ки Минић, Минић, која је лежала у ваљевском затвору!), затвору!), преко партиске везе обавештавао комунисте о свакој евентуалној акцији противу њих, њих, итд. итд. Винтерова веза са Компартијом била је (а истовремено и љубавница) љубавница) Деса "Шпањолка", Шпањолка", револуционарка из Шпанског грађанског рата, рата, доцније жена Мике Радовановића - "Шодера" Шодера" из Граца (део ваљевске вароши на десној обали Колубаре). Колубаре). Јохан Винтер учинио је учинио је неоцењиве услуге Компартији Југославије и био је један од највиђенијих нацинацистичкостичко-комунистичких "Зондерфирера" Зондерфирера" у Србији, Србији, обављајући несменесметано своју улогу за све време окупације, окупације, а да му ништа нису могле учинити српске власти, власти, јер су га највише немачке, немачке, и војне и управне власти, власти, свагда штитиле. штитиле. Круна комунистичкокомунистичко-хитлеровске сарадње јесте мисија Титовог ђенерала Владимира Велебита. Велебита. Он је под лажним именом "др ПетроПетровић" вић" био од стране Тита акредитован као званични представник ВрВрховног комунистичког Штаба код Хитлеровог Главнокомандујућег гегенерала у Загребу Глајзеа фон Хорстанауа (Gleise von Horstenau). Њих двојица, двојица, Хорстенау и Велебит уговарали су чак и заједничку партипартизанскозанско-немачку акцију противу Англоамериканаца у случају њиховог искрцавања на Јадрану. Јадрану.20 Овако су радили су радили комунисти и у Србији и широм Југославије, Југославије, када су је Немци окупирали са својим сателитима. сателитима. Овакав посао сарадње с нацистима комунисти су увелико продужили и после 22. јуна 1941. године. године. Тога дана избио је избио је рат рат између Трећег Рајха и Совјетског СавеСавеза, за, те је Комунистичка Партија Југославије добила наређење од СтаСтаљина (чија је агентура била), била), да организује такозвану "НародноНародно-ослоослободилачку борбу" борбу" у Југославији. Југославији. Али, Али, и поред те лажне борбе, борбе, комукомунисти су наставили своју сарадњу с Немцима, Немцима, коју никако неће ни прекидати за све време своје револуције, револуције, која уствари, уствари, није ни била никаква народнонародно-ослободилачка борба, борба, већ отпочињање грађанског рата, рата, најпре у Србији, Србији, а затим широм земље, земље, и безобзирна борба за усуспостављање комунистичке власти у Југославији, Југославији, служећи се у остваоства рењу тога циља свим могућим средствима: средствима: и Немцима и Енглезима и Американцима, Американцима, а понајвише, понајвише, разуме се, се, бољшевичким Савезом СоСо21 вјетских Социјалистичких Република. Република.
20
Видети књигу: "Die geheime Front"- од Валтера Хагена (Walter Hagen), стр. 264, или: Виљема Хетла (Wilhelm Hoettl), које је право Хагеново име: "The Secret Front", Лондон , 1953, стр. 169 (Хаген, одн. Хетл заменио је Владимира - Владу Велебита с његовим оцем Љубом). 21 Подаци за ово поглавље узети из архива Обавештајног отсека Штаба Српског Добровољач ког Корпуса и реферата Стевана Штерића , референта IV-ог (Антикомунистичког ) одсека Специјалне полиције Управе Града Београда .
52
Гр Г р а ђ а н с к и рат у рат у Србији 1941-1945
1
КОМУНИСТИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ
Стање у шуми после 22. јуна 1941. године
Комунисти су почели постепено напуштати варош и одлазити у шуме тек после избијања НемачкоНемачко-совјетског рата. рата. Обично су одлазиодлазили у тројкама, тројкама, а често и појединачно. појединачно. Прва етапа пута били су им, им, зазасеоци и села у којима су имали своје чланове и симпатизере. симпатизере. Код татаквих су се, се, најпре, најпре, окупљали, окупљали, сачекивали појединце који су пристизапристизали с разних страна, страна, па, па, онда, онда, са сељацима, сељацима, својим присталицама и симпатизерима, симпатизерима, изабирали обично какав скривен забран у дубини шушуме и ту правили логор. логор. Спавали су у колибама, колибама, направљеним од грања и прућа, прућа, а дане проводили, проводили, углавном, углавном, у дугим и бесконачним дискусидискуси јама. јама. Уједно су, су, преко сељана у крају у коме су се налазили, налазили, прикуприкупљали сакривено оружје и муницију, муницију, које су чистили и подмазивали. подмазивали. Онда су, су, са то оружја што су имали, имали, изводили обуку. обуку. Уз то су, су, као најнајважније, важније, вршили међусобно повезивање, повезивање, па тек онда вршили формиформи рање одреда, одреда, које су, су, обично, обично, називали именом краја у коме су се наналазили. лазили. На чело одреда су постављани команданти, команданти, редовно комуникомунисти чланови Партије, Партије, као и политички комесари - Политкоми, Политкоми, такође партијци. партијци. Онда је вршено заклињање одреда, одреда, који у почетку нису бибили бројни. бројни. Пре него што ће отпочети своју револуцију, револуцију, комунисти су имали једино ове одреде: одреде: Ваљевски, Ваљевски, I Шумадиски, Шумадиски, II Шумадиски, Шумадиски, КоКосмајскосмајско-посавски, посавски, МоравскоМоравско-ибарски, ибарски, Јагодински, Јагодински, Крагујевачки, Крагујевачки, Ча Чачански и Ужички. Ужички. Као што се види, види, углавном у Западној Србији. Србији. А то ради тога, тога, што су комунисти смишљено и плански изабрали баш ЗаЗападну Србију за почетак своје револуционарне акције. акције. То су учинили из ових разлога ових разлога.. У Западној Србији, Србији, са седиштем на Равној Гори, Гори, отпочео је да спроводи своју организацију ђенералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Михаиловић. Он је с Равне Горе слао једног по једног од свосво јих официра у разна села са задатком, задатком, да формирају четничке одреде. одреде. Тако су се Михаиловићеви људи расејали по Рађевини, Рађевини, Подгорини, Подгорини, Ваљевском крају, крају, Колубари, Колубари, Тамнави, Тамнави, Посавини, Посавини, Руднику, Руднику, ПосавоПосавоТамнави, Тамнави, Поцерини, Поцерини, Мачви, Мачви, итд. итд. И по добијеним инструкцијама осниоснивали су одреде, одреде, дајући им имена краја где су своју акцију спроводили. спроводили. Комунисти су, су, разуме се, се, знали за ову акцију пуковника МихаиМихаиловића. ловића. Отуда је, је, вођство Компартије издало наређење, наређење, да комунисти 53
БОРИВОЈЕ М. КАРАПАНЏИЋ
ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941-1945
ВАЉЕВО, 2010.
3
Ово дело посвећујем својој вољеној мајци вољеној мајци Ангелини Карапанџић Ангелини Карапанџић ( рођеној Богдановић рођеној Богдановић), која рано која рано премину у премину у преголемој чежњи за својим изгнаним синовима. Писац
4
РЕЧ УЗ ОВУ КЊИГУ
Писати документарну историју о догађајима, догађајима, који су ковитлали Србијом од 27. марта 1941. до 17. јула 1946. године, године, представља мномного мање тежак него мрзак задатак. задатак. Пред том чињеницом ја сам понепоне кад застајао у својој намери да ову књигу пишем. пишем. А онда би сваки пут из мене прозборио несавладиви нагон, нагон, који би разагнао облаке маломалодушности. душности. Тај импулс се рађао из силе догађаја, догађаја, који би ми се неодонеодољиво обнављали у свести у облику најсрамније епохе нашег национационалног постојања, постојања, у виду пожара велике породичне задруге, задруге, у којој су страх Божји и стид људски били постали предмет смеха и поруге. поруге. Сред мркле ноћи и судбоносног политичког невремена над конконтинентом, тинентом, кућу су, су, грешним нехатом, нехатом, запалили чланови једне бескрубескрупулозне дружине укућана, укућана, у очигледној јединој намери да њоме загозагосподаре. сподаре. И кад пламен букну, букну, они пограбише благо и утекоше. утекоше. А стистихија настави своје! своје! У том
5
