Lectorium Rosicrucianum - Pentagram 2009-2 - Serbian

_____________________________________________________________________________

Pentagram Lectorium Rosicrucianum

2009

BROJ 2

pentagram ČASOPIS MEĐUNARODNE ŠKOLE ZLATNOG RUŽINOG KRSTA

Uredništvo i administracija: Lectorium Rosicrucianum Bakenessergracht 5 NL-2011 JS Haarlem Lectorium Rosicrucianum Ulica Ruža 2a 11000 Beograd, Srbija [email protected]

Naslovna strana: Čak i bez očiju od gorskih kristala koji su pre 4000 godina krasile njeno lice, ova skulptura žene od obsidijana izražava mir, čistu blagost i duboku mudrost.

Ovaj broj je prevedeno englesko izdanje Pentagrama 2009/3

SADRŽAJ Kaducej u hramovima duhovne Škole ... ... ... ... ... ... ... ... ... 1 Corpus Hermeticum .. ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... 4 z

Pimander i Hermes

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... 8

Zvezdana prašina ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... 15 Vodolija, bolji ego i planete misterija ... ... ... ... ... ... ... ... ... 20 Postati svestan, ili šta znači činiti dobro . ... ... ... ... ... ... ... ... 33 Platon, priča o Eru, o zagrobnom životu ... ... ... ... ... ... ... ... 38

Hermetički spisi koji su nam dostupni, uglavnom datiraju iz prva dva veka nove ere. Sa druge strane, opšte prihvaćeno mišljenje je da je sačuvani korpus “trostruko-velikog” Tota, ili Hermesa, zasnovan na znanju starom više hiljada godina. Postepeno, iznenađeni učenjaci dolaze do zaključka da je zapravo ceo Egipat predstavljao jedan veliki sistem inicijacije, u kojem je na hiljade ljudi obnovilo svoju vezu sa istinskim životom. Međutim, tokom vekova, religijski sistem Egipta je postajao sve više samo spoljašnja forma, dok se u manjim, “hermetičkim” grupama i krugovima čuvala čista tradicija i prenosila na sledeće generecije, sve dok se konačno nije uobličila u monumentalnom delu Corpus Hermeticum, koji je neprevaziđen kao zapis o inicijaciji. J van Rajkenborg je, razumevajući duboko značenje egipatske gnoze, skinuo istorijske velove sa ovih tekstova i smestio ih u centar modernog života dvadesetog veka. Tokom brojnih konferencija on je učenicima Škole objašnjavao ovo univerzalno znanje koje omogućuje da život čoveka preuzme sasvim drugi pravac. U ovom broju, želeli bismo da se usmerimo na proučavanje ovog univezalnog znanja na osnovu komentara J van Rajkenborga u delu “Egipatska pra-gnoza i njen zov u večnoj sadašnjosti”. Slike iz starog Egipta koje ilustruju članke u ovom broju, dobijene su iz egipatskog Muzeja antike u Kairu. Onima koji su u stanju da vide, one ukazuju na božanski uticaj u kojem sve stvoreno svetli i zrači, a čovek ponovo raspolaže svojom Duh-dušom.

kaducej u hramovima duhovne škole Hermes, ili Merkur, je u mitologiji glasnik bogova. Njegov simbol, kaducej, ili Merkurov štap, je važan hermetički simbol, koji između ostalog, izražava svesnu povezanost sa Natprirodnim. Proslava deset godina postojanja hrama Sole Novo u Djeregbeu i uspešnog razvoja radnog polja u Beninu, predstavljala je dobru priliku za postavljanje kaduceja kao drugog simbola na mestu službe. U hramovima naše Škole, kaducej simbolizuje hermetičku Gnozu, univerzalni izvor sa kojim je povezano čisto, originalno učenje Rozenkrojcera. To je naročito potvrđeno rečima iz Alhemijskog venčanja: „Hermes je iskonski izvor; ko može, neka pije od mene; ko sme, nek uroni u moje dubine.“ Jan van Rajkenborg je detaljno tumačio knjige Corpus Hermeticuma tokom brojnih konferencija, što je i objavljeno u četiri toma knjige Egipatska pragnoza i njen zov u večnoj sadašnjosti. Za J van Rajkenborga, Hermes je, kao slika iskonske mudrosti Gnoze, simbol pravog, nebeskog čoveka. Hermesov kaducej, Merkurov štap, to simbolički prikazuje. On je slika novog čoveka u kome se razvila nova vatra svesti nebeskog čoveka. Hermes se takođe smatra glasnikom bogova, koji ljudima ponovo donosi univerzalnu mudrost. Vidimo da ovaj simbol predstavlja novu zmijastu vatru, stub svesti novorođenog duševnog čoveka, sa dva krila nove svesti žive duše na vrhu, tj. novog mišljenja koje proizilazi iz toga. Na kraju krajeva, Hermesova religija se naziva i religijom mišljenja, religijom hermetičkog mišljenja, koje proizilazi iz veze nove duše sa duhom. 1

Simbolizam u hramovima, posvećenim žarištima konferencijskih centara, je od veoma velikog značaja. Pored krsta sa ružom, kaducej se postavlja kao znak da će se, nakon što se ruža rascvetala na krstu, nakon što se ruža srca otvorila za svetlo Gnoze, ostvariti rođenje novog čoveka. Nebeski čovek moći će da uđe u novi život duhovne-duše na krilima duha. Oba simbola zajedno upućuju na čudesni proces koji se odigrava u učeniku: kada nove mogućnosti svesti zaista počnu da se razvijaju, uobičajene intelektualne sposobnosti se povlače u pozadinu i mudrost je rođena. O tome J van Rajkenborg kaže: „Pre svega, mudrost mora biti rođena iz srca, iz ruže srca. Mudrost sazreva u svetištu glave, i kao ljubav, ona se izračuje celim bićem.“ Tokom razvoja duhovne Škole i grupe učenika, Hermesov kaducej bi u određenom trenutku bivao postavljan u hramovima obnove, pored krsta s ružom. To je znak da učenik, uz pomoć iskonske mudrosti i znanja svih vremena, neprestano stavlja sebe na put ka nebeskom čoveku, istinskom čoveku u svom mikrokosmosu. To se odnosi na put transfiguracije. Novim načinom života on ili ona kreće putem Ružinog krsta, koračajući njime do jutra uskrsnuća živućeg, novog duševnog čoveka koji nad sobom vidi duhovnu zoru. Duhovna Škola neprekidno poziva kandidate da postanu svesni novog perioda pounutrenja, na putu ka toj višoj svesti i ka većem i dubljem uvidu u mudrost i zračenje svetla Gnoze. „Okrenite svoje srce Svetlu i spoznajte ga“, poručuje Hermes.

Plan i fotografije iz konferencijskog centra Sole Novo, Djeregbe, Benin

2

3

corpus hermeticum U ovoj seriji članaka želimo da uporedimo Corpus Hermeticum, taj „ključ“ antičkih naroda, sa ključem današnje mlade Gnoze. Kada uporedimo stepen u kojem se učenja, život i smernice starih naroda podudaraju sa današnjim, možemo doći do jasnog zaključka o tome da li se pravo mlade Gnoze da preuzme inicijativu i povede veliki rad za svet i čovečanstvo zasniva na istinskim vrednostima ili na zabludi. Jan van Rajkenborg Corpus Hermeticum, delo u koju želimo da se udubimo, sastoji se od osamnaest poglavlja ili knjiga. Prva knjiga nosi naziv „Pimander“. Ona sadrži razgovor između Hermesa i misterioznog bića - Pimandera. Hermes je ovde prirodno-rođeni čovek, koji je stupio na stazu oslobađanja, prošao kroz pećinu rođenja Vitlejema i stekao novorođeno stanje duše. Sada nastoji da istka zlatnu venčanicu na osnovu tog novorođenog stanja duše. Tokom toga, u njemu počinje da se ispoljava novo stanje svesti, Merkurova ili hermetička svest. Čim se pojavi ta svest, pojavljuje se i Pimander. On je sveprisutna Božja mudrost sa kojom se hermetički čovek povezuje na osnovu ispoljavanja svog novorođenog bića. Da, Pimander jeste Bog! Pimander je 'Reč koja je bila na početku', ali ne na uopšten način kao što je to u prvom poglavlju Jovanovog jevanđelja: U početku beše reč, ili kao na mnogim mestima u Bibliji gde se Božje ime spominje uopšteno. Potpuno obuhvaćen božanstvom, “pod senkom krila božanskih”, sigurnost, snaga i mudrost zrače iz faraona koji je zemaljska inkarnacija Horusa. Skulptura faraona Kefrena izrađena od diorita, 2600. g. p. n. e.

Ne, Pimander je mudrost, Reč, Bog, koji se veoma određeno i lično obraća Hermesu. Kada u Bibliji čitamo da Bog govori, da se obraća hijerofantu ili služitelju, to se najčešće ne odnosi na božanski jezik u opštem smislu, već znači da se Logos obraća hermetičkom čoveku u pimanderskom smislu. 4

Merkurova svest, trostruka nova sposobnost mišljenja, volje i delovanja, može da se rodi samo iz obnovljenog srca Sveprisutna mudrost je zračenje, vibracija, univerzalna svetlosna snaga, sasvim posebna elektromagnetska snaga. Ona je najviša radijacija svestvaranja, isijavanje samog Duha. Kada se u čoveku probudi hermetička svest, onda ta svest u trenutku prepoznaje zračenje Duha, doživljava ga i ispituje. Tada se između univerzalnog polja Duha i hermetičkog čoveka stvara jedno žarište, snažno plamteća tačka dodira. Žarište u kojem se Duh i svest susreću licem u lice. Duh u ovoj žarišnoj tački je Pimander, a svest je Hermes. Delovanje ove žarišne tačke omogućava odnos sa Bogom, dijalog, živi kontakt između Boga i čoveka. Čim na putu razvijete i doživite nešto od novog stanja svesti, istovremeno stupate u lični kontakt sa božanskim i razvijate dnevni odnos sa Bogom. Razumećete da ovaj odnos nema ništa zajedničko sa spiritističkom praksom bestelesnih entiteta zrcalne sfere, koji na gnusan način pokušavaju da imitiraju kontakt između Duha i čoveka. Jasno spoznajte da je sve što se obraća prirodnorođenoj svesti, ja-svesti, uvek i bez izuzetka imitacija, zabluda i prevara. Kada se hermetička svest usmeri na Duh i na taj način se vatra duha rasplamsa u žarišnoj tački susreta, nastaje svetleća struktura silnica. Hermetički čovek susreće Pimandera. Iz tako oblikovane strukture silnica u hermetičkog čoveka se uliva snaga, vibracija čiji su zvuk i boja u potpunoj saglasnosti sa pobudom iz koje se hermetički čovek uzdiže u duhovno polje. Zato ovaj događaj, ovaj susret, ima veoma lični karakter. Samo na ovaj način Bog 'govori' čoveku. Samo tako se nalazi i sluša neizrecivo ime. Možda ste već čitali ili čuli da su tokom vekova bezbrojni tragali za neizrecivim imenom. Mudrost svih vremena s pravom govori da naći i čuti neizrecivo ime, predstavlja vrhunac gnostičko-magijskog razvoja. 5

Bezbroj ljudi je tragalo za ovim Horivom, ovim bregom dostignuća, a to čine i dalje na negativan način, svojom prirodnom ja-ličnošću. Međutim, jasno je da su ti pokušaji osuđeni na propast i to će tako i ostati sve dok se u osnovi tih stremljenja nalazi njihovo ja. Ipak ključ za ovaj magijski vrhunac leži u srcu svakog čoveka. Kada čovek otvori svoje srce za Gnozu, on stupa na put koji vodi do susreta sa Bogom, do svakodnevnog druženja sa božanskim.

Osnova stuba sa kaducejem, Efes, Mala Azija

Koliko je samo siromašna i puna neznanja današnja teologija, koja Božju reč shvata kao knjigu. Ona revnosno kopa i rije po zemlji ne bi li je našla. Smatra da je dovoljno pročitati svakog dana po jedno poglavlje iz ove knjige, o njemu razgovarati i već ćemo čuti Božji glas.

KRILA SVESTI Nijedan sveštenik, nikakvo posredstvo ne može da vas poveže sa Bogom. Da bi se slavio susret sa Bogom, morate sami ići putem ka svom Pimanderu. U tom svetlu sada ćete možda prepoznati opasnost pogrešne meditacije. Hermetički čovek je u stanju da se svesno uzdigne u polje Duha. Hermetički čovek raspolaže novom svešću, može se na njenim krilima uzdići do duhovnog polja i tamo sresti plamen Duha. Međutim, kada nehermetički čovek počne da traga za Bogom meditativnim putem kako bi se s Njim sjedinio, svejedno iz kojih razloga i s kojim dobrim namerama, posledice će uvek biti negativne, naime povezivanje sa dijalektičkim snagama, sa zrcalnom sferom. Ako uvek hoćete da budete sigurni, onda Boga nemojte tražiti kroz meditaciju, već pre svega vašim načinom življenja. Ne upuštajte se u prazne razgovore, već pokazujte dela! Dozvolite da vaše novo životno 6

držanje govori kroz delo, kroz vidljivu životnu stvarnost. Dakle, idite putem! Kada se okupimo u našim hramovima, naši zazivi, rituali i molitve ne služe za to da stvore mistično-meditativnu atmosferu, već su uvek pokušaj da se uskladimo sa dostižnim i dopustivim vibracionim ključem živog tela mlade Gnoze. Ovim se misli da svaki zaziv treba uvek da bude u skladu sa stanjem bića, kvalitetom čoveka koji zaziva, sa njegovom stvarno doživljenom prisutnošću na putu. Ako u ovom času ne možete sami da odredite kakvo je vaše trenutno stanje, uvek možete naći sigurnu osnovu u molitivi Oče naš. U njoj čitamo: Hleb naš nasušni daj nam danas. Svaki istinski učenik će u tim rečima uvek naći sigurnost. Ako molitvu izgovori s dušom punom čežnje, on će sigurno primiti duhovni hleb koji mu pripada. Lični susret hermetičkog čoveka sa poljem Duha, označenog još i kao "slušanje glasa, blagog glasa“, često se spominje u Bibliji. Tako je i o Iliji rečeno, kada je stajao ispred pećine na planini Horiv: „I gle, dođe mu glas“. A kada je Apolonije iz Tijane poželeo da čuje blagi glas, on se isto kao i Ilija umotao u svoj ogrtač. Ovim se označava uzdizanje ka Bogu pomoću primljenih vrednosti zlatne venčanice.

4850 godina stara Heb-Sed* vaza od alabastera. Klečeća figura sa rukama ispruženim ka nebu, simbol večnosti, povezuje faraona sa večnim radostima božanskog polja postojanja. *Heb-Sed je drevni egipatski praznik kojim se slavi trajanje faraonove vladavine 7

PIMANDER I HERMES Hermetički čovek je u stanju da se, na osnovu svog unutrašnjeg stanja i životne promene nastale transfiguracijom, povezuje sa univerzalnim poljem Duha. U žarištu tog kontakta javlja se struktura silnica: Pimander se manifestuje, on istupa, uobličen iz Duha. Pimander nije zasebno biće koje živi u polju Duha, već je njegov rasplamsani deo, živa stvarnost, njegov nedeljiv i potpuni deo. Uprkos tome, ta rasplamsana vatra je Hermesov Pimander. Jer njegova pojava je potpuno u skladu sa stanjem bića i kvalitetom Hermesove snage. Kada je Hermes promišljao na temu suštinskih stvari i kada se njegova duhovna duša uzdigla, pojavio se Pimander: onaj koji jeste, a ipak i nije. Kada hermetički čovek na neko vreme prestane da se usmerava na polje duha, pimandersko obličje nestaje i rastvara se u sveprisutnom svetlu. Vatreni plamenovi se tada gase. Pimander je prisutan, ali ipak nije, jer je jedno sa svetlom. Od početka ovog teksta mi smo suočeni sa činjenicom da je Hermes promišljao o suštinskim stvarima i da se njegova duhovna-duša uzdigla. Morate na to da obratite posebnu pažnju, jer je ovaj proces uslov za hermetičkog čoveka. Ovim se dokazuje idealna i neophodna uzajamna saradnja glave i srca. Svojom uzajamnom saradnjom, glava i srce određuju život. Ovo treba da zapamtite kao aksiom: „Oni su nerazdvojivi“, kako kaže Pimander. To je razlog zbog kojeg treba da se upoznate sa tajnom srca. Znate da čovek ima četiri tela: materijalno telo, njegovog eteričnog dvojnika, telo žudnje i sposobnost mišljenja. Etersko telo gradi i održava materijalno telo, dok telo žudnje određuje narav, vrstu, karakter i sklonosti čoveka, dakle, celu njegovu prirodu. Usmerite sada svoju pažnju pre svega na telo žudnje tj. siderično obličje, kako ga naziva Paracelzus. Siderična figura nas okružuje i prožima sa svih strana, a siderični fluidi ulaze u naše telo putem jetre. Oni neprestano kruže, utičući i ističući kroz jetru. Centar tela žudnje se nalazi u jetri. Vrsta i priroda delatnosti vaših svetišta glave i srca usaglašeni su sa stanjem i prirodom tela žudnje koje ste dobili prilikom rođenja i koje se nakon toga dalje razvijalo. Kod prirodno rođenog čoveka, srce i glava su robovi tela žudnje. Celokupan proces funkcija vašeg srca i mentaliteta 8

kontrolisan je od strane tela žudnje, tj. vašim stomakom. Karlično svetište reguliše i upravlja osećanjima, srcem i mišljenjem čoveka ove prirode. Vi, dakle, živite iz karličnog svetišta, svetišta života, iz sistema jetre i slezine. Po svom prirodno rođenom biću vi ste vezani za materiju, usredsređeni na materiju, čeznete i razmišljate samo o stvarima uobičajene prirode. Sva siderična zračenja koja ulaze u jetru su u skladu sa delovanjem vašeg tela žudnje. Kada se ljudsko biće, nakon beskrajnog lutanja po turobnom putu iskustava, nađe nasukano u životu vezanom za prirodu, može se dogoditi da počne da čezne za obnovom, za oslobađajućim izlazom. U takvom čoveku počinje da narasta čežnja za spasom, za ostvarenjem spasenja u sebi, kako bi se ispeo iz jame smrti. TO STANJE POTRAGE ZA OBNOVOM, ova sve osvešćenija čežnja za spasom, jeste najviši oblik žudnje za koju je prirodnorođeni čovek sposoban. Ono što se tada u vašem srcu prirodnog bića komeša i ključa u potpunosti je žudnja, a njen najviši kvalitet je čežnja za spasom. To je najviše, granično stanje dijalektičkih astralnih zračenja. U tom graničnom području dodiruje vas Gnoza, ne u jetri, nego u srcu. Taj prvi dodir Gnoze uvek se događa preko svetišta srca, ali uvek samo kao odgovor na čovekovu čežnju za spasom. Ako se neko samo eksperimentalno ili iz znatiželje približi gnostičkoj duhovnoj školi, od toga neće imati baš nikakve koristi. U žarištu gnostičkog polja može se na plodonosan način boraviti samo onda kada je srce donekle otvoreno za Gnozu, što je posledica najvišeg stanja čežnje, čežnje za spasom.

Kralj, Horusov sin je „poznavalac prvobitnog sveta“. Plevilica i žezlo u njegovim rukama su simboli snage i moći. 9

Srce se u Gnozi naziva „svetištem ljubavi“, ali zbog raznih karmičkih uticaja i naslednog uticaja predaka, koji počev od rođenja deluju u nama i koji neizbežno određuju naš životni put, srce prirodno rođenog čoveka odavno više nije svetište ljubavi. U njegovom srcu nema ni traga od prave ljubavi. Srce čoveka ovoga sveta je pretvoreno u razbojničku jazbinu. Kada se u stara vremena srce nazivalo „svetištem ljubavi“, to se odnosilo na srce koje je pripremljeno za životnu snagu, za mogućnost života koji sa pravom sme da nosi ime „ljubav“. Sve što se nalazi ispod ovog visokog standarda ljubavi jeste stanje žudnje, jacentralnosti. Čak je i žudnja za spasom u početku traženje pomoći za jastvo. Čovekovo „ja“ je priklješteno i sada „ja“ tražim neko rešenje. „Ja“ traži „moje“ spasenje. Kako je čovek u tom stanju zapravo očajan bednik, u pokušaju da mu pomogne, Gnoza ga dodiruje svojom neprolaznom ljubavlju.

Mermerni reljef, oko 3150. g. pre n.e. 10

Sve što se manifestuje ispod ovog visokog standarda ljubavi, jeste žudnja obične priprode. Ljubav na koju se ovde misli, ljubav koja je dostojna svog imena ne može se pronaći u dijalektičkoj prirodi. Ona je višeg reda, pripada istinskom životu, novom životu. Ona je duh, ona je Bog. Zato Pimander, u stihu 17, govori: „Duhovna duša je Bog, Otac“. A u stihu 19: „Usmeri svoje srce na svetlo i spoznaj ga“. „Kod ovih reči“, nastavlja Hermes, „gledao me je neko vreme pravo u lice, tako prodorno, da sam od njegovog pogleda drhtao“. To je sada ispit: šta će ubuduće biti prisutno u vašem svetištu srca, zemaljska žudnja ili ljubav? Usmeri svoje srce na svetlo i spoznaj ga. Kada se svetlo nastani u svetištu srca, vaša žudnja mora da nestane, egocentrični nagon jastva mora u potpunosti da se ugasi. Svetište srca je velika osnova za Duh. Duh će morati da stanuje u svetištu srca, koje dakle mora da bude pripremljeno u svakom pogledu za ovo uzvišeno stanje. „Život je tamo gde je srce“, kaže Pimander. Kada je vaše srce pripremljeno za svoj zadatak, u duhovnoj-duši, u srcu ćete ugledati čist, prvobitni ljudski oblik, pratip svoje ljudskosti, pranačelo od pre početka bez kraja. Dijalektički čovek je od svog svetišta srca napravio brlog požude, sagledajte to jasno i otvoreno. U njemu bukti vatra nagona jastva, dok je srce pozvano da postane hram Duha, Boga u vama, koji je potencijalno prisutan u pra-atomu. Uviđate li koliko je čovek duboko bolestan? Svetište srca, hram unutrašnjeg Boga, pretvoreno je u zločinačku jazbinu. PROČIŠĆENO SRCE Onaj ko je uspeo da svoje srce ponovo stavi u službu Božju, takođe će biti u stanju da otvori i svetište glave za svoj sveštenički zadatak u službi čovečanstva. Onda ćete i vi moći da promišljate o „suštinskim stvarima“, jer se Merkurova svest rađa iz obnovljenog srca. Gnoza na nas gleda kao bolesnike, kao pacijente, zbog psihičkog stanja našeg svetišta srca. Merkurova svest, trostruka nova sposobnost mišljenja, volje i delovanja, može da se rodi samo iz obnovljenog srca. Kada promišljate o ovim suštinskim stvarima, bićete u stanju da se kroz snagu pročišćenog srca uzdignete u sveprisutno polje Duha.

11

Hermetički razvoj i hermetički život zasnivaju se na potpunom sjedinjenju i saradnji glave i srca, nikako jastva i glave, već pročišćenog srca i glave. Na ovoj neophodnosti svet se uvek nasuče. Mi svakako vidimo haos i propadanje svuda oko sebe, a „ja“ se pita: „Na šta smo spali?“ Zatim eksperimentišemo na razne načine, ulažući impresivnu količinu energije i poleta, ali bez uspeha, jer zaboravljamo da očistimo svoje srce i posvetimo ga služenju onom Drugom u nama. Tek kada je svetište srca očišćeno, posvećeno i otvoreno za svetlo, može da nastane sasvim drugačija sposobnost mišljenja. Pre toga nećemo biti u stanju da zalečimo rane ovog sveta, društva u kojem živimo. Ako vas je Gnoza pozvala, spoznajte i ispunite vaš zadatak: očistite svoje srce. Vaše srce mora da bude ispražnjeno od nagona žudnje i egocentrizma i postane otvoreno za veliku ljubav. U tu svrhu ćete morati da vežbate, pripremate vaše srce i vaše stanje uma. Glava će to zatim da sledi, da, moraće da sledi i tada ćete sresti svog Pimandera. Pimander se rađa iz ljubavi Božje, a ne iz nagonske siline čovekove volje koji je dospeo u tesnac. Hermes Trismegistos nam govori da se ključ za Gnozu, za jedini istinski život, nalazi u pročišćenju srca, u potpunoj predaji srca. Kada idete tim putem i izvršavate to delo, onda će i vama da se obrati blagi glas: „Šta želiš da čuješ i vidiš i za čim u svojoj duhovnoj-duši čezneš da naučiš i spoznaš?“ Šta biste drugo želeli da naučite, saznate i uvidite osim suštinskih stvari? I šta je na početku najbitnije, šta morate svakako da znate? Zar to ne bi bila istina o vama samima? Jer ako ne poznajete sebe, kako biste onda mogli da dokučite drugo, drugoga? Tokom ovog prvog pokušaja da razume suštinske stvari, hermetički kandidat vidi moćno i čisto svetlo koje mu greje srce. U tom svetlu on dalje vidi močvaru tame kako se kreće u spiralnom pokretu naniže, užas i bedu, bezmernu turobnost u stalnom kretanju, u neizrecivoj pometnji. Tamnocrveni plamenovi bukte na sve strane. Iz tog najcrnjeg mraka uzdiže se jedan glas, zov bez reči. Taj zov je jedno sa svetlom koje se širi svuda okolo i iz kojeg govori sveta reč. Ono što je u toj tami istinito i čisto, izdiže se iz tamne prirode i počinje da oblikuje svoju atmosferu. Tako čovek najpre vidi svetlo koje se izdiglo iznad potonule prirode a potom i atmosferu koja se usklađuje s prvobitnim svetlom. Ispod toga je 12

vlažna tama zemlje i vode: dijalektičko stanje postojanja kandidata. Međutim, to je kandidat koji je pročistio svoje svetište srca ili ga još čisti. Vlažnu tamu zemlje i vode pokreće reč koja potiče od svetla i kojem se ponovo vraća. „Jesi li sada razumeo ovu reč?“, pita nas Pimander živog tela mlade Gnoze. I on sam odgovara: „Ja sam to svetlo i ono sada stanuje u srcu istinskog kandidata.“ Ono je Bog koji se javlja u telu, Oziris koji se vraća, Hrist koji se vraća. Svetleće polje duha je prvo i pre svega Pimander, struktura silnica sveočitovanja. Ali, o veličanstvenog li čuda, ovo svetlo, moćno svetlo, plamen Božji, za svoje mesto stanovanja bira srce. Na taj način Bog postaje Sinom, jer ono što je u srcu spavalo eonima, na taj način se budi: Sin Božji se ispoljava u vama. Sin Božji ima moćnu sposobnost. Pimander je naziva „reč“ ili „glas“. Zato kada Pimander govori u kandidatu, onda govori i svedoči u srcu, jer je srce Božji hram u kojem kada za to dođe vreme, progovara Sin Božji. Bog i Sin, svetlosno polje i svetlo koje se spušta, ne mogu se više razdvojiti. Iz sjedinjenja ova dva nastaje život, novi život. Stoga, kada ste postali oplemenjeni za svetlo kroz odricanje od jastva: „Usmeri svoje srce na svetlo i spoznaj ga“. Kada ga spoznate, videćete moćnu i veličanstvenu snagu žive reči u vama. U srcu vidite i doživljavate svetlo bezbrojnih snaga, jedan zaista beskrajni svet, Zlatnu glavu. I uviđate da je plamteća vatra nižeg poretka obuhvaćena i nadjačana pomoću velike svetlosne snage. Ona je na taj način dovedena u ravnotežu pod direktnim vođstvom svetla i zbog svetla u Reči koja vam je izgovorena. Tako gledate i doživljavate da kroz svetlosnu snagu Gnoze koja je rođena u Vama, niža priroda nestaje kroz ono što mi nazivamo transfiguracijom ili ponovnim rođenjem. Ovo je sada Pragnoza, hermetička Gnoza, istina koja je čovečanstvu objavljivana od samog početka. To je reč Pimandera. Razmotrite sada da li je ova reč u skladu sa rečju na koju vas je mlada Gnoza usmeravala godinama, svedočenje koje se odnosi na prvobitni ljudski oblik koji postoji od „pre početka bez kraja“, koji je bio i jeste sve do ovoga časa. Egipatska pra-gnoza i njen zov u večnoj sadašnjosti, Knjiga 1., Poglavlja III i V 13

Corpus Hermeticum, Knjiga prva: Pimander 1. Jednom, dok sam promišljao o suštinskim stvarima i moj se um

uzdigao, moja telesna osetila su pala u san, kao kada nekoga savlada duboki san nakon prekomernog jela ili velikog telesnog umora. 2. Učinilo mi se da vidim moćno biće neodređenog stasa koje me pozva po imenu i reče: 3. „Šta želiš da čuješ i vidiš i za čim u svojoj duhovnoj-duši čezneš da naučiš i spoznaš?“ 4. Upitah: „Ko si ti?“ 5. I začuh odgovor: „Ja sam Pimander, Duh-Duša, biće koje postoji iz samog sebe. Znam za čime žudiš i sa tobom sam uvek i svuda“. 6. Rekoh: “Želim da naučim o suštinskim stvarima, da razumem njihovu prirodu i spoznam Boga. O, koliko čeznem da razumem!“ 7. On odgovori: „Dobro zapamti to što želiš da naučiš i ja ću te podučavati“. 8. Uz ove reči, on promeni svoj izgled i odjednom, u tren oka, sve mi se otkri; prikaza mi se beskrajna vizija; sve postade jedno svetlo, jasno i veselo i ja sam se beskrajno radovao tom prizoru.

14

zvezdana prašina Postali smo ljudi okrenuti spoljašnjim stvarima; u tom pogledu ne treba da se obmanjujemo. Naša zapadna civilizacija, ukoliko još uvek možemo tako da je nazovemo, pretvorena je u jednu ravnu liniju. U društvenom smislu, ne postoje više ni veliki usponi blistave stvarnosti, niti dubine unutarnjeg života. Naš život je jedno beskrajno služenje neprestanom toku dužnosti i želja. Društvo kao takvo ostavlja malo prostora za one koji žele dublje, koji traže celim svojim srcem, za ljude koji bi dali sve na svetu za tračak istinskog života, za iskru oduhovljenja, za zrnce božanskog. Čak i duhovno traganje može biti deo ovog toka ljudskih želja, koje za kratko vreme određuje naš život. U tom kontekstu, kakvo značenje imaju veliki zvezdani periodi o kojima razmatramo u drugom članku ovog Pentagrama? Čoveku je rečeno: “Vi ste Božje pokolenje”. Postoji izreka koju Rozenkrojceri takođe svim srcem ispovedaju iako je nisu sami skovali, već je zapisana u starim spisima čovečanstva: “Da načinimo čoveka po svome liku, sebi slična” (1. knjiga Mojsijeva, 1:26) Zašto nismo u stanju da istinski prigrlimo ono što je božansko? Da li nas nešto sprečava u tome? Da li nam možda nedostaje hrabrosti da odustanemo od prijatne izvesnosti razuma koji kaže da smo “prašina i u prašinu ćemo se vratiti”? Jedan francuski filozof je izjavio da on nije mogao da prihvati tu tvrdnju iz 1. Knjige Mojsijeve (3:19), sve dok je u jednom trenutku nije razumeo tako, da je bio u stanju da se sa njom u potpunosti poistoveti. “To je zato”, rekao je, “što mi niko nikada nije rekao da mi jesmo zvezdana prašina, sačinjeni od duhovne pra-supstance kosmosa, i da kao takvi, mi jesmo predviđeni da se u tu prašinu vratimo”. Mi smo, ako se može tako reći, stvoreni od DNK primordijalne materije univerzuma. Zar ne nosimo svi nasleđe naših predaka sa sobom? Svakako, nas i naše postupke određuju sama zemlja, naši preci, lične sklonosti, kao i osobine stečene u prošlosti. I sve to prenosimo iz dana u dan u našem životu, kao i na živote naše dece i tako sa jedne generacije na drugu. Njihova tela čitaju DNK zapis, tumačeći ga na sebi svojstven način i tako će biti dok zemlja i čovečanstvo budu postojali. I ono što je 15

od zemlje, vratiće se zemlji. Ipak, pre no što se to dogodi, postoji još jedan mogući oblik dešavanja. U najdubljoj nutrini našeg bića, “Neizrecivi” je položio svoj vlastiti zapis. To je univerzalni zapis koji se sastoji od 4 magična slova, imena koje se ne da iskazati, a koje su mudraci oduvek poznavali i nazivali ga “tetragram”. Bez obzira na to koliko će dugo zemlja i čovečanstvo nastaviti da postoje, jednog dana će svako ljudsko biće biti u stanju da pročita ovaj zapis i iskaže četiri sveta slova božanskog nasleđa, kao deo svog prava po rođenju. Zbog toga je koncept “zvezdane prašine”, primordijalne materije, blizak istinskom tragaocu, dok pojam “zemljane” materije to nije. Na taj način ga duh i svesnost privlače, dok ga materija, njena ograničenost i težina odbijaju. “Mi smo Božji naraštaj”, je istina koje se jedan Rozenkrojcer pridržava i ka kojoj teži, pomoću nje on nalazi izlaz iz močvare inercije ovoga sveta, te pronalazi snagu da istražuje i razume, kako to J van Rajkenborg navodi u svom tumačenju dela Confesio Fraternitatis.

16

“Mi tražitelji skrivene tajne, znamo da u svemiru vlada sistem i red koji se razvija od večnosti do večnosti, uz pomoć neprolaznih zakona. Mi korak po korak razgrćemo velove koji nas razdvajaju od neizrecivog i otkrivamo plan iza sveg stvaranja. Mi koji istražujemo odnose između makrokosmosa i mikrokosmosa, vidimo veličanstvenu ravnotežu svih stvari. Mi koji se držimo uskih prečki na Merkurovoj lestvici da bi smo uzdigli naše svesno biće u kraljevstvo nevidljivog, vidimo reke života kako teku kroz eter. Mi koji prilazimo velikoj tišini, čujemo glas tišine. Mi učenici velike škole večnosti, koji ulazimo u hram duha, primamo slavu apstraktne misli. Mi sluge duhovne vatre, vidimo dubinu izvora čovekove sposobnosti. Znamo na šta je čovek bio pozvan od početka. Mi koji beremo ruže u Fohatovom* vrtu vidimo, u našim trenucima vizije, put razvoja kako se proteže od horizonta do horizonta kao bljesak munje. I mi, koji tako uvećavamo svoje znanje, širimo svoje horizonte i ispunjavamo svoje sposobnosti dinamičnom energijom, napredujemo od čuđenja do istinskog divljenja, od dubokog divljenja do nemuštog obožavanja, sve do pokornosti.”

17

Hamurabijev kodeks, najstariji poznat pisani zakonik na bazaltnoj steli, Vavilon, oko 1800. g. p.n.e. Njegovo ime znači “očinski iscelitelj”.

Period koji sada stoji pred nama može doneti veliki korak unapred za čovečanstvo, ukoliko naime, ono bude imalo volju da na pravi način razume poslednji zadatak iz prethodne ere Riba. Taj zadatak se svodi na: biti spreman na žrtvu. Ova žrtva nije toliko težak zadatak, jer pre svega znači samo jedno: “Pomoći čoveku u njegovoj nevolji i životnim pitanjima”. Pri tome, mi “žrtvujemo” ono što je u nama inače teško, ono što je ograničeno, od obične materije, od mnogostrukog ega u nama. Na taj način, mi otvaramo prolaz ka onom najdubljem sloju u našoj svesti, organu pomoću kojeg možemo da otkrijemo istinski razlog postojanja celokupnog stvaranja. To je zadatak kojim će se čovek i dalje baviti, poziv da istraži materiju od koje je sazdan. “Mi smo Božje pokolenje”. U najmanju ruku to je zagonetka, ali ona se neće sama čudesno rešiti u budućnosti kada era Vodolija bude u procvatu. To je tajna kojoj se može pristupiti jedino ovde i sada. Onaj ko ispuni ovaj zadatak, ili čak ako ga samo započne, iskusiće da će na raspolaganju imati poptuno nove mogućnosti. Ove nove mogućnosti nisu ništa drugo do samo Svetlo, koje mu u svojoj neograničenoj širini otvara novi život. Ove nove mogućnosti su blagoslov za prijemčivo srce, uklanjaju hladnoću iz razuma i omogućuju da čovek ne ošteti ili uništi sve oko sebe, kao kada bi aktivirao bombu. Rozenkrojceri o zemlji imaju sasvim drugačiju predstavu od uobičajene. Po njima, ona nije samo simbol težine i ograničenja, već pre svega znači jednu ogromnu mogućnost: mogućnost da bude mesto odakle će se roditi univerzalni čovek, gde su zvezde, taj blistav univerzum u kojem zemlja ima svoje mesto, hraniteljke novog ljudskog bića svetla. Zapamtimo da su razdaljina, prostor i sve suprotnosti unutar njih, zapravo samo putokazi koji nas vode do uvida, razumevanja, znanja, svesti o povezanosti svih stvari. Međutim, one su samo ljuska jajeta koje se u određenom trenutku mora razbiti. Mali čovek treba da pripremi put za velikog, onog koji više neće biti zarobljen u teskobi razdvojenosti. Vodolija, vodonoša koji izliva živu vodu u naš životni sistem, je ta elektromagnetska snaga koja razbija ljusku, te povezuje čovečanstvo sa drugim, potpuno novim životnim poljem, tj. rođenjem i razvojem čoveka ere Vodolije.

18

J van Rajkenborg to izražava na sledeći način: “Mi napredujemo od čuđenja do istinskog divljenja, od dubokog divljenja do nemuštog obožavanja, sve do pokornosti, do služenja Bogu. Mi se klanjamo pred uzvišenim Bogom, jer duboko preispitivanje uvek otkriva Božji uticaj u svim oblastima i zato doživljavamo snagu koja pokreće sve stvari, veličanstvenu snagu koja tera našu planetu napred kroz svemir, Svetlo sveta, Hrista.” To je religija o kojoj govore Rozenkrojceri. To je mogućnost za ljude ovog poptuno novog vremena. To je religija razmišljanja, inspirisana “manasom”, uz čiju pomoć se prvi “zapis” može ponovo pročitati. Čovek će stresti zemaljsku prašinu sa svojih stopala. U njemu će se na veličanstven način spojiti zemaljski i nebeski zapis, i zaogrnut blistavim ogrtačem zlatno-ljubičaste zvezdane prašine, on će ponovo unutar sebe pronaći čoveka Svetla. * Fohat – veliki preobrazitelj – tibetanski izraz za pokretački aspekt vrhovnog Duha, termin korišćen u školi Teozofije.

U čoveku će se na veličanstven način spojiti zemaljski i nebeski zapis, i zaogrnut blistavim ogrtačem zlatno-ljubičaste zvezdane prašine, on će ponovo unutar sebe pronaći čoveka Svetla. 19

vodolija, bolji ego i planete misterija

Novembar 2008. u Holandiji je bio mesec duhovnosti. Tema je bila: Postoji li bolji ego? To je zanimljivo pitanje na koje su ljudi generalno očekivali pozitivan odgovor. 20

Međutim, razmišljajući ozbiljnije o tom pitanju, pokušavajući da ga dublje razumemo i živimo u skladu s njegovom postavkom, ubrzo otkrivamo da je ono višedimenzionalno i uključuje mnoge aspekte: društveni, lični, biološki i religiozni. Sva je prilika da ne možemo doći do zadovoljavajućeg odgovora u toku jednog ljudskog životnog veka. U određenom trenutku, nameću se nova pitanja: “Bolji ego? Kako to mislite 'bolji'? Zar moj sadašnji ego nije dovoljno dobar?” Razmotrimo sledeću izjavu: ”Trudim se da živim pristojan život.” Pohvalno, možemo reći, čak korisno i društveno poželjno. Holandska dečja spisateljica, Ani Šmid, jednom je ovako odgovorila na pitanje da li se plaši smrti: “Da li se plašim smrti? Nimalo! Tada ću konačno biti slobodna od svog ljubomornog, sentimentalnog, zavidljivog i sitnog ega koji me je oduvek mučio.” Odličan uvid, jer je velika ličnost koja se nalazi u našem auričnom sistemu, sastavljena od mnogo malih ličnosti. Imamo humanistički ego, društveni ego, nasilni ego, ljutit ego, nežan i pristupačan ego, samo-precenjujući ego, seksualni ili gladni ego, dobri ego i loš ego. Svi oni traže pažnju; svaki zasebno nas moljaka za nadmoć nad ostalima i kada ih nahranimo (naša pažnja je njihova 21

Merkur predstavlja ljudski duh; obnovljeni Merkur nam daje uvid iz prve ruke u univerzalno znanje. Ukupna božanska mudrost deluje neposredno i bez prestanka u čoveku koji sebe oslobodi dijalektičkog načina mišljenja. Kroz Merkurovu inicijaciju, čovek postaje svesni učesnik i radnik prema Božjem planu.

hrana), tada nas ostave na miru za izvesno vreme. Skup svih ovih ega, čini ljudsku ličnost. Ne postoji samo jedan ego; to je izmišljotina naših filozofa. U prošlosti, barem prema mišljenju filozofa, čovek nije imao ego. U ranijim vremenima, on je bio povezan, mogli bi smo čak reći prikovan, za socijalni kontekst u kojem je rođen, baš kao što je bio povezan (a to je i dalje slučaj) sa svojim promenljivim nizom potreba. Međutim, u određenom momentu, otprilike tokom početka devetnaestog veka, odjednom smo dobili ego. Dobili smo ga od filozofa Artura Šopenhauera. On nam je dakle dao taj ego da bismo ga mi ponovo izgubili u okeanu beskrajnog života, u kojem bi se ovaj mogao utopiti. Sa svom svojom filozofskom posvećenošću, on je istraživao zašto i u kom stepenu je čovek iznutra rastrzan između dva sveta, jer sve se zapravo svodi na to, zar ne: “Dve duše u žive u našim grudima...” itd. S jedne strane, postoji empirijska svest, iskustvena svest, zasnovana na čulnoj percepciji, a sa druge strane, jedna još uvek nejasna, ali slutimo superiorna svest, za koju Šopenhauer u početku nije imao naziv i koju je konačno nazvao “bolja svest”. 1813. godine on je u svom filozofskom dnevniku napisao: “Tvrdim da ličnost i uzročnost postoje u ovom privremenom, opažajnom, mentalnom svetu, štaviše, da su one neophodne. Međutim, 'bolja svest' u meni me uvodi u svet u kojem ne postoje ni ličnost ni uzročnost, ni subjekat ni objekat.” Ovako opisan svet možemo smatrati višom dimenzijom, višom realnošću, slično onoj koja se pojavljuje u spisima Hermesa Trismegistosa. Ličnost i uzročnost su koncepti koji podsećaju na postulate stoicizma, filozofije iz trećeg veka pre n.e., vremena Grčkog filozofa Zenona iz Kitijuma. On se takođe pitao – postoji li dobra ličnost? I šta je dobro? Postoji li nešto za šta vredi živeti? U praktičnom smislu, to je lako pitanje. Možete biti dobar obućar ili dobar preduzimač, dobar otac ili da učinimo stvar malo provokativnijom, dobar proizvođač oružja. Koliko ste onda zaista dobri? U ovom slučaju biti dobar znači uspešno obavljati svoju funkciju. Grci govore o “fizisu”, ili 'procesu rasta'.

22

Tri uticaja, Uranov, Neptunov i Plutonov, pripremaju čoveka za novu svest. Oni ne grade, jer u čoveku nije ostalo ništa na čemu se može graditi: oni vrše uticaj na čoveka. Oni ga guraju u veliki životni sukob, u veći životni sukob nego što je do sada ikada bio slučaj. Oni ga vode na najuži mogući put i konačno podstiču ga da ostvari sebstvo. Danas mi taj pojam tumačimo kao prirodu, ili kao fizičku pojavu, ali njegov pravi smisao je 'obaviti svoju ulogu'. Ispunjavati sopstvenu funkciju je ono što je dobro. To je življenje ili delovanje u skladu sa prirodom, sarađivanje sa 'onim što je neophodno', priroda u svojoj večnoj težnji ka savršenstvu i postepen prelazak u našu najsavršeniju formu. Kako mi treba da živimo? Stoici su imali stav i po ovom pitanju. “Treba pomoći čoveku u njegovoj nevolji i životnim pitanjima”, rekli su. Ovo nije nešto što čovek može da ostvari sam, dok u isto vreme, to je put da se stimuliše rast naše duše. Ovo je tipičan uvid koji potiče od stoika (oko 300 g. pre n.e.). “Bog je svuda gde ljudi pomažu jedni drugima i to je put ka večnom spasenju”. Zahvaljujući Pliniju Starijem (23-79 g.n.e.), ova izreka grčkog filozofa Zenona iz Kitijuma (333-262 g. pre n.e.) sačuvana je do danas. U modernoj Školi ružinog krsta ponekad se kaže: “Služenje drugima u samo-zaboravu je najkraći, najsigurniji i najradosniji put ka Bogu”. Međutim, na kraju ipak dolazi do propadanja, mi starimo i umiremo. Da li je i ovo u skladu sa onim što je dobro? Mi ne znamo, ali to je neizbežno i razlog je zbog kojeg se stoik, a i rozenkrojcer, predaje toj činjenici bez razmišljanja, jer on ne traži prirodu već njenu pokretačku snagu. Ona ga je jednom postavila na put postojanja ali će ga i skinuti. Ukoliko smo ukorenjeni u toj snazi, onda smo sigurni. Ta snaga je duh koji je čist, miran i u čoveku se manifestuje kao duša, kao duhovna duša... 23

TRANSFIGURACIJA: NA PUTU KA ŽIVOTU ČISTOTE I SLOBODE Danas ljudi tragaju za čistotom na drugi način, na razne druge načine, možemo reći. Šta na primer da mislimo o 'Genesis Timeline' projektu? To je projekat da se modernim instrumentima sakupe čestice primordijalne, devičanske materije, koja nastaje od solarnog vetra. Na samoj granici geomagnetskog polja, što je moguće bliže suncu, orbitirala je svemirska kapsula Gemini kako bi uhvatila te čestice na svojih pet visoko osetljivih ploča. Sonda je orbitirala oko sunca tokom tri godine i pre izvesnog vremena je pala negde u pustinji države Juta, SAD. Tako blizu sunca, u pojasu gde zemaljske vibracije više ne dopiru, postoji apsolutno 'mirno polje'. Naučnici NASA-e, saradnici Instituta za tehnologiju u Kaliforniji, nadali su se da sakupe sunčevu materiju na granici između dva polja, kako bi bolje razumeli poreklo i evoluciju našeg solarnog sistema. Iako je svemirska kapsula bila uništena po povratku na zemlju, astronomi su se nadali da će uspeti da izvuku pet polomljenih senzor ploča koje su bile načinjene od zlata, safira, dijamanta i silikona kako bi proučili milione čestica solarnog vetra. “Godinama smo se trudili da saznamo sastav sunca”, rekao je Burnet, “i planiramo da analiziramo svaki sačuvani atom, jedan po jedan”. Ovaj program će trajati još sledećih pet godina. Ova opčinjenost sunčevim sistemom je zaista začuđujuća. Šta čovek uopšte traži u svemiru? Zašto moramo da znamo sastav sunca, kao što je Burnet to izrazio? Možemo da razumemo naučne razloge, ali postoji li i psihološki motiv iza svega toga? Protivnici svemirskog programa uvek iznose argument da čovek još uvek ima pune ruke posla ovde na zemlji, prvo treba da rešimo svoje probleme ovde. Jeste li ikada bili u dodiru sa 'mirnim poljem'? Jeste li ikada osetili njegov blagotvorni uticaj? Poznajete li strahopoštovanje koje ispuni naše celo biće kada stupimo u kontakt sa takvim poljem? To je strahopoštovanje slično onom kada malo dete uđe u ogroman, visok i tih prostor po prvi put. Zamislite pročišćavajući uticaj i ogromnu moć zaceljenja koji takav prostor ima, iako samo zato što je za trenutak, pomenutim utiskom, sve beznačajno izbrisano iz našeg bića!

24

Čovek ne mora da isplovi u svemir da bi stajao u ovom solarnom vetru. Zemlja je okružena ovim strujama kosmičke energije bez kojih bi sav život na planeti nestao u roku od par sekundi. Pre nekih četiri stotine godina, brojni muškarci i žene su imali slično iskustvo. Iskusili su dodir solarnog makrokosmosa i doživeli isti drhtaj radosti i strahopoštovanja. Godine 1604. znalo se da sedam planeta kruži u našem solarnom sistemu: Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Sunce i Mesec. Ovih sedam planeta je donosilo sedam kosmičkih sila svemira na zemlju. Tu zemlju su možda smatrali centrom svemira, iako bi joj više pristajao opis slivnika, najniže tačke. Tako je i bilo, smatrana je tužnim potonućem u svemiru, koja je, baš kao i mi, odlutala daleko od nebeskog središta u kojem smo prvobitno postojali i da je, kao i mi, otišla daleko od nebeske slave u kojoj je prvobitno živela. Ideja da je sunce stvarni centar svemira, imala je priličan značaj u tim vremenima. VELIKA OTKRIĆA 10. oktobra 1604., primećena je supernova u sazvežđu Zmijonoše, slična onoj koja se pojavila neposredno pre toga u sazvežđu Labuda. Nova zvezda! To je izazvalo veliko uzbuđenje. U kako samo značajnom vremenu žive, mislili su ljudi tada. Tako nešto se nije dogodilo još od vremena kada je Zvezda ispratila rođenje Mesije. Bilo je to kao da su ljudi zaista osetili solarni vetar na zemlji i ponovo se povezali sa životom solarne sfere. Ovaj događaj obeležava rođenje klasičnog bratstva Rozenkrojcera sedamnaestog veka sa kojima mi, moderni rozenkrojceri Lectorium Rosicrucianuma, osećamo veliku srodnost. Astronomi sedamnaestog veka nisu bili tako individualizovani i odvojeni 25

od nebeskog sveta na način na koji smo mi danas. Oni nisu lansirali modernu opremu u svemir kako bi saznali njegovo poreklo jer su osećali da su istog porkela. Ljudsko biće, govorili su rozenkrojceri a i mnogi uz njih, je na kraju krajeva, mali svet i svih sedam planeta su predstavljene u njemu. Zar srce nije sunce? Zar glava nije zemlja? U tom kontekstu, J van Rajkenborg kaže: “Rozenkrojceri ispituju odnose između makro- i mikrokosmosa, nebesku ravnotežu između svih stvari.” Po njima, sve se sastoji iz odnosa, sve stoji u odnosu i njima nisu trebale zlatne ploče koje smo mi slali u kosmos da uhvate sunčevu supstancu. Oni su celi stajali u solarnom vetru koji je duvao kroz svemir tog vremena i na sasvim drugačiji način primali utiske o poreklu svemira. Kada pogledamo ove ideje, otvara nam se veličanstvena perspektiva, jer su od tada otkrivene i udaljenije planete: prvo Uran, zatim Neptun i 1930. g., Pluton. Pre nekoliko godina, 2002. i 2003. otkrivene su još dve planete udaljenije od Plutona, Kvaoar i Sedna. Tačna priroda ovih planeta se još uvek istražuje. Po prvi put se otkrivaju nove planete u drugim solarnim sistemima. “Do sad”, kaže dr. Brus Mekintoš iz državne laboratorije Lorens Livermore u Kaliforniji, “mogli smo samo da zaključujemo o postojanju drugih planeta oko drugih sunaca pomoću, na primer, nepravilnih putanja pojedinih zvezda, ali sada smo iznenada videli njih tri, oko zvezde Formalaut, u sazvežđu Riba (Pisces Australis)”. Jedan od naučnika je svoje oduševljenje ovim pronalaskom izrazio rečima: “Zaista je dubok i svečan doživljaj naći se licem u lice sa planetom koju niko ranije nije video”. U našem sunčevom sistemu, Neptun je zapravo prva nova planeta 26

otkrivena posle antičkog doba. 1613. g. Galileo je posmatrao Neptun svojim prvim teleskopima kada je ova planeta bila blizu Jupitera. Međutim, mislio je da je u pitanju samo jedna od zvezda. Tokom dve noći uzastopce, on je primetio promenu orbite ove 'zvezde' u odnosu na drugu, susednu zvezdu. Da je imao prilike da prati njegovu putanju pre i posle te dve noći, on bi sigurno odredio Neptunovu orbitu i zaključio da je u pitanju planeta, ali oblaci su sprečili njegovo dalje posmatranje u tom trenutku. Tako se dogodilo da je prva od novih planeta, Uran, otkrivena 1781. Ovoj planeti je potrebno 84 godine da obiđe oko sunca. Zanimljivo, Neptun je zvanično otkriven 1846. na osnovu nezavisnih proračuna dva astronoma, jednog iz Engleske i drugog iz Francuske. S obzirom da Neptunova revolucija traje 165 godina, svoj prvi obilazak oko sunca, od tog datuma, ova planeta će dovršiti 2011. PLANETE MISTERIJA Pluton, sa svojom revolucijom od oko 248 godina, koji je prvi put uočen 1930. godine, svoj prvi obilazak oko sunca od momenta otkrića neće dovršiti sve do 2178. Ove tri planete se nazivaju planetama misterija jer one utiču na još nerazvijene mogućnosti u ljudskom biću, koje su, za sada, potpuno nepoznate većem delu čovečanstva. Prema rozenkrojcerskoj viziji, sunčev sistem nije prazan prostor u kojem se okreće nekoliko globusa. Oni smatraju da je sunčev makrokosmos živa celina, jedno veliko telo koje se neprestano razvija. Vremena se takođe menjaju i na velikom časovniku kosmosa, a mi, beznačajni ljudi na skromnoj planeti Zemlji se menjamo zajedno s njima. Iz srca sistema, u prostor između planeta, sunčev vetar 27

izračuje 'pranu', potencijal života, hranu i energiju za ovaj razvoj u neprekidnoj i beskrajnoj raznovrsnosti. Prema ovom konceptu, čovek nije individualna, izolovana ćelija, već deo žive celine čovečanstva koje je celo, kao jedan moćan organ, u stanju da iznutra primi sunčevu snagu i da je dalje izrači, za spasenje cele planete. Prema mišljenju većine ili ako pogledamo trenutnu situaciju u kojoj se čovečanstvo nalazi, možemo zaključiti da ćemo na to vreme morati još dugo da čekamo, ali doba Vodolije, zodijački znak u koje Sunce trenutno ulazi, menja zemaljske prilike velikom brzinom. U tom smislu, već postoje grupe ljudi koji spremno šire tu energiju. Svi stojimo na pragu ere u kojoj su lični unutrašnji razvoj, u prošlosti nazivan inicijacija, i grupno jednistvo na višoj lestvici spirale razvoja, sasvim mogući i čak snažno podstaknuti. To je jedna od posledica vibracije Vodolije, energije sa visokom frekvencijom. Od sunca potiču mnogi uticaji i zračenja koja su neophodna za raznovrsne oblike života na mnogim planetama. Pojedina od ovih zračenja mogu biti štetna za postojeće životne forme i stoga bivaju filtrirana i zaustavljena pomoću složenih pojaseva zračenja koji se nalaze oko svake od planeta. Mi na primer znamo da je Van Alenov pojas, složena mreža oko zemlje koja takoreći prosejava i filtrira sva zračenja koja dolaze iz svemira i propušta samo ona koja odgovaraju životu na zemlji. Ovaj koncept označava kraj čoveka kakvog smo do sad poznavali i kakvog su znali ljudi iz sedamnaestog veka. Čovekovim razvojem više ne upravlja sedam kosmičkih snaga koje su mu dolazile od sedam poznatih planeta. Univerzalno učenje je oduvek ukazivalo da je ljudsko biće dvanaestostruko, i da sunčev sistem u skladu s tim takođe ima dvanaest planeta ili centara snage. Svaka od njih pokreće određenu aktivnost koja deluje u ljudskom biću, u zavisnosti od stepena njegovog razvoja.

Ilustracije planeta omogućila www.madartdesign.com

Madeleine

28

Deckert

iz

Švajcarske

Rozenkrojceri istražuju odnose između makrokosmosa i mikrokosmosa, veličanstvenu ravnotežu između svih stvari. J van Rajkenborg u jedinstvenom konceptu objašnjava nebeska kretanja, njihov uticaj i posledice po čoveka. On kaže: “Uran direktno utiče na srce i emotivni život, stimulišući oba. Zato se Uran ponekad odnosi na ljubav prema bližnjem, ali ova osobina se rađa u čoveku samo kroz njenu primenu.” Ovim kao da poručuje, ne upotrebljavajte reči kao što su univerzalna ili nesebična ljubav. Ljudi lutaju, ljudi maštare; ali prava dobronamernost, solidarnost i nesebičnost se moraju razviti svesno. Početak tog razvoja je u plamenu, iskri kosmičke vatre, Bogu koji svetli u ljudskom srcu i raste kada čovek duboko razume da je 'Bog svuda gde ljudi pomažu jedni drugima...' NOVI UTICAJI Uran utiče na srce i istovremeno na žlezdu hipofizu, duševni i kontrolni centar u čoveku. Zaista, Uran utiče na ove centre veoma snažno. Ukoliko se ovaj uticaj razume, moguća je pozitivna reakcija. Tada je kompletna promena svesti, o kojoj se toliko govorilo u drugoj polovini prošlog veka, izvesna i garantovana. Sve veći broj ljudi shvata da postojeća intelektualna kultura vodi ka društvu u kojem nasilje, strah, drskost i pretnje, površnost i izolacija uzimaju sve više maha. Postojeća intelektualna kultura, kultivisanje glave kao ispunjenje života, došli su do svoje granice. Dalje razvijanje intelekta ne nudi nikavu stvarnu perspektivu za život. Konkretno, u zavisnosti od spremnosti čoveka da to svesno dopusti, Uran je tu da postavi pozitivan temelj za novi razvoj. Uran nudi tu mogućnost jer on utiče i na srce kao naš najvažniji organ, i na glavu, kako bi uklonio ograničenost analitičkog i račundžijskog uma, i na taj način omogućio bližu saradnju između srca i glave. Uran utiče na naše emotivno telo i čini ga ne samo beskrajno osetljivijim za potrebe drugih već i za potrebe onog Drugog u nama. Suštinska egocentričnost, priroda 29

postojećeg ljudskog bića će morati da bude neutralisana jer je u suprotnom očigledno da če Uran imati negativan efekat. U tom slučaju ćemo videti drugu stranu medalje: impuls ka slobodi će dovesti do razvrata, nemorala, negacije svih uslova i zakona koji uređjuju društveni život. Bratska naklonost ka kojoj nas Uran vodi tada se preokreće u kolektivnu glupost i mediokritetstvo: površnost svih ljudskih odnosa i obezdušenu uniformnost životnih izraza. Svesna i pozitivna reakcija otvara čoveka na pravi način. Njegova pažnja i žudnja spontano se usmeravaju ka istinskim vrednostima, jer čežnja da bude od pomoć i razume druge, čini čoveka otvorenim za Svetlo koje prožima ceo univerzum. Sledeća planeta misterija, Neptun se potpuno logično nadovezuje na čovekov razvoj koji započinje sa Uranom. Čovek će prerasti ono što je lično kada pored ljubavi ka bližnjem stekne i mudrost. Kada se ova mudrost razvije u čoveku i on bude u stanju da je primenjuje zajedno sa ljubavlju prema bližnjem, nestaće mnoge prepreke za duševnog čoveka u nastajanju. Uran poravnava puteve, da bi ovaj čudesni princip mogao da dođe do izražaja u novorođenom, duševnom principu svesti. Neptun slama okoštale strukture našeg razmišljanja i povlači stremećeg čoveka naviše u jedan apsolutno čist, neiskvaren svet. Neptun nas povezuje sa prozračnim eterima novog stanja života i uvodi nas u mirno polje sunčeve sfere, pod pretpostavkom da mi ispunimo njegove uslove u sopstvenom životu. Neptun nas dodiruje u svetištu glave, konkretno, utiče na epifizu tj. pinealnu žlezdu. Rozenkrojceri takođe ističu da je nervni sistem u celini veoma podložan uticaju ove planete. Ti uticaji pripremaju nervni sistem za asimilaciju visokih energija koje se mogu uporediti sa elektricitetom. Onaj ko je sposoban da primi čistu inspiraciju od Neptuna, omogućuje da mudrost uđe u zemaljsko polje postojanja, gde je ona preko neophodna. Nema potrebe posebno naglašavati da je takva osoba slobodna od zemaljskih spona i njeno astralno telo poseduje izuzetnu čistotu. TRANSFIGURACIJA Tokom svog razvoja, čovečanstvo je prošlo kroz mnoge faze u kojima je moralo da nauči kako da reaguje na impulse 30

obnove. To je proces bez kraja. U našem vremenu, novi uticaji pozivaju čoveka da reaguje na pozitivan način i da preokrene mogućnost u realnost. Mudrost je uvek neophodna da bi se preduzeli ispravni koraci, nesebično, za dobrobit svih. Uticaj treće planete misterija, Plutona, uglavnom se odnosi na konkretizaciju i realizaciju. Pluton se stoga smatra planetom koja istrajava, postiže i ostvaruje. Pozitivan ulazak Plutona u našu iskustvenu sferu moguć je samo ako čovek prigrli i razume ideju transfiguracije. Pluton sprovodi korenitu promenu strukture. Onaj ko svesno doživljava snagu ove treće planete misterija, doživljava je kroz novu strukturu života i on je u principu ostvario svoj cilj, postao je oslobođeni, duhovnoduševni čovek. Njegova ljubav, njegova mudrost i njegovo delovanje su slobodni. Kao što Neptun ukazuje pravac kojim naš duhovni život treba da se razvije, i obezbeđuje nadahnuće za to, tako će Pluton pomoći u njegovoj manifestaciji. Pluton vlada tamo gde mi kao ličnosti nemamo pristupa. Ne kaže se bez razloga da je on bog neviđenog! Pluton čovečanstvu pruža mogućnost da ostvari nezamislivo, da se izdigne iznad ograničenja i ropstva materije, da se probije do uskrsnuća i postane stanovnik sunčevog sistema. Sedam starijih planeta su obezbedile mogućnost postojanja ljudskog života na zemlji i one nastavljaju da to čine. Kapiju, ili granicu, predstavlja poslednja od tih sedam planeta. Saturn je čuvar praga koji se prelazi, koji se može preći, pomoću novog, unutrašnjeg kvaliteta. Obnovljeno srce ispunjeno duševnim životom, svest koja željno očekuje vezu sa duhom i stanje života koje jasno pokazuje prethodno, predstavljaju pasoš. U kosmičkom poretku, granica je već pređena. U odnosu na zemlju kao planetarno biće, možemo reći da su tri nove planete u punoj aktivnosti i možemo videti njihov slamajući i menjajući uticaj svuda oko nas. U tom kontekstu, oslobađaju se ogromne mogućnosti. Svaki čovek je slobodan da istražuje te mogućnosti i da se njima bavi do stepena svog interesovanja, kako bi upravio svoju sudbinu u novom pravcu. To sve čini blagonaklonu, iako neodložnu pozivnicu koja nam je svima uručena putem tri planete misterija. 31

putem POLARIZACIJA METALA Kada posmatramo zemlju kao magnetni sistem, određen uticaj se širi od tog sistema i ono što ne odgovara zemaljskom organizmu i njegovim raznim nivoima, obično biva odbijeno. To je razlog zbog kojeg u gornjim slojevima naše atmosfere često vladaju mangetske oluje, turbulencija koja sprečava prolaz neželjenih radijacija. Obrnuto se dešava da se život, uključujući i ljudski život, razvija koristeći dostupne radijacije koje su prošle kroz ovaj sistem. Povrh zračenja same zemlje, postoje razna zračenja koja potiču izvan naše planete. Ta zračenja su korisna i neophodna za život na zemlji kao i za čovečanstvo i njegov razvoj. Kako zračenja koja utiču na pojedine aspekte razvoja ljudskog bića dobijaju svoj značaj na zemlji? U gornjim slojevima zemlje postoji velika raznovrsnost supstanci, elemenata, metala, poznatih i nepoznatih. U zemaljskoj materiji, mi pronalazimo odsjaj sve zvezdane prašine od koje je univerzum i sačinjen. Zemaljski slojevi se nalaze u stalnom, iako iz našeg ugla gledano, sporom kretanju. U određenim momentima, posebne supstance bivaju polarizovane i aktivirane zračenjima koja prodiru kroz Van Alenov pojas, čemu dodatno doprinose rupe u ozonskom omotaču koje se povremeno same formiraju na različitim mestima, a koje delimično i sami uzrokujemo. Na osobu koja nije prijemčiva za ta zračenja, ona bez obzira vrše svoj uticaj preko hrane, vode i vazduha, kao i na mnoge druge načine. Na taj način, mnoge vrste minerala i metala deluju u našem sistemu, kroz našu ishranu ili vazduh koji udišemo. Nova kosmička zračenja kojima smo sve više izloženi, izazivaju nove pojave. Tako Uran postaje aktivan u elementu uranijumu, koji se pretvara u radijum i konačno u druge radioaktivne supstance. Hrana, atmosfera, i sa njima čovek, postaju postepeno sve više radioaktivni. Ovo se ne može zaustaviti čak ni upotrebom najčistijih organskih ili biodinamičkih poljoprivrednih proizvoda. Ovo je jedan od procesa koji vodi ka radikalnim promenama u ljudskom životu. 32

postati svestan ili: šta znači činiti dobro? U vozu sam upoznao Dana Visera. Mladić je bio student i ubrzo smo započeli razgovor o upotrebi droge kod mladih ljudi, na šta me je podstakao članak koji sam pročitao u jednom od onih besplatnih časopisa. Ispostavilo se da je Dan svojevremeno i sam koristio drogu: u jednom periodu je pušio marihuanu da bi iskusio kako je to, ali i da bi se uverio da je u stanju da prestane! I uspeo je! Kasnije je povremeno objavljivao članke na tu temu u fakultetskom časopisu i na svom sajtu. Bio je okupiran tom temom, jer je nekoliko njegovih prijatelja postalo žrtvama droge. To je bio njegov način da nešto preduzme u vezi s tim. Bio je svestan neznatnosti pomoći koju je na ovaj način pružao. Ali to nije ni malo uticalo na njegovu želju da nastavi da piše članke na tu temu. Remka sam upoznao u nekom kafeu. Ovaj mladić je puno putovao u svom životu, radio svakojake poslove i sada je konačno privodio kraju svoje studije. Spopadao ga je žestok bes pri pomenu zloupotrebe i iskorišćavanja životinja, po njegovim rečima, 'te grupe ranjivih i bezglasnih bića na planeti Zemlji'. Bilo mu je teško da odluči šta da učini sa tom ozlojeđenošću. S vremena na vreme, on bi se našao u situaciji gde je zaista mogao da pomogne životinji u nevolji (npr. da spasi pticu koja se uplela u mrežu za ribe), ali uopšteno govoreći, osećao se vrlo nemoćno u odnosu na sav taj bol. To nije oslabilo njegovu žarku želju da pomogne. Kao i ova dva momka, postoji mnogo ljudi, mladih i starih, koji bi želeli da pomognu, čak i onda kada shvate da njihovi pokušaji da učine dobro, sa sobom nose razočaranje. Šta znači činiti dobro? Naravno da treba pomoći životinji u nevolji ili prijatelju kojem preti propast. Ipak, stvari nisu uvek tako jasne. Ono što je dobro za nekog, loše je, ili manje dobro za nekog drugog. Na kraju krajeva, zar ne gledamo svi na „dobro“ i „zlo“ na osnovu našeg ličnog 33

iskustva? Možda nisu svi svesni toga, ali to je doslovno slučaj. Svaka predstava počinje kao „mentalna slika“, ili drugim rečima, kao ideja, mentalni koncept. Na osnovu ove ideje, ove mentalne slike, rađa se želja da se ona ostvari u materiji. Zatim je potrebna snaga volje da bi se ta želja sprovela do kraja, ukoliko uopšte stignemo do te tačke. Kada razvijamo svoje predstave o, na primer, dobru i zlu, taj proces teče upravo opisanim tokom.

ČOVEKOVA TELA U skladu s univerzalnim učenjem, čoveka ne čini samo fizičko telo. Fizičko telo je još okruženo i prožeto eterskim ili vitalnim telom, a oko njih se proteže astralno, ili telo žudnje. Najčešće oko glave nailazimo na začetak mentalnog tela. Ova nabrojana tela, ili nosači, koji pripadaju ličnosti, nesvesni su mikrokosmosa u kojem obitavaju. Samo zbog pokrenute duhovne iskre, neka ideja o tome je u stanju da prodre u ljudsko biće. U principu, polje u kojem je ličnost 34

aktivna u mikrokosmosu je sasvim izdvojeno polje, koje nazivamo dišnim poljem. Kad razmišljamo o nečemu pomoću naših mentalnih snaga, stvaraju se, nalik na oblake, silnice misli u tom dišnom polju. Ako se nekom idejom bavimo samo na kratko vreme, ti oblačići će uskoro ispariti. Ali ako smo okupirani nečim duže vreme, razmatrajući datu ideju sa svih strana, ili ako je negujemo godinama, u našem dišnom polju se stvara samostalna projekcija te ideje. Ona tada zahteva našu neprestanu pažnju da bi nastavila svoju egzistenciju, jer mentalna slika, ta formirana ideja, traži hranu od nas kao njenih roditelja. U svakom slučaju, te projekcije uvek kradu energiju od svog kreatora i manipulišu ličnošću u skladu s njihovom prirodom. Na osnovu svih ovih slika i predstava koje nastanjuju naše dišno polje, a to se zbiva u svakom čoveku, mi stvaramo predstavu „dobra“ i „zla“ iz naše lične perspektive. Zato su sva naša zapažanja lično obojena. Niko nije u stanju da posmatra stvari zaista objektivno. To je jedan od razloga što kada činimo dobro u ovom svetu, to uvek činimo pristrasno i nepotpuno. Zemlja takođe ima svoje dišno polje. To je sfera u kojoj se akumuliraju sve ideje, sve mentalne kreacije celog čovečanstva tokom eona. Jasno je da je to područje, sfera prošlosti. To polje je bilo, a stoga je još uvek, odraz svega što je čovečanstvo mislilo, činilo, osećalo i želelo. Jedna od posebnih odlika vremena koje dolazi, je ta što će do čovečanstva dopreti zračenje koje će mu, kao nikad do sada, omogućiti da se suprostavi nadmoćnom uticaju prošlosti. To su novi impulsi koji potiču direktno iz prvobitnog života koji nije ukaljan prošlošću. Oni će pokrenuti atom iskre duha na delovanje, omogućujući tako da nove, čiste ideje prodru u čoveka i njegovu ličnost, s ciljem da se ona načini prikladnom za svesni ulazak u novi život.

To nije tako težak zadatak, to samožrtvovanje, jer se zapravo svodi na samo jednu stvar: „Pomoći drugima u njihovoj nevolji i životnim pitanjima“. 35

Da bi se to ostvarilo, čovek mora da uvidi da ima takve projekcije, da živi i deluje iz njih, i da stoga na svet gleda kroz prizmu prošlosti! Kako da se oslobodimo ogromnog uticaja tih slika? To je delimično moguće kroz magične reči ovog vremena: 'letting go', tj. 'puštanjem' tih slika za koje se svest drži, da se smanje ili nestanu. Za čoveka je nemoguće da sve sam reši. Još uvek je puno ostataka prošlosti u našem dišnom polju, stvari kojih nismo ili ne možemo biti svesni. Da bi to otkrili potrebno je mnogo života; života u kojima nove predstave i novi lanci mogu biti ponovo stvoreni. PRVI KORAK U Školi zlatnog ružinog krsta, cilj je postati svestan 'onog drugog u nama', onoga što zrači iz duhovne iskre u nama, koja je jedini ostatak božanskog u svakom ljudskom biću. To je prvi korak na putu ka otvorenosti i prijemčivosti našeg dišnog polja tom impulsu. Kada se duhovni aspekt u našem srcu jednom probudi iz uspavanosti i pokrene u akciju, energija koja iz njega zrači će putem krvi uticati takođe i na svetište glave. Ta snaga ima potpuno drugačiju, mnogo višu vibraciju nego ona koju obično doživljavamo. Ta visoka frekvencija prouzrokuje uznemirenost, čovek napreduje od stanja konfuzije do samospoznaje i konačno, počinje da misli mnogo jasnije. Usled te jasnoće mišljenja, čovek će steći uvid o svojoj sputanosti, ličnim tvorevinama za koje je vezan, kao i o stepenu svoje uslovljenosti prošlošću. Suočavajući se s tim i prepuštajući se svetlu nove svesnosti, sve te lične slike i oblici će postepeno nestati. U svetlu i zračenju ponovo rođenog unutrašnjeg sunca, ti prinudni uticaji nestaju, dok se samostvorene kreacije u dišnom polju postepeno gube. Ono što ostaje je stečeno iskustvo, sačuvano kao jezgro u mikrokosmosu. Dišno polje postaje tiho, kao mirno jezero, u koje zračenje božanskog sunca može da prodre do samog dna. Ovo lično očišćenje direktno utiče na celo polje ovoga sveta, kao kad zvezda padalica ostavi svetlosni trag u tamnoj noći. Ujedinjujući svoje stremljenje sa stremljenjem drugih koji takođe traže svetlo novog života, osoba u kojoj je božanska duhovna iskra ponovo probuđena, uključuje se i u čišćenje zemaljske sfere života. Gde god je moguće, ta osoba neutrališe nemir na koji nailazi u svojoj okolini. To je najbolja i najdelotvornija pomoć koju možemo da pružimo, jer kad god postoji trenutak mira, svako ljudsko biće dobija priliku da 36

izabere u kom pravcu želi da ide. Otvara se prostor za slobodan izbor. „Ko nadvlada sebe, jači je od onog koji osvoji grad“. Drugim rečima, onaj ko očisti svoje dišno polje u svetlu 'onog Drugog u nama', doprinosi obnovi celog sveta. To je veliki zadatak i traži hrabrost i iskrenost, ali svako ljudsko biće poseduje mogućnost za to. Ostaje pitanje, koje dobro onda čovek može da učini u društvu u kojem živi? Odgovor je prilično jednostavan – uradi ono što možeš. Ne razmišljaj mnogo o tome, odnosno pomozi, ali bez misli kao što su: JA ću to sad da ispravim, kao što čine Dan i Remko i kao što to većina čini. Pružaj pomoć spontano i ne osuđuj. Tako nećeš silno pritisnuti na jedan tas vage, čineći 'dobro' iz svoje sužene perspektive, pa se ni zlo, kao njen drugi kraj, neće automatski podići. Ravnoteža se nalazi u neutralnom delovanju, kada ništa ne stoji na putu razvoja onog Drugog u nama.

37

platon – priča o eru – o zagrobnom životu Alhemijsko venčanje Kristjana Rozenkrojca sadrži brojne univerzalne elemente. U ovom kontekstu, možemo da se setimo (svetlosnog) užeta spuštenog u jamu, izbora životnog puta, vetra zaborava, ili snage da se ispravno postupi u bilo kojim okolnostima. Ovi primeri se odnose na poređenja i metafore koje objašnjavaju naš odnos prema istinitom svetu a koje su stare koliko i čovečanstvo. Slični elementi se mogu naći i u sledećoj priči koja je bila ispričana pre više hiljada godina a koju je Platon zapisao u poslednjem poglavlju njegove Države, oko 400. g. p.n.e.

Nefertitina glava, oko 1340. g. p.n.e.

38

SOKRAT GOVORI, GLAUKON SLUŠA I ODGOVARA: “To bi, dakle”, nastavih ja, “pored onih dobara koja pravičnost sama po sebi daruje, bilo ono što bogovi i ljudi daju kao nagrade, kao platu i darove pravičnome čoveku za vreme njegova života”. “Zaista, lepa i trajna nagrada”, odgovori Glaukon. “A ipak”, rekoh ja, “sve one ni po količini ni veličini nisu ništa spram onoga što i pravedne i nepravedne očekuje posle smrti. I to treba da čuješ, kako bi i jednima i drugima bio isplaćen dug našom raspravom”. “Samo ti govori”, reče on “jer nema ničeg što bih više želeo da čujem”. “Dobro”, rekoh, “ali ti ja neću pripovedati neku Alkinojevu priču nego priču jednog hrabrog junaka, Era, Armenijevog sina, Pamfilca rodom. On je pao u ratu, i kad su posle deset dana pokupili vojničke leševe koji su već bili počeli da trule, našli su ga još čitavog i preneli kući, s namerom da ga posle dvanaestog dana sahrane. Kad je već ležao na lomači, on se probudi, ožive i poče pripovedati šta je tamo video”. “Rekao je ovo: kad je njegova duša izišla iz njega, putovala je u društvu mnogih, i svi su došli na neko čudno polje gde su bila dva otvora u zemlji; ona su bila jedan pored drugog, a njima nasuprot bila su dva nebeska otvora. Između ovih su sedele sudije, i oni su, pošto su izrekli presudu, naredili pravičnima da pođu na desnu stranu, i gore kroz nebesa, a na grudi su im stavili znake svoje presude; nepravičnima, pak, naredili su da idu na levu stranu i nadole, a i ovima su stavili znake njihovih dela, ali na leđa. Kad je on sam došao pred njih, rekli su mu da on treba da odnese ljudima poruku o tamošnjim stvarima, i naredili mu da sluša i posmatra sve u tome kraju. On je video kako duše, kad im se presudi, odlaze kroz otvore, jedan nebesni i jedan zemljin, i kako se kroz druga dva otvora ponovo vraćaju: iz zemlje, pune blata i prašine, a iz drugog otvora čiste i svetle.

39

I izgledalo je kao da duše koje se neprestano vraćaju, putuju izdaleka. Radosne odlažahu na livade, skupljajući se kao na svetkovinu. One koje su se poznavale, pozdravljaše se među sobom i raspitivaše se kod duša koje dolaze iz zemlje o stvarima tamo, a ove kod onih koje dolaze sa neba, o prilikama kod njih. I one pripovedaše jedne drugima o događajima sa puta, ove odozdo plačući i tužeći, jer se sećaše koliko i šta su pretrpele i videle na svome podzemnom putu – a ovaj je trajao hiljadu godina – a one opet sa neba pričaše o nebeskom blaženstvu i prizorima neizrecive lepote. Mnogo vremena bi nam oduzelo, o Glaukone, pripovedanje svih pojedinosti. Ali glavno beše ovo: za svaku nepravdu koju su ikad počinili i za sve one kojima su je učinili, imali su da za svaki pojedini slučaj pretrpe desetostruku kaznu – i to svakih sto godina – jer to odgovara ljudskom veku – da bi tako platili desetostruku kaznu za krivicu; ako su, na primer, nekoliko njih bili krivi za smrt mnogih, zato što su izdali države ili vojske i bacili ih u ropstvo, ili inače izazvali neku veliku bedu, onda su za svaki taj prestup morali platiti desetostruku kaznu; ako su, naprotiv, ukazivali dobročinstva i bili pravični i pobožni, onda su za to primali nagrade u istoj razmeri. Za decu koja su odmah umrla i malo vremena živela, kazao je druge stvari koje ne treba ni da pominjem. A za bezočnost prema bogovima i roditeljima, i za bezbožnost i za samoubistvo, kazna je, pričaše, bivala još veća i teža. Pomenuo je zatim kako je bio prisutan kad je jedan od duhova zapitao drugog: “Gde je Ardijej Veliki?". A ovaj Ardijej, još hiljadu godina pre Erovog vremena, bio je tiranin u nekom gradu Pamfilije, gde je ubio svoga starog oca i starijeg brata i, kako se pričalo, bio počinio još mnoga druga zla. Upitani duh je odgovorio: “Nije ovde i neće ovamo ni doći.” “Zatim smo”, reče on, “među mnogim strašnim prizorima videli i ovaj: Kad smo već bili blizu otvora jame i nameravali da se iz nje popnemo, pošto smo već sve ostalo bili pretrpeli, primetili smo iznenada i Ardijeja i neke druge, većinu njih tirane; a bili su i neki koji nisu bili državnici, ali koji su počinili velika zla. Njih, kad su već hteli da se popnu, otvor nije hteo da primi, nego je čim bi neko od ovih neizlečivo pokvarenih, ili neko koji još nije dovoljno trpeo, pokušao da se popne, odmah počinjao da buči. 40

I odmah bi se – tako je on nastavio – pojavili divlji ljudi, koji su izgledali kao da su u plemenu, i koji su razumeli to bučanje, pa bi neke od njih ščepali i odveli. Ali Ardijeju i još nekima povezaše zajedno ruke, noge i glave, baciše ih na zemlju, izbičevaše ih do krvi i odvukoše sa puta da ih još razgrebu trnjem, a pri tom prolaznicima stalno kazivajući o njihovim zločinima i da će ih, zatim, odvesti i baciti u pakao. A od svih mnogobrojnih i različitih strahovanja koja ih obuzimahu, najveće beše ono, da se, dok se penju, ne začuje to bučanje i svaki bi bio najradosniji, kad bi uspeo da se popne, a ono se nije pojavilo.” “Ovakve su”, reče Er, “nekako izgledale kazne i osvete, a jednako velike su bile i odgovarajuće nagrade”. Sad, kad je za duše iz svake grupe proteklo sedam dana provedenih na tom polju, morale su se osmog dana odatle dići i krenuti na put. Četiri dana posle toga dospevaju do mesta odakle se gore vidi svetlost kako se prostire preko celog neba i zemlje ravna kao stub, ponajviše nalik na dugu, samo sjajnija i čistija.

41

Do ovoga dospeše posle jednog dana putovanja, pa ugledaše krajeve nebeskih struna kako su prema sredini te svetlosti napete. Jer ova svetlost vezuje i drži zajedno nebo i njegovo obrtanje, otprilike kao armatura na galijama. A između tih krajeva pruža se vreteno Nužnosti (Ananke), čijim obrtanjem se pokreću obrtanja svih sfera. [...] I obrće se to vreteno na kolenima Nužnosti. Gore, na svakom njegovom krugu, stoji po jedna Sirena i obrće se zajedno s krugom. Svaka od Sirena peva svoj glas kao jedan jedinstveni ton. A iz svih osam takvih tonova usaglašava se jedinstvena harmonija. Oko Nužnosti, svaka na svom prestolu i na podjednakom rastojanju, sede tri Mojre (Sudbine), kćeri Nužnosti, u belo odevene i lovorovim grančicama krunisane: Lahesa, Klota i Atropa. One pevaju u skladu sa Sirenama, i to: Lahesa ono što se dogodilo (prošlost), Klota ono što jeste (sadašnjost), Atropa ono što će biti (budućnost). A Klota povremeno svojom desnom rukom dodiruje spoljni krug vretena, pomažući njegovo obrtanje, razdvajajući tako vreme na intervale. Atropa čini isto, dodirujući unutrašnji krug levom rukom. Lahesa pak i jednom i drugom rukom naizmenično pomaže i jedno i drugo obrtanje. Kad su, dakle, Er i duše tamo dospele, morali su odmah stupiti pred Lahesu. Ali najpre se pojavio jedan prorok i postavio ih u red, a zatim iz naručja Lahesina uzeo kocke i uzorke životâ, popeo se na visoku govornicu i rekao: “Čujte reč (logos) device Lahese, kćeri Anankine: Duše smrtne (jednodnevne), pogledajte novi krug života i smrti. Neće daimon vas kockom birati, nego ćete vi izabrati svog daimona. Neka onaj na koga kocka prvo padne, prvi bira život koji će postati njegova sudbina. Vrlina je slobodna, ko je ceni imaće je više, ko je ne ceni imaće je manje, svako prema svome. Odgovornost je na biraču. Bog je opravdan.” Širom sveta ljudi biraju svoj životni put. “Neka svako od nas traži i sledi samo jednu stvar, ukoliko je bude mogao negde naći i od nekoga naučiti ili sam njome ovladati. A reč je o sposobnosti razlikovanja između dobra i zla; sposobnosti koja bi omogućila, tamo gde je moguće birati, da se uvek izabere ono što je bolje za dušu”, kaže Platon. U tom smislu, duhovna Škola može da bude od velike pomoći. Pakistanski spomenik u Islamabadu noću 42

Rekavši to, tumač božje volje je svima bacio kocke i svako je, osim Era, jer njemu nije bilo dozvoljeno, uzeo onu koja je ispred njega pala. Uzimanjem kocke, svakom je bilo jasno koji je po redu. Posle toga je onaj tumač božje volje pred pred njih na zemlju stavio uzorke životâ, i to mnogo više nego što je bilo prisutnih. A beše svakojakih uzoraka: životi svih životinja, a i svekoliki ljudski. Među ovima beše i tiranija, jednih koje su trajale do kraja tiraninovog života; drugih koje su prekinute u sredini i završene siromaštvom, progonstvom i prosjačkim štapom. Bilo je tu i životâ slavnih ljudi, jednih koji su bili slavni po svojoj lepoti, drugih po snazi, trećih po uspehu u borbi i takmičenju, četvrtih po rođenju i zaslugama predaka; a bilo je i neslavnih života zbog suprotnih osobina; Bilo je i života namenjenih ženama. Ali u tom velikom izboru različitih života, nije bilo definitivnog karaktera, jer kad duša bira novi život, ona po nužnosti mora da postane drugačija. Preostali životi bili su pomešani jedni sa drugima, životi u bogatstvu i siromaštvu, bolesti i zdravlju, a bilo je i takvih koji su nešto srednje od nabrojanog”. “Upravo je u tome, kako izgleda”, dragi moj Glaukone, "sva opasnost za čoveka, te zbog toga se svako od nas ponajviše mora starati, zanemarujući druga znanja, da traži i sledi samo jednu stvar, ukoliko je bude mogao negde naći i od nekoga naučiti ili sam njome ovladati. A reč je, Glaukone, o sposobnosti razlikovanja između dobra i zla, čestitog i izopačenog života, sposobnosti koja bi omogućila, tamo gde je moguće birati, da se uvek izabere ono što je bolje. On dakle treba da prosudi o uticaju svih ovih stvari koje su do sad pomenute, uopšteno i pojedinačno, na životnu vrlinu. On treba da zna kakav je uticaj lepote kada se ova spoji sa siromaštvom ili bogatstvom u određenoj duši. Zatim koje su dobre i rđave posledice u slučaju plemenitog ili niskog roda, privatnog ili javnog života, snage ili slabosti, učenosti ili neukosti, kao i duše i njihovog uzajamnog delovanja kada se spoje. On će zatim pogledati u prirodu duše i nakon razmatranja svih ovih osobina, on će biti u stanju da odredi koji je od tih života bolji a koji gori. I tako se on odlučuje, nazivajući gorim onaj život koji bi njegovu dušu pokvario i načinio nepravičnom, a dobrim onaj život koji bi njegovu dušu 43

uzvisio i načinio pravičnijom, sve ostale on zanemaruje. Jer smo videli i znamo da je takav izbor najbolji, kako u životu, tako i posle smrti. Čovek sa sobom dakle u posmrtni svet treba da ponese kao dijamant čvrstu veru u istinu i pravičnost, kako i tamo ne bi bio zaslepljen bogatstvom i sličnim zlom, te kako ne bi zapao u nasilja i druga takva dela, pa počinio mnoga neizlečiva zla a još veća i sam pretrpeo. Treba dakle znati izabrati život koji se između tih krajnosti uvek drži sredine, izbegavati ono što je preterano na bilo kojoj strani. Sve to, po mogućstvu, u ovom životu, kao i u svim životima koji će posle ovoga nastupiti. Uistinu, to je način na koji čovek postaje najsrećniji.” I taj glasnik sa onoga sveta (tj. Er), objavi da je onaj tumač božje volje ovako rekao: “Čak i onog koji poslednji pristupi ali pametno odabere, čeka ugodan život. Neka zato onaj koji bira prvi ne bude nemaran, niti poslednji obeshrabren.” Nakon tih reči, pričaše dalje Er, pristupi onaj kojeg je kocka izvukla prvog i odmah izabra najveću tiraniju. Zbog nerazumnosti i pohlepe, on nije pri izboru dovoljno promislio o svemu, pa mu je promaklo da je u zloj sudbini koju je izabrao bilo sadržano i to da pojede svoju sopstvenu decu. Ali kada je na miru svoj izbor osmotrio, počeo je da se bije u grudi i nariče, zaboravljajući pređašnju prorokovu objavu. On dakle nije optuživao sebe zbog svoje nesreće, nego kob slučaja, bogove i sve drugo, samo ne sebe. Taj pak beše jedan od onih koji su došli s neba a svoj prethodni život je proživeo u jednoj uređenoj državi, ali njegova vrlina je bila samo rezultat navike, a život bez filozofije. Er je još rekao da je među onima koji su došli s neba bilo dosta onih koji su se tako prevarili jer nisu bili iskušani u nevoljama. S druge strane, mnogi od onih koji su došli ispod zemlje, svoj izbor nisu donosili u takvoj žurbi jer su se i sami namučili i videli muke drugih. I tako, zbog ovog svog neiskustva, a takođe zbog slučaja koji se u bacanju kocke nalazi, mnoge duše su zamenile dobru sudbinu za zlu ili pak, zlu za dobru. No kada bi se čovek pri svom dolasku na ovaj svet od početka na zdrav način bavio filozofijom i ako ga uz malo sreće, izbor pomoću kocke ne bi bacio na poslednje mesto, on bi mogao, kako nam je to vesnik sa onoga sveta objavio, ne samo da bude srećan u ovozemaljskom životu, nego bi mu i put sa ovog na onaj svet, kao i povratak ovamo, bio bez prepreka. 44

Kratka verzija Platonove filozofije: Svet prvobitnih formi (ideja) ili prvobitnog sveta je savršen. Tamo ljubav nije osobina, taj svet jeste ljubav. Savršena lepota je uvek, svuda i odmah vidljiva. Nova misleća duša, ili duh, može je sagledati jer je njen sastavni deo. Svet iskustva i pojava je po svojoj prirodi nesavršen. U njemu je prvobitna lepota pomešana sa senkom, a ljubav je samo osobina.

45

A doista je, reče Er, vredelo videti taj čudan prizor, tužan i smešan u isto vreme, jer je izbor duša u većini slučajeva bio zasnovan na njihovom iskustvu iz prethodnog života. Tamo je, kaže, video dušu koja je nekada bila Orfejeva, kako je odabrala život labuda, jer zbog mržnje prema ženskom rodu koji ga je usmrtio, on nije želeo da ga žena začne i ponovo rodi. Video je i dušu Tamirovu kako je odabrala život slavuja. S druge strane, ptice, kao na primer labud i druge pevačice, želele su život ljudski. Duša kojoj je kockom bilo određeno da bude dvadeseta po redu, izabrala je život lava. Bila je to duša Telamonovog sina Ajaksa, koji sećajući se presude o oružju, ne htede da se ponovo rodi kao čovek. Negde u sredini, prema redu određenom kockom, birala je Atalantina duša, koja nije mogla odoleti videvši velike počasti vezane za život atlete, te odabra takav. Posle ove, video je Er dušu Panopejevog sina Epeja kako se odlučuje za prirodu žene, vešte u svom poslu. Sasvim među poslednjima, video je dušu šaljivčine Tersita kako na sebe oblači oblik majmuna. A kocka je tako odredila da Odisejeva duša poslednja pristupi izboru, pa sećajući se pređašnjih muka, odreče se častoljublja i dugo lutaše, tražeći bezbrižan život običnog i za javne poslove nezainteresovanog građanina. I jedva ga nađe kako leži u nekom uglu, pošto su takav život svi drugi zanemarivali i bacali u stranu. Ugledavši ga, Odisejeva duša ga radosno izabra, pa reče da bi učinila isto čak i da je prva birala. I tako, ne samo da su ljudi preuzimali životinjske oblike, već su se na sličan način i životinje, divlje i pitome, menjale jedne u druge kao i u odgovarajuće ljudske oblike. Pitome su se menjale u ljude blage naravi a divlje u zle, i tako se sve sa svačim mešalo. Nakon što su sve duše izabrale svoj život, uputiše se Lahesi pristupajući joj po istom onom redu koji je bio ustanovljen kockom. Lahesa dodeli svakoj duši za pratioca po jednog daimona koji će biti čuvar njenog života i izvršilac njenog izbora. Za svaku dušu bio je to onaj daimon koga je duša svojim izborom odabrala. Daimon bi dušu odveo najpre pred Klotu, pod njenu ruku i kružno obrtanje vretena, potvrđujući tako sudbinu koju je sama izabrala. Posle susreta sa Klotom, daimon bio priveo dušu Atropinom predenju, da bi nit sudbine koju je Klota isplela bila učinjena nepovratnom. Odatle se bez osvrtanja svi uputiše prestolu Nužnosti, prođoše pored njega na drugu stranu i stupiše na Letino polje zaborava, prolazeći kroz strašnu žegu i sparinu, jer to polje beše bez ikakvog 46

drveća ili zelenila. Najzad se predveče ulogoriše duž reke Amelete (Nerazboritosti), čiju vodu nijedna posuda ne može zadržati. Svaka je duša morala da popije po jednu određenu meru te vode, a one nerazborite popile su više od jedne mere, te bi posle toga sve zaboravljale. Potom zaspaše i kad nastupi ponoć, nastade grmljavina i zemljotres i najednom, svaka duša bi izbačena gore, ka svome rođenju, slično zvezdama koje padaju. Eru pak nije bilo dozvoljeno da pije onu vodu, ali on nije znao da kaže kako se i kojim putem vratio u svoje telo, nego je, veli, iznenada otvorio oči, video da je zora i samog sebe kako leži na pogrebnoj lomači. I tako je, Glaukone, ova priča sačuvana i nije izgubljena, a sačuvaće i nas ako joj budemo verovali. I mi ćemo sigurni preći reku zaborava i dušu svoju nećemo ukaljati. Stoga, moj savet je da se držimo čvrsto nebeskog puta koji vodi prema gore, i uvek i svuda sledimo vrlinu i pravednost, jer duša je besmrtna i može u sebe primiti sva zla, jednako kao i sva dobra. Tako ćemo i jedni drugima i bogovima biti prijatelji, kako u ovozemaljskom životu, tako i kad dobijemo našu nagradu, kao što pobednici u igrama idu okolo po stadionu prikupljajući ih. Tako ćemo valjano delovati i na ovom svetu, i na onom hiljadugodišnjem putu o kojem smo u priči govorili. Iz Platonove Države, Knjiga 10. Izdanje BIGZ-a 2002.

47

Za Platonovu Državu se kaže da je to njegovo najznačajnije delo. U njemu se razmatra idealno društvo. Ono je zapravo idealni čovek uvećan, koji u svom srcu nosi “nebesku državu” kao unutrašnju, nepromenljivu smernicu. Oni koji su za to prijemčivi, u stanju su da u podtekstu ove knjige primete uzvišen putokaz ka misterijama i unutrašnjoj, ezoterijskoj nauci koja stoji iza Platonove Akademije. Na kraju 9. knjige Države, Platon daje reč Sokratu: “On će pogledati u uređenje koje se nalazi u njemu i postarati se ono ne poremeti, što bi moglo da se desi usled površnosti ili potrebe; na osnovu tog principa on će upravljati svojim posedom, te primati i davati u skladu sa svojim mogućnostima.” “Upravo tako”, reče on. “I iz istog razloga, on će rado prihvatati i uživati u onim počastima za koje smatra da će ga načiniti boljim čovekom. Ali ostale, bilo privatne ili javne, za koje pomisli da bi poremetile njegovo stanje duše, on će izbegavati.” “Ali onda, ako je to njegova motivacija, on neće ni hteti da se bavi javnim poslovima.” “Hoće, i te kako! U državi koja je njegova, on sigurno hoće, iako možda ne u u onoj u kojoj se rodio, osim ako za to ne primi božanski poziv.” “Ovim misliš da će on biti vladar u državi čiji smo mi tvorci i koja postoji samo u ideji, jer ja ne verujem da takva postoji bilo gde na zemlji?” “Na nebu”, odgovorih, “postoji njen model koji je vidljiv onome koji to želi, i kada ga vidi, moći će da svoj dom (dušu) uredi po njemu. Da li takva država negde stvarno postoji i da li će ikada postojati, uopšte nije važno, jer će takav čovek živeti prema njenim običajima i neće hteti da ima posla ni sa kojom drugom.” “I ja tako mislim”, odgovori on.

48

Pločica koja predstavlja božansku snagu Hator, koja je pre 5700 godina predstavljala nebo. U svojim rogovima ona obično nosi Ra, sunce: božansku svest. Hator je jedan aspekt Izis, koja se prikazuje u obliku krave, jer ona celokupnom stvaranju daje život. Ona donosi plodnost i hranu i zaštitnica je dece i duše.

49