KAKO RAZUMEVATI MEĐUNARODNE SUKOBE
- UVOD U TEORIJU I ISTORIJU
DŽOZEF S. NAJ, JR. HARVARD UNIVERZITET
POSVETA - ZA MHN, KAO UVEK, I NAŠE UNUČIĆE
SADRŽAJ:
PREDGOVOR – REČ UNAPRED-
POGLAVLjE 1 POSTOJI LI TRAJNA LOGIKA SUKOBA U SVETSKOJ POLITICI ŠTA JE MEĐUNARODNA POLITIKA? Dva viđenja anarhične politike Gradivni blokovi PELOPONESKI RAT KRATKA VERZIJA DUGE PRIČE UZROCI I TEORIJE NEIZBEŽNOST I SENKA BUDUĆNOSTI ETIČKA PITANjA I MEĐUNARODNA POLITIKA OGRANIČENjA ETIKE U MEĐUNARODNOJ POLITICI TRI VIĐENJA ULOGE MORALA HRONOLOGIJA: PELOPONESKI RATOVI PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 2 POREKLO VELIKIH SUKOBA U DVADESETOM VEKU MEĐUNARODNI SISTEMI I NIVOI UZROČNOSTI NIVOI ANALIZE SISTEMI: STRUKTURE I PROCESI REVOLUCIONARNI I UMERENI CILjEVI I SREDSTVA STRUKTURA I PROCES MEĐUNARODNOG SISTEMA DEVETNAESTOG VEKA MODERNI NASTAVAK UNUTRAŠNjA POLITIKA I SPOLjNA POLITIKA OŽIVLJENI LIBERALIZAM LIBERALNA DEMOKRATIJA I RAT DEFINICIJA NACIONALNOG INTERESA VARIJACIJE U SPOLjNOJ POLITICI METOD IZVRTANJA ČINJENICA UVERLJIVOST
BLIZINA U VREMENU ODNOS PREMA TEORIJI ČINjENICE HRONOLOGIJA: EVROPA PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 3 RAVNOTEŽA SNAGA I PRVI SVETSKI RAT RAVNOTEŽA SNAGA MOĆ RAVNOTEŽE KAO RASPODELE MOĆI RAVNOTEŽA SNAGA KAO POLITIKA RAVNOTEŽA SNAGA KAO MULTIPOLARNI SISTEM SAVEZI POREKLO PRVOG SVETSKOG RATA TRI NIVOA ANALIZE DA LI JE RAT BIO NEIZBEŽAN? KOJA VRSTA RATA? „LEVAK IZBORA“ PONOVO LEKCIJE ISTORIJE HRONOLOGIJA: PUT KA PRVOM SVETSKOM RATU PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 4 NEUSPEH KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI I DRUGI SVETSKI RAT USPON I PAD KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI DRUŠTVO NARODA SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I DRUŠTVO NARODA RANI DANI DRUŠTVA NARODA MANDŽURIJSKI NEUSPEH ETIOPSKI DEBAKL POREKLO DRUGOG SVETSKOG RATA HITLEROV RAT? HITLEROVA STRATEGIJA ULOGA POJEDINCA SISTEMSKI I UNTRAŠNJI UZROCI DA LI JE RAT BIO NEIZBEŽAN? RAT NA PACIFIKU POLITIKA POPUŠTANJA I DVA TIPA RATA HRONOLOGIJA: IZMEĐU SVETSKIH RATOVA
PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 5 HLADNI RAT ODVRAĆANJE (DETERRENCE) I ZAPREČAVANJE (CONTAINMENT) TRI PRISTUPA HLADNOM RATU RUZVELTOVA POLITIKA STALjINOVA POLITIKA FAZE SUKOBA NEIZBEŽNOST? NIVOI ANALIZE CILjEVI SJEDINjENIH AMERIČKIH DRŽAVA I SOVJETSKOG SAVEZA U HLADNOM RATU KONTEJNMENT - POLITIKA ZAPREČAVANJA OSTATAK HLADNOG RATA KRAJ HLADNOG RATA ULOGA NUKLERNOG ORUŽJA FIZIKA I POLITIKA RAVNOTEŽA STRAHA PROBLEMI NUKLERNOG ODVRAĆANjA KUBANSKA RAKETNA KRIZA MORALNA PITANjA HRONOLOGIJA: GODINE HLADNOG RATA PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 6 INTERVENCIJE, INSTITUCIJE I REGIONALNI I ETNIČKI SUKOBI ETNIČKI SUKOBI INTERVENCIJA I SUVERENOST DEFINISANjE INTERVENCIJE SUVERENOST OCENJIVANJE INTERVENCIJA IZUZECI OD PRAVILA PROBLEMI SAMOOPREDELJENJA MOTIVI, SREDSTVA I POSLEDICE MEĐUNARODNO PRAVO I MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE UNUTRAŠNJE ANALOGIJE PREDVIDLJIVOST I LEGITIMNOST
SUECKA KRIZA OPERACIJE UJEDINJENIH NACIJA ZA ČUVANJE MIRA I KOLEKTIVNA BEZBEDNOST SUKOBI NA SREDNjEM ISTOKU PITANjA NACIONALIZMA ARAPSKO-IZRAELSKI SUKOBI RAT U ZALIVU 1991. GODINE I NJEGOVE POSLEDICE HRONOLOGIJA: ARAPSKO-IZRAELSKI SUKOB PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 7 GLOBALIZACIJA I MEĐUZAVISNOST DIMENZIJE GLOBALIZACIJE ŠTA JE NOVO U GLOBALIZACIJI DVADESET PRVOG VEKA? POLITIČKE REAKCIJE NA GLOBALIZACIJU EKONOMSKA MEĐUZAVISNOST I SUKOBI KONCEPT MEĐUZAVISNOSTI IZVORI MEĐUZAVISNOSTI DOBICI MEĐUZAVISNOSTI TROŠKOVI MEĐUZAVISNOSTI SIMETRIJA MEĐUZAVISNOSTI VOĐSTVO U SVETSKOJ EKONOMIJI REALIZAM I SLOŽENA MEĐUZAVISNOST NAFTNA POLITIKA NAFTA KAO IZVOR MOĆI PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 8 INFORMATIČKA REVOLCIJA, TRANSNACIONALNI AKTERI I RASPRŠIVANJE MOĆI MOĆ I INFORMATIČKA REVOLUCIJA LEKCIJE IZ PROŠLOSTI NOVA SVETSKA POLITIKA? SUVERENOST I KONTROLA
TRANSNACIONALNI AKTERI NEVLADINE ORGANIZACIJE (NGO) TRANSNACIONALNI TERORIZAM INFORMACIJE I MOĆ MEĐU DRŽAVAMA INFORMATIČKA REVOLUCIJA I SLOŽENA MEĐUZAVISNOST INFROMATIČKA REVOLUCIJA I DEMOKRATIZACIJA PITANJA ZA RAZMIŠLjANJE PREPORUČENA LITERATURA DODATNA LITERATURA
POGLAVLjE 9 NOVI SVETSKI POREDAK? RAZLIČITA PROMIŠLJANJA BUDUĆNOSTI KRAJ ISTORIJE ILI SUKOB CIVILIZACIJA TEHNOLOGIJA I RASPRŠIVANJE MOĆI ŠIRENjE ORUŽJA ZA MASOVNO UNIŠTAVANjE TANSNACIONALNE PRETNjE I ZAMISAO BEZBEDNOSTI NOVI SVETSKI POREDAK? BUDUĆI RASPORED MOĆI TAMNICA STARIH ZAMISLI EVOLUCIJA HIBRIDNOG SVETSKOG PORETKA RAZMIŠLjATI O BUDUĆNOSTI PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE PREPORUČENA LITERATURA DODTNA LITERATURA POJMOVNIK IZRAZI ZAHVALNOSTI
PREDGOVOR Profesor Naj je čovek sa mnogo darova. On je pisao sa jasnoćom, elegancijom i erudicijom o mnogim temama koje su, takođe, predmeti i mog velikog interesovanja: o međunarodnim i regionalnim organizacijama, o međuigri između međuzavisnosti i tradicionalnog međudržavnog nadmetanja, političkoj i moralnoj ulozi nuklearnog oružja, američkoj spoljnoj politici tokom i posle Hladnog rata, o ograničenjima i mogućnostima međunarodnog upravljanja, itd. On sa zahvalnošću ističe da je bio moj student, i mi smo zajedno vodili Harvardski kurs koji je poslužio kao osnova za ovu knjigu. Ja sam, međutim, u najmanju ruku, naučio od njega onoliko koliko on misli da je naučio od mene - ne samo zbog njegove izuzetne stručnosti u oblasti međunarodne ekonomije, nego takođe i zato što je u svoje razumevanje međunarodne politike uneo dragoceno praktično političko iskustvo koje je stekao kao visoki zvaničnik u Karterovoj i Klintonovoj administraciji. On je uneo svojim izučavanjem međunarodnih sukoba spokojstvo mišljenja velikih američkih državnika sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog vekaspokojstvo sačinjeno od dara da se izdigne visoko iznad dnevnih događaja, i radoznalosti za i znanja o političkoj filozofiji koja mu pomažu da postavlja pitanja od trajne važnosti i da događaje posmatra u široj perspektivi, od dara da razume kako teorija može da neguje proučavanje istorije, i kako to proučavanje može neizbežno da dovede do filozofskih i etičkih zaključaka. To su veštine takvih autora poput Tokvila, Maksa Vebera i Rejmona Arona. Osobito vredno u ovim danima „metodoloških bitaka“ je njegovo razumevanje ograničenja metoda generalizacije i mnogih drugih načina tumačenja događaja. Njegov osećaj za realnost nikada nije, čak ni u proučavanju država, tih hladnih monstruma, doveo do ciničnog negiranja morala, pa nije iznenađujuće što je u proučavanju moći pripisao veliku važnost nečemu što je nazivao meka moć: moći koja nije zasnovana na prinudi, nasilničkom ponašanju, zastrašivanju, podmićivanju, nego na moći da se privuče, ubedi, utiče mudrošću, davanjem primera... Ovo su kvaliteti čiji je značaj u svetskim poslovima često potcenjen, a koji su potrebniji nego ikada u američkoj spoljnoj politici. Sposobnost da odvoji važno od nevažnog kao i produbljeno mišljenje, odvele su njegovu pažnju ka značajnim novinama, uvedenim u međunarodne odnose u XX stoleću pitanjima strategije i ekonomije, ali su ga i sačuvale od prolaznih poleta i pomodnih slogana. On je čovek dubokih vrednosti i plemenitih ubeđenja, ali takođe i velike oštroumnosti, nepristrasnosti, i posvećenosti. Sve ove vrline prisutne su u ovoj knjizi. Po mom mišljenju, ovo je najbolji udžbenik koji daroviti studenti svetske politike mogu pronaći. On na savršen način spaja istoriju, političku filosofiju, političku teoriju i analizu. Sklon je da objašnjava događaje tako što usmerava pažnju čitalaca na izražene detalje. Naj čini sve ono što bilo koji dobar naučnik u oblasti društvenih nauka treba da radi: objašnjava (pokazuje uzroke), tumači (otkriva nam značenje), procenjuje (sa političkog i moralnog gledišta). Odvaja svet međudržavnih sukoba od sveta "složene međuzavisnosti", pojma koji su skovali Naj i njegov i moj prijatelj, Robert Kiohejn. On ukazuje na napetost između potrebe za borbom protiv terorizma, sprečavanja širenja nuklearnog oružja, podrške demokratijama u borbi protiv teorizma, kao i neophodnosti da se očuvaju pravila međunarodnog prava i međunarodne legitimnosti. Pokazuje originalnost i ograničenja globalizacije i informatičke revolucije. Iznad svega, ovo je jedna poučna knjiga - poučna zbog Najeve sposobnosti da sagleda sve strane nekog
pitanja i sve rasprave koje neki događaj može da izazove; poučna zbog skoro samo njemu svojstvenog nepoverenja u preterivanja (u slučaju američke spoljne politike, i škole "deklinizma"1 koja je napredovala - i protiv koje je on2 upozoravao pre nekoliko godina, i one (škole-prim.prev.) unilateralizma koji je hibris današnjice, a koji njegova poslednja knjiga na rečit način pobija)3. Ona je takođe poučna i zbog savršenog spoja humanosti, osećaja za opšte dobro, znanja i integriteta koji odlikuju ličnosti tako svestrano uspešne u pisanju, predavanjima i razmišljanju o različitim ljudskim iskustvima, kao i zbog delovanja na način maštovitog, dalekovidog i dinamičnog akademskog delatnika. Obožavam njegovu uravnoteženost i njegove talente, i volim ga kao uspešnog i dobrog čoveka čije prijateljstvo duboko poštujem. Stenli Hofman, Batenvajzer profesor univerziteta Harvard Univerzitet REČ UNAPRED 1
Reč je pre svega o knjizi Pola Kenedija koja je pod naslovom „Uspon i pad velikih sila“ u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena 1987. godine. Videti srpsko izdanje ove knjige: Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, Službeni List SRJ, Beograd, CID, Podgorica, 1999 U ovoj knjizi Kenedi upozorava SAD da mogu doći u opasnost od „imperijalnog preprotezanja“ (Imperial Overstretch) u koju su dolazile sve velike sile pre nje. Drugačije rečeno, „...bogatstvo je obično nužno da bi se poduprla vojna moć, a vojna moć je obično nužna da se bogatstvo stekne i zaštiti. Ako se međutim, suviše veliki deo državnih resursa odvrati od stvaranja bogatstva i umesto toga preusmeri u vojne svrhe, onda to na duži rok verovatno vodi slabljenju snage države. Isto tako, ako država suviše strateški rastegne svoje snage, recimo osvajanjem prostranih teritorija, ili vođenjem skupih ratova – ona rizikuje da potencijalne koristi od spoljne ekspanzije budu nadmašene velikom cenom svega toga – što predstavlja dilemu koja postaje akutna ako je dotična država ušla u period relativnog ekonomskog opadanja“. (Videti: Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, str. 11 – 12.) Na drugom mestu, Kenedi je još eksplicitniji kad je u pitanju opasnost od „imperijalnog preprotezanja“ i kaže: „Iako ima tvrdnji da troškovi odbrane mogu imati izvesne komercijalne ekonomske nusproizvode, ipak je veoma teško naći argumente protiv stava da preterani troškovi za oružje štete ekonomskom napretku. Teškoće koje proživljavaju savremena društva koj su vojno najopremljenija, samo su ponavljanja onih koje su, svojevremeno, pogađale Španiju Filipa II, Rusiju Nikole II I Hitlerovu Nemačku. Velike vojne sile mogu, poput velikog spomenika, delovati impozantno oduševljenom posmatraču; ali ako se ne zasnivaju na čvrstoj osnovi (u ovom slučaju, na produktivnoj nacionalnoj ekonomiji), rizikuju kolaps u budućnosti... istorijski podaci sugerišu da ako jedna konkretna nacija odvaja tokom dužeg vremenskog perioda više od 10 % (a u nekim slučajevima, kada je strukturalno slaba, više od 5 %) nacionalnog dohotka na naoružavanje, to najverovatnije ograničava njegovu stopu rasta“. Isto, op. cit. str. 495. (prim. Prev.) 2
Profesor Naj je na ovu Kenedijevu tezu odgovorio lansirajući priču o tzv. „novim izvorima moći“, to jest smišljajući pojam tzv. meke moći. Po njemu, SAD su možda u procesu relativnog opadanja što se tiče vojne ili ekonomske moći (tzv. tvrda moć), ali su u pogledu novih izvora moći (meka moć), kao što su privlačnost kulturnih dobara, diplomatska veština, uticaj u međunarodnim organizacijama itd. neprikosnovene. Po njemu, iz svega toga može se zaključiti da će SAD ostati najmoćnija zemlja sveta i u budućnosti. Videti: Joseph S. Nye, Jr, „Understanding U. S. Strenth“, Foreign Policy, Fall 1988; Joseph S. Nye, Jr., „ Soft Power“, Foreign Policy, Fall, 1990; Joseph S. Nye, Jr., Bound to Lead – The Changing Nature of American Power, Basic Books, New York, 1990 (prim. Prev.) 3 Reč je o knjizi Paradoks američke moći, koja je u SAD objavljena 2002. godine a kod nas prevedena 2004. Videti srpsko izdanje ove knjige: Džozef Naj, Jr., Paradoks američke moći, BMG, Beograd, 2004 (prim. Prev.)
Ovaj rukopis je nastao iz kursa o međunarodnim sukobima u savremenom svetu koji sam držao kao deo obaveznog Harvardskog kurikuluma tokom više od jedne decenije. Na njega je takođe uticalo i pet godina iskustva koje sam stekao kao pomoćnik sekretara u tri velike birokratije u Vašingtonu. Njen cilj je da uvede studente u složenosti međunarodne politike dajući im dobru osnovu iz tradiocionalne realističke teorije, pre nego što se okrenu liberalnom i konstruktivističkom pristupu koji su postali mnogo poznatiji posle Hladnog rata. Pokušaću da prikažem različite koncepte jasnim jezikom sa istorijskim primerima, tako da će studenti steći praktično razumevanje osnovnih pojmova međunarodne politike. Dva puta u prvoj polovini dvadesetog veka velike sile su učestvovale u razarajućim svetskim ratovima, koji su odneli približno 50 miliona ljudskih života. Drugom polovinom dvadesetog veka protutnjali su Hladni rat, regionalni ratovi i pretnja nuklearnog oružja. Zašto su se ovi sukobi dogodili? Mogu li se dogoditi ponovo u dvadeset prvom veku? Ili će rastuća ekonomska i ekološka međuzavisnost, porast broja transnacionalnih i međunarodnih institucija i širenje demokratskih vrednosti, doneti jedan novi svetski poredak? Kako će globalizacija i informatička revolucija uticati na međunarodnu politiku u ovom novom veku? Nema dobrog predavača koji pošteno može odgovoriti na sva ova pitanja sa sigurnošću, ali možemo naše studente da opremimo konceptualnim alatkama koje će im pomoći u oblikovanju njihovih vlastitih odgovora kako se budućnost bude odvijala. To je svrha ove knjige. Ovo nije kompletan udžbenik sa svim konceptima ili istorijom koja će studentu trebati. Umesto toga, ovo je primer kako misliti o jednom složenom i zbunjujućem polju kakva je međunarodna politika. Ona ne treba da bude čitana kao udžbenik koji sadrži sve činjenice, nego zbog načina na koji pristupa međuigri teorije i istorije. Ni teorija niti istorija same po sebi nisu dovoljne. Istoričari koji veruju da razumevanje proističe iz jednostavnog obradjivanja činjenica, ne uspevaju da otkriju skrivena pravila na osnovu kojih su pojedine činjenice odabrali i dali im prednost u odnosu na neke druge. Podjednako greše i politikolozi koji bivaju izolovani i upetljani u bunilo apstraktne teorije, tako da zamenjuju vlastite mentalne konstrukcije za stvarnost. Takve pogreške moguće je izbeći samo krećući se putem između istorije i teorije. Ovaj tekst je primer jednog takvog dijaloga izmedju teorije i istorije. Kada se kombinuje sa preporučenom literaturom i pitanjima za razmišljanje, to može da bude put za jedan uvodni kurs ili za čitaoca da sam, individualno, istražuje kao da je bio na kursu. Sa druge strane, on se može koristiti kao dodatni tekst na kursu, kao primer za pristup proučavanju predmeta. Pitanja etike obrađivana su kroz tekst, osobito u poglavljima 1, 5, 6. Peto izdanje ove knjige, drugo kao deo u seriji Longmanovih klasika u političkim naukama, dopunjeni su novim materijalima o konstruktivističkim teorijama i mekoj moći (poglavlja 1, 3 i drugde); o sukobima na Bliskom Istoku (poglavlja 6 i 9); uticaju globalizacije (poglavlja 7 i 8); transnacionalnim pretnjama globalnoj bezbednosti, kao što je terorizam (poglavlja 8 i 9); moći i medjuzavisnosti u međunarodnoj političkoj ekonomiji (poglavlja 7 i 8); i intervencijama i Američkoj moći(poglavlja 6 i 9) . Tekst je dopunjavan i osavremenjivan kako bi osvetlio skorašnja kretanja na međunarodnoj sceni kao što su ratovi u Avganistanu i Iraku, uspon Kine kao svetske sile, rastuću ulogu nevladinih organizacija, transnacionalnih korporacija, terorističkih mreža, i drugih nedržavnih aktera u
medjunarodnim poslovima. Kao dodatak svemu ovome, svako poglavlje je doživelo neke promene, a preporučena literatura dopunjena je novim izdanjima i savremenim tekstovima koji mogu poslužiti za dalje proučavanje. Najposle, dodat je i novi pojmovnik. Tokom godina ponekad sam vodio ovaj kurs sa mlađim kolegama Stivenom Hagardom i Juen Kongom, Majklom Maldenbaumom i M. DŽ. Pitersonom. Od svih njih sam naučio i siguran sam da sam nesvesno pozajmio njihove brojne ideje. Tako je i sa Stenlijem Hofmanom koji me je podučavao još od vremena mojih postdiplomskih studija, i bio trajni izvor nadahnuća. Zahvalan sam njemu i Robertu Kiohejnu što su mi dali tako mnogo ideja i poklonili jedno divno prijateljstvo. Dejvid Dresler, Čarls Majer i Ernst Mej pomogli su komentarišući rukopis. Drugi koji su pregledali rukopis i ponudili konstruktivne komentare su: Džjun Tojfel Drajer, Univerzitet Majami; Keti Stromajl Golden, Univerzitet Kolorado - Kolorado Springs; Dž. Daglas Nelson sa Anderson Univerziteta; Džordž Šambog, Džordžtaun Univerzitet; Edvard S. Majnalkanin, sa Jugozapadnog teksaškog državnog unirveziteta; Majkl Barnet, sa Univerziteta ViskonsinMedison; Keleči Kalu, sa Unirveziteta Severnog Kolorada; Hauard Leman, sa Univerziteta Juta; Den Rajter – Emori Unirvezitet; Piter D.Fiber, Djuk Univerzitet; Ričard. A.Melanson, Braun Univerzitet i Džon Vilijams sa Univerziteta Istočne Karoline. Takodje bih želeo da se zahvalim glavnim asistentima na kursu: Vin Ogeru, Piteru Fiveru, Meril Kesler, Šon Lin Džons, Pam Mec, Džonu Ovenu, Gideonu Rozu i Gordenu Silverstajnu. Veronika MekKlur bila je divan kolega u ispravljanju i prepisivanju mog rukopisa. Ričard Vud, Den Filpot Zakari Karabel, Karl Nejgin, Nil Rozerdonf i Aleks Skakov pomagali su u ranijem izdanju. Mart Kohut pružio je neprocenjivu pomoć, kolosalnu energiju i izuzetno dobre savete u pripremi ovog izdanja. Srećan sam što sam imao pomoć svih njih. Tokom godina veoma sam mnogo naučio od mojih studenata. Svima njima sam duboko zahvalan. Džozef S. Naj, JR.
Poglavlje I
Postoji li trajna logika sukoba u svetskoj politici? Svet se skuplja. Brodu Mejflauer je trebalo tri meseca da pređe Atlantik. Let Čarlsa Lindberga iz 1924. godine trajao je 24 časa. Pedeset godina kasnije, Konkord je to mogao da uradi za tri sata. Balističke rakete mogu da to urade za 30 minuta. Na početku novog veka, let preko Atlantika košta jednu trećinu cene iz 1950-te godine, a telefonski poziv iz Njujorka za London košta samo mali procenat onoga koliko je koštao sredinom veka. Globalne komunikacije putem interneta su skoro trenutne, a troškovi prenosa su zanemarljivi. Nekom ekologu u Aziji ili aktivisti za zaštitu ljudskih prava u Africi, danas su na raspolaganju komunikacijska sredstva koja su nekada mogle da imaju samo velike organizacije kao što su vlade ili transnacionalne korporacije. U jednom dramatičnijem smislu, nuklearno oružje je dodalo novu dimenziju ratu koju jedan pisac naziva „duplom smrću“, što znači da ne samo da ljudi kao pojedinci mogu umreti, nego pod određenim okolnostima čitava ljudska vrsta može biti ugrožena. I kao što su teroristički napadi na Njujork i Vašington iz septembra 2001. godine pokazali, tehnologija u ruke nedržavnih subjekata međunarodnih odnosa stavlja destruktivnu moć koja je nekada bila isključivo rezervisana za vlade. Kako se uticaj udeljenosti smanjuje, prilike koje vladaju u dalekim, siromašnim zemljama kao što je Avganistan iznenada postaju veoma značajne za Ameriku i Evropu. Ipak, neke stvari u međunarodnoj politici ostale su iste u svim dobima. Tukididovi opisi borbi između Sparte i Atine u Peloponeskom ratu pre 2500 godina liče na arapsko – izraelski sukob posle 1947. godine. Svet na početku 21. veka je jedan čudan koktel kontinuiteta i promene. Neki aspekti međunarodne politike se nisu promenili još od vremena Tukidida. Postoji određena logika neprijateljstva, dilema povodom bezbednosti koja ide zajedno sa međudržavnom politikom. Savezi, ravnoteža snaga i izbori u politici između rata i kompromisa, ostali su slični kroz milenijume. Sa druge strane, Tukidid nikad nije morao da brine o nuklearnom oružju, o ozonskoj rupi ili o globalnom zagrevanju. Pred studentima Međunarodnih odnosa stoji zadatak da istražuju na osnovu prošlosti, ali da ne budu zarobljeni u njoj, da razumeju stalnosti kao i promene. Mi moramo da naučimo tradicionalne teorije, a onda da ih prilagodimo sadašnjim okolnostima. Početna poglavlja ove knjige pružiće vam istorijski i teoretski kontekst u koji će biti smešteni fenomeni informatičke revolucije, globalizacije, međuzavisnosti i transnacionalnih aktera koji se raspravljaju u kasnijim poglavljima. Međunarodna politika bi se transformisala ukoliko bi suverene države bile ukinute, ali svetska vlada nije na vidiku. I dok nedržavni akteri kao što su transnacionalne korporacije, nevladine organizacije, i terorističke grupe predstavljaju nove izazove za vlade država, one ne zamenjuju države. Ljudi koji žive u približno 200 država širom sveta hoće svoju nezavisnost, posebne kulture i sopstvene jezike. U stvari, umesto da iščeznu, nacionalizam i težnje za stvaranjem novih, nezavisnih država su se uvećali. Umesto da se smanji, broj država u ovom novom veku će se povećati. Svetska vlada neće moći automatski da reši problem rata. Većina ratova danas su građanski ili etnički. Od kraja hladnog rata 1989. godine pa do kraja dvadesetog veka, bilo je 111 oružanih sukoba koji su izbili u 74 područja sveta. Sedam od njih su bili međudržavni
ratovi a devet su bili unutardržavni ratovi sa spoljnom intervencijom.4 U stvari, najkrvaviji ratovi devetnaestog veka nisu se bili sukobi između zavađenih država Evrope, nego ustanak Tajpinga u Kini i Američki građanski rat. Nastavićemo da živimo u svetu nezavisnih država još dovoljno dugo vremena, i važno je da razumemo kakve nam to izglede donosi. ŠTA JE MEĐUNARODNA POLITIKA? Svet nije uvek bio podeljen u sistem posebnih država. Tokom vekova postojala su tri osnovna oblika svetske politike. U svetskom imperijalnom sistemu jedna vlada kontroliše najveći deo sveta sa kojim ima dodira. Najznačajniji primer takvog sistema u Zapadnom svetu bilo je Rimsko carstvo. Španija u šesnaestom veku, i Francuska u poznom sedamnaestom veku su pokušale da dostignu sličnu prevlast, ali nisu uspele. U devetnaestom veku, britanska imperija prekrivala je svet, ali su čak i Britanci bili prinuđeni da dele svet sa drugim jakim državama. Imperije starog sveta - Sumerska, Persijska i Kineska - su zapravo bile regionalne imperije. One su mislile da vladaju svetom, ali su izbegle međusobne sukobe zahvaljujući nepostojanju komunikacija. Njihove borbe sa varvarima na periferiji carstava ne mogu se uporediti sa ratovima između država čija je moć približno jednaka. Druga osnovni oblik međunarodne politike je feudalni sistem, u kome ljudska lojalnost i političke obaveze nisu prvenstveno vezane za teritorijalne granice. Feudalizam je bio zajednički oblik društvenog uređenja u Evropi posle pada Rimskog carstva. Pojedinac je imao obaveze prema lokalnom gospodaru, ali je takođe imao da obavlja dužnosti i prema nekom udaljenom plemiću, biskupu ili papi u Rimu. Političke obaveze bile su određene u ogromnoj meri na osnovu toga šta se događalo onome kome su bili podređeni. Ako bi se vladar venčao, neko područje i njegov narod mogli bi promeniti gospodara kao deo miraza. Tako je stanovništvo nekih gradova koje je bilo francuskog porekla, iznenada moglo da promeni naciju i da postane Flamancima ili Englezima. Gradovi i savezi gradova ponekad su imali specijalan polunezavisan status. Ratovi koji su pratili feudalne odnose nisu bili ono što mi podrazumevamo pod modernim teritorijalnim ratovima. Oni su se mogli pojaviti kako unutar tako i preko granica teritorija, i bili su povezani sa tim presecajućim, neteritorijalnim lojalnostima i sukobima. Treći oblik koji svetska politika može imati jeste anarhični sistem država, koji je sastavljen od država koje su relativno kohezivne jedinice u sistemu, ali nemaju vrhovnu vlast nad njima. Primeri uključuju gradove - države gradove stare Grčke ili Makijavelijevu petnaestovekovnu Italiju. Drugi primer anarhičnog sistema država je dinastička teritorijalna država čija koherentnost proizilazi iz kontrole koju vrši vladajuća porodica. Primeri se mogu pronaći u Indiji ili Kini u petom veku pre Hrista. Velike teritorijalne dinastije ponovo su se javile u Evropi oko 1500. godine, dok su se drugi oblici međunarodne politike kao što su gradovi - države ili decentralizovani savezi između različitih teritorija, počeli da iščezavaju. Vestfalski mir iz 1648. godine, okončao 4
Peter Wallensteen and Margareta Sollenberg, "Armed Conflict, 1989-2000, in Sollenberg (ed) States in Armed Conflict 2000, (Uppsala University, Department of Peace and Conflict Research, Report No. 60, 2001), p. 10.
je Tridesetogodišnji rat, koji se ponekad naziva i najdužim od velikih religijskih ratova i prvim ratom modernih država. U retrospektivi, ovaj ugovor je uveo suverene teritorijalne države kao dominantan oblik međunarodnog organizovanja. Stoga, kada danas govorimo o međunarodnoj politici, uobičajeno podrazumevamo sistem teritorijalnih država, i definišemo međunarodnu politiku kao politiku u odsustvu zajedničkog suverena, politiku među entitetima bez vladara nad njima. Međunarodna politika se često naziva anarhičnom. Kao što monarhija znači jedan vladar, anarhija-"anarchy" - znači odsustvo bilo kog vladara. Međunarodna politika je sistem koji počiva na načelu samopomoći. Tomas Hobs, engleski filozof iz sedamnaestog veka, nazvao je takav anarhični sistem "prirodnim stanjem". Po nekima, reči prirodno stanje opisuju sliku stada krava koje mirno pasu na farmi, ali to nije ono što je Hobs pod tim mislio. Zamislite gradić u Teksasu bez šerifa u vreme Divljeg Zapada, ili Liban posle sloma vlade u 1970im, ili Somaliju u 1990-im. Hobsovo prirodno stanje nije dobroćudno; to je rat sviju protiv svih zbog toga što nema višeg autoriteta da nametne red. Kao što o tome kaže poznata Hobsova izreka, život u jednom takvom svetu je neprijatan, brutalan i kratak. Rezultat svega ovoga jeste postojanje zakonskih, političkih i društvenih razlika između unutrašnje i međunarodne politike. Unutrašnje pravo se uopšteno posmatrano poštuje, a ako to nije slučaj, policija i sudovi nameću kazne protiv prekršioca. Međunarodno pravo, sa druge strane, počiva na kompetitivnim pravnim sistemima, i nema zajedničkog organa koji bi nametao njegovo sprovođenje. Ne postoje međunarodne policijske snage da nametnu pravo. Sila igra različitu ulogu u unutrašnjoj i međunarodnoj politici. U dobro uređenom unutrašnjem političkom sistemu, vlada ima monopol na legitimnu upotrebu sile. U međunarodnoj politici, niko nema monopol na upotrebu sile. Pošto je međunarodna politika područje samopomoći, a obzirom da su neke države jače od drugih, uvek postoji opasnost da države u poslednjoj instanci upotrebe silu. Kada sila ne može biti izbačena iz igre, rezultat su nepoverenje i sumnja. Unutrašnja i međunarodna politika se takođe razlikuju u njihovom temeljnom osećanju zajednice. U dobro uređenom društvu, postoji široko rašireni osećaj zajedništva koji podstiče razvoj lojalnosti, standarda pravde, i gledišta o tome šta je legitimna vlast. U međunarodnoj politici, ljudi podeljeni na različite nacije ili različite države, ne dele iste lojalnosti. Bilo kakvo osećanje pripadnosti globalnoj zajednici je slabo. Ljudi se često ne slažu šta za koga izgleda pravedno i legitimno. Kao ishod javlja se veliki jaz između dvaju osnovnih političkih vrednosti: poretka i pravde. U takvom svetu, najveći broj ljudi stavlja pravdu u unutrašnoj politici iznad međunarodne pravde. Pravo i moral igraju ulogu u međunarodnoj politici, ali u odsustvu osećaja zajednice, oni nisu tako povezani kao što je to slučaj u unutrašnjoj politici. Od tri osnovna sistema - svetskog imperijalnog, feudalnog i anarhičnog sistema država - poslednji je najrelevantniji za međunarodnu politiku u savremenom svetu, iako, kao što ćemo videti u poslednjim poglavljima, neki ljudi spekulišu kako će dvadeset prvi vek biti svedok postepene evolucije novog feudalizma, ili što je manje verovatno, Američke svetske imperije.
DVA VIĐENJA ANARHIČNE POLITIKE
Međunarodna politika je anarhična u smislu da u njoj ne postoji vrhovna vlast, ali čak i u političkoj filozofiji su postojala dva gledišta o tome koliko okrutno treba da bude prirodno stanje. Hobs, koji je pisao u sedamnaestovekovnoj Engleskoj pogođenoj građanskim ratom, naglašavao je nebezbednost, silu i opstanak. On je to podveo pod stanje rata. Pola stoleća kasnije, Džon Lok, pišući u mnogo stabilnijoj Engleskoj, smatrao je da premda u prirodnom stanju nema zajedničkog suverena, ljudi mogu da razvijaju veze i prave ugovore, te je prema tome anarhija manje preteća. Ova dva viđenja prirodnog stanja su filozofske preteče dva sadašnja pogleda na svetsku politiku, jednog više pesimističnog, i jednog više optimističkog: realističkog i liberalnog pristupa međunarodnoj politici. Realizam je bio dominantna tradicija u promišljanju međunarodne politike. Za realiste, središnji problem međunarodne politike je rat i upotreba sile, a glavni akteri su države. Među novijim generacijama Amerikanaca, realizam ima svoj primer u onom što su napisali i što su uradili u praktičnoj politici, Predsednik Ričard Nikson i njegov državni sekretar, Henri Kisindžer. Realisti polaze od pretpostavke o anarhičnom sistemu država. Kisindžer i Nikson, na primer, su težili da maksimiziraju moć Sjedinjenih Država i da minimiziraju sposobnost drugih država da ugroze bezbednost Sjedinjenih Država. U skladu sa shvatanjima realista, na početku i kraju međunarodne politike nalazi se pojedinačna država u međudejstvu sa drugim državama. Druga tradicija se zove liberalizam, i može se pratiti unazad u zapadnoj političkoj folozofiji do Barona de Monteskjea i Imanuela Kanta u osamnaestovekovnoj Francuskoj i Nemačkoj, i u istom redu do devetnaestovekovnih britanskih filozofa kao što su Džeremi Bentam i Džon Stjuart Mil. Primer liberala među Amerikancima novijeg doba može se naći u pisanjima i praktičnom političkom delovanju politikologa i predsednika, Vudro Vilsona. Liberali vide globalno društvo kako funkcioniše uporedo sa postojanjem država i predstavlja deo konteksta u kome one deluju. Trgovina prelazi granice, ljudi imaju međusobne kontakte (npr. kao što su studenti koji studiraju u stranim zemljama), i međunarodne organizacije kao što su Ujedinjene Nacije stvaraju okvir u kome je realističko viđenje čiste anarhije kao jedinog faktora nedovoljno. Liberali se žale na realističko „slikanje“ država, kao tvrdih bilijarskih kugli koje udaraju jedna drugu u pokušaju da se izgradi ravnoteža snaga, kao nedostatno zbog toga što ljudi dolaze u međusobne kontakte i zbog toga što postoji međunarodno društvo. Realisti, tvrde liberali, prenaglašavaju razliku izmedju unutrašnje i međunarodne politike. Zbog toga što se realistička slika anarhije kao hobsovskog "stanja rata" usredsređuje samo na ekstremne situacije, po liberalnom gledištu, ona gubi iz vida rast ekonomske međuzavisnosti i evoluciju transnacionalnog globalnog društva. Realisti odgovaraju navodeći Hobsa: "Kao što olujno vreme ne znači stalnu kišu, tako ni stanje rata ne znači stalni rat".5 Poput stanovnika Londona koji nose kišobrane u sunčanim aprilskim danima, izgledi za rat u anarhičnom sistemu primoravaju države da drže armije čak i u vremenima mira. Realisti upozoravaju na prethodna predviđanja liberala koja su bila pogrešna. Na primer, 1910. godine predsednik Stenfordskog Univerziteta rekao je kako je rat u budućnosti nemoguć zbog toga što države ne mogu da ga priušte sebi. Knjige su proglasile rat zastarelim; civilizacijski napredak je prevazišao rat. Po njima, ekonomska međuzavisnost, veze između sindikata i intelektualaca i 5
Thomas Hobbes, Leviathan, ed. C. B. Macpherson (London: Penguin, 1981), p. 186.
kretanje kapitala učinili su rat nemogućim. Naravno, ova predviđanja su katastrofalno pala na ispitu 1914. godine, a realisti su dobili opravdanje za svoje stavove. Ni istorija ni rasprave se nisu zaustavili 1914. godine. Hiljadu devetsto sedamdesete su bile svedok oživljavanja liberalnih tvrdnji da je rastuća ekonomska i društvena međuzavisnost izmenila prirodu međunarodne politike. Hiljadu devetsto osamdesetih, Ričard Rouzkrens, profesor iz Kalifornije, pisao je da države mogu da uvećaju vlastitu moć na dva načina, bilo na agresivan način putem teritorijalnih osvajanja ili miroljubivo pomoću trgovine. U tom smislu, koristio je iskustvo Japana kao primer: u hiljadu devetsto tridesetim, Japan je pokušao osvajanjem teritorija i pretrpeo katastrofu u Drugom svetskom ratu. Od tada, međutim, Japan je koristio trgovinu i investicije da postane druga najveća ekonomija sveta i značajna sila u istočnoj Aziji.
1910: „NEVIDLJIVI VAMPIR“ RATA "AKO NIJE POSTOJAO DRUGI RAZLOG DA SE UČINI KRAJ RATU, FINANSIJSKO UNIŠTENJE KOJE ON PODRAZUMEVA MORAĆE PRE ILI KASNIJE DA DOVEDE CIVILIZOVANE DRŽAVE SVETA U SITUACIJU DA RAZMISLE O NJEGOVOM SMISLU. KAO ŠTO JE PREDSEDNIK LELAND STENFORD UNIVERZITETA DEJVID STAR DŽORDAN REKAO NA TAFTS KOLEDŽU, "RAT U BUDUĆNOSTI JE NEMOGUĆ JER GA DRŽAVE SEBI NE MOGU PRIUŠTITI." U EVROPI, KAŽE ON, RATNI DUG IZNOSI 26 MILIJARDI DOLARA, "SVI DUGUJU NEVIDLJIVOM VAMPIRU, KOJEM DRŽAVE NIKADA NEĆE PLATITI A KOJI OPOREZUJE OSIROMAŠENE NARODE SA 95 MILIONA DOLARA GODIŠNJE." TERET MILITARIZMA U VREME MIRA ISCRPLJUJE SNAGU VODEĆIH DRŽAVA, IONAKO PREOPTEREĆENIH DUGOVIMA. SIGURNI REZULTAT VELIKOG RATA BIO BI SVEOPŠTE BANKROTSTVO. " THE NEW YORK WORLD6 Japan je uspeo bez velike vojne sile. Iz tih razloga Rouzkrens i savremeni liberali tvrde da postoje promene koje su se desile u prirodi međunarodne politike. Neki novi liberali gledaju čak i dalje u budućnost i veruju da će dramatični porast ekološke međuzavisnosti do te mere učiniti maglovitom razliku između unutrašnje i međunarodne politike da će čovečanstvo evoluirati prema svetu u kojem neće postojati državne granice. Primera radi, svi će biti pogođeni bez obzira na granice ukoliko smanjivanje ozonskog omotača u gornjim slojevima atmosfere prouzrokuje rak kože. Ako akumulacija ugljen dioksida podiže temperaturu vazduha i ubrzava otapanje lednika, porast nivoa mora uticaće na sve priobalne države. Neki problemi kao što su AIDS i droga prelaze granice sa takvom lakoćom da nas to može odvesti u jedan drukčiji svet. Profesor Ričard Folk sa Prinston Univerziteta, smatra da će ovi transnacionalni problemi i vrednosti proizvesti nove lojalnosti zasnovane na neteritorijalnom načelu, što će izmeniti sistem država koji je bio dominantan u poslenjih 400 godina. Transnacionalne sile poništavaju Vestfalski mir a čovečanstvo evoluira ka novoj formi međunarodne politike. 6
"From Our Dec. 13 pages, 75 Years Ago", International Herald Tribune, December 13, 1985
Hiljadu devetsto devedesete, realisti su odgovarali, "recite to Sadamu Huseinu"! Irak je kada je izvršio invaziju na svog malog suseda, Kuvajt, pokazao da su sila i rat uvek prisutne opasnosti Liberali su im uzvratili kako je politika na Srednjem Istoku izuzetak. Tokom vremena, kažu, svet prevazilazi anarhiju sistema suverenih država. Ova različita gledišta na prirodu međunarodne politike, kao i na to kako se menja, neće skoro biti pomirena. Realisti naglašavaju kontinuitet; liberali u prvi plan ističu promenu. Oba pristupa smatraju sebe realnijim od onog drugog. Liberali vide realiste kao cinike čija fascinacija prošlošću ih zaslepljuje da vide promenu. Realisti, zauzvrat, zovu liberale utopističkim sanjarima i nazivaju njihovo mišljene kao globaliziranje (globaloney). Ko je u pravu? Oba su u pravu; i oba greše. Dati jasan i odsečan odgovor na ovo pitanje bi bilo lepo, ali bi takav odgovor bio manje tačan i manje interesantan. Mešavina kontinuiteta i promene koja odlikuje svet na ulasku u dvadeset prvi vek čini jedno lako, sintetičko, objašnjenje nemogućim. Zato što uključuje promenljivo ljudsko ponašanje, međunarodna politika nikada neće biti kao fizika: ona nema snažnu determinističku teoriju. Štaviše, realizam i liberalizam nisu jedini pristupi njenom proučavanju. Tokom većeg dela prošlog veka marksizam je, sa njegovim predviđanjem klasnih sukoba i ratova prouzrokovanih problemima između kapitalističkih država, bio kredibilna alternativa za veliki broj ljudi. Čak i pre kolapsa Sovjetskog Saveza 1991. godine, međutim, neuspeh marksističke teorije da objasni mir između velikih kapitalističkih država, kao i ratne sukobe između pojedinih komunističkih zemalja, bacio ih je u zaostajanje u ovom teorijskom nadmetanju. U hiljadu devetsto šezdesetim i hiljadu devetsto sedamdesetim, teorija zavisnosti (dependency theory) je bila popularna. Ona je predviđala da će bogate zemlje koje se nalaze "u centru" globalnog tržišta kontrolisati i zadržavati u stanju siromaštva nerazvijene zemlje "na periferiji" sistema. Premda je teorija zavisnosti pomogla da se osvetle neki strukturalni uzroci ekonomske nejednakosti, izgubila je uverljivost onda kada nije mogla da objasni zašto su 1980-ih i 1990-ih periferne zemlje u Istočnoj Aziji kao što su Južna Koreja, Singapur i Malezija, doživele brži rast nego "središnje" zemlje kao što su Sjedinjene Države i Evropa. Ovaj gubitak kredibiliteta dodatno je bio ojačan kada je Fernando Enrike Kardoso, akademski lider među teoretičarima zavisnosti 1970-ih, napravio zaokret ka liberalnoj politici uvećanja zavisnosti na globalnom tržištu, pošto je bio postao izabrani predsednik Brazila 1990-ih. 1980-ih, analitičari sa obe strane realističko - liberalne linije podele pokušali su da uvedu teorije sa razrađenijom dedukcijom, slične onima iz mikroekonomije. "Neorealisti" kao što je Kenet Volc i "neoliberali" kao što je Robert Kiohejn, razvili su strukturalne modele država kao racionalnih aktera koje su u svom delovanju ograničene međunarodnim sistemom. Neorealisti i neoliberali uvećavaju jednostavnost i eleganciju teorija, ali oni to rade na uštrb bogate složenosti klasičnih realističkih i liberalnih teorija. "Do kraja 1980-ih, teorijski okvir međunarodnih odnosa bio je sužen i sveden na realtivno usko neslaganje unutar jednog državocentričnog racionalističkog modela međunarodnih odnosa."7 7
Miles Kahler, "Inventing International Relations: International Relations Theory after 1945," in Michael W. Doyle and G. John Ikenberry, Eds., New Thinking in International Relations Theory, Westview Press Boulder, CO, 1977, p- 38.
U skorije vreme, jedna posebna grupa teoretičara nazvana konstruktivistima, ustvrdila je da realizam i liberalizam nisu uspeli da objasne na odgovarajući način dugoročne promene u svetskoj politici. Konstruktivisti naglašavaju važnost ideja i kulture u oblikovanju kako stvarnosti tako i govora međunarodne politike. Oni ističu subjektivnost interesa u krajnjoj instanci i njihovu povezanost sa promenjenim identitetima. Postoji mnogo vrsta konstruktivista, ali su svi oni saglasni da su dve velike teorije (realizam i liberalizam – prim. prev.) daleko od toga da daju istinitu sliku sveta, kao i da nama nije potrebno samo objašnjenje kako stvari izgledaju, nego objašnjenja o tome kako je svet postao takav kakav jeste. Konstruktivisti se usredsređuju na važna pitanja poput identiteta, normi, kulture, nacionalnog interesa i međunarodnog upravljanja (governance).8 Oni ističu da su državnici i drugi ljudi motivisani ne samo materijalnim interesima, nego takođe i njihovim osećanjem identiteta, moralnosti i onoga što bi se moglo označiti društvom ili kulturom. Ipak, i takve norme se menjaju vremenom. Neorealisti i neoliberali uzimaju kao dato kako su se ciljevi kojima su države težile promenili tokom vremena. Konstruktivisti pozajmljujući iz različitih polja i naučnih disciplina, ispituju procese putem kojih lideri, narodi i kulture menjaju svoje preferencije, oblikuju vlastite identitete i uče novo ponašanje. Na primer, i ropstvo u devetnaestom veku i rasni aparthejd u Južnoj Africi bili su nekad prihvaćeni od strane većine država, ali su im se kasnije svet široko suprotstavljao. Konstruktivisti se pitaju zašto se to promenilo? Kakvu ulogu su igrale ideje? Hoće li praksa rata krenuti istim putem jednog dana? Šta sa konceptom suverenih nacionalnih država? Svet je pun političkih entiteta kao što su plemena, nacije, i nevladine organizacije. Samo je u poslednjih nekoliko vekova suverena džava postala dominantan koncept. Konstruktivisti ističu da su koncepti poput nacije i suvereniteta, koji daju značenje našim životima kao i našim teorijama, socijalno konstruisani, i ne postoje „izvan“ nas, kao neka stalna realnost. Feministkinje koje pripadaju grupi konstruktivista dodaju da su jezik i predstave rata, kao središnji instrumenti svetske politike, pod velikim uticajem roda. Konstruktivizam je pre pristup nego teorija, ali on obezbeđuje istovremeno korisnu kritiku i važan dodatak glavnim teoorijama realizma i liberalizma. Premda ponekad labavo formulisani i sa nedostatkom moći predviđanja, konstruktivistički pristupi nas podsećaju na ono što dve glavne teorije često propuštaju. Kao što ćemo videti u narednom poglavlju, važno je uzeti u obzir i ono što se dešava izvan instrumentalne racionalnosti ostvarivanja sadašnjih ciljeva i pitati kako menjanje identiteta i interesa može ponekad da vodi suptilnim pomeranjima u državnim politikama, a ponekad prema dubinskim promenama u međunarodnm poslovima. Konstruktivisti nam pomažu da razumemo kako se formiraju preferencije, kao i kako se stvara znanje koje prethodi ispoljavanju instrumentalne racionalnosti. U tom smislu, njihov pristup je pre komplementaran, nego što je u suprotnosti sa dvema glavnim teorijama. Ilustrovaćemo pitanja razumevanja dugoročnih promena u sledećem poglavlju i vratićemo se tome u poslednjem poglavlju knjige. Dok sam radio u Vašingtonu i pomagao u formulisanju američke spoljne politike kao pomoćnik sekretara u Stejt Dipartmentu i Pentagonu, nalazio sam sebe kako pozajmljujem elemente iz sva tri tipa mišljenja: realizma, liberalizma i konstruktivizma. 8
Emanuel Adler: "Constructivism in International Relations: Sources, Contributions, Debates and Future Directions", in Walter Carlsnaes, Thomas Risse and Beth Simons, eds., Handbook of International Relations, Sage Publications, Thousand Oaks, CA, 2003
Otkrivao sam da su svi oni od pomoći, iako na različite načine i u različitim okolnostima. Ponekad se ljudi i žene koji se bave praktičnim poslovima pitaju, zašto treba da se dosađujemo sa teorijama. Odgovor je da su teorije mape koje nam pomažu da se snalazimo na nepoznatom terenu. Izgubljeni smo bez njih. Čak i kada mislimo da koristimo zdrav razum, postoji obično implicitna teorija koja vodi naše akcije. Jednostavno ne znamo ili smo zaboravili šta je to. Što smo svesniji teorija koje nas vode, sposobniji smo da razumemo njihove vrline i slabosti i kada da ih najbolje primenimo. Britanski ekonomista Džon Majnard Kejnz je jednom rekao da, ljudi iz prakse koji sebe vide kao da su iznad teorija, obično slušaju reči nekog mrtvog piskarala iz prošlosti čije su ime davno zaboravili. 9 Gradivni blokovi Subjekti, ciljevi i sredstva su tri osnovna koncepta za teorijsko promišljanje međunarodne politike, ali svaki od njih je promenjljiv. U tradicionalnom realističkom viđenju međunarodne politike, jedini značajni subjekti su države, a samo velike države su zaista važne. Ovo se, međutim, menja. Broj država je izuzetno porastao u poslednjih pola veka: 1945. godine bilo je oko 50 država u svetu; do početka dvadeset prvog veka bilo je četiri puta više sa mnogo onih koje još dolaze. Mnogo važnije od porasta broja država je uspon nedržavnih aktera. Na primer, velike multinacionalne korporacije prekoračuju državne granice i ponekad upravljaju sa više ekonomskih bogatstava nego nacionalne države. Najmanje 12 multunacionalnih korporacija ima godišnju prodaju koja je veća nego bruto nacionalni proizvod (GDP) više od polovine zemalja sveta.10 Godišnji obrt kompanija kao što su Šel, IBM, ili Dženeral Motors su veći nego bruto nacionalni proizvod (GDP) država kao što su Mađarska, Ekvador ili Senegal. Iako ove multinacionalne korporacije nemaju neke vrste moći kao što je vojna sila, one su veoma relevantne za ekonomske ciljeve države. U ekonomskom smislu, IBM je mnogo važniji za Belgiju nego što je to Burundi, njena bivša kolonija. Slika Srednjeg Istoka bez zaraćenih država i spoljnih sila bila bi veoma besmislena, ali bi takođe bila potpuno neadekvatna stvarnosti ako ne bi uključila najraznovrsnije nedržave aktere. Multinacionalne naftne kompanije kao što su Šel, Britiš Pitrolium, Ekson-Mobil su jedna vrsta nedržavnih aktera, ali ima i drugih. Postoje velike međuvladine organizacije kao što su Ujedinjene Nacije, i manje poput Arapske lige i Organizacije Zemalja izvoznica nafte (OPEC). Postoje i nevladine organizacije (NGO), koje uključuju Crveni krst i „Amnesty International“. Tu je takođe grupa raznorodnih transnacionalnih etničkih grupa, kao što su Kurdi koji žive u Turskoj, Siriji, Iranu i Iraku, ili Jermeni koji su rasuti duž Srednjeg Istoka i Kavkaza. Terorističke grupe, narko karteli i mafijaške organizacije prelaze nacionalne granice i često dele svoje resurse između nekoliko država. Međunarodni verski pokreti, posebno politički islam na Srednjem istoku i u Severnoj Africi daju još jednu dimenziju rasponu mogućih nedržavnih aktera. Nije pitanje o tome da li su države ili nedržavne grupe važnije - uobičajeno je da su to države - nego kako ova nova složena koalicija utiče na politiku u regionu na način 9
John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, Macmillan, London, 1936, p. 383. 10 Sales and GNP su različite mere, ali to je nešto što preuveličava ulogu korporacija. U svakom slučaju poređenje je interesantno.
koji tradicionalno realističko viđenje ne uspeva da razotkrije. Države su najveći subjekti u savremenoj međunarodnoj politici, ali scena ne pripada samo njima. Drugo, šta u vezi sa ciljevima? Tradicionalno preovlađujući cilj država u jednom anarhičnom sistemu je vojna bezbednost. Danas zemlje očigledno brinu o vlastitoj vojnoj bezbednosti, ali one takođe isto toliko, ako ne i više, vode računa o njihovom ekonomskom bogatstvu, o društvenim problemima kao što su trgovina drogom ili širenje SIDE ili o ekološkim kretanjima. Štaviše, kako se menjaju pretnje tako se menja i određenje bezbednosti; vojna bezbednost nije jedini cilj koji države nastoje da ostvare. Gledajući odnos između Sjedinjenih Država i Kanade, gde su izgledi za rat gotovo nikakvi, jedan kanadski diplomata je rekao kako se ne plaši da će Sjedinjene Države sa svojim trupama umarširati u Kanadu i zauzeti Toronto kao što su to uradile 1813. godine, nego da Toronto ne bude stavljen van programa nekog kompjutera u Teksasu, kao nerelevantan - što je sasvim drugačija dilema od onih tradicionalnih koje su stajale pred državama u jednom anarhičnom sistemu. Ekonomska moć nije zamenila vojnu bezbednost (što je Kuvajt otkrio kada je Irak izvršio invaziju na njega u avgustu 1990. godine), ali je dnevni red međunarodne politike postao složeniji budući da države sada nastoje da ostvare znatno širi raspon ciljeva. Treće, sredstva međunarodne politike se menjaju. Tradicionalno gledište je da vojna sila ima suštinski značaj. Opisujući svet pre 1914. godine, britanski istoričar A. DŽ. P. Tejlor, definisao je velike silu kao onu državu koja je u stanju da prevlada u ratu. Države očigledno koriste vojnu silu i danas, ali je u proteklih pola veka bilo promena u njenoj ulozi. Mnoge države, posebno one velike, smatraju da je mnogo skuplje da koriste vojnu silu u ostvarenju vlastitih ciljeva, nego što je to bio slučaj ranije. Kao što je istakao profesor Stenli Hofman sa Harvardskog univerziteta, veza između vojne snage i pozitivnog učinka se razlabavila. Šta su razlozi za to? Jedan od razloga jeste da je poslednje sredstvo vojne sile, nukelarno oružje, postalo uzaludno jačanje mišića. Premda smo prebacili brojku od 50. 000 komada, nuklearno oružje nije bilo upotrebljeno u ratu od 1945. godine. Nesrazmera između ogromnog razaranja koje nuklearno oružje može da prouzrokuje i bilo kojih razumnih političkih ciljeva, učinila je razumljivo nevoljnim političke vođe da ih upotrebe. Tako je poslednji oblik vojne sile, iz svih ovih praktičnih razloga, postao previše skup da bi ga nacionalne vođe koristile u ratu. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD (GDP) NEKIH ZEMALJA U AMERIČKIM DOLARIMA (PROCENA ZA 2002. GODINU)11 Sjedinjene Američke Države Kina Japan Indija 11
10. 4 triliona 5. 7 triliona 3. 55 triliona 2. 66 triliona
Videti, CIA Worldfactbook 2003; Ipak treba naglasiti da je profesor Naj prilikom izrade ove tabele koristio tzv. rangiranje GDP- a država, prema Purchasing Power Parity (PPP), to jest prema onome šta se za određenu svotu novca može kupiti u nekoj zemlji. To znači da nije isto zaraditi dolar u Indiji ili u SAD, jer se za jedan dolar u Indiji može kupiti više istih stvari, to jest tamo je jeftinije. Kad se zemlje ne bi rangirale na osnovu kupovne moći, nego samo prema GDP-u koji imaju, ova tabela bi izgledala unekolio drugačije, to jest Japan i Nemačka bi sigurno bili rangirani iznad Kine. (Prim. Prev.)
Nemačka Rusija Brazil Indonezija Argentina Vijetnam Sirija Gvatemala Albanija Jamajka Eritreja
2. 18 triliona 1. 35 triliona 1. 34 triliona 663 milijarde 391 milijarda 183 milijarde 59. 4 milijardi 48 milijardi 14 milijardi 10 milijardi 3. 3. milijarde
Čak je i konvencionalno oružje postalo mnogo skuplje, u slučajevima kada se koristi u svrhu vladanja stanovništvom sa izraženim nacionalnim osećanjima. U devetnaestom veku, evropske zemlje su osvojile druge delove sveta sa šačicom vojnika naoružanih modernim naoružanjem, a onda upravljali njihovim kolonijalnim posedima sa malobrojnim garnizonima. U doba velike pokretljivosti stanovništva, međutim, teško je vladati jednom okupiranom zemljom čiji stanovnici snažno osećaju nacionalni identitet. Amerikanci su ovo shvatili u Vijetnamu 1960-ih i 1970-ih, Sovjeti u Avganistanu 1980ih. Vijetnam i Avganistan nisu bili postali moćniji od nuklearnih supersila, ali je pokušaj da se vlada stanovništvom koje je imalo jaku nacionalnu svest bilo previše skupo, i za SAD i za Sovjetski Savez. Treća promena u ulozi vojne sile odnosi se na unutrašnja ograničenja. Tokom vremena došlo je do rasta etike antimilitarizma, osobito u demokratskim zemljama. Takva gledišta ne sprečavaju upotrebe sile, ali je čine politički veoma rizičnim izborom za vođe, posebno kada je njena upotreba širokog obima ili produženog trajanja. Ponekad se kaže kako države sa demokratskim uređenjem neće prihvatiti eventualne žrtve u mogućim vojnim akcijama, ali to je veliko pojednostavljivanje. Sjedinjene Države su, na primer, očekivale nekih 10 000 žrtava kada su planirale da uđu u Zalivski rat 1990. godine, ali su bile nevoljne da prihvate žrtve u Somaliji ili na Kosovu i Metohiji gde su nacionalni interesi bili mnogo manji. Sila nije zastarela, a teroristički nedržavni akteri su manje od država ograničeni moralnim obzirima, ali upotreba sile je postala mnogo skuplja i većini država je sada teže da je koriste nego u prošlosti. OBIM PRODAJE NEKIH MULTINACIONALNIH KOMPANIJA U AMERIČKIM DOLARIMA12 Wolmart supermarketi (SAD13) Dženeral Motors (SAD) Dajmler -Krajsler (Nemačka, SAD) Tojota Motor Corp. (Japan) Micubiši (Japan) Rojal Dač Šel (Velika Britanija, Holandija) 12 13
219. 8 milijardi 177. 2 milijarde 136. 9 milijardi 120. 8 milijardi 105. 8 milijardi 135. 3 milijardi
Videti: “The Fortune Global 500” in: Hoover’s Handbook of World Business, 2001 U zagradi je napisan naziv zemlje u kojoj ta multinacionalna kompanija ima sedište. (prim. prev.)
IBM (SAD) 85. 7 milijardi Siemens AG (Nemačka) 77. 3. milijardi Phillip Morris (SAD) 72. 9 milijardi Sony (Japan) 60. 6 milijardi Nestle Ltd. (Švajcarska) 50. 2 milijarde Unilever (Velika Britanija, Holandija) 46. 1 milardi Total Elf Fina (Francuska) 94. 3 milijarde PepsiCo (SAD) 26. 9 milijardi Konačno, brojni problemi koji postoje jednostavno ne mogu biti rešeni nasilnim putem. Uzmimo na primer, ekonomske odnose između Sjedinjenih Država i Japana. 1853. godine Komodor Peri uplovio je u jednu japansku luku i zapretio bombardovanjem ukoliko Japan ne otvori svoje luke za trgovinu. Ovo ne bi bio koristan ili politički prihvatljiv način da se reše trenutni trgovinski sporovi između Sjedinjenih Država i Japana. Iz tih razloga može se zaključiti da iako sila ostaje presudno sredstvo u međunarodnoj politici, ona nije i jedini instrument. Korišćenje ekonomske međuzavisnosti, sredstava komunikacije, međunarodnih institucija i transnacionalnih subjekata ponekad igra veću ulogu nego sila. Vojna sila nije zastarela kao sredstvo - o čemu svedoči rat u Avganistanu gde je talibanska vlada pružala utočište terorističkoj mreži koja je izvela napade na SAD septembra 2001. godine, ili upotreba vojne sile od strane Amerikanaca i Britanaca u svrgavanju režima Sadama Huseina 2003. godine. Sama vojna sila, međutim, nije dovoljna da zaštiti od terorizma. Premda vojna sila ostaje sredstvo koje se koristi u krajnjem slučaju, promene u ceni njene upotrebe i njenoj delotvornosti čine današnju međunarodnu politiku mnogo složenijom. Osnovna igra bezbednosti se nastavlja. Neki politikolozi smatraju da je ravnoteža snaga obično određena od strane vodeće, hegemone države - kao što su bile Španija u šesnaestom veku, Francuska pod Lujem XIV, Britanija u većem delu devetnaestog i Sjedinjene Države u većem delu dvadesetog veka. Na kraju će vodeća zemlja biti izazvana, a takva vrsta izazova će dovesti do sukoba širokog obima koje zovemo hegemonističkim ili svetskim ratovima. Posle svetskih ratova, neki novi ugovor uspostavlja okvir novog poretka: Ugovor iz Utrehta 1713. godine, Bečki kongres 1815. godine, sistem Ujedinjenih Nacija posle 1945. Ukoliko se ništa temeljno nije promenilo u međunarodnoj politici od vremena borbe za prevlast između Sparte i Atine, postavlja se onda pitanje hoće li biti novih izazova koji vode nekom drugom svetskom ratu, ili je krug ratova za hegemoniju zatvoren? Da li je nuklearna tehbologija učinila rat bude previše razoran? Da li ga je ekonomska međuzavisnost učinila isuviše skupim? Hoće li nedržavni subjekti kao što su terorističke organizacije primorati vlade država na saradnju? Da li je pojava globalnog društva učinila rat društveno i moralno neprihvatljivim? Treba tako da se nadamo, zato što bi sledeći rat za hegemoniju mogao da bude poslednji rat na Zemlji. Ali prvo, važno je razumeti slučaj kontinuiteta. USPON KINE JOŠ OD VREMENA TUKIDIDOVOG OBJAŠNJENJA PELOPONESKOG RATA, ISTORIČARI SU ZNALI DA JE USPON NEKE NOVE SILE PRAĆEN NESIGURNOŠĆU I STRAHOM. ČESTO, IAKO NE UVEK, IZ TOGA SU SLEDILI NASILNI SUKOBI. USPON EKONOMSKE I VOJNE MOĆI KINE, ZEMLJE SA
NAJBROJNIJIM STANOVNIŠTVOM NA PLANETI, BIĆE SREDIŠNJE PITANJE ZA AZIJU I AMERIČKU SPOLJNU POLITIKU NA POČETKU NOVOG VEKA. OBJAŠNJAVAJUĆI ZAŠTO JE DEMOKRATSKA ATINA ODLUČILA DA PREKRŠI SpORAZUM A ŠTO JE VODILO U RAT, TUKIDID ISTIČE UTICAJ OČEKIVANJA NEIZBEŽNOSTI SUKOBA. „OPŠTE UVERENJE JE BILO DA BEZ OBZIRA ŠTA SE DESILO, RAT SA SPARTOM ĆE OBAVEZNO DOĆI,“ PIŠE ON. VEROVANJE U NEIZBEŽNOST SUKOBA SA KINOM MOŽE IMATI SLIČNE POSLEDICE. „Clinton in China“, The Economist, June 27, 1998 PELOPONESKI RAT Tukidid je otac realizma, teorije koju većina ljudi koristi kada razmišlja o međunarodnoj politici čak i kada ne znaju da koriste teoriju. Teorije su nezamenljiva oruđa koja koristimo da organizujemo činjenice. Mnogi današnji državnici i kolumnisti koriste realističke teorije čak iako nisu ni čuli za Tukidida. Tukidid, pripadnik atinske elite koji je živeo u vreme zlatnog doba Atine, i sam je učestvovao u nekim od događaja koji su opisani u njegovoj Istoriji peloponeskog rata. Robert Gilpin, teoretičar realizma, tvrdi da “pošteno govoreći, neko mora da istraži da li ili ne studenti međunarodnih odnosa koji žive u XX veku, znaju bilo šta što Tukidid i njegovi zemljaci iz vremena petog veka pre Hristovog rođenja, nisu znali o ponašanju država.” Dajući sam odgovor na ovo pitanje, on kaže da: “u poslednjoj instanci međunarodna politika još uvek može da bude okarakterisana na način kako je to bio učinio Tukidid..”14 O Gilpinovom predlogu se može raspravljati, ali da bismo raspravljali moramo znati Tukididove argumente. A kakav bolji uvod u realističku teoriju postoji, od jedne od najvećih priča u istoriji? Ipak, kao i većina velikih priča, ona ima svoja ograničenja. Jedna od pouka koju smo naučili iz Peloponeskog rata jeste kako izbeći suviše pojednostavljeno čitanje istorije. Kratka verzija dugačke priče U ranom petom veku, Atina i Sparta su bile saveznice koje su sarađivale kako bi porazile Persijsku imperiju (480. godina p. n. e.). Sparta je bila konzervativna kopnena sila, okrenuta sebi posle pobede nad Persijom; Atina je, pak, bila trgovačka država orijentisana ka moru, okrenuta prema spoljašnjem svetu. Sredinom veka, Atina je imala iza sebe 50 godina uspona koji su doveli do razvoja Atinske imperije. Atina je stvorila Delski savez, savez država oko Egejskog mora, u cilju uzajamne zaštite od Persijanaca. Sparta je, nasuprot tome, organizovala svoje susede na Peolopenskom poluostrvu u jedan defanzivni savez. Države koje su se svojom voljom pridružile Atini u cilju zaštite od Persijanaca, uskoro su morali da plaćaju poreze Atinjanima. Zbog rastuće moći Atine i otpora nekih ovoj imperiji u usponu izbio je 461. godine p. n. e. rat, dvadeset godina pošto su Grci porazili Persijance. Do 445. godine p.n.e. završen je Prvi Peloponeski rat i
14
Robert Gilpin, War and Change in World Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 1981, pp. 227-228.
bio je praćen ugovorom koji je obećao tridesetogodišnji mir. Tako je Grčka uživala razdoblje stabilnog mira pre drugog, ili velikog, Peloponeskog rata. 434. godine p.n.e. izbio je građanski rat u malom, perifernom grčkom gradu državi Epidamnu. Poput oblutaka kojim započinje stvaranje velikih gromada, ovaj događaj je bio okidač za seriju reakcija koje su na kraju dovele do Peloponeskog rata. Veliki sukobi su često bili započinjani relativno beznačajnim krizama u zabačenim mestima, kao što ćemo videti kada budemo diskutovali o Prvom svetskom ratu. U Epidamnu, pristalice demokratije borili su se protiv oligarha zbog načina na koji treba upravljati državom. Pristalice demokratskih snaga obratili su se za pomoć gradu-državi Korkiri, koja je bila pomogla da se Epidamn osnuje, ali su odbijeni. Tada su se okrenuli drugom gradu - državi, Korintu, i Korinćani su odlučili da pomognu. Ovakva reakcija razgnevila je Korkirane koji su poslali flotu da bi ponovo zauzeli Epidamn, njihovu bivšu koloniju. U borbi, Korkirani su porazili korintsku flotu. Korint je bio pobesneo i objavio je rat Korkiri. Korkira, plašeći se napada Korinta, obratila se Atini za pomoć. I Korkira i Korint su poslali svoje predstavnike u Atinu. Pošto su saslušali obe strane, Atinjani su bili u dilemi. Nisu hteli da prekinu primirje koje je bilo potrajalo deceniju, ali ako stanovnici Korinta (koji su bili bliski sa Peloponežanima) osvoje Korkiru i preuzmu kontrolu nad njenom velikom mornaricom, ravnoteža snaga među grčkim državama bi se pomerila na štetu Atine. Atinjani su osećali da ne smeju da rizikuju i dopuste padanje korkiranske flote u ruke Korinćana, tako da su odlučili da se “malo umešaju”. Preduzeli su jedan mali poduhvat kako bi zaplašili Korinćane, šaljući deset brodova čije su posade dobile instrukcije da se ne bore osim u slučaju da budu napadnuti. Ali strategija odvraćanja nije uspela; Korint je napao i kada su Korkirani počeli da gube bitku, atinski brodovi bili su uvučeni u bitku i više nego što su im to bile početne namere. Uključivaje Atine u rat razbesnelo je Korint, što je kao reakciju izazvalo zabrinutost u Atini. Atinjani su se posebno brinuli da Korint ne uzburka strasti u Potideji, koja je, iako saveznica Atine, imala istorijske veze s Korintom. Sparta je obećala da će pomoći Korintu u slučaju da Atina napadne Potideju. Kada su izbili nemiri u Potideji, Atinjani su poslali vojne snage da ih uguše. Povodom toga vođena je velika rasprava u Sparti. Atinjani su apelovali na Spartu da ostane neutralna. Korinćani su sa svoje strane pozivali Spartu da uđe u rat, upozoravajući je na posledice ukoliko ne uspe da uravnoteži rastuću moć Atine. Megara, drugi važan grad, saglasila se sa Korintom, zato što su suprotno ugovoru, Atinjani zabranili njenu trgovinu. Sparta je bila pocepana, ali su Spartanci glasali za rat zbog toga što su se plašili da, ukoliko atinska moć ne bude bila uravnotežena, Atina će moći da kontroliše čitavu Grčku. Sparta je ušla u rat da bi održala ravnotežu snaga između grčkih gradova država. Atina je odbacila spartanski ultimatum i rat je izbio 431. godine p. n. e. Atinjani su imali osećaj imperijalne veličine, praćen ponosom i patriotizmom o ulozi njihovog grada i društvenog sistema, kao i optimizam povodom toga ko će pobediti u ratu. Rana faza rata je dovela do pat - pozicije. Posle deset godina ratovanja bilo je proglašeno primirje (421. g. p. n. e.), ali je ono bilo krhko i rat je ponovo izbio. 413. godine p.n.e., Atinjani su preduzeli jednu veoma rizičnu avanturu. Poslali su dve flote i pešadiju u cilju osvajanja Sicilije, velikog ostrva na jugu Italije na kome su se nalazile mnogobrojne grčke kolonije, saveznice Sparte. Ishod je bio strašan poraz za Atinjane. Istovremeno, Sparta je dobila dodatan novac od Persijanaca, koji bi bili veoma srećni da vide potpuno
poraženu Atinu. Posle poraza na Siciliji, Atina je bila podeljena iznutra. Konačno, 411. godine oligarsi su svrgli demokrate, i 400 oligarha je pokušalo da vlada Atinom. Ovi događaji nisu bili njen kraj, ali Atina se nikada stvarno nije oporavila. Jedna pobeda Atine u pomorskoj bici 410. godine, bila je praćena pet godina kasnije spartanskom pomorskom pobedom, i 404. godine Atina je bila prisiljena da zatraži mir. Sparta je zahtevala da Atina sruši dugačke zidove koji su je štitili od napada kopnenih sila. Atinska moć je bila skršena. Uzroci i teorije Ovo je dramatična i upečatljiva priča. Šta je bio uzrok rata? Tukidid je veoma jasan. Pošto je uzeo u obzir različita dešavanja u vezi sa Epidamnom, Korkirom i tako dalje, kazao je da to nisu bili pravi uzroci. Ono što je učinilo rat neizbežnim bio je rast atinske moći i strah koji je to prouzrokovalo u Sparti. Da li su Atinjani imali izbora? Jesu li su mogli da izbegnu ovu katastrofu, da su bolje predviđali? Perikle, atinski vođa u ranim danima rata, imao je zanimljiv odgovor za njegove sugrađane: “Pravo je i prikladno za vas da podržite imperijalno dostojanstvo Atine. Vaša imperija je danas kao tiranija: može biti pogrešno da je zadržite, ali je svakako opasno da dignete ruke od nje.”15 Drugim rečima, Perikle je saopštio Atinjanima da nemaju izbora. Možda nisu ni trebali da budu gde su sada, ali kad već imaju imperiju, nije bilo mnogo toga što se može učiniti bez velikih rizika. Tako je Perikle davao prednost ratu. U Atini su se, međutim, mogli čuti i drugačiji glasovi, poput onih koji su izneli atinski delegati, učesnici rasprave u Sparti koji su kazali Spartancima, ”Razmislite takođe, na veliku ulogu koju u ratu igra ono što je nepredvidivo: razmislite o tome sada, pre nego što stvarno uđete u rat. Što duže rat bude trajao, sve više stvari će zavisiti od slučajnosti.“16 To se pokazalo kao dobar savet; zašto Atinjani nisu obratili pažnju na vlastiti savet? Možda zbog toga što su bili vođeni emocionalnim patriotizmom ili je bes pomračio njihov razum. Postoji, međutim, zanimljivija mogućnost: možda su Atinjani delovali racionalno, ali su bili uhvaćeni u bezbednosnu dilemu. Bezbednosna dilema je u vezi sa suštinskom odlikom međunarodne politike: njenom anarhičnom organizacijom, to jest odsustvom vrhovne vlasti. U uslovima anarhije, nezavisna akcija koju neka država preduzme u cilju povećanja vlastite bezbednosti može učiniti sve druge države manje bezbednim. Ako jedna država povećava svoju moć da bi se osigurala od nečije pretnje, neka druga, videvši da ova prva postaje jača, može takođe nastojati da poveća svoju moć kako bi se zaštitila od prve. Rezultat svega ovoga je da odvojeni napori, kojima se pokušava uvećanje vlastite moći i bezbednosti, čine obe strane manje bezbednim. To je ironičan ishod, premda nijedna od njih dve nije delovala iracionalno. Ni jedna od njih nije delovala zbog besa ili zbog ponosa, nego iz straha prouzrokovanog opažanjem pretnje u rastućoj moći druge strane. Na kraju, jačanje odrambenih snaga je racionalan odgovor na opaženu pretnju. Države mogu da sarađuju da bi izbegle bezbednosnu dilemu; to jest, mogu da se saglase da
15
Thucydides, History of the Peloponnesian War, trans. Rex Warner, ed. M. K. Finley, London, Penguin, 1972, p. 161. 16 Ibid, pp. 82-83.
nijedna ne treba da pojačava sopstvenu odbranu i sve će krenuti bolje. Ako izgleda tako očigledno da države treba da sarađuju, zašto to onda ne čine? Odgovor se može pronaći u igri nazvanoj “Zatvorenikova dilema” (bezbednosna dilema je jedna posebna vrsta zatvorenikove dileme). Scenario igre “zatvorenikova dilema” se odvija na sledeći način: zamislite situaciju u kojoj policija negde uhapsi dva čoveka koji poseduju male količine droge, što je dovoljno za kaznu od jedne godine zatvora. Policija ima dobar razlog da veruje da su ova dvojica zaista dileri droge, ali nemaju dovoljno dokaza za presudu. Kao dileri, njih dvojica bi vrlo lako mogli dobiti kaznu od 25 godina zatvora. Policija zna da bi svedočenje jednog od njih protiv onog drugog, bilo dovoljno da se taj drugi osudi na puno trajanje kazne. U tom cilju policija svakom od njih nudi slobodu, ukoliko optuži onog drugog da je diler droge. Rekli su im, takođe, da ako obojica budu svedočila, dobiće po 10 godina zatvora. To bi značilo da neće preprodavati drogu u narednih deset godina; na drugi način u zatvoru su samo godinu dana i budući da će uskoro biti na slobodi ponovo će prodavati drogu. Osumnjičeni su smešteni u odvojene ćelije i nije im dozvoljeno da međusobno komuniciraju. Oba zatvorenika imaju istu dilemu: mogu da svedoče protiv onog drugog, poslavši ga pritom na dvadesetpetogodišnju robiju, pri tome oslobodivši sebe potpuno, ili da se ćuti i provede jedna godina u zatvoru. Ali ako obojica progovore, onda će i jedan i drugi dobiti po deset godina zatvora. Svaki od njih razmišlja: “bolje će biti za mene ako progovorim. Ako on bude držao jezik za zubima i ako je ne budem progovorio, provešću u zatvoru godinu dana. Ali šta ako onaj drugi momak progovori? Ako ja progovorim takođe, dobiću deset godina, ali ako budem držao jezik za zubima, provešću sledećih 25 godina u zatvoru, a on će biti slobodan; biću pravi gubitnik. Sa druge strane, ako mu pomognem i ne progovorim, kako mogu biti siguran da me on neće izdati?” Ovo je osnovna struktura dileme jedne racionalne akcije. Najbolji ishod kojem se pojedinac i učesnik u jednoj ovakvoj akciji može nadati, jeste da prevari onog drugog i da bude slobodan. Drugi najbolji ishod dobija se kada obojica ćute, to jest ne svedoče jedan protiv drugog, i zauzvrat dobiju kaznu od po godinu dana zatvora. Najgori ishod za obojicu je da obojica „propevaju“, i da provedu po deset godina u zatvoru. Pojedinačno posmatrano najgore rešenje jeste da se drži jezik za zubima, a da drugi progovori što bi za ovog prvog značilo 25 godina zatvora. Ako svako od njih uradi ono što je za njega najbolje, onda će njih dvojica zajedno doživeti najgori mogući ishod. Biranje najboljeg ishoda, slobode, izraz je opredeljenja zasnovanog na razumu, ali ako obojica bez saradnje sa onim drugim izaberu svoj vlastiti najbolji izbor, zajedno će imati najgori mogući rezultat. U odsustvu komunikacije saradnju je veoma teško ostvariti. Kada bi njih dvojica mogli da razgovaraju jedan s drugim, lakše bi se dogovorili da ćute, i samim tim proveli bi samo po godinu dana u zatvoru. Ali čak i u sitiacijama u kojima je moguća komunikacija između aktera, postoji još jedan veliki problem koji otežava saradnju, a to su poverenje i kredibilitet. Nastavljujući sa metaforom zatvoreničke dileme, svaki od osumnjičenih može sebi reći: “Obojica smo dileri droge. Video sam način na koji onaj drugi radi. Kako mogu da znam da on neće pošto se mi dogovorimo, kazati: Sjajno, ubedio sam ga da drži jezik za zubima. E, sad imam najbolji mogući ishod za mene, bez opasnosti da ispadnem gubitnik.” Slično, u međunarodnoj politici odsustvo komunikacije i poverenja ohrabruje države da se same staraju o vlastitoj bezbednosti, uprkos tome što to može dovesti sve
države zajedno do zajedničke nebezbednosti. Drugim rečima, jedna država može reći drugoj, “Nemoj se naoružavati, pa se neću ni ja naoružavati, i svi ćemo živeti srećno.” Druga država se, međutim, može pitati da li može verovati prvoj državi. Položaj Atine godine 432 godine p.n.e., izgleda veoma slično tzv. Zatvoreničkoj dilemi. Sredinom veka, Atinjani i Spartanci su se dogovorili o tome da bi za obe strane bilo najbolje da imaju primirje. Čak i posle događaja u Epidamnu i sukoba između Korkire i Korinta, Atinjani nisu bili voljni da prekrše primirje. Korkirani su konačno ubedili Atinjane sledećim argumentima: “postoje tri značajne pomorske sile u Heladi: Atina, Korkira i Korint. Ako Korint zadobije kontrolu nad Korkirom, a vi dozvolite da naša mornarica bude ujedinjena sa njihovom, moraćete da se borite protiv kombinovane flote Korkire i Peloponežana. Ali ako nas primite u savez, onda ćete u rat ući i sa vašim i sa našim brodovima.”17 Da li su Atinjani trebali da sarađuju sa Peloponežanima, čuvajući na taj način sporazum i tako držali Korkiru pod kontrolom? Da su to uradili, šta bi se desilo u slučaju da su Peloponežani bili varali i zarobili korkiransku flotu? Onda bi pomorska ravnoteža bila dva prema jedan na štetu Atine. Da li je Atina trebala da veruje Peloponežanima i održi svoja obećanja? Atinjani su se odlučili na raskid sporazuma, što je bilo ravno kao da je jedan zatvorenik izdao drugog zatvorenika. Tukidid objašnjava zašto: “Opšte uverenje je bilo da bez obzira šta god se desilo, rat sa Peloponezom je neminovnost.” 18 Ako je bilo tako, Atina nije mogla da rizikuje i dopusti da jaka korkiranska flota padne u ruke Korinta. Neizbežnost i senka budućnosti Ironično, verovanje da je rat bio neizbežan odigralo je veliku ulogu u njegovom izbijanju. Atinjani su smatrali da ukoliko je neminovno da će doći do rata, bolje je imati pomorsku superiornost u odnosu 2:1, nego obrnuto. Uverenje da je rat neposredno pretio i da se nije mogao izbeći, bilo je presudno za donošenje odluke. Zašto je trebalo da bude tako? Pogledajmo ponovo u „Zatvoreničku dilemu“. Na prvi pogled, najbolje je za svakog zatvorenika da vara i da pusti da onaj drugi bude gubitnik, ali pošto svako od njih zna kakva je sitiacija, oni takođe znaju i da kad bi mogli da veruju jedan drugom, obojica bi trebali da izaberu drugo najbolje rešenje i sarađuju tako što bi ćutali. Teško je razvijati saradnju kada igrate igru samo jedanput. Igrajući određenu igru s vremena na vreme, ljudi mogu naučiti da sarađuju, ali ako je u pitanju igra koja se igra samo jedanput, u tom slučaju onaj koji se služi varanjem može biti čak i nagrađen, a onaj koji veruje nekom može postati gubitnik. Politikolog Robert Ekselrod je na računaru igrao ovu igru, koristeći različite strategije. Zaključio je da posle mnogo igara, u proseku posmatrano, najbolji rezultat smo dobijali kada smo koristili strategiju koju on zove “milo za drago”, tj., „ja ću uraditi vama ono što vi uradite meni“. Ako na prvi potez varate, i ja treba da varam. Ako opet varate, i ja treba opet da varam. Ukoliko sarađujete, i ja treba da sarađujem. Ako opet sarađujete, sarađivaću ponovo. Na kraju, igrači zaključuju da je ukupna korist iz igre veća, ukoliko se nauče da sarađuju. Doduše, Ekselrod upozorava da je „milo za drago“ dobra strategija, samo u slučaju kada postoji šansa da se igra odvija u
17 18
Ibid, p. 57 Ibid, p. 62
dugom razdoblju, tj., kada postoji „duga senka budućnosti“. Kada znate da ćete sarađivati sa istim ljudima dugo vremena, možete naučiti da sarađujete. To je razlog zašto verovanje da je rat neizbežan, ima tako korozivno dejstvo u međunarodnoj politici. Kada verujete da je rat neizbežan, veoma ste blizu krajnjem potezu. A kada se nalazite u jednoj takvoj situaciji (u kojoj može biti doveden u pitanje vaš opstanak- drugim rečima, pitanje je da li ćete ponovo imati priliku da igrate jednu ovakvu igru), onda zaista imate razloga da se zamislite da li još možete verovati vašem protivniku. Ako sumnjate da će vas protivnik varati, onda je bolje da se oslonite na sebe i prihvatite pre rizik da budete poraženi, nego rizik saradnje. Ovo je ono što su Atinjani uradili. Suočeni sa uverenjem da će doći do rata, odlučili su da ne mogu da veruju ni Korinćanima, niti Spartancima. Bilo je bolje imati korkiransku mornaricu na svojoj strani, nego protiv sebe, kad je ionako učinjen poslednji korak u igri i pošto je rat neizbežan. Da li je Peloponeski rat bio zaista neizbežan? Tukidid je imao pesimističko viđenje ljudske prirode; on je tvrdio, “moj rad nije pisanije zamišljeno da izađe u susret ukusu publike, nego je urađeno da traje zauvek.”19 Njegova istorija pokazuje ljudsku prirodu zarobljenu okolnostima „Zatvoreničke dileme“ tada, i u svim vremenima. Tukidid je, kao svi istoričari, morao da prenaglašava određene stvari, a ne neke druge. Tukidid je zaključio da je uzrok rata bio rast moći Atine i strah koji je to prouzrokovalo u Sparti. Klasicista sa Jela, Donald Kejgan, međutim, smatra da upravo pre 431. godine p. n. e. kada je izbio rat, atinska moć nije rasla - čak je u nekom smislu došlo do njene stabilizacije. Štaviše, kaže Kejgan, Sparta nije bila uplašena od Atine, koliko se plašila samog rata. Naime, i Atina i Sparta su bile robovlasničke države i obe su se plašile da bi ulazak u rat dao priliku robovima za pobunu. Razlika je bila u tome da su robovi, odnosno Heloti, u Sparti činili 90% stanovništva, daleko više nego što je bio procenat robova u Atini, a povrh svega Spartanci su bili iskusili pobunu Helota, 464. godine p.n.e. Prema Kejganu, Spartanci jesu bili zabrinuti porastom atinske moći, ali je Sparta imala veći strah od pobune robova. Tako su neposredni uzroci rata, prema Kejganu, bili važniji nego što Tukididiova teorija neizbežnosti priznaje. Korint je, na primer, mislio da Atina neće ući u rat; pogrešno je prosudio odgovor Atine, delom zato što je bio jako ljut na Korkiru. Perikle je preterano reagovao; napravio je grešku dajući ultimatum Potideji, i kažnjavajući Megaru presecanjem njene trgovine. Ovakve političke greške učinile su da Spartanci pomisle da je rat vredan rizika. Kejgan smatra da je uspon atinske moći uzrok prvog Peloponeskog rata, ali da je tridesetogodišnje primirje ugasilo tu vatru. Tako je, da bi počeo Drugi Peloponeski rat, “varnica problema sa Epidamnom morala da padne na jedan od retkih ostataka zapaljivog materijala koji nije bio u potpunosti ugašen. Iz tih razloga bilo je potrebno kontinuirano i snažno potpirivanje od strane Korintijanaca, uskoro pomagano od strane Megarana, Potidejaca, Eginetijanca i spartanske stranke koja se zalagala za rat. Čak i tada varnica je mogla da bude ugušena, da Atinjani nisu dolili ulje na vatru u ključnom trenutku.“20 Drugim rečima, rat nije uzrokovan bezličnim silama, nego lošim odlukama u teškim okolnostima. 19
Ibid, p. 48. Donald Kagan, The Outbreak of Peloponnesian War, Cornell University Pres, Ithaca, 1969, p. 354. Za nešto drugačije viđenje realnosti atinske ekspanzije videti: G. E. M. de Ste. Croix, The Origins of the Peloponesian War, Cornell University Press, Ithaca, 1972, pp. 60, 201 – 203. 20
Možda je nepristojno dovoditi u pitanje Tukidida, oca istorijske nauke, ali zaista je malo stvari koje su istinski neizbežne u istoriji. Ljudsko ponašanje odlikuje se slobodom volje, premda uvek postoje spoljna ograničenja. Karl Marks je primetio da ljudi stvaraju istoriju, ali ne biraju uslove u kojima to rade. Antički Grci su pravili pogrešne izbore jer su bili uhvaćeni u situaciju koja je dobro opisana kod Tukidida i u „Zatvoreničkoj dilemi“. Bezbednosna dilema je učinila rat više verovatnim, ali „više verovatno“ nije isto što i „neizbežno“. Neograničeni tridesetogodišnji rat koji je razorio Atinu, nije bio neizbežan. Odluke koje ljudi donose, izbori koje ljudi prave, igraju ulogu u svemu tome. Slučajevi i ličnosti prave razliku čak i kada deluju unutar ograničenja koja je postavila šira struktura, kao što je to bio slučaj nesigurnosti koji podseća na „Zatvorenikovu dilemu“. Kakve savremene pouke možemo da izvučemo iz drevne istorije? Treba da budemo svesni istovremenog postojanja kontinuiteta i promena. Neke strukturalne odlike međunarodne politike predodređuju da događaji krenu pre u jednom pravcu, nego u drugom. To je razlog zbog čega je neophodno razumeti bezbednosne dileme i „Zatvorenikovu dilemu“. Sa druge strane, takve situacije ne dokazuju da je rat neizbežan. Postoje stepeni slobode, a odluke koje donose ljudi ponekad mogu da spreče najgore ishode. Saradnja se događa u međunarodnim odnosima, uprkos tome što opšta struktura anarhije naginje da je obeshrabri. Neophodno je, takođe, biti svestan plitikih i neodrživih istorijskih analogija. Tokom trajanja Hladnog rata često se moglo čuti da zbog toga što su Sjedinjene Države država sa demokratskim uređenjem i pomorska sila, a Sovjetski Savez kopnena sila na čijoj su teritoriji postojali radni logori, da je Amerika bila Atina a Sovjetski Savez Sparta, obe osuđene na ponavljanje ovog velikog istorijskog sukoba. Ovakve plitke analogije, međutim, ne uzimaju u obzir činjenicu da je antička Atina takođe bila robovlasnička država rastrzana unutrašnjim metežom, i da demokrate nisu uvek bile na vlasti. Štaviše, za razliku od Hladnog rata, Sparta je pobedila. Druga pouka koju treba uzeti u obzir jeste selektivnost istoričara. Niko ne može ispričati potpunu priču o bilo čemu. Zamislite kako pokušavate da objasnite sve što se dogodilo u poslednjih sat vremena, manje više vašu životnu priču, ili neki rat u celosti. Previše stvari se desilo. Pokušaji da se iz drugog puta uzme u obzir sve što se događalo, ili da se tako nešto ponovi, uzelo bi nam gotovo isto toliko vremena koliko je tim događajima trebalo da se dese prvi put. Zbog toga se istoričari uvek služe apstrakcijama. Napisati istoriju, čak i istoriju proteklog časa ili poslednjeg dana, zahteva pojednostavljivanje. Moramo da biramo. Ono što izaberemo očigledno je pod uticajem vrednosti, namera, usvojenih teorijskih stavova, svejedno da li su izričiti ili neizgovoreni. Istoričari su pod uticajem njihovih trenutnih preokupacija. Tukidid je bio zabrinut kako su Atinjani naučili lekcije rata, kriveći Perikla i demokrate za pogrešnu računicu. Stoga je u prvi plan isticao aspekte koje smo opisali kao Zatvorenikovu dilemu. Ipak, iako su oba aspekta rata bila važna, oni nisu cela priča. Tukidid nije mnogo pisao o odnosima Atine sa Persijom, ili o dekretima kojima je srezana trgovina Megare, ili o povećanju iznosa danka koji su članovi Delskog saveza morali da plaćaju Atini. Tukididova istorija nije namerno odvodila pogrešnim pravcem, ili bila vođena
predrasudama, nego je primer kako svako doba naginje da iznova napiše istoriju jer se pitanja obremenjena velikom količinom činjenica menjaju tokom vremena. Potreba za selekcijom ne znači da je sve relativno ili da je istorija uska. Takav jedan zaključak je neutemeljen. Dobri istoričari i ljudi iz sveta društvenih nauka čine najbolje što mogu da pošteno postavljaju pitanja, objektivno prikupljajući činjenice za teme kojie istražuju. Oni i njihovi studenti, međutim, treba da budu svesni da ono što je odabrano jeste samo deo priče. Uvek pitajte koja pitanja je pisac postavio, a takođe i da li je on ili ona pažljivo i objektivno propitao činjenice. Imajte na umu da ljudi imaju predubeđenja. Izbor je veoma važan deo istorije, a takođe i pisanja o njoj. Lek za pogrešno razumevanje istorije je čitati više, ne manje. ETIČKA PITANJA I MEĐUNARODNA POLITIKA Uzimajući u obzir prirodu bezbednosne dileme, neki realisti veruju da brige o moralu ne igraju ulogu u međunarodnim sukobima. Moral, međutim, igra ulogu u međunarodnim odnosima, iako ne istu ulogu kao u unutrašnjoj politici. Moralni razlozi se koriste još od Tukididovih dana. Kada su Korkirani došli kod Atinjana da traže pomoć protiv Korinta, služili su se jezikom etike: ”pre svega, nećete pomagati agresorima, nego ljudima koji su žrtve agresije. Drugo, vi ćete na taj način zadobiti našu večnu zahvalnost.“21 Zamenite ”Korkira“ sa “Bosna”, i “Korint” sa “Srbija”, pa ove reči mogu da zvuče ubedljivo i u modernim vremenima. Moralni argumentu pokreću i ograničavaju ljude. U tom smislu moralnost je moćna stvarnost. Moralni razlozi, međutim, mogu takođe biti upotebljeni kao propaganda da sakriju prave motive, te oni moćniji su često u stanju da prenebregavaju moralne obzire. Za vreme Peloponeskog rata, Atinjani su otplovili na ostrvo Melos da bi ugušili pobunu. 416. godine p. n. ere, a oni koji su govorili u ime Atinjana, kazali su Meljanima da imaju izbor pred sobom, da se mogu boriti i poginuti, ili se mogu predati. Kada su se Meljani pobunili da se oni bore za svoju slobodu, Atinjani su odgovorili da, “jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi trpe ono što moraju.”22 U suštini, Atinski stav je bio da u svetu realizma, za moralnost ima malo mesta. Kada je Irak izvršio invaziju na Kuvajt, ili kada su Sjedinjene Države to isto učinile u Grenadi, ili kada su Indonežani ugušili pobubu na Istočnom Timoru, svi oni su u izvesnoj meri upotrebili sličnu logiku. U savremenom svetu, međutim, mnogo je manje prihvatljivo za države da ispoljavaju svoje prave motive kao što su, po Tukididovim rečima, Atinjani radili na Melosu. Da li to znači da moral danas zauzima istaknutije mesto u međunarodnim odnosima nego što je to bio slučaj u prošlosti? Ili su jednostavno države postale mnogo veštije u svojim propagandnim aktivnostima? Da li je došlo do dramatičnih promena u međunarodnoj politici, sa državama koje su mnogo više zaokupljene moralnim obzirima, ili postoji jasan kontinuitet između delovanja Atinjana od pre 2500 godina i akcija koje su preduzimali Irak ili Srbija u kasnom dvadesetom stoleću? Nisu svi moralni argumenti isti. Pojedini su upečatljiviji od drugih. Pitamo se i kada su logični i dosledni. Na primer, kada je aktivista po imenu Filis Šlafli tvrdio kako 21 22
Thucydides, History of the Peloponnesian War, p. 55. Ibid., p. 402.
je nuklearno oružje dobra stvar jer ga je Bog dao slobodnom svetu, treba da se zapitamo zašto ga je Bog takođe dao Staljinovom Sovjetskom Savezu i Maovoj Kini. Nisu svi moralni argumenti jednaki. Osnovno merilo za prosuđivanje moralnosti jeste nepristrasnost - gledište po kome se svi interesi prosuđuju pomoću istih kriterijuma. Vaši interesi zaslužuju istu pažnju kao i moji. Unutar ovog okvira nepristrasnosti, međutim, postoje dve različite tradicije u zapadnoj političkoj kulturi o tome kako prosuđivati moralne razloge. Jedna potiče od Imanuela Kanta, nemačkog filozofa iz osamnaestog veka, a druga od britanskih utilitarista iz ranog devetnaestog veka, kao što je bio Džeremi Bentam. Kao ilustracija dva pristupa, zamislimo da smo ušetali i neko siromašno selo i da smo tamo zatekli oficira kako je postrojio tri čoveka uza zid za streljanje. Vi pitate: "Zašto pucate u te seljake? Oni izgledaju sasvim bezopasno." Oficir kaže: "Prošle noći je neko iz ovog sela pucao na jednog mog čoveka. Znam da je neko iz ovog sela kriv, tako da ću da ubijem ovu trojicu za primer." Vi kažete: "Ne možete to da uradite! Ubićete nevinu osobu. Ako je samo jedan metak bio ispaljen na vašeg čoveka onda su najmanje dva od ova tri čoveka nevini, možda čak i sva trojica. Vi jednostavno ne možete da uradite tako nešto." Oficir uzima pušku od jednog od njegovih ljudi, stavlja vam je u ruke i kaže: "Pucajte vi na jednog od njih umesto mene, a ja ću drugu dvojicu pustiti da odu. Možete da spasite dva života ukoliko ubijete jednog od njih. Hoću da vas naučim da u građanskom ratu ne možete imati takve moralizatorske stavove.“ Šta ćete uraditi? Možete pokušati da, poput Rambo filmova, izigrate sve njegove trupe, ali oficir ima vojnika koji vas drži na nišanu. Vaš izbor je da ubijete jednu nevinu osobu s ciljem da spasite dve, ili da bacite oružje i imate čiste ruke." Kantovska tradicija po kojoj činite neke stvari samo onda kada su ispravne, zahtevala bi u ovom slučaju da odbijete da požurujete đavolji posao. Utilitaristička tradicija vam može sugerisati, da ukoliko možete da spasite dva života, onda treba to i da učinite. Ako se opredelite za Kantovsko rešenje, zamislite da se broj povećao. Zamislite da je ispred tog zida bilo sto lljudi. Ili zamislite da možete da spasite pun grad ljudi od bombe koju su podmetnuli teroristi. Treba li da odbijete da spasite živote milion ljudi da bi sačuvali čiste ruke i čistu savest? Na nekoj tački, važne su posledice. Moralni razlozi mogu biti prosuđivani na tri načina: u odnosu na motive ili namere; prema sredstvima koja su upotrebljena, i prema posledicama ili mrežnim efektima. Premda nije lako pomiriti ove dimenzije, valjan moralni argument nastoji da ih sva tri uzme u obzir. Ograničenja morala u međunarodnim odnosima Moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici nego u unutrašnjoj iz četiri razloga. Prvi je slaba međunarodna saglasnost o vrednostima. Postoje kulturne i religijske razlike u pogledu prosuđivanja opravdanosti pojedinih postupaka. Drugo, države su drugačije od pojedinaca. Države su apstrakcije, pa iako su njihove vođe pojedinci, delatnost državnika se ocenjuje na drugačiji način, nego kada deluju samo kao pojedinci. Na primer, kada birate cimera većina ljudi želi osobu koja veruje u zapovest "ne ubij." Isti ljudi, međutim, mogu glasati protiv onog predsedničkog kandidata koji je u predizbornoj kampanji rekao, "Nema tih okolnosti pod kojima bih ja ikada preduzeo neku akciju koja bi dovela do bilo čije smrti". Predsednik uživa poverenje građana u smislu zaštite njihovih interesa, a pod
nekim okolnostima to može da zahteva upotrebu sile. Predsednici koji sačuvaju vlastite duše, ali ne uspeju da zaštite svoj narod neće uživati poverenje. Kod morala pojedinca, žrtva može biti najviši dokaz moralnog delovanja, ali treba li lideri da žrtvuju čitav svoj narod? Tokom Peloponeskog rata, Atinjani su kazali stanovnicima ostrva Melos, da ukoliko pružaju otpor, Atina će ih sve pobiti. Meljanske vođe su se oduprle, i njihov narod je poklan. Da li su trebali da popuste atinskim zahtevima? Da li je Predsednik Kenedi, 1962. godine, trebao da preuzme rizik nuklearnog rata kako bi primorao Sovjete da uklone rakete sa Kube, kada su Sjedinjene Države imale slične rakete u Turskoj? Različiti ljudi mogu da odgovore na ova pitanja na različit način. Poenta je da kada pojedinci deluju kao lideri država, o njihovim akcijama se sudi nešto drugačije. Treći razlog zbog kojeg moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici je njena složenost uzročno-posledičnih odnosa. Dovoljno je teško znati posledice delovanja u unutrašnjim poslovima, u međunarodnim odnosima postoji još jedan sloj složenosti: međudejstvo država. Ova dodatna dimenzija otežava pravljenje tačnih predviđanja posledica. Poznati primer za ovo je debata koja se 1933. godine vodila među studentima Oksfordskog saveza, debatnog društva Oksfordskog Univerziteta. Svesni da je 20 miliona ljudi poginulo u Prvom svetskom ratu, većina studenata je glasala za rezoluciju po kojoj se oni više nikada ne bi borili za kralja i otadžbinu. Neko drugi je, međutim, slušao sve to: Adolf Hitler. Zaključio je da su demokratije mekane, te da ih mogao pritiskati toliko snažno koliko je želeo, jer mu ne bi uzvratile. Na kraju, pritisnuo je previše, i rezultat je bio II svetski rat, posledica koju niko od tih studenata koji su glasali da se više nikada neće boriti za kralja i zemlju, nije ni želeo niti očekivao. Mnogi su to kasnije učinili, i mnogi su umrli. Trivijalniji primer je "argument hamburgera" iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka, kada su ljudi bili zabrinuti zbog nestašice hrane u svetu. Jedan broj studenata sa američkih univerziteta je govorio, "Kad god odemo u menzu, odbijamo da jedemo meso, jer pola kilograma junećeg mesa vredi koliko četiri kilograma žitarica koji se mogu iskoristiti da nahrane siromašne ljude širom sveta". Mnogi studenti su prestali da jedu hamburger i osećali su se dobro zbog toga, ali na taj način nisu nimalo pomogli gladnim ljudima u Indiji ili Bagladešu. Zašto ne? Žitarice koje su ostale nepotrošene zato što neko nije jeo hamburger u Americi, nisu stizale do gladnih ljudi u Bangladešu jer oni nisu imali novca da ih kupe. Žitarice su bile višak samo na američkom tržištu, što znači da su američke cene pale, a farmeri su proizvodili manje. Pomaganje seljacima u Bangladešu podrazumeva da im damo novac kojim bi kupili žitarice preostale zato što nismo jeli hamburger. Započinjući kampanju protiv korišćenja hamburgera u ishrani i, pri tome, ne uspevajući da shvate složenost uzročnog lanca koji bi povezao njihove dobre namere i krajnje posledice, studenti nisu uspeli. Konačno, postoji argument koji kaže da su ustanove međunarodnog društva naročito slabe, te da je razilaženje između pravde i poretka veće u međunarodnoj nego u unutrašnjoj politici. I poredak i pravda su važni. U unutrašnjoj politici naginjemo da uzimamo poredak kao nešto što je dato. U stvari, ponekad demonstranti ciljno uzdrmavaju poredak u ime promocije njihovog viđenja pravde. Ukoliko, međutim, postoji potpuni besporedak, teško je imati bilo kakvu pravdu; o tome svedoče kidnapovanja, bombardovanja i ubijanja sa svih strana u Libanu osamdesetih godina, ili u Somaliji tokom devedesetih. Određeni stepen poretka je preduslov za postojanje pravde.
U međunarodnoj politici, odsustvo zajedničkih zakonodavnih organa, središnje izvršne vlasti ili jakog pravosuđa, čini očuvanje poretka koji prethodi pravdi, mnogo težim.
Tri viđenja uloge morala Postoje bar tri različita viđenja etike u međunarodnim odnosima: skeptici, državni moralisti i kosmopolite. Premda nema logičke veze, realisti u njihovim opisnim analizama svetske politike često naginju ka skeptičkom ili pristupu ocenjivanju državnih moralista, dok oni koji naglašavaju liberalnu analizu, zastupaju moralna gledišta državnih moralista ili kosmopolita. Skeptici. Skeptici kažu da moralne kategorije nemaju značaja u međunarodnim odnosima, jer nema institucija koje bi obezbedile poredak. Pored toga, ne postoji osećaj zajedništva, pa stoga ne može biti ni moralnih prava i dužnosti. Klasični stav o etici u međunarodnoj politici, za skeptike, bio je odgovor Atinjana Meljanima: „jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi prihvataju ono što moraju“. Moć stvara pravo. Za skeptike, to je sve što se ima reći na ovu temu. Filozofi često kažu da moralna obaveza podrazumeva sposobnost da se deluje. Moralnost zahteva izbor. Ukoliko je nešto nemoguće, ne možemo imati obavezu da to uradimo. Ako se u međunarodnim odnosima izbor jednostavno svodi na „ubiti“ ili „biti ubijen“, onda po pretpostavci nema izbora, što bi opravdalo skeptičku poziciju. Međunarodna politika je ipak nešto više od pukog opstanka. Ako postoje izbori u međunarodnoj politici, praviti se da nema izbora, jeste samo prikriveni oblik izbora. Razmišljati samo u kategorijama suženih nacionalnih interesa je jednostavno krijumčarenje vrednosti bez da se to priznaje. Francuski diplomata koji mi je jednom rekao „moralno je sve ono što je dobro za Francusku“, predstavljalo je izbegavanje teških izbora o tome zašto samo francuski interesi treba da budu uzeti u obzir. Državnik koji kaže da nije imao izbora, najčešće jeste imao izbor, iako neprijatan. Ukoliko postoji neki stepen poretka i zajednice u međunarodnim odnosima, ako nije stalno prisutno „ubiti ili biti ubijen“, tada tamo ima prostora za izbor. Anrhija znači bezvlašće, ali ne nužno i haos i potpuni besporedak. Postoje rudimentarni postupci i institucije koji obezbeđuju dovoljan stepen poretka da omoguće neke važne izbore: ravnoteža snaga, međunarodno pravo, međunarodne organizacije. Svaki od navedenih primera je dovoljan dokaz da argument skeptika nije dovoljan. Tomas Hobs je smatrao kako se za izbegavanje „prirodnog stanja“ u kome svako može da ubije svakog, pojedinci odriču svoje slobode u korist Levijatana, ili vlade, radi zaštite budući da je život u prirodnom stanju nasilan, brutalan i kratak. Zbog čega onda vlade ne formiraju nekakav super-levijatan? Zašto ne postoji svetska vlada? Razlog za to je, kaže Hobs, što nesigurnost na međunarodnom nivou nije tako velika, kao na nivou pojedinca. Vlade obezbeđuju izvestan stepen zaštite od brutalnosti najsnažnijih pojedinaca koji mogu šta god žele, a ravnoteža snaga među državama obezbeđuje nekakav stepen poretka. Iako su države stalno u neprijateljskim odnosima na ivici rata, „one i dalje
obezbeđuju svakodnevni bitisanje svojim građanima“. Međunarodno prirodno stanje ne stvara svakodnevnu bedu, koja bi pratila prirodno stanje među pojedincima. Drugim rečima, Hobs je verovao kako stanje ravnoteže snaga među državama, dovoljno unapređuje stanje međunarodne anarhije da omogući neki stepen poretka. Liberali dalje ukazuju na postojanje međunarodnog prava i običaja. Iako su rudimentarne, takve norme obavezuju prekršioce na dokazivanje nevinosti. Razmotrimo krizu u Persijskom zalivu 1990. godine. Sadam Husein je tvrdio kako je izvršio aneksiju Kuvajta da bi povratio provinciju koja je Iraku ukradena u vreme kolonijalizma. Međutim, zbog toga što međunarodno pravo zabranjuje povredu granica drugih država iz takvih razloga, ogromna većina država videla je njegovu akciju kao kršenje Povelje UN-a. Dvanaest rezolucija donetih od strane Saveta bezbednosti jasno su pokazale da je Sadamovo viđenje situacije bilo protivno međunarodnim normama. Pravo i norme nisu odvratile Sadama od invazije Kuvajta, ali su mu znatno otežale dobijanje podrške i doprinele su stvaranju koalicije koja ga je na kraju izbacila iz Kuvajta. Međunarodne institucije, čak i u rudimentarnom obliku, obezbeđuju jedan stepen poretka omogućavajući i ohrabrujući komunikaciju, kao i određeni stepen reciprociteta u pogađanju. Uzevši u obzir ovakvu situaciju skoro stalne komunikacije, međunarodna politika nije uvek, kako skeptici tvrde, „ubiti ili biti ubijen“. Energija i pažnja vođa država nije sve vreme usredsređena na bezbednost i opstanak. Postoje ogromne oblasti ekonomskih, društvenih i vojnih međudejstava u kojima se odvijaju saradnja kao i sukobi. Iako postoje kulturne razlike u pogledu poimanja pravde, moralni razlozi imaju svoje mesto u međunarodnoj politici, a moralni principi su ozakonjeni međunarodnim pravom. Čak i u ekstremnim uslovima rata, pravo i moral mogu ponekad da igraju ulogu. Doktrina pravednog rata, koja vuče poreklo iz ranog Hrišćanstva, a koja je sekularizovana posle sedamnaestog veka, zabranjivala je ubijanje nedužnih civila. Zabrana ubijanja nedužnih počinje premisom koja kaže "ne ubij". Ako je to osnovna pretpostavka na kojoj počiva moral, postavlja se pitanje kako je ikada bilo koje ubijanje opravdavano? Apsolutni pacifisti vele da niko ne treba ikoga da ubije iz bilo kog razloga. Obično je ovo tvrđeno na temelju Kantovog učenja: neki pacifisti, međutim, dodaju konsekvencijalistički argument po kome „nasilje rađa samo više nasilja“. Ponekad, međutim, izostanak odgovora na nasilje takođe može poroditi više nasilja. Na primer, teško je poverovati da bi Osama bin Laden ostavio na miru SAD, da je Predsednik Buš okrenuo drugi obraz posle 11. septembra. Nasuprot pacifizmu, tradicija pravednog rata kombinuje brigu o namerama, sredstvima i posledicama delovanja. Ona tvrdi da ako neko krene da vas ubije, a vi odbijete da se branite, krajnji ishod je da će zlo prevladiti. Odbijajući da se brani, dobro umire. Ako je neko u neposrednoj opasnosti da bude ubijen, može biti moralno da ubije u samoodbrani. Moramo, međutim, praviti razliku između onoga ko može biti ubijen i onoga koji ne može biti ubijen. Na primer, ako vojnik uperi pušku u mene, mogu da ga ubijem u samoodbrani, ali u momentu kada vojnik baci pušku i podigne ruke u znak predaje, on postaje ratni zarobljenik i ja nemam ravo da mu oduzmem život. U stvari, ovo je ozvaničeno međunarodnim pravom, a takođe i vojnim zakonima Sjedinjenih Američkih Država. Američkom vojniku, koji puca na neprijateljskog vojnika pošto se ovaj predao, može biti suđeno za ubistvo pred američkim sudom. Neki američki oficiri u Vijetnamskom ratu su poslati u zatvor zbog kršenja takvih zakona. Zabrana namernog
ubijanja ljudi koji ne nanose štetu, pomaže nam takođe da spoznamo zašto je terorizam loša stvar. Neki skeptici tvrde da "nekima terorista, drugima borac za slobodu". Prema doktrini pravednog rata, međutim, možete se boriti za slobodu, ali ne možete ugroziti živote nedužnih civila. Iako su često kršene, određene norme postoje čak i u najsurovijim međunarodnim okolnostima. Činjenica da postoji rudimentarni osećaj pravde ozakonjen u nedovoljno poštovanom međunarodnom pravu, dovodi u pitanje tvrdnju skeptika da u vreme rata nema izbora. Možemo da odbacimo kompletni skepticizam, zato što u međunarodnoj politici postoji prostor za moralnost. Moralnost je vezana za izbor, a smisleni izbor se menja u skladu sa promenom uslova opstanka. Što su veće pretnje opstanku, manje je mesta za moralni izbor. Na početku Peloponeskog rata, Atinjani su tvrdili da "oni koji zaista zaslužuju sve pohvale jesu oni koji iako mogu da uživaju u moći, ipak poklanjaju više pažnje pravdi nego što ih na to primoravaju okolnosti u kojima žive". 23 Na nesreću, kako je rat odmicao, Atinjani su izgubili uvid u tu mudrost, ali to nas podseća da su retke situacije u kojima apsolutno nema mogućnosti izbora, kao i da su nacionalna bezbednost i stepen pretnje često dvosmisleni. Skeptici izbegavaju teške moralne izbore, drugačije se ponašajući pri tome. Sumirajmo to aforizmom koji kaže: Ljudi ne žive isključivo od reči, ali ne žive ni samo od mača. Mnogi pisci i vođe koji su realisti u njihovim analitičkim opisima sveta, takođe su skeptici kada se radi o njihovim gledištima na ulogu koju vrednosti igraju u svetskoj politici. Nisu, međutim, svi realisti potpuni skeptici. Neki priznaju da postoje moralne obaveze, ali da je poredak na prvom mestu. Mir je moralni prioritet, čak i kad je u pitanju nepravedan mir. Stanje besporetka koje vlada u ratu, čini ostvarenje pravde veoma teškim, naročito u doba nuklearnog oružja. Najbolji način da se sačuva poredak je ravnoteža snaga između država. Krstaški ratovi narušavaju ravnotežu snaga. Na primer, ako bi Sjedinjene Države počele previše da se bave širenjem demokratije ili ljudskih prava u svetu, to može da napravi besporedak koji će na dugu stazu učiniti u stvarnosti više štete nego dobrog. Realisti imaju validne argumente, do jedne tačke. Međunarodni poredak jeste važan, ali je pitanje kog stepena, a postoji i ravnoteža između pravde i poretka. Koliko je poretka potrebno pre nego što počnemo da brinemo o pravdi? Na primer, nakon što su sovjetske snage robusno ugušile pobunu u Baltičkim republikama 1990. godine ubivši pritom jedan broj ljudi, neki Amerikanci su tražli da se prekinu odnosi sa Sovjetskim Savezom. Po njihovom viđenju, Amerikanci treba da kroz spoljnu politiku izražavaju vrednosti kao što su demokratija i ljudska prava, čak i po cenu nestabilnosti i okončanja pregovora o kontroli naoružavanja. Drugi su smatrali da iako je briga o miru i ljudskim pravima bila važna, ipak je mnogo važnije kontrolisati nuklearno oružje i dogovoriti sporazum o smanjenju naoružanja. Na posletku, američka administracija je nastavila pregovore o naoružavanju, ali je ekonomsku pomoć uslovila poštovanjem ljudskih prava. Iznova i iznova u međunarodnoj politici nije pitanje da li postoji apsolutni poredak nasuprot pravde, nego kako izvagati dostupne izbore u određenoj situaciji. Realisti stoje na validnoj tački gledišta, ali preteruju kad kažu da poredak u svim okolnostima prethodi pravdi. Državni moralisti. Državni moralisti tvrde da međunarodna politika počiva na društvu država sa određenim pravilima, premda ta pravila nisu uvek sasvim poštovana. 23
Ibid, p. 80.
Najvažnije pravilo je državni suverenitet, koji zabranjuje državama intervenisanje izvan vlastitih državnih granica u prostor tuđe jurisdikcije. Politikolog Majkl Volcer, na primer, smatra da nacionalne granice imaju moralni značaj, zato što države predstavljaju ukupna prava pojedinaca koji su se udružili radi zajedničkog života. Tako je poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta povezano sa poštovanjem prava pojedinaca. Drugi jeednostavnije kažu da je poštovanje suvereniteta najbolji način očuvanja poretka. „Dobre ograde stvaraju dobre susede“, po rečima pesnika Roberta Frosta. U praktičnom životu, ova pravila ponašanja država se često krše. U nekoliko poslednjih decenija, Vijetnam je napao Kambodžu, Kina napala Vijetnam, Tanzanija izvršila napad na Ugandu, Izrael napao Liban, Sovjetski Savez je izvršio invaziju Avganistana, Sjedinjene Američke Države su intervenisale u Grenadi i u Panami, Irak je napao Iran i Kuvajt, Sjedinjene Države i Velika Britanija su napale na Irak, a NATO je bombardovao Srbiju zbog načina na koji se odnosila prema pokrajini Kosovo i Metohijada navedemo samo neke primere. Amerikanci su osudili Sovjetsku invaziju Avganistana 1979. godine, koristeći snažne moralne tonove. Sovjeti su odgovorili navodeći primer američke intervencije u Dominikanskoj Republici iz 1965. godine, gde su u cilju sprečavanja formiranja komunističke vlade, Amerikanci poslali 25 000 vojnika. Namera koja je stajala iza američke intervencije u Dominikanksoj Republici, sprečavanje da jedan neprijateljski režim ne dođe na vlast u Karibima, i namera koja je pokrenula sovjetsku intervenciju u Avganistanu, sprečavanje formiranja neprijateljske vlade na njegovim granicama, bile su sasvim slične. Da bismo pronašli razlike, moramo da idemo dalje od objašnjenja namera. U pogledu upotrebljenih sredstava, svega nekoliko ljudi je ubijeno prilikom američke intervencije u Dominikanskoj Republici, a Amerikanci su se ubrzo i povukli. U slučaju intervencije u Avaganistanu, ubijen je veliki broj ljudi, a sovjetske snage su ostale tamo približno jednu deceniju. Neki kritičari su, tokom devedesetih godina, poredili iračku invaziju Kuvajta sa američkom invazijom Paname. U decembru 1989.godine Sjedinjene Američke Države su poslale trupe da zbace sa vlasti panamskog diktatora Manuela Norijegu, a u avgustu 1990. godine Irak je poslao trupe u Kuvajt da bi srušili emira. Sjedinjene Države i Irak, su obe prekršile pravilo neintervenisanja. Ponovo je, međutim, bilo razlike u sredstvima i posledicama. U Panami su Amerikanci doveli na vlast vladu koja je bila sasvim legalno izabrana, ali kojoj general Norijega nije dozvoljavao da preuzme vlast.
BOX
INTERVENCIJA
ZAMISLITE SLEDEĆU SCENU U AVGANISTANU 1979. GODINE. JEDAN AVGANISTANSKI KOMUNISTIČKI VOĐA DOLAZI NA VLAST POKUŠAVAJUĆI DA POSTANE NEZAVISNIJI U ODNOSU NA SOVJETSKI SAVEZ. OVO JE ZABRINULO SOVJETSKE LIDERE JER BI JEDAN NEZAVISNI REŽIM NA NJIHOVIM GRANICAMA MOGAO DA PROUZROKUJE PROBLEME ŠIROM CENTRALNE AZIJE (UKLJUČUJUĆI I PROSTOR SOVJETSKE CENTRALNE AZIJE), A TAKO NEŠTO BI MOGLO DA STVORI OPASAN
PRESEDAN MALOG KOMUNISTIČKOG SUSEDA KOJI USPEVA DA UTEKNE SOVJETSKOJ IMPERIJI. ZAMISLITE RUSKOG GENERALA KOJI JE KOMANDOVAO RUSKOM INVAZIJOM I SUKOBIO SE SA POBUNJENIM AVGANISTANSKIM VOĐOM KOGA TREBA DA UBIJE, KAKO OBJAŠNJAVA ZAŠTO JE UČINIO SVE TE STVARI PROTIVNE MEĐUNARODNIM NORMAMA SUVERENITETA I NEINTERVENISANJA: "DOTLE DOK SE BAVIMO ŠTA JE ISPRAVNO, A ŠTA POGREŠNO, KINA I OSTALI MISLE DA IZMEĐU TE DVE STVARI NEMA RAZLIKE I MI NE USPEMO DA VAS NAPADNEMO, TO JE ZATO ŠTO SE PLAŠIMO. 'OSVAJAJUĆI VAS, UVEĆAĆEMO NE SAMO VELIČINU, NEGO I BEZBEDNOST NAŠE IMPERIJE. MI VLADAMO KOPNENOM MASOM CENTRALNE AZIJE, A VI STE GRANIČNA DRŽAVA, SLABIJA OD DRUGIH NA TOM PODRUČJU. STOGA JE NAROČITO VAŽNO DA VI NE TREBA DA IZAĐETE IZ NAŠE SFERE UTICAJA." OVE REČI SU TUKIDIDOV MELJANSKI DIJALOG, S TIM ŠTO JE "KINA" DODATA, A "CENTRALNA AZIJA" POSLUŽILA KAO ZAMENA ZA "MORE," I "GRANIČNA DRŽAVA" ZA "OSTRVO". INTERVENCIJA NIJE NOVI PROBLEM. Amerikanci nisu pokušali da anektiraju Panamu. U Kuvajtu je iračka vlada pokušala da anektira Kuvajt, i prouzrokovala je time veliko krvoproliće. Ovakva razmatranja ne znače da je slučaj Paname bio ispravan ili pogrešan, ali kao što vidimo u Poglavlju 6, često postoje problemi kada primenjujemo jednostavna pravila neintervencije i suvereniteta. Kosmopolite. Kosmopolite, poput teoretičara politike Čarlsa Bajca, vide međunarodnu politiku ne samo kao društvo država, nego i kao društvo pojedinaca. Stoga kada govorimo o pravdi, kažu kosmopolite, treba da govorimo o pravdi za pojedince. Realisti se previše usredsređuju na pitanja rata i mira. Ako bi se usmerili na pitanje distributivne pravde, što znači ko šta dobija, shvatili bi međuzavisnost globalne ekonomije. Stalna ekonomska intervencija izvan granica država ponekad ima efekat pitanja života ili smrti. Na primer, ako ste seljak na Filipinima, pitanje je života i smrti ukoliko vam dete umire zbog neke bolesti koja se može lečiti, ali meštanin mladić koji se školovao u medicinskoj školi da bi lečio upravo takve bolesti, sada radi u Sjedinjenim Američkim Državama za mnogo veću platu. Kosmopolite smatraju da nacionalne granice nemaju moralno opravdanje; one prosto brane nejednakost koja treba da bude ukinuta, ukoliko mislimo u pojmovima distributivne pravde. Realisti (kojima pripadaju moralni skeptici i neki državni moralisti), odgovaraju da je opasnost u kosmopolitiskom prilazu što on može dovesti do velikog nereda. Doslovno kazano, napori da se izvrši radikalna redistribucija verovatno vode ka nasilnom sukobu, zato što se ljudi ne odriču lako svog bogatstva. Jedan ograničeniji kosmopolitiski argument zasniva se na činjenici da ljudi često imaju umnožene lojalnostiprema porodici, prijateljima, susedima, naciji, možda i prema nekim transnacionalnim verskim grupama, kao i prema zajedničkom konceptu ljudskosti. Mnogi ljudi su bili pokrenuti slikama gladne Sudanske dece ili Kosovskih izbeglica zato što postoji, iako slabija, nekakva opšteljudska zajednica iznad državnog nivoa. Najposle svi smo ljudska bića. Kosmopolite nas podsećaju da postoji jedna distributivna dimenzija međunarodnih odnosa, gde je moralnost jednako važna u miru i u ratu. Politike mogu biti osmišljene da podrže osnovne ljudske potrebe i ljudska prava bez uništavanja poretka.
Od pristupa međunarodnoj moralnosti, skeptici ispravno ističu da je poredak nužan za postojanje pravde, ali ispuštaju iz vida ravnotežu između poretka i pravde. Državni moralisti koji vide društvo država sa pravilima protiv intervencije predstavljaju jedan institucionalni pristup poretku, ali ne pružaju dostatne odgovore o tome kada neke intervencije mogu biti opravdane. Konačno, kosmopolite koje se usredsređuju na društvo pojedinaca imaju duboki uvid u opšteljudsko, ali povećavaju rizik izazivanja ogromnog nereda. Najveći broj ljudi razvija jednu hibridnu poziciju; nazivi škola su manji važni, nego postojanje ravnoteže između ovih pristupa. Zbog razlika između unutrašnje i međunarodne politike, moralnost je teško primeniti u međunarodnoj politici. Upravo zbog toga što postoji mnoštvo načela, iz toga ne sledi da uopšte nema načela. Koliko daleko treba da idemo u primeni moralnosti u međunarodnoj politici? Odgovor je da treba biti obazriv, jer kad moralni sudovi određuju sve događaje, moralnost može da vodi do osećaja srdžbe, a srdžba može dovesti do povećanog rizika. Najposle, nema moralnih pitanja među onima koji su potpuno uništeni. Istinu govoreći, međutim, ne možemo ignorisati moralnost u međunarodnoj politici. Svaka osoba mora da proučava događaje i dolazi do sopstvenih odluka o sudovima i ravnotežama. Trajna logika međunarodnih sukoba ne ukida odgovornost za moralni izbor, iako zahteva razumevanje posebnih uslova koji takve izbore čine teškim. Dok su određen moral i bezbednosne dileme Peloponeskog rata neponovljivi, mnoga od tih pitanja se pojavljuju iznova tokom istorije. Ako sledimo evoluciju međuanarodnih odnosa, videćemo ponovo i ponovo napetost između realizma i liberalizma, između skeptika i kosmopolita, između onih koji veruju u postojanje anarhičnog sistema država i sistema međunarodnih organizacija. Bavićemo se ponovo Zatvorenikovom dilemom i nastavićemo da se rvamo sa moralnim zagonetkama rata. Videćemo kako su različiti akteri na svetskoj sceni pristupali krizama u njihovo vreme, kao i kako se njihovi ciljevi i sredstva menjaju. Kao što smo pomenuli na početku, određene promenljive koje odlikuju današnju međunarodnu politiku, jednostavno nisu postojale u Tukididovo vreme. Ne samo da tada nije bilo nuklearnog oružja, nije bilo ni Ujedinjenih Nacija, interneta, transnacionalnih korporacija, kartela. Proučavanje međunarodnih sukoba je jedna neegzaktna nauka koja kombinuje istoriju i teoriju. Koristeći u našem pristupu naizmenično teoriju i primere, pokušaćemo da budemo svesni i onoga što se promenilo, i onoga što je ostalo nepromenjeno, sve da bi bolje razumeli našu prošlost i našu sadašnjost i bolje plovili kroz nepoznate tesnace budućnosti. HRONOLOGIJA: PELOPONESKI RATOVI 490. p. n. e. Prvi Persijski rat 480 p- n. e. Drugi Persijski rat 478. p. N. e. Spartanci se odriču vođstva 476 p. n. e. Stvaranje Delskog saveza i Atinske imperije
464 p. n. e. Pobuna helota u Sparti 461 p. n. e. Izbijanje Prvog Peloponeskog rata 445 p. n. e. Početak tridesetogodišnjeg primirja 445-434 p. n.e. Deset godina mira 434 p. n. e. Sukobi Epidamna i Korkire 433 p. n. e. Atina interveniše u Potideji 432 p- n. e. Spartanska Skupština raspravlja o ratu 431 p. n. e. Izbijanje Drugog Peloponeskog rata 430 p. n.e. Periklov govor nad grobom mrtvih Atinjana 416 p. n. e. Dijalog Atinjana i Meljana 413 p. n. e. Poraz Atinjana na Siciliji 411 p. n. e. Pobuna oligarha u Atini 404 p. n. e. Poraz Atinjana; primorani da sruše spoljne gradske zidove na putu za Pirejsku luku
PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE: 1. Kakvu ulogu treba da igraju razmišljanja o moralu u vođenju međunarodnih odnosa? Kakvu ulogu moral zapravo igra? Imamo li smisla i imamo li pravo da drugim državama i njihovom stanovništvu govorimo o moralnim dužnostima koje oni imaju? 2. Postoji li razlika u moralnim obavezama u unutrašnjoj politici i međunarodnoj politici? Na osnovu Dijaloga Atinjana i Meljana, šta mislite da li su Atinjani postupali moralno? Da li su Meljani bili razložniji ()? 3. Šta je realizam? Koja je razlika između njega i liberalnog pogleda na svetsku politiku? 4. Šta Tukidid doslovce navodi kao glavni uzrok Peloponeskog rata? Koji su neposredni? Koji su dublji? 5. Koja se teorija međunarodnih odnosa može izvući iz Tukididove priče o ratu?
6. Da li je Peloponeski rat bio neizbežan? Ako je tako, šta mislite zašto i kada? Ako nije, kada i na koji način je mogao biti sprečen? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Morgenthau, Hans, Politics among Nations, Knopf, New York, 1989, Poglavlje 1 2. Waltz, Kenneth, Man, the State, and War, Columbia University Press, 1959, pp. 1 – 15. (može se naći u hrvatskom izdanju: Kenet N. Volc, Čovjek, država i rat, Barbat, Zagreb, 1998) 3. Moravscik, Andrew, „Taking Preferences Seriously: A Liberal Theory of International Politics“, International Organization, 51: 4, Autumn 1997, pp. 513 – 553. 4. Thucydides, History of the Peloponnesian War, trans. Rex Warner, ed. M. K. Finley, Penguin, London, 1972, pp. 35 – 87, 400 – 408. (Videti srpsko izdanje ove knjige: Tukidid, Peloponeski rat, prevod: Dušanka Obradović, Prosveta, Beograd, 1999) 5. Kagan, Donald, The Outbreak of Peloponnesian War, Cornell University Press, Ithaca, 1969, pp. 31 – 56, 345 – 356. DODATNA LITERATURA: Axelrod, Robert M., The Evolution of Cooperation, Basic, New York, 1984 Ba, Alice, and Matthew J. Hoffmann, „Making and Remaking the World for IR 101: A Resource for Teaching Social Constructivism in Introductory Classes“, International Studies Perspectives, 4 : 1, February 2003, pp. 15 – 33. Bagby, Laurie, „The Use and Abuse of Thucydides“, International Organization, 48 : 1, Winter 1994, pp. 131 – 153. Baldwin, David, Neorealism and Neoliberalism: The Contemporary Debate, Columbia University Press, New York, 1993 Beitz, Charles R., Political Theory and International Politics, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1979 Betts, Richard, „Should Strategic Studies Survive“, World Politics, 50 : 1, October 1997, pp. 7 – 54. Brown, Michael, et al., Theories of War and Peace, MIT Press, Cambridge, MA, 1998
Bull, Hedley, The Anarchical Society: A Study of Order in World Politics, Columbia University Press, New York, 1977 Caporaso, James, A., ed., Dependence and Dependency in the Global System, special Issue of International Organizaton, 32 : 1, Winter 1978 Dessler, David, „Constructivism Within a Positivist Social Science“, Review of International Studies 25, 1999 Doyle, Michael W., Ways of War and Peace, Norton, New York, 1997 Doyle, Michael W., and G. John Ikenberry, eds., New Thinking in International Relations Theory, Vestview, Boulder, CO, 1997 Elshtain, Jean Bethke, Women and War, 2nd ed., University of Chicago Press, Chicago, 1994 Finnemore, Martha and Kathrin Sikkink, „Taking Stock: The Constructivist Research Program in International Relations and World Politics“, Annual Review of Political Science, Vol. 4 June 2001, pp. 391 – 416. Gaddis, John Lewis, The Landscape of History: How Historians map the Past, Oxford University Press, New York, 2002 Gilpin, Robert, War and Change in World Politics, Cambridge University Press, Cambridge,1981 Goldstein, Joshua S., War and Gender, Cambridge University Press, Cambridge, 2001 Hinsley, F. H., Power and the Pursuit of Peace, Cambridge University Press, London, 1967 Hoffmann, Stanley, Duties Beyond Borders: On the Limits and Possibilities of Ethical International Politics, Syracuse University Press, Syracuse, NY, 1981 Jervis, Robert, „Realism, Game Theory and Cooperation“, World Politics, 40 : 3 April 1988, pp. 317 – 349. Katzenstein, Peter J., ed., The Culture of National Security, Columbia University Press, New York, 1996 Keohane, Robert O., ed., Neo – realism and its Critics, Columbia University Press, New York, 1986
Kissinger, Henry, Diplomacy, Simon & Schuster, New York, 1994, (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: Henri Kisindžer, Diplomatija, I, II, Verzalpres, Beograd, 1999, ili Henri Kisindžer, Diplomatija, BMG, Beograd, 2006) Lapid, Yosef, and Friedrich Kratochwill, eds., The Return of Culture in International Relations Theory, Lynne Rienner, Boulder, CO, 1996 Levy, Jack S., War in the Modern Great Power System 1495 – 1975, University Press of Kentucky, Lexington, 1983 Mercer, Jonathan, „Anarchy and Identity“, International Organizaton, 49 : 2, Spring 1995, pp. 229 – 252. Oneal, John, and Bruce Russet, „The Classical Liberals Were Right: Democracy, Interependence, and Conflict 1950 - 1985“, International Studies Quarterly 41, 1997, pp. 267 – 293. Rosecrance, Richard N., The Rise of the Trading State: Commerce and Conquest in the Modern World, Basic, New York, 1986 Rosenau, James N., Turbulence in World Politics: A Theory of Change and Continuity, Princeton University Press, Princeton NJ, 1990 Ruggie, John G., „What Makes the World Hang Together: Neo – Utilitarianism and the Social Constructivist Challenge“, International Organization 52 : 4 1998, pp. 855 – 885. Spruyt, Hendrik, The Sovereign State and Its Competitors, Princeton University Press, Princeton NJ, 1994 Tickner, Ann J., Gender in International Relations, Columbia University Press, New York, 1992 Van Evera, Stephen, The Causes of War, Cornell University Press, Ithaca, New York, 1999 Waever, Ole, „The Sociology of a Not So International Discipline: American and European Developments in International Relations“, International Organization, 52 : 4 1998, pp. 687 – 727. Waltz, Kenneth N., Theory of International Politics, Addison – Wesley, Reading MA, 1979 Walzer, Michael, Just and Unjust Wars, Basic Books, New York, 1977, Prvi i drugi deo
Welch, David A., „Why IR Theorists Should Stop Reading Thucydides“, Review of International Studies, July 2003, pp. 301 – 319. Wendt, Alexander, „Anarchy Is What States make of It: The Social Construction of Power Politics“, International Organization, 46 : 2, Spring 1992, pp. 391 – 427. Zacher, Mark, „The Territorial Integrity Norm“, International Organization, 55 : 2, 2001
POGLAVLJE 2 UZROCI VELIKIH SUKOBA DVADESETOG VEKA
MEĐUNARODNI SISTEMI I NIVOI UZROČNOSTI Rat se često objašnjava pomoću međunarodnih sistema, ali šta je to “međunarodni sistem”? Prema rečniku, sistem je skup međupovezanih jedinica. Mnoge unutrašnje političke sisteme je lako prepoznati zato što imaju jasne institucionalne oznake: predsednika, kongres, parlament i tako dalje. Međunarodni politički sistemi su manje centralizovani i manje opipljivi. I bez postojanja Ujedinjenih Nacija još uvek bismo mogli govoriti o međunarodnom sistemu. Međunarodni sistemi nisu samo države koje ga čine. Međunarodni politički sistem je obrazac odnosa između država. Međutim, nemojte biti u zabludi u koju vas može dovesti određenost unutrašnjih političkih sistema. Oni takođe uključuju neopipljive aspekte kao što su stavovi javnosti ili uloga štampe ili nekih nepisanih ustavnih konvencija. Važna stvar u vezi sa bilo kojim sistemom je da je ukupan obrazac sistema mnogo veći od prostog zbira svojih delova, to jest gradivnih blokova koje smo u I poglavlju definisali kao subjekte, sredstva i ciljeve. Sistemi mogu da stvaraju posledice koje nijedan od konstitutivnih aktera nije nameravao. Na primer, zamislite sistem zasnovan na tržištu u ekonomiji. Svako preduzeće u jednom čisto tržišnom sistemu pokušava da maksimizira svoj profit, ali sistem tržišta produkuje nadmetanje do tačke preokreta, donoseći na taj način korist i samom potrošaču. Poslovni ljudi ne planiraju baš da pomognu potrošaču, ali obrazac ponašanja u jednom čistom tržišnom modelu dovodi do tog efekta. Drugim rečima, sistem proizvodi posledice koje mogu biti potpuno različite od namera aktera u samom sistemu. Međunarodni politički sistem može na sličan način da dovede do efekata koje njegovi akteri nisu izvorno nameravali. Na primer, 1917. godine kada su boljševici došli na vlast u Rusiji, oni su posmatrali celokupan sistem međudržavne diplomatije koja je prethodila Prvom svetskom ratu kao buržoasku besmislicu. Stoga su nameravali da napuste takav sistem diplomatije. Revolucija bi ujedinila sve radnike sveta i izbrisala granice između država. Transnacionalna proleterska solidarnost bi zamenila međudržavni sistem. Međutim, kada je Lav Trocki preuzeo dužnost ruskog ministra spoljnih poslova, rekao je kako je njegova namera bila da obnaroduje pojedine revolucionarne proklamacije, a onda
da “zatvori radnju”. Ali boljševici su shvatili da su deo međudržavnog sistema, te da je to sve počelo da utiče i na njih i njihovu revolucionarnu tvorevinu. Nova komunistička država potpisala je Ugovor u Rapalu sa Nemačkom 1922. godine. Bio je to savez odbačenih zemalja koje nisu bile prihvaćene u posleratnom diplomatskom svetu. I 1939. godine, Josif Staljin je ušao u pakt sa svojim ideološkim arhineprijateljem, Adolfom Hitlerom, u cilju da Hitlerovu pažnju usmeri ka Zapadu. Sovjetsko ponašanje, uprkos početnim izjavama i iluzijama koje je imao Trocki, uskoro je postalo slično diplomatijama drugih aktera u međunarodnom sistemu. Raspodela moći među državama u međunarodnom sistemu pomaže nam da pravimo predviđanja o određenim aspektima ponašanja država. Geopolitička tradicija smatra da mesto i položaj neke države u odnosu na druge mogu dosta da nam kažu o tome kako će se ona ponašati. Pošto susedi imaju više dodira i mogućih tačaka sporenja, nije iznenađujući podatak da je polovina vojnih sukoba između 1816-1992. godine izbijala među susedima.24 Ako država oseća pretnju od strane suseda, verovatno je da deluje u skladu sa starom maksimom “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”. Ovaj obrazac je uvek bio prisutan u anarhičnim sistemima. Na primer, tri veka pre Hristovog rođenja, indijski pisac Kautilja izneo je tezu da države indijskog potkontinenta teže da uđu u saveze sa udaljenim državama s ciljem da se zaštitite od vlastitih suseda, stvarajući na taj način obrazac savezništva koji je ličio na šahovsku tablu. Makijaveli je zapazio istovetno ponašanje u odnosima gradova - država, petnaestovekovne Italije. U ranim 1960-im, u vreme kada su se zapadnoafričke države oslobađale kolonijalne vladavine, bilo je dosta osnova da se govori o solidarnosti među afričkim državama, ali su ubrzo ove nove države počele da stvaraju saveze čiji je obrazac podsećao na već pomenutu šahovsku tablu, sličan onome koji je Kautilja opisao u drevnoj Indiji. Gana, Gvineja i Mali bile su ideološki radikalne, dok su Senegal, Obala Slonovače i Nigerija bile relativno konzervativne, ali su takođe vodile politiku ravnoteže snaga u odnosu na svoje susede. Još jedan primer za ovo je obrazac koji se u Istočnoj Aziiji razvio posle Vijetnamskog rata. Ako bi Sovjetski savez bio obojen u crno, Kina bi bila crvena, Vijetnam crn, a Kambodža crvena. Razvijen je jedan savršen obrazac šahovske table. Ironija je da su Sjedinjene Države ušle u vijetnamski rat zbog teorije domina po kojoj će država koja podlegne komunizmu, povući za sobom i narednu, i tako unedogled. Sa malo više uvida u situaciju, Sjedinjene Države bi shvatile da je igra u istočnoj Aziji više ličila na šah nego na domine, kao i da su mogle da ostanu po strani. Obrazac šahovske table zasnovan na maksimi “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj” jeste u tradiciji geopolitičkog načina mišljenja, i može pomoći da dajemo korisna predviđanja u svetu u kojem vladaju uslovi anarhije. Nivoi analize Sistemi nisu jedini način pomoću koga možemo objašnjavati ono što se dešava u međunarodnoj politici. U knjizi „Čovek, država i rat“, Kenet Volc izdvaja tri nivoa uzročnosti rata, koje on naziva „predstavama“: nivo pojedinca, nivo države i nivo međunarodnog sistema. Objašnjenja na nivou pojedinca su retko dovoljna zbog same prirode međunarodne politike i podrazumevaju pre države kao glavne aktere, nego pojedince. Prevelik naglasak na 24
Paul R. Hensel, “Territory: Theory and Evidence on Geography and Conflict”, in: A. Vasquez, (Ed.), What Do we Know About War, Rowman and Littlefield Publishers, New York, 2000, p. 62.
namere pojedinaca može da nam zatvori oči pred situacijom u kojoj su nenameravane posledice akcija pojedinaca, uzrokovane zapravo postojanjem širih sistema u kojima pojedinci deluju. Uzmimo na primer Afriku - ako se prvenstveno usredsredimo na iskrenost namera afričkih lidera, kao što je to slučaj, recimo, sa prvim predsednikom Tanzanije, Džuliusom K. Njerereom i njegovom idejom o pan-afričkom jedinstvu, ispustićemo iz vida važnost uticaja koji na ove nove afričke države ima anarhična struktura međunarodnog sistema. Ovo ne znači da pojedinci nisu nikad bitni. Sasvim suprotno. Perikle je činio izuzetak u Peloponeskom ratu. 1991. godine, irački vođa Sadam Husein je bio faktor od presudnog značaja u Zalivskom ratu, kao što je Džordž V. Buš to bio u u iračkom ratu iz 2003. godine. U Kubanskoj raketnoj krizi iz 1962. godine, Džon F. Kenedi i Nikita Hruščov suočili su se sa mogućnošću izbijanja nuklearnog rata i konačna odluka o tome nalazila se u njihovim rukama. Ali razlog zašto su se oni našli u jednoj tako neverovatnoj sistuaciji ne može biti objašnjen na nivou pojedinca. Nešto u strukturi ukupne situacije ih je dovelo do pomenute tačke. Slično tome, poznavanje ličnosti Kajzera Vilhelma II, ili Hitlerove ličnosti, nužno je za razumevanje uzroka Prvog i Drugog svetskog rata, ali to ipak nije celovito objašnjenje. Kao što ćemo videti kasnije u ovom radu, bitno je bilo to što je Kajzer Vilhelm otpustio svog kancelara Ota fon Bizmarka 1890. godine, ali to ne znači da je Prvi svetski rat izbio prvenstveno zbog Kajzera Vilhelma. Druga verzija Volcove prve predstave traži objašnjenje, ne u posebnim osobinama pojedinaca, nego u njihovim zajedničkim osobinama, “ljudskoj prirodi” zajedničkoj za sve njih. Na primer, možemo uzeti kalvinističko viđenje međunarodne politike i pripisati krajnji uzrok rata zlu koje leži u svakom od nas. To bi objasnilo rat kao posledicu nesavršenosti ljudske prirode. Jedno takvo objašnjenje nam, međutim, ne govori zašto neke “zle vođe” ulaze u ratove a neke ne, ili zašto neke “dobre vođe” ulaze u ratove a druge ne. ANTRFILE: SISTEMI I RAT Posle završetka poslednjeg rata, međunarodni sistem se razvijao u pravcu dva rigidna lagera. Ova bipolarnost dovela je do gubitka fleksibilnosti (sistema - prim.prev.) i povećane nesigurnosti. Jedan od novih saveza okupio se oko autoritarne kopnene sile, drugi oko demokratske sile sa ekspanzivnim trgovinskim vezama i kulturom koja je održavala pomorsku premoć. Svaka strana se plašila da ona druga ne postigne odlučujuću prednost u sukobu koji su obe očekivale. Ironija je da su građanski sukobi u malim, slabim državam, koji su pretili samo sporednim promenama unutar saveza, u toj meri povećali osećaj ugroženosti da su praktično povukli oroz rata. Koji rat opisuje ovaj odlomak: Peloponeski rat, Prvi svetski ili Hladni rat? Objašnjenje na nivou ljudske prirode nam ne može dati odgovor na ovo pitanje. Takva jedna teorija „previše predviđa“, što znači da, pored toga što upućuje na previše mogućih uzroka, ona ih, takođe, i preterano uključuje. Bez diskriminacije (odabiranja i odbacivanja-
prim.prev.), ona nije nije u stanju da objašnjava. Sat čije su kazaljke stale, pokazuje nam tačno vreme dva puta u toku dana, ali najveći deo dana nas obmanjuje. „Previše predviđanja“ takođe zamagljuje i neke od napora da se objasni međunarodna politika na drugom nivou analize, nivou prirode države ili društva. Tu, takođe, postoji slično pitanje, da ako određeni tipovi društava uzrokuju rat, zašto onda neka „loša“ društva ili „loše“ države ne idu u rat? Ubacite vaše omiljene opise za „dobre“ ili „loše“demokratske, komunističke, kapitalističke, kako god. Na primer, posle Prvog svetskog rata u svetu je postojao veliki polet zasnovan na uverenju da će pobeda zemalja sa demokratskim državnim uređenjem značiti manje šansi za izbijanje rata. Jasno je, međutim, da demokratije mogu da ratuju, i da to znaju da čine često. Najposle, Atina je bila demokratija. Marksistička teorija zagovara stav da bi rat mogao biti prevaziđen kada bi sve države bile komunističke, ali je očigledno da su se događali vojni sukobi i između komunističkih država. O tome svedoče ratovi između Kine i Sovjetskog saveza ili Vijetnama i Kambodže. Stoga, priroda društva, odnosno sama činjenica da je ono demokratsko, kapitalističko ili komunističko, nije dovoljna za predviđanje sa kolikom će izvesnošću to društvo ići u rat. Postoji pretpostavka (o kojoj ćemo raspravljati kasnije), da bi, ukoliko bi sve države bile demokratske, bilo manje rata. U stvari, teško je naći slučajeve u kojima su liberalne demokratije ulazile u borbe sa drugim liberalnim demokratijama, premda je postojalo mnogo slučajeva u kojima su demokratije ratovale protiv autoritarnih država. Uzrok za ovakav empirijski nalaz, kao i pitanje da li će on važiti i u budućnosti, nije jasan, ali može predstavljati interesantan razlog da se istražuje na drugom nivou analize. Zanimljiva objašnjenja često uključuju međuigru između drugog (analiza na nivou društva ili države), i trećeg (analiza na nivou međunarodnog sistema) nivoa analize. Koji je od ova dva nivoa analize važniji, međunarodni sistem ili priroda država u sistemu? Analiza na nivou međunarodnog sistema je objašnjenje izvana - i u njemu saznajemo način na koji celokupni sistem utiče na države. Drugi nivo analize je objašnjenje iznutra - ono objašnjava posledice onoga što se dešava unutar država. Pošto nam često treba informacija o tome šta se dešava na oba nivoa analize, odakle treba da počnemo? Pravilo brzog shvatanja kaže da je najbolje započeti nešto sa najjednostavnijim pristupom, jer ako je najjednostavnije objašnjenje odgovarajuće, ono se i usvaja. Ovo se naziva “pravilom parsimonije” ili “Okamova britva” po četranestovekovnom filozofu Vilijemu od Okama koji je smatrao da je dobro objašnjenje ono koje izbegava nepotrebne detalje. Pravilo parsimonije - sposobnost da se objasni mnogo sa malo reči - samo je jedan od kriterijuma po kojima procenjujemo koliko su neke teorije dobre. Zanima nas, takođe, i opseg teorija (to jest koliko od ponašanja aktera u međunarodnim odnosima one pokrivaju), kao i njihove eksplanatorne sposobnosti (na koliko ciljeva i anomalija one računaju). Ipak, parsimonija upućuje na mesto za početak. Budući da objašnjenja na nivou međunarodnog sistema teže da budu najjednostavnija, ona predstavljaju dobru polaznu tačku. Ako se dokaže da su neodgovarajuća, onda možemo usmeriti pažnju na jedinice sistema. Sistemi: strukture i procesi
Koliko jednostavno ili složeno treba da bude objašnjenje na nivou međunarodnog sistema? Neki neorealisti, kao što je Kenet Volc, zagovaraju krajnju parsimoniju i usredsređenost samo na strukturu. Liberali i konstruktivisti, pak smatraju da je Volcov koncept sistema toliko štur da objašnjava veoma malo. Ovaj sukob možemo shvatiti praveći razliku između dva aspekta sistema: strukture i procesa. Struktura se odnosi na raspodelu moći, a pod procesom podrazumevamo obrasce i vrste interakcija između jedinica sistema. Struktura i proces očigledno utiču jedno na drugo, i mogu varirati u zavisnosti od dužine perioda koji ispitujemo, ali struktura je jedan osnovniji koncept i promene u njoj dešavaju se znatno sporije nego što je to slučaj sa procesima. Ekonomisti opisuju strukturu tržišta pomoću koncentracije moći prodavaca. Za monopol je karakterističan jedan veliki prodavac, za duopol dva, za oligopol nekoliko, a u jednom savršenom tržišnom modelu privrede prodavačka moć je ravnomerno raspoređena. Slično tome, politikolozi kao unipolarne opisuju one međunarodne sisteme u kojima postoji jedna premoćna sila. U bipolarnim sistemima, postoje dva velika centra moći, dve velike države, ili dva čvrsto zbijena sistema saveza dominiraju politikom. Multipolarne strukture imaju tri ili više centara moći, a tamo gde postoji veliki broj zemalja koje su približno jednake u moći, govorimo o raspršenom rasporedu moći. Ako se vratimo na prethodni primer iz ekonomije, poslovni ljudi koji su pokušavali da maksimiziraju svoj profit u jednom savršenom tržišnom modelu privrede, našli su se u situaciji da doprinose boljitku potrošača, ali je taj rezultat zavisio od strukture sistema tržišta. U slučaju da je tržište bilo zasnovano na monopolu ili oligopolu, rezultat bi bio potpuno drugačiji. Veliki prodavac može da uveća svoj profit ograničavajući proizvodnju u cilju da poveća cene. Stoga kada je poznata struktura sistema, ekonomisti su sposobni da daju tačnija predviđanja o tome kako će se ko ponašati na tržištu i kome će to doneti više boljitka. Na sličan način, politikolozi posmatraju strukturu međunarodnog sistema u nameri da predvide ponašanje država i njihovu sklonost ka ratu. Unipolarni sistemi su skloni propadanju pošto države, u težnji da očuvaju vlastitu nezavisnost, vode politiku ravnoteže snaga protiv države koja ima premoć u sistemu, ili protiv hegemona, ili će neka država čija je moć u usponu, u nekim slučajevima izazivati moć vodeće države. U multipolarnim ili u međunarodnim sistemima koji imaju raspršenu raspodelu moći, države će formirati saveze u cilju ostvarenja ravnoteže snaga, ali će savezi biti fleksibilni. Ratovi se mogu dogoditi, ali će biti relativno ograničeni u svom opsegu. U bipolarnim sistemima, savezi postaju mnogo rigidniji, što zauzvarat doprinosi većoj verovatnoći izbijanja sukoba širih razmera, možda čak i svetskog rata. Neki analitičari kažu da “bipolarlni sistemi ili erodiraju ili eksplodiraju”. Ovo se desilo u Peloponeskom ratu kada su Atina i Sparta pojačale međusobna trvenja poštujući vlastite savezničke obaveze. Ovo je takođe bio slučaj u vremenu pre 1914. godine, kada se multipolarna ravnoteža snaga u Evropi postepeno konsolidovala u sistem dva jaka saveza, koji su pri tome izgubili na svojoj fleksibilnosti. Predviđanja o mogućnosti izbijanja rata zasnovana na principu multipolarnost Vs. bipolarnost pokazala su se pogrešnim, posle 1945. godine. Tokom Hladnog rata svet je bio bipolaran sa dva velika igrača, Sjedinjenim Državama i njenim sveznicima i Sovjetskim Savezom i njegovim saveznicima. Ipak nije došlo do izbijanja sveobuhvatnog rata tokom više od četiri decenije, pre nego što je sistem erodirao s propadanjem Sovjetskog Saveza.
Neki ljudi tvrde da je nuklearno oružje učinilo mogućnost izbijanja globalnog rata veoma neprivlačnim rešenjem. Iz tih razloga možemo zaključiti da struktura međunarodnog sistema može ponuditi nekakva gruba objašnjenja, ali da ni ona ne objašnjava dovoljno sama po sebi. Više ćemo shvatiti ako budemo išli dalje od strukture sistema, i pozabavimo se ispitivanjem njegovog procesa, tj. pravilnog obrasca interakcija između država. Razlikovanje između strukture i procesa u bilo kom vremenu može biti ilustrovano uz pomoć metafore poznate kartaroške igre - pokera. Struktura igre pokera je u raspodeli moći, to jest koliko čipova igrači imaju i koliko je jakih karti podeljeno. Proces se odnosi na način na koji se igra može igrati i kakve vrste interakcija među igračima mogu postojati (kako su pravila igre zamišljena i kako se shvataju; da li su igrači dobri bleferi; da li poštuju pravila? Ako igrači varaju, da li je izvesno očekivati da će biti uhvaćeni?). Na primer, kada bi dopustili igračima u Zatvorenikovoj dilemi da međusobno komuniciraju promenila bi se i priroda igre. Tako, i kada države komuniciraju jedna sa drugom i postignu uzajamno korisne sporazume ili stvaraju razumljiva pravila i ustanove, one dodaju u repertoar državnih strategija nov kvalitet, te stoga mogu promeniti političke ishode. Proces međunarodog sistema je određen pomoću tri elementa: 1) strukturom (bipolarne strukture su sklone da proizvedu manje fleksibilne procese), 2) kulturnim i institucionalnim kontekstom koji okružuje strukturu i determiniše sposobnosti država koje one imaju za saradnju, 3) da li su države revolucionarne ili umerene u ciljevima i instrumentima. Revolucionarni i umereni ciljevi i sredstva Kako ciljevi država utiču na međunarodne procese? Kao što zagovaraju konstruktivisti, većina sistema postoji u kulturnom kontekstu koji uključuje neka osnovna pravila i praksu koji određuju šta je primereno ponašanje. Države mogu da prkose tim pravilima i praksi ili ih mogu prihvatiti. Jedan međunarodni sistem može imati ili stabilan ili revolucionaran proces, u zavisnosti od identiteta i ciljeva najznačajnijih država u sistemu. U 18-tom veku, npr. osnovno pravilo igre bilo je legitimnost monarhističkih država - zasnovano na božanskom pravu kraljeva i održavanju ravnoteže snaga među tim monarhijama. Ugovor iz Utrehta iz 1713. godine je izričito govorio o važnosti ravnoteže snaga. Bilo je mnogo malih ratova, ali tek je nekoliko velikih uspelo da poremeti sistem. Razmotrimo primer Fridriha Velikog i način na koji je on tretirao svog suseda, austrijsku caricu Mariju Tereziju. Fridrih je 1740. godine odlučio da zaposedne Šleziju, jednu od provincija koja je pripadala Mariji Tereziji. Fridrih nije imao velik, revolucionaran razlog da učini tako nešto, već je u pitanju bilo uvećanje teritorije. On nije ni pokušao da izazove narodnu revoluciju protiv Marije Terezije tako što bi pozvao narod Šlezije da zbaci sa trona bečkog autokratu koji je uz to govorio nemački jezik. Najposle, i sam Fridrih je bio berlinski autokrata koji je govorio nemački. On je osvojio Šleziju zbog toga što je to hteo, vodeći računa da time ne učini išta što bi moglo naškoditi Austiji ili temeljnom načelu legitimnosti monarha. Uporedite to sa Francuskom revolucijom pola veka kasnije, kada je preovlađujuće gledište u Francuskoj bilo da svi monarsi treba da budu poslati na vešala ili na giljotinu, te da vlast treba da proistekne iz naroda. Napoleon je proširio ovu revolucionarnu ideju narodne suverenosti širom Evrope i njegovi ratovi su predstavljali veliki izazov, podjednako za pravila igre u Evropi, i za ravnotežu snaga u njoj. Umereni proces i stabilna ravnoteža u
sistemu, iz perioda sredine veka, preobrazili su se u revolucionarni proces i nestabilnu ravnotežu, na kraju veka. Stoga govorimo o promenama kao što je Francuska revolucija kao egzogenim u odnosu na strukturalne teorije, budući da ne mogu biti objašnjene pomoću ove teorije. Ovo je primer slučaja u kome teorija strukturalnog realizma može biti dopunjena učinkom socijalnog konstruktivizma. Kao što mogu da promene ciljeve, države mogu promeniti i sredstva za ostvarenje tih ciljeva. Proces u međunarodnom sistemu takođe trpi uticaj i zavisi od prirode sredstava koje države koriste. Tako, neka sredstva mogu imati stabilizirajuće, a neka destabilizirajuće efekte. Do promene sredstava dolazi iz razloga tehnološkog razvoja. Sredstva se takođe mogu promeniti i kao posledica novog načina društvene organizacije. U 18. veku Fridrih Veliki ne samo da je imao ograničene ciljeve, već je takođe bio ograničen u pogledu sredstava koja su mu stajala na raspolaganju. Imao je najamničku vojsku čija je lojalnost bila ograničena i jadnu logistiku. Osamnaestovekovne armije izvodile su kampanje u leto, kada je hrana bila na dohvat ruke ili kada su državne blagajne skupile dovoljno novca da plate vojnike koji su često dolazili sa društvenog dna. Kada bi hrane ili zlata ponestalo - vojnici bi dezertirali. Francuska revolucija promenila je način na koji je rat vođen od strane društva, ka nečemu što su Francuzi nazvali lave en masse ili što mi nazivamo regrutacija. Kako ističu konstruktivisti, osećaj identiteta se promenio kod vojnika, što je bila posledica činjenice da su ljudi počeli sebe da doživljavaju kao građane koji su okupljeni idejom otadžbine, te je to proizvelo osećanje da svi treba da uzmu učešće u vojsci. Rat više nije bio stvar koja se ticala nekoliko hiljada najamnika koji su ratovali tamo negde, rat sada je uključivao svakoga. Široko uključivanje i masovna podrška ovakom jednom sistemu nadvladali su staru plaćeničku pešadiju. Promena u sredstvima koja su na raspolaganju državama pomogla je, takođe, da se dođe do promena u procesu međunarodnog sistema u 18. veku. Struktura i proces međunarodnog sistema 19. veka Ovo razlikovanje nam pomaže da shvatimo devetnaestovekovno poreklo velikih sukoba koji su se desili u 20. stoleću. Sledeći pravilo parsimonije, prvo treba da potražimo jednostavno strukturalno objašnjenje, kao što to često čine neorealističke teorije međunarodnih odnosa u pokušaju da objasne ono što se dešavalo tokom 19. veka. Na početku veka, Napoleon je pokušao da stvori francusku hegemoniju u Evropi, ali nije uspeo u tom poduhvatu. Njegovi napori da to ostvari, ujedinili su druge zemlje u koaliciju koja će na kraju poraziti Francusku. Da je kojim slučajem uspeo, sistem bi bio izmenjen u unipolarnu strukturu. Međutim, posle Napoleonovog poraza 1815. godine, odlukama Bečkog kongresa došlo je do restauracije starog multipolarnog poretka u kome je postojalo pet velikih sila koje su uravnoteživale jedna drugu. Revolucionarna Francuska promenila je proces BOX: STRUKTURA I PROCES DRŽAVNICI UOBIČAJENO SUDE O TOME DA LI JE EVROPSKA RAVNOTEŽA BILA ZADOVOLAJVAJUĆA ILI NE, NA OSNOVU ČINILACA KOJI SU IMALI TAKO MALO, ILI GOTOVO NIKAKVE DIREKTNE VEZE SA MOĆI I NJENOM RASPODELOM – TJ. ONI UZIMAJU U OBZIR RANG I STATUS KOJI JE DRŽAVA
UŽIVALA, POŠTOVANJE KOJE JOJ JE BILO UKAZIVANO I PRESTIŽ KOJI JE IMALA, DA LI JE BILA VREDNA DA SE UĐE U SAVEZ SA NJOM, KAO I DA LI JOJ JE BILO DOPUŠTENO DA SE IZJASNI U POGLEDU NEKIH MEĐUNARODNIH PROBLEMA ITD. TO NAM POMAŽE DA OBJASNIMO KAKO KRIZE MOGU DA IZBIJU I KADA RAVNOTEŽA SNAGA NIJE UZDRMANA ILI JOJ NE PRETI NEKA OPASNOST. SVE TO POKAZUJE KAKO SREDSTVA KOJA SU DRUGAČIJA OD POLITIKE ZASNOVANE NA MOĆI KAO ŠTO SU – MEĐUNARODNO PRAVO, DELOVANJE EVROPSKOG KONCERTA U PRAKSI, SREDSTVA KOJA SAVEZI KORISTE ZA OGRANIČAVANJE NEKOG SVOG ČLANA – BILA SU OPŠTIJA I KORISNIJA U PROCESU UNAPREĐIVANJA I OČUVANJA EVROPSKOG EKVILIBRIJUMA, NEGO SREDSTVA ZASNOVANA NA POLITICI MOĆI POPUT RIVALSKIH SAVEZA ILI KOALICIJA KOJE SE MEĐUSOBNO BLOKIRAJU. IZVOR: PAUL SCHROEDER, “THE NINETEENTH CENTURY SYSTEM”25 međunarodnog sistema tokom ovih dvadesetak godina (trajanja revolucionarnih i Napoleonovih ratova - prim. prev.). i zapretila je da promeni njegovu strukturu, ali na kraju nije uspela da strukturu evropskog međudržavnog sistema učini unipolanom. Za realiste koji stavljaju naglasak na strukturu (međunarodnog sistema – prim. prev.), velika promena desila se 1870. godine sa ujedinjenjem Nemačke. Međunarodni sistem 19. veka ostao je multipolaran, ali došlo je do velike promene u raspodeli moći u Srednjoj Evropi. Pre ujedinjenja, Nemačka se sastojala od 37 država i bila je arena međunarodne politike, u kojoj su drugi intervenisali. Nakon 1870. godine Nemačka je postala ujedinjen akter u međunarodnim odnosima. Štaviše, činjenica da je smeštena tačno u srcu Evrope imala je značajne geopolitičke posledice. Iz perspektive strukture, ujedinjena Nemačka bila je potencijalno ili previše jaka ili previše slaba. Ukoliko bi Nemačka bila dovoljno jaka da se odbrani sopstvenim snagama od eventualnih napada Rusije i Francuske, a koji bi se desili istovremeno, onda bi ona takođe bila dovoljno jaka da porazi Ruse ili Francuze pojedinačno. A ako Nemačka ne bi bila dovoljno jaka da porazi Rusiju i Francusku istovremeno, onda bi bila dovoljno slaba da „prizove“ Ruse i Francuze da je zajedno napadnu. Nova ujedinjena Nemačka država smeštena u središtu Evrope, međutim, nije proizvela nestabilnost, zbog njenog prvog, briljantnog kancelara, Ota fon Bizmarka. Od 1870. do 1890. godine, Bizmark je bio agilni diplomata kome je pošlo za rukom da ublaži osećanje pretnje kod svojih suseda, otklonivši samim tim efekat ove velike strukturalne promene u političkom procesu međunarodnog sistema. Bizmarkovi naslednici nisu bili tako vični. Od 1890. godine, pa na dalje, sistemi saveza u Evropi postali su mnogo rigidniji - sa jednim savezom okupljenim oko Nemačke, i drugim oko Rusije i Francuske. Bipolarnost saveza postepeno je postajala sve oštrija, što je sve dovelo do konačne eksplozije 1914. godine. Postoji zaista jako jezgro istine u ovom strukturalnom objašnjenju promene u devetnaestom veku, ali to nije odgovarajuće objašnjenje samo po sebi. Ono ne uzima u obzir ulogu pojedinaca kakav je recimo Bizmark, i ne govori nam zašto je ujedinjenje Nemačkoj bilo dozvoljeno od strane drugih evropskih država. Zašto susedi Nemačke nisu pokušali da spreče njeno ujedinjavanje? Ako su Britanija i Francuska mogle da vide kako 25
Paul Schroeder, “The Nineteenth Century System: Balance of Power or Politcal Equilibrium?”, Swords and Ploughshares, 4:1, October 1989, p. 4.
se ovaj izazivač uspinje u moći, zašto ga nisu zaustavili na vreme? Opažanja i unutrašnja politika moraju se prizvati u pomoć da bi se odgovorilo na ova pitanja. Objašnjenje koje u obzir uzima strukturu, govori nam malo o tome zašto je bilo potrebno trideset godina da se razvije bipolarni sistem saveza, kao i ne uzima u obzir moguća ključna uloga vođstva. Da Kajzer nije otpustio Bizmarka 1890. godine, ili da su njegovi naslednici održali zlata vredan savez sa Rusijom (koja je pozivala na činjenicu zajedničkih ideoloških interesa monarhijskih autokratija), možda bi pojava bipolarnosti mogla biti izbegnuta. Da Bizmarkovi naslednici nisu dovodili u pitanje britansku suprematiju na moru pokrećući trku u pomorskom naoružanju, možda bi britanska uloga u predstojećem sukobu mogla biti izbegnuta. Iako objašnjenje promena u devetnaestom veku uz pomoć strukture sistema može mnogo da ponudi, ono je previše usko, determinističko. U njemu nema mesta za ulogu izbora koji ljudi kao poojedinci mogu da učine i stvaraju situaciju u kojoj Prvi svetski rat izgleda neizbežan još 1870. godine. To nam omogućava dobar početak istraživanja, ali nam ne govori dovoljno o onom što nas zanima. Baš kao što nas konstruktivističke teorije podsećaju da prilikom analize takođe treba uzeti u obzir i promene koje su se dogodile u evropskoj kulturi i idejama, a koje su imale uticaj na proces međunarodnog sistema ili na obrazac odnosa (između jedinica-prim. prev.) u međunarodnom sistemu devetnaestog veka. Ovde pronalazimo promene u ciljevima i sredstvima koja su dala podstrek za saradnju. Ideologija demokratizacije i nacionalizma, bivale su sve jače tokom devetnaestog veka i imale su veliki uticaj na ciljeve država u sistemu. Država i vladar više nisu bili jedno isto. Poznata izreka Luja XIV koja kaže da “L’etat'c' est moi (država to sam ja), nije više bila održiva. U osamnaestom veku, Fridrih Veliki se u Prusiji ponašao uglavnom po svom nahođenju. Njegova vlast nije bila ograničena ni od strane izabranih ministara, niti od strane parlamentaraca. Proces demokratizacije pridodao je uticaj unutrašnje politike na složenost međunarodne. Napoleon je proneo nove ideje Evropom, izazivajući i raspaljujući nacionalizam u njenim zemljama. Napoleonovi ratovi možda nisu uspeli da promene strukturu evropske politke, ali su zasigurno prouzrokovali duboke promene u procesu. Austrijski knez Meternih i njegovi istomišljenici uspeli su u obnavljanju starog poretka na Bečkom kongersu 1815. godine, ali ispod površine koja je samo izgledala stabilno, skrivale su se vulkanske snage nacionalizma i demokratije koje će doživeti svoju erupciju u Revoluciji iz 1848. godine. Kako je vek odmicao, narodi i vođe počeli su da vide sebe drugačije. Izazov legitimnosti dinastičkih vladara od strane nacionalizma, doveo je do pojave veoma neobičnih saveza u suprotnosti sa klasičnom ravnotežom snaga. Na primer, 1866. godine, Francuska nije uspela da podrži Austriju kada je ona bila napadnuta od strane Pruske, što je sa gledišta strukture sistema predstavljalo dugoročnu grešku. Francuska se usprotivila austrijskoj represiji nad nacionalizmom u delu Italije koji je Austrija okupirala. Bizmark je odigrao na kartu nacionalističkih pogleda kod drugih nemačkih država pod Pruskim vođstvom, ali je nacionalizam postao prepreka za ono što je moglo biti učinjeno kasnije. Kada je Bizmark osvojio Alzas i Loren od Francuske u ratu 1870.godine, raspalio je nacionalistička osećanja u Francuskoj što je sve sprečilo da Francuska i Nemačka postanu potencijalni saveznici u budućnosti. Kao što pristalice konstruktivističkog pristupa ističu, pojava novih ideologija tokom XIX veka izmenila je ciljeve država i učinila proces međunarodne politike manje umerenim. Došlo je takođe do promena u sredstvima međunarodne politike. Primena nove industrijske tehnologije u vojne svrhe proizvela je masovna, ali i dalje nedovoljno precizna oružja.
Mobilizacija potpomognuta razvojem železnice, uz sposobnost da se okupi veliki broj jedinica na određenom mestu u isto vreme, počeli su da igraju odlučujuću ulogu u vođenju ratnih operacija od sredine XIX veka. Kako se taj vek bližio svom kraju, mitraljezi i rovovski način ratovanja učinili su neisplativim koncept kratkog, oštrog, ograničenog rata koji je Bizmark tako uspešno koristio u 1860-im. I struktura i proces nam pomažu da objasnimo promene u međunarodnom sistemu devetnaestog veka, kao i uzroke Prvog svetskog rata. Započeli smo istraživanje neorealističkim naglaskom na strukturu, jer je to jednostavniji pristup, ali smo ustanovili da nam to donosi samo delimično objašnjenje. Pažnja koju konstruktivisti posvećuju procesu opominje nas da ne ostanemo slepi za promene koje se dešavaju u društvu. Moderni nastavak ove priče Takozvano nemačko pitanje iz XIX veka pojavilo se opet u debatama vođenim prilikom ponovnog ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, 1990.godine. Kao prvo, ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza, Eduard Ševarnadze, smatrao je da bi ponovno ujedinjavanje Nemačke izazvalo duboku destabilizaciju ravnoteže moći u Evropi. Državnici su se još jednom zapitali: “Koliko država nemačkog govornog područja treba da postoji, da bi to bilo u saglasju sa stabilnošću u Evropi.” Tokom vremena su postojali različiti odgovori na ovo pitanje. Kao što smo videli, na Bečkom kongresu je bilo 37 država u kojima se govorio nemački jezik. Bizmark je smatrao da treba da budu dve, pre nego jedna. On nije želeo da Austrijanci budu uključeni u novo Nemačko carstvo, jer se plašio da bi to moglo da oslabi premoć Pruske u novoj državi. Hitler je imao drugačiji odgovor: treba da postoji jedna nemačka država koja bi bila u središtu svetske imperije, što je vodilo Drugom svetskom ratu. Pobedničke sile saveznice su se na kraju, 1945.godine, odlučile za tri: Istočna Nemačka, Zapadna Nemačka i Austrija. Postoji, takođe, opaska koja se pripisuje jednom Francuzu, izrečena krajem Drugog svetskog rata. Upitan koliko nemačkih država treba da postoji, on je odgovorio: “Tako mnogo volim Nemačku, da što ih bude više to će biti bolje”. Opadanje sovjetske moći u Istočnoj Evropi okončalo je biplolarnu strukturu međunarodne politike posle Drugog svteskog rata i učinilo mogućim ponovno ujedinjenje Nemačke. Ponovno ujedinjenje dovelo je, međutim, do stvaranja novih strahova zbog zajednice od 80 miliona stanovnika sa najvećom evropskom ekonomskom moći, smeštenoj u središtu kontinenta. Da li bi Nemci tražili novu ulogu? Da li će opet određivati hoće li ići istočno a onda zapadno? Da li će biti uvučeni u politike zemalja istočno od njih, tamo gde je nemački uticaj bio uvek jak? Džon Miršajmer, politikolog sa univerziteta u Čikagu, ponudio je odgovor koji je glasio: “Povratak u budućnost”(slavni ogled iz 1990. godine - prim.prev.). Oslanjajući se na analizu sa aspekta strukturalnog realizma, izvukao je pesimističke zaključke kako će budućnost biti ista kao prošlost, zato što je struktura međunarodnog sistema slična onoj iz prošlosti. Stvari su se, međutim, promenile na tri načina. Na nivou strukture, Sjedinjene Države su još uvek u Evropi i njihova moć je skoro četiri puta veća od veličine ujedinjene Nemačke. Teoretičari koji stavljaju naglasak na strukturu, brinu da Amerikanci neće i dalje ostati uključeni. Sa završetkom Hladnog rata Amerikanci bi se u nekom trenutku mogli okrenuti izolacionističkoj politici, i «otići kući». Postoje i važne nestrukturalne promene. Proces
međunarodne politike u Evropi značajno je izmenjen razvojem novih ustanova. Evropska Unija ujedinjuje Nemačku i druge evropske države, na način na koji one ranije nikada nisu bile povezane. Treća promena ne tiče se dešavanja na nivou sistema, nego na nivou unutrašnje politike. Nemačka unutrašnja politika predstavlja poluvekovnu demokratiju i promene u vrednostima koje je njen narod doživeo, preobrazile su državu koja je vodila rat u državu socijalne sigurnosti. Nemačka koja je prouzrokovala probeleme u srcu Evrope 1870, 1914, i 1939.godine, nije bila demokartska država. Koji će od ova tri pristupa, na nivou strukture, u vidu procesa ili na nivou unutrašnje politike najbolje predvideti budućnost Evrope. Treba da obratimo pažnju na sva tri, ali čini se da su predviđanja zasnovana na procesu i promenama u unutrašnjoj politici ipak dugoročnija. UNUTRAŠNJA I SPOLJNA POLITIKA Neorealizam, koji se veoma oslanja na analizu na nivou sistema, kaže da države deluju na sličan način iz razloga postojanja međunarodnog sistema. Pozicija država u sistemu tera ih da deluju na određeni način, pa će države koje su u sličnom položaju postupati slično. Velike države će delovati na jedan, a male na drugi način. Ovo, međutim, nije dovoljno iz razloga što je parsimonični sistemski nivo analize često neodgovarajući; moramo obratiti pažnju i na ono što se dešava unutar jedinica sistema. Države nisu crne kutije. Unutrašnja politika je važna. Posle svega, Peloponeski rat je započeo unutrašnjim sukobom između oligarha i demokrata u Epidaurusu. Dešavanja na unutrašnjopolitičkoj sceni u Nemačkoj i Austro-Ugarskom carstvu igrala su značajnu ulogu u otpočinjanju Prvog svetskog rata. Da bismo razumeli kraj Hladnog rata, moramo “zaviriti” unutar Sovjetskog Saveza i neuspeha koji je doživela njegova centralizovana planska privreda. Postoji mnoštvo primera u kojima su dešavanja u unutrašnjoj politici važna, ali možemo li generalizovati na osnovu toga? Pošto smo rekli da je unutrašnja politika važna, postoji li još nešto što se može reći? Dve velike teorije, marksizam i liberalizam, oslanjaju se u znatnoj meri na drugi nivo analize i hipotezu da će države delovati na sličan način ako imaju slična društva. Da bismo predvideli šta će se dešavati u spoljnoj politici, pogledajmo organizaciju država. Marksisti smatraju da je izvor rata u kapitalizmu. Po Lenjinovom viđenju, monopolski kapital traži rat: “Savezi među imperijalistima su neizbežni ništa više nego i primirja u periodu između ratova.”26 Rat se može objašnjavati prirodom kapitalističkog društva. Kao što ćemo videti kasnije, marksizam nije otišao predaleko u objašnjavanju otpočinjanja Prvog svetskog rata. Štaviše, ova teorija ne tumači baš najbolje ni istoriju sveta druge polovine ovog veka. Komunističke države, kao što su Sovjetski Savez, Kina i Vijetnam bile su uključene u vojne sukobe, dok su velike kapitalističke države u Evropi, Severnoj Americi i Japanu održavale miroljubive odnose. Argumenti da kapitalizam uzrokuje rat ne podudaraju se baš sa iskustvima iz istorije. Klasični liberalizam, kao filozofija koja je dominirala najvećim delom britanskog i američkog mišljenja u devetnaestom veku, došao je do suprotnih zaključaka: države sa kapitalističkim uređenjem teže miroljubivosti, jer je rat loš za posao. Jednu granu klasičnog 26
V. I. Lenin, Imperialism:The Highest Stage of Capitalism, New York, Intenational Publishers, 1977, p. 119
liberalizma predstavljali su pobornici slobodne trgovine kao što je Ričard Kobden (18041865) koji je vodio uspešnu borbu za ukidanje engleskog Zakona o kukuruzu, sastavljenom od protekcionističkih mera koje su uređivale britansku međunarodnu trgovinu žitaricama u prethodnih 500 godina. Poput ostalih iz mančesterske škole britanskih ekonomista, verovao je da je bolje trgovati i ekonomski napredovati nego ići u rat. Stoga, ako smo zainteresovani da se obogatimo kao i za povećavanje ukupnog blagostanja građana, tvrdi Kobden, onda je mir najbolji preduslov za tako nešto. Godine 1840. on je izrekao rečenicu koja predstavlja dobar izraz klasičnog viđenja ovog pitanja: “Možemo svet održati bez rata, i ja sam uveren da svet to može uraditi putem trgovine.”27 Liberalno viđenje sveta bilo je veoma uticajno u predvečerje Prvog svetskog rata. Brojne knjige, uključujući klasično delo Norman Endžela iz 1910. godine, pod naslovom „Velika iluzija“, koje dokazuje da je rat postao preskup. Da bismo ilustrovali optimizam klasičnog liberalizma pred Prvi svetski rat, možemo se osvrnuti na primer filantropa iz tog doba. Endrju Karnegi, magnat industrije čelika, osnovao je Karnegijevu zadužbinu za međunarodni mir 1910. godine. Karnegi je bio zabrinut povodom pitanja šta će se dogoditi sa njegovim novcem ukoliko dođe do sloma dugotrajnog razdoblja mira, tako da je uneo klauzulu u svoj testament predupredivši tako ovu mogućnost. Edvard Džin, bostonski izdavač, nije želeo da Karnegi dobije svu dobit od dolazećeg večnnog mira, pa je osnovao Svetsku fondaciju za mir koja je bila posvećena istom cilju kao i Karnegijeva zadužbina. Džin je takođe bio zabrinut i povodom toga šta će biti sa ostatkom njegovog novca pošto mir bude izgrađen na jakim temeljima, tako da ga je namenio za troškove stanovanja slabo plaćenih mladih radnika. Liberalni pogled na svet bio je veoma diskreditovan Prvim svetskim ratom. Uprkos tome što su bankari i aristokrate imali veoma česte kontakte sa kolegama izvan svojih zemalja, kao i činjenici da su sindikati i radnici takođe imali transnacionalnu komunikaciju, ništa od toga nije bilo od pomoći u zaustavljanju evropskih država od ulaska u međusobni rat. Statistička analiza događaja nije pronašla jaku korelaciju između ulaska država u rat i činjenice da li su one kapitalističke ili demokratske. Gledišta klasičnog marksizma i klasičnog liberalizma suprotstavljena su jedno drugom u viđenju odnosa između rata i kapitalizma, ali su slična u određivanju uzroka rata u unutrašnjoj politici država, i osobito u prirodi njihovih ekonomskih sistema. Oživljeni liberalizam Dva svetska rata i nesupeh kolektivne bezbednosti u periodu između dva svetska rata diskreditovali su liberalne teorije. Većina onog što je napisano o međunarodnoj politici u Sjedinjenim Američkim Državama posle II svetskog rata nosilo je jak pečat realizma. Ipak, kako se transnacionalna ekonomska međuzavisnost uvećavala, u 1960-im i 1970-im smo mogli da vidimo obnavljanje interesovanja za liberalne teorije međunarodnih odnosa. Postoje tri grane liberalnog mišljenja: ekonomsko, društveno (ono koje se odnosi na organizaciju društva - prim.prev.) i političko. Političko mišljenje ima dve grane, jednu koja se odnosi na ustanove i drugu koja se odnosi na demokratiju. 27
Richard Cobden, navedeno prema: Kenneth N. Waltz, Man, State and War: A Theoretical Analysis, New York, Columbia University Press, 1959, p. 104.
Ekonomski liberalizam se usredsređuje u najvećoj meri na trgovinu. Liberali smatraju da je trgovina važna, ne iz razloga što sprečava države da idu u rat, nego zbog toga što vodi države definisanju vlastitih interesa na način kojim rat postaje manje značajna tema za njih. Trgovina nudi državama način da transformišu svoj položaj (nabolje - prim. prev.) uz pomoć ekonomskog rasta, pre nego putem vojnih osvajanja. Ričard Rouzkrens iznosi primer Japana. 1930-ih godina Japan je mislio da je jedini način da pristupi tržištima bio da se stvori “Velika sfera koprosperiteta istočne Azije,” što je podrazumevalo osvajanje na račun suseda, uz zahtev da trguju. Već 1939. godine Judžin Stejli je tvrdio da se ponašanje Japana može delimično objasniti ekonomskim protekcionizmom koji je vladao u to vreme. Stejli je verovao da su uz političke granice države izgradile i ekonomske zidove, tako da se posedovanje neke teritorije podudara sa prilikama za uvećavanje ekonomskog uticaja. Bolje rešenje za izbegavanje rata je da se sledi politika ekonomskog rasta u jednom otvorenom tržišnom sistemu, bez vojnih osvajanja. Nasuprot politici koju je vodio 1930-ih godina, Japan je danas izmenio svoj položaj u svetu uz pomoć trgovine. Udeo Japana u ukupnom svetskom proizvodu narastao je sa 5% 1960. godine, na oko 15% 1990. godine, što ga je učinilo drugom najvećom ekonomijom sveta našeg vremena. Realisti na ovo odgovaraju kako je Japan bio sposoban da postigne ovaj zaprepašćujući ekonomski rast iz razloga što mu neko drugi osiguravao bezbednost. Tačnije, Japan se oslanjao na Sjedinjene Države da bi osigurao bezbednost u odnosu na svoje velike susede koji su posedovali nuklearno oružje, Sovjetski Savez i Kinu. Neki teoretičari realizma predviđali su da će sa nestankom Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Američke Države povući svoje bezbednosno prisustvo u istočnoj Aziji i da će podići carine prema japanskoj trgovini. Japan bi se ponovo militarizovao i došlo bi do sukoba između Japana i Sjedinjenih Država, onako kako su predviđale teorije hegemonske tranzicije. Sa druge strane, liberali odgovaraju da moderni Japan ima veoma različito unutrašnje društveno uređenje od Japana iz 1930. godine. To je jedno nemilitarističko društvo, delimično i zbog ekonomskih prilika. Najatraktivnije prilike za karijeru u Japanu su u biznisu, a ne u vojnoj službi. Oni drže da realisti nisu obratili dovoljno pažnje na unutrašnju politiku i na način na koji se Japan promenio kao posledica ovih ekonomskih prilika. Bez obzira na ishod, argumenti ekonomskih liberala kažu da trgovina možda ne može sprečiti rat, ali može dovesti do promena u tome kako države vide prilike koje im se ukazuju, što zauzvrat vodi formiranju društvene strukture koja je manje sklona ratu. Drugi oblik liberalizma je društveni. Po njemu kontakti između pojedinaca mogu smanjiti sukobe pomoću unapređivanja međusobnog razumevanja. Takvi transnacionalni kontakti događaju se na više nivoa, uključujući i studente, biznismene i turiste. Pomenuti kontakti doprinose da nam drugi izgledaju manje strani i da imamo manje razloga za mržnju. To, zauzvrat dovodi do manje izvesnosti sukoba. Dokazi za ovo gledište su pomešani. Naposletku bankari, aristokrate i zvaničnici radničkih sindikata imali su kontakte širokih razmera 1914. godine, ali ih to nije zaustavilo da ubijaju jedni druge od časa kada su stavili na sebe kaki uniforme. Očigledno je da ideja kako društveni kontakti podstiču razumevanje i sprečavaju rat je previše jednostavna. Ipak, ona je dala umereni doprinos razumevanju stvari. Zapadna Evropa danas veoma se razlikuje od one iz 1914. godine. Postoje stalni kontakti preko međunarodnih BOX:
ONO ŠTO JE INTERESANTNO I ŠTO RAZLIKUJE SVET OD 1945. U ODNOSU NA PRETHODNA RAZDOBLJA, JESTE DA JE JEDNA MIROLJUBIVA TRGOVAČKA STRATEGIJA DRŽAVA USREDSREĐENIH NA TRGOVINU DONELA MNOGO VEĆE REZULTATE I BILA MNOGO EFIKASNIJA NEGO IKADA PRE TOGA. PREKO MEHANIZMA INDUSTRIJSKO-TEHNOLOŠKOG RAZVOJA I MEĐUNARODNE TRGOVINE, DRŽAVE MOGU DA PROMENE VLASTITI POLOŽAJ U MEĐUNARODNOJ POLITICI, I TO MOGU DA URADE PUTEM POVEĆANE TRGOVINE I EKONOMSKOG RASTA KOJI JE EKONOMSKA SARADNJA UČINILA MOGUĆIM. Richard Rosecrance, The Rise of the Trading State28 granica u Evropi, i urednici udžbenika pokušavaju da tumače druge države na fer način. Slike drugih naroda Evrope su veoma različite od slika iz 1914. godine. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da osećanja evropsksog identiteta postoje uporedo sa osećanjem nacionalnog identiteta. Transnacionalno društvo utiče na ono što ljudi u demokratskim društvima hoće od spoljne politike njihovih dražava. Vredno je zabeležiti kako je Francuska reagovala na ponovno ujedinjavanje Nemačke 1990. godine. Postojali su ostaci neizvesnosti i straha među stručnjacima za spoljnu politiku, ali su istraživanja javnog mnjenja pokazala da je većina Francuza pozdravila nemačko ujedinjenje. Ovakvi stavovi su se oštro razlikovali u odnosu na one iz avgusta 1914. godine. Treći oblik liberalizma stavlja naglasak na ulogu institucija i to je ona grana liberalizma koja se često naziva kao “neoliberalizam”. Zašto su međunarodne institucije važne? Zato što one pružaju informacije i daju okvir koji oblikuje očekivanja država članica. One ljudima omogućavaju da veruju da neće biti nekog sukoba. One produžavaju senku budućnosti i umanjuju akutnost bezbednosne dileme. Ustanove umanjuju delovanje anarhije koja je jedna od glavnih pretpostavki realizma. Hobs je video međunarodnu politiku kao stanje rata. Bio je odmeren da kaže kako stanje rata ne znači stalno ratovanje nego tendenciju ka ratu, isto kao što oblačno vreme znači da će biti kiše. U tom smislu, stanje mira znači da postoji tendencija ka miru i da ljudi mogu da razvijaju miroljubiva očekivanja, kada je međunarodna anarhija ograničena i stabilizovana uz pomoć međunarodnih ustanova. Institucije stabilizuju očekivanja na četiri načina. Prvo, one obezbeđuju osećanje trajanja; na primer, većina stanovnika Zapadne Evrope očekuje da će Evropska Unija potrajati i u budućnosti. Verovatno je da će ona biti tamo i sutra. Mnogi stanovnici istočnoevropskih zemalja su saglasni sa time i prave planove da se pridruže Evropskoj Uniji. Takva jedna situacija utiče na njihovo sadašnje ponašanje čak i pre nego što su postale članice Unije. Drugo, ustanove omogućavaju priliku za recipročno ponašanje. Ako Francuzi danas dobiju nešto malo više, Italijani će možda sutra dobiti više. Postoji manje potrebe za brigu povodom svake transakcije, jer kroz stanje će se uravnotežiti. Treće, institucije omogućavaju protok informacija. Ko šta radi? Da li Italijani stvarno poštuju pravila koja je donela Evropska Unija? Da li su trgovački tokovi ujednačeni? Institucije Unije svim zainteresovanim stranama obezbeđuje informacije o tome kako sve ovo funkcioniše. Konačno, institucije omogućavaju načine da se reše sukobi. U Evropskoj Uniji pogađanje 28
Richard Rosecrance, The Rise of the Trading State: Commerce and Conquest in the Modern World, Basic, New York, 1986, p. ix.
između država članica se odvija unutar Saveta ministara i u Evropskoj komisiji, a postoji takođe i Evropski sud pravde. Na taj način institucije stvaraju klimu u kojoj se razvijaju očekivanja stabilnog mira. Klasični liberali su očekuju da će “mir izbiti svuda oko nas”; današnji liberali tragaju za ostrvima mira u kojima je došlo do razvoja ustanova i očekivanja stabilnosti. Politikolog Karl Dojč, nazvao je takva područja “pluralističkim bezbednosnim zajednicama” u kojima je rat između zemalja do te mere nezamisliv, da je došlo do razvoja očekivanja stabilnog mira. Institucije pomažu da se takva očekivanja ojačaju. Skandinavske zemlje, na primer, nekada su ogorčeno ratovale među sobom, Sjedinjene Države su ratovale sa Britanijom, Kanadom i Meksikom. Danas su takve stvari nezamislive. Izgleda da su napredne industrijske zemlje sklonije miru, a ustanove kakve su Evropska Unija, Ugovor zemalja Severne Amerike o slobodnoj trgovini (NAFTA) i Organizacija američkih država, stvaraju kulturni milje u kojem je mir očekivan i obezbeđuju forum za pregovore (u slučaju sukoba - prim. prev.). Očekivanja stabilnosti mogu da obezbede način da se izbegne situacija tzv. Zatvorenikove dileme koju realisti uzimaju kao datu. One povećavaju i ojačavaju senku budućnosti. Mnogi teoretičari realizma očekuju da se bezbednosna dilema pojavi u Evropi uprkos postojanju jedne liberalne institucije kakva je Evropska Unija. Posle velikih nada kojima je pozdravljena evropska integracija 1992. godine, bilo je jedno razdoblje u kome je došlo do suprotstavljanja daljem jačanju Unije, naročito u sukobima povodom jedinstvene evropske valute, evra, koji je ušao u upotrebu 1992. godine. Zemlje poput Velike Britanije su se plašile da bi dalje uzimanje vlasti vlade Evropske Unije moglo da naškodi autonomiji i prosperitetu pojedinačnih država. Napori u 2003. i 2004. godini da se donese novi evropski ustav pokazali su se kao preteški. U isto vreme Britanija i drugi su bili zabrinuti da će, ako oni glasaju za izlazak iz Unije, zemlje kao što su Nemačka, Francuska i Italija koje su optirale za, steći uporednu prednost. Liberalna demokartija i rat Liberali smatraju da realisti obraćaju nedovoljno pažnje na četvrtu granu liberalizma: demokratske vrednosti. Nemačka danas je drugačija zemlja od Nemačke iz 1870. 1914. ili 1939. godine. Nemačka je iskusila pola veka demokratije u kojoj su se partije i vlade menjale na miran način. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da nemački narod ne teži ekspanzivnoj ulozi na međunarodnoj sceni. Iz tih razloga liberali su skeptični povodom predviđanja teoretičara realizma koji nisu uspeli da uzmu u obzir učinke demokratije. Postoji li odnos između unutrašnje demokratske organizacije i sklonosti država ka ratu. Povodom ovog pitanja postoje sukobljena mišljenja. Na konferenciji koja je održana 1990. godine u Vašingtonu u organizaciji Instituta za mir, dvojica bivših zvaničnika Reganove administracije zastupala su dva dijametralno suprotna gledišta. Karl Geršman, predsednik Nacionalne zadužbine za demokratiju smatra da: “je samo po sebi razumljivo kako će se društva koja su demokratski organizovana ponašati miroljubivije”. Judžin Rostov, bivši direktor Agencije za kontrolu oružja i razoružavanje, odgovorio je na to da “opaska kako
liberalne demokratske države ne idu u rat jeste poslednji u dugoj seriji mitova koje su ljudi idelaističkih pogleda na svet izmislili da se spasu rata.” 29 Apsolutistički vladari mogu lako da uvuku vlastite države u rat, kao što je to učinio Fridirih Veliki kada je hteo Šleziju 1740. godine ili, pak, Sadam Husein kada je želeo Kuvajt 1990. godine. Kao što su istakli Imanuel Kant i drugi klasučni liberali, u demokratiji ljudi mogu da glasaju protiv rata. Činjenica da je zemlja demokratska ne znači, međutim, da će njeni građani uvek glasati protiv rata. Kao što smo videli, statistički posmatrano čini se da su demokratije bile uključene u ratove isto toliko često koliko i druge države. Demokratsko izborno telo često je glasalo za rat. U staroj Grčkoj, Perikle je podizao atinske građane da idu u rat; američki elektorat gurnuo je nevoljnog predsednika Mekinlija u ŠpanskoAmerički rat. Istraživanja javnog mnenja i glasovi u Kongresu podržali su predsednika Buša prilikom ulaska u rat protiv Iraka, 2003.godine. Majkl Dojl je izneo umereniju pretpostavku koja proističe iz stavova Kanta i drugih pripadnika klasičnog liberalizma. Reč je, naime, o ideji da liberalne demokratije ne ratuju protiv drugih liberalnih demokratija. Činjenica da dve demokratske države ne ratuju jedna protiv druge je korelacija, a neke korelacije podrazumevaju odnos lažne uzročnosti. Izbijanje požara i prisustvo vatrogasnih kola su u visokom stepenu korelacije, ali ne mislimo da vatrogasna kola izazivaju požar. Da li je ovaj odnos uzročnosti stvaran ili lažan? Jedno moguće objašnjenje lažne korelacije je da demokratske države teže da budu bogate države, bogate države teže trgovini, i u skladu sa liberalnom trgovinom, nije verovatno očekivati da one ratuju jedna protiv druge. Ovakvo razrešenje se ne podudara baš najbolje sa činjenicom da su bogate zemlje veoma često ratovale jedna protiv druge - o čemu svedoče i dva svetska rata. Liberali sugerišu da pitanje koje je po značaju iznad problema korelacije, jeste pitanje legitimnosti. Možda građani demokratskih država smatraju da je štetno ratovati sa drugim demokratijama, jer je pogrešno rešavati sukobe ubijanjem u situaciji kada i drugi ljudi imaju pravo da budu pitani da li pristaju na to. Štaviše, ustavni sistem podele vlasti je delotvorniji prilikom ulaska u rat, ukoliko postoji široka javna debata povodom legitminosti ratovanja. Teško je građane demokratskih država podići na rat kada nema autoritarnih demona kakvi su Hitler ili Sadam Husein. Iako ove liberalne teorije zahtevaju istraživanja pomoću detaljnih studija slučaja, kako bi se spoznalo šta se stvarno dogodilo u pojedinim slučajevima, one ipak obećavaju. Onda, kada broj demokratija u svetu raste, tada je moguća manja sklonost država ka ratu, u najgorem slučaju - među demokratijama. Potrebna je, međutim, reč upozorenja. Neke od novih demokratija mogu biti plebiscitarne demokratije bez postojanja slobodne štampe, ograničenja izvršene vlasti, ili regularnih izbora. Ratne vlade Hrvatske, Srbije i Bosne izabrane su izborima, ali su te države bile daleko od liberalnih demokratija. Isto važi i za Ekvador i Peru koji su imali međusobne pogranične sukobe 1995. godine. Odnos o kome govori ova teorija tiče se liberalnih demokratija, a ne svih demokratskih država.
BOX: DEMOKRATIJA I MIR
29
U. S. Institute of Peace Journal, 3:2, June 1990, pp. 6 - 7.
KOALICIJA ZA DEMOKRATIJU-TO JE DOBRO ZA AMERIKU. DEMOKRATIJE SU, NAJPOSLE, IZGLEDNIJE DA BUDU STABILNE, A MANJE DA VODE RATOVE. ONE JAČAJU CIVILNO DRUŠTVO. SVOJIM GRAĐANIMA PRUŽAJU PRILIKU ZA EKONOMSKI BOLJITAK KAKO BI PODIGLI SVOJE VLASTITE DOMOVE, A NE DA BEŽE PREKO GRANICA SVOJIH DRŽAVA. NAŠI NAPORI DA SE POMOGNE IZGRADNJA DEMOKRATSKIH DRŽAVA UČINIĆE NAS SVE BEZBEDNIJIM, PROSPERITETNIJIM I USPEŠNIJIM U POKUŠAJU DA UČINIMO OVU ERU FANTASTIČNIH PROMENA NAŠIM PRIJATELJEM A NE NAŠIM NEPORIJATELJEM. PREDEDNIK VILIJAM DŽ. KLINTON, OBRAĆANJE NA 49. ZASEDANJU GENERALNE SKUPŠTINE UJEDINJENIH NACIJA, 26 SEPTEMBAR 1994. Određenje nacionalnog interesa Bez obzira na oblik vladavine “države deluju u njihovom nacionalnom interesu.” Normalno da je ovaj stav istinit, ali on nam ne govori mnogo sve dok ne znamo kako države određuju njihov nacionalni interes. Realisti tvrde da države imaju malo izbora u definisanju vlastitog nacionalnog interesa zbog postojanja međunarodnog sistema. One treba da definišu interes u terminima ravnoteže snaga ili neće preživeti, kao što kompanija u čistom tržišnom modelu privređivanja koja želi da bude altruistična umesto da maksimizira profit, takođe neće preživeti. Prema realistima položaj države u međunarodnom sistemu nam govori kako je njen nacionalni interes definisan i na osnovu toga može se predvideti njena spoljna politika. Liberali i konstruktivisti smatraju da je nacionalni interes definisan mnogo šire, nego što je to samo položaj države u međunarodnom sistemu, te oni imaju podrobniji uvid koje su preferencije i kako se obrazuje nacionalni interes država. Određenje nacionalnog interesa zavisi u velikoj meri od tipa unutrašnjeg društva i kulture koju država ima. Na primer, društvo koje vrednuje ekonomsko bogatstvo i stavlja snažan naglasak na trgovinu, ili društva koja ratove protiv drugih demokratija vide kao nelegitimne, definišu svoj nacionalni interes sasvim različito od despotske države koja ima sličan položaj u međunarodnom sistemu. Liberali smatraju da je ovo delimično istinito ukoliko je međuanrodni sistem umerenog karaktera, tj. ako nije sasvim anarhičan. Ako ustanove i kanali komunikacije obezbede stabilna očekivanja trajnog mira, tzv. Zatvorenikova dilema može biti izbegnuta. Pošto ovi podsticaji koji nemaju vezu sa moći, pomažu da se oblikuje način na koji države definišu vlastite interese, važno je znati koliko je neka posebna situacija bliska zamisli anarhije. Ako je međunarodna situacija u potpunosti anarhična, tj. ako vas sutra može ubiti sopstevi komšija, onda postoje ograničene mogućnosti da demokratija ili prednosti trgovine, utiču na spoljnu politiku. Opstanak je na prvom mestu. Ako je, međutim, sistem samo delimično približan anarhiji zbog toga što postoje ustanove i očekivanja stabilnog mira, onda će neki od ovih činilaca koji se odnose na društvo i kulturu veorovatnije igrati znatniju ulogu. Izglednije je da predviđanja teoretičara realizma budu tačna na Srednjem
Istoku na primer, a predviđanja liberalnih teoretičara u Zapadnoj Evropi. Poznavanje konteksta pomaže nam da procenimo sposobnost predviđanja različitih teorija. Varijacije u spoljno-političkom delovanju Čak i države koje se nalaze u sličnim situacijama određuju vlastite interese i strategije različito - o tome svedoče Bizmarkovo, Kajzerovo i Hitlerovo rešenje nemačke bezbednosne dileme. Kada razlike u sistemu ne uspevaju da objasne postojanje različitih spoljnih politika, mi nastojimo da uzroke nađemo u unutrašnjoj politici. Neki od njih su idiosinkretički za svaku od dvesta i više država u svetu, ali neki se mogu i generalizovati. Ukupan raspon činilaca u unutrašnje-političkim stvarima utiču ponekad da države deluju na sličan način. Usredsredili smo se na trgovinu i demokratiju, ali postoje i drugi činioci. Primera radi, postoji li revolucija? Lideri revolucionarnih država često vide spoljne politike svojih prethodnika, pa čak i ceo međunarodni sistem, kao nelegitiman. Revolucije često stvaraju nestabilnost u celom regionu. Revolucionarni lideri vrlo često žele da izvezu svoju ideologiju, dok susedne države hoće to da spreče, kao što se desilo sa Francuskom i njenim susedima 1790–ih, sa Rusijom nakon 1917, i sa Iranom i Irakom 1980.godine. Ponekad revolucionarne države vrše invaziju, ponekad same doživljavaju invaziju. Druga generalizacija nižeg nivoa jeste da će slabo integrisanje zemlje, kao što su bile Nemačka ili Austrija pre 1914.godine, verovatnije projektovati svoje unutrašnje probleme izvan vlastitih granica. Nemačke vođe su preusmeravale pažnju od izazova socijaldemokratskih ideja kod kuće, ka ekspanzionizmu prema inostranstvu. Ipak, ova tendencija da se pronađu žrtveni jarci spolja, ne pokazuje se uvek kao istinita; neke zemlje sa slabom unutrašnjom integracijom, kao što je Mijanmar (Burma), okreću se ka unutra. Druge pravilnosti se pronalaze u ponašanju birokratije. Zbog toga što birokratije imaju standardne procedure delovanja koje se ne menjaju brzo, neki analitičari veruju da se spoljna politika može predvideti usredsređivanjem na inerciju spoljno političkih i vojnih birokratija. Ovo ćemo videti u odnosu na Kubansku raketnu krizu iz Petog poglavlja ove knjige. Sigurno je da se nemačka vojna birokratija opirala promenama u vojnim planovima 1914. godine. Ali, birokratska predviđanja mogu biti i pogrešna. Posle poraza od strane mobilnih neregularnih gerilskih snaga u Vijetnamu, američka vojska je usvojila strategiju visoke pokretljivosti tokom Zalivskog rata i pobedila. Birokratije se možda ne menjaju brzo, ali se ipak mogu promeniti. Naučnici iz oblasti međunarodne političke ekonomije istraživali su pomoću parsimonije, kako bi objasnili spoljnu politiku povezujući svetsku ekonomiju i unutrašnje političke interese. Primera radi, na različite načine kojim otvorena trgovina utiče na radnu snagu, zemljoposednike i kapital, takođe utiče i na politiku na predvidljiv način kao što ćemo videti na primeru Nemačke u sledećem poglavlju. Štaviše, političke koalicije se kod kuće mogu promeniti kao rezultat promenjenih međunarodnih prilika i pritisaka. Mnoge od varijacija u spoljnopolitičkom ponašanju mogu da dosegnu samo nizak nivo generalizacije. U najboljem slučaju, one su pre hipoteze koje se mogu testirati, nego
savršena predviđanja. Unutrašnja politika je važna i liberalne teorije nam mogu pomoći, ali na različite načine, u različito vreme i na različitim mestima. COUNTERFACTUALS (METOD IZVRTANJA ČINJENICA - ŠTA BI BILO KAD BI BILO) Češki predsednik Vaclav Havel je 1990. godine govorio pred Kongresom Sjedinjenih Američkih Država. Šest meseci pre toga Havel je bio u zatvoru kao politički zatvorenik. “Kao dramski pisac”, kazao je Havel, “koristio sam fantastiku. Zamišljam nemoguće stvari svake vrste i stavljam ih u svoje komade. Tako da ovo šokantno iskustvo, od izlaska iz zatvora, do činjenice da danas stojim pred vama, mogu da poistovetim sa ovim. Šteta za sirote politikologe koji pokušavaju da izađu na kraj sa onim što bi moglo da se desi.” 30 Samo nekolicina ljudi, uključujući tu i Sovjete i Istočnoevropljane, predvidela je kolaps sovjetske imperije u Istočnoj Evropi 1989. godine. Ljudi ponekad prave iznenađujuće izbore, i ljudska istorija je puna neodređenosti i neizvesnosti. Kako možemo da poređamo po važnosti različite uzroke i različite nivoe analize? Međunarodna politika nije nauka koja podrazumeva rad u laboratorijama. Mogućnost izvođenja kontrolisanih eksperimenata ne postoji jer je nemoguće da neke stvari održavate u nepromenjenom stanju posmatrajući pri tom druge koje se menjaju. Aristotel je rekao kako se može biti precizan u bilo kojoj nauci onoliko koliko to predmet (nauke u pitanju - prim.prev.) dopušta. Ne pokušavajte da budete previše precizni ukoliko će ta preciznost biti lažna. U međunarodnoj politici postoji tako mnogo varijabli, tako se mnogo promena dešava u isto vreme, da su događaji previše determinisani - to jest, imaju previše uzroka. Kao analitičari, međutim, još uvek želimo da nekako razvrstamo uzroke kako bismo došli do neke ideje koji su od njih uverljiviji od onih drugih. Alat koji možemo koristiti u tu svrhu jeste mentalni eksperiment izvrtanja činjenica pod nazivom – „ŠTA BI BILO KAD BI BILO“. Ovaj pristup je drukčiji od uslovljavanja putem činjenica, ali je jednostavnije reći da je to misaoni eksperiment kojim se određuju uzročni stavovi. Pošto ne postoji neka stvarna, prirodna laboratorija za međunarodnu politiku, zamišljamo slučajeve u kojima jednu stvar menjamo dok druge stvari držimo stalnim, i na osnovu toga konstruišemo sliku o tome kako je svet mogao izgledati. U stvari, kao što govorimo, tako se koristimo i ovim postupkom u mišljenju svakog dana. Mnogi studenti mogu da kažu “da nisam bio tako obilno večerao, mogao sam da se bolje usredsredim na čitanje.” Nekolicina njih može koristiti zabavnije vidove ovog pristupa: da nisam bio preskočio večeru u studentskom savezu, ne bih sreo nju i moj život bi danas bio jednostavniji.” Iako često ne pripadaju njenim obožavaocima, istoričari koriste jednu razrađeniju verziju ove iste procedure da bi “izmerili težinu” uzroka. Na primer, zamislimo da Kajzer 1890. godine nije bio otpustio Bizmarka. Da li bi to učinilo Prvi svetski rat manje verovatnim? Da li bi Bizmarkova politika nastavila da smanjuje pretnju koju su druge zemlje osećale od Nemačke i stoga obezgalavila rigidnost sistema dva saveza? U ovom slučaju, upotreba ovog metoda ispituje koliko je važna uloga pojedinih ličnosti u poređenju sa činiocima strukture. Navešćemo još jedan ovakav postupak koji se odnosi na Prvi svetski rat: pretpostavimo da je vozač Franca Ferdinanda u Sarajevu bio skrenuo ulevo 30
Vaclav Havel, “Address to U. S. Congress,” Congerssional Record, February 21, 1990, pp. S 1313-1315.
umesto udesno na toj ključnoj raskrisnici i da austrijski nadvojvoda nije bio ubijen u atentatu; da li bi rat počeo ili ne? Ovaj postupak eksperimentalnog izvrtanja činjenica ispituje kolika je uloga slučajnosti? Koliko važnu ulogu u tome je odigrao atentat? Uzimajući u obzir sveukupnu napetost u strukturi saveza, da li je bilo izglednije da neka druga varnica raspali vatru da se ova jedna nije bila pojavila. Ovakvi uslovni stavovi zasnovani na činjenicama koje su suprotne stvarnosti obezbeđuju način da se istraži da li su uzroci značajni ili ne, ali tu ima još skrivenih poteškoća u ovoj “eksperimentalnoj igri izvrtanja činjenica.” Ako se oni rade na pogrešan način, ovakvim postupkom mogu da dovedu do potiranja značenja istorije; do činjenice da kad se jednom nešto desilo, sve ostalo nije jednako važno. Vreme je ovde dimenzija od ključnog značaja. Kazali smo da su istorijski događaji “utabana staza”; tj, jednom kada događaji krenu određenim putem, svi mogući budući putevi nisu podjednako verovatni. Pojedini događaji su mnogo verovatniji nego neki drugi. Postoje četiri kriterijuma koje koristimo kako bi testirali da li su naši «šta bi bilo kad bi bilo» misaoni eksperimenti dobri ili korisi: uverljivost, blizina, teorija i činjenice. Uverljivost Upotrebljivi postupak tzv. izvrtanja činjenica treba da se nalazi unutar razumnog skupa opcija. Potrebno je da bude uverljivo zamisliti dva uslova radnje koji postoje istovremeno. Pretpostavimo da neko kaže, da je Napoleon imao stelt bombardere, onda bi pobedio u bici na Vaterlou. Onda može da tvrdi da se takvim postupkom testira važnost vojne tehnologije, ali nema smisla zamišljati dvadesetovekovnu tehnologiju u kontekstu devetnaestog veka. Dakle ova dva uslova nisu istovremeno moguća. Premda to može biti dobro da nasmeje nekog, nije plodotvorno koristiti više puta pomenuti postupak zbog prisutnog anahronizma. U stvarnom životu, nikada ne postoji mogućnost takve konjukcije. Blizina u vremenu Svaki veliki događaj postoji u dugom lancu uzročnosti, te prema tome većina događaja ima više uzroka. Što se dalje vraćamo u prošlost, to je više uzroka koje treba da držimo nepromenjenim. Što je događaj o kome se pitamo u vremenu bliži istraživanom događaju (da li je A uzrok B?), to je veća verovatnoća da je odgovor “da.” Razmotrimo čuveni Paskalov metod tzv. izvrtanja činjenica koji kaže «da je Kleopatra imala kraći nos, bila bi manje privlačna Marku Antoniju, te bi istorija Rimskog carstva izgledala drugačije». Da je istorija Rimskog carstva bila izgledala drugačije, i istorija zapadnoevropske civilizacije bi bila drugačija. Tako se može reći da je dužina Kleopatrinog nosa bila jedan od uzroka Prvog svetskog rata. U nekom trivijalnom smislu to bi moglo da bude tačno, ali milioni događaja i uzroka slivali su se do avgusta 1914. godine. Doprinos Kleopatrinog nosa izbijanju Prvog svetskog rata je tako mali i dalek, da je ovaj postupak više zabavan, nego što je značajan kada pokušavamo da utvrdimo zašto je rat izbio. Blizina u vremenu znači da
nam bliskost dva događaja koji se nalaze u lancu uzročnosti, dopušta bolju kontrolu drugih uzroka i samim tim dobijanje tačnijeg merenja faktora. Odnos prema teoriji Valjano rezonovanje na osnovu postupka izvrtanja činjenica treba da se oslanja na postojeće teorije koje predstavljaju destilat onoga što smo mislili da znamo o stvarima koje su se dešavale pre toga. Treba da se pitamo da li je neki «šta bi bilo kad bi bilo» postupak uverljiv, razmatrajući pri tome ono što znamo o svim slučajevima koji su doveli do razvoja pomenute teorije. Teorije obezbeđuju koherentnost i organizaciju našem mišljenju velikog broja uzroka i pomažu nam da izbegnemo uzimanje nasumičnih uzroka. Na primer, ne postoji teorija iza stava koji kaže da je Napoleon imao stelt bombardere, pobedio bi u bici kod Vaterloa. Nasumičnost ovog primera pomaže da objasnimo zašto je to tako zabavno, ali ograničava ono što mi možemo da naučimo iz ove misaone vežbe. Uzmimo, na primer, u razmatranje uzroke Hladnog rata i zapitajmo šta bi se desilo da su Sjedinjene Američke Države bile zemlja sa socijalističkim uređenjem; da li bi onda bilo Hladnog rata? Ili, pretpostavimo da je Sovjetski Savez bio izašao iz Drugog svetskog rata kao zemlja sa kapitalističkim načinom vladavine; da li bi onda bilo Hladnog rata? Ovakvim pitanjima istražuje se teza o tome da je Hladni rat bio prouzrokovan prvenstveno ideološkim razlozima. Jedna alaternativna hipoteza, međutim, kaže da je struktura međunarodnog sistema dovela do Hladnog rata. Uzevši u obzir raspored moći nakon Drugog svetskog rata, mogli bismo očekivati neku vrstu napetosti čak i da su Sjedinjene Države bile socijalistika država. I zaključivanje na osnovu pristupa tzv. izvrtanja činjenica može biti ojačano zapažanjem da su se zemlje sa sličnom komunističkom ideologijom međusobno ratovale. «Šta bi bilo kad bi bilo» pristup nam omogućava da procenjujemo teoriju ravnoteže snaga u odnosu na teorije koje pronalaze uzroke u ideološkim razlikama. Uopšteno posmatrano, onakvi pristupi (unutar metodskog postupka tzv.izvrtanja činjenica prim.prev.) koji su povezani sa teorijama, mnogo su interesantniji i korisniji, jer se ova misaona vežba stavlja u širi kontekst ljudskog znanja. Činjenice Nije dovoljno zamišljati hipoteze. Njihov odnos prema poznatim činjenicama mora biti pažljivo ispitan. Pristupi tipa „šta bi bilo kad bi bilo“ zahtevaju precizne činjenice i pažljivo čitanje istorije. U ispitivanju uverljivosti misaonog eksperimenta, moramo ispitati da li ono što se drži kao nepromenljivo tokom eksperimenta stvarno odgovara onom što se dogodilo. Treba da budemo obazrivi prilikom ređanja ovih pristupa jednog iznad drugog u istom misaonom ekesperimentu. Ovakvi višestruki postupci („Šta bi bilo kad bi bilo“ - prim. prev.) su zbunjujući zbog toga što se tako mnogo stvari menja odjednom, i mi nismo u stanju da ocenimo tačnost njihovog ostvarenja putem pažljivog ispitivanja realnih istorijskih delova.
Da zaključimo - veoma često koristimo ovaj postupak u svakodnevnom životu. On je od posebne koristi u međunarodnoj politici zbog toga što u njoj ne postoji laboratorijska oprema kao npr. u prirodnim naukama. Treba, međutim, da budemo izuzetno pažljivi u upotebi postupka tzv. izvrtanja činjenica, jer oni koji su bolje obavljeni plodotvorniji su od onih drugih. Najposle, ovaj metodski postupak nam pomaže da povežemo istoriju i teoriju i napravimo bolje procene (neke situacije-prim. prev.) u pokušaju da razumemo svet u kojem ne postoje kontrolisani eksperimenti. Neki istoričari su “čistunci” i kažu da pristup kojim se ispituje ono što bi moglo biti nije prava istorija. Stvarna istorija je ono što se zaista dogodilo. Zamišljanje šta bi se moglo desiti nije važno. Takvi “čistunci” ispuštaju iz vida da mi pokušavamo da razumemo ne samo ono što se dogodilo, nego i zašto se dogodilo. Da bismo to uradili, potrebno je da znamo šta bi se drugo moglo dogoditi i to nas dovodi nazad do metodskog postupka tzv. izvrtanja činjenica, tj., «šta bi bilo kad bi bilo». Budući da postoje neki istoričari koji tumače istoriju jednostavno pomoću dešavanja koja su zapisana, tako postoje i mnogi istoričari koji veruju da je dobra analiza putem izvrtanja činjenica od suštinskog značaja za valjanu istorijsku analizu. “Čistunci” nam pomažu upozoravajući nas na loše primere primene ovog pristupa, kao onaj sa Napoleonovim stelt bombarderima. Kao što ćemo videti u narednom poglavlju, postoji razlika između toga kada se kaže da je neka analiza ovog tipa trivijalna, i onoga kada se ističe da je takva dobra analiza suštinski važna u razjašnjavanju uzroka neke pojave. Hronologije : Evropa XVII vek 1618- 1648 Tridesetogodišnji rat: sukob između katoličke i protestantske Evrope; poslednji od velikih verskih ratova; Nemačka opustošena 1643- 1715 vladavina Luja XIV kralja Francuske 1648 Vestfalski mir: kraj Tridesetogodišnjeg rata 1649-1660 pogubljen engleski kralj Čarls I; vladavina Komonvelta pod Oliverom Kromvelom 1652-1678 serija englesko-francuskih i englesko-holandskih ratova za prevlast na moru 1660 restauracija Stjuarta u Engleskoj; dolazak na presto Čarlsa II 1682-1725 Petar Veliki započinje “vesternizaciju” Rusije 1683 odbijena turska opsada Beča 1685 Luj XIV opozvao Nantski edikt; proganjanje francuskih protestanata 1688-1689 Slavna revolucija u Engleskoj 1688 -1697 rat Augzburške lige; opšti rat protiv Luja XIV XVIII VEK 1700-1721 Veliki Severni rat: Rusija, Poljska i Danska se suprotstavljaju švedskoj prevlasti na Baltiku; pojava Rusije kao evropske sile 1701-1714 Rat za špansko nasleđe i mir u Utrehtu; rezultirali stalnom podvojenošću francuskog i španskog trona; dalji pad francuske moći 1707 Stvorena Velika Britanija ujedinjenjem Engleske i Škotske
1740 - 1748 rat za austrijsko nasleđe 1756-1763 Sedmogodišnji rat: Britanija i Francuska u kolonijalnim ratovima; Francuska izbačena iz Kanade i Indije; Britanija se pojavljuje kao velika svetska kolonijalna sila 1775-1783 Američka revolucija 1789-1799 Francuska revolucija 1799 državni udar od strane Napoleona Bonapartea u Francuskoj 1799-1815 Napoleonovi ratovi čine Francusku najjačom silom u Evropi XIX VEK 1801 Stvoreno Ujedinjeno Kraljevstvo unijom Velike Britanije i Irske 1804-1814 Napoleon I car Francuske 1806 kraj Svetog Rimskog carstva; odricanje od carske titule od strane cara Franca II 1810 holandsko kraljevstvo uključeno u Francusko carstvo 1812 Francuska invazija na Rusiju; uništenje francuske armije 1814-1815 Bečki kongres: restauracija monarhija u Evropi 1815 bitka kod Vaterloa; Napoleon napušta Elbu, ali biva poražen od britanske i pruske vojske 1833-1871 ujedinjenje Nemačke 1837-1901 Viktorija kraljica Engleske; razdoblje velike industrijske ekspanizije i prosperiteta 1848 revolucije u Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj i Bohemiji; objavljivanje Komunističkog manifesta Karla Marksa 1848-1916 Franc Jozef car Austrije; postaje vladar Austrougarskog carstva 1867.godine 1852-1870 Napoleon III car Drugog francuskog carstva 1854-1856 Krimski rat; Britanija i Francuska podržavaju Otomansku Tursku u ratu protiv Rusije 1855-1881 Aleksandar II car Rusije 1859-1870 Italijansko političko ujedinjenje i kulturni nacionalizam predvođen Garibaldijem 1861 oslobođenje ruskih kmetova od strane cara Aleksandra II 1862-1890 Oto fon Bizmark kancelar Nemačke udara temelje nemačkog carstva 1864 -1905 Rusko širenje u Poljskoj, na Balkanu i centralnoj Aziji 1867 Formiranje Austrougarskog carstva 1870-1871 Francusko-pruski rat; Nemačka invazija Francuske; stvaranje Treće Francuske republike 1870-1914 Evropski imperijalizam na vrhuncu; industrijski rast; uspon radničkih pokreta i marksizma 1871 Pariska komuna: Pariz kao centar revolucije osniva vlastitu vladu i ulazi u rat sa nacionalnom vladom Francuske 1878 Berlinski kongres: podela većeg dela Otomanskog carstva između Austrije, Rusije i Britanije 1881 ruski car Aleksandar II ubijen u atentatu 1882 Trojni savez Nemačke, Austougarske i Italije; obnovljen 1907. godine 1889-1902 Burski rat u Južnoj Africi
PRVA DECENIJA XX VEKA 1904 dvojna Antanta Francuske i Britanije 1904-1905 Rusko-japanski rat se završava ruskim porazom; Japan se pojavljuje kao svetska sila 1907 Rusija se pridružuje Francuskoj i Britaniji u trojnoj Antanti PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Koji su bili glavni ciljevi Bečkog kongresa? Da li je Kongres vaspostavio predratni evropski poredak ili je oblikovao jedan sasvim nov? 2. Koja su bila obeležja evropskog međunarodnog sistema od 1815-1848? Da li se on razlikovao od sistema osamnaestovekovne ravnoteže snaga i od međunarodnog sistema nastalog krajem 19. veka? Koji su činioci bili uzrok promene? 3. Koji su bili efekti uspona Nemačke u evropskom sistemu država u drugoj polovini devetnaestog veka? Koja je bila Bizmarkova strategija za Evropu? Da li je želeo da održi ravnotežu snaga ili da je preoblikuje? 4. Zašto liberali misle da demokratija može sprečiti rat? Koji su nedostaci ovog gledišta? 5. Koje su tri Volcove „predstave“? Kako se one mogu iskombinovati? 6. Koja je razlika između strukture i procesa u jednom međunarodnom sistemu? Da li je konstruktivizam od pomoći pri razumevanju promena u procesu međunarodnog sistema? 7. Šta je istorija zasnovana na metodu izvrtanja činjenica? Kako se može primeniti? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Waltz, Kenneth, Man, the State and War: A Theoretical Analysis, Columbia University Press, New York, 1959, pp. 1 – 15, 224 – 238. (Ova knjiga se može pronaći i na Hrvatskom jeziku. Videti: Kenet N. Volc, Čovjek, država i rat, Barbat, Zagreb, 1998) 2. Levy, Jack S., „Domestic Politics and War“, in: Robert I. Rotberg and Theodore K. Rabb, eds., The Origin and Prevention of Major Wars, Cambridge University Press, New York, 1989, pp. 79 – 99. 3. Detwiller, Donald, Germany: A Short History, Southern Illinois University Press, Carbondale, IL, 1989, pp. 104 – 148. 4. Ritter, Harry, „Counterfactuals Analysis“, in: Dictionary of Concepts in History, Greenwood Press, New York,1986, pp. 70 – 73. 5. Doyle, Michael, „Kant, Liberal Legacies, And Foreign Affairs“, Philosophy and Public Affairs, 12 : 3, Summer 1983, pp. 205 – 235. DODATNA LITERATURA: Albrecht – Carrie, Rene, A Diplomatic History of Europe Since the Congress of Vienna, Harper & Row, New York, 1973
Bartlett, C. J., The Global Conflict: The International Rivalry of the Great Powers, 1880 – 1990, Longman, London, 1994 Brown, Michael, and Sean Lynn – Jones, eds., Debating the Democratic Peace, MIT Press, Cambridge, MA, 1996 Bueno de Mesquita, Bruce, and David Lalman, „Empirical Support for Systemic and Dyadic Explanations of International Conflict“, World Politics, 41 : 1 October 1988, pp. 120. Craig, Gordon, A., Germany, 1866 – 1945, Oxford University Press, New York, 1978 Evangelista, Matthew, „Domestic Structure and International Change“, in Michael W. Doyle and John Ikenberry, eds., New Thinking in International Relations Theory, Vestview Press, Boulder, CO, 1987, pp. 394 – 417. Fearon, James D., „Counterfactuals and Hypothesis Testing in Political Science“, World Politics, January 1991, pp. 169 – 195. Goldstein, Judith, and Robert O.Keohane, Ideas and Foreign Policy, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1993 Hoffmann, Stanley, „Liberalism and International Affairs“, in: Janus and Minerva: Essays in the Theory and Practice of International Politics, Vestview Press, Boulder, CO, 1987, pp. 394 – 417. Hopf, Ted, „Polarity, the Offense – Defense Balance and War“, American Political Science Review, 85 : 2, June 1991, pp. 475 – 494. Jervis, Robert, Perception and Misperception in International Politics, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1976 Kennedy, Paul, Strategy and Diplomacy, 1870 – 1945: Eight Studies, Alen & Unwin, London, 1983 Keohane, Robert O., After Hegemony, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1984 Kissinger, Henry A., A World Restored: Metternich, Castlereagh, and the Problems of Peace 1812 – 1822, Houghton Mifflin, Boston, 1973 (Knjiga se može naći u hrvatskom prevodu: Henri A. Kisindžer, Obnovljeni svijet, Nakladni Zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976)
Lipson, Charles, Reliable Partners: How Democracies Have Made a Separate Peace, Princeton University Press, Princeton, NJ, 2003 Mansfield, Edward, and Jack Snyder, “Democratization and the Danger of War”, International Security, 20 : 1, 1995, pp. 5 – 38. Mearsheimer, John, “Back to the Future”, International Security, 15 : 1, Summer 1990, pp. 5 – 56. Milner, Helen, Interests, Institutions and Information, Princeton University Press, Princeton NJ, 1997 Nye, Jr., Joseph S., “Neorealism and Neoliberalism”, World Politics, 40 : 2, January 1988, pp. 87 – 125. Owen, John M., “How Liberalism Produces Democratic Peace”, International Security,19 : 2, Fall 1994, pp. 87 – 125. Rosato, Sebastian, “The Flawed Logic of Democratic Peace Theory”, American Political Science Review, 97 : 4, November 2003, pp. 585 – 602. Russet, Bruce, Grasping the Democratic Peace: Principles for a Post – Cold War World, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1993 Schroeder, Paul, “Historical Reality vs. Neorealist Theory”, International Security, 19 : 1, Summer 1994, pp. 108 – 148. Taylor, A. J. P., The Struggle for Mastery in Europe 1848 – 1918, Clarendon Press, Oxford, 1971 Vasquez, John A., ed. What Do We Know About War?, Rowman and Littlefield, New York, 2000 Zakaria, Fareed, The Future of Freedom:Illiberal Democracy at Home and Abroad, W. W. Norton and Company, New York, 2003 (ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: Farid Zakarija, Budućnost slobode, Dangraf, Beograd, 2004) Zelikow, Philip, and Condoleeza Rice, Germany Unified and Europe Transformed: A Study in Statecraft, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1997
POGLAVLJE 3 RAVNOTEŽA SNAGA I PRVI SVETSKI RAT SLIKA: PRVI SVETSKI RAT: POSLEDICA BITKE RAVNOTEŽA SNAGA Za izbijanje Prvog svetskog rata često se okrivljuje politika ravnoteže snaga, koja predstavlja jedan od najčešće korišćenih koncepata u međunarodnoj politici. U isto vreme, ovaj koncept je jedan od onih koji unose najviše zabune. Ovaj termin se naširoko koristi da opiše i opravda različite stvari. Britanski filozof iz 18. veka, Dejvid Hjum, opisao je ravnotežu snaga kao konstantno pravilo mudre politike; ali ju je zato britanski liberal iz 19. veka, Ričard Kobden, nazvao “himerom - jednim neopisanim, neopisivim, neshvatljivim ništavilom”.31 Vudrou Vilson, američki predsednik tokom Prvog svetskog rata, smatrao je da je ravnoteža snaga princip zla, zato što praktikovanje ovakve politike ohrabruje državnike da države sveta tretiraju kao komade sira koji se može seći u zavisnosti od političke situacije, a bez obzira na volju njihovih stanovnika. Vilson, takođe, nije bio za ravnotežu snaga jer je verovao da ona uzrokuje ratove. Branioci politike ravnoteže snaga tvrde da ona proizvodi stabilnost. Ipak, mir i stabilnost nisu jedno isto. Tokom pet vekova postojanja evropskog međudržavnog sistema, velike sile su bile uključene u 119 ratova. Razdoblja mira bila su retka; tokom tri četvrtine ovog perioda vođeni su ratovi u koje je bila uključena najmanje jedna velika sila. Od ovih 119 ratova, 10 je bilo opšteg karaktera, uz učešće mnogih velikih sila - to su ratovi koje zovemo ratovima za hegemoniju, ili svetskim ratovima. Stoga, ako se pitamo da li je ravnoteža snaga uspešno očuvala mir kroz pet vekova modernog sistema država, odgovor je ne. Ovo nije iznenađujuće, zato što države ne vode politiku ravnoteže snaga da bi očuvale mir, nego da bi sačuvale svoju nezavisnost. Ravnoteža snaga pomaže da se očuva anarhični sistem nezavisnih država. Takođe, nisu ni sve države sačuvane od propadanja. Na primer, krajem 18. veka Poljska je zaista bila isečena kao sir, a njeni susedi - Austrija, Pruska i Rusija - služili su se velikim komadima. U skorašnje doba, 1939. godine, Staljin i Hitler su napravili dogovor po kojem su ponovo rasparčali Poljsku i dali baltičke države Sovjetskom Savezu. Iz tih razloga su Litvanija, Letonija i Estonija pola proteklog veka provele kao sovjetske republike, sve do 1991. godine. Ravnoteža snaga nije sačuvala mir i nije uvek uspevala da sačuva nezavisnost svake države, ali je održala anarhični sistem država. MOĆ Da bismo razumeli ravnotežu, moramo prvo da počnemo od moći. Moć je, kao i ljubav, mnogo lakše iskusiti nego definisati ili izmeriti. Moć je sposobnost da se postignu nečije svrhe ili ciljevi. Još preciznije rečeno, to je sposobnost da se utiče na druge i da se ostvare 31
Richard Cobden, The Political Writings of Richard Cobden, London, T. Fisher Unwin, 1903, reprinted, New York, Kraus Reprint, 1969
željeni rezultati. Robert Dal, politikolog sa Jejl Univerziteta, definiše moć kao sposobnost da se drugi primoraju da urade nešto što inače ne bi uradili. Ali, kada merimo moć u smislu promenjenog ponašanja drugih, potrebno je da poznajemo njihove želje. U suprotnom, bili bismo u pogrešnom uverenju o stanju moći, kao što je to slučaj sa lisicom koja misli da će povrediti zeca koji živi u trnju ako ga u njega baci. Često je teško unapred znati kako će se drugi ljudi ili države ponašati u odsustvu uticaja sa strane, . Bihejvioristička definicija moći može biti od koristi analitičarima i istoričarima koji znatno vreme posvećuju rekonstruisanju prošlosti, ali za političare u svakodnevnim poslovima i za vođe, ona se može činiti kao isuviše efemernog karaktera. Zbog toga što se sposobnost uticaja na druge često povezuje sa posedovanjem određenih resursa, političke vođe uopšteno definišu moć na ovaj način. Ti resursi između ostalog uključuju stanovništvo, veličinu terirorije, prirodna bogatstva, ekonomsku snagu, vojnu moć, i političku stabilnost. Prednost ove definicije jeste u tome da tu moć izgleda mnogo konkretnija, merljivija i predvidljivija, nego što je to slučaj sa bihejviorističkom definicijom. Moć u ovom smislu znači posedovanje jakih karata u partiji pokera međunarodne politike. Osnovno pravilo pokera je da, ako vaš protivnik pokaže karte koje su jače od svake od vaših karata, spustite ruke. Ako znate da ćete izgubiti rat, ne započinjite ga. Međutim, neke ratove započeli su kasniji gubitnici, što pokazuje da političke vođe ponekad preduzimaju rizične poduhvate ili prave greške. Primer za to je slučaj Japana iz 1941. i Iraka iz 1990. godine. Protivnici vrlo često ne pokazuju sve karte u igri koja se zove međunarodna politika. Kao u pokeru, veštine kao što su blefiranje i varanje mogu da nekim igračima daju značajnu prednost. Čak i kad nema obmanjivanja, može se pogrešiti povodom toga koji od izvora moći su relevantni u nekoj određenoj situaciji. Na primer, Francuska i Britanija su 1940. godine imale više tenkova nego Hitler, ali je on imao bolju sposobnost manevrisanja i bolju vojnu strategiju. Konverzija moći je osnovni problem koji se pojavljuje kada govorimo o moći u smislu izvora. Neke zemlje su bolje od drugih u u pretvaranju svojih resursa u neki praktičan uticaj, slično kao što neki vešti igrači pobeđuju uprkos tome što su im u rukama slabe karte. Konverzija moći je sposobnost da se potencijalna moć, koja se meri resursima, pretvori u stvarnu moć, koja se meri promenom ponašanja drugih. Da bismo ispravno predvideli ishode, potrebno je da poznajemo i veštine zemlje po pitanju konverzije moći i izvore moći koje poseduje. Drugi problem tiče se određivanja koji resursi pružaju najbolju osnovu za moć u nekom određenom kontekstu. Resursi moći uvek zavise od konteksta. Tenkovi nisu tako dobri u močvarama; u devetnaestom veku uranijum nije bio resurs moći. U ranijim razdobljima ljudske istorije bilo je lakše suditi o vrednosti izvora moći. Na primer, u vreme agrarnih ekonomija Evrope 18. veka, stanovništvo je predstavljalo izvor moći od presudne važnosti, jer je ono obezbeđivalo osnov za prikupljanje poreza i regrutovanje pešadije. Po broju stanovnika, među zemljama Zapadne Evrope prednjačila je Francuska. Stoga je na kraju Napoleonovih ratova, Pruska svojim saveznicama u pobedi predstavila na Bečkom kongresu precizan plan sopstvene obnove u cilju održavanja ravnoteže snaga. U tom planu bile su nabrojane teritorije i stanovništvo koje je izgubila od 1805. godine, i teritorije i stanovništvo koje bi joj bile potrebne da povrati odgovarajuću brojnost. U razdoblju pre bujanja nacionalizma, nije bilo od velike važnosti što većina ljudi u tim provincijama nije govorila nemački niti se osećala Nemcima. Međutim, nakon pola veka,
osećanje nacionalne pripadnosti postalo je veoma važno. Druga promena konteksta koja se desila tokom devetnaestog veka ticala se porasta važnosti industrije i sistema železnica, koji su omogućili brzu mobilizaciju. 1860-ih, Bizmarkova Nemačka bila je pionir upotrebe železnice za transportovanje armija u Evropi, a sve u svrhu postizanja brzih pobeda. Uprkos tome što je Rusija uvek imala više stanovnika nego ostatak Evrope, imala je poteškoće sa mobilisanjem ovog resursa. Razvoj sistema železnica u zapadnoj Rusiji na početku dvadesetog veka bio je jedan od razloga što su se Nemci plašili porasta ruske moći 1914. godine. Štaviše, širenje sistema železnica na kontinentu pomoglo je da se Britaniji oduzme luksuz koncentrisanja na pomorsku moć. Više nije bilo vremena da se, ako se pokaže neophodnim, ubaci vojska kako bi se druga velika sila sprečila da zagospodari kontinentom. Primena industrijske tehnologije na ratovanje je dugo vremena imala veoma jak uticaj. Visoko razvijena nauka i tehnologija postale su posebno važan izvor moći od početka nuklearnog doba 1945. godine. Ali, moć izvedena iz nuklearnog oružja pokazala se tako impresivnom i destruktivnom da je njena stvarna primenjljivost rigidna. Nuklearni rat je jednostavno preskup. I postoji mnoštvo situacija u kojima svaka upotreba sile može biti neodgovarajuća ili preskupa. Čak i kada bi direktna upotreba sile unutar grupe država bila zabranjena, vojna sila bi i dalje igrala važnu ulogu u pozadini. Na primer, američka vojna uloga u odvraćanju pretnji saveznicima, ili u osiguravanju pristupa suštinski važnim resursima kakav je nafta u Persijskom zalivu, da sila kao sredstvo za pružanje zaštite, može biti korišćena u pregovorima. Ponekad ta veza može biti direktna; mnogo češće, kao što ćemo videti u poglavlju 7, to je činilac o kojem se ne govori otvoreno, već se nalazi u pozadini stavova državnika., Uz to, postoji i faktor koji se ponekad zove “drugo lice moći.” Primoravanje drugih država na promene može se nazvati direktnim ili zapovednim metodom sprovođenja moći. Takva tvrda moć može počivati na obećanju nagrade (šargarepa) ili pretnji (štap). Postoje, međutim, i meki ili indirektni način za ostvarenje moći. Neka zemlja može da u svetskoj politici postigne željene rezultate zato što druge zemlje žele da je imitiraju ili su saglasne sa sistemom koji takve rezultate proizvodi. U tom smislu, podjednako je važno postaviti dnevni red i privući druge aktere u svetskoj politici kao i primoravati druge na promene u konkretnim situacijama. Ovaj aspekt moći - navesti druge da hoće ono što vi hoćete - može se nazvati moć privlačnosti ili ponašanje zasnovano na mekoj moći. Meka moć može počivati na takvim izvorima kao što su privlačnost nečijih ideja ili sposobnost da se politički prioriteti postave na način koji oblikuje želje drugih. Roditelji tinejdžera znaju da će, ako su oblikovali uverenja i preference svoje dece, njihova moć biti veća i trajaće duže nego da su se oslanjali samo na aktivnu kontrolu. Na sličan način, političke vođe i pristalice konstruktivističke teorije već dugo razumeju moć koja dolazi iz postavljanja dnevnog reda i određivanja okvira rasprave. Sposobnost da se ustanove želje teži da se poveže sa neopipljivim izvorima moći kao što su kultura, ideologija i ustanove. Tvrda i meka moć su povezane, ali nisu iste. Materijalni uspeh čini kulturu i ideologiju privlačnom, a izostanak rezultata u ekonomskoj i vojnoj sferi dovodi do sumnji u same sebe i do krize identiteta. Meka moć se ne zasniva isključivo na tvrdoj moći. Meka moć Vatikana nije iščezla sa smanjenjem veličine papske države u devetnaestom veku. Kanada, Švedska i Holandija danas teže da imaju više uticaja nego
neke druge države podjednakih ekonomskih ili vojnih kapaciteta. Sovjetski Savez je posedovao značajnu meku moć u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali ju je protraćio nakon invazije Mađarske 1956. i Čehoslovačke 1968. godine. Koji resursi danas predstavljaju najvažnije izvore moći? Pogled na pet vekova istorije sistema modernih država pokazuje da su različiti izvori moći imali ključnu ulogu u različitim periodima. Izvori moći nikada nisu statični i oni nastavljaju da se menjaju i u današnjem svetu. Štaviše, oni su različiti u različitim delovima sveta. Meka moć postaje sve važnija u odnosima između postindustrijskih društava u informatičkom dobu u kojem preovlađuje demokratski mir, a tvrda moć je često od veće važnosti u industrijalizujućim i preindustrijskim delovima sveta. U doba ekonomija zasnovanih na informacijama i transnacionalnoj međuzavisnosti, moć postaje manje prenosiva, manje opipljiva i manje prinudna. Međutim, transformacija moći nije potpuna. U 21. veku sigurno ćemo biti svedoci Box RAZDOBLJE XVI vek
VODEĆA DRŽAVA Španija
XVII vek
Holandija
XVIII vek
Francuska
XIX vek
Velika Britanija
XX vek
Sjedinjene Američke Države
XXI vek
Sjedinjene Američke
GLAVNI IZVORI MOĆI Zlatne poluge, trgovina sa kolonijama, najamničke vojske, dinastičke veze Trgovina, tržište kapitala, mornarica Veličina stanovništva, industrija poljoprivrednih proizvoda, efikasna javna uprava, vojska, kultura (meka moć) Industrija, politička kohezija koja vlada u državi, stabilne finansije i efikasan kreditni system, mornarica, norme koje odišu duhom liberalizma (meka moć), ostrvski položaj zemlje (što je čini lakom za odbranu od eventualnog napada) Ekonomska snaga, vođstvo u oblasti naučnih i tehnoloških dostignuća, geografski položaj, vojna moć i snaga saveznika, univerzalistička kultura i formiranje međunarodnih režima koji su odraz duha liberalizma (meka moć) Liderstvo u oblasti
Države
tehnologija, vojna i ekonomska moć, centar transnacionalnih komunikacija, meka moć
VODEĆE DRŽAVE SVETA U POSLEDNJIH PET VEKOVA I NJIHOVI GLAVNI IZVORI MOĆI veće uloge moći zasnovane na informacijama i na institucijama, ali, kako to pokazuju dva Zalivska rata, vojna moć ostaje važan instrument. Ekonomski obrt, i u smislu tržišta i u smislu prirodnih bogatstava, takođe će ostati važan. Sa porastom uloge sektora usluga u modernim ekonomijama, razlike između usluga i proizvodnje nastaviće da blede. Informacije će postati mnogo obimnije, a ključni resurs biće organizaciona sposobnost za brz i prilagodljiv odgovor. Politička kohezija ostaće važna, kao i univerzalistička popularna kultura koja se može izvoziti. Teškoća da se izmere izvori moći koji se menjaju predstavlja veliki problem za državnike koji pokušavaju da procene ravnotežu snaga. Za analitičare međunarodne politike, dodatnu zabunu izaziva činjenica da se ista reč koristi da različite stvari. Moramo pokušati da izdvojimo i razjasnimo koncepte čije značenje pokriva preširoka upotreba istih reči. Termin ravnoteža snaga obično označava najmanje tri različite stvari. Ravnoteža kao raspodela moći Ravnoteža snaga može, u prvom smislu, značiti bilo kakvu raspodelu moći. Ko poseduje izvore moći? Ponekad ljudi koriste termin ravnoteža snaga da označe status quo, odnosno postojeću raspodelu moći. Tako su 1980.-ih neki Amerikanci smatrali da će se, ako Nikaragva postane komunistička država, ravnoteža snaga promeniti. Takva upotreba ovog termina nije baš prosvetljujuća. Kada bi neka mala država promenila stranu, to bi moglo malo da promeni postojeću raspodelu moći, ali bi to bila prilično trivijalna promena i ona nam ne bi mnogo govorila o dubljim promenama koje se dešavaju u svetskoj politici. Ovaj termin se takođe može odnositi na posebne (i ređe) situacije u kojima je moć ravnomerno raspodeljena. Ovakva upotreba može oživeti sliku vage u ravnoteži. Neki teoretičari realizma smatraju da do stabilnosti dolazi onda kada postoji ravnoteža, dok drugi tvrde da se stabilnost pojavljuje onda kada je jedna strana nadmoćna, tako da se drugi ne usuđuju da je napadnu. Teorijahegemonske stabilnosti kaže da neuravnotežena moć proizvodi mir. Dok postoji jaka dominantna sila, postojaće i stabilnost, ali kada ta jaka sila počne da slabi, a novi izazivač da se uspinje, rat je verovatniji. Pogledajmo Tukididovo objašnjenje Peloponeskog rata: uspon moći Atine i strah koji je to izazvalo u Sparti, odgovaraju postavkama teorije hegomonske tranzicije moći. Kako ćemo videti kasnije, isto je i sa Prvim svetskim ratom. Ipak, moramo biti pažljivi kada su takve teorije u pitanju zato što one imaju tendenciju da dovedu do predviđanja prevelikog broja sukoba. 1880.-tih, Sjedinjene
Države pretekle su Veliku Britaniju kao najveća ekonomska sila sveta. 1895. godine došlo je do sukoba između Sjedinjenih Država i Velike Britanije zbog granica u Južnoj Americi i izgledalo je kao da može doći do rata. Tu je postojao izazivač koji se uspinje u moći, stari hegemon i uzrok sukoba, ali nećete imati prilike da čitate o velikom britanskoameričkom ratu iz 1895. godine zato što do njega nije ni došlo. Kao što to Šerlok Holms kaže, možemo dobiti važne dokaze od pasa koji ne laju. U ovom slučaju, odsustvo rata vodi nas da potražimo druge uzroke. Realisti ističu da je uspon Nemačke bio mnogo opipljivija pretnja Britaniji. Liberali ukazuju na sve više demokratsku prirodu dve zemlje engleskog govornog područja i transnacionalne kulturne veze između strarog lidera i novog izazivača. Najbolje što možemo zaključiti o ravnoteži snaga u njenom prvom značenju je da promene u nejednakoj raspodeli moći među vodećim državama mogu biti jedan, ali ne i jedini činilac u objašnjenju rata i nestabilnosti. Ravnoteža snaga kao politika Druga upotreba ovog termina odnosi se na ravnotežu snaga kao na politiku uravnotežavanja. Teorija ravnoteže snaga pretpostavlja da će države delovati u cilju sprečavanja da se bilo koja zemlja razvije u dominantnu silu. Ovakva prognoza ima dugačak istorijat. Lord Palmerston, britanski sekretar za spoljne poslove 1848. godine, rekao je da Britanija nema večne saveznike ili stalne neprijatelje; Britanija samo misli na svoje interese. Ser Edvard Grej, britanski sekretar za spoljne poslove 1914. godine, nije hteo da ide u rat, ali je to ipak učinio zato što se plašio da će Nemačka steći premoć u Evropi tako što će kontrolisati kontinent. A 1941. godine, kada je Hitler izvršio napad na Sovjetski Savez, premijer Vinston Čerčil je rekao da Britanija treba da sklopi savez sa Staljinom, prema kome je bio veoma kritički nastrojen samo nekoliko godina ranije. Čerčil je rekao, “Kada bi Hitler napao pakao, najmanje što bih uradio bilo bi da pohvalim Đavola u Donjem domu.”32 Ovo su dobri primeri ravnoteže snaga kao konkretne politike. Predviđanje ovakvog ponašanja počiva na dvema temeljnim pretpostavkama: (1) struktura međunarodne politike je anarhični sistem država, i (2) države iznad svega cene svoju nezavisnost. Politika ravnoteže snaga ne pretpostavlja nužno da države deluju u cilju maksimiziranja moći. U stvari, država može da izabere sasvim različit tok delovanja ako želi da maksimizira moć. One mogu da odaberu „svrstavanje uz jačeg“(bandwagon),, to jest da se pridruže onome ko izgleda jači i da učestvuju u podeli plena koji pobednik odnosi. Ovo je pojava karakteristična za unutrašnju politiku, gde se političari priklanjaju izglednom pobedniku. Ravnoteža snaga, međutim, predviđa da će se država pridružiti onome ko se čini slabijim, zbog toga što će države raditi na tome da bilo koju državu spreče da razvije premoć. „Svrstavanje uz jačeg» u međunarodnoj politici nosi sa sobom rizik gubljenja nezavisnosti. Godine 1939. i 1940, Musolini se pridružio Hitlerovom napadu na Francusku da bi dobio nešto od plena, ali je Italija postajala sve zavisnija od Nemačke. Ovo je glavni razlog zbog kojeg politika ravnoteže snaga preporučuje pridruživanje slabijoj strani. Ravnoteža snaga je politika u kojoj se pomaže autsajderima, jer ako pomognete favoritima oni se mogu, u nekom slučaju, okrenuti protiv vas i pojesti vas. 32
Joll, James, The Origins of the First World War, New yrk, Longman, 1984, pp. 9-147.
Države pokušavaju da uravoteže moć delujući unilateralno, naoružavajući se ili formirajući saveze sa drugim zemljama, čiji izvori moći mogu da pomažu uravnotežavanje najjačeg. Ovo je jedna od najinteresantnijih i najsnažnijih prognoza u međunarodnoj politici. Savremeni Srednji Istok je dobar primer. Kao što ćemo videti u šestom poglavlju, kada su Iran i Irak ušli u rat ranih 1980-ih, neki posmatrači smatrali su da će sve arapske države podržati Irak Sadama Huseina, koji je predstavljao BAAS partiju i arapske snage, protiv Irana Ajatolaha Homeinija, koji je predstavljao persijsku kulturu i manjinsku šiitsku verziju islama. Ali Sirija je, uprkos tome što je imala sekularnog vođu iz BAAS partije, postala saveznik Irana. Zašto? Zato što je Sirija bila zabrinuta zbog porasta moći svog suseda Iraka u arapskom svetu. Sirija je izabrala da uravnotežuje iračku moć, bez obzira na ideološke sklonosti. Napori da se ideologija koristi u cilju predviđanja ponašanja država često su pogrešni, dok su protivintuitivna predviđanja zasnovana na ravnoteži snaga često tačna. Naravno, postoje izuzeci. Ljudsko ponašanje nije potpuno determinisano. Ljudska bića imaju izbor i ne ponašaju se uvek kako je predviđeno. Određene situacije navode ljude na određeni tip ponašanja, ali ne možemo uvek da predvidimo detalje. Ako neko poviče “požar” u prepunoj sali za predavanja, možemo predvideti da će studenti potrčati na izlaz, ali ne i na koji izlaz. Ako svi izaberu jedan izlaz, zbog stampeda mnogi neće moći da izađu. Teorije u međunarodnoj politici često imaju veliki broj izuzetaka. Čak iako je ravnoteža snaga u političkom smislu jedan od najjačih prognozera u međunarodnoj politici, njen učinak je daleko od savršenstva. Zašto zemlje ponekad planski izbegnu ravnotežu snaga, i umesto toga se pridruže jačoj, a ne slabijoj strani, ili ostanu po strani, ignorišući rizike koji prete njihovoj nezavisnosti? Neke zemlje možda ne vide alternativu ili veruju da ne mogu da utiču na ravnotežu. Ako je tako, mala zemlja može da odluči da mora da uđe u sferu uticaja velike sile, nadajući se pri tome da će joj neutralnost sačuvati neku slobodu delovanja. Na primer, posle Drugog svetskog rata Finska je bila poražena od strane Sovjetskog Saveza i nalazila se daleko od centra Evrope. Finci su osetili da je neutralnost nudila više sigurnosti nego pokušaj da se postane deo evropske ravnoteže snaga. Oni su bili u sovjetskoj sferi uticaja, i najbolje što su mogli da urade bilo je da izdejstvuju nezavisnost u spoljnoj politici, u zamenu za veći stepen kontrole nad unutrašnjim pitanjima. Drugi razlog zbog koga su predviđanja ravnoteže snaga ponekad pogrešna ima veze sa opažanjem pretnji. Na primer, čisto mehaničko izračunavanje izvora moći država 1917. godine predvidelo bi da će Sjedinjene Države ući u Prvi svetski rat na strani Nemačke, zbog toga što su Britanija, Francuska i Rusija posedovale 30% svetskih industrijskih resursa, dok su Nemačka i Austrija posedovale samo 19%. Stvari se nisu odigrale na ovaj način, delom zato što su Amerikanci Nemce doživljavali kao vojno jače i kao agresore u ratu, i zbog toga što su Nemci potcenili američki vojni potencijal. Opažanja pretnje često su pod uticajem blizine pretnje. Susedna zemlja može biti slaba na nekoj apsolutnoj globalnoj skali, ali može biti pretnja u regionu ili na lokalnom području. Razmotrimo slučaj Velike Britanije i Sjedinjenih Država 1890-ih godina: Britanija je mogla da ratuje, ali je umesto toga izabrala da umiri Sjedinjene Države. Dopustile su Sjedinjenim Državama mnogo toga, uključujući izgradnju Panamskog kanala, što je sve omogućilo Sjedinjenim Državama da unaprede svoj pomorski položaj. Jedan od razloga bio je da je Britanija bila više zabrinuta zbog obližnje Nemačke nego zbog udaljenih Amerikanaca. Sjedinjene Države su bile mnogo veće nego što je to bila
Nemačka, ali je blizina uticala na to koja će pretnja izgledati veća u britanskim očima. Blizina takođe može biti od pomoći u objašnjenju nastanka saveza posle 1945. godine. Sjedinjene Države bile su jače nego Sovjetski Savez, pa zašto onda Evropa i Japan nisu ušli u savez sa Sovjetskim Savezom protiv Sjedinjenih Država? Odgovor delimično leži u blizini pretnje. Sa tačke gledišta Evrope i Japana, Sovjeti su bili neposredna pretnja a Sjedinjene Države su bile daleko. Evropljani i Japanci pozvali su tu daleku silu da bi uravnotežili situaciju u svom neposrednom susedstvu. Činjenica da blizina često utiče na način na koji mi opažamo pretnju, diskvalifikuje svako automatsko predviđanje zasnovano samo na jednostavnom mehaničkom uzimanju u obzir izvora moći. Još jedan izuzetak od predviđanja ravnoteže snaga odnosi se na rastuću ulogu ekonomske međuzavisnosti u svetskim poslovima. Prema politici ravnoteže snaga, Francuska ne bi želela da vidi rast Nemačke, ali, zbog ekonomske integracije, nemački rast stimuliše i francuski rast. Francuski političari imaju više izgleda za reizbor kada je francuska ekonomija u porastu. Stoga bi politika zasnovana na pokušajima zadržavanja nemačkog ekonomskog rasta bila besmislena, jer su francuska i nemačka ekonomija toliko međuzavisne. Ekonomski posmatrano, često postoje zajedničke dobiti koje bi mogle biti izgubljene ako bi se suviše jednostavno sledila politika ravnoteže snaga. Konačno, ideologija ponekad utiče na to da se zemlje radije pridruže favoritima nego autsajderima. Čak i u Tukididovo vreme, gradovi-države sa demokratskim uređenjem pre su ulazile u savez sa Atinom, a oligarhijske sa Spartom. Britanska politika umirivanja prema Sjedinjenim Državama 1890-ih, ili evropsko svrstavanje na stranu Amerikanaca u savezu demokratskih zemalja posle 1945. godine, duguju ponešto uticaju ideologije kao i blizini pretnje. Sa druge strane, moramo biti pažljivi pri iznošenju prognoze koja se previše oslanja na uticaj ideologije, jer to često dovodi do grešaka kolosalnih razmera. Mnogi Evropljani su verovali da Staljin i Hitler neće napraviti zajednički dogovor 1939. godine zbog toga što su se nalazili na suprotnim stranama ideološkog spektra, ali uzimanje u obzir ravnoteže snaga dovelo ih je do saveza protiv zemalja u središtu ideološkog spektra. Na sličan način, 1960-ih, Sjedinjene Države su pogrešno tretirale Kinu, Sovjetski Savez, Vijetnam i Kambodžu kao slične među sobom, zbog toga što su sve imale komunističko državno uređenje. Politika zasnovana na logici ravnoteže snaga predvidela bi da će ove komunističke države voditi politiku uravnoteživanja jedna protiv druge (kao što su to i radile), što bi bio manje skup način da se sledi održavanje stabilnosti u regionu istočne Azije. Ravnoteža snaga kao multipolarni sistem Treći način na koji se koristi termin ravnoteža snaga je da se opišu multipolarni istorijski slučajevi. Evropa u devetnaestom veku se ponekad koristi kao model umerene multipolarne ravnoteže snaga. Istoričari poput Edvarda Galika, koriste termin klasična ravnoteža snaga da označe evropski sistem osamnaestog veka. U ovom smislu, ravnoteža snaga zahteva određen broj zemalja koje slede skup opšteprihvaćenih pravila igre. Pošto se ova upotreba termina ravnoteža snaga odnosi na sisteme iz istorije, obratićemo pažnju na dve dimenzije sistema, strukturu i proces, sa kojima smo se upoznali u drugom poglavlju ove knjige. Istina je da je sistem multipolarne ravnoteže snaga u devetnaestom veku proizveo najduže razdoblje bez svetskog rata u modernom sistemu država - od
1815. do 1914. godine - ali ne bi trebalo da romantizujemo ili da previše pojednostavljujemo jednu tako složenu priču. Kako se devetnaesti vek primicao kraju, struktura evropske ravnoteže snaga se menjala. Od 1815. do 1870. godine postojalo je pet velikih sila koje su često menjale saveze u cilju sprečavanja da jedna od njih dominira kontinentom. Od 1890. do 1907. godine, postojalo je šest velikih sila, nakon ujedinjenja Nemačke i Italije, ali je rastuća moć Nemačke na kraju dovela do problema koji su doneli kraj sistema. Tokom narednih sedam godina, dva sistema saveza, Trojna Antanta (Velika Britanija, Francuska i Rusija) i Trojni Savez (Nemačka, Austro-Ugarska i Italija) polarizovali su se u dva čvrsta bloka, čiji je gubitak prilagodljivosti doveo do otpočinjanja Prvog svetskog rata. U smislu procesa, sistem ravnoteže snaga devetnaestog veka može se podeliti na pet razdoblja. Na Bečkom kongresu, evropske države su vratile Francusku u igru i saglasile se o određenim pravilima kako bi ujednačile igrače. Od 1815. do 1822. ta pravila su formirala “Evropski koncert.” Države su usaglašavale svoje delovanje, često se sastajavši da bi razmatrale probleme i održavale ravnotežu. Prihvatile su određeni stepen intervencionizma da bi zadržale na vlasti one vlade čija bi promena dovela do destabilizujuće orijentacije u njihovoj politici. Ovo je postalo znatno teže sa porastom nacionalizma i izbijanjem demokratskih revolucija, ali se okrnjeni Evropski koncert održao od 1822. do 1854. godine. Ovaj koncert se raspao sredinom veka, kada su revolucije podstaknute liberalnim nacionalizmom dovele u iskušenje praksu obezbeđivanja teritorijalnih kompenzacija ili restauracije vlada kako bi se održala ravnoteža. Nacionalizam je postao suviše jak da bi dopustio da se sir seče tako lako. Treće razdoblje u procesu, koje je trajalo od 1854. do 1870. godine, bilo je daleko manje umereno i obeležilo ga je pet ratova. Prvi, Krimski rat, bio je klasičan rat za ravnotežu snaga u kojem su Francuska i Britanija sprečile Rusiju da vrši pritisak na Otomansko carstvo čija je moć opadala. Ostali ratovi su, međutim, bili povezani sa ujedinjenjem Italije i Nemačke. Političke vođe odbacile su stara pravila i počele da koriste nacionalizam u svoje lične svrhe. Bizmark, na primer, u pogledu njegove ideološke opredeljenosti nije bio nemački nacionalista. On je bio duboko konzervativan čovek koji je hteo da ujedini Nemačku pod pruskom krunom. Ali, da bi ovo ostvario, bio je potpuno spreman da koristi nacionalističku masku i ratove da bi porazio Dansku, Austriju i Francusku. Kada je postigao svoje ciljeve, vratio se konzervativnijem stilu vođenja politike. Četvrto razdoblje, koje je trajalo od 1870. do 1890. godine, bilo je Bizmarkova ravnoteža snaga u kojem je nova Nemačka, predvođena Pruskom, igrala ključnu ulogu. Bizmark je igrao prilagodljivo, sa različitim saveznicima, i pokušao da Francusku usmeri na prekomorske imperijalističke poduhvate i time odvrati od izgubljenih provincija Alzas i Lorena. Ograničio je nemački imperijalizam u cilju održavanja ravnoteže u Evropi, čije je središte bilo u Berlinu. Ipak, Bizmarkovi naslednici nisu bili toliko agilni. Od 1890. do 1914. godine ravnoteža snaga je postojala, ali se njena fleksibilnost postepeno gubila. Bizmarkovi naslednici nisu obnovili njegov ugovor sa Rusijom; Nemačka je bila uvučena u prekomorski imperijalizam, iskušavala je britansku pomorsku suprematiju, i nije obeshrabrivala austrijsku konfrontaciju sa Rusijom na Balkanu. Ovakva politika povećala je strah od uspona nemačke moći, polarizovala sistem i dovela do Prvog svetskog rata. Savezi
Ravnoteža snaga shvaćena kao multipolarni sistem blisko je povezana sa konceptom saveza. Savezi su formalni ili neformalni aranžmani u koje suverene države ulaze u cilju osiguranja zajedničke bezbednosti. Neki savez može biti motivisan zabrinutošću za vojnu bezbednost: dve države srednje veličine mogu se odlučiti na formiranje saveza smatrajući da će tako biti bezbednije od pretnji koje im dolaze od neke veće države. Tradicionalno, vojni savezi su jedna od središnjih tačaka međunarodne politike. Države mogu ulaziti u saveze i iz razloga koji nisu vojne prirode. Kako smo napomenuli ranije, ideologija često uvlači države u zajedništvo, premda i ona može da uzrokuje sukobe. Ekonomski razlozi takođe mogu biti razlog za formiranje saveza, osobito u onim delovima modernog sveta gde je čisto vojnih razloga sve manje. Savezi propadaju iz isto toliko razloga iz koliko se i formiraju ali, uopšteno posmatrano, države prestaju da budu saveznici onda kada jedna drugu vide kao irelevantnu ili kao pretnju sopstvenoj bezbednosti. Ovo se može desiti kada u nekoj državi dođe do promene režima. Dok su ranije možda delile istu ideologiju, sada su dve države na suprotnim stranama. Tako su Kina i Sjedinjene Države bile saveznici dok su nacionalisti bili na vlasti, pre 1949. godine, a neprijatelji posle dolaska komunista na vlast iste godine. Naravno, mogu postojati i drugi razlozi za kraj nekog saveza. Moć neke države može porasti. Ona može videti drugu državu kao rivala, dok druga država može nju videti kao pretnju i potražiti savez na drugoj strani u cilju uravnoteživanja te pretnje. Glavne crte Bizmarkovog sistema saveza bile su njegova prilagodlljivost i složenost. Prilagodljivost je učinila rezultirajući sistem ravnoteže snaga stabilnim, jer su mogle postojati povremene krize ili sukobi, bez da se cela građevina sruši. Nemačka je bila u središtu tog sistema, a Bizmark se može porediti sa vrhunskim žonglerom koji drži nekoliko loptica u vazduhu. Ako neka loptica padne, žongler može da nastavi da baca druge, pa čak i da se sagne i povrati onu koja je pala. Ipak, složenost je predstavljala i slabost sistema. Kada je Bizmark zamenjen manje veštim vođama, ovaj sistem saveza više se nije mogao održavati. Umesto da guraju sukobe daleko od Nemačke, kao što je to Bizmark radio ohrabrujući Francusku da troši svoju energiju na kolonijalne avanture u Africi, oni koji su u Nemačkoj donosili političke odluke su u godinama koje su prethodile 1914. dozvolili da ovi savezi propadnu, a tenzije porastu. Umesto da obnovi savez Nemačke sa Rusijom, Kajzer je dozvolio da Rusija uđe u savez sa Francuskom i kasnije sa Britanijom. Ono što je nekada bio jedan fluidni, multipolarni sistem saveza, postepeno je evoluiralo u dva bloka saveza, sa opasnim posledicama po mir u Evropi. POREKLO PRVOG SVETSKOG RATA U prvom svetskom ratu poginulo je više od 15 miliona ljudi. Samo u jednoj bici, na Somi, bilo je milion i trista hiljada ubijenih i ranjenih. Uporedite to sa 36 hiljada žrtava koliko ih je bilo kada je Bizmark 1866. godine porazio Austriju. Sjedinjene Države izgubile su po oko 55 hiljada ljudi u Koreji i u Vijetnamu. Prvi svetski rat bio je jedan strahotan rat rovova, bodljikave žice, mitraljeza i artiljerije, koji su pokopali celu jednu generaciju evropske mladosti. On nije doveo samo do stradanja ljudi, već i do uništenja tri evropska carstva: nemačkog, austrougarskog i ruskog. Do izbijanja Prvog svetskog
rata, središte globalne ravnoteže snaga nalazilo se u Evropi. Posle Prvog svetskog rata, Evropa je još uvek bila značajan akter, ali su Sjedinjene Države i Japan postali glavni igrači. Takođe, Prvi svetski rat doveo je i do izbijanja ruske revolucije i otpočinjanja ideološke bitke koja je uzrokovala toliko patnji u dvadesetom veku. Kako se tako nešto moglo desiti? Princ Bernard fon Bilou, nemački kancelar od 1900. do 1909. godine, sreo se sa svojim naslednikom na tom položaju, Betmanom Holvegom, u kancelarskoj palati u Berlinu, neposredno nakon što je rat počeo. Evo kako je Fon Bilou opisao ono čega se seća: Betman je stajao u sredini sobe; mogu li ikada zaboraviti izraz njegovog lica, pogled u njegovim očima? Postoji jedna slika nekog proslavljenog engleskog slikara koja pokazuje nesrećnu žrtvu, u čijim se očima ogleda neopisiva patnja - takav bol sam ja sada video u njegovim očima. Za trenutak nijedan od nas nije govorio. Konačno sam rekao “pa dobro, reci mi bar kako se sve to dogodilo”. On je podigao svoje duge, tanke ruke ka nebu i odgovorio nejasnim, iscrpljenim glasom, “oh, kad bih samo znao!” U mnogim kasnijim polemikama oko krivice za rat, toliko sam puta poželeo da je bilo moguće fotografisati Betmana Holvega kako stoji tamo u trenutku dok je govorio ove reči. Takva fotografija bila bi najbolji dokaz da ovaj nesrećni čovek nikada nije hteo rat.33 Generacije istoričara ispitivale su uzroke Prvog svetskog rata i pokušavale da objasne zašto je do njega došlo. Kao što ćemo videti, nemoguće je izdvojiti jedan uzrok, ali je moguće podeliti ovo pitanje po različitim nivoima. U svakom od ovih nivoa, ravnoteža snaga - kao multipolarni sistem i kao politika pojedinačnih država i vođa - suštinska je za razumevanje izbijanja rata. Kako je sistem saveza postajao sve manje fleksibilan, ravnoteža snaga bivala je sve manje multipolarna, a verovatnoća za izbijanje rata se povećavala. Tri nivoa analize U svakom od tri nivoa analize leži po deo odgovora. Pravilo parsimonije nam sugeriše da započnemo sa najjednostavnijim uzrocima, vidimo koliko oni mogu da objasne i onda, idemo na složenije, koliko treba. Stoga ćemo se prvo pozabaviti objašnjenjima na nivou sistema, i u smislu strukture i u smislu procesa; onda ćemo preći na unutrašnje-politički nivo, i na kraju ćemo se okrenuti pojedincima. Posle toga koristićemo metod izvrtanja činjenica da vidimo kako se ovi delovi uklapaju u objašnjenje Prvog svetskog rata. Na strukturnom nivou, postojala su dva ključna elementa: uspon nemačke moći i povećanje rigidnosti u sistemu saveza. Uspon nemačke moći bio je zaista impresivan. Nemačka teška industrija pretekla je 1890-ih britansku i rast nemačkog BNP-a je na početku dvadesetog veka bio dvostruko veći od rasta britanskog. 1860-tih, Britanija je posedovala 25 procenata svetske industrijske proizvodnje, ali se do 1913. taj procenat smanjio na 10%, dok je nemački udeo porastao na 15%. Nemačka je nešto od svoje industrijske snage pretvorila u vojne kapacitete, uključujući i program masovnog pomorskog naoružavanja. Strateški cilj nemačkog “plana Tirpic” iz 1911. bila je da 33
Kennedy Paul, “The Kaiser and German Weltpolitik”, in: John C. G. Roll and Nicholas Sombart, eds., Kaiser Wilhelm II: New Interpretations, the Corfu Papers, Cambridge University Press, Cambridge:, 1982, pp. 143-168.
izgradnja druge najveće mornarice na svetu, i time uspon u rang svetske sile. Ova ekspanzija zabrinula je britanskog Prvog lorda admiraliteta, Vinstona Čerčila. Britanija je počela da strahuje da bi mogla ostati izolovana i brinula je o tome kako da brani svoju raštrkanu imperiju. Ovi strahovi su se dodatno uvećali tokom Burskog rata, zahvaljujući nemačkim simpatijama prema Burima, holandskim naseljenicima u Južnoj Africi, protiv kojih je Britanija ratovala krajem veka. 1907. godine Ser Ajr Krou, stalni sekretar britanskog Forin Ofisa, napisao je dokument čuven u istoritji britanske spoljne politike, dugačak memorandum u kome je pokušao da rastumači nemačku spoljnu politiku. Zaključio je da, iako je nemačka spoljna politika tada bila nejasna i konfuzna, jasno je da Britanija ne sme dozvoliti da jedna zemlja dominira kontinentom. Krou je tvrdio da je britanski odgovor gotovo prirodni zakon. Britanski odgovor na rastuću moć Nemačke doprineo je drugom strukturalnom uzroku rata: povećanoj rigidnosti sistema saveza u Evropi. 1904. godine, praveći pomak od svog geografski polu-perifernog položaja balansera sa mora u Evropi, Britanija se pomerila ka savezu sa Francuskom. 1907. godine anglo-francusko partnerstvo proširilo se priključenjem Rusije (koja je već bila u savezu sa Francuskom) i postalo poznato kao Trojna Antanta. Nemačka je, videvši da je opkoljena, ojačala svoje veze sa AustroUgarskom. Kako su savezi postali rigidniji, diplomatska prilagodljivost se izgubila. Više nisu postajali savezi iz kojih se lako moglo ući i izaći, što je karakterisalo ravnotežu snaga tokom Bizmarkovih dana. Umesto toga, velike sile su se čvrsto okupile oko dva pola. Šta je sa promenama u procesu? Pomeranje strukture ka bipolarnosti uticalo je na proces u kojem je ravnoteža snaga funkcionisala u devetnaestom veku. Uz to, konstruktivisti ukazuju na još tri razloga za gubitak umerenosti u ravnoteži snaga ranog dvadesetog veka. Oni obuhvataju transnacionalne ideje koje su bile zajedničke za nekoliko zemalja. Jedna je bila uspon nacionalizma. U istočnoj Evropi postojao je pokret koji je pozivao na ujedinjenje svih slovenskih naroda. Panslavizam je bio pretnja i Otomanskoj i Austro-Ugarskoj imperiji, jer su obe imale veliki procenat slovenskog stanovništva. U Nemačkoj je došlo do pojave nacionalističke mržnje prema Slovenima. Nemački autori pisali su o neizbežnosti slovensko-tevtonske bitke, a školski udžbenici su raspirivali nacionalističke strasti. Nacionalizam se pokazao jačim od socijalizma kada je trebalo okupiti radničku klasu, i jačim od kapitalizma koji je okupljao bankare. Čak se pokazao jačim i od porodičnih veza među monarsima. Neposredno pre nego što će izbiti rat, Kajzer je pisao ruskom caru apelujući na njega da se izbegne rat. Oslovio je svog rođaka sa “dragi Niki” a potpisao se sa “Vaš, Vili.” Kajzer se nadao da će Car videti stvari na isti način na koji ih je on video, jer je rat bio na vidiku zbog atentata na člana kraljevske porodice, nadvojvodu Franca Ferdinanda. Ali, do tada je nacionalizam već nadjačao svaki osećaj solidarnosti među aristokratijom ili monarhijama, i taj porodični telegram nije uopšte imao efekta. Drugi razlog za gubitak umerenosti u ravnoteži snaga ranog dvadesetog veka bio je povećanje uljuljkanosti mirom.Velike sile nisu učestvovale u nekom ratu u Evropi već 40 godina. Bilo je kriza - u Maroku 1905.-1906. godine, u Bosni 1908. ili ponovo u Maroku 1911, i Balkanski ratovi 1912. - ali sve su bile prevaziđene. Međutim, diplomatski kompromisi uzrokovali su frustracije. Na kraju krajeva, postojala je tendencija postavljanja pitanja “zašto bi moja strana morala da se povuče? Zašto nismo
učinili da druga strana ustukne više?”. Učenje socijal-darvinizma bilo je sve više prihvaćeno. Ideje Čarlsa Darvina o opstanku najjačih imala je smisla kao statistička konstrukcija u vezi genetike vrsta u prirodi tokom generacija, ali su bile pogrešno primenjene na ljudsko društvo i jedinstvene događaje. Darvinove ideje korišćene su kao opravdanje gledišta da “jaki treba da prevladaju.” A ako jaki treba da prevladaju, zašto brinuti za mir? Dugi ratovi činili su se neverovatnim, i mnoge vođe su verovale da bi kratki, odlučni ratovi, u kojima bi jaki pobedili, bili dobrodošla promena. Treći razlog koji je doprineo gubitku prilagodljivosti u ravnoteži snaga ranog dvadesetog veka bila je politika Nemačke. Kao što je Ajr Krou rekao, ona je bila nejasna i konfuzna. U Kajzerovoj politici postojala je strašna nespretnost. Nemci se nisu ništa razlikovali od drugih time što su imali “ambicije svetskih razmera”, međutim uspeli su da ih ostvare na takav način da su okrenuli sve protiv sebe u isto vreme, potpuno suprotno načinu na koji je Bizmark vodio sistem 1880-tih i 1890-tih. Kajzer se suviše usredsredio na tvrdu moć i zanemario meku moć. Nemci su od Britanaca načinili neprijatelje time što su započeli trku u pomorskom naoružanju. Zamerili su se Rusima zbog pitanja Turske i Balkana, a Francuzima zbog protektorata u Maroku. Kajzer je pokušao primora Britaniju na prijateljstvo, verujući da će, ako je dovoljno zaplaši, ona shvatiti koliko je Nemačka važna i koliko su joj potrebni dobri odnosi sa njom. Umesto toga, on je Britance prvo gurnuo u francuske ruke, a onda u ruske. Tako su, do 1914., Nemci mislili da se treba osloboditi ovog okruženja i time svesno prihvatili rizik rata. Stoga su porast nacionalizma, povećanje uljuljkanosti, socijalni darvinizam i nemačka politika svi zajedno doprineli gubitku umerenosti u procesu međunarodnog sistema i otpočinjanju Prvog svetskog rata. Drugi nivo analize pruža pogled na ono šta se dešavalo u unutrašnjim društvenim odnosima i politici. Postoji jedno objašnjenje koje na ovom nivou možemo da bez problema odbacimo: Lenjinovu tvrdnju da su rat prouzrokovali finansijski kapitalisti. Po Lenjinovom gledištu, Prvi svetski rat je jednostavno bio Box: Nemačka reakcija na objavu rata od strane Britanije Edvard VII (Kajzerov ujak i kralj Engleske od 1901-1910) je i u grobu jači od mene, koji sam živ. I misliti da je bilo ljudi koji su verovali da Engleska može biti pridobijena ili umirena ovim ili onim sitnim merama!!! ... Sada ova celokupna prevara bespoštedno mora biti razotkrivena i maska hrišćanskog pacifizma mora grubo i javno biti strgnuta sa lica (Britanije) i mora se farisejski sramni mir baciti u piljevinu!! I naši konzuli u Turskoj i Indiji, i tako dalje, moraju zapaliti čitav muhamedanski svet da se pobuni protiv ove lažne, neprincipijalne nacije dućandžija pune mržnje; jer ako mi budemo iskrvarili do smrti, Engleska će barem izgubiti Indiju. Kajzer Vilhelm II34 završna faza kapitalističkog imperijalizma. Rat nije, međutim, nije izbio zbog sukoba imperija na kolonijalnoj periferiji, kao što je Lenjin to očekivao. 1898. godine, Britanija i Francuska su se sukobile kod Fašode u Sudanu, pošto su Britanci pokušali da zatvore liniju na pravcu sever-jug, od Južne Afrike do Egipta, dok su Francuzi pokušali da 34
Lowe, John, The Great powers, Imperialism and the German Problem1865-1925, Routhledge,London and New York, 1994, pp. 202-239.
formiraju liniju istok-zapad od svojih kolonija u Africi. Da je tada došlo do rata, to bi možda bilo u skladu sa Lenjinovim objašnjenjem. Ali, u stvari, rat je izbio u Evropi 16 godina kasnije, i aktivnosti bankara na samoj ivici rata snažno su mu se protivile. Bankari su verovali da bi rat bio loš za biznis. Ser Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova, mislio je da mora da posluša savet Ajra Kroua i da Britanija mora da spreči Nemačku da stekne premoć u evropskoj ravnoteži snaga, ali je bio zabrinut kako pridobiti londonske bankare da se slože sa objavom rata. Možemo odbaciti lenjinističko objašnjenje, ali postoje još dva unutardržavna uzoka koje treba ozbiljnije razmotriti. Jedan je unutrašnja kriza u Austro-Ugarskoj i Otomanskoj imperiji, zemljama čija je moć opadala; a drugi je unutrašnja politička situacija u Nemačkoj. I Austro-Ugarska i otomanska Turska bile su multinacionalne imperije i stoga im je pretila opasnost od porasta nacionalizma. Štaviše, otomanska vlada bila je veoma slaba, veoma korumpirana i kao takva laka meta za nacionalističke grupe na Balkanu koje su htele da se oslobode vekovne turske vladavine. Balkanski ratovi iz 1912. godine proterali su Turke, ali su sledeće godine balkanske države zaratile među sobom zbog plena. Ovi ratovi raspalili su apetite nekih balkanskih država da uđu u obračun sa Austrijom: ako su Turci mogli da budu isterani, zašto onda ne bi i Austrijanci? Srbija je preuzela vođstvo među balkanskim državama. Austrija se plašila dezintegracije zbog ovih nacionalističkih pritisaka i bila je zabrinuta za mogući gubitak statusa koji bi usledio. Na kraju, Austrija je ušla u rat protiv Srbije, ne zato što je Srbin izvršio atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, nego zato što je htela da oslabi Srbiju i spreči je da postane magnet nacionalizma među balkanskim Slovenima. General fon Hecendorf, šef austrijskog generalštaba, izneo je svoje motive veoma jasno: “Iz ovog razloga, a ne radi odmazde zbog atentata, Austro-Ugarska mora da izvuče sablju protiv Srbije... Monarhija je bila stegnuta za vrat i morala je da bira između toga da dopusti da bude udavljena, ili da učini poslednji napor da spreči svoje uništenje.”35 Dezintegracija imperije zbog delovanja nacionalizma bila je mnogo dublji uzrok rata; ubistvo Franca Ferdinanda bilo je predtekst. Još jedno važno objašnjenje leži u unutrašnjoj politici Nemačke. Nemački istoričar Fric Fišer i njegovi sledbenici smatraju da su nemački društveni problemi bili ključni uzrok rata. Prema Fišeru, nemačka nastojanja da ostvari hegemoniju svetskih razmera bila su pokušaj nemačke elite da odvuče pažnju sa niskog stepena unutrašnje integrisanosti nemačkog društva. U skladu sa glavnim postavkama ove škole mišljenja, Nemačkom je vladala unutrašnja koalicija zemljoposedničke aristokratije i nekih krupnih predstavnika industrijskog kapitala, nazvanih savezom raži i gvožđa. Ova vladajuća koalicija koristila je ekspanzionističku politiku u cilju obezbeđivanja stranih avantura umesto unutrašnjih reformi, cirkusa umesto hleba. Ekspanzionizam je bio alternativa demokratiji u društvu. Ovo nije dovoljo da bi se objasnio Prvi svetski rat, ali pomaže u objašnjenju izvora pritiska kojem je Nemačka izložila međunarodni sistem posle 1890. godine. Šta se dešava sa prvim nivoom analize - ulogom pojedinaca? Ono što odlikuje vođstvo uoči Prvog svetskog rata jeste njegovo mediokritetstvo. Austrougarski car, Franc Jozef, bio je umoran, star čovek, igračka u rukama generala Konrada i grofa Berhtolda, 35
Baron Konrad von Hetzendorff in: Sydney Fay, The Origins of the World War, Vol. II, Macmillan, New York, 1929, pp. 185-186.
dvoličnog ministra spoljnih poslova. Ironija je da je Franc Ferdinand, prestolonaslednik ubijen u Sarajevu, mogao biti snaga koja bi ograničila njihov uticaj, zbog toga što je ovaj potencijalni naslednik prestola imao liberalna politička gledišta. U Rusiji, car Nikolaj II bio je izolovani autokrata koji je najveći deo svog vremena na prestolu proveo opirući se unutrašnjim promenama. Imao je nekompetentne ministre spoljnih poslova i odbrane, i bio pod snažnim uticajem svoje bolesne i neurotične žene. Najvažniji od svih bio je Kajzer, koji je imao snažan osećaj inferiornosti. On je bio agresivan čovek slabog karaktera, pritom i krajnje emotivan. Doveo je Nemačku do riskantne politike bez bilo kakve veštine ili doslednosti. Da citiramo Fon Biloua: Vilhelm II nije hteo rat, ako ništa drugo, onda zbog toga što nije bio siguran da njegovi nervi neće popustiti pod pritiscima neke stvarno kritične situacije. U momentima kad je postojala opasnost, Njegovo veličanstvo bi postajalo neprijatno svesno da nikada ne bi moglo da predvodi vojsku u bici. Bio je potpuno svestan da je neurasteničan. Njegovi preteći šovinistički govori imali su nameru da uvere strance da je pred njima drugi Fridrih Veliki ili Napoleon. Ličnost pravi razliku. Postojalo je nešto u vođama, Kajzeru naročito, što ih je učinilo značajnim doprinosom uzrocima rata. Odnos izmeđ nekih od sistemskih, društvenih i individualnih uzroka predstavljen je na crtežu 3. 2. Da li je rat bio neizbežan? Situacija u kojoj postoji nekoliko uzroka, od kojih bi svaki mogao biti dovoljan, zove se previše determinisanom. Ako je Prvi svetski rat bio previše determinisan, da li to znači da je bio neizbežan? Odgovor je ne, rat nije bio neizbežan sve dok nije izbio, u avgustu 1914. godine. I čak i tada nisu bile neizbežne četiri godine klanice koje su usledile. Hajde da izdvojimo tri tipa uzroka u smislu njihove vremenske blizine događaju koji proučavamo. Najdalji su duboki uzroci, onda dolaze srednji uzroci, a oni koji neposredno prethode događaju su neposredni uzroci. Analogno, zapitajte se na koji se način svetlost stvorila u vašoj sobi. Neposredan uzrok je da ste pritisnuli prekidač, srednji uzrok je da je neko u vašu zgradu ugradio električnu mrežu, a duboki uzrok je to što je Tomas Edison otkrio kako se električna energija može isporučiti. Druga analogija je potpala vatre: duboki uzrok su drva za potpalu; potpala i papir su uzroci srednje blizine, a neposredni uzrok je paljenje šibice. U Prvom svetskom ratu, duboki uzroci bile su promene u strukturi ravnoteže snaga i neki aspekti unutrašnjeg političkog sistema. Naročito važni razlozi bili su rast nemačke moći, razvoj bipolarnog sistema saveza, uspon nacionalizma i rezultirajuće uništenje dve imperije čija je moć bila u opadanju, i nemačka politika. Uzroci srednje daljine bili su nemačka politika, jačanje osećanja uljuljkanosti mirom i ideosinkretičke osobine ličnosti vođa. Neposredan uzrok bio je atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu, koji je počinio srpski terorista. Kada se pogleda unazad, stvari uvek izgledaju kao neizbežne. Zaista, možemo reći da bi, da nije bilo atentata, došlo do nekog drugog incidenta. Neki kažu da su neposredni uzroci poput autobusa - dolaze na svakih deset minuta. Stoga ovaj specifičan događaj iz Sarajeva uopšte nije bio toliko važan; neki incident bi se verovatno desio pre ili kasnije. Ova vrsta argumenta može se testirati uz pomoć istorije pretpostavljenih situacija. Gledajući pažljivo istoriju ovog razdoblja, možemo da se pitamo “šta ako” i
“šta je moglo biti”. Šta da nije bilo Sarajavskog atentata? Šta da su na vlast u Nemačkoj došle socijaldemokrate? Postoji takođe i pitanje verovatnoće. Uzimajući u obzir duboke i srednje udaljene uzroke, postojala je velika verovatnoća izbijanja rata, ali velika verovatnoća nije isto što i neizbežnost. Uzmimo ponovo metaforu vatre: drva za potpalu i papir mogu stajati dugo vremena i nikada se ne zapaliti. Takođe, ako bi kiša pala pre neko što naiđe neko sa šibicom, ne bi se zapalili čak ni kada se dogodi Sarajevo. Pretpostavimo da nije bilo tog događaja iz Sarajeva 1914. godine, i da nikakva kriza nije postojala do 1916; šta se moglo dogoditi? Jedna od mogućnosti je da bi porast ruske snage odvratio Nemačku od tako bezobzirnog podržavanja Austrije. 1914. godine, general Fon Moltke i ministar spoljnih poslova Jagov, dvojica nemačkih vođa koji su bili najuticajniji u prizivanju rata, smatrali su da je rat sa Rusijom neizbežan. Oni su znali da će Nemačka imati problem sa ratovanjem na dva fronta i da će morati da porazi jednu stranu pre nego što uđe u rat sa drugom. Rusija je, uprkos svojoj veličini, bila u tehnološkom zaostatku i imala je loš transportni sistem, tako da je mogla biti ostavljena za drugi napad. Nemačka je trebalo da prvo pohita ka zapadu i da iz rata izbaci Francusku. Nakon što pobedi na zapadu, mogla bi da se okrene ka istoku i polako porazi Ruse. Čak je postojao Šlifenov plan, ratni plan nemačkog generalštaba, koji je pozivao na brzo prolaženje kroz Belgiju (kršeći pritom belgijsku neutralnost) da bi Francusku brzo izbacili iz rata, a potom se okrenuli ka istoku. Ta bi se strategija, međutim, do 1916. mogla pokazati kao zastarela, jer je Rusija koristila francuski novac za izgradnju železnica. 1890-ih Rusima je trebalo dva-tri meseca da transportuju sve svoje trupe na nemački front, dajući Nemačkoj više nego dovoljno vremena da prvo napadne Francusku. Do 1910. godine to vreme se smanjilo na 18 dana, i nemački ratni planeri su znali da više nemaju veliku marginu bezbednosti.Do 1916. godine, ta margina bi potpuno nestala i Nemačka bi morala da odbaci svoju strategiju rata na dva fronta. Neke nemačke vođe mislile su da je bolje voditi rat 1914. nego kasnije. Oni su hteli da iskoriste krizu da povedu preventivni rat i pobede u njemu. Da nije bilo atentata i krize 1914. godine, kao i da je svet sve do 1916. godine bio bez rata, moguće je da bi se Nemačka osetila oslabljenom, nesposobnom da rizikuje rat na dva fronta. Možda bi bila mnogo opreznija u davanju blanko podrške Austriji nego što je to bilo 1914. godine. Ili bi možda odbacila Šlifenov plan i koncentrisala se samo na rat na Istoku. Ili bi možda usaglasila stavove sa Britanijom ili promenila svoj stav da ofanzivno ponašanje donosi prednost. Kad se sve sabere, tokom naredne dve godine, razne promene u vezi sa snagom Rusije mogle su sprečiti izbijanje rata. Bez rata, nemačka industrijska moć nastavila bi da raste. Ironija je - špekulacija je britanskog istoričara A. Dž. P. Tejlora - da bi Nemačka možda stekla dominaciju nad Evropom da nije došlo do rata,.Nemačka bi, tvrdi on, postala toliko jaka da bi Francuska i Britanija bile obeshrabrene. Možemo koristiti metod izvrtanja činjenica, i u vezi sa time šta bi se dešavalo u unutrašnjoj politici Britanije da su prošle još dve godine bez izbijanja rata. U knjizi “Neobična smrt liberalne Engleske”, istoričar Džordž Dendžerfild govori o pometnji na britanskoj unutrašnjoj sceni. Britanski liberali zalagali su se za povlačenje iz Irske, dok su se konzervativci, osobito u Severnoj Irskoj, tome ogorčeno protivili. Postojala je velika verovatnoća da bi vojska bila neposlušna. Da je došlo do pobune u Alsteru, verovatno bi Britanija do te mere bila preokupirana svojim unutrašnjim problemima, da ne bi bila u
stanju da se pridruži koaliciji Francuske i Britanije. Ono što je sigurno je da su se mogle dogoditi mnoge značajne istorijske promene da je mir trajao još dve godine. Koja vrsta rata? Drugi set pretpostavljenih situacija više pokreće pitanja o tome koja vrsta rata bi se vodila nego da li bi do njega uopšte došlo. Istina je da je nemačka politika plašila njene susede, i da se Nemačka zauzvrat plašila da ne bude okružena Trojnom Antantom, tako da je razumno pretpostaviti da je veća verovatnoća bila da će do rata doći nego da se to neće desiti. Ali, koja bi to vrsta rata bila? Rat nije morao da bude onakav kakav znamo da je bio Prvi svetski rat. Po metodu izvrtanja činjenica, bila su moguća četiri druga tipa rata. Jedna mogućnost bio je jednostavan lokalni rat. U početku, Kajzer je očekivao reprizu bosanske krize iz 1908-1909. godine, kada su Nemci podržali Austrijance, čime je Austrija bila u stanju da primora Rusiju da učini neke ustupke na Balkanu. 5. jula 1914. godine, Kajzer je obećao punu podršku Austro-Ugarskoj. Učinivši to, otišao je na odmor. Kada se vratio sa krstarenja, zatekao je situaciju da je Austrija ispisala blanko ček koji joj je ostavio, uputivši ultimatum Srbiji. Kada je shvatio o čemu se radi, uložio je veliki napor da ne dođe do eskalacije rata, o čemu govori onaj ranije pominjani “NikiVili” telegram. Da su njegovi napori urodili plodom, mi se možda danas ne bismo sećali Prvog svetskog rata, nego nekog malog austrijsko-srpskog rata iz avgusta 1914. godine. Druga pretpostavljena mogućnost bila je rat na jednom frontu. Kada su Rusi mobilisali svoje trupe, Nemci su takođe mobilisali svoje. Kajzer je pitao generala Fon Moltkea da li bi vojne pripreme mogao da ograniči samo na istočni front. Fon Moltke mu je odgovorio da bi to bilo nemoguće, jer bi svaka promena u vremenskom rasporedu okupljanja trupa i potrepština, izazvala logističku noćnu moru. Rekao je Kajzeru da bi, ako bi pokušao da promeni planove, umesto armije imao jednu neorganizovanu masu. Ipak, posle rata, general Fon Štab je priznao je da je bilo moguće uspešno promeniti dnevni red mobilizacije . Da je Kajzer znao za to i da je insistirao na tome, mogli smo imati rat na jednom frontu. Treća pretpostavljena slika odnosi se na situaciju rata na dva fronta, bez učešća Britanije: Nemačka i Austrija protiv Francuske i Rusije. Da tamo nije bilo Britanaca da donesu prednost, Nemačka je lako mogla odneti pobedu. Moguće je da se Britanija ne bi uključila u rat da Nemačka nije izvršila invaziju na Belgiju, iako Belgija nije bila glavni razlog ulaska Britanije u rat. Za neke ljude, kao što su bili Ser Edvard Grej i ljudi iz Forin ofisa, glavni razlog za ulazak Britanije u rat bila je opasnost da Nemačka stekne kontrolu nad kontinentom. Britanija je, međutim, bila demokratska država, i Liberalna partija koja je bila u vladi, bila je podeljena. Levičarski liberali bili su protiv rata, ali kada je nemačka protutnjala preko Belgije i pekršila neutralnost ove zemlje, to je omogućilo članovima Liberalne partije koji su bili za rat da nadvladaju nevoljnost antiratnih liberala i da prevaziđu podeljenosti u britanskom Kabinetu. Konačno, četvrta pretpostavljena situacija je rat bez SAD. Do početka 1918. godine, Nemačka bi možda dobila rat da Sjedinjene Države nisu poremetile vojnu ravnotežu svojim ulaskom 1917. godine. Jedan od razloga zbog kojeg su Sjedinjene Države ušle u rat bila je nemačka podmornička kampanja protiv savezničkih i američkih brodova. Bilo je takođe i nekih nemačkih nespretnosti: poslali su poruku, sada poznatu
kao Cimermanov telegram, u kojoj su dali instrukcije svojoj ambasadi u Meksiku da „podgreje“ tamošnje probleme s Amerikancima, a Sjedinjene Države su to smatrale neprijateljskim aktom. Ovi činioci osigurali su da Sjedinjene Države uđu u rat. Naša analiza pretpostavljenih situacija kao prvo sugeriše načine na koje 1914. godine ne bi došlo do rata , i, kao drugo, načine na koje rat koji je izbio ne bi morao da postane četvorogodišnja klanica koja je dovela do uništenja Evrope kao srca globalne ravnoteže snaga. Ona nam sugeriše da je Prvi svetski rat bio verovatan, ali da nije bio neizbežan. Presudili su ljudski izbori. Levak izbora Istorija je uzročno-posledična. Tokom vremena, događaji se zgušnjavaju, gube se nivoi slobode i raste verovatnoća rata. Levak mogućnosti izbora koje su na raspolaganju liderima, međutim, može se ponovo otvoriti i nivoi slobode se mogu povratiti. (videti sliku 3.4.) Ako počnemo sa 1898. godinom i zapitamo se koji je rat najverovatniji u Evropi, odgovor bi bio rat između Francuske i Britanije, koje su bile sukobljene licem u lice povodom kolonijalnih poseda u Africi. Nakon što su Britanci i Francuzi 1904. godine formirali Antantu, britansko-francuski rat izgledao je manje verovatan. Prva Marokanska kriza iz 1905. i Bosanska kriza iz 1908. godine, učinile su da rat sa Nemačkom izgleda mnogo verovatnije. Ali, 1910. godine desili su se neki interesantni događaji. Betman Holveg, nemački kancelar, tražio je detant sa Britanijom. Britanija je smatrala da može ostati neutralna u slučaju kakvog rata u Evropi, samo ako Nemačka ograniči svoju mornaricu. U isto vreme, izgledalo je da će obnovljena kolonijalna trvenja između Britanije i Rusije u Aziji, i između Britanije i Francuske, zapretiti kolapsom ili erozijom Trojne Antante. Drugim rečima, 1910. se levak izbora ponovo proširio. Levak se, međutim, suzio još jednom, 1911. godine, sa drugom Marokanskom krizom. Kada je Francuska poslala trupe da pomognu sultanu od Maroka, Nemačka je zahtevala kompenzaciju na teritoriji francuskog Konga i poslala je topovnjaču u Agadir na marokanskoj obali. Britanska flota bila je u pripravnosti. Francuski i nemački bankari lobirali su protiv rata, i Kajzer je ustuknuo. Ovi događaji su bili, međutim, od velikog uticaja na javno mnjenje i doveli su do porasta straha od nemačkih namera. Iako su Balkanski ratovi iz 1912. i 1913. godine i povećanje pritisaka na Austriju postavili scenu za 1914. godinu, postojao je takođe obnovljeni napor za detant, 1912. godine. Britanija je poslala Lorda Heldena u Berlin, i Britanci i Nemci saglasili su se oko mnogih pitanja. Takođe, do tog vremena postalo je jasno da je Britanija pobedila u trci u pomorskom naoružavanju. Levak se možda opet proširio. Juna 1914. godine, osećanje da se odnosi popravljaju bilo je toliko jako da je Britanija poslala 4 svoja najveća Drednot ratna broda u Kil u Nemačkoj, u državnu posetu. Da je Britanija smatrala da će doći do rata, poslednja stvar koju bi uradila bila bi da pošalje četiri od svojih najboljih ratnih brodova u neprijateljsku luku. Jasno, Britanija u tom trenutku nije mislila na rat. U stvari, 28. juna, britanski i nemački mornari šetali su zajedno kejom u Kilu, kada su do njih došle vesti da je srpski terorista pogodio iz pištolja austrijskog nadvojvodu u jednom dalekom mestu zvanom Sarajevo. Istorija ima svoja iznenađenja, i još jednom, “verovatno” nije isto što i “neizbežno.” Pouke istorije ponovo
Da li postoje neke pouke koje možemo izvući iz ovog istorijata? Moramo biti pažljivi kada su pouke u pitanju. Analogije mogu da zavedu, a o Prvom svetskom ratu stvoreno je mnogo mitova. Na primer, neki kažu da je Prvi svetski rat bio rat do kog je došlo igrom slučaja. Prvi svetski rat nije bio potpuno slučajan. Austrija je planirano ušla u rat. A ako je trebalo da bude rata, Nemačka je više želela rat 1914, godine nego kasnije. Bilo je pogrešnih kalkulacija o dužini i opsegu rata, ali to nije isto što i rat igrom slučaja. Kaže se, takođe, da je rat izbio zbog trke u naoružavanju u Evropi. Do 1912. godine, međutim, trka u pomorskom naoružavanju bila je završena, i Britanija je iz nje izašla kao pobednik. Premda je u Evropi postojala zabrinutost zbog rastuće moći armija, gledište da je rat bio uzrokovan direktno trkom u naoružavanju je suviše jednostavno. S druge strane, ima nekih validnih upozorenja koje možemo izvući iz ovog dugačkog pada u Prvi svetski rat. Jedna od lekcija je da treba obratiti pažnju na proces sistema ravnoteže snaga, kao i na strukturu raspodele moći. Ovde konstruktivisti dodaju jedan važan deo koji neki realisti propuštaju. Umerenost dolazi iz procesa. Stabilnost nije osigurana samo raspodelom moći. Još jedna korisna lekcija je da se treba čuvati uljuljkanosti u miru, ili verovanja da će se sledeće krize uklopiti u isti obrazac kao i poslednje krize: za 1914. godinu se pretpostavljalo da će biti repriza Bosanske krize iz 1908. godine, iako je jasno da nije bilo tako. Uz to, iskustvo Prvog svetskog rata sugeriše nam da je važno imati vojne snage koje su stabilne u krizama, bez ikakvog osećaja da se moraju koristiti ili izgubiti. Železnički redovi vožnje nisu bili glavne determinante Prvog svetskog rata, ali su političkim liderima otežali kupovinu dodatnog vremena. Svet u osvit 21. veka razlikuje se od sveta iz 1914. godine na dva važna načina: jedan je da je nuklearno oružje učinilo rat širokog obima veoma opasnim, i drugi, da je, kako kontruktivisti primećuju, ideologija rata, prihvatanje rata, mnogo slabije. 1914. godine, postojalo je mišljenje da je rat neizbežan, jedno fatalističko gledište ojačano argumentom teorije socijalnog darvinizma da je rat dobrodošao jer on pročišćava vazduh kao dobra sveža oluja. To je zaista bilo raspoloženje uoči Prvog svetskog rata. Knjiga Vinstona Čerčila „Svet u krizi“ veoma dobro hvata ovo osećanje: Postojala je neobična napetost u vazduhu. Nezadovoljne materijalnim napretkom, države su se agresivno okrenule ka sukobu, unutrašnjem ili spoljnom. Nacionalne strasti, neuobičajeno narasle usled opadanja uticaja religije, tinjale su pod površinom skoro svake zemlje, da bi se rasplamsale ukoliko bi ih pokušali ugasiti. Gotovo da se moglo pomisliti da svet želi da pati. Svakako, svuda je bilo onih koji su jedva čekali da se drznu.36 Usudili su se i izgubili, to je lekcija iz 1914. godine.
HRONOLOGIJA: PUT U PRVI SVETSKI RAT 1905.1906. Prva Marokanska kriza: Kajzer posećuje Tanger u sklopu pokušaja 36
Winston Churchill, The World Crisis, Scribner’ s, New York, 1923, p. 188.
1908.
1911.
1912. 1913.
Nemačke da tu zameni Francusku; rešeno namirivanjem Francuske na konferenciji u Algericasu Austro-Ugarska objavljuje aneksiju Bosne i Hercegovine, teritorije naseljene slovenskim stanovništvom kojom je upravljala od 1878. godine. Srbija preti ratom, ali je nemoćna bez podrške Rusije; Nemačka staje iza Austro-Ugarske, odvraćajući time Rusiju Druga Marokanska kriza: nemačka topovnjača "Panter" pojavljuje se u Agadiru u pokušaju da primora Francusku na teritorijane ustupke u drugim područjima pod njenom kontrolom, u zamenu za nemačko priznavanje francuskih zahteva u Maroku Prvi Balkanski rat: Bugarska, Srbija i Grčka pobeđuju Tursku i zadobijaju Trakiju i Solun; Austro-Ugarska pomaže stvaranje Albanije u cilju obuzdavanja moći Srbije Drugi Balkanski rat: Srbija, Grčka i Rumunija nanose poraz Bugarskoj i ostvaruju teritorijalna proširenja na račun Bugarske.
1914. 28. jun
Atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu u Sarajevu 5. jul Austro-Ugarska zahteva i dobiju podršku Nemačke za obračun sa Srbijom 23. jul Austro-Ugarska šalje oštar ultimatum Srbiji 25. jul Srbija odbija neke odredbe ultimatuma; traži podršku Rusije 26. jul Ser Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova predlaže održavanje konferencije na kojoj bi se razrešila kriza; Nemačka i Austro-Ugarska odbijaju predlog 28. jul Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji 29.jul Austro-ugarske vojne snage bombarduju Beograd; Rusija vrši mobilizaciju protiv Austro-Ugarske 30. jul Rusija i Austro-Ugarska naređuju opštu mobilizaciju; francuske trupe se povlače 10 kilometara od granice sa Nemačkom 31. jul Nemačka šalje ultimatum Rusiji zahtevajući demobilizaciju; Rusija ne odgovara 1. avgust Nemačka objavljuje rat Rusiji; mobilizacija britanske flote; Francuska vrši mobilizaciju pošto su nemačke snage izvršile invaziju na Luksemburg 2. avgust Nemačka zahteva nesmetani prolaz kroz Belgiju 3. avgust Belgija odbija nemački ultimatum; Nemačka objavljuje rat Francuskoj 4. avgust Nemačke trupe umarširale u Belgiju; Britanija objavljuje rat Nemačkoj
PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE: 1. Da li je Prvi svetski rat bio neizbežan? Ako je to bio slučaj, zašto i kada? Ako nije,
kada i kako se mogao izbeći? 2. Kako se Volcove "predstave" mogu primeniti na objašnjavanje porekla Prvog svetskog rata? 3. Koji od sledećih činilaca smatrate najznačajnijim za objašnjenje izbijanja Prvog Svetskog rata? a) sistem Saveza b) javno mnjenje c) vojne doktine ili vojna rukovodstva (odredite zemlje) d) politička vođstva (odredite zemlje) e) ekonomske pritiske ili sile f) pogrešno opažanje namera druge strane g) ostale činioce 4. Tukidid je tvrdio da je najdublji uzrok Peloponeskog rata bio "rast atinske moći i strah koji je to prouzrokovalo u Sparti". Do kog obima je Prvi svetski rat bio prouzrokovan porastom moći Nemačke i strahom koji je to proizvelo u Velikoj Britaniji? Ili rastom ruske moći i strahom koji je to prouzrokovalo u Nemačkoj? 5. Do kog obima je, ako je uopšte, prvi svetski rat bio proizvod slučajnosti? Ima li smisla govoriti o ratovima koji su izbili slučajno? Šta sa nenameravanim ratovima? 6. Šta realistički, liberalni i konstruktivistički pristupi izučavanju međunarodnih odnosa imaju da pridodaju našim shvatanjima porekla Prvog svetskog rata? 7. Koje se pouke mogu izvući iz 1914. godine, a koje mogu pomoći onima koji donose političke odluke da izbegnu ratove u današnje vreme? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Gullick, Edward, Europe’s Classical Balance of Power, Norton, New York, 1967, pp. 1 – 34, 184 – 218. 2. Joll, James, The Origins of the First World War, Longman, New York, 1984, pp. 9 – 147. 3. Kenneddy, Paul, “The Kaiser and German Weltpolitik” in: John C. G. Rohl and Nicholas Sombart, eds., Kaiser Wilhelm II: New Interpretations, the Corfu Papers, Cambridge University Press, Cambridge, 1982, pp. 143 – 168. 4. Lowe, John, The Great Powers, Imperialism and the German Problem 1865 – 1925, Routledge, London and New York, 1994, pp. 202 – 239. DODATNA LITERATURA: Christiansen, Thomas, and Jack Snyder, “Chain Gangs and Passed Bucks”, International Organization, 44 : 2, Spring 1990, pp. 139 – 168.
Dangerfield, George, The Strange Death of Liberal England, Capricorn Books, New York, 1961 Fischer, Fritz, World Power or Decline: The Controversy over Germany’s Aims in the First World War, Norton, New York, 1974 Howard, Michael, The Causes of War and Other Essays, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1984 Kennedy, Paul, The Rise of the Anglo – German Antagonism: 1860 – 1914, Allen & Unwin, London, 1980 Kupchan, Charles A., The Vulnerability of Empire, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1994 Lebow, Richard Ned, Between Peace and War: The Nature of International Crisis, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1981 Maier, Charles S., “Wargames: 1914 – 1919”, in: Robert I. Rotberg and Theodore K. Rabb, eds., The Origin and Prevention of Major Wars, Cambridge University Press, New York, 1989, pp. 249 – 280. Miller, Steven, Sean M. Lynn – Jones, and Stephen Van Evera, eds., Military Strategy and the Origins of the First World War, Princeton University Press, Princeton NJ, 1991 Nye, Joseph S., Jr., Soft Power: The Means to success in World Politics, Public Affairs, New York, 2004 Organski, A. F. K., and Jacek Kugler, The War Ledger, University of Chicago Press, Chicago, 1980 Rock, Stephen R., Why Peace Breaks Out: Great Power Rapprochement in Historical Perspective, University of North Carolina Press, Chapel Hill, NC, 1989 Sagan , Scott, “1914 Revisited: Allies, Offense, and Stability”, International Security, 11 : 2, Fall 1986, pp. 151 – 176. Schroeder, Paul W., “World War One as Galloping Gertie: A Reply to Joachim Remak”, Journal of Modern History, XLIV : 3, 1972 Snyder, Jack L, Myths of Empire: Domestic Politics and International Ambition, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1991 Trachtenberg, Marc, History and Strategy, Princeton University Press, Princeton NJ, 1991, Poglavlje 2
Tuchman, Barbara, The Guns of August, Macmillan, New York, 1962 Turner, L. C. F., The Origins of World War I, Edward Arnold, London, 1983 Walt, Stephen, The Origins of Alliances, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1987 Williamson, Samuel R., “The Origin of World War I”, in: Robert I. Rotberg and Theodore K. Rabb, eds., The Origin and Prevention of Major Wars, Cambridge University Press, New York, 1989, pp. 225 – 248. Wilson, Keith, Decisions for War, 1914, St. Martins Press, New York, 1995
POGLAVLJE IV NEUSPEH KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI I II SVETSKI RAT USPON I PAD KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI I svetski rat je prouzrokovao ogromne društvene potrese i osećanja užasa zbog besmislene ratne klanice. Politika ravnoteže snaga bila je naširoko okrivljivana za rat. Vudro Vilson, američki predsednik tokom I svetskog rata, bio je klasični liberal devetnaestog veka, koji je smatrao da je politika ravnoteže snaga nemoralna zbog toga što narušava demokratiju i nacionalno samoopredeljenje. Prema Vilsonovom shvatanju, “Ravnoteža snaga je velika igra koja je sada zauvek diskreditovana. To je stari i zao poredak koji je preovladjivao pre ovog rata. Ravnoteža snaga je nešto bez čega možemо u budućnosti“.37 Vilson je imao pravo, zbog toga što politika ravnoteže snaga ne daje prvenstvo demokratiji ili miru. Kao što smo videli, ravnoteža snaga je način da se očuva sistem suverenih država. Države deluju sa ciljem da spreče da bilo koja od država postane nadmoćna. Iz toga proizilazi takva ravnoteža snaga koja dopušta rat ili kršenje principa samoopredeljenja, ako je to jedini način da se sačuva nezavisnost. Ipak I svetski rat bio je tako razarajući, haotičan i brutalan, da su mnogi ljudi počeli da misle da rat radi očuvanja ravnoteže snaga više ne može biti tolerisan. Ali ako svet sebi više ne može da dopusti sistem ravnoteže snaga, šta bi zauzelo njegovo mesto? Vilson je priznavao da suverene države ne mogu biti ukinute, ali bi sila mogla biti obuzdana uz pomoć prava i ustanova kao što je to učinjeno na nivou unutrašnje politike. Liberalno rešenje sastojalo se u razvoju medjunarodnih institucija koje bi bile analogne unutrašnjim zakonodavnim i sudskim, kako bi demokratske procedure mogle biti primenjene na medjunarodnom nivou. Neki liberali tog vremena smatrali su ne samo da je I svetski rat vođen da bi se svet učinio bezbednim mestom za demokratiju, nego i da bi demokratija mogla da učini svet bezbednim. U januaru 1918. godine SAD su objavile saopštenje navodeći u 14 tačaka svoje razloge za ulazak u rat. Četrnaesta tačka je bila 37
Woodrow, Wilson, in: Ray S. Baker and William E Dodd, eds., The Public Papers of Woodrow Wilson: War and Peace, vol. I, Harper, New York, 1927, pp. 182 – 183.
najvažnija. Ona je pozivala na „na stvaranje, putem posebnog obavezujućeg sporazuma, opšteg udruženja nacija, u cilju pružanja uzajamnih jemstava političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta kako velikim, tako i malim državama“. U stvari,Vilson je hteo da promeni medjunarodni sistem - od jednog koji je bio zasnovan na politici ravnoteže snaga, u drugi koji je zasnovan na kolektivnoj bezbednosti. Broj nastradalih u ratu 1914 – 1918. Zemlja Austro – Ugarska Britanija (uključujući teritoriju cele imperije) Bugarska Francuska Nemačka Italija Rumunija Rusija Srbija Turska Sjedinjene Američke Države
Broj mrtvih u ratu
1 250 000 900 000 100 000 1 500 000 1 750 000 600 000 300 000 1 750 000 500 000 30 000 112 000
Liga Naroda Uprkos tome što su kritičari zvali Vilsona utopistom, on je verovao da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti praktičan pristup svetskoj politici. Znao je da samo sporazumi i ugovori na papiru neće biti dovoljni; potrebne su organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Zato je Vilson polagao tako mnogo vere u ideju Lige naroda. Moralna snaga je bila značajna, ali je vojna sila bila neophodna da je podrži. Bezbednost je morala da bude kolektivna odgovornost. Ako bi se sve neagresivne države udružile, premoć bi bila na strani dobra. Međunarodna bezbednost bi bila kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv agresora. Mir bi bio nedeljiv. Kako države mogu da stvore takav novi sistem kolektivne bezbednosti? Prvo, pravnom zabranom agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja koalicije svih neagresivnih država. Ako bi se svi obavezali da priteknu u pomoć svakoj državi koja je žrtva bilo gde u svetu, onda bi premoć bila na strani neagresivnih snaga. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu koja je počinila agresiju. Ova doktrina kolektivne bezbednosti ima određenih sličnosti sa politikom ravnoteže snaga u smislu da su države pokušavale da odvrate agresiju obrazovanjem moćnih koalicija, a ako odvraćanje ne bi uspelo, bile su voljne da koriste silu. Međutim, postoje tri značajne razlike izmedju pristupa kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga: Prvo, u kolektivnoj bezbednosti je naglasak više na agresivnoj politici država nego na njenim sposobnostima. Ovo je u suprotnosti sa politikom ravnoteže snaga u kojoj su savezi bili stvarani protiv bilo koje države koja je postajala suviše jaka; odnosno, fokus je bio na kapacitetima država. Drugo, u sistemu kolektivne bezbednosti savezi nisu stvarani unapred, budući da se ne zna koja će država biti agresivna. Tu bi se primenjivao princip - svi protiv jednog kada je agresija počinjena, dok se u sistemu ravnoteže snaga savezi obrazuju unapred. Treće, kolektivna bezbednost je bila osmišljena
da bude globalna i univerzalna, bez neutralnih država ili onih koje taj sistem iskorišćavaju ne doprinoseći mu. Ako bi previše država bilo neutralno, koalicija dobra bi mogla delovati slabo i njena sposobnost da odvrati ili kazni agresora bi bila umanjena. Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda, koja je sa druge strane bila deo ugovora kojima je okončan I svetski rat. Nekoliko članova Pakta Lige naroda su naročito značajni. U članu 10. države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U članu 11 svaki rat ili pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. U članovima 12 i 15 države su se složile da svoje sporove podvrgnu arbitraži i da tri meseca nakon neuspele arbitraže ne ulaze u rat. Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere. Ovo tvrdo zvuči, ali su postojale i nejasnoće. Sve članice su morale da se saglase da se primeni kolektivna bezbednost. Tako je svaka država imala pravo veta. Kada su države potpisale Pakt, one su se obavezale na poštovanje člana 16, ali je u praksi ostajalo na državama da odluče koju vrstu sankcija će primeniti i kako će ih sprovesti; one za to nisu odgovarale nikakvoj višoj vlasti. Stoga Liga naroda nije bila korak ka svetskoj vladi u kojoj bi viša vlast mogla da obaveže države članice. Ona nije bila kraj anarhičnog sistema država, nego prvenstveno napor da države kolektivno disciplinuju one članice sistema koje krše pravo. Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i međunarodno pravo. Definicija suverenosti je veoma jednostavna: pravna suprematija unutar date teritorije. Proslavljena od strane državnih moralista i ustanovljena od strane Lige naroda, suverenost države je apsolutna i nepovrediva; vlade država imaju punu vlast unutar njihovih granica. Država može ograničiti tu vlast samo sopstvenim pristankom; odnosno, ako vlada potpiše ugovor kojim dopušta drugoj vladi da ima određeni uticaj u njenim domenima, što je pre sporazumno ograničavanje, nego povreda suvereniteta. Tako su potpisivanjem pakta Lige naroda države dobrovoljno prepustile nešto suverenosti medjunarodnoj zajednici u zamenu za jemstva kolektivne bezbednosti i međunarodnog prava. Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima. Još od Vestfalskog mira 1648. godine, ključno načelo međunarodnog prava je bilo da su države suverene, osim kada povrede međunarodno pravo, u kom slučaju su podvrgnute kažnjavanju. Kolektivna bezbednost bila je međunarodnom pravu ono što je policija u unutrašnjem pravu. Ipak, međunarodno pravo je bilo mnogo manje prihvaćeno od strane država nego unutrašnje pravo. Mnoge države odbile su da budu ograničene međunarodnim pravom i njegovo poštovanje smatrale pre dobrovoljnim nego obaveznim. Sjedinjene Države i Liga Naroda U nevoljnosti država da žrtvuju deo svoje suverenosti u zamenu za kolektivnu bezbednost leži uzrok jedne od najizraženijih slabosti Lige: neuspehu SAD da se pridruži nečemu što su same stvorile. Američki Senat je odbio da ratifikuje Pakt. Rezultat toga bio je da je
sistem kolektivne bezbednosti morao da funkcioniše bez onoga ko je trebao da bude njegov najznačajniji akter. Zašto su se Sjedinene Države uzdržale kada je, u velikoj meri, Liga bila američki liberalan plan da se preuredi svetska politika? Posle Prvog svetskog rata, najveći deo Amerikanaca želeo je da se vrati u «normalnost». Mnogi su definisali „normalnost“ kao izbegavanje mešanja u međunarodne poslove. Protivnici su tvrdili da je Monroova doktrina iz 1823. godine ograničila američke interese na Zapadnu hemisferu. Opozicija „zamkama savezništava“ datira još od vremena Džordža Vašingtona. Vođa te opozicije Ligi naroda, senator Henri Kabot Lodž iz države Masačusets, pribojavao se da će član 16. Pakta oslabiti i američki suverenitet i ustavnu moć Senata da objavi rat. Lodž je podozrevao da Sjedinjene Države mogu biti uvučene u daleke ratove na osnovu odluka Lige da primeni kolektivnu bezbednost, umesto da to bude učinjeno odlukom Senata ili voljom američkog naroda. Debata između Predsednika Vilsona i senatora Lodža ponekad se predstavlja kao sukob izmedju idealiste i realiste, ali ona se takođe može posmatrati i kao debata između različitih oblika američkog moralizma. Vilsonovo tvrdoglavo odbijanje da se sporazume sa Lodžom bio je jedan deo problema. Izolacionizam Lodža odražavao je dugotrajni američki stav prema ravnoteži snaga u Evropi: evropske države čine prljave stvari u ime ravnoteže snaga, i Amerikanci su bolji od toga. U suštini, međutim, Sjedinjene Države su bile u stanju da ignorišu politiku ravnoteže snaga u devetnaestom veku zbog toga što su Amerikancima išle na ruku prednosti koje je imala britanska flota. Druge evropske zemlje nisu mogle da dopru do Zapadne hemisfere i zaprete Amerikancima. U stvari, Sjedinjene Države nisu bile uopšte izolacionističke kada se radilo o mešanju u poslove njihovih nejakih suseda u Centralnoj Americi, Meksiku ili na Kubi. Na kraju Prvog svetskog rata Amerikanci su bili oštro podeljeni između dva oblika moralizma, i izolacionistički impuls prema evropskoj ravnoteži snaga je bio taj koji je odneo pobedu. Rezultat je bio da je zemlja koja je srušila ravnotežu snaga u Prvom svetskom ratu odbila da prihvati odgovornost za posleratni poredak. CITAT: MOJA KONCEPCIJA LIGE NARODA JE BAŠ U OVOME, DA ONA TREBA DA DELUJE KAO ORGANIZOVANA LJUDSKA MORALNA SNAGA ŠIROM SVETA, I DA TAJ REFLEKTOR SAVESTI BUDE UPRT U SVAKOGA KO BILO KAD I BILO GDE PLANIRA I SPREMA ZLO I AGRESIJU. Wudro Wilson38 Rani dani Lige Ono što je Francuska želela više od svega na kraju Prvog svetskog rata bile su vojne garancije da Nemačka neće ponovo postati moćna. Budući da Sjedinjene Države nisu htele da se pridruže Ligi naroda, Francuska je vršila pritisak na Britaniju da pruži bezbednosne garancije i želela je vojne pripreme za slučaj da nemačka moć bude obnovljena. Britanija se opirala sa argumentima da bi takav savez bio protiv duha kolektivne bezbednosti jer bi identifikovao agresora unapred. Štaviše, Britanija je smatrala Francusku jačom od Nemačke, zbog čega nije bilo potrebe za savezom, čak ni u 38
Citirano u: Inis L. Claude, Power and International Relations, Random House, New York, p. 104.
pojmovima tradicionalne ravnoteže snaga. Britanija je govorila kako je važno reintegrisati Nemačku, baš kao što je Bečki kongres vratio Francusku u Evropski koncert na kraju Napoleonovih ratova. Ratno raspoloženje smirivalo se mnogo brže u Britaniji nego u Francuskoj, i Britanci su smatrali da je vreme da umire Nemce vraćajući ih u proces. Neosetljiva na takve argumente, Francuska je formirala saveze sa Poljskom, koja je obnovljena posle Prvog svetskog rata, i sa „Malom Antantom“, Jugoslavijom, Čehoslovačkom i Rumunijom, državama nastalim od bivše Austro-ugarske imperije. Francuska politika je pokušala da sedi na dve stolice: ne samo da su ti savezi bili suprotni duhu kolektivne bezbednosti, nego oni nisu mnogo učinili za Francusku u smislu ravnoteže snaga. Poljska je bila u lošim odnosima sa svojim susedima, i nije bilo zamene za Rusiju koja je doživela ostrakizam zbog Boljševičke revolucije. Države Male Antante bile su destabilizovane etničkim problemima i unutrašnjim podelama. Nemačka je izašla iz Prvog svetskog rata strahovito oslabljena. Izgubila je 25 000 kvadratnih milja teritorije i 7 miliona stanovnika. Versajski mirovni ugovor, potpisan u junu 1919. godine, primorao je Nemačku da smanji vojsku na samo 100 000 ljudi i zabranio joj držanje vazduhoplovnih snaga. Ugovor je sadržao famoznu "klauzulu o ratnoj krivici", prema kojoj je Nemačka prouzrokovala rat. Budući da je Nemačka bila okrivljena, Nemačka je morala i da plati. Reparacije su iznosile 33 milijarde dolara, iznos koji su Nemci smatrali nezamislivo visokim s obzirom na oštećenja koja su pretrpeli. Kada nisu platili, Francuzi su poslali trupe da okupiraju nemačku industrijsku oblast Rur dok oni to ne plate. Stupivši u pasivan otpor, Nemačka je pretrpela ogromnu inflaciju koja je uništila ušteđevinu srednje klase. To je jedno za drugim uništilo izvore unutrašnje stabilnosti dok se Vajmarska republika borila da stvori demokratiju. Italija nikada nije bila oduševljena Pariskim mirovnim ugovorima ili Ligom naroda. Italija je prvobitno bila u savezu sa Nemačkom i Austro-ugarskom, ali su na početku rata Italijani odlučili da će bolje proći sa saveznicima i promenili su stranu. U tajnom Londonskom memorandumu, potpisanom 1915. godine, Italiji je obećana kompenzacija na račun delova Austro-ugarskog carstva od kojih je nastala posleratna Jugoslavija. Italijani su očekivali da će ta obećanja biti ispoštovana, ali Vudro Vilson se usprotivio takvim staromodnim načinima podele plena i ratnom ponašanju. Povrh toga, nakon što su Musolini i fašisti preuzeli vlast 1922. godine, jedan od njihovih spoljnopolitičkih ciljeva bilo je sticanje slave i konačno ispunjavanje sudbine novog Rimskog carstva. Sa takvim početkom, značajno je da je Liga uspela da učini bilo šta. Ipak, razdoblje od 1924-1930. godine bio je period relativnih uspeha. Izrađeni su planovi da se smanje reparacije koje je Nemača morala da plati. 1924. godine, vlade su potpisale Protokol o mirnom rešavanju sporova u kome su se obavezale da će svoja sporna pitanja podvrgnuti arbitraži. Što je možda najvažnije, 1925. godine je Ugovor iz Lokarna dopustio Nemačkoj da uđe u Ligu naroda i dao joj mesto u njenom Savetu. Ugovor iz Lokarna je imao dva aspekta. Na zapadu, Nemačka je jemčila da će njene granice sa Francuskom i Belgijom biti nepovredive. Alzas i Lorena, koje je Bizmark zauzeo u ratu 1870. godine, vraćene su Francuskoj Ugovorom iz Versaja, i Nemačka je obećala da će demilitarizovati zonu duž Rajne. Lokarno je reafirmisao ove rezultate. Na Istoku, Nemačka je obećala da će prihvatiti arbitražu pre nego što nastavi sa promenama na njenim istočnim granicama sa Poljskom i Čehoslovačkom. Ova druga klauzula je trebala da bude zvono za uzbunu, jer su sada postojale dve vrste granica oko
Nemačke - nepovredivi deo na zapadu i deo o kojem se može pregovarati na istoku – ali, u to vreme, ovi sporazumi su izgledali kao napredak. Liga je uspela da reši neke manje sporove, kao što je onaj između Grčke i Bugarske, i započela je proces pregovora o razoružavanju. Posle Vašingtonske konferencije iz 1921. godine, na kojoj su se Sjedinjene Države, Britanija i Japan saglasili o merama smanjenja pomorskog naoružanja, Liga je organizovala pripremne komisije za pregovore o razoružavanju širih razmera. Pripremali su teren za svetsku konferenciju do koje je konačno (prekasno) došlo 1932. godine. Pored toga, 1928. godine države su se saglasile da zabrane rat u Brijan-Kelogovom paktu, koji je dobio ime po ministrima spoljnih poslova Amerike i Francuske. Što je najvažnije, Liga je postala centar diplomatskih aktivnosti. Iako nisu bili članovi, Amerikanci i Rusi su počeli da šalju posmatrače na sastanke Lige u Ženevi. Svetski finansijski kolaps iz oktobra 1929. godine i uspeh Nacional-socijalističke partije na nemačkim izborima 1930. bili su vesnici problema koji će doći, iako je na godišnjoj skupštini Lige naroda septembra 1930. još uvek vladao osećaj napretka. Taj optimizam povodom sistema kolektivne bezbednosti bio je raspršen 30-ih godina dvema krizama u Mandžuriji i Etiopiji. Mandžurski neuspeh Da bismo razumeli slučaj Mandžurije, moramo shvatiti situaciju u Japanu. Japan se, od moguće žrtve imperijalne agresije sredinom devetnaestog veka, do kraja veka transformisao u vrlo uspešnu imperijalističku zemlju. Japan je porazio Rusiju u ratu 1904-1905. godine, kolonizovao Koreju 1910. i pristupio savezničkim silama u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata, Japan je tražio da ga prihvate kao veliku silu. Evropljani i Amerikanci su se tome protivili. U Parizu, vlade zapadnih zemalja odbacile su japanski predlog da Pakt Lige naroda potvrdi princip rasne jednakosti. U 20-im godinama, Amerikanci su usvojili rasističke zakone koji su isključivali japanske imigrante, a Britanija je okončala svoj bilateralni ugovor sa Japanom. Mnogi Japanci su mislili da su se pravila promenila upravo onda kada su oni trebali da uđu u klub velikih sila. Kina je bila drugi akter u Mandžurskoj krizi. Posle revolucije iz 1911. godine i pada mandžurske dinastije Ćing koja je vladala od 1644.godine, Kina je postala republika. Nacija je, međutim, ubrzano zapadala u haos kako su izbijali regionalni građanski ratovi između sukobljenih vojnih zapovednika. Mandžurija, iako formalno deo Kine, bila je pod vlašću jednog od tih vojnih zapovednika i održavala je svoj kvazi-nezavisni status. Sa Čang Kaj-Šekom kao glavnim vojnim savetnikom Republike, Kineski nacionalistički pokret je pokušao da ujedini zemlju, i ogorčeno je kritikovao neravnopravne ugovore koji su ponižavali i eksploatisali Kinu još od kraja imperijalističkog Opijumskog rata u devetnaestom veku. Kako su kineski nacionalisti jačali tokom 20-ih godina, povećavala su se trvenja sa Japanom i Kina je proglasila bojkot japanske robe. Za to vreme u Japanu su se vojne i građanske frakcije borile za prevlast. Opšta ekonomska kriza koja je počela u poznim 20-im godinama ostavila je Japan, ostrvsku državu, posebno ranjivim. Njegove vojne klike zadobile su prevlast. Septembra 1931. godine japanska vojska je inscenirala incident na mandžurijskoj železnici, gde su oni imali pravo da drže trupe još od Rusko-japanskog rata iz 1904-1905. Sabotaža na
mandžurijskoj železnici bila je japanskim trupama izgovor da zauzmu celu Mandžuriju. Iako je Japan tvrdio da njegove akcije imaju za cilj da zaštite mandžurijsku železnicu, on je otišao još dalje i formirao marionetsku državu zvanu Mandžuko, za čijeg vladara je bio postavljen poslednji kineski car, Pu Ji. Kina je uputila žalbu Ligi naroda, ali je Japan sprečio usvajanje rezolucije koja je od njega zahtevala da povuče trupe. U decembru, Liga se saglasila da pošalje komitet pod rukovodstvom britanskog lorda Litona da istraži događaje u Mandžuriji. Lord Lajton je najzad izvestio Ligu u septembru 1932. godine i odbacio japanski izgovor kao neopravdanu intervenciju. Iako je njegov izveštaj preporučio da članice Lige naroda ne priznaju državu Mandžuko, on nije pozivao na primenu sankcija u smislu člana 16 protiv Japana. U februaru 1933. godine Skupština Lige naroda glasala je sa 42 : 1 da se prihvati Lajtonov izveštaj o japanskoj invaziji Mandžurije. Protiv je glasao Japan, koji je potom istupio iz Lige naroda. Sve u svemu, slučaj Mandžurije je pokazao da su procedure Lige naroda spore, bojažljive i neefikasne. Mandžurijska epizoda je stavila na probu Ligu naroda, i Liga nije bila uspešna. Etiopski debakl Poslednji veliki test za sistem kolektivne bezbednosti Lige naroda desio se u Etiopiji 1935. godine. Ovog puta sankcije su bile primenjene, ali je rezultat ponovo bio neuspeh. Italija je dugo kovala planove da anektira Etiopiju; ne samo da je ona bila blizu italijanskih kolonija u Eritreji na Crvenom moru, nego su se fašisti osećali uvređenim zbog toga što su Etiopljani osujetili italijanski napor da ih kolonizuju tokom imperijalističke ere u devetnaestom veku. Fašistički ideolozi su tvrdili da ova istorijska "greška" mora biti ispravljena. Između 1934. i 1935. godine Italija je provocirala incidente na granici između Etiopije i Eritreje. Ona je to činila uprkos postojanju mirovnog ugovora između Etiopije i Italije, i uprkos činjenici da je Italija potpisala Brijan-Kelogov pakt koji je isključivao rat, da je bila članica Lige Naroda i da se obavezala da će se podvrgnuti arbitraži tri meseca pre nego bilo šta preduzme. U oktobru 1935. godine, Italija je izvršila invaziju Etiopije. Invazija je bila čist slučaj agresije i Savet Lige je izbegao italijanski veto proceduralnim putem - sazivajući specijalnu konferenciju koja će odlučiti o nametanju sankcija Italiji. Prisustvovalo je pedeset država, i osam dana nakon invazije konferencija je preporučila državama članicama da uvedu četiri vrste sankcija: embargo na prodaju svih vojnih dobara Italiji; zabranu novčanih pozajmica Italiji; prestanak uvoza iz Italije; i odbijanje da se Italiji prodaju određena dobra koja je teško kupiti bilo gde, kao što su kaučuk i kalaj. Ali tri stvari bile su propuštene: Italiji je je još uvek bilo dozvoljeno da kupuje čelik, ugalj, i naftu; diplomatski odnosi nisu bili prekinuti; i Britanija nije zatvorila Suecki kanal kroz koji je Italija transportovala potrepštine za Eritreju. Zašto članice Lige naroda nisu uradile više? Postojao je opšti optimizam da će sankcije prisiliti Italiju da se povuče iz Etiopije. Sankcije su sigurno imale uticaja na italijansku ekonomiju: italijanski izvoz opao je za jednu trećinu tokom godine, vrednost italijanske lire je opala i postojale su procene da će italijanske zlatne rezerve biti iscrpljene u roku od devet meseci. Ali osim što su bile bolne, sankcije nisu naterale Musolinija da promeni politiku prema Etiopiji. Bes Britanije i Francuske zbog Etiopije
bio je više nego ublažen njihovom brigom za evropsku ravnotežu snaga. Britanija i Franscuska su želele da izbegnu otuđenje Italije zbog toga što je Nemačka obnavljala svoju snagu, i Britanija i Francuska su mislile da bi bilo korisno imati Italiju u koaliciji protivteže Nemačkoj. 1934. godine, kada je izgledalo da će Hitler uzeti Austriju, Musolini je premestio italijanske trupe na granicu sa Austrijom i Hitler je ustuknuo. Britanci i Francuzi su se ponadali da će ubediti Musolinija da se pridruži koaliciji protiv Nemačke. Tradicionalne diplomate nisu prekršile sistem kolektivne bezbednosti Lige naroda: one su ga reinterpretirale u skladu sa starim pristupom ravnoteže snaga. Iz perspektive ravnoteže snaga, poslednja stvar koju su oni hteli bila bi da budu uvučeni u daleki sukob u Africi kada su imali gorućih problema u srcu Evrope. Daleka agresija u Africi, govorili su tradicionalni realisti, nije bila pretnja evropskoj bezbednosti. Pomirljivost i pregovori bili su potrebni da se Italija vrati nazad u koaliciju. Nije iznenadjenje da su Britanci i Francuzi počeli da strahuju oko pitanja sankcija. Ser Semjuel Hoar i Pjer Laval, britanski i francuski ministri spoljnih poslova, sastali su se u decembru 1935. godine i skovali plan koji je predviđao podelu Etiopije na dva dela, jednog u italijanskoj, a drugog u zoni Lige naroda. Kada je neko odao taj plan štampi, došlo je do provale besa u Britaniji. Optužen da je prodao Ligu naroda i kolektivnu bezbednost, Hoare je bio prinuđen da podnese ostavku. Ali u roku od tri meseca britanski stav se opet preokrenuo. U martu 1936. godine Hitler je odbacio Ugovore iz Lokarna i poslao nemačke trupe u demilitarizovanu Rajnsku oblast. Britanija i Francuska su odmah prestale da brinu za Etiopiju. Sastale su se sa Italijom da se dogovore kako da obnove ravnotežu snaga u Evropi. Ravnoteža snaga u Evropi prevladala je primenu doktrine kolektivne bezbednosti u Africi. U maju 1936. godine Italijani su mogli da okončaju svoju vojnu pobedu, i do jula su sankcije bile uklonjene. Najbolju rečenicu u ovoj tragediji izgovorio je delegat Haitija u Ligi naroda: "Veliki ili mali, jaki ili slabi, blizu ili daleko, beli ili obojeni, nemojmo nikad zaboraviti da svi jednog dana možemo postati nečija Etiopija."39 I u roku od nekoliko godina većina evropskih država pala je kao žrtva Hitlerove agresije u Drugom svetskom ratu. Prvi napor sveta za kolektivnom bezbednošću bio je jedan žalosan neuspeh. UZROCI II SVETSKOG RATA Drugi svetski rat bacio je u zasenak sve ostale ratove u pogledu ljudskih žrtava koje se procenjuju na izmedju 35 i 50 miliona ljudi. Rat je ostao zapamćen i po napretku u tehnologiji naoružanja. Tenkovi i avioni, koji su tek bili uvedeni u upotrebu u Prvom svetskom ratu i u njemu igrali beznačajnu ulogu, Citat: Ovde je, kako se meni čini, ključno pitanje da li je Hitler svesno ušao u rat. On nije toliko želeo rat koliko je očekivao da će se on desiti, osim ako bi ga mogao izbeći nekim veštim trikom, kao što je izbegao građanski rat kod kuće. Oni koji imaju zločinačke ciljeve, lako ih pripisuju drugima; i Hitler je očekivao da će drugi činiti ono što bi on radio da je na njihovom mestu. 39
F. P. Walters, A History of the League of Nations, London, Oxford University Press, 1952, p. 653.
A. J. P. Taylor40 dominirali su Drugim svetskim ratom. Radar je igrao značajnu ulogu, na primer u bici za Britaniju, jednom od prekretnih događaja u Drugom svetskom ratu. I na kraju rata, naravno, imamo atomske bombe i početak nuklearne ere . Drugi svetski rat završio se bezuslovnom predajom. Za razliku od Prvog svetskog rata, Zapadni saveznici su okupirali Nemačku i Japan i preobrazili njihova društva tokom trajanja okupacije. "Nemački problem" rešen je za pola veka podelom Nemačke. Drugi svetski rat je stvorio i bipolarni svet u kojem su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez izašli iz sukoba mnogo snažniji od ostalih. Rat je predstavljao kraj Evrope kao arbitra ravnoteže snaga. Sada je Evropa postala arena u kojoj su se borili autsajderi, nešto kao Nemačka pre 1870. godine. Kraj Drugog svetskog rata 1945. godine stvorio je okvir svetskog poretka koji je trajao do 1989. godine. Hitlerov rat? Drugi svetski rat često se naziva "Hitlerovim ratom". Iako tačno, to je i suviše pojednostavljeno. Drugi svetski rat bio je takođe stari posao, drugi čin Velikog rata kojim je okončana evropska hegemonija 1918. godine; medjuratni period je bio samo pauza. Hitler je želeo rat, ali ne takav rat kakav mi znamo kao Drugi svetski rat. On je hteo kratak, oštar rat, tzv. blickrig. Još jedan razlog zašto to nije samo Hitlerov rat je rat na Pacifiku. Hitler je kontinuirano, ali bezuspešno podsticao Japance da napadnu britansku koloniju Singapur ili da napadnu Sibir kako bi odvratili sovjetske trupe od Evrope. Japan nije učinio ni jedno ni drugo; umesto toga, iznenadio je Hitlera napavši američku pomorsku bazu Perl Harbur. Rat na Pacifiku, iako deo Drugog svetskog rata, ima drugačije poreklo i bio je više imperijalni poduhvat za uspostavljanje regionalne hegemonije. Sa druge strane, možemo otići predaleko u naglašavanju drugih uzroka. Neki istoričari su gotovo oslobodili odgovornosti Hitlera. A. J. P. Tejlor smatra da je Hitler, iako grozna osoba i odvratan avanturista, ipak bio samo oportunista koji se umešao u vakuum moći nastao umirivačkim politikama zapadnih demokratija. Tejlor, međutim, ide predaleko. Na primer, Hitlerova knjiga "Mein Kampf" iz 1924. godine, izlaže neodređeni plan koji Tejlor odbacuje kao Hitlerovu galamu u srdžbi zbog francuske invazije na Rursku oblast. Ali Hitler je napisao još jednu, tajnu knjigu 1928. godine u kojoj je ponovio mnoge argumente iz „Mein Kampf“-a. Iako to nije bio detaljan plan, jasno je pokazivao smer u kojem je hteo da ide. Tejlor takođe olako prelazi preko "Hosbahovog memoranduma". Pukovnik Hosbah, Hitlerov pomoćnik, vodio je zapisnik na sastanku u Berhtesgadenu 1937. godine, gde je zabeleženo da je Hitler planirao da zauzme planiranu teritoriju do 1943. godine, pre nego što nemačka premoć postane prevaziđena. Hitler je znao da je bilo važno iskoristiti prilike čim se pojave na Istoku, i da će Austrija i Čehoslovačka biti prve. Tejlor je prešao preko važnosti ovog zapisnika, rekavši da to nije bio zvaničan memorandum. Od vremena kada je Tejlor o tome pisao, novi dokazi su ugledali svetlost 40
A. J. P. Taylor, The Origins of the Second World War, 2nd edition, Greenwich: Fawcett, 1961, p. 281
dana. Znamo da je Hitler često govorio o ovom vremenskom rasporedu i ovim ciljevima. Hosbahov memorandum je uglavnom predvideo Hitlerove akcije. Hitlerova strategija Nakon dolaska na vlast 1933. godine, Hitler je imao četiri opcije, od kojih je tri odbacio. Mogao je da izabere pasivnost, prihvatajući oslabljenu međunarodnu poziciju Nemačke. Mogao je da pokuša sa ekspanzijom putem ekonomskog rasta (kao Japan posle Drugog svetskog rata) i da dovede Nemačku do medjunarodnog uticaja putem industrijske ekspanzije. Mogao je da ograniči svoje ciljeve na reviziju Versajskog ugovora i povrati neke od nemačkih gubitaka iz 1918. godine. Do 30-ih godina, Zapadne demokratije su bile osetljive na nepravdu što je sva krivica za Prvi svetski rat svaljivana na Nemačku. Ali Hitler je odbacio ove tri strategije, i umesto toga izabrao proboj. Po njegovom gledištu, Nemačka, stešnjena u središtu Evrope, nije mogla doveka da živi okružena. Morala je da dobije teritorije. On bi išao na Istok zbog životnog prostora, da proširi svoju osnovu, a u kasnijoj fazi bi išao na znatniju svetsku ulogu. Hitler je sledio ovu četvrtu opciju kroz četiri faze. U prvoj, dao se na posao da uništi Versajski okvir putem vrlo veštih diplomatskih manevara. U oktobru 1933. godine, povukao se iz Lige naroda i sa konferencije o razoružanju koju je Liga bila sazvala. Za svoje povlačenje je okrivio Francuze koji, po njemu, nisu hteli da smanje svoje vojne snage na konferenciji o razoružanju, što je učinilo nemogućim da Nemačka nastavi da učestvuje u Ligi ili na konferenciji. U januaru 1934. godine potpisao je ugovor sa Poljskom poremetivši time aranžmane koje je Francuska pokušala da napravi sa Poljskom i manjim istočnoevropskim državama kroz "Malu antantu". U martu 1935. godine Hitler je odbacio vojne klauzule Versajskog ugovora, rekavši da Nemačka neće više biti ograničena na vojsku od 100 000 ljudi. Umesto toga on je obelodanio planove da utrostruči vojsku i razvije vazduhoplovne vojne snage. Britanci, Francuzi i Italijani su se sastali u Strezi (Italija), da odgovore na Hitlerove akcije, ali pre nego što su uspeli da se organizuju Hitler je ponudio Britaniji pregovore o sporazumu o pomorskim snagama. Britanija je oberučke ščepala priliku poremetivši time bilo kakav koordinirani odgovor sa susreta u Strezi. U martu 1936. godine, kada su događaji u Etiopiji odvukli pažnju iz centralne Evrope, Hitler je premestio svoje trupe u Rajnsku oblast, demilitarizovanu Paktom iz Lokarna. Optužio je Francusku da ga je primorala da to učini. Rekao je da je Francuska uništila Ugovor iz Lokarna postižući dogovor sa Sovjetskim Savezom. Nagovestio je da bi mogao da se vrati u Ligu naroda ako bi druge evropske države prihvatile njegovo viđenje revizije Versajskog ugovora, što je bio inteligentan manevar koji je igrao na osećaj krivice i nesigurnosti kod zapadnih demokratija. Druga faza (1936-1940) bila je Hitlerova ekspanzija na male susedne zemlje. 1936. godine Hitler je pripremio četvorogodišnji ekonomski plan za vojnu izgradnju kako bi bio spreman za rat do 1940. Potpisao je Osovinski pakt sa Italijom i Antikominternovski pakt sa Japanom. (Osnovana od strane Lenjina 1919. godine da bi podsticala boljševičke revolucije širom sveta, Komunistička internacionala ili Kominterna je pod Staljinom promenila politiku 1935. godine i podržavala takozvane vlade "narodnog fronta", antifašističke koalicije sastavljene od socijalista, anarhista i "buržoaskih partija"). Hitler je takođe intervenisao na strani fašista u njihovom ratu protiv
levičarske demokratski izabrane vlade narodnog fronta u Španiji. Slanje trupa i bombardera koji su dali podršku fašističkom generalu Francisku Franku u Španskom građanskom ratu (1936-1939) Hitler je opravdavao kao deo zaštite Zapada od boljševičke pretnje. 1937. godine Španija je postala poligon za vežbanje Hitlerove vojne snage kada su Hitlerovi piloti bombardovali nezaštićeno civilno stanovništvo i uništili baskijski grad Gerniku. Uprkos raširenim međunarodnim protestima, Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države učinile su malo ili ništa da odbrane pristalice španske Republike. Sledeće godine, austrijski kancelar Šušnig pozvao je na plebiscit kojim bi se odlučilo da li će se Austrija ponovo ujediniti sa Nemačkom, u nadi da će Austrijanci glasati protiv, pre nego što im to Hitler nametne. Ali Hitler je intervenisao. Nemačke trupe umarširale su u Beč okončavši austrijsku nezavisnost. Sledeća je bila Čehoslovačka. Hitler je vršio pritisak na Čehoslovačku podstičući pitanje nacionalnog samoopredeljenja za tri miliona Nemaca u Sudetskoj oblasti Čehoslovačke. Ova oblast u kojoj se Čehoslovačka graničila sa Nemačkom bila je vojno značajna jer je uključivala Bohemijski masiv, prirodnu liniju odbrane za Čehoslovačku i logično mesto gde bi Česi mogli da započnu svoju odbranu od potencijalnog nemačkog napada. Hitler je tvrdio da je nagodba nakon Prvog svetskog rata, kojom su ovi ljudi koji govore nemački jezik dospeli na čehoslovačku teritoriju, bila povreda njihovog prava na samoopredeljenje i još jedan primer perfidnosti zapadnih zemalja. Zahtevao je da teritoriji na kojoj se govori nemački bude dozvoljeno da istupi iz Čehoslovačke i pridruži se nemačkoj otadžbini. Česi su se zabrinuli i mobilisali su delove svojih rezervnih vojnih snaga. To je razbesnelo Hitlera koji se zakleo da će zgaziti Čehoslovačku. Ovi događaji su alarmirali i Britaniju, koja nije želela da rat izbije u Evropi. Nevil Čemberlen, britanski premijer, tri puta je posetio Nemačku u pokušaju da spreči rat. Čemberlen je smatrao da nije moguće da Britanija brani Čehoslovačku zbog udaljenosti, i zato što Britanija nije imala trupe na kontinentu. Što je još važnije, on nije mislio da je Čehoslovačka vredna rata i znao je da Britanija nije bila spremna za rat. Kao što je bombardovanje Gernike pokazalo, vazduhoplovna moć je postala značajnija, rastao je strah od bombardovanja, i Čemberlen je shvatio da britanska protivvazdušna odbrana i radarski sistemi nisu bili spremni za vazduhoplovni rat. Zbog svih ovih razloga, Čemberlen se susreo sa Hitlerom u Minhenu septembra 1938. godine i saglasio se sa podelom Čehoslovačke, dajući Sudetsku oblast Nemačkoj ukoliko Hitler obeća da će ostatak Čehoslovačke ostaviti na miru. Hitler je to obećao i Čemberlen se vratio u Britaniju tvrdeći da je spasao Čehoslovačku i postigao "mir u našem dobu". Samo šest meseci kasnije, u martu 1939. godine, nemačke trupe su ušle u ostatak Čehoslovačke, i zauzele prestonicu, Prag. Šokirana Britanija je shvatila da bi Hitler mogao da krene u dalja osvajanja te da bi njegova sledeća meta mogla da bude Poljska. Podeljena u 18. veku, Poljska je bila obnovljena kao država posle Prvog svetskog rata i dat joj je koridor do luke Dancig na Baltičkom moru, iako je to područje uključivalo stanovništvo koje je govorilo nemački. Još jednom, Hitler je koristio istu taktiku. Tvrdio je da to što Nemci žive unutar poljske teritorije predstavlja kršenje prava na samoopredeljenje, što je bio još jedan primer perfidnosti Versajskog ugovora. Ovoga puta, Britanija i Francuska su pokušale da odvrate Hitlera dajući jemstva da će braniti Poljsku. Hitler je onda izveo brilijantan diplomatski udar. Uprkos tome što je govorio da želi da zaštiti Zapad od boljševizma, Hitler je iznenada potpisao ugovor sa Staljinom u
avgustu 1939. godine. Pakt je ostavio Hitleru odrešene ruke da radi šta hoće na Zapadu. On je uključivao i tajni protokol za još jednu podelu Poljske. Staljin i Hitler su se dogovorili da svako uzme po deo. Hitler je uzeo svoj deo započevši rat protiv Poljske CITAT: SADA JE POLJSKA U POZICIJI U KOJOJ SAM HTEO DA BUDE... JEDINO SE PLAŠIM DA ĆE U POSLEDNJEM TRENUTKU NEKA SVINJA DA MI PONUDI PLAN ZA POSREDOVANJE.41 Adolf Hitler. 27 avgust 1939. 1. septembra 1939. godine. Ovog puta nije tražio još jedan Minhenski sporazum u kome bi se Britanci umešali i dali mu deo Poljske u zamenu za obećanja o umerenosti. Treća faza bila je kratka. Hitler je postigao vojnu prevlast na kontinentu 1940. godine. Nakon što je zauzeo Poljsku, stvari su bile privremeno mirne; ovo razdoblje se naziva "lažnim ratom". Hitler je očekivao da će Britanija tražiti mir. U proleće 1940. godine, ipak se uplašio da bi Britanija mogla da pošalje trupe u Norvešku. Preduhitrio je britansko iskrcavanje u Norvešku tako što je prvi tamo poslao svoje trupe. Potom je lansirao blickrig u Holandiji, Belgiji i Francuskoj. Šaljući svoje tenkove kroz navodno neprohodne Ardenske šume, Hitler je iznenadio Francuze i Britance. Onda je zaobišao Mažino liniju francuskih utvrđenja koja se prostirala većim delom francuske granice sa Nemačkom. Primorao je britanske trupe da se vrate u Denkerk gde su morali da ostave svoju opremu i da preko La Manša evakuišu ono što je ostalo od ljudstva. Tako je Hitler briljantnim nizom poteza 1940. godine postao gospodar evropskog kontinenta zapadno od Sovjetskog Saveza. Četvrta faza, "faza odlaska predaleko" dala je ratu puni zamah. Hitler je dugo želeo da krene istočno, na Sovjetski Savez. Hteo je, međutim, prvo da se reši Britanije kako bi izbegao rat na dva fronta. Ukoliko bi zadobio premoć u vazduhu, onda bi mogao da pređe La Manš i da izvrši invaziju Britanije. Ali Hitlerove vazduhoplovne snage bile su poražene u Bici za Britaniju. Ne mogavši da stekne premoć u vazduhu, Hitler se pitao: Treba li da odustane od svojih planova da napadne Sovjetski Savez? Hitler je odlučio da napadne Sovjetski Savez čak iako ne bude bio u stanju da porazi Britaniju, misleći da će brzo poraziti Staljina i onda ponovo krenuti na Britaniju. Štaviše, on bi lišio Britance bilo kakve mogućnosti savezništva sa Sovjetskim Savezom. U junu 1941. godine, napao je Sovjetski Savez i načinio ogromnu grešku. U decembru 1941. godine, nakon što su Japanci napali Perl Harbur, napravio je još jednu veliku grešku: objavio je rat Sjedinjenim Državama. Hitler je verovatno hteo da zadrži Japance u ratu, jer je stalno podsticao Japan da mu se pridruži, i onda je iskoristio priliku da započne podmorničku kampanju protiv američkih plovila. Učinivši tako, doveo je do globalnog rata koji je okončao njegov Treći Rajh. Uloga pojedinca Kakvu ulogu je odigrala Hitlerova ličnost? Ona verovatno nije bila ključni činilac u prvoj fazi. Zapadne demokratije bile su toliko ponete krivicom, slabe i iznutra podeljene da bi verovatno bilo koji vešti nemački nacionalista bio sposoban da izvrši 41
Adolf Hitler on August 27, 1939, in: Gordon Craig, Germany, 1966-1945, New York, Oxford University Press, 1978, p. 712.
reviziju Versajskog sistema. Druga i treća faza, međutim, koje su dovele do Hitlerovog gospodarenja nad kontinetom zavisile su od Hitlerove veštine, drskosti i ratoborne ideologije. On je veoma često savladavao svoje konzervativne generale i saradnike. Hitler je želeo rat i bio je spreman da preuzme rizike. Četvrta faza, koja je dovela do globalnog rata i neuspeha, može se pripisati dvema karakteristikama Hitlerove ličnosti. Kao prvo, Hitler je bio nezasit. On je bio ubeđen u svoju vlastitu genijalnost, ali to ubeđenje ga je dovelo do dve ključne greške: invazije Sovjetskog Saveza pre nego što je završio sa Britanijom i objave rata Sjedinjenim Državama, što je dalo Frenklinu Ruzveltu, američkom predsedniku, izgovor da se angažuje u ratu u Evropi kao i na Pacifiku. Hitlerova druga velika greška bila je njegova rasistička ideologija, koja ga je, promovisanjem mita o superiornosti arijevske gospodarske rase, lišila sudbonosnih prednosti. Na primer, kada je nemačka prvo napala Sovjetski Savez, mnogi Ukrajinci i drugi su ustali protiv Staljinove brutalnosti. Ali Hitler ih je posmatrao kao slovenske ljude niže vrednosti, nedostojne da budu njegovi saveznici protiv Staljina. On je takođe smatrao da su Sjedinjene Države slabe zbog njenog crnačkog i jevrejskog stanovništva. Imao je običaj da se šali na račun Ruzveltovih jevrejskih predaka. On nije uspeo da shvati da američki pluralizam može da bude izvor snage. Štaviše, njegov antisemitizam ga je naveo da protera neke od naučnika koji su bili od ključnog značaja za razvoj atomske bombe. Ukratko, pojedinac je bio jedan od ključnih uzroka Drugog svetskog rata. Tip rata kakav je bio i njegov ishod veoma su mnogo zavisili od Hitlerove monomanijakalne ličnosti. Sistemski i unutrašnji uzroci Naravno, postojali su i drugi razlozi. Drugi svetski rat bio je više nego samo Hitlerov rat i to je vrednost interpretacije A. DŽ. P. Tejlora. Postojali su sistemski uzroci, i strukturni i proceduralni. Na strukturnom nivou, Prvi svetski rat nije rešio nemačko pitanje. Ugovor iz Versaja bio je, sa jedne strane, previše surov jer je podstakao nemački nacionalizam, a sa druge, previše popustljiv jer je ostavio Nemcima sposobnost da nešto preduzmu u vezi sa tim. Štaviše, odsustvo Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza iz ravnoteže snaga sve do samog kraja značilo je da Nemačku nije imao ko da odvrati. Kao dodatak svemu, proces u međunarodnom sistemu odlikovao se krajnostima. Nemačka je bila revizionistička država odlučna da uništi sistem koji je nastao Ugovorom iz Versaja. Takođe, uspon ideologija, veliki "izmi" fašizma i nacionalizma, doveli su do neprijateljske i poremećene komunikacije u 30-im godinama. Tri promene na unutrašnjepolitičkom nivou bile su takođe posebno važne. Prvo, zapadne demokratije bile su nagrižene klasnim podelama i ideološkim sukobima. Vodjenje koordinirane spoljne politike bilo je gotovo nemoguće. Na primer, kada je Leon Blum, francuski socijalista, došao na vlast posle 1936. godine, francuski konzervativci su koristili slogan: "Bolje Hitler, nego Blum." 1939. godine, britanska konzervativna vlada poslala je misiju u Moskvu da izvidi da li se može potpisati ugovor sa Staljinom, ali i misija i vlada su bile podeljene iznutra. Pre nego što su Britanci uspeli da se odluče, Hitler ih je porazio. Jedan od razloga odlaganja bio je otpor britanske više klase da imaju posla sa komunistima. Drugi unutrašnjepolitički uzrok rata bio je ekonomski kolaps. Velika depresija je bila sistemska u smislu da je uticala na sve zemlje i da je nastala na nesposobnosti
najvećih kapitalističkih država da uspostave delotvornu međunarodnu ekonomsku koordinaciju koja bi se borila sa neravnotežom u međunarodnoj trgovini i finansijskim tokovima. Depresija je imala snažan uticaj na unutrašnju politiku i klasne sukobe. Ogromni porast nezaposlenosti imao je politički uticaj ravan dodavanju ulja na vatru: doprineo je nacističkom preuzimanju vlasti u Nemačkoj i oslabio demokratske vlade. CITAT: HARIZMATIČNA PRIRODA HITLEROVOG POLOŽAJA KAO FIRERA -KVAZIMESIJANSKA PERSONALIZOVANA FORMA VLADANJA KOJA JE IZRASLA IZ ŽELJE ZA OBNOVOM NACIJE I JEDINSTVOM U ZEMLJI TRAUMATIZOVANOJ NACIONALNIM PONIŽENJEM I PARALISANOJ POLITIČKIM KOLAPSOM – U SUŠTINI NIJE MOGLA DA SE UMIRI U „NORMALNOSTI“ ILI RUTINI, ILI DA SE PRIKLONI KONZERVATIVNIJEM AUTORITARIZMU. VIZIONARSKI CILJEVI NACIONALNOG SPASA PUTEM DOMINACIJE NAD EVROPOM I RASNOG PROČIŠĆENJA BILI SU U SRCU OVOG REŽIMA. OVO JE ZNAČILO NEPRESTANI DINAMIZAM I SAMOOBNAVLJAJUĆI POJAČANI RADIKALIZAM. ŠTO JE REŽIM DUŽE TRAJAO, NJEGOVI CILJEVI SU BILI SVE VIŠE MEGALOMANSKI, A DESTRUKTIVNOST BEZGRANIČNA. NJEGOVO KOCKANJE ZA SVETSKU PREVLAST ZNAČILO JE SAVEZ PROTIV VEOMA MOĆNIH SAVEZNIKA. BILO JE TO KOCKANJE SA NEMOGUĆIM, IAKO JE VODILO UNIŠTENJU I REŽIMA I SAME NEMAČKE. OVO JE BILA SUŠTINSKA IRACIONALNOST NACIZMA. HITLEROVO HARIZMATIČNO VOĐSTVO JE, STOGA, ZNAČILO NE SAMO SPOSOBNOST UNIŠTAVANJA BEZ PRESEDANA, NEGO I SADRŽINSKU TENDENCIJU KA SAMOUNIŠTENJU. U TOM SMISLU SAMOUBISTVO NEMAČKOG DIKTATORA 30. APRILA 1945. GODINE NIJE BILO SAMO DOBRO DOŠAO, NEGO I LOGIČAN KRAJ TREĆEG RAJHA. Ian Kershaw42 Treći unutrašnjepolitički razlog bila je politika izolacionizma koju su vodile Sjedinjene Države. Sjedinjene Države izašle su iz Prvog svetskog rata kao najjača svetska ekonomija, ali su odbile da u potpunosti prihvate odgovornost tog položaja. U 30-im godinama, Velika depresija je uvećala zaokupljenost unutrašnjim pitanjima, i značajno produbila izolacionizam. Tokom svog prvog mandata, predsednik Frenklin Ruzvelt, kao i drugi Amerikanci, posvećivao je malo pažnje Evropi. Nakon što je ponovo izabran 1936. godine, Ruzvelt je počeo da shvata da ukoliko Hitler postane isuviše moćan, može dominirati Evropom i konačno ugroziti Sjedinjene Države. Ruzvelt je 1937.godine počeo da govori o događajima u Evropi, ali američka javnost nije želela da bude umešana. 1940. godine, Ruzvelt je Britancima dao razarače u zamenu za prava na vojne baze na britanskim teritorijama u Zapadnoj hemisferi. Ubedio je Kongres 1941. godine da odobri ratna snabdevanja u vidu zajma Britaniji kako bi sprečio da bude pobedjena od Hitlera. Ipak, Ruzvelt je bio ograničen domaćim javnim mnjenjem o tome koliko daleko može ići u otporu prema Hitleru. Tek su napad Japana na Perl Harbur i Hitlerova objava rata doveli do kraja američkog izolacionizma. Na koji se način ovi unutrašnjepolitički, lični i sistemski uzroci mogu svrstati zajedno? Možemo reći da su dubinski uzroci Drugog svetskog bili sistemski neodovršeni posao Prvog svetskog rata. Posredni uzroci su bili uglavnom 42
Ian Kershaw, “Hitler and the Nazi Dictatorship”, in: Mary Fulbrook, ed., German History since 1800, Arnold, London, 1997, p. 336.
unutrašnjepolitički - društveni i ideološki poremećaji koji su doveli do pojave Hitlera u Nemačkoj i do političkih i ekonomskih slabosti demokratija. Neposredan uzrok sunovrata je bila strategija Adolfa Hitlera za dominaciju. Da li je rat bio neizbežan? Da li je Drugi svetski rat bio neizbežan? Nije, ali se verovatnoća za njegovo izbijanje povećavala protokom vremena. Nakon Ugovora iz Lokarna, 1926. godine, ova verovatnoća se smanjila, ali su se posle Velike depresije 1929. godine i Hitlerovog dolaska na vlast 1933. mogućnosti izbora su se smanjivale sve dok 1941. godine rat nije postao globalan. Neuspeh Prvog svetskog rata u rešavanju nemačkog pitanja značio je da je već 1918. godine postojala mogućnost za drugi rat. Da su zapadne demokratije izabrale da umire Nemačku 20-ih godina i manje je kažnjavale, demokaratska vlada Vajmarske republike bi možda bila sačuvana. Ili da su Sjedinjene Države ratifikovale Ugovor iz Versaja i ostale u Evropi da sačuvaju ravnotežu snaga (kao što su učinile posle 1945. godine), Hitler možda ne bi došao na vlast. Možda bi bilo rata negde u Evropi, ali ne bi nužno došlo do Svetskog rata. U 30-im godinama je šok ekonomske depresije pothranjivao uspon ideologija koje su veličale agresiju, što je rat učinilo verovatnijim. Šta bi bilo kad bi bilo, pretpostavimo da su se Britanija i Francuska suprotstavile Nemačkoj i napravile savez sa Sovjetskim Savezom početkom 30-ih godina. Ili zamislimo da su se Sjedinjene Države pridružile Ligi Naroda. Hitler bi možda bio odvraćen ili bi bio primoran da čeka. On možda ne bi ostvario tako dramatične početne uspehe i možda bi bio svrgnut od strane svojih sopstvenih generala koji su nekoliko puta i planirali takav puč. Ali pošto se te stvari nisu dogodile, Hitlerova ličnost i strategija postale su ključni uzrok ubrzanja. Do kasnih 30-ih godina, kada je Hitler već počeo da planira rat, on je postao gotovo neizbežan. I pored toga, neki istoričari veruju da su Francuska i Britanija, da su pokrenule ofanzivu u septembru 1939. godine, mogle da poraze Nemačku. Rat na Pacifiku Rat na Pacifiku je imao posebne uzroke. Japan je bio azijsko društvo ne mnogo uključeno u evropske događaje. U 20-im godinama, Japan je bio daleko od savršene demokratije, ali je imao parlamentarni sistem. 30-ih godina, vojska i ekstremni nacionalisti su stekli kontrolu nad vladom. Njihova politika imperijalističke ekspanzije bila je veoma popularna. Japan je uvek brinuo o tome da ne bude sprečen da dođe do sirovina koje je morao da uvozi. Kada je ekonomska kriza srezala obim japanske trgovine Japanci su se uplašili da će, ukoliko ne promene svoj položaj, biti suočeni sa obeshrabrujućom budućnošću. Oni su pokušali da ostvare regionalnu hegemoniju koju su nazvali Velika Sfera Ko-prosperiteta Istočne Azije (odličan eufemizam za osvajanje nečijeg suseda). Japan je verovao da će im sfera omogućiti da se odupru pretnjama Britanije i Sjedinjenih Država, koje su još uvek bile najveće pomorske sile na Pacifiku. Japan se prvo proširio na račun Kine. Brutalni rat u Kini doveo je Japan u diplomatski sukob sa Sjedinjenim Državama koje su podržale Kinu. Posle pada Francuske pod Hitlerovu vlast 1940. godine, Japanci su iskoristili priliku da zauzmu
francuske kolonije u Jugoistočnoj Aziji, Vijetnamu i Kambodži. U tom momentu, japanski ekspanzionisti su imali tri mogućnosti. Jedna je bila da se krene na zapad protiv Sovjetskog Saveza. Budući da su već postojali sukobi između japanskih i sovjetskih snaga duž mandžurske granice, neki su smatrali japansko-sovjetski rat duž te granice najverovatnijim. Druga opcija za Japance bila je da napadnu na jug, gde je, iako su već bili zauzeli francuske kolonije u Jugoistočnoj Aziji , najveća nagrada bila Holandska Istočna Indija (današnja Indonezija), koja je posedovala naftu koja je Japanu bila potrebna. Treća opcija je bila da se napadne na istok protiv Sjedinjenih Država, daleko najrizičnija od sve tri opcije. Japanci su konačno izabrali i opciju dva i opciju tri. Sedmog decembra 1941. godine, napali su na istok protiv Sjedinjenih Država i na jug prema Indoneziji i Filipinima. Dok su pokreti na Jug imali za cilj sirovine, napad na Sjedinjene Države je teže objasniti. S obzirom na disparitet u izvorima moći, Japanci su znali da na kraju ne mogu dobiti rat protiv Sjedinenih Država, ali su se nadali da će iznenadni napad na Perl Harbur toliko demoralizovati Sjedinjene Države tako da rat širokih razmera nikada neće izbiti. To je bila velika greška u proračunu od strane Japanaca, ali iz perspektive japanske vlade, taj rizik se činio boljim od sigurnog poraza za koji su verovali da će se desiti ako ne budu ništa preduzeli. Od jeseni 1941. godine japanski ekspanzionisti nisu više smatrali Sovjetski Savez živom metom. Hitlerov napad na Sovjetski Savez uklonio je sovjetsku pretnju Japanu. U isto vreme, Amerikanci su pokušali da odvrate Japance od napada u pravcu juga uvodeći embrago na snabdevanje Japana naftom. Kako je rekao predsednik Ruzvelt: “Sjedinjene Države će staviti omču oko vrata Japanu i povremeno pritezati”. Pomoćnik državnog sekretara Din Ačeson bio je citiran u to vreme govoreći kako to neće dovesti do rata jer “nijedan razuman Japanac ne može verovati da bi napad na nas mogao rezultirati bilo čim drugim osim katastrofom za njegovu zemlju.”43 Ali Japanci su imali osećaj da će, ako ne uđu u rat, na kraju pretrpeti poraz u svakom slučaju. Sa 90 procenata uvozne nafte računali su da njihova mornarica ne može izdržati ni godinu dana ako bude odsečena; stoga su zaključili da je bolje ići u rat nego doživeti lagano davljenje. Dodatno, Sjedinjene Države su zahtevale da se Japan povuče iz Kine. Japanci su verovali da bi ih to odseklo od područja koje su smatrali svojim ekonomskim zaleđem. Kao što su japanski oficiri objašnjavali caru Hirohitu, situacija je bila slična kao kod pacijenta sa ozbiljnom bolešću: “Operacija bi, iako izuzetno opasna, ipak pružila neku nadu da se spasi život.”44 Sa njihove tačke gledišta nije bilo potpuno iracionalno za Japan da uđe u rat jer je to bila najmanje loša alternativa koju su videli. Ako Nemačka pobedi Britaniju i američko javno mnenje bude obeshrabreno brzinom napada, moglo bi se pregovorima doći do mira. Nedovoljno promišljeno rezonovanje japanskih lidera izrazio je zamenik šefa generalštaba Cukuda: “Uopšteno posmatrano, naše šanse ako uđemo u rat nisu sjajne. Svi se pitamo zar nema nekog načina da se postupa miroljubivo. Nema nikog ko bi bio voljan da kaže: “Ne brinite, čak i ako se rat produži, ja ću preuzeti celokupnu odgovornost.” Sa druge strane,
43
Citirano u Scott Sagan, “The origins of the Pacific war”, in, Robert I. Rotberg and Theodore K. Rabb, Eds, The Origin and Prevention of Major wars, Cambridge University Press, New York, 1989, pp. 335336. 44 Scott Sagan, “The origins of the pacific war”, p. 325
nemoguće je održati status quo. Stoga se neizbežno dolazi do zaključka da mi moramo ići u rat.”45 Naravno, Japan je imao opciju da prekine agresiju u Kini i Jugoistočnoj Aziji, ali to je bilo nezamislivo za vojne lidere sa njihovim ekspanzionističkim i ratobornim gledištem. Tako su 7. decembra 1941. godine Japanci bombardovali Perl Harbur (videti sliku 4.5.). Šta se dešava ako tri nivoa analize primenimo na Rat na Pacifiku? Uloga ličnosti sigurno je bila manje izražena nego što je to bio slučaj sa Hitlerom u Evropi, ali pojedini donosioci odluka su svakako uticali na tok događaja. U Japanu, ekspanzionistički generali i admirali su hteli da uvećaju japansku regionalnu dominaciju i aktivno su težili širenju rata zapadno ka Kini, južno ka Singapuru, Indoneziji i Filipinima, i istočno ka američkim teritorijama na Pacifiku. Vojni lideri kao što je Hideki Tojo igrali su vodeću ulogu u određivanju vladine politike. Ipak, Tojo je podržavao politiku koja je bila identična politici koju su vodili mnogi drugi vojni i politički lideri visokog ranga. Iako je Hitler imao vojnu i industrijsku podršku u Nemačkoj, odluke je uglavnom samostalno donosio. U Japanu je postojala veća raspršenost moći na vrhu i odluke su više bile rezultat konsenzusa među političkom i vojnom elitom. Uloga ličnosti je takođe bila značajna za odredjivanje politike Sjedinjenih Država. Frenklin Ruzvelt je bio voljan da nametne kaznene sankcije kao odgovor na japansku agresiju u Jugoistočnoj Aziji, ali mnogi u Kongresu i širom zemlje nisu bili sigurni u Ruzveltovu aktivnu i konfrontirajuću spoljnu politiku. Još uvek je postojalo snažno izolacionističko osećanje u Sjedinjenim Državama 1940. i 1941. godine, i mnogi su i dalje odbacivali uključivanje Sjedinjenih Država u međunarodnu politiku. Da su izolacionisti kao senatori Barton Viler iz Montane, Džerald Naj iz Severne Dakote ili Hiram Džonson iz Kalifornije bili predsednici, Sjedinjene Države bi možda pokušale da umire japansku agresiju pre nego da joj se suprotstave, i sledstveno tome, Japan možda nikada ne bi osetio potrebu da napadne SAD. Naravno, japanska agresija bi onda ostala bez odgovora, i Japan bi se izborio za status regionalne sile u Zapadnom Pacifiku. Što se tiče unutrašnjepolitičkih i sistemskih uzroka, videli smo kako je na unutrašnjem nivou narasli militarizam japanske vlade učinio rat verovatnijim. I kao sa što je to bio slučaj sa Evropom 30-ih godina, ekonomski kolaps u Japanu i u Sjedinjenim Državama je uticao na spoljnu politiku obe zemlje. Japan je postao više ekspanzionistički, dok su sve do 1940. godine Sjedinjene Države bile još više izolovane. Pored toga, unutrašnji haos u «Nacionalističkoj Kini» nastavio se u 30-im godinama čineći je ranjivijom za japansku ekspanziju. To je zauzvrat povećalo uticaj militarista u japanskoj unutrašnjoj politici. “Čak i kad bismo trebali da učinimo ustupke Sjedinjenim Državama odustajući od dela naše nacionalne politike zarad privremenog mira, Sjedinjene Države, sa ojačanom vojnom pozicijom, sigurno bi zahtevale sve više ustupaka sa naše strane; i konačno bi naše carstvo ležalo pod nogama Sjedinjenih Država“. (Zapis sa japanskih političkih konferencija iz 1941. godine) Na sistemskom nivou, Versajski ugovor ostavio je nezadovoljenim ambicije Japana u Kini, dok su ekonomski problemi 30-ih godina otežali Japanu dolazak do potrebnih 45
Citirano u: Scott Sagan, “Deterrence and Decision: An Historical Critique of Modern Deterrence Theory”, Harvard University, Ph. D. thesis, 1983. p. 280
sirovina samo putem trgovine. A slom, između 1931. i 1933. godine, ionako slabog sistema kolektivne bezbednosti Lige Naroda u Aziji uklonio je bilo kakva institucionalna ograničenja imperijalnim ambicijama Japana. Za razliku od rata u Evropi, i dublji i posredni uzroci rata na Pacifiku bili su u najvećoj meri unutrašnjepolitičkog karaktera zaokret Japana prema ekspanziji, Sjedinjenih Država prema većem izolacionizmu i haos u Kini 30-ih godina. Neposredni uzrok bila je Ruzveltova odluka da primeni potpuni embargo u julu 1941. godine, i iz toga rezultirajuća odluka japanske armije da 7. decembra napadnu Sjedinjene Države. Politika popuštanja i dve vrste rata Kakve se pouke mogu izvući iz ovoga? Neki kažu da je ključni nauk iz 30-ih godina da je politika popuštanja zlo. Ali politika popuštanja nije loša sama po sebi; to je klasično sredstvo diplomatije. To je politički izbor da se omoguće promene u ravnoteži snaga koje idu u prilog rivalskoj državi. Umesto da pokušavate da odvratite ili obuzdavate agresiju protivnika, država može da odluči da je bolje da se protivniku dozvole skromni dobici. Uoči Peloponeskog rata, Korint je ubeđivao Atinjane da mu se mora dozvoliti da zauzme Korkiru. Atinjani su ipak odbili da popuste Korintu i umesto toga se opredelili za borbu. S obzirom na potonji sled događaja, možda bi za Atinu bilo bolje da je popustila ambicijama Korinta umesto što su ih izazivali zbog Korkire. Politika popuštanja je uspešno primenjivana 1815. godine kada su pobedničke sile popustile poraženoj, ali i dalje jakoj Francuskoj. U 90-im godinama XIX veka, Britanija je popuštala Sjedinjenim Državama koje su narastale u moći. Čak bismo mogli reći i da je politika popuštanja mogla biti prava politika koju su Zapadni saveznici trebali da vode prema Nemačkoj u 20-im godinama. Jedna od velikih ironija međuratnog perioda jeste da se Zapad sukobio sa Nemačkom u 20-im godinama, kada je trebao da joj popusti, a popustio u 30-im godinama, kada je trebao da se suprotstavi. Politika popuštanja je bio pogrešan pristup Hitleru, ali britanski premijer Nevil Čemberlen nije bio takva kukavica kakvim ga predstavlja Minhensko iskustvo. On je želeo da izbegne još jedan svetski rat. Jula 1938. godine, rekao je: “Kada pomislim na te četiri grozne godine rata, i pomislim na 7 miliona mladih ljudi koji su pokošeni u punoj životnoj snazi, i na 13 miliona koji su bili ranjeni i osakaćeni, bedu i sve ono što su pretrpeli majke i očevi, sinovi i ćerke, moram reći da u ratu nema pobednika, već su svi gubitnici. Zbog ovih misli osećam da je moja prvenstvena dužnost da napregnem svu snagu kako bi se izbeglo ponavljanje Velikog Rata u Evropi.”46 Čemberlenov greh nisu bile njegove namere, nego pre svega njegovo neznanje i arogancija u neuspehu da na odgovarajući način proceni situaciju. A u tom neuspehu on nije bio usamljen. Prvi i Drugi svetski rat često izgledaju kao dva prilično različita modela rata: slučajan rat nasuprot planiranoj agresiji. Prvi svetski rat je bio neželjena spirala neprijateljstva. U odredjenoj meri, on je mogao biti izbegnut politikom popuštanja. Kako kaže politikolog Dejvid Kaleo “Prava pouka nije toliko potreba za opreznošću prema agresorima, nego 46
Neville Chamberlain, In Search of Peace: Speeches 1937-1938, Hutchinson, n. d., London, p. 59.
katastrofalne posledice odbijanja da se razumno nagodi sa onim koji se naglo uzdignuo.”47 Drugi svetski rat nije bio neželjena spirala neprijateljstva – to je bio neuspeh da se Hitlerova planirana agresija odvrati. U tom smislu, politike koje su bile odgovarajuće da bi se sprečio Prvi i Drugi svetski rat bile su gotovo suprotne jedna drugoj. Nagodba sa Nemačkom je možda mogla da pomogne da se spreči Prvi svetski rat, odvraćanje Nemačke je moglo sprečiti Drugi svetski rat, ali su politike bile obrnute. U pokušaju da se izbegne ponavljanje Prvog svetskog rata, britanski lideri 30-ih godina su pomogli da se ubrza Drugi svetski rat. U isto vreme, napori lidera Sjedinjenih Država da odvrate Japan pomogli su izbijanju rata na Pacifiku. Politika odvraćanja nije uspela jer su se Japanci osetili sateranim u tesnac u situaciji u kojoj je alternativa mira izgledala gore nego rizikovanje rata. Naravno, ova dva modela rata su pojednostavljena. Prvi svetski rat nije bio samo slučajan, a Drugi svetski rat, barem na Pacifiku, nije bio samo Hitlerova planirana agresija. Konačni nauk koji se može izvući iz svega ovoga jeste da se treba čuvati suviše pojednostavljenih istorijskih modela. Uvek se zapitajte da li model odgovara istorijskim činjenicama i da li stvarno odgovara realnoj situaciji danas. U tom smislu može nam pomoći podsećanje na priču o mački Marka Tvena. Kao što je Tven rekao, mačka koja sedne na vrelu peć, neće sesti na vrelu peć ponovo, ali neće sesti ni na hladnu. Potrebno je znati koje su peći vrele, a koje hladne kada koristimo istorijske analogije, ili modele u političkim naukama zasnovane na Prvom i Drugom svetskom ratu. HRONOLOGIJA IZMEĐU DVA SVETSKA RATA 1919. Otvaranje Mirovne konferencije u Versaju; usvajanje Vajmarskog ustava 1920. Stvaranje Lige naroda 1921-1922. Vašingtonska konferencija o pomorskom naoružanju 1922. U Hagu osnovan Stalni sud Pravde; Ugovor iz Rapala između Nemačke i Sovjetskog Saveza; Musolini preuzima vlast u Italiji 1923. Francuska i Belgija okupiraju Rursku oblast kao odgovor na nemački prekršaj u isporuci uglja; Propao nacistički puč u pivnici 1924. Prihvaćen Djusov plan za ratne reparacije; Usvojen Ženevski protokol o mirnom rešavanju medjunarodnih sporova 1925. Konferencija i Ugovori iz Lokarna 1926. Nemačka primljena u Ligu Naroda 1928. Potpisan Brijan-Kelogov pakt 47
David P. Calleo, The German Problem Reconsidered: Germany and the World Order, 1870 to the Present, Cambridge University Press, Cambridge, 1978, p. 6.
1930. Londonska konferencija o pomorskom naoružanju 1931. Japanska invazija na Mandžuriju; propast austrijskog Kredit-anštalta; Banka Engleske napustila zlatni stadard 1932. Konferencija o razoružanju; Konferencija u Lozani posvećena nemačkim reparacijama 1933. Adolf Hitler postao nemački kancelar; paljenje Rajhstaga; usvojen Enabling Act kojim je uspostavljena nacistička diktatura; Nemačka se povukla sa Konferencije o razoružavanju i iz Lige Naroda 1934. Sovjetski Savez pristupio Ligi Naroda 1935. Nemačka odbacila odredbe o razoružanju Versajskog ugovora; stvoren Francuskoruski savez; postignut Englesko-nemački sporazum o pomorskim snagama; italijanska invazija na Etiopiju; Hoar-Lavalov pakt 1936. Nemačka odbacila Pakt iz Lokarna i ponovo okupirala Rajnsku oblast; Italija dobila rat u Etiopiji; Liga Naroda diskreditovana kao politički instrument; stvorena osovina Rim-Berlin; stvoren Anti-kominternovski pakt 1936-1939. Gradjanski rat u Španiji 1937. Japan započeo napad na Nanking i druge kineske gradove 1938. Nemačka invazija i aneksija Austrije; Čemberlen se sastao sa Hitlerom u Berhtesgadenu, Godebergu i Minhenu kako bi rešili nemačko-češku krizu; potpisan Minhenski sporazum 1939. Kriza u Čehoslovačkoj; Nemačka okupirala čitavu Čehoslovačku; Britanci i Francuzi daju jemstva za Poljsku, Grčku i Rumuniju; Italija napada Albaniju; Ruskonemački (Molotov-Ribentrop) pakt; Nemačka napala Poljsku; Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj 1940. Hitler napada Francusku; Bitka za Britaniju; Japan okupirao Francusku Indokinu 1941. Hitler napada Sovjetski Savez; Japan izvršio napad na Perl Harbur PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE: 1. Koje „lekcije“ iz Prvog svetskog rata su u to vreme izvukli donosioci političkih odluka? Kako je to uticalo na njihovo ponašanje u medjuratnom periodu?
2. U čemu se koncept kolektivne bezbednosti razlikovao od politike ravnoteže snaga? Da li je pojam kolektivne bezbednosti utopijski? Ako ne, šta je moglo da poboljša funkcionisanje kolektivne bezbednosti u medjuratnom periodu? 3. Da li je Drugi svetski rat bio neizbežan? Ako da, zašto i kada? Ako ne, kada i kako je mogao biti izbegnut? 4. U kojoj meri se izbijanje Drugog svetskog rata može pripisati ličnostima lidera koji su u tome učestvovali? 5. Koje lekcije iz medjuratnog perioda bi mogle pomoći donosiocima političkih odluka da danas izbegnu rat? 6. Da li je odluka Japana da napadne Sjedinjene Države bila iracionalna? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Ross, Graham, The Great Powers and the Decline of the European States System, 1919 – 1945, Longman, London, 1983, pp. 109 – 126. 2. Bell, P. M. H., The Origins of the Second World War in Europe, Longman, London, 1986, pp. 14 – 38. 3. Sagan, Scott, „The Origins of the Pacific War“, Journal of Interdisciplinary History, 18 : 4, Spring 1988, pp. 893 – 922. 4. Taylor, A. J. P., The Origins of the Second World War, Hamilton, London, 1961, pp. xi – xxviii, 102 – 109, 271 – 278. 5. Bullock, Alan, „Hitler and the Otigins of the Second World War“, in: W. R. Louis, ed., The Origins of the Second World War: A. J. P. Taylor and His Critics, Wilry, New York, 1972 DODATNA LITERATURA: Barkin, J. Samuel, and Bruce Cronin, „The State and the Nation: The Changing Norms and the Rules of Sovereignty“, International Organization, Winter 1994, pp. 107 – 130. Barnhart, Michael A., Japan Prepares for Total War: The Search for Economic Security: 1919 1941, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1987 Bell, P. M. H., The Origins of the Second World War in Europe, Longman, London, 1986 Bullock, Alan, Hitler: A Study in Tyranny, Harper & Row, New York, 1964 Carr, E. H., The Twenty Years’ Crisis 1919 – 1939: An Introduction to the History of International Relations, HarperCollins, New York, 1981 Claude, Inis L., Power and International Relations, Random House, New York, 1962
Cohen, Warren, Empire Without Tears: America’s Foreign Relations, 1921 – 1933, Knopf, New York, 1987 Heinrichs, Waldo, Jr., Threshold of War: Franklin D. Roosevelt and American Entry into World War II, Oxford University Press, New York, 1988 Hilderbrand, Klaus, Foreign Policy of the Third Reich, trans. Anthony Fothergill, University of California Press, Berkeley, CA, 1973 Hughes, Jeffery, „ The Origins of the World War II in Europe: British Deterrence Failure and German Expansionism“, in: Robert I. Rotberg and Theodore K. Rabb, eds., The Origin and Prevention of Major Wars, Cambridge University Press, Cambridge, 1986, pp. 281 – 322. Iriye, Akira, The Origins of the Second World War in Asia and the Pacific, Longman, London, 1987 Jervis, Robert, Richard Ned Lebow, and Janice Gross Stein, Psychology and Deterrence, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1985 Kier, Elizabeth, Imagining War: French and British Military Doctrine Between the Wars, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1997 Lukacs, John, Five Days in London, May 1940, Yale University Press, New Haven, CT, 1999 Macmillan, Margaret Olwen, Paris 1919: Six Months that Changed the World, Random House, New York, 2002 Middlemas, Keith, The Strategy of Appeasement: The British Government and Germany, Quadrangle Books, Chicago, 1972 Ross, Graham, The Great Powers and the Decline of the European States System, 1919 – 1945, Longman, London, 1983 Storry, Richard, A History of Modern Japan, Penguin, Baltimore, 1960 Utley, Jonathan, Going to War with Japan, 1937 – 1941, University of Tennessee Press, Knoxville, TN, 1985
Walters, F. P., A History of the League of Nations, Oxford University Press, London, 1952 Wolfers, Arnold, Discord and Collaboration: Essays on International Politics, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1962
POGLAVLjE 5 HLADNI RAT Imajući u vidu nasilnu prvu polovinu veka, najznačajnija odlika druge polovine XX veka je bilo odsustvo Trećeg svetskog rata. Umesto toga, tu je bio Hladni rat, razdoblje intezivnog neprijateljstva bez stvarnog rata. Neprijateljstvo je bilo toliko intezivno da su mnogi očekivali oružane sukobe između supersila. Do borbi je dolazilo, ali na periferiji i ne direktno između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Hladni rat trajao je četiri decenije, od 1947-1989. godine. Vrhunac Hladnog rata je bio od 1947-1963. godine, kada je bilo tek nekoliko ozbiljnih pregovora između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Između 1945. i 1952. godine nije bilo čak ni sastanaka na vrhu. Džordž Kenan, ambasador Sjedinjenih Država u Moskvi 1952. godine, uporedio je svoju izolaciju u američkoj Ambasadi sa iskustvom svog zarobljeništva u Berlinu tokom Drugog svetskog rata. Kasnije faze Hladnog rata u 70-tim i 80-tim godinama su bile dosta drugačije. Amerikanci i Sovjeti su imali brojne kontakte i stalno su pregovarali o ugovorima o kontroli naoružanja. Do kraja Hladnog rata je došlo dosta brzo sa promenom sovjetske politike nakon dolaska Mihaila Gorbačova na vlast 1985. godine. Sovjetska hegemonija nad Istočnom Evropom se urušila 1989. godine, a sam Sovjetski Savez se raspao 1991. ODVRAĆANjE (DETERRENCE) I ZAPREČAVANjE (CONTAINMENT) Ono što Hladni rat čini izuzetkom jeste da je to bilo razdoblje duge napetosti koje se nije završilo ratom između dve rivalske države. Postoje različita objašnjenja zašto je to bilo tako, i o njima će biti reči. Zbog svog neobičnog toka, Hladni rat pruža jedinstvenu perspektivu međunarodnih odnosa, i osvetljava dinamike dva izbora u spoljnoj politici koja države mogu da učine: izabrati da se odvrati, ili izabrati da se obuzda širenje uticaja neke države. Odvratiti znači obeshrabriti pomoću straha, i to nije novina Hladnog rata. Tokom istorije države su stvarale vojske, formirale saveze i upućivale pretnje da bi odvratile druge zemlje od napada. Tokom Hladnog rata i sa pojavom nuklearnog
naoružanja, supersile su više zavisile od obeshrabljivanja putem pretnji, nego od odbrane nakon što dođe do napada. Odvraćanje u Hladnom ratu je bilo vezano za celokupnu strategiju nuklearnog odvraćanja, ali je takođe bilo i nastavak logike ravnoteže snaga. Odvraćanje nuklearnom pretnjom je bio jedan od načina na koji je svaka supersila pokušala da spreči drugu od sticanja prednosti i time narušavanja ravnoteže snaga između njih. Kao što ćemo videti, odvraćanje je često povećavalo napetost između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza i nije uvek lako dokazati da je odvraćanje delovalo. Uvek postoji opasnost od sumnjivih uzročnosti. Ako je profesorka rekla kako su njena predavanja držala slonove izvan učionica, bilo bi teško opovrgnuti njenu tvrdnju ako nijedan slon nije nikada došao na čas. Možemo proveriti takve tvrdnje koristeći protivpitanje: koliko je verovatno da bi slon ikada došao na čas. Koncept odvraćanja je bio povezan sa politikom zaprečavanja. Tokom Hladnog rata, zaprečavanje se odnosi na posebnu američku politiku obuzdavanja širenja sovjetskog komunizma kako bi se unapredio liberalni ekonomski i politički svetski poredak. Ali, kao ni odvraćanje, ni zaprečavanje nije nastalo sa Hladnim ratom, iako pojam potiče iz tog vremena. Zaprečavanje je vekovima bilo osnovno sredstvo spoljne politike. U XVIII veku, konzervativne monarhističke države Evrope su pokušale da spreče širenje ideologije slobode i jednakosti koju je podupirala Francuska revolucija, ili čak i ranije, rimokatolička crkva je u Protivreformaciji pokušala da obuzda širenje Reformacije i ideala Martina Lutera. Postoje različiti oblici obuzdavanja. Ono može biti ofanzivno ili defanzivno. Može koristiti vojnu moć u obliku rata ili saveza; može koristiti ekonomsku moć u vidu trgovinskih blokada ili sankcija; i može koristiti meku moć u vidu širenja ideja i vrednosti. Tokom Hladnog rata, Sjedinjene Države su kretale između ekspanzivne politike zaprečavanja komunizma i umerenije politike obuzdavanja Sovjetskog Saveza. TRI PRISTUPA HLADNOM RATU Ko ili šta je izazvalo Hladni rat? Gotovo od samog početka ovo je bila tema žestokih debata između naučnika i političara. Postoje tri glavne škole mišljenja: tradicionalisti, revezionisti i postrevizionisti. Tradicionalisti (poznati i kao ortodoksni) tvrde da je odgovor na pitanje ko je započeo Hladni rat vrlo jednostavan: Staljin i Sovjetski Savez. Na kraju Drugog svetskog rata, američka diplomatija je bila defanzivna, dok su Sovjeti bili agresivni i ekspanzivni. Amerikanci su samo polako postali svesni prirode sovjetske pretnje. Kakav dokaz tradicionalisti pružaju? Odmah posle rata, Sjedinjene Države su predložile jedan univerzalni svetski poredak i kolektivnu bezbednost kroz Ujedinjene nacije. Sovjetski Savez nije shvatio ozbiljno Ujedinjene nacije jer je želeo da proširi svoju sferu uticaja u Istočnoj Evropi i dominira njome. Nakon rata, Sjedinjene Države su demobilisale svoje trupe, dok je Sovjetski Savez zadržao velike armije u Istočnoj Evropi. Sjedinjene Države su priznale sovjetske interese; na primer, kada su se Ruzvelt, Staljin i Čerčil sastali u februaru 1945. godine u Jalti, Amerikanci su im se uklonili sa puta kako bi izašli u susret sovjetskim interesima.
Staljin se, ipak, nije pridržavao svojih dogovora, naročito kad nije dozvolio slobodne izbore u Poljskoj. Sovjetski ekspanzionizam je dalje bio potvrđen činjenicom da je Sovjetski Savez sporo povlačio svoje trupe iz severnog Irana posle rata. One su na kraju povučene, ali tek nakon pritiska. Komunisti su 1948.godine preuzeli čehoslovačku vladu. Sovjetski Savez je sprovodio blokadu Berlina 1948. i 1949. godine, pokušavajući da istisne Zapadne vlade. 1950. godine, komunistička severnokorejska armija je prešla preko granice u Južnu Koreju. Prema tradicionalistima, ovi događaji su Sjedinjene Države postepeno učinili svesnim pretnje sovjetskog ekspanzionizma i pokrenuli Hladni rat. Revizionisti, koji su pisali uglavnom 60-tih i ranih 70-tih godina, veruju da je Hladni rat pre izazvan američkim, nego sovjetskim ekspanzionizmom. Njihov dokaz je to, kako na kraju Drugog svetskog rata svet nije bio zaista bipolaran - Sovjeti su bili mnogo slabiji od Sjedinjenih Država, koje su bile ojačane ratom i imale nuklearno oružje koje Sovjeti nisu imali. Sovjetski Savez je izgubio gotovo 30 miliona ljudi, a industrijska proizvodnja je iznosila samo polovinu u odnosu na nivo iz 1939. godine. Staljin je rekao američkom ambasadoru Averelu Harimanu u oktobru 1945. godine da će se Sovjeti okrenuti sebi kako bi popravili domaću štetu. Štaviše, kažu revizionisti, Staljinova spoljna politika u ranom posleratnom periodu je bila prilično umerena: Staljin je u Kini pokušao da spreči Mao Ce Tungove komuniste u preuzimanju vlasti; u Grčkom građanskom ratu je pokušao da obuzda grčke komuniste; i dozvolio je postojanje nekomunističkih vlada u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, i Finskoj. Revizionisti su došli do dve varijacije kojima se naglašavaju prvi i drugi nivo tumačenja. „Revizionisti prvog nivoa“ naglašavaju značaj pojedinaca i tvrde da je Ruzveltova smrt u aprilu 1945. godine bila ključni događaj jer je američka politika postala oštrija otkako je predsednik Hari S. Truman došao na vlast. U maju 1945. godine Sjedinjene Države su tako naglo ukinule program zajmova iz ratnog perioda pomoći, da su neki brodovi koji su se kretali ka sovjetskim lukama morali da se okrenu nasred okeana. Na Konferenciji u Potsdamu blizu Berlina u julu 1945. godine, Truman je pokušao da zaplaši Staljina pominjući atomsku bombu. U Sjedinjenim Državama, Demokratska stranka se postepeno sa levice i centra okretala ka desnici. Truman je 1948. godine otpustio Henrija Valasa, svog sekretara za poljoprivredu, koji se zalagao za bolje odnose sa Sovjetima. U isto vreme, Džejms Forestal, novi Trumanov sekretar za odbranu, bio je žestok antikomunusta. Meki revizionisti kažu da ove personalne promene pomažu da se objasni zašto su Sjedinjene Države postale tako anti-sovjetske. „Revizionisti drugog nivoa“ imaju drugačiji odgovor. Oni problem vide ne u pojedincima, nego u prirodi kapitalizma Sjedinjenih Država. Gabrijel i Džojs Kolko, kao i Vilijam A. Vilijams, na primer, tvrde da je američkoj ekonomiji bio neophodan ekspanzionizam, i da su Sjedinjene Države planirale da svet učine bezbednim ne za demokratiju, nego za kapitalizam. Američka ekonomska hegemonija ne bi mogla da trpi bilo koju državu koja bi pokušala da organizuje autonomni ekonomski prostor. Američki vođi su strahovali da se ne ponove 30-te godine, jer bi bez spoljne trgovine došlo do nove Velike depresije. Maršalov plan pomoći Evropi je bio samo način da se proširi američka ekonomija. Sovjeti su imali
pravo što su ga odbili kao pretnju svojoj sferi uticaja u Istočnoj Evropi. Prema Vilijamsovim rečima, Amerikanci su uvek davali prednost politici otvorenih vrata u međunarodnoj ekonomiji zato što su očekivali da prođu kroz njih. Postrevizionisti kasnih 70-tih i 80-tih godina, kako je tumačio Džon Luis Gedis, imaju drugo objašnjenje koje se usredsređuje na strukturni nivo. Oni smatraju da ni tradicionalisti niti revizionisti nisu u pravu zato što nikoga ne treba kriviti za početak Hladnog rata. To je bilo neizbežno, ili gotovo neizbežno, zbog bipolarne strukture posleratne ravnoteže snaga. 1939. godine je postojao multipolarni svet sa sedam velikih sila, ali su posle razaranja prouzrokovanih Drugim svetskim ratom, ostale samo dve supersile: Sjedinjene Države i Sovjetski Savez. Bipolarnost, plus posleratna slabost evropskih država stvorili su vakum moći u koji su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez bile uvučene. Morale su da dođu u sukob, i zbog toga je, kažu postrevizionisti, besmisleno tražiti krivca. Sovjeti i Amerikanci su imali različite ciljeve na kraju rata. Sovjeti su hteli opipljiv posed - teritoriju. Amerikanci su imali neopipljive, odnosno ciljeve koji su se odnosili na društvo - interesovao ih je opšti kontekst svetske politike. Društveni ciljevi sukobili su se sa ciljevima posedovanja kada su Sjedinjene Države promovisale globalni UN sistem, dok su Sovjeti nastojali da konsoliduju svoju sferu uticaja u Istočnoj Evropi. Ove razlike u stilu, međutim, ne daju osnov Amerikancima za osećaj prednosti u moralnom smislu, kažu postrevizionisti, jer su Sjedinjene Države imale koristi od Ujedinjenih nacija, i, sa većinom glasova na svojoj strani, njima nisu bile mnogo ograničene. Sovjeti su možda imali sferu uticaja u Istočnoj Evropi, ali su i Sjedinjene Države imale sferu uticaja na Zapadnoj hemisferi i u Zapadnoj Evropi. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su morale da se šire, kažu postrevizionisti, ne zbog ekonomskog determinizma koji revizionisti naglašavaju, nego zbog prastare bezbednosne dileme država u jednom anarhičnom sistemu. Ni Amerikanci niti Sovjeti nisu mogli da dozvole drugome da dominira Evropom, kao što ni Atinjani nisu mogli sebi dozvoliti da puste da Korinćani zadobiju kontrolu nad mornaricom Korkire. Kao dokaz, postrevizionisti citiraju Staljinovo objašnjenje jugoslovenskom vođi Milovanu Đilasu 1945. godine: „Ovaj rat nije kao u prošlosti; ko god okupira teritoriju nameće joj i sopstveni društveni sistem. Svako nameće vlastiti sistem onoliko daleko koliko njegova armija može da stigne.“48 Drugim rečima, u jednom ideološkom bipolarnom svetu, država koristi svoje vojne snage kako bi nametnula društva slična sopstvenim, u cilju osiguranja vlastite bezbednosti. Ruzvelt je nešto slično rekao Staljinu u jesen 1944. godine: „U ovom globalnom ratu bukvalno ne postoje pitanja, politička ili vojna, za koja Sjedinjene Države nisu zainteresovane.“49. Imajući u vidu ovu bipolarnu strukturu, kažu postrevizionisti, pokrenula se spirala neprijateljstva: nesreća u jednoj zemlji rađa nesreću u drugoj. Obe počinju da doživljavaju neprijatelja kao analognog Hitleru u 30-tim godinama. Kako su viđenja druge strane postajala tvrđa, tako se Hladni rat produbljivao.
48
Мilovan Djilas, Conversations with Stalin, trans. Michael. B. Petrovich, Harcourt Brace Jovanovich San Diego, CA, 1962, p. 114. 49 Ralph B. Leverng, The Cold War, 1945-1972, Harlan Davidson, Arlington Heights, IL, 1982, p. 15.
Od kraja Hladnog rata, skromni dotok dokumenata iz nekada nepristupačnih Sovjetskih arhiva dao je novi podstrek za raspravu povodom toga čija je strana započela sukob. Džon Luis Gedis je, na primer, postao sve više uveren da SSSR nosi glavnu odgovornost za početak i prirodu sukoba supersila. On navodi ideološku tvrdoću Staljina i drugih sovjetskih vođa, kao i jednako rigidnu posvećenost Kremlja da održava formalnu imperiju u svojoj sferi uticaja. Vraćanje Gedisa tradicionalističkom gledištu je naišlo na sumnjičav prijem u nekim stručnim krugovima, što jemči da će se rasprava nastaviti u doglednoj budućnosti. RUZVELTOVA POLITIKA Frenklin Ruzvelt je hteo da izbegne greške Prvog svetskog rata, pa je umesto mira nalik Versajskom, zahtevao bezuslovnu predaju Nemačke. Hteo je liberarni trgovinski sistem kako bi izbegao protekcionizam koji je oštetio svetsku ekonomiju u 30-im godinama i doprineo početku rata. Sjedinjene Države bi izbegle svoje naginjanje izolacionizmu koje je bilo tako štetno 30-ih godina. One bi pristupile novoj i snažnijoj Ligi naroda u vidu Ujedinjenih nacija, sa moćnim Savetom bezbednosti. Kordel Hal, državni sekretar tokom većeg dela rata, bio je posvećeni sledbenik Vilsona, a javno mnjenje u Sjedinjenim Državama je snažno podržavalo Ujedinjene Nacije. Da bi unapredio i proširio svoju veliku zamisao, Ruzveltu je trebala dvostranačka domaća podrška za njegovu međunarodnu poziciju. Na spoljnom planu, morao je da ubedi Staljina da će njegove bezbednosne potrebe biti zadovoljene pristupanjem Ujedinjenim nacijama. CITAT: „PREDSEDNIK SE PONAŠAO KAO DA JE PRIRODNA SARADNjA, ONAKO KAKO SU AMERIKANCI RAZUMEVALI TAJ POJAM, BILA MOGUĆA I TOKOM I NAKON RATA. RUZVELT JE OČIGLEDNO ZABORAVIO, AKO JE IKADA I ZNAO, DA ON U STALjINOVIM OČIMA NIJE BIO MNOGO RAZLIČIT OD HITLERA – OBOJICA SU BILI VOĐE MOĆNIH KAPITALISTIČKIH DRŽAVA ČIJE SU SE DUGOROČNE AMBICIJE SUKOBILE SA AMBICIJAMA KREMLjA.“ William Taubman, Stalin’s American Policy50
Ruzvelta su optuživali da je imao naivan pristup posleratnoam planiranju. Njegova osnovna zamisao nije bila naivna, ali neke od njegovih taktika jesu. Previše je verovao u Ujedinjene nacije, precenivši pri tom izvesnost naginjanja izolacionizmu i, što je najvažnije, potcenio je Staljina. Ruzvelt je mislio da može da se ponaša prema Staljinu na način na koji bi tretirao svoje kolege američke političare, obgrljujući ga rukom, na taj način povezujući političara sa političarom. Ruzvelt nije u potpunosti shvatio da je Staljin, kao i njegovi ljudi, bio totalitarista, „koji je u ime naroda ubio milione; koji je, da bi se odbranio od Hitlera, potpisao pakt sa njim, podelio sa njim ratni plen, i, kao i on, proterao, 50
William Taubman, Stalin’s American Policy, Norton, New York, 1982, p. 36.
uništio, ili porobio susedne narode; koji stoji po strani i grmi protiv demokratija kako se Nemačka pomera ka zapadu, a onda njih krivi što nisu dovoljno pomogli kada je Hitler krenuo na istok.“51. Ruzvelt je pogrešno protumačio Staljina, ali nije prodao američke interese na Konferenciji u Jalti 1945. godine, kako su neki kasnije tvrdili. Ruzvelt nije bio naivan u svim aspektima svoje politike. Pokušao je da veže ekonomsku pomoć za političke ustupke Sovjeta, i odbio da podeli tajne o atomskoj bombi sa njima. On je jednostavno bio realan povodom pitanja ko će imati trupe u Istočnoj Evropi na kraju rata, i, sledstveno tome, ko će imati prevlast u tom regionu. Ruzveltove greške su bile u tome što je mislio da Staljin vidi svet na njegov način, da razume unutrašnju politiku Sjedinjenih Država, i da će u odnosima sa Staljinom biti od pomoći one iste američke političke veštine kojima je lider razlike ostavljao po strani i pozivao na prijateljstvo. STALjINOVA POLITIKA Staljinovi planovi neposredno posle rata bili su da učvrsti unutrašnju kontrolu. Drugi svetski rat je prouzrokovao ogromnu štetu Sovjetskom Savezu, ne samo u već opisanim strašnim ljudskim i industrijskim gubicima, nego i u odnosu na komunističku ideologiju. Mnogi su u Sovjetskom Savezu sarađivali sa Nemcima zbog otpora oštrini komunističke vladavine. Nemačka invazija je ozbiljno oslabila Staljinovu vlast. Zaista, Staljin je tokom rata morao da poveća pozivanje na ruski nacionalizam zato što oslabljena komunistička ideologija nije bila dovoljna da motiviše njegov narod. Staljinova izolacionistička politika na kraju rata je bila smišljena da odstrani spoljne uticaje iz Evrope i Sjedinjenih Država. Staljin je koristio Sjedinjene Države kao objektivnog neprijatelja, podstičući sovjetski narod da se zatvori, povuče, i ne veruje strancima. Iz toga ne proizilazi da je Staljin želeo Hladni rat do kojeg je došlo. Staljin je više želeo određenu saradnju, posebno ako bi mu pomagala da sledi svoje ciljeve u Istočnoj Evropi i donela neku ekonomsku pomoć iz Sjedinjenjih Država. Kao dobar komunista, verovao je da će Sjedinjene Države morati da mu pruže ekonomsku pomoć, budući da je kapitalistički sistem morao da izvozi kapital zbog nedovoljne domaće potražnje. Staljin je takođe verovao da će se u narednih 10 ili 15 godina pojaviti sledeća kriza kapitalističkog sistema i da će u to vreme Sovjetski Savez biti oporavljen i spreman da izvuče korist iz neizbežnog sukoba sa kapitalistima. U pogledu spoljne politike, Staljin je želeo da se zaštiti kod kuće, kao i da osigura prevlast koju je Sovjetski Savez obezbedio u Istočnoj Evropi od pakta sa Hitlerom 1939. godine. Staljin je takođe želeo da ispita slabe tačke(kapitalizma, prim.prev.), nešto što se bolje radi kada nema krize. Staljin je 1941. godine rekao britanskom ministru spoljnih poslova Entoniju Idnu da više voli aritmetiku nego algebru; drugim rečima, želeo je praktičan pre nego teorijski pristup. Kada je Vinston Čerčil predložio formulu posleratne podele uticaja na Balkanu, odnosno neke zemlje pod britanskom, a neke pod sovjetskom konrolom, a u ostalim 50:50, Staljin je bio veoma voljan da prihvati tu ideju. Neki nagoveštaji Staljinovog početnog opreza u neposrednoj podršci komunističkim vladama u Kini, Čehoslovačkoj i Mađarskoj su se dobro uklopile u njegov više aritmetički nego 51
Isto, p. 37.
algebarski pristup u postizanju vlastitih ciljeva. Staljin je bio posvećeni komunista koji je, iako je svet video u okviru komunizma, često koristio pragmatične taktike. FAZE SUKOBA Rane etape Hladnog rata mogu biti podeljene u tri faze: 1945-1947. godine postepeno nastajanje; 1947- 1949. godine - objava Hladnog rata; 1950-1962. godine vrhunac Hladnog rata. Ni Staljin niti Truman nisu želeli Hladni rat. Na kraju Drugog svetskog rata, Truman je poslao Ruzveltovog bivšeg pomoćnika Harija Hopkinsa u Moskvu da ispita da li se mogu postići neki dogovori. Čak i nakon Konferencije u Potsdamu, Truman je nastavio da smatra Staljina umerenim. I zaista, čak 1949. godine uporedio je Staljina sa svojim starim prijateljem Bosom Pendergasom u Kanzas Sitiju. Džordž Kenan je, pišući kao chargé d’affaires američke ambasade iz Moskve 1946. godine, pokušavao da upozori američke donosioce odluka na Staljinovu pravu prirodu i namere, a Vinston Čerčil je održao čuveni govor u Fultonu, država Misuri, upozoravjući da ''gvozdena zavesa'' pada preko Evrope. Dok je državni sekretar Džejms Berns i dalje pokušavao da pregovara o posleratnom ugovoru sa Sovjetima, Truman je zatražio od svog pomoćnika Klarka Kliforda da pripremi izveštaj o stvarnim planovima Sovjeta. Kliford je razgovarao sa raznim ljudima i došao do zaključka da je Kenan bio u pravu: Sovjeti su želeli da se prošire gde god bi videli pogodnu priliku. Kada je Truman primio izveštaj decembra 1946. godine, rekao je ipak Klifordu kako ne želi da njegovi rezultati budu obznanjeni, jer je i dalje pokušavao da prati veliki Ruzveltov projekat i nije još bio razvio novu strategiju. Šest pitanja je doprinelo kasnijoj promeni američke strategije i nastanku Hladnog rata. Jedno se ticalo Poljske i Istočne Evrope. Poljska je, naravno, bila jedan od neposrednih uzroka Drugog svetskog rata, i Amerikanci su verovali da je Staljin prekršio jasnu obavezu da održi slobodne izbore u Poljskoj posle rata. Međutim, nije bilo jasno na šta je Staljin bio pristao. Kada su se Staljin i Ruzvelt sastali u Teheranu 1943. godine, Ruzvelt je pokrenuo poljsko pitanje, ali je apelovao na Staljina u kontekstu američkih izbora 1944. godine: bližili su mu se izbori, bilo je mnogo poljsko-američkih glasača, i morao je da im kaže da će u Poljskoj biti izbora nakon rata. Staljin, koji nikada nije brinuo o izborima u Sovjetskom Savezu, nije ozbiljno shvatio Ruzveltovu brigu. Sporazum iz Jalte, iz februara 1945. godine, takođe je bio donekle nejasan, i Staljin je proširio značenje njegovih odredbi koliko god je mogao, i u tom smilsu postavio marionetsku vladu u Varšavi, nakon što su sovjetske trupe oterale Nemce. Amerikanci su se osećali prevarenim, ali je Staljin osećao da će se Amerikanci prilagoditi realnosti da su sovjetske trupe te koje su oslobodile Poljsku. U maju 1945. godine program pomoći je bio iznenada zaustavljen, i ekonomski odnosi između Sjedinjenih Država i Sovjetskog saveza su postali zategnuti. Naglo okončanje programa pomoći je donekle bila birokratska greška, ali ukupna situacija se nije poboljšala kada su u februaru 1945. godine Sjedinjene Države odbile sovjetski zahtev za zajam. Sovjeti su te postupke protumačili kao ekonomsko sredstvo čiji su ciljrvi bili neprijateljski. Nemačka je bila treći problem. Na sastanku u Jalti, Amerikanci i Sovjeti su se složili da Nemačka treba da plati 20 milijardi dolara ratne štete, od čega bi polovina
pripala Sovjetskom Savezu. Detalji o tome kako bi se i kada vršila plaćanja nisu dogovoreni u Jalti, iako su se obe strane saglasile da o tome pregovaraju kasnije. Na Potsdamskom sastanku u julu 1945. godine, Sovjeti su zahtevali svojih 10 milijardi; štaviše, tražili su ih iz zapadnih zona Nemačke koju su Amerikanci, Britanci i Francuzi okupirali. Hari Truman, zabrinut kako će se Nemačka ponovo izgraditi, rekao je da ako Sovjeti žele da uzmu 10 milijardi od Nemačke, treba da ih uzmu iz istočne zone koju su okupirali; ako išta bude preostalo nakon rekonstrukcije zapadnog dela Nemačke, on će obavestiti Sovjete. Tako je počela serija podela između Amerikanaca i Sovjeta oko toga kako obnoviti Nemačku. Amerikanci su, zajedno sa Britancima i Francuzima, stvorili jedinstvenu monetu u zapadnim zonama, otpočevši proces integracije Zapadne Nemačke, što je zauzvrat prouzrokovalo da Sovjeti učvrste kontrolu nad istočnom zonom Nemačke. Istočna Azija je takođe bila problem. Sovjeti su bili neutralni na Pacifiku sve do poslednje nedelje rata. Tada su Sovjeti objavili rat Japanu, zauzimajući Mandžuriju i četiri ostrva na severu Japana. U Potsdamu, Sovjeti su tražili okupacionu zonu u Japanu, kao što je bila američka okupaciona zona u Nemačkoj. Trumanov odgovor je zapravo bio da su Sovjeti kasno stigli na zabavu, tako da nema zone. Sa američke tačke gledišta, ovo je izgledalo savršeno razumno, ali je situacija podsetila Sovjete na Istočnu Evropu, gde su Amerikanci hteli slobodne izbore i uticaj, ali Sovjetska armija je prva bila stigla. Sovjeti su videli situaciju na Dalekom Istoku kao analognu Istočnoj Evropi, dok su Amerikanci to videli kao još jedan primer Sovjetskog pritiska u cilju sopstvene ekspanzije. Peto pitanje je bila atomska bomba. Ruzvelt je odlučio da ne podeli tajnu atomske bombe sa Sovjetskim Savezom. Većina istoričara se sada slažu da je Truman bacio bombu na Hirošimu i Nagasaki pre svega kako bi ubrzao kraj rata sa Japanom, a ne da bi zaplašio Sovjetski Savez, kako su tvrdili neki revizionisti. Ali on jeste očekivao da će bomba imati određene političe posledice. Na sastanku u Potsdamu, kada je Truman kazao Staljinu kako Amerika ima atomsku bombu, Staljin je ostao nepromenjenog izraza lica i naizgled nije bio impresioniran. Naravno, to je Staljin već znao od svojih špijuna, ali je njegova mirnoća donekle predstavljala udar za Amerikance. Kada su Sjedinjene Države 1946. godine predložile Plan Baruh za kontrolu nuklearnog naoružanja od strane U.N., Staljin ga je odbio jer je hteo da izradi sopstvenu bombu. Kako je on to video, bomba pod međunarodnom kontrolom bi i dalje bila američka bomba, jer su samo Amerikanci znali kako da je naprave. Daleko je bolje za sovjetsku bezbednost da imaju sopstvenu bombu (čiju su eksploziju na kraju izveli 1949. godine). Šesto pitanje ticalo se zemalja Istočnog Mediterana i Srednjeg Istoka gde su Britanci bili uticajni pre Drugog svetskog rata. Posle rata desilo se nekoliko stvari. Prvo, Sovjeti su odbili da povuku svoje trupe iz Severnog Irana u martu 1946. godine. Sjedinjene Države su podržale Iran u raspravi u Ujedinjenim nacijama. Sovjeti su se na kraju povukli, ali je taj događaj izazvao prilično gorčine. Potom je Sovjetski Savez počeo da vrši pritisak na Tursku, svog suseda na jugu, a izgledalo je da grčki komunisti dobijaju građanski rat u Grčkoj. Još jednom, zapad je verovao da su Sovjeti u ekspanziji. Ovih šest pitanja su bila realna, iako je u gotovo u svakom od njih bilo pogrešnih opažanja. Da li su ona mogla biti rešena pregovorima ili popuštanjem? Da li bi popuštanje delovalo? Verovatno ne. Kenan je smatrao da je Staljinova namera bila da isproba svaku slabu tačku. Popuštanje bi bilo shvaćeno kao slaba tačka i navelo na dalja isprobavanja. U junu 1946. godine, Maksim Litvinov, bivši sovjetski ministar inostranih poslova, upozorio je američkog državnog sekretara protiv bilo kakvih ustupaka, jer je
osnovni uzrok napetosti „ideološka kocepcija koja ovde preovladava o tome da je sukob između komunizma i kapitalizma neizbežan“. Ustupci bi samo doveli do „suočavanja Zapada, pre ili kasnije, sa novom serijom zahteva“52. Popuštanje verovatno ne bi uspelo, ali tvrđe pogađanje je moglo da ograniči neke od događaja koji su doveli do nastanka Hladnog rata. Taktički uticaj čvršće američke pozicije na Staljinov pragmatizam, plus volja za pregovaranje, mogli su da daju bolje rezultate u tom ranom periodu od 19451947. godine. Druga faza, objava Hladnog Rata od 1947. do 1949. godine, proistekla je iz problema u Grčkoj i Turskoj. Velika Britanija, ozbiljno oslabljena Drugim svetskim ratom, osećala je da više ne može da osigura bezbednost u Istočnom Mediteranu. Ujedinjene Nacije su morale da odluče da li da dozvole da dođe do vakuma, ili da zamene britanske snage obezbeđujući pomoć Grčkoj i Turskoj. To je podrazumevalo značajan preokret u odnosu na tradicionalnu američku spoljnu politiku. Truman nije bio siguran da bi američko javno mnjenje podržalo takvo kretanje. I dalje je postojao strah da bi izolacionizam bio osnova američke posleratne spoljne politike. Truman je pitao senatora Artura Vandenberga, republikanskog lidera iz Mičigena, da li bi se Senat saglasio sa pružanjem pomoći Grčkoj i Turskoj. Vanderbreg je rekao da bi Truman morao da ih ''prestraši'' kako bi dobio podršku Kongresa za ovaj preokret tradicionalne američke politike. Tako da kada je Truman objašnjavao promenu politike, on nije govorio o potrebi da se održi ravnoteža snaga u Istočnom Mediteranu obezbeđivanjem pomoći Grčkoj i Turskoj. Umesto toga, govorio je o potrebi da se svuda zaštite slobodni narodi. Ovo moralističko, ideološko objašnjenje američke pomoći postalo je poznato kao Trumanova doktrina. Džordž Kenan, koji se tada vratio u Stejt Department, suprotstavio se ideološkom načinu osmišljavanja spoljne politike, tvrdeći da je suviše neodređen i da bi mogao dovesti zemlju u nevolju. I zaista, postojale su ogromne nejasnoće u politici zaprečavanja koja je proizilazila iz Trumanove doktrine. Da li su Sjedinjene Države bile zainteresovane da obuzdaju sovjetsku moć ili komunističku ideologiju? U početku je izgledalo da su zaprečavanje sovjetske moći i obuzdavanje komunističke ideologije jedno isto, ali kada se kasnije tokom Hladnog rata komunistički pokret podelio, nejasnoće su postale značajne. Da li je Truman pogrešio u preuveličavanju značaja pretnje i ideološkim razlozima za promenu politike? Neki posmatrači su smatrali da je teže izmeniti javno mnjenje u demokratijama, nego promeniti politiku u totalitarnim zemljama. Oni tvrde da je preuveličavanje opasnosti ubrzalo proces promena u demokratijama. Neophodno je jače pritegnuti uzde da bi se pokrenula neobuzdana zaprega. Bez obzira da li je preterivanje bilo neophodno ili ne, doprinelo je promeni prirode Hladnog rata. U junu 1947. godine, državni sekretar Džordž Maršal je objavio plan za ekonomsku pomoć Evropi. Inicijalni predlog Maršalovog plana je pozivao Sovjetski Savez i Istočnu Evropu da se pridruže ako žele, ali je Staljin izvršio snažan pritisak na zemlje Istočne Evrope da to ne učine. Staljin je Maršalov plan posmatrao ne kao američku velikodušnost, nego kao ekonomsko oruđe za uništenje njegove bezbednosne tvrđave u Istočnoj Evropi. Kada je Čehoslovačka najavila da bi prihvatila pomoć SAD-a, 52
., Ibid., p. 131.
Staljin je izvršio pritisak u Istočnoj Evropi i komunisti su preuzeli punu vlast u Čehoslovačkoj u februaru 1948. godine. Truman je u ovim događajima čuo eho 30-ih godina. Počeo je da brine da će Staljin postati drugi Hitler. Sjedinjene Države su ubrzale planove za reformu valute Zapadne Nemačke; Staljin je uzvratio blokadom Berlina. Sjedinjene Države su odgovorile uspostavljanjem vazdušnog mosta i počele planove za Severnoatlanski savez (NATO). Neprijateljstvo je počelo da eskalira po principu „milo za drago“. Najtvrđa faza Hladnog rata dogodila se posle dva šoka 1949. godine: Sovjetski Savez je isprobao atomsku bombu, mnogo ranije nego što su neki američki vođi mislili da će moći, a kineska Komunistička partija je preuzela kontrolu u Kini (osim na ostrvu Tajvan). Uzbunu u Vašingtonu ilustruje tajni državni dokument, Dokument br. 68 Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC-68), koji je predvideo sovjetski napad za 4 do 5 godina kao deo plana globalne dominacije. Ovaj dokument je pozivao na značajno povećanje vojnih rashoda SAD-a. Pritešnjen budžetskim problemima, predsednik Truman se opirao ovom dokumentu sve do juna 1950. godine, kada su trupe Severne Koreje prešle granicu i ušle u Južnu Koreju. CITAT: „SVRHA NSC-68 JE BILA DA TOLIKO USMERI MIŠLjENjE LjUDI NA „VRHU VLASTI“, TE DA NE OMOGUĆI SAMO PREDSEDNIKU DA MOŽE DA ODLUČI, NEGO I DA TA ODLUKA MOŽE DA SE PRIMENI. ČAK I TADA, PITANjE JE DA LI BI MOGLO DA DOĐE DO IČEGA SLIČNOG ONOME ŠTO SE DOGAĐALO U NAREDNIH PAR GODINA, DA RUSI NISU BILI DOVOLjNO LAKOMISLENI DA PODSTAKNU NAPAD NA JUŽNU KOREJU I ZAPOČNU KAMPANjU „MRZETI AMERIKU“.“ Državni sekretar Din Ačeson, Present at the Creation53 Efekat Korejskog rata bio je kao dolivanje benzina na umerenu vatru. To je potvrdilo sve najgore sumnje Zapada o Staljinovim ekspanzionističkim ambicijama i dovelo do ogromnog porasta onog tipa američkog odbrambenog budžeta kojem se Truman do tog momenta opirao. Zašto je Staljin dozvolio Severnoj Koreji da napadne Južnu Koreju? Hruščov daje objašnjenje u svojim memoarima: Kim il Sung, Severnokorejski vođa, vršio je pritisak na Staljina zbog prilike da ujedini poluostrvo. Sjedinjene Države su tvrdile da je Koreja bila izvan njenog spoljnog odbrambenog pojasa; državni sekretar Din Ačeson je formulisao ovu poziciju i vojna komanda je planirala u skladu sa tim.. Za Staljina, Koreja je izgledala kao slaba tačka. Ali kada je Severna Koreja zaista prešla u Južnu, Trumanov odgovor je pre bio principijelan, nego proračunat: Truman se sećao Hitlerovog ulaska u Rajnsku oblast i prisetio se načela da se agresiji svuda mora odupreti. Valjano postavljeni planovi o spoljnim odbrambenim pojasevima bili su zasenjeni istorijskim analogijama izazvanim Severnokorejskom invazijom. Sjedinjene države su bile u stanju da mobilišu Savet bezbednosti kako bi potvrdio upotrebu mera kolektivne bezbednosti (što je bilo moguće jer je tada Sovjetski Savez bojkotovao Savet bezbednosti) i pod zastavom UN pošalju trupe u Koreju da potisnu komuniste iznad 38. paralele koja je delila poluostrvo na dva dela. 53
Dean Acheson, Present at the Creation, Norton, New York, 1982, p. 375.
Na početku, severnokorejska vojska je prodrla na poluostrvo skoro do njegovog vrha. U septembru, ipak, američke amfibije su se iskrcale na Inčon, na sredini poluostrva, zaustavljajući severnokorejance. Da su se Sjedinjene Države zaustavile tu, mogle su da proglase pobedu ponovo uspostavljajući status quo od pre invazije, ali je Truman podlegao domaćim pritiscima da goni trupe koje su se povlačile severno od 38. paralele. Kako su se Amerikanci probližili reci Jalu, koja deli Koreju od Kine, kineski komunisti su intervenisali, odbacujući UN trupe nazad na sredinu poluostrva. Tu je borba došla u krvavu pat poziciju za naredne tri godine, dok nije potpisano primirje 1953. godine. Sjedinjene Države su došle u sukob sa Kinom i komunizam je delovao monolitno. Kod kuće, frustrirajući rat je doveo do unutrašnje podele i uspona Makartizma, nazvanog po oštrim i neosnovanim optužbama za unutrašnju subverziju koje je upućivao senator Džozef Makarti iz Viskonsina. Blokovi Hladnog rata su se učvrstili i komunikacija je gotovo iščezla. NEIZBEŽNOST? Da li je nastanak Hladnog Rata bio neizbežan? Postrevizionisti su u pravu ako bismo neizbežnost sveli na značenje „veoma verovatno“. Bipolarna struktura je učinila verovatnim da obe strane budu uvučene u vakum moći u Evropi i da im bude teško da se izvuku. Izražena ideološka klima remetila je rad Ujedinjenih nacija, ograničila komunikaciju i doprinela krajnostima u ponašanju u procesu međunarodnog sistema. U takvim sistemskim uslovima, do sukoba bi došlo oko šest upravo prepoznatih pitanja, ili nekih drugih, i bilo bi teško da se oni razreše. Postrevizionisti se, ipak, previše oslanjaju na sistemsko objašnjenje. Možda je neki vid Hladnog rata bio neizbežan, ali njegova dubina nije. Najzad, bilo je različitih faza neprijateljstva, a pošto se bipolarnost sistema nije promenila do 1989. godine, strukturalistička objašnjenja ne mogu da protumače različite faze ili dubinu neprijateljstva. Tu su važni pojedinci i unutrašnja politika - Ruzvelt i Truman, Staljin i Hruščov. Unutrašnja politika se mora razmatrati kako bi se u potpunosti razumeo obim Hladnog rata. Revizionisti su u pravu što se usredsređuju na unutrašnja pitanja, ali nisu u pravu što se tako snažno usmeravaju na ekonomski determinizam. Značajnija je bila uloga ideologije i preuveličavanja opasnosti unutrašnjoj politici. Staljin je koristio ideologiju zbog sovjetskih unutrašnjih problema posle rata, a Truman je preuveličavao opasnosti kako bi obezbedio podršku za promenu američke spoljne politike. Korišćenje analogije sa 30-ih godinama je pomoglo jačanju rigidnosti na obe strane. Ironično je, ali alternativne strategije u različitim vremenima su mogle da umanje dubinu neprijateljstva. Na primer, da su Sjedinjene Države sledile Kenanov savet i odlučnije odgovorile 1945-1947. godine, kao i pokušale pragmatičnije pregovore i komunikaciju od 1947-1950., Hladni rat možda ne bi dostigao razmere koje je imao u ranim 50-im godinama. NIVOI ANALIZE Poreklo Hladnog rata može biti opisano u smislu različitih slika ili nivoa analize kao što je ilustrovano na Slici 5.3.
U XIX veku, Aleksis de Tokvil je predvidio da će Rusija i Sjedinjene Države morati da postanu dva velika kontinentalna diva u svetu. Realisti su tako mogli da predvide da će se ove dve zemlje zaglaviti u nekoj vrsti sukoba. I naravno, 1917. godine, boljševička revolucija je sukobu dodala ideološki sloj. Kada je Vudro Vilson prvi put čuo za Rusku revoluciju, čestitao je Ruskom narodu na njihovom demokratskom duhu. Ali nije prošlo dugo, a Amerikanci su optužili boljševike za ubistvo kralja, eksproprijaciju, i saradnju sa Nemačkom u Prvom svetskom ratu. Sjedinjene Države su dodale mali kontigent trupa intervenciji saveznika, navodno da bi zadržali Ruse u ratu protiv Nemačke, ali Sovjeti su to videli kao pokušaj da se komunizam uništi u začetku. Uprkos tim razlikama, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su izbegli ozbiljnije sukobe u međuratnom razdoblju i postali saveznici u ranim 40-im godinama. Bipolarnost koja je usledila nakon kolapsa svih ostalih velikih sila u Drugom svetskom ratu, i vakum moći koji je iz toga proizašao, promenili su odnose. Ranije je postojalo nepoverenje između dve zemlje, ali to nepoverenje je bilo na odstojanju. Pre Drugog svetskog rata one su mogle da izbegavaju jedna drugu, ali nakon 1945. godine našle su se licem u lice, Evropa je bila podeljena, a ozbiljan sukob je počeo nakon 1947. Neki se pitaju da li je bipolarna struktura morala da ima takvu posledicu. Najzad, Sovjetski Savez je bio kopnena sila, a Sjedinjene Države pomorska; zašto nije mogla biti uspostavljena podela rada između medveda i kita, u kojoj bi svako ostao na svom polju? Odgovor je da su ključni interesi u svetskoj politici zemalja koje su mogle da preokrenu odnos snaga, bili na periferiji Sovjetskog Saveza, posebno Evropa i Japan. Kao što je Džordž Kenan opisao situaciju nakon rata, postojale su četiri velike oblasti tehnološke i industrijske stvaralaštva, koje, ako se udruže na jedan ili drugi način, mogu preokrenuti globalnu ravnotežu snaga. To su bile Sjedinjene Države, Sovjetski Savez, Evropa i Japan. Činjenica da su Evropa i Japan postali saveznici sa Sjedinjenim Državama protiv Sovjetskog Saveza je bila od temeljne važnosti. Sistemska objašnjenja su predvidela sukob, ali ne koliko duboko on može ići. Za to treba da idemo iznad sistemskih objašnjenja i pogledamo socijetalne i pojedinačne nivoe analiza i konstruktivistička objašnjenja. Na socijetalnom nivou, dve zemlje su bile veoma različite jedna od druge. Prikaz političke kulture Sovjetskog Saveza i njen izraz u spoljnoj politici pokazivali su dva korena: ruski i komunistički. Konstruktivisti ukazuju da ruska politička kultura naglašava apsolutizam pre nego demokratiju, želju za jakim vođom, strah od anarhije (Rusija je bila glomazno carstvo i strah da anarhija i nesuglasice mogu dovesti do dezintegracije je bio veoma osnovan), strah od invazije (Rusija je geografski ranjiva kopnena sila koja je napadala i bila napadana od svojih suseda vekovima), briga ili sramota zbog zaostalosti (još od Petra Velikog, Rusi pokušavaju da dokažu svoju vitalnost u međunarodnom takmičenju), i tajnovitost (želja da sakriju tešku stranu ruskog života). Pored toga, komunistički sistem se bavio pre klasnim nego pojedinačnim pravima kao osnovom za pravdu. Odgovarajuća uloga za osobu ili za društvo je bila da vodi proleterijat ili radničku klasu ka dominaciji jer je to trebao da bude tok istorije. Ideološka presvlaka je dala jedan dodatan vidljiv zamah tradicionalnom ruskom imperijalizmu i rezultirala u tajnom i čvrsto vođenom procesu spoljne politike. Zanimljivo je primetiti jake i slabe strane toga. Jake strane su bile očigledne 1939. godine kada je Staljin bio u stanju da brzo potpiše pakt sa Hitlerom. Javno mnjenje ga nije ograničavalo, i nije morao da brine za birokratiju koja bi ga kočila. Bio je slobodan da
požuri u pakt sa Hitlerom dok Britanci i Francuzi i dalje nisu mogli da odluče da li da sarađuju sa njim ili ne. Naličje ove situacije je ipak postalo očigledno 1941. godine, kada je Hitler napao Sovjetski Savez. Staljin nije mogao da veruje da će Hitler uraditi tako nešto i pao je u duboku depresiju koja je trajala više od nedelju dana. Rezultat je bio poražavajuć za sovjetsku odbranu u ranim fazama rata. Nasuprot tome, američka politička kultura naglašava liberalnu demokratiju, pluralizam i fragmentaciju moći. Umesto stida zbog zaostalosti, Sjedinjene Države su se ponosile svojom tehnologijom i rastućom ekonomijom. Umesto straha od invazije, veći deo svoje istorije Sjedinjene Države su bile u stanju da izoluju sebe između dva okeana (i britanske mornarice) dok su napadale svoje slabije susede. U smislu tajnovitosti, Sjedinjene Države su bile toliko otvorene da su vladini dokumenti često dospevali u štampu za par dana ili nedelja. Umesto klasne osnove kao koncepcije pravde, postojao je jak naglasak na individualnoj pravdi. Spoljna politika koja je proizašla iz ove političke kulture je bila moralistička, javna, i težila da prolazi kroz oscilacije unutrašnje i spoljne orijentacije. Rezultat je bio da je proces američke spoljne politike često bio nekonzistentan i nekoherentan u mnogim svojim spoljašnjim aspektima. Ali postojalo je i naličje. Prednosti otvorenosti i pluralizma su često zaštitile Sjedinjenje Države od većih grešaka. Stoga nije iznenađujuće da ova dva društva, tako različito organizovana i sa tako različitim procesima spoljne politike, mogu zbuniti jedno drugo. Videli smo primere toga u načinu na koji su se Truman i Ruzvelt odnosili prema Staljinu 40-ih godina. Amerikancima je bilo teško da shvate Sovjetski Savez za vreme Hladnog rata jer je Sovjetski Savez bio kao crna kutija. Američki lideri su mogli da vide šta je ulazilo u kutiju i šta je izlazilo iz nje, ali nisu mogli da vide šta se dešavalo u njoj. I Amerikanci su zbunjivali Sovjete. Amerikanci su bili kao bela bučna politička mašinerija koja je proizvodila toliko buke u pozadini da je bilo teško jasno čuti prave signale. Postojalo je previše ljudi koji su govorili previše stvari. To je Sovjete često zbunjivalo u vezi toga šta Amerikanci stvarno hoće. AMERIČKI I SOVJETSKI CILjEVI U HLADNOM RATU Sovjeti su često bili optuživani da su bili ekspanzionisti, da su bili revolucionarna snaga pre nego snaga status quo-a. Sovjetski Savez je takođe bio sklon da želi opipljive ili ciljeve posedovanja kao što su teritorije, dok su Amerikanci težili da žele neopipljive ili društvene ciljeve – načine za uspostavljanje opšteg okvira međunarodne politike. To možemo videti u zahtevima koje su Staljin, Čerčil i Ruzvelt izneli za pregovaračkim stolom u Jalti. Staljin je imao vrlo jasne ciljeve u Jalti: Nemačku i Poljsku. Čerčil je hteo obnavljanje Francuske kako bi pomogao protivtežu sovjetskoj moći u slučaju da se Amerikanci povuku. Ruzvelt je hteo Ujedinjene nacije i otvoreni međunarodni ekonomski sistem. Ovi ciljevi su bili veoma različiti u pogledu opipljivosti. Na neki način, Staljinovi posleratni ciljevi su bili klasični ruski imperijalistički ciljevi; on je želeo da zadrži dobiti koje je ostvario u ugovoru sa Hitlerom. Njegova lista želja je bila slična onoj Petra Velikog. Neki Amerikanci su smatrali da su Sovjeti ekspanzionisti kao Hitler u želji za dominacijom svetom. Drugi su govorili da su Sovjeti u osnovi bezbednosno orjentisani; njihova ekspanzija je bila defanzivna. Postoje najmanje dva načina na koja sovjetski
ekspanzionizam nije bio kao Hitlerov. Prvo, nije bio usmeren ka ratu; Sovjeti nisu želeli rat. Kada je Hitler izvršio invaziju Poljske, brinuo se da mu može biti ponuđen drugi Minhen umesto rata koji je želeo u slavu fašizma. Druga razlika je što je Sovjetski Savez bio oprezno oportunističan, a ne riskantno avanturističan. Avanturizam se smatrao grehom protiv komunizma jer to može poremetiti predodređeni istorijski put. Za vreme Hladnog rata, Sovjetski Savez nikada nije bio tako ratno orijetisan ili nepromišljen kao što je bio Hitler. Ipak, postoje problemi u oslikavanju sovjetskog ponašanja kao čisto odbrambenog. Kao što znamo iz Peloponeskog rata, u bipolarnom svetu je veoma teško razlikovati napad od odbrane. Određene akcije mogu imati odbrambene motive, ali mogu izgledati veoma zastrašujuće za drugu stranu. Štaviše, tu je i duga tradicija odbrambenog ekspanzionizma ili imperijalizma. Na primer, u XIX veku, Britanija je prvobitno krenula u Egipat da zaštiti pomorske puteve za Indiju. Nakon što je zauzela Egipat, smatrala je da mora da zauzme i Sudan kako bi zaštitila Egipat, a zatim da zauzme Ugandu kako bi zaštitila Sudan. Nakon što je zauzela Ugandu, Britanija je morala da zauzme Keniju kako bi izgradila železnicu da zaštiti Ugandu. Sa jelom rastu i apetiti, dok se bezbednosna dilema upotrebljava da opravda dalju i dalju ekspanziju. Sovjetski komunizam je dodao ideološke motive oslobađanju radničke klase u svim oblastima sveta koji su dalje legitimizovali ekspanziju. Ukratko, Sovjetski Savez je bio ekspanzionistički za vreme Hladnog rata, ali na promišljen i oportunistički način. ZAPREČAVANjE Šta je sa ciljevima SAD? Za vreme Hladnog, rata Vlada SAD je želela da obuzda Sovjetski Savez. Ipak, politika obuzdavanja širenja uticaja uključuje dve velike nejasnoće. Jedna je bila u pogledu cilja: da li zaprečavati sovjetsku silu, ili obuzdavati komunizam? Druga je bila pitanje sredstava : da li potrošiti sredstva da bi se sprečila svaka ekspanzija sovjetske moći, ili samo u određenim ključnim oblastima koje su bile kritične za ravnotežu snaga. O ovim dvema nejasnoćama u pogledu ciljeva i sredstava zaprečavanja vodila se žučna rasprava u razdoblju pre Korejskog rata. Džordž Kenan se nije slagao sa ekspanzivnom verzijom zaprečavanja koju je obnarodovao Truman. Kenanova ideja zaprečavanja bila je srodna klasičnoj diplomatiji. Ona je uključivala upotrebu manjih vojnih sredstava i bila više selektivna. Dobar primer je bila Jugoslavija, koja je imala komunističku totalitarnu vladu pod Josipom Brozom Titom. Tito se 1948.godine razišao sa Staljinom u pogledu sovjetskih pokušaja da kontrolišu jugoslovensku spoljnu politiku, uključujući i njenu podršku grčkim komunistima. U ideološkom viđenju obuzdavanja, Sjedinjene Države ne bi trebalo da pomognu Jugoslaviji jer je bila komunistička. U viđenju zaprečavanja sa stanovišta ravnoteže snaga, Sjedinjene Države bi trebale da pomognu Jugoslaviji kao sredstvu slabljenja sovjetske moći. To su u stvari Sjedinjene Države i uradile. Pružile su vojnu pomoć totalitarnoj komunističkoj vladi, uprkos činjenici da je Trumanova doktrina proklamovala kao cilj odbranu slobodnih naroda bilo gde u svetu. Sjedinjene Države su to uradile zbog ravnoteže snaga, a takva politika je nanela veliki udar sovjetskoj moći u Evropi. CITAT: „BILO BI PRETERANO REĆI KAKO BI SAMOSTALNI AMERIČKI NASTUP , MOGAO DA ODLUČUJE O ŽIVOTU I SMRTI KOMUNISTIČKOG POKRETA I DOVEDE DO RANOG PADA SOVJETSKE VLADAVINE U RUSIJI.
SJEDINjENE DRŽAVE SU IMALE, MEĐUTIM, MOĆ DA DO VELIKIH RAZMERA POVEĆAJU PRITISAK POD KOJIM SOVJETI MORAJU DA DELUJU, DA NAMETNU KREMLjU MNOGO VEĆI STEPEN UMERENOSTI I OPREZA KOJEG JE MORAO DA SE PRIDRŽAVA POSLEDNjIH GODINA, I NA TAJ NAČIN OJAČAJU TENDENCIJE KOJE NA KRAJU MORAJU DA ISHODE BILO U RUŠENjU ILI POSTEPENOM SMEKŠAVANjU SOVJETSKE MOĆI.“ George Kennan, “The Sources of Soviet Conduct”54 Nakon Korejskog rata, međutim, Kenanov pristup zaprečavanju je izgubio osnov. Tada je izgledalo kao da su predviđanja iz dokumenta pod nazivom NSC-68 o Sovjetskom ekspanzionizmu bila opravdana. Komunizam je delovao monolitno nakon što su Kinezi ušli u Korejski rat, a retorika zaprečavanja je naglašavala ideološki cilj sprečavanja širenja komunizma. U tom kontekstu, Sjedinjene Države su napravile skupu grešku uključivanjem u Vijetnamski građanski rat. Skoro dve decenije su Sjedinjene Države pokušavale da spreče komunističku kontrolu nad Vijetnamom po ceni od 58000 američkih života, više od milion vijetnamskih života, 600 milijardi dolara, i unutrašnjih protivljenja koja su smanjila podršku za politiku obuzdavanja. Pored obuzdavanja komunizma u Južnom Vijetnamu, Sjedinjene Države su strahovale da bi poraz mogao da oslabi njen kredibilitet, a to bi donelo ograničavanja u drugim delovima sveta. Paradoksalno, nakon poraza i povlačenja SAD-a 1975. godine, nacionalistička rivalstva među komunističkim zemljama u Aziji su se pokazala delatnom snagom za održavanje ravnoteže snaga u regionu.
OSTATAK HLADNOG RATA Dvajt Ajzenhauer je 1952. godine izabran za predsednika u kampanji koja je obećala kraj Korejskog rata i smanjenje uticaja komunizma. Republikanska stranka je tvrdila da je obuzdavanje bilo kukavičko prilagođavanje komunizmu. Pravi pristup je bio da se smanji uticaj komunizma. U roku od šest meseci je, ipak, postalo jasno da je smanjenje uticaja komunizma previše riskantno u smislu izazivanja nuklearnog rata. Nakon Staljinove smrti 1953. godine, zamrznuti odnosi Hladnog rata su počeli da se otkravljuju. 1955. godine je održan samit u Ženevi i postignut dogovor da se Austrija uspostavi kao neutralna zemlja. 1956. godine, Hruščov je održao tajni referat iznoseći Staljinove zločine na Dvadestom kongresu (KPSS - prim.prev.) partije Sovjetskog Saveza. Za tajnu se saznalo, što je uslovilo razdoblje nereda u sovjetskoj sferi u Istočnoj Evropi. Mađarska je pokušala da se pobuni, ali su Sovjeti vojno intervenisali kako bi je zadržali u komunističkom bloku. Hruščov je odlučio da mu je potrebno da Amerikanci izađu iz Berlina i da postigne konačnu nagodbu iz Drugog svetskog rata kako bi mogao da konsoliduje sovjetsku prevlast u Istočnoj Evropi i počne da koristi prednost dekolonizacije koja se odvijala u Trećem svetu. Ali Hruščovljev stil i napori da pregovara sa Sjedinjenim 54
George F. Kennan, “The Sources of Soviet Conduct”, Foreign Affairs, 25:4, July 1947, p. 581.
Državama su podsećali na Kajzerov stil u pokušaju da primora Britance da se nagode pre 1914. godine, pun buke i prevara. Napori da se dogovori sa Sjedinjenim Državama su imali suprotan efekat. Hruščov je bio neuspešan u Berlinskoj krizi 1958-1961. godine i ponovo u Kubanskoj raketnoj krizi. Kao što ćemo videti kasnije, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države došli su tako blizu ruba nukearnog rata za vreme Kubanske raketne krize, da su se plašili jedni drugih u novoj fazi međusobnih odnosa. U razdoblju od 1963-1978. godine, došlo je do postepenog detanta, ili popuštanja napetosti. Kao posledica Kubanske raketne krize, pregovori o kontroli naoružanja su 1963. godine doveli do potpisivanja Ugovora o zabrani ograničenog testiranja nuklearnog oružja, koji je ograničio atmosferske nuklearne probe, i Ugovora o neširenju nuklearnog naoružanja (Non – Proliferation Treaty) iz 1968. godine. Trgovina je počela postepeno da se povećava, a činilo se da detant napreduje. Vijetnamski rat je preusmerio pažnju SAD-a na opasnost od kineskog komunizma. Od 1969-1974. godine, Niksonova administracija je koristila detant kao sredstvo postizanja ciljeva zaprečavanja. Posle Kubanske raketne krize, Sovjeti su pokrenuli politiku vojnog jačanja i postigli jednakost u nuklearnom naoružanju. Vijetnamski rat je doveo do razbijanja iluzija američkog javnog mnjenja o politici intervencionizma u Hladnom ratu. Niksonova strategija je bila: 1) da pregovara o potpisivanju ugovora o kontroli strateškog naoružanja kako bi ustanovio nuklearni odnos na relativnom paritetu; 2) da uspostavi diplomatske odnose sa Kinom i time stvori trostranu ravnotežu snaga u Aziji (bolje nego da Sovjete i Kineze pritiscima drži zajedno); 3) da poveća trgovinu, kako bi bilo i šargarepa i štapova u SAD – Sovjetskim odnosima; 4) da upotrebi «povezivanje« (linkage strategy) kako bi različite delove politike imao na jednom mestu. Do vrhunca detanta je došlo 1972. i 1973. godine, ali nije trajao dugo. Rat na Srednjem istoku 1973. godine i Sovjetska pomoć antizapadnim pokretima u Africi doveli su do loših odnosa povodom toga ko je koga obmanjivao. Američka unutrašnja politika je doprinela opadanju detanta kada su američki zakonodavci, kao što je bio senator Henri Džekson, pokušali da povežu trgovinu sa Sovjetskim Savezom sa pitanjem ljudskih prava, na primer tretmana sovjetskih Jevreja, pre nego sa ponašanjem u obrascu ravnoteže snaga. Kada je 1975.godine Portugal dekolonizovao Angolu i Mozambik, Sovjetski Savez je tamo prebacio kubanske trupe da pomognu opstanku na vlasti komunistički orjentisanih vlada. Od vremena predsedničke kampanje 1976. godine, predsednik Džerald Ford nikada nije upotrebio reč detant. Njegov naslednik, Džimi Karter, pokušao je da nastavi detant sa Sovjetskim Savezom tokom prve dve godine svog mandata, ali je Sovjetski Savez (i Kuba) bio uvučen u građanski rat u Etiopiji, Sovjeti su nastavili sa jačanjem svoje odbrane, a u decembru 1979. godine Sovjetski Savez je detantu zadao završni udarac invazijom Avganistana. Zašto su se neprijateljstva povratila? Jedan argument je da je detant uvek bio precenjen, da se previše očekivalo od njega. Tačnije je reći da su postojala tri trenda 70ih godina koja su ga ugrozila. Jedan je bilo sovjetsko jačanje odbrane kada su povećavali svoj odbrambeni budžet za približno 4 procenta godišnje, dodajući nove teške projektile koji su posebno zabrinjavali planere američke odbrane. Drugi su bile sovjetske intervencije u Angoli, Etiopiji i Avganistanu. Sovjeti su mislili da intervencije pravda ono što su zvali promenljivi „odnos snaga“ u istoriji, njihovo verovanje da se istorija kreće u pravcu koji je predvideo Marksizam-Lenjinizam. Treći su bile promene u američkoj
unutrašnjoj politici, desničarski trend koji je pocepao koaliciju koja je podržavala Demokratsku stranku. Rezultati interakcije sovjetskih postupaka i političkih trendova SAD-a potvrdili su gledište da Hladni rat i dalje postoji, te da detant nije mogao dugo da traje. Ipak, obnovljena neprijateljstva u 80-im godinama nisu bila povratak na Hladni rat iz 50-ih. Postojao je povratak retorici iz 50-ih godina, ali su akcije bile dosta različite. Iako je predsednik Ronald Regan govorio o Sovjetskom savezu kao »imperiji zla«, nastavio je kontrolu naoružavanja. Povećavala se trgovina, posebno žitaricama, i postojali su stalni kontakti između Amerikanaca i Sovjeta. Supersile su čak razvile određene mere opreza u međusobnom ponašanju: nema direktnih ratova, nema upotrebe nuklearnog naoružanja, a vode se razgovori o naoružanju i kontroli nuklearnog oružja. To je drugačija vrsta Hladnog rata u 80-im godinama u odnosu na 50-te. KRAJ HLADNOG RATA? Kada je završen Hladni rat? Imajući u vidu da je poreklo Hladnog rata veoma tesno povezano sa podelom Evrope od strane Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, kraj Hladnog rata bi mogao datirati od kraja te podele, to jest 1989. godine. Može se reći da je Hladni rat završen onda kada Sovjetski Savez nije upotrebio silu da podrži komunističku vladu u Istočnoj Nemačkoj i kada je oduševljena gomila probila Berlinski zid u novembru 1989. godine. Ali zašto je završen? Jedan argument je da je zaprečavanje delovalo. Džordž Kenan je odmah nakon Drugog svetskog rata tvrdio da ukoliko bi Sjedinjene Države uspele da spreče ekspanziju Sovjetskog Saveza, tada ne bi bilo uspeha kojima bi se hranila njegova ideologija, i Sovjetski komunizam bi postepeno smekšao. Rađale bi se nove ideje, ljudi bi shvatili da komunizam nije talas koji nosi u budućnost, te da istorija nije na njihovoj strani. U širem smislu, Kenan je bio u pravu. Američka vojna moć je doprinela odvraćanju sovjetske ekspanzije, dok je moć američke kulture, vrednosti i ideja nagrizala njenu ideologiju. Ali nedoumica oko pitanja «tajminga» ostaje: zašto 1989? Zašto je to trajalo četiri decenije? Zašto je trebalo toliko dugo da to sazri? Ili, drugačije rečeno, zašto nije trajalo još 10 godina? Zaprečavanje je delovalo, ali to ne daje potpuni odgovor. Drugo objašnjenje je »imperijalna prenapregnutost«. Istoričar Pol Kenedi je tvrdio kako se imperije suviše šire čime se iscrpljuje unutrašnja snaga imperije. Sa više od četvrtine svoje ekonomije usmerene na odbranu i spoljne poslove (upoređeno sa 6 procenata za Sjedinjenje Države tokom 80-ih godina), Sovjetski Savez je bio prenapregnut. Kenedi je, međutim, otišao i dalje govoreći kako se nijedna prenapregnuta višenacionalna država u istoriji nikada nije povukla na svoje sopstvene etničke granice sve dok nije bila poražena ili oslabljena u ratu velikih sila. Sovjetski Savez, ipak, nije bio poražen ili oslabljen u ratu velikih sila. Treće objašnjenje jeste da je vojno jačanje SAD-a tokom 80-ih godina primoralo Sovjete da se predaju u Hladnom ratu. Ima neke istine u tome, u smislu da je politika predsednika Ronalda Regana dramatizovala meru imperijalne prenapregnutosti Sovjeta, premda to nije pravi odgovor na osnovno pitanje. Najzad, raniji periodi američkog vojnog jačanja nisu imali taj efekat. Zašto 1989. godina? Moramo tražiti dublje razloge, jer verovati da su američka retorika i politika u 80-im godinama bili primarni uzrok slabljenja Sovjetskog Saveza mogu biti slični sa petlom, koji je mislio da je njegovo kukurikanje pre zore uzrokovalo da sunce izađe – drugi primer zablude pogrešne uzročnosti.
Do tačnijih uvida u pitanje vremena kraja Hladnog rata možemo doći razmatrajući naša tri tipa uzroka: neposrednih, posrednih i dubokih. Najvažniji neposredni uzrok kraja Hladnog rata je bio pojedinac, Mihail Gorbačov. On je želeo da reformiše komunizam, a ne da ga zameni. Ipak, reforme su prerasle u revoluciju koja je pre počela odozdo, nego što je bila kontrolisana sa vrha. I u unutrašnjoj i spoljnoj politici, Gorbačov je pokrenuo niz akcija koje su ubrzale postojeće sovjetsko slabljenje i kraj Hladnog rata. Kada je prvi put došao na vlast 1985. godine, Gorbačov je pokušao da disciplinuje sovjetski narod, kao način za prevazilaženje postojeće ekonomske stagnacije. Kada disciplinovanje nije bilo dovoljno da reši problem, on je lansirao ideju perestrojke, ili »restruktuiranja«, ali nije bio u mogućnosti da izvrši restruktuiranje sa vrha jer su birokrati osujećivali njegova naređenja. Da bi se obračunao sa birokratama, on je koristio strategiju glasnosti, ili otvorene diskusije, i demokratizaciju. Iznošenje na videlo narodnog nezadovoljstva načinom na koji je sistem funkcionisao je trebalo da izvrši pritisak na birokrate i omogući da perestrojka funkcioniše. Ali kada su jednom glasnost i demokratizacija dozvolili ljudima da govore ono što misle, i glasaju za to, mnogi ljudi su rekli »Mi želimo napolje. Nema novog kova sovjetskog čoveka. Ovo je imperijalna dinastija, i mi ne pripadamo ovoj imperiji.« Gorbačov je dopustio da dođe do dezintegracije Sovjetskog Saveza, što je bilo sve očiglednije nakon neuspešnog udara „stare linije“ u avgustu 1991. godine. Do decembra 1991. godine, Sovjetski Savez je prestao da postoji. Gorbačovljeva spoljna politika, koju je on nazivao »novo mišljenje«, je takođe doprinela kraju Hladnog rata. Ta politika imala je dva veoma važna elementa. Jedan je bio promena ideja koje konstruktivisti naglašavaju, kao što je koncept opšte bezbednosti u kojem se klasična bezbednosna dilema izbegava udruživanjem kako bi se osigurala bezbednost. Gorbačov i ljudi oko njega su govorili da u svetu rastuće međuzavisnosti, bezbednost nije igra sa ne-nultim ishodom, i da svi mogu ostvariti korist kroz saradnju. Postojanje nuklearne pretnje je značilo da svi zajedno mogu nestati ako se nadmetanje otme kontroli. Umesto da pokuša da proizvede što više nuklearnog naoružanja, Gorbačov je proklamovao doktrinu »dovoljnosti«, zadržavajući minimalni broj za zaštitu. Druga dimenzija Gorbačovljeve promene spoljne politike je bilo njegovo gledište da ekspanzionizam uglavnom više košta nego što koristi. Sovjetska kontrola nad imperijom u Istočnoj Evropi je previše koštala i premalo koristila, a invazija Avganistana je bila skupa propast. Više nije bilo neohodno nametati komunistički društveni sistem kao način osiguravanja bezbednosti na sovjetskim granicama. Tako je do leta 1989. godine istočnoevroljanima dato više slobode. Mađarska je dozvolila istočnim Nemcima da preko Mađarske pobegnu u Austriju. Egzodus istočnih Nemaca je stvorio ogroman pritisak na vladu Istočne Nemačke. Istočnoevropske vlade više nisu imale hrabrosti (niti Sovjetske podrške) da suzbijaju demonstracije. U novembru je probijen Berlinski zid – dramatična završnica brojnih događaja koji su se odigrali u vrlo kratkom razdoblju. Možemo reći da su ti događaji proistekli iz Gorbačovljevih pogrešnih proračuna. On je smatrao da se komunizam može popraviti, ali u stvari, u pokušaju da ga popravi, on ga je potokopavao. I kao sa rupom u nasipu, kad zadržani pritisak jednom provali, on ubrzano povećava otvor i uništava sistem. To još uvek ostavlja otvorenim pitanje zašto 1989. godina? Zašto pod vođstvom tog lidera? U određenoj meri, Gorbačov je bio neočekivana pojava u istoriji. U ranim 80-tim godinama, tri stara sovjetska lidera su umrla, ubrzo jedan posle drugog. Tek 1985. godine, mlađa generacija, ljudi koji su ponikli za vreme Hruščeva, takozvana generacija
1956., dobila je svoju šansu. Ali, da su članovi Politbiroa Komunističke partije izabrali nekog od Gorbačovljevih konkurenata iz tvrde struje 1985. godine, vrlo je verovatno da bi se Sovjetski Savez koji je gubio snagu održao još jednu dekadu. Ne bi propao tako brzo. Gorbačovljeva ličnost objašnjava mnogo toga u vezi pitanja vremena. Što se tiče posrednih uzroka, i Kenan i Kenedi su u pravu. Dva značajna posredna uzroka su bila moć liberalnih ideja, naglašenih u konstruktivističkim objašnjenjima, i imperijalna prenapregnutost, koju naglašavaju realisti. Ideje otvorenosti, demokratije i novog mišljenja koje je Gorbačov koristio, bile su ideje zapada koje je usvojila generacija iz 1956. godine. Porast transnacionalne komunikacije i kontakata je doprineo širenju popularne kulture i liberalnih ideja Zapada, a veliki uticaj zapadnih ekonomskih uspeha im je dao dodatnu privlačnost. Kada je reč o imperijalnoj prenapregnutosti, sovjetski ogromni odbrambeni budžet je počeo da pogađa ostale aspekte sovjetskog društva. Zdravstvo je propadalo, a stopa smrtnosti u Sovjetskom Savezu rasla (jedina razvijena zemlja gde se to događalo). Najzad je i vojska postala svesna ogromnog tereta uzrokovanog imperijalnom prenapregnutošću. 1984. godine, maršal Ogarkov, šef sovjetskog generalštaba, shvatio je da je Sovjetskom Savezu potrebna bolja civilna ekonomska osnova i veći pristup trgovini i tehnologiji Zapada, ali tokom perioda stagnacije stari lideri nisu bili voljni da slušaju i Ogarkov je uklonjen sa svog položaja. Iako su posredni uzroci meke moći i imperijalne prenapregnutosti značajni, ipak se moramo pozabaviti dubljim uzrocima, a to su slabljenje komunističke ideologije (konstruktivističko objašnjenje) i neuspeh sovjetske ekonomije (objašnjenje realista). Gubitak legitimnosti komunizma u posleratnom periodu je bio prilično dramatičan. U ranom razdoblju, odmah nakon 1945. godine, komunizam je bio veoma privlačan. Mnogi komunisti su bili na čelu otpora prema fašizmu u Evropi, i mnogi ljudi su verovali da je komunizam talas budućnosti. Veliki deo moći uticaja Sovjetskog Saveza je poticao od njegove komunističke ideologije, ali su je oni protraćili. Sovjetska meka moć je postepeno podrivana destaljinizacijom iz 1956. čime su obelodanjeni njegovi zločini, represijom u Mađarskoj 1956., u Čehoslovačkoj 1968. i u Poljskoj 1981., kao i porastom transnacionalne komunikacije liberalnih ideja. Iako je u teoriji cilj komunizma uspostavljanje sistema klasne pravde, Lenjinovi naslednici su ispoljavali unutrašnju moć kroz brutalni sistem državne bezbednosti koji je obuhvatao i logore za prevaspitavanje, gulage, rapostranjenu cenzuru i upotrebu doušnika. Direktna posledica ovih represivnih mera na ruski narod je bio opšti gubitak vere u sistem, što se videlo u tzv. Protestnoj alternativnoj literaturi i rastućem talasu nezadovoljstva čemu su doprinosili aktivisti za ljudska prava. Pored toga, došlo je do slabljenja sovjetske ekonomije što je pokazivalo smanjenu sposobnost sovjetskog sistema centralnog planiranja da odgovori na promene u svetskoj ekonomiji. Staljin je stvorio sistem centralizovanog ekonomskog upravljanja koje je stavljalo naglasak na tešku industriju. To je bilo veoma neprilagodljivo – sve palci, a nema prstiju. Tendencija je bila ka nagomilavanju radne snage, umesto da se ona usmerava u rastuću ekonomiju usluga. Kako je ukazao ekonomista Jozef Šumpeter, kapitalizam je stvaralačko uništenje, način fleksibilnog odgovora na najveće talase tehnoloških promena. Krajem XX veka, glavna tehnološka promena treće industrijske revolucije je bila rastuća uloga informacija kao najređeg resursa u ekonomiji. Sovjetski sistem je bio posebno neprikladan za upravljanje informacijama. Velika tajnost njegovog političkog sistema je učinila da je protok informacija bio spor i nezgrapan.
Sovjetska roba i usluge nisu mogli da dostignu svetske standarde. Na kraju XX veka došlo je do značajnih promena u svetskoj ekonomiji, ali su zapadne ekonomije koje su koristile tržišne sisteme uspele da preusmere radnu snagu na sektor usluga, reorganizuju svoje teške industrije, i prebace se na računare. Sovjetski savez nije mogao da ide ukorak sa promenama. Na primer, kada je Gorbačov došao na vlast 1985. godine, bilo je 50 000 personalnih računara u Sovjetskom Savezu; u Sjedinjenim Državama ih je bilo 30 miliona. Četiri godine kasnije, bilo je oko 400 000 ličnih računara u Sovjetskom Savezu, a 40 miliona u Sjedinjenim Državama. Tržišno orjentisane ekonomije i demokratije su se pokazale prilagodljivijim u odgovoru na tehnološke promene u poređenju sa centralizovanim sovjetskim sistemom koji je Staljin stvarao za eru teške industrije iz 30ih godina. Prema jednom sovjetskom ekonomisti, na kraju 80-tih godina, samo 8 procenata sovjetske industrije je bilo konkuretno po svetskim standardima. Teško je ostati velesila kada je 92 procenta industrije nekonkurentno. CITAT: „ZA RAZLIKU OD NAČINA NA KOJI JE NAJVEĆI DEO ISTORIJE NAPISAN, ISTORIČARI HLADNOG RATA SU TOKOM KRAJA 80-IH GODINA VIŠE RADILI TOKOM, NEGO POSLE DOGAĐAJA KOJI SU POKUŠAVALI DA OPIŠU. NISMO IMALI NAČINA DA ZNAMO KONAČNI ISHOD, I MOGLI SMO DA ODREDIMO MOTIVE SAMO NEKIH – ALI NIKAKO SVIH – KLjUČNIH AKTERA... SADA ZNAMO DA ISKUJEMO REČENICU. ILI, U NAJMANjU RUKU, ZNAMO MNOGO VIŠE NEGO ONDA. NIKADA NEĆEMO IMATI PUNU ISTINU: TO NEMAMO NI ZA JEDAN ISTORIJSKI DOGAĐAJ, BEZ OBZIRA KOLIKO DALEKO U PROŠLOSTI. ISTORIČARI MOGU DA REKONSTRUIŠU ŠTA SE ZAISTA DOGODILO ONOLIKO KOLIKO MAPE MOGU DA PRESLIKAJU ŠTA JE TAMO ZAISTA BILO. ALI MI MOŽEMO DA PREDSTAVIMO PRIŠLOST, BAŠ KAO ŠTO KARTOGRAFI MOGU PRIBLIŽNO DA PRIKAŽU TEREN. SA KRAJEM HLADNOG RATA I BAR DELIMIČNIM OTVARANjEM DOKUMENATA IZ BIVŠEG SOVJETSKOG SAVEZA, ISTOČNE EVROPE I KINE, POKLAPANjE NAŠIH PREDSTAVA I RELANOSTI KOJU OPISUJU JE POSTALO MNOGO VEĆE NEGO ŠTO JE NEKAD BILO. Džon L. Gedis55 Kraj Hladnog rata je jedan od velikih događaja preobražaja u XX veku. Po svojim posledicama na strukturu međunarodnog sistema bio je jednak učincima Drugog svetskog rata, ali se dogodio bez rata. U sledećim poglavljima, okrenućemo se pitanju šta to u budućnosti može da znači za međunarodnu politiku. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je prošla kroz značajnu transformaciju. Odustajući od planske ekonomije sovjetske države, Rusija iz perioda nakon Hladnog rata je pokušala da stupi na put demokratizacije i ekonomske liberalizacije. Taj put je, ipak, bio pun opasnosti. U skladu sa savetom Međunarodnog monetarnog fonda, ruska vlada je u početku prihvatila ekonomsku „šok terapiju“ kao način za ostvarivanje prelaska iz ekonomske autokratije u liberalnu demokratiju. Ipak, šok terapija je toliko razbila rusko
55
John L. Gaddis, „The New Cold War History“, Foreign Policy Research Institute Footnotes, 5:5 June 1998
društvo da je brzo zamenjena postepenijim pristupom. Kako se pogoršavala ekonomska situacija, tako se obnavljao ruski nacionalizam. Teoretičari kao što je Majkl Dojl su, polazeći od teze da liberalne demokratije ne vode ratove među sobom, zaključili da će, ako Rusija preživi tranziciju ka demokratiji, to biti vrlo dobro za međunarodni mir. Ostaje da se vidi da li će se ruska spoljna politika uklopiti u model demokratskog mira, ili će doći do ponovne pojave ruskog autoritarizma i nacionalizma koji izazivaju Sjedinjene Države i Zapadnu Evropu. Bez obzira šta budućnost nosi, jedno od ključnih pitanja ostaje: zašto je Hladni Rat trajao toliko dugo bez prelaza u »pravi rat« između dve supersile. Zašto ranije nije prerastao u Treći svetski rat? ULOGA NUKLEARNOG NAORUŽANjA Zašto Hladni rat nije prerastao u pravi rat? Neki analitičari veruju da su napredna razvijena društva naučila lekcije iz Prvog i Drugog svetskog rata i jednostavno prerasla rat. Drugi veruju da »dugi mir« u drugoj polovini XX veka proizilazi iz ograničenih ekspanzionističkih ciljeva supersila. Ostali i dalje veruju u ono što smatraju inheretnom stabilnošću čiste bipolarnosti u kojoj su dominantne dve države (a ne dva čvrsta saveza). Ali za većinu analitičara, najveći deo odgovora leži u posebnoj prirodi nuklearnog naoružanja i nuklearnog odvraćanja. Fizika i politika Enormna moć uništenja koju poseduje nuklearno naoružanje je gotovo nepojamna. Megatona nuklearne eksplozije može proizvesti temperature od 100 miliona stepeni Celzijusa – četiri do pet puta veća od temperature koja vlada u središtu sunca. Bomba koja je bačena na Hirošimu 1945. godine bila je relativno mala, iznosila je otprilike 15 000 tona TNT-a. Današnji projektili mogu da nose 100 puta ili više od pomenute eksplozivne snage. U stvari, sva eksplozivna snaga koja je upotrebljena u Drugom svetskom ratu može stati u jednu bombu od 3 megatone, a ta jedna bomba može stati u prednji deo jednog velikog interkontinentalnog projektila. Do 80-ih godina, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su imali više od 50 000 komada nukleranog naoružanja. Pojedine fizičke posledice nuklearne eksplozije nisu sigurne. Na primer, teorija nuklearne zime tvrdi da nuklearni rat može stvoriti toliko ugljenika i prašine u atmosferi da bi to blokiralo biljke u vršenju fotosinteze, što bi značilo kraj života kakav poznajemo. Studija Nacionalne akademije nauka je izvestila da je nuklearna zima moguća, ali veoma neizvesna. Mnogo bi zavisilo od toga da li bi oružje bilo usmereno na gradove, ili na druga oružja. Gradovi koji gore bi proizveli dim sa visokim sadržajem ugljenika koji bi blokirao sunčevu svetlost, ali je neizvesno koliko dugo bi se dim zadržao u vazduhu. Ukoliko bomba eksplodira u severnoj hemisferi, da li bi dim stigao do južne hemisfere? Neki skeptici su tvrdili da najgori rezultat ne bi bila nuklearna zima, nego nuklearna jesen – slaba uteha. Izvesno je da bi nuklearni rat uništio civilizaciju kakvu znamo, bar na severnoj hemisferi. U svom izveštaju iz 1983. godine o nuklearnom naoružanju,
američki rimokatolički biskupi su samo malo preterali kada su rekli »Mi smo prva generacija od Postanka sa mogućnošću da uništimo Božje delo«56. Nuklearno oružje je dovelo do promena u prirodi ratovanja, ali one nisu izmenile osnovni način na koji je svet organizovan. Svet anarhičnih država bez više vlasti iznad njih se nastavio i u nuklearnoj eri. Kada su 1946. godine Sjedinjene Države predložile Plan Baruh, kako bi se uspostavila međunarodna kontrola nuklearnog naoružanja, Sovjetski Savez je to video kao još jednu američku zaveru. Nakon tog neuspeha, Albert Ajnštajn je sa žaljenjem izjavio da se sve menja osim našeg načina razmišljanja. Možda nije verodostojno, ali je navodno rekao da je »fizika lakša od politike«. Postoje i vojni i politički razlozi zašto nuklearno naoružanje nije izazvalo dramatičnije posledice odmah posle 1945. godine. Pre svega, početno atomsko oružje nije nanosilo mnogo više štete od većine konvencionalnog naoružanja za masovno uništavanje. Zapaljive bombe koje su bačene na Drezden u Nemačkoj ubile su više ljudi nego nuklearno bombardovanje Hirošime. Iako je jedno atomsko oružje obavilo posao čitavog vazdušnog napada sa konvencionalnim bombama, u početku nije bilo tako mnogo nuklearnog naoružanja u arsenalu SAD-a. Sjedinjene Države su imale samo 2 bombe 1947. godine, a 50 u 1948. Mnogi vojni planeri su smatrali da atomske bombe nisu potpuno različite, nego predstavljaju samo produžetak konvencionalnog ratovanja. Narastajuće američko - sovjetsko rivalstvo je takođe usporilo promene u političkom razmišljanju. Sovjetski Savez nije verovao Ujedinjenim nacijama smatrajući da se suviše oslanjaju na Sjedinjene Države. Sjedinjene Države nisu mogle da primoraju Sovjete na saradnju jer je Evropa bila talac u odnosima Sovjeta i Amerikanaca. Da su Sjedinjene Države zapretile nuklearnim napadom, Sovjeti su mogli zapretiti da će izvršiti invaziju na Evropu konvencionalnim trupama. Rezultat je bio pat pozicija. Revolucionarne posledice nuklearne tehnologije u početku nisu bile dovoljne da izmene način na koji su se države ponašale u anarhičnom sistemu. Druga faza nuklearne revolucije se desila 1952. godine, kada je prvi put testirana hidrogenska bomba. Hidrogenska bomba se zasniva na fuzionoj energiji koja se oslobađa kada se atomi spajaju u jedan, umesto raspadanja kao u prvim fisionim bombama. Hbomba je značajno povećala moć mogućeg uništenja jednim oružjem. Najveća eksplozija koju je čovek izazvao na površini Zemlje se dogodila 1961. godine, kada su Sovjeti aktivirali 60-megatonsku hidrogensku bombu, 20 puta jaču od sve eksplozivne moći upotrebljene u Drugom svetskom ratu. Ironično, najznačajnija promena koja je pratila razvoj H-bombe je bilo njihovo smanjivanje u veličini. Fuzija je omogućila da se u veoma malom pakovanju smesti ogromna destruktivna snaga. Sistemi izgrađeni za proizvodnju ranih atomskih bombi su postajali sve veći i veći kako su bombe dobijale na veličini i zauzimale sve više prostora. Bombarder B-36 je bio ogroman avion sa osam motora i jednim velikim prostorom u kome je mogao da nosi jednu bombu. Sa druge strane, hidrogenska bomba sa istom destruktivnom snagom staje u mnogo manjem prostoru. Kada je jednom destruktivna moć mogla da stane u vrh balističke rakete, do interkontinentalnog nuklearnog rata je moglo da dođe u roku od 30 minuta nakon upozorenja, u poređenju sa osam sati koliko je trebalo B-36 da preleti istu razdaljinu.
56
United States Catholic Conference, “The Challenge of Peace: God’s Promise and Our Response”, Origins, 13:1 May 19, 198), p. 1.
Povećana destruktivnost hidrogenske bombe je takođe dramatizovala posledice nuklearnog rata. Ratovanje se više nije moglo smatrati produžetkom politike drugim sredstvima. Karl fon Klauzevic, filozof rata iz XIX veka, rekao je da je rat politički čin, i samim tim apsolutni rat je apsurd. Ogromna destruktivna moć nuklearnog oružja je značila da je sada postojala disproporcija između vojnih sredstava i praktično svih političkih ciljeva kojima je država mogla da teži. Ovo razdvajanje ciljeva i sredstava je izazvalo paralizu u upotrebi krajnjih snaga u većini situacija. Nuklearno naoružanje nije upotrebljeno od 1945. godine, i otuda mišljenje da je nuklearno naoružanje ograničeno upravo sopstvenom snagom. Bilo je jednostavno isuviše moćno, isuviše disproporcionalno. H-bomba je imala pet značajnih političkih posledica, čak i ukoliko nije reorganizovala anarhični način na koji svet funkcioniše. Prvo, oživela je koncept ograničenog rata. U prvoj polovini XX veka došlo je do promene – za razliku od ograničenih ratova iz XIX veka, došlo je do dva svetska rata, koji su odneli desetine miliona života. Sredinom veka, analitičari su XX vek nazivali »vekom totalnog rata«. Ali rat u drugoj polovini veka je više ličio na stare ratove XVIII i XIX; na primer, i Korejski i Vijetnamski rat su svaki koštali više od 55 000 mrtvih Amerikanaca. U Vijetnamu i Avganistanu i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su rađe prihvatili poraz nego da upotrebe svoje najjače naoružanje. Drugo, krize su zamenile glavni rat kao momenti suočavanja sa istinom. U prošlosti, rat je bio vreme kada su se otvarale sve karte. Ali u nuklearnom dobu, rat je suviše razarajući i takvi momenti istine su previše opasni. Tokom Hladnog rata, Berlinska kriza, Kubanska raketna kriza, i kriza na Srednjem Istoku ranih 70-ih godina, predstavljale su funkcionalni ekvivalent ratu, vreme da se vidi stvarni odnos snaga u vojnoj moći. Treće, nuklearno naoružanje je odvraćanje (obeshrabrivanje strahom) učinilo ključnom strategijom. Od ključnog značaja je bilo organizovanje vojne moći kako bi se proizveo strah i napad bio predupređen. U Drugom svetskom ratu, Sjedinjene Države su se oslanjale na svoju mogućnost da mobilišu i postepeno izgrade ratnu mašineriju nakon što je rat počeo, ali taj mobilizacijski prilaz više nije funkcionisao kada je nuklearni rat mogao biti završen nekoliko sati. Četvrta politička posledica bila je razvoj de facto režima opreznosti supersila. Dve supersile su, uprkos ogorčenim ideološkim razlikama, razvile jedan ključni zajednički interes: izbegavanje nuklearnog rata. Za vreme Hladnog rata, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su bili uključeni u posredne ili periferne ratove, ali se dve nacije ni u jednom slučaju nisu našle u direktnom sukobu. Pored toga, dve strane su razvile sfere uticaja. Dok su Amerikanci govorili o smanjivanju uticaja komunizma u Istočnoj Evropi u 50-im godinama, u praksi, kada su se Mađari pobunili protiv svojih sovjetskih vladara 1956. godine, Sjedinjene Države iz straha od nuklearnog rata nisu požurile da im pomognu. Slično tome, sa izuzetkom Kube, Sovjeti su bili prilično oprezni po pitanju upada na zapadnu hemisferu. Obe zemlje su se priklonile nastajućem pravilu o neupotrebi nuklearnog naoružanja. Konačno, supersile su naučile da komuniciraju. Nakon Kubanske raketne krize, Vašington i Moskva su uspostavili vruću telefonsku liniju kako bi omogućili brzu komunikaciju između sovjetskih i američkih lidera. Tehnologija je učinila lakšom saradnju u kriznim vremenima, čineći komunikaciju između lidera u bipolarnom sistemu prilagodljivijom i ličnijom. Potpisali su brojne sporazume o kontroli naoružanja, počevši od Ugovora o zabrani ograničenih proba iz 1963. godine. Pregovori
o kontroli naoružavanja su postali način da se razgovara o stabilnosti u nuklearnom sistemu. Peto, većina zvaničnika je nuklearno naoružanje uopšte, a posebno H-bomba, smatrala neupotrebljivim u vreme rata. To nije bilo samo pitanje destruktivne snage H-bombe. Za upotrebu nuklearnog naoružanja se vezivalo neodobravanje koje se jednostavno nije primenjivalo na konvencionalno naoružanje. Do kasnih 60-tih godina, u stvari, inženjeri i naučnici su uspeli da umanje nepreciznost nuklearnog naoružanja tako da je neko nuklearno oružje moglo biti upotrebljeno od strane Sjedinjenih Država u Vijetnamu i Zalivskom ratu, ili od strane Sovjeta u Avganistanu, a da ne dovede do neciljane štete tipa H-bombe. Ipak, i Amerikanci i Rusi su se uzdržali od upotrebe nuklearnog naoružanja veće tačnosti i umesto toga se odlučili za destruktivna sredstva kao što su napalm, zapaljive bombe kao i asortiman konvencionalnog naoružanja. Delimično, postojao je strah da bi upotreba bilo kog nuklearnog naoružanja, bez obzira koliko sličnog konvencionalnom, otvorila prostor za upotrebu svakovrsnog nuklearnog naoružanja, a taj rizik je bio neprihvatljiv. Postoji i druga dimenzija. Još od kada su Sjedinjene Države bacile prvu bombu na Hirošimu, ostao je osećaj da je nuklearno oružje nemoralno, da je ono otišlo preko nečega što je prihvatljivo u ratu. Premda je to normativno ograničavanje teško izmeriti, ono je svakako prožimalo debate o nuklearnom oružju, i predstavljalo jedan od razloga za nevoljnost država da ga upotrebe. Ravnoteža straha Nuklearno naoružanje je stvorilo poseban oblik ravnoteže snaga koji se ponekad naziva „ravnoteža straha“. Testiranje snage je bilo više psihološko nego fizičko. Obe strane su sledile politiku sprečavanja nadmoćnosti onog drugog, ali je rezultat bio različit u odnosu na prethodne sisteme. Za razliku od sistema ravnoteže snaga XIX veka, u kome je pet velikih sila menjalo saveze, ravnoteža Hladnog rata je bila jasno organizovana oko dve velike države, od kojih je svaka mogla da uništi drugu u trenutku. Problemi na koje upućuje klasična bezbednosna dilema nisu nestali zbog straha od nuklearnog naoružanja, ali su se supersile ponašale oprezno uprkos ideološkim razlikama. Njihova promišljenost je bila slična učincima stalne komunikacije do koje je došlo u upravljanju višestrane ravnoteže snaga u XIX veku. U isto vreme, supersile su pokušavale da iskalkulišu vojnu silu kojom su raspolagale, baš kao u danima kada su državnici međusobno upoređivali pokrajine, pešadiju i artiljeriju. Nuklearna ravnoteža straha se podudara sa razdobljem bipolarnosti. Neki neorealisti, kao Kenet Volc, određuju bipolarnost kao situaciju u kojima dve velike države imaju gotovo svu moć, ali ta vrsta bipolarnosti je retka. Bipolarnost se češće dešavala u istoriji kada su savezi toliko učvršćivani da se gubila njihova prilagodljivost, kao što se desilo u Peloponeskom ratu. Premda su bile nezavisne države, savezi oko Atine i oko Sparte su čvrsto srasli u bipolarnu formu. Slično tome, uoči Prvog svetskog rata, sistemi saveza su bili postali čvrsto uvezani u bipolarnosti. Volc tvrdi da je bipolarnost posebno stabilan tip sistema jer pojednostavljuje komunikaciju i računice. Sa druge strane, bipolarnom sistemu nedostaje prilagodljivost, i on preuveličava važnost sporednih sukoba kao što je Vijetnamski rat. Stara je izreka da bipolarnost ili erodira ili eksplodira. Ako je tako, zašto bipolarnost nije eksplodirala nakon Drugog svetskog rata? Možda je odgovor u obazrivosti koju je proizvelo nuklearno
naoržanje, a stabilnost koju je Volc pripisivao čistoj bipolarnosti je bila u stvari rezultat bombe. Sam strah od nuklearnog oružja je možda doprineo stabilnosti kroz »efekat kristalne kugle«. Zamislite da su u avgustu 1914. godine Kajzer, Car i vladar Austrougarske gledali u kristalnu kuglu i videli sliku 1918.godine. Videli bi da su izgubili svoje prestole, da su im carstva raspadnuta, a milioni ljudi izgubili živote. Da li bi i dalje išli u rat 1914. godine? Verovatno ne. Poznavanje fizičkih posledica nuklearnog oružja može biti slično sa davanjem kristalne kugle državniku u razdoblju nakon 1945. godine. Budući da je bilo malo političkih ciljeva koji bi odgovarali takvom uništavanju, oni nisu hteli da preuzmu velike rizike. Naravno, kristalna kugla može biti razbijena slučajno, ili pogrešnim računicama, ali analogija sugeriše zašto je kombinacija bipolarnosti i nuklearnog oružja proizvela najduži period mira između centralnih sila od početka sistema moderne države. (Prethodni rekord te vrste je bio 1871-1914. godina.) Problemi nuklearnog odvraćanja Nuklearno odvraćanje je podvrsta opšteg odvraćanja, ali posebna svojstva nuklearnog oružja su promenila način na koji su se supersile odnosile prema međunarodnim odnosima za vreme Hladnog rata. Nuklearno odvraćanje ohrabruje razmišljanje tipa „ako me napadneš, možda neću biti u stanju da sprečim tvoj napad, ali mogu uzvratiti tako snažno da nećeš ni želeti da napadneš“. Tako je nuklearno oružje utkalo novu nit u stari koncept. Jedan način da se proceni delotvornost nuklearnog odvraćanja je pomoću analitičkog postupka «šta bi bilo kad bi bilo». Koliko je verovatno da bi se Hladni rat pretvorio u pravi da nije bilo nuklearnog naoružanja? Politikolog Džon Miler tvrdi da nuklearno oružje nije bilo od značaja, da je ono bilo samo kukurikanje petla. On tvrdi da su se narodi Evrope okrenuli od rata kao instrumenta politike još od strahota Prvog svetskog rata. Razlog za mir je povećano saznanje o strahotama rata, bar u razvijenom svetu. Prema Mileru, Hitler je bio izuzetak, retka osoba koja nije naučila lekcije Prvog svetskog rata i još uvek bila voljna da uđe u rat. Nakon Drugog svetskog rata, oppšte gnušanje se povratilo u još većoj meri nego ranije. Većina analitičara, ipak, veruje da je nuklearno oružje odigralo veoma veliku ulogu u izbegavanju Trećeg svetskog rata. Krize povodom Berlina, Kube i možda Srednjeg Istoka mogle su se otrgnuti kontroli bez mudrosti do koje je došlo učinkom kristalne kugle nuklearnog naoružanja. To dovodi do mnogih pitanja. Jedno je, šta odvraća? Delotvorno odvraćanje zahteva i sposobnost da se nanese šteta i uverljivost da će naoružanje biti upotrebljeno. Kredibilitet zavisi od interesa koji je uključen u sukob. Na primer, američka pretnja da će bombardovati Moskvu kao odmazdu za nuklearni napad je verovatno bila uverljiva. Ali pretpostavimo da su Sjedinjene Države pretile da će bombardovati Moskvu 1980. godine ako Sovjeti ne povuku svoje trupe iz Avganistana? Sjedinjene Države su svakako imale sposobnost, ali pretnja ne bi bila uverljiva jer su ulozi bili suviše mali, a Sovjeti su zauzvrat lako mogli da bombarduju Vašington. Tako da se odvraćanje ne odnosi samo na sposobnost, nego i na uverljivost. CITAT: „KADA JE PREDSEDNIK KENEDI PRVI PUT DONEO ODLUKU DA ZNAČAJNO POVEĆA AMERIČKO VOJNO PRISUSTVO 1962-63. GODINE ...
IMAO JE NA UMU DVE STVARI: ŠTA BI SE DOGODILO DA HRUŠČOV NIJE POVEROVAO KENEDIJU U KUBANSKOJ RAKETNOJ KRIZI 1962. GODINE? MISLIM DA SMO NAPRAVILI GREŠKU KADA SMO ZAKLjUČILI DA KINEZI VEROVATNO NE BI INTERVENISALI U KOREJSKOM RATU 1950. GODINE, A TO JE UTICALO NA AMERIČKU ODLUKU DA NE ZAUZME SEVERNI VIJETNAM. VOJNICI SU REKLI DA NISU MISLILI DA ĆE KINA UĆI U RAT, ALI DA JESTE, TO BI DOVELO DO NUKLEARNOG RATA, I TO JE ODLUČILO.“ Državni sekretar Din Rask57 Taj problem uverljivosti vodi do razlike između odvraćajuće pretnje usmerene na nečiju domovinu, i proširivanja odvraćanja da bi se pokrio saveznik. Na primer, Sjedinjene Države nisu mogle nuklearnim odvraćanjem sprečiti Sovjetski Savez da ne zauzme Avganistan, ali su tokom četiri dekade Hladnog rata pretile da će upotrebiti nuklearno oružje ukoliko Sovjetski Savez izvrši invaziju na NATO zemlje Zapadne Evrope. Tako da, kako bismo videli delovanje nuklearnog oružje u proširenju odvraćanja i sprečavanju rata, moramo razmotriti najveće krize u kojima su ulozi bili veliki. Može li istorija odgovoriti na to kakve posledice nuklearno oružje ima za međunarodne odnose? Ne u potpunosti ali može pomoći. Od 1945. - 1949. godine samo su Sjedinjene Države imale nuklearno naoružanje, ali ga nisu upotrebile. Tako da je postojalo i izvesno samo-ograničavanje, čak i pre uzajamnog nuklearnog odvraćanja. Deo razloga je bio mali arsenal, nedostatak razumevanja ovog novog naoružanja, i američki strah da bi Sovjeti zauzeli čitavu Evropu svojim masivnim konvencionalnim snagama. Do 1950. godine, i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su imali nuklearno oružje, i postojalo je više kriza u kojima su američki lideri razmatrali njegovo korišćenje. Nuklearno oružje nije bilo upotrebljeno u Korejskom ratu, niti 1954. i 1958. godine kada su kineski komunisti mobilisali snage za invaziju na ostrvo Tajvan koje su držali nacionalisti. Predsednici Truman i Ajzenhauer su stavili veto na upotrebu nuklearnog oružja iz više razloga. U Korejskom ratu nije bilo sigurno da bi upotreba nuklearne bombe zaustavila Kineze, a Sjedinjene Države su se plašile odgovora Sovjeta. Uvek je postojala opasnost da bi pretnje mogle eskalirati, i da bi Sovjeti mogli upotrebiti nuklearno oružje da pomognu svjim kineskim saveznicima. Tako da iako su Amerikanci bili nadmoćni u broju nuklearnog naoružanja, postojala je opasnost od kretanja ka širem ratu koji ne bi uljučivao samo Koreju i Kinu. Pored toga, etika i javno mnjenje su odigrali ulogu. 1950. godine, procene vlade SADa o broju građana koji bi izginuli su bile toliko visoke da je idejao upotrebi nuklearnog oružja stavljena na stranu. Predsednik Ajzenhauer je, kada su ga pitali o upotrebi nuklearnog naoružanja, rekao: »Ne možemo upotrebiti te grozne stvari protiv Azijaca po drugi put za manje od deset godina. Moj Bože!«58. Iako su 50-ih godina Sjedinjene Države imale više nuklearnog naoružanja od Sovjetskog Saveza, uzajamno delovanje više razloga je ubedilo Amerikance da ga ne upotrebe. Kubanska raketna kriza
57 58
Secretary of State Dean Rusk, New York Times, April 30, 1985, p. 6. Stephen E. Ambrose, Eisenhower, Simon & Schuster, New York, 1983, p. 184.
Ključni slučaj je bila Kubanska raketna kriza u oktobru 1962. godine. Ovo je verovatno bio najneposredniji povod u nuklearnom dobu za pokretanje događaja koji su mogli dovesti do nuklearnog rata. Da je potpuni autsajder, »čovek sa Marsa«, posmatrao situaciju, video bi da su Sjedinjene Države imale nadmoć 17 prema 1 u nuklearnom oružju. Mi sada znamo da su Sovjeti imali samo oko 20 komada nuklearnog oružja na interkontinentalnim raketama koje su mogle da dosegnu Sjedinjene Države, ali predsednik Kenedi to tada nije znao. CITAT: „NAJOZBILjNIJA PITANjA“ DO SREDINE OKTOBRA 1962. GODINE, HLADNI RAT SE POJAČAVAO NA NEPREDVIĐENE NAČINE. KUBA, KOJA JE DUGO BILA VIRTUELNA KOLONIJA SJEDINjENIH DRŽAVA, JE NEDAVNO PREŠLA U SOVJETSKU ORBITU. KRAJEM SEPTEMBRA AMERIČKE NOVINE SU POČELE DA IZVEŠTAVAJU O ISPORUKAMA SOVJETSKOG NAORUŽANjA KUBI. PREDSEDNIK DžON F. KENEDI JE REKAO AMERIČKOJ JAVNOSTI DA JE, KOLIKO ON ZNA, REČ O ODBRAMBENOM, A NE NAPADAČKOM ORUŽJU. SOVJETSKI PREMIJER NIKITA HRUŠČOV MU JE DAO POTPUNA UVERAVANjA DA JE TAKO. „KADA BI BILO DRUGAČIJE“, REKAO JE KENEDI, „DOŠLO BI DO NAJGORIH STVARI.“ NEŠTO PRE 9 ČASOVA UJUTRU, U UTORAK 16. OKTOBRA, KENEDIJEV POMOĆNIK ZA NACIONALNU BEZBEDNOST, MEKDžORDž BANDI, DONEO JE U NjEGOVU SPAVAĆU SOBU FOTOGRAFIJE KOJE SU POKAZIVALE DA JE ZAISTA DOŠLO DO „NAJGORIH STVARI“. SNIMLjENE LETELICOM U-2 SA VEOMA VELIKE VISINE, OVE FOTOGRAFIJE SU POKAZIVALE DA SOVJETI NA KUBI POSTAVLjAJU NUKLEARNE BALISTIČKE RAKETE USMERENE NA GRADOVE U UNUTRAŠNjOSTI SAD. ZA KENEDIJA JE PRISUSTVO OVIH RAKETA BILO NEDOPUSTIVO. TAKOĐE I ČINjENICA DA GA JE HRUŠČOV LAGAO. TOKOM NAREDNIH 13 DANA, KENEDI I KRUG SAVETNIKA SU RASPRAVLjALI KAKO DA SE NOSE SA OVIM IZAZOVOM. ZNALI SU DA JE JEDAN MOGUĆI REZULTAT NUKLEARNI RAT, I TOKOM NjIHOVIH DISKUSIJA KENEDIJEV STRUČNjAK ZA CIVILNU ODBRANU JE IZNEO NEPRIJATNU INFORMACIJU DA JE POPULACIJA SAD-A ZASTRAŠUJUĆE RANjIVA. Ernest Mej i Filip Zelikov, Trake Kenedi (The Kennedy Tapes)59 Zašto onda Sjedinjene Države to nisu pokušale da preduprede napadajući sovjetske raketne položaje, koji su bili relativno ranjivi? Odgovor je bio da ako bi samo jedna ili dve sovjetske rakete opstale i bile ispaljene na američke gradove, taj rizik je bio dovoljan da se odustane. Pored toga, i Kenedi i Hruščov su se plašili da bi nacionalne strategije i pažljivi proračuni mogli izmaći njihovoj kontroli. Hruščov je izneo lepu metaforu za to u jednom od svojih pisama Kenediju: »Budi pažljiv, jer obojica vučemo krajeve konopca kojim smo svezali čvor rata«60 59
Ernest R. may and Philip D. Zelikow, eds., The Kennedy Tapes: Inside the White House During the Cuban Missile Crisis, Belknap & Harvard University Press, Cambridge MA, 1997, p. 48. 60 Ronald R. Hope, ed., Soviet Views on the Cuban Missile Crisis: Myth and Reality in Foreign Policy Analysis, University Press of America, Washington, DC, 1982, p. 48.
Na konferenciji na Floridi 25 godina posle tog događaja, oni koji su bili uključeni u Izvršni komitet Saveta za nacionalnu bezbednost predsednika Kenedija sreli su se sa naučnicima u pokušaju da rekonstruišu Kubansku raketnu krizu. Jedna od najupadljivijih razlika među učesnicima je bila koliko je ko bio spreman da rizikuje. To je sa druge strane zavisilo od toga koliko je ko mislio da je izvesno izbijanje nuklearnog rata. Robert Maknamara, Kenedijev sekretar za odbranu, bio je sve oprezniji kako se kriza razvijala. Izjavio je da je mislio kako je rizik od nuklearnog rata u Kubanskoj raketnoj krizi bio verovatno jedan na prema pedeset. Daglas Dilon, koji je bio sekretar za finansije, izjavio je da je mislio da su rizici od nuklearnog rata bili ravni nuli. On nije video kako bi situacija uopšte mogla da se razvija ka nuklearnom ratu, i kao rezulatat toga bio je voljan da Sovjete jače pritisne i da preuzme veći rizik nego Maknamara. General Maksvel Tejlor, šef Združenog generalštaba američke armije, takođe je smatrao da je rizik od nuklearnog rata bio mali, i prigovarao je da su Sjedinjene Države suviše lako pustile Sovjetski Savez bez kazne u Kubanskoj raketnoj krizi. Njegov stav je bio da su Amerikanci trebali da jače pritisnu i da zahtevaju uklanjanje kubanskog predsednika Fidela Kastra. General Tejlor je rekao: »Bio sam tako siguran da ih imamo na nišanu da nikada nisam mnogo brinuo o konačnom ishodu«61. Ali rizik da se izgubi kontrola je teško opterećivao predsednika Kenedija koji je zauzeo veoma oprezan stav, zaista oprezniji nego što su neki od njegovih savetnika želeli. Pouka priče je da i «malo» nuklearno odvraćanje deluje ozbiljno. Jasno je da je nuklearno odvraćanje imalo presudnu ulogu u Kubanskoj raketnoj krizi. Ipak, još uvek ima nejasnoća u vezi raketne krize, što otežava da se čitav ishod pripiše nuklearnom činiocu. Javnost je bila složna u stavu da su Sjedinjene Države pobedile. Ali ključno pitanje je koliko su Sjedinjene Države pobedile i zašto su pobedile. Postoje najmanje tri moguća objašnjenja. Jedno gledište je da Sovjeti popustili zato što su Sjedinjene Države imale više nuklearnog oružja od Sovjetskog Saveza. Drugo tumačenje naglasak stavlja na relativne interese dve supersile u ovoj krizi. Kuba je bila u američkom dvorištu, ali je predstavljala je za Sovjete predstavljalo kockanje na daljinu. Stoga, ne samo da su Amerikanci imali veći interes na Kubi od Sovjeta, nego su takođe mogli da uvedu i treći faktor u igru: konvencionalne snage. Američka pomorska blokada i mogućnost američke invazije Kube takođe su odigrali ulogu. Psihološki teret je bio na Sovjetima jer su veći interesi i trenutno raspoložive konvencionalne snage dale Amerikancima više uverljivosti u njihovom odvraćanju. Konačno, premda je Kubanska raketna kriza nazvana američkom pobedom, to je takođe bio i kompromis. Amerikanci su imali tri opcije u Kubanskoj raketnoj krizi. Jedna je bila da pucaju, to jest da bombarduju raketne položaje; druga je bila da pritisnu Kubu blokadom kako bi ubedili Sovjete da izmeste rakete; treća je bila da se nagode nudeći nešto što su Sovjeti hteli, kao što je uklanjanje američkih raketa iz Turske. Dugo vremena učesnici nisu rekli mnogo u vezi nagodbe kao načina rešenja, ali kasniji dokazi sugerišu da je tiho američko obećanje da uklone svoje zastarele rakete iz Turske verovatno bilo važnije nego što se tada mislilo. Možemo zaključiti da je nuklearno odvraćanje imalo značaj u krizi, i da je nuklearna dimenzija sigurno postojala u razmišljanju Džona Kenedija. Sa druge strane, broj komada nuklearnog oružja je manje važan. Nije u tolikoj
61
James Blight and David Welch, On the Brink: Americans and Soviets Reexamine the Cuban Missile Crisis, Hill and Wang, New York, 1989, p. 14.
meri važan odnos količina nuklearnog oružja, koliko strah da čak i nekoliko komada tog oružja može napraviti takvo pustošenje. Moralna pitanja Nakon Kubanske raketne krize došlo je do relativnog popuštanja napetosti u Hladnom ratu – skoro kao da su se Sjedinjene Države i Sovjetski Savez spotakli na ivici litice, pogledali preko nje i povukli se. 1963. godine uvedena je vruća telefonska linija koja je omogućavala direktnu komunikaciju između Vašingtona i Moskve, potpisan je ugovor o kontroli naoružanja koji je ograničavao atmosferske nuklearne probe, Kenedi je objavio da bi Sjedinjene Države bile voljne da više trguju sa Sovjetskim Savezom, i došlo je do smanjenja napetosti. Iako su kasnih 60-tih godina Sjedinjene Države bile zauzete Vijetnamskim ratom, još uvek je bilo napora da se postigne kontrola naoružavanja. Pojačan strah od nuklearnog rata se vratio nakon što je Sovjetski Savez izvršio invaziju na Avganistan 1979. godine. Za vreme »malog hladnog rata« od 1980. do 1985. godine, pregogovri o ograničenju strateškog naoružanja su zastali, retorika je postala posebno gruba, a vojni budžeti i broj nuklearnog oružja se povećavao. Predsednik Ronald Regan je govorio o mogućem nuklearnom rata, a mirovne grupe su vršile pritisak da se nuklearno naoružanje zamrzne i konačno ukine. U atmosferi velikih strahova, mnogi ljudi su postavljali osnovno pitanje: »Da li je nuklearno odvraćanje moralno?«. Kao što smo videli ranije, samo teorija pravednog rata zagovara da se određeni uslovi moraju steći kako bi se donosili moralni sudovi. Samoodbrana se obično posmatra kao opravdani razlog, ali načini i posledice vođenja rata su jednako važni. U smislu načina, civili se moraju razlikovati od boraca; u smislu posledica, mora da postoji neka proporcionalnost, neki odnos ciljeva i sredstava. Da li se nuklearni rat uopšte može uklopiti u model pravednog rata? Tehnički, može. Slabije nuklearno naoružanje, kao artiljerijske granate ili torpeda bi se mogli koristiti protiv radarskih sistema, podmornica, brodova na moru, ili podzemnih komandnih bunkera. U tim slučajevima možemo praviti razliku između boraca i onih koji to nisu, i održavati dejstva relativno ograničenim. Ukoliko bi se borba tu zaustavila, mogli bismo nuklearno naoružanje uklopiti u teoriju opravdanog rata. Ali da li bi borba tu stala, ili bi eskalirala? Eskalacija je veliki rizik, jer šta bi moglo biti gore od stotine miliona života ili sudbine zemlje? Za vreme Hladnog rata neki ljudi su odgovarali »Bolje je biti crven nego mrtav.«. Ali je to možda bio pogrešan način da se postavi pitanje. Možemo postaviti drugačije pitanje: Da li je ikada opravdano ulaziti u mali rizik ogromne katastrofe? Tvrdi se da je za vreme Kubanske raketne krize Džon Kenedi rekao da je mislio da su šanse za konvencionalno ratovanje bile možda jedan prema tri. I postojao je manji rizik od nuklearne eskalacije. Da li je opravdano preuzimanje takvog rizika? Možemo stvari postaviti drugačije. Da Kenedi nije bio voljan da preuzme rizik na Kubi, da li bi Hruščov pokušao nešto još opasnije? Šta da je sovjetski uspeh doveo do kasnije nuklearne krize, ili čak šireg konvencionalnog rata, na primer, povodom Berlina ili Panamskog kanala? Nuklearno oružje je verovatno odigralo značajnu ulogu u sprečavanju prerastanja Hladnog rata u stvarni rat. Tokom 80-tih godina, američki rimokatolički biskupi su rekli da bi nuklearno odvraćanje moglo biti opravdano samo uslovno kao privremena mera
koja se može tolerisati dok se ne razvije nešto bolje. Ali koliko je to privremeno? Dok god postoji znanje o nuklearnom oružju, nekakav stepen nuklearnog odvraćanja će postojati. Premda je to oružje proizvelo obazrivost u toku Hladnog rata, samozadovoljstvo je opasno. Sjedinjenim Državama i Sovjetskom Savezu je trebalo neko vreme da nauče kako da kontrolišu nuklearno oružje, ali nije uopšte sigurno da će takvi kontrolni sistemi postojati među novim aspirantima na nuklearni status. Štaviše, terorističke grupe možda neće ni želeti kontrolu. 1962. GODINE, PREDSEDNIK KENEDI JE INSISTIRAO DA SVAKI ČLAN SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST PROČITA „AVGUSTOVSKE PIŠTOLjE“ BARBARE TAČMAN. KNjIGA JE PRIČA O TOME KAKO SU NARODI EVROPE NEOPREZNO POSRNULI U PRVI SVETSKI RAT. AUTOR POČINjE NAVODEĆI BIZMARKOV KOMENTAR DA ĆE „NEKA PROKLETA GLUPA STVAR NA BALKANU“ ZAPALITI SLEDEĆI RAT. ONA ZATIM OPISUJE SERIJU KORAKA – NAKON UBISTVA AUSTRIJSKOG PRESTOLONASLEDNIKA NADVOJVODE FRANCA FERDINANDA OD STRANE SRPSKOG NACIONALISTE 28. JUNA 1914. GODINE – MALIH I BEZNAČAJNIH PO SEBI, KOJI SU DOVELI DO NAJGROZNIJEG VOJNOG SUKOBA U ISTORIJI SVETA. PONOVO SU, NA IVICI NEPRIJATELjSTAVA, ŠEFOVI DRŽAVA POKUŠALI DA SE POVUKU, ALI IH JE SLED DOGAĐAJA POVUKAO NAPRED. PREDSEDNIK KENEDI NAS JE PODSETIO NA RAZGOVOR IZ 1914. GODINE DVA NEMAČKA KANCELARA O UZROCIMA TOGA RATA . JEDAN JE PITAO „KAKO SE TO DOGODILO?“, A NjEGOV NASLEDNIK JE ODGOVORIO „AH, KAD BISMO SAMO ZNALI“. TO JE BIO KENEDIJEV NAČIN DA UKAŽE NA STALNU OPASNOST OD POGREŠNIH PROCENA. Robert Maknamara, Blundering into Disaster 62 Briga zbog širenja nuklearnog oružja se nastavlja. Dok je 187 država potpisalo Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, Indija i Pakistan su izvršile nuklearne probe 1998. godine, a zemlje kao Irak, Iran i Severna Koreja nastavljaju sa razvijanjem nuklearnog oružja uprkos tome što su potpisali Ugovor. Razlog za zabrinutost je i širenje nekonvencionalnog arsenala kao što su biološko i hemijsko oružje; Libija i Irak, na primer, izgradili su postrojenja za hemijsko oružje, a Irak ga je koristio u ratu protiv Irana. Posle Zalivskog rata 1991. godine, inspektori Ujedinjenih nacija su otkrili i uništili velike programe za nuklearno, biološko i hemijsko naoružanje. Strah da bi takvi programi mogli ponovo biti obnovljeni, jeste bio jedan od uzroka rata u Iraku 2003. godine. Novinski izveštaji o nuklearnom materijalu koji iz bivšeg Sovjetskog Saveza odlazi na međunarodno crno tržište, pokazuju da ovo oružje i dalji može da izazove napetosti i dovede narode na ivicu rata. Štaviše, izveštaji da terorističke grupe kao što su japanski kult Aum Šinrikio i mreža Al-Kaida Osame Bin Ladena istražuju proizvodnju nuklearnog i biološkog naoružanja, ukazuju da ono jednog dana može postati dostupno i ne-državnim akterima. Stalna međunarodna zabrinutost zbog oružja za masovno uništavanje ima i moralnu i realističku dimenziju. Moralnu zabrinutost zbog nuklearnog oružja dele ne samo one 62
Robert McNamara, Blundering into Disaster: Surviving the First Century of the Nuclear Age, Pantheon, New York, 1986, p. 14.
zemlje koje nemaju sposobnost ili želju da proizvode takvo naoružanje, nego i one zemlje koje ga i dalje poseduju , kao što su Sjedinjene Države, Francuska i Rusija. Hemijsko i biološko oružje je osuđivano od Prvog svetskog rata, kada je upotreba iperita dovela do opšte povike i među saveznicima i među silama osovine. Realistička dimenzija je jednostavna: oružje za masovno uništavanje nosi ogroman rizik eskalacije i ogromni potencijal uništenja. Kada god je to oružje prisutno, dinamika sukoba se menja. Slabe države sa nuklearnim ili nekonvencionalnim oružjem imaju veću mogućnost da zaprete jakim državama, dok jake države sa ovim oružjem mogu delotvornije da zaprete ili odvrate protivnike. U isto vreme, rizik da će ova oprema biti korišćena ako se kriza otme kontroli podiže nivo napetosti, bilo da je to između Sjedinjenih Država i Severne Koreje, ili između Indije i Pakistana. A pretnja korišćenjem od strane terorista dodaje zastrašujuću dimenziju u kojoj odvraćanje nije dovoljan odgovor. Hladni rat je možda završen, ali era nuklearnog i nekonvencionalnog oružja nije. Hronologija: Godine Hladnog rata Novembar 1943.
Sastanak u Teheranu između Staljina, Čerčila i Ruzvelta
Jul 1944.
Konferencija u Breton Vudsu: Monetarnog Fonda i Svetske Banke
Avgust 1944.
Konferencija u Dambarton Ouksu: Stvaranje Ujedinjenih nacija
Oktobar 1944.
Sastanak u Moskvi između Čerčila i Staljina: podela interesnih sfera na Balkanu
Februar 1945.
Konferecija u Jalti između Staljina, Čerčila i Ruzvelta
April 1945.
Ruzveltova smrt
Maj 1945.
Kapitulacija Nemačke
April - Jun 1945
Konferencija u San Francisku – Potpisana Povelja organizacije UN
Jul 1945.
Prva proba Atomske bombe; Konferencija u Potsdamu: Truman, Čerčil/Atli, Staljin
Avgust 1945.
Hirošima i Nagasaki uništeni atomskom bombom; SSSR ulazi u rat u Aziji
Septembar 1945.
Kapitulacija Japana
Mart 1946.
Čerčilov govor o ”Gvozdenoj zavesi”; grčki građanski rat nastavlja da traje Objavljena Trumanova doktrina
Mart 1947.
Stvaranje
Međunarodnog
Jun 1947.
Objavljen Maršalov plan
Oktobar 1947.
Moskva stvara ”Informbiro”
Februar 1948.
Državni udar u Čehoslovačkoj; komunistička partija u potpunosti preuzima vlast
Mart 1948.
Počinje delimična blokada Berlina
Jun 1948. Novembar 1948.
Počinje operacija «vazdušni most za Berlin» (Berlin Airlift); Jugoslavija isključena iz Informbiroa Truman izabran za predsednika SAD
April 1949.
U Vašingtonu osnovan NATO
Maj 1949.
Kraj blokade Berlina
Avgust 1949.
SSSR testira prvu atomsku bombu
Septembar 1949.
Stvorena Savezna Republika Nemačka
Oktobar 1949.
Proglašena Narodna Republika Kina; proglašena Demokratska Republika Nemačka
Februar 1950.
kinesko-sovjetski pakt potpisan u Moskvi
April 1950.
Napisan NSC – 68
Jun 1950.
Početak Korejskog rata
Novembar 1952.
Testirana prva Hidrogenska bomba SAD-a; General Dvajt Ajzenhauer izabran za predsednika; Džon Foster Dals postaje državni sekretar
Mart 1953.
Staljinova smrt
Jun 1953.
Pobuna u Istočnom Berlinu
Jul 1953.
Primirje u Koreji
Avgust 1953.
Prva proba sovjetske Hidrogenske bombe
Septembar 1953.
Hruščov postaje generalni sekretar sovjetske Komunističke partije
Septembar 1954.
Kinesko bombardovanje Kvemoja i Matcua
Maj 1955.
Zapadna Nemačka primljena u NATO; potpisan Varšavski pakt; potpisan mirovni ugovor sa Austrijom; Austrija postala neutralna
Februar 1956.
Hruščov iznosi optužbe na račun Staljinovog režima na Dvadesetom Kongresu Partije
Jun 1956.
Poznanjska pobuna u Poljskoj
Oktobar 1956.
Početak ustanka u Mađarskoj
Novembar 1956.
SSSR interveniše u Budimpešti
Avgust 1957.
Lansiranje prve sovjetske Interkontinentalne balističke rakete ICBM (Intercontinental Ballistic Missiles)
Oktobar 1957.
Lansiran satelit “Sputnjik”
Februar 1958.
Lansiran prvi američki satelit
Avgust 1958.
Kina preti Tajvanu
Januar 1959.
Fidel Kastro preuzima vlast na Kubi
Septembar 1959.
Hruščov u poseti Sjedinjenim Državama
Februar 1960.
Prva proba francuske atomske bombe
Maj 1960.
Američki U-2 oboren nad SSSR-om; neuspeh Pariskog samita
April 1961.
Neuspelo iskrcavanje američkih snaga u ”Zalivu svinja” na Kubi
Jun 1961.
Hruščov i Kenedi se sastaju u Beču
Oktobar 1961.
Incidenti na kontrolnoj rampi Čarli (Charlie Check-point) u Berlinu; porast tenzija između dve strane
Oktobar 1962.
Kubanska raketna kriza
Jun 1963.
Kenedi posećuje Berlin, izjavljuje „Ja sam Berlinac“ (Ich bin ein Berliener) kao gest solidarnosti
Oktobar 1963.
Kenedi potpisuje Ugovor o zabrani ograničenih nuklearnih proba; SSSR, Sjedinjene Države i Velika Britanija stavljaju izvan zakona probe u atmosferi, pod vodom i u svemiru
Novembar 1963.
Kenedi ubijen; Potpredsednik Lindon B. Džonson preuzeo funkciju Predsednika SAD
Avgust 1964.
Zakon o zalivu Tonkin usvojen u Kongresu, čime je intervencija SAD-a u Vijetnamu eskalirala
Oktobar 1964.
Hruščov smenjen, zamenjuju ga Brežnjev i Kosigin
Novembar 1964.
Kina izvršila probu prve atomske bombe
Mart 1966.
Demonstracije protiv Vijetnamskog rata održane u Sjedinjenim Državama i Evropi
April 1966.
Početak kineske Kulturne revolucije
Januar 1967.
Sjedinjene Države, SSSR i još 60 država postižu sporazum o Ugovoru o svemirskom prostoru kojim se ograničava vojna upotreba svemira
Jun 1967.
Kina testira prvu Hidrogensku bombu
Januar 1968.
Početak “Praškog proleća” u Čehoslovačkoj
Januar 1968.
“Ofanziva Tet” u Vijetnamu
Jul 1968.
Sjedinjene Države, SSSR, i još 58 država potpisali Ugovor o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT Treaty)
Avgust 1968.
Sovjetska invazija na Čehoslovačku
Novembar 1968.
Nikson izabran za predsednika
Decembar 1968.
Snage SAD-a u Vijetnamu dostižu najveći broj od 535 000 ljudi
Novembar 1969.
Pregovori o ograničavanju strateškog nuklearnog naoružanja (SALT) počinju između Sjedinjenih Država i SSSR
Februar 1970.
Počinju Pariski mirovni pregovori između Sjedinjenih Država i Severnog Vijetnama
April 1970.
Trupe SAD-a okupiraju Kambodžu
April 1970.
U antiratnim demonstracijama četiri studenta ubijena od strane pripadnika Nacionalne garde na Državnom univerzitetu Kent, SAD
Novembar 1971.
Narodna Republika Kina pristupa Ujedinjenim nacijama
Februar 1972.
Nikson posećuje Kinu
Maj 1972.
Potpisan SALT I, kojim se zamrzava broj postojećih interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM) i balističkih raketa lansiranih sa podmornica (SLBM) na 5 godina
Januar 1973.
Pariskim sporazumom uspostavljeno primirje i političko rešenje Vijetnamskog rata
Maj 1973.
Istočna i Zapadna Nemačka uspostavljaju zvanične diplomatske odnose
Septembar 1973.
Čileanska socijalistička vlada Salvadora Aljendea svrgnuta vojnim udarom koji su potpomogle SAD
Oktobar 1973.
Rat “Jom Kipur” između Izraela i arapskih zemalja; Sjedinjene Države i SSSR bivaju zamalo uvučene u sukob; arapski embargo na izvoz nafte u Sjedinjene Države koji je trajao do marta 1974.
Avgust 1974.
Nikson podnosi ostavku zbog afere “Votergejt”; Džerald Ford postao 38. Predsednik SAD
April 1975.
Sjedinjene Države napuštaju Vijetnam nakon pada Sajgona
Jul 1975.
Američki i sovjetski kosmonauti se sreću u svemiru
Jul 1975.
Sjedinjene Države i SSSR potpisuju Helsinški sporazum, zalažući se za priznavanje evropskih granica i zaštitu ljudskih prava
Novembar 1976.
Džimi Karter izabran za 39. predsednika SAD
Januar 1979.
Sjedinjene Države i Narodna Republika Kina uspostavljaju pune diplomatske odnose
Jun 1979. Jul 1979. Decembar 1979.
Januar 1980. Januar 1981.
Karter i Brežnjev potpisali Sporazum SALT II kojim se ograničava broj raketa i bombardera dugog dometa Sandinističke snage ruše Somozin režim u Nikaragvi Invazija SSSR-a na Avganistan: Sjedinjene Američke Države uvode sankcije SSSR-u i obelodanjuju nameru o Bojkotu Olimpijskih igara koje su trebale da se održe u Moskvi naredne godine U tzv. Karterovoj doktrini kaže se da je Persijski Zaliv deo vitalnih američkih interesa Leh Valensa predvodi zabranjeni štrajk Poljskog sindikat
Decembar 1981. Maj 1982.
„Solidarnost“ Vojska preuzela vlast u Poljskoj Predsednik Regan iznosi plan za „Ugovor o smanjenju Strategijskog naoružanja“ (START) Predsednik Regan obelodanjuje Strategijsku odbrambenu Inicijativu (SDI), popularno nazvanu „Rat zvezda“ koja je predviđala razvoj odbrambene raketne tehnologije u svemiru
Mart 1983.
Novembar 1983.
Sjedinjene Američke Države započele razmeštanje raketa srednjeg dometa (Intermediate Nuclear Forces-INF) tipa Peršing II, na teritoriji Zapadne Nemačke
Mart 1985.
Mihail Sergejevič Gorbačov postaje Generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza
Mart 1985.
U Ženevi započeli razgovori o nuklearnom oružju i svemiru (NST), bazirani na START modelu
Oktobar 1986.
Na samitu supersila u Rejkjaviku (Island) Predsednik Regan odbacuje Gorbačovljev predlog da Sovjetski Savez učini značajno smanjenje naoružanja ukoliko Amerika prekine rad na programu „Rat zvezda“
Novembar 1986. Informacije o tajnom finansiranju Kontraša u Nikaragvi prodajom oružja Iranu (što je bilo protivzakonito) „cure“ u javnost Decembar 1987. Na samitu u Vašingtonu Predsednik Regan i Generalni sekretar Gorbačov saglasili se da se eliminišu rakete srednjeg dometa (INF Treaty) i da nastave rad na sporazumu START April 1988. Jun 1988. April 1988.
SSSR se saglasio da njegove trupe napuste Avganistan do februara 1989. godine Gorbačov saopštava liderima Komunističke Partije da se elementi komunističke doktrine moraju promeniti Kuba povlači svoje vojne snage iz Angole
Novembar 1988. Džordž H. V. Buš izabran za 41. Predsednika SAD Jun 1989.
Kineska armija guši prodemokratske demonstracije Na Trgu Tjen an men
Novembar 1989. Pad Berlinskog zida; Na hiljade stanovnika Istočne Nemačke
prelaze na teritoriju Zapadne Nemačke Februar 1989. Poražen Nikaragvanski sandinistički vođa Daniel Ortega Maj – Jun 1990. Vašingtonski samit Regan – Gorbačov Oktobar 1990. Ponovno ujedinjenje Nemačke u jednu državu Novembar 1990. Ugovorom o Konvencionalnim snagama u Evropi (Conventional Forces in Europe Treaty –CFE Treaty) smanjena veličina kopnenih snaga u Evropi. Decembar 1989. Leh Valensa izabran za Predsednika Poljske Jul 1991.
Predsednik Džordž H. V. Buš i Mihail Gorbačov potpisuju sporazum START kojim su se obavezali da če dve zemnje uništiti na hiljade nuklearnih bojevih glava
Avgust 1991.
Propast puča protiv Mihaila Gorbačova; moć prelazi u ruke Borisa Jeljcina
Septembar 1991. Američki Strateški bombarderi, tankeri i rakete dugog dometa “razalmirani” Decembar 1991. Raspad Sovjestkog Saveza; Sjedinjene Američke Države priznaju Nezavisnost Jermenije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana, Rusije i Ukrajine
PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE: 1. Kada je počeo Hladni rat? Kada se završio? Zašto? Na koji način realistički, liberalni i konstruktivistički pristupi izučavanju međunarodnih odnosa mogu pomoći da odgovorite na ova pitanja? 2. Da li je Hladni rat bio neizbežan? Ako je tako, objasnite zašto i kada? Ako nije objasnite kako i u kojim trenucima se mogao izbeći? 3. Zašto državnici nisu uspeli da obnove međunarodni sistem „Evropskog koncerta“ nakon Drugog svetskog rata? Kakav se zapravo tip međunarodnog sistema pojavio?
4. Koja je uloga prve i druge Volcove „predstave“ u razvoju Hladnog rata? Koja su bila gledišta američkih i evropskih državnika na Sovjetski Savez i ambicije koje je ova zemlja imala na međunarodnoj sceni? Kako su Sovjeti gledali na Sjedinjene Američke Države i ostatak Zapadnog sveta? 5. Neki istoričari tvrde da pravo pitanje nije zašto je došlo do Hladnog rata već zašto on nije eskalirao u „topli“ rat. Da li se slažete sa ovakvim jednim viđenjem. Šta vi mislite, zašto nije došlo do „toplog“ rata? 6. Šta je kontejnment? Kako je nastala ova američka politika i kako se ona primenjivala u stvarnom životu? Šta je bio sovjetski odgovor na ovakvu jednu politiku? 7. Koja je razlika između nuklearnog i konvencionalnog oružja? Da li je nastanak (advent) nuklearne tehnologije iz fundamenta promenio način na koji se države ponašaju u međunarodnim odnosima? 8. Da li je Miler u pravu kad kaže da nuklearno oružje nije uzrok prevaziđenosti velikih ratova između razvijenih država? Koje druge činioce on uzima u obzir? 9. Da li je strategija nuklearnog odvraćanja moralno održiva? Ili je po rečima jednog teoretičara, ona moralno analogna situaciji u kojoj stavite bebu na branik vaših kola da biste sprečili eventualnu saobraćajnu nesreću u vreme Memorial Day (Dana sećanja)? Mogu li neke strategije odvraćanja biti moralnije od nekih drugih? 10. Kakav je odnos između nuklearnog oružja i međunarodnih odnosa, ako ostavimo po strani nuklearno odvraćanje? Kolika je korisnost nuklearnog oružja? 11. Zašto se završio Hladni rat? Kakvu ulogu u svemu tome su odigrale „tvrda“ i „meka“ moć? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Kennan, George F., „The Sources of Soviet Conduct“, Foreign Affairs, 25: 4, July 1947, pp. 566-582. (Videti dokumente kao što je „Dugački telegram u: D žordž F. Kenan, Memoari 1925 – 1950, Otokar Keršovani, Rijeka, 1970) 2. Schlesinger, Arthur, Jr., „The Origins of the Cold War“, Foreign Affairs, 46 : 1, October 1967, pp. 22 – 53. 3. Yergin, Daniel, The Shattered Peace, Houghton Mifflin Company, Boston, 1977, pp. 22 – 53. 4. Gaddis, John L., Russia, The Soviet Union and the United States, Wiley, New York, 1978, poglavlja 7. i 8. 5. Mueller, John, „The Essential Irrelevance of Nuclear Weapons“, and Jervis, Robert, „The Political Effects of Nuclear Weapons“, International Security, 13 : 2, Fall 1988, pp. 80 – 90. 6. Khong, Yuen F., „The Lessons of Korea and Vietnam Decision of 1965“, in: George W. Breslauer and Philip E. Tetlock, Eds., Learning in U. S. and Soviet Foreign Policy, Vestview Press, Boulder, CO., 1991, pp. 302 – 349. 7. Gaddis, John Lewis, We Now Know: Rethinking Cold War History, Oxford
University Press, New York, 1997 (ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: videti, Džon Luis Gedis, Hladni rat, Klio, Beograd, 2003 – prim. Prev.) DODATNA LITERATURA: Allan, Charles T., “Extended Conventional Deterrence: In from the Cold and Out of the Nuclear Fire?”, The Washington Quarterly, 17 : 3, Summer 1994, pp. 203 – 233. Allison, Graham , and Philip Zelikow, Essence of Decision: Explainng the Cuban Missile Crisis, 2nd ed., Longman, New York, 1999 Beschloss, Michael T., The Conquerors, Simon and Schuster, New York, 2002 Blight, James G., and David A. Welch, On the Brink: Americans and Soviets Reexamine the Cuban Missile Crisis, Hill and Wang, New York, 1989 Bundy, McGeorge, Danger and Survival, Random House, New York, 1988 Dallek, Robert, An Unfinished Life: John F. Kennedy, 1917 – 1963, Little & Brown, Boston, 2003 Fursenko, Alexandr, and Timothy Naftaly, “One Hell of a Gamble”: Khrushchev, Castro & Kennedy, 1958 – 1964, Norton, New York, 1997 Gaddis, John Lewis, We Now Know: Rethinking Cold War History, Oxford University Press, New York, 1997 (ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: videti, Džon Luis Gedis, Hladni rat, Klio, Beograd, 2003 – prim. Prev.) Gaddis, John, Strategies of Containment: A Critical Appraisal of Postwar American National Security Policy, Oxford University Press, New York, 1982 Gray, Colin, Weapons Don’Make War: Policy, Strategy, and Military Technology, University Press of Cansas, Lawrence, KS, 1993 Herring, John C., America’s Longest War: The United States and Vietnam, 1950 – 1975, 3rd ed., McGraw – Hill, New York, 1996 Kagan, Donald, On the Origins of War, Doubleday, New York, 1995 Kennan, George F., Memoirs 1925 – 1950, Little, Brown, Boston, 1967, (Ova knjiga je objavljena na Hrvatskom jeziku: Džordž Frost Kenan, Memoari 1925 – 1950, Otokar
Keršovani, Rijeka, 1970. Uskoro se očekuje objavljivanje ove knjige i na Srpskom jeziku u izdanju Izdavačke kuće BMG iz Beograda) Kennedy, Robert, Thirteen Days, Norton, New York, 1968 Kolko, Gabriel, and Joyce Kolko, The Limits of Power: The World and The United States Foreign Policy, 1945 – 1954, Harper & Row, New York, 1972 Lafeber, Walter, America, Russia and the Cold War 1945 – 1996, McGraw – Hill, New York, 1997 Larson, Deborah W., Origins of Containment: A Psychological Explanation, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1985 Lebow, Richard Ned, and Thomas Rise – Kappen, eds., International Relations Theory and the End of the Cold War, Columbia University Press, New York, 1995 Legvold, Robert, “Soviet Learning in he 1980s”, in: George W, Breslauer and Philip E. Tetlock, eds., Learning in U. S. and Soviet Foreign Policy, Westview Press, Boulder, CO, 1991, pp.684 – 732. Mandelbaum, Michael, The Nuclear Revolution, Cambridge University Press, Cambridge, 1986 Mastny, Vojtech, Russia’s Road to the Cold War: Diplomacy, Warfare, and the Politics of Communism 1941 – 1945, Columbia University Press, New York, 1979 May, Ernest R., and Philip D. Zelikow, eds., The Kennedy Tapes: Inside the White House During the Cuban Missile Crisis, Belknap & Harvard University Press, Cambridge, MA, 1997 Nye, J. S., “Nuclear Learning and the U. S. – Soviet Security Regimes”, International Organization, 41 : 3, Summer, 1987 Remnick, David, Lenin’s Tomb: The Last Days of the Soviet Empire, Random House, New York, 1993 Taubman, William, Stalin’s American Policy: From Entente to Détente to Cold War, Norton, New York, 1982 Williams, William, The Tragedy of American Diplomacy, World, Cleveland, 1959 Wohlforth, William C., ed., Witnesses to the End of the Cold War, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1996
Yergin, Daniel, Shattered Peace: The Origins of the Cold War and the National Security State, Houghton Mifflin, Boston, 1977
POGLAVLjE 6 Intervencije, institucije, i regionalni i etnički sukobi Po završetku Hladnog rata, veliki rat je manje verovatan, ali regionalni i unutrašnji sukobi se nastavljaju i uvek će biti pritisaka za intervenciju drugih država i medjunarodnih institucija. Od 111 sukoba koji su se dogodili od kraja Hladnog rata do početka novog veka, 95 sukoba bilo je čisto unutrašnje prirode, a preostalih 9 bili su unutrašnji sa stranom intervencijom. U njih je bilo uključeno više od 80 državnih aktera, kao i dve regionalne i više od 200 nevladinih organizacija63. ETNIČKI SUKOBI Ovi društveni sukobi obično se nazivaju „etničkim ratovima“ - ratovima u kojima zaraćene strane sebe definišu delom u skladu sa kulturnim odlikama kao što su jezik, vera i slično. Etnička grupa podrazumeva ime grupe, zajedničko istorijsko nasleđe i zajedničke simbole. Velika većina etničkih ratova događa se kada dođe do sloma ustanovljenih načina za posredovanje u sukobima. Nesposobnost vlade da posreduje u sukobu česta je u razdobljima neposredno posle propasti imperija, kao što su evropske kolonijalne imperije u Africi ili sovjetska imperija na Kavkazu i u Centralnoj Aziji. Takve „neuspele države“ ili nikada nisu imale jaku vladu, ili su njihove vlade oslabljene ekonomskim uslovima, gubitkom legitimiteta ili spoljnom intervencijom. Tako, čak i ako je kraj bipolarnog hladnoratovskog sukoba doveo do povlačenja stranih trupa iz Avganistana, Kambodže, Angole i Somalije, unutrašnji rat se nastavio (rat je ostao opšte mesto u svetu u kojem živimo, rat unutar društva). A u bivšoj Jugoslaviji, koja se u bipolarnom svetu držala na okupu kako bi sačuvala svoju nezavisnost, smrt predsednika Tita i kraj Hladnog rata oslabili su sposobnost centralne vlade da posreduje u etničkim sukobima. Konstruktivisti naglašavaju da etnicitet nije nepromenljiva činjenica koja neminovno dovodi do rata. On je društveno zasnovan u smislu da simboli, mitovi i sećanja mogu da se menjaju tokom vremena. Na primer, u Ruandi, koja je 1994. pretrpela genocid, ljudi su govorili istim jezikom i imali istu boju kože, ali su postojale razlike u statusu između naroda Tutsi koji je migrirao u oblasti sa stočarskom kulturom vekovima ranije i brojnijeg naroda Hutu koji se bavio zemljoradnjom. Vremenom su mešoviti brakovi i društvene promene zamaglili neke od ovih razlika, ali one su ponovo ojačale tokom kolonijalne vlasti. U genocidu 1994. u kome je ubijeno 750 000 Tutsa, mnogi Huti koji su se zalagali za modernizaciju ili za koje se ispostavilo da su Tutsi, takođe su ubijeni. 63
Peter Wallersten and Margareta Sollenberg, “Armed Conflict 1989 – 2000”, in: Sollenberg, ed., States in Armed Conflict 2000, Department of Peace and Conflict Research, Report No. 60, Uppsala University, Sweden, 2001, pp. 10 – 12.
Raspad bivše jugoslovenske federacije 1991. godine takođe je doveo do etničkih sukoba. Neke od najtežih borbi dogodile su se između Srba, Hrvata i Muslimana u Bosni, najraznorodnijoj od svih jugoslovenskih republika. RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI: HRONOLOGIJA Leto 1991. Slovenija i Hrvatska proglašavaju nezavisnost od Jugoslavije. Etnički Srbi i Hrvati započinju borbe u Hrvatskoj. Ujedinjene nacije uvode embargo na izvoz oružja svim članicama bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Proleće 1992. Bosna i Hercegovina (u kojoj živi 44 % Muslimana, 31 % Srba i 17 % Hrvata) proglašava nezavisnost, koju zemlje Zapada i zvanično priznaju. Bosanski Srbi proglašavaju nezavisnu Republiku Srpsku. Etničke tenzije eksplodiraju i dolazi do erupcije rata u Bosni. Ujedinjene nacije isključuju iz svog članstva Jugoslaviju kojom dominiraju Srbi. Leto 1992. Izveštaji o „etničkom čišćenju“ – politici koja podrazumeva ubijanje ili prinudno raseljavanje stanovnika u cilju stvaranja etnički „čistih“ područja – Muslimana u Bosni. Zima 1992 – 1993. Konvoji Ujedinjenih Nacija koji nose humanitarnu pomoć muslimanima u Bosni, blokirani od strane srpskih vojnih snaga. Ujedinjene nacije su neke od bosanskih gradova proglasili „bezbednim područjima – područjima pod zaštitom Ujedinjenih Nacija“. Vens – Ovenov plan kojim je predlagano ustrojstvo Bosne koje bi pratilo etničke linije, odbijeno od strane Parlamenta bosanskih Srba. Hrvati, koji su se u početku borili zajedno sa Muslimanima protiv Srba započinju svoju vlastitu kampanju etničkog čišćenja. Jesen 1993. Bosanska armija beleži neke vojne uspehe i teritorijalne dobitke na račun hrvatskih separatista. Republika Srpska naređuje opštu mobilizaciju među srpskim izbeglicama. 4. Februar 1994.
Bombardovanje pijace u Sarajevu izaziva smrt 68 i ranjavanje više od 200 osoba. To pokreće sve šire javne proteste protiv tog i drugih zverstava. Leto 1994. Armija pod kontrolom bosanske vlade u ofanzivi protiv snaga bosanskih Srba. Ponovno zauzimanje nekih teritorija oko Bihaća, u severositočnom delu Bosne. Jesen 1994. Srpske snage vraćaju pod svoju kontrolu područje oko Bihaća. Kao znak odmazde za to, NATO bombarduje piste aerodroma pod kontrolom Srba u Krajini. Srbi drže kao taoce više od 300 vojnika Ujedinjenih Nacija. 11. Jul 1995. Područje pod zaštitom Ujedinjenih Nacija, Srebrenica, zauzeto od strane Srba. 6000 muškaraca Muslimana ubijeno u najgorem masakru u Evropi od vremena Drugog svetskog rata. Avgust – Septembar 1995. Hrvatske vojne snage zauzimaju Krajinu i u velikoj operaciji etničkog čišćenja prisiljavaju lokalne Srbe da napuste taj prostor. Vazdušni napadi NATO-a na objekte bosanskih Srba. Zaraćene strane se saglašavaju da razgovaraju o miru. Novembar 1995. Bosna, Srbija i Hrvatska potpisuju Dejtonski sporazum kojim je okončan rat u Bosni. Snage NATO poslate u Bosnu da bi održavale mir. Mart 1998. Slobodan Milošević šalje trupe da bi smirio nemire na Kosovu. Usledio je gerilski rat sa Kosovskom oslobodilačkom armijom. Milošević odbija pozive za međunarodno uključivanje u rešavanje problema. Septembar 1998. NATO šalje ultimatum Miloševiću: Ili obustavi nasilje nad Albancima ili se suoči sa vazdušnim napadima. Mart 1999.
Kosovski Albanci i Jugoslavija ne uspevaju da dođu do sporazuma u Parizu. Počinju NATO vazdušni napadi širom Jugoslavije. Na hiljade kosovskih Albanaca prelaze u Albaniju, što sve dovodi do velike izbegličke krize. Maj 1999. Sud Ujedinjenih Nacija za ratne zločine na području bivše Jugoslavije optužuje Miloševića za ratne zločine. Jun 1999. NATO suspenduje bombardovanje posle 78 dana; Srbija počinje povlačenje svojih trupa sa Kosova. Septembar 2000. Vojislav Koštunca dobija više glasova od Miloševića, ali Savezna izborna komisija ne prihvata takav rezultat. Pristalice Vojislava Koštunice ne prihvataju takav stav Komisije i počinju kampanju štrajkova i građanske neposlušnosti da bi prisilili Miloševića da popusti. Oktobar 2000. Veliki miting ispred Savezne skupštine završava se tako što demonstranti prvaljuju u zgradu i pale je. Dan kasnije Milošević priznaje poraz i Koštunica postaje Predsednik. Mart – April 2001. Srpske vlasti pokušavaju da uhapse Miloševića. Komandosi upadaju u njegovu kuću i započinje sukob sa njegovim telohraniteljima. Posle 36 sati, Milošević je uhapšen i odveden u pritvor. Glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte oblodanjuje i drugu optužnicu protiv Miloševića za zločine počinjene u Bosni. Jun – Jul 2001. Milošević izručen Haškom tribunalu da bi mu se sudilo za ratne zločine. Ali, sukob se takođe može posmatrati i kao sukob između ruralnih oblasti gde su stari identiteti i mitovi bili najjači, i urbanih zajednica gde su mnogi ljudi živelo u mešovitim brakovima i izjašnjavali se kao „Jugosloveni“ pre nego kao Hrvati, Srbi ili Muslimani. Kada se Jugoslavija raspala i kada su izbile borbe, nekima od ovih ljudi nametnuti su novi identiteti. Kako mi je rekao jedan čovek 1993. godine, „čitavog života smatrao sam se Jugoslovenom a ne Muslimanom. Sada sam Musliman zato što mi je to nametnuto“. Ili, kada sam tokom bitke za Mostar upitao vojnog komandanta bosanskih Hrvata kako zna na koga da puca pošto su ljudi na ulici toliko slični, njegov odgovor bio
je da biste pre rata morali da znate njihova imena, ali sada to olakšava uniforma. Neki teoretičari etničke sukobe pripisuju dubokim i starim mržnjama ili velikim sukobima civilizacija, ali etničke razlike bolje opisuje pojam Zigmunda Frojda „narcizam malih razlika“. Zašto ljudi ubijaju zbog malih razlika? Najčešće, oni to ne čine. Ljudska bića su se oduvek delila u grupe, a ponekad ove razlike prate predrasude i mržnja. Ali, retko kada takve razlike dovode do nasilja u velikom obimu. Premda ne postoje dva potpuno ista sukoba, zajednička dinamika je da etnički simboli i mitovi stvaraju podele; ekonomski rivaliteti ili slabljenje državnog autoriteta stvaraju strah za opstanak grupe; elite ili lideri onda mobilišu podršku pozivanjem na etničke simbole; i bilo koji događaj (kao što je bosanska deklaracija o nezavisnosti ili smrt predsednika Ruande u avionskom udesu) može da rasplamsa borbe. Džon Miler naglašava ulogu nasilničkih grupa koje postižu svoje ciljeve manipulišući etničkim mitovima i strahovima. Prema njegovom mišljenju, čitav koncept „etničkog ratovanja“ je pogrešan zato što podrazumeva hobzijanski rat „svih protiv svih“, dok u stvari „njega vode male grupe boraca, grupe koje se navodno bore i ubijaju u ime nekog većeg entiteta“64. Manjina koja se oslanja na nasilje uništava prostor za umerenost, a patološki i kriminalni elementi cvetaju u nastajućem haosu. Stjuart Kaufman naglašava ulogu simbolične politike. Politički preduzetnici i ektremističke grupe koriste emocionalnu snagu etničkih simbola da rekonstruišu ono što žele veće grupe. Klasična bezbednosna dilema opisana u Poglavlju 1 javlja se među racionalnim akterima kada nedostatak poverenja i nesposobnost da se osnaže sporazumi pod anarhičnim uslovima uzrokuju erupciju ozbiljnih sukoba. Po Kaufmanovom mišljenju, međutim, mnogi etnički sukobi „izbili su zato što su jedna ili obe strane više želele sukob nego saradnju.“ 65 U neuspelim državama (failed states) kao što su Siera Leone ili Liberija, neobrazovani i nezaposleni mladi ljudi razvili su veliku sklonost za pljačku i otimačinu. Uz problem sa kojim se racionalni akteri suočavaju u strukturnim uslovima anarhije, dileme povodom bezbednosti uključene u ranije faze etničkih sukoba često izrastaju iz manipulacije emocionalnim simbolima od strane onih koji naginju nasilju. Onde gde postoje neuspele države ili gde preti genocid, neki analitičari veruju da bi spoljni akteri trebalo da zanemare suverenitet i odbrane pravo na intervenciju kako bi zaštitili ugroženi narod. INTERVENCIJA I SUVERENITET Intervencija je zbunjujuća zamisao, delom zbog toga što je ta reč istovremeno opisna i normativna. Ona ne samo da opisuje ono što se događa, nego oblikuje i vrednosne sudove. Prema tome, diskusije o intervenciji često za sobom povlače moralne sporove. Nemešanje u unutrašnje stvari suverenih država je osnovna norma međunarodnog prava. Nemešanje je moćna norma zato što utiče i na poredak i na pravdu. Poredak postavlja granicu haosu. Međunarodna anarhija - odsustvo vrhovne vlasti - nije isto što i haos ukoliko se poštuju osnovni principi. Suverenitet i nemešanje su dva principa koja određuju poredak u anarhičnom svetskom sistemu. U isto vreme, nemešanje utiče na pravdu. Nacionalne države su zajednice ljudi koji zaslužuju pravo da razvijaju zajednički život u okviru sopstvenih državnih granica. Narodi van tih granica trebalo bi 64 65
John Mueller, „The Banality of Ethnic War“, International Security 25, Summer 2000, p. 42. Stuart Kaufmann, Modern Hatreds, Cornell University Press, Ithaca, NY, 2001, p. 220.
da poštuju njihov suverenitet i teritorijalni integritet. Ne uklapaju se, međutim, sve države u ovaj ideal. Suverenitet je koncept koji se primenjuje na mnoge države gde to nije primereno. Na primer, sukobi grupa i klanova u Siera Leoneu, Liberiji i Somaliji značili su da tamo na početku dvadeset prvog veka nijedna vlada nije imala kontrolu. Čak su i deca gurana u borbu. Prema tome, između pravde i poretka često postoji napetost, što vodi do oprečnih mišljenja o tome da li da se inteveniše ili ne. Definisanje intervencije Prema svojoj najopštijoj definiciji, intervencija se odnosi na spoljne akcije koje utiču na unutrašnje sukobe druge suverene države. Pojedini analitičari termin koriste u užem smislu, da ukažu na mešanje silom u unutrašnji sukob druge zemlje. Uža definicija je samo jedan kraj širokog spektra uticaja rangiranih od najnižeg do najvišeg stepena prinude (vidi sliku 6.1). Na najnižem delu skale, intervencija može jednostavno biti govor formulisan tako da utiče na domaće političare u drugoj državi. Na primer, 1990. godine predsednik Buš je pozivao irački narod da obori Sadama Huseina, a 1999., Sadam je pozivao narode nekoliko arapskih država da svrgnu svoje lidere. Ovakvi govori osmišljavaju se radi mešanja u unutrašnju politiku druge zemlje - često bez mnogo uticaja. Osamdesetih godina, vlada SAD osnovala je Radio Marti kako bi širila svoje poruke protiv Fidela Kastra na Kubi, ali je on na kraju veka još uvek bio na svom položaju. Ekonomska pomoć može takođe da utiče na unutrašnje poslove druge zemlje. Na primer, tokom Hladnog rata, ekonomska pomoć Sjedinjenih Americkih Država El Salvadoru i sovjetska pomoć Kubi usmeravane su tako da utiču na unutrašnje poslove u tim zemljama. Podmićivanje je nezakonita ekonomska pomoć. Takođe tokom Hladnog rata, američke i sovjetske obaveštajne službe često su finansirale izbore u inostranstvu. Sedamdesetih godina, vlada Južne Koreje potrošila je veliku svotu novca da bi pomogla izbor američkih političara koji su bili više naklonjeni njenim interesima. Ako idemo malo dalje kroz spektar prinude, dolazimo do slanja vojnih savetnika. U prvim danima Vijetnamskog rata, Sjedinjene Americke Države su započele svoju intervenciju najpre uz ekonomsku, a kasnije uz vojnu pomoć. Slično tome, Sovjetski Savez i Kuba su se pobrinule za vojnu pomoć i savetnike u Nikaragvi i drugim "štićenim" državama. Sledeći oblik intervencije je podrška opoziciji. Na primer, tokom ranih sedamdesetih godina, Sjedinjene Države su dostavljale novac protivnicima Salvadora Aljendea, demokratski izabranog predsednika Čilea, a u više navrata Sovjetski Savez je dostavljao novac mirovnim grupama u zemljama zapadne Evrope. Na kraju spektra prinude je ograničena vojna akcija. Na primer, osamdesetih godina Sjedinjene Države su bombardovale Libiju kao odgovor na državnu podršku terorizmu, a Sovjetski Savez je pomogao jednu grupaciju koja se borila u gradjanskom ratu u Južnom Jemenu. 1998. godine, Sjedinjene Države su lansirale krstareće projektile na Sudan i Avganistan kao odmazdu za terorističke napade na američke ambasade u istočnoj Africi. Takođe, koristile su vazdušnu i kopnenu podršku lokalnim snagama za svrgavanje talibanske vlade u Avganistanu nakon terorističkih napada na američkom tlu, septembra 2001. Potpuna vojna invazija ili okupacija je na krajnjoj granici spektra prinude. Primeri uključuju akcije Sjedinjenih Država u Dominikanskoj Republici 1965. godine, Granadi 1983., Panami 1989. i Iraku 2003. godine, kao i akcije Sovjetskog
Saveza u Madjarskoj 1956, Čehoslovačkoj 1968. i Avganistanu 1979. godine. Nisu samo velike sile te koje intervenišu silom. Na primer, 1978. godine Tanzanija je poslala trupe u Ugandu, a Vijetnam je izvršio invaziju na Kambodžu. 1997. malena Ruanda je vojno intervenisala u sukobu kod svog velikog suseda, države Kongo. Pojedine intervencije su multilateralne, ali najčešće jedna država preuzima vodjstvo. Na primer, Sjedinjene Države su predvodile intervenciju Ujedinjenih nacija 1995. godine na Haitiju i NATO intervenciju na Kosovu 1999. godine, a Nigerija je predvodila grupu zapadnoafričkih zemalja koje su 1990. godine intervenisale u Liberiji i Sijera Leoneu. Široka definicija uključuje čitav raspon postupaka, od blage pa sve do krajnje prinude. Stepen prinude primenjen tokom intervencije važan je zato sto se odnosi na stepen izbora koji je dat lokalnom stanovništvu, pa prema tome i na stepen spoljnog ograničenja lokalne autonomije. Suverenitet Suverenitet je bio vitalni koncept Vestfalskog sistema ojačan Paktom Lige naroda i Poveljom Ujedinjenih nacija. On je takođe u samom srcu rasprave o legitimnosti intervencije. Dok suverenitet podrazumeva apsolutnu kontrolu teritorije u pravnom smislu, vladina de facto kontrola unutar sopstvenih granica često je pitanje stepena. Iz više razloga, čak i omiljene i delotvorne vlade retko imaju punu kontrolu nad svim što se dogadja u okviru njihovih granica. Jedan od razloga je medjunarodna ekonomska međuzavisnost. Na primer, kada je 1981. godine Socijalistička partija došla na vlast u Francuskoj, htela je da napravi velike promene u francuskoj ekonomskoj politici. Ali, socijalisti su shvatili da je francuska ekonomija toliko povezana i zavisna od ekonomije drugih evropskih zemalja da, kada su pokušali da jednostrano sprovedu promene, kapital se odlio iz zemlje, a vrednost francuskog franka je opala. Na kraju, francuski socijalisti su se vratili zajedničkoj politici sa ostalim evropskim zemljama. Medjuzavisnost nije ograničila francuski pravni suverenitet, ali je svakako ograničila stvarnu kontrolu. Francuska je bila suviše medjuzavisna da bi se zalagala za potpuno autonomnu ekonomsku politiku. Slično tome, 1998. godine finansijska kriza u Aziji proizvela je neizvesnost na svetskom tržistu, koja je primorala suverene vlade fizički toliko udaljene kao sto su Rusija i Brazil da devalviraju svoje valute i promene ekonomsku politiku. Ekonomska zavisnost je samo jedan od nekoliko faktora koji narušavaju suverenitet. Masovni priliv izbeglica može uzdrmati čak i stabilne drzave. Izbeglice sa Haitija i Kube su dovele do političkih problema u Vašingtonu 1993. i 1994. godine, dok su izbeglice iz Ruande pogoršale etničke sukobe u susednom Burundiju i Kongu. Trgovina drogom i oružjem takodje može da podrije suverenitet. Priliv oružja u severni Pakistan iz Avganistana ograničio je sposobnost pakistanske vlade da kontroliše svoju severnu teritoriju, dok je ilegalan priliv droge u Sjedinjene Države iz inostranstva stvorio probleme u domaćem zakonu i poretku. Države mogu biti suverene u pravnom smislu, ali spoljni faktori utiču na unutrašnje poslove. Protivrečno, intervencija ponekad može da poveća autonomiju. Neke siromašne države mogu da imaju nisku de facto autonomiju zato što imaju veoma male sposobnosti. Neke vrste intervencija mogu da u stvari povećaju sposobnosti, a time i stvarnu
autonomiju u budućnosti. Ekonomska ili vojna pomoć može da pomogne državi da dugoročno postane nezavisna – na primer, intervencija Ujedinjenih nacija u Kambodži devedesetih. Ovo su neke od komplikacija u odnosu suvereniteta, autonomije i intervencije. Prosuđivanje intervencije Za skeptike, moralna osuda nije bitna, ali realisti, kosmopoliti i državni moralisti imaju različite poglede na intervenciju. Za realiste, osnovne vrednosti medjunarodne politike su red i mir, a ključna ustanova je ravnoteža snaga. Prema tome, za realiste, intervencija može biti opravdana kada je neophodno da se održi ravnoteža snaga i da se održi red. Primeri su sfere uticaja za vreme Hladnog rata (sfera američkog uticaja na zapadnoj hemisferi, sfera sovjetskog uticaja u Istočnoj Evropi). 1965. godine Sjedinjene Države su intervenisale u Dominikanskoj Republici a osamdesetih u Centralnoj Americi na temelju toga da na zapadnoj hemisferi više ne treba da bude komunističkih vlada, a Sovjetski Savez je intervenisao da bi očuvao komunističke vlade u Istočnoj Evropi. U stvari, Sovjeti su proglasili Brežnjevljevu doktrinu, to jest, da imaju pravo da intervenišu da bi očuvali socijalizam u sferi svog uticaja. Realisti su takve intervencije mogli da pravdaju na temelju toga kako su one čuvale poredak i sprečavale mogućnost nesporazuma i pogrešnih proračuna koji bi mogli da eskaliraju u rat, posebno nuklearni rat. Za kosmopolite, temeljna vrednost je pravda, a ključna međunarodna institucija je društvo pojedinaca. Prema tome, intervencija može da bude opravdana ako unapređuje pravdu za pojedince i ljudska prava. Dozvoljeno je intervenisati na strani dobra. Ali kako da se to “dobro” definiše? Tokom Hladnog rata, liberalni kosmopoliti su tvrdili da je intervencija opravdana protiv desničarskih režima poput Markosove diktature na Filipinima ili režima aparthejda u Južnoj Africi, dok su konzervativni kosmopoliti govorili da je opravdana intervencija protiv levo orijentisanih vlada. Osamdesetih godina, pojedini Amerikanci su obnarodovali Reganovu doktrinu, što je značilo da je ispravno intervenisati protiv sandinističke vlade u Nikaragvi i protiv komunističkih vlada u Angoli i Mozambiku, zbog kršenja demokratskih prava. Devedesetih godina, sa završetkom Hladnog rata, kosmopoliti su zahtevali hitnu humanitarnu intervenciju u Somaliji (1992.) da bi se zaustavilo širenje gladi, na Haitiju (1994.) radi povratka na vlast demokratski izabranog liberala, u Bosni (1995.) da bi se zaustavio gradjanski rat i na Kosovu (1999.) da bi se zaustavilo etničko čišćenje podstaknuto vladavinom Slobodana Miloševića u Srbiji. Ono što je zajedničko i za levo i za desno orijentisane kosmopolite je da je intervencija opravdana ako promoviše pravdu za pojedince i ljudska prava. Za državne moraliste, temeljna vrednost u medjunarodnoj politici je autonomija država i njihovih naroda. Ključna institucija je društvo država sa određenim pravilima i međunarodnim pravom. Među ovim pravilima, najvažnije je nemešanje u suverenu teritoriju druge države. Tako da je za državne moraliste intervencija retko kada opravdana. Rat je opravdan u odbrani teritorijalnog integriteta jedne zemlje ili pak u odbrani njenog suvereniteta protiv spoljne agresije. Međutim, stvarni svet je ponekad složeniji. Spoljna agresija je često dvosmislena. Na primer, juna 1976. godine, Izrael je prešao granicu i prvi napao Egipat. Ipak, često se tvrdi da Izrael nije bio agresor, jer je bio angažovan u preduhitrujućem udaru protiv pretećeg egipatskog napada. Ko je bio
agresor, Egipćani koji su gomilali svoje snage na granici i izgleda pripremali napad na Izrael, ili pak Izrael koji je udario na njih neposredno pre nego što su oni mogli da napadnu? Izuzeci od pravila U knjizi Just and Unjust Wars (Pravedni i nepravedni ratovi), Majkl Volcer, politikolog koji nastupa sa pozicije državnih moralista, iznosi četiri slučaja u kojima bi se mogli moralno opravdati rat ili vojna intervencija, a da to ne bude otvorena agresija. Prvi izuzetak od strogog pravila je preduhitrujuća (preemptivna) intervencija, za koju se kao primer uzima izraelski napad 1967. godine. Ukoliko postoji nedvosmislena i dovoljna pretnja teritorijalnom integritetu i političkom suverenitetu jedne države, ona mora delovati odmah, ili kasnije neće biti prilike za delovanje. Pretnja mora biti, međutim, neposredna. Takav argument ne bi opravdao, na primer, sovjetsku intervenciju u Avganistanu. Postoji razlika između preemptivnih i preventivnih ratova. Preemptivni napad dogadja se kada je opasnost neposredna. Do preventivnog rata dolazi kada su državnici uvereni kako je rat bolje voditi sada nego kasnije. Kao što smo videli, 1914. godine takvo preventivno razmišljanje uticalo je na nemački generalštab. Mnogi su se bojali da će, ako bi čekali do 1916. godine, Rusija biti suviše jaka da bi Šlifenov plan uspeo. Volcerov prvi izuzetak od toga da se ne interveniše ne bi dozvolio preventivni rat zato što nije bilo jasne i prisutne opasnosti po Nemačku. A kao što smo videli ranije u našim protivrečnim primerima, mnoge druge stvari su mogle izmeniti situaciju izmedju 1914. i 1916. godine. Drugo odstupanje od strogog pravila javlja se kada je intervencija neohodna kako bi se uravnotežila prethodna intervencija. Ovo pravilo potiče iz vremena Džona Stjuarta Mila i liberalnog mišljenja devetneastog veka, i govori o tome kako ljudi imaju pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini. Ukoliko intervencija sprečava lokalno stanovništvo da odlučuje o svojoj sudbini, protivintervencija koja poništava prvu intervenciju može biti opravdana zato što obnavlja pravo lokalnog stanovništva da odlučuje. Sjedinjene Države su povremeno koristile ovo opravdanje za svoje uplitanje u Vijetnam. Milov argument dozvoljava intervenciju samo u onoj meri u kojoj ona služi za uravnoteženje predhodne intervencije, više od toga nema opravdanja. 1979. godine, Kina je intervenisala u Vijetnamu prešavši granicu, ali je za nekoliko sedmica povukla svoje trupe. Kina je tvrdila da se suprotstavila vijetnamskoj intervenciji u Kambodži. Intervencija je dozvoljena samo u onoj meri dokle predstavlja odgovor na prvu intervenciju i ništa više, zato što je ključni princip da se lokalnom stanovništvu dozvoli da rešava sopstvene probleme. Treće odstupanje od pravila protiv intervencije je kada je neophodno spasavanje ljudi kojima preti masakr. Ukoliko takvi ljudi nisu zaštićeni od potpunog uništenja, nema svrhe da se ne interveniše u znak poštovanja njihove samostalnosti ili prava. Tanzanija je okupirala Ugandu kada je diktatorski vođa masakrirao veliki broj ljudi, i opravdala je tu intervenciju kao spasavanje ljudi kojima je pretio masakr. Vijetnam je koristio sličan izgovor za svoju invaziju na Kambodžu. Ipak, masakri i genocid ne navode nužno države ili međunarodnu zajednicu da intervenišu. Obratimo pažnju na oklevanje Sjedinjenih Država da pošalje trupe u Ruandu 1994. godine, Bosnu izmedju 1992. i 1995., Liberiju 1996., Siera Leone 1999. i Kongo 2003. godine.
Četvrto odstupanje od neintervenisanja je pravo na pomoć secesionističkim pokretima onda kada su reprezentativni. Drugim rečima, ako grupa ljudi u okviru neke zemlje jasno izrazi želju da budu posebna država, legitimno je pomoći njihovu secesiju zato što im se na taj način pomaže da grupišu svoja prava i razviju svoju autonomiju kao nacija. Ali, kada secesionistički pokret postaje vredan pomoći? Da li je njihov uspeh način za procenu njihove vrednosti? Deo Milove tvrdnje bio je da, da bi postao legitimna nacija, jedan narod mora da bude sposoban da zahteva sopstveno izbavljenje i da se bori za svoju slobodu. Takvo stanovište je u najmanju ruku u skladu sa principima neintervencije i društva država, ali je manjkavo kao moralni princip zato što pokazuje kako moć daje pravo. Problemi vezani za samoopredeljenje Problem intervencije u korist secesionističkih pokreta je odredjenje - šta je narod? Ko deli zajednički život? Kako oni van zemlje znaju da li se ljudi zaista slažu da udruže svoja prava u jednu zajednicu ili državu? Samoopredeljenje se uopšteno definiše kao pravo naroda da formira sopstvenu državu. Ovo je važan princip, ali se uvek postavlja pitanje ko odlučuje: koja će strana doneti odluku? Razmotrimo Somaliju, čiji narod, za razliku od mnogih drugih afričkih država, ima gotovo isto jezičko i etničko poreklo. Susedna Kenija bila je formirana pod kolonijalnom vlašću od desetina različitih naroda ili plemena, sa različitim jezičkim poreklom i običajima. Deo severne Kenije naseljavali su Somalijci. Somalija je smatrala da bi princip nacionalnog samoopredeljenja trebalo da omogući Somalijcima u severoistočnom delu Kenije i Somalijcima u južnom delu Etiopije da se otcepe, budući da pripadaju jednom istom somalijskom narodu. Kenija i Etiopija su to odbile, govoreći da su još uvek u procesu stvaranja nacije. Rezultat toga je bio veliki broj ratova u severoistočnoj Africi zbog somalijskog nacionalnog pitanja. Ironična posledica bila je da se Somalija kasnije sama rasparčala u gradjanskom ratu izmedju klanova i ratnih vodja. Izbori ne mogu uvek da reše probleme vezane za samoopredeljenje. Prvo, pitanje je gde neko glasa. Uzimamo pitanje Irske. Godinama su rimokatolici prigovarali da, kada bi se izbori održavali u okviru političkog područja Severne Irske, dve trećine protestanata bi ih majorizovalo. Protestanti su odgovarali da, kada bi se glasanje održalo u okviru geografske oblasti celog ostrva, vladala bi dvotrećinska rimokatolička većina. Ko odlučuje gde da se održi glasanje? Konačno, posle decenija neslaganja, pomoglo je strano posredovanje. Takodje, kada neko glasa? Šezdesetih godina, Somalijci su želeli da odmah glasaju; Kenija je htela da čeka 40 ili 50 godina dok traje stvaranje nacije, ili preoblikovanje plemenskih identiteta u jedan kenijski identitet. Da li secesija šteti onima koji ostaju? Šta je sa resursima koje secesionisti odnose sa sobom, ili potresima koje stvaraju u zemlji koju napuštaju? Na primer, posle raspada Austro-ugarskog carstva 1918. godine, Sudetska oblast je ujedinjena sa Čehoslovačkom, iako je stanovništvo govorilo nemački. Posle Minhenskog sporazuma 1938. godine, sudetski Nemci su se otcepili od Čehoslovačke i pridružili Nemačkoj, ali to je značilo da je planinski deo granice potpao pod nemačku kontrolu, što je bilo veliki gubitak za češku odbranu. Da li je bilo ispravno dozvoliti samoopredeljenje sudetskim Nemcima, čak iako je to značilo lišavanje Čehoslovačke od njene vojne odbrane? Kada je istočna Nigerija
odlučila da želi da se otcepi i stvori državu Biafru 1960. godine, ostali deo Nigerije se usprotivio, između ostalog i zato što je Biafra uključivala veliki deo nigerijske nafte. Zalagali su se za to da nafta pripadne celom narodu Nigerije, a ne samo istočnoj oblasti. Posle 1989. godine, pitanje samoopredeljenja postalo je akutno u Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu. Širom bivšeg Sovjetskog Saveza, različite etničke grupe isticale su zahteve za samoopredeljenjem, kao što je i mnogo njih to činilo između 1917. i 1920. Na Kavkazu, u Azerbejdžanu, Jermeniji, Gruziji, Abhaziji i Čečeniji svi su tražili svoje države na osnovu prava na samoopredeljenje. Kao što smo videli, u bivšoj Jugoslaviji, različite etničke i verske grupe su se odvojile i zahtevale samoopredeljenje. Slovenci, Srbi i Hrvati, uspeli su da izdvoje nezavisne republike, ali su Muslimani u Bosni i Hercegovini bili manje uspešni. Premda su i Srbija i Hrvatska imale nacionalne manjine, Bosna je bila nacionalno mešovitija nego i jedna od njih i u nju je bio uključen veliki broj manjinskih Srba i Hrvata. Posle 1992. godine, bosanski Muslimani su bili podvrgnuti kampanji "etničkog čišćenja" od strane i srpskih i hrvatskih snaga. Rat u Bosni je pustošio civilno stanovništvo, a u Hagu je osnovan za ratne zločine, da osudi odgovorne za masakre. Ipak, tokom većeg dela sukoba, Ujedinjene nacije, Severnoatlantski savez (NATO) i Evropska unija bili su podeljeni u stavovima kako odgovoriti. Deo onoga što je rat u Bosni činilo tako teškim za međunarodnu zajednicu bio je problem procene koliko je taj sukob bio građanski rat izmedju bosanskih Hrvata, Srba i Muslimana, a koliko intervencija od strane Srbije. Ukoliko to nije bila obična agresija, onda bi jedina osnova za intervenciju bila da se spreči masakr. Kao i u slučaju Ruande, međunarodna zajednica je bila jedinstvena u osudi, ali nije mogla da se složi oko efikasne zajedničke akcije čak sve do 1995. godine, kada su u ugroženo područje poslate mirovne snage NATO . Pitanje samoopredeljenja nastavilo je da razara Balkan čak i nakon što je mirovnim sporazumom u Dejtonu 1995. završen bosanski građanski rat između Muslimana i Srba. Na Kosovu, srpskoj pokrajini sa velikom populacijom etničkih Albanaca – muslimana, pokret za nezavisnost dobijao je na snazi od smrti jugoslovenskog komunističkog lidera Josipa Tita 1980. godine. 1997. godine, oružana pobunjenička grupa poznata kao Oslobodilačka vojska Kosova počela je sa napadima na srpske bezbednosne snage unutar Kosova, ubrzavajući uzvratnu represiju od strane srpskog predsednika Miloševića. Američki i evropski diplomati pažljivo su posmatrali situaciju kako se stanje ljudskih prava u pokrajini pogoršavalo, i postalo je jasno da Klintonova administracija nije voljna da dozvoli da Kosovo postane druga Bosna, gde su masakrirane hiljade Muslimana. Nakon što pregovori i sankcije protiv Srbije nisu doneli rezultat, koalicija Sjedinjenih Država i NATO je u proleće 1999. godine 78 dana bombardovala Srbiju. Milošević je juna povukao srpske trupe sa Kosova. Ispostavlja se da je samoopredeljenje dvosmislen moralni princip. Vudro Vilson je smatrao da bi ono rešilo probleme u Centralnoj Evropi 1919.godine. Adolf Hitler je koristio ovaj princip za podrivanje slabih država tridesetih godina. Sa manje od deset procenata homogenih država na svetu, jasno je da bi uzimanje samoopredeljenja kao glavnog pre nego kao sporednog moralnog principa moglo imati kobne posledice za mnoge delove sveta. Za budućnost, najbolje je zapitati se za šta se opredeljuje kao i ko se za to opredeljuje. U situacijama gde grupe imaju problema da žive zajedno, moglo bi biti
moguće dozvoliti jedan nivo autonomije u određivanju unutrašnjih poslova. Unutrašnje samoopredeljenje moglo bi da omogući razne nivoe kulturne, ekonomske i političke autonomije slične onima koje postoje u zemljama kao što su Švajcarska ili Belgija. Onde gde popuštanje takvih veza još uvek nije dovoljno, moglo bi da u nekim slučajevima bude moguće uređenje prijateljskog razlaza kao što se desilo kada se Čehoslovačka mirno podelila na dve suverene države. Zahtevi za potpunim samoopredeljenjem, međutim, verovatno će postati izvor nasilja ukoliko se njima ne upravlja izuzetno oprezno. Motivi, sredstva i posledice Ukoliko je saglasnost oko samoopredeljenja nemoguća, koji drugi principi mogu biti upotrebljeni da se donese sud o intervenciji? Postoje tri dimenzije procene koje se odnose na pravnu tradiciju ratovanja: motivi, sredstva i posledice. Sve tri su važne zato što procena intervencije samo na osnovu jedne dimenzije može da pruži pogrešan odgovor. Na primer, procena intervencije samo sa stanovišta posledica jednaka je izreci “sila stvara pravo”. Očigledno je da mora biti razmatrano nešto više od posledica. Sa druge strane, same dobre namere ne opravdavaju intervenciju. Na primer, pisac Norman Podhorec tvrdio je da su Sjedinjene Države imale pravo da intervenišu u Vijetnamu, jer su Amerikanci pokušavali da spasu Južni Vijetnam od totalitarne vlasti. Evo analogije. Pretpostavimo da vam prijatelj ponudi da jedno veče doveze vaše dete kući. Kišno je veče, vaš prijatelj ide suviše brzo, sleti sa puta i vaša kćer je poginula. Vaš prijatelj kaže: ”Moje namere su bile sasvim dobre. Želeo sam da je dovedem kući rano, radi dobrog noćnog odmora pre polaganja prijemnog ispita.” Ukoliko je Podhorec u pravu da je američka akcija u Vijetnamu bila, kako ju je on nazvao, “grešna ali moralna”, da li je dobre namere čine ispravnom? Moramo razmotriti nešto više od motivacije; moramo, takođe, razmotriti posledice. U Vijetnamskom ratu, nije bilo dovoljno što su Sjedinjene Države pokušale da spasu Južni Vijetnam od užasa koje su počinili severnovijetnamski komunisti. Čak i da je razlog bio ispravan, korišćena sredstva nisu. Postavlja se jedno pitanje, da li je bilo alternativa? Da li je intervencija bila poslednja mogućnost? Da li je bilo napora da se zaštite nevini životi? Da li je bila srazmerna - da li je kazna odgovarala zločinu - ili je upotreba sile bila prekomerna? Da li je postojala procedura za obezbeđenje nepristrasnosti? U kom stepenu je bila obraćana pažnja na medjunarodne multilateralne procedure, koje bi mogle da obuzdaju ljudsku težnju da ovi faktori pretegnu u nečiju ličnu korist? Šta je sa posledicima? Šta je sa šansama za uspeh? Šta je sa opasnošću od nenameravanih posledica jer lokalna situacija nije bila dovoljno dobro shvaćena, zbog poteškoća pri razlikovanju civila od gerilaca? Koliko god se činilo očiglednim, ipak je neophodno istaći potrebu da se bude pažljiv u situacijama gde postoji izuzetna složenost i veoma dugačak uzročni lanac. I motivi i sredstva i posledice moraju se razmotriti pre nego sto se donese sud. Pogledajte kako je politika zaprečavanja dovela do intervencije u Vijetnamu. Kao što smo videli, u ranom periodu po završetku Drugog svetskog rata, pitanje je bilo da li će Sjedinjene Države zauzeti britansko mesto u istočnom Sredozemlju kako bi se Turska i Grčka sačuvale od mogućeg sovjetskog upliva. Rasprava unutar Sjedinjenih Država vodila se povodom toga kako to objasniti američkom narodu. Državni sekretar Džordž Maršal i ostali bili su veoma obazrivi. Ostali, kao sto su državni podsekretar Din Ačeson i
senator Artur Vandenberg želeli su da daju svemu jedan moralni ton, kako bi razlog učinili krupnijim. Tako da kada je predsednik Truman objašnjavao svoje akcije po “Trumanovoj doktrini”, govorio je o zaštiti slobodnih naroda ma gde se oni nalazili. Džordž Frost Kenan, koji je opominjao na opasnost od Staljinovih agresivnih planova, oslobodio se iluzija kada je obuzdavanje postalo izrazito ideološko. Tvrdio je da su Sjedinjene Države pokušavale da zaprečavaju sovjetsku moć; dakle, sve što je uravnoteživalo sovjetsku moć bez direktne intervencije američkih trupa bilo je dobro. Oni, međutim, čije je stanovište bilo više ideološko govorili su kako bi Sjedinjene Države trebalo da direktno obuzdavaju komunizam. Vremenom je argument održavanja protivteže sovjetskoj moći otvorio put širem shvatanju zaprečavanja kao čuvanja sveta od komunizma. U Vijetnamu, ovakvo shvatanje dovelo je lidere do toga da potcenjuju nacionalne razlike medju komunistickim državama. Sjedinjene Države počele su da razmišljaju o tome da se mora obuzdavati kineska i sovjetska moć i širenje komunističke ideologije. Do vremena kada se doktrina zaprečavanja pomerila od istočnog Sredozemlja 1947. do jugoistočne Azije pedesetih godina, postala je opravdanje za preambicioznu i zlosrećnu intervenciju. Kao zaključak, iako se apsolutni princip neintervenisanja često krši u praksi, norma neintervenisanja ostaje važna. Odstupanja od neintervenisanja moraju biti procenjivana od slučaja do slučaja, posmatranjem motiva, sredstava i posledica.
MEĐUNARODNO PRAVO I ORGANIZACIJE Međunarodno pravo i organizacije poštuju suverenitet i nemešanje. Ljudi ponekad imaju problema da razumeju medjunarodno pravo i organizacije, zato što koriste analogiju sa unutrašnjim pravom. Ali, medjunarodna organizacija nije kao nacionalna vlada, a medjunarodno pravo nije kao unutrašnje pravo. Medjunarodna organizacija nije svetska vlada u nastajanju, iz dva razloga. Prvo, suverenitet država članica zaštićen je u statutima većine medjunarodnih organizacija. Član 2 stav 7 Povelje Ujedinjenih nacija kaže: “Ništa u ovoj Povelji ne ovlašćuje Ujedinjene nacije da se mešaju u poslove koji po svojoj suštini spadaju u unutrašnju nadležnost države”. Drugim rečima, organizacija ne predstavlja nastojanje da se zamene nacionalne države.
Američka intervencija u Vijetnamu SAD su poslale svoje trupe u Vijetnam kako bi preokrenule ishod lokalne borbe, što je, zauzvrat, značilo nametanje Vijetnamcima užasne cene u smrti i patnji. Kako se ispostavilo, SAD nisu mogle da konačno preokrenu ishod, nego samo da odlože njegovu kulminaciju. Mi koji smo se suprostavljali američkoj intervenciji a nismo želeli ni pobedu komunista bili smo u teškom položaju nemajući ništa što bismo ponudili kao srećan ishod - zbog tužnog razloga da srećan ishod više nije bio moguć, ako je nekada to i bio. A bili smo u teškom položaju jer smo davali relativno složeni argument u trenutku dok je većina Amerikanaca, kako onih koji su bili za rat tako i onih koji su bili protiv, želela zaslepljujuća pojednostavljenja. -Irving Hou i Majkl Volcer “Da li smo grešili u vezi sa Vijetnamom?”66 66
Irving Howe and Michael Walzer, „Were We Wrong About Vietnam“, The New Republic, August 18, 1979, p. 18.
Analogije sa unutrašnjom politikom Drugi razlog što medjunarodna organizacija nije svetska vlada u nastajanju je njena slabost. Postoji medjunarodna nadležnost u obliku Medjunarodnog suda pravde, koji se sastoji od petnaest sudija izabranih od strane Ujedinjenih nacija na razdoblje od devet godina, ali Medjunarodni sud pravde nije svetski vrhovni sud. Države mogu da odbiju njegovu nadležnost, a neka država takodje može da odbije da prizna njegove presude, čak i u slučaju kada je priznala nadležnost tog suda. Na primer, osamdesetih godina, Reganova administracija je odbila da prizna rešenje Medjunarodnog suda pravde da su Sjedinjene Države delovale nezakonito u miniranju luka u Nikaragvi. Ako zamislimo da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija ekvivalent Kongresu, to je veoma čudna vrsta zakonodavnog tela. Ona je zasnovana na principu jedna država, jedan glas, ali to je princip koji niti oslikava demokratiju niti odnos snaga u svetu. Demokratija se zasniva na principu jedna osoba, jedan glas. U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Maldivska ostrva sa sto hiljada stanovnika smeštena u južnom delu Indijskog okeana imaju jedan glas, dok Kina, koja je zemlja od preko milijardu ljudi, takodje ima jedan glas. To znači da u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija jedan žitelj Maldivskih ostrva ima deset hiljada puta veću glasačku moć od jednog Kineza, što se ne slaže sa demokratskim kriterijumima zakonodavne vlasti. To nije ni dobar izraz moći, jer Maldivska ostrva imaju isto pravo glasa u Generalnoj skupštini kao Sjedinjene Države, Indija ili Kina. Znači, postoji nešto čudno u vezi Generalne skupštine, što države čini nevoljnima da ona donosi obavezujuće zakone. Odluke Generalne skupštine Ujedinjenih nacija su upravo samo to: rezolucije, a ne zakoni. Konačno, mogli bismo da zamislimo da je generalni sekretar Ujedinjenih nacija novi predsednik sveta. Ali to takođe zavarava. Generalni sekretar je slab izvršilac. Ako generalni sekretar ima moć, to je više poput meke moći pape, nego kombinacija čvrste i meke moći koju poseduje jedan predsednik. Pokušaj da se međunarodne organizacije razumeju analogijom sa domaćom vladom je siguran put da se dođe do pogrešnih odgovora. Medjunarodno pravo nije kao unutrašnje pravo. Domaće pravo je proizvod zakonodavstva i običaja, i ponekad se zove običajno pravo. Domaće pravo sadrži odredbe o prinudi, pojedinačnu presudu ( možete sami otići u sud i povesti parnicu) i redovnu zakonsku reviziju postupka. Medjunarodno javno pravo je slično u tom smislu što se sastoji od ugovora, koji su u stvari sporazumi izmedju država, i običaja, koji su široko prihvaćeni u njihovoj praksi. Ono se, međutim, dramatično razlikuje u prinudi i presudi. Kod prinude, nema izvršne vlasti koja bi naterala državu da prihvati odluku suda. Medjunarodna politika je sistem samopomoći. Klasičnim metodama medjunarodnog prava, prinuda je ponekad bila sprovodjena od strane velikih moćnika. Na primer, po zakonu o moru, razvio se običaj da država može polagati pravo na tri milje svojih teritorijalnih voda. U devetnaestom veku, kada je Urugvaj proglasio šire teritorijalne vode da bi zaštitio ribare van svojih obala, Britanija, tadašnja velika pomorska sila, poslala je naoružane brodove unutar tri milje od njegove obale. Tako je običajno pravo sprovela velika sila. Mogli biste da postavite pitanje ko bi primenio zakon protiv
Britanije, da ga je ona prekršila. Odgovor je da je u sistemu samopomoći prinuda jednosmerna ulica. Presuda se po medjunarodnom pravu odnosi na državu, a ne pojedinca (premda je Evropski sud u Strazburu regionalni izuzetak). Umesto da bilo ko od milijardi gradjana sveta vodi postupak na medjunarodnom sudu, to mogu činiti samo države, a nije verovatno da će one voditi procese osim ako ne žele da te slučajeve sklone sa svog praga ili misle da imaju osnovane šanse za pobedu. Stoga je taj sud vodio relativno mali broj slučajeva. Devedesetih godina osnovani su specijalni sudovi za suđenje ratnim zločincima u sukobima u Bosni i Ruandi, a 2002. godine veliki broj država osnovao je Medjunarodni krivični sud, koji će suditi optuženima za ratne zločine i genocid ako im ne sude njihove nacionalne vlade. Međutim, jedan broj uticajnih država, među njima i Sjedinjene Države, odbio je da ratifikuje taj sporazum zato što su smatrale da on narušava njihov suverenitet. Uz to, postoje problemi kako da se običajna pravila tumače, čak i kada postoji dogovor oko principa. Uzmimo princip eksproprijacije. Prihvaćeno je da neka država može da nacionalizuje korporaciju neke druge države koja radi na njenoj teritoriji, ali mora da plati kompenzaciju u visini njene vrednosti. Ali ko odredjuje kolika je stvarna kompenzacija? Mnoge od manje razvijenih zemalja tvrdile su da je niska kompenzacija adekvatna; bogate zemlje obično traže veći stepen nadoknade. Konačno, čak i kada Generalna skupština Ujedinjenih nacija donese odluke, nije sasvim jasno šta one zapravo znače. One nisu obavezujuće. Jedina oblast u Povelji Ujedinjenih nacija gde država mora da zakonski prihvati odluku jeste Glava VII, koja se odnosi na pretnje miru, kršenja mira i akte agresije. Ukoliko Savet bezbednosti (ne Generalna skupština ) utvrdi da se radi o aktu agresije ili pretnji miru koji zahteva sankcije, onda su države članice obavezne da primene te sankcije. To je ono što se dogodilo 1990. godine kada je Irak napao Kuvajt i 2001. godine nakon što su Sjedinjene Države pretrpele terorističke napade. Drugi način na koji se ponekad stvara novi zakon je kroz velike međuvladine konferencije, gde se pregovara o nacrtima sporazuma koje će vlade potpisati. Takve konferencije su često veoma velike i glomazne. Na primer, sedamdesetih godina konferencija o zakonu o moru je obuhvatila preko sto država učesnica, u pokušaju da se dođe do nacrta zakonskog predloga za 12 milja teritorijalnih voda, posebnu ekonomsku zonu za ribarenje do 200 milja i označavanje nalazišta mangana na dnu okeana kao zajednickog nasledja. Problem je bio u tome što su se pojedine države složile samo sa delom teksta, ostavljajući za sobom nejasan proizvod u međunarodnom pravu. Bez obzira na to, 1995. godine, kada su Sjedinjene Države želele da se odupru mogućim kineskim pretenzijama na vode oko ostrva Spratli, pozvale su se na međunarodni zakon o moru. Medjunarodno pravo u osnovi odražava rascepkanu prirodu međunarodne politike. Slab osećaj za zajednicu znači da nema dovoljno volje da se neko poštuje ili ograniči mimo osećaja obaveze ili prihvatanja autoriteta. Odsustvo jedinstvenog izvršioca sa monopolom na legitimnu upotrebu sile znači da su suverene države u prostoru samopomoći i u prostoru sile i opstanka. A kada se opstanak dovede u pitanje, zakon obično zauzima drugo mesto. Predvidljivost i legitimnost
I pored svega, medjunarodno pravo i organizacije su važan deo političke stvarnosti zato što utiču na ponašanje država. Države imaju svoj interes za medjunarodno pravo iz dva razloga: predvidljivost i legitimnost. Države su sve vreme u sukobima jedne protiv drugih. Ogroman raspon medjunarodnih transakcija, kako javnih tako i privatnih, uključuje trgovinu, turizam, diplomatske misije i kontakte medju ljudima preko državnih granica. Dok medjuzavisnost raste, broj kontakata se povećava, a time i prilike za sukobljavanje. Medjunarodno pravo omogućava vladama da izbegnu sukob na visokom nivou kada napetosti porastu. Na primer, ako se neki američki turista uhapsi zbog krijumčarenja droge u Meksiku, ukoliko se britanski brod sudari sa norveškim brodom u Severnom moru ili japanska firma uloži žalbu da je indijska kompanija povredila njene patente, vlade možda neće želeti da kvare svoje ostale odnose zbog ovih privatnih sukoba. Regulisanje ovakvih pitanja po medjunarodnom zakonu i dogovorenim principima depolitizira ih i čini predvidljivim. Predvidljivost je neophodna da bi cvetale transakcije i da bi se uredno razrešavali sukobi koji ih neizbežno prate. Legitimnost je drugi razlog zbog koga vlade imaju interesa za medjunarodno pravo. Politika nije samo borba za fizicku nadmoć, nego takodje i nadmetanje za legitimnost. Moć i legitimnost nisu suprostavljeni nego se dopunjuju. Ljudska bića nisu ni savršeno moralna ni potpuno cinična. Politička je činjenica da vera u dobro i loše pomaže ljudima da se pokrenu za akciju i zbog toga je legitimnost izvor moći. Ukoliko se postupci neke drzave dožive kao nelegitimni, cena takve politike će biti veća. Države zahtevaju od medjunarodnog prava i organizacija da ozakone njihovu sopstvenu politiku ili da delegalizuju politiku drugih, što često oblikuje njihove taktike i proizvode. Legitimnost ojačava meku moć države.
Kriza zbog Sueckog kanala Suecka kriza iz 1956. godine predstavlja dobar istorijski primer uloge međunarodnog prava i organizacija, iako je do nje došlo tokom Hladnog rata u regionu u kojem su preovladavali uslovi koje opisuje realistička teorija. Suecki kanal su izgradili Britanci i Francuzi u XIX veku, a postao je značajan za britanske trgovinske puteve do Indije. U 1956. godini, oko četvrtina britanskog uvoza je dolazila kroz Suecki kanal. U julu 1956. godine, predsednik Egipta Gamal Abdel Naser je nacionalizovao Suecki kanal. Ser Entoni Idn, britanski premijer, video je ovo kao veliku pretnju Britaniji. Smatrao je Nasera za novog Hitlera, i izveo analogiju sa 1930-im godinama i britanskim neuspehom da se suprotstavi Hitlerovom ulasku u Rajnsku oblast. Britanija je strahovala da bi Naserovo pozivanje na arapski nacionalizam oslabilo britanski položaj na Srednjem istoku, a zabrinjavala ju je i činjenica da je Naser prihvatio pomoć u naoružanju od Sovjeta - što se, naravno, dešavalo na vrhuncu Hladnog rata. U avgustu i početkom septembra 1956. godine, Britanija i Sjedinjene Države su predložile udruživanje korisnika Sueckog kanala, iznoseći stav da Egipat može da
nacionalizuje kanal, ali da kontrolu vrše oni koji su ga koristili za prolaz brodova. Naser je odbio taj kompromis. U međuvremenu, Britanija je razvila tajni plan sa Francuskom i Izraelom. Izrael, koji je trpeo napade preko-granične gerile koju je Naser podsticao, bio je spreman da napadne Egipat. Britanija i Francuska bi tada intervenisale sa izgovorom postojanja pretnje Sueckom kanalu. Izrael je ušao u oblast Sinaj u Egiptu tvrdeći da je delovao u samoodbrani. Pozvao se na član 51 Povelje UN koje dozvoljava samoodbranu kao legitimnu upotrebu sile. Dok je Izrael napredovao ka Sinaju kroz Suecki kanal, Britanija i Francuska su izjavile da moraju da intervenišu kako bi sprečile oštećenje kanala. Savet Bezbednosti UN je razmatrao krizu, odbacio izgovor i pozvao na prekid vatre. Britanija i Francuska su iskoristile pravo veta da bi sprečile prekid vatre. Želele su da se intervencija nastavi sve dok se ne otarase Nasera. Dag Hamaršeld, generalni sekretar UN, u saradnji sa kanadskim ministrom inostranih poslova Lesterom Pirsonom smislio je plan o razdvajanju Izraelaca i Egipćana ubacivanjem snaga UN za očuvanje mira. Tada Britanci i Francuzi više ne bi imali izgovor za svoju intervenciju. Rezolucija Generalne skupštine, gde nije bilo prava veta, dozvolila je slanje snaga UN u oblast Sinaja. Sjedinjene Države nisu podržale svoje evropske saveznike, strahujući da bi njihova intervencija izazvala arapske nacionaliste i povećala uticaj za Sovjetski Savez na Srednjem Istoku. Umesto toga, Sjedinjene Države su podržale Pirsonov i Hamaršeldov plan. Kao dodatni pritisak na Britaniju, Sjedinjene Države su odbile da dozvole MMF-u (još jednoj međunarodnoj organizaciji) da odobri zajam Britaniji čija je funta sterlinga bila pod pritiskom. Britanija i Francuska su se povukle i složile sa prekidom vatre. (Sovjeti su u to vreme bili zauzeti intervencijom u Mađarskoj koja je pokušavala da se izbori za svoju slobodu). Britanci i Francuzi su morali da prihvate prekid vatre delom zbog američkog pritiska, a delom zato što su bili uhvaćeni na sopstvenom pravnom izgovoru. Sada je postojao drugi način za razdvajanje Izraelaca i Egipćana i sprečavanje da se ošteti kanal. 15. novembra, prve snage UN su bile ubačene na Sinaj između sukobljenih strana, a kasnije u decembru UN su preuzele čišćenje brodova potonulih u kanalu. Korišćenje i zloupotreba međunarodnog prava i organizacija su igrale ključnu ulogu u politici Suecke krize. U uslovima postojanja najvećeg sukoba interesa, međunarodno pravo ne može da ograniči pojedine akcije država, ali često pomaže pri oblikovanju toka politike. Pravo je deo borbe za moć. Cinici bi mogli da kažu da su ovo samo igre koje igraju pravnici, ali sama činjenica da je vladama važno da imaju pravne argumente ili da uzimaju u obzir rezolucije međunarodnih organizacija, pokazuju da nisu potpuno beznačajne. Kazano aforistički: „Kada se zbog vrline čine poroci, onda bar znamo da vrlina ima cenu”. Jednostavno rečeno, vlade mogu biti uhvaćene u zamku sopstvenih pravnih izgovora. Pismo predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru 1930-tih godina Hitler je ustoličio svoj položaj nizom pažljivo isplaniranih manevara. Oni su počeli okupacijom Rajnske oblasti i bili praćeni sukcesivnim aktima agresije protiv Austrije, Čehoslovačke, Poljske i Zapada. Njegove akcije su bile opravdane i tolerisane od strane većeg dela stanovništva Zapadne Evrope. Slično tome, zauzimanje Sueckog kanala je, kako smo ubedjeni, početni potez u planiranoj kampanji koju je osmislio Naser kako bi potpuno isključio sav zapadni uticaj i interese iz arapskih zemalja. On veruje da bi, ako bi mu to prošlo, i ako bi sa uspehom izazvao osamnaest nacija, njegov prestiž u
arapskom svetu bio tako veliki da bi bio sposoban da podigne revolucije mladih oficira u Saudiskoj Arabiji, Siriji, Jordanu i Iraku. (Znamo da već priprema revoluciju u Iraku, koji je najstabilniji i najprogresivniji. Te nove vlade bi zapravo bile egipatski, ako ne ruski sateliti. One bi morale da svoje objedinjene naftne resurse stave pod kontrolu Ujedinjene Arabije vođene od strane Egipta i pod ruskim uticajem. Kad dođe taj trenutak Naser može obustaviti isporuku nafte Zapadnoj Evropi, a mi ćemo mu biti prepušteni na milost. Premijer Entoni Idn, 195667
Drugi primer je Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 242. Usvojena krajem rata na Srednjem Istoku 1967. godine, pozivala je na povratak na granice od pre rata. Godinama je delovala odričući legitimitet izraelske okupacije teritorija zauzetih tokom rata. To je dovelo Izrael u defanzivu u UN. Arapske države su izgubile rat, ali su uprkos tome bile u stanju da vrše pritisak na Izrael. 1976. godine, kada je arapska koalicija pokušala da isključi Izrael iz UN, Sjedinjene Države su trošile dobar deo političkog kapitala lobirajući u Generalnoj skupštini u nameri da spreče isključivanje Izraela, što je još jedan pokazatelj da su simboli legitimiteta u međunarodnim organizacijama deo borbe za moć. Kada se radi o vitalnim pitanjima vezanim za opstanak, država će upotrebiti najefikasniji oblik moći, a to je vojna sila. To može objasniti ograničen uspeh napora međunarodnog prava i organizacija da se nose sa upotrebom sile. Jedno je stvar nositi se sa krijumčarenjem droge, sudarom brodova na moru ili povredom patenta; drugo je rizikovati opstanak jedne države pokoravanjem međunarodnom pravu. To je bio problem sa kolektivnom bezbednošću 1930-ih godina, ali je izmenjeni oblik kolektivne bezbednosti ponovo stvoren u Povelji UN. UN način čuvanja mira i kolektivna bezbednost Klasična ravnoteža snaga nije učinila rat nezakonitim. Upotreba vojne sile je prihvaćena, što je često osiguravalo stabilnost sistema. Tokom XIX veka, sa promenama u tehnologiji koje su rat učinile destruktivnijim i usponom demokratije i mirovnih pokreta, bilo je više pokušaja da se države organizuju protiv rata. 26 država je održalo mirovnu konferenciju u Hagu 1899. godine. 1907. godine, još jednoj konferenciji u Hagu su prisustvovale 44 države. Pristup koji je zauzet na ovim konferencijama je bio izrazito legalistički. Konferencije su pokušale da ubede sve države da potpišu ugovore o arbitraži, kako bi se sporovi rešavali arbitražom pre nego silom. One su takođe pokušale da kodifikuju pravila ratovanja u slučaju da arbitraža ne funkcioniše. Kao što smo videli, posle Prvog svetskog rata Liga naroda je bila pokušaj da se stvori koalicija država koje bi odvratile i kaznile agresore. U očima Vudro Vilsona i onih koji su razmišljali kao i on, Prvi svetski rat je bio uglavnom slučajan i nepotreban rat izazvan ravnotežom snaga, a takvi ratovi bi mogli biti sprečeni savezom svih država radi kolektivne bezbednosti. Ukoliko je cilj Lige naroda bio da spreči Prvi svetski rat nakon samog dogadjaja, cilj UN od 1943.-1945. godine je bio da spreči Drugi svetski rat. 49 država se sastalo u San Francisku kako bi potpisale Povelju koja je uključivala novine 67
Citirano prema: Robert R. Bowie, Suez 1956, Oxford University Press, NewYork, 1974, p. 124.
kako bi se otklonili nedostaci Lige. Pretnja ili upotreba sile su stavljene izvan zakona, osim u slučaju samoodbrane ili kolektivne bezbednosti. Za razliku od sistema ravnoteže snaga XIX veka, agresivno korišćenje sile je sada bilo nezakonito za svaku zemlju koja je potpisala Povelju UN. Svako korišćenje sile je moralo da bude ili u samoodbrani, kolektivnoj samoodbrani, ili radi kolektivne bezbednosti. Osnivači UN su stvorili i Savet bezbednosti sastavljen od pet stalnih članica i rotirajućeg dela nestalnih članica. Savet bezbednosti se može posmatrati kao koncept ravnoteže snaga XIX veka integrisan u okvir kolektivne bezbednosti UN. Savet bezbednosti, prema Glavi VII Povelje, ima pravo usvajanja obavezujućih rezolucija. Ukoliko se pet velikih sila policajaca ne slože, svaka je imala pravo veta, što je delovalo kao osigurač u protivpožarnom sistemu nekog domaćinstva. Bolje veto koji sprečava požar, nego kuća koja izgori u ratu protiv velike sile. Tokom Hladnog rata, sistem kolektivne bezbednosti UN nije funkcionisao. U vreme ideoloških podela Hladnog rata, bilo je malo saglasnosti o tome šta je legitimna upotreba sile, a veliki problemi su nastali u definisanju agresije. Na primer, kako treba ceniti tajnu infiltraciju protiv snaga koje su prve prešle granicu? Kao što smo videli, Izrael je 1956. godine trpeo pritajene napade gerile podržane iz Egipta, a ipak su izraelske konvencionalne snage prve prešle granicu. U zavisnosti od vaše strane u Hladnom ratu, imate različite poglede na to ko je izazvao agresiju. Dve decenije tokom Hladnog rata komiteti UN su pokušavali da definišu agresiju. Izašli su sa pravilom koje nije mnogo vredelo: spisak aktova agresije je bio praćen zaključkom da bi Savet bezbednosti mogao da odredi da i drugi akti takođe čine agresiju. Čak i kada je korišćena vojna sila, Savet je mogao da ne proglasi da je bilo ikakve agresije. Tako da je, što se tiče Ujedinjenih nacija, agresija bila počinjena onda kad tako kaže Savet bezbednosti. Sve je zavisilo od konsenzusa u Savetu bezbednosti, a to je bila retkost tokom Hladnog rata. Bezizlaz kolektivne bezbednosti je omogućio uspon koncepta preventivne diplomatije i snaga za očuvanje mira UN. Umesto indetifikovanja i kažnjavanja agresora, što je osnovni koncept kolektivne bezbednosti, Ujedinjene nacije bi okupile nezavisne snage i postavile ih između zaraćenih snaga. Model koji su razvili Dag Hamaršeld i Lester Pirson 1956. godine je korišćen mnogo puta posle toga. Mada je Hladni rat sprečavao Ujedinjene nacije da primene revidiranu doktrinu kolektivne bezbednosti, nije sprečavao novinu korišćenja koalicionih snaga kako bi držale dve strane razdvojenim. U kolektivnoj bezbednosti, ukoliko neka država pređe granicu, sve ostale se moraju ujediniti protiv nje i primorati je na povlačenje. U preventivnoj diplomatiji i očuvanju mira, ukoliko neka država pređe granicu, Ujedinjene nacije se umešaju i drže sukobljene strane razdvojenim bez izjašnjavanja ko je u pravu, a ko ne. Tokom Hladnog rata, jedan od osnovnih principa očuvanja mira od strane UN je bio da snage uvek dolaze iz malih zemalja, a ne iz Sovjetskog Saveza ili Sjedinjenih država, kako bi velike sile bile držane izvan direktnog sukoba. Preventivna diplomatija i očuvanje mira su bile važna novina koja još uvek igra značajnu ulogu, ali to nije kolektivna bezbednost. Iračka invazija Kuvajta 1990. godine je bila prva kriza posle Hladnog rata. Budući da Sovjetski Savez i Kina nisu iskoristili svoje pravo veta, kolektivna brzbednost UN je upotrebljena prvi put posle 40 godina. Bilo je tri razloga za ovu izuzetnu obnovu. Prvo, Irak je izvršio nedvosmislenu agresiju koja je mnogo ličila na 30-te godine, što je državnike podsetilo na tadašnji neuspeh kolektivne bezbednosti. Drugi razlog je bilo osećanje da ako kolektivna bezbednost UN zakaže u tako jasnom slučaju, onda neće
predstavljati princip za poredak u periodu posle Hladnog rata. Treće, male države u Ujedinjenim nacijama su podržale akciju jer su mnoge od njih bile slabe i imale sporne postkolonijalne granice. Argumenti Sadama Huseina korišćeni da opravdaju njegovu invaziju Kuvajta su takođe predstavljali pretnju većini ostalih malih država. Da parafraziramo reči delegata Haitija u Ligi naroda citirane ranije, da te države nisu želele da postanu nečiji Kuvajt. Da li će kolektivna bezbednost UN biti osnova za novi svetski poredak? Samo u izuzetnim slučajevima. Stalne članice Saveta bezbednosti, na primer, nisu bile u stanju da se saglase o rezolucijama kojima bi se dozvolili kosovski ili irački rat. Postoje značajni problemi. Prvo, sistem UN najbolje funkcioniše kada postoji jasna agresija; on bi se mnogo teže primenio u građanskim ratovima. Drugo, kolektivna bezbednost će funkcionisati ako nema veta, ali ako Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Britanija ili Francuska ne mogu da postignu dogovor, kolektivna bezbednost će ponovo biti ugrožena. Štaviše, 1945. godine nije bilo predviđeno da kolektivna bezbednost UN bude primenjena protiv pet velikih sila sa pravom veta u Savetu bezbednosti. Treće, kolektivna bezbednost funkcioniše kada države članice obezbede sredstva, ali je teško zamisliti kolektivnu bezbednost koja funkcioniše ukoliko države sa jakim vojnim snagama ne obezbeđuju sredstva. Kolektivna bezbednost je bila žalostan neuspeh u 30-im godinama, zamrznuta je tokom Hladnog rata, a onda, kao Lazar, ustala iz mrtvih u Persijskom zalivu 1990. godine. Ali to je bilo samo malo čudo, jer, kao što vidimo u Glavi 9, kolektivna bezbednost je samo deo onoga što će biti potrebno za svetski poredak u budućnosti. Ujedinjene nacije su imale politički uticaj, čak i kada kolektivna bezbednost nije mogla biti primenjena, jer je princip zabrane sile, zapisan u Povelji UN, stavljao teret dokazivanja na one koji hoće da upotrebe silu. To utiče na meku moć država, što su Sjedinjene Države otkrile 2003. godine. Neuspeh da se izdejstvuje druga rezolucija UN nije sprečila Sjedinjene Države da udju u rat sa Irakom, ali je ograničila dobijenu pomoć i učinila rat i njegove posledice skupljim. Pored toga, diskusija u Savetu bezbednosti o međunarodnom nasilju čini dramatičnijom praksu kolektivne zabrinutosti i usredsređuje pažnju u vreme krize. To ponekad kristalizuje gledišta, podižući troškove agresivnoj upotrebi sile, i deluje kao bezbednosni ventil za diplomatiju. Konačno, uloga snaga UN za očuvanje mira je ograničena ali korisna. Ovakve tampon zone su sredstva u kojima države uvek ponovo nalaze svoje interese. Završetkom Hladnog rata nastaje više mogućnosti za Ujedinjene nacije. Ujedinjene nacije su odigrale ulogu u dekolonizaciji Namibije, nadgledanju ljudskih prava u El Salvadoru, izborima u Nikaragvi, administraciji u Kambodži, kao i nadziranju mirovnih snaga. Skorašnja iskustva u očuvanju mira su mešovita. Mirovne snage UN su pomogle na Haitiju i u Kambodži, ali nisu uspele sa spreče genocid u Ruandi, ili da zaustave građanski rat u Angoli. Igrale su ključnu ulogu na Kipru tokom tri decenije, ali su u Bosni morale da budu zamenjene jačim NATO snagama. Pokazalo se da neutralno postavljanje trupa izmedju zaraćenih strana ne funkcioniše uvek dobro u etničkim sukobima. Sa druge strane, UN i dalje igra značajnu legitimizirajuću ulogu, dok zemlje kao što je Australija preuzimaju vodjstvo u obezbedjivanju snaga koje stabilizuju haotičnu situaciju, kao u Istočnom Timoru. A neuspeh Sjedinjenih Država i Britanije da izdejstvuju drugu rezoluciju Saveta bezbednosti koja bi odobrila njihovo korišćenje sile 2003. godine, umnogome je povećao troškove njihove okupacije Iraka68. Iako se prvobitne doktrine kolektivne bezbednosti ne 68
„Binding the Colossus“, The Economist, November 22, 2003, pp. 25-26.
uklapaju onako precizno kako se nekad mislilo, bila bi greška odbaciti međunarodno pravo i Ujedinjene nacije. Oni su deo političke realnosti anarhičnog sistema država. Greška je biti suviše ciničan ili suviše naivan u vezi sa međunarodnim organizacijama i pravom. Države ne žive samo po zakona, ali ne žive ni u potpunosti bez njega. SUKOBI NA SREDNJEM ISTOKU Iskidan ogorčenim borbama u poslednjih pola veka, Srednji Istok predstavlja možda najpoznatiji regionalni sukob u svetu. On se najbolje uklapa u realističko viđenje međunarodne politike, ali uprkos tome, to je takođe oblast u kojoj su međunarodno pravo i organizacije odigrali značajne uloge. Šta je uzrok tako velikom sukobu? I nacionalizam, i religija i politika ravnoteže snaga pružaju po deo odgovora. Iransko- irački rat (1980-1988.) daje dobar primer. Zašto je Irak napao svog većeg suseda? Jedan od razloga je bila islamska revolucija koja je oborila iranskog šaha. Pod vlašću šaha Iran je zahtevao ceo vodeni put između Irana i Iraka. Ali nakon što je Iranska revolucija 1979. godine uklonila šaha, Iran je podeljen domaćim razdorima, a irački predsednik, Sadam Husein, video je povoljan trenutak za napad. Štaviše, revolucionarni Iran je izazivao probleme unutar Iraka. Irački muslimani su bili podeljeni između Sunita i Šiita, a Sadam Husein je bio svetovni vođa države. Šiitski fundamentalisti u Iranu su podsticali iračke Šiite da ustanu protiv Sadama Huseina. Ovaj transnacionalni religiozni poziv je propao pošto je Sadam Husein pobio mnoge iračke Šiitske vođe. Ali i Irak je napravio grešku u proračunu. Iranci nisu arapi, i postojala je velika arapska manjina u delu Irana prema Iraku. Iračani su mislili da će biti dobrodošli kao oslobodioci u delu Irana gde se govori arapskim, ali to nije bio slučaj. Umesto toga, irački napad je pomogao da se Iranci ujedine. Posle ovih par grešaka u proračunu, rat se pretvorio u dugotrajni sukob umesto kratkog isplativog rata koji je bio namera Sadama Huseina. Irak je odlučio da se povuče, ali Iran to nije dozvolio. Pošto je bio napadnut, nije hteo da dozvoli Iraku da odlučuje kada će rat prestati. Ajatolah Homeini, duhovni vođa Irana, rekao je da Iran neće okončati rat sve do pada Sadama Huseina. Tokom najvećeg dela te decenije, ostatak sveta je samo posmatrao. Konzervativne arapske zemlje kao što su Saudijska Arabija i Jordan su podržale Irak protiv Irana jer su se više plašile iranske revolucionarne moći. Ali, kao što smo videli, arapska Sirija, svetovni i radikalni režim u mnogo čemu sličan Iraku, podržavao je Iran iz razloga ravnoteže snaga. Oni su više brinuli zbog rastuće snage njihovog suseda Iraka, nego udaljenijeg Irana. Oni spolja su takođe zauzeli strane. Sjedinjene države, zabrinute zbog porasta iranske moći, tajno su pružale pomoć Iraku. Izrael je tajno isporučivao američko oružje Iranu, iako su fundamentalisti u Iranu pozivali na ukidanje Izraela. Izraelska tajna pomoć u naoružanju se može objasniti razlozima ravnoteže snaga. Izrael se plašio i Iraka i Irana, ali je Irak bio bliža pretnja, i po principu „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj”, Izrael je pružao pomoć Iranu. Tako se rat, koji je počeo zbog pogrešnih proračuna koji imaju koren u religiji, nacionalizmu i ambicioznosti, zbog brige za ravnotežu snaga proširio u uporan, blizu decenije dug sukob. Pitanja nacionalizma
Kako nacionalizam izaziva rat? Zaista, šta je nacionalizam, a šta je nacija? Konstruktivisti ukazuju da je koncept nacije problematičan. Rečnik definiše naciju kao grupu koja se poziva na zajednički identitet i pravo da bude država. Ali koje vrste grupa to obuhvata? Šta je izvor zajedničkog identiteta? Jedno pozivanje je na etničku sličnost, ali SAD su etnički različite, a ipak jedna nacija. Sledeće pozivanje je na jezičku sličnost, ali Švajcarska se jezički razlikuje, a ipak je jedna nacija. Drugi kažu da religija može biti osnova nacije, i neke države, kao što su Izrael i Pakistan, su uglavnom zasnovane na religijskom identitetu. Stvar je u tome da kada grupa ljudi sa zajedničkim identitetom sebe naziva nacijom, mogu postojati različiti izvori tog identiteta. Kako je rekao francuski mislilac Ernest Renan: “Suštinski element nacije je da svi njeni pojedinci moraju imati mnogo toga zajedničkog, ali su takođe morali zaboraviti mnoge stvari” 69. Nacije se takođe nazivaju “imaginarnim zajednicama“ jer su prevelike da bi se svi međusobno poznavali, i zamišljanje igra značajnu ulogu. Nacionalizam je varljiv zato što nije samo deskriptivni, nego i preskriptivni termin. Kada su reči i deskriptivne i preskriptivne, one postaju političke reči koje se koriste u borbi za premoć. Nacionalizam postaje ključni izvor državnog legitimiteta u modernom svetu. Otuda, prisvajanje prava na nacionalnu pripadnost postaje moćan instrument. Ukoliko ljudi mogu da pridobiju druge da prihvate njihov zahtev da postanu nacija, mogu zahtevati nacionalna prava i koristiti te zahteve kao oružje protiv svojih neprijatelja. Na primer, 1970. godine arapske države su uspešno lobirale na Generalnoj skupštini UN da se usvoji rezolucija koja cionizam označava kao rasizam. Njihova namera je bila da Izrael liše legitimiteta da se se naziva nacijom. Biti označen kao rasista je loše; biti označen kao nacionalista je uglavnom dobro. Tvrditi da Izrael nije nacija je značilo koristiti reči kao oružje. Analitički problem sa argumentom je bio da religija može biti osnova nacionalnog identiteta. Takođe je tačno da religijska osnova može da učine težim manjinama koje ne pripadaju tim religijama da dele isti nacionalni identitet. Svet je teži za muslimane u Izraelu nego za Jevreje, baš kao što je svet teži za Induse u Pakistanu nego za Muslimane. Ali to ne znači da je država rasistička zato što ljudi koriste religiju da bi sebe nazvali nacijom. Generalna skupština UN je konačno poništila rezoluciju na drugom glasanju 1991. godine. U XVIII veku, nacionalizam nije bio toliko važan. Zašto je nacionalizam postao tako važan u današnje vreme? Najzad, kako su pokazali konstruktivisti, ljudi su sposobni za istovremeno veći roj medjusobno ukrštajućih lojalnosti - iznad i ispod državnog nivoa - a te lojalnosti se mogu menjati. Tendencija promene lojalnosti se događa kada se uobičajeni modeli života poremete. Ideja o naciji često počinje među onima koji su najviše ugroženi, sa ljudima koji su marginalne figure u svojim kulturama i manje sigurni u svoj identitet. Ovo su često ljudi bačeni van uobičajenih modela, koji počinju da postavljaju pitanja. Polaganje prava na nacionalni identitet često počinje kod intelektualaca ili kod devijantnih verskih grupa. Na primer, prvi arapski nacionalisti u XIX veku su češće bili hrišćani nego muslimani. Postepeno je njihova zainteresovanost za novi identitet dobijala veću podršku pošto su industrija i urbanizam poremetili tradicionalne modele i lojalnosti ruralnih društava.
69
Ernest Renan, citiran u: Hans Kohn, Nationalism: Its Meaning and History, Van Nostrand, Princeton, NJ, 1955, p. 137.
Poremećaji koji mobilišu ljude za nove identitete mogu doći od strane unutrašnjih ili spoljnih sila. Moderni nacionalizam je bio uveliko stimulisan od strane Francuske revolucije. Uspon srednje klase je poremetio tradicionalne političke i socijalne modele. Političke grupacije u usponu nisu više želele državu Francusku definisanu kao kraljevinu, nego određenu kao naciju svih ljudi. A spolja, dok su Napoleonove armije marširale kroz Evropu, poremetile su društvo i mobilisale nacionalistička osećanja medju ljudima sa nemačkog govornog područja i drugde. Do sredine veka, došlo je do sve šire podrške ideji da svaka nacija treba da ima državu. Ovaj ideal je kulminirao ujedinjenjem Nemačke i Italije. Ironično, Bizmark je bio konzervativac koji nije pokušavao da ujedini sve koji govore nemački, nego samo koje je mogao da kontroliše pod pruskom krunom. U svakom slučaju, iskoristio je nacionalizam za ostvarenje svojih namera, a ujedinjenje Nemačke i Italije postalo je model uspeha. Drugi svetski rat je oslabio evropska kolonijalna carstva, a dekolonizacija je bila jedan od glavnih pokreta u Aziji i Africi u sledeće tri decenije. Društva u metropolama su bila oslabljena samim ratom, a elite u kolonizovanim oblastima su počele da koriste ideju nacionalizma protiv evropskih imperija. Ali, da je model država XIX veka zasnovanim na jeziku i etnicitetu bio korišćen za organizovanje postkolonijalnog sveta, to bi dovelo do stvaranja hiljada mini država u Africi i mnogim delovima Azije. Umesto toga, postkolonijalne elite su afirmisale prava države da stvara naciju, upravo suprotno modelu iz XIX veka. Lokalni lideri su tvrdili da je neophodno koristiti državnu mašineriju koju su uspostavili kolonizatori - budžet, policiju, javne službe - kako bi od manjih plemenskih grupa stvorili naciju. Tako je ista ideologija nacionalizma bila korišćena da opravda dve stvari koje su gotovo suprotne jedna drugoj - nacija stvara državu ili država stvara naciju - zato što je nacionalizam politička reč koja se koristi kao instrument. U tom smislu, nacionalni identiteti su društveno konstruisani. (Čak i u naizgled klasičnom primeru principa “nacija stvara državu” u slučaju Francuske, država je koristila obrazovanje i policiju da prisajedini zaostale regione kao što je Bretanja.) U ranim romantičnim danima kolonijalnih oslobodilačkih pokreta, često je bilo uspešnog zataškavanja ovih razlika u “pan” pokretima. U Evropi je u XIX i početkom XX došlo do uspona pan-slavizma, koji se pozivao na zajednički identitet svih ljudi koji govore slovenskim jezicima. Savremeni Srednji Istok je video pan-arapski pokret, a Afrika pan-afrički. Prvi protivnici strane vladavine su tvrdili da bi, budući da su svi kolonizovani narodi slično stradali od strane spoljnih kolonizatora, oni trebali da formiraju pan-afričke i pan-arapske nacije. Kada je, međutim, došlo do praktičnih pitanja vladanja, za razliku od oslobadjanja i otpora kolonijalizmu, posao vlade je zahtevao instrumente države kao što su budžet, policija i javne službe. A takvi instrumenti nisu postojali na “pan” osnovi, nego na osnovi veštačkih granica stvorenih od strane kolonijalne vladavine. Tako je, kako je romantizam postepeno slabio, identitet zasnovan na državi počeo da zamenjuje onaj zasnovan na “pan”pokretima. Svakako, romantizam “pan” pokreta je često opstajao kao ometajuća sila. Na Srednjem Istoku je često dolazilo do pozivanja na pan-arabizam i neobičnih situacija kada države iznenada najavljuju da formiraju uniju, kao što su Egipat i Sirija učinili formirajući Ujedinjenu Arapsku Republiku 1958. godine, ili kao što su 1989. godine učinile tako različite države kao Libija i Maroko. Svakako, vremenom, državne snage su odnele prevagu nad pan-nacionalističkim pokretima. Na primer, egipatski nacionalizam usmeren na državu je postepeno postao jači u javnom mnjenju od pan-
arabizma. Ali postepeni proces je daleko od gotovog. U većem delu postkolonijalnog sveta, došlo je do velikog poremećaja normalnih modela života zbog ekonomskih promena i savremenih komunikacija. Politički vođi su pokušali da uspostave kontrolu nad ovim postkolonijalnim nezadovoljstvom. Neki su koristili nacionalne zahteve, neki panarapske, a ostali fundamentalističke religiozne zahteve, koji svi doprinose složenosti snaga koje stvaraju sukob u regionu kao što je Srednji Istok. Neuspeh država u regionu da se delotvorno modernizuju objašnjava zašto su se neki od njihovih gradjana okrenuli fundamentalizmu i terorizmu koji su održali mrežu Al-Kaida. Arapsko-izraelski sukobi Arapsko-izraelski sukob je doveo do šest ratova između dve grupe naroda koji imaju različite nacionalne identitete, ali se pozivaju na pravo nad istim malim parčetom zemlje veličine poštanske marke. Izraelski zahtevi datiraju iz biblijskih vremena kada je oblast bila pod upravom Jevreja pre nego što su Rimljani uspostavili svoju vlast u I veku n.e. U savremenom istorijskom razdoblju, Izraelci se pozivaju na iskustvo iz I i II Svetskog rata. Tokom I Svetskog rata, Britanci su objavili Balfurovu deklaraciju, pismo napisano od strane britanske vlade Lordu Rotšildu iz Britanske cionističke federacije, obećavajući da će britanska vlada raditi na pitanju jevrejske postojbine u Palestini. Posle II Svetskog rata, tvrde Izraelci, užasi Hitlerovog holokausta su dokazali potrebu za jevrejskom državom. 1948. godine, jevrejski naseljenici su bili voljni da prihvate podelu Palestine, ali arapski narod u toj oblasti je bio protiv. Ujedinjene nacije su priznale njihovu državu, ali su Izraelci morali da se bore da je zaštite od aparskih napada. To je, kažu Izraelci, istorijsko poreklo i opravdanje države Izrael. Palestinski Arapi odgovaraju da su oni takođe živeli u ovoj oblasti vekovima. U vreme I Svetskog rata, kada je izdata Balfurova deklaracija, 90% ljudi koji su živeli u oblasti Palestine su bili Arapi. Oni tvrde da Britanija nije imala pravo da daje obećanje Jevrejima na štetu Arapa. Štaviše, nastavljaju Arapi, holokaust je možda bio jedan od najvećih istorijskih grehova, ali je počinjen od strane Evropljana. Zašto bi Arapi trebali da plate zbog toga? Izgleda da obe strane imaju uverljive argumente. U I Svetskom ratu, oblašću koja je sada Palestina su vladali Turci, a Otomansko carstvo je bilo u savezu sa Nemačkom. Posle poraza, carstvo se raspalo, a njegove arapske teritorije su stavljene pod mandat Lige naroda. Francuska je upravljala Sirijom i Libanom; Britanija je nazvala oblast koja joj je data na upravu između reke Jordana i Sredozemnog mora „Palestina”, a oblast kojom je vladala preko reke Jordana “Trans- Jordanija“. Tokom 20-ih godina jevrejsko naseljavanje Palestine se polako povećavalo, ali u 30-im, nakon uspona Hitlera i jačanja antisemitizma u Evropi, naseljavanje je počelo ubrzano da raste. Do 1936. godine, blizu 40% Palestine je bilo jevrejsko, a useljavanje je navelo arapske stanovnike do pobune. Britanci su ustanovili kraljevsku komisiju, koja je predložila podelu na dve države. U maju 1939. godine, sa približavanjem II Svetskog rata, Britaniji je bila potrebna podrška Arapa protiv Hitlerove Nemačke, tako da su Britanci obećali Arapima smanjivanje jevrejskog useljavanja. Tu restrikciju je, međutim, bilo teško sprovesti posle rata. Zbog holokausta mnogi u Evropi su odobravali ideju o jevrejskoj postojbini, i bilo je dosta krijumčarenja jevrejskih izbeglica. Pored toga, neki od jevrejskih doseljenika u Palestinu su počinili terorističke akte protiv svojih britanskih
vladara. Britanija je, u medjuvremenu, bila toliko finansijski i politički iscrpljena zbog II Svetskog rata i dekolonizacije Indije, da je u jesen 1947. godine objavila da će u maju 1948. predati Palestinu Ujedinjenim nacijama. Ujedinjene nacije su 1947.godine preporučile podelu Palestine. Da ironija bude veća, bilo bi bolje za Arape da su prihvatili plan podele od strane UN, ali su ga oni odbili. To je dovelo do izbijanja lokalnih sukoba. U maju 1948. godine Izrael je proglasio nezavisnost, a njegovi arapski susedi su napali u pokušaju da spreče podelu. Prvi rat je trajao osam meseci povremenih borbi. Mada su Arapi bili brojniji od Izraelaca, 40:1, bili su lošije organizovani i ometani razjedinošću. Posle prekida vatre i posredovanja UN, Jordan je kontrolisao oblast zvanu Zapadna Obala, a Egipat je kontrolisao Gazu, ali najveći deo ostale Palestine je bio pod kontrolom Izraelaca; u stvari, više nego što bi imali da su Arapi prihvatili plan UN iz 1947. godine. Rat je proizveo reku palestinskih izbeglica, osećaj poniženosti među mnogim Arapima, i veliki otpor bilo kakvoj ideji o trajnom miru. Arapi nisu hteli da prihvate ishod rata jer nisu želeli da legitimizuju Izrael. Verovali su da je vreme na njihovoj strani. Arapski lideri su pothranjuvali pan-arapska osećanja i verovali su da mogu da unište Izrael u drugom ratu. U stvari, kada je jordanski kralj Abdulah pokušao da potpiše separatni mirovni ugovor sa Izraelom 1951. godine, ubijen je. Drugi rat je počeo 1956. godine. 1952. godine Gamal Abdel Naser i drugi mladi oficiri nacionalisti su srušili egipatskog kralja Faruka. Ubrzo su dobili naoružanje od Sovjetskog Saveza i pokušali da uspostave kontrolu nad Sueckim kanalom. Uznemiravali su Izrael serijama gerilskih napada. Kao što smo videli ranije, Britanija i Francuska, ljute zbog kanala i zabrinute zbog Naserove dominacije na Srednjem Istoku, tajno su dogovorile sa Izraelom da napadne Egipat. Medjutim, Sjedinjene Države su odbile da pomognu Britaniji, a rat je bio zaustavljen rezolucijom UN i mirovnim snagama koje su bile razmeštene da odvoje zaraćene strane. Još uvek nije, međutim, bilo mirovnog ugovora. Treći rat, Šestodnevni rat iz juna 1967. godine, bio je najznačajniji jer je odredio kasnije teritorijalne probleme. Naser i Palestinci su nastavili da uznemiravaju Izrael gerilskim napadima, a Egipat je zatvorio tesnac kod Tirana, što je preseklo izraelsku plovidbu ka Crvenom moru. Naser nije bio potpuno spreman za rat, ali je video šansu u sirijsko-izraelskom ratu koji je bio na pomolu i mislio da bi bilo dobro da se pridruži. Naser je tražio od UN da uklone svoje mirovne snage sa njegovih granica. Izrael je, videvši Nasera kako se priprema za rat, odlučio da ne čeka, nego da ga preduhitri. Izraelci su napali egipatske avione na zemlji i preoteli ne samo čitavo Sinajsko poluostrvo, nego i Golansku visoravan od Sirije, i Zapadnu obalu od Jordana. U tom trenutku su se umešale supersile kako bi izvršile pritisak na obe strane da prekinu vatru. U novembru 1967. godine, Savet bezbednosti UN je usvojio Rezoluciju 242, koja kaže da Izrael treba da se povuče sa okupiranih teritorija u zamenu za mir i priznanje. Ali bilo je nekih namernih nejasnoća u Rezoluciji 242. U zavisnosti od toga koja se od više jezičkih verzija Rezolucije čita, nije rečeno “svih teritorija”, nego samo ”teritorija” što bi značilo da neke ne bi morale biti vraćene. Takođe je bilo nejasnoća u vezi sa statusom Palestinaca, koji nisu bili priznati kao nacija, nego su opisani kao izbeglice. Ponovo osnovni problem nije rešen.
Citat: “Vlada Njenog Veličanstva ima razumevanja za uspostavljanje nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini, i učiniće sve što je u njenoj moći da omogući ostvarenje ovog cilja, pri čemu se u potpunosti podrazumeva da neće biti učinjeno ništa što bi moglo štetiti gradjanskim i verskim pravima postojećih, ne-jevrejskih zajednica u Palestini, ili pravima i političkom statusu koji Jevreji uživaju u bilo kojoj drugoj zemlji. Balfurova deklaracija, 2. novembar 1917.g. Četvrti rat je bio umereniji sukob. U periodu 1969.-1970. godine, Naser je, uz podršku Sovjetskog Saveza, organizovao prelaske preko Sueckog kanala i druga uznemiravanja. Ovo je izazvalo rat u vazduhu u kome su se izraelski i egipatski piloti borili u velikom broju vazdušnih bitaka. Konačno je vazdušni rat došao do mrtve tačke. Peti rat je bio “Rat Jom Kipur” u oktobru 1973. godine. Kada je Naser umro, nasledio ga je Anvar Sadat, koji je shvatio da Egipat ne može da uništi Izrael. Zaključio je da je neophodna neka vrsta psihološke pobede pre nego što preduzme pomirljive poteze. Sadat je odlučio da napadne preko Sueckog kanala, ali da ne pokušava da zauzme čitavu Sinajsku oblast. U tom cilju on se tajno dogovorio sa Sirijom i postigao efektno iznenađenje. U prvim fazama, rat se odvijao dobro za Egipćane, ali su Izraelci snažno uzvratili. Još jedanput su se velike sile umešale i pozvale na prekid rata. Državni sekretar Henri Kisindžer je odleteo u Moskvu, ali dok je on bio tamo Izraelci su opkolili egipatske armije. Sovjeti su osećali da su bili prevareni. Mobilisali su svoje snage u južnom delu Sovjetskog Saveza i poslali pismo Sjedinjenim Državama sa predlogom da supersile direktno uključe svoje snage. Sjedinjene Države su uzvratile povećanjem stepena nuklearne gotovosti u Sjedinjenim državama, i Sovjeti su odustali od svojih zahteva. Izraelci su se takođe povukli pod američkim pritiskom i popustili obruč oko egipatske armije. Rat je pratio niz diplomatskih manevara u kojima su Sjedinjene Države pregovarale o delimičnom povlačenju Izraela. Posmatrači UN su bili razmešteni na Sinaju i Golanskoj visoravni. Najdramatičniji rezultat rata je, ipak, bio odložen. 1977. godine Sadat je otišao u Izrael i objavio da je Egipat spreman na pregovore o separatnom miru. Tokom 1978. i 1979. godine, uz posredovanje predsednika Džimija Kartera, Izrael i Egipat su pregovarali o Sporazumima iz Kemp Dejvida po kojem je Sinaj vraćen Egiptu i omogućeni razgovori o lokalnoj autonomiji na Zapadnoj Obali. Sporazumi iz Kemp Dejvida su značili da je najveća arapska država istupila iz koalicije koja je u sukobu sa Izraelom, a egipatski nacionalizam je prevagnuo nad pan-arabizmom. Sadat je razbio pan-arapsku koaliciju, ali je par godina kasnije bio ubijen od strane religioznih fundamentalista koji se nisu slagali sa njegovom politikom. Šesti rat je bio Izraelski napad na Liban 1982. godine. U početku je Liban održavao delikatnu ravnotežu između hrišćanskih i muslimanskih Arapa. Muslimani su, medjutim, bili podeljeni na Sunite, Šiite i Druze. Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) je bila uveliko prisutna u Libanu, a i hrišćani su takođe bili podeljeni na frakcije. Nekada je Liban bio nazivan rajem stabilnosti na Srednjem Istoku, oblast istinitog pluralizma i različitosti, ali kako je Liban krenuo da tone u građanski rat, predstavljao je sve povoljniju priliku za spoljnu intervenciju. Sirija je počela da zavodi red na severu, a 1978. godine Izrael je ušao u južni Liban sve do reke Litanije.
U junu 1982. godine, izraelski ministar odbrane Ariel Šaron je odlučio da ide dalje. Najpre je rekao da će Izrael ući samo 25 milja u dubinu libanske teritorije da bi zaštitio severne delove Izraela, ali su u stvari izraelske trupe napredovale dalje na sever i deset nedelja držale Bejrut u opsadi. Opsada je dovela do evakuacije PLO-a iz Bejruta, a libanski hrišćanski vođa, Bašir Džemail je potpisao mirovni ugovor sa Izraelom. Ipak, Džemail je bio uskoro ubijen, ugovor je propao, a Liban je dalje tonuo u haos. 1985. godine, Izraelci su se povukli iz većeg dela Libana, osim iz tampon zone na jugu, koju su konačno napustili 2000. godine. Iskustvo Srednjeg Istoka pokazuje da regionalni sukobi zasnovani na etnicitetu, veri i nacionalizmu postaju gorčeni i teški za rešavanje. Nepomirljive struje jačaju jedna drugu. Arapske vlade su bile spore u postizanju mira zato što nisu htele da daju legitimitet Izraelu, a u tom svom odbijanju su ojačale pozicije onih Izraelaca koji nisu želeli sklapanje mira sa Arapima. Ekstremisti su stvorili de facto transnacionalnu koaliciju, što je otežalo položaj umerenih koji su hteli da nađu kompromis. 1973. i 1977. godine Sadat je rizikovao, ali je na kraju to platio svojim životom. Deceniju kasnije, izraelski premijer Jicak Rabin je takodje preuzeo rizik za postizanje mira i platio svojim životom. U takvom svetu krajnosti poverenje i saradnja su teški, a “zatvorenikova dilema” stvarno odslikava model regionalne politike. Tokom bipolarnog perioda, ratovi na Srednjem Istoku su imali tendenciju da budu kratki, delom zbog toga što je uloga supersila bila tako izražena. S jedne strane, svaka supersila je podržavala svoje štićenike, ali kada bi izgledalo da ti štićenici mogu da gurnu supersile u nuklearni rat, one su ih povlačile nazad(svoje “klijente”-prim.prev.). Pritisci za obustavu vatre su dolazili spolja. 1956. godine to su bile Sjedinjene Države preko Ujedinjenih nacija; 1967., Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su koristile svoju vruću telefonsku liniju da bi dogovorile prekid vatre; 1973. godine, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su se umešali; a 1982. godine Sjedinjene Države su izvršile pritisak na Izrael da se povuče iz Libana. Dok je u mnogim slučajevima Hladni rat pogoršavao regionalne sukobe, on je takođe obezbedjivao i mrežu za spasavanje. Sa završetkom Hladnog rata, manje države su sve više očekivale od Ujedinjenih nacija da obezbedi mrežu za spasavanje, ali ostaje da se vidi koliko će biti delotvorna mreža za spasavanje UN. 1990.-1991. godine, u odgovoru na irački napad na Kuvajt, Ujedinjene nacije su položile svoj prvi ispit posle Hladnog rata. Rat u Zalivu 1991. godine i njegove posledice Zalivska kriza je počela 2. avgusta 1990. godine, kada je Sadam Husein napao Kuvajt. Irak je oduvek tvrdio da je Kuvajt bio veštačka tvorevina kolonizatora i da ne bi trebalo da bude posebna država. Pokušao je da zauzme Kuvajt 1961. godine, ali je bio sprečen od strane Britanije. Ipak, kao što smo videli, ideja da su kolonijalne granice besmislene je vodila stvaranju haosa u drugim regionima postkolonijalnog sveta, što može objasniti zašto je tako veliki broj država u Ujedinjenim nacijama odbacio irački način razmišljanja. U svakom slučaju, postojali su dublji ekonomski i politički razlozi. Irak je bio ekonomski uništen osmogodišnjim ratom protiv Irana. Imao je 80 milijardi dolara duga, što se povećavalo po stopi od 10 milijardi dolara godišnje. U isto vreme, Irak se nalazio pored zlatnog rudnika - Kuvajta - sa ogromnim naftnim zalihama i malim brojem
stanovnika. Pored toga, Irak je bio ljut na Kuvajt zbog kuvajtske naftne politike. Irak je tvrdio da Kuvajt ne poštuje naftne ugovore OPEC-a i da svaki dolar manje po barelu nafte košta Irak 1 milijardu dolara godišnje. Okupacija Kuvajta je, tako, izgledala kao rešenje ekonomskih problema Iraka. Politički gledano, Sadam Husein je bio zabrinut za bezbednost Iraka. Verovao je da svi hoće da ugroze njegovu državu. Najzad, 1981. godine Izrael je bombardovao njegov nuklearni reaktor, a sa slabljenjem Sovjetskog Saveza, izgledalo je kao da Sjedinjene Države i Izrael postaju još moćniji. U govoru u Amanu, u Jordanu, u februaru 1990. godine, Sadam je rekao da je Sovjetski Savez u slabljenju i ne može dalje da se suprotstavlja Amerikancima i Izraelcima. Sadam je verovao da će morati to da uradi sam. Preuzeo je više akcija da bi isprobao Amerikance. Da ironija bude veća, Sjedinjene Države su pokušavale da umire Sadama Huseina, da ga vrate u zajednicu odgovornih država, i da iskoriste Irak kao efikasnu ravnotežu iranskoj moći u regionu. Nedoslednost američke politike je zavarala Sadama Huseina, i poverovao je da bi mogao da prođe sa invazijom na Kuvajt a da ne pretrpi ozbilje represalije. Sadam nije bio u pravu. Serija rezolucija UN je primenila doktrinu kolektivne bezbednosti protiv Iraka. Zašto su Sjedinjene Države i ostali odgovorili tako kako jesu? Jedan argument je bio da se sve događalo zbog nafte. Izvoz nafte je učinio Zaliv preterano važnim regionom, ali nije samo nafta uticala na krizu. Na primer, Britanija je bila duboko uvučena u rat, ali Britanija uopšte nije uvozila naftu. Takođe je postojala zabrinutost za kolektivnu bezbednost i neuspeh suprotstavljanja u 30-im godinama. Postojala je i treća dimenzija: preventivni rat. Sadam Husein je razvijao oružje za masovno uništenje. Imao je program nuklearnog naoružanja sa tajno uvoženim materijalima, imao je hemijsko oružje, a razvijao je i biološko oružje. Da je, pored toga, ostvario prihode koji dolaze od kuvajtske nafte, svet bi se kasnije tokom dekade suočio sa većim, jačim i opasnijim Irakom. Neki su smatrali da ako treba da bude rata, bolje sada nego kasnije. Drugi su tvrdili, međutim, da rat nije neophodan, zato što bi ekonomske sankcije naterale Irak da povuče svoje trupe iz Kuvajta. Teško je dokazati da li bi bilo tako, ali istorijski gledano, sankcije su retko postizale nameravane posledice u kratkom vremenskom razdoblju. U novembru, u predvečerje rata, Sjedinjene Države su udvostručile svoje trupe u Saudijskoj Arabiji. Zašto Sadam Husein nije sve izbegao u poslednjem trenutku rekavši da će se povući ili posluživši se nekom drugom lukavošću? Delimično, on je, kako je rekao američkom ambasadoru u avgustu 1990. godine, pogrešno procenio da Sjedinjene Države nemaju “stomak” da ponesu visoke ljudske žrtve. U tom smislu, on je bio žrtva vijetnamske analogije. A delimično, možda je bio posredi ponos i nemogućnost da se sidje sa svetske pozornice nakon što je bio njen centar. Šta je rat rešio? Oživeo je doktrinu kolektivne bezbednosti UN, ali, kao što smo videli, pitanje je koliko je ovaj regionalni sukob bio tipičan. Primirje je stvorilo presedan kada su inspektori UN posetili Irak i uništili njegove nuklearne i hemijske pogone. Ali Sadam Husein je ostao na vlasti. Predsednik Buš je odlučio da ne zauzme Bagdad jer je mislio da Sadama Huseina može ukloniti njegov sopstveni narod, i bio je zabrinut da ni američka javnost ni koalicija UN ne bi tolerisali skupu okupaciju. Strah da će Sadam obnoviti svoje programe naoružanja, ugroziti svoje susede i destabilizovati region je
navela predsednika Džordža W. Buša da napadne Irak kako bi uklonio Sadama 2003. godine. Nakon prvog Zalivskog rata, izraelska vlada i Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) su postigli značajan napredak u pravcu mira i normalizacije odnosa. Koristeći političku prednost stečenu tokom rata, Bušova administracija je izvršila pritisak na PLO i vladu Jicaka Šamira da se sastanu sa drugim arapskim vladama u Madridu krajem 1991. i u Vašingtonu 1992. godine. Dok su ovi razgovori stagnirali, tajni pregovori izmedju izraelskih i PLO zvaničnika pored Osla, u Norveškoj, doveli su do potpisivanja Deklaracije o principima u Vašingtonu u septembru 1993. godine između PLO i vlade Jicaka Rabina. Deklaracija je bila praćena nizom sporazuma o povlačenju izraelskih trupa iz pojasa Gaze i palestinskih gradova i sela na Zapadnoj obali. PLO je priznata od strane Izraela kao legitiman predstavnik palestinskog naroda, a vršenje lokalne vlasti, ukljujuči poslove policije, predato je Jaseru Arafatu i PLO-u tokom nekoliko faza posle 1994. godine. U isto vreme, jordanski kralj Husein je pregovarao o mirovnom ugovoru sa Rabinovom vladom, a ugovor je popisan u Vašingtonu 1994. godine. Tokom Zalivskog rata, Jordan je bio dvosmislen u svojoj podršci koaliciji koju su predvodile SAD, a kralj Husein je računao da će mu normalizacija odnosa sa Izraelom vratiti naklonost SAD-a i zemalja proizvođača nafte na Srednjem Istoku. PLO je podržao Sadama Huseina i Irak u vreme Zalivskog rata, a kao rezultat toga su se smanjile nekada bogate donacije od strane Kuvajta, Saudijske Arabije i ostalih naftnih država. U očajnoj finansijskoj situaciji, PLO je umanjio svoje suprotstavljanje pregovorima. Uprkos pregovorima o miru, mnogi Izraelci su i dalje bili sumnjičavi prema politici ustupanja okupiranih teritorija palestinskoj državi. Ultra konzervativni Izraelci su smatrali Rabina izdajnikom, i ubili ga krajem 1995. godine. Neki Palestinci su vladu PLO–a i Arafata doživljavali kao korumpirane i autoritarne, što je jačalo opozicione grupe kao što su fundametalisti Hamasa koji su hteli da ugroze mirovni proces. Teroristički bombaški napadi arapskih ekstremista koji su se suprotstavljali mirovnom procesu su uticali na izraelske izbore 1996. godine, a nova vlada Likuda je usporila mirovni proces. Ipak, potpisala je Sporazume Vaj River sa PLO 1998. godine, a naredna laburistička vlada Ehuda Baraka je ponudila značajne ustupke u pregovorima sa Jaserom Arafatom u Kemp Dejvidu u leto 2000. godine. Nakon neuspeha pregovora u Kemp Dejvidu, i uprkos naporima da se ožive razgovori, ponovo je došlo do nasilja. Na početku razgovora u Kemp Dejvidu, predsednik Klinton je rekao i Arafatu i Baraku da postoji opasnost da će, ako postignu sporazum, biti ubijeni od strane sopstvenih ekstremista, ali da će, ako ga ne postignu, mnogi mladi ljudi biti ubijeni na obe strane. Na žalost, bio je u pravu. Klinton je učinio poslednji pokušaj da izdejstvuje nagodbu izmedju Baraka i Arafata u Tabi tokom poslednjig dana svog predsedničkog mandata. Ovi razgovori su se takodje završili razočaranjem. Kontekst izraelsko-palestinskog sukoba se značajno promenio tokom naredne godine. Ariel Šaron, ovenčani ratni heroj sa reputacijom oštrog vojnog taktičara, nasledio je Baraka na mestu premijera u februaru 2001. godine. Birajući Šarona, izraelska javnost je pokazala svoj zamor pregovorima i davanje prednosti čvrstom odgovoru na talas palestinskih samoubilačkih bombaških napada koji su se dešavali u Izraelu od septembra 2000. godine. Šaron je odmah stavio do znanja da Arafata smatra teroristom, i da sa Arafatom nije moguć mirovni dogovor.
Medjunarodni kontekst sukoba se takodje promenio tokom 2001. godine. Kada je Džordž W. Buš preuzeo funkciju u januaru, izašao je sa realističkom agendom koja je značaj pridavala odnosima velikih sila sa Kinom i Rusijom. Buš je kritikovao Klintonovo mešanje u mirovni proces i jasno rekao da će on ostati po strani u ovom sukobu. Devet meseci kasnije, Bušova spoljna politika se dramatično promenila nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine. Borba protiv terorizma je postala prioritet administracije. U proleće 2002. godine, kad su Sjedinjene Države počele da traže medjunarodnu podršku za rat sa Irakom, Saudijska Arabija i drugi saveznici SAD-a su insistirali da predsednik Buš prvo posveti pažnju na izraelsko-palestinski slučaj, koji je dostigao razmere krize. Uzvraćajući na krvoprolića od terorističkih napada tokom zime, izraelske trupe su ponovo okupirale gradove i naselja na Zapadnoj Obali i mesecima držali Arafata u Ramali pod opsadom. Kako se nasilje nastavljalo tokom proleća, Sjedinjene Države su objavile da razvijaju plan za postizanje mira zajedno sa “četvorkom” koju su činili EU, Rusija i UN. Izrael je počeo da gradi bezbednosni zid koji razdvaja Zapadnu Obalu od Izraela kako bi sprečio ulazak bombaša samoubica. Sjedinjene Države su najjasnije uobličile svoju podršku planu u junu, kada je Buš izjavio da Sjedinjene Države nastoje da do 2005. godine pronadju trajno rešenje izmedju dve države za sukob. Buš je takodje rekao da će plan biti objavljen nakon što Arafat imenuje premijera sa kojim se mogu voditi pregovori. Te jeseni, Savet bezbednosti UN-a je usvojio rezoluciju kojom se traži da Izrael povuče svoje snage sa Zapadne Obale. Uklanjanje Sadama Huseina sa vlasti u Iraku u proleće 2003. godine je značajno unapredilo bezbednost Izraela u odnosu na njegove susede. Odsustvo jake spoljne vojne pretnje Izraelu u regionu je dovelo do novog napretka u izraelsko-palestinskom pitanju. Potezom koji je bio prihvatljiv i Sjedinjenim Državama i Izraelu, Arafat je imenovao Mahmuta Abasa, znanog i kao Abu Mazen, za premijera palestinske vlasti. Plan “Četvorke” je bio objavljen, pozivajući na rešenje stvaranjem dve države. Abas je sa palestinskim militantnim grupama dogovorio tromesečni prekid vatre, a Šaron, Abas i Buš su se u junu sastali u Akabi, u Jordanu, radi pregovora o miru. To su bili prvi direktni pregovori izmedju izraelskog i palestinskog lidera otkako su Buš i Šaron došli na vlast. Ipak, primirje nije održano, a planovi za drugu rundu razgovora su otkazani. Abas je podneo ostavku, žaleći se da su i Arafat, Sjedinjene Države i Izrael slabili njegovu poziciju. Arafat je odgovorio imenovanjem Ahmeta Kerije na mesto Abasa. Izrael je nastavio sa izgradnjom bezbednosnog zida. U jesen 2003. godine nezvanični izraelski i palestinski pregovarači su se sastali u Ženevi kako bi došli do sveobuhvatnog mirovnog dogovora. Poznat kao Ženevski dogovor, ovaj sporazum je pratio glavne odlike Klintonovog predloga iz Kemp Dejvida i Tabe, ali je otišao dalje rešavajući teška pitanja statusa Jerisalima, izraelskih naselja, i ograničenog palestinskog “prava na povratak” za porodice izbeglica koje su otišle 1948. godine. Iako Ženevski dogovor nije imao pravnu obaveznost, on je pokazao da upućene i zainteresovane obe strane mogu postići sporazum čak i o najtežim pitanjima. U decembru 2003. godine, državni sekretar SAD-a Kolin Pauel se sastao sa pregovaračima Dogovora (iz Ženeve-prim.prev.) uprkos snažnim protestima izraelske vlade. Kao što je ne malo posmatrača primetilo, ova epizoda je pokazala da je bilo lakše pronaći rešenje za izraelsko-palestinski sukob nego prepoznati put da se do njega dodje.
Srednji Istok pokazuje ista kretanja pojedinca, države i medjunarodnog sistema kakvu smo videli u drugim sukobima. Na jednom nivou, pojedinci kao što su Arafat, Rabin, Šaron, Sadat i kralj Husein su odredjivali da li će biti mirovnih ugovora ili ne. Teroristi i ubice takodje igraju ključne uloge. Države regiona se često ponašaju na način koji je u skladu sa realističkim modelom – tražeći moć i bezbednost u nadmetanju sa drugim državama – ali su medjunarodno pravo i organizacije pomogli uobličavanje političkih borbi, kao što su to učinili i pojedinci i ne-državni akteri. Pitanja kao što su vera, etnicitet, ekonomska nerazvijenost i pritisak stanovništva i dalje čine Srednji Istok nestabilnim. U čitavom regionu, autokratske vlade se suočavaju sa fundamentalističkim izazovima njihovoj vlasti, i mnogi od njih su pretili da eksplodiraju u gradjanski rat, kao što se desilo u Alžiru i Sudanu. Možemo očekivati nove sukobe na Srednjem Istoku.
HRONOLOGIJA: ARAPSKO-IZRAELSKI SUKOB 1897. Objavljivanje Herclove Jevrejske države; Sastaje se prvi Svetski cionistički kongres 1915. Sporazumi Mek Mejona i Šarif Huseina koji su doveli do arapske pobune protiv Turaka u zamenu za britanska uveravanja o nezavisnoj arapskoj državi 1916. Sporazumom Sajks – Piko tajno usspostavljene englesko – francuske sfere uticaja na Srednjem Istoku 1917. Balfurova deklaracija tvrdi da britanska vlada podržava: “Uspostavljanje nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini... pri čemu se u potpunosti podrazumeva da neće biti učinjeno ništa što bi moglo štetiti gradjanskim i verskim pravima postojećih, ne-jevrejskih zajednica u Palestini.” 1922. Liga Naroda daje Velikoj Britaniji mandat na Palestinu 1936. Stvaranje Vrhovnog arapskog komiteta čiji je cilj ujedinjenje svih Arapa da bi se suprotstavili jevrejskim težnjama. 1937. Pobuna Palestinaca protiv britanskih vlasti; Izveštaj Pilove Komisije predlaže podelu na tri države: jednu pod kontrolom Arapa, drugu pod kontrolom Jevreja i treću kojom bi upravljali Britanci; Ovaj nacrt je prihvaćen od strane Svetskog cionističkog kongresa a odbijen od strane Pan – arapskog kongresa. 1939. “Bela knjiga” koju izdaje britanska vlada poziva na stvaranje nezavisne Palestine u narednih deset godina 1945. Egipat, Irak, Jordan, Liban, Saudijska Arabija i Jemen stvaraju Arapsku ligu.
1947. Britanska vlada iznosi palestinski sukob pred Ujedinjene nacije; Generalna Skupština Ujedinjenih Nacija glasa za podelu Palestine na jevrejsku i arapsku državu pri čemu bi se Jerusalim nalazio pod starateljstvom Ujedinjenih Nacija; Plan Ujedinjenih Nacija o podeli Palestine prihvaćen od strane Jevreja, odbijen od strane Arapa. 1948. Borbe između Arapa i Jevreja u Palestini; Kraj britanskog mandata; Privremena jevrejska Vlada pod vođstvom Davida Ben – Guriona proglašava državu Izrael; Priznavanje nezavisnosti od strane Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država 1948 - 1949. Rat između Izraela i Arapske lige 1949. Izrael postaje član Ujedinjenih Nacija 1952. Pobuna oficira pod vođstvom Gamala Abdela Nasera u Egiptu 1955. Sovjetsko – egipatski dogovor o isporuci naoružanja; Stvoren Bagdadski Pakt između Velike Britanije, Irana, Iraka, Turske i Pakistana 1956. “Suecka kriza”: izraelske vojne snage vrše invaziju na Sinaj; Britanija i Francuska bombarduju i vrše invaziju padobranskim snagama na zonu Sueckog kanala 1957. “Ajzenhauerova doktrina”: Predsednik dobija odobrenje Kongresa za vojnu intervenciju u slučaju komunističke agresije na Srednjem Istoku 1958. Pobuna protiv kralja u Iraku; kriza u Libanu i Jordanu; Američki marinci se iskrcavaju u Bejrutu 1964. Formiran Palestinski oslobodilački front (PLO) 1967. “Šestodnevni rat”: Izrael okupira Sinaj, područje Gaze, Zapadnu obalu reke Jordan i Golansku visoravan; Usvojena rezolucija Ujedinjenih Nacija 242 kojom se Izrael poziva na povlačenje sa okupiranih arapskih teritorija u zamenu za mir koji bi bio deo pregovora o stalnim granicama; Prema palestinskim zahtevima Rezolucija se odnosi samo kao prema problemu “izbeglica” 1969. “War of Attrition” između Izraela i Egipta 1970. “Crni septembar” u Jordanu: Jordanska armija izbacuje palestinske komandose iz Jordana; Naserova smrt; Anvar El Sadat postaje predsednik Egipta 1973. U oktobru 1973. tzv. “Jom Kipur rat”: Egipat i Sirija započinju iznenadni napad na Izrael 1973 - 1974. Embargo arapskih zemalja na izvoz nafte 1974. Sporazum o prekidu vojnih dejstava između Izraela, Egipta i Sirije
1975. Sinajskim sporazumom između Izraela i Egipta dozvoljava se ponovno otvaranje Sucekog kanala 1977. Egipatski Predsednik Anvar El Sadat postaje prvi arapski šef države koji priznaje Izrael i koji se obratio poslanicima izraelskog Kneseta u Jerusalimu 1978. Samit u Kemp Dejvidu između Predsednika SAD Kartera, izraelskog premijera Begina i egipatskog predsednika Sadata 1979. Vrhunac Iranske revolucije: Šah primoran da ode u egzil, Ajatolah Homeini se vraća u Teheran kao novi iranski lider; U Vašingtonu potpisan mirovni sporazum između Egipta i Izraela; napad demonstranata u Teheranu na američku Ambasadu; osoblje Ambasade pretvoreno u taoce; Sovjetske vojne snage vrše invaziju na Avganistan 1980. “Karterova doktrina”: Sjedinjene Države upotrebiće silu da bi se suprotstavile sovjetskoj agresiji u regionu Persijkog zaliva; Iračke snage vrše invaziju na teritoriju Irana; početak Iračko – Iranskog rata; Irak napada Iran 1981. Predsednik Sadat ubijen u atentatu 1982. Izraelske vojne snage vrše invaziju na Liban 1983. Multinacionalne snage za održavanje mira stižu u Bejrut; napadi na američku Ambasadu i baraku u kojoj su bili smešteni marinci 1987. Početak palestinskog Ustanka (Intifade) u području Gaze i na Zapadnoj obali 1988. Jordanski kralj Husein se odriče suvereniteta nad teritorijom Zapadne obale; PLO proglašava nezavisnu palestinsku državu na odručju Zapadne obale i Gaze. 1990. Irak vrši invaziju na Kuvajt; Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija izglasava sankcije protiv Iraka 1991. Ratom u Zalivu Irak izbačen iz Kuvajta 1991 – 1992. Arapsko – izraelski mirovni pregovori u Madridu i Vašingtonu 1993. Pregovori u Oslu i Deklaracija o principima između Izraela i PLO 1994. Jordansko – izraelski mirovni ugovor potpisan u Vašingtonu; Sporazum između PLO-a i Izraela o palestinskoj kontroli područja Gaze i Zapadne obale 1995. Jicak Rabin ubijen u atentatu
1996. Lider partije Likud Bendžamin Netanjahu izabran za premijera Izraela nakon što su teroristički bombaški napadi u izraelskim gradovima podrili podršku Šimonu Peresu, Rabinovom nasledniku iz Laburističke partije 1997. Izrael Palestincima ustupa kontrolu nad 80 % grada Hebron na Zapadnoj obali 1998. Sjedinjene Države uspevaju da dogovore sa Izraelom i PLO-om tzv. Sporazume (Why River), koji ustupaju dodatnih 13 % Zapadne obale Palestincima; Predsednik SAD Bil Klinton se obraća poslanicima palestinske Skupštine u Gazi 1999. Smrt Jordanskog kralja Huseina; Lider Laburističke partije Ehud Barak izabran za premijera Izraela 2000. Neuspeh pregovora u Kemp Dejvidu; Počinje druga “Intifada” 2001. Arijel Šaron izabran za izraelskog premijera 2002. Izrael ponovo okupira gradove na Zapadnoj obali i u području Gaze i počinje izgradnju tzv. Bezbednosnog zida između Zapadne obale i Izraela. Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija usvaja Rezoluciju kojom zahteva od Izraela da se povuče iz okupiranih palestinskih gradova 2003. Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i Ujedinjene nacije obelodanjuju tzv. “putnu mapu” “roadmap” čije tri faze predviđaju stvaranje nezavisne palestinske države i potpuni mir do 2005. godine. Jaser Arafat imenuje Mahmuda Abasa (poznatog i kao Abu Mazen) za premijera Palestine. Abas, Šaron i Predsednik Džordž V. Buš se sreću u junu mesecu u Jordanu da bi razgovarali o miru. Abas podnosi ostavku nakon što primirje bude prekršeno i mirovni pregovori prekinuti 2004. Izraelski premijer Arijel Šaron obelodanjuje nameru o jednostranom povlačenju Izraela sa područja Gaze
PREPORUČENA LITERATURA: 1. Mill, John Stuart, “A Few Words on Non – Intervention”, in: Mill, Collected Works, vol. 21, University of Toronto Press, Toronto, 1963, pp. 109 – 124. 2. Coulon, Jocelyn, Soldiers of Diplomacy: The United Nations, Peacekeeping and the New World Order, University of Toronto Press, Toronto, 1998 3. Kaufmann, Stuart, Modern Hatreds, Cornell University Press, Ithaca, NY, 2001, Poglavlja 1, 2, i 6. 4. McGarry, John, and Brendan O”Leary, eds., The Politics of Ethnic Conflict Regulation, Routledge, London, 1993, pp. 1 – 38.
5. Lewis, Bernard, The Crisis of Islam, Modern Library, New York, 2003 (Bernard Luis je jedan od autora preko čijih je knjiga Zapad „čitao“ Islam. Neke od njegovih knjiga prevedene su na Srpski jezik: Bernard Luis, Svijet Islama: vjera, narodi, kultura, Jugoslovenska revija, Vuk Karadžić, Beograd, 1979; Bernard Luis, Muslimansko otkriće Evrope, Avangarda, Beograd, 2004; Bernard Luis, Kriza Islama: sveti rat i svetovni teror, Čarobna knjiga, Beograd, 2004) DODATNA LITERATURA: Ajami, Fouad, “The Summer of Arab Discontent,” Foreign Affairs, 69:1 (Winter 1990/91, pp. 1 - 20. Anderson, Benedict, Imagined Communities Verso, London, 1983 (Ova knjiga je prevedena na Hrvatski jezik: Benedikt Anderson, Nacija – zamišljena zajednica, Školska knjiga, Zagreb, 1990) Bowie, Robert R., Suez 1956, Oxford University Press, New York, 1974 Chayes, Abram, and Antonia Handler Chayes, The New Sovereignty: Compliance with International Regulatory Agreements, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1995 Cordesmann, Anthony, The Iraq War, Center for Strategic and International Studies, Washington, DC, 2003 Deutsch, Karl W., Nationalism and Its Alternatives, Knopf, New York, 1959 Durch, William J., U. N. Peacekeeping, American Politics and the Uncivil Wars of the 1990s, St. Martins Press, New York, 1996 Finnemore, Martha, The Purpose of Intervention, Cornell University Press, Ithaca, NY, 2003 Gause, F. Gregory, “Sovereignty, Statecraft, and Stability in the Middle East,” Journal of International Affairs, 45:2, Winter 1992, pp. 441- 469. Gellner, Ernest, Nations and Nationalism, Blackwell, Oxford, 1983 Goodrich, Leland M., Edvard Hambro and Anne Patricia Simons, Charter of the United Nations: Commentary and Comments, Columbia University Press, New York, 1969 Gordon, Michael, and Bernard Trainor, The Generals’ War: The Inside Story of the Conflict in the Gulf, Little Brown, Boston, 1995 Haas, Ernest, “Nationalism: An Instrumental Social Construction,” Millennium, 22 : 3 Winter, 1993, pp. 505 – 545.
Hehir, J. Bryan, “World of Faultlines: Sovereignty, Self-Determination, Intervention,” Commonwealth, 119:16, September 25, 1992, pp. 8 - 10. Henkin, Louis, How Nations Behave: Law and Foreign Policy, 2nd ed., Columbia University Press, New York, 1979 Jacobson, Harold K., Networks of Interdependence: International Organizations and the Global Political Sistem Knopf, New York, 1979 Kohn, Hans, Nationalism: Its Meaning and History,Van Nostrand, Princeton, NJ, 1955 Krasner, Stephen D., Sovereignty: Organized Hypocrisy, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1999 Mayall, James, Nationalism and International Society, Cambridge University Press, Cambridge, 1990 Moynihan, Daniel P., On the Law of Nations, Harvard University Press, Cambridge MA, 1990 Murray, William, and Robert Scales, The Iraq War: A Military History, Harvard University Press, Cambridge, MA, 2003 Nye, Joseph S., and Roger K. Smith, eds., After the Storm: Lessons of the Gulf War, Madison Books and Aspen Strategy Group, Queenstown, MD, 1992 Podhoretz, Norman, Why We Were in Vietnam, Simon & Schuster, New York, 1982 Power, Samantha, A Problem from Hell: America and the Age of Genocide, Basic Books, New York, 2002 Quandt, William B., ed., The Middle East: Ten Years After Camp David, Brookings Institution, Washington, DC, 1988 Safran, Nadav, From War to War: A Study of the Arab - Israeli Confrontation 1948-1967, Pegasus, New York, 1969 Sifry, Micah L., and Christopher Cerf, The Gulf War Reader: History, Documents, Opinions, New York Times Books, New York, 1991 Vincent, R. J., Nonintervention and International Order, Princeton University Press Princeton, NJ, 1974 Walzer, Michael, Just and Unjust Wars: A Moral Argument with Historical Illustrations
Basic, New York, 1977 Woodward, Susan L., Balkan Tragedy: Chaos and Disillusion after the Cold War, Brookings Institution, Washington, DC, 1995 (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: Suzan Vudvord, Balkanska tragedija – haos i raspad posle Hladnog rata, Filip Višnjić, Beograd, 1997) POGLAVLJE 7 GLOBALIZACIJA I MEĐUZAVISNOST Sa za vršetkom Hladnog rata, brojni posmatrači tvrdili su da će ekonomska pitanja zauzeti središnje mesto u svetskoj politici. Mreže ekonomske međuzavisnosti koje su obavile zemaljsku kuglu jačale su kako su troškovi komunikacije i transporta opadali i umanjivali posledice razdaljina. Tržišta su dobijala sve veću ulogu, kao rezultat novih informatičkih i transportnih tehnologija i izmenjenih stavova o ulozi vlada i država. Gotovo polovina ukupne sadašnje industrijske proizvodnje pripada multinacionalnim kompanijama, čije odluke o tome gde treba smestiti proizvodnju imaju moćan uticaj na domaće ekonomije i politike. Kako je ekonomista Deni Rodrik istakao, globalizacija je “povlačenje duboke linije razdvajanje između grupa koje poseduju veštinu i pokretljivost za procvat na globalnim tržištima i onih koje ih ne poseduju, kao što su radnici, penzioneri i ekolozi, sa vladama zaglavljenim između njih“70. Neki teoretičari primećuju da je geopolitičko nadmetanje između država zamenjeno geoekonomskim, pri čemu ekonomske sankcije i embargo postaju ključna oruđa politike. Važno je držati ove promene u vidu. Bezbednost se u mirnim vremenima može uzimati zdravo za gotovo, ali sva tržišta deluju unutar političkog okvira. Globalna tržišta zavise od međunarodne strukture moći. Bezbednost je kao kiseonik, lako ju je uzimati zdravo za gotovo dok ne počne da vam nedostaje, a tada ne možete da razmišljate ni o čemu drugom. Slično, ekonomske sankcije su popularan instrument zato što se tako izbegava upotreba sile, ali njihova delotvornost je neujednačena. Multilateralne sankcije bile su jedan faktor okončanja aparthejda u Južnoj Africi i pritiska na Srbiju i Libiju devedesetih godina 20. veka, ali nisu uspele da nateraju iračke trupe da se povuku iz Kuvajta niti da izabranog predsednika vrate na vlast čak ni u siromašnoj zemlji kao što je Haiti. Štaviše, globalizacija i ekonomska međuzavisnost ubrzano su rasle kada su države tokom 19. veka sledile relativno liberalnu trgovinsku, investicionu i migracionu politiku. U stvari, dva svetska rata i ekonomska kriza u prvoj polovini dvadesetog veka prekinuli su elemente ovih dugoročnih trendova. DIMENZIJE GLOBALIZACIJE Globalizacija – definisana kao širom sveta razapeta mreža međuzavisnosti – ne podrazumeva univerzalnost. Na primer, početkom dvadeset prvog veka, polovina 70
Dani Rodrik, Has Globalization Gone Too Far?, Institute for International Economics, Washington, DC, 1997, p. 2.
američkog stanovništva koristila je internet, u poređenju za jednim promilom stanovništva Južne Azije. Većina ljudi u današnjem svetu nema telefon; stotine miliona ljudi žive u udaljenim selima sa jedva nekim vezama sa svetskim tržištima ili globalnim protokom ideja. Zaista, globalizaciju u mnogo aspekata prate sve širi jazovi između bogatih i siromašnih. Ona ne podrazumeva ni jednobraznost, niti jednakost. Čak i među bogatim zemljama, ima mnogo manje globalizacije nego što se čini. Istinski globalizovano svetsko tržište značilo bi slobodan protok roba, ljudi i kapitala i slične kamatne stope. U stvarnosti, pred nama je dug put dotle. Na primer, čak i u severnoameričkom regionu, Toronto ima deset puta veću trgovinsku razmenu sa Vankuverom nego sa Sijetlom, iako je udaljenost podjednaka a carinske tarife minimalne. Globalizacija je nacionalne granice učinila poroznijim, ali ne i irelevantnim. Globalizacija takođe ne znači stvaranje univerzalne zajednice. U društvenom smislu, kontakti među ljudima različitih verskih uverenja i drugih duboko ukorenjenih vrednosti često su vodili ka sukobu: pogledajte slavne srednjovekovne krstaše ili današnje označavanje Sjedinjenih Država kao „Velikog Sotone“ od strane nekih islamskih fundamentalista na Bliskom Istoku. Jasno je da, ni u društvenom ni u ekonomskom smislu, homogenizacija ne sledi nužno iz globalizacije. Globalizacija ima brojne dimenzije, premda suviše često ekonomisti pišu kao da su ona i svetska ekonomija jedno te isto. Ali, drugi oblici globalizacije takođe imaju značajne uticaje na naš svakodnevni život. Najstarija forma globalizacije vezana je za životnu sredinu. Na primer, prva epidemija malih boginja zabeležena je u Egiptu 1350. god. pre n.e. Kinu je pogodila 49 god. n.e, Evropu posle 700; Severnu i Južnu Ameriku 1520, a Australiju 1789. Kuga, ili Crna smrt, potekla je iz Azije, ali je njeno širenje u 14. veku usmrtilo između četvrtine i trećine stanovništva Evrope. Evropljani su u 15. i 16. veku u obe Amerike preneli bolesti koje su usmrtile gotovo 95% autohtonog stanovništva. Od 1973. godine, pojavilo se 30 ranije nepoznatih zaraznih bolesti, a druge poznate bolesti geografski su se proširile u oblicima otpornim na lekove. Dvadeset godina nakon što je osamdesetih identifikovan, HIV/AIDS je usmrtio 20 miliona ljudi i zarazio još 40 miliona širom sveta. Neki stručnjaci predviđaju da će se do 2010. taj broj udvostručiti. Širenje nepoznatih biljnih i životinjskih vrsta na nove oblasti zbrisalo je autohtone vrste, i moglo bi da košta nekoliko stotina milijardi dolara godišnje. S druge strane, nisu svi posledice globalizacije životne sredine negativne. Na primer, i Evropa i Azija imale su koristi od uvoza novih biljnih kultura kao što su krompir, kukuruz i paradajz, a poljoprivredna tehnologija zelene revolucije proteklih nekoliko decenija pomogla je siromašnim poljoprivrednicima širom sveta. Globalna promena klime svuda će uticati na život ljudi. Hiljade naučnika iz više od 100 zemalja nedavno je izvestilo da postoje novi i snažni dokazi da se najveći deo zagrevanja posmatranog tokom poslednjih 50 godina može pripisati ljudskim aktivnostima, a predviđa se da će prosečna globalna temperatura u 21. veku porasti za 2.5 - 10 stepeni Farenhajta. Rezultat bi mogao da bude ozbiljniji poremećaj klime, sa previše vode u nekim regionima i nedovoljno u drugim. U Severnoj Americi, posledice će uključivati snažnije oluje, poplave, suše i klizišta. Rastuće temperature produžile su sezonu bez leda u mnogim regionima i smanjile snežni prekrivač za 10% u odnosu na
šezdesete godine XX stoleća. Glečeri se tope. Stopa porasta nivoa mora u prošlom veku bila je deset puta veća nego prosečna stopa tokom poslednja tri milenijuma. Kako primećuje naučnik sa Harvarda, James Mc Carthy, „Ono što je sada drugačije je da Zemlju naseljava 6 milijardi ljudi i da su prirodni i humani sistemi koji nam obezbeđuju hranu, gorivo i vlakna pod snažnim uticajem klime.“71 Sa ubrzanjem klimatskih promena „buduće promene mogu da se događaju teže nego u prošlosti.“ Nije bitno da li se ugljen dioksid u atmosferu izbacuje iz Kine ili Sjedinjenih Država; on u svakom slučaju utiče na globalno zagrevanje. Vojna globalizacija sastoji se od mreža međuzavisnosti u kojima je zastupljena sila ili pretnja silom. Svetski ratovi dvadesetog veka su pravi primer. Tokom Hladnog rata, globalna strategijska međuzavisnost između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza bila je aktuelna i dobro uočljiva. Ne samo da je podelila svet na dva saveza, nego je svaka strana mogla da upotrebi interkontinentalne rakete da uništi drugu u roku od 30 minuta. Ovo je bilo drugačije ne zato što je bilo potpuno novo, nego zato što su raspon i brzina mogućeg sukoba koji bi proistekao iz vojne međuzavisnosti bili tako veliki. Društvena globalizacija je širenje ljudi, kultura, predstava i ideja. Konkretan primer je migracija. U devetnaestom veku, nekih 80 miliona ljudi prešlo je okean ka novim domovima – daleko više nego u dvadesetom veku. Na početku 21. veka, 32 miliona stanovnika Sjedinjenih Država (11,5%) rođeno je u inostranstvu. Uz to, svake godine u zemlju je ušlo oko 30 miliona posetilaca (studenata, poslovnih ljudi, turista). Četiri najveće svetske veroispovesti – budizam, judaizam, hrišćanstvo i islam – tokom poslednja dva milenijuma proširile su se preko velikih razdaljina, kao i naučni metod i pogled na svet tokom nekoliko proteklih vekova. Politička globalizacija (kao deo društvene globalizacije) ispoljila se u širenju ustavnih aranžmana, povećanju broja zemalja koje su postale demokratske i razvoju međunarodnih pravila i ustanova. Oni koji misle da je besmisleno govoriti o međunarodnoj zajednici ignorišu važnost globalnog širenja političkih ideja kao što je pokret za ukidanje ropstva u devetnaestom veku, antikolonijalizam posle II sv. rata i današnji ekološki i feministički pokreti. Naravno, svet je daleko od globalne zajednice koja bi zamenila lojalnost građana prema klanovima, plemenima i državama, ali takve transnacionalne političke ideje utiču na to kako nacije postavljaju svoje nacionalne ciljeve i kako koriste svoju meku mmoć. ŠTA JE NOVO U GLOBALIZACIJI 21. VEKA? Premda se globalizacija odvija već vekovima, njena savremena forma je „deblja i brža“. Globalizacija danas razlikuje se od one iz 19. veka kada je evropski imperijalizam izgradio mnogo od svoje političke strukture, a viši troškovi transporta i komunikacija značili da će manje ljudi biti neposredno povezano sa ljudima i idejama drugih kultura. Mnoge od najvažnijih razlika, međutim, u bliskoj su vezi sa informatičkom revolucijom. Kako tvrdi kolumnista Tomas Fridman, savremena globalizacija odvija se „dalje, brže, jeftinije i dublje.“72 Ekonomisti koriste termin „efekti mreže“ za situacije gde proizvod postaje vredniji ako ga koristi više ljudi. Jedan telefon je beskoristan, ali njegova vrednost se 71
James J. McCarthy, „The Scope of the IPCC Third Assessment Report“, The Climate Report, Winter 2001, p. 3 72 Thomas Friedman, The Lexus and the Olive Tree: Understanding Globalization, Farrar Straus Giroux, New York, 1999, pp. 7 – 8.
povećava sa širenjem mreže. Ovo je razlog zbog koga je internet doneo tako brzu promenu. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Joseph Stiglitz, tvrdi da ekonomija zasnovana na znanju proizvodi „moćne posredne posledice, koji se često šire poput vatre i predstavljaju okidač za buduće novine i uspostavljanje lančane reakcije novih izuma... Ali roba – nasuprot znanju – ne širi se uvek poput vatre.“73 Štaviše, kako međuzavisnost postaje deblja i brža, veze između različitih mreža dobijaju na značaju. Sve je više međusobnih veza između mreža. Kao rezultat, „sistemski efekti“ - kada male promene u jednoj oblasti mogu da se prošire kroz čitav sistem – postaju sve važniji. Pošto vladini zvaničnici oblikuju spoljnu politiku, oni se susreću sa rastućom debljinom globalizma – gustinom mreža međuzavisnosti – što znači da posledice događaja u jednom geografskom regionu, ili ekonomska ili ekološka dimenzija, mogu da imaju duboke posledice u drugim geografskim regionima, u vojnim ili društvenim dimenzijama. Ove međunarodne mreže su sve složenije i njihovi efekti su stoga sve manje predvidljivi. Uz to, u svojim sistemima, ljudi se često veoma trude da nadmaše jedni druge, da steknu ekonomsku, društvenu ili vojnu prednost upravo postupajući na nepredvidiv način. Kao rezultat, globalizaciju prati sveprisutna neizvesnost. Postojaće stalno nadmetanje između rastuće složenosti i neizvesnosti, s jedne strane, i nastojanja vlada, korporacija i drugih da shvate i u svoju korist upravljaju ovim sve složenijim, međusobno povezanim sistemima. Česte finansijske krize ili veliki porast nezaposlenosti mogli bi da dovedu do narodnih pokreta za ograničenje međuzavisnosti. Uz neizvesnost takođe ide brzina, i teškoće u oblikovanju političkih odgovora. Kako je pomenuto, moderna globalizacija odvija se mnogo bržim koracima nego ranije. Malim boginjama trebalo je gotovo tri milenijuma da se prošire na sve naseljene kontinente, konačno stižući do Australije 1775. godine. Sidi je trebalo manje od tri decenije da se od Afrike proširi na čitav svet. Da se prebacimo na metaforični virus, 2000. godine kompjuterski virus „ljubavna bubica“, delo filipinskih hakera, proširio se zemaljskom kuglom za samo tri dana. Od tri milenijuma preko tri decenije do tri dana: ovo je mera brzine globalizacije. Direktno učešće javnosti u globalnim dešavanjima takođe se povećava u bogatim zemljama. Obični ljudi investiraju u mešovite inostrane fondove; kockaju se na off-shore internet sajtovima, putuju i probaju egzotična jela ranije rezervisana za bogate. Fridman je ovu promenu označio kao „demokratizaciju“ tehnologije, finansija i informacija zato što su smanjeni troškovi ono što je ranije bio luksuz učinili dostupnim mnogo širim slojevima društva. „Demokratizacija“ nije baš prava reč, jer na tržištima novac igra ulogu, a ljudi startuju sa nejednakim ulozima. Nema jednakosti, na primer, na tržištima kapitala, uprkos novim finansijskim instrumentima koji omogućavaju učešće većeg broja ljudi. Milion dolara ili više često je ulaznica za osiguranje investicionih fondova. „Pluralizacija“ bi možda bila tačnija reč, jer ukazuje na veliki porast broja i raznovrsnosti učesnika u globalnim mrežama. Prema engleskom ekonomisti Džonu Majnardu Kejnzu, 1914. godine „stanovnik Londona mogao je da, ispijajući u krevetu svoj jutarnji čaj, vrši telefonsku porudžbinu različitih proizvoda sa čitave zemaljske kugle, u kojoj god hoće količini, i da osnovano očekuje njihovu brzu isporuku pred svojim vratima“.74 Ali, Kejnzov Englez morao je da bude bogat da bi mogao da bude globalni potrošač. Današnji
73 74
Joseph Stiglitz, „Weightless Concerns“, Financial Times, London, Feb. 3, 1999, p. 14. John Maynard Keynes, The Economic Consequences of the Peace, Penguin reprint, London, 1988, p. 11
supermaketi i maloprodaja preko interneta proširile su ovu mogućnost na ogromnu većinu ljudi u postindustrijskim društvima. Ova ogromna ekspanzija transnacionalnih kanala kontakta na multikontinentalnim razdaljinama znači da se pojavljuje više pitanja za raspodelu na međunarodnom nivou, uključujući pravna pravila i prakse – u rasponu od farmaceutskih ispitivanja do računovodstvenih i proizvodnih standarda i bankarskih regulativa – koja su ranije smatrana prerogativima nacionalnih vlada. Ono što je informatička revolucija dodala savremenoj globalizaciji je brzina i debljina mreže međusobnih veza koja ih čini složenijim. Ali takav „debeli globalizam“ nije jedinstven: on varira po regionima i lokacijama, kao i po pitanjima koja obuhvata. POLITIČKE REAKCIJE NA GLOBALIZACIJU Domaća politika kanališe odgovore na promenu. Neke zemlje imitiraju uspeh, što se vidi na primerima kapitalističkih društava u procesu demokratizacije od Južne Koreje do Istočne Evrope. Neke usvajaju drugačije i ingeniozne načine. Na primer, male evropske države kao što su Holandija ili skandinavske zemlje održale su relativno velike vlade i insistirale na kompenzaciji za sektore koji nisu bili u prednosti, dok su angloameričke industrijalizovane zemlje, uopšte uzev, naglašavale tržiše, konkurenciju i deregulativu. Kapitalizam je daleko od monolitnog, sa značajnim razlikama između Evrope, Japana i Sjedinjenih Država. Postoji više od jednog načina da se odgovori na globalna tržišta i da se vodi kapitalistička privreda. U drugim društvima, kao što su Iran, Avganistan i Sudan, konzervativne grupe snažno su se, čak i nasilno, opirale globalizaciji. Reakcije na globalizaciju podstakle su stimulisanje fundamentalizma. Unutrašnje institucije i podele – ekonomske ili etničke – mogu da dovedu do unutrašnjeg sukoba, koji može da izmeni etničke i političke identitete na duboke i često nepredvidljive načine. U Bosni, političari su se obraćali tradicionalnim identitetima ljudi u ruralnim oblastima da prevaziđu i razore kosmopolitske identitete koji su počeli da se razvijaju u gradovima, sve to sa razornim rezultatima. A Iran je svedok borbi između islamskih fundamentalista i njihovih liberalnijih protivnika – koji su takođe muslimani, ali sa više razumevanja za zapadne ideje. Kako je ranije pomenuto, rastuća nejednakost bila je glavni uzrok političkih reakcija koje su zaustavile raniji talas ekonomske globalizacije početkom dvadesetog veka. Skorašnji period globalizacije, poput tokom pola veka pre I sv. rata, takođe je pratila rastuća nejednakost između i unutar nekih zemalja. Odnos dohotka 20% ljudi u svetu koji žive u najbogatijim zemljama, u poređenju sa 20% koji žive u najsiromašnijim, povećao se sa 30:1 šezdesetih godina na 74:1 1997. godine. Kao poređenje, između 1870. i 1913. povećao se sa 7:1 na 11:1. U svakom slučaju, nejednakost može da ima političke posledice čak iako se ne povećava. „Rezultat je mnogo gnevnih mladih ljudi, kojima su nove informatičke tehnologije dale sredstvo da prete stabilnosti država u kojima žive i čak da prete društvenoj stabilnosti bogatih zemalja.“75 Kako sve veći protok informacija ljude čini svesnijim nejednakosti, nije iznenađujuće što se neki odlučuju na protest. Političke posledice ovih promena u nejednakosti su složene, ali ekonomski istoričar Karl Polanji argumentovano tvrdi u njegovoj klasičnoj studiji „Velika 75
Robert Wade, “Winners and Losers”, and “Of Rich and Poor”, The Economist, April 28, 2001, pp. 72 – 74, 80.
transformacija“ (The Great Transformation) da sile tržišta oslobođene industrijskom revolucijom i globalizacijom u 19. veku ne samo da su proizvele velika ekonomska dostignuća, nego i velike društvene potrese i političke reakcije. Nema automatske veze između nejednakosti i političke reakcije, ali prva daje podsticaj drugoj. Naročito kada je nejednakost kombinovana sa nestabilnošću, kao što su finansijske krize i recesije koje ljude ostavljaju bez posla, takve reakcije eventualno mogu da odvedu do smanjenja stope globalizacije svetske ekonomije. Nedavni talas protesta protiv globalizacije delom je reakcija na promene koje donosi ekonomska međuzavisnost. Sa tačke gledišta ekonomista, nesavršena tržišta su neefikasna, ali sa političke tačke, neke nesavršnosti međunarodnih tržišta mogu se smatrati „korisnim neefikasnostima“ zato što usporavaju i ublažavaju političku promenu. Kako globalizacija uklanja takve neefikasnosti, ona postaje politički zatvorenik svojih ekonomskih uspeha. Uz to, kako globalne mreže postaju sve složenije, sve je više veza između pitanja koja mogu da stvore sukob. Pogledajte različite slučajeve iz trgovine i životne sredine koji su se pokazali spornim pred Svetskom trgovinskom organizacijom. Ekonomska međuzavisnost može da stvori političke probleme, kao i koristi. EKONOMSKA MEĐUZAVISNOST I SUKOB Ekonomska međuzavisnost je naglo rasla posle II sv. rata, ali 1973. godine velika naftna kriza dovela je ekonomski sukob na središnje mesto. Liberali ponekad tvrde da međuzavisnost znači mir i saradnju, ali, na žalost, to nije tako jednostavno. Sukobi se nastavljaju, čak i u svetu međuzavisnosti. Zbog toga što su koalicije složenije i što se koriste različiti oblici moći, sukobi su često kao igranje šaha na nekoliko tabli u isto vreme. Sukobi u dvadeset prvom veku vode se i sa oružjem i bez njega. Kineski lider Mao Cetung jednom je rekao da moć izrasta iz bureta baruta. Nakon naftne krize iz 1973., svet se podsetio da moć takođe može da izrasta iz bureta nafte. Neki realisti su preterali u reakciji na naftnu krizu 1973. godine, povezujući je sa događajima iz 1914 i 1939. godine. Hans Morgentau, veliki mislilac iz realističke tradicije međunarodnih odnosa, rekao je da je 1973.godina bila istorijski presedan zato što je razdvojila vojnu moć od ekonomske moći, zasnovane na sirovinama. Slučaj iz 1973. godine predstavlja važno pitanje: “Zašto je većina moćnih zemalja dozvolila transfer stotina milijardi dolara slabijim zemljama a nije upotrebila silu?“. Tako nešto bi u 18. veku bilo nezamislivo. Da se dogodilo u 19. veku, bogate zemlje bi iskoristile svoju nadmoćnu vojnu silu, kolonizovale problematična područja i smirile situaciju po svojim pravilima. Šta se promenilo do 1973.? To nije ni nova era moći zasnovane na sirovinama i kartelima, niti totalno razdvajanje vojne i ekonomske moći. Pre su se svi ovi faktori isprepletali u složenim odnosima, kao što ćemo videti. Da bi razumeli ovakve promene u svetskoj politici, moramo razmotriti kako međuzavisnost može biti izvor moći. Koncept međuzavisnosti “Međuzavisnost“ je često nejasan izraz korišćen na razne protivurečne načine, slično drugim političkim izrazima kao što su “nacionalizam“ ili “imperijalizam“ ili „globalizacija“. (Zaista, kako smo raspravljali, globalizacija je ona pod-grupa
međuzavisnosti koja se odigrava na globalnim razdaljinama). Državnici i analitičari imaju različite motive kada koriste političke izraze. Državnici žele što više ljudi za svoje sledbenike. Politički lideri zamagljuju značenja i pokušavaju da stvore konotaciju opšteg dobra: “Svi smo zajedno na istom brodu, stoga moramo sarađivati, zato me sledite!“ Analitičar, s druge strane, pravi razlike da bi lakše shvatio svet. On razlikuje pitanja dobrog i lošeg od većeg i manjeg. Analitičar može da ukaže na to da brod na kome smo svi mi plovi ka luci jednog čoveka, ili da samo jedan čovek vesla, dok drugi upravlja ili se vozi besplatno. Kao analitički termin, “međuzavisnost“ se odnosi na situacije u kojima učesnici ili događaji u različitim delovima sistema utiču jedni uz druge. Jednostavno rečeno, međuzavisnost znači uzajamnu zavisnost. Takva situacija sama po sebi nije ni dobra ni loša i može da postoji u većoj ili manjoj meri. U ljudskim odnosima, međuzavisnost je sadržana u bračnom zavetu, u kome partneri uzajamno zavise „u bogatstvu, u siromaštvu, u dobru i zlu“. I međuzavisnost među nacijama ponekad znači bogatstvo, ponekad siromaštvo, nekad dobro ili zlo. U 18. veku Žan-Žak Ruso je istakao da uz međuzavisnost idu i sukobi i neslaganja. Njegovo „rešenje“ bila je izolacija i izdvajanje, ali to je retko moguće u globalizovanom svetu. Kada zemlje pokušaju sa izolacijom – kao što su to učinile Severna Koreja ili Myanmar (ranije Burma), to se dešava uz izuzetne ekonomske troškove. Nije jednostavno da se nacija razdvoji od ostatka sveta. Izvori međuzavisnosti Četiri razlikovanja osvetljavaju dimenzije međuzavisnosti: njeni izvori, koristi, relativni troškovi i simetrija. Međuzavisnost može da proizađe iz fizičkih (priroda) ili socioloskih fenomena (ekonomskih, političkih ili opažajnih). Obično su oba prisutna u isto vreme. Razlike pomažu da se razjasni stepen izbora u situacijama uzajamne ili međusobne zavisnosti. Vojna međuzavisnost je međusobna zavisnost koja proizilazi iz vojnog nadmetanja. Postoji fizički vid „oružane mašinerije“, posebno dramatičan zbog razvoja nuklearnog oružja i mogućnosti uzajmanog potpunog uništenja. Međutim, u međuzavisnost je takođe uključen i važan činilac opažanja, a promena u opažanju ili politici može da umanji intenzitet vojne međuzavisnosti. Kako smo videli u poglavlju 5, Amerikanci se nisu mnogo uznemirili zbog postojanja engleskog ili francuskog nuklearnog oružja tokom Hladnog rata, zato što nije postojalo opažanje da će to oružje ikada završiti na američkom tlu. Slično, Zapadnjaci su kasnih 1980-ih lakše spavali, pošto je Gorbačov objavio svoje „novo mišljenje“ o sovjetskoj spoljnoj politici. Ovu razliku nije toliko načinio broj sovjetskog oružja, koliko promena u opažanju sovjetskog neprijateljstva ili namere. Zaista, strepnja američke javnosti od sovjetskog nuklearnog arsenala bukvalno je iščezla posle konačnog kolapsa SSSR, uprkos činjenici da je krajem 20. veka postojalo hiljade slabo čuvanih sovjetskih bojevih glava sa rizikom da će pasti u ruke terorista ili država kao što su Irak ili Severna Koreja. Uopšteno govoreći, ekonomska međuzavisnost slična je vojnoj međuzavisnosti po tome da je reč o tradicionalnoj međunarodnoj politici i da je njeno poreklo u velikoj meri socijalno, naročito opažajno. Ekonomska međuzavisnost uključuje političke izbore vrednosti i troškova. Na primer, ranih 1970-ih postojala je bojazan da će svetsko stanovništvo nadmašiti globalne izvore hrane. Mnoge zemlje kupovale su američke
žitarice, što je zauzvrat podiglo cene u američkim supermarketima. Vekna hleba je u SAD koštala više zbog toga što u Indiji nisu duvali monsuni i što Sovjetski Savez nije imao dobru žetvu. U nastojanju da spreče rast cena na domaćem tržištu, SAD su 1973. godine stopirale izvoz soje u Japan. Kao posledica, Japan je uložio u proizvodnju soje u Brazilu. Nakon par godina, kada su ponuda i potražnja bile bolje uravnotežene, američki farmeri su gorko zažalili zbog tog embarga, jer su Japanci kupovali soju iz jeftinijeg izvora u Brazilu. Društveni izbori kao i fizički nedostaci dugoročno utiču na ekonomsku međuzavisnost. Stoga uvek kada se prave kratkoročni izbori vredi razmotriti dugoročnu perspektivu. Koristi međuzavisnosti Koristi međuzavisnosti ponekad se izražavaju kao nulti zbir i nenulti zbir. U situaciji nultog zbira: tvoj gubitak je moj dobitak i obrnuto. U situaciji pozitivnog zbira oboje smo na dobitku, dok u negativnoj gubimo. Deljenje pite je nulti zbir, pravljenje veće pite je pozitivni zbir, a njeno ispuštanje na pod je negativni zbir. Oba zbira prisutna su u uzajamnoj zavisnosti. Pojedini liberalni ekonomisti teže da o međuzavisnosti razmišljaju samo u terminima zajedničkog dobitka, to jest, situacije pozitivnog zbira u kome svi imaju koristi i svima je bolje. Nepoklanjanje pažnje neravnomernosti koristi i sukoba koji proističu iz raspodele relativnih dobitaka navodi ovakve analitičare da propuste političke aspekte međuzavisnosti. Istina je da obe strane mogu da budu na dobitku od trgovine, na primer, ako Japan i Koreja trguju računarima i televizorima, ali kako će dobit od trgovine biti podeljena? Čak iako i Japan i Koreja napreduju, da li je Japan mnogo bolji a Koreja samo malo bolja, ili obrnuto? Raspodela koristi – ko dobija koliko od ukupnog dobitka - je nulta zarada u kojoj dobitak jedne strane predstavlja gubitak druge. Rezultat je da u ekonomskoj međusobnoj zavisnosti gotovo uvek postoji politički sukob. Čak i kada je pita veća, ljudi se mogu boriti oko toga ko će dobiti veće parče. Čak i ako međuzavisne zemlje uživaju zajedničku dobit, može doći do sukoba oko toga ko će dobiti veći deo te zajedničke dobiti. Neki liberalni analitičari prave grešku misleći da će, pošto svet postaje sve više međuzavistan, saradnja zameniti konkurenciju. Njihov rezon je da uzajamna zavisnost stvara zajedničke koristi, a zajedničke koristi podstiču saradnju. Ovo je tačno, ali ekonomska međuzavisnost može se upotrebiti i kao oružje - očiti primeri su trgovinske sankcije uvedene Srbiji, Iraku i Libiji. Zaista, u nekim slučajevima ekonomska međuzavisnost može biti korisnija nego sila, jer ona može da ima suptilnije varijacije. A u nekim okolnostima, države su manje zainteresovane za svoju apsolutnu dobit od međuzavisnosti nego za to kako relativno veće dobiti njihovih rivala mogu da se iskoriste da bi im se naškodilo. BOX: EKOLOŠKA I EKONOMSKA MEĐUZAVISNOST «Po prvi put za više od jedne decenije, zemlje u razvoju susreću se sa pitanjem u kome imaju neku stvarnu moć da efikasno deluju», izjavio je zvaničnik jedne karipske zemlje. «Nisu je imale tokom pregovora o dugovanjima. Ali, one su deo životne sredine, i sada imaju moć. I one je koriste. To im je pregovaračka strategija.»
Siromašni narodi, rekao je, videli su jačanje svoje pozicije u činjenici da glavni zagađivač sa severa od njih traži da smanje emisije gasova, zaustave seču šuma i učine druge izmene. Ali da bi se prilagodili ovim promenama, tvrde, potrebna su im finansijska sredstva i tehnologija. - New York Times, 17. mart 1992.76 Neki analitičari veruju da je tradicionalni politički svet uvek predstavljao nulti zbir, ali to je stvorilo lažnu sliku o prošlosti. Tradicionalna međunarodna politika može biti igra pozitivnog zbira, što zavisi od namera učesnika. Činilo bi razliku, npr, da li je Bizmark ili Hitler bio na čelu Nemačke. Ako jedna strana teži uvećanju teritorije, kao što je to Hiter činio, onda je zaista politika bila nulti zbir – dobitak jedne strane bio je gubitak druge. Da su sve strane želele stabilnost, međutim, mogao bi postojati zajednički dobitak u ravnoteži snaga. Nasuprot tome, nova politika ekonomske međuzavisnosti ima neke aspekte igre nultog zbira, kao i aspekte igre čiji zbir nije nula. U politici međuzavisnosti, razlika između toga šta je domaće a šta strano postaje nejasna. Na primer, ranije pomenuta situacija sa sojom, uključila je unutrašnje pitanje kontrole inflacije u sopstvenoj državi, kao i američke odnose sa Japanom i Brazilom. Kasnih 1990-ih, s druge strane, azijska finansijska kriza oborila je svetske cene roba, što je pomoglo da američka ekonomija nastavi da raste bez preteće inflacije. Ili drugi primer, nakon što je iranska revolucija 1979. godine smanjila proizvodnju nafte, američka vlada podsticala je građane da štede energiju tako što će voziti 55 kilometara na čas i smanjiti grejanje. Da li je to bilo pitanje unutrašnje ili spoljne politike? Da li bi SAD dozvolila površinsko iskopavanje uglja da se taj ugalj izvozi?. Da li oni koji uvoze taj ugalj plaćaju dodatne troškove koji prate uništenje životne sredine u Zapadnoj Virdžiniji? Međuzavisnost istinski meša domaće i strane probleme, što daje podsticaj mnogo složenijim koalcijama, složenijim modelima sukoba i drugačijem načinu raspodele koristi nego u prošlosti. Međuzavisnost i na drugi način utiče na domaću politiku. 1890. godine, francuskom političaru zabrinutom za relativne dobitke bila je potrebna politika zadržavanja Nemaca. Danas politika usporavanja ekonomskog rasta Nemačke nije dobra za Francusku. Ekonomska zavisnost između Francuske i Nemačke znači da je ekonomski rast Nemačke najbolje predskazuje ekonomski boljitak Francuske. Sada, kada ove dve zemlje dele zajedničku valutu, u interesu je francuskih političara da Nemačka ekonomski napreduje, i obrnuto. Troškovi međuzavisnosti Troškovi međuzavisnosti mogu obuhvatati kratkoročnu osetljivost ili dugoročnu ranjivost. Osetljivost se odnosi na količinu i brzinu posledica zavisnosti; znači, kako i koliko brzo promene jednog dela sistema utiču na promene drugog dela sistema? Na primer, 1987. godine u Njujorku je došlo do iznenadnog sloma berze zbog zabrinutosti stranaca u vezi američkih kamatnih stopa i onoga što bi moglo da se dogodi sa cenama obveznica i akcija. Sve se dogodilo veoma brzo, tržište je bilo izuzetno osetljivo na 76
„North-South Divide is Marring Environmental Talks“, The New York Times, March 17, 1992, p. 8.
ukidanje stranih fondova. 1998. godine, slabost azijskih tržišta u nastajanju imala je zarazan efekat koji je uzdrmao geografski udaljenja tržišta u nastajanju u Rusiji i Brazilu. Visok nivo osetljivosti, međutim, nije isto što i visok nivo ranjivosti. Ranjivost se vezuje za relativne troškove promene strukture sistema uzajamne zavisnosti. To je cena izlaska iz sistema ili promene pravila igre. Manje ranjiva od dve zemlje nije nužno i manje osetljiva, nego je to pre ona koja će imati manje troškove iz promene situacije. Tokom naftne krize 1973., SAD su zavisile od uvozne energije u visini od svega oko 16% od njihove ukupne energetske potrošnje. S druge strane, zavisnost Japana od uvozne energije 1973. bila je 95%. SAD su bile osetljive na arapski bojkot nafte u meri u kojoj su 1973. cene naglo skočile , ali nisu bile toliko ranjive koliko je to bio Japan. 1998. godine SAD su bile osetljive, ali ne i ranjive u odnosu na ekonomske okolnosti Istočne Azije. Tamnošnja finansijska kriza umanjila je američku stopu rasta za pola procenta, ali je američka privreda u procvatu to mogla da podnese. Indonezija je, s druge strane, bila i osetljiva i ranjiva na promene u globalnim trgovinskim i investicionim modelima. Njena ekonomija je ozbiljno trpela i to je zauzvrat dovelo do unutrašnjeg političkog sukoba. Postoje različiti stepeni ranjivosti. Kada je iranski šah svrgnut 1979. godine, iranska naftna proizvodnja prekinuta je u trenutku kada je potražnja bila velika a tržišta već utemeljena. Gubitak iranske nafte prouzrokovao je da ukupna količina nafte na svetskim tržištima opadne za oko 5 procenata. Tržišta su bila osetljiva, a manjak isporuke brzo se preobrazio u više cene nafte. Amerikanci su, međutim, mogli da uštede 5 procenata svojih energenata jednostavnim smanjenjem grejanja i vožnjom 55 milja na sat. Ispostavlja se da su SAD, ako su mogle da takvim jednostavnim akcijama izbegnu štetu, bile osetljive, ali ne i preterano ranjive. MEĐUZAVISNOST OSETLJIVOSTI ... Banka Japana je pod pritiskom da poveća kamatne stope – po četvrti put od prošlog maja – da podrži padajući jen. Strah od inflacije takođe ne jenjava, zbog ozbiljne nestašice radne snage, visokih cena zemljišta i brzog rasta domaće ponude novca. Prilagođavanje višim kratkoročnim kamatnim stopama u Tokiju prošle nedelje odigralo se na američkom finansijskom tržištu pre nekoliko nedelja, pošto su, pod sličnim pritiscima, američke kamatne stope iznenada porasle a cene akcija skliznule naniže. „Tokijska tržišta voze se Shinkansenom da uhvate korak sa Amtrakom“, izjavio je g. Okumura, aludirajući na čuveni japanski brzi voz i poznatu američku železnicu. „Tokio je samo uhvatio korak sa kretanjima koja su se pre nekoliko nedelja odigrala u Njujorku, a sada svi posmatraju situaciju u Nemačkoj“. - New York Times, 26. februar 77
1990.
Međutim, ranjivost ne zavisi samo od ukupnih mera. Ona takođe zavisi i od toga da li je društvo spremno da brže reaguje na promene. Na primer, SAD su bile manje vešte da odgovore na promene na tržištu nafte nego Japan. Uz to, privatnici, velike korporacije i špekulatni takođe pojedinačno posmatraju tržište i mogu da odluče da sakrivaju ponudu 77
„German Shift Felt in Japan“, The New York Times, February 26, 1990, p. D1.
jer smatraju da će se nestašica pogoršavati. Njihovi potezi još više će podići cene jer će nestašice biti veće a potražnja na tržištu će rasti. Prema tome, stepeni ranjivosti nisu tako jednostavni koliko to na prvi pogled izgleda. Ranjivost takođe zavisi od toga da li ima ili nema raspoloživih zamena i da li postoje drugi izvori ponude. Lester Braun iz „World Watch Institute“ 1970. godine alarmirao je javnost zbog rastuće zavisnosti – a time i ranjivosti – SAD od uvoznih sirovina. Od 13 osnovnih industrijskih sirovina, SAD su gotovo 90% zavisile od uvoza aluminijuma, hroma, magnezijuma i nikla. On je predvideo da će do 1985. godine SAD zavisiti od uvoza 10 od osnovnih 13 sirovina.78 Smatrao je da će to dovesti do dramatičnog porasta ranjivosti SAD kao i do drastičnog jačanja manje razvijenih zemalja koje te sirovine proizvode. Ali osamdesetih je cena tih sirovina opadala, a ne rasla. Šta se desilo sa njegovim predviđanjem? U prosuđivanju ranjivosti, Brown je propustio da uzme u obzir alternativne izvore sirovina i različitost izvora ponude koji sprečavaju proizvođače da veštački dižu cene. Uz to, tehnologija se razvija. Jučerašnji otpad može postati novi resurs. Današnja smanjena upotreba bakra takođe je posledica uvođenja kablova od optičkih vlakana napravljenih od silikona koji je u osnovi pesak. Prema tome, projekcije američke ranjivosti na nestašice sirovina ispostavile su se netačnim, jer tehnologija i alternative nisu na valjan način. Neki analitičari današnje razvijene ekonomije nazivaju zasnovanim na informaciji, u smislu da računari, komunikacije i internet postaju preovlađujući faktori ekonomskog rasta. Takve ekonomije se ponekad nazivaju „lakim“ , zato što je vrednost informacija koje leže u osnovi proizvoda daleko veća nego vrednost upotrebljenih sirovina. Takve promene još više smanjuju vrednost sirovina u svetskoj politici. Jedan od par izuzetaka je nafta, koja još uvek ima važnu ulogu u najrazvijenijim ekonomijama, posebno za transport. Zauzvrat, ovo povećava strateški značaj Persijskog zaliva, gde se nalazi veliki deo danas poznatih rezervi nafte u svetu. Simetrija međuzavisnosti Simetrija se odnosi na relativno uravnotežene slučajeve, nasuprot neuravnoteženoj zavisnosti. Manja zavisnost može predstavljati izvor moći. Ako su dve strane međusobno zavisne, ali je jedna manje zavisna u odnosu na drugu, tada ta strana ima izvor moći sve dok obe strane podržavaju tu svoju vezu. U međunarodnoj politici, manipulacija asimetrijama međuzavisnosti može biti izvor moći. Analitičari koji tvrde da do međuzavisnosti dolazi samo u situacijama podjednake zavisnosti odbacuju najzanimljivije političko ponašanje.Takva savršena simetrija je veoma retka; kao što su to i slučajevi potpune neravnoteže, gde je jedna strana potpuno zavisna, a druga nije uopšte. Asimetrija je u srcu politike međuzavisnosti. (Videti Figuru 7.1) Asimetričnost često varira u odnosu na različita pitanja. Osamdesetih godina, kada je predsednik Regan smanjio poreze i povećao troškove, SAD su postale zavisne od uvoznog japanskog kapitala kako bi uravnotežile sopstveni federalni budžet. Neki su smatrali da je ovo Japanu dalo ogromnu moć nad SAD. Ali, druga strana medalje bila je da bi Japan, ukidanjem pozajmice naneo štetu samom sebi koliko i SAD. Uz to, da je 78
Lester Brown, World Without Borders, Random House, New York, 1972, p. 194.
Japan iznenada prekinuo davanje pozajmice, investicije velikih japanskih akcionara u SAD bile bi obezvređene štetom nanetom američkoj ekonomiji. Veličina japanske ekonomije bila je nešto više od polovine američke, što je značilo da je Japancima bilo potrebno američko tržište za njihove izvoz, više nego obrnuto, iako su obe strane bile potrebne jedna drugoj i obe su imale korist od međuzavisnosti. Uz to, bezbednost je često bila povezana sa drugim pitanjima američkojapanskog odnosa. Posle II sv. rata, Japan je sledio politiku trgovinske države i nije razvio veliku vojnu moć niti nuklearna oružja. Oslonio se na američka jemstva da će uravnotežiti moć Sovjetskog Saveza i Kine u regionu Istočne Azije. Kada se činilo da se između SAD i Japana 1990. godine razvija trgovinski spor, Japanci su napravili ustupke da bi sprečili slabljenje ukupnog bezbednosnog odnosa. Kada se asimetrija međuzavisnosti pojavi u različitim problemskim područjima, država može da pokuša da spoji ili razdvoji probleme. Ako bi svaki problem mogao da se posmatra kao odvojena partija pokera, a da se sve partije igraju istovremeno, jedna država može da ima većinu čipova na jednom stolu, a druga država na drugom. U zavisnosti od svojih interesa i pozicija, država može da nastoji da partije igra odvojeno, ili da stvori veze između stolova. Stoga, mnogi politički sukobi povodom međuzavisnosti uključuju stvaranje veza ili njihovo sprečavanje. Države žele da manipulišu međuzavisnošću u područjima gde su jake i da izbegnu manipulaciju u područjima gde su relativno slabe. Ekonomske sankcije su čest primer takve veze. Na primer, 1996. godine SAD su pretile sankcijama stranim kompanijama koje su investirale u Iran, ali su se povukle kada su se suočile sa evropskim pretnjama uzvratnim merama kroz druge veze. Formiranjem dnevnih redova i određivanjem spornih područja, međunarodne ustanove su često uspostavljale pravila za pregovore o ustupcima u međuzavisnim odnosima. Države su pokušavale da iskoriste međunarodne institucije da postave pravila koja utiču na prenos čipova među stolovima. Ironično, međunarodne institucije mogu doneti koristi slabijim igračima tako što će neke sukobe u kojima siromašnije države relativno bolje stoje držati odvojene od vojnog stola gde jače države dominiraju. Međutim, ostaje opasnost da će neki igrači biti dovoljno jaki da preokrenu jedan ili više stolova. Sa odvojenim institucijama za novac, transport, zagađenje i trgovinu, ako vojno jači igrači budu suviše teško poraženi postoji opasnost da će pokušati da prevrnu druge stolove. Ipak, kada su SAD i Evropa bile pobeđene na naftnom stolu 1973., one nisu iskoristile svoju superiornu vojnu silu da prevrnu pregovarački naftni sto zato što ih je, kao što ćemo videti kasnije, zadržala složena mreža veza. Najveća država ne pobeđuje uvek u manipulaciji ekonomskom međuzavisnošću. Ako je manja ili slabija država više zabrinuta za problem, može da bude veoma dobra. Na primer, zbog toga što SAD pokriva blizu ¾ kanadske spoljne trgovine, a Kanada oko ¼ američke, Kanada više zavisi od SAD nego obrnuto. I pored toga, Kanada je često prevladavala u brojnim sporovima sa SAD, zato što je Kanada bila voljna da preti uzvratnim akcijama, kao što su tarife i restrikcije koje su odvraćale SAD. Kanađani bi trpeli više od Amerikanaca da su njihove akcije dovele do punog spora, ali Kanada je osećala da je bolje rizikovati povremenu odmazdu, nego prihvatiti pravila zbog kojih bi uvek bili na gubitku. Zaplašivanje kroz manipulaciju ekonomske međuzavisnosti je donekle poput nuklearne reakcije, u smislu da počiva na sposobnosti za efikasnu štetu i kredibilne namere. Male države često mogu da iskoriste svoj veći intezitet i veći kredibilitet da prevaziđu svoju relativnu ranjivost u asimetričnoj međuzavisnosti.
Prirodan rezultat rastuće međuzavisnosti je širenje trgovinskih paktova. Evropska unija je najprefinjeniji od ovih ugovora i zahteva da države-članice ustupe ne samo određeni ekonomski suverenitet, nego takođe i politički. Do početka 1994. godine, SAD, Meksiko i Kanada su ratifikovale Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini (NAFTA). Za Meksiko i Kanadu, NAFTA je bila privlačna zato što je njihove ekonomije čvršće vezala za veću američku ekonomiju i time im povećala pristup na američka tržišta i njihovu mogućnost da svoje proizvode izvoze u SAD. Za SAD, NAFTA je proširila ravan američkog izvoza i olakšala poslovanje američkih kompanija u Kanadi i Meksiku. Paktovi kao što je NAFTA mogu da povećaju međuzavisnost i smanje asimetriju u međusobnom odnosu. Prihvatajući da svoju ekonomiju ispreplete sa meksičkom, SAD su pretpostavile neke obaveze meksičke ekonomije zajedno sa koristima lakšeg pristupa. Kada je 1994. vrednost meksičkog pesosa naglo opala, Klintonova administracija je početkom 1995. požurila da podrži padajuću valutu i prikupila paket pomoći od više milijardi dolara. U vreme kada je američki Kongres bio u ćorsokaku zbog povećanih domaćih rashoda za usluge kao što su zdravstvena zaštita itd, administracija nije imala mnogo izbora osim da spasava pesos. Sa većom međuzavisnošću, čak i jake zemlje mogu postati osetljive na ekonomska kretanja van njihovih granica. Kada je Jugoistočna Azija 1997. godine, prolazila kroz svoju finansijsku krizu, SAD su bile manje ranjive nego u slučaju Meksika i odgovorile su prvenstveno kroz multilateralne instistucije. Ipak, strahovanja od ekonomskog domino efekta u kome bi kolaps neke ekonomije u razvoju podrio poverenje u druge značila bi da SAD i druge razvijene ekonomije ne bi mogle da nastave da se nezainteresovano drže po strani. Vođstvo u svetskoj ekonomiji Sve u svemu, pravila međunarodne ekonomije odražavaju politike najvećih država. U 19. veku, Velika Britanija bila je ekonomski najjača zemlja. U monetarnoj sferi, Banka Engleske pridržavala se standarda zlatne podloge, koji je postavio stabilan okvir za novac širom sveta. Posle I svetskog rata, Velika Britanija je bila ozbiljno oslabljena borbom protiv carske Nemačke. SAD su postale najveća ekonomska sila na svetu, ali je tridesetih godina preusmerila svoju pažnju sa međunarodnih odnosa. Najveći igrač svetske ekonomije ponašao se kao da je i dalje slobodni strelac, umesto da preuzme vođstvo kako je to podrazumevala njegova veličina. Neki ekonomisti veruju da je velika depresija tridesetih godina bila pogoršana lošom monetarnom politikom i odsustvom američkog vođstva. Velika Britanija je bila suviše slaba da održi otvorenu međunarodnu ekonomiju, a SAD se nisu ponašale u skladu sa svojim novim obavezama. Nakon II svetskog rata, američki državnici imali su na umu pouke iz 1930-tih, i 1944. godine na međunarodnoj konferenciji u Breton Vudsu, Nju Hempšir, osnovane su institucije za održavanje otvorene, međunarodne ekonomije. Međunarodni monetarni fond (MMF) pozajmljuje novac, obično zemljama u razvoju i ekonomijama novih tržišta, da im pomogne kada dođe do poteškoća u servisiranju duga ili otplati kamata. MMF uglavnom uslovljava svoje zajmove zemljama-primaocima reformama njihove ekonomske politike, na primer smanjenjem budžetskog deficita i subvencija. Premda je njegova politika ponekad protivrečna, MMF je odigrao ulogu u pomoći ruskoj ekonomiji ranih 1990 –ih, kao i u azijskoj finansijskog krizi kasnije te decenije. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (Svetska banka) pozajmljuje novac siromašnijim zemljama i novim
tržištima za razvojne projekte. (Takođe postoje regionalne razvojne banke za Aziju, Latinsku Ameriku, Afriku i Istočnu Evropu). Opšti sporazum o tarifama i trgovini (GATT), kasnije transformisan u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO), uspostavio je pravila liberalne trgovine i služio kao mesto za niz rundi mulitlateralnih pregovora koji su snizili trgovinske barijere. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) služi kao forum gde dvadesetak najrazvijenih zemalja koordinira svoje međunarodne ekonomske politike. Od sredine 1970–ih vođe 7 najjačih ekonomija koje pokrivaju 2/3 svetske proizvodnje sreću se na godišnjim konfrencijama na vrhu (proširili se 1990. uključivši i Rusiju ), da raspravljaju o svetskoj ekonomiji. Ove institucije pomogle su ponovno jačanje vladinih politika koje omogućavaju brz rast privatnih transnacionalnih interakcija. Tokom većeg razdoblja posle 1945. god, trgovina je rasla između 3 i 9 % godišnje, brže čak i od rasta svetskog proizvoda. Međunarodna trgovina, koja je 1950-ih predstavljala 4 % američkog bruto nacionalnog proizvoda do 1990-tih se utrostručila na 13 % američkog bruto nacionalnog proizvoda. Velike multinacionalne korporacije sa globalnim strategijama postajale su značajnije kako su međunarodne investicije rasle za gotovo 10 % godišnje. Kritičari tvrde da su glavne međunarodne ekonomske institucije pristrasne u korist bogatih pre nego siromašnih zemalja. MMF i Svetska banka, na primer, imaju ponderisano glasanje koje daje nadmoćni uticaj Sjedinjenim Državama, Evropi i Japanu. Fondom oduvek upravlja Evropljanin, a Bankom Amerikanac. Sjedinjene Države mogu da imaju fiskalne i trgovinske deficite, uz blage kritike, ali kada siromašne zemlje naprave slična dugovanja, birokrate MMF-a insistiraju na povraćaju tržišne discipline kao uslovu za pomoć. Jedan razlog je to što je siromašnim zemljama često potrebna pomoć MMF-a da pozajme novac, dok SAD mogu da ga pozajmljuju bez MMF-a. Drugim rečima, institucije odražavaju moć koja leži u osnovi asimetrične međuzavisnosti finansijskih tržišta. Ukidanje MMF-a ne bi promenilo realnost moći na kojima počivaju finansijska tržišta. Ako išta, prepuštanje ovih stvari privatnim bankarima i direktorima fondova moglo bi da siromašnim državama još više oteža pozajmice. Svetska trgovinska organizacija nema ponderisano glasanje, a njen sadašnji direktor je sa Tajlanda. Ona obezbeđuje forum gde 148 zemalja može da pregovara o trgovinskim sporazumima na nediskriminativnoj osnovi, kao i o panelima i pravilima za arbitražu trgovinskih sporova. Kritičari ističu da su sporazumi o kojima zemlje pregovaraju u ovom okviru (kao što je tekuća runda multilateralnih trgovinskih razgovora u Dohi) omogućili bogatim zemljama da zaštite oblasti kao što su poljoprivreda i tekstil od konkurencije zemalja u razvoju i da su time nepošteni prema siromašnima. Opisi kritičara su tačni, a protekcionistička politika šteti siromašnim zemljama. Uzroci takvog protekcionizma leže, međutim, u unutrašnjoj politici bogatih zemalja, i mogli su da budu još veći da WTO nije odigrala svoju ulogu. Ponovo, međunarodne institucije mogu da ublaže, ali ne i da ukinu realnost moći. Ako išta, činjenica da se SAD i Evropa pridržavaju skupih odluka koje je veće WTO donelo protiv njih navodi na to da institucije ipak prave razliku, čak i ako je ona mala. Čak i među bogatim i moćnim zemljama, postoje problemi u upravljanju transnacionalnom ekonomijom u svetu posebnih država. 1980-ih i ponovo nakon 2001.godine, SAD su postale neto dužnik kada su odbile da plate porez na domaće račune i umesto toga pozajmile novac iz inostranstva. Neki istraživači verovali su da se time postavlja scena za ponavljanje priče iz 1930-tih, da će SAD iskusiti pad, kao što se
to desilo Britaniji. Ali SAD nisu potonule niti se povukle, a druge zemlje su nastavile da im rado pozajmljuju novac jer su imale poverenja u njihovu ekonomiju i jer je to odgovaralo njihovim interesima. Kina, na primer, drži velike rezerve dolara kao sredstva za olakšanje svog izvoza u SAD. Finansijska nestabilnost, međutim, ostaje potencijalni problem. Većina članica Evropske unije stvorila je 1999.godine evropsku monetarnu uniju sa jednom monetom, evrom, za koga neki smatraju da može biti rival dolaru kao rezervna valuta. Uz to, globalna finansijska tržišta dramatično su porasla i njihova česta promenljivost predstavlja rizik stabilnosti. Mnogo će zavisiti od spremnosti njihovih vlada da se založe za politike koje održavaju stabilnost u međunarodnom ekonomskom sistemu. U svakom slučaju, globalni politički i ekonomski sistem je složeniji nego ranije. Postojaće više sektora, više država, više problema i više privatnih učesnika uključenih u složenost međuzavisnih odnosa. Sve je manje realno analizirati svetsku politiku kao da se ona dešava isključivo između grupe velikih država, čvrstih kao bilijarske kugle, koje se sudaraju u borbi za ravnoteži snaga. Realizam i složena međuzavisnost Kako bi izgledao svet ako bi tri ključne pretpostavke realizma bile izokrenute? Ove pretpostavke su da su države jedini značajni akteri, da je vojna sila dominantan instrument, a bezbednost prvenstveni cilj. Obrnuto, možemo postaviti potpuno različitu svetsku politike: 1.) države nisu jedini važni akteri – transnacionalni učesnici koji deluju preko državnih granica takođe su primarni igrači 2.) sila nije jedini važan instrument – ekonomska manipulacija i korišćenje međunarodnih ustanova su dominantni instrumenti 3.) bezbednost nije primarni cilj – primarni cilj je blagostanje. Ovaj zamišljeni svet možemo da označimo kao složenu međuzavisnost. Sociolozi složenu međuzavisnost nazivaju idealnim tipom. To je zamišljeni koncept koji ne postoji u stvarnom svetu, ali, kao što smo videli, ni realizam se ne uklapa savršeno u stvaran svet. Složena međuzavisnost je misaoni opit koji nam omogućava da pretpostavimo različite tipove svetskih politika. I realizam, i složena međuzavisnost predstavljaju pojednostavljene modele ili idealne tipove. Stvarni svet leži negde između ova dva modela. Možemo se zapitati gde se u spektru između stvarnosti i složenosti uklapaju veze određene zemlje. Bliski Istok je bliži realističkom kraju spektra, ali odnosi između SAD i Kanade ili veza između Nemačke i Francuske danas su se veoma približile onom kraju spektra koji označava složenu međuzavisnost. Različite politike i različiti oblici borbe za moć dešavaju se u zavisnosti od toga gde je u ovom spektru smešten konkretan odnos između više zemalja. U stvari, zemlje mogu menjati svoje pozicije u tom spektru. Tokom Hladnog rata, američko-sovjetski odnos bio je bliži realističkom kraju spektra, ali se sa krajem Hladnog rata rusko-američki odnos primakao centru između realizma i složenoste međuzavisnosti. Najbolji primer interakcije između složene međuzavisnosti i realizma u stvarnom svetu je odnos SAD sa Kinom. Kao i sa Japanom, američki uvoz iz Kine daleko nadmašuje američki izvoz. Rezultat je značajan trgovinski deficit u milijardama dolara. Dok je bilateralan trgovinski odnos između Sjedinjenih Država i Kine asimetričan u korist Kine, SAD nisu posebno ranjive na potencijalni kineski trgovinski embargo jer bi
potencijalni gubitak kineske robe mogle da kompenzuju kupujući je negde drugde, a Kina ima snažne unutrašnje podsticaje da izvozi u SAD. S druge strane, potencijalna veličina kineskog tržišta za američku robu i domaća potražnja za kineskom robom u SAD znače da je sposobnost vlade SAD da deluje protiv Kine u nekoj meri ograničena transnacionalnim akterima, uključujući američke multinacionalne korporacije koje su vršile pritisak na vladu da Kini ne uvede sankcije zbog nefer trgovinske prakse i kršenja ljudskih prava. U isto vreme, brz rast kineske ekonomske i vojne snage imao je snažan uticaj na opažanje ravnoteže snaga u Istočnoj Aziji, i doprineo oživljavanju američkojapanskog bezbednosnog saveza 1996.godine. Pre iračkog rata 2003. godine, kolumnista Robert Kejgan tvrdio je da su mnoge evropske zemlje bile manje voljne da se suprotstave opasnim diktatorima poput Sadama Huseina, jer su se navikle na mirne uslove složene međuzavisnosti koji preovladavaju unutar Evrope i teže da ih generalizuju na stvaran svet van Evrope, gde su manje pogodni. Njegovim rečima, „Amerikanci su sa Marsa, Evropljani su sa Venere“. Naravno, ova pametna fraza bila je suviše jednostavna (pogledajte ulogu Britanije u iračkom ratu), ali je obuhvatila različita opažanja s obe strane Atlantika. Takođe je osvetlila širu suštinu. U odnosima jednih sa drugima, sve napredne demokratije obrazuju kantovsko ostrvlje mira u moru hobsijanskog realizma. U svojim odnosima sa Kanadom, Evropom i Japanom, čak i SAD su sa Venere. Podjednako je pogrešno pretvarati se da je čitav svet modeliran prema Hobsovom realizmu kao i prema Kantovoj složenoj međuzavisnosti. NAFTNA POLITIKA Pitanja se razlikuju i po tome koliko se uklapaju u pretpostavke dva idealna tipa. Nafta nije jedino važna sama po sebi, nego ona takođe uključuje aspekte i realizma i složene međuzavisnosti. Međuzavisnost u konkretnoj oblasti često se odvija u okviru pravila, normi i institucija koje se nazivaju režim. Međunarodni naftni režim se tokom poslednjih decenija dramatično promenio. Naftni režim 1960. godine, predstavljao je privatni oligopol blisko povezan sa vladama glavnih zemalja potrošača. Nafta se u to vreme prodavala za oko 2 dolara po barelu, a 7 velikih transnacionalnih naftnih kompanija, poznatih i po nazivu „sedam sestara“ određivale su količinu nafte koja će biti proizvedena. Cena nafte zavisila je od količine koju su te kompanije proizvodile i od potražnje bogatih zemalja kojima se najveći deo te količine prodavao. Transnacionalne kompanije postavljale su stopu proizvodnje, a cene su određivali uslovi u bogatim zemljama. Najjače sile u međunarodnom sistemu u tradicionalnom vojnom smislu povremeno su intervenisale da bi održavale ovaj sistem funkcionalnim. Na primer, 1953. godine, kada je nacionalistički pokret pokušao da svrgne iranskog šaha, Britanija i Sjedinjene Države tajno tajno intervenisale da povrate šaha na tron. Tadašnji naftni režim u najvećoj meri nije pretrpeo promene. Kako je već pomenuto, posle 1973. godine došlo je do velike promene u međunarodnom režimu upravljanja naftom. Zemlje-proizvođači postavljale su norme proizvodnje i time imale jak uticaj na cenu, više nego što ju je određivalo isključivo tržište bogatih zemalja. Došlo je do izuzetno velikog prenosa moći i bogatstva sa bogatih na relativno siromašne zemlje. Poverljiva dokumenta obelodanjena 2004. godine
pokazuju da su Sjedinjene Države razmatrale upotrebu sile da okupiraju naftna polja u Persijskom zalivu, kao što bi to mogla da predvidi realistička teorija, ali to nisu učinile, a režim se promenio u korist slabijih zemalja. Kako objasniti tako dramatičnu promenu? Objašnjenje koje se često nudi je da su se zemlje-proizvođači nafte povezale i stvorile OPEC – Organizaciju zemalja-izvoznika nafte. Problem u ovom objašnjenju je taj da je OPEC formiran 1960., a dramatičnih promena nije bilo sve do 1973. Cene nafte pale su uprkos OPEC, tako da u ovoj priči postoji još nešto. Postoje 3 načina da se objasne ove promene u međunarodnom naftnom režimu: ukupna ravnoteža snaga, ravnoteža snaga po pitanjima nafte, i međunarodne institucije Realisti posmatraju promene u ravnoteži snaga prvenstveno sa stanovišta vojne sile, naročito u odnosu na Persijski zaliv, koji je najveći region-izvoznik nafte u svetu. Dve promene uticale su na ovaj balans: porast nacionalizma i dekolonizacija. Polovina zemalja OPEC 1960–tih, bile su evropske kolonije; do 1973. sve su postale nezavisne. Uporedo sa rastom nacionalizma, rasli su i troškovi vojne intervencije. Mnogo je skuplje koristiti silu protiv nacionalno probuđenog i dekolonizovanog naroda. Kada su Britanci i Amerikanci intervenisali u Iranu 1953., to nije bilo toliko skupo, ali da su Amerikanci pokušali da zadrže šaha na tronu 1979., troškovi bi bili previsoki. Jedan razlog zašto bogate zemlje nisu 1973. ušle i kolonizovale zemlje-proizvođače imao je veze sa troškovima korišćenja sile protiv nacionalno osvešćenih naroda. Promene američke i britanske moći takođe su uticale na ravnoteža snaga u Persijskom zalivu. U vreme formiranja OPEC, i pre toga, Britanija je u velikoj meri bila policajac u Persijskom zalivu. 1961. to je sprečilo ranije iračko nastojanje da anektira Kuvajt. Ali, do 1971., Velika Britanija je ekonomski oslabila, a britanska vlada je pokušavala da smanji njene međunarodne odbrambene obaveze. 1971. Britanija je završila sa onim što se nazivalo njenom ulogom „istočno od Sueca“. Ovo može pomalo da podseti na 1947., kada Britanija nije bila u mogućnosti da održi svoju ulogu sile u istočnom Mediteranu. U to vreme, SAD su uskočile da pomognu Grčkoj i Turskoj i formulisale Trumanovu doktrinu. Ali, 1971. SAD nisu bile u tako dobroj poziciji da bi zamenile Britaniju kao što su to učinile 1947. SAD su se žestoko zavadile sa Vijetnamom i nisu bile voljne da tome dodaju i veliku vojnu ulogu u Persijskom zalivu. Kao rezultat, predsednik Nikson i tadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Kisindžer kreirali su američku strategiju koja se u velikoj meri oslanjala na regionalne sile. Za instrument su odabrali Iran. Koristeći Iran kao regionalnu silu, smatrali su da će moći da jeftino zamene odlazećeg britanskog policajca. Tako bi realista ukazao na ove promene u ukupnoj strukturi moći, naročito ravnoteža snaga u regionu Persijskog zaliva, da bi objasnio promene naftnog režima. Drugi način objašnjavanja ove promene je izmenjena forma realizma koja se usredsređuje isključivo na raspodelu moći u vezi samog pitanja nafte, a ne ukupne vojne strukture. Došlo je do važnih promena u strukturi moći po ovom pitanju. SAD su bile vodeći proizvođač nafte u svetu, ali je njihova proizvodnja na vrhuncu bila 1971. godine. Nakon toga počeo je da raste američki uvoz i SAD više nisu imale viškove nafte. Za vreme 2 bliskoistočna rata 1956. i 1967., arapske zemlje pokušale su sa naftnim embargom, ali njihovi napori su bili bezuspešni jer su SAD proizvodile dovoljno nafte da snabdeju Evropu kada je bila odsečena od arapskih zemalja. Nakon što je američka proizvodnja 1971. dostigla svoj vrhunac i SAD počela da uvozi naftu, moć da uravnotežuju tržište nafte prešla je u ruke zemalja kao što su Saudijska Arabija i Iran.
SAD više nisu bile dobavljač koji predstavlja krajnje rešenje i koji je uvek mogao da obezbedi naftu koja nedostaje. Treći način da se objasni razlika u naftnom režimu posle 1973. oslanja se manje na realizam, a više na promene uloge međunarodnih institucija, naročito multinacionalnih kompanija i OPEC. „Sedam sestara“ je u ovom periodu postepeno izgubilo moć. Jedan od razloga jeste zastarevajuća pogodba sa zemljama-proizvođačima. Kada multinacionalna korporacija ulazi u zemlju bogatu resursima, sa novim ulaganjem, može da postigne pogodbu u kojoj dobija veliki deo zajedničke dobiti. Sa tačke gledišta siromašne zemlje, dolazak multinacionalne kompanije koja će razvijati njene resurse značiće boljitak. Čak i da dobije svega 20%, a multinacionalna kompanija 80% prihoda, siromašna zemlja imaće više nego što je imala ranije. Tako da u početnim fazama, kada multinacionalne kompanije imaju monopol nad kapitalom, tehnologijom i pristupom međunarodnim tržištima, sklapaju pogodbu sa siromašnim zemljama prema kojoj dobijaju lavovski deo. Ali, tokom vremena, multinacionalne kompanije nepažljivo su prenosile resurse u siromašne zemlje, ne iz milosrđa nego u normalnom toku poslovanja. Oni obučavaju lokalno osoblje. Saudijci, Kuvajćani i ostali naučili su kako se vode naftna polja, pumpne stanice i dokovi za utovar. Lokalno osoblje razvilo je stručnost u marketingu i tako dalje. Vremenom, siromašne zemlje tražile su za njih bolju podelu dobiti. Multinacionalne kompanije su mogle da prete povlačenjem, ali sada su siromašne zemlje mogle da prete da će same voditi posao. Tako je, tokom vremena, moć multinacionalnih kompanija, naročito u oblasti sirovina, umanjena u smislu pregovaranja sa zemljomdomaćinom. To je «zastarevanje pogodbe». Tokom razdoblja od šezdesetih godina, pa do 1973., multinacionalne kompanije su nepažljivo vršile transfer tehnologije i veština za unapređenje sposobnosti siromašnih zemalja za samostalno vođenje poslovanja sa naftom. Bilo je i drugih kretanja. Sedam sestara dobilo je društvo «mlađih rođaka», kada su nove transnacionalne kompanije ušle na tržište nafte. Iako nisu bile tako velike kao sedam sestara, ipak nisu bile male, i počele su da sa zemljama-proizvođačima nafte postižu sopstvene pogodbe. Tako, kada bi zemlja-proizvođač nafte želela da se izvuče iz ruku sedam sestara, mogla je da sklopi pogodbu sa manjom nezavisnom multinacionalnom kompanijom. To je dodatno smanjilo pregovaračku moć najvećih multinacionalnih kompanija. Na institutcionalnom nivou, postojao je skromni porast efikasnosti OPEC kao kartela. Kartelsko ograničavanje ponude dugo je bilo tipično za naftnu industriju, ali u prošlosti to su bili privatni aranžmani sedam sestara. Karteli su uopšte uzev imali problem jer postoji tendencija varanja na proizvođačkim kvotama kada su tržišta slaba i kada cene padaju. Karteli najbolje rade kada postoji nestašica nafte, ali kada postoji višak, ljudi žele da prodaju svoju naftu i teže da saseku cene kako bi dobili veći udeo na tržištu. Vremenom, sile tržišta teže da izjedu kartele. OPEC je predstavljao nastojanje da se izvrši promena sa privatnih na vladine kartele zemalja-proizvođača nafte. U svojim prvim godinama, OPEC je imao problem da iskaže moć jer je nafte bilo mnogo. Sve dok su postojali viškovi nafte, zemlje OPEC imale su podsticaj da varaju da bi došli do većeg udela na tržištu. OPEC nije bio u mogućnosti da osnaži disciplinu cena od godine kada je osnovan, 1960. sve do ranih sedamdesetih. Ali, kada je ponuda nafte opala, porasla je uloga OPEC u koordinaciji pregovaračkih moći proizvođača.
Rat na Bliskom istoku 1973. je OPEC-u dao podsticaj, znak da sada može da iskoristi svoju moć. Arapske zemlje su obustavile snabdevanje naftom u ratu 1973.godine. iz političkih razloga, što je stvorilo situaciju u kojoj je OPEC mogao da bude efikasniji. Iran, koji nije arapska zemlja, navodno je bio američki instrument za kontrolu Persijskog zaliva, ali iranski šah je učetvorostručio cenu nafte a ostale OPEC zemlje su sledile taj model. Tokom dužeg vremena, OPEC zbog sila tržišta nije bio u stanju da stalno podiže cene nafte, ali postojao je donji prag, kao posledica OPEC koalicije. Značajniji institucionalni faktor bila je uloga naftnih kompanija u »ublažavanju patnji» u samoj krizi. U jednom trenutku krize, Henri Kisindžer, do tada već državni sekretar SAD rekao je da bi, ukoliko se SAD suoče sa «gušenjem», mogla biti upotrebljena i sila. 15% nafte u prometu bilo je odsečeno, a arapski embargo smanjio je izvoz nafte u SAD za 25%. Međutim, naftne kompanije su obezbedile da ni jedna zemlja ne trpi mnogo više od druge. Kada je SAD izgubila 25% svog uvoza arapske nafte, kompanije su joj otpremale više nafte iz Venecuele ili Indonezije. Ublažile su patnje zbog embarga, tako da su bogate zemlje izgubile oko 7-9% svoje nafte, dosta ispod tačke gušenja. One su pomogle da se spreči da ekonomski sukob postane vojni sukob. Zašto su to radile? To nije bilo iz milosrđa. Transnacionalne kompanije teže maksimiziranju profita na duge staze; to jest, žele da dugoročno maksimiziraju svoj profit. Da bi to ostvarile, potrebna im je stabilnost i pristup tržištu. Multinacionalne kompanije plašile su se situacija u kojima bi bile nacionalizovane u nekoj zemlji ukoliko odbiju da vrše prodaju toj zemlji. Na primer, britanski premijer Edvard Hit tražio je od direktora British Petroleuma da prodaje samo u Britaniju, a ne i u druge zemlje. Direktor British Petroleuma odgovorio je da bi, kad bi poštovao takav nalog, kompanija bila nacionalizovana od strane tih drugih zemalja, što bi uništilo British Petroleum. Britanski premijer se povukao. U suštini, zbog toga što su naftne kompanije težile maksimizaciji profita na duge stane, više su pokušavale da stabilizuju tržište nego da bilo koja zemlja mnogo trpi. Smanjenjem pretnje gušenja, smanjile su verovatnoću upotrebe sile. Ukratko, nafta je ilustracija jedne teme koja se nalazi između idealnih tipova realizma i složene međuzavisnosti. Trodimenzionalne promene – sveukupne ravnoteže moći, pitanja sturkture moći, i institucija u oblasti naftne politike – omogućavaju objašnjavanje ove dramatične promene između naftnog režima šezdesetih i onog posle 1973. godine. Nafta kao izvor moći Koliko je moćno bilo naftno oružje u trenutku prevrata 1973. godine? Smanjenjem proizvodnje i embargom na prodaju zemljama bliskim Izraelu, arapske države bile su u mogućnosti da svoja pitanja stave na čelo američke liste prioriteta. One su takođe stvorile privremenu zbrku u savezima između Japana, Evrope i SAD. U nameri da zaštite svoje količine nafte, Francuska i Japan zauzeli su nezavisne pozicije. Naftno oružje ohrabrilo je SAD da odigraju pomirljiviju ulogu u traženju rešenja za arapskoizraelski spor odmah nakon Jomkipurskog rata. S druge strane, ono nije promenilo osnovnu politiku SAD na Bliskom istoku. Amerikanci se nisu odjednom prebacili od
savezništva sa Izraelom na podršku arapskoj stvari. Nafta je bila moćni resurs koji je imao uticaja, ali ne i dovoljno snažnog efekta da preokrene američku politiku. Zašto naftno oružje nije bilo delotvornije? Deo odgovora je u uzajamnosti u međuzavisnosti. Saudijska Arabija, koja je postala ključna zemlja na tržištima nafte, imala je velike investicije u SAD. Da je Saudijska Arabija poljuljala američku ekonomiju, povredila bi i sopstveni ekonomski interes. Uz to, Saudijska Arabija zavisila je od SAD u oblasti bezbednosti. Na duže staze, SAD su bile jedina zemlja sposobna da održi stabilnu ravnotežu moći u regionu Persijskog zaliva. Saudijci su to znali, pa su stoga bili obazrivi u pogledu toga koliko daleko vršiti pritisak naftnim oružjem. Koja je bila uloga sile kao izvora moći u naftnoj krizi 1973. godine? Tu nije bilo otvorene upotrebe sile. Nije bilo ni vojne intervencije jer nije bila neophodna. Štaviše, Saudijska Arabija imala je koristi od dugoročnog jemstva bezbednosti od strane SAD. Stoga je sila igrala sporednu ulogu. Postojala je indirektna veza između bezbednosne i naftne međuzavisnosti. Sila je bila suviše skupa da se otvoreno upotrebi, ali je u pozadini odigrala ulogu kao izvor moći. Ovaj složen set faktora i dalje opstaje. Nafta ostaje izuzetak među sirovinama, i to je delom doprinelo dvoma zalivskim ratovima i nastavku snažnog prisustva američke mornarice u Persijskom zalivu. Ali, cene nafte su osetljive na sile globalnog tržišta i potraga za novim nalazištima koje multinacionalne kompanije vrše u centralno-azijskom i drugim regionima povećala je ponudu. Cene su se krajem veka vratile na istorijski najniže vrednosti pre krize 1973. godine. Najgori mogući naftni scenariji predviđani tokom sedamdesetih, nisu se ostvarili. Američko ministrastvo za energiju, na primer, predvidelo je da će nafta do 2000.godine koštati više od 100$ za barel.79 Od početka ranih osamdesetih, međutim, cene nikada nisu dostigle ni polovinu te vrednosti. Brojni faktori pomogli su da se ova predviđanja ne ostvare. Na strani potražnje, političke mere i porast cena doveli su do efikasnije upotrebe energije. Na primer, Zakon o prosečnoj korporativnoj energetskoj efikasnosti u SAD zahteva da proizvođači automobila proizvode automobile koji zadovoljavaju minimalne standarde gasne kilometraže. Ovo je primer domaće politike koja je imala jasno željeni uticaj na inostranu politiku. (Uz to, vozači svesni troškova, koji su osetili bolno stezanje zbog visokih cena benzina, takođe su doprineli ovakvoj posledici). Na strani ponude, pojava van-OPEC izvora nafte koji nisu bili na raspolaganju tokom Hladnog rata značila je da se OPEC suočava sa većom konkurencijom na svetskom tržištu. Do kraja devedesetih, Rusija je postala glavni snabdevač Zapada naftom. Rezerve u Kaspijskom moru takođe su nudile drugo obećavajuće nalazište van kontrole OPEC. Napredak u tehnologiji omogućio je geolozima da osvoje pristup nafti do koje je ranije bilo nemoguće dopreti, pokazujući ograničenja projekcija globalnih rezervi načinjenih tokom sedamdesetih. Dva rastuća giganta uticaće na budućnost energetskih tržišta: Kina i Indija. Kao dve najmnogoljudnije nacije na svetu, obe prolaze kroz nagli porast potražnje za energijom kako se modernizuju i industrijalizuju. Kina ima ogromne rezerve uglja kao i prirodnog gasa u svojoj zapadnoj provinciji Sinkjang, ali će se sve više oslanjati na uvoz kako bi zadovoljila svoje rastuće potrebe. Obe zemlje takođe se suočavaju sa ozbiljnim pretnjama životnoj sredini zbog korišćenja fosilnih goriva koja mogu da imaju globalni 79
„Still Holding Customers Over a Barrel“, The Economist, October 25, 2003, pp. 61 – 63.
uticaj u smislu zagađenja vazduha, a njihov porast značajno će doprineti globalnoj potražnji za naftom. Sjedinjene Države će takođe verovatno nastaviti da se oslanjaju na uvezenu naftu da bi zadovoljile svoje potrebe za energentima, a ovo znači da će najveći globalni regioni-proizvođači nafte kao Persijski zaliv još uvek igrati ključnu ulogu u geopolitici. Uprkos novim resursima kao što je Rusija, stručnjaci predviđaju da će Saudijska Arabija i njeni susedi zadovoljiti dve trećine povećane globalne potražnje od sada do 2030.80 Budući da je svetski proizvođač broj 1, svaka promena u političkom sistemu Saudijske Arabije mogla bi da ima dramatične posledice. Cene bi mogle da porastu naglo ukoliko sukobi prekinu isporuke iz Persijskog zaliva. Drama povodom nafte još uvek traje. Dok su u ekonomijama informatičke ere sirovine manje ključne nego u industrijsko doba, nafta je još uvek važna. A premda rastuće globalne mreže ekonomske međuzavisnosti proizvode zajednička dostignuća, one takođe mogu i da stvore političke probleme. Politika moći u eri ekonomske globalizacije postaje sve složenija. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE: 1. Koji su najvažniji tipovi globalizacije? Da li je globalizacija jedan nepovratan proces? U čemu se današnja globalizacija razlikuje od globalizacije u prethodnim razdobljima? 2. Koje su implikacije globalizacije na području kulture? Da li ona nužno vodi globalnoj kulturnoj homogenizaciji? Da budemo još određeniji, da li će globalizacija, u poslednjoj instanci, dovesti do „amerikanizacije“ sveta? 3. Koja vrsta političkih reakcija je podstaknuta globalizacijom? Kakva je odnos Između antiglobalizacijskih osećanja ljudi i ekonomske nejednakosti u sferi međunarodnih odnosa? 4. Šta je kompleksna međuzavisnost? Da li je ona jedan deskriptivni model? Gde je ovaj koncept najrazvijeniji u današnjem svetu? 5. Šta ekonomsku međuzavisnost čini izvorom moći? Objasnite na koji način se razlikuju pojmovi senzitivnosti i ranjivosti? 6. Koji su bili dublji uzroci a koji povodi naftne krize iz 1973. godine? Zašto do takve jedne situacije nije došlo ranije, recimo 1967. godine? Da li ovo predstavlja jedinstven događaj u istoriji ili je reč o početku revolucije u međunarodnoj politici? Zašto u rešavanju zbog toga nastalih problema nije korišćena sila? 7. Liberalna teorija je optimistična, verujući da povećanje obima međunarodne trgovine može ozbiljno smanjiti privlačnost vojne sile kao sredstva u međunarodnoj politici? Da li postojanje međunarodnog režima za proizvodnju nafte potvrđuje ili poriče ovu hipotezu? 8. Prema jednoj od klasičnih hipoteza realističke teorije međunarodnih odnosa, ne treba da očekujemo saradnju između država dokle god one deluju u uslovima anarhije. Kako se onda može objasniti visoki stepen saradanje između država proizvođača nafte u periodu posle krize iz 1973. godine? Da li je embargo tada 80
Ibid.
nametnut, ostvario svoje ciljeve? Koji su bili njegovi neuspesi? Šta im nije pošlo za rukom? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Keohane, Robert O., and Joseph S. Nye, Jr., Power and Interdependence, 3rd ed., Longman, New York, Poglavlja 1 – 3 2. David Held, et al., Global Transformations: Politics, Economics and Culture, Stanford University Press, Stanford, CA, oglavlja 1 – 3 3. Thomas L. Friedman, Lexus and Olive Tree: Understanding Globalization, Farrar Straus and Giroux, New York, 1999 4. Joseph S. Nye, Jr., and John D. Donahue, eds., Governance in a Globalizing World, Brookings Institution Press, Washington, DC, 2000, Poglavlja 1 – 2 DODATNA LITERATURA: Adler, Emmanuel and Peter Haas, „Epistemic Communities, World Order, and the Creation of a Reflective Program“, International Organization, 46 : 1, 1992, pp. 367 – 390. Baldwin, David A., Economic Statecraft, Princeton University Press, Princeton NJ, 1985 Bhagwati, Jagdish, In Defense of Globalization, Oxford University Press, New York, 2004 Cairncross, Frances, The Death of Distance: How The Communications Revolution Will Change Our Lives, Harvard Business School Press, Boston, 1997 Coglianese, Cary, „Globalization and the Design of International Institutions“, in: Joseph S. Nye, Jr., and John D. Donahue, eds., Governance in a Globalizing World, Brookings Institution Press, Washington, DC, 2000, Cohen, Benjamin, The Question of Imperialism: The Political Economy of Dominance and Dependence, Basic, New York, 1973 Diamond, Jared, Guns, Germs and Steel: The Fates of Human Societies, W. W. Norton, New York, 1998 (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: Džared Dajmond, Mikrobi, puške i čelik: sudbine ljudskih društava, Službeni List SCG, Dosije, Beograd, 2004) Folk Richard and Andrew Strauss, „Toward a Global Parliament“, Foreign Affairs, January / February 2001
Foreign Affairs Editor’s Choice, Gobalization: The Challenge and Opportunity, Council on Foreign Relations, New York, 2002 Galtung, Johan, „A Structural Theory of Imperialism“, Journal of Peace Research, 18 : 2, 1971, pp. 81 – 118. Gidens, Anthony, Runnaway World: How Globalization is Reshaping Our Lives, Routledge, New York, 2000 Gilpin, Robert, The Political Economy of International Relations, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1987 Grieco, Joseph, „Anarchy and the Limits of Cooperation“, International Organization, 42 : 2, Summer 1988, pp. 485 – 508. Haggard, Stephan, Pathways from he Periphery, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1990 Held, David, and Anthony McGrew, eds., Governing Globalization: Power, Authority, and Global Governance, Polity Press, Cambridge, U. K., 2002 Hufbauer, Gary C., Jeffrey J. Schott, and Kimberly A. Elliot, Sanctions Reconsidered, 2nd ed., Institute for International Economics, Washington, DC, 1990 Inkeles, Alex, One World Emerging: Convergence and Divergence in Industrial Societies, Westview Press, Boulder, CO, 1998 Jervis, Robert, System Effects: Complexity in Political and Social Life, Princeton University Press, Princeton NJ, 1997 Joy, Bill, et al., „Why the Future Doesn’t Need Us“, Wired, April 2000 Kahler Miles and David A. Lake, eds., Governance in a Global Economy: Political Authority in Transition, Princeton University Press, Princeton NJ, 2003 Kapur, Devesh, „The IMF: Case or a Curse“, Foreign Policy, No. 111, Summer 1998 Keohane, Robert O., After Hegemony, Princeton Universty Press, Princeton NJ, 1984
Kindleberger, Charles P., The World in Depression 1929 – 1939, University of California Press, Berkeley, CA, 1973 Krasner, Stephen D., ed., International Regimes, Cornell University Press, Ithaca, New York, 1983 Krugman, Paul, Pop Internationalism, MIT Press, Cambridge, MA, 1996 Lafeber, Walter, Michael Jordan and the New Global Capitalism, Norton, New York, 1999 Lake, David A., „Leadership, Hegemony and the International Economy“, International Studies Quarterly, 37 : 4 Winter 1993 – 1994, pp.459 – 490. Llosa, Mario Vargas, „The Culture of Liberty“, Foreign Policy, January / February 2001 Longworth, Richard, „Government without Democracies“, The American Prospect, Summer 2001 Polanyi, Karl, The Great Transformation, Rinehart, New York, 1944 (Videti izdanje ove knjige na Srpskom jeziku: Karl Polanji, Velika Transformacija, Filip Višnjić, Beograd, 2003) Reich, Robert B., The Work of Nations: Preparing Ourselves for 21st Century Capitalism, Knopf, New York, 2001 Rodrik, Dani, Has Globalization Gone Too Far? Institute for International Economics, Washington, DC, 1997 Rodrik, Dani, „Sense and Nonsense in the Globalization Debate“, Foreign Policy, Summer 1997, pp. 19 – 37. Sassen, Saskia, Losing Control? Sovereignty in an Age of Globalization, Columbia University Press, New York, 1996 Scholte, Jan Aart, Globalization: A Critical Introduction, St. Martin’s Press, New York, 2000 Stiglitz, Joseph, Globalization and its Discontents, W. W. Norton, New York, 2002, (Videti izdanje ove knjige na Srpskom jeziku: Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002 ) Strange, Susan, The Retreat of the State: The Diffusion of Power in the World Economy, Cambridge University Press, New York, 1996 Thompson, Dennis, “Democratic Theory and Global Society”, Journal of Political Philosophy, June 1999
Védrine, Hubert, and Dominique Moisi, France in an Age of Globalization, Brookings Institution Press, Washington, DC, 2001 Vernon, Raymond, Sovereignty at Bay: The Multinational Spread of U. S. Enterprises, Basic, New York, 1971 Yergin, Daniel, The Prize: The Epic Quest for Oil, Money and Power, Simon & Schuster, New York, 1991 Yergin, Daniel, and Joseph Stanislaus, The Comanding Heights: How the Battle Between Government and the Marketplace is Remaking the Modern World, Simon and Schuster, New York, 1998, ((Videti izdanje ove knjige na Srpskom jeziku: Danijel Jergin, Džozef Stanislav, Komandni visovi, Narodna knjiga, Beograd, 2004)
POGLAVLJE 8 INFORMATIČKA REVOLUCIJA, TRANSNACIONALNI SUBJEKTI I RASPRŠIVANJE MOĆI MOĆ I INFORMATIČKA REVOLUCIJA Pre četiri stoleća, engleski državnik-filozof Frensis Bejkon napisao je da je informacija moć. Na početku dvadeset prvog veka, pristup ovoj vrsti moći ima mnogo veći broj ljudi, unutar država i u njihovim odnosima. Vlade su uvek vodile računa o protoku informacija i kontroli nad njima, a sadašnje razdoblje nije prvo na koje su promene u informatičkoj tehnologiji snažno uticale. Gutenbergovom izumu štamparije, koji je omogućio štampanje Svetog pisma i njegovu dostupnost ogromnom delu evropskog stanovništva, često se pripisuje glavna uloga na početku Reformacije. Pamfleti i „komiteti za korespondenciju“ utrli su put Američkoj revoluciji. Kako ističu konstruktivisti, brze promene u tokovima informacija mogu da dovedu do važnih promena u identitetima i interesima. Informatička revolucija koja je u toku zasniva se na brzom tehnološkom napretku u oblasti računara, komunikacija i softvera, koji je doveo do dramatičnog smanjenja troškova obrade i prenosa informacija. Brzina procesora udvostručavala se svakih 18 meseci tokom 30 godina, a na početku dvadeset prvog veka košta manje nego 1 procenat onoga koliko je koštala ranih sedamdesetih. Da je cena automobila padala toliko brzo kao cena poluprovodnika, danas bi automobil koštao pet dolara. Na svetu je 1993. godine bilo oko 50 veb-sajtova; do kraja decenije, njihov broj je prešao 5 miliona. Do 2003, međunarodni saobraćaj na internetu rastao je po godišnjoj stopi od 67%, što znači da se udvostručavao svakih 16 meseci. Komunikacije se brzo šire, a njihovi troškovi nastavljaju da opadaju čak i brže nego što raste brzina procesora. Još 1980. godine, telefonski razgovori putem bakarne žice mogli su da prenesu svega jednu stranu informacija u sekundi; danas tanki snop optičkog vlakna može da prenese u
sekundi 90.000 tomova. U današnjim dolarima, cena trominutnog prekookeanskog telefonskog razgovora pala je sa 250 dolara 1930, na znatno manje od jednog dolara na početku novog veka. Gigabajt memorije je 1980. godine je zauzimao jednu sobu; danas Apple-ov i-Pod koji staje u džep ima 40 gigabajta memorije. Ključna odlika informatičke revolucije nije brzina komunikacije između bogatih i moćnih: doslovno trenutna komunikacija između Evrope i Severne Amerike moguća je više od 130 godina. Suštinska promena je izuzetno smanjenje troškova prenosa informacije. Za sve praktične svrhe, sadašnji troškovi prenosa postali su zanemarljivi; stoga je količina informacija koje se mogu preneti širom sveta u stvari neograničena. Rezultat je eksplozija informacija, pri čemu su dokumenti jedan mali deo u tome. Po jednoj proceni, postoji 1,5 milijardi gigabajta digitalno magnetski pohranjenih informacija (ili 250 megabajta po svakom stanovniku planete), a isporučivanja takvih informacija udvostručuju se svake godine. Na početku dvadeset prvog veka, korisnici računara slali su, približno, 4 triliona e-mail poruka godišnje, a internet je sadržao oko 170 terabajta informacija, što odgovara veličini koja je sedamnaest puta veća od količine štampanog materijala Kongresne biblioteke. Ova dramatična promena u povezanim tehnologijama računara i komunikacija, ponekad nazivana „treća industrijska revolucija“ menja prirodu vlada i suvereniteta i dovodi do raspršivanja moći. POUKE PROŠLOSTI Nekakvu predstavu o tome kuda idemo možemo da steknemo ukoliko se osvrnemo na prošlost razvijenog sveta. U prvoj industrijskoj revoluciji na početku devetnaestog veka, primena pare u mlinovima i transportu imala je snažan uticaj na ekonomiju, društvo i vladu. Promenjeni su modeli proizvodnje, rada, uslovi života, društvene klase i politička moć. Pojavilo se javno obrazovanje jer su sve složenije i potencijalno, po životnu sredinu, opasne fabrike zahtevale posebno obučene radnike. Policijske snage, kao što su londonski „bobiji“ formirane su da se bave rešavanjem problema izazvanih urbanizacijom. Obezbeđivane su subvencije za neophodnu infrastrukturu kanala i železničkih pruga. „Druga industrijska revolucija“, na prelazu u dvadeseti vek – električna energija, sintetički materijali i motor sa unutrašnjim sagorevanjem – donela je slične ekonomske i društvene promene. Sjedinjene Države su od prvenstveno poljoprivredne, postale izrazito industrijska i urbana država. Osamdesetih godina devetnaestog veka, većina Amerikanaca još je radila na farmama ili kao pomoćni radnici. Nekoliko decenija kasnije, većina je živela u gradovima i radila u fabrikama. Društvene klasne i političke podele su se menjale u skladu sa porastom važnosti gradskih radničkih i granskih sindikata. I ponovo, sa zakašnjenjem, izmenjena je uloga vlade. Dvostranački napredni pokret vodio je ka antimonopolističkom zakonodavstvu; prvim propisima o zaštiti potrošača od strane prethodnika Uprave za hranu i lekove i ekonomskoj stabilizaciji od strane Odbora za savezne rezerve. Sjedinjene Države uzdigle su se do statusa velike sile u svetskoj politici. Neki očekuju da će treća industrijska revolucija proizvesti istovrsne preobražaje u ekonomiji, društvu, vladi i svetskoj politici. Ove istorijske analogije nam pomažu da shvatimo neke od sila koje će oblikovati svetsku politiku u dvadeset prvom veku. Ekonomije i informacione mreže menjale su se mnogo brže nego vlade. Politički suverenitet i državna vlast nisu dostigle sličan obim
promena. „Ako postoji preovlađujući sociološki problem u postindustrijskom društvu – naročito u upravljanju tranzicijom – to je upravljanje pomenutim srazmerama.“81 Pojednostavljeno, nova tehnologija preobražava osnovne blokove od kojih je sazdana svetska politika. Ako se usredsredimo samo na tvrdu moć nacionalnih država, propustićemo novu realnost. Još uvek smo u ranoj fazi aktuelne informatičke revolucije, i njeni efekti na ekonomiju i politiku nisu ravnomerni. Kao što je bio slučaj sa parom u kasnom osamnaestom i električnom strujom u poznom devetnaestom veku, rast produktivnosti je zaostajao jer je društvo moralo da nauči kako da u potpunosti iskoristi nove tehnologije. Društvene ustanove menjale su se sporije od tehnoloških promena. Na primer, električni motor izumljen je 1881.godine, ali je trebalo da prođe gotovo četiri decenije pre nego što je Henri Ford prvi sproveo reorganizaciju fabričkih proizvodnih traka da se potpuno iskoristi prednost električne energije. Slična zakašnjenja važe i za informatičku tehnologiju i računare. Porast produktivnosti američke ekonomije vidljiv je tek od sredine devedesetih godina dvadesetog veka. Dolazak istinski masovnih komunikacija i radija pre jednog veka, koji je omogućila nova, jeftina električna energija, pruža neke pouke o mogućim društvenim i političkim posledicama i u današnje vreme. Ova pojava uvodi nas u doba masovne, popularne kulture. Efekti masovnih komunikacija i radio talasa, premda se to ne može reći i za telefon, naginjali su centralizaciji političkog uticaja. Sve veća raširenost informacija, dovela je do toga, da su one, čak i u demokratskim državama, bile centralizovanije nego što je to bio slučaj u doba lokalne štampe. Način na koji je Predsednik Frenklin Ruzvelt koristio radio tridesetih godina dvadesetog veka doveo je do dramatične promene u američkoj politici. Ove posledice naročito su bile naglašene u zemljama u kojima su pomenute promene išle uporedo sa usponom totalitarnih vlada koje su bile u stanju da potisnu druge izvore informacija. Neki naučnici zaista veruju da totalitarizam ne bi bio moguć bez upotrebe sredstava masovnih komunikacija koje su pratila drugu industrijsku revoluciju. Sredinom dvadesetog veka, ljudi su se plašili da će računari i komunikacije tekuće informatičke revolucije dovesti do stvaranja centralizovane kontrole društva od strane vlada, što je bilo opisano na dramatičan način u romanu Džordža Orvela 1984. Činilo se da su ogromni centralni računari napravljeni kako bi uvećali centralno planiranje i podigli nadzorne moći onih koji se nalaze na vrhu piramide. Televizija pod kontrolom vlade dominirala bi vestima. Pomoću centralne baze podataka, računari mogu da olakšaju vladama utvrđivanje i nadzor, a komercijalizacija je već izmenila ranije crte "slobodarske kulture" i kod interneta. Bez obzira na sve, tehnologija šifriranja podataka evoluira, a programi kao što su Gnutella i Freenet korisnicima interneta omogućavaju da anonimno razmenjuju digitalne informacije. Obećavaju veći prostor pojedincima nego što su to nekadašnji pesimisti zamišljali, a vladi je teže da kontroliše internet nego tehnologiju druge informatičke revolucije. Sa smanjivanjem troškova za kupovinu sve moćnijih i moćnijih računara čija se veličina smanjuje dok postaju sve rasprostranjeniji, njihove decentralizujuće posledice nadmašile su pomenute centralizujuće efekte. Internet stvara sistem u kome je moć posedovanja informacija rasprostranjenija. U poređenju sa radijom, televizijom i 81
Daniel Bell, The Coming of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting, Basic Books, New York, 1999, pp. 94, 97.
novinama, koje kontrolišu urednici i emiteri, internet stvara komunikaciju jedan-na-jedan (preko elektronske pošte), jedan-prema-mnogima (preko lične internet stranice ili elektronske konferencije), mnogi-prema-jednom (preko elektronskog emitovanja) i, možda najvažnije, mnogi-prema-mnogima („chat room“ na internetu). „Internet poruke se odlikuju sposobnošću da stižu dalje, brže i sa manje posrednika“. 82 Centralni nadzor je moguć, ali vlade koje teže da kontrolišu tokove informacija kroz kontrolu interneta suočavaju se sa visokim troškovima i frustracijom kao krajnjim ishodom. Pre nego da ponovo ojačaju centralizaciju i birokratiju, nove informatičke tehnologije naginjale su jačanju mrežnih organizacija, novog tipa zajednica i zahtevima za drukčijom ulogom vlade. Ovo znači da svetska politika neće biti oblast kojom se jedino vlade bave. I pojedinci i privatne organizacije, počev od korporacija preko nevladinih organizacija do terorista, biće u mogućnosti da igraju neposrednu ulogu u svetskoj politici. Širenje informacija znači da će moć biti rasprostranjenija, a neformalne mreže će uzdrmati monopol tradicionalne birokratije. Brzina internet operacija znači da će sve vlade, i ovde i u inostranstvu, imati manje kontrole nad svojom delatnošću. Političke vođe imaće manji stepen slobode delovanja pre nego što budu morale da se uhvate u koštac sa događajima, a onda će biti prinuđeni i da dele pozornicu sa više aktera. Konstruktivisti upozoravaju da ćemo morati da izbegavamo opčinjenost pojmovima kao što su „ravnoteža snaga“ i „hegemonija“, i merenje moći pomoću koga upoređujemo samo tvrdu moć država kojima upravljaju centralizovane vlade. Viđenja suverenih država u učenjima teoretičara realizma, pri čemu one vode politiku uravnoteživanja moći i međusobno se sudaraju poput bilijarskih kugli, zaslepeće nas do te mere da nećemo videti novu složenost svetske politike. NOVA SVETSKA POLITIKA? Efekti treće informatičke revolucije na centralne vlade još uvek su u ranoj fazi. Piter Draker i Hajdi i Alvin Tofler tvrde da informatička revolucija dovodi do kraja hijerarhijske birokratske organizacije koja je obeležila doba industrijske revolucije.83 U civilnim društvima, pošto se decentralizovane organizacije i virtuelne komunikacije odvijaju na internetu, one seku teritorijalne nadležnosti i razvijaju sopstvene modele upravljanja. Ako su ovi proroci u pravu, rezultat bi mogao da bude novi sajber-feudalizam, sa preklapajućim zajednicima i nadležnostima koje pretenduju na višestruke slojeve identiteta i lojalnosti građana. Ukratko, ovi preobražaji sugerišu povratak moderne centralizovane države kakva je dominirala svetskom politikom u poslednjih 350 godina. Umesto „među-državne“ politike, imaćemo širu „svetsku politiku“. Srednjovekovni Evropljanin je možda imao podjednaku lojalnost prema lokalnom gospodaru, vojvodi, kralju i Papi. Budući Evropljanin će možda dugovati lojalnost Britaniji, Parizu, Briselu, kao i nekolikim „sajber-zajednicama“ koje se bave religijom, radom i različitim drugim interesima. 82
Pippa Norris, The Digital Divide: Civic Engagement, Information Poverty and the Internet Worldwide, Cambridge University Press, New York, 2001, p. 232 83 Alvin Toffler and Heidi Toffler, The Politics of the Third Wave, Andrews and McMeel, Kansas City, MO, 1995) and Peter Drucker, „The Next Information Revolution“, Forbes, August 24, 1998, pp. 46 – 58.
Premda je sistem suverenih država još uvek dominantan model međunarodnih odnosa, možemo početi da razaznajemo i model unakrsnih zajednica i vlada koje unekoliko podsećaju na situaciju pre nego što je Vestfalski mir ozvaničio sistem država 1648. godine. Transnacionalni kontakti preko političkih granica bili su tipični za feudalno doba, ali su postepeno ograničavani usponom centralizovanih nacionalnih država. Suverenitet se sada menja. Pre tri decenije, transnacionalni kontakti već su rasli, ali su obuhvatali relativno mali broj elita uključenih u multinacionalne korporacije, naučne grupe i akademske ustanove. Sada internet pravi male troškove koji transnacionalnu komunikaciju čine dostupnim milionima ljudi. SUVERENITET I KONTROLA Suverenitet je vruće pitanje današnje svetske politike. Mnogi politički lideri opiru se svemu što im se čini da umanjuje nacionalnu autonomiju. Zabrinuti su zbog političke uloge Ujedinjenih nacija u ograničavanju upotrebe sile, ekonomskih odluka koje donosi Svetska trgovinska organizacija i nastojanja da se razviju institucije i sporazumi za zaštitu životne sredine. U njihovim očima, zamisao jedinstvenog mišljenja međunarodne zajednice je iluzorna. Okvir debate povodom sudbine suverene države, međutim, loše je postavljen. Kao što kaže politikolog iz tabora konstruktivista, Džon Rugi (John Ruggie): „Ovde je na delu izuzetno osiromašen mentalni sklop, koji je u stanju da vizuelizuje dugoročne pretnje sistemu država samo u smislu entiteta koji su institucionalna zamena za državu“. 84 Bolja istorijska analogija je razvoj tržišta i života u gradovima u ranom feudalnom periodu. Srednjovekovni trgovinski sajmovi nisu bili zamena za institucije feudalne vlasti. Oni nisu razarali zidine zamka niti uklanjali lokalnog gospodara, nego su donosili novo bogatstvo, nove saveze i nove stavove sažete u maksimi «gradski vazduh donosi slobodu.» Srednjovekovni trgovci razvili su lex mercatoria koji je uređivao njihove odnose u velikoj meri kao privatni skup pravila za vođenje poslova. Slično tome, danas svako, od hakera do velikih korporacija, razvija kod i norme interneta delom van kontrole formalnih političkih institucija. Razvoj transnacionalnih korporativnih intraneta iza zaštitinih zidova i kodiranja „predstavlja privatno prisvajanje javnog prostora“.85 Ovi privatni sistemi kao što su korporativni intraneti ili diskusione grupe širom sveta, posvećene konkretnim pitanjima kao što su zaštita životne sredine, ne predstavljaju frontalan izazov vladama suverenih država; oni jednostavno dodaju sloj odnosa koji suverene države ne kontrolišu efikasno. Ljudi će učestovati u transnacionalnim internet zajednicama bez da prestanu da budu lojalni građani, ali njihove perspektive će biti šire nego one tipičnih lojalnih građana pre pojave interneta. Čak i u doba interneta, promena uloge političkih institucija će verovatno biti postepeni proces. Nakon uspona teritorijalne države, drugi naslednici srednjovekovne vlasti kao što su italijanski gradovi-države i Hanseatska liga opstali su kao moguće alternative, sposobne da oporezuju i bore se gotovo dva veka. Pravo pitanje danas nije produženo postojanje suverene države, nego kako se menjaju njena centralizovanost i 84
John G. Ruggie, „Territoriality and Beyond: Problematizing Modernity in International Relations“, International Organization, Winter 1993, pp. 143, 155. 85 Saskia Sassen, „On the Internet and Sovereignty“, Indiana Journal of Global Legal Studies, Spring 1998, p. 551
funkcije. „Domet države porastao je u nekim oblastima, ali se smanjio u drugim. Vladari su priznali da njihova efikasna kontrola može da se poveća tako što će se udaljiti od pitanja koja ne mogu da reše“.86 Sve zemlje, uključujući najveće, suočavaju se sa rastućom listom problema koje je teško kontrolisati unutar suverenih granica – finansijski tokovi, trgovina drogom, klimatske promene, AIDS, izbeglice, terorizam i nametanje kulturnih vrednosti – da pomenemo nekoliko. Komplikovanje zadatka nacionalne uprave nije isto što i podrivanje suvereniteta. Vlade se prilagođavaju. U procesu prilagođavanja, međutim, one menjaju značenje suverene nadležnosti, kontrole i uloge privatnih aktera. Uzmite, na primer, problem kontrole američkih granica. Tokom jedne godine, u zemlju je na 3700 terminala u 301 tački ulaska ušlo 475 miliona ljudi, 125 miliona vozila i 21 milion dolaznih pošiljki. Potrebno je pet sati da se pregleda potpuno napunjen kontejner od četrdeset stopa, a više od 5 miliona ih uđe svake godine. Uz to, poslednjih godina, više od 2,7 miliona imigranata bez dokumenata jednostavno dopešači ili se preveze preko meksičke ili kanadske granice. Kao što je pokazao 11. septembar, teroristi mogu lako da se ubace, a lakše je uneti nekoliko funti smrtonosnog biološkog ili hemijskog agensa nego švercovati tone ilegalnog heroina ili kokaina koji pristižu svake godine. Jedini način da se Departman za unutrašnju bezbednost (Department of Homeland Security) uhvati u koštac sa takvim tokovima jeste da dopre izvan nacionalnih granica preko obaveštajnih službi i saradnje unutar nadležnosti drugih država te da se oslanja na privatne korporacije, kako bi se razvio transparentan sistem praćenja međunarodnih komercijalnih tokova tako da ovlašćeni službenici mogu da sprovode „virtuelne“ revizije dolaznih pošiljki pre nego što stignu. Tako rade carinski službenici širom Latinske Amerike, kako bi pomogli uvođenje bezbednosnih programa koji će smanjiti rizik da budu iskorišćeni od strane švercera droge, a međunarodni mehanizmi saradnje razvijaju se za praćenje trgovinskih tokova. Suverena država se prilagođava, ali kroz to menja značenje i ekskluzivnost nadležnosti vlade. Zakonske granice se ne menjaju, ali se u praksi zamagljuju. Nacionalna bezbednost – odsustvo pretnje glavnim vrednostima – drugi je primer. Šteta naneta klimatskom promenom ili unetim virusima može biti veća u smislu gubitka novca ili života nego posledice nekih ratova. Čak ukoliko neko još uže omeđi određenje nacionalne bezbednosti, priroda vojne bezbednosti se menja. Kako je istakla američka Komisija za nacionalnu bezbednost u dvadeset prvom veku, strane armije nisu okupirale SAD od 1814. godine, a vojska je postavljena tako da projektuje silu i vodi ratove daleko od naših obala. Vojska, međutim, nije dobro opremljena da nas zaštiti od napada na naše tlo od strane terorista koji civilne avione koriste kao oružje velike razorne moći. Sjedinjene Države pretrpele su više žrtava od transnacionalnih terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, nego od japanskog napada na Perl Harbor, 1941. godine. Danas, napadači mogu da budu vlade, grupe, pojedinci ili neka njihova kombinacija. Mreža Al Kaide koja je 11. septembra napala Sjedinjene Države uključuje pojedince i grupe iz mnogih zemalja i navodno je imala ćelije u čak pedeset država (uključujući SAD). Neki agresori mogu da budu anonimni i da se čak i ne približe ciljnoj zemlji. Kada se zvanični Vašington 1998. godine žalio kako je sedam moskovskih internet adresa umešano u provaljivanje tajni Pentagona i NASA-e, ruska vlada je odgovorila da telefonski brojevi sa kojih su napadi potekli nisu u funkciji. Sjedinjene 86
Stephen Krasner, „Sovereignty“, Foreign Policy, January / Februrary 2001, p. 24 i Linda Weiss, The Myth of the Powerless State, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1998
Države nisu ni na koji način mogle da znaju da li je ruska vlada bila upletena ili ne. Više od 30 država razvilo je agresivne programe kompjuterskog ratovanja, ali kao što to zna svako ko ima kompjuter, pojedinac takođe može da uđe u igu. Sa nekoliko ključnih udara, anonimni izvor bilo gde u svetu može da upadne i prekine (privatne) strujne mreže velikih gradova ili (javne) sisteme hitnih službi. Haker iz Malezije koji je isključio struju u Čikagu može da napravi veliku štetu u preko pola sveta. A vladini zaštitni zidovi nisu dovoljni. Svake noći američke softverske kompanije elektronski šalju posao u Indiju i druge zemlje gde softver inženjeri mogu da rade dok Amerikanci spavaju i pošalju ih nazad sledećeg jutra. Neko van američkih granica mogao bi takođe da ugradi skrivene ulaze duboko u kompjuterski kod, za kasnije korišćenje. Nuklearno odvraćanje, granične patrole i stacioniranje trupa u inostranstvu kako bi se oblikovale regionalne ravnoteže moći, biće važne i u informatičko doba, ali neće biti dovoljni da osiguraju nacionalnu bezbednost. Suprotstavljena tumačenja suvereniteta pojavljuju se čak i u domenu prava. Od 1945. godine, odredbe o ljudskim pravima su uporedo postojale u Povelji Ujedinjenih nacija zajedno sa odredbama koje štite suverenitet država. Kako smo videli u Poglavlju 6, Član 2.7 kaže da ništa neće ovlastiti Ujedinjene nacije da intervenišu u pitanjima unutrašnje nadležnosti. Ipak, razvoj globalnih normi anti-rasizma i gnušanje na južnoafričku praksu aparthejda, doveo je veliku većinu u UN do toga da zaobiđe ovaj princip. Još skorije, NATO intervencija na Kosovu bila je predmet žestoke debate između međunarodnih pravnika od kojih su neki tvrdili da je ona nelegalna jer Savet bezbednosti UN nije za nju dao izričito ovlašćenje, a drugi su tvrdili da je legalna pod korpusom međunarodnog humanitarnog prava koje je u razvoju. Drugi primer ove složenosti jeste hapšenje generala Augusta Pinočea u Britaniji 1998.godine, kao odgovor na španski zahtev za ekstradiciju, zasnovan na kršenjima ljudskih prava i zločinima počinjenim dok je bio predsednik Čilea. Informatička tehnologija, naročito internet, olakšala je zadatke usaglašavanja i ojačala aktiviste za ljudska prava, ali političke vođe, naročito u ranije kolonizovanim zemljama, čvrsto se drže zaštite koju pravni suverentitet pruža protiv intervencija spolja. Svet će verovatno gledati ova dva delimično kontradiktorna korpusa međunarodnog prava kako i dalje uporedo postoje i u narednim godinama. Za mnoge ljude, nacionalna država obezbeđuje važan izvor političkog identiteta koji im je važan. Kako smo videli u Poglavlju 6, ljudi su sposobni za različite unakrsne identitete – porodica, selo, etnička grupa, vera, nacionalnost, kosmopolitizam – a koji od njih preovladava često zavisi od konteksta. U mnogim predindustrijskim zemljama, preovladavaju podnacionalni identiteti plemena ili klana. U nekim postindustrijskim zemljama, uključujući Sjedinjene Države i evropske zemlje, počinju da se javljaju kosmopolitski identiteti kao što su „globalni građanin“ ili „staratelj planete Zemlje“. Još uvek je prerano da se razumeju ukupne posledice interneta, ali oblikovanje identiteta može se kretati u protivrečnim pravcima u isto vreme – gore do Brisela, dole do Britanije ili fiksirano na Parizu – kako diktiraju okolnosti. Fascinantna upotreba interneta za vešto upravljanje mekom moći može se naći u politici zajednica u dijaspori. Prema rečima stručnjaka za komunikaciju Dejvida Bolijera, „internet je bio božji dar za takve populacije jer velikom broju geografski razdvojenih ljudi sa zajedničkom istorijom omogućava da se organizuju u ogromne virtuelne
zajednice“.87 Internet im omogućava da predstave privlačne alternativne ideje onima kod kuće. Internet veze između njihovih sunarodnika koji žive u inostranstvu i onih u domovini, pomogle su pokretanje protesta u Pekingu protiv antikineskih nemira koji su se događali u Indoneziji, 1998. godine. Nezadovoljstvo etničkih Kineza koji su živeli u Indoneziji preneto je u Peking značajnom brzinom. Slično, u Zimbabveu, internet je bio ključan za širenje vesti o vladinim akcijama tokom spornih izbora. Jedan primer grupe iz dijaspore koja delotvorno koristi internet i druge medijske izvore da utiče na političke ishode u domovini je raseljena zajednica Gane. U izborima 2000. godine, koji su bili prva mogućnost da građani Gane demokratskim sredstvima promene svoju vladu, mreža dijaspore bila je ključna za mobilizaciju podrške i novca za kandidata opozicije. Internet mreže zajednice kao što su Sajber-grupa Gane (GCG), osnovana 1999. godine u Njujorku, okupila je dijasporu u Sjedinjenim Državama na agresivnu kampanju za promenu režima u Gani. GCG je u procesu uspostavljanja mreže između 2,5 miliona iseljenika iz Gane kako bi povećala protok kapitala u njihovu domovinu.88 Internet je takođe omogućio da protesti budu brzo organizovani od strane samostalnih amorfnih grupa pre nego hijerarhijskih organizacija. U vreme Vijetnama, planiranje protesta zahtevalo je nedelje i mesece za pamflete, postere i telefonske razgovore, i trebalo je četiri godine da veličina prvih protesta od 25.000 dostigne pola miliona učesnika 1969. godine. Nasuprot tome, jednog vikenda u februaru 2003.godine u Americi se pojavilo 800.000, a u Evropi 1,5 miliona ljudi da protestvuju zbog pretećeg rata u Iraku.89 Protesti ne predstavljaju „međunarodnu zajednicu“, ali često utiču na stavove kolumnista, parlamentaraca i drugih uticajnih ljudi u važnim zemljama čiji stavovi se zaključuju tom nejasnom frazom.90 Neprekidno nadmetanje za legitimnost ilustruje važnost meke moći. Rezultat može biti veća sklonost brzim promenama, pre nego dosledan pokret u bilo kom pravcu. Karakteristike interneta „mnogi ka mnogima“ i „jedan ka mnogima“ izgledaju „veoma povoljne za beskompromisni, egalitarni i libertenski karakter sajberkulture“. Jedna posledica su „flash pokreti“ - iznenadni talasi protesta – podstaknuti konkretnim pitanjima ili događajima, kao što su antiglobalistički protesti ili iznenadni rast koalicije protiv poreza na benzin koja je zaokupila evropsku politiku u jesen 2000, ili protesti širom sveta tokom iračkog rata 2003.godine.91 Političari postaju teatralniji i usmereni na globalnu publiku. Zapatistine pobune u meksičkoj provinciji Čiapas oslanjale su se manje na metke, a više na transnacionalni publicitet, čiji je veliki deo koordiniran na internetu, da izvrše pritisak na meksičku vladu za reforme. Politikolog Džejms Rozenau pokušao je da zahvati ovakve trendove pronalaženjem nove reči, „fragmegracija“, da izrazi ideju da i integracija ka većim identitetima i fragmentacija u 87
David Bollier, The Rise of Netpolitik, The Aspen Institute, 2003 (http://www.aspeninst.org/AspenInstitute/files/CCLIBRARYFILES/FILENAME/0000000077/netpolitik.pd f), pp. 21, 23, 24. 88 „A Brief History of GCG“, Ghana Cyber Group, Inc., July 28, 2003, (http://www.ghanacybergroup.com). Videti takođe: „Net Effect: Africa’s Expat Politics“, Foreign Policy, September / October 2003, p. 51. Dužnik sam Aleksandri Skako što mi je skrenula pažnju na ovaj slučaj. 89 Jennifer Lee, „How Protesters Mobilized So Many and So Nimbly“, The New York Times, February 23, 2003, Week in review, p. 41 90 Za različite poglede na to šta ona znači, videti: „What is the International Community?“ u izdanju časopisa Foreign Policy od septembra 2002. 91 Norris, p. 191
manje zajednice mogu da se dešavaju istovremeno. Nije, međutim, potrebno menjati engleski jezik da se shvati da naizgled protivrečni pokreti mogu da se dešavaju simultano. Oni ne iskazuju kraj suverene države, nego pokušavaju da njenu politiku učine promenljivijom i manje samoograničenom nacionalnm ljušturom. TRANSNACIONALNI AKTERI Kao što smo videli, odlika globalnog informatičkog doba je povećana uloga transnacionalnih aktera – nedržavnih aktera koji deluju preko međudržavnih granica. U tradicionalnoj međunarodnoj politici države imaju glavnu ulogu. Tako, na primer, koristimo skraćene izraze kao što su „Nemačka je želela Alzas“ ili „Francuska se plašila Britanije“. Ovo skraćivanje predstavlja korisno pojednostavljivanje, naročito u klasičnom periodu međunarodne politike. U osamnaestom veku, monarsi su govorili u ime države. Ako je Fridrih Veliki želeo nešto za Prusku, Fridrih je bio Pruska. U devetnaestom veku, spoljnopolitičke odluke kontrolisala je jedna šira elitna klasa, ali čak i uoči I svetskog rata, evropska diplomatija je bila smatrana za relativno usku salonsku diplomatiju. Uz to, u klasičnom periodu međunarodne politike, njena delatnost bila je više ograničena. Preovladavala su pitanja vojne bezbednosti, a njima se prvenstveno bavilo Ministarstvo spoljnih poslova. Kvalitativno, transnacionalni akteri su vekovima imali ulogu, ali kvantitativni pomak u drugoj polovini dvadesetog veka označava važnu promenu u međunarodnom sistemu. U svetu globalne međuzavisnosti, spoljnopolitička delatnost je šira, i izgleda da svako želi da stupi na scenu. U Sjedinjenim Državama, na primer, gotovo svaka domaća agencija ima neku međunarodnu ulogu. Ministarstvo poljoprivrede zainteresovano je za međunarodna pitanja prehrane; Agenciju za zaštitu životne sredine zanimaju kisele kiše i globalno zagrevanje; Obalsku stražu interesuje bacanje otpada u okean; Ministarstvo trgovine interesuje trgovina, a Trezor zanimaju kursevi valuta. Stejt Department ne kontroliše sva ova pitanja. Svaki biro u američkoj vladi ima svoje malo ministarstvo spoljnih poslova. U stvari, ako pogledamo američko predstavljanje u inostranstvu, samo manjina Amerikanaca u većini ambasada dolazi iz Stejt Departmenta. U kompleksnoj međuzavisnosti, društva stupaju u interakciju na mnogim tačkama. Ima suviše prometa za samo jednu tačku preseka. Ovakve interakcije preko državnih granica van centralne kontrole spoljnopolitičkih organa nazivaju se transnacionalni odnosi. Oni uključuju, ali se ne ograničavaju, na migraciju stanovništva, brz prenos kapitala iz jedne zemlje u drugu koji se dnevno odvija na svetskim tržištima akcija i novca, nezakonite trgovine oružjem i drogom, i neke oblike terorizma. Vlade mogu da pokušavaju da kontroliše ove aktivnosti, a u slučaju terorizma ili šverca to i moraju, ali je cena kontrole često veoma visoka. Na primer, Sovjetski Savez je strogo kontrolisao transnacionalne odnose, a sovjetska ekonomija je veoma trpela zbog toga. U okolnostima visokog stepena međuzavisnosti i velikog broja transnacionalnih aktera, možemo da budemo zavedeni skraćenicama koje su bile toliko korisne u klasičnom periodu. Kažemo nešto kao „Japan je saglasan da više uvozi“ ili „Amerika se usprotivila širokim zahtevima u odnosu na epikontinentalni pojas,“ ali ako pažljivije pogledamo, primećujemo da su japanske firme transnacionalno delovale kako bi više izvezle ili da su neki američki građani sprovodili međunarodno lobiranje s ciljem da podrže široko određenje epikontinentalnog pojasa.
Ova složenost interesa je uvek postojala, ali je veća u ekonomskim i društvenim nego u tradicionalnim pitanjima vojne bezbednosti. Pitanja bezbednosti često su više zajednička. Opstanak čovečanstva je očigledno kolektivno dobro. Društvena i ekonomska pitanja često su manje zajednička; postoji veća razlika u interesima. Prema tome, sa porastom ekonomske međuzavisnosti i usponom ekonomskih pitanja na listi prioriteta međunarodne politike, uviđamo da naše tradicionalne skraćenice manje odgovarajuće opisuju politički proces. Dozvolite mi da ovo ilustrujem slučajem nafte kojim smo se bavili u Poglavlju 7. Rekao sam da su 1973. godine zemlje-potrošači želele niže cene, a zemlje-proizvođači više. Politika je, međutim, mnogo složenija od toga. Proizvođački interesi unutar zemalja-potrošača tražili su više cene nafte. Mali proizvođači nafte u Teksasu nisu bili sasvim nezadovoljni kada je OPEC podigao cene nafte budući da su imali isti ekonomski interes kao i Arapi, a ne kao potrošači koji su se smrzavali u Novoj Engleskoj. Proizvođači nuklearne energije nisu bili nezadovoljni rastom cena nafte jer bi to moglo da pomogne da nuklearna energija postane konkurentniji izvor energije. Industrija uglja koja je u opadanju u Evropi i nezaposleni rudari takođe nisu bili nezadovoljni rastom cena nafte. Niti su to bili ekolozi, koji su verovali da će više cene smanjiti potrošnju i zagađenje. Tako da su unutar zemalja-potrošača postojale izuzetno velike razlike u interesima zbog cena nafte. U slučaju međuzavisnosti, politika izgleda drugačije kad podignemo veo nacionalnog interesa i nacionalne bezbednosti. Jedan od razloga zbog koga zemlje-potrošači nisu koristile ekstremnije mere kao što je sila, jeste to što su važni politički akteri unutar zemalja-potrošača osetljivost međuzavisnosti koja je dovela do visokih cena energije smatrali dobrom. De facto je postojala transnacionalna koalicija koju visoke cene nafte nisu činile nezadovoljnom. Naravno, postojanje protivrečnih interesa unutar zemalja nije novo. U SAD devetnaestog veka, politika je bila obeležena razlikama između južnjačkih farmera i severnih industrijalaca povodom carina. Nije ništa novo da unutar jedne zemlje postoje različiti interesi. Kada je predsednik Džordž. V. Buš 2002. godine podigao carinu na čelik, time je zadovoljio kompanije i sindikate – proizvođače čelika, ali je naneo štetu onima koji ga koriste. Kako smo videli u Poglavlju 2, unutrašnja politika uvek je bila važna za spoljnu politiku, ali sa povećanjem učešća u njoj, ona postaje sve važnija. Štaviše, pošto su neki od ovih domaćih interesa razvili sposobnost da direktno komuniciraju i stupaju u interakciju sa drugim interesima u drugim zemljama, na taj način razvijaju drugačiju vrstu svetske politike. Nezadovoljan situacijom u kojoj se našla teško oštećena naftna industrija u Teksasu, prvi Republikanac koji je ikada imenovan u Teksašku komisiju za železnice planira da članove OPEC ove nedelje u Beču natera da usvoje proizvodne limite za zemlje van OPEC kako bi se cene održale iznad 18$ za barel. „Ovi ljudi imaju više uticaja na našu ekonomiju u Teksasu nego bilo koji drugi ljudi na svetu“, rekao je Kent Hens. „Ako bismo mogli da cene stabilizujemo oko 18$, to bi bilo dobro i za proizvođača i za potrošača.“
-
The New York Times, 25. april 1985.92
Crtež 8.1. prikazuje dve forme svetske politike. Tradicionalna forma međunarodne politike je spoljni okvir dijagrama sa leve strane. Tradicionalna 92
„Texan to Urge Limits on Non-OPEC Output“, The New York Times, April 25, 1988, p. 3
međunarodna politika prati pravilne čvrste linije. Ako bi ljudi u Društvu 1 želeli da izvrše pritisak na Vladu 2, oni traže od Vlade 1 da razgovara sa Vladom 2. Ali u transnacionalnim odnosima, ljudi u Društvu 1 izvršiće pritisak direktno na ljude u Društvu 2. Dodatne linije na dijagramu sa desne strane su pojedinci ili nevladine organizacije koje deluju preko nacionalnih granica. Kada govorimo o politici međuzavisnosti, ne smemo da pretpostavimo da je sve zatvoreno tradicionalnim modelom odnosa između vlada. Jedna od drugačijih odlika složene međuzavisnosti je značaj drugih aktera pored države. Tradicionalno skraćivanje nije pogrešno. Ono ostaje najbolja prva procena, čak i za politiku međuzavisnosti. Države obično jesu glavni akteri. Ali ako pažnju ograničite samo na države, možete biti dovedeni u zabludu po pitanju politike međuzavisnosti. Države mogu da izgledaju neranjivo u celini, ali pažljiviji pogled pokazuje da su neki delovi država veoma ranjivi, a da drugi nisu. A ovi ranjivi delovi mogu delovati transnacionalno da bi poboljšali svoj položaj. Ukratko, države ostaju najvažniji akteri u međunarodnoj politici, ali kako nas konstruktivisti podsećaju, kada ste to rekli, niste rekli sve što je važno znati o politici i sukobima međuzavisnosti. NEVLADINE ORGANIZACIJE (NVO) Privatne organizacije takođe sve više prelaze nacionalne granice. Transnacionalne religiozne organizacije suprotstavljale su se ropstvu još 1775. godine, a u devetnaestom veku između ostalih osnovane su i Socijalistička internacionala, Crveni krst, mirovni pokreti, organizacije za oslobađanje žena, i Udruženje za međunarodno pravo. Pre I svetskog rata, bilo je 176 međunarodnih nevladinih organizacija. Njihov broj bio je, 1956.godine, gotovo hiljadu; 1970. blizu 2000. U skorije vreme, došlo je do eksplozije broja NVO, koji je samo tokom devedestih porastao sa 6.000 na oko 26.000. A brojevi ne pričaju čitavu priču, jer oni predstavljaju samo formalno konstitutisane organizacije. Mnoge NVO tvrde da deluju kao „globalna svest“ predstavljajući šire javne interese izvan delokruga pojedinačnih država, ili koje države imaju običaj da ignorišu. Iako nisu demokratski izabrane, one ponekad pomažu razvijanju novih normi vršeći direktan pritisak na vlade i poslovne lidere da izmene politiku, i indirektno menjajući javnu percepciju onoga što bi vlade i firme trebalo da rade. U smislu izvora moći, ove nove grupe retko poseduju mnogo tvrde moći, ali je informatička revolucija u velikoj meri ojačala njihove meke moći. Vlade sada moraju da dele pozornicu sa akterima koji mogu da iskoriste informacije da ojačaju svoju meku moć i izvrše pritisak na vlade direktno, ili indirektno, mobilišući njihove javnosti. Imajući u vidu moć urednika kojima se veruje i onih koji daju signale, a koji mogu da se probiju kroz lavinu raspoloživih informacija u doba interneta, grub način da se izmeri rastući značaj transnacionalnih organizacija je da se pogleda broj koliko su puta ove organizacije pomenute u glavnim medijima. Ovom merom, najveće NVO postale su etablirani igrači u borbi za pažnju uticajnih urednika. Na primer, nakon što je „Hjuman Rajts Voč“ (Human Rights Watch) objavio svoj „Izveštaj o stanju ljudskih prava u svetu 2003“ (World Report 2003), koji je uključivao oštru kritiku vlade SAD za ponašanje u ratu protiv terorizma, narednih deset dana u 288 novina i časopisa pojavili su se članci koji su pominjali ovu organizaciju.93 93
Videti: Search of Factiva / baza podataka Dow Jones, 14.1.2003. – 25.1.2003.
Novinski izveštaji tokom protekle decenije odražavali su rast ovog opšteg sektora; upotreba termina „nevladina organizacija“ ili „NVO“ povećala se 17 puta od 1992. Uz „Hjuman Rajts Voč“ (Human Rights Watch), druge NVO kao što su „Amnesti Internešnel“ (Amnesty International), Međunarodni Crveni krst, „Grinpis“ (Greenpeace), „Lekari bez granica“ (Medecins Sans Frontieres) i „Transparensi Internešnel“ (Transparency International) prošle su kroz eksponencijalni rast u smislu broja pominjanja u „mainstream“ medijima. Ne samo da postoji veliki porast broja transnacionalnih i vladinih kontakata, nego takođe postoji i promena u tipu. Raniji transnacionalni tokovi bili su čvrsto kontrolisani od strane velikih birokratskih organizacija kao što su multinacionalne korporacije ili rimokatolička crkva, koje su mogle da profitiraju iz ekonomije velikog obima. Takve organizacije ostaju važne, ali niži troškovi komunikacije u doba interneta otvorili su polje labavo strukturiranim nevladinim organizacijama sa malo zaposlenih u njihovom sedištu, pa čak i pojedincima. Ove nevladine organizacije i mreže naročito su delotvorne u prodoru u države bez obzira na granice. Zbog toga što često uključuju građane koji su dobro pozicionirani u unutrašnjoj politici nekoliko zemalja, one su u mogućnosti da usredsrede pažnju medija i vlada na pitanja koja ih okupiraju. Sporazum o zabrani mina, kako je ranije pomenuto, bio je rezultat zanimljive mešovite koalicije organizacija baziranih na internetu koje su radile sa vladama država srednje moći (Middle – power Governments) kao što su Kanada i nekim pojedincima-političarima i slavnim ličnostima kao što je pokojna princeza Dajana. Pitanja zaštite životne sredine su drugi primer. Uloga NVO bila je važna kao kanal komunikacije delegacija u diskusiji o globalnom zagrevanju u Kjotu 1997. godine. Industrija, sindikati i NVO nadmetale su se u Kjotu za pažnju medija iz glavnih zemalja u transnacionalnoj borbi povodom dnevnog reda svetske politike. Geografske zajednice i suverene države nastaviće da igraju glavnu ulogu u svetskoj politici još dugo vremena, ali će biti mnogo manje samodovoljne i više porozne. Moraće da pozornicu dele sa akterima koji mogu da upotrebe informacije za uvećavanje sopstvene meke moći i vrše pritisak na vlade direktno ili indirektno mobilišući njihovu javnost. Vlade koje žele da dožive brz razvoj otkriće da moraju da odustanu od nekih prepreka protoku informacija koje su kroz istoriju štitile zvaničnike od spoljne kontrole. Vlade koje žele visok nivo razvoja neće više moći da priušte udobnost čuvanja svoje finansijske i političke situacije u crnoj kutiji, kao što su radile Burme i Severna Koreja. Ova forma suvereniteta pokazala se kao suviše skupa. Čak i velike zemlje koje poseduju znatnu tvrdu moć, kao što su Sjedinjene Države, nalaze se u situaciji da pozornicu dele sa novim akterima i imaju više problema u kontroli svojih granica. „Sajber prostor“ neće zameniti geografski prostor i neće ukinuti državni suverenitet, ali kao što su to učinile gradske tržnice u feudalno doba, uporedo će postojati i u velikoj meri usložnjavati ono što teži da bude suverena država ili moćna zemlja. TRANSNACIONALNI TERORIZAM Drugi tip nedržavnih aktera koji postaje sve važniji jeste transnacionalni terorista. Terorizam nije nov u svetskoj politici. To je metod nasilja čiji koreni sežu duboko u istoriju. Teror znači veliki strah, a vlade u Francuskoj Revoluciji ili Staljinovom Sovjetskom Savezu koristile su ga da kontrolišu svoje stanovništvo. Terorizam su takođe
koristili anarhisti i drugi transnacionalni revolucionari u devetneastom veku, kao što smo videli u Poglavlju 3. I svetski rat delom je pokrenut atentatom. Ono što je danas novo je da tehnologija stavlja u ruke devijantnih individua i grupa sredstva velike destruktivne moći a koja su nekad bila rezervisane prvenstveno za vlade. U dvadesetom veku, šefovi vlada kao što su Staljin ili Hitler mogli su da ubiju veliki broj ljudi. Ako su teroristi u mogućnosti da pribave oružje za masovno uništenje u dvadeset prvom veku, oni će razviti slične sposobnosti. Zbog toga neki posmatrači o terorizmu govore kao o privatizaciji rata. Štaviše, tehnologija je složene sisteme modernih društava učinila ranjivijim za napad velikog obima. Kao što tvrdi Walter Laquer, «Ovaj trend prema povećanoj ranjivosti dešavao se čak i pre nego što ga je internet raširio».94 Napadi na Sjedinjene Države koje je 11. septembra izvela teroristička mreža Al Kaide i koji su odneli više od 3000 života, u skladu su sa trendom povećanja broja žrtava u napadima (iako je broj samih napada opao). Raniji akti terorizma - podmetanje bombe na letu Air India 1985. ubilo je 325 ljudi, a napad kamionom naoružanog eksplozivom na federalnu zgradu u Oklahoma Sitiju 168. Terorizam sedamdesetih i osamdesetih je u velikoj meri bio vođen ideologijom ili nacionalizmom, ali devedesetih su mu okvir sve više davala ekstremna religijska verovanja. Tradicionalni teroristi, bilo levičarski ili desničarski ili nacionalističko-separatistički nastrojeni, često su imali izvesne skrupule u vezi nasumičnog ubijanja nevinih ljudi, ali izgleda da su takve ograde danas manje važne. Kada se takvi stavovi kombinuju sa spremnošću da se žrtvuju sopstveni životi, novi teroristi mogu da nanesu ogromna razaranja. Dok su oni odgovorni za napade septembra 2001. godine bili motivisani određenom vrstom islamskog fundamentalizma, treba se podsetiti da je najgori prethodni incident u Sjedinjenim Državama (Oklahoma City) bio u potpunosti domaći, a da radikalne grupe voljne da koriste teror mogu da budu sekularne, kultne ili pridružene ekstremistima nekoliko religija. Šta je terorizam? Po američkom zakonu to je unapred planirano, politički motivisano nasilje protiv neborbenih ciljeva od strane različitih društvenih grupa. UN su donele konvencije za suzbijanje terorističkih podmetanja bombi, ubistava, uzimanja talaca i finansiranja terorizma. Rezolucija Saveta bezbednosti iz septembra 2001. koja je obavezala svih 189. država članica95 da uskrate utočište teroristima pomogla je legitimizaciju američkih akcija u Avganistanu. Ipak Generalnoj skupštini je bilo teško da se usaglasi oko rezolucije koja bi definisala terorizam. Arapske vlade predvođene Egiptom i Sirijom blokirale su svaki tekst koji nije izuzimao grupe kao što su Palestinci od definisanja da su teroristi. U njihovim očima, palestinski otpor izraelskoj okupaciji Zapadne obale bio je legitiman nacionalni otpor, a odgovori koje je izraelska vlada preduzimala bili su ubijanje nevinih palestinskih civila. Kao što skeptici ponekad kažu, „Onaj ko je terorista za jedne, za neke druge je borac za slobodu.“ Kada se Predsednik Džordž V. Buš 2001. godine obratio Generalnoj skupštini, rekao je da svet mora da se ujedini u „suprotstavljanju svim teroristima, a ne samo nekima. Nikakav nacionalni cilj, nikakvo zlo koje je bilo ko pretrpeo u prošlosti, ne može ikada opravdati namerno ubijanje nevinih“. Njegova izjava u skladu je sa doktrinom pravednog rata razmatranom u Poglavlju 6, i sa međunarodnim pravom. Mogu da postoje 94
Walter Laquer, „Left, Right and Beyond: The Changing Face of Terror“, in: How Did This Happen? Terrorism and the New War, James F. Hogue and Gideon Rose, eds. Council on Foreign Relations, Public Affairs, New York, 2001, p. 73 95 Broj država članica Ujedinjenih Nacija, popeo se ulaskom u punopravno članstvo Istočnog Timora i Švajcarske na 191. (Prim. Prev.)
dela nedržavnog političkog otpora koja ne treba smatrati terorizmom – na primer, borba protiv aparthejda u Južnoj Africi uglavnom nije uključivala ubijanje civila. Ali čak iako politička grupa može da tvrdi da odsustvo demokratskih procedura za promenu čini nasilje neophodnim u «ratu za nacionalno oslobođenje», oduzimanje nevinog života nije moralno ni pravno prihvatljivo po doktrini pravednog rata. Slično, ako države namerno ubijaju osobe koje nisu borci da bi terorisale stanovništvo, to je ratni zločin. Ako se terorizam definiše kao nedržavna upotreba sile u političke svrhe, države su izuzete (po definiciji), ali se one time ne iskupljuju ukoliko su upletene u slično nemoralno i ilegalno ponašanje. Uprkos svim poteškoćama koje postoje u vezi sa određenjem terorizma, ključno zlo namernog ubijanja nevinih ljudi u političke svrhe, široko je osuđeno moralnim kodeksima svih velikih religija kao i međunardnim pravom. Transnacionalni terorizam je za dvadeset prvi vek nešto kao piraterija u ranijim vremenima. Neke vlade daju gusarima sigurne luke da zarade prihode ili uznemiravaju neprijatelje. Danas neke države daju utočište teroristima da bi napadali njihove protivnike ili zato što su suviše slabe da kontrolištu takve grupe. Američka kampanja protiv talibanske vlade u Avganistanu i različite rezolucije Ujedinjenih nacija mogu da državno sponzorisani terorizam učine manje verovatnim u budućnosti. Istovremeno, tehnologija minijaturizacije eksploziva, ranjivost modernih sistema kao što su putovanja vazdušnim putem i rastuća lakoća komunikacije preko interneta pružaju mogućnosti nedržavnim akterima da učine veliku štetu preko granica čak i bez državne podrške. Ironično, zajednička pretnja koju oseća mnogo ljudi može da ojača poštovanje uloge država i važnost njihove saradnje u obezbeđenju bezbednosti. Anarhija međudržavnog sistema obično je podnošljivija nego haotična anarhija rata koji nedržavni akteri vode po sistemu svi protiv svih. INFORMACIJE I MOĆ MEĐU DRŽAVAMA Informatička revolucija čini svetsku politiku složenijom tako što daje veće mogućnosti nedržavnim akterima, što ima svoje dobre i loše strane, i smanjuje kontrolu centralnih vlada. Takođe utiče na moć među državama. Ovde koristi imaju Sjedinjene Države, a mnoge siromašnije zemlje zaostaju. Dok su neke siromašne zemlje kao Kina, Indija i Malezija napravile značajan napredak ulaskom u informacionu ekonomiju, 87% ljudi koji koriste internet živi u postindustrijskim društvima. U informatičko doba svet ostaje mešavina poljoprivrednih, industrijskih i ka uslugama orijentisanih ekonomija. Postindustrijska društva i vlade najteže pogođeni informatičkim dobom uporedo postoje i stupaju u interakciju sa zemljama daleko manje pogođenim informatičkom revolucijom. Hoće li ova digitalna podela opstati dugo vremena? Smanjenje troškova može da omogući siromašnim zemljama da preskoče ili zaobiđu neke faze razvoja. Na primer, bežične komunikacije već zamenjuju skupe zemaljske vodove, a tehnologije prepoznavanja glasa daju nepismenima pristup računarskoj komunikaciji. Internet može da siromašnim farmerima pomogne da bolje razumeju vremenske i tržišne uslove pre planiranja useva, a više informacija može da umanji ulogu pohlepnih posrednika. Učenje na daljinu i internet veza mogu da pomognu izolovanim lekarima i naučnicima u siromašnim zemaljama. Ali ono što je siromašnim zemljama najpotrebnije jeste osnovno obrazovanje i infrastruktura.
Tehnologija se vremenom širi, i mnoge zemlje teže da razviju sopstvene silikonske doline. Lakše je, međutim, identifikovati virtuelne ključeve kraljevstva visoke tehnologije nego otvoriti njegove kapije. Dobro razvijena komunikaciona infrastruktura, sigurna prava svojine, čvrsta vladina politika i okruženje koje podstiče nove poslovne formacije, razvijeno tržište kapitala i kvalifikovanu radnu snagu, od kojih mnogi razumeju engleski (jezik 80% svih veb stranica), vremenom će doći u neke siromašne zemlje, ali ne brzo. Čak i u Indiji, koja ispunjava neke kriterijume, softverske kompanije zapošljavaju stotine hiljada ljudi, ali polovina od 1 milijarde stanovnika Indije ostaje nepismena. Informatička revolucija ima sveukupan decentralizujući i ujednačavajući efekat, ali da li će takođe ujednačiti i moć među državama? Pošto smanjuje troškove i prepreke ulasku na tržišta, trebalo bi da smanjuje i moć velikih država i jača moć malih država i nedržavnih aktera. Ali u praksi, međunarodni odnosi su složeniji nego što to implicira takav tehnološki determinizam. Neki aspekti informatičke revolucije pomažu malima; ali neki pomažu onima koji su već veliki i moćni. Postoji nekoliko razloga za ovo. Prvo, veličina je još uvek važna. Ono što ekonomisti nazivaju „preprekama ulasku“ i „ekonomijama velikog obima“ ostaje važna stvar i u nekim aspektima moći koji se odnose na informaciju. Na primer, na meku moć snažno utiče kulturni sadržaj onoga što se emituje ili pojavljuje u filmovima i televizijskim programima. Velike etablirane industrije zabave često uživaju značajne ekonomije skale u proizvodnji i distribuciji sadržaja. Udeo dominantnog američkog tržišta na svetskim tržištima filmskih i televizijskih programa je pravi primer. Novopridošlima je teško da se nadmeću sa Holivudom. Štaviše, u informatičkoj ekonomiji, postoje „efekti mreže“, koji povećavaju obrt na skali. Kao što znamo, jedan telefon je beskorisan. Drugi dodaje vrednosti, i tako dalje kako mreža raste. Drugo, čak i onde gde je sada jeftino širiti postojeće informacije, prikupljanje i proizvodnja novih informacija često zahteva veliku investiciju. U mnogim situacijama gde ima nadmetanja, nove informacije najviše znače. U nekim dimenzijama, informacija je javno dobro bez premca: potrošnja jedne osobe ne umanjuje potrošnju druge. Tomas Džeferson koristio je analogiju sveće. Ako daje svetlo vama, ne umanjuje svetlo meni. Ali u situaciji gde ima nadmetanja, moglo bi da predstavlja veliku razliku ako ja prvi dobijem svetlo i vidim stvari pre vas. Dobar primer je prikupljanje obaveštajnih podataka. Amerika, Rusija, Britanija i Francuska imaju kapacitete za prikupljanje i proizvodnju u poređenju sa kojima su kapaciteti drugih zemalja veoma mali. Objavljeni izveštaji govore da Sjedinjene Države troše nekih 30 milijardi $ godišnje na obaveštajne aktivnosti. U nekim komercijalnim situacijama, obično je bolje biti prvi pokretač nego brzi sledbenik. Ironično je, ali ne slučajno, da za sve diskusije o smanjenju udaljenosti zbog interneta firme još uvek okupljaju u Silikonskoj dolini, izdvojenoj maloj oblasti južno od San Franciska, zbog onoga što se naziva „efektom koktel zabave“. Ono što čini uspeh je neformalni pristup novoj informaciji pre nego što ona postane javna. „U industriji gde je nova tehnologija stalno na ivici zastarelosti, firme moraju da brzo prepoznaju potražnju, obezbede kapital i iznesu proizvod na tržište ili će ih u protivnom pobediti konkurent.“96 Veličina tržišta i blizina za konkurente, dobavljače i potrošače u informatičkoj ekonomiji je još uvek važna. 96
Douglas McGray, „The Silicon Archipelago“, Daedalus, 128 : 2, p. 167
Treće, oni koji počinju prvi, često su kreatori standarda i arhitekture informatičkih sistema. Kao u čuvenoj pesmi Roberta Frosta, kada se jednom probije staza kroz šumu i krenete njome, teško je vratiti se na drugu. Ponekad će „sirove“ jeftine tehnologije otvoriti prečice koje omogućavaju preticanje prvog pokretača, ali u mnogim slučajevima, razvoj informatičkog sistema koji zavisi od utvrđene staze odražava prednost prvog pokretača. Korišćenje engleskog jezika i model najpopularnijih naziva internet domena su pravi primer. Delom zbog preobražaja američke ekonomije osamdesetih, a delom zbog velikih investicija usmeravanih vojnim nadmetanjem tokom Hladnog rata, Sjedinjene Države su često bile prvi pokretač i još uvek uživaju vođstvo u primenu širokih varijeteta informatičkih tehnologija. Četvrto, kao što smo videli, vojna moć ostaje važna u kritičnim domenima međunarodnih odnosa. Informatička tehnologija ima neke efekte na korišćenje sile koja koristi malima a nekad ide u prilog već moćnima. Komercijalna dostupnost ranije skupe vojne tehnologije, koristi malim državama i nevladinim akterima i povećava ranjivost velikih država. Na primer, danas svako može od komercijalnih kompanija, za mali novac da naruči u rezoluciji od 1 metra satelitske slike onoga što se dešava u drugim zemljama. Komercijalne firme i pojedinci mogu da odu na internet i pristupe satelitskim fotografijama koje su pre samo nekoliko godina bile najstroža tajna i koštale vlade milijarde dolara. Kada se pre nekoliko godina jednoj nevladinoj grupi učinilo da je američka politika prema Severnoj Koreji suviše alarmirajuća, objavila je privatne satelitske snimke severnokorejskih rampi za lansiranje raketa. Očigledno, druge zemlje mogu da kupe slične slike američkih baza. Uređaji za globalno pozicioniranje koji daju precizne lokacije, nekada vlasništvo isključivo vojske, sada su na raspolaganju u lokalnim prodavnicama elektronske opreme. Štaviše, informatički sistemi čine bogate zemlje ranjivijima jer time dodaju nove mete za terorističke grupe (uključujući i one koje sponzorišu države). Zamislivo je da će u narednih 25 godina sofisticirani neprijatelj (kao što je mala zemlja sa resursima za „sajber ratovanje“) odlučiti da može da ucenjuje Sjedinjene Države. Takođe postoji perspektiva samostalnih „sajber napada“. Drugi trendovi, međutim, ojačavaju već moćne. Informatička tehnologija proizvela je revoluciju u vojnim poslovima. Senzori postavljeni u svemiru, neposredno emitovanje, super-brzi računari i složeni sofveri obezbeđuju mogućnost prikupljanja, sortiranja, obrade, prenosa i širenja informacija o složenim događajima koji se dešavaju na širokom geografskom prostoru. Ova svest o dominantnom području borbe kombinovana sa preciznim određivanjem meta proizvodi moćnu prednost. Kao što su dva Zalivska rata pokazala, tradicionalne procene odnosa nosača oružja kao što su tenkovi ili avioni postaju irelevantne osim ako uključuju sposobnost da se ovo oružje integriše sa informacijama. To je bila greška koju je načinio Sadam Husein (kao i oni koji su 1990. u Kongresu predviđali masovne američke žrtve). Mnoge relevantne tehnologije dostupne su na komercijalnim tržištima, a može se očekivati da će slabije države kupiti mnoge od njih. Ključ, međutim, neće biti posedovanje modernog hardvera ili naprednih sistema, nego sposobnost da se integriše sistem sistema. U ovoj dimenziji, Sjedinjene Države će verovatno zadržati vođstvo. U informatičkom ratovanju, čak i mala prednost predstavlja veliku razliku. INFORMATIČKA REVOLUCIJA I SLOŽENA MEĐUZAVISNOST
Informatička revolucija nije ujednačila moć među državama. Do sada je imala suprotan učinak, a realisti se možda osećaju oslobođenim krivice. Šta je, međutim, sa smanjenjem uloge vlade i moći svih država. Ovde su promene mnogo više u skladu sa predviđanjima liberala i konstruktivista. Složena međuzavisnost sigurno je mnogo veća u prostoru višestruktih kanala kontakta između društava. Eksplozija informacija proizvela je „paradoks obilja“.97 Obilje informacija dovodi do gubljenja pažnje. Kada su ljudi pretrpani velikim količinama informacijama, imaju teškoća da razlikuju na šta da se usredsrede. Više nego informacija, pažnja postaje resurs koji nedostaje, a oni koji mogu da razlikuju vrednu informaciju od pozadinskog šuma stiču moć. Urednici i oni koji daju signale sve su zahtevniji, a ovo je izvor moći za one koji nam mogu reći gde da usmerimo našu pažnju. Nazivi brendova i sposobnost da se izdaje međunarodna potvrda «Good Housekeeping» biće sve važniji. Uz to, javnost je postala sve pažljivija i osetljivija na propagandu. Propaganda kao forma slobodne informacije nije nova. Hitler i Staljin efikasno su je koristili tridesetih godina. Miloševićeva kontrola televizije bila je ključna za njegovu moć u Srbiji devedesetih. U Moskvi 1993., bitka za moć vodila se u TV stanici. Sada je poverenje ključni resurs, i važan izvor meke moći. Ugled postaje čak i važniji nego u prošlosti, a političke borbe vode se oko stvaranja i razaranja kredibiliteta. Vlade se nadmeću za poverenje ne samo sa drugim vladama, nego sa velikim brojem mogućnosti uključujući novinske medije, korporacije, nevladine organizacije, međuvladine organizacije i mrežu naučnih zajednica. Politika je postala nadmetanje za poverenje. U svetu tradicionalne politike moći obično je reč o onima čija vojska ili ekonomija pobeđuju. Politika u informatičko doba „može da se odnosi na kraju na one čija priča pobedi“.98 Vlade se nadmeću između sebe i sa drugim organizacijama da ojačaju sopstveni kredibilitet i oslabe kredibilitet svojih protivnika. Pogledajte borbu između Srbije i NATO da se postavi okvir tumačenju događaja na Kosovu 1999. i događaja u Srbiji godinu dana kasnije. Pre demonstracija koje su dovele do svrgavanja Slobodana Milosevića oktobra 2000. godine, 45% odraslih Srba slušalo je Radio Slobodna Evropa i Glas Amerike. Nasuprot tome, svega 31% slušalo je Radio-Beograd, stanicu koju je kontrolisala država.99 Štaviše, domaća alternativna radio stanica, B92, omogućila je pristup zapadnim vestima, a kada je vlada pokušala da je zatvori, nastavila je da emituje takve vesti na internetu.100 Informacije koje izgledaju kao propaganda mogu ne samo da budu odbačene, nego može da se ispostavi da su kontraproduktivne ukoliko podrivaju ugled zemlje. Preterane tvrdnje u vezi sa oružjem za masovno uništenje Sadama Huseina i vezama sa Al Kaidom, 2003.godine su možda pomogle mobilisanje domaće podrške iračkom ratu, ali ankete pokazuju da je naknadno otkrivanje preterivanja zadalo skup udarac britanskom i američkom kredibilitetu. U novim uslovima više nego ikada, tzv. meka propaganda može se pokazati delotvornijom nego tvrda. 97
Herbert A. Simon, „Information 101: It’s Not What You Know, It’s How You Know It“, The Journal for Quality and Participation, July / August 1998, pp. 30 – 33. 98 John Arquilla and D. Ronfeldt, The Emergence of Noopolitik: Toward an American Information Strategy, RAND , Santa Monica, CA, 1999, p. 53 99 Edward Kaufman, „A Broadcasting Strategy to Win Media Wars“, The Battle for Hearts and Minds, Center for Strategic and International Studies, Washington, DC, 2003, p. 303. 100 Vidi „Guerilla Radio“, citiran u Poglavlju 2
Primer Iraka ilustruje da moć ne teče nužno onima koji mogu da zadrže informacije. Pod određenim okolnostima, privatne informacije mogu da naruše kredibilitet onih koji ih poseduju. Kako je to istakao dobitnik Nobelove nagrade Džordž Akerlof, prodavci polovnih automobila imaju više znanja o njihovim manama nego potencijalni kupci. Štaviše, vlasnici loših automobila će verovatno više želeti da ih prodaju nego vlasnici dobrih. Ove činjenice vode potencijalne kupce da smanjuju cenu koju su voljni da plate kako bi se prilagodili nepoznatim manama. Stoga rezultat superiorne informacije prodavaca nije da poboljšaju prosečnu cenu koju dobijaju, nego da im onemogući da prodaju dobra polovna kola za njihovu stvarnu vrednost. Za razliku od asimetrične međuzavisnosti u trgovini, gde moć ide onima koji mogu da priušte ograničavanje ili prekid trgovinskih veza, moć informacije ide onima koji mogu preurediti i na pravi način vrednovati informaciju kako bi izdvojili ono što je i tačno i važno. Jedna implikacija viška izvora slobodnih informacija i uloga kredibiliteta je da će meka moć verovatno manje biti funkcija jednostavnih materijalnih izvora nego u prošlosti. Kada je sposobnost da se proizvede i raširi informacija nedovoljan izvor, ograničavajući faktori uključuju kontrolu štamparskih presa, radio stanica i novinske štampe. Tvrda moć – na primer, korišćenje sile da se preuzmu radio stanice – može da generiše meku moć. U slučaju televizije koja pokriva ceo svet, bogatstvo takođe može da vodi ka mekoj moći. Na primer, CNN ima sedište u Atlanti a ne u Amanu ili Kairu, zato što Amerika drži vodeću mesto u ovoj industriji i u tehnologiji. Kada je Irak 1990. izvršio invaziju Kuvajta, činjenica da je CNN u osnovi bila američka kompanija pomogla je da se ovo pitanje širom sveta tretira kao agresija (analogno sa Hitlerovim akcijama tridesetih godina), a ne kao opravdan pokušaj da se preokrene kolonijalno ponižavanje (analogno sa indijskim široko prihvaćenim „oslobađanjem“ portugalske kolonije Goa šezdesetih godina). Do 2003. godine, međutim, uspon kablovskih mreža u regionu kao što su Al Džazira i Al Arabija uzdrmao je američki monopol i obezbedio lokalno oblikovanje pogleda koji se tiču iračkog rata. Bliska veza između tvrde i meke moći verovatno će unekoliko oslabiti pod uslovima složene međuzavisnosti u informatičko doba. Moć elektronskih medija ostaje, ali će ona biti sve više dopunjivana internetom sa njegovim višestrukim kanalima komunikacije, koje kontrolišu brojni akteri koji ne mogu da koriste silu da kontrolišu jedni druge. Na sukobe će uticati ne samo to koji akteri poseduju televizijske mreže, radio stanice ili veb sajtove – kad postoji obilje takvih izvora– nego takođe i ko poklanja pažnju kojim izvorima informacija i dezinformacija. Emitovanje putem elektronskih medija je vrsta širenja informacija koje su dugo imale uticaj na javno mnjenje. Usredsređivanjem na pojedine sukobe i probleme ljudskih prava, stanice su vršile pritisak na političare da odgovore na određene inostrane sukobe pre nego na neke druge – na primer, na Somaliju pre nego na Južni Sudan devedesetih. Ne iznenađuje da su vlade težile da utiču, manipuliše ili kontrolišu televizijske i radio stanice, i da su mogle da to rade sa značajnim uspehom jer je relativno mali broj mesta za emitovanje korišćen da ista poruka dopre do mnogo ljudi. NOVI GLOBALNI AKTERI Svet je gotovo stigao do jedne vrste neosrednjovekovlja u kome su institucije i izvori autoriteta veoma raznovrsni. Baš kao što su predvodnici vitezova templara ili franjevačkog reda bili iznad svih osim
najmoćnijih prinčeva, tako i generalni sekretar Amnesty International-a i glavni operativni službenik Royal Duch Shell-a bacaju mnogo duže senke na međunarodnoj pozornici nego lideri Moldavije, Namibije ili Naurua. Država možda nije sasvim spremna da se povuče, ali ona nije ono što je bila.
-
Peter J. Spiro101
INFORMATIČKA REVOLUCIJA I DEMOKRATIZACIJA Što se tiče država, većinu informacija oblikuju demokratije. Ovo nije slučajno. Njihovim društvima je dobro poznata slobodna razmena informacija a njihovim upravljačkim ustanovama to ne predstavlja pretnju. One mogu da oblikuju informacije zato što takođe mogu i da ih dobijaju. Autoritarne države, tipične među onima koje zaostaju, imaju znatno više problema. Vlade kao što je kineska mogu da nadziru pristup svojih građana internetu kontrolisanjem provajdera internet usluga i posmatranjem relativno malog procenta korisnika. Moguće je, ali skupo, sprovesti takva ograničenja, a kontrola ne mora da bude potpuna da bi bila delotvorna u političke svrhe. Singapur, država koja kombinuje čvrstu političku kontrolu sa ekonomskim liberalizmom, kombinovala je svoj politički nadzor sa rastućom ulogom interneta. Kako, međutim, društva kao što je Singapur dostižu nivo razvoja pri kome veći broj obrazovanih radnika traži manje ograničenja za pristup mreži, Singapur je u opasnosti da izgubi radnike sa stvaralačkim znanjem, svoje najvrednije bogatstvo za nadmetanje u informatičkoj ekonomiji. Zato se Singapur bori sa dilemom preoblikovanja vlastitog obrazovnog sistema kako bi podstakao pojedinačnu kreativnost kakvu će tražiti informatička ekonomija, dok u isto vreme pokušava da drži postojeći društveni nadzor nad protokom informacija. Zatvoreni sistemi postaju sve skuplji. Drugi razlog zbog koga zatvoreni sistemi postaju sve skuplji jeste da je za strance rizično da investiraju sredstva u autokratsku zemlju gde se ključne odluke donose daleko od očiju javnosti. Transparentnost postaje ključna prednost za zemlje koje traže investicije. Sposobnost da se informacija zadrži od puštanja u javnost, koja je nekad izgledala toliko vredna autokratskim državama, podriva kredibilitet i transparentnost koje su neophodne za privlačenje investicija u uslovima globalne konkurencije. Ova tvrdnja je bila ilustrovana azijskom finansijskom krizom iz 1997.godine. Vlade koje nisu bile transparentne nisu kredibilne, pošto se informacije koje nude smatraju za pristrasne i selektivne. Štaviše, kako napreduje ekonomski razvoj i razvijaju se društva sa jakom srednjom klasom, represivne mere postaju sve skuplje ne samo kod kuće, nego takođe i u pogledu očuvanja međunarodnog ugleda zemlje. I Tajvan i Južna Koreja su kasnih osamdesetih otkrili da bi suzbijanje rastućih zahteva za demokratijom i slobodnim izražavanjem bili skupi u pogledu reputacije njihovih zemalja i meke moći kojom raspolažu. Počinjući tada da se demokratizuju, oni su ojačali svoje kapacitete – u poređenju sa, na primer, Indonezijom – da se uhvate u koštac sa ekonomskom krizom. Kakvi god da su budući efekti međudejstva i virtuelnih društava, jedna politička posledica sve većeg protoka slobodnih informacija kroz višestruke kanale je već jasna: države su izguble mnogo od svoje kontrole nad informacijama o vlastitim društvima. Državama koje teže da se razviju potreban je strani kapital, te tehnologija i organizacija 101
Peter J. Spiro, „New Global Communities, Nongovernmental Organizations in International Decisionmaking Institutions“, Washington Quarterly, 18:1 Winter, 1995, pp. 45 – 46.
koje idu uz njega. Geografski situirane zajednice su i dalje najvažnije, ali vlade koje žele da vide brz razvoj shvatiće da moraju da se odreknu nekih prepreka informatičkim tokovima koje su zvaničnike štitile od spoljne kontrole. Vlade koje žele visok nivo razvoja više neće moći da priušte komfor čuvanja svog finansijskog i političkog stanja u nacionalnoj crnoj kutiji. Nalazimo se u tako ranoj fazi informatičke revolucije da svaki zaključak mora da bude provizoran. Svejedno, sadašnji dokazi podržavaju četiri glavna argumenta. Prvo, neki liberali greše u svojim predviđanjima izjednačavanja efekata informatičke i komunikacijske revolucije na distribuciju moći među državama. Delom je to zato što „ekonomije velikog obima“ i „prepreka za ulazak“ opstaju u odnosu na komercijalne i strateške informacije; a delom zato što u odnosu na slobodne informacije, veće države će često biti dobro pozicionirane u nadmetanju za kredibilitet. Drugo, jeftini tokovi informacija stvorili su izuzetnu promenu u kanalima kontakta preko državnih granica. Nevladini akteri koji deluju transancionalno imaju mnogo veće mogućnosti da organizuju i propagiraju svoje poglede. Suverene države su lakše za prodor i manje liče na crne kutije. Politički lideri otkriće da je teže održavati koherentno ređanje spoljnopolitičkih pitanja. Treće, informatička revolucija menja političke procese na način da će se otvorena demokratska društva i transnacionalni akteri uspešnije nadmetati za ključni resurs moći – kredibilitet - nego autoritativne države. Konačno, meka moć postaje sve važnija u odnosu na tvrdu moć nego što je to bilo u prošlosti, jer kredibilitet postaje ključni resurs moći i za vlade i za NVO. Iako koherentnost vladine politike može da se smanji u više pluralističkim i otvorenim državama, iste te zemlje mogu da budu bolje pozicionirane u smislu kredibiliteta i meke moći. Ukratko, geografski situirane države koje realisti posebno ističu nastaviće da strukturiraju politiku i u informatičkom dobu, ali konstruktivisti su u pravu kada tvrde da se procesi svetske politike unutar te strukture temeljno menjaju.
Pitanja za raspravu: 1. Šta je treća industrijska revolucija? Po čemu se razlikuje od prethodnih industrijskih revolucija? 2. Kako informatička revolucija i Internet utiču na svetsku politiku? 3. Šta je jače – centralizujući ili decentralizujući efekti napretka informatičke tehnologije? 4. Na koji način informatička revolucija utiče na državni suverenitet? Kakve promene donosi u međunarodnom sistemu država i u globalnoj upravi? 5. Da li je informatička revolucija donela približno ujednačavajući efekat u smislu moći i bogatstva među državama? 6. Šta je «digitalna podela»? Koje implikacije ona ima, naročito za zemlje u razvoju? Da li je informatička revolucija donela približno ujednačavajući efekat u smislu moći i bogatstva među državama? 7. Koje su tri dimenzije informacije? 8. Ko su transnacionalni akteri? Da li dobijaju na značaju? Navedite neke primere moći transnacionalnih aktera u informatičkom dobu?
9. Koja je uloga velikih država u upravljanju međunarodnom ekonomijom? Koja je uloga institucija? 10. Kakav je odnos između informatičke revolucije i demokratije? Da li su globalizacija i informatička revolucija osnažile civilno društvo u nedemokratskim državama? Kakav uticaj one imaju na političku participaciju? PREPORUČENA LITERATURA: 1. Keohane, Robert O., and Joseph S. Nye, Jr., „Power and Interdependence in the Information Age“, Foreign Affairs, September / October 1998 2. Litan, Robert, „The Internet Economy“, Foreign Policy, March/April 2001 3. Simon, Herbert Al, „Information 101: It's Not What You Know, It's How You Know It“, The Journal for Quality and Participation, July/August 1998 4. Meyer-Schoenberger, Viktor, and Deboarh Hurley, „Globalization of Communication“, in Joseph S. Nye and John D. Donahue, eds., Governance in a Globalizing World, pp. 135-151 5. Matthews, Jessica T., „Power Shift“, Foreign Affairs, January 1997, pp. 50 - 66 6. Florini, Ann, ed., The Third Force, Carnegie Endowment,Washington, DC, 2000 DODATNA LITERATURA (Preporučena literatura): Adams, James, “Virtual Defense”, Foreign Affairs, May/June 2001, pp. 98-112. Arquilla, John, and David Ronfeldt, The Emergence of Noopolitik: Toward an American Information Strategy, Rand Corporation, Santa Monica, CA, 1999 Bell, Daniel, The Coming of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting,Basic Books, New York, 1999 Drucker, Peter, “The Next Information Revolution”, Forbes, August 24, 1998, pp. 46-58 Dyson, Esther, Release 2. 1: A Design for Living in the Digital Age, Broadway Books, New York, 1998 Edwards, Michael, NGO Rights and Responsibilities, The Foreign Policy Centre, London, 2000 Florini, Ann, ed., The Third Force, Carnegie Endowment, Washington, DC, 2000 Flynn, Stephen, „Beyond Border Control“, Foreign Affairs, November / December 2000, pp. 57 – 68. Guetzkow, Harold, Multiple Loyalties: Theoretical Approaches to a Problem of International Organization, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1955
Hill, Kevin, and John Hughes, Cyberpolitics, Rowman and Littlefield, New York, 1998 Hoge, James, and Gideon Rose, eds., How Did This Happen? Terrorism and the New War, Public Affairs, New York, 2001 Kaldor, Marry, Helmut Anheier, and Marlies Glasius, eds., Global Civil Society 2003, Oxford University Press, Oxford, 2003 Kamarck, Elaine, and Joseph S. Nye, Jr., eds. Governance.com: Democracy in the Information Age, Brookings Institution Press, Washington, DC, 2002, Poglavlje 1 Keohane, Robert O., and Jospeh S. Nye, Jr., Transnational Relations and the World Politics, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1972 Khagram, Sanjeev, James V. Rikker, and Kathryn Sikkink, eds., Restructuring World Politics: Transnational Social Movements, Networks and Norms, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2002 Lafeber, Walter, Michael Jordan and the New Global Capitalism, Norton, New York, 1999 Lennon, T.J., ed., The Battle for Hearts and Minds: Using Soft Power to Undermine Terrorist Networks, MIT Press, Cambridge, MA, 2003 Lessig, Lawrence, Code and Other Laws of Cyberspace, Basic Books, New York, 2000 Litan, Robert, „The Internet Economy“, Foreign Policy, March / April 2001, Matthews, Jessica T., „Power Shift“, Foreign Affairs, January 1997, pp. 50-66 Norris, Pippa, The Digital Divide: Civic Engagement, Information Poverty, and the Internet Worldwide, Cambridge University Press, New York, 1999 Nye, Joseph S., Jr., Soft Power: The Means to Success in World Politics, Public Affairs, New York, 2004 Pells, Richard, Not Like Us, Basic Books, New York, 1997
Perrit, Henry H., Jr., „The Internet as a Threat to Sovereignty?“, Indiana Journal of Global Legal Studies, Spring 1998, pp. 423 – 442. Quinlan, Joseph, and Marc Chandler, „The U. S. Trade Deficit: A Dangeorus Illusion“, Foreign Affairs, May / June 2001 Roberts, Adam, „The So – called ’Right’ of Humanitarian Intervention“, Yearbook of International Humanitarian Law, May / June 2001, pp. 98 – 112. Ruggie, John G., „Territoriality and Beyond: Problematizing Modernity in International relations“, International Organization, Winter 1993 Saich, Tony, „Globalization, Governance, and the Autoritarian State: China“, in: Joseph S. Nye, Jr., and John Donahue, eds., Governanace in a Globalizing World, Brookings Institution Press, Washington D. C., 2000 Sassen, Saskia, „ On the Internet and Sovereignty“, Indiana Journal of Global Legal Studies, Spring 1998 Simon, Herbert A., «Information 101: It's Not What You Know, It's How You Know It,», The Journal for Quality and Participation, July/August 1998 Smith, Gordon, and Moises Naim, Altered States: Globalization, Sovereignty, and Governance, International Development Research Center, Ottawa, 2000 Sola, Pool, Ithiel, Technologies of Freedom, Belknap, Cambridge, MA, 1983 Spiro, Peter, „The New Sovereigntists“, Foreign Affairs, November / December 2000 Spruyt, Hendryk, The Sovereign State and its Competitors, Princeton University Press, Princeton, NJ, 1994 Strange, Susan, The Retreat of State, Cambridge University Press, Cambridge, 1996 Stern, Jessica, The Ultimate Terrorist, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1999 (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: Džesika Stern, Ekstremni teroristi, Aleksandria Pres, Beograd, 2004)
Williamson, Jeffrey, Globalization and Inequality Then and Now: The Late 19th and Early 20 th Centuries Compared, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 1996
POGLAVLJE 9
NOVI SVETSKI POREDAK? Različita viđenja budućnosti
Međunarodna politika ostaje i dalje područje samopomoći, u kojoj su države suočene sa bezbednosnom dilemom i gde vojna moć igra značajnu ulogu. Iako postoje mehanizmi kojima se ta moć može ublažiti kao što su ravnoteža snaga, međunarodne norme, pravo i organizacije, oni nisu predupredili sve ratove. Logika međunarodnih sukoba, onako kako je opisana kod Tukidida, još se primenjuje u nekim delovima sveta. Sa završetkom Hladnog rata, došlo je do značajnih rasprava o izgledima za stvaranje novog svetskog poretka. Kao što ćemo videti kasnije, bilo je mnogo manje jasno šta to u stvari znači. Postojao je novi svetski poredak, ukoliko se ima na umu da je nestao bipolarni međunarodni sistem koji je nastao posle Drugog svetskog rata. To je, međutim, bio poredak u okviru anarhičnog sistema država, i nije neminovno bio pravedan poredak. Neki su smatrali da novi svetski poredak znači izbegavanje problema koji vladaju u anarhičnom sistemu država. Da li je takav svet uopšte moguć? Britanski istoričar Arnold Tojnbi, napisao je početkom Hladnog rata da nacionalna država i cepanje atoma ne mogu istovremeno da postoje na istoj planeti. U svetu suverenih država, gde je rat poslednji vid odbrane a nuklearne bombe - oružje koje se može upotebiti u krajnjoj instanci, smatrao je da nešto mora da nestane, po mogućstvu država. I kako smo imali prilike da vidimo u prethodna dva poglavlja, globalizacija i informatička revolucija predstavljaju nove izazove suverenitetu država, u pozitivnom i negativnom smislu.
Teritorijalna država nije uvek postojala u prošlosti, tako da nije nužno da postoji i u budućnosti. Rascepkane političke jedinice i sistemi država postojali su još za vreme Tukidida, ali države sa velikom teritorijom koje su glavni osnov međunarodne politike nastale su tek posle perioda renesanse. Tridesetogodišnji rat iz sedamnaestog veka još uvek je imao neke odlike feudalnog rata, te se stoga smatra i poslednjim feudalnim ratom i prvim ratom između teritorijalnih država. Države sa velikom teritorijom kakve mi danas poznajemo, bile su glavne institucije savremene svetske politike samo tokom tri ili četiri veka. Mnogi futurolozi predviđaju opadanje značaja teritorijalne države. Prema njima, novi svetski poredak podrazumeva postojanje strukture koja prevazilazi „dilemu anarhije”. Posle Drugog svetskog rata, mogu se uočiti pet većih nastojanja da se osmisle alternativna promišljanja koja prevazilaze nacionalnu državu kao model za oblikovanje svetske politike. Svetski federalizam - Kao jedna od najstarijih tradicija u evropskom mišljenju, federalizam smatra da je rešenje za problem anarhije - međunarodna federacija: države bi, naime, pristale da se odreknu sopstvenog naoružanja i da prihvate određeni stepen centralne vlade. Federalisti su često pravili poređenja sa udruživanjem 13 američkih kolonija u 18. veku. Neki smatraju da je istorija beležnica napretka ka formiranju teritorijalno većih političkih jedinica. Ipak, federalizam se nije pokazao kao veoma uspešna zamisao. Mir nije jedina stvar koju ljudi vrednuju. Ljudi takođe žele pravdu, bogatstvo, kao i nezavisnost, i nisu toliko uvereni da će ih svetska vlada štititi. Pored toga, kod malo ljudi postoji ubeđenje da bi taj „federalni melem” funkcionisao, odnosno da bi predstavljao rešenje za problem rata. Čak i da je anarhični sistem država bar i delimičan uzrok rata, ukidanje nezavisnih država ne bi nužno značilo i kraj rata. Kao što smo već videli u prethodnim poglavljima, većina ratova koja se nedavno dogodila bili su unutar država.
Funkcionalizam - Ideja međunarodnog funkcionalizma nastala je zbog nedostataka zamisli federalizma. Funkcionalizam, popularan u 1940-im, smatra da ekonomska i društvena saradnja mogu da stvore zajednice koje prevazilaze granice država i da se na taj način otkloni problem rata. To znači da bi suverenitet (država) tada
postao manje relevantan, i iako bi formalno jezgro država još uvek postojalo, nestao bi njen neprijateljski sadržaj. Od kraja Drugog svetskog rata, na osnovu funkcionalističkog promišljanja nastale su neke od specijalizovanih agencija Ujedinjenih Nacija kao što su Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO), Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i druge. Funkcionalizam postoji i danas u određenoj meri, u svetu sa mnogim transnacionalnim
interesima,
nevladinim
organizacijama,
multinacionalnim
korporacijama i slično. Ipak, funkcionalizam se nije pokazao kao uspešna zamisao za formiranje svetskog poretka,
jer većina država nerado pristaje da postane toliko
međuzavisna u smislu da postanu previše ranjive od drugih. Regionalizam - Zamisao regionalne integracije je postala veoma popularna u 1950-im i 1960-im. Žan Mone, šef Francuske Komisije za planiranje, smatrao je da bi funkcionalistički pristup na regionalnom nivou mogao da dovede do udruživanja Nemačke i Francuske, i tako speči obnavljanje sukoba koje su one vodile u Prvom i Drugom svetskom ratu. Evropa je 1950. godine započela ostvarenje tog procesa sa tzv. Šumanovim planom, koji je podrazumevao integrisanje zapdnoeverospkih industrija uglja i čelika. Nakon 1957. godine, Ugovorom iz Rima osnovano je Zajedničko evropsko tržište, koji je omogućio postepeno smanjenje trgovinskih barijera i harmonizaciju širokog spektra poljoprivrednih i ekonomskih politika, što je sve kulminiralo stvaranjem Evropske unije 1992. godine. Kao što smo videli, i drugi regioni u svetu su pokušali da podražavaju evropski regionalizam, od kojih je NAFTA najznačajniji primer u Zapadnoj hemisferi. Ipak, 1965. godine, Šarl de Gol, tadašnji predsednik Francuske, i kasnije, 1980-ih Margaret Tačer, u to vreme premijer Velike Britanije, utvrdli su granice tome koliko daleko mogu ići regionalne integracije. Do sredine 1990-ih, u zemljama Evropske unije postojala su široko rasprostranjena ambivalentna osećanja o stepenu suvereniteta koje one treba da prenesu na regionalne vlade. Nova zajednička valuta, euro, puštena je u opticaj 2002. godine ali ne u svim državama članicama Unije. Uprkos tome što je kretanje ka formiranju federacije bilo sporo, i što se Unija suočava sa organizacionim i ustavnim problemima u procesu pridruženja novih članica sa Istoka Evrope, može se reći da se Evropa promenila na bolje u poređenju sa ranijim razdobljima koja smo proučavali. Evropska Unija predstavlja jedan tekući i dinamični eksperiment u međunarodnim
odnosima. Kako njene članice brižljivo nastavljaju da pregovaraju, nastala je isprepletena mreža multilateralnih institucija koje se bave različitim pitanjima od poljoprivrede do zajedničkih odbrambenih snaga, i poseban evropski identitet. Iako na nivou političkog odlučivanja i dalje ostaju razlike među državama članicama, istraživanja javnog mnenja pokazuju da mnogi građani Evropske unije doživljavaju sebe kao Evropljane, na isti način kao što vide sebe i kao Francuze, Nemce ili Špance. Ovo je u skladu sa postavkama teorije socijalnog konstruktivizma u kojoj se ističe uloga koju imaju ideje i kultura u stvaranju političkih identiteta i uverenja. Države članice Evropske unije izabrale su da povećaju složenu međuzavisnost između njih, verujući da odnos između cene i dobrobiti, daje prednost saradnji između država u odnosu na koncept pune nezavisnosti država. U današnjoj Evropi, možda neće svi biti u istom čamcu, ali čamci su zajedno privezani na različite načine, doduše mnogo drugačije nego ranije. Na primer, u mnogim oblastima zakoni EU su stariji od zakona država članica. Evropska unija, dakle, predstavlja novi oblik međunarodne politike, ali samo na regionalnom nivou. Ekologizam – Tokom ’70-ih, ekologizam daje novi znak nade različitim oblicima svetskog poretka. Ričard Folk u knjizi „Ova ugrožena planeta“ tvrdi da dve stvari mogu da obezbede osnovu za novi svetski poredak, a to su: porast značaja transnacionalnih, neteritorijalnih aktera i rastuća međuzavisnost među akterima u uslovima oskudice. Folk smatra da može doći do postepenog razvoja svesti običnih ljudi o opšteprihvaćenim vrednostima koje bi prevazišle granice nacionalnih država. Antikolonijalizam, antirasizam, veća jednakost, i težnja ka očuvanju životne sredine ne bi samo učvrstili odnose između većine članica Ujedinjenih nacija, nego bi tako nastali novi međunarodni režimi koji bi se bavili rešavanjem problema smanjenja prirodnih bogatstava u svetu. Krajnji cilj bio bi stvaranje međunarodnih normi koje u prvi plan ističu vrednosti kao što su mir, pravda, ekološka ravnoteža, i novi oblik svetskog poretka. Usled tehnoloških promena i ekonomskog rasta naglašeni su ekološki problemi i izvršen je pritisak na resurse kao što su okeani, atmosfera, i biološka raznovrsnost koji se smatraju zajedničkim dobrom. Tokom prošlog veka, vlade mnogih država potpisale su više od 170 međunarodnih ugovora koji se odnose na pitanja od zajedničkog interesa kao što su ribarstvo, kisele kiše, tanjenje ozonskog omotača, zaštita ugroženih vrsta, pitanja Antarktika i zagađivanje okeana. Dve trećine tih ugovora potpisano je nakon prve
Konferencije Ujedinjenih Nacija o životnoj sredini održane u Stokholmu 1972. godine. Takođe, značajne Konferencije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i globalnom zagrevanju održane su u Brazilu 1992. i Japanu 1997. godine. Ekološka pitanja su podstakla i razvoj brojnih nevladinih organizacija koje deluju transnacionalno. Pored toga, većina razvijenih zemalja, preko svojih unutrašnjih politika, pokazuje snažan porast zabrinutosti za životnu sredinu. Međutim, Folk je precenio stepen oskudice resursa i potcenio u kom stepenu nove tehnologije mogu da zamene postojeću oskudicu, jer je i u mnogim siromašnim zemljama zabrinutost za ekologiju na drugom mestu, odmah iza želje za brzim ekonomskim razvojem. Sajberfeudalizam - Kao što smo imali prilike da vidimo u prethodnom poglavlju, neki teoretičari organizacije u informatičkom dobu kao što su Piter Draker i Alvin i Hajdi Tofler tvrde da informatička revolucija izjednačava hijerarhijske odnose među akterima i zamenjuje ih mrežnom organizacijom. Prema njima, centralizovane vlade i njihove birokratije iz dvadesetog veka postaće decentralizovane organizacije u dvadeset prvom veku, a privatna tržišta kao i neprofitne organizacije obavljaće sve više vladinih funkcija. Štaviše, stručnjak za Internet, Ešter Dajson smatra da će decentralizovane organizacije i virtuelne zajednice koje su se razvile u okviru Interneta, prevazići jurisdikcije teritorijalnih država i razviti svoje vlastite obrasce upravljanja. Iako će nacionalne države i dalje postojati, one neće zauzimati centralno mesto u životima ljudi. Ljudi će živeti na osnovu višestrukih dobrovoljnih ugovora, a iz zajednica će ulaziti i izlaziti jednim pritiskom na „miš“. Novi obrazac, uz ukrštanje zajednice i vlade postao bi savremeniji i civilizovaniji u poređenju sa feudalnim svetom koji je postojao pre nego što je Vestfalski sistem postao dominantan. Iako možemo primetiti da postoje određena kretanja u tom pravcu, ova vizija o tome kako će izgledati svet posle nacionalnih država ostavlja otvorena pitanja o tome, kako će se sukobiti zahtevi virtuelnih i geografskih zajednica, i kako će se rešiti problemi nasilja i bezbednosti. Šta više, kao što smo videli u prethodnom poglavlju, nove informatičke tehnologije mogu biti korisno upotrebljene ali i zloupotrebljene. Današnji teroristi koriste računare, pretražuju informacije o naoružanju i koordiniraju svoje aktivnosti preko interneta. Tako hakeri koji žive u nekim dalekim mestima mogu ugroziti
druge zemlje, a da ne pređu granice svoje vlastite države. U takvim okolnostima, građani mogu zahtevati postojanje jačih, a ne slabijih država koje će moći da im pruže zaštitu. Kao što je to Tomas Hobs istakao vekovima ranije, anarhija koja postoji među državama ima svoje opasnosti, ali su one mnogo manje od oblika anarhije u kojoj ne postoji vlast da pruži zaštitu od delovanja nedržavnih aktera. Nasuprot predviđanjima datim u ovih pet modela, nacionalna država nije još uvek zastarela. Oni koji veruju da je koncept nacionalnih država zastareo, često to ilustruju jednostavnom analogijom. Oni, naime, tvrde da je danas nacionalna država napadnuta i balističkim raketama i elektronskim porukama koje za tili čas mogu preći njihove granice. Kao što su vatrena oružja i pešadija prodirali i uništavali srednjovekovne tvrđave, tako su nuklearni projektili i Internet učinili nacionalnu državu zastarelim konceptom. Ali ljudi od svojih političkih ustanova zahtevaju tri stvari: fizičku bezbednost, ekonomsko blagostanje i zajednički identitet. Promene u međunarodnim procesima veoma sporo menjaju mesto tih vrednosti, i to će trajati sve dok nacionalna država pruža i obezbeđuje te tri vrednosti u većoj meri nego bilo koja druga institucija. Multinacionalne kompanije, nevladine organizacije i međunarodne (vladine-prim.prev.) organizacije nemaju vojnu silu koja pruža takvu bezbednost, kao ni legitimnost da se odredi središte za stvaranje zajedničkog identiteta. Štaviše, u ovom razdoblju ljudske istorije, do procvata demokratije došlo je samo unutar konteksta nacionalnih država. Virtualne zajednice su još uvek slabije od geografskih zajednica. Dakle, uprkos dugoj tradiciji nastojanja da se osmisle alternative, država koja ima stalnu teritoriju, kao i svoje izazove i dalje će zauzima središnje mesto u svetskoj politici. Države su se održale kao takve, ali se menja kontekst svetske politike. Revolucionarne promene do kojih je došlo u tehnologiji učinile su da svet izgleda mnogo manji i tešnje povezan. Skoro istovremeno, te brze promene su izazvale kod ljudi mnoge etničke, verske i nacionalističke podele. Kao što smo to imali prilike da vidimo u sedmom poglavlju, globalizacija može dovesti do procesa ekonomske integracije i političke fragmentacije u isto vreme. Komunikacije menjaju svet. Diplomatija se danas vodi uporedo sa dešavanjima. U Zalivskom ratu, i Sadam Husein i Džordž Buš gledali su CNN da bi čuli najnovije vesti. Tokom borbi u Avganistanu, i Osama Bin Laden i Džordž V. Buš gledali su CNN i
arapsku televizijsku stanicu Al Džazira. U Iračkom ratu, televizijski izveštači putovali su zajedno s trupama. Problemi ljudskih prava i patnja mnogih u udaljenim delovima sveta, uživo nam se predstavlja u dnevnim sobama putem televizije. Ljudi iz siromašnih zemalja koji zarađuju jedan dolar dnevno postaju bolje obavešteni o načinu života ljudi koji zarađuju milione dolara godišnje. Prema Kenetu Rogofu, bivšem glavnom ekonomisti Međunarodnog monetarnog fonda, visok stepen povezanosti između poslovnog sveta i mišljenja potrošača širom planete može uticati na globalnu ekonomsku aktivnost ka opštoj ekonomskoj recesiji, mnogo više nego u prošlosti. „Jedan od razloga zbog koga smo postali sinhronizovaniji”, kaže on, „jeste da svi gledamo CNN”.102 Ekonomska integracija ne znači, međutim, i političku integraciju. Većina ljudi koji putem televizije Al Džazira prate ratove u Avganistanu i Iraku, imaju različito viđenje događaja u odnosu na one koji iste stvari prate reko CNN-a. Na sličan način, svetska mreža omogućava da više informacija bude dostupno većem broju ljudi, ali ljudi ne tragaju uvek za istom vrstom ili izvorom informacija. Internet, kablovska i satelitska televizija više podstiču da se emitovanje informacija usmeri ka specifičnim grupama ljudi, nego što pružaju zajednički kriterijum koji bi bio tipičan za televizijsko emitovanje. Kanadski teoretičar komunikacija Maršal Makluan rekao je jednom da su savremene komunikacije stvorile, kako je on nazvao, „globalno selo”. Metafora globalnog sela može, međutim, biti pogrešna zbog toga što je globalni politički identitet i dalje slab. U većem delu sveta, čini se da jačaju a ne da slabe nacionalni, verski, etnički identiteti. Umesto globalnog sela, mi imamo više sela širom sveta koja sve više znaju jedna za druge. A sela podrazumevaju parohijalizam, kao i zajednicu. Na osnovu tog istovremenog procesa integracije i dezintegracije, nastala su dva poznata, previše uprošćena shvatanja o budućnosti svetske politike posle hladnog rata. Kraj istorije ili sukob civilizacija? Frensis Fukujama je 1989. godine objavio je članak pod naslovom „Kraj istorije”. Naravno, on to nije mislio bukvalno, nego je tvrdio da smo sa padom komunizma dostigli krajnju tačku ideološkog razvoja i „pojavu zapadne liberalne demokratije kao 102
Joseph Kahn, "The World’s Economic Slide Together into Recession", The New York Times, November 25, 2001.
konačnog oblika ljudske vladavine”. Duboki ideološki rascepi vodili su ka međunarodnim sukobima tokom 20. veka, a pokreti kao što su fašizam i komunizam bili su odgovori na poremećaje u tradicionalnom načinu života usled procesa modernizacije. Industrijalizacija je otrgla ljude iz njihovih sela ili malih zajednica, i učinila ih podložnim angažovanju u velikim ideološkim pokretima. Vremenom se, ipak, liberalni kapitalizam pokazao kao mnogo uspešniji sistem, zbog stvaranja većeg stepena blagostanja i učešća građana. Kraj Hladnog rata nagovestio je pobedu liberalnog kapitalizma. Sa jedne strane, Fukujama je u pravu. Više ne postoji jedan jedinstveni konkurent liberalnom kapitalizmu, kao jedinoj preovlađujućoj ideologiji. Pored toga, potpuno su promenjeni i odnosi između bogatih zemalja sa demokratskim uređenjem. Ni Nemačka i Francuska, niti Sjedinjene Države i Japan, ne očekuju ili planiraju rat jedni protiv drugih. Složena međuzavisnost između njih stvara „velika ostrva demokratskog mira” u današnjem svetu, i stoji u istom redu kao i Kantove liberalne prognoze. S druge strane, međutim, poslehladnoratovski svet se pre može opisati kao povratak istorije, nego da se radi o „kraju istorije”. Povratak istorije podrazumeva više uobičajenih okolnosti, u kojima pojedinačna ideološka neslaganja ne vode ka velikim sukobima u međunarodnoj politici. Liberalni kapitalizam ima mnogo konkurenata, iako su oni međusobno podeljeni. Kina i Rusija koriste kapitalizam i globalno tržište, iako nijedna od njih nije ni sasvim liberalna ni sasvim kapitalstička država. U drugim područjima sveta, verski fundamentalizam dovodi u pitanje teoriju i praksu liberalnog kapitalizma. Iako ponekad posmatramo sve verske fundamentalizme kao jednu celinu, postoji više različitih fundamentalizama. Ono što je zajedničko svima njima su delovanje protiv, kao i suprotstavljanje sekularnom liberalnom kapitalizmu. Jedan od velikih odgovora i konkurenata liberalnom kapitalizmu posle kraja Hladnog rata jeste etnički, verski i nacionalni komunalizam. Tokom 1993. godine, Semjuel P. Hantington je objavio članak (a kasnije i knjigu) pod naslovom „Sukob civilizacija”, zahvaljujući kojima je postao poznat po suprotnim shvatanjima od Fukujame. Hantington smatra da iako su glavni izvori sukoba u novom svetu ideološki i ekonomski, važniji uzrok koji bi imao uticaja na sukob bio bi kulturni. Sledeći Arnolda Tojnbija, Hantington je podelio svet u 8 velikih „civilizacija” (Zapadnu i Latinoameričku, Afričku,
Islamsku, Kinesku, Hindu, Pravoslavnu, Budističku i Japansku). On je predvideo kako će sukobi izbijati po rasednoj liniji između tih civilizacija. Nasuprot onim realističkim teoretičarima koji su koristili teoriju ravnoteže snaga da predvide obnavljanje međudržavnih sukoba između Nemačke i njenih suseda, ili nekih liberala koji su očekivali da će se demokratski mir raširiti po svetu, Hantington se pokazao kao veoma mudar jer se usredsredio na kulturu kao izvor sukoba. Sa druge strane, Hantington je previše uprostio svoje shvatanje prihvatajući jednu Tojnbijevu prilično proizvoljnu podelu civilizacija. Kao što smo imali prilike da vidimo u sedmom poglavlju, kulture nisu ni homogene ni statične kategorije, nego se one često prepliću i menjaju. Došlo je do velikog broja sukoba unutar tih velikih „civlizacija” prema Hantingtonovoj mapi sveta (na primer, unutar afričke civilizacije ili islama), nego između njih. Neki posmatrači smatraju da teroristički napadi Osame bin Ladena i njegov poziv na Islamski Džihad protiv Zapada, potvrđuju da je Hantington bio u pravu, ali neko može smatrati opravdanim i događaje posle Septembra 2001. godine, kao i građanski rat unutar Islama između ekstremnih fundamentalista i pristalica umerenih struja. Mnogi muslimani umerenih pogleda imaju više zajedničkog sa umerenim Hrišćanima ili Jevrejima, nego sa Osama bin Ladenom. Nedostatak takvih shvatanja, kod Fukujame i kod Hantingtona, jeste nastojanje da smeste poslehladnoratovski svet u jedan ili u drugi obrazac. Jedna mera, međutim, ne odgovara svima. Kao što smo prethodno videli, osim različitih kultura postoje i veoma različiti oblici država, prema stepenu ekonomske modernizacije. Fukujamina pobeda liberalnog kapitalizma i demokratskog mira veoma se dobro uklapa u veći deo postindustrijskog sveta. Realizam može mnogo da nam kaže o odnosima između zemalja u predindustrijskom i industrijskom periodu. Hantingtonovo usmeravanje na sukobe do kojih dolazi zbog različitih kultura, više odgovara predindustrijskom svetu i njihovim odnosima sa ostatkom sveta. Kao što smo već videli, etnički i kulturni sukobi nastaju kada su identiteti pod znakom pitanja usled velikih društvenih promena koje prate procese modernizacije i globalizacije. Ljudi sa sličnim etničkim karakteristikama tvrde da je njihov zajednički identitet veoma moćna ideja, ali kada pokušavaju da kontrolišu državu, to nazivamo nacionalizmom. Realisti kritikuju Hantingtona ističući da su takve nacionalne države u
zategnutim odnosima sa transnacionalnim civilizacijama i kulturama u čijim osnovama je religija, koje su u središtu njegovog shvatanja. Kao što smo primetili na Bliskom Istoku, nacionalne države kao što su Egipat i Sirija su se pokazale jače od pan-arabizma, i trenutno su one u borbi protiv snaga islamskog fundamentalizma. Čak i kada države preovladaju, nacionalizam varira po svom intenzitetu. Veoma je poučno posmatrati razliku između Istočne i Zapadne Evrope. Pod komunističkom vladavinom na Istoku, nacionalistički i etnički sukobi bili su zamrznuti u periodu od pola veka. Kraj Hladnog rata i nestanak sovjetske hegemonije oživeli su mnoge takve napetosti. Na primer, sa krajem Hladnog rata i nestankom komunističke vlade, razlike između Srba, Hrvata, Muslimana i Kosovskih Albanaca izbile su u prvi plan sa katastrofalnim posledicama u Jugoslaviji. Širom bivšeg Sovjetskog Saveza, mnoge etničke grupe raširile su se van državnih granica rasplamsavajući nove etničke sukobe i oživljavanje nacionalizma. Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi posle kraja Hladnog rata, bile su zanemarljive mogućnosti za izbijanje međudržavnih sukoba, a zemlje koje su pre toga bile žestoki rivali, osnovale su Evropsku uniju. Kako se to može objasniti? Delimično objašnjenje može biti uloga ekonomskog rasta. Kada ljudi žive bolje, neslaganja između njih mogu biti manjeg intenziteta. Deo objašnjenja može biti i demokratija, jer tamo gde ljudi imaju mogućnost da stvore za sebe određene javne procedure, strasti mogu biti nadvladane. Neka neslaganja na Zapadu nestala su za tokom demokratskih procesa - o tome najbolje svedoči rasprava koja se vodila u Zapadnoj Nemačkoj po završetku Drugog svetskog rata a koja je dovela do promena u udžbenicima i do novog razumevanja nemačke istorije. Deo odgovora je i formiranje regionalnih institucija koje su okupile stanovnike Zapadne Evrope u jedan veći poredak u kome krajnja nacionalistička shvatanja nisu naišla na odobravanje. Čak i u Zapadnoj Evropi, međutim, daleko od toga da je nacionalizam savladan i nestao sa scene. Mnogi Evropljani ne žele da njihov nacionalni identitet bude potpuno utopljen u evropski identitet. Još uvek postoje preostali strahovi između Francuza i Nemaca. Jedan od razloga zbog čega Francuzi podržavaju proces evropskih integracija, jeste što tako drže Nemce pod kontrolom. Pored toga, mnogi stanovnici Zapadne Evrope su zabrinuti zbog imigranata i reaguju protiv njih. Oni strahuju od migracija sa Severa Afrike, kao i iz Istočne Evrope. Ti došljaci sa juga i istoka su siromašni, i mogu doći
pojedinačno ili možda kao terorističke grupe. Političke partije desno od centra koriste se ksenofobijom i upozoravaju da problemi nacionalizma i etničkih tenzija nisu potpuno otklonjeni u Zapadnoj Evropi. Suverenitet i dalje štiti bogatu manjinu od siromašne većine koja živi u svetu. Međutim, značajno je poređenje između Zapadne i Istočne Evrope. Na sreću, želja mnogih istočnoevropskih zemalja da se pridruže Evropskoj uniji imala je snažan umirujući efekat na njihove lidere i narode. Ipak, širenje ostrva mira je jedan spor proces. Tehnologija i raspršivanje moći Postoji i treće viđenje budućnosti koje je nedovoljno određeno za razliku od shvatanja Fukujame ili Hantingtona, ali ipak postaje blisko stvarnosti. Prema tom shvatanju, tehnologija, a naročito informatička tehnologija, prednjači u raspršivanju moći. Kao što je dvadeseti vek bio doba centralizacije vlasti u državnim prestonicama, koje su dostigle svoj vrhunac sa totalitarnim vladama u Sovjetskom Savezu i nacističkoj Nemačkoj, ekonomske i informatičke mreže pomeraju neke funkcije upravljanja ka višim i nižim nivoima, a u nekim situacijama od zvanične vlasti ka privatnom i neprofitnom sektoru, kao što je prikazano u tabeli 9.1. Kao što smo videli u osmom poglavlju, informacija je moć, pa će svaka vlast uočiti kako se ozbiljno narušava njena kontrola u dvadeset prvom veku, dok se informatička tehnologija postepeno širi i smanjuju troškovi njene proizvodnje. Sredinom dvadesetog veka, ljudi su očekivali da će računari dovesti do pojave centralizovanog sveta po ugledu na roman „1984.” Džordža Orvela, ali se pokazalo da su posledice decentralizacije mnogo snažnije. Tabela 9.1. Podela vlasti u dvadeset prvom veku Privatna Naddržavna
Državna
Transnacionalne korporacije (primer, IBM, Shell) Državne korporacije (primer, US Airways)
Javna Međunarodne organizacije (primer, UN, STO) Centralna vlast u 20. veku
Treći sektor Nevladine organizacije (primer, Oxfam, Greenpeace) Državne neprofitne organizacije (primer, američki crveni krst)
Lokalna (ona koja je ispod državne)
Lokalna preduzeća
Državna/Lokalna vlast
Lokalne grupe
Zemlje će se razlikovati po tome koliko daleko i brzo će informatička revolucija podsticati decentralizaciju, i koliko se suprotnih sila može pojaviti. Čini se veoma verovatnom opšta pretpostavka da vlade država gube svoj monopol nad spoljnom politikom, i da će biti prinuđene da dele pozornicu svetske politike sa nedržavnim akterima kao što je opisano u osmom poglavlju ove knjige. To raspršivanje moći može imati i pozitivne i negativne posledice. Prema prvom, pozitivnijem shvatanju, tehnologija podstiče ekonomski razvoj i slabi autoritarne režime. Rezultat bi bio da se ubrzava širenje ostrva demokratskog mira. Prema drugom, negativnijem shvatanju, uočava se novi feudalizam u kome destruktivni pojedinci, terorističke grupe, i druge slabe države imaju pristup sredstvima za masovno uništenje, što stvara pravu anarhiju, za razliku od anarhije koja postoji među državama. U jednom takvom nesigurnom svetu, može doći do otpora koji usporava proces ekonomske globalizacije i u kome građani žrtvuju demokratske slobode u korist hobzijanskih autokratskih vlada koje im obezbeđuju ličnu bezbednost. U tom pozitivnijem shvatanju ističe se da se zbog međunacionalnih komunikacija povećala i svest o tome šta se dešava u drugim delovima sveta, zato što su grupe sposobnije da se organizuju na globalnom planu. Kao što smo videli, nevladine organizacije su u stanju da pokrenu kampanje koje obuhvataju više nacija u cilju borbe za pitanja životne sredine ili pak pitanja ljudskih prava. Internet pruža informacije građanima kojima se podriva kontrola koju autoritarni režimi mogu da imaju. Najimpresivniji transnacionalni akteri su, naravno, multinacionalne korporacije. Širenjem investiranja širom sveta i sticanjem profita u različitim delovima globalnog tržišta, transnacionalne kompanije stvaraju drugačiji tip svetske ekonomije. Vlade se bore da privuku strane investicije. Veliki deo međunarodne trgovine je trgovina unutar multinacionalnih kompanija. Honda sada proizvodi više automobila u Sjedinjenim Državama nego što to čini u Japanu, i ona transportuje automobile koji su napravljeni u
Americi natrag u Japan. Vlada Sjedinjenih Država pritiska države članice Evropske unije da prihvate Hondina vozila koja su proizvedena u Sjedinjenim Državama. Drugim rečima, Sjedinjene Države definišu izvoz japanskih automobila proizvedenih u Sjedinjenim Državama u Evropu, kao američki nacionalni interes. Na sličan način, IBM je najveći proizvođač mrežnih kompjutera u Japanu. IBM Japan pravi svoja istraživanja u Japanu i zapošljava japanske radnike. Sve ovo navelo je bivšeg sekretara rada Roberta Rajha da se zapita, „ko je naš”? Treba li analitičari da se usredsrede na identitet sedišta kompanija ili na činjenicu gde one vrše svoja istraživanja i gde organizuju svoju proizvodnju? On tvrdi da u smislu onoga što je dobro za narod koji živi unutar granica SAD, strane kompanije koje deluju unutar Sjedinjenih Država mogu biti mnogo važnije nego neka američka kompanija koja radi u Japanu. Kritičari odgovaraju Rajhu da on gleda mnogo dalje u budućnost nego što to sadašnjost opravdava. Većina multinacionalnih kompanija ima predominantni nacionalni identitet, i tri četvrtine američkih proizvoda prave kompanije sa sedštem unutar Sjedinjenih Država. Međutim, ovo je jedan interesantan način razmišljanja o budućnosti. Transnacionalno investiranje dovodi do konfuzije identiteta, do konfuzije povodom pitanja „ko je naš” i zajedno sa međuzavisnošću životne sredine, sve to može uticati na dugoročno gledanje na svetske probleme. Kada bi Sjedinjene Države reagovale
na način da isključe strane firme sa
američkog tržišta, to bi jednostavno dovelo do stvaranja neefikasnih preduzeća koja više ne bi bila sposobna da konkurišu na svetskom tržištu. Problem povodom protekcionističkih akcija je što mogu naneti štetu i onom ko pokušava da se zaštiti, podjednako koliko i suprotnoj strani. Tako su 1990-ih, Amerikanci i Japanci pregovarali povodom unutarpolitičkih prepreka trgovini. Sjedinjene Države su pritiskale Japan po pitanju striktnih japanskih unutrašnjih pravnih propisa. Japan ima zakone kojima se ograničava veličina supermarketa, kao i drugačiju praksu kojom se ograničava pristup stranih firmi sistemu raspodele. Brojni japanski političari i potrošači bili su obradovani što je došlo do tih američkih pritisaka, jer je to donelo određene koristi i japanskim potrošačima. Na neki način, postoji transnacionalna koalicija između američkih prozvođača i japanskih potrošača. Japanska vlada je zauzvrat pritiskala Sjedinjene Države da smanje njihov budžetski deficit, tvrdeći da je američki trgovinski deficit u
direktnom odnosu sa vladinim budžetskim deficitom. Drugim rečima, američki i japanski zvaničnici bavili su se stvarima koje ne samo da nisu bile „na granici teritorijalnih voda”, nego o stvarima koje se nalaze duboko unutar suverene jurisdikcije svake zemlje. Širenje oružja za masovno uništavanje Shvatanje
koje
može
naneti
štetu
odnosi
se
na
različite
dimenzije
transnacionalnog širenja tehnologije. Kao što smo imali prilike da vidimo u slučaju nafte, kompanije šire tehnologiju i određene veštine i znanja. Tehnologija se takođe može proširiti preko trgovine, migracijama, obrazovanjem i protokom ideja. Šta ovo širenje donosi bezbednosti? Postoji već oko 40 zemalja sa potencijalom da prizvode nuklearno, hemijsko, ili biološko oružje za masovno uništavanje. Tehnologija prozvodnje hemijskog oružja stara je skoro jedan vek; nuklerano naoružanje i balističke rakete su tehnologije stare pola veka. U određenom obimu, politike neširenja su usporile širenje nukleranog oružja. Ali problem širenja oružja se još i pogoršao sa kolapsom Sovjetskog Saveza i nedovoljnom sposobnošću njegovih država naslednica da kontrolišu odliv tih tehnologija. Pre nego što se Sovjetski Savez raspao, osam država na svetu posedovalo je nuklearno oružje. Među njima, pet država su imale status formalno deklarisanih „nuklearnih” zemalja i bile potpisnice sporazuma o neširenju nukleranog oružja (Nonproliferation Treaty-NPT) iz 1968. godine, a to su: Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska i Kina. Tri zemlje koje su ostale van ovog sporazuma bile su nadaleko poznate po tome da su tajno razvile nuklearno oružje, a to su: Izrael, Indija i Pakistan. I Indija i Pakistan su 1998. godine javno izvršili svoje nuklearne probe. Druge tri zemlje, Irak, Iran i Severna Koreja, potpisale su NPT sporazum ali je među drugim zemljama bilo rašireno mišljenje da one pokušavaju na bilo koji način da razviju nuklearno oružje. Još pet država, Južna Afrika, Južna Koreja, Argentina, Brazil i Libija su krenule tim putem, ali su u međuvremenu promenile mišljenje i odustale. Interesantno je da je više od trideset država u stanju da proizvede nuklearno oružje ali da to nisu učinile; to jest, postoji tri ili četiri puta više država koje su sposobne da poseduju nuklearno oružje nego što je onih koji ga stvarno poseduju. To je potpuno suprotno strahovanjima predsednika Kenedija prilikom potpisivanja Ugovora o ograničavanju
nuklearnih proba (Limited Test Ban Treaty) iz 1963. godine, koji je smatrao da će biti 25 država sa nuklearnim oružjem do 1970. godine. Pa zašto onda nije bilo više širenja nuklearnog oružja? Konačno, zar u jednom anarhičnom svetu u kojem postoje suverene države, nuklearno oružje nije poslednje sredstvo koje im stoji na raspolaganju u cilju samopomoći. Postoje četiri glavna odgovora na ovo pitanje. Prvi odgovor je da je za to zaslužno postojanje saveza tokom Hladnog rata u kojem je svaka supersila garantovala bezbednost svojim saveznicama. Na primer, Nemačka i Japan nisu razvile nuklearno oružje jer su imale američke bezbednosne garancije. Obećanja Amerikanaca da će sprečiti svaku zemlju koja koristi pretnju upotrebe nuklearnog oružja protiv tih saveznika uveravala su Japance i Nemce da ne treba da razviju vlastito nuklearno oružje. Savezi su takođe od značaja i za manje države. Na primer, i Južna Koreja i Tajvan su započele sa razvojem nuklearnog oružja kada je izgledalo da će se Sjedinjene Države povući iz Azije tokom 1970-ih godina zbog posledica Vijetnama, ali su prekinule sa tim posle protesta Sjedinjenih Država koja im je obećala dalje pružanje zaštite. Na sličan način, Sovjetski Savez je obuzdavao svoje istočnoevropske saveznike i zavisne zemlje Trećeg sveta od razvijanja nuklearnog oružja. Drugi uzrok ticao se saradnje među supersilama. U ranim fazama nuklearne ere, stav supersila prema nuklearnom oružju bio je veoma kompetitivan. Supersile su pokušale da koriste nuklearno oružje kao sredstvo u sticanju poena u ideološkom nadmetanju. Predsednik Ajzenhauer je 1953. godine obelodanio uz velike fanfare program "Atomi za mir" u cilju pomoći drugim državama da dođu u posed nuklearne energije koju bi koristili u mirnodopske svrhe, naglašavajući tako "dobroćudnu stranu atoma" i pokušavajući da stekne dodatne poene za Sjedinjene Države. Na sličan način, Sovjetski Savez je pružio pomoć u razvoju nuklearne tehnologije Kini. Ali do 1968. godine Sjedinjene Države i Sovjetski Savez bile su u stanju da svoju saradnju dovedu do tačke u kojoj su se saglasile o sporazumu o neširenju nuklearnog oružja. Takođe, 1977. godine, Sjedinjene Države, Sovjetski Savez i još 13 drugih zemalja koje su bile snabdevači nuklearnom tehnologijom osnovale su Grupu zemalja snabdevača nuklearnim oružjem u cilju stvaranja pravila o tome koji tipovi nuklearne tehnologije se mogi izvoziti.
Treći razlog za ovo bio je postojanje međunarodnih ugovora i međunarodnih institucija. Ugovor o neširenju (NPT) potpisalo je 187 zemalja, čime su se saglasile da ne razvijaju ili da ne učestvuju u transferu nuklearnog oružja. Nenuklearne države su se sporazumele da prihvate inspektore koje bi poslala Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) iz Beča, a koji bi posećivali njihova nuklearna postrojenja kako bi se uverili da ta postrojenja nisu zloupotrebljena, to jest da se umesto u mirnodopske nuklearna energija koristi u cilju razvoja nuklearnih oružja. Kao što smo videli, samo nekoliko država poput Izraela, Indije i Pakistana nisu potpisali ovaj sporazum, a svega nekoliko potpisnica su prekršile odredbe sporazuma. I konačno, u Iraku nakon što je izgubio u Zalivskom ratu, američke trupe i inspektori Ujedinjenih Nacija su demontirali irački nuklearni program. Dva pitanja ostaju otvorena u svetu posle hladnog rata, a to su budućnost saveza, međunarodnih institucija i bezbednosnih garancija, kao i pitanje da li bi nuklearna tehnologija dolazila iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ka potencijalnim zemaljama koje bi širile nuklearno oružje. Neorealisti poput Keneta Volca smatraju da širenje nuklearnih oružja može biti činilac stabilizacije jer će u tom slučaju delovati strategija odvraćanja. Ako je nuklearno oružje sprečilo da hladni rat ne postane "vruć," zašto onda taj efekat kristalne kugle ne bi doneo razboritost i poredak u drugim delovima sveta kao što su Bliski Istok ili Južna Azija? Problem sa ovakvim jednim gledištem je u tome da se ono skoro u potpunosti oslanja na racionalni model odvraćanja među koherentnim jedinstvenim akterima (državama-prim.prev.). Ali ako je realna opasnost nuklearnih oružja u posthladnoratovskom svetu da ona ostanu van kontrole, onda ovi modeli racionalnog odlučivanja koji predstavljaju bazu za pouzdana predviđanja mogu biti irelevantni. Mnoge od država koje će u budućnosti razviti nuklearno oružje imaju jednu veoma nestabilnu prošlost prouzrokovanu vojnim pučevima i podelama u vojsci.
Transnacionalne pretnje i koncept bezbednosti Nuklearno oružje u Sjedinjenim Američkim Državama i Sovjetskom Savezu bilo je opremljeno složenim tehnološkim napravama za koje je bila potrebna šifra data od
organa najviše vlasti, kako bi se uopšte pristupilo oružju. Mnoge zemlje, međutim, koje su nedavno razvile nuklearno oružje nemaju ta složena tehnološka dostignuća. Kraj Hladnog rata i transnacionalno širenje tehnologije mogu dovesti do situacije u kojoj je izglednije korišćenje nuklearnog oružja od strane zemalja koje su nove u nuklearnoj trci, u odnosu na poslednjih pola veka. Jedna od najvećih pretnji u budućnosti biće ukoliko transnacionalne terorističke grupe dođu u posed oružja za masovno uništavanje. Poznato nam je da Bin Laden i mreža Al Kaida ulažu napore da dođu u posed takvih oružja i da su već stupili u kontakt sa naučnicima koji rade na pakistanskom nuklearnom programu. Proizvodnja fisionih materijala je teška i skupa, ali teroristi mogu doći do materijala koji su ukradeni iz država bivšeg Sovjetskog Saveza, a koji su prokrijumčareni u inostranstvo. Štaviše, nuklearna oružja nisu jedina pretnja. Biološke agense su razvijale države kao što je Irak. Uprkos tome što nisu pouzdana na bojnom polju (pomislite samo o dejstvu vetra na aerosolne oblake spora antraksa), biološka oružja se lakše proizvode od nuklearnog oružja (uputstva za pravljenje su dostupna na internetu), i mogu se koristiti da bi se izazivao strah kod civilnog stanovništva koje od toga ne može da se zaštiti. Da su pripadnici transnacionalnih terorističkih grupa koji su 1993. godine detonirali kamion – bombu u podzemnoj garaži Svetskog Trgovinskog Centra u Njujorku koristili antraks ili hemijski agens sarin kao dodatak eksplozivu, bilo bi na hiljade žrtava. Teroristi su takođe 2001. godine oteli civilni vazduhoplov i pretvorili ga u gigantsku krstareću raketu kako bi ostvarili taj cilj. Da su kojim slučajem imali pristup nuklearnom oružju, mogli su da usmrte na stotine hiljada ljudi. Nije verovatno da će ovaj problema nestati čak i u situaciji da mreža Al kaide bude demontirana. Om Šinrikjo, verska sekta iz Japana je 1995. godine usmrtila je desetak ljudi upotrebljavajući sarin u tokijskom metrou. Sekta je već počela da se širi i transnacionalno, vršeći eksperimente u cilju razvoja biološkog oružja, i istražujući nuklearna oružja. Pripadnici terorističkih grupa mogu takođe načiniti ogromnu štetu napadom na informatičke sisteme koji kontrolišu snabdevanje električnom energijom bolnice, radare u vazdušnom saobraćaju ili bankarske transakcije. Takvi napadi se mogu počiniti upotrebom snažnih eksplozivnih sredstava na mesta gde se nalaze ključni računariserveri, ali oni se takođe mogu izvesti transnacionalno od strane kompjuterskih hakera koji su udaljeni na desetine milja.
Strategija odvraćanja ne pruža odgovarajuću zaštitu od terorističkih pretnji, jer ponekad ne postoji povratna adresa protiv koje možete vršiti odmazdu osim, ukoliko se ne može dokazati da je neka strana država pomagala teroristima kao što je to bilo u slučaju Avganistana. I najgori slučaj terorizma u Sjedinjenim Američkim Državama pre 2001. godine, kao što je bombardovanje zgrade federalne vlade u Oklahoma Sitiju iz 1995. godine, bilo je potpuno internog karaktera. U nekim drugim slučajevima, kriminalne grupe mogu da preuzmu kontrolu nad vladom države koja se naizgled ponaša prema normama međunarodnog prava i koja zahteva pravo zaštite suverenosti protiv mešanja u unutrašnje poslove. U takvim okolnostima, druge države mogu smatrati da je intervenisanje opravdano. Neke od situacija u Latinskoj Americi i Karibima bile su veoma bliske ovome: svedoci smo američke invazije na Panamu 1989. godine, hapšenja njenog predsednika Manuela Norijege i njegovog suđenja za krijumčarenje droge u Sjedinjenim Državama. U 2002. godini, predsednik Džordž V. Buš je objavio novu strategiju nacionalne bezbednosti u kojoj je istakao zalaganje za preduhitrujuće napade u suočavanju sa terorističkim pretnjama. Sa porastom transnacionalnih bezbednosnih pretnji, države neće biti samo u situaciji u kojoj će početi da dovode u pitanje važenje Vestfalskih pravila koja nam nude jasnu razliku između onog što je unutarpolitička stvar jedne zemlje i onog što je stvar međunarodne politike, nego će se takođe naći u situaciji u kojoj će morati da prošire svoje shvatanje koncepata bezbednosti i odbrane. Mnoge nove pretnje neće biti rešene tako što na njih vojske ispaljuju eksplozive velike razorne moći. Bliska saradnja između obaveštajnih službi, carina i policijskih agencija igraće veoma značajnu ulogu, kao i mere zaštite i sprečavanje različitih sredstava koje je preuzeo privatan sektor. Ako demokratske države ne ispune te zahteve, a teroristi koristeći oružja za masovno uništavanje stvore anarhiju pojedinaca pre nego anarhiju država, Fukujamino shvatanje budućnosti postaće manje relevantno. Ako vlade država pokažu da su dorasle tom izazovu i zaustave terorizam, onda će i dalje ostati uglavnom tradicionalni problemi međudržavnog poretka.
Novi svetski poredak? Uzevši u obzir protivrečne sile na delu, postavlja se pitanje šta će oblikovati svetski poredak u ranim decenijama dvadeset prvog veka? Kraj Hladnog rata zasigurno je doveo do promene međunarodnog sistema, ali tvrdnje o rađanju "Novog svetskog poretka" dovođene su u pitanje suštinski različitim načinima na koji ljudi interpretiraju značenje reči poredak. Pristalice realističke teorije smatraju da se ratovi pojavljuju zbog težnji država za sticanjem moći i bezbednosti u jednom anarhičnom svetu, u kojem takođe nema vrhovnog sudije, osim samopomoći i snage oružja. Prema ovom gledištu, pojam poredak prvenstveno se odnosi na strukturu ili raspodelu moći među državama u jednom međunarodnom sistemu. Pristalice liberalne i konstruktivističke teorije tvrde da sukobi i načini na koji se oni mogu sprečiti nisu determinisani samo ravnotežom snaga, nego i unutrašnjom strukturom država, njihovim vrednostima, identitetima i kulturama, kao i međunarodnim ustanovama čija je svrha rešavanje sukoba. Nasuprot realistima, liberali smatraju da ustanove kao što su Ujedinjene Nacije mogu pomoći u sprečavanju izbijanja sukoba i uspostavljanju poretka tako što će stabilizovati očekivanja subjekata u međunarodnom sistemu, stvarajući na taj način smisao kontinuiteta i osećaj da će se trenutna saradnja održati i u budućnosti. Stoga, poredak je za liberale povezan sa vrednostima kao što su demokratija i ljudska prava, kao i sa institucijama. Na kraju, konstruktivisti nas podsećaju na činjenicu da je svaki poredak rezultat suprotstavljenih mišljenja, te stoga nikada ne može biti vrednosno neutralan pojam. Po nekima, poredak ima nekakve zlosutne konotacije. U viđenjima grupa autohtonog domaćeg stanovništva, ili nacionalističkih grupa kao što su one koje vodi Pat Robertson u Sjedinjenim Američkim Državama, ili Žan-Mari Lepen u Francuskoj, "novi svetski poredak" sugeriše postojanje zavere nastale među finansijskim i političkim elitama u cilju dominacije svetom. Po njima, multinacionalne korporacije se, u savezu sa finansijskim tržištima Vol Strita, Londona i Tokija, bogate na račun ostatka sveta. U viđenjima određenih islamskih ekstremističkih grupa, poredak je čisto zapadnjački koncept osmišljen u cilju dominacije nad ne-Zapadnim svetom.
Ove različite koncepcije poretka znače da se sintagma103 "novi svetski poredak" veoma teško definiše. Nijedna od škola mišljenja nije dovoljna sama po sebi da bi se razumeli uzroci sukoba u svetu u kojem živimo. Realističko naglašavanje ravnoteže snaga je nužno ali nije dovoljno u situaciji u kojoj su dugoročne promene u prirodi društava dovele do nagrizanja normi apsolutnog suvereniteta država. Viđenje da je do mira došlo između većih liberalnih demokratija je tačno, ali to nije lek za sve probleme jer mnoge države, uključujući i neke velike sile, nisu liberalne demokratije. Stari bipolarni hladnoratovski poredak osiguravao je stabilnost posebne vrste. Hladni rat je, naime, doveo do pogoršanja brojnih sukoba u zemljama Trećeg sveta, ali su ekonomski sukobi između Sjedinjenih Država, Evrope i Japana bili ublaženi zajedničkom zabrinutošću zbog postojanja sovjetske vojne pretnje, a gorke etničke podele držane su ispod tepiha u vreme Sovjetskog prisustva u Istočnoj Evropi. Sa nestankom bipolarnog poretka, sukobi se nisu završili. Međutim, oni danas imaju nešto drugačije uzroke. Buduće konfiguracije moći Kako su istoričari i posmatrači političkih dešavanja primetili još od vremena kada je to Tukidid pribeležio, situacije u kojima dolazi do brzog prelaska u posedovanju moći od jedne zemlje ka drugoj (power transition theory), su jedan od vodećih uzoroka sukoba među velikim silama. Takve tranzicije moći bili su najdublji, strukturalni uzrok skorašnjih sukoba velikih sila uključujući uspon Nemačke pre oba svetska rata i relativni uspon i rivalstvo koje je nastalo između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza posle Drugog svetskog rata. Mnogi su saglasni da je razdoblje posle kraja Hladnog rata značilo brzu tranziciju moći koji je pratio uspon Sjedinjenih Država i Kine i opadanje moći Sovjetske Rusije. Postoji značajna rasprava povodom toga kako opisati i odrediti jačinu prelaska, ali ipak, i te debate govore o nepredvidljivosti koje ovakve promene čine potencijalnim izvorom sukoba. Jedna od alternativa ovakvom gledištu jeste multipolarnost. Francuski predsednik Žak Širak, na primer, pozivao je na povratak multipolarnog sveta. Ipak, ako pojam multipolarnosti podrazumeva jednu istorijsku analogiju sa devetnaestim vekom, onda je 103
ovo potpuno pogrešna analogija. Taj poredak je počivao na ravnoteži snaga između bezmalo jednakih sila, dok su velike sile posle Hladnog rata daleko čak i od približne jednakosti u moći. Ruska moć opadala je brže i više od 1990. godine naovamo nego što je to iko očekivao, uprkos tome što je zadržala jedan ogroman nuklearni arsenal. Kineska moć je rasla brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi, sa dugim razdobljem dvocifrenog ekonomskog rasta, ali je ipak po mnogim karakteristikama ona ostala zemlja u razvoju. Japan i Nemačka nisu postale supersile u punoj snazi kako su to neki netačno predviđali 1990. godine. Sjedinjene Države su jedina vojna supersila, iako je Evropska unija približno tu u ekonomskoj moći. Neki analitičari predviđaju da će svet biti organizovan oko tri ekonomska bloka Evrope, Azije i Severne Amerike. Ipak, čak i ovde, globalne tehnološke promene i porast broja neblokovskih, nedržavnih subjekata međunarodnih odnosa poput multinacionalnih korporacija i etničkih grupa, dovešće do njihovog otpora kapacitetima ova tri bloka da ograniče njihove aktivnosti. A već smo imali prilike da diskutujemo o problemu koji nastaje kada opisujemo svet kao poredak civilizacija. Kao posledica rata u Iraku 2003.godine, drugi analitičari opisuju međunarodni poredak kao Američku svetsku imperiju. Na mnogo načina metafora o imperiji je privlačna. Američka vojska ima globalni domašaj, sa bazama širom sveta i njihovim regionalnim komandantima koji ponekad deluju kao prokonzuli. Engleski je lingua franca kao što je to svojevremeno bio Latinski jezik. Američka ekonomija je najveća na svetu, a američka kultura je magnet drugim kulturama. Ipak, pogrešno je pomešati politiku prvenstva sa politikom imperije. Sjedinjene Američke Države zasigurno nisu imperija na način na koji mi mislimo o evropskim prekomorskim imperijama iz devetnaestog i dvadesetog veka, jer je suštinska osobina takvog imperijalizma bila politička kontrola nad ostalim delovima planete. Iako odnosi u kojima postoji nejednakost zasigurno postoje između Sjedinjenih Država i slabijih sila i lako mogu dovesti do jednog eksploatatorskog odnosa sa američke strane, odsustvo formalne političke kontrole nad tim državama, čini termin "imperijalna" ne samo nedovoljno tačnim, nego i potpuno pogrešnim. Sjedinjene Američke Države imaju više izvora moći nego što ih je imala Velika Britanija na vrhuncu svoje imperijalne moći, ali Sjedinjene Države imaju manje moći u
smislu kontrole nad ponašanjem i unutrašnjom politikom drugih zemalja, nego što je to imala Britanija u doba kada je vladala četvrtinom Planete. Na primer, škole u Keniji, izbori, proces donošenja zakona i ubiranje poreza - da ne pominjemo spoljnu politiku zemlje - bili su pod kontrolom britanskih zvaničnika. U poređenju sa tim, Sjedinjene Države imaju malo takve kontrole u današnje vreme. Tokom 2003. godine Sjedinjene Države nisu čak uspele da zadobiju glasove Meksika i Kine za drugu rezoluciju o Iraku u Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Analitičari imperije odgovaraju da je termin "imperija" samo metafora. Ipak, problem sa tom metaforom jeste da ona podrazumeva kontrolu iz Vašingtona koja se teško uklapa sa složenim načinom na koji je moć u svetu danas raspodeljena. U globalnom informatičkom dobu, moć je među državama raspodeljena po obrascu koji podseća na složenu trodimenzionalnu šahovsku tablu, na kojoj se igra odvija i horizontalno i vertikalno. Na vrhu šahovske table gde su političko-vojna pitanja, vojna moć je uglavnom unipolarna sa Sjedinjenim Državama kao jedinom supersilom, ali u sredini table gde su ekonomska pitanja, Sjedinjene Države nisu hegemon ili imperija, i moraju da se cenjkaju sa Evropom sa jednakih pozicija kada Evropa deluje kao ujedinjena celina. Na primer, povodom antimonopolskih ili pitanja koja se odnose na privredu, one moraju naći kompromis, da bi postigle sporazum. I na dnu table transnacionalnih odnosa koji prelaze granice van kontrole vlada država i tako uključuju raznovrsne aktere kao što su bankari i teroristi, moć se haotično raspršava. Uzmimo kao dodatak pitanjima terorizma samo nekoliko primera; privatni akteri na globalnom tržištu kapitala ograničavaju način na koji se kamatne stope mogu koristiti za upravljanje američkom ekonomijom, a trgovina droge, AIDS, migracija stanovništva, i globalno zagrevanje koji imaju duboke društvene korene u više od jedne zemlje, izvan su kontrole američkih vlasti. U takvoj jednoj situaciji čini se da nema baš puno smisla koristiti tradicionalne termine poput unipolarnost, hegemonija ili imperija s ciljem da se opišu takvi problemi. Oni koji slikaju imperiju zasnovanu na tradicionalnoj vojnoj moć oslanjaju se u svom radu samo na jednodimenzionalnu analizu. U igri koja ima tri dimenzije, međutim, izgubićete ako se usredsredite samo na jednu hijerarhiju i nećete uspeti da uzmete u obzir i druge odnose, te vertikalne veze između njih - pogledajte samo vezu u ratu protiv
terorizma, između vojnih akcija na najvišoj tabli (figurativno:šahovskoj tabli-prim.prev.) u kojoj su Sjedinjene Države uklonile tiranina iz Iraka, ali su istovremeno uvećale sposobnost članova terorističke mreže Al Kaida da pridobiju nove regrute na transnacionalnoj tabli. Predstavljajući tamnu stranu globalizacije, ova pitanja su inherentno višestrana, a da bi se rešila zahtevaju saradnju. Opisujući takav svet kao svet u kojem postoji nekakva američka imperija, nećemo uspeti da shvatimo stvarnu prirodu sveta sa kojim se Sjedinjene Države suočavaju. Štaviše, još jedan problem koji nastaje njihovom analizom jeste da li će američka javnost tolerisati ovakvu jednu klasično imperijalnu ulogu. Amerika je kratko vreme bila u imperijalnom iskušenju u vreme kada se pojavila kao globalna sila na međunarodnoj sceni 1898. godine, ali međuvreme formalne imperije nije dugo trajalo. Nasuprot Britaniji, imperijalizam za Amerikance nije bio zadovoljavajuće iskustvo. Istraživanja javnog mnenja su stalno pokazivala da postoji malo osećaja za imperiju. Umesto toga, javnost nastavlja da favorizuje multilateralizam i korišćenje Ujedinjenih Nacija. Možda je to razlog zbog koga je Majkl Ignjatijev, kanadski zastupnik prihvatanja metafore imperije, označio američku ulogu u svet kao "laku imperiju". Trenutnu raspodelu moći u svetu možemo označiti kao međuzavisnost na više nivoa. Naime, nijedna pojedinačna hijerarhija ne opisuje na odgovarajući način današnju svetsku politiku, kao što to čini ona koja je prikazuje kao trodimenzionalnu partiju šaha. Ali sva ta složenost ne bi ništa značila da se vojna moć pretvara poput novca i da se može odrediti ishod u svim oblastima. Vojna veština se, međutim, dokazala kao slabo sredstvo za predviđanje ishoda u današnjoj svetskoj politici na ekonomskoj i transnacionalnoj šahovskoj tabli. Istina je da Sjedinjene Američke Države imaju raznovrsniji portfolio izvora moći nego bilo koja druga zemlja na svetu, ali svetski poredak današnjice nije era američke imperije u tradicionalnom smislu te reči. Uprkos svemu, jedina svetska supersila ne može sebi dopustiti taj luksuz da deluje sama. Proces globalizacije stavio je na dnevni red međunarodnih odnosa sledeće: čak ni najmoćnija zemlja sveta ne može se hvatati u koštac sa njom samo sopstvenim snagama-uzmite kao dokaz pitanja međunarodne finansijske stabilnosti, globalnih klimatskih promena, širenje infektivnih bolesti, i transnacionalnu trgovinu drogom, kriminal i terorističke mreže.
Tamnica starih koncepata Svet posle Hladnog rata je sui generis. Pristalice konstruktivističke teorije su u pravu kada kažu da ne bi trebalo previše da ograničavamo svoje razumevanje pokušavajući da ga smestimo u Prokrusterovu postelju tradicionalnih metafora sa njihovim mehaničkim suprotnostima. Moć je postala višedimenzionalna, strukture su postale složenije, a granice država same po sebi poroznije. Ova dodatna kompleksnost znači da svetski poredak mora počivati na više od onog što je samo tradicionalna vojna ravnoteža snaga. Realističko viđenje svetkog poretka je nužno, ali nije dovoljno, jer ne uzima u obzir dugoročne društvene promene koje su polako odmakle svet od Vestfalskog sistema. Godine 1648., nakon 30 godina međusobne besomučne borbe povodom religije, evropske države su se dogovorile Vestfalskim mirom da je zapravo vladar taj koji će odrediti religiju svoje države, bez obzira na opredeljenje naroda. Poredak je zasnovan na suverenitetu država, ne naroda. Mehanička ravnoteža između država, koje su posmatrane kao prazne bilijarske kugle, polako je erodirala tokom sledećih vekova rastućeg nacionalizma i demokratske participacije, ali su norme državne suverenosti opstale. Danas, brzi rast transnacionalnih komunikacija, migracija i ekonomske međuzavisnosti ubrzava eroziju klasičnih koncepata i produbljuje jaz između normativnog i stvarnog. Ova evolucija čini jednako značajnim liberalni koncept svetskog društva ljudi i društva država, kao i poredak zasnovan na vrednostima, institucijama i poretku vojne moći. Liberalni pogledi koji su nekada smatrani beznadežno utopijskim, kao na primer prizivanje miroljubive lige demokratija Imanuela Kanta, deluju manje neostvarivim sada kada teoretičari politike govore da u stvarnosti ne postoji primer demokratija u međusobnom ratu. U debatama povodom nemačkog ujedinjenja, na primer, predviđanja realista koji su Evropu videli kako se vraća u budućnost su prošla gore, nego ona liberala koji su naglašavali da je nova Nemačka demokratska i duboko uronjena u svoje zapadnjačko okruženje kroz institucije Evropske unije. Svakako da ove liberalne koncepcije poretka nisu u potpunosti nove i nisu primenjive na sve države. Poredak Hladnog rata je takođe imao norme i institucije, ali su one imale ograničenu ulogu. Tokom Drugog svetskog rata, Ruzvelt, Staljin i Čerčil su
pristali na Ujedinjene Nacije koje pretpostavljaju multipolaranu distribuciju moći. Savet bezbednosti UN-a bi nametnuo doktrinu kolektivne bezbednosti i neagresije protiv malih država, dok bi pet velikih sila bilo zaštićeno pravom veta. Čak i ova skraćena verzija Vudro Vilsonovog institucionalnog pristupa poretku je obogaljena nepredviđenim usponom bipolarizma. Supersile su stavile jedna drugoj veto na inicijative i organizacija je svedena na još skromniju ulogu stacioniranja mirovnih snaga više za nadgledanje primirja, nego za odbijanje agresorskih napada. Kada je pad sovjetske moći doveo do nove politike Kremlja – saradnje sa Sjedinjenim Američkim Državama u primeni doktrine UN-a o kolektivnoj bezbednosti protiv Iraka 1990-1991, to je bio manje dolazak novog svetskog poretka, nego što je bio ponovna pojava jednog aspekta liberalnog institucionalnog poretka koji je trebalo da nastane 1945. godine. Jednako kako je Zalivski rat vaskrsnuo jedan aspekt liberalnog pristupa svetskom poretku, tako je i otkrio jednu važnu slabost u liberalnom konceptu. Doktrina kolektivne bezbednosti objavljena je u Povelji Ujedinjenih Nacija. Povelja se oslanja na države, i primenjiva je samo kada odnosi prelaze državne granice, ali ne i kada je sila upotrebljena između naroda u državi. Liberali pokušavaju da pobegnu od ovog problema pozivajući na principe demokratije i samoopredeljenja: pustiti narod unutar države da glasa da li želi da bude zaštićen van svojih granica. Ali kako smo videli, samoopredeljenje nije tako jednostavno kao što zvuči. Ko odlučuje ko ima pravo na samoopredeljenje? Manje od 10% država u današnjem svetu su etnički homogene. Samo polovina od njih ima jednu etničku grupu koja čini više od 75%. Većina država nastalih raspadom Sovjetkog saveza imaju značajan broj manjina i mnoge od njih imaju diskutabilne granice. Afrika može da bude posmatrana kao kontinent od otprilike hiljadu naroda stisnutih unutar nekih pedesetak država. U Kanadi većinsko frankofonsko stanovništvo provincije Kvebek zahteva specijalan status, a neki od njih agituju za nezavisnost od ostatka Kanade. Jednom kada postojanje takvih multietničkih i višejezičkih država bude dovedeno u pitanje, biće teško sagledati gde će se taj proces završiti. U takvom svetu, lokalna autonomija i međunarodni nadzor nad pravama manjina pružaju neku nadu, ali politika bezrezervne podrške pravu na nacionalno samoopredeljenje može se pretvoriti u princip velikog svetskog besporetka.
Razvoj hibridnog svetskog poretka Kako je onda moguće očuvati neki poredak u tradicionalnom smislu raspodele moći među suverenim državama, dok istovremeno imamo tendenciju stvaranja međunarodnih institucija koje u svojoj osnovi imaju princip pravde među narodima? Međunarodne institucije se postepeno kreću u takvom post-vestfalskom smeru. Već 1945. godine, na osnovu članova 55. i 56. Povelje Ujedinjenih nacija države su obavezane na kolektivnu odgovornost u poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda. Čak i pre Rezolucije Saveta bezbednosti iz 1991. godine koja je odobrila posleratne intervencije u Iraku, preporuke Ujedinjenih Nacija o uvođenju sankcija protiv režima aparthejda u Južnoj Africi značile su presedan o nepridržavanju odredaba Povelje o suverenitetu država. U Evropi, Završnim aktom iz Helsinkija iz 1975. godine ozakonjena su prava manjina, dok bi povrede tih prava bile razmatrane pred Konferencijom o evropskoj bezbednosti i saradnji i Savetu Evrope. Međunarodno pravo se postepeno razvija. Američki Pravni Institut je 1965. godine definisao međunarodno pravo kao "pravila i principe ... u vezi sa ponašanjem država i međunarodnih organizacija". Dve decenije kasnije, pravnici ovog Instituta su dodali "kao i njihovim odnosima sa pojedincima". Lična prava kao i prava manjina se sve više tretiraju kao nešto što nije samo unutrašnja stvar država. U mnogim, možda skoro svim delovima sveta, ljudska prava se krše što prolazi nekažnjeno. Pokrenuti oružanu multulateralnu intervenciju da bi se ispravila sva nedela takođe bi bilo princip velikog svetskog besporetka. Ali kao što smo videli, intervencija odnosno posredovanje se sastoji od raznih postupaka koji se kreću od davanja izjava i preduzimanja ekonomskih mera ograničenog karaktera što je na najnižem nivou lestvice, pa do invazije u punoj snazi, što se nalazi na najvišem nivou. Vojne intervencije ograničenog obima i multilateralna povreda suvereniteta mogu postepeno da se povećaju bez izazivanja naglog poremećaja u raspodeli moći među državama. Na široj skali posmatrano, Savet bezbednosti može delovati u skladu sa odredbama Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija, ako se utvrdi da nasilje unutar suverene države ili razvijanje oružja za masovno uništavanje preti da postane opšta pretnja miru u regionu. Takve definicije su pomalo elastične i mogu se postepeno razvijati tokom
vremena. U drugim slučajevima, grupe džrava mogu delovati na regionalnoj bazi, kao što su to činile Nigerija i druge zemlje devedesetih godina prošlog veka šaljući svoje vojne trupe u Liberiju i Sijera Leone pod okriljem Ekonomske zajednice zemalja Zapadne Afrike, ili kao što je to NATO uradio na Kosovu i Metohiji. Takvi nesavršeni principi i institucije ostavljaju mnogo prostora za izbijanje nasilja unutar država i nepravdi između naroda. Strahote bi bile, međutim, mnogo manje nego kada bi donosioci političkih odluka pokušali da isprave sva zlodela silom, ili opciju da se vrate nepromenjenom vestfalskom sistemu međunarodnih odnosa. Liberali moraju shvatiti da je razvoj novog svetskog poretka koji prevazilazi vestfalski sistem nešto što traje decenijama i vekovima; realisti moraju priznati da tradicionalne definicije moći i strukture u njihovom isključivo vojnom značenju, propuštaju promene koje se događaju u svetu globalnih komunikacija i rastućih transnacionalnih odnosa.
MISLEĆI O BUDUĆNOSTI U kakvom biste svetu želeli da živite? Živeli bi u svetu koji bi bio anarhičan u smislu opisanom na početku knjige i, nadamo se, ne u hobsovskom smislu haotičnog rata sviju protiv svih. Poredak će biti osiguran i realističkom koncepcijom ravnoteže snaga među državama, ali i liberalnim konceptom međunarodnih institucija. Taj poredak neće biti uvek zasnovan na pravdi. Pravda i poredak su često suprotstavljeni čak i u pitanju samoopredeljenja. Da li je važnije očuvati granice ili slediti humanitarne razloge koje krše teritorijalni integritet? Kako izbor između ove dve stvari utiče na principe poretka? Ove rasprave se ne mogu lako privesti kraju. Promena se, međutim, događa. Robert Gilpin smatra da se međunarodna politika nije promenila tokom dva milenijuma ljudske istorije i da bi Tukidid bez mnogo problema razumeo naš današnji svet. Kada bi se Tukidid našao na Bliskom Istoku ili u
Istočnoj Aziji, verovatno bi se sasvim brzo snašao u takvom okruženju. Ali, kada bi se, kojim čudom obreo u Zapadnoj Evropi, trebalo bi mu mnogo više vremena da shvati odnose između Francuske i Nemačke. Globalno posmatrano, postojala je tehnološka revolucija u razvoju nuklearnog oružja, informatička revolucija koja je smanjila ulogu geografije i teritorija, jedan značajan porast ekonomske međuzavisnosti i pojava globalnog društva u kojem postoji povećana svest ljudi o određenim vrednostima ljudskih pravima koja nadilazi državne granice. Interesantno je da je slične promene predvideo Imanuel Kant u svom osamnaestovekovnom pogledu na međunarodnu politiku. Kant je prorekao da će se na duge staze ljudi izdići iznad rata iz tri razloga: zbog velike destruktivnosti rata, zbog porasta ekonomske međuzavisnosti, i zbog razvoja onoga što je on zvao republikanskom vladom, ili onoga što mi danas nazivamo liberalnom demokratijom. Da bismo razumeli sadašnji svet, moramo shvatiti i realističko i liberalno gledište na svetsku politiku i biti osetljivi na socijalne i kulturne promene koje ističu pristalice konstruktivističke teorije. Moramo biti sposobni da u isto vreme mislimo o različitim idealnim tipovima, u veberovskom smislu te reči. U stavarnosti ne postoji ni ono što slika realizam, ni ono što opisuje učenje o kompleksnoj međuzavisnosti; jer su oba idealni tipovi. Realisti vide svet naseljen državama koje koriste silu u potrazi za bezbednošću. Ako se to preokrene stvara se kompleksna međuzavisnost, u kojoj su nedržavni akteri, ekonomski instrumenti i sticanje bogatsva mnogo važniji nego bezbednost. Ova dva gledišta su na suprotnim krajevima konceptualnog kontinuuma na koji možemo smestiti različite odnose koji postoje u realnom životu. Sva tri pristupa – realizam, liberalizam, konstruktivizam - mogu biti od pomoći i neophodni u razumevanju međunarodne politike u svetu koji se menja. To nas dovodi do nekih završnih pitanja. Koliko će budućnost ličiti na prošlost? Može li se Evropa vratiti u budućnost? Da li će doći do još jednog rata velikih sila? Civilizacija? Hoće li naše informatičko doba biti više demokratsko i stoga miroljubivije? Mogu li vlade kontrolisati transnacionalni terorizam? Bipolarni svet više ne postoji, ali neće biti zamenjen unipolarnom svetskom imperijom koju će Sjedinjene Države same kontrolisati. Svet je, ekonomski posmatrano, već multipolaran i kako informatička revolucija bude napredovala i međuzavisnost se povećavala, a transnacionalni akteri na
međunarodnoj sceni postajali sve značajniji, doći će do raspršivanja moći. Novi svet neće biti savršeno uređen, i vi ćete živeti s tim.
PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE
1. Šta Fukujama misli pod "krajem istorije"? Koje su prednosti i nedostatci ovog koncepta? 2.
Da li je verovatnije da će sukobi nastati između velikih civlizacija ili unutar njih? Koje su prednosti i nedostatci Hantingtonovih argumenata?
3. Postoji li Novi svetski poredak, drugačiji od onog koji je postojao posle Drugog svetskog rata? Možemo li ga okarakterisati kao multipolaran? Bipolaran? Unipolaran? Da li je to od važnosti? 4. Gubi li se značaj nacionalizma u svetskoj politici, ili je ovaj činilac jači nego ikada? Navedite neke primere. Da li je moguća imperija u eri nacionalizma? 5. Koliko je realna pretnja od nuklearnog rata ili je to stvar prošlosti? Šta će se desiti ako terorističke grupe dođu u posed oružja za masovno uništenje? 6. Koji su argumenti za i protiv raspršenosti moći od centralnih vlada država ka nekim drugim subjektima međunarodnih odnosa? Zašto je ovo važno? 7. Koje vrste moći su značajne a koje će biti značajne u narednim decenijama? Kako će to uticati na američku ulogu u svetu? Kako Zalivski rat iz 1991. godine, ili Kosovska kriza iz 1999. godine, kampanja u Avganistanu iz 2001. ili Irački rat iz 2003. godine utiču na odgovore na ova pitanja? 8. Šta realistička teorija međunarodnih odnosa predviđa o budućnosti Evrope? Koji drugi činici mogu uticati na dešavanja u svetu oko nas? Šta liberalni i kontsruktivistički pristupi imaju da dodaju?
9. Šta pristalice realističke i liberalne teorije međunarodnih odnosa predviđaju o tome kakva će biti priroda američko-japanskih odnosa u godinama koje su pred nama? Američko-evropskih? Američko-kineskih? Da li će širenje liberalne demokratije imati uticaja na mir u svetu? 10. Koji su argumenti za i protiv gledišta koje sadašnji svetski poredak prikazuje kao Američku imperiju? 11. Ako postojanje interneta pomaže jačanju transnacionalnih grupa, kakvog će to imati uticaja na svetsku politiku? 12. Na koji se način bezbednost u 21. veku razlikuje od bezbednosti u prethodnom veku? PREPORUČENA LITERATURA 1. Fukuyama, Francis, "The End of History," The National Interest, No. 16 Summer 1989, pp. 3-18. (Za ovaj tekst na Srpskom jeziku videti: Frensis Fukujama, “Kraj istorije”, III Program Radio Beograda, br. 84, 1990, str. 141 – 162.; Takođe, ovaj tekst je kasnije prerastao u knjigu, koja je prevedena na Srpski jezik: Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, Službeni List SRJ, Beograd, 1996 ili Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, Romanov, Banja Luka, 2002) 2. Francis Fukuyama, "The Last Man in a Bottle: An Essay on the Tenth Anniversary of the Publication of 'The End of History'" and "Responses to Fukuyama," The National Interest, No. 56 Summer 1999 3. Mearsheimer, John, "Back to the Future," International Security, 15:1, Summer 1990, pp. 5-56; and Hoffmann, Stanley, Robert Keohane, and John Mearsheimer, "Back to the Future: Part II," International Security, 15:2, Fall 1990, pp. 191199. 4. Huntington, Samuel, "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs, 72:3 (Summer 1993), pp. 22-49. (Videti ovaj tekst na Srpskom jeziku: Samjuel Hantington, “Sudar civilizacija”, u: Branko Milinković, Sanja Milinković, Nacionalne manjine u međunarodnom i jugoslovenskom pravnom poretku, Međunarodna politika, Beograd, 1997, str. 327 – 350; Takođe, ovaj tekst je kasnije prerastao u knjigu, koja je prevedena na Srpski jezik: Semjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica, 1998) 5. Hoge, James, and Gideon Rose, How Did This Happen? Terrorism and the New War Council on Foreign Relations, Public Affairs Reports, New York, 2001
6. Nye, Joseph S., Jr., The Paradox of American Power: Why the World's Only Superpower Can't Go It Alone (New York: Oxford University Press, 2002), Poglavlje 5 (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik: videti, Džozef Naj, Jr., Paradoks američke moći, BMG, Beograd, 2004 – prim. prev.) DODATNA LITERATURA Bacevich, Andrew, American Empire, Harvard University Press, Cambridge, MA, 2002 Barnet, Richard J., and John Cavanagh, Global Dreams: Imperial Corporations and the New World Order, Simon & Schuster, New York, 1994 Brown, Michael, Sean Lynn-Jones, and Steven Miller, eds., Debating the Democratic Peace MIT Press, Cambridge, MA, 1996 Clark, Grenville, and Louis Sohn, Introduction to World Peace Through World Law, World Without War Publications, Chicago, 1973 Deudny, Daniel, "Geopolitics and Change," in Michael W Doyle and G. John Ikenberry, eds., New Thinking in International Relations Theory, Westview Press, Boulder, CO, 1997 Emmott, Bill, 20:21 Vision: Twentieth Century Lessons for the Twenty-First Century Farrar, Strauss, and Giroux, New York, 2003 Falk, Richard A., This Endangered Planet: Prospects and Proposals for Human Survival Random House, New York, 1971 Feinstein, Lee, and Anne-Marie Slaughter, "A Duty to Prevent," Foreign Affairs January / February, 2004 Finnemore, Martha, "Constructing Norms of Humanitarian Intervention," in Peter J. Katzenstein, ed., The Culture of National Security: Norms and Identity in World Politics Columbia University Press, New York, 1996 Gaddis, John L, 'Towards the Post-Cold War World," Foreign Affairs, 70:2, Spring 1991, pp. 102-122. Haas, Ernst B., Beyond the Nation-State: Functionalism and International Organization Stanford University Press, Stanford, CA, 1964
Huntington, Samuel P, The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century University of Oklahoma Press, Norman, OK, 1991, (Videti Srpsko izdanje ove knjige: Semjuel Hantington, Treći talas, Stubovi Kulture, Beograd, 2004) Ignatieff, Michael, Empire Lite, Vintage Books, New York, 2003 Ignatieff, Michael, The Rights Revolution, House of Anansi Press, Toronto, 2000 Kagan, Robert, Of Paradise and Power: America and Europe in the New World Order Vintage Books, New York, 2003 (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik, videti: Robert Kejgan, O raju i moći, Čarobna knjiga, Beograd, 2003 – prim. Prev.) Kaplan, Robert, The Ends of the Earth: A Journey at the Dawn of the 21 s t Century (New York: Random House, 1996). Kennedy, Paul M., The Rise and Fall of the Great Powers: Economic Change and Military Conflict from 1500 to 2000, Random House, New York, 1987, (Ova knjiga je prevedena na Srpski jezik, videti: Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, Službeni List SRJ, Beograd, CID, Podgorica, 1999 – prim.prev.) Lake, David, and Donald Rothchild, Ethnic Forces and Global Engagement: The International System and Management of Ethnic Conflic, University of California: Institute on Global Conflict and Cooperation, San Diego, 1996 Mastanduno, Michael, "Preserving the Unipolar Moment: Realist Theories and U.S. Grand Strategy After the Cold War," International Security, 21:4, Spring 1997, pp. 49 - 88. Mathews, Jessica A., Preserving the Global Environment: The Challenge of Shared Leadership Norton, New York, 1991 Mitrany, David, A Working Peace System, Quadrangle, Chicago, 1966 Moravcsik, Andrew, The Choice for Europe: Social Purpose and State Power from Messina to Maastricht, Cornell University Press, Ithaca, NY, 1998 Neustadt, Richard E., and Ernest R. May, Thinking in Time: The Uses of History for Decision-makers, Free Press, New York, 1986
Russett, Bruce, and James S. Sutterlin, "The U.N. in a New World Order," Foreign Affairs, 70:2 , Spring 1991, pp. 69 - 83. Sagan, Scott D., and Kenneth N. Waltz, The Spread of Nuclear Weapons: A Debate (New York: W.W. Norton, 1995). Slaughter, Anne-Marie, "The Real New World Order," Foreign Affairs September / October, 1997 Sorensen, Georg, Changes in Statehood: The Transformation of International Relations, Palgrave, New York, 2001 Spiro, Peter J., "New Global Communities: Nongovernmental Organizations in International Decision-Making Institutions," The Washington Quarterly, 18:1, Winter 1995, pp. 45 - 56. Vernon, Raymond, In the Hurricane's Eye: The Troubled Prospects of Multinational Enterprises, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1998 Wallace, William, The Transformation of Western Europe, Royal Institute for International Affairs, Pinter, London, 1990 Williams, Phil, "Transnational Criminal Organizations: Strategic Alliances," The Washington Quarterly, 18:1, Winter 1995, pp. 57 - 72. POJMOVNIK:
Alijanse Formalni ili neformalni aranžmani načinjeni između suverenih država čiji je cilj obično da osiguraju međusobnu bezbednost. Politika popuštanja Delovanje kojim se kroz popuštanje izlazi u susret zahtevima sile koja jača u cilju predupređivanja sukoba. Zapadnoevropsko umirivanje Hitlera kasnih 1930-ih je klasičan primer opasnosti ovakve politike. Asimetrija
Slučajevi u kojima se države ili drugi akteri sa neuravnoteženom moći nalaze u suprotstavljenim položajima. Rat koji Sjedinjene Američke Države vode protiv Al Kaide, od velikog dela stručne javnosti smatra se za primer asimetričnog sukoba. Ravnoteža snaga Termin koji se često koristi da opiše 1) raspodelu moći u međunarodnom sistemu, 2) politiku uravnoteživanja strane moći u cilju predupređivanja jedne države od zadobijanja premoći, ili 3) ravnotežu vojne moći koja je postojala u multipolarnom sistemu devetnaestovekovne Evrope. Bipolarizam Struktura međunarodnog sistema u kojoj dve države ili alijanse država dominiraju svetskom politikom. Hladnoratovska podela između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza često se navodi kao primer bipolarnog sistema. Breton Vuds Odmaralište u američkoj saveznoj državi Nju Hempšajr u kojem su 1944. godine osnovani Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Kolektivna bezbednost Sredstvo za održavanje mira u kojem se skup država saglasio o institucionalnom okviru i pravnim mehanizmima kako bi predupredio ili ugušio agresiju. Dva primera delovanja sistema kolektivne bezbednosti pod okriljem Ujedinjenih Nacija bili su Korejski rat i rat u Persijskom zalivu. Hladni rat Pat pozicija između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza koja je trajala približno od kraja Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida 1989. godine. Iako su se vodili tzv. posredni ratovi u ime obe strane širom sveta, američka i sovjetska vojska nisu bile u direktnom sukobu, što je sve zajedno uslovilo da je ovaj rat pre bio Hladni nego “topli” rat. Bečki kongres Sporazum iz 1815. godine koji je označio kraj Napoleonovih ratova i ustanovio opšti okvir međunarodnog sistema Evrope u 19. veku. Konstruktivizam
Analitički pristup međunarodnim odnosima koji naglašava značaj ideja, kulture i društvenih dimenzija. Džon Rugi, Aleksander Vend, Peter Kacenstajn se smatraju konstruktivistima. Kontejment Spoljna politika osmišljena da obuzda potencijalnog agresora. Zaprečavanje je bilo ugaoni kamen Američke spoljne politike prema Sovjetskom komunizmu tokom Hladnog rata. Kosmopolite Kosmopolite vrednuju pojedince iznad suverenih država i ograničavaju moralnu važnost državnih granica. Čarls Bajc je istaknuti teoretičar kosmopolitizma. Metod izvrtanja činjenica Argumenti koji idu suprotno od činjenica. Često se nazivaju “šta bi bilo kad bi bilo” pitanjima i koriste se u analizi scenarija u međunarodnim odnosima u cilju istraživanja uzročnih odnosa.
Kubanska raketna kriza Pat pozicija koja je u oktobru 1962. godine postojala između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza zbog postavljanja sovjetskih nuklearnih raketa na Kubi. Kriza je bila rešena na taj način što su Sovjeti uklonili njihove rakete, delimično u zamenu za tajni sporazum koji je predviđao da će Sjedinjene Države ukloniti svoje rakete iz Turske. Teorija zavisnosti Teorija razvoja, popularna 1960-ih i 1970-ih, koja je smeštala bogate zemlje u “središte” međunarodnog sistema, pri cemu bi “zemlje u razvoju” bile držane na „periferiji“. Ova teorija je izgubila svoju uverljivost kada su se zemlje poput Singapura i Južne Koreje brzo razvile u 1980-im i 1990-im godinama. Odvraćanje Strategija obeshrabrivanja potencijalnog agresora putem pretnje ili straha. Ekonomska međuzavisnost
Situacije koje se odlikuju uzajamnim ekonomskim uticajem između država ili aktera u različitim državama. Vidi međuzavisnost. Četrnaest tačaka Vudro Vilsonov plan za sređivanje prilika u međunarodnim odnosima na kraju I svetskog rata. Među njegovim najvažnijim odlikama bio je poziv za stvaranje jedne međunarodne ustanove koja bi osigurala kolektivnu bezbednost. Vidi Društvo naroda. GATT (Opšti sporazum o carinama i trgovini, General Agreement of Tariffs and Trade) Međunarodni sporazum o carinama i trgovini koji je stupio na snagu 1947. godine, a zamenjen je 1994. godine sa WTO (Svetska trgovinska organizacija, World Trade Organization) Teorija igara Teorija racionalnog delovanja (pretpostavlja se da određeni subjekat može da odredi šta je u nekoj situaciji dobro a šta loše za njega, tzv. cost – benefits) koja predviđa način na koji će akter reagovati u određenoj situaciji kako bi osigurao povoljan ishod. Teorija igara je bila popularizovana u filmu Blistavi um.
Geopolitika Teorija međunarodne politike koja smatra da su mesto i položaj neke države u odnosu na druge od presudnog značaja za njeno ponašanje. Globalizacija U svom najširem značenju, ovaj termin se koristi da opiše mrežu međuzavisnosti koja je prekrila čitav svet. Ima jedan broj dimenzija, uključujući ekonomsku, kulturnu, vojnu i političku globalizaciju. To nije nova pojava – potiče još od Puta svile – ali je usled informatičke revolucije, njen savremeni oblik „gušći i brži“ nego što su to prethodni. Hegemonija Sposobnost vršenja kontrole unutar sistema suverenih država. Za Sjedinjene Američke Države se često kaže da imaju vojnu hegemoniju u današnjem svetu. Međunarodne vladine organizacije
Organizacija koja povezuje dve ili više suverenih država. Ujedinjene nacije i Međunarodni monetarni fond (MMF) su primeri međunarodnih vladinih organizacija. Međunarodne organizacije Ustanove stvorene da pospeše međunarodnu saradnju. Ujedinjene nacije, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond su primeri međunarodnih organizacija. Međunarodno pravo Kombinacija ugovora i običaja koji uređuju ponašanje država. Мeđunarodno pravo se takođe može primeniti na pojedince koji deluju u međunarodnom kontekstu. Međunarodni monetarni fond Međunarodna organizacija osnovana posle Drugog svetskog rata da kreditira prvenstveno zemlje u razvoju, pomaže stabilizaciju valuta ili pokriva platne bilanse. Vidi Breton Vuds. Međuzavisnost Situacija koju odlikuje postojanje uzajamnih uticaja između država ili drugih subjekata. Intervencija Spoljne akcije koje utiču na unutrašnje poslove suverene države. Ovaj pojam se najčešće koristi da označi nasilno mešanje u unutrašnje poslove neke zemlje. Ius ad bellum Moralni kodeks opravdavanja rata koji mora biti zadovoljen kako bi rat bio smatran za pravedan. Tradicionalno ovaj pojam uključuje sledeće elemente: opravdani razlog koji se objavljuje od strane nadležne vlasti; posedovanje dobre namere; razumne šanse za uspeh; cilj koji je proporcionalan upotrebljenim sredstvima. Od latinskog „opravdanje za rat“. Ius in Bello Moralni kodeks ponašanja koji države i pojedince obavezuje na odgovornost za njihove akcije za vreme ratnog stanja. Od latinskog „pravda u ratu“. Doktrina pravednog rata Intelektualna tradicija sa poreklom u hrišćanskoj crkvi koja uvodi moralne smernice i opravdanja da ograniči odgovarajuću upotrebu sile od strane država. Tradicija pravednog rata zabranjuje ubijanje nedužnih civila. Sveti Avgustin i Toma Akvinski su važne
istorijske pojave u ovoj tradiciji; Majkl Volcer je poznati moderni teoretičar. Vid. Ius in bello i Ius ad bellum. Društvo naroda Međunarodna organizacija posvećena kolektivnoj bezbednosti koja je bila osnovana na kraju Prvog svetskog rata. Vudro Vilson, glavni zagovornik Lige, pozvao je na njeno stvaranje u njegovih Četrnaest tačaka na kraju rata. Društvo naroda nije uspelo zahvaljujući vlastitoj nesposobnosti da predupredi agresije koje su vodile Drugom svetskom ratu. Liberalizam Analitički pristup međunarodnim odnosima po kojem države funkcionišu kao deo jednog globalnog društva koje predstavlja okvir za njihova međudejstva. Klasični liberalizam ima intelektualne korene u delima Imanuela Kanta, Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila. U moderno doba Vudro Vilson i Ričard Rouzkrens se smatraju liberalima. Multipolaran Struktura međunarodnog sistema u kome tri ili više država ili saveza dominiraju svetskom politikom. Mnogi teoretičari devetnaestovekovnu Evropu vide kao primer multipolarnog međunarodnog sistema. NAFTA ( Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini) Sporazum iz 1994. godine između Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Meksika kojim je stvorena zona slobodne trgovine na području Severne Amerike. Nacionalni interes Opažanja države njenih ciljeva u međunarodnom sistemu. Realisti, liberali i konstruktivisti imaju različita opažanja o tome kako države formulišu svoje nacionalne interese. Nacionalizam Verovanje da ljudi koji pripadaju određenoj grupi, bilo kroz zajedničku etničku pripadnost, jezik, tlo, kulturu ili religiju, treba da naseljavaju datu teritoriju i kontrolišu državu. Neoliberalizam Analitički pristup međunarodnim odnosima po kojem su akcije država ograničene ekonomskom međuzavisnošću i međunarodnim organizacijama. Robert Kiohejn se smatra neoliberalom. Vidi Međuzavisnost i Međunarodne institucije.
Neorealizam Analitički pristup međunarodnim odnosima po kojem su akcije država prvenstveno ograničene strukturalnom ravnotežom vojne moći. Kenet Volc i Džon Miršajmer su poznati neorealisti. NGO (Nevladine međunarodne organizacije) Najšire definisano, svaka organizacija koja predstavlja interese drugačije od interesa država i multinacionalnih korporacija. Ovaj pojam najviše se odnosi na transnacionalne ili međunarodne grupe (ono što ponekad nazivamo INGO, International Nongovernmental Organization, međunarodna nevladina organizacija). Primeri poznatih NGO-a uključuju Katoličku crkvu, „Green Peace“, Međunarodni Crveni krst. Strategija nuklearnog odvraćanja Strategija korišćena tokom Hladnog rata od strane Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država u kojoj je posedovanje nuklearnog oružja služilo kao sredstvo odvraćanja druge strane. Vidi Odvraćanje. OPEK (Organizacija zemalja izvoznica nafte, OPEC, Organization of Petroleum Exporting Countries) Organizacija država najvećih svetskih proizvođača nafte koje na taj način usaglašavaju politiku proizvodnje nafte i njenu cenu. Zatvorenikova dilema Misaona vežba u kojoj dva zatvorenika koji su odvojeni jedan od drugoga, donose nezavisne racionalne odluke (pretpostavlja se da određeni subjekat može da odredi šta je u nekoj situaciji dobro, a šta loše za njega, tzv. cost – benefits) o davanju informacija ili prikrivanju informacija čime žele da obezbede najbolji ishod za sebe. Vidi Teorija igara. Vestfalski mir Sporazum iz 1648. kojim je okončan Tridesetogodišnji rat i postao okvir međunarodnog sistema u kojem su suverene države bile najviši oblik vlasti. Čuvanje mira Razmeštanje naoružanih trupa u cilju sprečavanja sukoba ili održavanja mira u nekoj državi. Mnoge operacije čuvanja mira vođenje su pod okriljem Ujedinjenih Nacija, ali one takođe mogu biti vođene i od strane regionalnih organizacija ili grupa država koje deluju van sistema UN-a.
Peloponeski rat Sukob između Atine i Sparte koji je trajao od 431.- 404. p.n.e. i koji je rezultirao porazom Atine i slomom zlatnog doba atinske demokratije. Vidi Tukidid. Realizam Analitički pristup izučavanju međunarodnih odnosa po kome su države glavni subjekti, a središnji problemi su rat i upotreba sile. Realistima se smatraju Tukidid, Oto fon Bizmark, Edvard H. Kar, Hans Morgentau i Henri Kisindžer. Samoopredeljenje Pravo naroda da formiraju državu. Vudro Vilson je bio veliki zagovornik prava na samoopredeljenje. Skeptici Skeptici veruju da u diskusijama o međunarodnim odnosima nema mesta za moralne kategorije, jer ne postoji međunarodna zajednica koja bi propisivala prava i dužnosti. Društveni liberalizam Uverenje da kontakti među ljudima smanjuju mogućnost izbijanja sukoba, tako što unapređuju međusobno razumevanje. Meka moć Sposobnost da se poželjni ishod ostvari putem privlačnosti, a ne pomoću prinude ili plaćanja. Suverenitet Koncept da države imaju vlade čija se vlast proteže na celoj njenoj teritoriju. Vidi Vestfalski sporazum. Državni moralisti Državni moralisti veruju da međunarodni moral zavisi od društva suverenih država koje deluju po određenim pravila, čak i ako se ta pravila ne poštuju. Simetrija Situacija u kojoj su države ili drugi subjekti međunarodnih odnosa koji poseduju približno jednaku moć, međusobno suprotstavljeni. Nuklearna ravnoteža između
Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza u vreme Hladnog rata se često navodi kao primer simetričnog sukoba. Tridesetogodišnji rat Niz ratova u Evropi uzrokovanih međunarodnim, verskim i dinastičkim sukobima koji su se događali između 1618. i 1648. godine. Vidi Vestfalski sporazum. Tukidid Atinski vojni zapovednik čija knjiga Istorija Peloponeskog rata, hronika Peloponeskog rata između Atine i Sparte, predstavlja jedno od najranijih poznatih dela o istoriji i međunarodnim odnosima. Transnacionalni subjekti međunarodnih odnosa Bilo koji nedržavni subjekt ili entitet čije delovanje prelazi međunarodne granice. Transnacionalni akteri su i Osama bin Laden i Crveni krst. Rimski ugovori Sporazum iz 1957. godine kojim je položen temelj za evropske integracije, koji je prvo vodio ka stvaranju Evropskog zajedničkog tržišta, i na kraju doveo do Evropske unije i zajedničke Evro valute. Ugovor u Utrehtu Sporazum kojim je 1713. godine okončan „Rat za špansko nasleđe“ i ustanovljen legitimitet britanskih i francuskih poseda u Severnoj Americi. Vestfalski sporazum Ugovor iz 1648. godine kojim je formalno zaključen Tridesetogodišnji rat i uspostavljen suverenitet država kao najviše načelo u međunarodnom sistemu. Unipolarnost Raspodela moći u nekom međunarodnom sistemu u kome jedna država ima najveću moć. Neki analitičari strukturu vojne moći koja postoji u sadašnjem međunarodnom sistemu, sa Sjedinjenim Američkim Državama kao dominantnom vojnom silom, navode kao primer unipolarnog sistema. Ranjivost Relativna cena promene strukture sistema međuzavisnosti. O ovom pojmu se takođe može misliti kao o ceni izbegavanja pridržavanja ili promene pravila igre.
Svetska banka (World Bank, WB) Međunarodna finansijska institucija osnovana posle Drugog svetskog rata sa ciljem obezbeđivanja pozajmica, tehničke pomoći, i političkih saveta zemljama u razvoju. Vidi Breton Vuds. STO, Svetska trgovinska organizacija, (WTO- World Trade Organization) Međunarodna organizacija stvorena 1994. godine da uređuje trgovinu i carinske stope između država članica. Vidi GATT.
