kandid

KANDID

Knjiţevnik, istoriĉar i filozof Volter, ili, punim imenom, François Marie Arouet le Jeune Voltaire, najznaĉajniji je francuski knjiţevnik iz doba prosvetiteljstva. RoĊen je 21. novembra 1694. godine u Parizu u porodici siromašnog plemića. PohaĊao je jezuitsku [ jezuit jezuit – – ĉlan Društva Isusovog , katoliĉkog reda osnovanog u XVI veku za borbu protiv reforme, koji je postao potpora papinstvu i predstavnik nazadnjaĉkog crkvenog krila.] gimnaziju, poĉeo da studira pravo ali je uskoro napustio studije. Kao talentovan pisac epigrama i duhovit satiriĉar rano je ušao u pariske mondenske krugove. Zbog uvrede regenta, Filipa Orleanskog, zatvoren je 1717. u tvrĊavu Bastilju, gde ostaje godinu godinu Edip,, koja će mu doneti veliku popularnost. U periodu od dana. U zatvoru je napisao tragediju Edip

1717. do 1726. godine u Parizu doţivljava velike knjiţevne uspehe, ali zbog svaĊe s vitezom Rohanom opet dospeva u Bastilju. Godine 1726. odlazi u Englesku i tamo ostaje tri godine. Boravak u Londonu predstavlja znaĉajnu prekretnicu u njegovom ţivotu: Volter tamo sklapa pri-jateljstva sa najistaknutijim engleskim knjiţevnicima, meĊu kojima je i Svift, i upoznaje se sa filozofskim delima Poupa, Njutna i Loka. U Engleskoj objavljuje Anrijadu – jedan jedan od retkih epova XVIII veka, spev protiv religijskog fanatizma. U to vreme piše Filozofska piše Filozofska pisma (na francuskom jeziku objavljena 1734.

g.) koja je pariski Parlament proglasio “skandaloznim” i javno spalio. [“Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomaĉi, Volter je prokomentarisao: „Moje su knjige kao kesteni. Što se više peku, više se i prodaju‟.”] Nakon toga mu je boravak u Parizu ponovo p onovo onemogućen i on odlazi, u društvu svoje prijatel jice, duhovite i obrazovane markize od Šatlea [ Markiza Markiza od Šatlea, odnosno od nosno Emilija de Bretej, bila je samouki nauĉnik – matematiĉar – matematiĉar i fiziĉar. Prevela je sa latinskog na francuski jezik dela Lajbnica i Njutna, dopunjavajući prevode svojim komentarima i objašnjenjima teţih delova originalnih tekstova. Njen prevod Njutnovih dela se još uvek koristi. Vaţila je Vaţila je za najumniju ţenu svoga doba. “Emilija de Bretej je bila lepa, inteligentna i ambiciozna devojka. U devetnaestoj godini udala se za markiza Florena od Šatlea i s njim imala troje dece. Pošto se Emilijin muţ posvetio vojnoj karijeri, s njom se retko viĊao pa se ona 1730. god. preselila u Pariz. U Parizu je vodila luksuzan i raskalašan ţivot i imala više ljubavnih veza, sve dok 1733. godine nije postala Volterova ljubavnica.”, “Dok je Volter ţiveo u izgnanstvu u Nemaĉkoj i Švajcarskoj, Emilija de Bretej imala je ljubavnu aferu sa pesnikom Sen- Lamberom. Kad je otkrio ovu vezu, Volter, koji se vratio u Francusku, izazvao je u nastupu ljubomore veliki skandal k oji se umalo nije tragiĉno

okonĉao”, ”Emilija je umrla prilikom poroĊaja u 43. godini ţivota. Vrativši se u Pariz posle njene sahrane, Volter je neko vreme boravio u kući u kojoj je sa njom ţiveo. Po kazivanju posluge, Volter se po noći ĉesto budio, ustajao i po mraku uzvikivao Emilijino Božanstvena ljubavnica)], u njen dvorac u Šampanji. Deset godina provedenih tamo ime.” ( Božanstvena predstavljaju najsrećnije i najplodnije razdoblje r azdoblje njegovog ţivota. U tom periodu je napisao svoje Zaira, Meropa itd.), filozofska i istorijska dela ( Elementi Njutnove ĉuvene tragedije ( Zaira, filozofije itd.), a dopisuje se i s pruskim kraljem Fridrihom Velikim. Godine 1744. Volter se vraća u Pariz [Tada piše libreto za operu Princeza operu Princeza od Navare N avare, koja mu je

Titles you can't find anywhere else

Try Scribd FREE for 30 days to access over 125 million titles without ads or interruptions! Start Free Trial Cancel Anytime.

donela veću slavu meĊu aristokratijom nego njegova najbolja umetniĉka dela, iako ju je sam nazvao „sajamskom lakrdijom‟. lakrdijom‟.], gde je imenovan dvorskim pesnikom i istoriĉarem Luja XV, ali zbog šale na raĉun kraljeve ljubavnice, markize de Pompadur, mora ponovno da napusti Pariz. Nakon kraćeg lutan ja odlazi u Berlin, odnosno Potsdam, na poziv Fridriha II (Velikog). (Veliko g). Prisno prijateljstvo s “kraljem- prosvetiteljem”, prosvetiteljem”, s kojim je ĉesto, u šetnjama i na veĉerama, duhovito razgovarao [“Voltaire je neko vrijeme proveo na dvoru pruskog kralja Fridricha. Jednom je s kraljem krenuo na rijeku na veslanje. Kada su stupili u ĉamac Voltaire primjeti da u ĉamac ulazi voda i naglo skoĉi na obalu. Kralj, koji je ostao u ĉamcu, s osmijehom reĉe: Zar reĉe: Zar se toliko bojite smrti? - Naravno da se bojim, na svijetu je mnogo kraljeva, ali je samo jedan Voltaire ”] i koji je traţio traţ io da Volter ispravlja ispr avlja njegove n jegove spise, s pise, trajalo je tri godine. Iz Potsdama Potsdam a se Volter povlaĉi povla ĉi u zamak Fernej, na švajcarsko-francuskoj granici, koji je kupio radi liĉne sigurnosti. Do tog vremena i neposredno nakon toga nastali su njegovi romani Zadig (1747.), (1747.), Mikromegas (1752.) i Kandid (1759.). (1759.). U tom razdoblju piše pamflete i pisma, ogorĉeno se bori protiv fanatizma Crkve i brani nevino osuĊene. Svoje borbene anti-klerikalne rasprave piše pod pseudonimima. [“Volter je tokom svog ţivota upotrebio više v iše od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima.” (Volterov ‘Kandid’ )] )] Tek kada je umro Luj XV i kada je malo popustio apsolutizam u Francuskoj (godine 1778.), Volter se trijumfalno vraća u Pariz, obasipan cvećem i uz klicanje ĉitavog grada, ali tri meseca kasnije, 30. maja, umire. Prvo je sahranjen tajno, kako bi se izbegle demonstracije, a 1791. godine revolucionari njegovo telo prenose u Panteon. Volter je bio jedan od najizrazitijih predstavnika epohe prosvetiteljstva [“Pokret

u evropskoj kulturi koji se zasniva na uverenju da je celokupni ţivot društva moguće izgraditi na samostalnoj i kritiĉkoj upotrebi uma; prirodna svetlost prirodna svetlost ljudskog uma uslov je ukupnog društvenog napretka.”] (koja se u Francuskoj ĉesto i nazivala epohom volterijanstva) i najslobodoumnijih duhova ondašnje Evrope; saradnik ĉuvene Enciklopedije ĉuvene Enciklopedije [“najviši domet prosvetiteljskog pokreta; „delo koje objedinjuje celokupno ljudsko znanje u odreĊenom vremenskom periodu‟ ; izlazila od 1751. do 1780. g. u 35 tomova ”]. Tokom boravka u Engleskoj pribliţio se Lokovom empirizmu i njegovom zalaganju za tolerantnost [Volter: “Ja se ne slaţem ni sa jednom reĉi koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš”], izgovoriš”], a takoĊe je izuĉavao Njutnovu mehaniku, koju je u Francuskoj popularisao (protiv Dekartove filozofije). Volter je, uopšte, bio znaĉajan za popularizaciju filozofije, sjedinjujući knjiţevnost i filozofiju i pretvarajući i jednu i drugu u borbenu i duhovitu knjiţevno-filozofsku prosvetiteljsku publicistiku. Bavio se metafiziĉkim pitanjima Boga, slobode, besmrtnosti duše. Bio je ţestoki protivnik (i kritiĉar) Katoliĉke crkve, kao osnove feudalizma i mistike, praznoverja i predrasuda, borac predrasuda, borac ĉiji je radik alni alni pokliĉ Uništite bestidnicu! ( Éerasez Éerasez l'infâme!) snaţno odjeknuo ĉitavim vekom. Pod uticajem deizma [Uĉenje koje dopušta da Bog postoji samo kao prauzrok sveta, a negira teizam)) i njegovo mešanje u ţivot prirode i društva (ĉuda i postojanje Boga kao liĉnosti (teizam sl.)]smatrao sl.)] smatrao je da religija mora biti moralna, prirodna i u skladu s ljudskim razumom [Volter razumom [Volter je

smatrao da bez Boga moralnost nije moguća, zbog toga Bog mora postojati. “Kad Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti”] izmisliti”].. Volter je smatrao da, što je manje dogmatska, religija postaje bolja i istinitija. U mladosti, zastupao je slobodu volje, ali je kasnije promenio stanovište,



sliĉno Kandidu sliĉno Kandidu po po zapletu i strukturi, ali izraţava veoma optimistiĉan pogled na ţivot.” (“One (“On e of his works, Zadig , is very similar to Candide in plot and structure, but expresses ex presses a highly optimistic view of life. ”) (prema Voltaire’s criticism of Leibniz , Patrick Mooney)], Mooney)], ali je optimizam definitivno napustio, kako se smatra, posle zemljotresa u Lisabonu [“Povijesni primjer razornog djelovanja potresa na više razina jest glavni grad Portugala. Lisabon je proţivljavao ekonomski procvat temeljen na zlatu i dijamantima iz brazilskih rudnika kad ga je pogodio potres. Bilo je to 1. studenoga 1755. U zoru na blagdan Svih svetih crkve su vrvjele vjernicima. Molitva i zvona odzvanjali su gradom. Odjednom buka, lom i ljudski urlici! Prvi val

odnio je 30 tisuća ţivota. Blagostanje je naglo prekinuto, a drţavu su zahvatili nemiri” ( Potresi Potresi zlo koje utire put novim civilizacijama )] )].. Oštro kritikuje racionalistiĉku filozofiju i podsmijava se metafiziĉkim sistemima Dekarta, Spinoze, Lajbnica. Roman Kandid , koji se smatra njegovim remek-delom i jednim od najrevolucionarnijih djela francuske Prosvećenosti XVIII vijeka, predstavlja odgovor na Lajbnicove [ Lajbnic, Lajbnic, Gotfrid Vilhem (1646.-1716.), nemaĉki filozof, jedan od najznaĉajnijih predstavnika racionalizma; osnivaĉ i prvi predsednik Berlinske akademije nauka; dela: Monadologija i Teodiceja; njegova filozofija bazirana je na pojmu monade (pojedinaĉne supstancije (ne “proteţu” se; ne zauzimaju nikakav prostor) koje se meĊusobno razlikuju po predikatima predikatima,, stvara ih ili uništava čudo, imaju percepcije (dušu), ali nisu je sve svesne; piramidalno hijerarhijski ureĊene, više monade svesnije su, vrhovna monada je Bog. Poloţaj i organizacija monada su ono što bi mogli nazvati realnim prostorom. “Monade nemaju prozore.”) i šest osnovnih principa osnovnih principa koji “predstavljaju zakone racionalnog mišljenja i oruĊe koje treba da omogući detaljan opis stvarnosti” (princip neprotivreĉnosti, princip dovoljnog razloga, princip predikata-u-subjektu, princip identiteta onoga što se ne moţe razlikovati, princip najboljeg (od svih mogućih svetova), princip prestabilirane harmonije).] principe harmonije).] principe (najboljeg od svih mogućih svetova, prestabilirane harmonije, dovoljnog razloga), odnosno ideju po kojoj je ova j naš svet najbolji od svih mogućih jer je izraz prestabilirane (unapred postavljene) harmonije kosmosa [“Pošto se predpostavlja da je Bog beskonaĉno dobar i beskonaĉno moćan, postavlja se pitanje otkud zlo u svetu. Lajbnic odgovara da Bog uvek ĉini ono što je najbolje … i moţe odluĉivati o svemu što je logiĉki moguće. … Bog je mogao da stvori stvori svet u kome ne bi bilo bilo zla, ali takav svet nije „najbolji od svih mogućih‟! „Najbolji mogući svet‟ je onaj u kome je koliĉina dobra maksimalizovana uprkos ĉinjenici da neka dobra nuţno povlaĉe za sobom izvesna zla. Celokupan skor dobra veći je u našem svetu nego što bi bio u bilo kojem drugom od mogućih Filozofija)] svetova. Stvarajući baš ovaj svet Bog je dokazao svoju dobrotu.”( Filozofija )].. Kandidom je Volter hteo da pokaţe koliko je takav kosmološki optimizam udaljen od stvarnosti. U romanu se Lajbnicova teorija ne osporava direktno, već Volter svom junaku “podaruje” toliko patnje i bola da fraza kako je ovo “najbolji od svih mogućih svetova” zvuĉi jednostavno groteskno. Osim metafiziĉkog optimizma, na udaru Volterove kritike našli su se svi koji su bili krv i meso feudalnog sistema(Korać, sistema(Korać, Volterov ‘Kandid’ ) rat, verska netolerancija, nasilje, nauka koja ne zna za progres, ljudska glupost i dr. On neumoljivo i nemilosrdno prik azuje azuje sveštenike, sudije,

bogataše, inkvizitore, Jevreje, naivĉine i filozofe. Neki od njegovih “neprijatelja”, “n eprijatelja”, pojavljuju se u



pojavljuju u Parizu P arizu i drugim evropskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja iz danja u

toku Volterovog ţivota), ali i napadana. Na optuţbe Volter jednostavno odgovara da “on tu detinjariju nije napisao”. Delo je objavljeno pod pseudonimom [kao prevod s nemačkog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su naĎeni u doktorovom džepu kada je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759. 1 759.], kao francuski prevod jednog nemaĉkog dela, u šta nisu verovali ni ĉitaoci ni cenzori Luja XV (jer je Kandid i sadrţajem i stilom otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko, poreklo), ali mogli su samo da nagaĊaju ko je pravi pisac, jer je ovaj bio dovoljno razborit i oprezan da se ne otkriva, ni prvima ni drugima [“Volteru se ĉinilo da mu opreznost nalaţe da i u svojim privatnim pismima tvrdi da Kandid uopšte uopšte nije njegovo delo. Neobiĉno bogatstvo mašte, ubitaĉna ironija, lak i duhovit stil – sve sve je to izazivalo sumnje da je on ipak pisac dela koga se odricao.” (Korać, Volterov ‘Kandid’ )]. )]. Ova opreznost svedoĉila je o Volterovom velikom ţivotnom iskustvu – kada kada je napisao Kandida Kandida bio bio je već u šezdesetpetoj godini ţivota i više nije imao nikakvih iluzija o svetu u kom je ţiveo.

Volter je bio izrazito dobar satiričar [ “…malo je pisaca koji su imali talenat za satiru, kakav je on imao.” (Korać,Volterov ‘Kandid’ )] )] i voleo je da piše takozvane filozofske takozvane filozofske romane [ Filozofski Filozofski roman je esej ili pamflet, jer u njemu pisac hoće da izloţi iz loţi ili napadne izvesne ideje. On je i roman, jer opisuje izmišljene dogaĊaje. Ali ne moţe biti ni tako ozbiljan kao esej, ni tako verovatan kao roman ĉemu, uostalom, ni ne teţi. Pisci, stvarajući takva dela, ne misle ni jednog trenutka da će ĉitalac smatrati te fikcije stvarnošću, ĉak im se ĉini poţeljnim da se filozofski roman pokaţe kao neko fantastiĉno pripovedanje. Filozofski roman i filozofska priĉa cvetaju u vremenu u kome se ideje razvijaju brţe od ustanova i obiĉaja. Tada knjiţevnici, gonjeni potrebom da kaţu šta misle, ali ometani strogošću policija, cenzura ili inkvizicija, pokušavaju da pobegnu p obegnu u apsurdnost apsur dnost i da se s e uĉine uĉin e nepovredivim nepov redivim ĉineći se neverovatnim. n everovatnim. prema: „Candide’ Voltaire, filozofski roman,] ili filozofske pripovetke pripovetke,, meĊu kojima Kandid kojima Kandid zauzima zauzima posebno mesto. Volter se s e ovim knjiţevno-filozofskim rodom sluţi da da bi s više slobode izrazio svoje ideje, koje bi se u eseju pokazale kao prevratniĉke i mogle bi da uvrede ili ozlojede ĉitaoce. Što se ĉitalac više oseti prenesenim u neki svet, to je smireniji i lakše prihvata iznenaĊujuće istine. Ovaj rod knjiţevnosti Volter je pretvorio u satiru u satiru naravi naravi,, za koju je najkarakteristiĉnije to da liĉnosti samo personifikuju izvesna obeleţja (naravi (naravi, ili pojmove) da bi se jasno videlo koliko su opravdana i istinita pred sudom razuma. Kandid je je pravi obrazac takve satire naravi naravi,, što se vidi candidus, što znaĉi čist ) moţe se prevesti već iz naslova. Sama reĉ kandid (od (od – latinski latinski – – candidus kao naivko - u francuskom dolazi u znaĉenju naivan, nevin. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava s brutalnom stvarnošću (Korać, Volterov ‘Kandid’ ).Kao ).Kao što je naivko Kandid, “... mladić kome je priroda podarila najpitomiju narav...” [i dalje: “... Lice mu je već odavalo dušu. Umeo je sasvim pravilno o svemu da sudi, a bio je vrlo prostodušan. Zato su ga, mislim, i zvali Kandid.” Volter, Kandid Volter, Kandid , str. 5] , uz pomoć ironije, prikazan kao izrazita krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako moţe ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana brutalnijom nego što jeste, da bi naivnost naspram nje izgledala iz gledala još naivnije.



velikog Rablea, preko Sirana de Berţeraka, pa do Volterovih neposrednih preteĉa, ukljuĉujući i

Fenelona. Tu su, dalje, uticaji španske knjiţevnosti, a pre svega Servantesa i Grasiana. A tu su i engleski uticaji, poĉevši od Ben Dţonsona i Šekspira do Svifta, koga je Volter osobito cenio, pa i podraţavao, kao što se donekle d onekle vidi i u Kandidu u Kandidu.” .” (Korać, Volterov ‘Kandid’ )] )] Hiljadu i jednom noći, Servantesovim Don Kihotom i razliĉitim pustolovnim romanima i putopisima, naroĉito Sviftovim Guliverom, Volter vodi Kandida od Vestfalije, Nemaĉke provincije, preko Holandije i Francuske ĉak u Paragvaj i Eldorado, pa, ponovo preko Francuske i Engleske, u Veneciju Veneciju i Tursku, gde se njegovo putovanje najzad završava. Iako biva suoĉen sa ratom, nemaštinom, zamorom, elementarnim nepogodama, nekoliko puta jedva izbegavši smrt, Knadid, do pred pr ed sam kraj romana, ostaje neizleĉivi optimista veran Panglosovom uĉenju. Panglos, kao bezuslovni zagovornik optimizma, predstavlja karikaturu Lajbnica i njegove filozofije. “Panglos je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju. [(nigaud – – glup; ovaj termin predstavlja ironiju na termine metafiziĉara XVIII veka)] Divno je umeo dokazivati da

nema posledice bez uzroka i da je, u ovom najboljem od svih mogućih svetova, zamak gospodina barona najlepši od svih zamkova, a gospoĊa najbolja od svih mogućih baronica baronica..” (a “mladi junoša Kandid slušao je njegove pouke sa svom bezazlenošću svojih godina i svoje prirode”, smatrajući ga najvećim meĊu filozofima) ( Kandid Kandid , str. 6). Prikazujući Panglosa budalastim i arogantnim [“… „oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da je sve ne moţe bolje biti‟.” (6)“…„nesreće pojedinaca ĉine opšte dobro; otuda, što je više pojedinaĉnih nesreća utoliko je sve bolje‟.” (18), “„Kakav moţe biti dovoljni razlog ove pojave ( zemljotresa zemljotresa u Lisabonu; prim. aut. aut.)?‟ )?‟ pitao se Panglos” (20), “„Ja uvek ostajem pri svom prvom mišljenju‟, odgovori Panglos, „jer, najposle, ja sam filozof i ne priliĉi mi da sebe oporeknem, pošto Lajbnic mora biti u pravu, pošto je uostalom, predodreĊena harmonija najlepše što postoji na svetu, kao i puni prostor i suptilna materija.‟” (122), i dr.], Volter se podsmeva Lajbnicu i njegovim sledbenicima [“Nije on badava bio na pruskom dvoru, nije uzalud posmatrao šta rade i kako rade nemaĉki filozofi, koji dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle.” (Korać, Volterov ‘Kandid’ )]. )]. Nasuprot Panglosu, Martin, koga Kandid u Surinamu uzima za saputnika, predstavlja Voltera i njegove poglede, prikazane, doduše, kroz lupu ironije i time dovedene do svoje krajnosti. (Volter, dakle, svom pripovednom postupku ironije i satire ostaje veran ĉak i kada

iznosi stavove koji su bliski (ili istovetni sa) njegovim liĉnim.) Ovaj nauĉnik, koji je doţiveo mnogobrojne nedaće i “… nije se imao ĉemu više nadati” (str. 79) smatra da je ovaj svet stvoren samo “da pucamo od jeda…” (83), da je Bog “…ovu zemljinu loptu, ili, bolje reći, lopticu … ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biću” (80), da su ljudi oduvek bili i ostali zli, laţljivi, nezahvalni, zavidljivi, vlastoljubivi [(Martin:) “Još nisam našao grad koji ne ţeli propast susednom gradu, ni porodicu koja ne ţeli da iskopa grob drugoj kojoj porodici. Svugde se slabi groze moćnih, pred kojima puze… Milion ubica postrojenih u pukove jure s jednog kraja Evrope na drugi… ljude raspinju zavist, briga i nespokojstvo…” (str. 80) i “… kad su kopci imali uvek istu ćud, zašto bi onda ljudi menjali svoju?” (83)] i da dobro ne postoji [“„Ali ipak ima i dobra‟, odgovori Kandid. „To moţe biti‟, reĉe Martin, „ali ja ne znam za njega.‟”(80)]



slikarstva [“Imam mnogo slika, ali ih više ne gledam.” (105)], muzike[“Ova buka … moţe

ĉoveka da zanima jedno po ĉasa … Danas je muzika samo veština izvoĊenja teških stvari.” (isto)], a posebno knjiţevnosti, ciniĉno komentarišući knjiţevnu tradiciju, od Homera, preko Vergilija, Horacija i Cicerona do, Volteru, savremenih pozorišnih komada, teoloških dela i engleske knjiţevnosti [“Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uţivanja kad je ĉitam … ali sve mi se to do krajnosti ĉinilo smrtno dosadno.” (o Ilijadi (o Ilijadi), ), “… ne verujem da ima još neĉeg tako hladnog i više neprijatnog.” (o Eneidi (o Eneidi), ), “Uvek sam s krajnjim gaĊenjem ĉitao njegove neotesane stihove …” (o Horaciju), “Nikad ga ne ĉitam … i ja znam isto toliko koliko i on, i nije mi potrebna niĉija pomoć da budem neznalica.” (o Ciceronu), “… ima ih tri hiljade, a ni tri tuceta dobrih.” (pozorišnih komada), “Što se tiĉe ove zbirke propovedi … i svih ovih debelih teoloških svezaka, moţete već misliti da ih ja nikako i ne otvaram, niti ja niti iko drugi.”, “Meni bi se svidela sloboda kojom su nadahnuti engleski umovi, kad strast i stranĉarstvo ne bi kvarili sve što je u toj dragocenoj slobodi za poštovanje.”, “… tog varvarina … tog nezgrapnog podrţavaoca Grka koji je unakazio stvaranje sveta… Ni ja ni iko drugi u Italiji nismo mogli da naĊemo zadovoljstva u tim luĊaĉkim glupostima.” (o Miltonu), “Budale se svemu dive kod jednog ĉuvenog pesnika. Ja ĉitam samo za sebe; volim samo ono što mogu da upotrebim.” up otrebim.” (1069)], voĊen devizom “govorim što mislim i vrlo mi je malo stalo do toga da i drugi misle kao ja” (109). Dok se Kandid divi njegovoj sposobnosti da se “… uzdigne iznad svega što ima” (109), Martin, iako shvata “… da je njemu ogadilo sve što ima” (109), uglavnom deli Pokokurantovo mišljenje [“Martin je potpuno bio senatorovog mišljenja.” (str. 105), “Martin je našao da Pokokurante sudi sasvim razborito.” (107, 109, i dr.)]. Moguće je da lik Pokokuranta Volter koristi da pokaţe sopstvenu blaziranost i gaĊenje koje oseća prema tradicionalnim vrednostima (Ako je tako, evo još jedne „otrovne strelice‟ Volterove ironije koja je uperena u njega samog!), ali i da na ovaj naĉin pokušava da razoruţa potencijalne kritiĉare, podsmevajući se sopstvenoj poziciji [(Kandid:) “Zar nije zadovoljstvo sve kritikovati, otkriti nedostatke tamo gde drugi misle da nalaze lepote?”, (str. 109-10) ]. ]. Tvrdnju da je sve najbolje što može biti Volter iznova osporava kroz lik starice, Kunigundine

sluškinje i pratilje. Ona je, kao i svi drugi likovi u Kandidu u Kandidu,, prošla kroz svakojake nevolje, koje, tokom putovanja brodom, prepriĉava Kandidu i Kunigundi. Svoju povest [Ćerki pape i kneginje, mladoj, bogatoj i prelepoj, pred samu svadbu otrovan je verenik-knez, što je prva od uţasnih nesreća koje su je snašle: postaje robinja na gusarskom brodu, gleda kako joj rastrţu, seku i mrcvare majku, nekoliko puta je prepr odaju odaju širom Afrike, biva iz dana u dan silovana, razboljeva se od kuge, tokom opsade utvrĊenja janiĉari joj odseku i pojedu polovinu straţnjice, sluţi po bezbrojnim ruskim krĉmama... sve dok, ostarela, u bedi i sramu, nije stupila u sluţbu kod Kunigunde. prema prema: Kandid (str. (str. 37-44)] zakljuĉuje rekavši im: “…zatraţite od svakog putnika da vam ispriĉa svoju prošlost, pa ako se naĊe samo jedan koji nije ĉesto prokleo ţivot, koji nije ĉesto rekao sebi da je najnesrećniji ĉovek na svetu, bacite me strmoglavce u more.” (45). Epizoda sa staricom prenosi vaţan deo njegove poruke; ţivot je, govori nam Volter, dolina suza. Dovoljno je samo da pogledamo oko sebe, pa da prepoznamo patnju u svakoj osobi koju sretnemo.





roman Amadis od Galije koji se pojavio u Španiji 1508. god.], a, po uzoru na Don Kihotovu [I lik

Kandida ima sliĉnosi sa Don Kihotovim; Don Kihot, zaluĊen viteškim romanima, kao da ne vidi svet oko sebe, kao i Kandid pod uticajem Lajbnicove filozofije.] Dulĉineju, njeno prisustvo oseća se tokom ĉitave radnje, iako ĉešće biva spominjana, nego što se liĉno pojavljuje. Ona zapravo predstavlja simbol nekog ideala, najvišeg cilja, koji ĉovek sebi postavlja i pretvara u svrhu svog postojanja, a koji se obiĉno, jednom dosegnut, ne ĉini više tako privlaĉnim ni znaĉajnim, kao što je i Kunigunda, kada je Kandid konaĉno uzima za ţenu, “pocrnela, zakrvavljenih oĉiju, uvelih grudi, naborana lica, opaljenih i ispucanih ruku…” (123). Ovo je još jedan argument protiv pr otiv optimizma, ali i potvrda (Volterovog) stava da ljudska ljuds ka bića nisu stvorena sa posebnim ciljem već su samo “miševi na brodu” kojim upravlja “njegova visost” Bog, (Bog, prim. p rim. aut.) (127-8). [I ranije je Volter napisao nešto sliĉno, u pismu Fridrihu Velikom: „…Mi smo miševi, i boţanstveni arhitekt koji je sagradio ovaj svet nije, koliko je meni poznato, nikom otkrio svoju tajnu.‟ prema: napomene (uz Kandid)] Budući deista, Volter veruje da Bog nema udela u svakodnevnom funkcionisanju kosmosa [Lako je, dakle, razumeti Volterovo neslaganje sa tezom da bi Bog mogao stvoriti takav sistem u kome bi, da bi sve bilo najbolje moguće,

njegovo mešanje bilo neophodno]. Eldorado predstavlja drţavu utemeljenu na deistiĉkoj Eldorado predstavlja d eistiĉkoj religiji. Zemlja u kojoj je Bog dao ljudima “sve što im treba” (68), u kojoj su svi jednaki i nema nesuglasica (“svi su istog mišljenja”(68)), nema crkvenih institucija, ni sveštenika kao posrednika izmeĊu Boga i ljudi, već su oni “svi sveštenici”(68), zapravo je Volterova Utopija Utopija.. “Zlatna zemlja”, o kojoj su pre Voltera već pisali mnogi autori, pokazuje bezgraniĉni potencijal ljudskog duha. Pripovedajući o Eldoradu, u mnogo ĉemu po uzoru na Guliverova putovanja, putovanja, Volter naglašava koliko je naš svet zapravo distopija[negativna utopija; utopija – “zemlja koja ne postoji” – naziv preuzet iz istoimenog politiĉko-filozofskog romana Tomasa Mora koristi se za svaku drţavu sa idealnim ureĊenjem]. Kao najvećeg krivca za to istiĉe Crkvu, koju u Kandidu u Kandidu predstsvlja kao jednu od najiskvarenijih, najkorumpiranijih, najagresivnijih i najnasilijih institucija na Zemlji [Ovo potvrĊuju epizode sa Jezuitima u Paragvaju (“… koji ovde sa španskim i portugalskim kraljem ratuju, a u Evropi te kraljeve ispovedaju, koji ovde ubijaju Špance, a u Evropi im ukazuju put na nebo.” (50)), lisabonskim zemljotresom (kada Crkva, koristeći sujeverje naroda kao odgovor na jedan i prevenciju novog zemljotresa prireĊuje auto-da-fe auto-da-fe,, delo vere, kojim se surovo sveti i obraĉunava





zloupotrebljava svoja ovlašćenja i pod pretnjom lomaĉe prisiljava don Isahara da sa njim “podeli” Kunigundu. Lik don Isahara, bogatog Jevrejina, surovog i pohlepnog ĉoveka koji misli da novcem moţe da se kupi sreća, kao i ostala spominjanja Jevreja u nega-tivnom kontekstu [“Dozvaše jednog Jevrejina kome Kandid prodade za pedeset hiljada cekina dijamant koji je vredeo sto hiljada, dok se on kleo Avramom da ne moţe više dati.” (118), “… Jevreji su ga toliko izvrdali da mu je

ostalo samo to malo poljsko dobro.” (125), i dr. ] , moţda pokazuje Volterov antisemitizam, ali moguće je da za njega reĉ Jevrejin reĉ Jevrejin zapravo znaĉi trgovac i da kritika upućena Jevrejima predstavlja kritiku beskrupuloznih trgovaca. Baron Tunder-ten-tronk i njegov sin predstavnici su prepotentne, uobraţene aristokratije Volterovog vremena kojoj je stalo samo do plemićke titule. [Ovo se u Kandidu naglašava više

puta, a naroĉito kad na kraju romana baron uporno odbija da dozvoli da se Kandid oţeni njegovom sestrom, uz obrazloţenje “… neću dozvoliti da mi se ikad prebaci sramota da deca moje sestre nemaju pristupa na sabore Nemaĉke. Ne, moja će sestra poći samo za jednog carskog barona.” (124)] Uţe posmatrano, takoĊe se moţe pretpostaviti da oni, kao i bugarski kralj, “najmiliji kralj na svetu” (10), “veliki um” koji Kandidu daje oproštaj “sa toliko blagosti i milosti da će one biti hvaljene u svim novinama i svim vekovima” (11), simbolizuju samovoljne vladare, taĉnije Fridriha Velikog, sa kojim je Volter imao nesuglasice [“… ĉim se Volter usudio da kritikuje i Fridrihove postupke, kralj je pokazao svoje pravo „prosvećeno‟ vladarsko lice.” (Korać, Volterov ‘Kandid’ )]. )]. Bugari i Abari zapravo su Prusi i Francuzi, kojima Volter kroz Kandida upućuje anti-ratnu poruku. Neobaveznim tonom opisujući hiljade poginulih vojnika sa obe strane, on naglašava apsurdnost rata i njihovu bezobzirnost prema ljudskim ţivotima koje bespotrebno rasipaju. Kritika rata bazirana je velikim delom na Volterovom iskustvu sa Sedmogodišnjim ratom (175663. god.).

Budući da je u liĉnosti Kandida otelotvoren optimizam, stvorilo se mišljenje (kaţe Korać Kandid najreprezentativnije najreprezentativnije delo “pesimistiĉke faze” Volterovog u: Volterov ‘Kandid’ ) da je Kandid stvaralaštva. MeĊutim, nije opravdano zakljuĉivati da je satiriĉka kritika kosmološkog optimizma, i pored oštrine koja je inaĉe svojstvena Volterovim kritikama, isto što i pesimizam.





u Zaključku, ipak dopusio da se Kandid iskupi za sve filozofske grehe koje je napravio verujući iluzijama o predodreĊenoj harmoniji i maksimalnoj dobroti ovoga sveta. A to ubedljivo pokazuje

da je Volterov Kandid u svojoj suštini humanističko delo i da Volterova kritika ljudskih poroka i slabosti ipak na kraju teži idealu čovečnosti. (Korać, Volterov ‘Kandid’ )

Kandida,, uoĉavamo da Volter nije previše paţnje posvetio ni ĉvršćoj Posmatrajući strukturu strukturu Kandida povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. U ovom delu ne postoji ni jedan lik

koji se moţe smatrati potpuno ozbiljnim. Oni mogu da budu muĉeni i spaljivani, a da, pritom, ni autor ni ĉitalac ne osete istinsko uzbuĊenje. Tome se, meĊutim, ne treba ĉuditi, jer u ovom sluĉaju ne predstavlja nedostatak. Svi ti likovi zapravo su ili otelotvorenje odreĊene ideje, doktrine [ satira satira naravi; vidi iznad.], ili heroji iz mašte, nestvarni i kao izvuĉeni iza n ekog kineskog paravana od hartije. Kad bi ĉitalac mogao da se poistoveti sa Volterovim likovima, ili da ih doţivi kao “realne” osobe, njihove bezbrojne nesreće bile bi mu uţasne, a ne smešne, a pogotovo bi bio nedoliĉan šaljivi ton koji obavija ĉitav roman. Taj ton je, što je za Voltera uobiĉajeno, podrugljiv i, na prvi pogled, površan. I pored toga što je njegovo pripovedanje prepuno katastrofa, tempo je tako brz da ĉitalac jednostavno ne stiţe da se raţalosti. “Svaki je stil dobar osim onoga koji je dosadan”, kaţe Volter i svoje tvrdnje se dosledno pridrţava. Komiĉni efekat Volter, osim ironijom, postiţe razliĉitim sredstvima: povezi -vanjem nespojivih ideja i pojava [“... viteška klanica...” (12), “…prizor spaljivanja nekoliko ljudi, na tihoj vatri, uz veliku sveĉanost je pouzdano sredstvo da se zemlja više ne trese” (23), “šest svrgnutih vladara zajedno veĉeraju u jednoj gostionici” (115), iskvareni sveštenici, i dr.], upotrebom filozofskih pojmova u neadekvatnom kontekstu [“… opazi u šiblju doktora Panglosa kako daje pouke iz eksperimentalne fizike sobarici… Kako je gospoĊica Kunigunda imala mnogo sklonosti za prirodne nauke, posmatrala posmatr ala je bez daha više v iše puta ponovljene oglede kojima je prisustvovala. Ona ov dovoljni razlog, posledice i uzroke, i vrati se sva uzbuĊena … ispunjena jasno zapazi doktor ov ţeljom da postane uĉena, pomišljajući da bi ona mogla biti sasvim dovoljan razlog mladom Kandidu, a i on isto tako njoj.” (7), “Gospodin baron … videći ovaj uzrok i ovu posledicu otera Kandida iz zamka.” (8), “Bajonet bi isto tako dovoljan razlog smrti nekoliko hiljada ljudi.” (12), i dr.] , neobiĉnim paradoksima [“…ĉovekov pad i prokletstvo ušli su neminovno u najbolji od svih mogućih svetova.” (21), “…sloboda moţe postojati i pored apsolutne neminovnosti…”(22),





jedne jedine osobe koju autor smatra sasvim ozbiljnom. Sve su one ili utjelovljenje jedne ideje, jedne doktrine, ili heroji mašte, izvuĉeni iz nekog paravana od laka, ili iza nekog kineskog

zastora. Moţete ih muĉiti, spaljivati, a da ni autor, ni ĉitalac ne osjete pravog uzbuĊenja. Njegova pripovjedanja su samee katastrofe, ali ih duh uvijek natkriljuje; njihov tempo je tako brz da nitko nema vremena da se raţalosti. Prestissimo na bi bio na svom mjestu ni u posmrtnom maršu, ni u

misi Requiem, ali baš prestissimo ili allegretto najmiliji su Voltaireovi oblici. Voltaire uţiva da prikaţe svećenike, koje naziva magima, suce, koje zove muftijama, novĉara, novĉara , inkvizitore, Ţidove, naivĉine i filozofe. On ima nekoliko izabranih neprijatelja, koji se pojavljuju u svakom romanu nanovo prerušeni. Što se ţena tiĉe, on ih malo cijeni, prema njegovu mišljenju, one misle samo na to kako će obljubiti nekog mladog, lijepog i dobro graĊenog muškarca, ali, kako su podmitljive i bojaţljive, one će se podati i nekom starom inkvizitoru ili nekom vojniku, ako se tako mogu obogatiti ili spasiti svoj ţivot; one su prevrtljive i odrezale bi nos svome muţu, koga gorko oplakuju, samo da izlijeĉe nekog novog ljubavnika. Ono što zapravo ĉini jedinstvo ovih pripovjedaka je Voltaireova filozofija. Za nju su rekli, da je "kaos jasnih ideja", i da je , prema tome, neskladna. Faguet prigovara Voltaireu, da je sve pregledao, sve ispitao, a ništa produbio: "je li optimist? Je li pesimist? Vjeruje li u slobodnu volju ili u sudbinu? Vjeruje u

besmrtnost duše? Vjeruje li u boga? Niječe li svaku metafiziku i je li donekle agnostik, ili, nije lli to samo do izvjesne mjere, to jest, je li ipak metafiz ik?… Tko će mi odlučno odgovoriti sa da ili ne na ma koje od ovih pitanja…" VOLTAIREOVI AFORIZMI: Sve nevolje dolaze na krilima, a odlaze vukući noge. Tko ograničava svoje želje, uvijek je veoma bogat. L ju de hvali mo kad ih smatramo smatramo oholi ma, a moli mo kad ih smatr smatr amo slabim a.

Najbolja vladavina je ona u kojoj se čovjek mora pokoravati samo sam o zakonima.

ANEGDOTA O VOLTAIREU: Kada su 1734 godine tiskana Voltaireova Filozofska pisma, u kojima hvali vjersku i politiĉku toleranciju i engleski naĉin ţivota, francuska ih je javnost

oduševljeno primila, ali sluţbeno je mišljenje djelo smatralo heretiĉkim, knjiga je spaljena, a Voltaire je morao napustiti Pariz. Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomaĉi, Voltaire je prokomentirao: "Moje su knjige kao kesteni. Što ih više peku, više viš e se prodaju.





Zato će filozofski roman i filozofska priĉa cvjetati u vrijeme, kada se ideje razvijaju brţe od ustanova i obiĉaja. Tada knjiţevnici, gonjeni potrebom da kaţu što misle, ali smetani strogošću policija, cenzura ili inkvizicija, inkviz icija, pokušavaju da pobjegnu u apsurdnost apsur dnost i da se uĉine nepovredivim nepov redivim ĉineći se nevjerojatnim. – Voltaire Voltaire CANDIDE ILI OPTIMIZAM –

je svoj roman objavio 1759 godine u Ţenevi. Mjesec dana kasnije gradsko vijeće ga zabranjuje, no ubrzo se primjerci romana pojavljuju u Parizu i drugim europskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja za Voltaireova ţivota), ali i napadana. Na optuţbe Voltaire jednostavno odgovara da on tu djetinjariju nije napisao. Promotrimo li strukturu Candida, uoĉavamo da Voltaire nije previše pozornosti posvetio ni ĉvršćoj povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. To nije nikakav nedostatak i ne treba ĉuditi, jer kad bismo Voltaireove likove prihvatili kao "realne" ljude, tada bi nam njihove nesretne sudbine bile uţasne, a ne smiješne, a pogotovo bi bio neumjesan šaljivi ton koji se provlaĉi kroz cijelu knjigu. Šaljivost ugoĊaja Voltaire postiţe razliĉitim sredstvima: povezivanjem nespojivih ideja i pojava, uporabom filozofskih pojmova u neadekvatnom

kontekst (jedan od likova seksualni odnos naziva vjeţbom iz eksperimentalne fizike), neobiĉnim paradoksima te povrh svega ironiĉnim ponavljanjem kako, unatoĉ svim nevoljama u kojima se nalazi, Candide ţivi "u najboljem od svih mogućih svjetova". Voltaireov roman je jetka satira na raĉun ideje njemaĉkog filozofa Leibinza, po kojoj je svijet u kojem ţivimo baš onakav kakav je morao i mogao biti, to jest da je on najbolji od svih mogućih svjetova. U romanu se Leibnizova teorija ne osporava direktno, već Voltaire svom junaku "podaruje" toliko patnje i bola da fraza kako je ovo "najbolji od svih mogućih svjetova" zvuĉi jednostavno groteskno. Osim metafiziĉkog optimizma, na udaru Voltaireove kritike našli su s u se i rat, vjerska netolerancija, nasilje, ljudska glupost i dr. Bilo bi pogrešno zakljuĉiti da je Voltaire propovijedao pesimizam. On drţi da se ĉovjek, ako već ne ţivi u najboljem od svih mogućih svjetova, treba osloboditi teorija i posvetiti koncentriranom radu kako bi taj svijet unaprijedio.

To bi mogao biti smisao Candidovih rijeĉi upućenih Panglossu kako svaatko treba uzgajati svoj vrt. Voltaire je svoje remek-djelo Candida, napisao 1759., u svojoj šezdeset petoj godini. Paul

Morand je iz toga zakljuĉio, da u Francuskoj pisci nisu nikad mlaĊi, nikad toliko slobodni od svakog pritiska kao poslije šezdeset godine. Oni su osloboĊeni od mlaadenaĉkih tjeskoba, od







da je sin sestre gospodina baruna i nekog dobrog i poštenog vlastelina iz susjedstva, za koga se ta djevojka nije nikada htjela udati, jer je mogao nabrojiti samo sedamdeset i jedno koljeno; ostatak njegova genealoškog stabla uništio u ništio je zub vremena. BARUN, BARUNICA & OBITELJ: Gospodin barun bio je jedan od najmoćnijih plemića

Vestfalije, jer je njegov zamak imao prozore i vrata. Čak je i njegova velika dvorana bila ukrašena jednim velikim sagom. Od svih pasa iz svojih dvorišta p o potrebi je sastavljao svoj lovački čopor; konjušari su bili vodiči pasa, a seoski kapelan vrhovni ispovjednik. Svi su ga zvali monseigneur i smijali se, kad je nešto propovijedao. GospoĎa barunica, koja je težila oko tri stotine i pedeset funta, bila je zbog toga vrlo poštovana. Dočekivala je goste s dostojanstvom, koje ju je činilo još uglednijom. Njezina kći Cunegonda, koja je imala sedamnaest godina, bješe rumena, svježa, debela, poželjna. Barunov sin u svenu je izgledao dostojan svoga oca.

Odgajatelj Pangloss bio je kućni prorok, i mali je Candide slušao njegova predavanja sa dobrobušnošću svoje dobi i svoga karaktera. Pangloss je poučavao metafiziko teologo - kosmolonigologiju. Divno je dokazivao, da nema poslijedice bez uzroka i da je u ovom, najboljem od svih mogućih svijetova, zamak gospodina baruna najljepši od svih zamaka, a gospoĎa barunuca najbolja od svih mogućih barunica. PANGLOSS:

-Dokazano je- govoraše on - da stvari ne mogu biti drugačije, jer pošto je sve stvoreno za neku svrhu, sve s ve je nužno za najbolju svrhu. Upozoravam, da su nosevi stvoreni, da nose naočari, i mi imami naočari. Noge su očito stvorene, da budu obuvene, i mi imamo obuću. Kamenje je stvoreno, da se kleše i da se od njega prave prav e zamci, zato gospodin g ospodin ima vrlo lijep zamak; najveći na jveći







utopiti u toj luci? O, gospoĎice Cunegondo, biseru meĎu djevojkama, zar je trebalo da vam raspore trbuh? Mjesto radnje: Njemaĉka, Vestfalija u dvorcu baruna Thunder-ten-tronckha Vrijeme radnje: 18.stoljeće. Tema romana :Voltaire svom junaku Candidu ”podaruje” toliko patnje i bola

kroz njegova putovanja i kroz njegov ţivot da Leibnizova fraza kako je ovo ”najbolji od svih mogućih svjetova”(svijet u kojem trenutno ţivimo) jednostavno zvuĉi groteskno. Voltaire na taj naĉin nije propovijedao pesimizam, već smatra da ĉovjek ako već ne ţivi u najboljem svijetu od svih mogućih svjetova, treba pustiti teoriju na miru i posvetiti se realnosti i radu, kako bi svijet u kojem stvarno ţivi poboljšao i unaprijedio.

Kratak sadržaj Pristojan i pametan, ali naivan mladić Candide (što u prijevodu znaĉi ĉist, nevin, naivan) ţivi u Njemaĉkoj, u Vestfaliji, u dvorcu baruna Thunder-ten-tronckha u kojem ţive i barun, barunica, njihova djeca te dvorski uĉitelj Pangloss. Uĉitelj Pangloss je vjeran Leibnizovoj doktorini i vjeruje kako je sve dobro u najboljem od svih mogućih svjetova. Tako i Candide prihvaća tu doktorinu bez prigovora. MeĊutim, jednoga dana Candide bude protjeran iz dvorca jer pokuša poljubiti barunovu kćer Cunegondu. Na taj naĉin poĉinju njegova lutanja i otkrivenja koliko je zla, patnje i ljudske gluposti prisutno u svakodnevnom ţivotu i svijetu. Nedugo zatim Candida unovaĉe na prijevaru u bugarsku vojsku, koja je bila u ratu s Abarima. Candide jedva izvuĉe ţivu glavu i pobjegne u Nizozemsku, sav zgroţen ratnim strahotama kojima je bio nazoĉan. U nizozemskoj sretne bijednog prosjaka i veoma se iznenadi kada shvati da je to njegov stari uĉitelj Pangloss. Ovaj mu ispriĉa da su Bugari razorili barunov dvorac i da su ubili Cunegondu i njezinu obitelj. Unatoĉ svemu što je doţivio, stari Pangloss i dalje tvrdi da je to najbolji od svih mogućih svjetova i da je sve baš onako kako i treba biti. Strahoviti potres uništi grad Lisabon, taman kada su Candide i Pangloss stigli u Portugal. Zbog svojih izjava, budu uhićeni od inkvizicije: Panglossa objese, a Candida krvniĉki išibaju. Zatim ga lijeĉi nepoznata ţena koja ga naposlijetku odvede do Cunegonde. Ona mu ispriĉa sve o

kandid

Recommend Documents