Želin Dipon
Ležaj od sena
I on! Videla ga je s leđa ali ga je prepoznala u sekundi, Bioiakoje setopromenio. Njegova nekada uredno podšišana tamna kosa sada je bila nemarno puštena do ramena i ponegde prošarana prosedim vlasima. To ju je veoma zbunilo, jer još pre godinu dana kada ga je poslednji put videla, nije imao skoro ni jednu sedu. Ili ih je dobio u međuvremenu, ili su se sada, zbog dužine kose, više primećivale. I odeća koju je nosio delovala je isto tako neobično kao i ta puštena kosa. On, koji je na poslu uvek nosio savršena odela, šivena po meri, a u slobodno vreme sportske pantalone i džempere, uvek najskuplje kožne cipele, on u čijem plakaru je čak i veš bio firmiran, sada je imao na sebi smeđe farmerke od rebrastog somota i neki bezoblični sivi džemper od grube vune, dok je na glavi imao jeftini kačket. Ipak, nije bilo greške, to je bio on. Sofi Gremas koja je do tada oprezno stajala pored ograde i posmatrala seosku kuću i okućnicu, uzbuđeno je potrčala prema kapiji. Grunula je u dvorište, kapija je bila otključana, a da nije, ona bi se verovatno popela uz šipke i preskočila je, iako je nosila čizme sa visokim potpeticama i pončo sa krznenim umecima. Uletela je u dvorište i potrčala prema njemu. - Žerom! - viknula je. Nalazio se na levoj strani dvorišta gde je bila parkirana mala prikolica i pakovao je u nju nekakve drvene kutije. Odskočio je u stranu iznenađeno kad ga je pozvala i okrenuo se. Na njegovom licu najpre se ukazalo iznenađenje, zatim radostan osmeh, ali odmah zatim stavio je prst na usta i dao joj znak da ćuti.
- Šta...? Zašto? - pogledala ga je uplašeno jer nije razumela zašto je on ućutkuje. - Ne Žerom! Matje! - dobacio je prigušenim glasom, žurno joj prilazeći. Matje? Kakav Matje? O čemu se radi, da li je Matje njegovo lažno ime? Sofi nije razumela ništa, ali se zbog toga još više uplašila. - Šta je bilo? - došapnula je bez daha. - Nisi se valjda uvalio u neku nevolju, zaboga? Da li se kriješ od nekoga? - Uopšte nisam u nevolji, smiri se. Ja sam odlično - osmeh na njegovom licu govorio je da je sve u redu. - Ipak, poštuj to što sam ti rekao. Ne oslovljavaj me sa Žerom. Ovde me svi znaju kao Matjea. Matje Dival, moje novo ime. Ne krijem se od nekoga posebno, nego od svih. - Ako nisi u nevolji, onda si lud. Plašiš me - Sofi je i dalje bila u panici. Taj novi izgled, kosa, oseća, pa još i novo ime! Toliko čudnih, onespokojavajućih, zagonetnih stvari! - Smiri se, nemaš čega da se plašiš. Nije valjda da me nećeš zagrliti i poljubiti? Nismo se videli skoro godinu dana - Žerom je raširio ruke i dograbio je u zagrljaj. I dalje prestrašena zbog svega, Sofi ga je grčevito stegla i poljubila u neobrijane obraze. - Pa, tebi ruke drhte! - primetio je. - Od straha. Žerom, šta ti se to događa? Znam da si se uvalio u nešto, zašto bi se inače krio pod lažnim imenom? Molim te, reci mi... Ja sam tvoja jedina sestra, ko će ti pomoći u nevolji, ako ne ja? Moram da znam, govori! - uzviknula je, na ivici histerije. - Smiri se najpre! - on se i dalje osmehivao. Stegao je njene ruke kao da želi da je uveri. - Prvo se opusti, jer je sa mnom sve u najboljem redu i ništa mi se loše nije desilo. A onda ću ti sve objasniti.
- Oh... - Sofi je i dalje bila sumnjičava i nije se dala tako lako uveriti. Bila je starija od njega šest godina, briga za mlađeg brata bila je duboko usađena u nju. - Prvo mi objasni pa ću se smiriti. Ništa ti ne verujem, jer čovek sa kojim je sve u redu nema potrebe da krije svoj identitet i smišlja novo ime. - Šššš... Ćuti, nemoj sada o tome! Matje, ne zaboravi. Matje Dival! -upozorio ju je tiho. Onda je shvatila i zašto. Na kapiju je upravo ulazio neki stariji čovek u radničkim pantalonama i jakni. - Zdravo, Matje! Evo mene, odvezao sam onu porudžbinu u Kaen rekao je, prilazeći ležerno kao da tu pripada. Pozdravio je Sofi uz učtivo klimanje glavom, ali u njegovom pogledu nije bilo radoznalosti. Izgledao je kao jednostavni farmer koji gleda svoja posla i koji je usredsređen na svoj rad. - Ja ću nastaviti sa utovarom ako si ti zauzet - ponudio je, pokazujući prema prikolici u koju je Žerom pakovao nekakve kutije kada se Sofi pojavila. - Dobro, jer ću biti zauzet, imam posetu kao što vidiš - rekao je Žerom. - Upoznaj moju sestru Sofi, Ted. Sofi, ovo je Ted, moj nadzornik imanja. Više sam ja njegova desna ruka nego on moja, jer on zna sve o poslovima u seoskom domaćinstvu, a naročito o pčelarstvu. Ja još uvek samo učim od njega, ali napredujem, zar ne, Ted? - Vaš brat je dobar učenik, gospođo - stariji čovek obratio se Sofi. Na njegovom rumenom licu izbrazdanom od vetra i sunca, pojavio se simpatičan osmeh. - Ima dara za seoske poslove. Još malo prakse i postaće odličan farmer... O pčelarstvu da ne govorim. U početku se užasno bojao da će ceo roj pčela nasrnuti na njega ako samo takne košnicu, i jedva se usuđivao da priđe. Ali najzad se oslobodio tog straha i sada veoma brzo uči.
- Uči, šta? - Sofi je bila apsolutno zbunjena onim što je čula. - Uči da bude pčelar? - Farmer, pčelar, proizvođač jabukovače, i sve ostalo što treba potvrdio je Ted. - Za nekoga ko je rođen i živeo u Parizu, snalazi se odlično. Mnogo bolje nego što sam očekivao. - Ali na tome mogu da zahvalim tebi, stari. Sve što sam naučio za ovih godinu dana naučio sam od tebe - rekao je Žerom i okrenuo se svojoj sestri. - Ted je moj „vodič kroz farmerski život”, a njegova supruga Sara mi održava kuću i kuva. Zaista ne znam šta bih bez njih dvoje. Upoznaćeš i nju kasnije, kada se vratimo. - Kada se vratimo, odakle? - upitala je Sofi. Tek što je stigla na ovo mesto. Lutala je po okolini nekoliko sati i jedva našla imanje na kome se njen brat skrivao. Sada nije nameravala da ide nikuda. - Idemo u seosku kafanu na ručak - rekao je Žerom. Njegova fino oblikovana ruka spustila se na naramenicu Sofinog skupog plišanog ponča sa umecima od astragana, i kontrast je još više isticao koliko je ta ruka, u međuvremenu, ojačala i ogrubela od poslova na koje nije bila naviknuta. Obgrlio ju je oko ramena i, energičan kakav je uvek bio, prosto je izgurao kroz kapiju dvorišta ne dajući joj priliku da se eventualno izleti i nazove ga njegovim pravim imenom, pred starim seljakom, nadzornikom imanja. ***
- Jedva si čekao da me odvučeš odande! - napala ga je kada su seli u dugački, prilično prljavi karavan, i povezli se putem od imanja prema selu. - Samo si naredio da idemo na ručak, a nisi me ni pitao da li ja to hoću! A ja uopšte neću ni na kakav ručak, Žerome! Hoću da razgovaram sa svojim rođenim bratom, kojeg nisam videla godinu dana! Hoću da mi objasniš zašto si pobegao u ovu divljinu u Normandiji, zašto se ne pojavljuješ u Parizu, zašto se ne javljaš ni porodici ni prijateljima, zašto...? Imam za tebe hiljadu i jedno pitanje, a najvažnije je: zašto se kriješ pod lažnim imenom!
- Pa zato te i vodim na ručak u seoski restoran, da bih mogao na miru da odgovaram na sva tvoja pitanja. Ne mogu o tome da govorim u dvorištu pred Tedom ili u kući gde bi nas mogla čuti Sara. - Onda počni da pričaš odmah, pre nego što izludim od straha i brige za tebe! Zašto si otišao iz Pariza? Šta radiš ovde? Zašto kriješ svoj identitet? Najstrašniji razlozi mi prolaze kroz glavu. Moj rođeni brat bez objašnjenja je prošle godine napustio Pariz i nikome nije hteo da otkrije kuda i zašto je otišao. Onda mi konačno otkrije da je kupio seosku kuću na imanju u Normandiji. Uputim se tamo u potragu za njim, konačno ga pronalazim, ali pod lažnim imenom. Bože... - Sofi se uhvatila za čelo svojom negovanom rukom na čijem domalom prstu je blistao prsten sa skupim brilijantom. - Mislila sam da se takve stvari dešavaju samo u kriminalističkim filmovima. Zločinci se kriju pod lažnim imenima. Da li si ti počinio neki zločin, Žerome? Ili si čuo i video nešto što nije trebalo, pa te sada juri mafija da te ućutka, i zbog toga si promenio ime? - Maštovita gomila ludosti! Naravno da ništa slično nije u pitanju Žerom Gremas se nasmejao. - Pogledaj me, sestrice. Da li izgledam kao čovek pod hroničnim stresom, koji svakog trenutka strahuje za svoj život? Da li ti uopšte delujem kao da imam bilo kakav problem? Sofi ga je poslušala, okrenula se prema sedištu vozača i zagledala se u njega, a onda je odmahnula glavom, umirena onim što vidi. - Moram da priznam, ne. Deluješ kao da ti je sve u životu potaman. Opušten si, smeješ se, imaš tako zdravu boju lica... Čak si se i ugojio nekoliko kilograma. - To je od ovog svežeg vazduha i normandijske kuhinje. Ne možeš da zamisliš kako moja domaćica Sara dobro kuva, i koliko mnogo jedem otkako sam ovde. Kad se ne bih ovoliko trošio fizičkim poslovima na imanju, ugojio bih se mnogo više od nekoliko kilograma.
- Radiš na imanju kao nekakav seljak? Ruke su ti ogrubele, Žerom, zaboga! Ruke jednog Gremasa, koje nikada nisu radile nikakav fizički posao. Koža ti je preplanula i postala crvenkasta. Kosa ti je užasno neuredna i narasla do ramena. Nisi se brijao već nekoliko dana. Obučen si kao običan radnik... Sveukupno, u strašnom si stanju, ne mogu da verujem da si to ti! Sada kada se oslobodila straha da se njen brat uvalio u neku užasnu nevolju i da mu je život u opasnosti, Sofi Gremas odmah je pronašla novi razlog da se nervira. Ali, Žerom se bezbrižno nasmejao. - To je moje novo ja, pod imenom „Matje Dival”. Niko u selu, ni u okolini i ne sluti da sam ja u stvari „truli bogataš” iz predgrađa Sen Žermen, i vlasnik čuvene farmaceutske kuće „Gremas”. Predstavio sam se kao apotekar iz Pariza, običan čovek koji je odlučio da iz korena promeni svoj život, da zameni farmaciju poljoprivredom. - Tako? I svi veruju da si zaista to? Kako je moguće da do sada niko nije saznao ko si u stvari? Kupio si kuću i imanje, sigurno si morao i da promeniš prebivalište i prijaviš se u opštini... Kada dižeš novac u banci, i u sličnim prilikama, moraš da pokažeš svoja dokumenta... - Vršim elektronske uplate, koristim banko mat... Selo Mezanson nema sopstvenu administraciju, svi takvi poslovi obavljaju se u Kaenu, koji je središte pokrajine. Tamo sam prijavio privremeni boravak, pod svojim pravim imenom, ali ovde u selu niko nema pojma ko sam. Čovek od koga sam kupio kuću morao je da sazna moje pravo ime, naravno, ali on se još pre prodaje preselio negde na jug . Tako da nisam ni u kakvoj opasnosti da uskoro budem „provaljen” u selu. A i kad budem, šta s tim? Ja sam bogataš koji se malo igra „običnog čoveka”, moja stvar. - Lepo... Još me samo ubedi da si sve to uradio isključivo iz kaprica, zato što ti se prohtelo da malo budeš neko drugi...
- Nije bilo iz kaprica, nego iz očajanja i besa. Pobegao sam iz Pariza zato što sam prošle godine pretrpeo veliki životni slom. Emotivni, lični, svakakav... - Žeromove guste obrve nabrale su se kada je to pomenuo, i između njih, na čelu opaljenom suncem, urezala se bora. Ali, odmahnuo je rukom, oterao od sebe bolne uspomene i povratio stari, zadovoljan izraz. - Ali sada je sve to prošlost, prevazišao sam krizu i ponovo sam srećan. Ne znaš ništa o tome što je bilo, jer sam odlučio da se ne poveravam nikome, čak ni tebi. Bio sam previše ogorčen, izigran, razočaran... I odlučio sam da to iznesem sam. - Hoćeš li mi sada reći? - Strpi se trenutak - Žerom je odložio priču za kasnije, jer upravo su stigli do seoskog restorana. Zaustavio je svoj neugledni automobil, ali je sa manirima uglađenog Parižanina odmah iskočio napolje i zaobišao sa druge strane, da svojoj sestri otvori vrata.
II gledala oko sebe, ovo je bio prvi put da je, za Sofisvojihje radoznalo četrdeset godina, kročila u neku seosku kafanu. Zidovi su bili beli, pod obložen pločicama od neglazirane pečene gline, a drveni stolovi zastrti belo-plavo-crvenim kariranim stolnjacima. Sve je delovalo prilično uredno i čisto, a nadasve neobično za oči bogate Parižanke, naviknute na raskošne i pomodne ambijente najskupljih restorana u prestonici. Pre nego što je stigla da podseti svog brata na započeti razgovor, vlasnica restorana, snažna sredovečna žena je prišla stolu za koji su seli i familijarno pozdravila Žeroma. Oslovljavala ga je imenom Matje. - Danas imamo guščije pečenje tek skinuto sa ražnja, prilog od mešanog povrća, slanu pitu, i mus za dezert - odmah je predložila jelovnik. - Nadam se da će se dami, vašoj prijateljici, dopasti naša kuhinja. - Dama je moja sestra Sofi. Nije lepo što odajem tajnu njene krštenice, ali reći ću ti da je starija od mene sedam godina. Otkako znam za sebe, znači od njene dvanaeste ili trinaeste, Sofi se mrštila na hranu i vodila računa o liniji - rekao je Žerom veselo. - Prema tome, nema te „klope” koja će se njoj dopasti, ali samo ti donesi dve dobre porcije guščetine, Liza. Ja neću imati ništa protiv. Nestrpljiva da čuje nastavak započete priče, Sofi se u sebi nervirala što se vlasnica restorana i konobar neprestano muvaju oko stola. Doneli su najpre vino, pa mineralnu vodu, pa tanjir sa predjelom, pa vrući i mirisni domaći hleb u korpicama od pruća... Najzad je stigao i ručak, jer je meso već bilo ispečeno.
- Probaj ovo dok je još vruće, savršeno je - dobacio joj je njen brat preko stola, i odmah se „bacio” na ogroman batak. Zbunjeno je ustuknuo kada se Sofina ruka sa manikiranim noktima pružila napred i izmakla mu porciju. - Nećeš pojesti ni zalogaja pre nego što mi ispričaš zašto si sve ovo napravio! Da li misliš da mi je do „ždranja”, dok me ti mučiš svojim zagonetkama? - Odgonetka te zagonetke mi kvari apetit, Sofi. A dao sam sebi reč da nikada više neću dozvoliti ni jednoj ženi na svetu da me povredi, razočara i baci u bedak. - Ženi? Razlog tvog bekstva iz Pariza je žena? Ima li to neke veze sa tvojim raskidom sa Pati De Ponsavol? - Sofi je brzo povezivala stvari. - Ona je direktni krivac. Ta kučka... - grimasa prezira pojavila se na Žeromovom licu. - Kučka? Izbacio si je iz svoje kuće, uz užasnu scenu u kojoj si je izvređao najstrašnijim imenima, a da joj pritom nisi dao čak ni objašnjenje šta ti je učinila i u čemu je pogrešila? Sirota devojka, bila je u šoku, mesecima nije mogla da se oporavi, plakala mi je na ramenu, bila je u takvoj depresiji da skoro ništa nije jela, opao joj je imunitet i umalo nije završila u bolnici... Sve to, tvojom krivicom, zato što si bezobzirno raskinuo veridbu sa njom i potom iščezao iz Pariza? I ti se još usuđuješ da je nazoveš kučkom? - Gore od kučke, Pati De Ponsavol zaslužuje da bude nazvana najvulgarnijim imenima. Moraćeš da se složiš sa mnom, i nećeš je više žaliti, kad ti objasnim zbog čega sam je oterao. Bila je kod mene, te noći pre nego što se sve izdogađalo. Ujutru je spavala nešto duže a ja sam se probudio veoma rano. Njen mobilni bio je na stolu u dnevnoj sobi. Iz dosade sam počeo da brljam po njemu dok sam čekao da se ona probudi. Gledao sam listu primljenih poziva i biranih brojeva, i privukao mi je pažnju jedan, koji se stalno
pojavljivao. Onda sam počeo da iščitavam primljene i poslate poruke, i imao sam šta i da vidim... - Zar te je varala? - Sofin pogled ukočio se od iznenađenja. - Bila je sa nekim drugim? - Sa nekim Seržom. Klela mu se da voli samo njega i da ga neće napustiti ni kada se bude udala za mene. On je bio užasno ljubomoran i zahtevao je od nje da raskine veridbu sa mnom, a ona ga je, u nebrojeno mnogo SMS-ova, uveravala da je jedini u njenom životu, i da se sa mnom verila samo zbog mog bogatstva. - Tako? - Sofi je i dalje zurila, u šoku. - Oh, siroti Žerome! Da sam samo znala, ne bih ni reč progovorila sa tom gadurom! A ja, budala, još sam je i tešila i držala joj stranu... ***
Žerom Gremas bio je veoma, veoma zgodan. Sofi je kao sestra bila pristrasna, smatrala bi svog mlađeg brata lepotanom čak i da je bio sasvim običan, ali u Žeromovom slučaju i svi drugi su mislili tako, on je zaista važio za izuzetno privlačnog i markantnog muškarca. Bio je srednje visine, ali idealno građen, tamnokos, sa privlačnim očima i muževnim crtama lica. Istovremeno je imao i manire pažljivog, lepo vaspitanog mladića, i onu snagu i muževnost kojoj žene ne mogu da odole. Jednom rečju, za Sofi koja mu je bila starija sestra, on je bio i uvek ostao slatki dečak kojeg je imala potrebu da mazi i štiti, ali za druge devojke i žene, bio je predmet želja. - Šokirana sam - rekla je. - Ako je Pati u čoveku kakav si ti, tako zgodnom, tako punom kvaliteta, videla samo materijalni interes, šta se tek događa ružnim muškarcima, šta oni mogu da očekuju od današnjih devojaka? - Pojma nemam, ali znam jedno... Mene je iskustvo sa njom nateralo da se potpuno promenim. Nemam više nikakvih emocija
prema ženama, niti ću ih ikada imati. Malo mi je neprijatno da ti kao starijoj sestri ovo kažem, ali žene su za mene postale samo objekti koje koristim za svoje zadovoljstvo. Nekoliko noći i kraj. Nema ulaganja emocija, nema vezivanja. Postao sam bezobziran. - Kako da ne postaneš, posle takvog razočarenja? Ali... To što si mi ispričao o svom raskidu sa Pati još uvek ne objašnjava sve, Žerome. Objašnjava zašto si napustio Pariz, ali ne i zašto ovde glumiš zemljoradnika i kriješ svoj pravi identitet. - Ne želim da bilo ko zna da sam bogat. Kao što si upravo čula, bogatstvo mi je donelo ogromno razočarenje. Poželeo sam da napravim eksperiment sa samim sobom i svojim životom. Da osetim kako izgleda živeti kao običan čovek, bez etikete „bogat”, koja je jednom Gremasu uvek prilepljena za čelo... Ljudi u svima nama Gremasovima, ne samo u meni, najpre vide čuvene pariške bogataše, pa tek onda ljude... A ja hoću da probam, i upravo sada ovde u ovom normandijskom selu isprobavam, kako izgleda biti običan, skroman čovek. - Baš si postao čudak, u poslednjih godinu dana - rekla je Sofi zamišljeno. - Meni nikada ne bi palo na pamet da vršim takve opite sa sopstvenim životom. I kada bi mi palo, ne bih imala hrabrosti i ludosti da to zaista i sprovedem u delo. Ali, sada kada si mi sve ispričao, bar nisam više uznemirena i zabrinuta za tebe. Igraćeš ovu igru neko vreme, onda ćeš se urazumiti i vratiti se u Pariz. Znaš da ne mogu sama da vodim kompaniju i da si mi potreban. Uostalom, ti ipak nisi Matje Dival nego Žerom Gremas, i tvoj život je u Parizu. Kad se zasitiš te svoje igrarije, vratićeš se, u to sam sigurna. - Možda, ali još uvek se nisam zasitio, kako si ti to nazvala - igre. Ako si završila sa ispitivanjem, vrati mi najzad moju guščetinu, jer sada sam zaista gladan - naginjući se preko stola, Žerom je povratio nazad svoje vlasništvo i počeo da jede. Sofi je nekoliko trenutaka sumnjičavo gledala pečenje koje je izgledalo veoma masno, ali pošto je bila umorna od prethodne vožnje i lutanja po okolini dok nije
pronašla Žeromovo imanje, najzad je slegla ramenima i prionula na obrok.
III završili sa ručkom i Liza im je donela dezert i novi Bilibokalsu već vina, kada su u kafanu ušle dve devojke, koje su privukle kako Žeromovu tako i Sofinu pažnju. jedna je bila visoka i veoma doterana crnka u moderno krojenom kaputiću, tesnim crnim pantalonama i čizmama iznad kolena. Tako „skockana” i dobro obučena, neminovno je skretala pažnju, jer Mezanson je bio selo, i ljudi su se oblačili neobavezno i jednostavno. Žerom je bio siguran da ta devojka nije meštanka. Ili je bar on nikada ranije nije video. Premerio ju je pogledom muškarca za kojeg je život postao samo neobavezno uživanje, a žene „potrošna roba”. A onda mu je pažnju privukla druga devojka koja je ušla zajedno sa njom. Bila je to neka oniža smeđokosa, koja je izgledala mnogo mlađa od svoje prijateljice. Taj utisak potencirala je njena duga, nefarbana kosa vezana u visoki konjski rep, lice bez šminke i obrazi rumeni od prohladnog vazduha napolju. Nosila je dugački vuneni džemper purpurne boje, helanke i ravne čizmice. Na prvi pogled u toj odeći delovala je vitko i tanano kao neka tinejdžerka. Ali Žeromov uvežbani pogled, ili bolje reći, osvetnički pogled razočaranog muškarca koji je sebi dao reč da će ubuduće iskoristiti svaku priliku, sa svakom zgodnom devojkom, pažljivije je osmotrio njenu figuru... I otkrio mnogo više, pod tim debelim džemperom dugim do kolena. „Mala” smeđokosa imala je i te kako „pohotne” grudi i čvrstu pozadinu. Njegova pažnja se potpuno usredsredila na nju i odmah je zaboravio na onu drugu, doteranu crnku. Iskosa, sa svog mesta za stolom, ispratio ju je pogledom dok je sa svojom prijateljicom prilazila šanku. Gledao ju je bezočno i bila mu je namera da ona bude svesna tog bezobraznog, muškog pogleda na svakom deliću svog tela. Postigao je svoj cilj. Devojka rumenih obraza slučajno je
pogledala prema stolu za kojim su sedeli on i Sofi, videla je da je on gleda uporno i sa neskrivenom požudom. Njene oči su mu za časak uzvratile pogled, a onda su pobegle s njegovog lica na drugu stranu. Pocrvenela je! U sebi, Žerom se zadovoljno osmehivao. Ta cura koja je izgledala kao „nevinašce”, ipak je razumela poruku njegovih očiju. Ali ni Sofi takođe nije promaklo kako on premerava devojku. - Ola-la... - promrmljala je tiho. -Vidim da ti već uveliko sprovodiš u delo svoju odluku da ubuduće samo iskorišćavaš žene. Zgodna ti je ta crnka, ali je malo previše „nafrakana”, po mom mišljenju. - Ja uopšte nisam gledao crnku - Žerom se nasmejao - Ona je previše slična devojkama kakve se u Parizu mogu sresti na svakom koraku, a ja nestrpljivo želim nova iskustva. U te svrhe, mnogo bi mi bolje poslužila njena drugarica. - Ova mala, smeđokosa? Zaboga, pa ona izgleda tako nevino! - Sofi ga je prostrelila osuđujućim pogledom. - Ispao bi pravi gad kad bi je zaveo, iskoristio i šutnuo. Deluje mi kao neka fina devojka... - I ja sam bio fin mladić - podsetio ju je ironično. - Bio sam zaljubljen u Pati, želeo sam da se oženim njom i zamišljao da ćemo biti srećni do kraja života. Fini pre, ili kasnije bivaju ranjeni, Sofi. Šta da ti kažem, život je borba za opstanak. I u muško-ženskim odnosima postoje predatori i divljač koju predatori proždiru. Ja sam to naučio prekasno. Ova mala, ako uspem da je „maznem”, bar će tu lekciju naučiti na vreme. U neku ruku, učiniću joj uslugu time što ću srušiti njene iluzije o ljubavi. Makar će posle iskustva sa mnom, jednom zauvek, naučiti kakvi su muškarci. - Govoriš kao da si milion posto siguran da ćeš uspeti da je osvojiš.. - Pokušaću. Ko se dovoljno potrudi, taj obično i uspe. - Stvarno si surov. Iskreno se nadam da nećeš uspeti. Prvi put vidim devojku, ali bilo bi mi žao da bude povređena. Poznaješ li je? Da li je odavde, iz sela?
- Ne znam ni nju ni ovu drugu, njenu drugaricu. Vidim ih prvi put - Žerom je pojeo poslednji zalogaj čokoladnog musa, spustio je kašičicu i mahnuo konobaru da priđe. Platio je račun ostavljajući napojnicu, dok se Sofi u sebi čudila koliko su porcije u ovoj seoskoj kafanici obilne a smešno jeftine u odnosu na pariške cene. Upravo dok su izlazili, pažnju su im privukla zbivanja pored šanka. Devojke su sve vreme stajale tu kao da nešto čekaju, a onda je Liza, vlasnica restorana izašla iz kuhinje. - Tetka Liza, pogledajte koga vam dovodim! - uzviknula je visoka crnka. - Nina je ovde! Jutros je doputovala! - Nina! - gazdarica kafane prišla je devojci sa iznenađenim osmehom i zagrlila je. - Kakvo iznenađenje! Koliko dugo te nije bilo? Najmanje dve godine, zar ne? Da li si došla samo na kratko, ili ćeš duže ostati u selu? - Još uvek ne znam tačno. Morala sam da dođem zbog apoteke moje pokojne tetke - rekla je smeđokosa. - Prošle nedelje imala sam dva telefonska poziva, prvo iz opštine u Kaenu i iz zavoda za urbanizam, a onda i iz nekog udruženja građana koje brine o očuvanju kulturne baštine. Ovi iz opštine saopštili su mi da lokal koji se nalazi u zgradi iz devetnaestog veka, u glavnoj ulici u selu, ne može da zvrji prazan i zapušten. Moraću ili da ga izdam nekome ko će ga dovesti u red ili da ga ja sama koristim za nešto. U protivnom, tužiće me i platiću kaznu. Zakon propisuje da takvi lokali, koji su deo kulturne baštine ovog kraja, moraju da se koriste i redovno održavaju. - Tako? Pa, da, u stvari... - Liza je zaklimala svojom krupnom glavom, koja je zbog kovrdžave prosede kose izgledala još veća. - Da, sve kuće u glavnoj ulici u Mezansonu stare su skoro sto pedeset godina, i istina je da se sve održavaju, a ona koja je pripadala pokojnoj gospođici Vensan, tvojoj tetki, već je dosta propala.
- Ja ništa nisam znala o tome... da sam dužna da je sama održavam ili da je izdam - rekla je Nina Vensan. - Sada ću morati da donesem odluku šta od te dve stvari da uradim. U svakom slučaju, biće dosta petljancije oko toga, i moj boravak u selu sigurno će trajati duže od nekoliko dana, ali još uvek ne znam koliko. - Kako god, lepo je što si ovde. I lepo je od tebe što si je dovela, Žilijet - Liza se obratila crnki. - A sada ćete fino ostati kod mene na ručku. Ionako nije gužva, pa mogu da sednem sa vama. Izvinite me samo za trenutak, da pozdravim Matjea, pošto vidim da odlazi... Prišla je Žeromu i Sofi i pozdravila se sa njima. Žerom je očekivao da će ga možda upoznati sa devojkama, ali to se nije desilo. Njegova radoznalost u vezi sa „malom” smeđokosom na koju je „bacio oko”, ostala je nezadovoljena. Ne zadugo, jer obećao je samom sebi da ga ništa neće zaustaviti u osvajanju, i još istog dana, kada se vratio kući, bez okolišenja je počeo da se raspituje kod svoje domaćice Sare. Obratio se na pravu adresu, jer šezdesetogodišnja žena je od svog rođenja živela u Mezansonu, i znala je sve, o svakome. - Žilijeta je odavde, ali već dugo živi u Kaenu. Novinarka je, radi tamo, u lokalnoj TV-stanici. Nina Vensan je nećaka pokojne gospođice Berte Vensan, koja je decenijama držala drogeriju u glavnoj ulici. Znate onaj lokal koji zvrji prazan, između supermarketa i male knjižare sa školskim priborom? - Naravno, primetio sam tu drogeriju sa večito navučenim rolovima, koja se nikada ne otvara. Pitao sam se zbog čega nikada ne radi - rekao je Žerom. - Zato što je gospođica Vensan pre godinu i po dana iznenada umrla. Nina, njena nećaka, završila je farmaciju u Parizu, i trebalo je da preuzme vođenje tetkine radnje. Vratila se u Mezanson i verila se sa Markom Kenenom...
- Onaj razbacani, nadobudni tip koji se vozika okolo u „poršeu”? prekinuo ju je Žerom radoznalo. -Čuo sam za njega. Šta je taj, neki lokalni moćnik? - Vlasnik je tri lokala u gradu. One velike pekare na trgu, i ona dva, između kojih se nalazi drogerija. Uzmite u obzir da u celom Mezansonu nema više od dvadesetak prodavnica i ugostiteljskih radnji. Onaj ko od toga poseduje tri lokala, zaista jeste bogataš, po ovdašnjim merilima. Ali, nemojte me više prekidati, Matje, ako želite da nastavim priču. Nina i Mark Kenen bili su pred venčanjem kada je preminula gospođica Vensan. Izgleda da se tada dogodilo nešto ozbiljno između njih, jer umesto svadbe, došlo je do raskida, i devojka se vratila u Pariz. Od tada se uopšte nije pojavljivala u Mezansonu. Ali zašto se sada vratila, i da li su se Mark i ona pomirili, o tome ništa ne znam da vam kažem. Iste večeri, dok su posle večere sedeli u dnevnoj sobi, Sofi je pokrenula pitanje Žeromovog povratka u Pariz. - Mogu još neko vreme da vodim kompaniju sama, bez tvoje pomoći, ali ne zadugo - upozorila ga je. - Uskoro ćeš morati da se urazumiš i prekineš svoju igru normandijskog zemljoradnika. Uostalom, ubeđena sam da je i tebi ovaj monotoni seoski život već dosadio. Ako nastaviš da se baviš samo pčelama i proizvodnjom jabukovače, u najkraćem mogućem roku ćeš izludeti od dosade. - Neću. Zavođenje seoskih devojaka je sjajna razonoda - na licu njenog brata pojavio se nemilosrdni osmeh zavodnika. - Ali, bez šale, u pravu si, ovde je život veoma dosadan. Nosio sam se mišlju da otvorim apoteku koja bi, naravno, prodavala prevashodno proizvode naše kompanije. Imaću nekakav poslić, tek da ispunim vreme, a ujedno ću i proširiti lanac „Gremasa”. Zamisli kakva koincidencija, čim sam se doselio u Mezanson primetio sam tu drogeriju u glavnoj ulici koja je uvek zatvorena. Sve vreme se pitam da li se taj lokal prodaje i razmišljam o tome da ga kupim, a sada odjednom dobijam
informaciju da je njegova vlasnica ona slatka „mala” koja mi je danas zapala za oko. - Baš lepo, sada ćeš imati izgovor da stupiš u kontakt sa njom rekla je Sofi ljutito. - I dok ti zavodiš curice i kupuješ lokale po provinciji, ja treba i dalje da skapavam od rada u Parizu, obavljajući i tvoje i svoje poslove? ***
Čitav taj vikend Nina je provela u spremanju stana, na spratu iznad drogerije. Glavni deo posla obavila je jedna žena iz sela koja je nekada bila kućna pomoćnica tetke Berte, ali posla je bilo toliko da su i ona i Žilijeta morale da zasuču rukave, stave na ruke gumene rukavice i prionu na čišćenje. Nisu bile navikle na tu vrstu posla i u nedelju posle podne, kada je konačno sve bilo gotovo, bolela ih je svaka koščica. Skuvale su kafu, napravile sendviče i bacile se na već dotrajali, ali još uvek udobni trosed u dnevnoj sobi. - Ovoliko čišćenja, samo zato da bih nekoliko dana provela u stanu koji ću zatim ponovo zaključati i vratiti se u Pariz - rekla je Nina umorno. - Za kratko vreme, sve će ponovo biti užasno prašnjavo kao što je i bilo. Pitam se čemu ovoliki trud. - Bilo je pametnije da si kod nekoga u selu iznajmila sobu u kojoj ćeš spavati dok si ovde - rekla je Žilijeta. - Ili da si spavala kod mene u Kaenu i po potrebi dolazila u Mezanson. - Da, ali osećam neku vrstu obaveze prema ovoj kući i onom lokalu dole u prizemlju, a sada kada sam opet ovde malo sam se i rastužila. Toliko sam volela tetka Bertu... Ona me je odgajila, ne zaboravi da sam roditelje izgubila toliko rano da ih jedva i pamtim, i da na ovom svetu nisam imala nikoga osim tetke. Znam koliko je želela da ostanem da živim u Mezansonu i da, kad nje više ne bude, nastavim da vodim njenu radnju. I ja sam tako zamišljala svoju budućnost, želela sam da radim taj posao. Radnja bi bila otvorena a ja
bih bila ovde, da se u sve nije umešao Mark Kenen, i smrvio mi život u paramparčad. - Nije valjda da još uvek patiš zbog onoga što ti je učinio? - upitala je Žilijeta. - Nina, ali on nije vredan toga! Prošlo je godinu i po dana, zar nisi uspela da ga izbrišeš iz svog sećanja, kao da nikada nije ni postojao? - Užasno me je povredio, Žili. Ne možeš ni da zamisliš kako sam se osećala kada sam saznala koji su bili njegovi pravi motivi. Mislila sam da me je zaprosio zato što me voli i želi život sa mnom. Mislila sam da je to što je buknulo između nas dvoje velika obostrana strast, tako me je obrlatio da sam prosto umirala za njim... A u stvari, nije buknulo ništa, on je samo vešto „podmetnuo požar” u kome sam „gorela” samo ja, glupača... Predala sam mu se dušom i telom jer niko nikada nije tako vodio ljubav sa mnom. Pre tri godine, kada je to između nas započelo, imala sam dvadeset jednu godinu, i bila sam još tako neiskusna... Momci sa kojima sam se zabavljala u poređenju sa Markom bili su samo trapavi balavci, razumeš? On je bio prvi pravi muškarac u mom životu. I u mom krevetu... - Nina je obrisala oči rukom, nemoćna da se izbori sa suzama ogorčenja. - Još uvek ga nisi prebolela, znači - Žilijeta je zavrtela glavom. Bila je mnogo iskusnija od Nine, i raskide sa muškarcima nije toliko primala k srcu. - Ludice, ti si još uvek toliko naivna i osetljiva... Ali moraš da ojačaš, i da najzad naučiš životnu lekciju o muškarcima. Nema idealnih, Nina. Jedni su neverni, drugi su materijalisti, treći su slabići i mamini sinovi... - Manje bi me bolelo da me je varao, ili da sam shvatila da je slabić i kukavica - rekla je Nina s gorčinom. - Ali on je upravo to najgore, običan materijalista. U svemu vidi novac i interes. Tako i u meni nije video ljudsko biće, ženu, nego samo naslednicu lokala koji je hteo da dobije da bi proširio svoj posao. Razumeš li sada zašto godinu i po dana nisam dolazila u Mezanson? Zato što nisam želela da ga ponovo sretnem. Sada sam ovde, morala sam da dođem i rešim to sa radnjom
pokojne tetka Berte, ali sve vreme imam fobiju od toga da će se Mark Kenen odnekud pojaviti, i molim se proviđenju da ga ne sretnem. - To je teško moguće, s obzirom da se ova kuća i radnja nalaze između dve zgrade i lokala koji pripadaju njemu. Budi realna, i umesto što se moliš da ga ne sretneš, pripremi se da budeš jaka kada ga sretneš. Ne smeš da mu dozvoliš da te ponovo obrlati svojim lažima i ubedi te da mu oprostiš. - Nikad! Nikad mu neću oprostiti - protisnula je Nina napeto. - On je za mene mrtav čovek.
IV čega se pribojavala sve vreme dogodilo se već sledećeg Onopopodneva. Tog dana bila je u Kaenu, u opštini i u udruženju
građana koje joj je poslalo dopis, da bi dobila bliže informacije u vezi sa lokalom. Nakon toga se našla u gradu sa Žilijetom i tek kasno posle podne, posle ručka sa njom, vratila se u Mezanson. Bila je već jesen i sumrak se ranije spuštao. Kada je uvezla svoj mali auto u pasaž pored tetkine kuće bilo je prošlo šest sati, ali mrak je već padao i ulična rasveta bila je upaljena. Krenula je prema ulazu u kuću kada se pred njom isprečila krupna muška figura. - Nina! - Mark Kenen nije joj dozvolio da okrene glavu i prođe pored njega kao da ga nije videla. Priskočio je brzo i stao ispred nje tako da nije mogla da nastavi napred prema ulazu u kuću, a ponos joj nije dozvoljavao da se jednostavno okrene na drugu stranu i pobegne od njega. - Ostavi me na miru! - ljutito je uzviknula. - Ne želim da te vidim. Nemam o čemu da pričam sa tobom. Pomeri se i pusti me da uđem u kuću, Mark! - Znaš da te neću pustiti tek tako. Dolaziću, tražiću te, presretaću te... Činiću sve, dok ne pristaneš da razgovaramo. - O prodaji lokala? I posle svega što si mi uradio, još uvek si toliko pohlepan i bezočan da ga još uvek želiš? Pošto nisi uspeo da ga se domogneš preko ženidbe sa mnom, sada si spreman da ga kupiš? upitala je, zapanjena njegovom neosetljivošću i bezobrazlukom. - Ti si zaista najprizemniji materijalista kojeg sam ikada u životu srela. Profit je jedina stvar na ovom svetu koja je tebi zaista bitna... - Otkud ti samo ideja da želim da pričamo o prodaji radnje? prekinuo ju je iznenađeno. - Na to odavno više i ne pomišljam.
Dozvoli mi da se popnem sa tobom gore u stan i pokloni mi samo malo vremena, molim te. Neću ni pomenuti prokleti lokal. Imam toliko drugih stvari da ti kažem... - Da te posle svega još i pozovem u stan, i da slušam tvoje laži? Šta ti pada na pamet? Gubi se, Mark! Nemaš ti meni više šta da kažeš. - Grešiš. Imam, i te kako mnogo - umesto da je posluša i udalji se, približio joj se još više. Stajala je u takvoj poziciji da se nalazila između njega napred, i svog automobila pozadi, kao u klinču. - Učinila si grešku i onda, kada si iz toga što sam želeo da dobijem taj lokal za proširenje svog super-marketa izvukla zaključak da te ne volim i da samo hoću da te iskoristim da bih se dokopao poslovnog prostora. Voleo sam te, Nina. I još uvek te volim. A siguran sam da ni ti mene nisi zaboravila... Hajdemo gore, da mirno sednemo i razgovaramo kao ljudi, molim te. - Nisam te zaboravila, ali ne zato što si mi ostao u lepoj uspomeni, nego zato što si najgnusnija osoba koju sam ikada pustila u svoj život. Još uvek te se sećam, Mark, ali ne kao nezamenljivog ljubavnika, nego kao odvratnog ljigavca. - Obmanjuješ samu sebe, devojčice - približio joj se toliko da ju je sasvim potisnuo prema prednjoj karoseriji automobila, i svojim grudima se gotovo prilepio uz njene. Odjednom se našla obgrljena njegovim rukama i njegove usne bile su pred njom. Iznenađena, zbunjena, besna, nesvesno je rastvorila usta i počela da guta vazduh, u šoku. On je iskoristio trenutak njene pometenosti, i dokopao se njenih usana, pokušavajući da je poljubi. - Ostavi me, đubre...! - bilo je jedino što je uspela da vikne, pre nego što ju je njegov nasilnički poljubac ućutkao. Izgubila je glavu, vođena jedino očajničkom potrebom da ga se oslobodi. Otimala se, grebla, udarala i rukama i nogama, ali ona je bila sitna i krhka, a
Mark tako snažan i krupan, da je svaki njen udarac primao onako kako neka krupna životinja prima ujed mušice. ***
- Hej! Šta se to ovde događa? -jedan muški glas prekinuo je njenu agoniju. To je nateralo Marka da je pusti. Oslobođena njegovog stiska i nasilničkih usana, zateturala se i jedva povratila ravnotežu. Oboje su se okrenuli i pogledali u pravcu odakle je došao taj glas, kad je odjednom, u polumraku nešto počelo da se komeša na krovu automobila. Muškarac koji je naišao, čuo njeno otimanje i shvatio da je u pasažu neka žena napadnuta, nije imao vremena za provlačenje između parkiranog vozila i zida, i jednostavno je krenuo da preskače automobil. Skočio je sa krova pravo ispred njih dvoje i ustremio se na Marka. - Ostavi devojku na miru, manijače! - zarežao je preteći. - Ma, ko si ti, proklet bio? - osujećen, Mark je zaškrgutao zubima i bacio se na njega, raspoložen da se bije. Ali ni stranac nije bio nespreman za okršaj. Nina mu je u slabo osvetljenom pasažu videla samo siluetu i nije mogla da razazna njegovo lice. Bio je nešto niži od Marka i svakako manjeg gabarita, ali vešto je zadavao udarce i još veštije izmicao pesnicama svog raspomamljenog protivnika. Mark je besomučno psovao, režao i nasrtao na tog stranca koji se usudio da poremeti njegove planove, a Nina je zbunjena i ošamućena, mogla samo nemo da posmatra tuču. Onda se malo pribrala i shvatila da mora da reaguje, pre nego što ta dvojica razbiju zube jedno drugom. - Prekinite! - zaurlala je. - Smesta, ili ću pozvati policiju! Počeću da urlam ako odmah ne prestanete! Poslušali su je, očigledno da ni jedan od njih dvojice nije bio raspoložen da provede tu noć u policijskoj stanici. Udaljili su se jedan od drugog, ali mržnja koja je u trenutku buknula među njima,
mogla se opipati u vazduhu. I jedan i drugi su dahtali od napora, a možda još više od besa prema protivniku. - Gubi se odavde, bolesni idiote! - rekao je nepoznati, glasom punim prezira. - I ubuduće se drži što dalje od moje devojke. To je jedini savet koji imam da ti dam! U protivnom, ostaviću te bez ijednog zuba u vilici, a moraćeš da odgovaraš i za ovo što si je večeras napao. Zato se bolje čisti, i ubuduće pređi na drugu stranu ulice kada je sretneš! - Tvoja devojka? - procedio je Mark nepoverljivo. Pogledao je u Ninu. - Šta ti je ovaj? Laže da si mu devojka, zar ne? Shvatila je da je za nju bolje da se uključi u neznančevu laž, i da potvrdi. - Ne laže. Čuo si šta ti je rekao, Mark. Gubi se, i ubuduće pređi ulicu kada vidiš da ti nailazim u susret - rekla je. - Tako, dakle? Spetljala si se sa njim? Ovim dođošem? Ovom seljačinom? - Mark Kenen, najbogatiji čovek u Mezansonu, nasmejao se s prezirom. - Ostavila si mene, koji mogu da kupim celo ovo selo, a sada ti je dobar i ovaj bedni farmer, koji se bog zna odakle dovukao? Pa, Nina, mogu da ti kažem da si me razočarala. Ako si se stvarno posle mene spetljala sa njim, ti ili si obična glupača, ili si obična drolja... Dok je ona zurila u njega u polumraku, šokirana time što je nakon svega još i tako besramno vređa, drugi muškarac ponovo se pokrenuo, kao da će se svakog časa baciti na njega. - Šta si joj rekao? - prosiktao je. - Drolja je, u šta ćeš se i sam uveriti! Ja sam je smuvao za jedno veče i posle toga sam je imao kad god sam hteo. Gubila se u ekstazi kada je bila sa mnom, i zaklinjala mi se da sam za nju jedini na svetu... Sada sve to što je radila sa mnom radi sa tobom. Dobra je, a? A ko bi rekao da se u njoj krije takva pohotljivica? Deluje kao nevinašce... - cerekajući se drsko, Mark je besramno ogoljavao
detalje iz njene intime pred tim strancem. Bila je potpuno šokirana i nije mogla da veruje svojim ušima. - Umukni! - viknula je, u naletu srama i gneva. I neznanac je, takođe izgubio strpljenje i ponovo se bacio na Marka, sa pretnjom da će ga razbiti. Cedeći psovke kroz zube, sada je Mark skočio na haubu njenog auta, prebacio se preko krova, i zbrisao. ***
Nini je nakon svega bilo potrebno malo vremena da dođe sebi. Stajala je nepokretno, a ruke su joj drhtale od stresa koji je doživela. Muškarac je prišao i stavio joj ruku na rame. - Sve je u redu, otišao je. Da li si dobro? Glupo pitanje, naravno da nisi, ali nadam se da se makar održavaš na nogama. Stanuješ ovde iznad drogerije, zar ne? Možeš li da se popneš do gore, do svog stana? - Kolena mi malo klecaju, ali mogu, naravno. Mnogo ti hvala, ne znam šta bi se dogodilo da se ti odnekud nisi stvorio - rekla je. Prišla je stepeništu koje je vodilo iz pasaža gore u stan i upalila svetio. Tada ga je prepoznala. Bio je to onaj muškarac iz Lizine kafane, koji ju je onako upadljivo i bez ustručavanja gledao kada je ušla sa Žilijetom. Tada je sedeo u društvu neke veoma elegantne žene i Nina je pomislila kako su to dvoje neskladan par, besprekorno doterana tamnokosa žena u ogrtaču sa krznenim umecima, i muškarac neuredne kose, u pantalonama iz jeftine konfekcije i grubom vunenom džemperu. Sada je nosio iste one pantalone, belu majicu i preko nje smeđu kožnu jaknu, koja je izgledala prastara. Nije volela neuredne i „zarozane” osobe. Malo se namrštila u sebi na takav izgled, ali onda je pomislila da to nema nikakve veze sa zahvalnošću koju je osećala prema njemu. Malo bolje ga je pogledala. Zapravo nije bio ni neuredan ni prljav, već samo nemamo obučen. Njegova majica bila je blistavo bela, kao da je tek oprana, a i kosa mu
je bila čista iako je izgledala kao da ju je očešljao prstima. Prošli put je bio neobrijan, sada su njegovi obrazi bili glatki. U stvari, kad se ta odeća i zapuštena frizura ostave po strani, bio je zgodan, izrazito zgodan muškarac, u ranim tridesetim. Sklonio je ruku sa njenog ramena ali još uvek je stajao blizu nje, tako da je mogla da oseti prijatan miris toaletne vode koji se širio oko njega, što je bilo čudno, s obzirom na njegovo toliko nemarno odevanje. - Mislim da sam te već jednom videla - rekla je. - Pre par dana... U Lizinoj kafani. -Da, videla si me... - osmehnuo i uputio joj jedan malo duži pogled, u kojem je nešto bljesnulo. - I ja sam video tebe. Bolje reći, ja nisam mogao da odvojim pogled od tebe, ali takve izjave nisu umesne, u ovom trenutku. Sada je jedino važno da li si ti dobro, posle šoka koji si pretrpela. Da li ti je onaj zaista bivši dečko, kao što tvrdi, ili je samo manijak koji govori izmišljotine? Nina se namrštila, nije želela čak ni da govori o Marku Kenenu. - Zaista mi je bivši, na moju veliku žalost - rekla je. - Mislila sam da sve njegove loše osobine već znam, ali on ih izgleda ima više nego što sam ja mislila. Nisam znala da je u stanju da bude nasilan, i nisam znala da je spreman da me onako vulgarno vređa. Sve ono što je rekao o meni... - zavrtela je glavom, ponižena i besna. - Najradije bih sada propala u zemlju, zbog svih lascivnih gadosti koje je izgovorio. - Pusti sada propadanje u zemlju, nije trenutak. Ti si pod stresom, trebalo bi da odeš gore u stan i da se smiriš. - U pravu si. Hvala ti na pomoći, ne znam kako bi se završila scena između mene i Marka da se nisi pojavio. Hoćeš li da se popneš gore, na piće? - Ne, tebi je sada potreban mir i odmor. Nekom drugom prilikom. Ali mi duguješ piće, o kej? Podsetiću te na to, kad se sretnemo. Doviđenja - još jednom je kratko dodirnuo njeno rame, podsećajući
je tim dodirom da je sada bezbedna. - Dobro zaključaj vrata, skuvaj neki čaj za smirenje i lezi u krevet. Siguran sam da ti on više neće dosađivati, bar ne večeras. A ako mu ponovo padne na pamet, potraži me, biće mi zadovoljstvo da mu razbijem nos. - Kako da te potražim, kad ne znam čak ni kako se zoveš? nasmejala se. - Matje Dival. Ja sam nov u Mezansonu. Prošle zime sam kupio kuću i imanje porodice Tavernje, znaš gde je to? - Naravno, dobro poznajem Mezanson. To je lepo imanje, i lepa kuća... Ja sam Nina - pružila mu je ruku srdačno, imajući na umu da je on čovek koji ju je izvukao iz nevolje sa Markom. - Nina Vensan. Živim u Parizu, ovde sam samo privremeno, zbog nekih administrativnih poslova. Nasledila sam od pokojne tetke ovaj lokal u prizemlju kuće u kome je nekada bila drogerija, i sada oko toga imam gomilu birokratskih peripetija. Zadržaću se u selu dok to ne završim. Desetak dana, najmanje. - Videću te valjda još koji put pre nego što se vratiš u Pariz? Ne bih želeo da iščezneš, a tek što sam te upoznao. Laku noć, Nina! uzvratio joj je stisak ruke i otišao.
V prošlo ni pet dana od te nemile scene koja se dogodila u Nijepasažu između apoteke i supermarketa Marka Kenena, a Nina je uspela da završi gomilu bitnih stvari. Raščistila je sve administrativne začkoljice u opštini u Kaenu i angažovala preduzimača koji je sa svojom uigranom ekipom renovirao zapušteni lokal njene pokojne tetke. Sada su najhitnije stvari bile privedene kraju, i stara drogerija je i od spolja i iznutra delovala neprepoznatljivo. Rasklimana i nesigurna rolo-rešetka bila je zamenjena novom, sa sigurnosnom bravom, ispucala stolarija na vratima i oko izloga bila je promenjena i obojena u upadljivu, ali prijatnu za oko, zelenu boju. Unutrašnjost lokala bila je sveže okrečena, a umesto prastarog brodskog poda, stara radnja gospođice Vensan dobila je nove keramičke pločice. Tog sunčanog oktobarskog prepodneva Nina je stajala ispred radnje i ćaskala sa gospođom Fibak, vlasnicom obližnje trafike. - E, pa, baš si lepo sredila lokal - rekla je gospođa Fibak. - Tvoja pokojna tetka bila bi ponosna... Sve je modernizovano, a ipak je zadržan duh stare drogerije. I unutra je lepo. Ali, gde je nameštaj? One divne stare vitrine u rezbarenom drvetu, i apotekarski pult? - Sve sam to poslala u Kaen, na restauraciju. Koštaće me đavo ipo, najpre sam mislila da ga prodam i zamenim novim, ali onda sam shvatila da bi to bila velika šteta. Ova radnja sa tradicijom, zaslužuje da njen autentični duh bude očuvan, u pravu ste. - Jedino je šteta što si uložila toliko truda u lokal koji ćeš odmah zatim morati da izdaš nekome, ili da ga prodaš. Jesi li donela odluku šta ćeš uraditi?
- Pojma nemam. Neprestano razmišljam i kolebam se - Nina je slegla ramenima. A onda se slučajno okrenula u pravcu supermarketa i ustuknula, neprijatno iznenađena. Mark Kenen je stajao pred ulazom u svoju radnju i pušio. Naizgled tako privlačan muškarac, sa licem holivudskog filmskog zavodnika, proletelo joj je kroz glavu. Ali iza te spoljašnjosti krije se pohlepa zelenaša, bezdušnost hijene i nasilničko ponašanje divljeg mužjaka. Još uvek se dobro sećala kako ga je nekada ludo želela i kako je drhtala od strasti u njegovom zagrljaju. Prošlo je godinu i po dana, a ona se u međuvremenu nije usudila da u svoj opustošeni život primi nekog drugog. Srce joj je bilo prazno a telo ispošćeno. Imala je samo dvadeset četiri godine i svakim delićem svog tela osećala je da joj je potreban muškarac. Prokletstvo, zašto joj se takve misli vrzmaju kroz glavu upravo u ovom trenutku dok Mark Kenen stoji tu i gleda je? One noći bilo joj je muka kada se usudio da je dodirne i preplavilo ju je gađenje. Bila je sigurna da je to definitivno, a sada, odjednom, ovakve misli, izazvane njegovim pojavljivanjem. Nije valjda da su posle svega i uprkos svemu što joj je učinio, tragovi stare želje još uvek preživeli negde u njoj? Zar je potpuno poludela? „Ti ga mrziš i gnušaš ga se”, podsetila je sebe. „Razočarao te je, povredio, želeo je samo da te iskoristi... I ni sve to mu nije bilo dosta, nego te je pre neku noć još i fizički napao, a onda te je u prisustvu drugog, nepoznatog muškarca, nazvao lakom ženskom i počeo besramno da komentariše tvoju intimu...” Podsećanje je bilo delotvorno, ulilo joj je jaku injekciju ogorčenja i prezira. Kada je, na svoj još veći užas, videla da joj Mark prilazi, bila je u stanju da mu uzvrati pogled hladno i neprijateljski. Njegov osmeh mogao je delovati neodoljivo samo ženi koja i ne sanja kakvo je njegovo pravo lice. Ona više nije bila ta žena, naučila je lekciju. - Savetujem ti da se skloniš - rekla je umesto pozdrava. - Deo trotoara, ispred moje radnje, pripada meni! Ubuduće, kad se budeš
šetkao između svog marketa i svoje knjižare, moraćeš da zaobilaziš i ideš kolovozom. Ne želim da te vidim na svom posedu, shvataš? - Bebice... - ne hajući za prisustvo stare Fibakove, Mark je prekrstio ruke na grudima, nakrivio glavu u stranu i između suženih kapaka uputio joj jedan požudan pogled. - Kako si samo žustra postala! Prava mala divljakuša. Znaš da ti je ono otimanje i udaranje pre neku noć bilo pun pogodak? Toliko si me raspalila da od tada još više mislim na tebe. Sve ti dobro znaš, samo mi sada teraš inat nastavio je, ne skidajući sa nje taj gladni pogled. - Znaš da sam želeo tebe i da mi nikakva korist nije bila ni na kraj pameti. Sve je to bio samo glupi nesporazum, ti si kao mala guska nasela na tračeve koje dokoni ljudi u ovom dosadnom selu ispredaju. Ali sada si godinu i po dana starija, pa si valjda postala i malo mudrija? Kad ćeš prestati da se duriš i priznati sebi da si se ogrešila o mene? Hm? I kada ćeš priznati sebi da me još uvek ludo želiš? - Ludo želim da mi se što pre izgubiš sa očiju, beskrupulozni stvore - procedila je. - Nastaviš li da mi dosađuješ, prijaviću policiji da si me pre nekoliko večeri fizički napao i pokušao da me siluješ! - Naravno da nećeš. Nećeš biti toliko luda, jer u tome nema ni mrve istine. Da onaj dođoš sa farme Tavernje nije naišao, ti i ja bismo one noći završili u krevetu - Mark i dalje nije obraćao pažnju na prisustvo stare trafikantkinje, i govorio je kao da su sami. - Ali, dobro... Strpljiv sam ja, kad sam mogao da te čekam godinu i po, sačekaću još koji dan. Vidimo se, ljubavi! - Ljubavi... Neverovatno! - prosiktala je Nina. Ispratila ga je mračnim pogledom dok se udaljavao ka svom automobilu. Uskočio je u džip i nestao, verovatno jureći za novim poslovima i novim zaradama. - Njegova bezočnost me zapanjuje. Stid me je zbog svih onih gluposti i laži koje je izgovorio, gospođo Fibak. Od svega što je rekao, istina je samo da me je pre neko veče sačekao u pasažu pored apoteke i napao me...
- Zaboga! - stara vlasnica trafike mahnula je glavom, sa zapanjenim negodovanjem. - Nije valjda? Zar je potpuno poludeo? Svi ga znamo kao bezosećajnog račundžiju, ali do sada bar nikada nije bio nasilan... Pa, kako si se spasla? - Jedan mladi čovek je čuo da se u pasažu nešto neobično dešava, i pritekao mi u pomoć. Pitam se nije li bilo pametnije da sam odmah prijavila Marka policiji. Ovako, on iz svega izvlači zaključak da u stvari nisam imala ništa protiv, i da može da me uznemirava kad god mu se prohte. - Samo se drži podalje od njega, i ne veruj mu ni reči. Vidiš da ponovo pokušava da te obrlati? A svi su znah da se verio sa tobom samo da bi se dokopao drogerije i kuće tvoje pokojne tetke Berte, i na taj način spojio svoja dva lokala... Govorio je to svojoj majci, koja te nije želela za snahu, govorio je to svojim prijateljima u kafani kada je bio pijan... Nije moje da ti se mešam u život, Nina, ali nemoj da budeš slaba i da ponovo nasedneš na njegove laži. Mark Kenen je loš čovek, a ti si devojka koja zaslužuje nekog mnogo boljeg. - Znam sve to i sama, gospođo Fibak. Ipak, hvala vam što me podsećate. Mi žene smo slabe i u svojoj slabosti često umemo da radimo protiv sebe. Potrebno nam je da nas povremeno glas razuma upozori... - Ninino lice poprimilo je zamišljen izraz, a pogled joj je zaplovio u daljinu. ***
Scene iz prošlosti klizile su kroz njene misli kao na filmskoj traci. Dani kada joj se Mark udvarao... Trenutak kada je shvatila da se zaljubila u njega... Veče kada ju je prvi put poljubio, pa noć kada su prvi put vodili ljubav, i sve one noći posle toga, kada je bila njegova dušom i telom, i slepo verovala u svaku njegovu reč. A onda, kao grom iz vedra neba, ta priča koja se pronosila po Mezansonu da je on nikada ne bi zaprosio, da nije očekivao da će ona od svoje stare tetke naslediti lokal i kuću u glavnoj ulici.
Dobro se sećala te prolećne večeri kada je, obezglavljena zbog najnovijeg govorkanja koje je čula, otišla kod njega da raščisti stvari. Vikala je i plakala, on ju je ubeđivao da sve to što je čula nije tačno, ali u njegovim očima je videla da laže. Pogled mu je bio tako pohlepan i hladan kada mu je vratila verenički prsten, a on pokušavao da je zaustavi i spreči da napusti njegovu kuću. Na drugom kraju sobe sve vreme je sedela njegova majka i budno pratila šta se dešava, ali nije rekla ni reči. Nina je najzad skinula prsten, bacila ga na sto i krenula prema vratima, Mark se isprečio pred njom pokušavajući da je zaustavi. - Skloni se i pusti me da prođem! - viknula je kroz jecaj. - Gotovo je, Mark! Shvati da je gotovo! Možeš do jutra da me držiš ovde i da mi se zaklinješ da me voliš, ja znam da me ne voliš i da si želeo samo moje nasledstvo. Znam to, odjednom mi je sve puklo pred očima i vidim te onakvog kakvog jesi. Ti nemaš osećanja, a za novac si u stanju da uradiš sve, pa čak i da odglumiš strast. Ali sada je tvoja maska pala, a zavesa se spustila. Završena je ta komedija u kojoj si me pravio budalom. Poslednji put ti kažem, skloni se i pusti me da izađem! A vi... - okrenula se prema naslonjači u uglu sobe i dobacila Markovoj majci pogled pun osude. Ćutite sve vreme kao da ste izgubili moć govora... Progovorite bar sada i recite svom sinu da me pusti da izađem! - Pusti je, sine. Vidiš da nije toliko glupa koliko si mislio - oglasila se gospođa Kenen, glasom iz kojeg je vrcala zloba. - Shvatila je zašto si hteo da se oženiš njome. Nije ti uspelo, bio si neoprezan i dozvolio se da se to pročuje po selu... Čemu dalja igra, vidiš da ti ona više ne veruje? Prestani da joj se zaklinješ i da je moliš. Zar je ona dotrajala radnja gospođice Vensan vredna tvog ponižavanja? - Ti...! - shvativši šta njegova majka govori, Mark je pozeleneo od besa, sklonio se sa vrata i ustremio se na nju. - Šta to pričaš, jesi li poludela? Hoćeš li baš potpuno da upropastiš sve?
- Govorim istinu. Hteo si da se oženiš njom samo zbog nasledstva stare Berte Vensan - njegova majka slegla je ramenima s ledenom, neumoljivom ravnodušnošću. -Odvraćala sam te od toga, od početka sam bila protiv te veridbe, pa šta sada očekuješ od mene, da lažem da bih je spasla? Ne pada mi na pamet! Istina je sve što se priča po selu! - ustala je i obratila se Nini, koja je sada stajala kao sleđena iako je izlaz bio slobodan. - Saznala si, vratila si mu verenički prsten, i sada fino idi svojim putem, devojko. Nisi ni bila devojka za mog sina, i dobro je što se to između vas završilo.
VI veče... I dalje stojeći pred drogerijom u društvu gospođe Fibak, ToNina je oborila glavu, klonuvši pod teretom sećanja koja su toliko bolela, i oslonila glavu o šake. Kad, samo to što je Markova majka izgovorila te večeri, ne bi bilo istina... Kad bi sve moglo da se izbriše! Kad bi, nekim čudom, saznala da ju je Mark ipak voleo, a da su zli jezici u Mezansonu samo ispredali podle laži... Ali, ne, bilo je van pameti nadati se tome. Istina je bila jasna i nepromenljiva. Mark Kenen bio je hladni, bezosećajni materijalista i nema tog čuda i magije koji bi mogli da ga pretvore u čoveka sa emocijama i srcem.
- Ne treba da brinete za mene, gospođo Fibak - rekla je i osmehnula se staroj vlasnici trafike, iako je nalet sećanja na prošlost učinio da joj se suze skupe u grlu. - Promenila sam se i sazrela u međuvremenu. Nisam više neiskusna guščica, nema šanse da opet nasednem na laži Marka Kenena. Idem sada, čeka me još dosta posla. Dala sam oglas da izdajem lokal i sada očekujem ponude iz Mezansona i okoline, ali nije zgoreg da se i ja javim na nekoliko oglasa u kojima ljudi traže poslovni prostor. A danas bi trebalo da dođe i komisija iz Kaena, da se uveri da je lokal sređen u skladu sa urbanističkim propisima i da mi izda potvrdu. U tim aktivnostima proletelo joj je vreme sve do četiri posle podne. Članovi komisije bili su vrlo zadovoljni novim izgledom radnje i rekli su joj da će joj već u toku sutrašnjeg dana elektronskim putem biti poslata potvrda. Nekoliko sitnih preduzetnika iz okoline ju je kontaktiralo, interesenata za lokal bilo je dosta. Nina je sedela u drogeriji, sa telefonom i gomilom lokalnih novina ispred sebe, kad je konačno osetila glad i setila se da tog dana, osim brzog i oskudnog doručka, ništa nije okusila.
Ustala je, istežući ukočena leđa i spremajući se da prošeta do Lizine kafane na ručak. Prišla je zidu apoteke koji je u celom gornjem delu bio obložen velikim ogledalima i izvadila četku i neseser iz tašne. Njena svetlosmeđa kosa bila je tog dana toliko neposlušna da nikako nije uspevala da joj da oblik, i najzad je ljutito uplela neposlušne talase u čvrstu pletenicu. Dok se češljala pred ogledalom imala je utisak da joj je lice mnogo svežije nego što je bilo u Parizu, koža joj je na dodir bila baršunasto meka, obrazi rumeni, a za to je verovatno mogla da zahvali ovdašnjem svežem vazduhu. Popravila je četkicom oblik svojih izvijenih, smeđih obrva, stavila malo maskare i sjaja i još jednom se kritički pogledala. Sve vreme otkako je bila u Mezansonu nije izlazila iz udobnih džempera i helanki, ali tog dana je zbog komisije i interesenata koji su dolazili da pogledaju lokal izabrala nešto elegantniju varijantu, farmerke, belu bluzu i tamno braon sako od buklea, u tonu sa njenim braon čizmama. Nije loše, zaključila je, zadovoljna svojim sveukupnim izgledom, a onda se prenula i samoj sebi postavila pitanje zašto joj je to uopšte važno, kad je ovo samo Mezanson. Ovde nije imala koga novog da sretne i upozna, niti je išta bitno moglo da joj se dogodi. Onespokojavajuća misao proletela joj je kroz glavu i naterala je da se namršti. Zar je moguće da je Mark Kenen još uvek taj zbog kojeg joj je bitno kako izgleda? Zar je toliko glupa, luda ili nerealna, da u dubini srca još uvek oseća nešto prema njemu, iako vrlo dobro zna kakav je? Sela je i zamislila se, pokušavajući da analizira svoja osećanja, ali nije pronašla odgovor na to pitanje, sve je bilo mutno i zbrkano. Onda se setila one večeri u pasažu, i nepoznatog mladog čoveka koji joj je pritekao u pomoć. Snažna muška figura, razbarušena tamna kosa, već sa ponekom sedom, i to skladno, upadljivo privlačno lice, koje kao da je odnekud zalutalo u Mezanson. Farmer u starim pantalonama i grubom
vunenom džemperu, a miriše kao pokretni Diorov štand, pomislila je, prisećajući se. Zemljoradnik sa manirima. Matje Dival... Ipak je upamtila njegovo ime, iako je one večeri bila uplašena i pod stresom posle scene koju joj je Mark priredio. Matje Dival bio je nov u selu. Odakle li je došao? Šta ga je navelo da se doseli baš u Mezanson i ovde kupi kuću sa imanjem? ***
Neprijatno, bezlično mehaničko pištanje alarma ju je trglo i prekinulo u tom razmišljanju. Nekada, dok je tetka Berta vodila radnju, iznad vrata se nalazilo pravo mesingano zvonce, koje je pri svakom otvaranju vrata živahno klepetalo. Sada ga više nije bilo, kada je menjao roletnu i bravu na ulazu preduzimač joj je ponudio da ugradi novo, elektronsko zvono koje će se oglašavati kad neko uđe. Iznad vrata je bila postavljena mala bela kutija na kojoj je neprestano treperila zelena lampica, a crvena se palila na svako otvaranje vrata i to bi aktiviralo monotoni elektronski zvuk. Odvratna sprava, pomislila bi Nina svaki put kad bi joj to pištanje zaparalo uši. Okrenula se da vidi ko je ušao, i iznenađeno raširila oči. Muškarac o kojem je upravo razmišljala bio je pred njom. - Zdravo, smetam li? - upitao je. - Nadam se da te nisam prekinuo u nekom važnom poslu? - O, ne. Većinu važnih poslova za danas sam već završila - rekla je. Prijalo joj je što ga vidi, tiha prostorija u kojoj je do tada sedela sama odjednom se ispunila živošću. U grudima je osetila laki treptaj uznemirenosti. Taj Matje Dival bio je tako zgodan... One večeri nije bila sasvim svesna toga, ali sada jeste. Nemarna i jeftina odeća nije umanjivala upečatljivost njegovog izgleda. Bilo je nečeg posebnog, nesvakidašnje privlačnog na njegovom licu i u pogledu, i u njegovim pokretima. Kao da su njegov vuneni džemper i grube farmerske gojzerice na šniranje, umrljane blatom, samo maska, pomislila je.
Ovaj muškarac je kao neki delikatesni zalogaj, koji je slučajno upao u prostu kartonsku ambalažu... Ili se njom samo kamuflira. Iznenadila ju je sopstvena misao. Muškarac, kao delikatesni zalogaj? Hm... Do ovog trenutka nije ni znala da ona, Nina Vensan, ume da bude tako nestašna. Ali samo u mislima, odmah je dopunila samu sebe. Sačuvaj me bože od bilo kakvih nestašluka u praksi, pomolila se u sebi. Posle lošeg iskustva sa Markom Kenenom, bilo joj je dosta muškaraca za narednih deset godina, a naročito joj više nikada ne bi palo na pamet da se upetlja sa nekim seoskim zavodnikom iz Menansona. Njoj je bilo dosta muškaraca. Ali njenom telu... Prokletstvo! Njeno sopstveno telo, ta izdajica, teralo je po svome i ignorisalo naredbe njenog razuma. Ono se ispunilo napetošću kad joj se Malje Dival približio. Krv u venama potekla joj je brže, obrazi su joj se zažarili kada je podigao njenu ruku i prineo je svojim usnama. Ono, to izdajničko telo, doživelo je dodir tih muških usana kao elektrošok. Angažovala je svu svoju energiju da zaustavi tu burnu fizičku reakciju, naređujući sebi da se pribere. - Baš romantičan gest - promrmljala je. - Uvek pozdravljaš dame rukoljubom? Mora da su sve u Mezansonu fascinirane tvojim manirima... - Nikad, ali baš nikad ne ljubim ruku ženama - rekao je, puštajući najzad njenu malu šaku. Laknulo joj je, jer se temperatura u njenom pregrejanom krvotoku spustila bar za stepen kad je prestao da je dodiruje. - Sada sam to odjednom poželeo da uradim, kada sam ugledao tebe - nastavio je, gledajući je pravo u oči, pogledom punim nagoveštaja. Ne znam da li i ovo mesto ima udela u tome. Apoteka iz devetnaestog veka, sa rezbarenim okvirima oko izloga i visokom tavanicom sa gipsanim ukrasima... Jedino nedostaje mesingano zvono iznad vrata, koje čangrlja kad god uđe neki kupac.
- Do pre nekoliko dana bilo je tu, a onda ga je preduzimač koji je renovirao prostor zamenio ovim groznim elektronskim alarmom objasnila je, zadovoljna što može da prebaci razgovor na čvrst teren i na taj način povrati hladnokrvost. Ali na njen pokušaj da se drži suve realnosti, Matje Dival i dalje je nastavio u romantičnom tonalitetu. - Nema više starinskog zvonceta, ali zato je tu prelepa devojka sa kosom spletenom u pletenicu... U devičanski beloj bluzi... - promrsio je nerazgovetno, ali ipak dovoljno čujno. Njegove oči klizile su preko njene biste nežno i divlje istovremeno, kao da otapaju odeću sa nje, a onda nežno miluju ono što se skriva ispod odeće. Ninino lice je ponovo buknulo od zbunjenosti. - Slika koja ushićuje - nastavio je taj neobični muškarac. Verovatno su ti već mnogi i mnogi pre mene rekli da si predivna, Nina... Ali, koliko njih ti je reklo da si zaboravna? - Zaboravna? - ponovila je iznenađeno. - Na šta sam to zaboravila? - Na to da te je pre neku noć jedan vitez izvukao iz neprilike i da tom vitezu duguješ piće, moja damo. Imam utisak da nisi zaboravila samo na piće, nego i na to da ja uopšte postojim, i da živim ovde u Mezansonu, uopšte ne toliko daleko od tebe... - Nisam zaboravila. Imala sam to piće na umu - opravdala se žurno. - Ali imala sam i užasno mnogo posla ovih dana. Dokaz je tu pred tobom, apoteka je u najkraćem mogućem roku renovirana i spolja i iznutra. Što ne znači da i dalje nisam u poslu, dala sam oglas da je izdaj em i sada prikupljam ponude. - Onda ti je oprošteno, zaista si bila prezauzeta - rekao je Matje, kada se pištavi alarm iznad vrata ponovo oglasio i u radnju je ušao jedan dečak, koji je ispred sebe nosio veliku četvrtastu korpu pokrivenu belom hartijom. Bio je to Robjen, Lizin unuk, i Nina je odmah shvatila da je to korpa sa hranom iz Lizine kafane.
- Zdravo, Nina - Robjen je ušao i spustio korpu na plastični sto, koji je zamenjivao apotekarski pult, dok se nameštaj ne vrati sa restauracije. - Porudžbina na kojoj stoji tvoja adresa, izvoli. - Baš ti hvala, unutra je sigurno neka hrana, a ja umirem od gladi rekla je. - Ali mi jedna stvar nije jasna... Nisam naručila ništa, otkud onda porudžbina sa mojom adresom? Da li je to neki mađioničarski trik tvoje bake Lize? - Ne, to je Matjeov trik - objasnio je dečak, pokazujući na Maljea Divala. Onda je pokrio usta rukom, kao da se nepromišljeno izleteo. -Uh, stvarno sam glup! Izvini ako sam rekao previše, Matje. Ako si hteo da ovo bude iznenađenje za Ninu, onda sam ja zabrljao, nije trebalo da kažem. - Šta je bilo, bilo je. Sve je u redu - muškarac mu je namignuo, dajući znak da mu ne zamera, i ćušnuo mu napojnicu u ruku. - Hvala ti, a sada, „pali”!
VII i ostavi me nasamo sa njom, pomislio je Žerom zadovoljno. Pali”, Kada su se vrata za dečakom zatvorila, uklonio je sa korpe papirni zaštitnik i ležerno počeo da raspoređuje hranu po stolu. Najzad je izvadio i bocu vina. Namrštio se, videvši da je korpa ispražnjena. - Liza nam je poslala plastične čaše, ali je zaboravila otvarač za vino - zaključio je. - Šta ćemo sad? Šteta, ovaj „Pai D’Ok” sa „voćkastim” bukeom je baš dobar, i odlično ide uz sireve i laganu hranu. - Može da prođe i bez vina, za mene je i ručak preveliko iznenađenje, Matje - rekla je ona. Njene lepe oči bile su zbunjene, a rumene usne poluotvorene. Zadržao je pogled na njima, nadajući se da ona nije toliko neiskusna i naivna da ne razume skrivenu poruku tog pogleda. Od prvog trenutka kad ju je ugledao u Lizinoj kafani, kada je svojim svežim i neiskvarenim izgledom potpuno potisnula u njegovim očima svoju prijateljicu, onu doteranu crnku, želeo je da proba ukus tih usana. Delovale su kao mala, rumena tvrđava nevinosti, iz čijih kamenih zidina bi mogao da poteče gejzir strasti. Ali za to je bila potrebna iskusna muška ruka, i ljubavnik spreman da u njoj probudi sve uspavane rezervoare požude i uživanja. On je bio taj, i svaki put kad bi se ta zavodljiva mala Nina sa svojim dražima našla u njegovom vidnom polju, obećavao je sebi da će je dobiti po svaku cenu. - Nisam očekivala ovo... Mislim da je previše, sa tvoje strane nastavila je, kao da joj je istinski neprijatno što je on zasipa tolikom pažnjom. Ali u dubini njenog pogleda video je sjaj. Umeo je da prepozna pogled žene koja je reagovala na udvaranje, i to ga je ispunilo optimizmom. Biće njegova! Možda će mu za nju biti
potrebno nešto više truda i vremena nego za žene koje je imao pre nje, jer ona je nekako bila po svemu drugačija, ali on neće žaliti ni vreme ni trud, i na kraju će dobiti ono što želi. - Gluposti, pa to je samo jedan običan, mali ručak. Mislim da će prijati i tebi i meni. Ti si ceo dan odgovarala na oglas i potrebna ti je pauza, a ja sam dan proveo sa svojim nadzornikom imanja, starim Tedom, pripremajući košnice za zimu. Navikao sam se već na seoski život i poslove, ali ponekad me obuzme malodušnost, znaš? U Mezansonu ume da bude tako sumorno i monotono, naročito tokom jeseni i zime... Pariz, udobnosti, zabavu, društveni život, sve na šta sam navikao, napustio sam kada sam došao ovde. Odrekao sam se svega toga, zarad mirnog života. To što si se ti pojavila je za mene neka vrsta čuda. Odjednom u Mezanson dolazi jedna predivna devojka, toliko drugačija od svih ovde, a opet na neki način i sasvim drugačija od devojaka kakve sam poznavao u Parizu... Zar je neobično što sam željan njenog društva? Živim u selu već skoro godinu dana. Osećam se kao peščara žedna kiše, Nina... Nizao je poetične rečenice i melanholične uzdahe, a pritom je sve vreme gledao u nju pogledom punim žudnje. Bio je siguran da će time postići željeni efekat, i postigao je. Ona je bledela i crvenela, smeškala se zbunjeno, i čas bi obarala oči, a čas ponovo dizala trepavice i uzvraćala mu pogled. Ubeđivao ju je da je ona događaj u njegovom životu, a u stvari je znao da je obrnuto. On je u njenom životu predstavljao događaj. Mogao je da se kladi da nikada nije bila sa nekim muškarcem sličnim njemu. - Izvini, rekao sam i previše, zar ne? Ali nisam mogao da ćutim, morao sam da ti kažem koliko mi znači što se pojavila devojka poput tebe, i unela malo vedrine u moj život. Neću te više gnjaviti tom pričom, obećavam - shvatio je da mora da promeni temu i olabavi tenziju, jer je ona već potpuno ošamućena njegovom zavodljivom „pričom”. - Bolje da se bacimo na ručak. Kad sam gladan, postajem preterano romantičan - našalio se na svoj račun. Ponovo je uzeo
buteljku „Pai D’Oka”, pitajući se kako da se izbori sa zatvaračem od plute, a onda počeo da pretura po džepovima svoje stare, ispucale smeđe kožne jakne, i izvadio džepni perorez sa otvaračem za flaše. - Eureka! Vidi šta sam pronašao! - nasmejao se zadovoljno. - Ponekad i nije loše imati pored sebe muškarca koji je „fizikalac”, šta kažeš? Da li tvoj dečko, tamo u Parizu, u svakoj prilici ima u džepu oruđe za sve namene? - Ja nemam dečka u Parizu - nasmešila se stidljivo. - Trenutno, uopšte nemam dečka. A što se tiče Marka Kenena, i svih gluposti i gadosti koje je one večeri izgovorio o meni, molim te, Matje, zaboravi to kao da nikada nisi ni čuo, jer ništa od toga nije istina. - Već sam zaboravio i njegovu „njušku” i njegove reči - rekao je. - Uopšte nemam običaj da upisujem u svoju memoriju likove koji me iritiraju, nerviraju, ili mi je od njih muka. On spada u takve. Znaš li šta je za mene najniže dno na koje jedan muškarac može da se sroza? Da bude sa nekom ženom, a da posle toga priča unaokolo o tome. Za mene je ono što se dogodi između dvoje zaljubljenih ljudi neka vrsta „svete tajne”. Nikada nikome ne bih pričao o nečem toliko ličnom. - Nisu svi kao ti - promrmljala je Nina sa uzdahom prekora. Mark Kenen očigledno ne misli tako. - Izgleda da smo tvoj bivši i ja potpuno različiti. Ja se užasavam nasilja nad ženama, on ga upražnjava, ja mrzim muška hvalisanja u vezi sa devojkama, on se hvališe... I, ono najvažnije... Ja nikada ne bih mogao da ostavim devojku kao što si ti, a kad bih ona htela da ostavi mene, sve bih učinio da je zadržim - dovršio je, malo se naginjući ka njoj. Hteo je samo da je podseti na svoje prisustvo i svoju blizinu, i održi tenziju koja se javila među njima. Onda je „smanjio dozu”, zaobišao je sto i seo preko puta nje. - Mislim da je krajnje vreme da počnemo sa tim ručkom, napolju se već smrkava - primetio je. - Ja bih mogao samo da sedim ovde i
uživam u tvom društvu i da satima ne okusim ništa, ali siguran sam da si ti gladna. ***
Bila je, ali jedva da je išta pojela od onolike hrane koju im je Liza poslala u velikoj korpi. Žerom je zadovoljno likovao u sebi, bio je siguran da je njen slab apetit posledica uzbuđenja, a uzbuđenje potiče od njegove blizine i svega što joj je rekao. Ali u stvari, ni on nije lagao kad joj je rekao da bi satima mogao da sedi pored nje i da ništa ne jede. Misli su mu bludele, želeo je da je uzme u zagrljaj, oseti miris njene smeđe kose i teksturu njene predivne kože koja je ličila na tek ubranu breskvu. Želeo je da je privije uz sebe i oseti obline njenog tela. Da obuhvati rukama njene obraze, nalik na obraze deteta koje se tek probudilo iz popodnevnog sna, i svojim usnama rastvori rumeni pupoljak njenih usana. Želja ga je činila napregnutim i nesposobnim da misli na bilo šta drugo. Sve vreme tokom tog takozvanog ručka koji jedva da su i probali, pričali su o raznim stvarima, ali on je samo jednim delom svesti učestvovao u toj priči, dok je drugim ronio u dubine svoje mašte i izranjao na površinu, zamišljajući trenutak kada će je konačno dobiti. Ubrzo su potpuno odustali od jela, vratili su svu preostalu hranu u korpu i nastavili svoj razgovor samo uz vino. Nina se čudila njegovoj odluci da ostavi posao farmaceuta u Parizu, napravi radikalan rez u svom životu i preseli se u ovo selo u Normandiji. On je, inspirisan, ispredao nove izmišljotine, sračunate na to da zavedu jednu naivnu, neiskvarenu devojku kao što je ona. Bio je ubeđen da je u duši neizlečivo romantična, i prilagođavao je svoju „muziku toj partituri”. - U Parizu su svi poludeli - rekao je. - Biznis, uspeh, novac, zabava... Seks... Šoping... Fitnes... Svi neprestano jure za tim stvarima, i u toj jurnjavi gube svest o pravim životnim vrednostima. I ja sam bio učesnik u toj trci, a onda sam u jednom trenutku shvatio
da sam umoran i da mi je dosta svega. Shvatio sam da moram da odem iz Pariza, ako ne želim da zauvek izgubim stvari koje zaista čine život. - A koje su to stvari koje čine život, po tebi? - upitala je zainteresovano. To pitanje palo mu je kao poručeno, da mu pripomogne da analizira zavođenje koje je započeo. Nije odgovorio odmah, pretvarao se da je zamišljen. - Ljubav - najzad je progovorio. - Znam da je to bajata fraza, ali šta drugo, nego ljubav? Dvoje koji se pronađu i sigurni su da su celog života čekali upravo jedno drugo... Skladna veza, porodica, deca, neka zajednička budućnost koju iz dana u dan stvaraš... Iskušenja sa kojima se boriš, udvoje... I ljubav, koja čak i onda kada ništa nije idealno, ipak odoleva svim iskušenjima... - Da... - složila se Nina, sa sanjalačkim izrazom lica. - Jesu to samo fraze, ali i ja tako mislim, zaista. Znao je da je rekao pravu stvar, i jednim naglim skokom stigao skoro nadomak cilja. Ona je bila očarana, njeni obrazi koje je toliko želeo da miluje su se rumeneli, a njene oči gledale su ga sa svilenom mekoćom. U tom trenutku mogao je od nje da dobije sve što poželi... Ili, makar, gotovo sve što poželi. Nije mogao da propusti tu priliku. Rekao je da je vreme da krene, vajkajući se pritom da ju je već dosta zadržao, i ustao. Primetio je da je razočarenje u sekundi preletelo preko njenog lica, a to je značilo da joj je žao što on odlazi i da je uživala u njegovom društvu. Ustala je da ga isprati. Pred vratima se okrenuo prema njoj. - I nemoj ovoga puta da me zaboraviš - prebacio joj je. - Ili hoćeš, hm? Znam da nećeš još dugo ostati u Mezansonu, možda još dan ili
dva, dok ne izdaš lokal, zar ne? Pitam se hoćeš li onda otići a da mi se ni ne javiš, ili ćeš me se možda ipak setiti? - Setiću te se, Matje, naravno da ću te se setiti - rekla je usplahireno. - Tako je pažljivo od tebe što si doneo ručak, i bilo mi je tako prijatno sa tobom... - Možda, ali već sam se uverio da kad si ti u pitanju ništa ne znači, jer ti si „zaboravna curica”. Ipak, možda postoji jedan način da ti se malo dublje urežem u sećanje? I da se setiš da postojim, pre nego što odeš iz sela? - približio joj se, gledajući je netremice, kao da je jedina žena na svetu. Za početak, upleo je prste u uvojak njene smeđe kose, ponirući pogledom u dubinu njenih očiju. Treptala je zbunjeno, kao devojčica koja očekuje svoj prvi poljubac u životu. I tada ga je i dobila. Ne prvi, ali svakako poljubac koji će upamtiti, Žerom je u to bio siguran. Njegove usne, osvetnički raspoložene prema ženskom rodu i nestrpljive da ugrabe što više zadovoljstva, dodirnule su njene. Pod njihovim nežnim ali odlučnim pritiskom, zatreperila je celim telom. Osetio je to strujanje, taj drhtaj uzbuđenja, kao da joj je zaista prvi put. Znalački i strpljivo, igrao se njenim usnama, raspaljujući njihovu vatru. Nije dugo morao da se trudi da ona počne da uzvraća njegove poljupce i milovanja. Obavila je ruke oko njegovih leđa i u naletu strasti počela da ih gnječi prstima, a usne su joj se potpuno rastvorile i njen topli, mali jezik upleo se sa njegovim. Bilo je čudesno ljubiti je, njene usne imale su slast meda. Med se razlivao niz njegov krvotok i terao ga da je ljubi sa sve većom žestinom. Najpre je samo milovao njena uzana, nežna ramena i mišice preko odeće, ali kako njegovom raspaljenom telu to nipošto nije bilo dovoljno, uvukao je ruke pod njen sako. Tanka svilenkasta bluza jedva da je predstavljala nekakvu barijeru između njegovih dlanova željnih da je osete, i njenog mladog, jedrog, gipkog tela. Uzdahnuo je požudno kada je pod svojim dlanovima osetio rubove
njenih grudi. Izazovne obline nudile se njegovim prstima, obuhvatio ih je svojim šakama željno, ali blago, prigušujući raspaljenu žudnju. Uzdasi zadovoljstva koji su se otimah iz njenog grla ljuškali su ga kao talasi. Želeo je više od nje, mnogo više, ali znao je da je ovo za prvi korak bila prava doza. Ova mila devojka koju je poželeo čim ju je ugledao bila je izluđujući spoj nevinosti i snažne senzualnosti. Osećao je da je buknula na njegov prvi dodir, ali nešto ju je kočilo da se potpuno opusti i preda želji. Da li je to bilo njeno neiskustvo, ili možda prethodno loše iskustvo koje ju je sada frustriralo? Verovatno veza sa onim siledžijom Markom Kenenom, pomislio je. Onda se ljutnuo na sebe. Jedino što je želeo od ove curice bile su dve-tri strastvene noći. Nikakva ozbiljna kombinacija, nikakva gnjavaža, i, naročito, nikakvo vezivanje. Nije li ga pre godinu dana Pati De Ponsavol, devojka sa kojom je nameravao da provede čitav život, surovo i bezobzirno uverila da žene ništa od toga ne zaslužuju? Nina je u poređenju sa Pati izgledala kao nevini anđelak, ali neće on, Žerom Gremas, nasesti na taj privid. Sve žene su jednake, zaklinju se u ljubav, a zanima ih novac, i samo novac. To prizemljenje nateralo ga je da pusti ustreptalu devojku iz zagrljaja. U trenutku je bio toliko ogorčen na ceo ženski rod da je malo falilo da joj okrene leđa, ode bez reči objašnjenja i nikada je više i ne potraži. Ali onda je čežnja za njom koja je plamtela u njegovom stomaku nadjačala ogorčenost. Još uvek je nije dobio, dakle, ne sme da „preseče granu na kojoj sedi”. Umesto da joj okrene leđa, pomilovao ju je po licu. - Da poverujem u tvoje obećanje da nećeš zaboraviti da postojim? - upitao je. - Posle ovoga... - Nina se osmehnula stidljivo, a lice joj se još više zarumenelo. - Sigurno je da neću zaboraviti.
- Onda došetaj do mog imanja nekog dana, pre nego što odeš iz Mezansona - pozvao ju je, dobacio joj još jedan osmeh, i otišao.
VIII Gremas neopisivo se dosađivala u Mezansonu. Obilazak SofiŽeromovog imanja, uključujući i razgledanje košnica, postrojenja za proizvodnju jabukovače i podruma sa pićem, u koje ju je poveo Žeromov nadzornik Ted, bio je za nju neopisiva gnjavaža, a kad joj je Sara dobronamerno predložila da je odvede na ekonomski deo imanja odvojen visokom ogradom, iza koje su na livadi slobodno pasle krave i kljucale kokoške, Sofi se sa averzijom stresla i odmahnula rukom. - Ne, hvala. Bojim se da to nije prava vrsta razonode za mene izvadila je neseser iz tašne i počela da manikira nokte. Onda je uzela ogledalo, i iznenada užasnuto jauknula. Sirota Sara je uplašeno poskočila. - Šta se dogodilo?! Da se niste posekli makazicama za nokte? - Ne, još gore! Vidim da mi je kosa izrasla, a sede mi se tako presijavaju na suncu da je to prosto jezivo! Sara, ima li dole u selu neki frizer? - Ima, na početku glavne ulice. Videćete firmu „Klod”, ne možete da promašite, Klod je jedini frizer u Mezansonu. - Seoski frizeraj... - Sofi se prezrivo namrštila. - Naravno, radi sa najjeftinijim bojama. I naravno, izgoreće mi kosu. Ali bolje i to, nego ovaj horor od sedih. Idem odmah! Do centra sela bilo je potrebno dvadesetak minuta laganog hoda. U frizerskom salonu nije bilo gužve, smešni, feminizirani čovečuljak po imenu Klod, bio je ljubazan i spreman da odmah primi mušteriju iz Pariza, i tako je Sofi sela u frizersku stolicu. Klod ju je ubeđivao da će svakako „potrefiti” njenu nijansu boje, i da joj od jednog farbanja sigurno neće opasti kosa, iako je u pitanju jeftina boja.
Baš je bio završio sa nanošenjem farbe i umotao joj kosu plastičnom folijom, kada su se vrata frizerskog salona otvorila i jedna devojka je ušla. Sofi je bacila pogled u ogledalo ispred sebe, i prepoznala onu „malu smeđokosu” iz Lizine kafane, na koju je Žerom bacio oko. Zaista slatka curica, pomislila je bolećivo. Njen osmeh bio je tako nedužan. Žerom će zaista biti prava muška svinja ako je zavede i„šutne”. - Gle? Otkud ti, malena? - Klod se okrenuo prema vratima i osmehnuo se mladoj devojci. - Čuo sam da si se vratila u selo, da preurediš i izdaš Bertinu apoteku... Kako si? Šta mogu da učinim za tebe? - Treba mi jedna usluga, Klod, ali ako sada nemate vremena, doći ću kasnije. - Imam pola sata vremena, a onda moram da operem kosu gospođi Dival i da je isfeniram - rekao je frizer. Sofi ga je pogledala, začuđena što ju je nazvao gospođom Dival, a onda je shvatila da on Žeroma poznaje kao Matjea Divala, pa zato i nju, kao Žeromovu sestru, oslovljava tim prezimenom. Sva sreća što se nije izletela i odala Žeromovu tajnu. - Ako si došla da te ofarbam, ili da skratim tu tvoju predivnu kosu, odmah ću ti reći da to ne dolazi u obzir - nastavio je Klod, gledajući u devojku.- Ja nisam neko ko samo gleda kako da mušteriji „uzme” novac, nego iskusan frizer koji pošteno radi svoj posao. Odseći tako divnu kosu kao što je tvoja bio bi pravi zločin, a prefarbati tu lepu smeđu boju hemijom, to bi bila greška zbog koje bi se ubrzo pokajala. Dakle, odbijam apriori! - Uopšte nije reč o frizerskoj usluzi, Klod - Nina se nasmejala. - Nešto drugo mi treba. Setila sam se da vi, kao dugogodišnji zanatlija, možda dobijate onaj časopis, „Normandijski poslovni oglasnik”. Hoću da izdam lokal, a u tom časopisu uvek ima dosta oglasa u kojima ljudi traže poslovni prostor.
- Imaš sreće, baš juče mi je stigao poslednji broj, znači, oglasi su još uvek sveži i aktuelni. Gospođa Dival ionako mora da provede pola sata pod folijom dok boja deluje, a ja za to vreme odoh gore u stan, da donesem oglasnik. Izašao je užurbano, a Sofi se okrenula na rotirajućoj frizerskoj stolici i zainteresovano pogledala mladu devojku. -Vi se mene verovatno ne sećate, ali ja sam vas zapamtila - obratila joj se prijateljskim tonom - Prvog dana kada sam došla u Mezanson, videla sam vas u onoj, "kako-se-zvaše," kafanici... - Kod Lize. To je jedina kafana u selu. Sećam se i ja vas, bili ste u društvu Matjea Divala - Nino lice, koje je bilo tako prirodno i ljubazno kada je razgovarala sa frizerom, sada je poprimilo stegnut izraz. Ljubomorna je, shvatila je Sofi. Ta devojka videla ju je sa Žeromom, ne zna u kakvim su odnosima njih dvoje, i ljubomorna je! Ta vest biće za Žeroma prava poslastica! - Da, ja sam mu sestra - saopštila je Sofi. Kao što je i pretpostavljala, te reči potpuno su promenile Ninino držanje prema njoj. - Zaista?! - uzviknula je sa veselim iznenađenjem, kao da joj je upravo pao veliki kamen sa srca. - Pa, mogu vam reći da sam se u međuvremenu upoznala sa vašim bratom, i to pod veoma posebnim okolnostima. Izvukao me je iz jedne neprijatne situacije, u kojoj je postupio kao pravi džentlmen. Trebalo bi da budete ponosni na njega, veoma je hrabar i ume da poštuje žene, što je u današnje vreme retkost... Kad si ti u pitanju, ludice, pomislila je Sofi, uopšte se ne radi o poštovanju, nego o najogoljenijoj muškoj pohoti. Cilj mu je da te odvede u krevet i zbog toga bi golim prsima jurišao na bajonete, ako treba.
- Da li da mu prenesem vaše pohvale? - upitala je sa osmehom. Znam da će ga obradovati, jer vi mu se veoma dopadate. - Oh, ne mislim da je to u pitanju... - promrsila je mlada devojka zbunjeno, i porumenela. - Ubeđena sam da je vaš brat samo lepo vaspitan mladić, koji bi svakoj ženi pritekao u pomoć... - Delimično tačno. Skočio bi da odbrani čak i onu muškobanjastu prosedu gospođu koja drži kafanu... Ili ovu staru damu, vlasnicu trafike preko puta vaše apoteke -rekla je Sofi. - Ali mi ipak verujte na reč, kad ste vi u pitanju, nisu u pitanju njegovi opšti principi, nego veoma lični razlozi. Dopali ste mu se kad vas je prvi put ugledao, i od tada stalno priča o vama. - Mislim da preterujete! - Nina je oborila oči kao da joj je veoma neprijatno zbog tolike direktnosti, ali Sofi, koja je imala četrdeset godina i mnogo iskustva u muško-ženskim odnosima, mogla je da se zakune da se ova zbog njenih reči u sebi topi od sreće. ***
Utom se vratio Klod, donoseći lokalni oglasnik koji je Nina tražila, tako da se njihov razgovor o Žeromu, alias Matjeu Divalu, prekinuo. Devojka je uzela časopis i otišla, ali Sofi je čitavog tog dana razmišljala o njoj, i za večerom je odlučila da započne razgovor sa Žeromom. - Znaš li koga sam danas srela u seoskom frizerskom salonu? upitala ga je sa tajanstvenim izrazom lica. - Imaš pravo da pogađaš tri puta. - Pogodiću iz prvog. „Moju malu smeđokosu”. Ninu, da li sam u pravu? - Da li to deluje telepatija? Vidim da ti ona ne izbija iz glave... Još uvek nameravaš da je osvojiš? Postavljam glupa pitanja, naravno da nameravaš. Pa, u tom slučaju, imam dobre vesti za tebe... Na najboljem si putu.
- Misliš? - Žerom ju je pogledao sa napregnutim iščekivanjem. - Otkud znaš? Zar ste pričale o meni? - O kome bismo drugom? Mala nije imala pojma da sam ti sestra, mislila je da sam nešto drugo, i kad me je ugledala, videla sam da je očajno ljubomorna! Nije to pokazivala, naravno, ali tako nevine i neiskvarene „curice” poput nje ne umeju da prikriju svoja osećanja. Da si samo video kako joj je laknulo kad sam rekla da si mi brat, i kako je postala slatka prema meni! - Stvarno? - Žeromovo lice je blistalo. Na njemu se ogledala sreća zaljubljenog muškarca koji je upravo dobio potvrdu da mu je ljubav uzvraćena. Sofi ga je iskosa pogledala. - Hoćeš da čuješ moju prognozu? Ništa od tvog plana da je iskoristiš „za malo seksa”, a zatim je otkačiš. „Malo seksa” pretvoriće se u mnogo romantičnog gugutanja, i umesto da je otkačiš, pašćeš joj pred noge. Zaljubio si se, Žerome! - Ja? - skočio je kao oparen ključalom vodom. Ona bezosećajna, osvetnička maska zavodnika koji ne zna za milost navukla se preko njegovog lica. - Budalaštine. Nemaš ti pojma, Sofi. Napunila si četrdeset, a još uvek ništa ne znaš o muškarcima. To što si ti protumačila kao zaljubljenost u stvari je samo najogoljenija fizička želja. - Nije. Poznajem te, čoveče, sestra sam ti. Ti si osećajan. Sklon si romantici. Imaš veliko srce. U stanju si da voliš. - Bio. Sve što si rekla, govori u prošlom vremenu. Ja više nisam onaj Žerom Gremas od nekad. Onaj pre Pati De Ponsevol, i ovaj posle Pati, dva su potpuno različita čoveka. Onaj stari je bio naivna i lakoverna budala muškog roda. Ovaj novi je tip koji živi za svoje sopstveno zadovoljstvo, i naučio je lekciju za šta žene treba da služe. Uostalom, ta dva čoveka se čak i ne zovu isto, onaj je bio Žerom Gremas, ovaj je Matje Dival.
Gledao ju je čvrstim i hladnim pogledom, i to što je govorio zvučalo je ubedljivo. Sofi se zapitala nije li prerano izvela svoje optimističke zaključke o njegovom zaljubljivanju u onu malu, Ninu. Možda se zaista potpuno promenio? Nije nezamislivo da se neko ko je po prirodi osećajan, pošto je jednom bio užasno povređen, pretvori u čoveka bez srca. - Ako je stvarno tako kao što tvrdiš, onda je to što nameravaš da uradiš toj sirotoj zaljubljenoj devojci veoma surovo - zaključila je. Ona je očarana tobom, Žerom. Još jedan sastanak, i biće spremna da ti jede iz ruke. Umesto da je iskoristiš, budi čovek, uzdigni se iznad sirove muške pohote, i odustani od nje. Ona je tako slatka, tako neiskvarena... Ljupka, mila devojka, koja je još uvek u stanju da pocrveni! Gde se to danas uopšte može sresti, osim u nekom zabačenom selu? - Ona je u selo došla na nekoliko dana, inače živi u Parizu. A to što je još uvek sposobna da pocrveni, ne znači da nije pohotljivica, kao i sve ostale žene. Daj, ne vuci me za jezik, i ne teraj me da brbljam o stvarima o kojima jedan brat ne bi trebalo da priča sa svojom sestrom. Čak i ta naizgled tako ne vina mala, samo je potvrdila moje uverenje da su žene po definiciji pohotna bića. Jedina razlika je u objektu njihove nezasitosti. Neke su večito gladne novca, kao Pati, druge su večito gladne seksa... Rekao sam i previše, do đavola! -besan i ozlojeđen kakvog ga Sofi nikad nije videla, Žerom je skočio od stola, odgurnuo tanjir sa još uvek netaknutom večerom i izjurio iz trpezarije. Ujutru kada je Sofi sišla na doručak, Sara joj je rekla da je on rano tog jutra samo popio kafu i otišao u polje da nadgleda radove. Za ručkom se nije pojavio, Sofi je ručala sama, gušeći se od dosade. Nešto kasnije, kada ga je čula kako ulazi u kuću, njena putna torba već je bila spakovana, a ona spremna za pokret.
- Vraćaš se u Pariz? Pravo je čudo da si izdržala i nedelju dana seoske dosade - bacio je pogled na putnu torbu, ali njegovo zlovoljno lice nije izražavalo žaljenje što ona odlazi. - Seoska dosada se još i mogla podneti, ali otkako sedim sama za stolom, a ti si postao tako mrzovoljan, atmosfera je nepodnošljiva. Ipak, neću još u Pariz. Idem na nekoliko dana u Avr kod jedne prijateljice, a onda ću ponovo navratiti ovde, da te obiđem. - I da mi održiš novu lekciju o tome kako prema finim devojkama treba da budem fin? - Žerom se cinično nasmejao. - Ako je to cilj tvog ponovnog dolaska, nema potrebe da se vraćaš. Samo gubiš vreme. Neću biti fin. - Pretvorio si se u gada. Razmisli malo, zar Pati zaslužuje da, zato što si se razočarao u nju, namerno postaneš emocionalno impotentna osoba, i uskratiš sebi mogućnost da budeš srećan sa nekom devojkom koja te zaista voli? - Sofi je izgovorila svoju opomenu, podigla putnu torbu i izašla iz kuće.
IX nije mogla da prestane da misli na ono što joj je Matjeova Nina sestra rekla u frizerskom salonu. Da li je istina da mu se ona dopada? Naredna dva dana, dok je sedela u radnji, odgovarala na oglase i primala zainteresovane koji su želeli da pogledaju lokal, sve vreme je bila u očekivanju da će se on pojaviti, ali njega nije bilo. Onda se setila da ju je onog dana pozvao da ona došeta do njegovog imanja. Možda je sada očekuje, i ljut je što se ona ne pojavljuje? Pošto se u toku pre podneva javilo nekoliko ozbiljnih interesenata za lokal, oko dva sata iznenada je odlučila da više ne prima pozive, i da tog popodneva poseti Matjea. Ionako je bio lep dan, i neobično toplo vreme za početak novembra. Obukla je šarene helanke, dugački beli kardigan koji je pokrivao kukove i crnu kožnu jaknu, ali kada je izašla napolje, bilo je toliko toplo da je morala da skine jaknu i drži je u ruci. Došla je do kraja glavne seoske „štrafte”, skrenula desno, prošla dugom ulicom u kojoj već nije bilo radnji, nego su se nizale samo seoske kuće sa urednim okućnicama, i uz put pozdravila nekoliko poznatih ljudi koje je srela. Kako je odmicala, razmak između kuća se povećavao, i više se nije nalazila u ušorenom delu sela. Tu je već bilo mnogo prijatnije za popodnevnu šetnju, put je vodio između polja i voćnjaka, većinom jabučara, kojih je u tom kraju bilo mnogo. Neke sorte jabuka u voćnjacima još uvek nisu bile obrane, plodovi su se crveneli u krošnjama, i Nina je uživala u lepom krajoliku i svežem vazduhu. Iz suprotnog pravca naišao je jedan kamionet sa prikolicom, punom gajbi sa voćem. Za volanom je sedeo jedan poznanik njene pokojne tetke, vlasnik plantaže voća, a pored njega njegova žena.
- Dobar dan! - domahnula je Nina veselo. - Kako ste? Divan dan danas... - Kao stvoren za šetnju, reklo bi se da je proleće, a ne jesen uzvratio je čovek. Njegova žena se radoznalo nagnula prema prozoru, i dobacila - A gde si se ti zaputila, Nina? Da nisi zalutala? - Ne, nisam, zašto me to pitate? - začudila se ona. - Pa poznajem svaki put i svaku stazu u okolini, nema šanse da zalutam... - Mislila sam da si možda promašila skretanje - „zakokodakala” je plantažerova žena. - Jer ovaj put vodi pored voćnjaka, pa pravo na nekadašnje imanje Tavernje, koje sada pripada onom došljaku iz Pariza, Divalu. Ali, da nisi možda krenula kod njega? - Ne, samo sam pošla u jednu dugu šetnju i svejedno mi je u kom pravcu idem. Produžiću još malo, a kad se umorim, okrenuću se i istim putem poći nazad - rekla je, malo iznervirana radoznalošću dokone seoske žene. Ali čim je kamionet otišao svojim putem, zaboravila je na ta zapitkivanja, i nije dozvolila da joj pokvare raspoloženje. ***
Zašto je osećala golicavo nespokojstvo dok se približavala kapiji Matje ovog imanja? Toliko uzbuđenje, pri samoj pomisli da će ga uskoro ugledati? Usporila je hod, obuzeta tim razmišljanjem, ali ono što je otkrila u svojim osećanjima bilo je toliko neočekivano da je moglo samo da je uplaši i natera je da se pred samom kućom okrene i pobegne. Ne, nije se zaljubila u tog neobičnog, lepog farmera sa manirima Parižanina, naravno da nije, to nije moguće. Sugerisala je sebi da je ono što se dogodilo između njih u apoteci bilo čista slučajnost. Njih dvoje su samo površni poznanici, on ju je tek onako, sasvim neobavezno pozvao da se prošeta do njegovog imanja, i ovo sada će
shvatiti samo kao prijateljsku posetu, upravo onako kako i treba da shvati. Umirena tim zaključcima, otvorila je kapiju koja je bila otključana i uputila se stazom prema kući. Pozvonila je najpre na glavnim vratima, ali niko nije otvarao pa se uputila okolo, na sporedni ulaz. Ali činilo se da u kući nema nikoga, a i oko nje je vladala potpuna tišina. Da li je moguće da niko nije ovde, ni Matje ni posluga, i da je dolazila uzalud? Razočarana, ipak je krenula kroz dvorište, u nadi da negde možda ipak ima nekog. Visoka ograda delila je vrt od ekonomskog dela dvorišta. - Hej, ima li koga? - viknula je ulazeći, i pošla stazom između niskih, belo okrečenih zgrada. Iz jedne od njih dopiralo je svetio, a drvena vrata su bila otškrinuta. Gurnula ih je oprezno i proturila nos unutra. Ugledala je zbunjujući prizor i zatreptala. Nije bilo čudno to što ju je Matje iznutra čuo i pošao joj u susret, već to što je bio polunag. Na sebi je imao samo farmerice i plitke čizme, a grudi su mu bile gole. - Nina! - uzviknuo je, iznenađen što je vidi. Sa osmehom, kao da ne pridaje nikakav značaj tome što ga je zatekla razgolićenog, objasnio joj je da se preznojio od napora u seniku u kojem je ionako toplo, pa je morao da skine odeću. - Pogledaj, potpuno sam se preznojio, ovde je kao u sauni podigao je belu potkošulju prebačenu preko drvene ograde, i sa njom obrisao vrat i grudi. Ninine oči nehotice su ostale prikovane za njegov mišićavi, snažni torzo. Kako je samo zgodan, i kako seksi, pomislila je. Nagli priliv želje koji je osetila prema tom obnaženom muškarcu divljeg izgleda, oglasio se u njoj, ali zajedno sa njim preplavila ju je i usplahirenost. Skrenula je pogled, skoro uplašena prizorom koji je tako snažno delovao na njena čula. - Znači, ovo je senik? - obazrela se oko sebe. Zaista, u toj kućici sa drvenom oplatom na zidovima i šupljikavom tavanicom nije bilo ničeg drugog osim sena, sena i sena. Jedan deo je od poda do tavanice
bio ispunjen četvrtastim balama, koje su izgledale kao neke velike zlataste kocke. Na drugom kraju, iza ograde, bila je ogromna gomila sena koje još uvek nije bilo spakovano u bale. - Divno! - uzviknula je ushićeno, dok su joj se nozdrve širile. Kako opojno miriše! - Divan miris, da - promrmljao je Matje. Njegove oči gledale su je sa osmehom dobrodošlice, očigledno je bio zadovoljan što je došla, ali u pogledu mu je lebdela i nekakva nejasna izmaglica koju Nina nije umela da protumači. Izmaglica želje? Da, to je bilo u pitanju. To se širilo među njima kroz vazduh zasićen mirisom suve trave. - Znači, ovo je senik... - prošetala je unaokolo, ne bi li se malo udaljila od njega i ohladila glavu u koju joj je odjednom udarila vrelina. Počela je da se raspituje za pojedinosti koje je u stvari nisu zanimale, da bi nekako snizila tu snažnu tenziju među njima, koja ju je plašila. - Ali, kako je moguće da je ovoliko toplo, kao da se zagreva? Matje kao da nije primetio njenu potrebu da se udalji od njega na bezbednu razdaljinu, pošao je za njom i pratio je u stopu. Našli su se ispred drvene ograde iza koje je bio onaj veliki bazen pun nabacanog sena, ona okrenuta ogradi leđima, a on ispred nje. Sa tim obnaženim torzom oznojenim od napora, sa tim snažnim i napetim mišićima koji su u njoj izazivali povik želje da na svom telu oseti njihov čvrst muški pritisak. Sa tom poludugom kosom vezanom u rep, koja nimalo nije umanjivala njegovu muževnost, sa tim četvrtastim, jakim, neobrijanim licem, u sitnim bodljikavim čekinjama, sa tim zamagljenim pogledom koji ju je toliko uznemiravao... Pitala se na koju stranu da pobegne od njegove opasne blizine koja joj je blokirala razum i činila da joj mašta podivlja. Bez ikakvog pokreta ili gesta upozorenja, prišao je tik uz nju i stavio jednu ruku na njen potiljak a drugom dodirnuo njenu bradu.
Blagim pokretom usmerio je njenu glavu nagore, tako da je morala da pogleda u tavanicu iznad sebe. - Vidiš li ovu drvenu rešetku, i splet cevi koji se provlači kroz nju? - upitao je. Zamrmljala je potvrdno. - Gore je ostava u koju se ubacuje sveže seno, da se suši. Topao vazduh, prirodno, ide gore. Ali moj nadzornik imanja sproveo je tuda i cevi parnog grejanja i tako unapredimo proces sušenja. Da te ne davim više tom pričom, eto, zato je ovde tako užasno vrelo. Upravo sam prebacivao seno ovim ogromnim vilama sa jednog kraja na drugi, kada si ti naišla. Radim to već nekoliko sati, i već je bilo vreme da predahnem, prilično sam se umorio. - Moraš li sam da radiš tako teške poslove? Zar nemaš radnike za takve stvari? - Da, ali namerno sam hteo sam da se pomučim. Bio sam užasno napet juče i danas i bilo mi je potrebno da se dobro zamorim i izbacim tu tenziju iz sebe. ***
- Zbog čega si tako nervozan? Imaš nekih problema? - upitala je, gledajući i dalje u stranu jer ju je pogled na njegovo obnaženo telo koje je bilo tako blizu, činio potpuno smućenom. Upravo kada je htela da se još malo pomeri prema ogradi i udalji od njega, njegov neočekivani dodir ju je zaustavio u pola pokreta. Osetila je komešanje u dnu stomaka. Matjeove čvrste ruke bile su na njenim ramenima, a njene grudi našle su se pripijene uz njegove, tako da ih je sada delio samo njen vuneni kardigan. Pritisnuta iščekivanjem, počela je otežano da diše. - Ludeo sam pri pomisli da ćeš otići iz Mezansona, a da mi se nećeš ni javiti... - vrelina njegovog daha oprljila joj je ušnu školjku. - Želim te, Nina. Od onoga u apoteci, potpuno sam sluđen od želje, morao sam to da izbacim iz sebe nekom akcijom. Ali sada kada
si tu, vidim da ni to ne deluje. I dalje sam lud. Želim te odmah, ovde i sada... - njegove usne počele su da šapuću zavodljive reči. Dotakle su njenu ušnu školjku, njen vrat, ugao njenih usana, a zatim opet nastavile šapatom - Želim da vodim ljubav sa tobom. Ovde... Na senu... Bilo gde, do đavola... - Ja... - bila je bez daha i nije znala šta da kaže, ali podrhtavanje njenog tela, svaki put kad bi je njegove usne dotakle, govorilo je samo za sebe. - Grubi, oznojeni farmer sa žuljevima na rukama... Koji godinu dana samuje ovde, lišen svega... A onda se pojavi predivna devojka kao što si ti, i on potpuno izgubi glavu... Razumeš? Grleći je, potisnuo ju je unazad tako da je izvila leđa i zabacila glavu, ali njegove ruke držale su je čeličnim stiskom sprečavajući je da izgubi ravnotežu, a njegove čvrste butine prianjale su uz njene celom dužinom. Bedra su im se lepila uzajamno. Njegove ruke pretraživale su njeno telo preko odeće, gnječile su njene bokove, milovale čvrstu oblinu njene zadnjice, i oko sebe širile vrelinu u koncentričnim krugovima. - Ne... - protisnula je nerazgovetno, a pritom ni sama nije znala na šta se odnosi to „ne”. Htela je da mu kaže da on za nju nije grubi farmer, da njoj ništa ne smeta, da ga ludo želi upravo takvog kakav jeste, sa oznojenom preplanulom kožom i ogrubelim rukama. Ali topli i malo hrapavi dodir tih ruku koji su počeh da otkopčavaju dugmad njenog kardigana, tražeći pristup njenoj goloj koži, izluđivao ju je toliko da više nije bila u stanju da govori. - Ne? - ponovio je. Podigao je lice i pogledao je upitno i nesigurno. Zavrteo je glavom, kao da se kaje zbog svoje nezajažljivosti. - Ne želiš me. Naravno... Trebalo je to da znam. Oprosti. Ne želim da budem drugi Mark Kenen. Umirem od želje da vodiš ljubav sa mnom i uživaš... Ali kad me ne želiš, ne pada mi na pamet da te uzmem na silu.
Dah mu se kidao od želje dok joj je to govorio, ali njegova bedra odvojila su se od njenih i njegove ruke su se pomerile, lišavajući je svakog dodira. Ostavši bez tog spasonosnog dodira, čitavo njeno telo jeknulo je bez glasa. Gledala ga je rastvorenih usana, očima punim neizgovorene molbe. - Ne gledaj me tako... - procedio je. Pogled mu je pao na njene grudi, pod raskopčanim kardiganom. Njena koža imala je nijansu tamno bež svile, u kontrastu sa tim otvorenim belim džemperom. Ispod njega je nosila najobičnije belo pamučno prsluče, ali za njegove oči zamućene požudom bio je to prizor izazovniji od bilo kog drugog. Između Nininih uzanih, nežnih ramena, na tananom devojačkom torzu, izazivački su se uzdizale njene punačke, oble dojke pokrivene belim pamukom. Njegove ruke nekontrolisano su pošle ka njima, i počele požudno da ih dodiruju. Čvrsti i zahtevni muški prsti posednički su posegnuli za tim obiljem, zahvatajući ga sa svih strana. Nina se jedva držala na nogama od slatke malaksalosti. Telo joj je ključalo pod njegovim dodirima, dah joj se kidao od žudnje, i nije bila u stanju ništa da kaže, samo ga je i dalje gledala, moleći ga da nastavi. Činilo se da on ne razume bezglasnu molbu njenog pogleda. Sa ogromnim naporom, ponovo je sklonio ruke sa nje. - Zakopčaj džemper, molim te, pre nego što potpuno poludim... promuklo je procedio. Rukom je obrisao graške znoja sa čela. Miris njegovog muškog tela mešao se sa mirisom sena u seniku. Nina je jedva disala. Nozdrve su joj se širile, a njene bujne grudi dizale su se i spuštale pod belim prslučetom. Posegla je rukama za njegovim šakama i vratila ih natrag, nudeći im svoje telo bez stida. - Šta to radiš? - zavrteo je glavom, boreći se sa samim sobom. - Ne želim da te uzmem na silu, Nina. - Samo me uzmi... - prostenjala je molećivo. - Svejedno kako.
Njen pokret i reči molećive želje delovali su kao izletanje pampura iz flaše šampanjca, obostrana želja odjednom je eksplodirala. On je gotovo strgao prsluče sa njenih grudi, i zbacio joj džemper sa ramena. Zbacio je svoje čizme, otkopčao kaiš, oslobodio se farmerica, nabacao svu svoju i njenu odeću na visoku podlogu od sena, sve to neverovatnom brzinom. Podigao ju je u naručje i položio na podlogu. Osećala je prijatnu mekoću i užasno neprijatno bockanje iglica suve trave, ali kada se bacio preko nje i pritisnuo je svojom težinom, zaboravila je na svaku neugodnost. Izdižući se malo, uspeo je da smakne pamučne helanke sa njenih bokova i nogu. Bila je skoro potpuno razodevena, tu, pod njim. Svojim snažnim grudnim mišićima pritiskao je njene grudi, a istovremeno je osetila i pritisak muških slabina podno svog stomaka. Prostenjala je nešto nerazgovetno, sluđena tim muškim pritiskom koji je istovremeno bio gladak, topao i tvrd kao kamen. Ruka joj se uvukla između njihovih tela, i nestrpljivo obuhvatila to svedočanstvo njegove divlje želje. - Vidiš li šta mi radiš... - promucao je. Zatvorio je oči i izvio se, u neizmernom uživanju koje mu je pružao dodir njene ruke. Ali bio je i previše nestrpljiv da bi to uživanje moglo dugo da traje, želeo je više. Pomakao se, tražeći najpogodniji položaj, naglo i bez upozorenja raširio njene butine i svom silinom ukliznuo u njeno već odavno uzavrelo međunožje. Zastenjao je pomamno, a ona mu se pridružila, tihim mrmljanjem. Više nisu postojale nikakve barijere stida i ustručavanja u njenom telu. Ono je plesalo u ritmu koji je diktirala njegova nekontrolisana, uzavrela požuda.
X je već kasno posle podne narednog dana, kada je Žilijeta Bilobanula na vrata radnje. Nina je prethodnu noć i dobar deo tog dana provela kod Matjea, u kući u kojoj tog dana nije bila ni njegova sestra niti posluga. Vratila se možda dva sata pre Žilijetinog dolaska, odspavala još malo posle tog burnog popodneva, noći i prepodneva, a zatim sišla u radnju, da proveri govornu poštu na mobilnom broju koji je navela u oglasu. Bila je obavila već nekoliko telefonskih razgovora kada je Žilijeta uletela poput oluje. - Gde si, od juče posle podne ne mogu da ti uđem u trag! uzviknula je. - Na fiksni se ne javljaš, privatni mobilni isključen, jedino na tu karticu koju si uzela za oglas, svaki put mi se javlja govorna pošta... - Mogla si da ostaviš poruku -Nina je gledala u svoju prijateljicu, rasejano i odsutno. Na licu joj se ogledao premor, ali i sreća koja se ne može sakriti. Posle svega što se, kao u nekom snu ili bajci, događalo između Matjea i nje, još uvek nije bila u stanju da misli o svakodnevnim i praktičnim stvarima. Žilijeta je bacila svoju tašnu na plastični sto, još uvek glavni komad nameštaja u ispražnjenom lokalu, odsečno povukla plastičnu stolicu, sela i zagledala se u nju, prekorno i ispitivački. - Gde si, zaboga, bila?! Nina je trepnula u neprilici. Bila je previše stidljiva i konzervativna da bi priznala da je gotovo dvadeset četiri sata provela u divljim ljubavnim zagrljajima sa muškarcem kojeg je pre toga videla svega tri puta u životu... I to još u seniku, na prostirci od sena. Više-manje, dopunila je sebe u mislima. I u krevetu u njegovoj spavaćoj sobi, takođe, ali ono u senu bilo je tako ludo da su se danas posle doručka Matje i ona ponovo vratili tamo i još jednom sve ponovili. Da li je ta žena koja je bez predrasuda i ograda uživala u
strasti zaista ona, Nina? Sve joj je još uvek ličilo na buran erotski san. Kako bi to iskustvo mogla da poveri bilo kome, pa makar i svojoj najboljoj drugarici? - Imala sam posla. Ljudi se javljaju na oglas, dolaze da vide lokal rekla je. - Ali i ja sam dolazila, i sinoć, i jutros, a radnja je bila zatvorena. Gore u kući, nikog. Od tebe, ni traga ni glasa. Već sam počela da se brinem. Gde si nestala? - Ah, to? Pa, sinoć sam bila u jednoj poseti, i onda sam ostala tamo da spavam. Matje Dival i njegova sestra, sa kojima sam se upoznala u međuvremenu, pozvali su me u goste - brzo je izmislila laž, mešajući u sve to i Matjeovu sestru Sofi, ne bi li otklonila svaku Žilijetinu sumnju. - Matje je momak iz Pariza, koji je kupio nekadašnje imanje Tavernje. Ovde je već godinu dana. - Čula sam nešto o njemu, ali ga nisam upoznala - rekla je Žilijeta, koja, očigledno, onog dana u Lizinoj kafani nije ni primetila muškarca i elegantnu ženu koji su ručali za jednim od stolova. - Oni žele da kupe, ili da iznajme tvoj lokal, je li? Zato si bila kod njih? Nina nije znala otkud njenoj drugarici ta dezinformacija, ali je neodređeno klimnula glavom, hvatajući se za to kao za zgodan izgovor. - Hoćeš li kafu? Hajdemo gore u stan - predložila je i ustala. Ali onog trenutka kada se okrenula prema ulazu u radnju i bacila pogled prema staklenim vratima, ukočila se i zauzela neprijateljski, odbrambeni stan. Koristeći to što su njih dve unutra a vrata otključana, Mark Kenen je ušao. Jedan pogled na njegovo lice doneo je Nini saznanje, koje ju je i samu iznenadilo. Ona prema njemu nije osećala više ništa, baš ništa. One noći kada je protiv njene volje počeo da je ljubi, i kada je u jednom trenutku sa užasom shvatila da možda i želi te nasilničke poljupce, to zapravo nije bila slabost prema Marku, već samo neodređana, nagonska potreba za muškarcem. A
onda se pojavio Matje Dival, buknulo je nešto među njima, i sva njena nagonska žudnja pronašla je svoj istinski predmet. Strast koja ju je toliko obuzela kao od šale je izbrisala sve njene bolne uspomene i zalečila sve rane koje joj je Mark naneo. Konačno je mogla da ga pogleda u lice ravnodušno i nadmoćno. - Zbog čega god da si došao, došao si uzalud - rekla je umesto pozdrava. - Ako si ikada hteo mene, sada je prekasno. Više te ni najmanje ne želim, pitam se kako je moguće da nekada jesam... Ako je lokal ono što hoćeš, i od toga se oprosti. - Čak i kad bih ti ja ponudio bitno višu cenu nego bilo ko drugi? Mark je konačno potpuno otvorio karte, to što je rekao sadržalo je u sebi priznanje da je glavni njegov cilj da se dokopa tog poslovnog prostora, tako zgodno smeštenog između njegova dva lokala. - Iz inata ga ne dam tebi. To je moja poslednja reč - grubo je saopštila. - Izdaćeš ga onom dođošu, Divalu? Ili ćeš mu ga prodati? Zato si juče posle podne išla kod njega, je li? Kladim se da si ispala budala i prodala mu radnju budzašto. Otkud njemu lova? Celo ono Tavernjeovo imanje ne vredi koliko kuća sa lokalom u glavnoj ulici. I u čemu je fora, razjasni moju dilemu? - Mark joj se bezobrazno nacerio. - Da li ti sa tim likom sklapaš kupoprodajne aranžmane, ili spavaš? Ono veče, tvrdio je da ti je dečko... A sad je kupac kuće i lokala? Kako to? Ili je i jedno i drugo? Kad sam ja hteo i tebe i radnju, pala si u histeriju i ostavila me, jer sam koristoljubivi gad. A sad, kad on hoće to isto, sve je super, i on je frajerčina, je li? Do tada, Nina jedva da ga je i pogledala, ali kada je počeo da govori o Matjeu kao o kupcu lokala, slušala ga je pažljivo. - On nema nikakve veze sa radnjom! - odbrusila je. - A čak i da ima, tebe se to ne tiče! Rekla sam ti, nikada neću dozvoliti da je se ti dokopaš. Iz inata! A kome ću je izdati ili prodati, to je moja stvar. Sada odlazi i nemoj više da me uznemiravaš, Mark!
- O kej, o kej..- mumlajući sebi u bradu neku uvredu na račun Matjea Divala, Mark je izašao. Nina je odahnula. - Nadam se da me je konačno shvatio ozbiljno, i da ga više neću videti kako otvara ova vrata - rekla je. Setila se da je pre njegovog upada u radnju bila ponudila Žilijeti kafu. Ali nešto ju je kopkalo, i to je morala da raščisti pre svega ostalog. - Žilijeta, šta si me ono pitala pre nego što je on banuo? - rekla je. Pitala si me da li Matje Dival želi da kupi ili iznajmi moj lokal, zar ne? Ali, otkud ti to, da želi? Otkud Marku ideja da želi? Kako to da i ti i on smatrate da je Matje zainteresovan za to, a samo ja o tome ništa ne znam? - Stvarno ne znaš? Nemoguće... - rekla je Žilijeta začuđeno. - Pa, to je opštepoznato u selu, svi znaju, pa sam čak i ja saznala. Ne sećam se kada i od koga sam to čula, ali sam čula. Taj Dival je po struci farmaceut. Time se bavio u Parizu. Čim se doselio u Mezanson i video u glavnoj ulici nekadašnju drogeriju koja ne radi, počeo je da se raspituje da li je lokal za iznajmljivanje ili na prodaju.
XI čudan izraz Nininog lica, i uplašeno joj prišla. Onda- jeŠtaprimetila je tebi? Izgledaš kao da će ti pozliti svakog trenutka, prebledela si. Nije ti dobro? - Ne... Ne znam - Nina je samo odmahnula glavom. - Da li si sigurna u to što si mi rekla, Žili? - Pa, ja sam tako čula, da on odavno želi taj lokal, da bi u njemu otvorio apoteku. Ali zašto je to uopšte bitno? Ionako ti se javilo dosta interesenata za radnju, možeš da biraš. Jedan manje ili više, kakve to veze ima? Ne razumem zašto si se toliko uzbudila zbog tog Divala. Osim ako... - Žilijeta je odjednom shvatila sve. - Bože, kako sam glupa! Desilo se nešto između tebe i njega, je li tako? Nešto lično... Nina je sela na stolicu jer su je noge jedva držale. Zaboravila je na to da su Žilijeta i ona krenule gore u stan, na kafu. Zaboravila je da je maločas ovde u radnji bilo Markovo omraženo lice. Zaboravila je na oglas, i dogovore sa ljudima koji su hteli da dođu da pogledaju lokal. U njenim mislima postojala je samo jedna ponižavajuća, porazna istina. - Spavao je sa mnom - rekla je, zaboravljajući čak i na stid pred Žilijetom. - Kako me je samo lako zaveo... Ne mogu da verujem da mi se po drugi put dešava isto, da muškarac za kojeg sam verovala da želi mene, u stvari samo hoće da otkupi ovu malu, nikakvu, staru apoteku, u ovom beznačajnom selu. Kako je moguće da dva puta dobijem isti udarac u lice, Žili? Zar sam toliko nesrećna u ljubavi? Ili danas možda više i nema ljubavi, nego svuda vlada samo interes? - Hajdemo gore - Žilijeta ju je zagrlila i povela prema vratima. -Da popiješ kafu... Da prilegneš... Da se isplačeš. Mogu da zamislim kako se sada osećaš.
Popele su se u stan, i Nina nije više ni znala u čemu je proletelo vreme do uveče. Plakala je, spavala, ćutala i gledala u prazno, ispijala kafu za kafom, ali je odbijala da jede, i da sa Žilijetom priča o Matjeu. - U redu, on je zabranjena tema, shvatila sam. Ali, šta ćemo ako dođe? A doći će, sigurno, ako ne večeras, onda sutra. Ko će mu otvoriti vrata, ti, ili ja? Ili niko? Želiš li da ga vidiš ili ne? Nina je odrečno mahnula glavom. - Šta da mu kažem? Nina je slegla ramenima i uputila joj bezizrazan pogled. - Ništa. Reci mu da sam se vratila u Pariz... Ili, ne... Reci mu da ne želim da ga vidim, i da žalim što se uzalud onoliko trudio oko mene, jer nikada neće dobiti lokal. Ili... Ili mu jednostavno reci da je gad, i zalupi vrata. ***
Dva dana posle toga, kada se vratila iz Avra, Sofi je zatekla Žeroma u tako lošem stanju da se uplašila. Onih par kilograma koje je dobio u poslednjih godinu dana od domaće hrane i seoskog vazduha, prosto se istopilo. Obrazi su mu bili upali, a njegovo neobrijano lice imalo je izraz besnog psa, koji svakog časa može da ujede. Kada je stigla, samo je prošao pored nje u hodniku i procedio kroz zube jedno bezvoljno ,,ćao”. U vreme večere, nije se pojavio u trpezariji. Oko deset uveče, ušetao je u dnevnu sobu, ustremio se pravo na ormarić sa pićem i uzeo flašu jabukovače. Očigledno, nameravao je da je ponese sa sobom gore u sobu, ali je Sofi skočila sa stolice i stala mu na put. - Šta se to zbiva sa tobom? Ostavila sam te smrknutog, ljutog a da ne znam zašto, u groznom raspoloženju. Zatičem te u još gorem. Izgledaš bolesno, a na sve to, još se i napijaš... - Ne napijam se. Nisam, do sada. - Ali nameravaš sada. Nikada u životu nisi to radio. Ni u Parizu, kada smo prolazili kroz najteže poslovne probleme, ni kada smo
izgubili oca, ni kada te je Pati onako razočarala, nisi posezao za čašom. Neću te pustiti da to radiš ni sada. Umesto da se zavučeš u svoju sobu i „ločeš” sam, bolje nam sipaj po jedno piće, sedi, i ispričaj mi šta te muči. - Mogu to da ti kažem i bez pića. Izdao sam samog sebe. Sve ono što sam ti govorio o ženama... Svi moji planovi u vezi sa Ninom... Sve to sam zaboravio u sekundi. Zaljubio sam se u nju, kako nikada nisam ni u jednu... - Bila sam sigurna da jesi. Jedino nisam mogla da procenim koliko. Znači, mnogo? - Luđački... - Žerom je nemoćno zavrteo glavom. - Bila je ovde. Jedno popodne, jednu noć, jedno pre podne... Mogao sam da se zakunem da je to početak nečega među nama što nikada neće prestati. Ali kada sam posle toga otišao kod nje, rekla mi je da više ne dolazim i zalupila mi vrata ispred nosa. Sledećeg dana, isto... Najzad sam otišao i treći put. Otvorila mi je njena prijateljica, ona crnka koju smo videli sa njom u Lizinoj kafani, i objasnila mi šta je razlog. Nina je saznala da sam već odavno zainteresovan za onaj lokal u glavnoj ulici koji pripada njoj. Ubeđena je da sam bio sa njom samo zato što sam hteo da ga se domognem. - Ako je to jedini razlog što odbija da te vidi, onda je to potpuna besmislica! - uzviknula je Sofi. -Privolećeš je da razgovara sa tobom, pre ili kasnije, i sve ćeš joj objasniti. - Ne verujem. Upoznao sam je, za ona dvadeset četiri sata koliko smo... - Žerom se nakašljao, bilo mu je nelagodno što pred svojom starijom sestrom mora da govori i o takvim stvarima. - Proveli u krevetu. Nina je strastvena u svemu, i svemu se predaje do kraja. Želela me je i bila je sigurna da i ja želim nju. Ali sada, kada je posumnjala u to, ona i u svojim sumnjama ide do kraja. Nema šanse da mi poveruje. Vratiće se u Pariz, i više je neću videti.
- Još jedna besmislica. Pa, i ti ćeš se vratiti u Pariz i nastaviti da živiš svoj pravi život, kao Žerom Gremas. Ne možeš zauvek da se kriješ u ovom selu pod imenom Matje Dival - podsetila ga je na realnost. Onda joj je nešto palo na um. Pogledala ga je upitno. Čoveče, jesi li ti njoj uopšte rekao ko si? Mislim, ko si zaista? Upiljio se u nju, kao nadomak nekog velikog otkrića. - Vidi... Nisam. Nije mi palo na pamet da joj to kažem. A to je ono glavno, u pravu si! Ona misli da sam Matje, farmaceut iz Pariza, koji ima samo ovo imanje i kuću. Trebalo bi da joj kažem da kao od šale mogu da kupim sve lokale u glavnoj ulici u selu, i u svakom od njih otvorim po jednu apoteku, ako mi je to ćef... - Onda idi i reci joj to odmah, pre nego što se zaista vrati u Pariz Sofi je sklonila flašu s jabukovačom i čašu ispred njega. - Ali ne zaboravi da joj odmah posle toga kažeš i da je voliš. ***
Nepunih mesec dana kasnije, Nina Vensan postala je Nina Gremas, supruga vlasnika velikog farmaceutskog koncerna „Gremas”. O tajnom venčanju obavljenom u opštini u Kaenu, a zatim i u jednoj maloj kaenskoj crkvi, nisu imali pojma ni stanovnici Mezansona za koje je Žerom i dalje bio Matje Dival, ni mediji za koje bi izveštaj o tom događaju bio prava poslastica, ni Žeromovi pariški prijatelji. Venčanju je prisustvovala samo najuža porodica mladenaca, i dve kume, Žilijeta Mišlen, i vlasnica kafane u Mezansonu, Liza Šarpantje. Tokom svadbenog ručka, održanog u njenoj kafani koja je te nedelje bila zatvorena za publiku, Liza je prvi put u životu zaista sedela za stolom kao gost, i ni jednom nije ustala da preuzme posao u svoje ruke. - Ne mogu da verujem da je jedan Parižanin, čuveni Gremas, čovek koji ima milijarde, godinu dana bio redovan gost moje kafane - neprestano je ponavljala tokom svadbenog ručka. - Još manje mogu
da verujem da i svoje venčanje proslavlja ovde kod mene... A najmanje od svega mogu da poverujem da je mene uzeo za kumu. Zašto baš mene, mesje Gremas? - Šta si to rekla? - Žerom se namrštio, zapanjeno. - Neću da čujem da me tako oslovljavaš. Zovi me Žerom, ili Matje, ili kako god hoćeš, ali mi i dalje govori „ti” kao što si mi do pre neki dan govorila. - U pravu si, hoću - rekla je Liza. - Samo, još ne mogu da dođem sebi. Pa, prekjuče si mi prvi put rekao ko si, a danas sam ti kuma na venčanju... Ne misliš li da je to malo previše, za ženu mojih godina? Još sam ošamućena. - Kada je meni otkrio da se zove Žerom Gremas, ja sam bila ošamućena dva-tri dana - rekla je Nina, blistavo lepa u jednostavnoj beloj venčanici. - Onda je nekako sve došlo na svoje. Tako ćeš se i ti već za koji dan priviknuti. - A šta je sa bračnim putovanjem? - setila se Žilijeta. - Hoćete li vas dvoje nekuda na medeni mesec? - Nudio sam Nini da stavi prst na globus i izabere bilo koju destinaciju - rekao je Žerom. - Ali ona kaže da za putovanja ima vremena. Medeni mesec ćemo provesti ovde, u selu... Po njenoj želji, ali i po mojoj. - To je glupo - dobacila je Sofi prezrivo. - Prva bračna noć, u ovoj dosadnoj selendri. Mogli ste makar da kupite novi bračni krevet. Onaj koji si nasledio od prethodnog vlasnika kuće, Žerom, izgleda kao da je donet sa fronta iz Drugog svetskog rata...
- Još kad bi znala da mi prvu bračnu noć nećemo provesti u krevetu, nego na senu... - šapnula je Nina, naginjući se prema Žeromu.
Kraj
Marta www.knjigoteka.org
