetsku situaciju, ali one postoje, i potrebna je jedino varnica duhovnog razumevanja da u punom sjaju izbiju na površinu i po čnu da se ostvaruju. Sile strasti, mržnje i pohlepe donose golemu patnju i stvaraju haos. Me đutim, olakšavaju ća okolnost je da u ljudskoj prirodi, čak i u središtu razara čkih sila, uvek tinja ljubav u nekom obliku. Ljubav mora da bude nesputana ograničenjima Čak
i ratovi zahtevaju združeno delovanje, ali je raspon takvog združenog delovanja vešta čki omeđen kroz poistovećivanje sa ograni čenom grupom ili idealom. Ratovima upravlja neki oblik ljubavi, doduše, pogrešno shvaćene ljubavi. Da bi ljubav zasjala, potrebno je osloboditi je sputanosti i ograni čenja. Ljubav postoji u svim fazama ljudskog života; ali je ili pritajena, ili ome đena i zatrovana li čnom ambicijom, rasnim ponosom, lokalnim privrženostima i rivalstvima, pa i vezanoš ću za pol, nacionalnost, sektu, stalež ili religiju. Da bi čovečanstvo ponovo vaskrslo, vratnice čovekovog srca moraju se raskriliti kako bi se rasplamsala nova ljubav-ona koja ne zna za pokvarenost, te je u potpunosti oslobo đena individualne ili kolektivne pohlepe. Ljubav govori sama za sebe
Novo Čovečanstvo će izroniti iz slapova oslobo đene ljubavi koja će slobodno poteći podstaknuta duhovnim buđenjem - zaslugom Savršenih U čitelja.* Ljubav se ne može roditi iz puke namere i htenja; vežbanjem volje, čovek u najboljem slu čaju postaje savestan u obavljanju svojih dužnosti. Borbom i ulaganjem napora on će uspeti da svoje spoljašnje akcije uskladi sa svojim vi đenjem pravde. Ali, takve akcije su duhovno jalove; nedostaje im unutrašnje lepote spontane ljubavi. * Vidi Glosar Ljubav treba spontano da izvire iznutra; ona ne srne da podlegne uticaju kakve spoljašnje ili unutrašnje prisile. Ljubav i prinuda nikad ne idu zajedno. Me đutim, mada se ljubav ne može nikome nametnuti, ona se može probuditi samom ljubavlju. Ljubavi nisu potrebne reci. Oni koji je nemaju primaju je od onih koji je imaju. Oni koji je primaju ne mogu biti primaoci a da ne odgovore na nju, što je, uostalom, suštinsko ispoljenje ljubavi. Istinska ljubav je nepobediva i neodoljiva. Ona nastavlja da prikuplja snagu i da se širi sve dok ne preobrazi svakog s kim stupi u dodir. Čovečanstvo će ostvariti nov na čin postojanja i života kroz slobodnu i nesputanu igru čiste ljubavi od srca k srcu. Božanska ljubav spašava čovečanstvo Pošto spoznamo da nema zahteva koji su ve ći od zahteva koje pred nas postavlja univerzalni Božanski Životobuhvatajući sve i svakoga bez izuzetka- ljubav ne samo da će doneti mir, harmoniju i radost u društvenim, nacionalnim i me đunarodnim okvirima, nego će izasjati u svoj svojoj čistoti i lepoti. Božanska ljubav odoleva udarima dualnosti i izraz je samog božanstva. Upravo kroz božansku ljubav će se Novo Čovečanstvo uskladiti sa božanskim planom. Božanska ljubav ne samo da će uneti nesmanjeno blaženstvo i neograni čenu radost u li čne živote ljudi, ve ć će omogućiti da nastupi era Novog Čovečanstva. Kroz božansku ljubav Novo Čovečanstvo će naučiti veštinu zajedni čkog i harmoničnog življenja. Resice se okova prevazi đenih formi i osloboditi kreativni život duhovne mudrosti; rasprši će sve uobrazilje i usidriti se u Istini; uživa će mir i trajnu sre ću; i bi će inicirano u Ve čni Život.
Sebičnost Analiza sebičnosti Sebičnost se javlja kao posledica nastojanja želja da se ispune kroz delovanje i iskustvo. Ona poti če iz osnovnog nepoznavanja čovekove prave prirode. Ljudska svest je zamu ćena zbog nagomilavanja razli čitih vrsta impresija koje su se taložile u dugom periodu njene evolucije. Ove impresije se ispoljavaju u vidu želja koje strogo ograni čavaju opseg delovanja svesti Sanskare, ili impresije, ogra đuju polje svesti. Obru č sanskara određuje opseg tog ograni čenog područ ja, jedinog područ ja gde se pojedinačna svest može usmeriti. Dok je u nekim željama akcija samo pritajena, dotle se neke želje preta ču u njima odgovaraju ću akciju. Da li će se želja ispoljiti u vidu akcije zavisi od intenziteta i broja sanskara vezanih za nju. Geometrijskom metaforom re čeno, kada se želja ispoljava kao akcija, ona prelazi razdaljinu jednaku radijusu kruga koji opisuje granicu sanskara povezanih sa njom. Kada želja postane dovoljno snažna, ona se ispolji kao akcija da bi se ispunila. Željenje vodi u nezadovoljstvo Čovek
je onoliko sebi čan koliko je u njemu prisutno raznoraznih želja. Zbog uplitanja raznovrsnih želja duša ne može da pronađe pun i nesputan izraz svoje prave suštine, pa njen život postaje krut i samoljubiv. Čitav život pojedinačnog ega neprekidno je zasužnjen raznim htenjima, to jest, nastojanjima da se želje ispune kroz nestalne i prolazne stvari. Me đutim, nema pravog ispunjenja u prolaznim stvarima. Zadovoljstvo koje proisti če iz prolaznih okolnosti života je privremeno, pa čovekova htenja ostaju neostvarena. Iz toga proisti če opšti osećaj nezadovoljstva praćen svim vrstama briga. Požuda, pohlepa i ljutnja Osnovni vidovi ispoljavanja frustriranog ega su požuda, pohlepa i ljutnja. Požuda je po mnogo čemu slična pohlepi; od nje se razlikuje po na činu na koji se ispoljava, a koji je direktno vezan za grubu sferu. Požuda se izražava posredstvom fizičkog tela i ti če se tela. Ona je oblik vezanosti za grubu sferu.* Pohlepa je stanje uznemirenosti srca, a sastoji se uglavnom od žudnje za mo ći i za posedovanjem. Čovek teži moći i posedovanju da bi ispunio svoje želje. On je, me đutim, nastoje ći da ispuni svoje želje uvek samo delimi čno zadovoljen, a ta delimi čnost još više raspiruje i uve ćava plamen žudnje umesto da ga utuli. Tako pohlepa, u svom beskona čnom osvajačkom pohodu, ostavlja pojedinca ve čito nezadovoljnim. Osnovni oblici ispoljavanja pohlepe su u vezi sa čovekovom emotivnom stranom. U pitanju je jedan vid vezanosti za suptilnu sferu. * Vidi Glosar pod grubo, suptilno i mentalno Ljutnja je buka razdraženog uma. Ona je uzrokovana spre čenošću da se željeno ispuni. Ta nemogu ćnost ispunjenja dalje pothranjuje ograni čeni ego i služi dominaciji i agresiji. Cilj ljutnje je uklanjanje prepreka koje stoje na putu ispunjenju želja. Pomama besa hrani egoizam i taštinu, te je tako najbliži saveznik ograni čenog ega. Um je kolevka ljutnje, te se tako ljutnja uglavnom izražava kroz aktivnosti uma. Ljutnja je oblik vezanosti za mentalnu sferu. Požuda, pohlepa i ljutnja se naizmeni čno izražavaju kroz telo, srce i um. Opasan krug Čovek
doživljava razo čaranja zahvaljuju ći požudi, pohlepi i ljutnji; a njegov povre đeni ego zauzvrat traži zadovoljenje kroz požudu, pohlepu i ljutnju. Svest tako biva uhva ćena u opasni krug nedoglednih razo čarenja. Razočarenje se javlja kada su požuda, pohlepa ili ljutnja spre čeni u svom izražavanju. Prema tome, ono je opšta reakcija na grube, suptilne i mentalne vezanosti. Potištenost prouzrokovana neispunjenjem požude, pohlepe i ljutnje verna je pratilja sebi čnosti. Sebičnost kao zajedni čka osnova ova tri poroka predstavlja najdublji uzrok razo čaranja i briga. Ona samu sebe poražava. Tražeći ispunjenje kroz želje, uspeva samo da postigne trajno nezadovoljstvo.
Put do sreće Sebičnost neminovno vodi u nezadovoljstvo i razo čaranje jer želja ima beskrajno mnogo. Stoga se problem sre će svodi na oslobađanje od želja. Želje se ne mogu savladati prisilnim obuzdavanjem, pošto je Znanje jedini lek za njih. Ako uronite duboko u svet misli i posvetite par minuta ozbiljnom razmišljanju, shvati ćete svu ispraznost želja. Setite se svega u čemu ste uživali i zbog čega ste patili svih prethodnih godina. Sve ono u čemu ste u životu uživali sada se svodi na ništa. Sve zbog čega ste patili danas je nepostoje će. Jer, sve to je bilo iluzorno. Odricanje od želja Vaše je pravo da budete sre ćni, no uprkos tome, vi sami sebi nanosite bol žele ći stvari. Želje su izvor neprestanog nemira. Ako ne dobijete ono što želite, vi postajete nesre ćni. A ako dobijete, onda želite još više, i tako ste opet nesrećni. Recite sebi Ne želim ništa i budite sre ćni. Neprestano uvi đanje jalovosti želja će vas najzad uputiti k Znanju. Takva Samospoznaja će vas osloboditi želja i izvesti na put uvek prisutne sre će. ˝
˝
Potrebno je pažljivo razlu čiti želje od potreba. Ponos i ljutnja, pohlepa i požuda nisu isto što i potrebe. Možete misliti Meni je potrebno sve to što poželim , ali budite sigurni da vas takvo razmišljanje ne će izvesti na pravi put. Ako vas u pustinji obuzme že đ, onda vam je potrebna voda, a ne limunada. Sve dok je telo prisutno, ukaziva će se izvesne potrebe i nužno je iza ći im u susret. Želje su, me đutim, samo stranputice zabludele mašte. Da bi se postigla ikakva sreća, one se moraju brižljivo iskorenjivati. Budu ći da su želje u samoj srži sebi čnosti, odricanje od želja nalik je procesu umiranja. Umiranje u uobi čajenom smislu zna či rastavljanje s fizi čkim telom, a umiranje u istinskom smislu zna či odbacivanje nižih želja. Sveštenici pripremaju ljude za lažnu smrt predo čavajući im tmurne slike pakla i raja; me đutim, ta smrt je prividna, pošto je život neprekidno trajanje. Prava smrt sastoji se od prestanka želja i ona nastupa postepeno. ˝
˝
Ljubav i služenje Rađanje ljubavi čini umiranje sebi čnosti lakšim. Postojati zna či umirati kroz ljubav. Ako ne možete voleti bližnje, kako onda možete voleti i one koji vas zlostavljaju? Neznanje odre đuje granice sebičnosti. Kada osoba spozna da može doživeti uzvišenije zadovoljstvo tako što će proširiti sferu svojih interesovanja i aktivnosti, ona se približava životu služenja. Osoba na tom stupnju gaji dobre želje. Želi da u čini druge sre ćnim, da olakša njihove nevolje i pomogne im. I mada se čak i u tako dobrim željama krije jedno posredno i prikriveno upu ćivanje na ja , tu uski sebičluk prestaje. Čak se dobre želje u izvesnom smislu mogu smatrati oblikom prosvetljene i proširene sebi čnosti jer se, kao i loše, kre ću u domenu dualnosti. Ali, ako osoba nastavi da usvaja dobre želje, sebi čnost se širi, i, obuhvatajući sve veće ciljeve, samu sebe vremenom poništava. Umesto da se trudi da postane čuvena, privlačna ili bogata, osoba tada nastoji da postane korisna za druge. ˝
˝
Pojava sebičnosti Želje koje ulaze u sastav pojedina čnog ega su ili dobre ili loše. Lošim željama nazivamo sve oblike sebi čnosti, a dobrim - razne oblike nesebi čnosti. Međutim, izme đu sebičnosti i nesebičnosti ne može se povu ći čvrsta granica. Obe se kreću u domenu dualnosti, pa je stoga sa kona čne tačke gledišta, u kojoj su opre čnosti dobra i zla prevaziđene, razlika izme đu sebičnosti i nesebičnosti prevashodno razlika u nivou postignu ća. Sebičnost i nesebičnost su dve faze u životu individualnog ega koje se nadovezuju jedna na drugu. Preobražavanje sebičnosti u nesebi čnost Sebičnost izlazi na videlo onda kada su sve želje koncentrisane oko uske individualnosti. A nesebi čnost izlazi na videlo onda kada ovaj kruti poredak želja doživi raspad i do đe do opšteg raspršivanja želja na mnogo širu oblast. Sebičnost je usko usmeravanje interesovanja na ograni čenu oblast; a nesebi čnost - širenje interesovanja na obuhvatniju oblast. Jezikom paradoksa re čeno, sebičnost je ograničeni oblik nesebi čnosti, a nesebi čnost - istupanje iz sebičnosti u široku sferu aktivnosti.
Sebičnost se mora preobraziti u nesebi čnost pre nego Što se iskora či iz područ ja dualnosti. Istrajno i postojano izvođenje dobrih dela istanji će sebičnost. Sebičnost koja se izražava kroz činjenje dobrih dela, postade instrumentom svog sopstvenog uništenja. Dobrota je osnovni činilac pretvaranja žilave u slabašnu sebi čnost. Samoživost, koja je na po četku bila pokrovitelj zlih težnji, vršenjem dobrih dela posta će vinovnikom sopstvenog poraza. Kada se zle težnje preobraze u dobre, sebi čnost se preobražava u nesebi čnost, odnosno, individualna sebičnost se pretapa u univerzalni interes. Mada je dobrostiv i nesebi čan život takođe ograničen suprotnostima, dobrota je ipak nužan korak na putu osloba đanja od svih suprotnosti. Dobrota je oružje kojim duša uništava svoje neznanje. Univerzalno Sopstvo Iz dobrote duša prelazi Bogu. Nesebi čnost se utapa u univerzalnu Sopstvenost koja je iznad dobra i zla, vrline i poroka i svih ostalih dvojnih aspekata Maje (Iluzije ili Neznanja). Boraviti u visinama nesebi čnosti znači osećati istovetnost sa svime. U stanju Oslobo đenosti nema ni sebi čnosti ni nesebičnosti u uobičajenom smislu, jer one bivaju uzdignute i stopljene u ose ćanje Jednosti. Spoznaja sveopšteg jedinstva pra ćena je spokojem i nepojmljivim blaženstvom. Ona ne vodi u duhovnu stagnaciju ili u odbacivanje relativnih vrednosti. Doživljaj Jednosti donosi nepomućeni sklad u kome se ne gubi ose ćaj razlikovanja, kao i nenarušiv mir koji ne zna či ravnodušnost prema okolini. Jednost nije rezultat subjektivne sinteze. Ono je rezultat istinskog postignu ća jedinstva sa kona čnom, sveobuhvatnom Stvarnošću. Stapanje sa krajnjom Stvarnoš ću Otvorite svoje srce, uklonite želje, i negujte samo jednu čežnju -čežnju za sjedinjenjem sa kona čnom Stvarnošću. Konačnu Stvarnost ne treba tražiti u promenljivim stvarima vanjskog sveta ve ć u sopstvenom bi ću. Svaki put kada vaša duša u čini pokušaj da razgali vaše srce, ona nailazi na zaklju čana vrata i unutrašnjost pretrpanu željama. Ne ostavljajte vrata svog srca zaklju čana. Izvor trajnog blaženstva je svuda, dok želje, potekle iz neznanja, unesre ćuju ljude. Cilj trajne sre će zablista će u svom punom sjaju tek kada se ograni čeni ego, sa svim svojim željama, potpuno i konačno ugasi. Duhovnost kao pozitivan stav prema životu Odricanje od želja ne podrazumeva asketizam ili poricanje života. Bilo kakvo negiranje života u činilo bi čoveka nečovečnim. Božanstvenost nije lišena čovečnosti. Duhovnost treba da u čini čoveka čovečnijim. Ona je pozitivno držanje koje osloba đa sve valjano, plemenito i divno u čoveku. Takođe doprinosi svemu što je skladno i ljupko u našoj sredini. Duhovnost ne zna či spoljašnje odricanje od svetovnih stvari, a još manje bežanje od odgovornosti,. Ona samo zahteva da duhovna unutrašnjost ostane neoptere ćena bremenom želja dok obavljamo svetovne aktivnosti ili se suo čavamo sa odgovornostima koje poti ču iz specifi čnosti našeg okruženja i položaja. Savršenstvo znači biti neupleten u svet dualnosti. Neuplitanje je imperativ nesputane kreativnosti. Ali, sloboda se ne postiže okretanjem le đa životu zbog straha od vezanosti. To bi zna čilo negaciju života. Savršenstvo nije zaziranje od protivurečnih ispoljavanja prirode. Strah od vezanosti je strah od života. Duhovnost predstavlja skladno i puno prihvatanje života ne razdiranog suprotnostima. Ona mora da dokaže svoju nadmo ć nad svim iluzijama - ma kako privlačne ili mo ćne one bile. Savršeni Čovek i usred najintenzivnih aktivnosti dela uz potpunu nevezanost, istovremeno ne izbegavaju ći dodir sa ma kojim aspektom života.
Bog i jedinka Bog je jedina Stvarnost Bog je beskonačan. On je iznad suprotnosti dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, vrline i poroka, ra đanja i smrti, zadovoljstva i bola. Ti dvojni aspekti nisu aspekti Boga. Ako uzmeš da je Bog zasebna celina, onda će On za tebe predstavljati samo jedan od pojmova relativnog postojanja. Baš kao što je dobro opreka zlu, i Bog tako postaje opreka ne-Bogu; a Beskona čno opreka konačnom. Kada govoriš o Beskona čnom i konačnom, podrazumevaš da se radi o dvoje; i tako Beskona čnost svodiš na jednu od opre čnosti. Međutim, Beskonačno pripada bezoprečnom poretku stvari. Ako se Beskona čno shvati kao opreka kona čnom, ono prestaje da biva beskona čno i postaje jedna podvrsta konačnog; a budući da se nalazi s one strane kona čnog kao njegova suprotnost, postaje i ograni čeno. Obzirom da Beskona čno ne može da bude druga strana kona čnog, vidljivo postojanje kona čnog takođe je varka. Jedino Beskonačno postoji. Bog se ne može podvesti u domen dualnosti. Postoji samo jedan bitak u stvarnosti a to je univerzalna Duša. Postojanje kona čnog ili ograni čenog je privid. Ti si beskonačan. Ti si doista svuda, premda misliš da si telo i stoga smatraš da si ograni čen. Ako misliš da si telo koje sedi, onda ne poznaješ svoju istinsku prirodu. Kada bi se zagledao unutra, u sebe, i doživeo svoju dušu u njenoj istinskoj prirod shvatio bi da si beskona čan, iznad celokupne kreacije. Međutim, poistovećuješ se sa telom. Uzrok pogrešnom poistove ćivanju leži u neznanju koje posreduje um. Prose čna osoba misli da je fizi čko telo. Duhovno uznapredovala osoba smatra da je suptilno telo. Svetac zamišlja da je um. Ali duša nijednog od njih nema direktnu spoznaju Sebe. Ni u jednom od navedenih slu čajeva nema jasnog razumevanja bez primesa uobrazilje. Prividnost ograničenog postojanja Duša kao Duša je beskona čna - nezavisna od uma ili tela mada zahvaljuju ći neznanju, pada pod uticaj uma i postaje mislilac , poistovećujući se ponekad s telom, a ponekad s umom. Sa ograni čenog stanovišta osobe koja nije iskoračila iz područ ja Maje, postoje bezbrojne jedinke. Naizgled ima onoliko jedinki koliko umova i tela. Iako postoji samo jedna univerzalna Duša, jedinka je ta koja misli da je razli čita od ostalih jedinki. Jedna te ista Duša, sakrivena iza umova prividno razli čitih jedinki proživljava kroz njih raznovrsna iskustva sveta opre čnosti. Tako Jedna - u - mnogima, doživljava sebe kao jednu - od - mnogih. Ovo se zbiva zahvaljuju ći uobrazilji, odnosno pogrešnom mišljenju. ˝
˝
Uzrok nepouzdanog razmišljanja Pogrešno mišljenje nastaje zbog uplitanja sanskara koje su se nagomilale u procesu evolucije svesti. Funkcija svesti se vremenom izopačila usled delovanja sanskara manifestovanih u vidu želja. Kroz mnoge živote svest je sve više pritiskalo breme posledica neprekidnog nizanja raznih iskustava. Te posledice su ograni čile opažanje duše. Mišljenje duše se nije moglo probiti kroz ogradu koju su podigle sanskare, pa je svest postala bespomo ćnim zatočenikom uobrazilja koje je projektovalo njeno pogrešno mišljenje. Krivotvorenje misli prisutno je ne samo tamo gde je svest delimi čno razvijena, ve ć i kod čoveka, kod koga je svest potpuno razvijena. Domet pune svesti Progresivna evolucija svesti zapo četa na nivou kamena svoj vrhunac doživljava u čoveku. Istorija evolucije je istorija postupne evolucije svesti. Kona čni plod evolucije je puna svest koja odlikuje čoveka. Ali, čak i ovakva potpuno razvijena svest nalik je na ogledalo pokriveno prašinom. Zahvaljuju ći delovanju sanskara, ona ne odražava jasno i pravo znanje o prirodi duše. Iako u potpunosti razvijena, sve dok je njeno slobodno delovanje zako čeno delovanjem sanskare, ona ne odslikava istinu ve ć izmišljenu konstrukciju. Štaviše, ne može da se pruži izvan rešetaka svojih želja i zbog toga joj je domet ograni čen. Upojedinjenje svesti
Granice svesti odre đuju sanskare, a njeno funkcionisanje se odvija po diktatu želja. Zahvaljuju ći željama koje teže da zadovolje same sebe, dolazi do upojedinjavanja svesti i njenog usredsre đivanja na samu sebe. Upojedinjavanje (individualizovanje) svesti može se na neki na čin shvatiti i kao posledica vrtložnog kretanja želja. Duša se uplete u želje i ne može da iskobelja iz ograni čene individualnosti sa činjene od želja. Uobražavaju ći pomenute barijere, ona samu sebe hipnotiše. Ona vidi sebe kao ograni čenu i izdvojenu od ostalih jedinki. Vezuje se za svoje izolovano postojanje, te u imaginaciji stvara svet sa činjen od brojnih činilaca, sastavljen od mnogobrojnih jedinki, pojedinačnih tela i umova. Izdvojenost postoji samo u uobrazilji Kada se zraci sunca usmere kroz prizmu, oni se usled prelamanja raspršuju i razdvajaju. Kada bi svaki od ovih zraka posedovao svest, smatrao bi sebe odeljenim od drugih zrakova, u potpunosti zaboravljaju ći da negde na izvoru, na drugoj strani prizme, njegovo postojanje nije odvojeno. Tako se i jedinstveno Bi će spušta u područ je Maje i poprima višestrukost koja zapravo ne postoji. Izdvojenost jedinki ne postoji u stvarnosti ve ć jedino u uobrazilji. Nepodeljena univerzalna Duša zamišlja podeljenost u sebi i iz te podele ra đa se misao o Ja i moje kao nečem suprotnom od ti i tvoje . Premda je u stvarnosti duša nepodeljena i apsolutno jedinstvena, ona prividno postaje mnogostruka i podeljena zahvaljuju ći radu njene sopstvene imaginacije. Imaginacija nije stvarnost. Čak i u svojim najuzvišenijim uzletima ona je daleko od Istine. Ona je sve osim Istine. Iskustva koja duša prikuplja u okviru zasebnog ega su prividna. To je zabluda duše. Iz imaginacije univerzalne Duše ra đaju se mnoge jedinke. To se zove Maja, ili Neznanje. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Objektivni univerzum Uporedo s rođenjem izdvojene i ograni čene jedinke, ra đa se i ono što se naziva univerzumom. Kao što ograni čena jedinka u stvarnosti ne postoji zasebno, ve ć svoje zasebno postojanje doživljava u imaginaciji, tako ni univerzum ne postoji nezavisno i zasebno. To je pojavljivanje nepodeljenog univerzalnog Sopstva u drugoj ulozi kroz ova svojstva. Kada se duša spusti u podru č je Maje ona preuzima na sebe ograni čenja mnogostrukog postojanja. Samoograničavanje duše se može shvatiti kao njeno samožrtvovanje na oltaru svesti. Iako je ve čni, bezgranični Apsolut, ona proživljava neku vrstu bezvremene kontrakcije dok prividno silazi u svet vremena, mnogostrukosti i evolucije. Ono što zbilja evoluira, me đutim, nije duša, nego svest - koja, zbog svojih sopstvenih ograni čenja, nastavlja da živi životom ograni čene jedinke. Trostruka vezanost i dualnost Istorija upojedinjenja ograni čene jedinke je istorija razvoja trostrukog vezivanja za um, energiju i materiju (telo). Sva tri podru č ja pripadaju dualnosti za koju se duša vezuje mada je, u suštini, izvan nje. Dualnost zna či postojanje oprečnosti koje, uzajamnim trenjem, same sebe obuzdavaju i dovode u ravnotežu. Dobro i zlo, vrlina i porok, primeri su ovakvih opre čnosti. Neuka duša, upletena u dualnost, je u vlasti kako dobra tako i zla. Dobro i zlo vode poreklo iz Neznanja; jednom kad se za njih veže, duša pada pod njihov uticaj. Za vreme trostruke vezanosti za materiju (telo), energiju i um, neuka duša je neprestano u vlasti želja. Ona želi dobro i zlo grubog sveta; dobro i zlo suptilnog sveta; dobro i zlo mentalnog sveta. Kroz razlikovanje dobra i zla, željenje samo po sebi postaje dobro ili zlo. Kroz neprekidno trenje opre čnosti, željenje neminovno postaje ograničeno. Ono pokre će neprekidno oscilovanje iz jednog stanja u drugo, uzaludno pokušavaju ći da dosegne stanje bez ograničenja, koje je dostupno samo u nepromenljivom, ve čnom aspektu života. Za Beskona čnim treba tragati izvan područ ja dualnosti. A to postaje mogu će samo kada iz ograni čene jedinke kao bujica probije svest, ruše ći pred sobom barijere sanskara. Bezdan između svesnog i nesvesnog Videli smo da je dejstveno polje svesti ograni čeno sanskarama. Ograni čenjem se ljudska psiha čepa na dva dela. Jedan deo pada u podru č je svesti a drugi ostaje u njegovoj senci. Nesvesni deo u svojoj punoj veli čini jednak je sili koja pokreće materiju. U ortodoksnim religijama tu silu nazivaju Bogom. Krajnja Stvarnost, koju koncept Boga simbolično predstavlja, može se do kraja spoznati tek kada se nesvesno privede u svest. Doživeti proširenje svesti
znači postati svestan onoga što je prethodno predstavljalo deo nesvesnog. Progresivno osvajanje nesvesnog od strane svesnog kulminira u apsolutnoj svesti, koja je neograni čenog opsega i delovanja. Izme đu ovog najvišeg stupnja svesti i ograni čene (mada pune svesti prose čnog čoveka), nalazi se četrdeset i devet stupnjeva prosvetljene svesti. Ovim stupnjevima predstavljeni su svi zna čajni nivoi rastu će Prosvetljenosti. Duhovni napredak Bezdan koji se pruža izme đu zamagljene svesti prose čnog čoveka i do kraja prosvetljene svesti Savršenog U čitelja stvorile su sanskare, a one su ujedno i tle iz kojeg se razvio egoizam. Sanskare mogu biti otklonjene kroz usavršavanje karaktera, predanost i nesebi čno služenje; ali najbolji rezultati u tom pravcu se postižu uz pomo ć Savršenog Učitelja. Duhovni napredak se ne ogleda u daljnjem razvitku svesti (pošto je ona ve ć u potpunosti razvijena u čoveku), nego u njenom osloba đanju iz okova sanskara. Mada je svest u suštini uvek jedna te ista na različitim stupnjevima postojanja, ona ne može postati apsolutna ukoliko ne odrazi znanje Beskona čnog bez ikakve primese neznanja, i ukoliko u punom obimu ne obuhvati čitavu kreaciju, osvetljavaju ći sve razli čite sfere postojanja. Duboki san Svaki put kada utoneš u san, ti se nesvesno sjedinjavaš sa beskona čnom Stvarnošću. Ovo sjedinjavanje zna či prevagu nesvesnog nad svesnim. Time si premostio jaz izme đu nesvesnog i svesnog. Me đutim, budući nesvestan, ti iz toga ne dobijaš ništa. To je razlog zašto ti, kada se probudiš iz dubokog sna, ostaješ svestan samo svoje iste, dobro poznate, monotone individualnosti; i nastavljaš da se ponašaš i doživljavaš iskustva na isti na čin kako si se ponašao i doživljavao iskustva pre nego što si legao da spavaš. A da je tvoje sjedinjenje sa najuzvišenijom Stvarnoš ću bilo svesno, probudio bi se u jednom posve novom, beskona čno bogatijem životu. Svesno jedinstvo sa beskrajnom Stvarnoš ću Savršeni Učitelj je svesno sjedinjen sa beskona čnom Stvarnošću. U njegovom slu čaju je jaz izme đu svesnog i nesvesnog premošćen, i to ne proširivanjem nesvesnog na ra čun svesnog (kao što je slu čaj kod osobe utonule u dubok san), već proširivanjem svesnog na ra čun nesvesnog. Proces širenja i sužavanja svesti odigrava se samo kod ograničene jedinke. U slu čaju Savršenog Učitelja pobeda svesnog nad nesvesnim je kona čna i trajna; njegovo stanje Samospoznaje je trajno i neprekidno ostaju ći nepromenjeno u svakom trenutku, bez ikakvog slabljenja. To su razlozi što Savršeni U čitelj ne spava u uobi čajenom smislu te reci. Dok odmara telo, on ne doživljava nikakav prelaz iz jednog stanja svesti u drugo. Stanje Savršenosti U stanju Savršenstva, iš čezavanjem svih prepreka Prosvetljenju, puna svest se pretvara u apsolutnu. Svesno u potpunosti preovlada nad nesvesnim, a osoba neprekidno boravi u punom sjaju Prosvetljenja i postaje jedno sa Prosvetljenjem. Postaje Prosvetljenje samo. Sve dok je osoba u vlasti dvojnosti i smatra da je njen doživljaj mnogostrukosti kona čan i istinit, ona još nije iskoračila iz podru č ja Neznanja. A kada se nade u stanju kona čne spoznaje, ona shvata da je Beskona čno, koje je jedno bez ostatka, jedina Stvarnost. Beskona čno, prožimaju ći i obuhvataju ći svekoliko postojanje, nema svoju suprotnost. Osoba koja raspolaže takvom spoznajom ostvarila je najviše stanje svesti. U ovom stanju je potpuna svest, koja je plod evolucije, zadržana, ali su u potpunosti prevazi đena ograničenja koja joj ina če nameću sanskare i želje. Ograni čena individualnost kao delo Neznanja preobražava se u bezgrani čnu božansku Individualnost. Ta osoba sada oli čava neograničivu svest univerzalne Duše bez primesa razli čitih oblika iluzije. Oslobo đena sebičnih želja, ona postaje prenosnik spontanog toka najuzvišenije univerzalne volje koju izražava božansko. Individualnost postaje bezgrani čna prestankom Neznanja. Nerastrzana podelama svojstvenim Maji i neupletena u njezinu dvojnost, osoba sada uživa u stanju Oslobodenosti, u kome su prisutni samo svest bez objekata, čisto bivstvovanje i nepomućena radost. Ovakva osoba oslobo đena je od uobrazilje što zbunjuje i op činjava običnog čoveka. Ona je, u izvesnom smislu, umrla. Li čni ego, koji je bio vinovnik ose ćanja otu đenosti, zauvek se raspršio. Međutim, ona nastavlja da živi ve čni život u nenarušivoj ljubavi i bezgrani čnom blaženstvu. Kako su joj na
raspolaganju beskonačna moć i mudrost, ona sada koristi čitav univerzum za duhovni rad na usavršavanju čovečanstva.
Početak i kraj kreacije Odakle i kuda? Sve dok ljudski um ne po čne direktno da doživljava kona čnu Stvarnost onakvu kakva ona jeste, on će, pri svakom pokušaju da objasni izvor i smisao kreacije, ostajati pometen. Činiće mu se da je drevna prošlost obavijena velom neobjašnjive misterije, a budu ćnost nalik na čvrsto zapečaćenu knjigu. Budući zarobljen u čaroliji Maje, čovekov um u najboljem slu čaju može da iznosi briljantne pretpostavke o prošlosti ili budu ćnosti univerzuma. On niti može da postigne konačno znanje o svim stvarima, niti ga može zadovoljiti sopstveno neznanje. Odakle? i Kuda? su dva večito prisutna bolna pitanja koja ljudskom umu donose božanski nemir. ˝
˝
˝
˝
Početak i kraj Čovekov um se u svom traganju za uzrokom nastanka sveta ne može pomiriti ni sa beskona čnim vraćanjem na isto, ni sa neprestanom promenom bez smisla i cilja. Evolucija je besmislena ako nema uzroka i lišena je svakog zna čenja
i smisla ukoliko ne vodi nekom ishodištu. U osnovi pitanja Odakle? i Kuda? leži pretpostavka da evolutivna kreacija ima po četak i kraj. Po četak evolucije je po četak vremena a kraj evolucije je kraj vremena. Evolucija ima svoj početak i kraj kao što i vreme ima svoj po četak i kraj. ˝
˝
˝
˝
Mahapralaja Između po četka i kraja ovog sveta podložnog promenama, odvijaju se mnogi ciklusi; ali istovremeno je prisutan, u ciklusima i kroz njih, kontinuitet kosmi čke evolucije. Stvarni svršetak evolutivnog procesa naziva se Mahapralaja (Mahapralaya), ili veliko poništenje sveta, koje nastupa onda kada svet postane ono sto je na po četku bio, naime Ništa. Mahapralaja sveta može se uporediti sa snom. Kao što za usnulu osobu raznovrsni svet iskustava prestaje da postoji, tako se i po nastupanju Mahapralaje čitav objektivni univerzum koji je bio tvorevina Maje gubi u ništavilu. Kao da nikada nije ni postojao. Stvarnost je bezvremena i apsolutna Čak i za vreme trajanja evolutivnog procesa, univerzum po sebi nije ništa drugo do uobrazilja. Uistinu postoji samo jedna nedeljiva i ve čna Stvarnost, bez po četka i bez kraja. Ona je izvan vremena. S ta čke gledišta bezvremene Stvarnosti, čitav proces odvijanja vremena je puki privid. I bilioni godina koji su protekli i bilioni godina koji tek treba da nastupe ne zna če ništa. Kao da ih nikada nije ni bilo.
Tako se za mnogostruki evoluiraju ći univerzum ne može re ći da je stvarni ishod jedine Stvarnosti. Jer da je ishod jedine Stvarnosti, Stvarnost bi u tom slu čaju bila ili nestalna u trajanju ili sastavljena iz razli čitih činilaca, što ona nije. Jedina Stvarnost je apsolutna. Stvarnost i Ništa Jedina Stvarnost obuhvata sve što postoji. Ona je Sve, ali je njena senka Ništa. Suština ideje o sveobuhvatnom postojanju je postojanje bez ostatka. Kada analizirate postojanje, vaša se analiza neminovno završava idejom o nepostojanju. Ideja o nepostojanju ili o Ništa, pomaže vam da jasno definišete svoju predstavu o postojanju. Tako Nepostojanje ili Ništa i Postojanje postaju komplementarni činioci. Ništa ne može postojati zasebno i nezavisno. Ono je, po sebi, ništa. Ništa samo po sebi ne može biti uzrok bilo čemu. Mnogostruki evoluiraju ći univerzum ne može biti ishod Ni čega, a tako đe, videli smo, ne može predstavljati ni ishod jedine Stvarnosti. Iz čega je onda proizašao ovaj mnogostruki i evoluiraju ći univerzum? Stvarnost i univerzum
Mnogostruki evoluiraju ći univerzum je proistekao iz mešavine jedine Stvarnosti i Ništa. On je izronio iz Ništa koje je odraz jedine Stvarnosti. Ali, ne sme se shvatiti da je univerzum nastao kao delimi čna posledica jedine Stvarnosti ili da predstavlja neki element Stvarnosti. On je usledio iz Ništavila i ništa je. Samo naizgled postoji. No ipak, on svoje prividno postojanje duguje jedinoj Stvarnosti koja je oduvek bila izvan Ništavila. Tako, kada se jedinoj Stvarnosti pridoda Ništa, rezultat je mnogostruki i evoluiraju ći univerzum. Jedina Stvarnost, beskona čna i apsolutna, time ne trpi nikakve promene. Ona je apsolutna i ništa joj se ne može dodati niti oduzeti. Jedina Stvarnost ostaje uvek ono što jeste, celovita i apsolutna u sebi samoj, ravnodušna i nevezana za prizor tvorevine proistekle iz Ništa. To Ništa se može porediti sa matemati čkom vrednošću nule, koja po sebi nema pozitivnu vrednost, ali kada se pridoda drugom broju, čini da nastane ve ći broj. Na isti na čin se mnogostruki i evoluiraju ći univerzum ra đa iz Ništa kada se ono združi sa jedinom Stvarnoš ću. Imaginarna podeljenost na sopstvo i okruženje Čitav
evolutivni proces se odvija u uobrazilji. Kada se u uobrazilji jedinstveni okean Stvarnosti prividno uznemiri, nastaje mnogostruki svet sa činjen od izolovanih centara svesti. To čini osnovnu podeljenost života na sopstvo i nesopstvo, odnosno na ja i njegovu okolinu. Obzirom da je ograni čeno ja (koje je samo umišljeni deo u stvarnosti nedeljive sveukupnosti) varljivo i nepotpuno, svest se ne zadovoljava poistove ćivanjem sa njime. Tako svest, ulovljena u zamku neprestanog nespokoja, pokušava da se na silu poistoveti sa nesopstvom. Onaj deo ne-sopstva, odnosno onaj delić okoline sa kojim svest uspeva da se poistoveti, udružuje se sa sopstvom u obliku moje . A onaj deo ne-sopstva sa kojim svest ne uspeva da se poistoveti, tvori neprihvatljivu sredinu koja je ograni čava i koja joj se suprotstavlja. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Tako svest nikada ne stiže do ta čke prestanka svog ograničavajućeg podvajanja, nego samo do njegovog preoblikovanja. Dokle god je u žarištu delovanja izvitoperene uobrazilje, svest ne može staviti ta čku na dvojnost. Svi pokušaji svesti da izvrši asimilaciju ne-sopstva (ili okoline) rezultuju u pukoj zameni po četne dvojnosti drugim, nebrojenim novim oblicima iste dvojnosti. Prihvatanje, odnosno odbijanje odre đenih vidova spoljašnjosti ispoljavaju se kao željenje i neželjenje , iz čega opet proishode opre čnosti-prijatnost i bol, dobro i zlo itd. Ali ni prihvatanje ni odbijanje ne mogu osloboditi svest od dvojnosti, što dovodi do njenog neprekidnog oscilovanja od jedne ka drugoj oprečnosti. Oscilovanje od jedne ka drugoj opre čnosti karakteriše celokupni proces evolucije jedinke. ˝
˝
˝
˝
Potpuna uslovljenost sanskarama Evolucija ograničene jedinke je u potpunosti odre đena sanskarama koje je ona eonima sakupljala i taložila; iako evolucija pripada uobrazilji, njeno odvijanje je automatsko, a njena predodredenost neumitna. Svaka akcija i doživljaj, ma kako bezna čajan, ostavlja utisak u mentalnom telu. Taj utisak objektivno modifikuje mentalno telo, a budući da čovek ne menja mentalno telo, utisci koje je akumulirao mogu istrajavati i kroz nekoliko života. Kada tako akumulirane sanskare po čnu da se ispoljavaju (prethodno su bile prisutne u mentalnom telu u latentnom slanju) čovek ih doživljava kao želje, odnosno, subjektivno. Objektivno i subjektivno su dva stadijuma sanskara: prvi je njihovo pasivno, latentno stanje, a drugi - aktivno stanje ispoljavanja. U aktivnoj fazi, akumulirane sanskare uslovljavaju sva iskustva i akcije ograni čenog ja . Kao što je potrebno odmotati nekoliko metara filma da bi se prikazala kratkotrajna akcija na bioskopskom platnu, tako i veliki broj sanskara uslovljava jednu jedinu akciju ograni čenog ja . Ispoljavaju ći se i ostvaruju ći se kroz iskustvo, sanskare se troše. Slabe sanskare se troše mentalno; ja če sanskare se troše kroz suptilno telo prazne ći se u vidu želja i doživljaja u mašti; a one sanskare koje su izuzetno jake troše se fizi čki, kroz telesnu akciju. ˝
˝
˝
˝
Uravnotežavanje kroz opre čnosti Iako se trošenje sanskara odvija neprekidno, ono ne dovodi do njihovog nestanka, jer se nove neizbežno stvaraju i to ne samo kroz nove akcije, ve ć i kroz sam proces trošenja. Tako sanskari čki naboj stalno raste, ostavljaju ći pojedinca nemoćnim pred pitanjem kako da se oslobodi tog bremena.
Sanskare akumulirane kroz pojedine akcije i iskustva čine um prijem čivim za njima odgovaraju će akcije i iskustva. Na određenom stupnju ta tendencija prestaje, neutralisana prirodnom reakcijom koja se sastoji preokretanju situacije u njenu suprotnost, što ostavlja slobodan prostor za delovanje suprotnih sanskara. Najčešće su dve oprečnosti zapravo karike istog lanca imaginacije. Neka će osoba, na primer, prvo iskusiti slavu pisca-bogatstvo, popularnost, porodicu i sve stvari koje čine život prijatnima kasnije će u istom životu doživeti gubitak bogatstva, porodice i svih ugodnosti. Dve opre čnosti jednog lanca imaginacije se ne moraju uvek ispoljiti u jednom životu. Na primer, neki čovek će čitav svoj život proživeti kao veliki vojskovo đa koji iz svake bitke izlazi kao pobednik. U tom slu čaju on će morati da uravnoteži ovo iskustvo doživljavanjem poraza ili njemu sli čnih iskustava, proživljavaju ći još jedan život da bi upotpunio svoj lanac imaginacije. Tako čista psihološka prisila svojstvena sanskarama postaje predmet dublje duševne potrebe - potrebe duše da spozna Sebe. Primer ubijanja Pretpostavimo da je izvesna osoba u ovom životu izvršila ubistvo. Time su u njeno mentalno telo položene sanskare ubijanja. Da je njena svest isklju čivo uslovljena težnjom ovakvih sanskara, ona bi nastavila da ubija u nedogled, svaki put prikupljaju ći novu snagu za naredna istovetna dela. Da sama zakonitost po kojoj se iskustvo odvija ne stavlja ta čku na sve, ne bi bilo izlaza iz neprekidnog ponavljanja istog. Osoba će, međutim, ubrzo shvatiti nepotpunost iskustva samo jedne krajnosti i, idu ći u drugu krajnost, u činiti nesvesni pokušaj da povrati izgubljenu ravnotežu. Tako će osoba sa iskustvom ubice razviti psihološku potrebu da bude ubijena i postati prijem čiva na ulogu žrtve. Ubijanjem drugog ljudskog bi ća ona je upoznala samo jednu stranu celokupne situacije, naime, ulogu ubice. Druga dopunjujuća strana kompletne situacije (uloga žrtve) ostala je za nju nespoznata i neshva ćena, premda uklju čena u njeno iskustvo. Tako se javlja potreba za upotpunjavanjem iskustva privla čenjem suprotnosti onoga Što je čovek lično proživeo, a svest pokušava da udovolji toj novoj, neodložnoj potrebi. Osoba koja je ubijala ubrzo će osetiti želju da bude ubijena, da bi li čnim iskustvom obuhvatila čitavu situaciju. Prevazići oprečnosti posredstvom opre čnosti Pitanje koje se ovde name će glasi: Ko će se pojaviti u narednom životu da je ubije? To bi mogla da bude ona ista osoba koju je ova ubila u prethodnom životu ili, pak, neka druga osoba sa sli čnim sanskarama. Kao rezultat odnosa među pojedincima stvaraju se sanskari čki lanci ili veze; kada osoba preuzme novo fizi čko telo, ona se povezuje ili sa osobama sa kojima je imala prethodne sanskari čke veze ili sa osobama koje poseduju sli čne sanskare. Životna ravnoteža omogućava slobodnu igru evoluiraju će dvojnosti. ˝
˝
Poput čunka na tkačevom razboju, tako se i ljudski um seta izme đu ekstrema, i tka šare na ćilimu života. Duhovni život se najbolje može prikazati ne kao prava, ve ć kao cikcak linija. Porazmislite kakvu ulogu imaju obale reke. Da nije obala, voda iz reke bi se razlila, a reka ne bi stigla do svog uš ća. Isto tako bi se životne snage raspršile u bezbrojnim pravcima da ih ne obuzdavaju suprotni polovi. Nivoi postojanja svesti Obale reke života najbolje bi se mogle opisati ne kao dve paralelne, ve ć kao dve konvergentne linije koje se susre ću u tački Oslobođenja. Kako se pojedinac približava cilju, broj oscilacija postepeno se smanjuje, a kada ga ostvari, oscilacije potpuno zamru. To je kao kretanje lutke koja za centar ravnoteže ima oblu osnovu, pa se ljulja da bi se na kraju postepeno učvrstila u stabilnom položaju. Kada je zaklatite, svaki njen naredni pokret ima manje odstupanje, sve dok se lutka na kraju ne umiri. U kosmi čkoj evoluciji umirivanje naizmeni čnog kretanja izme đu suprotnosti predstavlja Mahapralaju, a u spiritualnoj evoluciji individue, Oslobo đenje. Korak od dvojnosti ka ne-dvojnosti nije samo korak od jednog ka drugom stanju svesti. Pošto su navedene oprečnosti kvalitativno razli čite, razlika medu njima je beskrajna. Prvo stanje je stanje ne-Boga a drugo je stanje Boga. Ova beskrajna razlika čini bezdan izme đu šestog i sedmog nivoa svesti. Šest nižih nivoa involucije svesti* takođe su odeljeni nekom vrstom doline, odnosno rastojanja. Ali, mada i me đu njima postoji ogromna razlika, oni
nisu beskonačno različiti jer su podjednako predmet dvopolnosti ograni čenog iskustva koje se kre će od jedne ka drugoj suprotnosti. * Vidi Glosar Napredovanje kroz unutrašnje nivoe Razlika izme đu prvog i drugog nivoa, drugog i tre ćeg, pa sve do šestog nivoa, ogromna je, ali ne i beskrajna. Iz toga sledi da se ni za jedan od ovih šest nivoa dualnosti ne može re ći da je bliži sedmom nivou od bilo kog drugog. Razlika izme đu svakog od ovih šest nivoa i sedmog nivoa je beskrajna, kao što je i razlika izme đu šestog i sedmog nivoa beskrajna. Napredovanje kroz šest nivoa je napredovanje u imaginaciji, dok je postignu će sedmog nivoa prestanak imaginacije imaginacije i predstavlja, predstavlja, prema tome, tome, bu đenje jedinke u Istini-svesti. Imaginarno napredovanje na unutrašnjim nivoima ipak se ne može izbe ći. Imaginacija mora sasvim da se iscrpi pre nego što ličnost spozna Istinu. Dok ga podu čava Savršeni U čitelj, u čenik mora da pro đe svih šest nivoa. U čitelj može voditi svog u čenika kroz unutrašnje nivoe otvorenih o čiju ili o čiju prekrivenih velom. Ukoliko ga vodi prekrivenih o čiju, dakle nesvesnog nivoa kroz koje prolazi, onda njegove želje istrajavaju sve do sedmog nivoa; a ako ga vodi otvorenih o čiju, svesnog nivoa kroz koje prolazi, nijedna želja ne će preostati ve ć od petog nivoa. Ako se Učitelj odluči da izvede to delo, on će se najčešće odlučiti da vodi u čenike prekrivenih o čiju, jer su mu oni kao takvi korisniji za njegov rad nego kada su im o či otvorene. Prolazak kroz nivoe pra ćen je odmotavanjem sanskara. Proces odmotavanja treba pažljivo razlu čiti od procesa trošenja. U procesu trošenja sanskare postaju dinami čne i oslobađaju se u akciji ili iskustvu. To ne vodi kona čnom oslobađanju od sanskara, jer neprekidno taloženje novih sanskara zamenjuje one ve ć potrošene; a trošenje samo po sebi uzrokuje nastanak novih sanskara. U procesu odmotavanja, me đutim, sanskare se iscrpljuju i bivaju uništene u plamenu čežnje za Beskonačnim. Spokoj Ostvarenja Čežnja za Beskona čnim može da bude uzrok velike duhovne patnje. Nema pore đenja izme đu akutnog obi čnog bola i oštrine duhovnog bola koji se ose ća za vreme prolaska kroz nivoe. Prvi je rezultat delovanja sanskara a drugi rezultat njihovog odmotavanja. Kada fizi čka patnja dostigne vrhunac čovek se onesvesti, a takvo trenutno olakšanje nije moguće kada je posredi duhovna patnja. Duhovna patnja, s druge strane, ne iscrpljuje čoveka koliko fizi čka, jer
je protkana nekom vrstom zadovoljstva. zadovoljstva. Čežnja
za Beskonačnim je vrlo izražena i jaka sve dok ne dostigne vrhunac, a onda po činje njeno postepeno ublažavanje. U procesu ublažavanja svest ne odbacuje čežnju za Beskona čnim, već nastavlja da teži svom cilju ostvarenja. Ovakvo stanje ublažene ali prisutne čežnje prethodi ostvarenju Beskona čnog. Čežnja na ovom stupnju postaje oruđem uništenja svih drugih želja i spremna je da bude utažena u nedoku čivom miru Beskona čnog. Pre nego što se čežnja za Beskonačnim zadovolji kroz postignu će Beskonačnog, svest mora da zakora či sa šestog na sedmi nivo. Mora da prede iz dvojnosti u ne-dvojnost, Umesto da nastavi da bludi u imaginaciji, mora da stigne do tačke gde imaginacija i maginacija prestaje. Učitelj vidi jedinstvenu Stvarnost kao jedinu Stvarnost, a Ništa samo kao njenu senku. Za njega, ve čnost je progutala vreme. Budu ći da je ostvario bezvremeni aspekt Stvarnosti, on je sada iznad vremena i u njegovom bi ću su sadržani i po četak i kraj vremena. Njega više ne dodiruju prolazni svetovni tokovi satkani od postupaka i međusobnih odnosa ljudi. Obi čna osoba ne vidi ni po četak ni kraj kreaciji. Na nju se obrušava bujica doga đaja kojima ne može da upravlja jer njoj, zarobljenoj u vremenu, nedostaje pravi ugao posmatranja . Ona sve procenjuje iz ugla mogu ćeg ispunjenja ili neispunjenja njenih sanskara. Tako đe je duboko diraju svetovni doga đaji. Pri činjava joj se da je čitav objektivni univerzum jedno nepoželjno ograni čenje koje ili treba nadvladati ili, pak, otrpeti. ˝
˝
S druge strane, U čitelj je oslobo đen dvojnosti i njoj svojstvenih sanskara. Slobodan je od svih ograni čenja. Oluje i potresi univerzuma ne utiču na njegovo biće. Za njega je užurbani svet sa svim njegovim stvarala čkim i rušiteljskim tokovima prestao da igra bilo kakvu ulogu. Stupio je u svetilište Istine, stanište ve čitog smisla, čiji se odraz može
samo delimi čno i maglovito naslutiti u prolaznim vrednostima ve čno promenljive kreacije. On čitavim bićem poima suštinu postojanja i gleda na čitavo stvaranje kao na puku igrariju.
Obrazovanje sanskara i njihova funkcija Analiza ljudskog iskustva Postoje dva aspekta ljudskog iskustva - subjektivni i objektivni. S jedne strane imamo misaone procese kao suštinske sastojke ljudskog iskustva, a sa druge, stvari i objekte na koje se oni odnose. Misaoni procesi delom zavise od neposredno date objektivne situacije, a delom od delovanja nataloženih sanskara, odnosno impresija. Tako se ljudski um nalazi u rascepu izme đu mora sanskara iz prošlosti s jedne, i čitavog prostranstva objektivnog sveta s druge strane. Sanskare vode poreklo iz iskustva Sve čovekove akcije se zasnivaju na delovanju prošlih impresija uskladištenih u umu. Svaka misao, emocija ili delo vodi poreklo od grupe impresija koje su, na ovaj ili onaj na čin, modifikovale um. Impresije, taloži pre đašnjih iskustava, vremenom postaju najvažniji faktori u odre đivanju toka sadašnjih i budu ćih iskustava. Prikupljaju ći nova iskustva, um neprekidno stvara i prikuplja nove impresije. Kada je zaokupljen fizi čkim objektima ovog sveta (kao što su telo, priroda i drugo) um je okrenut ka vani i on tada proizvodi grube impresije. A u trenucima zaokupljenosti sopstvenim subjektivnim misaonim procesima, koji su odraz već postojećih sanskara, on proizvodi suptilne i mentalne impresije. Pitanje šta je prvo nastalo, sanskare ili iskustvo, liči na pitanje da li je prvo nastala kokoš ili jaje. Oni su me đusobno zavisni i razvijaju se paralelno. Prema tome, problem razumevanja ljudskog iskustva svodi se na problem razumevanja procesa obrazovanja i delovanja sanskara. Prirodne i neprirodne sanskare Prema načinu postanka razlikujemo dva tipa sanskara - prirodne i neprirodne. Sanskare koje duša gomila u toku organske evolucije su prirodne. Ove sanskare nastaju u procesu u kome duša postupno preuzima i odbacuje razne podljudske forme, prolaze ći kroz prividno nežive stupnjeve (kao što su kamen ili metal) i dospevaju ći do stupnja čoveka, gde svest dostiže pun razvoj. Sve sanskare koje duša razvije pre nego što poprimi ljudsko obli č je su produkti prirodne evolucije i nazivamo ih prirodnim sanskarama. Njih moramo pažljivo razlu čiti od sanskara koje duša razvije nakon što poprimi ljudsko obli č je. Sanskare koje se vezuju za dušu na ljudskom stupnju razvijaju se uz punu moralnu slobodu svesti, koju prati odgovornost izbora izme đu dobra i zla, vrline i poroka. Njih zovemo neprirodnim sanskarama. Mada ove postljudske sanskare direktno zavise od prirodnih, one se obrazuju u suštinski druk čijim uslovima života i po poreklu su, u odnosu na prirodne sanskare, znatno mla đe. Razlika u dužini perioda u kom se obrazuju, kao i razlika u uslovima pod kojima se prirodne i neprirodne sanskare obrazuju, uslovijava stepen postojanosti njihove vezanosti za dušu. Neprirodne sanskare nije toliko teško iskoreniti kao prirodne, čije je naslede mnogo starije a koren mnogo čvršći. Brisanje prirodnih sanskara je za iskušenika prakti čno nemoguće osim posredstvom Sadgurua, ili Savršenog Učitelja. Pojavni život se javio kao posledica poriva Apsoluta da postane svestan sebe Neprirodne sanskare se nadovezuju na prirodne, a prirodne sanskare su rezultat rezultat evolucije. Slede će pitanje na koje bi bilo važno dati odgovor glasi: Zašto bi se manifestovani život na razli čitim stupnjevima evolucije uopšte pojavljivao izvan apsolutne Stvarnosti koja je beskona čna? Manifestovani život se javlja kao posledica poriva Apsoluta da postane svestan sebe. Evolutivna progresivna manifestacija života vodi poreklo od volje-da-se-budesvestan, koja je neotu đivi deo Beskona čnog. Da bi se kreacija mogla razumeti, treba uo čiti postojanje volje da se bude svestan u Apsolutu, Apsolutu, kao jednog latentnog stanja pre samog čina stvaranja. ˝
˝
Lahar unutar Apsoluta sli čan je talasu usred okeana
Mada se u svrhu jednog intelektualnog tuma čenja postanka kreacije, poriv Apsoluta da postane svestan mora posmatrati kao volja-da-se-bude-svestan, volja-da-se-bude-svestan, ipak, govoriti o njemu kao o nekoj vrsti priro đene želje zna čilo bi ogrešiti se o njegovu istinsku prirodu. Bilo bi bolje opisati ga kao lahar ili impuls, u toj meri neobjašnjiv, spontan i neočekivan, da bi nazivati ga ovako ili onako zna čilo patvorenje njegove suštine. Budu ći da intelektualne kategorije nisu prikladne za poimanje misterije kreacije, primeren pristup je opisan, a ne intelektualan. Kao što talas koji se valja površinom mirnog okeana pobu đuje divlje komešanje bezbrojnih mehurova, tako i lahar stvara mirijade individualnih duša iz nedeljive beskona čnosti Nad-duše. Ali svedržitelj Apsolut i dalje ostaje esencija svih individualnih duša. Individualne duše su delo jednog iznenadnog i spontanog impulsa i, kao takve, teško da mogu da predvide svoju sudbinu u neprekidnom komešanju egzistencije kroz cikluse koji se završavaju konačnim povlačenjem prvobitnog talasa. U neizdiferenciranom bi ću Apsoluta pojavljuje se misteriozna ta čka (tačka Om) iz koje izvire i umnožava se šaroliko stvaranje. A beskrajni okean, koji je deli ć sekunde ranije bio ledeno miran, biva uskovitlan životom bezbrojnih penušavih jedinki koje, u uspenušanoj površini okeana, štite i obezbe đuju svoju odeljenost, oblik i veli činu putem samoograni čavanja. Bhas manifestacije ne uti če na Apsolut Ovo je bila samo jedna analogija. Pogrešno je zamišljati da se neka stvarna promena dešava u Apsolutu u trenutku kada se lahar latentne volje-da-se-bude-svestan pokrene da stvori pojavni svet. Nema nikakve involucije ili evolucije u biću Apsoluta, ništa se stvarno ne može izroditi iz Apsoluta, a svaka realna promena predstavlja negaciju Apsoluta. Promena na koju mislimo kada imamo u vidu kreaciju ili pojavni svet nije ontološka - to jest, ne predstavlja promenu promenu u samom biću apsolutne Stvarnosti. To je samo prividna promena. Na čin stvaranja treba gledati kao na vrstu ekspanzije neograni čivog bića Apsoluta, odnosno, kao da Beskona čno, koje je bez svesti, kroz jedan takav čin hoće da zadobije sopstvenu svest. Pošto ekspanzija Stvarnosti ima za posledicu samoograničavanje u svim oblicima života, sam čin stvaranja može se jednako prikladno nazvati procesom bezvremene kontrakcije. Bilo da u činu stvaranja vidimo neku vrstu ekspanzije Stvarnosti ili njenu bezvremenu kontrakciju, ono što mu prethodi jeste po četni poriv ili pokret, koji bi se mogao (u granicama misli) shvatiti kao priro đena i latentna želja da se bude svestan. Praizvorni bhas Raznolikost kreacije, kao i odeljenost pojedina čnih duša, postoje samo u uobrazilji. Postojanje kreacije ili manifestovanog sveta zasnovano je na bhasu, ili iluziji, tako da, uprkos nastanku bezbrojnih individualnih duša, Nad-duša ostaje ve čno ista i nepromenjena i ne trpi nikakvu stvarnu ekspanziju ili kontrakciju, rast ili opadanje. Mada Nad-duša ne podleže promenama koja pripadaju bhasu, ili iluziji, upojedinjavanjem dolazi do njene prividne diferencijacije diferencijacije u mnoštvo pojedina čnih duša. Praizvorni bhas ili iluzija koja je prva privukla Nad-dušu, poklapa se sa prvom impresijom. Time se za čelo obrazovanje sanskara. Obrazovanje sanskara za čelo se u najkona čnijem centru koji je prvobitno žarište nastanka individualne duše. U gruboj sferi to žarište predstavlja trodimenzionalni, inertni kamen, koji poseduje najrudimentarniju najrudimentarniju i najnepotpuniju svest. Ovo maglovito i nerazvijeno stanje svesti je jedva sposobno da osvetli svoj sopstveni oblik i vrstu i ne može ostvariti svrhu kreacije, a to je da Nad-duša spozna samu sebe. Progresivna evolucija svesti i formi I te najmanje mogu ćnosti prosvetljenja svesti u fazi kamena vode poreklo iz Nad-duše a ne iz tela kamena. Svest, međutim, nije u stanju da se proširi nezavisno od tela kamena, jer se Nad-duša prvo poistove ćuje sa svešću a zatim, kroz nju, i sa formom kamena. Obzirom da je stupanj svesti kamena ograni čen nepomičnim telom kamena, evolucija u više forme ili nosa če vremenom postaje neizbežna. Razvoj svesti mora se odvijati naporedo sa evolucijom tela koja ga uslovljavaju. Volja da se bude svestan, nedeljiva od bezmerja Nad-duše, traži da nosa č njenog ispoljenja progresivno evoluira evoluira u skladu sa božanskim božanskim planom.
Tako vremenom Nad-duša sebi pribavlja nov nosa č ispoljenja u formi metala u kome je svest blago poja čana. I na ovom stupnju je svest veoma nerazvijena i postepeno mora da se prenese u više forme vegetacije i drve ća, u kojima je, zbog održavanja vitalnih funkcija rasta, zrenja i reprodukcije, prisutan viši nivo svesti. Pojava još razvijenijih oblika svesti postaje mogu ća onda kada Nad-duša teži da se ispolji kroz instinktivni život insekata, ptica i životinja, koje su u potpunosti svesne svojih tela i sredine u kojoj borave, i koje, u nastojanju da ovladaju svojom okolinom, razvijaju dodatni instinkt samozaštite. Ljudska svest Kod viših životinja je u izvesnoj meri prisutna mo ć rasuđivanja ili intelekt, ali je njegov opseg, usled zaokupljenosti instinktom samoodržanja i instinktom odgajanja i čuvanja podmlatka, usko ograni čen. Stoga ni nepotpuno razvijena životinjska svest ne može da posluži prvobitnoj svrsi Nad-duše da doživi prosvetljenje Sopstva. Namotavanje sanskara Konačno, Nad-duša preuzima ljudsku formu gde svest dostiže svoj puni razvoj, a jedinka postaje potpuno svesna sebe i svoje okoline. Na ovom stupnju mo ć rasuđivanja dostiže svoj vrhunac i najve ći domet. Me đutim, budući da se Nad-duša poistovetila sa grubim telom, takva svest ne može da posluži svrsi prosvetljenja prirode Nad-duše. No i pored toga, svest je ipak ostvarila svoj najpotpuniji razvoj u ljudskoj formi, te je u njoj posejano seme Samoostvarenja. A volja-da-se-bude-svestan, sa kojom je evolucija i zapo čela, sazreva u Sadgumu ili Čoveku-Bogu, najlepšem cvetu čovečanstva. Nad-duša ne može postići Samospoznaju kroz običnu ljudsku svest jer je ova zatrpana mnoštvom sanskani ili impresija. Kako svest prolazi kroz razli čite stupnjeve, od prividno neživih stanja metala ili kamena, preko vegetativnog života drve ća, instinktivnog stupnja insekata, ptica i životinja, pa sve do potpune svesti na stupnju čoveka, ona neprekidno proizvodi nove sanskare koje je sve guš će obmotavaju. Nakon dospe ća na stupanj čoveka, prirodne sanskare bivaju dodatno optere ćene daljnjim nizanjem neprirodnih sanskara koje nastaju kao plod mnogobrojnih iskustava i aktivnosti. Primeri o snazi impresija Tako se sanskare neprestano obrazuju, kako tokom evolucije, tako i kasnije, putem čovekovih aktivnosti. Obrazovanje sanskara može se uporediti sa namotavanjem žice oko Štapa - gde žica predstavlja sanskare, a štap um pojedinačne duše. Namotavanje kre će od početka stvaranja i traje kroz sve evolutivne stupnjeve do stupnja čoveka; a namotana žica predstavlja sve sanskare, kako prirodne tako i neprirodne. Impresije praznoverja Sanskare se uvek iznova obrazuju u ljudskom životu zahvaljuju ći mnogobrojnim objektima i idejama sa kojima svest stupa u dodir. Sanskare izazivaju zna čajne promene u svesti. Impresije koje pobu đuju lepi objekti poseduju moć da probude u svesti dar za uzvišeno razumevanje i uživanje u lepoti. Kada neko sluša dobru muziku ili uživa u prekrasnom pejzažu, impresije izazvane tim objektima donose ose ćaj egzaltiranosti. Isto tako, stupaju ći u kontakt sa nekim značajnim misliocem, čovek se može zainteresovati za nove puteve misli i nadahnuti entuzijazmom koji je ranije njegovoj svesti bio sasvim stran. Kao i impresije o objektima i ljudima, tako i impresije vezane za razli čite sujeverne i praznoverne ideje igraju zna čajnu ulogu u preobražaju svesti. Moć impresija praznoverja nad čovekom ilustrova ćemo jednom pri čom o duhovima. Nijedno podru č je ljudske misli nije u toj meri ispunjeno praznovericama kao ono koje se odnosi na duhove, za koje se prema narodnom verovanju kaže da kinje i zlostavljaju svoje žrtve na mnoge čudnovate načine. Nekada davno, dok su Indijom vladali Moguli, jedan vrlo u čen čovek, skeptičan prema naklapanjima o duhovima, naumio je da te pri če proveri ličnim iskustvom. Upozoravali su ga da ne pohodi odre đeno groblje u toku no ći amavasje (najtamnije no ći u mesecu), jer, kolale su priče da je to stanište užasnog duha koji se pojavljuje kadgod neko zabije ekser u grobljansku zemlju.
Iskustvo postaje skladno kada je oslobo đeno sanskara Sa čekićem u jednoj i ekserom u drugoj ruci, čovek je u noći amavasje ušetao pravo u groblje i potražio mesto na kojem je trava bila razgrnuta da bi tu zabio ekser. Zemlja je bila tamna poput njegove duga čke halje. Seo je na zemlju i dok je zabijao ekser nehotice je poduhvatio rub svoje halje. Završivši posao, osetio je zadovoljstvo što, nakon izvedenog eksperimenta, nije susreo duha. Ali kad je pokušao da ustane, nešto ga je snažno povuklo prema zemlji i njega je obuzeo pani čan strah. Zahvaljuju ći dejstvu pre đašnjih impresija, on nije bio kadar da misli o ma čemu drugom sem o duhu, koji ga je, kako je u tom trenutku uobrazio, kona čno i š čepao. Sok je bio toliko jak daje siroti čovek izdahnuo od sr čanog udara. Ova priča govori o strahovitoj snazi koju ponekad poseduju sujeverne impresije. Vrste sanskara i stanja svesti Snaga i dejstvo impresija teško da se mogu preceniti. Impresija predstavlja jednu stamenu snagu, stabilnu i trajnu. Ona može biti toliko snažno urezana u čovekov um da će, uprkos svim njegovim iskrenim željama i nastojanjima da je iskoreni, sama izabrati vreme i na čin svog posrednog ili neposrednog ispoljavanja. Um sadrži mnoge raznorodne sanskare, koje se, dok se ispoljavaju u svesti, često me đusobno sudaraju. Sudar sanskara svest doživljava kao misaoni konflikt. Sve ovo za svest predstavlja jedno haoti čno i nerazumljivo iskustvo, pra ćeno oscilovanjima iz jedne u drugu krajnost, a složeni čvor postaje sve zamršeniji - sve do ta čke kada se svest oslobodi svih sanskara, kako dobrih tako i loših. Iskustvo može postati istinski celovito i uravnoteženo tek kada se svest u potpunosti rastereti od bremena impresija. Samoosvešćene duše oslobođene su sanskara Sanskare se mogu klasifikovati i prema suštinskim kvalitativnim razlikama medu sferama kojima pripadaju. Prema različitim sferama postojanja razlikujemo tri vrste sanskara: (1) grube sanskare, koje do čaravaju grubi svet kroz grubi medijum i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa grubim telom; (2) suptilne sanskare, koje do čaravaju suptilni svet putem suptilnog medijuma i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa suptilnim telom; (3) mentalne sanskare. koje dočaravaju mentalni svet kroz mentalni medijum i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa mentalnim telom. Razlike u stanjima pojedinih duša u celini se mogu pripisati razlikama me đu sanskarama kojima su duše optere ćene. Tako grubo-svesne duše doživljavaju grubi svet, suptilno-svesne duše imaju iskustvo isklju čivo suptilnog sveta, a mentalno-svesne duše doživljavaju samo mentalni svet. Kvalitativna razlika izme đu ova tri tipa duša je uslovljena razlikom u prirodi njihovih sanskara. Samoosvešćene duše radikalno odskaču od ostalih duša jer doživljavaju Nad-dušu kroz Sopstvo, dok ostale duše doživljavaju samo svoja tela i njima odgovaraju će svetove. Ovu drasti čnu razliku izme đu svesti duša svesnih svog Sopstva i onih drugih, potvr đuje i činjenica da je svest Samoosveš ćenih potpuno oslobođena sanskara, dok je svest ostalih uvek opterećena nekom vrstom sanskara. Samo kroz čistu i neuslovljenu svest dolazi do kona čnog, pravog sazrevanja prvobitne volje-da-se-bude-svestan, i svesnog ostvarenja beskrajnog i neraskidivog jedinstva sa Apsolutom. Zbog toga je problem razrešavanja uma od uslovljenosti sanskarama, kao i problem njihovog uklanjanja, od najveće važnosti.
Uklanjanje sanskara Odeljak I Prekid stvaranja, slabljenje i odmotavanje sanskara Sanskare sprečavaju prosvetljenje Sopstva Ljudska bića ne doživljavaju prosvetljenje Sopstva jer im je svest zastrta sanskarama, ili utiscima nagomilanim kroz ranija iskustava. Volja-da-se-bude-svestan, kojom je evolucija zapo čela, uspela je, u formi čoveka, da stvori punu svest. Svest, me đutim, ne dospeva do spoznaje Nad-duše jer ona pojedina čnoj duši služi za iživljavanje sanskara, umesto da joj posluži da doživi sopstvenu istinsku prirodu, Nad-dušu. Proživljavanje sanskara drži čoveka u iluziji da je smrtno telo koje pokušava da se prilagodi svetu stvari i ljudi. Problem pouzdanog osloba đanja od sanskara Individualne duše su poput kapljica u okeanu. I kao što je svaka kap u osnovi isto što i okean, duša-upojedinjena zahvaljujući Bhasu ili iluziji-uvek je Nad-duša i nikada se istinski ne odvaja od Nad-duše. Me đutim, sanskare kojima je svest obavijena spre čavaju kap-dušu da doživi prosvetljenje Sopstva, zadržavaju ći je u podru č ju dualnosti. Da bi duša svesno ostvarila svoju istovetnost sa Nad-dušom, neophodno je da se, uz punu svest, do kraja uklone sve sanskare. Sanskare koje su doprinele evoluciji svesti postaju same po sebi prepreka uspešnom osvetljavanju prirode Nad-duše. Zbog toga osnovni problem sa kojim se suo čava volja-da-se-bude-svestan nije daljnji razvoj svesti, ve ć oslobađanje svesti od sanskara. Pet načina sigurnog osloba đanja od sanskara Oslobađanje od sanskara se odvija na slede ćih pet načina: 1. Prestanak staranja novih sanskara. Sastoji se u prekidu aktivnosti stvaranja novih sanskara. Ako se formiranje sanskara poredi sa namotavanjem žice oko štapa, ovaj korak podrazumeva prestanak daljnjeg namotavanja žice. 2. Slabljenje starih sanskara Sprečavanje da se sanskare ispolje u akcijama i iskustvima vodi do njihovog postepenog slabljenja. U primeru sa žicom ovaj proces se može uporediti sa istanjivanjem žice na odre đenom mestu. 3. Odmotavanje prošlih sanskara Postupak se ogleda u poništavanju prošlih sanskara ponovnim umnim proživljavanjem procesa koji je doveo do njihovog formiranja. Nastavljaju ći sa našim primerom, to je kao da se žica odvija. 4. Raspršivanje i iscrpljivanje odre đenih sanskara Ako se energija uma koja je vezana za sanskare sublimira i uputi u druge kanale, sanskare se iscrpljuju, raspršuju i lagano teže iš čezavanju. 5. Brisanje sanskara Sastoji se u potpunom uništenju sanskara. Može se uporediti sa presecanjem žice uz pomo ć makaza. Kona čno uništenje sanskara se može posti ći jedino miloš ću Savršenog Učitelja.
Treba zapaziti da mnogi od konkretnih metoda uklanjanja sanskara imaju višestruke efekte, pa se na osnovu pet gore pomenutih načina ne može izvršiti njihova stroga klasifikacija. Oni, pre svega, odslikavaju principe koji su karakteristični za duhovne procese koji se odvijaju paralelno sa odstranjivanjem sanskara. U ovom Odeljku pozabavićemo se samo onim metodima koji prevashodno obuhvataju prva tri principa (a to su, prekid stvaranja novih sanskara, slabljenje i odmotavanje starih sanskara). Metodi koji ilustruju poslednja dva principa (raspršivanje i iscrpljivanje sanskara kroz sublimaciju, kao i brisanje sanskara) bi će razjašnjeni u Odeljcima II i III. Odricanje Da bi um bio oslobo đen ropstva stalnog gomilanja sanskara, neophodno je staviti ta čku na stvaranje novih. Novo umnožavanje sanskara može se zaustaviti spoljašnjim i unutrašnjim odricanjem. Spoljašnje ili fizi čko odricanje sastoji se u napuštanju svega onoga za šta um ina če prianja-kuće, roditelja, braka, dece, prijatelja, bogatstva, udobnosti i grubih uživanja. Unutrašnje ili mentalno odricanje sastoji se u ukidanju svake žudnje, a naro čito žudnje za čulnim objektima. Mada spoljašnje odricanje samo po sebi nije bezuslovno pra ćeno unutrašnjim odricanjem, ono mu ipak utire put. Duhovna sloboda se sastoji u unutrašnjem, a ne u spoljašnjem odricanju, ali spoljašnje odricanje u velikoj meri pomaže da se postigne unutrašnje odricanje. Osoba koja se odri če svog poseda istovremeno se iznutra odvezuje od svega što je imala ili ima. Stvari kojih se odrekla više ne predstavljaju izvorište novih sanskara. Tako ona zaustavljanjem procesa formiranja novih sanskara preduzima bitan korak ka oslobo đenju. I to nije sve što se može postići putem spoljaŠnjeg odricanja. Odricanjem od svega odbacuju se sve stare vezanosti. Stare sanskare vezane za posed odvajaju se od uma, i budući da im nije dozvoljeno da se ispolje, iscrpljuju se. Kod većine ljudi spoljašnje odricanje stvara povoljnu klimu za uspešno slabljenje sanskara. Neko ko poseduje mo ć i bogatstvo izlaže se opasnosti da se prepusti ekstravagantnom životu. Same prilike u kojima živi pogoduju takvom iskušenju. Čovek je uglavnom onakav kakvog ga okolina, poput vajara, kleše i oblikuje. Da li će uspeti da nadvlada uticaj sredine zavisi od snage njegovog karaktera. Ako ostane čvrst, osta će slobodan u mislima i delima i ne će zavisiti od akcija i reakcija svog okruženja. Ukoliko je slab, podle ći će njihovom uticaju. Čak se i jakome može desiti da ga ponese mo ćni talas kolektivnog na čina života i razmišljanja. Teško je odupreti se duhu vremena i izbe ći upadanje u zamku okolnosti. Čoveka će, ma koliko se trudio da odoli, najverovatnije zahvatiti neki nadmo ćni talas kolektivne strasti ili savladati odre đeni oblik mišljenja. Uglavnom je teško odoleti i nadvladati uticaj okruženja; lakše je uma ći mu. Mnogi bi živeli čistijim i ispravnijim životom da nisu okruženi luksuzom i iskušenjima. Odricanje od suvišnih stvari podsti če slabljenje sanskara i tako doprinosi slobodnijem životu. Osama i post Dva važna oblika spoljašnjeg odricanja koja poseduju izraženu duhovnu vrednost su: osama i post. Povla čenje iz bura i stresova užurbanog sveta - i povremeni samotni čki život - predstavljaju efikasan metod slabljenja onih sanskara koje su u vezi sa grupnim instinktom. A!i to se ne treba smatrati za cilj. Kao i osama, tako i post ima veliku duhovnu vrednost. Jelo je zadovoljstvo, a post-poricanje. U fizi čkom smislu post je ne uzimanje hrane uprkos jakoj želji za uživanjem u njoj; post u mentalnom smislu je uzimanje hrane ne da bi se u njoj uživalo ili zbog vezanosti za nju, ve ć samo radi održavanja tela. Spoljašnji post se sastoji u izbegavanju direktnog dodira sa hranom, a u cilju postizanja mentalnog posta. Hrana je nasušna životna potreba, pa često ne uzimanje hrane neumitno vodi ka narušavanju zdravlja. Zato spoljašnji post treba da se izvodi periodi čno i isklju čivo nakratko. Ali ga treba upražnjavati sve dotle dok se ne postigne konačna pobeda nad žudnjom za hranom. Stavljanjem u pogon vitalnih snaga koje odolevaju žudnji za hranom, moguće je osloboditi um od prianjanja za nju. Spoljašnji post nema duhovnu vrednost ukoliko se izvodi samo u cilju o čuvanja telesnog zdravlja ili zbog želje za isticanjem. Njega ne treba koristiti kao sredstvo samodokazivanja. Isto tako, ne sme da vodi u krajnost - u iznurivanje tela do krajnjih granica. Samoumrtvljavanje kakvo nastupa u toku produženog posta ne pomaže uvek da se čovek oslobodi žudnje za hranom. Upravo suprotno, ima za posledicu kasnije preterano prepuštanje jelu. Me đutim, umereni spoljašnji post čiji je cilj duhovno
napredovanje, pomoći će čoveku da postigne unutrašnji post. Kada se spoljašnji i unutrašnji post izvode punim srcem i sa iskrenim pobudama, oni povoljno deluju na odmotavanje sanskara vezanih za žudnju za hranom. Pokajanje Pokajanje vodi do odmotavanja mnogih sanskara. Pokajanje zna či osećati i pokazivati izraženo kajanje nakon što čovek uvidi da je u činio neko loše delo. Metod se sastoji u ponovnom misaonom proživljavanju loših postupaka uz strogi samoprekor. Iskrenom pokajanju pomaže hrabro suo čavanje sa okolnostima i situacijama koje su probudile osećaj kajanja, zatim, otvorenost prema jakim emocijama koje ga prate, i, na kraju, namerno oživljavanje po činjenih dela u svesti, pra ćeno iskrenim žaljenjem u srcu i snažnim neodobravanjem. Takvo pokajanje odmotava sanskare koje su uzrokovale loše postupke. Pokora, u sprezi s duboko proživljenim ose ćanjima, može poništiti sanskare ljutnje, pohlepe i požude. Pretpostavimo da je neka osoba u činila nepopravljivo zlo drugoj osobi kroz nekontrolisanu pohlepu, ljutnju ili požudu. Ona će kad-tad reagovati razornim kajanjem i grižom savesti. Ako tada jasno uvidi zlo za koje je odgovorna, snaga emocionalnog razumevanja sagore će zle težnje zbog kojih se kaje. Pokajanje se ponekad ispoljava kroz razne oblike samokažnjavanja. Neki tragaoci idu dotle da u stanju pokajanja sebi nanose telesne povrede, ali se takve drasti čne mere generalno ne preporu čuju. Neki Hindu tragaoci, na primer, padaju pred stopala svakog prolaznika, pokušavaju ći tako da kod sebe razviju skromnost i poniznost. Onima jake volje i stabilnog karaktera pokajanje će doneti željene dobre rezultate upravo kroz poniznost, jer ona razvezuje i iskorenjuje razli čite sanskare vezane za dobra i loša dela. Drugi, pak, slabije volje tako đe mogu imati koristi od pokajanja usmerenog, naravno, ka milosr đu i ljubavi. Iskreno praktikovanje pokajanja neizbežno vodi do ukidanja neželjenih modela razmišljanja i ponašanja, čineći da čovek bude spremniji da živi život u čistoti i služenju. Međutim, treba uvek biti na oprezu, jer kod pokajanja postoji opasnost da se um predugo zadrži na lošim delima i tako razvije morbidnu naviku jadikovanja i oplakivanja bezna čajnih stvari. Preterana, gotovo nastrana sentimentalnost je jalovo tra ćenje energije i ni na koji na čin ne može bili od pomo ći u slabljenju i odvezivanju sanskara. Pokora se ne sme pretvoriti u svakodnevno kajanje koje je pouzdano znak slabosti. Ona se ne sme razviti u mučnu čistunsku naviku neumerenog, sumornog razmišljanja o sopstvenim neuspesima. Iskrena pokora se ne sastoji u ve čitom žaljenju zbog loših postupaka nego u rešenosti da se postupci koji izazivaju žaljenje ubudu će izbegavaju. Ukoliko se usled pokore javi nedostatak samopoštovanja i poverenja u sebe, onda nije ostvarena njena prava svrha, a to je da se izbegne ponavljanje odre đenih postupaka. ˝
˝
Odbacivanje želja Slabljenje i odmotavanje sanskara tako đe se uspešno ostvaruje onda kada čovek prestane da iskazuje i ispunjava svoje želje. Ljudi se razlikuju po sposobnosti i spremnosti da se odreknu svojih želja. Oni u kojima se želje javljaju impulsivno, velikom brzinom, koji nisu u mogu ćnosti da ih zauzdaju na njihovom izvoru, mogu se makar uzdržati od toga da ih ostvaruju u delima. Čak i lišeni kontrole pred navalom želja, takvi ljudi mogu da preduprede njihovo sprovođenje u delo. Odbacivanje želja kroz kontrolisane akcije isklju čuje mogućnost zasejavanja semena budu ćih želja. Sprovođenjem pojedinih želja u delo osoba će istrošiti i iscrpeti izvesne impresije. Ali, time će stvoriti nove impresije i zasejati seme budu ćih želja, koje će zatim nastaviti da je pritiskaju zahtevaju ći da se ispolje. Proces trošenja ili pražnjenja impresija putem njihovog ispoljavanja i ispunjavanja ni najmanje ne doprinosi pouzdanom oslobađanju od sanskara. Kada se želja javi, a čovek joj ne dopusti slobodu ispoljavanja, on sebi otvara mogu ćnost da na miru o njoj porazmisli. Razmišljanje o želji rezultira slabljenjem njoj odgovaraju ćih sanskara. Međutim, valja skrenuti pažnju na činjenicu da takvo spontano razmišljanje ne donosi željene rezultate ukoliko poprimi formu prepuštanja želji u mislima. Svesno pružanje uto čišta željama u umu ne samo da nema duhovne vrednosti, ve ć je i uzrok formiranju suptilnih sanskara. Razmišljanje ne srne da bude pra ćeno svesnim odobravanjem želje, niti treba činiti napore da se sačuva sećanje na nju. Kada se željama ne dozvoli ispoljavanje i ispunjavanje u stvarnosti, ve ć se one propuste kroz intenzivnu vatru promišljene svesti koja ih ne odobrava, njihovo seme se zatire. Odbacivanje želja i zaustavljanje njihovog ispoijavanja u fizi čkom svetu dovodi do automatskog, prirodnog brisanja starih sanskara.
Neželjenje Odbacivanje želja je priprema za neželjenje ili stanje bez želja, koje je uslov istinske slobode. Svaka želja, bilo ispunjena ili neispunjena, obavezno podrazumeva vezanost. Kada je ispunjena, vodi do ra đanja novih želja i tako produžava zarobljenost duha. Neispunjena želja, pak, donosi razo čaranje i patnju, što, kroz sanskare razo čaranja i patnje, opet sputava slobodu duha. Postojana ravnoteža neželjenja i princip neti neti Nema kraja željenju jer je um usled spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa neprekidno omamljen, u stanju željenja ili odbijanja (koje je samo drugi vid željenja ne čega). Spoljašnji stimulansi su čula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Unutrašnji stimulansi su oni koji se javljaju u ljudskom umu kao secanja iz sadašnjeg života i kao sve sanskare koje je svest prikupila tokom evolutivnog perioda i kroz ljudske živote. Kada se um uvežba da ostane miran i staložen u prisustvu svih spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa, on dospeva u stanje neželjenja. A kada se ne želi ništa (sem apsolutne Stvarnosti koja je izvan svih opre čnih stimulansa) postaje mogu će odmotati sanskare želja. Željenje je slanje poreme ćene ravnoteže uma, a nežeijenje stanje postojane ravnoteže. Mir neželjenja je ostvariv samo ukoliko se čovek stalno osloba đa lošeg uticaja koji na njega vrše spoljni stimulansi - bilo da su prijatni ili bolni, zabavni ili ne. Da bi ostao netaknut radostima i patnjama ovog sveta, um se mora potpuno izdvojiti od spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa. Premda um sam sebe neprekidno štiti i u čvršćuje sopstvenim konstruktivnim sugestijama, uvek postoji mogu ćnost da odbrambene straže uma budu savladane udarom nekog neo čekivanog i iznenadnog talasa iz okeana prirodnog i mentalnog okruženja. Kada se to dogodi čovek će se neko vreme ose ćati izgubljen; ali stav nevezivanja povrati će mu stabilnost. Element negiranja u svim vidovima asketizma Takav stav podrazumeva primenu principa neti neti (ni ovo, ni ono). Potrebno je neprekidno ulagati napore ne bi li se zadržao čvrsti oslonac neprianjanja za varljive suprotnosti ograni čenog iskustva. Nedopustivo je odbacivati neprijatne stimuluse a iznutra ostajati vezan za prijatne. Um ne će postati imun na napade protivure čnosti ako nastavi da prianja za prijatne nadražaje, ostaju ći pod njihovim uplivom. Ravnoteža se ogleda u suo čavanju sa obe mogućnosti bez vezivanja za njih. Da, da - poruka pozitivnih sanskara - jedino se može poništiti negativnim odgovorom ne, ne . Element negiranja prisutan je u svim vidovima asketizma, u odricanju, osami, postu, pokajanju, uzdržavanju od ispunjavanja želja i neželjenju. Uravnoteženo kombinovanje ovih metoda i oblika ponašanja da će zdrav oblik asketizma u kome ne će biti bolnih naprezanja. Ali, da bi takav postao mogu ć, negiranje mora da se javi prirodno, bez preterivanja i suvišnih ograničavanja. ˝
˝
˝
˝
Beskorisno je primoravati um na asketski život. Svako prisilno prilago đavanje asketskom životu najverovatnije će onemogućiti razvoj nekih pozitivnih osobina. Kada se zdravim osobinama u ljudskoj prirodi omogu ći prirodan i postepen razvoj, saznanje o prolaznim vrednostima javi će se samo po sebi, otvaraju ći put ka spontanom asketskom životu. Svaki pokušaj prisiljavanja i požurivanja uma da se prikloni asketskom životu samo će izazvati njegov otpor. Proces oslobađanja od vezanosti naj češće je praćen pojavom novih. Oni najgrublji oblici vezivanja usmereni su ka svetu objekata; a kada se um oslobodi vezivanja za svet objekata, on će težiti da u đe u neka finija vezivanja subjektivne vrste. Kada um postigne odre đeni stepen nevezanosti, on će najverovatnije po četi da razvija suptilan oblik egoizma koji će se izraziti kao ose ćanje izdvojenosti i superiornosti. Nevezivanje ne srne da bude osnov za stvaranje novog jezgra za koji bi se ego mogao u čvrstiti; istovremeno, ne srne da postane izgovor za čovekovo izbegavanje da se suo či sa burama i problemima sve tovnog života. Negativne sanskara takođe moraju da iš čeznu pre prosvetljenja
Stvari koje ograni čavaju čisto i beskona čno biće treba odbaciti neizmernom snagom koja izranja iz čistote i prosvetljenja, a ne zbog ose ćanja bespomoćnosti pred iskušenjima i neda ćama. Dalje, nevezivanje ne bi smelo da predstavlja bukvalno sprovođenje principa neti neti u delo, jer bi to preraslo u opsesiju lišenu najdublje čežnje za prosvetljenjem. Takvo usko shvatanje principa negiranja vodilo bi u unutrašnju zaokupljenost iskušenjima. Nevezivanje postaje celovito i suštinsko tek kada postane neraskidivi deo čovekove prirode. Negativni odgovor ne, ne je jedini na čin da se odmotaju pozitivne sanskare koje su se stekle tokom evolucije i života u ljudskom obli č ju. Međutim, iako ovaj proces vodi iskorenjavanju pozitivnih sanskara, kroz njega se obrazuju nove negativne sanskare, koje opet na svoj na čin modifikuju um donose ći nove komplikacije. Odgovor ne, ne treba da je dovoljno snažan da izazove nestanak svih fizi čkih, suptilnih i mentalnih sanskara, a nakon što odigra tu ulogu, čovek ga mora definitivno odbaciti. Celovito duhovno iskustvo ne može se zasnivati na pukom negiranju. Podvesti ga pod princip negacije zna či ograničiti ga i svesti ga na čisto intelektualnu kategoriju. Formula negacije služi da oslobodi um od ograni čenja, ali da bi se dospelo do krajnjeg cilja života, ona se mora u odre đenom trenutku odbaciti. ˝
˝
˝
˝
Misao treba da služi kao sredstvo pomo ću koga se prevazilaze ona ograni čenja nastala samom njenom aktivnoš ću; ali kada je cilj postignut, misao valja odbaciti. To se zove proces nadilaženja uma, koji postaje mogu ć onda kada se čovek raspoistoveti od uma i njegovih želja. Objektivno sagledati telo, kao i sve misli i niže porive, zna či dospeti u blaženo stanje nevezivanja i poništenja svih sanskara. To je oslobo đenje duše od samonametnutih iluzija kao što su Ja sam telo ili Ja sam um , ili Ja sam želja i postavljanje temelja za prosvetljeno stanje Ja sam Bog ( Anal Haqq , ili Aham Brahmasmi ). ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Uklanjanje sanskara II Raspršivanje i pražnjenje sanskara Odbacivanje sanskara postiže se putem kontrole Na kraju prvog odeljka objašnjeni su metodi uklanjanja sanskara koji se prvenstveno oslanjaju na princip odbacivanja pozitivnih sanskara, jer ove zaklanjaju Istinu od svesti i spre čavaju prosvetljenje Sopstva - zbog čega je čitava kreacija i nastala. Svi metodi odbacivanja pozitivnih sanskara se uglavnom zasnivaju na kontroli tela i uma. Kontrola uobičajnih sklonosti uma je mnogo složenija od kontrole fizi čkih akcija. Prolazne i nejasne misli i želje mogu se ukrotiti samo ogromnim strpljenjem i istrajnom vežbom. Obuzdavanje misaonih procesa i reakcija je važno zarad kontrole formiranja novih sanskara i pražnjenja ili odmotavanja starih sanskara koje su njihova posledica. Mada će na početku biti srazmerno teško posti ći kontrolu, ulaganjem iskrenih napora obuzdavanje će vremenom postati prirodno i lako. Uspostavljanje kontrole zahteva napor sve dotle dok um pokušava da se resi svoje uslovljenosti sanskarama. Kada se otklanjanjem sanskara um oslobodi, kontrola se odvija spontano i um tada funkcioniše slobodno i s razumevanjem. Takva kontrola je ro đena iz snažnog karaktera i zdravog rasu đivanja, te neizbežno osloba đa od straha donose ći savršen mir i spokojstvo. Um koji je u divljem i neobuzdanom stanju posve nepredvidiv, pod kontrolom postaje izvorištem ogromne snage. Kontrola je od najve će važnosti za o čuvanje umne energije i za ekonomi čnu upotrebu misaone snage u kreativne svrhe. Istinska kontrola kao kreativno preusmerenje u svetlu pravih vrednosti Međutim, čisto mehanička kontrola koja se sprovodi bez pravog cilja potkopava sopstvenu svrhu, a to je da se umu omogući slobodno i neograni čeno delovanje. Duhovno vredna kontrola nije nasilno potiskivanje misli i želja, ve ć prirodno obuzdavanje nastalo kao rezultat opažanja pozitivnih vrednosti u procesu sticanja iskustva. Prema tome, istinska kontrola se ne zasniva samo na negiranju. Jer, kada neke pozitivne vrednosti dospeju u žižu svesti, javlja se potreba da se one ispolje u životu, a kao rezultat toga dolazi do mentalne reakcije koja spre čava svako naknadno ometanje njihovog slobodnog i punog izražavanja. Tako, usvajaju ći način života u kome glavnu ulogu igraju čistota, velikodušnost i dobrota, uklanjaju se požudne, pohlepne i ljutite sklonosti. Umu, sviknutom na ustaljene puteve razmišljanja i reagovanja, i uspavanom tromoš ću impresija vezanih za stare navike, nije lako da se prilagodi novim zahtevima sopstvenih zapažanja. Ono što nazivamo kontrolom uma je zapravo proces preoblikovanja uma u svetlosti pravih vrednosti. U takvoj kontroli nema mesta mehani čkom ili prisilnom preobra ćanju uma. Ona predstavlja napor uma da prevazi đe sopstvenu inerciju. Njena svrha je u osnovi stvaralačka, ne negatorska; kroz nju um čini pokušaj da, uspostavljaju ći unutrašnju ravnotežu, izrazi prave životne vrednosti. Raspršivanje i iscrpljivanje sanskara Kreativnu kontrolu uma je mogu će ostvariti jer se izvor svetlosti nalazi u svakom čoveku; i mada veo sanskara sprečava prosvetljenje Sopstva, ljudska svest nije u potpunosti obavljena tamom. Zra čak svetlosti, čovekov osećaj za prave vrednosti, osvetljava put na kome je, u zavisnosti od gustine vela satkanog od sanskara, stepen vidljivosti manji ili ve ći. Proces odbacivanja sanskara je istovremeno pra ćen procesom razumevanja pravih vrednosti. Duhovni razvoj ima, prema tome, dva vida: odbacivanje lažnih sanskari čkih vrednosti u korist vrednosti istinskog razumevanja. Zamena nižih vrednosti višim vrednostima predstavlja postupak oplemenjivanja, koji se sastoji u oslobađanju psihičke energije vezane u starim sanskarama u pravcu kreativnih i duhovnih ciljeva. Kada se energija vezana za sanskare usmeri na ovaj na čin, sanskare se raspršuju i troše. Postupak oplemenjivanja je privla čan
Postupak oplemenjivanja je najprirodniji i najplodonosniji metod probijanja kroz kanale starih sanskara, a njegova posebna prednost je ta što u svim fazama drži pažnju traga ča. Metod pukog uklanjanja bez zamene stvara za dosadu i duhovnu prazninu. A tragaoca postupak oplemenjivanja, u kome se niže vrednosti zamenjuju višim, sasvim zaokuplja pažnju traga ča i stvara kod njega ose ćanje unutrašnje ispunjenosti i svrhovitosti. Misaona snaga se može sublimirati kroz (1) meditaciju, (2) nesebi čno služenje čovečanstvu, i (3) predanost Bogu. Meditacija: njena priroda i svrha Meditacija je duboka i neprekidna koncentracija na neki zamišljeni objekat. U koncentraciji na zamišljeni objekat, osoba je svesna samo objekta meditacije, a zaboravlja na um i na telo. Tako ne dolazi do formiranja novih sanskara, a stare se raspršuju i troše kroz umnu aktivnost držanja nepodeljene pažnje na objektu koncentracije. Naposletku, kada sanskare sasvim iš čeznu, duša se, razobru čena u intenzivnoj koncentraciji, spaja sa svojim zamišljenim objektom. Oblici meditacije Postoji mnoštvo oblika meditacije, onoliko koliko i ljudskih osobina i sklonosti. Kod osoba koje teško rade maštovitost je često slabo izražena zbog prekomernog rada. Za njih je najprikladnije da se u toku meditacije prvo odvoje od misli, pa da onda svoje misli, kao i telo, posmatraju nepristrasno. Kada poklonik postigne potpunu objektivnost u odnosu na svoje misli i svoje telo, on onda pokušava da se poistoveti sa kosmi čkim Bićem kroz konstruktivne sugestije kao što su Ja sam Beskonačno , Ja sam Sve , Ja sam u svemu . ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Osobe sa živom maštom mogu da se oprobaju u intenzivnoj koncentraciji na ta čku, mada usredsre đivanje uma na tačku treba da izbegavaju oni koji prema tome ne gaje naro čite sklonosti. Energija uma obi čno se rasipa kroz mnogobrojne nestalne misli. Meditacija na ta čku je korisna za obuzdavanje i umirivanje uma, ali je to suvoparan proces kome nedostaju kreativna iskustva pra ćena blaženstvom. Me đutim, u po četnim stadijumima, ovaj oblik meditacije se može upražnjavati kao priprema za dublje oblike meditacije kojima se postiže ve ći uspeh. Meditacija o li čnim i bezličnim aspektima Boga Uspešnijim i dubljim oblicima meditacije prethodi svesno i konstruktivno razmišljanje o Bogu, o Voljenom. Meditacija na Boga je duhovno najplodonosnija. Bog može biti cilj meditacije bilo u Njegovom bezli čnom, bilo u Njegovom ličnom aspektu. Meditacija na bezli čni aspekt Boga odgovara isklju čivo osobama koje prema tome imaju naročitu sklonost. Takva meditacija se sastoji u usredsre đivanju misli na apstraktno i nemanifestovano postojanje Boga. Sa druge strane, meditacija na li čne aspekte Boga sastoji se u usredsre đivanju misli na forme i atribute Boga. Nakon intenzivne meditacije um teži da se umiri, ali ne u objektu meditacije, ve ć u postojanom miru doživljenom za vreme meditacije. Taj predah prirodno proizilazi iz zamora imaginativnih mogu ćnosti i ne treba mu se opirati. Meditacija treba da je spontana, a ne usiljena. U trenucima kada je uzburkaju božanski impulsi, imaginaciju valja osloboditi i pustiti da poleti. Let imaginacije valja usmeriti ka jednom utvr đenom cilju: da se postane jedno da Beskonačnim. Njen tok ne smeju ometati ose ćanja požude, pohlepe ili ljutnje. Prepreke u meditaciji Uspeh u koncentraciji se postiže postepeno, ali je po četnik sklon da se obeshrabri ako odmah na po četku ne postigne zadovoljavajuće rezultate. Ovo po četno razočarenje može se smatrati jednom od najozbiljnijih prepreka svakodnevnom, istrajnom upražnjavanju meditacije. Ostale prepreke, kao što su lenjost i slabo zdravlje, tako đe nisu zanemarljive, ali se mogu prevazi ći redovnom vežbom u ta čno utvr đenim satima. U ranim jutarnjim časovima ili u smiraj dana prirodna tišina posebno pogoduje meditaciji, premda se meditacija može upražnjavati i u bilo koje drugo doba dana. Uloga povlačenja u meditaciji
Osama je jedan od najvažnijih preduslova za uspešnu meditaciju. U uzavrelom svetu misli, misaoni oblici i boje se neprestano prepliću. Snažnije ideje teže da se u čvrste u urnu, dok se slabije raspršuju. Um ili je op čaran ili se opire raznovrsnim mislima iz mentalnog podru č ja uma. Uputno je da čovek izbegava uticaj tih raznovrsnih misli sve dok se ne učvrsti u zamislima za koje se sam opredelio. Povla čenje u osamu je tu od izuzetne pomo ći. Povlačenje pomaže ekonomičnijoj raspodeli misaone snage i ja čanju koncentracije. Budu ći da nema spoljašnjih utisaka koji su umu privlačni ili odbojni, vi se okre ćete ka unutra i u čite se veštini otvaranja prema višim strujanjima koja su u stanju da vam pruže snagu, blaženstvo i sveobuhvatni mir. Nesebično služenje Dok meditacija na uobli čene i bezlične aspekte Boga zahteva povla čenje svesti u svetilište srca, dotle se koncentracija na univerzalne aspekte Boga najbolje postiže kroz nesebi čno služenje čovečanstvu. Kada je osoba u potpunosti posve ćena služenju, ona, kao i u meditaciji, zaboravlja na svoje telo, um i njihove funkcije, te se stoga nove sanskare ne formiraju. Staviše, staresanskare koje vezuju um labave i osipaju se. Pošto čovek svu svoju pažnju usmeri ne u pravcu li čne koristi, već ka blagostanju drugih, jezgro ega biva lišeno njegove pogonske energije. Nesebično služenje je zato jedno od najboljih metoda za preusmeravanje i sublimiranje energije blokirane u sanskarama. Smisao nesebičnog služenja Nesebično služenje započinje onda kada nestane i poslednje primisli o nagradi ili rezultatu, svake brige o li čnoj udobnosti, svake osetljivosti na tu đe nerazumevanje i kritiku. Kada ste sasvim zaokupljeni boljitkom drugih teško da možete da razmišljate o sebi. Prestajete da se trudite da olakšate sebi život i rasteretite se briga, da poboljšate svoje zdravlje i ostvarite li čnu sreću. Štaviše, spremni ste da žrtvujete sve za tu đe dobro. Spokoj drugih čini vas spokojnim, njihovo zdravlje vas ispunjava zadovoljstvom, a njihova sre ća radošću. Izgubivši sebe u životu drugih, ti otkrivaš svoj život. Žive ći u srcima drugih, pružaš im sklonište u svom. Gde god su srca istinski ujedinjena tu nema razlike izme đu ja i ti . Pružaš ljudima pomo ć, ublažavaš njihovu patnju recima utehe i činiš sve da bi ih usre ćio; a kroz njihovu zahvalnost i naklonost, dobijaš zapravo mnogo više nego što si dao. ˝
˝
˝
˝
Sloboda i zadovoljstvo pri služenju I tako, dok živite kroz druge, vaš sopstveni život se razvija i širi. Čovek koji nesebi čno služi toga gotovo i nije svestan. Oni koje služi ne ose ćaju se njegovim dužnicima. Naprotiv, čovek se sam ose ća dužnim jer mu je data jedinstvena prilika da usre ći druge. On ne služi ni za pohvale, ni za ime, ni za slavu. Pravo nesebi čno služenje poči¬nje tek onda kada čovek, služeći, oseća onu istu radost kao kada bi neko njega služio. Ideal nesebi čnog služenja osloba đa čoveka iz vlasti sanskara žudnje za mo ći i posedovanjem, samosažaljenja i ljubomore, loših postupaka počinjenih iz sebi čnosti. Ljubav Nesebično služenje i meditacija postaju spontani samo kada su inspirisani ljubavlju. Zato se za ljubav s punim pravom kaže daje najkraća staza do postignu ća Najvišeg. Ljubavlju je duša potpuno rasto čena u Voljenom i tako prestaje da bude vezana za delovanje tela ili uma. Ljubav stavlja ta čku na stvaranje novih sanskara i uništava stare sanskare dajući životu potpuno novi pravac. Ni u jednom stanju se samozaborav ne javlja tako prirodno i spontano kao u stanju najve će ljubavi. Zato ljubavi pripada čelno mesto me đu metodama koje vode oslobo đenju svesti iz samkaričkih lanaca. Pročišćavajuće dejstvo ljubavi Razume se da je ljubav sadržana i u drugim putevima koji vode oslobo đenju, ali je ljubav, sama po sebi, najlepši i najdelotvorniji put. Njene su osobenosti požrtvovanost i radost. Jedinstvena je po tome što je prati takvo celovito prepuštanje Voljenom da ne ostavlja prostora za ma šta drugo. Budu ći da se misaona energija ne rasipa, koncentracija je potpuna. Na stazi ljubavi su sve fizi čke, vitalne i umne snage stavljene u službu Voljenome, pa
ljubav tako postaje prava stvarala čka sila. Napon prave ljubavi je toliko velik da će smesta da odbije svako strano osećanje koje se pokuša umešati. Pro čišćavajućem i osloba đajućem dejstvu ljubavi nema premca. Ljubav je prisutna u čitavoj Kreaciji Ljubav je lišena sveg neprirodnog i izvešta čenog. Ona postoji od samog po četka evolucije. Na neorganskom stupnju ona se grubo ispoljava u vidu kohezije ili privla čenja. Posredi je prirodni afinitet medu stvarima koji ih drži na okupu i uzajamno privla či. Gravitaciona sila kojom se privla če nebeska tela je izraz ovakvog tipa ljubavi. Na organskom stupnju, ljubav postaje samo-izražena i samoprosvetljena i kao takva igra zna čajnu ulogu počev od najnižih formi, kao što je ameba, pa sve do najrazvijenije forme- čoveka. Kada je ljubav samo-prosvetljena njena vrednost je uve ćana zbog njenog svesnog žrtvovanja. Ljubav ispoljena kroz svesno žrtvovanje Žrtvovanje ljubavi je celovito i dragovoljno; ona daje sve, a zauzvrat ne traži ništa. Što više daje to ve ćma želi da da, a sve manje je svesna davanja. Nivo vode u reci prave ljubavi uvek raste i nikada ne opada. Ljubav je sušta jednostavnost predavanja. Voljeni sa svim svojim osobinama je predmet njene nepodeljene pažnje i brige. Ona večito, bez kajanja, na hiljadu na čina teži da ugodi Voljenom. Da bi udovoljila nekoj, ma i najsitnijoj želji Voljenog, ili da bi ga poštedela od žaoke i najmanjeg zanemarivanja i ravnodušnosti, ona se ne ustru čava da prihvati na sebe najoštriju patnju. Ljubavnik bi rado uvenuo i nestao radi Voljenog. Mada izmu čena i izjedana brigama, ljubav se ne osvr će na telo koje joj pruža stanište i hranu. Ona ne trpi kompromise - Voljeni je za ljubavnika jedini životni cilj i smisao. Stanište ljubavi puca od nesavladivog nemira i lije potoke ljubavi i uzvišenog blaženstva, sve dok Ljubavnik ne pokida sve lance i uroni u bi će Voljenog. Različiti stupnjevi predavanja Duboka intenzivna ljubav zove se bhakli, ili predavanje Bogu. Na po četnim stupnjevima ova se ispoljava kroz idolopoklonstvo, molitve božanstvima, duboko poštovanje i privrženost svetim spisima, ili potragu za Najvišim kroz apstraktno mišljenje. Na zrelijim stupnjevima predanost Bogu se izražava kroz brigu za dobrobit ljudi i služenje čovečanstvu, ljubav i najdublje poštovanje prema svetim ljudima, vernost i pokornost duhovnom U čitelju. Ovi stupnjevi imaju svoju relativnu vrednost i daju relativne rezultate. Ljubav prema živu ćem Savršenom U čitelju je sledeći značajan stupanj predanosti Bogu, jer se vremenom preobražava u para-bhakti, ili božansku ljubav. Para-bhakti Para-bhakti nije samo intenzivirana bhakti. Ona se nastavlja tamo gde se bhakti završava. Na stupnju para-bhakti predanost Bogu prestaje da biva samo usmerenost ka Bogu, ve ć se odlikuje izrazitom ustreptaloš ću srca i nesmanjenom čežnjom da se bude jedno sa Voljenim. Slede nezainteresovanost i nebriga za telo, povla čenje iz sopstvenog okruženja, krajnji nehaj za izgled ili kritiku, a božanski zov Voljenog prisutniji je no ikad. Ova najviša faza ljubavi je istovremeno i najplodonosnija jer ima za cilj Onog koji je sušta otelotvorena ljubav i koji može, pošto je vrhovni Voljeni, najpotpunije da odgovori na nju. Čistota, divota i delotvornost ljubavi koju Ljubavnik prima od Učitelja uve ćavaju ionako neprocenjivu duhovnu vrednost ovog najvišeg oblika ljubavi.
Uklanjanje sanskara III Potiranje sanskara Impresije potekle od Sadgurua preobražavaju život Ljubav prema Sadguruu ili Savršenom U čitelju je naro čito važna jer priziva kontakt s njim. Kroz taj odnos u čenik od Učitelja prima impresije koje imaju posebnu mo ć poništavanja dejstva impresija iz prošlosti, što će u potpunosti izmeniti tok njegovog života. Onaj koji primi ovakve impresije može u potpunosti odbaciti ustaljeni na čin života i razmišljanja. Ovakav tip odnosa podiže duhovni nivo i preobražava čak i najizopa čeniji način života. Mogu će da je neka osoba vodila nehatan i razvratan život ne razmišljaju ći o ničemu drugom do o zadovoljavanju svojih svetovnih želja. Možda je bila i zaslepljena žudnjom za mo ći i posedovanjem, bez ijednog drugog cilja sem novaca i užitaka. Međutim, čak će i jedna takva osoba, koja nije bila u stanju ni da zamisli osloba đanje od zemaljskih okova, uvideti da su sanskare koje je primila kroz odnos sa Sadguruom bile dovoljno snažne da sa njenih o čiju zauvek uklone zastor koji je izatkao njen ustaljeni na čin razmišljanja i življenja, otvaraju ći joj potpuno nove vidike ka slobodnijem i uzvišenijem životu. Impresije primljene od U čitelja mogu biti podjednako delotvorne i u slu čaju intelektualno i kulturno razvijene osobe, čije su vizije ipak ome đene, čija imaginacija u najboljem slu čaju može pojmiti lepotu umetnosti i lepe reci, a čije se čovekoljublje ne može proširiti izvan okvira njene neposredne okoline niti prekora čiti granice otadžbine. Po primitku impresija od U čitelja i ona će biti uzdignuta i doživeti čari uzvišenijeg života. Potiranje sanskara intervencijom Sadgurua Sadguru poseduje moć da uzdigne u čenika sa običnog intelektualnog nivoa svesti na nivo svesti gde glavnu ulogu igraju inspiracija i intuicija, a odatle na nivo spoznaje i prosvetljenja čiji je vrhunac uranjanje u Beskona čno. To se podudara sa učenikovim uzdizanjem iz zemaljske sfere u suptilnu sferu, iz suptilne u mentalnu sferu i, najzad, iz mentalne sfere u stanje Oslobo đenosti. Ovaj poslednji korak ozna čava potpuno poliranje svih sanskara - kako prirodnih tako i neprirodnih, kako pozitivnih tako i negativnih. U ve ć navedenom primeru žice obavijene oko štapa, proces poliranja sanskara predstavljao bi postupak presecanja žice makazama. Brisanje svih sanskara, pra ćeno krajnjim oslobođenjem svesti od celokupne iluzije i svih okova, se ne može posti ći ni na koji drugi na čin osim milošću Sadgurua, Neophodnost potpune samopredaje Da bi intervencija Sadgurua bila delotvorna potrebno je da u čenik sa Učiteljem uspostavi odnos potpune predanosti i otvorenosti. Potpuna samopredaja podrazumeva pokoravanje svim U čiteljevim nalozima. Ako sva vaša dela i želje usmerava Učitelj, a vi ga pokorno sledite, onda će on preuzeti odgovornost za vas. Prema tome, u slu čaju potpune predanosti, odgovornost za vaše oslobo đenje od sanskara se prenosi na U čitelja; a u tako stvorenim uslovima, Učitelj može u trenu da poništi sve vaše sanskare. Intelektualna pokornost Postoje dva vida pokornosti i predanosti U čitelju: intelektualna i doslovna. Od ova dva vida pokornosti, prvo se javlja intelektualna. Ona prethodi doslovnoj pokornosti koja je plodonosnija. Kada ste intelektualno uvereni u Učiteljevu veli činu i Savršenost, vi ga volite i poštujete, ali niste u stanju doslovce da sledite njegova uputstva. Budući da je u osnovi vaše vere razum, vama je teško da ga razdvojite od U čitelja i njegovih uputstava. Pošto su to dvoje neraskidivo isprepletani, vera, zasnovana na intelektu, drži vas u granicama intelektualne poslušnosti. U čitelj ničim ne narušava ovu fazu kroz koju u čenik prolazi, a sve pilule poslušnosti koje mu nudi su intelektualne, prilagođene ukusu i kovu đaka. ˝
Doslovna pokornost
˝
Kroz intelektualnu pokornost U čitelju možete poništiti sve vaše sanskare, pod uslovom da ste iskreni u logi čkim tumačenjima njegovih uputstava i temeljni u njihovom izvršenju. Ali rezultat se brže postiže kada je pokornost doslovna. Doslovna pokornost nastaje kao posledica granitne vere i duboke ljubavi koju U čitelj pobuđuje u učeniku svojim živim obra ćanjem. Snažno zra čenje Učiteljevog oreola i obilje čistote i milosr đa su razlozi zbog kojih se kod učenika rada nepokolebljiva vera, koja ga čini spremnim da bez premišljanja sledi U čiteljeva uputstva - nezavisno od toga da li ona zadovoljavaju njegove racionalne kriterijume ili ne. Doslovna pokornost ne zahteva čak ni intelektualno razumevanje uputstava i ona je najpoželjniji vid pokornosti kome treba težiti. Kroz bezuslovnu unutrašnju pokornost razvezuju se svi zamršeni čvorovi vaših želja i sanskara. Kroz nju se tako đe ostvaruje duboka povezanost izme đu Učitelja i u čenika, trajan i ni čim ometan protok duhovne mudrosti i snage od U čitelja ka učeniku. Na ovom stupnju u čenik postaje duhovni sin ili ćerka Učitelja i vremenom on ili ona bivaju oslobo đeni svih individualnih i sanskari čkih vezanosti. Na kraju u čenik, kao jedan od odabranih, i sam postaje U čitelj. Uloga Sadguma Položaj i mo ć Sadguma, ili Savršenog U čitelja, su jedinstveni. Ve ćina duša je manje ili više napredovala na duhovnoj stazi, ali je malo duša prošlo svih šest stupnjeva unutarnjih sfera svesti i postalo jedno sa beskona čnim izvorom postojanja, znanja i blaženstva. Sadguru ne samo da je prošao sve nivoe svesti, ve ć prožima samu suštinu svih duša jer je postao jedno sa Beskona čnim. On je stožer svekolike aktivnosti. U tom smislu, njemu pripadaju sve tvoje misli i dela, tvoje radosti i tuge, nespokojstva i ljutnje, sva tvoja snaga i slabost, pohlepa i nesebi čnost, ljubav i čežnja. Pored toga što prožima sveukupno postojanje, on je i u svesnom dosluhu sa kosmičkim zakonom uzroka i posledice, kao i složenim mehanizmom delovanja sanskara kod pojedinačnih duša. Uzroci individualnih sre ća i nesreća, poroka i vrlina, poznati su mu isto toliko dobro koliko i uzroci velikih kosmi čkih promena i prevrata. Svako bi će je kao na dlanu pod svetlom beskona čnog reflektora njegove sveprisutne svesti. Zato što je jedno sa Beskona čnim, Učitelj poseduje beskona čnu moć; i za tili čas on može poništiti sve sanskare i osloboditi dušu svih vezanosti i svih okova.
Dobro i zlo Procenjivanje iskustva putem opre čnosti Ljudski um ne samo da prolazi kroz iskustva, on ujedno neprestano vrši njihovu procenu. Neka iskustva smatra prihvatljivim, a neka neprihvatljivim; neka iskustva mu donose sre ću, a neka patnju; neka doživljava kao prijatna, a neka kao neprijatna. Za neka iskustva veruje da ga ograni čavaju, a za druga da ga ispunjavaju i osloba đaju. Za neka iskustva misli da su dobra, za druga da su loša. Ove opre čnosti je stvorila ljudska imaginacija u trenutku kada je spoznala život sa li čne tačke gledišta. Prihvatljivo i neprihvatljivo Čovekova
koncepcija o tome staje prihvatljivo a šta nepri¬hvatljivo evoluira i menja se u skladu sa prirodom želja koje dominiraju u datom trenutku. Sve dotle dok i poslednja želja istrajava u njegovom umu, čovek je prinu đen da meri svoje iskustvo prema njoj, razvrstavaju ći ga dvojako: na ono što pomaže ispunjenju želje, te je stoga prihvatljivo, i na ono koje osuje ćuje njeno ispunjenje, te je stoga neprihvatljivo. Umesto da se suo či sa životom bez iščekivanja, vezivanja ili odbijanja, um uspostavlja standarde, dele ći život na suprotnosti - na ono što smatra prihvatljivim i na ono što smatra neprihvatljivim. Čak i dobro proishodi iz želje
Od svih suprotnosti koje je ljudski um stvorio, suprotnost izme đu dobra i zla je u duhovnom smislu najzna čajnija. Ona se zasniva na čovekovoj težnji da oslobodi um od svih okova koje mu name ću želje. Loša su ona iskustva i dela koja ga još čvršće stežu u okove želja, a dobra su ona koja ga osloba đaju iz njih. Me đutim, obzirom da i dobra iskustva i dobra dela proishode iz želja, ona čoveka vezuju jednako kao i loša iskustva i loša dela. Svaka vezanost potpuno nestaje tek nakon prestanka svake želje. Prema tome, istinska sloboda dolazi tek kada se dobro i zlo uravnoteže i tako srastu jedno u drugo da više ne pružaju mogu ćnost izbora ograni čenom ja satkanom od želja. ˝
Čovek kreće sa
˝
životinjskim sanskarama
Premda je u ljudskim bi ćima svest u potpunosti razvijena, u njoj preovladavaju r đavi elementi, jer je svest na podljudskim stupnjevima evolucije uglavnom delovala pod uticajem ograni čavajućih težnji kao što su požuda, pohlepa i ljutnja. Dela i iskustva za četa i podržana takvim egocentri čnim težnjama, ostavljali su utiske u umu koji se razvijao, a on ih je pamtio isto kao što filmska traka beleži kretanje glumaca. Zato je čoveku lako da bude r đav, a teško da bude dobar. Životinjski svet, iz koga je izronila ljudska svest, uglavnom je ograni čen životinjskim strastima, životinjskom pohlepom i životinjskom jaroš ću - iako neke životinje umeju da razviju i neke dobre osobine kao što su požrtvovanost, ljubav i strpljenje. Jer kad bi sve nataložene životinjske sanskare bile r đave, bez ijedne dobre, pojava dobrih svojstava u ljudskoj svesti ne bi bila mogu ća. ˝
˝
Neophodnost negovanja dobrih sanskara Mada su neke životinjske sanskare dobre, ve ćina ih je loša, pa se tako na samom za četku ljudska svest nalazi pod uplivom nagonske sile koja je prevashodno negativna. Od samog po četka evolucije čoveka, zadatak oslobađanja sastoji se u negovanju i razvijanju dobrih sanskara, tako da one mogu poklopiti i poništiti dejstvo nataloženih loših sanskara. Razvoj dobrih sanskara biva podstaknut prelaženjem kroz ona iskustva i vršenjem onih dela koja su u suprotnosti sa onima koja pretežu u životinjskom svetu. Naspram požude je ljubav, naspram pohlepe je velikodušnost, a naspram ljutnje - tolerancija ili strpljenje. Usmeravaju ći pažnju na ljubav, velikodušnost i toleranciju, čovek može iskoreniti požudne, pohlepne i ljutite težnje. Zato se glavnom postupku osloba đanja od sanskara mora pridružiti dodatni postupak odricanja od zla u korist dobra. Ali bilo da je osoba dobra ili zla, ona će uvek zavisiti od delovanja njenih sanskara. Sa tog stanovišta su i svetac i grešnik ono što jesu u skladu sa zakonima koji deluju u univerzumu. Ijedan i drugi isto po činju i isto završavaju.
Grešnik i svetac Grešnik ne treba da nosi pe čat večitog poniženja, a svetac ne treba da bude tast zbog svojih moralnih postignu ća. Nijedan svetac, ma kako velik, nije dosegao visine moralnih vrlina a da prethodno nije vodio moralno izopa čen život; i niko nije toliko r đav da ne bi mogao da se popravi i postane dobar. Svaki čovek, makoliko da je posrnuo, može postepeno bivati sve bolji i bolji, sve dok ne postane najsvetliji primer za ćelo čovečanstvo. Uvek postoji nada; niko nije sasvim izgubljen i ne treba o čajavati. Ali, činjenica je da nema drugog puta do božanstvenosti osim kroz odricanje od zla u korist dobra. Ograničeno ja postoji i ti dobrim i u lošim sanskarama Postepen razvoj dobrih osobina povlaci za sobom ljubav, plemenitost i mir. Dobre sanskare, prikupljene iskazivanjem ovih svojstava, poklapaju i time uravnotežavaju loše sanskare požude, pohlepe i ljutnje. Kada se postigne potpuna ravnoteža i poklapanje dobrih i loših sanskara, tada dolazi do njihovog naglog iš čeznuća, a svest izranja iz stanja ropstva u stanje Oslobo đenosti. Da bi bankovni ra čun bio ugašen, dobit se mora poklopiti sa dugom. Ali, obi čno preteže ili dobit ili dug, pa ra čun tako i dalje ostaje teku ći. Bitno je naglasiti da ra čun ostaje teku ći ne samo kada preteže manjak, ve ć i kada preteže višak. Ra čun se može ugasiti jedino kada se minus i plus izjedna če. U polju sanskara takva ravnoteža se retko doga đa jer u svakom trenutku dominiraju ili dobre ili loše sanskare. l kao što ra čun ostaje teku ći jer preteže ili manjak ili višak, tako se i život ograničenog ja produžava i održava jer pretežu ili loše ili dobre sanskare. Ograni čeno ja može opstajati i kroz dobre i kroz loše sanskare. Ono što je potrebno da bi se ono kona čno ugasilo jeste uspostavljanje savršene ravnoteže i poklapanje dobrih i loših sanskara. ˝
˝
˝
˝
Uravnotežavanje i preklapanje dobrih i loših sanskara Problem savršenog izjedna čavanja i poklapanja dobrih i loših sanskara nije matemati čki zadatak sravnjivanja jednakih suma. Kada bi suština problema bila u tome da se postigne jednakost u kvantitetu, problem bi se mogao resiti prostom akumulacijom dobrih sanskara. Ako bi se, s jedne strane, usporilo ili prekinulo sa procesom prikupljanja loših sanskara, a naporedo s tim, nastavilo sa procesom prikupljanja dobrih sanskara u ve ćem obimu, pre ili kasnije došlo bi do broj čanog izjednačavanja dobrih sa postoje ćim lošim sanskarama i usledila bi neophodna ravnoteža. Ali da bi se svest oslobodila, dobre i loše sanskare ne treba da budu izjedna čene samo po broj čanoj snazi, već mora doći do savrše¬nog, ta čku-po-tačku preklapanja jedne opre čnosti drugom. Stoga je, u izvesnom smislu, zadatak za svaki centar svesti specifi čan, i zavisi od kvalitativne raznorodnosti nataloženih sanskara. Premeštanje ega u dobre sanskare Ako se nastavi sa prikupljanjem dobrih sanskara bez uvažavanja specifi čnog sastava već postojećih, postoji mogućnost da se u jednom pravcu akumulira višak dobrih sanskara naporedo sa ve ć postojećim lošim sa tiskarama drugačijeg tipa. Primerice, neki oblici vezanosti mogu se poništiti umrtvljavanjem tela, te strogim oblicima asketizma; me đutim, tim postupcima će preostali oblici vezanosti ostati netaknuti i nastavi će da egzistiraju. Tragalac ne samo da će najverovatnije nastaviti da zanemaruje oblike vezanosti koji će ostati netaknuti, ve ć će možda i pojačati praksu samoumrtvljavanja i askeze, na šta će ga nagoniti snaga sanskara koje je sama ta praksa stvorila. U tom slučaju prevagnuće dobre sanskare, ali ne će do ći do razaranja ograni čenog ega. Čak i kada bi se ti zanemareni oblici vezanosti naknadno poništili, ego bi se mogao prebaciti u dobre sanskare i nastaviti svoje postojanje kroz njih. Potreba za uravnotežavanjem sanskara Oslobađanje nije stvar pukog gomilanja zasluga; ono zahteva inteligentno uskla đivanje sanskara. Svaki centar svesti nesvesno tezi krajnjem oslobo đenju, ostvarenju Istine, a um prirodno nastoji da sebi privu če onu suprotnost koja odgovara duhovnim zahtevima situacije. Ali to nije mehani čki i automatski proces koji se odvija sam od sebe, mimo razumnog i razboritog udela tragaoca. No, tragaocu je naj češće nemoguće uočiti šta situacija zahteva, ukoliko mu se ne osmehne sreća da dobije dragocenu pomo ć Savršenog Učitelja, jer jedino on ima neposredan, nepogrešiv uvid u ono šta je zaista potrebno u svakom posebnom slu čaju.
Zatvor sazdan od dobra Dobro u poređenju sa zlom Tokom vremena ego će se preseliti iz manje tvr đave poistovećivanja sa zlom u ve ću tvr đavu poistovećivanja s dobrotom, što će mu pružiti ose ćaj širenja. Pre ili kasnije me đutim, tragač će uvideti da i ta nova tvr đava ega nije ništa manje ograni čavajuća. Onda će shvatiti da izlazak iz nje predstavlja mnogo lakši zadatak nego što je bio izlazak iz prethodnog boravišta ega, u fazi poistove ćivanja sa zlom. Problem da se iza đe iz tvr đave zla ne leži toliko u nesposobnosti da se uvidi kako se tu radi o ograni čenju, koliko u nemo ći da se ta tvr đava, nakon što se dospelo do uvida, razgradi. Sto se ti če poistovećenja sa tvr đavom dobra, teže je spoznati da ona ograni čava, nego razgraditi je. Ova razlika se javlja stoga što su životinjske sanskare čvršće ukorenjene, duguju ći to svom pradavnom poreklu i dugotrajnom taloženju. Bitno je, me đutim, naglasiti činjenicu da dobro vezuje isto koliko i zlo, mada se povezi sačinjeni od dobra mogu lakše skinuti nakon što se uvidi njihovo ograni čavajuće svojstvo. Dobro u poređenju sa zlom Ego živi ili kroz loše ili kroz dobre sanskare ili, pak, kroz mešavinu dobrih i loših sanskara. Stoga do oslobo đenja od svih sanskara može do ći ili kada dobre sanskare uravnoteže i preklope loše sanskare ili kada neke dobre sanskare uravnoteže i preklope loše, a neke loše sanskare uravnoteže i preklope dobre. Prljavo posu đe ćete očistiti tako što ćete ga prvo potopiti u deterdžent a zatim isprati čistom vodom. Tako i dobre sanskare poklapaju loše. Još jedan od načina da uklonite masno ću iz posude jeste da njenu unutrašnjost pospete pepelom a zatim je isperete vodom. Pepeo je sigurno poslednja stvar na ovom svetu koja bi se mogla dovesti u vezu sa masno ćom, pa je čak u izvesnom smislu u suprotnosti sa njom; no uprkos tome, pepeo umnogome olakšava čišćenje posuda zaprljanog masno ćom. To je isto kao kada loše sanskare preklope dobre sanskare. Oslobođenje od sanskara i iskora čenje iznad dobra i zla Kada dođe do savršenog izjedna čavanja i poklapanja dobrih i loših sanskara, tada i jedne i druge iš čezavaju; a ono što preostaje jeste čista posuda uma koja odražava Istinu kakva jeste, bez iskrivljavanja. Na duši nikad ništa nije ni bilo ispisano. Sanskare su se taložile u umu a ne u duši. Duša ostaje uvek neuprljana ali se to vidi tek onda kada um postane čisto ogledalo koje odražava Istinu. Kada impresije dobra i zla iš čeznu, um ugleda Dušu. To je Presvet ljenje. Međutim, kada um ugleda Dušu, to nije isto kao i kada Duša spozna sebe samu, jer Duša nije um nego Bog, koji nadilazi um. Prema tome, nakon stoje um ugledao Dušu, on se mora rasto čiti u Duši da bi Duša spoznala samu sebe kao Istinu. To je Ostvarenje. Na tom nivou um, sa svim dobrim i lošim sanskarama, iš čezava. To je stanje koje nadilazi um i zato je iznad suprotnosti dobra i zla. Na ovom stupnju postoji samo jedno nedeljivo postojanje čije su odlike beskonačna ljubav, mir, blaženstvo i znanje. Neprekidna borba izme đu dobra i zla je prestala, jer nema ni dobra ni zla, postoji samo jedan obuhvatan i celovit život Boga.
Nasilje i nenasilje Iznad reči Čovek
gaji sklonost da nekriti čki usvaja stalne, konvencionalizovane re či i dopušta da mu one gotovo mehani čki usmeravaju dela, ne dovode ći ih u vezu sa njihovom živom suštinom. Re či imaju svoje mesto i namenu u životu; ali za razložno i razborito delanje, nužna je brižljiva analiza i istraživanje izvornog, dubljeg zna čenja reči. Medu re čima koje zahtevaju jedno takvo istraživanje malo je onih koje se po svom zna čaju mogu meriti sa recima kao što su nasilje i nenasilje , jer one vrše direktan uticaj na ideologije koje oblikuju ne samo pojedina čna dela, ve ć i sveukupni tok života. ˝
˝
˝
˝
Duhovno razumevanje nadilazi formulacije Duhovni život je stvar dubokog uvi đanja a ne mehani čko prilagođavanje nametnutim pravilima, čak i ako ta pravila slove za visoko vredna. Za njega je potrebno razumevanje koje nadilazi reci ili formulacije. Sve reci i formulacije ograničavaju Istinu. Prema tome, oni koji bi da dopru do jezgra pojedinih formulacija, moraju se upustiti u duboku istraživačku analizu formulisanih na čela, uvek nadopunjujući ovakvu analizu konkretnim primerima iz života. To naročito važi za klju čne principe formulisane kroz opre čne pojmove nasilja i nenasilja. Tipične situacije Pojmovi nasilje i nenasilje se u svojoj uobi čajenoj upotrebi mogu primeniti na toliko raznovrsnih situacija u praktičnom životu, da nijedno izlaganje u vezi s tim predmetom ne može biti celovito ukoliko se sve te raznovrsne situacije ne uzmu u obzir. Me đutim, za potrebe ovog izlaganja nije nužno pobrojati sve mogu će situacije koje ovi pojmovi pokrivaju. Dovoljno je razmotriti samo neke od tipi čnih. Slučajevi o kojima ćemo govoriti izabrani su jer imaju moć da dubinski osvetle suštinu zna čenja pojmova nasilja i nenasilja. ˝
˝
˝
˝
Slučaj davljenika Situacija broj 1. Pretpostavimo da je čovek koji ne zna da pliva upao u jezero i davi se, a da se u blizini nalazi drugi čovek koji je izvrstan pliva č i da hoće da ga spasi. Čovek koji se davi nastoji da o čajnički ščepa onoga koji mu pritiče u pomoć; njegov zagrljaj je tako gr čevit da ne samo da njegovo spasenje može u činiti nemogućim, nego može prouzrokovati i utapanje spasioca. Zato će spasilac morati, pre nego što pristupi spašavanju, da davljenika udarcem onesvesti. Onesveš ćivanje davljenika se pod takvim okolnostima ne može smatrati ni nasiljem ni nenasiljem. Slučaj hirurškog zahvata Situacija broj 2. Pretpostavimo da osoba boluje od izvesne bolesti koja se može izle čiti samo operacijom. Da bi se bolesnik izlečio, te da bi se zaštitili drugi koji bi tako đe mogli biti zaraženi, hirurg mora da ukloni zaraženi deo tela. Sečenja tela nožem se isto lako ne može smatrati ni nasiljem ni nenasiljem. Slučaj agresivnog naroda Situacija broj 3. Pretpostavimo da je jedan agresivan narod izvršio napad na slabiji narod iz sebi čnih pobuda; a da se neki drugi narod, vo đen plemenitom željom da spasi taj nejaki narod, oružanom silom suprotstavio agresivnom napadu. Borbu u cilju odbrane slabijeg naroda ne možemo smatrati ni nasiljem ni nenasiljem, ali je možemo zvati nenasilnim nasiljem. Slučaj besnog psa
Situacija broj 4. Pretpostavimo da besan pas tr či unaokolo i da postoji mogu ćnost da ugrize nekog školarca, a nastavnik odstreljuje besnog psa da bi zaštitio decu. Ubijanje besnog psa zaista sadrži nasilje ali u njemu nema mržnje. Slučaj nenasilja jakog Situacija broj 5. Pretpostavimo da je slaba ali arogantna osoba pljunula i uvredila fizi čki jačeg čoveka. I pretpostavimo da snažniji čovek, koji ima dovoljno snage da zgromi arogantnog čoveka, ne samo da odustaje od toga, već mu mirno objašnjava jevan đelje ljubavi. Ova akcija podrazumeva nenasilje, ali je to nenasilje jakog. Potreba za složenim razmatranjem Prve tri gore pomenute situacije jasno govore da se pitanje da li neka situacija predstavlja nasilje ili nenasilje, ne može rešiti dok se ne u đe u mnoga tanana i složena razmatranja u pogledu detalja i motiva koji su je podstakli. Dva poslednja slu čaja pokazuju da u situacijama gde se stvarno pojavljuje nasilje, odnosno nenasilje, neki drugi činioci daju rečima nasilje i nenasilje značenje koje prevazilazi ono koje im se uobi čajno pripisuje. ˝
˝
˝
˝
Komentar n vezi slu čaja davljenika Detaljna analiza situacije broj 1. pokazuje da je, mada je upotreba sile bez prethodnog pristanka žrtve prisutna, osnovni motiv ipak spašavanje davljenika. Upotreba sile, bez prethodne saglasnosti onoga nad kim se sila primenjuje, može se zvati nasiljem. Me đutim, sila je u ovom slu čaju primenjena za dobro davljenika bez ikakve namere da mu se nanese povreda ili zlo; u tom smislu se može re ći da se ne radi o slu čaju nasilja. Sa ove posebne tačke gledišta se može re ći da su u ovoj situaciji zastupljeni i nasilje i nenasilje; ali se ne može smatrati ni slu čajem nasilja ni slu čajem nenasilja u uobi čajenom smislu reci. Komentar u vezi slu čaja hirurškog zahvata Situacija broj 2. se neznatno razlikuje. Ovde je tako đe prisutna primena sile ( čak i se čenje tela), ali za dobro pacijenta. Kao prvo, u ve ćini slučajeva pacijent daje svoj pristanak na operaciju. Dalje, operacija nema samo za cilj da spreči širenje bolesti kod pacijenta ve ć i širenje zaraze na okolinu. Sila se primenjuje iz dobrostivih pobuda, kako prema pacijentu tako i prema onima koji bi mogli da se zaraze u kontaktu s njim. Pošto nije bilo zlih namera, ovde primena sile ne predstavlja nasilje u uobi čajenom smislu. A ne može se smatrati ni nenasiljem, jer se ipak vrši odsecanje jednog dela tela. Komentar u vezi slu čaja agresivnog naroda Situacija broj 3. tako đe je veoma zanimljiva i pou čna. Borba tu predstavlja primer pružanja otpora agresiji bez sebičnih motiva ili li čne koristi ve ć isklju čivo u cilju odbrane slabijeg naroda. Agresivni narod može pretrpeti mnoge gubitke, pa čak biti i potpuno uništen, a sila ne samo da se primenjuje bez njegovog prethodnog pristanka ve ć i protiv njegove svesne volje i htenja. Me đutim, ni u ovom primeru nemamo o čigledan slučaj nasilja. Uprkos tome što se radi o nanošenju zla i štete, sila se ovde primenjuje ne samo za dobro slabijeg naroda, to jest žrtve, ve ć u jednom višem smislu to je tako đe i za dobro agresivnog naroda, jer se on, kroz otpor pružen njegovoj agresiji, postepeno leci od duhovne slabosti ili nemo ći, koja se ogleda u napadanju i iskoriš ćavanju slabijih naroda. Ovakvo nasilje nije u stvari nasilno, pa se ono stoga može nazvati nenasilno nasilje. Poređenje između slučaja agresivnog naroda i slu čaja hiruškog zahvata Slučaj pružanja otpora agresivnoj naciji veoma je sli čan slučaju amputacije inficiranog dela tela. Glavni rezultat borbe protiv agresivnog naroda jeste dobrobit slabijeg naroda, a dobrobit agresivnog naroda (protiv koga je primenjena sila) javlja se kao sporedni rezultat. U slu čaju operacije glavni rezultat je dobrobit pacijenta (nad kim se sila primenjuje), a dobrobit za ostale se javlja kao sporedni rezultat. Tu nema mnogo razlike; kada se ove dve
situacije pažljivo izanaliziraju i uporede, nalazimo da je uticaj u oba slu čaja dobar, kako za one koji su meta primene sile tako i za sve ostale. Zaštita slabijeg je vid služenja bez sebi čnih motiva Zaštita slabijeg predstavlja zna čajan vid nesebi čnog služenja i deo je karma-joge, ili joge akcije. Primena, kada je neophodna, sile u te svrhe, u potpunosti je opravdana kao neophodno sredstvo zaštite ugroženog. Me đutim, da bi napad koji se pred uzima u odbranu slabijeg imao nepobitnu duhovnu vrednost, on mora biti oslobo đen sebičnih motiva ili mržnje. Na primer, kada muškarac hrani ženu koju je napao drugi muškarac sa zlim namerama - on na taj način spašava život i Čast te žene, a ujedno kažnjavaju ći napadača navodi ga na pokajanje. Razjašnjenje slu čaja pobesnelog psa i nenasilja jakog Situacija broj 4. je u svakom slu čaju nasilje. Me đutim, ono je opravdano jer u njemu nema mržnje i po činjeno je isklju čivo s namerom da se osigura bezbednost dece koja bi mogla da budu ugrožena od strane besnog psa. Slu čaj snažnog čoveka koji nudi propoved umesto revanša (situacija broj 5) predstavlja nenasilje, ali ne i pasivnost. Dakle, nije ni pasivnost ni slabost, ve ć snaga istinski kreativne akcije neli čne prirode. To je nenasilje jakog. Duhovno razumevanje je izvan svih pravila Detaljna analiza i pore đenje svih ovih raznovrsnih slu čajeva iznosi na videlo činjenicu da se pitanje nasilja ili nenasilja - njihove opravdanosti ili neopravdanosti, razjašnjenje njihovih stvarnih vrednosti ili pomankanja vrednosti - ne može resiti uvo đenjem kakvog opšteg pravila. Oni sadrže mnoge, ne tako lako rešive duhovne činioce i probleme. Pravilno razumevanje statusa nasilja i nenasilja u šemi duhovnih vrednosti iziskuje sagledavanje prave suštine postojanja. Prema tome, ne treba se ravnati prema frazama (ma kako uzvišeno zvu čale) koje se zasnivaju na necelovitim, manjkavim idejama o tome staje nasilje, a šta nenasilje. Svako delo treba da bude spontani izraz božanske ljubavi - koja je iznad svih suprotnosti - i da se zasniva na duhovnom razumevanju van svakog kanona.
Nasilje i nenasilje dalje objašnjeni Nenasilje I Čisto i Jednostavno Nenasilje (zasnovano na božanskoj ljubavi)
Ovde čovek vidi sve kao svoje Sopstvo i iznad je i prijateljstva i neprijateljstva. Nikada, ni pod kakvim okolnostima ni jedna primisao o nasilju ne pohodi njegov um. II Nenasilje Hrabrog (zasnovano na bezgrani čno čistoj ljubavi) Odnosi se na one koji, iako nisu doživeli sebe kao jedno sa svime kroz Realizaciju, ne smatraju nikoga neprijateljem. Oni nastoje da napada ča pridobiju ljubavlju rizikuju ći svoje živote ne zbog straha, ve ć zbog ljubavi. Nasilje III Nenasilno Nasilje (zasnovano na neograni čenoj ljubavi) Nasilje koje se vrši isklju čivo u odbranu slabijeg, gde nije u pitanju samoodbrana ili li čni motiv, jeste nenasilno nasilje. IV Nasilje Bez Sebičnosti (zasnovano na ograni čenoj ljudskoj ljubavi) Ovde je nasilje po činjeno u samoodbrani, u slu čaju kada je neko podmuklo napadnut i bez dodatnih sebi čnih motiva. Na primer, kada je čast nečije majke dovedena u opasnost zbog napada nekog pohotljivog muškarca, onda čovek brani svoju majku. Tako đe, kada je u pitanju čast nacije, kao u slu čaju neprijateljskog napada, nesebi čni napori naroda da se odbrani predstavljaju nasilje bez sebi čnosti. V Nenasilje Kukavice (zasnovano na bezgrani čnoj slabosti ne čijeg karaktera i uma) Oni koji se ne opiru napadu zbog straha, i samo iz tog razloga, spadaju u ovu vrstu. VI Sebično Nasilje (zasnovano na mržnji i strasti) Kada je izvršeno nasilje iz sebi čnih pobuda od strane nekog pojedinca ili naroda u težnji za mo ći, nezasluženoj dobiti i tako dalje, to se zove sebi čno nasilje.
Čisto
i jednostavno nenasilje jeste beskona čna ljubav. To je cilj života. Kada se dostigne stanje čiste božanske ljubavi, poklonik postaje jedno s Bogom. Da bi se postigao ovaj cilj mora se svesrdno žudeti za njim, a tragalac koji ima čežnju da postigne to uzvišeno stanje treba da zapo čne sa praktikovanjem onoga što smo nazvali nenasiljem hrabrog. Nenasilje hrabrog pokazuju oni koji, mada nisu dostigli jedinstvo sa svepostojanjem kroz Realizaciju, ne smatraju nikoga svojim neprijateljem. Oni nastoje da razoružaju napada če uz pomoć ljubavi i rizikuju svoj život ne zbog straha, nego iz ljubavi. Kao što smo ve ć napomenuli, nenasilje hrabrog je izvodljivo za one pojedince kod kojih se razvila snažna čežnja za postizanjem uzvišenog stanja. Ovakvu čežnju većina ljudi ne ose ća. Prema tome, ako neko ima nameru da vodi mase u pravcu čistog nenasilja, neophodno je da ih prvo pripremi za nenasilje hrabrog. A da bi se taj cilj prakti čno postigao neophodno je, makar u po četku, navesti ih da slede principe nenasilnog nasilja - nasilja izvršenog isklju čivo u odbranu slabijeg bez ikakvih sebi čnih motiva. Kada izbije rat onda mase, zate čene iznenadnim napadom, nisu raspoložene da slušaju propovedi o tome kako treba težiti postignu ću uzvišenog životnog cilja. Jedini prakti čan način da se oni dovedu do krajnjeg cilja jeste da im se u svest usadi na čelo nenasilnog nasilja, a zatim da se postepeno uvedu u nenasilje hrabrog. Prerani pokušaji da se u vreme rata nepripremljene mase nau če nenasilju hrabrog ne samo da ne će uspeti, ve ć će dovesti do toga da u masi preovlada nenasilje kukavice, to jest, da ljudi prestanu da pružaju otpor napada ču iz straha i ni iz jednog drugog razloga. Mase bi se tako đe mogle podu čavati i voditi u pravcu nenasilja hrabrog tako što bi se navele da slede principe nasilja bez sebi čnosti umesto nenasilnog nasilja. Nasilje bez sebi čnosti je ono nasilje koje se vrši u samoodbrani od podmuklog napada. Nijedan drugi sebični motiv ne srne da se potkrade u ovaj oblik nasilja. Tako, na primer, kada je čast nečije majke dovedena u pitanje nasiljem nekog pohotljivog čoveka, a njen sin je brani tako đe nasilnim putem, kaže se da on sledi na čela nasilja bez sebi čnosti. Na sli čan način, kada je zbog neprijateljskog napada čast nacije dovedena u pitanje, nesebi čni napor naroda da se odbrani predstavlja nasilje bez sebi čnosti. Pošto je prisutna mrva sebičnosti (sinu je to, na kraju krajeva, njegova vlastita majka), tako izraženu ljubav zovemo ograni čenom ljudskom ljubavlju. Nenasilje kukavice je, kao što smo to ve ć naglasili, fatalno. Isto važi i za sebi čno nasilje, odnosno za nasilje koje zarad sebičnog cilja sticanja mo ći ili nekog drugog sebi čnog cilja vrši pojedinac ili čitav narod. Prema tome, dokle god čisto i jednostavno nenasilje stoji kao cilj života, njega će individualni traga či za Bogom postizati tako što će prvo slediti na čelo nenasilja hrabrog. Široke mase koje ne ose ćaju poriv i intenzivnu žudnju za jedinstvom sa Bogom, moraju se postepeno voditi ka ovom cilju uz pomo ć načela nenasilnog nasilja i nasilja bez sebičnosti, već kako to okolnosti zahtevaju. Na kraju, mora postati jasno da su nenasilno nasilje i nesebi čno nasilje samo sredstva za postizanje životnog cilja - to jest, čistog i jednostavnog nenasilja ili beskona čne ljubavi. I, kao sredstva, ne smeju se brkati sa samim ciljem. Motive i njihove posledice ljudi uvek procenjuju prema opštedruštveno prihva ćenom shvatanju dobra i zla. Na primer, nenasilje hrabrog i nenasilje kukavice u oba slu čaja jeste nenasilje. Sa stanovišta unutrašnjeg motiva, međutim, nenasilje hrabrog se ra đa iz ljubavi, a nenasilje kukavice se rada iz straha, što je u suprotnosti s ljubavlju. Dok sa stanovišta formalnog nenasilja oni nisu u suprotnosti, njihovi unutrašnji motivi su, ipak, beskrajno suprotni. Unutrašnji motiv nenasilja kod hrabrog je toliko jak da bi on položio i sopstveni život u korist beskrajne ljubavi, a unutrašnji motiv nenasilja kukavice se svodi samo na o čuvanje sopstvenog života, čime on zaslužuje najve ći prezir. Stoga nenasilje kukavice podvodimo pod etiketu ne-ljubav , a nenasilje hrabrog pod etiketu ljubav . ˝
˝
˝
˝
Nenasilno nasilje nije podvedeno pod etiketu ljubav, ve ć pod etiketu dužnost - jer je to dužnost koja se obavlja nesebično u korist drugih, u skladu sa karma-jogom što je u krajnjem ishodu povezano sa neograni čenom ljubavlju, mada je u po četku pobuđeno ljudskom ljubavlju. ˝
˝
Različitost dve suprotne sile se ne može poništiti, ali se može izdejstvovati preobražaj jedne u drugu silu kada se pravilno usmeri kroz odgovarajuće kanale. Hrana kada se pogrešno uzima postaje otrov, dok otrov (kao što je
strihnin) dat u malim koli činama kao sredstvo za osnaženje, postaje blagotvoran za nerve. Mada hrana sama po sebi ne može biti otrovna, i obratno, dejstvo i u činak se menjaju u zavisnosti od primene.
Savršenstvo Dva vida savršenstva Da bi se stekla jasna predstava o tome šta se podrazumeva pod savršenstvom, neophodno je klasifikovati ga u dve kategorije. Postoji duhovno Savršenstvo koje se sastoji u unutarnjem Ostvarenju transcedentnog stanja svesti s one strane dualnosti. Postoji tako đe i ono savršenstvo koje se vidljivo ispoljava u podru č ju dualnosti. Celokupno vidljivo postojanje, koje samo deli ć mnogostrukog manifestovanog sveta, može se stepenovati. Posmatraju ći savršenstvo koje se ispoljava u pojavnom svetu, čovek dolazi do zaklju čka da se i savršenstvo, kao i sve ostalo što potpada pod zakone dualnosti, isto tako se može stepenovati. Loše i dobro, slabost i snaga, porok i vrlina, sve su to suprotnosti u domenu dualnosti. A sve ove pojave zapravo su izraz jedne jedinstvene Stvarnosti u razli čitim stepenima. Savršenost u dualnosti je relativna Zlo nije samo zlo, ono je i dobrota u najmanjem stepenu; slabost nije samo nemo ć, to je i snaga u najmanjem stepenu; a porok nije samo porok, on je i vrlina u najmanjem stepenu. Drugim recima, zlo je minimum dobra, slabost je minimum snage, a porok minimum vrline. Svi oblici dualnosti imaju minimum, maksimum i međustupnjeve; savršenost tu ne predstavlja nikakav izuzetak. Čitavo čovečanstvo se kreće između ekstrema savršenosti i nesavršenosti; a savršenost, kao i nesavršenost, postoje samo u kategorijama pore đenja, kontrastiranja i relativnog postojanja. Savršenost u domenu dualnosti je samo relativna savršenost. Može se nazvati savršenost tek kada se poredi sa ne čim nesavršenim. Duhovno savršenstvo nije isto što i briljantnost odre đene sposobnosti U granicama dualnog sveta, savršenost podrazumeva briljantnost odre đene sposobnosti ili svojstva. A u tom kontekstu, briljantnost u jednom pogledu ne mora da zna či briljantnost u svakom pogledu. Na primer, neko ko je savršen u nauci možda nije savršen u pevanju, ili ako je savršen u pevanju, možda nije savršen u nauci. Briljantnost se u izvesnom smislu ispoljava čak i u kriminalnim delima. Kada je neko ubistvo izvršeno tako da ne ostavlja za sobom nikakav trag po kome bi se moglo zaklju čiti ko je ubica, onda je posredi savršen zlo čin. Čak i u grehu i zločinu u izvesnom smislu postoji savršenost. Ovakav oblik savršenosti, koji predstavlja briljantnost neke odre đene osobine ili svojstva, treba pažljivo razlu čiti od duhovne Savršenosti, koja nije u domenu dualnosti. Svi raznovrsni vidovi briljantnosti svojstveni dualnosti su u oblasti uma. Zato se ova briljantnost može lako zamisliti kao uveličana predstava neke dobre osobine iz domena ograni čenog iskustva svakodnevnog života. Savršenost duhovno ostvarenih duša ne spada u podru č je dualnosti i kao takva je sasvim van domašaja uma. Ona se ne može uporediti ni sa čim iz podru č ja dualnosti. Kada neka osoba postane duhovno savršena, ona zna da osim Boga ne postoji ništa, te da je sve što naizgled postoji u domenu dualnosti i što je doku čivo intelektom, samo puka iluzija. Za duhovno savršenog Bog je jedina Stvarnost. Nauka, umetnost, muzika, slabost, snaga, dobro i zlo za njega su samo snovi. Njegova savršenost sastoji se u njegovom znanju o jednom nedeljivom Postojanju. Duhovna savršenost obuhvata sve vidove savršenosti Kada duhovno savršeno bi će upotrebljava svoje znanje i mo ći, to je uvek samo u svrhu duhovnog uzdizanja drugih duša. Njegovo znanje o drugima ne zasniva se na njihovim verbalno izraženim mislima: misao dolazi prva, a njeno iskazivanje kroz re či sledi kasnije. Pošto direktno čita misli svih bi ća, on se ne oslanja na iskazivanje misli. Njemu reci nisu neophodne. Ako poželi da sazna nešto pre nego što se to ispolji, on će to saznati; ali će biti vo đen isklju čivo duhovnim razlozima. Isto tako, ukoliko poželi da iskaže briljantnost u ma kojoj oblasti, on će je, bez ikakvih poteškoća, iskazati. U duhovnoj Savršenosti leži briljantnost u svim njenim vidovima. Krišna kao i ratar ne samo da je bio duhovno savršen, ve ć je predstavljao oli čenje Savršenstva. Bio je savršen u svemu. Da je poželeo, mogao je prikazati Sebe kao savršenog pijanicu, savršenog grešnika, savršenog nitkova, ili savršenog ubicu; ali to bi šokiralo svet. Mada je posedovao savršenstvo u svakom pogledu, Njemu nije bilo neophodno da ga, u ispunjavanju Njegove misije, prikaže.
Duhovno savršeni će ispoljiti najviši nivo briljantnosti u svim vidovima života kojima će se prema potrebi prikloniti isklju čivo radi duhovnog uzdizanja drugih duša, a ne prosto da bi prikazali sebe kao savršene. Oni prikazuju savršenost samo ukoliko se za to ukaže duhovna potreba, a ne da bi zadovoljili ne čiju radoznalost. Kada se služe svojim savršenstvom, oni to čine bez unutarnje vezanosti. Kao što čovek koji je navukao rukavice može dota ći svu prljavštinu sveta a da se ne uprlja, tako i duhovno savršeni može da se bavi univerzalnim aktivnostima a da ga one ne vezuju. Savršenstvo mora biti svestrano Duhovno Savršenstvo znači pun razvoj svih aspekata li čnosti, što zna či da Savršenstvo mora biti svestrano. Savršenstvo u jednoj stvari i nije Savršenstvo, to je samo jednostrani razvoj neke sposobnosti ili osobine, iz čega proishodi nefleksibilnost ili nesposobnost da se čovek prilagodi brojnim, ve Čno promenljivim životnim gibanjima. Ovakva osoba ne može da zadrži uravnoteženost uma i da istovremeno održi korak sa vratolomnim životnim obrtima. Ako živi u sredini koja pozitivno ocenjuje sposobnost koju je razvila, bi će privremeno sretna i uživati u doživljaju harmonije sa svetom. Ali ako se na đe u neprijateljskoj sredini gde se ta sposobnost smatra nepoželjnom, osećaće se promašenom i njen mir će biti narušen. Zato pravo Savršenstvo podrazumeva savršenstvo u svakom pogledu. Savršenstvo uključuje suprotnosti Ako pokušaš da shvatiš prirodu Savršenstva putem utvr đenih standarda (što uvek podrazumeva prisustvo suprotnosti), na taj na čin ćeš ga zasigurno ograni čiti i time promašiti pravo zna čenje Savršenstva. Savršenstvo ujedno obuhvata suprotnosti i prevazilazi ih; zato Savršeni nije vezan ni jednim pravilom i ni jednim ograni čenim idealom. On je iznad dobra i zla; a ipak, njegov zakon dobrima donosi dobro, a lošima - zlo. Krišna je dokazao Ardžuni, koji je bio Njegov posve ćenik, da je prividno uništenje tela i uma zlih Kurua, koje je On pogubio, bilo zarad njihovog duhovnog spasenja. Savršenstvo se može manifestovati ubijanjem ili spasavanjem u zavisnosti od toga šta situacija zahteva u duhovnom smislu, Srce Savršenog je istovremeno meko kao pamuk i čvrsto kao čelik. Savršenstvo se ne svodi ni na jednu od oprečnosti, mada ne isklju čuje mogućnost da bude izraženo kroz neku od njih. Ono će se izraziti kroz ovu ili onu oprečnost, već kako to nalaže priroda situacije. Zbog toga Savršenstvo i nadilazi opre čnosti i ujedno predstavlja racionalni odgovor na sve mogu će situacije u životu. Savršenstvo omogu ćava savršenu prilagodljivost i nepokolebljivu smirenost u svim situacijama ne dovode ći u pitanje Istinu - što kod ljudi koji još nisu dostigli svestrani razvoj, izaziva nedoumicu. Potpuni razvoj ljudske razboritosti Ljudske aktivnosti ograni čene su suprotnostima, dok je Savršenstvo iznad njih. Ne treba, me đutim, zamišljati da u Savršenstvu nema elemenata ljudskosti. Tužan čovek se trudi da smehom razveje tugu. AH čak ni Savršeni, koji je beskonačno sretan, nije lišen smisla za humor. Drugim recima, Savršenstvo ne čini čoveka nečovečnim već nadčovečnim; to je u potpunosti razvijena razboritost koja je kod čoveka tek u zametku. Savršenstvo je kada čovek postane Bog ili Bog postane čovek Savršenstvo nije osobina Boga kao Boga, niti čoveka kao čoveka. Savršenstvo se postiže kada čovek postane Bog ili Bog postane čovek. Ograničeno biće koje je svesno ograni čenosti svog bi ća svakako nije Savršeno; ali kada postane svesno da je jedno sa Beskona čnim, ono postaje savršeno. To se upravo i doga đa kada čovek odbaci iluziju da je konačan i postigne Božanstvo ostvarenjem svoje božanstvenosti. Ako pod Beskona čnošću čovek podrazumeva nešto što je suprotno od kona čnog ili odeljeno od kona čnog i neminovno drugačije od kona čnog, takvo Beskonačno je već ograničeno nemogućnošću da se potvrdi kroz kona čno i u konačnom. Drugim recima, Savršenstvo ne može pripadati tako shvaćenom Beskonačnom. Beskonačno mora da otkrije svoj neograni čeni život u kona čnom i kroz konačno ne dozvolivši pritom da u tom procesu bude zarobljeno i sputano.
Savršenstvo Samog Boga postaje o čevidno tek kada On Sebe ispolji u formi čoveka. Bog koji svesno preuzima ograničeni ljudski oblik je Avatar. To je još jedan slu čaj Savršenstva. Zna či, Savršenstvo postoji onda kada čovek definitivno prevazi đe svoje granice i ostvari svoju beskona čnost, ili kada Beskona čno prekine svoju tobožnju povučenost i postane čovekom. U oba slu čaja Beskonačno i konačno nisu odvojeni jedno od drugog. Kroz svesno i radosno jedinstvo kona čnog i Beskonačnog dobija se Savršenstvo. Tada imamo Beskona čno koje sebe razotkriva kroz konačno i pritom ne biva zarobljeno, i kona čno koje prevazilazi svoj ose ćaj ograničenosti u punom saznanju daje ono zapravo otkrovenje Beskona čnog.
Duhovni život Istinska karma-yoga U pravoj karma-jogi, ili životu savršenog delanja, postoji prava uskla đenost između materijalnog i duhovnog aspekta života. U takvom životu svest nije sputana svetovnim i materijalnim stvarima, ali istovremeno ne izbegava da živi životom svakodnevnice. Umu se ne dopušta da uroni u materijalni život želja koje ga nagrizaju, niti da se uljuljka u duhovnom blaženstvu. Koristimo ga da bi se suo čili sa problemima života i uhvatili se s njima u koštac sa duhovnog stanovišta. Materija kao instrument ispoljenja duha Pravilna usklađenost između materijalnih i duhovnih aspekata života ne može se ostvariti ako im se prida podjednaka važnost. Ne može se uzeti mera materijalnog - i mera duhovnog i onda izbalansirati. Duh mora da ima, i uvek će imati, nesumnjivu prednost nad materijom; na delu, me đutim, ta prednost se ne ispoljava tako što se izbegava i odbacuje materijalno, ve ć tako što se materija koristi kao sredstvo za ispoljenje duha. U dobroj ravnoteži materija ne name će svoje pravo, nego igra ulogu fleksibilnog instrumenta ispoljenja duha. Baš kao što je muzi čki instrument vredan samo kada kroz njega odzvanja pesma muzi čara a postaje smetnja ako ne služi toj svrsi, tako materija dobija na vrednosti samo kada kroz nju slobodno proti če istinski kreativni život, a gubi vrednost kada mu se suprotstavi. Duhovnost iziskuje podre đenost materije a ne njeno uklanjanje Zahvaljujući raznovrsnim željama uma, materija nastoji da prida sebi važnost koja joj ne pripada. Za pijanicu vino je sve; za pohlepnog je gomilanje novca od najve će važnosti; a za koketu je potraga za čulnim doživljajima najviši smisao života. Na ovim primerima vidimo kako, kroz raznovrsne žudnje uma, materija, postaju ći prekomerno nametljiva, spre čava izražavanje duha. Da bi se duhu povratilo dostojanstvo nije potrebno odbacivati materijalno, već ga treba iskoristili za duhovne potrebe. To je moguće ostvariti tek kada duh, oslobo đen od svih žudnji, postane potpuno svestan svog pravog položaja. Tada čovek može i dalje posedovati materijalna dobra, ali će prestati da se vezuje za njih. Služi će se njima kao sredstvima za ostvarenje duhovnog života, ali ga one više ne će ni o čaravati niti mu donositi brige. On je došao do saznanja da materijalna dobra sama po sebi ne sa činjavaju suštinu života. Tako on može nastaviti da živi u svojoj materijalnoj i društvenoj sredini ne žude ći za njom i, nevezan kakav jeste, bi će sposoban je da podredi svojim duhovnim ciljevima. Sloboda duha ispoljena putem vlasti nad materijom Jednom kada je postignuta prava uskla đenost materije i duha, više nema te oblasti života kroz koju se božansko ne može izraziti. Prestaje potreba da se beži od svakodnevnog života i njegovih zapleta. Sloboda duha koja se izražava kroz izbegavanje dodira sa svetom i povla čenje u kakvu pe ćinu je negativna sloboda. Ukoliko je takvo povla čenje privremeno, sa svrhom da se rezimiraju svetovni doživljaji i razvije nevezanost, onda ono ima svojih prednosti. Daje nam vremena da predahnemo, da povratimo dah u životnoj trci. Ali ako se čovek povlači u strahu od sveta ili zbog nedostatka poverenja u duhovnost, onda takvo povla čenje ne pomaže postizanju stvarne slobode. Stvarna sloboda je izvorno pozitivna i mora se izraziti kao prirodna dominacija duha nad materijom. To je istinski duhovni život. Duhovnost obuhvata život u celini Život duha je izraz Beskona čnog, i kao takav ne priznaje vešta čki postavljene me đe. Istinsku duhovnost ne treba brkati sa kratkotrajnom ponesenoš ću nekom novom modom. Na nju ne uti ču nikakvi izmi . Ljude koji traže duhovnost izvan života, kao da ona nema nikakve veze sa materijalnim svetom, potraga ne će odvesti nikuda. Sve veroispovesti i svi kultovi isti ču važnost nekog fragmentarnog aspekta života, ne uzimaju ći u obzir da je istinska duhovnost celovita. Čovek neće pokazati duhovnost tako što će se interesovati za neku imaginarnu, usku i posebnu ˝
˝
oblast života, jer je bit duhovnosti jedan obuhvatan prosvetljen odnos prema svim raznovrsnim životnim situacijama. Duh pokriva i obuhvata život u celini. Božanskoj igri mogu se pot činiti sve materijalne stvari ovog sveta; a tako pot činjene, one postaju saveznici samopotvr đivanju duha. Telesnost nije neminovno prepreka duhovnom životu Materijalne stvari imaju manju ili ve ću vrednost u zavisnosti od uloge koju igraju u duhovnom životu. Stvari same po sebi nisu ni dobre ni loše. Materijalne stvari postaju dobre ili loše u zavisnosti od toga da li propuštaju božansko ili ga ometaju. Uzmimo, na primer, ulogu koju u duhovnom životu igra fizi čko telo. Telo nije antiteza duha . Suprotstavljanje tela i duha neizbežno završava osudom tela. Me đutim, telo postaje prepreka duhovnom postignu ću tek kada se povla đuje njegovim zahtevima. Njegova prava uloga je da pomogne ostvarenju duhovnih težnji. ˝
˝
˝
˝
Jahaču koji kreće u bitku je potreban konj, no taj isti konj može postati problem za jaha ča ukoliko se poslušno ne odazove njegovoj volji. Jednako tako, da bi izrazio vrhunac svojih mogu ćnosti, duhu je potrebno da se opremi telom, mada ono može ometati njegovo delovanje ukoliko odbije da se uskladi sa potrebama duha. Telo koje se poslušno povinuje zahtevima duha vremenom postaje kanal kroz koji se carstvo nebesko spušta na zemlju. Telo tako postaje posrednikom ostvarenja božanskog života na zemlji; i u tom svojstvu ga nazivamo hramom Božijim na zemlji. Nauka, umetnost i politika mogu biti u službi duhovnih ciljeva Obzirom da fizi čko telo i ostale materijalne stvari mogu pomo ći duhovnom životu, prava duhovnost se ne odnosi prema njima neprijateljski, ve ć traži načina da se izrazi u njima i kroz njih. Stoga savršena osoba ne gleda s visine na lepe stvari ili umetni čka dela, na društvena ili nau čna dostignuća. Lepe stvari redovno gube vrednost postaju ći predmetom nečije žudnje, zavisti ili gramzivog prisvajanja; a umetni čka dela počesto se preobra ćaju u sredstva kojima se pothranjuje, ili pak, iskoriš ćava nečiji egoizam i ostale manjkavosti. Nau čna dostignuća mogu se zloupotrebi ti za uzajamno uništavanje, kao što je to slu čaj sa savremenim ratovima; politi čki zanos kome nedostaje duhovne dubine može postati pokreta čem društvenog i internacionalng haosa. S druge strane, sve ovo što smo pobrojali su istovremeno sredstva kojima se ostvaruje duhovni napredak - Lepe stvari su izvor čistote, radosti i inspiracije, dok umetni čka dela oplemenjuju i uzdižu svest ljudi. Nau čna dostignuća mogu da spasu čovečanstvo od suvišnih teškoća i patnji; a politi čkim sredstvima može se ostvariti univerzalno bratstvo ljudi. Duhovni život nije okretanje leda svetovnom podru č ju, nego oplemenjivanje svetovnog u duhovne svrhe - da bi ljubav, mir, radost, lepota i duhovna Savršenost ispunili sva bi ća. Neprianjanje ne zna či ravnodušnost Od onih koji bi hteli da žive duhovnim životom zahteva se da u žarištu svetovnih zbivanja održe nevezanost, što ne znači da im je dopušteno da ostanu hladni i ravnodušni. Nevezanost ne treba pogrešno tuma čiti kao nedostatak ljubavi i naklonosti. Nevezanost ne samo da omogu ćava da se pravilno vrednuju stvari, ve ć je i najvažniji preduslov za to. Želje nas obmanjuju i spre čavaju da vidimo stvari kakve jesu. One pothranjuju naše opsesije i obmanjuju nas pogrešnim utiskom da zavisimo od spoljašnjih objekata. Nevezanost podsti če pravilno razumevanje i omogu ćava pravilno sagledavanje vrednosti stvari, ne čineći svest zavisnom od spoljnih objekata. Videti stvari onakve kakve jesu zna či shvatiti njihovu pravu vrednost, vrednost koju one imaju kao delovi manifestacije Jedinstvenog Života; a progledati kroz veo njihove varljive višestrukosti, zna či osloboditi se tvrdokorne opsednutosti njihovom nestvarnom izolovanoš ću i posebnošću. Duhovni život je sveobuhvatnost slobodna od prianjanja i opažanje u kome nema upletenosti. Duhovni život je život u pozitivnoj slobodi, u kome se duh uliva u materiju i zra či kroz nju bez ograni čavanja. Istinska duhovnost je svestrana Stvari i doga đaje zemaljskog postojanja čovek doživljava kao tu đe i neprihvatljive sve dok ga ne preplavi val duhovnog razumevanja. Jednom postavljeni na svoje pravo mesto u melodiji života, stvari i doga đaji postaju deo
simfonije stvaranja. Onda ni duhovnost vise ne traži izolovan ili ekskluzivan izraz, i ne ose ća se manje vrednom baveći se običnim fizičkim, intelektualnim i emocionalnim potrebama ljudi. Božanska ljubav kao kreativan i dinami čan odgovor životu Duhovni život postaje jedinstven i integralan; nema više posebnih, nepovezanih delova. Život duha je neprekidno ispoljavanje božanske ljubavi i duhovnog razumevanja, a oba ova aspekta božanstvenosti su neograni čene univerzalnosti i neosporne sveobuhvatnosti. Stoga božanska ljubav ne traži poseban kontekst u kome bi se izrazila. Ona ne čeka na retke trenutke niti traga za posebno tužnim, pobožnim prilikama. Ona se ispoljava i u onim trenucima kojima neprosvetljeni naj češće ne pridaju preveliki zna čaj i preko kojih prelaze, smatraju ći ih suviše običnim i svakodnevnim. Obična ljudska ljubav se ispoljava samo u odgovaraju ćim okolnostima. Ona je odgovor na odre đene vrste doga đaja od kojih zavisi. Nasuprot tome, božanska ljubav je, budu ći da izvire iz unutrašnjeg izvora, nezavisna od spoljašnjih okolnosti. Iz tog razloga se ispoljava i u prilikama koje su oni, što su okusili samo ljudsku ljubav, proglasili beznačajnim. Ako nedostaje radosti, lepote ili dobrote u ljudima koji ga okružuju, Savršenom U čitelju biće to dovoljan povod da ih obaspe božanskom ljubavlju i oslobodi ih iz stanja materijalnog ili duhovnog siromaštva. Njegov svakodnevni odnos prema svetu je izražavanje dinami čne i kreativne božanstvenosti koja se prostire svuda i produhovljuje sve na šta Savršeni Učitelj upravi svoju pažnju. Duhovno razumevanje ne može pote ći iz slepog oponašanja Između duhovnog razumevanja kao neodvojivog dela duhovnog života i svetovnja čke mudrosti kao esencije ljudskih odnosa i obi čaja, mora se podvu ći razlika. Duhovna mudrost ne prihvata bezuslovno svetovne obi čaje i navike. Svetovni običaji i navike predstavljaju gotovo uvek kolektivni u činak dela materijalno nastrojenih ljudi. Svetovni ljudi smatraju da je nešto ispravno, pa po tome kroje svet za svoje istomišljenike. Zato slepo pra ćenje svetovnih konvencija nije pouzdan znak da se mudro postupilo. U duhovnom životu nema nekriti čkog oponašanja; on mora da se temelji na istini i ose ćaju za istinske vrednosti.
Nesebično služenje Karma yogin se kloni kako haotične aktivnosti tako i pasivnosti Karma-jogin izbegava da se upusti kako u haoti čnu aktivnost proisteklu iz sebi čnih želja, tako i u prividnu neaktivnost potpunog neželjenja. On vodi život nesebi čnog služenja u kome nema li čnih motiva, u kome se jedino vodi računa o što potpunijem osloba đanju božanskog u svim fazama života. Veoma je važno da služenje, čak i onda kada je potpuno nesebično, bude vodeno duhovnim razumevanjem; jer nerazborito nesebi čno služenje može da prouzrokuje haos i pometnju. Mnogi dobri ljudi se uporno trude da se izbore za društvenu pravdu kroz državne institucije. Ali u šta vodi njihova aktivnost? Svaki tako rešen problem pra ćen je stotinama novih problema u vidu nepredvidivih i nekontrolisanih sporednih rezultata. Svetovni ljudi misle da će stati na put zlu suprotstavljaju ći mu se, ali postupaju ći tako, oni neretko postaju nesvesni pokreta či novih zala. Nerazumno služenje proizvodi haos i pometnju Pretpostavimo da su se mravi razmileli po čoveku i da ga je jedan ujeo. Čovek će instinktivno zamahnuti da kazni tog mrava; ali ako ga udari, najverovatnije će ubiti i mnoge druge nedužne mrave. Pokušavaju ći da izvrši pravdu nad jednim mravom, on neminovno biva uklju čen u aktivnost kroz koju se nanosi nepravda ostalim mravima. U sli čnoj situaciji se nalazi osoba koja kroz jedan svoj impuls velikodušnosti biva uvu čena u vrtlog društvenog života, a da pritom nije savladala veštinu nesebičnog služenja. Iako nesebi čne, njene akcije samo unose haos i pometnju, jer ona ne ume da pruži pravu, delotvornu uslugu bez nagomilavanja dodatnih problema. Da bi predstavljala čist blagoslov univerzuma, akcija mora da proisti če iz savršenog razumevanja života. Oni koji stupe sa mnom u kontakt treba da razviju duboko razumevanje života i da nau če da služe bez stvaranja pometnje. Nesebično služenje se zasniva na razumevanju Služenje u duhu nesebi čnosti uvek blagotvorno deluje na karma-jogina, iako on ne o čekuje rezultat ili nagradu. Čak i ako nerazborito pruži kakvu nesebi čnu uslugu, on sam će, bez sumnje, imati koristi od toga; ali postupaju ći na taj način, neće izbeći nanošenje patnje drugima. Me đutim, ako pristupi nesebi čnom služenju sa duhovnim razumevanjem, on ne samo da će i sam imati duhovne koristi od toga, ve ć će ujedno doprineti materijalnom i duhovnom blagostanju svih koji su s njim u vezi. Da bi predstavljalo najve ću blagodat za sve uklju čene, nesebično služenje mora da se zasniva na razumevanju. Prividno služenje može biti i štetno Ono što obični ljudi smatraju dobrom uslugom, Savršeni U čitelj može da proglasi r đavom uslugom u duhovnom pogledu; jer on nepogrešivo poznaje situaciju i njene duhovne zahteve. Tako, mada se pod normalnim okolnostima davanje hrane izgladnelom smatra dobro činstvom čija se ispravnost ne može dovesti u pitanje, neke posebne okolnosti zahtevaju da se gladnome ne da hrana, i to za njegovo dobro. Sklonost ka prosja čenju stvara nepoželjne sanskare; a pružaju ći hranu čoveku koji dolazi kod vas sa takvom sklonoš ću, vi uvećavate breme njegovih sanskara. I tako, mada mu naizgled činile dobro hrane ći ga, vi ga svojim dobro činstvom u stvari samo dodatno optere ćujete. Iako vaš motiv nije bio da takvu osobu zadužite, vi činite upravo to dele ći joj milostinju više iz navike nego iz razumevanja. Ovo što je rečeno u primeru davanja hrane odnosi se i na poklanjanje mnogih drugih stvari - opipljivih i neopipljivih. Dok se, s uske ta čke gledišta, to može smatrati pružanjem dobre usluge, ono se, sa više ta čke gledišta, definitivno može smatrati r đavom uslugom. Baš kao što ono što je hranljivo za zdravog čoveka može predstavljati otrov za bolesnog, tako se ono što je dobro za ljude uopšte, može pokazati lošim u posebnom slu čaju. Stoga razumno milosr đe traži duboko poniranje u duhovne zahteve situacije. Čak i nerazumno služenje donosi duhovnu
dobit
Iz navedenih razloga ljudi bi morali da budu pažljiviji i izbirljiviji u svom dobro činiteljatvu. Ta činjenica, me đutim, ne treba da ih obeshrabri u nesebi čnom služenju. Istina je da jedino Savršeni U čitelj nikada ne greši u proceni situacije i njenih duhovnih zahteva; ali bi bilo šteta da se i oni, koji ne mogu biti toliko sigurni u ispravnost svojih procena, suzdrže od spontanog poriva za nesebi čnim služenjem da ne bi nenamerno u činili kome kakvu r đavu uslugu. Jer čak i ako osoba nepromišljeno učini kakvo dobročinstvo, ona uvek ima od toga duhovne koristi. Služenje koje se vrši bez ikakve pristrasnosti Sa duhovne tačke gledišta, stvarnu opasnost pri služenju imamo u situaciji kada vas na dobro činstvo navode lažni motivi, a ne pogrešna procena situacije i njenih duhovnih zahteva. Ako nekome činite uslugu da bi ste ga lime obavezali i zato što to godi vašoj sujeti, onda time ne samo da nanosite duhovnu štetu primaocu, ve ć i sebi samom. Ukoliko uživate u služenju a pritom vaš ponos raste dok mislite da činite dobru stvar, vi postajete vezani za svoja dela i tako vezujete samog sebe. Kao što je mogu će čoveka vezati gvozdenim ili zlatnim lancima, tako je mogu će da se neka osoba na duhovnom planu veže za svoja loša ili dobra dcla. Stoga jedini na čin da se čovek oslobodi karme jeste da ostane potpuno nevezan tokom služenja. Pomisao nekog zadužujem je prva koja se javlja kad čovek počinje da služi; ali se ona može poništiti suprotnom mišlju, dužan sam jer mi se pruža prilika da služim . Ta druga misao olakšava čoveku da održi nevezan stav i štiti ga da ne upadne u zamku lažnog dobro činiteljstva. Služenje zasnovano po četnici na duhovnom putu, politi čari, društveni reformatori i ostali dobri ljudi. Mada od nesumnjive duhovne važnosti, taj vid služenja je po svojoj prirodi nedogledan. Bez obzira koliko čovek postigao na ovim podru č jima, uvek će ostati mnogo toga nedovršenog. Ose ćaj nepotpunosti javljaće se sve dok služenje bude povezano sa idejom o postizanju odre đenog rezultata. ˝
˝
˝
˝
Služenje nakon Ostvarenja Nema ostvarenja Beskona čnog kroz obračun sa beskrajnim nizom posledica. Oni koji kroz život služenja ciljaju na izvesne i sigurne rezultate, opteretili su svoj um ve čitim bremenom. S druge strane, služenje nakon spoznaje Istine je spontani izraz duhovnog razumevanja istinske prirode Sopstva. I mada daje zna čajne rezultate u objektivnom svetu, ono više nije .optere ćeno žudnjom za rezultatom. Sunce šija jer mu je to u prirodi, a ne zato što svojim sijanjem ho će nešto da postigne. Tako i Bogoostvareni živi požrtvovano ne zato što želi nešto da postigne, ve ć zato što je takva struktura božanskog života u srcu Stvarnosti. On svoj život ne usmerava ka nekom cilju s nadom da će ga ostvariti. On više ne ose ća potrebu da postignu ćima obogaćuje svoj rast, jer je već potpuno ispunjen ostvarenjem Beskona čnog. Punoća njegovog bi ća je blagoslov za život drugih oblika i snažno ih uznosi kako u materijalnom, tako u duhovnom pogledu. Pošto njegova radost proisti če iz spoznaje Božanstvenosti u njemu samom, njegovu sre ću ne umanjuje nesavršenost ili patnja života u drugim formama; a njegova svest nije zasen čena čežnjom za nečim neostvarenim. Veliki je, doista, jaz izme đu služenja pre ostvarenja Istine i služenja nakon ostvarenja Istine. Život Čoveka-Boga je život služenja; to je neprekidno služenje drugim oblicima njegovog Sopstva. Služenje kao jedna od osnovnih karakteristika života Bogoostvarene osobe iz osnova je razli čito od služenja onih koji još nisu ostvarili Istinu.
Putevi duhovnog razumevanja Duh je nepojmljiv umu Različiti putevi koji vode duhovnom razumevanja najbolje se mogu shvatiti ako se ve ć na samom početku postavi jasna granica između duha i materije. Da bismo razumeli materiju koristimo materijalna, a da bismo razumeli duh koristimo duhovna sredstva. Materiju možemo pojmiti urnom ili intelektom na osnovu podataka dobijenih od različitih čula, a duh se može pojmiti jedino kroz sam duh. Najviši oblik razumevanja, u kome duh spoznaje Sebe bez ikakvih pomo ćnih sredstava ili posrednika, retko se sre će i najteže ga je posti ći. Duhu je bolje pristupiti srcem nego umom. Materijalistički koncepti nisu od koristi u duhovnim istraživanjima Um je navikao da se bavi materijalnim stvarima, a energija koja pokre će intelektualno razumevanje u sferi materijalnih stvari izvire iz požude i želje. Kada se okrene duhovnim problemima, um nastavlja da se kre će utabanim stazama, što zna či da nastavlja da se oslanja na koncepte kojima se ranije koristio u intelektualnom poimanju materijalnih stvari. Me đutim, ovakav pristup unapred je osu đen na neuspeh, jer koncepti koje je intelekt razvio u cilju razumevanja materijalnih stvari, ne mogu mu biti od pomo ći za poimanje duha. To bi li čilo na pokušaj da se vidi ušima i čuje očima. Um, u svom pokušaju da razume duh nezavisno od srca služi se pore đenjima iz materijalnog sveta, koji ga neizbežno navode na pogrešan utisak daje duh jedan objekat uma, sto on ni u kom slu čaju nije. Konflikt uma i srca Pored metoda uma - koji se temelji na čulnom opažanju i na izvo đenju dokaza sve do zaklju čka - postoji neposredniji metod, metod srca. Srce intuitivno prihvata vrednosti koje pojedinac progresivno ostvaruje prolaze ći kroz raznolika iskustva pojavnog sveta, pažnje usmerene na postizanje duhovnog razumevanja. Kod ve ćine ljudi um i srce su u zavadi i upravo taj njihov me đusobni razdor stvara pometnju. Srce, koje na sebi svojstven na čin oseća jedinstvo života, želi da bude ispunjeno kroz ljubav, požrtvovanost i služenje. Ono je željno davanja a ne uzimanja. Srce crpi vitalnu snagu iz najdubljih duhovnih poriva, izražavaju ći se kroz neposrednu intuiciju unutarnjeg života. Srce ne interesuju dokazi ili intelektualne potvrde koje um traži bave ći se materijalnim stvarima. U konkretnom bavljenju materijalnim svetom, um je prezasi ćen doživljajima mnogostrukosti i razdvojenosti, i stoga potpiruje egocentri čne sklonosti koje razjedinjuju čovečanstvo, čineći ga sebičnim i posesivnim. Ali srce, ose ćajući u svojim unutrašnjim doživljajima treperenje ljubavi, na trenutke ima iskustva duhovnog jedinstva i stoga pokazuje sklonost ka davanju, čime se čovečanstvo ujedinjuje i postaje nesebično i darežljivo. Zato izme đu unutrašnjeg glasa srca i produkata uma, koji pokrivaju prividne i površne aspekte života, neminovno dolazi do sukoba. Um traži potvrde i dokaze Um stupa u kraljevstvo srca tako što zahteva dokaze i uveravanja pre nego što se prepusti ljubavi. Ali ljubav nije ljubav ako se ne javi sama od sebe. Ljubav se ne može rasplamsati na osnovu zaklju čivanja. Ona ne može nastati kao rezultat pogodbe. Ako ho ćete da budete sigurni u objekat svoje ljubavi pre nego što pružite ljubav, onda je to samo jedan vid prora čunate sebičnosti. Na primer, mnogi ljudi bi prvo da se uvere u moju božanstvenost da bi mogli da me zavole. To jest, zahtevaju od mene da im, izvo đenjem čuda, pružim vidljive dokaze o mom duhovnom položaju. Ubeđivanje takve vrste je češće prepreka nego pomo ć ostvarenju najviše ljubavi - kojoj je potpuno nevažno šta dobija od objekta ljubavi. Intelektualna ubeđenja koče spontanu ljubav Kada um traži potvrde i dokaze (u smislu konkretnih dokaza i čuda kao ispomoć duhovnom razumevanju), on stupa u oblast za koju je merodavno srce. Potvrde i dokazi postaju važni onda kada su čoveku potrebne garancije da bi
postigao sigurne i opipljive rezultate u objektivnom svetu. Čak i pod pretpostavkom da se neka osoba, pomo ću čuda ili drugih sli čnih konkretnih stvari, intelektualno uveri da Bog postoji, to ne će obavezno otvoriti i njeno srce. Privrženost koju ona može iskazati prema Bogu nakon tog hladnog otkrovenja, bi će privrženost ili iz straha ili iz osećanja dužnosti. Nesputanu ljubav ne mogu stvoriti ube đenja koja pripadaju oblasti uma. A tamo gde nema ljubavi, nema ni blaženstva ni lepote postojanja. Umu je nedostupna priroda Boga kao Okeana Ljubavi. Bog se mora spoznati kroz ljubav, a ne kroz intelektualnu potragu za čudima. Duh se može sagledati jedino srcem Iz tog razloga ne izvodim čuda čak ni za svoje najbliže i najdraže. Pre bih pristao na to da uopšte nemam pristalice nego da čudima uveravam ljude u svoju božanstvenost. Ta čno je da, voleći me, ljudi imaju duhovna iskustva koja do tada nisu imali, i da im ta iskustva pomažu da još više otvore srce. Ali svrha takvih iskustava nije ja čanje misaone žudnje za intelektualnim dokazima, što nikada ne srne biti cilj. Kada su čoveku oči uprte u rezultate delovanja umesto u suštinu, to zna či da je rešavanju duhovnih problema pristupio umom i tako uzurpirao oblast srca. Um želi da poseduje sve mogu će stvari, pa shodno tome, traži konkretne dokaze, uverenja, potvrde. Zahtevi uma ko če spontani izliv ljubavi koja je jedini oslonac i hranitelj istinske duhovnosti. Vi ne možete voleti intelektom. Umom možete dobiti teoriju ljubavi, a ne ljubav samu. Saznanja do kojih su neki tipovi jogina došli putevima uma su intelektualna i suvoparna. Ona im ne mogu pružiti duhovno blaženstvo svojstveno ljubavi. Nezavisnost od želja moguća je samo u nadmentalnoj egzistenciji Ljubav i radost su jedine bitne stvari u životu, a obe su odsutne u suvoparnom, na činjenicama baziranom znanju koje je prihvatljivo intelektu. Duhovnost se ne sastoji u intelektualnom pronicanju u istinske vrednosti, nego u njihovom ostvarenju. Jedino je znanje poteklo iz unutrašnjeg ostvarenja dostojno da bude nazvano duhovnim razumevanjem, a ono daleko više zavisi od srca nego od uma. Znanje poteklo iz intelekta je puka informacija, i, površno kakvo jeste, ostaje na površini života. Ono daje senku a ne suštinu stvarnosti. Skrivene dubine okeana života mogu se ispitivati isklju čivo u dubini srca. Harmonija uma i srca Intelekt ve ćine ljudi je optere ćen bezbrojnim željama. S duhovne ta čke gledišta, takav život predstavlja najniži nivo čovekovog postojanja. Najviši nivo čovekovog postojanja odlikuje oslobo đenost od želja, samodovoljnost i ispunjenost. Svako traga za sre ćom, ali je svega nekoliko istinski sre ćnih; jer trajna sre ća dolazi tek kada nastane potpuna oslobo đenost od želja. Spolja izgleda kao da ovo najviše stanje neželjenja podrazumeva nedelovanje, i da ga je lako dosti ći. Međutim, ako bi neko samo pokušao da sedi mirno, bez ikakvih Želja, održavaju ći punu svest (što znači da ne dozvoli da ga uhvati san), ubrzo bi shvatio da je postizanje stanja neželjenja izuzetno teško i da se ono može održati isklju čivo kroz žestoku duhovnu aktivnost. Zapravo je potpuno stanje neželjenja neizvodljivo sve dok životom gospodari um. Ostvarivo je tek u nadmentalnom postojanju. Um mora da bude prevazi đen da bi se doživelo duhovno blaženstvo neželjenja. Između ta dva ekstrema, života optere ćenog željama i života potpuno slobodnog od želja, u praksi je mogu će ostvariti život u kome će um i srce biti me đusobno usklađeni. Kada je uspostavljen takav sklad, onda um više ne diktira životne ciljeve, ve ć je tu samo da sluša naredbe srca. Više ne postavlja uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se glas srca čuo i prakti čno primenio u životu. Drugim recima, um napušta ulogu sudije - koju je uobi čajio da igra u svojim intelektualnim istraživanjima prirode univerzuma - i po činje bespogovorno da prihvata ono što mu srce nalaže. Srcu treba da bude data potpuna sloboda u odre đivanju ciljeva života Um je riznica u čenosti, a srce riznica duhovne mudrosti. Takozvani konflikt izme đu religije i nauke pojavljuje se tamo gde nema razumevanja za relativan zna čaj ova dva tipa znanja. Uzaludno je pokušavati da se uz pomo ć uma dopre do istinskih vrednosti. Um vam ne može re ći koje su stvari vredne posedovanja; on vam samo može reci kako
da postignete ciljeve proistekle iz intelektualnih izvora. Um ve ćine ljudi prihvata samo one ciljeve koji su ponikli iz želja, a to je poricanje duhovnog života. Tek kada um prihvati one ciljeve i vrednosti koji izviru iz najdubljih pobuda srca, onda on stvarno služi da obogati duhovni život. Zato um treba da deluje u skladu sa srcem. Znanje zasnovano na poznavanju činjenica valja podrediti intuitivnom opažanju, a srcu treba ostaviti slobodu da, bez uplitanja uma, samo odredi životne ciljeve. Um ima svoje mesto u prakti čnom životu, ali njegova uloga po činje tek nakon što srce izgovori svoju re č. Harmonija uma i srca zahteva njihovo združeno delovanje Harmonija uma i srca rada duhovno razumevanje. Ta harmonija ne zna či da oni zamenjuju svoje uloge, ve ć da deluju u skladu. Njihove funkcije niti su istovetne niti istorodne. Um i srce se svakako moraju dovesti u ravnotežu, međutim, ne u takvu ravnotežu koja za posledicu ima su čeljavanja uma i srca ili srca i uma. Ravnoteža se ne postiže veštačkim napinjanjem, ve ć pametnim uravnotežavanjem. Kaže se da su um i srce pravilno uravnoteženi onda kada oba služe svojoj svrsi i kada vrše svoju funkciju bez mešanja u funkciju drugog. A to je mogu će samo kada se nalaze u takvoj ravnoteži u kojoj istinska harmonija postaje mogu ća. Harmonija uma i srca predstavlja najvažniji uslov celovitog, nepodeljenog života duhovnog razumevanja.
Pitanje seksa Osnov polnosti Seks je svakako jedno od važnih pitanja sa kojim se um suo čava u sferi dualnosti. To je jedna od datosti u šarenilu ljudske prirode koja se ne može mimoi ći. Kao i sve ostalo u ljudskom životu, o seksu se sudi na bazi suprotnosti koje pripadaju ograni čenom umu. Kao što stalno pokušava da sabije život u jednostranu šemu alternativa - kao što su radost ili patnja, dobro ili loše, usamljenost ili društvo, privla čenje ili odbijanje - tako je i u pogledu seksa um sklon da razmišlja o prepuštanju ili obuzdavanju kao o jedinim alternativama. Um je naizgled primoran da prihvati ili jedno ili drugo rešenje. Pa ipak ne može svesrdno da prihvati nijedno od ta dva. Kada proba obuzdavanje, brzo se razo čara svojim izborom i onda čeznutljivo počinje da razmišlja o prepuštanju, a kada se prepusti uživanjima, postaje svestan svoje vezanosti za čula i po činje da žudi za slobodom, pribegavajući veslačkom obuzdavanju. Um ostaje nezadovoljan obema krajnostima i tako nastaje jedan od najsloženijih, najvitalnijih problema ljudskog života. Prepuštanje i obuzdavanje kao krajnosti Da bi resio pitanje seksa, um mora prvo da shvati da su oba rešenja podjednako produkti imaginacije koja deluje pod obmanjujućim uticajem požude. Požuda je jednako prisutna kako u potiskivanju tako i u zadovoljavanju polnog nagona. I u jednom i u drugom slu čaju rezultat je pomra čenje svesti zbog strasti ili želje za čulnim uzbuđenjima. Prema tome, um je neizbežno uznemiren u oba slu čaja. Kada je vreme obla čno, mračno je i turobno bez obzira padala kiša ili ne; isto tako, kada je ljudski um zamra čen požudom, životnog elana i istinske sre će nema, bez obzira da li je požuda zadovoljena ili ne. Žudnjom uznemiren um tka iluzornu sliku sre će koja će se javiti nakon zadovoljenja, a posle toga, znaju ći da će duša ostati svejednako neispunjena, nastoji da se vrati vesla čkom obuzdavanju. Tako, tragaju ći čas za srećom, čas za oslobođenjem, um biva uhva ćen u kolo prepuštanja i obuzdavanja, iako zna da će oba rešenja dati podjednako razočaravajuće rezultate. Umesto da čini pokušaje da ih prevazi đe, on luta od jedne do druge opre čnosti, i, samim tim, od jednog do drugog razo čarenja. Varljivo obećanje sreće Tako požuda, zloupotrebljavaju ći imaginaciju, potura umu prepuštanje ili obuzdavanje kao jedina dva rešenja. Međutim, uprkos stalnom smenjivanju zadovoljstava i razo čarenja, obuzdavanja i prepuštanja, um se ne odri če uzroka i suštine nezadovoljstva, to jest same požude. Kada ga razo čara obuzdavanje, um podleže lažnim obe ćanjima sreće i čovek se prepušta zadovoljstvima. Kada ga razo čaraju zadovoljstva, um, privu čen suprotnim varljivim obećanjima, tera čoveka na prisilno obuzdavanje. Odbacivanje žudnje nakon bu đenja Ovo je poput kretanja u kavezu. Put duhovnosti i spontanog unutrašnjeg dbacivanja požude ostaje zatvoren za one koji nemaju tu izuzetnu sre ću da budu probuđeni od strane Savršenog U čitelja. Istinsko bu đenje je stupanje na put mudrosti, što će vremenom pouzdano odvesti u slobodu i trajnu sre ću večnog života. Spontano unutrašnje odbacivanje žudnje se razlikuje kako od prisilnog obuzdavanja tako i od prepuštanja. Um poseže za prisilnim obuzdavanjem zbog razočaranosti, a pravom unutrašnjem spontanom odbacivanju žudnje se vra ća tek kada se izbavio iz iluzije ili probudio. Razumeti žudnju Potreba za prepuštanjem ili prisilnim obuzdavanjem javlja se samo ako je priroda požude nedovoljno dobro shvaćena. Kada tragaocima postane potpuno jasno da požuda neizbežno povla či za sobom vezanosti i patnje, onda
oni počinju da se, naporom volje, osloba đaju same požude, razborito sagledavaju ći suštinu problema. Dilema prepuštanje ili obuzdavanje, ve čiti je pratilac požude. Potreba za izborom izme đu ta dva rešenja nestaje sa potpunim nestankom požude. Um koji je raskrstio sa požudom više nije omamljen lažnim obe ćanjima prepuštanja ili prisilnog obuzdavanja. Obuzdavanje pre vodi slobodi nego prepuštanje Ipak valja naglasiti da je slobodan život pre u srodstvu sa životom uzdrŽanosti nego sa životom prepuštanja (premda se po svojim suštinskim svojstvima razlikuje od oba). Otuda je za tragaoce celibat preporu čljiviji od bra čne zajednice, ali pod uslovom da tragaocu samoobuzdavanje ne pada teško, te da nije opsednut njime. Takvo obuzdavanje, me đutim, za većinu tragalaca predstavlja težak, ponekad i neprohodan put, pa je za takve od ve će koristi da žive u bra čnoj zajednici nego u celibatu. Za obi čne ljude je bra čni život najpreporučljiviji, osim ako ne postoji posebna sklonost ka celibatu. Izbor između celibata i bra čnog života Upravo kao što celibat zahteva ja činu karaktera ali i razvija mnoge izvanredne duhovne vrline, tako i bra čni život doprinosi razvoju mnogih duhovnih kvaliteta od izuzetne važnosti. Život u celibatu ima svojih prednosti jer se kroz njega razvija sposobnost uzdržavanja, a prisutno je i ose ćanje nezavisnosti i nevezanosti. Me đutim, istinske slobode nema sve dotle dok se um u potpunosti ne oslobodi svake žudnje. Život u braku u či bračne partnere mnogim važnim stvarima dok prolaze kroz proces me đusobnog usklađivanja, a povrh toga im pruža ose ćanje međusobnog jedinstva. Staza savršenstva može se ostvariti kako u celibatu tako i u bra čnom životu Međutim, istinsko jedinstvo ili poništenje dualnosti dostižno je samo kroz božansku ljubav koja se ne može roditi sve dotle dok postoji i najmanja senka strasti ili požude u umu. Istinsku slobodu i jedinstvo je mogu će postići samo putem unutrašnjeg spontanog odbacivanja želje. Neophodnost jasnog izbora Staza unutrašnjeg života je ista za one u celibatu i za one koji žive bra čnim životom. Privu čeni Istinom, tragaoci prestaju da čeznu za bilo čim drugim; a kako zov Istine biva sve ja či, tako se oni sve vise rastere ćuju od požude. Bilo da se nalaze u celibatu ili u braku, njih vise na omamljuju varljiva obe ćanja prepuštanja ili prisilnog obuzdavanja, jer praktikuju unutrašnje, spontano odbacivanje požude, i to sve dok se potpuno ne oslobode njenih obmanjujućih oprečnosti. Staza savršenstva je otvorena za sve tragaoce, bilo da su u celibatu ili u braku, a da li će joj pristupiti pridržavajući se celibata ili žive ći bračnim životom, zavisi će od njihovih sanskara ili karmi čkih veza iz prošlosti. Oni treba spremno da se povinuju uslovima koje su im odredili njihovi prošli životi, i iskoriste ih za duhovni napredak vodeni idealom koga intuitivno naslu ćuju. Tragaoci mogu izabrati jedan od dva puta koji im se nude. Mogu izabrati ili celibat ili bra čni život, po svaku cenu izbegavajući jeftine kompromise. Promiskuitet u zadovoljavanju polnog nagona, do koga dolazi usled izbijanja nekontrolisanih strasti, zasigurno će gurnuti sledbenika u žalosno i vrlo opasno stanje rasula. Rasuta i neusmerena požuda zaklanja vidik ka višim vrednostima, produžava vezanost, i spre čava slobodno kretanje duhovnom stazom koja vodi ka spontanom unutrašnjem odbacivanju svih želja. Seks u braku sasvim se razlikuje od seksa izvan braka. U braku, sanskare požude su mnogo slabije, i ve ća je mogućnost da budu uklonjene. Kada seksualni odnos prati osećaj odgovornosti, ljubavi i duhovnog idealizma, uslovi za sublimaciju seksa su mnogo povoljniji nego kada je on jeftin i promiskuitetan. Opasnosti promiskuiteta U promiskuitetnom životu iskušenje da se čovek prepusti istraživanju mogu ćnosti odnosa čisto seksualnog karaktera je golemo. Samo uz maksimum obuzdavanja čisto nagonskog seksa, tragaoci mogu pravilno da shvate i prihvate vrednosti koje su dostižne postupnim preobražajem strasti u ljubav. Ako um pokuša da razume seks tako što će
istraživati sve mogu ćnosti seksualnih odnosa, on će postati žrtvom nepreglednih obmana - jer, nema kraja tom začaranom krugu. Kod promiskuiteta strast nadja čava um, pa su pojedinci osu đeni da opšte sa svojom okolinom u okviru ograničenja koje im name će njihova izopa čenost, zatvaraju ći tako sami sebi prolaz ka dubljim doživljajima. Beskonačnost je dostižna u bra čnoj zajednici Do Istine se ne može do ći zanemarivanjem suštine života i umnožavanjem površnih odnosa sa svetom. Da bi se spoznala Istina, potrebno je da um pokaže spremnost da se usredsredi na odabrana iskustva i da se oslobodi svojih ograničavajućih svojstava. Ovaj proces razlikovanja višeg od nižeg, i prevazilaženja nižeg u korist višeg, izvodljiv je samo onda kada čovek pokaže ozbiljnu, istinsku zainteresovanost za život i njemu posveti svoju nepodeljenu pažnju. Pažnja i iskrena zainteresovanost redovno izostaju u slu čajevima kada um postane robom zastranjivanja i lutanja od jednog do drugog objekta, od jednog do drugog sli čnog iskustva. U bračnom životu raspon iskustava koja se mogu doživeti u zajednici sa partnerom veoma je obiman, pa strasti tu ne igraju presudnu ulogu. Zbog toga je to za tragaoce prava prilika da prepoznaju ograni čavajuće faktore iskustva i pristupe njihovom uklanjanju. Postepenim uklanjanjem strasti i prelaženjem kroz sve uzvišenije doživljaje ljubavi i žrtvovanja, oni na kraju dostižu Beskona čno.
Svetost bračnog života Bračni život - duhovni poduhvat Pećina ljudi stupa u brak pre ili kasnije, ali će u zavisnosti od njihovog pristupa bra čni život predstavljati pomo ć ili prepreku duhovnom životu. Nema sumnje da bra čni život sadrži ogroman potencijal za duhovni razvoj, koji će se ispoljiti samo ukoliko se prema njemu zauzme ispravan stav. S duhovne ta čke gledišta je uspeŠan brak u potpunosti prožet vizijom Istine. Brak ne može pružiti mnogo ako je zasnovan samo na ograni čenim seksualnim motivima ili na interesima uobi čajenim za poslovne odnose. Braku valja pristupiti kao pravom duhovnom poduhvatu čiji je cilj otkrivanje najviših životnih mogu ćnosti. Kada se partneri upuste u duhovnu avanturu istraživanja viših mogu ćnosti duha, oni taj svoj eksperiment ne smeju podrivati sitnom ra čunicom oko pojedina čne dobiti. Bračni život se suštinski razlikuje od promiskuitetnog Život u braku traži me đusobno prilagođavanje i razumevanje, jer on donosi mnoge probleme na koje se na po četku nije računalo. Mada isto važi i za život uopšte, to je izrazito naglašeno u bra čnom životu. U bra čnom životu se dve duše povezuju na mnoge na čine i to ih primorava da se prihvate rešavanja celokupnog kompleksnog problema ličnosti, a ne samo pojedina čnih problema koji se javljaju kao posledica neke izolovane želje. Upravo je to razlog zbog čega je život u braku iz osnova razli čit od promiskuitetnih seksualnih odnosa. Promiskuitet preuveli čava značaj seksa u odnosu na druge potrebe razvoja li čnosti, i podrazumeva da se problem seksa rešava izolovano od drugih problema. Mada se na ovaj na čin problem seksa naizgled lako rešava, na kraju ispada da rešenje ne samo da je bilo veoma površno, ve ć je imalo još i tu dodatnu manu što je skrenulo tragaoca sa pravog puta. Život u bračnoj zajednici omogućava sublimaciju nižeg u više Relativne vrednosti raznih strana jedne ograni čene ličnosti mogu se najbolje uo čiti kada se one, tako isprepletane, posmatraju iz razli čitih perspektiva mnoštva životnih okolnosti. Razlika medu njima je teško uo čljiva kada se posmatraju pojedinačno i u nepovezanim serijama. Širok prostor za razli čita iskustva kakav pruža bra čni život, omogućava da se oko oblikovane šeme bra čnog života po čnu organizovano sabirali razne pritajene sklonosti uma. Kada se razne sklonosti uma ovako organizovano saberu, to ne samo da oja čava sposobnost razlikovanja izme đu viših i nižih vrednosti, ve ć medu njima stvara napon koji je potreban za njihovu delotvornu i inteligentnu sublimaciju. Bračni život izaziva promene u unutrašnjem životu Može se re ći da bračni život na izvestan na čin intenzivira osnovne ljudske robleme. I kao takav postaje arena u kojoj se zameće bitka izme đu sputavajućih i oslobađajućih sila; činilaca tame i činilaca svetlosti. Pošto život prose čnih ljudi prate pomešani motivi i stavovi, to neizbežno dolazi do raspetosti izme đu višeg i nižeg ja . Njihov sukob je potreban radi slabljenja nižeg ja i svitanja istinskog, božanskog Sopstva. ˝
˝
˝
˝
U životu u bra čnoj zajednici dve duše razviju toliko mnogo dodirnih ta čaka da raskidanje veze prakti čno znači poremećaj i rasulo celokupnog toka života. Pri pomisli na težinu mogu ćeg rastanka dolazi do unutrašnjeg preispitivanja i promene stavova, što je prava prilika za dve duše da ustanove istinsko i trajno razumevanje, nakon čega postaje mogu će da se uhvate u koštac sa najsloženijim i najdelikatnijim problemima. Bračni život bi trebalo da bude u skladu sa božanskim planom Duhovna vrednost bračnog života neposredno zavisi od prirode činilaca koji odre đuju njegov svakodnevni tok. Brak koji se zasniva na površnim ra čunicama može se pogoršati u pravcu sebi čnog partnerstva upravljenog protiv ostalog sveta. Iz braka nadahnutog uzvišenim idealizmom može se razviti blizak odnos zasnovan na sve ve ćoj uzajamnoj posvećenosti. Staviše, takav brak može postati medij kroz koji će dve duše staviti svoju ujedinjenu ljubav u službu celokupnoj ljudskoj porodici. Kada se smisao bra čnog života usaglasi sa božanskim planom evolucije, onda je to
pravi blagoslov za decu, koja su plod braka. Njima je la đa pružena šansa da od samog po četka svog zemaljskog puta upijaju duhovnu atmosferu. Deca obogaćuju bračni život Mada deca na taj na čin uživaju najveću blagodat bra čnog života roditelja, i ona zauzvrat oboga ćuju život roditelja svojim prisustvom. Prisutnost dece pruža priliku roditeljima da izraze i usavrše spontanu ljubav, gde svako žrtvovanje postaje radosno i lako. Uloga koju deca igraju u životu roditelja je od ogromnog zna čaja za duhovni razvoj samih roditelja, iz čega proizilazi da ra đanje dece bračni partneri treba da prihvate punim srcem. Kontrola rađanja Obzirom na značaj rađanja dece u braku, pitanje kontrole ra đanja zavređuje posebnu pažnju i kriti čko preispitivanje, Ovo pitanje se ne srne rešavati sa stanovišta nekog uskog i posebnog interesa, ve ć sa stanovišta koje podrazumeva dobrobit kako pojedinca tako i čitavog društva. U ovom, kao i u svakom drugom slu čaju, zaklju čak treba da proizilazi iz duhovnih postavki. Odnos ve ćine ljudi prema kontroli ra đanja je kolebljiv i nejasan jer odre đeni argumenti govore za, a drugi protiv. Mada je za potrebe regulisanja nataliteta kontrola ra đanja neophodna, izbor sredstava pomoću kojih se ta kontrola ostvaruje je krajnje nesre ćan. Nema sumnje da je regulisanje nataliteta poželjno kako iz li čnih tako i iz društvenih razloga. Nekontrolisano ra đanje povlači sa sobom sve veću egzistencijalnu borbu i stvara takvo društveno ure đenje u kome će bezobzirno takmi čenje postati surova stvarnost. Pored toga što name će roditeljima obavezu na koju oni ne mogu odgovoriti na odgovaraju ći način, ono posredno doprinosi nastanku ratova, kriminala i siromaštva. Mada humani i racionalni razlozi govore u prilog kontroli ra đanja i opravdavaju sve ozbiljne pokušaje da se ra đanje reguliše, primena fizi čkih sredstava u tu svrhu je suštinski sporna i pitanje da li je opravdana. Fizička sredstva slabe samokontrolu Fizička sredstva koja uglavnom zagovaraju pristalice kontrole ra đanja su sa duhovne ta čke gledišta najpodložnija kritici. I mada se fizi čka sredstva kontrole ra đanja opravdavaju humanim razlozima, ve ćina ljudi se njima služi samo u sebične svrhe, da bi izbegli odgovornost ra đanja i negovanja dece. Pošto se njihovom primenom uspešno izbegavaju fizi čke posledice prepuštanja strastima, to ljude, kod kojih se još nije probudio ose ćaj za više vrednosti, ne podstiče na umerenost u zadovoljavanju. Tako oni postaju žrtve preteranog samopovla đivanja, što ih, u nedostatku kontrole, kroz ropsko popuštanje životinjskim strastima, vodi u fizi čku, moralnu i duhovnu propast. Neobazrivo posezanje za fizičkim sredstvima zatamnjuje duhovnu stranu problema i pojedincima samo otežava otkrivanje njihovog istinskog dostojanstva kao duhovno slobodnih bi ća. Nepromišljeno, nekontrolisano prepuštanje strastima neminovno izaziva reakciju i vodi u duhovno ropstvo. Oslanjanje na fizi čka sredstva kontrole ra đanja je krajnje nepreporučljivo, prvenstveno za tragaoce na duhovnoj stazi, a zatim iza preostali deo čovečanstva (jer svi ljudi su potencijalni tragaoci). U cilju kontrole ra đanja, čovek se ne srne oslanjati ni na šta drugo osim na umnu kontrolu. Neophodnost umne kontrole požude Umnom kontrolom se, s jedne strane, obezbe đuje kontrola ra đanja iz humanitarnih razloga, a sa druge, zaštita od duhovnih nesreća koje nastaju upotrebom fizi čkih sredstava. Umna kontrola ne samo da će efikasno regulisati natalitet, ve ć će čovečanstvu povratiti svest o njegovom božanskom poreklu i duhovnom blagostanju. Samo promišljenom umnom kontrolom, čovečanstvo će uspeti da pre đe iz stanja nekontrolisanih strasti u stanje mira, iz ropske zauzdanosti u slobodu, iz animalnosti u čistotu. Misaoni ljudi bi ovoj zanemarenoj duhovnoj strani pitanja morali pokloniti pažnju koju zavre đuje. Zajednička odgovornost roditelja
Pošto žena snosi odgovornost i breme ra đanja i podizanja dece, svaki neuspeh umne kontrole više poga đa nju nego muškarca. Međutim, to u suštinski nije bez opravdanja. Mada žena preuzima na sebe odgovornu i tešku ulogu rađanja i podizanja dece, ona zauzvrat uživa u radosti hranjenja i maženja. Radost materinstva je mnogo ve ća od radosti očinstva. Staviše, muškarac mora da se brine o materijalnom izdržavanju i obrazovanju deteta. U dobro usklađenim brakovima ne bi trebalo da do đe do nepravedne raspodele roditeljskih obaveza. Kada je bra čni par istinski svestan zajedni čke odgovornosti, nepažnja ustupa mesto aktivnim nastojanjima da se uspostavi potpuna umna kontrola. A u slu čaju da u tome ne uspeju, oni će voljno i radosno prihvatiti odgovornost za podizanje dece. Deca treba da su dobrodošla Onima koji nisu spremni da preuzmu odgovornost za podizanje dece preostaje samo jedan put: celibat i praktikovanje stroge umne kontrole. Premda je izvanredno teško posti ći takvu kontrolu, to nije i nemogu će. Sa čisto duhovnog stanovišta, strogi celibat je najbolji, ali je zbog njegove težine malo ljudi kadro da ga praktikuje. Oni koji nisu sposobni za celibat, bolje da se ožene nego da upadnu u zamku promiskuiteta. U okviru bra čnog života čovek može da nauči da kontroliše životinjske strasti. To treba da se odvija postepeno, a u slu čajevima kada kontrola zakaže, bračni par mora dopustiti da stvar uzme svoj prirodni tok, ne remete ći ga veštačkim sredstvima. Oboje treba s radošću da prihvate posledice i pokažu spremnost da zajedni čki učestvuju u podizanju dece. Fizička sredstva postaju loša navika Sa duhovnog stanovišta važi da se kontrola ra đanja u osnovi mora sprovoditi kontrolom uma i ni čim drugim. Upotreba fizičkih sredstava se ne preporu čuje ni pod kakvim okolnostima, čak ni onda kada ih partneri koriste samo kao privremenu i sporadi čnu pomoć, ne nameravaju ći da u potpunosti zapostave ideal umne kontrole. Sve dok koriste fizička sredstva oni ne mogu posti ći umnu kontrolu. Staviše, postaju zavisni od fizi čkih sredstava do te mere da počinju da ih opravdavaju. Da bolje razjasnimo, prilikom koriš ćenja fizi čkih sredstava partneri uveravaju sebe da će ih koristiti samo kao pripremni korak u procesu postizanja umne kontrole, no na nesre ću, postaju ovisni o njima, robovi navike. Iako neko vreme obmanjuju sebe da rade na uspostavljanju umne kontrole (naporedo sa upotrebom fizi čkih sredstava) oni je, zapravo, postepeno gube. Jednom re č ju, oslanjanjem na fizi čka sredstva mo ć umne kontrole neumitno slabi. Upotreba fizi čkih sredstava štetno deluje na mo ć samokontrole i bez sumnje je pogubna za duhovni napredak. Stoga je ni najbolji argumenti ne mogu opravdati. Duhovni razvoj kroz život u bra čnoj zajednici Na početku bračnog života me đu supružnicima postoji i strast i ljubav; ali svesno, uz promišljenu saradnju, oni mogu postepeno smanjiti stihiju strasti i oja čati osnovu ljubavi. U tom procesu sublimacije, strast na kraju ustupa mesto dubokoj ljubavi. Dele ći i radost i patnju života, supružnici idu ka sve ve ćim duhovnim pobedama - od duboke ka još dubljoj ljubavi - sve dok posesivnu i ljubomornu ljubav, koja je postojala na po četku, u potpunosti ne zameni požrtvovana, velikodušna ljubav. Staviše, razboritim vo đenjem bračnog života parovi mogu da pro đu toliko mnogo na duhovnoj stazi daje potreban samo dodir Savršenog U čitelja da ih uzdigne u svetilište Ve čnog Života.
Ljubav Ljubav prožima univerzum Život i ljubav su nedeljivi jedno od drugog. Gde ima života ima i ljubavi. I najprimitivnija svest nastoji da se izlije preko svojih brana i doživi jedinstvo sa drugim oblicima. Mada je svaki oblik odeljen od drugih oblika, u stvarnosti svi ti oblici su oblici jednog jedinstvenog života. Unutrašnji ose ćaj za tu skrivenu stvarnost indirektno se ispoljava, čak i u svetu iluzije, kao uzajamno privla čenje medu oblicima. Ljubav vlada i neživom prirodom Zakon gravitacije, kome podležu sve planete i zvezde, je magloviti odraz ljubavi što prožima svaki deli ć univerzuma. Čak je i odbojnost u osnovi izraz ljubavi, pošto se nešto odbija od ne čeg drugog samo zato što ga nešto treće mnogo snažnije privla či. Odbojnost je negativni rezultat privla čenja. Sile kohezije, i privla čnosti što izviru iz same strukture materije su o čigledni primeri ljubavi. O čigledan primer ljubavi na lom nivou predstavlja privla čno dejstvo magneta na čelik. Svi ovakvi oblici ljubavi pripadaju najnižem tipu, pošto ih uslovljava rudimentarna svest u čijem se okviru pojavljuju. Ljubav u životinjskom svetu U životinjskom svetu ljubav postaje izraženija, poprimaju ći oblik svesnih impulsa usmerenih ka razli čitim objektima iz okoline. Ova ljubav je instinktivna i sastoji se u zadovoljavanju razli čitih želja prisvajanjem njima odgovaraju ćih objekata. Tigar u lovu na jelena je, u doslovnom smislu te re či, u ljubavi sa njim. Seksualno privla čenje je drugi primer ljubavi na tom nivou. Svi raznovrsni primeri ljubavi na ovom stupnju imaju zajedni čku crtu, naime, da se preko objekta ljubavi zadovolji neki telesni poriv ili želja. Ljudska ljubav treba da je uskla đena razumom Ljudska ljubav je znatno uzvišenija od navedenih nižih oblika ljubavi jer ljudska bi ća imaju u potpunosti razvijenu svest. Iako se nadovezuje na podljudske oblike ljubavi, ljudska ljubav se u jednom pogledu razlikuje sa od njih. Kod čoveka se njeno delovanje odvija naporedo sa novim činiocem, razumom. Ponekad se ljudska ljubav manifestuje nevezano s razumom, i te če mimo njega. Pokatkad se javlja kao sila koja se, ispre čivši se razumu, sukobljava s njim. Povremeno se ispoljava i kao nedeljiva, skladna celina, u kojoj izme đu ljubavi i razuma postoji ravnoteža i harmonično jedinstvo. Tri kombinacije ljubavi i razuma Prema tome, ljudska ljubav može u ći u tri kombinacije sa razumom. U prvoj, sfera misli i sfera ljubavi drže se koliko god je moguće odeljeno jedna od druge; to jest, sfera ljubavi ostaje prakti čno nedostupna operacijama razuma, pa ljubav ima samo neznatni pristup u sferu mišljenja ili ga uopšte nema. Potpuno razdvajanje ova dva aspekta duha je, naravno, nemogu će. Tamo gde se ljubav i razum pojavljuju naizmeni čno (smenjujući se na položaju vlasti), imamo ljubav neosvetljenu razumom ili razum neoživotvoren ljubavlju. U drugoj kombinaciji ljubav i razum dejstvuju istovremeno, ali ne i u me đusobnoj harmoniji. Mada će njihov sukob doneti pometnju, radi se o neophodnoj fazi u evoluciji ka višim stupnjevima gde dolazi do prave sinteze ljubavi i razuma. U tre ćem tipu ljubavi dolazi do sinteze ljubavi i razuma - što ima za posledicu tako temeljan preobražaj ljubavi i razuma da se pojavljuje nov, viši nivo svesti koji bi se, u pore đenju sa normalnom ljudskom sveš ću, mogao najpribližnije opisati kao nadsvest. Kvalitativna raznolikost ljubavi
Ljudska ljubav ima za osnovu ego-svest koju pokre ću bezbrojne želje. Želje uti ču na ljubav na mnoge na čine. Kao što nam kaleidoskop dočarava bezbrojne varijacije oblika i boja koje se pred našim o čima stalno smenjuju, što je pojava nastala kombinacijama prostih elemenata, tako i u domenu ljubavi imamo skoro neograni čenu kvalitativnu raznolikost, i to opet zahvaljuju ći neobičnim kombinacijama činilaca. Poput raznih vrsta cve ća čije oblike krase bezbrojne nijanse, tako i u ljudskoj ljubavi postoji beskona čno mnogo nijansi i tananih razlika. Niži oblici ljubavi Ljudsku ljubav okružuju i prate brojni ometaju ći činioci, kao što su zaljubljenost, požuda, pohlepa, ljutnja i ljubomora. Ne bi bilo pogrešno ove ometaju će činioce svrstati u niže oblike ljubavi ili u posledice nižih oblika ljubavi. Zaljubljenost, požuda i pohlepa mogu se svrstati u izopa čene, niže oblike ljubavi. Zaljubljen čovek zaneseno, s divljenjem, voli objekat svojih čula; kada ga obuzme požuda, on žudi za čulnim senzacijama u vezi s tim objektom, a kada ga savlada pohlepa, on želi da ga poseduje. Od sva tri navedena oblika niže ljubavi, pohlepa pokazuje najja ču tendenciju da pored prvobitnog objekta žudnje prisvoji i sredstva za njegovo pridobijanje. Tako čovek može postati pohlepan za novcem, mo ći ili slavom, čija je prvobitna svrha bila da mu služe kao sredstva za pridobijanje različitih objekata žudnje. Ljutnja ili ljubomora se javljaju onda kada su niži oblici ljubavi ugroženi ili blizu toga da budu ugroženi. Niži oblici i viši oblici ljubavi Niži oblici ljubavi spre čavaju oslobađanje čiste ljubavi. Ljubav se ne može rasplamsati čisto i bez primesa sve dok se ne ispetlja iz ograni čavajućih i izvitoperenih oblika niže ljubavi. Niži oblici su neprijatelji viših. Svest uhva ćena u ritmove nižih oblika teško prekida sa navikama koje je sama razvila i zato sporo napreduje. Pošto se niži oblici ljubavi stalno upli ću u razvoj viših oblika ljubavi, oni moraju biti odba čeni. Ljubav i zaljubljenost Da bi se pomoglo višoj ljubavi da se probije iz ljušture niže ljubavi, potrebno je neprekidno ja čati sposobnost razlikovanja. Ljubav treba pažljivo razlu čiti od ometaju ćih činilaca kao što su zaljubljenost, strast, pohlepa i ljutnja. Zaljubljenost čini čoveka pasivnom žrtvom ube đenja u privla čnost objekta. Kod prave ljubavi postoji aktivno uvažavanje suštinskih vrednosti objekta ljubavi. Ljubav i požuda Ljubav se takođe razlikuje i od požude. Požuda je oslanjanje na čula iz čega sledi duhovna potčinjenost čulima, dok se kroz ljubav uspostavlja neposredna veza sa stvarnoš ću skrivenom iza pojavnih oblika. Zato se požuda doživljava kao teško, a ljubav kao lako iskustvo. U požudi se život sužava, a u ljubavi širi. Vole ći nekog, vi kao da dodajete na svoj život još jedan. Vaš život je umnožen, vi doslovno posedujete dva centra. Kada volite čitav svet, to je kao da učestvujete u životu čitavog sveta; a kada vas mu či požuda, javlja se pad životnog tonusa i vi ste beznadežno zavisni od oblika koga doživljavate kao razli čitog od sebe. U požudi je naglašena razdvojenost i patnja, a u ljubavi ose ćaj jedinstva i radosti. Požuda je rasipanje; ljubav obnavljanje. Požuda je že đ čula; ljubav je izlivanje duha. Požuda traži za bude ispunjena, a ljubav je ispunjenost sama. Požudu prati uzbu đenje, a ljubav potpuni spokoj. Ljubav i pohlepa Ljubav je jednako razli čita i od pohlepe. Pohlepa predstavlja posesivnost u svim njenim grubim i suptilnim oblicima. Ona teži prisvajanju ljudi i grubih objekata, pa i apstraktnih i nedodirljivih stvari kao što su slava i mo ć. Ljubav ne postavlja pitanje kako prisvojiti drugu osobu, ona te če slobodno i kreativno i uvek iznova ispunjava i nadahnjuje voljeno biće, ne traže ći ništa zauzvrat. Paradoksalno je da pohlepa, koja nastoji da prisvoji drugi objekat, u stvari ima suprotan u činak: ja - vremenom pada pod vlast objekta svoje žudnje. Dotle ljubav, čiji je cilj da sopstvo potpuno preda objektu, dovodi do duhovnog ujedinjenja bi ća sa voljenim. Vo đeno pohlepom, ja pokušava da prisvoji objekat, a završava u vlasti samog objekta. U ljubavi, ja se bezrezervno nudi voljenom, ali u samom tom činu čovek shvata da je voljeni ve ć sadržan u njemu samom. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Čista ljubav probu đena miloš ću Savršenog Učitelja
Zaljubljenost, požuda i pohlepa su simptomi duhovne bolesti čiji se tok često pogoršava ljutnjom i ljubomorom. Cista ljubav, koja se dijametralno razlikuje od navedenog, je cvet duhovnog Savršenstva. Ljudska ljubav je u toj meri sputana ograni čenjima da spontano izviranje čiste ljubavi iz unutrašnjosti bi ća postaje nemoguće. Kada se u tragaocu rodi čista ljubav, to je uvek božanski dar. Cista ljubav se ra đa u srcu tragaoca kao odgovor na milost Savršenog Učitelja. Cista ljubav, po prvi put darovana od strane U čitelja, učvršćuje se u traga čevoj svesti kao seme koje je palo na plodno tle. Vremenom se iz semena razvija biljka da bi potom izrasla u drvo. Duhovna priprema za primanje milosti Da li će tragalac zaslužiti milost Savršenog U čitelja ili ne, zavisi, pre svega, od njegove duhovne zrelosti. Zrelost neće biti potpuna ukoliko tragalac u svoju duhovnu li čnost ne utka neke božanske vrline. Na primer, kada prestane da ogovara i po čne da razmišlja o dobrim osobinama drugih a ne o njihovim manama, i kada pokaže spremnost da praktikuje uzvišenu toleranciju žele ći dobro svima, čak i na svoju sopstvenu štetu, on je zreo da primi U čiteljevu milost. Jedna od najtežih prepreka na putu duhovne pripreme sledbenika je brižnost. Pošto uz ogromne napore savlada brižnost, u čenik je zreo da otpo čne rad na izgradnji božanskih vrlina, stoje sastavni deo svake duhovne pripreme. Čim u čenik pokaže zrelost, na njega se spušta U čiteljeva milost, jer on, koji je okean božanske ljubavi, stalno traga za dušom koju će njegova milost oploditi. Čista ljubav je izuzetno retka
Ljubav probuđena milošću Učitelja je privilegija koju uživaju samo odabrani. Majka koja je voljna da žrtvuje sve za svoje dete, uklju čujući i svoj život, i patriota koji je spreman da pogine za svoju otadžbinu, doista su uzvišeno plemeniti; ali to ne zna či da su oni iskusili čistu ljubav kojom odiše U čiteljeva milost. A može biti da ni veliki jogini koji nikada ne napuštaju svoje pe ćine na planinama, potpuno apsorbovani u dubokom samadhiju (meditativni trans), ne osećaju tu dragocenu ljubav. Čista ljubav nadmašuje sve duhovne discipline Čista ljubav, probu đena
milošću Učitelja, značajnija je za tragao čev napredak od svakog drugog podsticaja. Ona ne samo da sadrži u sebi najbolje crte svih duhovnih disciplina, ve ć ih i nadvisuje u delotvornosti dovo đenja učenika do cilja. Od trenutka kada se takva ljubav rodi, jedna jedina želja pohodi tragaoca - da se sjedini sa božanskim Voljenim. Takvo povla čenje svesti od svih drugih želja vodi beskrajnoj čistoti; ništa ne može pro čistiti tragaoca kao ovakva ljubav. Traga!ac je spreman da žrtvuje sve za božanskog Voljenog i nijedna žrtva mu ne pada teško. Sve njegove misli su, umesto na sebe samog, usmerene na božanskog Voljenog. Tako, snagom stalno rastu će ljubavi, ljubavnik najzad kida okove sopstva i sjedinjuje se sa Voljenim. To je usavršenje ljubavi. A njen plod je božanska ljubav. Božanska i ljudska ljubav Božanska ljubav se kvalitativno razlikuje od ljudske ljubavi. Ljudska ljubav je za mnoge-u-Jednome, a božanska za Jednog-u-mnogima. Ljudska ljubav stvara nebrojene probleme i vezanosti, dok božanska ljubav vodi ka integraciji i slobodi. U božanskoj ljubavi su svi li čni i bezlični aspekti u stalnoj ravnoteži; u ljudskoj ljubavi ta dva .aspekta naizmenično jačaju i slabe. U ljudskoj ljubavi preovladava li čni ton, i čovek postaje šlep za unutrašnje vrednosti drugih oblika. S druge strane, u bezli čnoj ljubavi, shva ćenoj kao dužnost i obaveza, čovek postaje hladan, krut i usiljen. Dok ose ćaj dužnosti rezultira u usiljenom ponašanju, dotle božanska ljubav rezultira u neograni čenoj slobodi i razobručenoj spontanosti. Ljudska ljubav je u svojim li čnim ili bezli čnim aspektima ograni čena, dok je božanska ljubav, u kojoj su i li čni i bezli čni aspekti ujedinjeni, beskrajna u svom ispoljenju. U božanskoj ljubavi ljubavnik postaje jedno sa Voljenim
Čak i najviši oblici ljudske ljubavi su žrtve ograni čene individualnosti, a individualnost tvrdokorno istrajava sve do sedmog plana involucije svesti. Božanska ljubav se rada sa iš čeznućem individualnog uma, oslobo đena svih stega
individualne prirode. Ljudsku ljubav odlikuje trajna odvojenost ljubavnika od voljenog, dok u božanskoj ljubavi, ljubavnik i Voljeni postaju jedno. Na ovom nivou tragalac iskora čuje iz podru č ja dualnosti i postaje jedno sa Bogom; jer Božanska Ljubav jeste Bog. Kada ljubavnik i Voljeni postanu jedno, to onda predstavlja i po četak i kraj. Univerzum nastaje zbog ljubavi Zbog ljubavi je ceo univerzum nastao i zbog nje se i održava. Bog se spušta u carstvo Iluzije jer ta prividna odvojenost ljubavnika od Voljenog na kraju dovodi do Njegovog svesnog uživanja u Sopstvenoj božanstvenosti. Razvoj ljubavi je uslovljen i usmeren naponom izme đu suprotnosti. Da bi nastavio igru ljubavi, Bog mora da pretrpi prividno raščlanjivanje na bezbrojne duše. Sve te duše su Njegovi sopstveni oblici i u odnosu prema njima On istovremeno preuzima ulogu božanskog Ljubavnika i božanskog Voljenog. Kao Voljeni, On predstavlja krajnji i jedini pravi predmet njihovog obožavanja. A kao božanski Ljubavnik, On, vra ćajući ih Sebi, predstavlja njihovog jedinog stvarnog spasitelja. Tako, mada je čitav svet dualnosti samo uobrazilja, njen postanak ipak ima duboki smisao. Pokretačka snaga ljubavi Ljubav je odraz Božanskog jedinstva u svetu dualnosti. Ona je smisao kreacije. U životu lišenom ljubavi sve bi se duše otuđile jedna od druge, a jedini mogu ći kontakti i odnosi u takvome svetu bili bi površni i mehani čki. Ljubav je ta koja kontaktima i odnosima me đu individualnim dušama uliva smisao. Ljubav je ta koja daje smisao i vrednost svim zbivanjima u svetu dualnosti. I mada je ljubav smisao sveta dualnosti, ona je istovremeno i njegov neprestani izazov. Sto je ljubav ja ča, to više kreativnog nemira izaziva, i tako postaje pokreta čem one duhovne dinamike koja na kraju uspeva da povrati svest o izvornoj jedinoti Bi ća.
Beskonačnost Istine Zbog čega nastaju greške u prosu đivanju duhovnih vrednosti Većina ljudi sa svoje svetovne ta čke gledišta smatra da sve što ima duhovni zna čaj, neminovno mora posedovati velike razmere. Da bi se neki čin smatrao duhovnim, on mora imati dalekosežne posledice, odnosno mora izvršiti dubok uticaj na neko šire životno podru č je. Ljudi mere vrednost svakog dela prema njegovim opipljivim rezultatima. Čovek je u toj meri srastao sa objektima grubog sveta da su se dimenzije, zna čaj i količine svojstveni grubome svetu nesvesno uvukli u njegovo prosu đivanje duhovnih vrednosti i tako izvitoperili njegove sudove. Pometnja je nastala zahvaljuju ći činjenici što čovekovim procenama o duhovnoj dimenziji stvari dominiraju matemati čke ideje. Me đutim, ono što je veliko u duhovnom smislu se razlikuje od onoga što je veliko u matemati čkom smislu. Matematički pojam beskonačnosti Matematički pojam beskona čnosti dobijen je na osnovu predstave skupa beskona čnog broja jedinica od kojih svaka ima utvr đenu i podjednaku vrednost ili zna čaj. Međutim, matemati čka beskonačnost je nedostižna čak i u imaginaciji, pošto od svakog broja koji zamislimo, postoji ve ći. Ako uzmemo da svaka jedinica postoji odvojeno i sama za sebe, vidimo da je čitava zamisao lažna. Tako dolazimo do toga da je matemati čka ideja beskonačnosti produkt imaginacije zasnovan na vešta čkim pretpostavkama. Duhovna beskonačnost Duhovna beskonačnost ne proizilazi iz imaginarnog sabiranja lažnog. Ona je Stvarnost sama, pojmljiva jedino onda kada imaginacija prestane. Beskona čnost Istine se ne može uve ćati dodavanjem niti umanjiti oduzimanjem. Zapravo, ništa joj se ne može dodati i ništa joj se ne može oduzeti, jer je sveobuhvatna i ne ostavlja prostor ni za šta drugo, ni za veliko ni za malo. Neizmerna je, nedeljiva i celovita. Nikakve promene u univerzumu ne uti ču na beskonačnost Istine. Sve što se dešava u univerzumu spada u svet fenomena i kao takvo je, sa stanovišta Istine, ravno nuli. Na primer, zemljotres u svetovnom smislu predstavlja strašnu i užasnu nesre ću Čiji je ishod neprocenjiva ljudska i materijalna šteta. Me đutim, čak ni ovakva nesre ća ne može dodirnuti beskona čnu Istinu kakva boravi u srcu Stvarnosti. Duhovna beskona čnost Istine se ne bi promenila čak ni kada bi čitav univerzum bio uništen. Stoga je besmisleno meriti je svetovnim standardima. Istina nije daleki cilj u budu ćnosti Većini tragača je teško napustiti predube đenje da je beskona čna Istina nešto što treba posti ći u dalekoj budu ćnosti i da čitav život ne predstavlja ništa drugo do sredstvo za njeno postignu će. Kada bi Istina obuhvatala samo budu ćnost, a ne i na prošlost ili sadašnjost, ona ne bi bila beskona čna. Bila bi ograni čena, poput svakog doga đaja koji ima svoj početak i kraj u vremenu. Kada se život shvati na taj na čin, kao instrument koji nas vodi u pravcu nekog doga đaja u dalekoj budućnosti, onda je sve što on jeste i sve što sa sobom nosi, lišeno unutrašnjeg smisla. To je nedvosmisleno pogrešno stanovište. Večno Sada Život nije predodre đen da se obogati duhovnom suštinom u nekoj dalekoj budu ćnosti, jer on to može biti u svakom trenutku pod uslovom da um nije optere ćen iluzijama. Jedino kada je um čist i smiren, istinska priroda duhovne beskonačnosti postaje dostižna - ne kao nešto što treba da se dogodi, ve ć kao nešto što je bilo, jeste, i uvek će biti večna samoispunjenost. Kada je svaki trenutak ispunjen ve čnim smislom, onda nema vise prianjanja za mrtvu prošlost niti čeznutljivog iš čekivanja budućnosti, nego samo celovitog bivstvovanja u ve čnom Sada. Jedino se kroz takvo bivstvovanje duhovna beskonačnost Istine može ostvariti u životu.
Punoća postojanja Pogrešno je lišavati sadašnjost svake važnosti, podre đujući je ciljevima u budu ćnosti. Tako se preuveli čava zamišljeni zna čaj prividne budućnosti na ra čun opažanja i uviđanja istinskog zna čaja zbivanja u ve čnoj Sadašnjosti. U večnosti nema plime i oseke niti bezna čajnih perioda izme đu njihove naizmenične pojave, već samo punoća bivstvovanja koja se ni u jednom trenutku ne iscrpljuje. Kad život izgleda prazan i besciljan, to nije zbog dešavanja u beskonačnoj Istini, ve ć zbog čovekove nesposobnosti da joj se u potpunosti prepusti. Velike stvari Kao što nije dobro čuvati duhovne dragocenosti za neki zamišljeni trenutak u budu ćnosti, isto tako je nepovoljno pridavati važnost pojavama oko kojih se diže velika prašina. Velike i istaknute stvari nisu jedine svari u životu koje imaju duhovnog smisla. Da bi posedovala duhovni smisao, stvar ne mora biti neobi čna niti naro čito upadljiva. Sve neobično i upadljivo postoji samo u kontrastu prema uobi čajnom i svakodnevnom i ne mora predstavljati primer apsolutne duhovne lepote. Nije neophodno da čovek poklanja velike koli čine novca da bio duhovno velik. Siromašna osoba nema tih mogućnosti, ali je to ne čini manje duhovnom ukoliko daje onoliko koliko može. Nije cena ta koja poklonu daje duhovni značaj, već duševna čistota davaoca. Naj češće se dešava da velika darivanja prati oholost ili sebi čni motivi, što im umanjuje duhovnu vrednost. Mali poklon, uru čen s poštovanjem i nesebi čnom ljubavlju, poseduje mnogo veću duhovnu vrednost. Duhovna beskonačnost obuhvata i najve će i najmanje Suština duhovnog života nije u kvantitetu, nego u kvalitetu življenja. Duhovna neograni čenost obuhvata čitav raspon života u svim fazama. U nju su uklju čena kako značajna tako i manje zna¬ čajna dela. Budući ve ća i od najvećeg, duhovna beskonačnost je tako đe i manja od najmanjeg; i iskazuje se kroz sva zbivanja nezavisno od toga da li spolja deluju veličanstveno ili ne. Tako osmeh ili pogled može imati isti zna čaj kao i žrtvovanje života za neki ideal, ukoliko taj osmeh ili pogled izvire iz Svesti o Istini. Za život koji se odvija u senci Ve čnosti nijedna stvar nije duhovno značajnija od druge. Kad bi se život sastojao samo od velikih stvari i kada bi sve male stvari bile izostavljene, onda život ne samo da bi bio sku čen, nego i vrlo siromašan. Beskona čna Istina, skrivena u svemu, razotkriće se tek kada se život sagleda i prihvati u njegovoj celokupnosti. Sloboda i radost nedualnosti Spoznaja duhovne Beskonačnosti kroz nedualnost Ograničenja vode poreklo iz sebi čnih želja i njihove samovolje. Posesivnost u svim oblicima sužava život. Na primer, ukoliko neka osoba priželjkuje ljubav druge osobe, no umesto da osvoji njenu naklonost, ljubav joj oduzima neko treći, tu dolazi do sužavanja i gušenja slobodnog života duha - a osoba se bolno suo čava sa svojim ograničenjima. Tako se za činje pakao goruće ljubomore. Ali ako bi ta osoba sagledala tu situaciju srca o čišćenog od požude, ljubav koju bi primio neko drugi zadržala bi svoju prirodnu lepotu. Jasno opažanje poteklo iz neposesivnosti dopustilo bi joj da okusi slobodu nedualnosti i da doživi svu radost koju takva sloboda sa sobom nosi. I kada bi ljubav primio neko drugi, osoba bi se ose ćala kao da je njoj upu ćena - jer, poistovetivši se sa svetom u svim njegovim oblicima, više ne bi ose ćala potrebu za pojedina čnim oblicima. Društveni problemi Nepodvojenost znači ukidanje svih ograničenja, poznavanje suštine stvari i prihvatanje stvari onakvim kakve jesu. Samo u nedualnosti leži spoznaja istinske duhovne beskona čnosti koja donosi trajno i nesmanjeno blaženstvo. Ograničenja ljubomore i sva druga ograni čenja koja sužavaju život-ljutnja, mržnja i požuda-su čovekove lične tvorevine. Sve konačnosti i ograničenosti subjektivne su i samostvorene. Tek nakon odbacivanja samovoljne i egocentrične uobrazilje, javlja se jasno opažanje ve čnog smisla onoga što JESTE.
Manjina i ve ćina Beskonačnost istine, pravilno shva ćena kroz prizmu nedualnosti, tako đe će iznedriti prava rešenja za društvene probleme koji se svi, bez izuzetka, zasnivaju na dualnosti kao polaznoj pretpostavci. Manipulacijom brojkama, ma kako proračunatom, ne može se ostvariti pravilna ravnoteža izme đu pojedinca i društva, niti stvarni sklad medu različitim grupama u okviru jednog društva. Nedeljivo jedinstvo Kada su opšti zahtevi društva podre đeni interesima manjine, ve ćinski zahtevi ostaju neuslišeni, pa izme đu ve ćine i manjine neizbežno nastaje suparništvo i raskol. Na drugoj strani imamo demokratske zemlje gde o opštim zahtevima društva odlučuje mišljenje ve ćine, a ne manjine. No i ovakav ugao gledanja još uvek je u domenu dualnosti, gde postoji mnoštvo, pa zato manjinski zahtevi ostaju neuslišeni. Tako, budu ći da interesima manjine nije udovoljeno, manjina neminovno zauzima neprijateljski i rivalski stav prema ve ćini. Svet mnogostrukosti Sve dok se društvenoj problematici bude prilazilo sa stanovišta množine i mnogostrukosti, ne će se doći do trajnog rešenja. Trajno rešenje će se javiti tek kada ona bude vi đena u svetlu istine o nepodeljivoj celovitosti i unutrašnjem jedinstvu svih stvari. Jedan-u-svemu ne može se uspostaviti putem umnožavanja i mnoštva, nego brisanjem lažne ideje o mnoštvu. Svaki broj, ma kako velik, nužno je kona čan. Duhovna beskona čnost nije broj, ma kako veliki; ona je jedna jedinstvena Stvarnost kojoj nema ravnog. Jedno u svemu i u svakome Tamo gde postoji mnoštvo, neminovno dolazi do raznih pore đenja. Ima manjih i ve ćih, postoji hijerarhija potreba, privilegija i prava; a vrednosti se menjaju u zavisnosti od stepena u hijerarhiji. Sve su to, sa duhovne ta čke, oblici iskrivljene svesti, jer samo jedna jedinstvena Istina vibrira u svakome. Jedinstvo kakvo se doživljava u Realizaciji ne treba, me đutim, brkati sa principom jednakosti. Civilizacija zasnovana na temelju duhovne beskona čnosti Istine U dualnom svetu, osoba se po svojim zahtevima, pravima i vrednostima može izjedna čiti sa drugom osobom, ali nikada sa dve ili više osoba. Za razliku od toga, duhovna beskona čnost Istine dopušta paradoks da se pojedinac može izjednačiti sa celinom. Prema tome, jedna osoba se po svom zna čaju izjednačava ne samo sa dve ili više osoba, već i sa svima. U duhovnoj beskona čnosti nema mesta pore đenjima. Ne postoji manje i ve će, hijerarhija potreba, privilegija i prava; vrednosti su pravilnoprocenjene zahvaljuju ći neposrednom opažanju Jednog u svakom i svemu. Kako je svako u kreaciji ne samo unutar duhovne beskona čnosti, već je i sam nedeljiva duhovna beskonačnost, tako se svako nalazi na prvom mestu, drugo ne postoji. U društvenom životu će prihvatanje duhovne beskona čnosti Istine zna čiti ponovno preispitivanje kako individualizma tako i kolektivizma. Bi će pokrenuta nova struja razmišljanja koja će, priznajući nedeljivo jedinstvo, odbaciti relativna merila po kojima su se stvari do tada me đusobno poredile, uvode ći merilo unutrašnje vrednosti svega postojećeg. U civilizaciji zasnovanoj na pravom razumevanju duhovne beskona čnosti Istine, više se ne će nametati pitanja ve ćine i manjine, rivalstva i nadmetanja, niti će se javljati ona pore đenja i procene koja su tako često bivala osloncem nabusitog i izolovanog ega. Život će postati beskona čno jednostavan i celovit, jer će sve iluzije na osnovu kojih je svet zamršen i podeljen, nepovratno nestati.
U potrazi za Bogom Različiti stupnjevi vere u Boga Većina ljudi čak i ne naslu ćuje postojanje Boga, pa shodno tome, ne pokazuje preterano interesovanje za Njega. Zatim su tu oni koji pod uticajem tradicije nasle đuju pripadnost ovoj ili onoj veri, a veru u postojanje Boga preuzimaju od svoje sredine. Njihova vera je samo toliko jaka da ih veže za rituale, ceremonije i verovanja; a retko poseduje životnost u meri koja je potrebna da bi se izazvala korenita promena u čovekovom stavu prema životu. Takođe, postoje i oni, filozofski nastrojeni ljudi, skloni da u Boga poveruju bilo na osnovu sopstvenih spekulacija, bilo na osnovu tvr đenja drugih. Ali, Bog je za njih u najboljem slu čaju samo jedna hipoteza ili intelektualna postavka. Tako mlaka vera nikada ne može dati dovoljno podstreka ozbiljnijoj potrazi za Bogom, jer takvi nisu upoznali Boga ličnim iskustvom, pa Bog za njih ne predstavlja cilj za kojim intenzivno čeznu ili kom streme. Pravi tragalac stremi ka direktnoj spoznaji duhovnih činjenica Iskrenom tragaocu nije dovoljno da o duhovnim činjenicama sti če predstavu na osnovu onoga što je čuo, niti je zadovoljan izvođenjem dokaza iz drugih, ve ć dokazanih činjenica. Za njega duhovne činjenice ne mogu biti predmet praznih razmišljanja, jer je prihvatanje ili odbacivanje ovih činjenica od ogromnog zna čaja za njegov unutarnji život. Otuda njegovo prirodno nastojanje da ih spozna direktno. Ovo možemo ilustrovati primerom iz života jednog velikog mudraca. Taj mudrac je jednom sa svojim prijateljem, koji bese uznapredovao na stazi, raspravljao o duhovnim temama. U jeku rasprave, pažnju im privu če pogrebna povorka koja je nosila telo mrtvaca na groblje. Ovo je kraj njegovog tela ali ne i njegove duše , zapazio je prijatelj. ,,A da li si ti video njegovu dušu? upitao je mudrac. Ne , odgovorio je prijatelj. A mudrac je i dalje ostao sumnji čav jer je insistirao na li čnom saznanju. ˝
˝
˝
˝
˝
Otvorenost tragaoca Iako se tragalac ne će zadovoljiti znanjem iz druge ruke niti pukim naga đanjima, on će ipak dopustiti mogu ćnost postojanja duhovnih činjenica koje nisu obuhva ćene njegovim dotadašnjim iskustvima. Drugim recima, svestan ograničenosti svog individualnog iskustva, uzdrža će se od tvrdnje da su njime obuhva ćene sve mogu ćnosti. Ostaće otvoren na sve što se nalazi izvan kruga njegovog li čnog iskustva. Zato, bez obzira što ne će prihvatiti ono o čemu je samo načuo, on isto tako ne će žuriti da to odbaci. Ograni čenost iskustva ograni čava opseg razumevanja; tako osoba počinje da veruje da, osim činjenica koje su rezultat njenih proteklih iskustava, druge ne postoje. Me đutim, obično je neki nenadani događaji trgnu iz dogmatskog na čina razmišljanja i otvore joj vidike. Ilustrativna pri čica Takvu naglu promenu u načinu razmišljanja možemo ilustrovati pri čom iz života nama ve ć poznatog mudraca koji je, uzgred budi re čeno, bio i princ. Nekoliko dana posle pomenutog doga đaja, njemu, dok je jahao na konju, put prepreci neugledni pešak. Princ mu se obrati oholim recima i zatraži da mu se ovaj skloni s puta. Pešak to odbi, a princ sjaha s konja i me đu njima se rasplamsa rasprava: Ko si ti? upita pešak. Ja sam princ, odgovori mudrac. Ali ja ne znam da si ti princ , re če pešak, i nastavi: Priznaću te za princa samo kada budem znao da si ti princ i nikako drugačije . Ovaj susret rasvetli mudracu činjenicu da Bog može da postoji čak i ako Ga nije spoznao li čnim iskustvom, baš kao što je on stvarno bio princ iako to pešak nije znao iz sopstvenog iskustva. I otvorivši se na mogućnost da Bog stvarno postoji, on postavi sebi zadatak da resi to pitanje jednom za svagda. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Prosečna osoba ne haje za Boga Bog ili postoji ili ne postoji. Ako postoji, traganje za Njim je potpuno opravdano. A ako ne postoji, onda se traganjem za Njim ništa ne gubi. Me đutim, čovek se obično ne upušta u potragu za Bogom poletno i voljno. Na takav potez ga nagoni razo čaranje u zemaljske stvari koje ga stalno zavode i od kojih ne može odvratiti svoj um. Prosečna osoba potpuno uranja u svoje aktivnosti u grubom svetu. Ona proživljava raznorazna iskustva radosti i tuge, čak ne pomišljaju ći da je postojanje dublje Stvarnosti mogu će. Ona pokušava da na najbolji mogu ći način zadovolji svoja čula i umakne raznim oblicima patnje.
Događaji koji teraju na razmišljanje Jedi, pij i budi veseo uobičajena je filozofija prose čnog čoveka. Ali uprkos neprekidnom traženju zadovoljstava, ipak ne može uma ći patnji; jer uspevši da zadovolji čula, on naj češće oseća prezasićenost. Njegovu svakodnevnicu prepunu raznih doga đaja, s vremena na vreme poremeti neka okolnost posle koje po činje da se pita: Čemu sve ovo? Ta misao se javlja kao posledica nekog neprijatnog doga đaja za koji čovek nije prethodno pripremio. Može to biti neispunjenje ne čega za šta se pouzdano smatralo da će se ispuniti, ili kakva iznenadna promena položaja koja iziskuje temeljito preispitivanje i napuštanje ustaljenih na čina razmišljanja i ponašanja. A neretko takva prilika nastupi osuje ćenjem neke jake želje. Kada želja nai đe na takvu prepreku koja joj onemogu ćava da bude zadovoljena, psiha to doživljava kao šok posle koga više nije spremna da prihvati na čin života kakvog je dotle bespogovorno prihvatala. ˝
˝
čovek ˝
˝
Neobuzdano očajanje je razorno Takve okolnosti mogu čoveka dovesti do krajnjeg o čajanja. I ukoliko strahovita energija uznemirene psihe nije usmerena i kontrolisana, to može dovesti do ozbiljnijeg umnog rasula, pa i do pokušaja samoubistva. Ovakve katastrofe pogađaju ljude kod kojih se o čajanje splelo sa nerazboritošću, i koji su dozvolili impulsima slobodu i pun zamah. Neusmerena snaga o čaja ne vodi ni čemu osim destrukciji. Pod istim takvim okolnostima, stanje o čaja kod inteligentne osobe proizvodi sasvim druga čije dejstvo, jer ona oslobo đenu energiju obuzdava i usmerava u pravcu određenog cilja. U trenucima takvog božanstvenog o čajanja, ona donosi odsudnu odluku da otkrije i ostvari cilj života. Tada zapo činje njena stvarna potraga za neprolaznim vrednostima. Od tog trenutka nadalje, nju više ne napušta pitanje: Čemu sve ovo? ˝
˝
Božanski očaj kao početak duhovnog buđenja Kada pojedinac svu svoju misaonu energiju uloži u otkrivanje smisla života, on onda kreativno usmerava snagu svog očaja. Nezadovoljan prolaznim stvarima ovog života, on po činje temeljno da preispituje vrednosti koje je do tada prihvatao bez pogovora. Njegova jedina želja postaje da po bilo koju cenu prona đe Istinu, a sve stoje manje od Istine ostavlja ga ravnodušnim. Božanski o čaj predstavlja po četak duhovnog buđenja jer se iz njega rada težnja za Bogoostvarenjem. U trenucima božanske patnje, kada sve izgleda beznadežno, on odlu čuje da rizikuje sve da bi ustanovio kakav se smisao krije iza površinskog vela njegovog života. Bog ili ništa Sve uobičajene utehe mimoišle su njegovo srce, mada u isto vreme njegov unutrašnji glas odbija da se pomiri sa mišlju da je život lišen svakog zna čenja. I ukoliko ne uo či da postoji neka, do tada njemu nepoznata skrivena stvarnost, onda stvarno ne postoji više ništa za šta vredi živeti. Za njega postoje samo dve mogu ćnosti: ili postoji skrivena duhovna Stvarnost koju su proroci opisivali kao Boga, ili je sve lišeno zna čaja. Ova druga mogu ćnost nije prihvatljiva sa stanovišta celovite čovekove ličnosti, pa on mora pokušati prvu. Tako se on okre će Bogu u trenucima kada su ga ovozemaljske stvari saterale u škripac. Preispitivanje sveta iz novog ugla Sada, pošto skrivenoj stvarnosti čije postojanje tek naslu¬ ćuje nije mogu će direktno pristupiti, on će mogući prilaz ka onostranom potražiti u svom svakodnevnom iskustvu. Vrati će se svakodnevnim iskustvima ne bi li pronašao nešto svetlosti na stazi. To podrazumeva posmatranje sveta iz novog ugla i ponovno preispitivanje svakog proživljenog iskustva. On više ne samo da doživljava stvari, ve ć pokušava da dokuči njihov duhovni smisao. Na putu da razotkrije tajnu svrhu postojanja, više ga ne zaokuplja isklju čivo ono što jeste, ve ć i šta zna či. U jednom trenutku njegovo brižljivo preispitivanje sabra će se u uvid koji nije bio mogu ć pre nego što je otpo čeo traganje. Preispitivanje proživljenih iskustava oboga ćuje riznicu čovekove duhovne mudrosti, a svako duhovno saznanje unosi promenu u njegov opšti stav prema životu. Stoga, intelektualna potraga za Bogom - ili skrivenom duhovnom Stvarnošću - vrši uticaj i na čovekov praktični život. Njegov život prerasta u pravi duhovni eksperiment u koga su uključene sve zapažene duhovne vrednosti.
Pronalaženje Boga je vra ćanje samom sebi Sto šire bude primenjivao svoj inteligentni, jedinstveni duhovni eksperiment na život, to će se njegovo znanje o pravom smislu života više produbljivati. Na kraju će otkriti da gaje potpuni preobražaj njegovog bi ća doveo do nepatvorenog sagledavanja smisla života. U jasnoj i postojanoj viziji istinske prirode života i njegovog smisla, shvatiće daje Bog, za kojim je tako o čajnički tragao, nije tud, skriven ili, pak, nepoznat entitet. On je sušta Stvarnost, a ne hipoteza. On je Stvarnost vi đena kroz nezamagljeno staklo - sama ona Stvarnost Čiji je i on deo, u kojoj je njegovo celovito bi će, i sa kojom je suštinski identi čan. I tako, premda kre će u potragu za ne čim posve novim, na kraju stiže do neo čekivanog saznanja o ne čem već poznatom i drevnom. Duhovno putovanje nije putovanje ka novom odredištu, gde će čovek dobiti nešto što nije posedovao i postati neko ko nije bio, nego je putovanje na kome se polako raspršuje neznanje o sebi i životu, a postepeno razvija razumevanje začeto u trenutku duhovnog bu đenja. Pronalaženje Boga je vra ćanje Sebi samom.
Stupnjevi na Stazi Zatočenik ceni slobodu O vi ljudi moraju da pro đu kroz period vezanosti i taj period se ne srne shvatiti kao bezna čajna epizoda u evoluciji života. Da bi neko umeo da ceni slobodu, taj mora iskusiti zato čeništvo. Ako se tokom čitavog razdoblja svog života riba nije ni jednom našla izvan vode, ona ne može ceniti vrednost vode. Od ro đenja do smrti živela je isklju čivo u vodi i nije sposobna da pojmi šta voda stvarno zna či za njen život. Ali našavši se na trenutak na sovom, ona bi kroz iskustvo čežnje za vodom bila kadra da shvati svu njenu važnost. Isto tako, kada bi, umesto sužanjstva, život bio neprestana sloboda, čovek ne bi shvatao pravi smisao slobode. Prelaženje kroz duhovno ropstvo i prepoznavanje intenzivne Čežnje za oslobođenjem, predstavlja pripremni stupanj za potpuno uživanje u slobodi koja će da nastupi. Stazi se pristupa onda kada se javi čežnja za dubljom stvarnoš ću Kao što riba koja je izva đena izvode žudi da se u nju vrati, tako i tragalac koji je u daljini opazio cilj, čezne da se sjedini sa Bogom. U stvari, čežnja za povratkom svome izvoru prisutna je u svakom bi ću još od trenutka kada ga je koprena neznanja odvojila od njega, ali jedinka ostaje nesvesna te čežnje sve dok, u svojstvu tragaoca, ne kro či na duhovnu stazu. Čovek se u izvesnom smislu privikne na neznanje, baš kao što se putnik u vozu privikne na pomračinu u trenucima dok voz prolazi kroz tunel. Ali i tada ose ća nelagodnost i nejasnu i nedefinisanu uznemirenost u vidu slutnje da nešto nedostaje. A to nešto je, sluti on od samog po četka, od ogromnog zna čaja. U fazama najvećeg mraka, to nešto nehotice poistove ćuje s raznim stvarima pojavnog sveta. A kada njegovo iskustvo sveta postane dovoljno zrelo, neprestana razo čarenja u život usmeravaju ga na pravi kolosek - da prona đe ono što mu je oduvek nedostajalo. Od tog trenutka nadalje, on će nastojati da otkrije stvarnost dublju od one koju mu do čaravaju nestalni oblici. Taj trenutak možemo prikladno nazvati prvim posve ćenjem tragaoca. Počev od trenutka posve ćenja i stupanja na stazu, želja za sjedinjenjem sa izvorom postaje jasna, izražena i intenzivna. Kao što osoba koja se nalazi u tunelu još intenzivnije žudi za svetloš ću kada ugleda njen tra čak na kraju tunela, tako i osoba koja je na tren ugledala blesak cilja, hita ka njemu punom brzinom. Višeslojna koprena satkana od uobrazilje Na duhovnoj stazi ima šest stanica, dok sedma predstavlja poslednju stanicu, ili cilj. Svaka od šest stanica je, na svoj način, vrsta unapred stvorene predstave o cilju. Mnogoslojni veo koji čoveka razdvaja od Boga satkala je lažna imaginacija. Pre no što stupi na Stazu, čoveka posve obavija ta koprena sa činjena od svakojakih pogrešnih predstava, pa on ne može da prihvati nijednu drugu ideju sem da je zasebna, ogra đena i konačna jedinka. Iz mnogostruke lažne imaginacije iskristalisala se ego-svest; a svest koja se javila usled težnje za jedinstvom sa Bogom uzrokuje prvi potres u čvrstoj strukturi ega, izgra đenog u periodu delovanja uobrazilje. Kretanje duhovnom stazom sastoji se u poništavanju posledica delovanja uobrazilje, odnosno skidanju slojeva koprene koja kod čoveka stvara osećaj nedodirljive zasebnosti i beznadežne otu đenosti. Pre stupanja na stazu, osoba se čvrsto drži ideje o svom zasebnom postojanju, zašti ćena golemim zidinama najmra čnijeg neznanja, a onda stupa u neku vrstu dodira sa Stvarnoš ću. Sto je dodir sa Stvarnoš ću dublji, to je koprena neznanja tanja. Uporedo sa postepenim bleđenjem osećaja odvojenosti i egoizma, narasta ose ćaj ujedinjenosti sa Stvarnoš ću. Postepeno okretanje procesa delovanja lažne imaginacije unazad Osećaj otuđenosti nastao je kao posledica uzleta imaginacije. Zato se obratnim procesom ukida ose ćaj otuđenosti i doživljava povratak prvobitnom jedinstvu sa Stvarnoš ću. Čin oslobađanja od uobrazilje može se uporediti sa buđenjem iz dubokog sna. Razni stupnjevi u procesu izbavljenja iz obmanjuju će imaginacije mogu se uporediti sa snovima koji služe kao most izme đu stanja dubokog sna i stanja budnosti. Proces ukidanja mnogostranog delovanja uobrazilje je postepen i ima sedam nivoa. Prelazni stupnjevi na stazi su tvorevina imaginacije
Skidanje jednog sloja sa vela imaginacije je nesumnjivo korak napred u pravcu Svetlosti i Istine, ali nije sjedinjavanje sa Stvarnoš ću. To je samo odbacivanje varljivije imaginacije u korist imaginacije koja je manje varljiva. Imaginacija je varljiva u razli čitim stepenima, a oni se podudaraju sa stepenima čovekovog osećanja otuđenosti, kojeg je stvorila njegova ego-svest. Svaki slede ći stepenik u procesu ukidanja delovanja uobrazilje je korak dalje u slabljenju ega. Sve prolazne faze na stazi do krajnjeg ostvarenja Cilja, predstavljaju napuštanje jednog toka imaginacije u korist drugog, ali ne dovode do njenog definitivnog prestanka. Varljivi ose ćaj Realizacije Tokovi imaginacije ne unose nikakvu stvarnu promenu u istinsko bi će Sopstva. Ono što se menja nije Sopstvo, ve ć ideja o tome šta ono jeste. Pretpostavimo da, sanjare ći, u mašti sebe vidite u Kini dok se zapravo fizi čki nalazite u Indiji. Kada fantazija prestane, vi shvatite da se vaše telo ne nalazi u Kini nego u Indiji. Sa subjektivne ta čke gledišta, ovo li či na povratak u Indiju iz Kine. Isto tako se postepeno raspoistove ćivanje sa telom i progresivno poistovećivanje s Najvišim Sopstvom može nazvati stvarnim kretanjem na Stazi, mada su sve te faze kroz koje se prolazi na stazi podjednako igra uobrazilje. Nivoi i stanja Šest uzlaznih stupnjeva nalaze se još uvek u podru č ju delovanja uobrazilje. Me đutim, nakon svakog podizanja na sledeći nivo, gubitak ose ćaja odeljenosti pra ćen osećanjem jedinstva i istovetnosti sa širom Stvarnoš ću tako je intenzivan i dubok, da čovek redovno ima lažni utisak da je postigao Ostvarenje. Upravo kao kada planinar, penju ći se na planinu, stigne na kakvu visoravan i tako se zadivi njome da zaboravi na svoj cilj, pa poveruje da se stvarno uspeo na vrh, tako i tragalac ume da pobrka prolazne faze sa stvarnim ciljem. Ali kao što osoba koja je ozbiljno namerila da se popne na planinu, nakon izvesnog vremena uvidi da treba da ostavi visoravan za sobom, tako će i tragalac pre ili kasnije uvideti da se prolazne faze moraju prevazi ći. Lažni osećaj Ostvarenja koji se javlja na prolaznim stupnjevima nalik je na doživljaj spava ča da se probudio, mada u stvarnosti još uvek spava. Kada se stvarno probudi uvide će da je raniji ose ćaj budnosti bio samo san. Priroda saniadhija Svaki stepenik u kretanju naviše predstavlja jedno stanje svesti, a napredovanje od jednog ka drugom stanju svesti odgovara prolaženju kroz unutrašnje nivoe. Tako čovek mora da pro đe šest prelaznih nivoa i njima odgovaraju ćih stanja svesti pre nego što dosegne sedmi nivo koji je i kraj puta, gde najzad dolazi do potpunog postignu ća stanja Boga. Nivo se može uporediti sa železni čkom stanicom na kojoj se voz nakratko zaustavi, dok se stanje svesti može uporediti sa ponašanjem putnika nakon pristizanja voza u stanicu. Kada dosegne slede ći nivo svesti, čoveku je potrebno izvesno vreme da bi mu se prilagodio. Obzirom daje došlo do korenite promene svih okolnosti u njegovom duševnom životu, on doživljava neku vrstu paralize umnih aktivnosti, što je poznato kao samadhi. Kada se tragalac domogne višeg nivoa, on se prvo stopi s njim, a zatim doživljava stanje karakteristično za taj nivo. Poput putnika koji umoran od napornog puta odlazi na po činak, tako i svest - nakon što je učinila napor da se uzdigne na slede ći nivo - prolazi kroz period umanjene aktivnosti koja se može porediti sa snom. Međutim, samadhi se suštinski razlikuje od sna. U snuje osoba potpuno nesvesna; a u samadhiju je ona svesna blaženstva ili svetlosti ili mo ći, mada ne i svog tela i svoje okoline. Posle perioda sli čnog mrtvilu, um po činje da funkcioniše na novom nivou pri stanju svesti koje je sasvim druga čije od stanja koje je ostavio za sobom. Svaki stupanj predstavlja naredni korak u odbacivanju ego-života Pošto tragalac dospe na novi nivo, on se najpre stopi s njim, a zatim, naporedo sa usporavanjem umnih aktivnosti, doživljava i znatno slabljenje snage ega. To privremeno umrtvljavanje ego života razlikuje se od krajnjeg uništenja ega, koje se odigrava na sedmom nivou. Ali kao i krajnje uništenje ega. na sedmom nivou, razli čiti stepeni umanjenosti snage ega na šest posrednih nivoa zavre đuju da budu pomenuti zbog njihove relativne važnosti. U duhovnoj tradiciji sufizma, krajnje uništenje ega se opisuje kao Fana-FUlah. A za prethodne samadhije šest prethodnih nivoa dualnosti, uočeno je da su takode neke vrste fane, jer uzrokuju delimi čno uništenje ega.
Prve tri fane Medu fanama koje se smenjuju po rastu ćem redosledu, postoji kontinuitet napredovanja sve do završne Fane-FUlah, a svaka od tihfana poseduje neku posebnu odliku. Kada putnik na duhovnoj stazi stigne na prvi nivo, on doživi svoju prvu fanu ili slabo nestajanje ega. Hodo časnik je privremeno lišen svoje ograni čene individualnosti i doživljava blaženstvo. Ovako zaneseni, mnogi hodo časnici misle da su ostvarili stanje Boga i ostaju zaglibljeni na prvom nivou. Ako hodočasnik ne podlegne samoobmani, shvativši daje njegovo postignu će samo jedna prolazna faza na njegovom putu, on nastavlja da napreduje na duhovnoj stazi i dospeva na drugi nivo. Opasnosti četvrtog nivoa Nestajanje na drugom nivou zove se fana-e-batili ili poništenje lažnog. Hodo časnik je sada apsorbovan u blaženstvu i beskonačnoj svetlosti. Oni koji pomisle da su postigli cilj, ostaju nasukani na drugom nivou, a ostali koji uspeju da prevaziđu tu samoobmanu idu dalje i dospevaju na tre ći nivo. Nestajanje na tre ćem nivou zove se fana-e-zahiri ili poništenje privida. Ovde hodo časnik danima nema svest o svome telu i o svetu oko sebe i doživljava beskona čnu moć. Ali, budu ći da nema svest o svetu oko sebe, nema ni prilike da ispolji tu mo ć. Ovo je videh samadhi, ili stanje božanske kome. Svest je sada potpuno povu čena iz čitavog sveta. Fane petog i šestog nivoa Nastavi li hodo časnik dalje, dospe će do četvrtog nivoa. Uranjanje u četvrti nivo zove se fana-e-mala-kuti ili uništenje koje vodi u slobodu. Hodo časnik sada doživljava posebno stanje svesti četvrtog nivoa u kome ne samo da poseduje beskonačnu moć, ve ć i sposobnost da je ispolji. To zna či da ne samo da mu se ukazuje prilika da iskoristi svoje moći, već se u njemu samom javlja veliko iskušenje da ih upotrebi. Ukoliko podlegne iskušenjima, on će, nastavljajući da upotrebljava svoje mo ći, biti ulovljen u zamku privla čnih mogućnosti četvrtog nivoa. Zbog svega ovoga, prolazak kroz četvrti nivo je jedan od najtežih i najopasnijih. Hodo časnik nikada nije bezbedan u smislu duhovnog nazadovanja, i njegov pad je mogu ć sve dok uspešno ne prede sa četvrtog na peti nivo. Nestajanje na petom nivou naziva se fana-e-jabruti ili poništavanje svih želja. Ovde dolazi do prestanka do tada neprestane aktivnosti nižeg intelekta. Hodo časnik više ne razmišlja na uobi čajan način, no ipak, on je sada i izvor i posrednik mnogih nadahnjuju ćih misli. On vidi, ali ne fizi čkim očima. Um razgovara sa umom, a sumnje i brige nestaju. Sada je bezbedan i izvan mogu ćnosti duhovnog pada; no ipak, mnogi hodo časnici na ovom uzvišenom stupnju nalaze da je veoma teško odupreti se obmani je posredi Bogoostvarenje. Obmanjuju ći sebe, hodočasnik izjavljuje: Ja sam Bog , verujući da je dospeo do kraja duhovne staze. ˝
˝
Fana-fillah, ili Nirvikalpa, stanje osveš ćenog Božestva Ali, ako nastavi dalje on će uvideti svoju grešku i napredovati do šestog nivoa. Nestajanje na šestom nivou naziva se fana-e-mahabubi ili utapanje sopstva (ljubavnika) u Voljenom. Sada hodo časnik vidi Boga tako jasno i neposredno kao što običan čovek vidi zemaljske stvari. Opažanje Boga i zadivljenost Bogom ne prekida se ni za trenutak. Međutim, putnik još ne postaje jedno sa Bogom, odnosno Beskona čan. Ako se hodočasnik uspne na sedmi nivo, tu će doživeti poslednje uranjanje koje se zove Fana-Fillah ili krajnje poništenje sopstva u Bogu. U ovom nestanku hodo časnik gubi svoje zasebno postojanje i trajno se sjedinjuje sa Bogom. On je sada jedno sa Bogom i tako sebe i doživljava, da nije niko drugi do Bog. Ovaj sedmi nivo, FanaFillah, je završna stanica na duhovnoj stazi, cilj čitavog traganja i nastojanja. To je Ninnkalpa stanje, koje je karakteristika svesnog Božanstva. To je jedina stvarna probudenost. Hodo časnik je dospeo na suprotnu obalu ogromnog okeana uobrazilje i otkrio da je ova poslednja Istina jedina Istina, i da su svi ostali nivoi na putu bili iluzorni. Dospeo je do krajnjeg odredišta.
Dolaženje do Samospoznaje Postupno i neprimetno napredovanje ka Samospoznaji Kada se ostvari zrelost, napredovanje osobe u pravcu Samospoznaje te če prirodno kao što fizi čko telo deteta prirodno izrasta u telo zrelog čoveka. Rast fizi čkog tela odvija se pod delovanjem prirodnih zakona, a napredovanje tragaoca ka Samospoznaji odvija se pod delovanjem duhovnih zakona koji se odnose na preobraženje i osloba đanje svesti. Fizičko telo deteta raste postepeno i gotovo neprimetno, što važi i za duhovni napredak čoveka koji je stupio na stazu. Dete ne shvata kako njegovo fizi čko telo raste; tako i tragalac često nije svestan zakonitosti po kojima se kreće ka cilju svog duhovnog razvoja. Domet i delovanje svesti Tragalac je uglavnom svestan svojih reakcija na razli čite situacije u životu, ali je retko kada svestan na čina na koji napreduje ka spoznaji Sopstva. Nemaju ći svesno znanje o tome, tragalac unutrašnjim putem postepeno prilazi Samospoznanju, prolaze ći kroz sre ću i tugu, radost i patnju, uspehe i neuspehe, kroz trenutke napora i trenutke počinka, kroz sklad jasnog opažanja i čvrste volje, kao i kroz pometnje i sukobe. Sve ovo su ispoljenja raznih sanskara koje je poneo sa sobom iz prošlosti; tako tragalac lagano kr či put kroz šipražje sanskara poput putnika koji se probija kroz divlju i gustu šumu. Ljudska svest može se porediti sa reflektorom koji osvetljava postojanje i prirodu stvari. Podru č je koje je osvetljeno snopom svetlosti predstavlja sredinu u kojoj svest deluje; na primer, osoba koja putuje brodom može se kretati bilo gde po površini vode, ali ne može brodom sti ći do onih mesta koja se nalaze na zemlji ili u vazduhu. Domet snopa svesti uslovljen je prikupljenim sanskarama, upravo kao što je i tok re čica koje se slivaju niz planinu odre đen prirodnim kanalima planinskog reljefa. Prosečna osoba svesna je samo grubog sveta U slučaju prosečnog čoveka, sfera i stupanj na kome se odvija njegov život ograni čeni su na grubi svet, zato što snop svesti pada na fizi čko telo i deluje preko njega. Budu ći ograničen medijumom grubog tela, čovek je svestan svega unutar grubog sveta, ali nije kadar da uspostavi kontakt sa suptilnom i mentalnom stvarnoš ću. Područ je delovanja prosečnog pojedinca svodi se na grubu sferu, pa on sve svoje zamisli i aktivnosti usmerava ka grubim objektima koji su mu pristupa čni. Sve dotle dok nije svestan suptilne i mentalne sfere postojanja, snop svetlosti njegove svesti ne može biti usmeren na medijum suptilnog ili mentalnog tela. Poistovećenje sa fizi čkim telom Na ovom nivou duša je svesna grubog sveta ali ne zna ništa o svojoj istinskoj prirodi. Ona poistove ćuje sebe sa grubim telom na koje pada snop svetlosti svesti, te ono prirodno postaje osnova svih njenih aktivnosti u okviru grubog. Duša ne upoznaje sebe direktno, kroz sebe samu, ve ć posredstvom fizi čkog tela. Pošto se sva saznanja do kojih može do ći putem grubog tela svode na grubo telo kao na centar svake aktivnosti, ona prepoznaje sebe kao fizičko telo - mada je, zapravo, telo samo posrednik. Duša, dakle, o sebi ima predstavu da je mlada ili stara, muškarac ili žena, i doživljava telesna ograni čenja i promene kao nešto što joj pripada. Poistovećenje sa suptilnim telom Pošto čovek proživi nekoliko životnih ciklusa u uslovima grubog sveta, posle dužeg vremena impresije vezane za grubi svet postepeno slabe i dotrajavaju kroz iskustva opre čnosti u vidu krajnje sre će i krajnje patnje. Slabljenje impresija predstavlja po četak duhovnog buđenja, koje se sastoji u postepenom odvra ćanju snopa svetlosti svesti od grubog sveta. Grube impresije postaju suptilne, pomeraju ći i podsti čući premeštanje osnove svesnog fukcionisanja duše sa grubog na suptilno telo.
Sada snop svetlosti svesti više ne dejstvuje kroz grubo telo, nego pada na suptilno telo koje postaje njen nosa č i deluje kroz njega. Stoga Čitav grubi svet otpada iz orbite svesti, a duša postaje svesna isklju čivo suptilnog sveta. Suptilna sfera postojanja je sada njeno novo okruženje; duša smatra da je suptilno telo i ono postaje središtem svih njenih aktivnosti. Mada je na ovaj na čin duša postala suptilno-svesna, ona i dalje boravi u neznanju o svojoj istinskoj prirodi, budu ći da ne može spoznati sebe kroz sebe samu, ve ć samo posredstvom suptilnog tela. Poistovećenje sa mentalnim telom Bez obzira na sve, prelazak iz grube u suptilnu sferu postojanja, to jest promena nivoa na kome se deluje, od velikog je zna čaja. U suptilnoj sferi uobi čajeni standardi grubog sveta bivaju zamenjeni novim standardima bližim Istini, a buđenjem svežih snaga i osloba đanjem duhovne energije, otpo činje nov na čin življenja. Život u suptilnoj sferi je samo prelazna faza na duhovnom putu, veoma udaljena od krajnjeg cilja, no ipak, od miliona grubo-svesnih duša vrlo mali broj postane suptilno-svestan. Impresije vezane za suptilno telo troše se, primerice, kroz neke oblike pokajanja ili, pak, joge. Kroz ove tehnike svest se dublje povla či ka unutra, čime se snop svetlosti svesti usmerava na mentalno telo i svest po činje da dejstvuje kroz mentalno telo. Prekid svesne povezanosti sa suptilnim i grubim telom zna či da su gruba i suptilna sfera postojanja kompletno isklju čene iz opsega svesti. Duša je sada svesna samo mentalnog sveta, gde joj se pružaju veće mogućnosti za dublje duhovno razumevanje i jasnije opažanje krajnje Istine. U novom središtu, mentalnoj sferi, duša je ispunjena nadahnu ćem, dubokim uvidima i pouzdanom intuicijom; i nalazi se u direktnom kontaktu sa duhovnom Stvarnoš ću. Međutim, iako je u neposrednom kontaktu sa Bogom, duša ne vidi sebe kao Boga, jer nije u stanju da spozna sebe neposredno kroz sebe samu, ve ć isključivo posredstvom individualnog uma. Duša spoznaje sebe kroz individualni um i smatra sebe individualnim umom, koji sada predstavlja temelj i središte svih njenih aktivnosti. Potreba za U čiteljem Mada je duša sada mnogo bliža Bogu nego dok je boravila u gruboj ili suptilnoj sferi, ona je ipak i dalje zato čena u svetu senki, osećajući odeljenost od Boga zahvaljuju ći velu satkanom od impresija povezanih sa mentalnom sferom. Svetlost koju odašilje reflektor svesti probija se samo kroz individualni um, ne dopuštaju ći duši da spozna sebe onakvu kakva ona, sama po sebi, jeste. Premda duša još nije spoznala sebe kao Boga, njezin boravak u mentalnoj sferi predstavlja ogroman korak u odnosu na nivo suptilne sfere. Od miliona suptilno-svesnih duša, retko koja je u stanju da uspostavi svestan kontakt s mentalnom sferom postojanja. Direktna Samospoznaja Postoji mogućnost da se neki tragalac sopstvenim naporima uzdigne do mentalne sfere postojanja, ali slede ći korak, otpadanje mentalnog tela, je ravno potpunom uništenju individualnog postojanja. Taj poslednji odsudni korak se ne može preduzeti bez pomo ći Savršenog Učitelja, koji je sam Bogoostvaren. Od miliona duša svesnih mentalne sfere veoma mali broj poseduje mo ć da odvrati snop svetlosti svesti od individualnog uma. Takvo odvra ćanje podrazumeva iščezavanje i poslednjih tragova impresija povezanih sa umnim životom duše. Kada snop svetlosti svesti više nije uperen ni na jedno od tri tela, on služi da osvetli istinsku prirodu duše. Lažna samospoznaja Sada duša ima neposredno, ni od jednog posrednika uslovljeno znanje o samoj sebi, pa stoga vidi sebe ne kao konačno telo, nego kao beskona čnog Boga - i spoznaje da je jedina Stvarnost. U ovom prelomnom trenutku dolazi do potpunog raskidanja veza sa sva tri tela. Postoje svest o razli čitim sferama postojanja direktno zavisila od njima odgovarajućih tela, duša je sada potpuno nesvesna čitavog univerzuma. Snop svetlosti svesti više nije uperen na nešto tuđe ili spoljašnje, ve ć na dušu samu. Duša je postala istinski svesna Sebe i dostigla Samospoznaju.
Proces dolaženja do Samospoznaje kroz tri sfere postojanja prate trenuci lažne samospoznaje, u kojima se čovek poistovećuje sa grubim ili suptilnim ili mentalnim telom, zavisno od stadijuma procesa. To se doga đa zahvaljujući početnom cilju kreacije: da dušu u čini svesnom Sebe. Duša ne može ostvariti istinsku Samospoznaju pre nego što stigne na kraj svog duhovnog puta, a svi oblici lažne samospoznaje su nešto kao privremene zamene za istinsku Samospoznaju. Ove zablude su nužni pratioci svakog pokušaja da se do đe do istinske Samospoznaje. Priča o tikvi Pošto se na tom putešestviju snop svetlosti svesti usmerava na okolne objekte a ne na samu dušu, duša postaje u toj meri privučena tim objektima, da je gotovo potpuno nesvesna svog sopstvenog postojanja i svoje prirode. Opasnost od potpunog, neizle čivog samozaborava, duša otklanja samopotvr đujući se posredstvom tri tela. Tako duša prepoznaje sebe kao svoja tela, a druge duše kao njihova tela, održavaju ći se u svetu podvojenosti gde vladaju seks, rivalstvo, agresivnost, ljubomora, sveopšti strah i sebi čluk bezobzirnih ambicija. A svaki pokušaj duše da dostigne Samospoznaju kroz bilo šta drugo van nje same, završava se u neizrecivoj zbrci, pometnji i nedoglednim komplikacijama. Sve ovo se može ilustrovati nezaboravnom pri čom o tikvi koju nam je ispri čao persijski pesnik Dami u jednom od svojih kupleta. Bio jednom jedan zanesenjak kome u zaboravnosti nije bilo premca. Bese čak zaboravio ko je. Njegov inteligentni i poverljivi prijatelj se jednog dana doseti kako da mu pomogne da se seti sebe. Privezavši mu za vrat tikvu, re če mu: Sada me poslušaj, druže stari, jednom ćeš se možda zasvagda izgubiti ne znaju ći ko si. Zato, kao znak prepoznavanja, ja vezujem ovu tikvu oko tvoga vrata i svakog jutra kada se probudiš ti ćeš ugledati ovu tikvu i znati da si to ti koji tu stojiš. ˝
˝
Priča o tikvi dalje pojašnjena Svakog jutra kada bi se probudio, zanesenjak je, ugledavši tikvu, govorio sam sebi, Nisam izgubljen! . Posle izvesnog vremena, kada se zanesenjak ve ć privikao da prepoznaje sebe pomo ću tikve, prijatelj zamoli nekog stranca da prenoći uz njega, ukrade mu tikvu i veže je sebi oko vrata. Stranac to i u čini; a kada se zanesenjak tog jutra probudio, više nije bilo tikve na njegovom vratu. Izgubljen sam! , uzviknu. A onda spazi tikvu na vratu ovog drugog čoveka i za čudi se: Ti si ja! Ali ko sam onda ja? ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Ova priča o tikvi opisuje razli čite oblike lažne samospoznaje, do kojih dolazi otuda što se duša poistovetila sa nekim od tela. Misliti o sebi kao o telu isto je što i prepoznavati sebe pomo ću tikve. Uznemirenost koja se javlja po prestanku poistovećivanja sa grubim, suptilnim i mentalnim telom može se uporediti sa zbunjenoš ću zanesenjaka kada više nije video tikvu zavezanu oko svog vrata. Po četak raspoistovećenja od dvojnosti može se uporediti sa trenutkom kada se zanesenjak poistovetio sa strancem koji mu je tikvu ukrao. I najzad, da je zaneseni čovek iz pri če naučio kako da prepoznaje sebe kroz sebe samog, nezavisno od spoljašnjih znakova prepoznavanja, njegova samospoznaja mogla bi se porediti sa istinskom Samo-spoznajom duše - koja, po prestanku poistove ćenosti sa tri tela, spoznaje da je niko drugi do beskona čni Bog. Ova krajnja Samospoznaja je cilj kreacije.
Bogoostvarenje Spoznati Sopstvo znači spoznati Boga Doći do istinske Samospoznaje zna či do ći do Bogoostvarenja. Bogoostvarenje je jedinstveno stanje svesti. Ono se razlikuje od svih ostalih stanja svesti, jer su sva ostala stanja svesti doživljaji individualnog uma, dok stanje Bogoostvarenosti ni na koji na čin ne zavisi od individualnog uma niti od bilo kakvog posrednika. Posrednik je neophodan da bi se spoznalo nešto što je razli čito od Sopstva. Za spoznaju Sopstva nikakav posrednik nije potreban. Udruživanje svesti s individualnim umom zapravo je prepreka, a ne pomo ć u dostizanju Ostvarenja. Individualni um je uporište ega ili svesti o izolovanom postojanju. Na njegovim osnovama nastaje individualnost koja ne samo da ograničava, već istovremeno pothranjuje i biva hranjena iluzijama o dualnosti, vremenu i promeni. Prema tome, da bi svest spoznala Sopstvo onakvo kakvo ono jeste, ona se mora u potpunosti osloboditi od ograni čenja individualnog uma. Drugim recima, individualni um mora da nestane, a svest da ostane. Isprepletenost uma i svesti Kroz čitavu istoriju duše, svest se razvijala naporedo s individualnim umom, i delovala na pozornici individualnog uma. Svest se tako čvrsto splela s individualnim umom da je izgubila snagu da se ispetlja iz mreže u koju se sama zaplela. Zato umirivanje uma povla či za sobom gubljenje svesti. Individualni um i svest su tako gusto isprepleteni da čovek, dok nastoji da zaustavi umne procese tokom meditacije, Iako tone u nesvesno. Objašnjenje fenomena spavanja Svakodnevna pojava sna suštinski se ne razlikuje od pojave uspavanosti za vreme meditacije, sem donekle po poreklu. U svom svakodnevnom suo čavanju sa svetom dualnosti, individualni um se upli će u neprestane sukobe; a kada se umori od te bespoštedne borbe, teži da izgubi svoj identitet kao pojedina čni entitet, i vrati se u Beskona čno. Zato se povlači iz sveta i umiruje, čemu sledi prekid svesnosti. Naizmeničnost budnosti i sna Stišavanje mentalnih aktivnosti tokom spavanja povla či za sobom potpuno odsustvo svesti; ali, to je samo privremeni prekid umne aktivnosti i svesnog funkcionisanja, jer nakon izvesnog vremena prikupljene impresije ponovo podstiču njegovo obnavljanje. Neposredno pre bu đenja, impresije po činju da uzburkavaju um i svest ponovo postaje aktivna u odgovarajućem medijumu. Tako se, u skladu sa zakonom naizmeni čne aktivnosti i odmaranja, na period spavanja nadovezuje period budnosti, a na period budnosti period spavanja. Sve dok se latentne impresije u umu u potpunosti ne unište, nema ni završnog poništenja individualnog uma ni oslobo đenja svesti. Za vreme spavanja um privremeno zaboravlja na svoj identitet, ali ne gubi svoje individualno postojanje. Iz sna probu đena osoba ponovo pada pod vlast ranijih ograni čenja. Svest se vra ća, ali je i dalje zauzdana umom. Prepreke ega Ograničeni um je tle u kome se ego dobro u čvrstio pustivši svoje korenje, a taj ego, zbog mnogobrojnih obmana u koje se upleo, samo produbljava neznanje. Ego spre čava ostvarenje beskona čnog znanja koje leži skriveno u duši; on je najmo ćnija prepreka postignu ću Boga. Jedna persijska pesma kazuje da je Izuzetno teško prodreti kroz veo neznanja, jer je na vatri kamen . Kao što plamen ne može da se rasplamsa kada se kamen položi na vatru, tako i želja da se spozna sopstvena istinska priroda ne može dovesti do Istine sve dok breme ega pritiska svest. ˝
˝
Ego, koji istrajava kroz čitavo putovanje duše, onemogu ćava duši da prona đe samu Sebe. U starosti, zub koji boli može doneti velike nevolje jer ga je, onako rasklimanog, teško izvaditi zajedno s korenom. Tako je i ego, pored toga što je oslabljen ljubavlju ili pokajanjem, i dalje vrlo teško iskoreniti. Ego istrajava do samog kraja. Iako biva sve slabiji kako duša napreduje na stazi, on opstaje sve do poslednjeg, sedmog nivoa involucije svesti.
Teškoće u savladavanju ega Ego je centar svih ljudskih aktivnosti. Pokušaji ega da poništi samog sebe jednako su bezizlazni kao kada bi čovek pokušavao da stane na sopstvena ramena. Kao što oko ne može da vidi samo sebe, tako ni ego nije u stanju da okonča svoje postojanje. Sve što čini da bi sebe uništio samo doprinosi njegovom ponovnom oživljavanju. On buja na samim nastojanjima uperenim protiv samog sebe. Prema tome, koliko god se o čajnički batrgao, ego ne može sam sebe poništiti, mada uspeva da preobrazi svoju prirodu. Uslov za nestajanje ega je uklanjanje ograni čenog uma koji je njegovo središte. Problem Bogoostvarenja je problem izbavljenja svesti iz granica uma. Kada je individualni um rasto čen, tada čitav univerzum koji se ti če uma nestaje u ništavilu; a svest više nije ni čim sputana. Ništa je više ne ograni čava niti pomućuje; a njena jedina svrha postaje osvetljavanje beskona čne Stvarnosti. Uronjena u blaženstvo Ostvarenja, duša nije svesna zvukova, slika ili objekata u univerzumu. U tom pogledu Bogoostvarenje je nalik dubokom snu, ali se oni ipak beskrajno razlikuju. U toku sna iluzija o univerzumu nestaje, budu ći da svest privremeno miruje; ali u snu nema svesnog iskustva Boga, jer iskustvo Boga podrazumeva smrt ega i usmerenost celokupne svesti ka beskona čnoj Stvarnosti. U retkim prilikama kada je kontinuitet dubokog sna za trenutak prekinut, spava č sti če utisak da je svestan, mada nije svestan ničeg određenog. Svest je prisutna, ali to nije svest o univerzumu. To je svest o ni čemu. Takav doživljaj sli čan je iskustvu Bogoostvarenja, u kome svest, sasma oslobo đena obmane univerzuma, obelodanjuje beskona čno znanje koje je do tada bilo skriveno zbog postojanja ega. Razlike izme đu sna i Bogoostvarenja U snu individualni um nastavlja da postoji mada se ne se ća ničeg, pa ni sebe samog, dok neispoljene impresije spuštaju zastor izme đu svesti utonule u san i beskona čne Stvarnosti. Tokom sna svest se zatvara u školjku individualnog uma. Iako duša u snu zaboravlja svoju odeljenost od Boga i sjedinjuje se sa Njim, ona nije svesna tog jedinstva. Me đutim, u Bogoostvarenju um ne samo da zaboravlja sebe ve ć (zajedno sa svim impresijama) doista gubi svoj identitet. Svest koja je bila združena s individualnim umom, sada je slobodna i ni čim sputana, u neposrednom kontaktu i jedinstvu sa vrhunskom Stvarnoš ću. Pošto je spala koprena izme đu svesti i vrhunske Stvarnosti, svest je stopljena sa Apsolutom i ve čno prebiva u njemu kao njegov neodvojivi aspekt, ostvarivši stanje beskonačnog znanja i blaženstva. Bogoostvarenje je li čno postignuće Ispoljavanje beskona čnog znanja i beskrajnog blaženstva u svesti mogu će je samo za dušu koja je postigla Bogoostvarenje. Beskonačna Stvarnost u Bogoostvarenoj duši jasno zna daje beskona čna. Neostvarena duša, koja je još uvek opčinjena obmanom univerzuma, ne poseduje takvo znanje. Kada Bogoostvarenje ne bi bilo li čno postignuće duše, ceo univerzum bi nestao odmah čim bi prva duša dostigla Bogoostvarenje. Ovo se, me đutim, ne dešava jer je Bogoostvarenje li čno stanje svesti duše koja je nadišla domen uma. Ostale duše ostaju zato čene, a Ostvarenje mogu posli ći tek nakon što svoju svest rasterete bremena ega i oslobode se ograni čenja koja im name će individualni um. Zato postignu će Bogoostvarenja ima neposredan zna čaj samo za dušu koja je nadišla vremenski proces. U Ostvarenosti se razotkriva ono što je bilo pritajeno Kada postane Bogoostvarena, duša spoznaje da je oduvek bila ta beskona čna Stvarnost koju sada otkriva, i da je njeno viđenje sebe same kao ne čeg konačnog, što podleže evoluciji i duhovnom napredovanju, zapravo bila iluzija. Duša takode otkriva da je beskona čno znanje i blaženstvo u kome uživa, oduvek ležalo pritajeno u beskona čnoj Stvarnosti i da se u trenutku Ostvarenja samo ispoljilo. Tako Bogoostvarena osoba u suštini ne postaje nešto drugo od ono stoje bila pre Ostvarenja. Ona ostaje ono što je i bila; jedina razlika je u tome što posle Ostvarenja, ona svcsno poznaje svoju istinsku prirodu koju ranije nije poznavala. Ona zna da nikada nije ni bila ništa drugo do ono što sada zna cla jeste i da je sve što je do tada preživljavala bio samo sastavni deo procesa pronalaženja Sebe.
Dve vrste dobitka Čitav
proces postizanja Bogoostvarenja je igra čiji su početak i kraj istovetni. Postignu će Ostvarenja je njen neminovni dobitak. Postoje dva tipa postignu ća: ili čovek stekne ono što ranije nije posedovao ili potpuno ostvaruje ono što jeste. Bogoostvarenje pripada ovoj drugoj vrsti. Upravo to čini nepremostivi jaz izme đu duše koja je postigla Bogoostvarenje i duše koja ga nije postigla. Mada Bogoostvarena duša ne sti če ništa novo, njeno neprikosnoveno saznanje o onome šta ona uistinu jeste, šta je bila, i šta će zauvek biti, daje Bogoostvarenju prvorazredni zna čaj. Duša koja nije Bogoostvarena doživljava sebe kao kona čnu i neprestano je uzncmiravana opre čnostima prolaznih radosti i tuga. S druge strane, Ostvarena duša se uzdigla iznad opre čnosti i doživljava beskona čno znanje i neograničeno blaženstvo Bogosvesti. Značaj Bogoostvarenja U Bogoostvarenju duša napušta svoju Jzolovanu svest i nadilazi dvojstvo u trajnoj spoznaji istovetnosti s beskonačnom Stvarnošću. Okovi ograničene individualnosti zauvek su pokidani; svetu senki je došao kraj; veo Iluzije zasvagda je spao. Grozni čavi i bolni nemir ograni čene svesti koja je u stalnoj potrazi za ne čim, zamenio je blaženi spokoj i blaženstvo svesti o Istini. Čitavu huku i buku trajanja u vremenu progutali su mir i tišina Ve čnosti.
Duhovno školovanje Duhovno školovanje kao osnovno obeležje tragao čevog života Kada neki tragalac dobrovoljno stupi u blisku duhovnu vezu sa nekim U čiteljem, kaže se daje on postao njegovim učenikom. Ukoliko je to me đutim samo formalna veza, onda se ne radi o pravom duhovnom školovanju. Odnos učenika i Učitelja posve se razlikuje od zakonskih odnosa u kojima se prava i dužnosti utvr đuju formalnim ugovorima ili verbalnim dogovorima. Duhovno školovanje je jedno od osnovnih obeležja života naprednog u čenika i ono ne može biti plod nikakve izvešta čene procedure. Ono prirodno izrasta iz temeljnih zakona duhovnog života. Zbog toga je taj odnos po svemu mnogo zna čajniji od svetovnih odnosa kakvi se svakodnevno uspostavljaju u društvu, a čiji su rezultati površna druženja ili povremeni susreti. Ve ćina tih svetovnih odnosa ne prodire dublje u duhovnu strukturu tragao čevog života, ve ć samo površno doti če njegovo biće. Prema tome, u svetovnom smislu nije od velikog zna čaja od kog prodavca čete kupiti robu ukoliko platite cenu za nju; nevažno je da li ste krenuli ovim ili onim brodom, bitno je da stignete na odredište. No čak ni takvi odnosi, obzirom da su predodre đeni sanskaričkim vezama i karmi čkim zakonitostima, nisu lišeni duhovnog smisla. Međutim, vrednost privremenih i površnih odnosa ne može se meriti sa vrednoš ću duhovnog Školovanja, koja životu tragaoca daje suštinske smernice i uliva najdublji smisao. Ljubav je srž duhovnog školovanja Kakav će se odnos uspostaviti izme đu Savršenog Učitelja i u čenika uvek zavisi od unutrašnjeg stanja u čenika. To je prvenstveno odnos između ljubavnika i božanskog Voljenog. Sa duhovnog stanovišta, radi se o najvažnijem odnosu u koji čovek može da stupi. Ljubav koja čini srž duhovnog školovanja iz korena se razlikuje od raznih vrsta ljubavi koje se javljaju u uobi čajnim ljudskim odnosima. Svetovna ljubav je me đudejstvo izme đu dva Bogonesvesna centra; dok je ljubav koja se podrazumeva u duhovnom školovanju, ljubav Bogonesvesnog prema Bogosvesnom. Svako je Bog; ali su neki nesvesni svoje božanskosti, neki su samo delimi čno svesni, a malo ko je potpuno Bogosvestan. Oni koji nisu svesni svoje božanskosti nemaju nikakvu predstavu o stanju Boga. Oni su samo svesni svog telesnog stanja. Da bi postigli stanje Boga, treba da vole, obožavaju i slede onog U čitelja koji neprestano prebiva u stanju Boga. Učiteljevi zahtevi pre svega Ljubav učenika prema Učitelju je, zapravo, samo njegov probu đeni odgovor na mnogo ve ću ljubav U čitelja prema njemu. Tu ljubav treba staviti na prvo mesto, iznad svih ostalih ljubavi. Prirodno će ta ljubav vremenom prerasti u osnovnu pokretačku snagu učenikovog života, jer u čenik zna da U čitelj predstavlja otelotvorenje i prikazanje beskonačnog Boga. Sve učenikove misli i sva njegova nastojanja treba da se vrte oko li čnosti Učitelja. Obzirom da Učitelj tako dobija prednost nad svim ostalim potrebama u čenika, Učitelj u tom odnosu postaje centar zra čenja onih duhovnih sila koje rasteruju tamu, pro čišćavaju srce od nakupljenih grehova i posve ćuju učenika u život ispunjen slobodom i sveš ću o Istini. Prava ljubav vodi ka U čitelju, kao u pri či o Madnunu i Lajli Osnovna vrlina kandidata za u čenika trebalo bi da bude bezuslovna ljubav prema U čitelju. Sve sporedne pritoke ljubavi se ionako na kraju ulivaju u veli čanstvenu reku ljubavi prema U čitelju i gube se u njoj. O tome govori pri ča o Madnunu i Lajli. Ma đnun je Lajlu tako snažno voleo da je svakog trenutka bio ispunjen mislima o njoj. Nije mogao da jede, pije, niti da spava, svejednako je razmišljao o njoj. I jedino što je želeo bilo je da Lajla bude sre ćna. Rado bi je video udatu za drugog čoveka samo kada bi znao daje to za njeno dobro. Bio bi u stanju i da umre za njenog muža ako bi je to usre ćilo. Krajnje poricanje sebe i iskrenost njegove ljubavi doveli su ga na kraju do susreta sa U čiteljem. Svaki trenutak života Ma đnun je posvećivao voljenoj, pa je to uzvisilo njegovu ljubav sa fizi čkog ili intelektualnog na duhovni nivo. A produhovljenje ljubavi dovelo ga je do božanskog Voljenog. Pročišćenje kroz ljubav i predavanje
Učitelj je taj božanski Voljeni, i kada u čenik sretne svog U čitelja, on ne treba ništa drugo da čini osim da ga voli. Jer, ako učenik voli U čitelja punim srcem, on će se pouzdano na kraju i sjediniti s njim. On ne treba da se brine za kvalitet njegove ljubavi. Treba da voli uprkos svim svojim slabostima i ne srne da posustane sve dok ne sasvim pročisti svoje srce. U čitelj je sušti izvor čistote i kada mu u čenik preda svoje srce, to je po četak njegovog samopročišćavanja. Voleći Učitelja svim srcem, u čenik se otvara za božansku ljubav koju mu U čitelj uliva. Sve njegove slabosti će sagoreti u vatri božanske ljubavi koja mu se pruža. Ako je u čenik namerio da se oslobodi svih slabosti i dostigne besprekornu i beskrajnu čistotu, onda sav svoj život mora bezrezervno posvetiti U čitelju. Mora mu predati svoje slabosti, snagu, poroke i vrline. I u vezi s tim ne s me biti kolebanja. Njegova predaja mora biti u toj meri potpuna da u njegovom umu ne preostane ni senke od kakve pritajene sebi čne želje. Značaj vere Tek kada učenik počne da gaji nepokolebljivu veru u U čitelja, može mu se predati u bezuslovnoj ljubavi. Vera u Učitelja je neophodan činilac pravog duhovnog školovanja. Nakon što se stanje Boga ostvari, pitanje vere se uopšte više ne postavlja, isto kao što čovek bez premišljanja zna da je čovek. Ali sve dok se ne postigne stanje Ostvarenosti, učenikova vera u Učitelja je njegov najpouzdaniji vodi č, nešto kao kormilo na brodu. Neta čno je da je vera šlepa, ona vidi mnogo dalje od mra čnog neznanja; no ipak, vera će biti lišena direktnog iskustva sve dok tragalac ne ostvari sebe kao Boga. Nije slučajno da je druga re č za religiju - vera . Vera je jedna od bitnosti tragao čevog života. Vera se može iskazati na mnoge načine, mada se, sa psihološke ta čke gledišta, uvek radi o jednoj te istoj pojavi sa razli čitim odlikama. Jedina razlika je razlika u ja čini vere. Vera može biti čvrsta i snažna ili slaba i mlaka. Slaba i mlaka vera ne može odvesti čoveka dalje od privrženosti ritualima i ceremonijama; ali, čvrsta i snažna vera zasigurno će povesti tragaoca dalje od religijskih formi, pomo ći mu da probije spoljašnju ljusku i dospe do semena istinskog duhovnog života. Vera dostiže svoj prirodni vrhunac i cilj kada se uto čište pronađe u Učitelju. ˝
˝
Priča o Kalijanu Učenikova vera treba da bude čvrsto utemeljena u njegovom doživljaju U čiteljeve božanstvenosti. Ne sme da bude nalik na lisku koju nosi i najmanji povetarac. Treba daje čvrsta poput granita i da odoleva najja čim olujama. Pri ča o Kalijanu nosi poruku o čvrstini vere u U čitelja. Kalijan je bio u čenik Svami Ramdas Samarte (Swami Ramdas Samarth), Savršenog U čitelja u doba Siva đija (Shivaji). Svaki U čitelj voli svoje u čenike podjednako, ali su mu neki ipak naročito dragi - isto kao što neko voli sve delove svoga tela, mada su mu o či možda draže od prstiju. Svami Ramdas Samarta imao je mnoge u čenike, ali je Kalijan bio njegov miljenik. A ostali u čenici nisu razumeli zašto je Kalijan Učitelju draži od ostalih. Jednoga dana Svami Ramdas odlu či da proveri privrženost svojih u čenika. Pretvarajući se daje bolestan i daje na samrti, on zamoli sve svoje u čenike da dođu pred njega. Prethodno je stavio pove ći mango na koleno i uvezao ga zavojem tako da je to izgledalo kao velika oteklina. Zatim je uperio prstom na oteklinu i saopštio u čenicima da se radi o malignom tumoru i da će zasigurno umeti ukoliko neko ne isisa otrov iz njegovog kolena. Tako đe je upozorio da će onaj ko isisa otrov ostati na mestu mrtav. Upitao je ima li me đu njima neko ko bi bio spreman da to u čini makar i po cenu sopstvenog života. Svi u čenici su oklevali izuzev Kalijana, koji je smesta ustao i pohitao da posisa otrov. Na njegovo iznena đenje, umesto otrova okusio je sladak sok mangoa, a Svami Ramdas blagosiljao je njegovu nepokolebljivu veru i požrtvovanu ljubav. Spremnost da se umre za Voljenog je istinska ljubav. Takvu nepokolebljivu veru i ljubav i nepodeljenu privrženost, kao što je bila Kalijanova, u u čeniku može probuditi jedino milost U čitelja. Odanost Učitelju Apsolutna odanost Učitelju ne osiromašuje život u čenika ni u kom pogledu. Naprotiv, služiti U čitelja zna či služiti svoje Sopstvo u svakom drugom sopstvu. U čitelj prebiva u sveobuhvatnoj svesti hote ći sveopšte duhovno blagostanje. Zato, služiti U čitelja tako đe znači učestvovati u njegovoj nameri i zadatku da služi sveukupnom životu. Učitelj će, na primer, tražiti od u čenika da širi njegovu misiju po svetu. Putuju ći svetom i obavljaju ći što mu je naloženo, učenik će biti u stalnom unutrašnjem kontaktu sa U čiteljem kao beskona čnim Bićem. Tako, u čestvujući u
radu Učitelja, u čenik postaje sve bliži U čitelju, postaje, zapravo, sastavni deo njegove svesti. Služenje U čitelja je najbrži način da se ostvari U čitelj u sebi. Učestvovanje u Učiteljevom radu Usluga koju učenik pruža Učitelju ne samo da ima veze s univerzalnim ciljevima, ve ć je i jedno od najmo ćnijih sredstava učenikovog napredovanja ka njegovom sopstvenom duhovnom cilju. Neusiljeno, sr čano, nesebično i bezuslovno služenje korisnije je od bilo kog drugog puta. Ono predstavlja zadovoljstvo za u čenika, čak i onda kada iskušava njegovo telo ili um. Teško će i nelagodnosti kroz koje prolazi uvek nanovo iskušavaju njegovu odanost. A što veća iskušenja, to bolje za njega. Prihvataju ći fizičku i mentalnu patnju u svom odanom služenju U čitelju, učenik biva nagrađen blaženstvom duhovnog ostvarenja. Privrženost Učitelju Kada učenik shvati ko je U čitelj i kakav je njegov zna čaj, u njemu se javlja ose ćaj neraskidive, apsolutne privrženosti. A kada je u čenikovo razumevanje U čiteljevog položaja i zadatka nepotpuno, on naj češće umišlja da je posred! protivurečnost između U čitelja i njegovog višeg Ja. Kao posledica ove protivure čnosti, u u čenikovom umu se javlja vešta čki, umišljeni sukob izme đu U čiteljevih zahteva i drugih zahteva koji mu izgledaju valjaniji. U čenik od samog početka mora da zna da U čitelj od njega isklju čivo traži da ostvari svoje više Ja. U stvari, U čitelj simbolizuje to više Ja u čenika i ništa drugo do to više Ja, koje je jedna ista Stvarnost koja prebiva u svemu. Uzroci sukoba Vernost Učitelju samo je drugi oblik vernosti svom višem Ja. To, naravno, ne zna či da je formalna odanost višem Ja odgovarajuća zamena za odanost U čitelju. Učenik ne može imati jasno vi đenje višeg Ja sve dok ne postane Bogoostvaren; a često je ono. što mu se name će kao njegove dužnosti na stazi, delo sanskara utisnutih izme đu višeg Ja i njegovog polja svesti. U čitelj je, za razliku od u čenika, jedno sa višim Ja, pa su stoga njegovi sudovi nepogrešivi. Zato učenik uvek mora iznova da preispituje svoje pobude na osnovu standarda ili uputa primljenih od U čitelja. Ako se među njima javi sukob, potrebno je da temeljno preispita svoje ideje i otkrije njihovu nesavršenost. Skoro uvek je dovoljno samo malo da promisli, pa će uvideti da je ono što mu nalaže njegovo više Ja u skladu sa onim što od njega zahteva Učitelj. Ukoliko, me đutim, u nekim retkim prilikama u čenik nije u stanju da ovo dvoje uskladi, on može biti siguran da ili nije pravilno razumeo naloge svog višeg Ja, ili nije pravilno razumeo suštinu U čiteljevih zahteva. U takvim slučajevima Učitelj će ostaviti u čeniku slobodu da sledi vlastitu savest. Ponekad će mu Učitelj davati instrukcije u nameri da ga pripremi za uzvišeniji na čin života. U čenik će se tada na ći u procepu prividnog i privremenog neslaganja izme đu sopstvenih težnji i U čiteljevih instrukcija. Ali obi čno Učitelj ne daje nikakve upute za koje učenik nije iznutra spreman. Značaj pravog duhovnog školovanja Učitelj je uzvišeno neli čan i njegova nastojanja su isklju čivo usmerena na to da uklone zastor izme đu učenikove svesti i njegovog višeg Ja. Prema tome, ne može postojati nikakva protivure čnost između vernosti koje u čenik iskazuje svom višem Ja i njegove vernosti U čitelju. I doista, na kraju svog puta u čenik će otkriti da U čitelj nije ništa drugo do njegovo više Ja u drugom obliku. U svojoj krajnje neli čnoj i nesputanoj božanstvenosti. U čitelj je u toj meri celovit da nema nikakvih li čnih želja. Sve što on traži u odnosu sa u čenikom jeste da se ovaj ponovo rodi u svetlosti najviše Istine. Postati u čenikom znači poći stazom koja vodi ka ostvarenju duhovnog cilja. To je suština pravog duhovnog školovanja.
Putevi Učitelja Učitelji su uvek spremni da pruže pomo ć Priroda Učiteljeve pomo ći Pomoć Savršenog U čitelja sastoji se u tome da u čeniku omogući sigurno i bezbedno duhovno napredovanje, kao i da skrati vreme koje bi ina če bilo potrebno kada bi u čenik taj put prelazio sam. U čenik se na stazi dugo može kretati sam, ali ne će biti u stanju da prede šesti nivo bez pomo ći Učitelja. Sve do šestog nivoa involucije svesti, intervencija Učitelja je od ogromnog zna čaja, jer pomaže u čeniku da ne upadne u neku od zamki koje vrebaju na duhovnom putu. Savršeni Učitelj Kabir uporedio je tri stadijuma na stazi sa tri faze paljenja vatre. Kao što prvo imamo samo dim bez vatre, zatim vatru obavljenu dimom, i na kraju vatru bez dima, tako i po četke na stazi karakteriše gust veo neznanja, na sredini puta mutno sagledavanje cilja, a na kraju, ostvarenje Istine bez i najmanje primese obmane. Pošto staza krivuda kroz mnoge obmane, u čenik bez vodstva U čitelja nikada nije bezbedan, jer samo U čitelj poznaje sve etape na stazi i može da ga provede kroz njih. Prebivalište iluzija Pre nego što do đe do otvaranja unutrašnjeg oka, um zamišlja cilj duhovne slaze kao Beskona čnost, i to u vidu simboličnih slika beskona čnosti kao Što su nebo ili okean, koje asociraju na nepregledno prostranstvo. Premda takve simbolične slike jasno i dobro opisuju Beskona čnost, njih ipak vremenom mora da zameni neposredno iskustvo Beskonačnog. Učenik će tek nakon otvaranja unutrašnjeg duhovnog oka imati neposredan doživljaj Sopstva. A kada se to dogodi, um, zbunjen onim što vidi, više ne će posedovati raniju bistrinu. Budu ći zbunjen viđenjem Sopstva, um gubi sposobnost bistrog razmišljanja i pogrešno zaklju čuje da je vi đenjem Sopstva ujedno i ostvario Sopstvo. Otuda dolazi do zablude da je kraj putovanju mada je on još daleko. U tradiciji sufizma ova etapa na stazi poznata je kao muqam-e-afsan, ili prebivalište iluzija. Upravo u ovako teškoj etapi na stazi, U čitelj može, veštom intervencijom, pogurali učenika da nastavi put bez nepotrebnog zastajkivanja. Doprinos Učitelja Na svakom od šest unutrašnjih nivoa u čenika vrebaju opasnosti, jer je svaki nivo na sebi svojstven na čin prepun čarolija koje bi da ga ulove u svoje zamke. U čitelj vodi u čenika kroz sve nivoe, ili mimo njih, bez zadržavanja. Ali učenik svejedno mora da hoda sopstvenim nogama. U čitelj mu pomaže samo utoliko što potvr đuje i uverava ga u ispravnost njegovih prethodno ste čenih uvida i zapažanja, podižu ći njegovu svest na nov stupanj - koji, mada mu neizbežno predstoji kao slede ći korak na stazi, još uvek nije dostupan njegovim mogu ćnostima. Unutrašnja vera Da bi učenika izbavio iz Maje U čitelj se služi upravo Majom. Pošto je U čitelj nadrastao dobro i zlo, on često zahteva stvari koje njegovim u čenicima, sa njihovog uobi čajenog zdravorazumskog stanovišta, izgledaju neprihvatljive, čak i šokantne. Za u čenika je najbolje da prati U čiteljeve instrukcije s unutrašnjim poverenjem i da ih svojim ograničenim sposobnostima rasu đivanja ne dovodi u pitanje. Slede či čuveni primeri ilustruju ovaj nauk. U Kuranu postoji pri ča o Ibrahimu* (U Bibliji: Avram, prim. prev.) od koga je Bog zahtevao da žrtvuje svog voljenog sina Ismaila (U Bibliji Isaka, prim. prev.). Kada je Ibrahim, čvrst u svojoj veri i pokornosti, krenuo da ubije Ismaila, Bog gaje u poslednjem trenutku spre čio i prihvatio da mu ovaj, umesto sina, žrtvuje jagnje. * Vidi Glosar Kada je Šams-e-Tabriz (Shams-e-Tabriz) naredio svom u čeniku Maulana Đalaludin Rumiju (Maulana Jalaludin Rumi) da mu dobavi kr čag vina, ovaj se, da bi mu udovoljio i zaslužio njegovu milost, bez reci pokorio tom zahtevu. U to vreme Maulana je upravo kao veliki teolog Islamskog sveta stekao mnoštvo sledbenika medu muslimanima - a
vino je muslimanima verski zabranjeno (haram). Nošenje kr čaga sa vinom na ramenu, i to u javnosti, bio je stvarno težak ispit Maulanine vere, ali ga je on položio. Od Gausalija Šaha (Ghausali Shah) je jedan od njegovih U čitelja, koji je živeo na obali reke Gang, jednom zatražio da mu ovaj donese kofu vode - s tim da vodu mora da zahvati iz sredine reke. Dešavalo se to oko pono ći, a reka Gang je zbog monsuna uveliko preplavila obale. U čenik je na po četku oklevao ali je odmah zatim, imaju ći poverenja u premudrog Učitelja, skupio hrabrosti da pokuša nemogu će. I čim je zakoračio u besne talase Ganga, prizor se preobrazio u nešto predivno. Reka se pretvorila u uski potok. A kofa koju je trebalo napunili gotovo je dodirivala re čno dno. U potrazi za sredinom reke u čenik je prepeša čio do druge obale. A onda se Učitelj iznenada pojavio pred njim. Upitao ga je zbog čega kasni. Gausali Šah mu objasni da ne može da utvrdi gde se nalazi sredina reke. U čitelj mu pokaza mesto odakle da šakama napuni kofu vodom, a onda ga pod nekim izgovorom napusti, naredivši mu da se odmah vrati ku ći. A kada se Gausali Šah vratio u kolibu nose ći kofu punu vode, saznao je, na svoje veliko iznena đenje, da Učitelj ni za trenutak nije napuštao kolibu, ve ć je sve vreme sedeo sa u čenicima i razgovarao. Uobičajeni metodi Ovakve priče ilustruju kako se U čitelji u retkim prilikama služe svojim mo ćima da bi slomili ego svojih u čenika i pomogli im u njihovom napredovanju na stazi. U čitelji su po pravilu veoma štedljivi kada su njihove božanske mo ći u pitanju, i nikada ih ne koriste ukoliko to nije zaista neophodno. Naj češće se služe obi čnim, svakodnevnim sredstvima. Pomažu ći svojim u čenicima oni ne samo da pokazuju veliko razumevanje, izvanredan smisao za humor, beskrajno strpljenje i savršenu takti čnost, već i sami prolaze kroz nebrojene teško će, prilagodavajući se zahtevima situacije na raznorazne na čine. Priča o Bahlulu Ovo je prikazano i u pri či o velikom mistiku Bahlulu. Iz nepoznatih razloga Bahlul jednoga dana odlu či da stupi u kontakt sa persijskim uglednicima i vi đenijim ljudima. Jedina prilika za to bese prijem koji je princ svake godine priređivao za svoje dostojanstvenike. Na nesre ću, Bahlul je bio ćelav, a u to vreme na prin čeve prijeme ljudi bez kose nisu imali pristupa. Razlog tome bila je prin čeva ćelavost; ljudi bez kose potse ćali su ga na njegovu manu i kvarili mu zabavu. Zbog prin čeve preosetljivosti nijedan ćelavac nije smeo da prisustvuje njegovim prijemima. I naravno, kada se Bahlu! pojavio u svojoj otrcanoj ode ći, vratari ga nisu pustili unutra. Me đutim, prijem je trajao tri dana; drugog dana Bahlul pozajmi lepu ode ću, stavi periku na glavu, i tako prerušen uputi se na isto mesto. Na prijemu niko nije prepoznao Bahlula, ali je on u svojoj sjajnoj ode ći ostavio snažan utisak na sve prisutne. Bio je toliko dopadljiv da ga je čak i princ toplo pozdravio i pozvao da sedne kraj njega. Čim je seo, Bahlul namignu princu. Princ se, doduše, ne doseti zašto mu je Bahlul namignuo ali pomisli da, pošto taj gest dolazi od jednog tako izuzetnog čoveka, on mora da ima neki dubok zna čaj, pa mu uzvrati istom merom. Opaziše to i ostale zvanice te stadoše da oponašaju ono što su videli, pa se namigivanje postepeno prenese na sve prisutne; naposletku je svak svakome namigivao. Jednog trenutka Bahlul doviknu sve čanom skupu: O vi mudri ljudi, stanite! Zašto namigujete? A uglednici odgovoriše: Namigujemo jer ste i vas dvojica velikana jedno drugom namigivali. Mi smo vas samo oponašali. Bahlul zatim skide periku sa glave i re če: Nas dvojica smo tako đe i ćelavi. Oponašajte našu ćelavost. Uglednici se raziđoše i, o čuda, trećeg dana svi se pojaviše obrijanih glava. Tada se Bahlul obrati princu: Nas dvojica smo ćelavi zauvek; a ovi ljudi će morati svakodnevno da briju svoje glave da bi ostali ćelavi. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Postupanje sa učenikovim slabostima Tako je Bahlul takti čnim ponašanjem i humorom sebi obezbedio pristup onima kojima je hteo da pruži pomo ć. Ni najveći problemi ne mogu spre čiti Sadgitrua da stupi u kontakt sa u čenikom i pridobije ga za duhovni život. Pošto učenik sigurno napreduje samo ukoliko gaji bezuslovnu ljubav za U čitelja, U čitelj s najve ćom pažnjom uklanja sve prepreke koje bi mogle stajati na putu u čenikovog potpunog predavanja. Ako se ponekad čini kao da U čitelj ismeva
učenikovu ličnost, on to ne čini iz zle namere, nego da ukloni one smetnje koje bi mu mogle stvoriti ozbiljne probleme na njegovom putu. Ako ponekad izgleda kao da U čitelj pothranjuje ego svog u čenika, on na taj na čin samo naduvava učenikove neznanje i pušta da ono dostigne vrhunac. Tako ga priprema za kona čno uništenje ega, kao kada se žrtvene životinje brižljivo tove uo či žrtvovanja. U čitelj je s one strane dobra i zla pa ga ne uznemiravaju učenikove greške. Toleriše ih sa ogromnom strpljivoš ću i bezgraničnom sposobnošću čekanja, znajući da će one, kada se učenik učvrsti na stazi, ubrzo biti ispravljene. Podrška kroz davanje priznanja Kada utvrdi da se u čenik ozbiljno posvetio stazi, U čitelj preduzima odre đene mere da o čisti um u čenika od njegovih nedostataka. Čak i po cenu okrutnosti, nastavi će da obavlja svoj zadatak poput kakvog hirurga koji, zanemaruju ći pacijentove proteste, izvodi operaciju do kraja. U čenik ne može a da ne uvidi da U čitelj te mere preduzima isklju čivo u njegovom interesu. Zato se on, u procesu čišćenja koji izgleda bolan i neprijatan, ne ose ća odbačenim od strane U čitelja, ve ć mu postaje sve bliži. U svojoj duhovnoj podu či Učitelj ipak naj češće primenjuje blag i u čeniku dopadljiv metod, koji je uz to i vrlo efikasan. Učitelj je veoma zadovoljan kada u čenik postigne duhovni napredak. Odaju ći priznanje u čenikovim vrlinama, Učitelj podržava duhovne kvalitete koje je on na putu da razvije i bodre ći ga, uliva mu samopouzdanje i snagu da se suoči sa bilo kojom situacijom. Svaki plami čak uzvišene emocije, gest samoodricanja, herojska žrtva, kao i svaki izraz velikog strpljenja, ljubavi ili vere, nai ći će na Učiteljevo odobravanje. Da bi razvio pozitivne osobine kod učenika on će neposredno i otvoreno hvaliti njegove uspehe. U čenik će ubrzo naučiti da ceni U čiteljeve pohvale i one će ga radovati više od svega. Bi će spreman da odoli i najve ćim kušnjama i pro đe kroz najteža iskušenja da bi time usre ćio Učitelja. Rešenje svih problema Pošto je Učitelj za iskušenika simbol vrhunskog Sopstva u svemu, stepen do koga će iskušenik ostvariti svoju unutrašnju božanstvenost i sklad sa svim drugim oblicima vrbovog Sopstva, direktno će zavisiti od skladnosti njegovog odnosa sa Učiteljem. Kroz predanost U čitelju u čenik će doći do saznanja da su njegovi problemi i nedoumice jedinstveni za sve traga če. Rečeno jezikom psihologije, mo ći će da prihvati svoje probleme ne kao pojedinačne probleme, ve ć kao aspekte jednog jedinstvenog problema. Tako će dospeti u stanje celovitosti, koje se posve razlikuje od privremenog kompromisa izme đu oprečnih zahteva. Da bi pomogao u čeniku u ovom teškom zadatku, Učitelj mora za u čenika da predstavlja otelovljenje duhovnog ideala, jer ako u čenik treba da se probije kroz brojne barijere koje će se ispre čiti izme đu njega i njegovog cilja, neophodno je da postigne intenzivnu koncentraciju na taj ideal. Zahtevi ličnog Učitelja imaju prednost Uzvišeni Učiteljev zahtev se ne srne ograni čavati niti dovoditi u sumnju, čak i kada do đe do spontanih izliva dubokog poštovanja koje će učenik ponekad gajiti prema drugim U čiteljima. Svi Savršeni U čitelji poseduju jedinstvenu svest i apsurdno je zamišljati da me đu njima postoje razlike. Mada nijedan U čitelj nije ve ći od drugog, učenik mora, za sopstveno dobro, u prvom redu da poštuje zahteve svog sopstvenog U čitelja - sve dok ne prevazi đe područ je dvojnosti i ne ostvari jedinstvo celokupnog života. Jer, ukoliko ne bi bilo uzvišenog zahteva, kome je data prednost nad svim ostalim životnim i me đusobno suprotstavljenim zahtevima, tada bi došlo do rasipanja umne snage. Isključiva koncentracija na U čitelja je nezamenjiva pomo ć u prikupljanju rasute umne energije u čenika. U vrlo retkim prilikama i pod izuzetnim okolnostima, U čitelji mogu da donesu odluku da zajedni čki podučavaju određenog učenika. Tako postoje izuzetni primeri u čenika koji su uspostavili saradnju sa dva ili više U čitelja. Ovo je pre izuzetak nego pravilo; a ako postoji više U čitelja, oni će rasporediti svoj posao tako brižljivo da njihovi zahtevi ne će protivurečiti jedni drugima.
Priroda ega i njegovo uklanjanje Odeljak I Ego kao poprište konflikta Poreklo ega Na predljudskom stadijumu svest ima iskustva, ali veza izme đu iskustava i središnjeg ja još nije jasno uspostavljena. Na primer, pas se može razdražiti, ali svoju razdraženost ne će doživeti u smislu Ja sam razdražen . U ovom slučaju nalazimo da pas u či na osnovu iskustava, ponašaju ći se na osnovu ranijih iskustava, ali su njegove radnje, iako povezane, zapravo polumehani čke, i nastaju kao posledica privla čenja srodnih utisaka, ili sanskara. A to se bitno razlikuje od razumnog povezivanja iskustava kakvog je omogu ćio razvoj Ja svesti. U po čecima razvoja razumske kontrole nad delovanjem pojedina čnih impresija došlo je do njihovog povezivanja sa centrom svesti, i tako se javio ograni čeni ego. Konsolidaciju ego - svesti najbolje bismo mogli objasniti polaze ći od početaka razvoja ljudske svesti. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Formiranje ega Ljudska svest ne bi bila ništa drugo do skladište prikupljenih utisaka i iskustava da u isto vreme ne sadrži princip integracije u ego-središtu, koji joj služi da sve te utiske i doživljaje organizuje i shvati. Da bi se neko iskustvo shvatilo potrebna je prvo sposobnost da se obuhvate svi njegovi delovi, a potom i sposobnost da se, otkrivanjem njihovih uzajamnih veza, ti delovi procene. Integracija opre čnih utisaka i iskustava je uslov osloba đanja svesti od robovanja svakojakim prijatnim i neprijatnim stvarima koje bi da njome ovladaju bez obzira što nemaju nikakvu vrednost. Početni korak ka integraciji je formiranje ega kao središta i osnovice svesti. Ego se pojavljuje da bi udovoljio željama Ego je neskriveno i neumitno prisutan u svim zbivanjima u duševnom životu, a njegova uloga je zadovoljavanje određenih potreba. Uloga koju ego igra u ljudskom životu može se uporediti sa ulogom tereta na brodu. Brodski teret osigurava brod protiv prevelikog ljuljanja. Bez njega bi brod bio previše lagan i nestabilan, u opasnosti da se prevrne usred raspomamljenih vetrova i talasa. Isto tako bi se i snaga uma, u nedostatku privremenog jezgra, besciljno rasipala i trošila u zapletima opre čnih iskustava. Uopšteno re čeno, ego igra ulogu procenjiva ča životnih iskustava i posrednika aktivnih težnji relativno nezavisnih i nepovezanih instikata nasle đenih iz perioda životinjske svesti. Tvorevina koju nazivamo ego služi da se uspostavi odre đena stabilnost svesnih procesa, a ujedno i da se obezbedi njihovo skladno i uravnoteženo delovanje, što je osnov planskog i organizovanog života. Nužno zlo Bilo bi, dakle, pogrešno misliti da je pojava ega nesvrsishodna. Mada se pojavljuje samo da bi na kraju nestao, on privremeno zaista zadovoljava potrebu koja se, na dugom putovanju duše, ne može zanemariti. Ego se ne srne shvatiti kao trajna prepreka, jer se on može prevazi ći i nadrasti naprezanjem svih duhovnih snaga. Fazu formiranja ega treba shvatiti kao privremeno i nužno zlo. Ego unosi razdor i stvara podvojenost Ego je nezaobilazna stepenica u daljem napretku svesti. Me đutim, pošto ego prianja za pogrešnu zamisao da je čovek telo, on je izvor velike zablude, koja izobli čava iskustvo. Ego deluje tako što, upore đujući sebe sa ostalim oblicima života, sam sebe otu đuje od njih. I tako, mada iznutra pokušava da upotpuni i integriše li čno iskustvo, ego, pri samom pokušaju da oseli i zaštiti sopstveno postojanje, unosi razdor izme đu spoljašnjeg i unutrašnjeg života. To cepanje celovitosti života nadvoje ne može a da se ne odrazi na unutrašnji život li čnosti kojom dominira ego. Ego kao izvor Konflikata
Premda neprestano teži da ostvari jedinstvo i celovitost iskustva, ego nikada ne uspeva u tome. Njemu, doduše, polazi za rukom da uspostavi neku vrstu ravnoteže, ali je ona površna i privremena. A da je svako ego-postignu će nesavršeno dokazuje i činjenica da je svako iskustvo, posmatrano sa stanovišta ega, neizostavno pra ćeno unutrašnjim konfliktom. Svakog trenutka ljudski um prolazi kroz seriju konflikata. Umovi velikih i proslavljenih ljudi, isto kao i umovi obi čnih ljudi, uvek su zbunjeni protivure čnim željama i sklonostima. Ponekad je konflikt sa kojim se um suo čava tako oštar da osoba popusti pod njegovim pritiskom, pa onda imamo ili delimi čnu ili potpunu umnu poremećenost. Normalne i takozvane poreme ćene osobe suštinski se ne razlikuju. I jedni i drugi se suo čavaju sa istim problemima; samo što su ovi prvi u stanju da sa manje ili više uspeha rešavaju svoje probleme, a ovi drugi ne mogu da ih rese. Pogrešne procene Ego pokušava da resi svoje unutrašnje konflikte neta čnim procenama i pogrešnim izborima. Za ego je karakteristično da nebitne stvari smatra bitnim, a bitne nebitnim. Premda su mo ć, slava, bogatstvo, sposobnosti i ostala svetovna postignu ća zaista nebitne stvari, ego uživa u posedovanju istih, i vezuje se za njih u smislu ovo je moje . S druge strane, duhovnost, koja je za duševni život od najve ćeg značaja, ego smatra nebitnom. ˝
˝
Na primer, kada osoba oseti neku telesnu ili misaonu neprijatnost dok obavlja nešto od duhovnog zna čaja, njen ego uskače da bi otklonio tu nevažnu neprijatnost, bez obzira što će time osoba odustati od onog što je za nju najhitnije a to je duhovni rad. Telesna i mentalna prijatnost, kao i sva ostala svetovna postignu ća i priznanja, nisu nepotrebna, ali nisu ni zna čajna. Postoji ogromna razlika izme đu potrebe i suštine. Konflikti se rešavaju samo pravilnom procenom Ego mnoge nebitne stvari tretira kao neophodne. Duhovnost, me đutim, koja se egu čini nebitnom, je od suštinske važnosti za dušu. U egu prebiva najdublji i najosnovniji princip neznanja koji se ogleda u davanju prednosti nebitnom nad bitnim. Potreba za inteligentnim i čvrstim izborom Um retko funkcioniše skladno jer je uglavnom usmeravan i voden nadmo ćnim silama nesvesnog. Malo ljudi je spremno da se upusti u teško će ovladavanja tajnim silama koje usmeravaju tok duhovnog života. Koflikt u umu je moguće otkloniti samo svesnom kontrolom snaga nesvesnog. A trajnu svesnu kontrolu je mogu će uspostaviti jedino kada se svaka pojava koflikta u umu postavi na svoje pravo mesto. Poverenje u ispravnost izbora Da bi se um oslobodio od konflikata valja činiti pravilne izbore i davati prednost onome stoje istinski vredno nad onim što je nevredno. Uvek kada postoji manje ili više izražen konflikt, donesene odluke treba da su razborite i postojane. Izbor mora biti razborit, jer jedino se prianjanjem za prave i postojane vrednosti može ostvariti ravnoteža i pokrenuti vitalni, kreativni tokovi duševnog života. Jedan nepokolebljiv ali nerazborit izbor može privremeno nadvladati konflikt; ali će on, zauzvrat, u jednom dugom periodu uskratiti životu zamah i polet, i zaustaviti razvoj celovite ličnosti. Staviše, takav nerazborito rešen problem zasigurno će se ponovo pojaviti u nekom drugom obliku. S druge strane, za razboritu odluku je potrebna sposobnost opažanja pravih vrednosti i njihovog razlu čivanja od tobožnjih vrednosti. Iz ovoga sledi da je problem sukobljenih želja u stvari problem sukobljenih vrednosti, a da bi se sukob resio, valja preduzeti temeljnu potragu za pravim smislom života. Um se jedino mudroš ću može osloboditi od svakog konflikta. Prave vrednosti Donevši jednom za svagda pravu odluku, čovek nikada ne treba da odstupi od nje. Mada se neke sukobljene težnje u umu umire kada se odlu čno krene zacrtanim putem, neke druge nastavljaju da se upli ću, ometajući sprovođenje odluke u delo. Ponekad je mogu će da se, zbog pojačanog sukoba u nesvesnom, javi kolebanje u vezi sa odlukom. Da
bi izbegao poraz, um se mora čvrsto držati onih vrednosti do kojih je došao. Ovakvo rešavanje konflikta u umu ne iziskuje samo opažanje pravih vrednosti ve ć i nepokolebljivu privrženost njima. Skriveni konflikti Sposobnost donošenja razborite i čvrste odluke se može uvežbavati na svim stvarima, kako malim tako i velikim. Obične životne brige nisu ništa manje zna čajne od ozbiljnih problema sa kojima se um suo čava u kriznim periodima. Koreni konflikta u umu ne mogu se zatrti bez neprekidnih napora da se na čini inteligentan i postojan izbor. Razvoj istinskih vrednosti javi će se spontano tek kada um stekne trajnu naviku da uvek donosi odluke u korist pravih vrednosti. Svakodnevne, obične stvari čine tri četvrtine čovekovog života; i mada unutrašnji konflikt u vezi običnih stvari ne može znatno uznemiriti um, on će ipak ostaviti za sobom izvesnu nelagodnost, ose ćaj da nešto nije u redu. Unutrašnji konflikti po pitanju svakodnevnih situacija naj češće i ne isplivavaju na površinu svesti. Ali zato iza pozornice bacaju senku na život. Zato konflikt treba izneti na površinu svesti i otvoreno se suo čiti s njim da bi se pronašlo odgovarajuće rešenje. Čežnja za idealom kao lu č vodilja
Postupak izvođenja konflikata na površinu svesti ne srne se izroditi u izmišljanje problema tamo gde ih nema. Siguran znak pravog unutrašnjeg konflikta jeste kada čovek ne oseća da učestvuje punim srcem u mislima ili akcijama koje dominiraju trenutkom. Postoji i nejasan ose ćaj da se život suzio ili čak, radikalno ograni čio. U takvim slučajevima treba pokušati sa analizom duševnog stanja kroz duboko unutrašnje sagledavanje sopstvenih misli i osećanja, pošto upravo takva analiza dovodi do osvetljavanja korena sukoba. Dezintegracija ega Protivrečnosti koje na ovaj na čin isplivaju na površinu mogu će je resiti donošenjem razborite i čvrste odluke. Da bi se konflikt resio na zadovoljavaju ći način, najvažnije je da postoji snažan podstrek ili nadahnu će, a on se javlja samo kao posledica gorljive čežnje za dostizanjem nekog uzvišenog i sveobuhvatnog ideala. Cista analiza može pomo ći u donošenju odluke, ali će ta odluka biti jalova i neefikasna ukoliko nije osnažena privrženoš ću nekom idealu koji seže u najdublje i najsuštinskije slojeve ljudske li čnosti. Moderna psihologija je dosta postigla u razotkrivanju uzroka unutrašnjih konflikata, ali tek treba da otkrije metode koji će pobuđivati inspiraciju i nadahnjivati um onim što život zaista čini vrednim življenja. To je istinski kreativni izazov za spasioce čovečanstva. Istinski ideal je osnovni kriterij um valjanog procenjivanja. A dobra procena slama ego konstrukciju izgra đenu na temeljima lažnih vrednosti. Svako delo u kome se odražavaju prave životne vrednosti doprine će dezintegraciji ega, koji eonima deluje u neznanju. Život ne može ostati trajno zato čen u kavezu ega. Jednog trenutka on se mora probiti ka Istini. Na vrhuncu evolucije čovek dolazi do otkrića da se život, sve dok se nemo ćno vrti oko stožera ega, ne može shvatiti i proživeti u svoj puno ći. Voden logikom tog otkri ća, čovek započinje potragu za pravim središtem svojih iskustava i preure đuje svoj život u skladu sa Istinom. Da bi bio uspešan u tome, neophodno je da na mesto ega ustoliči svest o Istini. Spoznajom Istine ego biva potpuno uništen. Da bi se život mogao valjano integrisati i ispuniti, najpre mora da nestane to varljivo i vešta čko jezgro satkano od sanskara.
Priroda ega i njegovo uklanjanje II Odeljak II - Ego kao potvrda otu đenosti Ego kao prepreka duhovnoj emancipaciji Ego je potvrda čovekove otuđenosti. On poprima razne oblike. Može se javiti u obliku kontinuiranog sebe-svesnog pamćenja kroz prisećanja kao što su: Učinio sam ovo ili ono ; Osećao sam ovo ili ono ; Razmišljao sam o ovome ili o onome . Može poprimiti oblik sebi čnih nadanja u vezi budu ćnosti i planiranja: Uradiću ovo ili ono ; Osećaću ovo ili ono ; Razmisliću o ovome ili o onome . Ili pak, u sadašnjem vremenu, ego se, isti čući svoju razli čitost i odeljenost od svih ostalih centara svesti, ispoljava kao snažan ose ćaj da je čovek zasebna jedinka. I mada privremeno igra korisnu ulogu centra svesti, ego, kao potvrda otu đenosti, predstavlja glavnu prepreku duhovnom izbavljenju i prosvetljenju. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Ego se hrani na ose ćaju otuđenosti Svoju odeljenost ego potvr đuje kroz požudu, mržnju, ljutnju, strah ili ljubomoru. Osoba koja žudi za društvom i prisustvom drugih ljudi, zapravo je bolno svesna svoje otu đenosti i snažno doživljava svoje zasebno postojanje. Osećaj otuđenosti najoštriji je u slu čaju velike i neutažive požude. Izražen je i u mržnji i u ljutnji, gde druga osoba biva odbačena i smatrana ne samo tu đincem, već i neprijateljem sopstvenog nabujalog ega. Strah je tako đe prikriveni oblik otuđenosti i javlja se u vidu snažnog ose ćaja odvojenosti. Strah se spušta kao gusta koprena izme đu mene i tebe . Strah ne samo što potpiruje i produbljuje nepoverenje u drugog, ve ć neizbežno vodi do sužavanja i povlačenja svesti, sve dok se drugo ljudsko bi će u potpunosti ne istisne iz životnog konteksta. Stoga treba voleti bez straha, i to ne samo druge duše, ve ć i samog Boga. Kroz strepnju od Boga ili Njegovih ispoljenja ja ča osećaj otuđenosti, dok kroz ljubav prema Bogu i Njegovim ispoljenjima ose ćaj otuđenosti postepeno nestaje. ˝
˝
˝
˝
Ljubomora jača ego Osećaj otuđenosti najizrazitiji je u ljubomori. Najdublji imperativ duše jeste da voli i da bude istovetna sa drugim dušama. Tu svoju potrebu duša ne može da ispuni ako je potresaju požuda ili mržnja, ljutnja ili strah. U ljubomori, pored toga što ova duboka i imperativna potreba za poistove ćivanjem sa drugim bi ćem ostaje nezadovoljena, kod osobe jača i uverenje da se neka druga duša uspešno sjedinila sa osobom za kojom je ova čeznula. U njoj se zatim rada dubok i beskompromisan otpor prema te dve osobe i prema njihovom odnosu koga je ljubomorna osoba nastojala da rezerviše samo za sebe. Sva isklju čiva osećanja kao što su požuda, mržnja, strah ili ljubomora čine život skučenim i doprinose ograni čavanju i sužavanju svesti. Ona direktno postaju instrumentom potvr đivanja otuđenosti ega. Slabljenje ega putem ljubavi Svaka misao, ose ćanje i delo poteklo iz zamisli o nekakvom ekskluzivnom i zasebnom postojanju, sputava čoveka. Sva iskustva, bilo zna čajna ili bezna čajna, i sva nastojanja, bilo dobra ili loša, optere ćuju ga impresijama i produbljuju otuđenost njegovog ja . Jedino iskustvo koje egu oduzima mo ć je iskustvo ljubavi, i jedino htenje koje ublažava osećaj otuđenosti je htenje da se bude jedno sa Voljenim. Požuda, mržnja, ljutnja, strah i ljubomora, sve su to oblici isklju čivosti koji produbljuju jaz izme đu mene i ostatka života. Jedino sveobuhvataju ća ljubav može da premosti ovaj vešta čki stvoreni jaz i probije kroz barijeru varljive imaginacije. U istinskoj ljubavi ljubavnik isto tako čezne, ali on čezne da se sjedini s Voljenim. U doživljaju jedinstva sa Voljenim, odnosno kroz težnju da se ono postigne, slabi ose ćaj otuđenosti čovekovog ja . Voleći, ja ne razmišlja o tome da zaštiti sebe, baš kao što se ni noćni leptir ne plaši da sagori u plamenu svece. Ego je potvrda otu đenosti od drugih, dok je ljubav potvrda jedinstva sa drugima. Otuda se ego može rasto čiti samo istinskom ljubavlju. ˝
˝
˝
˝
Ego sačinjen od želja
˝
˝
˝
˝
Ego je natovaren raznovrsnim željama. Neuspeh u zadovoljenju želja ego doživljava kao neuspeh. Uspeh u prisvajanju željenog, ego doživljava kao uspeh. Nit ega je prisutna u ispunjenim i u neispunjenim željama. Ego će pred navalom želja navu ći masku ravnodušnosti i tobožnjim neželjenjem opet potvrditi svoju zasebnost. Me đutim, kada dođe do prestanka želja, prestaje i težnja za zasebnoš ću. Prema tome, oslobo đenje od svih želja utire put uklanjanju ega. Ego sačinjavaju raznorazne želje, a uništenje tih želja ravno je uništenju ega. Koreni ega nalaze se u podsvesnom umu Brisanje ega iz svesti je vrlo složen zadatak, pošto se koreni ega nalaze u podsvesnom umu, u obliku prikrivenih težnji koje nisu uvek prihvatljive eksplicitnoj svesti. Ograni čeni ego eksplicitne svesti je mali deo celokupnog ega. Ego je kao santa leda u okeanu. Približno sedmina sante je iznad vodene površine pristupa čna oku posmatrača, ali njen veći deo ostaje nevidljiv pod vodom. Isto tako se samo deli ć postojećeg ega manifestuje u svesti u obliku eksplicitnog ja , a znatan deo ostaje da boravi u mra čnim i maglovitim oblastima podsvesnog uma. ˝
˝
Heterogena struktura ega Onaj deo ega koji se ispoljava u svesti - eksplicitni ego - nipošto nije skladan; on jedino može biti, i to doista i jeste, poprište bezbrojnih sukoba me đu oprečnim težnjama. Me đutim, njegova mo ć propuštanja sukobljenih težnji je ograničena. Dve osobe moraju najpre da po čnu da razgovaraju da bi se mogle upustiti u verbalnu prepirku. Ako ne razgovaraju, ne mogu se prepirati jer nemaju zajedni čkog povoda. Na isti na čin, da bi se dve težnje svesno sukobile, one moraju imati makar nešto zajedni čko. Ako su suviše razli čite i neskladne, one se ne će - čak ni kao suprotstavljene težnje - pojaviti na poprištu svesti, ve ć će ostati potopljene u nesvesnom umu sve dok se ne preoblikuju uz pomo ć energije koju proizvode razne aktivnosti svesnog uma. Eksplicitni i implicitni ego Mada je ego sastavljen od raznoraznih elemenata, eksplicitni svesni ego je u manjoj meri heterogen od implicitnog ega podsvesnog uma. U pore đenju sa izolovanim i nepovezanim težnjama podsvesnog uma koje teže da prodru u svest, eksplicitni ego deluje kao zaokružena celina. Organizovani eksplicitni ego spre čava određenim činiocima implicitnog ega prodor u svest. Svi problemi ega mogu se resiti samo svesnim i razboritim delovanjem. Stoga će potpuno uništenje ega postati moguće samo onda kada svi elementi ega sagore u vatri razborite svesti. Jaki sukobi na poprištu svesti vode harmoniji i ravnoteži Delovanje razborite svesti na Činioce eksplicitnog ega je važno, ali nedovoljno za postizanje željenih rezultata. Elemente implicitnog ega podsvesnog uma treba na neki na čin izvesti na površinu svesti da postanu deo eksplicitnog ega, a onda ih podvrgnuti dejstvu razborite svesti. Da bi se to postiglo, eksplicitni ego treba toliko da oslabi da omogući svim željama i težnjama koje do tada nisu imale pristup u arenu svesti, da dopru do nje. Osloba đanje sputavanih težnji prirodno produbljuje zbunjenost i sukob u eksplicitnom egu. Stoga je proces razaranja ega, umesto da ga prati stišavanje sukoba, često praćen još ja čim sukobima svesnog uma. Ipak, na kraju te beskompromisne i oštre borbe dospeva se do stanja istinske ravnoteže i nepobitne harmonije, što je posledica otopljenja Čitavog ledenog brega ega. Ego živi kroz opre čnosti Iskopavanje zatrpanih delova ega iz dubokih slojeva podsvesnog i njihovo iznošenje na svetlost svesti je važna faza u odstranjivanju ega. Slede ća važna faza, razborito upravljanje željama, nastupa nakon što su želje dospele u arenu svesti. Baratanje s činiocima eksplicitne svesti nije jednostavan i lagan posao, jer eksplicitni ego ima tendenciju da istrajava kroz sva opre čna iskustva. Ako se eksplicitni ego, intenzivnim delovanjem razborite svesti, istisne iz jedne oprečnosti, on se vešto prebacuje u drugu opre čnost i tako opstaje. Na ovaj na čin, u nastojanju da produži svoj vek, premeštanjem čas u jednu čas u drugu opre čnost nekog iskustva, ego, ovekove čujući sebe, izmi če uticaju razborite svesti.
Ego - hidra sa bezbroj pipaka Ego je kao hidra sa bezbroj pipaka. On nalazi bezbroj na čina da se ispolji. Hrani se svakim oblikom neznanja. Ponos je, na primer, specifi čno osećanje kroz koje se ego ispoljava. Čovek može biti ponosan na bilo koju nevažnu i besmislenu stvar. Poznati su slu čajevi ljudi koji puštaju da im nokti izrastu do enormne dužine, neguju ći ih bez obzira na teško će koje im pri činjavaju, samo da bi istakli svoju razli čitost od drugih ljudi. Da bi živeo, ego svoja postignuća uveličava do grotesknih razmera. Razmetanje u društvu je jedna od uobi čajnijih manifestacija ega; a ako pravila ponašanja to ne dopuštaju, ego će nastojati da do đe do istih rezultata klevetanjem drugih. Klevetanje drugih nije ništa drugo do pokušaj uzdizanja sebe kroz sugestivno pore đenje - poređenje koje bi ego najradije izrazio direktno da ga u tome ne spre čavaju društvene norme. Ego-trikovi Ego sam sebe hrani i izgra đuje. On živi i raste pod svim okolnostima i koristi sva raspoloživa sredstva. Kada se suoči sa zabranama na jednoj strani, on ih nadomesti na drugoj. Ugrožen duhovnim težnjama i delima, on nastavlja da se napaja na izvoru upravo onih snaga čija je prvobitna svrha bila da ga uklone. Ukoliko čovek počne da neguje skromnost da bi se oslobodio monstruoznog tereta ega, i to mu pode za rukom, ego će se iznenađujuće okretno ubaciti u osobinu skromnosti. On se može hraniti uverenjima tipa Ja sam produhovljen , baš kao što se na po četnim stupnjevima hranio tvrdnjama Ja nisam zainteresovan za duhovno . Tako nastaje ono što bi se moglo nazvati duhovnim egom, ili egom koji svoju zasebnost potvr đuje postignućima koja se smatraju dobrim i visoko duhovnim. Sa stanovišta prave duhovnosti, ovaj vid ega nije ništa manje ograni čavajući od prvobitnog grubog ega koji nije pokazivao duhovne sklonosti. ˝
˝
˝
˝
Gerilski rat Na višim stupnjevima na stazi ego se više ne služi otvorenim metodama, ve ć se zaklanja iza mera koje su prvobitno služile svrsi njegovog uklanjanja. Te taktike ega veoma li če na taktike gerilskog ratovanja; teško ih je otkriti i nadmudriti. Odbacivanje ega iz svesti je izuzetno zamršen proces i ne može mu se pri ći jednostrano. Složenoj prirodi ega potreban je složen pristup. Pošto je egu na raspolaganju bezbroj mogu ćnosti da osigura svoj opstanak i nastavi sa samoobmanama, poklonik vremenom po činje da shvata da ne može više sam da se bori sa njegovim bezbrojnim izdancima. Poklonik se može nadati delotvornom obra čunu sa obmanama i trikovima ega tek kada dobije pomoć i milost Savršenog U čitelja. Učitelj kao poslednje uto čište U većini slučajeva poklonik će se okrenuti U čitelju tek kada shvati svu jalovost svojih pokušaja: On ne će biti u stanju sam da se probije do cilja za kojim čezne i koji nejasno nazire. Razdražen tvrdokornoš ću svog ega, uviđajući svoju bespomoćnost, on će se predati U čitelju kao poslednjem i jedinom uto čištu. Samopredaja zna či otvoreno priznanje poklonika da je izgubio sve nade u samostalno rešavanje problema, i da se od sada u potpunosti oslanja na Učitelja. To je isto kao kada bi rekao: Nisam u stanju da dokraj čim bedno postojanje ega. Zato tražim od tebe da intervenišeš i dokraj čiš ga. Ovaj poslednji korak je plodonosniji od svih drugih mera koje su preduzimane u cilju slabljenja i razaranja ega. Kada se, naposletku, miloš ću Učitelja, rasprši magla neznanja čiji je glavni nosilac bio ego, Istina - koja je jedini cilj čitave kreacije - izbi će na videlo. ˝
˝
Priroda ega i njegovo uklanjanje III Odeljak III Oblici ega i njihovo razaranje Ego živi kroz ideju ovo je moje ˝
˝
Ego opstaje zahvaljuju ći svetovnim posedima kao što su mo ć, slava, bogatstvo, sposobnosti, postignu ća i priznanja. Da bi utvrdio šta je moje on proglašava i uspostavlja granicu izme đu mojeg i tvojeg . Međutim, i pored svih svetovnih stvari koje svojata, ego se svejednako ose ća ispraznim i nepotpunim. A da bi umirio svoj duboki nespokoj, baca se gorljivo na dalja prikupljanja. On svom posedu meri veli činu uporedujući ga sa posedom onih koji imaju manje, i zaklju čuje da su ovi, makar po toj jednoj stavci, manje kvalitetni od njega. Ego često traci svoje bogatstvo u raskalašnom življenju i nepotrebnom razmetanju, naj češće na tuđu štetu. Me đutim, ostaje nezadovoljan bez obzira na sve svoje svetovne uspehe; i umesto da neguje neprijanjanje, zadovoljstvo nalazi u još naglašenijem svojatanju, u još ve ćem isticanju razlike izme đu sebe i drugih. Ego kao potvrda otu đenosti živi kroz ideju moje . ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Oblici ega Ego, u želji da se ose ća posebnim i jedinstvenim, sebe pronalazi ili u ulozi nekoga ko je bolji od ostalih, ili u ulozi nekoga ko je gori od ostalih. Sve dok postoji ego, u njegovoj pozadini je dvojnost; a sve dok postoji dvojnost, um ne prestaje da upoređuje i uočava razlike. Prema tome, čak i kada je osoba uverena u svoju jednakost sa drugima, to uverenje još uvek ne stoji na pouzdanim osnovama. To uverenje pre obeležava prelaz izme đu dva stanja ega nego uvod u trajno poništenje granice izme đu ja i ti . ˝
˝
˝
˝
Ideja jednakosti Ovaj prividni ose ćaj jednakosti može se formulisati na slede ći način: Ja nisam inferiorniji ni superiorniji od ostalih . Možemo odmah uočiti da je ovo slu čaj odričnog potvr đivanja ega. Krhku ravnotežu izme đu ja i ti neprestano narušava preovladavanje kompleksa superiornosti ili kompleksa inferiorenosti. A ideja jednakosti se javlja da bi se ponovo uspostavila narušena ravnoteža. Odri čno potvr đivanje ega kakvo se javlja u ideji o jednakosti je, me đutim, posve razli čito od osećaja jedinstva kao glavne odlike duhovno slobodnog života. I premda je ideja o jednakosti u osnovi mnogih društvenih i politi čkih ideala, stvarni uslov za ravnopravan zajedni čki život je da se ta isprazna ideja o jednakosti nadomesti spoznajom o jedinstvu svekolikog života. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Dva kompleksa Osećanja superiornosti i inferiornosti su reakcije jednog na drugo, a vešta čki stvoreno uverenje o jednakosti nastaje kao reakcija na oba ose ćanja. U sva tri na čina ego nastavlja da potvr đuje, svoju otu đenost. Kompleksi inferiornosti i superiornosti najčešće se ne ispoljavaju istovremeno. Oni se, služe ći se odgovaraju ćim objektima, ispoljavaju zasebno i naizmeni čno, što možemo uo čiti na primeru osobe koja se ponaša nadmo ćno prema podređenima, a udvorički prema nadre đenima. Ali izbor bilo koje od dve mogu ćnosti ispoljavanja kompleksa kroz opre čno ponašanje samo još više pojačava ove oprečne komplekse umesto da ih rastvori do potpunog iš čeznuća. Kompleks superiornosti Kompleks superiornosti javlja se u trenutku kada osoba sretne nekoga ko je u nekom pogledu slabiji od nje u smislu svetovnog poseda. Međutim, i pored toga što poseduje više, ego te osobe je neprestano suo čen sa prizorom unutrašnje praznine. Ona se teši zabludom o svojoj vrednosti, razme ćući se pred drugima veli činom svog imetka. Isticanje razli čitosti obično se ne zadržava na nivou teoretskog pore đenja, već se proširuje na realni sukob sa drugima. Tako se, kao prirodna posledica potrebe da se nadoknadi ispraznost ego-života, javlja agresija. Kompleks inferiornosti
Kompleks inferiornosti javlja se onda kada osoba sretne nekoga ko je na neki na čin znatno vredniji od nje u pogledu svetovnog poseda. Ali pokornost koju iskazuje pred njim vodi poreklo iz straha ili sebi čnosti. Takva osoba nikada ne može biti iskrena i spontana zato što u njoj tinja skrivena ljubomora, pa čak i mržnja prema čoveku koji poseduje ono što bi ona radije imala za sebe. Sva ta usiljena spoljašnja pokornost samo je posledica kompleksa inferiornosti koji će naduvati ego do neverovatnih razmera. Ego će svoj osećaj ispraznosti pripisivati tobože manje vrednim posedima, koje smatra svojim , umesto duboko ukorenjenom poroku da traži ispunjenje kroz ono što poseduje. Saznanje da je inferioran u materijalnom smislu će mu pružiti dodatni podsticaj da čini očajničke napore u pravcu sve većeg sticanja, pri tom ne biraju ći sredstva. I tako, produbljuju ći unutrašnje duševno siromaštvo, kompleks inferiornosti, kao i kompleks superiornosti, postaju zna čajni činioci rasprostiranja sebi čnosti i haosa u društvu, kao i svih vidova neznanja karakterističnih za ego. ˝
˝
Predaja nije isto što i kompleks inferiornosti Učenik će, stupajući u kontakt sa Savršenim U čiteljem u njemu prepoznati stanje Savršenosti lišeno ega, i dragovoljno mu se prepustiti. U čenik je primetio da je ego nepresušni izvor neznanja, uznemirenosti i sukoba; takođe je uvideo svoju nemo ć da ga ukloni. Predanost u čenika Učitelju valja razlu čiti od kompleksa inferiornosti. Jer, predanost prati svest o tome da U čitelj predstavlja ideal i da je, kao takav, u osnovi identi čan sa učenikovim uzvišenim Sopstvom. Predanost nije nedostatak samopouzdanja. Naprotiv, činom predanosti u čenik iskazuje poverenje da će, uz Učiteljevu pomo ć, konačno nadvladati sve prepreke. Priznavanje božanstvenosti U čitelja je način na koji uzvišeno Sopstvo u čenika iskazuje svoje dostojanstvo. Intervencija Da bi ubrzao njihovo rastvaranje, U čitelj će namerno izazivati naizmeni čno ispoljavanje ova U čitelja dva kompleksa kod učenika. Ako se u čenik nalazi na granici da izgubi sr čanost i napusti traganje, probudi će u njemu duboko samopouzdanje. Ako je u čenik dospeo do ivice da njime ovlada egoizam, U čitelj će ukloniti tu smetnju tako što će ga dovesti u situaciju da prizna i prihvati sopstvenu nemo ć i ništavnost. Tako U čitelj koristi svoj uticaj da bi ubrzao učenikovo napredovanje kroz nivoe, odnosno, da bi ubrzao rastvaranje ega do potpunog iš čeznuća. Prilagođavanje Učitelju dovodi do rastakanja kompleksa Kompleksi superiornosti i inferiornosti moraju se vešto dovesti u vezu, da bi se tako su čeljeni me đusobno poništili. Potrebno je dopustiti im da se istovremeno ispolje bez potiskivanju jednog kompleksa na ra čun drugoga. Kada duša stupi u živ i dinami čan odnos sa Učiteljem, oba kompleksa vezana za ose ćanje superiornosti i inferiornosti uvode se u igru. Učitelj ih zatim tako vešto uskladi da oni ponište jedan drugog. Tada u čenik uviđa da je ništa, ali da uz pomoć Učitelja može doživeti preporod i postati Sve. Pri svakom pokušaju u čenika da se prilagodi U čitelju, izme đu ta dva kompleksa javlja se tenzija, a zatim se oni jednim udarcem poništavaju. Poništavanjem opre čnih kompleksa ego gubi svoju zasebnost. Preko porušenih brana izliva se reka božanske ljubavi. Izlivanjem božanske ljubavi, otu đeno ja , razdvojeno i razli čito od ti , nestaje u doživljaju jedinstva. ˝
˝
˝
˝
Analogija sa voza čem Da bi se kola kretala u odre đenom pravcu, potreban je voza č. Međutim, ako je voza č podložan jakim privla čnim uticajima okolnih stvari, on ne samo da će se neodređeno dugo zadržavati na usputnim svratištima, ve ć će se najverovatnije izgubiti na sporednim putevima, zanimaju ći se za ono što ima samo privremenu draž. Njegova vožnja zaobilaznim putevima samo će ga udaljiti od cilja. Nešto sli čno se događa kada ego preuzme vlast nad ljudskom svešću. Ego se može uporediti sa voza čem koji je sposoban da upravlja vozilom, ali kome je potpuno nejasno kuda se zaputio. Jer, da bi vozilo stiglo do odredišta, nije dovoljan samo neko ko je u stanju da upravlja njime. Podjednako je važno da vozač bude sposoban da usmeri vozilo ka cilju. Sve dok je kretanje svesti u potpunoj i isklju čivoj vlasti ega, duhovni napredak osobe ugrožen je prirodnom težnjom ega da u čvrsti svoju zasebnost, što je plod njegovih lažnih
predstava. Zbog svojevoljnih aktivnosti ega svest je opkoljena zidom sopstvene izrade, i kre će se isklju čivo u okvirima tog zatvora sazdanog od iluzije. Da bi se svest oslobodila svojih ograni čenja i osposobila za služenje svojoj prvobitnoj svrsi, zbog koje je i postala, ona svoju pokretačku snagu mora crpsti ne iz ega, ve ć iz nekog drugog izvora. Drugim recima, onaj voza č koji ne zna kuda vozi mora biti zamenjen drugim voza čem koji nije podložan čarima usputnih stvari, te ne usmerava svoju pažnju na usputne stanice ili prolazne privla čnosti, nego samo na istinski cilj, nedualnost. Trenutak kada se pažnja preusmeri sa nebitnih na istinski vredne stvari li či na smenjivanje lošeg voza ča dobrim vozačem koji poznaje put. Uporedo sa postepenim preusmeravanjem pažnje, nastavlja se postupno rastvaranje ega i napredovanje ka Istini. Ego pokušava da integriše iskustvo, ali oko lažne ideje Kada ego ne bi bio ništa drugo do sredstvo objedinjavanja ljudskog iskustva, bilo bi mogu će postići krajnju Istinu ne prekidajući njegovu aktivnost. Me đutim, iako se egu može pripisati specifi čna uloga u razvoju svesti, on je ujedno i aktivni princip neznanja koji ko či dalji duhovni napredak. Ego nastoji da objedini iskustvo, ali to čini oko lažne ideje o zasebnosti. Tako, budu ći daje gra đevina ega sazdana na temelju laži, ego može samo da nadzidava jednu laž na drugu. Aktivnosti ega predstavljaju prepreke, a ne pomo ć u dolaženju do Istine. Proces dolaženja do Istine urodiće plodom tek onda kada se proces objedinjavanja iskustva, kojim upravlja ego, više ne bude temeljio na osnovnoj zabludi o zasebnosti. Učitelj postaje novo jezgro integracije Sve dok se ljudsko iskustvo bude odvijalo u podru č ju dualnosti, objedinjavanje iskustva osta će uslov racionalnog i smislenog života. Ali se ego, kao jezgro objedinjavanja iskustva, vremenom mora ukloniti zbog njegovog neizbežnog saveza sa silama neznanja. Zbog toga je imperativno uspostaviti novo središte objedinjavanja iskustva koje će raspršiti osnovnu zabludu o zasebnosti i prisajediniti one vrednosti koje prethodno nisu bile doku čive egosredištu. To novo središte bi će Učitelj, koji ne samo da predstavlja prave vrednosti, ve ć je i sušto oli čenje apsolutne Istine. Predanost i odanost U čitelju, tom novom jezgru objedinjavanja iskustva, olakša će učeniku da preusmeri pažnju sa nebitnih na bitne stvari. Jedinstvo sa Učiteljem i realizacija Istine Pravilno shvaćen odnos učenika sa Učiteljem predstavlja čvrstu potvrdu jedinstva svekolikog života. Odanost Učitelju odvojiće učenika od ego-središta koje mu je do tada neprekidno stvaralo lažni utisak otu đenosti. Nakon tog prelomnog trenutka, sva misaona aktivnost nastavi će da se odvija u tom novom pravcu. Teži će, jednom re č ju, da osvetli novonastali odnos sa U čiteljem koji je manifestacija beskona čne Istine, a ne dotadašnji odnos sa egosredištem kao ograni čenim ja . Učenik će zapaziti da njegova dela više ne izviru iz ograni čenog ja , već su nadahnuta Istinom koja izvire iz U čitelja. Više ga ne će zanimati dobrobit ograni čenog ja već samo dobrobit Učitelja kao Onog koji odslikava univerzalni i nepodeljeni život. Sva svoja iskustva i želje će predati Učitelju, ne ostavljajući ograničenom ja ni dobro ni zlo, i lišavaju ći ego svakog sadržaja. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Spoznaja Istinskog Sopstva Progresivno rastvaranje ega ne će oslabiti proces objedinjavanja iskustva, jer je sada funkciju jezgra objedinjavanja iskustva preuzeo Učitelj. Kada se egu oduzme snaga i živost, tada se U čitelj, oli čenje Istine, u čvršćuje u svesti kao anđeo vodič i kao vrhunsko nadahnu će. To je ujedno čin sjedinjenja sa U čiteljem i čin ostvarenja beskona čne Istine. Kako se postepeno uskla đuje sa duhovnim zahtevima života - negovanjem čovečnosti, nesebičnosti i ljubavi, kao i svesrdnom predajom i davanjem sebe U čitelju kao Istini - u čenikov ego počinje drastično da slabi. Ne samo da se sve manje i manje opire duhovnom razvoju, ve ć doživljava i korenitu promenu. Najzad ta promena postaje tako duboka da ego, kao potvrda otu đenosti, sasvim nestaje i ustupa mesto Istini, u kojoj nema podela.
Koraci u procesu slabljenja ega i omekšavanja njegove strukture mogu se uporediti sa obrezivanjem i potkresivanjem razgranatog i nekultivisanog drveta, a odsudni korak u uništavanju ega - sa čupanjem drveta iz korena. Kada ego potpuno iš čezne, dolazi do bu đenja istinskog Sopstva. Da ukratko ponovimo: dugo putovanje duše začinje se razvojem eksplicitne samosvesti kao ograni čenog ja - iz životinjske svesti, a okon čava se prevazilaženjem stanja ograni čenog ja ljudske svesti posredstvom U čitelja. Na tom nivou duša biva inicirana u svest najvišeg istinskog Sopstva kao ve čnog i beskonačnog Ja jesam - u kome nema podvojenosti i koje obuhvata Čitavo postojanje. ˝
˝
˝
˝
˝
Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu Odeljak I Vrednost okultnog* iskustva * U sledeća tri Odeljka pojmovi okultno i okultizam upotrebljavaju se u najširem smislu ozna čavajući nešto stoje skriveno i nalazi se izvan domašaja obi čnog iskustva. Međutim, u određenim kontekstima odnose se specifi čnije na medijumstvo ili natprirodno (vidi glosar)-Ur. Okultne moći pospešuju ili ometaju proces osloba đanja svesti Duhovna staza vodi oslobo đenju svesti i pri tom pokre će razvoj mnogih psihi čkih sposobnosti koje su do tada bile pritajene u ljudskoj duši. Njihov razvitak proširuje delokrug i domet ljudske svesti. Te nove sposobnosti u nekim slučajevima pospešuju, a u nekim slu čajevima ometaju proces osloba đanja svesti. Zato poklonik ne samo da je prinuđen da na pravi na čin oceni takva iskustva, kao što su, na primer, neobi čni i upe čatljivi snovi, vizije, astralna putovanja, prizori suptilnog sveta, ve ć mora i da nau či da razdvaja prava okultna iskustva od halucinacija i obmana. Neverica se rađa iz neznanja Iako se okultnim iskustvima obi čno pridaje preveliki zna čaj, ljudi neretko izražavaju i sumnju u njihovu verodostojnost, s prezrenjem ih proglašavaju ći duševnim poreme ćajima ili nenormalnostima. Neosnovani skepticizam prema okultnim iskustvima obi čno izražavaju oni koji nisu ni po četnici u prou čavanju okultnog. Egu je bolno da prizna mogućnost da van njega postoji široko i neistraženo polje univerzuma koje je pristupa čno samo ograničenom broju ljudi u koje on ne spada. Neopravdani prezir prema okultnom gotovo uvek je rezultat dubokog nepoznavanja njegovog pravog značenja i smisla. A on se, naravno, posve razlikuje od opreznog ili kriti čkog stava. Oni koji okultizmu pristupaju oprezno i razložno, i koje uz to krasi skromnost i otvorenost, uvek će biti spremni da priznaju postojanje okultnih fenomena, pa će ih čak umeti prepoznati. Neki snovi su duhovno značajni Savršeni Učitelj najradije vodi u čenika služeći se uobi čajenim sredstvima, pošto ga naj češće vodi stazom o čiju prekrivenih velom. Ali, ako se javi naro čita potreba, on može primeniti i okultne tehnike. Upe čatljivi snovi važe kao jedan od osnovnih postupaka bu đenja dubljih slojeva unutrašnjeg života u čenika. Učitelji neretko stupaju u dodir sa učenicima javljaju ći im se najpre u snovima. Takve snove, me đutim, valja pažljivo razlu čiti od običnih snova. Iako se i u običnim snovima suptilno telo aktivno služi vidom, ukusom, mirisom, dodirom i sluhom, ono to ne čini uz punu svest. Pošto su iskustva u obi čnim snovima nesvesna, ona su u najve ćoj meri subjektivna, ti ču se fizi čkih aktivnosti i grubog sveta i delo su sanskara pohranjenih u umu. Rede se dešava da neki san, na prvi pogled nimalo različit od običnog sna, odrazi objektivni doživljaj suptilnog tela i da nije samo puki proizvod mašte. Retke vrste snova Međutim, većina snova su čisto subjektivni i podsvesni doživljaji suptilnog tela. Oni, osim što su prilika za stvaranje novih sanskara ili, pak, trošenje starih, i što povremeno osvetljavaju skrivene komplekse i nerešene probleme u nečijoj ličnosti, nemaju naro čiti duhovni zna čaj. Takvi snovi ne sadrže ništa što nije, na neki na čin, deo pre đašnjih doživljaja. Njihova novina sastoji se samo u razli čitom povezivanju pojedinih činilaca ranijih iskustava. U rede tipove snova spadaju oni snovi koji se ti ču osoba i stvari koje čovek ne zna iz ovog života, nego iz ranijeg ili više ranijih života. Još su redi snovi o osobama ili stvarima koje se nisu pojavile ni u ovom ni u pre đašnjim životima, nego će se tek pojaviti u budu ćnosti. Prema tome, obi čni snovi bitno se razlikuju od snova sa okultnim obeležjima. Početak okultnih iskustava Učenik, prolaze ći kroz fazu otvaranja psihe, neretko doživljava misti čna iskustva suptilnog sveta u vidu izrazitih vizija, svetlosti, boja, zvukova, mirisa ili neobi čnih susreta. Na po četku su ovakvi doživljaji neredovni i kratkotrajni
i učenik je sklon da ih svrsta u halucinacije. I mada ih smatra halucinacijama, on se ipak, zbog unutrašnje snage kojom oni zrače, ne može od upre ti njihovom uticaju i smernicama. Duhovno putovanje, me đutim, postaje mnogo jednostavnije kada u čenik zauzme pravilan stav prema okultnim iskustvima i nau či da pravilno procenjuje njihovu vrednost. Međutim, početniku nije Iako da zadrži odmeren stav. Teško je održati odmeren stav Početnik je ili sklon da preuveli ča značaj svog pregledavanja u unutrašnjim svetovima, razvijaju ći neobuzdanu že đ za ponavljanjem ovakvih iskustava ili, pak, potcenjuju ći ih, pokušava da ih tretira kao nenormalne pojave. Od ove dve mogućnosti, nastojanje da se okultna iskustva preuveli čaju je najčešći oblik ponašanja jer se okultnim iskustvima na po četku, dok predstavljaju nešto novo i posebno, pridaje ogroman zna čaj. Žudnja za okultnim iskustvima U stvari, u čenikov ego nastoji da se veže za to novootkriveno polje, što mu pruža ose ćaj daje važna, izuzetna i posebno povlaš ćena osoba. I što više takvih iskustava ima, sve više ih želi. On razvija stalnu potrebu za okultnim podsticajima, kao što ljudi koji uzimaju droge postaju zavisni od njih i potrebna im je stimulacija čak i za ono što su ranije radili bez nje. Kako bi pomogao u čeniku da izbegne ovu zamku, U čitelj strogo vodi ra čuna da kod njega ne pothranjuje žudnju za okultnim iskustvima. Takva iskustva su u čeniku dozvoljena samo onda kada su mu zaista neophodna u duhovne svrhe, a ne onda kada ih on priželjkuje ili priziva. Postupak u slučaju žudnje za okultnim iskustvima Ako ustanovi da u čenik pridaje preveliki zna čaj okultnim iskustvima i da se u njemu razvija nekontrolisana že đ za njima, tada se U čitelj, na sebi svojstven na čin, razra čunava sa ovom preprekom tako što prore đuje ili sasvim ukida okultna iskustva. To podse ća na brzo olakšavanje pacijentovih tegoba hirurškim odstranjivanjem uzroka telesnog poremećaja, a služi da zaštiti poklonika od nizanja novih karika na lanac samoograni čavanja. Učenik ni pod kakvim uslovima ne srne dozvoliti da bude uhva ćen u zamku lažnih vrednosti i jalovih istraživanja, jer će ga to odvesti na stranputicu i prouzrokovati nepotrebno odlaganje postizanja pravog cilja, a to je inicijacija u istinski duhovan život. Uvođenje učenika u okultne fenomene treba da bude vrlo postepen i dugotrajan proces. U čitelj ga nikada ne će ubrzavati, pošto je samo mali broj ljudi doista spremno da proširi svoja iskustva na ovu novu dimenziju. Validnost okultnih iskustava Na početnim stupnjevima okultni fenomeni predstavljaju vrlo nestalnu pojavu, pa se skepti čni učenik obazrivo odnosi prema njima da bi predupredio mogu ćnost obmane. Me đutim, okultna iskustva nose sa sobom nepogrešive oznake svoje duhovne verodostojnosti. Čak i ako te oznake nisu odmah uo čljive, okultnim iskustvima valja posvetiti posebnu pažnju da bi se utvrdilo da li poseduju neki izuzetan zna čaj, da li donose blaženstvo i mir i da li poseduju prirodno svojstvo da uti ču na dalji tok duhovnog razvoja. Ako su te oznake prisutne, u čenik će pomoću njih uspeti da razabere stvarna okultna iskustva od halucinacija i privi đenja. Okultno nije u vezi sa halucinacijama i obmanama Halucinacije su iskrivljena opažanja potekla od čula; u njima čovek vidi i čuje stvari koje u stvarnosti ne postoje. Mada se u tom pogledu jasno razlikuju od puke uobrazilje i mašte, u verodostojnost ovih iskustava se s razlogom sumnja bez obzira na njihovu srodnost sa normalnim čulnim opažanjima. Privi đenja su još varljivija, jer u njima čovek ne samo da vidi stvari koje ne postoje, ve ć je i potpuno ube đen u postojanje onoga što vidi. Halucinacije i priviđenja, međutim, ne pružaju blaženstvo i mir osobi koja ih doživljava. Blaženstvo i mir su jedini pouzdan znak da se radi o verodostojnim okultnim iskustvima. Halucinacije i privi đenja su nešto kao no ćne more budne svesti. Poklonik mora razviti poverenje u sebe
Čak i pravo okultno iskustvo može izgubiti na snazi i delotvornosti ako postane predmet sumnje. To se može desiti
sa osobom koja, prošavši kroz takvo iskustvo, razgovara o tome sa ljudima koji, zbog svoje nesposobnosti da razumeju takve stvari, zastupaju suprotna gledišta, bacaju ći senku sumnje na njena uverenja. Stoga U čitelj obi čno zahteva od u čenika da svoja iskustva drži u tajnosti. Ma koliko iskustvo bilo duboko, ako je izloženo skepticizmu i neprijateljskim stavovima okoline, ono će najverovatnije izbledeti, i zato u čenik mora da nau či da sledi nit svojih unutrašnjih iskustava, ma šta drugi mislili i govoriti o njima. Ako mu je cilj brzi napredak i najve ća moguća korist od saradnje sa Učiteljem, on mora razviti veliko i nepokolebljivo poverenje u sebe i u svoga U čitelja. Nema potrebe da traži oslonac u drugim ljudima, jer malo je onih koji će razumeti njegova iskustva i njegove probleme. Zato mora biti pripreman na nerazumevanje okoline, čak i svojih prijatelja ili ro đaka, jer oni najverovatnije nisu upoznati sa putevima njegovih opredeljenja i akcija. Posledice sumnjičavosti u pogledu na okultno iskustvo Ako je okultno iskustvo, za vreme dok je trajalo, dalo nov podsticaj u čenikovim duhovnim pregnu ćima, onda nije važno da li će ga on docnije, osvr ćući se na njega, dovesti u sumnju. Postoje neka okultna iskustva koja su namerno data učeniku da bi mu služila kao putokaz i izvor nadahnu ća. Obzirom da ta iskustva imaju posebnu svrhu i namenu, nužno je da u čenik prestane da sumnja u njihovu verodostojnost i vrednost. Astralna putovanja Neprestano tražiti dokaze o verodostojnosti okultnog iskustva krajnje je nezdrava navika, pa U čitelj pruža dokaze samo onda kada smatra da je to neophodno. On preuzima inicijativu na na čin koji smatra najprikladnijim za određenu situaciju. Svako njegovo delo je izraz njegove nesputanosti i slobode i nevezano je za u čenikova očekivanja. Ako se pokaže da je duhovno neophodno, U čitelj može uve ćati delotvornost okultnog iskustva tako što će potvrditi njegovu vrednost i verodostojnost neposrednim ili posrednim dokazima bliskim u čenikovom uobičajenom doživljaju stvarnosti. Proširenje mogućnosti za čovekov duhovni napredak Na poodmaklim pripremnim stupnjevima koji u čenika uvode na duhovnu stazu, u čenik se duhovno priprema za korišćenje sila unutrašnjeg sveta u kome obitavaju astralna tela.* On zatim preduzima astralna putovanja u svom astralnom telu, napuštaju ći svoje fizi čko telo u budnom ili usnulom stanju. Nesvesno izvedena astralna putovanja poseduju mnogo manju vrednost od onih koja su, kao rezultat promišljene odluke, preduzeta sa punom sveš ću. Ova potonja podrazumevaju svesno koriš ćenje astralnog tela. Svesno izdvajanje astralnog tela iz spoljašnjeg nosa ča, grubog tela, zna čajno je stoga što omogu ćava duši iskustvo da nije grubo telo i što joj daje mo ć da bolje ovlada njime. Na naprednijim stupnjevima čovek može po volji navu ći ili svu ći spoljašnje grubo telo kao ogrta č i koristiti astralno telo za upoznavanje unutrašnjeg sveta astrala i za putovanja kroz njega - i to uvek kada se ukaže potreba za tim. Okultno iskustvo nije zamena za unutrašnje napore Prizori, mirisi, ukusi, susreti i zvu či doživljeni svesnim koriš ćenjem astralnog tela po jasno ći i verodostojnosti nimalo se ne razlikuju od svesnih iskustava grubog tela. Nisu zamagljeni i subjektivni kao obi čni snovi, ve ć su jednako stvarni i ubedljivi kao i doživljaji budne svesti. Sposobnost astralnog putovanja uveliko proširuje raspon čovekovih opažanja i pospešuje njegov duhovni napredak, zapo čet sa involucijom svesti. Ovladavanje okultnim silama nipošto ne može biti zamena za unutrašnje napore koje poklonik mora činiti u pravcu daljeg napredovanja na duhovnoj stazi. Okultna iskustva koja daruje Savršeni U čitelj služe da bi u čenik izoštrio do tada zamagljenu intuiciju, uklonio neke teško će na duhovnoj stazi, izgradio samopouzdanje i stekao entuzijazam za hvatanje u koštac sa zahtevima koje pred njega postavlja svaki slede ći korak. Kada fine nagoveštaje svog srca pretoči u delo, u čenik prestaje da biva samo pasivni primalac okultnih iskustava i tu zapo činje njegov stvarni duhovni napredak.
Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu II Odeljak II Odnos sa U čiteljem u duhovnom životu Ljudi su neprekidno u me đusobnom odnosu na unutrašnjim planovima Čak
i oni kojima je na raspolaganju elementarno znanje o strukturi i zakonitostima unutrašnjih sfera postojanja, znaju da je ideja o zasebnosti ljudskih bi ća odavno prevazi đena. Želeli to ili ne, ljudi, samom činjenicom svog postojanja, stalno stupaju u me đusobne odnose i reaguju jedni na druge, čak i onda kada ne uspostavljaju dodire na fizičkom planu. Nema granica prostiranju uticaja me đu pojedincima. Magnetni uticaj finih sfera ne zna za granice između naroda niti za bilo koje drugo konvencionalno ograni čenje. Dobre i zle misli, vesela i tmurna raspoloženja, uzvišena i plemenita ose ćanja, uskogrudost i niske pobude, nesebična i sebi čna nastojanja - sve to teži da se rasprostre i vrši uticaj na druge, čak i kada nije izraženo recima ili delima. Svet mentalnog života je isto tako objedinjen sistem kao i svet grube materije. Grubi svet kao nosa č duhovnog života ima nesumnjiv zna čaj, ali se postoje će veze i spone medu ljudima ne mogu u potpunosti sagledali i proceniti na podlozi opipljivih transakcija grubog sveta. Vrednost daršana i sahavasa Stupanje u kontakt sa Savršenim U čiteljem neće dati ploda ukoliko taj susret Savršenog U čitelja i tragaoca ne prate odgovarajuća dešavanja na unutrašnjim planovima svesti. Rišiji (rishis) ili mudraci, pridaju veliki zna čaj dobijanju daršana (darshan, kontakt o čima) od nekog Savršenog U čitelja. Jer Savršeni U čitelji predstavljaju izvor nepresušnog toka ljubavi i svetlosti što, zra čeći iz njih, neodoljivo džara po najdubljim traga čevim osećanjima, nezavisno od Učiteljevih usmenih naloga. Efekat daršana zavisi će od tragaočeve spremnosti da odgovori na njega, a njegova reakcija je opet uslovljena njegovim vlastitim sanskarama i vezama iz prošlosti. Najčešće je u čenik potpuno zadovoljan daršanom U čitelja i od Njega ne traži ništa više. Ako ga samo jedan Učiteljev daršan ispuni blaženstvom i smirenim zadovoljstvom, to je pouzdani pokazatelj da je u čenik dostigao stanje neželjenja i ljubavi, dve suštinske stvari u duhovnom životu. Pošto je primio daršan od voljenog U čitelja, učenik prirodno ne želi ništa drugo osim još njegovih daršana, a unutrašnji duhovni poriv ga tera da traži sahavas (društvo) Učitelja Što češće. Cesti sahavas poja čava pročišćavajuće dejstvo daršana, što podsti če u čenika da se sve više približava U čitelju na unutrašnjim nivoima. Učiteljeva stopala Kao i daršan, tako i padanje ni čice pred stopala U čitelja ima izuzetnu vrednost. Stopala, koja su u fizi čkom smislu najniži deo tcla, u duhovnom smislu su na najvišem nivou. U fizi čkom svetu stopala prolaze kroz sve - dobro i zlo, lepo i ružno, čisto i prljavo; pa ipak ona ostaju iznad svega. U simbolici duhovnog, stopala U čitelja su iznad svega u univerzumu, koji je za njih kao prašina. Kada ljudi prilaze Savršenom U čitelju i rukama dodiruju njegova stopala, oni zapravo polažu pred njega breme svojih sanskara. On prikuplja sanskare iz čitavog univerzuma, kao što obi čan čovek hodajući skuplja prašinu na svojim stopalima. Ima jedan drevni obi čaj u kome učenik, nakon što primi U čiteljev daršan i padne ni čice pred njim, uzima da pere UčiteIjeva stopala mlekom i medom i pred njih polaže kokos kao žrtvenu ponudu. Med predstavlja crvene (r đave) sanskare, mleko predstavlja bele (dobre) sanskare, a kokos predstavlja um. Ovaj obi čaj, koji je u nekim sredinama postao konvencionalan obred prilikom susreta sa U čiteljem, simbolizuje prebacivanje tereta sanskara sa u čenika na Učitelja i njegovo potpuno predavanje uma. Ovakav preobražaj unutrašnjeg stava je najkriti čniji i najvažniji korak koji učenik preduzima da bi bio iniciran u spiritualnu stazu. Unutrašnji kontakt
Kada učenik doživi blaženstvo Učiteljevog daršana, taj prizor ostaje zanavek urezan u njegovom umu. Čak i ako nije u mogućnosti da ima u čestale susrete sa U čiteljem, u čenik će Mu, u nastojanju da obuhvati Njegov zna čaj, uvek iznova upućivati svoje misli. Proces uspostavljanja misaonog kontakta sa U čiteljem bitno se razlikuje od procesa misaonog oživljavanja uspomena. U svakodnevnoj igri imaginacije, vra ćanje uspomena na prohujale doga đaje ne mora imati odre đenu svrhu; ali kod uspostavljanja misaonog kontakta sa U čiteljem, svrha definitivno postoji. Zahvaljujući mo ćnoj svrhovitosti koja je pokre će, čovekova imaginacija prestaje da biva prazno zanošenje idejama, već stremi U čitelju uspostavljaju ći odnos s njim. Posebne mere predostrožnosti Misaoni kontakt sa U čiteljem je isto tako plodonosan i efikasan kao i fizi čki daršan. Uz pomo ć čestih misaonih kontakata gradi se most izme đu U čitelja i u čenika - pa učenik tako postaje prijemnikom milosti, ljubavi i svetlosti koja, uprkos prividnoj razdaljini medu njima, neprekidno isti če iz Učitelja. U čitelj ne upućuje pomoć samo onima koji se nalaze u njegovoj fizi čkoj blizini, ve ć i onima koji sa njim uspostave misaoni kontakt. Učitelj će posvetiti posebnu pažnju li čnim potrebama u čenika i prvo će gledati da ga zaštiti od onih uticaja koji bi mogli da ga skrenu sa staze i onemogu će njegovo napredovanje. Nije retkost da U čitelj zatraži od u čenika neku vrstu privremenog povlačenja iz sveta da bi se njegove misli o čistile od uticaja koji ometaju njegovo duhovno napredovanje. Zato neki jogini, podu čeni od strane U čitelja, sami pripremaju svoju hranu i ne dopuštaju nikome da prisustvuje obedu. To čine da bi izbegli impresije zla iz pogleda zlih osoba. Kao što se čista krpa lako umrlja prljavštinom, tako se i učenik lako uprlja impresijama požude. Kontakti i druženja U svojim prvim koracima, poklonik se mora čuvati od mnogobrojnih komplikacija koje se javljaju kao posledica odnosa sa ljudima koji nisu stupili na duhovnu stazu. U čitelj daje posebna uputstva za prekid ili izbegavanje određenih kontakata ili veza samo kada situacija to izri čito nalaže. U ve ćini slučajeva, međutim, učenik je prirodno zaštićen unutrašnjom vezom sa U čiteljem, pa se više ne name će potreba za stvarnom ili prinudnom izolacijom. Mada je učenik u spoljašnjem dodiru sa svetom, u mislima nije vezan za njega jer se nalazi u unutrašnjoj vezi sa Učiteljem. Učenik kao instrument Kao što Učitelj može izolovati bliskog u čenika od neželjenih kontakata i veza, on ga može i ohrabriti da uspostavi nove, sveže kontakte, one za koje smatra da će mu biti od duhovnog zna čaja. Učitelj savršeno poznaje sanskari čke i karmičke veze, njihove zaplete i rasplete. On može namerno hrabriti u čenike da se upuste u takve odnose, isto kao što će im naložiti da se lale važnih i odgovornih poslova i tako im, linijom najmanjeg otpora i najkra ćim mogućim putem, pomo ći da napreduju. U čitelj koristi svoje poznavanje prošlih života, sanskara i veza, da pomogne ljudima da pravilno raspodele duhovne snage i tako ostvare vrhunske rezultate. Učitelj kao odašilja č Jedinstveni sklad unutrašnjih planova omogu ćava Učitelju da koristi u čenika kao instrument svoga rada, čak i onda kada učenik nije svestan da služi U čiteljevim širim ciljevima. To postaje mogu ćno jer učenik svojom ljubavlju i razumevanjem, pokornoš ću i predavanjem, uspostavlja prisnu vezu sa U čiteljem i uskla đuje se s njim. Oni koji su u neposrednom odnosu sa U čiteljem primaju njegovu pomo ć neposredno, a oni koji su u bliskoj vezi sa njegovim učenicima primaju njegovu pomo ć posredno. Unutrašnje oko Zajedničko učestvovanje u duhovnom radu ne odvija se samo u grupi povlaš ćenih. Čak i oni poklonici koji samo razmišljaju o U čitelju ili meditiraju o njemu, uživaju tu povlasticu da u čestvuju u univerzalnom duhovnom radu kojim se Učitelj odre đenog trenutka bavi. Obzirom da je jedno sa Ve čnošću, U čitelj je izvan vremena i izvan svih
vremenskih ograničenja. Ali pošto je ujedno zainteresovan za duhovno uzdizanje čovečanstva, on prihvata na sebe vremensko ograničenje, pa mu je stoga u ostvarivanju njegovog dela saradnja njegovih u čenika od najveće pomoći. Učitelj se hrani ljubavlju u čenika upijajući njihovu duhovnu energiju, koju potom usmerava u svoje univerzalno delo. Posmatrano na ovaj na čin, Učitelj je ujedno i prijemnik i odašilja č, jer prima pesmu samo da bi je odaslao u svet. Voleti U čitelja zna či voleti sve, i to ne samo simboli čno; jer, ono što U čitelj primi na unutrašnjim nivoima svesti, on to produhovljuje i prenosi dalje. Tako ne samo da osnažuje veze sa svojim u čenicima, ve ć im pruža mogućnost da uzmu u češća u njegovom božanskom radu. Om Tačka Na bezbrojne na čine Sadguru nastoji da navede u čenika da uroni u svoje unutrašnje bi će da bi tu pronašao izlaz iz lavirinta univerzuma i razbudio kod njega čežnju za Bogom. Čežnja za Bogom je prisutna u u čeniku od iskona, ali Učitelj postupkom otvaranja njegovog unutrašnjeg oka, čini da ova iskonska čežnja za Bogom postane još snažnija i prepoznatljivija. Kada je unutrašnje oko otvoreno, Bog - koji je predmet svih težnji i čežnji - postaje vidljiv. Kada se pogled duše okrene ka unutra i upre u vrhovnu Stvarnost, želja da se uspostavi jedinstvo s njom postaje mnogo vatrenija nego dok je duša tumarala po mraku i tražila Boga kroz umovanje ili imaginaciju. Kad kucne odre đeni čas, Učitelj otvara u čenikovo unutrašnje oko za tren. Vraćanje procesa opažanja unazad Tragalac za Istinom vremenom mora spoznati da je jedinstveni Bog sa mnogo lica jedina Stvarnost i da je tragalac jedno sa njim. To zna či da ga ne sme obmanuti prizor univerzuma. Jer čitav univerzum sadržan je u Sopstvu i nastaje iz jedne si ćušne tačke poznate kao Om Ta čka. Međutim, Sopstvo kao upojedinjena duša sviknuto je da prikuplja iskustva putem ovog ili onog posrednika zbog čega počinje da doživljava univerzum kao opasnog protivnika. Oni koji su spoznali Boga, neprekidno vide univerzum kako nastaje iz Om Ta čke, koja postoji u svakome od nas. Sidhiji (Mo ći) Proces opažanja se odvija paralelno sa procesom stvaranja, a svesno okretanje procesa opažanja ka unutra vodi do spoznaje ništavnosti univerzuma kao zasebnog entiteta. Sopstvo kao upojedinjena duša opaža prvo umom, zatim suptilnim okom i, najzad, fizi čkim okom; ali je Sopstvo samo po sebi mnogo prostranije nego bilo šta što je umu ili oku dokučivo. Ogromni okeani i široka nebeska prostranstva si ćušni su u pore đenju sa Sopstvom. Sve što se može opaziti je kona čno, samo je Sopstvo beskona čno. Kada upojedinjeno Sopstvo prestane da opaža, zadržavši pritom punu svest, onda je ono iskora čilo iz univerzuma koji je njegova sopstvena kreacija i preduzelo prvi korak u spoznavanju sebe kao Svega. Čitav taj proces povla čenja svesti iz univerzuma i sticanja svesti o Sopstvu pra ćen je pojačanom sposobnošću kontrole nad svim nosa čima svesti. Do toga dolazi aktiviranjem do tada neiskorištenih kontrolnih centara, a njihovo aktiviranje povla či za sobom razvoj brojnih skrivenih mo ći. Ove mo ći su opšte poznate kao sidhiji (siddhis) i mogu se javiti pre nego što je poklonik postao duhovno savršen. StaviŠe, posedovanje mo ći neretko će još više oja čati ego nesavršenog poklonika. Budu ći da nije zadovoljan samim posedovanjem mo ći, poklonik ih može upotrebiti za ostvarenje onih zemaljskih ciljeva za kojima još nije prestao da žudi. Napredovanje božanskog plana Sidhiji se ispravno smatraju preprekama u postizanju Ostvarenja. A nakon Bogoostvarenja, te mo ći gube svaki značaj. Domen delovanja sidhija ograni čen je na ništavilo univerzuma, dok je, sa druge strane, Bogoostvareni trajno i nepovratno utemeljen u Vrhunskoj Stvarnosti. Mada je čitav univerzum za Bogoostvarenu osobu jednak nuli, ona po volji preuzima odgovornost za duše koje se još nisu ispetljale iz zagrljaja univerzuma, pa može slobodno i legitimno upotrebiti ove mo ći zarad njihovog duhovnog uzdizanja. Ne postoji ništa što nije pod posrednom ili neposrednom kontrolom U čitelja mudrosti. Masovne društvene pojave (kao ratovi, revolucije i epidemije) i kosmi čki fenomeni (zemljotresi i poplave) spadaju u njihovu nadležnost i nastaju kao posledica osloba đanja sila sa visokih nivoa na kojima su U čitelji svesno smešteni. U čitelji se tako đe mogu služiti okultnim silama da bi ostvarili me đusobnu saradnju i uskladili duhovni rad. Oni se često sastaju na
višim unutrašnjim nivoima da bi obezbedili duhovni napredak čovečanstva. Najviše Sopstvo u svima je jedno i uvek deluje jedinstveno. Oni koji su svesni tog jedinstva, spremni su da prihvate neograni čenu odgovornost. Odbacivši ograničenja ljudskog uma, oslobodivši se li čnog, bivajući univerzalni, oni postaju mo ćni izvršioci božanskog plana na zemlji.
Okultizam i njegovo mesto u spiritualnom životu III Odeljak III - Okultizam i duhovnost Okultizam kao nauka Okultizam je oblast istraživanja koja se bavi izu čavanjem sila u univerzumu i u čoveku. U tom smislu ne postoji principijelna razlika izme đu okultizma i drugih nauka koje se bave izu čavanjem ovih predmeta. Razlika izme đu okultizma i drugih nauka je u tome što se nauke bave onim pojavama i silama koje su posredno ili neposredno pristupačne uobičajenom opažanju, dok se okultizam bavi skrivenim pojavama i silama nepristupa čnim uobičajenom opažanju. Razvoj okultnih znanja je uslovljen otkrivanjem latentnih mo ći ljudskog duha. Mnoge savremene grupe koje istražuju oblast onostranog, pristupaju okultnim znanjima na isti na čin kao što se pristupa i drugim poljima nauke. U principu nema razloga da se okultizam smatra manje ili više vrednim od drugih polja teoretskih nauka. Može se opaziti da grupe koje se bave okultnim naukama to čine organizovano i timski. Teoretsko znanje Savršeni Učitelji smatraju poželjnim da čovečanstvu s vremena na vreme teoretski obelodane odre đena znanja o izvesnim karakteristikama duhovnog postojanja - o besmrtnosti i reinkarnaciji, o postojanju raznih nivoa i njima odgovarajućih tela, o zakonima evolucije i delovanju karme. Takva osnovna znanja predstavljaju podstrek za dalja duhovna istraživanja i pregnu ća, i pružaju prose čnoj osobi izglede da se približi Istini onoliko koliko to okolnosti dopuštaju. Me đutim, izuzimaju ći osnovna znanja i opšte podatke, U čitelji nikad nisu širili podrobna tuma čenja okultnih pojava. Oni su čak oprezno čuvali podatke od vitalnog zna čaja za okultizam kao veštinu. Oni koji znaju i oni koji ne znaju U okultizmu, više nego u bilo kojoj drugoj nauci, postoji stroga i jasna podela izme đu onih koji znaju i onih koji ne znaju. Za druge nauke bi se moglo re ći da kod njih posredno i neposredno znanje imaju gotovo isti zna čaj. U okultizmu, me đutim, posredno znanje se po važnosti i zna čaju ne može meriti sa neposrednim znanjem. Zato, premda je okultizam važna nauka, širenje čisto teoretskih informacija o okultizmu ne poseduje nikakvu vrednost. Za one bez neposrednog iskustva iz oblasti okultnog, teoretsko poznavanje okultnih činjenica ne može imati vrednost, jer će oni okultne pojave svrstati u kategoriju bajki i egzoti čnih priča o dalekim zemljama. Okultizam kao veština Može se čak reći da širenje čisto teoretskih informacija o okultnim činjenicama može imati štetne posledice, jer ono u ljudima podsti če ispraznu radoznalost i želju za upravljanjem nepoznatim silama iz sebi čnih pobuda. Nema ni čeg izrazito duhovnog u ovladavanju okultnim mo ćima. Kao i sve druge svetovne mo ći ili naučna otkrića, i one se mogu upotrebljavati kako za dobro tako i za zlo. Okultne mo ći pružaju široku lepezu mogu ćnosti za rad na višim nivoima, što podrazumeva i duhovnu spremnost čoveka da takvu izuzetnu odgovornost i prihvati. Može se re ći da okultizam kao nauka počiva manje - više na istim osnovama kao i ostale nauke, ali okultizam kao veština stoji isklju čivo za sebe. Zloupotreba okultnih mo ći Početnik će u svom nastojanju da ovlada izvesnim okultnim mo ćima postići izvesne rezultate. Ali takvo postignu će biće za njega pre prokletstvo nego blagoslov ukoliko nije duhovno pripremljen da prihvati na sebe srazmernu odgovornost. I najmanja zloupotreba okultnih mo ći izaziva ozbiljnu reakciju i još čvršće okiva dušu. Ne samo što će se time usporiti napredovanje poklonika, nego može do ći i do ozbiljnog nazadovanja. Pored duhovnog sloma koji može snaći početnika zbog nesmotrene upotrebe okultnih mo ći, on može postati izvor velikog zla za ljude nad kojima je zloupotrebio te mo ći.
Okultna moć mora podsticati spiritualne namere U rukama U čitelja duhovne mudrosti, okultne mo ći postaju potpuno bezopasne jer se njihovi izuzetni kapaciteti stavljaju u službu duhovnog uzdizanja čovečanstva. No i pored toga, U čitelji su vrlo štedljivi u njihovoj upotrebi. Okultizam po svojoj prirodi ima svojih ograni čenja. Ne može se primenjivati za zadovoljavanje materijalnih potreba čovečanstva ili postizanje svetovnih ciljeva. Kada bi se okultne mo ći slobodno primenjivale, faktor nepredvidivosti i neočekivanosti uneo bi veliku pometnju i nered u svakodnevnicu čoveka, koji mora da živi u okviru svojih ograničenja i oslanja na svoje resurse i mogu ćnosti da bi se zakon karme neometano odvijao. Mamac u vidu ispunjenja svetovnih želja Ponekad Učitelji ispune neku od svetovnih želja svojih poklonika. Me đutim, oni to ne čine zbog toga što su zainteresovani za zemaljske stvari, ve ć zbog toga što su zainteresovani da svoje poklonike odvrate od materijalnih želja. Malu decu je teško podsta ći da uče abecedu. Da bi usmerili njihovu pažnju, stariji im ponekad daruju slatkiše napravljene u obliku slova i oni onda u če lekcije o slovima ne zbog slova ve ć zbog slatkiša. Ovim delotvornim postupkom razvija se interesovanje za sama slova, a kada deca pokažu ozbiljniju zainteresovanost za slova, slatkiši se mogu odbaciti. Svetovni ljudi su kao deca. Kao što roditelj povremeno daje svom detetu par če čokolade da bi bilo poslušno, tako i U čitelj daruje svojim svetovno-sklonim poklonicima neke bezazlene predmete koje žele, da bi bili voljni da učestvuju u njegovom radu i pokazali interesovanje za istinsku duhovnost. Učiteljima ne treba pristupati sa materijalisti čkim motivima Ovozemaljski ljudi su toliko obuzeti materijalnim željama da ništa što se neposredno ne odnosi na ispunjenje njihovih želja ne može pobuditi njihovo interesovanje. Takvi mogu pristupiti Savršenom U čitelju, služiti ga i obožavati, sve sa namerom da im On pomogne u rešavanju njihovih materijalnih problema. U čitelj je dužan da pomogne svakoj osobi koja mu pristupi, bez obzira na njene skrivene motive. Tako U čitelj, sa svojim savršenim poznavanjem ljudskog uma, može odlu čiti da neku osobu navede na duhovnost pomažu ći joj materijalno. Doduše, bacanje materijalnog mamca u duhovne svrhe je pre izuzetak nego pravilo. U čitelji uglavnom obeshabruju one koji im prilaze zarad materijalne dobiti. Sa duhovne ta čke gledišta je neuporedivo bolje voleti U čitelja samo zato stoje drag, nego iz nekih drugih, sebi čnih motiva. Ljudi treba da dolaze U čitelju samo zbog toga što su istinski zainteresovani za duhovnost i ni iz kakvog drugog razloga. Samo tako mogu izvu ći najveću korist iz kontakta sa Učiteljem. Pročišćenje srca Bavljenje okultnom veštionom je opravdano jedino ako se njene mo ći podrede duhovnim ciljevima; svako usmeravanje okultnih mo ći u drugom pravcu može se smatrati njihovom zloupotrebom. Okultna mo ć se ne srne prizvati u svetovne svrhe. Njena prava funkcija nije ispunjenje ljudskih želja, ve ć pročišćenje ljudskog srca. Okultizam kao veština se ubraja u najdelotvornija i najmo ćnija sredstva za pro čišćenje čovečanstva, pomažući mu da se oslobodi nižih želja. Upotreba moći na višim nivoima Okultna veština je posebno korisna , onim tragaocima koji su na pragu da razviju svoje latentne psihi čke moći, kao i onima koji su ih ve ć u velikoj meri razvili, ali nisu u potpunosti prisutni u grubom svetu jer se njihova svest povukla na više nivoe. Otuda se njima mora govoriti jezikom koji je za njih razumljiv. Mnogi napredni tragaoci razviju brojne okultne i misti čke moći, ali je i njima, kao i obi čnim ljudima, potrebna duhovna pomo ć. Takvim imaocima moći Savršeni Učitelj može lako i uspešno pomo ći bez obzira na fizi čku udaljenost. U čiteljeva pomo ć, svesno primljena na višim nivoima, znatno je delotvornija od pomo ći koju on može da pruži posredstvom grubog medijuma. Prizemljavanje
Izuzev teškoća sa kojima se neminovno suo čavaju u svom napredovanju na duhovnoj stazi, druga karakteristika naprednih poklonika jeste da se oni, opijeni stanjem blaženstva, nerado spuštaju da bi delovali u gruboj sferi. Spuštanje naprednih poklonika ne srne se pobrkati sa spuštanjem u normalnu svest nakon iskustva sedmog nivoa, koje je stanje Bogoostvarenja Savršenih. ˝
˝
Povratni put Savršenog U čitelja - i ishodišni položaj na nekom od nivoa sa koga deluje nakon Ostvarenja - posledica je njegovih čovekoljubivih pobuda i pmrabdhe (neizbežne sudbine), koju on spremno preuzima na sebe zarad duhovnog uzdizanja čovečanstva u skladu sa autoritetom koji mu je dodeljen. Mada su Savršeni U čitelji svesni svih nivoa istovremeno, kaže se da se Huada Muinudin Čisti (Khwaja Muinuddin Chishti) iz A đmera (Ajmer), u Indiji, smestio na petom nivou involucije svesti. Tako đe je tačno d&Avatar deluje na svim nivoima svesti istovremeno, aii se ponekad zbog Njegovog univerzalnog dela smešta na odre đeni nivo. Otuda se kaže, na primer, da se prorok Mohamed smestio na sedmi nivo, dok se Gospod Buda nastanio na petom nivou. Za razliku od gore navedenih slu čajeva, kada napredni u čenici ostanu zaglavljeni izme đu nivoa, oni bivaju spušteni na niži nivo da bi se tako ubrzalo njihovo kretanje duhovnom stazom. Ukoliko je u čenik ostao zaglavljen negde između trećeg i četvrtog nivoa, Učitelj će ga prvo spustiti na tre ći nivo, pa će ga zatim gurnuti na četvrti. Njegovo spuštanje je tako đe od velike pomo ći svima koji još uvek tumaraju zato čeni u divljini ovog sveta i koji još nisu kročili duhovnom stazom. Zato U čitelj ponekad donosi odluku da izvrši neko spiritualno delo posredstvom nekog naprednog učenika, zahtevajući od njega da privremeno odgodi svoj rad na li čnom usavršavanju u korist ostalih ljudi. Na kraju postaje jasno daje spuštanje na niži nivo bila samo duhovna priprema za brz i lagan prelazak na slede ći nivo; no i pored toga što mu je to znano, u čenik se teška srca odri če preimućstava svog postignu ća da bi pritekao u pomoć drugima. Spuštanje naro čito teško pada onoj osobi koja snažno doživljava stanje o čaranosti. U sufizmu je takva očaranost poznata kao haj rat (hairat). Poklonik uz velike teško će izlazi iz tog stanja. Me đutim, za njega je veoma važno da se odupre iskušenju potpune o čaranosti, jer se s vremena na vreme mora spustiti zbog drugih. Učitelj zna kako da postupi s naprednim u čenikom i on će ga pokrenuti na neki, povremeno i neprijatan, na čin. Priča o Gan đ-e-Šakani Ovo je vrlo dobro ilustrovano u pri či o slavnom valiju (wali) Baba Faridudinu (Baba Fariddudin), tako đe poznatom po imenu Ganđ-e-Šakar (Gan đ-e-Šhakkar). Mnogo pre nego što je postigao Prosvetljenje, ovaj vali, ili prijatelj Boga, nalazio se u hajratu potpuno obuzet tim stanjem. Nije mogao da sklopi o či koje su stalno bludele, pogleda staklastog i slu đenog, nije mogao ni da jede. Njegov u čitelj Huada Muinudin Cisti (Khwaja Muinuddin Chishti) zatraži od njega da iza đe iz stanja op činjenosti i da se spusti, ali valiju bi teško da posluša svog U čitelja. A onda Učitelj okrenu drugi list, prizemivši ga na slede ći način. Učitelj je svojim mo ćima inspirisao pet lopova da se približe mestu gde se nalazio Gan đ-e-Šakar. Posedavši na pet koraka od valija, oni po češe da dele oplja čkani plen. Vrlo brzo izbi sva đa i dvojica od njih ubiše preostalu trojicu. Onda podeliše plen i dadoše se u beg. U bekstvu pro đoše pored valija koji je nepokretno sedeo na svom mestu. Tada se on spusti u normalnu svest. Sama blizina kriminalaca bi dovoljan podstrek da mu povrati normalnu svest. Prvo što je vali ugledao bili su vrapci, a njegov prvi impuls je bio da nad njima isproba svoje novoste čene moći. Uzviknuo je, ,,O, vrapci, uginite! i vrapci su pali mrtvi. A zatim je kazao: Vrapci oživite i oni su ponovo uzleteli. Dva razbojnika, koji su zadivljeno posmatrali ovaj nesvakidašnji prizor, zamoliše valija da vaskrsne tri lopova koja su oni, u nastupu jarosti, malo čas ubili. Vali se obrati trima mrtvim lopovima i re če: Ustajte! . Ali oni se nisu pokrenuli. Užasnut pri pomisli daje možda izgubio svoje mo ći, osećajući kajanje što ih je zloupotrebio, vali pla čući otr ča svome Učitelju. A kada mu se približio, ugleda tri lopova kako masiraju U čiteljeva stopala. ˝
˝
˝
˝
˝
Okultni fenomeni nemaju unutrašnju vrednost Tada se vali vrati na mesto na kome je prethodno sedeo, odbijaju ći i hranu i pi će. Ostao je na istom mestu deset godina i sasvim je smršao, sve dok beli mravi nisu po čeli da mu izjedaju telo. Ljudi su imali obi čaj da dolaze valiju l da polažu pred njega velike koli čine šećera da bi odmamili mrave. Pošto je uvek bio okružen gomilama še ćera,
postao je poznat kao Gan đ-e-Šakar, ili riznica še ćera . Priča o njemu pokazuje kako je i najnaprednijim poklonicima potreban Učitelj da bi nastavili put ka Realizaciji. ˝
˝
Okultizam se razlikuje od spiritmilnosti Slučaj Ganđ-e-Šakara ilustruje u kakvim prilikama se mogu upotrebljavati okultna sredstva i okultne mo ći; ali se mora naročito naglasiti da nijedan okultni fenomen, ma koliko upe čatljiv bio, sam po sebi ne poseduje nikakvu vrednost. Vrednost ma kog fenomena - okultnog ili ne okultnog - je ili prividna i!i relativna. Prividnu vrednost imamo u slu čajevima kada se ne čemu pripiše prividni zna čaj jer služi da ispuni prolazne želje i ograni čene ciljeve potekle iz neznanja. Izvu čena iz konteksta prolaznih želja i uskih htenja, ta prividna vrednost istog trena gubi smisao. Relativnu vrednost imamo u slu čajevima kada se ne čemu pripiše zna čaj jer služi ostvarivanju ili izražavanju Istine. Značaj relativnih vrednosti proisti če iz činjenice da one predstavljaju suštinski uslov za nastavljanje božanske igre života; i zato, iako relativne, te vrednosti su stvarne, a ne iluzorne. Jedino što je bitno je ostvariti Božanski Život Većina osoba svesno ili nesvesno pridaje preveliki zna čaj okultnim fenomenima brkaju ći ih sa duhovnoš ću. Za njih su čuda i fenomeni iz sveta duhova predmeti interesantnih razgovora, što se neosnovano smatra znakom prave zainteresovanosti za duhovan život. Me đutim, izme đu okultizma i misticizma, spiritizma i duhovnosti granica je jasna i stroga; a svaki neuspeh u pravilnom uo čavanju razlike može samo stvoriti nevolje. . . Sva čuda spadaju u svet fenomena, svet senki. Budu ći da predstavljaju fenomene, čuda su podložna promenama, a ništa što se menja ne može posedovati trajnu vrednost. S druge strane, spoznaja ve čne Istine inicira čoveka u nepromenljivo Bivstvovanje, koje je vrhovna Stvarnost. Nikakvo poznavanje okultnog sveta i sposobnost upravljanja tajnim silama ne može se meriti sa spoznajom Istine. Okultni fenomeni su podjednako u domenu varljive uobrazilje koliko i svakidašnji fenomeni grubog sveta. Sa duhovne ta čke gledišta jedino je bitno ostvariti Božanski Život i u tom smislu pružiti pomo ć drugima. Prodreti u suštinu celokupnog postojanja i do čarati miris unutrašnjeg postignuća - izraziti ga u svetu oblika, istine, ljubavi, čistote, lepote - to je jedina apsolutna, istinski vredna igra. Svi drugi događaji, slu čajevi i postignu ća nemaju trajnu vrednost.
Tipovi meditacije Odeljak I Priroda meditacije i njeni preduslovi Meditacija - probijanje kroz ograni čenja uma Meditacija se može opisati kao put koji čovek kr či za sebe da bi izašao iz podru č ja ograni čenog uma. Ako putnik koji je zalutao u gustom šipražju prašume pokuša da iza đe na čistinu, njegovi napori da se probije kroz prepreke koje ga okružuju, ostavi će za sobom tragove. Prou čavanjem tih tragova, posmatra č može opisati put koji je putnik prešao u svom nastojanju da iza đe na otvoreno. Kretanje čoveka koji se probija kroz prašumu bitno se razlikuje od kretanja lokomotive po šinama, odnosno kretanja po trasiranom putu. Putnik ne sledi utana čeni put; njegov put postaje vidljiv tek na kraju. Isto tako osoba u dubokoj meditaciji ne će slediti utvr đenu stazu, nego će pokušavati da resi spiritualne probleme suo čavajući se s njimakako nailaze. Opšti tok meditacije je predvidiv Kakav će tok preuzeti meditacija mogu da predvide poznavaoci čovekovog uma, kao što stru čnjak koji u tan čine poznaje sastav zemljine kore, može uopšteno predvideti mogu ćnost erupcije vulkana u jednoj oblasti, a isklju čiti tu mogućnost u nekoj drugoj oblasti. Kada stihijske siie u utrobi zemlje pokušavaju da izbiju napolje, one prirodno biraju put manjeg otpora; njihovo kretanje najviše zavisi od prirode prepreka na koje nailaze. Razlika izme đu vulkanskih sila i duhovnih stremljenja je u tome što se ove prve ispoljavaju bez svesnc namere, a drugima upravlja svesna namera. Za uspešnu meditaciju potrebna je odre đena sposobnost i veština koju će u čoveku probuditi Savršeni Učitelj pružaju ći par jednostavnih saveta šta treba činiti i šta o čekivati u meditaciji. Za meditaciju je važna zainteresovanost Meditacija se često pogrešno shvata kao postupak prisiljavanja misli da se zadrže na nekom pojmu ili predmetu. Prirodno da većina ljudi ose ća odbojnost prema meditaciji, jer doživljava nesavladive teško će pokušavajući da prisili um da se kre će u određenom smeru ili da se zadrži na jednom predmetu. Svako nasilno usmeravanje uma ne samo što je zamorno, ve ć je, na kraju krajeva, osu đeno na neuspeh. Osnovni princip koji u čenik treba da upamti jeste da se u meditaciji um može kontrolisati i usmeravati isklju čivo u skladu sa zakonima koji su svojstveni strukturi samog uma, a ne primenom nasilnog ili polunasilnog metoda. Mnogi ljudi koji ne praktikuju meditiranje, često intenzivno i sistematski razmišljaju o nekom prakti čnom problemu ili teoretskom pitanju. Njihov misaoni proces je na neki na čin sličan meditaciji, najpre zbog toga što je tada um toliko zaokupljen razmišljanjima o tom posebnom predmetu da isklju čuje sve nebitno. Meditacija je nenaporna i spontana jer je um zaokupljen predmetom za koji je zainteresovan i koji mu, vremenom, postaje sve razumljiviji. Međutim, za duhovni život je tragi čno to što svakodnevni misaoni tokovi nisu usmereni ka duhovno važnim temama. Predmet prave meditacije treba da je brižljivo odabran i mora imati duhovnu vrednost. To treba da je neko božansko oblič je, ili predmet, ili, pak, duhovno zna čajna tema, duhovna istina. Da bi se postigao uspeh u meditaciji, um ne samo da treba da je zainteresovan za božanske teme ili istine, ve ć treba da ih shvata i uvažava. Takva inteligentna meditacija je prirodan umni proces; lišena jednoli čne krutosti i usiljenosti meditacije koja se izvodi mehanički, takva meditacija je ne samo spontana i nadahnjuju ća, već i laka i uspešna. Meditacija i koncentracija Valja razlikovati koncentraciju od meditacije. Meditacija je po četna faza jednog procesa koji se postepeno razvija u koncentraciju. U koncentraciji um nastoji da postigne jedinstvo sa svojim ciljem usredsre đujući se na njega; a meditacija predstavlja temeljilo razmišljanje o nekoj odre đenoj stvari, pri čemu se isključuje sve ostalo. U koncentraciji je kretanje misli prakti čno zaustavljeno, dok u meditaciji um prakti čno klizi sa jedne na drugu srodnu ideju. U koncentraciji se um zadržava na nekom obliku, ili jezgrovitoj i sažetoj formuli, ne šire ći se na nizove srodnih ideja. U meditaciji um pokušava da razume i upije, to jest da se izjedna či s predmetom meditacije,
zadržavajući se na raznim svojstvima oblika ili, pak, na višeslojnim zna čenjima formule. I koncentraciju i meditaciju vodi ljubav i čežnja za božanskim ciljem i na čelom, a obe aktivnosti se znatno razlikuju od suvog mehani čkog procesa u kome vladaju kruta pravila i nepromenljiva jednoli čnost. Tišina i osama Oni koji nemaju snage za intenzivnu koncentraciju moraju na po četku da praktikuju meditaciju, dok je onima sa jakom koncentracijom meditacija suvišna. Njima je dovoljno da se usredsrede na obli č je Bogočoveka ili ČovekaBoga ili na neku jednostavnu formulu kao na primer, Ja nisam ni grubo telo ni suptilno telo ni mentalno telo: Ja sam atma (duša) . ˝
˝
Odsustvo svetlosti pomaže da meditacija bude uspešnija Meditacija je po svojoj prirodi li čna stvar i ona nije sredstvo za iskazivanje u društvu, nego put li čnog duhovnog napredovanja. Potpuna izolovanost od društvene sredine gotovo uvek pomaže uspešnom praktikovanju meditacije. Drevni jogini su se, u potrazi za samo ćom, sklanjali u gorske pe ćine: Savršeni mir i nepomu ćena tišina su veoma bitni za postizanje uspeha. Me đutim, odlazak na planinu ili u pe ćinu nije neophodan uslov za uspešnu meditaciju. Čak i gradski život, uz malo pažnje i truda, može u čeniku obezbediti mir, tišinu i usamljenost, kao neophodne uslove za uspešan, polagani napredak u svim oblicima meditacije. Položaj za meditaciju Tama, odnosno sklapanje o čiju, nisu od presudnog zna čaja u meditaciji. Ako meditantu pode za rukom da zadrži pažnju na predmetu meditacije, on će imati uspeha Čak i ako meditira otvorenih o čiju. No u ve ćini slučajeva odsustvo grubih prizora i zvukova pomaže intenzivnijoj meditaciji. Da bi se obezbedila spoljašnja tišina bitno je pažljivo izabrati mesto za meditaciju, a da bi se um zaštitio od ometaju ćih vanjskih prizora, dovoljno je samo sklopiti oči. Ponekad, kada je svetlost jaka, nije dovoljno samo sklopiti o či da bi se izbegla opti čka stimulacija, ve ć je preporučljivo meditirati na nekom zatamnjenom mestu. Tama obi čno pospešuje napredak u meditaciji. Važnost mesta, časa i položaja za meditaciju Ne postoje utvr đena pravila u pogledu na položaj tela. Može se usvojiti bilo koji udoban položaj koji ne će izazvati pospanost. Položaj ne bi trebalo da izaziva fizi čku napetost ili bol, jer to odvla či pažnju na telo. Telo treba daje potpuno opušteno kao kada je spremno za po činak, ali treba izbegavati položaj koji se obi čno zauzima u krevetu pre spavanja. Kada telo zauzme udoban i prikladan položaj, poželjno je zamisliti glavu kao centar tela. Jer kada se glava zamisli kao centar, lakše se zaboravlja na samo telo i usmerava pažnja na predmet meditacije. Korisno je da u čenik uvek meditira u istom položaju. Položaj u kome se meditiralo olakšava i pobu đuje daljnje meditacije. Kada telo zauzme odabrani položaj za meditaciju, podsvest mu upu ćuje sugestiju da se ono ne sme nametati svesti i da mora služiti svrsi meditacije. Redovnost po pitanju vremena i mesta tako đe ima koristan efekat. Učenik treba da se drži uobi čajenog mesta, položaja i časa za meditaciju. Izbor mesta podrazumeva prethodno razmatranje duhovnih svojstava i mogu ćnosti koje to mesto pruža. Naro čita važnost pripisuje se meditacijama na svetim mestima gde su nekada živeli ili meditirali U čitelji. Meditaciju treba da prati radost Mesto, položaj i čas meditacije - sve su to stvari od relativnog zna čaja, i menjaju se u zavisnosti od karakteristika ličnosti i okolnosti života u čenika. Učitelj, prema tome, daje razli čite instrukcije svakom u čeniku ponaosob, to jest, prilagođava ih svakom pojedina čnom slučaju. Međutim, kada meditacija kroz stalnu praksu postane navika, može se meditirati bez vezivanja za odre đeno mesto, položaj ili vreme, dakle, u bilo koje vreme i pod bilo kojim uslovima. Čak i dok hoda, učenik može biti uronjen u meditaciju. Kolektivna meditacija
Meditaciji ne treba pristupati teška srca, kao da se uzima ricinusovo ulje. Nju valja shvatiti ozbiljno - ali ne preterano ozbiljno ili melanholi čno. Humor i razdraganost ne samo da ne će ometati meditaciju, ve ć će joj, naprotiv, biti od velike pomoći. Meditacija ne bi trebalo da se pretvori u neprijatnu i dosadnu obavezu. U čenik treba da se spontano prepusti prirodnoj radosti meditacije i da ne dopusti da mu ona postane suva navika. Meditacija je nešto poput izleta na više nivoe. Kao i izlet u nepoznate i divne predele, tako i meditacija treba da donose radost, polet, razdraganost i unutrašnji mir. Ako se o čekuje stvarno uspešna meditacija, valja odbaciti strah i sve depresivne i brižne misli. Uznemiravajuće misli Iako je meditacija u osnovi individualna stvar, grupna meditacija tako đe ima svojih dobrih strana. Kada u čenici medu kojima vlada sloga usvoje zajedni čku meditaciju, njihove misli će jačati i podsticati jedna drugu. To naro čito važi za zajedničku meditaciju na istog U čitelja. Da bi meditacija ovog tipa dala najbolje rezultate, svaki u česnik mora voditi ra čuna o toku svoje meditacije, a ne o radu ostalih iz grupe. Premda meditira u društvu, on treba da uroni u predmet sopstvene meditacije. Trebalo bi da potpuno zaboravi na spoljašnji svet i svoje telo, drže ći pažnju na predmetu o kome je postignuta saglasnost pre po četka meditacije. Vešto izvedena zajedni čka meditacija može da bude od velike pomo ći za početnike, dok napredniji u čenici mogu nastaviti sa samostalnim radom. Tehnika kontrole uznemiravaju ćih misli Svakodnevno razmišljanje je prirodan, neprekinut tok misli povezan nizom srodnih ideja; me đutim, kada se um navede na plansku meditaciju, tu neminovno dolazi do reakcije u vidu neposlušnih, suprotnih misli koje ometaju njen daljnji tok. To je zakon uma, pa u čenik ne treba da se uznemiri ako mu se u svesti pojave suprotne i nevezane misli koje su mu do tada bile posve strane. Meditacija dovodi podsvesne sadržaje uma na površinu svesti. Kao što čarobnjak priziva u vidljivo obli č je mnoge čudnovate i neobične stvari, tako i proces meditacije izaziva pojavu nepoželjnih misli i mnoštva besmislica. U čenik treba da bude spreman na ovakve uznemiravaju će misli i da se naoruža neizmernim strpljenjem i čvrstom verom da će ih nadvladati. I, poslednji, mada ne i najmanje bitan uslov za uspešnu meditaciju, je usvajanje pravilne tehnike za upravljanje uznemiravajućim mislima i umnim procesima. Beskorisno je tra ćiti energiju u nastojanju da se u direktnoj borbi savladaju uznemiravaju će misli. Svaki takav pokušaj samo će još više doprineti zaokupljenosti njima; jer, one se upravo hrane pažnjom koja im se potiskivanjem ukazuje, pri čemu se još ja če urezuju u svest. Najbolje je ne osvrtati se na takve misli i stoje pre mogu će okrenuti se predmetu meditacije, ne pridaju ći tim mislima važnost koju ne zaslužuju. Kada se prepozna sva nevažnost i bezvrednost ometaju ćih misli u odnosu na vrednost i zna čaj predmeta meditacije, postaje mogu će da se uznemiravaju će misli, jednostavnim zanemarivanjem, na kraju umire, nakon čega će uslediti postojano usmeravanje uma na cilj meditacije.
Tipovi meditacije II Odeljak II Osnovni tipovi meditacije i njihova relativna vrednost Razvrstavanje tipova meditacija na osnovu tri principa Postoje različiti tipovi meditacije. Oni se mogu razvrstati na osnovu tri principa: 1) prema ulozi koju meditacija vrši u duhovnom razvoju, 2) prema delu li čnosti koji najviše u čestvuje u procesu meditacije, 3) prema predmetu iskustva koji se nastoji razumeti. Klasifikacija razli čitih tipova meditacije može se izvesti prema bilo kojem od ova tri principa. Poslednji princip će biti pomenut kada se budu davala detaljna objašnjenja u vezi sa razli čitim oblicima meditacije. U ovom Odeljku bi će reći o prva dva principa, jer oni mogu u mnogome pomo ći pri pojašnjavanju relativnih vrednosti oblika meditacije. ˝
Asocijativna i disocijativna meditacija Prema prvom principu, meditacija služi ujedinjenju svesti sa ve čnom Istinom i odvajanju svesti od lažnih i nebitnih stvari pojavnog sveta. U tom pogledu, pojavljuju se dva tipa meditacije: asocijativna meditacija, koja prevashodno obuhvata rad uma na sintezi - anvaija (anwaya), i disocijativna meditacija, koja prevashodno obuhvata rad uma na analizi - viatireka (vyatireka). Asocijativna meditacija može se ilustrovati formulom Ja sam beskona čan , a disocijativna meditacija formulom Ja nisam moje želje . Asocijativnom meditacijom u čenik pokušava da se ujedini sa zamišljenim duhovnim idealom. Disocijativnom meditacijom u čenik nastoji da se odvoji od uslova, prilika i stanja koji nemaju duhovnu vrednost. Asocijativna meditacija je proces upijanja suštine duhovnog života, a disocijativna meditacija proces eliminacije onih faktora koji o metaju duhovni život. ˝
˝
˝
˝
Disocijativna meditacija utire put asocijativnoj meditaciji Asocijativna meditacija se bavi stvarima koje, reklo bi se, poti ču iz carstva svetlosti, a disocijativna meditacija predmetima koje pripadaju svetu senki. Svet iluzija, kao svet senki, ima zavodljivu čar. Da bi neko uspeo da umakne iz sveta iluzija i došao do Istine, on prevashodno mora razviti otpornost na njegove čari, upornim prepoznavanjem bezvrednosti sveta iluzija - baš kao što čovek mora postati nezadovoljan svetom senki da bi izašao na svetlost. Prema tome, disocijativna meditacija prethodi asocijativnoj meditaciji. Ona je prva po redu i ima samostalnu vrednost, ali je njena osnovna funkcija da utre put asocijativnoj meditaciji. Asocijativna meditacija je najplodonosnija I asocijativna i disocijativna meditacija su, svaka na svoj na čin, neophodne, ali je iskustvo pokazalo da je asocijativna meditacija mnogo plodonosnija i zna čajnija od disocijativne meditacije. Čoveku koga saleću senke ne pomaže mnogo da se upusti u borbu sa njima. Ako se isklju čivo usmeri na borbu sa senkama, njegovim brigama neće biti kraja. Me đutim, ukoliko on, umesto da o čajava i besni u zagrljaju senki, postavi sebi važniji zadatak - a to je da dopre do sun čeve svetlosti, tada će otkriti da su senke same od sebe iš čezle. Ono što je zaista bitno nije čovekovo beskrajno nezadovoljstvo postoje ćim ograničenjima, ve ć činjenje neposrednih napora u cilju dostizanja zacrtanog ideala. Sve dotle dok je čovek okrenut suncu, pokušavaju ći da kro či u svetlost, senke koje ga okružuju ne mogu predstavljati ozbiljne prepreke njegovom izbavljenju. Isto tako, u čenik ne treba previše da se brine zbog svojih neuspeha sve dok je u srcu čvrsto odlučan da se ujedini sa svojim duhovnim idealom. Jer, kada se njegovo hodo čašće završi, svi njegovi neuspesi zauvek će nestati u ništavilu. Analogija sa hranom Ono Što je hrana za telo, to je asocijativna meditacija za duh. Pravilnim izborom hrane telo može ispraviti svoje nedostatke. Na sli čan način i um može održati dobro zdravlje upijanjem duhovnih istina kroz meditaciju. Mada svaki oblik asocijativne meditacije ima svojih prednosti, neophodno je uspostaviti ravnotežu medu njima, kao što je
neophodno držati uravnoteženu dijetu, čak i kada je hranljiva vrednost odre đenih sastojaka u ishrani sasvim zadovoljavajuća. Neskladan razvoj uma dovodi do unutrašnjih lomova što ko či duhovno napredovanje; dok, sa druge strane, skladna kombinacija razli čitih oblika meditacije ubrzava duhovni napredak, jer je umu na taj na čin osigurano uravnoteženo i harmoni čno delovanje. Prava kombinacija je ona koja unosi sklad i ravnotežu. Tu je naglasak upravo na onim vidovima Istine koji uti ču da se prepreke sa kojima se u čenik u datom momentu suo čava uspešno uklone. Nastavak analogije sa hranom Analogija sa dijetom može se proširiti i na drugi tip, disocijativnu meditaciju, u kojoj se teži otklanjanju i eliminisanju neduhovnih stvari. Kao što pogrešna dijeta može poremetiti zdravlje organizma, tako i pogrešna meditacija može dovesti do poreme ćaja u radu uma. Kao što će pogrešna ishrana ozbiljno narušiti zdravstveno stanje, tako i jedna nagonska meditacija o predmetu žudnje još čvršće okiva um, umesto da te okove razlabavljuje. Jednako je važno izbegavati lošu hranu kao i loše vrste meditacije. Za telesno zdravlje je nužno stalno odstranjivati otpadne i otrovne produkte, a za duhovno zdravlje eliminisati nepoželjne misli i emocije. Drugi princip Do sada smo se bavili pojašnjavanjem dva razli čita tipa meditacije na osnovu prvog principa, to jest, na osnovu uloge meditacije u duhovnom razvoju. Jednako prosvetljuju će je i razumevanje principa po kome se meditativni procesi razvrstavaju saobrazno prirodi onog dela li čnosti koji najviše u čestvuje u procesu meditacije. Na osnovu drugog principa imamo tri razli čita tipa meditacije. Diskriminativna meditacija, meditacije srca i meditacija akcije U prvom tipu meditacije najviše u čestvuje intelekt; možemo to nazvati diskriminativnom meditacijom. U drugom tipu najvažnije je u češće srca; to je meditacija srca. U tre ćem tipu meditacije glavnu re č vodi aktivna čovekova priroda; to se zove meditacija akcije. Diskriminativna meditacija vodena je kakvom intelektualnom tvrdnjom ili formulom kao stoje, na primer Ja nisam moje telo ve ć Beskonačnost . Meditaciju srca odlikuje postojani i ni čim ometeni tok ljubavi od u čenika ka božanskom Voljenom. Akcenat u meditaciji akcije stavljen je na bezrezervno posvećivanje života nesebi čnom služenju Savršenom U čitelju ili čovečanstvu. Od ova tri tipa, meditacija srca je najuzvišenija i najzna čajnija; ali i preostala dva tipa meditacije imaju svoju vrednost i ne mogu se zanemariti bez ozbiljnijih gubitaka po duhovni razvoj u čenika. ˝
˝
Meditacije se me đusobno nadopunjuju Pogrešno je smatrati da razli čiti tipovi meditacija potpuno isklju čuju jedan drugog. Oni se mogu javiti u mnogim kombinacijama. Često jedan tip meditacije vodi ka drugom, a napredak u jednoj vrsti meditacije uslovljava odgovarajući napredak u drugoj. Svi tipovi meditacija su zna čajni za siguran duhovni rast u čenika, jer se uvek međusobno dopunjuju, te tako nadoknađuju svoje pojedina čne nedostatke. Jedan tip meditacije se može preplitati sa drugim Meditacija koja se upražnjava u neodgovaraju ćem trenutku može ozbiljno ugroziti napredak u drugoj vrsti meditacije. U svim vrstama meditacije misli se usmeravaju na neki aspekt života i svi ti aspekti su podjednako važni; ali u zavisnosti od duševnog stanja pojedinca, ponekad je pre če asimilovati jednu životnu istinu od druge. Zato, Učitelj nikada ne prepisuje svima istu meditaciju, nego daje posebna uputstva svakom u čeniku, u skladu sa njegovim individualnim potrebama. Potreba za uputstvima U čitelja Učenik retko kada može sam da odredi koji mu tip meditacije odgovara u konkretnoj situaciji. On će ponekad toliko preterati u radu sa isklju čivo jednom vrstom meditacije, da će naići na nepremostive prepreke kada pokuša da iza đe
iz kanala koji se, na taj na čin, urezao u njegov um. Ne će uspeti da sagleda vrednost nekog drugog tipa meditacije niti će ga takva promena privla čiti. Naravno da će u čenik vremenom shvatiti da mu nešto nedostaje. Ali kao što su za bolesnika mnogi lekovi neprijatni, tako i tipovi meditacije koji su stvarno delotvorni u odre đenoj situaciji ne zadovoljavaju učenikov ukus - pa će se on ustru čavati da ih koristi. U takvim trenucima su pomo ć i savet U čitelja neophodni. Uvid koji U čitelj ima u stvarne duhovne potrebe u čenika beskonačno je dublji i obuhvatniji od učenikovog. Posebna Učiteljeva uputstva ispravi će određene zanemarene aspekte u čenikove ličnosti. Istinska vrednost meditacije se uo čava jedino kroz praksu Mada poklonik na početku oseća odbojnost prema izvesnom tipu meditacije, on postaje zainteresovan za nju čim uvidi njenu vrednost i svrhu. Tek nakon što se okuša u odre đenoj vrsti meditacije, on će shvatiti njen pravi zna čaj i smisao. Pukim teoretisanjem i umovanjem ne mogu se otkriti vrednosti i mogu ćnosti nijednog tipa meditacije. Cisto teoretsko nagađanje može dati neke površne rezultate, ali ne će uspeti da doku či stvarnu jedinstvenost meditacije. Kao i za sve druge stvari od duhovnog zna čaja, i za meditaciju važi da se njena bit može sagledati samo iznutra a nikako spolja. Za uspeh u meditaciji neophodna je rešenost Da bi postigao uspeh u ma kojoj vrsti meditacije, u čenik mora da se upusti u nju sa tvrdom rešenoš ću da ispita sve njene mogućnosti. On ne srne krenuti u meditaciju sa rezervom i mora biti spreman na to da će se susresti sa neobičnim stanjima svesti. Treba da dopusti da ga vodi nit meditacije odbacuju ći pritom kruta shvatanja zasnovana na unapred stvorenim o čekivanjima. Suština meditacije i jeste usredsre đenost na jednu ta čku uz isklju čivanje svega drugog, čak i kada je to drugo veoma zavodljivo. Učiteljevo nadgledanje je važno Ako učenik izabere neki tip meditacije na svoju ruku, a da ga pritom ne vodi i ne nadgleda U čitelj, on može oti ći toliko daleko da izgubi svaku perspektivu i sposobnost da se sam povrati. Tada za njega više nije mogu će da se prebaci na neku drugu meditaciju, čak i kada to postane apsolutno neophodno. Ova opasnost se, me đutim, da izbe ći ukoliko učenik krene odre đenom linijom meditacije po preporuci svog U čitelja. Kada je u čenik pod vodstvom Učitelja, U čitelj ne samo da će ga blagovremeno posavetovati kada da se zaustavi, ve ć će mu pomo ći da se izbavi iz gliba u kome je zastao u prethodnoj meditaciji. Ilustrativna pri čica Ima jedna veoma ilustrativna pri ča o tome kako je jedan veoma pametan čovek poželeo da li čnim iskustvom sazna kako izgleda gušiti se na vešalima. Njemu nije bilo dovoljno da zamišlja kako bi to izgledalo, ve ć je hteo to i li čno da doživi, pa je zamolio prijatelja da zajedno obave eksperiment. Rekao je da će se obesiti o uže i da će mu signalizirati u trenutku kada gušenje dostigne kriti čnu tačku. Zamolio je tako đe da ga ne skida sa vešala sve dok ne ugleda dogovoreni znak. Njegov prijatelj prijatelj se složio, a čovek se, vezavši om ču oko vrata, obesio. Me đutim, izgubivši vazduh, izgubio je i svest, te više nije bio u stanju da prijatelju da dogovoreni znak. Me đutim, njegov mudri prijatelj, videvši da je gušenje stiglo do kriti čne tačke, prekrši dogovor i oslobodi ga baš na vreme da mu spasi život. Čovek tako ne bese spašen zbog svoje pameti i predostrožnosti, ve ć zahvaljujući mudroj i pravovremenoj odluci prijatelja. Isto tako je za učenika bezbednije da se osloni na svog U čitelja negoli na sopstvene zamisli.
Tipovi meditacije III Odeljak III Opšta klasifikacija oblika meditacije Meditacija je univerzalna Meditacija ima za cilj razumevanje i transcendiranje širokog spektra raznovrsnih iskustava. U svetlu ovakvog tumačenja odmah se može videti da meditacija nije povlastica samo nekolicine odabranih poklonika. Ona je proces kojim je, na neki na čin, svako, živo bi će zaokupljeno. Tigar koji se sprema da proždere jagnje meditira o jagnjetu. Jagnje, ugledavši tigra, ,,meditira o tigru. Putnik koji čeka na peronu dolazak voza meditira o vozu; a mašinovo đa u iščekivanju da se resi dužnosti na slede ćoj stanici meditira o stanici. Nau čnik zanet nekim teškim problemom meditira o tom problemu; bolesnik koji brižno o čekuje doktora meditira o doktoru, a doktor koji o čekuje da mu se isplati ra čun za uslugu meditira o računu. Kada policajac juri lopova, njih dvojica meditiraju jedan o drugome. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Zaljubljena osoba meditira o voljenom; neko ko ljubomorno motri na svog suparnika meditira o njemu. Tuga koja zbog iznenadne smrti prijatelja obuzme čoveka je meditacija o prijatelju. Osvetoljubiv čovek meditira o neprijatelju. Žena koja se lomi koju ode ću da odabere meditira o sebi kao o telu, dok muškarac koji se razme će svojim intelektualnim ili psihi čkim postignućima meditira o sebi kao o umu. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Duhovno važna meditacija Sve su ovo na neki na čin oblici meditacije; ali u duhovnim razgovorima termin meditacija obi čno označava one oblike meditacije koji se nose sa problemima razumevanja iskustava na jedan intenzivniji i sistemati čniji način. U gore navedenim primerima, meditacija je posledica prirodne reakcije uma na prisutne objekte, u kojoj je individua nesvesna krajnje svrhe i namere meditativnog procesa. U duhovnim stvarima, me đutim, meditacija se ve ć u svojim početnim fazama izvodi promišljeno i s namerom. U duhovnoj meditaciji je onaj koji meditira jasnije svestan svrhe meditacije. Oblici meditacije koji su svojstveni duhovnom životu nadovezuju se na one koji se spontano ispoljavaju u toku svetovnih aktivnosti. Potreba za duhovnom meditacijom javlja se onda kada prvi, spontani oblici meditacije, dovedu osobu u krizu ili ćorsokak. Tada je ona prinuđena da izabere predmet meditacije u svetlosti duhovnog ideala i da preispita dotadašnji na čin razmišljanja koji se ve ć pretvorio u naviku. Opšta i specijalizovana meditacija U duhovnom smislu važna su dva oblika meditacije: opšta meditacija, meditacija, koja se sastoji u asimilaciji božanskih božanskih Istina; i specijalizovana meditacija, u kojoj um bira jedan odre đeni predmet iskustva i isklju čivo se bavi njime. U opštoj meditaciji se uobi čajeni misaoni procesi nastavljaju kao i pre, ali ovoga puta sistemati čnije i intenzivnije. Razlika između duhovne meditacije i pre-duhovnih meditacija svetovne osobe sastoji se u tome što se u ovoj prvoj misaoni procesi usmeravaju ka stvarnostima koje imaju duhovni zna čaj, a um sada prihvata objave božanskih Istina od onih koji znaju - ne gube ći pritom svoju sposobnost rasu đivanja i uro đenu potrebu za Istinom. Specijalizovana meditacija je prakti čna S druge strane, specijalizovana meditacija zahteva nešto više od čisto intelektualnog prilaza Istini. U specijalizovanim oblicima meditacije, kao i u opštoj meditaciji, um postiže intelektualno razumevanje predmeta meditacije. Me đutim, specijalizovana meditacija ima svojih prednosti nad opštom meditacijom jer ja ča disciplinu uma, razvija do tada uspavane mo ći i iznosi na videlo skrivene sposobnosti li čnosti. U specijalizovanim meditacijama se problem rešava prakti čno, a ne teoretski. Oblici specijalizovane meditacije pomažu savla đivanju specifičnih prepreka na putu do prosvetljenja i Ostvarenja; one imaju za cilj kontrolu uma i prevazilaženje njegovih ograničenja. Specijalizovana meditacija je više nalik na o čajničke napore zatvorenika da sruši zatvorski zid, nego na zaludna umovanja o čvrstini zatvorskih zidova ili o onome šta je napolju. ˝
Praktični ciljevi su iznad formalnih istina U duhovnom životu čak i nehotična greška, kada se ozbiljno , shvati, može imati ve ću vrednost od mlake privrženosti teoretskoj ili formalnoj istini, pod uslovom da se čovek istinski pokaje i donese čvrstu odluku da počinjenu grešku ispravi. U specijalizovanim oblicima oblicima meditacije nekada moraju da preovladaju prakti čni ciljevi na uštrb formalne i teoretske istine. Za vreme meditacije, kada se u čenik jednom usredsredi na odre đeni oblik ili formulu, on ne sme da dopusti da mu u svest prodru misli o ijednom drugom predmetu ili formuli - bez obzira imaju li istu ili čak i veću duhovnu vrednost. Ako u čenik meditira o jednom Savršenom U čitelju, on mora da odbaci razmišljanja o drugim U čiteljima, iako su oni jednako savršeni kao i U čitelj o kome meditira. Formula intenzivnog razmišljanja o U čitelju može biti jednako efikasna za postizanje cilja kao i postupak čišćenja uma od svih misli. Dejstvo opšte meditacije Mešanje specijalizovanih oblika meditacije u praksi nije preporu čljivo, mada su, teoretski, svi podjednako usmereni us mereni na različite aspekte Istine. Povezivanje raznih vidova Istine i izgra đivanje celovitog i sveobuhvatnog pogleda na život ostvaruje se kroz opštu meditaciju, u kojoj je misao slobodna, obuhvatna i prijem čiva na sve aspekte Istine. Upravo u tome leži zna čaj opšte meditacije. Ona može biti od pomo ći i pre i posle primene specijalizovanih oblika meditacije, ali ne može da ih zameni, jer one imaju druga čiju svrhu i funkciju. Oba oblika meditacije su neophodna Različiti oblici specijalizovane meditacije se mogu uporediti sa telesnim funkcijama, od kojih svaka ima svoju naročitu svrhu. Vežbanje miši ća jača miši će, što ne zna či da su miši ći najvažniji deo tela. Svaka vežba je korisna da bi se sa čuvalo zdravo telo u celini, ali je nemogu će vežbati istovremeno više vežbi. Telesne aktivnosti moraju se uravnotežiti u svetlosti činjenica o zdravlju i pravilnom razvoju tela. Tako se i me đu specijalizovanim meditacijama mora uspostaviti ravnoteža. One se moraju dovesti u sklad sa celovitim i sveobuhvatnim idealom života. U čenik će to postići kroz opštu meditaciju, gde nesputano razmišljanje ne priznaje nijedan drugi zakon osim otkrivanje Istine u svim njenim aspektima. Kao što opšta meditacija ne može zameniti specijalizovanu meditaciju, tako ni specijalizovana meditacija meditacija ne može zameniti opštu meditaciju. Oba oblika su neophodna i svaki ima i ma svoju vrednost. Razne specijalizovane meditacije Zbog mnogobrojnih ciljeva koje imaju da ispune, specijalizovani oblici meditacije mogu se razvrstati (u skladu sa trećim principom) prema predmetu iskustva koji um nastoji da razume. Svako ljudsko iskustvo odlikuje dvojnost subjekta i objekta. Neke meditacije bave se objektom iskustva, neke subjektom iskustva, a neke misaonim tokovima koji se kre ću od subjekta do objekta iskustva i obratno. Postoje, dakle, tri vrste meditacija. Nirvana, Nirvikalpa Nirvikalpa i Sahaj Samadhi Samadhi Svi oblici meditacija kojih se u čenik (sadhak) prihvati mogu, zahvaljuju ći milosti Savršenog U čitelja, na vrhuncu dovesti do stanja Niivikalpe. Nirvikalpa Samadhi ili božestvo u ispoljenju, predstavlja iskustvo Nirvikalpa. stanja, nenaruŠive i neposredne Samospoznaje Bogoostvarenog bi ća (Siddha). Tom stanju prethodi Nirvana ili uranjanje u božansko. Sadgurui doživljavaju Sahaj Samadhi , ili božanstvenost na delu, stanje kome prethode stanja Nirvane i Ntnnkalpe. Sahaj Samadhi je spontano spontano i neprekidno stanje stanje Savršenosti Sadgurua, Sadgurua, a ujedno i sam sam život Avatara. Avatara.
Generalna klasifikacija tipova meditacije data je u Tabeli generalne klasifikacije, u kojoj se nalazi sažetak ovog odeljka (Odeljak III). Medu meditacijama koje se pominju u tabeli, razli čiti oblici meditacija sa kojima se čovek susreće pre nego što postane sadhak, ve ć su objašnjeni na po četku ovog Odeljka. Vrste opštih meditacija bi će obrađene u Odeljku IV. Vrste specijalizovanih meditacija, zajedno sa njihovim podvrstama, bi će objašnjene ponaosob u Odeljcima V i VI. Objašnjenje Objašnjenje Nirvikalpa Samadhija Samadhija i Sahaj Samadhija bi će izloženo u Odeljcima VII i VIII.
Tipovi meditacije IV Odeljak IV Asimilacija Božanskih Istina Odse čakA Metodi opšte meditacije Ograničenja filozofskog razmišljanja Početak duhovnog života obeležen je i potpomognut opštom meditacijom, gde se u čenik ne bavi isklju čivo odabranim predmetima iskustva, ve ć nastoji da, u okviru svojih mo ći razumevanja, shvati i prihvati božanske Istine o životu i univerzumu. Kada u čenik počne da se pita i razmišlja o kona čnoj, svrsi života i univerzuma, može se re ći da se upustio u takvu meditaciju. Mnoga dela iz oblasti filozofije rezultat su pokušaja da se do đe do intelektualnog poimanja prirode i svrhe života i univerzuma. Čisto intelektualno poimanje Božanskih Istina slabašno je, nepotpuno i nepouzdano, duguju ći tome što su iskustva, koja čine temelj filozofskih razmatranja - ograni čena. Filozofska meditacija, koja se sastoji u slobodnom i nezavisnom razmišljanju, ne dovodi do ubedljivih i jasnih rezultata. Iz nje se često iznedre novi, me đusobno različiti i oprečni filozofski sistemi ili pogledi na svet; no ipak, ona nije lišena svake vrednosti. Osim što u izvesnom stepenu dovodi učenika do spoznaje, tako đe ga naoružava intelektualnom disciplinom koja ga opet osposobljava da primi i razume božanske Istine u trenutku kada do đe u dodir sa onima koji znaju.
Proučavanje objavljenih Istina Plodonosniji vid opšte meditacije sastoji se u prou čavanju objavljenih Istina o životu i univerzumu. Takav metod učenja i upijanja božanskih Istina zapo činje slušanjem ili čitanjem izlaganja samih U čitelja mudrosti. Besede ili zapisi Avatara i Savršenih U čitelja, prošlih ili savremenih, prikladan su predmet za ovaj vid opšte meditacije. Upijanjem božanskih Istina u čenik biva podstaknut da dovede svoj život u sklad sa univerzalnom Božanskom promisli. Vrednost slušanja Božanske Istine najlakše se shvate i upiju onda kada ih U čitelj uživo prenosi u čeniku. Lična komunikacija Učitelja i učenika poseduje mo ć i delotvornost kakvu drugi oblici informacija koje u čenik dobija nikada ne mogu imati. To je moćna i živa reč iza koje stoje život i li čnost Učitelja. Ve ćina svetih spisa naglašava potrebu slušanja božanskih Istina neposredno sa U čiteljevih usana. Ukoliko je u čenik u prilici da stupi u kontakt sa živu ćim U čiteljem, metod opšte meditacije koji se zasniva na slušanju njegovih izlaganja o božanskim Istinama je nesumnjivo najbolji. Prednosti čitanja Međutim, učenik nije uvek u mogu ćnosti da kontaktira i čuje živućeg Učitelja. U takvim slu čajevima čitanje ima svojih prednosti. Za ve ćinu poklonika, meditacija na duhovne spise je najprikladnija jer su mu oni uvek pri ruci. Meditacija u vidu čitanja božanskih Otkrovenja je uvek izvodljiva, pa je njena prednost u tom smislu o čigledna. Odsečak B Čitanje kao meditacija Nedostaci čitanja Osnovni nedostatak meditacije na duhovne spise je taj što je ve ćina pisanih tuma čenja namenjena intelektualnom proučavanju, a ne meditaciji. Dešava se da metod meditacije nije prilago đen temi; ili postoji neka greška u samom metodu, što ga čini mehaničkim i suvim; ili je tema meditacije nejasna i nesvrsishodna. Teškoće otklonjene pomo ću specifične meditacije čitanjem
Svi nedostaci koji otežavaju meditiranje i čine ga neuspešnim mogu se uklonili posebnom meditacijom koja se pominje u ovom Odeljku. U ovom Odeljku, naš cilj nije da samo pojasnimo na čin kako se meditacija na duhovne spise može uspešno izvesti ve ć i da pojasnimo osnovne božanske Istine. Uobi čajene teškoće koje prate meditaciju na duhovne spise otkloni će se ovom specifi čnom meditacijom tako što će se: uskladiti sam proces meditacije sa temom i drugim uslovima inteligentne meditacije; razraditi razli čite faze meditacije; izneti posebno pripremljeno kratko izlaganje o božanskim Istinama koje su tematski prikladne i zna čajne za meditaciju putem čitanja. Tri stupnja meditacije na duhovne spise Meditacija čitanja božanskih Istina sastoji se iz tri faze: 1. U prvoj fazi u čenik mora da Čita izlaganje svakodnevno, istovremeno duboko razmišljaju ći o njemu. 2. U drugoj fazi čitanje više nije neophodno, ali se glavna tema izlaganja sada odvija u mislima, o njoj se neprekidno razmišlja. 3. U tre ćoj fazi, više nije potrebno da u čenik naizust ponavlja rečenice izlaganja, pa se svaki unutrašnji dijalog i razmišljanje o glavnoj temi ovde završava, U ovoj fazi meditacije, um više nije zaokupljen nizom povezanih misli ve ć ima jasan, neposredan i intuitivan uvid u uzvišene Istine date u izlaganju. Tema za meditaciju Pošto se inteligentna meditacija sastoji u dubokom razmišljanju o odre đenoj temi, sada je najbolje da kratko i jasno izložimo jednu zgodnu temu za meditaciju. Sažeti prikaz božanskih Istina koji će uslediti, obuhvata čitavu priču o kreaciji, kao i celovito tuma čenje duhovne staze i cilja Samo-realizacije. Potrebno je da u čenik inteligentno čita izlaganje i na taj na čin upija uzvišene Istine koje ono obznanjuje. Sažeto izlaganje za meditaciju putem čitanja Ovaj specijalni oblik meditacije je izuzetno podesan i delotvoran zbog toga što se čitanje glavne teme meditacije i razmišljenje o njoj mora odvijati istovremeno. Dalje, izlaganje teme je toliko sažeto i jasno da nema mogu ćnosti da se u meditaciju upletu nepozvane i nevažne misli. Veoma je teško, meditiraju ći o nekom podužem eseju ili knjizi, izbeći smetnje u vidu nevažnih misli, čak i ako se tekst zna napamet. Neusiljena meditacija o njima prakti čno je neizvodljiva. Velika je verovatno ća da će se nevažne misli pojaviti kada su u pitanju duže meditacije o apstraktnim idejama i nekim konkretnim predmetima iskustva. Ometaju će misli ne će se pojaviti samo ukoliko se glavna tema meditacije sastoji iz kratkog izlaganja o uzvišenoj Istini. Ukoliko u čenik bude meditirao po datim uputstvima o ovde izloženim božanskim Istinama, ne samo da će njegova meditacija biti spontana i laka, radosna i nadahnuta, ve ć i izuzetno uspešna i delotvorna. Čineći lako, u čenik će napraviti veoma važan korak ka ostvarenju svog životnog cilja. Odsečak C Božanske Istine (Za meditaciju putem čitanja) Putovanje Duše do Najvišeg Sopstva Duša i njena iluzija U stvarnosti je atma, ili duša, isto što i Paramatma, ili Najviše Sopstvo - jedno, beskona čno i večno. Duša je uistinu iznad grubih, suptilnih i mentalnih svetova. Ali ona doživljava sebe kao ograni čenu jer se poistove ćuje sa šarirom (sthul sharir ili grubo telo), pranom (sukshma sharir, ili suptilno telo), nosa čem želja i životnih sila, i manasom (karan sharir, ili mentalno telo), sedištem uma. Duša je u svom transcedentalnom stanju jedna, bezobli čna, večna i beskonačna - a ipak se poistove ćuje sa pojavnim sve tom oblika, koji je mnogostruk, kona čan i podložan razaranju. To je Maya, ili kosmi čka Iluzija. Stanja pojavnog sveta Pojavni svet konačnih stvari je sasvim iluzoran i lažan. On ima tri stanja: grubo, suptilno i mentalno. Mada su sva tri stanja sveta lažna, ona su lažna u razli čitim stepenima. Tako je grubi svet najudaljeniji od Istine (Boga), suptilni svet
je bliži Istini, a mentalni svet je najbliži Istini. Sva tri stanja sveta duguju svoje postojanje kosmi čkoj Iluziji, kroz koju duša mora da pro đe pre nego što spozna Istinu. Svrha kreacje Jedina svrha kreacije jeste da duša svesno uživa beskona čno stanje Najvišeg Sopstva. Mada duša ve čno postoji u Najvišem Sopstvu i sa njim je stopljena u nenarušivom jedinstvu, ona, nezavisno od kreacije koja se odvija u granicama vremena, ne može biti svesna ovog jedinstva. Stoga duša mora prvo razviti svesnost da bi mogla spoznati svoje pravo mesto i prirodu, svoju jednakost sa beskona čnim Najvišim Sopstvom, koje je jedno bez ostatka. Razvitak svesti odvija se u podru č ju dualnosti gde postoji podeljenost na subjekat i objekat - na centar svesti i okolinu (odnosno, svet formi). Uzrok kosmičke Iluzije Kako to da je duša uhva ćena u zamku Iluzije? Kako je bezobli čna, beskonačna i večna Duša došla do toga da doživljava sebe kao oblik i kona čno biće podložno razaranju? Kako je došlo do toga da Purusha ili najuzvišeniji Duh počne da misli za sebe da je prakriti, ili svet prirode? Drugim recima, šta je uzrokovalo kosmi čku Iluziju u kojoj se našla upojedinjena duša? Da bi shvatila i ostvarila svoj pravi položaj, položaj Najvišeg Sopstva - jednog, nedeljivog, stvarnog i beskonačnog - duši je potrebna svest. Duša doduše postaje svesna; me đutim, to nije svest o Bogu, nego svest o univerzumu; nije svest o Najvišem Sopstvu, nego svest o njegovoj senci; nije svest o Jednom, nego o mnoštvu; i nije svest o Ve čnom, nego o prolaznom. Tako duša, umesto da spozna Najviše Sopstvo, biva upletena u kosmičku iluziju; i po činje da doživljava sebe kao kona čnu mada je, u stvari, beskona čna. Evolucija i stupnjevi svesti Drugim recima, kada duša razvije svest ona ne postaje svesna svoje istinske prirode ve ć pojavnog sveta, koji je njena sopstvena senka. Da bi postala svesna pojavnog sveta, duša mora preuzeti neko obli č je posredstvom koga će doživljavati svet; stepen i vrsta svesti uslovljeni su prirodom oblika ili nosa ča koji joj služi kao sredstvo ispoljenja. Duša prvo postaje svesna grubog sveta posredstvom grube forme. Svest o grubom svetu koju ona ima na po četku je najnerazvijenija i najograničenija. Prema tome, duša ulazi u najnerazvijeniju formu, formu kamena.* * Za još stariju identifikaciju duše sa gasovitim oblicima vidi Bog Govori od Meher Babe (Ur.) Pokretačka sila evolucije Pokretačka sila evolucije sastoji se od impulsa koje svest prima zahvaljuju ći impresijama (sanskarama) prikupljenim kroz zadovoljavanje raznoraznih želja. Tako ste čene i uskladištene sanskare u odre đenoj formi moraju da se dovrše i istroše posredstvom višeg oblika, i, shodno tome, kroz osloba đajuću razvijeniju svest grubog svela. Zato duša mora da se seli u sve više i više oblike (kao što su metali, biljke, crvi, ribe, ptice i životinje) sve dok ne preuzme ljudski oblik, u kome je svest o grubom svetu - u pogledu saznanja, ose ćanja i htenja - u potpunosti razvijena. Na čin na koji sanskare utiču na evoluciju svesti i njoj odgovaraju će forme, može se opisati jednim pore đenjem iz svakodnevnog iskustva. Ako čovek želi da glumi kralja na sceni, on se sa tom ulogom može saživeti samo ako iza đe na scenu preobučen u kralja. Isto važi i za sve ostale želje i težnje: one se mogu dovršiti i istrošiti jedino ako se izvrši promena celokupne situacije, kao i medijuma kroz koji se situacija može adekvatno doživeti. Ova paralela je vrlo korisna za razumevanje pokre ta čke sile evolucije, koja nije mehani čka već je, naprotiv, svrhovita. Poistovećenje sa formama Sanskare nisu odgovorne samo za evoluciju forme (tela) i njoj odgovaraju će svesti, ve ć su takođe uzrok usmerenosti svesti ka pojavnom svetu. One onemogu ćuju emancipaciju svesti (to jest, od vra ćanje svesti od pojavnog sveta i okretanje ka samoj duši) na podljudskom, a otežavaju je na ljudskom stupnju. Obzirom da svest prianja za ranije
sanskare i doživljava daje iskustvo pojavnog sveta uslovljeno boravljenjem u odgovaraju ćem obliku (telu) kao medijumu, duša se na svakom stepeniku evolucije poistove ćuje sa formom. Na taj na čin ona, koja je beskona čna i bezoblična, doživljava sebe kao kona čnu i misli da je kamen, metal, biljka, crv, riba, ptica ili životinja u skladu sa stepenom razvijenosti svesti. I kona čno, dok doživljava grubi svet posredstvom ljudske forme, duša misli da je ljudsko biće. Reinkarnacija i zakon karme Duša je u potpunosti razvila i upotpunila svest u prvoj ljudskoj formi, te zato nema potrebe za daljom evolucijom grube forme (tela). Evolucija formi tako se završava na stupnju čoveka. Da bi se iživele sanskare odgajane u ljudskoj formi, duša uvek iznova mora da se reinkarnira u formi čoveka. Bezbrojne ljudske forme kroz koje duša mora da prođe predodređene su zakonom karme, ili prirodom njenih pre đašnjih sanskara (vrline ili poroka, sre će ili nesreće). U toku tih života, duša, koja je ve čna, poistovećuje se sa grubim telom koje je podložno propadanju. Suptilna i mentalna tela Dok razvija potpunu svest o grubom svetu, duša istovremeno razvija i suptilno i mentalno telo. Ali sve dok se njena svest ograničava na grubi svet, ona ne može da koristi ta tela svesno, u budnom stanju. Ona postaje svesna ovih tela i njima podudarnih svetova samo kada se njena svest potpuno okrene ka unutra, to jest, ka sebi. Kada duša postane svesna suptilnog sveta posredstvom suptilnog tela, ona se poistoveti sa suptilnim telom; a kada postane svesna mentalnog sveta posredstvom mentalnog tela, ona se poistoveti sa mentalnim telom; baš kao što se poistove ćuje sa grubim telom onda kada je svesna grubog sveta posredstvom grubog tela. Spiritualni put Duša se vra ća svom izvoru tako što se postepeno osloba đa od iluzije daje isto što i njena tela - grubo, suptilno i mentalno. Kada se pažnja duše okrene ka Samospoznaji i Samoostvarenju, dolazi do postepenog slabljenja i iščezavanja sanskara koje drže svest okrenutu u pravcu pojavnog sveta. Nestajanje sanskara odvija se uporedo sa skidanjem vela kosmi čke Iluzije, a duša ne samo da po činje da prevazilazi razli čita stanja pojavnog svela, ve ć isto tako počinje da uočava svoju razli čitost od tela. Duhovna staza zapo činje onda kada duša pokuša da prona đe sebe i svoju svest u potpunosti okrene ka Istini(Bogu). Na prvom stupnju duša je totalno nesvesna svog grubog tela i grubog sveta, i doživljava suptilni svet posredstvom suptilnog tela, sa kojim se poistove ćuje. Na narednom stupnju, duša je u potpunosti nesvesna i grubog i suptilnog tela, kao i grubog i suptilnog sveta, i doživljava mentalni svet posredstvom mentalnog tela, sa kojim se poistove ćuje. Na ovom stupnju, duša je takore ći licem u lice sa Bogom ili Najvišim Sopstvom, koje prepoznaje kao beskona čnost. Međutim, iako prepoznaje beskona čnost Najvišeg Sopstva (koje ipak objektivizuje), ona i dalje smatra sebe konačnim bićem jer se poistove ćuje sa mentalnim telom, ili umom. Stoga imamo paradoks da duša, koja je u stvarnosti beskona čna, vidi svoje beskona čno stanje, ali nastavlja da sebe smatra konačnom; jer, dok sagledava svoje beskona čno stanje, ona misli da je um. Ona zamišlja da je um i gleda na Najviše Sopstvo kao na obje ka t uma. Dalje, ona ne samo da čezne da postane jedno sa ciljem pred sobom objektiviziranim Najvišim Sopstvom, ve ć i ulaže velike napore da to postigne. Cilj Na tre ćem stupnju puna svest duše još dublje se povla či ka unutra, ka sebi, tako da prestaje da se poistove ćuje sa mentalnim telom. Na tre ćem i poslednjem stupnju, koji je cilj, duša prestaje da se ide n ti likuje sa bilo kojim od tri tela koje je morala da razvije u cilju evolucije pune svesti. Sada ona ne samo da spoznaje sebe kao bezobli čnu, iznad svih tela i svetova, ve ć, takođe, uz punu svest, ostvaruje svoje jedinstvo sa Najvišim. Sopstvom, koje je jedno, nedeljivo, stvarno i beskona čno. U ostvarenosti Istine ona uživa beskona čno blaženstvo, mir, mo ć i znanje, što su sve svojstva Najvišeg Sopstva (prim. prev. odnosno Nadduše).
Sažetak izlaganja o putovanju duše ka Najvišem Supstvu Na samom po četku, us led toga što duša nije u potpunosti razvila svest, ona nije svesna svoje istovetnosti sa Najvišim Sopstvom. I zato, mada je suštinski neodeljiva od Najvišeg Sopstva, duša ne može spoznati svoju istovetnost sa Njim niti doživeti beskona čni mir, blaženstvo, mo ć i znanje. Čak i nakon završene evolucije svesti, ona ne može posti ći stanje Najvišeg Sopstva - mada je sve vreme u Najvišem Sopstvu i sa Njim - zbog toga što je njena svest, zahvaljuju ći sanskarama povezanim sa evolucijom svesti, upu ćena na pojavni svet. Čak i onda kada stupi na stazu, duša nije svesna sebe same, ve ć jedino grubih, suptilnih i mentalnih svetova, koji su njena sopstvena varljiva senka. Na kraju svog puta, me đutim, duša se osloba đa svih sanskara i želja vezanih za grubi, suptilni i mentalni svet. Tada postaje moguće da se oslobodi iluzije kona čnosti, koja se javila usled njene identifikacije sa grubim, suptilnim i mentalnim telima. Na ovom stupnju duša u potpunosti prevazilazi ograni čenja pojavnog sveta i postaje Samosvesna i Samoostvarena. Da bi postigla ovaj cilj, duša mora da zadrži punu svest a u isto vreme da spozna razli čitost izme đu sebe i sharira (grubog tela); prane (suptilnog tela koje je nosa č želja i životnih sila); i manasa (mentalnog tela, koje je sedište uma) - i tako đe da spozna da je iznad grubih, suptilnih i mentalnih svetova. Duša mora postepeno da se oslobodi iluzije kona čnosti oslobađajući se sanskari čkih okova, i da spozna da je različita od svojih tela - grubog, suptilnog i mentalnog. Na taj na čin duša poništava lažni ego (to jest iluziju, Ja sam grubo telo , Ja sam suptilno telo ili Ja sam mentalno telo ). Dok se osloba đa iluzije, njena svest ostaje neokrnjena, što rezultira u Samospoznaji i realizaciji Istine. Cilj dugog putovanja duše je rastanak sa kosmi čkom Iluzijom i spoznaja, u prizmi neokrnjene svesti, svoje istote sa beskona čnim Najvišim Sopstvom. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
Tipovi meditacije V Odeljak V Specijalizovane li čne meditacije Specijalizovane li čne meditacije U odeljku III videli smo da postoje tri vrste specijalizovane meditacije: (1) Meditacija koja se bavi objektima iskustva (2) Meditacija koja se bavi subjektom iskustva, i (3) Meditacija koja se bavi umnim tokovima. Ove tri vrste meditacije su me đusobno povezane. Subjekat iskustva, objekti iskustva, te razli čite umne aktivnosti koje se javlja ju kao rezultat interakcije subjekta i objekata, ne mogu se razdvojiti. Zato ove tri vrste meditacije nisu strogo odre đene, niti isklju čuju jedna drugu, ve ć se preklapaju. Meditacija koja se bavi objektima iskustva često se okreće subjektu iskustva i razli čitim umnim aktivnostima. Meditacija koja se bavi subjektom iskustva, uklju čuje i razli čite umne tokove, pa i objekte na koje su ove umne aktivnosti usmerene. A meditacija koja se bavi umnim tokovima, uklju čuje objekte i subjekat iskustva. No ipak, u svakom od ovih oblika meditacije preovla đuje neki faktor na osnovu koga je podela i nastala. Tako prva vrsta meditacije ostaje prevashodno zaokupljena objektima iskustva, druga subjektom iskustva, a tre ća - razli čitim umnim tokovima. Tabela redne klasifikacije oblika specijalizovane meditacije
Tabela redne klasifikacije Svaka od ove tri vrste meditacije može se dalje podeliti u brojne specifi čne oblike meditacija i to na osnovu dva kriterijuma: na osnovu sadržaja meditacije i na čina njenog izvođenja. Od brojnih oblika specijalizovane meditacije, samo one koje su poglavito važne zavre đuju i posebnu pažnju. U Tabeli redne klasifikacije dato je dvanaest oblika specijalizovane meditacije. Lična i neli čna meditacija Treba zapaziti da su od dvanaest oblika specijalizovane meditacije prva četiri oblici li čnih meditacija, a preostalih osam oblici neli čnih meditacija. Meditacija je li čna onda kada se bavi nekom li čnošću; a neli čna onda kada se bavi različitim aspektima ljudske personalnosti ili ne čim što izlazi iz okvira onoga što se podrazumeva pod ljudskom personalnošću. Oblici specijalizovane meditacije koji se ubrajaju u li čne, biće pojedinačno objašnjeni u ovom Odeljku, dok će oblici specijalizovane meditacije koji se ubrajaju u neli čne biti objašnjeni Odeljku VI. Naročite prednosti li čne meditacije Lične meditacije imaju neka o čigledna preimu ćstva nad neličnim meditacijama. Li čna meditacija te če glatko jer joj početnici pristupaju s zadovoljstvom, dok neli čnu meditaciju često prate teškoće i početnici je doživljavaju kao suvoparnu sem ako joj nisu izrazito naklonjeni. Povrh toga, oblici neli čne meditacije zahtevaju disciplinu uma ili
intelekta, dok oblici li čne meditacije, osim discipline uma ili intelekta, zahtevaju i angažovanje srca. U duhovnom Savršenstvu um i srce moraju biti potpuno razvijeni i izbalansirani. Zato li čna meditacija, koja pomaže uravnoteženom razvoju uma i srca, ima naro čitu vrednost. Neli čna meditacija postaje izrazito plodotvorna i efikasna kada se učenik prethodno pripremi za nju praktikuju ći oblike li čne meditacije. Meditacija o duhovno savršenom Lična meditacija je usmerena na one koji su duhovno savršeni. Kao što čovek koji, ceneći karakter jednog Napoleona i neprekidno razmišljaju ći o njemu, po činje da poprima neke njegove crte, tako i poklonik koji se divi duhovno savršenome i neprestano misli o njemu, teži da i sam postane duhovno savršen. Najprikladniji objekat za ličnu meditaciju je minuli ili ovovremeni Savršeni U čitelj ili Avatar. Bitno je da objekat meditacije bude neko koje duhovno savršen. Jer, ako je osoba odabrana za objekat meditacije duhovno nesavršena, tada postoji mogu ćnost da se njene manjkavosti uvuku u um poklonika koji meditira o njoj. A ako je osoba koja je odabrana za objekat meditacije duhovno savršena, poklonik će se naći na sigurnom i bezbednom putu. Meditacija o božanskim osobinama U čitelja Lična meditacija neretko zapo činje divljenjem koje u čenik spontano ose ća prema nekoj od božanskih osobina koje vidi u Učitelju. Usmeravaju ći pažnju na božanske osobine koje se ispoljavaju u životu U čitelja, u čenik ih prisajedinjuje sopstvenom bi ću. Konačno, Učitelj je iznad svih osobina, kako dobrih tako i loših. On nije vezan za njih. Sve osobine koje ispoljava u svom sudelovanju u životu, samo su razli čiti aspekti božanstva na delu; a božestvo u ispoljenju posredstvom ovih osobina postaje sredstvo pomo ći onima koji te osobine, s razumevanjem i ljubavlju, prihvate. Iz razumevanja i uvažavanja božanstvenosti U čitelja rađaju se oblici meditacije u kojima u čenik neprekidno i uporno razmišlja o U čitelju kao oli čenju vrlina poput: univerzalnosti ljubavi i potpune nevezanosti, odsustva ega i postojanosti, beskonačnog znanja i nesebi čnog delanja. Katkad se u čenikova misao zadržava na pojedinim osobinama, a katkad na njihovim kombinacijama, pokušavaju ći da razotkrije njihove me đusobne povezanosti. Ovaj oblik meditacije ima veliku vrednost kada se odvija spontano, jer tada vodi boljem razumevanju U čitelja,to jest postepeno preobražava učenika po uzoru na U čitelja pripremaju ći ga za ostvarenje Istine. Koncentracija na Učiteljevo oblič je Usredsređenost uma na Učiteljeve vrline olakšava i koncentraciju na U čiteljevo oblič je. U ovom tipu meditacije učenik je svestan duhovne Savršenosti U čitelja i spontano usmerava svoju pažnju na njegovo obli č je, ne raščlanjujući Učiteljevo duhovno Savršenstvo na pojedina čne komponente. Zato, premda ne oživljava u mislima ove komponente pojedinačno, sve ono što je poklonik do tada razumeo u vezi s njima (u toku pripremne meditacije o različitim osobinama Učitelja) nevidljivo deluje u pozadini njegove koncentracije i tako posredno doprinosi njenoj efikasnosti i vrednosti. Ovaj oblik meditacije uklju čuje potpuno poistovećenje Učitelja sa spiritualnim idealom. Meditacija srca Identifikacija U čitelja sa duhovnim idealom pomaže uklanjaju eventualnih barijera izme đu učenika i U čitelja. Buđenje nesputane ljubavi prema U čitelju uvodi poklonika u meditaciju srca, koja se sastoji u neprekidnom razmišljanju o U čitelju, što izaziva spontano izlivanje bezgrani čne ljubavi prema U čitelju. Ljubav razara iluziju odvojenosti koja prividno odvaja u čenika od Učitelja; a njenoj spontanosti teško da ima premca. Meditaciju srca u konačnoj fazi prati beskrajna radost i potpuni samozaborav. Vidovi meditacije akcije Ljubav prema Učitelju vodi ka sve ve ćoj identifikaciji sa Njim, pa u čenik počinje da žudi da živi kroz i za U čitelja, a ne za sopstveno sku čeno ja . To predstavlja uvod u meditaciju akcije. Po četni koraci meditacije akcije su slede ći: (1) Učenik u svojim mislima nudi svom U čitelju sve što ima, odri čući se, na taj na čin, svega šio je ikada posedovao, ˝
˝
svejedno da li se radi o dobrim ili r đavim stvarima. Tako se on osloba đa kako dobrih tako i r đavih činilaca svog ega, što mu pomaže ne samo da transcendira opre čnosti, već i da uspostavi istinsko i trajno jedinstvo sa U čiteljem. (2) Učenik dobrovoljno stupa u službu U čitelju i služi njegovim ciljevima. Služenje U čitelja u duhu nesebi čnog služenja je blagotvorno koliko i meditacija. (3) U čenik ne dozvoljava da se njegov ego hrani njegovim delima - bila ona mala ili velika, r đava ili dobra. On ne razmišlja Ja radim ovo ve ć, naprotiv, sistematski razvija misao o tome da sve što on uradi, u stvari radi U čitelj. ˝
˝
Na primer, dok gleda, on misli: Učitelj gleda , dok jede, on misli: Učitelj jede , dok spava, on misli: Učitelj spava ; dok vozi, on misli: Učitelj vozi . Čak i kada uradi nešto loše, on misli To je Učitelj uradio . Čineći ovako on potpuno odbacuje sebe kao pokreta ča akcija, i svo svoje delanje povezuje direktno sa U čiteljem, što automatski povlači za sobom da svaka njegova akcija mora da bude usaglašena sa duhovnim idealom oli čenim u Učitelju. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Četiri oblika li čne meditacije prestavljaju četiri uzlazna stupnja Četiri
oblika li čne meditacije o U čitelju predstavljaju četiri osnovna uzlazna stepenika: (1) sagledavanje duhovnog ideala u Učitelju, (2) koncentracija na U čitelja kao otelotvorenje duhovnog ideala, (3) Ijubav prema U čitelju kao ispoljenju duhovnog ideala (4) ispoljavanje duhovnog ideala, sagledanog u U čitelju, u sopstvenom životu. Li čna meditacija na U čitelja, u svojim raznim formama, na kraju dovodi do osloba đanja kreativnog života u svoj njegovoj duhovnoj punoći. Meditacija o U čitelju je meditacija o živom idealu a ne o suvoj koncepciji Savršenstva. Time se stvara pokretačka snaga koja osposobljava u čenika da premosti jaz izme đu teorije i prakse, i usaglasi svakodnevne aktivnosti u svom životu sa duhovnim idealom. Život nadahnut i osvetljen duhovnim idealom kakav je oli čen u Učitelju predstavlja cilj kome teže svi oblici li čne meditacije.
Tipovi meditacije VI Odeljak VI Specijalizovane neli čne meditacije Razlika izme đu lične i neli čne meditacije Odeljak V posve ćen je pojašnjavanju specijalizovanih li čnih meditacija. Ovaj odeljak će, pak, biti posve ćen neličnim specijalizovanim meditacijama. Podsetimo se da je meditacija li čna onda kada se bavi nekom li čnošću, a nelična kada se bavi aspektima li čnosti ili ne čim što prevazilazi okvire onoga što uobi čajeno podrazumevamo pod ličnošću. U Tabeli redne klasifikacije date u odeljku V, prva četiri oblika su li čna a preostalih osam su neli čni. Nelične meditacije, kao i li čne meditacije, zahtevaju posebna objašnjenja. Meditacija o svim oblicima života Čovek
svoju pažnju usmerava na telo ili na druge forme, ne dovode ći ih u vezu sa duhom koji se kroz njih manifestuje. To ga vodi u iluziju, podme će mu mnoge zaplete i komplikacije. Stoga se javlja potreba za onim tipom meditacije koji će omogućiti pokloniku da razvije realan stav po pitanju pravog statusa i zna čenja brojnih formi, te pravilnog ophođenja prema njima. Kroz ovaj tip meditacije poklonik sti če naviku da posmatra forme ne kao zasebne, već kao ravnopravne manifestacije jednog te istog sveprožimaju čeg života. Meditacija će mu pomo ći da se oslobodi iz zamršaja sveta kreacije i razvije najviši tip univerzalne ljubavi koja gleda na čitavo čovečanstvo - i na sva živa stvorenja - kao na članove jedne nedeljive celine. Meditacija na telo Tip meditacije koji se bavi brojnim formama manifestovanog života mora se dopuniti drugim tipom meditacije, meditacijom o telu. Čovekovo telo - grubo, suptilno ili mentalno - je, kao i sva druga tela, samo jedan od oblika sveprožimajućeg života. Me đutim, čovekova svest je tako duboko uronila u telo da se poistovetila s njim. Kontinuirano razmišljanje o njenoj odvojenosti od tela, pomo ći će svesti da se oslobodi i doživi istinsku Samospoznaju. Ovaj tip meditacije je veoma plodotvoran jer kroz njega poklonik dolazi do saznanja da su grubo, suptilno i mentalno telo - ogrta či, koji se po volji mogu svu ći ili obu ći. Meditacija o bezobli čnom i beskonačnom aspektu Boga I meditacija na brojne forme manifestovanog života i meditacija na sopstvena tela, predstavljaju uvod u neli čnu meditaciju, u kojoj se čine napori da se svest povu če iz brojnih formi manifestovanog života, uklju čujući tu i tela, te da se strogo usmeri na bezobli čni i beskonačni aspekt Boga. U po četnim fazama ovog tipa meditacije valja se koristiti nekim simbolom beskona čnosti. Bolje je izabrati konkretnu sliku koja budi asocijacije na ve čnost, negoli vezivati se za kakvu apstraktnu ideju beskona čnosti. Um se da s lako ćom umiriti u slici neba, okeana ili prostrane praznine; ali kada odabere određenu sliku, poklonik ne sme da dopusti da ga omete neka druga slika. Od navedenih simbola beskona čnosti, najteže je zamisliti celovitu i bezgrani čnu prazninu. U svakom slu čaju, najbolji simbol je onaj koji se da najjasnije predstaviti. Ako se pak koristi slika bezgrani čne praznine kao simbol beskonačosti, ne treba nastojati da se postigne posve prazan um. Praznina će uzrokovati prekid svih umnih aktivnosti, tj. odsustvo misli ili ideja; a cilj meditacije je da se, pomo ću odgovarajućeg simbola, razume i spozna bezoblični i beskonačni aspekt Boga. Zamišljanje beskonačnosti unutar sebe Postoji izvesna razlika izme đu ove i drugih oblika neli čne meditacije. U njoj se beskraj u mislima ne posmatra kao nešto što se neograni čeno širi izvan onog koji meditira. Korisnije je ako se on zamisli unutar sebe. ZamislivŠi beskraj unutar sebe, meditant treba snažno da potvr đuje svoju istovetnost sa beskona čnim, u mislima neprekidno ponavljajući: Ja sam beskonačan kao nebo u meni ili Ja sam beskonačan kao okean u meni ili Ja sam ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
beskonačan kao praznina u meni . Možda je čak korisnije koristiti skra ćenu formulu Ja sam u sebi Beskona čan . Dok u mislima ponavlja ovu formulu, meditant treba da se trudi da pojmi zna čenje Beskonačnosti posredstvom zamišljene slike koju je odabrao. Na kraju krajeva, nije neophodno držati se reci formule; dovoljno je držati se ideje koju ona izražava. ˝
˝
˝
Meditacija Ja sam Beskonačan može dovesti do dubokog uranjanja u bezobli čni i beskonačni aspekt Boga. Neki poklonici tako duboko urone u njega da čak i kada bi ih opkolio roj komaraca, oni ne bi bili u stanju da ih čuju i osete. Neki se, pak, lako uznemire i prekinu meditaciju. Takvi ne treba da se brinu zbog pomanjkanja uspeha, ve ć treba da nastave dalje. Opuštenost pomaže čoveku da se prepusti. Me đutim, konačno prepuštanje nemogu će je postići bez pomo ći Savršenog Učitelja. ˝
˝
Potraga za akterom Meditacije koje su do sada pojašnjene prevashodno se bave neli čnim objektima iskustva. Postoje i oblici neli čne meditacije koji se bave subjektom iskustva. U jednoj od takvih meditacija, u čenik se neprekidno pita: Ko je taj koji radi sve ove stvari? Sledbenik nalazi sebe kako razmišlja, Ja spavam, hodam, jedem i govorim , Ja vidim, čujem, dodirujem, kušam i mirišem , Ja razmišljam, ose ćam i želim , itd. Pitanje za čijim se rešenjem traga u ovom obliku meditacije je koje taj Ja ? Duša ne doživljava nijednu od ovih stvari. Duša ne spava, ne hoda, ne jede i ne govori; ona ne čuje, ne vidi, ne dodiruje, ne kuša i ne miriše, ne misli, ne ose ća i ne želi. Ko onda posreduje u svemu tome? Potrebno je otkriti izvor svih ovih aktivnosti, razjasniti misteriju života. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Neka sila radi sve ove stvari i potrebno je da čovek uoči razliku izme đu sebe i te sile da bi bio u stanju da je koristi ostajući nevezan za nju. Tragalac misli da hoda, a to zapravo hoda njegovo telo. On misli da vidi, čuje, rasuđuje, oseća i želi; u biti njegov um radi sve to koriste ći se odgovarajućim medijumom. Kao duša, tragalac je svuda i, u stvarnosti, ne čini ništa. Me đutim, nije dovoljno da samo misli kako se, kao duša, nalazi svuda i kako, u stvarnosti, ne čini ništa. On mora to i da zna. Biti u ulozi svedoka Spoznaja duše može se posti ći i uz pomoć jednog oblika meditacije u kome u čenik pokušava sebe da doživi kao svedoka svih telesnih i umnih dešavanja. Osoba, probudivši se iz sna, shvata da nije u čestvovala u zbivanjima u snu, već je bila njihov svedok. Ako poklonik istrajno praktikuje doživljavanje sebe kao svedoka ukupnih telesnih i umnih zbivanja koja doživljava, kako u budnom stanju lako i u snu, on će ubrzo usvojiti stav potpunog neprijanjanja i bi će oslobođen od svih briga i patnji u vezi sa zemaljskim stvarima. Ovaj oblik meditacije ima za cilj da uzdigne poklonika izvan vremenskih granica i trenuta čno ga oslobodi nemira i nespokoja koji ina če prate razli čita ispoljenja ograničene energije. Kao svedok, duša ostaje nevezana za doga đaje koji se odvijaju u vremenu i nevezana za rezultate svojih akcija. Me đutim, nije dovoljno samo razmišljati o tome. To se mora doživeli. Važnost umirivanja uma Jedan od nedostataka meditacija koje se bave subjektom iskustva je u tome što pravi subjekat iskustva nikada ne može postati predmet razmišljanja ili meditacije u uobi čajenom smislu te reci. Ovi oblici meditacije mogu, u najboljem slu čaju, poklonika dovesti vrlo blizu Samospoznaje, ali ona može granuti u svom punom sjaju tek kada on iskorači iz područ ja uma. Zbog toga se neki neli čni oblici specijalizovane meditacije bave umnim tokovima, imaju ći za krajnji cilj umirivanje uma. Beleženje misli Postići kontrolu nad mislima zna či biti potpuno svestan toga šta one predstavljaju. Najpre se moramo pozabaviti njima pre nego što pokušamo da ih kontrolišemo. Obi čna introspekcija početniku ne pruža priliku da posveti punu pažnju mislima koje prolaze kroz njegov um. Stoga je korisno da on s vremena na vreme zabeleži svoje misli da bi ih zatim pažljivo i na miru preispitao. Ovaj proces nema nikakve sli čnosti sa pisanjem unapred isplaniranih tekstova. Mislima se, bez ikakvog usmeravanja ili potiskivanja, dopušta slobodan protok, usled čega potisnuti delovi podsvesnog uma slobodno isplivavaju u svest.
Praćenje umnih aktivnosti Na naprednijim stupnjevima, kada u čenik postane svestan svojih umnih aktivnosti i sposoban da prati tok misli koji je dospeo na površinu svesti, zapisivanje postaje izlišno. Posmatranje misaonih tokova treba da prati kriti čka ocena. Misli se ne mogu kontrolisati druga čije osim procenjivanjem njihove vrednosti. Kada čovek prvo kriti čki oceni misli koje zamućuju njegov um, a potom razume, prihvati i suo či se sa svojim unutrašnjim sanskari čkim čvorovima, on se tada oslobađa svih opsesija i prisila vezanih za njih. Pražnjenje uma Time on otvara sebi put do meditacije kojoj je cilj postizanje praznine uma, što je svakako veoma teško dostižno. Za vreme sna um ne pohode nikakve ideje, ali tada svest privremeno nije prisutna. S druge strane, kada um u budnom stanju ima predstavu da je prazan, on samo misli o toj ideji što je daleko od stvarne praznine. Težak zadatak pražnjenja uma moguće je ostvariti putem jednog trika, koji se sastoji u naizmeni čnom praktikovanju dve nesložljive meditacije, pri čemu se um na đe uhvaćen između koncentracije i rasipanja. Koncentracija naizmeni čno čas na jedan čas na drugi predmet meditacije Učenik se prvo koncentriše na U čitelja pet minuta; a zatim, kada se um ve ć umirio na U čiteljevom obli č ju, on u narednih pet minuta pokušava da umiri um u neli čnoj meditaciji: Ja sam beskonačan . Nepodudarnost izme đu dve meditacije može se još više naglasiti tako što će za vreme meditacije na U čiteljevo oblič je oči biti otvorene, a za vreme nelične meditacije, zatvorene. Smenjivanje dve meditacije ubrza će proces pražnjenja uma; ali da bi se zaista postigao uspeh, potrebno je da meditacije striktno slede jedna drugu. Mada na svakih pet minuta treba da usledi promena u drugi tip meditacije, sve dok traje jedna vrsta meditacije, nijedna misao o slede ćoj ne bi trebalo da se javi. Dakle za vreme koncentracije pažnja ne srne da odluta. A onda kada se pažnja preusmeri na predmet druge meditacije ne srne se misliti o prethodnoj meditaciji. Skretanje pažnje mora da bude potpuno kao i u prethodnoj koncentraciji. Brzo skretanje pažnje s jednog na drugi predmet preseca umne tokove poput testere. ˝
˝
Samo miran um odslikava Istinu Kada iščezne i poslednji trag umnih procesa, um se potpuno umiruje, a svest ostaje neokrnjena. Sve misli koje se pojave u umu poklonika su oblici uznemiravanja i poti ču iz pokretačke sile nataloženih sanskara. Uznemirenost uma prestaje tek kada u čenik postigne takvu kontrolu nad svojim umom da može isklju čiti sve misli. Istina se razotkriva jedino u potpunoj unutrašnjoj tišini. Kada je površina jezera mirna ogledaju se zvezde. Kada je um smiren, on odražava istinsku prirodu duše.
Tipovi meditacije VII Odeljak VII Nitvikalpa Samadhi Jedinstvenost Nirvikalpa Samadhija Različiti oblici meditacija kojima se čovek bavi pre svesnog stupanja na duhovnu stazu, kao i razli čiti oblici opštih i specijalizovanih meditacija kojih se prihvata nakon što stupi na nju, su priprema za dostizanje Nirvikalpa stanja (stanje Ja sam Bog ). Nirvikalpa Samadhi, ili ispoljavanje božanstvenosti, je iskustvo Nirvikalpa stanja u kome, nakon što je spoznao krajnju svrhu života, poklonik neprestano prebiva. Nirvikalpa Samadhi Siddhe, ili Bogoostvarenog bića, nadovezuje se na sve pre đašnje oblike meditacije a miloš ću Savršenog Učitelja to može postati vrhunac svih meditacija. Me đutim, to stanje je jedinstveno i ima posve drugoja čiju dimenziju od bilo čega što mu je prethodilo. ˝
˝
Meditiranje svetovnih ljudi Spontanost Nirvikalpa Samadhija mora se pažljivo razlu čiti od nazovi spontanosti koja prati uobi čajene meditacije svetovnih ljudi koji još nisu stupili na stazu. Um svetovne jedinke je zaokupljen Čulnim stvarima i ona ne ose ća nikakav napor pri meditiranju na njih. Um se zadržava na njima jer je prirodno zainteresovan a ne zbog smišljenog ulaganja napora u tom pravcu. Dakle, problem ne nastaje onda kada čovek dozvoli umu da razmišlja o mnogobrojnim svetovnim stvarima, ve ć kada pokuša da ga odvrati od njih. Meditacije pre-duhovne faze po svojoj spontanosti na neki na čin podsećaju na vrhunski Nirvikalpa Samadhi Siddhe. Ali pošto pre-duhovnu meditaciju i Nirvikalpa Samadhi deli ogromna razlika u spiritualnoj vrednosti, sli čnost između prve i završne faze meditacije postoji samo na površini. ˝
˝
Iluzorna spontanost svetovnih meditacija Osećaj spontanosti u pre-duhovnim meditacijama, koje se bave svetovnim stvarima i težnjama, nastaje pod uticajem sanskara. Pre-duhovne meditacije su deo procesa kroz koji se izražava delovanje impulsa u prikupljenim sanskarama, a njihovo nazovi spontano ispoljavanje ne samo da je daleko od istinske slobode, ve ć je, naprotiv, simptom spiritualnog ropstva. Na pre-duhovnom nivou čovek se guši u mra čnom, beznadežnom neznanju ne znaju ći da mu je cilj - beskona čna sloboda. I mada je on daleko od toga da bude sre ćan i zadovoljan, on se toliko duboko identifikuje sa interesima koje mu diktiraju sanskare da doživljava nasladu u njihovom zadovoljenju. Me đutim, zadovoljstvo koje iz toga proizilazi je uslovno i prolazno, a spontanost koju doživljava je prividna, zbog toga što, sve vreme dok je čovek gonjen težnjama, njegov um deluje pod ograni čenjima. Istinska sloboda i spontanost postoje samo u Nirvikalpi Um je sposoban da deluje istinski spontano i prirodno samo kada je u potpunosti oslobo đen sanskaričkih okova i uticaja, što postaje mogu će tek pošto uroni u stanje Nirvikalpa Samadhija Siddhe. Stoga je potrebno zapaziti da se iza prividne sli čnosti izme đu Nirvikalpa Samadhija Siddhe i preduhovnih meditacija jednog svetovnjaka krije nepremostiv jaz izme đu iluzorne i istinske spontanosti, sužanjstva i slobode, nestalnih zadovoljstva i ve čitog blaženstva. U preduhovnim meditacijama um funkcioniše pod prisilom nesvesnog, dok se u Nirvikalpa Samadhiju, umna aktivnost, podstaknuta nesputano i svesno, slobodno odvija. Meditacija je izraz tragao čeve borbe za Oslobo đenjem Različiti oblici meditacija, čije je praktikovanje obeležje života poklonika, popunjavaju prostor izme đu preduhovnih meditacija svetovnjaka i Nirvikalpa Samadhija Siddhe. Oni su i spona izme đu njih. Kada nekoga ko je podlegao sanskaričkim uplivima iz temelja potresu padovi, porazi i patnje, ili ga prodrma iskra duhovnog razumevanja, u njemu se tada probudi svest o njegovom ropstvu i iskrivljenosti njegovog opažanja. Opredelivši se za meditaciju, poklonik čini prvi korak u osloba đanju od zavodljivih svetovnih želja. Meditacija dobija duhovnu vrednost tek nakon što osoba stupi na stazu tj. postane poklonik, ili sadhak.
Meditacija podraziimeva napore Svi oblici meditacija su smišljeni i namerni, u smislu daje u njima izražena volja za ovladavanjem instinktivnim i drugim tendencijama u umu. Poklonik se prihvata razli čitih oblika meditacije jer u njima vidi sredstvo za postizanje cilja, to jest, nalazi da su oni put do Istine. A to nije posledica impulsivnih težnji, ve ć sastavni deo razumnog i smišljenog htenja. Mada se u po četku oblici meditacije biraju i izvode smišljeno i s naporom, um se postepeno i sam svikava na njih. Um postaje zainteresovan da doku či različite aspekte Istine, što doprinosi spontanosti meditativne prakse. Nijednu sadhakovu meditaciju ne krasi takva spontanost kao oblik li čne meditacije, čiji je pokreta č ljubav, a rezultat - njeno dalje širenje. Me đutim, vrhunska spontanost i istinska sloboda dostižni su tek postizanjem samog cilja meditacije. Sve do tog trenutka, spontanost će se mešati sa namerom, htenjem. Put ka duhovnoj slobodi prate napori sve dotle dok prepreke, nastale kao posledice pogrešnih zapažanja, ne budu savladane. Mada intenzitet napora može varirati, oni su tu sve do samog kraja, kada nestaju u ve čnom miru konačnog postignuća. Napredovanje ka Nirvikalpi U Nirvikalpa Samadhiju nema ni napora, ni prepreka koje treba savladati, ni ciljeva koje treba posti ći. Tu, u blaženstvu Ostvarenosti Istine, vlada nenarušiv mir i beskrajna spontanost ni čim sputane slobode. Napredovanje ka Nirvikalpa stanju je prelaz iz stanja bezuslovnog služenja sanskari čkim silama u stanje oštre borbe sa njima, da bi se na kraju dostiglo stanje potpune oslobo đenosti, u kojoj svest više nije uslovljena teretom prošlosti, nego jasno opaža večnu Istinu. Individualni um je u Nirvikalpi poništen Nirvikalpa Samadhi Siddhe razlikuje se od meditacije poklonika ne samo po slobodnoj nesputanoj svesti, ve ć i po mnogim drugim bitnim odlikama. Svi oblici meditacije imaju za cilj, direktno ili indirektno, potpuno uranjanje u ma u beskonačnu Istinu. Me đutim, one u tom pogledu nisu delotvorne do kraja, jer ne uspevaju da u potpunosti razore individualni um. Kroz njih se poklonik primi če spiritualnom cilju, ali ga ne ostvaruje. Nasuprot tome, u stanju Nirvikalpe, njegov ograni čeni um, dospevši do ta čke potpunog uranjanja u beskona čnu Istinu, biva potpuno poništen. Privremeni uzleti Visoko uzletevši u meditaciji, u čenik ima ose ćaj radosti, širenja i slobode, i, što je svojstveno za više nivoe, doživljava prosvetljenje. Me đutim, to naj češće ne traje dugo, a kada se posle ovako egzaltiranog stanja prizemlji, on je ponovo ono što je i bio: prosečna osoba zarobljena čvrstim stegama sanskari čkih ograničenja. Priča o joginu Nepotpuno delovanje samadhija na život poklonika može ilustrovati pri ča o pohlepnom joginu iz Gvaliora (Gwalior) u Indiji. Taj je, uz pomo ć joge, ovladao veštinom ulaženja u stanje samadhija. Jednoga dana dok je sedeo ispred palate nekoga radže, on, ulaze ći u samadhi, pomisli: Moram od radže dobiti hiljadu rupija . Zatim je ušao u samadhi i ostao u tom stanju punih sedam dana. Za to vreme nije uzimao ni hranu ni pi će, samo je sedeo na svom mestu, potpuno apsorbovan u meditativnom transu. Ljudi pomisliše da je svetac, a kada radža ču za to, krenu i on da primi daršan od njega. U prolazu ga slu čajno okrznu po le đima. Taj lagani dodir bio je dovoljan da izvede našeg jogina iz samadhija, i on, izašavši iz meditativnog transa, zatraži od radže hiljadu rupija. ˝
˝
Analiza meditativnog transa Baš kao što se zatvorenik, koji sa prozora svoje tamnice zuri u široka nebeska prostranstva, može izgubiti u viziji bezgraničnog prostora, tako i poklonik, pošto ude u meditativni trans i uroni u sjaj i blaženstvo, može privremeno da zaboravi na svoja ograni čenja. Ali, ako i zatvorenik ponekad zaboravi da je zatvoren, to ne zna či da se oslobodio
tamnice. Isto važi i za poklonika koji, apsorbovan u meditativnom transu više ne ose ća okove što ga vezuju za svet Iluzije, ali nije stvarno oslobo đen okova. Kao što će zatvorenik, čim baci pogled na neposrednu okolinu, povratiti svest o svom zato čeništvu, tako će i poklonik, čim povrati normalnu svest, ponovo postati svestan svojih nedostataka. Meditacije koje ga uzdižu mogu uve ćati njegove okultne mo ći, ali ga ne mogu dovesti u stanje beskrajnog blaženstva i znanja, neprestano prisutnog u Nirvikalpa Samadhiju Siddhe, koji je, nakon što je pokidao lance Maje, postigao kona čno Oslobođenje. Stanje Nirvikalpa Samadhija se održava samo po sebi Još jedna bitna razlika leži u tome što se u meditativnom transu poklonik obi čno pomaže nekim predmetom koji ima moć da održava njegovu pažnju. Svetla, boje, mirisi i zvu či suptilne sfere, sve to ima udela u skretanju uma sa svetovnih stvari za koje bi se eventualno mogao vezati. Prema tome, meditativni trans se. sam po sebi, ne može održati. On zavisi od predmeta na kome se drži pažnja. Nirvikalpa Sarnadhi Siddhe se održava nazavisno od bilo kakvog predmeta pažnje. Meditativni trans je više nalik na omamljenost koja se javlja kao posledica uzimanja opojnih droga. Opijenost traje sve dok traje efekat droge. Trans se nastavlja sve dotle dok je um obuzet predmetom koji taj trans održava. Nirvikalpa, nezavisna od držanja pažnje na predmetu, predstavlja slanje potpune budnosti u kome nema ni plime ni oseke, ni suše ni poplave, ve ć samo postojano istinsko opažanje. Oni u Sahaj Samadhiju su i sami objekti meditacije Različiti oblici opštih i specijalizovanih meditacija su korisni i vredni samo u okviru svojih granica. Oni nemaju jednaku vrednost za sve niti su svakome podjednako potrebni, ve ć predstavljaju mogu će puteve koji vode tragaoca ka njegovom božanskom odredištu. Za malobrojne duhovno uznapredovale duše, ve ćina uobičajenih oblika meditacije nisu potrebni. Tako đe su specijalne meditacije nepotrebne onima koji su u neposrednom kontaktu sa Savršenim Učiteljem ili Avatarom. Za njih je dovoljno da ih U čitelj vodi i da ga oni vole. A ona retka bi ća koja su postigla Samospoznaju i stekla položaj Savršenog U čitelja, uvek se nalaze u stanju Sahaj Samadhija, ili božanstvenosti u akciji. Njima ne samo da meditacija nije potrebna, ve ć su i sami postali objekti meditacije svojim učenicima. Na taj na čin oni pružaju najbolju pomo ć onima koji meditiraju na njih.
Tipovi meditacije VIII Odeljak VIII Sahaj Samadhi Kulminacija meditacije Kada um totalno uplovi u Istinu, doživljava se Nirvikalpa stanje spontanog blaženstva i nepomu ćene Samospoznaje - gde poklonik gubi svoju ograni čenu individualnost da bi otkrio svoju istovetnost sa Bogom, koji je u svemu. Nirvikalpa stanje, do kojeg poklonik dospeva miloš ću Savršenog Učitelja, je kulminacija svih ranijih li čnih i neličnih oblika meditacije, a ne njihov produkt. Svi oblici meditacije, kao i sva ostala duhovna pregnu ća, uprkos međusobnim razlikama, imaju jedan jedini cilj, a to je da ubrzaju sazrevanje čežnje da se bude jedno sa Beskonačnim. Nirvikalpa Samadhi se doživljava nakon postignu ća Jedinstva Pošto ostvari jedinstvo, sadhak (tragalac) postaje Siddha (onaj koji je postigao Cilj). Jedinstvo sa Beskona čnim Siddhe sufiji zovu Vaši. To je stanje Jedinstva sa Bogom koje je Isus Hrist opisao recima Ja i moj Otac smo jedno . Mada je dosta napisano o tom visokom stanju svesti, ono se ne može opisati niti izraziti recima. Ne može se opisati recima ali ga svako može doživeti sam za sebe. Kada Siddha doživljava Nirvikalpa stanje, to je onda Nirvikalpa Samadhi. ˝
˝
Telesno stanje Boraviti u stanju Nirvikalpa Samadhija zna či biti u stanju Boga, odnosno u stanju gde duša, pošto je odbacila ograničavajuće činioce koji su je sve vreme skretali na stranputicu pogrešnih opažanja, spoznaje sebe kao Boga. Božansko stanje Siddhe je suprotno od telesnog stanja u kome borave svetovnjaci. Svetovna osoba misli da je telo i nalazi se u stanju kojeg diktiraju telesne potrebe. Njena svest je zaokupljena telom. Brine se za hranu, pi će, spavanje, i zadovoljava ostale telesne želje. Ona živi za telo i njegove potrebe. Njena svest se ne može proširiti izvan telesnih okvira; ona razmišlja u telesnim granicama i ne može da pojmi nešto što nema telo ili oblik. Celokupnu sferu njenog bitisanja sa činjavaju oblici, a prostor je teatar u kome ona živi, kre će se i postoji. Energetsko stanje Prvi korak ka Božanskom stanju Nirvikalpa Samadhija je na činjen nakon nadilaženja telesnosti. Odbacivanje telesnog stanja je ulaznica u energetsku sferu postojanja. Duša tada dospeva u stanje u kome više ne dominiraju tela i drugi oblici. Ona se uzdigla u podru č je energije. Telo ili oblik nastaju kao posledica zgušnjavanja energije, pa zato uzdizanje iz sveta formi u sferu energije predstavlja pomak ka primarnijem, čistijem bitisanju. Energetsko stanje oslobođeno je mnogih ograni čenja koja ina če vladaju u svetu oblika. U njemu je svest povezana sa energijom i neprekidno vibrira kroz energiju i u njoj. Jedenje i pijenje u telesnom stanju mogu se uporediti sa apsorpcijom i asimilacijom energije u energetskom stanju. Na tom nivou duša sti če punu kontrolu nad energijom nastoje ći da nade ispunjenje kroz koriš ćenje energije. Ali njene delatnosti se još uvek odvijaju u podru č ju duhovnih ograničenja. U energetskom stanju ona može čuti, videti i omirisati mnoge stvari koje joj nisu bile pristupa čne u stanju telesnosti, kao i prire đivati mnoga čuda (na primer, osvetliti tamu ili živeti bezbroj godina samo na energiji) što onima koji se još uvek nalaze u telesnom stanju izgleda kao čarolija. Celokupna sfera duŠinog postojanja je energetske prirode i ona je mahom u vlasti energija. Sve što može pojmiti ili u činiti uslovljeno je energijom i postiže posredstvom energije. Energetsko stanje je stanje duhovno naprednih duša; ali to je još uvek daleko od stanja Savršenosti koje se ogleda u Nirvikalpa Samadhiju Siddhe. Stanje uma
Sledeći važan korak u pravcu Nirvikalpa Samadhija duša će preduzeti onda kada iskora či iz podru č ja energije i kro či u područ je uma. Na kraju krajeva, čitava energija i jeste jedna od manifestacija uma; stoga prelaz iz stanja energije u slanje uma predstavlja dalji pomak ka stanju Boga, odnosno Nirvikalpa Samadhiju. U stanju uma, svest je u neposrednoj vezi sa umom. Ona više nije zaokupljena telom ili energijom, ve ć je sada obuzeta umom. Napredne duše koje se nalaze u stanju uma mogu da čitaju misli drugih ljudi i uti ču na njih. No ipak, stanje u kome dominira um još uvek je u podru č ju dualnosti i iluzije, i, da bi se ostvarilo jedinstvo sa Beskona čnim, potrebno ga je prevazi ći i iskoračiti iz njega. Um zaklanja Istinu Od samog po četka svog duhovnog putovanja duša napreduje tako što postepeno odbacuje i prevazilazi delovanja individualnog uma. Um deluje i u telesnom i u energetskom stanju. U telesnom stanju on prosu đuje u okvirima tela, a u energetskom stanju u okvirima energije. Tek u stanju uma on prosu đuje i deluje u sopstvenim okvirima. Međutim, čak ni u sopstvenim okvirima on ne postiže znanje i spoznaju Beskona čnog, jer je sam sebi koprena između misli i Istine. Iako više nije optere ćen stanjem tela i stanjem energije, on je još uvek ograni čen odeljenom svešću. Možemo ga uporediti sa ogledalom prekrivenim prašinom. Zato, pre no što doživi iskustvo stanja Boga, ili Nirvikalpa Samadhi, um mora do kraja da se uroni u Beskona čno i rasto či se u njemu. Oblik je zgusnuta energija; energija je jedna manifestacija urna; um je prašinom prekriveno ogledalo Ve čnosti; a Ve čnost - Istina koja je odbacila masku uma. Transcendiranje uma Nije lako resiti se ograni čenog uma. Osnovni problem leži u tome što um treba poništiti posredstvom samog uma. Intenzivna čežnja za sjedinjenjem sa beskona čnom Stvarnošću, kao i beskrajno strpljenje, nužni su preduslovi za prevazilaženje uma. Jednom je jedan U čitelj rekao svom u čeniku da, ukoliko želi da postigne najuzvišenije stanje, treba da bude bačen, vezanih ruku i nogu, u reku, a da mu pritom ode ća ostane suva. U čenik nije mogao da razume unutrašnje značenje zagonetke. Lutao je svetom sve dok nije naišao na drugog U čitelja i zatražio od njega objašnjenje. Drugi Učitelj mu je rekao da, ukoliko želi da dostigne stanje Boga, mora snažno da žudi da se sjedini s Njim - kao da nijedan trenutak svog života više ne može provesti bez Njega - a ipak mora pokazati beskrajno strpljenje, kao da je u stanju da čeka na to bilion godina. Ako u njemu ne postoji intenzivna žudnja za sjedinjenjem sa Bogom, um će podleći uobičajenim uticajima sanskara; ako nedostaje beskrajno strpljenje, žudnja će nastaviti da pothranjuje ograničeni um i ništa više. Samo kada postigne balans izme đu beskonačne čežnje i beskonačnog strpljenja, tragalac.se može nadati sigurnom proboju kroz koprenu ograni čenog uma; a ravnoteža suprotnosti se može posti ći jedino milošću Savršenog Učitelja. Božansko stanje Nirvikalpa Samadhi Biti u Nirvikalpa Samadhiju zna či boraviti u stanju Svesti o Istini. Ovo Božansko stanje ne može razumeti osoba Čiji um još uvek funkcioniše na uobi čajen način. To je stanje iznad uma, koje se postiže onda kada ograni čeni um iščezne u konačnom jedinstvu sa Beskona čnim. U njemu duša više ne spoznaje sebe kroz um ve ć kroz sebe samu. Svetovna osoba zna da je ljudsko bi će, a ne pas. Isto tako, u Nirvikalpa Samadhiju duša ta čno zna da je Bog, a ne nešto ograničeno. Svetovna osoba ne mora stalno da uverava samu sebe da nije pas, nego ljudsko bi će. Tako i u Nirvikalpa Samadhiju, duša ne mora da ponavlja sebi sugestiju da je Bog. Ona to jednostavno zna intuicijom, bez ikakvog napora. Život u večnosti Onaj koji doživljava Nirvikalpa Samadhi je utemeljen u znanju Duše. Ta Samospoznaja ne dolazi i ne odlazi, ona je stalno prisutna. U stanju neznanja individualna duša vidi sebe kao muškarca ili ženu, kao posrednika ograni čenih akcija, primaoca radosti i boli. U stanju Samospoznaje ona zna da je Duša koja nije ograni čena svim tim stvarima; one ne mogu da je dotaknu. Kada jednom spozna svoju istinsku prirodu, to znanje zauvek ostaje i Duša više nikada ne može da padne u ropstvo neznanja. Ovo beskona čno stanje Božanske svesti odlikuju bezgrani čno razumevanje,
čistota, ljubav i sre ća. Biti u Nirvikalpa Samadhiju - iz kojeg veoma beskrajno živeti u Ve čnosti.
mali broj njih dospeva u Sahaj Samadhi - zna či
Dva stanja koja prethode Sahaj Samadiju Sahaj Samadhi, ili božanstvenost na delu, doživljavaju Sadgurui, a njemu prethode va stanja: Nirvana, ili apsorbovanost u božanskom; i Nirvikalpa Samadhi, ili božestvo u ispoljenju. Kada se svest sasvim povu če iz svih tela i iz čitavog sveta kreacije, ona je u Nirvani ili u stanju s one strane uma. A kada svest ponovo po čne da deluje kroz tela, ne prianjaju ći i ne poistove ćujući se sa njima, ona doživljava Nirvikalpa Samadhi Siddhe. U ovom stanju, mada je vezana za tela kao instrumente ispoljenja, ona iznutra ne prianja za njih niti se identifikuje sa njima. Prodiranje izvan podru č ja uma zna či potpuno povlačenje svesti iz univerzuma i totalnu uronjenost u Boga. Stanje u kome univerzum postaje nula je stanje Nirvane. Oni koji nakon iskustva Nirvane postanu svesni univerzuma, doživljavaju univerzum samo kao Boga i nikako druga čije, zauvek ostaju u Nirvikalpa Samadhiju. Nirvikalpa Samadhi označava prestanak lažnih umotvorina, stanje u kome um, savršeno umiren u spoznaji nepromenljive Istine, prestaje da osciluje izme đu krajnosti. Mokša, Nirvana i Nirvikalpa Stanja Nirvane i Nirvikalpe sli čna su stanju Mokše (Moksha, Oslobo đenje) samo po tome što sva tri stanja predstavljaju nestajanje individualne duše u Bogu, pra ćeno beskonačnim blaženstvom. Mokša se, me đutim, doživi nakon što duša odbaci svoja tela, dok se stanja Nirvane i Nirvikalpe Samadhija mogu doživeti i pre nego što tela budu odbačena. Takođe, iako Nirvana i Nirvikalpa stanja vezuje zajedni čki faktor zadržavanja tela, kao i mnogi drugi suštinski činioci, me đu njima ipak ima razlike. Pošto duša iza đe iz ego oklopa i upliva u ve čni život Boga, njena ograničena individualnost biva zamenjena individualnoš ću bez granica. Srušivši zidove stare individualnosti, duša zna da je Bogosvesna i na taj na čin održava svoju neograni čenu individualnost. Premda se neograni čena individualnost duše, na neki na čin, zadržava u jedinstvu sa Bogom, ona ostaje u stanju mirovanja, uronjena u iskustvo samoispunjenosti božanskim, to jest u stanju Nirvane. Me đutim, kada duša, stupivši u beskona čni život Boga, svoju neograničenu individualnost po čne da izražava kroz dinami čnu božanstvenost, to je onda Nirvikalpa Samadhi. Stanje Sadgurua i Avatara Sahaj Samadhi je dostižan retkim dušama koje se, kao Sadgurui, spuštaju sa sedmog nivoa svesti, a takav je i sam život Avatara. To je stanje nenarušivog mira, ravnoteže i sklada čak i u trenucima reakcije na promenljive okolnosti života. Oni koji su u ovom stanju žive život Boga, doživljavaju ći Boga svuda i u svemu. Prema tome njihovo Božansko stanje ne može narušiti ni bavljenje svetovnim stvarima. Bilo da se služe strelom ili ma čem na bojnom polju, da putuju avionom, razgovaraju sa ljudima ili se bave poslovima koji iziskuju izuzetnu koncentraciju - oni neprestano borave u stanju svesnog uživanja u Istini, trajnoj i nepromenljivoj. Takav je Sahaj Samadhi, neusiljen i postojan život Savršenstva i božestva na delu.
Dinamika duhovnog napredovanja Podređivanje tela uzvišenijem životu Čovek počinje duhovno da napreduje onda kada radikalno izmeni svoje dotadašnje stavove i gledišta. Svetovni čovek živi prevashodno da bi zadovoljio telesne potrebe. U krajnjoj analizi, sve što on čini, čak i ono što naizgled
nije direktno povezano sa telom, crpi snagu iz telesnih želja. Na primer, živi da bi jeo; ne jede da bi živeo. On još nije pronikao u dublji smisao postojanja koji nije u vezi sa telom, pa telo i telesna udobnost ostaju osnovni cilj svih njegovih nastojanja. Ali kada otkrije vrednosti koje stavljaju akcenat na dušu, telo dobija drugorazredni zna čaj. Od tog trenutka pa nadalje telo za njega predstavlja samo sredstvo za ostvarenje višeg cilja. Telo, koje je do tada bilo prepreka istinski duhovnom životu, sada postaje instrument njegovog izražavanja. Na tom stupnju čovek uči kako da pristupa svojim telesnim potrebama ne identifikuju ći se sa njima, kao kada voza č puni automobil vodom i gorivom da bi ovaj mogao da se kre će Pravi početak napredovanja na duhovnoj stazi je pra ćen pitanjem o smislu života - traženjem razloga zbog kojih čovek nesvesno mrzi i voli i prolazi kroz mnoštvo radosti i patnji. I mada ga zov neshvatljive i neodoljive božanske sudbine vuče ka njemu, pro ći će mnogo vremena dok se ne popne na vrh Istinske Spoznaje; a krivudavi put koji do njega vodi stalno će ga navoditi na skliske, strmoglave rubove ambisa. Oni koji su namerili da dosegnu vrh planine moraju se penjati sve više, i ći sve dalje. Čak će i onog, koji s uspehom savlada najve će visine, i najmanja greška ponovo strmoglaviti u podnožje. Zato poklonik nikada nije bezbedan osim u slu čaju kada ga pomaže i vodi Savršeni Učitelj koji poznaje sve zamke i stranputice duhovne staze, i koji ne samo da će ga sa čuvati od mogu ćeg pada, nego će ga dovesti do Ostvarenja bez nepotrebnog zastajkivanja. Prepreke napredovanju Poklonik koji se usmeri na postizanje cilja nosi sa sobom sve sanskare koje je akumulirao u prošlosti. No usled intenziteta njegove spiritualne žudnje, one su neko vreme isklju čene i ne deluju. Vremenom, me đutim, pošto njegovi duhovni napori oslabe, sanskare će opet dobiti na snazi i, rasporedivši se u novi poredak, po čeli snažno da se suprotstavljaju poklonikovom duhovnom napredovanju. Analogija sa rekom To se može porediti sa rekom. Mo ćni rečni tok još od svog izvora valja pred sobom velike koli čine mulja koje svla či sa obala ili iz korita. Sve dok ga reka nosi, mulj ne predstavlja prepreku za njen tok, samo je donekle usporava. Kada rečna matica oslabi u ravnici, naro čito blizu uš ća, masa počinje da se taloži u koritu formiraju ći velika ostrva ili delte. Delte ne samo da spre čavaju reku da te če dalje, nego je i skre ću sa puta, razbijajući je na re čice i potoke, te na mnoge načine slabe njenu mo ć. Ili u drugom primeru, za vreme poplave reka ruši pred sobom drve će, žbunje, zemne naslage, i sve što joj se na đe na putu; ali kada se te naslage prili čno nagomilaju onda to predstavlja ozbiljnu prepreku slobodnom toku reke. Duhovni put poklonika tako đe je nabijen preprekama koje je on sam stvorio. One se mogu uspešno ukloniti samo uz pomo ć Učitelja. Egoizam mora nestati Pomoć Učitelja je najefikasnija onda kada u čenik žrtvuje život ega u korist bezgrani čnog života oli čenog u Učitelju. Potpuna samo-predaja je najteži zadatak, pa ipak, svo đenje ega na minimum je najvažniji uslov duhovnog napredovanja. Cilj duhovnog napredovanja nisu toliko u čenikova dobra dela , koliko nov kvalitet života oslobo đen ego-svesti. Ako je u čenik zaslužan za mnoga dobra dela, te polaže na njih isklju čivo pravo, njegov ego će se vezati za njegova postignuća. To će predstavljati golemu prepreku za ostvarenje slobodnog i neograni čenog života. Otuda ispraznost rituala i ceremonija, milosrdnih i dobrih dela, spoljašnjih odricanja i pokajanja ukorenjenih u ego-svesti. ˝
Dilema
˝
Ujedno je to razlog zbog koga u čenik ne bi trebalo da se vezuje za ideje: Učiniću ovo, uradiću ono . S druge strane, on ne treba da izbegava aktivnost iz straha da će razviti neki oblik ega. Naprotiv, mora da preduzme aktivan život da bi oslabio ego koji je prethodno razvio. U tom času se kod njega javlja nedoumica: ako ostane neaktivan, ne će učiniti ništa da iza đe iz zatvora ego-života; ako se lati aktivnog života, mora će se suočiti sa mogućnošću vezivanja njegovog ega za nove poduhvate. ˝
˝
Koračanje stazom nalik je hodu po oštrici ma ča Ako želi dalje da napreduje, u čenik treba da izbegava ova dva ekstrema, a opet da nastavi sa životom koji je ujedno i kreativan i aktivan. Kora čanje duhovnom stazom ni malo ne li či na bezbrižno jahanje osedlanog konja; ono pre li či na hodanje po oštroj ivici ma ča. Pošto se smesti u sedlo, jaha č na konju prakti čno miruje, odnosno sedi na konju manje ili više udobno i uz nevelik napor i oprez kre će na put. Kretanje duhovnom stazom, me đutim, zahteva najizoštreniju pažnju i veliku obazrivost, jer na tom putu nema usputnih svratišta niti mesta za vo đenje ego-života. Onaj ko stupi na stazu ne može ostati tamo gde jeste niti dozvoliti sebi da izgubi ravnotežu. Zato je on nalik na čoveka koji pokušava da hoda po oštroj ivici ma ča. Stvaranje novog ega koji je podre đen volji U čitelja Da bi uspešno izbegao neaktivnost s jedne, i di čenje sopstvenim delima s druge strane, u čenik treba da stvori jedan provizorni ego, potpuno podređen volji Učitelja, i to na slede ći način: Pre nego što išta zapo čne treba da pomisli kako nije on taj koji nešto čini, nego to U čitelj deluje kroz njega. Nakon što obavi zadatak, ne srne da se prepušta samozadovoljstvu zbog uspešnih rezultata, nego treba da ostane nevezan za njih tako što će ih posvetiti U čitelju. Uvežbavajući um na taj na čin, on će stvoriti nov ego - jedno provizorno i svrsishodno sredstvo - koje će mu uliti dovoljno samopouzdanja, energi čnosti, poverenja i podsticaja da pokrene bilo koju akciju. Novi ego crpi svoju snagu iz li čnosti Učitelja, koji predstavlja beskona čno, te je sa duhovnog stanovišta posve bezopasan. U izvesnom trenutku učenik će i njega odbaciti, kao kad čovek odbaci isluženu ode ću. Postoje dva tipa ega: prvi koji još više okiva dušu, i drugi koji doprinosi njenom osloba đanju. Uspešan prelaz od ograničavajućeg svetovnog ega do večnog života lišenog ega uslovljen je provizornim egom, utemeljenom na bezuslovnom predavanju Učitelju. Izgradnja prelaznog ega podre đenog volji U čitelja nužna je me đufaza u dinamici duhovnog napredovanja. Brzo uklanjanje ega nije mogu će Poklonik je naviknut da crpi životnu snagu iz ograni čenog ega i jedan brz prelaz iz ego stanja u stanje bez ega ne samo da nije mogu ć, ve ć se i ne preporu čuje. Na zahtev da se u čenik odmah uzdrži svakog oblika ego-svesti, on bi odgovorio povratkom u stanje negativne pasivnosti, i ne bi više nalazio radosti u ispoljavanju sebe. Ili bi svoje aktivnosti obavijao automatski, kao beživotna mašina, ne nalaze ći u tome nikakvo ispunjenje. Osnovno pitanje je kako da poklonik iza đe iz ograničenog ega i stupi u neograni čeni život bez ega, a da ne padne u komu, odnosno ne doživi drastičan pad ukupne životne energije. Koma može da donese privremeno osloba đanje od ograničenja egoživota, ali ne može da uvede poklonika u beskona č je života bez ega. Duhovno napredovanje odvija se postepeno To je razlog zbog kojeg duhovni napredak, u ve ćini slučajeva, treba da je postepen i da traje ponekad nekoliko života. Kada izgleda da neka osoba grabi krupnim koracima na svojoj duhovnoj stazi, u pitanju je zapravo samo sažeto ponavljanje napretka u činjenog u ranijim životima - ili je posredi posebna intervencija Sadgurua. Obi čno, napredak duhovnog poklonika mora biti postepen. Razdaljina izme đu ograničenog ega i neograni čenog života bez ega mora se pre ći postupnim koracima od jednog ka drugom stupnju preobražaja, tako da samoljublje vremenom zameni skromnost, nemirne želje postojani mir, a sebi čnost - nesebična ljubav. Ego potčinjen volji U čitelja
Kada je ego u potpunosti pot činjen volji U čitelja ne samo da tada nije opasan za duhovni razvoj nego je, štaviše, od nezamenljivog zna čaja, te direktno služi daljem duhovnom napredovanju u čenika, jer ga, kroz život nesebi čnog služenja i ljubavi, sve više približava U čitelju. Stalni unutrašnji kontakt sa U čiteljem čini ga posebno otvorenim za posebnu pomoć koju mu jedino U čitelj može ukazati. U čenik koji raskine sa životom neukro ćenog i odvojenog ega u korist samo-predavanja U čitelju zapravo predstavlja, preko tog novog, pokornog ega, instrument u U čiteljevim rukama. U stvarnosti, U čitelj radi kroz njega. Upravo kao što se instrument može pokvariti, tako se i pokloniku, koji živi i deluje u svetu, može desiti da pogreši. S vremena na vreme, instrument valja o čistiti, remontovati, popraviti i podesiti. Na isti na čin učenik - kod koga su se tokom rada razvili novi problemi, vezanosti, i ograde li čnog ega treba da uspostavi red da bi mogao da nastavi dalje. Potreba za ozdravljuju ćim kontaktom sa Učiteljem Učenik u Učiteljevoj službi može se uporediti sa metlom pomo ću koje Učitelj čisti svet od ne čistoća. Na metli se sakuplja sva prljavština ovog sveta; i ukoliko je stalno ne čistimo i ne dajemo joj novi sjaj, ona će svoju funkciju obavljati sve manje i manje uspešno. Svaki put kada poklonik pristupi U čitelju, on mu dolazi sa pregršt novih duhovnih problema. Zapetljao se, na primer, u nove probleme namamljen slavom, bogatstvima, ili drugim svetovnim stvarima. I ako nastavi u tom pravcu, možda će sve to i dobiti; ali će se tako udaljiti od cilja da doživi Boga, od zaveta kojeg je u srcu zape čatio. Samo aktivna intervencija U čitelja leci ovakvu duhovnu boljku. Le čenje duhovnih boljki može se uporediti sa izvođenjem hirurškog zahvata gde hirurg trenuta čno uklanja uzrok bolesti koja ugrožava vitalnu energiju pacijenta. Kada se kod čoveka jave fizi čke tegobe i problemi, on će se javiti doktoru; a kada se pojave duhovni problemi, obratiće se Učitelju. Ozdravljaju ći kontakt sa U čiteljem je neophodan deo procesa duhovnog napredovanja. Svako obnavljanje ega zahteva ponovno predavanje Učitelj pomaže u čeniku na originalan i neponovljiv na čin, koji se ne može uporediti ni sa čim na svetu. Ako želi da dobije pomoć od njega, poklonik mora u činiti napor da se preda njegovoj božanskoj volji. Li čni ego, koga se u čenik odrekao svojom rešenoš ću da se preda U čitelju, može se ponovo javiti na neki drugi na čin - čak i u okvirima privremenog ega koji bi trebalo da je sasvim pokoran U čiteljevoj volji - i tako uneti nered u postoje ći poredak. Stoga se ponovno oživljavanje ograni čenog ličnog ega mora spre čiti protivudarcem: poklonik treba ponovo da izrazi vernost Učitelju. Se riju uspešnih povrataka li čnog ega na scenu mora pratiti serija ponovnih odricanja i izražavanja vernosti Učitelju. Poslednje predavanje je predaja zasebnosti Kretanje u pravcu sve snažnijeg predavanja U čitelju jednako je napredovanju od manjeg ka ve ćim zadacima. Duboko predavanje oznaka je viših stanja svesti, jer ono ujedno zna či da postoji velika uskla đenost između učenika i Učitelja. Na taj na čin beskonačni život Savršenog U čitelja proti če kroz učenika mnogo obilnije. I uopšte, duhovni napredak je niz postupnih koraka prema sve dubljem i dubljem predavanju, što dovodi do kona čnog raskida sa zasebnim ego-životom. Poslednje predavanje je najdublje i najpotpunije. Ono je sinonim kona čnog sjedinjenja u kome učenik postaje jedno s U čiteljem. Stoga je, u izvesnom smislu, najdublje predavanje ravno postignu ću Istine koja je konačni cilj duhovnog razvoja.
Dublji aspekti sadhane Prelazak na dublje aspekte sadhane Za većinu ljudi, duhovna sadhana, ili praksa, sastoji se u spoljašnjem pra ćenju rituala i ceremonija koje im propisuju njihove religije. Na po četnim stupnjevima, spoljašnje pra ćenje rituala i ceremonija ima svoju vrednost kao faktor koji doprinosi li čnom pročišćenju i disciplini uma. Ali vremenom poklonik mora da prevazi đe fazu vanjskog potvr đivanja vere i primi inicijaciju u dublje aspekte duhovne sadhane. Kada se to dogodi, spoljašnji aspekt religije povlači se u pozadinu, a poklonik postaje zainteresovan za tajne koje leže u osnovi svih velikih religija. Prava sadhana je život utemeljen na duhovnom razumevanju, i dostizanje samo osobama koje su duboko zainteresovane za duhovne činjenice! Razlike među sadhanania Sadhana nije sprovođenje krutih pravila. Upravo kao što u životu ne može i ne treba da postoji stroga i jednoli čna uniformnost, tako i u duhovnom životu treba da bude dovoljno prostora za mnoštvo razli čitih sadhana. Da bi bila korisna za poklonika, sadhana mora da bude saobrazna njegovom temperamentu i njegovim sanskarama, iz čega sledi da je, iako je duhovni cilj jednak za sve, njegova sadhana svojstvena samo njemu i nikome više. Me đutim, pošto je cilj jedinstven za sve, razlike po pitanju sadhane nisu od vitalnog zna čaja; a dublji aspekti sadhane imaju za sve poklonike podjednak zna čaj, bez obzira na njihove me đusobne razlike. Sadhana u duhovnom i u materijalnom pogledu Sadhana u duhovnom svetu bitno se razlikuje od sadhane na materijalnom planu. Njihovi se ciljevi ne podudaraju. Cilj kome teži sadhana na materijalnom planu je uvek neka stvar koja ima svoj po četak i kraj u vremenu. Cilj za kojim se traga na duhovnom planu jeste potpunost koja prevazilazi ograni čenja vremena. Stoga je, na materijalnom planu, sadhana usmerena ka postignuću nečega što tek treba da bude; dok je u duhovnom životu usmerena ka spoznaji onoga što je oduvek bilo, uvek će biti i JESTE. Cilj duhovne sadhane Za duhovnim ciljem života valja tragati u samom životu a ne van njega. Prema tome, sadhana u duhovnom pogledu mora da bude takva da li čni život približi duhovnom idealu. Sadhana u spiritualnom svetu ne cilja na postignu će nekog ograničenog cilja, koji će trajati jedan dan i onda se neslavno ugasiti zauvek. Njen cilj je da kvalitativno preobrazi život, da bi život postao trajni izraz Istine u ve čnom Sada. Sadhana postaje duhovno plodonosna onda kada uspe da uskladi život pojedinca sa božanskom namerom, koja jeste da omogu ći svim ljudima svesno uživanje u blaženom stanju Boga. Sadhana se mora potpuno usmeriti ka tom cilju. Savršena sadhana stapa se sa ciljem Svaki vid duhovne sadhane mora biti jasno usmeren na postignu će božanstvenosti u svim fazama života. Dakle, različiti aspekti duhovne sadhane će, u izvesnom smislu, predstavljati razli čite stepcne duhovne Savršenosti. Sadhana je savršena u onoj meri u kojoj izražava duhovni ideal, to jest, u onom stepenu u kome je saobrazna savršenom životu. Sto je ve ća razlika izme đu sadhane i ideala kome stremi, to je sadhana manje savršena; a što je manja razlika izme đu sadhane i ideala kome stremi, to je sadhana bliža savršenstvu. Kada sadhana postane savršena ili potpuna ona se stapa sa svojim ciljem - duhovno savršenim životom - tako da se podeljenost sredstva i cilja gubi u celovitosti nedeljivog postojanja. Sadhana se na materijalnom planu retko podudara sa njenim ciljem Odnos između duhovne sadhane i njenog cilja može se uporediti sa odnosom izme đu sadhane i cilja na materijalnom planu. Na materijalnom planu cilj je nešto što manje - više stoji po strani od sadhane koja ka tome cilju vodi, te je
tako sadhana po prirodi nešto sasvim drugo nego što je njen cilj. Na primer, povla čenjem oroza na pištolju može se počiniti ubistvo, ali ubijanje i samo povla čenja oroza nije isto. Na duhovnom planu me đutim, sadhana i cilj koji se njome postiže ne mogu biti u toj meri druk čiji i medu njima se ne može podvu ći jasna razlika. Na spiritualnom planu je nemoguće održavati taj nepremostivi jaz izme đu sadhane i njenog cilja. Tako dolazimo do fundamentalnog paradoksa u spiritualnom života, a to je da se praktikovanje sadhane delimi čno podudara sa samim ciljem. Stoga je razumljivo zašto se mnoge duhovne sadhane moraju shvatiti tako ozbiljno kao da same po sebi predstavljaju cilj. Sadhane znanja, akcije i ljubavi U dubljim aspektima, duhovna sadhana se sastoji od: (1) yoge znanja (dnyan), (2) yoge akcije (karma), i (3) yoge predanosti ili Ijubavi (hhakti). Sadhana znanja je upražnjavanje nevezanosti koje dolazi sa istinskim razumevanjem, zatim praktikovanje nekih oblika meditacije i primena sposobnosti rasu đivanja i intuicije. Svi ovi na čini traganja za duhovnom mudrošću i oblici ispoljavanja duhovne mudrosti zahtevaju podrobnije objašnjenje. Neprianjanje Individualna duša je upetljana u svet oblika i ne zna za svoje jedinstvo sa Bogom. To neznanje čini okove duše, i duhovna sadhana mora biti usmerena na osloba đanje od okova. Spoljašnje odricanje od svetovnih stvari se često ubraja u sadhane koje vode do Oslobo đenja. Mada spoljašnje odricanje ima svojih vrednosti, ono nije apsolutno neophodno. Ono što je potrebno jeste unutrašnje odricanje od žudnje za svetovnim stvarima. Kada se žudnja jednom odbaci, malo je važno da li se duša spolja odrekla svetovnih stvari. Ona se iznutra razvezala od iluzornog sveta oblika i pripremila za stanje Mukti(Mukla) ili Oslobo đenje. Razvezivanje je važan deo sadhane znanja. Meditacija Meditacija je slede ći vid traganja za spiritualnim znanjem. Pogrešno je misliti daje meditacija neka čudna rabota rezervisana za pustinjake u pe ćinama. Svaki čovek meditira na ovu ili onu temu. Razlika izme đu meditacije koja čoveku dolazi prirodno i meditacije poklonika je u tome što ovaj drugi sistematski i organizovano razmišlja o stvarima koje imaju duhovnog zna čaja. Meditacija, kao vrsta sadhane, može da bude li čna ili neli čna. Lična meditacija usmerena je na nekoga ko je duhovno savršen. Poklonik može, prema li čnim sklonostima, odabrati za objekat meditacije nekog od živih ili bivših Savršenih U čitelja ili samog Avatara. Kroz li čnu meditaciju poklonik upija u sebe božanske kvalitete i duhovno znanje U čitelja. Kroz svoju ljubav i predanost poklonik pridobija Učiteljevu milost, a jedino milost U čitelja daje kona čno Ostvarenje. Tako sadhana li čne meditacije ne samo da približava poklonika Učitelju, ve ć mu i utire put ka kona čnom sjedinjenju sa U čiteljem u Istini. Nelična meditacija bavi se bezobli čnim i beskonačnim aspektima Boga. Ona vodi do spoznaje neli čnog aspekta Boga; ali generalno uzevši, neli čna meditacija ne će uroditi plodom ukoliko se poklonik nije prethodno pripremao, upražnjavajući li čnu meditaciju, i život u vrlini. U kona čnoj spoznaji Beskona čnog, nema više ograni čenja ličnosti niti jasne podele na opre čnosti dobra i zla. U cilju dostizanja Realizacije čovek mora da prede sa li čnog na neli čno i sa života u vrlini na život Boga, koji je izvan opre čnosti dobra i zla. Slede ći uslov za postizanje Istine kroz neli čnu meditaciju jeste sposobnost poklonika da sasvim umiri um. To postaje mogu će jedino nakon što sanskare (impresije) sasvim iš čeznu. Pošto je kona čno brisanje svih sanskara mogu će ostvariti jedino miloš ću U čitelja, U čitelj je i tu, na stazi neli čne meditacije, preko potreban. Intuicija i dar zapažanja Sadhana znanja ili dnyan, osta će nepotpuna ukoliko poklonik neprestano ne uvežbava svoj dar razlikovanja i ne razotkrije svoju najuzvišeniju intuiciju. Realizaciju Boga ostvari će onaj poklonik koji se u pronalaženju pravih, trajnih vrednosti, bude služio svojim darom razlikovanja kao i svojom intuicijom za istinske i trajne vrednosti. Beskonačno znanje leži neispoljeno u svakome; potrebno ga je samo razotkriti. Najbolji put da čovek proširi svoje znanje jeste da prakti čno primeni onaj deli ć mudrosti koji je do tada stekao. U čenja koja su čovečanstvu prosledili Učitelji mudrosti i poklonikov uro đeni osećaj za prave vrednosti, sasvim su dovoljni da mu ukazu na slede ći korak koji treba da preduzme. Problem je ste čeno znanje primeniti na delu. Jedan od najboljih na čina da se proširi
duhovno znanje jeste da se ono primeni u praksi. Da bi sadhana znanja bila plodonosna, ona se mora na svakom koraku, i u svakom trenutku, preto čiti u akciju. Savkodnevni život mora biti voden duhovnim razborom i nadahnut najuzvišenijom intuicijom. Važnost akcije Karma-joga, ili joga akcije, sastoji se u sprovodenju u delo, bez zazora i oklevanja, najvrednijih uvida poteklih iz srca. U sadhani je važna praksa, a ne puka teorija. Zdravorazumska praksa je mnogo bitnija od zvu čne teorije. Još je bolje ako se praksa zasniva na odgovaraju ćoj teoriji, ali čak i greške u praksi donose najvrednije pouke. Čak i najbesprekornija teoretska spekulacija je, sama za sebe, duhovno jalova. Tako, čovek koji možda ne poznaje u čenja, ali zato ozbiljno shvata Boga i vredno i skromno pristupa svakodnevnim poslovima, može biti bliži Bogu nego neko ko poznaje svu metafiziku ovog sveta, a ne dopušta svojim teorijama da mu izmene život. Ilustrativna pri ča Čuvena priča o magarcu govori upravo o razlici u
vrednosti izme đu teorije i prakse u oblasti sadhane. Magarac, koji je dugo kaskao putem i usput dosta ogladneo, ugleda pokraj puta dva plasta sena, jedan s desne i jedan s leve strane. Magarac pomisli da je od najve će važnosti da bude sasvim siguran koji je od ta dva plasta bolji pre nego što donese mudru odluku na koji će krenuti. Jer, kada bi doneo odluku napre čac, ne razmotrivši najpre čitavu stvar do u tan čine, bila bi to, mišljaše on, impulsivna a ne inteligentna akcija. Stoga je prvo uzeo u razmatranje razdaljinu izme đu levog i desnog plasta sena. Na njegovu nesre ću, nakon podrobnog razmatranja bio je prinu đen da zaključi kako se oba plasta nalaze na podjednakoj udaljenosti od puta. Onda se zapitao postoji li neki drugi kriterijum po kome bi mogao ispravno da se opredeli, i zaklju čio da bi to mogla da bude veli čina plastova. Me đutim, ni u drugom pokušaju da se teoretski osigura pre nego što preduzme akciju, njegovi napori nisu urodili plodom, pošto je zaklju čio da su oba plasta podjednake veli čine. Zatim je, s izdržljivošću i stpljivoš ću magarca, razmatrao i druge stvari, kao što je, na primer, kvalitet trave. Nažalost, sudbina je tako htela da ni jedno od pore đenja ne bude na štetu prvog ili drugog plasta sena, i njemu se oba plasta činjahu jednako poželjna. ˝
˝
Na kraju je ispalo daje, pošto nije mogao da otkrije nijedan odlu čujući činilac koji bi teoretski potkrepio njegov izbor, magarac nastavio dalje gladan i umoran kao što je i bio. Da je magarac krenuo na bilo koji plast, ne insistirajući pritom na tome kako njegov izbor mora da krasi velika mudrost, on bi možda i završio na lošijem plastu. Ali tako bi, uprkos svim greškama usled nerazboritog rasu đivanja, mnogo bolje prošao sa prakti čne strane. Nesebično služenje U duhovnom životu nije neophodno imati detaljnu mapu da bi se krenulo na put. U stvarnosti je upravo suprotno: insistiranje na kompletnom znanju ko či akciju. Dublje tajne duhovnog života pripaš će onima koji se odvaže na rizik i hrabro krenu u eksperiment. One nisu namenjene lenjivcima kojima je potrebna garancija za svaki korak. Ljudi koji sa obale filozofiraju o okeanu upozna će samo njegovu površinu; dok će oni koji bi da upoznaju njegove dubine, morati da sko če u talase. Ljubav Sadhana karma-joge traži da akcija proizilazi iz opažaja Istine. Prosvetljena akcija ne vezuje; ona je nesebi čna, jer ne vuče korene iz ega. Sebi čnost je obeležje neznanja, a nesebi čnost - odraz Istine. Pravi argument za život nesebičnog služenja je unutrašnja vrednost takvog života, a ne neki njegov kona čan rezultat ili ishod. Paradoks nesebičnog delovanja jeste u tome da ono zapravo pruža pokloniku mnogo više nego što mu ikada može dati neznanje i sebi čnost. Sebičnost vodi u sku čen život koji se vrti oko pogrešne ideje o postojanju ograni čene i odvojene jedinke, dok, s druge strane, svaka nesebi čna akcija razbija iluziju o zasebnosti i otvara prolaz ka neograničenom životu u kome vlada ostvarenje Sve-Sopstva. Nešto što je čovek imao možda će izgubiti, a nešto za čim je žudeo možda nikada ne će steći; ali čim nešto odbaci u duhu prinošenja žrtve Bogu, to mu se ve ć sledećeg trenutka neizostavno vrati. Takva je sadhana karma-joge.
Kroz napore do stanja nenaprezanja Još značajnija od sadhane znanja (dnyan) i akcije (karma) je sadhana ljubavi (bhakti). Ljubav je sama sebi opravdanje. Ona je u sebi savršena i nije potrebno da je dopunjava bilo šta drugo. Najve ći sveci bili su zadovoljni svojom ljubavlju prema Bogu i nisu želeli ništa više. Ljubav nije prava kada postoje o čekivanja. Na vrhuncu božanske ljubavi ljubavnik postaje jedno sa božanskim Voljenim. Nema sadhane ve će od ljubavi, nema zakona većeg od ljubavi, nema cilja ve ćeg od ljubavi - jer je ljubav u božanskom obliku - ve čna. Bog i ljubav su jedno, a onaj ko poseduje božansku ljubav u sebi, poseduje i Boga. Može se re ći da je ljubav ujedno sama sadhana i njen cilj. Unutrašnja vrednost ljubavi je tako o čigledna da je greška i pomisliti kako ona može da bude sadhana sa nekakvim druga čijim ciljem. Ni u jednoj drugoj sadhani nije stapanje sa Bogom tako jednostavno i duboko kao u ljubavi. Pod okriljem ljubavi je put ka Istini lak i radostan. Sadhana po pravilu podrazumeva napore, katkad i o čajničke napore, kao što je slu čaj sa poklonikom koji pokušava da se u prisustvu raznih iskušenja, odveže od njih. U ljubavi, me đutim, nema napora jer postoji spontanost. Spontanost je jezgro prave duhovnosti. Najviše stanje svesti, u kome je um jedno sa Istinom, poznato je kao Saha đavasta (Sahajawastha), stanje neograni čene spontanosti u kome, bez prekida, Sopstvo spoznaje Sebe. Jedan od paradoksa u vezi sa duhovnom sadhanom je u tome da je sav napor koji se u nju ulaže usmeren na dostizanje stanja - bez napora. Priča o kasturi - mrigi Postoji divna priča o kasturi - mrigi, i!i mošusnom jelenu, koja upravo govori o prirodi duhovne sadhane. Jednom dok je veselo tr čkarao brdima i dolinama, kasturi-mriga postade svestan izvanredno istan čanog mirisa kakvog nikada ranije nije osetio. Miris tako duboko dirnu njegovu dušu da on odlu či da sazna odakle poti če. Tako je snažna bila njegova žudnja da je on, ne prezaju ći ni od oštre zime ni od paklene toplote, hodaju ći i danju i no ću, nastavljao svoju očajničku potragu za slatkim mirisom. Ne znaju ći ni za strah ni za oklevanje, nepokolebljivo je tragao dalje, sve dok konačno, izgubivši ravnotežu na jednoj visokoj steni, nije pao i smrtno se ozledio. U svom poslednjem ropcu jelen shvati da se miris koji mu je zaneo srce i nadahnuo sve njegove napore, širio iz njegovog sopstvenog pupka. Ovaj poslednji trenutak jelcnovog života bio je ujedno i najsretniji. Njegovu smrt je pratio neopisiv mir. Cilj sadhane je Samospoznaja Sve duhovne sadhane poklonika su poput napora koje je ulagao kasturi-mriga. Puno sazrevanje sadhane podrazumeva smrt poklonikovog ego-života. U tom trenutku on spoznaje da je, na neki na čin, on sam bio objekat sveg traganja i svih nastojanja. Sve što je propatio i čemu se radovao - svi rizici koje je preduzimao, sve avanture kroz koje je prolazio, sve žrtve i o čajničke borbe - sve to imalo je za cilj postignu će istinske Samospoznaje, u kojoj on gubi svoju ograničenu individualnost jedino da bi otkrio da je jedno sa sveprisutnim Bogom.
Avatar Svako živo biće svesno ili nesvesno traga za jednom jedinom stvari. U nižim oblicima života i kod manje naprednih ljudskih bića ovo traganje se odvija nesvesno. Kod razvijenih ljudskih bi ća ono je svesno. Ono za čim se traga ima mnogo imena -sre ća, mir, sloboda, istina, ljubav, savršenost, Samoostvarenje, ostvarenje Boga, jedinstvo sa Bogom. U osnovi svega jeste potraga za jednim, iako ona može imati svoj poseban izraz. Svako doživi svoj trenutak sre će, prosjaj istine, prolazno iskustvo jedinstva s Bogom; ono što svi žele jeste da ova iskustva postanu trajna. Svi žele da dođu do postojane stvarnosti u reci promena. Radi se o prirodnoj želji, zasnovanoj pre svega na se ćanju-jasnom ili nejasnom, u zavisnosti od višeg ili nižeg položaja pojedine duše na lestvici evolucije-o prvobitnom jedinstvu sa Bogom. Jer, svako živo bi će je sastavni deo Božanske manifestacije, ali je uslovljeno neznanjem o svojoj pravoj prirodi. Čitava evolucija je, zapravo, evolucija od nesvesnog božanstva ka svesnom božanstvu, u kojoj sam Bog, koji je u suštini ve čan i nepromenljiv, preuzima raznovrsna oblič ja, prolazi kroz beskonačni niz iskustava i prolazi kroz beskona čan broj samonametnutih ograničenja. Evolucija je, sa stanovišta Tvorca, božanska igra u kojoj Neuslovljeno stavlja na kušnju beskona č je Svog apsolutnog znanja, mo ći i blaženstva kroz sve okolnosti. Me đutim, sa stanovišta bi ća koje raspolaže ograničenim znanjem, ograni čenom snagom, ograni čenim kapacitetom za uživanje u blaženstvu, evolucija je saga u kojoj se stalno smenjuju primirja i borbe, radosti i tuge, ljubavi i mržnje-i tako sve do postignu ća savršenog stanja, u kome Bog ponovo vaspostavlja ravnotežu izme đu parova suprotnosti, i na taj na čin prevazilazi dualnost. Tada biće i njegov Tvorac prepoznaju da su jedno; uo čavaju nepromenljivost u svim promenama; ose ćaju miris večnosti u žiži svakog zbivanja u vremenu. Bog spoznaje sebe kao Boga, nepromenljivog u suštini, beskona čnog u ispoljavanju, zanavek u vrhunskoj ekstazi Samoostvarenja, u neprestanoj, uvek novoj svesnosti o Samom Sebi. To Ostvarenje mora se dogoditi i doga đa se isklju čivo na pozornici života. Jer, samo je u životu mogu će iskusiti i prevazići ograničenja, i samo se u njemu može uživati u tako ste čenoj slobodi. Oslobo đenje od ograničenja preuzima tri oblika. Većina Bogoostvarenih odmah napušta telo zauvek uranjaju ći večno u nemanifestovani aspekt Boga. Oni ostaju svesni jedino blaženstva Sjedinjenja. Kreacija za njih više ne postoji. Njihov ciklus ra đanja i smrti je završen. To je poznato kao Mokša (običan Mukta) ili Oslobo đenje. Neki Bogoostvareni zadrže telo neko vrcme; ali njihova svest potpuno utone u nemanifestovani aspekt Boga, iz tog razloga oni nisu svesni ni svog tela, ni kreacije. Oni neprestano doživljavaju bezgrani čno blaženstvo, mo ć i znanje Boga, ali to ne mogu svesno primeniti u okvirima kreacije, niti mogu pomo ći drugima da dostignu Oslobo đenje. Bez obzira na to, njihovo prisustvo na zemlji predstavlja fokalnu ta čku koncentracije i zra čenja beskonačne moći, znanja i blaženstva Boga. Oni koji im pri đu, služe i obožavaju ih, imaju velike duhovne koristi kroz kontakt sa njima. Ove duše se zovu Madzubi-e-Kamili (Majzoobs-e-Kamil); a ovaj poseban oblik Oslobo đenosti, Videh Mukti, ili oslobođenje u telu. Nekolicina Bogoostvarenih duša zadrže telo, i svesne su sebe kao Boga kako u Njegovim neispoljenim, tako u Njegovim ispoljenim aspektima. One spoznaju sebe i kao nepromenljivu božansku Esenciju i kao njenu beskona čno raznoliku manifestaciju. Oni doživljavaju sebe kao Boga izvan kreacije; kao Boga Stvoritelja, Svedržitelja i Razoritelja čitave kreacije; i kao Boga koji je preuzeo na sebe, a potom trancendirao, postoje ća ograničenja kreacije. Ove duše neprestano doživljavaju iskustvo apsolutnog mira, bezgrani čnog znanja, mo ći i blaženstva Boga, uživaju ći u potpunosti u božanskoj igri stvaranja. One spoznaju sebe kao Boga u svemu, i zato su sposobne da pomognu svemu duhovno, pa i drugim dušama da spoznaju Boga, bilo kao Madzubi-e-Kamili, Paratnhanse, Đivanmukte (Jivanmukte) - ili čak kao Sadgurui, kako one same sebe nazivaju. U svetu postoji pedeset i šest Bogoostvarenih duša u svakom trenutku. Njihova svest je uvek jedinstvena, a funkcija im je razli čita. One uglavnom žive i rade izvan o čiju javnosti i nepoznati su čovečanstvu; ali njih petoro, koji su u nekom smislu upravlja čko telo, uvek rade u javnosti i društveno su cenjeni i priznati. Oni se zovu Sadgurui, ili Savršeni Učitelji. U Avatarskim periodima Avatar, kao Vrhovni Sadguru, zauzima svoje mesto na čelu ovog tela i duhovne hijerarhije u celini.*
* Svaki dolazak fratara (Bogo čovcka, Mesije, Bude, Hrista, Rasul-a) je direktni silazak Boga na zemlju u ljudskom oblič ju - u svojstvu Ve čnog Živućeg Savršenog Učitelja. Pet Sadgurua ere izazivaju ovaj silazak u cikli čnom periodu od 700 do 1400 godina. Za podrobnije objašnjenje videti Bog Govori od Mchcr Babe.-Ur. Avatarski periodi su kao prole ća kreacije. Oni sa sobom donose novo osloba đanje moći, novo buđenje svesti, nov doživljaj života u celini - ne samo za neke, ve ć za sve. Svi vrhunski kvaliteti energije i svesnosti, u kojima je do tada uživala samo nekolicina naprednih duša, sada su stavljeni na raspolaganje čitavom čovečanstvu. Život se, u celini, podiže na viši nivo svesnosti, i uskla đuje sa svežim prilivom energije. Prelazak od čula ka razumu je bio jedan od tih koraka; prelazak od razuma do intuicije - bi će sledeći korak. Novi stvaralački impuls se manifestuje posredstvom božanske li čnosti, naročitog ovaploćenja Boga-Avatara. Avatar je prva individualna duša koja se, iz evolutivnog i involutivnog procesa, pojavila kao Sadguru, i On je jedini Avatar koji se ikada manifestovao i koji će se ikada manifestovati. Kroz njega je Bog po prvi put dovršio svoje putovanje od nesvesnog božanstva do svesnog božanstva, odnosno, po prvi put je nesvesno postao čovek da bi svesno postao Bog. I kroz njega, Bog periodi čno svesno postaje čovek, da bi oslobodio čovečanstvo. Avatar se pojavljuje u razli čitim oblič jima, pod razli čitim imenima, u razli čitim vremenima i u razli čitim delovima sveta. Pošto se Njegov dolazak uvek podudara sa duhovnom regeneracijom čovečanstva, u periodima koji prethode Njegovom pojavljivanju čovečanstvo pati od tegoba nastupaju ćeg preporoda. Čoveka više nego ikada razdiru strasti, vuče pohlepa, muče strahovi, ophrvava ljutnja. Jaki dominiraju nad slabima; bogati tla če siromašne; široke mase ljudi bivaju eksploatisane u korist nekolicine koji imaju svu vlast. Pojedinac, nigde ne nalaze ći mira i odmora, teži samozaboravu u provodima. Nemoralnost raste, kriminal cvate, religija je izložena poruzi. Korupcija zahvata čitav društveni poredak. Izazivaju se i podsti ču klasne i me đunacionalne mržnje. Izbijaju ratovi. Čovečanstvo zahvata očajanje. Čini se kao da su propale sve nade da će se talas destrukcije zaustaviti. U tom trenutku se pojavljuje Avatar. Pošto je On apsolutna manifestacija Boga u ljudskom obli č ju, On predstavlja meru po kojoj čovek može da proceni kakav jeste i kakav bi mogao da postane. On uspostavlja standarde ljudskih vrednosti izražavaju ći ih u okvirima božansko - ljudskog života. Avatar je zainteresovan za sve ali nije zabrinut ni za šta. Najmanja nevolja može da izazove Njegovo saose ćanje; najveća tragedija ga možda ne će dodirnuti. On je iznad oprečnosti bola i zadovoljstva, želje i njenog ispunjenja, mirovanja i borbe, života i smrti. Za Njega je to sve podjednako iluzija iz koje je On iskora čio, ali za koju su drugi vezani, zbog čega je došao da ih oslobodi. On koristi svaku priliku da povede druge ka Ostvarenju. Avatar zna da čovek ne prestaje da postoji kada umre i zato ga smrt ne brine. On zna da destrukcija mora prethoditi stvaranju, da iza patnje dolazi mir i blaženstvo, a iza borbe - oslobo đenje od okova delanja. Njega brine samo patnja ljudske duše. U onima koji stupe u kontakt s Njim, On budi ljubav koja će, u plamenu žudnje za služenjem Njemu, uništiti sve sebične zelje. Oni koji Mu posvete svoj život, vremenom će se svesno poistovetiti s Njim. Malo - pomalo će se njihova čovečnost stopiti sa Njegovom božanstvenoš ću, i oni će se osloboditi. Njegovi najbliži u čenici ulaze u Njegov Krug. Svaki Sadguru ima najuži Krug od dvanaest u čenika koji, u trenutku Realizacije, postaju jednaki samom Sadguruu, mada se od njega razlikuju po funkciji i ovlaš ćenjima. U Avatarskim periodima, Avatar je okružen Krugom od deset koncentričnih Krugova sa ukupno 122 u čenika, od kojih svaki, doživevši Realizaciju, radi na Osloba đanju drugih.* RadAvatara i Njegovih u čenika nije samo namenjen savremenicima ve ć i budućim pokolenjima. Plan razvoja života i svesti za čitav Avatarski ciklus, koji je utvr đen u kreativnom svetu pre nego što je Avatar preuzeo svoje obli č je, potvr đuje se i fiksira u formativnim i materijalnim svetovima za vreme Avatarovog života na zemlji. * Za podrobnije objašnjenje vidi besedu Krugovi Avatara -Ur. ˝
˝
Za vreme Svog boravka na zemlji Avatar budi u čovečanstvu spoznaju o istinskoj duhovnoj prirodi čoveka, donosi Oslobođenje onima koji su za njega spremni, i ubrzava duhovni život Svog vremena. Potomcima ostavlja u nasledstvo moćno zaveštanje Svog božansko-ljudskog uzora - zaveštanje plemenitosti uzvišenog života, ljubavi neiskvarene željom, snage upotrebljene samo za dobro bližnjega, mira nepomu ćenog ambicijom, znanja nezamagljenog iluzijom. On ukazuje čitavom čovečanstvu na mogućnost božanskog i rajskog života na zemlji. Oni koji poseduju potrebnu hrabrost i sr čanost mogu krenuti Njegovom stazom. Duhovno probuđeni već su bili svesni da svet danas prolazi kroz period kakav uvek prethodi Avatarskoj manifestaciji. Čak i neprobu đeni muškarci i žene postaju toga sada svesni. Iz mraka pružaju ruke ka svetlosti; tužni, nadaju se ohrabrenju; usred životne bitke mole za mir i izbavljenje. Za sada moraju biti strpljivi. Talas destrukcije mora se podi ći još više, proširiti još dalje. Ali kada, iz dubine svog srca, čovek poželi nešto trajnije od bogatstva i nešto stvarnije od materijalne mo ći, talas će se povući. Onda će zavladati mir, zavlada će radost, zavlada će svetlost. Prekid mog ćutanja - signal za moje javno ispoljenje - nije daleko. Donosim najve će blago koje čovek može da primi - blago koje sadrži u sebi sva ostala blaga, koje traje ve čito i uve ćava se kada se deli sa drugima. Budite spremni da ga primite.
Čovek-Bog * Čovek-Bog takođe se zove Savršeni Učitelj, Sadgimi, Qutub, ili Salik-e-Mukatnil, a u Besedama naj češće ga zovemo jednostavno Učitelj - Ur. ˝
˝
Odeljak I Poklonici i Bogoostvarena Bi ća Radost Bogoopijenosti l pre Bogospoznaje napredni poklonici prolaze kroz stanja svesti koja su na neki na čin bliska stanju Bogospoznaje. Na primer, masti i napredne duše viših nivoa dospevaju u stanje bez želja, uronjeni u radost Bogoopijenosti. Zaokupljeni jedino Bogom, oni upijaju jedinstveno blaženstvo karakteristi čno za stanje Boga. U njima ne plamti nikakva druga ljubav izuzev za Boga i žude samo za Njim. Za njih Bog nije samo jedini Voljeni ve ć i jedina Stvarnost koja ima zna čaja. Oni se ne vezuju ni za šta drugo do za Boga, pa na njih ne uti ču ni radosti ni boli kojima podležu svetovne osobe. Srećni su jer su uvek u dodiru sa Bogom koji je okean blaženstva. Moći naprednih poklonika Napredni poklonici ne samo da uživaju izvesne privilegije Božanskog stanja, ve ć takođe i vladaju velikim okultnim i misti čnim mo ćima (siddhijima). Postoji više tipova poklonika koje razvrstavamo prema tome kojim mo ćima su ovladali. Primerice, čak i na prvom nivou poklonik po činje da uo čava svetla i boje, da ose ća razne mirise i čuje muziku suptilnog sveta. Oni napredniji mogu da vide i čuju na bilo koju udaljenost. Neki poklonici, pak, doživljavaju grubi svet kao fatamorganu. A drugi opet mogu da preuzmu novo telo neposredno nakon svoje smrti. Neki posrednici Savršenih U čitelja poseduju takvu kontrolu nad grubim svetom da su u stanju da po volji zamene svoje telo za neko drugo. U tradiciji Sufija nazivaju se abdali. Svi ovi podvizi naprednih poklonika ti ču se pojavnog sveta. Delokrug njihovih mo či je u podru č ju dualnosti, a činjenica da oni ostvaruju čuda ne dokazuje da su oni zbog toga bliži stanju Boga. Razna stanja tragalaca Sa stanovišta svesti poklonike možemo razvrstati prema oblasti u kojoj se razvijaju, kao i prema tome koliko su se približili stanju Boga. Neki su, opijeni svojim neobi čnim moćima, pali u iskušenje da ih primene, pa su prinu đeni da naprave dugu stanku u svom putovanju ka Bogu. Oni će se zaglibiti u ćorsokaku na nekom od me đunivoa svesti. Neki se zbune, zalude, postanu žrtve samoobmane. Drugi, pak, padnu u komu. Neki uz velike teško će, neprekidnim ponavljanjem određenih fizičkih pokreta ili reci, pokušavaju da se prizemlje. A ima i onih koji su u svojoj Bogoopijenosti sasvim zanemarili život u grubom svetu, pa njihovo ispoljavanje li či na ponašanje lu đaka. Na kraju, postoje i oni koji slede svoju duhovnu stazu bave ći se svojim svetovnim obavezama. Stanje unmate Određeni napredni poklonici, zahvaljuju ći svojoj egzaltiranoj svesti, doista zavre đuju obožavanje; ali se oni, ni po duhovnoj lepoti, ni po savršenosti unutrašnjeg stanja svesti, ni po mo ćima, ne mogu meriti sa Bogoostvarenim bićima. Svi poklonici su, sve do šestog nivoa, sputani ograni čenom svešću i još uvek borave u podru č ju dualnosti ili iluzije. Neosporno je da su oni uglavnom sre ćni zahvaljujući svom opštenju sa Bogom. Neki. snažno poneseni radošću svog unutrašnjeg druženja sa Bogom, po činju da se ponašaju neuravnoteženo. Kao posledica njihove neobuzdane Bogoopijenosti, oni počinju da napadaju druge, bacaju kamenje na njih, i uopšte, ponašaju se kao pomahnitali. Njihovo stanje obi čno se opisuje kao unmata (unmatta). Zahvaljuju ći neumerenom i nekontrolisanom izlivu radosti u unutrašnjem kontaktu s božanskim Voljenim, oni su krajnje nemarni u pogledu važe ćih standarda i vrednosti. Neustrašivost koju ispoljavaju, kod njih se javlja kao posledica potpunog nevezivanja, Što ljudi pogrešno tumače u smislu da su ćudljivost i goropadnost osnovne crte njihovog karaktera. Ravnoteža i blaženstvo Bogoostvarenog
Tek kada postigne Bogoostvarenje na sedmom nivou, duša može u potpunosti da kontroliše svoju radost. Budu ći da je Čovek sada trajno utemeljen u ravnoteži bez opre čnosti, bezgranična sreća koja je sada ve čno njegova ne može poljuljati njegovu ravnotežu. Mahnita razuzdanost je daleko za njim. Nema više ni povremenih izliva ekstremne radosti koji su se javljali zbog sve teŠnje bliskosti sa Bogom - on je ve ć nerazdvojno sjedinjen sa Njim. Izgubio se u božanskom Voljenom i stopio sa Njim, koji je okean bezgrani čne sreće. Sreća Bogoostvarene osobe je ni čim uslovljena i sama sebi dovoljna, stoga i postojana, nepodložna plimama i osekama. Duša je dospela u stanje nenarušive staloženosti i potpune ravnoteže. Sreća jednog bogotražitelja rada se iz sve tešnje bliskosti i intimnosti sa božanskim Voljenim - koji mu, još uvek, kao Drugi, dolazi spolja. Nasuprot tome, sre ća Bogoostvarenog je nedeljivi aspekt stanja Boga u kome nema dualnosti. Sre ća bogotražitelja je uslovljena, dok je sre ća Bogoostvarenog Samo u temeljena. Sre ća koju doživljavaju bogotražitelji je reakcija na sve obilniji izliv božanske milosti, dok sre ća koju doživljava Bogoostvareni jednostavno JESTE. ˝
˝
Različitosti samo u odnosu na univerzum Nakon Bogoostvarenja čovek stiče beskonačnu moć, znanje i blaženstvo. Unutrašnja Realizacija, premda nijansira na prema tipu Bogoostvarenog bi ća, suštinski je uvek ista. Jer razlike me đu Bogoostvarenima su isklju čivo spoljašnje prirode i postoje samo u odnosu na univerzum. Te razlike nisu razlike koje odre đuju duhovni položaj među Bogoostvarenim, obzirom da su svi Bogoostvareni jedno sa sveukupnim životom i postojanjem. Sa stanovišta kreacije, me đutim, razlike medu Bogoostvarenima su jasno uo čljive i zavre đuju da budu pomenute. Nakon Bogospoznaje najveći broj duša odbaci telo i uroni u Bogosvest zauvek. Za njih je Bog jedina Stvarnost, dok je čitav univerzum sveden na nulu. Te duše se tako savršeno poistovete sa bezli čnim aspektom Istine da nemaju nikakvu neposrednu vezu sa svetom formi. Mađzubi-e-Kamili Neke Bogoostvarene duše zadržavaju svoje grubo, suptilno i mentalno telo; ali apsorbovane u Bogosvesti, one nisu svesne postojanja svojih tela. Ostali ljudi i dalje vide njihova tela i odnose se prema njima kao prema inkarniranim bićima, ali njihova tela postoje samo sa stanovišta onih koji posmatraju. Ovi Bogoostvareni se u terminologiji Sufija nazivaju Mađzubi-e-Kamil. Ma đzubi se ne služe svojim telima svesno, jer im je svest potpuno okrenuta Bogu, a ne prema telima ili univerzumu. Za njih njihova tela i pojavni svet ne postoje, te tako nema ni govora o tome da oni koriste tela u uobi čajenom smislu reci. Me đutim, njihova tela su sasvim sigurno centri zra čenja beskonačnog blaženstva, znanja i ljubavi, tako da njihovi poštovaoci mogu iz tog spontanog božanskog zra čenja izvući veliku duhovnu korist. Neke Bogoostvarene duše nisu zainteresovane za kreaciju Neki Bogoostvareni, povrh toga što poseduju Bogosvest, opažaju i postojanje zarobljenih duša. Svesni su da su sve zarobljene duše oblici Paramatme (Najvišeg Sopstva), te daje njihova sudbina da jednoga dana postignu Oslobođenje-a neke i Bogoostvarenje. Poznaju ći njihovu sudbinu unapred, ne haju za njihov privremeni usud. Bogoostvareni znaju da će, baš kao što su i oni sami postigli Bogoostvarenje, i sve ostale duše jednom posti ći to isto. Oni nisu zainteresovani da ubrzaju Bogospoznaju zarobljenih duša i posve su ravnodušni prema vremenskom procesu u kome se odvija kreacija. Čovek-Bog (Sadguru)
Retke Bogoostvarene duše ne samo da poseduju svest o Bogu ve ć su takođe svesne svojih tela i kreacije. Živo zainteresovane za duše koje se još uvek nalaze u sužanjstvu, one svesno koriste svoja tela da bi delovale u kreaciji i pomogle tim dušama u njihovom putovanju ka Bogu. Takvu Bogoostvarenu dušu zovemo Čovek-Bog, Savršeni Učitelj, Sadguru, Kutub (Qutub) ili Salik-e-Mukamil (Salik-e-Mukammil). Čovek-Bog doživljava da je središte čitavog univerzuma; i svako, bilo uzvišen ili podao, dobar ili r đav - podjednako je udaljen od njega. U tradiciji Sufija ovo središte se zove Kulub; Kutub kontroliše čitav univerzum preko svojih posrednika.
Bogočovek (Avatar) Kada čovek postane Bog, a zadrži svest o kreaciji, njega zovemo Čovek-Bog; a kada Bog postane čovek, Njega zovemo Bogočovek ili Avatar. Bogo čovek je prvi Sadguru, onaj koji je prvi dovršio proces evolucije i involucije;i On, periodično se spuštaju ći na zemlju, pomaže svim zarobljenim dušama. Me đutim, sa stanovišta osnovnih karakteristika Njegove svesti i prirode Njegovog dela u kreaciji, Bogo čovek je isto što i Čovek-Bog. Bogočovek i Čovek-Bog, premda su angažovani u razli čitim vrstama aktivnosti koje se ti ču same kreacije, nikada, ni na tren, ne gube svoju Bogosvest. Ni jedan ni drugi nemaju kona čan ili ograničen um; i Bogo čovek i Čovek-Bog, kada žele da pomognu drugim dušama, deluju kao univerzalni um.
Čovek-Bog II Odeljak II Stanje Čoveka-Boga Od svih predmeta ljudskog prou čavanja, Bog je najzna čajniji. Ali čisto teorijsko znanje o Bogu ne će odvesti poklonika daleko u njegovoj potrazi za smislom ljudskog postojanja, premda je bolje i intelektualno prou čavati Boga Postajanje Bogom nego ostati u potpunom bogomra č ju. Tragati za Bogom, makar samo intelektualno, beskonačno je bolje od pukog skepticizma i ateizma. Bez sumnje je bolje ose ćati Boga nego tragati za Njim intelektualnim putem, iako je i takvo ose ćanje manje bitno od stvarnog iskustva Boga. Me đutim, čak ni iskustvo Boga ne predočava Njegovu pravu prirodu, jer i u tom slu čaju Bog, kao objekat iskustva, ostaje razli čit od samog poklonika bivajući nešto što je izvan njega. Pravu prirodu Boga poklonik spoznaje tek kada postigne jedinstvo s Njim, potpuno nestajući u Njegovom Biću. Prema tome, još uvek je bolje prou čavati Boga nego ne znati ništa o Njemu; bolje je osetiti Boga nego prou čavati Ga; bolje je doživeti iskustvo Boga nego osetiti Boga; a najbolje od svega je - postati Bog. Konačno i čvrsto uverenje Stanje Bogoostvarenja lišeno je sumnji koje razdiru umove zarobljenih. Zarobljeni se neprekidno kolebaju u pogledu pitanja odakle i kuda . Bogoostvareni se, me đutim, nalazi u samom srcu kreacije čiji izvor i svrhu vrlo dobro poznaje. Bogoostvarena duša zna da je Bog, isto tako pouzdano kao što obi čan čovek zna daje ljudsko bi će a ne životinja. Za Bogoostvarenog to nije stvar sumnje, slepog verovanja, na ga đanja, niti je posredi samoobmana. To je konačno i čvrsto uverenje zasnovano na kontinuiranoj Samospoznaji, uverenje kome nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi i koga ne mogu poljuljati nikakva osporavanja. Niko i ništa ne može dovesti u pitanje njegovo spiritualno uverenje. Jer, ostvarena duša o sebi ne može misliti nikako druga čije osim kao o Bogu, baš kao što ni prose čna osoba ne može misliti o sebi nikako druga čije osim kao o ljudskom bi ću. Ali prose čna osoba misli da je ono što zapravo nije, a Bogoostvarena duša je spoznala sebe onakvu kakva jeste. ˝
˝
˝
˝
Slava Bogoostvarenja Bogospoznaja je sam cilj celokupne kreacije. Sva zemaljska zadovoljstva, ma kako snažna, samo su blede senke beskonačnog blaženstva Bogoostvarenja. Sva svetovna znanja, koliko god sadržajna, samo su iskrivljeni odraz apsolutne Istine Bogoostvarenja. Sve ljudske mogu ćnosti, ma kako impozantne, čine samo jedan deli ć beskonačne moći Bogoostvarenja. Sve lepo, plemenito, divno, veli čanstveno, dobro i inspiralivno u univerzumu, samo je beskrajno mali deli ć neprolazne i neizrecive slave Bogoostvarenja. Cena Bogoostvarenja Za večno blaženstvo, beskona čnu moć, neprolaznu slavu i apsolutnu Istinu Bogoostvarenja, pla ća se ne mala cena. Upojedinjena duša mora da pro đe kroz sve poro đajne muke, bolove, i gr čeve evolucije, reinkarnacije i involucije, pre nego što nasledi ovo bogatstvo skriveno u samom srcu kreacije. Cena koju mora da plati da bi stekla ovo bogatstvo jeste gubljenje zasebnog ega. Da bi se uplovilo u neograni čeno prostranstvo Božestva, ograni čena individualnost mora da nestane. Svetovnom osobom vlada njena ograni čena individualnost, i ona, pošto se poistove ćuje se sa svojim ograni čenim oblikom i imenom, sama sebi spušta veo neznanja koji prekriva unutrašnjeg Boga. Da bi neznanje iš čezlo, ograničena individua mora da preda svoje ograni čeno bivstvo. A kada ono side sa scene, ponevši sa sobom sve oznake ograničenog života, ono što preostaje jeste Bog. Predaja ograni čenog bivstva je nestanak čvrsto ukorenjene zablude o zasebnom postojanju. To nije predaja ne čeg stvarnog; to je kapitulacija lažnog pred nadmo ćnom Istinom. Dva aspekta Čoveka-Boga Kada osoba prolazi kroz unutrašnje nivoe koji vode Bogospoznaji, ona sukcesivno prestaje da biva svesna grubih, suptilnih i mentalnih svetova, kao i svog grubog, suptilnog i mentalnog tela. Mali broj duša nakon Bogoostvarenja
ponovo silazi, odnosno spušta se, i postaje svestan celokupne kreacije - kao i svojih grubih, suptilnih i mentalnih tela - a da pritom njihova Bogosvest nije ni na koji na čin ugrožena. Samo petoro njih deluju kao Savršeni U čitelji. Bog kao Bog po sebi nije svesno čovek, a čovek kao čovek po sebi nije svesno Bog. Čovek-Bog je svesno Bog i svesno čovek. Čak i onda kada povrati svest o kreaciji, Čovek-Bog ne doživljava ni najmanje narušavanje svog duhovnog položaja. Čovek-Bog nije uhvaćen u zamku kreacije
Ono što je duhovno opasno za dušu koja se još uvek nalazi u okovima nije njena svest o kreaciji, ve ć činjenica da je njena svest upala u zamku kreacije zahvaljuju ći sanskarama. Tako svest biva obavijena velom neznanja, koji je sprečava da uvidi svoju unutrašnju božanstvenost. Čoveka ne ugrožava njegova svest o telima, nego činjenica da se on, zahvaljujući sanskarama, poistovetio sa njima. Sanskare ko če ostvarenje beskona čne Duše, koja je vrhunska Stvarnost i osnov svekolike kreacije. Samo u tom pravcu valja tragati za krajnjom svrhom čitave kreacije. Okovana duša je lancem sanskara vezana za svet oblika i to joj stvara iluziju istovetnosti sa telima. Nesklad u svesti i poremećaj u izražavanju božanske volje javlja se zbog sanskari čkog poistovećivanja sa telima, a ne zbog same svesti o njima. Pošto je Čovek-Bog oslobođen svih sanskara, on ostaje zanavek svestan svoje neistovetnosti s telima, i koristi ih samo kao instrumente izražavanja božanske volje u svoj njenoj čistoti. Ono što je Čoveku-Bogu telo, to je ćelavom perika. Ćelavi danju, kada odlazi na posao, stavlja na glavu periku, a skida je no ću, kada odlazi na po činak - Tako i Čovek-Bog koristi svoja tela kada su mu ova potrebna za njegovo delo; a, kada mu postanu suvišna, on ih se lako oslobađa, obzirom da ih vidi kao nešto što se suštinski razlikuje od njegovog istinskog bi ća, koje je Bog. Promenljiva senka Boga ne pomu ćuje Bogosvest Čovek-Bog
zna daje beskona čno biće iznad svih oblika, i u stanju je da, uz apsolutno neprianjanje, ostane svestan kreacije ne padaju ći u njene zamke. Lažnost pojavnog sveta proizilazi iz pogrešnih shvatanja, iz ne mo ći da se uvidi da se radi o iluzornom ispoljavanju beskona čnog Duha. Neznanje se ogleda u tuma čenju forme kao same po sebi potpune, nevezane za Beskonačni duh, iako je ona samo jedan od njegovih izraza. Čovek-Bog zna Istinu. On je svestan istinske prirode Boga kao i istinske prirode kreacije. I pored svega toga, njegova svest ostaje neokrnjena dualnošću, jer jeza njega celokupna kreacija samo jedna od promenljivih senki Boga - koji je jedino, ve čno i stvarno Postojanje, i koji se nalazi u samom srcu kreacije. Shodno tome, Čovek-Bog može da bude svestan kreacije uz neumanjenu svest o Bogu; i da nastavi da deluje u pojavnom svetu da bi ubrzao prvobitnu svrhu kreacije, a to je dostizanje pune Samospoznaje ili Bogoostvarenje svih duša. Čovek-Bog deluje kroz univerzalni um
Kada se Sadguru iz bezli čnog aspekta Boga spusti u svet oblika, on se tada ispoljava kroz univerzalni um; on zna, oseća i dela posredstvom univerzalnog uma. Za njega više ne postoji ograni čni život ograni čenog uma; za njega više ne postoje radosti i patnje sveta dualnosti; za njega više nema oholosti šupljeg otu đenog ega - on je svestan svog jedinstva sa celokupnim životom. Posredstvom univerzalnog uma on ne samo da doživljava radosti svih umova ve ć i njihove patnje. Pošto kod ve ćine umova, usled neznanja, preovla đuje patnja, i patnja Čoveka-Boga je beskonačno veća od radosti koju doživljava. Velika je patnja Čoveka-Boga, ali mu beskona čno blaženstvo stanja Boga, u kome neprekidno i bez napora boravi, pomaže da izdrži, mirno i bez bure, svu tu patnju. Po završetku svoje misije Čovek-Bog odbacuje i univerzalni um Upojedinjena duša, zahvaljuju ći svom neznala čkom poistovećenju sa ograničenim umom, nema pristup stanju beskonačnog blaženstva Boga, pa nju duboko diraju i pokre ću sanskaričke radosti i patnje. Čovek-Bog se ne poistovećuje čak ni sa univerzalnim umom, kroz koji deluje kada se radi ljudi spusti na zemlju. On se služi univerzalnim umom samo zarad svoje zemaljske misije. A pošto se služi univerzalnim umom ne poistove ćujući se s njim, do njega ne dopiru radosti i patnje koje univerzalni um posreduje. Kada završi svoje delo on i njega odbacuje. Sve vreme dok deluje na zemlji posredstvom univerzalnog uma, on zna da je ve čan i da je Bog, a ne univerzalni um. Patnja Čoveka-Boga i Bogočoveka
Jedinstvo Čoveka-Boga sa Bogom je savršeno. Čak i kada se, u cilju izvršenja svog univerzalnog dela, on spusti u područ je dualnosti, to ga ni za trenutak ne razdvaja od Boga. U obi čnom stanju čoveka on mora da se izjedna či sa drugima, pa jede i pije i pati kao i svi obi čni ljudi. Me đutim, čak i kada radi sve ove stvari, on ne gubi svoju božanstvenost, neprekidno doživljavajući mir, blaženstvo i mo ć. Ali kada Bog postane čovek, On kao Bogočovek doslovno pati kao i svaki drugi čovek. Isus Hrist kao Avatar doista je patio na Krstu. Me đutim, Znanje o Njegovom Božanskom Poreklu Mu je omogu ćilo da istovremeno zna kako je sve u svetu dualnosti samo iluzija. Održavalo Ga je, jednom reč ju, Njegovo Znanje o Njegovom Bogostanju. Raspeće Bogočovek svaku dušu doživljava kao Sebe. On u svemu doživljava Sebe, a Njegov univerzalni um obuhvata sve umove. Bogočovek zna da je jedno sa svim zarobljenim dušama. Iako doživljava svoju istovetnost sa Bogom i ve čnu slobodu, On tako đe doživljava da je jedno sa zarobljenim dušama, bivaju ći time i sam zarobljen. Mada je On svestan večnog blaženstva svog božanskog stanja, On tako đe, zbog zarobljenosti drugih ja koje spoznaje kao sopstvene oblike, doživljava i bezgrani čnu patnju. To je smisao Kristovog Raspe ća. Bogočovek je takoreći neprestano razapet i stalno se iznova rada. U Bogo čoveku je u potpunosti ostvarena svrha kreacije. On na zemlji više nema šta da postigne za Sebe, pa ipak On zadržava Svoje telo i koristi se njime da bi pomogao osloba đanju drugih duša iz okova kako bi i one postigle Bogosvest. Nedualnost u srcu dualnosti Čak
i dok deluje u svetu dualnosti Bogo čovek nije ni na koji na čin ograničen dualnošću. U Njegovom Bogostanju, oprečnosti ja i ti rastopile su se u sveprožimaju čoj božanskoj ljubavi. Stanje Savršenstva u kome boravi Bogočovek je iznad svih oblika dvojnosti i suprotnosti. To je stanje neograni čene slobode i nenarušive savršenosti, besmrtne svežine i ve čne blaženosti, čiste božanstvenosti i nesputane kreativnosti. Bogo čovek je nerazdvojno sjedinjen sa Bogom zauvek, pa tako i u središtu dualnosti prebiva u stanju nedualnosti. On ne samo da zna da je jedno sa svime ve ć takođe zna daje On Jedini. On svesno silazi iz stanja Boga da bi dospeo u slanje u kome doživljava Boga u svemu. Iz ovih razloga, Njegov boravak u svetu dualnosti ne samo da Ga ne vezuje, nego odslikava iskonsku slavu jedine Realnosti, koja je Bog, i doprinosi osloba đanju ljudi iz ropstva. ˝
˝
˝
˝
Čovek-Bog III Odeljak lll Delo Čoveka-Boga Slobodno i nevezujuće davanje i uzimanje Bogoostvarenje je beskrajni kraj kreacije i bezvremeno dozrevanje i dokon čavanje inteligentne i nevezuju će karme. Duše koje nisu spoznale Boga još uvek se nalaze u podru č ju dualnosti i uzajamnim razmenama, koje su njihove stalne preokupacije u svim podru č jima života, pletu karmi čke lance dugova iz kojih nema izlaza. Svest ČovekaBoga, međutim, boravi u jedinstvu; ono što On radi, ne samo da ga ne zadužuje, ve ć i doprinosi osloba đanju duša koje još uvek žive u neznanju. Za Čoveka-Boga ne postoji niko ko bi bio izopšten iz njegovog bi ća. On vidi sebe u svakome, pa pošto sve što radi izvire iz njegove svesti o nedualnosti, on može slobodno da daje i slobodno da uzima ne vezujući time ni sebe ni druge. Kontakt sa Čovekom-Bogom je blagotvoran za sve Kada je čovek bezrezervno otvoren na izlive ljubavi Čoveka-Boga, on tada započinje vezu sa Čovekom-Bogom koja će opstati sve dok ne postigne Oslobo đenje i Bogoostvarenje. A kada se čovek stavi u službu Čoveka-Boga, žrtvujući za Njega čitav svoj život i sve svoje posede, tada on, pošto je tako pridobio milost i pomo ć Čoveka-Boga, stupa s njim u vezu koja će znatno ubrzati njegov spiritualni napredak. U stvari, čak i kada se čovek suprotstavi delovanju Čoveka-Boga, on zapravo za činje jednu razvojnu liniju koja će ga kad - tad neosetno odvesti Bogu, jer dokle god postoji otpor prema Čoveku-Bogu dotle se neminovno javlja i razmišljanje o Njegovom Radu što opet učvršćuje vezu i kontakt sa njim. Svi koji se voljno ili nevoljno prepuste vrtlogu njegovih aktivnosti postaju, na neki način, primaoci njegovih duhovnih podsticaja. Neponovljivost i nesputanost Savršenih U čitelja Rad Savršenih U čitelja u univerzumu fundamentalno se razlikuje od onoga čemu teži ve ćina sveštenika ili crkvenodostojnika ustanovljenih religija. Ve ćina njih pridaje preveliki zna čaj spoljašnjim formama, ritualima i pravilima. Pošto nisu oslobo đeni sebičnosti, uskogrudosti ili neznanja, oni iskoriš ćavaju slabe i lakoverne tako što ih drže u strahu od pakla ili im podgrevaju nadu u nebo. S druge strane imamo Savršene U čitelje koji su zauvek uplovili u ve čan život ljubavi, čistote i univerzalnog razumevanja. Oni su dakle usmereni na ono što je stvarno bitno a što može doprineti unutrašnjem otkrivanju duha u svakom kome pružaju pomo ć. Ljudi koji su i sami obavijeni maglom neznanja mogu, usled samozavaravanja ili iz promišljene sebi čnosti, upotrebljavati isti jezik kao i U čitelji i pokušavati da ih imitiraju u raznim spoljašnjim stvarima koje prate život Učitelja. Ali ne mogu, zbog prirode svoje duhovne ograni čenosti, imitirati Čoveka-Boga u njegovom savršenom razumevanju, u njegovom doživljavanju beskona čnog blaženstva i rukovanju bezgrani čnim moćima. Ovi atributi, vrlinom njegovog postignuća sjedinjenja sa Bogom, pripadaju isklju čivo Čoveku - Bogu. Samoobmana i pretvorstvo Onima koji borave u neznanju nedostaju osnovne crte U čitelja. Čak i kada, zavaravaju ći sebe ili pretvaraju ći se, pokušavaju da glume Čoveka-Boga, to samozavaravanje i licemerje će kad - tad iza ći na videlo. Kada osoba posveti život samoobmani, to je onda velika nesre ća. Ona veruje da je nešto što nije i misli da zna ono sto zapravo ne zna. Ako je, pak, iskrena u onome što misli i radi, ne treba je kriviti, premda je to donekle opasno po druge. Licemer je, međutim, svestan svog neznanja i pretvara se da je ono što nije iz sebi čnih razloga. Čineći tako, licemerna osoba stvara sebi ogromne karmi čke dugove. Mada je izvor znatne opasnosti za slabe i povodljive ljude, ona ne može obmanjivati u beskraj, jer će se, posle izvesnog vremena, nemo ćna da dokaže neku svoju tvrdnju, sama odati. Čovek-Bog se može ponašati i kao sledbenik
U izvršavanju svog univerzalnog dela Čovek-Bog je beskonačno prilagodljiv. On se ne vezuje ni za jedan metod u pružanju pomoći, niti sledi unapred stvorena pravila i zakone: on je sam sebi jedini zakon. Može se pojaviti pod bilo kakvim okolnostima i odigrati ulogu koju okolnosti nalažu ne vezuju ći se. Jednom je sledbenik upitao U čitelja zašto posti. U čitelj je odgovorio, Ne postim da bih postigao Savršenstvo, jer budu ći da sam ga ve ć postigao, više nisam sledbenik. Ja postim zbog svih vas koji to još niste postigli. Duhovni sledbenik se ne može ponašati kao neko ko je postigao savršenstvo, jer se Savršeni ne da imitirati; dok se Savršeni može, u svrhu vo đenja i unapre đenja duša, ponašati kao sledbenik. ˝
˝
Čovek
koji poseduje najviši stepen fakultetskog obrazovanja može bez ikakvog napora u čiti decu abecedi, ali deca sama to ne umeju. Da bi pokazao put do božanskog, Čovek-Bog će, na primer, odigrati ulogu bhakte (obožavaoca) Boga premda je on ve ć postigao jedinstvo sa Njim. Iako je Bogoostvaren, on će odigrati tu ulogu da bi ostalima osvetlio put. Čovek-Bog se ne vezuje za odre đenu ulogu i on prilago đava svoju tehniku pružanja pomo ći potrebama onih koji traže njegov savet. Sve što uradi je za dobrobit sviju. On vise nema šta da postane jer je postao Sve. Čovek-Bog koristi Maju da bi
je poništio
Ne samo da Čovek-Bog nije vezan za odre đenu tehniku pružanja pomo ći, on isto tako nije vezan ni za kakav konvencionalni kriterijum vrline. On je izvan dobra i zla. Premda njegovo ponašanje može izgledati beskrupulozno u očima sveta, sve što on radi, radi za krajnju dobrobit sviju. On primenjuje razli čite metode za razli čite osobe. Nema nikakvih ličnih motiva, uvek je nadahnut samiloš ću koja želi blagostanje za sve. Zato ostaje nevezan u onome što radi. Spašavanje davljenika Služeći se Majom da bi svoje u čenike izbavio iz Ma je, on u svom spiritualnom zadatku koristi bezbrojne metode. Njegovi metodi razlikuju se od osobe do osobe, od okolnosti do okolnosti. Povremeno dozvoljava sebi da u čini nešto što će druge šokirati, nešto suprotno svemu što se od njega uobi čajeno očekuje. Međutim, njegova namera je uvek duhovne prirode. Kratak i šokantan san ima za cilj da probudi spava ča iz njegovog dugog slatkog sna. Kao i taj potresni san, šokovi koje Čovek-Bog u tajnosti smišlja i namerno prire đuje su, premda u prvom trenutku neprijatni, u suštini blagotvorni. Ponekad izgleda daje Sadguru previše grub prema nekima, ali posmatra či nemaju uvida u situaciju iznutra i zato ne mogu pravilno da shvate opravdanost njegove prividne okrutnosti. U stvari, njegova strogost je izazvana duhovnim zahtevima situacije i za najve će je dobro onih prema kojima se on tobože grubo ophodi. Uporedimo to sa situacijom u kojoj vrstan pliva č pokušava da spase davljenika. Dobro je poznato da se davljenik gr čevito hvata za bilo šta što mu do đe pod ruku. U svom o čajničkom gr ču on je toliko zaslepljen da grabi i onoga koji mu je pritekao u pomo ć, i tako ne samo da onemogu ćava svoje spašavanje, već povlači za sobom i svog spasioca. Stru čnjak u veštini spašavanja zna da nekada mora prvo da onesvesti davljenika. Ovim prividno surovim činom on uklanja opasnost koju donosi o čajnička borba davljenika i tako osigurava uspeh svojoj operaciji. Na isti na čin, prividna strogost Čoveka-Boga osigurava spiritualno blagostanje drugih. Lažna svest Duša koja je u okovima zapala je u klopku univerzuma, a univerzum nije ništa drugo do puka imaginacija. Pošto imaginaciji nema kraja, osoba besciljno luta lavirintom iskrivljene svesnosti. Otkrivaju ći Istinu, Čovek-Bog joj može pomoći da izađe, skraćujući put koji bi ona ina če morala da prevali kroz razli čite faze iskrivljene svesnosti. Kada ne opaža Istinu, um umišlja razne stvari - naprimer, da je kralj ili prosjak, muškarac ili žena itd. Otuda duša, posredstvom uma, nastavlja da gomila iskustva mnogobrojnih opre čnosti. Seme Bogoostvarenja
Gde god je dualnost, postoji i težnja da se, idu ći u krajnosti, povrati izgubljena ravnoteža. Ako, na primer, osoba ima iskustvo ubice, ona to mora da uravnoteži prolaze ći kroz iskustvo ubijenog. Ili, ako je neko bio kralj u jednom životu, on mora da uspostavi ravnotežu tako što će u sledećem životu biti prosjak. Na ovaj na čin osoba će ad infinitum lutati od jedne do druge suprotnosti, nemo ćna da stavi ta čku na delovanje iskrivljene svesnosti. ČovekBog ima moć da na trenutak prekine dejstvo varljive imaginacije koja bi se, u suprotnom, beskona čno odvijala, da bi zalutaloj duši predo čio Istinu i pomogao joj da se približi Istini. Čovek-Bog u zatočenu dušu sadi seme Bogoostvarenja, ali je do samog Ostvarenja potrebno da pro đe određeno vreme. Svaki proces rasta u univerzumu zahteva vreme. Pomoć Čoveka-Boga Pomoć Čoveka-Boga je međutim, daleko plodotvornija od pomo ći koju bi mogao da pruži neki napredniji poklonik. Kada poklonik pruža pomo ć svome manje iskusnom bratu, on ga može dovesti samo do stupnja koji je i sam postigao. Povrh toga, njegova ograni čena pomoć daje rezultate postepeno, što dovodi do toga da osoba koja se uspinje mora dugo vremena da se zadrži na prvom nivou, isto tako i na drugom itd. A kada Čovek-Bog odluči da pruži pomoć, on može, miloš ću svojom, za tren da uzdigne tragaoca čak do sedmog nivoa. U tom trenu tragalac će proći kroz sve nivoe involucije svesti. Uzdižući tragaoca na sedmi nivo, Čovek-Bog će ga učiniti jednakim sebi. Poklonik koji na ovaj na čin postigne najviši spiritualni status, tako đe postaje Savršeni U čitelj. Ovakav prenos duhovnog znanja sa Čoveka-Boga na učenika izgleda kao paljenje baklje ve ć upaljenom bakljom. Kao i prva, i ta druga baklja može da zapali ostale baklje. One se sada ne razlikuju ni po zna čaju ni po upotrebljivosti. Analogija sa drvetom Čovek-Bog može se uporediti sa drvetom banijan. Drvo banijan raste do ogromnih razmera i u širinu i
u visinu, baca veliku senku i služi kao sklonište za putnike, štiti ih od kiše, sunca i oluje. Kada dostigne maksimalnu visinu, drvo pušta svoje korenje duboko u plodnu zemlju da bi, kada za to do đe vreme, iz njega izraslo i razgranalo se još jedno drvo banijan. Ono zatim tako đe izraste u širinu i u visinu do ogromnih razmera, baca veliku senku i služi kao sklonište putnicima Štite ći ih od kiše, sunca i oluje, sti če, dakle, isti potencijal da stvori istovetno drvo. Ovo podjednako važi i za Čoveka-Boga, jer on budi još neprobu đenu božanstvenost drugih duša. Zato je kontinuirano nastavljanje loze Savršenih U čitelja na zemlji neiskazivi blagoslov za Čovečanstvo. I veliki podstrek u njegovoj borbi da se iz mraka probije ka Istini. Bogočovek, Gospod i sluga u jednome Za Bogočoveka (Avatara) može se, pak, re ći daje istovremeno i Gospodar i sluga univerzuma. Kao Onaj koji neizmerno obilno izliva Svoj duhovni blagoslov na svet, on je Gospodar univerzuma. Kao Onaj koji bez prekida nosi breme svih ljudi i pomaže im da prebrode bezbrojne duhovne teško će, On je sluga univerzuma. Upravo kao što je Gospodar i sluga u jednome, Bogo čovek je takođe uzvišeni Ljubavnik i Voljeni bez premca. Ljubav koju On pruža ili dobija ima za cilj da oslobodi duše iz okova neznanja. Pružaju ći ljubav, On je pruža samom Sebi koji jeste u raznolikim formama; a primaju ći ljubav On prima nazad sve ono što bese probudio u drugima miloš ću svojom, koja se neprestano i bez razlike izliva na sve. Milost Bogo čoveka je poput kiše koja u potocima zaliva čitavu zemlju, i jalovu i plodnu, ali oplo đuje samo onu zemlju koja je, strpljivim i mukotrpnim radom, u činjena plodnom.
Krug Ulazak u Krug Savršenog U čitelja Posle nekoliko života proživljenih u traganju, pro čišćavanju, služenju i žrtvovanju, neke osobe imaju tu sre ću da se sretnu i uspostave kontakt sa Bogoostvarenim U čiteljem. Kroz prisan odnos tokom nekoliko života sa onim koji je sada postao Savršenim U čiteljem, putem služenja tog U čitelja i ljubavi prema njemu, one ulaze u njegov Krug. Učiteljevom Krugu pristupaju duše koje su sopstvenim naporima postale dostojne Bogoostvarenja. U pogodnom trenutku one se, miloš ću Učitelja, Ostvaruju. Prarabda sanskare Sve akcije u svetu dvojnosti izazvane su sanskarama dvojnosti. Svest o dvojnosti podrazumeva delovanje odgovarajućih impresija o dvojnosti. Impresije o dvojnosti prvo služe evoluciji i ograni čavanju svesti, a kasnije oslobađanju svesti utiru ći put Samospoznaji ili Bogoostvarenju. Duša ne može ste ći svest o svom jedinstvu ukoliko ne proživi iskustvo dvojnosti, što podrazumeva i iziskuje delovanje odgovaraju ćih impresija dvojnosti. Od samog početka pa do samog kraja, duša delujc pod uticajem impresija koje predodrcduju njenu sudbinu. Ove impresije nazivamo prarabda (prarabdha) sanskare. Prarabda sanskare vezane su uvek za iskustva suprotnosti. Na primer, sanskare pohlepe su vezane za svoju suprotnost. Isto važi i za sanskare požude, sanskare srdžbe, sanskare loših misli, re či i dela - sve one imaju svoje odgovaraju će suprotnosti. Nestajanje sanskara Od stupnja atoma pa sve do ostvarenja Boga, duša se vezuje za impresije,dualnosti, i sve što joj se dešava uslovljeno je takvim impresijama. U trenutku kada duša spozna Boga, sve njene sanskare iš čeznu. Ukoliko ona ostane uronjena u iskustvo božanskog, i ne vrati se normalnoj svesti o dualnom svetu, ona ve čito ostaje iznad svih vidova sanskara. Ona nema i ne može ni imati nijednu sanskaru. Jogajoga sanskare univerzalnog uma Ukoliko se Bogoostvarena duša vrati na normalnu svest sveta dualnosti, ona tada preuzima na sebe univerzalni um; univerzalni um poseduje nevezuju će, periferne sanskare poznate kao joga joga (yogayoga) sanskare. U Onostranom stanju Savršeni U čitelj je ve čno slobodan od svih sanskara. Čak i kada je svestan kreacije i dela u okviru kreacije, on nije vezan Jogajoga sanskarama, koje su samo ovlaš pripojene njegovom univerzalnom umu. Jogajoga sanskare služe samo kao kanali kroz koje se njegovo univerzalno delo ostvaruje. One ne oblikuju lanac koji bi sputavao njegovu svest. Funkcija Jogajoga sanskara Jogajoga sanskare deluju automatski. Svi specifi čni kontakti ili veze koje Čovek-Bog ostvaruje tokom svog rada, izviru iz Jogajoga sanskara. One ne čine koprenu preko univerzalnog uma i ne obavijaju ga maglom neznanja. One služe samo kao okvir za preduzimanje i izvršavanje ve ć utvr đenog delovanja. Kroz Jogajoga sanskare univerzalna Božija volja se izražava pojedina čno. Svaka akcija koja se sprovede u prostorno-vremenskom svetu odnosi se i u tesnoj vezi je sa ta čnom određenom situacijom i nizom okolnosti. Uvek mora da postoji neki razlog zbog koga je na određenu situaciju usledila ovakva, a ne neka druga reakcija i zašto se stvar odvijala na ovaj, a ne na onaj na čin. U osnovi samoograničenosti akcija duhovno zasužnjenih duša leže prarabda sanskare, koje su vezuju će. U osnovi samoograničenosti akcija duhovno oslobo đenih duša leže Jogajoga sanskare, koje nisu vezuju će. Rad Čoveka-Boga je podre đen zakonima kreacije Kada Čovek-Bog u toku svog vraćanja na normalnu svest ne bi imao Jogajoga sanskare, on ne bi mogao da izvrši nikakvo konkretno delo. Jogajoga sanskare služe Čoveku-Bogu da konkretizuje i materijalizuje božansku promisao i
ispuni svoju misiju. U čitelj jeste i zna da jeste beskona čan u svom postojanju, svesnosti, znanju, blaženstvu, ljubavi i moći; i da će zauvek ostati beskona čan u Onostranom stanju. Ali, delo koje on ostvaruje u svetu kreacije podleže zakonima kreacije, te je ono, stoga, u izvesnom smislu kona čno. Obzirom da se njegovo delo odnosi na razotkrivanje i bu đenje Beskonačnog i Božanskog koje leži neprobu đeno u svakoj duši, i pošto je ostvarenje Beskonačnosti i Božanstvenosti jedina svrha celokupne kreacije, njegovo delo je beskona čno važno. Međutim, kade se meri uobičajenim merilima, ono je isto kao i svako drugo delo izvodljivo na zemlji - ni manje ni više od toga. Učiteljevo delo odre đujujogajoga sanskare Čak
i kada se rad Čoveka-Boga procenjuje samo po zna čaju njegovih rezultata, rezultati koje postižu osobe čiji je um zaokupljen svetovnim stvarima su, u upore đenju s njegovim delom, posve bezna čajni. Ni najve će svetske duše, koje su, uzgred budi re čeno, još uvek duhovno zasužnjene, nisu ni blizu postignu ćima Čoveka-Boga. Iza dela Učitelja stoji beskona čna moć Boga, dok iza dela svetovne osobe stoji ego-um sa svojim ograni čenim moćima. Čovek-Bog nakon što obavi svoju misiju može iznenada okon čati svoju inkarnaciju, ne zbog toga što je njegova moć iscrpljena, nego zbog toga što je njegovo delo, koje je uslovljeno jogajoga sansakarama, zaokruženo i okončano. On nije vezan za svoje delo. Dovršivši delo koje mu nalažu njegove jogajoga sanskare, on je spreman da ponovo bude apsorbovan u bezlični aspekt Beskonačnosti. Ni minuta duže nego što mu nalažu njegove jogajoga sanskare, on se ne zadržava u svetu iluzije i dualnosti. Transcendentno stanje U Onostranom stanju ne postoje ni vreme, ni prostor, ni deli ć pojavnog sveta. Prostor, vreme, kao i zakon uzroka i posledice, postoje samo u pojavnom svetu dualnosti. Kada Savršeni U čitelj u cilju uzdizanja čovečanstva deluje u sferi dualnosti, njegovo delo podleže zakonima vremena, prostora i uzro čnosti. Posmatrano sa stajališta njegovog spoljašnjeg delovanja, on je naizgled ograni čen, premda u stvarnosti Savršeni U čitelj u svakom trenutku doživljava jedinstvo i beskonačnost Onostranog stanja. Iako je sam iznad vremena, dok radi za one koji su u podru č ju dualnosti, vreme važi i za njega. Poseban rad za pripadnike Kruga Učitelj bez odmora obavlja svoje univerzalno delo za čovečanstvo kroz više planove. Kada radi za pripadnike svog Kruga, on sa najve ćom pažnjom planira vreme, jer mora biti vrlo precizan i odre đen kada je u pitanju mehani čko iscrpljivanje njihovih sanskara. On radi za pripadnike svog Kruga u ta čno određenim intervalima. Zato oni koji slede Njegove instrukcije i poštuju njegov raspored, imaju velike koristi od njegovog specijalnog dela. Vreme igra važnu ulogu u izvođenju specijalnih zadataka koje U čitelj sam sebi zadaje. U čiteljevo specijalno delo ne uti če samo na članove njegovog Kruga, ve ć i na ostale ljude koji su sa njima u bliskoj vezi. Avatar i Njegovi Krugovi Kao i Savršeni U čitelji, i Avatar tako đe ima Svoj Krug (sa činjen od deset koncentri čnih Krugova). Kada se Avatar inkarnira, on pred sobom ima preciznu i jasnu misiju koja se izvodi prema planu koji je brižljivo prilago đen protoku vremena. Proces inkarniranja Avatara je nešto jedinstveno. Pre no što preuzme fizi čko telo i spusti se u svet dualnosti, On daje Sebi i pripadnicima Svog Kruga specijalni tip sanskara, poznatih pod imenom vidnijani (vidnyani) sanskare. Krugovi Avatara uvek se sastoje od ukupno 122 člana, i svi oni se obavezno inkarniraju u vreme kada i Avatar. Preuzimanje vidnijani sanskara prilikom inkarnacije u fizi čko telo je kao navla čenje vela koji On spušta na Sebe i Svoje Krugove. Pošto se inkarnira, Avatar ostaje pod velom vidnijani sanskara sve do trenutka kojeg je On prethodno odredio. Kada kucne čas, On počinje da doživljava svoju iskonsku božanstvenost i da dela kroz vidnijani sanskare, koje sada bivaju preina čene u jogajoga sanskare univerzalnog uma. Priroda vidnijani sanskara Po svojoj svrsi i nameni, vidnijani sanskare nalikuju na obi čne sanskare diralnosti, mada se po svojoj prirodi ova dva tipa sanskara suštinski razlikuju. Vidnijani sanskare podsti ču aktivnosti i izazivaju iskustva sli čna aktivnostima i iskustvima koje uzrokuju obi čne sanskare. Ali, dok aktivnosti i iskustva pod dejstvom obi čnih sanskara imaju opšlu
tendenciju da oja čaju stisak iluzorne dualnosti, aktivnosti i iskustva pod dejstvom vidnijani sanskara sistemati čno deluju u pravcu popuštanja tog stiska. Neizbežan logi čki ishod trošenja vidnijani sanskara je spoznaja jedinstvenog postojanja. Zato su one poznate kao vratnice Jedinstva. Pripadnici Krugova ostaju pod velom vidnijani sanskara sve dok ne postignu spoznaju Boga u trenutku koji je odredio Avatar. A pošto, posredstvom Avatara, postignu Realizaciju, njihove vidnijani sanskare više ne oblikuju veo, ve ć, postajući joga joga sanskarama, služe kao sredstvo ispunjenja božanskog plana na zemlji. Razlike izme đu vidnijani i jogajoga sanskara Postoje bitne razlike izme đu jogajoga i vidnijani sanskara. Iako vidnijani sanskare deluju u pravcu ostvarenja Jedinstva, one, sve dok ne do đe do Jedinstva, stvaraju utisak ograni čenosti. Jogajoga sanskare deluju nakon Realizacije, i mada služe kao sredstvo konkretizacije akcija u dualnom svetu, one ni na koji na čin ne pomu ćuju doživljaj Beskonačnosti, to jest, stanja iznad dualnosti. Delovanje vidnijani sanskara usmereno je na Realizaciju njihovog nosioca, dok delovanje jogajoga sanskara doprinosi procesu Realizacije drugih duša koje s u još u okovima. Avatar i U čitelji nisu zapravo opasani nikakvim Krugovima Avatarovi Krugovi, kao i Krugovi Savršenih U čitelja, predstavljaju njihovo glavno svojstvo kroz koje Avatar i Učitelji ispunjavaju svoju spiritualnu dužnost prema čovečanstvu. Ovo naro čito svojstvo se javlja kao posledica bliskih veza kroz mnoštvo života. Avatar i svi Savršeni U čitelji uvek oko sebe okupljaju Krugove vrlo bliskih Učenika. Ovi Krugovi ni na koji na čin ne name ću ograničenja njihovoj unutrašnjoj svesti. U svom božanskom stanju, i Avatar i U čitelji su u centru univerzuma i u centru Svega; i zapravo nikakvi Krugovi ne opasavaju njihovo Biće. U beskonačnoj jednoti niko ne uživa posebne povlastice. Krugovi postoje samo u odnosu na zadatak i dela koje su Avatar i Savršeni U čitelji preuzeli na sebe u pojavnom svetu.
Krugovi Avatara U Stvarnosti postoji apsolutna Jednota. Vreme i prostor su samo iluzija. Oni su samo odraz Božije beskona čnosti. Kada čovek spozna Realnost, refleksija koja ga je do tada udaljavala od Realnosti nestaje i on doživljava apsolutnost apsolutne Jednote Boga. Čak i kada nastavi da živi u svetu Iluzije, on živi životom Čoveka-Boga, ili Savršenog Učitelja. Obzirom da trajno doživljava apsolutnu Stvarnost, on postaje stožerom kruženja čitavog univerzuma. Svaka tačka u fizičkom univerzumu podjednako je udaljena od Savršenog U čitelja, koji boravi u Iluziji kao jezgro kosmosa. Premda Savršeni Učitelj boravi u Iluziji kao centar oko koga se širi kosmi čka periferija i upliviše ravnomerno na čitav univerzum, za vreme njegovog životnog ciklusa na zemlji on okuplja oko sebe dvanaestoro ljudi čiji je centar interesovanja-njegova li čnost. Ovi ljudi, koji su u neprekidnoj bliskoj vezi sa njim, koja poti če još od najranijih evolutivnih stupnjeva svesti-ubiraju najlepše duhovne plodove onda kada njihov, nekad bliski prijatelj, postane Savršeni Učitelj. Takva grupa od dvanaest ljudi zove se Krug Savršenog U čitelja. Na krug od dvanaest muškaraca, dolaze još i dve žene da bi ga upotpunile u svim aspektima. Položaj ovih dveju žena je isto tako uslovljen njihovim ranijim vezama sa Savršenim U čiteljem. Jedan ili nekolicina od četrnaestoro najbližih ostvari stanje Boga za vreme ili nakon života Savršenog U čitelja. Ponekad se to desi nakon još jedne, ili više inkarnacija. U svakom slu čaju, Savršeni U čitelj ispunjava svoju obavezu, obrazujući za svoga života Krug; i najve će dobro koje on daruje je Bogoostvarenje, u svoj njegovoj savršenosti, makar jednom pripadniku svog Kruga.
U slučaju Avatara to nije tako. Kao što se može videti na priloženom dijagramu, on ima ukupno deset svojih Krugova. Prvi ili unutrašnji Krug Avatara sastoji se od dvanaest muškaraca i dve žene; a svaki naredni od slede ćih devet spoljašnjih Krugova, sastoji se od dvanaest osoba, žena i muškaraca mešovito. Sve u svemu, deset Krugova Avatara obuhvata 120 osoba, plus dve žene koje pripadaju posebnom unutrašnjem krugu - ukupno 122 osobe. Jedan ili više njih od 108 članova devet spoljašnjih Krugova, ostvaruje stanje Boga za vreme ili nakon života Avatara na zemlji, a neki u slede ćoj ili nakon nekoliko inkarnacija. Kao i kod Kruga Savršenog U čitelja, unutrašnji Krug Avatara sastoji se od dvanaest muškaraca i dve žene. Razlika između Kruga Savršenog Učitelja i unutrašnjeg Kruga Avatara je u tome što Savršeni U čitelj formira svoj Krug od bliskih osoba sa kojima je bio u neposrednoj vezi još od najranijih evolutivnih stupnjeva svesti. Avatar, me đutim, u svojim dolascima na zemlju ne prolazi kroz proces evolucije, reinkarnacije i involucije, te prema tome i ne uspostavlja takve veze sa osobama sa kojima bi onda mogao svaki put nanovo da formira svoj unutrašnji Krug. Ukratko, dok Savršeni U čitelj formira svoj unutrašnji Kiug, Avatar ]c u neposrednom savezu sa svojim unutrašnjim
Krugom, koji je, pri svakom Njegovom ponovnom dolasku,, uvek isti. Prilikom svog silaska na zemlju, Avatar dovodi sa Sobom grupu koja sa činjava Njegov unutrašnji Krug. Veza izme đu Avatara i Njegovog unutrašnjeg Kruga može se uporediti sa bliskoš ću koju čovek doživljava prema svojih četrnaest delova tela: dva oka, dva uva, dve nozdrve, usta, dve ruke, dve noge, genitalije, anus i trup. Čim se neko rodi, on odmah po činje da se služi sa svih četrnaest delova tela; ti delovi tela odazivaju se na njegove zahteve kako pojedinačno tako i u celini. Sli čno tome, sa dolaskom Avatara na zemlju, Njegov unutrašnji Krug, sa činjen od istih dvanaest individualnosti uz dodatak još dve li čnosti, počinje odmah da deluje, pojedina čno i kolektivno, po nalozima Samog Avatara. Sa svakim novim dolaskom Avatara na zemlju, dvanaest muškaraca i dve žene koji sa činjavaju njegov unutrašnji Krug. okupljaju se oko li čnosti Avatara, i to su uvek jedni te isti tipovi individualnosti. Ovih četrnaest razli čitih individualnosti, u vidu četrnaest razli čitih ličnosti, uvek zauzimaju iste funkcije kadgod se Avatar manifestuje na zemlji. I za vreme i nakon života Avatara oni, pojedina čno i zajednički - obavljaju svoje funkcije na isti na čin kao i njihovi prethodnici, koji su obavljali te funkcije i uloge unutar Avatarovog Kruga za vreme Njegovih prethodnih silazaka. Zato ne bi bilo pogrešno re ći da sa Hristovim ponovnim dolaskom s Njim ponovo dolaze i Petar, i Juda, i svi Hristovi Apostoli. Ali to ne zna či da se onaj isti Petar ili Juda uvek iznova inkarniraju. U tom smislu se oni nikada ne mogu ponovo inkarnirati, jer sve individualne li čnosti Avatarovog unutrašnjeg Kruga postižu Bogoostvarenje ili za vreme ili posle života Avatara na zemlji. Jer, kada se Bogoostvarenje jednom postigne, nemogu će je ponovo se inkarnirati. Jedini izuzetak je sam Avatar, koji uvek iznova dolazi da spasi čovečanstvo. Ne inkarniraju se iste pojedina čne ličnosti iz unutrašnjeg Avatarovog Kruga, nego se sa svakim Njegovim silaskom uz Njega pojavljuju li čnosti koje obavljaju istu funkciju koju su obavljali i njihovi prethodnici, koji su se ranije nalazili u Avatarevom Krugu. Upravo iz razloga što, prilikom svakog Avatarevog silaska svaki od dvanaest muškaraca i dve žene Njegovog unutrašnjeg Kruga imaju uvek iste dužnosti i deluju uvek na isti na čin, kaže se da Avatar uvek dovodi sa sobom isti Krug. Čim se - uz pomo ć Savršenog Učitelja ili Savršenih U čitelja koji deluju u to vreme - razmakne veo sa kojim je Avatar sišao na zemlju i Avatar spozna Svoje Avatarstvo, dvanaest muškaraca i dve žene se automatski okuplja oko li čnosti Avatara da bi zauzeli svoju poziciju u unutrašnjem Krugu te delovali onako kako se podrazumeva, u skladu sa zapovestima Avatara te Ere. Položaj Avatara u odnosu na Njegov unutrašnji Krug i njegovu funkciju može se uporediti sa prizorom usnulog čoveka. Čim ga neki spoljašnji nadražaj nagna da se probudi, on nalazi da su svih četrnaest delova njegovog tela (o čemu je već bilo reci) na svom mestu pripravni da deluju na njegov najmanji zahtev. Shodno tome, onog trenutka kada Avatar spozna Svoje Avatarstvo, uz pomo ć jednog, dva ili više od ukupno pet Savršenih U čitelja tog doba, On takođe spoznaje da se četrnaest li čnosti Njegovog unutrašnjeg Kruga, sa njihovim karakteristi čnim ulogama, ve ć nalaze na svojim mestima spremni da se prihvate svojih zadataka. Detaljno objašnjenje zašto baš ovih četrnaest određenih ličnosti zauzimaju svoja mesta prilikom svakog dolaska Avatara, zahtevalo bi poduže objašnjenje. Ko postaje jedan od četrnaestoro i na koji na čin se svaki od njih pridružuje unutrašnjem Krugu Avatara? Objašnjavanje ovih pitanja oduzelo bi nam još više prostora. Dovoljno je reći da svaka od ovih četrnaest razli čitih li čnosti, kada zauzme svoj položaj i funkciju, ne samo da ima sli čne karakterne crte kao i njen prethodnik, ve ć mu je sli čna u svakom pogledu. Primerice, jednu od dužnosti u unutrašnjem Krugu Isusa Hrista obavljao je Petar. Prilikom drugog Kristovog dolaska ovu naročitu ulogu mora da preuzme neki drugi Petar, koji se može zvati bilo kako, ali čije su osobine uma i srca, kao i sve druge osobine, iste kao kod onog Petra. Isto važi i za Judu, Jovana, Tomu, i sve druge apostole unutrašnjeg Kruga u vreme Isusa Hrista. ˝
˝
Svih četrnaest pripadnika Avatarovog unutrašnjeg Kruga, miloš ću Avatara, ostvaruju stanje Boga za vreme tog Avatarskog perioda koji traje približno sto godina posle Avatarove manifestacije na zemlji. Što se ti če spoljašnjih Krugova Avatara, nijedna od 108 osoba u devet spoljašnjih Krugova Avatara, ne obavlja dužnosti slične dužnostima koje obavlja njegov unutrašnji Krug. Svih 108 osoba postižu Bogoostvarenje miloš ću Avatara, ali ne i nužno za vreme Avatarskog perioda. Ovih 108 osoba u spoljašnjim Krugovima zauzimaju svoja
mesta u skladu sa svojim prošlim vezama sa pripadnicima onog Kruga koji se nalazi neposredno ispred njihovog. Na primer, pripadnici drugog Kruga, kojeg čini dvanaest osoba i koji se nalazi odmah do unutrašnjeg Kruga, grupisani su oko Avatara u skladu sa svojim prošlim vezama sa pripadnicima unutrašnjeg Kruga. Isto tako, dvanaest osoba trećeg Kruga koji se nalazi odmah do drugog Kruga, grupišu su se oko Avatara na osnovu svojih pre đašnjih veza sa pripadnicima drugog Kruga - a to isto pravilo važi i za preostalih sedam Krugova.
Iskušenja novog svetskog poretka * Prvi put štampano 1941-Ur. Svetska oluja Svetska oluja koja je do sada prikupljala pokreta čku snagu gromoglasno je eksplodirala, dostižu ći svoj vrhunac prouzrokovane sveopštu svetsku nesreću. U borbi za materijalnim blagostanjem, ljudska bezo čnost je dostigla fantastične razmere. Mnogobrojne razlike medu ljudskim interesima postale su toliko naglašene, da su prouzrokovale otvoreni sukob. Čovečanstvo nije uspelo da reši probleme pojedinca i društva, a dokazi njegovog neuspeha su očigledni. Nesposobnost čoveka da se konstruktivno i kreativno odnosi prema svojim problemima, otkriva nam, na jedan tragi čan način, da on ne poznaje svoju istinsku prirodu i pravu svrhu života. Sukob sila svetlosti i mraka Svedoci smo oštrog konflikta izme đu sila svetlosti i sila mraka. S jedne strane vidimo one koji slepo, u žudnji za moći, neobuzdanoj pohlepi i beznadežnoj mržnji, traže svoju sre ću. Ne poznaju ći stvarnu svrhu života, oni tonu u najdublju kaljugu ove civilizacije, dok njihovo više sopstvo ostaje zatrpano u ruševinama raspadnutih formi koje gamižu iz mrtve prošlosti. Okovani materijalnim interesima i ograni čenim koncepcijama, oni zaboravljaju na svoje božansko nasle đe. Izgubivši put, njihova srca ostaju opustošena mržnjom i zlobom. Na drugoj strani su oni koji su kroz bolnu patnju i odricanja, plemenita i hrabra dela i samopožrtvovanost, otkrili svoja iskonska viša sopstva. Sadašnji rat u či ljude da budu hrabri, da podnose patnju, da razumeju i budu požrtvovani. Potreban je lek protiv sebi čnosti Za bolesnu sebičnost čovečanstva biće potreban moćan lek univerzalnog spektra i energi čnog delovanja. Sebi čnost je pustila tako duboko korenje da se može uništiti jedino ako se napadne sa više strana. Pro čišćenje će spontano iznedriti stvarni mir i sre ću. Mir i sre ća koji se ra đaju iz samopožrtvovane ljubavi ostaju trajno. Čak i naj okoreliji grešnici mogu postati sveci ukoliko smognu hrabrosti i iskrenosti da izazovu drasti čnu i korenitu promenu u svom srcu. Čoveku će se smu čiti njegove želje, pohlepa i mržnja Sadašnji haos i razaranja preplavi će čitavu planetu, ali će u budućnosti nastupiti period u kome zadugo ne će biti ratova. Prolazne patnje i beda ovog našeg doba vredne su trpljenja zarad dugog perioda sre će koji će napokon uslediti. Gde će nas odvesti sadašnje razaranje? Kako će se okončati? Ono može voditi samo u jednom pravcu: čovečanstvu će pripasti muka od svega. Čoveku će se smu čiti njegove neprestane želje, smu čiće mu se da ratuje iz mržnje. Pohlepa i mržnja će dostići takav vrhunac da će se svi od toga na smrt izmoriti. Jedini izlaz iz ćorsokaka biće nesebičnost. Čoveku će se kao jedina alternativa, jedino rešenje, nametnuti slede će: da prestane da mrzi i po čne da voli, da prestane da želi i po čne da daje, da prestane da vlada i po čne da služi.
Patnja vodi do razumevanja Velika patnja budi veliko razumevanje. Onda kada probudi umorno čovečanstvo i u njemu uzburka iskonsku čežnju za pravim razumevanjem, velika patnja će ispuniti svoju svrhu i pokazati svoj smisao. Patnja kojoj nema premca vodice do neslućenog spiritualnog rasta. Ona će pomoći da se život ponovo izgradi na čvrstim temeljima istine. Bliži se trenutak kada će univerzalna patnja naterati čovečanstvo da krene užurbanim koracima ka duhovnoj prekretnici. Krajnje je vreme da se iz agonije ovog našeg doba rodi stvarno razumevanje ljudskih odnosa. Došao je trenutak da se čovečanstvo neposredno suoči sa pravim uzrocima katastrofe koja ga je zadesila. Kucnuo je čas da čovek krene ka novom iskustvu Stvarnosti. Saznanje da je život stvaran i ve čan uslov je za neprolazno blaženstvo. Vreme je da čovek, ujedinjujući se sa svojim Sopstvom, do đe do te spoznaje. Potvrda Istine
Ujedinivši se sa svojim višim Sopstvom, čovek će sagledati svoje beskona čno Sopstvo u svim sopstvima. Prerastajući ego-život, on će se osloboditi njegovog jarma. Individualna duša mora da potpuno svesno spozna svoju istovetnost sa univerzalnom Dušom. Tada će čovek da preorijentiše svoj život u svetlosti drevne Istine i izmeni svoj stav prema bližnjima u svakodnevnom životu. Sa spoznajom duhovne vrednosti Jednote do ći će i do jedinstvene međuljudske saradnje. Tada će bratstvo medu ljudima nastupiti kao prirodan rezultat neiskrivljenog opažanja stvarnosti. Novi život zasnovan na duhovnom razumevanju bi će potvrda Istine. To nije utopija, to je sasvim izvodljivo. Čovečanstvo je sada ba čeno u vatru krvavih sukoba i kroz ogromne muke ono doživljava krajnju nestabilnost i jalovost života zasnovanog samo na materijalnim koncepcijama. Bliži se trenutak kada će Čovek u svojoj vatrenoj žudnji za sre ćom krenuti da traga za svojim istinskim izvorom. Nasleđe božanske ljubavi posredstvom Bogo čoveka Takođe je sazrelo vreme da se čovečanstvo žarko zaželi kontakta sa otelovljenjem Istine u obli č ju Bogočoveka (Avatara), uz čiju pomoć ono može da se nadahne i uzdigne do spiritualnog razumevanja. Ono će prihvatiti vodstvo božanskih sila. Jedino izliv božanske ljubavi može dovesti do duhovnog bu đenja. U ovom kriti čnom vremenu univerzalne patnje, čovečanstvo je spremno da se okrene ka višem Sopstvu i ispunjenju Božanske promisli. Božanska ljubav će učiniti najve će čudo. Bog će ući u srca svih ljudi donose ći im trajnu i istinsku sre ću. To će zadovoljiti najuzvišeniju potrebu i težnju čovečanstva. Božanska ljubav će učiniti da ljudi postanu nesebi čni u svojim međusobnim odnosima, što će dovesti do kona čnog rešenja svih problema. Novo bratstvo na zemlji, to će biti završni čin, a sve nacije će se ujediniti u Ljubavi i Istini. Ja postojim radi ove Ljubavi i ove Istine. Poru čujem napaćenom čovečanstvu: Imajte nadu. Ja sam došao da vam pomognem i omogu ćim vam da sebe predate Bogu i prihvatite milosti Njegove Ljubavi i Istine. Ja dolazim da vam pomognem da izvojujete pobedu nad svim pobedama - da osvojite Sopstvo.
Reinkarnacija i karma Odeljak l Zna čenje smrti Poistovećivanje duše sa grubim telom Svetovna osoba u potpunosti poistove ćuje život sa manifestacijama i aktivnostima grubog tela. Stoga je za nju početak i kraj telesnog postojanja isto što i po četak i kraj upojedinjene duše. Sva njena iskustva kao da potvr đuju prolaznost fizičkog tela. Ona je pre često bivala svedokom postepenog razaranja tela koja su nekada odisala životom. Zato je primorana da veruje da je život isto što i telesno postojanje. Smrt kao zakulisje životne pozornice Pošto svetovna osoba smatra smrt prestankom života, ona joj pridaje veliki zna čaj. S druge strane, retke su one osobe koje u dužim periodima razmišljaju o smrti. I, uprkos činjenici da je ve ćina ljudi sasvim zaokupljena svetovnim interesovanjima, suo čavanje sa smr ću vrši snažan uticaj na njih. Za ve ćinu ljudi stvari stoje ovako: Iza kulisa zemaljske životne pozornice vreba neumitna i neizbežna činjenica smrti, i neosetno se prikrada najuzvišenijim pobedama i postignu ćima, najve ćim zadovoljstvima i najburnijim veseljima. Pored toga što smrt smatra zakulisjem životne pozornice čovek joj pridaje naglašen, i, može se re ći, preveliki zna čaj. On smrt svrstava u red najstrašnijih i najžalosnijih doga đaja. Ljudi koji iz zlobe ili mržnje ubijaju druge, smatraju smrt najtežom kaznom i najgorom osvetom, ili se, pak, na nju oslanjaju kao na najsigurnije i najpouzdanije sredstvo kojim se može ukloniti tu đe uplitanje ili agresija. Isto tako, u znak vrhunske žrtve, ljudi usmr ćuju sami sebe; a ponekad pribegavaju smrti u nadi da će njome u činiti kraj svim onim zemaljskim brigama i problemima sa kojima nisu u stanju da se suo če. Prema tome, za većinu ljudi smrt ima naglašen, izuzetan zna čaj. Kontinuitet života Preterano pridavanje zna čaja smrti proizilazi iz Čovekovog prianjanja za pojedina čne oblike. Stoga, kada se životni vidici prošire, re č smrt, čak i za svetovnjaka, gubi fatalni prizvuk. Jer, uprkos svojoj prolaznosti, oblici u sebi sadrže i nit neprekidnosti postojanja: stari oblici bivaju odba čeni i zaboravljeni, a posle njih nastaju, i svet nastanjuju, novi oblici života. Iza svake smrti sledi novo ro đenje. Mlade generacije smenjuju stare, život se uvek iznova rada i, kroz nove oblike, obnavlja i podmla đuje. Potoci života, izviru ći iz pradavnog izvora, slivaju se u oblike koji, poput talasa okeana, neprestano nastaju i iš čezavaju. Prianjanje za pojedina čne oblike Zato, čak i u svom ograničenom iskustvu ovozemaljski čovek može da pronađe izlaz iz morbidnih razmišljanja o smrti kao o nepopravljivom gubitku. Zdrav stav prema smrti može se izgraditi samo ako se život shvati neli čno, bez prianjanja za pojedina čne oblike. A to je za svetovnog čoveka, koji se stalno vezuje za oblike, veoma teško. Za njega je jedan oblik dobar a drugi nije, a oblik sa kojim se on poistove ćuje po svojoj važnosti daleko nadmašuje ostale. Očuvanje i napredak sveukupnog života ne interesuje ga previše. Svetovni čovek isključivo žudi za produženjem trajanja sopstvenog oblika i onih pojedina čnih oblika sa kojima je povezan. Glas njegovog srca nije u skladu sa glasom njegovog intelekta. Pošto nestanu oblici koji su mu bili dragi, on postaje žrtvom beskrajne tuge - mada mu je život, u celini gledano, novim oblicima nadomestio izgubljene. Dublja analiza pokazuje da žal zbog smrti vu če korene iz sebičnosti. Osoba koja izgubi svog voljenog intelektualno poima da joj je život u celini na drugoj strani nadoknadio gubitak; ali njena jedina misao je, Sta mi to znači? Kada čovekna smrt gleda sa li čne tačke gledišta, ona postaje uzrokom beskrajne tuge, dok je, posmatrano generalno, smrt samo periferna epizoda. ˝
Problemi neli čnog intelektualnog pristupa
˝
Nelično rasuđivanje o životu u velikoj meri štiti um od naleta tuge zbog smrti bližnjeg. Ali ono samo po sebi ne rešava veće probleme sa kojima se čak i neli čno rasuđivanje čovekovog intelekta suočava kada razmatra posledice smrti u okviru granica svog svakodnevnog iskustva. Ako se smrt smatra kona čnim uništenjem individualnog postojanja, to je onda nenadoknadivi gubitak za univerzum. Svaka jedinka ima mogu ćnost da pruži univerzumu nešto jedinstveno, što niko drugi ne može. Dalje, najve ći broj ljudi svoju zemaljsku karijeru završava pre nego što postigne spiritualnu Savršenost. Sve čovekove bitke za ideale, sva njegova nastojanja da ostvari nešto veliko, dobro i lepo, kao i sve njegove težnje ka božanskim i ve čnim stvarima, kao da nestaju u ništavilištu smrti. Sukob intelekta i intuicije Međutim, pretpostavka o smrti kao definitivnom kraju individualnog postojanja, u suprotnosti je sa nagoveštajima razborite inluicije, čiji se glas ne može gurnuti u stranu. Sukob nastaje onda kada se intuitivni nagoveštaji direktno sukobe sa manjkavim zaklju čkom intelekta da je smrt prestanak individualnog postojanja. A po završetku sukoba dolazi do celovitog, temeljnog preispitivanja, gde se uobi čajeno shvatanje da je smrt prestanak individualnog postojanja slavlja pod sumnju. Shvatanje da se sa smr ću pojedinca gasi i njegov život, neprihvatljivo je za čovekove duhovne aspiracije. Zato čovek, čak i u slu čaju da ne raspolaže neposrednim znanjem o životu nakon smrti, često bez otpora pri hvata veru u besmrtnost upojedinjene duše. ˝
˝
Malo je onih koji iz li čnog iskustva znaju istinu o besmrtnosti duše. Van čulno znanje o postojanju života posle smrti je ve ćini ljudi nedostupno. Njima preostaje samo da prihvate veru u besmrtnost i ništa više. Prava istina, me đutim, postaće deo neposrednog iskustva za one koji su kroz svoja interesovanja za okultno izgradili mostove komunikacije sa drugim svatovima ; ili za one koji su, pod posebnim okolnostima, bili svcdoci javljanja i prikazanja umrlih; ili pak, za one koji su, kroz svoj duhovni rad otkrili i razvili latentne sposobnosti opažanja unutrašnjih nosa ča svesti. ˝
˝
Besmrtnost duše Besmrtnost upojedinjene duše mogu ća je zahvaljuju ći činjenici da duša nije isto što i fizi čko telo. Upojedinjena duša nastavlja da postoji u unutrašnjim svetovima sa svim sanskarama svog suptilnog i mentalnog tela, čak i nakon što, u trenutku smrti, odbaci svoje grubo telo. Zato je život u nosa ču grubog tela samo jedna od epizoda neprekidnog postojanja upojedinjene duše, dok se ostale epizode njenog postojanja odigravaju u unutrašnjim sferama. Tri sveta Priroda je mnogo veli čanstvenija nego što to obi čna osoba može da pojmi posredstvom čula fizičkog tela. U svojim nevidljivim aspektima priroda se sastoji od Onih materija i sila. Ne postoji nikakav nepremostiv jaz izme đu Onih i grubih aspekata prirode. Oni postoje paralelno i me đusobno se prožimaju. Finiji aspekti prirode, iako se nadovezuju na one grublje, vidljive, sa kojima su u veoma bliskom kontaktu, nisu dostupni prose čnoj svesti koja opaža pomo ću fizičkih čula, neprilago đenih opažanju finijih aspekata prirode. Prose čna osoba nije svesna postojanja unutrašnjih nivoa, baš kao što gluv čovek nije svestan zvukova. Za prose čnu osobu su unutrašnji nivoi prakti čno drugi svetovi . ˝
˝
Fini, sakriveni deo prirode deli se na suptilnu i mentalnu sferu, a ova podela se podudara sa suptilnim i mentalnim čovekovim telima. Celokupna priroda može se uslovno podeliti na tri dela: grubi, suptilni i mentalni svet. Kada je upojedinjena duša inkarnirana u fizi čkom telu ona živi u grubom svetu. Nakon što odbaci svoju spoljašnju ljušturu, grubo telo, ona nastavlja da živi ili u suptilnom svetu, posredstvom suptilnog tela, ili u mentalnom svetu, posredstvom mentalnog tela. Posledice prevremene smrti Život fizičkog tela prestaje samo onda kada se istroše sve sanskare kojima je bilo predodre đeno da se ispolje u toj inkarnaciji. U retkim slu čajevima, duša će napustiti grubo telo mnogo pre no što je okon čala proces trošenja sanskara. Samoubica, na primer, skra ćuje sebi život vešta čki, pa sanskare, kojima je bilo namenjeno da sazru u tom životu, opstaju i dalje. Kada se činom prevremene smrti zaustavi ispoljenje onih sanskara kojima je bilo namenjeno da sazru, tada nad bestelesnom dušom, čak i posto napusti svoje telo, sanskare i dalje vrše uticaj. Sanskare čije je
trošenje vešta čki zaustavljeno, nastavljaju svom snagom da dejstvuju čak i u zagrobnom životu, usled čega duša koja je napustila telo i dalje silno žudi za stvarima grubog sveta. Neodoljiv poriv bestelesne duše U tim slu čajevima, bestelesna duša ose ća neodoljiv poriv ka grubom svetu, te tako strahovito žudi za grubim stvarima da pokušava da ispuni svoje želje posredstvom grubih tela inkarniranih duša. Tako, na primer, bestelesna duša može osećati toliko snažnu želju za ispijanjem alkohola da mora pribe ći neprirodnim metodama u cilju da je zadovolji. Kada prona đe nekoga ko je prikladan medijum za ispijanje alkohola u grubom svetu, u povoljnom trenutku će zaposesti njegovo fizi čko telo, i tako se zadovoljiti. Isto tako, svoju žudnju da doživi grubu manifestaciju okrutnog besa ostvariće posredstvom nekoga ko je sklon ispoljavanju besa u grubom svetu. Ovakve duše neprekidno vrebaju priliku da mu če inkarnirane osobe koje poseduju sli čne sanskare, trude ći se da što duže održe kontakt sa grubim svetom. U životu posle smrti, svako zadržavanje veze sa grubim svetom predstavlja ozbiljnu prepreku prirodnom toku daljeg života duše. Duše koje su postale žrtvom jednog tako teškog stanja mogu se doista smatrati vrlo nesre ćnim, jer neprirodnim zadovoljavanjem grubih želja posredstvom onih koji su još uvek inkarnirani, one nanose i sebi i njima mnoge nepotrebne patnje. U pore đenju sa ovim unesre ćenim dušama, zagrobni život ostalih duša je mnogo lagodniji. Smrt kao interval izme đu prethodne i naredne inkarnacije U normalnim slu čajevima, smrt nastupa onda kada se istroše sve sanskare kojima je bilo potrebno da sazru. Kada duša odbaci svoje fizi čko telo, ona potpuno raskida sve veze sa grubim svetom. Preostaju samo um i ego sa svim impresijama nakupljenim za vreme ovozemaljskog života. Za razliku od navedenih izuzetaka, to jest duša koje su još uvek opsednute grubim svetom, obi čne duše nastoje da se prilagode prekidu veze sa grubim svetom i pot čine se ograničenjima izmenjenih uslova egzistencije. One tonu u subjektivno stanje gde otpo činje jedan novi proces, proces misaone retrospekcije zemaljskih iskustava kroz oživljavanje sanskara vezanih za zemaljski život. Smrt je zapravo period odmora i privremenog povlačenja iz grube sfere. Njome zapo činje interval izme đu dve inkarnacije.
Reinkarnacija i karma II Odeljak II Pakao i Raj Subjektivnost posmrtnog života Posle smrti prose čna duša više ne poseduje svest o grubom svetu, jer je svest o tome uslovljena postojanjem fizi čkog tela. Premda dolazi do gubitka svesti o grubom svetu, utisci o iskustvima grubog sveta ostaju u mentalnom telu i nastavljaju da se ispoljavaju u polusuptilnom svetu. U intervalu izme đu smrti i naredne inkarnacije, svest duše usmerena je na ove impresije, što ishoduje u ponovnom oživljavanju i bu đenju zemaljskih impresija i njima odgovarajućih doživljaja. Duša, me đutim, nije svesna svoje suptilne sredine; ona je uronjena u totalnu subjektivnost i obuzeta je proživljavanjem zemaljskih impresija. Stanje pakla i stanje raja U životu nakon smrti, zadovoljstvo i bol doživljavaju se mnogo intenzivnije nego za zemaljskog života. Ovakva subjektivna stanja poja čanog zadovoljstva, odnosno patnje, zovemo raj i pakao. Pakao i raj su stanja uma, a ne stvarna mesta. I mada, subjektivno, imaju veliki zna čaj za upojedinjenu dušu, pakao i raj su samo iluzije u okviru šire Iluzije. Želje i iskustva se u posmrtnom stanju intenziviraju I u stanju pakla i u stanju raja želje postaju mnogo intenzivnije obzirom da im vise nije potrebno da se ispolje posredstvom grubog tela. Uporedo sa željama intenziviraju se i doživljaji vezani za njihovo ispunjenje ili neispunjenje. Za vreme zemaljskog života se želje, kao i prate ća zadovoljstva i patnje, doživljavaju kroz medijum grubog tela. Iako duša istovremeno koristi i svoja viša tela, njena svest je, u toku života na zemlji, ponajviše zaokupljena grubim telom. Tako procesi svesti bivaju zatomljeni ovim dodatnim grubim velom, što umanjuje njihovu snagu, životnost i intenzitet - baš kao kad svetlost, propuštena kroz zatamnjeno staklo, postane prigušena. Dok čovek boravi u fizi čkom telu, njegove želje i doživljaji izgube na intenzitetu; a kada napusti fizi čko telo, njihov intenzitet se srazmerno pove ća. Ispunjenje želja putem misli U stanju koje zovemo raj, ispunjenje Želje ne zavisi, kao u gruboj sferi, od posedovanja predmeta želje. Želja se ispunjava samim razmišljanjem o željenom predmetu. Na primer, ako duša poželi da čuje veličanstvenu muziku, ona će mo ći to zadovoljstvo sebi da priušti jednostavno razmišljaju ći o njoj. Zamišljanje zanosne muzike je zamena za vibracije fizi čkih zvukova u gruboj sferi. Zadovoljstvo koje proisti če iz razmišljanja o muzici mnogo je snažnije od zadovoljstva koje osoba ose ća dok u zemaljskom životu sluša fizi čke zvukove. U rajskom stanju se ništa ne preprečava između želja i njihovog ispunjenja; ispunjenje putem misli ili ose ćanja uvek je na dohvat ruke. Raj na zemlji Čak i u zemaljskoj sferi postojanja, neke osobe razviju sposobnost da zadovolje želje bez posredovanja grubog tela. Betoven je, na primer, bio sasvim gluv; no ipak je bio u stanju da, uz pomo ć imaginacije, intenzivno uživa u svojim sopstvenim kompozicijama. On je, figurativno re čeno, još na zemlji uživao u raju. Isto tako će osoba koja s ljubavlju meditira o Voljenom, doživeti sre ću razmišljaju ći o Njemu, bez obzira da li je On fizi čki prisutan ili ne. Posle smrti,
u stanju raja, postoje sa svesti podignut spoljnji sloj koprene grubog tela, ovakva imaginativna ispunjenost je neuporedivo veća. Grube želje daju stanje pakla
Neke želje neposredno se ti ču posedovanja i asimiliranja grubih stvari kroz grubo telo. Grublje žeije kao što su požuda, proždrljivost ili žudnja za alkoholom i drogama, spadaju u ovaj tip želja. Radi se o tipi čno zemaljskim željama, posesivnim i prianjanjaju ćim za fizi čke stvari. U takvim željama prevagu imaju Čulne senzacije i telesne reakcije. Takve grublje želje proizvode stanje pakla. Razlika izme đu grubih i finih želja Za razliku od finijih želja, grube želje su usmerene na čulne doživljaje, ne osvr ćući se na razumsku i moralnu opravdanost čulne opsednutosti. Naravno, i kod finih želja (kao što je želja za slušanjem muzike) postoji element želje za čulnim kontaktom sa fizi čkim zvucima. Me đutim, ovde zvu či nisu bitni zbog njih samih, ve ć zbog njihovog svojstva da Izraze lepotu. Čovek, na primer, ne uživa u dobroj besedi zbog čulnog doživljaja zvuka, ve ć da bi upio njenu intelektualnu dubinu i emotivnu snagu. Telesne senzacije grnbih želja U finijim željama, konkretni čulni oseti igraju sporednu ulogu. Kod grubljih želja je najvažnije da doživljaj prisvajanja fizičkih objekata bude stvaran, konkretan, i da ga prati telesna reakcija. Organske senzacije fizi čkog tela igraju presudnu ulogu u iskustvima vezanim za grublje želje. Kroz njih upojedinjena duša svoje postojanje u grubom telu oseća življe nego kroz iskustva finijih želja. Patnja pakla i blaženstvo raja Skoro čitav smisao iskustava vezanih za ispunjenje, odnosno neispunjenje grubljih želja, iscrpljuje se u telesnim senzacijama. Zato one ne donose ose ćaj ispunjenosti nalik onome koji je prisutan kod finijih želja, čije se ispunjenje postiže posredstvom razmišljanja i imaginacije. Za grube želje je karakteristi čno prisvajanje i asimilacija grubih objekata. Svako zamišljanje grubih objekata služi da se naglasi potreba za njihovim posedovanjem. Pošto grubi objekti grubih želja nisu dostupni u polusuptilnom svetu, njihovo zamišljanje može jedino da ishoduje u intenziviranom doživljaju patnje. Kao što u grubom svetu grube želje donose više patnje no radosti, tako i u životu posle smrti, ponovno oživljena iskustva vezana za grublje želje čine da patnja prevagne nad radoš ću. Tako čovek dospeva u stanje pakla. Ali kada u zagrobnom životu, oživljavanjem iskustava vezanih za finije želje, preovlada radost, tada čovek dospeva u stanje raja. Vreme u polusuptilnom svetu Oba stanja su, me đutim, stanja vezanosti, podložna ograni čenjima oprečnosti bola i zadovoljstva. Koliko će ona trajati, o tome odlu čuje priroda, koli čina i intenzitet nagomilanih impresija. Vreme u polusuptilnom svetu, zahvaljujući pojačanoj subjektivnosti stanja svesti, ne proti če na isti na čin kao što proti če u grubom svetu. Mada vreme polusuptilnog sveta nije isto što i vreme grubog sveta, njega strogo odre đuju impresije prikupljene za vreme boravka u grubom svetu. Me đutim, važno je napomenuti da su stanje raja i stanje pakla daleko od toga da budu trajna; kada ispune svoju namenu u životu upojedinjene duše - ona prestaju. Oživljavanje impresija Grublje čulne želje, kao što su požuda i njeni emocionalni nusprodukti - mržnja i ljutnja, samo uve ćavaju obmanu i patnju koja preovlađuje u stanju pakla. Finije želje, kao što su idealisti čke aspiracije, afinitet za umetnost i nauku, dobrostivost prema bližnjima i sve emocije koje to prate, kao i ljubav i ose ćanje bliskosti sa drugima - oprinose životu prosvećenosti i radosti koja preovla đuje u stanju raja. U tom stanju ve ćina duša ponovno doživljava iskustva stečena tokom zemaljskog života, proživljavaju ći impresije koje su ostavile za sobom. Njihovo trajanje zavisi od trajanja i prirode iskustava duše za njenog života u fizi čkom telu. Okončanje stanja pakla i stanja raja
Baš kao što zvuk zabeležen na gramofonskoj plo či utihne nakon što igla pro đe sve brazde, tako i stanje pakla i stanje raja prestaju onda kada svest pro đe sve utiske koje je ponela sa sobom iz života na zemlji. Isto kao što je melodija koja se čuje sa gramofonske plo če onakva kakva je prvobitno utisnuta na plo či, tako je i kvalitet intenziviranih, uveličanih doživljaja koje duša ponovo prolazi u posmrtnom životu, strogo odre đen načinom života koji je bio vođen na zemlji u fizi čkom telu. Sa tog stanovišta pakao i raj ? zagrobnog života su senka čovekovog zemaljskog života. Retrospektivno istraživanje zemaljskog života Međutim, ukoliko bi se posmrtni život pojedina čne duše sastojao samo od pukog misaonog ponavljanja zemaljske prošlosti, stanja raja i pakla ne bi imala nikakav naro čit smisao. Bilo bi to prosto ponavljanje onoga što se ve ć jednom dogodilo. Svesti se u posmrtnim stanjima pruža prilika da na miru, do kraja pregleda zapis o svom zemaljskom životu. Kada se iskustva intenziviraju, čovek lakše i uspešnije sagledava njihovu prirodu. Na zemlji je svest većine ljudi, pod pritiskom neistrošenih sanskara, okrenuta spolja i u budu ćnost. Ona je zaokupljena mogućnošću da u sadašnjosti ili budu ćnosti ispuni i zadovolji svoje sanskare. U zagrobnom životu se svest ljudi nalazi u subjektivnom i retrospektivnom stanju. Sa nestankom onih sanskara koje čoveka teraju napred, svest je, kao što je slu čaj sa svim prise ćanjima, u najve ćoj meri zaokupljena ponovnim pregledanjem i procenjivanjem vrednosti i značaja prošlih iskustava. Analogija sa filmskim zapisom U životu posle smrti, grozni čava užurbanost zemaljskog života, kao neposredna reakcija na životne situacije koje se menjaju iz časa u čas, biva zamenjena jednim opuštenijim raspoloženjem, oslobo đenim žurbe i potrebe za hitrom akcijom. Sećanja na životni zemaljski put i kroz njega ste čena iskustva, javljaju se mnogo živopisnije nego za vreme zemaljskog života. Zemaljski život je ve ć ulovljen na filmskoj traci uma; ostaje samo da se pristupi podrobnom proučavanju uz pomoć filma koji će se projektovati na ekranu subjektivne svesti. Asimilacija zemaljskih iskustava Prema tome, stanje raja i stanje pakla su sredstva koja pomažu da se asimiluju iskustva ste čena u razdoblju zemaljskog života, a upojedinjena duša će tako započeti svoju narednu inkarnaciju u fizi čkom telu obogaćena prethodnim naravoučenijima. Lekcije nau čene kroz svojevrsnu refleksiju i popis iskustava u mentalnom telu proživljavaju se kroz patnju ili sre ću pojačanog intenziteta. A u narednoj inkarnaciji one će postati integralni deo intuitivne prirode aktivne svesti, koja pritom ne će imati nikakvih se ćanja na događaje iz prethodne inkarnacije. Istine koje je um apsorbovao u posmrtnom životu u slede ćoj inkarnaciji postaju sastavni deo uro đene mudrosti. Razvijena intuicija je sre đeno zgusnuto znanje, prethodno pro čišćeno kroz raznorazna iskustva sakupljena tokom prošlih života. Raj i pakao i osloba đanje intuitivne mudrosti Razne duše započinju svoju zemaljsku karijeru s razli čitim stepenom intuitivne mudrosti, koja je njihov po četni kapital u zemaljskim poduhvatima i istraživanjima. Intuicija je rezultat prošlih iskustava, nešto kao dodatak na opremu psihe; preciznije re čeno, ona je otkrivanje ne čega što je u prikrivenom stanju ve ć bilo u posedstvu duše. U jednom dubljem smislu sva iskustva zemaljskog života - zajedno sa procesima pregledanja i sre đivanja istih iskustava u zagrobnom životu - su samo instrumenti postepenog razvoja intuitivne mudrosti koju je duša oduvek, još od samog početka stvaranja, posedovala u latentnom obliku. A ono što važi za zemaljski život i iskustva tokom života na zemlji, važi i za stanja pakla i raja u posmrtnom životu: oni su sastavni deo putovanja upojedinjene duše, kojoj je na kraju su đeno da dopre do Izvora svih stvari.
Reinkarnacija i karma III Odeljak III Postojanje i se ćanje na prošle živote Mostovi rađanja i smrti Osobe koje imaju direktan pristup nat čulnim istinama u vezi sa životom duše i njenim reinkarnacijama, zahvaljuju ći svojoj sposobnosti da ne zamagljeno opažaju stvari, znaju daje takozvano ro đenje samo inkarnacija upojedinjene duše u gruboj sferi. Neprekinuto trajanje duše prelama se kroz dve najvažnije ta čke: rođenje i smrt. To su mostovi preko kojih život prelazi iz jednog u drugi tip postojanja. Ra đanje i smrt imaju podjednak zna čaj za uzvišeniji život duše, a me đufaza izme đu smrti i ponovnog ro đenja potrebna je isto koliko i me đufaza između rođenja i smrti. Ono što nalaže intuicija U onima koji smatraju daje smrt okon čanje individualnog postojanja, ili u onima koji misle daje sa ra đanjem tela otpočelo njihovo postojanje, nastupi će konflikt izme đu pogrešnih pretpostavki i onoga što nalaže razborita intuicija. Nepravedna raspodela sre će i nesreće u od nosu na materijalna bogatstva, gledano sa individualnog stanovišta pravednosti, naizgled se kosi sa racionalnoš ću i pravednoš ču celokupne šeme univerzuma. Svako ko želi da vidi život kao otelovljenje ve čne i božanske namere, nailazi na nepremostivu prepreku pošto uvidi da na ovom svetu vrli povremeno duboko pate, dok r đavi imaju na raspolaganju sve pogodnosti ovoga sveta. Otvorenost da se prihvate dublja objašnjenja Čovekov um sklon je da prema životu zauzme stav prepun gor čine, prožet okorelim cinizmom, ukoliko ne raspolaže dubljim tuma čenjem ove pojave. To je umnogome gore čak i od lične tuge čiji je uzrok ne čija smrt. Na svu sre ću, čovekov um poseduje i uro đenu sklonost da povrati čvrstu veru u vrednost i razložnost života i vremenom će
prihvatiti ona objašnjenja koja su u skladu sa dubljim duhovnim težnjama i zakonima. Posledica sticanja novog mozga Još je manje onih koji imaju direktan pristup istini o reinkarnaciji, nego onih koji imaju direktan pristup istini o besmrtnosti individualne duše. U mentalnom telu individualne duše nalaze se o čuvana sećanja na sve prošle živote, ali su nedostupna svesti prose čne osobe jer su obavijena gustom koprenom. Kada duša obu če novo fizičko telo, ona dobija i nov mozak, a funkcionisanje normalne budne svesti u bliskoj je vezi sa moždanim procesima. U svesti se, pod normalnim okolnostima, mogu javiti samo se ćanja 12 sadašnjeg života. To je zbog toga što novi mozak ne dopušta da u njega prodru se ćanja na iskustva koja su sticana posredstvom drugih mozgova u nekim ranijim životima. Sećanje na prošle živote Retke su prilike kada, uprkos otporu mozga, u san procure neke scene iz prošlih života koje se u kontekstu sadašnjeg života ne mogu objasniti. Sneva č, na primer, vidi u snu nekoga koga ranije nikada nije sreo. Nepoznate osobe koje se pojavljuju u snovima naj češće su upravo one osobe sa kojima se sneva č susretao u bivšim životima. Me đutim, takvi snovi, naro čito ako su učestali, ne mogu se smatrati opipljivim pokazateljima prošlih života. Oni naprosto govore da su se u rad imaginacije umešale informacije koje poti ču iz prošlih života. Pravo se čanje na prošli život je jasno, pouzdano i postojano koliko i se ćanje iz sadašnjeg života. Kada se seti, osoba više ne sumnja u to da je u nekoliko ranijih života živela u društvu mnogih drugih osoba. Kao što ne sumnja u ve ć proživljeni deo sadašnjeg života, tako ne sumnja u svoje prošle inkarnacije. Javljanje sećanja na prošle živote
Broj osoba koje se mogu setiti svojih prošlih života zanemarljivo je mali u odnosu na veliku ve ćinu koja je toliko duboko ogrezla u sferu grube egzistencije da čak ni ne naslu ćuje postojanje nat čulnih činjenica. Sve dotle dok je svest sputana fizi čkim telom i moždanim procesima, naviranje ovakvih se ćanja je uslovljeno ograni čenjima mozga. Tek kada se svest oslobodi ograni čenja koja joj name će mozak, moguće je oživeti i integrisati se ćanja na prošle živote koja su sva uskladištena u mentalnom telu. A to podrazumeva odre đeni stepen neprianjanja i razumevanja koji poseduju samo duhovno uznapredovale individue. Doduše, pouzdana i jasna se ćanja na prošle živote mogu se javiti i traga čima koji tek prolaze kroz unutrašnje nivoe svesti i koji još uvek nisu postigli spiritualnu savršenost. Gubitak sećanja na prošle živote ne uti če na duhovni razvoj Osoba ne može, izuzimaju ći retke i izuzetne slu čajeve, imati se ćanja na prošle živote ukoliko nije dovoljno napredovala u duhovnom pogledu. Te prirodne mere predostrožnosti osiguravaju nesmetanu duhovnu evoluciju upojedinjene duše. To što se čovek ne može setiti svojih prošlih života u prvi mah izgleda kao velika šteta. No, ustvari nije tako. Iz više razloga znanje o prošlim životima nije nužno za napredovanje na stazi duhovne evolucije. Za duhovni razvoj bitno je živeti u svetlosti najviših ljudskih vrednosti spoznatih intuicijom, a ne na osnovu prošlosti. Čak i sećanja iz sadašnjeg života, u mnogim slu čajevima, predstavljaju prepreke ispunjenju duhovnih zahteva koje čoveku nameću promenljive životne situacije. Može se re ći daje čitav problem čovekove emancipacije u stvari problem osloba đanja od prošlosti - koja, u slu čaju ljudi vezanih za to čak rađanja i smrti, neumoljivo oblikuje postojeće životne okolnosti. Zaštita od komplikacija Kada bi čovek koji nije dovoljno duhovno uznapredovao, bio dodatno optere ćen sećanjem na bezbrojne prošle živote, tada bi mu se život strahovito iskomplikovao. Našao bi se u čudu, zbunjen obiljem scena u kojima osobe, kao na pozornici, stalno menjaju uloge. Njemu, me đutim, nije namenjeno da se suo či sa takvom zbrkom jer je zašti ćen od sećanja na prošle živote. Doga đaji i osobe mu se javljaju u jasno definisanom i ograni čenom kontekstu, što mu dopušta da srazmerno lako odredi pravac i smer svog delovanja na osnovu onog što otkriva u postoje ćem životu. Ovo nipošto ne zna či da su sve njegove akcije u potpunosti odre đene iskustvima ste čenim u postoje ćem Životu. Sva zbivanja iz pre đašnjih života igraju nesvesnu, ali opipljivu ulogu u odre đivanju njegovih akcija i reakcija. Uprkos stvarnom uticaju koji imaju prošli životi ostaje činjenica da sve dok je čovek zaštićen od oživljavanja se ćanja, njegova svest nije izložena konfuziji koja bi nastala ukoliko bi on pri odre đivanju svojih akcija i reakcija morao uzimati u obzir još i činjenice iz prošlih života. Uslovi za povratak se ćanja Oživljavanje se ćanja na prošle živote može da protekne bez konfuzije i gubitka ravnoteže samo onda kada je osoba dospela u stanje neželjenja i izgubila ose ćaj za moje i tvoje . Jer može se dogoditi da osobe koje je nekada smatrala svojima, u sadašnjem životu pripadaju nekom drugom. I ukoliko bi nastavila da prianja, zahteva i isteruje svoje, stvorila bi i sebi i drugima nevi đene komplikacije. Da bi poklonik mogao da se nosi sa uznemiravaju ćim sećanjima na prošle živote, njegov um mora da bude o čišćen od posesivnosti svake vrste. ˝
˝
˝
˝
Duhovna priprema Spiritualno zrela osoba se nalazi u stanju neželjenja i ispunjenosti neli čnom ljubavlju. Iz njenog uma su iš čezle sve zapletenosti i zamke li čnog ega. Ona jednako spokojno gleda na sve svoje stare prijatelje i neprijatelje. Stepen do kojeg je stigla u odbacivanju ograni čenja je takav da je postala sasvim objektivna i prema ro đacima i prema ostalim osobama iz svojih prošlih, kao i iz sadašnjeg života. Oslobo đena je ideje da neko polaže pravo na nju, ili da ona polaže pravo na nekoga, pošto je saznala dublje istine o svekolikom jedinstvu života i prozrela iluzornost sve tovnih zbivanja. Mudro korišćenje oživljenih se ćanja
Samo duhovno pripremljenu osobu oživljavanje se ćanja na prošle živote ne će uzdrmati. Tek kada ostvari stepen čiste, neiskvarene ljubavi, duhovno zrela osoba može hladnokrvno da prosu đuje i pravilno i mudro iskoristi novostečeno znanje, pristiglo u vidu se ćanja na prošle živote. Jedino tada će takva se ćanja za nju biti korisna. Njenu svest će jednog trenutka preplaviti velika koli čina informacija u vezi sa njenim inkarnacijama i inkarnacijama drugih ljudi koji su sa njom bili povezani u prošlim životima. To ne samo da će joj pomoći da, svesnim karmi čkim prilagođavanjem dalje napreduje na duhovnoj stazi, nego će joj pružiti mogu ćnost da pomogne i drugima na stazi, usmeravajući ih u svetlosti znanja o njihovim prethodnim životima. Prednosti prirodnog povratka se ćanja na prošle živote Nakon što se se ćanja na prošle živote jave, duhovni razvoj biva znatno ubrzan. Čovek tada može da odveže čvorove koji su ga držali privezanog za svetovne stvari, suo čavajući se svesno sa istorijom njihovog nastanka. Njegova duhovna evolucija dospeva do ta čke na kojoj neosveš ćena prošlost, koja ga je do tada sputavala, postaje integralni deo svesti. Prepreke stvorene u prošlosti sada su u domašaju svesti i mogu se razumno i pažljivo otkloniti. Nerazgovetna intuicija biva dopunjena razložnim činjenicama. Čovek ima manje mogu ćnosti da pogreši, pa je ve ća verovatnoća da će preduzeti najbolju mogu ću akciju da bi došao do željenih rezultata. Znanje o prošlim životima Kada postignu duhovno savršenstvo, mudri U čitelji prestaju da se interesuju za prošle inkarnacije, smatraju ći ih nevažnim činjenicama svetovnog postojanja. Ukoliko se i posluže svojim znanjem o prošlim životima neke osobe, oni to čine samo da bi pomogli toj osobi na stazi do ve čne Istine. Njihovo znanje o prošlosti služi im za pravilno vođenje svojih u čenika. Sve osobenosti poklonikove duhovne staze odre đuju upravo događaji iz prošlosti. Težina, odnosno lakoća njegovog kretanja stazom zavisi od na čina na koji je tragao za najvišom Istinom u prošlim životima, od prepreka ili sre ćnih okolnosti koje su pratile njegova ranija dela. Sve ove činjenice, nedokučive za poklonika, dostupne su nezamagljenom opažanju Savršenog U čitelja, koji koristi svoje znanje da bi pospešio i ubrzao njegov spiritualni napredak. U čitelj pokre će poklonika sa ta čke na kojoj se ovaj zaustavio u eksperimentisanju i istraživanju u prošlim životima. Uz pomo ć obuhvatnijeg i preciznijeg znanja lakše i brže se rešavaju problemi kako svetovne, tako i duhovne prirode.
Reinkarnacija i karma IV Odeljak lV Specifi čni uslovi inkarnacije Razlike u polovima kao specifi čan vid dualnosti Upojedinjena duša ima svoj koren u beskona čnom, bezobličnom, bespolnom i nedeljivom bi ću Boga, koji je izvan svih oblika dualnosti ili evolucije. Dualnost i evolucija pojavljaju se sa nastankom upojedinjene duše, mada se neki posebni oblici dualnosti, kao što je razlikovanje polova i privla čenje zasnovano na polnosti, javljaju tek u kasnijim fazama evolucije. Gde god je subjekat i objekat, tu je i dualnost - odnosno, s jedne strane je centar svesti, ma kako prigušen i nejasan bio, a sa druge, njegovo okruženje. Seks je, pak, specifi čan izraz životne energije i telesnog privlačenja koji podrazumeva razlikovanje oblika, te specifi čnu vezanost psihe za oblike. Polnost u podljudskim oblicima U mineralnom carstvu ne postoje polne razlike. U biljnom svetu pojavljuju se razlike medu polovima sa posebnim biološkim funkcijama. Biljke nisu svesne svoje polnosti jer njihova rudimentarna svest ne uo čava razlike me đu oblicima. Kontakt izme đu muškog i ženskog pola kod biljaka i drve ća (usled pri čvršćenosti za podlogu) uspostavlja se posredno preko vetra, p čela itd. Stoga se, sa stajališta evolucije formi, može re ći da se diferencijacija polova javlja još na nivou biljaka i drve ća; ali sa stanovišta njihove svesti, ne može se re ći da postoje ikakve polne razlike jer svest sveta flore još nije obojena polnošću. U evoluciji polne dualnosti, biljke se nalaze u sredini izme đu mineralnog sveta u kome nema polnih razlika i ptica i životinja gde su se te razlike u potpunosti uobli čile. Pre nego što se inkarnira u prvu ljudsku formu, duša dospeva do pune svesti i snage u svojoj poslednjoj životinjskoj formi, koju potom odbacuje da bi preuzela ljudsko telo. Reinkarniranju upojedinjene duše kroz ljudske forme prethodi njeno uzastopno inkarniranje u podljudskim formama. Polnost oblikuje psihu Kod životinja polnost ne samo da se izražava kroz razli čite telesne aktivnosti, ve ć je to duboko ukorenjen faktor koji utiče na životinjsku svest. Nasle đujući i svoja tela i svoju svest od visoko razvijenih životinja, na primer od majmuna, ljudska bi ća takođe bivaju podvrgnuta polnim razlikama. Kod ljudi je polnost u toj meri razvijena da više ne utiče samo na telo. Ona suštinski uti če i na psihu, koja sada teži da se izrazi posredstvom tela, u muškom ili ženskom oblič ju. Muške i ženske inkarnacije Pošto postigne ljudsko obli č je, duša se po pravilu više ne vra ća u životinjski oblik; slu čajevi nazadovanja u podljudske oblike ekstremno su retki. Kada jednom postigne status ljudskog bi ća, duša prolazi kroz nebrojene inkarnacije u ljudskom obli č ju. Ljudska oblič ja mogu biti muška ili ženska u zavisnosti od sanskara i spiritualnih po treba duše. Prednost ženskog obli č ja sastoji se u tome što Sadgurui, pa čak i Avatar, moraju do ći na svet posredstvom njega. Prednost muškog oblič ja sastoji se u tome što ga preuzima ve ćina Sadgurua. Dok žene mogu biti sveci i Sadgurui, Avatar se uvek pojavljuje u muškom obli č ju. Osobenosti neke inkarnacije odre đuju sanskare Opšte prednosti i nedostatke jedne inkarnacije uvek odre đuju specifične sanskare koje je duša prikupila u prošlosti. Potrebe za daljim napredovanjem duše odre đuje priroda nataloženih sanskara. Prema tome, ove nataložene sanskare određuju da li će se duša inkarnirati na Istoku ili na Zapadu, u muškom ili ženskom obli č ju, u ovom ili onom
vremenskom razdoblju. Odlike odre đene inkarnacije ne zavise samo od pola inkarnirane duše, ve ć i od vremenskog razdoblja inkarnacije, te da li duši odgovara život kakav se vodi na isto čnoj ili na zapadnoj hemisferi. Istok i Zapad Uopšteno rečeno, Istok se danas razvija više u spiritualnom no u materijalnom pravcu, tako da isto čnjački um ose ća spontaniju težnju za Bogom. A Zapad se, u celini gledano, razvija više u materijalnom no u spiritualnom pravcu, pa zapadnjački um spontanije teži intelektualnom i umetni čkom izrazu. Inkarnacija na Istoku nosi sa sobom ja ču težnju za spiritualnim životom nego inkarnacija na Zapadu, dok inkarnacija na Zapadu nosi sa sobom ja ču težnju za materijalnim životom nego inkarnacija na Istoku. Ali duša, pre no što se oslobodi optere ćenja podeljenog života, mora da iskusi i materijalni i spiritualni vid života. Zato se ista duša mora inkarnirati kako na Istoku tako i na Zapadu. Promena hemisfere Ako je duša proživela mnogo uzastopnih inkarnacija na Istoku, a posle toga se inkarnirala na Zapadu, ona će sa sobom poneti impresije koje je nakupila dok je bila inkarnirana na Istoku; i mada živi na Zapadu, vodice život suštinski uskla đen sa isto čnjačkim modelom življenja. Ako je duša proživela mnogo uzastopnih inkarnacija na Zapadu a potom se inkarnirala na Istoku, ona će sa sobom poneti impresije koje je nakupila tokom svog života na Zapadu; i mada živi na Istoku, ona će voditi život u skladu sa zapadnja čkim modelom života. Doga đa se, na primer, da evropska duša preuzme na sebe formu Hindusa ili hinduska duša formu Evropejca. Valja imati na umu da ta razlika ima veze samo sa prošlim inkarnacijama i sanskarama, a daje duša, sama po sebi, iznad takvih razlika. Istorijska razdoblja Mogućnosti koje pružaju muške ili ženske inkarnacije nisu strogo utvr đene. One se menjaju u skladu sa vremenskim razdobljima i prema tome da li se inkarnacija odvija na Istoku ili na Zapadu. U nekim istorijskim razdobljima su muškarci aktivniji, energi čniji i naginju materijalnim stvarima više nego žene. U drugim razdobljima je upravo obrnuto. Nekada davno su žene Istoka bile hrabre i obrazovane. Nijedna žrtva u činjena za sre ću i blagostanje njihovih muževa nije im bila prevelika, a njihova duhovna skromnost je bila takva da su se prema svojim muževima ophodile kao prema bogovima. Sada prose čni muškarac sa isto čne hemisfere gorljivije stremi duhovnim idealima od prosečne žene, baš kao što današnja prose čna žena na Zapadu više naginje spiritualnim idealima od prose čnog muškarca. Muškarac koji živi na Istoku razlikuje se od muškarca koji živi na Zapadu, a žena koja živi na Istoku razlikuje se od žene koja živi na Zapadu. Interesantno da se jedna ista duša, u pogledu spiritualnih ili materijalnih pitanja, odnosi prema suprotnom polu naizmenično superiorno, inferiorno ili ravnopravno, što zavisi od vremenskih, geografskih i telesnih obeležja njene inkarnacije.
Reinkarnacija i karma V Odeljak V Neophodnost muške i ženske inkarnacije Prednosti muške odnosno ženske inkarnacije lako mogućnosti koje pruža svaki pol variraju u zavisnosti od razdoblja i mesta inkarnacije, svaki pol raspolaže i nekim specifičnim karakteristikama koje omogu ćavaju širenje iskustva u specifi čnim pravcima. Lekcije koje se lako uče u muškim inkarnacijama, ne mogu se tako lako nau čiti u ženskim, a lekcije koje se lako u če u ženskim inkarnacijama, ne mogu se lako nau čiti u muškim. Kod muškarca su po pravilu naglašeniji volja i racio. Muškarci se ističu svojom sposobnoš ću jasnog rasu đivanja i nepokolebljivom namerom. Za žene se može re ći da se isti ču kvalitetima srca. U stanju su da intenzivno vole i spremne su da za voljenog podnesu svaku žrtvu. Upravo zbog sposobnosti žena da vole na taj na čin, u pevanjima u kojima se iskazuje privrženost Avataru, žensko ime često prethodi muškom: bhakte (poklonici) Rame ili Krišne, na primer, pevaju o Sita-Rami ili o Rada-Krišni . ˝
˝
˝
˝
U stvarima srca su žene obi čno superiornije od muškaraca, a muškarci su superiorniji od žena u stvarima volje i racija. U svemu tome je najinteresantnija činjenica da će se jedna ista duša naizmeni čno isticati osobinama volje i racija, odnosno kvalitetima srca, u zavisnosti od toga da li je inkarnirana u muškom ili ženskom obli č ju. Duša će nastaviti da razvija čas jednu, čas drugu osobinu, i preuzima će čas jedno, čas drugo oblič je, sve dok ne ostvari svestrani razvoj. Muške i ženske inkarnacije su podjednako neophodne Muška i ženska inkarnacija su podjednako važne za Samospoznaju i ne bi bilo ispravno smatrati da je jedna važnija od druge. Premda postoje razlike izme đu specifičnih prednosti koje pruža svaki pol zasebno, oba pola imaju jednaku vrednost. Da bi stekla bogato iskustvo, duša mora da pro đe i kroz muške i kroz ženske inkarnacije, jer jedino tako može doći do spoznaje da je ona, sama po sebi, iznad svih oblika dualnosti - uklju čujući dualnost koja se temelji na polnosti. Jedinstvo subjekta i objekta Pre nego se duša oslobodi svih sanskara, ona će naizmenično preuzimati brojna muška i ženska obli č ja. Kad bi se duša inkarnirala samo u muškom ili samo u ženskom obli č ju, njeno iskustvo bilo bi jednostrano i nepotpuno. Dualnost se da prevazi ći samo apsolutnim razumevanjem, a razumevanje ostaje nepotpuno sve dotle dok obuhvata samo jednu suprotnost. Jedinstvo subjekta i objekta ne može se posti ći ukoliko neki vid ili činilac objekta nije obuhvaćen ranijim iskustvom, a to se naro čito odnosi na razlike izme đu polova. Um zadržava iskustvo prošlih inkarnacija Sva stečena iskustva muških i ženskih inkarnacija ostaju u umu. Nakon što se identifikovala sa odre đenim telom, duša počinje da ispoljava psihološke tendencije primerene svom polu. Težnje svojstvene suprotnom polu uglavnom se potiskuju u nesvesni deo uma, pošto nisu u skladu sa telesnim polom i ne mogu se telesno ispoljiti. Kada duša preuzme žensko telo, muške sklonosti ostaju pritajene, dok se ženske sklonosti sasvim slobodno ispoljavaju. Isto tako, kada duša preuzme muško telo, ženske sklonosti ostaju pritajene, dok se muške sklonosti sasvim slobodno ispoljavaju. Kako dolazi do vezivanja za suprotni pol Poistovećenje sa telom povla či za sobom i poistove ćenje sa polom. Tako u igru ulazi samo onaj uski deo uma koji je u skladu sa polnim obeležjima tela. Pošto ostatak uma biva potisnut i neispoljen u nesvesnom, u svesnom delu uma javlja se ose ćaj nepotpunosti uporedo sa čežnjom da se ta nepotpunost dopuni vezivanjem za osobu suprotnog pola. Stupanje u vezu sa osobom suprotnog pola je znak da potisnuti deo uma, koji nije u saglasnosti sa telom, nastoji da
se na neki na čin izrazi kroz drugo bi će. Posmatrano sa tog stanovišta, može se re ći da seksualno privla čenje označava težnju uma da se ujedini sa svojim nesvesnim delom. Seks je zapravo pokušaj svesnog uma da, u svom neznanju, nadoknadi razdvojenost do koje je došlo zbog identifikacije sa telesnim polom. Ovakav pokušaj da se prona đe zamena za sopstvenu necelovitost unapred je osuđen na neuspeh; ne samo zbog toga što proizilazi iz identifikacije sa telom, nego što na kraju tu identifikaciju još više naglašava, stvaraju ći veštački jaz sa telom suprotnog pola vezuju ći se za njega kroz privrženost i težnju za posedovanjem. Razumevanje kroz neprianjanje Duša koja se trudi da, neprianjanjem za suprotni pol, prevazi đe razliku medu polovima, krenula je stazom unutrašnjeg razumevanja suprotnog pola. Muškarac po činje da razumeva ženu ne gledaju ći je očima muškarca, ve ć nastoji da, putem imaginacije, dopre do ženinog doživljaja same sebe. I obratno, žena po činje da razumeva muškarca ne gledaju ći ga očima Žene, ve ć nastoji da. putem imaginacije, dopre do muškar čevog doživljaja samog sebe. Ma kako paradoksalno zvu čalo, samo obli č je suprotnog pola spre čava čoveka da doživi suprotan pol u istinskom svetlu. Neprianjanje za obli č je suprotnog pola dovodi do istinskog razumevanja iskustava vezanih za suprotan pol, jer se neprianjanjem otklanja barijera imaginacije optere ćene seksom. Oslobađanje od imaginacije optere ćene seksom Kada je čovek na putu da prevazi đe polne razlike i razume iskustva koja se ti ču suprotnog pola, kod njega dolazi do prenaglašenosti nekih crta koje se uobi čajeno pripisuju suprotnom polu. Tako, na primer, neki tragaoci sa muškim telom u izvesnim fazama obla če ženske haljine, pri čaju kao žene, ose ćaju se kao žene i usvajaju njihove navike. AH to je samo prolazna faza. Kada upotpune svoje unutarnje razumevanje relevantnih činjenica vezanih za pol, oni više ne doživljavaju sebe ni kao muškarca ni kao ženu, ve ć osećaju da su iznad polnih razlika. Suština iskustava u vezi sa muškim i ženskim oblicima shvatljiva je i dostupna samo onim tragaocima koji su prevazišli seksualne razlike. Njih više ne doti ču ograničenja vezana za pol, jer su se oslobodili sputavaju ći!! opsesija karakterističnih za imaginaciju opterećenu seksom. Izmirenje svesnog i nesvesnog Potpunost za kojom um žudi ne može se posti ći prianjanjem za druge oblike i njihovim prisvajanjem. Potpunost se mora potražiti iznutra - ponovnim uspostavljanjem izgubljenog jedinstva. Izmirenje svesnog i nesvesnog nije moguće ostvariti posedovanjem drugih formi ve ć se može ostvariti raspoistove ćivanjem s telom i njegovim polom. Raspoistovećenje od tela ukloni će sve prepreke koje spre čavaju sjedinjenje i integraciju iskustava pohranjenih u umu. Unutrašnja celovitost mora se ostvariti nadvladavanjem polnih razlika, pošto one naglašavaju neprirodnu vezanost i poistove ćenost sa telom. Božanska ljubav Osloboditi se prianjanja za suprotni pol zna či osloboditi se prianjanja za polna obeležja tela u kome se duša inkarnirala, pri čemu veliki broj sanskara koje nagone dušu da se poistoveti sa telom, biva uništen. Nadilaženje polne dualnosti ne zna či nadilaženje dualnosti u celini, ali sigurno predstavlja veliki korak napred ka postepenom i celovitom prevazilaženju dualnosti u svim njenim oblicima. Problem razli čitosti polova je samo jedan segment problema dualnosti u celini. A do potpunog rešenja tog problema dolazi onda kada se taj, mnogo širi problem sveukupne dualnosti, razreši činom božanske ljubavi u kojoj ne postoji ni ja ni ti , ni žensko ni muško. Cilj muških i ženskih inkarnacija istovetan je sa ciljem čitave evolucije: da duša dospe do svog nepodeljenog i nepodeljivog postojanja. ˝
˝
˝
˝
Reinkarnacija i karma VI Odeljak VI Ddovanje karme kroz niz uzastopnih života Inkarnacije pudležu zakonu karme Kroz uzastopne inkarnacije jedne individualne duše ne samo da se provla či nit kontinuiteta i identiteta - koja leži pohranjena u ličnom sećanju, a biva oživljena u slu čaju naprednih duša - ve ć i zakon uzroka i posledice koji se ispoljava kao delovanje karme. Osobenosti uzastopnih inkarnacija dosledno i pouzdano su utvr đene racionalnim zakonom, što individualnoj duši omogu ćava da, preduzimanjem razboritih i mudrih akcija, oblikuje svoju budućnost. Akcije iz prošlih života su uslovile okolnosti sadašnjeg života, a akcije sadašnjeg života uslovljavaju okolnosti budućih života. Uzastopne inkarnacije individualne duše dobijaju puni smisao samo kada se sagledaju u svetlosti delovanja zakona karme. Zakon karme deluje kroz mentalno telo Uzastopne inkarnacije u grubom svetu samo su naizgled nepovezane; jer, kroz mentalno telo, koje je neprekidno prisutno u svim životima duše, deluje zakon karme, i kao faktor povezivanja i kao faktor oblikovanja razli čitih života. Zakon karme i na čin njegovog delovanja se ne može do kraja razumeti ukoliko grubo telo i grubi svet shvatimo kao jedine činjenice postojanja. Karmi čka određenost postaje mogu ća upravo zbog toga što postoje suptilna i mentalna tela i svetovi. Mentalna i suptilna tela Nivo na kome se može imati svest o fizi čkom telu je grubi svet. Nivoi na kojima duša ima svest o željama, pripadaju suptilnom svetu, a nivoi na kojima duša poseduje svest o mentalnom, nalaze se u mentalnom svetu. Izvor želja treba potražiti u umu, koji pripada mentalnim nivoima. Tu je posa đeno seme želja. Zelje se u umu nalaze u latentnom stanju, kao što se drvo skriva u semenu. Mentalno telo, koje je sedište uma, zovemo karan sharir, ili uzro čno telo, pošto ono u sebi sadrži semenje ili uzroke svih želja. Um sadrži sve čovekove impresije i naklonosti u prikrivenom obliku. Ograni čeno ja , ili ego, sastoji se upravo od ovih sanskara. Me đutim, konkretno ispoljenje sanskara u svesti, posredstvom različitih misaonih procesa, odvija se u suptilnom telu. ˝
˝
Nastanak i dalji opstanak ego-uma Duša, u stvarnosti jedna i nedeljiva, prividno je upojedinjena zbog ograni čenja mentalnog tela, koje je uporište egouma. Ego-um se formirao od impresija koje su se taložile kroz ranija čovekova iskustva i akcije. On predstavlja jezgro inkarnirane jedinke. Tako se za ego-um kao rezervoar latentnih impresija, kaže da predstavlja stanje mentalnog tela. Za ego-um kao dušu koja proživljava aktivirane i ispoljene impresije, kaže se da predstavlja stanje suptilnog tela. A za ego-um koji je sišao u grubu sferu radi stvarala čkog delovanja, kaže se da predstavlja stanje fizičke inkarnacije. Tako ego-um, čije je sedište u mentalnom telu, predstavlja onaj entitet koji obuhvata sve faze kontinuiranog postojanja zasebne individue. Prikupljene impresije odre đuju prirodu inkarnacije Ego-um, sa sedištem u mentalnom telu, preuzima niža tela u skladu sa impresijama pohranjenim u njemu. Ove impresije odre đuju da li će individua umreti mlada ili će doživeti duboku starost; ho će li biti zdrava ili bolesna ili će možda imati iskustvo i jednog i drugog; da li će biti lepa ili ružna; ho će li patiti od fizi čkih nedostataka, kao šio je na primer slepilo, ili će uživati u punoj snazi svog tela; ho će li biti oštroumna ili glupa, čista ili ne čista srca, slabe ili čvrste volje; i na kraju, da li će biti zaokupljena materijalnim stvarima, ili će nastojati da prona đe unutrašnju duhovnu svetlost. Igra dualnosti
Ego-um se oblikuje pod uticajem karmi čkih impresija, koje nastaju ne samo kao posledica grubih i fizi čkih akcija, već i ose ćanja i razmišljanja. Osobenosti svake inkarnacije prilago đene su potrebama ego-uma i njegovom sastavu. Prema tome, ako je neka osoba razvila naro čite sposobnosti ili sklonosti u jednoj inkarnaciji, ona će ih preneti i u naredne inkarnacije. Isto tako, stvari koje su ostale nedovršene u jednoj inkarnaciji mogu biti dovršene u narednim inkarnacijama. Zahvaljuju ći trajnosti impresija, karmi čke veze izgrađene u jednoj inkarnaciji nastavljaju se i razvijaju u nizu slede ćih inkarnacija. Oni koji su bili u bliskim, dobrim ili lošim odnosima, nastoja će da ponovo uspostave međusobne kontakte. Tako se igra dualnosti nastavlja sve dotle dok duša ne prikupi veliki broj suprotnih iskustava i, prezasi ćena njima, ne postane dovoljno zrela da odbaci ego-um, okrene se ka unutra, i spozna sebe kao Najviše Sopstvo. Kroz uzimanje i davanje dolazi do ja čanja karmičkih veza Ako su određene osobe nekada davno uspostavile me đusobne odnose, te je kroz obostrano uzimanje i davanje došlo do jačanja karmičkih i sanskaričkih veza među njima, onda one moraju ponovo da se sretnu, obnove svoje odnose i nadoknade propušteno. Kada osoba daje iz sebi čnih motiva, to je vezuje na isti na čin kao i kada uzima da bi kompenzovala osećanje izolovanosti. Vezivanje na principu uzimanja - davanja ne mora da se odvija samo na materijalnom planu, kroz razmenu novca i dobara ili izvršavanje nekih fizi čkih poslova. Ono može da se odvija i na planu razmene misli ili osećanja. Karma uplitanja Kada neko ukazuje poštovanje svecu koji se nalazi na višim nivoima svesti, on na taj na čin ostvaruje pravo da mu se svetac obrati. A svetac, koji prolazi kroz unutrašnje nivoe slede ći svoju duhovnu stazu, mora za trenutak da zastane da bi takvom pokloniku pružio pomo ć koja će ga uzdići na isti duhovni nivo na kome se i sam nalazi. Iskazivanje poštovanja naprednoj duši proizvodi karmu uplitanja. Premda je doista lepo nalaziti se u ulozi nekoga koje poštovan, napredna duša kojoj se iskazuje po čast, verovatno će morati da se zaustavi na duhovnoj stazi da bi pomogla osobi koja joj je iskazala poštovanje. Razmena među dušama Brza i pouzdana razmena me đu dušama ogleda se i u zakonitosti po kojoj mržnja rada mržnju, strast izaziva strast, a ljubav priziva ljubav. Ovaj zakon dejstvuje ne samo za vreme jednog života ve ć tokom više života. Osoba je prisiljena da mrzi ili se plaši neprijatelja iz nekog od prošlih života, mada u sadašnjem životu ne postoje vidljivi razlozi za to. Isto tako, bez ikakvog jasnog povoda, ona u sadašnjem životu ose ća potrebu đavoli i pomaže prijatelje iz prošlog života. Osoba naj češće nije svesna razloga svog neobjašnjivog ponašanja, što ne zna či da ti razlozi ne postoje. Mnoge naizgled neobjašnjive stvari postaju shvatljive kada se razmotre u svetlosti karmi čkih veza iz prošlih života. Zakon karme je zakon koji se ispoljava kroz neprekidnu razmenu i uzajamno prilago đavanje, i delovaće sve dotle dok postoje individualne duše koje žude da se ispolje u obi čnom svetu. Zakon karme je rezultat povodljivosti egoumova. Ritam u kome dve duše za činju svoj odnos teži da se održi sve dotle dok one, kroz novu, razboritiju karmu ne promene taj ritam, i svoj odnos ne uzdignu na kvalitativno viši nivo. Sloboda izbora i sudbina Po pravilu akumulirana karma poseduje izvesnu inerciju. Ona ne menja prirodu svog prvobitnog impulsa ukoliko za to ne postoji odre đeni razlog. Pre no što zacrta svoju karmu, individua ima slobodu da bira svoju budu ćnost. Ali nakon što je zacrta, karma se, kao zna čajan faktor budućeg razvoja individue, ne može više zanemariti, to jest, mora se ili istrošiti kroz posledice koje je izazvala, ili uravnotežiti novom, odgovaraju ćom karmom. Zadovoljstva i patnje života na zemlji, uspesi i neuspesi koji ga prate, postignu ća i prepreke kojima je on zasut, prijatelji i neprijatelji - sve je to zacrtano karmom prošlih života. Karmi čke predodređenosti se popularno zovu sudbinom. Sudbina, me đutim, nije, kao što se misli, tu đ i nametnut jaram. Čovek je sam stvorio svoju sudbinu koja ga prati još iz davnina, i kao što je ta sudbina uslovljena prošlom karmom, isto tako se može i preoblikovati, izmeniti, čak i poništiti karmom sadašnjega života.
Postati gospodar svoje sudbine Kao što prirodu karme - u zemaljskom životu odre đuju impresije pohranjene u ego-umu, tako i kvalitet zemaljskog života utiče na prirodu impresija. Impresije u ego-umu i karma na zemlji uza jamno su zavisni. Kvalitet zemaljske karme igra važnu ulogu u oblikovanju i preoblikovanju impresija ego-uma. On im daje podsticaj, što je presudan faktor dalje sudbine individue. Samo se na poprištu zemaljskog postojanja kreativna i plodonosna karma može manifestovati posredstvom grubog tela. Dublje razumevanje i pravilna primena zakona karme omogu ćiće čoveku da, uz pomoć razborite i mudre akcije, postane gospodar svoje sudbine. Svaka osoba je postala to što jeste zahvaljuju ći sopstvenim delima. I upravo kroz sopstvena dela može i da preoblikuje sebe prema zahtevima svog srca, i da se konačno oslobodi karmi čkih predodređenosti koje upravljaju njenim životom i smr ću. Dve vrste karme Uopšteno govoreći, postoje dve vrste karme: karma koja vezuje i karma koja potpomaže Osloba đanje i Samoostvarenje. Svaka karma, bilo dobra ili loša, sve dok pothranjuje ego-um pogrešnim razumevanjem, vezuje čoveka. Karma postaje duhovna snaga koja vodi Oslobo đenju tek kada po čne da izvire iz pravilnog razumevanja, iscrpljujući tako impresije ego-uma. A do pravilnog razumevanja se najbrže stiže preko Savršenog U čitelja, koji najdublje poznaje prirodu duše kao i sve složenosti karmi čkih zakona. Istinski vredna karma kao posledica razlikovanja izme đu dobra i zla Osoba će proizvesti doista vrednu karmu tek nakon što razvije sposobnost razlikovanja izme đu dobra i zla. Tokom prvih sedam godina života impresije se slabo ispoljavaju. Svest, budu ći da je ispoljavanje impresija slabog intenziteta, slabo reaguje na kontraste koji postoje u svetu. Zato akcije dece ispod sedam godina ne ostavljaju snažnije impresije na ego-um, niti igraju važnu ulogu u oblikovanju njihove budu ćnosti. Prava, delotvorna karma, koja oblikuje ego-um i njegovu budu ćnost, začinje se tek kada jedinka razvije izvestan ose ćaj odgovornosti. Ose ćaj odgovornosti javlja se naporedo sa ose ćajem za dobro i zlo, i to obi čno nakon što jedinka prevali prvih nekoliko godina svog detinjstva. Poređenje sa zakonom uzroka i posledice Zakon karme se u svetu moralnih vrednosti može uporediti sa uzro čno - posledičnim zakonom u fizi čkom svetu. Kada ne bi bilo uzro čno - posledi čnog zakona u fizi čkom svetu, nastupio bi haos koji bi ljude lišio sposobnosti da predvide rezultate svojih akcija. Isto tako, da nije zakona karme u svetu vrednosti, rezultati akcija bili bi krajnje nepouzdani, a ljudi ne bi znali da li da od svog delovanja o čekuju dobro ili zlo. U svetu fizi čkih fenomena postoji zakon o održanju energije prema kome se nijedan deli ć energije ne može izgubiti. U svetu moralnih vrednosti postoji zakon prema kome važi da, kada se jednom stvori karma, karma, ona više ne može na misteriozan misteriozan na čin da iščezne a da, na sebi svojstven na čin, ne proizvede odre đene posledice. Ona traje sve dok ne donese plodove ili sve dok ne bude poništena kroz karmu suprotnog dejstva. dejstva. Dobre akcije akcije donose dobre rezultate, rezultate, a r đave - loše. Zakon karme održava moralni poredak univerzuma Moralni poredak univerzuma održava se na sistemati čnoj povezanosti uzroka i posledice. Kada bi zakon karme dopuštao olakšice, izuzetke, izmene, ako se ne bi mogao strogo primeniti u domenu moralnih vrednosti, tada ne bi postojao ni moralni poredak univerzuma. Čovekova egzistencija bila bi neizvesna u pogledu postizanja vrednih rezultata. U univerzumu bez moralnog poretka sva ljudska nastojanja bila bi prožeta sumnjama i nesigurnoš ću. Kada sredstva nisu uskla đena sa ciljevima, to jest, kada je zakon karme zanemaren, to je uvek znak da ljudske vrednosti nisu dovoljno ispoštovane. Nefleksibilnost zakona karme je nužan preduslov za smislenu akciju koja bi bila neizvediva kada bi se zakon karme ignorisao ili potcenjivao. Zakon karme kao izraz pravde
Po svojoj neumitnosti zakon karme je nalik na sve ostale zakone u prirodi. No, strogo delovanje karmi čkih zakona ne pogađa dušu kao nekakva spoljašnja, neprijateljska i šlepa sila, ve ć kao nešto stoje uklju čeno u racionalnu šemu života. Karmi čka predodređenost je uslov istinske odgovornosti. To samo zna či da ono što čovek seje, to i žanje. Sve što se iskustvom prikupi je nesumnjivo posledica onoga što je ranije u činjeno. Ako je osoba činila nekome zlo, onda mora da prihvati kaznu i zlo koje će joj se vratiti. A ako je, pak, činila dobro onda mora da primi nagradu. Sve što činiš drugome, činiš sebi - mada treba vremena da se to shvati. Zakon karme je izraz pravde i odraz jedinstva života u svetu dualnosti.
Reinkarnacija i karma VII Odeljak VII Sudbina individue koja se reinkamira Neotplaćeni i nenapla ćeni karmi čki dugovi Broj inkarnacija koje je duša primorana da proživi zbog svoje karmi čke uslovljenosti ima tendenciju da se otegne u beskraj. Kroz nebrojene živote individua je stupila u kontakt sa bezbroj ljudi, ostvarila sa njima mnogobrojne dužničko - poverilačke odnose i uplela se u mrežu raznovrsnih nenapla ćenih i neotpla ćenih dugova. A prema karmičkom zakonu, ona ne može da izbegne ni otplatu ni naplatu svojih dugova, posto je i jedno i drugo ishod karme koju je pokrenula želja. Tako ona nastavlja da se inkarnira da bi otplatila i naplatila sve svoje dugove; ali čak i uz čvrstu nameru da raš čisti sve svoje ra čune, ona najčešće nije kadra to i da u čini. Teškoće u raščišćavanju računa Prvo, sve osobe sa kojima ima karmi čke veze i neraščišćene račune, ne moraju se inkarnirati u isto vreme kada i ona. Zatim, postoji mogu ćnost da će, usled ograni čenja koja joj name ću njene sposobnosti i okolnosti, možda biti nespremna da se suo či sa svim složenim zahtevima situacije. I kona čno, u samom pokušaju da izravna ra čune sa onima sa kojima je u davnašnjoj vezi, ona ne može a da me pokrene lanac novih dugovanja. Čak i sklapaju ći nova prijateljstva, stvori će nove, raznovrsne i višezna čne dugove, i uplesti se u nove komplikacije. Tako osoba svaki put sve više dodaje na svoje dugove i sti če se utisak da nema kraja nepreglednom proširivanju i usložnjavanju karmi čkih zapleta. Učitelj može raš čistiti sve ra čune Priča o karmičkim dugovima bila bi doista beskrajna ukoliko ne bi postojao izlaz iz karmi čkog lavirinta uz pomo ć Savršenog Učitelja. On ne samo daje u stanju da inicira u čenika u vrhunsku veštinu ostvarivanja nevezuju će karme, već može postati neposrednim izvršiteljem njegovog izbavljenja iz karmi čkih zamršaja. U čitelj je postigao jedinstvo sa Bogom, čiji kosmi čki i univerzalni život obuhvata sva bi ća. Budući da je jedno sa celokupnim životom i budu ći da se pojavljuje u svojstvu prenosioca znanja, U čitelj može biti posrednik u raš čišćavanju tragaočevih karmi čkih dugova, nastalih kao posledica odnosa sa bezbrojnim jedinkama sa kojima se ovaj susretao u svojim inkarnacijama. Pošto već mora da se veže, onda je za njega najbolje da se veže za Boga ili za U čitelja, jer će mu takva veza omogućiti da se oslobodi od svih ostalih karmi čkih veza. Odnos sa Učiteljem traje više života Kada poklonik kroz svoju dobru karmu u prošlim životima zasluži najve ću blagodet i milost U čitelja, najbolje Što tada može da u čini jeste da mu se preda i da ga služi. Svojim predavanjem u čenik prebacuje breme svoje karme na Učitelja, koji mora da na đe na čina da ga oslobodi. Služenjem U čitelja pruža mu se šansa da razreši svoje karmi čke čvorove. Odnos izme đu učenika i Učitelja se nastavlja iz jednog u drugi život i proteže se na niz inkarnacija. Osobe koje su bile povezane sa U čiteljem u pre đašnjim životima, u sadašnjem životu su nesvesno pri vu čene njegovim magnetizmom ne znaju ći uzrok tome. Privid no neobjašnjiva privrženost koju u čenik oseća prema svom U čitelju ima, gotovo uvek, podužu istoriju. U čenik obično nastavlja tamo gde je stao u prethodnoj inkarnaciji. Prizivanje milosti U čitelja Učenik nikada bez razloga ne će privući Učiteljevu pažnju. Ponekad će Učitelj odati priznanje u čenikovoj spiritualnosti, a da ovaj, sa svoje strane, nije u činio nikakve vidljive napore i žrtve u tom pravcu. U čenik je, međutim, ve ć zaslužio tu povlasticu zahvaljuju ći svom bliskom odnosu sa U čiteljem u prošlim životima kao i svojim spiritualnim pregnu ćima. Ljubav i naklonost koju je u čenik gajio prema U čitelju u prošlim životima, stvorila je medu njima duboke veze, tako da je istovremeno sa duhovnim bu đenjem učenika u sadašnjem životu, stigla i Učiteljeva milost i pomo ć. Milost U čitelja se zaslužuje prethodnom nevezuju ćom karmom, isto kao što se kroz vezujuću karmu zaslužuju zadovoljstvo i patnja, dobro i zlo.
Duhovni razvoj zahteva aktivne napore Osoba koja je pošla duhovnom stazom po pravilu postepeno napreduje sve dok ne postigne cilj. To nije slu čaj sa tragačima koji se još uvek kolebaju u odnosu na stazu i koji su lišeni vodstva U čitelja. Sasvim je izvesno da će se, haotično lutajući kroz nekoliko života, ve ćina takvih osoba udaljiti od cilja i nagomilati još vezuju ćih sanskara. Zbog toga se ne može re ći da se duhovni razvoj odvija automatski, u smislu da će i bez aktivnih napora tragaoca, rezultati uslediti. Opasnost od pada Pre ili kasnije, me đutim, logika iskustava prikupljenih u nekoliko života naveš će ih da, tragaju ći za najuzvišenijim ciljem, krenu spiritualnom stazom. Kada jednom stupi na stazu, tragalac postojano i sigurno napreduje ka svom cilju. Idući stazom, on razvija izvesne latentne sposobnosti koje mu omogu ćavaju da, s jedne strane, svesno dozivi unutrašnje suptilne i mentalne svetove, a sa druge, nau či da manipuliše silama i mo ćima koje su dostupne na višim nivoima svesti. No ipak, uspešan prolazak kroz prvih nekoliko nivoa nije garancija daljeg bezbednog napretka. Staza je krcata preprekama preprekama i zamkama zamkama i sve dotle dok nema pouzdanog vodstva vodstva U čitelja, tragaoca vreba opasnost od pada. Joga-bharašta Na bilo kom od prvih nekoliko nivoa tragalac, umesto da napreduje ka cilju, može da ima zastoj ili da nazaduje. U nekim izuzetnim slu čajevima tragalac na četvrtom nivou može da, zbog zloupotrebe svojih mo ći, izazove takav pad, da su mu posle potrebni eoni da se vrati na izgubljenu poziciju. Tragalac koji doživi ovakav težak pad zove se joga bharašta (yoga-bharashta). Čak i yogini su podložni delovanju nepopustljivog zakona karme koji ne poznaje izuzetke, ustupke ili povlastice. Samo ako tragalac ugrabi priliku da se nade pod vodstvom Savršenog U čitelja, njegovo duhovno putovanje će se odvijati glatko i sigurno, i samo će u tom slu čaju biti bezbedan od pada i nazadovanja. Učitelj odvra ća učenika od negativne karme u koju bi se ina če upleo. Pre no što postigne duhovni cilj, tragalac će morati tokom više inkarnacija da bude na duhovnoj stazi. Prote ći će vekovi žrtvovanja, služenja, samopro čišćavanja, trpeljivosti i odlu čnog traganja pre nego što postane duhovno spreman za kona čno ostvarenje Boga. Bogoostvarenje, koje je svrha svake individualne reinkarnacije, nikada se ne postiže za vreme jednog jedinog života. Ono je kulminacija napora ulaganih kroz više života. Neinteligentna karma bacila je individualnu individualnu dušu u ropstvo i takva takva karma mora, tokom više života istrajnog rada na stvaranju stvaranju inteligentne inteligentne i nevezujuće karme, da se poništi. Želja kao sila koja nagoni ka inkarniranju Sila koja individualnu dušu drži okovanu na to čku rađanja i smrti je žudnja za zasebnim postojanjem, a upravo iz nje potiče mnoštvo želja usmerenih na objekte i doživljaje iz sveta dualnosti. Ego-um se inkarnira samo da bi ispunio želje. A kada nestanu želje u bilo kom obliku, impresije koje omogu ćavaju opstajanje ego-uma tako đe nestaju. Sa nestankom impresija, sam ego-um nestaje, i javlja se spoznaja ve čnog, nepromenljivog Sopstva kao jedine Stvarnosti. Bogoostvarenje stavlja ta čku na sve inkarnacije ego-uma, jer je to ujedno i kraj njegovog postojanja. Dokle god postoji ego-um u bilo kom obliku, postoji i neizbežna, nesavladiva potreba za novom inkarnacijom. A kada ego-um iš čezne, lanac inkarnacija se prekida i dolazi do kona čnog ostvarenja, Samorealizacije. Samorealizacije. Kulminacija svih reinkarnacija Život jedinke koja se reinkarntra sastoji se od mnogobrojnih faza i doga đaja. Točak života se neprekidno okre će i uzdiže je do najve ćih visina, da bi je, zatim, ponovo spustio. Tako ona sti če bogato iskustvo. Za nedostignutim idealima u jednom životu, nastavlja da traga u slede ćem. Dovršava nedovršeno, osvetljava nejasno, ispravlja pogrešno. Neizmirene ra čune izmiruje otplatom ili, pak, naplatom karmi čkih dugova. I napokon, posto dostigne punu zrelost, njen ego-um nestaje, a njena duša stupa u jedinstven božanski život. U božanskom životu više ne postoji ni prisila prisila davanja ni prisila prisila uzimanja, jer je duša prevazišla prevazišla svest o zasebnosti zasebnosti odnosno dualnosti. dualnosti.
Kontinuirani život duše može se porediti sa dramom Drama kontinuiranog življenja individualne duše sastoji se od mnogo činova. Sa stanovišta zemaljskog postojanja može se re ći da se, posle svakog završenog čina, zavesa spušta na njen život. Me đutim, ako bi se svaki čin posmatrao kao zasebna celina, onda se iz svega toga ne bi mogao izvu ći neki dublji smisao. Svaki čin treba sagledati u širem kontekstu. On, kao sastavni deo drame, predstavlja samo kariku u lancu činova - onih koji su ve ć izvedeni i onih koji tek treba da se izvedu. Završetak jednog čina nije ujedno i kraj dramske radnje - ona se nastavlja. Glumci odlaze sa zemaljske pozornice tek da bi se ponovo pojavili u novim ulogama, u novom scenariju. Igra skrivalice Glumci su toliko zaokupljeni svojim trenutnim ulogama da ih smatraju po četkom i krajem svog postojanja. Tokom najvećeg broja svojih uzastopnih života (u bezbrojnom nizu inkarnacija) oni ostaju nesvesni dobro čuvane istine - da je Pisac drame, u Svom izmišljenom delu, sam postao čitava gluma čka ekipa i da se igra skrivalice sa samim sobom kako bi u potpunosti i svesno postigao Sopstvenu stvarala čku beskonačnost. Beskonačnost mora da pro đe kroz iluziju konačnosti da bi sebe spoznala kao Beskona čnost; a Pisac mora da odigra ulogu svih glumaca da bi spoznao Sebe kao Autora ove najve će detektivske pri če ispisane u ciklusima stvaranja.
Živi za Boga i umri za Boga Ovaj rat* je nužno zlo; on je deo Božanske promisli prema kojoj čovečanstvo treba da postane svesno viših vrednosti. Ako čovečanstvo ne uspe da izvu če nauk iz lekcija ovog rata, onda će ono uzaludno propatiti. Ovaj rat nas uči da i prose čna osoba može da se, slede ći nesebične ciljeve, uzdigne do najviših visina požrtvovanosti. On nas takođe uči da je sve profano - bogatstvo, posedi, mo ć, slava, porodica, pa čak i samo strujanje života na zemlji prolazno i lišeno trajne vrednosti. Ratne nepogode će uputiti čoveka ka Bogu, koji je Istina, i inicira će ga u novi život nadahnut istinskim i trajnim vrednostima. * Drugi svetski rat-Ur. Za svoju otadžbinu ili politi čku ideologiju ljudi su u stanju da izdrže neizrecivu patnju i podnesu beskrajno mnogo žrtava. Dakle, sposobni su i da, zarad Boga ili Istine, podnesu jednake Žrtve i patnje. Sve religije nedvosmisleno zahtevaju od čoveka da živi u skladu sa Istinom; prema tome, puka je besmislica boriti se na strani jedne religije protiv druge. Vreme je da čovečanstvo smelo sagleda Istinu da je život jedan i da je Bog jedina stvarnost i jedina vrednost. Za Boga vredi živeti, za Boga vredi mreti. Sve ostalo je prazno i ništavno bavljenje iluzornim vrednostima.
Rad na duhovnom oslobađanju čovečanstva Vapaj za slobodom U čitavom svetu ljudski duh vapi za slobodom. Ljubav prema slobodi i potraga za njom su dve osnovne težnje čovečanstva. Medu svim rasama i u svim podnebljima, u svim zemljama i u svim vremenima, osnovni moto namučenog, od patnji obnevidelog čovečanstva, oduvek beše samo - sloboda! Malo je, me đutim, onih koji zaista shvataju pojam istinske, apsolutne slobode. A mnogo onih koji, delimi čno razumevajući pojam slobode, teže jedino da sebi obezbede onu vrstu egzistencije koja će im pružiti ose ćaj slobode koja je samo relativna. Razli čiti ljudi teže različitim slobodama zavisno od toga šta u životu cene i šta smatraju vrednim. Vrste slobode Čovek u svim sferama života nastoji da ostvari slobodu, da živi po svom naho đenju. Kroz svoj imperativni zahtev da bude slobodan, on se obično vezuje za spoljašnjost života kome stremi. Otuda se onaj koji se poistovetio sa otadžbinom, bori da ostvari nacionalnu i politi čku slobodu. Onaj koji je zaokupljen ekonomskim ciljevima, bori se
za ekonomsku slobodu. Onaj koji je nadahnut religioznim ciljevima, nastoji da ostvari slobodu religije. Osobe koje su snažno privu čene društvenim ili kulturnim ideologijama, žude za slobodom kretanja i slobodnom razmenom ideja i informacija. Ali je malo onih koji shvataju da je najosnovnija sloboda, koja je, za razliku od mnogobrojnih relativnih sloboda, vredna sama po sebi - duhovna sloboda. Čak i da su svi spoljašnji uslovi slobodnog življenja prisutni, čovekova duša bi, u nedostatku spiritualne slobode, ostala bolno zasužnjena. Granice slobode Različiti tipovi spoljašnje slobode mogu se, silom prilika, ostvariti samo delimi čno. Sloboda koju za sebe zahteva jedinka, društvo ili država, mora se prilagoditi zahtevima drugih jedinki, društava ili država. Nacionalne, ekonomske, religiozne ili kulturne slobode vezane su za svet dualnosti. One postoje i opstaju kroz dualnost, pa su zato relativne i ograni čene, a ne beskonačne. Relativna sloboda je uvek, u ve ćoj ili manjoj meri, relativna. Čak i kada se, istrajnim ulaganjem napora, kona čno ostvari, ona ne predstavlja trajno rešenje, jer spoljašnji uslovi nisu trajni - podložni su postepenom razaranja i nestanku. Samo duhovna sloboda je neograni čena Samo je duhovna sloboda apsolutna i neograni čena, i, kada se istrajnim ulaganjem napora jednom ostvari, ostaje večito. Premda se ispoljava kroz svet dualnosti, ona je utemeljena na spoznaji o neprikosnovenom jedinstvu svekolikog života. Najvažniji preduslov ostvarenja duhovne slobode je oslobo đenost od želja. Želje su to što sputava čoveka, jer ga teraju da se vezuje za uslove pod kojima bi se, eventualno, mogle ispuniti. Da nema želja, ne bi bilo ni zavisnosti ni ograni čenja. Duša je, žele ći, dospela u ropstvo. Kada duša pokida okove želja koji je drže u stanju otuđenosti, ona će se ujedno osloboditi vezanosti za grubo, suptilno i mentalno telo. To je prava duhovna sloboda, ona sloboda koja sa sobom nosi krajnje ostvarenje jedinstva svekolikog života, i koja definitivno stavlja ta čku na sve brige i sumnje. Važnost duhovne slobode Samo kroz duhovnu slobodu može se doživeti beskrajna sre ća i Samospoznaja kakvoj nema premca. Samo kroz duhovnu slobodu rada se vrhunsko poverenje u Istinu. Samo u duhovnoj slobodi nema patnji i ograni čenja. Samo u duhovnoj slobodi čovek može živeti za druge, a opet ostati nevezan. Bilo koji niži vid slobode može se porediti sa kulom od peska. Manja postignu ća prati strah od prolaznosti. Zato nema ve ćeg dara od duhovne slobode, nema važnijeg zadatka nego da se drugima pomogne da je postignu. Oni koji su shvatili vrhunski zna čaj duhovne slobode moraju ne samo da se za nju izbore, ve ć i da se prihvate dužnosti date od Boga, da pomognu drugima da je steknu. Istinsko služenje
Ljudi koje prožima duh nesebi čnog služenja, ukazuju čovečanstvu pomoć opskrbljujući ga osnovnim životnim potrebama - ode ćom i krovom nad glavom, lekovima i hranom, knjigama i drugim blagodetima civilizacije. Oni ne samo da su odlu čni da odbrane slabijeg od napada i ugnjetavanja, ve ć su spremni da za drugog polože i sopstveni život. Sve te vrste pomo ći su doista velike i zna čajne; ali sa kona čne tačke gledišta je pomo ć koja čoveku omogućava da ostvari duhovnu slobodu, ve ća od svake druge pomo ći. Ona po svojoj važnosti dolazi na prvo mesto. Kako pomoći drugima da postignu duhovnu slobodu Pomoć koja se pruža ljudima u njihovim naporima da ostvare duhovnu slobodu umnogome se razlikuje od drugih vidova pomoći. Kada su ljudi gladni da ćete im hranu i oni će biti siti. Kada nemaju šta da obuku, pribavi ćete im odeću koju treba samo da obuku. Besku ćnicima ćete pružiti dom u koji oni treba samo da se usele. Me đutim, za one koji su u beznađu duhovnog zatočeništva, ne postoji lek koji će trenut no olakšati njihovo stanje. Duhovnu slobodu mora izboriti svak za sebe sopstvenim naporima uz pomo ć brižljivo isplanirane strategije protiv nižeg ja i nižih želja. Ratnici Istine moraju pomagati svim ljudima, ne samo u njihovim naporima da u uzbudljivoj i izazovnoj bici ostvare pobedu nad sobom, ve ć i pri svakom, pa i najmanjem koraku u pravcu tog postignu ća. Nema drugog na čina. Breme mora da se podeli. ˝
˝
Čvrsto verujem da ćete vi, moji poklonici, zajedni čkim naporima izneti to breme. Mnogi od vas
su, svih ovih godina provedenih sa mnom, podstaknuti ljubavlju prema meni i verom u mene, izvršavali moje naloge i sledili moje upute. Kroz mnoge bure i potrese, mra čne neprohode i oskudice, ostali ste verni meni i mom duhovnom delu. Sada je došlo vreme da uložite sve svoje snage i pomognete mi u misiji pomo ći čovečanstvu da krene duhovnom stazom i spozna Boga. Večna Istina daje Bog jedina stvarnost, mora da bude jasno shva ćena i bezrezervno prihva ćena, a zatim i nedvosmisleno ispoljena u recima i u delu. Kada spozna Istinu, čovečanstvo će postići duhovnu slobodu. Nema te žrtve koju ne treba podneti da bi se čovek oslobodio iz duhovnih okova i nasledio Istinu koja jedina donosi veČni mir i u čvršćuje nepokolebljivi ose ćaj univerzalnog bratstva ljudi, oplemenjenog blagorodnom ljubavlju za sve, jer svako je izraz jedne jedinstvene Stvarnosti. U ovom bogoželjenom, od Boga isplaniranom i su đenom zadatku pružanja duhovne pomo ći čovečanstvu, vi, moji poklonici, morate mi pomo ći - čak i po cenu života. Preuzimajući na sebe zadatak da pomognete drugima da spoznaju Boga, dužni ste da radosno podnosite svaku žrtvu i patnju.
Zadatak duhovnih radnika Budite Lučonoše Čovečanstva Veoma sam sre ćan što ste se odazvali mom pozivu da čujete poruku koju imam za vas. Najvažniji uslov svakog duhovnog školovanja je spremnost da se izgara u duhovnom radu čiji je cilj približavanje čovečanstva spoznaji Boga. Neobično mi je zadovoljstvo da primetim kako ste se takvom poduhvatu iskrena srca odazvali, u čestvujući sa ljubavlju i verom u mom univerzalnom delu produhovljavanja sveta. Uveren sam da ne ćete zadržati samo za sebe Istinu koju vam donosim, ve ć ćete, s ushi ćenjem i odvažnošću, preneti svetlost ovom, u neznanje duboko ogrezlom, čovečanstvu. Priroda duhovnog rada Zbog svog vrhunskog značaja za istinsko i trajno blago stanje čovečanstva, duhovni rad je imperativ za sve one koji iskreno vole čovečanstvo. Stoga je bitno da budemo sasvim na čisto u pogledu prirode duhovnog rada. Svet je čvrsto utemeljen na lažnoj ideji o zasebnom postojanju; i, budu ći da je uhva ćen u iluzornu mrežu dualnosti, on ne može da se izvuče iz njenih zamršenosti. Duhovni radnici moraju da izbave svet iz takvih muka, poteklih iz uobrazilje o dualnosti, tako što će mu predo čiti Istinu o jedinstvenosti svekolikog života. Izvor iluzije o mnoštvu Iluzija mnoštva nastala je zbog toga što se duša, u svom neznanju, poistove ćuje sa svojim telima. Grubo, suptilno i mentalno telo su posrednici kroz koje ego-um doživljava razli čita stanja sveta dualnosti. Ali tela ne mogu biti sredstvo kroz koje bi duša saznala svoju istinsku prirodu, jer je duša iznad njih. Poistove ćujući se sa telima, duša se uhvatila u zamku iluzije o višestrukom postojanju. Duša je u svim telima i u ego-umu jedna i nepodeljena. Me đutim, pogrešno poistovećujući sebe sa telima i ego-umom, koji su samo njeni nosa či, ona je po čela sebe da smatra ograničenom; i da smatra daje u kreaciji samo jedna medu mnogima - umesto da sagleda sebe kao jednu i jedinu Stvarnost u kojoj ne može da postoji drugo. Stanja svesti Svaka duša je jedno sa ve čnom i nedeljivom univerzalnom Dušom, koja je jedina Stvarnost. Me đutim, obmanjujuće poistovećenje sa telima i ego-umom, stvara iluziju mnoštva i podeljenosti unutar nedeljive celine. Tela su, kao i egoum, samo posrednici ili nosa či svesti. Dok doživljava razli čite unutrašnje nivoe posredstvom razli čitih posrednika ili nosača, duša prolazi kroz razli čita stanja svesti. Bogospoznaja Većina duša je nesvesna svoje istinske prirode, Boga, koji je Jedinstvena Stvarnost svih duša. Pošto do tog iskustva još uvek nisu došle svesno, Bogospoznaja je u njima još uvek samo latentna. Oni koji su zbacili veo dualnosti, doživljavaju dušu kroz samu dušu, nezavisno od njenih posrednika ili nosa ča. To je iskustvo gde duša svesno doživljava svoju istovetnost sa Bogom, i gde Svetio Istine o Jedinstvu svih bi ča rasteruje mrak patnji i ograni čenja. To je samopotvr đivanje Beskonačnog kao beskonačnog. U stanju duhovne Slobode i Savršenosti, dolazi do potpune predaje ego-života, da bi se, umesto njega, rascvetao oslobo đeni, božanski život u Istini. Bog postaje jedina Stvarnost za koju vre đi živeti. Važnost vremena Spoznati Boga zna či boraviti u ve čnosti. To je bezvremeno iskustvo. Me đutim, duhovni rad namenjen je dušama koje se još uvek nalaze u klopci kreacije, u kojoj vlada iluzija o vremenu. Duhovni radnici ne mogu sebi dopustiti da u kreaciji zanemare element vremena. Ignorisati vreme zna čilo bi ignorisati i sam duhovni rad. Za njih je od
najvećeg značaja da strogo vode ra čuna o protoku vremena u kreaciji i da ne izgube iz vida uzvišeni zna čaj budućeg trenutka u kome će se obelodaniti univerzalna duhovna Istina. Zadatak duhovnih radnika Zadatak vas, duhovnih radnika, jeste da mi pomognete u mom objavljivanju Istine napa ćenom čovečanstvu. Vi ne samo da morate da pripremite čovečanstvo da primi Istinu, ve ć se i sami morate u čvrstiti u njoj. Zapamtite da možete pomoći ljudima da se oslobode iluzorne podvojenosti i domognu duhovne slobode jedino ako i sami pomažući čak i onima koji su skloni da stvaraju razdore tamo gde ih nema ne daju ći vam tako ni trenutka predaha nikada ne izgubite iz vida ideju o jedinstvu. Ljudski um se mora prethodno o čistiti od sebi čnosti i predrasuda, da bi ljudi mogli da prime ve čni život koji im ja donosim. A ubediti ljude da se okanu sebi čnosti i predrasuda - to doista nije nimalo lak zadatak. Nije slučajno da se ljudi dele na bogate i siromašne, na vladare i pot činjene, na vode i vodene, na tirane i ugnjetavane, na velike i male, na primaoce visokih priznanja i na društveno žigosane. Ove razlike su stvorili i podržavaju oni koji su se u svom duhovnom neznanju vezali za njih, i koji su toliko ogrezli u izopa čene misli i osećanja da svoju izopa čenost više ne zapažaju. Sviknuti da život vide izdeljen na zasebne celine, oni nisu voljni da napuste stav o svojoj zasebnosti. Kada se budete upustili u duhovni rad, vi ćele zakoračiti u šumu podela za koje ljudi očajnički prianjaju, koje naglašavaju, i koje svim snagama, svesno ili nesvesno, nastoje da o čuvaju. Pridobijanje ljudi za život n Istini Pukim osuđivanjem podela ne ćete odstraniti podele. Njih stvaraju i pothranjuju podvajaju će misli i ose ćanja, koje će popustiti samo na dodir ljubavi i razumevanja. Vi morate da pridobijete ljude za život u Istini; ne možete ih prisiljavati na duhovnost. Nije dovoljno da negujete snažna prijateljska ose ćanja i ničim ukaljanu čistotu i dobrotu u srcima. Da biste uspeli u svom zadatku vi morate ljudima uliti veru, i ubediti ih da im pomažete da se spasu ropstva i patnje kroz spoznaju Najuzvišenijeg - čiji su oni punopravni naslednici. Nema drugog na čina da im se pomogne da postignu duhovno oslobođenje i presvet ljenje. Instrukcije za duhovne radnike U pružanju duhovne pomo ći morate imati u vidu slede će četiri stvari: 1. Prividno spuštanje na niži nivo Često će biti neophodno da se prividno spustite na niže nivoe kojima pripadaju osobe kojima želite da pomognete. I pored toga što imate najbolju nameru da uzdignete ljude na viši nivo svesti, oni neće uspeti da vas razumeju ukoliko im se ne budete obra ćali rečnikom koji im je razumljiv. Ono što kroz svoja razmišljanja i ose ćanja imate da saopštite ljudima, ne srne da bude saopšteno sa visine. Ljudi ne će pogoditi smisao vaših reci ukoliko te reci nisu prilago đene njihovim sposobnostima i iskustvu. Me đutim, jednako je važno da, dok to činite, stvarno ne izgubite visoki nivo razumevanja. Kako ljudi budu postepeno dolazili do sve dubljeg i dubljeg razumevanja, vi ćete menjati svoj pristup i tehniku, tako da će vaš prividni silazak na niže nivoe biti samo privremen. 2. Duhovno razumevanje obeze đuje svestrano napredovanje Ne smete deliti život na oblasti, a zatim po četi da se bavite svakom oblašču odvojeno i isklju čivo. Takvo razmišljanje je prepreka celovitoj viziji. Prema tome, kada podelite život na politiku, školstvo, moral, ekonomiju, nauku, umetnost, religiju, misticizam i kulturu i posmatrate samo jednu od ovih oblasti - rešenje do kojeg budete došli ne će biti zadovoljavaju će ni celovito. Ali, ukoliko uspete da u ljudima probudite duhovno nadahnu će i razumevanje, napredak u svim ovim sferama života usledi će automatski. Vi, kao duhovni radnici, mora ćete da nastojite na pronalaženju celovitog i stvarnog rešenja za sve pojedinačne i društvene probleme. 3. Duhovni razvoj kao nesputani razvoj unutrašnjeg razumevanja. Kao duhovni radnici tako đe morate da zapamtite da duhovna mudrost koju želite da prenesete ljudima, ve ć postoji u njima u latentnom stanju, te da vi jedino možete da budete instrument njenog razotkrivanja. Duhovni napredak nije proces akumuliranja koji se odvija spolja; to je unutarnji razvojni proces. Istina je da je pomo ć Savršenog Učitelja apsolutno neophodna da bi neko postigao
Samospoznaju, ali pravi smisao pomo ći dobijene od U čitelja jeste osposobljavanje drugih da ovladaju svojim prikrivenim sposobnostima. 4. Neka pitanja su važnija od odgovora. Vi, kao duhovni radnici, ne smete da gubite iz vida konkretno delo koje Učitelj želi da, uz vašu pomo ć, izvrši. Kada vam postane sasvim jasno da duhovna mudrost leži skrivena u svakom, vi se više ne ćete opterećivati time da morate da pružite drugima spremljene odgovore i gotova rešenja. Naj češće ćete se zadovoljiti time da drugima osvetlite problem sa druge strane, ili da rastuma čite njegovu pravu prirodu. Vaš zadatak biće da upitate druge ono što se sami ne bi upitali ili usudili da upitaju u vezi nekog svog prakti čnog problema. Ili, pak, u drugom slu čaju, biće dovoljno ako uspete da navedete ljude da se pitaju i sami tragaju za odgovorima, da razumeju, i u jednom plodonosnijem i kreativnijem pravcu, sami istražuju svoje probleme. Ukazati ljudima na dublji na čin sagledavanja problema i sugerisati im konstruktivniji pravac razmišljanja i delanja, zna či mnogo vise od nametanja gotovih rešenja. Pitanja koja mogu da im pomognu da bolje formulišu sebe ne treba da budu ni previše teoretska ni previše komplikovana. Ako su pitanja jednostavna, neposredna, i duboka, ona će sama ukazivati na odgovor. Ljudi će sami prona ći svoje odgovore. Vaša zasluga bi će u tome što, bez vaše vešte intervencije, ljudi ne bi bili u stanju da sami do đu do rešenja svojih problema sa duhovne ta čke gledišta. Nadvladavanje prepreka Videli ste kako ćete vi, kao duhovni radnici, morati silom prilika da se suo čite sa mnoštvom prepreka, ali prepreke i postoje da bi ih sadvladali. Čak i ako vam se u čini da je prepreka nesavladiva, morate da u činite sve što je u vašim moćima da pomognete drugima bez obzira na mogu će rezultate ili posledice. Prepreke i njihovo savladavanje, uspesi i neuspesi, sve to su iluzije unutar beskona čne Jednote. Kada svoj zadatak izvršavate čista srca, vi ste ga ve ć izvršili. Ako ste nepokolebljivo odlu čni u želji da mi pomognete u mojoj misiji da čovečanstvu otvorim o či za jedinu stvarnost vrednu truda, za Boga i samo Boga, ukaza će vam se mnoštvo mogu ćnosti za duhovni rad. Postoji, doista, mnoštvo mogućnosti za rad na ovom polju. Rezultati duhovnog rada Morate obavljati svoje zadatke ne brinu ći za posledice, ne obaziru ći se na uspehe i neuspehe. Budite sigurni da će vaši rezultati, ako budete radili s entuzijazmom i razumevanjem, biti izvanredni. Vašim neumornim zalaganjem čovečanstvo će biti inicirano u novi život u kome će vladati trajni mir i besprekorna harmonija, nepokolebljiva vera i neizbrisivo blaženstvo, besmrtna svežina i besprekorna čistota, stvarala čka ljubav i beskona čno razumevanje.
Vrline i sposobnosti sledbenika Odeljak I Stupanje u stvarnost unutrašnjeg života Prednost i ograni čenja spuljašnjeg pristupa lako je dostignu će Istine kona čna sudbina svih ljudi, malo je onih koji su dovoljno pripremljeni za nju. Um svetovne osobe pomućen je gustim naslagama sanskara, koje se, da bi tragalac uopšte mogao da kro či na spiritualnu stazu, moraju svesti na razumnu meru. Strogo pra ćenje spoljašnjih obrazaca religijskih rituala i ceremonija je uobi čajeni postupak za olakšavanje sanskaričkog tereta. Stupanj spoljašnjeg prihvatanja religijskih zapovesti i tradicija je poznat kao šairat (shairat), ili karma-kanda. On podrazumeva svakodnevnu molitvu, obilazak svetih mesta, izvršavanje dužnosti onako kako ih nalažu sveli spisi, te življenje u skladu sa strogo utvr đenim etičkim kodeksom kojeg je iznedrila moralna svest tog doba. Spoljašnji pristup je na svoj na čin koristan, jer stvara odgovarajuću atmosferu za razvoj duhovne discipline, ali nije uvek lišen negativnih posledica. Ponekad čini osobu krutom, suvoparnom i uštogljenom, i pothranjuje u njoj neku vrstu suptilnog samoljublja. No, ve ćina ljudi je, i pored svega toga, privržena spoljašnjerm prihvatanju religije, jer nalazi da je to najlakši na čin za umirivanje ne čiste savesti. Realnosti unutrašnjeg života Duša provede nekoliko života u čeći lekcije spoljašnjeg prihvatanja. Ali do ći će trenutak kada će se ona, zamorivši se od svega toga, okrenuti realnosti unutrašnjeg života. Za svetovnu osobu koja se odlu čila za ovaj uzvišeniji oblik traganja kažemo daje postala poklonik. Kao što insekt prolazi kroz razne metamorfoze da bi dospeo do slede ćeg stadijuma razvoja, tako i poklonik, prošavši fazu spoljašnjeg prihvatanja (šairat ili karma-kandu) nastavlja dalje stazom duhovne emancipacije, koja je poznata kao tarikat (tarqat), ili adiatma-marga (adhyatma-marga). U ovoj višoj fazi, poklonika više ne zadovoljava spoljašnjc prihvatanje odre đenih pravila, ve ć on želi da razvije osobine koje će njegov unutrašnji život u činiti duhovno lepim. Ograničenja konvencija Sa stajališta realnosti unutrašnjeg života, život zasnovan na spoljašnjem prihvatanju često je duhovno jalov, a život koji odstupa od ovakvog krutog prihvatanja neretko se odlikuje duhovnim bogatstvom. Čovek, ulažući napore da se prilagodi ustaljenim šemama i konvencijama umesto da se bavi istinskim i trajnim vrednostima, potpada pod vlast lažnih ili iluzornih vrednosti. Ono što je društveno ustanovljeno i opšte priznato ne mora uvek da bude zdravo i u duhovnom smislu. Dešava se upravo suprotno. Mnoge konvencije, kao delo prose čnih umova, duhovno neizgrađenih pojedinaca, nisu ništa drugo do iluzorne vrednosti. Najve ći broj konvencija ima iluzornu vrednost zbog toga što su krojene po meri prošeka. Ovo, pak, ne zna či da konvencije nemaju apsolutno nikakvu vrednost. Oslobađanje od konvencija zaslugom kriti čkog razmišljanja Ljudi se pokadšto okre ću nekonvencionalnim stvarima samo da bi isko čili iz uobičajenih okvira. Nesvakidašnjost njihovih težnji i interesovanja pomaže im da zadovolje i osete svoju izdvojenost i razli čitost od ostalog sveta. Nekonvencionalne stvari su neretko privla čne samo novine radi. Iluzorna vrednost obi čnog i ustaljenog vremenom gubi čar, pa čovek, umesto da se okrene istinskim i trajnim vrednostima, teži da pripiše iluzornu vrednost stvarima koje nisu ustaljene i uobi čajene. Prerastanje stupnja spoljašnjeg prihvatanja je mnogo ve ći korak od pukog mehani čkog prebacivanja s konvencionalnog na nekonvencionalno, jer je to samo jedna nekriti čka reakcija, koja, kao takva, ne može da doprinese životu u slobodi i istini. Oslobo đenost od konvencija, kojom se odlikuje život poklonika, ne javlja se kao posledica nekriti čke reakcije, nego kao rezultat kriti čkog razmišljanja. Oni koji bi da nadrastu stupanj spoljašnjeg prihvatanja i da zakora če u uzvišeniji život unutrašnje realnosti, moraju da nau če da razlikuju lažne od pravih vrednosti, i to nezavisno od konvencionalnosti i nekonvencionalnosti.
Razlikovanje između istinitog i lažnog Stoga, prelazak iz shairata (karma-kanda) u tariqat (adhyatma-marga) ne treba shvatiti samo kao prestanak spoljašnjeg konformizma. To nije samo zamena konvencionalnog za nekonvencionalno, uobi čajenog za neuobičajeno. To je definitivan prestanak nekriti čkog prihvatanja postoje će tradicije i po četak novog načina života koji će se zasnivati na razboritom uo čavanju razlike izme đu bitnog i nebitnog. To je skok sa stupnja neznanja na stupanj kriti čke promišljenosti. Na stupnju spoljašnjeg prihvatanja, spiritualno neznanje individue toliko je veliko da ona ni ne shvata da živi u neznanju. Ali kada se probudi i krene stazom, ona će, shvativši da ne zna, po četi da oseća potrebu za istinskim znanjem. U po četnim stadijumima svog nastojanja da dostigne znanje, ona će se služiti intelektom da bi razlu čila trajno od prolaznog, istinito od lažnog, stvarno od nestvarnog, bitno od nebitnog. Propast jalovih ube đenja Za duhovnog poklonika, me đutim, čisto intelektualno razumevanje pokaza će se nedovoljnim, odnosno, javi će se potreba da svoj u intelektualnu analizu uskladi sa prakti čnim životom. Sa duhovne ta čke gledišta važna je praksa, a ne teorija. Ideje, verovanja, stavovi, gledišta, ili doktrine kojih se ljudi intelektualno pridržavaju čine površinski sloj njihove ličnosti. Ljudi veruju u jedno, a čine drugo. Oslanjaju ći se na svoja jalova ube đenja, pate od iluzije kako su duhovno napredni, dok, u stvari, još nisu ni zapo čeli duhovni život. Vera i religijske dogme Dešava se da i dogma, ukoliko je čovek brani sa žarom, indirektno privu če iskustvo koje će mu otvoriti vratnice spiritualnog Života. Čak i na stupnju shairata, ili karma-kande, nije retkost da privrženost religiji postane izvor nadahnuća za mnoga nesebi čna i plemenita dela. Jer, dokle god postoji slepo prihvatanje dogmi, dotle postoji i gorljivost i oduševljenje kao dinami čni element svake verske ideologije. Vera i religijske dogme imaju prednost nad intelektualnim stavovima i doktrinama, jer obuhvataju ne samo intelekt, ve ć i srce. Za razliku od čisto teorijskih spekulacija, one uklju čuju znatno veći deo ličnosti. Dogme su često štetne Vera i religijske dogme su, gledano u celini, kako izvor dobra tako i izvor zla, budu ći da je vi đenje koje name ću dogme neretko zamagljeno usled degeneracije ili pak potpunog izostanka kriti čkog rasuđivanja. Iako su vera i religijske dogme ponekad donosile korist pojedincu ! zajednici, mnogo češće su činile štetu. Mada su u odanosti veri i dogmama zastupljeni i um i srce, u svemu tome se krije i jedan ozbiljan nedostatak-oboje deluju u odsustvu kritičkog osvrta. Otuda pra ćenje religijskih dogmi ne daje u potpunosti povoljan rezultat. Potreba za prevo đenjem teorije u praksu Kada se čovek odrekne ranije nekriti čki prihvaćene vere i religijskih dogmi u korist pogleda i na čela kojima posvećuje svoju misao, došlo je do izvesnog napretka - utoliko što njegov um sada po činje kriti čki da preispituje svoja uverenja. On ih, me đutim, više ne brani sa tolikim žarom i oduševljenjem kao što je ranije branio verska ubeđenja. Ako su novonastala uverenja lišena emotivnog podsticaja, ona ostaju vezana za površne aspekte li čnosti, i labavo, poput ogrtača, prianjaju za čoveka. Um se sada oslobodio uticaja neoplemenjenih emocija - ali je takvo postignuće prečesto praćeno žrtvovanjem u češća srca. Me đutim, da bi rezultati kriti čkog razmišljanja postali duhovno plodonosni, mora se ponovo pokrenuti i oživeti u češće srca. Drugim recima, ideje nastale nakon kriti čkog preispitivanja moraju se uklju čiti u aktivan život da bi bile sasvim plodonosne. Uklju čene u procese aktivnog života, ideje doživljavaju zdravu transformaciju i postaju jedno sa tkivom života. Kritičko i kreativno razmišljanje uravnotežava Prelazak sa spoljašnjeg prihvatanja (šairat, karma-kanda) na život u kome prevashodni zna čaj imaju unutrašnje vrednosti (tariqat ili adhyatma-marga) um i srce sastoji se iz dva stupnja: 1) osloba đanje uma od inercije nekriti čkog prihvatanja zasnovanog na šlepom imitiranju i pobu đivanje kritičkog razmišljanja; i 2) uvo đenje rezultata kriti čkog
rasuđivanja u prakti čan život. I, napokon, da bi bila plodonosna, misao treba da postane ne samo kriti čka nego i kreativna. Razvoj kriti čke i kreativne misli je vrsta duhovne pripreme. Kroz nju čovek usavršava one ljudske kvalitete koji doprinose uravnotežavanju uma i srca, i, naposletku, osloba đanju nesputanog Božanskog Života.
Vrline i sposobnosti sledbenika II Odeljak II Neke božanske vrline Međupovezanost osobina koje su neophodne za duhovni život Da bi unutrašnji život poklonika postao harmoni čan i prosvetIjen, on mora da razvije i ispolji mnoge božanske vrline u svakodnevnom životu. Može izgledati da neka vrlina sama po sebi nije previše bitna, ali zanemariti njene veze sa drugim važnim vrlinama nije preporu čljivo. U duhovnom životu sve vrline se nadopunjuju i podsti ču jedna drugu, a njihova me đupovezanost je takva da je nemogu će zanemariti bilo koju od njih, a da se ne naruši ravnoteža čovekovog duhovnog ustrojstva. Kada prihvatimo da svaka ima svoju funkciju i smisao, ispada da su sve božanske vrline apsolutno neophodne za život. Strpljenje i istrajnost Svaki čovek je punopravni naslednik Istine. Ali, onaj koji bi da nasledi Istinu mora za nju da bude duhovno pripremljen, a duhovna priprema ponekad se proteže na nekoliko života provedenih u strpljivom, istrajnom i napornom radu. Jedan od prvih koraka koji poklonik treba da u čini jeste da svom neumornom entuzijazmu pridoda nepokolebljivo strpljenje. Kada odlu či da ostvari Istinu, čovek zapravo stupa na stazu posutu trnjem, i malo je onih Čija će nepokolebljivost i hrabrost istrajati do samog kraja. Pred tolikim preprekama mnogo je lakše odustati nego se boriti. To se može slikovito prikazati pri čom o jednom čoveku iz Pune, grada u Indiji. Jednom je taj čovek pročitao duhovni spis koji je na njega ostavio tako dubok utisak da je odlu čio da se odrekne svega. Napustio je Punu i otišao u obližnju šumu. Seo je pod drvo, i, sa brojanicorn u rukama, po čeo da ponavlja Božije ime. Tako je nastavio celog bogovetnog dana uprkos mnogim neprijatnostima; ali, njegovo oduševljenje po čelo je lagano da splašnjava. Po zalasku sunca, sa svih strana mogli su se čuti životinjski krici, i, mada su ti uznemiravaju ći zvuči koji su se prolamali kroz tišinu no ći bivali sve glasniji i glasniji, on se i dalje držao svoje odluke... Sve do trenutka kada opazi kako mu se kroz pomra činu približava ogroman medved. Pretrnuvši od straha za svoj život, on potr ča koliko ga noge nose. Uspeo je da stigne do jedne prodavnice u gradu i pao u nesvest. A kada je došao k sebi, ispri čao je, na opšte veselje okupljenih radoznalaca, svoju avanturu. Tako je prestala njegova želja za odricanjem. Prihvatanje sveta onakav kakav jeste Duhovni napori iziskuju ne samo veliku fizi čku izdržljivost i odvažnost, ve ć i najstrože obuzdavanje i nepokolebljivu moralnu hrabrost. Svet je zarobljen Mayom i opijen lažnim vrednostima. Zato su zemaljski putevi najčešće u suprotnosti sa standardima koje je poklonik sam sebi postavio. Me đutim, bežanje od sveta mu ne će mnogo pomoći. Ponovo će morati da se vrati u svet da bi razvio one osobine koje će ga osposobiti da se suo či sa svetom i prihvati ga onakvog kakav jeste. Njegov put upravo i vodi kroz svet, i on treba da mu služi uprkos tome što ga ne odobrava. Da bi voleo i služio svet koji za njega ima malo razumevanja ili ga čak uopšte i nema, on mora da razvije u sebi beskona čnu trpeljivost i uzdržanost. Ozdržavanje Kako odmiče na stazi, kroz odnos sa Savršenim U čiteljem poklonik sve dublje ose ća i razume istinsku ljubav. A to ga čini bolno osetljivim na spoljaŠnje uticaje u kojima ne samo da nema ljubavi, ve ć se sa svih strana suo čava sa hladnim prezirom, tvrdokornom zajedljivoš ću, beznadežnom antipatijom i stalnom mržnjom. Tu je njegova mo ć obuzdavanja na najtežem ispitu. Čak i svetovnjak može da propati u svetu koji mu ponekad izgleda neprijateljski i otuđen, ali njegova patnja, obzirom na njegovu grubost i tvrdokornost, nije toliko izražena. On i ne o čekuje ništa bolje od ljudske prirode, misle ći da je ona, kao takva, neizbežna i neiskorenjiva. Poklonik, me đutim, iskusivši uzvišenu ljubav, zna kakva je riznica skrivenih mogu ćnosti u svakoj duši. Zato je njegova patnja ve ća jer on doživljava rascep izme đu onoga kako stvari stoje i kakve bi mogle da budu samo kada bi svetu makar malo bila dostupna ljubav koju je on po čeo da razumeva i neguje.
Moralna hrabrost i samopouzdanje Duhovni zadatak uzdržavanja uopšte ne bi bio težak kada bi poklonik mogao da se prilagodi svetovnim tokovima i da ih prihvati bez opiranja. Me đutim, pošto je sagledao više istine, njemu preostaje još jedino da se bori za njih, makar stajao sam protivu čitavog sveta. Odbrana viših istina zahteva nepokolebljivu moralnu hrabrost i poklonik treba da je spreman da se suo či sa kritikama, prezirom, pa čak i mržnjom onih kojima te istine još nisu dostupne. Iako će mu, u ovoj neravnopravnoj borbi pristizati pomo ć od Učitelja i drugih poklonika, on mora da razvije sposobnost da se samostalno, bez spoljašnje podrške, bori za Istinu. Moralna hrabrost razvija se uporedo sa ja čanjem poverenja u sebe i u U čitelja. Voleti svet, i služiti mu na na čin na koji to i U čitelji čine, odveć je krupan zalogaj za slabe i plašljive. Oslobođenost od briga Moralnu hrabrost i samopouzdanje treba da prati bezbrižnost. Malo je stvari u umu koje odnose toliko energije kao brige. A najteže je uopšte ne brinuti. Brižnost se javlja onda kada se stvari ne odvijaju onako kako se o čekuje, odnosno, onako kako se čovek nadao da će se odvijati. Prošlost se, me đutim, ne da izmeniti, pa je besmisleno razmišljati o tome šta bi bilo da su se stvari odvijale druga čije. Ono što je bilo - bilo je, i nikakva briga ne će moći da promeni nešto što pripada prošlosti. No uprkos tome, ograni čeni ego-um se stalno poistove ćuje sa prošloš ću, upliće se u njenu mrežu, i žali za onim što se nije ispunilo. Brige će se javljati u duševnom životu individue sve dotle dok je ego-um opterećen prošlošću. Čovek
se takođe oseća brižnim u pogledu na budu ćnost, naročito kada postoje nagoveštaji da mu ona nije naklonjena. Tada čovek nastoji da brižnost proglasi nužnim elementom pripreme za suo čavanje sa budućom situacijom. Me đutim sama briga ni čemu ne pomaže. Osim toga mnoge o čekivane stvari se ne dese nikad, a ako se i dese, ispada da nisu toliko strašne kao što se o čekivalo. Brižnost je plod grozni čave imaginacije koja deluje pod pritiskom želja. To je proživljavanje patnje koju čovek uglavnom sam režira. Zabrinutost nikome nije donela ništa dobro; štaviše, gora je i od uzaludnog rasipanja energije jer umanjuje radost i puno ću življenja. Radost, polet i umerenost Među vrlinama koje poklonik treba da kultiviŠe malo je onih koje su toliko važne kao vedrina, polet i umerenost. Kada je um turoban, obeshrabren ili znemiren, onda su i njegove akcije nerazumne i vezuju će. Otuda se javlja potreba za održavanjem dobrog dobrog raspoloženja bez obzira obzira na okolnosti. A to je, je, naravno, neizvodljivo neizvodljivo ako poklonik ne ukloni zabrinutost iz svog života. Zabrinutost proizilazi iz prianjanja za prošlost ili unapred skrojenu budu ćnost, i nastavlja se, u ovom ili onom obliku, sve dok um prianja za nešto. Bezuslovna usmerenost ka jednom cilju Teškoće na duhovnoj stazi daju se prevazi ći jedino ako je poklonik bezuslovno opredeljen za nju. Ako rasipa energiju na svetovne težnje, njegov napredak će biti veoma spor. Bezuslovna opredeljenost podrazumeva potpunu ravnodušnost prema svim dražima pojavnog sveta. Um mora da postane imun na sva iskušenja i da uspostavi punu kontrolu nad čulima. Dakle, da bi čovek u svom traganju za istinskim razumevanjem ostvario potpunu predanost neophodno je da, pre svega, uspostavi kontrolu nad sobom i prestane da se vezuje. Vođstvo Učitelja Daleko najvažniji uslov sigurnog i postojanog duhovnog napretka je vodstvo Savršenog U čitelja. U čitelj će pokloniku pružiti upravo onu pomo ć koja mu je u datom trenutku najpotrebnija. I ne će zauzvrat o čekivati ništa drugo osim da poklonik uloži maksimum napora u svoj duhovni razvoj. On ne o čekuje brzi preobražaj svesti sem ako odranije nisu ispunjeni svi uslovi za to. Vreme je važan činilac duhovnog razvitka, kao, uostalom, i svih zemaljskih postignu ća. Pošto je gurnuo u čenika na stazu, U čitelj strpljivo čeka da ovaj potpuno shvati smisao i značaj njegove pomo ći. Duhovnost u prevelikim koli činama i data u pogrešnom trenutku, uvek ima za posledicu lošu reakciju. U čitelj stoga brižljivo bira trenutak kada će njegova intervencija dati najbolje rezultate; a pošto
interveniše, on se povla či i čeka s beskrajnom strpljivoš ću trenutak kada će učeniku ponovo zatrebati njegova pomoć.
Vrline i sposobnosti sledbenika III Odeljak III Spremnost da se služi Spremnost i umešnost Poklonik treba uvek da je spreman da služi ciljevima čovečanstva. On ne treba da prihvata nijednu službu koja nije u skladu sa njegovim mogu ćnostima. Ali treba da se lati one koju je, vrlinom sopstvene spremnosti i umešnosti, sposoban da vrši. Ma kakvu službu da odabere, on je mora dovršiti čak i kad mu okolnosti nikako ne idu na ruku. Obzirom na mnoga iskušenja koja ga čekaju na putu, njegova naumljenost da služi mora biti nepokolebljiva. Bez zahteva ograničenog , ja
˝
Poklonik, s jedne strane, ne smne da prianja za ideju služenja, a sa druge, treba uvek da daje svoj maksimum. Ako je nekome potrebna pomo ć, on mora uvek da bude spreman daje pruži, ne prezaju ći od bilo kakve žrtve; ali se sam nikada ne smne vezivati za lažnu ideju, Ovo je bila isklju čivo moja zasluga . Ukoliko prvenstvo pružanja pomo ći pripadne nekome drugom, drugom, to u njemu ne bi smelo da stvori zavist. zavist. Jer, ako bi se svesno trudio da svaku takvu priliku ugrabi za sebe, to ne bi bila pomo ć, nego sebičnost. U pravoj duhovnoj službi nema ni primisli o sebi, a ni ose ćanja da čovek stiče nešto za sebe ili pruža nešto drugima. Svi oblici ega treba sasvim da izostanu iz služenja. Služenje bi trebalo da proisti če iz nesputanosti i slobode i da se odvija u duhu zajedništva, pri čemu ne bi smelo da se insistira na udovoljavanju zahtevima ograni čenog ja . ˝
˝
˝
˝
Nezavisno od velikog velikog i malog Ukoliko je poklonik sasvim nevezan za rezultate svog rada, njegovo delo ne podleže kvarenju usled procenjivanja veličine njegovog postignuća. Svetovno orijentisane osobe uživaju u svom zasebnom postojanju kroz svoja postignuća. Tako imaju prirodnu težnju da procenjuju svoja postignu ća u okvirima opipljivih veli čina. I uvek grabe velike stvari a klone se malih. Me đutim, sa duhovne ta čke gledišta, takozvane male stvari su isto toliko bitne koliko i velike. Otuda poklonik nema razloga da izbegava jedne, a priklanja se drugima; on treba da se posveti malini stvarima sa isto toliko žara kao i velikim. Mada u duhovnom životu male stvari vrede koliko i velike, svetske konvencije obično ignorišu ovu jednostavnu istinu. Kad bi se pratile dogovorom prihva ćene konvencije, služenje bi se svelo na aktivnosti koje donose rezultate koji se uobi čajeno smatraju velikim, odnosno vrednim i zna čajnim. Mnogo toga od vitalnog zna čaja za život bilo bi na ovaj na čin prenebregnuto, što bi u duhovnom smislu osiromašilo život. Prihvaćene vrednosti odre đuju vid služenja U društvima u kojima preovladava čisto materijalisti čka koncepcija života, pod služenjem se podrazumeva snabdevanje hlebom, ode ćom i drugim životnim potrebama. U društvima koja na prvo mesto stavljaju intelektualne vrednosti, pod služenjem se podrazumeva u češće u svestranom razvoju nauke. U društvima gde preovladava težnja ka umetničkom i estetskom, pod služenjem se podrazumeva organizacija umetni čkog stvaralaštva i distribucija umetničkih radova. U društvima koja prevashodno cene kulturu srca, pod služenjem se podrazumeva probijanje onih kanala kroz koje će se uspostaviti i razviti kultura srca. A u društvima kojima je duhovno najpre če, pod služenjem se podrazumeva razvoj i širenje duhovnog znanja. Služenje koje doprinosi razvoju duhovnog znanja je najviši oblik služenja, zbog toga što duhovno znanje obuhvata i ispravno sagledavanje ljudskih problema i njihovo neposredno rešavanje. Dve vrste služenja Bez duhovnog razumevanja, čovek se u svojoj službi rukovodi ograni čenim koncepcijama. Postoje dve vrste usluga koje čovek može da pruži drugom čoveku: prvo, da ga snabde ne čim doista vrednim što ovome nedostaje; drugo, da mu pomogne u otklanjanju onih nedostataka koji ga spre čavaju da se domogne stvari koje su mu potrebne. Ukoliko su čovekova shvatanja o tome da li je nešto vredno ili ne - sku čena, onda će i služenje biti srazmerno tome.
Značaj malih stvari Služenje nisu samo veliki gestovi kao što je davanje dobrovoljnih priloga društvenim institucijama. Služenje su takođe male stvari u činjene s ljubavlju. Re č ohrabrenja ili osmeh koji uliva nadu i razvedrava mra čno raspoloženje, vrede isto koliko i velika žrtvovanja i juna čka samoodricanja. Pogled koji topi led i podsti če srce da brže zakuca takođe je služenje, iako mu to možda nije bila namera. Sve ove stvari uzete pojedina čno izgledaju male; ali život je sačinjen od malih stvari. Kada bi se zaboravilo na male stvari, život ne samo da bi bio lišen lepote, ve ć i duhovnosti. Greške pri rasu đivanju svetovnih osoba Kao što priznaju samo velike doprinose a male zanemaruju, tako svetovni ljudi čine istu grešku kada su u pitanju prepreke, nedostaci ili problemi problemi vezani za odre đenu situaciju. Za ve ćinu ljudi problemi moraju da poprime divovske razmere da bi zavredeli njihovu pažnju. Za svetovne ljude je tako đe karakteristi čno da poklanjaju previše pažnje spoljašnjim, opipljivim stvarima, a premalo ne čujnim činiocima unutrašnjeg života. Smatra se, na primer, da je rat veća nesreća od života u kome neprestano tinja prikrivena mržnja, premda, sa duhovnog stanovišta, životi ispunjeni gor činom i mržnjom nisu ni na koji na čin manje naopaki od ratova. Ratu se pripisuje veliki zna čaj jer obiluje prizorima surovosti, me đutim, svaki oblik mržnje, čak i ako se ne materijalizuje u spoljašnjoj akciji, podjednako je ružan. Isto tako, epidemije, povrede i samrtne patnje privla če veću pažnju od agonije patnika p atnika optere ćenih bremenom nesavladivih želja. Život kao nedeljiva celina Za poklonika koji je voljan da služi ne o čekujući priznanja i pohvale, svaka pojava koja ometa pun i celovit život, bez obzira na to da li izgleda velika ili mala u o čima sveta, vredna je njegove pažnje. Ne samo po čeci i krajevi velikih imperija, ve ć i prolazni trenuci tuge, imaju svoj zna čaj i mesto u univerzalnom životu. Radi se o pojavama za koja važe razli čita merila, ali se nijedna ne sme zanemariti na uštrb druge. Poklonik na život gleda kao na integralnu celinu, ne dopuštaju ći da ijedan deli ć životne zbilje sasvim zaokupi njegovu pažnju i zauzme čitav vidokrug. Služenje nadahnuto ljubavlju Poklonik, i kad nesebi čno služi, mora stalno da bude na oprezu. On treba da neguje skromnost, poštenje i iskrenost. To što čini, čini ne da bi sebe istakao, nego zato što u srcu gaji istinsku ljubav. Kada je ispunjen ljubavlju, ta ljubav mu daje snage da uspostavi savršeno skladne odnose sa ostalim poklonicima bez trunke ljubomore. Jer kada me đu duhovnim saradnicima nema sklada gube se duhovni ideali. Tako đe, kada je služba lišena ljubavi ona po činje da se obavlja iz ose ćanja dužnosti, kao što se u zemaljskim institucijama posao obavlja za novac. U društvenim institucijama ljudi rade za platu. Njih na efikasnost tera dužnost. Zato njihov rad ne može zra čiti unutrašnjom lepotom kakva spontano izvire iz ljubavi. Važnost kontakta sa U čiteljem Poklonik će najbrže da nau či lekcije služenja ako ga zadesi sre ća da stupi u kontakt sa Savršenim U čiteljem. U čitelj ne drži predavanja, on podu čava na konkretnim primerima. Kada sagleda U čiteljevu beskrajnu volju da služi čovečanstvu, poklonik, nadahnut ljubavlju prema U čitelju, spremno prihvata isti zadatak. Odnos sa U čiteljem je takođe od velike pomo ći u razvijanju me đusobne saradnje poklonika, obzirom da poklonici dele istu ljubav prema Učitelju. Oni služe zato što njihov U čitelj tako želi. I govore kako samo dovršavaju U čiteljev posao, a ne svoj, radeći vredno po U čiteljevom na ho đenju. Prema tome, oni su lišeni svake ideje o li čnim prohtevima, pravima ili povlasticama. Zainteresovani su samo za U čiteljevo delo i spremni su da služe, kadgod se za to ukaže prilika, njegovim ciljevima, a podjednako su spremni da svoj posao ustupe drugome ukoliko se ovaj pokaže sposobnijim. Služenje bez pompe U zajednicama ove vrste poklonici zapravo služe jedan drugog. Oni U čiteljevo delo, pre svega, vide kao sopstveno. Zato poklonik, pomažu ći drugog poklonika u njegovom radu, služi i njega i U čitelja podjednako. U takvom služenju
niko ne može biti gospodar, jer je svaki poklonik svestan da radi na ostvarenju jedinstvenog U čiteljevog dela. Takođe, obzirom da su svi poklonici jednaki, nijednom od njih nije teško stekne osobinu krajnje skromnosti. Kao što je već rečeno, ukoliko služenje u čini čoveka ponosnim, onda to nije služenje. Jedna od najtežih stvari je nau čiti služiti bez komandovanja, ne dižu ći bespotrebnu galamu oko sebe i ne prime ćujući šta je veliko a šta malo, staje bitno a šta nebitno. U duhovnom svetu skromnost je veoma važna. Ideal služenja Kada Učitelj služi, on to ne čini zato što se vezao za služenje, nego zato da bi pomogao, a ujedno i pružio svojim učenicima primer nesebi čnog služenja. Dok služi druge, on u svakome vidi sebe, te tako doživljava da je i sam služen. U blaženom doživljaju jedinstva, Savršeni U čitelj zna da je u isto vreme i U čitelj i sluga svih. Njegova služba je oli čenje idealne službe u kojoj nema robovanja: niti je rob onaj koji pruža, niti onaj koji prima. Poklonik vrlo brzo shvata suštinu istinskog služenja kada pred sobom ima primer svog U čitelja. Duhovna obuka poklonika ne može biti potpuna ukoliko on ne nau či da je duhovna služba pre svega radost, a ne obaveza; sloboda, a ne ropstvo. Istinsko služenje ne obavlja se pod pritiskom, nego proisti če iz nesputanosti slobodnog uzimanja i davanja. Ono je rasterećeno bremena li čnih želja i donosi ose ćaj neprekidne ispunjenosti.
Vrline i sposobnosti sledbenika IV Odeljak IV Poverenje i vera Tri vrste vere Jedna od najvažnijih vrlina poklonika jeste vera. Postoje tri vrste vere: vera u sebe, vera u Savršenog U čitelja, i vera u život. U životu je vera toliko potrebna da bi bilo nemogu će živeti bez nje. Upravo na osnovu vere život zajednice i društva postaje mogu ć. Uzajamno poverenje je ono što omogu ćava slobodno davanje i primanje ljubavi, slobodno učestvovanje u radu i uživanje u plodovima rada. Kada je život optere ćen bezrazložnim strahom od nekoga ili nečega, takav život postaje ograni čen i krut. Uzajamno poverenje Deca poseduju urođeno poverenje u svoje staratelje. Ona instinktivno traže od njih zaštitu. Vera u ljude se ne gubi ni kasnije u životu ukoliko osoba nije bila na grub na čin povređena od strane onih koji su je, zarad sopstvenih sebi čnih ciljeva, obmanuli i iskoristili. Tako, iako je vera priro đena čoveku, ona cvate u onim društvima gde su ljudi pouzdani, pošteni i zaslužuju poverenje, a gubi se tamo gde je sredina korumpirana. Vera u nekoga posta će savršena i čvrsta onda kada čovek i na drugoj strani nai đe na kvalitete koji ulivaju poverenje. Biti čovek od poverenja i imati veru u druge su dve komplementarne osobine. One su uslov za neometen razvoj kako samog pojedinca tako i kolektivnog života. Važnost samopouzdanja Bezgranična i bezuslovna vera u ljude pripada svetu ideala. U praksi je ona redak slu čaj. Premda je priželjkuje veliki broj ljudi, ona ne može postojati sve dotle dok se svet bude sastojao od osoba koje baš ne ulivaju neograni čeno poverenje. Neograničeno poverenje iziskuje do savršenstva razvijenu pouzdanost i postojanost. Uz to, mora da postoji i velika želja da se drugome pomogne. Ali ni jedna od ovih vrlina, koje su osnov uzajamnog poverenja, ne će se razviti ukoliko čovek nema veru u samog sebe. Ukoliko neko nema vere u sebe, onda ne može razviti u sebi one vrline koje će ulivati poverenje drugima. Samopouzdanje i čvrsta odluka da, bez obzira na sva iskušenja, ostanete verni svom viđenju onoga što je ispravno - to je osnov pouzdanog karaktera. Temelj sarnopouzdanja Nepokolebljiva vera u sebe retka je isto koliko i vera u drugog. Malo je onih koji su je razvili u toj meri da mogu biti sigurni da poseduju pravu i konstruktivnu samokontrolu. Ljudi često iz razloga slabosti i nesigurnosti, svoju veru stalno dovode u sumnju i nalaze hiljadu na čina da je ospore. Slabost i nesigurnost su neumitne činjenice života, i čovek je sklon da im podlegne čak i onda kada dobro zna šta bi za njega u datoj situaciji bilo bolje. Vera u sebe uvek može biti poljuljana. Ona se, zapravo, može u čvrstiti jedino ako osoba neprekidno pred sobom ima viziju živog primera Savršenstva. Vera u Učitelja Vera u Savršenog U čitelja ima presudan zna čaj za duhovni razvoj, jer kod poklonika ja ča veru u sebe i veru u život i to uprkos padovima i neuspesima, nedostacima i tegobama, ograni čenjima i gubicima. Život, onako kako ga čovek doživljava na svom primeru i na primeru svojih bližnjih, može biti ograni čen, skučen i nesavršen, ali život koji pulsira u Učitelju je neograni čen, jednostavan i besprekoran. U U čitelju učenik vidi ostvarenje sopstvenog ideala; Učitelj je odraz njegovog najdubljeg Sopstva. U U čitelju on vidi refleksiju svega najboljeg što i sam nosi u sebi, što tek treba da se ispolji, a što će se jednog dana sigurno i ispoljiti. Zato je vera u U čitelja glavni motiv koji nagoni čoveka da ostvari u sebi prikrivenu božanstvenost. Vera i kriti čko rasuđivanje
Istinska vera temelji se na dubokim duhovnim iskustvima i na nepogrešivim signalima čiste intuicije. Ona se ne može shvatiti kao antiteza kriti čkog rasuđivanja, već kao njegova nepo¬grešiva svetlost vodilja. Kriti čki um nadopunjen dubokom i živom verom utemeljenom na čistoj intuiciji, prestaje da biva jalov, površan i neefikasan, i pos¬taje kreativan, delotvoran i plodonosan. S druge strane, bez slobodnog i odvažnog delovanja kriti čkog uma, ne bi se moglo stati na kraj mnogim oblicima naivne lakovernosti. Doduše, kritičkom mišlju se može dodirnuti samo ona vera koja nije zasnovana na čistoj intuiciji. Prava vera, koja vodi poreklo iz čiste intuicije, se prirodno name će i ne može se svesti na zaklju čke racinalnog intelekta. Ona je bazičnija i primarnija od intelekta i shodno tome se ne može utišati nikakvim intelektualnim akrobacijama. No ovo ne znači da vera treba da bude šlepa i daje ne treba izlagati povremenom sudu kriti čke misli. Istinska vera je jasno viđenje, a ne slepilo, i ne treba da se povla či pred slobodnim delovanjem kriti čkog uma. Vera i sumnja Učenik raspolaže pravom da kriti čki razmotri i testira U či¬telja. Ali ako i posle testiranja, uverivši se u U čiteljevu Savrše¬nost, učenik pokaže kolebljivost, onda je to znak njegove neis¬krenosti i slabosti u pogledu namere i cilja. Onoliko koliko je kod ljudi prisu¬tan nekriti čan stav prema samozvanim mudracima, koji nezasluženo uživaju njihovo poverenje, toliko je prisutna i neopravdana kolebljivost, koja postoji uprkos so¬lidnoj koli čini dokaznog materijala prikupljenog kroz li čno iskustvo. Nekriti čko verovanje kao i bezrazložno kolebanje posledice su nesvesnog delovanja želja, s tim što je u ovom drugom slu čaju uzrok nesvesno delovanje onih želja koje stoje na putu ispoljenju razborite vere. U prvom slu čaju želja rezul¬tira u nerealnom i lakovernom, a u drugom, u bezrazložno sumnjičavom stavu. Želja će uvek da prevari kriti čki um. Nepokolebljiva vera koja se temelji na čistoj intuiciji, odlika je samo onog uma na koji ne uplivišu želje. Prava vera se postepeno razvija i raste srazmerno uspehu koji učenik postiže u oslo¬ba đanju svoje svesti od želja. ˝
˝
Uverenja i mišljenja Pravu veru valja razlu čiti od ubeđenja i mišljenja. Na primer, kada neko ima dobro mišljenje o drugom čoveku, kaže se da on u njega ima poverenja. Ali to je samo mišljenje, i ono nema duhovni potencijal kakav postoji onda kada je u pitanju živa vera u Savršenog U čitelja. Mišljenja i uverenja su površinski sloj psihe i kroz njih se ne može ostvariti kontakt sa njenim dubljim snagama. Kako ostaju na površini uma, ona ne uzrokuju radikalne promene u srži li čnosti, a samim tim ne uti ču ni na promenu životnih stavova. Čovekova uverenja su kao ode ća; kada ga pritisne kakva neprilika, čovek ih menja da bi se prilagodio situaciji. Tako ispada da nove okolnosti donose i nova uverenja, umesto da svoje namere čovek svesno sprovodi rukovo đen svojim ličnim uverenjima. Živa vera je kreativno dinami čna Kroz živu veru se ostvaruje najdublji i najcelovitiji odnos sa mo ćnim psihičkim jezgrom. Nju čovek ne može održavati vešta čkim putem. Ona ne boravi, poput intelektualnih uverenja, negde na periferiji svesti. Na¬protiv, živa vera je najmo ćniji faktor ponovne izgradnje celovitosti psihe. Ona je stvarala čki aktivna. Nema te misli koju ona ne može prožeti i ponovo oživeti, niti ose ćanja koje ne može prosvetliti, niti osobine koju ne može izmeniti. Za u čenika . takva živa vera u U čitelja postaje vrhunski izvor nadahnu ća i nepokolebljivog samopouzdanja. U njoj glavnu ulogu igra ak¬tivno poverenje u U čitelja, a ne mišljenje o njemu. Živa vera nije neka pismena potvrda koju u čenik potpiše i preda Učitelju. To je aktivan odnos poverenja: samopregor i apsolutna posve ćenost a ne iš čekivanje i potajna nada da će Učitelj pružiti pomo ć. Živa vera proisti če iz iskustva Plodonosna, živa vera u U čitelja nastaje kao plod dubokog duhovnog iskustva kojeg U čitelj daruje zaslužnom učeniku. Ona se suštinski razlikuje od ube đenja i verovanja koja proizilaze iz nekriti čkog prihvatanja ili površnog razmišljanja. Puka intelektualna vera igra veoma malu ulogu u duhovnom razvoju. Zato je U čitelj krajnje nehajan u pogledu na to da li u čenik veruje u njega ili u nekog drugog, jer on, u svim svojim dobronamernim intervencijama sračunatim na pridobijanje u čenikove žive vere za razliku od praznih uverenja i ube đenja, teži jednoj jedinoj stvari: da učeniku bude od pomo ći.
Testiranje učenika Kao što učenik testira U čiteljevu sposobnost da ga vodi, tako U čitelj, zauzvrat, testira postojanost u čenikove namere. Učitelj ne mari za to da li u čenik sumnja u njega ili mu veruje. Sve što on želi da zna jeste da li je u čenik iskren i pošten u svojoj nameri da dostigne Istinu. Savršeni U čitelj uopšte nije zainteresovan da u čeniku pruži dokaze o svojoj božanstvenosti sem ako ne za klju či da bi to bilo preko potrebno za duhovni napredak u čen¬ika koji mu se potpuno predao.
Maja Odeljak I - Lažne vrednosti Važnost razumevanja Maje Svako želi da spozna i ostvari Istinu, ali se Istina ne može spoznati i ostvariti kao Istina sve dok se neznanje ne spozna i ne shvati kao neznanje. Zato valja razumeti Maju, odnosno princip Neznanja. Ljudi dosta slušaju i čitaju o Maji, ali malo njih je zaista razume. Nije dovoljno ste ći površno razumevanje Maje; neophodno je da Maja doista bude shvaćena onakva kakva zapravo jeste. Shvatiti Maju odnosno princip Neznanja, zna či spoznati pola Istine o univerzumu. Da bi se duša u čvrstila u stanju Samospoznaje, svi oblici neznanja moraju prethodno da budu odstranjeni. Suštinska priroda laži Zato čovečanstvo na svaki na čin mora da otkrije šta je laž, da zna da je to laž i da je se, kao laži, oslobodi. Kakva je suštinska priroda laži? Ukoliko se istinito spozna kao istinito ili ako se lažno spozna kao lažno, preosta će samo jedan vid spoznaje u kome laži više nema. Laž nastaje onda kada se za istinu tvrdi daje laž, a za laž tvrdi daje istina, to jest kada se nešto smatra za ono što u stvarnosti nije. Laž je omaška u proceni prirode stvari. Dve vrste znanja Uopšteno govoreći, postoje dve vrste znanja: prvo, donošenje čisto intelektualnih zaklju čaka o postojećim činjenicama; i drugo, donošenje vrednosnih sudova što podrazumeva da se svakoj stvari mora utvrditi vrednost i odrediti važnost. Čisto intelektualni zaklju čci i mišljenja postaju važni jedino pošto se oslone na odgovaraju će vrednosti. Uzeti nezavisno, oni imaju veoma mali zna čaj. Na primer, nikoga ne zanima koliko listova ima na nekom drvetu, mada, gledano sa čisto teoretskog stanovišta, jedna takva informacija predstavlja odre đeni vid znanja. Takva informacija ili saznanje smatra se nevažnim jer se ne dovodi u vezu i odnos sa drugim vrednostima. Intelektualno znanje postaje važno onda kada omogu ći čoveku da ostvari odre đene vrednosti, dajući mu kontrolu nad sredstvima njihovog ostvarenja. Ili kada to znanje samo postane faktor vrednovanja menjaju ći ili drugačije utičući na prihvaćene vrednosti. Greške u vrednovanju Kao što postoje dve vrste pravilnog prosu đivanja, postoje i dve vrste krivog prosu đivanja: prvo, prihvatanje za činjenice onih stvari koje nisu činjenice, i drugo, pogrešno vrednovanje. Greške u vrednovanju mogu se na činiti: (1) uvažavanjem nečega što je nevažno, (2) neuvažavanjem ne čega što je važno, ili (3) držanjem da je jedna stvar važna zbog nečega, dok je ona zapravo važna zbog ne čeg sasvim drugog. Sve ove neistine su tvorevine Maje. Mada sa duhovnog stanovišta Maja obuhvata sve što je lažno, u praksi postoje neistine koje imaju izvesnu važnost i one koje uopšte nemaju. Ako neki čovek zauzme viši položaj samo da bi se ose ćao moćnijim no što jeste, onda je to laž, ali jedna od onih laži koje ne zna če mnogo. Me đutim, ako čovek smatra zauzimanje visokog položaja svrhom svog života, onda je to tako đe laž, ali jedna od onih laži koje suštinski uti ču na tok i smisao njegovog življenja. U celini gledano, daleko su krupnije one greške u vrednovanju prilikom kojih dolazi do iskrivljavanja, ograni čavanja i pogrešnog sagledavanja života od onih grešaka koje nastaju pri čisto intelektualnom donošenju sudova u vezi određenih postojećih činjenica. Greške u proceni vrednosti nastaju zbog uticaja subjektivnih želja i prohteva. Istinske vrednosti uvek postoje same po sebi. One su uro đene: i zbog toga što su uro đene, one su apsolutne i stalne, i ne menjaju se od jedne do druge prilike ili od jedne do druge osobe. A lažne vrednosti imaju izvorište u željama ili prohtevima. One zavise od subjektivnih činilaca; i pošto zavise od subjektivnih činilaca, one su relativne i nepostojane, menjaju se od jedne do druge prilike i od jedne do druge osobe. Primeri relativnih vrednosti
Na primer, osoba koja umire od že đi u pustinji kao što je Sahara, misli kako ništa na svetu nije dragocenije od vode; dok, istovremeno, neko ko nije žedan i kome je voda na dohvat ruke, ne pridaje vodi isti zna čaj. Isto tako, osoba koja je gladna smatra da je hrana veoma važna, a osoba koja je potpuno sita, ni ne po mišija na hranu sve dok ponovo ne ogladni. Isti princip može se primeniti i na sve ostale strasti i žudnje. Po tom principu, stvarima koje mogu zadovoljiti čovekove strasti i žudnje pridaje se prividan i relativan zna čaj. Relativnost lažnih vrednosti Relativna vrednost čulnih objekata može biti velika ili mala u zavisnosti od intenziteta i nametljivosti žudnje. Kada se strast i žudnja razbukte, objekat dobija na zna čaju. A kada se njihov intenzitet smanji, tada i objekat istovremeno gubi na značaju. Kod strasti i žudnje koje se javljaju periodi čno, objekat ima prikriveni zna čaj sve dok su te strasti i žudnje prikrivene, a dobija na zna čaju tek onda kada se one manifestuju. Ovo sve su lažne vrednosti jer u biti nisu u vezi sa samim objektima. Kada u svetlosti istinskog znanja ove strasti i žudnje sasvim iš čeznu, tada i objekti kojima je, zbog njihovog delovanja, pridavan lažni zna čaj, odmah gube svu svoju pozajmljenu vrednost i postaju beznačajni. Ispraznost čulnih objekata Kao što novčić koji je izba čen iz upotrebe i proglašen nevaže ćim na neki na čin postoji i dalje, tako i objekti žudnje i strasti, i nakon što se uvidi njihova ispraznost, ostaju i dalje prepoznatljivi. Mada postoje i mogu se opipati i videti, oni više nemaju raniji zna čaj. Za raspaljenu maštu, izvitoperenu strastima i žudnjom, oni obe ćavaju varljivo ispunjenje. Za staloženu i spokojnu dušu, koja se ne vezuje za njih, izgledaju bezna čajno. Kada se nebitno smatra bitnim Kada voljeni umre, javlja se tuga i usamljenost. Me đutim, ose ćaj gubitka vuče koren od vezivanja za oblik, neovisno od duše. Ono stoje nestalo jeste oblik, a ne duša. Duša nije mrtva; u svojoj istinskoj prirodi ona nikuda ne odlazi; ona se nalazi posvuda. Prema tome, prianjanjem za telo, oblik dobija na važnosti. Ljudske čežnje, želje, ose ćanja i misli usredsre đeni su na oblike; i kada nakon smrti oblik nestane, nastaje vakuum, koji se ogleda u čežnji za nestalim oblikom. Kada se obliku ne bi neopravdano pridavala tolika važnost tada ne bi bilo ni tuge i žala za umrlim. Ose ćaj napuštenosti, se ćanje na voljenog, želja da se bude s njim, suze zbog rastanka, uzdasi zbog razdvojenosti - sve to je zbog pogrešnog vrednovanja, stoje odlika delovanja Maje. Kada se nekoj nevažnoj stvari pripisuje važnost, može se sa sigurnošću reći da je na snazi osnovni zakon delovanja Maje. Sa duhovnog stanovišta radi se o jednom obliku neznanja. Kada se bitno smatra nebitnim S druge strane, delovanje Maje čini da bitne stvari izgledaju nebitne. U suštini, jedina bitna stvar je Bog; ali malo je onih koji su za Boga istinski, radi Boga samog, zainteresovani. Ako se svetovna osoba okrene Bogu, to je uglavnom zbog sebičnih i svetovnih ciljeva. Ona se nada da će kroz Boga ispuniti svoje želje i nade, pa čak i da će, pomoću božanske intervencije, naplatiti sve nepravde koje su joj u činjene. Ona ne traži Boga kao Istinu. Žudi za sva čim osim za jedinom Istinom, koju smatra nebitnom. Ovde se ponovo radi o zaslepljenosti koju donosi Maja. Ljudi traže sre ću u svemu samo ne u Bogu, a On je jedini i neiscrpan izvor trajne radosti. Pridavanje značaja nekoj bezna čajnoj stvari Delovanje Maje tako đe se da uočiti u navici uma da pridaje nekoj stvari drugoja čiji značaj no što ova u stvari ima. To se događa onda kada se rituali, ceremonije i druge spoljašnje religijske prakse po čnu tretirati kao cilj, a ne kao sredstvo. Rituali i ceremonije imaju svoju vrednost kao sredstva koja vode cilju, kao nosa či života i medijumi njegovog ispoljavanja. Proglašavaju ći ih za Istinu, čovek im pridaje preveliki zna čaj koji im svakako ne pripada. U trenutku kada rituali i ceremonije postanu važni sami po sebi, oni po činju da sputavaju život umesto da predstavljaju
izraz životnosti. Kada se nebitnom, kome je prethodno pripisan preveliki zna čaj, dopusti da vlada nad onim što je bitno, onda dobijamo tre ći osnovni vid neznanja koji se ti če vrednovanja. A on opet nastaje duguju ći delovanju Maje.
Maja II Odeljak II - Pogrešna uverenja Okovi Maje Lanci koji okivaju dušu sa činjeni su od niza lažnih vrednosti ili krivih procena. Neke laži u vidu pogrešnih verovanja i mišljenja, imaju velikog udela u okivanju duše. Usled pogrešnih verovanja nastaju lažne vrednosti, a koje zauzvrat opet daju snagu pogrešnim uverenjima, iz čega duša ne može da se iskobelja. Sva pogrešna uverenja su isto toliko tvorevine Maje koliko i lažne vrednosti, i Maja se njima služi da bi držala dušu u okovima neznanja. Intelekt, u kandžama Maje Maja nadmoćno zaposeda samo uporište znanja, ljudski intelekt. Maju je teško nadvladati jer ona, uzimaju ći ljudski intelekt pod svoje, stvara barijere, podržava pogrešna verovanja i iluzije. Ona stalno pokušava da održi i opravda pogrešna uverenja i tako oteža put do realizacije Istine. Intelekt koji funkcioniše nesputano utire put Istini, ali to ne važi i za intelekt čijim delovanjem upravlja Maja stvaraju ći smetnje istinskom razumevanju. Pogrešna uverenja mogu izgledati ispravna Pogrešna ubeđenja koje je stvorila Maja imaju tako čvrste i neprobojne korene da ljudima izgledaju o čigledna. Umotana su u formu nepobitnih činjenica i kao takva se bezuslovno prihvataju. Na primer, mnogi ljudi žive u ubeđenju da su fizi čko telo i nikada im ne padne na pamet da su nešto drugo do fizi čko telo. Instinktivno se poistovećuju sa fizičkim telom i ostaju pri svom uverenju zato što za to nisu potrebni racionalni dokazi. Poistovećenje sa flzi čkim telom Život jedinke vrti se oko fizi čkog tela i njegovih želja. Poistove ćenje sa fizičkim telom stvorilo je fizi čke želje i vezanosti. Raspoistovećenje sa fizi čkim telom povla či za sobom odbacivanje želja i lažnih vrednosti vezanih za telo. Stoga je raspoistove ćenje sa fizi čkim telom naizgled neprirodno, jer je u suprotnosti sa prethodno opisanim procesom vezivanja i stvaranja želja. Verovanje neke jedinke da je fizi čko telo deluje posve prirodno. To uverenje se lako prima, a teško iskorenjuje. S druge strane, verovanje jedinke da je nešto drugo a ne fizi čko telo, traži da bude potkrepljeno mnoštvom uverljivih dokaza. Bolje re čeno - teško se prima, a lako odbacuje. Me đutim, kada se čovek rastereti fizi čkih želja i vezanosti, on svoje prethodno uverenje da je fizi čko telo vidi kao lažno, a uverenje da je nešto drugo osim fizi čkog tela, prihvata kao istinito. Poistovećenje sa suptilnim telom Čak
i ako osoba uspe da se reši pogrešnog verovanja da je fizi čko telo, ona ostaje žrtva pogrešnog verovanja da je suptilno telo. Njen život se tada vrti oko suptilnog tela i njegovih želja. Kako bi odbacila verovanje da je suptilno telo, ona mora odbaciti sve želje koje se odnose na suptilno telo, i lažne vrednosti koje zbog njih nastaju. Zato čovekovo verovanje daje suptilno telo dolazi prirodno, dok verovanje kako je nešto drugo a ne suptilno telo iziskuje uverljiv dokaz. Me đutim, kada se um rastereti svih želja i vezanosti koje se odnose na suptilno telo, čovek napušta lažno verovanje da je suptilno telo isto onako brzo kao što je odbacio pogrešno verovanje da je fizi čko telo. Poistovećenje sa mentalnim telom Međutim, ovo nije kraj pogrešnih verovanja. Čak i nakon napuštanja pogrešnog verovanja da je suptilno telo, čovek nastavlja da gaji pogrešno verovanje da je mentalno telo. A gaji ga zbog toga što mu ta ideja godi. Tokom svog dugog trajanja u ulozi upojedinjene duše, čovek je čvrsto prianjao za lažnu ideju o svom zasebnom postojanju. Sve njegove misli, ose ćanja i aktivnosti su se uvek iznova reflektovale u jednoj zamisli, naime, zamisli o zasebnom ,ja . ˝
Napuštanje pogrešnog uverenja da je mentalno telo, to jest ego-um, zna čilo bi poricanje svega onog što je činilo osnov njegovog postojanja. Čišćenje poslednjih tragova laži
Napuštajući pogrešno verovanje da je fizi čko, odnosno suptilno telo, neophodno je da čovek napusti mnogo brojne želje i vezanosti. Radi se o odbacivanju ne čega što je dugo vremena bilo prisutno. No, odbacuju ći pogrešno uverenje da je ego-um, čovek odbacuje i samu srž onoga što je mislio da jeste. Čišćenje poslednjih tragova laži je najteže. Ipak, ova poslednja laž nije ništa tvrdokornija od prethodnih. I ona ima svoj kraj, i nestaje onda kada se duša definitivno odrekne žudnje za zasebnim postojanjem. Duša je iznad razmišljanja, željenja i delanja Kada duša spozna da nije grubo, suptilno i mentalno telo, ona zna da je beskona čna. Kao beskonačna Duša ona ne čini ništa, ona jednostavno JESTE. Kada se upojedinjenoj duši pridoda um, duša naizgled po činje da misli. Kada se duši pripoji suptilno telo zajedno sa umom, duša naizgled po činje da želi. Kada se na sve ovo nadoveže i grubo telo, duša naizgled počinje da vrši akcije. Pogrešno je ube đenje da duša nešto čini. Na primer, neka osoba je ube đena da ona sedi na stolici, a zapravo telo sedi na stolici. Uverenje da duša sedi na stolici javlja se zbog identifikacije sa fizičkim telom. Na isti na čin, osoba veruje da ona razmišlja dok je u stvari um taj koji misli. Ube đenje da duša misli javlja se zbog identifikacije sa umom. Um je taj koji misli dok telo sedi na stolici. Duša ne u čestvuje ni u razmišljanju ni u fizi čkim akcijama. Iluzija daje duša posrednik Dakako da se sam um i samo telo ne bave razmišljanjem ili fizi čkim akcijama, jer um i telo ne postoje sami za sebe. Oni postoje kao iluzija upojedinjene duše. Razmišljanje ili delovanje se javljaju onda kada se duša pogrešno poistoveti sa njima. Duša, u sklopu sa mentalnim, suptilnim i grubim telom predstavlja činioca akcije, to jest, ograničeno ja . U svojoj suštini ona nije odgovorna za razmišljanje, željenje ili akciju. Iluziju da je duša um ili telo, kao i iluziju da je duša činilac razmišljanja, željenja ili delovanja, stvorila je Maja - koja je Iluzija, i princip Neznanja. ˝
˝
Uverenje daje duša podre đena dnalnim iskustvima Podjednako je netačno i verovanje da duša doživljava zadovoljstvo i bol, te da prolazi kroz opre čna životna iskustava. Duša je iznad opre čnosti - mada ona sebe ne zna kao takvu. Ona samo naizgled proživljava opre čna iskustva, jer se poistove ćuje sa umom, suptilnim i grubim telom. Jedino kada je u sprezi sa mentalnim i ostalim telima duša može da bude primalac boli i zadovoljstva. Prema tome, sva zadovoljstva i boli poti ču iz neznanja. Kada čovek za sebe misli daje najnesre ćniji na svetu, on je žrtva iluzije, koja nastaje usled Neznanja ili Maje. U stvarnosti on nije nesre ćan ali umišlja da je nesre ćan jer se poistove ćuje sa umom i telima. Naravno da ni um ni tela sami po sebi ne mogu imati iskustva opre čnosti. Samo kada su u sprezi, duša, um i tela podložni su dualnom iskustvu. Duša je, po svojoj istinskoj prirodi, iznad opre čnih iskustava. Oduhovljenje uma i tela Prema tome, tela i um zajedno su činilac aktivnosti i subjekt dualnih iskustava. Me đutim, oni ovu dvostruku ulogu ne izvode na svoju ruku, ve ć samo kada je u to uklju čena i duša. Um i tela u sprezi sa dušom kao celina postaju Činilac aktivnosti i subjekt dualnih iskustava. Ovaj proces utelovljenja duše zasnovan je na neznanju, pošto je duša u svojoj istinskoj prirodi bez svojstava, bezgrani čna, bezoblična. Ona naizgled poprima svojstva i izgleda uobli čena i ograničena usled Neznanja i delovanja Maje.
Maja III Odeljak III - Prevazilaženje lažnosti Maje Kako prepoznati laž? Zahvaćena Majom, uspavana i obamrla u bespu ću svoga neznanja, osoba je u stanja da prihvati mnoge laži, iako one, manjkave kakve jesu, od samog po četka slute na propast. Laži će se, pre ili kasnije, pokazati u svom pravom svetlu. To navodi na pitanje: kako prepoznati laž? Ne postoji izlaz iz laži izuzev da se ona prepozna kao laž. A ova spoznaja ne bi mogla da se desi kada laž od samog po četka ne bi u sebi sadržavala mogu ćnost te spoznaje. U laži su prisutni sumnja i strah Prihvatanje laži uvek podrazumeva prisilan kompromis. Čak i u najdubljim ponorima neznanja, duša se na neki način opire lažima. Koliko god taj otpor na po četku izgledao slab i neodre đen, to je ipak prvi korak u potrazi za Istinom, koja će kasnije dovesti do kona čnog poništenja svake neistine i svakog neznanja. Prihvatanje laži nosi sa sobom rastući nemir, duboku sumnju i nejasan strah. Na primer, kada osoba smatra da su drugi, kao uostalom i ona sama, isto što i fizi čko telo, ona u dubini duše ne može da se pomiri s tim verovanjem. Me đutim, prihvataju ći pogrešno uverenje, ona počinje da oseća strah od smrti i strah da ne izgubi svoje najbliže. Dalje, ako neka osoba svoju sreću zasniva samo na posedovanju materijalnih stvari, ona u svom srcu zna da su to samo kule u pesku, a ne izvori trajne sre će, te da stvari na koje se stalno oslanja, mogu svaki čas da nestanu. Otuda ona u dubini svoje duše sumnja u takav oslonac. Laž raskrinkava sebe samu Individua je neprekidno svesna svoje nesigurnosti. Ona ose ća da je negde nešto pogrešno i da je njena ra čunica zasnovana na pogrešnim o čekivanjima. Laži su izdajni čki nepouzdane. Čovek ne može ve čito da ih prihvata. To bi bilo kao kada bi sebi na grudi privio zmiju otrovnicu ili se nastanio na vrhu trenutno neaktivnog vulkana. Svaka laž nosi žig nepotpunosti i nedovoljnosti, prolaznosti i privremenosti. Poenta je, me đutim, u nečem drugom. Laži u sebi kriju nešto mnogo zna čajnije i istinitije nego što čovek u prvi mah može naslutiti. One same sebe raskrinkavaju, i na taj način navode čoveka da spozna istinu. Dve vrste laži Postoje dve vrste neistina: neistine koje se javljaju kao posledica nepažljivog i proizvoljnog razmišljanja, i neistine koje se javljaju kao posledica iskrivljenog razmišljanja. Neistine proistekle usled nepažljivog razmišljanja su manje štetne negoli one usled iskrivljenog razmišljanja. Neistine čisto intelektualne prirode javljaju se usled neke omaške u radu intelekta. A laži koje su vredne razmatranja sa spiritualne ta čke gledišta, nastaju kao plod intelekta pomu ćenog slepim i nerazumnim željama. Analogija sa funkcionalnim i strukturalnim oboljenjima Razlike izme đu ove dve vrste laži možemo ista ći kroz analogiju sa telesnim procesima. Neki poreme ćaji vitalnih organa su funkcionalni, a neki strukturalni. Funkcionalne bolesti se javljaju zbog nepravilnosti u radu odre đenog vitalnog organa. U takvim slu čajevima ništa nije pogrešno u strukturi vitalnog organa. Organ radi samo usporeno i nepravilno i potrebna je jedino blaga stimulacija da bi proradio pravilno. U strukturalnim poreme ćajima je bolest nastala usled razvitka nekog deformiteta u samoj gra đi, odnosno strukturi vitalnog organa. U tom slu čaju je poremećaj vitalnog organa daleko ozbiljnije prirode. On je ošte ćen i onesposobljen zahvaljuju ći nekom postoje ćem faktoru koji je uticao na samu konstituciju organa. Obe vrste bolesti daju se izle čiti, ali je daleko lakše korigovati funkcionalne nego strukturalne poreme ćaje. Važnost bistrine uma
Tvr đava Maje Laži koje se jave usled neke nepravilnosti u funkcionisanju intelekta su nalik na funkcionalne poreme ćaje, a laži koje se javljaju kao posledica ukupne pomu ćenosti razuma su nalik na strukturalne poreme ćaje. I kao što je lakše korigovati funkcionalne poreme ćaje od strukturalnih, laži koje su se izrodile iz neke nepravilnosti u funkcionisanju intelekta, lakše se koriguju od onih koje su nastale usled ukupne pomu ćenosti razuma. Da bi se bolest usled funkcionalnog poremećaja korigovala, a vitalni organ proradio , potrebno je poboljšati tonus i otpornost obolelog organa. U slu čaju strukturalnog poreme ćaja, međutim, često je neophodno izvršiti operaciju. Paralelno s tim, ukoliko je laž proizvod intelektualne omaške, sve što čovek treba da uradi jeste da ubudu će pažljivije koristi intelekt. Ali ako se laž javi usled pomu ćenosti razuma, nužno je temeljno pro čistiti um. Proces je bolan jer uklanja one želje i vezivanja koje su dovele do iskrivljavanja i pomu ćenosti razuma. ˝
˝
Jasnost percepcije poti če iz unutrašnje čistote Laži pomućenog razuma izranjaju iz po četnih grešaka prilikom vrednovanja. One su nuspojave raznih intelektualnih aktivnosti koje imaju za cilj da po svaku cenu opravdaju prihva ćene vrednosti i da, kao takve, drže čovekov um u službi podržavanja prihva ćenih vrednosti. Ukoliko se ne bi ticale ljudskih vrednosti i njihovog ostvarenja, one bi izgubile svaki zna čaj i prestale bi da vrše pritisak na um. Me đutim, pošto pogrešna verovanja vode poreklo iz duboko uvreženih želja, njih uvek iznova pokre će težnja da se te želje ispune. Kada je neko pogrešno verovanje čisto intelektualne prirode, lako ga je ispraviti. Ali, čovekova pogrešna verovanja su ugra đena u same temelje tvr đave koja se zove Maja. Ne radi se, dakle, o pukim intelektualnim greškama koje se mogu ispraviti prostom intelektualnom argumentacijom. Bog kao jedina Istina Želje i vezanosti koje iskrivljuju razmišljanje ne mogu se eliminisati isklju čivo intelektom. Njihovo eliminisanje zahteva pravilna nastojanja i pravilnu akciju. Do duhovnih istina se ne dolazi sedenjem u fotelji i spekulisanjem, ve ć ispravnim delanjem. Poštena akcija je uvertira za uklanjanje duhovnih neistina. Za sagledavanje spiritualnih istina nije potrebno naporno i grozni čavo razmišljanje, ve ć bistrina misli. A takva bistrina je plod čistog i staloženog uma. Bog je nepodeljiv Tek pošto se ukloni i poslednji trag neistine stvorene Majom, Bog se može spoznati kao Istina. Jedino kada se Maja u potpunosti savlada, ra đa se vrhunska spoznaja da je Bog jedina Istina. Samo Bog je stvaran. Sve što nije Bog, sve nestalno i kona čno u iluziji dualnosti - sve je to lažno. Samo je Bog beskona čna Stvarnost. Sve podele koje se uočavaju unutar Stvarnosti su lažne; one zapravo ne postoje. Unutar duše nema ni verovanja ni misli Shvatanje da je Bog podvojen - u činak je Maje. Raznovrsnost sveta ne zna či daje Bog podeljen na razli čite deliće. Postoje različiti ego-umovi, razli čita tela, razli čiti oblici, ali samo jedna Duša. Upojedinjene duše nastaju kada jedinstvena Duša (Bog) preuzme oblik razli čitih ego-umova i tela; me đutim ovo ni u kom slu čaju ne dovodi do bilo kakve razjedinjenosti unutar same Duše. Duša jeste i uvek će ostati nepodeljiva. Jedinstvena i nepodeljiva Duša je osnova različitih ego-umova i tela, koji misle i delaju na mnogo na čina i prolaze kroz nebrojena iskustva dualnosti. Duša jeste i uvek će ostati iznad svih misli i dela kao i iznad svih iskustava dualnosti. Duša je beskona čna inteligencija Različiti stavovi i mišljenja ne dovode u pitanje jedinstvenost nedeljive Duše, iz prostog razloga što unutar Duše i nema nikakvih stavova i mišljenja. Sve aktivnosti u vezi sa razmišljanjem i donošenjem zaklju čaka su unutar egouma koji je ograni čen. Upojedinjena duša kao Duša ne misli; ego-um je jedini koji misli. I razmišljanje i saznanja do kojih se dolazi putem razmišljanja, poti ču iz nesavršenog i nepotpunog ego-uma. U samoj individualnoj duši, nema ni razmišljanja ni saznanja koja su proizvod razmišljanja.
Bog je jedina Stvarnost Upojedinjena duša kao Duša je beskona čna misao i beskona čna inteligencija. Nema razlike izme đu mislioca, misli i zaključaka, niti dvojnosti subjekta i objekta. Samo ego-um, koji je na površini duše, može postati mislilac. Individualna duša kao Duša, ta beskona čna misao i beskona čna inteligencija, ne misli niti obavlja bilo kakve intelektualne aktivnosti. Intelekt sa svojim ograni čenim razmišljanjem izvire iz ograni čenog ego-uma. U savršenosti i samodovoljnosti beskona čne inteligencije, tj. jedinstvene Duše, nema potrebe za intelektom ili intelektualnim aktivnostima. Sa nestankom poslednjih tragova laži koje je stvorila Maja, Upojedinjena duša ne samo da spoznaje sopstvenu stvarnost, to jest da nije isto što i grubo, suptilno ili mentalno telo, ve ć spoznaje sebe kao Boga, koji je jedina Stvarnost. U ovom stanju duša spoznaje da su um, suptilno, kao i fizi čko telo bili kreacija njene sopstvene imaginacije, i da u stvarnosti nikad nisu ni postojali. Ona sada zna da je zbog Neznanja smatrala za sebe da je um, suptilno ili fizi čko telo. Takođe zna i da je, na neki na čin, postala um, suptilno i grubo telo i da se potom, iz neznanja, poistovetila sa ovim samostvorenim iluzijama.
Maja IV Odeljak IV Bog i Maja Bog je iznad dualnosti Bog je beskonačan zato stoje iznad ograni čavajućih oprečnosti dualnosti. On je iznad ograni čenih aspekata dobra i zla, malog i velikog, ispravnog i neispravnog, vrline i poroka, blagostanja i bede; zato je On beskona čan. Kada bi Bog bio više dobar nego loš ili više loš nego dobar; kada bi umesto da je malen, bio veliki, ili umesto da je veliki, bio malen; kada bi bio manje pravedan, a više nepravedan, ili više pravedan, a manje nepravedan; kada bi imao više vrlina, a manje mana, ili manje vrlina, a više mana; kada bi bio češće srećan, a rede nesre ćan ili rede sre ćan, a češće nesrećan - On bi onda bio ograni čen a ne bezgraničan. Bog je beskona čan jedino zbog toga što je njegovo postojanje iznad domašaja dualnosti. Beskonačno ne može biti druga strana kona čnog Sve stoje beskona čno nadilazi dualnost i ne može biti jedna od opre čnosti. Ono stoje uistinu beskona čno ne može biti deo konačnog. Ako bi se na Beskona čno gledalo kao da postoji uporedo sa kona čnim, to onda više ne bi bilo beskonačno; postalo bi druga strana jedne opre čnosti. Bog, koji je beskona čan, ne može se podvesti pod dualnost. Zato je postojanje dualnosti samo privid, a razli čitost izme đu beskonačnog Boga i kona čnog sveta - iluzija. Samo je Bog stvaran; On je beskona čan, jedan i nema ni čeg drugog osim Boga. Postojanje kona čnog je samo privid, laž, iluzija. Svet konačnih stvari je stvoren Majom Kako je onda lažni svet kona čnih stvari nastao? Zašto on uopšte postoji? Njega je stvorila Maja, ili princip Neznanja. Maja sama po sebi nije iluzija. Ona je stvaralac Iluzije. Maja nije laž. Ona je ta koja proizvodi lažne utiske. Maja nije nestvarna. Ona je ta koja proizvodi utisak da je stvarno nestvarno i da je nestvarno stvarno. Maja nije dualnost: ona je uzro čnik dualnosti. Iluzija konačnosti Međutim., da bi stvari bile pristupa čnije intelektualnom poimanju, uze ćemo da je Maja beskona čna. Ona stvara iluziju konačnosti, a ipak sama po sebi nije kona čna. Sve iluzije stvorene Majom su kona čne, a čitav dualni univerzum, koji prividno postoji zahvaljuju ći Maji, tako đe je konačan. Čoveku se može činiti da univerzum sadrži bezbroj stvari, ali ga to ne čini beskonačnim. U njemu postoji nesagledivo mnoštvo zvezda. Doista, mirijade zvezda nastanjuju svemir, ali ukupan zbir zvezda je ipak kona čan. Isto tako, vreme i prostor mogu da izgledaju beskona čno deljivi, ali su ipak kona čni. Sve Što je kona čno i ograničeno pripada svetu Iluzije, iako se princip koji uzrokuje ovu Iluziju mora, na neki na čin, posmatrati kao ne-iluzija. Maja nije ograni čena prostorom i vremenom Maja se ne može smatrati kona čnom. Neka stvar postaje kona čna kada se vremenski i prostorno ograni či. Maja ne postoji u prostoru i ne može biti ograni čena prostorom. Ona ne može biti ome đena u prostoru jer je sam prostor tvorevina Maje. Prostor, sa svim stvarima koje sadrži, je iluzija koja zavisi od Maje. Maja, s druge strane, ni u jednom pogledu ne zavisi od prostora. Ona ne može, kao druge stvari, da bude prostorno ograni čena. A ne može ni da bude vremenski ograni čena. Premda u stanju Nadsvesti Maja kona čno nestaje, ona se ne srne smatrati kona čnom. Maja nema ni po četka ni kraja u vremenu, jer vreme je samo jedna od tvorevina Maje. Ako se Maja shvati kao nekakvo dešavanje koje je po čelo i završava se u odre đenom vremenskom razdoblju, tada se Maja pogrešno smešta u vremenske okvire umesto da se vreme smešta u okviru Maje. Vreme je u Maji; Maja nije u vremenu. Vreme, zajedno sa svim doga đajima koji se odvijaju u vremenu, jeste tvorevina Maje, a Maja sama po sebi nije ome đena vremenom. Vreme nastaje po diktatu Maje, a nestaje u trenutku kada i ona nestane. Bog je bezvremena Stvarnost. Zato je ostvarenje Boga, i nestajanje Maje, jedan bezvremeni čin.
Pogrešno je smatrati da je Maja beskona čna Maja se ne može smatrati kona čnom ni iz nekog drugog razloga. Kada bi bila kona čna, ona bi bila iluzija; a da je iluzija, ona ne bi imala mo ć da stvara druge iluzije. Otuda je najbolje prihvatiti Maju kao stvarnu i kao beskona čnu, na isti na čin na koji se uobi čajeno Bog posmatra kao stvaran i beskona čan. Od svih mogu ćih intelektualnih tumačenja Maje, objašnjenje da je Maja isto kao i Bog, i stvarna i beskona čna, je najprihvatljivije za čovečiji um. Ipak Maja ne može biti krajnje istinita. Gde god postoji dvojnost, postoji i laž na obe strane. Jedna stvar uvek ograničava drugu. Ne mogu postojati dve stvarne Beskona čnosti. Postojati mogu dva ogromna entiteta, ali ne i dva beskonačna entiteta. Kada bi Bog i Maja imali svoje nezavisne i me đusobno usklađene egzistencije, onda bi beskonačna stvarnost Boga predstavljala samo jedan segment podeljene stvarnosti. Intelektualno objašnjenje da je Maja stvarna nije, dakle, kona čna spoznaja, ve ć samo najbolje objašnjenje. Teškoće u razumevanju Maje I kada se Maja shvati kao potpuna iluzija i kada se shvati kao krajnje stvarna, javljaju se teško će. Stoga sva nastojanja ograničenog intelekta da razume Maju vode u ćorsokak. Sa jedne strane, ako bi se Maja smatrala konačnom, to bi zna čilo da je ona iluzorna; i prestala bi biti uzrokom iluzornog sveta kona čnih stvari. Zato se Maja mora smatrati i stvarnom i beskona čnom. S druge strane, ako bi se Maji pripisao epitet beskona čne stvarnosti, onda bi ona predstavljala drugu stranu medalje još jedne beskona čne Stvarnosti, to jest Boga. Sa ove ta čke gledišta, nameće se drugi zaklju čak: Maja je kona čna i iluzorna. Maja, dakle, ne može da predstavlja beskona čnu stvarnost, mada se mora tako imenovali da bi se bolje pojasnio iluzorni svet kona čnih stvari. ˝
˝
Maja kao senka Boga Ograničeni intelekt, ma koliko se trudio, ne može potpuno da razume Maju. Nije mogu će razumeti Maju intelektom, jer je ona, kao i Bog - nedoku čiva. Bog je nedoku čiv, nerazumljiv; Maja je podjednako nedoku čiva, nerazumljiva. Zato se kaže da je Maja senka Boga. Svaka li čnost ima svoju senku. Bog tako đe ima svoju senku: tajanstvenu Maju. Mada su Bog i Maja posve zagonetni za intelekt koji deluje u domenu dualnosti, njihova istinska priroda se čoveku u potpunosti razotkriva u trenutku kona čne Spoznaje. Sve do kona čnog Ostvarenja enigma Maje ostaje nerešena. A nakon Ostvarenja čovek spoznaje da Maja zapravo ne postoji u Stvarnosti. Dva stanja u kojima nema Maje Postoje dva stanja u kojima nema Maje: nema je u prvobitnom nesvesnom stanju Stvarnosti, i nema je u Samosvesnom, Nadsvesnom stanju Boga. Ona se pojavljuje jedino u Božijoj svesti o pojavnom svetu dualnosti, to jest, onda kada se javi svest o grubom, suptilnom ili mentalnom svetu. Maja se javlja tamo gde nema Samosvesti, već vlada svest o imaginarnom drugom kada je svest bespomo ćno savladana lažnim kategorijama dualnosti. Maja postoji samo sa ta čke konačnog postojanja. I jedino u vidu iluzije Maja može da deluje kao beskona čni stvaralac nestvarnih i kona čnih stvari. ˝
˝
Istina Ostvarenja U poslednjoj i jedinoj Istini Ostvarenja, nema ni čeg osim beskona čnog i večnog Boga. Nema iluzije o kona čnim, od Boga odvojenim stvarima, a nema više ni Maje, tvorca te iluzije. Duša unutrašnjom borbom na prevazilaženju Maje dolazi do Samospoznaje. Kroz Samospoznaju ona ne samo da dolazi do toga da razli čiti ego-umovi i razli čita tela nikada nisu ni postojali, ve ć i do toga da čitav univerzum, pa i sama Maja, nikada nisu postojali kao zasebni principi. Ma kakvu opipljivost stvarala, Maja nestaje u nepodeljenom bi ću jedne i jedinstvene Duše. Upojedinjena duša sada zna da je ono što je oduvek i bila - ve čno Samoostvarena, beskona čna u znanju, mo ći, blaženstvu i u samom postojanju, večno oslobođena od dualnosti. Ovaj najviši stupanj Samospoznaje je, me đutim, sasvim nedostupan intelektu i razumljiv je samo onima koji su krajnje vrhove najviše Realizacije ve ć osvojili.
Uslovi za sreću Odeljak I - Prevazilaženje patnje kroz nevezivanje Svako traga za sre ćom Svako biće na svetu traga za sre ćom, a čovek tu nije nikakav izuzetak. Čovek naizgled žudi za mnogim stvarima, ali sve u svemu, sve što poželi ili preduzme je u cilju postizanja li čne sreće. Ako je željan mo ći. to je zato što o čekuje da će kroz nju ostvariti sre ću. Ako teži sticanju novca, to je zato što misli da će time osigurati sebi uslove i sredstva koji obezbeđuju sreću. Ako traga za znanjem, zdravljem, lepotom, naukom, umetnoš ću ili literaturom, to je zato što smatra da njegovo ostvarenje sre će neposredno zavisi od toga. Ako se bori za svetovne uspehe i slavu, to je zato što se nada da će biti sre ćan kada ih ostvari. U svim svojim poduhvatima i nastojanjima čovek želi jednu jedinu stvar da bude sre ćan. Sreća je krajnji motiv svih njegovih poduhvata, i snaga log motiva nagoni ga da čini ono što čini. Naizmenično smenjivanje zadovoljstva i boli Svako traga za sre ćom, no ipak, ve ćina ljudi je utonula u neki oblik patnje. Ako, s vremena na vreme, čovek u svom životu i zasluži malo sre će, ta sre ća niti je trajna niti je sasvim nepomu ćena. Ljudski život ne sastoji se od ciklusa nepomućene sreće. Staviše, on osciluje me đu oprekama bola i zadovoljstva, koje se smenjuju kao kišonosni oblaci i sjajne duge. Zadovoljstvo koje na trenutak unese svetlost u ljudski život ubrzo iš čezne - baš kao i duga, koja se pojavi u punom sjaju samo da bi odmah zatim iš čezla s horizonta. Ako ovi retki sre ćni trenuci i ostave nekakvog traga za sobom, to je onda samo u obliku uspomene na njih što još više poja čava bol zbog gubitka. Ovakva uspomena ostaje kao trajno naslede nakon uživanja u ve ćini zadovoljstava. Želja donosi dve vrste plodova Čovek ne želi patnju, ali ona mu dolazi kao neumitna posledica samog na čina njegovog traganja za sre ćom. Njegova potraga za srećom je vezana za ispunjenje njegovih želja, a to ispunjenje nikada nije sigurna stvar. Stoga, dok nastoji da ispuni svoje želje, čovek se istovremeno priprema i za patnju koja će ga snaći ukoliko se dogodi da one ostanu neispunjene. Jedno te isto drvo želja ra đa dve vrste plodova: slatke plodove zadovoljstva i gorke plodove patnje. Kada se ovo drvo razlista, ono ne može doneti samo jednu vrstu ploda. Oni koji žele jednu vrstu vo ćke moraju biti spremni da okuse i onu drugu. Čovek očajnički traga za zadovoljstvom i kada ga dobije, strastveno prianja za njega. On na svaki način pokušava da izbegne nesre ću koja se nadvija nad njim, a kada ga ona ipak sustigne, prihvata je teška srca. U suo čavanju sa činjenicom da je njegovom zadovoljstvu su đeno da jednog dana prestane, njegove sklonosti i strasti gube smisao. A pošto o čajavanjem i gnevom ne može ništa posti ći, preostaje mu još jedino patnja.
Promenljiva raspoloženja Podstaknut razli čitim željama, čovek sa nesmanjenim žarom traga za zadovoljstvima ovog sveta. Njegovo uživanje u zadovoljstvima, me đutim, nije potpuno, jer dok ispija čašu meda, on ujedno mora da proguta i čašu pelina. Opijenost zadovoljstvima je pomu ćena patnjom, koja je redovan pratilac otrežnjenja. Čovek je rob neobjašnjivih i neočekivanih raspoloženja i impulsa. Jednom je sre ćan i ushićen, a drugi put veoma nesre ćan i potišten. Njegova raspoloženja se menjaju u skladu sa ispunjenjem ili neispunjenjem njegovih želja. Zadovoljenje nekih želja donosi mu trenutnu radost; ali ta radost nije trajna, ve ć ubrzo dovodi do depresivne reakcije. On je bespomo ćan pred usponima i padovima svojih raspoloženja i njihovom neprekidnom promenom. Patnja prouzrokovana željama Ispunjenje želja ne dovodi do njihovog prestanka; one se samo povuku neko vreme da bi zatim, sa još ve ćom žestinom, ponovo krenule da dejstvuju. Kada je osoba gladna, ona svoju glad utoli hranom, ali ubrzo potom ponovo ogladni. A kada se prejede, iako je ispunila svoju želju, doživljava muku i nelagodnost. Isto je sa svim željama na ovome svetu; one mogu da pruže samo prolaznu sre ću. U samom trenutku njihovog ispunjenja, radost koju one pružaju, ve ć polako iš čezava i nestaje. Svetovne želje zato nikada ne mogu doneti trajnu sre ću. Baš suprotno, one
neumitno izazivaju raznovrsne patnje. Onaj koji seje puno svetovnih želja, može biti siguran da će požnjeti mnoge plodove patnje. Želja je večiti uzrok velikih patnji; i to je zakon. Nestajanje želja kao posledica patnje Ako osoba doživi ili zamisli patnju koja je čeka nakon ostvarenja želja, žestina njenih želja znatno se smanjuje. Dešava se i to da se ona, usled duboke patnje, Čak i odvoji od svetovnog života, ali je ovo povla čenje, usled naviranja novih želja, samo privremeno. Mnoge osobe, pod uticajem snažne patnje inicirane željama, privremeno izgube interesovanje za svetovne stvari, ali ovo povla čenje, da bi dovelo do potpune oslobo đenosti od želja, mora biti trajno. Postoje razli čiti oblici nevezanosti, ali svaki od njih ne mora biti trajan. Privremeno neprianjanje Neretko osobu duboko pogodi neki neobi čno upečatljiv doživljaj, kao što je prisustvovanje ne čijoj samrti, sahrani ili kremaciji. Ovakvi doživljaji podsti ču na razmišljanje, pa čovek tada u mislima dugo prebira o ispraznosti i uzaludnosti svetovnog postojanja. Pod pritiskom ovakvih doživljaja osoba spozna da i ona jednog dana mora da umre i ostavi sve svetovne stvari koje su joj tako prirasle srcu. Ali i te misli, kao i nevezanost koju privremeno donose, kratkog su daha. Uskoro bivaju zaboravljene, i osoba se ponovo vezuje za svet i njegove čari. Ovakav prolazan i trenutačan osećaj nevezanosti poznat je kao šmašan vairagya (shmashan vairagya), povla čenje u žalosti, jer ono najčešće nastaje kao posledica prisustvovanja nekoj kremaciji ili sahrani i ostaje u umu onoliko dugo koliko i taj prizor. Ovo raspoloženje nepristrasnosti i nevezanosti je iznenadno i kratkotrajno. Čini se da ono, dok traje, ima snažno dejstvo, ali zapravo ga održava jak utisak koji odre đeni doživljaji ostavljaju za sobom. Kada taj utisak izbledi, ubrzo u nepovrat odlazi i takvo raspoloženje, ne ostavljaju ći dubok trag u čovekovom opštem stavu prema životu. llustrativna pri ča Prolazno raspoloženje nepristrasnosti i nevezanosti za svet može se ilustrovati pri čom o čoveku koji je jednom video u pozorištu duhovni komad o Gopi čandi (Gopichanda), velikom indijskom vladaru koji se, zarad Istine, odrekao svega. Komad je ostavio tako dubok utisak na njega da se on, zanemarivši svoje obaveze prema porodici, odmah pridružio grupi bairagija (asketa - lutalica), pripadnika kulta Gopi čande. Odričući se svog prethodnog na čina života, čovek se obukao kao bairagi, obrijao glavu i seo pod jedno drvo, onako kako su ga podu čili ostali članovi grupe. Isprva je utonuo u duboku meditaciju, ali kada je sunce snažno zapeklo, njegovo oduševljenje za meditaciju naglo je splasnulo. Kako je dan odmicao, on je, gladan i žedan, postajao sve uznemireniji i nesre ćniji. Primetivši da ga nema, članovi njegove porodice stadoše da se brinu za njega. Posle nešto traganja pronašli su ga kako, u neveselom stanju, čami pod drvetom. Ose ćao se iznureno i jadno. Kada ga je žena videla u tom čudnom stanju pojurila je k njemu i besno ga izgrdila. Njegova želja za povla čenjem bese se raspršila; i pošto mu je nov način života već sasvim dozlogrdio, njen prekor mu je došao kao blagodat s neba. I tako je naš meditant, brzo ućutkavši ženu, stavio na glavu svoj turban, obukao obi čnu odeću i skrušeno krenuo za ženom ku ći. Duboka nepristrasnost Ponekad je raspoloženje nepris trasnosti i nevezanosti trajnije, i ne samo da opstaje duže vreme, ve ć i uveliko menja čovekov opšti stav prema životu. Ovo se zove fn-ra vairagja (tivra vairagva), ili duboka nepristrasnost. Ovakva duboka nepristrasnost naj češće je posledica neke velike nesre će - kao što je gubitak najdražih ili gubitak poseda ili ugleda. U naletu takve nevezanosti, osoba se odri če svih svetovnih stvari. Ovaj tip tivra vairagye ima svojih duhovnih vrednosti, ali će, kroz odre đeno vreme, kada čoveka ponovo zapljusne talas svetovnih želja, verovatno izgubiti na snazi. Ga đenje prema svetu što osoba ose ća u tom slu čaju uzrokovano je snažnom impresijom koju je na nju ostavila nesre ća, a to gnušanje ne traje dugo jer nije ro đeno iz znanja i razumevanja. Ono je samo jedna oštra reakcija na život. Potpuno neprianjanje
Istinski trajnu vrstu nevezanosti imamo kada postoji razumevanje patnje i njenih uzroka. Ona se pouzdano oslanja na neoborivo znanje da su sve svetovne stvari trenuta čne i privremene, i da će se svako vezivanje za njih na kraju pretvoriti u izvor patnje. Čovek teži svetovnim stvarima zadovoljstva i pokušava da izbegne stvari koje mu nanose bol, ne shvatajući da ne može imati jedno a zanemariti drugo. Sve dotle dok se vezuje za svetovne stvari zadovoljstva, on stalno zaziva patnju koja mu dolazi ili kao posledica njihovog neimanja ili kao posledica njihovog gubitka.. Trajna nevezanost, koja daje oslobo đenost od svih želja i vezanosti, zove sepuma vairagja (purna vairagva), ili potpuna bestrasnost. Potpuna nevezanost je jedan od najhitnijih uslova za trajnu i istinsku sre ću. Jer, osoba koja poseduje potpunu nevezanost više ne name će sebi patnju koja nastaje zbog robovanja neprekidnoj tiraniji želja. Oprečnosti Odsustvo želja čini pojedinca čvrstim kao stena. Njega ne doti ču ni zadovoljstvo ni bol; njegov život ne remete udari suprotnosti. Ako na čoveka utiču poželjne stvari, na njega mora da uti ču i nepoželjne. Ako čoveka srećna znamenja podstiču na delanje, onda ga nepoželjna znamenja moraju obeshrabriti. On ne može da odoli obeshrabruju ćem uticaju nepovoljnih znamenja sve dotle dok mu povoljna znamenja daju snagu. Jedini na čin da umakne uznemiravajućem uticaju znamenja jeste da postane ravnodušan kako prema povoljnim, tako i prema nepovoljnim znamenjima. Pohvala i pokuda Isto važi i za opre čnosti pohvale i pokude. Ako neka osoba nalazi zadovoljstvo u primanju pohvala, ona će morati da se oseti nezadovoljnom kad joj se upute pokude. Ona ne može ostati staložena pod kišom grdnji sve dok prikriveno uživa u pohvalama. Da je više ne bi uznemiravale pokude, ona se mora ujedno odvezati i od pohvala. Jedino tada je neće više dirati opre čnosti pohvale i grdnje. Onda ona ne će izgubiti svoju staloženost. Smirenost i staloženost na koje ne utiču nikakve oprečnosti moguće je ostvariti samo putem potpune nevezanosti, koja je osnovni uslov trajne i istinske sreće. Pojedinac koji je do kraja nevezan više nije ostavljen na milost i nemilost opre čnim iskustvima; i, pošto je oslobođen od tiranije želja, on više ne nanosi samome sebi patnju. Fizička i duševna patnja Čovečanstvo
je trpi mnogobrojne patnje i stradanja, kako fizi čke tako i duševne. Od navedene dve vrste patnji, duševna patnja je prisutnija. Ljudi ograni čenih gledišta smatraju da stradanje može da bude isklju čivo fizičko. Oni zamišljaju patnju kao bolest ili torturu nad telom. Duševna patnja je gora od fizi čke patnje. Fizička patnja ponekad dolazi kao blagoslov jer ublažava duševnu patnju odvra ćajući pažnju sa nje. Večita sreća - stanje bez želja Nije ispravno pridavati veliku pažnju čisto fizi čkoj patnji. Ona se može izdržati vežbom volje i istrajnosti. Prava patnja je duševna. Čak i yogini koji mogu da izdrže znatne fizi čke bolove nalaze da je teško da izbegnu duševnu patnju koja nastaje usled osuje ćenosti želja. Ako neka osoba ne želi ništa, ona nije nesre ćna ni pod najnepovoljnijim okolnostima, čak ni u čeljusti lava. Stanje odsustva svake želje latentno je u svakome. I kada kroz potpunu nevezanost čovek dostigne stanje odsustva želja, on je tada stigao na samo izvorište ve čne i nepomućene sreće - koja nije zasnovana na svetovnim objektima ve ć na Samospoznaji i Samoostvarenju.
Uslovi za sreću II Odeljak II - Zadovoljstvo, Ljubav i Bogoostvarenje Ostvarenje - stanje u kome nema samonametnutih problema Najviše patnje ra đa se usled nekontrolisanih želja i neostvarivih zahteva. Sve ovo nije neophodno za samoispunjenost. Kada bi prestao da želi, kada bi bio spokojniji, čovek bi se oslobodio patnje koju je sam sebi nametnuo. Njegova imaginacija više ne bi bila uzburkana neprestanim gorljivim posezanjem za stvarima koje zaista nisu bitne, a u njemu bi se u čvrstio nesavladiv mir. Kada čovek pronađe unutrašnje zadovoljstvo, problemi svetovne prirode nestaju. Za njega život prestaje da biva složen, budu ći daje, u stanju bez želja, postao posve jednostavan. Patnja pri odricanju Pošto shvati da su želje samo okovi za dušu, čovek odlučuje da ih se odrekne; ali čak i kada to čini dobrovoljno, to ne predstavlja bezbolan proces. Patnja koja dolazi usled čišćenja uma od mnogobrojnih želja postoji - čak i onda kada je duša spremna da ih se odrekne - zato što se ovakva odluka direktno sukobljava sa težnjom ego-uma da istraje u svojim uobi čajenim željama. Odbacivanje želja napada život ego-uma u korenu. Zato je ovaj proces redovno praćen oštrom patnjom. Ali ovakva patnja je zdrava za dušu jer je osloba đa od vezanosti. Analogije Nije svaka patnja loša. Kada patnja vodi ka ve čnoj sreći stanja bez želja, može se smatrati blagoslovenom. Kao što pacijent mora pretrpeti hiruršku operaciju da bi se oslobodio istrajnog i zlo ćudnog bola, duša mora da prihvati patnju odbacivanja želja da bi se oslobodila beskrajne patnje koja se uvek iznova vra ća, a čiji su uzrok same želje. Patnja koju duša proživljava odri čući se želja može da bude veoma oštra, ali se kroz nju da istrajati zahvaljuju ći perspektivi veće slobode koja će doći nakon što želje postepeno iš čeznu iz uma. Kada se inficirani otok otvori da bi gnoj izašao iz njega, onda to donosi patnju, ali isto tako i olakšanje. Sli čno tome, patnju koju prouzrokuje odbacivanje želja uravnotežava olakšanje koje donosi progresivna inicijacija u neograni čen život u kome vlada sloboda i sre ća. Istinska priroda patnje Jednostavni život u kome vlada sloboda i sre ća predstavlja jedno od najtežih postignu ća. Pošto je razvio mnoštvo veštačkih i umišljenih želja, čovek je u toj meri sam sebi zakomplikovao život da mu povratak jednostavnosti predstavlja teškoću koliko i samo odbacivanje želja. Zelje su vremenom postale sastavni deo njegovog ograni čenog sopstva, tako da on okleva da ih odbaci ukoliko mu se u umu, kroz oštru duševnu patnju, ne ureze nauk da se želje rađaju iz samog neznanja. Kada se pojedinac suo či sa velikom patnjom koju uzrokuju želje, on tada sti če razumevanje njihove prave prirode. Pojavu ovakve patnje treba pozdraviti. Patnja treba da se pojavi da bi se eliminisala dalja patnja. Trn se može izvaditi drugim trnom, a patnja poništiti patnjom. Patnja se mora pojaviti u svrhu pročišćavanja duše od njenih želja; i potrebna je kao što je lek potreban bolesnoj osobi. Patnja koju je prouzrokovalo nezadovoljstvo Međutim, devedeset i devet procenata ljudske patnje je nepotrebno. Tvrdoglavo istrajavaju ći u svom neznanju, ljudi nanose bol sebi i svojoj bra ći; a zatim se, što je stvarno čudnovato, pitaju: Zašto mi moramo da patimo? Patnju obično simbolizuju ratni prizori: razorene ku će, povrede i krv, agonija mu čenja i smrti. Ali rat nije izraz neke posebne patnje; ljudi u stvarnosti pate sve vreme. Pate jer nisu zadovoljni - ho će sve više i više. Rat je pre posledica univerzalne patnje i nezadovoljstva nego stoje primer nekakve izuzetne patnje. Svojom pohlepom, taštinom i surovošću ljudi nanose neopisivu patnju sebi i drugima. ˝
Sebično traganje za sre ćom
˝
Ljudima nije dovoljno što nanose patnju sami sebi, ve ć nemilosrdno i sa žarom stvaraju patnju i svojim bližnjima. Sva ko traga za svojom sre ćom, pa čak i po cenu tu đe sreće, otvarajući tako vrata raznim svirepostima i beskrajnim ratovima. Sve vreme dok čovek razmišlja samo o svojoj sre ći, on je ne pronalazi. U potrazi za li čnom srećom, ograničeno ja postaje sve naglašenije i optere ćujuće. Izuzetno sebičan čovek može, u svojoj slepoj potrazi za odvojenom i ekskluzivnom sre ćom, postati vrlo surov i bezose ćajan prema drugima; ali to mu se vra ća, trujući samo vrelo njegovog života. Život bez ljubavi je ružan do krajnjih granica; i jedino je život pun ljubavi vredan življenja. ˝
˝
Do sreće putem ljubavi i samozaborava Ako je neki pojedinac bez želja, on ne samo da će eliminisati veliki deo patnje koju je nanosio drugima, nego istovremeno i veliki deo patnje koju je nanosio samome sebi. Puko odsustvo želja, me đutim, ne može na ći ishodište u pozitivnoj sreći, mada će čoveka sprečiti da dalje samome sebi nanosi patnju, i osposobiti ga da u čini značajan korak ka ostvarenju istinske sre će. Prava sreća počinje onda kada se čovek nauči veštini pravog prilago đavanja drugim ljudima, a pravo prilago đavanje podrazumeva samozaborav i ljubav. Stoga je preobražaj života u kome dominira ograni čeno sopstvo u život pun ljubavi od duhovnog zna čaja. Nesebična ljubav je retka Čista ljubav je retka jer se, u ve ćini slu čajeva, ljubav zaprlja sebi čnim motivima, koji se, usled delovanja nataloženih loših sanskara, pritajeno ubacuju u svest. Izuzetno je teško o čistiti svest od duboko ukorenjenog neznanja koje se izražava kroz ideje ja i moje . Na primer, čak i kada neka osoba tvrdi da voli svog voljenog, to obi čno znači da ona posesivno želi da voljeni bude sa njom. Ose ćaj ja i moje izrazito je prisutan upravo u izražavanju ljubavi. ˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
˝
Kada neki čovek vidi da njegov sin nosi pohabanu ode ću, on čini sve što može da bi mu pribavio novu ode ću trudeći se da ga u čini srećnim. Pod ovim okolnostima on smatra da prema sinu ose ća samo čistu ljubav. Ali u ovom brzom odazivu na sinovljevu nevolju, ideja moje ne igra malu ulogu. Jer, kada bi on video ne čijeg tuđeg sina na ulici u pohabanoj ode ći, on se ne bi odazvao kao što se odazvao u slu čaju svog sina. Ovo pokazuje da je zapravo, mada možda nije sasvim svestan toga, njegovo ponašanje prema sinu u velikoj meri sebi čno. Osećaj za moje leži duboko u pozadini uma, i može se izvu ći na površinu jedino dubljom analizom. Ako bi čovekovo ophođenje prema sinu nekog tuđinca bilo jednako kao i njegovo opho đenje prema sopstvenom sinu, onda bi se moglo re ći da je posredi čista i nesebi čna ljubav. ˝
˝
˝
˝
Područ je čiste ljubavi Čista
ljubav nije nešto što se može nametnuti niti silom oduzeti. Ona se mora ispoljavati iznutra, nesputano i spontano. Ono što čovek može postići jednom hrabrom odlukom jeste uklanjanje onih činilaca koji spre čavaju čistu ljubav da se ispolji. Postizanje nesebi čnosti može da bude istovremeno i teško i lako. Teško za one koji još nisu odlučili da iskora če iz ograničenog sopstva, a Iako za one koji su tu odluku ve ć doneli. U odsustvu Čvrste odlučnosti, veze sa ograni čenim sopstvom suviše su jake da bi se uklonile. Ali kada osoba odlu či da po svaku cenu ostavi na stranu sebi čnost, ona nailazi na lak prolaz u podru č je čiste ljubavi. Potreba za hrabrom i nepokolebljivom odlukom Ograničeno sopstvo je kao kaput koji duša nosi na sebi. Upravo kao što pojedinac može prostim aktom volje da skine svoj kaput, jednim hrabrim i odlu čnim korakom on može odbaciti ograni čeno sopstvo i osloboditi ga se jednom zanavek. Zadatak koji bi pod drugim okolnostima bio veoma težak, donošenjem jedne hrabre i nepokolebljive odluke, postaje vrlo lak. Ovakva odluka se može pojaviti u njegovom umu samo onda kada on oseti snažnu žudnju za nepatvorenom ljubavlju. Kao što gladan čovek žudi za hranom, poklonik koji želi da doživi čistu ljubav mora intenzivno da čezne za njom. Istinska ljubav se budi jedino miloš ću Savršenog Učitelja
Kada poklonik u sebi razvije snažnu čežnju za čistom ljubavi] u, može se re ći da se on pripremio za intervenciju Savršenog Učitelja - koji ga, pravilno usmeravaju ći i pružajući mu neophodnu pomoć, uvodi u stanje božanske ljubavi. Jedino U čitelj može, prenose ći mu božansku ljubav, da probudi čistu ljubav u njemu, i nema drugog na čina. Oni koji žele da ih prožme ljubav treba da se upute ve čnom ljubavnom plamu. Ljubav je najvažnija stvar u životu. Ona ne može biti probu đena osim ako ne stupimo u kontakt sa samim Ovaplo ćenjem ljubavi. Teoretska razmatranja o ljubavi doprine će samo razradi još jedne od teorija o ljubavi, ali će srce ostati prazno kao i pre. Ljubav ra đa ljubav; ona se ne može probuditi mehani čkim putem. Ljiibav - putokaz prema Bogoostvarenju Kada se istinska ljubav probudi u pokloniku, ona ga vodi ka spoznaji Boga i otvara mu neograni čeno polje trajne i neprolazne sreće. Sreća Bogoostvarenja je cilj čitave kreacije. Nije mogu će da osoba ima ikakvu ideju o ovoj neizrecivoj sre ći ako nema iskustvo Boga. Ideja koju svetovni ljudi imaju o patnji i sre ći je krajnje ograni čena. Prava sreća koja poti če od ostvarenja Boga je vredna svake fizi čke i duševne patnje u univerzumu. Onda svaka patnja prestaje, kao da je nikada nije ni bilo. Ljudi koji nisu Bogoostvareni mogu kroz jogu u toj meri da ostvare kontrolu uma da im ništa više ne pri činjava bol ili patnju, čak i kada ih sahrane žive ili bace u vrelo ulje. Ali mada napredni yogini mogu da prevazi đu i ukinu bilo koju patnju, oni nemaju doživljaj sre će koji prati ostvarenje Boga. Kada čovek postane Bogom, sve ostalo je nula. Stoga sreću Bogoostvarenja ništa ne može da umanji. Sre ća Bogoostvarenja je nezavisna, ve čno je nova i neprolazna, bezgranična i neopisiva. Upravo je radi ove sre će svet i nastao.
Bog kao beskonačna ljubav Suština Boga je Ljubav Oni koji pokušaju da razumeju Boga jedino intelektom, dolaze do nekog hladnog i suvog koncepta koji promašuje samu suštinu prirode Boga. Ta čno je da je Bog beskona čno Znanje, beskonačno Postojanje, beskonačna Moć i beskonačno Blaženstvo; ali suština Boga se ne može razumeti sve dok se On ne spozna i kao beskona čna Ljubav. U Onostranom stanju Boga, iz kojega je nastao čitav univerzum i sa kojim se on na kraju stapa, Bog je ve čno beskonačna Ljubav. Samo kada se na božansku ljubav gleda kroz ograni čeni kontekst oblika (koji se pojavljuju u periodu između pojave iluzornog univerzuma dualnosti i njegovog nestajanja) čini se daje njena beskona čnost umanjena. Faze manifestacije ljubavi Kada Božanska ljubav doživljava sebe u manifestovanim oblicima i kroz manifestovane oblike univerzuma, ona prolazi kroz slede će faze: (1) doživljava sebe kao izuzetno ograni čenu; (2) doživljava da postaje sve manje i manje ograničena i postaje sve više i više nalik beskona čnoj ljubavi; i (3) doživljava sebe onakvu kakva ona doista i jeste beskonačna suština i postojanje. Doživljaj ograni čenosti ljubavi nastaje usled neznanja kojeg su uzrokovale sanskare, a one su uzgredni produkti evolucije svesti. Dok je procesu kroz koji ljubav postaje beskona čna svojstveno oslobađanje od ovih ograničavajućih sanskara. Ljubav kao požuda Pošto ljubav, kao neispoljena suština univerzuma, pro đe kroz rane, gotovo nesvesne stupnjeve razli čitih carstava, ona se u životinjskom carstvu, ispolji u obliku požude. Njeno ispoljenje na po četnim stadijumima ljudske svesti takođe je u obliku požude. Požuda je najograni čeniji oblik ljubavi u ljudskoj svesti. Uprkos evidentnoj činjenici da požuda ima veze sa drugim osobama, ona nije ništa drugo do nerazblažena sebi čnost, jer sve objekte za koje se čovek požudno vezuje, on želi sa stanovišta zadovoljenja ograni čenog i zasebnog ja . U isto vreme, ona jeste jedan oblik ljubavi jer se kroz nju izražava vrsta naklonosti prema drugima, mada je ova naklonost u potpunosti izopa čena zahvaljujući gustoj magli neznanja koja obavija istinsko Jastvo. ˝
˝
Ljubav u gruboj sferi Kada se ljudska svest potpuno uplete u dualnost grube sfere postojanja, ljubav ne može da se ispolji druga čije nego kao neka vrsta požude. Neko voli za čin kari jer mu odgovara njegov ukus. Nema tu nikakvih uzvišenih pobuda, pa se to onda može smatrati jednim oblikom žudnje. Posredi je samo žudnja za čulnim doživljajem ukusa. Um tako đe žudi za telesnim senzacijama vida, mirisa, zvuka i dodira; i on hrani uski život ega kroz uzbu đenje koje poti če od ovih senzacija. Svaki tip žudnje je upletenost u grube oblike i nema veze sa duhom. Radi se samo o jednom izrazu vezanosti za čulne objekte. Pošto pored svih na čina ispoljavanja žudnji srce ostaje nezadovoljeno i nedovoljno izraženo, u njemu se stvara neprekidni vakuum koji čoveka dovodi u stanje neispunjenosti i patnje. Ljubav koja se ispoljava kao neublažena, stopostotna požuda, do krajnosti je ograni čena jer se bespomo ćno koprca u zamci nezaustavljive žudnje. Kada se srce nađe u vlasti požude, duh kao da je u stanju op činjenosti ili totalne uko čenosti. Uspešnost njegovog funkcionisanja je znatno smanjena i on biva izopa čen delovanjem ograni čavajućeg neznanja. Njegovim višim potencijalima nije dozvoljeno da se ispolje i ispune, a ovakvo ko čenje i potiskivanje duhovnog života vodi u stanje potpune vezanosti. Kroz požudu se Beskonačnost potvr đuje na posredan na čin Požuda je najograni čeniji oblik ljubavi koji deluje pod vlaš ću neznanja. Nedvosmisleni pe čat nezadovoljstva što požuda neumitno ostavlja za sobom jeste znak da se radi o jednom nepotpunom i neadekvatnom izrazu ne čeg dubljeg, ogromnog i neograni čenog. Kroz višestruke patnje bez kraja i konca, koje proisti ču iz neutoljene požude i
neprestane frustracije što ona sa sobom nosi, duh stalno u sebi prepoznaje glasove protesta protiv krajnje površnosti jednog života kojim isklju čivo vlada požuda. Zbog toga glas ve čne Božije ljubavi, kojeg nije mogu će utišati, posredno zahteva svoje pravo na sopstvenu, još neispoljenu, ali zbog toga ne i umanjenu stvarnost. Stadijumi ljubavi Čak
i u najnižem požudnom životu grube sfere, Bog doživljava Sebe kao ljubavnika; ali kao ljubavnika koji je zatečen u potpunom neznanju u vezi svoje prave prirode, ili prirode Boga, Voljenog. Ovo je stanje ljubavnika koji je grubo odvojen od božanskog Voljenog jednom neprozirnom zavesom dualnosti. Pored svega, ovo je po četak jednog dugačkog procesa u kome će se ljubavnik probiti kroz zavesu neznanja i do ći do istine da je neograni čena i nesputana Ljubav. Ali da bi bio iniciran u beskona čnu ljubav on mora da pro đe kroz dva preostala stadijuma koje karakterišu suptilna i mentalna sfera. Ljubav u suptilnoj sferi Ljubavnik u suptilnoj sferi nije oslobo đen žudnji, ali žudnje koje doživljava nisu nerazblažene kao što je slu čaj sa grubom sferom. Intenzitet žudnje u suptilnoj sferi je prepolovljen u odnosu na grubu sferu. Pored toga, ne postoji nikakvo grubo ispoljavanje žudnje kao u gruboj sferi. Ljubavnik je u gruboj sferi neraskidivo vezan za grube stvari, pa se stoga žudnja izražava na jedan grub na čin. Međutim, ljubavnik se u suptilnoj sferi oslobodio svoje vezanosti za grube stvari; zato se, u ovom slu čaju, žudnja ne izražava u svom grubom obliku. Ova žudnja ima svoje suptilne načine izražavanja, ali se ne ispoljava u grubom obliku. Staviše, pošto se otprilike polovina prvobitne žudnje grube sfere sublimirala u suptilnoj sferi, ljubavnik u suptilnoj sferi ljubav doživljava ne kao nerazblaženu požudu, ve ć u jednom višem obliku - kao čežnju da se ujedini sa Voljenim. Ljubav kao čežnja U gruboj sferi se tako ljubav ispoljava kao požuda, a u suptilnoj kao čežnja. Požuda je žudnja za čulnim doživljajima i kao takva je vođena potpuno sebičnim motivima. Ona se krajnje nemarno odnosi prema blagostanju svetovnog voljenog. Čežnja je manje sebi čna, i premda je na neki na čin posesivna, ona se ispoljava kroz saznanje da objekat ljubavi poseduje beskona čnu vrednost i zna čaj. Čežnja je manje ograni čen oblik ljubavi od požude. Kroz čežnju zavesa dualnosti postaje sve reda i prozirnija, pošto ljubavnik, žude ći za prisustvom Voljenog, sada svesno nastoji da prevaziđe dualnost izme đu sebe i Njega. U požudi je naglasak isklju čivo na ograni čenom sopstvu, a svetovni voljeni je u drugom planu u odnosu na grube potrebe ljubavnika. U čežnji su sopstvo i božanski Voljeni podjednako naglašeni; a ljubavnik spoznaje da on postoji radi Voljenog, upravo kao što i Voljeni postoji radi njega. Ljubav u mentalnoj sferi Ljubavnik u mentalnoj sferi uzvišenije i slobodnije izražava ljubav. U tom slu čaju, mada požuda nije sasvim nestala, ona je sada u velikoj meri sublimirana. Ostala je otprilike jedna četvrtina izvorne požude iz grube sfere, ali je ona ostala u latentnom obliku i ne ispoljava se. U mentalnoj sferi, požuda se ne ispoljava čak ni na suptilan na čin. Ljubavnik je u mentalnoj sferi posve odvojen od suptilnih stvari; i oslobo đen od posesivne čežnje za objektom ljubavi, koja je karakteristična za ljubavnika u suptilnoj sferi. Ljubav kao potpuno prepuštanje U mentalnoj sferi ljubav se izražava kao potpuno prepuštanje volji Boga, koji je Voljeni. Sve sebi čne želje, uključujući i čežnju za prisustvom Voljenog, prestale su, pošto je sada naglasak isklju čivo na volji Voljenog i dragocenosti Njegovog postojanja, te na želji da se bude jedno sa Njim. Sebi čnost je sasvim izbrisana, pa se čista ljubav sada još snažnije izliva. Me đutim, čak i u mentalnoj sferi ljubav još uvek nije postala beskona čna, i još postoji tanka zavesa dualnosti koja ljubavnika razdvaja od Voljenog. Ljubav više nije okovana sebi čnošču; ali još nije postala beskona čna jer se doživljava kroz medij ograni čenog uma - upravo kao što se u nižim sferama ona doživljava kroz medij nižih tela.
Božanska ljubav je beskona čna Ljubav postaje svesno beskrajna i neograni čena kako u postojanju tako i u ispoljavanju onda kada se iskora či izvan područ ja individualnog uma. Ovakva ljubav se sa pravom naziva božanskom, jer je svojstvena stanju Boga u kome je svaka podvojenost jednom za svagda prevazi đena. U božanskoj ljubavi, požuda je sasvim iš čezla. Ona ne postoji čak ni u prikrivenom obliku. Božanska ljubav je neograni čena u svojoj esenciji i svom izrazu jer je duša doživljava kroz samu Dušu. U grubim, suptilnim i mentalnim sferama, ljubavnik je svestan svoje odvojenosti od Boga, tj. Voljenog; ali prevazišavši sve ove sfere, ljubavnik postaje svestan svog jedinstva sa Voljenim. Ljubavnik se stapa sa bićem Voljenog i zna da je jedno sa Voljenim. Božanska ljubav je sasvim oslobo đena robovanja željama ili ograničenom sopstvu. U ovom stanju Beskona čnosti biće ljubavnika nije odvojeno od Voljenog; on je postao Sam Voljeni. Božanska romansa Tako imamo da Bog, kao beskona čna Ljubav, prvo ograni čava Sebe u stvorenim oblicima i zatim se, kroz razli čite stupnjeve kreacije, ponovo vra ća Svojoj beskonačnosti. Svi stadijumi Božanskog iskustva koji se za činju sa tim da je on ograničeni ljubavnik, kulminiraju u Njegovom iskustvu da je jedini Voljeni. Putovanje duše je jedna uzbudljiva božanska romansa u kojoj ljubavnik - koji je na po četku svestan jedino praznine, frustracije, površnosti i pritiska lanaca koji ga okivaju - postepeno postiže jedan sve puniji i slobodniji izraz ljubavi. Na kraju ljubavnik nestaje i stapa se sa božanskim Voljenim da bi spoznao jedinstvo ljubavnika i Voljenog u najvišoj i ve čnoj činjenici daje Bog beskonačna Ljubav.
EPILOG Dvanaest puteva koji vode do spoznaje mene 1. ČEŽNJA Ako osećate istu čežnju i žeđ za jedinstvom sa Mnom kao što onaj Što danima leži na vrelom suncu Sahare ose ća čežnju za vodom, tada ćete Me spoznati. 2. MIR UMA Ako ste mirni poput neuzburkanog jezera, tada ćete Me takođe spoznati. 3. PONIZNOST Ako ste ponizni poput zemlje, što se da oblikovati u bezbrojne oblike, tada ćete Me spoznati. 4. OČAJANJE Ako doživljavate o čajanje poput onog koje navodi čoveka na samoubistvo i ose ćate da ne možete da živite bez Mene, onda ćete Me ugledati. 5. VERA Ukoliko imate potpunu veru, onu koju je Kalijan imao u svog U čitelja - veruju ći daje noć iako je dan, zato stoje Njegov Učitelj tako rekao - tada ćete Me spoznati. 6. VERNOST Ako ste mi verni onako kako je vama veran vaš dah, koji vas prati do kraja života - čak i onda kada ga niste sasvim svesni, i u sre ći i u patnji, nikada se ne okre ćući protiv vas - onda ćete Me spoznati. 7. KONTROLA PUTEM LJUBAVI Kada vaša ljubav prema Meni odagna strast prema čulnim stvarima, tada ćete Me spoznati 8. NESEBIČ NO SLUŽENJE Ako posedujete vrlinu nesebi čnog služenja koje nije optere ćeno željom za rezultatima, nalik na sunce koje služi svet obasjavajući sve stvoreno - travu na poljima, ptice u vazduhu, zveri u šumi, celokupno čovečanstvo zajedno sa grešnicima i svecima, bogatima i siromašnima - tada ćete Me osvojiti. 9. ODRICANJE Ako se Mene radi odreknete svega fizi čkog, mentalnog i duhovnog tada ćete Me imati. 10. POKORNOST Ako vaša pokornost bude tako spontana, potpuna i prirodna kao što je svetlost oku ili miris nozdrvama, tada ćete Mi doći.
