FENOMEN KONCENTRACIJE Pozorište nastaje kada u nekom prostoru neko nešto radi, a neko to istovremeno posmatra. Osnovni element svakog pozorišnog čina jeste RADNJA (akter i posmatrač). Radnja je niz postupaka koji su usmereni ka određenom cilju. Pojam koncentracije: koncentracija je usredsređivanje, usmeravanje glumčeve energije. U žargonu se najčešće poistovećuju koncentracija i pažnja, iako je pojam koncentracije širi. Koncentracija je bitan element u uspostavljanju interakcije scene i gledališta, odn. komunikacije između glumaca i publike. Scensku koncentraciju je prvi razumeo i klasifikovao Stanislavski. Stanislavski se vezuje za rusko pozorište s kraja XIX veka, tačnije za MHT Moskovski Hudežestveni Teatar, kog je osnovao Nemirovič Dančenko 1898. godine. Prvi uticaj na Stanislavskog je izvršio Fedotov, koji se trudio da ubedi glumce u svoje zamisli, a ne da traži od njih čistu egzekuciju, poput Majningenovaca. Kod njih, drama je podređena vizuelnim efektima, scena je zatrpana trodimenzionalnim kulisama a glumac je podređen dekoru. Sve je iskomponovano, vodi se računa o odnosu glumca prema prostoru. Nema pravog rada s glumcima, oni su kao mašine podređeni volji reditelja. Stanislavski uvodi sistem svesne i kontrolisane glumačke tehnike, kojom se glumac potpuno uživljava u lik i radnju i tu identifikaciju zadržava celu u toku probe ili predstave. Jedan od osnovnih elemenata njegove tehnike su tzv. “krugovi pažnje” (ostale su “kad-bi situacija”, “date okolnosti” i “emocionalno pamćenje”). Krugovi pažnje: - najmanji krug pažnje: kada je pažnja usmerena isključivo na unutrašnje tokove javna usamljenost (koliko je glumac u stanju da se na sceni javno osami). Potrebna je jaka spoljašnja senzacija da bi se razbio ovaj krug. - mali krug pažnje: pažnja se usmerava na glumčevu neposrednu blizinu ili neku rekvizitu, na postupak koji izvodi, ili na neposrednog partnera. Percipira se svaki detalj. - srednji krug pažnje: percepcija se blago uopštava. - veliki krug pažnje: percipira se ceo scenski prostor. - najveći krug pažnje: percepcija ide izvan, preko scenskog prostora, glumac se odnosi prema beskonačnosti prostora, igra fizički bezgranični prostor, koncentracija prema bezgraničnom u metafizičkom smislu. Glumac neprestano sužava i širi krugove pažnje – koncentracija vibrira, on gubi osećaj neposredne realnosti. Metod Stanislavskog “Rad glumca na samom sebi” su mnogi naslednici oštetili jer su ga posmatrali kao zatvoren sistem, dok je on smatrao da je sistem potpuno otvoren. Knjiga “Besede”, koju je zapisala njegova asistentkinja, je teorijska knjiga u kojoj fenomen koncentracije Stanislavski razlaže na još sitnije elemente.
Svako usmerenje koncentracije ima sledeće tačke: -
početni trenutak (u kome se odlučujemo da ćemo uraditi to i to) tok koncentracije (intenzitet, usmerenje) prestanak
Svaka od ovih tačaka predstavlja rez, a rezovi doprinose čitljivosti, dramatičnosti i usmeravanju gledaoca identifikovanjem sa događanjem na sceni. Nisu svi krugovi pažnje istog intenziteta. Na sceni je nekad potrebno da se izbegnu rezovi, a da se upotrebe slivanja. Slivanje spoljašnje radnje može da znači: - nevažno - rutina (mehanički) - to što fizički radim ne udubljujem se, moja koncentracija je negde drugde Stanislavski je rekao da u životu prelivaju samo ludaci (bez tačke, reza) Vođenje pažnje gledaoca Vođenjem pažnje režiramo pažnju gledaoca. Reditelj rasporedom ritma, postupaka vodi koncentraciju gledalaca. Ono što je važno je raspored po važnosti – nije preporučljivo da se sve vreme radnja bude podjednako važna, jer tako dolazi do gomilanja važnosti.
