FENOMENI NAJVEĆE SERIJSKE UBICE
DUOL PRESS Beograd
Umesto predgovora Postoje brojne top-liste najvećih serijskih ubica, ali je gotovo nemoguće naći dve identične, bilo po izboru ličnosti bilo po broju njihovih žrtava. Redoslede stalno kvare nova otkrića o zločinima koji su počinjeni u dalekoj prošiosti. Ona se obično zasnivaju na podacima koje je nemoguće proveriti. Postoji još jedna zbrka koja potiše i od kriterijuma koje primenjuju sastavljači tih lista. Za jedne je relevantna policijska procena, za druge priznanje samih ubica – svejedno da li je ona data dobrovoljno ili pod iznudom – a za treće ona brojka koju je uspeo da utvrdi sud. Ni taj treći kriterijum, koji se čini najmerodavnijim, nije baš sasvim pouzdan. U nekim američkim saveznim državama, kao što je to slučaj na Floridi, postoji zakon, poznat pod imenom Vilijamsovo pravilo, po kome se zločini slične prirode poput onog zbog koga se nekom sudi mogu smatrati relevantnim ukoliko je identičan obrazac po kojem je zločin
izveden. Izraz "serijski ubica" uveli su američki kriminolozi. Prema njihovoj definiciji svaki zločinac koji ubije najmanje tri osobe u određenom vremenskom razmaku stiče pravo na "titulu" – serijskog ubice. U bivšoj Jugoslaviji bilo je svakojakih ubica, ali je samo jedan bio serijski – Slovenac Metod Trobec, koji je usmrtio pet žena. Prema obrazloženju koje je saopštio predsednik suda Anton Židko 25. novembra 1980. godine u pre punoj dvorani Temeljnog sudišča u Kranju, Trobec je počinio ta ubistva "da bi tako povećao svoje seksualno uživanje". Zbog toga mu je sud izrekao najstrožu, smrtnu kaznu. Trobec je tada imao 32 godine. Njegove žrtve bile su stare između 18 i 52 godine. Trobec je presudu primio bez vidljivih emocija. Sami Slovenci su u to vreme preko Trobeca zbijali šale na račun sopstvene škrtosti, tvrdeći da mu je mnogo teže palo to što je morao da plati sudske troškove i da namiri neplaćene račune za struju nego sama presuda.
Sijetl, 25. jul 1982.
U oblasnoj policijskoj stanici King, sa sedištem u Sijetlu, vladalo je uobičajena atmosfera sve do sredine jula. Od tada u ovu stanicu počele su da stižu informacije sve jedna gora od druge. Najpre su dva dečaka javila da su, vozeći bicikle pored rečice Grin River (Zelena reka), ugledali u vodi ženski leš. Kad je na naznačeno mesto stigla patrola, prva pomisao policajaca je bila da se radilo o dečjoj neslanoj šali. Sa mosta Pek, na reci, koja je zbog suše bila manja nego inače, nije se video nikakav leš. I kad je vođa patrole već bio odlučio da se vrate u stanicu, jedan policajac, koji se u međuvremenu zaputio nizvodno od mosta, počeo je da im daje znake da je otkrio nešto. U reci, samo tridesetak metara dalje od mosta, plutao je ženski leš, koji sa mosta nije mogao da se vidi od gustog šiblja. Policajci su izvukli telo iz vode. Utopljenica je bila mlada žena i na prvi pogled dalo se zaključiti da nije izvršila samoubistvo niti da je stradala nesrećnim slučajem. Njeno telo bilo je potpuno nago. Oko vrata je imala omotanu bluzu. Kad su je odmotali iz nje su
ispale njene gaćice. Mlada žena bila je zadavljena sopstvenom bluzom, a potom je zajedno sa njom bačena u reku. Policajci su pretražili prostor od jednog kvadratnog kilometra, ali nisu našli ni ostatke njene odeće niti pak bilo šta što bi moglo da se svrsta u kategoriju ličnih stvari. Prilikom autopsije potvrđeno je ono što su policajci i mislili: devojka je bila udavljena, o čemu su svedočili podlivi na njenim vratnim mišićima. Imala je uz to i slomljenu ramenu kost, koja joj je najverovatnije pukla prilikom rvanja sa ubicom. Žrtva je lako identifikovana. Bila je to Vendi Li Kofild, stara 16 godina, prostitutka, čiji je nestanak bio prijavljen još 8. jula. Dva dana posle otkrića tela Vendi Li Kofild u Grin Riveru, policiji je prijavljen nestanak Gizele En Lavom, stare 19 godina. I ona se, kao i Vendi, bavila prostitucijom. Da se ne bi ponovio nemar ispoljen u slučaju Vendi Kofild, policija je odmah krenula u potragu za njom. Uspela je samo da utvrdi da je poslednji put viđena živa 16. jula, duž Južne pacifičke magistrale, gde su prostitutke lovile klijente.
Osam dana kasnije, 25. jula policiji je prijavljen nestanak i treće prostitutke, Debre Lin Boner, stare 23 godina. Ni potraga za njom nije donela nikakve rezultate. Tri nestale prostitutke za samo deset dana, od kojih je jedna nađena mrtva, nisu previše uzbudile policiju. Nezadovoljne "prometom", velikom konkurencijom ili pak bežeći od svojih "zaštitnika" (makroa) one su i ranije nestajale bez traga i glasa, da bi se neočekivano pojavile ili u dugom gradu ili u drugoj saveznoj državi. Slučaj Vendi Li Kofild policija je i dalje smatrala ekstremnim. Ali ne za dugo.
Grin River, avgust 1982. U reci Grin River (jednoj od devet u SAD sa tim imenom) dugoj 65 milja, koja teče istoimenom
dolinom, izvan Sijetla, obraslom u tom delu toka šibljem i korovom, nađen je 12. avgusta leš još jedne prostitutke – Debre Lin Boner, stare 23 godine, čiji je nestanak bio prijavljen 25. jula. Njeno telo bilo je potpuno nago, kao i telo Vendi Koflid. Ona je, kao i Kofildova, bila zadavljena pa bačena u reku. Ni u bližoj, ni u široj okolini nije nađena njena odeća. Debra je, kao i Vendi, nudila svoje usluge namernicima duž Južne pacifičke magistrale i bila je stari poznanik policije.
Sada je bilans već bio zabrinjavajući Za mesec dana nestale su tri prostitutke, od kojih su dve nađene mrtve. Da li to bila slučajnost ili je u pitanju nešto
dmgo? Zadatak da to proveri dobio je detektiv Dejv Rejčert. Rejčert nije stigao da pokupi ni sve podatke o dotadašnjim žrtvama i nestalim osobama, a u policijsku stanicu su stigle nove, ni malo lepe informacije. Pasionirani ribolovac Robert Ejnsvort pecao je 15. avgusta iz svog gumenog čamca na Grin Riveru. Kako ribe nisu "grizle", odlučio je da pomeri svoj čamac ka sredini reke. Odmeravajući dubinu vode, kako bi se odgurnuo veslom, primetio je na dnu reke kako se nešto belasa, nalik na ljudsko telo. Uveren da je to bačena konfekcijska lutka, potkačio ju je veslom, ali se ona nije mogla pomeriti. Tom prilikom je izgubio ravnotežu, čamac se prevmuo i on je pao u vodu. Sa užasom je konstatovao da to nije bila lutka već ljudsko nago telo. Zaplivao je panično prema obali, ali pre nego što je stigao do nje ugledao je u plićaku još jedno ljudsko telo. I ono je bilo obnaženo i kao prethodno prikovano za dno kamenjem. Odjurio je kao bez duše do puta, udaljenog više od trista metara i zaustavio jednog motociklistu, s molbom da izvesti prvu policijsku patrolu na koju bude naišao o njegovom otkriću, a on
se vratio da izvuče čamac na obalu i sačeka policiju. Patrola koja je ubrzo stigla, otkrila je u reci još jedan leš, koji, za razliku od ona dva, koje je pronašao Ejnsvort, nije bio otežan kamenjem. POPRIŠTE DRAME Sijetl je najnaseljeniji grad u državi Vašington, koja se nalazi na severozapadu SAD. Osnovan je 1851. godine i prvobitni naziv mu je bio "Njujork – Alki", što bi se sa dijalekta kojim su se služili domoroci moglo prevesti kao "Budući Njujork". Dve godine kasnije njegovi žitelji su shvatili da od tog naselja nikad neće postati Njujork, ni po veličini ni po značaju, pa su ga preimenovali u Sijetl. Ovaj grad bio je poprište velike drame koja se odvijala od 1982. do 2000. godine, kada je u njemu sejao strah i teror manijak koji će ući u anale kao "Ubica sa Zelene reke".
Sva tri leša nađena su na rastojanju ne većem od petnaestak metara, neznatno udaljena od mesta na kojem je pronađen leš Debre Lin Boner. Bila su to obnažena tela mlađih žena, umorenih na isti način kao Vendi i Debra. Ni njihova odeća, uprkos brižljivoj pretrazi, nije nađena. Utvrđeno je da su to bili leševi tamnopute Marsi Čepmen (31), Sintije Hinds i Opal Milz (16). Sve su imale dosijea u policiji i sve su se bavile prostitucijom
duž Južne pacifičke magistrale, kao i tri prethodne žrtve. King, oblasna policijska stanica, 20. avgust 1982. Pored uobičajene grozničave aktivnosti u policijskoj stanici osećala se tog jutra i neka vrsta nelagode u iščekivanju dva neprijatna sastanka, jednog, internog, na kojem je valjalo priznati sopstvenu nemoć, a potom drugog, sa novinarima, na kome bi se ta ista nemoć prikrila od javnosti. Na prvom je izvršena temeljna analiza svega onog što se zbivalo od 8. jula, kada se saznalo za nestanak Vendi Kofild. Sve do tada prikupljene činjenice nedvosmisleno su ukazivale da je ubistvo svih šest prostitutki izvršila jedna te ista osoba. One su bile zadavljene dalje od mesta na kojem su nađena njihova tela, a ubica je njihove leševe dovozio i bacao u reku. Postojala su dva razloga zbog kojih se opredelio baš za Grin River. Na tom mestu reka je tekla kroz pustaru, obraslu šibljem, pa niko nije mogao da ga vidi, a drugi da bi u njoj sakrio leševe, što je iziskivalo neuporedivo
manje truda nego da ih zakopava i time izlaže sebe opasnosti da bude primećen. On je uz to bio uveren da će voda, vremenom, uništiti sve tragove koji bi mogli da dovedu policiju do njega, počev od identifikacije žrtava preko njihovih otisaka pa do onih, na prvi pogled nevidljivih, dokaza koje je on ostavio na njihovim telima prilikom ubistva. Ubica je sve svoje žrtve svlačio do gole kože. Pravi smisao tog čina mogao je samo da se pretpostavi. On je ili znao ili samo načuo da ubice najčešće bivaju otkrivene na osnovu stvari koje su pripadale njihovom žrtvama. To "pravilo" se, međutim, odnosilo na one zločince koji ubijaju iz koristoljublja. Ovaj manijak je ubijao prostitutke koje su obično svoj "pazar" predavale makroima odmah posle obavljenog "posla" i kod sebe, po pravilu, nisu imale novac. Svejedno šta ga je rukovodilo, on je u tome bio dosledan i policija nije uspela da nađe nijedan komad njihove odeće, sem u prvom slučaju, kada je žrtvu zadavio njenom jaknom, koju je ostavio omotanu oko njenog vrata. Sve žrtve su imale hematome ne samo na vratu već i na nogama i rukama, što je svedočilo da su se
očajnički borile sa ubicom ne bi li se otele iz njegovih ruku. Konačno, nije bilo nikakve sumnje da je ubica svoje žrtve nalazio duž Južne pacifičke magistrale i da u potragu za njim treba odatle krenuti. Poslednji zaključak je bio i akcioni program koji policija dotle nije ni imala. Poslenici sedme sile pomno su pratili ovaj pomor prostitutki. Nepoznatog manijaka prozvali su "Ubicom sa Zelene reke". (Kasnije su ga preimenovali u "Zelenog ubicu", da bi ga na kraju, skoro familijamo, oslovljavali kao "Zelenka".)
Uz to oni su mu dodelili i epitet serijskog ubice jer je samo za mesec dana dvostruko nadmašio kvotu koja opravdava jednu takvu "titulu". (Prema definiciji jednog od najpoznatijih američkih kriminaloga, serijski ubica je zločinac koji u određenom vremenskom razmaku ubije najmanje tri osobe.) Da bi policija stavila javnosti do znanja da ona
ipak nešto radi na ovom slučaju, iskorišćeno je prisustvo novinara da se pompezno plasira informacija da je detektivu Dejvu Rejčetu – koji, uzgred rečeno, dotle nije ništa postigao – pridodat (takođe neiskusan policajac) Sju Peters. Rejčet i on su proglašeni za "grupu", a za njenog rukovodioca je imenovan Ričard Krask, koji je završio specijalni kurs FBI posvećen baš otkrivanju serijskih ubica. Zašto policija okruga King nije dotle koristila njegove usluge – nije rečeno. Južna pacifička magistrala, 15. septembar 1982. Ubica se nije oglašavao sve do 14. septembra i policija se nadala da u septembru neće ispuniti svoju crnu normu iz jula i avgusta, kada je ubio po tri prostitutke. Ali, već sutradan, nešto pre ponoći, dežumog inspektora pozvao je telefonom momak i makro Meri Muhan da prijavi nestanak svoje "verenice". On i devetnaestogodišnja Meri stanovali su zajedno u motelu, u 156. ulici, koja izbija na Južnu pacifičku magistralu. Ona je napustila motel u 20.30 i
obećala mu je da će se vratiti najkasnije za trideset minuta, svejedno da li će naći mušteriju ili ne. Iako je pokušao da je od toga odvrati – kako je tvrdio – ona mu je pri napuštanju sobe nehajno mahnula rukom i dobacila da će za nju to biti samo "laka šetnja" do Južne pacifičke magistrale, koja bi uz to mogla da bude i od koristi. Verovatno da mu je bilo neprijatno da kaže inspektoru punu istinu, da ju je on poslao na "posao" i da je bila u osmom mesecu trudnoće, pa je tu "laku šetnju" predstavio kao njenu a ne svoju inicijativu. Bilo kako bilo, Meri se sa "lake šetnje" nije vratila u motel ni posle tri časa i on je, uplašen da nije slučajno naletala na "Zelenog ubicu", tražio od policije da preduzme nešto. U to vreme u policijskoj stanici nije bilo žive duše. Bila je to jedna od onih "ludih noći" kada policija ima pune ruke posla. Sve raspoložive snage bile su u tom trenutku na zadatku. Da je dežumi inspektor imao na raspolaganju još deset ljudi ne bi mogao da pokrije sve pozive koji su bili primljeni samo u poslednja dva sata. Inspektor je pokušao da umiri zabrinutog
makroa da ne mora da bude baš sve tako crno kao što on misli. Možda je Meri krenula sa svojom klijentom izvan Sijetla i da će se vratiti. U svakom slučaju, neka se ponovo javi ako se ne pojavi do sutra ujutro. Makro je međutim bio uporan. Tvrdio je da ona jedan takav izlet ne bi prihvatila ni po koju cenu zbog svog "zdravstvenog stanja". Da bi ga umirio ili da bi ga se otresao, dežurni inspektor mu je na kraju obećao da će policija učiniti sve što je u njenoj moći ne bi li pronašla Meri. Policija nije uspela u tome te noći, a već sutradan uveče je odustala od potrage za Meri Muhan. "Zeleni ubica" sve svoje žrtve ubijao je iste noći kada bi "nestale" sa Južne pacifičke magistrale. Ukoliko je izbegla da se sretne sa njim, postojala je nada da će se pre ili kasnije pojaviti. Ali, u to niko nije verovao. Pet dana kasnije, prijavljen je nestanak još jedne prostitutke, osme po redu, petnaestogodišnje Debre Etses, koja je poslednji put viđena 20. septembra, oko 15 časova, ispred motela "Stebson", koji se nalazi pored Južne pacifičke magistrale. Šest dana kasnije, 26. septembra, prijavljen je
nestanak Linde Džejn Rule, koja je takođe viđena poslednji put u istom reonu. "Zeleni ubica" je demantovao policijsku prognozu da neće ispuniti svoju normu. Ostvario ju je pre roka. Motel "Munrajz", 7. oktobar 1982. Denis Buš, stara 23. godine, prostitutka, sedela je ćaskajući s makroom i prijateljicom u baru motela "Munrajz", u kojem je i stanovala, sve dok nije ugledala na parkingu tek pristigli kamion. Vozač je isključio motor, ali nije napustio kabinu. Denis se izvinila, napustila lokal i nekoliko trenutaka kasnije već je počela pregovore s vozačem. Malo kasnije je dotrčala do makroa i prijateljice da im kaže da će se posle obavljenog "posla" vratiti u bar. Kako je u to vreme čitav Sijetl brujao o "Zelenom ubici" i njegovim žrtvama, prijateljica i makro su pokušali da što bolje osmotre lice vozača u kabini. Kao da je i očekivao tako nešto, on je učinio sve što je
bilo u njegovoj moći da se ono što manje vidi. Ubrzo zatim Denis je nestala sa svojim klijentom. Strah da bi nešto moglo da joj se dogodi bio je, međutim, bezrazložan. Ona se vratila sat kasnije u bar, kao što je i obećala. Denis je sutradan napustila motel, da bi "protegla noge" i uz put kupila cigarete. Više se nije vratila. Makro Denis Buš obratio se policiji i u stanici je detaljno opisao deo vozačevog lica koji je uspeo da vidi pre nego što je odvezao Denis u nepoznatom pravcu. Bio je to belac, visok oko 175 santimetara. Na osnovu priče makroa Denis Buš policija je načinila foto-robot vozača kamiona "GM", tamnozelene boje, sa registarskim tablicama države Vašington. Makro ga je ocenio "perfektnim", ali policija nije uspela da nađe nikog ko je video čoveka sa slike. Postojalo je samo jedno objašnjenje. Denis je prethodnog dana imala posla sa normalnom mušterijom, a sutradan, kad je krenula da kupi cigarete i da prošeta, naletela je na manijaka, "Zelenog ubicu", prihvatila poziv, ušla u njegova kola i više se nije vratila.
Sutradan posle nestanka Denis Buš nestala je još jedna prostitutka – sedamnaestogodišnja Šauna Samer. Policija nije uspela da utvrdi ni kad ni gde je poslednji put viđena živa. Ona je u Sijetl došla dvadesetak dana pre nego što će nestati. Za tako kratko vreme nije uspela da stekne ni jednu prijateljicu, a svoju "delatnost" obavljala je samostalno, bez "zaštite" makroa. Jedino što je u njenom slučaju bilo izvesno, to je da je svoje draži nudila duž Južne pacifičke magistrale. Novi slučaj nestanka prijavio je makro Širli Šeril, osamnaestogodišnje prostitutke iz Sijetla. Ona nije radila duž Južne pacifičke magistrale već ispred supermarketa "Gudvil" u Drinborn stritu, u samom centru grada. Promet na tom mestu bio je mimo očekivanja njenog makroa, pa je on odlučio da je prebaci na novo radno mesto, u ulicu koja je vodila prema međunarodnom aerodromu "Si-Tak" (Sijetl – Takoma). On nije mogao precizno da se seti da li ju je tamo prebacio kolima 21. ili 22. septembra, ali je bio više nego siguran da se posle svog prvog radnog dana nije vratila kući. Ni sutradan, ni pet dana kasnije.
Uhvatila ga je panika i odlučio je da se obrati za pomoć. Policija je pronašla osobu koja je prepoznala Širli na fotografiji. Bila je to takođe prostitutka, koja je tog dana bila besna na nju jer je pred samim nosom preotela dva klijenta koja su sedela u crnom "pikapu" marke "ford". Širil je ušla u vozilo oko 16 časova i "pikap" se ubrzo izgubio iz njenog vidokruga. Međutim, ni ona nije mogla da se seti da li je to bilo 21. ili 22. oktobra. "Ze ubica" je uspeo i u oktobru da ispuni svoju
uobičajenu normu. Ali svedočenje konkurentkinje Širli Šeril da su se u
cmom "pikapu", u kojem se odvezla, nalazila dva muškarca, ojačali su "teoriju" zagovomika među policajcima da u napadu na prostitutke učestvuju "najmanje Geri Ridžvej snimljen za vreme suđenja dve osobe". Sedište oblasne policije, 20. decembar 1982. U Sijetlu, a naročito među prostitutkama i njihovim "zaštitnicima", rasla je panika. Policija, koja se u ovom slučaju, nezapamćenom u gradu od njegovog osnivanja, ponela nedopustivo indolentno, sada je, pod pritiskom javnosti, bukvalno spadala sa nogu pokušavajući da uđe u trag "Zelenom ubici" i da ga onemogući u njegovoj zločinačkoj aktivnosti. Broj sumnjivih rastao je iz dana u dan. Početkom decembra bilo ih je na spisku više od stotinu. Svi su se oni uklapali, manje ili više, u psihološki portret manijaka, koji je u međuvremenu napravljen, ali za proteklih pet meseci nije uspela da nađe ni jedan opipljiv dokaz protiv bilo koga od njih.
Prvih dvadesetak dana decembra u Sijetlu protekli su mirno. Nade optimista da se ubica, koji je, izgleda, bio veoma dobro informisan o merama koje je policija preduzimala (jedno vreme se čak smatralo da je pripadnik policije) primirio, pokopane su 20. decembra, kada se saznalo da je nestala u samom centru grada petnaestogodišnja Kolin Brokman. Njen nestanak prijavio je njen mladić, koji je istovremeno bio i njen makro. Ona je 15. decembra krenula na sastanak sa klijentom, koji je ugovorila prethodne večeri, obećavši svom "zaštitniku" da će se posle toga vratiti u motel. Nije se pojavila ni pola sata kasnije, ni te noći, ni narednih pet dana. Uveren da je Kolin postala žrtva "Zelenog ubice", odlučio je da o tome obavesti policiju. Kao što je on oklevao da prijavi nestanak svoje "devojke" tako je i policija oklevala da odmah krene u akciju, tim pre što je bila uverena, na osnovu dosijea Kolin Brokman, da je jednostavno napustila i svog "zaštitnika" i Sijetl. Pre nego što je počela da se profesionalno bavi prostitucijom, ona je u nekoliko navrata bežala od kuće, navodno zbog seksualnog zlostavljanja poočima. Nije li to učinila i ovom prilikom?
Makro je to kategorički odbio. Kolin je obožavala da prima poklone, a upravo ju je jedan takav – čiju sadržinu nije znala – očekivao posle povratka sa "radnog mesta".
U celoj priči momka Kolin Brokman, postojao
je jedan detalj koji je zaintrigirao policiju, pod pretpostavkom da su njegove sumnje bile opravdane. "Zeleni ubica" – ako je to zaista bio on – prvi put je "pokupio" svoju žrtvu u samom centru grada, a ne duž Južne pacifičke magistrale, ili u njenoj neposrednoj blizini, kao što je to do tada činio. Suze za javnost ili iskreno kajanje?
Detektiv kome je poveren slučaj uspeo je samo da utvrdi da je Kolin Brokman poslednji put viđena živa oko devet časova ujutro na ulici ispred autobuske
postaje "Grejhaund", ali ne i da sazna da li je tu čekala autobus da je odveze do mesta gde je trebalo da se sastane sa klijentom ili je pak imala dogovor sa njim da ga tu sačeka. Pretpostavka da je ovo drugo u pitanju temeljila se samo na činjenici da autobus odatle ide u smeru suprotnom od Južne pacifičke magistrale. Očekivanje da će "Zeleni ubica", čija je norma dotle bila tri ubistva mesečno, počiniti još dva zločina do kraja decembra, nije se, srećom, obistinilo. Sijetl, severni deo grada, 31. januar 1983. Tokom januara policija je budno motrila šta se događa duž Južne pacifičke magistrale i u njenoj bližoj okolini. Pored tajnog snimanja, ubacila je među prostitutke i nekoliko žena koje su bile ili policijski službenici ili "spoljni saradnici". Intenzivno su praćene i sve osobe koje su se nalazile na spisku sumnjivih. Dani su prolazili, ali "Zeleni ubica" nije se oglasio. Poslednjeg dana januara jedan od radnika koji je radio na pripremi terena za gradnju parkinga na
severu Sijetla javio je policiji uzbuđenim glasom da su on i njegovi drugovi otkrili ljudski leš. Policija, koja je odmah otišla na lice mesta, mogla je samo da konstatuje da se telo, koje je dugo bilo pod otvorenim nebom, nalazilo u poslednjoj fazi raspadanja. Na osnovu malog dela sačuvane kose jedino je mogla da zaključi da je to bila ženska osoba i da je tu ostavljena ili bačena posle ubistva potpuno naga. I pored brižljive pretrage terena od najmanje dva kvadratna kilometra njena odeća nije nađena. Kasnije su stručnjaci utvrdili da je to bila mlađa osoba, ne starija od dvadesetak godina, a da ju je ubica udavio rukama pre nego što je njeno telo bacio u šikaru. Policija je po "stilu" prepoznala da je zločin počinio "Zeleni ubica", ali postojalo je i nešto Što se nije uklapalo u tu priču. Telo ove devojke – koja će kasnije biti identifikovana na osnovu dentističkog kartona kao Linda Džejn Raul, stara šesnaest godina – nađeno je u severnom delu grada, u kojem "Zeleni ubica" nije vršio otmice. Linda, koja je nestala 28. septembra prethodne godine, bavila se prostitucijom, ali nije "radila" duž
Južne pacifičke magistrale već nedaleko odatle gde je i nađen njen leš. Da li je to značilo da je manijak odlučio da proširi svoje "lovište" i da je definitivno napustio Grin River kao mesto na kojem je bacao svoje žrtve? Ili se možda pojavio novi manijak koji ga je kopirao? Postojala je još jedna nedoumica koja je mučila policiju: da li je "Zeleni ubica" odustao od daljeg ubijanja ili je to samo bilo zatišje pred novu buru? On se poslednji put oglasio sa otmicom 15. decembra prethodne godine. Krajem januara nađeno je telo Linde Džejn Raul, ali to je bila posledica njegovog minulog zločina, koji je izvršio još 28. septembra. Ni u februaru nije bila prijavljena nijedna otmica. Ako je ovaj psihopata taj svoj nagon za ubijanjem u prvih pet meseci "podmirivao" sa stravičnom normom od tri žrtve mesečno, zbog čega je odjednom, posle 15. decembra, nastupila apstinencija? Odgovor na to pitanje mogao je da pruži samo ubica. Policija na njega nije morala dugo da čeka. Već 4. marta prijavljen je nestanak osamnaestogodišnje prostitutke Alme En Smit, koju je poslednji put video
živu njen makro dan ranije, oko 22.15, kada je posle pregovora sa jednim vozačem "pikapa" ušla u njegova kola i nestala "kao da je u zemlju propala". Prema njegovom opisu, čovek sa kojim je njegova štićenica otišla na svoju poslednju vožnju bio je riđokos i star oko 35 godina. Tog 4. marta policija je prvi put saznala, a da toga nije ni bila svesna, tri važna elementa, bitna za identifikaciju "Zelenog ubice" – da je vozio "pikap", da je bio star oko 35 godina i da je bio riđokos. Nešto kasnije policiji je prijavljen još jedan nestanak – Dolores Lavem Vilijams. Imala je sedamnaest godina i takođe se bavila prostitucijom.
Sedište oblasne policije, april 1983.
Zahvaljujući pomahnitaloj aktivnosti "Zelenog ubice", koji kao da se trudio da nadoknadi svoju zimsku apstinenciju, policija okruga King imala je u
aprilu posla preko glave. Najpre joj je prijavljen nestanak Lin Metju (23), koja je volšebno iščezla 10. aprila, a četiri dana kasnije i iščeznuće Andre Čilders, stare devetnaest godina, takođe prostitutke. Tri dana kasnije u policijsku stanicu je došao uzbuđeni muškarac da prijavi nestanak svoje "prijateljice" Sandre Kej Gabert, stare 17 godina, koja je nestala 17. aprila u istom rejonu – duž Južne pacifičke magistrale. Pet dana kasnije prijavljen je nestanak i četvrte prostitutke Kimi – Kej Pitsor, stare šesnaest godina. Ona je nestala dan kasnije od Sandre Gabert, a njenom "iščeznuću" prisustvovao je njen momak i makro. Dogodilo se to – prema njegovoj priči – oko 21 čas. Kim je prišla jednom "pikapu", koji se zaustavio nedaleko od nje. Ona je posle kraćeg pregovora sa vozačem ušla u automobil. Makro, isprepadan pričama o nestancima i ubistvima prostitutki, osmotrio je pri "jakom svetlu i iz neposredne blizine" crte lica mušterije njegove devojke. Bio je to ne baš sveže obrijani muškarac, star oko 35 godina, "tipičan Irac", širokih jagodica, špicastog nosa, riđih vlasi. Bio je to nešto
detaljniji opis iste one osobe koji je policiji dao 4. marta makro Alme En Smit. Policija je i ovom prilikom reagovala na uobičajeni način – primila je to k znaju.
Sve žrtve "Zelenog ubice"
Poslednjeg dana aprila policiji je prijavljena još jedna, peta po redu nestala osoba za samo dvadeset dana. Iščeznuće Meri Mlavar prijavio je muškarac koji se predstavio kao njen suprug. Iz njegove kasnije priče ispostaviće se, međutim, da on i Meri "samo formalno nisu u braku", ali da su stanovali zajedno i da su to njeni roditelji ne samo znali nego i odobravali. Prema daljoj priči, Meri je izišla iz kuće da bi telefonirala iz javne govornice – koja se nalazi nedaleko od njihovog stana, pored Južne pacifičke magistrale – jer je njihov telefon bio u kvaru. Posle obavljenog razgovora nije se vratila kući. Detektiv, zadužen da sasluša njegovu priču, upitao ga je na kraju razgovora da li se Meri nije, možda, bavila prostitucijom. On je to kategorički porekao i gotovo uvređen napustio stanicu. Sutradan se ponovo javio i ispričao znatno drukčiju verziju. Priznao je da se njegova "buduća supruga" bavila prostitucijom i da je bila nova u tom "poslu", za razliku od njega koji je bio makro sa podužim stažom. Ona je na poziv vozača crnog "pikapa" ušla u automobil, ali on sa mesta na kojem se
nalazio nije mogao da vidi njegove registarske tablice. Brzo je uskočio u svoj auto s namerom da prati "pikap" jer mu se izgled tog muškarca nije ni najmanje dopao. Bio je to, po njemu, Indios ili "tako nekako", star oko četrdesetak godina. Između njega i "pikapa" sve vreme se nalazio jedan ogroman kamion koji mu je zaklanjao vidik pa nije mogao da osmotri ono što ga je veoma zanimalo – broj tablica. Na kraju mu je umakao, kad je morao da stane ispred semafora. Nešto kasnije, ponovo se javio neformalni muž Meri Malvar sa jednim zanimljivim otkrićem. Posle posete policiji on se upustio, sa ocem i bratom svoje nestale nevenčane supruge, u potragu za crnim "pikapom". Otkrili su ga, nedaleko od mesta na kojem ga je izgubio iz vida u vreme kada ga je pratio. "Pikap" je bio parkiran pred kućom u Plejs Sautu broj 2859. Bio je više nego ubeđen da je to bilo vozilo u koje je ušla Meri i "više nego siguran" da u toj kući stanuje taj Indios ili "tako nekako", ali nije smeo da se upušta u proveru jer za to nije ovlašćen, a uz to je mogao da izazove i njegovo podozrenje. Taj deo posla prepustio je policiji.
Plejs Staut, 4. maj 1983. Dva detektiva iz oblasne policijske stanice King otišla su na naznačenu adresu. Vrata im je otvorio vlasnik kuće Geri Leon Ridžvej, koji ni najmanje nije odgovarao opisu koji im je dao makro nestale Meri Mlavar. Umesto Indiosa ugledali su omanjeg muškaraca, starog 33 godine, duže kose, špicastog nosa, sa nešto naglašenijim jagodicama. Bio je ljubazan i predusretljiv. Bez ikakvog okolišenja priznao je da se koristi uslugama prostitutki, koje obično nalazi duž Južne pacifičke magistrale, koja se nalazi samo na par stotina metara od njegove kuće. Bio je razveden, a zbog prevelikih obaveza na radnom mestu, nije mogao da stupi u neku ozbiljniju vezu, pa je svoje seksualne potrebe zadovoljavao uz njihovu pomoć, dodavši u šali da je to mnogo jeftinije nego da izdržava ženu. Na pitanje da li poznaje Meri Malvar, čiju su mu sliku pokazali detektivi, on je, pažljivo pogledao fotos, a zatim je ubedljivo rekao: "Poznajem mnoge, ali ovu
nikad nisam video". Jedan od detektiva upitao ga je da li je njegov "pikap" marke "marano", crne boje, koji se nalazi parkiran ispred kuće. Odgovorio je potvrdno. Kad su policajci predložili da "malo procunjaju“ po njegovom stanu, široko se osmehnuo i rekao: "Naravno". Nije ih čak ni upitao da li imaju nalog za to. Vodio ih je od prostorije do prostorije i prostodušno im je pričao o mnogim stvarima, kao čovek koji nema šta da krije. Tako su saznali da ima osmogodišnjeg sina koji, po odluci suda, živi sa majkom, da ga veoma voli i da mališana kad đođe u posetu čeka posebna, nameštena soba. Nije propustio ni to da im kaže da uredno plaća alimentaciju, pa čak ni koliko ona iznosi, naglašavajući uz to da je "tako odredio sud". Posle razgovora detektivi su napustili Ridžvejov stan sa utiskom da je to "čovek iz neke druge priče" i da nema nikakve veze sa "Zelenim ubicom". Na osnovu izveštaja koji su podneli pretpostavljenima, zaključeno je da on nije osoba za kojim toliko dugo tragaju. Niti je bio Indios, kako je tvrdio makro Meri Malvar, niti je bio atletski građen,
kakvim ga je opisao makro Kimi Pitsor. Njegov automobil, parkiran pred kućom, nije bio ni nalik na one koje su oni (različito) opisali. Čak i da je neko prelistao dosije sa oznakom "Zeleni ubica" zaključak bi bio isti. Njega su kao korisnika usluga prostitutki dotle opisala veoma precizno samo dva svedoka, ali to nije dokazivalo ništa. Uostalom, on je to i sam priznao. U situaciji, u kojoj je bio – razveden i bez stalne veze – on se poneo onako kako bi to učinilo i stotinu drugih muškaraca.
Tog dana, na dugom kraju grada, nestala je Kerol En Kristinsen. Imala je 21 godinu i radila je u restoranu nedaleko od aerodroma "Si-Tak". Ona je nestala posle završene smene, u 14.30.
Nije bila prostitutka i mogla je samo slučajno da se sretne sa "Zelenim ubicom", koji je u tom delu Sijetla bio izuzetno aktivan. U vreme kada je Kerol poslednji put viđena živa, detektivi su se nalazili u stanu Gerija Ridžveja koji nije mogao da učestvuje u njenoj otmici.
Motel "Munrajz", 23. maj 1953.
Devetnaest dana kasnije nestala je još jedna
prostitutka – Martina Tereza Auzili, neposredno pošto je sa svojim prijateljicama proslavila osamnaesti rođendan u motelu "Munrajz", koji je bio njena stalna "baza". Bila je to 23. osoba koja je nestala od jula prethodne godine. Policija je utvrdila da je poslednji put viđena kako ulazi u kola svog klijenta, koji je parkirao vozilo nedaleko od motela. Ona je sa njim imala ranije ugovoreni "brzi" seks i trebalo je da se pojavi u motelu najkasnije za sat vremena. Nije došla, ni tada ni pet dana kasnije, kada je i prijavljen njen nestanak. Sutradan je nestala još jedna prostitutka, Čeri Li Vims, na svoj osamnaesti rođendan. I dok je policija temeljno proveravala alibije najsumnjivijih osoba sa svog spiska, prijavljen je i četvrti nestanak – Ivon Šeli Etnoš, stare devetnaest godina. Ona je bila relativno nova u "biznisu" pa je policija u Sijetlu nije imala u svom registru, ali da se bavila prostitucijom vrlo je brzo saznala. Bila je Kanađanka, iz Vankuvera. U SAD je doputovala sa svojim nesuđenim suprugom jer su se njihovom braku usprotivili i njeni i njegovi roditelji. Odlučili su da ih "kazne" na taj način što su ih napustili bez najave i
pozdrava. Pošto su potrošili ono malo novca što su imali, Ivon je, po nagovoru svog ljubavnika, počela da se bavi prostitucijom, ali joj to baš nije išlo od ruke jer je bila hendikepirana svojim ne baš lepim licem i svojom ne baš zavodljivom figurom. Ona je bila realna osoba i shvatila je da svoju šansu treba da potraži na nekom drugom mestu, a ne duž Južne pacifičke magistrale. Postojala je, dakle, mogućnost da je Ivon ipak uspela da zaradi i skloni na stranu dovoljno novca za avionsku kartu ekonomske klase do Kanade i da je svog nesuđenog supruga i ljubavnika, koga je izdržavala prodajući svoje telo, tajno napustila, bez pozdrava, kao što je to učinila i u Kanadi sa svojim roditeljima. Ali, ta nada bila je kratkog veka. Policija iz Vankuvera poslala je izveštaj policiji u Sijetlu, u kojem je stajalo da Ivon nije viđena u Vankuveru od kada ga je napustila i da se roditeljima od tada nikad više nije javila ni telefonom. Istog dana kad je prijavljen nestanak Ivon Šeli Etnoš policija je informisana da se dogodio još jedan, peti nestanak tog meseca. Bez traga i glasa iščezla je policiji dobro poznata petnaestogodišnja prostitutka Keri A. Rojs. Bila je mlada, ali ne i naivna, vesela, ali ne
i površna, avanturistički raspoložena, ali ne i neoprezna. O nju su se otimali klijenti jer je delovala ne samo seksi nego je i zračila nekim optimizmom. Uspevala je da za jedan dan zaradi koliko Keri A. Roj nije mogla ni za meseca dana ili neke atraktivnije prostitutke od Keri za nedelju. Zbog tog njenog "talenta" njen makro ju je čuvao kao "malo vode na dlanu". Ali ni njegova briga da ne ostane bez "zlatne koke" i njena urođena obazrivost nisu je spasli od kandži "Zelenog ubice". Nestala je u rejonu u kojem je "radila", između 144. i 142. ulice, koje su se nedaleko odatle "ulivale" u Južnu pacifičku magistralu. Ivon je ušla u crveni "pikap", koji su podrobno opisala dva svedoka, nezavisno jedan od drugog, i nije se više vratila. Policija je za njen nestanak saznala još iste noći, ali njen makro je to prijavio tek šest dana kasnije, pravdajući toliko zakašnjenje time što je hteo da razreši tajnu njenog iščeznuća bez policije, koja se nije, kako je rekao, baš proslavila efikasnošću u slučaju "Zelenog ubice". Policija ga je uvrstila u spisak sumnjivih, po svom principu "nikad se ne zna". Majski bilans nestalih prostitutki izjednačio se
sa dotle rekordnim iščeznućima koja su se dogodila u prethodnom mesecu. Južna pacifička magistrala, 1. novembar 1983. Ukupni učinak policije oblasti King bio je više nego je katastrofalan. Za jedanaest meseci u Sijetlu je nestalo 26 žena, a ona sem spiska sumnjivih, koji je u međuvremenu nadmašio cifru od 900 ljudi, još uvek nije imala u rukama ni jedan trag koji bi je odveo do "Zelenog ubice". Za to vreme otkriveno je samo šest posmrtnih ostataka nestalih, ali ne visprenošću policije već prijavama građana. Jedno je zapažanje, međutim, bilo izuzetno važno: prilikom "lova" na prostitutke "Zeleni ubica" je koristio više vozila, od kojih se jedno javljalo češće od ostalih – "pikap" – ali gotovo svaki put u drugoj boji. Jedini sa spiska potencijalnih zločinaca, Geri Ridžvej, imao je baš takva kola, ali tome nije bila poklonjena pažnja, kao ni činjenici da je njegova uža specijalnost na radnom mestu u firmi bila ispisivanje reklamnih
poruka na karoserijama "drumskih krstarica" sa brzosušećim bojama kakve koriste auto-lakireri. Na tu okolnost ona neće obratiti pažnju ni kasnije, kada u njenoj laboratoriji budu otkriveni i tragovi brzosušeće boje i u kosi nekih od ubijenih prostitutki.
U drugoj polovini 1983. događaji su se odvijali filmskom brzinom. Do decembra je nestalo još 11 prostitutki, a otkrivena su samo četiri leša. Potera za Ridžvejem trajala je preko deset godina
Policija, koja se sve vreme, činilo se, više uzdala da će "Zeleni ubica" načiniti kakvu kobnu grešku nego u svoju sposobnost, dočekala je svojih pet minuta u novembru mesecu, prilikom istrage o nestanku Kimberli Nelson. Ona nije bila u njenom registru jer je u Sijetl došla u avgustu mesecu. Samo što je stigla, Kimerli se smestila u motel i izašla na "štraftu" duž Južne pacifičke magistrale, doživela je peh – naletela je na "Zelenog ubicu". Do tog saznanja nije došla policija već njena prijateljica, takođe prostitutka. One su te večeri zajedno čekale mušterije duž Južnog pacifičkog puta. Ona je imala više sreće jer je odmah pronašla klijenta sa kojim je ugovorila "brzi" seks. Pre nego što je ušla u njegova kola, ona je otišla do Kimberli, koja je bila samo nekoliko koraka dalje, da joj kaže da će se brzo vratiti i da će je čekati u hotelskoj sobi jer joj je "dosta posla za danas". Ali, Kiberli Nelson se nije pojavila te noći. Dva dana kasnije prijateljicu Kimberli Nelson pozvao je u kola neki nepoznati muškarac. Tokom pregovora o "poslu" on ju je iznenada upitao kako joj je
prijateljica. Bila je više nego zbunjena. "Koja prijateljica?", upitala je. On joj je do u tančina opisao Kimberli Nelson, koju je ona ostavila 1. novembra na Južonoj magistrali i koja je potom nestala. One su te večeri bile prvi put zajedno na "radnom mestu" i on – kao ni bilo ko drugi – nije mogao da zna da su one prijateljice, sem ako nije video kada se ona, pre nego što će poći, vratila nekoliko koraka da bi joj rekla gde će se naći. Kako je bila bistro čeljade nije joj bilo potrebno mnogo da sve to poveže. Uverena da ju je u kola pozvao "Zeleni ubica", koji je sada i nju pokušavao da namami, našla je način da ne prihvati poziv. Prema opisu koji je dala policiji, bio je to muškarac visok oko 175 santimetara, star tridesetak godina, kestenjaste kose i vozio je "pikap" crvene boje. Policija je na listi sumnjivih imala bar desetak osoba koje su se uklapale u takav opis. Pokazala joj je desetak od nekoliko stotina fotografija, ali na njima nije prepoznala čoveka za koga je bila više nego ubeđena da je "Zeleni ubica". Na žalost, policija nije delila njenu uverenost.
Plejs Saut, novembar 1984. Aktivnost "Zelenog ubice" tokom 1984. neočekivano je zamrla. Te godine nestale su samo dve prostitutke – Meri Vest, 6. februara, i Sidni En Smirt, 17. marta. Uprkos tome policija je tokom ove godine imala pune ruke. Bile su to posledice manijakovog minulog "rada". Nađeni su leševi čak 11 prostitutki nestalih od sredine jula 1982. do kraja decembra 1983. Od toga su pet zavedene u policijske spise kao "nestale osobe" jer nisu mogle da budu identifikovane. Ali sve su one bile ubijene na isti način i nije bilo nikakve sumnje da su bile žrtve jednog te istog manijaka – "Zelenog ubice". On je svoje žrtve i dalje svlačio do gole kože, i dalje ih je ubijao davljenjem. U međuvremenu je promenio samo lokacije na kojima ih je ostavljao posle ubistva. Grin River je definitivno napustio, ali je zato otvorio dva svoja nova "groblja". Sva tri su bila smeštena na prostoru ne većem od pet kvadratnih kilometara, do svih se stizalo lako sa Južnog pacifičkog
puta i sva su imala uočljive orijentire, tako da ih je lako pronalazio s puta, u mraku. Treću priliku da otkrije "Zelenog ubicu" policija je upropastila svojom trapavošću. ,,Zeleni“ je u novembru zaustavio svoje vozilo – opet "pikap" – ispred jedne "prostitutke" na Južnom pacifičkom putu i pozvao je da uđe u njegova kola da obave "brzi" seks. Ona to nije mogla da prihvati iz jednostavnog razloga što je bila pripadnik policije, koja je bila ubačena među prostitutke, da bi motrila neće li se pojaviti kao mušterije neko od deset najsumnjivijih sa spiska. Ali i zbog jednog drugog razloga. U blizini nije bilo nijednog pripadnika policije i ona se nije usudila da se upusti u jednu takvu opasnu akciju, tim pre što to nije ni bio njen zadatak. Posle podnetog izveštaja o ovom susretu, odlučeno je da se još jednom porazgovara sa Gerijem Ridžvejom. Pre toga policija je prikupila što je više mogla podataka o njegovom privatnom životu, postupcima i navikama. Prema prikupljenim podacima, Geri Ridžvej je spadao u onu grupu ljudi koja se smatra normalnim.
Kolege sa posla listom su potvrdile da nije konfliktna ličnost, da nikada nije ispoljavao bilo kakve patološke sklonosti. Nije imao ni vatreno ni hladno oružje. Prema ženama se odnosio učtivo, pažljivo pa čak i galantno. Zarađivao je prilično dobro, a nije imao velike prohteve. Nije pio, niti pušio. Njegov jedini porok bile su prostitutke, ali on je tu svoju slabost već priznao policiji, koja je čak i prihvatila njegovo objašnjenje kao logično i uverljivo. Ridžvej se nije uklapao u psihološki portret, koji je ponovo izrađen, na osnovu naknadnih saznaja, ni po jednom parametru – sem što je stanovao u neposrednoj blizini Južnog pacifičkog puta, što je dobro poznavao njegovu okolinu i što je vozio "pikap". Razgovor sa njim sveo se kao i onaj prethodni na ćaskanje. On ni ovom prilikom ni jednim svojim gestom nije pokazao ništa što bi moglo da ga svrsta čak ni u prvih deset najsumnjivijih osoba. Posle ovog drugog razgovora, policija je postupila kao i prilikom prethodnog – spustila ga sa liste najsumnjivijih za narednih dvadesetak mesta.
Policijska stanica, 10. novembar 1984. Prva žrtva koja je uspela da izbegne sudbinu svojih koleginica bila je Rebeka Hvaj. Nju je dve godine ranije, u novembru 1982, "pokupio" jedan vozač "pikapa" na Južnoj pacifičkoj magistrali i odveo je do puta 240, gde je skrenuo sa autostrade da bi u obližnjoj šumi obavili "brzi" seks, ugovoren za 20 dolara. Ali, avaj, ona nikako nije uspevala da probudi njegov polni organ. I dok se svojski angažovala oko toga, on ju je odjednom zgrabio za grlo i počeo je da je davi. Otimala se očajnički i preklinjala ga kad bi uspela da dođe do daha, da je poštedi. Pristao je, zahtevajući od nje da se više ne opire. Klimnula je glavom. Sklonio je ruke sa njenog vrata. Rebeka je iskoristila taj trenutak, hitro ustala sa zemlje i dala se u bekstvo što je noge nose. Imala je i sreću. Pedesetak metara dalje nalazila se neka porodica na pikniku. Krenula je u tom pravcu. Videvši da je ne može stići, vozač "pikapa" je stao, uputio se svom vozilu i nastavio put. Bračni par koji se sa decom tu zadesio video je
i devojku koja je bežala i muškarca koji je za njom jurio dok se odjednom nije predomislio. Pošto su smirili Rebeku i počastili je pićem, predložili su joj da krene sa njima do Sijetla, što je ona oberučke prihvatila. Policija je ovu Rebekinu priču prihvatila sa rezervom jer je u njenom opisu postojala jedna pozamašna nelogičnost. Ona je prilično precizno opisala svog davitelja – kao muškarca srednjeg rasta, starog oko tridesetak godina, ali je tom prilikom rekla i nešto što je bilo malo verovatno. Ako ste to zbilo sredinom novembra, kao što je tvrdila, ondaje opis njegove odeće bio krajnje neuverljiv. U novembru mesecu nemoguće je naći nekog ko nosi kratke pantalone, majicu i patike. Njenu priču dovodila je u sumnju i okolnost zašto je odlučila da tu priču ispriča policiji tek sada, dve godine kasnije? Drugo pitanje koje se nametalo samo po sebi bilo je: kako je moguće da ona nije srela tog manijaka za dve godine, a zna se da je on upravo duž Južne pacifičke magistrale, na kojoj je i ona "radila" svakodnevno, pronalazio svoje žrtve? Rebeka je, međutim, uporno tvrdila da je svaki
detalj koji im je iznela "apsolutno tačan" i da bi tog manijaka bila u stanju da prepozna "i u mraku". Postojao je samo jedan način na koji je policija mogla da proveri autentičnost Rebekine priče – da pronađe porodicu koja ju je navodno spasila od manijaka. To nije bilo ni malo lako. Posle tronedeljnog traganja ona je ipak nađena. I muž i žena su potvrdili Rebekinu priču. Rebeka Hvaj je pozvana u policiju, koja joj je ovom prilikom pristupila sa više poverenja. Pokazali su joj oko stotinu fotografija, na kojima su se nalazili portreti onih osoba koje su ličile na manijaka kakvim ga je ona opisala. Među svim tim osobama, riđe kose, starih oko trideset godina, Rebeka je uprla prstom samo na jednu, onu na kojoj se nalazio portret starog policijskog poznanika Gerija Leona Ridžveja i bez imalo dvoumljenja rekla da je on bio manijak koji je umalo nije udavio 1982. Odlučeno je da se Geri Ridžvej pozove na razgovor. Ali, policija nije preterano hitala da tu svoju odluku sprovede u delo.
Nekoliko detektiva je dobilo zadatak da pomno provere njegovo kretanje od 1982. pa sve do početka 1984. Utvrđeno je da se u većini slučajeva nalazio nedaleko od mesta gde su nestajale žrtve, a u vreme smrti neke od njih nije bio na radnom mestu niti je imao uverljiv alibi. Oblasna policijska stanica, 14. februar 1985. Geri Ridžvej je pozvan na "informativni razgovor" tek dva meseca kasnije. Smatrajući da ima dovoljno elemenata u rukama sa kojima može da ga "pritegne", policija se ograničila samo na slučaj Rebeke Hvaj. Svako poricanje da ima bilo kakve veze sa njom dovelo bi ga u ozbiljnu nepriliku. Bio bi to dobar razlog da mu se odredi pritvor "u interesu dalje istrage". Bio je to uhodani sistem star koliko i policija u Sijetlu. Ali Ridžvej, koji se nikad nije isticao svojom inteligencijom – IQ u srednjoj školi bio mu je 85 – još jednom je nadmudrio policiju. On je bez imalo oklevanja potvrdio
priču Rebeke Hvaj kao tačnu, ali samo delimično. Tačno je bilo to da ju je "pokupio" duž auto-puta, da su svratili u šumicu koja se nalazila na pedesetak metara od puta 240 kako bi obavili "brzi" seks. Međutim, sve drugo je izmislila. Nije tačno da je imao poteškoće oko erekcije već da mu ih je ona stvorila time što ga je neočekivano – po njegovom mišljenju bilo je to nekontrolisano, histerično stanje – ugrizla za polni organ – za vreme oralnog seksa. Da bi je onemogućio da mu i dalje u toj svojoj zanesenosti nanosi neopisivi bol, on ju je zgrabio za gušu. Bila je to, po njemu, refleksna reakcija da bi se zaštitio a ne da bi je udavio, kako je ona to predstavila. Da je hteo da je zadavi, on bi to i učinio jer su mu ruke već bile na njenom vratu. Ali on to nije učinio. Jednostavno ju je odgurnuo od sebe i ona je pala, a zatim je ustala i potrčala prema nekim izletnicima, koji su se nalazili tridesetak metara dalje. Da je hteo, on je mogao da je stigne pre nego što bi se našla u vidokrugu izletnika i da ostvari tu svoju nameru za koju ga je optužila. Na kraju priče, kojoj se nije mogla poreći logika, Ridžvej je upitao bezazleno, gotovo dečački čedno, inspektora koji ga je ispitivao:
"Šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu?” Ridžvej je pušten, a njegova izjava, koja je bila snimljena, stavljena je u njegov dosije. Posle tog razgovora Geri Ridžvej je najzad ušao u ,,elitu“ najsumnjivijih. U martu su otkriveni posmrtni ostaci još jedne žrtve "Zelenog ubice" u rejonu jezera Stark, u kojem su krajem marta i početkom aprila prethodne godine nađena dva leša. Bili su to ostaci petnaestogodišnje prostitutke Keri Roj, koja je poslednji put viđena živa 31. maja 1983. U maju su identifikovani ostaci Delis Plager, koja je nestala još krajem oktobra 1983. godine i koja je bila vođena od 1984. do tada u policijskim spisima kao "nestala osoba" pod rednim brojem 2. Krajem 1985. u obalskom pojasu jezera Tvin Lejk nađena su još četiri leša. Bili su to, preciznije rečeno, skeleti mlađih žena koje su napustile ovaj svet na isti način – udavljene i nage. Nije bilo nikakve sumnje da ih je usmrtio isti manijak – "Zeleni ubica". Međutim, zbog velikog protoka vremena teško ih je bilo identifikovati.
Ostalo je i do danas nerazjašnjeno da li je policija, koja je privela Gerija Ridžveja 14. februara i tokom razgovora se ograničila samo na proveru priče prostitutke Rebeke Hvaj, načinila neoprostivu grešku ili je to možda bila samo zamka. Ono što je sasvim izvesno to je da ga policija od tog trenutka nije ispuštala iz vida. Ridžvej je to ili naslućivao ili znao. Hroničari su registrovali da posle tog razgovora pa sve do kraja 1985. policiji nije bio prijavljen ni jedan nestanak.
Policijska stanica, 8. april 1987. Čitava 1986. protekla je u znaku pronalaženja leševa koje je "Zeleni ubica" posejao oko Sijetla za vreme svoje četvorogodišnje pomahnitale aktivnosti i u prikupljanju dokaza protiv Gerija Leona Ridžveja koji je u međuvremenu postao osumnjičeni broj jedan. Policija, istini za volju, nije došla do nekih senzacionalnih otkrića, ali ono što je otkrila bilo je sasvim dovoljno za korake koje je nameravala da preduzme. Prijateljica Alme En Smit, koja je nestala 3. marta, a čije je telo pronađeno tek godinu dana kasnije, 2. aprila 1984, prepoznala je vozača sa kojim je Alma sela u "pikap" oko 21 čas i više se nije vratila. Njoj je policija pokazala desetak fotografija sa svoje liste najsumnjivijih i ona je bez imalo dvoumljenja, iako je u međuvremenu proteklo tri godine, pokazala prstom na riđokosog Gerija Leona Ridžveja. Proverom je utvrđeno da je Ridžvej tog trećeg
marta napustio radno mesto nešto posle 15 časova i da nije imao alibi sve do sutradan ujutro, kada je ponovo došao na posao. Delimično je bila razjašnjena i tajna fantomskog "pikapa" koji je preko noći menjao boje. Isti takav automobil, imao je i Gerijev brat Edvard, koji mu ga je često pozajmljivao – "kad god su Gerijeva kola bila u kvaru", kako je rekao policiji. Njegov "pikap" bio je sive boje. Otisci cipela koji su nađeni pored jedne od žrtava "Zelenog ubice" odgovarali su u potpunosti broju cipela koje je nosio Ridžvej. Geri Ridžvej je priveden u policijsku stanicu 8. aprila. Za vreme razgovora ponašao se kao i u ranijim susretima sa policajcima – mirno, bezbrižno, srdačno i krajnje otvoreno, kao čovek koji nema tajni niti ima šta da krije. Odbio je čak i sugestiju da pozove svog advokata. Kada mu je na kraju razgovora predočeno da bi mogao da bude podvrgnut i ispitivanju na poligrafu, on je to oberučke prihvatio kako bi "definitivno skinuo sa sebe sumnju koju ničim nije zaslužio".
U ranijim razgovorima nije krio da je koristio usluge prostitutki, da je neke od "nestalih" poznavao, pa čak i jednu čiji je
ZLOČINAC OD MALIH NOGU Geri Leon Ridžvej rođenje 18. februara 1949., u Solt Lejk Sitiju, u državi Juta. Bio je traljav đak, nezainteresovan za bilo koji predmet. Svoje školske obaveze otaljavao je na najtraljaviji način. Školskim
drugovima ostao je u sećanju kao miran, povučen, čak i previše tolerantan dečak. I šale na svoj račun i ćuške podnosio je mirno. Prvi zločin je počinio kada je imao samo šesnaest godina. Prilikom prepirke sa jednim šestogodišnjim dečakom potegao je nož i naneo mu tešku povredu. Dok je dečaku tekla krv iz grudi, on je to ne samo mimo posmatrao nego je, kako će kasnije izjaviti, i uživao u tome. Svoju radoznalost "kako izgleda ubiti nekoga" tom prilikom nije zadovoljio. Dečak je pukim slučajem ostao u životu. Zbog tog skandala porodica Ridžvej morala je da napusti državu Vašington i da se preseli u Kalifomiju. Školu je završio nekako 1969. godine i počeo je da privreduje. Posao je napustio šest meseci da bi se odazvao pozivu za služenje vojnog roka. Posle obuke prekomandovan je na Filipine. Za vreme odsustva, u avgustu 1970, oženio se. Bio je to njegov prvi brak koji će se okončati razvodom dve godine kasnije. Sa suprugom Klaudijom praktično i nije delio krevet već je samo razmenjivao pisma. Posle odsluženog vojnog roka dobio je posao u istoj kompaniji u kojoj je radio i pre vojske. Dobar utisak koji je ostavio bila mu je najbolja preporuka. Radio je u reklamnom odeljenju "Kenvorta" i isticao se ne samo sigurnom rukom u ispisivanju reklamnih poruka na karoserijama "drumskih krstarica" nego i sa idejnim rešenjima. Godine 1973. ponovo se oženio. Marš Vinslou rodila mu je sina, ali ga je napustila sedam godina kasnije zbog njegove seksualne nastranosti. Sud je dodelio dete majci. Mali Metju je vikende provodio sa ocem i sa nestrpljenjem ih je očekivao jer se tata – Geri svojski trudio da mu ispuni svaku razumnu želju. Ono što Geri Ridžvej nije uspeo da sazna u Solt Lejk Sitiju kao 16-godišnjak – "kako izgleda ubiti nekoga" – saznao je u julu 1982. u Sijetlu, kada je imao 33 godine. To mu se toliko dopalo da je
ponovio još 45 puta. Onemogućen je u tom svom bolesnom sladostrašću kada je imao 53. godine.
leš nađen, ali sad je poricao da ima bilo kakve veze sa njima "već više od godinu dana", od kad je upoznao izvesnu Džudit Linč, sa kojom namerava da se oženi. (Taj podatak bio je tačan.) Posle obavljenog razgovora, u kojem je na svako postavljeno pitanje, bez obzira koliko bilo provokativno, odgovarao mirno, a da pri tom ni jednom nije upao u zamke koje su mu bile postavljene, Ridžvej je odveden na poligraf. Sve vreme se ponašao mirno i pribrano, a detektor ni jedan jedini put nije registrovao izrečenu laž. Da bi mu ipak pokvarili dan, ali i one koji slede, policija je uzela od njega "biomaterijal" – pljuvačku, vlasi sa različitih delova glave, krv i još po nešto što se u takvim prilikama praktikuje. On je to prihvatio sa takvim mirom kao da je to policija zahtevala od nekog drugog, a ne od njega. Na njegovom licu ni u tom trenutku nije moglo da se pročita išta drugo sem apsolutnog spokojstva. Tako mimo i hladnokrvno ne bi se poneo ni neko ko je zaista nevin.
Nakon privođenja Ridžveja na razgovor 1985. godine naglo su prestali "nestanci" prostitutki – sve do 1990, kada je nestala Marta Riv, stara 36 godina, majka četvoro dece. Njoj se izgubio trag između 5. i 13. aprila, a njeno telo je nađeno u septembru. Ubijena ja na isti način kao i ostale prostitutke – davljenjem, a njen leš bio je takođe obnažen. Nije bilo nikakve sumnje da je i to ubistvo počinio "Zeleni ubica". Policija ni ovom prilikom nije uspela da nađe nijedan trag koji bi ukazao da iza tog ubistva stoji Geri Ridžvej i da je on – u šta više nije uopšte sumnjala – "Zeleni ubica". Sijetl, 16. novembar 2001. Muškarcu koji je sedeo u svojim kolima i merkao koju će od prostitutki, poređanih duž Južne pacifičke magistrale, da "pokupi", prišla je zgodna i mlada plavuša i ponudila mu "brzi" seks za samo dvadeset dolara, što je u to vreme bila najniža tarifa. Posle kraćeg razmišljanja, on ju je pozvao da uđe kola.
Samo što je krenuo odnekud se stvorila saobraćajna patrola. Naredila mu je da parkira vozilo sa strane i da iziđe iz kola. Dok je vozač držao ruke na krovu jedan policajac, koji mu je prišao s leđa, namakao mu je lisice na ruke i ugurao ga ni malo nežno u policijski auto, dobacivši plavuši kompliment za "dobro obavljeni posao". Pola sata kasnije vozač, koji ni jednom jedinom rečju nije prokomentarisao svoje hapšenje i privođenje, ponašao se hladnokrvno i kada je za njim škljocnula brava pritvorske ćelije. Nije izgledao ni preterano uzbuđen kada mu je nekoliko trenutka kasnije saopšteno da će protiv njega biti podignuta optužnica. Pre nego što mu je istekao pritvor, saopšteno mu je da će ostati u njemu dok ne bude izveden pred sud zbog ubistva četiri osobe 1982. godine. Istovremeno mu je predočen i nalaz koji je stigao iz Državne laboratorije, iz koga se moglo videti da je on, Geri Leon Ridžvej, odgovoran za njihovu smrt. Tokom čitave naredne godine optužnica je dopunjavana. U međuvremenu je razrešena i misterija i oko
raznobojnih automobila koje je Ridžvej koristio. Pored toga što je pozajmljivao često sivi "pikap" od svog brata, on je svoj, uveren da bi ga jednog dana mogao odati, često farbao u drugu boju. To mu nije bilo ni malo teško jer je u kompaniji u kojoj je radio obavljao poslove autolakirera. Otuda i čestice boja u kosama nekih njegovih žrtava koje su poticale od brzosušeće farbe. Razjašnjeno je i to zbog čega je svoje žrtve ostavljao nage. On je insistirao da skidaju gornje delove odeće ne zbog toga što je to bio za njega neki stimulans već iz straha da nisu bile ozvučene. Kako su same skidale donji deo odeće, njemu je ostalo samo da svu odeću pokupi, odnese što je dalje moguće od mesta zločina i uništi. On nije poricao da je nađena sperma kod mnogih žrtava bila njegova, ali je kategorički poricao da se bavio nekrofilijom. Procenjuje se da je ubio preko sedamdeset prostitutki, ali protiv njega je bila podignuta optužnica za 48 ubistava. Sud je prihvatio njegovu tvrdnju da je ubio 46.
Preko svog advokata, ili bolje reći po njegovom nagovoru, ponudio je sudu svoje usluge – priznanje svih zločina, otkrivanje mesta na kojima je počinio ubistva i "apsolutnu saradnju po svim osnovama". U zamenu za to sud mu je preinačio smrtnu kaznu u doživotnu robiju bez prava na pomilovanje. Time je okončana jedna od najdužih potera za jednim zločincem u SAD, a Geri Leon Ridžvej ušao je u anale kao najveći serijski ubica u njenoj istoriji.
Manijak Džefri Damer, poznatiji pod imenom "Kanibal iz Milvokija", terorisao je ovaj grad u američkoj saveznoj državi Viskonsin, između 1986. i 1991. godine, u vreme kada je Geri Leon Ridžvej, osetivši da policija u Sijetlu sve više steže obruč oko njega, već počeo polako da se povlači iz "posla". Iako je Damer ubio četiri puta manje osoba (policija je tvrdila da je usmrtio sedamnaest ljudi) on se našao na samom vrhu top-liste američkih serijskih ubica. Tako visoko mesto izborio je svojom okrutnošću i svojim sadizmom. Džefri Damer je poticao iz imućne porodice. Ni u porodici njegove majke, ni njegovog oca, nije bilo ni kriminalaca niti mentalno obolelih osoba. Njegov otac, Lajonel Džefri, bio je naučni radnik, hemičar i od svoje supruge, Džoj, Džefrijeve majke, razveo se zbog njene navike da se meša u sve i svašta, a naročito u stvari u koje se na razume, kao i bolesne potrebe da dominira ne samo u sopstvenoj kući nego i u svom okruženju. To je bila njegova verzija o razlozima za razvod. Priča gospođe Džoj, znatno je drukčija. Po njoj, glavni razlog za njihov razlaz nije bilo njeno ponašanje u kući i van
nje nego njegova preljuba. Bilo kako bilo, oni su se razveli, ali to nije palo teško ni jednoj ni drugo strani, pa ni njihovom sinu Džefriju. Kao dečak Džefri je svoj sadizam počeo da ispoljava najpre prema životinjama. Ubijao je pse i mačke, ali ga pri tom nije uzbuđivao sam čin ubijanja koliko iživljavanje nad njihovim mrtvim telima. Kasnije, kao već formirana ličnost, ponašaće se na isti način i prema ljudima. Prve simptome da nešto nije u redu sa njim otkrio je otac. Dečak se svakim danom sve više povlačio u sebe i postajao sve nekomunikativniji. Bio je u stanju da satima sedi ispred televizora i da odsutno bulji u ekran. Sa decom u susedstvu nije se družio, kao što neće to činiti ni kasnije sa vršnjacima, kao srednjoškolac. Tata Lajonel, smatrajući da je Džefrijeva povučenost nasledna – takav je i on bio u njegovim godinama, nije smatrao neophodnim da se o tome posavetuje sa psihijatrom. Džefri je u školi bio ne samo dobar đak već se isticao i kao sportista. Sarađivao je i u školskim novinama i mnogi su smatrali da će žurnalistika postati
njegov budući poziv. Ali, pored sklonosti za pisanje on je istovremeno počeo da ispoljava i jednu drugu sklonost – prema alkoholu. Često je dolazio od kuće pijan i vraćao se kući u alkoholisanom stanju. Ni kod kuće ni u školi niko nikada nije primetio da je posezao za flašom. Vešto prikrivanje dokaza o svojim prestupima biće njegova druga dominantna osobina koju će kasnije podići do "savršenstva". Srednju školu je završio sa uspehom, ali kao notorni alkoholičar. Verujući da je i to prolazna etapa u Džefrijevom životu, otac je naterao sina, koji nije znao šta bi sa sobom, jer je u međuvremenu izgubio i jednog prijatelja koga je imao, da se upiše na univerzitet u Ohaju. Posle dva semestra provedena u pijančenju vratio se kući. Ni tada njegov otac nije smatrao za potrebno da se prokonsultuje sa psihijatrima već je pokušao da i ovaj problem reši na "svoj način". Postavio mu je ultimatum: ili da se zaposli ili da ode u vojsku. Džefri se opredelio za varijantu za koju je intimno "navijao" i njegov otac: otišao je u vojsku 1979. Umesto da služi u vojnoj policiji, kako mu je bilo
obećano, obreo se u deficitarnom sanitetskom vodu. Posle obuke upućen je u jednu vojnu bazu u Nemačkoj, ali je odatle najuren zbog pijanstva. Još jednom se vratio kući kao gubitnik i još jednom je otac hteo da mu pruži šansu. Ali on je odlučno odbio sva rešenja koja mu je ponudio otac i saopštio mu je da će da se preseli kod babe u Milvoki, da se zaposli, osamostali i da sve svoje probleme ubuduće rešava sam. Njegova baka, očeva majka, bila je tolerantna i duboko religiozna žena. Džefriju se nije baš preterano dopadao njen verski fanatizam, ali je duboko cenio to što se nije mešala u njegove poslove niti je pak nastojala da od njega, antihrista, kako je sam govorio za sebe, načini vernika.
Prvi zločin počinio je 1982. U svoje vozilo primio je nekog autostopera, koji ga je, prema njegovoj verziji, za vreme kraćeg predaha, u jednoj šumi, nedaleko od magistralnog puta, fizički napao s namerom da ga siluje. U borbi koja se tom prilikom razvila on je ubio autostopera, a njegov leš je isekao na komade i zakopao. Porota je "progutala" ovu priču,
mada ne u potpunosti, i on je osuđen na osam godina robije. (Na osnovu njegovih kasnijih postupaka biće jasno da je on bio taj koji je napao i silovao autostopera, najverovatnije tek pošto ga je ubio.) U zatvoru se, prema ocenama uprave, veoma dobro i disciplinovano ponašao, i ubrzo se našao na slobodi, s tim što je morao da poštuje sva pravila koja važe za prevremeno otpuštene robijaše. I na slobodi se ponašao kao i u zatvoru – smerno i čedno. Redovno se javljao socijalnom radniku koji je bio zadužen za njega i poveravao mu sve svoje probleme i planove, prihvatajući uz put i sve savete koje mu je davao taj dobronamerni državni službenik. Uz njegovu pomoć uspeo je i da se zaposli u jednoj fabrici konditorskih proizvoda. I dalje je stanovao kod bake. I dalje nije imao prijatelje. Nije čak ni pokušao da sebi nađe devojku. Kao što su one izbegavale njega dok je bio u srednjoj školi i na prvoj godini studija zbog njegove mračne prirode tako je sada i on izbegavao njih jer je u međuvremenu otkrio da mu se više sviđaju muškarci, naročito na njegov, više nego izopačeni način.
U trenutku kada su vlasti bile uverene da su od jednog mladog prestupnika stvorile "normalnog čoveka", Džefri Damer je počinio drugo ubistvo. Sredinom septembra 1987. upoznao je u jednom baru nekog Stivena Tuomija. Posle pijanke iznajmio je sobu u hotelu "Ambasador", u kojoj su se, prema njegovom kazivanju, "ludo proveli". Pre nego što su utonuli u san ispili su skoro čitavu flašu viskija. Ujutro, kad se probudio i zagrlio svog novostečenog ljubavnika bio je više nego iznenađen kada je otkrio da ne daje znake života i da mu je telo potpuno hladno. Probao je da ga povrati veštačkim disanjem, ali rezultata nije bilo. Pokušao je potom da se priseti svega što se dogodilo te noći. Film mu se prekidao od trenutka kada su jedan drugome poželeli laku noć. Iako je bio "gotovo siguran" da nije ubio Stivena, počela je da ga hvata panika. Ko će da poveruje bivšem robijašu, koji je za sobom već imao jedno ubistvo, počinjeno takođe posle seksualnog konflikta, da je nevin? Ukoliko bi se dokazalo da je ipak on ubio Stivena – svejedno što toga nije bio
svestan – uslovna sloboda, na kojoj je bio, bila bi mu sada uzeta kao otežavajuća okolnost i pretila mu je, prema njegovoj proceni, doživotna robija. Posle dužeg razmišljanja došao je do zakljućka da mu je jedina šansa da se izvuče iz nevolje u kojoj se našao da uništi glavni dokaz – telo Stivena Tuomija. Napustio je sobu i otišao do prve robne kuće, u kojoj je kupio veliki kofer. Pošto je platio račun, vratio se u sobu i s teškom mukom ugurao je u kofer Stivenovo telo. Videvši da se muči sa koferom, taksista, koji nije ni slutio šta se u njemu nalazi, pomogao mu je da ga stavi u gepek. Pomogao mu je i kasnije da ga odnese do lifta u zgradi u kojoj je stanovao. Kad se taksista udaljio, Džefri je kofer odneo u podrum. Nekoliko dana kasnije, kad je njegova baka otišla u crkvu, on je sišao u podrum, isekao je Stivenovo telo na komade i spakovao u kese koje je ranije pripremio. Naredna tri dana, posle povratka s posla, raznosio je kese sa Stivovim ostacima i bacao ih u kontejnere širom Milvokija. Osokoljenom time što je sve proteklo "u
najboljem redu", Dameru nije bilo ni na kraj pameti da prestane sa daljim ubijanjem, već je sve svoje umne napore usredsredio na to kako da ubuduće pojednostavi način uklanjana leševa svojih žrtava. Posle dužeg razmišljanja došao je na ideju na kojoj bi mogli da mu pozavide i nacisti. Da
unapredio svoju tehniku namamljivanja žrtava, najpre je morao da se zahvali baki na gostoprimstvu i da iznajmi stan. Umesto da žrtve, koje je pronalazio u klubovima i barovima u kojima su se okupljali homoseksualci, odvodi kao nekada u hotel, on ih je sada, posle nekoliko ispijenih čašica, pozivao kod njega, u stan, gde ih je služio pićem u koje je stavljao razna
omamljujuća sredstva. Seksualno se iživljavao nad njima dok su bili u polusvesnom stanju, a onda ih je, još omamljene, davio golim rukama ili kajišem. One koji su ga tokom večeri zadovoljili, ostavljao je u životu, pokušavajući da od njih stvori idealne ljubavnike, koji bi bespogovorno izvršavali svaki njegov nalog. Da bi to postigao došao je na monstruoznu ideju da im svrdlom buši prednji deo temena, a da u rupu sipa kiselinu. Naravno da ni jedna žrtva nije mogla da preživi tu primitivno izvedenu lobotomiju, sem jedne, koja je vegetirala dva dana.
Njoj je umesto kiseline usuo vrelu vodu.
Da bi uklonio leševe svojih ljubavnika, i onih koje je odmah ubijao i onih koji nisu preživeli njegove "eksperimente", Džefri je njihova tela odnosio i stavljao u veliku kadu, u koju je ulio preko 250 litara kiseline. Neke delove njihovih tela je zadržavao – lobanje, često i čitave glave, prste, polne i neke druge organe, i čuvao je kao trofeje u frižideru ili formalinu. Neki su nađeni i u kupatilu i noćnom ormariću. U trenutku hapšenja u kadi su otkrivena tri još nerazložena ljudska tela. Na suđenju je priznao bez imalo ustezanja da je delove tela mnogih svojih žrtava pojeo i da ljudsko telo nema tako rđav ukus kao što se misli već da "podseća na govedinu". Nije propustio priliku ni da pije ljudsku krv, ali mu se njen ukus manje dopadao od mesa. Džefri Damer nije imao rasne predrasude. Na protiv. Od jedanaest njegovih utvrđenih žrtava, sa kojima je pre nego što bi ih ubio (a i posle toga) vodio ljubav, samo su četiri bile bele puti. Policija je imala priliku da stane na put ovom manijaku još početkom 1990. godine, kada ga je jedan sused prijavio kako u svom stanu seksualno zlostavlja neku osobu. On je bio crnac i imao je taj peh da naleti
na dežurnog u policijskoj stanici koji je takođe bio crne puti. Kad je dežurni saznao da je siledžija koga ovaj prijavljuje belac, on mu je dao prijateljski savet da se ne meša u "stvari belih ljudi". Ipak je poslao patrolu na naznačenu adresu. Policajcima je otvorio vrata vlasnik stana, Džefri Damer. On ih je lako ubedio da se u njegovom stanu nalazi njegov ljubavnik i da se njegovo dranje neće više ponoviti. Kad su policajci ugledali kroz otvorena vrata na sofi muškarca, čije lice nisu mogli da vide jer im je bio okrenut leđima, kako spokojno drema, ocenili su situaciju kao "krajnje ličnu", i udaljili se. Oni nisu znali, niti su se potrudili da ustanove, da Džefrijev ljubavnik ima samo 14 godina i da je u tom trenutku izgledao spokojno samo zato što ga je domaćin nakljukao uspavljujućim sredstvima. Kad su policajci otišli, Džefri je dečaka, posle seksualnog iživljavanja nad njim u besvesnom stanju, zadavio a njegov leš je, kao i prethodne, rasčerečio i uništio. Da je Džefri Damer tada bio uhapšen većina njegovih ljubavnika ne bi bila ubijena. On je postao
serijski ubica, sa tri (dokazane) žrtve, 1990. godine. Četvrta žrtva je bio ovaj dečak. Te godine, posle njega, Džefri je ubio još tri osobe, da bi u narednoj usmrtio duplo više nego u prethodnoj – osam. Džefrijevo progresivno ludilo i nagon za ubijanjem prekinuto je sasvim slučajno. Dogodilo se to u noći 22. jula 1991. Policijska patrola koja je krstarila Milvokijem primetila je jednog cmca kako u paničnom strahu, sa lisicama na rukama, trči ka njihovom automobilu. Pošto je došao do daha, ovaj momak, koji se zvao Trejsi Edvards, ispričao im je da je bio u poseti kod jednog svog tek stečenog prijatelja, koga je upoznao tog dana, a koji stanuje dva bloka dalje. Pošto je popio sa domaćinom piće, na koje je bio pozvan, on je ustao s namerom da pođe kući. U trenutku kada je pružio ruku domaćinu da se sa njim pozdravi, ovaj je odjednom izvadio nož i trenutak kasnije namakao mu je na ruku jednu alku od lisice, a dugu je zadržao u svojoj ruci. Potom ga je oborio na pod i bacio se na njega. I dok je preplašenom gostu srce kucalo kao ludo, domaćin, ležeći na njemu, odjednom je pao u neki čudan trans. Trejsi je iskoristio
taj trenutak, odgurnuo ga i istrčao iz stana. Policajci su ubacili Trejsija u kola i naredili mu da ih odvede do stana u kojem se to dogodilo. Pred zgradu su stigli u 23.15. Nisu zazvonili na vrata vlasnika stana već su se preko interfona obratili njegovom susedu, koji je stanovao sprat više, da ih pusti u zgradu. Bila je to uobičajena mera predostrožnosti. Sišli su potom oprezno do stana broj 213. i zazvonili. Vrata im je otvorio mlađi čovek, star ne više od trideset godina, nevelikog rasta, plave kose. Opis koji im je dao Trejsi u potpunosti se slagao sa "originalom". - U čemu je problem, gospodo? – upitao ih je nehajno Damer. - Pokažite dokumenta. Džerfi Damer, policijski snimak
Dok se jedan policajac bavio dokumentima, drugi je preko ramena vlasnika stana pokušavao da "snimi" onaj deo dnevne sobe koji se video kroz otvorena vrata, budući da nisu imali dozvolu za pretres. Nije mnogo video, ali dve čaše, koje je ugledao na stolu, bile su sasvim dovoljne da potvrde Trejsijevu priču. Naredili su mu da legne na pod i ispruži ruke. Namakli su mu lisice i naredili da pođe sa njima. Trejsi, koji je ostao u policijskim kolima, potvrdio je, čim je ugledao Damera, da je on bio taj koji ga je pre pola sata napao. Policajci su preko radio-veze zatražili podatke o Džefriju Dameru. Ubrzo im je javljeno da ima pozamašan dosije, da su protiv njega podnete dve prijave zbog pokušaja silovanja, ali da postoji i nešto gore od toga. Zbog ubistva je bio osuđen na robiju, a pušten je pre vremena zbog dobrog vladanja... Damerova sudbina bila je te večeri zapečaćena. Optužnica protiv tog sadiste i kanibala, koja ga je teretila za sedamnaest ubistava, podignuta je 25. jula
1991. Na suđenju, koje je bilo prava senzacija, dokazano je da je ubio jedanaest ljudi i izrečena mu je kazna zatvora u trajaju od 1.070 godina. Za vreme suđenja ponašao se krajnje nezainteresovano šta se dešava u sudnici i nijednom nije izrazio kajanje zbog gnusnih zločina koje je počinio. Učinio je to tek nakon izrečene presude, u jednom televizijskom intervjuu, u očevom prisustvu, i najverovatnije po njegovom nagovoru. Oni koji su imali prilike da vide i čuju taj intervju tvrdili su da ni po njegovom glasu ni po izrazu lica nije se moglo zaključiti da je to bilo iskreno. U slučaju ovog naočitog, ali izuzetno opakog čoveka, frapantno je to što su za vreme suđenja, a i kasnije, kada je upućen na izdržavanje kazne, počeli da niču klubovi širom SAD i da su mu fanovi, koji su nosili majice sa njegovim likom, slali pisma u kojima su ga hrabrili da izdrži. Šta? Robiju u trajanju od 1.070 godina? Budalaština, ni manja ni veća od podrške koja je bila upućivana i jednom drugom ubici, Čarlsu Mensonu. Uprkos toj podršci Damer je zapao u depresiju i u nekoliko navrata je pokušao da oduzme sebi život.
Prema odluci zatvorskih vlasti, od maja 1994. bio je pod stalnim nadzorom. Jedna grupa zatvorenika ipak je uspela da mu se približi i da mu nanese nekoliko udaraca nožem. Posle oporavka nadzor nad njim je pojačan, ali policija nije uspela da zaštiti od smrti tog manijaka koji je, dok je bio na slobodi, sejao smrt oko sebe. Jedan zatvorenik, neki Kristofer Skraver, cmac, koji je, kao i on, izdržavao kaznu doživotne robije, pretukao ga je 28. novembra 1994. gvozdenom šipkom. Damer je izdahnuo na putu za bolnicu.
U poređenju sa Novim svetom, Stari kontinent u svojoj novijoj istoriji imao je neuporedivo manje serijskih ubica, ali to ne znači da su oni bili i manje krvoločni. U najokrutnije među njima spada svakako Peter Kirten, poznat i kao "Vampir iz Dizeldorfa", koji je zločinačku karijeru započeo u rodnom Milhajmu. Uveče, 25. maja 1913. godine on je došao u bircuz nekog Petera Klajna. Uveren da njegov ulazak niko nije registrovao, krenuo je prema toaletu. Između toaleta i stepenica koje su vodile na sprat, u privatne prostorije vlasnika lokala, nalazio se jedan od četiri velika stuba. Za trenutak je zastao iza njega. Njegovo prisustvo na tom mestu nije mogao da opazi niko od gostiju. Mogao bi to jedino vlasnik, ukoliko bi se nalazio za šankom, ali tek ako bi pokušao da se zaputi tim stepenicama. Sačekao je da vlasnik napusti šank, da bi poslužio goste, a onda se nečujno, poput mačke, popeo uz njih. Otvorio je vrata sobe u kojoj je spavala nedužnim snom desetogodišnja Kristina, ćerka vlasnika kafane, i bacio se na nju, zgrabivši je za grlo. Nekoliko trenutaka kasnije, devojčica, koja nije uspela ni da
krikne, prestala je da diše. Izvadio je nož i presekao joj je grlo. Zatim se nečujno spustio niz stepenice i sačekao priliku da neopaženo napusti lokal. Peter Kirten nije bio ni u kakvom sporu sa vlasnikom kafane. Njegovu ćerku nije lično poznavao. Devojčicu je zaklao tek pošto se uverio da je mrtva. Uzbuđivala ga je krv, tuđa, ljudska. Desetak dana kasnije, kada se uverio da je policija uhapsila pogrešnu osobu, odlučio je da napusti rodni grad i da se preseli u Dizeldorf, uveren da će se tamo izlagati neuporedivo manjem riziku da bude otkriven nego u malom Milhajmu. Dogodilo se, međutim, čudo. Kirtena je odjednom napustila želja za ubijanjem, možda i zbog toga što je ubrzo počeo Prvi svetski rat i što je mrtvih bilo previše i bez njega. Ponesen revolucionarnim talasom, koji se javio posle abdikacije kajzera Viljema II, on se priključio sindikalnom pokretu i tu je našao sebe. Ispoljio je neke kvalitete kojih ni sam nije bio svestan. U prvom redu isticao se kao dobar orator i organizator. Oženio se i postao je nežan i pažljiv muž. Nagon za ubijanjem javio se kod njega ponovo
tek 1925. godine, da bi početkom 1929. prerastao u maniju. Prva njegova dizeldorfska žrtva bila je radnica koja se vraćala 3. februara 1929. s posla. Već je počeo da pada mrak. Herta je osećala neku čudnu jezu, što od hladnoće što od toga što joj je predstojalo da pređe još stotinu metara do prve ulične svetiljke između dve napuštene kuće koje su delovale sablasno. Odjednom je iz jedne izronio neki muškarac i preprečio joj put. U ruci je držao neki predmet. Kad je Herta shvatila da je to nož već je bilo kasno. Ne prozborivši ni jednu reč on joj je sečivo zario u rame. Vrisnula je i počela da doziva pomoć. Nepoznati se na to nije obazirao, siguran da njene vapaje niko neće čuti, nastavio je da je udara nožem, sve dok nije pala. Uveren da je mrtva, udaljio se onako kao što se i pojavio, poput utvare. Herta je imala sreću da se nešto kasnije tom prečicom zaputio neki muškarac, koji je, kad se uverio da još diše, pozvao policiju. Preživela je uprkos tome što joj je nepoznati naneo preko dvadeset rana, ali je ostala invalid.
Herta nije mogla mnogo da pomogne policiji da uđe napadaču u trag. Napad je bio munjevit i ona u mraku i panici, nije uspela da zapazi ništa po čemu bi mogao da se prepozna. Iako je između prvog ubistva, onog u Milhajmu, i ovog proteklo 14 godina, Peter Kirten nije ništa promenio u svojoj strategiji, koje će se držati do kraja svoje zločinačke aktivnosti. Žrtve, koje nije poznavao, birao je prema nekom svom bolesnom kriterijumu. Napadao ih je obično na mestima gde je postojala najmanja verovatnoća da bi neko mogao da ga omete. U Hertinom slučaju pored neutoljive želje da vidi ljudsku krv postojao je i jedan drugi motiv, koji se pre četmaest godina mogao samo naslutiti, a sada primetiti, da je policija samo malo pažljivije osmotrila njenu odeću. To što nije primetila policija otkriće kasnije, za vreme istrage i tokom sudskog procesa, sam Kirten. On je te večeri, dok je gledao Hertu kako se guši u sopstvenoj krvi nagradio sebe onanijom nad njenim telom. Šest dana kasnije taj njegov drugi motiv biće vidljiv i ispoljen na najdrastičniji mogući način. Posle
dvanaest udaraca nožem u predelu vrata i grudi, on je trinaesti zario osmogodišnjoj devojčici u vaginu. I dok je mala Roza Olinger bila u agoniji, on je nad njom masturbirao, da bi joj potom razmazao spermu po licu. Policija u Dizeldorfu nije uspela da poveže napade na radnicu Heretu i osmogodišnju Rozu. Bila je uverena da u gradu postoje dva manijaka. Ubica se ponovo oglasio 21. avgusta, koji će ući u anale ovog grada kao najcrnji dan u njegovoj kriminalnoj povesti. U razmaku od samo tridesetak minuta Kirten je napao šest nedužnih osoba u različitim delovima grada. Prva žrtva bila je Monika Manter, domaćica, koja je te večeri sama otišla u bioskop jer joj se muž u poslednji čas predomislio i pridružio se svojim pajtašima u kafani. Bioskop je bio u centru grada, ali se iz njega izlazilo u slabo osvetljeno sokače, iz kojeg se dospevalo u glavnu ulicu preko jedne bolje i druge slabije osvetljene ulice. Ta druga je bila znatno bliža Monikinoj kući i ona je krenula njome. Negde na sredini ulice pojavio se neki muškarac, koji kao da je iz zemlje iznikao, i bez reči joj je zario dva puta nož u
grudi. Monika se zateturala. Napadač se izgubio kao što se i pojavio. Taj prepad u završnoj fazi videla su dvojica mladića koja su dolazila iz suprotnog pravca. Jedan je pokušao da ukaže pomoć ženi koja je ležala na pločniku a drugi se dao u poteru za napadačem. Ovaj je odjednom nestao, kao da je u zemlju propao. Bežeći od momka koji je pojurio za njim, Kirten je uleteo u jednu zgradu i preko hodnika dospeo je u dvorište, iz koga se, preskočivši preko ograde, našao u susednom. Tom prilikom umalo nije pao na vlasnika, Johana Kombluma, koji je ležao na ćebetu, u travi, iščekujući da mu se rashladi kuća od avgustovske sparine kako bi mogao da ode na počinak. Nedaleko od njega, u platnenoj naslonjači, nalazila se njegova žena. Uplašeni Komblum je skočio i taman kad je nameravao da zatraži objašnjenje od nepoznatog i neočekivanog "gosta" čemu ima da zahvali na "poseti", ovaj je izvadio nož i zario mu ga u srce. Zatim se u dva skoka dočepao ograde i nestao u susednom dvorištu. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Johanova supruga uspela je samo da vidi kada je u rukama
nepoznatog zasvetlela oštrica noža. Potrčala je da pomogne mužu, ali njemu pomoći nije bilo. Iz rane na grudima šikljala je krv, koju nikako nije mogla da zaustavi. Dva minuta kasnije bio je mrtav. Kao i Monika Manter, i supruga Johana Kombluma rekla je policiji da je uspela da zapazi samo jedan detalj. Nepoznati je imao na glavi svetli šešir opšivenom trakom koja je bila nešto tamnija. Monika Manter posle te izjave, date u bolnici, pala je u komu iz koje nije izišla tokom noći. Ujutru je izdahnula. Izgleda da Kirtenu te večeri nije bilo dosta krvi. Bežeći sa mesta zločina, on se, prebacujući se iz dvorišta u dvorište, ubrzo našao u kvartu Lirenfeleld, gde je napao s leđa trojicu radnika koji su se vraćali iz bircuza svojim kućama. Iako im je zadao udarce u visini srca, sva trojica su uspela da prežive. Napadačevo lice nisu videli, ali su i oni zapazili da je na glavi imao šešir svetle boje. Policija nije imala razloga da ne veruje žrtvama i očevicima, ali joj se činilo neverovatnim da je te napade mogao da izvede samo jedan čovek i za tako kratko
vreme. Šest dana kasnije, u predgrađu Dizeldorfa, zvanom Fehe, za vreme sajma, kada je čitav kraj bio dodatno osvetljen brojnim i raznobojnim svetiljkama, da bi se i na taj način što svečanije obeležila ova manifestacija, dogodio se nov, užasan zločin. Oko 19 časova četrnaestogodišnja Liza i petogodišnja Gertruda hitale su kući, unapred spremne da dobiju batine što su se toliko dugo zadržale na vašam. Odjednom im je presekao put neki čika i stupio sa njima u razgovor. On je znao mnoge priče i trikove i one su ga slušale kao omađijane. U jednom trenutku čika se pipnuo za džep a zatim se obratio starijoj Lizi s molbom da skoči do kioska da mu kupi cigarete, a on će za to vreme da pričuva Gertrudu. Pružio joj je novac, uz napomenu da za ostatak para kupi slatkiše. Kad se Liza vratila trčeći, noseći u jednoj ruci paklicu cigareta a u drugoj kesu sa bombonama, nije videla ni čiku ni Gertrudu na mestu gde ih je ostavila. Počela je panično da se vrti u krug i da plače. Neki ljudi, koji su se zainteresovali zbog čega plače, pokušali
su da je smire i krenuli sa njom u potragu. Najzad su ugledali Gertrudu kako sedi na zemlji, oslonjena leđima na jedno drvo. Kad su joj prišli primetili su da je imala prerezano grlo. Od ljubaznog čike nije bilo ni traga ni glasa. Naredna Kirtenova žrtva bio je ratni vojni invalid Ruolf Šerc. Ubio ga je s leđa zarivši mu sečivo noža u samo srce. To se odigralo na mostu i u vreme kada je još bilo prolaznika. Ni njega kao ni ranije žrtve ubica nije opljačkao. Šerc je imao kod sebe prilično para, jer je tog dana primio dodatak na invalidninu za skoro šest mcseci. Više sreće od Šerca imala je studentkinja Gertruda Šulc, koju je manijak zaustavio u sred bela dana na ulici. Posle nekoliko kurtoaznih rečenica, on joj je neočekivano ponudio da pođe sa njim u hotel i ponudio joj znatno veću sumu od uobičajene tarife u to vreme. Kada mu je devojka ljutito okrenula leđa, on je doviknuo za njom: "Gospođice, vaše odbijanje može da bude opasno. Smrtonosno opasno". Policija je sada raspolagala opisom manijaka, koje su dale dve osobe koje su imale priliku da ga vide
izbliza, četrnaestogodišnja Liza i dvadesetogodišnja studentkinja Getruda. Njima se pridružila i šezdesetogodišnja Hekena Kin, kojoj je manijak, posle odbijanja njegove ponude da mu se poda, naneo sedam uboda makazama. U ovoj fazi ludila Kirten više nije napadao svoje žrtve "bez teksta" već je počeo da se upušta sa njima u razgovor i da ispoljava interes prema seksu. Ovo drugo policija je primila sa rezervom. Mogao je to da bude i trik da bi svoje žrtve što lakše namamio na neko skrovito mesto, a ne da ih ubija na ulici i da time izlaže sebe najvećem mogućem riziku. Susret sa jednom službenicom, nekom Gertrudom Vagner, potvrdio je obe ove promene u Kirtenovoj manijakalnoj strategiji i opredeljenju. Ali je doneo i jednu drugu novinu. Kada je Gertruda odbila njegov predlog, on se rasrdio, izvadio je čekić i njime joj je zadao četiri udarca po glavi, koristeći se svojim omiljenom metodom – napadom s leđa. Kasnije je priznao, za vreme istrage, da se opredelio za čekić iz praktičnih razloga. Bio je efikasan koliko i nož, a mogao je, ukoliko bi ga policija zaustavila i pretresla, da
kaže da je krenuo kod prijatelja da mu nešto popravi. Posle napada na Grtrudu Vagner Kirten se primirio. Možda je na to uticao i raspis nemačke policije, koja je ponudila svakom ko joj pruži informacije o "Dizeldorfskom vampiru" – prihvatajući naziv koji mu je dala štampa – 15.000 maraka. Kirten nije dugo izdržao. Tri nedelje kasnije ubio je Idu Rojter, seljančicu, koja je došla u veliki grad da bi našla posao a možda, ako bude imala sreće da naleti na pravog čoveka, i muža. Njena nesreća je bila u tome što je, odmah po silasku iz voza, naišla na jednog ljubaznog gospodina koji joj je, posle kraćeg razgovora, nesebično obećao pomoć oko smeštaja i nalaženja posla. Naivna Ida krenula je sa Kirtenom i ubrzo su se našli u predgrađu Fehe, njegovom omiljenom mestu za zadovoljavanje svojih patoloških potreba. Ubio ju je čekićem, sa sedamnaest udaraca, a njeno telo je zakopao, najverovatnije u ranije pripremljenu raku, ispod jedne lipe, na kojoj je nožem urezao krst.
Sutradan je poslao pismo policiji, u kojem je potanko opisao ovaj zločin. Sledeći uputstva iz anonimnog dopisa policija je pronašla plitko zakopano telo Ide Rojter, a pored njenog leša i njene stvari – čisto rublje, nešto hrane i sto maraka koje su joj dali roditelji da "ima kod sebe dok se ne snađe", uz upozorenje da "dobro pazi jer u velikom gradu ima mnogo pokvarenih ljudi". Obdukcijom je utvrđeno da je bila silovana. Posle ubistva Ide Rojter, železnička stanica i predgrađe Fehe, postaće Kirtenova omiljena mesta za lov i likvidaciju mladih i naivnih devojaka sa sela koje su u velikom gradu videle ovaploćenje svojih snova. One će mu ubrzo i doći glave. "Samilost" koju je ispoljio u slučaju Ide Rojter, obaveštavajući policiju ne samo gde će naći njeno telo nego i urezujući krst da bi ga lakše pronašla, ispoljio je samo još jednom, kada je svom stravičnom zločinačkom bilansu pridodao – Grethen Aldeman. Greta, koja je imala samo pet godina, igrala se pred kućom sa svojim drugaricama. Njihovu igru nadgledala je povremeno sa prozora njena majka.
Poslednji put se pojavila na prozoru u 10.30 da bi pozvala ćerku i njene drugarice na užinu koju im je pripremila. Na svoje veliko iznenađenje nije primetila Grethen. Izletela je na ulicu, uspaničena. Od njenih drugarica, zanetih igrom, saznala je da je Gretica otišla sa "nekim čikom da kupi bombone za sve". Uzalud su deca čekala bombone i majka svoju ćerku. Grethen se nije pojavila. Očajnoj majci sutradan je stiglo nepotpisano pismo, u kojem ju je "čika" izvestio: "Nisam imao nameru da ubijem malu. To je bilo tako lepo i umiljato dete da je zaista greh i pomisliti na zlo. Ali bio sam nemoćan da obuzdam želju da vidim krv, nevinu krv, krv lepog, rumenog i zdravog deteta. Uveravam Vas gospođo, poštujući Vašu duboku tugu, da se nije mučila. Njeno malo telo zakopao sam pored Hanilovog zida..." Policija je pronašla telo na mestu koje je ubica naznačio. MEĐUNARODNI INCIDENT "Dizeldorfski vampir" bio je vinovnik i jednog međunarodnog incidenta, koji se dogodio gotovo u samom centru
grada. Žena jednog holandskog diplomate, koja je bila u gostima, skrenula je iz glavne ulice u Dreer štrase, u kojoj su stanovali njeni domaćini. Ulica je bila prometna, ali ne i dovoljno dobro osvetljena. Bilo je oko osam časova uveče. Neki muškarac prišunjao joj se s leđa i oborio je na pločnik. Žena je imala sreće. U tom trenutku iz zgrade preko puta izišlo je nekoliko ljudi, koji su joj, čuvši njeno zapomaganje, pohitali u pomoć. Napadač je hitro skočio na noge i dao se u bekstvo. Manijak je ometen u svojoj nameri u trenutku kada je ženi cepao haljinu. Prilikom bekstva zaboravio je oštre i masivne krojačke makaze, sa kojima je nameravao da joj zada smrtni udarac. Policija je obišla čitav grad dok nije pronašla oštrača koji je prepoznao makaze. On se prisetio da ih je doneo "neki muškarac" koji mu je tom prilikom dao i dva mesarska noža da mu naoštri, ali se od tada više nikad nije pojavio u njegovoj radnji.
Pismo koje je "Dizeldorfski vampir" uputio policiji posle ubistva Ide Rojter i ovo, koje je stiglo majci Grethen Aldeman bilo je napisano istom rukom. Tragedija porodice Aldeman nije okončana ubistvom male Grethen. Posle saznanja da joj je ćerka ubijena, majka je poludela od bola i ostatak života provela je u izolaciji. Do maja mesca 1930. godine Peter Kirten je ubio ili trajno onesposobio 37 osoba. Poslednja njegova žrtva bila je Marija Badlik
(po drugim izvorima Butlik), koju je sreo ispred železničke stanice, kao i Idu Rojter. Marijina životna priča bila je identična Idinoj. Rođena je na selu, u siromašnoj porodici i njen životni put bio je unapred trasiran: rintanje na polju od jutra do sutra, udaja, deca i opet rintanje – do smrti. Dizeldorf joj je nudio mogućnosti o kojima je sanjala – radiće u gradu, kao kućna pomoćnica, mnogo finije i lakše poslove od poljskih, a jednog lepog dana upoznaće pravog čoveka i sviće svoje gnezdo... Prvi deo njenog sna već se, činilo joj se, pretvarao u stvarnost. Tu, na železničkoj stanici, srela je jednog ljubaznog sredovečnog gospodina koji joj je, posle kraćeg razgovora, rekao: - Mlada, gospođice, vi ste zaista rođeni pod srećnom zvezdom. Moja majka već danima traga za vrednom devojkom koja bi joj pomagala u kućnim poslovima. Biće presrećna kad vas budem predstavio, jer već na prvi pogled delujete kao uredna i poštena osoba. Kuća moje majke nije previše velika, pa neće biti ni mnogo posla za vas. Imaćete svoju, zasebnu sobu... Recite mi kad ćete biti slobodni da vas
odvedem? - Zar vi ne stanujete sa njom? – upitala je. - Ne, živim sa suprugom u centru grada – rekao je, a zatim joj je i izdiktirao adresu na kojoj ga može naći. - Pa, ako nije kasno, – rekla je Marija, kojoj se nije ispuštala takva prilika – mogli bismo odmah da odemo. - To vam je odlična ideja. Moja majka inače kasno leže. Znate, ona voli da čita... Marija i sredovečni gospodin, koji joj je pomogao da unese kofer u tramvaj, krenuli su prema predgrađu Fehe. Kad su izišli iz tramvaja i kada joj je ljubazni gospodin rekao da je kuća njegove majke odmah iza šumice, Marija, koja je čula priče o "Dizeldorfskom vampiru", odjednom se popišmanila i stala kao ukopana. Što je on više uveravao da je bezbedna sa njim, to se više opirala. Njihov razgovor gotovo da se pretvorio u malu svađu. U tom trenutku iz mraka se pojavio neki muškarac i upitao Mariju: - Gospođice da li vam treba pomoć?
Ljubazni gospodin, koji je već izgubio strpljenje ubeđujući sumnjičavu Mariju da nema čega da se plaši, jednostavno se okrenuo i otišao, da ne bi ušao u još jednu prepirku sa nepoznatim muškarcem. Ubeđena da je nepoznati muškarac, koji je iskrsao iz tame, njen anđeo čuvar, koga joj je sam Bog poslao, Marija mu je poklonila puno poverenje. Ali "anđeo čuvar" iznenada ju je napao, čim se uverio da se njen dotadašnji pratilac dovoljno udaljio. Postoji i druga verzija koja se razlikuje od ove samo po tome što je ljubazni gospodin, koga je Marija srela odmah po izlasku iz voza, bio Peter Kirten.
Uhapšen ili se predao: Peter Kirten
Koja je od njih tačna teško je reći.
Izvesno je, međutim, da je Mariju na tom mestu napao Peter Kirten i da je ona izvukla živu glavu samo zahvaljujući svom lukavstvu, pretvarajući se da je mrtva. Ostala je nepomična dok se nije uverila da je otišao, a onda je ustala i vratila se istim putem, da bi ostatak noći provela na železničkoj stanici, gde se osećala najsigurnijom. Ujutro je otišla na adresu koju je imala – Dom za prihvatanje mladih devojaka – i tu je našla privremeno utočište. VLADA TRAŽI STRANU POMOĆ Nemačka policija, mesna i savezna, spadala je s nogu, ali nikako nije uspevala da uđe u trag "Dizeldorfskom vampiru". Najzad je nemačka vlada bila primorana da se zvaničnim putem obrati nekim zemljama s molbom da upute svoje stručnjake koji bi mogli da pomognu da se pronađe i uhapsi zločinac koji već mesecima drži građane Dizeldorfa u strahu. Najveća pomoć se očekivala od Engleza, možda i zato što se u Londonu pojavio i prvi serijski ubica za koga se zna – Džek Trbosek, Oni su se rado odazvali pozivu. Za početak su, oslanjajući se na opise onih građana koji su imali priliku da se sretnu sa zločincem, izradili "Vampirov" portret. Kad su dobili potvrdu od očevidaca da crtež odgovara originalu, izradu glave od voska, poverili su stručnjacima iz Muzeja Madam Tiso. Ta glava je potom slikana, a fotosi su bili podeljeni svim policajeima. Ali ni to nije bilo od pomoći.
Marija je ovu svoju uzbudljivu dogodovštinu opisala u pismu koje je uputila svojoj najboljoj drugarici u selu. Zahvaljujući tom pismu policija je i uspela da otkrije ko je "Dizeldorfski vampir". I o tom pismu postoje dve verzije, kao i o tome kako se ono našlo na stolu glavnog policijskog inspektora, iako nije bilo njemu namenjeno. Prema jednoj, Marija je uputila pismo Teodori Dukman, ali ga je poštar, greškom, uručio ženi policijskog pisara, gospođi Marti Dukman. Na poleđini koverte Marija nije naznačila svoju adresu jer joj je ona u Domu za prihvat mladih devojaka bila privremena. Marta Dukman je otvorila pismo i kad je počela da ga čita, shvatila je da ono nije bilo upućeno njoj već nekoj Teodori, ali nije odolela da ga dočita do kraja jer ju je sadržina veoma zainteresovala. U tom pismu Marija je podrobno opisala svog napadača, ali i svoju dilemu da li da ga prijavi policiji budući da zna njegovu adresu ili ne. Gospođa Marta Dukman videla je u tome šansu za muževljevo napredovanje u službi, pa je kao bez duše otrčala u njegovu kancelariji, a ovaj je još istog
popodneva krenuo u Dizeldorf da bi pismo lično predao glavnom policijskom inspektoru. Po drugoj verziji, glavni policijski inspektor primio je službenicu kontrolnog odeljenja glavne pošte u Dizeldorfu, na njen zahtev. Tokom razgovora ona mu je ispričala da se prilikom razvrstavanja pošte pojavilo pismo na kojem nije bilo marke. U takvim slučajevima ono se vraćalo onome ko ga je poslao, ali to pravilo u ovom slučaju nije moglo da se sprovede u delo jer na poleđini pisma nije bilo adrese. Ona je problem rešila tako što je rekla radniku koji je razvrstavao poštu da ga baci u korpu za otpatke. On ga je odmah bacio, u njenoj kancelariji. Kasnije, pre nego što će krenuti kući, ona je izvadila pismo i pročitala ga, iako to pravilnik o rukovanju poštanskim pošiljkama nije predviđao. Naprotiv, to se smatralo težim radnim prekršajem. Što se sadržine pisma ticalo, između te dve verzije nema nikakve razlike. DRUGA STRANA MEDALJE Kao i kod drugih serijskih ubica, i u slučaju Petera Kirtena postoje neki životni detalji koji se ne uklapaju u opštu sliku stvorenu na osnovu njihove užasne i svirepe aktivnosti.
Andrej Čikatilo je ubijao i masakrirao tuđu decu bez milosti, a svoju je voleo. Ništa manji monstrum od njega, Albert Fišer iz Čikaga, silovao je i ubijao tuđu đecu, dok je istovremeno podizao šestoro svoje, kao nežan i dobar otac. Piter Kirten je ubijao tuđe žene dok se prema svojoj odnosio sa puno ljubavi i poštovanja, iako ga je napustila. U Kirtenovom slučaju postoje još tri ako ne čudna, a ono bar neočekivana detalja. Posle zločina odlazio je u prirodu da bi uživao u njenoj lepoti i savršenstvu. U slobodnim časovima je išao u bioskop i gledao je isključivo filmove sa ljubavnom tematikom. Najveće iznenađenje predstavalja to što je taj svirepi ubica pisao lirske pesme.
Policija je pronašla Mariju i dovela je u kanceiariju glavnog inspektora. Ona je potvrdila da je to njeno pismo i da je muškarac, koji je pokušao da je udavi 14. maja, rekao da stanuje sa suprugom u Mitman ulici, na trećem spratu, i da će mu biti drago da je vidi "čim se sredi". Kada ga je upitala za broj, on joj je posle kraćeg oklevanja rekao: - Lako ćete prepoznati zgradu po obućarskoj radnji u prizemlju jer se iznad njene firme nalazi jedna drvena čizma. Javite se nastojnici i kažite samo da tražite Petera Kirtena. Najverovatnije je da je tu neopreznost Kirten
dopustio sebi tek pošto je doneo odluku da je ubije i da ona to saznanje neće moći da zloupotrebi. BLISKI SUSRET SA VAMPIROM Prvi crtež "Dizeldorfskog vampira" izradila je na osnovu sećanja mesna modiskinja Sofija Hercog. Ona i manijak su se upoznali u Gradskom parku. Sofiji, koja je sedela na klupi i prelistavala neki žurnal iščekujući prijateljicu sa kojom je trebalo da se sastane, prišao je jedan sredovečni muškarac, pristojno odeven i učtivo je upitao da li može da sedne. Bio je to čovek četrdesetih godina, plave kose, brižljivo izbrijan. Govorio je tiho. Tokom razgovora neočekivano je skrenuo sa teme i na njeno zaprepašćenje ponudio joj je nešto na osnovu čega je zaključila da je "patološki nastrojen čovek". Ona je "s indignacijom odbila predlog" (koji nije želela ni da citira prilikom podnošenja prijave policiji). Njen sabesednik se tada bukvalno bacio na nju i počeo je da je grli. Pri tom je "drhtao i izgovarao neke nerazumljive reči". Sofija je tada počela da zapomaže. On ju je jednom rukom obuhvatio oko struka, a drugom joj je zapušio usta. Odneo ju je nekoliko metara dalje, do ograde, i bacio je preko nje u reku. Sofijina sreća je bila ne samo što je preživela bliski susret sa "Vampirom" nego što je naišao policijski patrolni čamac u trenutku kada je počela da se davi.
Policijska ekipa odmah se uputila u Mitmanštrase i utvrdila da u broju 71 zaista stanuje Peter Kirten, ali ga nije našla kod kuće. Od nastojnice policajci su saznali da živi sam, a ne sa ženom, kako je rekao Mariji. Supruga ga je napustila pre dve godine.
Ona je radila u jednoj krčmi, koja se nalazila nedaleko odatle, kao "devojka za sve" – od održavanja higijene preko pranja sudova do poslova u kuhinji. Policija je odvela Ilzu u stanicu, gde je potvrdila glavnom inspektoru da sa Peterom ne živi zajedno od onog dana kada joj je otvoreno priznao da ga druge žene više uzbuđuju od nje i da tim izazovima nije u stanju da se odupre, ma koliko da se trudi. Nisu se formalno razveli, ali njena odluka da ga napusti je definitivna i nema nameru da mu se vrati. Ostali su prijatelji jer su proživeli mnoge i teške godine zajedno u ljubavi i slozi. Dok nije počeo da jurca za drugim ženama, bio je pažljiv i nežan muž i praktično bez poroka. Nije pušio, nije pio, a sav novac koji je zarađivao u livnici, kao jedan od najboljih majstora (što će kasnije potvrditi i direktor fabrike), donosio je kući i predavao "do poslednje pare". Njenu odluku da ga napusti primio je mirno i nije ni pokušao da je odvrati od toga. Iz njene priče inspektor je shvatio da ona nije imala pojma o njegovim "vampirskim" aktivnostima. To je možda i bilo tačno, ako se uzme u obzir da nisu živeli
zajedno poslednje dve godine, kada je njegova manijakalna aktivnost dosegla kulminaciju, ali on je ubijao i ranije i ona nije mogla da ne primeti njegova odsustva od kuće, u potrazi za žrtvama. Iz razgovora sa Ilzom inspektor je saznao da su se ona i Peter dogovorili da se vide sutradan u 15 časova, u porti crkve Svetog Roka. Postoji, međutim, i druga verzija. Ilza nije privedena u policijsku stanicu na razgovor već je sama došla u nju da bi sa glavnim inspektorom Henkeom pregovarala o hapšenju svog nekadašnjeg supruga Petera Kirtena. Po toj, po malo romansiranoj verziji, na to ju je nagovorio sam Peter, koji je, shvatajući da ne može da prođe nekažnjeno jer se obruč oko njega sve više stezao, a po malo već i umoran od napada, krvi i ubijanja, predložio je bivšoj supruzi a sada prijateljici, da ode u policiju i da ga "proda" za onih 15.000 maraka nagrade, kako bi time obezbedila sebi starost. Činjenica da su samo ona i Peter znali da treba da se nađu u crkvenoj porti, u 15 časova ovu verziju čini verovatnom. Policija je 30. maja počela da
sprovodi pripreme za hapšenje Petera Kirtena od ranog jutra. U 14.45 bio je blokiran čitav kvart oko crkve Svetog Roka. Policajci u civilu su se umešali među prolaznike. U to vreme se pojavila i Ilza, kao što je i obećala inspektoru, i zaputila se na mesto na kojem je trebalo da se sastane sa Peterom. Sela je na klupu. U 15 časova iz crkve je izišao Peter i uputio se ka njoj. U trenutku kada je seo pored nje, ščepala su ga za mišice dva policajca u civilu i namakla mu lisice. Nije ni pokušao da pruži otpor. Čak ih nije ni pitao zbog čega ga hapse. Pre nego što su ga odveli, osvrnuo se i uputio Ilzi osmeh. Prilikom hapšenja kod Kirtena je nađeno, pored ličnih isprava, ogledalce, češalj (veoma je držao do svog izgleda), u unutrašnjem džepu od kaputa mesarski nož, a u zadnjem džepu od pantalona čekić. U stanu je imao pozamašnu biblioteku, u kojoj su uglavnom bile knjige naučno-popularnog sadržaja. Dominanto mesto među njima imala je studija "O rođenom zločincu", koju je, sudeći po pohabanosti najčešće prelistavao. Na takav zaključak upućivalo je i njegovo podvlačenje pasusa koji su mu se činili
značajnim. Gro knjiga bilo je iz oblasti seksologije. U istoj fioci nađene su tri stvari – mesarski nož, makaze i Biblija. Peter Kirten je od samog početka sarađivao sa istražnim organima, bez ikakve prisile. Istraga je trajala skoro godinu dana, a ispitivan je ne samo u prisustvu policije i vrhunskih kriminologa nego i psihijatra, kako domaćih tako i stranih, koji su saslušanja pratili neformalno, pokušavajući da proniku u psihu tog monstruma, koji je imao i svetle trenutke – doduše retke – u svom životu. Priznao je da je izvršio 76 prepada, duplo više nego što mu je policija pripisivala. Sa neverovatnom preciznošću je opisivao, ne samo svoje postupke prilikom tih napada, nego i agonije svojih žrtava, od kojih je mnoge video samo jednom – u trenutku napada. Znao je i koje su žrtve podlegle povredama posle napada i koje su imale sreću da prežive. Za Kirtena se obično tvrdi da je ubijao bez motiva. Utvrđeno je da žrtve nije pljačkao. Ni jednu svoju žrtvu nije poznavao pre nego što ju je "osudio" na smrt, niti je pak pokušao da je ponovo napadne ako bi
preživela. Njegovi motivi nisu bili ni koristoljublje ni osveta, već, za poimanje normalnog sveta, krajnje iracionalni. Od svih koji su se bavili njegovim slučajem, on ga je, čini se, ponajbolje objasnio: - Ubijao sam jer je to bilo jače od mene. Osećao sam neodoljivu potrebu da vidim krv i da gledam kako umiru oni koje sam u prolazu, pri prvom viđenju, osudio na smrt. Naravno, to mi je pričinjavalo i izvesno zadovoljstvo. Da nije tako, zar bih danju radio a noću ubijao? Ili obrnuto.
STRAVIČNO DEJSTVO Peter Kirten je rođen 26. maja 1883. u gradiću Milhajmu. Otac mu je bio notorni alkoholičar, a u njegovoj porodici je bilo nekoliko psihopata. Trinaestočlana porodica Kirten živela je u dubokoj bedi, u trošnoj kući koja je imala samo jednu prostoriju.
Kirtenov otac, pripit, silovao je ćerku i zbog toga je bio osuđen na tri godine zatvora. Posle toga Kirtenova majka je napustila muža i decu. Peter je rastao praktično bez oba roditelja. Jedina osoba koja je htela da se druži sa njim bio je opštinski strvoder, kome je pomagao u poslu za koricu hleba. I strvoder i njegov posao ostaviće neizbrisiv trag u Peterovom sećanju. Prvo seksualno iskustvo stekao je rano, opšteći sa životinjama. Od kuće je pobegao 1899. i jedno vreme je živeo sa jednom prostitutkom, sklonom mazohizmu, koja je bila starija od njega petnaest godina. On je tada imao šesnaest. Te godine je dospeo i u zatvor, u kojem su ga "uzeli pod svoje" homoseksualci, prisiljavajući ga da bude pasivna strana. Iz zatvora je izišao 1900. i prva stvar koju je uradio kad se našao na slobodi bila je da presretne jednu mladu ženu i da je opljačka. To je ujedno bilo i jedino ubistvo koje je izvršio iž koristoljublja. Sve ostale zločine počinio je iz svog patološkog zadovoljstva. Godine 1913. ponovo se obreo u zatvoru, ali ne zbog ubistva u Milhajmu već zbog nekog, u poređenju sa tim zločinom, beznačajnog prekršaja. Zbog svoje kriminalne prošlosti nije pozvan u vojsku. Za vreme rata hapšen je u nekoliko navrata. Godine 1920. doneo je dve važne odluke – da se popravi i da se oženi. Za životnu saputnicu izabrao je devojku koja se zvala Ilza. Poticala je iz siromašne, ali čestite porodice. Rođena je u Altenburgu. Zahvaljujući njoj Peter se držao svoje odluke da postane ispravan građanin sve do 1925.
Kirten je bio vernik, ali ne i fanatik. O tome svedoči Biblija koja je nađena u njegovom stanu, kao i izjava data za vreme saslušanja, kada je, na pitanje islednika zbog čega je majkama slao pisma u kojima ih
je obaveštavao da im je ubio decu i davao podatke gde ih je zakopao, odgovorio: - To sam činio kao dobar hrišćanin. Hteo sam da sve moje žrtve budu pristojno sahranjene. Osim toga, hteo sam i da prisustvujem pogrebu te dece. Kako je Kirten uspevao da pomiri veru i zločin ostala je tajna, kao što nije razjašnjena ni njegova privrženost ženi sa kojom godinama nije vodio ljubav jer je svoje seksualne potrebe podmirivao na drugi, krajnje patološki način. Policiju je živo interesovalo da li je Peter Kirten, koji joj je zadao toliko jada, normalna ili, da se poslužimo njenom terminologijom, pravno odgovorna osoba. Opšte uverenje je bilo da nije. Međutim, psihijatri su bili drukčijeg mišljenja. Kirten nije simulirao ludilo niti je bio lud. On je bio ne samo svestan svojih postupaka nego i posledica i bio je, po njima, sposoban da prati suđenje. Optužnicu je saslušao mirno, kao da se nije nalazio na optuženičkoj klupi on već neko drugi. Sve svoje izjave koje je dao u istražnom
postupku potvrdio je i za vreme suđenja. I prema sudiji i prema svedocima odnosio se krajnje korektno i ljubazno. Izrečeno mu je devet smrtnih presuda za dokazana ubistva i šezdeset godina robije pride zbog napada i nanošenja povreda sa trajnim posledicama svojim žrtvama. I tu odluku suda je prihvatio mirno. Kasnije je njegov advokat tvrdio da ju je prokomentarisao šapatom: - Žao mi je što nemam devet glava da platim za svoje zločine. Posle okončanog suđenja od posledica rana, koje im je naneo Peter Kirten, umrlo je još pet osoba. Pogubljen je na giljotini, koja je data Dizeldorfu na pozajmicu, 2. jula 1932. u dvorištu zatvora Klingenpuc. Tražio je da ga do gubilišta otprati sveštenik, ali na njegov poslednji put ispratio ga je psihijatar. * * * Nemačka je imala veliki broj serijskih ubica. Prvi za koga se zna živeo je oko 1.500. godine i zvao se Peter Štump, koji je sebe proglasio za vukodlaka i
time je na neki način "legalizovao" svoje "pravo" da ubija sugrađane. Smatra se da je ubio oko 15 ljudi, uglavnom zbog svoje morbidne i bolesne potrebe da im "pije krv". Pre nego što će Peter Kirten početi da stiče "slavu" kao "Dizeldorfski vampir" svoje zločinačke akivnosti okončali su Karl Denke, Karl Grosman i Friz Harman, a na scenu je stupio Bruno Lidke. Karl Grosman, ubica i sadista, rođen je 1863. nedaleko od Berlina. Za vreme Prvog svetskog rata bavio se crnom berzom. Nikad se nije saznalo koliko je ubio mladih žena, pretežno prostitutki, od kojih su mnoge bile ratne udovice i koje su se u vreme velike gladi i besposlice bavile "najstarijim zanatom" samo da bi prehranile sebe i svoju decu. On ih je namamljivao u svoju kuću, da bi ih posle provedene noći sa njima ubijao. Nikada se nije saznao tačan broj njegovih žrtava. Smatra se da je ubio pedesatak nesrećnih žena. Policija ga je uhvatila na delu 1921. godine. Kada je upala u njegov stan, u njegovom krevetu je zatekla još toplo telo postitutke koju je zadavio. Grosman je osuđen na smrt vešanjem. Dan pre egzekucije presudio
je samom sebi. Obesio se u ćeliji. Serijski ubica, šesnaest godina mlađi od Grosmana, čije je puno ime bilo Fridrih Hajnrih Karl Harman, poznatiji kao Fric i "Vampir iz Hanovera", od 1918. do 1924. ubio je 24 osobe. Bili su to pretežno mlađi ljudi, od trinaest do dvadeset godina. Svojim žtvama pio je krv pošto bi im prerezao grlo. Delove njihovih tela sekao je na komade i bacao ih u Hanoversku reku. Ovaj homoseksualac, koji je imao ljubavnika 21 godinu mlađeg od sebe, žrtve je uglavnom pronalazio na železničkoj stanici u Hanoveru, među tek prispelim putnicima koji nisu poznavali grad. Osuđen je na smrt i giljotiniran 1921. Treći serijski ubica koji je svoju najveću krvoločnost ispoljio početkom dvadesetih godina minulog veka, bio je Karl Denke. Uhapšen je 21. decembra 1924. godine u trenutku kada je jednog sugrađanina napao sekirom. Priveden zbog pokušaja ubistva, priznao je da je ubio preko četrdeset ljudi, ali tačnog broja nije mogao da se seti. Ubijao je uglavnom skitnice, smatrajući da neće biti lako okriven jer su to bili ljudi bez porodica i stalnih adresa. Dovodio ih je u
svoju kuću, ugošćavao, a zatim ubijao da bi se na kraju sladio njihovim mesom. Kao i Harman, i Denke je presudio samom sebi. Za razliku od Harmana, nije čak ni sačekao da bude izveden pred sud. Obesio se dan posle hapšenja. U vreme najveće zločinačke aktivnosti Petera Kirtena, 1928. godine, svoje prvo ubistvo počinio je Bruno Lidke, koji će za petnaest narednih godina usmrtiti preko pedeset osoba. Rođen je kao četvrto od šestoro dece u porodici Ota i Eme Likde i od samog dolaska na svet zadavao im je brige. Kao beba bio je bolešljiv, a nešto kasnije, kad je pošao u školu, vidno je zaostajao u intelektualnom razvoju u odnosu na vršnjake. Na jedvite jade završio je osnovnu školu, i to kao đak u "pomoćom odeljenju". Uglavnom se bavio fizičkim poslovima – sve dok jednog dana nije "našao sebe" kao kočijaš. Bio je strastveni pušač, lopov i nekrofil. Poslednju žrtvu je ubio 29. januara 1943. godine. Bila je to Frida Resner, stara 59 godina, udovica. Udavio ju je njenim šalom, a u njenom novčaniku našao je samo jednu marku. Uhapšen je u martu 1943. godine. Nešto kasnije upućen je u Beč, na
"posmatranje". Tamo je likvidiran u jednom nacističkom eksperimentalnom centru tako što mu je ubrizgana smrtonosna injekcija.
Njujorški vozač kamiona Džozef Petejn ušao je u anale ne samo po broju žrtava nego i po svojoj "specijalnosti" – ubijao je isključivo svoje supruge, a imao ih je preko dvadeset, od kojih su samo četiri izvukle žive glave. O njegovim žrtvama ne zna se gotovo ništa, sem o poslednjoj, Rozmeri, dvadesetoj po redu, čija je smrt i prekinula manijakalnu i zločinačku seriju tog naizgled mirnog i normalnog građanina, sa licem koje bi pre pristajalo odsutnom naučniku, preokupiranim profesionalnim problemima nego jednom hladnokrvnom i, nema sumnje, mentalno poremećenom serijskom ubici. Posle duže ture, koja je potrajala desetak dana, Džozef Petejn vratio se kući krajem septembra 1973. Dočekala ga je supruga Rozmeri sa đakonijama koje je najviše voleo. Kada je završio s obedom, Petejn je zapalio lulu i dugo zurio u jedni tačku na zidu. Zatim se prenuo i upitao je: - Rozmeri, kada nameravaš da se izgubiš? Izgovorio je to sasvim mimo, kao da joj je
rekao "Dodaj mi pepeljam". Iznenađena, Rozmeri je upitala: - Džo, kako to misliš da se "izgubim"? - Kad češ da se izgubiš iz mog života? – pojasnio joj je svoje pitanje krajnje mirnim glasom. - Zar sam ti toliko dodijala? – upitala je, ne verujući svojim ušima da je to izgovorio njen suprug. - Aha, – rekao je Džo i dalje ne podižući glas, ali krajnje ozbiljno. Zatim je, posle kraće pauze, dodao: – I previše. Rozmeri se osećala tog trenutka kao da ju je polio vrućom vodom. Kad se malo pribrala, rekla mu je odlučno:
Znaš šta, Džo. Za sve ovo vreme, koliko smo u braku, bila sam ti verna žena i trudila sam se u svakoj prilici da ti ugodim što je više moguće. Ako nameravaš da me šutneš, kao što si to činio i sa ranijim suprugama, upozoravam te da ću angažovati najsposobnijeg advokata u Njujorku, koji će ti uzeti i poslednju paru pre nego što ti budem dala saglasnost za razvod.
U redu, Rozmeri – rekao je. – Večeras sam dobro raspoložen i nemam nameru da se svađam s tobom. Ovo je bilo samo upozorenje... Znaš, u životu svakog muškarca postoji period kada mu je potrebna promena... - Samo što su one kod tebe veoma česte – odbrusila mu je ljutio. - Takva sam priroda – saglasio se on, a zatim je dodao, kad je očistio lulu: – Rozmeri, večeras sam suviše dobro raspoložen da bih upropastio veče svađajući se s tobom. Imam bolju ideju. Pogledao je na sat, a onda rekao: - Spremi se za desetak minuta i krećemo u provod. Čekaću te u kolima. - Povlačiš sve ono što si rekao? – upitala je Rozmeri. - Nisam ništa rekao, samo sam te upozorio, – dobacio joj je Džozef zagonetno pre nego što je izišao. Rozmeri se spremila na brzinu i sišla liftom u garažu. Džo je bio za volanom. Motor je tiho brektao. Kad je ušla u automobil bila je više nego iznenađena kada je ugledala na zadnjem sedištu nepoznatu
devojku. - Ovo je moja prijateljica Helen – predstavio ju je Džo. Rozmeri je pokušala da iziđe iz kola, ali bilo je kasno. Džo je pod punim gasom izleteo iz podzemne garaže i umalo se nije sudario sa vozilom koje mu je dolazilo u susret. Nekoliko trenutaka kasnije takode pod dramatičnim okolnostima uključio se u saobraćaj.
U kolima je vladala grobna tišina. Rozmeri je u nekoliko navrata zaustila da nešto kaže, ali je u poslednji čas odustajala. Najzad je odlučila da raspravu ostavi za kasnije, kada se budu vratili kući, u četiri oka. U jednom trenutku shvatila je da su već izvan Njujorka. - Kuda idemo, Džo? – upitala je.
- Na jedno mesto koje će ti se dopasti – rekao joj je. – Uživaj u vožnji. Pola sata kasnije njen suprug je zaustavio automobil na jednom parkingu koji je bio oskudno osvetljen i pust. Izišao je iz kola, obišao oko njih i otvorio vrata. Ščepao je Rozmeri za ruku i na silu je izvukao iz kola. Ne shvatajući kakva joj opasnost preti, rekla mu je prekorno: - Budi malo nežniji. Džo. Ili, možda želiš da se pred svojom novom prijateljicom predstaviš kao muškarčina? Bile su to njene poslednje reči. Trenutak kasnije Džo je izvukao nož i četiri puta joj ga je zario u grudi. Njeno beživotno telo uzeo je potom u naručje, odneo ga do obližnjeg jarka i bacio. Zatim se vratio u kola i otišao sa Helen. Slučaj mlade žene, čije je beživotno telo pronašao jedan farmer u jaruzi pored puta, poveren je inspektoru njujorške policije Klarku Lahoreu. Žena nije imala kod sebe nikakva dokumenta. Jedina dobra stvar u celoj toj tragediji bila je što je leš otkriven sutradan po ubistvu pa su se mogli uzeti otisci
prstiju. Međutim, u bazi podataka, koja je tek bila u formiranju, njenih otisaka nije bilo. Iskusnom Lahoreu nije promakao jedan detalj. Na korenu nosa žrtve, kada ju je prvi put ugledao, primetio je dva traga koji su se po boji razlikovala od ostalog dela lica. Te crvenkaste mrlje mogle su da znače samo jedno: žena je nosila naočare. Ali njih nije bilo ni na njenom licu, ni pored nje, kada je pronađena. Lahore je sutradan ponovo otišao na mesto zločina i posle pretrage uspeo je da ih pronađe na samom parkingu. Bile su polomljene jer je preko njih u međuvremenu prešlo neko vozilo, ali inspektora su interesovale drške, a one nisu bile uništene. U policijskoj stanici, uz pomoć lupe, otkrio je na jednoj od njih ono čemu se i nadao – utisnuti serijski broj proizvođača: 6493-47 VG. Sledeći korak mu je bio da otkrije firmu koja ih je proizvela. Iz razgovora sa direktorom prodaje saznao je da je proizvedeno samo nekoliko stotina naočara iz te serije, a da je optičarskoj radnji u Pletersburgu, gde je pronađeno telo nepoznate žene, isporučeno samo šest komada.
U optičarskoj radnji su mu rekli da su od šest primljenih naočara prodali pet i da imaju imena svih kupaca. Lahore i njegova dva pomoćnika obišli su tokom dana sve adrese koje su dobili u radnji i ustanovili su da su sve te žene žive i zdrave. Trud je bio uzaludan, ali bilo je i neke male vajde. Žena čiji je leš nađen nije bila iz Pletersburga. Ona je tu samo ubijena ili posle ubistva na nekom drugom mestu bačena u jarugu.
Postojala je samo još jedna šansa – prilično slaba, ali davljenik se i za slamku hvata – da se nešto sazna o žrtvi. Lahore je zaigrao i na tu kartu. U nekoliko njujorških novina objavljena je slika žrtve, uz molbu da se javi policiji svako ko može da doprinese njenoj identifikaciji.
Tri nedelje kanije, kad je Lahore već bio izgubio svaku nadu, javio se jedan građanin. On je ispričao inspektoru da je pre nekoliko meseci sasvim slučajno upoznao tu ženu u autobusu. - Predstavila mi se kao Rozmeri, ali nisam siguran da sam najbolje zapamtio njeno prezime: Pjeten, Pejten, Petejn ili tako nekako. Bila je to ljubazna i ljupka osoba, sa naočarima, koja je volela malo više da priča. Skakala je s teme na temu i pričala kao navijena. Tokom razgovora najmanje je ispričala ono što bi vas moglo najviše da interesuje, o sebi. Saznao sam jedino da se nedavno udala za nekog vozača kamiona, koga je hvalila na sva usta. Nije mi rekla ni kako se zove ni gde radi. I to bi bilo sve. Ne verujem da vam ovo može biti od neke velike pomoći... - Biće, i te kako – rekao je Lahore. – Hvala vam što ste odvojili vreme da mi to ispričate. Čim je ispratio sabesednika, Lahore se sa svojim pomoćnicima bacio na posao. Podelili su autotransportna preduzeća među sobom i počeli da se raspituju da li kod njih radi vozač koji se preziva "Pjeten, Pejten, Petejn ili slično tome".
Sreća im se osmehnula četiri dana kasnije. - Kod nas je radio vozač Petejn, Džozef Petejn, ali je dao otkaz pre dve nedelje – rekao im je dispečer. Ne znam u koju je firmu otišao. Pokušaću da to saznam, pa mi se javite za dva do tri dana. - Hvala – rekao je Lahore. – Već ste nam dovoljno pomogli. Samo se po sebi razume da je ovo poverljiv razgovor i da ne treba... - Ne brinite ništa, inspektore. Čitam ja detektivske romane. Džozef Petejn je nađen i uhapšen još istog dana. Promena firme nije bila jedina promena u životu Džozefa Petejna. U međuvremenu je oženio Helen Makarti, devojku koja je bila prisutna kada je ubio svoju dotadašnju suprugu Rozmeri na parkingu u Pletersburgu. Na saslušanju u policijskoj stanici priznao je hladnokrvno da je ubio sedamnaest svojih supruga, uz čudovišno obrazloženje kakvo se moglo i očekivati od jednog takvog čudovišta: - Svakih nekoliko meseci morao sam da
menjam žene, da se ne bih dosađivao. Ali, ni sa jednom od njih nisam mogao da živim nevenčano jer to smatram neoprostivim grehom. Ženio sam se 21 put. Kasnije nikako nisam mogao da ih se oslobodim. Svakoj sam dao šansu da se spase, ali većina tih glupača nije mogla da shvati da su muškarcu s vremena na vreme potrebne promene. Dožef Petejn je osuđen na doživotnu robiju. Nastaviće se... Zbog sedam dokazanih ubjstava osuđena je na smrt i pogubljena 2002. Imala je tada 46 godina.a od i pogubljena 2002. I
tada 46 godina.
