Luigi Ugolini - Roman o Hanibalu.pdf

01

Luiđi Ugolini

ROMAN O HANIBALU

prevela Marija Ilić

Beograd, 2009.

02

Naslov originala: Luigi Ugolini IL ROMANZO DI ANNIBALE © SOCIETA EDITRICE INTERNAZIONALE, Torino

03

I KOD BAALOVOG ŽRTVENIKA

„Barka! Barka!” Senatori su, uzvikujući, rukama pokazivali ka tribini na kojoj je stajao govornik. Između stranke Barka, koja je bila za rat i osvajanja, i Hanonove stranke, koja se izjašnjavala za mir, samo što nije izbio uobičajeni metež, jedan od onih koji su u Kartagini već postali redovna pojava. Rat i mir! O drugome se uopšte nije ni govorilo u tom ponosnom gradu, čedu Tira, tvrđavi onih Feničana, trgovaca i moreplovaca koji su, samo zbog toga što su im drugi zavideli na bogatstvu, postali ratnici. Otkad su feničanska jedra zagospodarila Sredozemnim morem, ono je postalo jezero, suviše tesno za četiri gospodara. Feničani su naučili da plove još u vreme kada su se drugi jedva usuđivali da se otisnu duž obala Eubeje i Peloponeza. Kada se u Grčkoj jedna lađa otisnula na more i zaplovila tamnim vodama Ponta da bi osvojila jedan san, nastajali su heroji. Heleni su bili pesnici, i stvarali su heroje za nisku cenu. Oni su Jasona, Orfeja, Tezeja, Herkula, Kastora i Poluksa uzdigli do božanstva samo zbog jednog izleta jedrilicom preko Helesponta. U Tiru su se slatko smejali tim preterano osećajnim herojima koji su, zaogrnuti finim plastom, plovili uz pesmu svojih pevača i uz zvuke citre! Da li je bar neko pomislio da uzdigne na stepen božanstva surove trgovce koji su već vekovima plovili od Kipra do Kefalonije, od ušća Nila do Herkulovih stubova, od Trinakrije do Masilije? Oni su plovili ćutke, prodavali i razmenjivali svoju robu: skupoceno staklo, ćilime, purpuno obojeno sukno, fino platno, a sa Sicilije dovozili žito, iz Kampanije vino, iz Hispanije ovce i volove. Osnivali su kolonije koje su bile u stanju da se posle kratkog vremena takmiče s majkom

04

otadžbinom, kako po svojoj delatnosti, tako i po broju stanovnika. Nekad su feničanska jedra jedina plovila vodama Velikog mora, koje je tad izgledalo ogromno, beskrajno. A kad bi se crveni pramci njihovih lađa i njihova crvena jedra pomaljala na vidiku, stanovnici u gradovima Pelazga, Etrurije i Egipta zatvarali bi svoje kapije i u punoj ratnoj opremi penjali se na gradske zidine; one crvene tačke na horizontu često su značile rat do istrebljenja. Nije postojala lađa koja bi se usudila da izađe u susret tim gospodarima mora. U Tir se slivalo zlato iz Grčke, Hispanije, Sicilije, i oticalo u kolonije. Sad je, međutim, ovaj veliki feničanski narod disao dvostrukim plućima: jedna su mu pluća bila na istoku - Tir, druga na zapadu Kartagina, ili „Novi grad”, biser Sredozemnog mora, nedostižan za helenske lađe kojima je duga plovidba jednako zadavala strah. Ipak, mladi pomorski narodi su postajali sve smeliji, a njihova krila sve sigurnija. Učili su. U početku plašljivo: naleti, zasede, brza bežanja, prepad na teretne lađe, zatim pohodi protiv srodnih gradova. Rađala se pomorska snaga Helade. Obalska trgovina se sve više širila. Postepeno, ali uporno, pojavljivali su se na tržištima i drugi trgovci, oni čije su lađe plovile pod drugim oznakama. To su najpre bila mala tržišta za koja su, ponizno moleći, dobijali odobrenje, ali koja su vojne posade činile sve snažnijima. Bila su to mala središta što su se postepeno pretvarala u određena mesta, utvrđene gradove, kolonije. Trgovina se neosetno sa istoka premeštala na zapad. Levantinska mora bila su daleko od velike sredozemne kolonije, koja je sad postajala središte svih tržišta. Dok su Tir ugrožavale druge azijske države, Kartagina nije imala oko sebe suparnika, već samo primitivne i divlje narode kojima je lako gospodarila. Središte trgovine više nije bio ni Tir, ni Kipar, niti Sidon. Preusko je bilo ono njihovo more na kome su se kretali mnogobrojni takmaci. Srce Sredozemlja bilo je slobodno, devičansko, tamo su bili narodi koji su cvetali, rasli, kojima je feničanska roba bila potrebna. Tamo se nalazila Etrurija, tamo je bio grad mladih i odvažnih pljačkaša koji se sve više razvijao, grad koji se zvao Rim. Tir je stario, Kartagina je cvetala. Pripadali su joj utvrđeni gradovi duž obale; njena su bila i velika ostrva Sicilija i Sardinija, srce te skupine gradova. Agamemnonova i Jasonova Grčka više nisu ulivale strah. Sudbina

05

Troje ovde se neće ponoviti. Njeno malo poluostrvo, njena sićušna ostrva, sve je to bilo tako neznatno u poređenju sa velikom imperijom, koja je obuhvatala obale Azije i Afrike, sve do Herkulovih stubova, kao i najlepša pristaništa Italije, Sicilije, Sardinije, Baleara, Hispanije i Galije. Neka je, neka se gura napred Jasonova i Homerova Grčka! Feničani nisu od svojih heroja stvarali božanstva; nisu se borili da bi osvojili zlatna runa; nisu deset godina ludovali da bi zauzeli neki beznačajan grad, a sve zbog lepih očiju neke fatalne žene. Ne! Oni su prodirali lukavstvom, umešnošću svoje trgovine, snagom svog zlata, svojom ogromnom flotom. Oni nisu rušili, već podizali nove gradove, osnivali nove kolonije i sklapali korisne saveze. Na horizontu se, ipak, pojavljivalo sve više lađa koje su plovile pod drugim oznakama jer su moreplovci trgovci prošli kroz školu života. Graditelji novih gradova izazivali su kod drugih zavist i nespokojstvo, a Argonauti s Ponta i iz Troje su, mada to više nisu bili Jasonovi, Tezejevi, Agamemnonovi i Ulisovi Argonauti, ipak još uvek bili borbeni i ulivali su strah. Lepa Sicilija bila je jabuka razdora. Na Siciliji je došlo do sukoba između velike civilizacije u opadanju i pobedonosne hegemonije, i taj sukob traje, evo, već dva veka. Narod trgovaca i kolonizatora morao se pretvoriti u narod ratnika; u gradu u kojem se nekada govorilo isključivo o robi i novcu, sad se govori samo o miru i o ratu. Narod Kartagine deli se sada samo u dve velike stranke: stranku vojnika i stranku trgovaca. Svaka od njih je oličena u jednom od svojih vođa: stranka vojnika nosi Hamilkarovo, a stranka trgovaca Hanonovo ime. * * * - Barka! Barka! - Slušajte! Plašite se istine! - Slušajte nepobedivog Hamilkara! - Slušajte mudrog Hanona! - Ćutite, trgovci! - Stidite se, „paraziti”! - Našom zaslugom postali ste veliki! - Našom zaslugom postali ste bogati! - Mi smo oni koji vas brane! 06

- Mi smo oni koji vas izdržavaju! U Velikom veću gorelo je kao u sudu napunjenom žeravicom. Hanonova stranka bila je u manjini. To je bila stranka bogataša, trgovaca i pacifista, onih koji su skloni sklapanju nepomirljivih saveza, koji nastoje da sačuvaju razna preimućstva, privilegije, bogatstvo. Narod, željan da doživi nešto posebno i neobično, zaslepljen Hamilkarovim pobedama, podržavao je stranku Barka, a i u samom Veću Hanon je trpeo poraz za porazom. Ratnici, koji su bili u većini, često su silom gušili i najrazboritije izlaganje. Tuče su bile česte. - Tišina! Poštujte autoritet sufeta! - Čujmo! Čujmo! Oba sufeta stoje, drže obeležja svoga dostojanstva i zahtevaju mir. Zaista su oba najviša gradska magistrata stajala držeći u visini čela svoje skiptre od slonove kosti. Buka se stišala u tren oka. Sufeti su uživali veliki autoritet i poštovanje. Reč je uzeo stariji. - U ime Senata, i u ime Velikog veća, u ime naroda odlučujemo: neka govore vođe protivničkih partija. Reč je u Kartagini uvele bila slobodna, nasilje ne sme biti jače od prava. Neka najpre Hamilkar iznese svoje gledište u pogledu stanja stvari u Hispaniji, a zatim će govoriti Hanon. Hamilkar je ovako govorio: - Čujem upozorenje da treba sačuvati mir, savete za sporazum, planove o savezima. Sve to dolazi od onog dela naroda Kartagine koji, samo zato što je našem narodu dao blagostanje i bogatstvo, prisvaja sebi pravo da osuđuje one koji su se borili, koji su poginuli, ili koji su spremni da poginu. Žamor koji je izražavao jednodušnost dopirao je sa sedišta na kojima su sedele pristalice većine. To su bili stari senatori koji su se borili kod Egada, pod Sirakuzom, i kod Depranuma, kod Mesane. - Braneći davnu prošlost, oni jasno pokazuju da se nisu prilagodili vremenu koje je nastupilo. Mi više ne možemo, kao pre tri veka, biti mirni trgovci iz Tira. U istoriji država postoje trenuci koji zahtevaju da se od veštine koja je potrebna da se živi u miru, pređe na ratnu veštinu, ukoliko uopšte želimo da se održimo u životu. - Kad kolonizatori postanu agresori! - doviknuo je neko iz grupe Hanonovih pristalica. - Kada u našoj težnji za širenjem nastupi kobni trenutak koji nas

07

dovodi u dodir s drugim narodima koji imaju iste težnje - istim tonom je nastavio Hamilkar. - Zauzeli smo Siciliju i Sardiniju jer smo morali. Zar je Kartagina mogla da diše kad su joj i sami kolonisti velike Grčke onemogućavali da vodi trgovinu sa ostrvima i sa kopnom? Da smo se povukli, to bi bilo isto što i predaja, smrt davljenjem. Sicilija, koja nam je bila potrebna, imala je „trn u slabini ”, Sirakuzu! Naša borba protiv Sirakuze trajala je dva veka. - Govori nam, Hamilkare, o našim porazima - prekinuo ga je isti pređašnji glas. - A zašto da ne govorim o našim pobedama? - mirno je uzvratio Hamilkar. - Zašto da se ne setimo pobede koju smo kod Eknoma izvojevali protiv Agatokla? Zašto da ne spomenemo Mesanu? Zašto da se ne podsetimo povlačenja velikog Pira sa Sicilije? U tom trenutku jedna nova zvezda pojavila se na horizontu: RIM! Glasni uzvici prigušili su govornikove reči. To omraženo ime uvek je izazivalo sličan efekat, dovodilo mržnju do besnila: ruke su se uzdizale na kletvu, oči su sevale od besa. - Neka Baal pretvori Rim u zgarište! - vikali su. - Krvožedna vučica! - Grabljiva orlušina! - Odvratni nužnik! - Leglo pokvarenosti! - Rim treba uništiti! Hamilkar, čije je lice sijalo od zadovoljstva, sačekao je da se buka stiša, a zatim je grupi Hanonovih sledbenika koji su ćutali širokim pokretom pokazao skup. - Čujete li ih? Čuješ li ih, Hanone? - rekao je svojim lepim, zvučnim glasom. - To je glas Kartagine! - Rim ste vi tražili! - odgovorio je Hanon. Urlik, koji je ličio na buku pobesnelog mora, ugušio je taj glas. - Slušaj: to je glas naroda! - pobedonosno je nastavio Hamilkar. Nismo mi bili ti koji smo tražili Rim, već je Rim bio taj koji je tražio izgovor i pomogao Sicilijancima, ne zbog njih, već zbog sebe. U početku smo mogli da budemo osvajači, ali smo kasnije prešli u položaj onih koji su napadnuti. Zar ja da vas podsećam na kobne Egade i Lipare? Na napuštanje Sicilije, izdaju sa kojom nam je oduzeta Sardinija? Ipak je među vama oduvek postojala stranka, ona koja i

08

sada postoji, koja je savetovala mir, odricanje, povlačenje, sramno napuštanje. Sad nam je ostala samo Hispanija. Sudbina Kartagine odigrava se u Hispaniji, a ti, Hanone, i tvoja stranka, ipak savetujete: Napustite Hispaniju! Hanon je naglo ustao: - Lažeš, Hamilkare! Ja sam vam samo savetovao da ne prelazite reku Ebro! Ako pređete Ebro, nastaviće se rat sa Rimom. - A šta zato?! - uzvikujući, ohrabren odobravanjem većine, Hamilkar je oštro napao protivnika. - A šta zato? A kako bi ti, Hanone, hteo da iskupiš sramotu koju smo doživeli kod Egada, na Siciliji, Sardiniji, ako ne ratom? Reći vojskovođe izazvale su novi metež u Veću. Stajali su i senatori, i velikaši, i svojim uzvicima i brojnošću činili uzaludnim proteste Hanonove stranke. Najgrublje pogrde padale su i s jedne, i s druge strane: - Izdajnici, trbonje! Rimski plaćenici! - Kaišari mira! - Govorite nam o našim mrtvima kod Egada! - Rat Rimu! - Živela osvetnička partija! Živeo Hamilkar! - Rat! Rat! - Mir s Rimom je samo san - nastavio je Hamilkar kada je ponovo zavladala tišina. - Nema mira između lava i lisice! Kad ih rat iscrpe i kad se osećaju slabiji, oni onda u Kartaginu šalju svoje izaslanike i predlažu nam ugovor o savezu. A da li vi znate šta Rim u ovom trenutku zaista radi? Zavladala je mukla tišina. Svi su zabrinuto gledali u pravcu govornika. - Rim šalje izaslanike da pregovaraju o miru, izaslanike koji se žale da se u Hispaniji krše ugovori, a u svim italijskim lukama, koje se nalaze pod gospodstvom Rima, u međuvremenu se grade lađe. - Čujte! Čujte! - vikale su pristalice Barkine stranke, podižući ka protivnicima stisnute pesnice. - Gradi se na stotine, na hiljade lađa. Rim dobro zna da se snaga Kartagine nalazi na moru. Taj narod pastira i otimača koji se nekad užasavao mora, kopirao je već prvu feničansku lađu koja je potopljena na njegovim obalama. Godinama, vekovima proučavali su

09

oni sastav naše flote, potčinjavali pomorske narode, pronalazili pramce i mostove, kako bi na moru mogli da se bore isto kao što se bore na kopnu, i tako im je postepeno pošlo za rukom da nas prevaziđu u pomorskim bitkama. Sad Rim gradi više lađa nego što ima legija. Poštujte, dakle, i dalje ugovore i onda će kroz desetak godina, a možda i pre, obale Afrike biti zauzete. To je, eto, razlog zašto vam ja kažem: Sudbina Kartagine odigrava se u Hispaniji! To je, eto, razlog zašto vam ja kažem: Treba preći Ebro! - Živeo! Živeo Hamilkar, otac domovine, spasilac, nepobedivi! Smrt izdajnicima! Stariji sufet ispružio je skiptar: - Sad govori ti, Hanone, mirno ćemo te saslušati! - Senatori i velikaši Kartagine - Hanon je započeo tiho, ozbiljnim glasom, on nije raspolagao Hamilkarovom zanosnom rečitošću, njegov je govor bio odmeren, logičan i ubedljiv - ja vam ne kažem da je Hamilkar izdajica domovine, kao što je on to za mene rekao, ja vam samo kažem da njega zaslepljuju žeđ za slavom i njegova ambicija. On je govorio o porazima i o gubicima; govorio je o želji za odmazdom koja je u srcu naroda, a ja vam, međutim, kažem reč koju nalaže razum i pitam vas: Da li ste, zaista, ubeđeni da rat predstavlja spas za Kartaginu? - A da li ti smatraš da ćemo razumom pobediti Rim? - prekinuo ga je glas iz mase. - Ne, ali vam kažem da se protiv Rima možemo boriti i van Hispanije, čak i bez legija, služeći se njegovim sopstvenim oružjem. Slušajte me! Rim se služi savezima i nastoji da nas izoluje. Nekada smo mi bili najveći majstori u diplomatskim misijama. Zašto sada dopuštamo da Rim prednjači? Narodi ne vole Rim. Potrebno je samo da ih pridobijemo i Rim izolujemo, tako da on bude prisiljen da misli samo o sopstvenoj odbrani, a ne da napada. Kažete da je Rim jak i da gradi lađe. A, zar mi nismo u stanju da sagradimo dva puta više lađa? Zatim, zar nam Rim ne bi mogao biti prijatelj, umesto nepomirljivi protivnik? Uprkos obećanju koje su mu dali sufeti, govornik je naglo prekinut. Stranka koja je imala većinu nije mogla da podnese njegove tvrdnje. Šta? Zar on priželjkuje prijateljstvo s Rimom? - Potplatili su ga! Kakve je boje rimsko zlato?

10

- Koliko su ti platili prijateljstvo sa Latinima? - Koliko u Rimu plaćaju za svaku tvoju reč? - Prelazim preko vaših uvreda - mirno je produžio Hanon. - Prema vašem mišljenju, mir uvek prikriva nepoštenje. Hanon ima toliko zlata da bi mogao kupiti ceo Rim, kada bi ovaj bio na prodaju. Znate da se samo mudrošću može kupiti mir. Pružimo Rimu dokaz da znamo poštovati ugovore i granice, podelimo vlast nad ovim morem koje postaje suviše maleno. Rim će se zadovoljiti sa unutrašnjim morem, a za nas moreplovce postoji okean. Novi uzvici prekinuli su Hanonov govor; nastala je prava uzbuna; uvrede su sustizale jedna drugu. Iza reči: „prodana duša”, „izdajnik”, sledile su reči: „ludak”, „vizionar”, „manijak”. - Šta, okean? A s kim bi mi to trgovali na tom okeanu? - Želiš li ti to, Hanone, da kolonizuješ Kimeriju? - Hoćeš li da osnuješ carstvo hada? - Beskrajna je i ova naša Afrika koju okružuje okean. Moreplovci koji su prošli između Herkulovih stubova pričaju da se zemlja proteže u nedogled: oni koji su plovili Crvenim morem videli su plodne, divlje zemlje, koje samo čekaju da neko njima zavlada. Prepustimo Rimu severne obale ovog unutrašnjeg jezera, i onda će beskrajni prostori čitavog sveta nama pripasti. Ovog puta je nastala takva galama da su sufeti ustali i odložili svoje skiptre na klupe, izjavljujući da je zasedanje završeno. Istupili su oklopnici, isturajući svoja koplja između Hanonove i Barkine stranke, jedva rastavljajući dve protivničke partije. Hamilkara je do njegove kuće u zanosu otpratila masa sveta. Za osam dana on će krenuti put Hispanije. Narod Kartagine podsmevao se Hanonovim snovima i njegovom strahovanju. Afrika je samo stravična zemlja, nastanjena zlim duhovima. Sudbina grada nalazi se na obalama onog mora koje je sad krvavo usled smrti na hiljade ljudi. To je bila krv Tira, krv Kartagine, koja je vapila za osvetom. Dva velika ostrva, okrenuta prema Rimu, bila su izgubljena. Kada bi izgubili i Hispaniju, rat bi se neminovno preneo na obale Afrike. * * * - O, Baale, omogući im da srećno pređu! - O, Baale, stišaj vetar i valove! 11

- O, žarki Molohu, ispuni srce neprijatelja zabunom i strahom! - O, Baale, u srce nepobedivog Hamilkara udahni svu snagu tvog ognja! - Izli, o, Molohu, sa visine svu svoju srdžbu na bezbožni Rim, tako da ne ostane ni kamen na kamenu, da u životu ne ostane ni dete u kolevci! - Primi, o, Baale, svetu žrtvu i ispi njihovu čistu krv! - O, Baale, sa srcem od dragog kamena! - O, Baale, sunčevo oko! - O, Baale, ovaploćenje svemira! - O, neumoljivi! - O, nepristupačni! - O, večna vatro! Hor sveštenika odjekivao je pod svodovima hrama i podsećao na glas proletnje grmljavine. Sa tronošca su se uzdizali tamjan i tajanstveni mirisi Arabije, oko žrtvenika su se nalazile žrtve: bele junice s pozlaćenim rogovima, prekrivene purpurnim plaštevima. Vrhovni sveštenik je uzeo iz ruku sakrifikatora oštricu namenjenu žrtvama i visoko je uzdigao posvećujući je bogu. Zatim je desnicom uhvatio najbližu junicu i približio je žrtveniku. Sakrifikator je zabio oštricu žrtvi u vrat; šiknula je crvena krv i poprskala žrtvenik. Sad je hor vestalki i sveštenika odjeknuo punom snagom: - Tebi, o, Baale Molohu! - Tebi, o, Bel Beritu! - Tebi, o, Bel Zebubu! - Tebi, o, Bel Pegoru! - Primi žrtvu, o, Astarta! Vrhovni sveštenik se okrenuo prema mračnom delu hrama. - Jesi li tu, o, Hamilkare? - Tu sam, o, veliki oče! - progovorio je snažni glas. - Pristupi Baalovom žrtveniku, nepobedivi, izabraniče božji, zaštitniče pravednih, štitu svoga naroda, branioče i uzdanico Kartagine! Vrhovni vojskovođa popeo se uz stepenice žrtvenika. Za njim je stupao dečak, okićen vencem od ruža, dečak od samo devet godina. - O, oče, dozvoli da i moj mali sin pobožno dodirne žrtvenik.

12

Dečak je netremice gledao u sveštenika, a ovaj je njega ćutke posmatrao. - Neka pristupi - rekao je uzvišeni starac - jer su bogovi odredili da te on jednog dana nasledi u tvojoj slavi, o, Hamilkare. Iskre radosti pojavile su se u Hamilkarovim očima: - Ti si moju dušu ispunio radošću. Otputovaću srećan, makar mi sudbina i ne dozvoli da ponovo vidim svoje sinove. - Oče, povedi me sa sobom! - uzviknuo je dečak odlučno. - Ćuti! - strogo ga je prekino Hamilkar - Ti ne znaš šta zahtevaš! Zar dečak može da prati vojnika koji ide u susret jednom od najtežih ratova? - Ja se, oče, već mesecima vežbam da spavam na goloj zemlji. Od onog dana kad sam saznao da ti odlaziš, ja više nisam ni dotakao svoju postelju. Vojskovođa se zadovoljno nasmešio: - A zar ti misliš, Hanibale, da neko može biti vojnik u svojoj devetoj godini i da ću ti ja dozvoliti da me pratiš? Ako te privlači vojnička slava, imaćeš je u svoje vreme više nego što pretpostavljaš. - Oče, povedi me sa sobom u Iberiju! Strela odapeta čak i mojim slabašnim rukama u stanju je da probode srce svakog Rimljanina. - Ti, dakle, mrziš Rimljane? - Mrzim ih onako kako može da ih mrzi jedan Kartaginjanin. - Koplje iz tvoje ruke ne bi nikad probilo neprijateljski.... - Ja svakog dana bacam koplja u veliki hrast u našem vrtu, i ona se tako čvrsto u njega zabiju da nisam u stanju da ih iščupam. - Hrast ne štiti gvozdeni oklop, Hanibale, ali budi miran, jer se ja, evo, ovde na žrtveniku, zaklinjem da ću te, čim navršiš šesnaest godina, povesti u Iberiju. - A kako će Hanibal moći da čeka još sedam godina? - Učvršćujući svoje znanje u nauci i u oružju. A sad ćuti, za svoje godine suviše govoriš. Vidiš li kako te mudri otac strogo posmatra? - To znači da ja ne mogu ništa da učinim za otadžbinu? - dečak je govorio kao da će zaplakati. Hamilkar je privukao njegovu glavu, poljubio ga u kosu i rekao: - Možeš, i te kako! Ovde, na ovom žrtveniku koji je posvetila čista krv žrtava, zahtevaju od tebe jedno obećanje. Lice malog Hanibala zasijalo je od radosti.

13

- Ispuniću ga, ma kakvo bilo! - Zakuni se svom ocu, otadžbini, bogu, da ćeš večno mrzeti Rim; zalomi se da ćeš posvetiti čitav svoj život, da ćeš, ustreba li, dati svoju krv da bi uništio vekovnog neprijatelja, da bi pokorio taj drski grad, da bi latinskom plemenu prouzrokovao jad, plač i propast! Dečak je ispružio svoju malu ruku i dodirnuo kamen žrtvenika. - Zaklinjem se, oče. Sveštenik je položio ruku na dečakovu glavu. - Posvećujem te na osvetu - rekao je ozbiljnim glasom - i neka bog siđe na tebe. Hamilkare, prinesi žrtvu! Hamilkar je iz sveštenikove ruke uzeo pehar, podigao ga i izlio sadržaj na svetu vatru, a zatim je umočio prst u krv žrtve i napravio znak na svome, i na dečakovom čelu. Sveštenik je podigao pogled u nebo i primetio kako tamo sad sija nadzemaljska svetlost. - Povedi sa sobom dečaka - rekao je. - On je već čovek! Hor sveštenika i vestalki ponovo je, sada još glasnije, nastavio svoju molbu bogovima: - Tebi, o, žarki Baale! - Tebi, o, Astarto Tanit, koja si plodnost prirode! - Tebi, o, Molohu, koji si duh vaseljene! - Zaštiti oružje Kartagine, o, Bel Beritu! - Zaštiti nepobedivog Hamilkara, Bel Zebube! - Izlij svoju večnu vatru na Rim!

14

II SAGUNT

- Odgovorite im da Hanibal nema vremena da sluša diplomatske razgovore; odgovorite im da im ja ne jamčim za život ako dođu među ovu naoružanu vojsku, sastavljenu od vojnika najrazličitijih plemena, a koja sva odreda mrze Rim. - Sagunte! Sagunte! Osvojićemo te najuriš! - pevali su vojnici Kartagine pod zidinama grada, praveći nasipe i ravnajući puteve za opsadne tornjeve. Reku Ebro su već davno prešli, borba se sada vodila na teritoriji grada Sagunta, a i sam grad je već bio opkoljen. - A Rim od sebe ne daje glasa, kao da ne postoji! - govorio je Hanibal. Rim je, međutim, s najvećom užurbanošću, slao svoje izaslanike i u Hispaniju, i u Afriku, i preduzimao diplomatske misije koje nisu davale nikakve rezultate, koje su bile ponižavajuće za pripadnike latinske rase. Hanibal uopšte nije hteo da primi izaslanike Rima; Kartagina ih je, međutim, dočekivala obasipajući ih istočnjačkom raskoši, cvećem, smešila im se i samo za njih priređivala beskrajne svečanosti. Ćutke su ih slušali; puštali da im odgovara Hanon na svoj uobičajeni način, slatkim rečima. Oni su govorili i govorili, ali se njihov glas gubio u zavodljivim izjavama da je Kartagina prijateljski raspoložena prema Rimu, da poštuje ugovore, da je spremna da podeli Sredozemno more na dva tačno razgraničena dela i, sve tome slično. - A šta je sa Hanibalom? - A šta znači Hanibal?... Mladić koji se otrgao sa uzde i mora da se iživi. Neće se ništa dogoditi. Čarke sa Saguntincima. Sagunt izaziva, jer iza njegovih leđa stoji Rim. - Ali, zašto Rim ne stane na put tom izazivanju? - Zašto vlada Kartagine ne pruži dokaze o svom prijateljstvu, zašto ne naredi Hanibalu da ponovo pređe Ebro?

15

- Hanibal će ponovo preći Ebro čim od Sagunta dobije zadovoljenje za izazivanje i agresiju Saguntinaca prema Kartagini. Hanibalov pomoćnik Jaskon se blago nasmešio, prilazeći svome poglavici. - Još nisu otišli! Hanibal se omalovažavajući nasmejao i slegao ramenima. - Neka ih, neka čekaju izaslanici Rima. U međuvremenu se kule Sagunta ruše jedna za drugom. Kako stoji stvar sa polaganjem mina1 ispod bedema? - Naši kopaju pod zaštitom štitova; artiljerija stalno bije po zupčastim zidinama kula i tako drži strelce na odstojanju. Hanibal je pogledao u pravcu moćnih zidina Sagunta, koje su se, u svetlosti zalazećeg sunca, isticale u svoj svojoj snazi, poput kakvog alpskog bastiona. - Meni se ne žuri - tiho je rekao - sve je ovo samo priprema za ono što tek treba da se desi, kad nastupi pravi trenutak, e onda da, onda ćemo se zaista požuriti. - Na kakav trenutak misliš, o, Hanibale? Hamilkarev sin je pogledao Jaskona onim svojim očima boje gvožđa čiji pogled niko nije mogao da izdrži. Jaskonova kosa već je bila prošarana srebrnim vlasima, ali je on, pred tim mladim čovekom koji još nije bio navršio ni tridesetu, zaćutao ispunjen dubokim strahopoštovanjem. - Zar misliš da je Hanibal tako detinjast da ratne planove, duboko skrivene u svojoj glavi, otkrije, makar to bilo samo svom najmilijem prijatelju? Kad dođe određeni čas, saznaćeš. Tada će i Rim, i ceo svet, videti ono što do sada niko nije ni pokušao, niti izvršio. - Kroz tvoja usta govore bogovi naših otaca, o, Hamilkarov sine. Dakle, nećeš da primiš rimske izaslanike? - Neka čekaju! Primiču ih samo da bih im pokazao kako gore ruševine Sagunta. - To znači rat. - Da, ako oni to žele... pa ako i ne žele, Jaskone. - Razumem. Strašna buka, od koje je zadrhtala čitava zemlja, prekinula je razgovor dvojice Kartaginjana. Svoje poglede uprli su oni tada u zidine Sagunta. Uzdizao se ogroman oblak prašine i, malo po malo, 16

prekrivao konture tvrđave. Prolomila se vika nejasnih glasova, odjeknulo sudaranje oružja. - Bedem je srušen! - povikao je Hanibal. - Gledaj, Jaskone! Tri glavne kule više se ne vide: grad je naš! Naredi da se oglase trube i da čitava vojska krene najuriš! U samoj tvrđavi borba se vodila svom žestinom. Usled neprekidnog udaranja starih ratnih sprava za probijanje zidina i dejstva mina u samim temeljima utvrđenja, veliki deo zidina, kao i tri najviše kule iz prvog kruga, nisu više postojali. Kroz veliki otvor koji je tako nastao navaljivali su vojnici Kartagine. Ruševine su obrazovale zid koji je služio kao nasip, kako braniocima, tako i napadačima. To nije bila jedna od uobičajenih borbi, slična tuči, do kojih često dolazi pri osvajanju gradova. Naprotiv. Čete su se sada borile uredno postrojene, kao na otvorenom polju, na prostoru nastalom između ruševina i preostalih zgrada. Nada i očajanje borili su se podjednakom žestinom. Kartaginjani su se nadali da će sa malo više snage zauzeti tvrđavu; Saguntinci, koji su se borili za svoju otadžbinu, sad kada više nije bilo zidina da ih zaštite, borili su se protiv neprijatelja izlažaći sami sebe. Da neprijatelj ne bi zauzeo napušteno mesto, niko nije uzmicao ni za korak. Što se više sužavao prostor na kojem se vodila borba, bilo je sve više ranjenika; na kratkom razmaku između oružja i tela, nijedan udarac nije bio uzaludan. Saguntinci su se služili falarikom, vrstom oružja za bacanje u obliku dugačkog koplja na čijem je kraju pričvršćena u smolu natopljena kučina. Gvožđe je bilo dugačko tri stopala, tako da je moglo da probode i oklop, i samog vojnika. Ova vrsta oružja bila je utoliko strašnija, što su ga ratnici bacali sa plamenom. Kada bi koplje probilo štit, čak i onda kad vrh ne bi dodirnuo telo, vojnik bi zbog vatre bio prisiljen da odbaci štit i da tako ostane potpuno nezaštićen. Borba je trajala dugo, i njen ishod je bio neizvestan. Hrabrost i pouzdanje, sve je bivalo veće na strani Saguntinaca, dok su Kartaginjani, pošto nisu pobedili pri prvom jurišu, smatrali da su pobeđeni. Na kraju su branioci, uz strašnu viku i u ogromnom naletu, potisnuli napadače do ruševina zidina, koje su ih sputavale i o koje su se zaplitali, tako da su ih konačno oterali sve do njihovih logora. Stojeći na krajnjem rubu nasipa, Hanibal je prisustvovao jurišu,

17

hrabrio svoje vojnike, ali nije imao naročitih iluzija da se brzo može pobediti. Kao iskusnom vojniku, bilo mu je jasno da je prodor moguće organizovati s relativno malo ljudi, ali i da za napadače ne postoji mogućnost za manevrisanje u masi. Trube su zatrubile na povlačenje, koje se odigralo u potpunom redu, uz stalnu borbu sve do bedema napadača. - Učinili smo tek prvi korak - rekao je punski vojskovođa svojim starešinama, ne pokazujući ni srdžbu, niti zabunu - ali je grad osuđen na propast. Sada je sve samo pitanje vremena. - Pošto si siguran u pobedu, zar nisi voljan, o, Hanibale, da primiš rimske izaslanike? Onaj koji je tako govorio bio je Maarbal, stari i iskusni ratnik. Bilo je poznato da on pripada Hanonovoj stranci i da, iako Hanibalu pošteno služi, vođu svoje stranke u Kartagini o svemu što se dešava na bojnom polju obaveštava tačno i do najsitnijih detalja. - Neka čekaju! - odgovorio je Hamilkarov sin, posmatrajući visokog vojnog starešinu krišom, s napola zatvorenim očima. - Porušeno je tek sto aršina zidina; legatima Rima mogao bih da pokažem samo jednu brešu. - A šta da im odgovorim, Hanibale? - Pošto je tebi, Maarbale - ironično i mirno odgovorio je vrhovni vojskovođa - toliko stalo do dostojanstva rimskih legata, odgovori im da Hanibalu leži na srcu nepovredivost njihove ličnosti; kad bi oni sad krenuli preko bojišta, ja ne bih dao nijedan as za njihovu sigurnost. * * * Izaslanici Rima su stajali pred senatorima Kartagine i ćutali. Senatori su sa izvesnom nelagodnošću saslušali tumača koji je prevodio molbe i zahteve izaslanika. Osećali su, pri tome, da su ti zahtevi opravdani i niko se nije usuđivao da na sebe preuzme odgovornost i prvi uzme reč. Usled te tišine ledila se krv u žilama rimskih izaslanika. I najviše predstavništvo Kartagine dočekalo ih je kao što ih je dočekao Hanibal, i nanosilo im iste uvrede kakve su doživeli na Hanibalovom bojištu! To je bio razlog što je vođa izaslanstva, Flak Valerije, dodao samo još nekoliko reči prepunih gneva. - Ja, senatori, jasno vidim da se u Kartagini ne poštuju više ni 18

ugovori, niti izaslanstva. Hanibal nam je odgovorio sa podsmehom, a vi nam odgovarate ćutanjem. Ustao je stariji sufet. - Govori ti, Hanone - rekao je. Stari vođa stranke tužno se osmehnuo i ustao: - Neka bude! Vi, senatori, želite da Hanon prvi uzme reč, kako bi vas izveo iz neprilike u koju su vas doveli izaslanici Rima svojim ubedljivim izlaganjem. Teško je osporavati očiglednu istinu. Ali, pošto vi tražite da ja iznesem svoje mišljenje, odgovaram vam sa uobičajenom iskrenošču: pravo je u celini na strani Rima... - Rimskog zlata! - prekinuo ga je neki glas. - Dosta već jednom sa tom glupom klevetom o rimskom zlatu! Hanon bi mogao dati toliko zlata da se kupi čitav narod, ali vam ja kažem da je svako od vas, u dubini duše, kao i ja, potpuno ubeđen da su Rimljani u pravu. Mi smo na pragu novog, dugotrajnog, opasnog, strašnog rata, koji će možda značiti propast za jednu od dveju zaraćenih strana. Ali, tako mora da bude! Vi ste vojsci uputili, kao kada neko stavi strugotinu pored vatre, mladića koji je izgarao od želje za vlašću, vi ste sami raspirili požar u kome sada gorite. Vaša se vojska nalazi pod Saguntom, tamo gde ne bi smela da bude, ni s obzirom na ugovore, niti s obzirom na savez. - Ti zaboravljaš da si Kartaginjanin, o, Hanone! - glasno je povikao Kartalon, jedan od najuticajnih članova stranke Barka. - Ja u prvom redu ne zaboravljam da sam častan čovek. Ove ugovore, koje Hanibal danas otvoreno gazi, potpisali ste i vi. Neće proći mnogo vremena, a zbog ovakve vaše politike, rimske legije će opsednuti Kartaginu. Vodiće ih i pomagati oni isti bogovi koji su već ranije osvetili pogaženu vernost. Setite se ostrva Egada i bitke kod Eriksa: i to su bili plodovi pogažene reči! Tada je živeo otac mladića koji je sada uperio oružje ne samo protiv zidina Sagunta, već i protiv same Kartagine. Što je Hanon duže govorio, to je pažnja skupštine bivala sve veća. Niko se više nije usuđivao da ovoga prekine. Hanon je govorio polako i razborito. Izgledalo je kao da svaka njegova reč zaseca novu brazdu. - Propast Sagunta, neka da Baal da ne pogodim, srušiće se na našu glavu: rat koji smo započeli sa Saguntom, moraćemo da nastavimo sa Rimom.

19

- A zar bi ti hteo - ponovo je uzbuđenim glasom upitao Kartalon da se mi odreknemo Hanibala i da ga, kao kakvog zarobljenika, predamo u ruke Rimljana? Da li tako sme da govori jedan Kartaginjanin? - Ja dobro znam da je Hamilkar umro - mirno je uzvratio Hanon, okrenuvši se ka svome sagovorniku - jer, da je on živ, mi bismo već bili u ratu sa Rimom. Sad, međutim, mrzim i proklinjem tog mladića koji nas, poput neke goruće baklje, vodi u rat. Ja ne samo što bih ga predao Rimljanima u ruke, već smatram da bi ga trebalo proterati na najudaljenije ostrvo na svetu, kako više ne bi mogao da ugrozi naš mir. - Ako ne znaš da daš kakav drugi savet - ponovo ga je prekinuo Kartalon - zašto toliko govoriš? - O, ja vam još nešto savetujem. Savetujem vam da poštujete ugovore; savetujem vam da pošaljete izaslanike u Rim kako bi zadovoljili Senat; savetujem vam da Hanibalu izdate naređenje da obustavi opsadu Sagunta i da se u Sagunt uputi izaslanstvo radi naknade pretrpljene štete. Eto, to vam savetujem ja, Hanon, koga vi ne smatrate za Kartaginjanina, samo zato što vam govori ono što odgovara pravičnosti. Posle toga, Hanon je seo i zaćutao. - Zaista si govorio onako kako bi mogao da govori Flak Valerije ogorčeno je primetio Kartalon. - Što se tiče odgovora koji Senat Kartagine duguje Rimljanima, ja bih ga, ukoliko se s tim složi ovo visoko veće, formulisao sledečim rečima: „Rat nije otpočeo Hanibal, već stanovnici Sagunta, a isto tako smatram da Rim ne bi mudro postupio kad bi dao prednost građanima Sagunta, umesto starom prijateljstvu sa Kartaginom.” Da li Veće usvaja predlog? Većina članova Senata visoko je podigla ruke. - Usvaja - zaključio je stariji sufet. - Idi, dakle, o, izaslaniče Rima, i saopšti svome senatu odgovor Kartagine! Izaslanici su ćutke saslušali poslednje reči i u tišini napustili Senat. - Ja zaista - rekao je Flak Valerije - jasno uviđam da je opala slava Rima, čim njegove izaslanike primaju samo zato da bi ih ismejali. - A zar nismo mi sami krivi što je slava Rima tako nisko pala, kad ne pružamo nikakvu pomoć narodima koji su nas molili da ih zaštitimo? Herojski Sagunt umire, a Rim ni prstom ne miče da bi mu

20

pomogao - rekao je Kvint Popedije. * * * Sagunt je umirao i vapio. Svakoga dana sužavao se prostor na kome se vodila borba, svakoga dana rušio se poneki deo gradskih zidina, branioci su svakog dana na brzinu podizali nove zidine ne bi li popravili srušeno. Namirnice nisu stizale; zalihe žita bile su iscrpljene, tako da su ljudi mleli narazličitije žitarice i mešali ih sa slamom; voda u bunarima bila je zagađena; smrt je kosila. Kartaginjani su udvostručavali navalu, ne vodeći računa o gubicima. Pod zaštitom oklopljenih kornjača, Numiđani su potkopavali temelje gradskih zidina. Stene nisu bile uzidane i lako su se rušile, ali je, opet, izgledalo kao da se broj branilaca stalno udvostručava. Žene su se borile rame uz rame sa svojim muževima, deca su donosila kamenje, strele, zapaljive materije. Na napadače su se izlivale čitave bujice vrelog zejtina i rastopljenog olova, branioci su rušili kuće da bi došli do materijala neophodnog za borbu. Hanibal, koji je svojoj vojsci svečano obećao da će za osam dana osvojiti Sagunt, naišao je na neviđeni otpor koji je trajao čitavih osam meseci. Ipak, on je sačuvao svoje spoljašnje spokojstvo, kojim je tako dobro prikrivao neobuzdanost svoje prirode i svoj nagon za akcijom. Sa brežuljka na kojem se nalazio njegov šator, on je svakog dana ćutke gledao u pravcu grada koji ima toliko smelosti da mu prkosi. - Uzvišeni Hamilkarov sine - obratio mu se jednog dana Giskon - mi ovde traćimo dragoceno vreme, i to će, možda, štetno uticati na tvoje dalje planove. Rečenica je bila lukavo smišljena jer veliki vojskovođa nije podnosio da mu se postavljaju direktna pitanja. - O kakvim to planovima govoriš, Giskone? - O onima koje si ti ranije nagovestio, božanstveni. - Prepusti božanstva sveštenicima. Tebi je vrlo dobro poznato da ja ne verujem u druga božanstva, osim u snagu svoje mišice i bistrinu svoje misli. No, dobro si zapazio: ovo otezanje mi teško pada. - Mogli bismo ga skratiti. - A kako? - Putem pregovora. U Saguntu postoji neko ko održava vezu s 21

našim logorom, neko kome na srcu leži teško stanje građana, naročito sudbina dece koja su iznemogla zbog nedostatka hrane, i sudbina žena koje bi, ukoliko drugačije ne bi bilo ugovoreno, mogle da padnu u naše ruke. - A koje taj neko? - To je saguntski plemić, jedan od vojnih starešina, zove se Alkone. On je poslao vesnike Hispancu Alorku, koji ti je dobro poznat, a koji je nekad bio njegov prijatelj. Hanibal je razmišljao nekoliko trenutaka, a zatim je naglo podigao glavu. - Neka dođe da sa mnom govori; biće mu obezbeđena potpuna sigurnost dok bude išao bojištem. Umiralo se u Saguntu, ali niko nije govorio o predaji. Građani su se već odavno zakleli da će radije umreti pod ruševinama koje su se dimile na sve strane. Bilo im je dobro poznato da se pred njima nalazi neprijatelj od koga ne mogu da očekuju nikakvu milost. Hanibal je bio odvažan, ali neveran; njegove su reči imale isključivo vrednost ratnih smicalica; bio je hrabar, ali okrutan; jak, ali nemilosrdan; nije se plašio ni bogova, niti upravljača Kartagine; u životu je imao samo jednog gospodara: svoga oca; priznavao je samo jednu moć: snagu svoje volje. Alkone je gledao kako građani stoički umiru; video je kako deca, pošto bi na zidine donela poslednji kamen, padaju pokošena glađu; posmatrao je žene koje više nemaju ni kapi mleka za svoju odojčad. Gledajući sa najvišeg dela tvrđave, već mesecima su oni očekivali da se pojave bojna obeležja rimskih legija. Šta je radio Rim? Da li je on zbog kukavičluka ovako napuštao svoje saveznike? Zar tamo, u Rimu, nisu shvatali da je ovaj nepravedni rat protiv Sagunta bio samo izazivanje? - Ja odoh - rekao je Alkone svojoj ženi, koja ga je ćutke posmatrala, i deci koja su se oko njega zbijala. - Čemu se nadaš? - upitala ga je žena. - Da ću dirnuti pobednikovo srce, ukazujući mu na našu hrabrost. On je vojnik, a vojnik mora da shvati i da se divi onima koji ovako umiru za svoju otadžbinu. - Šta kažu gradske starešine? - Ubili bi me kada bih im govorio o uslovima, ali ja to moram. Ako

22

mi pođe za rukom da od Hanibala istrgnem časne uslove, vratiću se, ne uspem li, onda je ovo naše poslednje viđenje. Stojeći pred Hanibalom, Alkone je bio rečit, ali se nije služio nikakvom govorničkom veštinom; zaklinjao ga je, ali nije bio slab. - Kaži - pitao je Hanibal - šta traže građani Sagunta? - Da mogu umreti. - Zašto si onda došao? - Isključivo po svojoj sopstvenoj volji. Došao sam zbog patnje žena koje nemaju čime da nahrane decu; došao sam zbog dece koja više nemaju hleba; došao sam zbog staraca koji više nemaju suza. - Čemu se nadaš? - Divljenju nepobedivog vojnika prema narodu koji je radije odabrao smrt nego ropstvo. Šta ti ovome narodu nudiš? - Život. - Pod kojim uslovima? - Slušaj me: ja bih mogao da ne govorim sada o uslovima, ali ti si umeo da govoriš srcu vojnika. Ja se divim junacima. Neka građani Sagunta izađu iz svoga grada i neka pođu u zemlju koju ću im ja odrediti. Meni će predati sve srebro i zlato koje u gradu postoji, a Turdetanima će vratiti celokupni ratni plen koji su im u prošlosti oteli. Sobom mogu poneti po jednu ili dve presvlake. Hanibal će samo pod tim uslovom zaboraviti izazivanja, ovaj dugi rat, svoje mrtve vojnike, tešku ranu koju je lično zadobio pod vašim zidinama, a koja ga zamalo nije stala života. O, ti sigurno nisi očekivao toliku milost od Hanibala! Suze srdžbe i očajanja izbrazdale su lice branioca Sagunta. - Bio bih podlac, Hanibale, kad bih se vratio u svoj grad i odneo sugrađanima slične poruke; kad bi me ubili, pravično bi postupili. U tvojoj sam vlasti, možeš me ubiti, ali se Alkone u Sagunt neće vratiti sa tako ponižavajućim predlozima. Hanibal nije mogao da se odluči da li da sopstvenom rukom ubije tog smelog čoveka koji se tu sada sa njim takmiči u hrabrosti, da li da ga preda u ruke krvniku, ili da ga, i protiv njegove volje, vrati u Sagunt. Reč je uzeo Hispanae Alorko. - Ja ću, o, Hanibale, otići da saopštim tvoje uslove građanima Sagunta. Nisam iz tog grada, ali sam nekad bio njihov gost, saslušaće me. Glasnik sa belom zastavom, u pratnji trubača, približio se zidinama

23

Sagunta. - Građani, čujte, čujte: Hispanae Alorko, vaš stari prijatelj i gost, dolazi k vama da vam saopšti Hanibalove uslove za mir. Primite ga kao gosta i prijatelja i saslušajte ga. Visoko sa zidina neko je doviknuo: - Neka Alorko uđe u Sagunt! Senat je bio okupljen na trgu, narod se tiskao na prilazima. Prolazeći između vojnika i mase sveta, Alorko je oko sebe primećivao samo mršava lica, grozničave oči, tužne i nepoverljive ljude. Nijedna kuća nije bila čitava. Kamenje iz bacača, a i sami građani, svojevoljno su uništili gotovo sve stambene zgrade, kako bi od greda pravili oružje i ratne sprave, a kamen bacali na neprijatelja. Kad je Alorko stigao na trg, senatori su ustali da bi gostu ukazali poštovanje. Setili su se srećnih vremena kada je Hispanae, poreklom iz plemićke i bogate porodice, dolazio kao gost u Sagunt, sa svojom pratnjom i porodicom. Tada je dolazio da pregovara o savezu i o trgovini, a sada namerava da pregovara o miru. Niko se nije zavaravao, radilo se o predaji. - Kakve nam vesti donosiš, o, Alorko? - zapitao je posle kratkog pozdrava najstariji senator. - Donosim vam mir - odgovorio je Hispanae. - Ako nam donosiš častan mir, saslušaćemo te, sine. Sagunt već osam meseci odoleva neprijatelju koji je od njega deset puta jači i po broju, i po snazi. Izginulo je više od polovine građana, a preostali svakog dana umiru od gladi. Šta Hanibal od nas traži? Mi nismo tražili da se predamo i već smo odavno odlučili da svi umremo. - On vam nudi život - odgovorio je Hispanae uzbuđenim glasom. On vašoj deci i vašim ženama garantuje bezbednost i poštovanje. Sagunt neće biti izložen pljački, pokolju i osveti. Napustićete grad i poneti svaki po dve presvlake, i krenuti u zemlju koju će vam on odrediti. Tamo ćete za sebe podići novi grad, a ovaj on uzima za sebe, jer ga je skoro u celosti osvojio. Vama će prepustiti okolinu grada. Hanibal, takođe, zahteva da položite oružje, da mu, na ime pravedne ratne odštete, predate sve srebro i zlato koje se nalazi u gradu; vama još ostavlja... - Oči da plačemo! - gromoglasno ga je prekinuo najstariji senator, srdito bacajući na zemlju znake svoga dostojanstva. - To je, dakle,

24

Hanibalova velikodušnost! I to su uslovi koje nam ti, o, Alorko, donosiš posle osam meseci borbe, žrtava i pobeda! Istinu rekoh: i pobeda, jer smo mi, građani Sagunta, često viđali leđa tih gordih Feničana, često smo ih kao kakvo stado ovaca saterivali u njihove logore. Sada pobednik od nas sve zahteva, oduzima nam čak i čast, a ostavlja nam samo goli život. Idi, Hispanče, i odgovori Hanibalu da mi još nismo pobeđeni jer on još nije osvojio Sagunt, a što se srebra i zlata tiče koje on zahteva, gledaj...! Kod tih reči, senator je rukom pokazao na džinovske lomače od naslaganih drva koje su se uzdizale posred trga. - Znaš li ti za koga su ove lomače spremljene? Pripremili smo ih za nas, za našu decu, za naše žene, ako neprijatelj bilo kad prodre unutar zidina našeg grada. Potpalite lomače! Podmetnite vatru da naš gost vidi kako umiru senatori Sagunta! Pred zaprepašćenim Alorkovim očima put neba su pokuljali gusti stubovi dima, a pojavili su se i afrički robovi, koji su u naručju nosili velike prepune korpe. Bio je to novac, bogatstvo izneto iz hrama, blago iz državne kase, grivne i đerdani žena, i sve je to donošeno na trg da bi tu bilo bačeno u oganj. Sve to srebro i zlato istresali su robovi u džinovske mangale, u nadi da će ga tako uništiti i oteti od pobednika. - Stanite, izbezumljeni ljudi! - povikao je Alorko. - Srebro i zlato vi ne možete uništiti, možete mu samo dati drugi oblik, ono će ipak pripasti Hanibalu! Čitava reka rastopljenog metala uskoro je potekla sa lomače, ali Alorko više nije posmatrao uništeno blago, već izbezumljene ljude koji ulaze u guste kolutove dima i bacaju se u usijanu žeravicu; gledao je kako senatori, sopstvenim rukama, u užarene peći guraju žene i decu, praćeni lelekom naroda na prilazima; gledao je raspasane i raščupane žene kako cepaju haljine, čupaju kose i bezumno jure ka lomači. U rukama su nosile sve što je predstavljalo bilo kakvu vrednost: haljine, nakit, skupocene kovčežiće, pokrivače. Ko ništa više nije imao, podizao je visoko na ramena slabašno dete da bi ga, u času prinošenja poslednje žrtve, ponudio bogovima. Crne figure ocrtavale su se pred vatrom koja je plamtela, da bi zatim iščezle u moru varnica. Bio je to jeziv prizor. Lelek naroda uzdizao se put neba, praćen pucketanjem vatre i vikom boraca na zidinama.

25

- Evo šta znači Hanibalova reč! - povikao je stari senator. - Vojska juriša na gradske zidine! Ukloni mi se, Hispanče, s očiju pre nego što zaboravim da si mi gost! Strahovita tutnjava zaglušila je reči starca. Sa strane zidina uzdizala se put neba gusta zavesa prašine; gomile sumanutih ljudi, pocepanih i u krvi ogrezlih vojnika preplavilo je trg. - Srušila se velika kula! - vikali su - Neprijatelj prodire u grad! Od toga trenutka Alorko se više nije mogao setiti šta se posle desilo u Saguntu jer, ono što je video, bilo je strašno i neverovatno. Ceo grad je bio u plamenu. Građani su golim rukama palili sopstvene kuće, a zatim se u plamen ruševina bacali zajedno sa čitavom porodicom. Vojnici koji su još bili sposobni, borili su se, probijajući se kroz dim i kišu ugaraka, za svaku pojedinu ulicu. Borba se vodila na svakom raskršću, pored svakog srušenog zida; kao u nekom jezivom klupku, ljudi su se kotrljali po zemlji i međusobno razdirali noktima i zubima. Na drugim mestima punski vojnici su klali one koji su već bili potpuno nemoćni, nasumice udarajući po gomili koja cvili. Hanibalovo naređenje glasilo je da se ne poštedi niko iznad četrnaest godina. Dok je Hanibal čekao da se Alorko vrati, stigao je u feničanski logor vojnik iz njegove pratnje i ispričao kako građani Sagunta pale svoje bogatstvo, u oganj bacaju svoje žene i decu, i sami gore u plamenu. - Ne štedite tako okrutne ljude! - povikao je Hanibal. Sagunt, međutim, koji je dogorevao u plamenu, bio je u svojoj uzvišenoj okrutnosti veći i od Troje, i od Vavilona, i od Tira. Put neba, koje su zvezde sve više obasjavale, uzdizali su se rojevi varnica, možda duše heroja, branilaca grada. Vojnici, umorni od tolikog klanja i krvi, postepeno su se vraćali u svoje šatore; grad je opusteo i polako dogorevao pod zvezdanim nebom; Hanibal je čitave noći stajao na ulazu u svoj šator, pogleda prikovanog za poslednje kule koje dogorevaju poput voštanih buktinja. Kažu da je tad uzviknuo: - O, Sagunte, kada bi Rim, kada bi latinski gradovi imali samo deo tvojih vrlina i tvoje hrabrosti, Hanibal bi se zauvek odrekao rata!

26

III LIK KARTAGINE

Kad je u Rim stigla vest o padu Sagunta, u narodu koji je upravo proslavljao svoje Luperkalije, zavladao je izvestan nemir. Konzuli i tribuni nisu smeli da obustave svečanosti, iako je među njima bilo i onih koji su zahtevali da se to odmah učini. Publije Kornelije i Tit Sempronije pozvali su senatore na tajnu sednicu, trudeći se na sve načine da narod o tome ništa ne sazna. Dok je Publije Kornelije govorio, senatori su zbunjeno ćutali. Njegove su reči bile oštre, ali pravične, tako da mu se ništa nije moglo zameriti. - Sa padom Sagunta, Rim je izgubio polovinu svog ugleda - govorio je konzul - ali pazite, senatori, u narodu ima i takvih koji kažu da Rim nije izgubio samo polovinu, već čitav svoj ugled! Stari Kaj Sulpicije slegao je ramenima: - Stvari ne treba preuveličavati. Ugled se gubi zbog toga što nam je neko naneo uvredu; mi bismo ga izgubili kada se za nanetu uvredu ne bismo osvetili. - Velika je stvar osvetiti se za nanetu uvredu - povikao je Tit Sempronije - ali je mnogo bolje sprečiti je! Šta će o nama misliti hrabri Saguntinci? Kako sada u podzemnom svetu sude o nama duše poginulih heroja? - Kartagina je prešla sve granice! - uzviknuo je iz gomile jedan od senatora, čije se lice nije moglo raspoznati. - Recite da je Hanibal u svojoj drskosti prešao sve granice i bićete u pravu - nastavio je Publije Kornelije - jer tri četvrtine naroda Kartagine želi mir. - Svakako, o, Publije - odgovorio je stari Sulpicije - jer su Feničani trgovački narod, ali pošto vojna stranka ima većinu u Senatu, mudri Hanon može do mile volje da kali svoje srce mudrim govorima, nikada

27

neće dobiti nijedan glas većine. - Govorimo onako kako jeste - nastavio je konzul - manimo se prekora, grdnji i uvreda, jer se Rim nalazi pred najvećom opasnošću otkad postoji. Trgovci su, to se ne može poreći, postali vojnici, i to surovi i prekaljeni vojnici. Oni već dvadeset četiri godine vežbaju u Hispaniji, i to pod vodstvom sposobnih i hrabrih vojskovođa, kao što su Hazbrubal, Hamilkar i sad, konačno, Hanibal. Zahvaljujući svojim pobedama, pridobio je taj slavoljubivi mladić sve narode Iberije, a verovatno je da će protiv nas podići i sva galska plemena i pokušati da pobuni i sve naše latinske saveznike, čak i susedne narode. Postoji samo jedno sredstvo da se to spreči, ako ne želimo da i to bude prekasno. - A kakvo je to sredstvo, Kornelije? - stizala su pitanja sa svih strana. - Rat. Svi su zaćutali, ali se niko nije usudio da pobija konzulovo mišljenje. - Kartagina - nastavio je Publije Kornelije - ne razume drugi jezik. Diplomatske misije nisu dosad donele ništa drugo osim slatkih reči koje su često zvučale kao poruga. Rat, senatori, i to ne više rat na ostrvima i u kolonijama, već rat na samom afričkom tlu. - Zar smo baš prisiljeni da narod stavimo pred tako tešku odluku? primetio je senator Sulpicije. - Ne ometamo, ipak, svečanosti, ali postupajmo tako kao da se već nalazimo u ratu. Trebalo bi regrutovati nove vojne obveznike, valja uputiti nove legije u Iberiju, Galiju, Siciliju, a zatim: lađe, lađe, lađe! Kartaginu možemo pobediti samo ako budemo imali dovoljno lađa. Nadomak proleća, Rim je tog februarskog dana, vedrog i toplog kao da je april, ludovao slaveći svoje Luperkalije. Prošli su već vekovi kako u Rimu više nisu pasla stada, kao što je bilo nekada, za vreme dobrog kralja Kvorona, ali narod nije propuštao priliku da oda počast dobrom bogu Luperku, koji stada štiti od vukova. Bile su to svetkovine pokajanja i ispaštanja. Nije, doduše, nije bilo stada da ih sveštenici poškrope svetom vodicom, ali je zato rimski narod preuzimao ne sebe ulogu stada, samo da bi se veselio, i da bi obnovio uspomenu na stare obrede. - Nama je nepoznat onaj sumorni način prinošenja žrtava kojim

28

Kartaginjani odaju poštovanje svome bogu Baalu - rekao je Tit Sempronije, dok je sa visine Palatina posmatrao kako sveštenici boga Luperka, zaogrnuti svežim kožama žrtava prinetih na žrtvenik, kreću od hrama u procesiji gradskim ulicama između naroda koji se okuplja na uzvik: Io Luperce!2 - ali su ti Feničani, trgovci i gusari, ozbiljniji od nas čak i u svojim obredima. Pogledaj, Kornelije, taj bezbrižan narod koji, čak ni na trenutak ne pomišlja na neposrednu opasnost koja nam preti. - Stvar je u tome što smo mi Latini, a ne Feničani - smešeći se, odgovorio je Kornelije - i u tome je, možda, naša prednost. Pitanje je da li će narod Kartagine ostati tako priseban kad se naše legije utabore u ravnici Zame. - Neka daju bogovi da naša sudbina bude ružičasta kao što je ti zamišljaš, o, Publije! Ja te, međutim, pitam. Da li će ovaj naš plebs biti u stanju da sačuva svoju prisebnost onog dana kada Hanibal bude pred vratima Rima? - Di omen avertant!3 - uzviknuo je Kornelije, pokretom zaklinjući bogove. - Nemoguće je to što ti pomišljaš: aegri somnia, carissime!4 Hanibal pred vratima Rima! Onda bi isto tako mogao biti pred vratima Atine, Sarda i Babilonije. Hanibal zimuje u Novoj Kartagini i brine svoju brigu. Ne verujem da će mu pad Sagunta doneti mnogo radosti. Tit Sempronije je zastao, neprestano posmatrajući svog prijatelja i ratnog druga. - Meherkule!5 - Da li je moguće da si toliko zaslepljen, o, Kornelije? Svi znamo da si odličan vojnik, ali je sigurno da nisi nikakav državnik. - U tome i jeste moja snaga. - Bolje reci: iluzija. Hanibal zimuje u Novoj Kartagini, ali ne zato da bi brinuo svoju brigu, već da bi pripremio pohod na Italiju. Kornelije se glasno nasmejao i zapucketao prstima: - Nisam verovao da neko može biti rimski konzul, a u isto vreme praznoveran kao neka matrona. Zar misliš da je Hanibal novi Mars? Ili, možda, veruješ da je on tako lud i da, posle lekcije koju je Lutacije dao Feničanima kod Egada, pomišlja da se iskrca na naše poluostrvo? Zar tebi nije poznato da mi već raspolažemo flotom daleko moćnijom od one kojom raspolažu Feničani?

29

- A zar sam ja tebi rekao da će on doći morem? - Znači, kopnom? Ili će možda leteti, poput neke orlušine? Možda preko Hispanije? Preko Galije? I misliš da će proći između neprijateljskih naroda koji su spremni da ga raščereče? Ili, možda, pomišljaš da će on, poput orlova, preleteti Pirineje, Alpe, gde vlada potpuno bespuće i gde je šačica od desetak ljudi, rušeći stene, u stanju da uništi na desetine hiljada? Kornelije je govorio ironično, smejući se, ali nije ličilo da je i Tit Sempronije sklon takvoj šali. Njemu je čelo bilo namršteno, a pogled mračan. - Senatori te šalju u Iberiju, o, Kornelije - rekao mu je prividno mirno. - Hajde, dakle, u Iberiju, pa češ videti kako tamo vole Rim! Pokušaj da im posle pada Sagunta govoriš o savezu sa velikim rimskim narodom. Ili, možda, misliš da nas Gali, pobeđeni kod Alije i kod Talmone, više vole?6 Što se, pak, tiče Pirineja i Alpa, kažem ti samo ovo: Ti ne poznaješ Hanibala! Bogat i častoljubiv trgovac, kome je očeva sreča oduzela pamet. - Sastavi ujedno: ozbiljnost i jednostavnost Cincinata, jarost i naprasitost jednog Kamila, smelost jednog Pira, genijalnost Aleksandra i dobićeš - Hanibala! - Io Luperce! - vikao je narod. Rimske gospođe, okićene cvećem, padale su na kolena pred procesijom Luperka i saginjale se očekujući po leđima udarce biča, koje su, u znak očišćenja i poslušnosti, sveštenici boga Luperka delili u izobilju. Mladi ljudi su, pošto bi im prinosilac žrtve čistom krvlju žrtava napravio znak na čelu, primicali lica sveštenicima da im vunom, zamočenom u mleko, obrišu krv. - Rimski narod je još dete - prošaputao je Tit Sempronije. - On priziva nekog problematičnog boga, u koga sada više niko ne veruje, i to ga priziva da bi mu sačuvao stado od vukova. O, neka daju bogovi da od drugih vukova sačuvamo druga stada! - Kako si ti sve to doznao? - zamišljeno je upitao Publije Kornelije. - Misliš, u pogledu Luperkalija? - Ne, u pogledu Hanibala. - Od ljudi koji me o svemu obaveštavaju. ...Ali ti, najdraži, nemoj 30

verovati mojim rečima. Idi sa svojim legijama u Iberiju i podigni narod Hispanije protiv Kartagine. Svašta ćeš doživeti! * * * I opet su izaslanici Rima stajali pred senatorima Kartagine. Izaslanstvo je predvodio Kvint Fabije. U njegovoj pratnji su bili Marko Livije, Lucije Emilije, Kaj Licinije i Kvint Bebije, sve ljudi u poodmaklim godinama i govornici. Došli su da pitaju Kartaginjane da lije Hanibal osvojio Sagunt po naređenju republike. - Tražim od vas, senatori, da mi bez uvijanja odgovorite da li je Hanibal po vašoj naredbi napao i razorio ovaj, nama prijateljski grad, ili je to učinio na svoju ruku? - završio je Kvint Bebije. - Poslednji put smo od vas zahtevali da nam predate Hanibala, jer je on lično prekršio ugovor o našem savezu. Danas, međutim, zahtevamo samo da nam odgovorite da li ga osuđujete, ili se s njim slažete? Senatori su se glasno nasmejali. Naviknuti na oštroumnu šalu, Kartaginjani su umeli da se smeju sa ironičnom ljubaznošću. Sedeli su opušteno na svojim mestima i gledali nekud u prazno. Reč je ovog puta uzeo Kartalon. Mnogo su ga cenili, jer je bio i bistar i veoma duhovit. Stalna i uzaludna izaslanstva Kartaginu su već zamorila, postala su joj dosadna, izazivala negodovanje. Bilo je jasno da su ratovi suviše zamorili oholi latinski grad! - Vaše prvo izaslanstvo, o, Rimljani, koje je zahtevalo da vam predamo Hanibala, bilo je uzaludno - rekao je Kartalon, sporo odmeravajući reči. - Šta? - Zar ste tako malo cenili Senat Kartagine kad ste smatrali da je spreman da vam preda svog najboljeg građanina? Danas vaše reči zvuče blaže, ali je zahtev koji postavljate daleko teži: hteli biste da nas prisilite da vam se ispovedimo. Pozivate se na ugovore. Dobro, pozovimo se na ugovore. U ugovoru koji nam je nametnuo vaš Lutacije nije se uopšte govorilo o građanima Sagunta kao o narodu sa kojim ste vi u prijateljskim odnosima. Ja ću vam, o, Rimljani, odgovoriti, služeći se vašim sopstvenim sofizmima: Vi ste izvesno vreme poricali vrednost ugovora koji smo mi sklopili sa Lutacijem, govoreći da ga Senat i rimski narod nije ratifikovao; danas mi vama 31

odgovaramo da poslednji ugovor, koji je s vama sklopio Hazdrubal, nije rarifikovao Senat i narod Kartagine. Računi su se izravnali! Ostavite, dakle, Sagunt na miru i recite nam šta nameravate? Zašto da uzalud traćimo reči praznim brbljarijama?! Pošto je odmahnuo rukom, Kartalon se dostojanstveno umotao u svoj plašt i seo. Senatori su se krišom nasmejali. Kvint Fabije je žurno napravio nekoliko koraka ka središtu agore. - Istina je - rekao je on jasno i glasno - nije više vreme za razgovore, već za dela. - Širokim pokretom skupio je zatim kraj svoje toge i dodao - Donosim vam ovde, senatori Kartagine, mir i rat, odaberite ono što vam se više sviđa. Senatori su skočili kao da ih je neko ošinuo. - Odluči sam, Kvint Bebije! - začulo se sa svih strana. Više se niko nije smejao. Svi su shvatili da nema mesta nadmudrivanju. Kvint Fabije je zatresao togom i ispustio njene krajeve. - Ja vam, dakle, donosim rat! - rekao je odvažnim glasom. - Rat! - ponovili su rimski izaslanici. Sufeti su ustali i ispružili žezla. - Mi ga prihvatamo, o, Rimljani - rekao je stariji sufet - i sa istim ćemo ga zadovoljstvom srećno okončati! Izaslanici Rima, recite vašem Senatu da su se danas ljudi Rima i Kartagine pogledali drugim očima: kao ljudi i kao vojnici, ne kao govornici. - Tražimo od vas - nastavio je Kvint Fabije - slobodan prolaz u Iberiju i pravo da slobodno upućujemo izaslanike narodima Hispanije. - Dajemo vam to pravo, koristite ga u punoj meri i potpuno slobodno, o, Rimljani - rekao je Kartalon, smešeći se i ljubazno potvrđujući svoje reči klimanjem glave. - Idite samo u Iberiju... Tamo ime Rima, bez sumnje, nailazi na širok odjek. Svakako ćete sklopiti korisne saveze, naročito sada, posle pada Sagunta. A sada, izaslanici Rima, na jezeru El Bahira priređujemo u vašu čast naumahiju. * * * Sa visine Junoninog brežuljka Kartagina je blistala u punoj lepoti. Prema severu se pružao ogroman i veličanstven zaliv u kojem su se belasala mnogobrojna jedra, a prema istoku i zapadu protezala su se i svetlucala dva slana jezera: Utičko i ogromni plićak El Bahira; tamo su 32

mladi moreplovci vežbali na svojim triremama7, priređujući velike pomorske bitke, a gde se, u slučaju potrebe, mogla skloniti i čitava flota: lakše lađe prenošene su kopnom pomoću naročitih valjaka, a velike i teške, specijalno podešenim spravama. Po obroncima Junoninog brežuljka, s one strane koja je okrenuta zalivu, nalazio se najstariji deo Kartagine, koji je u svojoj arhitekturi sačuvao feničansko-vavilonski stil: masivne građevine, mnogobrojna pročelja u kojima je ugrađeno na hiljade emajliranih ploča koje su nekad, pre propasti, ulepšavale gordi Tir. Koton, odnosno vojna luka koja se nalazila u podnožju tvrđave, za neprijatelja je bila potpuno nepristupačna. Bilo je to prirodno sklonište, zaštićeno čitavim nizom pustih i strmih grebena, na čijim su se vrhovima nalazila utvrđenja. Ogromna građevina hrama boginje Tanit koja se, okrenuta ka istoku, nalazila ispred trgovačke luke, blistala je obasjana sunčevim zracima poput džinovskog dragulja. Hram je bio poduprt sa tri stotine monolitnih stubova, obloženih keramičkim pločicama u blistavim bojama koje su formirale veličanstvene dekoracije i predstavljale razne životinje, cveće, likove ratnika, sveštenika, heroja. U hram se dolazilo širokim mermernim stepenicama sa blagim nagibom, na kojima su i danju i noću stajali vojnici, naoružani kopljem i štitom. Ceo grad se prostirao na dva velika brežuljka koja su se blago spuštala prema centru, gde su se nalazili magacini, kuće plebejaca, vojničke kasarne i pijace. Veliki trgovački poslovi sklapali su se, međutim, na Forumu, koji se nalazio u podnožju tvrđave, prema vojnom pristaništu. Sa visine Junoninog brežuljka pružao se veličanstven pogled na gradske zidine, čija je dužina iznosila dobrih petnaest milja, kao i na visoke kule koje su se na kratkoj razdaljini uzdizale posred zidina. Kartagina je u isto vreme bila i moćno vojno utvrđenje, i čudesno divan grad namenjen uživanju. Dok bi čovek posmatrao njene zidine, visoke preko sto pedeset aršina, i kule koje su dva puta više, sticao bi utisak da je reč o gradu koji nijedna sila nije u stanju da zauzme. Jarak sa okomitim zidinama, širok pedeset aršina, protezao se duž zidina, čak i sa brdovite strane. Sa strane okrenute ka ravnici, jarak je bio napunjen vodom, a sa brdovite, načičkan trnjem i gvozdenim šiljcima. Duž mora, Kartagina je blistala belinom svog mermera i treperila 33

raznobojnim ukrasima od keramike. Tremovi, izrazito istočnjačke lepote, smenjivali su se sa parkovima i visećim vrtovima u kojima su rasle najrazličitije biljke iz Azije i Afrike, gde su se palme preplitale s maslinama i čitave šume ruža neprekidno cvetale. Ribnjaci, baseni za plivanje, fontane sa šaroliko obojenim mlazevima vode, ulepšavali su šetalište koje se protezalo uz more, gde su se, u predvečerje, u kočijama koje su vukli gizdavi I arapski i numidijski konji, vozili senatori, bogati trgovci, matrone. Bilo je čak i zlatnih kočija. Za njihovu rudu upregnuta su bila po dva i noja, okićena dragim kamenjem, nakinđurena, ukrašena trakama. Postojale su i kočije slične čunovima, koje su vukli slonovi sa prekrivačima u koje su utkane perle, smaragd i tirkiz. Skromni trgovci su se morali zadovoljiti kamilama, dok je bedni magarac bio jedina životinja koju je običan narod imao pravo da jaše. Taj narod je izbegavao deo grada u kojem su živeli bogataši, ispunjavao je, prenoseći najskromniju trgovačku robu, samo trgove u donjem delu grada. Duž trgovačkih pristaništa bili su smešteni raskošni magacini, krcati najskupocenijom i najneverovatnijom robom iz svih krajeva sveta. Tu su se mogle naći: svilene tkanine i tepisi iz Sirije; fino posuđe iz Grčke, sa ostrva Krita, iz Etrurije; razni predmeti od bronze iz Grčke i Egipta; predmeti od stakla, nežni poput uzdaha, delo majstora iz Menfija, Tira, Napulja; svakojaki predmeti od slonove kosti i ogrlice iz Numidije i Mauritanije; etrurski, rimski, feničanski i egipatski nakit i drago kamenje; oružje, muzički instrumenti i mirisi iz najudaljenijih krajeva Indije. Sve što se negde u svetu izrađivalo, a što je predstavljalo retkost, slivalo se na bazare Kartagine, na kojima su robovi i robinje iz Nubije i Etiopije lepezama hladili posetioce i prskali ih mirisnim uljima. Na ulicama grada mogli su se sresti i videti ljudi svih rasa i najrazličitijeg izgleda. Kartagina je u svoje granice privlačila sve narode Mediteranskog basena, Male Azije, Afrike, kako robove, tako i slobodne ljude, i moreplovce, trgovce, šarlatane, mađioničare, sveštenike najčudnovatijih religija. Tu su bili i Persijanci ponosnog hoda, sa dugim bradama i očima koje gore poput žeravice, odeveni u zadivljujuće bogate haljine; Sirijci i Jevreji u svojim dugačkim haljinama, koji nose torbe prepune najraznovrsnije robe; ozbiljni i

34

dostojanstveni Egipćani, teški na reći; Grci i Krićani, govorljivi i uvek spremni na kavgu, stalno zauzeti trgovačkim poslovima i naročito složenim poslovnim pregovorima; bučni Sicilijanci koji stižu na malim ribarskim lađama i u čunovima natovarenim voćem, sunđerom i koralima; uvek zamišljeni Etiopljani, sa očima poput emajla; polugoli Nubijci sa sjajnobelim zubima; Mauritanci, pogleda nedokučivog i surovog, ponosni na svoju kovrdžavu kosu ukrašenu zlatnim češljevima, i na svoje purpurne, raskošno izvezene ogrtače. U toj mešavini najrazličitijih naroda isticali su se pravi Kartaginjani sa svojim, kao sneg belim togama, koje su u svemu ličile na rimske, osim što su po rubovima bile ukrašene crvenim resama, kao i sa pozlaćenim sandalama izrađenim od najfinije kože. Svi su stupali ponosito i oholo, ali su pripadnici vojske i njihovi zapovednici u blistavim odorama, ponosni na svoje sjajno i skupoceno oružje ukrašeno slonovom kosti, zlatom i srebrom, bili najgizdaviji. Kretali su se izazivački i pravili zapovedničke pokrete, govorili glasno, bili preki, nisu dozvoljavali odlaganje i uvek bili spremni na svađu. To je bila ponosna metropola Feničana koju su, sa visine Junoninog brežuljka, sedeći na počasnim sedištima i očekujući da započne velika pomorska bitka, posmatrali izaslanici Rima. - Mi smo, u izvesnom smislu, zaostali za Kartaginom - tiho je rekao Kvint Fabije, okrenuvši se prema Kvint Bebiju koji mu je sedeo s desne strane, a zatim mu, pošto ga je ovaj začuđeno pogledao, i objasnio Što se tiče blizine mora. Da je Rim bio podignut na ušću Tibra, imao bi sve. Kvint Bebije je odmahnuo glavom. - Možda smo baš zato jaki što smo daleko od mora. Kartagina, kako ti kažeš, ima more, ali joj upravo od mora može doći najveća opasnost. Onog dana kada našim legijama pođe za rukom da se ukrcaju na zemljouzu koji je pred nama, Kartagina će prestati da diše. - Taj dan mi nećemo dočekati - uzdahnuo je Fabije. - Mi smo danas, o, Bebije, na kocki proigrali partiju koja se odnosi na našu budućnost, partiju koja može da traje, ni sam ne znam koliko, deset, možda čak i sto godina. - Ćuti! Sufeti su zauzeli svoja mesta na stepeništu; trubači daju znak: Naumahija počinje. Zvuci bakarnih truba su se odbijali o brežuljak koji se poput

35

amfiteatra protezao prema jezeru El Bahir i sve moćniji postajali, noseći u sebi nešto zlokobno. Na prve, odgovorile su druge trube, zvuci koji su stizali sa još veće udaljenosti, a njima su, opet, odgovarale trube koje su dolazile s mora. Dve flote, sa suprotnih strana, polako su krenule jedna prema drugoj. Ona što je dolazila sa istočne obale, pošto joj je duvao povoljan vetar, razapela je jedra; druga se kretala pomoću vesala. - Kako je ogromna snaga kojom raspolažu feničanski mornari! rekao je Lucije Emilije, zamišljeno posmatrajući prizor. - Pomisli, Fabije, da ti ljudi, za jednu jednostavnu igru žrtvuju flotu koja bi predstavljala ponos za bilo koji drugi narod. - A uz to, nije reč o lađama koje služe samo za paradu, za šalu, već o pravim ratnim lađama - dodao je Marko Livije. - Evo admiralskih galija sa pet redova vesala, evo ih i sa po tri reda, i sa po stotinu veslača. Sa strane se nalaze dugačke galije, sa kojih su vršeni napadi na specijalne ratne lađe za privlačenje neprijateljskih brodova; tu su i actuariae i liburnae, brze i lake, prave gusarske galije. U pozadini su naves rostratae, koje se upuštaju u borbu i potapaju neprijateljske lađe čim izađu iz borbenog reda. - Kaj Lucinije - zapitao je Kvint Bebije, dok je namršteno posmatrao ratne lađe - zar tebi koji si zajedno sa mnom učestvovao u bici kod Egada, zar ti ova parada ništa ne govori? - Kažem ti, Bebije, da oni na ovaj način hoće da nas podsete na bitku koja je zadala prvi udarac feničanskoj moći. Rekao bih da su čak i galije iste. U tom trenutku, kao da je hteo da potkrepi reči rimskih izaslanika, začuo se glasnikov glas: - Narode Kartagine, uzvišeni senatori, poštovani rimski legati! Naumahija kojoj prisustvujete predstavlja vernu kopiju velike bitke kod Egada, u kojoj su hrabri rimski borci našim galijama zadali težak udarac. Ovaj prizor, o, izaslanici Rima, priredili smo vama u čast! - To nije samo kurtoazija - rekao je tiho Fabije - već i opomena da posle nje sledi osveta. Rastojanje između dveju mornarica, međutim, postajalo je sve kraće, prve linije su se skoro sukobile, bitka je započela. Feničani se nisu borili kao da se šale. Ne, strele koje su padale, bile su prave, bili su to pravi bacači plamena, prava grčka vatra koja zahvata galije. A

36

borba na tim specijalnim galijama predstavljala je borbu na život i smrt koja se vodila na čvrsto spojenim palubama. - Gledajte! Rimske galije spuštaju kuke na neprijateljsku galiju... zakačili su je... pričvrstili su je... naši se bore kao na kopnu! - povikao je Publije Bebije, zanesen sećanjem na minulu bitku. Kroz gustu maglu požara video je on Egade, i čuo, kao i tada, zvuk truba, jauk boraca, tupe udarce pramca o prednji deo galije. - Baš smo ih ovako zahvatili sa levog krila, opkolili, potisnuli ka kopnu! Feničanske trireme su se sudarale, prevrtale i gorele kao baklje! Kvint Fabije ga je čvrsto stisnuo za mišicu i probudio iz sanjarenja. - Zar ne vidiš? ...Sad feničanske galije opkoljavaju naše! Lađe koje su plovile uz povoljan vetar, zaista su bile u nadmoćnijem položaju, a te galije sa purpurnim jedrima i visokim pramcima koji liče na labudove vratove, bile su feničanske galije. - Liburnae su razdvojile rimsku flotu, opkolile naše galije, potiskuju ih prema kopnu! Strahovita vika je nadjačavala uzvike boraca i odjekivala iz amfiteatra pod brežuljkom, u kome se stiskala ogromna svetina. Urlalo je to i vikalo više od milion ljudi. Dok su gorele rimske galije, čitav narod Kartagine - velikaši, senatori, trgovci, moreplovci, vojnici, čitava ta gomila, stajala je i pomamno mahala rukama i skupocenim tkaninama. A tamo, na jezeru obasjanom purpurnom svetlošću požara i zracima sunca na zalasku, prizor je dobijao izgled stravične jave. Za ogromnu masu koja je već doznala da je objavljen rat, ovo više nije bila prividna predstava i zabava, nego prava bitka u kojoj se ono što se svojevremeno desilo kod Egada sad potpuno obrnulo. Te galije, koje su gorele ili tonule probušene oštrim šiljcima, za njih nisu bile nikakve paradne galije, već prave rimske galije, a robovi maskirani kao legionari i oklopnici, koji su umirali za obećanu im slobodu, u očima gomile bili su pravi neprijatelji Kartagine, prineseni na žrtvu u znak buduće pobede. Jedino su rimski izaslanici, nemi i bledi, još sedeli. Shvatili su oni konačno smisao užasne lakrdije priređene u njihovu čast, ali su nastojali da sačuvaju svoj dostojanstveni mir i da se ne uzbuđuju i ne gneve previše. - Sve je bilo unapred pripremljeno - hladno je rekao Kvint Fabije. Kvint Bebije je slegao ramenima. - Oni su preokrenuli događaje, ali je to, ipak, bitka kod Egada, a to

37

za njih znači nesreću. Na crvenom jezeru El Bahira, međutim, pokolj je i dalje trajao, i niko se nije brinuo da tome učini kraj. Senke noći polako su se spuštale, lomače galija u plamenu postajale sve jasnije i sve zlokobnije. Dešavalo se sve po tačno izdatim naređenjima. Nijedna rimska galija nije smela da bude spasena. Saterane u polukrug koji više nikakva snaga nije mogla da raskine, one su, jedna za drugom, završavale u pesku. Najveće trireme, čije su bokove probušila rostra, polako su tonule na sredini jezera. Gomila posmatrača ponavljala je u ritmu ratni poklik: Carthago! Carthago! Amfiteatar se lagano praznio. Najstariji sufet ustao je sa sedišta i rimskim izaslanicima dao znak da napuste svoja mesta. Bio je to ogroman starac atletske građe, blistavih očiju. Prolazeći između izaslanika u pratnji svojih liktora, pozdravio ih je pokretom glave, nasmešio se podrugljivo i hladno, i širokim zamahom ruke pokazao im prema jezeru na kome je borba i dalje besnela. - Sve je to, razume se, samo zabava! - rekao je odlazeći.

38

IV U KLANCIMA PIRINEJA

- Konačno! Hanibal je netremice gledao u daljinu, kao da je pogledom pratio daleku viziju. Zima je bila blaga u Novoj Kartagini, tako da se vojska sasvim oporavila i od gubitaka, i od napora pretrpljenih za vreme opsade Sagunta. Iz Kartagine su stigli glasnici koji su doneli radosne vesti: Izaslanici Rima objavili su rat; narod ide ulicama okićen cvećem i veliča Hanibala i stranku Barka; brodogradilišta rade punom parom; u more se svakog dana spuštaju nove galije. - Mi smo spremni! - kratko je rekao Hamilkarov sin, obraćajući se vojnim starešinama. - Gde misliš, Hanibale, da će se Rimljani iskrcati u Iberiji? rasejano je upitao Maarbal. Nikako njemu nije polazilo za rukom da shvati tajne Hanibalove planove i kipteo je zbog toga od besa, naročito zato što je Hanonova stranka iz Kartagine stalno na njega vršila pritisak da to dozna po svaku cenu. Hanibal ga je pogledao omalovažavajuće: - Ko govori o Hispaniji, Maarbale? Zar ćeš uvek ostati kratkovid? Kartaginjanin je poskočio jer ga je ta ironija pogodila. - Zar i sam nisi toliko puta rekao da će se u Iberiji rešiti sudbina Rima i Kartagine? - Ona je, u stvari, već rešena time što smo osvojili Sagunt. Ako ti smatraš da je Hanibal voljan da gubi dane u Iberiji, u očekivanju da se Rimljani iskrcaju... - To znači da ćeš rat preneti na afričko tlo?! Hanibal se nasmešio i pogledom prešao preko lica svojih vojskovođa, a zatim tiho rekao: - Sada je april, a u maju već moramo preći reku Ebro. Zatim dolazi

39

leto koje nije dugačko, a u septembru u Alpima već pada sneg. Vojskovođe su se pogledale sa zaprepašćenjem. Samo se Magon, najmlađi Hanibalov brat, usudio da upita: - Šta kažeš? Alpe! Šta mi imamo s Alpima? - Zaista... treba samo da ih pređemo. - Neka ti pomognu Baal i Astarta! Ne mogu da verujem da ti tako nešto pada na pamet! - To je jedino razumno što može da se smisli. Sedam godina o tome razmišljam i sad je u meni sve sazrelo. Vreme je da o svemu otvoreno govorimo: Preneću rat u Italiju, na tle samoga Rima. - Hanibale, a da li Kartagina zna za to? Hamilkarov sin je mrko pogledao Maarbala, i rekao: - A šta se mene tiče Kartagina? Meni je stalo jedino do pobede. Ko veruje u trbuh i u mudrost Hanonovu, neka se vrati u otadžbinu. Ti si, Maarbale, pravi dečak. Ti, koji već pet godina nastojiš da odgonetneš tajne Hanibalove misli, ne znaš da on tvoje poznaje isto tako dobro kao što poznaje svoj ratni šator. Maarbal je prebledeo. - Nikad nisam skrivao - rekao je mirnim glasom - da pripadam Hanonovoj stranci, ali sam ti uvek bio veran i tačno svaku tvoju zapovest izvršavao. Kad si zbog Oretana i Karpetana napustio bojište pod Saguntom, šta si našao kad si se vratio? Zar nisi našao trista aršina porušenih zidina; to je bilo delo mojih ruku. Da li sam te ikad izdao? - Da si to uradio, više ne bi bio živ - hladno je odgovorio Hanibal. Sad slušaj. Vojska je moja. Kad bih ja svojim vojnicima naredio da pređu Herkulove stubove i zaplove put Srećnih ostrva, oni bi pošli za mnom; kad bih im naredio da pođu sa mnom i da jurišaju na Kartaginu, oni bi to uradili. Kada im budem rekao da treba preći preko Pirineja, ili proći kroz Galiju, da treba savladati Alpe, oni će se od radosti veseliti. Rim se ne može uništiti boreći se protiv gradova Sicilije, već logorujući pod njegovim zidinama. Kroz godinu dana opsedaćemo Rim. Maarbal je pogledao svog vrhovnog komandanta gotovo sa strahom. - Neka ti bogovi pomognu, Hanibale, ali je to o čemu govoriš nemoguće. - Možda za tebe. Slušaj me, Maarbale, ti koji veruješ da imaš oko

40

sokolovo i Baalovu mudrost, i da si sposoban da Senatu Kartagine deliš savete, šta ti znaš o onome što se dešava u Rimu? Znaš li da se rimski delegati iz petnih žila upinju da nađu nove saveznike, ali da im posle pada Sagunta, to ne polazi za rukom? Znaš li ti da su oni Hispaniju proputovali uzduž i popreko kako bi za sebe pridobili narode Hispanije, i da su svuda ismejani i sa prezirom dočekani? - To mi je poznato, Astarte mi. - Znaš li da im posle svakog njihovog govora, odgovaraju: „Setite se Sagunta”? Znaš li da su čak i sa Galima pokušali da sklope savez? Rim je glup jer, ako je on zaboravio Brenovu opsadu, Gali nisu zaboravili bitku kod Alije i kod Talmone. Odgovorili su im ismejavajući delegate. - Ali ti, Hanibale, koji sve znaš, zar ti misliš da Gali nas vole više nego Rimljane? - Ne, ali nas i ne mrze toliko, a to već mnogo znači. Osim toga, oni se nas i plaše. Što se tiče Rima, njega se danas više niko ne plaši. I najvažnije, zar ti, Maarbale, zar ti Giskone, i vi ostale vojne starešine, mislite li vi da je Hanibal, dok smo zimovali u Novoj Kartagini, traćio vreme uzalud? Moji izaslanici su bili kod Gala daleko pre nego rimski. Vi kažete da nas Gali ne vole, ali oni ne zaboravljaju ropski položaj naroda njihove rase u Padanskoj niziji. Najmanje što ćemo moći da izdejstvujemo od Gala, jeste slobodan prelaz preko njihove teritorije. Punske i hispanske vojne starešine su slušale, ćuteći. Ono što su čuli iz Hanibalovih usta prevazilazilo je ljudsku moć. Takav marš... hiljade i hiljade... snežne, nepristupačne, do neba visoke planine bez puteva, nastanjene varvarskim i divljim narodima... povesti tako ogromnu vojsku, pa konje, kamile i slonove u neprijateljsku zemlju, daleko od otadžbine! A šta će se desiti ako Rimljani ponovo pobede na moru, kao što su pobedili kod Egada? Hanibal je sve te prigovore slušao sa omalovažavanjem. - Govorite tako - rekao je zatim lagano, odmeravajući reči - zato što vi niste Hanibal; dosad nijedan vojskovođa nije bio u stanju da to ostvari, jer se nijedan od njih nije zvao Hanibal. Eto, to je jedino što mogu da vam odgovorim. - Zar ćeš ti, Hanibale, povući najbolju vojsku iz Afrike, a nju, Afriku, ostaviti nezaštićenu? Hanibal je strogo pogledao Maarbala i potom rekao:

41

- Diži se i pođi sa mnom, ali od sada dobro promisli pre nego što Hanibalu uputiš tako glupe i uvredljive prigovore! Na hiljade naoružanih vojnika, postrojenih u savršenom redu, stajalo je ispred Hanibalovog šatora. Kako i kada su stigli? Starešine su se čudom čudile, a Maarbal je gledao u Hanibala kao što bi smrtnik gledao u boga koji je sišao na zemlju. - To nisu naši - čuo se šapat. - Odakle je stigla ta vojska? - Konja! - kratko je zapovedio Hamilkarov sin. Doveli su mu kao sneg belog arapskog konja. Hanibal ga je uzjahao bez ičije pomoći i probio se do mesta gde je postrojena vojska stajala. Dočekao ga je snažan uzvik koji se otegao u beskraj i odjeknuo čitavom dolinom. - Hanibale! Baalov sine! - Slava ti, Hamilkarov sine! - Pobedonosni! - Nepobedivi! - Desno oko Astartino! - Herkule! - Tezeju! - Aleksandre! Vojskovođa ih je ućutkao. Polako se potom okrenuo ka starešinama koje su ga pratile i, pokazujući na vojsku, rekao: - Evo kako Hanibal ostavlja nezaštićene obale Afrike! Dok sam potajno u raznim mestima Hispanije prikupljao ovu odabranu vojsku, vi ste se u Novoj Kartagini odmarali i spavali. Ja šaljem u Kartaginu trinaest hiljada osam stotina pedeset pešaka naoružanih štitovima; osam stotina sedamdeset vojnika sa Baleara naoružanih praćkama; hiljadu dve stotine konjanika, Gala i Hispanaca. Hazdrubal, moj brat, kome prepuštam upravu u Hispaniji, pozvao je u vojsku i uzima u službu nove odabrane trupe. Njemu već stoji na raspolaganju jedanaest hiljada vojnika iz Afrike; osam stotina pedeset vojnika iz Ligurije; tri stotine sa Baleara; tri stotine konjanika iz Libije i Numidije; dve stotine konjanika iz Hispanije; hiljadu osam stotina vojnika, pripadnika raznih naroda; četrnaest bojnih slonova snabdevenih odbrambenim kulama. Što se tiče brojnog stanja naše vojske u Italiji, imaćemo oko sto hiljada vojnika i oko dvadeset hiljada

42

konja i veliki broj slonova. Eto šta je uradio Hanibal dok su njegove vojne starešine spavale! Zatim se polako vratio u svoj šator, praćen burnim uzvicima vojnika: - Hanibale, Baalov sine! - Besmrtniče! - Nepobedivi! * * * Svuda unaokolo uzdizale su se nepristupačne planine čiji su se vrhovi, iako je bio tek juli, beleli od snega. Vojska je išla u dugim kolonama kroz duboke klance, gde su sunčani zraci prodirali samo kratko tokom dana. Čula se buka slapova i brzih voda. Nigde puta, samo nesigurne i teško prohodne staze koje je stoka jedva utabanala. Guste šume pokrivale su obronke. Često su logorovali pod senkom jela, tamo gde je bio mrak čak i usred bela dana. Punska vojska napredovala je u dugom nizu koji je proredio njene guste redove. Često je prethodnica po više dana morala da čeka glavninu vojske na mestu gde je bilo odmorište. Nenavikli na tako tešku usamljenost, vojnici su sa strahom posmatrali planinske vrhove odakle bi šačica ljudi, samo stene rušeći, mogla da uništi čitavu vojsku. Slonovi su stupali sporo, plašljivo, vodiči su stalno morali da ih požuruju. Olenjile su se životinje usled hladnog noćnog vazduha. U strmim klancima stradali su mnogi konji, a klancima nije bilo kraja. Čim bi prevalili teško pristupačni klanac, za njim bi se otvarao drugi, pregrađen novim bregovima, i tako u beskonačnost. Hanibal ni sada, baš kao i ranije, nije znao za san i za odmor. Kada su mu se najmanje nadali, pojavljivao se na najrazličitijim mestima. Obilazio je čas prethodnicu, čas odstupnicu, uvek budan, stalno bodreći, opominjući, pomažući tamo gde nesposobnost ili malodušnost ometaju napredovanje. Gde god bi se pojavljivao, vraćala se odvažnost i hrabrost; tamo gde nije bio prisutan zatvarala bi se duša vojnika, zavladalo bi ćutanje ispunjeno malodušnošću. Upravo su se bili ulogorili na širokom prostoru među pašnjacima, gde su se i konji, i stoka, i slonovi okrepili svežom travom, kada je u Hanibalov šator oprezno i zabrinuto ušao Magon. Hanibal ga je pogledao svojim pronicljivim pogledom: 43

- Kakve mi loše vesti donosiš? - Zaista, veoma loše, brate; pobeglo je pet hiljada vojnika Karpetanaca. Plašeči se izliva Hanibalove srdžbe, Magon je stajao po strani, ali se vojskovođa, začudo, osmehivao. - Kad sam nedavno tokom prepodneva jahao pored njih, primetio sam da im je cilj da što više zaostanu, ali su oni na taj način samo vršili moje naređenje. Magon je začuđeno pogledao brata, upitavši: - Tvoju naredbu? - Pretpostavljao sam da bi se Rimljani mogli iskrcati pa sam im lično savetovao da se vrate, kako bi pojačali posadu u Saguntu. To su ljudi koji se odlično bore u svojoj, ali veoma loše u tuđoj zemlji. Obrada:ßä‫ן‬ʞãñdö:wñ.lô.ãd.0rg. U tom trenutku banuo je Maarbal, potpuno izobličen u licu i teško dišući. - Božanski, nisi hteo da me slušaš... već beže... ti ne znaš. - jedva je izgovorio. - Ja samo znam da ti ništa ne razumeš. Govoriš mi o onome što je meni već vrlo dobro poznato. Savetujem ti da držiš jezik za zubima, ili da se vratiš u Kartaginu. - Nepobedivi Hamilkarov sine... - Ćuti! Dakle, kažem ti, Magone, da sam naredio da se onih pet hiljada Karpetana vrati u svoja konačišta pod Saguntom, kao što sam, takođe, zapovedio i da se sedam hiljada Ilergetena vrati u svoj garnizon u Kadiksu. Idi i pobrini se da se moja naredba čuje u logoru, a ko mi ubuduće bude donosio zastarele vesti, ili glasine koje ne odgovaraju stvarnosti, taj će, bez obzira da lije reč o običnom vojniku ili starešini, biti bačen u okove. Ti, Maarbale, ostani. Ostali su sami u šatoru. Ćutao je Hanonov poverenik i stajao pogleda uprtog u zemlju. Prvi put se stari ratnik uplašio za svoj život. - Možeš narediti da me ubiju, Hanibale. - ponizno je rekao. - Ako sam pogrešio, udri! - Sedi i slušaj me! Kad te je Hanon poslao na bojište sa zadatkom da uhodiš svaki moj pokret i da nastojiš da ispitaš šta nameravam, menije to već bilo poznato. U prvom trenutku hteo sam da te predam krvniku u ruke. Međutim, kasnije sam video šta si uradio pod

44

zidinama Sagunta... a što se tiče Hanona, ne hajem ja za to. Sad znam da si mi odan, Maarbale! - I dušom, i telom! Kada sam prihvatio Hanonov nalog, Kartagina nije još bila u ratu. Hanon je hteo da spreči rat. Sada, kada nam je Rim objavio rat, za mene postoje samo dva imena koja poštujem: Kartagina i Hanibal. Sad radi sa mnom šta hoćeš. - Verujem ti. Slušaj, misliš li ti da sam ja, zaista, dozvolio da onih pet hiljada Karpetana napusti vojsku? Ne, oni su prosto pobegli jer su bili nezadovoljni putem kojim smo krenuli, jer su se uplašili da bi im kasnije moglo biti još teže. Znao sam isto tako da su kukavice i onih sedam hiljada kojima sam sad dozvolio da odu. Bolje je, međutim, da vojska misli da oni odlaze jer sam ja tako naredio. Bolje je nemati nijednog vojnika, nego imati deset hiljada nezadovoljnih vojnika. Maarbal je pao na kolena. - Sad verujem - rekao je plačući - da ćes preći preko Alpa i da ćes našu vojsku dovesti pod zidine Rima. I opet marš, beskrajan i dug, kroz nepoznate i duboke klance i gudure. S vremena na vreme, s planinskih grebena, odjeknuo bi potmuo i tužan zvuk trube koji je u dolini odjekivao i dobijao džinovske razmere. Bio je to dubok i žaloban zvuk koji je u duše vojnika unosio strah i nemir. Gorštaci Pirineja dojavljivali su na taj način plemenima Bebrika da neprijateljska vojska napreduje. Ponekad bi odjeknula zaglušna buka usova; ponekad se čulo kotrljanje kamenja koje je hitnula ljudska ruka. Što suviše napredovali, trube su sve češće odjekivale, a njihovi zvuci postajali sve strašniji. Naposletku su se klanci proširili i vojska je ušla u veliku zelenu dolinu u kojoj su se, tu i tamo, videle kolibe, ali opustele jer su njihovi stanovnici odatle pobegli. Naišli su na plodne pašnjake, istina bez stoke, ali to je značilo bogatstvo i priliku za okrepljenje stoke punske vojske. - Uskoro ćemo izbiti u plodnu galsku ravnicu - rekao je Hanibal svojim vojnicima koji su, videći ponovo sunce i plavo nebo, radosno klicali. - Naći ćemo bogate gradove, prijateljske narode koji mrze Rim. Vojnici Kartagine, pala je jedna od prepreka koja nas je delila od Italije! - Da, ali je put zatvoren, božanski Hanibale... - tiho mu se

45

usprotivio Giskon. - Tamo su Gali i neće nas pustiti. - Dođi ti sa Maarbalom i sa još nekoliko starešina kod mene, ali tako da vas vojska ne vidi. Odred vojnih starešina probio se do samog kraja doline. Goleme naslage kamenja i trupaca zatvarale su prolaz. Visoki stubovi dima uzdizali su se sa okolnih visova. Tamo gore stajali su pastiri na straži, koji su u isto vreme bili i vojnici, Gali sa dugim plavim bradama i kosom dugom sve do ramena. Stajali su na straži i dozivali se promuklim glasom truba, čiji su zvuci unosili čudan nemir u vojnička srca. - Pričaju nam da nas tamo očekuju prijatelji raširenih ruku - rekao je jedan od vojnika koji su se borili pod Hazdrubalovom komandom na Siciliji i u Hispaniji - ali su ovo ratni zvuci, ja se u to dobro razumem! - Hanibal je, međutim, otišao u izviđanje, i to samo sa starešinama. To mi se ni najmanje ne sviđa - dodao je drugi koji je stajao na isturenom mestu na straži. - Kada Hanibal ide sam u izviđanje, onda je to nešto tajanstveno nastavio je veteran. - Imao sam prilike da u svom životu upoznam mnoge Gale, ali ni u jednog nisam imao poverenja. To su sve same izdajice, brbljivci, razmetljivci koji svoje mišljenje menjaju po deset puta na dan. Kada je Hanibal stigao do kraja klanca, zamišljeno je pogledao ogromnu naslagu kamenja i složenih trupaca, kao i brzu reku koju nije bilo moguće preći; pogledao je planinske kose na čijim su vrhovima gorele vatre kraj kojih su pod otvorenim nebom noćivali vojnici; video je nagnuto kamenje koje štrči i ono koje samo što se nije obrušilo, i zatresao je glavom. - Moramo pregovarati - promrmljao je. - Zar ti ne misliš, božanski Hanibale, da bismo mogli silom proći? upitao je Maarbal. - Uništili bi nas. Ovde sto ljudi, koji po obroncima vrebaju iza busija, mogu da zaustave deset hiljada. - Možda su naslage u klancu nastale usled odronjavanja? - zamislio se Giskon. - One su nastale i usled odronjavanja, ali koje je namerno prouzrokovano. Naslage trupaca jasno pokazuju da je ovo delo

46

ljudskih ruku. Pođimo dalje, a ako se neko pojavi, pregovaraćemo. Stigli su do mesta na kojem se klanac završava, odakle nije vodila nijedna staza. I nisu se videli nikakvi ljudski tragovi, iako su Kartaginjani nepogrešivo osećali da ih mnoge oči prate. - Zatrubi! - naredio je Hanibal vojniku koji ga je pratio - A ti, Vindobone, koji si rodom iz Galije i govoriš galskim jezikom, spremi se da pregovaraš s tim ljudima, ako se neko pojavi. Ti, Giskone, uzdigni na vrh koplja taj tvoj beli ogrtač, kako bismo im pokazali da imamo miroljubive namere. Tek što su trube utihnule, a na vrhu one ogromne naslage pojavila se visoka ljudska figura. Bio je to visok ratnik sa šlemom i oklopom. Prema običaju Gala, orlovo perje krasilo mu je šlem sa obe strane, a on se oslanjao na ogromno koplje koje je na vrhu imalo konjski rep, kao ukras. Stajao je ratnik potpuno nepomičan, tako da je na pozadini svetlog neba ličio na statuu od granita. - Zdravo da si, prijatelju! - povikao je Vindobon na jeziku Bebrika. - Zdravo! Šta hoćeš? - usledio je odgovor. - Zašto ste zatvorili prolaz u dolinu? - Zašto ste naoružani došli u našu zemlju? - Nismo došli zbog vas, mi smo vaši prijatelji. - Prijatelji ne dolaze naoružani. - Da li poznajete Rimljane? - Na našu nesreću. - Da li su se Kartaginjani ikad protiv vas borili? Mi smo Kartaginjani. - Ko si ti kad govoriš našim jezikom? - Ja sam Vindobon, sin Vogezov, kneza Kadurcija. Borim se pod borbenim obeležjima velikog Hanibala, prijatelja svih Gala. - Mi ne možemo propustiti tako veliki broj naoružanih ljudi. - Rekao sam ti da mi ne dolazimo da ratujemo protiv vas, već protiv Rimljana, naših i vaših neprijatelja. - Nama je naređeno da se borimo protiv svakoga ko se naoružan približi našim granicama. Ako ste nam prijatelji, vratite se onamo odakle ste i došli. - Ko vam zapoveda? - Komije, bren Bebrika; Voluzeno, bren Eluzika; Tarusko, bren Sordona; Eluzije, bren Tektozaga. Svi ti vladari saveznici spremni su

47

da zarate protiv vas, ukoliko uđete u našu zemlju kao neprijatelji. - Obavesti sve te vladare Galije da veliki Hanibal želi da se sa njima sastane. Ako odbiju da pregovaraju, proći ćemo silom. - Zahtevam od vas tri dana kako bismo im odneli vesti. Zakunite se da nas nećete napasti. - Kunemo se! - Dajte nam taoce; ne možemo da se oslonimo na vašu reč. Hanibal je podboo konja, mimoišao pregovarača i zastao u podnožju nasipa. - Vojniče - povikao je na galskom jeziku - dovoljna je reč Hanibalova! Idi tvojim starešinama i reci im da si video Hanibala, onoga koji je osvojio Sagunt, kako na čelu sto hiljada naoružanih vojnika, po sopstvenoj volji, stoji sam pred ovom gomilom zemlje. Gal je tri puta podigao i spustio svoje koplje. - Neka bogovi prema tebi budu milostivi, o, Hanibale! - povikao je. - Na tvoju reč, vratiću se za tri dana. Neka bogovi dadu dug život Hanibalu! Te reči kao da su značile zapovest: na vrhu bedema i na krajnjim obroncima, kao po nekoj čaroliji, pojavio se veliki broj ratnika, koji su visoko uzdigli svoje šlemove na kopljima. U dolini je odjeknulo desetostruko jače: - Neka dugo živi Hanibal!

48

V PRELAZ PREKO RODANA

U Rim je stigla fantastična vest: Hanibal je prešao Pirineje i maršira preko Galije. Ta vest je ličila na izmišljotinu. Rimljani su izgrdili i ismejali glasnike. Međutim, tri dana kasnije, na ušču Tibra iskrcao se izaslanik iz Masilije i Senatu doneo upravo takve vesti: „Hanibal je prešao preko Pirineja, a galske poglavice su mu se, u strahu od njegove vojske i poklonima podmićene, pokorile. Zaustavite ga na Rodanu, ili ga više ništa neće zaustaviti!” Senatori su bili zaprepašćeni. - S kolikom snagom raspolaže? - Preko sto hiljada pešaka i dvadeset hiljada konjanika. Osim toga, raspolaže i bojnim slonovima sa kulama. - Da li misli da protiv nas podigne obe Galije? - Ne, on misli da prodre u Italiju. - Ludost! A Alpe? - Preći će ih isto onako kao što je prešao Pirineje. - Uništiće ga gorštaci, obrušavajući stenje na njegove vojnike. - Pošaljite mu u susret legije, ili smo propali. Svi Gali su uz njega. - Trebalo bi da po svaku cenu pridobijemo Vokonce, Saluve, Trikastine, Alobroge. Oni će se okupiti na Rodanu. Rodan ne može da se pređe. U takvom uverenju Senat je prekinuo sednicu, ali je, radi umirenja savesti, izdao naređenje Publiju Korneliju Scipionu da sa legijom vojnih obveznika skupljenih s koca i konopca, krene put Provanse, tek toliko da bi se donekle ohrabrili Gali s one strane Rodana. U Rimu su se smejali. - Taj mladić je sasvim lud! Preći preko Alpa! Ta Alpe je moguće odbraniti jednom jedinom legijom! Prelaz duž obale je moguće odbraniti samo kamenjem!

49

Ali, kao grom iz vedra neba stigla je vest iz padanske nizije. - Boji i Insubri su se otvoreno pobunili - rekao je glasnik koji je, nakon napornog i brzog jahanja, stigao potpuno iscrpljen. - Narod je napao magistrate koji su premeravali zemljište kod Pjacencije. Jedva su se nekako sklonili u Modeni. Iz Bolonje je dojurio pretor Manlije, ali je naišao na svakojake busije i tako izgubio trećinu svoje legije. Pod opsadom su u Modeni, teško da se mogu odbraniti. Senatori su bili zaprepašćeni, a malo kasnije vesti su se pročule po čitavom gradu i izazvale opšti strah i pometnju među ljudima. Uveče je narod počeo pred govornicom da protestuje: Neka izađu konzuli da govore! Šta radi rimski Senat? Živeli su u ubeđenju da se rat vodi na afričkom tlu, a došlo je do pobune u samoj Italiji! Ako su Gali naklonjeni Hanibalu, ako su se oni iz padanske nizije pobunili po njegovom naređenju, onda Rimu preti najveća opasnost. Moglo se računati jedino sa gradovima latina societas, ali i to nije bilo sigurno; koliko se i dokle u njih može verovati? Setili su se prošlosti, a uporedo s tim prisećanjem rastao je i strah: Šta će uraditi narodi Etrurije? Mogu li zaboraviti poraz kod Kremere i kod Santina? Možda će hteti da osvete Veju, Faleriju, Fesuleu, Tarkviniju i Volateru! A Samnićani? Zar zaboraviti Samnićane? Pobuniće se i Volsci, i Osci, i Bruti, i Sabini, i Liguri koji nikad nisu bili potpuno pokoreni. Ostaćemo sami. Jedan jedini grad i protiv Kartagine, i protiv Hispanije, i protiv Galije, kao i protiv italijskih naroda. Diktatora, diktatora! Imenujte diktatora! Da, ali gde da nađemo jednog Cincinata ili jednog Kamila? Konzul Tit Sempronije obratio se narodu: - Kviriti! Šta znači ovaj panični strah? Da li je Rim ikada sumnjao u svoju sudbinu? Uplašili ste se kao da se Hanibal već nalazi pred vratima Rima. Kažete da će on preći preko Alpa. A ko je ikada čuo da je neka vojska prešla preko Alpa?! Ta tamo nema ni puteva, niti gradova, nema zaliha hrane, nema konačišta. Ako se Hanibal usudi da silom pokuša da pređe duž Primorskih Alpa, mi ćemo svu njegovu vojsku uništiti. Naši vojnici koji drže stražu na prelazima, napašće ga između planine i mora, a naša flota sa morske strane. - Protiv nas se pobunila čitava Italija! - oglasilo se nekoliko njih iz mase. Konzul je slegao ramenima i, pri tom, rekao: - Za to nam je dovoljna jedna legija. Uveravam vas, o, kviriti, da

50

Hanibal nije u stanju da pređe Rodan. Konzul Scipion u brzom maršu hita put Galije. Alobrozi su uz nas. Hanibal neće preći Rodan. Uputili su glasnike Korneliju Scipionu. Jurili su u galopu. Naređenje je glasilo da, ako je moguće, izvrši regrutaciju u Etruriji i u Liguriji; da zauzme pozicije na Rodanu; da prema Galima bude što je moguće više darežljiv, i u poklonima i u obećanjima; neka im u najmračnijim bojama predstavi Hanibalovu okrutnost i dvoličnost, kao i njegovo kršenje sklopljenih ugovora i saveza. Scipion je primio poruku u blizini Talmone, gde su se još belasale kosti Gala koje je pre osam godina potukao Atilije Regul. Uzbuđen i zamišljen konzul ih je dugo posmatrao. - Zlokoban predznak - prošaputao je. - I baš mi na ovom mestu govore o Galima i Kartaginjanima! Zar Gali mogu da zaborave da smo mi ovde poklali četrdeset hiljada njihovih saplemenika? Zar mi možemo zaboraviti na mučeničku Regulovu smrt u Kartagini? Sproveo je regrutaciju, rasipajući novac i šakom i kapom. Pod rimska bojna obeležja stupili su u vojsku ljudi iz Vetulonije, iz Hebe, iz Ruzele, iz Populonije, ali ih je bilo malo i bili su nesigurni. Prikupio je i nekoliko centurija u Pizi i u Luni. Što se tiče Ligura, oni su se oglušili na sve pozive. Usprotivili su se čak i da propuste rimsku vojsku. Nisu želeli da se priklone rimskoj sili. Nije došlo do otvorene pobune, ali je sve bilo u previranju. Hanibalovo ime je bilo na usnama svih. Plašili su ga se, ali su isto tako i nade u njega polagali. Gale, koji su ljubomorno čuvali svoju slobodu, našao je neodlučne i podeljene. Neke od njih je Hanibal podmitio svojim zlatom, neke su, pak, zaplašile pretnje. Scipionova rečitost ih je donekle ohrabrila. Podsetio ih je na moć Rima, na strahovitu okrutnost Hanibala i Kartaginjana koji nisu znali za samilost. Bio je jako darežljiv i u poklonima, i u obećanjima. Pored Rodana iskupilo se mnogo vojnika. Hanibal se približavao ubrzanim maršem. Njegova prethodnica se već pojavila na desnoj strani reke. Scipion je galskim vojnim poglavicama naredio da se rasporede duž leve obale. Za sebe je obazrivo odabrao mesto između mora i Primorskih Alpa. Sa tako odvažnim pomorcima kakvi su bili Puni, postojao je strah da se ne iskrcaju kod ušća reke Varo. Sunce je bilo u znaku Lava, a leto je bilo u punom jeku kad je

51

Hanibal stigao na desnu obalu Rodana. Voda je nadošla, reka je bila moćna. Punski vojskovođa se nadao da će naići na reku sa sasvim niskim letnjim vodostajem, a pred njim se isprečila reka široka čitavu milju, sa kojom se nisu mogle uporediti ni Ebro, niti Duero, preduboka, reka puna moćnih virova, nadošla, jer se sneg s Alpa te godine veoma kasno otopio. Kratko je stajao zamišljen na visokoj obali, a onda je okrenuo konja i vratio se u Nemaus, gde su konačile njegove trupe. Predeo je izgledao skoro sasvim pust. Obalska galska plemena slušala su Hanibala ne ispoljavajući neprijateljstvo, ali su ćutala. Vojskovođa je pozvao Gala Vindobona. - Zašto je kraj skoro pust? - Božanski Hanibale, većina stanovnika je, plašeći se tvoje vojske, prešla na drugu obalu. - A šta će tamo uraditi? - Braniće je. Poglavice Južne Galije spadaju u one koje je Rim najviše podmitio. Oni se protive tome da ti pređeš Rodan, jer strahuju za svoju slobodu. - Budale! Da sam hteo da ih podjarmim, izložio bih zemlju maču i požaru. Šta ti misliš, možemo li preći reku? - Ne možemo preko plićaka, božanski Hanibale, jer bismo do plićaka morali ići uz obalu u pravcu severa, ko zna koliko milja. Hanibal je ljutito udario nogom o zemlju. - Već smo zakasnili. Trebalo je da preko Alpa pređemo polovinom avgusta. Bilo kako bilo, reku moramo smesta preći. Ustreba li, upotrebiću silu. Ne škrtari zlatom. Prokrstari celim krajem, budi široke ruke, prikupi sve čamce koje nađeš. - Neće ih biti mnogo, o, božanski, jer su ih begunci već iskoristili da bi se prebacili na drugu stranu. - Idi, i ne oklevaj. A sad slušaj ti, Giskone: Pošalji drvoseče neka poseku čitavu šumu, ako to bude bilo potrebno. Od svakog stabla neka naprave čamac, neka sagrade splavove, neka istešu balvane u obliku mostića. Konji i slonovi mogu preplivati reku. - Odneće ih struja jer nisu navikli da gazom prelaze tako brzu i široku reku. - Preći će pod zaštitom mostića koji će preseći struju. Šta kažu izviđači?

52

- Da je jedna rimska legija preko Ligurije stigla u Galiju. - Ko komanduje legijom? - Konzul Publije Kornelije Scipion. Hanibal je na trenutak glasno razmišljao: - Sećam se da je taj, kao izaslanik dolazio u Kartaginu. Kažu da je hrabar, ali preterano smeo. Kakve ljude vodi? - Sudeći po onome što kažu izviđači, prikupljeni su sa svih strana, to su ljudi nepouzdani, unovačeni na brzinu. - Ne marim za takve vojnike. Na vama dvojici je, Maarbale i Giskone, da se pobrinete za sve što je potrebno za prelaz preko reke. Dajem vam tri dana za prevoz trupa. Grupe od po četiri čoveka neka poseku po jedno drvo i od njega naprave čamac podesan da ih preveze. Ognjem i mačem moguće je za tri dana napraviti čamac. Hispanci imaju svoje mehove ispunjene vazduhom, oni se u njima šćućure i pređu. ...Šta znači ta strahovita galama? Iz velike daljine, s one strane reke, čuo se urlik u kojem je bilo nečeg zverskog, okrutnog. Jedan vojnik utrčao je u Hanibalov šator: - Božanski Hamilkarov sine, tu su! - Ko to? - Gali. Poput zveri urliču na drugoj obali. Jedva primetan smešak preleteo je mirnim Hanibalovim licem. - Hajdemo, dakle, da i mi vidimo te zveri, i da i one vide Hanibala! Na drugoj obali, na mestu gde je Rodan ulazio u tesnac, širok pola milje, mogao se videti veliki broj ratnika pod oružjem koje se presijava na suncu. Jasno se primećivalo kako se vetar igra njihovom dugom kosom. Progurali su se baš uz samu vodu i, po običaju svoje zemlje, bacali u vazduh duga koplja, hvatali ih u letu, simulirali kao da jurišaju. A sve to su radili, neprestano ispuštajući divljačke glasove. To urlanje je ličilo na zavijanje zveri i, mada se iz daljine nije čulo tako glasno, ledila se od njega krv u žilama. Bili su to kao talasi besnila nošeni vetrom. - Žele da nas uplaše! - podsmehnuo se Hanibal. - Dovedite mog belca i donesite mi moj purpurni ogrtač, neka vide kako Hanibal posmatra njihove luđačke podvige. Stojeći na najvišem mestu na obali, udaljivši sve svoje vojnike, Hanibal je ostao sam, zagledan u pravcu horde koja urliče.

53

Njegova visoka figura, uspravljena na ogromnom konju, zaogrnuta kao sneg belim ogrtačem, s one strane se sigurno morala jasno videti. Njegov široki plašt, u izrazito purpurnoj boji Tira, lelujao se na vetru. Horde Gala na obali polako su se iskupile na mestu odakle se punski vojskovođa najbolje mogao videti. Bilo im je jasno da je to taj njihov veliki neprijatelj. Njihova koplja, sablje i šlemovi ličili su na šumu koja se njiše, a njihovi urlici na buku mora. Izgledalo je kao da je onu gomilu obuzeo veliki bes, te da će se čitava gusto zbijena masa naglavačke baciti u vodu i krenuti protiv jednog čoveka, toliko ju je on izazivao već samim svojim prisustvom. Hanibal je dugo stajao nepomičan i uspravan na svom konju. Nije učinio nijedan jedini pokret. Lice mu je izgledalo kao isklesano od kamena. Na njemu se, osim dosade, nije moglo pročitati ništa drugo. A kada se vika na drugoj strani stišala, Kartaginjanin je okrenuo konja i lagano se vratio u svoj šator. - Često sam nešto slično viđao na Atlasu! - uzviknuo je, obraćajući se komandantima i praveći prezrivu grimasu. - Da, čopor majmuna koji su se popeli na stene! * * * U šumi su padala ogromna stabla i sve je to odjekivalo kao grmljavina. Rušilo se stoletno drveće, a ljudi su, sitni prema njemu kao mravi, sekli njegove grane, pilili trupce i grubo ih tesali sekirama. Na glatku stranu stavljali su užareni ugalj, i trupci su se dubili, postajali lakši. U zoru su to još bila ponosna stabla koja su na vetru šumila, a uveče su ta stabla postajala čamci. Doduše, bili su to čamci bez pramca, bez krme, bez kobilice, ali su se držali na vodi i mogli su da prime po četiri čoveka. Hanibalovi vojnici prikupili su na jednom mestu na obali sve galske lađice koje su uspeli da otmu. To su bili čamci koji su morali vući pontonske mostiče do druge obale. Gradili su ih od stabala čvrsto spojenih gvozdenim ekserima i konopcima. Ličilo je to na put po vodi, izgrađen uzvodno. Gradili su ga pod ličnim Hanibalovim nadzorom. Vojnici su ćutke izvršavali naređenja, ali nisu mogli da shvate ko će taj most, bez raspona i stubova, preneti na drugu stranu. Međutim, kad se ogromna traka građe protegla uz obalu u dužini od preko pola milje, Maarbalove oči su zasijale. 54

- Shvatio sam, Hanibale - rekao je on, smešeći se - tvoja ideja je velika, kao što je veliko sve štogod radiš! - Bilo je već vreme da shvatiš - mrzovoljno je odgovorio vojskovođa. - Reka će pomoći da preko nje pređe druga reka: naša vojska. - Da, ali se na onoj drugoj strani moramo boriti! Hanibal ga je podsmešljivo pogledao: - Zar se rat može voditi bez borbe? Moji konjanici, Numiđani, preći će reku plivajući na konjima i zauzeti zgodno mesto na obali. Most će se usidriti na tom mestu. Pod njegovom zaštitom preći će lakši čamci i Hispanci u svojim naduvanim mehovima. Preko mosta će se prebaciti slonovi i komora. Maarbal je iznenađeno posmatrao svog komandanta: - Prema tvojoj zamisli sve je lako i sve nas osvajaš kad te slušamo, o, Hanibale, ali ti govoriš tako kao da ne pomišljaš na one hiljade Gala koji su preplavili suprotnu obalu i bdiju tamo i noću, i danju. Hamilkarov sin je pogledao Maarbala s izrazom koji nije bio ni osmeh, niti pretnja, samo nešto od čega se ledi krv u srcu i najsmelijeg ratnika. Pogledao ga tako i rekao: - Maarbale, sudeći po onome što u istoriji čitamo o Kajnilu, Regulu, Piru, Aleksandru, sve velike vojskovođe su pred veliku bitku održavale ratni savet sa vojnim zapovednicima. Hanibal ne sledi te primere. Hanibal se samo sa Hanibalom savetuje. Njegova zamisao postaje jasna tokom same bitke. Tako ćeš i ti, o, Maarbale, koji misliš na Gale okupljene na drugoj obali, tek kasnije sve shvatiti. A sad idite! Hanibal želi da održi ratni savet sa Hanibalom. Šator vrhovnog komandanta ničim se nije razlikovao od šatora najskromnijeg redova, osim po oznakama istaknutim na vrhu. U šatoru je bio samo mali vojnički krevet, oružje i nekoliko predmeta koji su služili za ličnu upotrebu. Na ulazu, stražu su čuvala dva strelca, Numiđanina. Bili su gluvi i nemi, a odabrani su po naročitoj zapovednikovoj želji, kako niko ne bi mogao da ih ispituje o onome što se na Hanibala odnosi. Kada je ostao sam, vojskovođa je udario o mali gong koji je visio nad njegovim vojničkim krevetom. Istog trena razmakli su se krajevi šatora i na ulazu se pojavio čovek i duboko se poklonio. Nije to bio Afrikanac. Koža njegovog lica bila je svetla, jedva da je

55

ličila na boju masline; njegove smeđe, malo kose oči, široke čeljusti, smeđa i grgurava kosa jasno su ukazivale na to da je reč o čistom potomku onih gusara i trgovaca Tira koji su tri veka ranije osvojili čitav mediteranski basen. Bio je nenaoružan, a na sebi je imao tuniku boje lešnika, obrubljenu crvenom trakom. Na rukama je nosio grivne dobijene za hrabrost, a oko čela zlatni obruč. - Nebuše - obratio mu se Hanibal gledajući ga pravo u oči - kada u logoru svi zaspe, izvršićeš moje naređenje za koje niko ne sme da sazna. - Da, o, božanstveni. - Niko ne sme da te vidi. - Niko ne može videti Nebuha, ako to Nebuh ne želi. - Za slučaj da te patrola otkrije, kazaću ti lozinku koja otvara sve puteve: Hiram. Otidi u šator Bomilkarova sina Hanona i reci mu da ga Hanibal čeka. Idi! Feničanin je iščezao u tami. Hanonov šator nalazio se na suprotnom kraju logora. Morao se on provući koristeći senke šatora i baraka. Iako je već bio dat znak za potpunu tišinu u logoru, otuda se čulo šaputanje vojnika. Jedva vidljiva svetlost prodirala je iz šatora vojnih starešina koji su se kockali. Nebuh je potpuno utonuo u mrak. Ovaj čovek iz Tira nije bio mlad, ali je zato sačuvao neobičnu snagu. Borio se i pod Hamilkarovim bojnim znamenjem, i kod Egada, i u svim ratnim pohodima Hamilkarova zeta Hazdrubala, a Hanibala je znao još kao dečaka i postao je njegova senka. Pod Saguntom, kada je sa jednog nasipa na Hanibala bila bačena falarika, Nebuh ga je zaštitio svojim telom, i goruća strela pogodila je njega u slabinu, a Hanibala je zakačio samo vrh i ranio ga u donji deo trbuha. Da nije bilo tog Nebuhovog žrtvovanja, smrt bi sigurno pokosila vrhovnog vojskovođu. Iako je zadobio strašne opekotine po čitavoj desnoj strani tela, Nebuh je ipak našao snage da iz rane iščupa goruće koplje i pomogne svom ranjenom gospodaru. Nije postojala takva zapovest koju Nebuh ne bi bio spreman da izvrši. Smatrao je da je prirodno i razumljivo da njegov starešina raspolaže njegovim životom. Iako je bio najpoverljiviji Hanibalov sluga, naređenje koje je dobio, a koje je zahtevalo da se noću krišom kreće kroz logor, bilo je i za njega veoma opasno; postojalo je naređenje da se, bez ikakvog

56

prethodnog upozorenja, ubije svaki onaj ko se usudi da se posle oglašenog znaka šunja po logoru. Čak ni lozinka, koja je bila poznata samo starešinama Kartagine, nije bila dovoljna garancija da se spase nečiji život. Straža nije morala zahtevati lozinku, već je, naprotiv, smesta morala da upotrebi oružje, čak i u slučajevima kada bi se na nišanu našla samo sumnjiva senka. Visoke starešine, koje su zbog važnih vojnih razloga, ili vršeći inspekciju, krstarile s jednog kraja logora do drugog, išle su u pratnji patrole koja im je bakljama osvetljavala put. Jedino se Hanibal ponekad usuđivao da prkosi opasnosti i, zaogrnut grubim vojničkim ogrtačem sa kukuljicom, probije se do poslednjih predstraža, ali se i to dešavalo samo kada je starešina hteo da iznenadi nemarnu stražu, ili da izvidi jesu li sve njegove naredbe izvršene. Stražu je jedino bojazan da ne ubije vrhovnog komandanta zadržavala da ne izvrši svaku dobijenu naredbu bez dvoumljenja. Nebuh, kome je to bilo poznato, upotrebio je sve mere opreznosti i stavio na glavu svoju kukuljicu. Prolazeći kroz logor, stigao je neprimećen do mesta na kome je Hanon logorovao, međutim, kada je već pošao ka njegovom šatoru, sa leđa su ga odjednom čvrsto dograbile dve snažne ruke. Ostao je nepomičan jer je bio svestan da bi ga svaki pokret mogao koštati života. - Ko si ti? - šapatom je upitao jedan glas. - Hanibalov vojnik, baš kao i ti. - odgovorio je Nebuh. - Lozinku, ili ću te ubiti! - Hiram. - To mi nije dovoljno. Reci ko si i kuda ideš? - Vojniče, ne mešaj se u stvari vrhovne komande. - Govori, ili si mrtav. Ko te šalje? Ko si? Kuda ideš? Nebuh je ćutao i to ćutanje je moglo da ga košta glave. No, u tom trenutku odnekud se pojavilo svetlo i začuli su se neki koraci. Patrola, koju je predvodio starešina, pristupila je ovoj dvojici. - Koga si uhvatio? - Nekoga ko ćuti i koji nije daleko od smrti. - odgovorio je vojnik. - Rekao sam lozinku i ponavljam je: Hiram. - tihim je glasom izgovorio Nebuh. Starešina je osvetlio Nebuhovo lice. - Pusti ga! - zapovedio je on vojniku. - Idi samo, slugo Hanibalov.

57

Nebuh je nestao u tami. Iz Hanonova šatora je prodirala svetlost. - Hanibalov vesnik - oglasio se Nebuh. Čoveka iz Tira uveli su u šator. - Šta tražiš, Nebuše? - Hanibal te zove i naređuje ti da ideš za mnom. Hanon je opasao sablju i pogledao glasnika. - Treba li da pođem sam? - Da, sam. U Hanibalovom šatoru dva muškarca su stajala po strani. Hamilkarov sin je govorio tihim glasom: - Slušaj me, Hanone: Vratićeš se u logor, opremi hiljadu tvojih konjanika iz Hispanije i kreni u pratnji ove dvojice vodiča. Oni su Gali. Ići ćeš za njima, držeći ih stalno na oku. Preći ćete dvadeset pet milja uzvodno i pre zore stići do malog ostrva koje okružuju dva rečna kraka. Tu se nalazi plićak. Pregazićeš reku i preći na drugu obalu. Tamo nećeš naići na neprijatelja. Zatim ćeš u polukrugu zaći u šumu, sve dok ne stigneš iza logora Gala. Kad stigneš tamo, daćeš dimom znak o svom prisustvu. Idi, ali pazi da niko, ni vojnik, niti starešina ne znaju kuda ih vodiš. Naš prelaz preko reke zavisi od uspeha tvog plana. Kada primetiš da se sa brežuljaka Dolmena uzdižu tri dimna signala, jurišaj na logor svom snagom. Hanon je poljubio Hanibalov skut. - Ako se desi da ne vidiš, o, Hanibale - tiho je rekao - da se s druge strane uzdiže dim, znaj da su i Hanon, i njegovih hiljadu konjanika mrtvi. U zoru je visoka obala reke bila preplavljena i ratnicima, i čamcima. Reka je bila snažna, sužena u tesnacu između dve obale. Slonovi, koje su njihovi vodiči doterali do same vode, njušili su svojim surlama i uzmicali ričući. - Plivajući, neće nikad preći, o, božanski Hanibale - rekao je centurion dok je uplašeno posmatrao kako pred njim teče brza i mutna voda. - Oni će preći putem pokrivenim zemljom, kao što su i navikli odgovorio je Hanibal, lukavo se osmehujući. Hanibal je bio na konju još od prvih jutarnjih sati. Sve su trube pozivale na okupljanje. U logoru je vladala uobičajena užurbanost koja prethodi pokretu i bici. Pešaci su vezivali u svežnjeve i oružje, i

58

raznu robu, i svoje porcije, i sve to slagali u izdubljene trupce. Oni koji su bili u službi vojnih starešina, pakovali su njihove šatore. Konjanici su već bili spremni i držali su svoje konje za uzde. Komordžije su tovarile prtljag i krmu na magarce i kamile, i podmetale vatru pod kolibe od pruća u kojima su vojnici prethodno čekali puna tri dana. Buka je sve nadjačavala, čak i huk brze reke. Pristizali su i redovi iz pozadine, sve brže se približavali reci. Svi su verovali u neko Hanibalovo čudo, iako, s druge strane, niko nije znao kako će se to čudo dogoditi. Visoka obala bila je načičkana vojskama; na drugoj strani reke, koja se u jutarnjoj izmaglici jedva raspoznavala, Gali su se, kao i obično, okupljali u sve većem broju i galamili. Čudo! Tog dana njihovi urlici nisu bili prejaki. Izgledalo je kao da se strah preselio na drugu stranu. Ti Gali koji su, naizgled, bili strašni, koji su se tromo kretali, koje je panika lako hvatala, pošto su shvatili da njihove smotre i ratne koreografije, demonstracije i ratne igre, prethodnih dana neprijatelja uopšte nisu odvratile od namere da pređe reku, sada su bili nemi i zbunjeni. S vremena na vreme dizali bi samo zaglušujuću graju, a zatim bi, opet, zavladalo ćutanje; dizali su put neba sva svoja koplja i sablje, a zatim bi zavladalo mrtvilo. Taj neprijatelj koji je dolazio izdaleka, koji je osvojio neosvojivi Sagunt, koji je prešao preko Pirineja i bio spreman da pređe preko Alpa i zapali Rim, sada je u njihovim očima dobijao natprirodne razmere. To nisu bili ljudi, već heroji; nije ih predvodio običan vojskovođa, već polubog. Kada ih nijedna prepreka nije dosad zaustavila, onda ih ni ubuduće neće zaustaviti. Oni koji su bili sa Hanibalom, odjednom su primetili kako je njegovo nedokučivo lice živnulo, kako su mu oči zasijale. Posmatrao je nevidljivu tačku na drugoj strani reke, a onda je rukom pokazao na signal u obliku dima koji se, potpuno beo, u daljini uzdizao ka nebu, kao i na drugi, crni dim, nešto dalje. Taj pokret su svi zapazili, ali nisu znali šta on znači. - Tamo, Galima iza leđa, nalazi se Hanon sa hiljadu konjanika iz Iberije - glasno je rekao. Vest se proširila kao požar. Začuli su se poklici koji su prigušivali zavijanje Gala na drugoj strani. Za tren oka Rodan su prevalili čamci, dereglije i naduveni mehovi Hispanaca. Hispanci su, služeći se

59

tradicionalnim sredstvom svojih predaka, naviknuti da prelaze široke iberske reke šćućureni u naduvanim mehovima, puštali da ih vodena struja nosi zajedno sa oružjem i stvarima. Sedeći u čamcima, konjanici su za uzde vukli svoje konje, već naviknute da reke prelaze plivajući. Iz hiljade grla najednom su odjeknuli još jači uzvici koji su podsećali na grmljavinu. Sa desne strane reke otisnuo se veliki ploveći most pričvršćen konopcima. Struja ga je nosila i izdužila preko reke, a snažni čamci s druge strane, kojima su upravljali mnogobrojni Gali i Iberi, vukli su ga za sobom. Dižući ruke ka nebu, vojnici su radosno klicali i slavili Hanibala. - Ave, Hamilkarov sine! - Slava ti, o, Baale! - Neka te bogovi nagrade, o, Herkule! - Pobedonosni, nepobedivi! - Olimpijski! Ličio je taj most na veliki put koji je, zahvaljujući nekom čudu, vodio preko reke. Bio je to veliki put, sagrađen od trupaca i greda, nabijen zemljom, tako da su slonovi slobodno mogli po njemu da stupaju. Prelaz je otpočeo. Drugi kraj mosta već se približavao obali. Sada su se primakli neprijatelju, i strele iz čamaca već su letele prema obali, i sa obale ka čamcima. Gali su pokušali da ih zaplaše urlajući na sav glas, naterujući svoje konje sve do same ivice vode. Kako da izađu na obalu kada je tu živa prepreka naoružanih ratnika?! U tom trenutku, na bregu Dolmena su se pojavili stubovi dima. Odgovorio im je ugovoreni signal sa suprotnog brega, i odjek bojnih truba uskoro je zaglušio i viku boraca, i huk reke. - To su naši! To su naši koji su s leđa napali Gale! - vikale su starešine koje su stajale na prednjem delu čamca. - To Hanon juriša na logor Gala! Na suprotnoj obali redovi su se pokolebali, masa je počela da se povlači ka pozadini. Preplašeni ovim neočekivanim napadom s leđa, Gali su postepeno napuštali obale Rodana. - Naopako kada petao oseti lisicu iza leđa! - rekao je Hanibal, smešeći se, i omalovažavajući mahnuo rukom. - Gledajte ih: do malopre su bili Titani, a evo kako su se za tren oka pretvorili u Mirmidonce. I, zaista su oni ličili na mrave koji su se uplašili požara. Iberska

60

konjica je galopirala prema reci, dok se ova ogromna tamna masa povlačila u neredu, rasula se i konačno nestala u šumama. Više se nisu borili. Bilo je to suviše za one Gale koji su, istina, bili hrabri, ali i naivni kao deca. Ti neprijatelji nisu bili ljudi, već nešto natprirodno! Ovaj napad s leđa nije mogao doći od ljudi, već od bogova. Ona reka koju su za tili čas preplavili naoružani vojnici, onaj put koji se, kao po nekoj magiji, najednom izdužio da bi preko njega prešli slonovi, kamile, konji i magarci, nije bio nešto što je u stanju da stvori ljudska ruka; onaj komandant bio je glavom vaskrsli Herakle, Mars, Baal, Hezus.8 Nijedan jedini čovek nije poginuo od kartaginske vojske, iako su čamci već pristajali, iako su Hispanci i Kartaginjani već gospodarili desnom obalom reke. Glasno kličući od radosti, Hanonovi konjanici su se ponovo pridružili pešacima Kartagine, praćkašima sa Baleara i strelcima iz Numidije. Prelaz preko mosta, međutim, trajao je i dalje. Zaštićeni branom od trupaca koja je sekla i zadržavala nabujalu i brzu reku, sada su preplivavali konji i slonovi. Sve se sada pretvorilo samo u veliku igru. Vojnici su pevali himne i do neba slavili Hanibalovo ime. Hamilkarov sin, jašući uspravno, pobedonosno je sa konja pogledao u svoje vojskovođe. - I tako se velika reka pretvorila u potočić! - prezrivo je uzviknuo. Pređite je po suvom, Hanibalove vojskovođe! - naredio je, i sam poterao konja u reku.

61

VI QUINTO DECIMO DIE ALPIBUS SUPERATIS 9

- Šta vi zamišljate da predstavljaju Alpe? To su samo visoke planine, malo više od Pirineja, i to je sve! - Ali se one uzdižu do neba - usprotivio se neko. Čitava vojska bila je postrojena duž doline Druencije. Pred njom su se nalazile zupčaste, okomite i neprohodne Alpe, prekrivene snegom i obavijene oblacima. Pirineji nisu tako izgledali. Tamo je vojska prodirala kroz doline i klance, a ovde nema ni dolina, niti klanaca, samo nepristupačna prepreka na čijim se obroncima nailazi na osamljene kolibe divljih i okrutnih pastira, umotanih u životinjsku kožu, zakržljalih usled surove klime, sa zapuštenom kosom i bradom, sve ljudi koji ne znaju šta znači lična higijena. A i stoka im je bila čekinjava, sa dlakom kao u medveda, kao da ju je studen opalila, i sa savijenim i iskrivljenim rogovima. - Nema planine koja dopire do neba - gledajući unaokolo, strogo je nastavio Hanibal. - Nema te planine koju čovek ne bi mogao preći. Alpe su nastanjene i obrađene, daju i hranu, i stoku. Uostalom, ni oni izaslanici Rima koje ste videli sopstvenim očima nisu preleteli Alpe, čak i sami italijski narodi, koji se u ovoj zemlji nisu rodili već u nju došli iz beskrajnih predela Azije, prodrli su u Italiju isto kao što ćemo i mi, penjući se uz planine. Zar i one legije što su bile postrojene na Rodanu, sa kojima smo se borili, koje su našoj konjici nanele neznatne gubitke, zar i one nisu došle preko Alpa? Pokazujući da se plašite, vi istovremeno pokazujete da ste slabiji od naroda protiv kojih ste se toliko puta borili i toliko puta pobeđivali. Ne zaboravite, o, Hanibalovi vojnici, da će kraj našem putu doći tek kada stignemo pod zidine Rima! - Slava Hanibalu! - povikali su vojnici. Vojskovođine reči, kao i u svakoj drugoj prilici, povoljno su 62

delovale na posustale vojnike i oni su, ćuteći išli napred, očiju stalno uprtih u ogromnu kamenu prepreku. Jedan od starijih i iskusnijih vojnika tiho je rekao: - Da, dobro kaže „Saguntinski lav” da su Rimljani otuda došli, ali ne ovim putem! To je bio veteran sa Egada koji je kao zarobljenik proveo sedam godina u Rimu, govorio latinski i ponašao se kao veliki strateg. - A kojim su putem došli? - upitao je mladi vojnik iz Kartagine koji je išao pored njega. - Išli su duž mora. Zaobišli su Alpe, a zatim se lađama prebacili u Galiju. - A zašto i mi ne idemo tim putem? - začudeno je upitao novak. Veteran je slegao ramenima: - To ja ne znam. To „Saguntinski lav” sigurno mnogo bolje zna, ali... To poznato vojničko „ali” učinilo je da su vojnici postali sumorni i zamišljeni. Što su više napredovali, to im je više izgledalo da se snežne zidine zaista penju do samog neba. - Šta je to sneg? - zapitkivao je dalje vojnik iz Kartagine. Bio je poreklom iz Libije, jedan od onih koji su kao poslednji stigli iz Afrike, uoči samog pohoda, koji je, što se tiče snega, znao samo za zagonetnu belinu koju je za vreme prelaza video po vrhovima Pirineja. - To je nešto studeno što pada sa neba. Zar nikada nisi video smrznutu vodu? - Kako to izgleda kad se voda smrzne? - Pretvara se u kamen. - Ja to u Kartagini nisam nikad video. - Kada sam se ja borio u Iberiji, padao je sneg. To kiša pada zimi u obliku brašna, pokriva zemlju, uzdiže se, a ponekad pokriva i ljude. - A šta se onda dešava? - Dešava se to da ljudi umru od hladnoće. Kada sam sa Hazdrubalom bio na planini Orospeda, usled silne hladnoće smrzlo se jedne noći trideset volova i četrdeset konja. - A kako su izgledali kad su se smrzli? - Tvrdi kao kamen. Takva hladnoća pretvara ljude u statue. Drugi su slušali i zamišljeno ćutali. Više se nisu čule ni pesme, niti pobedonosni hvalospevi. Mnoge su poslednji događaji navodili na tužne slutnje. Hanibal i Scipion su se međusobno izbegavali. Prvi je,

63

idući velikom brzinom, posle konjičke čarke koja se umalo nije pretvorila u pravu bitku, skrenuo prema severu; Scipion je pokušao da sa Hanibalom stupi u borbu, ali mu nije pošlo za rukom da ga stigne. Možda je punski vojskovođa nameravao da ga uvuče u zemlju Alobroga, jer su njemu tamošnje poglavice bile naklonjene, ali Scipion nije upao u zamku. Oprezno je skrenuo u pravcu Ligurije kako bi se Hanibalu suprotstavio na izlazu iz alpskih dolina. U Rim je poslao vest o svojoj prvoj pobedi. U prvom sukobu dvojice velikih protivnika Hanibal je bio poražen. Pet stotina konjanika iz Numidije koji su bili upućeni da uhode rimski logor, iznenadila je Sempronijeva konjica, tako da su Numiđani nastradali, iako su Rimljani bili brojčano slabiji. Na bojištu je ostalo dve stotine Numiđana i sto šezdeset Latina: loš predznak, nesrećan početak rata. Postepeno su iščezavali utvrđeni gradići, kraj je sve više ličio na divljinu i pustoš. Svuda su se protezale prostrane livade sa bledozelenom travom, opaljenom hladnoćom, okružene ogromnim šumama ariša koje prekrivaju obronke sve do same snežne granice. Iz dalekih klanaca dopirao je snažan zvuk truba tamošnjih gorštaka koji su se, na taj način, dozivali na okup. Strašno urličući, na vrhovima su se iznenada pojavili divlji ljudi. Idući između ispucalih i nepristupačnih litica, vojska se popela uz prvi alpski klanac. Hanibal je pozvao Gale koji su mu služili kao vodiči: - Da li ste ikad bili u ovom klancu? - Da, gospodaru, u rano leto, dok je trava sveža, ovamo dolaze stada. - Da li ste ikad išli preko onih tamo litica? - Nikad, o, božanski! - Nastojte da prodrete do kraja klanca i da ga ispitate. - Ne možemo, gospodaru. Naoružani pastiri vladaju ovim gorskim kosama, pobili bi nas kamenjem. To bi se isto desilo i tvojim ljudima. Ti ne znaš kako izgleda kad okrugle stene padaju odozgo, kako kao divokoze skaču po hridinama i sa svakim skokom dobijaju novu snagu, liče na nešto živo i konačno, lome se i uz grmljavinu padaju u dubok klanac. - Mi moramo proći, i proći ćemo!

64

- Gorštaci, gospodaru, noću napuštaju planinske vrhove i povlače se u svoje kolibe. Ali, ko se sme noću tamo uspinjati? Hanibal ih je hladno pogledao: - Vi to, razume se, nikako ne smete. Te noći su na konačištu gorele mnoge vatre, vojnici su oklevali, pevali pesme iz tog kraja i pili crno galsko piće koje ih je dovodilo u prijatno raspoloženje i, najzad, ošamutilo. Hanibal se, međutim, u potpunoj tami, na čelu odreda od hiljadu pešaka iz Iberije koji su odabrani između gorštaka Pirineja i Sjere, idući stazama koje je stoka jedva utabanala, polako penjao prema vrhovima. U zoru su gorštaci zaposeli vrhove, a kroz dolinu klanca išla je kolona vojske. Ne usuđujući se da se potpuno približe planinskim vrhovima, gorštaci su galamili izdaleka. Klanac je bio toliko tesan da je sam po sebi ulivao strah. Duboko dole tekao je brz i neobično hladan potok čije je dno pokrivalo klizavo kamenje. Postojala je jedva vidljiva staza kojom su ljudi i životinje mogli da se kreću jedan za drugim. Hanibal je nameravao da zaštiti vojsku pomoću numiđanske konjice koja bi se lepezasto pela po obroncima, ali su obronci bili toliko strmi da se konji njima nisu mogli kretati. Strelci i praćkaši, koji su tokom noći zauzeli planinske vrhove, držali su gorštake na odstojanju, tako da su oni, lako kao divokoze, jurili između onih litica, urlali i bacali kamenje. A bilo je, jednostavno, nemoguće zaustaviti to kamenje i od njega se zaštiti. Konji i mazge, natovareni hranom, padali su svaki čas pogođeni komadima granita i strmoglavljivali se u penušavu vodu. A nekad su to bili i čitavi redovi ljudi koji su pod lavinom kamenja nestajali kao slamke. - Udrite ih! Udrite bez samilosti! - vikao je Hanibal svojim strelcima iz Mauritanije i svojim Balearima, pokazujući put planinskih vrhova. Ali, čak ni gorštaci sa Pirineja nisu bili u stanju da se takmiče sa Alpincima koji su, odeveni u kožu, ličili više na životinje nego na ljude i neverovatno brzo iščezavali u gudurama. Borba u tako teškim uslovima je bila nemoguća i sasvim uzaludna. Vojnici su se morali o sebi brinuti i gledati kako da pod kišom kamenja pređu naročito teška mesta. Bili su prisiljeni ne samo da napuštaju ranjene konje, već i njihov tovar. Pojedini nosači su bacali

65

oružje i na leđima nosili džakove s brašnom i žitom. Zavladalo je potpuno rasulo; ljudi su se izmešali, dovikivali jedni drugima nejasne zapovesti; razlegali su se jauci ranjenika, vapaji umirućih, čulo se rzanje konja i mešalo se s rikom slonova. Čak je i sam Hanibal morao da sjaše sa svog konja i krene peške kao najobičniji vojnik. Na ruku je navukao ogroman feničanski štit, kako bi se zaštitio od kamenja. Alpinci su ih, međutim, i dalje gonili sa nesmanjenom žestinom. Kada bi ih pešači ili strelci iznenadili, oni su bežali, nestajali kao da ih je zemlja progutala, ali bi se zatim ponovo pojavljivali na većem odstojanju i većoj visini, bilo s desne strane, bilo s leđa. - Božanski Hanibale - rekao je Giskon - vojska će ovde ostaviti svoje kosti, ako ne izađemo iz prokletih klanaca. Ovde ni tvoj genije nije u stanju da smisli nešto što bi moglo da nas zaštiti. Hanibal ga je popreko pogledao: - Dovoljan je jednostavan štit. - Šta hoćeš da kažeš? - Naredi da vojnici naprave testudo, kao da se nalaze pod zidinama opsednutog grada. Zid napravljen od štitova, zaustavlja i kamenje. Sledećeg dana opasnost je postala još veća. Konji, mazge i magarci lutali su dole duboko, ili po obroncima, po jedva primetnim stazama koje bi najednom iščezavale, kako zbog obrušavanja usova, tako i zbog provalija, ili štete koju je pravio neprijatelj. U tesnacu je došlo do strašne borbe. Alpinci su, ohrabreni teškoćama u koje je zapala vojska, napadali u gomilama, sa visina bacali strele i kamenje, odronjavali stene. Zavladao je potpuni nered; nisu se raspoznavala bojna obeležja, nisu se čula naređenja. Tada su vojnici prvi put videli kako Hanibal, prebledeo, grčevito stiska pesnice. Na stotine ljudi i životinja strmoglavce su padali u ponore koji su zjapili odozdo; na sve strane širili su se oblaci guste prašine od usitnjenog kamenja i snega; izmešala se sklupčana životinjska i ljudska tela, čiji su se udovi još micali i u istu provaliju padali. U pukotinama su nestajala vojnička kola i prtljag. Ponori su gutali i stoku za klanje, i stoku za vuču, i slonove. Teren je bio klizav kao kakav podao izdajica; sa visine je kamenje i dalje neumoljivo padalo, a urlik Alpinaca i potmuli zvuk truba, povećavali su strah. Čim bi gorštake poterali sa jednih visova, ovi bi se učvršćivali na drugim i

66

borili se sa odstojanja. Njihove strele pogađale su vojsku, ali strele numidijskih strelaca njih nisu mogle da stignu; kamenje je pogađalo kolonu u maršu, dok šljunak praćkaša iz Baleara nije ni do pola stizao. - Treba se boriti! Trube su dale znak da vojska stane. Zaustavili su se na mestu na kojem je klanac bio najširi. Vojnici su napravili zaklon od štitova, teretnih kola, stena, na brzinu iskopanih šančeva, kojekakvih pregrada i trupaca. - Ovamo moji saguntinski Iberi! - povikao je Hanibal sa ogromne stene i visoko uzdigao bojna obeležja Kartagine. - Ovamo moji Mauritanci! Ovamo moji veterani sa Egada! - Rukom je pokazivao na visoravan, a njegov glas je nadjačavao prasak kamenja koje se kotrljalo niz obronke planina i bio snažniji od huka bujice i krika ranjenika. - Tamo gore - grmeo je vojskovođin glas - ugnjezdilo se nekoliko stotina vukova u ljudskoj spodobi koji nam dosađuju svojim zavijanjem! Idite da ih poterate, moji hrabri saguntinski junaci, i put koji vodi u Rim biće slobodan! Svakom vojniku daću po zlatan talenat za svaku neprijateljsku glavu! Pod utiskom tog volšebnog glasa, vojnici, koji su do tada bili preplašeni i potišteni, počeli su pomamno da kliču. Najzad će se boriti, i to prsa u prsa, došao je kraj mukama koje ih pritiskaju kao mora, neprijatelj ih više neće napadati iza busija, došao je kraj neizvesnosti. I evo, već su se i crni Numiđani, i Mauritanci kovrdžave kose, i mali, nervozni Iberi, uz opasne litice kao koze uspinjali; svaki im je korak bio nesiguran, rukama su se morali hvatati za granje. Ne obazirući se ni na kamenje, niti na strele, ne prebrojavajući one koji su stradali, dokopali su se gorske kose i tu se onda, na kraju ponora, zametnula borba prsa u prsa; združeni u smrtnom zagrljaju, neprijatelji su zajedno padali u ponor. Ali, više od žestine s kojom su navalili, više od njihovih ratnih poklika i, najzad, više od veštine kojom su rukovali oružjem, ishodu borbe doprineo je sam izgled Numiđana i Mauritanaca, njihova tamna lica, sjaj njihovih očiju i njihovi zubi kao od slonove kosti. Alpinci su počeli da beže kao ludi i u potpunom neredu, skakali su sa stene na stenu, strmoglavljivali se i, obuzeti strahom, iščezavali u jelovim šumama.

67

Uz ogromnu viku, Hanibalova vojska je najzad izbila iz tesnaca, ali je za sobom ostavila gomile mrtvih ratnika, pobijenu stoku, komoru. Svaka litica je bila poprskana krvlju; redovi su bili desetkovani, pobrkan red centurija, ali je srž kartaginske vojske bila sačuvana i snagom svoje mase forsirala nepristupačna vrata Italije. * * * Vrata Italije su se, međutim, sve više udaljavala. Dolina za dolinom, vrh za vrhom, sve jedan strašniji od drugoga, svaki sve manje pristupačan i napušten, bez tragova života. A domoroci su, zaogrnuti životinjskom kožom, neprestano bdili na visovima Alpa. Brade i kose su im bile raščupane, bili su razjareni kao medvedi. Nestajali su, i ponovo se vraćali. Na mahove je izgledalo kao da ih je zemlja progutala, a onda bi se opet na planinskim visovima u gomile okupljali, i odatle je onda odjekivalo njihovo životinjsko zavijanje, njihove trube. Put je bio posejan mrtvima. Ginula je stoka, ginuli slonovi navikli na toplo tle Afrike; ginule kamile, navikle na usijani pesak pustinje; umirali ljudi, slomljeni umorom i hladnoćom, ili kamenjem. Alpinci su izbegavali otvorenu borbu. Ličili su više na senke nego na ljude, skakali si kao divokoze, izbegavali borbu prsa u prsa; bežali čim bi strelu odapeli, čim bi bacili kamen. Konačno su ugledali zelene doline na kojima su se, tu i tamo, nalazile osamljene kućice i jedna, zidom opasana kula. Prosedi ljudi, sa zelenim grančicama drveća u rukama, izašli su Hanibalu u susret, moleći za mir. Vodiči Gali su ih zapitali: - Ko ste vi? - Mi smo starešine Grajočela. - A šta hoćete? - Videli smo kako se borite; izbrojali smo koliko vas ima; milije nam je da nam budete prijatelji, nego neprijatelji. - Šta nam nudite? - Hranu, slobodan prolaz, taoce i vodiče. Doveli su ih pred Hanibala. Izgledali su bedno, pogled im je bio izgubljen, gledali su ispod oka, bili slabo uhranjeni, jedva pokriveni kožama osušenim na suncu. Vojskovođa ih je pogledao s 68

nepoverenjem. - Kom narodu pripadate? - upitao ih je preko tumača. - Mi smo Gali. - Poznajete li Rim? - Ne poznajemo. - Mi nismo vaši neprijatelji; mi idemo da se borimo protiv Rima. Zašto nas napadate? - Uplašili smo se tolike vojske. Plašimo se za našu stoku i naše kuće. - Pogledajte: mi vodimo toliko stoke koliko nemaju svi narodi Alpa zajedno, a to nije vaša stoka. Hoćete li da nam budete prijatelji? - Da, ako odete odavde. Pokazaćemo vam bolji put. - Kuda vodi? - U veliku ravnicu kroz koju teče ogromna reka, ali mi tu ravnicu nikada nismo videli. - Dobro. Dajte nam taoce i vodiče. S one strane velike doline ponovo su počeli da se redaju divlji klanci, napušteni, pusti. Vodiči su bili ljudi niskog rasta, zbunjeni i prilično nepouzdani. Pretvarali su se kao da ne razumeju tumače Gale, odgovarali im nejasnim i često sasvim nerazumljivim rečenicama. Davali su neodređene i dvosmislene podatke. - Gde se nalazi velika zelena ravnica? Jedan od njih pokazao je rukom u pravcu snežnog, strmog vrha koji se uzdizao sve do neba. - Iza onog snega. - Ima li ljudi iza tih planina? - Tamo žive snažni i dobro razvijeni ljudi, ljudi-bikovi, ali ih mi nikad nismo videli. Mračan u licu, Hanibal je gledao unaokolo. Nije video ništa drugo, samo strme i nepristupačne planine, i jelove i ariševe šume; nigde ljudskih staništa, nigde bilo kakvog puta. - Gde je put koji vodi do tih ljudi-bikova? - upitali su vodiča. - Ne znamo. Puteva nema. Niko ne ide na onu stranu. Ako su vam potrebni putevi, morate ih izgraditi. Predeo je postajao sve sumorniji i neprohodniji. Vojska je morala da se probija sve idući senkom ogromnih šuma, morala je da stupa po klizavom tlu, prekrivenom borovim iglicama; centurije su se raspale

69

na manje delove, razredile se u duge redove koji su se često razilazili i gubili međusobnu povezanost. Orijentisali su se isključivo prema položaju sunca, koje je tek ponekad prodiralo kroz granje. Prvo su kroz mlade jele i gusto isprepletano šiblje stupali slonovi i težinom svog tela krčili put vojnicima. Neki bi se slon na neprohodnim obroncima okliznuo i u bujicu strmoglavio, a odatle ga ljudska ruka nije mogla izvući. Otuda se zato često odozdo dugo čula tužna rika. Da bi učinili kraj agoniji stradalih slonova, vodiči su se pomoću konopaca spuštali u ponor, stavljali im čelično dleto na teme i po njemu udarali čekićem. To je bio jedini način da se okonča život nesrećnih životinja. Celog tog dana su koračali, ali je to pre ličilo na lutanje, nego na pravi marš. A kada je sunce počelo da zalazi, primetili su da su im nestali vodiči. Koristeći se nepristupačnim terenom, neprimetno su oni umakli. Vojska se zaustavila; prethodnica, povlačeći se u neredu, stapala se sa ostalom vojskom. - Napali su nas! Neprijatelj nas je opkolio! Kao potvrda tih reči, po padinama se začuše urlici i jeka bojnih truba, a onda s obe strane ponovo otpoče strašan napad kamenjem koje se kotrljalo u ambis, i sobom odvlačilo drugo kamenje, i čupalo stabla u korenu, pogađalo glavninu vojske i stoke. Bilo je nemoguće boriti se, a kamoli postrojiti se u bojni red. Da bi spasli gole živote, i ljudi i slonovi borili su se sa samom prirodom. Nikad se nisu nalazili u takvoj opasnosti. Neprijatelj ih je opkoljavao sa svih strana, bio je ispred njih, napadao ih i sa leđa, i sa strane. Ipak im je najveća opasnost dolazila sa strane, nije bilo nikakvih mogućnosti da se zaštite od onog kamenja koje je stalno padalo. Odstupnica i izvidnica, međutim, junački je zadržavala neprijatelja, čak ga i potiskivala. Dojurio je Maarbal. Čelo mu je bilo sve krvavo jer ga je pogodio kamen. - Božanski Hamilkarov sine, ako nam ne pomognu bogovi, propali smo. Neprijatelj je u dnu doline zagradio prelaz. Konjica i komora, svi su odsečeni. Šta da radimo, o, gospodaru? - izgovorio je. - Smesta stati, ušančiti se, utvrditi se! Dok idemo, ta fukara je u mogućnosti da nas ometa. Kad stanemo, neće se usuditi da nas napadne. - Giskon sa hispanskom pešadijom, i Hanon sa konjicom, već su se

70

ušančili i spremni čekaju početak napada. - Odbiće ih. Ja hitam do izvidnice. Prolaz iz doline mora biti oslobođen! Neka sa mnom pođu moji hrabri Saguntinci! Na izlazu iz doline zametnula se borba prsa u prsa. Alpinci, koje neprijatelj nikada nije ozbiljnije napadao, koji su neprijatelja potcenjivali, verujući da već samim svojim izgledom njemu strah ulivaju, nisu izdržali u sukobu, raštrkali su se, urlajući po liticama, brzo se kao mačke puzajući po bočnim obroncima, i u gustim šumama nestajali. Posle sukoba, koji nije trajao duže od pola sata, umorni od proganjanja i ubijanja onih koji su zakasnili, Kartaginjani su već počeli da se okupljaju i vraćaju u logor. Hanibal je razapeo svoj šator usred doline, a vojnici su spavali, uglavnom u kolibama, ili na ležajevima od borovih iglica, pokriveni granjem ariša. Ni teretna kola, niti komora, čak ni konji nisu još bili stigli, a u onom mrklom mraku nisu znali da li se neprijatelj još uvele nalazi između pešadije i konjice. Noč je prošla bez uzbune. Vika gorštaka i zvuci truba nisu se više čuli. Na stazi u dubini doline u zoru su se pojavili prvi numiđanski konjanici. Neprijatelj se povukao naviše i svoj bes iskaljivao u dernjavi. Nije ih više čak ni kamenje ometalo. Sada se vojska pela ka snežnom vrhu, obasjanom suncem, koji se jasno mogao videti već nekoliko dana. I taj je vrh bio visok, uzdizao se put neba kao prepreka, ali je među drugim planinskim vrhovima koji su ga nadvisivali, ipak, predstavljao znatno manje surovo sedlo. Teško je bilo popeti se do tog prelaza, ali je to, ipak, bio prelaz. Vodiči su nestali, ali je Hanibal, pogleda uprtog ka istoku, i dalje išao sa puno pouzdanja. Znao je da će, krećući se u pravcu izlaska sunca, izbiti u doline Italije, u doline obasjane suncem, a u kojima su gradovi, stada, plodna polja. Tamo, iza onog vrha, nalazio se - Rim. Oslabljeni hladnoćom, slonovi su se peli vrlo sporo. Vodiči su im na sapi stavljali postavljene prostirke, hranili ih brašnom pomešanim sa vinom i medom kako bi pojačali i aktivirali toplotu njihovih tela, pri svakom njihovom koraku po smrznutom snegu postavljali granje ariša kako ovi ne bi skliznuli. Kopita konja i kamila obmotavali su krpama.

71

Uspinjali su se s velikom mukom, ali se proneo glas da će se sa one visine ukazati Italija, da će videti oni tada zelene ravnice, gradove koji se bele od mermera. Penjali su se, a kada su se ispeli na sam vrh, Hanibal je željno prvi bacio pogled na drugu stranu. No, pred njegovim očima se ukazao samo beo niz vrhova i gomila oblaka koji su prikrivali horizont, planine kud god pogled dopre, i opet gudure i klanci, i opet nove šume, i novi sneg. Kada se vojska postepeno ispela na vrh planine, zavladalo je opšte ćutanje. Veterani, čija je kosa već uveliko bila seda, jecali su i padali na zemlju, u sneg. Zamišljali su da će s one strane ugledati raj; sanjali su o suncu, zelenim poljima, plavom nebu, gradovima od zlata i slonove kosti o kojima pevaju feničanske legende. Umesto toga, videli su sneg i samo sneg, neprijateljski, hladan, nepoznati sneg, koji im oduzima snagu i briše im nadu. * * * Trube su dale znak da se vojska zaustavi. Vojnici su, nakon dve nedelje hoda, odložili torbe i oružje i pogledali svud naokolo, više nego zgranuti. Logorovati! Ponovo logorovati u snegu, uz ledeni vetar koji mrsi grive konjima, i tera ljudima suze na oči, i savija im leđa. Logorovati na ledom pokrivenoj pustoši, gde svuda naokolo caruje smrt, gde se danonoćno čuje cvilenje i zavijanje zlih duhova, a što je nešto sasvim drugo nego trube Alpinaca! - Stigli smo do onoga što se ne da savladati - rekao je Maarbal. Hanibal je hladno pogledao. Pogled mu je i sada bio tajanstven i surov. Čak i onaj uobičajeni osmeh iščezao je sa njegovih usana. - Gde je to što se ne da savladati? - Pogledaj... Nizbrdica, prekrivena ledom, klizava, uglačana, staklasta, koja se naglo spuštala u duboku dolinu, kruto je presecala put. Životinje na kojima se putovalo, prethodnice koje su pokušale da se spuste po toj nizbrdici, survale su se u ponor čije dno nije moglo da se sagleda. Njihova popucala kopita su izbrazdala smrznutu zemlju. Sobom su životinje odvukle u ambis i jahaće, i niko se od njih gore više nije ispeo. - Usov je izravnao obronak - hladno je rekao Hanibal. - Treba ga 72

zaobići. Maarbal je bacio očajan pogled naokolo: - Preći? O, Hainilkarov sine, to mogu samo orlovi i kraguji. Poslali smo izviđače. Oni su nekoliko sati išli duž snežnih padina i jedva su se vratili, i to mrtvi umorni, plačući. - Nemoguće je preći! Nemoguće je! I sam Hanibal, u pratnji vernog Nebuha, Hanona i Giskona, morao je da se vrati, ništa ne govoreći. Bilo kojim putem da krene, izlagao se opasnosti da izgubi čitavu vojsku. Dokle je oko dopiralo videli su se samo glečeri u kojima zjape opasne pukotine, okomite stene preko kojih se ne može preći. Ipak je, sudeći po samom položaju mesta, zaključio da je to bio taj jedini prelaz preko kojeg je trebalo da krenu, taj i nijedan drugi. Tamo dole, beskrajno daleko, nazirala se duga dolina koja vodi u prostranu italsku ravnicu, gde će doći kraj njihovim mukama, njihovim patnjama, gde će, konačno, moći da se bore protiv vidljivog neprijatelja, da ga savladaju i pobede. - Više nema nikakvog puta! Više nema nikakvog prelaza! - gunđali su obeshrabeni veterani iz Hispanije. - Vodiči su nas izdali, doveli su nas na bezizlazan put. - Svi ćemo ovde pomreti od hladnoće i gladi. - Put? Mi ćemo ga sagraditi. Hanibalov glas je ponovo odjeknuo kao grom. Svi su se dobro sećali da su takav isti glas čuli i onda kada su se nalazili pod zidinama Sagunta, kao i pred mutnim vodama Rodana. Odlučnost tog glasa podizala je potpuno iscrpljene vojnike, vojnike na umoru, ulivala poverenje obeshrabrenima, vojnicima davala snagu da se penju i uz potpuno okomite stene, osvajaju neosvojive zidine. Svi su skočili i opkolili ga. - Kakvi bismo mi bili - nastavio je Hanibal - mi koji hoćemo da pred nama klekne Rim, kad ne bismo bili u stanju da savladamo tu jadnu ledenu koru? Ne zaboravite, pred ljudskom voljom nema pustinje koja se ne može pretvoriti u najlepši vrt, nema nizbrdice koja se ne može preobraziti u najbolji put. Začuđeno su ga posmatrali i ćutali. Čak su i najiskusniji odmahivali glavom. Ta oni su već ispitali teren! Odozgo je bio svež sneg, a odmah ispod njega sleđena, staklasta kora koju ni gvožde nije u stanju da razbije. Ispod toga, litica, tvrda i klizava, opasnija od samog leda.

73

Najstariji među njima koji se zvao Kapsa, stupio je pred Hanibala plačući. - Baalov sine, moji su se ljudi već uhvatili u koštac sa tom nizbrdicom od koje čoveka hvata vrtoglavica i koja je već progutala toliko naših konja i naših ljudi... videli smo, o, veliki, kako nestaju. Konji su klizili na stražnjim nogama, a kopita im uzalud brazdala ledenu koru. Ostavili su na njoj krvave tragove! Videli smo kako nestaju i konji, i ljudi, kako se kotrljaju u gustom oblaku ledene prašine, rastavljenih ruku i nogu, čuli smo tutnjavu njihovih telesa i kako se dole razmrskavaju o litice. Pokušali smo, o, Hamilkarov sine, da pijucima usečemo stepenice. Jedva nam je pošlo za rukom da razbijemo ledenu koru jer je ispod nje uglačana litica koja se ne da zaseći. Polomili smo alat, raskrvarili ruke i... - rekao je, pružajući svoje drhtave ruke, deformisane od teškog rada, od starosti i bolova. Hanibal ga je pogledao bez trunke samilosti. - Odlazi! - grubo je rekao starcu. - Idi i jedi čorbu sa ostalim krezubim veteranima! Ti, svakako, nisi čovek koji može da savlada tu nizbrdicu. Ovamo drvoseče sa sekirama! Pred Hanibalom su se postrojili divovski tesari iz Mauritanije, sa gvozdenim sečivima na ramenima. Stajali su nepomični kao bronzane statue i razmišljali o tome da li se, zaista, njihovim opasnim sekirama može tesati i sam granit. Sa visine Hanibal je prstom pokazao na šume ariša i jela koje su se črnele u provaliji, na nekoliko stotina metara ispod njih. - Tamo ima drveća - rekao je tihim glasom - koje bi bilo dovoljno da se izgradi deset kartaginskih i deset rimskih flota. Drvo je lađa, drvo je rat, drvo je vatra. Siđite! Oborite čitavu šumu; upregnite volove da do vuku ovamo oborena stabla; lišće i granje ne potkresujte; hoću da mi dovučete čitave i jele i ariš, jer će nam stabla utrti put koji vodi u Rim. Svi su ćutali, ježili se i slušali. Niko se nije usudio da postavi ma kakvo pitanje. Šta je naumio punski vojskovođa? - On hoće da od stabala sagradi veliko stepenište, kako bi po tom stepeništu sišli ljudi i životinje - objašnjavao je stari Kapsa, očajan što je zatajila njegova centurija vojnika sa pijucima. Starešina tesara podrugljivo se nasmejao: - Na ovakvoj nizbrdici? Bez oružja i tereta, ljudi bi, možda, i mogli

74

da siđu. Ali životinje?! A ko bi mogao da sagradi stepenište, kad niko nije u stanju da se održi na nizbrdici? - „Saguntinski lav” zna šta radi - pevali su u ritmu sekire džinovski majstori iz Mauritanije, udarajući alatom po drveću. - On može sve! Može poravnati i same planine! - Ispuniti ponore! - Promeniti lik zemlje! - Učiniti da se sunce spusti s neba! - On je rekao: „Drveće, to su lađe! Drveće je rat! Drveće je oganj! Drvećem se plovi! Drvećem se uspinje po zidinama! Drvećem se grade bojne sprave! Drvećem se pravi oružje!” Stabla su padala, i padala. Čim bi jedno stablo palo na zemlju, vezivali bi ga užadima i lancima, a onda bi ga zdepasti hispanski bikovi vukli na vrh planine. Nebo se smračilo. Padao je sneg. Sada su mladi vojnici iz Numidije, iz Mauritanije, iz Kartagine i Libije znali šta je sneg, ta voda koja se pretvara u brašno, studeno brašno koje njihovu kosu, bradu i telo pokriva ledenom korom. Ježili su se od hladnoće i straha. Videli su kako taj beli pokrivač postepeno pokriva planine i šume i mislili kako će i njih uskoro, možda, pokriti. Već su se dva dana nalazili na toj ukletoj nizbrdici. Varvari su nestali, a u moru nepreglednih snežnih vrhova carevala je grobna tišina. Nestalo je nebo, nestala zemlja. Vojnici su drhtali u kolibama od granja i grejali ruke na vatri koja se nije gasila, ali su im leđa sve više trnula od studeni. - Ovde će umreti i Hanibalova vojska, i Hanibalov genije! - govorili su veterani. Ponekad su videli kako iz snežne mećave pristižu kao utvare: mazge, magarci, konji, prljavi i krvavi, sa dlakom skorelom od leda, sa ostacima amova oko vrata. Bila je to tegleća marva koja se prethodno survavala u ambis, a onda uspevala da se odande izvuče i, prateći tragove vojske, pronađe put. Ljudi su ih dočekivali kao što se dočekuju dragi, izgubljeni, ponovo pronađeni prijatelji. Ali ih je strah svakoga časa sve više obuzimao. Još dva-tri dana boravka na toj besputnoj nizbrdici i - svemu će doći kraj, svi će pomreti. Žita više nisu imali; stoku su klali nemilice jer je tokom noći, zbog hladnoće i iscrpljenosti, ona mnogo stradala. Delimično osakaćeni ogromni

75

kosturi ostajali su na mestima gde su životinje uginule, dok ih sneg ne bi sasvim prekrio svojim pokrovom. Ali su drvoseče iz Mauritanije nastavljale titansko delo i obarale stabla, tako se sve zagrevajući. Obarali su oni ogromno drveće i pevali tužne ratne pesme u kojima se slave junačka dela njihovog vojskovođe. „Drvo je oganj! - on je rekao. Drvo je rat! - on je rekao. Drvo je lađa! - 011 je rekao. Baalov sin će jednim pokretom ruke izravnati Alpe! Ispuniće ambise!” Da! Zaista je izgledalo kao da će Hamilkarov sin šumskim džinovima ispuniti ambise. Sa vrha planinske kose obarani su ogromni ariši i stoletne jele sa sve granjem i lišćem. Padali su džinovi, podižući srebrne oblake snega koji je prekrivao njihovo lisnato granje; klizili su kao lađe, na fantastičan način porinute u more, tutnjali su padajući, odjekivali u onoj tišini sve dok se buka ne bi izgubila u dolini. Stojeći uspravno na vrhu strme padine, Hanibal je rukom pokazivao na urvinu. - On hoće da izravna ambis! - sa čuđenjem i dubokim poštovanjem šaputali su vojnici. Sada su svi pomagali pri radu: i veterani, i regruti, i konjanici, i drvoseče, i strelci, i komordžije. Čitava vojska, poneta uzvišenim zanosom, pomagala je da se „izravna ambis”. Samo tokom prvog dana gurnuto je u ambis na hiljade posećenih stabala. Sa visine se videlo kako se osnovica nizbrdice od njih već crni, a drvo koje je bilo vatra, rat, lađa, penjalo se, penjalo se neosetno; kada je sunce počelo da zalazi, već polovina urvine je bila prekrivena stablima. Sneg je prestao da pada. Na zapadu je nebo postajalo sve jasnije. Svanula je svetla, čarobna zora. Nebo je bilo vedro, tamnoplavo, slično plavetnilu afričkog neba. I tada je u logoru odjeknuo uzvik radosti. Tim ljudima, koji su sve do malopre bili utučeni i prestravljeni, izgledalo je sada kao da sviće zora vaskrsenja. Zatim je jako sunce pobedilo isparavanja iz doline, a svež jutarnji vetar rasterao i poslednje oblake, gomile oblaka koji su bežali kotrljajući se preko planinskih visova, koji su se, iskrzani u duge nizove pare svud redom raspršivali i, najzad, nestali u plavetnilu. - Italija! Italija!

76

Tamo gde je plavetnilo poslednjih planina postepeno prelazilo u zelenu boju, pojavile su se beskrajne doline po kojima su se u daljini svetlucale vode i nazirala se nejasna belina gradova i sela. - Italija! Italija! Ponosno stojeći na samom vrhu planinske kose, Hanibal je ispružio ruku prema istoku. Zatim se vojskovođa obratio svojoj vojsci koja se, veličajući ga, tiskala uz planinski greben, i pokretom ruke naredio joj da se stiša. Zavladala je mukla tišina. Samo su se odnekud iz dubine, oslabljeni daljinom i šunjajući se oko jela, uspinjali teški uzdasi vetra i šum voda. Nepomični, svi su čekali reči kojima će im vojskovođa otkriti novo čudo. I tad je odjeknuo Hanibalov glas: - Vojnici Afrike, vojnici Hispanije, pobednici Sagunta! Vi koji ste pobedili velike Pirineje i ponosni Rodan, pogledajte tamo: Evo vam Italije! Evo je u punom sjaju njenog neba; evo je u sjaju njenih dolina, u bogatstvu i izobilju njenih gradova. Tamo nas čekaju najslavnije pobede koje su ikad krunisale čelo ratnika; tamo ćete, konačno, ugledati leđa našem vekovnom neprijatelju koji nam preti čak i u našoj Africi. Tamo vas očekuje bogatstvo, odmor u prelepim gradovima, ratni plen otet od boraca koje niko osim vas još nije pobedio. Na kraju ravnice koja je pred vašim očima, nalaze se zidine Rima. Vojnici Kartagine, evo vam Italije! Hanibalov glas je nestao u moru radosnih uzvika. Ka nebu se uzdigla čitava šuma ruku, koja je sva blistala od junačkog oružja; oči vojnika sijale su se od želje. Jedan jedinstveni uzvik, jedna jedinstvena reč nadjačavala je sve ostale uzvike, sve ostale reči: Italija! Italija! - Dajte još, dajte! - nastavio je Hanibalov glas. - Dajte drveće iz italijanskih šuma da savladamo ovu planinu! Dajte još drveća, jer je drveće: oružje, rat, oganj! Oni još nisu shvatali nevolju, ali su smrznuti obronci ječali od stabala koja su obarana, da bi se potom uspinjala kako bi prekrila strašnu nizbrdicu. U smiraj dana cela planina je bila prekrivena stablima, ali je to bila potpuno razbacana i haotična masa, sva od debala, granja, korenja, lišća, masa u kojoj bi i ljudi, i životinje podjednako lako mogli da nastradaju. Ljudi Kartagine još nisu shvatali. - Vatre! - ponovo je glasno povikao Hanibal. - Ovamo oganj od

77

koga će popucati led, od koga će ispucati stene! Goreće, kažem vam, čitava planina, goreće i pretvoriće se u kreč, a litice će se pod vašim pijucima pretvoriti u prašinu. Vatre! Potpalite drvo, drvo je rat, drvo je bitka! Ljudi su se spustili u dubinu noseći burad sa smolom, lojem, bitumenom, da bi se zatim, iz dubine, najednom pojavili stubovi gustog dima, da bi se začula buka požara koji se uspinjao obroncima planine. Iz italijanskih dolina veselo je duvao večernji povetarac, a plamen se uspinjao kao da ga je na neki čaroban način taj dašak nosio. Vatra se pela uvis, a kada su se spustile prve večernje senke, ogromni plameni jezici su se izdužili, ližući smolasto drveće; neprestano su se izduživali, postajali sve viši, sve dok se čitava planinska kosa nije pretvorila u ogroman sud napunjen žeravicom koja prkosi noćnoj tami. Hanibalovi vojnici bdeli su tokom čitave noći, a s vremena na vreme zaorilo bi se radosno klicanje, začule bi se ratne pesme i burno odobravanje. Iz ambisa se uzdizao gorući dah i prisiljavao ljude koji su se sa vrha naginjali kako bi dole pogledali, da odmah ustuknu. Vatra je gorela tokom čitave noći, kao i tokom narednog dana. Poput kakvog ogromnog žrtvenika na kojem se dimi tamjan, Alpe su bile obavijene gustim oblakom dima. Vatra je gorela i druge noći, sve dok nova zora nije otkrila padinu koja se crni od uglja, koju je, malo po malo, umesto snega prekrio pepeo. Hiljade ljudi tada se spustilo i na usijanu zemlju izlilo burad sirćeta. Zemlja je cvrčala i jaukala kao užareno gvožđe kada ga kovač ubaci u vodu.10 Kao da ih je kvasac podizao, prskale su usijane hridine, lomile se, a zatim, kada se zemlja ohladila, ljudi su sišli i, pijucima i ašovima izmrvili ispečene i izlomljene litice, poravnali ih u obliku pločnika i stepenica, napravili vijugav put po kojem mogu da se kreću i ljudi, i životinje. Punska vojska je sišla niz savladanu nizbrdicu do doline u kojoj je vazduh bio topao, a po okolnim obroncima odjekivala zvona sa krava i volova; pastiri su ih gledali velikim, začuđenim, plavim očima, i pozdravljali ih visoko podižući svoje ogromne štapove. Začuli su se radosni uzvici; Gali vodiči su se smešili. - Ko su ovi ljudi? - upitao je Hanibal, jašući na svom velikom belom 78

konju iza kolone slonova. - To su Gali Segoviji, naši saveznici - ponosno su odgovorili vodiči. Čitava Cisalpinska Galija digla se na noge. Veragri, Taurini, Boji, Insubri, digli su se na ustanak protiv Rima. Nalaziš se u prijateljskoj zemlji, o, Hanibale! Tada je Hamilkarov sin, zaustavljajući konja i širokim pokretom ruke pokazujući u pravcu horizonta, uputio reč svojim vojnicima: - Vojnici Kartagine, prešli smo Alpe! Zidine Rima biće poslednja prepreka na koju ćete naići na vašem putu!

79

VII BITKA KOD TICINA

Pristanište u Pizi nikada nije bilo zakrčeno galijama kao tada, tog 15. septembra 536. godine ab Urbe condita.11 Sa svojim triremama i liburnijama iz Marsilije, beše tu stigao konzul Kornelije Scipion; tu se sreo sa pretorom Manlijem Atilijem koji mu je doveo pojačanje, legiju sastavljenu od „tirona”, odnosno, na brzinu mobilisanih mladića među narodima latinskog imena. Dva izaslanika Senata, koji su stigli sa pretorom, pošli su konzulu u susret s neprijatnim osećanjem, neodlučni da li da mu, u ime naroda i Senata čestitaju, ili da mu na uvijen način izlože prigovore koje su senatori na njegov račun izgovorili na svojoj sednici. Zaista se Scipion nije vraćao iz Galije ni kao pobeđeni, niti kao pobednik. Ubrajao je u svoj uspeh malu pobedu konjice, čiji su značaj u Rimu uzdigli do razmera velike bitke na otvorenom prostoru. To su morali da urade kako bi, donekle, ohrabrili narod. Tako se nekoliko stotina mrtvih pretvorilo u hiljade, a Hanibalovo napredovanje prema Isaru i Druenciji, u bekstvo. Konzul, doduše, nije mogao sprečiti da Hanibal pređe Alpe, ali je, eto, i punski vojskovođa na sve načine izbegavao bitku na otvorenom polju. Sad se vraćao morem da ne bi prešao preko Ligurije, gde je sve bilo u previranju, da bi forsiranim maršem što pre stigao do reke Po i tu se u odlučnoj bici sukobio sa Hanibalom. Ceo razgovor između legata, pretora i konzula bio je prilično oštar. - Senat ti je - govorili su legati - zahvalan što legije nisu imale gubitaka, kao i zbog pobede koju si izvojevao, ali bi, razume se, zahvalnost naroda bila daleko veća da si ti, Scipione, tu pobedu iskoristio i da nisi dozvolio da ti Hanibal pobegne. Scipion ih je slušao namrgođen i rasejan, kao da ga te reći ne zanimaju. Osećao je on finu ironiju što se krila u tim rečima, ali nije

80

mogao priznati da je tobožnja pobeda, u stvari, bila samo neznatna čarka između izvidnica; a što se, pak, tiče prigovora da mu je Hanibal izmakao iz ruku, morao je i tu da se uzdrži od ma kakvog priznanja jer mu Hanibal nije nikad dopao šaka. - Lako je kritikovati, sedeći u Rimu - rekao je, a izgledao je kao da se dosađuje. - Znao sam šta mi je dužnost, ali je Hanibal lukav, a ti Afrikanci ne idu, nego jure kao gazele. - Šta su to gazele? - upitao je pretor nadmeno radoznalim tonom. - Ti nisi bio u Africi i zato ti se može oprostiti neznanje. To je jedna vrsta pustinjskih koza „sa krilima na nogama”. - Ali se i Kartaginjani mogu zamoriti - rekao je drugi izaslanik - i da si ih gonio ne dajući im da predahnu... - U srcu Galije, zar ne? - podsmešljivo mu je odgovorio Scipion. Veliki su stratezi ti kviriti! Slediti ga u stopu, u srcu Galije, među narodima koji nas mrze i koji su svi za Feničanina jer im je obećao da će njihovu braću iz Cisalpinske Galije osloboditi od našeg jarma! Svakako, jer u njihovim očima mudri i humani zakoni Rima predstavljaju jaram. Slediti ga u stopu u srcu Galije, da bi na nas smesta navalile stotine hiljada naoružanih ljudi i da bih uništio legije! O, bogovi! Šta bi predstavljao rat, kada bi senatori komandovali legijama! - Ali, kako je on mogao da prođe onuda kuda ranije nije niko prošao? - upitao je pretor, samo da bi skrenuo razgovor. - Kao da Hanibal ceni život svojih ljudi! Kada bi trebalo preći preko nekog ambisa, Hanibal bi ga napunio svojim konjima i konjanicima i preko njih prešao sa vojnicima! Istina je da je prešao preko Alpa, ali po koju cenu! Glasnici koji su stigli iz zemlje Taurina kažu da je polovina njegovih ljudi i konja, što zbog zime, to i zbog usova i kamenja što su na njih bacali Alpinci, ostala u planinskim gudurama. - To znači da su se Gali koji žive u Alpima borili protiv njega! naprasito je rekao jedan izaslanik. - Odneću u Rim tu radosnu vest jer, ona svedoči o njihovoj odanosti! Scipion se glasno nasmejao: - O, nemoj da se zavaravaš! Sigurno je da gorštaci nisu kamenovali vojnike Kartagine zato što vole Rim! Oni su to učinili zbog svoje zemlje, svoje stoke, svojih porodica. Da su tuda prolazile rimske legije, oni bi i njih isto tako kamenovali.

81

- Zahvalimo bogovima što su to bile čete Kartagine! - rekao je svojim dubokim glasom pretor Atilije. - Ja sam ti doveo pojačanje koje si tražio, ali pazi, to nisu neke izdržljive trupe. - A šta je sa Titom Sempronijem? Nadao sam se da će me on sa svojim veteranima iz Sicilije dočekati u Pizi, a ne ti sa svojim regrutima. - Sempronije ima suviše posla na samom ostrvu. Jaka kartaginska flota plovi duž obale. Postoji opasnost da se njihove trupe iskrcaju u Lilibeju, u Mesani i na Egadima. Njihove lake obalske lađe krstare duž obala Brutija i Kampanije, pljačkaju, pale i ubijaju. Nastoje da razdvoje naše snage. Nalazimo se pred ostvarivanjem ratnog plana koji je dugo proučavan. Dok se Hanibal spušta u Italiju sa severa, Kartagina nastoji da ponovo osvoji Siciliju i Sardiniju. O, trenutak je težak, možda jedan od najtežih u čitavoj istoriji Rima! Scipion je slušao zamišljeno. Sa njegovog lica spala je ona ironična i ravnodušna maska; stojeći pred teškom stvarnošću, duboko se zamislio. - Kako se ponašaju latinski saveznici? - upitao je duboko zainteresovan. - Zasad, odlično. Čak i oni koji su nam nekada bili ljuti neprijatelji, kao da su sve zaboravili i kao da misle samo na to da i oni pripadaju narodima italske rase; Etrurci su stupili u legije; Luni i Koza su dali lađe; Populonija je, takođe, dala lađe, i gvožde iz svojih rudnika; Kluzij i Fezula su poslali žito; Volatera nam šalje zejtin i oružje; Abinjani su uputili izaslanstvo, zaklinjući se na vernost; Bruti su dali mornare za lađe; Umbri izjavili da će, ako Hanibalu pođe za rukom da pređe Apenine, pred njim zatvoriti kapije svojih gradova i uskratiti mu namirnice, te da će se boriti ukoliko ih on napadne. Apuli ćute. - A Gali iz padanske nizije i Liguri? - Neki su buntovni kao, na primer, Boji i Insubri, drugi su neodlučni, iako ne skrivaju svoje simpatije prema osvajaču. Bitka bi mogla da presudi u čiju će se korist oni odlučiti. Čekaju, izjasniće se za onoga ko pobedi. - Ne smemo čekati ni časa, smesta bi trebalo da krenemo i pređemo Apenine pre prvog snega, da bismo iznenadili Hanibala u njegovom letnjem logoru. Njegova je vojska umorna i, kako kažu, klonula je duhom zbog pretrpljenih gubitaka; oružje im je u lošem

82

stanju, izgubili su mnogo konja, polovinu slonova. Hanibal očajnički nastoji da izvrši regrutovanje među Galima, otima stoku, i jahaću i tovarnu, a to izaziva mržnju naroda koje bi želeo da pridobije za saveznike. Moramo ga iznenaditi i saterati u škripac dok je u takvom stanju. Manlije Atilije se namrgodio: - Trebalo bi da kažeš da ćeš ga uništiti, o, Kornelije. Sad, ili nikad! Čudi me kako imaš tako malo pouzdanja. Scipion ga je popreko pogledao. - A mene čudi to što ti govoriš! Nije stvar u tome što ja nemam pouzdanja, već u tome što znam ko je Hanibal i što ga cenim kao velikog i iskusnog ratnika. Znam isto tako da je i veoma prepreden, kao i svi Feničani uostalom, i da su njemu poznata sva ratna lukavstva. „Uništi ga!” Lako je tako govoriti! U pitanju su izvežbani vojnici, hrabri borci. To su oni koji su se borili kod Egada i osvojili Sagunt; to su vojnici koji su prešli Hispaniju i Galiju, prešli preko Pirineja, Rodana, Alpa, a ti kažeš da ih uništimo, o, Atilije! Kada bi Hanibala mogao prisiliti da ponovo pređe Alpe, to bi već samo po sebi predstavljalo veliku pobedu. Kornelije Scipion je zaćutao. Digao se, podigao ruku u znak kratkog pozdrava i otpustio izaslanike Rima. Izaslanici su odlazili u nedoumici jer im nije bilo jasno da li je konzul svojim rečima hteo da im ulije izvesnu nadu ili da ih, naprotiv, obeshrabri. Pred vojnicima se konzul pretvarao kao da je potpuno miran i siguran. Neprijatelj? Ta šta predstavljaju ti neprijatelji? Gomila odrpanaca koje je izmučio i premorio daleki put, napori i hladnoća. Naravno da će se oni boriti, ali će se boriti iz očajanja, kao mornari koji su spalili svoje lađe, boriće se jer nemaju drugog izlaza. Išli su ubrzanim maršem prema prelazima Apenina. Ne, oni nikako ne bi smeli da dozvole da se ta gomila robova iz Numidije koja je ličila na čopor oporavi pod lepim italskim nebom! Scipion je išao duž Val di Magre i, preko prelaza Vercetum, spustio se u Taro i stigao zatim u Placenciju. Hanibal je napustio svoja letnja konačišta kod Tuarnije i napredovao dolinom reke Po. Prevaljujući u brzom maršu velika rastojanja, konzul je stigao do Ticina i tu se učvrstio na levoj obali

83

reke. * * * - O, pastiru iz Seguzije, da li si video brojna stada koja su se spustila sa Alpa Kotija? Još nije došlo vreme za selidbu. - Video sam ih, seljače iz Grajocelese, ali je to bilo stado ljudi, a ne ovaca. Dosad još niko nije video da ljudi silaze sa tih visova pokrivenih večnim snegom. - Moli se bogovima, seljače iz Grajocelese, da ti ljudi ne pređu preko tvoje zemlje; moli se Hesusu da radije pošalje led na tvoje njive. - Šta hoće? - Sve što je živo, što raste i dozreva na drveću, ali kažu da će uništiti Rimljane. - A šta je nas to briga, kad nas Rimljani puštaju da živimo, a oni nam to ne dozvoljavaju? - Stanovnici Taurazije morali su da pred njima otvore kapije. Bili su gladni, premoreni, bili su skoro mrtvi od hladnoće. - Zašto su im gorštaci dozvolili da pređu? - Zasipali su ih kamenjem, ali su oni tvrđi od kamena i vode volove visoke kao kuća koji na putu sve ruše. Ali će oni odavde otići. Rim je daleko. - Da, ali oni zahtevaju da im damo i ljude, i konje, jer su im gorštaci sa Alpa mnoge pobili u planinama. Stigle su poglavice Katuriga, Taurina, Naburna, Majela, Bagijena, Insubra, Levija. Održali su sastanak u Tauraziji. Mnogo su vikali i nikako nisu mogli da se slože. Nisu voleli Rim, ali su strahovali od ovih što dolaze. Vegecije, poglavica Insubra, koji su se protiv Rima prvi pobunili, zahtevao je da sklope savez sa Hanibalom. - Samo jedan moćan saveznik kao što je on, može nam pomoći da im se osvetim za poraz koji su nam naneli - govorio je Vegecije. - Nismo još ubeđeni hoće li biti korisno da promenimo gospodara govorili su drugi. - Da nam je pomoć došla od Gala, svi bismo listom bili za njih, ali ko su ovi ljudi crnog lica koji samo traže, traže i traže, i kojima nikada nije dosta? - ponovo su prigovarali. - Ali, među njima ima i naših! - Premalo da bismo se mogli pouzdati. 84

Taurinija je Hanibalu otvorila kapije, ali nerado, dugo se skanjivala i strahovala. - Da li su oni oslobodioci, ili ugnjetači? Zašto ti tuđinci, koji vode strašne crne ljude i čudovišne, dosad neviđene životinje, govore da će ih osloboditi od Rimljana? Hanibalovi dani su bili bez odmora, a noći bez sna. Trebalo je obnoviti vojsku, komoru, prikupiti stoku, nove konje. - Prešli smo, ali po koju cenu, o, Maarbale! - ponekad je vojskovođa ogorčeno govorio punskom vojnom strarešini, a ovaj ga mračno i sumnjičavo posmatrao. - Tamo gore, u onim alpskim gudurama i klancima, ostalo je trideset šest hiljada naših vojnika; desetkovana je naša najbolja konjica; propao je veći deo komore; vojnici su iscrpljeni od umora, od hladnoće i stalnih marševa. A ovi ljudi... - Zaista, kakvo razočaranje, o, božanski Hanibale! Zaista su degenerici ovi Gali iz Padanske doline. - U tvojim rečima ima ironije, ali ima i istine. Da, razočaranje. Mislio sam da su Rimljani toliko omrznuti, da će se svi narodi Italije, čim im neko pruži prijateljsku ruku, kao jedan dići na ustanak. Prevarili su nas! Naviknut na to da mnogo razmišlja, ali i da se podsmeva, Maarbal se sad nasmešio onim svojim finim smeškom Feničanina. - Božanski Hanibale, ti si munja rata i ti svoje vojnike u dušu poznaješ, ali je mnogo teže poznavati narode. Ti pitaš: „Zašto ti Gali ne dođu k nama?”A ja tebe pitam: „Zašto ih mi plašimo?” Ti kažeš: „...prijateljsku ruku...”, a ja dodajem: „ruku tuđina”. Ovi ljudi se plaše da ne dobiju još goreg gospodara, a zatim, oni čekaju da ti potučeš Rimljane. Pobedi, i pridobićeš ih za sebe! - Kako možemo pobediti, Maarbale, dok ne očeličimo naše snage? Ja sam se isto tako zavaravao da ću u Italiji naći nebo Kartagine, ono naše toplo nebo, a umesto toga, našao sam ravnicu punu magluštine gde stalno pada kiša i gde je hladno već početkom jeseni. Rimske legije napreduju sada prema Padu. Ne smemo dozvoliti da nas iznenade, moramo mi njih iznenaditi! Izgubili smo suviše ljudi. Maarbal se i dalje smeškao: - Božanski Hamilkarov sine, još dok smo bili u Iberiji, ja sam se usudio da ti dam savet: Ne preduzimaj put koji premašuje čovečju

85

snagu! Iskrcajmo se s našim snagama na Sardiniju, ponovo je brzo osvojimo i pređimo na Siciliju, a odatle u Brutij, i zaratimo protiv Rima. Tako sam ti savetovao, o, Hanibale, ali si ti moj savet s prezirom odbacio. Hanibal ga je mrko pogledao: - Ja se nikada ne kajem zbog onoga što sam uradio. Ne, ja nisam hteo da se sa rimskim legijama sukobim u planinama Sardinije, Sicilije i Brutija. U tim smo planinama mi bili pobeđeni. Da bih opkolio i uništio rimske kohorte, meni su potrebne ravnice slične našim pustinjama u Africi. Moramo, kako si dobro rekao, pobediti u prvom sukobu. Pobedićemo! Naša pobeda nateraće i one koji još strahuju i oklevaju da se odluče. Insubri su uz nas, Boji su uz nas, Liguri su uz nas. Ništa više ne tražim, osim još dve nedelje odmora. Brzo su se smenjivali glasnici. - Rimske legije su prešle preko Apenina. - Približavaju se reci Pad. - Već se nalaze u Placenciji. - Predvodi ih konzul Kornelije Scipion. Hanibal je zamišljeno slušao. Da li da napusti letnja konačista i neprijatelja dočeka na otvorenoj ravnici, ili da čeka unutar kiklopskih zidina Taurinije? Konzul se neće usuditi da ga napadne u srcu neprijateljske zemlje. Što su se Rimljani, koji su išli forsiranim maršem, više približavali, to su galska plemena postajala sve ravnodušnija. Sve je bilo manje mladih ljudi koji su pristajali da se uvrste među vojnike Kartagine, da stupe pod njenu zastavu. Čekali su da dođe do sukoba između dvojice gospodara, te da tek onda odluče na čiju će stranu. Scipion! To ime je zlokobno zvučalo u Hanibalovim ušima. To je bio konzul koji je naneo jak udarac njegovoj konjici na Rodanu; konzul koji ga je dugo gonio, pokazujući da ga se ne plaši. Ko je taj Scipion, raspitao se kod legionara koji su nekada služili pod bojnim oznakama Rima. - Da li je on potomak onoga Kornelija Scipiona koga smo mi zarobili na Liparima i koji je, u ime otkupnine, dao magarca natovarenog zlatom? - To mu je sin. Potiče iz vrlo ugledne rimske porodice. Kažu da jako mrzi Kartaginu. Veoma je hrabar, možda i previše.

86

- Kakva mu je vojska? - Slaba. Ima mnogo regruta, golobradih mladića koji još nemaju nikakvog iskustva. Plaše se Gala a, kako mi izgleda, plaše se i tebe. Najbolje rimske trupe nalaze se u Hispaniji, s konzulovim bratom Gneom Scipionom, i na Siciliji, sa Titom Sempronijem. - Je li tačno da je nedavno dobio pojačanje? - Da, gospodaru. Pretor Manlije Atilije nedavno mu je doveo četiri legije regruta koje je na brzinu prikupio između latinskih naroda. - To su sve trupe koje će se razbežati pri prvom sukobu. Hanibal se obratio svom glavnom štabu i svojim vojnim starešinama. Tu su bili i Magon, njegov brat, ali i Maarbal, Giskon i Kartalon. - Moramo ih napasti ne čekajući nijednog časa. Oni misle da smo mi umorni, da smo desetkovani, iscrpljeni od silnih napora i hladnoće. Razočaraće se. Mi smo spremni za borbu! Svi su ćutali, samo se Maarbal usudio da stavi primedbu: - Božanski Hanibale, ne znam da li ti je poznato kakvo raspoloženje vlada kod vojske... Bili su ubeđeni da će se odmarati tokom čitave zime i da će ponovo ratovati tek na proleće. Hanibal ga je posmatrao ne trepnuvši: - Maarbale, da si te reći izgovorio pred vojnicima, ti sada više ne bi bio živ. Moji će se vojnici boriti kada to Hanibal bude hteo! Naredi da zatrube za smotru! Hoću smesta da im se obratim! Odjeknule su vojne trube. Logor se pokrenuo, zavladala je opšta vreva koja je ličila na opasnu oluju. Nerado i mrzovoljno izlazili su iz svojih konačišta veterani Hispanije, Afrike, Sagunta. Tek što su počeli da stvarno uživaju u odmoru, a i centurioni su im obećali da se pre proleća neće boriti... Gunđali su sve glasnije. - Šta, konačno, od nas zahtevaju? - Zar Hanibal misli da su naše noge kao noge njegovih slonova? - Zar on misli da se može boriti sa vojskom od koje je ostala samo polovina? - Gali će listom ustati protiv nas, doživimo li makar jedan jedini poraz! - U početku je izgledalo kao da će ih na stotine hiljada stupiti u našu vojsku!

87

- Sad nas mrko gledaju! - Često nam kradu volove! U stvari, Gali su samo, s vremena na vreme, prisvajali onu stoku koju im je punska vojska prethodno otela. - Mi ćemo „Saguntinskom lavu” kratko i jasno reći: Odmor do proleća, ili nećemo izaći iz naših logora! Međutim, prestali su čak i da dišu kad se Hanibal pojavio na svom belom konju. A kada se pred njima i zaustavio, dočekali su ga jedinstvenim uzvikom koji je zaličio na grmljavinu groma: - Sine Baalov! Put neba se digla čitava šuma oružja, a onda su se vojnici, kad je Hanibal dao znak, najednom umirili, nepomični kao da su od kamena; zavladala je savršena tišina. Očekivali su da će im vojskovođa održati poduži govor, a on je izgovorio sasvim neočekivano: - Dovedite ovamo ljude koje smo zarobili u Alpima! Doveli su pet hiljada gorštaka odevenih u bednu odeću od životinjske kože. Ruke su im bile vezane lancima, držali su se sumorno i pokorno. Kad su shvatili da su dovedeni pred postrojenu vojsku, bili su sigurni da im je kucnuo poslednji čas. Takav je bio ratni zakon: ko nije mogao da se iskupi, postajao je rob; koga nisu smatrali sposobnim za rad, toga su ubijali. Hanibal je hladno pogledao tu jadnu gomilu i rekao: - Neka im tumači prevedu moje reči: „Hanibal, pobednik i gospodar, predlaže vam, ljudi, da s njim sklopite pogodbu. Želite li da budete slobodni?” Začudili su se zarobljenici kad su čuli te neočekivane reči. - Bacite pred njihove noge galske sablje, šlemove i šitove! - naredio je Hanibal. Čitava gomila oružja bačena je na zemlju, pred noge tih jadnika povezanih lancima. - Ljudi - ponovo je povikao Hanibal - hoćete li da izvojujete slobodu deleći međusobno megdan? Ko pobedi na tom megdanu, dobiće oružje i konja. Borićete se jedan protiv drugoga; svaki koji pobedi, postaće moj vojnik. Kada su tumači preveli vojskovođine reči, gomila potpuno

88

utučenih ljudi zakliktala je od radosti. Čim su im skinuli lance, počeli su da skaču, da se vesele i hvataju oružje. - Čast i slava velikodušnom Hanibalu! Čast i slava nepobedivom Hanibalu! - klicali su. Opila ih je i sama pomisao na slobodu, zaboravili su na zajedničko poreklo, počeli su da se bore međusobno. Pred očima začuđenih punskih vojnika odigravala se do tada neviđena bitka. Svaki pojedinac nastojao je da se iskupi krvlju svoga brata. Krv je već potekla, kada je Hanibal podigao ruku. Odjeknule su trube, čete iberskih pešaka umešale su se među borce i prekratile strašni megdan. - Gorštaci - povikao je Hamilkarov sin - sada ste slobodni, sada ste moji vojnici! Idite u logor i neka centurioni izvrše smotru. Od sada se nećete boriti između sebe, već na otvorenom bojištu. - Neka je slava i hvala Hezusovom sinu! - povikali su Gali mašući oružjem. - Videćeš kako Gali za tebe umiru! - Do smrti ćemo ti biti verni! - Vojnici Afrike, Iberije, Sicilije, Sagunta - uzviknuo je Hanibal obraćajući se svojim vojnicima - ovi zarobljenici pružili su vam pravi primer ponosa i zahvalnosti! A zar ćete vi, veterani koji ste sa mnom učestvovali u deset bitaka, koji ste me pratili kroz gudure Pirineja, preko vrtloga neprelaznih reka i nepristupačnih Alpa, zar ćete vi biti slabiji od ove gomile robova? - Sine Baalov! - Uzmi naše živote! - Ubij nas svojom rukom! - S tobom ćemo preći preko još deset Alpa! - Preko deset mora! - S tobom i u oganj, i u vodu! - Vojnici Kartagine i Sagunta, ovi zarobljenici su odabrali rat da bi iskupili svoju slobodu, ali vi koji ste zarobljenici dvaju mora, koji ne možete ponovo preći Alpe, pred kojima stoji reka Po, strašna kao i Rodan, koji nemate čamce da se u njih ukrcate, vama ne ostaje ništa drugo nego: ili da pobedite, ili da umrete! - opet se oglasio Hanibal. Zatim je zaćutao, i čitavu vojsku obuhvatio orlovskim svojim pogledom. Video je kako se na hiljade ruku ispružilo ka njemu. Vikali su:

89

- To mi znamo! - Natrag se ne može! - Uvek s tobom, i uvek samo napred! - Vojnici Kartagine, sve ono što Rimljani poseduju, što su osvojili ili prikupili uz tolike trijumfe, sve će to biti vaše! Došao je, konačno, trenutak kada treba da dobijete nagradu za sve patnje koje ste podneli, kao i za ogroman put koji ste prevalili. Kako zamišljate te Rimljane? Ako izuzmemo slavu imena, šta još ostaje čime bi se oni mogli s vama izjednačiti? Borićete se sa mladim, neizvežbanim vojnicima, sa vojnicima koje su prošlog leta i sami Gali potukli. Hoćete li, možda, mene koji sam se rodio pod očevim šatorom, mene koji sam pokorio Hispaniju i Galiju, hoćete li da mene uporedite sa tim konzulom koga su imenovali tek pre šest meseci, koji se, prilikom prelaza preko Rodana, nije ni usudio da nas otvoreno napadne? Hoćete li da te regrute uporedite s vama, slavni veterani Hispanije i Sagunta? Zar nije kucnuo čas da se raščiste računi između nas i naših protivnika? To su ljudi kojima nije dovoljno što su nam oduzeli Siciliju i Sardiniju; hoće da nam oduzmu i Hispaniju, iskrcali su se čak i na obale Afrike! Iz Italije se ne beži: u Italiji se ili se pobeđuje, ili se umire. Vojnici Kartagine, zato sam vas i poveo putem kojim se više ne možete vratiti! Vođa je potom zaćutao. Pritisle su ga brojne uspomene, nadjačali burni poklici. Sada su vojnici sve zaboravili: i beskrajne marševe, i grozne urvine i klance, i ubistvenu hladnoću, i krvave zasede, i glad, i užas... Čuli su Hanibala! - Herkule! - Jasone! - Aleksandre! - Sine Amonov! - Najmilija Astartina svetlosti! Hanibal je isukao sablju i, uzdižući je visoko iznad glave, pokazao u pravcu istoka. - Tamo se nalazi reka Ticina, o, vojnici Kartagine, a na njenoj levoj obali rimska vojska, prva sa kojom ćemo se sukobiti, čeka da bude potučena! * * *

90

- Eno ih tamo, tih neprijatelja koje ste toliko puta pobedili i na Siciliji, i na Sardiniji. Eno tih junaka koji su izbegavali bitku na Rodanu, a koji su sada prisiljeni da se bore jer nemaju drugog izlaza. Zar da ih se sada plašite, sad kada su desetkovani, kada to više nisu ljudi nego senke, sad kada su zbog hladnoće i gladi potpuno iznemogli, kada nemaju pravog oružja, kad su na ovom putu izgubili svoje najbolje konje, a oni koji su im preostali ili su ranjeni, ili premoreni? Postaviće u prvi red svoje slonove... pa šta zato? Zar vi Pirove slonove niste uplašili sa malo upaljene kučine privezane za strele? Slonovi nisu ništa drugo osim ogromna gomila mesa, sposobna da uplaši samo budale! Tako je govorio Scipion, inače dobar i duhovit govornik. Mladi vojnici su na to prasnuli u smeh, ali su veterani sa Sicilije odmahnuli glavama. - Ne valja potcenjivati neprijatelja! To vodi u razočaranje. Jedan od najstarijih, od onih koji su se usuđivali da otvoreno razgovaraju sa konzulima, doviknuo je Scipionu: - Pazi, Scipione, ne verujem da su baš svi numiđanski konji šepavi; Gali s one strane reke Po doveli su im potpuno sveže konje. Scipion se malo namrgodio, ali je, ipak, odgovorio uz osmeh: - Ćuti, Kvint Peternije, večito zakeralo! Kažeš da su im doveli sveže konje? A zar nisu bili sveži i oni koje ste videli kako beže sa obala Rodana? Bili su toliko sveži da su bežali kao krilati. A i pešadija je bila sveža, a ipak je bežala tako da je nismo mogli stići i prisiliti na borbu. Ne zaboravite da se mi više ne borimo da bismo sačuvali Siciliju i Sardiniju; mi se sada borimo za samu Italiju, za Rim koji bi se našao u smrtnoj opasnosti ako bi onaj svirepi Hanibal pobedio naše legije i prešao preko Apenina. Mi se ovde moramo odupreti neprijatelju, moramo se boriti kao da se nalazimo pred zidinama samog Rima. Dugi, zanosni poklici dočekali su konzulove reči. Mladi vojnici su već zamislili kako neprijatelj beži, već su mu videli leđa; pred sobom su oni gledali gomilu odrpanaca skrhanih od umora, iscrpljenih od dugog puta. Ali su zato, veterani Atilija Regula, koji su imali prilike da vide kako su se Kartaginjani borili kod Eriksa, kod Mesane i na Sardiniji, veoma dobro znali da vojnike Kartagine nije lako prisiliti da pokažu leđa. Mahali su oni glavom i slegali ramenima, kada su primetili da konzul povlači legije s obala Ticina i da se probija ka

91

unutrašnjosti, u zemlju Insubra koji su se bunili i bili nepouzdani. Stari Kvint Peternije Anfion se nije ustezao da naglas kritikuje: - Trebalo je da se postrojimo pored reke i tu ostanemo. Kada bismo mi tu bili, oni ne bi mogli da sagrade mostove. Da, ali konzul želi impozantnu bitku, bitku na otvorenom polju... A to je baš ono što žele i Kartaginjani! Ponekad su ovakve primedbe stizale do konzulovih ušiju, ali je prema starom Kvintu Peterniju, junaku nad junacima među veteranima koji je, u znak priznanja što se prvi uspeo na zidine Eriksa dobio specijalno odlikovanje „koronu obsidionalis”, bio veoma popustljiv. - Stalno ti, stari! - odgovorio mu je smešeći se. - Eh, ti bi voleo da se mi gledamo sa suprotnih obala reke. Da se mesecima tako gledamo. A oni bi se za to vreme snabdeli hranom i dobili nove ljude. Veteran je odmahivao glavom. - Ne treba omalovažavati neprijatelja, o, konzule! Tvrda su kost ti Kartaginjani. Pazi! Ja ih dobro poznajem. Meni oni ne liče na izmučenu i premorenu vojsku; ne izgleda mi da izbegavaju borbu. Izazivaju nas svakoga dana. Svakodnevno numidijska konjica pljačka ljude koji su nam naročito odani, a štedi Insubre, naše neprijatelje. Pogledaj ih! Vidiš li tamo onaj oblak prašine? To su oni! Scipion je pogledom pratio pokret starog vojnika i smešio se: - Uskoro će ti pustinjski lopovi prestati da pljačkaju. Mislim da je već kucnuo čas za bitku. - O, ne upuštaj se u bitku! - uzviknuo je veteran, dok se na njegovom licu ocrtavao strah. - Zar nisi čuo da su jutros znamenja bila zlokobna? Jedan vuk je svu noč krstario po logoru. Zaklao je jednu mazgu, rastrgao dva konja i, na kraju, iako ga je gonilo više od hiljadu ljudi, pobegao nepovređen. - Oče, i ti još slušaš te gluposti koje širi ovaj starac? - Konzulov sin, mladić od svojih šesnaest godina koji je prvi put stavio kacigu i oklop, naglo je istupio ismevajući Kvinta Peternija. - Publije - strogo je rekao konzul - ne mogu reći da naročito verujem u proročanstva, ali nije lepo što se rugaš čoveku čija je kosa već seda. A ti stari, Kvinte Peternije, dede reci u čemu je to zlokobno proročanstvo? Kažeš da je vuk krstario po logoru i pobegao čitav. Čudna mi čuda! I Odisej, i Diomed, izašli su zdravi i čitavi iz trojanskog

92

logora, pošto su tamo izvršili pokolj. Odisej je izašao nepovređen čak i iz same Troje. Vuk je imao sreću, kao što su je imali Homerovi junaci, to je sve! - Konzule, nije to sve. Roj pčela se spustio na drvo iznad tvog šatora. Pčele, to znači da će neko i tebe, i nas, veoma bolno ubosti. - A zašto to ne bi moglo da znači slatki med i radost? - upitao je Scipion i glasno se nasmej ao. - Kao što vidiš, starino, proročanstva se mogu tumačiti na najrazličitije načine. Ali, ne ljuti se, stari, već smo prineli žrtve za očišćenje. I danas će, svakako, doći do bitke. Vidiš li tamo prašinu na koju si maločas i sam upozorio? Približava se ona i neprestano raste. To cela numidijska konjica napreduje u obliku lepeze i nas izaziva. E, Herkula mi! Puni će, zaista, naći hleba za svoje zube! U logoru je već dat znak za uzbunu, i centurioni su već iznosili bojna znamenja, prikupljali oko sebe centurije i formirali se u kohorte. Trubile su bojne trube. Rimski vojnici su se osećali sigurni jer su već zauzeli niske brežuljke do kojih se neprijatelj, pošto je bio u ravnici, morao popeti. Sa odredom odabranih konjanika, Scipion je u galopu pojurio u pravcu neprijateljskih linija da bi pratio njihovo kretanje, dok se vojska postrojavala uobičajenim redosledom: hastati u prvoj liniji, principes u drugoj, a trijari, ili odabrani veterani, u trećoj. Mladi vojnici su burno klicali, ali nisu verovali da će doći do bitke. Bili su ubeđeni da će već samo njihovo prisustvo jako uplašiti neprijateljsku vojsku koju im je Scipion, u svojoj nesmotrenosti, prikazao kao potpuno iscrpljenu, premorenu, desetkovanu i nedovoljno naoružanu, bez potrebnog broja konja. I Hanibal se tada približio sa svojim konjanicima, kako bi izvideo kretanje neprijatelja. Godina je bila sušna. Nad ravnicom se uzdizala gusta prašina i zaklanjala vidik sa obe strane, ali kada je vetar razneo prašinu, i jednom i drugom vojskovođi postalo je jasno da je bitka neizbežna. I punska, i rimska konjica, odstupile su prema glavnom delu vojske. Sa male, osamljene uzvišice, Hanibal je pogledom obuhvatio celokupni raspored neprijateljske vojske i osmehnuo se. - Grupisali su se - tiho je rekao - ali makedonska falanga neće biti u stanju da naškodi bojnim redovima Kartagine.

93

Širokim pokretom ruke ukazao je starešini konjice Maarbalu, na manevar opkoljavanja na odstojanju. Naredio je da galska konjica obrazuje u centru kompaktno jezgro. A Scipion je to sa svog brežuljka zapazio i, takođe se osmehnuo. - Hoće da probije centar! Dočekaćemo ih kako treba! Sad je Scipion naredio da u centru zauzmu mesto rorari12 i bacači, lako naoružani mladići, i da oni zametnu bitku. U drugom redu nalazili su se strelci, Gali, i vojnici praćkaši, čije su strele bile snabdevene gorućom kučinom, kako bi, ukoliko Hanibal pokuša da pomoću njih probije bojne redove, mogli da zaplaše slonove. Zbog nanosa prašine, međutim, nije zapazio manevar opkoljavanja koji je numidijska konjica preduzela s obe strane. - Ishod bitke zavisiće od držanja centra - rekao je konzul, okrećući se tribunima i prefektima. Rimskoj i galskoj konjici naredio je onda da se postroje iza bacača i pešadije. - Ishod bitke rešiće krila - govorio je u istom trenutku Hanibal jer je video kako se Maarbalova konjica gubi iza onih poslednjih brežuljaka. Stari Kvint Peternije, koji se kao dekurion borio između trijara, dugo je zabrinuto mahao glavom kad je video da su rorari, sve mladi vojnici latinske zajednice, zauzeli mesto između galskih bacača u prvom bojnom redu. - Ti mladići neće izdržati prvi nalet! - gunđao je. - Mi, stari, moraćemo, kao i uvek, da spasavamo situaciju, čim ta mlađarija počne da beži. Evo galske konjice, juri u galopu... velika je to greška što mi nismo prvi pri napadu. Zaista je bila impozantna ona ogromna masa konjanika sa uzdom, kako su ih zvali da bi ih razlikovali od Numiđana koji su svojim konjima upravljali ne služeći se ni đemom, niti uzdama, već samo uzvicima i petama. Gali na svojim ogromnim konjima Ezuva i Karnuta, sa svojim visokim šlemovima ukrašenim ogromnim orlovskim krilima i konjskom grivom, ličili su na čudovišne džinove. Goli do pojasa, zaštićeni četvrtastim štitovima, mahali su oni kroz vazduh šiljatim sabljama i jurili uz divlje poklike, dok im je vetar vijorio duge kose i brade. Razdaljina se brzo smanjila. Pokolebali su se i pešaci, i bacači 94

kamenja i džilita, i bacali ih nasumice, a onda se ceo prvi red uskomešao, ustuknuo u pravcu kopljanika i predvodnica, koji su se razmakli da bi napravio prolaz. Zatrubile su bojne trube i dale konjici znak za juriš. Zametnula se bitka u kojoj se nije znalo više ni ko pije, ni ko plaća. Pešaci su se izmešali sa konjanicima i sprečavali im napredovanje. Konji su se spoticali o ljudska telesa i padali, povlačeći sa sobom konjanike. Ipak, galska i rimska konjica se dugo održala kompaktna, dok su principes i regruti morali da ustuknu, kako ih konji ne bi pregazili. Rimljane je, međutim, najviše iznenadilo što slonovi koji su preživeli Alpe nisu učestvovali u prvom sukobu. Rimska konjica, na uskom prostoru u podnožju brežuljka, okružena neprijateljem i uporno ometana pešadijom u bekstvu, nije mogla da dođe do punog izražaja. Mnogi su konjanici skakali sa konja i borili se kao pešaci; mnogi su se uvlačili pod neprijateljske konje da bi im sabljom rasporili trbuhe. U toj strašnoj gužvi i haosu, jedino su redovi kopljanika, predvodnika i rezerve ostali zbijeni. Očekivali su punske pešake da se s njima ogledaju u borbi prsa u prsa, svesni da su ranije u takvoj borbi uvek pobeđivali. Ali, Hanibal je zadržao svoju pešadiju. Njemu je već bilo jasno da će njegovi konjanici Numiđani rešiti ishod borbe. Zatalasala se masa boraca. Iako stešnjena na tako uskom prostoru, rimska konjica se hrabro odupirala i, u nekoliko navrata, galske horde koje su se borile bez ikakvog reda i nedisciplinovano, prisilila na povlačenje. Scipion je dao znak pešacima da stegnu krila. - Moramo ih opkoliti! - povikao je on tribunima i pretorima koji su bili u njegovoj blizini. Nisu znali da su opkoljeni i da se Hanibal već poslužio tim manevrom. U trenutku kad je rimska pešadija, koja se svrstala u polukrug, pokušala da sa svih strana opkoli punsku konjicu, iza njihovih leđa razlegli su se bučni ratni poklici: Maarbalova konjica dojurila je u neobuzdanom galopu sa padina susednog brežuljka i munjevito napala pešadiju. - Konzul! Spasite konzula! Scipiona, koji je bio na konju, opkolila je u tom trenutku grupa džinovskih konjanika, a jedan ga je Gal ranio sabljom u slabinu, tako da se ovaj srušio na vrat konja.

95

- Konzul je ranjen! Spasite konzula! Nered i pometenost zavladali su potpuno. Više niko nije čuo komandu. Pojedine centurije, nastojeći da održe međusobnu vezu, borile su se za spas. - Spasite konzula! Jašući na svom konju, najednom se mladi Publije probio kroz neprijateljski obruč, zaštitio oca svojim štitom i pomogao mu da se održi na konju. Na to su stari trijari koji su, kako je to zahtevala formacija, klečali iza redova predvodnika, skočili na noge i jurnuli. - Spasimo konzula! Stari Kvint Peternije, gologlav, sa sekirom i štitom u rukama, praćen veteranima sa Eriksa, poleteo je u najveću gužvu. Oko dvojice Scipiona gužva je bila najveća. Rimska pešadija i konjica ličile su na neku vrstu tvrđave koju je neprijatelj okružio sa svih strana, ali u koju Kartaginjani, pošto je splasnuo njihov prvi nalet, nisu mogli da prodru ni konjanicima, niti pešacima - našla se pred zidom od grudi i oružja; mogli su da ubijaju, ali zid nisu uspeli da probiju. Konzul je još bio pri svesti. Uz pomoć sina, on se i dalje borio odbijajući sekire i sablje koje su njemu upućene. Sada je celokupna rimska vojska, napola potučena, bila oličena u svom konzulu, tom simbolu spasa Rima. Poraz koji je mogao da postane katastrofalan, sprečio je ovaj ranjenik uz pomoć svog golobradog sina. - Spasite konzula! Scipion je čuo uzvik i istog trena njegov glas je nadvladao ratnu buku: - Ne! Spasite bojna obeležja i čast Rima! Trube su se oglasile pozivajući na okupljanje. Tada je Hanibal iscrpljenoj konjici uputio pešadiju u pomoć, ali su se legije već bile združile u zbijenu masu koju nikakva snaga nije više mogla da rastavi. Povlačili su se postepeno i održavali red. Stari vojnici napuštali su bojište ćutke i namrgođeni, povlačili se prema utvrđenom logoru koji se nalazio na padinama brežuljka. - Evo bitke koju smo mogli dobiti da nije učinjena greška što su one regrute stavili u prvi bojni red! - odmahujući glavom, rekao je Kvint Peternije svojim drugovima. - Svojim bekstvom, oni su sve upropastili. Ali, spasli smo konzula, spasli smo i bojna obeležja... A ovi Kartaginjani, konačno, nisu ništa drugo nego ljudi kao i mi.

96

VIII BORBA SE VODI KOD TREBIJE

Noseći maslinovu grančicu u Hanibalov logor, stigao je rimski glasnik. - Šta tražiš? - Doneo sam pismo od konzula Publija Kornelija Scipiona vašem gospodaru Hanibalu. Glasniku su zavezali oči i odveli ga u Hanibalov šator. - Šta donosiš? - upitao ga je tumač. - Pismo moga konzula. Hanibal je odvezao vrpcu i odmotao papirus. - Ja ne znam ovu vrstu pisma, niti jezik Rima - rekao je okrenuvši se tumaču - Čitaj i verno prevodi! Tumač je pročitao sledeče: Publije Kornelije Scipion pozdravlja Hanibala Barku. Tebi je, slavni Hanibale, sigurno poznato da je ratna sreća nestalna. Ti si nas malopre prevazišao u borbi, ali te ja podsećam da je Mars u mnogim drugim slučajevima bio naklonjen rimskom oružju. Dobio si jedan dan, ali nisi pobedio u ratu, hrabri Hanibale, a neće ti biti lako ni da pobediš. Priznajem da si uspešno prevalio put kakav dosad niti jedna vojska nije prevalila, mislim da ni sam Aleksandar nije podneo teškoće kakve si ti podneo. Ti se, međutim, danas nalaziš na tlu samog Rima i uskoro će ti postati jasno da je sve što si dosad podneo, tek neznatan deo onoga što ćeš još morati da podneseš. A želim da znaš i to da ratna sreća nije na svim mestima podjednaka. Kada su vaše lađe pokušale da se iskrcaju na Siciliji, naša ih je flota dočekala i uništila kod Lilibea. Jedna druga vaša flota, koja je bila upućena da pljačka duž obala Brutija i Kampanije, doživela je u blizini Lipara istu sudbinu. Zarobljeno je

97

više hiljada vaših vojnika, a izgubili ste i ostrvo Metitu, dok se ceo punski garnizon predao. Ni u Hispaniji stvari ne stoje bolje. Kažem ti kao ratnik ratniku: Nemoj da te pobeda mnogo ponese jer će za tebe biti suviše opasno ako poveruješ da se Rim preterano uplašio i oslabio samo zato što si ti došao u Italiju! Mi ćemo se još ogledati, a sada te pozdravljam kao pošten neprijatelj. Publije Kornelije Scipion, konzul Hanibal je ćutke saslušao. Potom je pogledao tumača onim svojim pogledom koji je uvek ulivao strah u kosti, i upitao: - Da li si sve verno preveo na moj jezik? - Zaklinjem se, božanski Hanibale! - Onda isto tako verno prevedi i izaslaniku ove moje reči: Reci konzulu Scipionu da mu ne šaljem nikakvo pismo jer Hanibala ne zanimaju pisma, več jedino vojna veština. Reci da mu zahvaljujem na savetima, a što se tiče ratnih vesti koje mi saopštava, odgovori da Hanibalu nije bila potrebna flota da stigne u Italiju, kao što mu neće biti potrebna ni da se vrati u Kartaginu, jer neće proći ni nekoliko meseci a prestonica velike punske nacije će se zvati Rim! A sada idi, Scipionov glasniče, i uzmi ovo kao uspomenu! Vojskovođa je skinuo s prsta teški prsten ukrašen prelepim dragim kamenom i pružio ga glasniku koji ga je, zadivljen i iznenađen, stavio na srednji prst desne ruke. - Ti si velikodušan i darežljiv kao kakav vladar, o, Hanibale! rekao je Rimljanin, klanjajući se. Hanibal se jedva primetno osmehnuo: - Još jedna, poslednja poruka. Kaži rimskim konjanicima da na rukama ne nose ovako skupoceno prstenje jer sam Senatu Kartagine obećao da ću im poslati punu mericu prstenja koje ću oduzeti neprijatelju! Međutim, kad je Rimljanin izašao, sa Hanibalovih usana je išcezao onaj ironičan osmeh, i tokom čitavog dana on je ostao u svom šatoru tužan i zamišljen. Taj mu je neprijatelj rekao veliku istinu: Nije bilo dovoljno pobediti u samoj Italiji! Šta bi se dogodilo kada bi se druge legije, dok se on bori protiv

98

Rima, iskrcale u Afriku, ili kad bi izgubili Hispaniju, ili čak i samu Kartaginu? Bilo mu je jasno da će rat biti dug i težak, ali je verovao da će naći Italiju spremnu da listom ustane protiv Rima. Narodi Italije, međutim, dočekali su ga skoro kao neprijatelja, bili su neodlučni i bojali se više njega nego Rima; oklevali su sa snabdevanjem i pretvarali se u otvorenog neprijatelja kad god je on uspevao, silom, sam da se snabde. A kad se nisu pobunili svi Gali, vekovni neprijatelji Rima, kako će se ponašati Italci, deca istog porekla koja sad govore istim jezikom? Nijedna centurija latinske zajednice nije dezertirala da bi stupila pod bojna znamenja Kartagine. Uhode su javljale da su gradovi Etrurije za borbu protiv Kartagine dali Rimu i lađe, i ljude, i gvožde, i oružje, i žito. Geron, kralj Sirakuze, bio je za Rimljane, baš kao i kralj Mesane. Pad Melite predstavljao je težak udarac; mala je razdaljina do obala Afrike i rimske lađe zagospodariće onim tesnacem kroz koji bi morale da prođu lađe koje plove iz Fenikije i Egipta. A da li je mogao verovati da je to, zaista, Italija, da je to ono njeno plavo nebo, blistavo sunce, polja bogata žitaricama i raznovrsnim plodovima? Hanibal je oko sebe video samo zemlju koja tone u maglu, zemlju izbrazdanu ogromnim rekama koje se izlivaju iz svojih korita. Zima je bila surova, zalihe hrane iscrpljene, stoka skapavala od studeni, a svakog jutra stradali novi slonovi. Trebalo je da što pre krenu u pravcu juga; morao je izvojevati odlučnu pobedu koja će mu otvoriti put za Rim; a onda je trebalo opkoliti grad i osvojiti ga jer će, inače, propasti i on, i njegova celokupna vojska. - Žita imamo za samo još osam dana - sumorno je rekao Giskon. Gali ne drže svoja obećanja. Plaše se Rimljana i njihove blizine, kao što se i nas plaše. Uzeli smo silom ono što nisu hteli da nam daju za novac ili kao dokaz prijateljstva, ali mi je poznato da su se žalili konzulu i tražili njegovu zaštitu. - Uhode saopštavaju da jedan drugi konzul dolazi s juga da se sjedini sa Scipionom. Hoćeš li, Hanibale, čekati dok on ne stigne? upitao je Maarbal sa uobičajenom ironijom. Hanibal je srdito udario nogom o zemlju: - Nadao sam se da ću zimovati u prijateljskoj i bogatoj zemlji. Nikad se ne sme verovati raznim pričama i brbljarijama. Da bismo se

99

održali, moramo pljačkati. Ti si, Giskone, rekao da žita imamo samo za osam dana? - Da, božanski Hanibale, ali u Klastidiju ima žita za čitavu zimu. - A šta je Klastidij? - To je selo u kojem Rimljani drže ogromne zalihe žita. - Mesto je sigurno utvrđeno? - Kažu da jeste. Rimljani tvrde da je neosvojivo. Hanibal je zamišljeno slušao, i potom rekao: - Nemam dovoljno vremena da bih ga trošio na opsadu. Potrebna mi je sigurna, potpuna pobeda koja će mi otvoriti vrata Italije. Moja je vojska gladna. Giskon je skoro šapnuo Hanibalu: - Gde ne može oružje, može zlato, o, božanski! - Reci ono što znaš. - Zapovednik tvrđave je čovek koji ne voli Rimljane i biće srećan ako ih izneveri. Zove se Publije Brindizino, a rodom je iz Apulije, zemlje na jugu koju drže Rimljani. Poslao sam poverljivog čoveka da s njim pregovara. - Dobro si uradio... A, koliko traži? - Četiri stotine zlatnih numa. Hanibal se na sebi svojstven način nasmejao: - Znači da to nije patriota, već izdajnik. Prezirem takve ljude. Vidiš, Giskone, ja se divim Galima koji se sa oružjem u rukama dižu na ustanak protiv Rima. Ako se sutra narodi Etrurije, ako se Sabini ili Apuli dignu na ustanak, biću uz njih. Ali oni to ne rade za novac, već iz ljubavi prema slobodi. No, svejedno. Žito mi je potrebno i ja bih bio spreman da platim i dva, i tri puta više. Dobro. Tvoj će Brundizinac dobiti četiri stotine zlatnih numa. Giskon se zadovoljno nasmejao: - Već je gotovo. Platio sam mu četiri stotine numa iz svog džepa; moji su ljudi već zaposeli tvrđavu. Zarobljenici su ovde zajedno sa svojini starešinom. Hoćeš li da ih vidiš? - Ne! Lice izdajnika mi je odvratno i izaziva u meni bes. Što se tiče vojnika, neka smesta budu oslobođeni kako bi svim narodima latinske zajednice mogli da kažu kako je Hanibal milostiv. * * *

100

Tit Sempronije se sa svojim legijama, koje su iz Riminija upućene morem kako bi izbegle lađe Kartagine, one koje krstare duž obala Kampanije, kretao brzim maršom duž obala Jadrana i stigao u Padansku niziju. Tu se u blizini Trebije sjedinio sa Scipionovim legijama. Scipion je još ležao u svom šatoru jer je osećao bolove od teške rane koju je zadobio kod Ticina. Kada su mu rekli da drugi konzul zahteva da ga vidi, na njegovom se licu pojavila senka ravnodušnosti. - Stigao je, dakle, onaj koji dolazi kao spasilac, koji će lepim rečima izraziti žaljenje zbog mog neuspeha i moje rane. Kao i uvek, Tit Sempronije je izgledao kao čovek koji je siguran u sebe. Čak je u konzulov šator ušao kao da ga je samo dan ranije napustio. - Neka su ti bogovi na pomoći, Publije! Šta je? Teško si ranjen, zar ne? - A šta drugo može da snađe vojnika? - A tvoji vojnici? Odabrao si nezgodno mesto za logor. Mnogo je hladna ova dolina, otvorena je prema vetru... - Nisam mogao povesti trupe da zimuju na takvom mestu kao što je Kapua ili Mizon - prekinuo ga je konzul otvoreno ironičnim tonom. Trebija je jedina veća reka koja Hanibala može da spreči da pređe preko Apenina. Tit Sempronije se glasno nasmejao: - Neka taj Punac samo pokuša da pređe zimi preko Apenina! U Italiji ga čekaju velika iznenađenja. Poznato mi je da je on svojim vojnicima obećao Hesperidine vrtove. Hteo bih samo da znam šta njegova vojska misli o ovoj prelepoj dolini reke Po koja je već u decembru prekrivena debelim slojem snega. Čini mi se da vidim te Numiđane iz pustinje kako su se smrzli i ukočili kao stabla. A zatim, kako mi je rečeno, Hanibal nema žita. - Ćuti! Klastidij je izdajom pao u neprijateljske ruke. Prigrabili su sve naše rezerve, a mi moramo pritezati kaiševe. Da bih nekako došao do žita morao sam hitno poslati poziv za pomoć u Veronu, Patavij, Altin, ali malo šta stiže. - Tako mi boga, a šta mi ovde radimo? Kada smo već sjedinili naše snage, trebalo bi da odlučno napadnemo Hanibala. Gde se nalazi Hanibal?

101

Scipion se kiselo nasmejao: - Hoćeš da ga napadneš, a ne znaš čak ni gde se on nalazi! U Placenciji je. - Da napravimo opsadu? On će tamo umreti od hladnoće. - A mi ćemo, logorujući pred gradskim zidinama, uživati u proleću! - Kakav je tvoj plan? - Odolevati Hanibalu, ali ga ne napadati. Plašim se da će zima biti žestoka, ali smo mi na te uslove navikli više nego on. Zalihe u Klastidiju mogu mu biti dovoljne za dva meseca. On sada ima žita, ali nema hrane za stoku. Da bi došao do nje, stalno mora da pljačka Gale koji ga se plaše, a ne vole ga. Nama će stići zalihe iz Etrurije. Ako Hanibal, kao što verujem, ne bude u stanju da pređe preko Apenina, moći ćemo da zimujemo u Bononiji i pred kraj februara ga prisilimo na bitku. U njegovom logoru oskudica će se tada najviše osećati. Zašto odmahuješ glavom? - Hanibalu se ne sme dozvoliti da predahne. Naopako ako mu omogućimo da nadoknadi pretrpljene gubitke. Prelaz preko Alpa, marš koji bi zamorio i same Titane dotukao je njegove vojnike, izgubio je mnogo vojske, ne verujem da u Gale ima mnogo poverenja, tek što je izašao iz jedne krvave bitke... pobedio je, to je tačno, ali ni ti, sudeći po onome što se priča, nisi tako loše prošao. - Moglo je biti i gore. Spasao sam bojna znamenja i legije u logorima, ali sam izgubio deset hiljada vojnika. - Ni Hanibal nije dobro prošao, i on je mnogo izgubio. Možda on misli da se sad nalazimo u teškom položaju; pustimo ga neka živi u toj iluziji i napadnimo ga. Sad naše ujedinjene snage svakako premašuju njegove. - Možda, ali mi ne raspolažemo onim čime raspolažu Kartaginjani, vojskom sastavljenom od veterana. Tri četvrtine mojih legija su sami regruti. - Ali ne i moje, tako mi boga! Ja sam ti doveo veterane sa Sicilije. Scipion ga je pogledao nepoverljivo: - Zar si se ti borio u Siciliji? Ja sam mislio da su se borile lađe, a ne ljudi. - Zar ti, Marsa ti, zaboravljaš da sam ja osvojio ostrvo Melitu? - Tako dakle? Neka te bogovi nagrade, o, Sempronije! A meni su govorili da su tebi stanovnici, koji su se već bili digli na ustanak, sami

102

predali i okovanog Giskonovog sina Hamilkara i dve hiljade njegovih vojnika. - Ti veruješ klevetama. Puna je bilo daleko više, osim toga borili su se kao lavovi. Poslušaj me: Napadnimo ih smesta! - Tvoji su vojnici umorni: putovali su morem, išli su i kopnom i prevalili put koji bi se mogao uporediti skoro sa Hanibalovim putem. U trenutku kad je Sempronije pomislio da svom žestinom pobije njegove prigovore, u šator je banuo jedan vojnik. - Stigli su galski izaslanici i traže da ih saslušate. Sempronije je pobedonosno pogledao Scipiona. - Nisu otišli Hanibalu, već traže da ih mi saslušamo! Dozvoli da ih ja primim. Scipion se okrenuo na svom poljskom krevetu i prihvatio: - Saslušaj ih, meni rana ionako još uvek zadaje muke. Galski izaslanici su stajali skrušeno pred konzulom. Plašili su se da ih ovaj neće dočekati ljubazno, da će ih prekoreti zbog ustanka Boja i Unsubra, kao i zbog pomoći koju su pružili Hanibalu. Ali, Sempronije ih je dočekao ljubaznim i ohrabrujućim rečima: - Tražite da vam pomognemo u borbi protiv Hanibala koji vas stalno pljačka. Dobro, pomoći ćemo vam. A čemu ste se od njega nadali? Zar niste znali da su to Afrikanci, nasilnici, da ne mare ni za bogove, niti za zakone? Velite da vam je Hanibal obećao slobodu. Ali, kakva je to sloboda koju može dati narod Kartagine koji svoje robove drži okrutno okovane u lance i prinosi ih na žrtvu svom gadnom bogu Molohu! Rim je civilizovan, Rim je stvorio pravične zakone. Pogledajte naše latinske saveznike. Potpuno su odani Rimu, iako smo ih mi nekad pokorili. Dali smo im slobodu, dali im sva prava koja i sami uživamo, ponovo podigli njihove gradove, i sad su ponosni što mogu da se bore za Rim. Tako je govorio Sempronije, a Gali su s razumevanjem odobravali. - Dobro kažeš, konzule, ali ćeš se uveriti da se Hanibal razočarao polažući nade u našu veliku pomoć. Osim nekoliko naših plemena koja su mu se predala više iz straha nego iz prijateljstva, mi smo ostali ravnodušni pred njegovim rečima. Sada on uništava naša polja, otima našu stoku, navaljuje na naše kuće. Već smo umorni od njegove pljačke. - Da li su Rimljani prema vama tako postupali?

103

- Ne, konzule, Rimljani su nas štedeli. - Ja vam se, eto, kunem da ćemo vas odbraniti. - S one strane reke ima više od hiljadu pljačkaša koji otimaju, pale, ubijaju. Željni plena, razmileli su se na sve strane. Možeš ih iznenaditi sa nekoliko konjanika, o, konzule. Dođi, mi ćemo ti pokazati gde se nalaze plićaci. Sempronije se nije vratio u Scipionov šator. Konzul je bio ranjen, bio je iscrpljen... neka ga, neka spava! Kucnuo je čas, sada on lično može postupiti po svom nahođenju. Njegovi su vojnici željno čekali da se upuste u borbu. Scipion je rekao da su njegovi vojnici umorni. Njegovi, naprotiv. Napori dugog puta, kao i napori koje su podneli za vreme ratovanja, njih su samo ojačali, izvežbali. Hiljadu konjanika, nešto Rimljana, nešto onih iz Brutija, sa Sicilije i iz Etrurije, prešli su reku u galopu. U njihovoj pratnji nalazilo se i hiljadu pešaka bacača. Razasuli su se po niziji u obliku lepeze. Stanovnici Emilije, čije krvne veze sa Galima, Bojima i Insubrima više nisu bile tako čvrste, dočekali su ih sa radosnim poklicima. Nadmetali su se ukazujući Rimljanima na to gde su kolone pljačkaša koji su se razmileli po čitavom kraju. Bili su to pretežno Numiđani i Mauritanci koji su želeli da se dočepaju bogatstva, više nego hrane; pljačkali su kuće, često i u podrume provaljivali i opijali se, tako da su ih vlasnici tamo nalazili i ubijali. Tu pljačkašku hordu koja je odbacila oružje da bi se što slobodnije kretala, iznenadila je konjica i pobila ih. Pošto su pobacali plen, samo je mali broj njih uspeo da pobegne i dočepa se logora. „Ubijajte, ne zarobljavajte!” - bila je lozinka Rimljana. U borbu protiv rimske konjice Hanibal je uputio Maarbalovu konjicu. Zametnula se bitka koja je trajala sve do noći. Tama je razdvojila borce, a kad su se Kartaginjani povukli u svoj logor, Rimljani su sebi pripisali pobedu. Kasno noću hteo je Tit Sempronije da uđe u šator drugog konzula. Straža se usprotivila: - Konzul se odmara, domine... ne smemo ga buditi! - Zar rimski konzul sme da spava kada se na bojištu slavi pobeda? upitao je Sempronije, odgurnuo vojnika i upao u šator. - Ja ti donosim glas o pobedi, a ti, Scipione, spavaš! - glasno je Sempronije prekoreo Scipiona, prilazeći njegovom poljskom krevetu.

104

Publije Kornelije ga je mirno posmatrao ne pomerajući glavu naslonjenu na ruku. - Zar za pobedu nije dovoljan jedan konzul? - glasio je njegov tihi odgovor. - Već mi je poznato da si postao gospodar na bojištu. - Moji su vojnici videli leđa onom istom neprijatelju koji je vas ovde pre nekoliko nedelja pobedio. Kao što vidiš, i oni su ljudi kao i mi, i nisu nepobedivi. - Milo mi je, o, Sempronije, što su ti bogovi bili skloni. - A zašto ti oklevaš? Nećeš, valjda, dozvoliti da sudbina čitavog rata zavisi od tvoje rane, o, Publije! Tvoji vojnici zahtevaju da se bore. Čekao si na pojačanje i dobio si ga. Čekaš li da ti Rim pošalje i drugu vojsku? - Čekam povoljan trenutak za bitku. - A na Rim ne misliš? Naši očevi i naše žene liju gorke suze i strahuju. U prošlosti smo znali da se borimo pod zidinama Kartagine, a sad se dva konzula tresu pred hordom divljaka koja se ulogorila na našem tlu i oduzela nam skoro svu zemlju između Alpa i Apenina! Ako ti možeš to da podneseš, ja, tako mi boga, ne mogu! Scipion je učinio napor pokušavajući da se pridigne, ali se ponovo srušio na postelju i jauknuo od bolova. - Nećeš valjda - govorio je ogorčenim i isprekidanim glasom - sa Kornelijem Scipionom postupati kao sa kakvom kukavicom? Da li si iz Rima doneo diktatorsku vlast? Ako je imaš, izađi i bori se, ali se ne uzdaj da ću ti ja dati svoj pristanak. Ili ti je, možda, uspeh od jednog sata pomutio razum? Uništio si nekoliko stotina pljačkaša pa smatraš da si uništio Hanibala! Da li si video kako se oni bore? Znaš li koliko vrede ti veterani Hispanije i Afrike, a koje ti nazivaš divljacima? Ja ti kažem da ćeš promeniti svoje mišljenje kad se sa njima sukobiš. - Nisam ja diktator - oholo je odgovorio Sempronije - ali nisam ni tvoj potčinjeni. Ranjen si i nisi sposoban da preuzmeš komandu. U redu, ali ja neću zbog toga propustiti priliku da napadnem Hanibalov logor. Video sam kako se bore ti čuveni numidijski konjanici. Među njima nema ni jednog jedinog koji bi više vredeo od poslednjeg našeg regruta. Pokazali su nam leđa i kunem se Marsom osvetnikom da će nam ih i opet pokazati! * * *

105

- Šta radi novi konzul? Magon se glasno nasmejao. Bio je mlađi od Hanibala i toliko plahovit da je njegov brat pokatkad morao da uloži velike napore da bi ga obuzdao. - Drži vojsci beskrajne govorancije. Gali, koji su pobegli iz rimskog logora, pričaju da vreme provodi među Scipionovim kohortama kako bi ih pridobio za svoj plan. - A kakav je njegov plan? - ironično je zapitao Hanibal. - Boriti se, napasti nas. Otkad je pobio naše pljačkaše i potukao našu konjicu, toliko se osilio kao da je siguran da će nas uništiti. - A šta kaže o nama? U međuvremenu je ušao Maarbal i seo pored Hanibala. Već od pre nekoliko dana bio je on sumoran i uznemiren. Poraz koji je pretrpela njegova konjica mučio ga je više nego Hanibalovi prigovori što je prihvatio bitku bez njegovog odobrenja. - Oh, on kaže da smo propali od hladnoće i da smo Afrikanci iz pustinje, kaže da ne znamo šta je sneg, priča o nama da smo odrpani, gladni, da se plašimo Gala, da nas oni napuštaju; spominje pobede na Siciliji i poraz naše flote, veliča osvajanje Melite kao da je osvojio samu Kartaginu... Hanibal je zapucketao prstima, a to je obično radio kad ga je neki razgovor naročito zabavljao. - Kada bi taj poznavao naše gorštake sa Atlasa, naše Mauritance, i naše Ibere naviknute na sneg Siere, ne bi se toliko zavaravao. Moglo bi se to odnositi na naše strelce iz Egipta i Etiopije, ali mi ćemo i njih zagrejati u datom času. Dakle, hoće da nas napadne? Ljuto se vara. Hanibala niko ne može preduhitriti. Poznajem ja tog Sempronija. To je jedan od hvalisavih vojnika, kako kažu Rimljani. Scipion je ranjen i on želi da sebi prisvoji svu slavu i potuče Hanibala. Hajde, Maarbale, izvedi te tvoje konjanike koji, nesumnjivo, čeznu za osvetom, i održi im govor. Sutra! Debeo pokrivač snega prekriva ravnicu i brežuljke... sneg, od koga se, po rečima Tit Sempronija, moraju smrznuti afrički divljaci... A sada ti, Magone, slušaj: odaberi stotinu ljudi između najhrabrijih konjanika, stotinu između pešaka i dovedi ih k meni. - Brate... - Ništa ne pitaj. Nikada ne raspravljaj o Hanibalovim naredbama, ako želiš da mu ugodiš. Kažem ti još i ovo: ti ćeš odlučiti ishod bitke i

106

tebi će pripasti slava. Idi! Već je u vazduhu i u logoru zavladalo osećanje koje prethodi velikim danima. Vojnicima je izgledalo da je reč o nečem sasvim neobičnom, ne samo po kretanju pretpostavljenih, njihovih neposrednih starešina, nego i po onome što se dešavalo oko šatora njihovog vrhovnog komandanta. Osećali su da predstoji bitka i željno su se okupljali oko Magona koji je ćutke koračao između redova i upirao prstom čas na jednog, čas na drugog veterana Afrike i Hispanije. - Ti Korbule... i ti Kartalone... Shvatili su da je reč o izboru i gurali se oko njega uzdižući ruke i moleći: - Mene, mene, Hamilkarov sine... - Uzmi i mene, o, Magone, seti se da sam bio među prvima koji su se uspeli na zidine Sagunta! - Ne lišavaj me slave, Hanibalov brate! Magon je ćutke nastavio da vrši izbor. Nije se kajao, niti popuštao ni pred molbama, niti pred pretnjama. - Ti... i ti... i ti... - Kud nas vodiš, Hamilkarov sine? Stajali su pred Hanibalom koji ih je ćutke posmatrao. Nije se ni osmehivao, niti pravio bilo kakve pokrete. - Vidim - najzad je rekao - najbolje među najboljima, ali da biste i brojčano bili jaki, neka svaki od vas odabere još po devet sebi sličnih drugova. Magon će vas odvesti gde ja hoću. Imaćete posla s neprijateljem koji je slabiji od vas, i po snazi, i po ratnom lukavstvu. Hteli su da ga burno pozdrave, ali ih je Hanibal jednim pokretom preduhitrio. Izdvojio se s bratom u stranu i razmenio s njim nekoliko reći. - Sećaš li se, Magone, kako smo juče jahali duž reke onim teško prolaznim i zapuštenim mestom? To je upravo ono mesto na kojem treba da se smestiš: ono je oslonac bitke. Reku ćeš preći noću i onda ćete se ti i tvoji sakriti u tesnacu, u onom rogozu močvare. Nećeš ići u susret neprijatelju, neprijatelj će sam doći k tebi, mi ćemo ti ga dovesti. Kasno je svitala hladna zora tih decembarskih dana. Pod snežnim pokrivačem predeo je izgledao sumoran i pust. Vladala je duboka

107

zimska tišina kada se čoveku čini da je zamro i sam život. Magla je prekrivala reku kada je, u prvim jutarnim satima, numiđanska konjica preko plićaka prešla Trebiju i rimskom se logoru približila. U Hanibalovom logoru su, međutim, gorele vatre kakve se ranije nikad nisu videle; i sami vojnici bili su iznenađeni, iako je studen bila velika. Oko vatre su se užurbano vrzmali kuvari i okretali ražnjeve sa mesom, drugi su iz baraka iznosili mešine prepune vina. Više je mirisalo na gozbu, nego na uranak. Čisteći oružje, mažući tetive strela i praćke od kože, ukočeni od hladnoće, vojnici su se upitno pogledali. Ređala su se unakrsna pitanja: - Hoće li, ili neće doći do bitke? - Hoćemo li se boriti, ili ćemo se častiti? - Ne, ovo je obred pokajanja! „Saguntinski lav” hoće da proslavi neku godišnjicu. Pored ognjišta su postavljeni zemljani krčazi napunjeni zejtinom. Vojnici su sve to gledali, ali nisu razumeli. - Ćutite! - govorili su centurioni. - On tako hoće, a on ništa ne radi bez razloga. I konjanici su se, pre svog odlaska, častili, vino ispijajući. A sada su već jurili s one strane Trebije, razvijajući svoje redove u obliku lepeze; rimski logor još nije bio budan kada je dojurila straža i dala znak za uzbunu. - Neprijateljska konjica! Zatrubile su bojne trube, u logoru je začas uzavrelo kao u košnici. Konzul je među prvima dograbio oružje i uspeo se na nasip. Video je samo raštrkane pojedince koji kruže na odstojanju. - Obično izazivanje! Neka dođu u velikom broju pa će videti šta će ih snaći! Obično su to bivali izvidnici Gali koji bi u galopu projurili pored logora, a zatim brzo iščezavali, ponovo prelazeći reku. Sad su se, međutim, iz magle koja je prekrivala Trebiju, pojavili gusti redovi konjanika što su kružili u širokom krugu i približavali se nasipu. - Ima ih mnogo - tiho je rekao Tit Sempronije i obratio se potom zapovedniku konjice Manliju Liburniku: - Šta ti misliš, da li je ovo samo neka parada? Zapovednik je zatresao glavom: - Ovo je poziv na borbu... pogledaj ih, idu pravo prema nasipu.

108

Numiđani su odlučno jurišali u punom galopu. Kada su stigli do nasipa nadomak strele, ti, divljenja dostojni konjanici pustinje, izveli su brzo bočnu diverziju, izbacili čitav oblak strela, a zatim se ponovo vratili u ravnicu. Mnoge su se strele zabole u ogradu i tu zatim ostale da podrhtavaju, druge su preletale visoko iznad konzulove i zapovednikove glave, dok su oni nepomično stajali na svojim mestima. - Izazivanje, drzak postupak i razmetanje! - rekao je Sempronije. - Vraćaju se! - prošaputao je prefektus. Navaljujući još odlučnije i smelije, Numiđani su se, kao i prvi put, vratili, izveli bočnu diverziju i izbacili strele, uz glasne povike, možda, u znak ruganja. - Naredi da zatrube zbor! - zapovedio je konzul. - Zar misliš da se ozbiljno upustiš u borbu? - začuđeno je upitao prefektus. - Poznato mi je da je Hanibal, još dok mi nismo stigli, skoro svakodnevno priređivao slična izazivanja, ali Scipion na to nije odgovarao. - Ja se ne zovem Scipion. - Upozoravam te, konzule, da ni ljudi, a ni konji nisu jeli. Sempronije ga je značajno pogledao: - Da li se rimski vojnik ikad borio trbuhom? Idi, istupi sa konjicom i oteraj tu rulju pljačkaša na drugu stranu reke. Trube nisu prestajale. Neprijatelj se još nikada nije toliko približio nasipu, i nikada u tolikom broju. Vojnici koji su još drhtali od noćne studeni, napuštali su šatore gunđajući. Vatre još nisu gorele. Uostalom, konzul je rekao da će oni napasti na Hanibalov logor, govorio je da je neprijatelj obeshrabren, gladan, da ga je izmučila studen.... Sad su, međutim, oni bili napadnuti i to ih je zaprepastilo. Ko napada, uvek ima više izgleda na uspeh. Naoružavali su se, gunđajući. Pojedini su čak mrzovoljno grickali lepinje i ježili se od dodira ledenog gvožđa sabalja i oklopa. U Hanibalovom logoru vojnici su se častili pečenim mesom i zalivali ga jakim vinom sa emilijanskih brežuljaka. - Držite osedlane konje - govorili su centurioni Kartagine obilazeći trupe - i čekajte na znak. - Namažite telo toplim zejtinom i nećete osetiti hladnoću. Tako je

109

naredio Hanibal. Sada su shvatili i čekali. Rimska i kartaginska konjica su se već borile u ravnici. Videći da Numiđani uopšte ne skreću ka reci, već da sve jače napadaju na Rimljane, konzul je, za slučaj da se Hanibal odluči pa izađe i sa pešadijom, naredio da istupi i jedna sicilijanska legija, šest hiljada oprobanih boraca. Kao pojačanje odredio je dve rimske legije, a u treći red postavio čete latinskih saveznika sastavljene od dvadeset hiljada ljudi, kao i galske, inače naročito odane trupe. Konzul je posmatrao bitku sa vrha nasipa. Nije to bila poljska bitka u pravom smislu reći, već velika čarka u kojoj se više ogledala umešnost nego snaga. Numiđani su se borili na sebi svojstven način: čas su jurišali s kopljem u ruci, čas se pretvarali da beže, okretali se i izbacivali strele, zatim se opet vraćali i prvi borbeni red zauzimali. - Dobro se bore ovi varvari, ali uzmiču! - rekao je konzul, jako udarajući dlanom o dlan. - Brzo ćemo ih oterati do reke tako da pešadija neće biti ni potrebna. Numiđani su, zaista, postepeno uzmicali, ali neprestano okrenuti prema neprijatelju. - Eno... već su stigli do reke... prelaze je... poraženi su. Sada je, Hanibale, kucnuo naš čas! Naredio je pešadiji da progoni konjanike i da pređe preko plićaka. Polako je celokupna rimska vojska krenula iz svog logora. Šest hiljada vojnika iz prvog borbenog reda lako je prešlo reku na mestu gde im je voda dopirala do grudi i već su se peli na drugu obalu. Trebalo je iskoristiti paniku koja je među Numiđanima zavladala i odlučno jurišati na Hanibalov logor. Tit Sempronije je na konju posmatrao napredovanje prethodnice. - Kako polako napreduju, dođavola! - opsovao je. Već su i druge legije stigle do reke. Sada je celokupna vojska prelazila plićacima preko Trebije. Na obalama je vazduh bio hladan; čim bi izašli napolje, vojnike koji su sve do pojasa gazili po ledenoj vodi, prikleštila bi ledena kora i hvatala se po njihovim oklopima, i po golom telu; ledeni vetar koji je dolazio iz Padanske nizije nije im davao da dišu; udovi su im zebli i trnuli, tako da su jedva držali oružje. - Šta se tamo dešava? - upitao je konzul, zaustavljajući konja na

110

nasipu desne obale. Pošto su izvršili svoj zadatak i namamili neprijatelja, Numiđani više nisu uzmicali. Sada su napadali uz divlje poklike i izazivali pometnju među rimskom konjicom. Konzul je naredio da trube pozovu na zbor i smestio konjicu pored pešadije koja je već zauzela mesto na krilima. Sada je već skoro čitava rimska vojska bila prešla Trebiju, a i Tit Sempronije je, videvši kako vojska Kartagine u savršenom borbenom redu izlazi iz svog logora, shvatio da je reč o pravoj velikoj bici i da mu prepad nije pošao za rukom. U istom trenutku kad su Numiđani pružali otpor i jurišali na neprijatelja, Hanibal je svojim vojnicima, koji su se prethodno dobro nahranili i zagrejali pićem i vatrom, naredio da krenu protiv Rimljana koji uopšte nisu jeli, koje je i hladnoća već onesposobila. - Odnesite vatru pustinje i zagrejte te Rimljane! - dovikivao je Maarbalu koji je istupao sa jezgrom konjice, držane u rezervi. - Idi, opkoli ih s krila i biće naši! Vere mi, ovi strašni Rimljani samo su, u stvari, velika deca! Sada Rimljani nisu više videli ni konje, niti vojnike koji su iscrpljeni i iznemogli zbog studeni, nisu ih videli kao mršave i bedne, nego su videli deset hiljada odmornih i svežih konjanika koji slepo jurišaju na neprijatelja, na četiri hiljade konjanika Tit Sempronija, premorene i promrzle. U centru su se nalazili bacači sa Baleara, za njima je nastupala pešadija iz Hispanije i Afrike, sve sami iskusni veterani. Slonovi su bili raspoređeni s bokova. Sada ih nisu upotrebili protiv pešadije, već protiv konja koji su, osetivši njihov juriš, bežali preko bojišta kao pomamni. Pešadija je izdržala napad, a Hanibal, koji se nadao da će, pod snažnim dejstvom bacača i strelaca, rimsku vojsku razdvojiti na dva krnja dela, video je sada da je njegove zadržao centar koji stoji čvrst kao bedem; ali, rimsku konjicu je savladao nadmoćniji broj, a tukli su je bacači sa strana. Praćke su stvarale ogromne praznine. Ti bacači, navikli da od malih nogu zarađuju hleb tačnim pogocima, bacali su glatki šljunak i njime probijali i štitove, i oklope, lomili udove i konja, i konjanika. Nije bilo načina da se čovek zaštiti od tog smrtonosnog građa; strele numiđanskih strelaca su prema ovom strašnom oružju ličile na igračke. Pešadija je odolevala. Tit Sempronije, bled ali prividno miran,

111

nalazio se u centru i hrabrio je vojnike da ostanu jedinstveni. Ta neprijatelj je svojom taktikom išao baš na to da napravi prodor u redove vojske, da izoluje pojedine kohorte i tako ih uništi jednu po jednu. Vojnici su puštali da ih ubijaju, nisu se micali sa svoga mesta. Paralisani usled studeni i gladi, zbijali su redove i borili se po inerciji. Hanibal, koga je čitava vojska odlično videla, zaogrnut purpurnim ogrtačem koji se talasa na vetru, jurio je u galopu na svom belom konju duž redova vojske i pokretima ruke pokazivao na ciljeve koje valja pogoditi. Dobro su shvatili njegove pokrete balearski bacači koji su, pošto su odbili i desetkovali konjicu, počeli da kamenuju legije. - Slonove u centar! Zapovest je preletela punske redove i masa slonova je premeštena s krila u srce rimske pešadije. Čvrsti zid vojnika počeo je da se talasa i uzmiče; boreći se i dalje protiv neprijatelja, vojnici su se lagano povlačili ka omanjim brežuljcima i tajno zauzimali nove pozicije. Zablistale su Hanibalove oči. Pogledao je on u vernog Nebuha, koji je stalno bio tu, kraj njega, i osmehnuo se. - Došao je tvoj trenutak, Magone. - prošaputao je. Rimljani su se, kao da ih goni neki zao udes, približavali busiji koju je noću zauzeo Magon sa svojih hiljadu pešaka i isto toliko konjanika. Iza leđa pešadije najednom se začula velika graja. Dve hiljade odabranih veterana s leđa su napali legije, već potpuno iscrpljene petočasovnom borbom. Tit Sempronije je prekasno primetio da je zapao u gvozdeni obruč koji se sve više steže. Hanibal, koji je sve posmatrao sa vrha nasipa i očekivao poraz legija, začudio se kada je video da je, uprkos navale slonova i Magonovih veterana, ono ostrvo pešaka ostalo nerazbijeno. Iako su bili bez konjice, iako su bili desetkovani i od gladi i mraza iscrpljeni, legionari nisu uzmicali. Zasuti kišom usijanih strela, slonovi su počeli da uzmiču i uplašeno riču, uspinjali se jedan preko drugoga, gurali i unosili nered u redove samih Kartaginjana. Kao iskusan vojskovođa, Hanibal je shvatio opasnost i smesta pojurio prema centru neprijateljske vojske. - Vodite ih udesno! - vikao je, dok je rukom pokazivao u pravcu rezervne vojske sastavljene od cispadanskih Gala s ove strane Poa,

112

hrabrih kada im je sudbina sklona, ali i začas u panici kad go se nađu u nepovoljnoj situaciji. Kada su ih razjareni slonovi napali, Gali nisu izdržali, zbunili su se i razbežali na sve strane. Konzul, koji je već bio izdao naređenje da se upotrebe te rezerve, videvši da mu je propao i poslednji oslonac, shvatio je da je dan izgubljen. Od tog trenutka nestalo je svako jedinstvo među delovima vojske. Kohorte su se izmešale; opkoljene sa svih strana, legije su sada mislile samo na to kako da se probiju i izbegnu pokolj. Deset hiljada vojnika latinskog imena, pošto su obrazovali klin, probili su krug jurišajući protiv četa Numiđana pomešanih sa kohortama Gala, a zatim se, stalno se boreći, uputili ka Placenciji. Poneli su se tako hrabro da se neprijatelj, pošto nije bio u stanju da ih slomi, nije usudio da ih progoni. Na drugim bojištima su do vrhunca došli zbrka, ispreturanost i izbezumljenost. Hiljade ljudi razbežalo se u pravcu reke; pokolj je bio jeziv; mnogi su opkoljeni i zarobljeni, a mnogi se, opet, udavili u talasima reke... Samo malom delu vojske, koji je sebi s mukom prokrčio put, pošlo je za rukom da se vrati u logor. Padala je gusta kiša sa snegom; studen je bila tako jaka da ljudi, ni s jedne, ni s druge strane nisu više bili u stanju da drže oružje. Mnogi su padali i tu, u snegu ostajali. S obe zaraćene strane bojne trube su pozivale vojsku na okup. Idući po smrznutom blatu, slonovi su padali na prednje noge, rušili se i tu ostajali nepomični. Uprkos oduševljenju zbog izvojevane pobede, Puni nisu imali ni snage, niti smelosti da pređu Trebiju. Spuštala se noć, studena noč. Razbojište je bilo posejano mrtvima. Uzvici pobede i agonije polako su se stišavali. Posrćući, Hanibalovi vojnici su se dovukli do logora i, mrtvi od umora i zime, padali pod svoje šatore. Kiša je lila bez prekida. Magon je tiho ušao u Hanibalov šator. - Pobedili smo. - rekao je. Brat mu nije ništa odgovorio. Sedeo je pored suda sa žarom i nemo posmatrao plamen. U čitavom logoru vladala je mučna tišina. Jedan za drugim ušle su potom pojedine starešine: Maarbal, Giskon, Kartalon, Hanon. I oni su ćutali. Oči su im od strašnog umora bile skoro sasvim

113

ugašene. - Izgubili smo gotovo sve slonove. Neki su nastradali od hladnoće, a neki od rana - rekao je Giskon prigušenim glasom. - Polovina rimske vojske ostala je na bojištu - dodao je Maarbal. Hanibal je podigao glavu. - Ne uobražavajte da ćete pojuriti u osvajanje Rima! - uzviknuo je. Izvojevali smo pobedu, ali smo je skupo platili. Rimljani, zaista, mogu da budu zahvalni svom glavnom savezniku: zimi. - Studen nam je odnela polovinu konja - dodao je Maarbal. Hanibal ga je netremice gledao. - A ljudi? - upitao je. - Nismo ih brojali - odgovorio je Giskon. Maarbal je nemarno slegao ramenima. - Imamo ih još dovoljno, Hanibale, da možemo krenuti na Rim, samo ako ti to hoćeš. - Između nas i Rima stoje planine koje se bele, tamo u daljini rekao je Hanibal pokazujući rukom na jug. - Da li ćemo ih preći? - Zar ti sumnjaš, ti koji si prešao Alpe? - nastavio je Maagon Maarbal smelo i odvažno, kao i uvek. U isto vreme stupio je Tit Sempronije u Scipionov šator. Dvojica konzula su se pogledala, ne progovorivši ni jednu jedinu reč. Posle dužeg ćutanja, oglasio se Scipion. - Pošto si ovde - rekao je tiho - zašto me ne ubiješ i zašto se ne ubiješ?

114

IX MARŠ PO BLATU

Na Forumu se narod bunio. Istog jutra novi konzul, Kaj Flaminije, napustio je Rim da bi sustigao vojsku, a da prethodno nije ispitao volju bogova, niti svetkovao latinske ferije. U Senatu je zavladalo zaprepašćenje. Reč je uzeo Kaj Prokulo, čovek koji je bio poznat po svojoj mudrosti. Kad je počeo da govori, u znak žalosti je pokrio glavu togom. - Ja drhtim i strepim - rekao je - kada mislim o sudbini Rima, jer konzuli ne mare za svete obrede i ne poštuju bogove. A sanjamo o pobedi i pitamo boga u Marsovom hramu zašto je napustio Rim! Čuli smo kako se onaj Tit Sempronije potpuno ništavnim rečima opravdavao zbog poraza, najstrašnijeg što smo ga dosad doživeli. Kao da mi ne znamo da je i on ismevao vračeve koji su mu govorili da ne prihvata borbu! - Ipak, on je i dalje zadržao svoj položaj, dok je Publije Scipion, koji je spasao vojsku i ratna znamenja i, teško čak bolestan, doveo desetkovane legije Placenciju, uklonjen s položaja vojnog komandanta - uzbuđeno negodujući, prekinuo ga je Kvint Fabije, ustajući sa svog sedišta. - Dobro si rekao, Kvinte - obratio se onda ovome Kaj Prokulo. Ipak, baš su nam Scipioni izvojevali pobede. Gnej je potukao i zarobio Hanona u Hispaniji; Hazdrubal je prisiljen da se povuče s one stranu Ebra... U Hispaniji pobeđujemo, jer verujemo; u Italiji, neprijatelj logoruje na našoj zemlji i u ovom trenutku, možda, već prelazi preko Apenina, ide na Rim. - Di faveant consules!13 - povikali su pojedini senatori. - Bogovi napuštaju Rim - nastavio je ozbiljnim glasom Kaj Prokulo

115

- kad konzuli prvi preziru i omalovažavaju bogove. Svakog dana pojavljuju se svakojaki zlokobni znaci, sve nova čuda nas iznenađuju, nijedna žrtva nije u stanju da ih osveti. Da li je potrebno da vas podsećam na strahote koje su se izdešavale? Treba li da vas podsećam kako su se na Siciliji u rukama vojnika strele same palile? - A šta bi ti, o, Prokule, rekao o onom našem konjaniku na Sardiniji kome je u ruci izgoreo štap kada je pošao da obiđe stražu na zidinama? - prekinuo ga je jedan senator. - Na nekoliko mesta upalile su se vatre na morskoj obali! - povikao je drugi. - U Rimu je iz dva štita probio krvav znoj! - dodao je treći. Onda se zagrajalo sa svih strana. - U Tuskulu je grom ubio tri vojnika! - Na Siciliji se smanjio krug sunca! - U Prenestu je padalo usijano kamenje! - U Arpima se sunce borilo sa mesecom, a na nebu se pojavile palme! - U Kapeni su ljudi videli dva meseca! - U Ceri je iz izvora izbijala voda pomešana s krvlju! - U Anciju su žnjeli krvavo klasje! - U Fakriji se otvorilo nebo pa se pojavila zaslepljujuća vatra! - U Kapui je statuu boga Marsa oblio znoj! - Ljudi su videli koze na kojima je izrasla vuna... videli su kokoške koje su se pretvorile u petlove i petlove koji su postali kokoške! Energičnim pokretom ruke, Kaj Prokulo je zatražio da se senatori umire. - Ćutite! Sve to znamo. Senat je već odredio da se prinesu žrtve i da se u hramovima postave Pulvinares14. Jupiteru smo prineli na žrtvu zlatnu strelu od pedeset librica, a po jednu srebrnu Junoni i Minervi. Naše matrone dale su priloge za Lectisterniu15, a održane su i svečane Saturnalije... Ali, šta sve to vredi kada konzul od koga očekujemo spas napušta grad s prezrenjem i ne osvrće se na znamenja koja nam otkrivaju volju bogova? Tada se podigao Kvint Fabije Maksim. Narod je uzalud zahtevao da njega izaberu za konzula i diktatora. Bio je to čovek poznat po svojoj mudrosti, potomak slavne loze koja se kod Kremere žrtvovala za spas otadžbine, čovek koga su na sednicama, i na svim drugim mestima 116

najviše slušali. Svi su sada zaćutali. - Mi samo pričamo, i pričamo, a Hanibal napreduje. Jedino bi bogovi mogli da kažu ko i gde če ga zaustaviti. Mi imamo dva konzula, Kartagina ima jednog iskusnog vojskovođu. Kartagina ima čoveka koji je od svog detinjstva živeo na bojnom polju, sina i nećaka odvažnih i hrabrih vojskovođa. On je veliki znalac vojne veštine, a naši konzuli, nažalost, tu veštinu moraju tek da uče na bojnom polju, i to po cenu krvi. Vi kažete, senatori, da je konzul napustio Rim ne obazirući se na znamenja. To nije dobro, ali mi zbog toga ne smemo želeti da bogovi naše domovine napuste konzula, ili da napuste naše oružje. Svi su senatori ustali sa svojih mesta i ispružili ruke uvis. - Quod felix faustumque sit!16 - jednoglasno su povikali. Gde je Hanibal? To pitanje je sve njih mučilo, ali niko na njega nije znao da odgovori. Zastrašeni glasnici nisu smeli da napuste utvrđene gradove. Jedni su govorili da se on još jednako nalazi u Bononiji da bi kako-tako nadoknadio štetu što su mu nanele dve bitke i surova zima, drugi su tvrdili da je već prešao Apenine, ali na kojem mestu - to niko nije mogao tačno reći. Senat je svakog dana dobijao pogrešne izveštaje. Jednog dana je izveštaj glasio: „Hanibal se spustio dolinom Magre i sad je u Luni.” Idućeg, pak, jutra izveštaji su bili potpuno drugačiji: „Ne, spustio se niz Limu i sad je u Pistoriji.” „Eno ga u Fezuli.” „Ne, on je već zauzeo Arecij.” Gnej Servilije, drugi konzul, koji je ostao u Rimu i koga Flaminije nije udostojio čak ni toliko da ga zapita za mišljenje, nastupio je odvažno: - Ja se plašim, senatori, da se ne ponovi kobna greška Tita Sempronija, koji je u svojoj zaslepljenosti prezreo mudre savete Scipionove samo zato što je želeo da mu pripadne sva slava... slava poraza kod Trebije. Flaminije je otišao sam u Umbriju, hvališući se da će u Rim dovesti Hanibala okovana u zlatne lance... Da smo pošli zajedno, bili bismo daleko jači. Imenovali ste dva konzula, a imate, u stvari, samo jednog. Kakvu vlast ima Flaminije, kad je otišao iz Rima, a pri tom nije poneo žrtvena znamenja? Vi znate da znamenja ne slede onoga ko iz Rima odlazi kao 117

privatno lice; međutim, ko je bez znamenja otišao, ne može ih u tuđoj zemlji uzeti. Senatori su ćutali, jer je i njih obuzimao strah koji je osećao Servilije. Konzul je sa sobom poveo svoje legije i išao prema nepoznatom cilju: nije znao da li će sresti Hanibala, ili će se ovaj iznenada pojaviti pred zidinama Riam, ukoliko se zaputio Maremom. Povodeći se za netačnim vestima, koje su u isto vreme bile i njegovo duboko lično ubeđenje, Flaminije je u istom tom ćasu, kao da je u njega ušao neki zao duh, išao putevima Umbrije. Smatrao je da se Hanibal nalazi u Areciju, te da će tamo moći da ga opkoli uz pomoć svojih latinskih saveznika. Iscrpljeni forsiranim maršem u dugim etapama, vojnici su krajem maja stigli pod zidine Arecija. Grad je konzulu poslao u susret taoce, zaklinjući se na vernost zajednici. Što se Hanibala tiče, tvrdili su da ga nisu videli, niti im je poznato gde se on nalazi. Flaminije se ulogorio u Areciju i tu ostao da čeka, obuzet strahom. Šta će se desiti ako se Hanibal, kako se pronose glasovi, spustio u Lunu i preko Mareme ide u pravcu Rima? Plašio se Flaminije i same takve pomisli pa je čak izgubio nekoliko dana kolebajući se da li da istim putem krene nazad u Rim, i izloži se opasnosti da ne stigne na vreme. Konjanici, poslati u izviđanje u pravcu Fezule, doneli su mu tačne vesti. - Slavni konzule, Hanibal je iznad Pistorije prešao preko Apenina i sad žari i pali duž doline Arna. Flaminije je prebledeo: - Zar je prešao reku? Zar ide prema Volateri? - Ne, slavni konzule, reka se razlila i preplavila čitav kraj od obronaka Apenina pa sve do šumovitih brežuljaka koji se protežu do Volatere. Nizija se pretvorila u neprohodnu močvaru; on ide duž reke, držeći se kraja. Njegova laka konjica već je stigla u Fezule, koja mu se predala, istovremeno se buneći protiv Rima. Stigli su i glasnici iz Senata: Neka se konzul Flaminije sa svojim legijama povuče u Umbriju i neka se dobro ušanči pored tvrđave u Spletiju. Neka tu sačeka legije konzula Gneja Servilija i neka se ne upušta u borbu sve dok oba konzula

118

ne budu prisutna. Znamenja su u sadašnjem trenutku nepovoljna. Flaminije je srdito pocepao pismo. - Neka se senatori late motike kad im je strah pomutio mozak! ljutito je uzviknuo. - A što se tiče njihovih znamenja, ja se toga ne plašim i smejem se tome kao što se i svaki žrec smeje kad susretne drugog žreca. Naredio je da se iz šatora iznesu bojna znamenja i da se sazove ratni savet. Po svom običaju, govorio je drsko i smelo: - Oni matorci me zovu natrag, a Hanibal pljačka zemlju i podbunjuje gradove latinske zajednice. Pridobija za sebe narode koji su nama odani, a mi čekamo među ovim zidinama kao da smo spremni da mu dozvolimo da nas opsedne, ili da nas stigne kada se budemo u Rim vraćali. Ja ne znam kakvo je vaše mišljenje, šta vi savetujete, ali ja mislim da postoji samo jedno rešenje: boriti se! Zamislili su se i tribuni, i prefekti, i seniori; neodlučni, nisu mogli da se slože šta da se radi. - Ja mislim, o, Flaminije - rekao je Bebije, najstariji tribun - da bi bilo pametno sačekati dok stigne Gnej Servilije, ali nikako ne smemo ostati zatvoreni u zidinama Arecija. - A ja mislim - uskočio je drugi - da bi bilo pametno dobiti što više na vremenu i sačekati zgodan trenutak, s tim da naša konjica Hanibalu čarkama stalno dosađuje, samo da se nikako ne upuštamo u borbu potpuno. - Moramo Hanibalu preprečiti put, ali tako da se u bitku ne upuštamo - savetovao je treći. Flaminije je gnevno udario nogom o zemlju. - U ime bogova, ili furija iz pakla! Ostanimo onda ovde pored zidina Arecija, jer je ovde naša otadžbina! Hoćete, dakle, da nam Hanibal umakne iz ruku, hoćete da ga pustimo da pljačka po čitavoj Italiji, a mi da ostanemo ovde i da, dok nas nezahvalna otadžbina ne pozove, izigravamo ulogu Kamila? Ah, Jupitera mi Ultora, ja nisam zato krenuo! Iznesite bojna znamenja i dižite logor! Dovedite mi konja i neka to bude odgovor onima što sede u stolicama od slonove kosti! Hitro je skočio na konja, tako da se životinja uplašila, ritnula se i isti čas posrnula, povukavši za sobom i svog konjanika. - Di omen avertant!17 - povikali su senatori i centurioni. - O, Flaminije, ne valja proklinjati bogove u trenucima kao što je 119

ovaj! - Bojna znamenja! Napred s bojnim znamenjima! - vikao je besno konzul, dižući se na noge. - Sudbina Rima ne nalazi se u utrobi nekog jagnjeta, niti u hrani svetih pilića! Zastavnik je pogledao Flaminija, užasnut onim što vidi i čuje. - Neka mi bogovi pomognu, ali ja ne mogu da iščupam koplje iz zemlje. - Ah, neka se srdžba Hekate i Furija sruči na mene! Mora da si ti jedan od onih što su doneli pismo Senata - vikao je konzul van sebe od srdžbe i iščupao koplje sa bojnim znamenjem, duboko zabijenim u zemlju. - I zapamti da ni na nebu, ni na zemlji nema sile koja bi Flaminija sprečila da se bori! Preneražene vojne starešine su, uplašene konzulovom bezbožnošću, kao i kobnim znamenjima, išle ćutke, ali su vojnici pozdravljali Flaminija radosnim poklicima. Išli su ceo taj dan u pravcu Kortone, tako da su se prethodnice obe vojske već srele. Gust dim uzdizao se nad ravnicom. To je Hanibal nemilosrdno pljačkao čitav kraj, samo da bi neprijatelja prisilio na bitku. Između Arecija i Kortone gorele su kuće, a u ravnici, u podnožju brežuljaka, krstarila je potpuno slobodno numiđanska konjica. Smatrajući da nije zgodno da se zatvori u Kortoni koju neprijatelj može da zaposedne, Flaminije je čeznuo da na sve načine dođe do velike poljske bitke i približavao se laganim maršem Trazimenskom jezeru, i to baš onom mestu gde se ravnica između jezera i visoravni naglo prekidala. Konzul je na tom mestu smestio svoje legije, a u ravnicu naspram njega, polako je pristizala i tu se smeštala pešadija Kartagine. * * * - Zakasnili smo na sastanak. Hanibal se peo dolinom Renusa, idući pustim klancima koji su izgledali stravičnije od onih alpskih. Stigli su u maju, ali je još bilo snega na tim planinama, o kojima oni jedva da su što čuli, a kojima Hanibal nije pridavao nikakav značaj. Smatrao je da će se, čim pređe Alpe, pred njim ukazati Rim, vesele doline, Hesperidini vrtovi u kojima vlada večito proleće, odnosno, da će pred njim biti Italija! Dočekala ga je, međutim, teška klima, 120

odvratne, varljive magluštine, kiše koje neprestano padaju, duga zima kojoj nema kraja. Lako je bilo Magonu da kaže: „Šta radiš, Hanibale? Zašto ne ideš na Rim? Put ti je slobodan. Pobedio si dva konzula, uništio si najbolje legije, zašto ne ideš na Rim?” Postojale su te planine! A ko je njemu ikad spominjao te planine? Gali su govorili: „Kada pređeš preko Alpa, sve je drugo lako, onda ćete od Rima deliti tek nekoliko brežuljaka!” Njemu su, međutim, te planine, ti Apenini, izgledali kao nepremostiva prepreka. Od podnožja do samog vrha prekrivao ih je samo sneg. Posle Trebije, pokušao je da ih pređe dva puta, ali je sneg na prelazima bio dubok negde i više od deset aršina. Čak ni na najvišem vrhu Alpa nije bilo snega ni za petinu koliko ga je bilo na Apeninima. Pokušao je da se uspne dolinom Trebije i pređe u Liguriju. To su mu savetovali i galski vodiči: - Tamo ćeš, Hanibale, sresti narod koji ti je naklonjen, koji mrzi Rim, koga Rimljani nikad nisu uspeli da pokore. Konji su upadali u sneg do samih sapi; vojska je morala da se zaustavi; put je bio nemoguć. - S one strane je more, Hanibale, tamo je večno proleće, morske uvale u kojima tokom čitave godine cvetaju ruže. Skrenuo je u pravcu Placencije i tu se sukobio sa Sempronijevim legijama. Sempronijeva vojska već se bila sjedinila sa Scipionovom, a stigli su im i novaci iz Etrurije. Desila se bitka u kojoj se pobednik teško mogao znati. Hladnoća ih je opet razdvojila. Hanibal se zatvorio u Bononiju, Sempronije u Luku. A kada su u martu nastupili topliji dani, još jednom je pokušao da savlada Apenine. - Kreni duž Renusa, Hanibale - govorili su mu Gali. - Izbićeš u Pistoriju, tamo ćeš naći velike zalihe žita. Ali, sneg je na prelazima još bio dubok deset aršina i on je morao da sačeka kraj aprila. - Zakasnili smo na zakazani sastanak! Jeste da je Senatu Kartagine obećao da će pred zidine Rima stići o novembarskim Idama. Jeste, ali su postojale te planine o kojima on dotad pojma nije imao. - Konzul te očekuje u Areciju - rekli su mu obaveštajci. Kao i uvek kada su mu govorili o stvarima koje su mu nepoznate, okrenuo je lice na drugu stranu. Sve što se nije odnosilo na veštinu

121

ratovanja, izazivalo je kod njega osećanje prezira. - A šta je to Arecij? - To je grad koji je ranije pripadao Etruriji, a sada je pod vlašću Rima. Hanibal se namrštio: - Etrurci? Sećam se... Moj otac je govorio da su nam oni izvesno vreme, dok smo se borili protiv Grka na Korzici, bili saveznici. Bili su moćni, ali razjedinjeni. Najpre su ih pobedili Gali iz Padanske nizije, a zatim i Rimljani. Ali su ih pobedili tek kada su oni zanemarili vojnu veštinu, kada su potpali pod uticaj grčke kulture koja ih je oslabila i raznežila. Dakle, šta je Arecij? - To je čvrst grad, opasan zidinama od kamena. - Ja ću u taj kameni grad zatvoriti konzula! Ko je konzul, Scipion ili Sempronije? - U Rimu su imenovani novi konzuli. Onaj koji se nalazi u Areciju zove se Kaj Flaminije. Izraz potcenjivanja se ponovo ocrta na Hanibalovom licu: - Kako Rim misli da njegovi konzuli pobeđuju, kad svaki čas postavlja nove. Čak i kada uči kroz ceo svoj život, čovek ni tad ne može da savlada vojnu veštinu, a ti građani izlaze iz svojih vila, iz trgovine i, najednom, bez ikakve prethodne pripreme, postaju konzuli. Uvek će biti pobeđeni! Sada su već jahali niz doline koje su se postepeno širile i zbog zelenila po padinama postajale sve privlačnije. Giskon, koji je jahao pokraj Hanibala, ispružio je ruku prema izlazu u daljini. - Samo što nismo ušli u Etruriju, o, Hanibale. Neka bogovi odluče da ovaj narod nađe samog sebe i listom se digne na ustanak protiv Rima! Hanibal je slušao duboko zamišljen. - Neka te bogovi usliše - rekao je. - Ovo oklevanje naroda koje je Rim pokorio, za mene predstavlja najveće razočaranje koje sam ikad doživeo. Mislio sam da će ova zemlja, čim stupim na tle Italije, buknuti kao lomača i da će svi njeni narodi ustati protiv rimskog ugnjetača. Međutim, vidim sve same neodlučne i malodušne narode. Pridružio nam se samo neznatan deo Gala. A ti, Giskone, da li ti misliš da će nam se sada pridružiti Etrurci, Umbri, Sabinjani, Bruti, Apuli? Iznenađen sam i mnogo razmišljam o zagonetkama ovog rata. Zasad ništa ne ide

122

kako sam zamišljao. - Osim tvojih pobeda - prokomentarisao je Maarbal. Usne Hamilkarovog sina jedva da se razvukoše u osmeh, pre no što reče: - Pobede? Seti se samo reči velikog vojskovođe: „Još jedna ovakva pobeda i ja sam propao!” Sećaš li se kako se on zvao? - Da, Hanibale. Bio je to Pir. - A sad da ti kažem: Svaka moja pobeda košta me mnogo ljudskih života koje niko ne nadoknađuje. Dok smo prelazili Alpe i Pirineje, izgubili smo trideset šest hiljada vojnika, a pridružilo nam se svega deset hiljada Gala. A koje nadoknadio one što su ostali kod Ticina i Trebije? Niko! Sada možemo očekivati nešto od Etruraca, Umbra, Apula, ali ništa od Kartagine. - Pogledaj onamo, Hanibale, već se vide zelene ravnice. Izašli smo iz mračnih klanaca. Odavde pa sve do Rima više ih nema! Ali, zašto očajavaš u pogledu Kartagine? - O, ja dobro poznajem svoje sugrađane. Senat će bučno proslaviti moje pobede, prineće javne žrtve Baalu, ali mi neće poslati ni jednog jedinog vojnika, ni jednu jedinu lađu. Hanon otuda budno prati moj pohod, spreman da iskoristi svaku moju, ma i najmanju slabost. Pogledaj me, Maarbale: Mi se možemo uzdati samo u našu snagu i samo s njom računati! Pistorija je otvorila kapije pred punskom vojskom, Fezula ga je dočekala sa vatrama radosnicama. Etrurijaje uvek bila potpuno neprijateljski raspoložena prema Rimu i spremna da iskoristi svaku, ma i najmanju mogućnost da se digne na ustanak. Hanibal je mlade ljude pozvao da stupe u vojsku. Došlo ih je vrlo malo. Poglavice su se izvinjavale: - Već dugo nismo ratovali... - Dajte nam vodiče koji će nam pokazati najkraći put u Arecij. - Najbolji je onaj put koji vodi duž planinskih obronaka, ali je isto tako i najduži. - Ja hoću najkraći. - Najkraći ide dolinom reke Arnus, ali se reka razlila i preplavila dolinu. - Već nam je dosta planina - govorili su afrički vojnici - daj nam ravnicu, o, Hanibale, i borićemo se kao što se borimo u pustinji.

123

Hanibal je odabrao najkraći put. Pošto su prevalili nekoliko milja, izvidnica je zalud tražila vodiče. Etrurski vojnici, koji su bili u odstupnici, rekli su da su primetili kako su se vodiči udaljili u pravcu planina. Videli su da Hanibal nije odabrao siguran put i bilo im je milije da pobegnu nego da snose odgovornost za teške posledice. Ravnica se pretvorila u muljevitu, opasnu močvaru u kojoj se gubi svaki put. Ipak je, posmatrana sa obale, ličila na neku izuzetno privlačnu ravnicu jer je po njoj rasla prelepa, sveža trava. Hanibal je na čelo vojske postavio afričke i hispanske konjanike i komoru, da bi, ukoliko se negde zaustave, pri ruci imao sve što je potrebno. Gale je stavio u sredinu kako, malodušni kakvi su bili, ne bi bežali, a odstupnicu je poverio Magonu i konjanicima iz Numidije, da bi obuzdavali slabiće i one koji su skloni bekstvu. Otpočeo je jako težak marš. Uskoro je blato bilo do pojasa ljudima, konji su jedva, s mukom napredovali. Tamo gde to nisu ni najmanje očekivali, nailazili su na ogromne pukotine i duboke kanale. Upadali su konji i više nisu mogli da izađu; pešaci, koje je na dno vukla težina njihovog oklopa, nestajali su, često i bez jauka. Gali, koji su, inače, bili naročito teško naoružani i skloni tome da lako gube prisustvo duha, bezvoljno su se prepuštali sudbini i tonuli; ko bi pao, više nije mogao da ustane; onaj kome bi pošlo za rukom da izbegne duboka mesta, tonuo je - savladan umorom. Zelena i cvećem obrasla ravnica, pošto bi progutala na stotine telesa, ponovo je postajala lepa i primamljiva. Jašući na jedinom slonu koji im je preostao, Hanibal je išao kao gonjen udesom jačim od njega. Posmatrao je sa visine kako močvara guta i ljude, i konje, ali se iz njegovih usta nije čuo nijedan jauk, niti su njegove ruke napravile neki pokret očajanja. Natrag se nije moglo, trebalo je ići napred i pronaći čvrsto de. Tako su išli tri noći i četiri dana. Naveče su se okupljali oko kola, kao oko nekih spasonosnih ostrva. Niko nije bio u stanju da sklopi oči i zaspi. Išli su napred po inerciji. Nebo je bilo vedro, preko dana je vladala nepodnošljiva vrućina, a kad je padala noć zgusnule bi se studene magle od kojih se koče udovi. Ogromna masa kretala se ćutke napred. Čulo se jedino jednolično zapljuskivanje vode. Išli su napred kao u nekom snu. Ta možda više

124

nigde na zemlji nema čvrstog kutka na koji bi se moglo nogom stupiti! - Ovo je naš grob, božanski Hanibale - Giskonov glas se jedva čuo, bio je skoro sasvim prigušen. U mislima on je video viseće vrtove u Kartagini, svoj raskošni triklinij; činilo mu se da čuje kreštavi glas paunova i ždralova koji se igraju u ograđenom prostoru. - Kuda idemo, božanski Hanibale? - zapitkivao je Maarbal koji se već nalazio u stanju kada čoveku izgleda da postoji i ono što ne postoji. - Ili se čitava Italija pretvorila u močvaru, ili su Rimljani potopili zemlju da bi spasli gradove? Hanibal se uzdizao na slonu i, podižući ruku na čelo da bi oči zaštitio od sunca, pokušavao da sagleda daleki horizont, ali mu se činilo da je daljina uvijena u neku maglu. - Vidiš li planine, o, Maarbale? Zar se ova magla nikada neće razići? Planine mora da su sasvim blizu. - Šta govoriš, Hamilkarov sine?! - povikao je Maarbal. - Plave planine su pred nama, samo što ih ne dodirujemo, ali su se od pre tri dana udaljile. - Plave planine? Ja vidim samo maglu! - O, božanski, tvoje su oči umorne i crvene! Naredi da se zaustavimo da bi te grčki lekar Argirios pregledao i lečio. - Nije sad vreme za zaustavljanje; kad stignemo na čvrsto tle, pozvačeš tvog lekara. Kad je nastupila treća noč, mrtvi od umora i nespavanja, ljudi su polegali kud koji; po nagomilanim kolima, po volovima i konjima koji su pre toga utonuli u blato i udavili se; svuda gde se mogao naći kakav suv kutak; podsećali su tako na neko ostrvo. Četvrtog dana u zoru, iz daljine su se začuli radosni poklici. Izvidnička konjica pela se po kamenitom i suvom bregu; na nebu su se ocrtavale njihove siluete i kao brodolomnici koji su se domogli obale mahale svojim ogrtačima. - Zemlja! Zemlja! - klicala je ogromna gomila u kojoj su bili izmešani i ljudi, i konji, i kola. Ljudi su ličili pre na aveti nego na žive ljude; najzad su se dočepali suvog tla i, onako blatnjavi i mokri, padali su kao mrtvi i odmah tu tonuli u dubok san. I životinje su se bacale na zemlju, uživale valjajući se po prašini, tako da je uskoro izgledalo da na čitavoj zemlji nema nijednog drugog prostora osim tog koji se crni od njihovih telesa. Hanibal je pogledao oko sebe, a izgledao je kao da se tek probudio

125

iz dubokog sna. - Kakvu je sjajnu priliku propustio konzul Flaminije - tiho je rekao. Žarko junsko sunce je brzo sušilo usnulu vojsku, korom od blata je prekrivajući. Došao je grčki lekar. Dugo je gledao u crvene i suzne Hanibalove oči, a onda ih pokrio zavojem kako bi ih zaštitio od štetnog dejstva sunčevih zraka. - Božanski Hanibale - šapnuo mu je - tvoje levo oko je izgubljeno, možda zauvek. Hamilkarov sin je napravio rezigniran i prezriv pokret. - Nisu mi potrebna oba oka - rekao je odsečno - kako bih video propast Rima... ili Kartagine.

126

X LEGENDA O TRI KOBNA „T”

Između jezera i planina postoji jedan veoma uski put koji, kao da je tu ostavljen iz samo jednog razloga, da bi se na njemu mogle postavljati zasede. Dalje se proteže prilično široka ravnica, zatim brežuljci. Hanibal se tu ulogorio sa svojim Afrikancima i Hispancima, bakarske bacače i laku pešadiju odveo je s one strane planine, a konjicu zgodno sakrio u podnožju brežuljka, znajući da bi ona odatle, kada Rimljani uđu u onaj uski prostor, ovima mogla da zatvori sve puteve koji od jezera vode u planine. - Ovoje dobro postavljena zamka, veoma slična onoj kod Trebije rekao je Magon, smešeći se - ali zar ti, Hanibale, smatraš da su rimski konzuli stvarno pravi dečaci kada misliš da će se dobrovoljno baciti u čeljusti vuku? - Neka Baal i Astarta oproste tvojoj naivnosti, o, Magone, - kroz smeh je odgovorio Hanibal - ali ja, zaista, mislim da su rimski konzuli pravi dečaci. I dosad su napravili mnogo dečačkih grešaka i sigurno će ih ponoviti. Zar jedan Flaminije vredi više od jednog Sempronija? Ne kaže se zalud da je rat posebna veština! Kad rat ne bi bio posebna veština, onda bi bilo dovoljno postaviti dva reda ljudi naoružanih sabljama i narediti im da se pobiju. To bi bio pokolj u kome nijedna, ni druga strana ne bi pobedila. Samo bi neki novajlija mogao da upadne u ovu klopku. A šta je Flaminije nego najobičniji novajlija? Nema ni mesec dana kako je postao konzul. Dobio je vlast, a kada se vlast dobije tako iznenada, bez prethodne borbe, opija ona kao vino. I Flaminija je vlast opila, kao što je pre toga opila Sempronija. Scipiona nije jer on pripada porodici ratnika. Ubeđen sam da Flaminije veruje i u ono najgore što se o nama govori. On sigurno veruje da ja više nemam snage, da je močvara progutala polovinu naše vojske, da sam oslepeo, da sam izgubio celokupnu konjicu... u sve to Flaminije veruje!

127

Hanibal se ispeo na najvišu tačku brežuljka na kojem je bio smešten njegov logor. Sa tog mesta Trazimensko jezero se videlo u svoj svojoj lepoti, ličilo je na malo srebrno more oivičeno smargadima; videla su se njegova dva ostrvca koja su podsećala na trireme, a tamo dalje protezala se zelena Umbrija sa ljupkim brežuljcima obojenim plavetnilom. - Vidiš li tamo - upitao je Hanibal brata, pokazujući rukom ka zapadu - kako se Flaminijeve legije sijaju na jutarnjem suncu? Progone Hanibalovu odstupnicu, odstupnicu desetkovanog i iscrpljenog Hanibala, a već sutra, pre zore, ući će i u tesnac u koji, kako ti smatraš, oprezan vojskovođa nikada ne bi ušao. Ali Flaminije nije ni oprezan, niti razuman ratnik. - Sa planina se spušta magla - rekao je Magon. - Kao i svake noći početkom leta; sutra u zoru širiće se ta naša dobra saveznica nad jezerom. Stigli su ih Maarbal i Giskon. - Ne verujem da će doći do bitke - rekao je Maarbal, pokazujući na legionare koji su se ravnicom lagano kretali. - Nemamo dovoljno konjice da ih opkolimo; nemamo više slonova da im smesta uništimo centar, a Flaminije, s druge strane, sigurno neće pokušati da nas napadne na našim brežuljcima. - Sutra u podne od tih legija postojaće samo delići kojima neće imati ko da rukovodi! - ironično je prokomentarisao Hanibal, silazeći sa brežuljka, vraćajući se u logor. - Već mi je jasno kakav je čovek taj Flaminije: mlad je, uobražen i ludo smeo; ne služi se obazrivom taktikom zmije, već slepom i bezumnom taktikom bika. „Ako Rimljani napadnu Hanibala, Hanibal će pobeći”, takvo je njegovo čvrsto ubeđenje. Prema tome, on će ući u zamku koju sam mu postavio. Pogledajte, magla se spušta nad jezerom. Iz pravca Favalta, Monterala, Četona, dugački pramenovi magle kretali su se sporo ka ravnici i vrlo postepeno prekrivali niske brežuljke. Flaminije je primetio kako magla nadolazi i - nasmešio se. - Prikriće naše kretanje i mi ćemo, pre nego što svane, iznenada napasti logor. I jedan, i drugi vojskovođa polagali su nadu u maglu, ali taj saveznik nije mogao biti veran obojici.

128

Dva sata pre svitanja legije su krenule. Bio je to oprezan i lagan marš, ćutljiv kao magla koja prekriva nebo, ravnicu, jezero. Iako su vojnici ćutali, maglena zavesa koja ih je skrivala sa svih strana, ulivala im je kakav-takav osećaj sigurnosti: iznenadiće i napašće neprijatelja koji njih uopšte nije spazio. U lakom, ritmičnom maršu išli su rimskim putem koji je, uz Pođo Nakaro, vodio u tesnac između planine i jezera i izbijao u malu ravnicu Toro. Na čelu vojske, pored konzula, išli su etrurski vodiči iz Kortone. - Hanibalov logor nalazi se pred nama, na udaljenosti od tri milje, na brežuljku Čerkua. Moramo preći preko četiri planinska potoka, a na petom se nalazi Hanibalov logor. Kad su počeli da prelaze preko malog mosta na Maćeri, Maarbalova konjica, skrivena ispod brežuljka Sanguineto, već je bila spremna, čekala je samo da pređe i odstupnica pa da im s leđa zatvore izlaz. Na istoku se jedva primećivalo praskozorje, kada se prethodnica, pošto je prešla Rio Martino, sukobila s neprijateljem. Odstupio je jedan odred izvidnika i dao znak za uzbunu. - U podnožju brežuljka, nepomični i naoružani, stoje vojnici. - Konjanici? - upitao je konzul. - Laka pešadija - odgovorili su mu. Nije se čuo zvuk bojnih truba. Tiho, kao aveti koje su dolazile iz magle, iz uskih dolina duž leve strane puta iznenada se pojavila iberska pešadija i nasrnula na rimske kolone u pokretu. Legionari nisu imali vremena ni mačeve da izvuku iz korica, a već su se našli prsa u prsa sa neprijateljem koji ih je napadao u zbijenim formacijama. Odmah je nastala gužva i pometnja. I konzulove, i naredbe centuriona gubile su se u strašnoj galami koja je dolazila iz hiljade neprijateljskih grla. U odstupnici su zatrubile trube. To je numiđanska konjica napala kolonu s leđa, vitlala poput uragana, bacala strele i mahala kopljima uz divljačke poklike, rečju, unosila nered u protivničke redove. Pošto je sa svih strana čuo neprijateljsku viku i zvuk truba, konzul je shvatio da je opkoljen, ali je i dalje svoje ljude bez bojazni raspoređivao, onako kako su mu to dozvoljavali teren i vreme. - Zbijte redove, ostanite zajedno! - vikao je. - Neće proći! U beličastom plavetnilu zore primećivali su se samo nejasni oblici, bilo je prosto nemoguće razlikovati prijatelja od neprijatelja. Vojnici nisu raspoznavali bojna znamenja, borili su se instinktivno, jurišajući

129

na onu stranu odakle dolazi neprijateljska vika. Konzulove reči gubile su se u buci bitke, zapovesti se nisu mogle čuti, centurije nisu bile u stanju da ostanu združene. Kohorte su se izmešale, izgubio se svaki red, više nisu postojale ni formacije hastata, ni princepsa, niti trijara. Bila je to svirepa borba u kojoj su obe strane morale da računaju, pre svega, na sreću. Dok su bežali i na zbijene grupe boraca nailazili, pojedini vojnici su se zaustavljali i borili računajući na sreću, skoro se ni ne koristeći vojničkom veštinom. Neprijatelji su nadirali sa svih strana; pred njima su bile planine sa kojih je silazila brojčano jaka Hanibalova vojska, a iza njih je bilo jezero. Svaki je vojnik postao svoj sopstveni vojskovođa, bio je prisiljen da se bori da bi izbegao pokolj i ostao živ. Samo slučaju zahvaljujući, bili su tu okupljeni vojnici potpuno različitih kohorta, a niko nije mogao da prepozna ni svoja bojna znamenja, niti svoje zapovednike. Iako se rađao novi dan, dnevna svetlost je još samo više uvećavala saznanje o užasu bitke koja je trajala na nekoliko pedalj a zemlje između planine i jezera. Oko konzula se stvorila velika gužva. Neumoran, Flaminije je u pratnji svojih najodanijih trijara jurio na sve strane i, tamo gde je opasnost bila najveća, gde je borba bila najteža, hrabrio svoje vojnike i lično se borio kao jedan od najhrabrijih, običnih vojnika. - Držite se čvrsto! - vikao je. - Ta oni su samo ljudi kao i vi, ali nisu Rimljani! Boj je trajao već puna tri sata, a odstupnica sve to vreme nije znala šta se dešava u redovima prethodnice, ili u centru. Čak ni numiđanska konjica nije više bila u stanju da se probije, toliko je prolaz bio tesan, i tolika se gužva stvorila na strani neprijatelja. Boj se rasparčao na hiljadu pojedinačnih okršaja. Hanibal je pokolj posmatrao sa vrha brežuljka Torale. No, na njegovom se licu, kao isklesanom od kamena, nije ništa moglo pročitati. Ali, kada je magla konačno počela da se podiže, a sunce obasjalo brežuljke i jezero koje se preliva u nežnoj, srebrnkastoj boji, u njegovim očima je zaplamsala svetlost ponosa. - Tako je - rekao je tada svom vernom Nebuhu koji je stajao tik uz njega - ovi Rimljani su, zaista, prava deca. - A ti ih kažnjavaš kao što otac kažnjava svoju decu, o, božanski -

130

uzvratio je Feničanin. - Ne kažnjavam ih ja, kažnjava ih njihova sopstvena glupost. Ne preostaje im drugo: ili jezero, ili predaja! Onaj što se onako očajno bori u velikom metežu, kao u spletu zmija, mora da je Flaminije! - Prinosim ga na žrtvu tebi, o, Hanibale, kao i bogovima moje otadžbine! - uzviknuo je Gal Dukarije, nagnavši svog konja na galop. To je konzul koji je uništio naše legije i opljačkao naše gradove. Bio je to Gal iz plemena Insubra, koji je Flaminija upoznao prethodne godine kada je ovaj, kao senior jedne rimske kohorte, ugušio njihov ustanak i osvojio Ticinum. Jureći na svom džinovskom konju, Gal je uleteo među redove izmešanih boraca i rastavio ih, i svojim kopljem usmrtio istovremeno i konzula, i vojnika koji je ovoga štitio sopstvenim grudima. - Flaminje je poginuo! Spasite konzulovo telo! - odjeknuo je krik među trijarima. Jurnuvši, oni su svojim štitovima prekrili konzulovo telo. Oko tog tela zametnula se zatim borba dostojna speva velikog Homera. Ali, Rimljani su popuštali na svim stranama, odbacivali su oružje, nastojali da spasu goli život. Uzvik: „Konzul je mrtav!” obeshrabrio je i najhrabrije. Sada su već, leđima okrenuti, stigli i do samog jezera. Borili su se čak i kad im je voda bila do kolena, do pojasa, do ramena. Združeni u poslednjem zagrljaju, nestajali su u blatnjavoj vodi i Rimljani, i Kartaginjani. Pojedini vojnici su, bacivši oružje, pokušavali da se spasu plivajući, ali su, premoreni i u teškoj, nakvašenoj odeći, najčešće bivali povučeni na dno jezera. Drugi su se, opet, pošto su prvo tumarali po čistini, skršeni vraćali do obale, gde su ih numiđanski konjanici u plitkoj vodi presretali i na koplja ih naticali. Šest hiljada trijara, jurišajući u pravcu planine, prokrčilo je sebi prolaz i zauzelo uzvišeni brežuljak. Tu su se onda trijari i ušančili, iako otuda nisu videli ništa drugo, samo talasasto more suncem posrebrene magle, i nisu čuli ništa, samo prigušene uzvike i buku oružja. Kada su uzvici postepeno utihnuli, oglasile su se trube, ali ne rimske. A onda je sunce, visoko se uzdižući, konačno pobedilo maglu i ukazale su se šume, ravnice, brežuljci i kuće, i šest hiljada preživelih ugledalo je obalu, gusto načičkanu neprijateljskom vojskom; tu i tamo bile su tu još samo pojedine grupice legija koje su dan pre toga bile najbolje rimske legije.

131

U dužini od sto lakata dalje od obale, voda Trazimenskog jezera je bila crvena. Hanibal je sa onog brežuljka polako sišao među svoje vojnike, a oni su ga dočekali burnim poklicima. - O, božanski - obratio mu se Maarbal, grleći ga - evo, pred tobom je sada slobodan put koji vodi u Rim! - Gde je konzul? - upitao je Hanibal. Dukarije iz plemena Insubra bacio je pred njegove noge krvavo koplje. - To je njegova krv! - uzviknuo je - Tebi i bogovima Galije prinosim je na žrtvu! - Bio je hrabar - tužno je rekao Hamilkarov sin - Neka potraže njegovo telo i neka ga sahrane sa svim počastima! - Dosad ga nismo pronašli - rekao je Giskon, čija je desna ruka bila krvava sve do ramena - možda su njegovo su telo odneli begunci. Magon je pred Hanibalove noge bacio svežanj rimskih bojnih znamenja. - Tri bitke, tri pobede, o, brate - rekao je Magon s pobedonosnim osmehom - Ticinus, Trebija, Trazimenus... jasno je, brate: slovo „T” je kobno po Rim! Zamišljen, Hanibal se saglasio klimajući glavom. - Tri „T” - rekao je tiho - kao Tarkviniji... kao Tarpeja... kao Tartarus. * * * Vesti su u Rim stizale postepeno. U početku su one bile neodređene i oprezne: „U Umbriji je došlo do bitke koja je, kažu, bila kratka. Čekamo konzulove glasnike.” „Rimske trupe su primećene kako marširaju ka Spoletiju.” „To se konzul Flaminije vraća kao pobednik.” „Ne, to je četiri hiljade konjanika pod komandom Kaja Centenija koje je konzul Servilije uputio Flaminiju kao pojačanje.” Dvadeset trećeg juna, tokom čitavog dana, stizale su nepotpune i netačne vesti: „Borba se vodila kod Trazimena... Izgleda da je bitka bila nerešena.” „Još nisu stigli konzulovi glasnici, a to nije dobar znak.” 132

„Viđeni su rimski vojnici kako se bez bojnih znamenja povlače prema Volsiniju.” Kasno noću počelo se govorkati o porazu. Konzulovi glasnici nisu nikako stizali. Senat je uputio brze štafete u pravcu Volsinija i zahtevao obaveštenje. Dvadeset četvrtog juna, oko podneva, stigao je glasnik, potpuno beo od prašine, koji je jedva disao. Nije odgovarao ni na jedno pitanje, smesta je ušao u predvorje Senata i - više nije viđen. Senat je neprekidno zasedao. Tada je narod, buneći se, nagrnuo na Forum. Vesti! Narod je zahtevao da čuje vesti. Bolje je iskreno puznanje poraza, nego ta bolna neizvesnost. Na ulicama su matrone i žene iz naroda zaustavljale centurione i vojnike i brižno se kod njih raspitivale kako teče bitka. Konačno, nešto pre zalaska sunca, na govornicu se popeo pretor Marko Pomponije. Zavladala je grobna tišina, jer je on visoko podigao ruku, kao što se to čini u svečanim prilikama. Njegove su reči padale kao ledena kiša. - Pobeđeni smo, doživeli smo strašan poraz. Duboko ćutanje propratilo je pretorove reči, a onda su se iz ogromne mase sveta s raznih strana začuli jauci i plač, baš kao i pojedinačni uzvici: - Reci nam sve, o, Pomponije! - Gde je konzul? - Koliko je naših poginulo? Potom je odjeknuo i čitav hor konfuznih glasova: - Moj sin! Reci mi nešto o mom sinu! - Moj brat je centurion Bebije iz treće kohorte! - Moj otac je senior trijara, Marko Bibulo, o, pretore! Pomponije je ćutao, dajući rukom znak narodu da se utiša. Na pitanje šta je sa konzulom samo je duboko uzdahnuo. Svi su se ćutke vratili svojim kućama, svesni da je konzul mrtav. Počeli su da pristižu prvi konjanici, oni koji su uspeli da pobegnu. Oni su u galopu, za samo tri dana, prevalili dve stotine milja. Jedva su govorili, plakali su i čupali kose sećajući se strašne pogibije. Od Brena pa do danas, Rim nije doživeo takav poraz. Da, konzul je poginuo, ali se do poslednjeg trenutka borio kao lav. Malo je onih koji su se spasli, njihov broj se još ne zna tačno jer su se raštrkali na sve

133

strane, lutaju po Etruriji, bez zapovednika i bez bojnih znamenja... Pričali su: - Videli smo kako se Kaj Korbulo udavio u jezeru sa čitavom svojom centurijom. Afrikanci su obasipali strelama sve one koji su pokušavali da se spasu preplivavajući. Za šest hiljada onih koji su se popeli na brežuljak pokušavajući da se odatle neopaženo povuku, pošla je u poteru konjica i opkolila ih. Hteli su da se bore, ali im je Maarbal, starešina kartaginske konjice, obećao da će ih, ako polože oružje, pustiti da odu, svakog sa po jednom odećom. Poverovali su. Međutim, pošto su položili oružje, sve su ih zarobili i u lance vezali. Na Forumu se počelo govoriti i o broju poginulih: - Ne može ih biti manje od dvadeset hiljada - tvrdio je latinski konjanik. - Nije tačno, izginulo ih je više od trideset hiljada - ispravio ga je drugi. A onda je pretor ovoga strogo ućutkao: - Kako bi to moglo biti kada je konzul sa sobom imao svega trideset pet hiljada ljudi? Tokom nedelje stiglo je u Rim oko deset hiljada vojnika koji su se bili razbežali na sve strane. Prešli su Etruriju a da ih nisu napali ni Kartaginjani, niti latinski saveznici koji su ostali verni Rimu. Sada se, međutim, govorilo da je broj poginulih petnaest hiljada; o zarobljenicima se u početku nije znalo baš ništa, ali je kasnije stigla vest da je Hanibal naredio da se najstrože pripazi na pripadnike rimske narodnosti, a da se saveznici puste na slobodu, kako bi ubedili svoje sunarodnike da ustanu protiv Rima. Što se tiče Flaminijevog tela, niko o tome nije mogao dati bilo kakvo obaveštenje. - Ta i sam Hanibal je naredio da tragaju za konzulovim telom, ali su svi ti napori ostali bez uspeha - govorili su oni koji su se vratili. Možda su ga trijari na brzinu pokopali, ili su bacili njegov leš u jezero, da ne bi dopao Hanibalovih šaka. Nikad Rim nije bio u takvoj žalosti! Tri bitke, tri poraza; dvadeset četiri legije napola uništene; jedan konzul mrtav, drugi teško ranjen; više nije bilo vojske koja bi se mogla suprotstaviti pobedonosnom osvajačevom maršu. Kad će Hanibal stići pred zidine Rima? To je bila vest od koje su svi

134

svakodnevno strepeli. Legenda o tri „T” pročula se kao tajanstvena lozinka koju se u narod ubacila natprirodna bića. Narod je bio ubeđen da je nemoguće izbeći i četvrto „T”. Neko se dosetio i naglas rekao: - Tiberim! Na Tibru će Hanibal izvojevati svoju poslednju pobedu! Senat je zasedao od rane zore do zalaska sunca. Odakle i kako da stvore novu vojsku? Koji je to vojskovođa koji bi mogao da prepreči put ogromnoj pobednikovoj snazi? Narod je na Forumu glasno vikao: - Diktatora! Diktatora! I sada, kao i uvek kad se Rim nalazio u smrtnoj opasnosti, bio je potreban neko ko bi u svojim rukama imao i najvišu vlast, i imao snage da bude zaslužan za spas Rima. Da, ali... da li sada u Rimu postoji čovek sličan Cincinatu, Kamilu, Fabriciju? A i ko je taj ko može da imenuje diktatora, kada u Rimu već toliko dugo ne postoji diktator? Možda konzul? Da, ali je Gnej Servilije na Siciliji. Da li narod ima pravo da izabere diktatora? Jedno ime bilo je na ustima svih: Kvint Fabije Maksim. Da li postoji neko ko je veći od njega? Javno su isticane usluge i herojska dela pripadnika roda Fabija: Kvint Fabija Vibulanusa koji je pobedio Ekve i Volske; njegovog brata koji se isto zvao, a koji je sa tri stotine svojih saplemenika poginuo na Kremeri u borbi protiv Veje; njegovog sina, jedinog koji je preživeo pokolj i pobedio Ekve. I tako su se ređali unuci i praunuci koji su savladali Gale, Samnićane, Etrurce, Umbre, Sabinjane. A zar praunuk tih i takvih junaka nije već bio konzul u Hispaniji, cenzor, a posle pada Sagunta, i izaslanik u Kartagini? - Fabijus! Fabijus! Senat je bio prisiljen da izađe iz Kurije, dođe na govornicu i potvrdi izbor onoga koga je čitav narod izabrao putem aklamacije. Nećete ga imenovati za diktatora jer na to nemate pravo - rekao je pretor Pomponije sa vrha govornice - nego za zamenika, to možete! Dakle, neka Kvint Fabije bude prodiktator! Novoizabrani diktator popeo se na govornicu: - Vi ste me pozvali u pomoć. Pristajem, ukoliko zbilja smatrate da sam dostojan tolike počasti, ali predlažem da imenujete i zapovednika konjice, jer Rim više nema svoju konjicu i mora stvoriti novu. Za svog

135

pomoćnika određujem Marka Minucija Rufa. Neka brze štafete pozovu natrag četiri hiljade konjanika koje je Gnej Servilije uputio u Umbriju i one neka formiraju novu konjicu. Jedna nesreća povlači za sobom drugu. Sunce tog dana još nije bilo zašlo, kada su iz Umbrije u brzom galopu stigli glasnici. Nova žalost pridružila se žalosti zbog poraza kod Trazimena: Hanibal je zarobio i one četiri hiljade Kaja Centenija, koje su bile opkoljene kod Spoletija. Narod je zanemeo kad je saznao za novu nesreću ali, kad su se kod glasnika zainteresovali gde se nalazi Hanibal a ovi im odgovorili da su ga videli kako se ulogorio pod zidinama Spoletija koji je pred njim zatvorio svoje kapije, okupljen na Forumu, počeo je taj narod da šapuće, u isto vreme i uznemiren i izvesnom nadom ispunjen. Vest je delovala podjednako i na najviše magistrate, i na senatore, čak i na samog prodiktatora. - Hanibal u Spoletiju? Hanibal u Umbriji? To nije put koji vodi u Rim. Zar on posle takve pobede još okleva? E, onda...

136

XI SENKA FABIJA

Hanibal, dakle, nije krenuo putem koji vodi pravo u Rim! O tome nisu razmišljali samo oni u Večnom gradu, nego i starešine punske vojske kojima se sada činilo da je njihov vrhovni zapovednik duboko pometen. Put prema Rimu je bio slobodan! Nije više bilo legija koje bi se mogle usprotiviti snagama Kartagine! A Rimljani nisu u mogućnosti da pozovu svoje legije ni iz Hispanije, niti sa Sicilije, ili Sardinije, a ni iz Afrike, jer bi to značilo zalud izgubiti tolike godine utrošene na osvajanje i Punima omogućiti da se iskrcaju na ostrvima, možda čak i novu invaziju na jugu. Kada bi Scipion napustio Iberiju, Hazdrubal bi mogao ponoviti podvig svoga brata, mogao bi se, pošto bi i on prešao Pirineje i Alpe, sa njim sjediniti. Sve je to Hanibalu bilo dobro poznato. Ipak je, kada su mu rekli da četiri hiljade konjanika ide da bi se spojilo sa potučenom Flaminijevom vojskom, umesto da krene put Volsinija i Veje, skrenuo u pravcu Umbrije. Samo se Maarbal usudio da mu prigovori: - Hanibale, za tri dana hoda mi bismo bili pred zidinama Rima, a ti krećeš drugim putem! Hanibal ga je hladno pogledao: - Da li ti poznaješ Rim? - Ne, božanski Hanibale. - Misliš li da je Rim slabije utvrđen nego Kartagina? - Ne, božanski Hanibale. Svakako da nije. - Onda ne postavljaj Hanibalu nikakva pitanja, već samo slušaj. Išli su ka istoku, iako je Rim bio na jugu. Peruzija je zatvorila svoje kapije, ali je Hanibal samo prošao ispod brežuljka i nastavio put. Četiri hiljade konjanika Kaja Centenija opkolili su u ravnici Klituna i zarobili, a da ovi uopšte nisu ni stigli da se late oružja. Kada su doznali da je

137

Flaminije poražen i ugledali pobedničku neprijateljsku vojsku, Rimljane je slomio strah... Hanibal je zaplenio konje, zarobio pretora Centenija i rimske konjanike, a latinske saveznike, po svom običaju, pustio na slobodu. Sada su se Maarbal i Magon ponadali da će Hanibal, ipak, krenuti u pravcu Rima, jer je put skretao na jug, ali su ugledali drugi grad opkoljen zidinama i kulama, kanibal je upitao kako se grad zove. - Spoletij - odgovorili su mu - grad koji nije u savezu sa Rimom, već kolonija sa rimskom posadom. Hanibal je naredio da opljačkaju čitavu okolinu grada, a zatim i da jurišaju na njega. Protiv su bili i Maarbal, i Giskon; njima je oklevanje teško padalo. - O, Hanibale, ne uplići se u borbu s tim gradovima, samo zalud trošiš dragoceno vreme! - srdito mu je prigovorio brat. - Seti se Rote kod Placencije, gde si izgubio toliko vojnika, gde si i sam ranjen. Hanibal je ljutito slegao ramenima: - Kako je moguće, o, Magone, da vi stalno sumnjate da Hanibal bilo šta preduzima bez valjanog razloga? Numiđanska konjica i mauritanski strelci jurišali su svom snagom. Grad je bio okružen kiklopskim zidinama, sagrađenim od ogromnog kamenja koje je ličilo na planinske litice. Afrički vojnici su u pukotine između stena zabadali sablje i peli se uz lestvice, njihovim besom sagrađene. Dočekalo ih je kamenje i čitavi potoci vrelog zejtina koje su na njih sa visine bacali i izlivali branioci. Kanali su se punili leševima. Bio je tu Hanibal na svom belcu; uz divlje povike ponovo su jurišale nove mase i zauzimale mesto onih koji su izginuli. Sukob je trajao sve do noći, a onda su se otvorile gradske kapije, istupili su branioci i, u borbi prsa u prsa, napali afričku i ibersku pešadiju. Narod je odozgo, sa gradskih zidina, divljačkim uzvicima hrabrio svoje vojnike. Spustila se noč. Napadači su bili odbijeni; padali po strmim zidinama zatrpani kišom ubojitih strela. Pomešani na onom uskom prostoru, padali su i konji, i konjanici: u podnožju brežuljka ležale su gomile mrtvih. Istom brzinom kakvom su nadirali, branioci su se, uz neznatne gubitke, i povukli u tvrđavu. Hanibal je pod okriljem noći dao znak za okupljanje i digao opsadu.

138

- Često su kobne male stvari, a ne velike! - čuli su kako je uzviknuo. Opet su krenuli ka istoku, nepodesnim i lošim putevima. Kada je Magon čuo da je izdato naređenje za pokret, u galopu je odjahao do svog brata. - Rim je tamo, a ti mu, Hanibale, okrećeš leđa! - povikao je bratu. Hanibal ga je podsmešljivo pogledao, pružajući ruku ka istoku. - Tamo su Piceni... narod bogat: žito, stoka, odlično vino, lepe žene. Dalje je Apulija: sunce, lepi gradovi, mnogo zlata. Umorna je Hanibalova vojska: prešla je preko Pirineja, preko Alpa i Apenina, preko jezivih močvara, tri puta pobedila, uništila rimske legije. Šta biste još hteli od Hanibalove vojske? - Rim! Hamilkarov sin je zaškiljio očima i odmahnuo glavom. - Dečače! Dečaci govore usnama, a Hanibal razmišlja kad govori. Ti bi hteo Rim! Idi i uzmi ga! Rim mora pasti kao zreo plod u ruku. Hteo bi da osvojiš Rim? To sam isprobao jurišajući na ovaj mali Spoletij koji nas je odbacio sa zidina na koje sam se ja hteo ispeti sa mojim Numiđanima. Jesi li video? Izvršili su pokolj naših vojnika! Ali to nije bio Rim, samo jedna mala kolonija. Hteo bi da zauzmeš Rim? A gde su ti sprave za opsadu? Gde su ti katapulte, železom okovana brvna za probijanje zidina, gde baliste i pokretne kule? Hanibal ne vodi opsadni, on vodi osvajački rat. Sa velikog drveta treba najpre saseći, jednu po jednu, sve grane, zatim mu odrezati korenje i drvo će onda samo pasti. Rim je samo grad, ali je veliki, jer pod sobom drži narode koji su mu nekad bili neprijatelji, bez obzira da li ih kupuje laskanjima i mitom, ili ih zastrašuje pretnjama. Pusti da oduzmem Rimu ova mala uporišta i on će onda, kažem ti, sam pasti, a mi oružje nećemo ni upotrebiti. Samo tako, mladiću, možemo zauzeti Rim! A sada idi i više nemoj da mi prigovaraš, niti da me ljutiš, inače ćeš dobiti batine! I tako, dok je punska vojska, pljačkajući i prikupljenim se plenom izdržavajući, ulazila u Picen, konzul Gnej Servilije se povlačio prema Rimu kako bi grad zaštitio. Rim je ponovo oživeo i počeo da se nada. Kada se Hanibal, umesto da krene na nezaštićeni Rim, uputio ka Apuliji, to znači da bogovi nisu napustili Rim, iako je konzul bezbožnik, tako su sada mislili Rimljani. Diktator je sazvao Senat i počeo da govori:

139

- Kad se Hanibal ne usuđuje da nas smesta napadne, ne treba da očajavamo nad našom sudbinom, o, senatori. U ratu sve zavisi od pravog trenutka, a Hanibal je, kako izgleda, taj trenutak propustio; govorim vam istinu: da je krenuo na Rim onda kada smo očajavali i prolivali suze, otadžbina bi, možda, bila izgubljena. Neka nas, dakle, raduje ova Hanibalova prevelika predostrožnost. Njoj moramo suprotstaviti našu još veću predostrožnost. Shvatam ja Hanibala. On se nada da će se pobuniti naše kolonije i saveznici, baš kao što se ranije nadao u pobunu Gala koja je, u suštini, bila neznatna i bez većih posledica, a što je njega, naravno, razočaralo. - Bogovi oduzimaju pamet onome koga hoće da unište! - povikao je Marko Pomponije. - Ono što prema nama, koji smo za njih tuđini, nisu učinili Gali, nadam se da neće učiniti ni narodi latinskog jezika - nastavio je Fabije. - Oni će u Hanibalu videti osvajača, i to osvajača divljaka, a nikako oslobodioca, kako se on nada. Hanibal je veliki, jako veliki vojskovođa, u to nema sumnje. Ali, ja se nadam da će nama, ipak, poći za rukom da ga jednog dana savladamo; to možemo postići samo ako se budemo borili njegovim sopstvenim oružjem. On nastoji da nas umori i izoluje, da nam onemogući da dobijemo pomoć sa bilo koje strane. Mi ćemo isto postupiti prema njemu. Flaminije je bio hrabar, ali slep, slep i bezbožan, ismejavao je bogove i oni su ga napustili. - Prineo im je sebe na žrtvu i neka ih to umilostivi! - začulo se sa svih strana. - Ceo narod treba da okaje grehe - nastavio je diktator - i zato od vas zahtevam ono što se već godinama nije zahtevalo: da deset odabranih magistrata prouče Sibiline knjige. Smatram, takođe, da bi trebalo obnoviti obred očišćenja, a predlažem i da se u čast Jupitera održe svečane igre i da se zavetujemo da ćemo podići hramove, jedan posvećen Veneri Eričkoj, a drugi u čast boginje razuma. I, takođe, predlažem da se doda još jedan svečani Lectisternij i svečano osvećenje proleća, kako bi se ratna sreća preokrenula u našu korist. - Quod bonum faustumque eveniat!18 - povikali su na to senatori. Reč je uzeo Pontifex maxinus19 Lucije Kornelije Lentulo, koji je govorio u ime sveštenika. Morao se on pozvati na narod, jer je samo narod mogao da odobri najveću žrtvu, sveto proleće. 140

Saglasno zahtevima obreda, Lentulo je ovako govorio: - Hoćete li, i naređujete li da se ovako postupi? Čujte: „Pod uslovom da se Senat i rimski narod, kao što ja to hoću, odsad pa za pet godina spase od velikog rata između Kartagine i Rima, onda neka Senat i rimski narod dadu obećani poklon: Sve ono što će sobom doneti proleće, bilo krda svinja, stada ovaca i koza, kao i predmete koji ne spadaju u verski obred, prineće se na žrtvu Jupiteru Najboljem i Najvećem; a ko tako uradio, kad i kako uradio i pod bilo kojim zakonima, neka to bude na dobro urađeno; ako ugine stoka koju je trebalo prineti na žrtvu, to neće biti predmet verskog obreda, ali neće biti smatrana kao bezbožna stvar; ako neko iz neznanja ošteti ili ubije žrtvu, neka se to ne smatra kao prevara; ako neko sakrije žrtvu, neka se to ne smatra kao greh pred narodom; ako žrtva bude prineta na žrtvenik u kobne i nedopuštene dane, neka to bude učinjeno na dobro; ako slobodan čovek ili rob prinese žrtvu danju ili noću neka to bude učinjeno na dobro; ako Senat i narod odluči da ovo treba uraditi, neka se tako izvrši i neka se narod razreši od zaveta.” I Senat, i narod, svi su podigli desnice na zakletvu: - Quod bonum faustumque sit! Pontifex maxsinus je podigao dlanove ka nebu. - A ja tražim da se prirede velike svečanosti u čast Jupitera i da se odredi izdatak od tri stotine trideset tri hiljade asa; da se Jupiteru Najboljem i Najvećem prinesu na žrtvu tri stotine volova, i isto toliko belih junica, nama naklonjenim bogovima. Tražim, takođe, da se održe javna molepstvija; da se u roku od tri dana priredi jedan Lectisternij; da se prirede Pulvinares Jupiteru i Junoni, te Neptunu i Minervi, treći Marsu i Veneri, četvrti Apolonu i Dijani, peti Vulkanu i Vesti, a šesti Merkuru i Cereri. Sada je istupio diktator: - Pošto svete knjige nalažu da se onaj kome pripada najviša vlast u gradu, zavetuje da će podići novi hram, ja se, evo, svečano zavetujem da ću podići hram u čast Venere Eričke! Na rostra se popeo pretor Atilije.

141

- A ja se zavetujem da ću podići hram u čast boginje razuma! Zatim je Kvint Fabije rekao i ovo: - Pošto smo doneli odluku o svemu što ima veze sa bogovima, trebalo bi da donesemo i odluku o ratu. Ja ću preuzeti zapovedništvo nad onim legijama Gneja Servilija koje su nam još preostale. Njima ću dodati dve legije regruta koji su regrutovani između građana i saveznika. Svima koji žive na otvorenim mestima i u neutvrđenim gradovima naređujemo da se povuku u mesta okružena zidinama. Onima koji žive u mestima kroz koja Hanibal namerava da prođe, naređujemo da napuste svoja sela, ali i da prethodno zapale svoje kuće, kao i žito na poljima, tako da ništa ne padne u ruke osvajaču. Svakoga ko ne izvrši ovu zapovest, stići će prokletstvo ne samo bogova već i čitavog rimskog naroda i taj će biti proglašen izdajnikom domovine. - Fabije! Fabije! - oduševljavao se narod. - Diktatore i spasioče! - Neka te prate domaći bogovi! - Neka te prate pobede! - Cincinate! - Kamilo! Fabije Maksim je stajao visoko uzdignute glave, a niz lice su mu nesmetano tekle suze. Posmatrao je narod koji se trgao iz mrtvila, koji je u sebi ponovo našao veru, pouzdanje, ispunio se ponosom antičkih vremena. Kada je podigao ruku, zavladala je potpuna tišina. - A sad - rekao je - prestanimo sa poklicima i uzvicima! Nastupio je čas kad je potrebno da delamo. Pođimo da dočekamo rimske legije! U pratnji liktora, zapovednika konjice, pretora, nekoliko senatora i narodnih tribuna, jahao je diktator po via Flaminia, kad su ga kod Ortikoli stigle štafete. - O, Fabije, za nama je konzul koji ti sa odredom konjice dolazi u susret! Fabije je zaustavio konja i strogo pogledao glasnika koji mu je to saopštio. - Idi! - rekao je - Vrati se konzulu i podseti ga da, prema starom običaju, pristupi diktatoru sam i bez liktora; podseti ga da u Rimu sada postoji samo jedna vlast i da sam ja vrhovni zapovednik. Konzul se približavao gologlav. Pratio ga je tek zastavnik. Kad je bio na desetak koraka, zaustavio je konja i ispružio ruku u znak

142

pozdrava. - Ave, diktatore. - rekao je tihim glasom. - Ave, Servilije, kakve nam vesti, šta nam donosiš? - konzul je sagao glavu. - Svoje legije. Možda bih došao i kao pobednik, da drugi konzul nije potcenio moju pomoć. Prekasno sam stigao, poslao sam svoje konjanike, ali je Flaminije već bio potučen. - Bilo bi pametnije da si zadržao svoje konjanike i sačekao sigurne vesti - odgovorio je Kvint Fabije strogim glasom. Skrhan, pognute glave, konzul je čutao. Zgranuti senatori, tribuni i konjanici samo su se pogledali. Prvi put su videli kako je jedan konzul kome pripada najviša građanska vlast, imperijum majus, smerno i sa puno poštovanja ustuknuo pred drugom najvišom vlašću, a koja je njima bila nepoznata. Diktator, to je bilo ime koje je već odavno pripadalo legendi i sačuvalo se samo kao daleka uspomena. Sad su, međutim, shvatili koliko to ime kod Rimljana budi osećaj poštovanja i autoriteta. Sve se sjedinjavalo u diktatoru: nada, slava, čast, spas otadžbine, poštovanje zakona, strahopoštovanje pred bogovima. Gledali su ga kao što se gleda neki simbol, skoro kao ovaploćenje besmrtnog Kvirinai. I sad su čuli reči koje su ih zapanjile: - Senat i rimski narod su ti zahvalni, o, Servilije, zato što nisi očajavao nad sudbinom otadžbine i što si nam vratio legije - govorio je diktator - ali budi spreman da čuješ nove, još zlokobnije vesti. Servilije je podigao glavu i, potpuno bled u licu, zagledao se u diktatora. - Zar ima što zlokobnije od onoga što nam je već poznato, o, Fabije? - Teretne lađe, koje su u Rim vozile žito iz Hispanije, zarobila je u blizini pristaništa Koze kartaginska flota. Ti, svakako, razumeš šta to znači za Rim. Sad idi, ali ne idi u Večni grad, već u Ostiju, i opremi sve teretne i ratne lađe koje tamo nađeš. Njima ćeš goniti punsku flotu i zaštititi obale Italije. Ukrcaćeš veslače i regrute, a ja ću sa tvojim legijama poći protiv neprijatelja. Neka su bogovi s tobom... I ne zaboravljaj, o, Servilije, da ništa nije izgubljeno sve dok Rimljani veruju u domaće bogove i dok osećaju staru ljubav prema otadžbini.

143

* * * - Ne prihvataju borbu! Hanibal se okrenuo ka Kartalonu, čisto ne verujući svojim ušima. - O, zar njihove vojskovođe ne liče više na Sempronije ili na Flaminije? Možda ih niste dovoljno izazivali? - O, božanski Hanibale, poslao sam im moje Numiđane, numiđanske strele su stizale sve do same ograde, a poslao sam i galske konjanike koji govore latinski, da ih grde na sve moguće načine. Nazivali smo ih kukavicama i ženama, rekli smo im da su Rimljani hrabri samo kada se bore sa gojaznim Etrurcima i s onim pastirima, sa Samnićanima. Videli smo kako vojnici grizu ruke i hvataju se za oružje, ali ne ulaze u borbu: očigledno je da ih je sputavalo neko naređenje. - Ko je novi konzul? - Ne znam, božanski Hanibale, ali smo zarobili nekoliko žitara latinskog imena, možda će oni moći to da ti kažu. Hanibalov tumač je počeo da ispituje zarobljenike. Bili su to regruti jako uplašeni što su pali u ruke tako nemilosrdnom neprijatelju, ali ih je tumač umirio svojim blagim rečima: - Hanibal je nemilosrdan samo prema Rimljanima, ali je milostiv prema latinskim saveznicima koje je Rim pokorio. Njih on pušta na slobodu, kako bi drugima mogli da prenesu da Hanibal ne dolazi kao osvajač, već kao oslobodilac. - Šta želite da vam kažemo? - upitao je jedan Latin. - Ko vam komanduje? - To pitaj našeg desetara, on je Rimljanin. Bio je to stari vojnik koji se borio pod Scipionovim zapovedništvom. Taj je drsko odgovorio: - Znam, Hanibale, da mene nećeš osloboditi, ali budi siguran da ćeš se sukobiti sa čovekom koji te je dostojan. Zove se Kvint Fabije Maksim, a potomak je slavne loze junaka koji su već pobedili i Gale, i Samnićane, i Ekve, i stanovnike Veje. - Kvint Fabije... - ponovio je Hanibal, pokušavajući da se priseti o kome je reč. - Ko je spominjao to ime, Maarbale? - O, kada su rimski izaslanici govorili u našem Senatu, uvek su se razmetali tim imenima. Fabiji su njihovi domaći heroji, ali mi nije 144

poznato koliko vredi taj zadocneli potomak onih koji su se, boreći se protiv tadašnjih naših saveznika Etruraca, žrtvovali na Kremeri. Ukoliko možemo verovati u stare rimske priče, onda je ovo prvi put da jedan Fabije odbija da prihvati borbu! A zašto se žalostiš, Hanibale, zar nije bolje da pred sobom imaš plašljivog vojskovođu nego naprasitog i plahovitog kakava je bio Flaminije? Hanibal je ćutao. Njegov pogled nije odobravao ono što je upravo čuo od čoveka koji je pokušavao da ga ohrabri. I Maarbal se nije se usuđivao da nastavi, on je Hanibala odlično poznavao. - Ne plašim se ja strašljivaca - posle duže pauze uzvratio je Hanibal - a i ne mislim da je Fabije kukavica; brinem se da li to nije vojskovođa koji je, možda, od mene naučio kako se ratuje. Videćemo da li če moći da se obuzda kada pred njegovim očima počnemo pljačkati prijateljske zemlje; videćemo da li če biti u stanju da nas prati toliko brzo kao što mi možemo da se krećemo, hoče li uspeti da ne silazi u ravnicu. Noću je kartaginska vojska tiho napustila Arpi, prešla u Samnij, jurišala na grad Teleziju i tamo izvršila pokolj. Fabije se držao planinskih visova i slabo utabanih puteva. Vojsku je stalno držao na okupu, ne dozvoljavajući da se pojedine manje jedinice udaljuju ni zbog ljudske, niti stočne hrane, čak ni zbog drva. Laka konjica je u svakom trenutku bila spremna da odbije neprijateljske upade; ukoliko su se patrole upuštale u čarke, bilo je to u neposrednoj blizini glavnih vojnih snaga, kako bi se mogle brzo povući i dobiti od njih pomoć. Hanibal je svoj marš nastavio ćutljiv i zamišljen. Bio je prisiljen da pljačkajući pronalazi novu hranu i novu stoku, a sve to u neprijateljskoj zemlji. Svaka nova latinska zemlja predstavljala je za njega novo razočaranje. Gde su te pobune koje je trebalo da izazove njegov dolazak u Italiju? Maglovita obećanja i upućivanje izaslanika, samo da bi im on ostao prijatelj, da bi ih poštedeo pljačke... a kad bi on rekao: „Pošaljite vojnike, stupite u vojsku, uništite rimske garnizone”, onda su ti ljudi uzmicali. Trebalo je da se bore! Boriti se! Trebalo je izbeći da vojska iscrpi svu svoju snagu u stalnoj potrazi za hranom. Kada bi stigao nadomak kakvog plodnog i bogatog kraja, Fabijeva vojska bi mu, razasuta po visovima, sprečavala prolaz. - Zašto ti ne napadneš odlučno? - vikao je Magon; jedva je on sve to podnosio i jako se srdio na svog brata.

145

- Ćuti! - uzvraćao je Hanibal. - Govoriš gluposti! - Kreni odlučno na Rim i videćeš kako će se taj Fabije probuditi! - Dečače! Da li smo mi danas jači nego pre tri meseca, tako da bismo mogli osvojiti Rim? Gde je pomoć koju su nam obećali latinski saveznici? Hteo sam da odsečem granje i korenje tom prokletom Rimu, a on se još uvek jednako drži. - Ti, znači, priznaješ da si pobeđen! Znači da ti je plan propao! - Da bi ovi narodi prešli na našu stranu, moram izvojevati jednu pobedu. - Tako si govorio i u Padanskoj niziji, ali je za tobom pošao samo neznatan broj Gala. Hanibalov pogled je bio sve mračniji. - Govorio si da je ovaj Fabije kukavica, a on je, u stvari, strašno lukav: iscrpljuje me, prisiljava me na pljačku kako bismo mogli preživeti i seje sve veću mržnju između mene i Italika. - Zašto ne poslušaš savet one trojice konjanika iz Kapue? - Ne verujem im mnogo, ali nemam drugog izlaza. Dovedi ovamo zarobljenike. Zarobili su ih kod Trazimena. Pripadali su uglednoj porodici iz Kapue. Hanibal je s njima lepo postupao, onako kako je postupao i sa ostalim saveznicima latinskog imena. Obasuo ih je poklonima i štošta im obećao, a oni su njemu velikodušno uzvratili savetima i bodrenjem. Ipak, vojskovođa nije mogao da donese konačnu odluku. Ponovo su mu se zakleli na vernost, ali i ponovili svoje molbe. - Šta radiš, Hanibale? Pređi u Kampaniju i napusti ovu sumornu zemlju, napusti Samnij! Naći ćeš zemlju snova; posle Rima naš je grad najlepši. Tamo ćeš naći i odmor, i svakojaka uživanja za tvoje premorene vojnike. - A ko mi jamči da nećete zatvoriti gradske kapije kad do njih stignem? - Naša mržnja prema Rimu. Idi u Kapuu, Hanibale, imaćeš sve. Kapua se nalazi na putu za Rim; Kapua je na moru, ima prekrasno pristanište u koje mogu uploviti kartaginske trireme, tako da ćeš moći da dobiješ pomoć iz domovine. Čemu se nadaš u ovim planinama? Fabije nastoji da te uvuče u klopku, napašće te u nekom klancu; i nikada nisi siguran za hranu. U Kapui ćeš imati svega. Hanibal je ćutao i slušao. Obećao je on svojima Rim, a sad je

146

trebalo da se zadovolji sa nekom tamo Kapuom za koju i ne zna da postoji! Senatu je obećao da će još prošle jeseni ući u Rim. Već je prošla godina, a on, posle tri velike pobede, još luta od jednog kraja do drugog, živi od pljačke među narodima koji su prema njemu pre neprijateljski nego prijateljski raspoloženi i koji, čim zapreti opasnost, Rimu više naginju nego njemu. A tek ta rimska vojska koja se pretvorila u priviđenje, u fantom! Stalno prisutna, ali nedokučiva utvara koja ga prisiljava na marševe i kontramarševe, i čini iluzornim i lukavstvo, i opreznost. Trebalo je da prezimi na sigurnom i bogatom mestu, gde bi njegova premorena vojska mogla da se odmori, da povrati snagu, da se pregrupiše. Hanibal, gospodar, ali ne i osvajač Italije, pobednik, ali ne i arbitar, nije imao mogućnosti da bira. - Slobodni ste - rekao je trojici konjanika - idite u Kapuu i pobrinite se da me grad prijateljski dočeka. Uskoro čete me videti pred vašim kapijama. Budete li mi prijatelji, nećete se kajati. Kartagina će biti velikodušna! Izneverite li me, stići će vas sudbina Sagunta! Idite! Kapuanci su pali ničice pred Hanibalom. - Veliki si i milostiv poput Marsa. Nećeš imati zašta da se potužiš na Kapuu, ali ako hočeš da zagospodariš tim „ključem” Italije, naredi tvojim vodičima da te povedu kroz klanac Kasino. Čvrsto ga zauzmi; to je obavezan prolaz. Tada ni Rimljani više neće moći da upute pomoć svojim saveznicima, niti saveznici Rimljanima. Ko gospodari Kasinom, gospodari Južnom Italijom. Samitski vojnik je bio neki gorštak sa kojim je bilo teško sporazumevati se. Malo je bilo Puna i Gala koji su dobro govorili latinski, a Samnićanin je govorio samo na svom maternjem, njima nepoznatom jeziku. - Kazilino? - zapitao je, pokretom glave potvrđujući, i na planine u pravcu severa pokazao. Ponovo su krenuli. Po okolnim visovima, u dužini od jedne milje, videlo se kako se sjaji oružje rimskih legionara. To je Fabije, poput senke, u stopu pratio Hanibalovu vojsku.

147

XII KAZILINSKI KLANAC

Kartalon, koji se sa svojom konjicom nalazio u izvidnici, vratio se Hanibalu, jureći u galopu. - Kako sam strahovao, o, božanski! - rekao je teško dišući. - Iz ovog klanca nema izlaza. Hanibal je podigao glavu i pogledao put vrhova koji su se nad njim mračno uzdizali; pogledao je strme i gole padine uz koje se nije moglo popeti. I zadrhtao je. - Nikada nisam video mračnije mesto. Kada bi se sad na tim vrhovima pojavio Fabije, niko od nas ne bi ostao živ. Šta kaže vodič? Samnićanin je gledao u zemlju, da bi izbegao Hanibalov vatreni pogled. - Kažem - promrmljao je na svom dijalektu - da ćeš sutra biti u Kazilinu. - Šta ovaj govori o nekom Kazilinu?! - povikao je Magon. - Ta ako sam dobro shvatio, Kapuanci su govorili o Kasinu. Upitaj ga da li zna nešto o mestu koje se zove Kasino. Samnićanin je zbunjeno gledao tumača; - Postoji takvo mesto, ali je ono odavde udaljeno pedeset milja, idući u pravcu severa. - Piceno - rekao je zatim gromoglasno Hamilkarov sin - upitaj ga zašto nas je doveo ovamo? - Božanski, on kaže da je shvatio Kazilino jer ti ne govoriš dobro njegovim jezikom. Hanibal je napravio onu svoju prepoznatljivu grimasu od koje se ledi krv u žilama. - Istina je - mirno je rekao - ali dobro govorim jezikom koji i on odlično razume, jezikom batina. Govori mu tim jezikom, sve dok se ne umori slušajući ga!

148

Samnićanin je tog trenutka postao crn kao zemlja i pao je na kolena. - Milost, božanski, ja nisam dobro shvatio! - Oh, to ti se više neće desiti - dodao je Hanibal - okrećući svoga konja. - Pozovi i druge vodiče, i pred njima ga razapni, pošto ga dobro istučeš! - Brate - rekao je Magon, prišavši Hanibalu - kako ćemo izaći iz ovog prokletog klanca? Natrag ne možemo, za nama je Fabije. Hanibal se zaustavio i pogledao u daljinu, put ravnice: - Kakva je ono reka? - Čuo sam da je zovu Volturnus. - Naredi da se vojska postroji duž reke, a Numiđani da popale i unište sve unaokolo. Neka se nanese najstrašnija šteta koja je do sada pričinjena; zlostavljajte stanovnike, ne štedite ni starce, ni žene, a ni decu. Potrebna nam je bitka, videćemo da li će veliki Fabije moći da otrpi uvredu koju ćemo naneti njegovim saveznicima. Maarbal je smrknuto posmatrao usku ravnicu kroz koju je tekla mut na reka; gledao je strme litice koje su reku okruživale i gole vrhove prekrivene kamenjem; pogledao je pusto selo u kome dogorevaju malobrojne seljačke kuće, delo samih kolona koji su na brzinu pobegli u planine; pogledao je sve oko sebe, čitav predeo, sumoran i opasan. - Mislim, o, Hanibale, da se naša vojska nikada još nije nalazila u ovakvoj opasnosti. Ni u Pirinejima, jer smo tamo bili među prijateljski raspoloženim narodom; niti u Alpima, jer smo tada još bili snažni i sveži, i imali velike zalihe hrane i mnogo stoke. Tamo su nas napadali primitivni gorštaci; ovde smo zatvoreni, nad nama se nalazi redovna vojska koja samo čeka neku našu slabost da bi se na nas obrušila. Ostalo nam je sasvim malo hrane i stoke. Gde da to uzmemo? Fabije se ne upušta u bitku, a ako se i dalje bude zadržavao u brdima, hoćemo li mi biti u stanju da ga napadnemo tamo gde se čak ni koza ne bi mogla na nogama održati? Hanibal je i dalje slušao i ćutao. Vojska se prestrojila, a to je veoma opasno za vojsku koja se nalazi u pokretu. Prethodnica je postala odstupnica, najslabije trupe su sada čelom bile okrenute ka neprijatelju. - Kada bi se Fabije usudio da nas napadne, mi bismo bili izgubljeni

149

- rekao je, ne gubeći onaj svoj savršeni mir koji ga nije napuštao čak ni u najtežim trenucima. - Kod Trazimena, Flaminije se sigurno nalazio u boljem položaju nego što se mi danas ovde nalazimo. Mene ne plaši borba, već ova nepomičnost, oklevanje. Nisam u mogućnosti da ga napadnem, ali celim svojim bićem želim da on nas napadne. Fabije pravi pustoš oko mene. On ide na to da me izmori i savlada nestašicom hrane i žita. Možda sam, o, Maarbale, posle Trazimena morao poslušati tvoj savet i krenuti protiv Rima... ali sam to morao uraditi odmah, istog dana. Možda bismo našli otvorene kapije, možda bi nam uputili izaslanike, možda bi nas molili za milost. Sad ne znam... - Slušaj me, Hanibale, krenimo put mora, pođimo u Kapuu. - Kasno je, između nas i Kapue nalazi se Fabije. - Ova dolina vodi do mora. Tamo se nalaze bogate rimske kolonije: Sineusa, Trifanijum, Kajeta, Minturna, Neapolis, Puteoli, Kuma. Možemo ih uništiti ognjem i mačem. To su najbogatije oblasti u Kampaniji, srce Rima. Ako je Fabije pravi Rimljanin, neće to izdržati, zametnuće bitku. - Naredi da dođu vodiči. Došli su dršćući jer ih je jako uplašila grozna kazna za njihovog druga Samnićanina. Bojali su se za život i pali su ničice pred Hanibala. - Kazni izdajice, o, božanski - vikali su - ali ne sumnjaj u našu vernost! - Odgovorite, po cenu vašeg života - naredio je Hanibal da ih upitaju - gde se završava ova dolina? - Ona vodi u Sineusu, gospodaru! Videćeš brežuljke Falerna, gde se nalaze najbolji vinogradi u čitavoj Italiji. Ako uništiš Sineusu i Falerno, iščupaćeš Rimu srce iz grudi. - Put Sineuse! - naredio je Hanibal. Vojska se kretala dolinom Volturna. Puni su ćutke posmatrali unaokolo. Sa svih strana videli su gole, nenaseljene planine; s desne strane su se uzdizali vrhovi Auruncija, iza njih visoke planine Mateza; levo je bila razlivena reka. Duž planinskih prevoja, osvetljeni zracima sunca na zalasku, sijala su se bojna obeležja Fabijevih legija. * * * Dim se nisko uzdizao nad poljima Falema. Samo su se tu i tamo videli vinogradi spremni za berbu, i masline uvijene pod teretom 150

ploda; sve do ivice tamnomodrog mora, obala je bila osenčena plavetnilom, a i nebo je bilo prekriveno dimom od požara. Sa vrha Auruncija noću se moglo videti kako osamljeni kućerci i raskošne vile plamte, a danju kako se, već sagoreli i sekirom vojnika uništeni maslinjaci, crne. Gorela je Sineusa, biser Tirenskog mora. Pošto je prodrla u usku ravnicu između Masika i reke Volturna, Kartalonova konjica je potpuno uništila taj bogati kraj, tako da ni jedna jedina kuća, niti jedna vila nije ostala čitava; poklano je goloruko stanovništvo; posečena plodonosna stabla sve do samog korena; stradale stoletne masline. Hladna punska surovost nikad do tada nije došla do izražaja kao tu, na tom čudesno lepom delu obala Tirenskog mora. Fabijeve legije su to nečuveno divljaštvo posmatrale sa vrha Masika. Minucije Rufo je to jedva podnosio. Svom boluje oduška davao upućujući diktatoru oštre reči, podstičući vojnike: - Da li smo ovamo došli da se borimo, ili da posmatramo pokolj naših prijatelja? Ono što nismo hteli da podnosimo od Samnićana, sad trpimo od Kartaginjana. Plakali su Scipionovi i Regulovi veterani i pružali ruke prema diktatorovom pomoćniku, zapovedniku konjice. - Dim s popaljenih polja i gradina udara nam u lice, o, Minucije; jauci naših prijatelja ne daju nam da spavamo, dozivaju nas i mole više nego bogove, a mi vojsku samo vodimo, kao leti stoku na ispašu. - Recite to vašem diktatoru! - odgovarao je Minucije - Da je Kamilo oslobađao Rim, kao što to sada čini ovaj novi Kamilo, Rim bi još pripadao Galima. Alije Kamilo, kada su mu u Veju doneli vest da je izabran za diktatora, sišao u ravnicu i uništio Gale. - Hoćemo da se borimo, o, Minucije! - vikali su vojnici. - A kako su Rimljani iskupili sramotu Kaudinskog klanca? Zar tako su se šetali po planinama, ili su, ipak, opsedali Luceriju? A Lutacije Katul, zar on nije pobedio uzdajući se u brzinu? Rim velikim nisu učinili plašljivci i oklevala, već dela i odvažnost. - Minucije, Minucije! - vikali su legionari. - Povedi nas u boj! - Budi diktator, o, Minucije! - Iznesi bojna znamenja i svi ćemo za tobom! Fabije je slušao, ćuteći. Hanibal, priklešten između planine i reke, rasipnički je trošio

151

prirodna bogatstva Falerna: izvrsno vino, grožđe, slasno voće i povrće. Alije žita ponestajalo, stočna hrana je sada bila na izmaku. Da ode, nije imao drugog puta osim onog kojim je došao, Kazilinski klanac. A Fabije je, krećući se planinskim stazama, prestigao Pune i zauzeo klanac. Došlo je do čarke između odstupnica. Lucije Ostilije Mancino koji je, uprkos diktatorovom naređenju, hteo da se bori i koji je zapovedao sa četiri stotine konjanika, poginuo je u toj borbi. Kada je sunce počelo da zalazi, Minucije i Fabije su sjedinili svoje snage. Diktator je u svoj šator pozvao zapovednika konjice: - Eto do čega dovodi tvoja naprasitost, o, Minucije! Izgubili smo stotinu ljudi i jednog od najhrabrijih komandanata. Poslušao je tebe, umesto da sluša mene. Govorim o činjenicama. Minucije je ljutito slegao ramenima: - Ovako se dalje ne može, o, Fabije. Znaš li ti po čemu mi gazimo tokom naših marševa? Po našoj časti! Šta si postigao kroz toliko meseci oklevanja? Žalost i razočaranje. - Postigao sam, Minucije, toliko da je naša vojska ostala netaknuta, i to vojska obučena i spremna koja raspolaže potrebnim zalihama hrane, dok Hanibal stalno luta u strahu od aveti gladi; postigao sam da narodi koji bi inače pristali uz Hanibala uz nas ostanu, tj. da se ne usude da priđu Hanibalu; postigao sam da se mi između Rima i Hanibala kao bedem postavimo; da se on, Hanibal, ne usudi da nas napadne. - Danas će svakako doći do bitke koju nećeš moći da izbegneš. Za nama je konjica koja je progonila odred vojnika Ostilija Mancina. Šta ćeš uraditi? - Ostaću miran na svojim pozicijama. - Nećeš dugo izdržati, vojnici će ti se izmigoljiti. - A ti ih na to podstrekavaš. Slušaj me, dok je Fabije diktator, nema druge volje osim njegove! Ako nas Hanibal danas i napadne, ja ću biti taj koji će rešiti ishod borbe, a ne on. Numiđanska konjica je, međutim, napadala uz divlje poklike, po svom običaju bacala strele i povlačila se. Hanibal je uputio odred Baleara i lako naoružanih pešaka, ali, ako se nadao da će se legije spustiti niz obronke i u ravnici se svrstati u borbeni red, morao se razočarati. Borba se oko logora vodila bez mnogo žara. Fabije je manevrisao obazrivo i mudro, odbijao napade, ali nije želeo da se u

152

borbu sasvim upusti. Rimljani su hrabro dočekivali i odbijali udarce, držeći svoje formacije čvrsto zbijene. Hanibal je, posmatrajući iz doline, shvatio da nije u stanju da rukovodi ishodom borbe. Pred sam zalazak sunca naredio je da se zatrubi na zbor. - Goni ih! Zar ne vidiš da su poraženi! - pomamno je vikao Minucije. - Ostanite na svojim mestima i pobedićete. - mirno je rekao Kvint Fabije, obuzdavajući svoje vojnike i pokretima, i snagom svoje ličnosti. - Priklešteni su među planinama. Sada hoću da vidim kako će se Hanibalov genije snaći i iz ovog klanca izvući! Doklegod ostanemo ovako visoko u brdima, mi smo gospodari situacije; u ravnici bi bio Hanibal. U dolini Volturna polako su se palile vatre. U logoru je vladala tišina. Dan, koji je otpočeo u znaku pobede, nesrećno se završio. - Izgubili smo osam stotina ljudi - rekao je Kartalon uzdišući - i to većinom konjanika. Težak gubitak jer za nas svaki konjanik vredi koliko tri druga vojnika. Kad se Fabije danas nije upustio u borbu, onda ga nikad više na to nećemo prisiliti. - Srećom, imamo dobre saveznike, oni će nas od njega brzo osloboditi! - rekao je Hanibal. Starešine su se pogledale u čudu. - Koga to? - upitao je Magon. - Ne čudite se. Tu je, pre svega, njegov zapovednik konjice, tu su i njegovi vojnici, i Senat, najzad, i rimski narod. - Izjasni se, o, božanski! - rekao je Maarbal, koji je inače bio odličan vojnik, ali ne previše bistar. - Stvar je jednostavna. Fabije je potpuno u pravu što se sa mnom ovako bori. On je shvatio i mene, i zna našu slabu tačku. Ali vojnici, senatori, narod, zar oni to shvataju? Zar će, možda, Senat i narod Kartagine shvatiti kad ja od njih zatražim pomoć i novac? Samo je Fabije u pravu i zato je razumljivo što su svi protiv njega: i onaj neki Minucije, koji bi hteo da mu podmetne nogu i umesto njega postane diktator i izvojuje sjajnu bitku, i vojnici koji hoće da se bore, kao i Senat, i narod, koji ne shvataju Fabijevo oklevanje, smatrajući da je to kukavičluk. - Ti se, dakle, nadaš da će Fabija opozvati?

153

- Ja se uzdam u logiku ljudi. Ti se, Kartalone, ne žalosti zbog današnjeg poraza. I pamti: Rimljani stalno pobeđuju u čarkama, u malim sukobima, ali gube bitke na otvorenom polju, a do bitke na otvorenom polju, koja je nama potrebna, doći će vrlo skoro. Čim Senat opozove Fabija, doći će na njegovo mesto neki novi Sempronije, ili neki novi Flaminije, koji će nas drsko napasti, ali i u zamku upasti. - Neka ti bogovi pomognu - tiho je rekao Giskon - ali ja se bojim da smo ovoga puta mi upali u zamku iz koje se nećemo lako izvući. - Ne bismo se mi izvukli kada bi Fabije bio na našem mestu, u dolini, a mi na njegovom, gore na planini. Ovako, da bi nas uništio, Fabije se mora spustiti u dolinu, a on to neće. - Kazilinski klanac je zatvoren. Natrag ne možemo. Vodiči kažu da možemo izaći jedino preko takozvanog Kalikulinog gorskog prevoja, ali tamo skoro i da nema puta - nastavio je Giskon. - Stvar, međutim, nije u tome što se ja plašim da će nas ovde pobiti; ne, nego se bojim da ćemo morati zimovati u ovoj krševitoj dolini, u kojoj zimi mora da je jako hladno. Eto čega se ja plašim, Hanibale, a osim toga, plašim se i gladi. - Nećemo mi zimovati u ovom kršu - s prezrivim osmehom rekao je Hamilkarov sin. - Kažem ti, o, Giskone, zaista bi trebalo da veruješ u srećnu Hanibalovu zvezdu. Neće proći ni dva dana, a mi ćemo odavde izaći. A sada idite, neka ostane samo Hazdrubal. U logoru je zavladala duboka tišina. S vremena na vreme sada su se čuli samo kreštavi uzvici numiđanskih stražara koji su povremeno jedan drugom dovikivali: „Pazi! Pozor!” Hanibal je hodao gore-dole u svom šatoru, kao da je sasvim zaboravio na prisustvo čoveka kome je naredio da ostane. A taj je dobro pazio da ne prekine tok misli svog vojskovođe. Onda je Hanibal iznenada seo i tiho rekao: - Da li si mi odan, Hazdrubale, Hanonov sine? - Moj život, o, božanski, nije ništa prema onome što bih za tebe žrtvovao! - Ne tražim toliko! Znam da si lukav i da tačno izvršavaš naređenja. Ti si pravi sin Kartagine, tamo se borba vodi ne samo mačem već i lukavstvom. Slušaj me! Ovde se moramo poslužiti svim ratnim lukavstvima jer smo u smrtnoj opasnosti, o, Hazdrubale. Tebe sam odabrao da nas spaseš.

154

- Govori, s Baalovom pomoću... - Pusti bogove... neka ih tamo gde su, ako ih uopšte ima! Ti vrlo dobro znaš da Hanibal veruje samo u svoju pamet. Zatvoreni smo u dubokom klancu. Nad nama je dobro izvežbana vojska koja nam ne da mira. Tom vojskom komanduje čovek, dostojan mog umeća komandovanja. - Šta kažeš, božanski? Onaj Fabije... onaj plašljivi ratnik... - Ćuti! Kažem ti da je to jedini čovek u čitavom Rimu koji bi bio u stanju da potuče Hanibala. Iduće noći mi moramo preći preko gorske kose Kazilina i ući u Samnij! - Šta kažeš, božanski? Taj prelaz štiti Fabije! - Napašćemo ga iznenada... odnosno, nećemo ga napasti... poslužićemo se ratnim lukavstvom, smicalicom koja će uneti strah u neprijateljske redove. Šta misliš, koliko imamo još volova? - Božanski Hamilkarov sine... šta kažeš, volova? Ali kako... - Ne pitaj, nego odgovori! Koliko? - Nešto oko četiri hiljade... mesa, dakle, možda za jedan mesec ... - Biće dovoljno dve hiljade. Sutra u zoru naredićeš da se vojnici raštrkaju po šumi i prikupe suvo granje, zatim... ali priđi bliže da ti kažem na uvo jer u ratu čovek nikada nije siguran od uhoda... Kad je pala mrkla noć, Hazdrubal, sin Hanonov, izašao je iz šatora svoga gospodara. Tokom čitavog sledećeg dana dve vojske su stajale nepomično jedna naspram druge. Fabije je i dalje gospodario planinskim visovima i čuvao Kazilinske klance; Flanibal je svoju vojsku postrojio na desnoj obali Volturna i na šumovitim obroncima koji su se spuštali ispod vrhova Kazilina i Kalikule. Da bi ponovo zapodenuli bitku i prisilili diktatora da se spusti u dolinu, Puni su u nekoliko navrata paradirali svojom snagom i izazivali, ali Fabije, uprkos ljutim i oštrim prekorima Kaja Minucija, nije dozvoljavao da vojnici krenu iz logora. - Dokle ćeš oklevati? - podrugljivo je on govorio. - Sada ti se pruža jedinstvena prilika da uništiš Hanibala i postaneš slavan. Fabije je prezrivo slegao ramenima: - Znam ja, Minucije, da bi ti stavio na kocku i poslednju rimsku legiju jer se ti ne pitaš kako i odakle bi otadžbina stvorila nove legije, kada bi izgubio igru. - To znači da nisi siguran u pobedu.

155

- A ko može biti siguran u pobedu kada se bori protiv jednog Hanibala koji je već uništio tri naše najbolje vojske? - Dve prve pobede on je izvojevao uz pomoć slonova, a treću tako što nas je namamio u klopku. Ali, sada se u klopci nalazi on, a ti nisi Hanibal. - Umeću da mu budem ravan kada za to dođe pravi trenutak. Ako Hanibal hoće da izađe iz klopke, mora da nas napadne i obezbedi sebi prolaz. Ali mi nismo dovoljno jaki da bismo smeli staviti na kocku sudbinu Rima. Hanibal je u predvečerje krenuo put visova Kazilina. Spuštale su se prve večernje senke kada je tiho, ostavljajući upaljene vatre, punska vojska otpočela svoj nemi marš ka vrhu. Pre nego što je krenuo, Hanibal je upitno pogledao Hanonovog sina Hazdrubala, a ovaj mu odgovorio kratkim potvrdnim znakom. Na to su rimski izvidnici žurno dojurili u Fabijev logor i izvestili: - Diktatore, Hanibalov logor je u pokretu! Fabije je zamišljeno slušao. - Možda će taj čovek pokušati kakav očajnički korak, možda namerava da nas iznenada napadne, ali se ja nipošto neću upuštati u borbu noću! Naredio je da vojska bude u pripravnosti i da niko ne ide na počinak u šatore. Možda će Hanibal pokušati da pređe preko planinskog prevoja Kalikule? Fabije nije verovao u tu mogućnost. Poznavao je taj prelaz. Bio je to neprohodan pravac i gustom šumom obrastao. Tim putem nije mogla da pređe ni konjica, niti komora. Jedino bi lako naoružana pešadija mogla da se usudi i pokuša tako nešto, a i to samo jedan iza drugog gazeći po vrlo uskim stazama. Oko ponoći su se začuli glasovi koji su pozivali na uzbunu. - Gledajte... šume gore! Ugledali su vatre koje su se, kao neka lutajuća svetla, kretale prema visokom Kazilinskom prevoju. Izgledalo je to kao da na hiljade ljudi, mašući bakljama, bezumno juri uz obronke planina. Zatim su se te vatre rasejale, postale još brojnije, tako da je izgledalo kao da plamen u neprekidnoj liniji premašuje čak i visinu gorske kose, i da se uspeo iznad nje, sve do vrhova koji je nadvisuju. - Zapalili su šumu! - uzviknuo je Minucije, dojurivši u Fabijev šator.

156

- Ne, to ljudi mašu zapaljenim bakljama! - rekao je centurion koji je sav zadihan stigao sa isturenog stražarskog mesta. - Punska pešadija juri po planinama iznad klanca. Nešto kasnije u logoru je zavladala potpuna pometnja. Trčećim korakom pristizale su centurije koje su čuvale klance. Zapovednici su bili zgranuti. - Diktatore, vatra nas je okružila sa svih strana, morali smo da napustimo naša mesta. Čitavo more vatre uzdizalo se put nas i iznad nas! - govorili su oni. - Ah, u ime bogova! I napustili ste prelaze? Diktator je na čelu svoje kohorte poleteo put planinske kose. Sukobio se s drugim odredima koji su, takođe, dole trčali. - Reč je o prevari neprijatelja! - vikali su. - Požurite ovamo. To su samo volovi! Da, to su one dve hiljade Hanibalovih volova kojima su vojnici za rogove privezali čitave snopove suvog granja, a zatim granje potpalili. Kao pobesneli i slepi od bola i straha, volovi su jurili uz planinu. Poput vihora, projurila je ta živa lavina jezovito ričući niz planinski prevoj. Pomamno mašući glavama, sejali su oko sebe bezbroj ugaraka i potpaljivali mladu, potpuno sasušenu šumu, koja mesecima nije videla kišu. - Neprijatelj! Neprijatelj! - prestravljeno su vikali begunci. - Iza volova ide čitava punska vojska! Plamena kruna uzdizala se nad padinom, odjekivala je rika volova koje je oprljio plamen, čuli se poklici Kartaginjana koji su se, poput nesavladive plime, uspinjali prema klancima. - Izađimo iz logora! Zašto da ne pokušamo ponovo da zauzmemo prelaze?! - vikao je Minucije, jureći duž redova vojnika koji su nepomični stajali pored ograde. Fabije se polako vraćao. - Neka se niko ne makne dalje od ograde! - glasilo je njegovo naređenje. - Noćne se bitke uvek tragično završavaju. Iako su Kazilinski klanci bili slobodni, punska vojska je i dalje prodirala u suprotnu dolinu. Lukavstvo je potpuno uspelo: Pošto su izvršili prodor, Kartaginjani su izašli iz dubokih klanaca Volturna koji, na svu sreću, umalo nisu postali njihovo groblje. Fabije je nestrpljivo čekao da zora zarudi. A kada se dnevno svetlo

157

pojavilo, ugledali su kartaginsku odstupnicu koja se zadržala na poslednjim obroncima. Onda se zametnula bitka. Za Rimljane je to bilo podesno mesto. Izgledalo je da će Fabije zarobiti odstupnicu, ali je Hanibal shvatio opasnost i požurio put Kazilinskog klanca. U pomoć odstupnici uputio je ibersku kohortu. Kako je mesto bilo usko, Rimljani nisu mogli da se postroje u širokim formacijama; Iberi, navikli na planine, napadali su sa zadivljujućom brzinom. Nisu nosili ni oklope, niti štitove, samo svoje kratke mačeve i oružje za bacanje; rimska pešadija, teško naoružana, saplitala se o drveće i grmlje koje je zauzimalo čitav prostor. Fabije je shvatio da je u takvim uslovima uzaludno angažovati trupe u većem broju; punska odstupnica, iskoristivši dobijenu pomoć, uspešno je prešla klanac. Iberi su se izvukli iz borbe i, brzo kao što su i došli, izgubili se po obroncima. Rimljani su se povukli u svoj logor uz neznatne gubitke. Minucije je netremice i uz ironičan osmeh posmatrao diktatora. - Pobegli su ti iz šaka, o, oklevalo! - rekao je okrenut ka Fabiju. - In crastinum differo20 - hladno je odgovorio Fabije. Pokrenuvši svoje legije, poveo ih je na nove položaje, ponovo se stavljajući između Hanibala i Rima.

158

XIII KANA

Hanibal se nalazio u Apuliji. Rim je odahnuo. Pošto je mogao da diše, sada mu se vratila i stara oholost; sad kada se na ulicama više nisu videle uplakane majke, ranjeni i pocepani vojnici, kada nikakva vojska nije više marširala ni po via Flaminiji, niti po via Kasiji, drugim se tonom sada govorilo i na govornicama, i u samom Senatu. Ono što je pre samo šest meseci ličilo na čudo, spas kupljen po svaku cenu, sada je postalo zahtev. Hanibal, koji je pobedio u tri bitke, nije zagospodario Rimom. Nalazio se u Apuliji. Taj pobednik je sebi dozvoljavao da odabere mesto za svoj zimski boravak! A Rim, koji je sada slobodno disao, dozvoljavao je sebi da se prepire i zameće čak i borbu između pojedinih stranaka. Narod! Stara priča! Odgovornost za rat svaljivao je na plemstvo. Ta ko je izazvao Kartaginu, drsko joj namećući da bira između mira i rata, ako ne izaslanici patricija? Patriciji su odgovarali: - A ko se usprotivio da pohitamo u pomoć Saguntu, ako ne narod? Vi ste govorili: „Zar se nas tiče taj rat? Tiče li se on naše otadžbine? Šta se nas tiču nekakvi ideali prijateljstva? Zar rimski narod živi od ideala?” Tako ste vi govorili, o, plebejci, a sad kada Hanibal logoruje na našoj zemlji, kažete da su vas izdali oni koji su bili za rat. Zar smo mi pozvali Hanibala u Italiju? - Vi ste s njim stupili u pregovore - odgovarali su tribuni. - Kako to da on posle godinu dana i dalje šeta po latinskim zemljama sa potpuno nedirnutom vojskom? - Vi zaboravljate da nas je on pobedio u tri bitke. - A šta nam je pomoglo što smo imenovali diktatora, kad on poštuje Hanibala.

159

- Zar to nije onaj isti Fabije koga ste nazvali spasiocem, Kamilom i Cincinatom? - Mi hoćemo da osvetimo naše mrtve. Zašto je Hanibal poštedeo Fabijevu vilu u Kampaniji? - Vidite tajni sporazum tamo gde je reč isključivo o međusobnom poštovanju. - Hanibal je bio priklešten u Kazilinu, a Fabije nije hteo da ga uništi. - A šta biste vi rekli da je Fabije, učinivši nepromišljen korak poput Flaminija, upropastio i poslednje legije? - Rat zahteva da se i riskira; ne može se stalno samo po planinama šetati. - I Minucije je govorio kao što vi govorite, i zapodenuo je bitku kod Gerkonija, ali bi bio poražen da u poslednjem trenutku nije stigao Fabije. Minucije je to i sam priznao, zagrlio je Fabija i nazvao ga ocem i spasiocem. - Fabije nije izvojevao ni jednu jedinu pobedu. - Ali se Hanibal nalazi u Apuliji, a ne pod zidinama Rima. Kada su ovo čuli, plebejski tribuni su učutali. Narod nije bio zadovoljan Fabijem jer - narod uvek traži nešto veliko, nešto što ostavlja utisak. Ipak, svi su priznavali da Hanibal nije mogao da se približi Rimu, upravo njemu zahvaljujući, kao i da je rimska vojska, opet tome zahvaljujući, ostala čitava. Ipak je narod danima bučno vikao: - Consules! Consules! Fiat consules!21 Tribuni su svakoga dana u masi huškali, kako na Forumu, tako i sa govornica. - Što rat duže traje, to se patriciji sve više bogate! Ovako dobro prodaju i svoje žito, i stoku. Vuna je stostruko poskupela, zejtin plaćamo zlatom. - Zahtevamo da se imenuje jedan naš konzul! - vikao je narod. - Imaćete ga - odgovarali su tribuni - imaćete plebejskog konzula koji će se boriti i znati da pobedi. U Senatu je jedan govornik smenjivao drugoga. Patriciji su bili besni. - Zar može biti dobro nešto što narod odluči? Odluke naroda su uvek bile kobne. 160

- Plebs je bezglavo čudovište! - uzviknuo je jednog dana senator Publije Licinije. - Arrogantia atque ignorantia: ecce plebs!22 - dodao je Pomponije. - Da, ali i nas Fabije zamara! - dodavali su drugi. - Ovo nije rat, nego sušica od koje ćemo lagano propasti. - Da je Hanibal tako jak, napao bi ga i danas bi već bio pred Rimom. - Hanibal je svoje završio... Biljka presađena iz Afrike ne uspeva na našem tlu. - Uzdao se u italske narode, a oni su uz nas. - Hanibal je još samo avet. To su bile reći koje su se čule u Senatu otkad je Rim ponovo počeo da diše. Došao je kraj Hanibalovim iluzijama: Gali su se umirili, latinski saveznici su bili na strani Rima, Velika Grčka neprijateljski raspoložena prema Africi, Napulj je uputio izaslanike i poslao zlato za vođenje rata, a iz Hispanije su stizale, za Hanibala kobne vesti: na ušću Ebra ponovo je potučena kartaginska flota. Rimljanima je pošlo za rukom da se probiju sve do Baleara a da nisu naišli ni na kakav otpor; Hazdrubal se povukao u Luzitaniju; Gnej Scipion potukao je Mardonija; Publije Kornelije je uspešno dopratio u Hispaniju osam hiljada vojnika i velike rezerve hrane. Izgledalo je kao da se Hanibal odrekao i same pomisli da ide na Rim. Zimovao je u Apuliji, bio je daleko. Taktika Kvinta Fabija več je bila zastarela. Gnej Servilije, koji je posle neuspelog iznenadnog napada u Africi težio za osvetom, vratio se na Siciliju i dobio zapovedništvo nad dvema legijama. Fabije je, izgovarajući se premorenošću, svojevoljno zatražio da ga oslobode komandovanja; na njegovo mesto postavili su Marka Atilija Regula. Ona dva nova konzula nastavila su Fabijevu taktiku i napade samo odbijala, sami se ne angažujući. Na trgovima se narod i dalje bunio: - Consul de plebe!23 Održane su skupštine. Suprotna mišljenja su bila jednako zastupljena. Sporazumeli su se da budu izabrana dva konzula, od kojih će jedan predstavljati narod, a drugi plemstvo. Za plebejce je izabran Kaj Terencije Varon, za plemstvo Lucije Paulo Emilije. Došlo je i proleće treće ratne godine. Hanibal Apuliju nije 161

napuštao. Da li da mu pođu u susret? Znali su gde mogu da ga nađu. Rimljani bi u tom slučaju morali da se bore daleko od svog grada. Što se tiče Hanibala, njemu je bilo sasvim svejedno da li će se boriti u Kampaniji, u Laciju ili u Apuliji. * * * - Da, rimski narode, ja ti ponavljam da su patriciji krivi za rat u Italiji i da oni nastoje da se rat produži u beskonačnost. Taj se rat neće okončati sve dok naše vojskovođe budu ličile na onog Fabija koji se proslavio šetajući se po planinama. Ali ja se, narode Rima, kunem da će rat biti završen već prvog dana kad ja ugledam neprijatelja. Narod je burno odobravao: - Zdravo budi Terencije Varone, sine naroda! - Slava ti, oslobodioče domovine! - Ti si strah i trepet za neprijatelja! - Ti si strah za plemiće! - Zaštitniče naroda! Onog dana kad je trebalo da krenu sa bojnim znamenjem, oba su konzula bila na govornicama. Lucije Paulo Emilije je bio ćutljiv i stajao je po strani; Varon je, zbog zanosa u koji je zapao dok je govorio, i zbog burnog odobravanja naroda, bio sav znojav i crven u licu. Svet je preplavio Forum. Tu su bili i senatori, i pretori, i tribuni, i vestalke, i vrhovni sveštenik. Nove legije, kojima su se pridružili i regruti saveznika latinskog imena, nestrpljivo su čekale da krenu u rat. - Neka govori Lucije Emilije! Čuli su se uzvici iz redova senatora i konjanika, a potom su se njima pridružili i uzvici naroda. Svi su hteli da čuju šta će reći konzul patricija, posle onog ratobornog zanosa o kome je sin mesara, Terencije Varon, pružio dokaz. Paulo Emilije je govorio kratko i mirno: - Ja molim bogove da usliše želju konzula Varona i radujem se što on raspolaže, zaista, jedinstvenom sposobnošću predviđanja koja mu omogućuje da tačno odredi čak i dan kada će izvojevati pobedu, iako još nije ni video neprijateljsku vojsku, niti upoznao svoju, kao ni izgled mesta, niti samo mesto na kome će se bitka odigrati! Što se mene tiče, ja ti, rimski narode, neću davati nikakva čudesna obećanja, ja ti kažem 162

samo to da nisu ljudi oni koji gospodare činjenicama, već da se ljudi moraju upravljati prema činjenicama. Kažem ti, takođe, da je bezumna i nepromišljena smelost, u stvari, ludost i da nam ona dosad nije donela ništa drugo osim tragične posledice. Senat je odobravao, a narod je, iako duboko impresioniran konzulovom razboritošću, ostao nem. Svet se polako razilazio. Lucije Emilije se pomešao među onu masu, nastojeći da nezapaženo dođe do svoje nosiljke. Bio je tužan i zamišljen. Osećao je duboku odvratnost prema prostom narodu, kako zbog njegove neozbiljnosti tako i zbog nestalnosti, tj. njegovih promenljivih naklonosti; bila je to odvratnost prema puku koji stalno traži nove ideale i uzdiže ih na pijedestal, a stare kleveće i izvrgava ruglu. S kakvom je samo lakoćom taj sin mesara umeo da osvoji i slavu, i poverenje, i popularnost! Fabije je zaboravljen, ukaljan, ismejan, i to sve zbog tog novog demagoga koji pojma nema šta je to legija, kohorta, bitka. Samo zato što je plebejac, imao je toliko drskosti da se zakune da će već prvog dana potući neprijatelja, i to neprijatelja vičnog ratovanju, žestokog, da će potući vojskovođu koji je veliki i po svom razumu, i po ratnim vrlinama, vojskovođu koji je izvršio čudo kakvo pre njega nijedan drugi vojnik nije izvršio. Plebejac s one strane Tibra, samo da bi izazvao buru odobravanja, zaklinjao se bogovima da je njegova pobeda sigurna stvar, i ujedno je, sa prikrivenim aluzijama, omalovažavao ljude dostojne najvećeg poštovanja i zahvalnosti. - Lucije Emilije... Neko se obratio konzulu i poveo ga prema osamljenom kutku kolonade. Konzul je prepoznao Kvint Fabija Maksima: - Ti, diktatore?! - Ćuti! U Rimu više nema diktatora! Dobrim građanima to više nije potrebno otkad se Hanibal povukao u „petu” Italije, gde će kroz nekoliko nedelja mesarev sin izvršiti strašan pokolj kartaginske vojske. - Zar si čuo? - Na moju nesreću, još imam uši. Ćutao bih da ti je drugi konzul ravan po svojoj mudrosti, i po svojim vrlinama, ali pošto znam da ćeš

163

biti sam i da ćeš morati daleko više da se boriš sa Terencijem nego sa Hanibalom, neka ti ne bude neprijatno ako ti kažem šta ja mislim. - Neka te bogovi nagrade, o, Fabije, za prijateljstvo koje mi ukazuješ. - Ti vrlo dobro znaš da će se Varon protiv tebe boriti služeći se tvojim vojnicima. Neka sećanje na Flaminija bude daleko od tebe, ali ovaj sada luduje isto kao što je i onaj ludovao kada je stekao počasti. On već zamišlja kako će pobediti, a još ni video nije lice neprijatelja. Isto kao što dobro poznajem njegovo lice, vidim da mu se sprema jedan novi Trazimeno... quod di avertant!24 - Ja mislim isto što i ti, o, Fabije. - Jednog dana sam svojim vojnicima i zapovedniku konjice rekao: „Sedimo i pobedićemo”. Svaki novi dan fatalan je po Hanibala, a povoljan za nas. Verni su nam gradovi sa kojima smo u savezu, a Hanibala svi mrze; nama je obezbeđeno snabdevanje, a on iz dana u dan mora da živi od pljačke i otimačine. Morao je ili da odmah pobedi i več sutradan posle Trazimena uđe u Rim, ili je njegov čas prošao i nikad se više neće vratiti. - Mudrost govori iz tvojih usta. - I sam si video: dva mala utvrđena grada, kao što su Spoletij i Gerion, zadržali su ga kao da je branio ili zauzimao zidine Kartagine. Video si kako su ga Gnej Servilije i Atilije Regul, koji su poslušali moj savet, vešto zadržali i prisilili da ode daleko na stotine milja. Dakle, sada shvataš: tvoji vojnici i Varon biće samo igračka u Hanibalovim rukama i zahtevaće ono što on hoće: bitku. - Što se mene tiče, o, Fabije, ja ću ostati kod tvog plana - rekao je konzul, a bilo je jasno da je veoma uznemiren. - Ne obaziri se na to ako ti kažu da si plašljiv, da si nemaran; ne obaziri se na poruge, ismevanja koja stižu od tvojih vojnika, samog konzula i Hanibala. Izdrži! Ako izdržiš, pobedićeš. A sad Fabije nema više šta da ti kaže, osim da ti poželi blagoslov bogova. Lucije Emilije je zagrlio diktatora. Zavladalo je ćutanje. - Ja pomišljam na najgore - nastavio je konzul posle te kratke pauze - s obzirom na čoveka koga je izabrao rimski narod. Ali budi siguran, o, Fabije, da će moju sudbinu, ako nam ona ne bude sklona, rešiti neprijateljski mač, a ne volja mojih sugrađana. Gomila naroda je ispratila oba konzula duž via Apije. Senatori su 164

pratili Lucija Emilija, a plebejci su, uz burne ovacije, trjumfujući, nosili Varona. Najpre su se sjedinile vojske obojice konzula, a onda su formirali jednu veću i drugu, manju vojsku. U prethodnici je bila ona manja vojska koju su činili mladi regruti, a za njom je išla ona brojnija u kojoj su bili isprobani veterani i odabrane trupe. Marširali su put Apulije neviđenom brzinom. Nikada se dotad nije videla vojska sa tri konzula. Da, tri konzula, jer je i konzul koji je napuštao dužnost, Gnej Servilije, ostao sa rimskom legijom i dve hiljade konjanika i pešaka, saveznika latinskog imena. Stari Atilije Regul, koga su zamorile godine i predugo ratovanje, koga, međutim, slava nije napustila, vratio se u Rim. A tamo dole, Hanibal je nestrpljivo iščekivao ovu vojsku, iako je ona bila daleko veća od njegove. Dugo je čekao da stignu ta tri trojica konzula koji će mu najzad vratiti veru u pobedu! * * * - Dolaze! Ima deset legija, dve vojske, dva nova konzula i jedan stari! Nestrpljivo očekuju da što pre stupe u borbu, ali nikako nisu nestrpljiviji od tebe, o, Hanibale! Tako je govorio Magon i svirepo se osmehivao, a Hanibal ga je ćutke slušao, jedva razvlačeći usne u osmeh. - Bitka je život! Da su ta tri konzula zakasnila samo još mesec dana, mi bismo bili izgubljeni! Žita imamo još za deset dana, mesa za samo dve nedelje. Oko nas je nastala prava pustoš! Da, pustoš oko Hanibala koji se nadao da će izazvati požar u kome će nestati Rim, a da se mi i ne poslužimo oružjem! Oh, ja počinjem da verujem u bogove, o, Magone! - Jer su te oslobodili Fabija, zar ne? - Glupost Rima me je oslobodila jedinog neprijatelja od koga se Hanibal plašio. Dva puta sam osetio kako me obuzima strah: u Kazilinskom klancu, kada je Fabije odbio da prihvati bitku koja je meni bila potrebna, i juče, u ovoj Apuliji, koja je za nas morala da predstavlja vrtove Hesperida. - Gde samo što nismo umrli od gladi. - Priznajem ti da sam danas, baš danas kada su uhode javile da se rimske legije nalaze na Volturnu, pomišljao da se povučem u Galiju. 165

Ovde, u ovoj plodnoj zemlji, više nismo imali šta da pljačkamo. Stanovnici nas mrze; i žito, i stoku sakrili su u utvrđene gradove, a meni za gradove nedostaju opsadne sprave. A ti i Maarbal ste još hteli da opsedamo Rim! Lude! Opsada Rima značila bi smrt i za Hanibala, i za njegovu vojsku. Opsedati Rim u pustinji koja ga okružuje. Ta Rim se mogao držati mesecima, a mi bismo za to vreme pomrli od gladi... i to smo mi rizikovali, imajući čitavu Italiju u našoj vlasti. Stanovnici Iberije su bili spremni da se pobune. Ali nam, srećom, bogovi danas šalju jednog mesara koji čezne za pokoljem. Doživeće pokolj, Baala mi. To ti ja jamčim! Pljačkaši, Numiđani i Mauritanci, bučno su se vraćali u Hanibalov logor. Zbog pljačke su se bili razišli po čitavom kraju, ali ih je, onako nenaoružane, a i sa mnogo otete stoke, iznenadila Varonova prethodnica i do nogu ih potukla. Begunci su na kolenima preklinjali Hanibala: - Iznenadili su nas, o, božanski! Imaj samilosti! Borili smo se, ali smo bili raštrkani... Vođe pljačkaša koji su se spasli plašili su se da će biti na krst razapeti, ali se Hanibal smejao. A bilo je jezivo gledati kako se smeje Hamilkarov sin. Kad se on smejao, bio je strasniji nego kad se srdio. - Divno! Nijedna me vest ne bi tako obradovala! Stajali su nemi i čudom se čudili. - Palo je hiljadu sedam stotina naših, o, božanski! Preklali su ih kao ovce dok su prikupljali stoku i hranu za stoku... Hiljadu sedam stotina, o, božanski! Smiluj nam se! - Da vas je tamo ostalo dve, tri hiljade, Hanibal bi se još više smejao. - O, božanski, smiluj nam se, ne cepaj nam srce svojim smehom! - Budale! Pa to je pobeda! Sin mesara iz Rima izvojevao je pobedu! On će drsko poći u poteru za vama, doći će da uništi ostatak vojske afričkih divljaka. Neka dođe! Samo neka dođe, u ime Baala, taj pobednik! Neka je čast i hvala vama koji ste izbegli pokolj! Ispunili ste moje srce beskrajnom radošću! - Koliko mudrosti, o Hanibale, u tvojim rečima - tiho je rekao Giskon. - Stvarno idu spremni za bitku. Regruti, pokupljeni između robova i slobodnjaka, pevaju himne pobedi i slavi. - Hajdemo, učinimo im po volji! Brzo napustimo logor, a ostavimo

166

vatre da gore, ostavimo pune šatore... Ne... ne, ostavite i te oskudne zalihe koje još imamo, ostavite plen koji smo opljačkali, ponesimo samo naše oružje i povucimo se iza bregova, s one strane Aufidusa. Velika je i ravna Apulija. Ovde nema klanaca kao u Alpima ili u Kazilinu, ovde će, o, Maarbale, o, Kartalone, vaša konjica moći da juri i opkoli, i da napada nasumice. Eno vam oslonca bitke, gledajte ga, to je brežuljak Kana. U zoru su Rimljani ušli u opusteli Hanibalov logor. Iznenadila ih je tišina koja je u logoru carevala i brzina kojom je on napušten, ali i sve ono što je neprijatelj, bežeći, ostavio za sobom - šatore pune zaliha hrane i opljačkanih stvari. - Pogledaj, o, Lucije Emilije - ponosno je govorio Varon, uspravljen na svom riđem konju - ovog neprijatelja pred kojim su, povlačeći se, Fabiji, Reguli, Serviliji toliko šetali! Kaži, šta sad misliš? - Mislim, o, Varone, da danas moramo biti još oprezniji - mirno je odgovorio konzul. - Razume se, Hanibal nikada nije tako strašan kao kad beži! podrugljivo je uzvratio Varon. - Dakle, iznesite bojna obeležja pa da zametnemo bitku! Zastavnici su požurili da učine što im je naređeno, ali se konzul Lucije Emilije usprotivio. - Vratite bojna obečežja iza ograde, ovde ćemo se ulogoriti! - Ah, ako ti misliš, o, Emilije, da će te moji vojnici poslušati... - Natrag s bojnim obeležjima! - gromoglasno je uzvratio konzul. Odgovorili su mu pomamno kličući: - Slava Varonu, smrt oklevalima! Lucije Emilije je prebledeo. Bila je to prava pravcata pobuna koja ga, uostalom, nije iznenadila. Setio se on mudrih Fabijevih reči: „Ti ćeš se morati daleko više boriti protiv Varona, nego protiv Hanibala”. - Vojnici Rima, ne slušajte strašljivce! - vikao je plebejski konzul, grdeči Lucija Emilija. - Doživeli ste i podneli preveliku sramotu slušajući mesecima kukavičke zapovesti raznih Fabija i Servilija! - Da li si ispitao volju bogova, o, Varone? - mirno je tada upitao konzul. - Zar ti nije poznato da su predznaci kobni? Da su petli odbili da jedu hranu i da su udarali krilima kokodačući kao kokoške? Da li su to povoljni znaci da bi se mogla zametnuti bitka?

167

Varon se zbunio. Prezirao je patricije i njihovog konzula, ali je verovao u proročanstva. Setio se da je Flaminije bio pobeđen jer je prezirao svetinje; da je Klaudije bio pobeđen jer je prezirao svetinje; da je Klaudije, konzul u prvom punskom ratu, pretrpeo na moru strašan poraz jer je u more pobacao svete petlove koji su odbili da jedu. - Konzul! Konzul! Gde je konzul? - vikali su neki glasovi. Ugledali su dva polugola muškarca kako jure, jedva dišući od predugog puta. Potpuno iscrpljeni, pali su oni pred noge dvojice konzula. - Ko ste vi? - Mi smo odbegli zarobljenici. Pre šest meseci bili smo primljeni u legije Atilija i Servilija... Ne mičite se ni koraka dalje, ako vam je život mio. Hanibal nije pobegao. On je tu sa čitavom svojom vojskom, skriven u šumi iza brežuljka. Opkoliće vas pre no što pređete reku. Varon je ćutao i gledao samo u zemlju. Lucije Emilije se obratio zastavnicima. - Odnesite bojna znamenja! - naredio je. - A ti, Varone, ne zaboravi da je mnogo lakše prezirati svetinje nego izdavati naredbe mudrog vojskovođe. Varon je lagano slegao ramenima i zatresao glavom. - Neka bude - rekao je - ovo je tvoj dan i ti danas imaš pravo da izdaješ naređenja. Kada bude moj dan, neću slušati ništa što ne bude u skladu sa obećanjem koje sam dao narodu... Dve vojske stajale su jedna naspram druge nekoliko dana. Besan, Hanibal se ponovo vratio u logor. - Ko li je samo mogao da zaplaši onog glupog mesara koji je već bio postrojio vojsku za bitku? A već su bili naši! Bili su već naši, o, Maarbale! Trebalo je još samo da pređu Aufidus i mi bismo ih napali s leđa, stisli bismo ih kao ribu u mreži. Prošli bi još gore nego Flaminije kod Trazimena. O, bogovi, ko će mi dati sličnu priliku? - Ja mislim, božanski, da su ih obavestili neki odbegli zarobljenici. To su bili konjušari koje smo zarobili u Umbriji. Pogrešili smo što smo ih uzeli u vojsku i uvrstili među pljačkaše. Pobegli su onog jutra, i konzuli su povukli bojna znamenja koje su već bili izneli. - Sve je gotovo! Ako ne dođe do bitke, sve je gotovo, svemu je onda kraj! - vikao je Hanibal, uzbuđeno koračajući u svom šatoru. Bilo je to

168

prvi put da je veliki vojskovođa izgubio mir. - Božanski Hanibale, zašto me nisi poslušao kada sam ti govorio da krenemo na Rim?! Kadgod stvari ne bi išle dobro, Maarbal bi postajao malo podmukao. U dubini duše, on jeste bio Hanonov pristalica, ali je Hanibalu bio veran samo kada su se stvari uspešno odvijale. - Ćuti, ćuti, zloslutniče! Ići na Rim? A zar ti misliš da bi Hanibalu bio potreban tvoj savet da je smatrao da je to moguće? Krenuti na Rim posle Trebije, je li tako? Preći preko Apenina koje je prekrivao sneg dubok deset lakata! Ko je ikad, Baala mu, mogao i pomisliti da na tim ništavnim planinama ima četiri puta više snega nego na Alpima! Krenuti posle Trazimena? O, hteo sam, i pokušao sam to na zidinama malog utvrđenog grada, onog Spoletija koji nas je oterao, posle strašnog pokolja, isprebijane! - Ponekad treba smeti! - Ja nikad neću staviti jednu bitku na kocku. Sada bi je, međutim, Astarte mi, stavio! Nemam više ni hrane, a nemam ni novca. Vojnici traže platu. Viču, pitaju: „A gde su ti italski gradovi puni zlata?! Nikad nismo toliko gladovali kao u Italiji!” Imaju pravo. Iberi se, s obzirom na srodnost rasa, osećaju mnogo bliže Rimljanima nego nama. Prete da će dezertirati u velikom broju. U stanju su da to i urade. Prisiljen sam da računam samo na Feničane i Afrikance. Ah, kunem ti se Baalom, ako još za tri dana ne dođe do bitke, povući ću se u Galiju! - O, božanski, to bi zaista bio kraj! Šta bi nam rekli u Kartagini? - Ne marim ja za Kartaginu. Ovde dalje ne možemo ostati. Moramo otići. Stalno smo u potrazi za hranom. Moramo sići još niže, tamo gde je u Apuliji sunce još toplije, tamo gde u Brundiziju ili Tarentu žive Kalabrezi. Neka tamo pokušaju da dezertiraju... Još noćas ćemo podići logor! Rimljani su spazili napola ugašene vatre. - Povlače se! - Beže! - Primorava ih glad! - Daj bitku, hrabri Varone ! - vikali su - Šta čekaš? Lucije Emilije se strogo protivio: - Hanibal želi da dođe do bitke, bitka je njemu potrebna. Sedite i pobedićete!

169

I svi su protiv njega bili. Neki su ga sasvim otvoreno nazivali kukavicom, drugi izdajicom. Podržavao ga je jedino Gnej Servilije. - Progonimo ih! Stići ćemo ih za vreme marša! - Emilije, ako nećeš da se boriš, onda izdaješ Rim! - Šta radiš, Terencije - vikali su konzulu mladi vojnici - možda je i tebe zarazila Fabijeva bolest? Varon se ponosno osmehivao, na sve te uzvike odgovarao širokim pokretima ruke. - Sutra ja komandujem! - rekao je ulazeći u šator. Gnej Servilije i Lucije Paulo Emilije su se pogledali. - Dakle, sutra će doći do bitke - konstatovao je Paulo Emilije. Pogodio je Fabije, kad mi je rekao da će mi biti lakše da se borim protiv Hanibala, nego protiv Terencija. - Neka Rim doživi ono što mu je sudbina namenila - rekao je Servilije prigušenim glasom. - Herkula mi, ja moju ionako neću videti. Paulo Emilije pruži desnicu starom konzulu. - Ubi tu eras, ibi tecum ero.25 U zoru su Varonove i Paulove legije prešle reku. Uoči polaska, konzul Senata je pogledao u oči konzula naroda. - Pošto nisam mogao da te zadržim - kratko je rekao - idem da zajedno s tobom ili pobedim, ili umrem. U ravnici, s one strane reke, vojska se postrojila na uobičajen način. Terencije je preuzeo komandu nad levim, Emilije nad desnim krilom. Gnej Servilije je komandovao centrom. Več u ranu zoru, stojeći na nasipu, Hanibal je primetio da je rimski logor u pokretu i da je prethodnica stigla do Aufidusa. - Naši su! - rekao je. Napred su pošli bakarski bacači i laka pešadija. Na levom krilu su bile iberska i galska konjica, na desnom, konjica Numiđana. U centru, pešadija sastavljena od vojnika iz Afrike, Hispanije i Galije. Da je ko video afričke čete, pomislio bi da su sastavljene od Rimljana jer su svi vojnici bili pod oružjem otetim kod Trebije i Trazimena. Gali su nosili dugačke sablje bez vrha. Sablje Ibera su bile kratke i šiljate, jer su oni navikli da vrhovima oružja neprijatelja ne seku, već da ga probadaju. Visoki i inače, još viši zbog velikih šlemova koji su podsećali na 170

nekakva krila, Gali su izgledali ogromni i strašni. Bili su goli do pojasa, imali su duge kose i brade, i odlična koplja i štitove. Hispanci su bili odeveni u bleštavo belo platno izvezeno purpurnom bojom. Pred Rimljanima je stajalo četrdeset hiljada pešaka i deset hiljada konjanika. Hazdrubal, Hanonov sin, zapovedao je levim krilom, Maarbal desnim, a Magon se našao u centru. S bokova su obe vojske bile izložene užarenim sunčevim zracima, ali je jak i dosadan vetar sa Volturna duvao u pravcu Rimljana, zasipao ih oblacima guste prašine i smanjivao im vidljivost. Konjica je zametnula borbu, ali je prostor bio skučen: s jedne strane reka, sa druge pešadija. I Puni, i Rimljani izmešali su se do te mere da su im konji padali, a ljudi se gušali i, skinuti sa konja, u koštac se hvatali. Pošto su ih Gali i Iberi potisli, Rimljani su počeli da se povlače. Hanibal je to zapazio, i oči su mu tada zablistale. - Dobro, Hazdrubale! - čulo se kako je uzviknuo. - Centar, napred! Bitka konjice nije trajala duže od sata. Rimski konjanici, pošto su se povukli iza pešadije, pokušali su da se pregrupišu. Snage u centru su bile skoro podjednake. Stari Gnej Servilije je rekao: - Zbijte redove i nema te snage koja će vas razdvojiti! Sunce je već bilo visoko. Bio je avgust, dan zagušljiv, a zbog toplog južnog vetra koji je duvao s Volturna i podizao guste oblake žućkaste prašine, još teži i zagušljiviji. Nenaviknute na južnu klimu, Gale su mučili vrućina i žeđ. Centar se talasao poput plime koja nadolazi. Rimski bojni red, zbijen, gust, naoružan do zuba, gurao je i probijao kao železom okovano brvno. - Uzmiču! Beže! Uzvik je preleteo redovima Servilijevih veterana; čuo ga je i Hanibal, i namrštio se. Jedan klin Ibera i Gala, potisnut, uticao je da se uskomešaju prvi redovi vojske; Rimljani su jurnuli svom snagom i prodrli u prve redove punske vojske. Hanibal je tada dao znak konjici koja je, raspoređujući se po ravnici u obliku lepeze, istupila ispred krajnjih rimskih krila i opkolila ih. Bio je to isti manevar koji je odlučio o pobedama kod Trebija i kod Trazimena.

171

Gnej Servilije, koji se nalazio na maloj uzvišici, zapazio je opasnost i napravio očajan pokret. Bio je nemoćan da govori. Uzalud je Fabije toliko puta upozoravao Senat da je slabost rimske vojske u konjici, da Kartaginjani koriste prednost što imaju brze numiđanske konje navikle na pustinjsku ravnicu; da Hanibalova velika tajna u suštini nije ništa drugo već stalni manevar bočnog napadanja i opkoljavanja, i da mora pobediti onaj ko ne dozvoli da bude opkoljen. - O, Fabije - tiho je rekao konzul - ti sigurno ne bi dozvolio da te uhvate u klešta. Rimski pešaci su progonili Gale i Ibere i redom ih ubijali. Kako je vladala velika sparina, Afrikanci su, nenaviknuti na rimsku ratnu opremu na sebi, obliveni znojem, jedva disali. Centar je napredovao uz poklike vojnika koji još nisu bili naviknuti na pobede. Ali su se u ravnici, iza leđa pešaka, najednom zaorili divlji glasovi Numiđana. Na desnom krilu rimske vojske zavladali su, međutim, pometnja i nered. Konzul Emilije, koga je na samom početku sukoba teško pogodila praćka, obliven krvlju, hrabrio je svoje da se zbiju, kako ih neprijatelj ne bi opkolio. Varon, na levom krilu, bled i zbunjen, nesposoban da se odupre numiđanskoj konjici, video je kako ga nemali broj neprijateljskih vojnika zaobilazi i kako mu onda prilazi iza leđa. Servilije mu je uputio poruku: - Izmeni bojni red pešaka i svrstaj ih u četvorougao, uputi konjanike da pomognu desno krilo. Nepovezane, konfuzne i zapovesti pune gorčine nisu se više čule. Konjanici koji su nosili latinska imena, pritešnjeni Numiđanima koji su, kao i uvek, kružili poput orkana, bili su savladani i strelama zasuti još pre nego što im je pružena mogućnost da se uhvate u koštac sa neprijateljem. U početku se Varon nadao da će s lakoćom izvojevati pobedu. Nije poznavao neprijatelja protiv koga je trebalo da se bori, i u početku ga je zavaravala spora i troma borba Maarbalovih Numiđana. Izgledalo je kao da se nerado bore, kao da borbu žele da izbegnu. Oni su, međutim, lagano se povlačeći, poveli za sobom i latinske konjanike uspehom opijene, a zatim su se iznenada opet vratili, napali ih i sa konja ih svojim sigurnim strelama svaljivali. - Konjica nam je iza leđa! Uzvik centuriona, pretora, senatora nadvladao je ratnu buku.

172

Vojnici su shvatili! U njihovim redovima su zavladali pometnja i uzbuđenje. Veterani su izvršili manevar mirno i precizno, ali su se zato mladi regruti, još nedovoljno uvežbani, jako zbunili i pokvarili bojni red. - Promenite front! - vikali su konzuli. Taj manevar nije bilo lako izvesti na skučenom prostoru, naročito kada je reč o konjici koja je sve više nadirala na pešake i njih za sobom povlačila, ali starešine nisu izgubile prisustvo duha pa je pešadija većinom ostala zbijena. Kopljanici, kao i prvi redovi, i rezerva, front su uspešno izmenili, tako da je pred nadošlom konjicom stajao čitav zid načičkan kopljima. Na desnom krilu je pet stotina Numiđana, sa štitovima zabačenim na leđa, zaustavilo konje pred rimskim bojnim redovima i, dižući ruke uvis, bacilo svoja koplja i sablje pred noge neprijatelja. - Predaju se! Predaju se! Sijajući od zadovoljstva, konzul Varon je naredio da se razmaknu redovi i da se zarobljenici smeste iza vojske, ali se zalud očekivalo da će i drugi slediti taj primer. Borba je bila žestoka i uporna duž čitavog fronta. Rimljani, potpuno opkoljeni, borili su se rame uz rame i ni korak nisu odstupali, tako da su se konzuli u jednom momentu ponadali da će tako zbijene legije konačno skršiti divlji nalet numiđanskih hordi. U centru bitke su se, međutim, proneli kobni glasovi. Nije bilo nikakvih vesti o konzulu Paulu Emiliju. Jedni su govorili da je poginuo, drugi da je izvršio samoubistvo. Širile su se vesti i da je rimska konjica uništena i da sada sve zavisi isključivo od pešadije. Najednom su svi u velikom neredu počeli da se povlače prema desnom krilu, odakle se dolazili strašni uzvici. Čitave centurije potučene vojske uvlačile su se u redove rezerve i među njih unosile nered. - Numiđani! Numiđani! - vikali su. Onih pet stotina Numiđana koji tek što su se bili predali, najednom kao da su se povampirili i napali Rimljane s leđa. Pošto su videli da su zaboravljeni, zgrabili su oni štitove izginulih vojnika, izvukli mačeve koje su prethodno sakrili ispod svojih odela i kao zveri nasrnuli na legionare s leđa, šireći među njima paniku i smrt. Varonovi regruti, koji su već počeli da uzmiču, izmešali su se u

173

potpunom neredu. Jedni su bacali oružje, drugi glasno ponavljali da im je kartaginska pešadija za leđima. Gali i Iberi su se, međutim, savladani od rimskog centra, ponovo okupili i opet ušli u okršaj. Stari Servilije, koji se do tog časa kao lav borio u prvim redovima kopljanika, pojurio je pognute glave prema izdajnicima Numiđanima, uzvikujući: - Ja sam rekao da ih sve treba poklati! Sada su se izmešali i redovi na levom krilu. Borili su se pojedinačno, vojnik protiv vojnika, bez ikakvog reda, bez bojnih obeležja, bez komande. Konzul Varon, u pratnji jednog malog vojnika, tumarao je na svom konju kao izbezumljen i izdavao naređenja koja niko više nije slušao. Na desnom krilu se vodila očajnička borba. Konjanici, koji su se na glas konzula Emilija ponovo okupili, nastojali su da zaštite svog komandanta, a koji dotad uopšte nije napuštao komandno mesto, i bezobzirno jurišali na afričke čete, sve zbijeniji i sve bliži. - Spasimo konzula! - pronelo se od usta do usta. Veterani, koji su već učestvovali u više bitaka, gurali su napred vojnike, okupljali ih oko bojnih obeležja i ponovo, sa novom snagom, započinjali borbu i prisiljavali neprijatelja da uzmakne. - Konzul više ne može da se drži na konju! - povikao je zapovednik. Na taj uzvik su svi konjanici skočili sa svojih konja i, okružujući Paula Emilija, pokušali da ga zaklone svojim štitovima i da se bore kao pešaci. Govorilo se da je sam konzul izdao takvo naređenje, ali je posredi bio nesporazum, u svakom slučaju, koban. Hanibal je to onda zapazio, njemu inače ništa nije moglo da promakne, i upitao o čemu je reč. - Šta se to dešava? Zašto se rimski konjanici bore kao pešaci? - To im je konzul naredio - odgovorio je Magon, koji se borio tik uz brata. Hanibal je razvukao usne na osmeh: - Bio bih mu daleko zahvalniji da mi ih je predao vezane. Žao mi je posmatrati pokolj takvih junaka. Nije više moglo biti sumnje u to kako će se borba završiti. Iako su se konjanici, stisnuti jedan pored drugog, očajnički borili, njih je ipak savladala i skoro sve poubijala numiđanska konjica, besna zbog otpora koji više nije očekivala.

174

- Evo, potukli smo ih, beže! - povikao je Magon. Preživeli iz te grupe heroja, bacivši oružje, pojurili su ka svojim konjima, spasavajući se bekstvom. Jureći na svom konju, vojni tribun Gnej Lentulo je ugledao kako konzul, obliven krvlju, sedi na nekom kamenu i istog se trenutka kraj njega zaustavio. - Beži, o, hrabri i nesrećni Emilije, ta ti jedini nisi kriv za ovu strašnu nesreću! Konzul je odmahnuo glavom. - Paulo Emilije se u Rim mogao vratiti samo kao pobednik. - Uzmi ovog konja dok još imaš snage; ja ću ti pomoći. Ne dozvoli da smrću jednog konzula još više uvećaš ovaj poraz. - Hvala ti, o, Lentulo - odgovorio je Paulo Emilije - ali ne gubi ono malo vremena što je preostalo da se ti spaseš. Idi i reci Senatu da dobro učvrsti grad pre nego što neprijatelj stigne. - Spasi se, i pomoći ćeš da ga odbranimo. - Kaži Fabiju da je Paulo Emilije, kako za života, tako i u samrtnom času, sledio njegove savete. Pusti me da ovu nesreću iskupim svojim životom, kako ne bih bio prisiljen da optužim drugog konzula... Zbogom! Razdvojila ih je snažna neprijateljska konjica. Opkoljen Numiđanima u jurišu, konzul je iščezao iz vidokruga malog broja preživelih. - U logor! U logor! Bio je to uzvik koji se razlegao redovima preživelih. Praćen ostatkom svoje konjice, Lentulo se povukao na jedan brežuljak. Poraz je bio potpun. Bežeći u neredu, deset hiljada Rimljana se povuklo u veći logor, sedam hiljada u manji, a dve hiljade u predgrađe Kane, ali ih je kartaginska konjica tu odmah opkolila i poubijala. Stojeći na nasipu, Gnej Lentulo se još jednom okrenuo da pogleda bojište. Dokle je pogled dopirao, bile su tamo samo gomile palih boraca oko kojih je još uvele obilazila numiđanska konjica i ubijala ranjenike. Uzbuđeno kličući, Afrikanci su svlačili mrtvace; mnogi razoružani vojnici, bez zapovednika, bez bojnih znamenja, lutali su po bojištu kao sišli s uma, ili su, potpuno iscrpljeni, jednostavno padali na zemlju. Lentulu je prišao drugi tribun, Publije Sempronije Tuditano.

175

- Sve je propalo! - rekao mu je. - Osamdeset hiljada naših je ostalo na bojnom polju. Od toga, polovina su rimski građani, a druga polovina saveznici latinskog imena. Da li si video konzula? - Mrtav je. - A onaj drugi? - Video sam ga kako beži zajedno sa četrdesetak konjanika. Sve je gotovo. Rim sada stoji na milost i nemilost pobedniku. O, Fabije, Fabije... šta će sutra reći rimski narod koji te je ismejavao i omalovažavao? - Od Alije pa do danas naše legije nisu pretrpele takav poraz. Nismo izginuli kao vojnici, poklali su nas kao kakvu stoku. Ko će spasti Rim? - Rimljani! - odgovorio je glas iza njihovih leđa. Lentulo se okrenuo i ugledao mladog tribuna druge legije, Publija Kornelija Scipiona. - Nema više Rimljana - tiho je rekao Lentulo, pokazujući rukom na bojište. Scipion ga je ponosno pogledao, sležući ramenima. - Rat od danas počinje - rekao je mirno, ali odlučno. - To tvrdim ja, Lentulo, ja Scipion, Scipionov sin.

176

XIV RIMSKI SENAT

Na hiljade Rimljana, pešaka i konjanika združenih istom sudbinom, ležalo je na bojištu. Oko njih su obilazili kartaginski pljačkaši kako bi prikupili plen. Tu i tamo, pridigao bi se pokoji ranjenik koga je noćna hladnoća povratila u život, ali bi toga tada pljačkaši smesta ubijali. Drugi, oni koji su teško disali, ležali su odsečenih nogu i ruku i molili neprijatelja da im oduzme i ono malo života. A bilo je i takvih koji su sebi sami jamu iskopali, i u nju legli, i tako se ugušili. Zbilja je bio jeziv prizor: numiđanski vojnik, još živ, ali izgriženog nosa i očiju, ispod tela Rimljanina. Pošto nije bio u stanju da se koristi rukama, neprijatelj ga je prosto rastrgao zubima! Pred zoru Hanibal je opkolio manji logor, onaj koji tokom povlačenja nije hteo da sledi glavninu preostale vojske, i naredio da mu se ovaj uslovno preda. - Gde je mrtvi konzul? - upitao je Hanibal. - Odneli su ga onamo gde se nalazi čitava gomila ljudskih i konjskih leševa. Tu su ga poslednji put videli, a tu su ga i našli. - Sahranite ga sa svim dužnim počastima! - naredio je Hanibal. Deset hiljada preživelih vojnika i četiri tribuna povukli su se u Canusij. Bili su tu tribuni: iz prve legije, Fabije Maksim, diktatorov sin; iz druge, Lucije Publicije Bibulo i Publije Kornelije Scipion; iz treće, Apije Klaudije Pulkro. Reč je uzeo Publije Furije Filo, konzulov sin: - Čemu se ovde nadamo? Sve je izgubljeno. Ako ovde ostanemo, propašćemo i mi, i Rim. Lično mislim da bi trebalo prihvatiti savet Lucija Cecilija Metela: postoji samo jedna mogućnost da se spasemo. - A koja je to? - More. U Brindiziju ima brodova na pretek. Preći ćemo u Epir, ili Grčku, ili Siriju...

177

- Ili ćemo se utopiti u Aherontu! - gromoglasno ga je prekinuo Scipion. - Kukavičluk! Sramota! Zar su to rimski građani koji tako govore? Jesu li to kviriti? Jesu li to potomci Horacija, Kamila, Regule? Hajde, idite, ukrcajte se, sklonite mi se s očiju, ali ja neću s vama! Zaprepastili su se, zaćutali, pogleda uprtog u zemlju. - A kakav savet da prihvatimo u ovoj nesreći, o, Scipione? - upitao je Apije Klaudije. - Nije vreme za savete - odgovorio je konzulov sin. - Umesto toga, trebalo bi da u sebi nađemo snage i da radimo. Prema tome, reći ću vam tek toliko: neka se ukrcava ko očajava u pogledu sudbine naše otadžbine, a onaj ko želi da je spasava, neka pođe sa mnom. - Idem s tobom, Publije - izjasnio se Apije. Scipion je izvukao mač: - Dođi, sledi me! - Kuda ideš? - U Metelov šator, da vidim da li je ovo Hanibalov ili rimski logor. Kada je tribun sa isukanim mačem ušao u šator, digli su se mladi plemiči i ćutke ga pozdravili, a on je oštricu podigao visoko iznad njihovih glava. Posmatrali su ga zaprepašćeno, kao da su u šatoru videli samog pobednika Hanibala. Rekao im je: - Rečeno mi je da je neko izgovorio reči koje odaju malodušnost, koje se odnose na bekstvo. Što se mene tiče, znajte, ja se zaklinjem da neću napustiti republiku, niti ću, dok mi je ovaj mač u ruci, otrpeti da je drugi napuste. Ako ja ne održim ovu svoju zakletvu, onda neka Jupiter Najbolji i Najveći svojim gromom ošine i uništi i mene, i sve što imam, i moju porodicu, i moju kuću. Tebe, Lucije Cecilije Metelo, pozivam da se zakuneš ovim istim rečima, a vi svi koliko vas je ovde, znajte da Scipion drži uzdignut ovaj mač za onoga ko se ne zakune! Zgledali su se nemi i bledi, ispružajući desnice. Zatim je najednom iz njihovih grudi odjeknuo jedinstveni usklik: - Kunemo se! - Svi smo s tobom, Scipione! - Vodi nas! - Budi naš vođa! - Vodi nas u Rim! Scipion ih je hladno pogledao i vratio mač u korice.

178

- Konzul je u Venuziji - rekao je. Začuo se hor ljutitih glasova; bili su to pravi protesti: - Kakav konzul! Mi nemamo više konzula! - Nećemo kasapinovog sina! - Smrt Varonu! - On je konzul - rekao je Scipion ozbiljnim glasom. - Ja u njemu poštujem autoritet, iako ga ne poštujem kao čoveka. S njim su potučeni vojnici i on nastoji da ih grupiše i da ih disciplinuje. Poslaćemo glasnike u Venuziju, tražićemo da nam odgovori da li će on doći k nama, ili želi da mi pođemo k njemu. Zašto da očajavamo? Još možemo raspolagati sa više od deset hiljada ljudi. Grupišimo ih, dajmo im bojna obeležja i imaćemo dve legije sposobne da se uspešno brane iza zidina jednog utvrđenog grada. Varon je došao u Kanuzij. Shvatio je da bi, iako je konzul, morao da ode tamo gde još ima mladih ljudi koji ne očajavaju nad sudbinom otadžbine i koji njega još smatraju konzulom. Čekao ga je Scipion sa ljudima postrojenim ispred gradskih zidinama. - Ave, consuli - podigao je ruku u znak pozdrava. Kad ga je ugledao, prenerazio se. Učinilo mu se da je Varon za samo tri dana ostario dvadeset godina: njegov pogled je bio ugašen, leđa mu pogrbljena, a oko njegovih usana se urezala duboka, bolna brazda. - Da li postoji još neki konzul? - i glas mu je bio jako izmenjen, kao da je dolazio iz gluve daljine. - Pošto Rim još postoji... - odgovorio mu je Scipion. - Koliko ljudi imaš? - Oko dve hiljade, ali su slabo naoružani, utučeni i bez zapovednika. - A mi smo do sada živeli od milosti Buze, plemenite i bogate žene iz Apulije. - Šta radi Hanibal? - Dešavaju se čudne, neverovatne stvari. Ne miče se, prebrojava izginule i zarobljene, premerava srebro i zlato uzeto sa mrtvih. - Nije krenuo protiv Rima? - Mi ćemo krenuti protiv Rima! - odlučan je bio Scipion. Blago rumenilo je oblilo lice narodnog konzula i začas ga oživelo:

179

- A ko si ti, mladiću, kada govoriš tim zapovedničkim tonom, kad još imaš toliko samopouzdanja? - Nosim ime koje je tebi dobro poznato, zovem se Scipion. - Ti si konzulov sin? - Da, onog koji pobeđuje u Hispaniji. Pred tim mladićem koji je, siguran u samog sebe, govorio smelo i sa puno ponosa, pobeđeni konzul se osetio postiđen. - Šta savetuješ? - upitao je. - Sa mnom su mladići koji su se zakleli svime što im je najsvetije da će odbraniti Rim, ili umreti. Ja i od tebe tražim takvu zakletvu. - Kunem se. - Onda, konzule, dok Hanibal premerava napljačkano blago, uzjašimo konje i vodi nas u Rim. * * * - Zašto ne krećeš na Rim, o, Hanibale? Prezadovoljne pobedom, opijene trijumfom i zadobijenim plenom, pored njega su stajale vojne starešine Kartagine. Svi su ga bili okružili, prisiljavali, molili, i pokretima i oštrim recima, kao što se moli bog. Tu su bili i Magon, i Kartalon, i Giskon, i Hazdrubal, i Hanon, i još desetak najuglednijih punskih vojskovođa. A on, Hanibal, posmatrao ih je hladno, i ništa nije odavalo njegove skrivene misli. - Svi putevi su ti otvoreni! - Više nema legija koje bi mogle da brane Rim! - Šta čekaš? Mogu stići legije iz Hispanije, Afrike i sa Sicilije? - Hanibale - rekao je Maarbal koji se, najviše uzbuđen, nije mogao savladati - ti ne znaš šta za tebe znači ova pobeda. Ona je sve! Rim je tvoj! Tvoja je čitava Italija! Kreni još danas i kroz pet dana priredićeš gozbu na Kapitolu. Pošalji napred konjicu, tako da vide da stižeš još pre nego što čuju da ćeš doći. - Neka krenu izaslanici - rekao je Hanibal mirnim glasom. - Ti sve to vanredno privlačno prikazuješ, ali je stvarnost daleko drugačija nego tvoj san. Tebe su bogovi učinili kratkovidim, a mene dalekovidim. Mene tvoja odvažnost, ipak, raduje. Sve će biti u pravo vreme. - Šta očekuješ od oklevanja? - Sve. Ja ću na Rim krenuti kada cela Italija bude Hanibalova. Već 180

sam ti ranije rekao, o, Maarbale. Rim ne može zauzeti vojska koja logoruje u onoj pustinji koja grad okružuje, ukoliko iza njenih leđa ne stoji čitav narod. Italski gradovi se bune, a ti me pitaš šta čekam. Svakog časa stižu nam izaslanstva koja izjavljuju da su nam odani i verni, i da mrze Rim. Dosad su uz nas pristali: Atelani, Kalatini, Irpini, deo Apulije, deo Samnićana, Bruti, Lukani, Surentini, skoro cela Velika Grčka, kao i Tarenćani, Metapontini, Korotenenzi i Lokrenzi, i svi Gali iz Padanske nizije. A ti me još pitaš, Maarbale, kakvu nam je korist donela bitka kod Kane? Hanibal je tu začutao, s ponosom posmatrajući vojne starešine, a one su mu onda odgovorile jednodušno, uzvicima: - Slava ti, Baalov sine! - Neka dugo živi osvajač Italije! - Slava ti, pobedniče! - Diko Kartagine! Samo Maarbal nije delio opšti zanos. Bio je i dalje mračan i zamišljen, i samo je lagano mahao glavom. - Ti ne odobravaš! - oštro je uzviknuo Hanibal. - Reci otvoreno šta misliš. - Kad več želiš, onda ću ti reći: bogovi retko poklanjaju jednom istom čoveku sve svoje darove. Ti umeš da izvojuješ pobedu, o, Hanibale, ali ne umeš da je iskoristiš. Ja se molim bogovima da sada tvoje oklevanje ne spase Rim! Preko hladnog lica vrhovnog vojskovođe tog trenutka prelete izraz prezira. Starešine su se uplašile za Maarbalov život, ali se Hanibal ograničio na pokret koji je izražavao dosadu. - Naredite da uđu govornici koje smo odabrali među zarobljenicima. Bili su to konjanici, njih deset, rimski plemiči, odabrani među onima koji su se najviše odlikovali u bici i svojim telima štitili ranjenog konzula. Hanibal je, uprkos okrutnom običaju Kartaginjana da zarobljenike prvo dugo muče, te da ih tek onda ubiju, ovog puta naredio da se sa rimskim zarobljenicima čovečno postupa. Dočekao je govornike sa smeškom na usnama. - Šaljem vas - rekao im je preko jednog padanskog tumača - da pregovarate o miru. Vi ste junaci, rimski Senat će vas poslušati. Ratna sreća vam nije bila sklona, ali sve zavisi od volje bogova. Kartagina je

181

iskreno želela mir; zašto ste prekršili savez koji smo sklopili posle nesrećne bitke kod Egada? Zašto ste se uzbuđivali zbog sudbine Sagunta, čiji su nas stanovnici toliko puta izazivali, sigurni da vi stojite iza njihovih leđa? Verujete li da bi se građani Sagunta za vas žrtvovali? Sada sam ja pobednik, i mogao bih da uništim vaš grad zato što biste vi hteli da uništite Kartaginu, iako Kartagina ne želi da uništi Rim. Recite Senatu da im Hanibal - pobednik nudi častan mir. Neka nam Rim vrati Siciliju i Sardiniju, neka Hispaniju prepuste nama; neka sa Kartaginom sklopi trajan savez, a sa kraljem Sirakuze, Geronom, raskine ugovor o miru i prekine sve trgovačke veze sa Grcima, i naša dva grada će konačno postati prijatelji. Rimljani su ćutali. Uslovi su bili veoma teški, ali je Hanibal, sad gospodar Italije kome je Rim dat na milost i nemilost, mogao da nametne i mnogo gore uslove. - Osim toga, pregovaraćete i o vašem otkupu - nastavio je Hanibal. - Voljan sam da rimske zarobljenike pustim na slobodu za određenu sumu novaca. Da sam ja onaj strašni Hanibal, kako me vi rado prikazujete, sve bih vas poubijao. Mogao sam. Šta imate da mi odgovorite? Kao glava izaslanstva, reč je uzeo Marko Gjunije: - Hanibale, tebi su bogovi, možda, zbog neke nepravde koju je Rim nehotice naneo Kartagini, zaista bili skloni, ali mi, građani Rima, ne možemo na sebe preuzeti da pregovaramo o miru. Moći ćemo da pregovaramo o otkupu, ali ne i o miru. Hanibal se dobroćudno nasmešio: - Čast vašoj ljubavi prema otadžbini. Dobro. Vi ćete pregovarati o otkupu, a Kartalon, koji će vas pratiti, pregovarače, ako to Rim želi, o miru. Krenućete sutra u ranu zoru, i to jašući vaše konje, potpuno slobodni, bez okova, iako su naši, oni koje ste pobedili kod Egada, konzula pratili u trijumfu privezani za njegova kola. Idite i pričajte u Rimu o Hanibalovoj velikodušnosti. A sad, o, Magone, pristupi bliže, odlučio sam da te pošaljem u Kartaginu. Magon, koji se tako nečemu uopšte nije nadao, prebledeo je od ljutine. - Brate... šalješ me u Kartaginu baš sad kada se spremaš da uđeš u Rim. - Pa šta? Misiš li da Hanibal bez Magona neće zauzeti Rim? Ti si mi

182

daleko potrebniji u Kartagini. Izolovani smo od otadžbine. Šta tamo znaju o našim pobedama? Da li su stigli glasnici koje sam uputio preko Galije? - Put je dug, a glasnici nepouzdani. - Baš zato ti i kažem: idi u Kartaginu i reci im kako je i na koji način Hanibal pobedio, a reći ćeš im i drugo što ću ti objasniti pre nego što kreneš. Dok je Kartalon sa rimskim izaslanicima u galopu jurio duž Herkulije, ostatak legija se lagano kretao via Trajanom. Rim je čekao da stigne Hanibal. Duž via Latine svakog časa su se probijale patrole kako bi obavestile svet o dolasku punske prethodnice. U Rimu su vladali žalost, strah i nemir. A narednih dana glasnici su sustizali jedan drugog. Najpre su govorili da je održana bitka, ali da nije sigurno kako se završila. Zatim su vesti stizale sve brže: konzuli su se povukli u pravcu Venuzije; zaista su bili poraženi, ali je spasena najveća legija. Onda su u galopu stigli prvi preživeli konjanici koji su govorili: Ne poraz, već nesreća kakva se ne pamti čak ni u doba invazije Gala. Potpuno su uništene dve vojske. Niko se nije spasao. Jedan je konzul mrtav, a o drugome nema nikakvih vesti. Možda je i on poginuo. Rim nije više ličio na grad, već na košnicu u kojoj je zavladao panični strah. Raščupane i uplakane, u iščekivanju vesti o svojim sinovima i muževima, žene su noći i noći provodile na Forumu; zlonamerni ljudi probijali su se kroz svetinu i širili razne vesti: da će neprijatelj već sutra osvanuti pred gradskim kapijama... da je svaki otpor uzaludan ... da smesta treba napustiti grad i na ostrva se skloniti, i tako redom. Jedino je Fabije Maksim sačuvao svoj mir. Neka se Senat sastane, i neka preuzme celokupnu upravu, neka se izda stroga naredba kojom će se na trgovima zabraniti okupljanja i protesti naroda; neka žene ostanu kod kuća i čuvaju domaće ognjište; neka se na kapije postave straže i neka se nikome ne dozvoli da izađe iz grada; glasnici, kako stignu, odmah treba da budu odvedeni kod vojnih starešina; neka se preduzmu sve mere za odbranu grada. Zatim su stigla pisma Terencija Varona koja su u Senatu pročitana u mučnoj tišini. „Senatori, Bogovi nam nisu bili skloni, legije su potučene i

183

rasterane; konzul Lucije Paulo izgubio je život na bojnom polju zajedno sa skoro osamdeset hiljada boraca; umrli su Gnej Servilije i Kaj Minucije Numacije, zapovednik konjice. Izgubili smo osamdeset senatora koji su dobrovoljno stupili u legije... U Hanibalovim rukama se nalazi tri hiljade pešaka i tri stotine konjanika. Bogovi su odredili da ja preživim jer mi nije pošlo za rukom da nađem smrt na bojnom polju. Prikupio sam oko sebe deset hiljada odbeglih vojnika, ali slabo organizovanih i većinom nenaoružanih. Hanibal stoji nepomično nedaleko od Kane i prebrojava plen. Idem put Rima, kako bih odbranio grad. Neka bogovi zaštite otadžbinu!” U Senatu je i dalje vladala mukla tišina; mnogi su plakali. Reč je uzeo Kvint Fabije: - Kad jedan Varon ne očajava nad sudbinom Republike, zar smemo mi da očajavamo? Vesti nisu radosne. I druge zlokobne vesti stižu nam sa Sicilije. Kartaginjani krstare Geronovim granicama; moćna kartaginska flota nalazi se na Egadima, spremna da napadne na Lilibej. Tamo zahtevaju da im uputimo vojsku... ne znaju da je i sam Rim potpuno nezaštićen. - Govori, govori ti Fabije! - vikali su. Među njima je bilo prilično onih koji su ga prethodne godine izvrgavali ruglu, ismevali i zahtevali da bude opozvan. Nije bilo porodice koja nije zavijena u crninu; hramovi su bili zatvoreni, obustavljeno godišnje prinošenje žrtava Cereri; na sve strane kobna znamenja i očigledni znaci nebeskog gneva. - U Delfe! Da čujemo proročanstva! - vikali su u Senatu. - Neka pretor Fabije pođe u Delfe! - Odaberimo desetoricu koji će ispitati Sibiline knjige! - Neka se prinesu najveće žrtve! Bila je izrečena teška reč. Zahtevane su i ljudske žrtve da bi se umilostivili bogovi. - Na smrt! Na smrt! - vikao je narod. - Zakoljite punske zarobljenike! Izbor je pao na nekoliko desetina Kartaginjana, sve niskih ljudi, zarobljenih u sitnim sukobima s neizvesnim završetkom, u kojima su se borili Sempronije i Fabije, ali se vrhovni sveštenik usprotivio da upravo oni budu prineti na žrtvu.

184

- U Hanibalovim rukama su sasvim drukčiji zarobljenici. Kad bi zauzeo grad, on ne bi imao samilosti ni prema njima, a ni prema narodu. Narod je potom zahtevao druge žrtve. Bilo je izdajnika, ali je bilo i prikrivenih neprijatelja. Prvi su bili Gali iz Padanske nizije, drugi Grci. Narod je zahtevao da se pobiju svi Grci i svi Gali koji su u Rimu. Iako mu nije pošlo za rukom da potpuno spreči prinošenje žrtava, Fabije Maksim je, ipak, uspeo da prvosveštenika ubedi da se zadovolji samo simbolom. I tako je konačno pala odluka da se ne proliva ljudska krv već da se, umesto toga, na trgu na kome se trguje volovima, zakopaju živi po jedan muškarac i po jedna žena galskog i grčkog porekla. Narod se tek tada smirio, iako se Senat opirao prinošenju takvih žrtava. Nije bilo drugog izlaza, jer su knjige sudbine govorile: potrebne su nevine ljudske žrtve, samo tako će se stišati srdžba bogova. Fabije je, međutim, vrlo dobro znao da prinošenje žrtava neće spasiti Rim; naredio je da se izvrši regrutacija i slobodnjaka, i robova, s tim da svaki onaj ko se bude borio dobije punu slobodu. Pozvao je pod oružje mladiće od sedamnaest godina i nagovorio Senat da imenuje novog diktatora. Izabrali su Marka Gjunija Peru, a Tita Sempronija za komandanta konjice. Diktator je naredio Marku Klaudiju Marcelu, komandantu u Ostiji, da uputi hiljadu osam stotina ljudi radi odbrane grada i legiju vojnih obveznika koji će logorovati oko Kanoze. Vojska iz Ostije još nije bila stigla kada su glasnici, galopirajući, dojurili u Rim. - Hanibal stiže! Zatvorili su gradske kapije, narod je pohrlio na Forum i u hramove da se moli bogovima, malobrojni vojnici zauzeli su mesto na zidinama grada. Jedan odred je stigao do Porta Prenestina, i tu se zaustavio. Vojnici na zidinama bili su sada iznenađeni: pred sobom su videli belu zastavu, a jedan konjanik u rimskoj uniformi, istupio je i rekao na latinskom jeziku: - Otvorite, stigli su Hanibalovi izaslanici! Mi smo oni koje je on zarobio kod Kane. Ja sam Marko Gjunije.

185

Senat je stalno zasedao. Prijavljeni su izaslanici. Pred rimskim kapijama nije bio Hanibal, on je poslao izaslanike, i to - Rimljane! - Ko ih prati? - upitao je diktator. - Pedeset punskih konjanika na čelu sa Kartalonom, komandantom konjice Kartagine. Senatori su se pogledali u čudu. Izaslanstvo, dakle, umesto opsade. - Dovedite ih u Senat. Govorio je Marko Gjunije, a niz lice su mu tekle suze. - Senatori, bogovi znaju da bi nam bilo milije da smo pali na bojnom polju nego što smo, pobeđeni, došli pred vas da pregovaramo o otkupu zarobljenika. Došli smo jer nas na to prisiljava strah za sudbinu naših drugova. Senat je slušao u dubokoj tišini. Uzalud je Marko Gjunije očekivao da će čuti bar jednu jedinu reč i videti bar jedan pokret koji bi značio sažaljenje. Lica senatora su bila mračna i jako hladna. - Stigli smo posle najvećeg poraza što ga je Rim ikada doživeo... Uzalud je čekao da mu postave neko pitanje, ili da ga bar nečim ohrabre. Glas mu se presekao. - Ali, vi ste živi - rekao je odmerenim glasom Tit Manlije Torkvato. - O, Tite Manlije - uzvratio je prigušenim glasom Gjunije - svi ne mogu umreti, čak i kada žele. Doneli smo bojna obeležja u manji logor, a bilo nas je svega sedam hiljada, i to nenaoružanih i sa vrlo malo hrane. Opkolili su nas. Hanibal nam je oduzeo vođu. Predali smo se. Hanibal je latinske saveznike pustio na slobodu, a nas zadržao. - Šta nam donosiš? - hladno je upitao diktator. - Plačne molbe tri hiljade zarobljenih Rimljana koji vas preklinju da prihvatite traženu cenu za njihov otkup. Tako bi se Hanibalov bes utišao i on ih ne bi poklao, kao što to zahtevaju njegovi vojnici. Kartalon, zapovednik Kartalon, zapovednik kartaginske konjice govorice vam o miru. Mi smo odbili da o tome govorimo. - A ko je tražio mir? - upitao je Tit Manlije. Ponovo zavlada grobna tišina, a ona desetorica, pognute glave, primetiše kako ih uporno posmatra stotine očiju, hladnih i bez trunke samilosti. Zadrhtaše. Kartaginjani su, nepomični, stajali iza grupe zarobljenika. Kada je ušao u amfiteatar, Kartalon je u prvom trenutku zastao kao da je iznenađen, ili kao da je osetio neko duboko poštovanje.

186

Jednostavnost rimskih senatora, dostojanstvenih i vrlo strogih, na čijem licu nije lebdeo izraz pobeđenih već strogost sudija, delovala je na fantaziju Feničanina. Da li je moguće pobediti te ljude koji ga posmatraju bez mržnje i straha? - Oni čekaju da vi zatražite mir - Gjunije je rukom pokazao na Kartalona i Pune. - A šta bi ti odgovorio, Gjunije? - upitao je strogo Tit Manlije. - Mi nismo Senat Rima - uzvratio je zarobljenik tihim glasom. Vaše je da im odgovorite. - Nemamo šta da im odgovaramo, osim da im pokažemo - ustao je diktator i Kartalonu pokazao vrata. - Smesta napustite granice Rima, Kartaginjani, jer Rim vas nije zvao da s vama pregovara ni o miru, niti o bilo čemu drugom! A što se tiče tebe, Gjunije, pitam te: da li si rimski građanin, ili Hanibalov rob? - Ja ne govorim u svoje ime - tu je Marko Gjunije podigao glavu, kao da je na taj način hteo da otkloni uvredu - govorim u ime tri hiljade rimskih porodica, govorim u ime tri hiljade vojnika koji su se hrabro borili i koje, možda, čeka daleko gora smrt od smrti na bojnom polju. Hanibal traži novac da bi nam vratio te ljude, branioce koji će sutra položiti svoj život za odbranu Rima. Zar oni nisu vaši sinovi? Senat je u mogućnosti da ih vrati domovini, majkama, deci, ženama, braći. Zar nismo već izgubili dovoljno građana Rima, da ne bismo spasavali živote onih koji to čekaju. Zar u Rimu nema dovoljno ojađenih majki, da ne biste hteli utrti suze drugih, još tri hiljade majki? Ako smo mi krivi što nismo na bojnom polju kod Kane umrli, ako smo krivi što smo došli da vas molimo, onda na nama, o, diktatore, iskali mržnju i prezir naroda, poseci naše glave, ali spasi one koji su zarobljeni kod Kane! - Preklinjemo te tvojim životom, spasi naše sinove! - Vrati nam mali broj tih u zamenu za one brojne koje smo izgubili, o, diktatore! - Spasi ih od Hanibalove osvete! - Vrati nam našu decu! - Našu braću! - Naše očeve! Uzvici i plač dopirali su s mesta gde je bila grupa rođaka koji su došli u Senat prateći izaslanike. Padali su na kolena; stare gospođe su

187

rasplitale svoje kose, cepale haljine, lile gorke suze pred nogama senatora; sedi starci uzdizali drhtave ruke put neba. Mnogo je suza proliveno u Rimu, nema kuće koja nije zavijena u crno, zar tu žalost treba povećati novim jadom? - Ko to plače u rimskom Senatu? Tit Manlije Torkvato je sa svog mesta i svojom ličnošću dominirao amfiteatrom; sada je zahtevao mir. I uzvici i jecaji su nestali, najednom je zavladala tišina. - Ja ću ti, o, Gjunije - rekao je Tit Manlije - odgovoriti na tvoje suze, na tvoje molbe, na suze i molbe majki i očeva onih koji su zarobljeni kod Kane... Da, Rim je plakao nad svojom nesrećom; plakao je nad svojim izginulim sinovima, nad uništenim legijama, nad ubijenim konzulima, ali je još više plakao nad pregaženom zemljom svoje otadžbine, zbog slobode koja mu je ugrožena i zbog svoje časti, nad tim jedinim bogatstvom koje nam je još preostalo, a koje bi ti hteo da pokloniš neprijatelju. Ti govoriš u ime tri hiljade majki, a ja govorim u ime svih rimskih majki koje su bile, koje jesu, i koje će biti. Ti od nas tražiš da pristanemo na otkupninu, to jest da zlatom iskupimo živote onih koji nisu znali da ga odbrane mačem. A ja ti, o, Gjunije, odgovaram rečima kojima je Marko Furije Kamilo odbio jednu sličnu nedostojnu trgovinu: „Mačem, a ne zlatom!” Rim će jedino mačem iskupiti svoje zarobljene sinove, ukoliko još budu živi, a osvetiti ih, ako izginu. Ni glas, niti uzdah nije se sada čuo u Senatu. Bledi, nepomični, zarobljenici su slušali stroge reči Tita Manlija; slušali su ih i izaslanici Kartagine, šapćući na uho svojim tumačima kako bi ovi shvatili smisao tog govora. - Niste vi jedini koji me slušate - nastavio je Tit Manlije. - Slušaju me i duše onih koji su izgubili živote na obalama Ticine, Trebije, Trazimena i kod Kane. Kada bi oni bili ovde, ne bi vam govorili drugačije nego što vam ja govorim. Što se tiče vas, ljudi Kartagine, čujte: Mi smo poraženi, ali ne i pobeđeni. Neka Hanibal dođe lično da traži otkupninu i da nam diktira uslove mira. Dobiće odgovor sa vrha ovih zidina. A sada idite onima koji su vas poslali i saopštite im odgovor rimskog Senata! Zbunjen, iznenađen, Kartalon je grčevito stiskao u rukama papirus na kojem je bio ispisan njegov lepi govor o uslovima mira koje je Rim

188

morao da prihvati. On još nije do kraja shvatio da li je mu su to njemu dozvoljavali da govori, ili nisu. Gledao je oko sebe nemirnim i zabrinutim pogledom. - Šta kažu? Kažu li da govorim? - upitao je tumača. Tumač je odmahnuo glavom. - Kažu da izađeš. - A ovi? - pokazao je na zarobljenike. - Vodi ih sa sobom.

189

XV DOKOLICA U KAPUI

Kartagina je likovala. Konačno, nakon dve godine neodređenih, protivurečnih i sumnjivih vesti, stizali su Hanibalovi glasnici. Punske lađe koje su pristale u Kampaniji, u blizini Kapue, ukrcale su izaslanstvo na čijem je čelu bio Hanibalov brat Magon. Kartaginske lađe krstare u blizini Egada; Sicilija je delimično osvojena, znači, nalaze se uoči velikog revanša, došao je dan strašne osvete. Ostrva će ponovo pripasti osvajačima; Italija se pobunila protiv Rima, a Rim je izložen na milost i nemilost pobedniku. Bile su to vesti koje su se širile još pre nego što je Magon svečano stupio u Senat, i razdragana masa ga je zato, kad je pošao iz kuće Barka, oduševljeno pozdravljala i cvećem zasipala. - Slava ti, Hanibalov brate! - Neka te bogovi blagoslove, Hamilkarov sine! - Miljeniče Baalov! - Glasniče pobede! Svi senatori su stajali, osim male grupe na čijem je čelu bio Hanon, i dalje potpuno ravnodušan, dovodeći na taj način svoje protivnike do pravog besnila. Najstariji građanin Sufeta pošao je u susret Hanibalovom bratu, noseći u rukama palminu i maslinovu grančicu. - Narod, koji te radosno pozdravlja, baš kao i odgovor vrača rekao je on - jasno nam kazuju da tebi, o, Magone, pripada palmina, a ne maslinova grančica. Ti nam dolaziš kao pobednik, zar nije tako? - Ja dolazim, o, uzvišeni, pred ovaj Senat i pred narod Kartagine da vas izvestim o najvećoj pobedi za koju je svet ikada čuo. Rim je pobeđen! Italija je naša! - Slava Hanibalu! - uglas su povikali senatori.

190

Hanon se jedini nije pridružio tom jednodušnom klicanju. - Donosim vam vest o četiri izvojevane pobede i o šest pobeđenih vojskovođa, od kojih su četvorica bili konzuli, a od ostale dvojice jedan diktator, drugi zapovednik konjice. Od četvorice konzula, dva su mrtva, a od ostale dvojice, jedan pobegao sa pedeset konjanika. - Rim je, dakle, imenovao diktatora? - čudeći se, upitao je Sufet. To se veoma retko dešava, i to jasno pokazuje u kakvoj se opasnosti nalazio. - Kvinta Fabija Maksima, potomka ratnika, ali koji se uopšte nije usudio da se sukobi sa Hanibalom. Mesecima je vodio svoju vojsku čas tamo, čas ovamo, dok ga Senat, najzad, nije opozvao. - Lađe su nam donele vesti o velikoj bici u Apuliji. - Urežite zlatnim slovima ime Kane u vestibulu Senata! - ponosno je rekao Magon. - Otkad postoji, Rim još nikada nije doživeo takav poraz. Osamdeset hiljada je ostalo na bojnom polju i tri hiljade zarobljenika. Jedan konzul je ubijen, zajedno sa osamdeset senatora i dva kvestora, ubijen je i dvadeset jedan vojni tribun, od kojih je jedan ranije bio konzul, a drugi zapovednik konjice. Ogroman je plen... Tamo, u peristilu, senatori Kartagine, videćete gomilu od tri merice zlatnog prstenja sa prstiju rimskih konjanika koji su pali na bojnom polju. Magon nije mogao da nastavi, uzvici oduševljenja su prigušili njegov glas. Klicalo se sa svih strana. Senatori su napuštali i svoja mesta da bi se njemu približili i ruku mu stisli, da bi se dotakli odeće Hanibalovog brata. - Sine Baalov! - Desno oko Hanibalovo! - Desnico Kartagine! Stari Sufet je zahtevao mir. - Da lije Hanibal u Rimu? - upitao je Hanon. - Još ne. On je u Kapui, najbogatijem gradu Velike Grčke, lepšem i bogatijem od Rima. Grad nam se sam predao, dok je desetine drugih naroda zbacilo rimski jaram. Hanonovo pitanje je bilo „hladan tuš” u onom opštem zanosu. Senatori su bili prosto nemoćni, nisu mogli da napadnu onoga koji se ne slaže s opštim mišljenjem. Nisu znali šta da kažu. Stvarno, šta čeka Hanibal, zašto je za sobom ostavio Rim i tako daleko otišao na jug?

191

- On čeka - odgovorio je Magon sa mladalačkim žarom - da Rim padne kao zrela voćka. Zar ti, Hanone, koji ništa ne znaš od onoga što se odnosi na vojnu veštinu, zar ti želiš da učiš Hanibala najtežoj umetnosti koja postoji na svetu? Zar bi ti hteo da moj brat svoju pobedonosnu vojsku izloži dugoj opsadi jednog grada koji se najuriš ne može lako osvojiti? Poznaješ li zidine Kartagine, Hanone? Misliš li da su zidine Rima slabije? Šta znaš o Rimu? Znaš li ti da je to grad okružen pustinjom, neplodnim poljima, bez stočne hrane, i bez stoke stoka je zatvorena unutar gradskih zidina? Izložiti smrti hiljade vojnika da bismo osvojili grad koji je već mrtav, koji više nema pluća, koji više ne diše i sam će pasti, jer će, kad više ne bude imao nijednog saveznika na koga se može osloniti, ostati potpuno sam. I ti me još pitaš šta Hanibal čeka! Hladnokrvno i ne ljuteći se zbog gnevnog mladićevog tona, Hanon je postavio drugo pitanje: - A šta onda traži Hanibal? - Da mu Kartagina pomogne svim raspoloživim snagama. On je uništio šest rimskih vojski, ali ne bez gubitaka; prešao je Pirineje i Alpe, ali gubici nisu bili mali. Nema bitke u kojoj se ne gine. On više nema bojnih slonova; mora da rasipa neverovatnu količinu novca da bi isplatio vojnike, ili kupio savez sa podjarmljenim narodima. Vojska se troši, senatori! Prošle su već dve godine otkako se Hanibal bori. Naši ljudi ne znaju šta znači odmor. Prevalili smo na hiljade milja. Hanibal od vas traži novac i svežu vojsku. Sufet se obratio skupu: - Senat je čuo. Zahvalimo bogovima za ono što je Hanibal učinio za otadžbinu. Senatori mogu da govore. Ustao je Imilkon, pristalica stranke Barka. Okrenuvši se prema Hanonu, ironično ga je pecnuo: - E, šta još kažeš, Hanone, ti koji si u načelu uvek za ne! Smatraš li da smo pogrešili kad smo objavili rat Rimu? Da li nam i sada savetuješ da Hanibala, kao opasnog rušitelja mira, izručimo Rimljanima? Savetuješ li da bogovima ne odamo zahvalnost zbog izvojevane pobede? Dede govori! Da čujemo šta će rimski senator kazati u Senatu Kartagine! - Ja kažem - rekao je Hanon savršeno mirno - da bih danas najradije ćutao, kako narodu ne bih kvario veselje. Ali, pošto me jedan

192

senator pita da li još i sada žalim što je došlo do rata, a i naziva me rimskim senatorom, prisiljen sam da mu odgovorim. Da, o, Imilkone, još ja jednako žalim što je došlo do ovog rata, i prekorevaću Hanibala sve dok ne pošalje glasnike koji će nam javiti da je rat okončan... - On vam je poručio da je pobedio! - srdito je uskočio Magon. - Ne prekidaj me, molim te. Ja se radujem vestima koje si nam doneo i biću srećan ako one doprinesu miru. Ispitajmo situaciju! Hanibal kaže: „Pobedio sam, uništio sam šest vojski, pošaljite mi nove vojnike”. On kaže: „Zauzeo sam neprijateljske logore krcate plenom, pošaljite mi novac i zalihe hrane”. A šta bi ti, Hanibale, tražio da si pobeđen? Zauzeo si bogatu Italiju, plodnu zemlju gde rađa najrazličitije žito, a to isto tražiš od Kartagine! Šta bi tek tražio da su tvoji logori opljačkani?! Zavladala je duboka tišina. U dubini duše svaki je senator ponavljao Hanonova pitanja. - Ti zaboravljaš da se moj brat nalazi daleko od otadžbine, u neprijateljskoj zemlji, odsečen od svakog snabdevanja! - naljutio se Magon. - Dobro. Ali, Magone, odgovori mi: Kada je kod Kane uništena moć Rima i kada su se svi narodi pobunili, koja su to plemena latinskog imena koja su prešla na našu stranu? Od onih trideset pet plemena, koliko ih ima u Rimu, koje je pleme prešlo na Hanibalovu stranu? - Dosad nijedno, ali... ti zaboravljaš na druge narode. - Sad je Magonov glas bio mnogo mirniji. - Razumem. Misliš na Gale, zar ne? Irpini, Bruci, Apuli, Kapuanci, kojih ima četiri puta više nego što ima ljudi u Rimu i u Eturiji. Ta koliko bi se vojnika moglo regrutovati među tim narodima?! O, mnogo, mnogo više nego u Kartagini. A zašto oni ne stupe u Hanibalovu vojsku? On bi morao da ima ne jednu, već deset vojski! Zar ti ne misliš, o, Magone, da su se narodi pobunili protiv Rima isključivo sebe radi i da Hanibalu neće ništa dati? Zar ne misliš da je tako? - Ja to ne znam. - Magonov je glas sad bio mnogo tiši. - Zar Hanibal nije poslao izaslanike u Rim da pregovaraju o miru? Da lije Rim tražio mir? - Svakako da nije, o, Hanone! - Mi smo, dakle, još u ratu, iako su prošle već dve godine. Kartagina je, međutim, posle poraza kod Egada, zatražila mir. A kada

193

mi sa Rimom nismo mogli da sklopimo mir sada kad smo pobedili, da li ćemo biti u mogućnosti da ga sklopimo sutra, ako budemo pobeđeni? Zbunjeni senatori se se zgledali. Hanon je, nema sumnje, govorio ono što je bilo cela istina. Pošto mu niko nije odgovorio, on je završio rečima: - Eto zašto vam kažem da pobedniku ne treba slati pomoč, s obzirom na to da je on nama poslao samo sliku varljive pobede. Nije se čulo odobravanje, samo tihi šapat negodovanja, koje je Imilkone spretno iskoristio. - Ono što je rekao Hanon, uopšte ne umanjuje značaj činjenica. Mi nećemo pobediti ni uz pomoć Brutija, niti uz pomoć Gala, ili Irpina. Kartagina treba sama da Rim pobedi! Ja predlažem Senatu da se Hanibalu uputi četrdeset hiljada Numiđana, kao i odgovarajuća svota novca. Ne zaboravimo da se rat podjednako može rešiti i u Hispaniji, kao i u Italiji, i neka se, stoga, imenuje jedan diktator, i neka Magon sa njim krene u Iberiju radi regrutovanja pešaka i konjanika. Rat se dobija oružjem i novcem, a neka su prokleti svi koji pokušavaju da oslabe otadžbinu kobnim proricanjem Sibile! Burno odobravajući, ustala je većina senatora kao jedan: - Neka bude tako, kao što ti predlažeš, o, Imilkone! Slava Hanibalu, smrt izdajnicima! * * * - Odakle samo uzimaju sve te ljude? Maarbal je ćutao i gledao u zemlju. Svakog dana u njemu je rasla srdžba protiv Hanibala, a koju je ionako osećao neprekidno otkad su krenuli iz Kartagine. Vreme! To je Hanibalov neprijatelj, a saveznik Rimljana! Ali, zašto da on sad odgovara Hanibalu, kada je taj isti Hanibal, sve što mu je on dosad savetovao, dočekivao sa prezirom? - Ti ćutiš? - nastavio je Hanibal. - Znam ja vrlo dobro da ti mene ne voliš, o, Maarbale, iako si se u ratu pokazao uistinu hrabar. Pred nama su nove legije. Kažu da je Rim pozvao u vojsku i robove, i robijaše. Kako se može tako nisko pasti, o, Magone? - Robovi, zločinci, slobodnjaci... Ipak, Hanibal nije znao šta znači poraz dok su se legije sastojale od plemića i konjanika! - Ćuti! Kako se usuđuješ? 194

- Govorim istinu. Zar nisi zahtevao, Hanibale, da ti kažem istinu? Teško je priznati, ali jeste istina: mi smo bili potučeni pod Nolom. - Smrti mi Baalove! - Hanibalovo lice se smračilo, dobilo čak izraz svireposti. - Kako su lažljivi i prevrtljivi ovi narodi Velike Grčke! Još mi neko govori o feničanskoj dvoličnosti! Izigrali su nas. Izgledalo je kao da će nam kapije širom otvoriti, a u stvari, igrali su sramnu dvostruku igru. Istovremeno su uputili izaslanike i Hanibalu, i Marcelu, nameravajući da otvore kapije pred onim ko prvi do njih stigne. - To je samo jedan beznačajan poraz, Hanibale, ako ga uporedimo sa Trazimenom i sa Kanom. - Nemoj, Maarbale, sada i ti da igraš dvostruku igru. Prvo mi prigovaraš zbog poraza, a onda hoćeš da ga umanjiš. Znam, Nola nije Kana, ali je to mit koji se srušio, shvataš li? Mit o tome da je Hanibal nepobediv! Sada oni u Rimu znaju da je Hanibala moguće pobediti. Najpre im je Fabije Maksim pomogao da to naslute... da, on bi me svojim stalnim zamaranjem pobedio, samo da senatori nisu bili toliko ograničeni; sada to potvrđuje Marcelo. Mi, kao i pre godinu-dve, još skitamo od grada do grada, stalno smo zavarani, izigrani i prisiljeni da pljačkamo da bismo mogli da preživimo... - Zašto nisi krenuo na Rim? - Oh, tako ti Baala, nemoj da mi dosađuješ tvojim jadikovkama! Još smo suviše slabi. Zar ne shvataš da smo slabiji posle svake pobede? Italici su mi obećavali čitavu vojsku, a ja sam, eto, Kartaginu morao moliti za pomoć... Ali, ko je taj ko će imati smelosti da prevali put koji je Hanibal prevalio? Maarbal je zatresao glavom: - Ne očekuj pomoć s te strane, nego sa Sicilije i iz Velike Grčke. Neka se samo iskrcaju naše legije, neka samo naša flota nadvlada rimsku, neka padnu Sirakuza i Tarent, i ti ćeš dobiti pomoć koju tražiš. Ako ti pođe za rukom da sklopiš savez sa Filipom Makedonskim, Rim je zauvek završio svoje. Hanibal je tužno klimnuo glavom: - Sada savetuješ i saveze. To je znak da Hanibal više ne može pobediti sam. Zar ne? Ti si jednom rekao da je pravi trenutak već prošao. - Vreme radi za Rim, vreme radi za Hanona. Pobeda i sreća su bliznakinje, ne ščepaš li ih za kosu čim te dodirnu, zauvek si ih

195

izgubio! - Još nije kucnuo Hanibalov čas. Hispanija! To je naš udarac u slabinu! Novac i ljudi. Neka se Hazdrubal samo sjedini sa Hanibalom, i Italija će biti naša! - Zar si izgubio nadu da će se pobuniti saveznici latinskog imena? - Ne mogu oni da se bore za Hanibala! Oni se bune protiv Rima, ali meni ne daju ni jednog jedinog vojnika. Strahuju da se bore rame uz rame sa Numiđanima i Mauritancima jer su ovi crni! Ti bi hteo da krenem na Rim. Ali ja ti kažem da nam, dok bismo mi opsedali Rim, nijedan italski narod više ne bi dao nijednu mericu žita, nijedna kola sena. - Kakav je tvoj plan za zimu? - Postoji samo jedan grad koji nam je odan, koji nam može obezbediti željeni odmor i dati potrebnu hranu: Kapua. Maarbal je opet zavrteo glavom: - Ti ćeš Rimljanima omogućiti predah od najmanje šest meseci. Previše! - Oni će još pre toga čuti za Hanibala. Stanovnici Acere su pružili konzulu utočište dok je išao prema Noli. Spaliću Aceru i sravniti je sa zemljom! U vojsci je sada vladalo sasvim drugo raspoloženje nego posle pobede kod Kane. Išli su, ali je to bio nemi marš, više se nisu čule pesme prepune zanosa u kojima se slavi pobeda. Šta hoće Hanibal? Šta čeka? Vojnici nisu mogli da mu postavljaju pitanja, ali su zato ta pitanja u sebi izgovarali. Ponovo marširati i juriti od jedne pljačke do druge, od jedne do druge odmazde. Već su bili umorni i od marša, i od novih legija na koje stalno naleću. A zar im starešine nisu svaki put govorile da Rim nema više legija? Zar je moguće da Rim ima vojnika čak i posle onog pokolja kod Kane? Umesto na obećane prelepe gradove u kojima se može odmarati i uživati, nailazili su samo na mračne klance koji ulivaju strah. Posle Trebije, punski vojnici su pevali: „Rim, Rim, za nas tamo više nema kapija!” Tako su pevali i posle Trazimena, tokom trodnevnog marša. A sad su ih, evo, ponovo poveli kroz planinske, teško pristupačne klance, kako bi ponovo otimali da bi živeli i da se nikada ne odmaraju na istom mestu duže od dana. „Rim, Rim, za nas tamo više nema kapija!” - pevali su i posle Kane.

196

Držali su ih zatvorene u njihovom logoru, ali su oni videli kako se Kartalon, zelen u licu, vratio sa onim izaslanicima zarobljenicima. Zatim su ponovo krenuli, ali ne putem koji vodi u Rim. Jedan veliki grad, okružen visokim zidinama, koji se uzdizao ispred penušavog mora, pojavio se jednog dana pred njihovim očima: Neapolis. Hanibal je zamišljeno posmatrao zidine, a onda je, ne opsedajući grad, krenuo dalje sa svojom vojskom. Zatim su čuli kako im u susret ide neki konzul - zar još jedan konzul? - pa ih poveli do gradića pod čijim su zidinama ostale gomile mrtvih: Nola. A videli su i to kako je konzul požurio iz grada, uništio Maarbalovu legiju i nesmetano prokrčio sebi put. Sada je trebalo da zapale i opljačkaju još jedan utvrđeni grad, njima nepoznatog imena Acera... Zašto, pitali su se punski vojnici. Kako se prvi sneg već beli po planinskim vrhovima, znači da ni ove godine oni neće poći na Rim! Kapua! Kapua! To je ime sad svakodnevno odjekivalo u ušima premorenih vojnika. Kapua, grad uživanja, grad u kojem će konačno moći da spavaju, i da se odmaraju, i da piju penušavo vino; Kapua, koja se ponosi ženama od kojih nema lepših u čitavoj Velikoj Grčkoj. Senatori su izašli da ih dočekaju. - Što te nema tako dugo Kako te dugo nema, o, Hanibale! - Ono što mi možemo da ti pružimo, ne bi mogao ni sam Rim! - Ti ćeš od Kapue napraviti prestonicu Italije! Pred očima Numiđana, Mauritanaca i Feničana pojavio se, i zadivio ih, grad njihovih snova, prvi grad uživanja koji je Italija ponudila osvajačima. Toliko su išli, toliko su puta pobeđivali, a sve zato da ne vide ništa drug osim utvrđenih naselja od sivog kamena, opasanih kiklopskim zidinama, sa kućama od mrkog kamena, i sa kojekakvim kulama i nasipima, mala mesta slična tvrđavama, kao što su Taurinija, Bononija, Fezula, Klusijum, Kanusijum, Kasilinum. A gde su bili ti gradovi od mermera i zlata o kojima su govorile njihove legende? Sada su, prvi put, videli pravi grad! Ugledali su Forum, sav od čistog mermera, ukrašen brojnim statuama; hramove koji sijaju na suncu, vrtove, čitave šume palmi i bazene u kojima se preliva uvek sveža voda; narod, odeven u najfinije i, kao sneg belo platno, i žene cvećem okićene. Putevi kojima su išli pobednici, bili su posuti cvećem; cveće ih je

197

zasipalo sa terasa; lukovi, sačinjeni od cveća, krasili su ulice; iz hramova su im u susret dolazili sveštenici boga Marsa, Saturna i Jupitera i u rukama nosili palmine grančice, i spuštali ih pred Hanibalove noge. - Ave, oslobodioče! - Ave, pobedniče! - Osvetniče! - Biču Rima! Narod se izmešao sa vojnicima, zaustavljao ih i odvodio u krčme u kojima je teklo belo i slatko vino; u čast Venere i Apolona na peristilima su igrale mlade igračice; odjek truba, nežni zvuci harfe i nevidljivih „sistra” koji lebde u vazduhu ispunjenom mirisom ruža. Pevači su improvizovali stihove pred Hanibalom, a on je, zadovoljan, slušao i smešio se, iako nije razumevao ni jednu jedinu latinsku reč. U tebi je hrabrost Atrida, U tebi je hrabrost nepobedivog Ahila; O, novi Eneju, Didoninog plamena, Besmrtni sine! - Šta kažu ovi starci, koji imaju lovor-vence na glavama? - šapatom je Hanibal upitao Maarbala; znao je on da ovaj razume nešto latinski. - Božanski Hanibale, upoređuju te sa Agamemnonom, Ahilom i Enejom, i pevaju da potičeš od Didoninog plemena. - Šta misliš, jesu li su te hvale iskrene? - Zaslužio si ih, o, gospodaru. - Milije mi je što sam Hanibal. Voleo bih da vidim kako bi Agamemnon i Ahil prešli preko Alpa i Pirineja. A ti, Maarbale, zašto si tako sumoran na današnji radostan dan? - O, Hanibale, mislim na Aleksandra u Babiloniji i u Persepolisu, i na onu staru priču koju su pričali u Tiru! Priča je o džinu koji se zvao Samson; ukrotila ga je žena koja se zvala Dalila. - Ti, dakle, smatraš da ja ovde moram naći svoju Dalilu? Umiri se. Hanibal se još kao dečak na Baalovom žrtveniku zakleo najzavodljivijoj ženi koja postoji. Ta se žena zove Osveta. Zakleo sam se bogovima da ću večno mrzeti Rim i utrošio sam ceo svoj život, samo da bih ostao veran svojoj zakletvi. U Hanibalovom srcu nema mesta za dva gospodara. U njemu vlada ili mržnja, ili ljubav.

198

- Ne plašim se ja za tebe. Ovaj grad je lep, čak suviše lep, ima izvanredno blagu klimu, pun je svetlosti, blista se poput Baalovog hrama. Plašim se da on za tvoje vojnike ne postane neka kobna Astarta! - A ti bi hteo da oni stalno ratuju, da su u stalnom pokretu, i da gladuju? Kada smo polazili iz Hispanije, obećao sam im da ću ih odvesti u najbogatiju i najlepšu zemlju na svetu. Dosad nisam mogao da održim obećanje, ali su me oni svojim prekini pogledima na to neprestano podsećali. Ne može se uvek ratovati. - To je tačno, ali je trebalo najpre pobediti! - A zar Hanibal nije pobedio? - Odmah! Neprijatelju se ne sme dozvoliti da predahne. Pamti: vreme je samo jedno. Samo je jedan trenutak. - A moje je vreme već prošlo. Hoćeš li to da kažeš? - Neka ti bogovi budu milostivi, Hanibale. Dosta o tome. Vidiš li? Narod gleda u naša namrštena lica i iz toga izvodi loše zaključke. Moramo se osmehivati. Kartaginjani, Iberi, Numiđani, Mauritanci, svi su se smešili, i tako čitave jedne zime, i jednog proleća, u tom mermernom gradu koji kao da je bio stvoren za osmeh. To nisu bili više vojnici nego feničanski moreplovci, bogati trgovci iz Tira koji su sve zaboravili i sada - samo uživali. Na sve su zaboravili u tom čarobnom gradu: na prošlost, vreme, pretrpljene muke, prolivenu krv, grozne pljačke i požare. Iz Kartagine su stigle lađe natovarene zalihama hrane i talentima. Tekle su reke srebra i zlata, baš kao i vino. Stari Hanibalovi ratnici stigli su konačno u Elizejska polja, kako im je njihov vojskovođa i obećavao; konačno su osvojili besmrtnost bogova.

199

XVI SIRAKUZA

Sirakuza je potonula u tamu i tišinu. Trube koje objavljuju promenu straže, zatrubile su još jednom sa bastiona Arkadine. S vremena na vreme začuli bi se i duž čipkastih zidina širili, otegnuti i zlokobni uzvici stražara. U najvišem delu tvrđave, u prostranoj i strogo radnoj sobi, skoro potpuno zakrčenoj velikim pergamentima, gomilama savijenih papirusa i raznim naučnim instrumentima na ogromnom stolu, sobi koja je bila osvetljena uljanom svetiljkom, bdela su dva čoveka. Jedan je bio srednjih godina, smeđe kose i čvrste građe, sa očima kao gar crnim i nemirnim; drugi je bio star, dugi pramenovi sede kose njemu su padali do ramena, a na vrhu je imao ćelu; čelo mu je bilo široko i veliko, a pogled dubok i zamišljen. Prvi je nervozno koračao gore-dole, držeći ruke prekrštene na grudima. Starac je, pak, sedeći za stolom, zadubljen u zamršene algebarske račune, na ploči od škriljca nervozno beležio neke koeficijente. Onaj koji je hodao, s vremena na vreme bi se zaustavio pokraj stola i pogledao onog drugog koji, kao da uopšte nije ni primećivao njegovo prisustvo. Onda bi ponovo počinjao da hoda po sobi, naglo i nestrpljivo odmahujući glavom. A kada mu je ćutanje postalo preteško, prestao je da hoda, naslonio se na sto, tako da mu je lice obasjala svetlost lampe. - Reklo bi se, o, Arhimede - izgovorio je tiho, glasom koji je podrhtavao - da je za tebe sve što se dešava manje značajno od tih tvojih računa, izgleda da ne zapažaš čak ni moje prisustvo. To me ljuti! Starac je lagano podigao glavu, zagledajući se u onoga koji mu govori. - Ti bi se, Epikide, tome morao radovati - rekao je tiho - jer moje ćutanje služi na korist onome što me okružuje, ne bi smeo da me okrivljuješ da ja za sve to ne marim.

200

- Ćutanje, Arhimede, ne rešava nikakve probleme. - Naprotiv, ono ih sve rešava - mirno je uzvratio starac - bar što se mene tiče. Razlika je samo u tome što nas dvojica nameravamo da ih rešimo svaki na svoj način: ti oružjem, a ja računima. - Meni bi, ipak, bilo milije kada bi ti hteo sa mnom da razgovaraš i o stvarima koje se ne tiču tvojih računa; problem koji nas muči ne može se u celosti rešiti pomoću računa, a oružjem bi se mogao potpuno rešiti. - Ja nisam ratnik, već naučnik. - Ti si najpametniji čovek, ne samo u Sirakuzi već, možda, i u čitavoj Italiji i Grčkoj; ti možeš da raspravljaš ne samo o nauci, nego i o svakoj drugoj disciplini. - Ako želiš da mi postaviš neko pitanje, slušam te. - Šta ti misliš o onome što se dešava u Italiji? - Zar ja imam vremena da se bavim onim što se dešava u Italiji? Tebi je sve to dobro poznato, i ja neću da mislim o tome. - Otkad je Hanibal prešao Alpe i krenuo protiv Rima, ulazimo već u petu godinu rata. Nemoguće je da to ne znaš? - Već u petu godinu? Kako sve juri oko nas! Ali, ne žalosti se: vreme uvek radi za onoga ko je najizdržljiviji, ko je najuporniji. - A ko je uporniji? Hanibal, ili Rim? - Onaj koji lakše podnosi kobne udarce sudbine. - Znači, Rim. A misliš li da se jedan grad može sam odupreti tolikim neprijateljima? Rim vodi rat u Hispaniji; Rim vodi rat na Siciliji, i na Sardiniji, u Italiji, Grčkoj, na moru, na zapadu i na istoku. U srcu njegove zemlje nalazi se pobedonosni Hanibal, na jugu Kartagina sa svojom flotom, na istoku Filip Makedonski. - I ne gubi hrabrost. - Moglo bi se skoro reći kao da se bogovi za njega bore. Izgubio je sve bitke, uništene su mu sve legije, ali nije pokleknuo. Hanibal se iz neobjašnjivih razloga zadržava daleko od njegovih zidina. Zašto? To je ono što se ja pitam, ali ne nalazim odgovor. Očekujem odgovor od mudraca nad mudracima. - Zar misliš da sam ja u Hanibalovoj glavi? Kad ne mogu da izađem na kraj s nekom računskom operacijom, ja ne ostajem u tome uporan, ne bavim se uzaludnim preračunavanjem, već se pitam zašto ne mogu da izađem na kraj s tim računom i nastojim da pronađem uzroke.

201

Kada pronađem uzrok, onda nastojim da ga otklonim; ako mi to pođe za rukom, račun je za tri četvrtine rešen. Dakle, ako Hanibal ne ide na Rim, mora da ima nešto što ga sprečava da to učini: ili bogovi tako hoće, a onda su svi napori uzaludni, ili su posredi ljudski razlozi, a onda čovek mora biti ratnik da bi to shvatio. - Ja sam ratnik, ali ne mogu da pronađem nikakav razlog. Šta je stajalo između Hanibala i Rima posle Kane? Ništa. Ipak, on je oklevao pred beznačajnim, utvrđenim gradićima i zamarao vojsku stalnim marševima, kako bi je zatim još više oslabio za vreme onog odmora u Kapui, koji je za njega postao fatalan. - To dokazuje da Hanibal nije savršen čovek. Nema savršenih ljudi. Kada bi ljudi bili savršeni, bili bi bogovi. Ali, reci mi, Epikide, zašto smo mi između Rima i Kartagine odabrali Kartaginu? - Jer je Rim samo čekao da pronađe neki izgovor pa da zbriše slobodu Sirakuze. - A da li će joj Kartaginjani dati slobodu? - Ne znam, ali znam da će Sirakuza, u svakom slučaju, umeti da je odbrani_od bilo kog ugnjetača. Slušaj me: ako se moji računi ne razlikuju suviše od tvojih, oni mi kažu da će Rim biti silom prilika pobeđen jer je broj njegovih neprijatelja svakog dana sve veći. Mislim da se Hanibalova taktika sastoji u tome da sve saveznike, jednog po jednog, odvoji od Rima i da potom, kao pobednik, nasrne na izolovani grad. Sada je osvojio Tarent. Ta će mu pobeda omogućiti slobodu akcije na moru. Flota Kartagine će sad moći da pristane negde u svako doba. Kad bi pala Sirakuza, Rimljani bi od nje napravili bazu protiv Tarenta. Eto, Arhimede, ja ti kažem kakva je danas situacija između Rima i Kartagine. Hanibal čas pobeđuje, čas je pobeđen. Nema više velikih bitaka kao kod Kane. Stalno se vode manji, nerešeni sukobi. Rim već ima osamdeset novih legija; pripremljeno je dve stotine novih lađa; u Hispaniji pobeđuju Rimljani; na Siciliji čas jedni, čas drugi; Filip Makedonski se priprema za pomorsku ekspediciju. Mi smo pod opsadom konzula Marcela. Sad, Arhimede, čekam šta ćeš mi ti reći. Starac je slušao, mirno se osmehujući i polako gladeći sedu bradu. Činilo mu se kao da čuje nešto što mu je do sada bilo potpuno nepoznato, a možda je i stvarno to prvi put slušao: svet tog neobičnog čoveka bila je samo Sirakuza, i skoro uvele samo njegova radna soba. - Ti bi, Epikide, hteo da ti kažem da li će pobediti Rim ili Kartagina,

202

a ja ti odgovaram da nemam podesnih koeficijenata za takav račun. Već sam ti rekao da vreme radi za onoga ko je u stanju više da podnese, ali ne znam ko je dosad više podneo, Rim ili Hanibal. Ali, ako želiš da govoriš o ovom gradu koji nas dvojica branimo, kažem ti sledeče: budno pazi ne na vojnike, već na narod, na izdajnike i na ljude sumnjivog porekla. Jedan jedini izdajnik može učiniti da padne grad koga ni hiljade ljudi ne bi moglo da osvoji. Dovoljan je jedan crvotočac da se sruši cela zgrada. Ja se borim, ti se boriš, ja svojom mehanikom, svojim oružjem. Ja mogu da uništim rimske lađe svojim strojevima za bacanje kamenja, svojim ratnim strojevima u obliku kandži; mogu da ih spalim svojim sabirnim ogledalima, ali se ne plašim rimskih lađa i pokretnih kula, ne plašim se jurišanja na zidine. Plašim se onog čoveka koji u dvanaestom času polako otvara mala vrata i oprezno uvodi malog trojanskog konja. Epikid je sa strahom pogledao u naučnika. Tražio je on od njega savet, a ne proročanstvo. Sada mu je, međutim, proročanstvo koje nije tražio, zaličilo na kobni predznak. Približio se velikom balkonu koji je vodio duž čitave kule i zagledao se u tamu. Daleko, daleko u pravcu juga, na moru su žmirkala svetla. To je bila Bomilkarova flota Kartagine, koju su suprotni vetrovi sa Levanta već nekoliko dana zadržavali na pučini. Epikid je ta svetla pokazao Arhimedu: - O, mudrače, evo šta može rešiti sudbinu dveju imperija. Vetar koji duva sa istoka, umesto da duva sa zapada. Bomilkarova armada jedri prema vetru, pod zaštitom rta Pakino, i plaši se da se ne sukobi sa Rimljanima jer smatra da je vetar za nju nepovoljan. Bomilkar za nas predstavlja ili pobedu, ili poraz. Ako on stigne u Sirakuzu, imaćemo hrane u izobilju; ako uništi rimsku flotu, Marcelo će biti primoran da digne opsadu, kako se ne bi našao između naših i kartaginskih snaga. Odlučio sam da noćas što pre dignem sidro i otplovim, kako bih stigao Bomilkara. - A šta ćeš time postići? Možeš li narediti vetru da duva sa istoka, umesto sa zapada? - Plašim se da Bomilkar ne vrati armadu u Kartaginu, to bi za nas značilo propast. - A ako se on upusti u borbu i bude pobeđen, zar i to neće biti

203

propast? - Čemu se onda ti nadaš, šta će spasiti Sirakuzu? - Sirakuzu će spasti naše oružje, naša hrabrost, inteligencija, upornost. Ne uzdam se ja u Hanibala! Sudeći po onome što sam čuo, smatram da vreme ne radi za njega. On je prisiljen da igra neku čudnu igru održavanja ravnoteže. Danas mu se preda jedan grad, a sutra se drugi pobuni protiv njega. Zauzeo je Tarent, ali će, možda, izgubiti Kapuu. Mi vodimo rat zbog nas, a ne zbog Hanibala. Arhimed nije ništa odgovorio. I dalje je posmatrao more u pravcu Pakina, posmatrao je zvezde koje su polako klizile po velikoj osovini sveta. - Gase se Veliki i Mali Medved - izgovorio je tad Epikid tiho, kao da govori samom sebi, ili se obraća noćnoj tami. - Moram što pre dići sidro i otploviti. Ako se vratim kao pobednik, Sirakuza će biti slobodna; ako se ne vratim, braniće je moje vojne starešine, moji vojnici i tvoj genije, o, Arhimede! Rekao je to Epikid i naglo izašao. * * * U podnožju Arkadine, neosvojive tvrđave Sirakuze, borba je besnela kao razbuktali požar. „Onaj što noću otvara mala vrata i uvodi malog trojanskog konja”, kako je to Arhimed proročanski predskazao, izvršio je svoje delo. - Proklet bio, Hispanče Meriko, koji si prodao Sirakuzu za pregršt ta lenata! - vikali su branioci tvrđave. Sirakuzu nije bilo moguće drugačije zauzeti, osim izdajom. Bila je opasana trostrukim prstenom zidina, a u središtu svakog pojedinog prstena nalazila se po jedna neosvojiva tvrđava koju su štitili rovovi, kule i utvrđenja. Sirakuza nije bila grad koji se može zauzeti jer je svaki deo bio grad za sebe, nova tvrđava, tako đa bi neprijatelj, čak i kad bi prodro u Sirakuzu, bio izolovan, stajao bi uvek iznova pred novim utvrđenjem. Arkadina je, međutim, bila pravo srce grada. Neprijatelj protiv koga je trebalo boriti se nisu bile ni Marcelove legije, niti flota Apija Klaudija, već pojedine stranke. Neki su ljudi noću mogli izlaziti van gradskih zidina i odlaziti u Marcelov logor, kako bi tamo pregovarali o uslovima predaje, prijateljstva ili saveza. 204

Jedne burne, mračne noći, u rovovima prvog kruga, vodio se čudan razgovor između dvojice muškarca. - Rim predstavlja sve što je veliko. Ne zaboravi, o, Meriče, da se ti, koji si se kao i ja rodio u Iberiji, nečem značajnom možeš nadati jedino od Rimljana. Scipioni odnose pobedu za pobedom, Hanibal, međutim, da bi se spasao, mora stalno da smišlja kako i šta da radi. Poremećena je ravnoteža. Trijumfovaće Rim, a ne Kartagina. - Ko si ti što mi tako govoriš? - Iz tvoje otadžbine sam; nije važno kako se zovem. Čemu se ti nadaš, zatvoren u ovom gradu i s mora i s kopna, u ovom gradu koji nije tvoja otadžbina? - Epikid, koji je polagao nade u Bomilkara, nije se vratio. - Neće se ni vratiti. Video si: Bomilkar nije prihvatio bitku; pobegao je pred malobrojnijom rimskom flotom i sakrio se u Tarentu. Sada Tarent koristi zalihe hrane koje su bile Sirakuzi napmenjene, a vojnike je uzeo Hanibal. - Šta imaš da mi kažeš, šta mi poručuje Marcelo? - Da ti izvršiš svoje obećanje, a on će izvršiti svoje. Slušaj, ti zapovedaš onim delom koji se proteže od izvora Aretuse do pristaništa; sutra uveče pristaće jedna Marcelova galija i iskrcati ljude. Ti ćeš biti tamo, otvorićeš vrata, i Arkadina će biti zauzeta. Čim padne Arkadina, predaja Sirakuze će postati pitanje dana. - Biću tamo. Ali, ne zaboravi: ako me Marcelo prevari, to će biti moja smrt. - Ako ti ne prevariš, neće ni rimske legije tebe prevarati. Prevariš li, znaj da ćeš onog dana kad grad bude zauzet, konzulovu milost zalud očekivati. Taj razgovor vodio se noću pored rova tvrđave Naso. Dok je gore visoko, u Arkadini, Arhimed razmišljao, dotle se u njenom podnožju „onaj koji otvara mala vrata” pogađao oko sudbine Sirakukuze. Borba se sada vodila u podnožju Arkadine. Rimljanima je bilo od koristi što su tako iznenada napali, ali se tvrđava žestoko branila; Nasi su dolazili kao pojačanje, tako da je bilo moguće da se neprijatelj izbaci iz tog kruga, ali je iznenada stigla vest da je tvrđava Naso opkoljena i da je, pošto su je branioci napustili, zauzeta. Među braniocima se razlegao uzvik: - Meriko je prešao na stranu Rimljana!

205

I zaista su videli kako iberska kohorta najednom spušta svoja bojna obeležja i kako vojnici trče ka legionarima sa rukama uvis uzdignutim. - Izdaja! Izdaja! - vikali su. S vrha tvrđave je odjekivala truba, pozivala na okupljanje. Verni branioci Sirakuze, okrenuti ka neprijatelju, borili su se i polako uzmicali. U pozadini su vladali nesloga i metež. Govorilo se o predaji, deo garnizona klicao je Marcelu, birali su izaslanike, nameravajući da ih upute konzulu. - Spasimo naše žene! Naše sinove! - vikali su. Sirakužanin Otacilije popeo se do sobe u kojoj je bio Arhimed koji, nagnut nad svojim računima, po svoj prilici, nije čuo ni zveket oružja. - Spašavaj se, gospodaru! - upozorio ga je ratnik. - Arkadina samo što nije pala! Arhimed ga je potpuno mirno pogledao: - Šta? Znači da je „onaj koji otvara mala vrata” obavio svoj posao. - Izdao nas je Hispanae Meriko, prišao Rimljanima. Pala je tvrđava Naso; pogađaju se o predaji Arkadine. Možda će gornji deo grada još moći da se odupre. Arhimed se osmehivao: - Gde je Epikid? - Tebi je, gospodaru, vrlo dobro poznato da je on stigao Bomilkarovu flotu i da se više nije vratio. - On je bio od onih koji su se nadali da će tuđin spasti otadžbinu. Ali, zašto ti remetiš moj mir? - Opasnost je velika. - Kula je neosvojiva. Da li još imaš vojnika koji su li odani? - Sa mnom je još hiljadu Sirakužana koji su se zakleli da će izginuti. - Tražim od tebe osam dana; da li mi možeš dati osam dana? - Jamčim za svoje ljude, ali ne i za građane. Ako se građani pobune, grad je izgubljen. - Ja tražim samo osam dana. Ako su moji računi tačni, ogromno sabirno ogledalo koje ću postaviti na najvišu kulu tvrđave pretvoriće u prah i pepeo sve lađe u luci, pa i čitavu flotu, legiju, samo ako ja to budem hteo. Idi i objavi narodu Sirakuze da je otadžbina sigurna dok Arhimed diše. - Ipak, gospodaru...

206

- Idi, požuri. Sa svojim ljudima zauzmi kulu i ništa se ne plaši. Kroz osam dana, u Sirakuzi neće ostati ni jedna rimska lađa, niti jedna centurija. Zapovednik je izašao, u neverici odmahujući glavom. Ne, sve je izgubljeno! Jedan jedini čovek ne može ništa sam protiv celog naroda, premorenog ratom i oskudicom, razmišljao je. Onda je ratnika skoro povukla bujica građana i vojnika koji su ulazili i izlazili kroz kapije tvrđave. Sada se samo tu i tamo vodila borba na zidinama Arkadine. Izaslanstvo, sastavljeno od građana i vojnika, tad je već bilo stiglo do Marcelovog šatora, kako bi izmolilo zaštitu i milost i grad spasio od pljačke. - Šta radiš, zašto se ne boriš? - upitao je zapovednik starog veterana koji je nekad bio veoma odan kralju Geronu. Stari vojnik je uzdigao ruke put neba. - Čemu se još nadaš, o, gospodaru, kada su pali već i Arkadina, i Naso. - Gde je moja kohorta? - Više od polovine tvojih zakletih oklopnika izginulo je, gospodaru, na zidinama; druge su sa sobom odvukli begunci. Zapovednik je poslednji put podigao glavu kako bi još jednom video veliku kulu u kojoj je ostao čovek veran svome snu o pobedi; on je tražio još samo osam dana da bi oslobodio grad od neprijatelja. - Da je Sirakuza imala samo deset vojnih starešina Arhimedova kova, nikakva snaga na svetu ne bi mogla osvojiti Sirakuzu! Posle tih reči prepunih očajanja, zapovednik je, sa sabljom u ruci, na čelu malog odreda jurnuo prema velikoj kapiji, kroz koju su u gomilama prodirali rimski legionari. Trube su sad ćutale. Pošto su uništili i rasterali i poslednje branioce, željni osvete i pljačke, legionari su se raštrkali gradskim ulicama, neprestano vičući. Konzul je svečano ušao u grad okružen pretorima i tribunima, jašući na svom konju. - Postavite straže ispred kuća onih koji su bili verni Rimu! naredio je. - Poštedite starce, žene i decu! Spasite velikog Arhimeda! Centurioni su ponavljali zapovesti, zavaravajući se da će ih legionari, koji više ne raspoznaju ni bojna znamenja, niti mare za zapovesti, čuti i poslušati. - Poštedite velikog Arhimeda! - vikali su.

207

Mnogi vojnici ponavljali su kao u horu. Tokom celog dana gradom su odjekivali, na jednoj strani uzvici oduševljenja pobednika, a na drugoj jauci pobeđenih. Ponegde je besneo požar; tela poginulih i vojnici koji su vukli svoj plen skoro su savim zakrčili ulice. Zapovesti centuriona, pretora, i samog konzula, nisu se mogle čuti u užasnoj gužvi. Niko više nije bio u stanju da zadrži vojnike: preplavili su oni i pljačkali hramove, obarali i uništavali kipove bogova od zlata, slonove kosti i srebra, i međusobno ih delili. Kuće su bile preplavljene vriskom. To su vojnici mučili i ubijali građane koji nisu želeli da otkriju mesta na kojima su sakrili svoje dragocenosti. Jedva i sa teškom mukom, spasavane su kuće pristalica Rima. - Spasite prijatelje! Poštedite velikog Arhimeda! - vikali su pretori i centurioni. Neki od vojnika, već pijani, ponavljali su te rečenice i pri toni se glasno smejali. - Veliki Arhimed? A, ko ga poznaje? Jedan vojnik latinskog imena uveče je u vrtu Arkadine naišao na skromnog starca koji je sedeo na mermernom stubu i u prašini crtao neke čudne znake. - Grk, Kartaginjanin ili Rimljanin? Vojnik se zaustavio u nedoumici. - Kako ti je ime? - upitao ga je. Sećao se zapovesti da se poštede svi koji na pitanje odgovore na latinskom jeziku. Ali, onaj sedi čovek je samo ćutao, ne prestajući da šara svoje znake po prašini. - Zar me ne razumeš? - naljutio se vojnik. - Poštedeću te ako si Latin, a ako si barbarin, ubiću te. Starac ni glavu nije okrenuo. Bio je potpuno zadubljen u svoju dečju igru krugova, uglova i čudnih znakova. Mrmljajući, izgovarao je, pri tom, nerazumljive reči. Vojnik ga je drmnuo za rame; čovek je podigao glavu i zagledao se u njega svojim široko otvorenim, strašnim očima koje su ličile na oči nekog ko je sišao s uma. - Eureka. - prošaputao je. Istog trenutka upro je prstom u vojnika, a onda produžio da šara one znake po prašini. Vojnik ga je na to udario sabljom. Starac je pao licem okrenutim ka

208

zemlji, i tu ostao - nepomičan. - Neka ide u pakao ovaj stari veštac. - promrmljao je vojnik, plašeći se magije koju je, bio je on u to ubeđen, taj starac na njega sigurno bacio. Arhimed je ostao sam pod senkom Arkadine, sa koje je, poput novog Zevsa, nameravao da gromovima zaspe neprijatelje svoga grada. Ostao je tu sa svojim snovima, a krv se oko njegovog tela širila poput neobičnog, purpurnog plašta. U zoru, tako nepomičnog, u istom položaju, našao ga je konzul Marcelo. Taj surovi ratnik koji je ne trepnuvši okom gledao pokolj hiljada ljudi, koji je ostajao ravnodušan pred jaucima žena i dece i mirno posmatrao kako vatra uništava bogatstvo jednog od naj lepših italskih gradova, taj ratnik je sada glasno zaplakao pred tim, poštovanja vrednim starcem koji se, kako je izgledalo, još i tada osmehivao čudesnim utvarama svojih računa u prašini.

209

XVII PRED RIMOM

- Šta sad nameravaš, o, Hanibale? - Stalno ti, o, Maarbale! E, zbilja si ti oličenje Kartagine! „Šta sad nameravaš o Hanibale?” A šta bi ti to hteo od Hanibala? Svakog dana po jednu novu pobedu? Da svakoga dana osvojim po jedan Rim? Pitam se, da li si mi prijatelj, ili neprijatelj? Maarbal je slušao, ne menjajuči izraz lica, istovremeno i podmukao, i tmuran, i rasejan. Nije on voleo Hanibala. Pokatkad se pitao da li je posredi mržnja, ili zavist, ali je, ipak, divljenje prema vojskovođi ponekad bilo jače od svakog drugog osećanja. U Kartagini su ga sa Hanonom vezivale krvne veze; kao vojnik se zakleo Hanibalu na vernost, ali je uvek bio spreman da zapazi i na licu mesta istakne sve njegove nedostatke i svaki njegov neuspeh. Sve Maarbalove predrasude, i sva zloba, iščezli bi, međutim, da je Hanibal ostvario čudo i prisilio Rim da poklekne; da je video kako i taj grad, Hanibalovom zaslugom, nestaje u plamenu. Sablast dugog i nesigurnog rata, možda čak i potpuni poraz, sada su ga ispunjavali strahom i užasom. Kao naprasit čovek, a nesposoban da rasuđuje, on je video samo neposredan uspeh, i to samo onaj koji se postiže silom. Hanibalovo oklevanje smatrao je za grešku. Nije bio stvoren za nesigurne saveze, nije shvatao politiku koja ide na to da povezuje, ili koja pobeđuje bez upotrebe oružja. Rim se dva puta nalazio u Hanibalovoj vlasti, trebalo je da on samo ruku ispruži, smatrao je Maarbal. Prolazio je, međutim, mesec za mesecom ispunjen marševima, pokretima i bitkama sa nesigurnim ishodom. Trošili su vreme, jurišali i pljačkali nimalo značajne utvrđene gradove. Ponekad su ih poražavali čak i mali gradovi. Zar je Hanibal na taj način hteo da osvoji Rim? - Ja sam ti prijatelj i divim ti se, ali, kako sam ti već govorio i posle

210

Trazimena, i posle Kane, ti ne umeš da iskoristiš pobedu! - Ima pobeda i... pobeda. Jedno je Maarbalova pobeda, a drugo Hanibalova. Ti odnosiš pobedu jurišajući na čelu tvojih Numiđana, razgoneći neprijateljsku vojsku kao što severac razgoni suvo lišće. Ali se suvo lišće ponovo skuplja, kao što su to uradili i Rimljani posle Trazimena i Kana. A znaš li kakva je Hanibalova pobeda? Sputati vetrove, a ono suvo lišće na zemlji popaliti. Rim se ne može uništiti kao gomila lišća; Rim je moguće uništiti samo ako mu oduzmemo vazduh koji diše. - Neka bogovi daju da ti, kao novi Eol, sputaš vetrove kojima on diše. - Još i more. Oduzeti Rimu pristaništa i postići da lađe Kartagine ponovo zagospodare našim morem. Bili smo pobeđeni kada je Rimu pošlo za rukom da potuče našu flotu kod Egada i oduzme nam Siciliju i Sardiniju. Pitaš me zašto posle Trazimena i Kane nisam odmah pojurio protiv Rima. Ja sam ti na to pitanje već odgovorio više puta: Rim se ne može zauzeti na juriš! Rim može godinama da izdrži opsadu, ali naša vojska ne može tako dugo da logoruje u Agru, zbog pustinje iza njenih leđa, kao ni zbog rimske flote koja gospodari morem Neapolisa, Alizena, Tarenta i Mesane. Mi bismo opsedali Rim, ali bismo i sami istovremeno bili opsednuti. Tako sam ti govorio. Zato sam svog brata i poslao u Kartaginu, da traži tamo žito, zlato, vojnike i lađe. - A šta si postigao? Naša flota je svaki put na moru potučena. Izgubili smo Sirakuzu, izgubili smo Lilibeo. Bomilkar je izbegao bitku i povukao se u Tarent, ali nama ni Tarent ne pripada u celini: zauzeli smo samo grad, ali nismo osvojili tvrđavu. Šta čekaš? - Čekam onoga koji će imati snage da prođe Hanibalovim putem, čekam čoveka koji će mi dovesti novu vojsku kako bi nam bilo lako da osvojimo i Neapolis, i Mizen, i Puteoli, i da ponovo zauzmemo Sirakuzu, kao i čitavu Siciliju. - A da li takav čovek postoji? - Taj ne može biti niko drugi već Hazdrubal, Hanibalov brat. - Neka te bogovi čuju! U svakom slučaju, ta pomoć stiže sporo i kasno. Događaji ne čekaju. U Siciliji smo pobeđeni, Kapua je opsednuta, tvrđava u Tarentu još nije osvojena. Vojska zahteva: u Rim! Hanibal ga je ćutke slušao. Ponos mu nije dozvoljavao da otvoreno

211

prizna opravdanost Maarbalovih navoda, ali mu je u duši davao za pravo. Osećao je da više ne vlada vojskom kao nekad; još on nije bio pobeđen u velikim poljskim bitkama, ali se osećao poniženim zbog udaraca sudbine koji su se sve češće ponavljali. Vojnici su bili umorni i od stalnih marševa, i od borbe; već su ušli u osmu godinu ratovanja, a Rim ne samo što nije pao, nego je iz godine u godinu i sve jači postajao. Sa svoje strane, vojne starešine su potpirivale nezadovoljstvo koje je vladalo u vojsci i zahtevale odlučnu bitku, kao onu kod Kane. Hanibal je sazvao ratni savet. Bio je to nov i dotad neviđen prizor: Hanibal je samo ćutao i slušao, dok su vojne starešine govorile, dozvoljavajući sebi nečuvenu slobodu. Prvi je govorio Giskon: - Može li, o, Hanibale, da se dalje produži ovo naše mučno lutanje od grada do grada, od jednog utvrđenog mesta do drugog, stalno u potrazi za utočištem, za hranom, za saveznicima? Kako još možeš da se nadaš da će se rimski saveznici pobuniti, kad se danas jedan grad iz mržnje pobuni, a sutra se drugi iz straha pokori? Gde je ta vojska koju su nam obećali Latini, Bruti, Samnićani, Apuli? Da li su oni s tobom sklopili savez da bi tebi pomogli, ili da bi sačuvali svoju letinu, svoju stoku, svoje kuće? - Zašto tako uporno veruješ njihovim obećanjima? - upitale su i ostale starešine, slažući se sa Giskonovim mišljenjem. Hanibal je slušao, ali nije odgovarao. - Čim mi napustimo neki grad - dodao je Maarbal - on se protiv nas pobuni, ili ga Rimljani ponovo zauzmu. Stalno i uz najveće napore, jurimo samo zato da bismo ih umirivali, kažnjavali i ponovo osvajali. Zašto si bio tako uporan pred onim beznačajnim gradićima, kao što su Nola, Kasino ili Kazilinum? Zar nije bilo bolje da smo se spustili na Siciliju, gde smo se mogli sjediniti sa vojskom Epikida, Ipokrata i Imilkona i tako ponovo osvojiti čitavo ostrvo? - To bi, možda, bilo pametnije - saglasile su se starešine. Hanibal je slušao, ali i dalje nije ništa odgovarao. - A da smo ponovo osvojili Siciliju - nastavio je Hanonov sin Hazdrubal - svakako bi nam i kartaginska flota pritekla u pomoć, dobili bismo i lađe, i zalihe hrane, i ljude. Proveli smo četiri godine što

212

u Brutiju, to u Samniju i u Apuliji, a Rimljanima smo ostavili slobodan prostor na Siciliji. Koji je to italski grad koji zaista posedujemo i u koga se, zaista, možemo pouzdati? - Nijedan, nijedan, o, Hanibale! - zdušno su povikale starešine. Hanibal je slušao, ali nije odgovarao. - Trebalo ti je tri godine da osvojiš Tarent; dobili smo ga na prevaru, izdajom, ali još nismo osvojili tvrđavu! - ljutito je govorio Maarbal. - Izgubio si tri godine uzdajući se u pomoć Filipa Makedonskog. Šta si dočekao od Filipa? Razočaranje. Zauzeo je Oriko, opsedao Aploniju i, poštoje spalio sopstvene lađe, bio prisiljen na sramno bekstvo. Imali smo samo Kapuu, jedini grad koji nam je bio veran, ali tek što smo ga napustili, Rimljani su ga zauzeli. A sada nas evo ovde, kolebamo se između Kapue i Tarenta. Koji češ zauzeti? Tarent je ključ mora, Kapua je ključ Rima. - U Rim! U Rim! Idi protiv Rima, Hanibale! - vikale su starešine. Hanibal ih je čutke slušao, nepomičan. I ta nepomičnost je ohrabrila starešine koje se nikad do tada nisu usuđivale da raspravljaju o njegovim zapovestima. - Ako Rimu ne zabodeš nož u srce, njemu če stalno rasti novi pipci, kao hidri iz Lerna! - Kartagina čeka na tvoju pobedu! - Vojnici su se već zamorili osvajanjem utvrđenih mesta, samo da bi mogli da prežive. - Prisili Rim na otvorenu bitku i imaćeš novi boj kod Kane. - Ostavi Tarent, priteci u pomoć Kapui. Samo je Kapua u stanju da vojnicima povrati dobro raspoloženje. - Idemo u Kapuu, Hanibale! - dovikivali su vojnici kad je kraj njih prolazio. Na to su ih podsticale starešine, uplašene da zimu ne provedu pod šatorima ili u strašnim klancima Kazilina. Znači, u Kapuu! Bio bi kukavičluk i sramota da taj, tako verni grad, padne u ruke Rimljana. I starešine, i vojnici čeznuli su za blagom klimom i udobnim životom, i nisu mogli da zaborave onu prelepu zimu u tom mermernom gradu. U Kapuu! Minule godine bilo je poraza koje je trebalo osvetiti, i pobeda koje su vojnicima ponovo ulivale hrabrost kadgod bi se oni tih pobeda sećali. Tamo su konzuli Apije Klaudije Pulkro i Kvint Fulvije Flako pobedili Hanona, ali su i Rimljane pobedili Hanibal i Maarbal,

213

samo što su Rimljani bili uporni, i kad se Hanibal udaljio u pravcu Tarenta zauzeli Kapuu. - U Kapuu! U Kapuu! Sada su vojnici mislili samo na onu zimu što su je proveli u tom jedinom italskom gradu koji je umorim borcima pružio toliko radosti. Ponovo su videli sjajne oči i radosne osmehe lepih žena Kampanije i svečanosti kojima nije bilo kraja, a na kojima je bilo i mesa, i slatkog vina. Kapua je bila njihova mala Kartagina! Kapua - grad snova! Kapua - grad ljubavi! Giskon je jurnuo sa Iberima, vatrenim i oduševljenim vojnicima koji su, trčeći, mahali svojim vojničkim ogrtačima od, kao sneg belog platna. Zapodenula se bitka na dva fronta. Kapuanci pod opsadom izašli su kroz kapije grada i napali rimski logor sa severa, dok su Kartaginjani napadali sa juga, ali, svejedno, obe navale zajedno nisu dale rezultate kojima se nadao Hanibal. Konzuli su imali vremena da se pripreme protiv svih mogućih iznenađenja, tako da su se dobro učvrstili na obe strane. Borba se vodila čitavog dana, ali ni Kapuanci, niti Kartaginjani nisu uspeli da zauzmu odbrambene položaje Rimljana. Legionari su bili dobro zaštićeni i, jednostavno, brisali su napadače. Mračan i ćutljiv, Hanibal je sa visine nasipa posmatrao kako mu se vojska talasa, lomi i uzmiče sa sve većim gubicima. Već se približavalo veče kad je Kartalon, da bi pomogao iberskoj pešadiji, u borbu uveo numiđansku konjicu, zavaravajući se da će savladati i uništiti logorska utvrđenja. Ispod nasipa je došlo do jezive borbe. Konji su se propinjali pred nesavladivim preprekama i padali na gvozdene šiljke koji su virili iz rovova, tako da su ovi uskoro bili prekriveni telesima ljudi i životinja. U jednom trenutku Kartalon je čak pomislio da bi konjanici u logor mogli da prodru upravo preko tako ispunjenih rovova! Spuštale su se već prve noćne senke kada su rimski konjanici, pod okriljem tame, svom snagom jurnuli i neprijatelja s leđa zahvatili. Kartalon je naredio da se zatrubi na okupljanje. Noč je razdvojila borce i spasila Kartaginjane od težeg poraza. Hanibal je posmatrao kako se pešaci i konjanici koji su jurišali svom žestinom i bili tako sigurni u pobedu, sada vraćaju desetkovani i u neredu. Vojnici, koji su se nadali da će noč provesti u prijateljskom

214

gradu, slaveći pobedu uz pesmu i vino, sada su se vraćali pognutih glava. Proleće je bilo hladno i kišovito. Ponovo su se Kartaginjani vraćali u svoje šatore, prolazeći pokraj Hanibala, naoko mirnog, nepomičnog i mračnog, na velikom, belom konju. Nije se čuo nijedan uzvik u znak pozdrava. Izbegavali su vojnici da podignu glave, kako se ne bi susreli s pogledom svog vojskovođe, u njihovim redovima čulo se samo tiho šaputanje, puno uzdržanog nezadovoljstva. Opet su bili poraženi, i opet odbijeni. O, Hanibal više nije umeo da pobeđuje! Kartalon i Giskon su ušli u Hanibalov šator. Stajali su ćuteći, očekujući oštre reči, ali tih reči nije bilo. Da bi prekinuo mučno ćutanje, Kartalon je rekao: - Rimljani su pokušali da nas opkole, ali im to nije pošlo za rukom. Izgubili smo osam hiljada ljudi. Zašto si naredio da jurišamo, o, božanski? - Drugog izlaza nije bilo. Nemoguće je izazvati Rimljane na otvorenu bitku. Ovo nisu Varonovi sledbenici, ovo je vojska Fabija Maksima. Samo jurišajući sa dve strane mogli smo postići uspeh, ali su Kapuanci bili tromi i neotporni, kao što je i njihov grad. - Čujem da su Rimljani izgubili tri hiljade ljudi. Kad nije uspelo ovo iznenađenje, onda više nećemo ni uspeti. Vojnici su utučeni. Šta nameravaš, Hanibale? - Ovde ne možemo ostati. Kada bismo ponovo pokušali da jurišamo, to bi nam donelo samo nove gubitke. Naše zalihe hrane nisu dovoljne, sela su popaljena i opljačkana. - Znači da nam ne preostaje ništa drugo nego da se vratimo u Tarent. - zaključio je i istovremeno upitao Giskon. - Vratiti se u Tarent?... - odjeknule su Hanibalove reči. Zar da sad, kad je nastupilo proleće koje ljude ispunjava nadom, zar da sad vrati vojsku, i to posle pretrpljenog poraza? Zar da se ponovo udalji od Rima, iako im je bilo obećano da će Kapua biti samo etapa na putu do konačne pobede? U logoru se iznenada začuo zvuk truba. Stigao je glasnik koji je dolazio iz Metaponta. Čim je stigao do predstraže, njegov konj se od umora srušio mrtav. Glasnik je doneo pismo za Hanibala od Bomilkara. Vojskovođa je grozničavo odvio papirus i počeo da ćita. Odmah mu

215

je pogled zasijao, a natmureno lice se razvedrilo. - Starešine na okup! - kratko je zapovedio. Iskupili su se u šatoru. Neki od njih su bili bledi i od straha izobličeni. Plašili su se da će čuti oštre reči zbog izgubljenog dana, a ugledali su Hanibala kako sija od radosti. Hanibal je visoko uzdigao Bomilkarovo pismo. Zavladala je tišina puna iščekivanja. - Vesti o pobedi! - rekao je Hamilkarov sin snažnim i jasnim glasom. - U Iberiji je Rim doživeo novi poraz, poput onog kod Kane. Nedaleko od Anitorga rimske legije su potpuno uništene. Oba Scipiona su ubijena. Iz grudi okupljenih starešina odjeknuli su uzvici divlje radosti i probudili logor koji je tonuo u tugu i žalost. - Pobeda! Pobeda! - radovale su se starešine. Vojnici su požurili iz svojih šatora ka Hanibalovom. Uzvik se sa svih, čak i najudaljenijih strana, širio poput radosnog dozivanja na uranak. - Pobeda! Pobeda! Glas se pronosio od jedne do druge grupe vojnika, i širio se sve brže, i sve dalje. - U Hispaniji su uništene rimske legije! - Poginula su oba Scipiona! - Rim je doživeo novu Kanu! Zatim su se zaorili i novi usklici Hanibalu upućeni: - Hoćemo novu Kanu! - Povedi nas u Rim, sine Hamilkarov! - Zauzmi Rim, sine Baalov! Neprekidni uzvici odjekivali su po čitavom logoru: - U Rim! U Rim! U Rim koji je, nesumnjivo, skrhan od žalosti; u Rim, iznemogao od užasa; u Rim, utučen zbog smrti svojih najslavnijih konzula. Tada se Hanibal, kao da ga goni neka viša sila, pojavio na ulazu ispred svog šatora i, obasjan svetlošću bezbrojnih baklji, podigao ruku. Svi su onda zaćutali i Hamilkarov sin je izgovorio tako dugo očekivane reči: - U Rim!

216

* * * - Dolazi! Jedina vest iz Fregele zaprepastila je grad. Hanibal je Latinskim putem marširao ka Rimu, pribižavao se i pljačkao, izazivao paniku. Glasnici su pristizali i javljali: - Opkolio je Kazino! - Već je na Liri. - Prešao je Volturno! Plač i kuknjava su zavladali Rimom. Žene su rasplitale svoje kose i jurile gradskim ulicama, sklanjale se u hramove, na kolena padale i kosom brisale žrtvenike. Sa svih strana razlegao se samo jedan vapaj: - O, bogovi, spasite Rim! Senat je neprekidno zasedao. Spominjana su tu vremena Trazimena i Kane, vapilo se za novim čudom. Zidine su bile načičkane vojnicima; postavljene su straže na Kapitolu, na zidinama, na planini Alba, na tvrđavi Tuskul. I što su se događaji brže odvijali, glasnici su stizali sve češće. - Hanibal je stigao u Frozinor, u Ferentin, u Ananjij... - Hanibal je stigao u Tuskul... Grad pred njim nije otvorio kapije. - Sad se nalazi u Gabiju... spušta se u Pupiniju... - Ulogorio se osam milja od Rima. Marš se nastavljao munjevitom brzinom, neumoljivo. Neće se ponoviti čudo Trazimena i Kane. Samo bi jedan Kamilo bio u stanju da spase Rim, ali zar još postoji jedan Kamilo? Stigla je i poslednja vest: - Iz Kapue stiže prokonzul Kvint Fulvije, da bi zaštitio Rim. Senat je naredio da dočekaju prokonzula i zahvale mu se što nije posumnjao u spas otadžbine. Ali, avaj, to nije bio Kamilo! Prokonzul je ušao u Rim kroz porta Kapena, prošao kroz grad i utaborio se na Eskvilinu. Zatim se, zajedno sa gradskom vojskom i konzulima Sulpicijem Gambom i Gnejom Fulvijem Centimalom, smestio van gradskih zidina, između vrata Eskvilina i Kolina. Pretor Kaj Kalpurnije smestio je svoju posadu na Kapitolu i u tvrđavi. Rim je ponovo počeo da diše. Prisustvo legija vraćalo je pouzdanje. Prokonzul je stigao pre Hanibala, a to je bio dobar predznak. Ali, sledeće večeri je stigla druga vest iz via Apije. 217

- Hanibal se ulogorio kod Anijena, tri milje daleko od Rima. Zavladala je opšta zbunjenost. Kud god se okreneš: metež, zbrka, bežanje, jauci. Rim u svojoj istoriji nije doživeo ništa slično. Sećali su se davne prošlosti, one koja je pripadala skoro legendi, sećali se legendarnih imena: Porsena, Koriolana, Brena. Po gradu se se mogli sresti ljudi koji su svoje kose posuli pepelom, kako jure ulicama i viču sumanuto: - Teško tebi, o, Romulov grade! - Nesreća će zadesiti novu Troju! - Čak ni Kapitol neće izbeći propast! Drugi su trčali Fadiju Maksimu i u kuće konzula, preklinjući ih da spasu grad; kukavice su predlagale da se Hanibalu pošalju darovi i upute taoci, a hrabriji, da narod masovno krene i, ili otera neprijatelja, ili izgine u odlučnoj borbi. Bolje tako, još su oni govorili, nego da budu spaljeni pod ruševinama kuća, ili prodati kao roblje na trgovima Kartagine! U času kada su glasnici stigli u Rim, Hanibal je uzjahao konja i na čelu dve hiljade Numiđana projurio opustelom via Prenestom. - Idem da vidim ovaj naš poslednji plen! Uzalud su Kartalon i Giskon pokušavali da ga zadrže. - Ne izlaži se toliko, o, božanski, povedi sa sobom vojsku! Hanibal je napravio pokret pun prezira: - Nikakva prepreka ne može više zaustaviti Hanibala! Samo se Maarbal ironično nasmejao: - Hočeš li na konjima da zauzmeš zidine na juriš? - Pored zidina ću proći sa svojim konjanicima. Hoću da iz blizine vidim zidine Rima koje se ne mogu osvojiti najuriš. Oni će me odozgo posmatrati, ali mi niko neće izaći u susret. Nikoga nije bilo na via Prenesti. Kućice su bile prazne, spaljene ili srušene. Iako još zeleno, žito je bilo već požnjeveno, da rod ne bi, u slučaju da pobednik leto provede opsedajući Večni grad, njemu pripao. Na pašnjacima nije bilo stoke; zemljoradnici i pastiri spas su već potražili iza zidina grada. - Niko me neće presresti. Rim više nema legija - govorio je Hanibal, gledajući unaokolo. Ipak, nije on u srcu osećao radost: bilo je nešto mračno i kobno u toj pustoši koja ga okružuje. Jedini znak života odavala su jata gavranova koja su zlokobno kružila.

218

- Da li će nam otvoriti kapije, ili ćemo morati da odemo odavde? tiho je upitao Kartalon, jašući uz Hanibala. - Kako ćemo izdržati opsadu u ovoj pustinji? - Ćuti! Ti si već bio u Rimu, šta misliš, s koje su strane zidine najslabije? - upitao je sad Hanibal. I on je u tom času mislio isto što i Kartalon, samo što mu nije padalo na um da se sa njim složi. Kartalon se nasmejao: - O, Hanibale, zar misliš da su mi Rimljani dozvolili da se približim gradskim zidinama, da izmerim koliko su oni debeli, i da izbrojim kule?! Počasna straža koja nam je izašla u susret, zavezala nam je oči pa smo tako, zavezanih očiju, ušli u grad, a poveze su nam skinuli tek kada smo u Senat ušli. - Otvoriće, kažem ti. U gradu vlada strah i očajanje. I to je, zaista, bilo tačno. Kad je straža sa vrha Eskvilina upozorila da stiže punska prethodnica, Rim je pao u očajanje. Došao je! A građani ga, naviknuti na misao da neko čudo zadržava neprijatelja uvek daleko od zidina njihovog grada, nisu očekivali! Smatrali su da to bogovi sigurno neće dozvoliti. Zašto bi došao sad, kada nije došao posle Trazimena i Kane? Tiskajući se po utvrđenjima, primetili su, međutim, ogromnog belog konja na čelu pomamne numiđanske konjice, zastrašujuće u svojoj crno-beloj kombinaciji. Jurila je ta konjica kao vihor, visoko uzdižući koplja, i ispuštala zastrašujuće uzvike. Njihove kacige i oklopi, zlatni ukrasi i uzde sijali su i sevali na majskom suncu. Izgledalo je da je grad obavijen oblakom zlatne prašine, iz koje se pojavljuju tamna lica i snežnobeli ogrtači, odakle iskre pogledi i blešte čvrsti, beli zubi. Rumi! Rumi! Prolazio je Hanibal, pogleda visoko uzdignutog prema gradskim zidinama, i zapovedničkim pokretom ruke pokazivao na kapije. Neka otvore! Zašto ti pobeđeni ljudi ne otvaraju, već stoje preplašeni iza utvrđenja? A ako neće da otvore, neka izađu onda da se bore! Numiđanska konjica je, pomamno galopirajući ka gradu, izbacivala čitavu kišu strela, tako da su kapije grada bile potpuno zasute. - Neka izađu konjanici! - na glas prokonzula Fulvija trgla se ona gomila prestravljenih posmatrača. Rim ima još dovoljno legija, zašto

219

da podnose uvredu kakvu grad još nikad nije podneo? - Neka izađu konjanici, a uputite i odbegle Numiđane koji bolje nego iko poznaju svoje drugove. Bili su to begunci koje je gvozdena Hanibalova disciplina naterala da pređu na stranu Rimljana. Nisu bili građani Kartagine, bili su najamnici i, prema tome, bilo im je sasvim svejedno da li će se boriti za ovoga, ili za onoga gospodara. - Aventin je zauzet! Krik se proneo gradskim ulicama, od Pinća do Trans Tiberima, od Aventina do Virminala. Vrišteći od užasa, narod je kao lud pojurio gradskim ulicama. Ljudi su se penjali na krovove i odozgo, kao podivljali, bacali kamenje i strele na svoje sopstvene sugrađane, misleći da nažao čine neprijatelju. Ulice su bile prepune seljaka i stoke. Došlo je do strašnog krvoprolića, ali nije postojao način da se razjasni tragična zabluda. - Stanite ! - vikali su tribuni. - Ta vi ubijate vašu braću! - Opametite se! Nema neprijatelja, niko nije prodro u grad! - vikali su pretori. - Nije to Hanibalova konjica; to su odbegli Numiđani koji idu da se bore van gradskih zidina! - vikali su centurioni. No, sve je bilo uzalud. Uzvici su se mešali u toj stravičnoj buci. Vojnici su se morali postrojiti ispred gradskih kapija i okrenuti oružje protiv naroda, kako bi se izbeglo da podivljala gomila ne krene da beži preko polja. Pravu paniku izazvala je četa begunaca Numiđana, koji su na konjima projurili gradskim ulicama, kako bi se s Aventina premestili na Eskvilin. Građani su bili potpuno izbezumljeni. Uzaludne su bile sve opomene, nije vredelo pozivati narod da se umiri. Numiđanska i rimska konjica izašle su kroz porta Eskvilina i zametnule bitku. - Imaju još legija! - konstatovao je Kartalon, pokazujući na četu koja se lepezasto postrojavala duž via Tiburtine, preteći da će im preseći put za Preneste. - Među njima ima izdajnika sa kojima bih hteo da porazgovaram rekao je Hanibal prigušenim glasom, i poterao konja u pravcu rimske konjice.

220

- Ne prihvataj bitku i vrati se sa vojskom! - rekao je Kartalon, pokazujući u daljini na prenestinsku kapiju - Tamo su postrojene legije! Hanibalov je pogled tad sevnuo kao munja: - Kažeš da još imaju legija? Utoliko bolje! To mi je milije. Neka narod Rima odozgo, sa gradskih zidina, vidi propast svoje poslednje vojske. Sve će rešiti bitka, a ne opsada. Sutra u zoru ući ćemo kroz gradske kapije zajedno sa pobeđenom gomilom. Konjanici su, međutim, zametnuli borbu. Kartaginjanima je pretila opasnost da budu opkoljeni, te su se, pod teretom borbe, povukli u pravcu via Preneste. Rimska konjica je u nekoliko navrata snažno jurišala na neprijatelja, a ovaj im je odgovorio zasipajući ih strelama, ali i izbegavajući bliži kontakt, spretno manevrišući. Hanibal, u odstupnici, uvek poslednji kad se valja povući, baš kao što je uvek bio prvi kada je trebalo boriti se, netremice je posmatrao visoke kule Rima, koje su postepeno bivale sve manje i manje. Oko njega su numiđanski strelci ostavljali mesto, zdušno ciljajući svoje strele. Rimska konjica progonila ih je dobar deo puta, a onda su se i poslednji rimski konjanici vratili u Večni grad. - Do sutra! - uzviknuo je Hanibal i ispružio ruku prema Rimu. * * * Sutradan je Hanibal digao logor i sa vojskom u bojnom poretku krenuo put Rima, ali su između njega i grada bile postrojene Flakove legije. Igrala se poslednja igra u kojoj je u izgledu bio veliki plen. Hoće li se ponoviti ono što se odigralo kod Kane? Da li će zauvek biti skršena moć Rima, s obzirom na to da on sada više nema stare legije Fabija Maksima i Publija Scipiona? Da li će grad moći da spase ona vojska prikupljena zbrda-zdola, sastavljena od dečaka, robova, oslobođenih osuđenika i zločinaca puštenih iz zatvora? Ni za trenutak Hanibal nije posumnjao u pobedu. Na tim valovitim poljima, koja su mnogo ličila na okolinu Kartagine, bilo je lako boriti se, tako da ni jedna, a ni druga strana, nije mogla poželeti bolje pozicije. Ovde će numiđanska konjica s lakoćom napasti legije s leđa i tako ponoviti manevar presudan za ishod bitke. 221

Maarbal, koji je sa Hanibalom bio u prethodnici, upro je pogled u gusto zbijene crne redove legija na uzvišenjima između via Nomentane i via Prenestine. Pogled mu je bio mračan. - Da si posle Trazimena, i posle Kane, o, Hanibale, poslušao moj savet, između tebe i Rima ne bi stajao zid od ljudskih grudi i gvožđa. Vojskovođa je, ne mareći, slegao ramenima. - Zar misliš da su to Fabijeve legije? - Ne, ali se iza njihovih leđa nalazi grad; tamo su njihovi sinovi, braća, majke, žene, i svi oni ih sada gledaju. Mi se borimo protiv njihovog očaja. Hanibal ga je oštro pogledao svojim surovim pogledom. - A mi? - Šta hoćeš da kažeš? - Ko se bori s većim očajanjem, oni ili mi? Iza njihovih leđa nalazi se grad, iza naših pustinja. Budu li pobeđeni, oni će moći da se povuku iza gradskih zidina i izdrže opsadu koju mi ne možemo preduzeti. Nismo mogli da zauzmemo Spoletij, nismo uspeli da zauzmemo Nolu, nismo mogli da povratimo Kapuu. Dakle? Morali bismo se ponovo povući i nastaviti onu večnu igru marširanja. Budemo li pobeđeni, za nas nema više spasa! - Požurimo onda da ih napadnemo pre nego što se i nebo umeša u borbu protiv nas. Sa morske strane se uzdizao čitav zid gustih crnih oblaka, belim oivičenih. Vetar koji ga je terao još nije bio stigao, mogao se samo naslutiti jer je ona crna zavesa prostor sve brže osvajala. - Ako nas uhvati nevreme, udaraće nam pravo u lice. Ne isplati se da prvi napadamo. Ostanimo mirni i prepustimo brigu neprijatelju rekao je Hanibal. Iz daljine se začula grmljavina. Čudne munje izbrazdale su nagomilane oblake. Što se crni zid više uzdizao, to se po zemlji sve više širila mrtvački modra, sablasna svetlost, tužnija od bilo kakvog zimskog sutona. Zavladala je zastrašujuća tišina, ona koja prethodi opasnoj oluji, koja se, zbog grmljavine koja se približava, činila još opasnijom. Obe vojske stajale su nepomično. Nisu se čule ni trube, niti zapovesti. Svi su pogledi bili uprti ka zapadu. - Grmi s naše desne strane: povoljan znak - prošaputao je konzul

222

Flako. - Oluja dolazi s mora i šibaće neprijatelja pravo u lice - dodao je Sulpicije Galba. Zagrmelo je negde blizu, a onda se spojilo nebo sa zemljom i na bojno polje su, praćeni grmljavinom jačom od buke hiljade bojnih kola, stigli beli iskrzani oblaci. - Grad! Grad! - povikali su vojnici. Izgledalo je kao da je kiša, pomešana sa dijamantima, brazdala nebo. Nisu padala okrugla zrna, već neuobličeni komadi leda; gruvali su po vojničkim oklopima, udarali po živom mesu. Niko nije bio u stanju da lice okrene ka nebu. Gromovi su se utrkivali, udarajući jedan za drugim neverovatnom brzinom; strašan pljusak, pomešan s gradom, sručio se odozgo i zemlju za tili čas pretvorio u močvaru; tekli su potoci, slivali se čitavi mali slapovi. Zavladala je potpuna tama, slična mrkloj noći, čije je crnilo samo blesak munja s vremena na vreme ublažavao. Gromovi su tutnjali i odasvud odjekivali. Vojnici su jedva stajali, i jedva svoje oružje držali. - Da li se bogovi bore na našoj strani, ili protiv nas?! - uzviknuo je konzul. Na to pitanje je bilo teško odgovoriti. Izgledalo je kao da ih nebo, podjednako nepristrasno prema obema vojskama, u svome gnevu izjednačuje. Nisu vojske više uspevale da raspoznaju jedna drugu. - Čudo! Čudo! I u jednoj, i u drugoj vojsci, na raznim jezicima, čuo se isti uzvik zaprepašćenja. U onom povlačenju i traženju kakvog-takvog zaklona, izmešali su se bojni redovi; čete su izgubile svaku međusobnu vezu. I u punskoj, i u rimskoj vojsci sveštenici su jurili od starešine do starešine i odvraćali ih od bitke: bilo je očigledno da se nebo tome protivi! Bogovi su hteli da se tog dana bore jedino oni. Stihija je besnela puna tri sata. A kad je ponovo granulo sunce, pred vojnicima je iskrslo more blata, po kome niko, ni oni, a ni konji nisu mogli da se kreću, i iskrsao je između dve protivničke vojske prostor od čak nekoliko milja, tako da su se vojnici vratili u svoje logore. - Bogovi su se borili za nas - rekli su sveštenici Rima. Sveštenici Kartagine su ćutali. Niko ni pomislio nije na slučajnost; bilo je sasvim jasno da su se bogovi tu umešali. Munje su udarale

223

Rimlja nima s desne, a Punima sa leve strane. Grad i kiša šibali su čelo kartaginske vojske. Grom je ubio vojnika koji je nosio bojna obeležja, a stajao Hanibalu s leve strane. Čim je i poslednji vojnik odstupnice ušao u logor, nebo je ponovo postalo vedro, a sunce je zablistalo u punom sjaju. Hanibal je saslušao proroke, ne skidajući sa svog lica uobičajen, prezriv izraz. - Sutra će se nebo boriti na našoj strani! - uzviknuo je zatim, ruku svoju podižući u pravcu odakle je veličanstveno sunce, na zalasku, pozlaćivalo rimske brežuljke. Kad je sledećeg jutra digao logor i krenuo ka Rimu, dan je bio bez ijednog oblačka, vedar i lep, ali kad su se vojske u bojnom redu postrojile jedna naspram druge, a trube objavile bitku, s mora se velikom brzinom ponovo uzdigao onaj isti tamni zid, izbrazdan, reklo bi se istim onim munjama od prethodne noći. Ni jedan, a ni drugi vojskovođa nije se sad usudio da izda zapovest za napad. I jedan, i drugi posmatrali su tu bitku na nebu, obuzeti praznoverjem i strahom. Nebeske strele su ponovo gađale vojnike, a oni su stajali kao ukopani, uplašeni i ka zemlji nagnuti. - Da li da jurišamo? Bogovi su nam naklonjeni! - rekao je konzul Sulpicije Galba. Fulvije Flako je to, međutim, strogo odbio: - Bogovi su nas u svojoj srdžbi izjednačili. Kako da se borimo kad smo od kiše, grada i bleska munji potpuno oslepeli? Zemlja se ponovo pretvorila u močvaru, a vojske su se, kada se vazduh pročistio, našle na odstojanju, tolikom da jedna drugu više nisu videle. - Čudo! Čudo! Čim su se vojske vratile u svoje logore, nebo se ponovo, kao nekim čudom, potpuno razvedrilo. Hanibal je otišao u svoj šator, uopšte se ne obazirući na vojne starešine. Maarbal sa vojskovođe nije skidao svoj, tako neobjašnjiv pogled. Hanibal je to zapazio i - prekinuo ćutanje: - Šta opet hoćeš da mi kažeš? - Samo to da ti ovde ne bi naišao na postrojene legije, niti na ovo kobno nebo, da si odmah posle Trazimena, i posle Kane krenuo na

224

Rim. - Što se tiče legija, u pravu si, ali što se tiče neba, to ne možeš tvrditi. Prezirao sam, i nisam priznavao bogove, ali sada mislim da postoji neka sila pred kojom je ljudska volja nemoćna. Maarbal mu se opet podsmehnuo: - Znači, o, Hanibale, da su bile potrebne dve gradonosne oluje da ti u to poveruješ?! Hanibal je odgovorio, jedva se primetno osmehujući: - Rugaj se, ako ti je volja. Možda mi je ranije nedostajalo hrabrosti da osvojim Rim, ali danas nisam imao sreće! - Znaš li da oni šalju u pomoć nove legije u Hispaniju? - Kako si to doznao? - Zarobili smo vojnika koji je zalutao tokom oluje. Rim će imati nove legije doklegod ima naroda koji su mu verni. Ali, ja sam od tog vojnika i nešto drugo doznao: zemljište na kome ti logoruješ juče je u Rimu prodato za milion sestercija. Hanibal je slušao, pogleda uprtog u zemlju. S vremena na vreme samo je klimao glavom. - Znači da se našao kupac - rekao je tiho - za zemljište koje ja posedujem? - Da, Hanibale, i to za istu cenu kao da je slobodno. - Ja sam, dakle, tako malo osvojio za ovih osam godina ratovanja? Zavladalo je dugo ćutanje. Maarbal je, pri tom, svog vrhovnog komandanta i dalje posmatrao onim svojim neodređenim pogledom, koji je bio pun čas duboke odanosti, a čas, opet, mržnje. Čovek u njemu, odan Hanonu, nadvladao je malo-pomalo Hanibalovog vojnog starešinu. U isto vreme on je prema njemu osećao i bezgranično divljenje, ali je bio i ljut na njega, toliko da je osećaj srdžbe ponekad prelazio i u mržnju. Nije Hanibal, već je Hanon pravilno procenio situaciju. Ne, Hamilkarov sin nikad neće osvojiti Rim, kad nije bio u stanju da osvoji Nolu i Spoletij. Dovoljan je bio samo jedan jedini pojas utvrđenja, dovoljna je bila pustinja pa da Hanibalu oduzme svu snagu. Svagde je pobeđivao, ali je bio zarobljenik tuđe zemlje u kojoj su ga svi mrzeli, u kojoj ga nigde nisu voleli; zemlje u kojoj su u njemu svi videli gospodara, a ne oslobodioca. No, ipak je on neumorno išao za ostvarenjem svoga sna, svog velikog plana kojim će uništiti vekovnog neprijatelja. I on je imao

225

pravo, i on je jasno video kojim se putem, i na koji način može doći do konačne pobede. - Odseći... i odseći sa stabla grane i preseči korenje, onda će stablo samo pasti! Govorio je Hanibal sam sa sobom, zaboravljajući da je tu Maarbal, da ga on sluša i posmatra, posmatra ga očima koje sevaj u kao oči pantera. - Nisu hteli da me slušaju... odseći grane, jednu po jednu... prerezati korenju vene, isušiti mu pluća, prerezati mu žile, tek onda će pasti to veliko telo... - Kasno je! Odlučni Maarbalov glas je pogodio Hanibala u lice, kao da ga je bičem udario. Onda je on naglo skočio, a Maarbal je tri koraka ustuknuo. - Ćuti, prokletniče! Šta ti možeš reći, a da Hanibal ne zna? Izađi! Kad je ostao sam, Hazdurbalov sin je laganim korakom dugo hodao u po svom šatoru. Njegov verni sluga Nebuh, šćućuren na zemlji, pratio ga je pogledom prepunim tuge. - Da li je sad sve dockan?... Trebalo je smeti, a ja se nisam usudio! Sad, ili Hazdrubal, ili je svemu kraj!

226

XVIII SUDBINA KARTAGINE

- Koga si doveo? Centurion je digao ruku u znak pozdrava. - Zarobljenike. Sada će stići i tribun Lucije Virginije, koji će ih lično predati konzulu. Nikom drugom, samo njemu. - Zar su ti zarobljenici toliko važni? Centurion je nekoliko puta potvrdio glavom i pri tom se još osmehnuo: - Toliko važni da od njih, možda, zavisi sudbina Rima. - Ko su? - Četiri Gala i dva Numiđanina. Hrabri i lukavi ljudi koji su na konjima prešli čitavu Italiju, a da nikome nije pošlo za rukom da ih zarobi. Hazdrubalovi glasnici. Konzul Klaudije Neron naredio je da dođe tribun zajedno sa zarobljenicima. - Kako ste ih uhvatili? - Slučajno, o, konzule - odgovorio je tribun. - Zapazili su ih naši ljudi dok su nabavljali stočnu hranu u blizini Metaponta, baš u času kad su pokušali da se sakriju u šumi. Doveli su ih pred pretora Kvinta Klaudija, koji ih je ispitao. - Šta su rekli? - Najpre su izmišijali svakojake priče: da su dezertirali iz Hanibalovog logora, te da su pobegli zbog gvozdene discipline Kartaginjana... ali je u njihovim pogledima i rečima bilo nečeg sumnjivog, tako da im je pretor zapretio da će ih podvrći mučenju. Tada su priznali da dolaze iz Placencije i da donose Hazdrubalova pisma. Držali su ih sakrivena ispod sedla, pod prostirkom. - Pisma za Hanibala? - Da, konzule. Doneli smo ih neotpečaćena.

227

Konzul je uzeo papiruse i odvio ih. Pisma su bila na feničanskom jeziku. Pozvali su tumača i naredili mu da se zakune bogovima da če ih prevesti tačno i apsolutno verno. U prvom pismu je pisalo: „Hazdrubal Barka pozdravlja Hamilkara Barku. Neka ti bogovi budu skloni, kao što su dosad meni bili. Sledio sam tvoj put i, preko Pirineja i Alpa, stigao u dolinu reke Po. Usprotivila mi se Placencija i ja sam je zauzeo, ali sam digao opsadu i krenuo prema Bononiji jer su mi stigle vesti da je tebi potrebna pomoć. Vodim ti vojsku, šezdeset hiljada ljudi, cvet Kartagine i Numidije, sve junak do junaka, a vodim ti i konje, i slonove. Nema te snage, brate, koja bi nas mogla zaustaviti kad se ti i ja sjedinimo.” A u drugom pismu je stajalo: „Hazdrubal pozdravlja Hanibala. Idem drugim putem, a ne onim kojim si ti došao. Duži je, razume se, ali je brži jer neću morati da prelazim preko Apenina, a što je i tebi zadalo toliko muke. U klancima još ima mnogo snega. Ja ću zaobići Apenine i preći u Umbriju, preko Sene Galske, gde ćeš mi ti doći u susret, a onda ćemo odatle krenuti na Rim.” Klaudije Neron se obratio zarobljenicima, naredivši tumaču da prevede njegove reči: - Hazdrubalovi glasnici, birajte: ili smrt na mukama, ili časno zarobljeništvo i oproštaj Rima. - Odabrali smo život i molimo te da prema nama budeš milostiv odgovorio je tiho jedan Gal. - Ne plašite se, biću milostiv prema vama. Gde ste ostavili Hazdrubala? - U Bononiji, konzule. Napredovao je veoma sporo, kako ne bi otišao predaleko na jug, i kako bi Hanibalu dao mogućnost da mu dođe u susret na pola puta. - Kakve vojnike vodi? - Kartaginjane, Numiđane, Ibere i Ligure. - Koliko slonova? - Oko trideset. - Ima li dobre vodiče? - Često ih menja, često ih uzima silom. - Da li se Hazdrubal koleba, ili je siguran u sebe?

228

- Kažu da je neodlučan. Nadao se da će ući u prijateljsku zemlju, koja je listom ustala protiv Rima. Nismo mislili da ćemo morati da prevalimo toliki put, o, konzule. Da je Hazdrubal znao da mu je brat u Apuliji, ne bi krenuo. Verovao je da je Hanibal mnogo bliže, čak je bio nestrpljiv što mu brat već ne dolazi u susret. - Idi. Nećeš se kajati zbog svoje iskrenosti. Pala je noć. Duž doline Kazentuma videlo se kako u Hanibalovom logoru gore vatre. Konzul je u te vatre zamišljeno gledao. - Sudbina dveju imperija može ponekad zavisiti od jednog pisma tiho je rekao. - Ta glasnici samo što nisu stigli do cilja. Omelo ih je jedino to što su odabrali pogrešan put. Mene ovaj Hanibal, zaista, iznenađuje. On sigurno zna da mu brat dolazi u susret, a zavukao se u najudaljeniji kutak Italije! ...Počeo je Hanibal da stari. Ne zna više da pobeđuje. Ove sam ga godine već dva puta potukao, kod Grumenta, i kod Venoze. Vratio se u svoj šator i dugo, pri svetlosti svetiljke, pisao. Zatim je pozvao tribuna Virginija. - Krenućeš u Rim ne časeći ni časa. Na svakih deset milja čekaće te sveži konji. Žuri! Sudbina Rima zavisi od tvoje brzine. Odnećeš Senatu moja i Hazdrubalova pisma. Poveravam ih tvome poštenju. Tribun je stavio ruku na srce. - A sada idi! Neka ovamo smesta dođe legat Kvint Kasije. Logor je spavao. Samo su dva čoveka bdela i između sebe mirno raspravljala o sudbini Rima i Kartagine. - Moramo ih potući pojedinačno, pre nego što doznaju jedan za drugoga. Slušaj: pisao sam u Rim da konzul Livije Salinator smesta krene sa legijom i zauzme Narniju; u isto vreme legija iz Kapue će krenuti za Rim, da bi se sjedinila sa Livijem, ali su potrebne odabrane trupe, veterani koji se ne plaše Hazdrubala. Šta misliš o našoj Sedmoj legijp. Legat je pogledao konzula sa zaprepašćenjem. - Sedma legija?! Ali, kako bi se ona mogla suprotstaviti Hazdrubalu? - Ja ću preuzeti zapovedništvo nad tom legijom i povešću je u Umbriju. - To ne možeš uraditi. Sedma legija je jezgro naših snaga, strah i trepet neprijatelja, pobednik kod Grumenta i Venoze.

229

- Baš zato! - Ali, Hanibal će te slediti. Ko će moći da ga zaustavi? - Ti. - Neka ti bogovi oproste, konzule, ali ovo nije vreme za šalu. - Alija nikad nisam govorio tako ozbiljno kao što sada govorim. Slušaj me, Kvinte: ako Hazdrubal i Hanibal sjedine svoje snage, Rim je propao. - Razumem, i samo neko čudo može sprečiti da Rim ne podlegne svojoj sudbini. - Još noćas će Sedma legija napustiti logor. Hanibal ništa ne sumnja. Logor će ostati tu gde jeste. Ti ćeš udvostručiti broj vatri, fanfare će u zoru odsvirati konzulovu „skvilu”. Udesi tako da buka, kretanje i povici budu što jači. Što se tiče vojske, kazaćeš im da mi idemo nedaleko odavde, u Lukaniju, da opsednemo Cikirus, koji je Lukanija dobila od Hanibala. A ja ću, za to vreme, stvarno krenuti put Picenuma. Tamo ću stići za šest dana, i vratiću se za isto toliko. - U ime Marsa Ultora! Ta to je potpuno lud poduhvat! - Pokušaću! Neka mene pogodi kazna i bogova, i ljudi, ako ne uspem. U tebe polažem svu nadu. Učvrsti logor! Naredi da iskopaju nove rovove i podignu nove nasipe. Svakog dana ističi svoju snagu, kako bi Hanibala držao stalno na oprezu. On se neće maknuti s mesta. Čeka vesti. Ništa ne zna o bratovom dolasku. Neće učiniti ništa neoprezno. Njegova opreznost je jednaka njegovoj odvažnosti. Hazdrubal ide nesumice, nalazi se u nepoznatoj zemlji. Zna samo toliko da su legije daleko. Napreduje polako i oprezno. Možemo ga iznenaditi samo ako budemo brzo delali. Nada se da će sresti svog brata, a stvarno će sresti dvojicu konzula. Osim toga, ja imam i poseban račun koji bi sa njim trebalo da uredim. - Neka ti bogovi pomognu, ali... tvoja odluka je mnogo smela. - To je jedino što možemo uraditi u ovoj situaciji. Pravi se kao da ćeš napasti Hanibala. On tebe neće napasti; vojnici su mu utučeni jer su pretrpeli dva poraza. Pozvao je natrag Hanonovu vojsku, kako bi nadoknadio gubitke. Neće se maknuti. U Rimu strah i uzbuđenje nisu bili ništa manji nego pre dve godine, kada se logor Kartaginjana nalazio pred zidinama i kapijama samog grada. Već i sam plan Klaudija Nerona izazivao je zabunu još većih razmera nego što je bila sama opasnost. Rimski logor pred Hanibalom

230

ostao je bez konzula i bez svojih najboljih boraca. Sve je počivalo na zabludi neprijatelja, i na čistoj sreći - da on neće primetiti prevaru. A šta će se desiti ako Hanibal krene za Neronom, koji je sa sobom imao samo šest hiljada vojnika, ili ako napadne na logor iz koga je povučena najbolja vojska? Drhtali su i od same pomisli. Sada su, umesto jednog, imali dva rata; umesto jednog, dva Hanibala, jer je vladalo opšte mišljenje da Hazdrubal, ni po svom junaštvu, niti po svom iskustvu, ne zaostaje za svojim bratom. Glasovi koji nisu mogli da ohrabre, pronosili su se i kako u Senatu, tako i u komisijama. - Hazdrubal je u Hispaniji uništio dve rimske vojske. - Ubio je dva konzula. - Prešao je preko Alpa bez gubitaka, dok je Hanibal tamo ostavio polovinu svoje vojske. - Šalju mu u susret jednog Klaudija Nerona, koji je u Hispaniji Hazdrubala prvo opkolio pa onda dopustio da mu ovaj izmakne i zbijao šalu sa njim kao sa kakvim dečakom. Ali, marš Klaudija Nerona je bio brz kao vihor. - Vodim vas u sigurnu pobedu - rekao je on svojim vojnicima, otkrivajući im pravi cilj puta. - U poređenju sa snagama konzula Livija, nas je malo, ali ćemo mi biti snaga koja će odlučiti o pobedi. Uvek su male stvari odlučujuće. Dolazak još jednog konzula uliće poverenje i povećati osećaj sigurnosti, ali ćete vi požnjeti slavu! Kud god da su prolazili, dočekivala ih je masa sveta, ljudi koji su došli iz gradova i sela, sa svih strana. I žene, i muškarci padali su duž puteva na kolena, dizali ruke ka nebu i odavali hvalu bogovima. Ta konačno su, eto, sreli legije koje marširaju, ne da bi bitku izbegavale, već da bi se sukobile s neprijateljem. - Spasioci naše dece i naših žena! - Spasioci otadžbine! - Ave, Nerone, koji si pobedio Hanibala! - Neka te prate bogovi naše otadžbine! Celim putem donosili su im žito, hranu, oružje, dovodili im konje i kola, pripremali smeštaj za umorne vojnike, doturali im hranu i piće, obasipali ih cvećem, maslinovim i lovorovim grančicama. Vojska se razdragano od mase sveta branila i zahvaljivala joj. Uzimali su samo ono što im je najpotrebnije, jeli su u hodu; odmarali su se tek koliko im je bilo potrebno da povrate snagu.

231

Bio je to brz i marš pun zanosa; iz očiju vojnika zračilo je samopouzdanje i sve ih redom bodrilo. Jurili su, takmičeći se i sa vremenom, i sa prostorom. Prevaljivali su po pedeset milja dnevno; osim oružja, za sobom su ostavljali sve što im je smetalo. Za hranu se brinuo narod. Pred njima su jurile štafete na konjima da bi obavestile narod o dolasku drugog konzula. Neka nikako ne proširuju logor blizu Hazdrubala; neka konačišta ostanu ista; neka ne povećavaju broj šatora; neka ne proširuju ogradu; neka svaki vojnik primi po jednog druga istog čina: centurion centuriona, konjanik konjanika, pešak pešaka, tribun tribuna. Prtljaga nemaju, dakle, neće zauzeti mnogo mesta. Što su dalje napredovali, postajali su sve brojniji. Dobrovoljno su im prilazili stari vojnici, kao i sasvim mladi ljudi koji jedva da su bili u stanju da nose oružje. Ovaj čudesni i trijumfalni pohod bio je brz kao prolećni vetar. Nisu osećali umor, nisu bili zabrinuti, odvažan plan i duboko konzulovo poverenje predstavljali su u njihovim očima garanciju uspeha. Ni Hazdrubalovo ime im nije zvučalo tako zlokobno, dok je čak i samo sećanje na Hanibala izazivalo kod njih strah. Mnogi su se čak i smejali, izgovarajući Hazdrubalovo ime. - Ne zaboravite - govorio je konzul - da nikada u jednoj te istoj porodici ne postoje dva genija. Setite se da se Hektorov brat zvao Paris. Smejali su se. Mogli su da se smeju, kada su išli u susret jednom Hazdrubalu. Livijev logor nalazio se u blizini Sene Galike, udaljen od neprijateljskog logora pet stotina koraka. Da bi u logor stigao noću, Klaudije Neron je zaustavio čete iza planina i poslao unapred štafete. Hteo je da uđe u logor tek kad zavlada duboka noč, bez svetla, tiho, tako da niko ne čuje buku i trube. I tiho su ušli u šatore Neronovi veterani, čvrsto u mraku stiskajući jedni drugima ruke u znak pozdrava. Te večeri stigao je i pretor Lucije Porcije Licinije, koji je dotad sledio Hazdrubala, stalno ga uznemirivao i gubitke mu nanosio. Održali su ratno savetovanje. Livije je smatrao da bi trebalo sačekati da se vojnici odmore, ali je Neron bio suprotnog mišljenja.

232

- Oba naša neprijatelja su u zabludi: Hanibal ne zna da se pred njim sada nalazi manje, a Hazdrubal ne zna da je pred njim više vojnika. Dali su znak za bitku. * * * Hazdrubal je ćutao. Oko njega se dešavalo nešto vrlo tajanstveno, nešto što je njega, kao iskusnog ratnika koji je navikao da i u vazduhu oseća opasnost, uznemirivalo. Brinula ga je već i sama neodlučnost, oklevanje neprijatelja protiv koga je trebalo da se bori. Da li će ga konzul napasti, ili će se, sledeći obazrivu Fabijevu taktiku, ograničiti samo na to da budno prati njegovo kretanje? Zbunjivala ga je i tišina u rimskom logoru. Ničega što bi nagoveštavalo bitku, već pre neku zamku, zasedu. Bolje bi bilo da je došlo do borbe u Padanskoj niziji, kako je i očekivao; bolje bi bilo da je smesta napao velikog neprijatelja, kao što je to uradio Hanibal kod Trebije i kod Tičine, bolje bi to bilo nego što je ova praznina koja sad oko njega vlada, nego onaj neometani, skoro trijumfalni pohod. Ni u Alpima ga nisu napali, čak ni oni divlji galski gorštaci, vični da napadaju obrušavajući kamenje i puteve zakrčujući, nisu pokazali neprijateljstvo kakvo oseća sada. Njegov pohod nije bio ni opasan, niti slavan, kao što je to bio pohod njegovog brata. Čuda se ne ponavljaju dva puta. Slava ne pripada onome koji podražava, već onome koji stvara. Brižan i ogorčen, ponovo je počeo da ispituje uhode: - Da li je proširena ograda? - Ne, božanski Hazdrubale, ista je kao i prošlih dana. - Da li ste primetili vojnike tamnijeg tena? - Nismo. - Ipak... Ipak mu se, dok je jahao ispred predstraža, učinilo kao da je iz daljine primetio oklope drugačije od onih koje je ranije video. A primetio je i da su konji tamo u daljini veoma mršavi, kao da su pre toga dugo galopirali. - Zauzmite busije pokraj reke, potreban mi je bar jedan zarobljenik. Nije im pošlo za rukom da zarobe nijednog vojnika, i to je još više povećalo Hazdrubalovu strepnju. 233

Dešavalo se nešto sasvim neobično. - Da li još uvek postoje dva logora? - Da, božanski Hazdrubale, konzulov i pretorov. Sitni znaci, ali znaci koji ne mogu da prevare iskusno oko. - Slušajte, čuju se fanfare. Saopštili su mu da su u zoru u pretorovom logoru trube jednom zatrubile, a u konzulovom dva puta. - Dva puta? Znači da se u logoru nalaze dva konzula! Kako je onaj drugi konzul mogao da napusti bojno polje na kome je Hanibal? Sledio se pri samoj pomisli: Zar sam prekasno stigao? Znači da je Hanibal potučen! Nije mogao ni da zamisli kako jedan iskusan ratnik, kao što je njegov brat, može da ne zapazi odlazak konzula čiji je logor tik pored njegovog. Uzalud je čekao na bratovljeve vesti i odgovor na svoja pisma. To ga je ćutanje mučilo. - Preda mnom su dva konzula! Saopštili su mu da su Rimljani iz svojih logora već izneli bojna znamenja i da se svrstavaju u bojni red. - Neka se ne prihvata poziv! U toj nesigurnosti, bolje je da izbegne bitku i ode. Kada se spustila noć, naredio je da se pogase vatre i da se logor digne. Vojska je ćuteći išla nepoznatim i sporednim putevima. Vojnici su bili umorni, neispavani i neraspoloženi. - Vodiči su nestali. Vest ga je ispunila strahom. Ima vesti koje se ne mogu sakriti. Vojnici su se, napuštajući staze, razilazili po poljima i, mrtvi umorni, neispavani, ostavljali bojna obeležja, padali na zemlju i tonuli u dubok san. - Idite pored reke. Kad svane, naći ćemo pravi put. Išli su duž Metaura, sledili ćudljive zavoje reke i tu i tamo pokušavali da pređu reku. Ali su obale bile visoke i, što se više od mora udaljavala, korito reke je postajalo sve uže i dublje. Zbog skorašnjih prolećnih kiša i snega koji se topio, reka je bila brza i nabujala. U noći kojoj nije bilo kraja išli su po bespuću nasumice, slabo napredujući.

234

Čim bi svanulo, sustizala ih je konjica, napadala ih s krila i, iznenađene, nagonila vojnike u beg, progonila ih i ubijala. Povlačenje Hazdrubalove vojske ličilo je na bekstvo. A kad bi se sasvim razdanilo, ugledali bi oni na visovima čete rimskih vojnika već svrstane u bojne redove. - Moramo se boriti - rekao je Kartaginjanin Imilkar, pokazujući na pešadiju koja je već otpočela manevar opkoljavanja. - Zauzmite visove i učvrstite se! - naredio je Hazdrubal. - Nemamo za to vremena. Moramo se boriti. Sukob se nije mogao izbeći. Kartaginska vojska, iznenađena za vreme marša, morala je nenadano da izmeni front i da se postroji na izuzetno uskom i nepodesnom mestu. Hazdrubalu nije bilo poznato da se u sličnoj situaciji našao i konzul Flaminije kod Trazimena. Boriti se sa vojskom koja je umorna i u rasulu, bio je više nego očajan poduhvat, ali je, takođe, bilo i nemoguće izbeći bitku. - Pred nama su dva konzula, dve vojske - rekao je Imilkar na uho Hazdrubalu. Hazdrubal je sagnuo glavu. Sami smo, moj brat je mrtav - tiho je rekao, i potom dodao - Nisam smeo napuštati logor. Fabije Maksim se ne bi micao. Borićemo se. Stavite u centar slonove i Ligure, s leve strane Gale, a sa desne, sa mnom, Ibere i veterane. - Probijte neprijateljski centar! Uzvik se proneo kroz punske redove, vodiči su poterali slonove koji su, krečući se onim svojim teškim korakom, ličili na kule koje se same kreću. Bio je to onaj moćni klin na koji su Puni računali, živi katapult koji je doneo pobedu Piru, kao i prvu pobedu Hanibalu. Ali, sad više nisu bila Pirova vremena. Prošlo je vreme kada su slonovi izazivali strah; oni više nisu ličili na grozna čudovišta protiv kojih je uzaludan svaki otpor; to su sada bile ogromne životinje koje je bilo moguće uplašiti kao i konje, i koje su, čim bi se oslobodile vodičeve ruke, nasrtale na sopstvene redove, izazivajući pometnju. Da bi ih zaplašili, sada su rimski vojnici bacali goruće strele; već su oni dobro znali na kojim su mestima ove ogromne životinje naročito osetljive i kako ih mogu najlakše raniti. Pešaci su im zasecali žile na nogama, ranjavali ih u butine.

235

- Probijte centar! Popuštao je centar rimske vojske. Tu je došlo do strašne borbe prsa u prsa. Tu su se nalazili konzul Livije, Hazdrubal, tu su bili Hispanci, stari vojnici navikli da se bore s Rimljanima, tu su bili Liguri, narod ponosan koji ume da se bori. Slonovi su već bili pokolebali prve rimske redove i one koji nose bojna znamenja prisilili na uzmicanje, ali su se pomamili kada su bili napadnuti gorućim strelama, ne pristajući više na to da se pokoravaju svojim vodičima i, kao pobesneli, nasumice tumarali između redova, poput lađa bez kormilara. Na desnom krilu borba je bila skoro nemoguća zbog strmog terena pred kojim su se nalazili Rimljani. Tu je bilo onih šest hiljada Neronovih veterana koji su nestrpljivo iščekivali da borba počne. - Zašto smo mi prevalili tako dug put? - vikao je konzul. Na uzbrdicu se nisu mogli probiti, a svako oklevanje je bilo opasno; desno krilo je moralo rešiti ishod bitke. - Za mnom, moji legionari sa Grumenta! - uzviknuo je Klaudije Neron. Ošinuo je konja i na krajnje desno krilo povukao za sobom kohortu lake pešadije izmešanu sa konjicom, i veoma brzo zaobišao breg, odmah zalazeći iza leđa Hispancima i Ligurima, koji su sada bili napadanuti i s čela, i sa boka, i sa leđa. Bilo je već podne. Vazduh je bio topao i sparan. Topao vetar uzdizao je gustu prašinu kao nekad kod Kane. Hazdrubalovi vojnici, umorni od marša i neprospavane noći, borili su se kao mesečari. Borba Gala na levom krilu bila je veoma teška. Iako su na izgled bili lepi, visoki i jaki, Hazdrubal se u njih nije mnogo uzdao; znao je da su nestalni, da ih lako hvata panika i da slabo podnose umor. No, vladalo je ubeđenje da ih se Rimljani plaše zbog njihovog ubojitog oružja, kao i zbog njihovih divljačkih uzvika, i zbog toga što su imali običaj da se mažu po licu kako bi izgledali što strašnije. Oni su bili najumorniji. Već su se mnogi razbežali i spavali u polju, mnoge je neprijatelj uhvatio ili pobio bez ikakvog otpora. Drugi su, izgarajući od žeđi, s mukom hvatali vazduh, borili se posrćući, ili dozvoljavali da ih neprijatelj zarobi ili ubije. U centru je bila neopisiva gužva. Slonovi su uzmicali uz strašnu riku, gazeći više redove Kartaginjana nego Rimljana.

236

- Ubijajte slonove! - više puta je uzviknuo Hazdrubal. - Ubijajte slonove! - vikali su i vojnici koji su bežali ispred pobesnelih životinja. Padali su kolosi zajedno sa svojim tornjevima, bučno kao kada se ogromno kamenje kotrlja sa visina. Vodiči su im stavljali dleto između glave i vrata i tu ih čekićem udarali. - Za mnom! Šta bi za vas rekao Hanibal?! - odjekivao je Hazdrubalov uzvik, dok je junak na svom belom konju jurio duž redova vojnika. Kaciga mu je bila pala s glave, njegova tamna kosa vijorila se na vetru isto kao i crveni ogrtač koji je na sebi imao. Pojedini vojnici su bežali i klicali Hazdrubalu, dok su se drugi, spazivši ga, okupljali i pratili do mesta na kojima je bitka bila najžešća. Povremeno su odredi numiđanske konjice, koju je Hazdrubal predvodio, prisiljavali legije na uzmicanje i stvarali ogroman prazan prostor. Ali, pešadija je bila poražena na svim mestima. Još su se jedino u centru držali Iberi i Liguri, ali se vojska s krila, opkoljena i izmešana, u neredu povlačila prema centru i za sobom odvlačila odrede koji su se još borili. Sve do poslednjeg trenutka videli su kako Hazdrubal stoji uspravno na brežuljku, na levoj obali Metaura, i kako netremice gleda u daljinu, put juga. Možda se nadao da će pri zalasku sunca ugledati kako se na vrhovima Apenina sjaje Hanibalove čete. - Spašavaj se, gospodaru - povikao mu je Imilkar - ili će se ovde ugasiti slava Kartagine! - Ovde se gasi slava Barka - odgovorio je Hazdrubal. Sedma legija se uspinjala uz brežuljak koji je već bio opkoljen. U svetlosti sunca na zalasku presijavala su se pozlaćena bojna znamenja Rima. - Konzul! Ovde je konzul! - povikali su numiđanski konjanici, okupljajući se oko Hazdrubala. A on je visoko uzdigao svoju sablju, svu crvenu od krvi. - Dođite da vidite kako umire Hanibalov brat, Hamilkarov sin! Kacige i uzdignuti oklopi zablistali su posred brežuljka; malo-malo mogle su se tu videti gomile konja koji se propinju kao talasi kad ih podigne oluja. Rimski vojnici, već umorni od toliko ubijanja, okupili su se oko

237

dvojice konzula glasno slaveći pobedu. Zatim su se uzvici postepeno utišali, a nad bojištem, gusto posejanim mrtvima, izronio je mesec. Tamo, na vrhu brega, Livije i Neron su se zagrlili. - Kana je osvećena - kratko je rekao Klaudije. - Kažu da su oni na bojnom polju ostavili preko pedeset hiljada mrtvih - dodao je Livije. - Konzule - povikao je pretor Manlije, dojurivši do njega - kolona odbeglih Gala bez starešina i bojnih znamenja povlači se u neredu prema Ariminu. Da li da ih sledimo? Daj mi jedan odred konjice i od njih niko neće ostati živ. Livije je_s prezrenjem slegao ramenima. - Neka ih, neka beže - rekao je - neka budu glasnici svog poraza i naše pobede! * * * - Šta se dešava u rimskom logoru? Maarbal je pogledao Hanibala i odmahnuo glavom. - Ne znam, dva puta je zasvirala konzulova fanfara. Hanibal je zadrhtao. - Fanfara tako svira samo kad novi konzul stigne u logor. - A koji bi novi konzul mogao da stigne? Rim ima samo dva konzula, jedan je ovde, a drugi u Emiliji. - Zašto još ne stižu glasnici od mog brata? Šta misliš, da li je on već stigao u Padansku niziju? - Čega se plašiš? - Ja se ne plašim. Ako je stigao, oni nemaju dovoljno raspoloživih snaga da mu se suprotstave. Ali, zašto konzulova fanfara svira dva puta? - Ne znam, ali tako je svirala svakog jutra. - Ali ne i noću. A noćas iz rimskog logora niko nije izašao. - Danas ne, ali možda... Hanibal je tada uhvatio Maarbalovu desnicu i čvrsto je zatresao. - Šta znaš? Šta hoćeš da kažeš? - Zašto već dve nedelje nisi postrojio vojsku za bitku? - Nije bilo smisla da ja napadnem. To su oni morali da učine. - Čuješ li... ponovo trube... a ovi uzvici... to su, kako mi se čini, uzvici likovanja... i to u ovaj noćni čas kad Rimljani obično spavaju. 238

- Možda im je stiglo kakvo pojačanje. - Ali konzulova fanfara ne svira, ukoliko ne stiže neki konzul. - Čuješ li? Ponovo zvuci fanfare, ponovo radosni uzvici i graja. Ti kažeš da je, možda, stigao neki konzul? Ali, da je stigao Livije Salinator, to bi značilo: ili da je moj brat potučen, ili da još nije stigao u Italiju. - Tamo nešto proslavljaju. Vidiš li? Sve je veći broj vatri. Ta ovo su uzvici kojima se proslavlja pobeda! - Ćuti! Zašto su tvoje reči uvek tako zlobne, pune zavisti? Ne, moj brat nije pobeđen, to je nemoguće. Rimljani ne raspolažu dovoljnim brojem legija kojima bi mogli da se odupru njegovoj vojsci, a ona ne zaostaje za mojom. Nemoguće je da je on stigao. - Zašto mu nisi pošao u susret? - Morao sam ovde zadržavati snage Klaudija Nerona. Očekivao sam njegove glasnike. Zašto mi Hazdrubal nije poslao glasnike? - Zar ne misliš da glasnici mogu biti uhvaćeni? Ja nikad, Hanibale, nisam mogao da shvatim tvoje oklevanje. Pustio si da prođe osam godina. Omogućio si Rimu da predahne, i to onda kad je već bio uništen i potpuno iscrpljen. Dozvolio si mu da popuni praznine, da formira nove legije i izgradi novu flotu, a bio je u tvoj oj moći. - Zašto ne kažeš da sam izdao? - Za to će se već Hanon pobrinuti, on će to reći u Senatu Kartagine. Sećaš li se, Hanibale, kada sam ti rekao da u ljudskim životima postoji samo jedan trenutak, samo jedno vreme? I da onaj ko ne zna da iskoristi vreme i trenutak, uzalud nastoji da ih ponovo nađe? - Kad si već prorok, da li si i onda znao da bi mi pohod koji si mi savetovao doneo pobedu ili poraz? - Samo bogovi to znaju, ali si ti, Hanibale, onda znao da Rim nije u stanju da se brani, a sad ne znaš čak ni to šta se dešava sa tvojim bratom. Bio si nepobediv, a sada Rimljani znaju da te mogu pobediti. Slušaj... tamo se još uvek čuju uzvici. Naši vojnici su budni i čuju. - U zoru ćemo izneti bojna znamenja i borićemo se. - Neka ti bogovi daju da to ne bude kasno. Ti si, Hanibale, sve i svakoga pobedio, osim vreme. Pustio si da Rim predahne, a to nisi smeo. U Iberiji ima jedan mladi konzul koji se zove Publije Kornelije Scipion. On je sin onoga koji je bio pobeđen kod Trebije, a nećak onih koji su bili ubijeni u Hispaniji. Čuvaj se! Ti si kriv što se pojavio jedan

239

osvetnik! Te noći u kartaginskom logoru niko nije spavao. Ljudi su bili pod oružjem. Hanibal je razmišljao o tome da će, ako je tačno da su sada oba konzula tu, uslovi za borbu biti daleko teži. Ali, zar je to moguće? Gde je Rim mogao da prikupi toliko legija, dovoljno da potuče oba brata, prvo jednog pa drugog, i da bi i dalje opseda Kapuu, vodi rat na Siciliji, u Iliriji, u Hispaniji? Hanibal se pitao da lije pametno ili pogrešno postupio. On je sklopio savez sa vremenom, ali se vreme borilo na strani Rima. Vojnicima je bio obećao da će još prve godine zimovati u Rimu, a umesto toga, poveo ih je u Kapuu. Prošlo je osam godina. Osvajao je i pobeđivao, ali nije posedovao nijedan grad koji je bio sasvim njegov. - Hazdrubal, ili kraj! Razlegli su se oštri zvuci truba, nagoveštavajući zoru blistavu kao što je i divno, vedro majsko nebo. Ovima su iz rimskog logora odgovorile stotine truba, ali je konzulova fanfara zasvirala samo jednom. - Tamo, ipak, nisu dva konzula, o, Maarbale! - povikao je Hanibal i pojurio iz šatora. Primetio je kako starešine Kartagine, stojeći na nasipu, gledaju u pravcu neprijateljskog logora. - Tamo nisu dva konzula! - ponovio je. - Gledaj! - povikao je Maarbal, pružajući ruku u pravcu gde je bio neprijatelj. Hanibal se popeo na nasip. Iza rimskog nasipa, između rovova, išla je duga povorka ljudi vezanih lancima, pognute glave i posrćući. Pred njima je išao rimski stegonoša, visoko držeći bojna znamenja Kartagine. - Numiđani... Iberi... Liguri... Gali... - skandirao je svojim hladnim, metalnim glasom Maarbal. - Otkud dolaze ovi ljudi? - tiho je upitao Giskon. - To su naši - odgovorio je Kartalon. Hanibal ih je ćutke posmatrao. - Parlamentarne! - prijavila je straža. Od rimskog nasipa dolazio je konjanik i mahao belim platnom. U galopu je dojurio do punskog nasipa i spustio u ruke stražara paket zamotan u laneno platno.

240

- Konzul za Hanibala - kratko je rekao i ponovo odjurio u galopu. Doneli su zamotuljak i spustili ga pred Hanibalove noge. On se pokrenuo. Odvezali su vrpce: odskočila je odsečena i mrtvački bleda Hazdrubalova glava. Starešine su gledale, skamenjene. U kobnoj tišini odjeknuo je Hanibalov glas: - Ovo je sudbina Kartagine!

241

XIX SOFONIZBA

- Evo vašeg kralja! Sa zidina Cirte odjeknuo je strašan vrisak, a zatim zavlada tužna tišina, duboko ćutanje. U prisustvu rimskih legija, prestonica Numidije ugledala je svog kralja Sifaksa okovanog u lance. Iza njega su bili plemići Numidije, njih tri stotine, zatim obeležja kraljevskog dostojanstva, bojna znamenja, kola, konji pokriveni zlatnim ogrtačima. Cela ta tužna povorka išla je između dva reda rimske konjice, a u centru, okružen rimskim i numiđanskim konjanicima, u sjajnoj odori, jahao je Masinisa. - Evo onoga koji je sada vaš kralj! - povikao je rimski pretor, obraćajući se stanovnicima Cirte iskupljenim na gradskim zidinama i kulama. Pobednik i pobeđeni, sinovi istog naroda, netremice su se gledali. U dubokoj tišini, Masinisa je rekao pobeđenom kralju: - Ti nisi znao, o, Sifakse, ili si zaboravio da je ratna sreća promenljiva i da je ljudsko prijateljstvo nestalno. Ali, ti se ne možeš žaliti na nestalnost jer si se, pošto si pokušao da osvojiš moje kraljevstvo, iako Numiđanin, udružio sa Rimljanima da mi ga oduzmeš. Kasnije su te zavarali Kartaginjani, i to zbog jedne žene, zbog prekrasne Sofonizbe, Hazdrubalove ćerke, u nadi da ćeš jednog dana postati kralj Kartagine. Luđače! Zar si se mogao nadati da ćeš pobediti Rim, koga čak ni veliki Hanibal nije uspeo da savlada? - A šta ti očekuješ od Rima? Doći će dan kada ćeš i ti osetiti koliko je teška njegova ruka. - Sad si ti, a ne ja, onaj koji oseća težinu te ruke. Gledaj... tvoj grad preda mnom otvara svoje kapije. - Slava Masinisi! Slava pobedniku! Zidovi su, kao po nekoj čaroliji, najednom bili ukrašeni lepršavim

242

svilenim tkaninama, zatrubile su trube, narod je mahao palminim grančicama. Sa pokretom punim očajanja, pobeđeni Sifaks se srušio u prašinu. Zašto je dozvolio da ga uhvate živog? To se ne bi desilo da ga njegov konj, dok je padao smrtno pogođen strelom, nije na zemlju zbacio. Pao je jedan konj... palo je jedno kraljevstvo... Sve je završeno, sve je izgubljeno. Njegov kraljevski dvorac, njegov presto, njegova žena, sve se nalazilo u rukama njegovog smrtnog neprijatelja, a on sam postao je zarobljenik pobednika koji će ga poslati u Rim da uveliča trijumf. Luđak! Čemu se nadao od saveza sa onim Giskonovim sinom, Hazdrubalom, koji je sada kao kakav kralj gospodario u Kartagini? Zanosio se ludim snovima da će on, kralj varvarin, oterati iz Afrike Scipiona, jer se Hanibal, koga je napustila Kartagina, iako dosad nepobeđen, ali i bez nade da će pobediti, povukao u najdublji kutak Brutija. Sve se rušilo. Sada se rat vodio u Africi. Sudbina se okrenula: Hanibal je daleko od Rima, a Scipion pod zidinama Kartagine. To je mislio pobeđeni Sifaks, dok je Masinisa ulicama Sirte ponosno jahao u pravcu kraljevskog dvorca. Grad ga je burno pozdravljao. Njegovi garnizoni zauzeli su gradske kapije i tvrđavu. Kraljevski dvorac bio je pust: straže nije bilo, nikoga na dnu stepeništa, a vrata širom otvorena. Čudeći se, Masinisa se zaustavio. Pobedio je, bio ponovo kralj. Sve mu je ličilo na neki čudan san. Pobedio je skoro bez borbe. Jedna beznačajna bitka u kojoj je poginulo svega pet hiljada vojnika, povratila mu je presto, vlast nad čitavom Numidijom, istočnom i zapadnom, dala mu Masiliju i Masesiliju. Između stubova peristila pojavila se kraljica Sofonizba. Hazdrubalova ćerka imala je na sebi dugačku tuniku boje ametista; ruke su joj bile gole i narukvicama ukrašene, kosa raspletena, a visoka dijadema krasila je njeno, kao od alabastera divno čelo. Masinisa ju je posmatrao u zanosu. Sećao se da mu je ta žena bila nekad obećana kao zalog za savez. Sada je, međutim, predstavljala njegov plen, bila je njegova robinja. Od njegove je volje zavisilo da li će ona biti ubijena, prodata, išibana, prepuštena Rimljanima za njihov

243

trijumf. Sjahao je s konja i polako krenuo stepenicama, stalno je posmatrajući. Ona je klekla i uzela ga za ruku. - Bogovi su ti doneli pobedu - rekla je, dok su suze tekle niz njeno lepo lice - sad sam tvoja služavka i tvoja robinja; ti si sad gospodar mog života, ali te ja, u ime onog naroda Numidije, koji je zajednički i tebi, i Sifaksu, samo jedno molim: ne dozvoli da padnem Rimljanima u ruke. Ti znaš šta bi u tom slučaju čekalo Hazdrubalovu ćerku, jednu Kartaginku. A ako nema drugog izlaza, pomozi mi bar na taj način što češ me ubiti! Dok je govorila bila je tako lepa da ju je Masinisa neprestano posmatrao kao omađijan. Posmatrao je nju, Hazdrubalovu ćerku, svoju nekadašnju verenicu, ženu svog smrtnog neprijatelja. On je ćutao, a ona je i dalje govorila, nežno, preklinjući ga, stežući mu ruke i noge. - Iz tvojih ruku smrt će mi biti slatka. Neka me ubije ruka jednog sina Afrike, a ne ruka nekog prokletog Rimljanima! - Slušaj me - Masinisin glas je podrhtavao - i gledaj me. Ja sam onaj Masinisa, sin kralja Gala koga je tvoj muž zbacio s prestola i prisilio da živi kao kakva zver i luta pustinjama. Prestao je da me proganja tek kad sam se pritajio kao da sam mrtav. Sad je, međutim, okovan u lance, a njegova žena kleči pred mojim nogama, moli za milost. Biću velikodušan zbog tvoje lepote, o, Sofonizbo. Reci, hoćeš li da deliš presto sa Masinisom? Gledala ga je onim svojim svetlim i vatrenim očima. - Zašto mi se rugaš, o, kralju, ja sam tvoja robinja. - Bićeš moja žena i kraljica. To je Masinisina osveta. - O, plemeniti kralju, ali šta će reći rimski konzul ako ti postaneš zet njegovog smrtnog neprijatelja Hazdrubala? - Ja sam vladar u svojoj zemlji. Dođi, i još noćas ćemo prirediti svadbenu svečanost u Sifaksovoin dvorcu. Noću su u Sirti, u znak radosti, gorele vatre. Građani su se plašili pokolja, ali su svadbene svečanosti ipak održane. Okićen cvećem, narod je klicao Masinisi i Sofonizbi. U zanosu bučne radosti zaboravljali su da je bezumno i sasvim neobično slaviti pir dok Sifaks, okovan, jauče u samici tvrđave. Ali, kako bi Rimljani mogli dozvoliti da kraljica Numidije bude ćerka njihovog zakletog neprijatelja?

244

Pesma i muzika odjekivale su u kraljevom dvorcu. U Sirti još nikada nisu videli raskošnije slavlje. Pored pobednika, na prestolu od slonove kosti, slična nekom zanosno lepom i okrutnom božanstvu, sedela je Hazdrubalova ćerka. Sa njenog mermernog lica nije silazio osmeh. Dvorjani su je zapanjeno posmatrali. Bila je to žena koja je pre dva dana, sa istim takvim osmehom na licu, sedela pored, sada pobeđenog Sifaksa! Šta se krilo u njenom srcu? Mržnja, ambicija, dvoličnost? Svitala je zora, a sa gradskih zidina trubila straža, kada se pojavila legija na čijem je čelu jahao zapovednik Kaj Lelije. - Legija! - povikala je dvorska straža. Lelije je sjahao s konja i, onako prašnjav i u punoj ratnoj opremi, pošao uz dvorske stepenice, začuđeno usput posmatrajući onu raskoš, girlande cveća, skupocene tkanine koje ukrašavaju stubove, tronošce iz kojih se uzdiže mirišljavi dim; čudeći se pesmi i muzici koja se čula iz dvorca. U pratnji tribuna i centuriona, zapovednik je zastao na pragu. Muzika je prestala. Masinisa napravi spontan pokret kao da bi ustao da dočeka zapovednika, ali se tu seti svoga kraljevskog dostojanstva, te ostade da sedi, jedva ovoga pozdravljajući lakim pokretom ruke. Lelije se namršti. - Šta znači ovo? - upita osorno. Buku svečanosti najednom je zamenilo ledeno ćutanje. Plesačice su za tili čas iščezle. Dostojanstvenici, bledi, posmatrali su čas rimske vojnike, čas kralja. Niko nije odgovarao. - Šta znači ovo? Ko je ona tamo? - još glasnije ponovi zapovednik. I protiv volje, Masinisa ustade. Duboko u njemu bilo je premalo kraljevskog dostojanstva, tako da u njegovom stavu prevagnu onaj dojučerašnji prognanik koji luta od mesta do mesta i prihvata ulogu sluge Scipionovog. - Plemeniti Lelije - promucao je - posle ratnog zamora i teškog progonstva, prijatno je kada čovek može da se razveseli... - A ko je ta žena? - prefekt je rukom pokazao u pravcu Sofonizbe, koja se i dalje držala pomalo namdeno i tajanstveno. - Hazdrubalova ćerka - šanu Leliju na uvo jedan centuririon. Lelije strogo pogleda Masinisu: - Da li je to istina? je li to, zaista, Hazdrubalova ćerka? - A kad mu

245

kralj potvrdi, on nastavi istim tonom - A šta ti radiš kraj žene tvog neprijatelja? - Sad više nije. Pozivala se na moju milost i, pošto je ranije bila moja zaručnica, odabrao sam je za zakonitu ženu. - Kako si se usudio?! Zar ti ne znaš da je ona zarobljenica i ratni plen rimskog oružja? - Moja je. ja sam zauzeo grad. Lelije je prišao Masinisi, a ovaj je i dalje stajao pored prestola. - Ti?! Veliš da si ti pobedio?! Neka je slava i hvala bogovima što su rimske legije u tebi, koji si dosad za utočište imao pustinjski pesak, pećine i zveri, našle tako moćnog saveznika?! O, nerazumni stvore, zar zamišljaš da si pobedio sopstvenim snagama, iako bi bilo dovoljno da Scipion kaže samo jednu jedinu reč pa da te zbaci sa tog prestola koji se pod tobom ljulja? Zar si ti pobedio Sifaksa? - Plemeniti zapovedniče - rekao je Masinisa tihim glasom - znam da su vaše nepobedive legije... - Daj mi, dakle, tu ženu, da je odvučem sa prestola na koji ju je Hazdrubal postavio samo zato da bi uhodila svog slaboumnog muža i da bi ga upropastila svojim lukavim savetima. Hajde, izruči je rimskom prefektu, ili izjavi da si neprijatelj Rima! Hej, liktore, odvuci ovu ženu sa njene stolice i odvedi je okovanu konzulu! Tako je govorio Lelije, dok ga je žena uporno gledala svojim, kao gar crnim očima. Nije ona razumevala jezik svojih neprijatelja, ali joj je bilo jasno da taj upravo o njoj govori. - Zašto me vređaš, prefekte? - molio je Masinisa. - Po zakonima Numidije, ova žena je sada moja. Dozvoli bar da Scipion to presudi, a ne neko drugi! - Neka ti bude! Ali, pazi, neće ti biti dozvoljeno da raspravljaš o konzulovoj presudi. Znaj: ili si sa Rimom, ili protiv njega. A sada mi predaj pobeđenog kralja da ga odvedem u logor. Kada je stigla vest da je došao Sifaks, legije su se okupile, kao da posmatraju neki trijumf. Pobeđeni kralj je išao ispred gomile numiđanskih plemića. Posmatrajući pred sobom čoveka koji je tako iznenada sa visine pao u blato, svi su bili nemi. - Evo tog kralja koga su i Kartaginjani, i Rimljani toliko cenili govorili su.

246

Čak ni sam Scipion, kada je stigao u Afriku, nije smatrao neprimerenim da poseti tog čoveka. - To je čovek kome je Hazdrubal dao svoju ćerku za ženu. - To je čovek koji je u svojoj vlasti imao dvojicu vojskovođa: rimskog i kartaginskog. Scipion je tužno posmatrao zarobljenika. Sećao se onog vremena kada ga je taj isti kralj, sa neviđenom raskoši, primio u svom kraljevskom dvorcu i nazvao ga svojim prijateljem. - Šta si tražio, o, Sifakse, kada si napustio prijateljstvo Rima? - Svoju propast - odgovorio je varvarski kralj, gledajući u zemlju. Pogrešio sam, i zato sad plaćam. Bio sam lud i ludo sam morao i da završim. - Zar si mislio da je Rim toliko slab da bi ga ti mogao pobediti, kad ga čak ni veliki Hanibal nije uspeo pobediti? - Mislio sam ono što je mislila ona kuga, paklena furija, ona žena koju mi je Hazdrubal dao da bi me upropastio, Erinija koja je naoružala moju ruku protiv mog gosta i prijatelja. Sada je sve gotovo. Ne molim za milost. Radi sa mnom što ti je volja. - A znaš li ti šta je sada uradila ta žena? - Znam i radujem se. Masinisa ju je uzdigao na presto, ali je time u svoja nedra stavio otrovnu guju koja će ga odvesti u propast. Taj brak predstavlja za tebe uvredu, o, Scipione, jer dokazuje da te potcenjuju. A sada dozvoli da se udaljim i pođem putem svoje sudbine. Udaljio se pognute glave, laganim korakom, a da nijedan vojnik nije stavio ruku na njega. Iako je bio pobeđen, utučen, slomljen i bez vere, ulivao je samilost i poštovanje. Išao je u susret svojoj sudbini koja se već nazirala: iza pobednikovih kola, u svojoj kraljevskoj odori, okovan zlatnim lancima. Njemu, čije je kraljevstvo bilo bezgranična pustinja, sudbina je dodelila ozloglašene samice Mamertinske tamnice. Idućeg dana trube su najavile da u Scipionov logor stiže Lelije sa svojom kohortom i kraljem Masinisom. Masinisa je jahao pored prefekta, odeven u raskošne i sjajne, purpune haljine, čelo mu je krasila ona ista dijadema koja je do pre nekoliko dana bila na glavi kralja Sifaksa. Jahao je nadmeno, ali je bio nemiran. Dok je prolazio između postrojenih legija koje su mu odavale počast, njegove oči su švrljale čas tamo, čas ovamo. Savest mu

247

nije bila čista. Šta će reći konzul? Avaj! On je bio kralj samo po imenu. Bio je kralj jednog varvarskog, a uz to i nestalnog naroda, osim toga, imao je nad sobom i gospodara. Scipion mu je pošao u susret, pružajući mu ruku u znak pozdrava. Zagrlio ga je, primio u svoj šator i pokraj sebe smestio. - Zahvalan sam ti za pobedu - rekao je - i zahvaljujem bogovima što su ti vratili kraljevstvo. - Blagodareći hrabrosti tvojih legija. Sam ne bih ništa mogao - tiho je odgovorio Masinisa. - I tvoji su se hrabro borili. Sada je pobeda učvrstila naše prijateljstvo i više nijedan oblačak ne sme baciti senku na naš savez. Oštrica je prodrla sve do samog Masinisinog srca, ali on pokuša da to prikrije i, čak se nasmeši. - Da li sam uradio nešto što ti se ne sviđa, o, Scipione? - Znaš i sam. I zašto pitaš kad znaš? Ja znam tvoju vrednost, poznate su mi tvoje patnje, tvoj samopregor. Ti imaš sjajne vrline, ali ne mogu da verujem da bi ih ljubav prema jednoj ženi mogla zaseniti. - Zašto te, konzule, vređa ljubav prema jednoj ženi? - Ona vređa rimske zakone. Sifaks je pobeđen i zarobljen, a prema ratnom zakonu, i on i njegova žena, kraljevstvo i dobra, čak i sami stanovnici, predstavljaju plen rimskog naroda. Zašto je potrebno da te na to podsećam? - Ne podsećaj me, dobro znam sve to. - Prema tome, u Rim moramo poslati ne samo Sifaksa, već i njegovu ženu, čak i da nije ćerka Kartagine, čak i da njen otac nije bio naš zakleti neprijatelj. - Šta zahtevaš? - Da pobediš svoje srce. Ne uništavaj beznačajnom ćudi toliku svoju slavu. Ne prisiljavaj me da te podsećam na to šta je sve Rim za tebe učinio. Od sramote, poniženja i bola, u kraljevim očima iskrsnuše suze. Ta on nije bio ništa drugo do bedni kralj-rob koji ni svojim srcem ne može Ja raspolaže. - Dobro, Scipione - rekao je odlučno - znam šta mi je dužnost. Molim te samo jedno: da održim zadatu reč, a ne pogazim svoju čast. Dugo je posle u svom šatoru bio sam, sve hodajući gore-dole laganim korakom. Pala je noć. Logor je spavao. Svetlost je dolazila

248

jedino iz konzulovog i iz kraljevog šatora, i iz susednog - šatora kraljice Sofonizbe. - Masinisa se zakleo da će je uzeti za ženu i održao je obećanje. Zakleo se, takođe, da je neće izručiti na milost i nemilost pobedniku i... održaće to obećanje! Udario je u metalnu ploču. Pojavio se njegov najodaniji sluga. - Slušaj me: znaš li šta je kraljevski napitak? Numiđanin pozelene. - Da, o, kralju, napitak koji spasava od ropstva i beščašća. - Pripremi jedan pehar... ne, ne plaši se, nije za Masinisu. Odnećeš ga kraljici... Spazivši kako je sluga ustuknuo, Masinisa onda, sevajući pogledom, zapovedi: - Od mene, ne od tebe! I reci da kralj drži svoju zakletvu, i podseća je na to da je ona Hazdrubalova ćerka i žena dvojice kraljeva. Sama će se pobrinuti za svoju ćast. Očekujući svoga kralja, ona je bdela u šatoru. Držeći zlatni pehar u ruci, glasnik se zaustavio na pragu. Sofonizba ga je uporno posmatrala, a on joj, dršćući, saopšti kraljevu poruku. Kraljica je onda lagano prišla slugi i iz njegove ruke uzela pehar. - Kada kralj već nije mogao ništa drugo da mi pokloni, to je najveći poklon za moju svadbu. Reći ćeš mu da sam mu zahvalna, ali bih mu bila još zahvalnija da se nisam ponovo udala na sam dan svog pogreba. Hrabro, kao što dolikuje Hazdrubalovoj ćerki, ispi onda ona pehar, a zatim se ponovo obrati glasniku koji je, ćutke, plakao. - Idi i javi konzulu kako se Sofonizba pobrinula za svoju cast. * * * - Govornici Kartagine! Hanibal je podigao glavu, upirući pogled mimo Maarbala, koji je upravo govornike najavio. Pravio se Hanibal da Maarbala ne primećuje. Izgledalo je kao da je vojskovođa pre vremena ostario. Sada je to bio sasvim drugi čovek, a ne onaj lep i snažan tridesetogodišnji muškarac koji je izvršio legendarni pohod. Onih šesnaest godina ratovanja ispunjenih stalnim i hitnim marševima, 249

opsadama, otimačinom i pljačkom, lišavanjima, kratkotrajnim orgijama i odmorima koji su ga iscrpljivali; ono naizmenično ređanje sjajnih, veličanstvenih pobeda u početku, a zatim mali ponižavajući porazi; ona muka stalne napetosti koja traje već godinama; ravnodušnost, ili izdaja naroda koji su se prvo pravili da su mu odani, a zatim pred njim zatvarali kapije; skoro sasvim neprijateljsko nerazumevanje otadžbine i avet Rima koji je poput mitskog Anteja, dodirujući zemlju, ponovo dobijao snagu; strah da li će pobediti - i da nikad neće dovoljno pobediti; teška pomisao na jedini grad koji je držao četiri fronta, koji je obnavljao legije poput novog prolećnog semena i ljude dobijao među narodima koji su mu morali biti neprijatelji, a ostajali mu ipak verni, ceo taj zbir neshvatljivih stvari, teškoće koje su se iznova javljale čim bi ih on otklonio, sve je to postepeno istrošilo to gvozdeno telo i otrovalo tu neukrotivu dušu. Bila mu je tek četrdeset peta, ali je već bio sed i preplanuo od sunca i nevremena; lice mu je bilo izbrazdano borama, a njegov pogled više nije imao snagu koja je palila poput pogleda orla; duboka crta, usečena oko njegovih usana, odavala je gorčinu i tugu. - Govornici Kartagine - ponovio je Maarbal, a glas mu je, kao i pogled, bio vrlo grub. Izgledalo je da je Hanonov sledbenik rešio da pokaže svoje pravo lice. U njegovom načinu govora više se nije zapažao prizvuk nekadašnjeg poštovanja Hanibala; sada je i njegov jezik bio drugačiji, više se nije služio rečima: božanski, veličanstveni, besmrtni Hanibale. Sada je on vojskovođu samo po imenu oslovljavao, a i to je izgovarao uglavnom sa prizvukom mržnje. Sada je on za njega bio samo Hanibal koji nije više u stanju da pobeđuje, koji ni ranije nije znao da pobeđuje, niti da se koristi pobedom. - Znao sam da će doći - tiho je uzvratio Hanibal. - Zašto da ih slušam, kada ja i bez toga znam šta će mi reći? Pozivaju me da se vratim. Hanibal više nije potreban van otadžbine; sad kada neprijatelj već logoruje na tlu Kartagine, Hanibal je samo teret kog se valja osloboditi. Ali, u redu, ipak želim da čujem reči koje će konačno skršiti moje srce. - A moje? - Ćuti! Ti likuješ, i Hanon likuje u tebi. Neka uđu govornici Kartagine. Stajali su pred njim ćutke, nepomično, a on ih je, iz poštovanja

250

prema otadžbini, posmatrao stojeći. Mnogi od tih govornika njega nikada nisu videli, ili su se jedva sećali mladog Hazdrubalovog pomoćnika, odnosno, dečaka koji se u Baalovom hramu zakleo da će večno mrzeti Rimljane. Došli su puni gneva, svaki od njih je u svom srcu ponavljao surove reči kojima će se obratiti čoveku koji je razočarao otadžbinu, ali sada, u njegovom prisustvu, osećali su da ih poduzimaju žmarci i veliko strahopoštovanje prema pobedniku.Kane. Nijedan nije želeo da progovori prvi, a nijedan, bogami, nije ni uopšte želeo da govori. I, kada je ćutanje postalo mučno, progovorio je on, Hanibal. - Neka vam bogovi budu milostivi, o, izaslanici Kartagine. Ja ću rado saslušati reči otadžbine, ma kakve one bile, bolne ili radosne. Ja ne poznajem nikoga od vas, niti znam vaša imena jer ste svi vi mnogo mlađi od mene. Dakle, neka mi onaj koji je među vama najstariji, kaže ono što Senat i narod Kartagine žele da Hanibal zna. Tada jedan od onih istupi: - Ja sam Epikid. Ti si, možda, već čuo moje ime, o, Hanibale. Menije Senat Kartagine svojevremeno poverio da branim Sirakuzu i Siciliju. Moj plan je bio da se, pošto pređeni Sicilijanski moreuz, sjedinim s tobom, ali su bogovi bili protiv toga. Oni nisu bili skloni ni meni, niti tebi, iako si ti umeo da pobeđuješ daleko bolje nego ja. Otadžbina te zove natrag, o, Hanibale. Zove te ne zato što ti nije zahvalna za sve što si, tokom šesnaest godina izuzetno napornog ratovanja, za nju učinio, već zato što joj je sada, kad legije Rima iz neposredne blizine prete Kartagini, potreban njen najbolji sin. Hanibal je saslušao ćutke i nepomičan, a i lice mu je bilo kao zaleđeno. - Znaj da si se hrabro borio, o, Epikide. Možda je otadžbina i tebi, kao i meni bila maćeha u davanju pomoći koja je, da je brzo stigla, mogla izmeniti tok događaja, koja, kada kasni, donosi više žalosti nego koristi. Epikid okrenu glavu. On je osećao kako u Hanibalovim rečima još uvek podrhtava tuga zbog tragedije kod Metaura. - Otadžbina nije uvek u mogućnosti da uradi ono što bi htela rekao je, okolišući. - Ali ona danas, više nego ikada, želi da Hanibal bude unutar njenih zidina.

251

Hanibalove oči zasijaše. Govornicima se učini kao da u njima primetiše odsjaj suza. - Sada me otvoreno pozivaju natrag, a kad sam tražio ono što je bilo nužno da bih izvojevao konačnu pobedu, oni su to odbijali, ili se pravili kao da im nisu stigle moje vesti. Mene nije pobedio rimski narod, već narod Kartagine! - Ne budi nepravičan - odreagovao je jedan od govornika. - Tvoja vojska nije bila jedina kojoj je trebalo pružiti pomoć dodao je drugi. - Zar Senat Kartagine ne shvata - nastavio je Hanibal s prizvukom gorčine - da samo opozivanje moje vojske iz Italije predstavlja sramotu. Zaista ne znam da li će takva sramota više biti po volji Scipionu ili Hanonu vašeg grada. - Nepravedan si - ponovio je Epikid. - Hanon voli Kartaginu isto kao i ti. - O da, on toliko voli svoj grad i moju kuću, da ih istovremeno i uništava. Ali, dosta o tome! Hanibal nije Kartagina, niti sam ja zaboravio da sam sin tog grada. Lađe su spremne. Polazim. Epikid ga začuđeno pogleda: - Rekao si da su lađe spremne? Znači, znao si?! - Očekivao sam vas. Sutra u zoru razapnite jedra i krenite. Recite Senatu da se Hanibal neće oglušiti o njihov poziv, niti oklevati da pohita u pomoć. Govornici su izašli ćutke. U šatoru su ostali samo Hanibal i Maarbal, ali je sada izgledalo kao da je iščezlo svako međusobno nerazumevanje, svaka mržnja, svako zlopamćenje. Činjenice su nadvladale ljude, san se rasplinuo, stvarnost ponovo zagospodarila. - Ne srdi se, Hanibale, i ne kuni ljude što je sudbina odabrala drugi put, a ne onaj koji si ti želeo. Sudbina je iznad bogova, ali su bogovi iznad ljudi. Ti si, Hanibale, smatrao da stojiš iznad njih, prezirao si ih, nisi ih priznavao. Sada vidiš posledice svega toga. Hanibal ga pogleda s podsmehom: - Zar su Rimljani bogovi? - Ne budi i dalje bezbožan. Otadžbina je u smrtnoj opasnosti. - To znači da Baal ne vredi više od Zevsa ili Jupitera. Ja sam, možda, pogrešio što nisam odmah posle Kane ili Trazimena brzo krenuo i na Rim. Znaš li zašto nisam? Nisam se usudio. To je sve.

252

Uplašio sam se veličine svojih pobeda. - Bogovi oduzmu pamet onome koga žele da unište: ti nisi krenuo protiv Rima kad se on plašio i bio bez odbrane, već si jurišao na njegove zidine kada su pred gradom bile postrojene legije. - Sad je Scipion postrojio legije pred mojim gradom. Onaj isti Scipion koji, kao konzul, u Italiji nije video čak ni naša ratna obeležja. Spasti Kartaginu? Šta sad ima da se spasava? I da li sam ja, posle šenaest godina, još Kartaginjanin? O, Italijo! Omrznuta i voljena druga otadžbino, zbog tebe osećam da sam stranac u svojoj zemlji, koja mi je bila više maćeha nego majka. Zbogom, Italijo!

253

XX ZAMA

Sad su stajali jedan naspram drugog na tlu Afrike. Pre toga se nikad nisu sreli, a sada je trebalo da sami reše veliku igru. Scipion je dva puta video Hanibala. Kod Tičine, kada je kao dečak, sa jedva navršenih šesnaest godina, sopstvenim telom zaštitio svog oca konzula i spasao ga tako sigurne smrti. Zatim, kod Kane, prilikom strašnog pokolja Rimljana, kada je on, kao mladi tribun, u Kanuziju okupio begunce i prisilio ih da polože užasnu zakletvu. U očima mu je ostala slika pobednika na belom konju, tamne kose i lica, zastrašujućeg pogleda. Naročito taj pogled nije mogao da zaboravi. Hanibal nikad nije video Scipiona. U dva susreta, on je za njega bio samo jedan od mnogih koji su se borili, ili bežali, ili na bojištu umirali. Pozadina njihove poslednje igre bila im je iza leđa, pustinja Sirte, a ispred njih su bili valoviti brežuljci Margarona, Farije i Soltane. Između Kartagine i Hanibala bio je Scipion. Bitka je bila neizbežna. Kartaginska vojska, koja se tek iskrcala, bila je odsečena od svakog snabdevanja, iza leđa joj se nalazila pustinja, a i Senatu Kartagine se žurilo da Hanibalova vojska što pre stigne u grad. Pošto su u Rimu propali pregovori o miru, a zbog uobičajene punske prevrtljivosti prekinuto primirje sa Scipionom, poslednja reč je pripala oružju. U Kartagini su u isto vreme vladali i oholost, i strah, i pouzdanje. Dovoljna je bila neka sitnica pa da ti ratoborni trgovci opet postanu servilni i uplašeni, ali je isto tako sitnica bila dovoljna i da postanu agresivni, podmukli i prekrše zadatu reč. još pre samo nekoliko meseci izaslanici Kartagine su klečali pred Scipionom, kako bi izmolili časno primirje. Ta oni su uvek bili za mir, uvek prijatelji Rima, samo je Hanibal, samo je stranka Barka bila odgovorna za rat. Zar njihove dve moćne republike ne bi mogle međusobno da žive u miru i mirno dele

254

vlast nad morem? Ti su se isti govornici pre nekoliko meseci pojavili i u rimskom Senatu. Ponovili su iste reči: samo je Hanibal, samo je stranka Barka bila odgovorna za rat; pametni ljudi su se tome uvek protivili. Da su poslušali Hanonove savete, ne bi toliko krvi uzalud bilo proliveno... Pošto su se izaslanici iz Rima vratili bez ikakvih rezukata, Senat je pozvao Hanibala da se vrati u otadžbinu. Narod je ponovo bio pun pouzdanja. Vraćao se Hanibal, a s njim je stizala i pobeda. Kada je Hanibal bio u stanju da šesnaest godina stalno pobeđuje daleko od otadžbine, šta sve neće postići na rodnoj grudi? Za vreme primirja, napadnuta je jedna rimska kvinkerema i samo čudom izbegla uništenje. Poslednja reč je opet pripala oružju. Dve vojske stajale su jedna naspram druge. S jedne strane je bio Hanibal, krunisan vencem nezaboravnih pobeda, sa svojim veteranima koji su, istina, bili neobično hrabri, ali i umorni od tolikih godina ratovanja i izmučeni poslednjim putovanjem u domovinu; s druge, pak, strane bio je Scipion sa svojim legijama i četama kralja Masinise, koji je, sav važan, likovao zbog ponovo zadobijenog prestola, želeći da Rimljani nanovo steknu dobro mišljenje o njegovim Numiđanima. Hanibalu su iz Kartagine stigle vesti: neprijatelj je sa svih strana opkolio Kartaginu; neka bude oprezan, jer u Kartaginu niko ne može ući bez borbe; grad očekuje da će ga on spasti i da će pobediti. Oni mu, međutim, što morem, što kopnom, šalju znatna pojačanja iz poslednje regrutacije. Hanibal je pročitao i gorko se nasmejao. - Zašto ne kažu da od Hanibala očekuju čudo? Oni uvek traže, a ništa ne daju. Ja moram da napadnem Scipiona, a oni mi šalju novajlije koji će se pri prvom sukobu razbežati, umesto da mi upute gradsku vojsku koja će Scipiona napasti s leđa! Oni se uzdaju u čudo, a neprijatelj je opkolio grad sa svih strana i preplavio tlo otadžbine. - Ti, dakle, sumnjaš u otadžbinu? - progovorio je neko iza njegovih leđa. - Uvek ti, Maarbale? Priznajem da je ponekad trebalo da poslušam tvoj savet. E pa reci, šta mi sad savetuješ? - Da povedeš pregovore o miru. Hanibal skoči kao da ga je guja ujela. - Mir?! I ti se usuđuješ da Hanibalu daješ takve savete? Zar misliš

255

da je on u stanju da tako nešto prihvati? O, prokleta Hanonova dušo, danas si otkrio svoje pravo lice! - Slušaj me! Ti si me uvek smatrao svojim neprijateljem i ja sam to, možda, i bio, ali nikada nisam bio neprijatelj tvojih genijalnih ratnih sposobnosti. Naprotiv, ja sam se uvek beskrajno divio tvojoj genijalnosti, ali sam se neprijateljski odnosio prema tvojim ambicijama koje su vodile u beskonačni i bezizlazni rat. Sad, kad je sve gotovo, reci mi koje bio na pogrešnom putu, ko je grešio? - Svi i niko. Grešio je Senat Kartagine kada je smatrao da ja mogu stalno pobeđivati, a da mi ne pruži nikakvu pomoć; pogrešio sam i ja zato što posle prve pobede nisam smesta krenuo na Rim. Ali, šta bi oni u Senatu rekli da ga ja nisam zauzeo na juriš, kao što nisam mogao da zauzmem Spoletij? Grešio si ti kada si mislio da jedan vojskovođa pobednik može da sluša savete svog potčinjenog. Sad opet savetuješ da Hanibal moli Scipiona za mir. - Da, i to baš zato što si nepobediv, baš zato što još uvek imaš čitavu vojsku, daleko veću od njegove. Zar ti misliš da Scipiona ne uznemirava pomisao da će morati da se ogleda sa tobom? I on igra na sve ili ništa, i za njega poraz znači kraj, uništenje njegove vojske, gubitak poverenja u Rimu, a možda i samu smrt. Sad si u mogućnosti da pregovaraš ne kao pobeđen, već kao ravan s ravnim. - A... Kartagina? - Ona to želi. Evo Hanonovog pisma koje sam maločas dobio. Čitaj! Neka bogovi nadahnu Hanibala da prihvati jedan mudri savet. Neka ne postupi tako da od ishoda bitke zavisi celokupna sudbina otadžbine. S druge strane, sudbina stoji i iznad jedne, i iznad druge vojske; sve se drži na vrlo tananoj niti. Scipionu mora biti jasno da je i za njega ovo veoma težak trenutak. On se nalazi u neprijateljskoj zemlji, daleko od otadžbine, poraz za njega znači kraj. A da li se može pouzdati u Numiđane? Može li se on pouzdati u vojnike naše zemlje koji su se dosad borili uz nas i doprineli tolikim pobedama? Da li će oni, zbog ambicija jednog Masinise, zaboraviti na zajedničko poreklo sa Numiđanima koji se bore u našim redovima? Svakako da Scipion o svemu tome razmišlja. - Svakako da on o svemu tome razmišlja - tiho ponovi Hanibal. - Zatraži da s njim razgovaraš kao vojnik sa vojnikom. Ono što ne polazi za rukom iskusnim i prevejanim govornicima i izaslanicima,

256

može poći za rukom surovim ratnicima. Ti ga ceniš, a i on, sasvim sigurno, tebe ceni. Zatraži da pregovaraš. Hanibal je duboko uzdahnuo: - Kad otadžbina zahteva... A, zatim, to razborito rešenje ne predlaže pobeđeni, već pobednik. Ali, kada je razboritost pobedila kod ljudi?! Poslali su parlamentarce u rimski logor. Scipion ih je, kao i uvek, mirno i drage volje saslušao, iako ga je neočekivani zahtev iznenadio. - Zar Hanibal želi sa mnom da razgovara? Iz iskustva mu je bilo poznato punsko lukavstvo koje se često graničilo sa izdajom. - Odaberi ti mesto - rekli su govornici. - Neka to bude otvoreno mesto, podjednako udaljeno od obe vojske, neka se i jedna, i druga strana zakunu onim što im je najsvetije da se neće služiti prevarom, niti u razgovor uplitati. - Recite Hanibalu da Scipion ne odbija da ga vidi. Mučno iščekivanje zavladalo je u redovima obe vojske. Niko se nije sećao da se nešto slično nekada desilo. Vojnici su očekivali da će se dogoditi neko čudo. U njihovim očima, ta dva čoveka su bila uzdignuta do polubogova, oni su mogli da povrate sigurnost u život, radost mira, blagostanje, red. Možda su sami bogovi hteli da dođe do ovih pregovora. Sporazumeli su se da mesto bude na otvorenoj ravnici, između dva logora. Dogovoreno je da će pedeset konjanika sa svake strane pratiti vojskovođe, s tim da će se oni zaustaviti na odstojanju od pedeset koraka i na toj udaljenosti mirni ostati. Što se tiče vojske, ona će ostati u logorima. Ugovorenog dana, najpre su na odabrano mesto došli fetijali i Baalovi sveštenici, kako bi, svaki na svom žrtveniku, prineli žrtve Baalu i Marsu Osvetniku, i zakleli se na vernost, svaki u ime svoje vojske. Zatim su se oglasile trube, dajući znak. Iz logora je krenula pratnja koja je nosila maslinove grančice i svete vrpce okačene na bojna obeležja. Približavali su se laganim kasom, zatim se zaustavili jedni ispred drugih, naginjući stegove u znak pozdrava. Ponovo su zatrubile trube, a onda je zavladala mrtva tišina.

257

I u jednom, i u drugom logoru, trupe su se tiskale oko ograde. Ratna oprema i bojna obeležja sijala su se na suncu, ali se nije ni muva čula, toliko je bila tišina. Tada su spazili kako su se vojskovođe, na konjima, lagano zaputile jedan prema drugome, svaki sa svojim tumačem. Govorilo se da Hanibal, za svih šesnaest godina koliko je proveo u Italiji, nikada nije želeo da uči latinski jezik; drugi su tvrdili da Hanibal latinski tečno govori, neće samo da udovoljava neprijatelju. Zaustavili su konje na razdaljini od tri koraka i nekoliko sekundi ćutke se posmatrali. Scipion je bio iznenađen što pred sobom vidi čoveka čija je kosa, iako on ima tek četrdeset šest godina, sasvim seda; Hanibal je bio iznenađen kada je pred sobom ugledao mladog čoveka, spokojnog i misaonog, koji bi njemu, sudeći po izgledu, mogao biti sin. - Tibi salutem, Scipio!26 - bile su prve i jedine reći koje je Hanibal izgovorio na latinskom. - Salve, Hanibal!27 - odgovorio je Scipion. Izvesno vreme su još ćutali, a zatim je ponovo progovorio Hanibal. Govorio je lagano, ali glasno. Govorio je na feničanskom i pravio česte pauze, kako bi tumaču dao mogućnost da sagovorniku prevede njegove reći. Tumač je bio građanin Kapue, tako da njegov latinski nije bio baš sasvim ispravan. - Pošto je sudbina odredila da ja, koji sam doneo rat u Italiju, budem prvi koji će reći iskrene reči u korist mira, ponosan sam što mi je sudbina omogućila da ih saslušaš ti, kao najdostojniji od svih mojih protivnika. Kada mu je tumač preveo Hanibalove reči, Scipion je u znak zahvalnosti napravio lak pokret glavom. Hanibal je nastavio: - Bilo bi zaista dobro da ste vi u Italiji, i mi u Africi bili zadovoljni... ali, za ono što je prošlo lakše je prekorevati, nego popraviti. Sve se tako odvijalo da vi, zamalo, niste na svojim zidinama videli naša bojna obeležja, a da Kartagina nije ni čula buku rimske vojske... Hanibalov govor je bio odmeren i precizan. U prostranoj, suncem obasjanoj dolini, u kojoj je vladala grobna tišina, njegov se glas sasvim jasno čuo. Scipion je slušao, ne pokazujući ni najmanje uzbuđenje. - ...Što se mene i mojih godina tiče, ja, koji sam se kao star čovek 258

vratio u otadžbinu, iz koje sam otišao još kao dečak, ja bih, s obzirom na povoljne i nepovoljne događaje koji su me poučili, više voleo da sledim razum nego sreću. Scipion ga je i dalje slušao mirno i zadovoljno. „Ovaj”, mislio je on, „sudeći po onome što govori, liči na jednog od one sedmorice grčkih mudraca. Baš me interesuje da li je tako govorio posle Kane...” - Vidiš li kako je sreća nestalna? - nastavljao je Hanibal. - Ti se sada nalaziš u istom položaju u kome sam seja nalazio posle Trazimena i Kane. Osvetio si smrt svoga oca i svoga ujaka, isterao našu vojsku iz Hispanije, pobedio i uništio Sifaksa, mene prisilio da napustim Italiju. Iako ja mislim da ti više čezneš za pobedom nego za mirom, mogao bi biti zadovoljan... Priča je tekla, opširna i teška, iako kitnjasta. Scipion ničim nije pokazivao nestrpljenje, već je sa najvećom pažnjom slušao prevod tumača. „Naravno”, mislio je, „da više čeznem za pobedom nego za mirom. I ti bi isto to želeo, samo kada bi imao mogućnosti da biraš...” - ...Sreća je varljiva - nastavio je kartaginski vojskovođa - a da je tako dokazuje i moj slučaj. Pre kratkog vremena ja sam se nalazio pred zidinama Rima. Sada se ti nalaziš pred Kartaginom. Ali, ja znam da si ti mudar. Ne dovodi u opasnost svoju slavu zbog jednočasovnog sukoba. I jedna, i druga strana raspolažu i ljudima, i oružjem. Sreća u toku jednog jedinog časa može da uništi sve stečene počasti. Seti se Marka Atilija koji je odbio da s nama sklopi mir kakav mi danas tebi nudimo. Žalosno je završio, iako je bio tako slavan. Podelimo ovo sporno more i zaključimo mir, svako u svojim granicama. Hanibal je govorio ubedljivo, na momente čak preterivao; ličio na dobrog oca koji pokušava da ubedi jogunastog sina. „Čini mi se kao da slušam Hanona, a ne Hanibala”, mislio je Scipion. „Da vidimo kud smera!” - Imaš pravo što sumnjaš u Kartaginjane, ali sada treba imati u vidu način na koji se taj mir traži, kao i to ko ga traži. Možda vašim senatorima naša izaslanstva nisu bila dovoljno dobra, ali evo, sada ja, Hanibal, nudim taj mir koji nikako ne bih nudio da ne smatram da je koristan. Osim toga, kao što ga nudim, ja ću ga na isti način i braniti, i to tako da se niko neće pokajati zbog mira postignutog mojim

259

angažovanjem. Hanibal je tu zaćutao, ali je nastavio da posmatra svog protivnika, skoro se čudeći što ovaj neprestano ćuti, i uopšte ga ne prekida. Više puta je, tokom onih dugih pauza, očekivao da će mu ovaj oštro odgovoriti, ali se to nije dogodilo, i Hanibal se zbog toga osećao malo nelagodno. Zatim progovori Scipion. On je govorio jednostavno, po njegovom tonu bi se reklo da je bio bezbrižan. - Dobro mi je poznato, o, Hanibale, da su Kartaginjani prekršili primirje. Ti sada nastojiš da nam dokažeš koliko je važno tvoje prisustvo, ali bi uslovi koje su oni tada odbacili danas bili još teži. Nisu naši očevi zaratili zbog Sicilije i Hispanije; nismo mi napali i uništili grad s kojim ste vi bili u savezu. Ti lično priznaješ da si doneo rat u našu kuću, ali su bogovi tome ratu dali onaj smer koji je i zasluživao. Meni je vrlo dobro poznata prevrtljivost sudbine, ali ti meni sada ne govoriš iz Italije, pre nego što si je dobrovoljno napustio, već iz Afrike, pošto si bio prisiljen da je napustiš, i ja, prema tome, više nisam dužan da prema tebi imam obzira koje bih inače imao da si ti još u Italiji. Raniji uslovi su vam izgledali teški; sada bi, međutim, trebalo dodati još i druge kazne, zbog novih povreda koje ste nam naneli. Ali, pošto su vam ti uslovi izgledali neprihvatljivi, onda se, kad već niste bili u stanju da sačuvate mir, pripremite za rat. Uz lak pokret rukom, Scipion je okrenuo konja i laganim se kasom vratio svojima. Pratnja se ćutke razišla. * * * Na čelo vojske, Hanibal je postavio bojne slonove. To je bila uobičajena taktika kartaginskih vojskovođa koja je dala dobre rezultate kod Trebije i kod Ticina, ali veoma loše kod Metaura. Iako je sad već bilo poznato da se Rimljani, posle prvih iskustava stečenih u borbi sa Pirom, više ne plaše slonova, Hanibal je i dalje uporno smatrao da te ogromne, besne i razjarene životinje koje navaljuju uz pomoć strelaca smeštenih u tornjevima, gore, na njihovim leđima, predstavlaju moćno sredstvo za napad. Bilo je to zaista moćno, ali i opasno, i nesigurno oružje. Kod Metaura su se slonovi oborili na sopstvene bojne redove, te su morali 260

biti uništeni. Kada bi vojnicima polazilo za rukom da tu opasnu masu drže u kakvom-takvom redu, njome se na protivničke redove moglo dejstvovati, ali je to i tada bilo prilično opasno. U prvom bojnom redu su bili borci različitih narodnosti kojima su iskusne i naročito odane trupe morale pomagati i stalno ih nadzirati. Bili su to novaci koje je Kartagina uputila Hanibalu kao pojačanje. Među njima su bili Gali, Liguri, Mauri, Baleari. U drugom redu nalazili su se Kartaginjani, Afrikanci i jedna makedonska legija, sve sami veterani iz ratova u Italiji i Hispaniji, odlični i pouzdani borci. Kao rezervu, Hanibal je u pozadinu stavio četu Italika, pretežno iz Brutija, koji su se njemu pridružili više silom, nego milom. Sa strane su bili konjanici, na desnom krilu Kartaginjani, a na levom Numiđani. Obilazeći vojnike, Hanibal im se stalno obraćao. Govorio je polako i s nekim tužnim akcentom. I vojnici su tu tugu osećali, istovremeno shvatajući da se njihov vojskovođa mnogo izmenio otkako je stupio na afričko tle. Izgledalo je kao da je ostario, malaksao i izgubio samopouzdanje. Nije govorio kao što svojoj vojsci govori vojskovođa, već pre kao otac ožalošćen sudbinom svojih sinova. Neka se sete ranijih pobeda, neka pomisle na predstojeću opasnost... žene koje strepe, propast koja preti gradu, grobove otaca, decu kojima preti ropstvo. Numiđane je podsećao na tiraniju koja bi ih čekala pod Masinisom, željnim osvete; Ligure i Gale na njihovu staru mržnju prema Rimu. Tumači su ponavljali Hanibalove reči vojnicima raznih narodnosti, ali te reči, kada su bile prevedene, nisu delovale kao prethodno izgovorene reči, onda kada je vojskovođa govorio. Vojske su stajale jedna naspram druge u ravnici Zame Regije. Rimljani su zadržali uobičajenu formaciju: u centru su bili kopljanici, rezerva i prvi redovi. Na desnom krilu numiđanska pešadija i Masinisina konjica, na levom, rimska konjica. Duboka je tišina vladala na bojnom polju, tako da su se jasno čule naredbe, opomene, reči ohrabrenja. Hanibal je podigao desnicu. Krenuli su slonovi. Bojni red, sastavljen od živih tvrđava, približavao se rimskim redovima. Podigli su se oblaci prašine od najfinijeg peska pod stopalima ogromnih debelokožaca.

261

- Napred! Zaštićen ogromnim štitovima, krenuo je prvi red punskih pešaka. Hanibal je razmišljao o tome nije li suviše kasno dao znak za juriš jer je sunce već bilo visoko odskočilo i nije bilo ni daška vetra, a što je značilo da će žeđ uskoro početi da muči vojnike, pogotovu stoga što ni sam izbor mesta za bitku nije bio najsrećniji: na strani Kartaginjana nije bilo dovoljno bunara, a i ono malo bunara što ih je bilo beše iskopano na brzinu i bez dovoljno pitke vode. Rimljani su, pak, imali bunare, i to odlične, čak i mala jezera sa slatkom vodom. - Odmah probijte centar, a onda ih opkolite s krila! - povikao je Hanibal. Bio je to poznati manevar koji je uvek donosio uspeh: kod Trebije i Ticina sa slonovima, kod Kane bez slonova. I tog puta uspeh nije mogao izostati. Niko nije pamtio da je nekad negde bilo sakupljeno toliko slonova. - U ime Baala, šta se dešava?! - povikao je Maarbal. Na strani Rimljana se začula buka. To su najednom zasvirale sve trube i svi rogovi, a celokupna vojska uglas zagrajala, i ličilo je sve to na udarac groma. Uznemireni, slonovi su počeli da uzmiču, izmenili su front, navalili na prve čete pešaka koje su se komešale, razmicale, mešale. Na levom krlu, koje su činili Mauri i Numiđani, za tili čas su zavladali nered i zabuna, tako da su oni do nogu potučeni pre nego što su i pokušali da pruže nekakav otpor. Sad je borba već na sve strane buktala. Neki slonovi, koji behu prodrli u rimske redove, unosili su pometnju, ali su ih vojnici hrabro napadali, proređivali im redove, propuštali ih da prođu, i sa strane ih strelama zasipali. U ranama, pogođeni kopljima hastata, slonovi su besneli i uništavali sve oko sebe. Kad su bili odbijeni na svim mestima, navalili su na punsku konjicu na desnom krilu, i počeli da uznemiravaju i konje. „Ubij slonove!” Bio je to isti onaj uzvik krajnjeg očajanja koji se razlegao i kod Metaura. Ta udarna masa, u koju je Hanibal imao toliko poverenja, i ovde se pretvorila u elemenat nereda i poraza. Pobesneli od bola, životinje džinovi padali su jedan za drugim, pod udarima dleta sopstvenih vodiča. Sve se odigralo za samo pola sata. Desno punsko krilo dalo se u

262

bekstvo. Rimska konjica, koju je predvodio Lelije, pojurila je u poteru za beguncima. Tek što je bitka započela, a već je kartaginska vojska na oba krila ostala bez podrške sopstvene konjice. Hanibal je prebledeo, bilo je jasno da je pun srdžbe. Sad su se pešadije uhvatile u koštac, obe jednako brojne i jednako hrabre. Iz rimskih redova razlegao se jednoglasan, beskrajan uzvik. Naizgled beznačajno, u bici je to bilo od ogromne važnosti. Bio je to jedinstveni uzvik na jedinstvenom jeziku - i zato još moćniji, i još grozniji. Sa protivničke, pak, strane stizala je zbrkana graja pomešanih glasova koji se ne slažu, svi na potpuno različitim jezicima. Rimski način ratovanja odlikovao se istrajnošću i čvrstinom. Borci su nasrtali na neprijatelja i oružjem, i telom, brzo se kretali i jurišali, tako da su neprijateljske redove već u prvom naletu pokolebali, a zatim, nasrćući na njih i gurajući ih štitovima, osvojili značajan deo bojišta. Izmešane najamničke trupe nisu izdržale navalu. Hanibal je to predvideo, te ih je zato i postavio u prvi bojni red. U užasnom neredu, te su trupe počele da uzmiču, nastojeći da se probiju između kartaginskih redova koji ih nikako nisu propuštali. Došlo je do međusobne borbe između izbezumljenih begunaca i Puna, koji su se sada, i dalje zbijeni, istovremeno borili i sa svojima, i sa opasnim neprijateljem. - Zbijte redove! Izbacite ih iz bitke! - vikale su starešine. Priklešteni između čvrstog i ogromnog zida kartaginskih pešaka i Rimljana, koji su im se sve brže približavali, najamnici su pobacali oružje i, jednostavno, dopuštali da ih ubijaju kao stoku, tako da je uskoro između dva protivnička bojna reda nastalo čitavo brdo od mrtvih telesa koje otežava kretanje. Preživeli najamnici, potisnuti na levo i na desno krilo, razbežali su se po ravnici. Prizor u centru je bio potpuno haotičan, strašan. Nastojeći da se probiju preko onog brda mrtvih telesa između oružja, i preko čitavog jezera krvi, kopljanici su potpuno srušili bojni red, tako da su se izmešali vojnici najrazličitijih bojnih znakova; prvi redovi, zbog nastale pometnje, počeše da uzmiču i kolebaju se. Scipion naredi da se zatrubi na okupljanje. Bitka je za trenutak prekinuta. I jedna, i druga strana pokupila je ranjenike i sklonila ih u poslednje redove. Scipion je u pomoć kopljanicima poslao pešadiju i rezervu.

263

Hanibal je, nepomičan na konju, prividno miran, tok bitke posmatrao sa malog uzvišenja. Sada su na obe strane u borbu stupile najbolje trupe, oni veterani koji su se već isticali u brojnim bitkama i nisu tek-tako odstupali. Pešadija je još uvek bila u mogućnosti da odluči sudbinu bitke. - Da li da se povučemo u logor? - upitao je Giskon, prilazeći Hanibalu. On ga je pogledao više tužno, nego s mržnjom. - Zar misliš da bih ja oklevao, kad bi to ikako bilo moguće? - Šta će se desiti ako se vrati rimska konjica? - Gde je Kartalon? - Bio je na desnom krilu; primetio sam kako se udaljio sa svojim konjanicima. - Nadam se da će mu poći za rukom da zadrži Lelijevu konjicu, dok pešadija ne slomi neprijatelja. Giskon se zagledao u Hanibala, ništa ne odgovarajući. Znači da vojskovođa ne očajava, već veruje u pozitivan ishod bitke! Zar Hanibal, oko sokolovo, nije zapazio da je bitka gotovo izgubljena? Taj čovek, koji sve dosad nije znao šta znači poraz, ne može da se pomiri sa stvarnošću. Obe konjice su već na samom početku sukoba brzo i sasvim neočekivano iščezle, da Hanibal nije ni pomišljao da može biti reči o bekstvu. To je sigurno Kartalonovo ratno lukavstvo, kako bi neprijateljsku konjicu odvukao na otvoren prostor i tamo je sasvim uništio. I bolje je tako! Boriće se samo pešadija: najbolji protiv najboljih! A kada je iz borbe bila izbačena ona grupa stranih najamnika, njemu kao da je pao kamen sa srca. Sada će vojnici Kartagine pokazati ovim osvajačima kako se brani rodna gruda. U međuvremenu, bojne trube su ponovo zatrubile, dajući znak za nastavak borbe. Pošto je primetio da je punska pešadija skoro u celosti izgubila prvi bojni red, Scipion je planirao da bitku što pre privede kraju. Sa mesta na kome je stajao, uzbuđen, posmatrao je talasastu ravnicu, ne bi li ugledao kako stiže Lelijeva konjica i kako napada neprijatelja s leđa. Brinula ga je pomisao da bi Numiđani i Kartaginjani mogli zadržati njegovu konjicu, ili je pobediti. Da li je u pitanju bekstvo, ili punsko ratno lukavstvo? U centru je ishod borbe i dalje bio neizvestan. Hanibalovi veterani nisu odstupali stalno zadržavajući zbijene formacije. Naviknuti na

264

borbu s Rimljanima, poznavali su oni njihov način ratovanja pa ga i sami prisvajali. Bilo je to kao lagano talasanje, gubljenje i ponovno osvajanje nekoliko stotina metara zemljišta. Ni jedni, ni drugi nisu popuštali. I jedni, i drugi nanosili su strašne udarce i tako održavali ravnotežu. Sa obe strane odjekivao je isti uzvik: „Sećajte se Kane!” Samo što su Rimljani to uzvikivali u želji za osvetom, a Kartaginjani, da bi ohrabrili svoje vojnike. Već je bilo podne, vrelo sunce mučilo je već borce, više, doduše, Pune nego Rimljane. Na horizontu su se pojavili oblaci prašine. - Vraća se konjica! Čija? Na obe strane se čekalo s pritajenim dahom. Nisu, naravno, čekali borci, oni nisu mogli videti šta se oko njih dešava, već su čekale starešine, dok su na uzdignutim mestima posmatrale bitku sa zebnjom u srcu. Hanibal se nadao da je Kartalonu pošlo za rukom da neprijateljsku konjicu namami u pustinju, opkoli je i pobedi, a Scipion je svoje očekivao s puno pouzdanja. Sada mu je već bilo jasno da se neprijatelj nije povukao zbog ratnog manevra, već zato što ga je zahvatila panika. Uskoro su spazili bele tunike numiđanskih konjanika i primetili kako na čelo njih jaši tamna i snažna Masinisina figura sa pozlaćenim šlemom na glavi. S druge strane, videli su kako sjaje Lelijeva bojna znamenja i kako galopiraju brzi rimski konji. Glas se odmah pronese i među rezervom, i među pešacima. - Stiže Lelije! Poraženi su! Snažno, kao kakav uragan, rimska i numiđanska konjica je zahvatila punsku pešadiju s leđa, prodrla u njene bojne redove i razdvojila ih. Ponovio se pokolj sličan onome kod Metaura i Kane. Bila je isključena svaka mogućnost za povlačenje. Opkoljeni sa svih strana, Kartaginjani su konačno popustili. Još se samo tu i tamo vodila pojedinačna borba, a onda su ravnicu preplavili begunci i konjanici koji su jurili da stignu te begunce. Numiđani, ranije punski saveznici, bili su najkrvožedniji. Pred Masinisinim očima, blistao je san o prestolu Kartagine. Uspravan na svom belom konju, Hanibal je ovaj strašan poraz svoje vojske posmatrao kao u nekom snu, ni okom čak ne trepnuvši,

265

kao što je svojevremeno posmatrao poraz neprijatelja kod Trazimena i Kane. A kada mu rekoše da je sve izgubljeno, trže se on i pogleda oko sebe kao da se probudio iz dubokog sna, i reče sasvim tiho: - Evo me, Hazdrubale! - Živi! To Kartagina zahteva! Neko je uhvatio uzdu njegovog konja i odvukao ga na drum za Hadrumetum. - Opet ti, Maarbale? Šta hoćeš opet da mi kažeš? - Da će onaj dobro umeti da iskoristi pobedu! Gledaj da ne stigne pre tebe pred zidine Kartagine!

266

XXI OD KARTAGINE DO SARDA

Premeravali su i vagali zlato, ćuteći. Neki su plakali. Taj narod je ponovo postao ono što je ranije bio: narod trgovaca kome teže pada gubitak državnog i privatnog novca, nego smrt toliko hiljada najviđenijih građana Kartagine. Premeravali su i vagali zlato - da bi od Rima kupili mir. Zavaljeni na svojim sedištima, senatori su nemoćno posmatrali kako robovi na leđima iznose džakove zlatnih talenata i iskreću ih potom na neumoljive vage. - Zašto se smeješ, o, Hanibale? Senator Hazdrubal Edo, ozlojeđen, ustao je sa svog mesta i obratio se pobedniku kod Kane, pobeđenom kod Zame, a koji je taj prizor posmatrao ironično se smejući. No, pošto ovaj ne okrenu glavu, niti odgovori na njegovo pitanje, Hazdrubal Edo nastavi: - Zar se tebi, Hanibale, čini da je umesno da se smeješ u trenutku koji je toliko tragičan po našu otadžbinu? Hanibal se okrenu i zagleda se u senatora. - Ja se uopšte ne smejem, o, Hazdrubale - rekao je tihim glasom nad tragedijom svoje otadžbine, već se smejem vašim suzama. Smejem se jer vidim koliko ste zabrinuti zbog novca koji treba isplatiti kao ratnu odštetu, dok se ranije niko i nikada nije brinuo da ovaj novac utroši na obezbeđenje sigurnosti grada u slučaju rata. Smejem se jer novac koji sam ja od vas tražio da bih pobedio nije iznosio ni stoti deo onoga što ste sada prisiljeni da isplatite zato što ste rat izgubili. Niko se nije usuđivao da bilo šta odgovori. Kartagina je praznila svoje kase, kao što je već ispraznila i svoje kasarne, i brodogradilišta. Dan pre toga rimska flota je na pučinu odvukla pet stotina punskih ratnih i teretnih brodova i zapalila ih. Goreli su brodovi kao kakvo

267

ostrvo načičkano šiljcima, goreli su usred plavog mora Kartagine, a građani su za to vreme gorko plakali, tiskajući se po gradskim zidinama. Da bi izdržavala Scipionove trupe, Kartagina je morala da isprazni svoje žitnice; morala se odreći svakog suvereniteta nad ostrvima, morala je dati taoce. Ipak, Scipion je bio velikodušan; dozvolio je Kartagini da i dalje postoji; dozvolio je da Hanibal, njegov smrtni neprijatelj, ponovo uđe u grad, među zidine, i postane njegov prvi građanin. Kartagina je vraćena na ono što je bila u vreme kad je osnovana, na ono što je nekad bila njena majka, što je bio Tir, grad trgovaca. Senatori su se razilazili, tiho razgovarajući. Sada, posle užasnog sloma otadžbine, Senat Kartagine je predstavljao samo običan skup trgovaca. U auli su ostali samo Hazdrubal Edo i Hanibal. - Mene su tvoje reči pogodile, ali su još više pogodile one kojima su bile namenjene - rekao je senator. - Grad je prema tebi mnogo skrivio, ali te danas poštuje kao najslavnijeg među svojim sinovima. Kada si se prekjuče za vreme sednice pobunio, zgrabio i sa govornice odvukao senatora Imilkona, kome bi se drugom, osim Hanibalu, tako nešto moglo dozvoliti? Svaki drugi građanin bi bio kažnjen smrću. Hanibal se ponovo nasmeja: - Izvinio sam se. Rekao sam da mi nisu sasvim poznati običaji i navike koji vladaju u Senatu jer sam grad napustio sa svega devet leta i vratio se tek trideset šest godina posle. - Prihvatili smo mir koji si ti predložio. - Ali tek kasnije, pošto niste hteli da prihvatite rat koji sam predlagao. Kartagina je od Hanibala prihvatila poraz, pošto je odbila pobedu. - Poverili smo ti čitavu upravu nad gradom. - Ja se osećam stranac u ovoj otadžbini iz koje sam otišao u devetoj godini, u koju sam se vratio tek u četrdeset petoj. Bio sam daleko, borio se i pobeđivao, sve za otadžbinu. Kada su stizale vesti o mojim pobedama, otadžbina je govorila: „Hanibal je veliki”. Ali, ko je bio taj Hanibal koga ona nikada nije ni videla? Samo mit, legenda. Kada je Hanibal govorio otadžbini: „Pobedio sam, ali sam iscrpljen; borim se već deset, dvanaest godina daleko od Kartagine, uvek sa istim ljudima

268

koji ne znaju šta je odmor; moram da živim od pljačke: pošaljite vojnike, pošaljite hranu, pošaljite novac”, otadžbina se pravila gluva i nema. „Traži, a pobedio je! Šta bi tek tražio da je pobeđen?” Zatim je otadžbina rekla: „Vrati se, potreban si nam. Moramo videti da li si čovek, ili si samo legenda.” Vratio sam se, i to - pobeđen! Hazdrubal Edo ga je slušao zamišljen: - Čuj me, Hanibale, otadžbina sad shvata tvoje ogorčenje, ali prošlost više ne postoji. Sad treba spasavati ono što je preostalo od Kartagine. Ja sam predvodio izaslanstvo koje je tražilo mir od Rimljana. Ja ne pripadam tvojoj stranci, već Hanonovoj, i iskreno smatram da moramo saradivati sa Rimom i s njim živeti u miru. Hanibalove oči zasijaše: - I ja sam želeo ovaj mir, ali ti ne možeš ni zamisliti šta je to značilo za Hanibala, kada ga je on lično morao tražiti od Scipiona. Odvukao sam sa sedišta onoga senatora koji je bio za nepoštedni rat, za pokolj građana i potpuno uništenje Kartagine, ali ne misli da će Hanibal pogaziti zakletvu koju je kao devetogodišnji dečak, po želji svoga oca, položio na Baalovom žrtveniku. Hazdrubalov glas postade strog: - Ja znam, o, Hanibale, da će u tvome srcu uvek biti rat, ali budi siguran da i ja ostajem veran svojoj zekletvi: onoga dana kada Hanibal ponovo zapreti Rimu ratom, moraće da napusti Kartaginu! * * * - Da li je sve spremno? - Sve je spremno, gospodaru. Konji čekaju u palmiku Kubije El Hobsije, roba je zapakovana onako kako to čine najbolji trgovci Tira. Ljudi koje sam uzeo na pristaništu ništa ne sumnjaju. To su Mauri i Numiđani, navikli da trgovcima prenose robu i služe kao vodiči kamila. Potpuno su ubeđeni da mi idemo u Cirenu sa tovarom tepiha. - Da li si pažljivo odabrao konje? - Osim tvog vernog Kamsina, gospodaru, poveo sam sve najbolje konje iz tvojih štala. - Kakve vesti donosiš iz Senata? - Sutra u zoru očekuju rimsku kvadriremu sa članovima izaslanstva. Hanibal se podsmehnu: 269

- Izaslanstva, a zapravo komisiju rimskog Senata, kojoj je stavljeno u dužnost da optuži Hanibala. Znaš li šta to znači? Verni Nebuh je potvrdio glavom. - Znam, gospodaru. To znači da će se protiv tebe povesti postupak pred Senatom. - A postupak znači smrt ili, u najboljem slučaju, progonstvo. Hanibal se ne može poniziti i dozvoliti da ga ispituju, da im odgovara. Čim otkuca ponoć, krećemo! Propusnica na ime trgovca El Nabuba iz Tira ne može izazvati nikakvu sumnju. Ja sam lično na nju udario državni pečat. - Ko će te od tvojih vernih vojnika pratiti, gospodaru? - Niko. S Hanibalom mora biti ili čitava vojska, ili on mora biti potpuno sam. Osim toga, moje vojnike svi suviše dobro poznaju. Ti ćeš se prerušiti kao vodič kamila iz Libije. Kako je sve ovo i tragično, i zabavno, o, Nebuše! Život nije okončan dok se ne ispije i poslednji pehar. Hanibal je poznavao samo pobedu, a i poraz je okusio; poznavao je samo trijumf, a sada će, evo, upoznati i tamu bekstva. Ja ne bih bežao pred sudijama moje otadžbine, ali Hanibal ne može da padne u ruke svog smrtnog neprijatelja. Rim me živog nikad neće uhvatiti! - Narod te voli, gospodaru, zašto se ne pozoveš na narod? - Dobro ja to znam, moj verni Nebuše. Znam otkud dolazi udarac koji pogađa Hanibala. Kad nisam imao dovoljno vojnika, rekli su mi da ih sam stvorim... kad je Kartagini ponestalo novca, tražili su od Hanibala da popravi državne finansije. Odgovorio sam: „Ko je zaradio na mom ratu, neka i plati!” Velikaši Kartagine su morali da vrate ono što su oteli iz državne blagajne. Narod je na to pljeskao Hanibalu, ali su me patriciji denuncirali pred Rimom, prikazujući me kao zaverenika, opasnog po mir. - Narod sve to zna; sazovi ga i tvoji će neprijatelji biti pobeđeni. Hanibal odmahnu glavom: - Hanibal vodi rat protiv neprijatelja, ali ne i protiv svojih građana. Ja volim rat na otvorenom bojištu, ali ne i građanski rat. Suviše bi se krvi prolilo ulicama, a zatim bi došli Rimljani. Ne, Hanibal treba da ode sam! Trebalo je da on, kao kakav begunac, po mrkloj noći, ode iz otadžbine za koju je želeo da bude velika, koju je svojim sjajnim

270

pobedama lično učinio velikom, trebalo je da ode on, koji je za dobro Kartagine žvrtvovao samog sebe, svoju mladost, najdublja svoja osećanja. Trebalo je da ode on, koji nije upoznao ljubav, koji nije znao šta znači uteha porodice, ljubav dece, blagostanje, ili odmor. Trebalo je da ode on, koji je već godinama živeo život bez sna, od najranije svoje mladosti, kada je svaki dečak srećan... ali Hanibal nije znao šta znači detinjstvo... U doba kada dete uživa u majčinom milovanju, on je sa vojnicima delio teškoće logorskog života, spavao pod šatorom i na tvrdoj zemlji, marširao kao običan vojnik sa ostalim vojnicima, po studenoj zimi i za vreme sunčane žege, nosio grube sandale, prosto vojničko odelo, i po kiši, i po snegu. Nije ni primetio kada su se njegovi smeđi dečački uvojci pretvorili u nakostrešenu kosu; ni primetio nije kako je ta kosa počela da sedi, kako je njegovo lice izgubilo ružičastu boju i, poput zemlje u avgustu, izgorelo od sunca, kako su mu lice izbrazdale bore; nije ni primetio kako je ostario, a da nije ni upoznao šta znači život, osim jauka i poslednjih ropaca boraca koji umiru; nije ni primetio kako na livadama cveta cveće, osim kada se rumeni od krvi. Nije imao ni prijatelja, niti saveznika, a ni branioca. Oko njega je vladalo samo licemerstvo, neprijateljstvo, izdaja. Nije se sećao otadžbine, osim po imenu; video ju je, i nije je prepoznao; našao je svoje sugrađane, ali ga oni nisu prepoznali; vratio se i našao grad u agoniji; pružio mu ruku, ali nije bio u stanju da ga podigne; pokušao da ga povrati u život, ali je bio prisiljen da beži, kao kakav prognanik. Sve je to bio Hanibal. Aristokratija Kartagine se, ugroženih interesa, nije stidela da traži intervenciju Rima i denuncira najboljega među svojim sinovima. Bila je mrkla noč kada je Hanibal, preobučen u trgovca iz Tira, u pratnji vernog Nebuha, izlazeči kroz tajna vrata napustio svoje vrtove. Koračajući usamljenom stazom, spustili su se u donji grad, zaobišli pristanište i dočepali se palmika Kubija El Hobsija, koji se protezao sve do El Bahira, velikog jezera uz čiju se obalu protezao grad Tunis. Nije bila retkost da karavani krenu još u prvim noćnim satima, kako bi kasnije izbegli da ih sunce zatekne na putu. Nebuh je zaista računao na to da će se pridružiti drugim vodičima kamila koji su oko ponoći izlazili kroz kapije Tanita i upućivali se prema istoku.

271

Međutim, kada su dva lažna trgovca stigla do palmika, zatekoše tu kamile i konje za njih spremne, ali ne i bilo koji drugi karavan koji je trebalo da na put krene. - Ovo me brine - rekao je verni sluga - ovde je noću uglavnom veoma bučno, uvek ima puno i ljudi, i životinja. - Možda smo mi noćas prvi - kratko je rekao Hanibal. Ipak, izgledalo je da su čak i vodiči iznenađeni što tu baš nikog drugog nema. Jedan od njih prišao je Nebuhu: - Čuo sam kako kažu da se sad ne izlazi lako iz Kartagine. - A zašto? - upitao je Hanibal. - Ne znam, gospodaru. Znam samo da su straže na kapijama udvostručene. - Nas, u svakom slučaju, ne mogu da zadrže. Nije izdato nikakvo novo naređenje. Mali karavan je krenuo i, posle izvesnog vremena, stigao do kapije Tanita. - Stoj! Ko ste vi? - uzviknuo je starešina straže, istupajući pred njih. - Trgovci iz Tira - odgovorio je Nebuh - papiri su nam ispravni. - Pokažite. Vojnik je pri svetlosti fenjera pregledao ispravu i pažijivo ispitao oznake i pečat, a zatim upitao: - Ko je vaš starešina? - Bogati trgovac El Nabub iz Tira. - Gospodaru, tvoja propusnica nije potpuna. Nedostaje sigla sufeta. - Otkad to sufeti potpisuju propusnice za karavane? - upitao je Hanibal, stojeći u senci. - Od danas, gospodaru. Dobili smo takvo naređenje na svim gradskim kapijama. - Ja na svaki način moram da otputujem. Kada su mi izdavali dozvolu, niko mi nije ništa rekao o toj novoj naredbi. - Ja moram poštovati naredbu. Tvoja propusnica ne vredi. Hanibal je tad hitro pristupio vojniku i spustio kapuljaču, otkrivajući pri tom obraze i pri svetlosti fenjera pokazajući mu lice. - Poznaješ li me, centurione Hamilkare? - upitao je tiho, zapovedničkim glasom. Centurion ustuknu: - Ti, gospodaru?!

272

- Ja sam. Ti si bio sa mnom pod Saguntom, centurione. Bio si ranjen kod Trebije i kod Kane. Dobro te poznajem. - O, da... - centurionov glas je zadrhtao - ti si, gospodaru, znao sva naša imena. - Ja moram smesta da prođem kroz tu kapiju, razumeš li? - Gospodaru... - Otvori je! - Ti zahtevaš moj život. - Tačno! A zar ti ga nisam tražio u svakoj bici? Centurion saže glavu. - U pravu si, gospodaru - tiho je rekao i zatim se obratio stražarima, koji su nepomično stajali pored kapije. - Ej, otvorite! Zaškripale su šarke na velikoj kapiji. Onda su, jedan za drugim prošli konji, potom i kamile. Poslednji je prošao Hanibal. - Uzmi i sećaj se Hanibala! Veteran oseti kako mu na prst desne ruke Hanibal namače prsten. - Neka te bogovi čuvaju, gospodaru! - brzo je rekao. Konji su jurili duž moreuza. S desne strane se osećalo kako more snažno diše. Hanibal i Nebuh sustigli su čelo karavana. - Mi idemo u galopu napred. U zoru ćemo se naći u Neapolisu. Ako mi ne budemo tamo, produžite za Hadrumetum - rekao je Nebuh glavnom vodiču. - U galopu! - povikao je Hanibal. - Pošto smo sačuvali slobodu, nije sve izgubljeno. Da li si se pobrinuo za odmorne konje? - Jesam, gospodaru, naći ćemo ih u Neferisu, u Neapolisu i Airodisiju. - Prekosutra zorom moramo stići u Handrumet. - Stići ćemo, gospodaru, samo ako izdržiš toliko sati jahanja u galopu. - Izdržaću i dvostruko, ako treba! Begunci su mogli biti spokojni više sati. Zahvaljujući Hanibalovoj predostrožnosti, progonitelji su tek mnogo kasnije tokom dana mogli saznati da on nije više u svom dvorcu. Ukoliko bi namerili da pođu za njim, bili bi oni, u odnosu na Hanibala i njegovog vernog Nebuha, u zakašnjenju od najmanje deset sati. Ali, niko nije pošao u poteru za beguncima pa su oni, sledećeg dana u zoru, bili već na domaku Hadrumetuma. Tamo, u prostranom

273

zalivu, jedna je liburnika krstarila pučinom. Signalizirali su. Obali se približio čamac, a nešto kasnije Hanibal je kročio nogom na lađu koja je plovila pod oznakama grada Tira. - Kuda, gospodaru, želiš da te odvežem? - upitao je gospodar lađe, saginjući koleno pred Hanibalom. - U Tir! - naredi Hamilkarov sin. * * * Ponovo su se našli licem u lice. Ali, sada ne više onako kao u ravnici Zame, dok su ih njihove armije ćuteći okruživale, dok su bili na oprezu, i jedan prema drugom nepoverljivi zbog onoga što je trebalo da čuju i kažu, već na prostranoj verandi, pod senkom palmi i libanskog kedra, uz žubor vode i veselo cvrkutanje ptica. Licem u lice: Scipion i Hanibal. Razgovarali su kao dva dobra ratna druga, bez srdžbe, vedro i, s vremena na vreme, široko se osmehujući, uz međusobno razumevanje. Sada je i Hanibal govorio latinski. Nije se usudio da to čini u prisustvu cele rimske vojske, plašio se da bi njegov rogobatni latinski i strani izgovor mogao izazvati podsmeh kod onih koji su ga slušali. A sada, kada su bili sami, te bojazni nije više bilo, činilo se čak je Hanibalu prilično lako da govori latinski, iako je govorio koristeći se onim južnjačkim akcentom na koji je navikao za vreme odmora u Kapui. Razgovarali su sedeći u raskošnom kraljevskom dvorcu azijskog kralja, onog sirskog Antioha III koji se zanosio snovima da će se moći takmičiti u junačkim delima sa Kserksom, Darijem i Aleksandrom. Preteći mu, Rimljani su se pojavili u Egejskom moru. Nisu mogli da ostanu ravnodušni. Antioh je, u svojstvu ratnog savetnika, iz Tira pozvao odbeglog Hanibala. Osmehujući se, Scipion i Hanibal su se samo gledali. Diplomatska misija koju su Rimljani uputili Antiohu, donela je slabe rezultate. Kralja je zaslepljivala ambicija, Hanibalovo prisustvo činilo ga oholim, pomisao na invaziju Grčke opijala. - Čemu se nadaš od Antioha, o, Hanibale? - govorio je Scipion, osmehujući se. - Zar te nisu poučile zgode i nezgode kraljeva Persije koji su imali goleme armije, ali su ih ipak pobedili malobrojni, ali hrabri vojnici? 274

- Hanibal nije bio s njima. - Ali Hanibal nema sa sobom ni svoje vojske sa Trazimena i Kane. Zar misliš da ovi Azijati vrede koliko i tvoji Numiđani, tvoji Iberi, tvoji Kartaginjani? - A zar i mi ne pripadamo azijskom plemenu? Čuvaj se, Scipione: igra između mene i Rima još nije završena. Ja ću ponovo prodreti u Italiju. - Naći ćeš me na svom putu. - Izvukao sam pouku iz grešaka koje sam činio. Neću ih ponoviti. - Zaslepljuje te mržnja prema Rimu. Zašto ne uživaš u miru? - Nikad nisam znao šta znači mir, a sada je suviše kasno da to saznam. Doklegod Hanibal živi, Rim neće spavati mirnim snom. - Možda, ali ni ti nećeš mirno spavati. Ti zavaravaš Antioha, a Antioh tebe. Raspao se savez o kome si sanjao. Ptolomej Egipatski ostaje veran Rimu, samo se Filip Makedonski dao ubediti, ali smo ga mi potukli kod Kinoskefale. Ovi varvarski narodi izbaciće na bojno polje golemu vojsku, poput Darijeve i Kserksove, ali će im sudbina biti ista. Izazvali ste pobunu Insubra i Boja u Padanskoj niziji, ali sam ih ja pobedio. Hanibal je slušao ne nešto preterano zainteresovan. Bilo je njemu dobro poznato da je u Rimu i Scipionova zvezda počela da bledi. Zavist i nezahvalnost upropastile su vremenom nekadašnjeg idola koji je odbio božanske počasti, koji je odbio diktatorsku vlast i doživotni konzulat. Na konzularnim izborima njegova je stranka pobeđena, tako da polubrat Publija Kornelija nije bio izabran. Sada su mu poveravali razne diplomatske misije, kako bi na taj način umanjili ogorčenje koje je osećao pobednik Zame. - A šta si ti dobio od svojih pobeda? - upitao je zatim tiho Hamilkarov sin. - Ono što se obično dobija, ali ja zbog toga ipak ne zaboravljam otadžbinu. Eh, dobro znaš, između Rima i Kartagine nema razlike, ljudi su svuda isti, ali ja ne mislim na sebe. Vojskovođe zaćutaše. Obojica se u tom trenutku prisetiše svoje prošlosti. U suštini, njihovi su životi bili jednaki, bila je to potpuno ista parabola: trijumfalan uspon, beskrajne hvale, nuđenje božanskih počasti, a zatim pad: zavist, nerazumevanje, nezahvalnost. Otadžbina, da otadžbina... S jedne strane Rim, a s druge Kartagina... a, zatim, i

275

lični ponos koji sve potiskuje: sećanje na pobede, nezadovoljena želja za usponom i slavom. - Ko je, po tvom mišljenju, bio najveći vojskovođa svih vremena? zapitao je najednom Scipion. Hanibal se trgao. Možda je u tom trenutku i sam sebi postavljao isto pitanje. - Aleksandar - odgovorio je sa zanosom - koji je s malim snagama pobedio mnoge velike vojske i došao sve do na sam kraj sveta, da bi tamo presadio grčku civilizaciju. - A koga postavljaš na drugo mesto? - Pira, jer je izmislio nove metode borbe, prodro u Italiju i, poput mene, doveo Rim u opasnost. - A na treće mesto? - nastavio je Scipion. - Sebe. - A da si me pobedio kod Zame? - rekao je Scipion, smešeći se. - Onda bih sebe postavio na prvo mesto. Ponovo je zavladalo ćutanje, a onda Hanibal produži. Izgledalo je kao da želi da dozna šta o njemu misli njegov nekadašnj i neprijatelj. - Reci mi, o, Scipione, šta si pomislio o meni onoga dana kada sam u ravnici kod Zame zatražio da razgovaramo? - Pomislio sam da je tvoja sudbina zapečaćena. Ja ne bih tražio da razgovaram sa Hanibalom. - Ali se danas nalaziš u mojoj situaciji. Došao si da ubediš Antioha da treba sačuvati mir. Zašto tražiš mir? - Ja nisam u ratu sa Antiohom. Rim je tek izašao iz jednog dugog i mučnog rata i hteo bi da izbegne drugi rat, iako je siguran u pobedu. Hanibale, napusti ovog praznog i ambicioznog Kreza. Hanibal se podigao i svome protivniku pružio ruku. - Neka nam bogovi dozvole, o, Scipione, da se ponovo nađemo licem u lice na bojnim poljima Tesalije. Hanibal će se smiriti tek kada bude izbrisana sramota Zame. * * * - Još jedan, poslednji uslov. Bledi i izobličeni, uprli su Antiohovi izaslanici pogled u Afrikanca. Scipion ih je posmatrao sa onom svojom vedrom čvrstinom, koja je tako često izazivala divljenje i poštovanje okoline. 276

- A to je? - upitao je vođa izaslanstva. - Da nam izručite Hanibala. Scipion je te reči izgovorio sa priličnim naporom, kao da se pre toga dvoumio. Izaslanici nisu odgovorili. Savetovali su se pogledima. - Želeli ste rat po svaku cenu - nastavio je Scipion - bili ste pobeđeni u Grčkoj, u Magneziji, u Maloj Aziji. Naše se legije nalaze u Sardu. Hoćete li da spasete teritoriju vaše otadžbine, ili da sve izgubite? Promislite! - Gospodaru, ti si pobedio - odgovorio je izaslanik - i mi smo, iako nam se srce cepalo, pristali na jako teške uslove: da ispraznimo Malu Aziju, da povučemo vojsku s one strane Taura, da isplatimo ratnu odštetu od petnaest hiljada talenata, da kao taoce izručimo deset članova kraljevske porodice... ali nas poslednji uslov koji sada postavljaš, ponižava: zar da predamo jednog gosta? Nikada! - Zar toliko volite Hanibala? Šta vam je pomoglo njegovo prisustvo, kada se niste usudili čak ni da mu poverite neposredno zapovedništvo nad vašim vojskama? Zar mislite da se bitke mogu izvojevati savetima? - Gospodaru, traži od nas sve što hoćeš, ali ne traži gosta, slavnog pobeđenog heroja koga i ti ceniš i poštuješ. - Ja ovde ne govorim u skladu sa svojim ličnim osečanjima. Rim zahteva da mu se izruči njegov smrtni neprijatelj, da mu se izruči onaj koji, stojeći u senci pošto više ne sme da se otvoreno bori, sklapa saveze protiv Rima, budi nepoverenje, izaziva ratove, pravi svakojake smetnje. Ovom tajnom ratu mržnje i osvete valja stati na put. Zato mi tražimo da nam izručite Hanibala! - Onda ga uzmi silom, ali nas ne sramoti. Scipion je dugo zamišljeno ćutao. Zatim je podigao glavu: - Prihvatate li sve ostale uslove? - U celosti. - Dobro. Recite Kralju Kraljeva da Rim ne traži ni osvetu, niti aneksiju teritorije; Mala Azija če biti podeljena u nezavisne države. Teritorija s one strane Taura ostaće Antiohu. Gde se sada nalazi Hanibal? - Gospodaru, zašto to nas pitaš? - Bezumnici! Kako da uhvatim Hanibala ako se nalazi u nekom od

277

vaših gradova? Zar nismo sklopili primirje? - Istina je, Scipione. Hanibal se nalazi u Sardu. - Dobro. Sada idite i recite vašem kralju da će mir biti potpisan čim njegove trupe pređu Taur. Kada se vratio u logor, Scipion je pozvao svog najpoverljivijeg i najbržeg glasnika. - Moraš otići u Sard i stići tamo sutra pre zore. Odnećeš jedno pismo. Seo je za svoj poljski sto i najednom papirusu brzo ispisao nekoliko reći. Pismo je glasilo: Publije Kornelije Scipion pozdravlja Hanibala Barku. Pobedonosne rimske legije logoruju u Magneziji; sutra će stići pod zidine Sarda. Ja smatram da Krit predstavlja izvanredno mesto za odmor premorenog ratnika. Vale. Scipion. - Otići ćeš u Sard, u kraljevski dvorac, i predati ovo pismo u ruke velikog Hanibala. Idi i ne štedi konje.

278

XXII DVORAC SA SEDAM KAPIJA

Toga dana su na dvoru kralja Pruzije održavane svečane audijencije; stizala razna izaslanstva. Možda je to bilo u predvečerje rata. Iz Pergama su stizale uznemirujuće vesti. Kralj Eumen, sin veličanstvenog kralja Atale, ogorčen zbog poraza koji je pretrpeo u Makedoniji u borbi protiv Filipa, sanjao je o odmazdi uz pomoć Rimljana i vrzmao se oko granica Bitinije. Pošto je pobedio kralja Antioha, Rim je sve otvorenije zauzimao preteći stav u Maloj Aziji. Najpre ju je podelio u sedam prividno nezavisnih država koje su, zapravo, bile rimski vazali, tako da je već sutradan čitava Azija mogla da potpadne pod rimsku vlast. Tamo, u tom gradu Scipiona, nisu zaboravili da je Pruzija bio šurak Filipa V. Makedonskog. Rim je raspirivao neslogu u Pergamu. Rimske legije su se nalazile s ove strane Helesponta, tako da je Pruzija zabrinuto gledao na onih sedam država koje su svojim kandžama stiskale Bitiniju. A sve to je još više uznemiravalo Pruziju, otkako je Antiohova moć oslabila, a u Grčkoj, avaj, sve više nestajalo one nekadašnje hrabrosti, koja je u Aleksandrovim junačkim podvizima doživela svoj poslednji blesak. - Neka uđu izaslanici Pergama! Ušli su govornici koji su, sudeći po gizdavom i ponositom izgledu, bili u svemu dostojni velikih tradicija kralja Atale. Ušli su dostojanstveno i svečano, razmećući se svojom azijskom raskoši, blistajući zlatom i šepureći se u purpurnim odorama. Velika je bila razlika između te raskoši i one otmene elegancije izaslanika Rima kojima je bila dovoljna njihova, kao sneg bela platnena toga. Pruzija je dao znak. Prvi govornik je počeo da govori.

279

- Eumen, moj gospodar, Kralj Kraljeva... - Još jedan Kralj Kraljeva - tiho je prokomentarisao kralj Pruzija, ali ne toliko tiho da ga drugi ne bi mogli čuti, tako da su se izaslanici zbunjeno trgli. - ...Mada bi već moralo biti jasno da ta titula ne donosi sreću!... - ....Pošto je na sve moguće načine nastojao da održi mir, uputio nas je k tebi, kralju Pruzija, da vidi nameravaš li, i kako, da ispoštuješ mirovne ugovore. Ti na granicama gomilaš trupe... - A da li je kralj Eumen svoje raspustio? - ironično je upitao kralj Pruzija. - On je samo jako oprezan, a ti si agresivan. Naš kralj nije zaboravio da si ga ti napao s leda, dok je on vodio odbrambeni rat protiv kralja Filipa... - Brata moje žene - prekinuo ga je Pruzija. - Neka kralj Eumen ne zaboravi da moji vojnici na granicama štite moju zemlju, kao i njegovi njegovu. - Eumen je ubeđen da ti, o, Pruzija, nemaš nameru da održiš mir. Ti kuješ zaveru. - A vi kujete zaveru zajedno sa Rimljanima! - žestoko ga je prekinuo kralj Bitinije. - A ti si u svoju državu primio čoveka koji je bio najogorčeniji neprijatelj Rima. Hoću da kažem, Hanibala iz Kartagine. Da li je Hanibal elemenat mira? - On je veliki prognanik, zamolio me je za utočište i ja sam mu ga dao. - Da, utočište da bi poveo rat. Takvo isto utočište on je tražio i od Antioha. Taj čovek je oličenje rata: ma gde postojala neka vojska koju je mogućno povesti u borbu protiv Rima, Hanibal će se boriti. On je polagao nade u Antiohovu vojsku, baš kao i u Ptolomejevu, onako kao što sada polaže u tvoju. Bio je koban po Kartaginu, po Ptolomeja, po Antioha, a sad će biti koban i po tebe. Pruzija je slušao namrgođen, ćutke. Govornik je bio vrlo ubedljiv, govorio je biranim rečima, argumentujući ono što govori, iznosio je nepobitnu istinu, tako da je kralj Bitinije bio potresen. - Čemu se nadaš? - nastavio je govornik, koga je ovo ćutanje, ovaj nemir, ohrabrio. - Zar misliš da će se Rim uplašiti već od samog

280

Hanibalovog prisustva, da će njegovo prisustvo uplašiti moga kralja? Ako ga zadržiš u svojoj državi, Hanibal će ti doneti nesreću. - On je moj gost. Zar hoćeš da ga proteram? Šta bi uradio kralj Eumen, da ga je Hanibal zamolio za azil? - Savetovao bi mu da ostane miran na Kritu, ili u Tiru, i da se potrudi da na njega zaborave. Ja ne poričem da Hanibal nije veliki vojskovođa, ali on donosi nesreću onome ko mu se približi. On sobom nosi rat, pokolj, neslogu. Čak su ga i njegovi sugrađani morali proterati. - Ali, šta ti, u stvari, tražiš? - Lojalnost. Ako zaista, kako tvrdiš, hoćeš mir, pokaži to na delu. Ako hoćeš rat, objavi ga, ali otvoreno. Samo, ne zaboravi jedno: zaratiš li protiv Pergama, zaratio si i protiv Rima. Ne zaboravi da se u Aziji nalaze rimske legije, ne zaboravi da kralj Eumen danas od tebe traži da proteraš Hanibala, ali da bi to isto, samo služeći se drugim argumentima, mogao da zatraži i konzul Flaminin. A sad, šta da kažem mome kralju? Pruzija je izgledao bled, kao da je oklevao. Izaslanikovi argumenti budili su u njemu bojazan koju je potajno već osećao. Njegov odgovor bio je odgovor čoveka koji se baš i ne snalazi, i ne zna šta bi uradio. - Reći ćeš kralju Eumenu da ja njega, ukoliko on mene ne napadne, sigurno neću napasti, reći ćeš mu da će uskoro dobiti moje pismo. Zbogom! Kada su otišli izaslanici Pergama, Pruzija je dugo ostao zamišljen, a njegovi dvorani se nisu usuđivali da mu smetaju. Zatim je polako podigao glavu i rasejano oko sebe pogledao. - Ko još čeka da bude primljen u audijenciju? - Hanibal, o, kralju, zatim izaslanici kralja Antioha, izaslanici Makedonije, izaslanici Krita... - Uvedi makedonske govornike. - Hanibal nestrpljivo čeka da ga primiš. - Neka se strpi, i neka ne zaboravi da nikad nije bio kralj. Izaslanstva su se redala, sve dosadnija jedno od drugog. Kralj Pruzija je ravnodušno slušao, a ko zna, možda i nije slušao te dugačke govore prepune optužbi i prigovora, u kojima su govornici izlagali svoja gledišta o razmiricama, ugovorima, trgovini, savezima. Žalili su se da je Pergam u Pontu Euksinu napao na lađe kralja Filipa, a da flota

281

Bitinije to nije sprečila; da na Kritu već duže vreme nema robe iz Azije. Potrebne su im svilene tkanine, orijentalno voće, fazani, naročito fazani! Zar se u državi kralja Pruzije ne gaje te božanske ptice, čuvenije od ptica iz nekadašnje Kolhide? Glasom koji je izražavao pravu dosadu, Pruzija je kao kroz san odgovarao: - Moje lađe ne mogu dospeti na sve strane! Žalite se kralju Eumenu, a ne meni. U redu, što se tiče fazana. Dobićete ih kroz tri nedelje. - Kralju Pruzija, kralj Antioh te podseća da je prošlo već šest meseci kako mu nisi odgovorio u vezi sa onim projektom o ofanzivnom i defanzivnom savezu. - Neka kralj Antioh misli na mir. Nije za njega sada vreme da ratuje. Ko još čeka? - Hanibal, koji je već postao nestrpljiv, zatim, tuje prefekt trgovaca iz Nikomedije, kao i starešina moreplovaca iz Tira. - Neka uđu trgovci. - Hanibal je nestrpljiv, o, kralju... - Neka se strpi. Vojskovođa koji ne ume da bude strpljiv, neće nikad pobediti! Ušli su trgovci, i ušli potom moreplovci, izredali čitav niz prigovora i protesta: porezi na robu su visoki, poljodelci su dobili popust, traže ga i oni. U Tiru se žalili da trgovina s Bitinijom više nije na visini kao što je bila nekada. Zašto su kupovali tkanine iz Smirne, umesto iz Fenikije? Zašto više od njih ne traže ni fino platno, niti purpur, već uzimaju razne imitacije sa Krita koje su mnogo lošijeg kvaliteta? Zašto uvoze iz Egipta vaze i svakojake zlatne predmete, kada bi ih iz Tira mogli dobiti upola cene? Audijencija se otegla, kralj zadremao. Odgovori neodređeni, ili liče na odgovore čoveka koji ne shvata šta se od njega traži. - Kralj Pruzija misli samo na rat - šaputali su izaslanici dok su odlazili. - Ko još čeka? - Hanibal. - Da li je nestrpljiv? - Ćuti, kralju. - E, onda neka uđe.

282

Hanibal je ušao i zaustavio se na pragu, iznenađen onom preteranom raskoši kakvu nije video ni u Kartagini, niti u Sardu. Taj mali kralj koji ga je pustio da satima čeka u predsoblju, hteo je da ga opseni sjajem svog zlata i svojim mermerom. - Šta zahtevaš, o, Hanibale? - Da radim. Hanibal ne može da zarđa zbog nerada. - Znam, ti želiš da ratuješ... da uvek ratuješ. - Zar me nisi zato zvao? - Ne znam... da ti omogućim da se odmoriš, da ti ukažem počasti na svom dvoru, eto, zato sam te zvao. Zar Hanibalu nije potreban odmor? - Dok Rim diše, ja neću moći da se odmorim. - Kad si bio pod njegovim zidinama, Rim nije disao. Kako se nadaš da ćeš ga sada ugušiti, kada se nalaziš toliko daleko? - Ja samo želim da on nikada nema mira. Zar mi nisi obećao zapovedništvo nad tvojom vojskom? - Da, ali protiv Eumena, kralja Pergama, a ne protiv Rima. - Eumen je prijatelj Rima i meni je to dovoljno. - Da li se nadaš pobedi? - Da, ako mi daš neograničenu vlast. Iznenađen tim zahtevom, Pruzija se trgao: - Neograničena vlast pripada samo meni. Hoćeš li da postaneš kralj Bitinije? - Ja samo želim da budem kralj svojih vojnika; da vodim rat prema svojim planovima, sa sredstvima koja su mi potrebna, i da se niko ne meša, da me niko u tome ne sprečava. Ja hoću, ako bude potrebno, da reorganizujem tvoju vojsku, izmenim komandni sastav i odredim nove vojne starešine. Samo tako mogu pobediti. - Šta prigovaraš mojoj vojsci? - Ono što sam već prigovorio Antiohu: nedostatak discipline, nepovezanost među jedinicama, nedovoljna uvežbanost vojnika. Moraju očvrsnuti, tako da podnesu sve nevolje, da budu spremni na odricanje, da mogu izdržati napore, da se ne bore oslanjajući se samo na to koliko ih ima. Takvo shvatanje je već upropastilo one mnogobrojne Darijeve, Kserksove i Krezove legije. Hoću vojsku sličnu vojsci Aleksandra Velikog. Pruzijine oči su zablistale, njegovo umorno lice je ponovo oživelo: - Istina... ti govoriš kao neki bog. Da, da, to bi bila vojska kao što

283

sam sanjao: Aleksandrova vojska! - Kada reorganizujem tvoju vojsku prema svojoj zamisli, onda ćeš videti, o, Pruzija, da i mala vojska može pobediti ogromne horde. Rim je pobedio zahvaljujući povezanosti vojnika, njihovoj trezvenosti, poretku formacija. Ko ti kaže drukčije, vara te. Ja prezirem broj. Kod Kane sam imao dvadeset hiljada vojnika manje nego Varon i Paulo Emilije pa sam, ipak, pobedio jer sam imao sa sobom vojnike očvrsle u dugim pohodima tokom tolikih godina; u pobedama kod Zame imao sam deset hiljada vojnika više nego Scipion, ali sam na desnom i levom krilu, i u prvom bojnom redu imao novake koje su mi na brzinu uputili iz Kartagine. Moja najbolja konjica bila je tada na bojištima Italije. Imao sam, istina, i prekaljene trupe, ali umorne od neprekidnog ratovanja koje, uz to, nisu osvežavane čitavih šesnaest godina ratovanja. Prema tome, veterani su već bili umorni od borbe, a novaci još nenaviknuti na borbu. Eto zašto sam kod Zame bio pobeđen! Uzbuđen i oduševljen, Pruzija je pomno slušao. - Koliko mudrosti u tvojim rečima! Oprosti što ti dosad nisam iskazivao počasti koje zaslužuješ. Da, sve ćeš dobiti! Poveravam ti zapovedništvo nad svojom vojskom. Daj dobru lekciju Pergamu, a onda ćemo se pobrinuti da stvorimo vojsku koja će biti dostojna i tebe, i mene, vojsku na koju će i sam Rim gledati sa poštovanjem... iako, ja ne želim da ratujem protiv Rima. - Ne tražim od tebe toliko. Kad Azija bude jaka, Rim će strepeti. Ne zaboravi da sam i ja azijskog roda. - To neću zaboraviti. Idi, dajem ti vrhovno zapovedništvo nad svojom vojskom, reorganizuj je, učini da bude slična onoj koja je pobedila kod Kane i kod Trazimena, a onda ćemo gledati dalje... prema Velikoj Aziji. - Imaj poverenja i bićeš velik. - Idi i živećeš u Nikomediji, sa istim počastima koje se ukazuju članovima kraljevske porodice. Na brežuljku koji je okrenut prema zalivu nalazi se kula, nekad kraljevski dvorac naših otaca, poznat pod imenom Sedmovrate kule. Biće to tvoja rezidencija i tvoj dvorac. Čim je Hanibal izašao, ustao je i kralj Pruzija, najednom umoran. - Kakva beskrajna audijencija! - rekao je svom prvom doglavniku, koji je stajao tik uz njega. - I koliko događaja za tako malo vremena! Zar ti se ne čini, o, Tarzije, da su Hanibalove reči otvorile novu

284

stranicu u istoriji Bitinije? - Možda, gospodaru, ali neka bogovi daju da to ne bude stranica ispisana krvlju. - Hanibal je veliki. Samo ako u njega budemo imali potpuno poverenje, postići ćemo velike stvari. Eumen je propao. - Iza Eumena stoji Rim. - Ali se iza nas nalazi Azija. Rim je daleko. Doglavnik se osmehnuo: - Nije tako daleko, gospodaru, čim se njegov izaslanik već nalazi u kraljevom dvorcu. - Šta hoćeš da kažeš? - Da je ovog časa iz Nikomedije stigao Tit Kvintije Flaminin, pobednik kod Kinoskefale. Na Pruzijinom licu se pojavio izraz zaprepašćenja: - U ime bogova! Sa svojim legijama? - Zasad samo kao izaslanik. Traži da ga primiš. Pruzija je digao ruke put neba. - Bogovi! Još jedna audijencija. Umoran sam... već je vreme za gozbu... - Ne smemo vratiti rimskog izaslanika. Znaš dobro kakvi su Rimljani. - O, bogovi, znam vrlo dobro! Neka, dakle, uđe konzul i neka bogovi daju da on ne bude glasnik nesreće. Ušao je Flaminin, zaustavljajući se na izvesnom odstojanju od prestola, lakim pokretom izražavajući poštovanje. Osvrnuo se unaokolo. - Ta ovde je bio Hanibal, zar ne, kralju? Bled, ali miran, Pruzija je odgovorio: - Svima je poznato da je on moj gost. - On će zapovedati tvojom vojskom u predstojećem ratu protiv Pergama. Ne poriči: za oči i uši Rima nema zidina! - Ako me kralj Eumen napadne, svakako ću se braniti! - Ne zaboravi da iza kralja Eumena stoje rimske legije i da će Rim svakoga ko posle Antiohova slučaja pokuša da izazove nemir u Aziji, smatrati svojim neprijateljem. Pruzija se uhvatio za glavu, praveći se kao da je pao u duboko očajanje:

285

- O, bogovi! O, bogovi! Zar ja nemam pravo čak ni da branim svoju državu?! - Niko te neće napasti ako ostaneš veran savezu s Rimom. - A zar ga nisam poštovao? Zar nismo bili vaši odani saveznici, kad je moj otac napao s leđa kralja Atalu u Makedoniji? Zar ja nisam ostao neutralan u vašem ratu protiv Antioha? Zašto, o, konzule, sad govoriš sa mnom tako grubo? - Ti si dao utočište Hanibalu. - On je moj gost... prognanik... - On je neprijatelj celog sveta. Hanibal je kuga ljudskog roda. Tek što se ugasi jedan požar, on raspiruje drugi. On zna samo za glas mržnje. Ako štitiš Hanibala, vređaš Rim. - A šta zahtevaš? - Da nam ga predaš. Antioh mu je pomogao da pobegne... ili je to, možda, bila nerazumna velikodušnost Scipionova. Sada je Scipion mrtav: njegov neprijatelj ne sme da ga nadživi! - Veliš da je umro veliki Scipion? - Da, i to jadno: optužili su ga i gnev na njega bacili nezahvalni sugrađani, ali to nije umanjilo njegovu slavu, a Hanibal će biti dostojna žrtva pokajnica za Scipionov sprovod. - Zar hoćete da ga ubijete? Ta on je veliki kao i Scipion. - Samo ćemo mu onemogućiti da nanosi štetu. Njegovo tamnovanje biće dostojno njegove veličine. - Ne zahtevaj da ti ga svojini rukama predam. - Za to su i moje ruke dovoljne, osim ako ne tražiš da po njega dođem sa legijama iz Trakije. Pruzija je duboko uzdahnuo: - Ja ustupam pred nasiljem. Nemoj me sramotiti. Ja ne znam šta ćeš ti uraditi. Hanibalova rezidencija nalazi se u „Sedmovratoj kuli”. Drugo nemam šta da kažem. Ubedi Rim, o, konzule, da sam mu odan i dušom i telom. * * * - Nebuše... - Gospodaru. - Znaš li šta sam razmišljao u ovom trenutku? Da sam tek sada svestan toga da čovek uopšte ne postoji. 286

- A šta smo onda mi, o, gospodaru? - Dečaci. Mi se zavaravamo da postajemo sve stariji i da rastemo, ali ostajemo, u stvari, isti kakvi smo bili u detinjstvu. Mi samo pridajemo izvesnu ozbiljnost svojim igrama, to je sve, ali su one potpuno iste kao i igre dečaka. Radi se samo o jednoj nijansi, Nebuše, o maski ozbiljnosti, a iza toga ostaje uvek isto lice dečaka. - A da li i naša duša ostaje duša dečaka, gospodaru? - Pogotovu duša. Mi mislimo da stvaramo nešto veliko, ogromno, besmrtno. A to je, zapravo, samo ista dečačka igra, samo igra u većem stilu. Kad radimo nešto rđavo, kada pričinjavamo zlo našim bližnjima, mi u to unosimo ludu ozbiljnost, ali ako bliže razmotriš ono što smo uradili, uviđaš da smo sve to uradili iz prkosa, kao i „onda”. - I meni se čini da je tako. Ali je rat ozbiljna stvar, gospodaru. - Nije ništa ozbiljniji od ostalog što radimo. Ozbiljniji je samo zato što u ratu umiru mnogi ljudi. Dok smo bili deca, bacali smo zapaljeno lišće na mravinjak pa je ginulo na hiljade mrava. Ja sam to kasnije video u mnogo većem obimu, ali je sve bilo isto: isti pokreti, isti strah, isto sumanuto bežanje, iste majke i hraniteljice koje spasavaju svoju decu... Zatim dolazi odrasli dečak koji, kad završi igru, kaže: „Kako sam se dobro igrao! Sada sam umoran!” I ode onda da se odmori. - Znači da sve što radimo, nema smisla. - Možda, a i veoma je glupo. Mravi ponovo grade svoj razoreni mravinjak, mi ponovo gradimo naše gradove, a zatim ih opet rušimo, i tako u beskonačnost, da bismo postigli... šta? Sreću, mir... tako bar kažemo. Tako su, pre toliko hiljada godina, govorili naši pradedovi; tako će govoriti i naša deca, posle mnogo hiljada godina: „Izvojujmo još ovu bitku, a onda ćemo se vratiti kućama i uživati u miru. Više neće biti rata, tada ćemo se baviti samo korisnim radom u poljima, samo da izvojujemo još ovu bitku!” Koliko sam puta to isto rekao svojim vojnicima! Koliko sam se puta tako zakleo i bogovima, i svime što je najsvetije! A vidiš li, o, Nebuše, u svemu tome je najčudnovatije što sam u onom trenutku i sam u to verovao. - Ali, da si pobedio Rim, o, gospodaru...? - Ti hoćeš da kažeš kako ja, da sam pobedio Rim, sad ne bih bio ovde i čekao u predsoblju na dvoru kralja Pruzije, ne bih postao vojskovođa-najamnik u službi tog malog azijskog vladara. Da sam pobedio Rim, vratio bih se u Kartaginu trijumfalno, i tamo bi me

287

prozvali božanskim, i na Forumu bi postavili moje statue. Ali, kasnije? Pre ili posle došao bi dan kad bi neko u Senatu upitao: „Zar taj Hanibal misli da zakoni za njega ne važe? Da li je on položio račun o novcu koji je utrošio u Italiji? Da li je položio račun o zadobijenom plenu, o onome što je opljačkao, o otkupima koji su mu isplaćeni?” Ja bih morao da dođem, morao bih da se opravdavam, odgovaram... a zatim bijednog lepog dana, na izborima za Senat, glasali protiv mene... sve tako, u želji za nečim novim, jer ljudima sve dojadi, sve ih zamara i, na kraju, zasmeta im i onaj za koga kažu da je veliki. Nema sumnje, desilo bi mi se isto što se desilo i onom velikodušnom Scipionu, koji je mene pobedio. Umro je zapostavljen i daleko od otadžbine kojoj nije hteo da ustupi čak ni svoj pepeo. - Ne može se stalno pobeđivati, gospodaru. - Eto, sad si rekao veliku istinu, o, Nebuše. Ne može se stalno pobeđivati, ali čak i onda kada bismo stalno pobeđivali, konačno bismo shvatili da smo izgubili najveću bitku: bitku našeg života. - Ne shvatam, gospodaru. - To se može shvatiti tek kada čovek stigne do krajnje granice i zapita se da li je, zaista, izvojevao onu konačnu pobedu koju je stalno priželjkivao. Pobeda za kojom sam ja težio bila je uništenje Rima, ali se sad pitam da li bi to uništenje donelo mir i sreću svetu, ili bar mome gradu. Uništiti Rim, dok moj grad uvek sve čini, i još i sad sve čini da sam sebe uništi! Mi uništavamo sami sebe, o, Nebuše. Mir, istina i sreća ne pripadaju nama, već samo bogovima. - Zar ti veruješ u bogove, o, gospodaru? Oprosti mi ali, ovo je prvi put da ja... - Da čuješ kako ja spominjem bogove? Da, to je zato što sam sada stigao do krajnje granice o kojoj sam ti govorio, kada počinjemo da jasno vidimo, da vidimo bar zračak svetlosti koja će se kasnije nastaviti u večnost. Hanibal je bezbožan, govorilo se; Hanibal ismeva i Baala, i Zevsa, i sve bogove na Olimpu. To je istina: kroz ceo život, ja sam verovao samo u jednog boga: u svoju volju, u volju jednog dečaka! Ali, u životu svakog čoveka dođe trenutak kad neko ko je jači od njega kaže: „Dosta!” - A ko je to, gospodaru? Da li bogovi, ili sudbina? - Nešto što neosporno postoji. To sam sve shvatio jutros, dok je Hanibal, gospodar sveta, kao poslednji među moliocima, čekao u

288

predsoblju da ga primi kralj Pruzija. U tom trenutku sam sagledao ceo svoj život, svoje bitke, pobede, svoje poraze. Postoji samo jedan trenutak, stalno mi je govorio Maarbal, propustiš li ga, on ti se nikada više neće vratiti. - Teško je uočiti taj trenutak, gospodaru. Hanibal je položio ruku na glavu svog vernog sluge i osmehnuo se. To je sad bio pravi osmeh, a ne ona gorka bora, ona uobičajena Hanibalova grimasa. - Sad si rekao najmudriju reč od svih koje smo izrekli. - Gospodaru... gospodaru... - Nebuh je, zaprepašćen i užasnut, gledao preko ierase. Dok je pokazivo nešto što Hanibal nije mogao videti, ruka mu je podrhtavala. - Dobro, šta je? - Vojnici, gospodaru. U parku se nalaze vojnici. Opkolili su kulu. - To je straža koju je dobri kralj Pruzija dodelio Hanibalu. - Ne, u ime bogova! To su rimski vojnici, gospodaru! Jednim skokom Hanibal se našao na terasi i nagnuo se da pogleda napolje. Pred velikom kapijom kule, nepomični, stajali su dekurion i nekoliko legionara. - Rimljani. - prošaputao je Hanibal. - Zar u Nikomediji ima rimskih vojnika? U tom trenutku, bled i izbezumljen, ušao je upravnik dvorca. - Spašavaj se, gospodaru, tu su rimski vojnici koji te traže. Hanibal ga mirno pogleda: - Rimljani u gradu kralja Pruzije? - Ti ne znaš... tek što je stigao konzul Flaminin, pobednik kod Kinoskefale, kao rimski izaslanik: zahteva da te predamo. - A kralj? - A šta kralj može protiv Rima? Brzo. Požuri, gospodaru, možda vojnici još nisu zauzeli sve kapije. Hanibal se mirno obrati svom vernom slugi: - Idi, Nebuše, proveri da li među sedam kapija ima neka kroz koju Hanibal može izaći? Nebuh je trkom izašao, a Hanibal je ostao, i polako hodao goredole po sobi. - Šta bi ti, Aleksandre, uradio - čuo je upravnik kako je on tiho šapatom upitao - da su tebe u dvorcu kralja Pora neprijatelji opkolili?

289

Malo kasnije, vratio se Nebuh i - zastao na pragu. - Sve su kapije zaposednute, gospodaru. - Onda, prijatelju, treba da pođem drugim putem - sasvim nežno izgovori Hanibal. - Konzul lično zahteva da te vidi - reče upravnik. - Ja nisam ratni zarobljenik - mirno odgovori Hamilkarov sin. Hanibala niko ne može povesti za svojim trijumfalnim kolima. To su mogli da urade samo posle Zame. - Hoćeš li da vidiš konzula? - Ne ja njega, ali on, ako želi, može da vidi mene! Napravio je zapovednički pokret. Upravnik je izašao, a Nebuh ostao nepomičan, na pragu. - Gospodaru... i ja? - Moram biti sam. Idi. Hanibal je seo na ljupku stolicu od slonove kosti, kraljev poklon, i sa svoje leve ruke lagano skinuo veliki zlatni prsten sa amblemom Kartagine. - Ovo je jedini prijatelj koji je Hanibalu još ostao - reče jasno i glasno. Otvorio je zatim udubljenje u kome je stajao dragulj i iz njega izvadio malo, smeđe zrno. Na stolu je stajala amfora puna medovine. Hanibal nasu malo od toga u kristalni pehar, proguta zrno i otpi veliki gutljaj. Zatim za trenutak upre pogled na dno pehara. Tamo je bila urezana jedna figura, možda rad nekog veštog etrurškog staklara. - Jesi li ti to, Meduzo? - smešeći se, upita Hanibal. Zatim popravi nabore svog ogrtača i položi ruke na naslon stolice. - A sada sačekajmo konzula - prošaputa.

290

1 Kad se u staroj ratnoj terminologiji govori o minama i o artiljeriji, to ne bi trebalo shvatati u savremenom smislu. Pod minama se podrazumevaju potkopavanja koja su vršena u cilju obrušavanja zidina, a pod artiljerijom, stare opsadne sprave. 2 Slava Luperku! 3 Bogovi daju znak! 4 Pusti snovi, dragi moj! 5 Bože moj! 6 Sempronije pravi aluziju na dve čuvene invazije Gala, tokom kojih su 390. godine pre naše ere bili pobeđeni na reci Aliji, blizu Tibra, a 225, godine pre naše ere kod Talmone u Maremi. 7 Ratna lađa starih Grka sa po tri reda vesala. 8 Keltsko božanstvo. 9 Petnaesti dan po prelasku Alpa. 10 Predanje kaže da je Hanibal vatrom i sirćetom razdrobio liticu. 11 Od osnivanja Rima. 12 Mladi naoružani vojnici. 13 Neka bogovi čuvaju konzule! 14 Pulvinares su bili tepisima prekriveni ležajevi na koje su postavljani likovi bogova. 15 Lectisternia su bile žrtve kod kojih su oko svečano postavljenog stola na ležajeve stavljali likove božanstava. 16 Neka bude srećan i presrećan! 17 Neka nam bogovi pomognu! 18 Neka je sa srećom! 19 Rimski prvosveštenik. 20 Sutra će se videti. 21 Konzuli! Konzuli! Na posao, konzuli! 22 Drskost i neznanje: eto, to je narod! 23 Konzula iz naroda! 24 Neka nas bogovi sačuvaju! 25 Gde ti budeš sutra, biću s tobom. 26 Pozdravljam te, Scipione! 27 Zdravo, Hanibale!

291