Erich von Ddniken
Setva u svemiru Tragovi i planovi vanzemaljskih inteligentnih bića
1
Božje zlato Potvrda o posedu Huana Morica — U pećinama pod Ekvadorom — Dvorane kao sklonista od vazdusnih na-pada, 240 m pod zemljom — Zračenja nepoznatog porekla — Neobičan zooloski vrt — Metalna biblioteka — Prvo pismo čovečanstva? — Amajlija iz srednjeg kamenog doba — Kameneploče sa dinosaurusima — Prva kupolasta gra-devina svih vremena — Pod nadzorom divljih Indijanaca — Prvi izvestaj o blagu oca Krespija iz Kuence - Kazivanje zlatnih kipova — Zmije, simboli svemirskih letova? — Po-gresna naučna tumačenja — Piramide su imale iste graditelje — Nauka ispravlja zabludu: Inke su imali pismo — Trizlatna modela avlona — Zlatna kugla iz Knence i njena matrica u Carigradu — Neverovatan brojnl sistem Inka — Zlatna umetnina s bombom — Šta misli jedan naučnik o zlatnom blagu: najuzbudljivije otkrićeposle Troje! — Zasto se u Ekvadoru ne istrazuje dovoljno — Senzacionalno ot-kriće 1971. godine u Pemu: pećine s pomičnim vratima, teSkim nekoliko tona — Ono Sto nije pronasao Pizaro — Pecine: prebivaliste praoca čovečanstva i zlatne riznice — Pitanja! Za mene je to najneverovatnije, najčudnije otkriće sto-leća. Mogla bi to biti naučno-fantastična priča, da nisam tu neverovatnost video i snimio. Ono što sam video nije ni san, ni mašta, već stvarnosi. Pod južnoameričkim kontinentnom postoji duboko ispod zemlje ogromna mreža tunela, dugačka nekoliko hiljada kilometara, koju je sagradio ko zna ko i ko zna kada. U , Peruu i Ekvadoru pregledane su i izmerene stoline kilo-metara tih prokopa. To je tek sitan početak i svet ne zna ništa o tome. Dvadeset prvog jula 1969. godine sačinio je Argentinac Huan Moric kod pisara dr Gustava Falkonija u Gvajakvilu pravosnažnu potvrdu, potpisanu od nekoliko svedoka, (slika 1.), koja dokazuje državi Ekvador i potomstvu da je otkrio sistem tunela. Meni je taj dokument, napisan na španskom jeziku, preveo jedan tumač Organizacije ujedi-njenih nacija. Na početku ovog izveštaja o neverovatnom otkriću potrebno je navesti najvažnije delove te potvrde: "Huan Moric, argentinsko državljanstvo stekao nase-Ijenjem, roden u Mađarskoj, broj pasoša 4361689 ...
U istoCnom području, pokrajini Morona - Santjago, unutar granica republike Ekvador, otkrio sam dragocene predmete koji imaju veliku kulturnu i istorijsku vrednost za čovečanstvo. Medu tim predmetima posebno se ističu metalne ploče; one sadrže, verovatno, sažetu istoriju neke iščezle civi-lizacije za koju Ijudi do sada nisu znali, niti su imali dokaza o njoj. Predmeti se nalaze u raznim pećinama i raznih su vrsta. Do tog otkrića uspeo sam doći zahvaljujući srećnim okolnostima... Kao naučnik, istraživao sam folklorne, etnološke i jezičke osobine ekvadorskih plemena ... Predmeti koje sam pronašao pokazuju sledeća svojstva: 1. Predmeti od kamena i legura, različitih veličina i boja; 2. Metalne ploče (listovi) sa urezanim crtežima i pismom. Radi se o pravoj pravcatoj metalnoj biblioteci, kojimožda sadrži sažet prikaz Ijudske istorije, te podatke o poreklu čoveka na Zemlji i o nekoj uništenoj civilizaciji. Budući da sam otkrio te metalne ispisane ploče i ostale predmete, postao sam njihov vlasnik prema članu 665. Građanskog zakonika. Međutim, pošto se, prema mom uverenju, radi o pred-metima neprocenljive kulturne vrednosti, a nisam ih na-šao na svom zemljištu, to upućujem na član 666., prema kome bogatstvo što sam ga pronašao ostaje u mom po-sedu, ali pod nadzorom države.
Molim vas, poštovani predsedniče Republike, da ime-nujete naučnu komisiju koja će preispitati moje otkriće i ustanoviti vrednost nalaza... Toj komisiji pokazaću tačan geografski položaj i ulaz, te predmete koje sam do danas tamo otkrio..." Za vreme svojih naučnih istraživanja, u kojima su mu peruanski Indijanci zdušno pomagali i vešto posredovali između njega i svojih suzdržljivih saplemenika, Moricje u junu 1965. godine naišao na podzemne hodnike. Oprezan, kao što je svojstveno njegovom biću, ali i sumnjičav, kao što naučnik i mora biti, ćutao je tri godine. Tek kada je prevalio kilometre i kilometre kroz podzemne rovove i pronašao značajne premete, zamolio je u proleće 1968. godine da ga primi predsednik Velasko Ibara. Međutim, predsednik zemlje u kojoj su gotovo sve njegove prethod-nike srušile pobune pre isteka mandata, nije imao vre-mena za nekakvog pojedinca koji je hteo pričati o čude-snim nalazima. Medutim, dvorskim ulizicama se veoma svideo svojeglavi arheolog, pa su mu obećali, nakon dugog čekanja, da će gospodin Predsednik moći da ga primi za nekoliko meseci. Moricje dobio termin tek 1969. godine. Ogorčen, zavukao se u svoj lavirint pod zemljom. Huana Morica upoznao sam 4. marta 1972. godine. Dva dana pokušavao je njegov advokat, dr Mateus Pena iz Gvajakvila, da ga pronade telegramima i telefonskim pozivima. Ja sam se smestio u kancelariji i snabdeo štivom, donekle nervozan - to moram priznati — jer sam prema svim opisima zaključio da je Moric vrlo nepristupačan i opsednut dubokim nepoverenjem prema svima koji imaju bilo kakve veze s pisanjem. Jedan telegram je, ipak, stigao do njega. Nazvao me je. Znao je za moje knjige! — Sa vama ću razgovarati! — rekao je. Noću 4. marta prvi put sam ga ugledao: preplanuo od sunca, suvonjav, sede kose, četrdesetih godina. On spada među one Ijude kojima se mora nametnuti razgovor; ina-če, danima bi mogli ćutati. Bujica mojih pitanja zabavljala ga je. Malo-pomalo počeo je pričati, realno i vrlo plas-tično, o "svojim" pećinama.
— Ma, to nije moguće! — uzviknuh. — Jeste — reče advokat Pena — upravo je tako. Sve sam to video svojim očima. Moric me je pozvao da razgledam pećine. Moric, Franc Seiner (moj pratilac) i ja popesmo se u džip "tojota"; za vreme dvadeset četvoročasovne vožnje do cilja smenjivali smo se za volanom. Pre ulaska u pećinu pošteno smo se ispavali. Kadajejutarnje nebo nagovestilo vruć dan, započela je naša pustolovina, najveća u mom životu. U pokrajini Morona-Santjago, u trouglu Gvajakvil — S. Antonio—Japi, (slika 2.), u području naseljenom nepo-
2. — U pokrajini Morona-Santjago, u trouglu Gvajakvil— S. Antonio —Japije tajni ulaz u skrivenu mrežu tunela verljivim Indijancima, postoji ulaz, usečen u stenu, širok kao vrata. Najednom, veoma naglo, nestaju ostaci dnev-nog svetla koje pada unutra i nastupa mrkla tmina. Mimo glava lete nam ptice, osećamo zamahe krila i trzamo se. Pale se reflektori na šlemovima i džepne svetiljke, pred nama se ukazuje bezdan ulazne jame. Po užetu, koje pada 80 m u ponor, spuštamo se na prvu zaravan; odatle se spuštamo još dvaput po 80 metara. Započinje pohod u veštačko podzemlje neke strane, nepoznate rase, staro hiljade godina. Pećinski prolazi krivudaju pod pravim uglom, ponegde su uski, ponegde široki, stene su glatke, često kao polirane, a tavanice su ravne i kao prevučene caklinom. Dabome, ti hodnici nisu nastali na prirodan način — tako izgledaju savremena skloništa od vazdušnih napada! . Pregledajući i opipavajući tavanicu i zidove, nasmejah se od srca, a taj smeh odjeknu u tunelu. Moric mi zasvetli u lice: — Šta je'. Uhvatilo te? — E, da mi je sada videti arheologa koji bi se usudio tvrditi kako je sve to stvoreno pomoću kamenih dleta! Moje sumnje u stvarno postojanje tih prokopa nestale su bez traga, ispunila me duboka sreća. Hodnici poput ovih kroz koje upravo prolazimo, kaže Moric, protežu se stotine i stotine kilometara ispod ekvadorskog i peruanskog tla. — Sada skrećemo desno! — doviknu Moric. Nađosmo se na ulazu u dvoranu, veliku poput hangara za "džambo-džet". Možda je tu bilo neko mesto za snab-devanje, neko skladište materijala, pomislih. Ovde se za-vršavaju, odnosno počinju rovovi koji vode u raznim prav-cima. Želim da se poslužim kompasom, ali on otkazuje poslušnost. Tresem ga, no igla se ne miče. Moric me posmatra: — To ne pomaže. Ovde dole postoje zračenja koja aemogućavaju orijentaciju pomoću kompasa. Ne znam -Šta o zračenjima, ja ih samo primećujem, tu bi fizičari -norali da se prihvate posla. Na početku jednog sporednog hodnika leži na tlu kos-'ur. lako uredan kao da ga je pripemio neki anatom radi oroučavanja svojih studenata, ali i kao da ga je poprskao sprejom sa zlatnim prahom. Kosti svetle pod reflektorima kao čisto zlato. Moric nas poziva da ugasimo svetla i polako krenemo za njim. Tiho je, čujem naše korake, naše disanje i Šuš-ketanje ptica, na koje smo se, začudo, brzo privikli. Tama je crnja od noći. — Upalite svetla! — doviknu Moric.
Stojimo zbunjeni i zapanjeni usred ogromne dvorane. Moric, ponosni pronalazač, pripremio je svoje iznena-đenje vrlo vešto, isto onako kao što Briselci iznenada suočavaju strance sa svojim osvetljenim Grand Placem, možda najlepšim na svetu. Ta bezimena dvorana, u koju vodi sedmi hodnik, ne-prijatno je velika, krute lepute i skladnih proporcija. Tlo-crt iznosi 140 x 150 m, saznajemo. To su gotovo dimenzije Mesečeve piramide u Tihuanu, prolazi mi kroz glavu, ni tamo, kao ni ovde niko ne zna graditelje, te vrsne teh-ničare. U sredini dvorane stoji sto. Da li je to sto? Po svoj prilici, jer uz dužu stranu stoji sedam stolica. Jesu li to stolice? Verovatno jesu. Od kamena? Ne, iz njih ne izbija hladnoća kakva je svojstvena ka-menu. Od drveta? Nipošto. Drvo ne bi milenijumima saćuvalo tu čvrs-toću. Da li su od metala? Ne verujem. Pod rukom deluju kao veštački materijal, koji ima svoju vlastitu temperaturu, ali su teške i tvrde poput čelika. Iza stolica stoje životinje; gušteri, slonovi, lavovi, kro-kodili, jaguari, kamile, medvedi, majmuni, bizoni, vukovi — puze gmizavci, puževi, rakovi. Kao saliveni, nižu se neusiljeno i skladno jedni za drugima. Ne kao u prikazima životinjskih parova u Nojevoj barci. Ne ni prema poreklu i vrsti, kao što bi se svidelo zoolozima. Niti prema lestvici prirodne evolucije, kao što bi želeli biolozi. To je vrlo neobičan zoološki vrt, a njegove životinje su od čistog zlata. U toj dvorani nalazi se i najveće blago: metalna bi-blioteka koja se spominje u potvrdi overenoj kod javnog pisara, a koju nisam nikako, baš nikako mogao zamisliti. Nasuprot zoološkom vrtu, s leve strane iza stola za sastanke, nalazi se biblioteka od metalnih ploča. To su delom ploče, a delom metalne folije, debele samo jedan milimetar; većinom imaju dimenziju 96 x 48 cm. Meni je, i posle dugog ocenj ivačkog posmatranja, ostalo zagonetno koji je materijal toliko čvrst da omogućuje tako tankim i tako velikim folijama da stoje uspravno. One stoje jedna kraj druge, poput uvezanih listova neke ogromne knjige. Svaka ploča je ispisana, nosi žig, a tako je jednolično prekrivena znacima kao da ih je utisnula mašina. Moric nije zasada uspeo prebrojati stranice svoje metalne biblio-teke, no slažem se sa njegovom procenom da bi ih moglo biti nekoliko hiljada. Slova na metalnim pločama su nepoznata, ali ja sam uveren u to da će se, s obzirom na obilje mogućih po-ređenja, prilično brzo pronaći ključ za dešifrovanje, čim nadleđni naučnici saznaju za postojanje tog jedinstvenog otkrića. Bilo ko i bilo kada da je stvorio i oblikova tu biblioteku, laj je zaista vladao ne samo tehnikom, koja mu je omo-gućila da proizvede tako velik bro] metalnih folija "po meri" — delo je tu! — već je znao i pismo kojim će saopStiti nešto važno bićima daleke budućnosti. Ta metal-na biblioteka stvorena je zato da bi se mogla sačuvati i ostati čitka vekovima... Videćemo da li našu sadašnjost ozbiljno zanima otkri-vanje tako veličanstvenih tajni. Da li joj je stalo da odgonentne jedno drevno delo koje može obelodaniti istine što će, možda, okrenuti sasvim naglavce zgodan, ali vrlo uprošćen poredak slvari? Ne plaše li se, ipak, izvršni organi svih vera praistorijskih otkrića koja bi mogla verovanje u stvaranje zameniti znanjem o tom stvaranju? Želi li čovek, uopšte, saznati da je njegov razvoj tekao sasvim drugačije nego što mu se, u obliku bezazlene bajke, prikazuje? Da li istraživači praistorije tragaju zaista iskre-no, bez naočnjaka, i zaista marljivo za pravom istinom? Niko ne želi da padne sa nebodera koji je sam sagradio. Zidovi i hodnici u sistemu tunela su goli; nema tu slikarija kao u dubokim grobnicama u Dolini kraljeva kod Luksora, nema reljefa kakvi se mogu naći u praistorijskim pećinama širom sveta. Međutim, ima na svakom koraku kamenih kipova.
Moric poseduje kamenu amajliju, visoku 12 cm i široku 6 cm. Na prednjoj strani urezan je neki lik šestougaonog tela i okrugle glave, koju kao da je nacrtala dečija ruka; lik drži u desnoj ruci mesec, a u levoj sunce. U redu, to još nije ništa čudno; međulim, obema nogama čvrsto stoji na ok-rugloj zemaljskoj kugli! Da li je to jasan dokaz da je već u doba kad su se urezivali prvi primitivni crteži u kamenu bar odabran krug naSih pradavnih predaka znao da živimo na kugli? — Zadnja strana (slika 3.) prikazuje polumesec i sunce koje baca zrake. — Ćini mi se da ta kamena amajlija, pronađena u pećinama, nesumnjivo dokazuje kako je mreža tunela postojala već u srednjem kamenom dobu (9000-4000. g. pre'n.e.). Na jednoj kamenoj ploči, visokoj 29 cm i širokoj 53 cm, urezana je neka životinja. Verujem da je prikazan dino-saurus: ta izumrla praživotinja kretala se po kopnu po-moću dužih zadnjih nogu kao što prikazuje gravira; i divovski rast — dinosaurusi su bili dugački do 20 m — još se naslućuje u skraćeno prikazanom teškom, zbijenom telu, a i noge s tri prsta potkrepljuju moje uverenje. Ako je "ispravno" moje tumačenje te gravire, tada situacija postaje vrlo nezgodna. Ti uzumrli gmizavci živeli su u srednjem razdoblju Zemlje za vreme gornje krede, dakle pre 135 miliona godina, kada su današnji kontinenti počeli poprimati svoj
Prednja strana amajlije koja potiče 12 razdoblja između 9000 i 4000 godina pre n.e.. Moric ju je pronasao u pećini, ' ' su tunell bar oblik. Ne usuđujem se dalje razviti tu misao. Postavljam )još samo pitanje: koje misaono biće je ikada videlo nekog ogromnog gmizavca? Pred nama leži Ijudski kostur, isklesan od kamena. Izbrojao sam deset pari rebara. Zar su postojali anatomi koji su secirali telo za nekog vajara? Vilhelm Konrad Rentgen, kao što se zna, otkrio je "novu vrstu zraka", koje je nazvao X—zracima, tek 1895. godine! U jednoj kan-celariji — oprostite, kvadratnoj kamenoj prostoriji -Moric mi pokazuje kupolu. Poput stražara nižu se oko polukruga kupole spodobe nejasnih lica, sa šiljastim še-širima; u rukama drže kopljaste predmete, spremne za odbranu. Na plafonu kupole lebde, lete likovi. Pri svetlu džepne svetiljke razaznajem iza "romanskog" ulaza u ku-poli šćućuren kostur. To me ne zapanjuje. Zapanjuje me taj model kupole! Kupolastu gradevinu otkrio je prvi put Henrih Šileman kada je od 1874—1876. otkopavao Mi-kenu, tvrdavu i grad na severoistočnom Peloponezu, a tu kupolu, smatra se, sagradili su Ahejci krajem 14. stoleća pre n. e. U školi sam, međutim, učio da je prva kupolasta gra-đevina rimski Panteon, sagraden izmedu 120. i 125. godine n. e., za vreme Hadrijana. No sada smatram ovo kameno delo najstarijim modelom kupolaste građevine... Na kamenom postolju čuči neki klovn kvrgava nosa. Taj čovečuljak ponosno nosi svoj šlem koji mu pokriva uši. Na ušne rese postavljene su slušalice kao na našim tele-fonima. Na čeonom delu šlema nalazi se kutija prečnika 5 cm i debela 1 cm, s 15 rupa, koje kao da su napravljene za utičnice. Oko vrata mu visi lanac, na kome se opet nalazi takva kutija s rupama kao na telefonskom brojčaniku. Isto tako zanimljivo je i patuljkovo odelo; tu su nagoveštaji agregata astronautske odeće i rukavice u kojima su prsti najbolje zaštićeni od opasnih dodira.
Krilatoj majci, kojoj među rukama kleči dete badema-stih očiju, s motociklističkom kacigom, ne bih poklonio nikakvu pažnju da nisam prilikom jedne posete Ameri-čkom muzeju u Madridu video taj isti kip, samo od gline. 0 tim pećinama i njihovom blagu mogu se napisati knjige, i biće napisane! U njima će se, između ostalog, spomenuti i klesarski radovi, visoki 2 m, koji prikazuju bića sa po tri i sedam glava; trouglaste ploče na kojima su takva slova kao da su se neki učenici tek učili pisati; kocke koje na svojih šest stranica prikazuju geometrijske crteže; pljosnat masnik, dugačak 114 cm i širok 24 cm, koji je savijen kao bumerang i prepun zvezda ... Niko ne zna ko je sagradio te tunele, niko ne poznaje vajare koji su ostavili za sobom tako čudna i zagonetna dela. Čini mi se da je jasno samo to: graditelji pećina nisu bili u isto vreme i klesari, svrsishodno šturi hodnici "go-vore" protiv dekorativnih dodataka. Možda su podzemlje pokazali odabranima, možda su ti odabrani oblikovali u kamenu ono što su videli i čuli, te zatim to ostavili ispod zemlje... Ulaz u podzemnu riznicu Ijudske istorije poznat je za sada malom broju poverljivih osoba, a čuva ga divlje indi-jansko pleme. Skriveni, Indijanci vrebaju u gustišu i prate svaki pokret stranaca. Poglavica tih čuvara pećina i tri pripadnika plemena, koji su povremeno u dodiru sa civi-lizacijom, primili su Morica kao prijatelja, dakle: kao prijatelja celog plemena. Jednom godišnje, 21. marta kad počinje proleće, po-glavica silazi sam u podzemlje, do prve paltforme, kako bi se ritualno pomolio. Na obrazima nosi iste one znakove koji postoje i na stenama na ulazu u rov. Pleme čuvara pećina još i danas izrađuje maske i rezbarije "Ijudi dugih noseva" (gasne maske?), a u njemu se priča, to zna Moric, o junačkim delima "letećih bića" koja su nekad stigla s neba. Međutim, nikakva nagovaranja ni pokloni nisu mo-gli naterati te Indijance da pođu s nama u pećine. — Ne — kazali su Moricu — tamo dole žive duhovi! Ćudno je, vrlo čudno što indijanske poglavice s vremena na vreme zlatom podmiruju dugove prema civilizovanom svetu, ili što prijateljima, koji su učinili neku uslugu njiho-vom plemenu, daruju skupocene radove u zlatu iz svoje petstogodišnje prošlosti. Moric me je nekoliko puta prilikom našeg izleta pod zemlju sprečio da snimam. Jednom su to bila zračenja koja bi, ionako, upropastila negative, drugi put se, opet, radilo o blicu koji bi svojom jarkom svetloSću mogao oStetiti metalnu biblioteku. U početku nisam mogao shvatiti te razloge. No, nakon nekoliko sati u podzemljupostalo mi je razumljivo Moricovo neobično ponašanje. Čovek se tu ne može osloboditi utiska da ga neko neprestano po-smatra, da razara neke čari, da izaziva nesreću. Hoće li se izlazi zatvoriti? Hoće li blic upaliti neki sinhronizovani laserski zrak? Nikad više nećemo videti dnevno svetlo? Priglupa razmišljanja Ijudi koji bi hteli u sve proniknuti? Možda. No, ko je sve to doživeo tamo dole, razumeće takve apsurdne misli. Tek će se savremenim tehničkim pomagalima moći ispitati da li tu ima opasnosti koje treba izbeći ili savladati. Kada sam ugledao pred sobom gomilu zlata, zamolio sam joS jednom Morica da mi dozvoli da napravim snimak, bar jedan. Opet je odbio moju molbu: morali bi se s gomile podići veliki komadi zlata, a to bi moglo stvoriti buku, pa bi se kamenje — poput lavine — obrušilo sa tavanice. Videvši moju Ijutnju, Moric se nasmejao: — Imaćeš još dovoljno prilika da snimiš zlato, samo što ga neće biti u tako ogromnoj količini. Da li si zadovoljan? Danas znam da se najveće zlatno blago iz mračnih pećina ne može videti u južnoameričkim muzejima. Ono
4. — Otac Karlo Krespi u zadnjem dvoristii crkve Marija Aksilandora u Kuenci sakuplja i čuva nezamislivo zlatno i srebmo blago leži u zadnjem dvorištu sirotinjske crkve Marija Aksi-landora u Kuenci u Ekvadoru, hodočasničke crkve na 2500 m nadmorske visine. Otac Karlo Krespi, (slika 4.) koji je nagomilao nepro-cenjive dragocenosti — neprocenjive već i zbog količine čistog zlata — živi 45 godina u Kuenci; na glasu je kao pouzdan prijatelj Indijanaca, koji su mu proteklih dece-nija, pa još i danas, donosili komad po komad izvanredno dragocenih zlatnih i srebrnih umetnina iz svojih skrovišta i poklanjali mu ih. Srećan sam što otac ima dva Indijanca koji pomažu njemu i meni. U blizini tog smernog čoveka teško se diše, zbog puke uzdržljivosti verovatno joS nikada nije dotakao vodom svoje grešno lelo, pa je i njegov zadah sigurna zaštita pred Ijudima koji bi mu se mogli suviše približiti. — Indijanci dovlače pred moju kameru zlatne, srebrne, mesingane i bakarne ploče, Tu smem napokon snimiti zbirku uzoraka onakvih motiva kakvi su nagomilani u mreži tunela. Kada budem ubuduće govorio često o zlatu, neprestano o čistom zlatu, izražavaću time uverenje oca Krespija, a i svoje lično koje se pomoću moje kamere prvi put pokazuje začuđenom i, razumljivo, sumnjičavom svetu. Sjajna traka, (slika 5.) visoka 52 cm, široka 14 cm, debela 4 cm. — U 56 kvadrata "udaren je žig" 56 različitih
5. U 56 kvadrata ove sjajne zlatne trake kao da je "utis-nuto zigom" 56 različitih znakova pisma. Nafolijama metalne biblioteke u Velikoj dvorani vide se u dlakujednaki znaci. slova. Na folijama metalne biblioteke u Velikoj dvorani video sam u dlaku jednaka slova! Onaj ko je izradio tu zlatnu traku vladao je kodom (alfabetom?) od 56 slova ili simbola koj i su činili pismo, što je značaj no pogotovo zato što se do sada tvrdilo da u južnoameričkim kulturama (Inka, Maja) nije postojalo pismo koje bi ličilo na alfa-betsko. — Da li si video ovu damu? — dovikuje Moric. Visoka je 32 cm, razume se: od čistog je zlata, ima glavu od dva spojena trougla, na čijim ivičnim površinama kao da su zavarena krila. Iz ušiju rastu smotani kablovi, koji — bez sumnje — nisu ukras, jer naušnice kakve dolikuju dami treba da vise na ušnim resama. Dama ima zdrave, mada trouelaste proporcije, dopadljive grudi, a noge su joj raširene. Cinjenica da nema ruku ne šteti njenoj lepoti; s druge strane, nosi pristojne dugačke pantalone. Iznad njene glave lebdi kugla, a meni se čini da i zvezde što su urezane pored njenih laktova ukazuju na njeno poreklo. Star iz nekog minulog razdoblja? Devojka sa zvezda? Zlatan disk, prečnika 22 cm (slika6.) — Ne može biti reči o odbrambenom štitu, gde bi ga svrstali arheolozi: prvo, suviše je težak, a drugo, na glatkoj zadnjoj strani nije nikada postojala drška. Mislim da i taj disk prenosi neka obaveštenja: tu su dve stilizovane, ali neverovatno tačno prikazane semene niti, dva nasmešena sunca, mesečev srp posle uštapa, jedna velika zvezda, dva stilizovana tro-uglasta Ijudska lica. U sredini su tačke, koje svojim poret-kom pružaju estetsko uživanje oku, ali koje, po svoj prilici, žele postići nešto više i nešto drugo. Otac Krespi dovlači tešku zlatnu ploču pred kameru. — Evo, maldi prijatelju, nešto posebno za vas! Ovaj komad potiče iz vremena pre potopa... U mene zure tri lica koja pokazuju visoku ploču s nekakvim znacima. Oči su im slične, kao da bulje ispod
6. — Tezak zlatan disk, dragocen, tajanstven nosilac vesti — nilcako uobičajen odbrambenl Stit naočara. Gornje levo čudovište pokazuje neku kuglu, a desno je od glave do pete u jednodelnom radnom odelu, koje je sa strane zakovano, i na glavi ponosno nosi tro-uglastu zvezdu. Nad pločom sa znacima lebde dve kugle, položene na krila. Šta predslavljaju ta čudovišta? Nekakvo Morzeovo pismo, tačke, crtice, pozivi u nevolji? Ras-klopna ploča za električne priključke, sabiralište za regulatorske odvode? Sve je moguće, no na toj ploči ne naslućujem slova, već pre tehničke analogije ... A ona potiče, kao što kaže otac koga je Vatikan zbog arheoloških istraživanja oslobodio službe, iz vremena pre potopa.
Na časnu reč, potrebno je poprilično samosavlađivanja da se, kad se ugleda to blago u zadnjem dvorištu Marije Aksilandore, ne podlegne zlatnoj groznici! Međutim, nije me impresioniralo to obilje zlata, već nešto drugo: na stotinama metalnih ploča, sjaje se prikazi zvezda, meseca, sunaca ... i zmija, koje su gotovo nesumnjivo simbol sve-mirskih letova. Izvlačim nekoliko naročito fotogeničnih primeraka ta-kvih prikaza iz navodno nestale baštine Inka, koji su vrlo dobro poznavali znak zmije i znali ga vešto povezati sa svojim vladarom, "sinom Sunca". Zlatni reljef s piramidom (slika 7.). — Strme zidove obuhvatile su zmije; postoje dva sunca, dva astronautska čudovišta, dve životinje slične jelenu i krugovi s točkom. Nagoveštavaju li oni broj astronauta koji su sahranjeni u piramidama? JoS jedna zlatna ploča s piramidom. — U podnožju piramide su jasni znaci nekog pisma, a s leva i s desna: slonovi kojih je u Južnoj Americi bilo pre, otprilike, 12.000 godina, u doba kada, navodno, još nije postojala nikakva kultura. A zmije su najzad tamo gde i pripadaju, na nebu. Zmije i zmajevi imaju svoju postojbinu u svim mito-vima o stvaranju, to ne može niko pobiti. Čak i prirodnjak kao što je gospođa dr Irena Senger-Bred, koja radi kao inženjer u avionskoj i svemirskoj industriji, postavlja u svom delu "Nerešive zagonetke stvaranja" pitanje: "Zašto u likovnim prikazima i mitovima starih naroda, Kineza, Indijaca, Vavilonaca, Egipćana,Jevreja, Germana i Maja motiv zmija igra tako veliku ulogu?" U svom odgovoru dr Senger-Bred nagoveštava vero-vatnoću da su simboli zmajeva i zmija zacelo u nekakvoj vezi sa stvaranjem i svemirom. Robert Ćaroks u svojoj knjizi "Svetski majstori" do-kazuje, na osnovu starih zapisa, da je posvuda bilo sjajnih zmija koje su lebdele u vazduhu, da su Feničani i Egipćani stvarali od zmija i zmajeva božanstva, da zmija pripada elementu vatre, jer u njoj je brzina na osnovu njenog daha koja se ne može premaSiti. Čaroks doslovno navo-di Areja iz Herakleopolisa: "Prvo i najviše božanstvo jeste zmija s glavom kopca; kad otvori oči, ispunjava celu prvo-stvorenu Zemlju svetlom, a kad ih zatvori, raširi se tama." Pisac istorije Sanhuniaton, koji je oko 1250. g. pre n.e. živeo u Bejrutu, navodno je zapisao mitologiju i istoriju Feničana. Odatle Ćaroks prenosi ovaj odlomak: "Zmija ima brzinu na osnovu svog daha koja se ne može premašiti. Spiralama, koje stvara pri svom kretanju, ona daje brzinu kakvu god želi... Njena energija je izvanredna ... Svojim sjajem sve je osvetlila ..." Takav opis nisu mogla stvoriti misaona bića koja gledaju zmije kako gmižu po tlu. Ali, zašto su se zmije tako uporno ugnezdile u svim pričama o stvaranju? Eto, slušam poziv naučnika da se naši drevni preci mogu shvatiti samo na osnovu njihovog tadašnjeg znanja,
7. Na zlatnoj ploči ističe se piramida po kojoj sepenju zmije. Ukazuje li broj krugova na astronaute koji su sahranjeni ugradevini?
pa se bavim sasvim jednostavnom psihologijom: Kad su naši davni preci videli neku veliku neobičnu pticu, opi-sivali su je onakvom kakvom su je videli; za to je bilo dovoljno pojmova u njihovom oskudnom jezičkom blagu. Međutim, kako da opigu neku jedinstvenu pojavu na nebu koju još nikada nisu videli, za koju su im nedostajali pojmovi i reči? Nepoznati astronauti nisu, verovatno, pri svojim prvim spuštanjima na našu planetu bili naročito obazrivi; možda je posmatrače za vreme sletanja pogodio i opekao užaren mlaz iz pogonskih motora ili ih je satro mlaz rakete pri odlasku. Očevidcu tog strašnog događaja potpuno su nedosta-jale tehničke reči kojima bi to opisao! Nepoznata (me-talno) sjajna stvar — koja se, smrdeći, pušeći i hučući spustila ili uzletela — nije bila ptica, nipošto. Prema tome, ono što su videli opisali su poznatim pojmovima, "kao zmaja", ili "kao veliku sjajnu pticu", ili - zato što se sve činilo tako neverovatnim — kao "pernalu zmiju koja riga vatru". Zaprepašćeni tim doživljajem, očevi su pričali si-novima, a ovi unucima, stolećima i milenijumima, o groz-noj pojavi zmajeva i zmija. U toku vremena izveštaj o činjenicama, sastavljen pomoćnim rečima, sve više i više je menjao svoj oblik, ponekad je dominirao zmaj koji riga vatru, a ponekad leteća zmija (baš zato što je tako ne-zamisliva!), pa se napokon ona pretežno i ugnezdila u mitovima. 1 na zlatnim pločama u pećinama ispod Ekvadora i Perua, na blagu oca Krespija, ima bezbroj zmija — penju se po piramidama, teže prema vrhu — lete, vatrenih repo-va, po nebu — leže na glavama bogova. Ni tu, a ni bilo gde drugde, ne može se naći ni jedna jedina zmija kakvu Ijudi mogu videti u svako doba: zmija koja se sklupčala u travi, koja visi s drveta, koja mirno jede miša ili s ostalima puzi kroz mulj. Svuda su zmaj i, pre svega, zmija znaci pojava iz sve-mira. Šta misle arheolozi? Zmija je bila simbol besmrtnosti. Zašto? Zato što su naši dosetljivi preci videli kako ta životinja skida sa sebe kožu i izvlači se iz nje uvek nova. Zar naši pradedovi, koji su tako pažljivo posmatrali zbivanja oko sebe, nisu prime-tili da zmija, ipak, napokon ugine? Zmija je bila izraz spretnosti, preduzetnosti. Zar nisu za to ptice ili leptiri bili pogodniji uzorak nego te jadne životinje koje gmižu po tlu? Zmija je bila znak plodnosti, pa su je zbog toga primi-tivni narodi - koji su se svi bojali zmija! — poštovali. Čudan podsticaj za rađanje potomstva. Stanovnik šume bojao se zmije, te ju je zato odabrao za božanstvo. Ipak, lavovi, medvedi i jaguari bili su mnogo opasniji — zmije napadaju samo divljač koja im služi kao hrana, inače ne nasrću. Tu je Mojsije (Prva knjiga, 3. poglavlje) već bliže suštini stvari: za njega je zmija glasnik zla. Isto onako kao što se i u drevnom severnogermanskom Midgradu, onom "sa-lašu" između neba i zemlje, midgradske zmije — kao oličenje opasnosti i pogubne moći — šunjaju oko tog imanja. Praistorijska svedočanstva govore: - Zmija (i zmaj) imaju neke veze sa stvaranjem čo-veka; - Zmija (i zmaj) u vezi su sa zvezdama; — Zmija može leteti; — Zmija ima neugodan i vruć dah. Za sada nedostaje u arheološko-etnološkoj literaturi temeljno proučavanje porekla zmije u mitovima i legen-dama. Stručnjaci mogu zakrpiti tu rupu. Rado ću im satviti na raspolaganje svoj arhiv. Otac Krespi poslagao je zlatne ploče delom prema motivima, na primer, prema prikazima piramida. Raz-gledao sam preko 40 ploča, a neke od njih mogu se videti i u ovoj knjizi. Sve gravire piramida pokazuju četiri zajed-ničke osobine: — nad piramidama uvek stoji jedno, a ponajčešće i nekoliko sunaca; — kraj piramida ili iznad njih uvek lete zmije; — uvek su prisutne životinje raznih vrsta; — posebna zanimljivost: oko piramida je urezan raz-ličit broj dvostrukih krugova jednake veličine; izbrojao sam ih izmedu 9 i 78. Te "dvostruke krugove", veliku tačku u krugu, ne su-srećemo samo u Kuenci, već i na svim praistorijskim pe-ćinskim slikarijama i na svim reljefima. Do sada su se ti krugovi s tačkama
tumačili i tumače se kao simbol Sunca. Ja sumnjam u to. Sunce (nasmejanog lica ili s krugom zrakova) ima, ionako, uvek svoje sigurno mesto, a često sija i nekolio sunaca. Budući da su sunca tako jasno pri-kazana, trebalo bi ipak razmisliti o tome 8ta znače ti krugovi. Označavaju li broj viđenih astronauta? Podsećaju li, u blizini piramida, na broj nepoznatih bogova koji su sahranjeni u njima? Ili obeležavaju primećene eksplozije? Smatram da krugovi s tačkama služe pukom nabrajanju. Moja se misao ne može grafički jasnije prikazati nego što to čini pećinska slikarija koja je otkrivena u planinama Kimberlej u Australiji: "Oreol" boga simbolizuje Sunce, ali kraj lika su naslikana 62 kruga. Zar su sve to samo mala sunca? Može se postaviti obilje pitanja, a svaki odgovor čini mi se ispravnijim od tvrdnje da su krugovi s tačkom, pored jasnih prikaza Sunca, takođe i Sunčevi simboli. Toliko nam naši praistorijski izveštači ipak nisu pojednostavili zadatak. I, uvek su prisutne životinje! Moram priuštiti sebi bar jednu zlobnu primedbu. U podnožju naročito pomno sa-građene piramide od besprekornih kvadara stoje dva Ijup-ka slončića. Baš slatko! ^ U Severnoj Americi i Meksiku iskopane su, doduše, slonovske kosti, no ustanovilo se da potiču iz razdoblja do 12.000 godina pre n.e.. Medutim, u doba Inka, čiji počeci kulture nastaju oko 1200. godine n.e., u celoj Južnoj Ame-rici viSe se ne pojavljuju slonovi. Više ih nema. To je nepobitno. Neka sada reši zagonetku ko može: ili je Inke posetio neki nadareni umetnik iz Afrike i skicirao im slonove kraj piramida, ili su te zlatne ploče starije od 14.000 (12.000 + 2000) godina. U obzir dolazi samo jedno ili drugo. Ćini mi se da u zlatu urezane piramide iz očevog blaga uklanjaju jedno pogrešno tumačenje. Do sada se tvrdilo da su piramide Maja nastale bez bilo kakve veze s egi-patskim piramidama: ovde su te ogromne građevine bile grobnice, a tamo samo veličanstvena zdanja na čijoj su se gornjoj platformi podizali hramovi. Ni na jednoj zlatnoj ploči ne primećuje se na vrhu neko poravnanje i na njernu hram! Oblici piramida su isti kao i u Egiptu. Ko je koga oponašao? Ko je prvi sagradio piramide: Inke ili Egip-ćani? Ne može se raditi o kasnijim plagijatima. Plagija-torima bi zacelo stajalo na raspolaganju više zlata nego što ga ima u Fort Knoksu, morali bi zaposliti četu umetnika koji imaju osnovno znanje o drevnim narodima i njihovim kulturama, a osim toga, takvi veličanstveni plagijati mo-rali su ipak nastati još u doba Inka, kad god to bilo. Baš me interesuje kakvim će se izvrtanjem to čudesno zlatno blago neprocenjive arheološkoistorijske vredno-sti, koje se ovde prvi put opisuje, "ukloniti iz sveta" koji nam naši praistorijski izveštači ipak nisu pojednostavili zadatak. I, uvek su prisutne životinje! Moram priuštiti sebi bar jednu zlobnu primedbu. U podnožju naročito pomno sa-građene piramide od besprekornih kvadara stoje dva Ijup-ka slončića. Baš slatko! U Severnoj Americi i Meksiku iskopane su, doduše, slonovske kosti, no ustanovilo se da potiču iz razdoblja do 12.000 godina pre n.e.. Medutim, u doba Inka, čiji počeci kulture nastaju oko 1200. godine n.e., u celoj Južnoj Ame-rici više se ne pojavljuju slonovi. Više ih nema. To |e nepobitno. Neka sada reši zagonetku ko može: ili je Inke posetio neki nadareni umetnik iz Afrike i skicirao im slonove kraj piramida, ili su te zlatne ploče starije od 14.000 (12.000 + 2000) godina. U obzir dolazi samo jedno ili drugo. Ćini mi se da u zlatu urezane piramide iz očevog blaga uklanjaju jedno pogrešno tumačenje. Do sada se tvrdilo da su piramide Maja nastale bez bilo kakve veze s egi-patskim piramidama: ovde su te ogromne građevine bile grobnice, a tamo samo veličanstvena zdanja na čijoj su se gornjoj platformi podizali hramovi. Ni na jednoj zlatnoj ploči ne primećuje se na vrhu neko poravnanje i na njemu hram! Oblici piramida su isti kao i u Egiptu. Ko je koga oponašao? Ko je prvi sagradio piramide: Inke ili Egip-ćani? Ne može se raditi o kasnijim plagijatima. Plagija-torima bi zacelo stajalo na raspolaganju više zlata nego što ga ima u Fort Knoksu, morali bi zaposliti četu umetnika koji imaju osnovno znanje u drevnim narodima i njihovim kulturama, a osim toga, takvi veličanstveni plagijali mo-rali su ipak nastati još u doba Inka, kad god to bilo. Baš me interesuje kakvim će se izvrtanjem to čudesno zlatno blago neprocenjive arheološkoistorijske vredno-sti, koje se ovde prvi put opisuje, "ukloniti iz sveta" koji dr Viktorija de la Hara, dokazala je rezultatima svog desetogodišnjeg naučnog rada da su Inke, očito, imali pismo! Geometrijske šare (kvadrati, pravougaonici, rom-bovi, tačke, crte itd.) na njihovoj keramici, šarama i crte-žima nisu ništa drugo nego znakovi pisma, ponekad jed-
nostavnog, a ponekad davolski zamršenog sadržaja; ti zna-kovi izveStavaju o istorijskim činjenicama, pričaju mitove i dokazuju da su se već i neke Inke posvelili lepoj, ali nimalo unosnoj umetnosti slaganja slova. Osnovni sku-povi čine, prema dopunskim bojama, gramatiku. Kad je dr de la Hara završila svoje predavanje, dobila je od nauč-nika gromoglasan aplauz. Šta će kazati etnolozi kad budu uskoro mozgali nad znakovima pisma na zlatnim pločama u Kuenci? Bez sum-nje, ja neću dobiti glomoglasan aplauz, ali ipak kažem: ustanoviće se da su znakovi na zlatnim pločama, pro-nadenim duboko ispod zemlje, najstarije pismo na sveiu'. Ijoš nešto: upućeni u tajne su tu zabeležili poruke bogova, tehničke podatke i uputstva za budućnost! Video sam tri praistorijska modela najsavremenijih aviona! Prvi može videti svako koga nanese put u Kolumbiju: izložen je u Stejt banci u Bogoti. Drugi poseduje, naravno, otac Krespi. A treći još leži 240 m pod zemljom, u pcći-nama Huana Morica. Vekovima su arheolozi smatrali model u Bogoti "re-ligioznim ukrašom". Žao mi je arheologa: rien ne va plus, više ništa ne ide kao treba. 'Avijatičarski stručnjaci su pregledali taj predmet i is-pitali ga u aerodinamičkom tunelu: smalraju ga modelom aviona. Dr Artur Polisli iz Aeronautičkog instituta u NJU-jorku izjavljuje: "Vrlo je mala verovatnoća da taj predmet opredstavlja ribu ili pticu. Ne samo zato što je taj zlatni model pronađen duboko u unutraSnosti Kolumbije i što umetnik nije nikada video morsku ribu, već i zato što se ptice tako preciznih nosivih površina i uspravno postavljenih zategnutih peraja ne mogu zamisliti." Prednji deo je nezgrapan kao na najtežem američkom avionu B-52. Neposedno iza kljuna, koji reže vazduh, nalazi se zašlićena vetrobranom, pilotska kabina. Trup aviona, podebeo zbog pogonskih uređaja ugrađenih u njemu, počiva — aerodinamički simetrično — na dvema zaobljenim nosivim površinama. (Model u Bogoti ima dve deltaste nosive povrSine poput "Konkorda", koje se, kao i u "Konkordu", završavaju šiljatim nosem.) Model aviona kod Inka završava se sa dva stabiliatorska peraja i uspravnim repom za upravljanje. Kome je maSla tako jadna te se usuđuje t.umačiti ove modele aviona kao ptice ili leteće ribe? Zlato je uvek bilo redak i zbog toga dragocen metal, a nalazilo se u hramovima i kraljevskim palatama. Kad se neki predmet već lio od zlata, onda se to činilo zato što je a) bio vrlo važan kao predmet; b) trebao je da se održi na neodređeno vreme i c) zbog tuga se izrađivao od materijala koji ne rđa i nije podložan koroziji. — Osim toga, nije postojao nikakav kult ribe - ptice kome bi se mogli pod-metnuti ti modeli. U kosmološkoj riznici Marije Aksi-landore sjaji se jedna krupna zlatna kugla obuhvaćena nirnkimobodom. — Da predupredim budalaste odgovore: to nijevajarsko prikazivanje šešira s obodom. Šeširi imaju uvek, i za najgluplje, šuplje izbočenje u koje se presvetle glave mogu smestiti. U "Povratku zvezdama" ja sam bez prigovora obrazložio svoje gledište zašto smatram kuglu idealnim obli-kom svemirskih brodova i svemirskih stanica: kuglasto se obrće oko ose u slobodnom prostoru, te se na taj in na rubu najvećeg prečnika stvara veštačka sila teže, kakva je potrebna za metabolizam organa na dugim pu-tovanjima. Zlatna kugla iznova podupire moju slutnju da su kugle već u drevno doba predstavljale oblik nebeskih vozila. Širok obod nije morao biti samo pristanište za tran-sportne brodove, već je u isto vreme mogao biti i aku-mulator sunčeve energije, podeljen na ćelije. Tehničko-spekulativnoj mašti nisu postavljene nikakve granice. Za-nima me, medutim, kako je matrica te zlatne kugle dospela iz Ekvadora u Tursku, udaljenu 12.000 km! Tamošnji nalaz, isklesan od kamena, čuva se u Turskom muzeju u Carigradu. To je negativ zlatne kugle iz blaga oca Krespija:
ista kugla, isti zupčast uzorak na obodu. Pod tom ka-menom matricom na prvom spratu carigradskog muzeja piše: "Ne može se klasifikovati." Dokle god nauka odbija da među svoje kombinacije primi pomisao kako su već u praistorijsko doba mogle letelice savladavati vrlo velike udaljenosti izmedu konti-nenata i preletati mora, sve dotle će u kuli od slonovače, koja čuva duboko smrznute predrasude, postojati nerešive zagonetke. Ne sme se kazati da naučnici nemaju mašte, no rezultati moraju odgovarati klišeu. U Kuenci sam snimio zlatan kip, visok 52 cm, koji prikazuje biće normalnih Ijudskih proporcija (slika 8.). Neobično na njemu je što na rukama i nogama ima samo po četiri prsta. Istinu govoreći, u staroj Indiji, kod Maora, kod Etruraca i drugde mogu se naći božanski likovi koji nemaju sve udove. Ipak, u jednoj ozbiljnoj naučnoj publikaciji pročitao sam kako je rešenje te zagonetke jednostavno: prsti na rukama i nogama predstavljali su, navodno, neku vrstu računske mašine. Ako se hteo izraziti broj 19, izostavio bi se jedan prst na ruci ili nozi. U skladu s tom "naučnom"
8. Ovaj zlatan kip ima nor-malne Ijudske proporcije —neobičnoje to Sto su mu na rukama i nogama samopo četiriprsta! Ozbiljno naučno objaSnjenje: masina za računanje. Zar su Inke bili toliko glupi da su izradili figuru kako biprikazali "četiri"? — Radi se o "božanstvu zvezde" maštom, brojka 16 predstavljena je bićem sa četiri prsta na rukama i nogama! Taj priglupi način brojanja čini mi se nedostojnim naroda koji je gradio puteve, utvrđenja i gradove. Zašto su, tako mi bogova sa svih zvezda, morale mudre Inke prikazivati celog čoveka, s rukama i nogama, da bi na tako budalast način izrazili, na primer, broj 4? Ta užasno ozbiljna nauka zapliće se u mrežu svoje vlastite mašte: mada priznaje da su Inke znali brojati, pobija im spo-sobnost da izraze broj 4 sa četri crtice ili četiri tačke. Za to su morali rezati prste. 0 sancta simplicitas! Što se tiče lika iz Kuence, kojem nedostaju dva prsta na rukama i nogama, tu ionako ne "pali' tipično Ijudsko brojanje pomoću ruku i nogu; radi se, naioie — tako smatra otac Krespi — o prikazu "božanstva zvezde". U desnoj rucu taj Ijupki bog Sunca pokazuje neku životinju, sas-tavljenu od vodenog konjića, papagaja i zmije — a u levoj neki prut, koji JC gore
ukrašen njegovim znamenjem: na-smejanim suncem, a dole zmijskom glavom. Iz zadovol]-nog lica izbijaju zvezdani kraci, koji se mogu videti i na dvojici njegovih kolega iz pećina u australijskoj pustari, dvojici "stvoritelja"; oni, međutim, nose kombinezone sa širokim pojasevima oko prsiju. Kad-tad, verovatno posle dešifrovanja metalne biblio-teke, ustanoviće se da bića anatomski nepravilnih udova predstavljaju slikovit izraz usmenim predanjem sačirvanih opisa nekih spodoba iz svemira koja su bila "drugačija". Remek-delo nekog Direra, Degasa ili Pikasa kod Inka predstavlja zlatna ploča dimenzija: 98 x 48 x 3 cm. Ma koliko dugo se posmatralo to delo, uvek se otkriva nešto novo. Beležim ono što sam zapazio: zvezda — biće debelog trbuha i zmijskog repa - životinja slična pacovu - čovek u pancirnoj koSulji s kojom je spojen šlem -.trouglast lik probušenog trbuha — lik trouglaste glave iz koje izbijaju zraci — dva lica — točak iz kojegviri lice — ptice — zmije — dlakave i ćelave glave — lice koje raste iz nekog drugo lica — zmija s licem — dvosiruki krug s licem. Haos! U toj burnoj zbrci ističu se dve čvrste zlatne šarke koje izdižu neko lice iznad bombe koja pada'. (slika 9.). Šta hoće saopštiti umelnik? Je li njegovo delo pandemonij? Ovekovečuje li ono trenutak kada je bog zvezda uništio zemaljski haos? Sitan deo metalnog blaga iz dvorišta Marijine crkve i Kuenci, koji pokazujem, još je sitniji deo dragocenosti što počivaju nedirnute u pećinama Huana Morica, ove orgije Ijudske istorije u zlatu.
9. Na ovoj zlatnoj ploci uvek će se otkriti ponesto novo: zvezda, biće debelog trbuha, čovek u pancirnoj košulji sa slemom, točak iz kojeg viri lice... Celoj toj burnoj zbrci preti bomba koja pada, akojujeumetnik jasno istakao sa dve sare. Kakvo je značenje, kakva je svrha zlatnih radova kod Inka? Jesu li to samo primitivne, skupe igrarije? Jesu li sve to, uistinu, poruke iz daleke davnine koje ne možemo odgonetnuti? Profesor Miloslav Stingl je vodeći amerikanist u zem-Ijama istočnogbloka; akademsku titulu stekao je na starim američkim kulturama; danas je član Akademije nauka u Pragu; autor je arheologkih i etnoloSkih dela; njegova knjiga "U propalim gradovima Maja" (1971.) dobila je
visoke ocene. — Profesor Stingl, koji je bio gost u mojoj kući, video je snimke što sam ih napravio u Kuenci. - Ako su te slike verodostojne, a sve govori u prilog tome da jesu jer se od zlata ne izrađuju plagijati, pogotovo ne u tako velikom broju, onda je ovo najveća arheološka senzacija nakon otkrića Troje! 1 ja sam još pre nekoliko godina podržavao stanovište da Inke nisu poznavali pisma u alfabetskom smislu. A sada stojim pred njihovim pis-mom! To je zacelo vrlo, vrlo staro pismo, jer se razaznaju prelazi od ideograma prema pismu. — Kako ocenjujete gravire, kako ih svrstavate u do-sadašnji sistem? — Da bih mogao zauzeti određen naučni stav, morao bih temeljno i pomno pregledati svaku ploču, svaku upo-rediti sa već postojećim materijalom. Trenutno mogu sa-mo kazati: ushićen sam'. Na dosad poznatim gravirama Inka bilo je Sunce, sva-kako, čest sastavni deo scene, ali nikada kao na ovim snimcima čovek nije bio izjednačen sa Suncem: eto, tu su Ijudski likovi sa sunčanim zracima oko glave, odnosno Ijudski likovi koji imaju oko glave zvezdane krake. Simbol "svete moći" bila je uvek glava. Međutim, na ovim slikama glava je u isto vreme Sunce ili zvezda! To ukazuje na nove, neposredne veze. — Kakvo biste značenje pridali "bombi" na toj sjajnoj ploči? Ćuveni naučnik je izvadio lupu te dugo i nemo po-smatrao fotografiju. Potom reče gotovo Ijutito: — Ne može se dali nikakvo tumačenje, sve je ovo sasvim novo! Totemistički tumačeći, kazao bih da bića sa zracima i zvezdama gore, a zmijski simboli dole ukazuju i u . na povezanost neba i zemlje. A to znači da su zvezdana Ifa bića i sunca bila u nekakvoj vezi sa zemaljskim stanovsa šlemovima i sve ostalo što se tu može razaznati kao da potiču iz nekog nestvarnog sveta, iz mitologije ... — Mitologije koja svakog dana dobija sve opipljiviju i stvarniju podlogu! — Moram priznati — nasmeja se profesor — u toj svojoj igri kombinovanja vi imate takvih argumenata koji zbunjuju i takvogstarog lisca kao što sam ja, terajući ga da sezamisli. Ko će istražiti pećine i blago pod Ekvadorom, ko će to senzacionalno arheološko otkriće obasjati svetlom na-učnog ispitivanja koje može rasvetliti tajne? Nema na vidiku nekoga ko bi bio tako bogat kao Henrih Šileman, koji je otkopao Troju i Mikenu. Kad je Moric otkrio mrežu tunela, bio je siromašan kao crkveni miš. Posle je pronašao nalazišta gvožđa i srebra, a pravo na iskorišćavanje preneo je na topionice; sada ima prilično dobre prihode koje — živeći vrlo skromno — koristi isključivo za svoja naučna istraživanja. Ipak, Huan Moric nije tako bogat da bi mogao nastaviti svoj rad na najbolji mogući način i zaposliti stručne pomoćnike. Zna da bi odmah mogao dobiti pomoć od špekulanata, kopača zlata poput onih na Divljem zapadu; dovoljno bi bilo da im pokaže samo deo primamljivih hrpa zlata u pećinama pod Ekva-dorom. Takvu pomoć ne želi, ona bi se izrodila u pljačku i ne bi pomogla čovečanstvu. Zbog toga je teško sastaviti ekspediciju koja bi bila nesebična i služila samo istraživan-ju. Već 1969. godine, kad je pozvao goste, Moric je dao grupi oružanu pratnju. Što su dublje prodirali u lavirnt, pričaju Moric i Pena, to je kritičnije i razdražljivije pos-tajalo raspoloženje, pa se grupa počela pribojavati naoružanih pratilaca koje je spopala zlatna groznica. Mo-rali su se vratiti. Zašto Ekvador ne preduzima ništa, zagto ne potpo-mogne neku naučnu ekspediciju koja bi proslavila zemlju? Ekvador, sa svojih pet miliona stanovnika, spada među najsiromašnije zemlje Južne Amerike. Plantaže kakaoa, banana, duvana, pirinča i šećerne trske ne donose do-voljno deviza da bi se mogli kupovati savremeni tehnički uredaji. Indijansko ratarstvo navisoravni proizvodi krom-pir i žito, a donekle su razvijeni ovčarstvo i uzgoj lama. Divlji kaučuk, koji se ranije dobijao iz šuma na istoku, više nije traženi artikal. Možda narcdnih godina određenu zaradu može doneti vađenje rudnog blaga (zlata, srebra, bakra, olova, mangana), koje podstiče država, a islo tako i nafta koja je pronađena na obali. Za sada je, medutim, sav prihod preko potreban za ublažavanje očajne bede, za sada niko nema razumevanja za zadatke koji ne služe pobedi nad glađu. Huan Moric procenjuje da bi samo razgledanje tu-nelskogsistema, bezdetaljnijih istraživanja,stajalo vige od milion švajcarskih franaka: treba izgraditi električnu cen-tralu, urediti središnja skladišta za uređaje i snabdevanje, preduzeti mere obezbeđenja, a donekle su potrebni i ru-darski radovi.
Dobro poznavajući ta nedirnuta blaga Ijudske istorije, ponovo postavljam zahtev koji sam napisao 1968. godine u "Sećanjima na budućnost": "Zamislimo nekakvu utopijsko-arheološku godinu! U toj godini bi se arheolozi, fizičari, hemičari, geolozi, me-l talurzi i stručnjaci svih odgovarajućih grana tih nauka j pozabavili jednim jedinim pitanjem: da li je naše pretke posetio neko iz svemira?" Kako ni jedan čovek i ni jedna ustanova ne bi mogli kazati da nisu u mogućnosti potražiti nepoznate tajan-i stvene pećine, prenosim ovde posetnicu advokata Pene; on omogućuje svakom ozbiljnom istraživaču susret sa Huanom Moricom. U susedstvu, u peruanskim Andima, na inkanskom brdu Huaskaranu, na 6.768 m nadmorske visine, španski kapetan Francisko Pizaro (1478-1541) otkrio jeDećinske ulaze koji su bili zatvoreni kamenim pločama. Spanci su naslutili da su unutra spremišta. Tek 1971. godine speleolozi su se opet setili tih pećina. Časopis "Bild der Wissenschafl" izvestio je o ekspediciji, opremljenoj svim tehničkim pomagalima (užadoma s vit-lima, električnim kablovima, rudarskim svetiljakam, bo^ cama s kiseonikom), koja je ušla u pećine blizu peruanskog naselja Otuzao. — Na dubini od 62 m ispod zemlje naučnici su naišli na zapanjujuće otkriće: na kraju više-spratnih pećina odjednom su se našli pred pomičnim vratima od ogromnih kamenih ploča, visokim 8 m, širokim 5 m( i debelim 2,5 m. Uprkos njihovoj ogromnoj težini četiri čoveka su odupevši se uspela da okrenu vrata: ona po-čivaju na kamenim kuglama u ležištu u koje kaplje voda. "Bild der" piše: "Iza 'šest vrata' počinju veliki tuneli, pred kojima bi od zavisti prebledeli i savremeni stručnjaci za gradnju ispod zemlje. Ti podzemni rovovi vode mestimično s padom od Iste godine španski namesnik je prividno imenovao Inku Manka Kapaka kraljem. (I njega su 1544. godine ubili hrišćanski osvajači.) S tim Mankom Kapakom završava se dinastija Inka, koja je sa svojim legendarnim istoimenim osnivačem ušla u istoriju. Između prvog i poslednjeg Man-ka Kapaka carstvom Inka, kao što su ustanovili istoričari, vladalo je 13 "sinova sunca", sunčevih vladara. Postavi li se istorijski utvrđen početak u doba oko 1200. godine n.e., a kraj u 1544. godinu, kada je umro poslednji kraj Sunca, tada je ogromno carstvo od Čilea do Ekvadora, od Anda severno od Kvita do Valparisa na jugu sagrađeno za ne-punih 350 godina. Dakle, u tom razdoblju se ujedinila ta prva predkolum-bovska imperija Južne Amerike: prema pokorenim zem-Ijama i narodina nije se, naime, postupalo kao prema okupiranim oblastima, već su se uklapali u vladajući dr-žavni sistem; napredne tekovine u ratarstvu delo su školo-vanih činovnika, kao i veoma uspešna pravila društveno-ekonomskog poretka. | Zar su Inke u tom razdoblju zaista izgradile mrežu otf 4.000 km dobro napravljenih puteva sa svratištima? Zar su u isto vreme podigli i gradove kao što su Kusko, Tiahua-nako, Maću-Piću, kiklopske tvrdave Oliantajtambo i Sak-sajhuaman? Zar su pored toga gradili i vodovode, te otvarali rudnike srebra, kalaja i bakra, pa te metale legirali u bronzu? Zar su "levom rukom" razvili još i zlatarstvo, tkali vrlo fina sukna i izrađivali vrsne oblike u lončarstvu? A o visokoj kulturi, što su je takođe ostvarili za tih ograničenih 350 godina, da se i ne govori. A ako nisu Inke ostvarile ta izvanredna dela, već njihovi preci, zar nisu onda ti predinkaski narodi svojom kulturom i tehnikom bili iznad kasnijih Inka? Ako su, međutim, te iste Inke jo§ i usekle splet tunela u stene pod Ekvadorom i Peruom, probijali ih, bušili i klesali, onda je to carstvo sa svojim stanovnicima bilo najveća tahnička, kulturna i umetnička svetska sila svih vremena! Ne, ne može se hronologija lepiti tako nasumicc, samo zato što bi svaka druga pomisao srušila proizvoljnu (re)-konstrukciju. Tvrdim: Sistem je postojao već hiljadama godina, još pre nego Sto je nastalo carstvo Inka. (Kako i čime bi Inke sagradili stotine kilometara rovova duboko ispod zemlje? Tunel kroz koji bi prolazio auto-put ispod La Manša planiraju inženjeri našeg visokorazvijenog tehničkog veka već 50 godina, a još im nije sasvim jasno na koji bi način taj u poređenju s tunelima u Južnoj Americi: sićušan — rov trebalo sagraditi!)
Tvrdim: Vodećim slojevima Inka bili su poznati drevni tuneli. (Posle Atahualpina ubistva naredio je poslednji Manko Kapak da se zlatno blago, rasuto po hramovima Sunca širom carstva, sakupi i sakrije u postojećim i njemu po-znatim pećinama kako bi se spaslo od belih osvajača.) Tvrdim: Zlatno blago pod Ekvadorom i Peruom potiče iz raz-doblja mnogo pre nastanka carstva Inka i njegove kulture. — Oko 1570. godine španski letopisac, otac Kristobal de Molina, tragao je za motivima zbog kojih su Inke sagradili svoje pećine. U svojoj knjizi "Ritos y fabulos de los Incas", napisanoj 1572., Molina saopštava da se praotac čove-čanstva posle obavljenog posla, pošto je dovršio stvaranje, povukao u jednu pećinu. To tajno skrovište bilo je, me-đutim, mesto rođenja mnogih naroda, koji su izašli odatle, izjedne "beskrajne noći". U isto vreme su, iznosi Molina, te pećine bile po-koljenjima i spremište bogatstva onih naroda koji bi se našli u nevoljama. Za one koji su znali o pećinama vredeo je, uz pretnju smrtne kazne, neumoljiv zakon čuvanja tajne. (Koliko je taj tradicionalni zakon još i danas jak, iskusio sam na svom putovanju kroz Ekvador 1972. go-dine!) Krunski svedok u prilog predhrišćanskom poreklu zla-tnog blaga neka bude vatikanski čuvar grala, otac Krespi iz Kuence. On mi je kazao: — Sve što su mi Indijanci doneli iz rovova, potiče iz doba pre Hrista! Većinom su to zlatni simboli i pra-isiorijski likovi prikazi stariji od potopa. U pećinama i dvoranama pod Ekvadorom i Peruom mogu se naći tri vrste blaga: 1. nedokučiva baština graditelja tunelskih sitema; 2. klesarski radovi prvih inteligentnih Ijudi, koji su, po svoj prilici, bili učenici gradilelja tunela; 3. zlatno i srebrno blago Inka, koje je tu posle 1532. godine sakriveno pred španskim konkviskadorima. Osnovno je pitanje, međutim: Zašto su sagradene te pećine?
II
Borba bogova Ratovi u svemiru — Tekstovi koji u kazuju na bitke bogova - Pobeđeni beže u svemirskom brodu - Utočiste: nasa plava planeui — Koliko ima zvezda sa razumnim oblicima života ? — Gde je nastao prvi život? - Misljenje lorda Kelvina — Da li nepoznata razumna bića liče na homo sapiensa? — Da li su nepoznati astronauti imali razvijeniju tehniku nego što je nasa današnja ? — Tehničko planranje u tunelskim sistemima — Postoji samojedan mir o stvaranju — Američki naučnici smatraju da postoje inteligentne van-zemaljske civilizacije — Brbljarije o "zameni religije"
Dogodilo se to pre gotovo 30 godina, u drugom razredu osnovne škole u Šafhauzenu. Tada smo mi, maleni dečaci, prvi put čuli iz usta svog uCitelja veronauke da je na nebu došlo do borbe: jednog dana je stao pred Gospoda Boga arhanđeo Lucifer i izjavio: "ViSe ti nećemo služiti!" Nakon toga je Bog naredio jakom arhandelu Gabrijelu da plamenim mačem zatre Lucifera i pobunjenike. Danas znam da u Starom zavetu ncma Lucifera. To bi bilo i nemoguće jer je bajkama obavijen lik Mojsija, pod kojim su obuhvaćeni autori Starog zaveta, živeo oko 1252. godine pre n.e., a Lucifer potiče iz latinskog jezika, koji je postojao najranije 240. godine pre n.e. Lux fare (=Lu-cifer) znači nosilac svetlosti, lučonoša, onaj koji pravi svetlo. Šaljivo je što se u katoličkoj veronauci podli đavo spominje baš kao lučonoša. Međutim, Stari zavet jasno govori o jednoj borbi na nebu. U Starom zavetu se, od 1. do 35. poglavlja, mogu pro-čitati, koliko su se očuvali, opisi događaja i proročanstava. jevrejskog proroka Izaije (740-701. godine pre n.e.). U 14. poglavlju, 12. stih, piše: "Kako pade sa nebesa, Lučonošo, sine Zorin! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda! U svom si srcu govorio: Uspeću se na nebesa, povrh zvezda Božjih presto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori..." No, i kod apokaliptičara Ivana u Otkrovenju u Novom zavetu pronalazimo u 12. poglavlju, 7. stih, prilično jasna ukazivanja na borbe na nebu: "Uto se zametnu rat na nebu koji je Mihael sa svojim anđelima morao voditi protiv Zmaja. Zmaj i njegovi an-deli prihvatiše borbu, ali je ne mogaše izdržati. 1 mesta za njih više nije bilo u nebu." 0 ratovima i borbama na nebu govori se u mnogim drevnim svedočanstvima čovečanstva. — U tibetskim kriptima milenijumima se čuva knjiga "Djijan", tajna na-uka. Izvorni tekst (za koji se na zna da lijoš negde postoji) prepisivan je od pokoljenja do pokoljenja te dopunjavan novim izveštajima i saznanjima upućenih. Sačuvani delovi "Djijana" kruže svetom u hiljadama primeraka tekstova prevedenih na sanskrit, a poznavaoci tvrde da ta knjiga sadrži razvoj čovečanstva kroz milione godina. U šestoj strofi knjige "Djijan" piše: "U četvrtom (svetu) naređuje se sinovima da naprave svoju sliku i priliku. Jedna trećina se protivi, dve slušaju. Izrečeno je prokletstvo ... Stariji točkovi okretahu se niz-brdo i uzbrdo. Majčinska mrest je ispunila sve. Vodile su se borbe izmedu stvaralaca i rušilaca, i borbe za pro-stor; pojavilo se seme i pojavljivalo se uvek iznova. Ra Hadom.Mada ga ime označava kao boga svetlosti, Homer (oko 800. godine pre n.e.) ipak ga opisuje kao onoga koji dovlači tmurne oblake, kao gro-movnika i svadlj ivca koji u okršajima s protivnikom sasvim bezobzirno koristi munje i tako rešava borbe u svoju korist. — Munja se kao oružje pojavljuje i u maorskim legendama na Južnom moru: tu se priča o pobuni koja je izbila na nebu pošto je Tane poređao zvezde; legenda spominje, čak poimenično, pobunjenike koji više nisu hteli slušati Tanea; međutim, tada se Tane munjom dove-zao među njih, pobedio ih i bacio na Zemlju,teseodtada na Zemlji bori čovek protiv čoveka,narod protiv naroda, životinja protiv životinje, riba protiv ribe. — Ni bog Hu-nano u priči severnoameričkih Indijanaca Pajuta nije se proveo bolje: pošto je započeo svađu s bogovima, proteran je iz neba. Međunarodna akademija za proučavanje sanskrita u Misoreu u Indiji imala je smelosti da u jednom sanskri-tskom tekstu Maharšija Baradvaje, drevnog proroka, za-meni tradicionalne prevodilačke izraze rečima iz našeg savremenog pojmovnog sveta. Rezultatje zapanjio: drev-ne legende postale su savršen tehnički izveštaj! ("Povratak zvezdama", 176. str.) Primenim li oprezno taj isti postupak i zamenim li samo reč "nebo" savremenim pojmom "svemir", legende i mitovi o borbama bogova na nebu pretvaraju se u tren oka u izveštaje o divovskim bitkama u svemiru između dveju neprijateljskih strana. Dabome, u dečjem nebu religija nema ratova, tamo je postojao i postoji samo jedan blagi sveznajući Bog. No u Starom zavetu se ne govori samo o jednom bogu, već o nekoliko bogova: "NaCinimo čoveka na svoju sliku, sebi slična, da bude gospodar ribama morskim, pticama nebeskim ..." (Prva knjiga Mojsijeva, 1. poglavlje, 26. stih.) Još jednom se "potkrao" monoteisti Mojsiju taj pluralis majestitis: " ... opaze sinovi Božji da su kćeri Ijudske prsitale ..." (Prva knjiga Mojsijeva, 6. poglavlje, 2. stih).
Helena Petrovna Blavatski (1831-1891), kojaje 1875. godine osnovala u Londonu Teozofsko društvo, napisala je u svom delu od šest svesaka "Tajna nauka" (1888): "Jedno od imena jevrejskog Jehove, 'Sabaot' ili 'Bog nadvojskom' (Cabaol), pripada haldejskim Sabejcima (ili Cabejcima), a koren rcči je "cab", koja znači 'kola', 'brod' i 'vojska'. Dakle, Sabaot doslovno znači 'brodska vojska', 'ekipa' ili 'odred ratnih brodova'." Imam utisak da je u nastajanju (=razvijanju) Zemlje i "stvaranju" čoveka ima-lo umešane prste više bogova. Mit o stvaranju Kviće-Maja, "Popol Vuh" izveštava o tome kako je stvoren čovek: "Priča se da oni koji su stvoreni i oblikovani nisu imali ni majke ni oca, ali su se zvali Ijudima. Nije ih rodila žena, nije ih niko načinio, ni Alom ni Kaholom, stvoreni su i oblikovani samo čudom, čarolijom ..." Indijanski narod Maja, čijem se prilično iznenadnom ulasku u takozvanu istoriju ubrzo nakon početka naše ere oduševljeno kliče, živeo je u početku vrlo primitivno u šumama i lOvio divljač najjednostavnijim oružjem. Glave im još nisu bile napunjene nekim višim znanjem. Me-đutim, smatra se da mitovi "Popol Vuha" potiču iz tog ranog doba. Kako su medu primitivne misli mogle dospeti formulacije poput ovih: "... nisu imali ni majke ni oca ... nije ih rodila žena... stvoreni su i oblikovani čarolijom ..." Sve to čini se vrlo protivrečnim i zbrkanim; dosada-šnjim metodama ne može se uskladiti. Stuga bih hteo dati podsticaj razmišljanju. Ako je bilo bitki u svemiru, onda su (kao pri svim bezumnim razračunavanjima pomoću sile) morali posto-jati pobednici i po- beđeni. Pobednici su, dabome, mogli ostati na svojoj planeti, a poraženi su morali pobeći; bili su prisiljeni da se u najkraćem roku upute još nedirnutim svemirskim brodom prema nekoj drugoj planeti. U sve-mirskom brodu mogu se smestiti rezerve energije i ži-votnih namirnica samo za ograničeno vreme. Dakle, po-bedniku ostaje samo jedno odredeno vreme, čije je kratkoće on svestan, da bi konačno uništio, istrebio nepri-jatelja. 1 najmanja vremenska prednost pomaže poraže-nom jer on u svom svemirskom brodu koristi vremensku dilataciju. (Ta pojava naučno je dokazana: u svemirskom brodu koji se kreće gotovo brzinom svetlosti vreme prolazi sporije nego na polaznoj planeti, gde juri kao i pre.) Pobednik ne želi da bilo ko preživi: stigne li samo jedan par poraženih na siguran cilj, imaće potomstvo, prerasti u narod, osvetiti se zbog svog poraza. (Vlada li taj par — a pobednici su toga svesni — molekularnobiološkim zna-njem, biće u stanju da na novoj planeti izmeni čak i primi-tivne oblike života.) S druge strane, pobeđeni znaju "men-talitet" pobednika, imaju njihovo tehničko znanje i njihov "duh". Nadmećući se s vremenom, oni lete prema najbližoj dohvatljivoj planeti. Da li su pobeđeni nakon bitke u svemiru pronašli planetu koja je udaljena 28.000 svet-losnih godina od središta galaksije, a treća od Sunca, dakle: našu Zemlju? Da li je naša plava planeta bila utočište za pobeđene u svemirskom boju? Nastavi li se razvijanje te teorije, tada se nameću ne-pobitne pretpostavke. Zavičaj proieranih morao je biti bar sličan prilikama na našoj Zemlji; zavičajna planeta morala je biti, otprilike, jednako udaljena od Sunca, pod-jednako velika i zato imati sli&iu privlačnu snagu kao i Zemlja, a isto tako, razume se, i atmosferu koja sadrži kiseonik. Postoji li mogućnost da je započeo svemirski let s neke planete slične Zemlji? Statistička verovatnoća je ogromna. Pitanje da li egzistiraju neki svemirski susedi postaloje "ozbiljna naučna tema" - kako kaže profesor Hans El-saser — "pa je u velikoj meri povezano s gledištem mnogih prirodnjaka koji smatraju da je čista izmišljotina pret-postavka kako smo jedina razumna živa bića u svemiru?" Ko zna koliko ima zvezdica? Računa se da u našoj galaksiji ima 100 milijardi stajaćih zvezda. Ako samo oko svake desete zvezde kruži pla-netarni sistem, dobijamo deset milijardi planetarnih sis-tema. Ispusti li se pri tom proračunu postojanje većeg broja planeta, uzme li se "samo" brojka od deset milijardi zvezda (=mnogo veći broj planeta!) sa po jednom pla-netom, i priznaju li se opet samo svakoj desetoj planeti svojstva poput Zemljinih, dobijamo uistinu astronomsku brojku od milijardu planeta
srodnih Zemlji. Neka je samo svaka deseta planeta velika kao Zemlja i ima temperaturu koja dopušta nastanak i procvat života, nalazimo se i dalje pred nezamislivom brojkom od 100 miliona! Odvojimo li još jednom u odnosu 1: 10 one planete koje bi mogle biti obavijene plemenitim gasovima, ostaje napokon deset mi-liona planeta s "pogodnim" okolnostima za organski život! Privatni docent, doktor prirodnih nauka Hans F. Ebel iz Hajdelberga piše u svom eseju "Moguć život na drugim planetama": "Astronomi procenjuju broj naseljenih planeta, sličnih Zemlji, samo u našem Mlečnom putu na nekoliko stotina miliona." Dakle, moja teorija nije ugrožena nedostatkom Zemlji sličnih planeta koje bi mogle biti polazna lačka putovanja. Hipertrofirano mišljenje da jedino i isključivo Zemlja može biti nosilac razumnih oblika života, koje je još pre nekoliko godina vladalo našim "pogledom na svet", ne-stalo je iz kruga najstrožih katedarskih naučnika. Tempi passati. Postoji još jedno pitanje. Ako je svemir i prepun planeta i razumnih bića, nisu li se morali ili mogli tamo svi oblici života razviti u sasvim drugim pravcima nego kod nas? Nije li presmelo, uprkos toleranciji koja se priznaje svakom statistički visokom proračunu, pretpostaviti još i to da su bića koja su vodila svemisrki rat bila čovekolika? Najnovija istraživanja na mnogim područjima koja su povezana s tom temom pot-vrđuju da su vanzemaljska razumna bića morala biti čove-koika: građa atoma i hemijske reakcije jednaki su svuda u svemiru. Tako smatra profesor Hajnc Haber: "Nipošto nije tačno — kao što se ranije zamišljalo — da pojava života strpljivo čeka da mrtva priroda na planeti stvori okolnosti pod kojima može postojati život; mnogo je verovatnije da život svojom znatnom hemijskom ak-tivnošću doprinosi u velikoj meri stvaranju svoje vlastite okoline i preobražavanju planete tako da na njoj može postojati šaroliko obilje života." Lord Kelvin od Largsa (1824-1907) bio je profesor u Glazgovu. U prirodnim naukama stekao je ugledno ime kao fizičar, jer je otkrio ne samo takozvani drugi zakon termodinamike većje dao i jasnu naučnu definiciju apsolutne temperature (koja se danas meri Kelvinovim stepenima). Osim toga postavioje osnovnu formulu za trajanje oscilacija koje se javljaju u eleklričnim oscilatornim krugovima, a otkrio je i termo-električni efekat koji je prozvan po njemu. Lord Kelvin je, dakle, a to se jasno razume i iz ovih kratkih podataka, bio veliki čovek u egzaktnim prirodnim naukama, te ga sva-kom studentu predočavaju kao izuzetnogsiručnjaka. Me đutim, naše doba ne zna ništa o Kelvinovom uverenju da "život" nije nastao najpre na Zemlji, našoj sićušnoj planeti, već je, zapravo, dolepršao u obliku čestica iz svemirskih dubina. Kelvin je bio uveren da su te jednoćelijske klice — nepolne reproduktivne ćelije iz kojih može nastati novi život - tako otporne i na vrlo niske temperature da su s meteorima i meteorskom prašinom sligle na Zemlju sposobne za život i razvile se uzoživljvajuću snagu svetlosti, pa su iz njih napokon mogli nastati viši organizmi. Ja sam za to da se celi Kelvin shvati ozbiljno, prema tome — i onaj Kelvin koji je već u svoje doba sveo na pravu meru naduvano mišljenje kako je život mogao nastati samo na našoj planeti. — 1 u tim zapravo sasvim prirodnonaučnim oblastima nailazi se neprestano na prepreke koje postavlja religiozan (=crkveni) način mišljenja: budući daje život konačan, mora biti konačan i u svemiru. — Sve dok prirodnjaci ne dokažu da je uverenje lorda, koga veoma poštuju, zabluda, trebalo bi da ono zadrži istaknuto mesto u girokom spektru nagađanja o tome kako su nastali prvi počeci života na Zemlji. Poštovani lord je to zaslužio. Ja se nikako ne bih usudio postaviti u raspravi tako smelu i izvanrednu postavku. Premda — gotovo na teku-ćoj traci — dolazim do zaključka da se spekulativne misli, zbog kojih •mene napadaju, mogu uz odreden trud utvrditi u naučnoj literaturi. Umirujuće za mene, uznemirujuće za moje kritičare. Na primer, a to je važno pri iznoSenju moje teorije o borbi u svemiru, nailazim na sumnjičavost kad pokušam pomoću prikaza na pećinskim crtežima dokazati da as-tronomski pribor (svemirska odela, antene, snabdevački sistemi itd.), tj. sve Što se tamo razaznaje, upućuje na posetu inteligentnih bića s drugih zvezda. Glupost, govore •mi: Ako se tamo i može razaznati pribor iz tako davnog doba, koji se danas upotrebljava, ipak su sc ta nepoznata razumna bića razvila, bez sumnje, sasvim drugačije nego mi.
Istina, ne čujem nikakve precizne argumente, ali: ne može biti ono što ne sme biti. U moru nagadanja postoji nekoliko logičnih zaključaka koji sasvim pouzdano podupiru moju postavku da su nepoznata razborita bića morala biti jednaka homo sapiensu ili bar vrlo slična njemu. Profesor Roland Paketi, saradnik tako uglednih stru-čnih časopisa kao što su "Filosovik kvarteli" i "Analizis", piše u svojoj knjizi "Vanzemaljska razumna bića s filo-zofskog i religioznog gledišta" kako je tu studiju izradio "zato što j'e posle svih amaterskih zaključaka, po mom mišljenju, vreme da se najnovija naučna saznanja iz tog tematskog kruga ispitaju bez ograda s gledišta jednog naučnika filozofa i teologa". Svojim mišljenjem da ra-zumna bića u celom svemiru moraju u velikoj meri ličiti na homo sapiensa Paketi svrstava sebe u elitu naučnika. Već 1964. godine poznati biolog dr Robert Bieri obelo-danio je u "Ameriken Saentistu", u svom napisu "Hu-manoidi sa drugih planeta", sasvim isto uverenje, a i bio-hemičar dr Jozef Kraut s Kalifornijskog univerziteta do-šao je nakon petnaestogodišnjeg proučavanja enzima do istog rezultata. Kako se, medutim, može "dokazati" da su se nezemaljska razumna bića razvijala slično kao čovek? "Dokazi" mogu biti samo logičan niz zaključaka koji se temelje na utvrdenim činjenicama. Profesor Paketi polazi od toga da jednake spoljašnje okolnosti dovode do izgradnje sličnih oblika tela i organa kod genetski različitih živih bića. Takva konvegrencija postoji na svim planetama sličnim Zemlji gde se ispune životni uslovi za složene sisteme živih bića. Stoga razlike u evoluciji živih bića — nastalih na našoj ili nekoj drugoj planeti — mogu biti tek neznatne. Naime, i ovde i tamo život je započeo hemijskim menjanjem povrgine planete — "nastankom organske materije od nežive materije na osnovu ugljenikovih veza u vodenoj sredini". Da su se biljojedi i mesožderi u svojoj morskoj okolini diferencirali i razvili u posebne oblike "pre nego što su zauzeli kopno", to je utvrđeno: fosili nisu nađeni samo u stenama slarim 60 miliona godina, već i u škriljcima starim milijardu godina. — Razvoj novih oblika tela nekadašnjih vodo-zemnih živih bića nije slučajan: za kretanje, za bežanje po čvrstom tlu bili su potrebni drugačiji udovi nego što ih imaju ribe. Priroda je razvila jedini svrsishodan način kretanja: hodanje — jer je ono moguće na svakoj podlozi. Dok su vodozemna živa bića imala još malen mozak, kopnenim bićima je bio potreban veći mozak, jer su se umnogostručile opasnosti u okolini. Veći mozak, me-đutim, lakše se nosi i snabdeva krvlju ako se hoda. — Koliki su broj nogu morali imati kopneni doseljenici? -pita Paketi. Jedna noga bila bi premalo, jer se biće više ne bi moglo dići kad bi palo. Neparan broj ne bio prikladan zbog ravnoteže, no ni velik broj pari ne bi bio prigodan, jer bi omogućavao samo sporo puzanje. U stvari, fosilni nalazi su čvrst dokaz o tome da je evolucija u toku miliona godina nesprestano smanjivala broj nogu, dok se napokon nisu dva para pokazala kao izvanredno svrsishodna. "Dve noge, čini se, najbolji su preduslov za izgradnju velikog mozga, jer pri dva para omogućuje se pretvaranje jednog para u ruke, nužne za život na drveću, te olakšavaju ru-kovanje orudem u razvojnoj fazi." Nesumnjivo je da je takvu promenu "voznog postrojenja" tražilo pretvaranje vodozemnih bića u kopnena. Ako kod nas, tada i drugde. Budući da više nema nikakve sumnje da sav život potiče iz mora, trebalo bi da tu postoji ugodna sloga. — Pokazalo se, međutim, da je preko potrebna i nova građa "šasije" uporedosapočetkomaktivnognačinaživotazveri — aone su imale dvostrano simetrična tela — sada se našla gubica na prednjem delu tela, a stražnjica na zadnjem. Takav razmeštaj pokazao se kod grabljivaca (i ne samo njih!) kao najpogodniji za uzimanje hrane i izlučivanje. — Najvaž-nija čula i organi za napad nalaze se kod svih grabljivaca na prednjem delu tela, u blizini gubice. Nije čudo šlo se i mozak, najveći nervni splet, nalazi tu: tako naredbe iz mozga imaju najkaći put do organa za napad. Život na kopnu doprinosi usavršavanju nervnog tkiva koje vrlo postepeno omogućuje stvaranje pojmova. Poznato je da delfini "imaju znatno razvijen mozak, mada žive u vodi; no sposobnost stvaranja pojmova pojavljuje se, čini se, samo u vezi sa životom u zajednici, jezikom i upotrebom oruđa". Budući da je upotreba i najjednostavnijeg oruđa pod vo-dom veoma teška, "nije verovatno da bi se u tim okol-nostima mogao razviti mozak, sposoban da pojmovno misli, jer za to su potrebni društvena okolina i određen oblik objektivnog jezika". — Profesor Paketi isključuje i mogućnost da razumna bića imaju oblik ptica,jer biće koje leti mora biti lagano, a velik mozak je težak i zahteva obilan dovod krvi. Spominje i taj oblik života kako bi maštovite spekulacije o razvoju sveo na realističke tokove misli. Među nužnosti evolucije spada i slična građa očiju kod sasvim različitih vrsta u
životinjskom carstvu: oko je savršeno, slično kameri, sa zenicom, mrežnjačom, očnim mišićima, prozirnom rožnjačom itd. 1 broj i položaj očiju jednaki su, uvek su smeštene u glavi blizu mozga kao što su i oba uha uvek na najvišem mestu na telu jer je to najsvrsishodnije. Čulo mirisa i ukusa razvilo se uporedo s uslima i nosem u neposrednoj blizini nervnog središta. Svoje dokaze, ovde sažeto spomenute, prof. Paketi iz-nosi zato da bi pobio tvrdnju hiologa kako su se tehnički razumna bića mogla razviti u neograničenom broju pra-vaca. Tvrdnjom o mnogostrukim i kontraverznim mo-gućnostima razvoja trebalo bi, naime, odbaciti zaključak da je život u određenim prilikama, sličnim zemaljskim, morao i na planetama van Sunčevog sistema razviti ra-zumne oblike. Paketi zaključuje, a to je postavka koju sam uvek zatupao, da su pri spoljašnjim okolnostima, koje liče onima na Zemlji, iz tečne sredine, tj. vode, morala nastati živa bića u drugde, te da su se ta bića, čim su izašla na kopno, "gde im se ukazuje mogućnost da stvore jezik, upotrebe oruđe i izgrade društvene oblike zajedničkog života", nužno razvila prema istim onim uzorcima kao i na našoj Zemlji. Razumnim oblicima živoia zacrtan je taj evolutivni put zacelo na svim planetama. Ti razvoji u svemiru bili su, međutim, brojni, kaže Paketi, zato po-kušaji da sretnemo razumna vanzemaljska bića i uspemo sesporazumeti sa njima "nisu osuđeni na propast". Paketi: "Moj je zaključak ... sasvim jednostavno taj da razumna vanzemaljska bića u celom svemiru moraju u velikoj meri ličiti na homo sapiensa." Krug se zatvara. Lord Kelvin jeverovao da su prvi oblici života na našoj plapeti "dolepršali" iz svemira. Paketi zaključuje, na osnovu utvrđenih činjenica o nastanku svog života, da su evolutivni zakoni svuda bili i jesu jednaki. Jozef Kraut je uveren da je priroda na planetama, koje su slične Zemlji, morala svoje probleme rešavati na isti način kao i kod nas. A Albert Ajnštajn je kazao: "Pitam se: ne igra li priroda uvek istu igru." Ako se može (ili sme) pretpostaviti da na milionima drugih planeta postoji razuman život, onda je pomisao da je život stariji i stoga na svaki način bio (i jeste) razvijeniji nego zemaljski život, doduše spekulacija, ali se ne može odbaciti. Zar nećemo napokon sahraniti starog Adama kao "krunu stvaranja"? Dabome, ja ne mogu svoju teoriju "dokazati", no niko nema ni argumenata kojima bi me mogao uveriti u suprotno. Razvijam svoju teoriju do kraja: Svemirski suparnici imali su jednako matematričko znanje, isto iskustvo i zajednički stepen tehničkog razvoja. Pobeđeni, koji su iz bitke pobegli svemirskim brodom, morali su odabrati neku planetu koja liči na njihovzavičaj, sleteti tamo i (budući da nije postojala) stvoriti civilizaciju. Znali su kako im velika opasnost preti iz svemira, znali su da će ih pobednici tražiti svim tehničkim sred-stvima. Poćela je igra skrivača u kojoj se radilo o životu i smrti: astronauti su, sletevši, sišli u podzemlje, ukopali se, sagradili vrlo duge podzemne prolaze, napravili duboko ispod zemlje uporišta koja su im pružala sigirnsot, ali su odatle mogli upravljati i površinom nove domovine i os-tvarivali planove o smišljenoj infrastrukturi. Prigovor da su se graditelji tunela morali "odati" og-rormnim hrpama iskopane zemlje dok su gradili pećine, može se pobili. Budući da verujem da su vladali raz-vijenom tehnikom, po svoj prilici su već imali istu onakvu toplotnu bušilicu kakvu je "Špigl" 3. aprila 1972. godine predstavio kao najnovije otkriće. Toplotnu bušilicu stvorili su za godinu i po dana na-učnici iz američke atomske istraživačke laboratorije u Los Almosu. Ona nerna više ništa zajedničko sa dosadašnjim bušilicama: vrh bušilice je od voll'ram-čelika, a greje se grejačima od grafita. Ubuduće vige neće biti nikakvih otpadaka iz izbušene rupe: toplotna bušilica topi stene koje buši i priljubljuje otpatke uz stranice na kojima se hladi. Kao što "Špigl" izveštava, prvi ogledni model bušio je gotovo nečujno kamene gromade debele četiri metra. U Los Alamosu sada se priprema izrada toplotne bušilice koja deluje pomoću minijaturnog atomskog reaktora i u obliku oklopnog vozila prodire u zemlju kao krtica. Ta bugilica "treba da probije Zemljinu koru debelu oko 40 kilomelara, te da pokupi uzorke užarene magme koja se nalazi ispod nje". Misli su oslobođene carine, zato smatram da su sve-mirki beginci bili sposobni primeniti i elektronske zrake pri gradnji pcćina: postigli su da elektroni "isparavaju" s vrućc kalode, te su ih ubrzali u električnom polju između katode i anode. Elektronski mlaz povezali su s elektrodom
za fokusiranje: svi "ispareni" elektroni našli su sc u jed-nom zraku. Taj postupak nije proizvod moje magte. Američka firma "Vestinghaus" izradila je, radi eksperi-^mentalnih varenja u svemiru, generator s elektronskim mlazom. Taj elekironski mlaz naročito je pogodan za razbijanje stena, jer tvrde stene nisu nikakva prepreka za njega. Pogodi li takav mlaz stenu, otkida termičkim naponom i najdcblje gromade. Da li su graditelji tunela imali na raspolaganju neku kombinaciju toplotne bušilice i topa s elektronskim mla-zom? Sve je moguće. Pošto burgija prodire u izvanredno tvrde geoloSke slojeve, oni bi se mogli razbiti s nekoliko preciznih hitaca iz topa; u nastale pukotine uvlači se ok-lopna toplotna bušilica, usijava kamenje do tckućeg sta-nja, u isto vreme hladi tu kamenu kašu, stvaraju se glazure tvrde poput dijamanta, mreža pećina zaštićena je od pro-vale vode, a podupirači u šupljinama su suvišni. Podsticaj tim mojim nagađanjima dali su tuneli u Ek-vadoru. Huan Moric smatra da se glazirani zidovi najčešće nalaze u dugačkim ravnim hodnidma i da su velike pro-storije nastale usled eksplozije. Na ulazima u rovovejasno se razaznaju uredno otkinuti slojevi kamenja kao i .pravougaona vrata izbijena iz stene. Slojevi kamenih ploča (s desne strane), poput delova koji se slažu pri podizanju visokih građevina, nisu mogli na prirodan način — na primer: prodorom vode — dospeti u tu konstrukciju. — Koliko je tehnički pomno zamišljen taj sistem tunela do-kazuju i otvori za provelravanje, koji se nalaze na pri-merenoj razdaljini jedan od drugoga, uvek uredno izradeni, prosečno dugački od 1,80 m do 3,10 m, a široki 80 cm. Kroz ove kanale za dovod svežeg vazduha, jata ptica, sličnih vranama napuštaju mračni lavirint, svakog dana se vraćaju i napokon uginu u podzemlju. Tu, u tim tajanstvenim dubinama, "bogovi" su nakon mnogo godina, kad je donekle oslabio strah da će ih otkriti protivnici, odlučili stvroriti Ijude "na svoju sliku". "Popol Vuh", sveti zapis Indijanaca Kviće iz velike porodice Maja, koji su živeli u Srednjoj Americi, izveštava o "stvaranju" iz tog drevnog doba: "Medutim, ime mesta u koje se preseliše Balam-Kviće, Balam-Akab i Ikvi-Balam bilo je: pećina Tula, sedam pećina, sedam klanaca. 1 Tamub i Ilokab pođoše onamo. To je bilo ime grada u kome dočekaše bogove ... Po redu napustiše bogove, a Hakavic je bio prvi ... 1 Mahukutak napusti svoga boga. Hakavicse, medutim, ne sakri u šumi, već nestade u golom brdu..." Zalim, u "Popol Vuhu" postoji mesto koje sam većbio naveo, ali koje se zbog svog čudnovatog sadržaja mora ovde, u ovom kontekstu, još jednom spomenuti: "Priča se da oni koji su stvoreni i oblikovani nisu imali ni majke ni oca, ali su se zvali Ijudima. NiJe ih rodila žena, nije ih niko načinio, ni Alom ni Kaholom, stvoreni su i oblikovani samo čudom, čarolijom..." Jedna ploča s klinastim pismom iz Nipura, grada u srednjem Vavilonu, koji je u trećem milenijumu pre n.e. bio sedište sumerskog boga Enlila, izvegtava o nastanku čoveka: "Onih dana oblikovahu se u božanskoj izbi za stvaranje, u kući 'Duku', Lahar i Ašnan ..." Tu bi se moglo prigovoriti da se na silu prave poređenja izmedu "Popol Vuha" i klinastog zapisa iz Nipura, jer Srednju Ameriku, prebivalište Maja, i zemlju izmedu Eu-frata i Tigra, domovinu Sumeraca, razdvaja — ipak — oko 13.000 km vazduSne linije! Međutim, zajednička osobina dva prostorno i sadržajno daleko udaljenih kulturnih pod-ručja ne pronalazi se nimalo teško. Stari zavet, a u njemu posebno pet Mojsijevih knjiga, sadrži velik broj sumerskih misli. To je poznato. Stari zavet i "Popol Vuh" imaju, a to je novost, isto tako mnogejasne i još brojnije skrivene zajedničke crte. Sumnjičavcima ću navesti nekoliko pri-mera: Mojsije (Prva knjiga, 11 poglavlje, 1. stih): "Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste..." "Popol Vuh": "Onde videše izlazak sunca. Imali su jedan jedini jezik. Nisu se molili ni drvetu, ni kamenu ..." Mojsije (Druga knjiga, 14. poglavlje, 21. stih): "Mojsije je držao ruku ispruženu nad morem, dok je Bog svu noć na stranu valjao vode jakim istočnim vetrom i more isušio. Kad su se vode razdvojile, Izraleci siđoše u more na osušeno dno, a vode stajahu kao bedem njima nadesno i nalevo." "Popol Vuh":
"Gotovo i ne primetiSe da prelaze more. Pređoše ga kao da ga i nema; koračahu po kamenju. Iz peska je virilo okruglo kamenje, i po tom su kamenju hodali. Živi pesak prozva se to mesto; ime mu dadoše oni koji su prešli razdvojeno more. Tako dospeše na drugu stranu." Mojsije (Prva knjiga, 9. poglavlje, 12. stih): "A ovo znamen je Saveza koji stavljam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama..." "Popol Vuh": "Ovo će vam pomoći kad me pozovete. Ovo je znak saveza. Sada, međutim, moram teška srca poći..." Daniel (3. poglavlje, 21. stih); "Svezaše ih, dakle, i u plaštevima, obući i kapama, baciše u zažarcnu peć ... (25. stih): On reče: — Alijavidimčeliričuveka,odrešenišetaju po vatri, i ništa im se zlo ne dogada; četvrti je sličan sinu Božjem." "Popol Vuh": "Nakon toga podoše u vatru, u vatrenu kuću. Unutra je sve bilo užareno, no oni se ne opekoše. Neozledena tela i nedirnuta lica pokazaše se u sumraku. Želeli su im smrt u mestima kroz koja su prolazili. Ali, ništa im se ne dogodi. Medu onima iz Ksibalbe zavlada zbrka." Opravdano je pitanje: kakve veze ima ovo skretanje na sumerski klinasti zapjs, Stari zavet i "Popol Vuh" s mojim graditeljima tunela. Želim pružiti argumente u prilogsvog uverenja da je u početku postojao samo jedan izvor o nastanku homo sapiensa, to jest onaj koji je poticao od začetnika stvaranja lično. Tek mnogo, mnogo kasnije, kad su se narodi i rase naselili na celoj zemaljskoj kugli, novi doživljaji na novim mestima uneti su u drevno i prvo predanje. U svim predanjima širom sveta sačuvalo se, medutim, jezgro stvaralačkog čina: bogovi su stvorili pr-vog čoveka na svoju sliku! — Činjenica da su čoveka stvorila vanzemaljska bića ne ruši ni nauku o poreklu, ni teoriju evolucije. Dva pitanja. Jedno glasi: koji dogadaj je podstakao nastajanje čo-veka? A drugo: zašto je od svih homoidnih vrsta jedino homo sapiens postao inteligentan? Ima mnogo odgovora, ali ni jedan nij'e uverljiv. Pre milion godina sve čovekolike vrste majmuna imale su zapreminu mozga od nekih 400 cm3. Ako je u sledećih nekoliko stotina hiljada godina klima naterala majmune da siđu s drveta, onda je, zacelo, naterala sve vrste maj-muna, a ne samo jednu, onu koja je bila odabrana da u budućnosti proizvede homo sapiensa. Kad bi, međutim, sposobnost da se izrađuje oruđe bila uslov razvoja i op-stanka, onda danas, zapravo, više i ne bi smelo bili maj-muna. "Ta mora li se na svaki načln postati čovekom da se ne bi izumrlo?" pita Oskar Kiš Maert u svojoj knjizi "Početakje bio kraj". 0 problemu nastanka čoveka Maert postavlja uzbudljiva pitanja kao što su ova: "Ako je neki majmunski soj zbog straha pred divljim životinjama i radi lakše prehrane bio prisiljen da sc osloni na zadnje noge, zašto se nisu zbog istih razloga oslonili i ostali majmuni? Svi čovekoliki majmuni bili su i jesu naCelno biljojedi ... 1 Covekovi preci su to bili, a postali su mesožderi tek kada je počeo nastajati čovek ... Jedenje mesa, navodno, bio je znak nastalog razuma i, štaviše, napredak, jer se čovek mogao mesom 'lakše' i 'bolje' prehraniti. Na tom komplimentu zahvaljuju vukovi i divlje mačke, koji suveć milione godina pre toga bili mesožderi. Zašto je za čovekovog pretka jedenje mesa postalo odjednom 'lakša' prehrana? Otkad je lakše ubiti gazelu ili bizona nego ubrati plod s drveta? U poslednjih milion godina smenjivalo se nekoliko kišnih i sušnih radoblja... i svi majmuni mogli su se povući u preostale šume kako bi tamo nastavili svoj uobičajeni način života. Zašto su to učinili svi ostali veliki majmuni, samo ne oni od kojih je kasnije nastao čovek?" Baš ničim dosad nije obrazložen u teoriji evolucije ogroman skok kojim se homo sapiens odvojio od svoje porodice homoida. Radi se, sasvim jednosiavno, o mozgu koji je odjednom postao sposoban za rad, koji stiče smisao za tehniku, dorastao je posmatranjima neba, komunicira u društvenim zajednicama. Prema istoriji razvoja, taj nagli skok od životinjskog bića do homo sapiensa zbio se preko noći. Čudo? Ali, čuda se ne događaju. Tvrdnja da se razum naših pradavnih predaka pojavio već pre milion godina i postepeno se razvijao otkad su živeli u zajednicama, ne može se održati. Svi sisari žive u zajednicama, čoporima, stadima, love i hrane se zajed-nički. Da li su zbog toga postali razumni? — Ni
čovekoliko biće koje proizvodi primitivno oruđe ne mora zbog toga još biti homo sapiens. Upravnik Liki iz Nacionalnog is "Ako je neki majmunski soj zbog straha pred divljim životinjama i radi lakše prehrane bio prisiljen da se osloni na zadnje noge, zašto se nisu zbog istih razloga oslonili i ostali majmuni? Svi čovekoliki majmuni bili su i jesu naCelno biljojedi ... 1 čovekovi preci su to bili, a postali su mesožderi tek kada je počeo nastajati čovek ... Jedenje mesa, navodno, bio je znak nastalog razuma i, Staviše, napredak, jer se čovek mogao mesom 'lakše' i 'bolje' prehraniti. Na tom komplimentu zahvaljuju vukovi i divlje mačke, koji suveć milione godina pre toga bili mesožderi. Zašto je za čovekovog pretka jedenje mesa postalo odjednom 'lakša' prehrana? Otkad je lakše ubiti gazelu ili bizona nego ubrati plod s drveta? U poslednjih milion godina smenjivalo se nekoliko kišnih isušnih radoblja... i svi majmuni mogli su se povući u preostale Sume kako bi tamo nastavili svoj uobičajeni način života. Zašto su to učinili svi ostali veliki majmuni, samo ne oni od kojih je kasnije nastao čovek?" Baš ničim dosad nije obrazložen u teoriji evolucije ogroman skok kojim se homo sapiens odvojio od svoje porodice homoida. Radi se, sasvim jednosiavno, o mozgu koji je odjednom postao sposoban za rad, koji stiče smisao za tehniku, dorastao je posmatranjima neba, komunicira u društvenim zajednicama. Prema istoriji razvoja, taj nagli skok od životinjskog bića do homo sapiensa zbio se preko noći. Čudo? Ali, čuda se ne događaju. Tvrdnja da se razum naših pradavnih predaka pojavio već pre milion godina i postepeno se razvijao otkad su živeli u zajednicama, ne može se održati. Svi sisari žive u zajednicama, čoporima, stadima, love i hrane se zajed-nički. Da li su zbog toga postali razumni? — Ni Covekoliko biće koje proizvodi primitivno oruđe ne mora zbog toga još biti homo sapiens. Upravnik Liki iz Nacionalnog istraživačkog centra za praistoriju i paleontologiju u Naj-robiju ukazuje na nalaze kod Fort Ternana, koji su do-kazali daje keniapitekus vikeri izgrađivao uglasto oruđe i da je homo habilis upotrebljavao jednostavno oruđe već pre dva miliona godina. Liki izvegtava i o tome da je Žan Godal proučavao šimpanze u njihovoj prirodnoj okolini i ustanovio da ti daleki čovekovi rodaci redovno proizvode i upotrebljavaju poveći broj jednostavnog oruđa. Ko može te šimpanze, koji ispunjavaju merija da budu uvršteni u homo sapiensa, svrsiati u krug razumnih bića? Čovekolikih bića koja izrađuju i korste oruđa ima "odu-vek". Medutim, čovekolika bića koja poštuju bogove i boje ih se, slikaju pećinske zidove freskama, pevaju pesme, poznaju osećaj stida, neguju prijateljstvo i sahranjuju pri-padnike svoje vrste — lakva bića ne postoje dugo. Sum-njam da bi ih bilo bez veštačke mulacije koju su ostvarili vanzemaljski posctioci. Stoga se usuđujem ustvrditi da su tek poraženi iz svemirskc bitke, poznajući Genetski kod i primenivši veštačku mutaciju, pokrenuli proces nastaja-nja čoveka. Petog juna 1972. godine Asošietid Pres preneo je iz Vašingtona vest o izveštaju na 129 stranica Odbora za astronomsko istraživanje pri Američkoj akademiji nauka. Prema mišljenju naučnika, u poslednjih sedam godina znatno je porasla verovatnoća da u svemiru postoje ra-zumne vanzemaljske dvilizacije. Akademija preporučuje da se napori astronoma u traganju za takvim dalekim svetovima s inteligentnim stanovnicima podupru većom državnom novčanom pomoći. Islina, već i postojeći te-leskopi mogli bi da uhvate radio-signale vanzemaljskih civilizacija, no trebalo bi, ipak, stvoriti nove instrumente koji će moći uhvatiti signale s naseljenih nebeskih tela i izvan našeg Sunčevog sistema. U izveštaju Odbora do-slovno piše: "U ovom trenutku možda dopiru do nas radi-talasi s razgovorima veoma udaljenih živih bića. Možda bismo mogli zabeleziti te razgovore kad bismo samo jedan radio-teleskop usmerili u pravom smeru i namestili ga na pravu frekvenciju." Čim se u prilog neke leorije mogu izneti neke indicije, ona se sme, po mom mišljenju, uvesti u ozbiljnu raspravu. Ne radi se tu o dokazima koji se traže. Koja se naučna teorija mogla od prve pomisli sagraditi na dokazima? Ne radi se ni o "zameni religije", kao što podvaljuju mnogi kritičari. Ako moje teorije imaju "ukus" zamene religije, onda bi - zaključujući logično - i naučni prven-ci, čijije zametak neka teorija, uvek morali biti u početku "zamena religije": priprost čovek ne može slediti niz og-leda koji treba da
dokažu teoriju. Treba li on ili mora verovati u naučne teorije, i uz opasnost da se rezultati istražovanja na kraju pokažu kao zabluda? Ja želim svojim teroijama dati podsticaj za razmišljanje. Ništa više, ali i ništa manje. Ovde sam izneo svoju novu teoriju, izazvanu indicijama; ona govori o tome kako su mogli nastati tunelski sistemi u Ekvadoru i Peruu, i kada je kucnuo "čas rodenja" homo sapiensu. Reč ima naučno istraživanje.
III
I u Kini ima božjih tragova U potrazi za zapisima iz Bajan Kara Ule — PekinSki čovek je star 400.000 godina — Nema svedočanstava o kineskoj praistorifi? — Pan Ku, graditelj univerzuma — Obesna boginja Cih Ni — Jin Jang, dualističke sile — Ka-meni kolutovi prema izorcima iz Bajan Kare Ule? — Starac Jian-Ših — Lovci na glave, Pajvanl, i njihovi kipovi — Ljudi-ptice kao u Vavilonu — Tunelski sistem na jezeru Tung Ting — Koje ustrelio bizona u mlađe kameno doba?
"Boing" kompanije "Čajna erlajnz" krenuo je iz Sin-gapura s jednim satom zakašnjenja i do sletanja u Tajpehu oko 15.30 nadoknadio je samo pola sata. Sastanak s di-rektorom Nacionalnog Palas muzeja, gospodinom Čjang Fu Cungom bio je dogovoren u 17 sati. Ostavio sam svoj prtljag u "Ambasadoru" na Nejking ist rodu, mahnuo jednom taksiju, seo kraj vozača koji se Ijubazno smeškao i rekao: — To the Nacional Palace Museum, please! Mršavi, niski Buda kraj mene osmehnuo mi se, ali nisam stekao utisak da je razumeo moju želju; opisah mu na svim jezicima koje znam cilj njegove mahnite vožnje; moj Buda mi vrlo obzirno i blago klimnu, dade gas zaustavi se pred železničkom stanicom. Hitar kao lasica, otvori vrata i pokaza — ozarena lica — na željezničku stanicu, koja, sasvim očito, nije bio moj muzej. Morao bih znati kineski, bar malo! Uđoh u prostoriju ... i u glavi mi bljesnu sijalica; na sredini se nalazio velik kiosk za prodaju razglednica, koji je nudio stotine snimaka svih značajnih građevina za turističke pozdrave iz Tajpeha i s Tajvana. Kupih razglednice svih ciljeva koje sam nameravao po-setiti narednih dana. Moj Buda je klimnuo vrlo ozbiljno kad sam mu pokazao divnu muzejsku zgradu, te me odve-zao onuda kuda smo se i dovezli. Muzej je blizu hotela. S gospodinom Čjang Fu Cungom neću imati nikakvih teškoća pri sporazumevanju, on govori nemački, jer je studirao u Berlinu.
To sam saznao od gospodina Čija, koji u Lucernu vodi "Li Tajpeh", najbolji kineski restoran u kojem sam ikada leo. Gospodin Ci je velik deo života proveo u Ćang Kaj Sekovoj diplomatskoj službi pre nego što je odlučio da postanegastronomuSvajcarskoj.Onznadasamopsednut željom da uđem u trag tajni nalaza iz Bajan Kara Ule. Tamo, u kinesko-tibetskom graničnom području, ki-neski arheolog Či Pu Tej pronašao je 1938. godine onih 76 granitnih tanjira koji su debeli dva santimetra, tačno u sredini imaju rupu i od nje do ruba tanjira širi se u obliku spirale dvolinijsko brazdasto pismo. Ti granitni tanjiri liče na naše long-plej ploče. Godinama su pametni Ijudi po-kušavali otkriti tajnu kamenih tanjira, sve dok profesoru Cum Um Nuju s pekinške Akademije za praistoriju nije pošlo za rukom da odgonetne jedan deo tog brazdastog pisma. — Geološke analize su utvrdile znatne primese kobalta i metala, a fizičari su utvrdili da svi tanjiri po-seduju visok oscilatorni ritam, što navodi na zaključak da su nekad bili izloženi visokom električnom naponu. Na-lazi iz Bajan Kara Ule postali su senzacija kada je sovjetski — Vi ste prijateH mog priajtelja, vi ste moj prijatelj. Dobrodošli u Kinu. Šta mogu učiniti za vas? — rekao je. Kad smo pošii prema niskom stolu, izrekao je glasno' - kome? - neku zapovesl. Pre nego što smo se i zapravo smestili, posluga je donela šoljice od vrlo tankog porcu-lana i ukragen vrčs biljnim čajem. Direktor napuni šoljice. S neba pa u rcbra, rekoh da me zanimaju nalazi iz Bajan Kara Ule i da bih hteo ovde, u Tajpehu, pregledati izveštaj stručnjaka o kamenim tanjirima. Kao da me je polio hla-dan tuš kad je gospodin Cjang izjavio da taj opsežni iz-veštaj nije sudclovau u odiseji muzeja, da se čuva u pe-kinškoj Akademiji, s kojom nema nikakveveze. Opazioje moje bezgranično razočaranje, no svojim sledećim rečima mogao mi je pružiti samo malenu utehu. — Ja sam obavešten o vašim naporima. Vi kopate po praistoriji naroda. Tu vam mogu pomoći samo našim pradedom, sinantropom, koji je tck 1927. godine pro-naden udoliniĆaKuTjen,40kmjugoistočnoodPekinga. Taj sinantropus pekinensis, pekinški čovek, prema mi-šljenju antropologa, liči na homo hajdelbergiensisa, a sva-kako je sličan kineskoj rasi, onakvoj kakva danas postoji u 800 miliona primeraka. Smatra se da pekinški čovek potičc iz srednjeg pleistocena, dakle: star je oko 400.000 godina. Nakon toga nema vi§e nikakve prave praistorije. Tek iz trećeg milenijuma pre n.e., objasnio je direktor, postoje opct svedočanstva o kulturi iz mlađeg kamenog doba u severnoj Kini, o kulturi Jang Šao na Huanghou: oslikana trakasta keramika. U drugom milenijumu pre n.e. sledi kultura Ma Čang, kultura crne keramike, ka-mena i bakarna kultura Ćeng Ce Aj iz Šantunga do po-četka bronzanog doba s bujnom ornamcntikom: Tao Tje, sa "žderonjinim maskama", te Lei Ven, sa svojim pravo-ugaono slomljenim prikazima gromova. Od 15. do 11. stoleća postojalo je, zatim, vrlo razvijeno pismo s preko 2000 znakova za reči u slikama i simbolima, koji su od-gonentuti kao proročki natpisi. Kineski vladari svih vre-mena, "sinovi neba", dobili su — navodno — zadatak da se brinu o sređenom toku prirodnih zbivanja. — Koliko sam obavešten, ja nisam praistoričar, nema u Kini ničega što bi moglo dati krila vašoj neobičnoj mašti, nikakvih kamenih dleta ni drugog primitivnog oruda, čak ni tragova pećinskih slikarija. Najstarije ispisane kosti potiču, smatra se, iz razdoblja oko 3000. godine pre n.e.... — Sta piše na kostima — Dosad nalpise nisu mogli odgonentnuli. — Inače nema ničega? — Jednajedina vaza, iskopana u Anjangu kod Honana. Potiče iz 2800. godine pre n.e. — Oprostite gospodine direktore, ali taj slari kineski narod zacelo ipak ima neka svedočanstva o svojoj pra-istoriji! Mora se ipak primetiti razvoj iz praistorijskog u is-torijsko doba. Zar ne postoje nikakve tajanstvene ru-ševine, nikakvi kiklopski ostaci zidina? — Naša kineska istorija može se bez ikakvih praznina slediti do cara Huang Tija, a on je živeo 2698. godine pre n.e. Već tada, to je dokazano, bio je poznat kompas. Dakle, vreme Huang Tija nije moglo biti početak! Ono 5lo se zbilo pre toga, dragi prijatclji, priše u zvezdama!
— Kako to mislitc: u zvezdama? Da li je, ipak, postojala još neka bombona za^mene u tom razgovoru? Postojala je jedna. Gospodin Čjang se osmehnu. — Pa, postoje legende o letećim zmajevima. Od pamti-veka je zmaj kineski simbol za božanstvo, za ncdosližnost i nepobedivost. Graditelj kineskog univerzuma u legendi zove se Pan Ku (slika 11.), on je stvorio Zemlju od gra-nitnih gromada koje su, po njegovoj zapovesti, dolelele iz svemira, podelio je vode i napravio ogromnu rupu u nebu, raspolovio jc nebo na istočnu i zapadnu poluloptu ... Da li je to, možda, bio nebeski vladar koji se na ne-beskom svodu pojavio u svemirskim brodovima? — Ne, prijatelju, svemirske brodove legenda ne spo-minje, ona uvek govori samo o zmajevima, ali Pan Kua opisuje kao pobednika nad haosom u svemiru, on je stvo-rio Jin Jang, predstavu dualnih snaga u prirodi. Jang pred-stavlja mušku snagu i nebo, a Jin žensku lepotu i Zemlju. Sve što se zbiva u svemiru ili na Zemlji pripisuje sejednom od tih simbola, koji su duboko ušli u kosmološku kinesku filozofiju. Svaki vladar, "sin neba", prema legendi je živeo 18 000 zemaljskih godina, a Pan Ku se pre 2.229.000 godina — ti podaci izazivaju sumnjičavost — pobrinuo za nebeski po11 Kineski crtežperom \ boga Pan Kua, legen-,t darnog sina haosa i graditelja kineskog univerzuma: navodnoje sagradio svet od granitnih gromada koje su doletele iz svemira
redak. Možda se pri tim astronomskim proračunima una-zad i pogrešilo za nekoliko godina — ali zarje tovažno pri takvom rodoslovnom stablu? Pan Ku, čija je legenda rasprostranjena po celoj Kini, prikazuje se u različitim krajevima na različit način, ^to gotovo i ne čudi s obzirom na beskrajnu površinu te zemlje od 9.561.000 km"! Ponekad je biće s dva roga na glavi i sa Cekićem u desnoj ruci; ponekad se pojavljujc kao zmaj koji pobeđuje četiri elementa; ponekad drži u jednoj ruci Sun-ce, a u drugoj Mesec; ponekad obradujc stene, dok ga posmatra zmija. Zapravo, legenda o Pan Kuu nije u Kini posebno stara: navodnu su je tek u 6. veku pre n. e. doneli u Kinu putnici izzadnjeg indijskog kraljevstva Sijama (Tajland). — Kao "oca svega" kineska mitologija označava Jan Ših Tjen Cuna — reče direktor. — Onje biće koje se ne može dokučiti, početak i kraj svega, najviši i nezamisliv na ncbu. Kasnije se zove i Ji Ćing. Ako budete pisali o tome, morate ukazati na činjcnicu da se Ji Čing ne sme brkati sa mističnim carem Jiom, koji je, navodno, pobedio veliku pu-plavu, potop. Znate li legendu o Jian Sih Tjen Vangu? Nisam je znao. Direktor uze s police za knjige jednu svesku "Rečnika kineske mitologije". - Evo, pročitajte tu priču u hotelu! U rečniku ćete naći nekoliko priča čarobnih s obzirom na vaš način posma-tranja, na primer: legendu o boginji Čih Ni. Ona je bila božanska zaštitnica tkača.
Otacju je poslao susedu koji je stražario na "Nebeskoj srebrnoj reci", misli se, verovatno, na Mlečnu stazu. Ćih Ni je odrasla i postala vrlo lepa, dane i noći pro-vodila je u igri i smehu, na nebu nikada nije bilo lude i neobuzdanije Ijubavnice od nje. Kralju Sunca dojadilo je to ludovanje, a kadje ona sa svojim čuvarom i Ijubavnikom još rodila i dete, naredio je vatrenom Ijubavniku da se postavi na drugom kraju Srebrne rcke, kako bi ubuduće mogao videti lepu Ćih Ni samo jednom godišnje, sedme noći sedmog meseca... — Znači, to je pripovetka o kraljevskoj deci koja se ne mogu videti! — Legenda se završava srećno za zaljubljene: milioni sjajnih nebeskih ptica poređale su se jedna do druge stvorile beskonačan most preko Mlečne staze. Ćah Ni čuvar mogli su se sastati kad god su hteli! — Ako su te sjajne nebeske ptice bile svemirski brodovi koji su patrolirali izmedu planeta, onda mi se čini sasvim uverljivim da su se Ijubavnici sastajali po želji. Gospodin Ćjang Fu Cung ustade: — Vi ste zaista fantast! Medutim, istina je da se ne morate ukočiti od slrahopoštovanja pred uobičajenim gle-dištima. Možda su savremena tumačenja mitova i legendi opravdana, možda nas vode novim saznanjima. Za sada ne znamo mnogo... Za vreme mog boravka pratio me je gospodin Maršal P. S. Vu, šef Odeljenja za iskopavanja, kao najbolje in-formisani vodič. Mada se u muzeju, često se smenjujući, izlažu uvek samo pojedini uzorci od 250.000 predmeta, ipakihjcjoštolikomnogodabihbezgospodinaVua,koji je shvatio do čega mi je stalo, teško mogao sakupiti svoje "nalaze". — Bronzani vrčevi izdoba dinastije Šang (1776-1122. g. pre n.e.) podsećaju me spontano na drugu stranu Pa-cifika: mnogo mlađa od kineskih vrčeva, keramika iz Nace, predikanski radovi, pokazuje sasvim slične ornamente: geometrijske linije, spojene kvadrate, spirale; — Sekira od granita, malena kopija veće sekire. U zelenkast kamen urezan je božanski simbol zmaja s va-trenim repom, a nebeski svod ukrašavaju kugle. Pomišljan na jednake prikaze na asirskim cilindričnim pečatima; — Oltarski ukras za obavljanje službe bogu brda i oblaka nalazi se, sasvim u skladu s arheolozima, ispod pravougaonog predmeta iz 206. godinc pre n.e.Vidi se neko brdo, no iznad njega se ističe velika kugla plamcnog repa. Ta kugla — nad njom su tri geomctrijski poredane kuglice — nije, s obzirom na svoju upadljivu veličinu, ni u kakvoj razumnoj vezi sa Suncem, Mesecom i zvezdama. Oltarski ukras? Nije li to u drevno doba bila spomen-slika neke nezaboravne, nepojmljivc pojave na ncbu? — Granitni kolutovi, prcčnika od 7 do 16,5 cm. U sredini imaju rupu kao gramofonske ploče. Pričvršćeni klinom za obelisk visok 20 cm, ti kolutovi stoje uspravno. Ne prihvatam mišljenje arheologa da su ti "ceremonijalni" kolulovi nebeski simboli moći i snage, a isto tako ni mi5-Ijenje da je obelisk bio simbol falusa. Mene su očarali ti granitni kolutovi, od kojih neki imaju okolo naokolo uredno "izglodane" uglove zupčanika. Postoji li neka veza između tih tobožnjih ceremonijalnih kolutova i kamenih tanjira iz Bajan Kare Ulc? Shvate li se oni lanjiri iz ki-neskotibetskog graničnog područja kao uzorci ovih ce-remonijlanih kolutova, tada se diže koprena zagonetnosti: nakon jedne posete astronauta području Bajan Kara Ule — koji su, verovatno radi saopštavanja vesti, izradili ka-mene tanjire — svegtenici su umislili, puni strahopošto-vanja, da će ugoditi bogovima, ili bar malo ličili na ta iščezla, izvanredno pametna bića, ako naprave onakve kolutove kakve su upotrebljavali stranci. Tako bi se.mo-gao zatvoriti krug, tako bi i kolutasti zupčanici mogli zaobilazno postati kultni rekviziti. Doktor Vjačeslav Zajcev, koji je objavio važne podatke o kamenim tanjirima, pronašao je kod Fergane u Uz-bekistanu, blizu kinenske granice, jednu zidnu slikariju (slika 12.): ne samo što tu neko biće nosi astronautski šlem, ne samo što se razaznaju sprave za disanje, već to
12. — Dr Vjačeslav Zajcev pronasao je u Uzbekisalanu ovu zidnu slikariju: astronaut drži onakvu ploču kakvaje pronadena u Bajan Kara Uli, Nosilac tona! biće drži u rukama, izolovanim astronautskim odelom, istu onakvu ploču kakva je u stotinama primeraka pro-nađena u Bajan Kara Uli! Za vreme boravka u Tajpehu pročitao sam "Rečnik kincske mitologije" legendu o Jian Ših Thcn Vangu, koju ovde prenosim u sažctom obliku: U davno doba živeo je u brdima, na rubu večnog leda, starac Jian Ših Tjcn Vang. PriCao je o iskonskom vremenu tako slikovito da su oni koji su ga slušali verovali kako je lično prisustvovao lim čudesnim dogadajima. Jcdan slu-šalac, Ćin Hung, upitap je starca gdc je živeo pre nego što je došao na brdo. Jian Ših je ćutke podigao obe ruke prcma zvezdama. Tada ga je Čin Hung zapitao kako se mogao snaći ubezgraničnoj nebeskoj praznini. DokjcjošJianSih ćutao, pristupiše mu dva boga u sjajnoj opremi, i Ćin Huang, koji je to doživeo, pričao je posle svojim Ijudima da je jedan bog rekao: "Hajdemo, Jian Ših. Putovaćemo kroz svemursku lamu i, provezavši se pored dalekih zvez-da, vratiti se u zavičaj." Tajpeh, glavni grad Tajvana, ima gotovo dva miliona stanovnika, fakultete i visoke školc te uzorno vođene muzeje. Iz njegove lukc Kilung izvoze se prirodni pro-izvodi kao što su šećer, čaj, banane, ananas (koji uspevaju na tropskoj monsunskoj klimi), drvo, kamfor i ribe. Ot-kako je Tajvan sa svojih 13 miliona stanovnika 1949. godine poslao samostalna država, njegova industrija se razvijala tako naglo dasedanas nabrodove tovare tkaninc, motori svih vrsta, poljoprivredne mašine, električna roba i dr. s tajvanskim znakom proizvodnje. Država se brine o kopanju uglja, zlata, srebra i bakra, koji donose devize. 1 tu je, opet nerazjažnjeno odakle su i kada stigli na ostrvo mongoloidni starosedeoci Pajvani. Od njihovih po-tomaka danas živi četvrt miliona pripadnika sedam raznih plemena u najnepristupačnijem delu središnjeg planin-skog masiva: tamo gde su ih polisnuli talasi kineskih use-Ijenika. Još pre jednog pokoljenja dokazivali su pajvanski ratnici svoju hrabrost lovom na glave, a danas love divljač u svom gorskom ulvrđenju. — Pleme je sačuvalo svoju izvornost, živi prema zakonima večne prirode; računanje vremena je jednostavno kao i način života: dan počinje kukurikanjem petlova, a trajanje mu se mcri dužinom senke;. nova godina se raspoznaje cvetanjem planinskog bilja, njen vrhunac dozrevajem plodova, a kraj ranim sne-gom, koji Pajvane potpuno odseče od sveta. — Pajvani od davnina ncguju monogamiju, pri čemu nije bitno da li se mladoženja pristojno udvara nevesti, kupi je ili olme, važno je samo to da je zadrži celog života. —Pajvani uzimaju stimulans betel, koj'i u svojoj "laboratoriji" pro-izvode od plodova palme betel, sličnih oraščiću, uz
do-datak pečenog kreča i potrebne količine bibera betel. Taj beteljegorakkaožuč,ali — navodno — osvežava. Budući da betel oboji pljuvačku u crveno, a zube modrocrveno, Ijubazan smešak pajvanskog ratnika više zastrašuje nego što umiruje. Da nisam bio pouzdana uverenja da se više ne bave lovom na glave, dao bih se u beg, jer mi je glava još neko vrcme potrebna. Muzej pokrajine Tajpeh poseduje jedinstvenu pajvan-sku zbirku drvenih radova. Njihovi drveni kipovi smatraju se poslednjim primercima jedne narodne umetnosti na samrti: u njoj su se sačuvali prastari motivi iz priča i legendi, koji su se prenosili preko mnogih, mnogih poko-Ijenja. Ko traži bogove, nađe ih. Tu visi neka daska, široka 72 cm i visoka 25 cm, kojaje nekad upozoravala na neku kuću: ovde živi poglavica! S leve strane četvorostrukih krugova lebde dva lika koji nose baš klasične "kecelje" praistorijskih astronauta, onakve kakve se, na primer, mogu naći i na toltečkim monolitima u berlinskom Etnološkom muzeju. Oba lika imaju na sebi nekakav kombinezon i cipele; levi lik nosi šlem i izvučene UKV-antene. Jedan drveni kip prikazuje neko biće izrazitih polnih obeležja, čija je glava zaStićena priljubljenim šlemom. U šlemje urezan mali trougao, možda amblem astronautske formacije, a oko šlcma se obavila zmija! U biblijsko doba simbol odvratnosti, licemernog puzanja, zmija se u legendama Maja diže kao "pernato biće" u vazduh, a pojavljuje se, eto, i ovde kod zaboravljenih plemena u tajvanskom gorju. Širom sveta nalazimo u sačuvanoj folklornoj umet-nosti zmije, zmije koje lete! Zašto su Pajvani oslikavali svoje kanue Sugavim zmijama, zašto "božanski likovi" imaju glave okrugle kao šlem, zašto imaju jedan ispod drugog (antenske) kontakte, zašto se kontakti završavaju u zupčastom "Suncu"? — Zašto zmije trouglastih glava i obavijene oko zvezda bulje uvek u nebo? — Zašto neki pajvanski bogdrži zmiju iznad sebe i svogšlema? — Zašto je baš neka žena, boginja, pokrivena maskom, zašlo nosi nezgrapne naočare, a oko i iznad glave zmiju? Ta opreme nije, zacelo, nikada bila dopadljiva, ali je bila svrsishodna za svemirske letove, a zmija granica svemirskog lela. Sve to možc se prolumačlti u smislu ranijih religija, kažu arheolozi. Zmije su, vele, bilc božanski "simboli strahopoštovanja". Zašto Pajvani, kad su već ukrašavali svoje kanueznakovima religioznog porckla, nisu uzeli kao uzorak ribe, morskc pse, talase ili žahe? Zašto poglavica nije pribio na zid kuće natpis sa znakom svog plemena? A ima ih upravo divnih! Ćesto napola trule rezbarije poseduju čarobnu lepotu. Na svima se vide koncentrični krugovi, spirale i uvek iznova veza čoveka i zmije, pri čemu zmija uvek sikće iznad bića prema nebu. — Katkad likovi ne stoje us-pravno, vcć lebde kao da su bez težine. Ja takva kazivanja ne smatram nadahnućem umetničke mašte. To da neko biće može lcbdcti zacelo su pajvanski preci videli svojim očima i ispričali potomstvu. Pajvani su, još i danas, pri-milivni: na svojim divnim rczbarijama prikazuju realne stvari iz svoje okoline — i stereolipe koji potiču iz iz-vanvremenskog sećanja. Da pajvanski rezbari idu ukorak s vremenom dokazuju njihovi savremeni radovi: ovekovečuju Ijude u japanskim uniformama s puškama. Njih su viileli. Ne naprežu maštu. Nisu lo nikacla činili, uvek su — u umctnički savršenoj kombinaciji s predanjem — pri-kazivali ono što su videli. Naročito čudnovat motiv je troglavo biće koje leti u zmiji — motiv što ga susrećemo na svilenom rukopisu kulture Čou (1122-236. g. pre n.e.). U Istorijskom muzeju u Tajpehu upravnik J.C. Vang pokazao mi je svoju zbirku prikaza mitoloških bića, pola Ijudi, pola životinja, česlo ptičjih glava na krilatim telima, sličnih airskovavilonskim krilatim bićima. — Pečati iz doba Čou brojni su kao prstenje u kutiji za nakit nekog juvelira: veliki do 1 cm, oni imaju na sebi, navodno, samo ukrasnešare. Pod lupom su mi neodoljivo ličili na spojene uklopne krugove. — U "bronzanim ogledalima", prečnika od 7 do 15 cm, urezani su simboli i pismo koji su delimično odgonetnili. Jedna odgonetnuta gravira s pismom iz dinastije Ćou glasi: "Gde god sijaju sunca, postoji život." Kvadrat u sredini tog bronzanog ogledala mogao bi se 5ale radi postaviti nasuprot štampanim spojenim sklo-povima firme "Simcns"! Geolog Tvinli Lin ispričao mi je o jednom otkriću, nepoznatom u zapadnom svetu:
U julu 1961. godinc arheolog Ci Pen Lao, profesor na Pekinškom univerzitetu, prilikom iskopavanja u "Dolini kamcnja" naišao jc na dclove nekog podzemnog sistema pcćina. Zapadno od Jojanga na ograncima planine Ho-nan, na južnoj obali jezera Tung Ting, pronašao je na na dubini od 32 m prilaze nekom lavirintu. Otkriveni su hodnici, koji — bez sumnje — vode ispod jezera i dalje prema površini. Zidovi pećine su glalki i glazirani. Zidovi jedne dvorane i raskrsnice nekoliko hodnika prepuni su crteža: tu se vide živoiinje koje lete u jednom smeru, a teraju ih Ijudi koji imaju na usnama "duvaljke". Iznad letećih životinja — a to je za mene, uz činjenicu da postoji podzemni tunelski sistem, ono senzacionalno u tom iz-veštaju — leti neki štit na kojem stoje Ijudi, drže u rukama sprave slične puškama i ciljaju njima u životinje. Ljudi na "letećem štitu", priča profesor Ci Pen Lao, imaju na sebi savremene bluze i duge pantalone. Možda se u među-vremenu uspelo odrediti vreme nastanka tunelskog sis-tema, smatra gospodin Lin, no iz Narodne Republikc Kine stižu vrlo oskudne vesti, i to s velikim zakainjenjem. Izvešatj o "letećem štitu" i Ijudima koji odozgo ciljaju u leteće životinje podsetio me je odmah na jedan neza-boravan utisak koji sam 1968. godine poneo iz moskov-skog Paleontološkog muzeja: lamo se nalazi kosiur bižona (slika 13.) kome je prostreljena čeona kost. Prapostojbina bizona je sovjetska Azija. Ocenjuje se da taj bizonov fosil potiče iz mlađeg kamenog doba (8000. do 27000. g. pre n.e.), kad sejoš, prema hronologiji, izradivalo oružje brušenjem kamenja, a najsavrcmenije oružje tog razdoblja bila je kamcna sekira. Udarac kamenom se-kirom svakako bi razbio čeonu kost, ali nipošto ne bi stvorio rupu kao od metka. Zar je u mlađem kamenom dobu postojalo vatreno oružje? Ta misao doista se čini 13. Kostur bizona iz mladeg kamenog dobasarupomna čelu, kakvii može stvoriti samo vatrcno oružje
tako apsurdnom da bi naučnici mogli lako odmahnuti rukom i odbaciti jc kad se u Moskvi ne bi mogao videti taj bizon, trofej nckog strelca iz mladeg kamenog doba. Jedanaeste, poslednje večeri mog boravka u Tajpehu, priredioje predsednik Ku Čcng Kang, član Narodne skup-štine, večeru u moju čast. Sedeo sam u krugu uglednih naučnika i političara: B. Hsieha, profesora na Fudžen-skom univerzitetu; Šun Jaoa, u januaru 1972. godinejoš UNESKOovog generalnog sekretara Republike; Hsu Ćih Hsina i Šuang JefJaoa iz Pablik rilejšn Departmenta; Senjung Ćoua izvlade; i dabome, mojih prijatelja iz mu-zeja: Čjanga, Lina, Vanga i Vua. Imena te gospode navodno su prilično uobičaj'ena, kao u Evropi Milcr, Smit ili Dipon. Ja sam, međutim, jedva razlikovao ta neprestano nasmešena lica, i nisam ih uspeo osloviti pravim imenima. Dok sam leteu avionom kompanije TWA na pacifičko ostrvo Guam, pravio sam zaključni račun. Zapisnike iz Bajan Kara Ule nisam video, ali sam na svojoj karti bo-žanskih prebivališta uspeo izbrisati jednu belu mrlju na kineskoj leritoriji. Tragovi koje ja tražim nalaze se na celoj zemaljskoj kugli. P.S. Moj film "Sećanja na budućnost" kupila je za Maovu zemlju Državna filmska distribucija. Možda će mi to omogućiti studijsko putovanje u Peking. S razgled-nicama u ruci, već ću naći Akademiju i Istoprijski arhiv. Uostalom, već odavno želim u pustinju Gobi...
IV
Temuen
ostrvo koje se naziva
Nan Madol
Koje sagradio Nan Madol? — Igra mikada s bazaltnim gromadama — Drevni tunelski sistem — Sanduci od pla-tine? — Strasnesposobnostizmajačrobnjaka — Potragaza ostrvom bez povratka — Kako je nastao Novi Zeland — Obilje letećih sprava za jednog čoveka — ^Polinezijske le-gende — Kako gresi istrazivanje mitova — Sta je pronadeno u jednoj geodi — Na osnovu čega su siromasni Polinežani tako bogati? — Sakao: LSD Južnog mora Najveći mikronezijski arhipelag, s više od 500 ostrva i ukupnom površinom od 1340 km , su Karolini. Sa svoja 504 km2, Ponape je najveći u Karolinskom arhipelagu, triput veći od kneževine Lihtenštajn, a ima otprilike je-dnak broj stanovnika kao i ona: 18.000. Klima je tropska, a veći deo Ponapea je krševit i neprikladan za život. Oko Ponapea nalazi se pojas manjih i sasvim malih ostrva i koralnih grebena. Jedno od sićušnih ostrva, sa 0,44 km2 — velik, recimo, kao Vatikan — zove se — prema atlasu — Temuen. Na Temuenu se nalaze ogromne ruševine Nan Madol, zauzimaju gotovo celo ostrvo, daju mu značaj, zbog njih se pročuo, tako da je Temuen odavno ušao u jezičku upotrebu kao Nan Madol. Ruševine Nan Madol postoje od davnina, vreme nastanka tog drevnog zdanja još nije utvrđeno, a poreklo gradiielja je nepoznato. Evo istorijski utvrđenih datuma o ostrvu Ponapeu i njegovim ostrvcima satelitima: 1595. Portugalac Pedro Fernandez de Kviros pristaje brodom "San Džeronim". Prvi belci kročili su na ostrvo... i videli ruševine na Nan Madolu; 1686. Ceo arhipelag postaje španski posed i dobija ime Karolini, prema kralju Karlu II; 1826. Sa grupom preživelih brodolomaca na ostrvo je dospeo Irac Džems O'Konel, Ponapežani su ga Ijubazno dočekali, pa se oženio jednom domorotkinjom; 1838. Od te godine isveštavaju ostrvski letopisi o raz-nim posetama belih gostiju; 1851. Domoroci desetkuju jednu britansku brodsku posadu. Kaznena ekspedicija vrši na Ponapeu krvoproliće; 1880. Poput roja skakavaca upadaju misionari hriš-ćanskih vera i sekti, spaljuju ploče sa zapisima iz davnine, zabranju^u očuvane narodne običaje; 1899. Spanija prodaje ponapeski arhipelag (pored Ma-riana i arhipelaga Palau) nemačkom carstvu; 1910. Ostrvljani ubijaju misionare i vladine činovnike. Samo mali broj belaca uspeva umaći pokolju; 1911. Nemačka krsiarica "Emden" puca na ostrvo, po-bunjcnici su pobijeni, a njihove vođe javno obešene; 1919. Karolini, zajedno s Ponapeom, potpadaju pod japansku mandatnu upravu; 1944. Za vreme borbi u Južnom moru Amerikanci zauzimaju arhipelag; 1947. Ostrva postaju slarateljsko područje SAD. To su nepobitno utvrđeni istorijski datumi o Panapeu. Dakle, izvesno je da su tajnom obavijcne ruševine na Nan Madolu postojale dugo, dugo pre prve posete belaca 1595. strvljana ušla lek nakon njihovog "otkrića". Istorija od 1595. godine poznata je, tako reći, bez ikakvih rupa. Le-gende o Nan Madolu izveštavaju o mnogo čemu što se ne nalazi u tim novovekovnim činjenicama, pa su, prema tome, beskrajno starije. Samo zbog toga što se ne može pružiti nikakvo uverljivo objašnjenje misierije Nan Ma-dola, nauka se želi "umnim izmotavanjima" napraviti pa-metnom pred nama. Pošto sam s metrom, fotografskim aparatima i notesom proveo vi§e od nedelju dana u vlažnom i vrućem paklu Nan Madola, mogu se dosadašnjim "tumačenjima" — na žalost! — samo još umorno smeškati. Radije se, jer je njihov sadržaj uverljiviji, držim legendi. Videćemo zašto. Kad sam "Boingom 727" Kontinental erlajnz er Mi-kronezija sleteo na Ponape, nisam ni slutio kakve će mi napore, ali i kakva iznenadenja, doneti moja znatiželja. Iznajmivši preko hotela "Kašelia" mali motorni čamac, ne veći od dumorodačkog kanua, krenuo sam kroz kanale, obrasle tropskim biljem, koji odvajaju mnoga ostrva. Vla-dala je zagušljiva vrućina, a vazduh je bio tako vlažan da se Cinilo da se više gotovo ne može disati.
S dvojicom domorodačkih pratilaca prevezoh se kraj mnogih ostrvaca, i konačno se pred nama našao Nan Madol, jednak ostalim osirvima, ali se od njih razlikuje čudnim teretom koji nosi na sebi. Na tom tropskom ostrvu nalazi se panteon, ne veći od fudbalskog stadiona, mali bazallni grad, legendarno prebivalište drevnih stanovnika. Čovek se sasvim iznenada nađe pred tim svedočanstvom praistorije, nije pripremljen za taj "susret". jednostavna, jer su ti štapovi bazaltne prcčke, bazaltni trupci, teški nekoliko tona. Te bazaltne prečke, govore dosada^nja istraživanja, upućuju na ohlađenu lavu. To mi se učinilo veoma čudnim kad sam metar po metar usta-novio da se lava ukturila isključivo u šestougaone i osmo-ugaone stubove, po meri, podjcdnake dužine (slika 14.). Budući da se na severnoj obali Ponapea zaista dobijao stubast bazalt, spreman sam zanemariti budalasto obja-šnjenje o stubovima od lave koja se ukrutila baš po meri, pa pretpostaviti da se taj prvorazredni i precizno obrađeni građevinski materijal lomio i obrađivao na severnoj obali. No i tu se posiavlja problem: blokove, dugačke prosečno od tri do devet metara, a često teže od deset tona, trebalo je prevesti s ponapeske severne obale kroz lavirint kanala u džungli, uz desetine jednako pogodnih ostrva, do Nan Madola. Prevoženje kopnom otpada,jer gustu džunglu od
14. — Bazaltni hramovisu sestougaoni ili osmougaoni, dugački dopet, a mestimično se uzdižu do 25 metara 82 davnina preplavljuju nekoliko puta dnevno pljuskovi, a Ponape je, osim toga planinsko ostrvo. Prihvatili se čak i to da su kroz džunglu prokrčeni putevi i da su postojala prevozna sredstva koja su mogla, savladati brda i probiti se kroz močvare, ipak se teški teret na kraju naSao na jugoistočnom uglu ostrva, a tu se morao ukrcati na bro-dove. Na samom mestu objasnili su mi da se prevoz vodom obavio, verovatno, pomoću splavova — a to sc protivi shvatanjima koja mi je ozbiljno hteo podvaliti jedan na-učnik: slarosedeoci su obesili bazaltne gromade ispod svojih kanua, na taj način smanjili težinu i lako komad po komad, veslajući, prevezli do Nan Madola. Potrudio sam se da prebrojim bazaltne blokove na jednoj strani glavne građevine. Strana je dugačka 60 m, a ja sam izbrojao 1082 stuba. Građevina je kvadratna, te se na četiri spoljašnja zida vide 4782 bazaltna elementa. Je-dan matematičar mi je, na osnovu širine i visine, izračunao zapreminu i bazaltne stubove koji su potrebni da se ispuni: glavna gradevina je "progutala" oko 32.000 komada. A ta glavna građevina je, međutim, samo deo zdanja. (Vidi kartu — slika 15.) Postoje kanali, jarkovi, rovovi i zid dugačak 860 m čija visina na najvišem mestu iznosi 14,20 m. Pravouglo sre-dište, sagrađeno takode od prvorazrednih bazaltnih kva-dara, podeljeno je na terase. Glavna kuća, koju sam iz-merio, ima preko 80 malih depadansa. Pode li se od brojke 32.000, može se smatrati da je samo u tih 80 gradevina stavljeno oko 400.000 bazallnih stubova, no i la brojka je pre preniska nego previsoka. PogreŠnim objašnjenima uvek se ude u trag kad se nešto pokuša računski proveriti. Kao, na prijer, ovde:
U doba kad je naslalo zdanje Nan Madol na Ponapeu, u poređenju sa današnjim brojem stanovništva, što po
-.-.-.-.-.-.-.-.-. nepotpune građevine
tvrđuj'u svi istraživači, živeo je malen broj Ijudi. Rad u kamenolomu na severnoj obali bio je težak, mučan, dugo-trajan. Za prevoz određenih kamenih blokova kroz džun-glu bila je potrebna čitava armija snažnih Ijudi, a i broj obalskih radnika koji su vezivali gromade ispod kanua trebao bi da bude znatan. Na kraju krajeva, određen broj ostrvljana morao je brati plodove s kokosovih palmi, loviti ribu, brinuti se o svakidašnjem održavanju. Ako su, dakle, svakog dana četiri bazaltna stuba, teška nekoliko tona, stigla do južne obale, odatle se prevozili na Nan Madol, bilo je to zacelo — s obzirom na ladašnjc "tchničke" mogućnosti — divovsko, zadivljujuće ostvarenje. Budući da u to doba nisu nipošto postojali radnički sindaikati, pretpostavljam da se naporno radilo svih 365 dana. Ako je tako, onda je godišnje na Nan Madol stizalo samo 1460 bazaltnih blokova! Da bi se samo materijal dopremio na gradilišie, bilo jc potrebno 296 godina! Ne, Ijudska bića nisu nikada bila tako glupa da bi se bez razloga podvrgla takvom mučenju. Kad već postoje ba-zaltni kamenolomi na severnoj obali Ponapea, zašto onda to zdanje nije podignuto na glavnom ostrvu. Zašto se gradilo na ostrvcu koje je toliko daleko od kamenoloma? Zar ne postoji nikakvo uverljivo obrazloženje? Nan Madol nije "lep" grad, nije to, bez sumnje, nikada ni bio. Nema reljefa, nema skulptura, statua, pa ni slika-rija. To je hladna, odbojna arhitektura. Grubo, surovo, preteći nagomilani su bazaltni komadi. Čudno, jer ostrv-Ijani s Južnog mora uvek su raskošno ukrašavali orna-mentima svoje dvorce i tvrdave: to su bila mesta na kojima se izražavalo poštovanje kraljevima ili se nastojalo odo-brovoljiti bogove. Spartanske zidine Nan Madola isklju-čuju obe te mogućnosti. — Da li je to bilo ncko odbram-beno zdanje? Terase koje olakšavaju penjanje do gra-đevina dovode tu svrhu ad absurdum: Otkad se ide tako u susret neprijateljima? Međutim, terase vode do središta zaravanka, do "bunara". Taj Bunar i nijc bunar, već pred-stavlja početak ili kraj nekog rova. To što je otvor danas napunjen vodom do nepuna dva metra ispod ruba, ne dokazuje ništa, jer se i zdanje Nan Madol proteže preko ivice ostrava i vidi se prostim okom ispod vodene površine dokle god se nc izgubi u moru. Šta će, medutim, tunel na sićušnom ostrvu? Kuda i odaklevodi? 0 toj neobičnosti prvi put sam pročitao u knjizi Her-berta Rajtlingera "Neizmereni okean". Rajtlinger, kojije istražujući proputovao Južno more, saznao je na Ponapeu daje tu pre nebrojenih milenijuma bilo raskošno središte slavnog carstva. Vesti o basnoslovnom bogatstvu nama-mile su lovce na biscre i kineske trgovce da potajno pre-traže morsko dno, i svi ronioci su donosili iz dubine ne-verovatne izveštaje... na dnu su, navodno, mogli hodati po putevima, dobro očuvanim i obraslim školjkama i ko-ralima ... "tamo dole" postoje bezbrojni kameni svodovi, stubovi i monoliti ... na ostacima kuća koje se jasno ra-zaznaju, vise okresane kamene ploče. Ono što nisu pronašli lovci na bisere otkrili su japanski ronioci pomoću savremenih aparata, a svojim nalazima potvrdili legende o Ponapeu: veliko bogatstvo u pleme-nitim metalima, biserima i srebrnim šipkama. U "kući mrtvih" (dakle, glavnoj kući zdanja), govori legenda, po-čivaju leševi. Japanski ronioci su izvestili da su mrtvi sahranjeni u platinskim sanducima koji ne propuštaju vodu. Ronioci su zaista iznosili iz dana u dan komade platine na površinu! Platina je čak potisnula glavnu iz-voznu robu log ostrva — kopru, vanilu, sago i sedef! Japanci su se bavili tim vadenjem platine, izveštava Rajt-linger, sve dok jednog dana dvojica ronilaca, uprkos sa-vremenim spravama, više nisu izronili; a zatim je izbio rat i Japanci su se morali povući. Rajtlinger zakljućuje svoj izveštaj rečima: "Kazivanja domorodaca, obrasla legen-dama starim vekove i vekove, verovatno su preterana. Međutim, pronađena platina na ostrvu, čije stcnc inače ne sadrže platinu, bila je i osiaje vrlo realna činjenica." Sve se to dogadalo 1939. godine. Ja ne verujem u metalne ili čak platinske sanduke. Šestougaoni ili osmougaoni bazaltni stubovi, obrasli školjkama i koralima, mogu se pod vodom lako zameniti oblikom sanduka. Postojali sanduci ili ne, ostaje Cinjenica da je Japan, otkako je 1919. godine preuzeo mandatnu upravu, izvozio sa Ponapea platinu. Odakleje poticalo to obilje platine? Ako su sanduci i varka, ipak mi se čine uverljivim
lizveštaji ronilaca o kućama, putevima i kamenim svo-dovima na morskom dnu, jer se te gradevine vide u čistoj vodi kako su "prirasle" uz rub ostrva i jasno se razaznaje da vode prema tobožnjem bunaru. Tu se, smatram, vrlo verovatno nalazio ulaz u tunelski sistem koji je dominirao ostrvom. Još nešto: Nan Madol nema ničeg zajedničkogsa čudnovatom Atlanlidoni kuja je — po Plainnu — 9000. godine pre n.e. potonula u morc. Tu se nalaze nadzemne građevine na onom mestu gde su u pradavna doba i po-dignute, a njihov nastavak pud vodom predstavlja planska zdanja koja su naslala u vreme gradenja Nan Madola. Tu ima ostataka čudesnih gradevina, ali nema nikakvih čuda. Šta govore sačuvane legende o tajanstvenim ruševi-nama Nan Madola? Istraživači K. Masao Hedli, Pensil Lavrens i Kerol Dženks, koji žive na Ponapeu, prikupili su materijal, ali nisu njegovom sadržaju dali moguće tumačenje. Glavna građevina spominje se u legendi kao "hram svetog goluba". Još pre tri veka plovio je, navodno, golubiji bog i vrhovni sveštenik Nanusunsap čamcem kroz kanale, a nasuprot njemu sedeo je neprestano neki golub kome je morao neprekidno gledati u oči: kad god bi golub trepnuo — a golubovi lo čine neprestano! — morao je i jadni vrhovni sveštenik trepnuti očima. Smešna predstava! Prvobitno, medutim — izveštavaju legende — golub nije bio simbol božanstva Nan Madola, već zmaj koji je rigao vatru. Oko tog nekad domaćeg zmaja isprepliću se i izveštaji o nastanku ostrva i građevina. Zmajeva majkaje svojim snažnim duvanjem iskopala kanale i na taj način stvorila ostrvca; zmaj je imao nekog čarobnjaka kao po-moćnika, a taj zmaj-čarobnjak je znao neki stih kojim je, zahvaljujući snazi čarobne reči, mogao naterati bazaltne trupcc da dolete s velikog susednog ostrva i tada ih — nekim drugim stihom - poslagao na Nan Madolu, tako da ih stanovnici nisu ni dirnuli. Zabavilo me je jedno tumačenje legende o zmaju. Zmaj, kažu arheolozi zapravo nije bio zmaj, već — po svoj prilici — krokodil koji je zalutao do Nan Madola i tamo izazvao znatnu uznemirenost. Krokodila ima u Južnom moru oko 3000 milja od ostrva. Ako je jednom i zalutao neki krokodil — zašto da ne? — to još nije nikakav razlog da jedan jedini oklopljeni gušter uđe u legendu, a ne uđe neuporedivo impresivnije nastajanje građevina Nan Ma-dola! Jedan krokodil ostavlja tragove u narodnoj legendi, a građevinama, čiji su ostaci još i danas vredni divljcnja i puni su neobjašnjivosti, ne poklanja se nikakva pažnja? Krokodil, zacelo, nije sagradio terase, kuće, lunele. Ili, možda jestc? Razume se, uz tu legendu o golubu i zmaju ima još mnogo, mnogo legendi o Nan Madolu. Nemački etnolog Paul Hambruh dao je u drugoj svesci svojih "Rezultata ekspedicije na Južnom moru od 1908. do 1910." (Berlin, 1936.) temeljan pregled priča, mitova i legendi sa Ka-rolina. "Distrikt-Ekonomik-Divelopment-Ofis" u Pona peu prodaje turistima za jedan dolar brošuru sa istorijskim datunuma i legendama. To što ovde iznosim najpre sa'no legendu o zmaju, ima valjane razloge. Ne činim to zato što sam tu našao jedinstvenog krštenog kuma i glavnog svedoka svom konceptu o bogovima. Na svim ostrvima u Južnom moru, koji imaju ruševine starih građevina i mogu utvditi svoju prošlosl u mitovima, postoji čudna tvrdnja da je veliko kamenje kroz vazduh doletelo na svoje odredište. Najistaknutiji uzorak tog le-gendarnog kazivanja, jer je opšte poznat, jeste Uskršnje ostrvo. U njegovim mitovima su Rapanui sačuvali "znanje" prema kome je oko 200 ogromnih kipova duž ostrvske obale "doletelo iz vazduha" i namcstilo se "samo od sebe". Legendi o zmajevima i golubovima ima svuda, dabome: u različitim oblicima. U obilju ostalih legendarnih tema preovladuju ratnički dogadaji, nizovi nekad vladajućih kraljevskih pokoljenja, vcnčanja i ubislva, ali i istorijske činjenice novijih dana kojc sc mogu proveriti. Taj opsežni deo legendi polazi od stvarnosti, ima stvarno jezgro. To mi se čini sasvim logičnim, jerje i najsmelijoj mašti potreban povod, tako reći uzletište za smele misli. Čovekova maSta se, čak i onda kada sc radi o prividnoj utopiji, naslanja na doživljeno ili bar u to vreme zamislivo. Dakle, zmajevi su element mitova i legendi na celoj zemaljskoj kugli. Nalaze se u drevnim kineskim pričama, a zauzimaju svoje oba-vezno mesto i kod Maja. Te ncmani koje rigaju vatru dobro su poznate svim starim narodima u Južnom moru, katkad i kao bučne, leteće
zmije. Svi zmajcvi, mcdutim, vladaju čudesnim umećem koje im omogućuje da po una-pred odredenom redosledu šalju vrlo velikc i teškc pred-mete do bilo kog veoma udaljenog mesta. Koji današnji graditelj ne bi rado bio zmaj takvih sposobnosti? Maštoviti praoci sagradili su Nan Madol. Ne u jednom danu. Uz ljubaznu pomoć jednog matematičara izračunao sam da je za to bilo potrebno približno 300 godina. Mnoga pokoljenja su mučno radila, prolivajući krv, znoj i suze. • Zašto to divovsko ostvarenje ostrvljana nije našlo svoje mesto u utvrdenoj istoriji, zašto nije upadljivo upisano u njoj, ako je — kao što ivrde arheolozi — naslalo tek pre 500 godina? "Dokaz" u prilog određivanju tako mladog datuma veoma je, veoma mršav: pre šest godina pod ba-zaltnom gromadom kraj "bunara" pronađen je ostatak drvenog uglja. Odredeno je vreme pomoću metode C-14, i rezultat je bio: 1300 godina posle n.c. Bez obzira na netačnost metode C-14 — što je u među-vremenu i mnogo puta potvrđeno — a koja pretposiavlja konstantan odnos u atmosferi radioaktivnog izotopa ug-Ijenika (C), atomske težine 14, mnogo jeveća mogućnost, pa i verovatnoća, da su potomci zapalili vatricu na ba-zaltnim građevinama koje su već odavno postojale. Takvi zaključci ne mogu se ozbiljno shvatiti, to su trikovi koji treba da zavaraju kad sc ne zna neko drugo rešenje... Polinezija (grčki: mnogo ostrva), to jest ostrvske grupe u istočnoj Okeaniji, nalazi se u velikom trouglu između Havaja, Uskršnjeg ostrva i Novog Zelanda. Starosedeoci svih polinezijskih ostrva, na 43.700 km kopna, imaju zajedničke priče i legende, imaju zajednička jezička stabla i — sa vrlo malim razlikama — zajednički izgled. 1 zajed-ničke bogove! Većina stručnjaka za Polineziju, arheologa, antropo-loga i klasičnih filologa, slažu se u tome da su se kultura i jezik proširili iz istočne Polinezije. Prema toj verziji, kul-tura i jezik izvozili su se sa dcvet ostrva Kuk i njihovih mnogobrojnih atola, s velikog ostrva Tahiti (1042 km ) i arhipelaga Tuamoto s njegovih 80 atola, ali i sa arhipelaga Markese i Mangareva. Ne usudujem se zluraclo kritikovati te naučne rezultate, no moram postaviti neka pitanja. Kako su stanovnici istočne Polinezije pri izvozu kulUire prevaljivali ogromne razdaljine medu ostrvima? Postoji leorij'a da su se svojim kanuima ubacivali u morskestruje i puštali da ih one nose. Da ih nose — kuda? Već pola veka se, na temelju ispitivanja morskih struja, vrlo dobro zna u kojim se smerovima kreću velike, snažne struje i koje obale dotiču. Tako karta morskih struja sa-svim jasno pokazuje da su se istočno-polinezijski izvoznici morali svojim primitivnim kanuima probili do Novog Zelanda, najvećeg ostrva na južnom Pacifiku, protiv struje. Omiljeno objašnjenje tog saobraćaja bez kompasa i motora jestc da su se moreplovci izmedu istočnc Poli-nezije i Novog Zelanda vozili tako dugo na sever ili jug dok se ne bi našli istočno ili zapadno od svog cilja: tada bi se ti spretni momci u dlaku tačno ubacili u struje. Da, to bi bilo moguće da su stari Polincžani imali savremeno pomorsko znanje i tchnička pomagala! Ali šta su oni znali o pravoj tački gcografskc širine s koje muraju skrenuti na istok ili zapad? odakle su znali svoj cilj? Zar su znali da postoje i gde postojc ostala ostrva? Ko pretpostavlja da su se stari Polinežani ekzaktno služili strujama — koje su se kretale suprotno njihovom pravcu putovanja! — mora biti spreman priznati da su znali za te morske slruje. Ako su naučnici spremni pri-hvatiti tu nužnu pretpostavku uspešnog plovljenja mcđu ostrvima, onda ću se rado pridružiti teoriji o strujama, ali moram u isto vreme postaviti pitanje: odakle im to znanje? Radi se o izvozu kullure s isioka na zapad prcko og-romnih udaljenosti, koje ovde navodim prema podacima međunarodnih vazdušnih kompanija: Uskršnje ostrvo - Tahiti = 3700 km Tahiti - Fidži = 4300 km Fidži - Australija = 3000 km Kalifornija — Havaji = 4000 km Havaji — arhipelag MarŠal = 3800 km Ako su neki splav ili kanu slučajno i uspeli pristati uz obalu dotad nepoznatog ostrva, tada ti odvažni pomorci nisu vi§e nikada (protiv struje!) stupili u vezu sa svojim starim zavičajem, nisu
mogli poslati onamo ni vest: "Preko je kopno!" Ludo smeli moreplovci, ako su se sa ostrva na koje su slučajno prispeli ponovo otisnuli na more, sveviše su se udaljavali od malične luke. Kući se ne bi moglivratiti kanuima ni najjači Ijudi. Međutim, prema nauci, ostvarili su nešto čudnovato: mada nisu poveli sa sobom žene, ipak su oslrvca snabcdli ne samo kulturom već su i rodili decu koja su se zatim marljivo razmnožavala. Kako li su to izveli? Istočni Polinežani su plovili prema zvezdama! "Kad 'južni krst" u jesen u pola noći stoji na obzorju, moramo skrenuti ulevo da bismo sligli do Bora-Bore." Olkud su donosioci kulturc znali gde se nalazi Bora-Bora? Da li je neko već prc njih bio na tim slotinama ostrva? Na koji način su "otkrivači" s matičnog ostrva dobili obaveštenja, potrebna za takvo određivanje položaja? Danas pomorci znaju (nasuprot praistorijskim istra-živačima) da njihov cilj postoji, gde se nalazi i kojim se putem može stići do njega. Starim Pohnežanima je ne-doslajalo svo lo potrebno znanje. Ako su i doprli do nekog ostrva, on im se našao na putu zahvaljujući srećnom slu-čaju. Razboriti i spretni starosedeoci Novog Zelenda, Ma-ori, znaju jednu priču koja podstiče na razmišljanje. Prcma njoj je u davno doba živeo kralj Kupe, koji je u pratnji dve kćeri i dve ptice preduzeo, očito, neku vrstu naučne ekspedicije. Kupe je otkrio istočnu obalu Novog Zelanda, stupio na kopno i poslao obe plice u izvidanje. Jedna ptica dobila je zadatak da izmeri rečne padove i morske struje, a druga je morala ispitati jestivost bobica i biljaka. Prva ptica je pri merenj u jcdnog vodopada slomila krila, pa tako osakaćena više nije mogla leteli. Druga ptica, szveštava maorska priča, pronašla je tako tečnu vrstu bo-bica daje odlučila provesti ostatak života u šumi: Kupeje vi5e nikada nije vidco. Zbog toga se kralj Kupe, govori priča, nije mogao vratili sa kćerima u domovinu. A zašto nije mogao? Taimaojejošsvoj kanu kojimjekrenuo u ekspediciJu. L"z njega su bile dve kćeri, verovatno sportski raspoložene mlade dame. Pa ipak, povratak kući nije bio moguć. Zar su mu za plovljenje bile potrebne pametne ptice, koje su — prema priči — osim letenja umele i štošta drugo? Čudnovatost te priče znatno nadmašuje najstarija ma-orska legenda koja tvrdi da je Novi Zeland upecao bog Maaui iz morskih talasa! Maaui je, govori legenda, uhvatio na udicu ribu koja se tako besomučno koprcala i grizla oko sebe da se on raz-besneo, razrezao je i isekao ... te je zbog toga Novi Zeland onako rascepkan. Još i danas Maori, kao što su im to preci preneli u legendi, Severno ostrvo nazivaju Te Ika-AMaaui — Maa-uijeva Riba — dok im se Južno ostrvo (oslrvo Stjuart) čini poput božjeg čamca. Poluoslrvo Mahia — Te Matau A Maaui — predstavlja kuku na udici, područje Velington , — Te Upoko 0 Te Ika — glavu, a poluostrvo Severni Okland - Te Hiku 0 Te Ika - riblji rep. Ta priča zavređuje da se razmisli o njoj. Kad je bog Maaui upecao kopno, nisujoš postojale geografske karte. Međutim, pogled u atlas potvrđuje kako ta legenda tačno ocrtava obrise Novog Zelanda: vidi se riba slična raži, otvorenih usta na jugu, dugog repa na severu, s bočnim perajem o kuki od udice. Legende o jakom, svadljivom Maauiju razlikuju se od ostrva do ostrva, ali se uvek pojavljuje kao lik nadljudske snage ... i kao "ribar koji peca kopno". Polinežani su od pamtiveka ribari, mrežom ili udicom hvataju sve vrste "morskih plodova", zato — bez sumnje — u svojim ribarskim pričama preteruju i mnoge su ribice pretvorili u ribetine poput morskih pasa. No uveksu znali da se ne može upecati ili uhvatili kopno. Pa ipak, legende na svim ostrvima tvrde: bog Maaui je bio "ribar koji peca kopno". Poigrajmo se malo i pretvorimo boga Maauija u hra-brog Carlsa Lindberga, koji je 20. i 21. maja 1927. godine preleteo za 33 sata oko 6000 km od Njujorka do Pariza! Sam u krhkom jednostavnom avionu, on je video ispod sebe samo vodu, vodu, vodu. Dan i po sam visoko iznad vode — prava mora! Lindbergje iznenada duboko ispod sebe ugledao neku tamnu mrlju, neku tačku. Veliku ribu? Maleno ostrvo? Jato riba? Arhipelag? Polako se spustio avionom na manju visinu i jasno razaznao tamne mrlje na Atlantiku: bila su to ostrva. Napetost usamljenog letača je popustila: "upecao" je komadić kopna.
Vrlo zgodno, kazaćc mi, no Polinežani nisu u drevno doba ipakvladali veštinom letenja. Ja sam uveren da su stari Polinežani vrlo verovatno, gotovo sigurno mogli leteti. Ko jalovo i tvrdokorno pred svim praistorijskim sve-dočanstvima ne ivrdi da se uvek — po potrebi — radi o "kultnim maskama", "ritualnoj odeći" ili "ritualnom pri-boru", ko je u stanju da savremenim očima posmatra i » tumači nalazc na polinezijskim ostrvima (i drugde), lako će u tobožnjim maskama prepoznati loše kopirane leteće sprave za jednu osobu: "maska" se odozgo navlačila preko glave, preklopivi (!) pljosnati drveni komadi bili su očito krila. a na donjim krajevima se vide rupc za ruke. Ćak i poipore za ruke i noge, kompletan steznik u koji su se zbirku na svetu, mnogi dugi hodnici puni su takvih naprava za letenje. U muzeju u Oklandu nižu se fedna do druge mnogobrojne slične mašine. 1 one se — priznajem: loše — kopije davnih letećih sprava na svim ".alazištima i u svim muzejima odmah nabijaju na jedan kalup, proglašavaju "ritualnim priborom". Bića sa četiri krila u Asuru ritualna su bića. Lončarski proizvodi na kojima se vide tehnički crteži ornamenatas kolutovima i kuglama rutualni su proizvodi. Astronaut na nadgrobnoj ploči iz Palenkvea je Indi-ianac u rilualnoj pozi. Pribor u rukama kipova iz Tule, koji deluje na nas tehnički, predstavlja ritualne predmete. Jasno uočljive naprtnjače i cevi (snabdevački sistem) na ledima sveštenika Maja su ritualni pribor. Tako i predmeti pd like na polinezijskim ostrvima po-staju, dabome, ritualne maske. Pri tolikoj gluposti pada mi na um naslov romana Mošeha Ben-Gabriela: "Kamile piju i iz mutnih bunara". Polinežani nisu sami pronašli ključ veštine letenja. Imali su učitelje koji su predanasjoš nepoznatogvremena boravili na Zemlji; budući da su stigli iz vrlo napredne civilizacije, za te učitelje su tehničke igrarije, pretpostav Ijam, bile hobi u dokolici, a jedno od otkrića bili su raketni pojasevi. Amerikanci i Sovjeti upotrebljavaju te leteće aparate za jednu osobu, prvobilno izrađene za svemirske letove, za prebacivanje komandosa preko reka i brda do cilja. Ni hclikoplcri za jednu osobu nisu već odavno ni-kakva čarolija: motor se nosi na leđima, a na prsima se nalazi ormarić s komandama. Pusti li se dete da od drveta i slame izradi takvog čudnog letača kojeg je videlo na telcviziji, nastaće — zacelo — "ritualna maska". Detevidi u tome "svog" letača. Premašio bih čak i onu meru smelosti koja mi je do-puštena kad bih tvrdio da su drevni preci Polinežana imali učitelje iz neke strane, tehnički napredne civilizacije iz svemira ... ali baš to isto čine i legende naroda s Južnog mora. Džon Vajt je u svom delu "Pregled istorije Maora" (Novi Zeland, 1887.) pomno sakupio legende s Južnog mora. Kad je 1880. godine započeo svoj rad, čuo je mnoge prastare priče još iz prve ruke, od sveštenika. Već teme iz prve knjige nagoveštavaju gde treba tražiti poreklo pra-istorije: Rodoslovno stablo bogova Priča o stvaranju Rat u svcmiru Stvaranje muškarca i žene Potop i izveštaj o arki Brakovi izmcđu bogova i Ijudi Putovanja izmedu Zemlje i drugih zvezda Hrana koja je pala s neba Legenda o Rongamaju izveštava o plemenskim rato-vima. Suočeno s opasnošću da bude pregaženo, pleme Nga Ti Hau polražilo je zaklon u jednom utvrđenom selu. Kada ih je i lamo napao nadmoćniji protivnik, ratnici Nga Ti Hau zamolili su boga Rongamaja da im pomogne. Kad sesunce našlo u zenitu, pojavio se bog: "Njegova je pojava bila poput sjajne zvezde, poput plamena, poput sunca." Rongamaj je preleteo iznad sela i spustio se: "Zemlja bi razrovana, oblaci prašine prekriše vidik,
buka bi poput grmljavine, zatim kao šum u školjci." Taj dokaz božje snage ulio je plemenskim ralnicima novu hrabrost, pa su porazili zbunjenog protivnika. U legendi s Tavhakija devica Hapaj silazi iz sedmog neba na Zemlju, da bi tu provodila noći s nekim "lepim čovekom". Taj odabrani čovek ne zna ništa o njenom poreklu; tek kad je s njim zatrudnela, ona odaje "istinu": stigla je iz dalekog, njemu nepoznatog sveta, u kojem ima položaj boginje. Sada, dabome, prcstavši biti devica, ona rada kćerku i vraća se nakon porodaja u svemir. Zbunjuje raznolikost sredstava pomoću kojih se taj-nom obavijena bića vraćaju u svemir. Katkad se upotreb-Ijavaju beskrajne merdevine da bi se nestalo zauvek, kat-kad postoje tornjevi koji služe za odlazak, katkad su pa-učina i vreže vinove loze duvoljno čvrsti za pcnjanje prema nebu, no često ta bića koriste i ptice, pogotovo zmajeve, da ih nose, ili se veru po užadima u beskraj. Ma koliko se razlikovali načini polaska, pre svakog uspona prisutna je starica ... koja čučeći na tlu, broji krompire! Ona upozorava ta bića na "vetrove koji duvaju prema Zemlji", zatim baca krompire, jedan za drugim, u vatru, devet, osam, sedam, šest, pet... Starica je — očito — kao u kakvom svemirskom centru, izvodila pravo pravcato odbrojavanje. U knjizi "Polinežanska mitologija" (Velington, Novi Zeland), bcz oznake godine izdanja, nalazi se legenda koju su ispripovedali polinežanski ribari: Ratnik Uenuku koračao je uz rub jezera kad u bistrom vazduhu ugleda na obali neki stub magle kako lebdi. Pri-kupiojcsvu svoju hrabrost i približiose toj prikazi: opazio je dve devojke, lepe kao slika, a sišle su s neba da se okupaju u jezeru. Gonjen nekom neodoljivom snagom, prišao je devojkama i pozdravio ih sa strahopoštovanjem. Ushićen prizorom, zamolio je jednu devojku da pođe s njim u njegovu kuću i postane mu žena. Lepotica je od-govorila: "Volim ovaj svet. Nije hladan i prazan kao one visine tamo gore ..." Ćudno je da priprosti polinežanski ribari znaju u le-gendi nešto o hladnim, praznim visinama "tamo gore". Njima su bliski kopno i more, ali ... one visine tamo gore? Isti izvor prenusi upravo groteskan legendarni izveStaj: Rupe, koji se pojavljuje i pod imenom Maui Mua, krenuo je u polragu za sestrom Hinaurom. Budući da je nije mogao pronaći, pitao je za savet svog prelka Rehuu koji je živeo u nebu na mestu što se zvalo Te Putahi Huj 0 Rehua.Rupe se opasao i maskirao, te se popeo prema nebesima. Dospeo je do nekog mesta gde žive Ijudi. Upitao je: — Jesu li nebesa iznad ovog neba naseljena? — Da, naseljena su — dobio je odgovor. — Mogu li stići do tih nebesa? — zapitao je. — Ne, ne možeš stići do njih, jer je ta nebesa sagradio Tane. Rupe se probio u drugo nebo i našao opet Ijude, kojima je postavio isto pitanje: — Jesu li nebesa iznad ovog neba naseljena? — Jesu, ali ne možeš stići do njih, jcr ih je sagradio Tane. Rupe se nastavio penjati i ponovo je našao neko na-seljeno mesto. Jesu li nebesa iznad ovog neba naseljena? — Jesu, no nećeš stići do njih jer tvoja maska nije, Taneova. Rupe ne odustaje, mučno i poslednjom snagom sliže do desetog neba, gde pronalazi Rehuu (i Hinauru). 0 tom svemoćnom Taneu "Pregled istorijc Maora" govori da je bio bog šuma i životinja. U jednoj od lcgendi priča kako je stvorio prvu ženu, a u drugoj se govori kao je nakon drugog velikog rata na nebesima prisilio bun-tovne bogove da se spuste na druge svetove u tmini kako bi za sva vremena živeli u neizvesnosti. Poražene u nebeskoj bici Tane je snabdeo svim svojim znanjem i sposobnostima za let u proklelstvo.
Treba li taj jasni tekst još objašnjavati. Treha li uka-zivati na to da su za let u svemir potrebne sprave i maske? Treba li pokoljenju koje je preko televizije uživo pratilo sve etape letova na Mesec kazati da se osvaja nebo za nebom. 1 da je za to potrebno ogromno znanje — radilo se o NASI ili Teneu? Hteo bih, međutim, podsetiti na glavno delo Kabale, knjigu "Zohar", u kojoj je u izveštaju rabina Simona bar Jošaija sačuvan razgovor između jednog stanovnika Zcm-Ije i nekog dolutalog stranca iz sveta Arka. Begunci, koji su preživeli zemaljsku katastrofu, susreću pod vođstvom rabina Jošea nekog stranca koji iznenada izlazi iz pećine. Joše upita tog stranca odaklcje. Stranac odgovara: — Ja sam stanovnik Arke. Iznenađeni rabin upita: — Znači, na Arki ima živih bića? Stranac odgovara: — Da. Kad vas videh kako dolazite, izađoh iz pećine da bih saznao ime sveta u koji sam dospeo. Zalim je ispričao da su u "njegovom" svetu godišnja doba drugačija nego u "njihovoj" zemlji, da se setva i žetva tamo obavljaju tek posle nekoliko godina i da stanovnici Arke posećuju sve svetove i govore sve jezike. Kabala govori o sedam različitih svetova, ali napominje da je samo svet Arka poslao na Zemlju glasnike. Takve neposredneJasne indicije koje ukazuju na druge svetove, na drugc planete, nalaze se u legendama, ja to ne mogu izmeniti. Tumače se uvek onako kako treba, uvek starim cgzegezama koje nisu dovele ni do čega. Da, kažu egzegeli, takve se legende ne mogu odgonetnuti ako se ne prenesemo u položaj svojih predaka i ne pokušamo misliti na njihov način. A čine li to oni? Samo misle da čine. U stvarnosti se svet predstava pradavnih naroda, delimično neslalih bez traga, i ne može potpuno doživeti,već se može samo pretposlaviti da su oni, verovatno mislili ovako ili onako. To je prelpostavka. Svako tumačenje legendi je ograničeno i sputano načinom mišljenja određene sadaš-njosti, ali opet samo donekle: naočnjaci padaju čim se u subjektivnim tumačenjima iskoriste saznanja svemirskog doba. To se ne sme dogoditi. Budući da se u praistoriji nije letelo, nije moglo biti ni dodira s drugim planetama. Pa ipak, kako se stručnjaci — kao nekadvrlo preduzetni baron Minhauzcn — izvlače za vlastitu kosu iz močvare neobjašnjivoga? Na silu se koristi psihologija: izjavljuje se da se radi o predstavama koje izražavaju potajne, nesvesne želje. Čak i moj zemljak, Karl Gustav Jung (1875-1861), mora sa svojim učenjem o psi-hičkoj encrgiji, svojom teorijom o individualizacijama, a pre svega svojom filozofijom o arheiipu iskonskih, uro-đenih načina ponašanja i shvatanja, trpeti podsmeh. Sve je opet u redu. "Čovek je nepreslano osećao potrebu da se izjednači sa pticama." Urodeni način ponašanja? Iskonske predstave? Nemam ništa protiv želje da se leti, i ja vrlo rado letim. U redu, naši preci su mogli osećati isiu čežnju. Slažem se. Ali, jesu li im nesvesne želje dale sasvim konkretne predstave o spravama za letenje, podstakle ih da spominju precizne podatke o svetovima koje nisu nikad videli? One su im vodile ruke dok su skicirali tehničkc pojedinosti na pećinskim slikarijama? Doksu klesali spo-jene uklopne krugove u Sunčeva vrata u Tiahuanaku? Ezanaje u vavilonskom epu opsednut željom da leti. U redu, mogao je maštati o tome, mogao jc govoriti o tome, No, ni snovi, ni mašta nisu mu mogli pru/.iti onakav sliko-vit opis Zemljine površine kakav se nalazi u epu: "Zemlja bejaše poput vrta a more je zadiralo u kopno kao jarkovi koje kopa vrtlar." Ni Enkiduu nije potajna želja da leti mogla u epu "Gilgameg" pomoći da opiše Zemlju onakvom kakva se vidi iz visine: "Zemlja bejaše poput brega, a more poput bare ... Zemlja izgledaše poput kaše od brašna, a more poput korita." U 18. svesci "Godišnjaka Udruženja nemačkih inže-njera" (Berlin, 1928.) profesor Rihard Henig ispituje tek-stove u vezi sa praistorijom vazduhoplovstva. On na-značuje legendu o Etani "verovatno najstarijom pričom o letenju na svetu", koja — sudeći po svemu — potiče iz najranijih počelaka istorije, jer je već na jednom peča-tnom cilindru iz razdoblja između 3000. i 2500. godine
pre n.e. slikovito prikazana, dok je tekst, napisan klinastim pismom, očuvan samo delimično. Ovaj odlomak kao daje naročito privukao pažnju tog tehničara: "Ne na orlovim leđima, već grčevito se držeći za njega, prsa uz prsa, uznesen je Etana prema zvezdanom nebu ... Sest puta za vreme leta uvis orao skreće Etani pažnju na Zemlju koja se sve vige smanjuje pred njihovim očima." Tačni opisi, slikoviti prikazi kao proizvod nesvesnog? Tu bi, mislim, morali psihoanalitičari zapovediti va-trenim sledbenicima svoje nauke da prestanu preterivati kako bi oni ostali verodostojni. Naše istraživanje mitova i legendi te tumačenje arhe-ologije zatvoreni su — kad se odnose na praistoriju — u kavez predrasuda. Oči su oslepele, misli otupele. Nauka, kaže se, ne može prihvatiti fantastična rešenja, jer ona nemaju empirijskog, dokaznog osnova. Međutim, ozbiljni rezultati deluju svakog dana sve fantastičnije, dok u isto vremc jereličke maštarije dobijaju stvarniju podlogu. Tri 76. Prema maorskoj legendi, bogPouran-gahua odleteoje na svojoj carobnoj ptici iz svog legendarnog prebivalista Havaiki na Novi Zeland. Dolazim, a nadam-nom se okreće neko novo nebo...
premise su osnov svakog istraživanja: sloboda mišljenja — dar zapažanja — smisao za suvislosl. Njima se sme po-služiti i istraživač nestručnjak. Odletimo još jednom na Južno more! Tamo se u maorskim legendama pojavijuje bog Pou-rangahua (slika 16.), koji je iz svog legendarnog prebi-vališta Havaiki odleteo na čarobnoj ptici na Novi Zeland. Havaikije složena reč koja potiče iz staroindijskog i prema smislu se može prevesti kao "od Mlečnog puta" Tom Pourangahui pripisije se najstarija maorska molitva: "Dolazim a pod mojim je nogama neka nepoznata Zemlja. Dolazim, a nadamnom se okreće neko novo nebo. Dolazim na ovu Zemlju i ona je miroljubivo odmorište za mene. 0, duše planete! Skromno ti nudi stranac svoje srce kao hranu." Novozelandski turisti vide uz rubove puteva i na oba-lama kugle, velike i okrugle, čak prečnika od 3,16 m. Na plaži Moeraki, severno od Dunedina, ima ih na desetine, svih veličina (slika 17.). Posle veštačkih kamenih lupti s Kosta Rike već naviknut na kugle, pregledao sam — ra-zume se —
temeljno te novozelandske vrste kugli. Te kugle su nastale na prirodan način. Onc se stvaraju u mekšem peščaniku taloženjem kalcijuma oko nekog jez-gra. Geolozi smeštaju početak stvaranja kugli u gornju kredu pre 135 miliona godina. Mada su nastale na pri77. Suprotno fenomenima iz Kosta Rike, ove kugleu zalivu Moeraki nastale su na prirodan način — pre 135 miliona godina u doba gornje krede rodan način, među njima ima čudnih primeraka, tako-zvanih geoda. Geoda je pujam koji se korsiti u geologiji, a potiče iz grčkog: prema smislu se ispravno prevodi kao "bademast prostor"; radi se o šupljini u kamenju koja je sasvim ili delimično ispunjena mineralima ili obložena kristalnim talogom. Osim geologa, geode rado sakupljaju i promu-ćurni ncstručnjaci; režući ih na dva i četiri dela te glačajući ih, oni stvaraju od njih primamljive dragocenosti koje nude u svojim trgovinama retkostima. Takvi tragači za blagom pronašli su 1961. u blizini Olanče, na rubu pustinje Amargosa, neki kamen koji je izgledao kao geoda, pa su ga bacili u veliku korpu kako bi ga, kad se vrate kući, pripremili za prodaju. Kada su, medutim, tu tobožnju geodu hteli prelcsterisati, slomila se dijamantska testera, jer kamen — uprkos svom izgledu — nije bio šupalj već masivan. Golozi koji su razbili kamen našli su u njegovoj unutrašnjosti neki nepoznal mineral, stopljcn pod de-lovanjem jake toplote, čija se površina preliva u duginim hojama; u njegovom jezgru bio je svetao metalni ekser, prečnika 2 mm i dugačak 17 mm. Ćudno? "Horatio, na nebu i na zemlji ima koječega o čemu vaša školska mudrost i ne sanja!" Američka starateljska uprava pokušava poboljšati in-frastrukturu ostrva, na Ponapeu se grade putevi, već je u pogonu električna centrala, gradi se luka, a radio-odašiljač zaliva ostrvo i ostrvca muzikom. No, sve je to tek u za-četku, le stoga još više začuđuje činjenica da se na tom siromašnom ostrvu gotovo svaka domorodačka porodica diči automobilom! U mnogim kolibama, čak i onima koje još nemaju električnu slruju, nalaze se muzički automati. Vlasnik mog hotela, tobože prve klase, imao je tri takva automata i oni su, kidajući živce, gotovo uvek bili isio-vTemeno u pogonu; malobrojni gosti mogli su se zabaviti uz dva automata za igru, a onog dana kada sam napuštao ostrvo, isporučena je holelu elcklrična računska mašina. Nisam pronikao u tajnu tog apsurdnog bogatstva. Do-moroci su siromašni i prilično lenji, nisu ni zainteresovani za zaradu. Morao sam upotrebiti svu svoju sposobnost nagovaranja da bih uopštc našao dva momka koji su me svakog dana vozili do Nan Madola. Istina, Amerikanci su neverovatni trgovački gcniji, ali i oni traže za isporučenu robu novac. Odakle ostrvljanima toliko novca za mnoge, većinom nepotrebne stvari? Ncpresiano mi padaju na pamet japanski ronioci koji su sa morskog dna donosili komade platine... Možda sam propustio priliku da u trenutku potpune vidovitosti proniknem u sve tajne. Dan uoči mog odlaska pozvali su me domoroci u svoje selo. Odavno znam da se takvi izrazi gostoprimstva ne smeju odbiti: ako jc neko neučtiv, više se nikada ne može vratiti na to mesto. Pozdravila me je najstarija žena i odvela kroz nekoliko koliba do seoskog trga: pred šupljim deblom klečale su žene i devojke i počele, kad su me ugledale, udarati štapovima neki ritam, otprilike u tempu bliza. Muškarci i momci stupiše u krug i počeše toptati no-gama, okrećući se i vrlo spretno udarajući po drugačije upriličenim deblima. Povukoše me u svoje isprva mirno kolo, no ubrzo je sve postalo strašno, ženska ritam-sekcija nametnula je brži tempo, vazduh je bio vruć i zagušljiv, a ja sam morao sudclovati u svemu tome, skakutati na me-stu, trčati u krug i toptati nogama, jedino su me poštedeli drvenog koplja. Rok en rol pedesctih bio je bezazlen poput tanga u poređenju sa našim izvodenjem. No, naj-gore mi je tek predstojalo. Odveli su mc u jednu kolibu, na podu se nalazio velik pljosnat kamen, te šest muškaraca — i ja — posedasmo oko njega. Plemenska mladež namje doncla sveže korenje mladog stabla (latinski: piper methysticum). Svežnjem lijana površinski očistiše korenje i položiše ga na kamen. Muškarci posegnuše za kamenim klinovima i počešc bub-njali po taktu po korenju, što je trajalo oko pola
sata. Iz korenja je kapljala lepljiva, smeda kašasta masa. Tada mladeždonesc biljnavlakna i pažljivo ih razmesti na rubu kamena. Spretni bubnjari koji su dolad cedili sok, pre-mazaševlakna kašom i po dvojica ih počeše zavrtati prave-ći uže: ružan sok što je kapljao u kokosovu Ijusku bio je sakao. Jedan nevin mladić — običaji nalažu da to bude nevin Ijusku. Šta se sve ne čini radi razumevanja medu naro-dima! Prineo sam Ijusku usnama, sve su oči bile uperene u mene, i jedva jedvice progutao nekoliko gulljaja. Pružih Ijusku svom susedu, a ovaj je taj grozni bućkuriš srkao kao vTStanšampanjac. Ponovonapunišeljusku,tesusvi uživali u svečanom piću, sve dok nisu ubrzo legli i utonuli u dubok blaženi san. (To isto piće zove se na arhipelagu Fidži "jangona", a na Tongi i Samoi "kafa".) Sakao deluje poput droge, ali ne stvara bolesnu naviku, niti izaziva glavobolju pri budenju. Navodno, rekošc mi stručnjanci, deluje poput LSD-a. 0 LSD-u sam čitao da omogućuje trenutke nečuvene, nezamislive vidovitosti. Da sam popio malo više tog odvratnog soka, možda bi mi se — budući da sam se nalazio pod utiscima poslednjih dana - bilo rasvetlilo pred očima i javila se vizija koja bi smesta razjasnila tajne Nan Madola. Ovako moram svoja pitanja prepustili stručnjacima skučenih pogleda, koji za sada bez prave vidovitosti love u mutnom. Inače, Nan Madol je složenica iz ponapeskog jezika, a znači "Mesto meduprostora".
v Na tragovima Indijanaca Brazil, zemlja krajnosti — Tajna Sete Cidades — 1 opet nagadanja — "Međunarodni" crteži na stenama — "Beli medved" zna čitali simbole — Legenda o Crvenom Gradu .\'a Jugu — Belkinja koja je nestala u prasumi — Kako su preci Indijanaca Hopi pronašli Zemlju — Kajapoi kao asaonauti — Legcnda o nebeskom Bep-Kororoti Od najjužnijeg rta Sicilije do Hamerfesta, najsevernijeg grada Evrope, na putu od 4000 km preleti se preko osam zemalja. Leteći od Moskve do Južnog Jemena, vidi se na žotovo jednako dugom putu sedam zemalja ispod sebe. Leti li se, međutim, od Kasiporea do Rio Grandea, 4000— 4500 km u pravcu sever—jug, prostire se na Zemljinom sagu samo jedna država: BrazH. 1 u pravcu zapad—istok, od peruanske granice do Recifea na Atlaniskom okeanu, pruža se samo Brazil. — Budući da ima površinu od 11.965 km , lu ogromnu južnoameričku zemlju pre-•ašuju po prostranstvu samo SSSR. Kina, Kanada i Sje-dinjene Države. Ta silna zemlja u razvoju puna je tajni. Opazi li pilot vazduhoplovne kompanije VASP, na 'Bonnalnom" letu od 200 km, ispod sebe tornjeve, ili sela, ili niSevine, koje nisu zabeležene na kartama, utvrđuje njihov geografski položaj i izveštava o njima. Pristupi li se samo tri dana posle toga proveravanju podataka, može se dogoditi da tornjevi, sela ili ruševine opet iščeznu. Ono što se na kratko vreme moglo videti samo zbog slučajnih vremenskih okolnosti, povoljnih vetrova ili čak šumskih požara, opet je prekrio i progutao zeleni moloh prašume. Brazil je zemlja krajnosti. Tegko spoznaje sebe ili pak svoju davnu praistoriju. Pri tome — otkad "Dodž" VW, "Ford" i "Ševrolet" proizvode ovde automobile svih vrsta — svakog dana dolazi do arheoloških nalaza koje vojni pioniri, gradeći puteve što će omogućiti savladavanje og-romnih udaljenosti, iskopavaju iz tla i iznose na videlo. Niko ne može proceniti koliko jedinstvenih stvari zauvek nestaje u brdima iskopane zemlje. Arheologijaje u Brazilu svačiji hobi. Medutim, profesionalni arheolozi su retki u toj zemlji. Kad bi negde drugde bili poznati tako obilni nalazi,
univerzitetski instituti bi zadavali istraživačke za-datke ili bi vlada pružila novčanu pomoć stručno vodenim ekipama za iskopavanje. Ovde je sve to drugačije. Zbog veličine zemlje, mogostrukosti arheoloških bo-gatstava, a pogotovo zbog toga štoje teško dopreti do njih, plansko razgledanje i ispitivanje gotovo nikad ne uspeva. Kad se i utvrdi tačan položaj nekog pradavnog zabo-ravljenog grada, pa se čak može dopreti do njega pri-kladnim vozilima, ipak još godinama traje prikupljanje novca za opremu savremene ekspedicije. A tada je, suviše često, već prekasno. Arheološki nalazi u Brazilu većinom su posledica sreće, marljivosti i žara nestručnjaka. Takav fanatik je bio i Austrijanac Ludvig Švenhagen. On je bio profesor filo-zofije i istorije te je dugo živeo u Teresini, glavnom gradu severne brazilske države Piaui. Prvi je, 1928. godine u knjizi "Antička istorija Brazila", opsežno pisao o tajnom obavijenim Sete Cidades = Sedam Gradova. Kadje 1970. godine napokon izašlo drugo izclanje njegove knjige, on je već odavno umro kao siromašan nastavnik. Švenhagenovo ime sam prvi put čuo iz usta dr Renata Kastela Branka, koji mi je preneo poziv vlade Piauija da razgledam Scte Cidades. — Gde se nalaze li Sete Cidades? — upitah. — Samo 3000 kmvazdušne linije odavde — odgovorio je dr Branko. — Severno od Teresine, izmcđu gradića Piripiri i Rio Longea. Možemo biti tamo prekosutra! Činjenica da smo o državnom trošku putovali u Teresinu, ima — zacelo — dva uzroka. "Sećanje na budućnosti" i "Povratak zvezdama" prodaju sc u Južnoj Americi (a po-sebno u Brazilu) u visokim tiražima, pa otvaraju autoru sva vrata. Drugo, guverner Piauija hteo bi Sete Cidades pretvoriti u nacionalni park, zato za svoje planove rado koristi svaki publicitet. Iz Teresine do Piripirija stiže sc dobro izgradenim pu-tem, dugim 160 km. Kraj je ravan i izrazilo zelen, a put oivičuje grmlje koje potiskuje gusta džungla. Saobraćaj donekle ugrožavaju divlje svinjc, divlja goveda i divlji konji. lako je to područje neposredno ispod ekvatora, klima je podnošljiva: s morske obale udaljene samo 300 km,neprestanoduvavrlolaganpovetarac. — OdPiripirija do Sete Cidades može se dopreti poljskim putem, dugim 16 km, prohodnim za tercnska vozila. Najednom, sasvim neočekivano, pojave se prve ruševine (slika 18.). Koješta, tu se ne može govoriti o ruševinama! Tu nema zbrkanih ostataka nekad naslaganog kamenja. Tu nema monolita oštrih bridova i veštački uklesanih brazdi kao na bolivijskoj visoravni u Tiahuanaku. Tu se ne mogu ni nakon najpomnijeg traganja, ma kako se naprezala mašta, razaznati stepenice, ni stepeništa, ni uličice u kojima su mogle stajati kuće. Sete Cidades su jedan sveopšti silan haos, poput biblijske Gomore koja je uništena s neba Tu nije nauka pokušala skinuti sloj po sloj s kamene praprošlosti. Tu štrče iz tla popul upitnika neobični kameni oblici, raščlanjene grclosije. Naučno školovan pratilac, koga mi je dodelio guverner Piauija, rekao mi je da postoji mišljenje kako je Sedam Gradova dobilo svoje čudne oblike lednjačkim nanosima. Možda, no ja to — lično — ne mogu prihvatiti. Lednjaci svuda na svetu — a ja to znam vrlo dobro iz svoje švaj-carske domovine — povlačećise,ostavljajuizasebeširoke pruge erozivnog kamenja kao vrlo jasne tragove. Ovde nema takvih tragova. Setc Cidades odrubljuju prilično tačan krug, prečnika oko 20 km. — Moj pratilac mi je ponudio još jednu pretpostavku: lu je nekad bilo morsko dno, a Sedam Gradova su samo ostaci ispranog kamenja, to jest ti čudni slikoviti oblici nastali su pod delovanjem vetra i promene temperalure. Može biti. Zašto ne? Video sam već svakakve neobične građevine koje su nastale zahvaljujući bogatstvu ideja i neiscrpnim moguć-nostima prirode. Groteskne su i čudesne: Di Veli u SAD, Slana katedrala u Kolumbiji; Granitni kotao u Boliviji; čudnovate, gotovo arhitektonski raščlanjene pukotine na obali Mrivog mora. Da, ima čudnih igrarija velikog gra-ditelja prirode. U Sete Cidades sve mi se na neobjaSnjiv način čini drugačijim. Na "službenoj" karti, koja je izradena o Sete Cidades, jasno se razaznaje podela "ruševina" na sedam područja. Slučajnosl? Hir priorde? Ne mogu tako smišljen poredak smatrati učinkom
razigranih prirodnih sila. Meni se, na-protiv, čini da je podloga tom poretku bio neki tačan plan. Međutim, naročito me zapanjila izbočina, isceđcna mrvi-časta metalna masa između kamenih slojeva, čiji tragovi rđe kaplju u dugim suzama niz zidove. U svom tom haosu suviše se često i pravilno ponavlja ta osobenost. — Možda se za "kornjače", posebnu atrakciju Sete Cidadcs, može naći geološko objašnjenje. Dok ne bude istraživanja, ništa se pouzdano neće znati. Makar nastanak Sedam Gradova bio i ostao neraz-jašnjen, slikarije na stenama nepobitna su činjenica: mogu se videti, dodirnuti i snimiti. Ne može postojati nikakvo razilaženje mišljenja ni o tome da su te slikarije mnogo mlađe od hrapavog kamenja, izjedenog zubom vremena. Sete Cidades imaju dve "prošlosti": nejasnu i prastaru, koja se — po svoj prilici — neće nikada ni moći rekon-struisati, te "savremenu", koja je, međutim, takođe pra-istorijskog porekla. Opet ne zna ni najpametnija glava pod našim suncem ko je namazao te slikarije na stenama! Ipak, vrlo brzo se primećuje da su ti praistorijski umentici — uzsamoneko-liko izuzetaka — davali prednost istim onim motivima i simbolima koji se nalaze na pećinskim crtežima i sli-karijama na slenama širom sveta: krugu — točku (sa prečagama) — Suncu — krugu u krugu — četvorouglu u krugu — raznim krstovima i zvezdama. Kao da su i u najzabačenijim mestima svi praistorijski umetnici pose-ćivali istu slikarsku školu! U svojoj knjizi "Kult, simbol, pismo", Osvald 0. Tobiš pregledno je dokazao da su crteži na stenama u Africi, Evropi, Aziji i Americi međusobno srodni. Na kraju svoje uporednc studije Tobiš, zbunjen, postavlja pitanje: "Da li je možda nekad postojao jedinstven pojam boga, s današnjeg gledišta upravo neshvatljivo 'međunarodan', te se čovečanstvo onog doba možda nalazilo još pod sna-žnim uticajem 'praobjave' jednog i svemoćnog stvorilelja, kome su bili i jesu podložni materija i duh, celokupan svemir s nebeskim telima i živim bićima? Navešću ovde samo nekoliko primera ekstravagantnih ideja slikara iz Sete Cidades, ali ću rado staviti naučnicima na raspolaganje svoju opsežnu zbirku slika u boji: Upadljivi su crveno-žuti krugovi koji imaju očito sig-nalno obeležje — upadljivi su i zato što su retke dvobojne slikarije na stenama: bez sumnje saopštavaju nešto na-rofito. Ćudnovat je (i za sada neuporediv) tehnički tlocrt što liči na epruvetu na čijoj sc donjoj polovini raspoznaju dve signalne zastavice; na čvrstoj, krvavocrvenoj motki, vi-sokoj 32 cm, nanizano je pet ovala poput kugli za božićno drvo. Tu nije moglo poslužiti kao model ništa iz sveta predstava praistorijskih Ijudi — ni životinje, ni biljke, ni zvezde. Postoji jedna linija ispod koje vise čctiri kugle kao notne glave. Budući da praistorijski Ijudi nisu po-znavali notno pismo — ko to poriče? — zacelo se ipak radi o nekom drugom, grafički prikazanom saopštenju. Tu postoji, gotovo kao pandam, staroindijski reljcf na komc se, međutim, vidi devet "notnih glava" ispod i dve iznad srednje linije. Indijski naučnici, posluživši se sanskritskim zapisima, protumačili su reljef kao prikaz vimane = spra-ve za letenje. ("Povratak zvezdama", str. 177.) Vrlo zanimljiv čini mi se i vazduhoplov, koji kao daje nacrtala dečja ruka. Praistorijski slikari su sve onp što bi videli stilizovali na zbunjujućejednostavan način. Štaje tu poslužilo kao "uzorak"? Za mene je najneobičniji i naj-impresivniji slikarski rad jedan zid sa astronautima: dva lika sa okruglim šlemovima, a iznad njih lebdi neki pred-met koji bi fantasti označili kao leteći tanjir; između likova vijuga spirala; pokraj njih je prikazan neki oblik koji pri tumačenju ne postavlja nikakve ograde mašti. Evo jednog zamršenog rebusa. Šta li to može biti? Svemirska stanica u orbiti? Dvostruki krugovi, na ru-bovima s prozorčićima ... krugovi s izbočinama ... s rač vanjem. Rubove crteža sam radi jasnoće obeležio drvenim ugljem. Poslednji po redu, ali ne i po važnosti: primitivan crtež koji prikazuje nekog astronaula u potpunom sve-mirskom odelu. Kao i Ernest fon Kuon, i ja postavljam pitanje: Da li su bogovi bili astronauti? Zaista čudnovato i (za sada) neobjašnjivo jeste na-lazište tih slikarija na stenama. Svi ti uzorci iz zbirke na stenama, predstavljeni ovde, lebde na visini od 8 m i na teško prisl upačnom zidu. Držim da su slikari (ako nije bilo divova!) pri svom radu stajali na postolju od kamenih kvadara. Međutim, to se postolje u toku milenijuma ve-rovatno raspalo, pod visokim zidom se ne može naći
ni najmanja mrva. Raspadanje kamenog postolja moglo bi biti indicija koja ukazuje na visoku starost slikarija na stenama u Sete Cidades ... U Arizoni i Novom Meksiku (SAD) nalaze se lovišta Indijanaca Hopi izvelike grupe Pueblo. Danas ima još oko 18000 Hopija, čije se umeće pamučnog tkanja i lončarstva može pratiti svc do prekretnice izmedu stare i nove ere. Uprkos masovnom ubijanju kome su bili izloženi, te nametljivim blagodetima civilizacije, Indijanci Hopi sačuvali su u rezervatima svoje istinske i neiskrivljene drevne ob-rede i običaje, te usmenim predanjem očuvane legende. Godine 1972. plemenski poglavica zovc se Beli Med-ved. On je još u stanju "pročitati" većinu prastarih crteža na stenama. Tako zna da dlan s pet raširenih prstiju kraj slikarija znači daje pleme, kojeje nekad izradilo tecrteže, još vladalo celim znanjem predanja. Beli Medved može smesta protumačiti međusobno veoma udaljene slike na stenama i pećinske crteže koje nikad do tada nije video. Na žalost, poglavica je veoma ćutljiv i — iz opravdanih razloga — vrloncpoverljivpremabelomčoveku. — Petro-glifi u rezervatima čudnovate su građe, katkad su njima prekrivene cele stene (slika 19.). 0 čemu govori legenda Indijanaca Hopi? Prvi svet je, kaže ona, bio Toktela. (U doslovnom prevodu Toktela znači "beskrajan svemir".) U prvom svetu se zadržavao samo Tavoja, stvoritelj. Preci su dodirnuli razne svetove pre nego što im je naša planeta postala domovina. Tajova im je kao vrhovni zakon postavio zapovest: "Ne ubij!". Kad bi se kod Hopija pojavila (odnosno: kad se pojave) u toku vremena bilo kakva razmimoilaženja u mišljenju i sporovi, protivnici bi se rastali, otišli u su-protnim smerovima i potražili nova lovišta. Svaka strana se, međutim, pridržavala zakona očuvanih predanjem i obeležavala na dugim putovanjima stene i pećine uvek istim slikarijama.
19. — Na stenama u rezervatu može se videti velik broj petrografa, često leško pristiipačnih U "Knjizi o Hopijima" (The first revelation of the Hopi's historical and religious world-view of life) spominje se i ova legenda: U davno doba vodila se borba oko Crvenog Grada Na Jugu. Sva plemena su, ma kuda se kretala, pratili Kačine, bića koja — kako se tvrdi — ne potiču iz "četvrtog sveta", Zemlje, koja i nisu Ijudi, ali su se uvek pokazivala kao zaštitnici i savetnici plemena i često im nadljudskom sna-gom i sposobnoslima pomagala da se izvuku iz neugodnih situacija. To se dogodilo i u Crvenom Gradu Na Jugu, kad je tamo nekoliko plemena Hopi napadnuto sa svih strana. Kačine su brzinom vetra izgradili rov kroz koji su Hopiji bez krvoprolića uspeli pobeći izvan grada, iza napadačkih redova. Na rastanku Kačine rekoše plemenskim pogla-vicama: "Mi ostajcmo da odbranimo grad. Vreme našeg putovanja na našu daleku planetu još nije stiglo!"
Slede li se predanja Hopija, tada svi crveni crteži na stenama nisu ništa drugo nego drevna saopštenja s tačnim uputslvima saplemenicima koji će jedriom proći kroz taj kraj: tu je izgraden rov ... on vodi u ovom ili onom pravcu ... bili smo u dodiru s glasnicima bogova ... zakopali smo tehničke sprave na ovom ili onom mestu ... Pripremljen je zanimljiv eksperiment: velikom pogla-vici Belom Medvedu biće pokazani moji obojeni snimci crleža na stenama i u pećinama iz Sete Cidades. Ko zna, možda će iz takvih sličnih motiva i simbola "pročilati" da je, napkon, opet pronaden tajanstveni Crveni Grad Na Jugu... Vrativši se, očekivao sam u Teresini, sav napet, susret s Felisitom Bareto, istaknutim brazilskim istraživačem indijanske kulture. Njena knjiga "Danzas Indigenas del Brasil", s opisima ritualnih plesova raznih divljih indi-janskih plemena, ostavila je na mene poseban utisak, već nekoliko godina se dopisujemo, a sada je trebalo i da je upoznam. Gospođa Bareto, već 20 godina "izgubljena" za civilizaciju, stigla je iz zabitog područja oko gornjeg toka reke Paru, s granice između Brazila i Francuske Gvajane. Do Belema ju je prevezlo brazilsko ratno vazduhoplov-stvo. Let u Teresinu i nazad ja sam obezbedio. — Zaboga, kako je bučno u ovom gradu! Zar se ne možemo zavući u neku tihu pećinu? — rekla je gospođa Bareto, postarija i suvonjava žena. Zatražio sam najmir-niju sobu u hotelu "Nacional". — Otkad niste bili u gradu? — Pa, otprilike dvadeset meseci. Međutim, i ovaj jedan Jan biće mi dovoljan za vrlo dugo vreme! Već sada čeznem za svojim Indijancima u prašumama ... — Ceznete? Za čim? — Sasvim jednostavno, za prirodom. Naučila sam ne-mo razgovarati s drvećem, kamenjem, životinjama i ka-pima rose. Kod Indijanaca se malo govori, ali se svi ra-zumemo. — Vi živite među divljim Indijancima. Zašto vas kao belkinju ne ubiju? — Indijanci su drugačiji nego što se o njima govori; osim toga, ja sam žena, a žena je poput zmije bez olrova, poput oružja bez šiljka. Zbog moje plave kose zovu me "beli polumesec". Sva plemena znaju za mene, svi me poznaju pod tim imenom, a kad menjam plemensko pod-ručje, svuda me dočekaju veoma Ijubazno. — Kako ste udeveni? Nosite li pantalone? — Kojegta! Najčešće sam gola ili nosim kecelju oko bokova. Poglavica plemena u kome sada živim pozvao me je da mu postanem treća žena ... — Zaboga! Niste, valjda, pristali? — Još nisam, no lepo bi bilo postati poglavicina treća žena! Kao treća žena morala bih najmanje raditi. Osim toga, mogle bismo sve tri tući poglavicu ... — Stvarno? — Da, zašto ne? Kad neki Indijanac ne postupa is-. pravno sa svojim ženama ili ih zlostavlja, one ga isiuku! Pošto je dobio batine, mora napustiti kuću, otići do reke i tamo Cekati čučeći. Ne dođe li po njega do večeri ni jedna njegova žena, mora tu noć i sve sledeće noći provoditi u muškaračkoj kući te potražiti sebi nove žene. Možda su ti strogi običaji doprineli tome da su Indijanci pravi džentl-meni ... Međutim, moram i to kazati, pleme ne ostavlja nikoga na cedilu, čak ni one koje izbegava ili koji su teško bolesni. Mene su dvaput ugrizle otrovne zmije, na ne-koliko dana sam izgubila pamćcnje, no Indijanci su me negovali i izlečili biljkama koje su žvakali i zatim ih stavIjali na rane... — Vama su poznate moje knjige. Šta znaju Indijanci o pomisli da čovek potiče iz svemira? — Dopustite da vam odgovorim legendom koja se priča u plemenu Kajato. To pleme živi na gornjem Ksinguu u državi Mato Groso. Uostalom, sva plemena znaju lu ili slične legende ... Dakle, daleko odavde, na nekoj stranoj zvezdi, zasedao je indijanski sud i odlučio da se promeni prebivalište. Indijanci počeše kopati rupu u tlu, sve dublju i dublju, dok nisu izašli na drugu stranu svoje planete. Poglavica se prvi bacio u tu rupu i nakon duge hladne noći prispeo na Zemlju, ali tu je otpor vazduha bio tako jak da ga je odbacio u njegov stari zavičaj. Poglavica je izvestio plemenski sud o svom doživljaju, ispričao da je video lep plav svet s mnogo vode i s brojnim zelenim šumama, te je savetovao da svi Indijanci pođu u taj svet. Sud je odlučio da se posluša poglavicin savet i naredio Indijancima da od pamučnih pahuljica napravc dugu užad. Po tim
užadima spustili su se u rupu, vrlo polako, kako ih Zemlja ne bi opet odbacila. Budući da su sporo uronili u Zemljinu atmosferu, velika seoba je uspela i od tada žive na Zemlji. U poćetku je još, pričaju Kajotoi, preko užeta postojala veza sa starim zavičajem, no jednog dana je zao čarobnjak presekao uže, i od tada čekaju da ih potraže na Zemlji i ponovo sretnu braću i sestre iz stare domovine ... — Govore li Indijanci još o zvezdama? — Ne o zvezdama, već sa zvezdama! Ćeslo scde satima nepomično u krugu, drže se kao u beskrajnom lancu za ramena i ne govore ni reči. Upita li nakon takvih sedeljki neko ko je sve sudclovao u tome i šta su upravo radili, neće dobiti - sasvim sigurno — nikakav odgovor, no od' žena sam saznala da muškarci razgovaraju s nebom. — Znači, mole? — Ne, vode neme razgovore s nekim tamo gore! — u legnu gospođa Bareto ramenima i pokaza prema tavanici. — Recite mi, postoje li još kod divljih Indijanaca obredi :ii ritualni predmeti koji ukazuju na bilo kakvu vezu sa svemirom? — 0, da! Postoje pcrnati Ijudi, Indijand, koji se od glave do pete oblepljuju perjem kako bi ličili na ptice, koje se tako lako mogu dići u svemir. Postoje i bezbrojni tipovi maski koje se, ako se samo hoće, sve mogu protumačiti u vašem smislu. Iz mnogih maski izbijaju višestruko račvaste grane — poput vašin antena na pećinskim crtežima! Ćesto se Indijanci i umotavaju polpuno u slamu, kao bi tom maskeradom postali slični svojim legendarnim praocima! Žoao Ameriko Pere, naš istaknuti istraživač indijanske kulture, nedavno je obelodanio nekoliko slika Indijanaca Kajapo u plemenskoj ritualnoj odeći koje je snimio još 1952. godine — dakle davno pre Gagarinovog prvog sve-mirskog leta! Čim se vide ti snimci, odmah se, dabomc, pomišljanaastronaule.Kajopi — kojisenesmejuzameni-ti sa Kajatoima! - žive na jugu države Para uz reku Fresko. Žoao Ameriko Pere Ijubazno mi je stavio na raspo-laganje snimke Kajapoa u njihovom "ritualnom ruhu", kako bih ih objavio u ovoj knjizi (slika 20.). Snimio ih je u indijanskom selu kraj reke Fresko, južno od Pare. Su-očen s tim zaista zbunjujućim prerušavanjem, smatram važnim još jednom posebno ukazati na to da je Pere slike snimio još 1952. godine: u doba kad svima nama (a da i ne govorim o divljim Indijancima!) astronautska odeća i op-rema još nisu bili nimalo bliski. Jurij Gagarin je svojim
20. — Snimci Indijanaca Kajapo, kojeje dr Žoao Ameriko Pere načinio 1952. godine
svemirskim brodom "Vastok I" prvi put obleteo Zemlju 12.4.1961. godine, i tek nakon togdogadaja postali su nam astronauti u svojim odelima tako dohro poznati kao lutke u izlozima tekstilnih trgovina! - Kajapoima u njihovim slamnatim kopijama astronautskih odela nije potreban nikakav komentar, osim napomene da muSkarci log ple-mena, kao što izveštava Pere, nose od pradavnih vremena to "ritualno odelo" u svečanim prilikama. Ni legendi Kajapoa, koju prenosi Žoao Ameriko Pere, nij'e potrebno nikakvo tumačenje. Pereu ju je u selu Go-rotire na obali Freska ispričao Indijanac Kuben-Kran-Kein, stari plemenski savetnik, koga zovu Gvaj-Baba, mu-iirac. Evo lcgende koju je ispričao taj mudrac: "Naš narod je živeo u velikoj savani, daleko od ovog kraja, odakle se mogao videti planinski lanac Pukao-Ti čiji su vrhovi bili okruženi maglom neizvesnosti, a ta ne-izvesnost nije ni do danas razotkrivena. Sunce, umorno od svoje daleke dnevne šetnje, leglo je na zelenu ledinu iza sumarka, a Mem-Baba, izumitelj svih stvari, pokrio je svojim ogrtačem, punim visećih zvezda, nebo. Kad neka Aezda padne, Mcmi-Keniti pređe ncbo i vrati je na pravo mesto. Za to se brine Memi-Keniti, večni slražar. Jednog dana, stigavši iz planine Pukao-Ti, u seloje prvi put došao Bep-Kororoti. Imao je na sebi 'bo' (slamnato )delo sa slika), koji ga je pokrivao od glave do pete. U ruci e nosio 'kop', gromovito oružje. Svi iz sela pobegoše, ;nestrašivši se, u šikaru, muškarci nastojahu zaštititi žene : decu, a nekoliko ih pokuša zaustaviti napadača, no njihovo oružje bilo je slabo. Svaki put kad bi svojim oružjem dodirnuli Bep-Kororotijevu odeću, popadali bi u prašinu. Ratnik kojije stigao iz svemira morao se smejali krhkosti -nih koj'i su mu se suprotstavili. Da bi im dokazao svoju snagu, podigao je svoj 'kop', uperio ga u drvo ili kamen i Jnuštio ih. Svi su verovali da im Bep-Kororoti želi na taj način pokazati kako nije došao da ratuje s njima. To je dugo potrajalo. Vladala je velika zbrka. Najsmcliji plemenski ratnici pokušavahu pružiti olpor, ali i oni su se napokon morali pomiriti s prisuinošću Bep-Kororotij'a, jer on nije vređao njih ni bilo koga drugog. Njegova lepota, sjajna bela koža, nežnost i Ijubav prema svima postepeno su očarali sve i privukli ih k njemu. Svi stekoše osećaj sigurnosti, te se sprijateljiše. Bep-Kororotiju se svidalo da rukuje našim oružjem i da uči kako bi mogao postaii dobar lovac. Napokon je ru-kovao našim oružjem veštije nego najspretniji članovi plemena i bio odvažniji od najodvažnijih iz sela. Uskoro je Bep-Kororoti prihvaćen u pleme kao ratnik, a onda ga jejedna mlada devojka izabrala za muža i udala se za njega. Dobiše sinove i kćer koju prozvaše Nio-Pouti. Bep-Kororoti je bio pametniji od svih, pa je stoga počeo podučavati ostale ncpoznatim stvarima. Naveo je Ijudc da sagrade 'ng-obi', onu kuću za muškarce, kakvu danas imaju sva na5a sela. U njoj su mugkarci pričali mladićima o svojim pustolovinama, te su itl tako učili kako se moraju ponašati u opasnosti i kako moraju misliti. Kuća je, zapravo, bila škola, a Bep-Kororoti je bio učitelj. U 'ng-obiju' su se razvili ručni radovi, poboljšalo se naše oružje, a sve zahvaljuj'emo velikom ratniku iz sve-mira. On je utemeljio 'vcliku sobu', u kojoj smo ras-pravljali o brigama i ncvoljama svog plemena, le se tako ostvarilo bolje uređenje kojcje svima olakšalo rad i život. Često su se učenici odupirali i nisu iš1i u 'ng-obi'. Onda bi Bep-Kororoti obukao svoj 'bo' i potražio učenike, oni mu se tada višc ne bi mogli odupreti, pa bi se brzo vratili u 'ng-obi', jer su jedino tu imali sigurnu zaštitu. Kad je lov bio težak, Bep-Kororoti bi uzeo svoj 'kop' i j ubijao životinje ne ozledivši ih. Lovcu je uvek pripadao najbolji komad mesa, no Bep-Kororoti, koji nije jeo se-osku hranu, uzimao je samo onoliko koliko mu je trebalo da prehrani svoju porodicu. Njegovi prijatelji se nisu sla-gali sa tim, no on nije menjao svoj stav. S godinama se promenilo njegovo ponadanje. Više se nije družio s ostalima, hteo je biti u svojoj kolibi. Kad bi, međutim, napustio kolibu, uvek bi išao na bregove Pukao-Ti, odakle je stigao. Jednog dana je poslušao volju svog duha, kojoj više nije mogao odoleti, i napuslio je selo. Okupiojesvoju porodicuJedinoNio-Pouti nijebila tujer )e bila odsutna, i žurno je krenuo. Prolazili su dani, a Bep-Kororotija nije nigde bilo. Iznenada se, međutim, opet pojavio na seoskom trgu i počeo ispušlati strašne ratničke poklike. Svi pomisliše da je poludeo i htedošc ga umiriti. No, kad
su mu se muškarci hteli približiti, doSloje jo strašne borbe. Bep-Kororoti nije upotrebio svoje oruže. ali telo mu je drhtalo i ko bi ga dodirnuo, srušio bi se n'irtav na zemlju. Ratnici su umirali jedan za drugim.Borba je trajala danima, jer su se popadale grupe ratnika mogle ponovo dići, pa su neprestano pokušavali svladati Bep-Kororotija. Sledili su ga do planinskih vrhunca. Tu se dogodilo nešto čudovišno, pred čim su svi zanemeli. Bep-Kororoti se unazad povlačio do ruba Pukao-Tija. Svojim 'kopom' je uništavao sve šlo mu se našlo u blizini. Pre ncgo što je stigao do vrhunca planinskog tresao drveće i grmlje pretvorilo se u prah. Tada je, međutim iznenada odjeknuo silan prasak, od kojeg se potresao čitav kraj, a Bcp-Kororoti je nestao u vazduhu, cn plamenim oblacima, dimom i grmljavinom. Taj događaj, koji je uzdrmao zemlju, iščupao je grmlje s korenjem iz tla i uništio divlje plodove, nestalo je divljači, lako da je pleme počelo gladovali. Nio-Pouti, koja se udala za jednog ratnika i rodila mu sina, a koja je — kao što se zna — bila kćerka nebeskog Bep-Kororotija, reče svome mužu da zna gde bi se mogla naći hrana za celo selo, no trebalo bi da je on sledi u brda prema Pukao-Tiju. Na njeno nagovaranje prikupi njen muž hrabrost i pođe za njom u područje Pukao-Ti. Tamo ona poiraži u kraju Mem-Baba-Kent-Kre neko posebno stablo i sede na njegove grane, držeći pri tome sina u krilu. Zamoli muža da savije grane sve dok njihovi vrhovi ne dotaknu tlo. U trenutku kad su grane dodirnule tlo, na-stadejaka eksplozija, a Nio-Pouti nestade među oblacima, dimom i prašinom, munjama i grmljavinom. Mužje čekao nekoliko dana, većje klonuo i umirao od -gladi, kad začu prasak i opazi da stablo opet stoji na predašnjem mestu. Njegovo iznenadenje beše veliko, žena mu je ponovo bila tu, a sa njom i Bep-Kororoli; doneli su i velike korpe pune hrane kakvu on nije znao ni bilo kada video. Nakon nekog vremcna nebeski čovek opet je seo na čarobno stablo i ponovo naredio da se grane saviju do tla. Stablo je nakon eksplozije opet nestalo u vazduhu. Nio-Pouti se vralila sa mužem u selo i objavila Bep-Kororotijevu zapovest: neka se svi odmah presele i po-dignu svoja sela pred Mem-Baba-Kent-Kreom, mestom na kojem će dobijati hranu. Nio-Pouti je kazala i to da se semenje voća, povrća i žbunja mora sačuvati do kišnog perioda, kako bi se tada moglo staviti ponovo u zemlju i doneti nov rod. Tako je nastala kod nas zemljoradnja ... Naš narod se preselio do Pukato-Tija i živeo tamo u miru, kolibe naših sela posiajale su sve brojnije, te su se s bre-gova mogle videti sve do obzorja ..." Tu kajaposku legendu, koju je preneo istraživač in-dijanske kulture Žoao Ameriko Pere, dao sam da mi se doslovno prevede s portugalskog. Kolikoje stara legenda, toliko je staro i slamnato astronautsko odelo koje Indi-janci nose u znak sećanja na pojavu Bep-Kororotija.
VI Retkosti, neobičnosti i spekulacije Operacija lobanje: 2000. godine pre n.e. — Hirurgija mozga za čovečanstvo i svemirske letove — Biotehnika budućnosti — KonstruiSe se kiborg! — Ogromni skokovi astronautičke tehnike — Poruka na "Pioniru F" - Šta kaže dr Frenk Drejk — Brže od svetlosti — Mojsije je upo-trebljavao laserske zrake — Mlazni pogonski uređaj na Uskršnjem ostrvu? — Bića sa antenama, astronautskim odelima i gasnim maskama — "Gvozdeni čovek" u Ko-tenforstu kraj Bona — Gromada od ugljenika i nikl čelika u Salzburgu — Cipela stara 15 miliona godina — Prokletstvo faraona — Rentgenski zraci olkrivaju tehničke dodatke na egipatskim mumujama — Ljudi u mlađem kamenom dobu sagradise Mesečevu opservatoriju — Odakle je stigla ba-nana? — Uroi crne krvi — Da li su Ijudi u kameno doba poznavali pismo? — Bogovi-pčele — Žlvot je stariji od Zemlje — Obrazovni kursevl za Ijude kamenog doba — Da li su Indijci pre 3000 godina odlazili na svemirska puto-vanja? — Podvodna naselja pred Bahamskim arhipelagom — Pokolj životinja u
praistorijskom dobu — Pec'ine u Kan-heriju — Spekulacije! — Ezekijelujebllopoznatosvemirsko vozilo! — Razgovor s Jozefom F. Blumrihom — Moja po-tajna želja. Američki diplomata E. G. Skvir pronaSao je 1863. go-dine u Kuzu, na andskoj visoravni u Peruu, Ijudsku lo-banju koja potiče iz 2000. godine pre n.e. Na temenu je izvađen pravougaoni komad kosti. Skvirje svoj nalaz dao francuskom anlropologu Polu Broki (1824—1880), kojije prvi lokalizovao dar govora ujednoj vijuzi prednjegmozga (Brokova vijuga). Brokaje u šupljoj lobanji pronašao šest žičica, tankih popul vlasi, te dijagnostikovao infekciju kosti, koja ga je navela na zaključak da je na toj lobanji za pacijentovog živola zacelo izvršena neka operacija. Prema tome, operacije lobanje nisu nikakav epohalni medicinski zahvat našeg doba. Ćudno je samo što se i savremcni Ijudi užasavaju kad čitaju izvešlaje o opera-cijama mozga: ta trebalo bi da svi budu srećni 5to medicina ostvarujc napredak koji bi mogao osluboditi čovečanstvo starih patnji. Hteo bih ukazati na činjenicu da pri tim nastojanjima humane medicine važan "stimulans" u is-traživanju jesu i bitne potrebe budućih astronautičkih planova. U "Metropoliten Dženeral Hospitlu" (Klivlend, SAD) radi neurohirurg, profesor Robert Dž. Vajt. Istraživački cilj tog starca, značajnog za hirurgiju mozga, je da se operativnim zahvatima na mozgu stane na kraj nevolji čovečanstva: udaru kapi. Vajt se oslanja na istraživanja svojih lokijskih kolega sa Univerziteta KEO, koji izvode operaciju tako da ohlade mozak na šest stepeni: pri te-lesnoj temperaturi od 36 stepeni ostaju za operaciju moz-ga na raspolaganju samo iri minute. Vajt već nekoliko godina obavlja eksperimente na ohlađenim majmunskim mozgovima. Vest da je pri tim eksperimentima uspeo mozak majmuna, odvojen od tela, održati u životu tri dana, našla se na prvim stranicama medicinskih stručnih ča-sopisa. Vajt je snabdevao taj odvojeni mozak na taj način što jc njegove krvne žile spojio s vratnim arterijama živog pripadnika iste vrste. Herber L. Šreder, koji je prisus-tvovao jednom eksperimentu, izveštava: "Izolovan majmunski mozak živi. Emituje električnu struju akcije kao i svaki živi mozak. Može imati oscćaje, bolove, strah ... Možda i spava, možda sanja. Deo koji je lu još preostao od majmunske ličnosti ne može videli, ni čuti, ni njušiti, ni pipati. Mozak ne može primati nikakve informacije iz spoljašnjeg sveta, jer su svi osećajni živci prekinuti. Ne može ni bežati, jcr više nema tela koje bi izvršilo njegova naređenja. No može zapovedati, jer je životno središte nedirnuto i dobro snabdeveno krvlju — krvlju drugog majmuna. Niko ne zna šta se zbiva u takvom mozgu, jer se još nije uspelo odgonentuti pismo njegovih etektričnih struja. Stoga je on i za naučnike samo orga-uzovana gomila miliona i miliona nervnih ćelija koje maju izmenu materija i emituju struje." Saradnici profesora Vajta smatraju da se funkcije moz-ga, odvojenog od tela, odvijaju tačnije i brže nego u mozgu koji je "opterećen" cclim organizmom: kad je izdvojen, oo je još samo središte uskladištenih informacija koje je primio iz udova i organa — ali je potpuno nedirnut i sposoban je da reaguje, da pokreće nove akcije. Neizbežan rezullat takvog niza eksperimenata je spaja-ie odvojenog mozga s kompjutcrom. Tako je kalifor-nijski stručnjak za mozak, dr Lorens Pineo, zamenio delić majmunskog mozga kompjuterom: tom međuspojenom tehnikom mogao je upravljati pokretima prednjih udova životinje. Profesor Žoze Delgado sa Univerziteta "Jel" pošao je korak dalje: mladoj majmunici Pedi spustio je nekoliko sondi u središte agresivnosti u mozgu te umetnuo, osim toga, sićušan odašiljač ispod kože na glavi. Kad bi se Pedi razbesnela, Delgado bi ptitisnuo nekoliko dugmadi na kontrlonomuređaju,imajmunica — koja,inače,pri celom tom postupku nije trpela nikakve bolove! — postala bi odmah krotka kao jagnje. Londonski hirurg mozga, profesor Žil Brajdli, radi sada već na Ijudskim mozgovima. Jednoj oslepljenoj starici usadio je osamdeset sitnih elektroda u meku moždanu masu, i starica opet razaznaje geometrijske likove! — Na univerzitetskoj klinici u Nju Orleansu stavljenesu trojici muškaraca elektrode u središte pohote: pomoću koman-dnog uredaja, koji nose u džepu od pantalona ili ga skri-vaju pod jastukom, oni mogu odmah biti sasvim spremni za polni čin. Možda ti tehnički afrodizijaci imaju veliku budućnost s obzirom na muškarce oštećene stresovima ... Biotehnika (bioinženjering) još je vrlo mlad izdanak medu ustaljenim naučnim granama, ali se brzo menja pod pritiskom polreba. Biotehnički razvoj se nalazi tek na početku. Da li će uspeti da
stvori kiborg — kombinaciju odvojenih mozgova i kompjutera? Bezsumnje. Uostalom, dr R. M. Pejdž iz Vašingtona, upravnik Istraživačke la-boratorije američke mornarice, započeo je ozbiljnu ras-pravu o projektu da se kompjuter hrani mislima, plano-vima i naredbama preko izdvojenih mozgova, oslobođenih svih uticaja. Kada će se ostvariti taj projekat? Profesor Robert L. Sinšejmer (Kalifornijski institul za tehnologiju, Pasadena, SAD) daje sveobuhvatan izveštaj o šansama naučnog istraživanja: "Istorija prirodnih nauka i tehnike pokazala je posebno u ovom veku da su se naučnici gotovo uvek prevarili — naročito konzervativni — kad su predviđali tempo kojim će se nova saznanja naučnog istraživanja pretvoriti u prak-su." Svakako da će se roditi kiborg, jer je jedino desetak milijardi nervnih ćelija, sa stotine milijardi ćelija u pot-pornom tkivu nervnog sistema, u stanju da sve znanje i spoznaje sadašnjice sačuva i iskorisli za budućnost. Šta zapravo skriva u sebi onih 1300-1800 grama naše moždane mase, pokazaće se tek na kraju tih širokih novih istraži-vanja. Ujedno će kiborg dokzati da se do sada koristio neprestano samo dclić ogromnog skladišta naših sivih ćelija. Koliko su važni za čovekovo zdravlje proučavanje moz-ga i hirurgija mozga, verovatno je jasno samo po sebi bez bilo kakvog komentara. Medutim, koliko su ti rezultali istraživanja humane medicine važni i za buduće svemirske letove, takođe je sasvim jasno. Za tehnički poduhvat pre-ma zvezdama postoje dve mogućnosti. Ne uspeju li se u narednim decenijama izraditi pogonski uređaji koji će svemirske brodove nositi gotovo brzinom svetlosti (=300.000 km u sekundi), tada je putovanje Ijudskih as-tronauta nemoguće čak i do najbliže zvezde: Proksima Kentauri; ona je udaljena od nas 4,3 svetlosne godine, a svemisrki let koji traje 3000 zemaljskih godina apsurdna je predstava. Vreme, koje se isprečilo kao ogromna pre-preka pred uspehom svemirskih letova, možese, medutim, preskočiti kiborgom. Odvojen mozak, snabdeven hran-Ijivim materijama sa svežom krvi i priključen na kompju-ter, biće komandna centrala svemirskog broda. Prema mišljenju Rodžera MekGovena, naučnog praktičara, ki-borg će se jednom razviti u elektronsko "bićc" čije će se funkcije programirati u odvojenom mozgu i tamo pre-tvarati u zapovesti. Kibrog ne stari, ne oboleva, ne dobija kijavicu, nema nikakvih rupa u pamćenju: bio bi to idealan komandant svemirskog broda. A nepremostiv jaz izmedu nas i zvezda, što ga čini more vremena, tada bi bio pres-kočen... Skokovi u razvoju astronautičke tehnike toliko su og-romni da treba podseliti na to kako je prva merenja u blizini Meseca izvršila 13.9.1959. godinesonda "Luna II" bez Ijudske posade! Samo deset godina kasnije, od 1969., na Mesec kreću po voznom redu svemirski brodovi sa Ijudskom posadom. U proleće 1973. godine Hjuston će napustiti "Skajlab", prva svemirska stanica, "mezimče" Vcrnera fon Brauna. Dok se pri svim dosadašnjim letovima "Apola" štedeo svaki kilogram težine — za kilogram korisne težine upo-trebljava se 5180 kg goriva — "Skajlab" će na svom četvoronedeljnom putovanju kroz svemir pružiti već takav komfor kakav zamišljaju pisci naučne fantastike: on je 14 m dugačak i 6,6 m širok, a astronautima će biti na raspo-laganju radna soba i sobica za spavanje, čak i kabina za kuvanje, snabdevena rezervorom sa 3000 litara vode. U frižiderima će biti uskladištena tona odabranih životnih namirnica. Astronauti neće biti u neprekidnoj vezi s Hju-stonom samo, kao do sada, preko radija i televizije, već će moći na 160 rolni teleprinterskog papira otkucati be-žičnim teleprinterom na Zemlju rezultate svujih naučnih zadataka. Kako astronauti više ne bi morali obavljati nuž-du uvek u iste pantalone, "Skajlab" ima i poveći orman sa 60 odevnih predmeta. Šta bih sve čuo da sam 1968, u "Sećanjima na bu-dućnost" predvideo taj "Skajlab" za 1973. godinu! Prva letelica koju su izradili Zemljini stanovnici zato da napusti naš Sučev sistem, u martu 1972. godine — s rampe za lansiranje u Kejp Kenediju — bila je amarička i Jupiterova sonda "Pionir F", a pošla je na putovanje koje će možda, potrajali 100 miliona godina. Nakon 360 dana, krajem februara 1973, "Pionir F" proći će kraj najveće i planete u našem Sunčevom sistemu: Jupitera (obim ek-vatora 143.640 km). Budući da mu jc masa 318 puta veća od Zemljine, Jupiter je veći od svih planeia zajedno. Tada će "Pionir F" napustiti naš Sunčev sistem.
Već je polazak sonde teške gotovo 300 kg doneo za astronautičku tehniku senzaciju: sonda se morala tro-stcpenom rakelom "Atlas-Kentauri" ubrzati na 52.000 km na sat, kako bi se postigla balistička kriva koja vodi vrlo precizno mimo Jupitera. Time su srušeni svi brzinski re-kordi. "Pionir F" ima jednu novost, poscbno značajnu za razvoj tehnikc. Budući da u blizini Jupilera Sunčcvo svetlo ima samo 1/27 snage kakvu ima na Zemlji, nisu sc mogle ugradili baterije koje sakupljaju sunčanu cnergiju. Za "Pionir F" konsiruisana je prvi put sićušna atomska elek-trana! Reaktori koriste plutonijum-238-dioksid, a stvo-rena energija ćc, sa svojim obiljem vata, biti dovoljna da se s puta dugog 28 bilijardi (=101 ) km, šalju na Zemlju radio-signali. Mene ovde toliko ne zanimaju merni podaci što će ih poslati "Pionir F", ma koliko oni bili važni na početku razdoblja u kojem ćc se izvidati i ispilivati spoljnc planete. Mene zanimaaluminijumsko-zlatna plaketa koja se nalazi na "Pioniru F"! Američki astrofizičari i egzo-biolozi Karl Sagan sa Univerzitela "Korncl" i Frenk Drejk iz Američkog aslronomskog istraživačkog ccntra postigli su kod NASE da se u sondi učvrsti aluminijumska ploča presvučena zlalom i dimenzija 15,20 x 29 x 1,27 cm, kako
21. — Zlatno-aluminijumska plaketa koju je "Pionir F", kaoporuku nepoznatim razumnim bićimaponeo na svoje putovanje dugo 9461 bilion godina bi vanzemaljska razumna bića, koja možda susretnu "Pi-onir F", mogla s te ploče saznati informacije (slika 21.). Tekst poruke nije se mogao sastaviti ni na jednom nama poznatom svetskom jeziku, jer bi on, sasvim sigurno, bio nerazumljiv. Sagan i Drejk izmislili su znakove koji bi — prema njihovom gledištu — morali biti razumljivisvim misaonim bićima. 0 čemu treba da izvesli plaketa? Odakle stiže "Pionir F"? Ko je poslao "Pionir F' u svemir? Kad je krenuo "Pionir F"? Koja je matična pla-neta? Kao slika koja se ne mora dešifrovatiJerje poznaju sva razumna bića, u podnožju ploče prikazano je Sunce sa svojih devet planeta. - Udaljenost planeta od Sunca na-značena je binarnim brojčanim simbolima. Ako, na pri-mer, Merkurova udaljenost od Sunca iznosi desel binarnih jedinica — izražena sa 10 10 — onda je Zemlja udaljena 26 jedinica (=110 10) od Sunca. Budući da je binarni brojčani sistem "jezik" svih logički napravljenih kompju-tera, mogla bi ih, kažu Sagan i Drcjk, nepoznata razumna bića najlakše razumeti. — Na desnoj strani plakete še-matski je ugraviran obris "Pionira F" na putanji Zemlja-Jupiter. Ispod njega stoje go muškarac i gola žcna, mu-škaracje u znak miroljubivosti podigao dcsnu ruku. — Na levoj strani vidi se položaj Sunca sa 14 linija, kosmičkim izvorima energijc, koje treba, s obzirom na položaj Sunca, da objasne takođe binarnim oznakama datum polaska i zavičajno mcsto sonde. — Kao ključ za odgonetanje svih saopgtenja nacrtan je na levom gornjem rubu vodonikbv atom, čija je jednaka građa nepobitna u svim svetovima. Da bi neka ncpoznata razumna bića (ako misle tehnički!) mogla proračunati lelesnu veličinu žene, treba talasnu dužinu vodonikovog atoma u spektralnoj analizi (koja na plaketi simbolično izbija iz Sunca linijom dugačkom 20,3 cm) pomnožiti s binarnim brojem 10 00, koji jc
obeležen kraj žene i odgovara brojci 8; 8 x 20,3 = 162,4. A to bi bila visina Eve s plakete: 162,4 cm! U Njujorku sam susreo dr Frenka Drejka. Upitao sam ga zašto je aluminijumska ploča presvučena zlalnim slo-jem. — Sonda može tcorijski prevaliti 28 bilijardi kilome-tara. Može putovati i 3000 svetlosnih godina (jedna svet-losna godina predstavlja udaljenost od 9461 bilion kilo-metara koju prevali svetlost za jednu godinu). Ako smo hteli postići da našu plaketu i nakon tog dugog pulovanja može još neko odgonetnuti, morali smo je plemenilim metalom zaštiti od korozije. Najjeftiniji je bio zlatom presvučeni alimunijum. — Kome su namenjena saopštenja na plaketi? — Bilo kojim inteligentnim bićima koja, možda, jed-nom otkriju sondu i tadaje ispitaju i protumače. Međutim, već i samu činjenicu da smo "Pioniru F" mogli dati da ponese sa sobom kosmičnkog poslanika Sagan i ja oce-njujemo kao ohrabrujući znak da je naša civilizacija zainteresovana za budućnost, da ne čeka samo znakove iz svemira, već i šaljc obaveStenja. Smatram poduhvat Sagana i Drejka pravom prilikom da se mudrim naučnicima na dalekim planetama "doture" irtformacijc. Šta onda, medutim, ako ta plaketa s "Pionira F" upadne u neku kulturu koja ne zna ništa o binarnom brojčanom sistemu i kompjuterskoj tehnici? Hoće li tada nepoznata
svemirska braća smatrati zlatno-aluminijsku ploču ču-desnim poklonom bogova s neba? Hoće li, možda, naša nepoznata braća tada učiti svoju decu kako se mogu izra-diti slične "slike"? Hoće li napraviti kopije i postaviti ih u svojim hramovima? Hoće li kasnije i tamo, negde u sve-miru, arheolozi tvrditi kako se radi o ritualnim pred-metima? Šta li se sve još može učiniti s plakelom iz Kejp Kenedija? Ako naučnici 1972. godine Salju u svemir na sjajnoj plaketi dvoje golih bića naše vrslc, te sunce, linije i kru-gove, zašto ne bi i neka vanzemaljska bića, udaljena od nas 3000 svetlosnih godina, mogla poslati nama slične poruke ili njima primcrene varijacije? Postavim li plaketu s "Pi-onira F" kraj jedne indijanske zlatne ploče iz plemena Inka i uporedim li znakovc pod lupom, tada se moram pitati zašto se napokon svi ti krugovi, linije, rombovi, kvadrati i tačkaste linije ne počnu posmatrati očima Ijudi izsvemirskog doba i ispitivati. Možda se mogu i odgonet-nuti (slika 22.) Zar mogući uspeh ne bi bio dovoljna nagrada takvom trudu? U "Sećanjima na budućnost" bojažljivo sam nagovestio mogućnost da brzina svetlosti nc mora biti bezuslovno gornja granicabrzine. Tu lakoumnu napomenu propratilo je ledeno ćutanje — ta svi znaju da je Ajnštajn dukazao kako ne postoji niita bržeod svetlosti. Ajnštajnjedokazao da je svetlost univcrzalna konstanta, ali u svojoj formuli uzima u obzir faktor "t" - vreme. Taj faktor "t" uslovljava gornju brzinu: na primer, prolazi li vreme u nekoj raketi. prema stanju kretanja sporije ili brže, menjaju se i uda-Ijenosti, pa se, dakle, pomiče i gornja granica brzine svet-losti. To nije nikakav prigovor tcoriji relativnosti, koja odlučno i za sva vremena dokazujc da se telo koje se kreće sporije od svellosti nikada ne može primenom konačne energije dovcsti clo brzine svetlosti. Ali, šta onda ako se primeni beskonačna energija?
Danas fizičari i astronomi potvrđuju, zapravo, da brzi-na svetlosti nije gornja granica sveg kretanja. Profesor dr U. A. Viler sa Univerziteta u Prinsetonu u SAD, svakako istaknut poznavalac opšte teorije relativiteta, a ujedno i supronalazač vodonikove bombe, dakle: nipošto fantast — zamislio je model "superprostora" u kome vreme i brzina svetlosti gube svoje vrednosli. Ma koliko to zvučalo besmisleno, u superprostoru svemirski brodovi bi se bez gubit.ka vremena mogli naći na bilo kom mestu. Mogu li se, dakle, teorijski uočiti sve mogućnosti me-đuzvezdanih putovanja? Možda. Jednom u budućnosti. Sa subatomskim česticama tahionima, luksonima i tardioni-ma ulazi u vidokrug fizičara nov, subatomski svet: sve te česlice krcću se brže od svetlosti u svom inercijalnom sistemu ("inercijalni sislem" je referentni sistem u kome sc ne javljaju nikakve sile inercije, u njemu materijalna tačka, bez uticaja sila, miruje ili se jednolično kreće). Tahioni, luksoni i tardioni neprestano se kreću brzinom većom od brzine svetlosti. Dakle, za te česticeviše nevrede dosadašnji proračuni energije,jer su one "po prirodi" brže od svetlosti. Naš svel, u kome je brzina svetlosti apsolutna referentna veličina za gornju granicu ubrzanja, je jedan inercijalni sistem, a svet tahiona, luksona i tardiona sa svojim brzinama većim od brzine svetlosti je drugi iner-cijalni sistem. To danas znaju fizičari, no i astronomi su otkrili da brzina svetlosti nije apsolutna granica ubrzanja. Jedna britanska istraživačka grupa s Oksfordskog univerziteta, pod vođstvom Dž. S. Alena i Džefrija Adina, došla je nakon dvogodišnjih ispitivanja do zaključka da se elektro-magnetska polja u Rakovoj maglini u sazvežđu Bik, kreću, zacelo, brzinom od 600.000 km u sekundi. 0 toj prvi put utvrđenoj dvostrukoj brzini svetlosti izvcstio je javnost američki stručni Časopis za fiziku "Natura". Ta nova otkrića za sada su samo prve indicije o mo-gućim beskonačnim ubrzanjima. Kolikoje proSlo vremena od doba kad se alom smatrao najmanjom česticom sa svojstvima hemijskog elementa i koliko je siaro saznanje da se svaka količina materije sastoji od nezamislivo velikog broja atoma? Tek 1913. godine stvorio je danski nobelovac Nils Bor (1885-1962) svojim modelom atoma (Borov model atoma) osnovu savremene atomske teorije. Danas sc atomska energija, dobijena iz vezivne energije protona i neutrona u atom-skom jezgru, koristi u industriji. Atomska energija može samo zadovoljiti svetske potrebe za energijom. Covečan-astvo je, užasnuvši se, postalo svesno te efektivne primenc sasvim nove fizičke zamisli kad su SAD u januaru 1952. godine izazvale na Maršalskom arhipelagu eksploziju prve vodonikove bombe — koja je takode proizvod atomske energije i svojom "atomskom pečurkom" jo5 zasenjuje njeno miroljubivo korišćenje. Taj primer, koji nam je toliko blizak, vrlo je lep dokaz o tome kako brzo mogu prva otkrića, kad ih maštovito primenc tehničari, dovesti do efektivnih rezultata. Nesumnjivo, zvezdc su nam se, pošto su otkrivene čestice bržc od svetlosti, opet malo približile... Ne baš tako davno pisci utopijskih romana opremali su tajanstvenc sile mlaznim oružjem koje je moglo izbugiti rupe u zidovima, spržiti oružje, ispariti Ijude. Ti zraci danas postoje. Poznati su svakom detetu kao laserski zrad. Celu tu uistinu veliku tajnu prcdstavlja uredaj koji iznu-] đenom emisijom zračenja kristala pojačava svetlosne zra-| ke. Brzi tehnički razvoj odavno je rubine, koji su se upo-1 trebljavali u početku, zamenio drugim čvrstim telima, pa i gasnim smešama, koje neprestano emiluju svetlost. U žarištu sočiva nastaju takve jačine polja da isparavaju i teško topljivi metali. Ti zraci koji se usmeravaju na mikro-skopski sitne taCke, koriste se ne samo za pojačavanje svetlosti u astronomskim teleskopima i za nesmelano od-ržavanje radio veza već i sasvim rutinski u fabrikama satova kako bi se u vrlo tankim metalnim pločicama pro-bile sićušne rupe. Pri operacijama očiju tim zracima se "zavaruje" odvojena mrežnjača. Više nije nikakva tajna da se na Istoku i Zapadu eksperimentiše sa laserskim puš-kama i topovima. Možda ni ideja o laserskim zracima nije baš sasvim nova? Ćini mi se da u Drugoj knjizi Mojsijevoj, 17. poglavlje, 10-12. stih, tekst prilično jasno ukazuje na primenu la-serskog oružja: "Mojsije, Aron i Hur uzađoSe na vrh brda (10). 1 dok bi Mojsijc držao ruke uzdignutc, Izraelci bi nadjačavali; a kad bi ruke spustio, nadjačavali bi Amalečani (11). Ali Mojsiju ruke napokon klonu. Zato uzeše kamen, staviše ga pod njega, i on sede, dok mu Aron i Hur, jedan s jedne, a drugi s druge strane, držahu ruke, tako da mu izdržaše do sunčevog zalaska."
Šta se tu zbivalo? U bici protiv Amalečana Izraelci bi pobeđivali samo dok bi Mojsije na brdu držao ruke uzdignute. No uz-dignute ruke umornog Mojsija, koji je upravljao bojem, nisu mogle samc posebno pomoći, a nisu postale "opa-snije" ni kad su ih poduprli vcrnici. Stoga petpostavljam da je Mojsijc držao u uzdignutim rukama neki prilično težak, za boj bitan predmet. Sa svog brda video je obe neprijateljske strane. Kad bi svojim mlaznim oružjcm do-dirnuo Amalečane, pobedivali bi njegovi Ijudi, a kad bi spustio ruke (time ujedno i mlazno oružje), uspešno bi napali Amalečani koji su se borili staromodnim oružjem. Ta moja spekulacija nalazi jak oslonac u istom poglavlju, u 9. stihu, jer se tamo kaže da je Mojsije stajao na vrhu brda, "sa Stapom Božjim" u ruci. Nije li, ako se tako posmatraju slvari, logično da u bici protiv Izraelaca dolazi do obrta kad Mojsije, umorivSi se, spusti mlazno oružje? U "Povratku zvczdama" pokazao sam jedan petroglif sa Uskršnjeg ostrva, koji prikazuje neki čudan lik, pola ribu, pola čoveka. U međuvremenu mi je jcdan čitalac (Horst Has), upućen u tehniku, skrenuo pažnju na to da bi se kod tog crteža na tlu Uskršnjeg ostrva moglo, vrlo verovatno, raditi o prikazu mlaznog pogonskog uredaja: može se pretpostaviti da je na "glavi" crteža otvor za ulaz vazduha; suženje iza njega bilo bi ulazna rešetka za pogonsko gorivo, trbušasto proširenje komora za sagorevanje i komora pod pritiskom sa suženjem prema izlaznom otvoru za strujanje gasa visoke brzine, dokseucrtanazvezdamožeprotumačitikaosimbol iskrc za paljenje ... prema tome ceo crlež bio bi stilizovan model pogonske mlaznice. "Mada se crtcž uglavnom ne podudara s aerodinamičkim oblikom", piše mi Horst Has, "mogli bi se možda, na osnovu lačnih mercnja onih verovatnih staza za sletanje u dolini Nace, izvesti i neke indicije o svojstvima letelice itd." Smatram da bi se arhcolozi napkon morali posave-tovati sa svojim kolegama s neke tehničke visokc škole! Uskršnje ostrvo ostaje put zagonetki: istraživanja se ispalte! U svojoj knjizi "Phanstastique ile de Paques" Frensis Mazir izveštava o iskopavanju koje jc iznelo na videlo glavu ncpoznatog tipa: dok su glave svih kipova golobrade, tu glavu ukrašava brada, a ima facetnc oči kakve imaju insekti (i kakve su poznate sajapanskih plas-tika "dogu"). Najviše zbunjuju, rtiedutim, dve motke što izbijaju iz glave. Ako neko tvrdi da sc tu radi o nckakvim simbolično prikazanim živolinjskim rogovima, onda je to hitac u prazno: na Uskršnjem ostrvu nikada nije bilo rogatih životinja! Čak ni duhoviti praistorijski vajar nije imao nikakvog uzorka prema kome bi mogao nabiti Coveku rogove! Vcćje i glupo poricati da su praistorijski umetnici — hez bilo kakve mašte! — oblikovali antene kakve su videli kod bogova koji su stigli do njih iz svemira Luis Pauels i Žak Berger izveštavaju iz sasvim drugog kutka sveta o tehnički obeleženim neljudskim bićima! U planinama Hanan (Narodna Republika K-ina) otkriveni su granitni reljefi koji prikazuju bića u ronilačkim ili astro-nautskim odelima sa "slonovskim rilicama". Upravo se postavlja pitanje da li su te rilice bili uredaji za disanje. Tumači takvih nalaza odbadće to pitanje kao apsurdno, jer su rilasta bića, smatra se, živela oko 45.000 godina pre n.e. — Svaki takav nalaz morao bi izazvati uznemirenost, jer čini sve verovatnijim praistorijsku posetu nepoznatih astronauta. Treba li se držati starog kalupa? U Delhiju postoji stari gvozdeni stub, koji ne sadrži fosfor ni sumpor, te ga zbog toga ne mogu razoriti uticaji vremena. — Ne mora se baš uvek napustiti opljačkani Zapad da bi se doSlo do isto tako čudnovatih otkrića! U Kotenforstu, nekoliko kilometara zapadno od Bona, stoji gvozdeni stub koji tamošnji Ijudi, kao šlo mi piše dr Haro Grubert iz Kelna, od pradedovskih vremena nazivaju "gvozdenim čovekom". Taj gvozdeni stub viri 1,30 m iz tla, alise — prema raznim procenama i merenjima magnetnog otpora — navodno nalazi 28 m u zemlji. Na delu koji štrči iz tla primećuje se lagano površinsko raspadanje usled delovanja vremena, ali — začudo — nikakvi tragovi rđe. Prvi put se taj stub pojavljuje u jednoj potvrdi iz 14. veka, a spominje se kao seoski medaš. U neposrednoj blizini tog gvozdenog stuba nalazi se izgrađen kameni sistem hod-nika i ostaci rimskog vodovoda, koji, međutim — što je
čndo nad čudcsima! — ne vodi u uobičajenom smeru Ajfel-Bon ili Ajfel-Keln, već pod pravim uglom prema 'iubu. Za sada niko ne zna šta da se radi s tom dugačkom pravouglom motkom, a u tom kraju se mnogo zna o gvožđu! Zar ne bi metalurzi na nekom putovanju u Indiju morali posvetiti pažnju gvozdenom stubu u dvorištu hra-ma u Delhiju, te ispitati nije li od slične legure kao i čudni međaš u Kotenforstu? Na osnovu takve provere mogle bi se dobiti indicije o starosti oba stuba, jer mišljenje da je "gvozdeni čovek" nekakav seoski medaš smatram apsur-dnim. Zašto bi se taj gvozdeni stub nalazio 28 m u zemlji? 1 Srednja Evropa je mogla biti dlj "božjih poseta"; a time bi već "gvozdeni čovek" dobio svoj smisao ... 1 u Salzburgu postojijedna retkost! Johanes fon Butlar izveštava: "Ko zna rešiti tajnu kocke doktora Gurlta? To je naj-čudnija tvorevina kojaje ikada otkrivena u nekoj ugljenoj gromadi iz tercijera, u kojoj je bila zatvorena milione godina! Ta gotovo besprekorna kocka pronađena je 1885. godine. Oko njene sredine protezao se dubok urez, a dvc paralelne površine bile su zaobljene. Sastojala se od tvrde legure ugljenika i nikl čelika, a težila je 785 g. Količina sumpora u njoj bila je premala da bi se kocka mogla smatrati prirodnim piritom, koji se tu i tamo pojavljuje u upadljivo geometrijskim oblicima. Naučnici se nikada ni-su mogli složiti oko porekla te kocke. Do 1910. godine čuvanaje u Salcburškom muzeju, a ondaje na čudan način nestala. Zagonetka nad zagonelkama!" Ako ta kocka potiče iz tercijera, mogu samo upitati: zar su majmuni znali da proizvode čelik? U klancu Fišer u Nevadi pronaden je u jednom vodo-ravnom sloju uglja otisak cipele. Otisak potplata tako je j'asan — izveštava Endru Tomas — da se razaznaju čak tragovi jakog konca. Starost tog otiska cipele procenjena je na 15 miliona godina. "Ćovek se pojavio tek posle 13 miliona goclina. Ili, drugim rečima, primitivni čovek se — prema opšte prihvaćenom mišljenju — pojavio pre dva miliona godina, a tek pre 20.000 godina počeo je nositi cipele! Ćiji to otisak noge, dakle, može biti? 1 na to pitanje mogu odgovoriti samo pretpostavkama: ili su majmuni izrađivali sebi cipele i pleli potplate (tada horizontalni zanat nije najstariji zanat na svetu!), ili su pre više miliona godina Zemljom šetala bića koja su već poz-navala cipele kao vrlo svrsishodne omotače nogu ... Godine 1972. englcski arheolog, profesor Valter Bra-jan Emeri, pronašao je u jednom podzemnom hodniku kod Sakare u Egiptu grumen krečnjaka. Kad ga je razbio, izašlaje na videlo statuica Ozirisa, boga Sunca. Iznenada se profesor Emeri stresao i srušio. Srčani infarkt! Dva dana kasnije umro je u kairskoj klinici. Bio je dvadeseta žrtva "prokletstva faraona". Kakve se to dosad nepoznate sile skrivaju iza tih tajan-stvenih smrtnih slučajeva, od kojih su svi zabeleženi u spisima? Mogu li se dosad neutvrđeni oblici energije aktiv-irati čim neki čovek dodirene to prokleto nasledstvo? Takva spekulacija dobija prilično čvrstu podlogu kad se zna da se tek u poslednje dve godine pomoću rent-genskih zraka utvrdilo da na mumijama, koje se od počet-ka 20. veka nalaze u Kairskom muzeju, postoje vrlo čudni predmeti. "Junajted Pres Internešenal" preneoje izveštaj rukovodioca jedne grupe arheologa, Džemsa Harisa iz En Erbora u Mičigenu: na telu Setija 1 (umro 1343. godine pre n.e.) rentgenski zraci su otkrili na levoj podlaktici sveto oko; Tutmozis III (umro 1447. godine pre n.e.) nosi na desnoj podlaklici neku tehničku spravu koju istraživači označavaju kao zlatnu kopču; kraljica Notmet nosi na prsima četiri sićušne statue i ovalan kamen. — Svi ti "dodaci" nisu se dosad mogli videti, jer su mumije pre-svučene debelom crnom i smolastom pastom. Tek su rent-genski zraci otkrili te tehničke silnice koje će se, zacclo, uskoro pojaviti kao običan nakit u arheološkoj literaturi. Kao što izvešlava Džems Haris, kairskc vlasti još nisu odlučile da li se ti dragoceni i dosad nepoznati nalazi smeju ukluniti sa mumija. Može sc samo poželeti da se to istraživanje nastavi pomoću svih tehničkih sredstava. Mo-žda nauka zna rešenje zagonetke zašto su u telesne šuplji-ne, iz kojih su izvađeni organi, smešteni mali tehnički | predmeti ... Možda će se tek raskrinkati prokleistvo la-raona... Kad su faraoni gradili svoje piramide kraj Nila, evrop-ska istorija nije još ni počela. Prve evropskc "gradevine" nastale su od megalita, a najpoznaiija — u Stounhendžu, u Engleskoj — cilj je tirusta
iz celog sveta. Prufesor Alek-sander Tom iz Oksforda, koji je ispitao gortovo 400 lakvih megalilskig zdanja, izjavio je novinarima "Vell Sonlaga": Čovek iz mladeg kamenog doba imao je golovo nevero-vatno znanje o asironomiji i geometriji." Tomje ustanovio da su neka od tih zdanja tipične opservalurije za pos-matranje Meseca i da su Ijudi kamenog doba mogli "pro-računati rezultate kakve danas proizvodi kompjutcr". Ta-ko su Ijudi u mlađe kameno doba (4000-1800. godine pre n.e.) znali izračunati svakodnevnu izlaznu tačku Meseca uz minimalna odslupanja od nekoliko lučnih sekundi! To izgubljeno znanje ponovo jc otkriveno 3000 godina ka-snije! — Te tvrdcnje se podudaraju sa saopštenjima pro-fesora dr Rolfa Milera, koji je dokazao da su Ijudi ka-menog doba sve svoje megalitske monumente usmeravali prema zvezdama. Kako se naše školsko znanje.o Ijudima iz mlađeg ka-menogdoba kojisu,eto,teknaučilikakosemožebušiti kamenje da bi izradili kamene sekire; koji su brusili prve noževe od kremena ili opsidijana; koji su tek započeli sa uzgajenjem životinja i prvim uzgajanjem mnogobrojnih korisnih biljaka; koji su upravo izašli iz pećina i sagradili primilivna naselja — kako se, dakle, to školsko znanje možeuskladitistekovinamatako razvijenekulture!?Jesu li tupi stanovnici pećina imali neke vrlo mudre učitelje? A ako su ih imali, odakle su oni stigli? Uvek iznova nailazimo na takve neuskladenosti! Već hiljadama godinaje u svim tropskim i suptropskim podru-čjima na na5oj Zemlji poznata jedna ukusna hrana: bana-na. Indijska saga priča o "divnom kandaliju" (=banana grmu), koji su "manui", vrhovni duhovi i zaštitnici čo-večanstva s nekc druge zvezde, razvijenije od Zemlje, doneli na našu planetu. Medutim, grm banane ili bananino drvo uopšte ne postoji! Banana je jednogodišnja biljka, koja se ne razmnožava semenjem (koga nema), već mla-dicama. Tako gledajući banana je problem: nalazi se i na najusamljenijim ostrvima u Južnom moru. Kako je "na-stala" ta korisna biljka, tako važna za prehranu čovečanstva? Kako se, budući da nema semena, proširila širom Zemlje? Jesu li je "manui", o kojima izveštava indijska priča, doneli s neke druge zvezde — kao svuda primenlJivu hranu? Na jezeru TItikaka u Boliviji, na ostrvima obraslim trskom,žive Uroi, koji osebi kažudaje njihovnarodstariji od Inka, štaviše da su poslojali već pre To-Ti-Tua, ne-beskog oca kojijestvorio bele Ijude. Nepokolebljivo ivrde da nisu Ijudi, jer imaju crnu krv, a živeli su još onda kada se Zemlja još nalazila u tami: mi nismo poput ostalih Ijudi, jer smo došli s druge planete". Malobrojni Uroi, koji još postoje, izbegavaju bilo kakav dodir s okolinom. Ponosno i uporno brane svoje drugačije biće kao nasleđe koje su doneli s neke planete...
Dr Aleksander Maršak iz harvardskog arheološkog muzeja "Pibodi" ispitao je hiljade i hiljade kostiju, komada slonovače i kamena, koji — svi bez razlike — pokazuju iste šare: tačke, vijugave crte, krugove. Do sada se smatralo da se radi o ukrasima. Maršak kaže: "Verovat-nije je da se radi o pismu koje izražava belcške o Mesečevim menama i zvezdama. Svi pregledani predmeti potiču iz razdoblja od 10.000 do 30.000 godina pre n.e." Šta je to opet? Zašto su se Ijudi kamenog doba bavili astronomskim prikazima? Ta smatra se da su imali pune ruke posla kako bi, neumrono loveći, pribavili sebi do-voljno hrane. Ko ihje podučio takvim radovima? Da li im je neko dao uputstva o takvim posmatranjima koja su bila daleko iznad njihovog "nivoa"? Jesu li pripremili beleške radi očekivane posete iz svemira? U Hramu fresaka u Tulumu u Meksiku arheolozi koji se bave proučavanjem Maja (Ridfild, Landa, Kodžlud, Rojs), gotovo se stidim to napisati, otkrili su bogove — pčele! Iz literature se ne saznaje ništa o pčelinjoj državi i njenoj hijerarhiji, spo-
"Bogom-pčelom " nazivaju i pčela
arheolozi ovo neobično ,
biće iz Tuiuma u Meksiku. Čudna
minje se samo da su "Ah-Muzenkab" bile velike pčele i vladale nad ostalima. Na reljefu "bogapčele" ne zapaža se, medutim, ni najmanja sličnost sa pčelama! Tu leži potrbuške neko biće (zacelo ne pčela), podbočeno na raširene ruke, a u te ruke bi najbolje pristajale palice za upravljanje. Obuvene noge kao da opslužuju pedale. Oko "boga-pčele" je obilje tehničkih pojedinosti kojima nije mesto ni u jednoj košnici! — Da li je iko, ko ne nosi naočnjake, sprcman da u tom biću prepozna boga-pčelu? Da su umetnički tako nadarene Maje samo hteli, dočarali bi arheolozima boga-pčelu čije bi zujanje mudroj gospodi još i danas odjekivalo u uhu (slika 23.). U Kodeksu Tro-Kortezianusu u Madridu takođe po-stoji bog-pčela. Opet leži potrbuške ncko ružno biće, opet su ruke raširene, a na ledima su dve bombe klasičnog oblika, sa širokim vrpcama i fitiljom (slika 59.). 0 mad-ridskom bogu-pčela nesumljivo če se kazati: Pa to nisu bombe, to su pčelinja krila! Otkad pčelinja krilca izgledaju kao bombe? — Da budem iskren: nije mijasno kako to da
24.U ovo ružno biće sa svojim dvema bombama, svrsranoje u literaturi kao "bog-pčela"
bogovi-pčele zuje kao tehnička čudovigta kroz literaturu o Majama! Dr Karl Sagan predložio je pre nekoliko godina da se naša susedna planeta Venera učini podesnom za pre-bivanje Ijudi, i to na taj način da se iz svemirskih brodova oduva u vruću Venerinu atmosferu nekoliko stotina tona modrih algi (Cyano Phycae). Modre alge su tako otporne da im toplota ne može nimalo naštetiti, a sposobne su da se razmnožavaju strašno brzo i u ogromnim količinama te da proizvedu uistinu neverovatno mnogo kiseonika. Sa-gan polazi od toga da bi kiseonik obogatio Venerinu atmosferu i ohladio površinu planete, tako da bi, brzo se smenjući, oluje i kiše učinile tlo plodnim. Ćini se da je astrofizičar Sagan na pravom tragu: u taložnom stenju u Transvalu u južnoj Africi, starom 3,5 milijardi godina, otkriveni su najstariji dokazivi ostaci živih bića na Zemlji. Njihov razvojni stepen odgovara stepenu modrih algi koje danas žive! Ali, pre 3,5 milijadri godina na našoj planeti nijejoš bilo nikakvog organskog života. Paleontolog H. D. Flag sa Univerziteta u Džizenu smatra da je život stariji od Zemlje! Nije li, verovatno se ipak smemo upitati, i naša plava planeta pripremljena za budući život i naseljavanje isto-varivanjem modrih algi? 1 ko je pokrenuo taj biološki proces preobražaja s lako određenim ciljem? U proteklih pet godina jedna američko-iranska grupa bavila se isko-pavanjima u Tejp Jašiju, 250 km južno od Kermana. Tejp Jašiju su oko početka nove ere napustili stanovnici. Bračni par, K.K. i Marta Lamberg-Karlovski, oboje antropolozi, našli su velik broj umetnina od bronze s primesama ar-sena, koje poliču najkasnije iz 3500. godine pre n.e. Ma-terijali koji se priznaju bronzanom dobu — izmedu mla-đeg kamenog i gvozdenog doba — su bakar, kalaj i olovo. Arsen se javlja u prirodi u krhotinama kobalta, ili, spojen . s drugim elementima, u mnogim mineralima. Vrlo teško se može zamisliti kako su primitivci izlučivali arsen radi bronzanih legura. Ako su, medulim, za stare topioničare bronze održavani kursevi radi usavršavanja, trebalo bi, ipak, potražili majstora koji ih je vodio ... Kod porodice Springsgut u San Salvadoru, El Salvador, video sam staru posudu Maja, na koju je pečenjem utisnuta neka pri-padnica Maja sa aparatom za letenje prikopčanim na le-đima. Taj lik nosi oko trbuha vrlo širok pojas, a za njega su pričvršćeni agregati. — Sasvim slično biće ukrašava i jednu vazu u Turskom muzeju u Carigradu. — U Ameri-čkom muzeju u Madridu postoji vaza koja se pripisuje kulturi Naca. Prikaz na toj 17 cm visokoj i S cm širokoj vazi razlikuje se uglavnom samo po tome što je tu na-slikana neka "majka-boginja", zapravo astronautkinja ko-ja je obavila oko irbuha širok pojas; ramena i bedra su joj opasana s dva remena; kao nešto sasvim prirodno, boginja nosi na ledima svoju spravu za letenje. — Ćini se da je sećanje na leteće sprave za jednog čoveka, tzv. "roket bilts", ostavilo svoje traguve tako reći na celoj zemaljskoj kugli ...
Po nalogu američkog Ureda za istraživanje svemira profesorica Rut Rejna sastavila je izveštaj koji počiva na tumačenju indijskih sanskrilskih tekstova. Prema njenim podacima, Indijci su oko 3000. godine pre n.e. poleteli u svemir kako bi se na Veneri spasli pred potopom što im je zapretio. Ti sanskrilski tekstovi izloženi su na Univer-zitetu u Pendžabu... Ćuvaša — tatarsko-finskog naroda u Sovjetskom Sa-vezu, koji žive s leve i desne slrane srednje Volge — ima danas još oko milion i po.Govorni jezik im je samostalni ogranak turskog. Lubomir Zafirov, brazilski jezikoslovac koji proučava jezik Inka, ustanovio je da Čuvaši još i danas imaju u svom jeziku oko 120 složenih reči Inka! One dobijaju svoje precizno objašnjenje pomoću 17U jedno-stavnih čuvaških reči. . Pre svega, kaže Zafirov, očuvale su se reči iz mitologije Inka. Evo nekoliko primera: Virakoča = dobar duh iz svemira Kon Tiksi Ila Virakoča = vladar najvišeg porekla, sja-janpoput munje, dobri duh iz svemira Ćuvaš = bog iz svetlosti Poznavaocima čuvaSkog jezika, koji razumeju i jezik Inka, rado dajem adresu profesora Lubomira Zafirova, a kako je ne bih morao slati pojedinačnim pismima, ob-javljujem je ovde: Cabca Postal 6603 Sao Paulo, Brazil. UNESCOV list izvestio je 1972. gudine o senzacio-nalnim otkrićima do kojih su došli američki arheolog Menson Valentine i podvodni istraživač Dimitri Ribikot' neposredno pred obalom Bajamskih ostrva Biminija i Androsa. Naišli su na podvodna naselja sa zidinama du-gačkim od 70 do 250 m. Gradevine, koje se nalaze na dubini većoj od 6 m, prostiru se na prostoru od 10U kvadratnih kilometara! Postoje uporedni zidovi, duži od 600 m! Težina jednog jedinog kamena, dugačkog 5 m, iznosi 25 tona. Naučnici sa Univerziteta u Majamiju procenjuju starost tih zdanja na 7000 do 10.000 godina prc n.e. — svakako, posluživši se metodom pomoću C-14! Dakle, prema dosadašnjim arheološkim podacima, u doba kad su nastala ta podvodna zdanja, još nisu mogle biti sagrađene piramide kod Gize, nije još "živeo" sumerski ep "Gil-gameš"! Ribikof je uveren da će ta bahamska otkrića, pošto se podvrgnu temeljnom istraživanju, svojom stvar-t nošću daleko nadmašiti svu maštu kojoj danas možemo Idati krila. Neki temelji dosežu do dubinc od 80 m! Da li je otkriveno mesto Allantide u Allantskom okeanu? Mene to ne bi iznenadilo ... Na jeclnom zasedanju hemičara u Los Andelesu dr Džon Lindi Anderson iz Šatanuge u Tenesiju izjavio je da su njegovi eksperimenti s radioaklivnim ugljenikovim izo-lopom C-14 pokazali odstupanja od datuma koje spomi-nje nauka. On je, kako bi bio siguran, ponovio ekspe-rimente s različitom opremom na stotinama organskih predmeta, no rczultati na istom predmetu bili su različiti. Za arheologeje metoda pomoću C-14,još i danasjedini merodavan poslupak za određivanje starosti. Kako neko može biti tako slep i tako krut? Severno od Ferbanksa na Aljasci, u dolini Jukon, vi-sokoprilisne pumpe i bageri prilikom ispiranja zlata iz-vadili su iz dubine zcmlje duboko smrznute mamute duge dlake. U smrznutim želucima bilo je lišća i trave koje su životinje upravo pojele. Mladi su ležali kraj starih, mla-dunci kraj majki. Profesor Frenk K. Hajben, arheolog sa Univerziteta u Novom Meksiku, kaže: "Toliki broj ži-votinja ne može odjednom uginuti na prirodan način!" Nakon obavljenih ispitivanja ustanovljeno je da su ži-votinje zaista naglo uginule i odmah se smrzle, inače bi se videli kakvitakvi tragovi raspadanja. Blizu Ferbaksa je pronađeno, osim toga, 1766 čeljusti i 4838 kostiju stopala jedne jedine vrste bizona. Ko je tu organizovao lov na krupnu divljač? 1 kakavje razlog mogao bili promeni klime, usled čega su se za nekoliko sali smrzle životinje koje su još malopre pasle? Kada sam 8. novembra 1968. godine iznajmio auto-mobil pred hotelom "Tadž Mahal" u Bombaju, da bih se odvezao na jug prema Kanheriju blizu Malabarske obale, mamilamejejedna turisučkaatrakcija: hteo sam videti 87 pećina u stenama, koje sc u vodičima zovu i "hramovi u stenama". Međutim, kada sam obišao te katakombe visoke do 15 m, već mi je tada bilo jasno (pre nego šlo sam bilo 5ta znao o pećinama pod Ekvadorom i Peruom) da su
te pećine - usečene u prirodan kamen, pretežno granit, koje kao prave kuće imaju nekoliko spratova - zacelo služile sasvim drugačijoj svrsi nego što su verski obredi. Ta pred bogovima dostojnim obožavanja ne treba bežati duboko pod zemlju i prinositi žrtve na oltarima u pećinama. Ne, takva silna zdanja stvaraju samo bića koja traže zaštitu pred nekom silom. Na zidovima antracitne boje, katkad sjanim i iritirajućim, vajarska umctnička dela prikazuju životni put Šive (sanskrit: vernik). Siva, simbol razaranja kao spasa, čini s Brahmom (silom koja stvara sve svetove) i s Višnuom (koji seveć u Vedama spominje kao "prožimatelj") indijsko trojstvo, Trimurti. Koračajući kroz te ogromne dvorane, divio sam se i čudio tavanicama koje nose stubovi o,d šupljikavog granita, a na njima su majstorski reljefi. Opet sam morao -slušati da je vreme nastanka tih ne-verovalnih građevina sporno, no pripadnici raznih na-učnih disciplina drže da su slvorene pre džaina, pedstav-nika religije kojaje nastala pre budizma, pola milenijuma pre n.e. Uzorci tog litanskog građevinskog oslvarenja mo-gu se opet naći samo u mitovima i legendama, a oni govore da su se božji sinovi, pogto su doživeli poraz u ratu sa Kuruima, najstarijim narodom u zapadnoj Prednjoj Indiji, povukli u pećinska utvrđenja. Džaini znače na sanskritu "pobednici". Jesu li prividno poraženi u ratu napokon postali ipak pobednici, jer su bili tako mudri da su se na vreme povukli u pripremljene pećine? Mislim da je tako bilo, jer indijska mitologija govori vrlo uverljivo o tome da su pećine ukopane u stenama zato da bi sc mogao naći zaklon pred silama koje su iz svemira, s neba, pretile živima. Privatni naučnik dr Bernard Džekobt upućuje u svojoj knjizi "Kad su bogovi bili mnogobrojni" na najveću in dijsku grupu pećina — 150pećinauDžumarunavisoravni Dekan, 27 pećina u Adšanti i 33 pećine u Elori. i '1. U nepoznato Nudim jednu spekulaciju za koju sam u ovoj knjizi izneo neke indicije. doba je u dubinama galaksije došlo do bitke među čovekolikim razumnim bićima. 2. Poraženi u toj bici beže u svemirskom brodu. 3. Budući da im je poznat način razmišljanja pobednika, postavljaju "zamku" na taj način što ne sleću na planetu koja je "idealna" za njihovu egzistenciju. 3. Poraženi odabiraju planetu Zemlju, koja u pore-đenju sa njihovom zavičajnom planetom pruža samo pri-hvatljive, ali nikako idealne uslove za život. U novoj atmosferi poraženi još godinama nose gasne maske kako bi se privikli na novu, zemaljsku smesu vazduha (odatle šlemovi, rila, školjke za disanje itd. na pećinskim crte-žima). 5. Iz straha pred svojim progoniteljima, a opremljeni svim tehničkim sredstvima, oni se ukopavaju duboko u zemlju, stvarajući mrežc lunela. 6. Da bi potpuno zavarali protivnika, oni podižu na petoj planeti našeg Sunčevog sistema (dakle, ne na Zem-Iji!) lehničke uređaje i odagiljače koji emituju šifrovana saopštenja. 7. Pobednici nasedaju na varku: brutalno uništavaju petu planetu. Divovska eksplozija razara tu planetu, a delovi njene materije stvaraju planetoidni pojas. (Pogleda li se karta naSeg Sunčevog sistema, vidi se da izmedu danaSnje čelvrle i pelc planetc — Marsa i Ju-pitera — zjapi "neprirodna" rupa od 480 miliona kilo-metara. Ta rupa, medutim, nije "prazna", u njoj jure sto-tine miliona malih i najmanjih komada stena, koji se ukupno označavaju kao "planetoidni pojas". Od pamtiveka astronomi odgonelaju kako je i zbog čega mogla "ekspiodirati" planeta između Marsa-i Ju-I pitera. Usuđujem se tvrditi: planete ne "eksplodiraju" same od sebe, njihove eksplozije neko izazove!) 8. Pobednik veruje da je uništio pobeđenoga. Povlači svoje svemirske brodove na zavičajnu planctu. 9. Uništavanjem pete planete poremetili su sc privre-meno odnosi sile teže u našem Sunčevom sistemu. Zem-Ijina osa pomiče se za nekoliko stepeni. Poslcdice su: ogromne poplave (priča o potopu ima kod svih naroda iirom sveta). 10. Poraženi izlaze iz prvorazredno izgrađenih kata-kombi i počinju slvarati na zemlji razumna bića. Na osno-vu molckularno-biološkog znanja poraženi "stvara" iz (postojećeg) majmuna čoveka na svoju sliku (Genetski kod, priče o stvaranju čoveka, "Božje" obećanje Abrahamu i ostalima da ćc njegovo polomstvo biti brojno poput zvezda na nebu itd.).
11. Bivši poraženi, a sada neograničeni vladari i stoga bogovi, zaključuju da je uspon i razvoj Ijudske rase pres-por. Dobro znaju da su bića koja su stvorili "jcdnaka bogovima", no priželjkuju brži napredak (Prva knjiga Mojsijeva, 11. poglavlje, 6. stih: "Ovo jc tek početak nji-hovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo šla god naume izvesti.") Bogovi, obuzeti nestrpljivošću, često su naprasni, a radi primera i podsticaja preživelima rado kažnjavaju i uništavaju svadljivcc i sve onc koji se ne vladaju prema datim bioluškim zakonima. "Moralnih" obzira zbog takvih radikalnih akcija čišćenja bogovi nemaju, jer se kao stvoritelji čoveka osećaju odgovornim za njegov budući razvitak. 12. Medutim, Ijudi se boje bogova i njihovih kaznenih ekspedicija, pogotovo zato što bogovi više nisu iz prvog pokoljenja: tu su njihovi sinovi i kćeri s kojima su se Ijudi smatrali već izjednačenima (dokaz: mitologija božanskih porodica). 13. Sada se čitave Ijudske grupe počinju zbog velikog straha pred božjim kaznama ukopavati u zemlju. Možda su te Ijudske grupe još imale oruđe koje su proizvele prema uputstvima bogova — oruđe kojim se, možda, lakše moglo obradivali stenje nego što to danas mogu zamisliti arheolozi. : 14. U stvari, danas se na našoj zemaljskoj kugli otkriva svake godine sve više i više ogromnih podzemnih pre-bivališta, koja — međutim — nisu istovetna s tunelskim sistemima u Ekvadoru i Peruu. Ti podzemni Ijudski gra-dovi, koji se neprestano otkrivaju, nesumnjivo su delo velikog broja ruku — nisu stvoreni uz pomoć savršenih tehničkih pomagala kakva je, recimo, toplotna bušilica. Takvi zaštitni rovovi, koje su sebi stvurili Ijudi zbog straha pred "uništenjem iz svemira", mogu se, na primer, naći na ovim mestima: San Augustin, Kolumbija: podzemna svetilišta sa spo-jenim hodnicima; Holuli, Meksiko: podzemni hramovi sa spojenim hod-nicima. (Nc smeju se brkati sa hodnicima, dugim kilo-metre, koje su izgradili arheolozi.) Derinkuja (Andolija, Turska): podzemni gradovi sa višespratnim "kućama" i velikim prostorijama za okup-Ijanje. 15. Ako su Ijudi, to jest naši preci, stvorili sebi ne-izmernim trudom i snagom svojih ruku odbrambena zda-nja ispod zemlje, nisu to učinili ni radi zabave, ni radi odbrane pred divljim živtinjama, ni radi slavljenja svojih religioznih ideala. Nisu to učinili ni zbog straha pred nekim stranim osvajačima: takva kopanja uz pomoć je-dnostavnog oruda i sirove Ijudske snage traju godinama. Uostalom, strani osvajači bi lako prisilili te budalaste branioce na predaju: bilo bi dovoljno da se postave pred ulaze u pećine. Opkoljene, izmorili bi ih glađu. 16. Mislim da posloji samo jedan razlog zbog kojeg su nastala podzemna zdanja izgrađena Ijudskom rukom, i to: strah pred napadima izvazduha! Ali ko je mogao napasti iz vazduha te čovečuljke? Jasno oni o kojima su znali iz predanja, to jest bogovi koji su u pradavno doba bili već jednom u poseti. Zbog ove smele spekulacije nudim glavu svakoj kritici. Na to sam se već navikao. Jetkija kritika i poruga ne mogu se sručiti na mene nego što su one nakon mog navodenja Ezekijclovih zapisa u "Sećanjima na budućnost". Moram ukratko ponoviti! Kod Ezekijela piše: "Godine tridesete, četvrtog meseca, petog dana, kad bijah među izgnanicima na reci Kebaru, olvorišese nebesa ... Pogledah, kad ono sa severa udario silan vihor, vclik oblak, bukteći oganj obavijen sjajem; usred njega, usred ognja, nešto nalik na sjajni metal. Usred toga nešto kao četiri bića, obličjem slična čoveku; svako od njih sa četri obraza, u svakoga četiri krila. Noge im ravne, a stopala kao u teleta; sevahu poput glatkog mesinga ... Dok ja po-smatrah, gle: na zemlji uz svako biće po jedan točak. Točkovi behu slični krizolitu, sva četiri istoga oblika; ob-likom i napravama behu kao da je jedan točak u drugome. U kretanju mogli su ići u sva četiri smera, a nisu sc morali okretati. Naplatnice im behu visoke, a kad bolje osmotrih, gle, na sve strane pune očiju. Kad bi bića krenula, krenuli bi s njima točkovi; kad bi se bića podigla sa tla i točkovi se podizahu ... 'Sine čovečji, na noge se digni, da s tobom govorim!' ... I ja za sobom čuh silnu tutnjavu. Slava sc Božja podigla sa svoga mesta. Čuh lepet krila onih bića — udarahu jedno o drugo — i snažnu škripu točkova šio se s njima kretahu."
Iz tog Ezekijelovog zapisa, koji sam delimično naveo, izvukao sam nekoliko pitanja koje nameće poznavanje naše današnje aslronautičke tehnike. Sve je to bilo vrlo lako pojmljivo, tumačenje se nepogrešivo nudilo. Kakvu li sam kritiku i izrugivanje morao trpeti zbog svoje sa-vremene cgzcgeze! Dvadeset osmog marta 1972. godine razgovarao sam u Hansvilu (SAD) sa Jozefom F. Blumrihom. Inženjer Blumrih, rodom Austrijanac, radi već 14 godina u NASI i upravnikje Konsiruktorskoprojektnogodeljenja u kome se na dasci za crtanje izrađuju nacrti budućih svemirskih stanica i proračunava svaka pojedinost. Blumrih je, na primer, sudelovao pri konstruisanju poslednjeg stepena "Saturna V", a planira i buduće orbitalne stanice u kojima će nekoliko astronauta nedeljama boraviti u svemiru. — U julu 1972. godine Blumrih je za svoje radove na "Sa-turnu" i "Apolu" odlikovan "Iksepšnal Servis Medaljom" od NASE — odlikovanjem kojeje NASAdala vrlo malom broju Ijudi. — Vi ste se u slobodno vreme bavili vizijama proroka Ezekijela. Zašto ste, s obzirom na svoj položaj, to činili? — Da budem sasvim iskren: iz protesta! Pročitao sam vašu knjigu "Sećanje na budućnost" s osećanjem nadmoć-nosti, svojstvenom čoveku koji od početka zna da sve to nije istina. Iz obilja materijala 5to ste ga vi predočili pro-našao sam u opisu tehničkih obeležja Ezekijelovih vizija područje na kome, da tako kažem, imam pravo glasa, jer sam najveći deo svog života proveo konstruišući i pro-računavajući avione i rakete. Uzeo sam, dakle, Bibliju kako bih pročitao celi tekst, uveren da ću vas već za nekoliko minuta pobiti i odbaciti. Niste mogli, jedno stavno niste smeli biti u pravu! Medutim, pažljivo čitanje je uskoro potkopalo moj'u sigurnost, a onih nekoliko mi-nuta pretvorilo se u dugotrajno inienzivno "korišćenje slobodnog vremena", u kome sam potanko razradio i obrazložio ono što sam našao u prvim satima. — Jeste li u svojim razmiSljanjima uzeli u obzir osobu proroka Ezekij'ela? — Razume se. S tri strane: njegovu ličnost uopšte, njegove sposobnosli kao izveštaća i napokon njegovo su-delovanje u opisanim dogadajima. Njegova ličnost utiče na široku opštu ocenu njegova izveštaja. Kao reporter ima izrazit dar zapažanja. Kao učesnik pomaže nam da od-govorimo na pitanje:je li on bio središtezbivanja? Budući da nije, postavlja se sledeće pitanje: a zaSto nije? — Do sada su se susreti Boga i čoveka, koji se opisuje u Starom zavetu, a koji uvek donosi sa sobom propratne pojave kao što su dim, buka, vatra, munja i potres, oz-načavali kao "ideogrami". Smatrate li mogućim, nakon svog proučavanja Ezekijela, da je stvarno doSlo do susreta između njega i nekih nepoznatih razumnih bića? Ako smatrate, na osnovu kojih ste bitnih indidja stvorili takvo mišljenje? — Odgovor na vaše prvo pitanje sasvim je odreden: da, m smatram! Međutim, ne slažem se s rečju "indicija": iz Ezekijelovog izveStaja se može prepoznati opšti izgled svemirskih brodova što ih on opisuje. Svaki inženjer, pot-puno nezavisno od izveštaja, može računski preispitati i rekonstruisati letelicu takvih svojstava. Ako se tada ispo-stavi da rezultat nije samo tehnički moguć, već da je u svakom pogledu vrlo svrsishodan i dobro odabran, zatim akose u Ezekijelovom izveštaju pronadu opisi pojedinosti i zbivanja koji se bezsuprotstavljanja podudaraju sa tehni-ćkim rezultatom ... tada se više ne može govoriti samo o indicijama! — Znam da ste o svojim razmišljanjima i proračunima na osnovu podataka proroka Ezekijela napisali knjigu. (Blumrihova knjiga izlazi u proleće 1973. godine u izdanju "Econ Verlaga".) Mogu li se, prema vašim proračunima, dobiti i podaci o razmerama i tehničkim načelima? — Na moje vlstito iznenadenje, uspeli su se dobiti prilično tačni podaci! Takvo ispitivanje na računskoin području se - baš zbog početne nesigurnosti - sprovodi parametarski, lo jest postepeno se varira niz uticajnih veličina. Pri tom je, dabome, nužna ekstrapolacija iznad današnjeg stepena tehnike, koja počiva delimično na teo-rijski poznatim mogućnostima, a delimičo na procenjenim vrednoslima. Ustanovio sam da Ezekijelov svemirski brod ima vrlo verovatne dimenzije i pripada stepenu tehnike koji će današnje čovečanstvo dostići tek za nekoliko decenija! — Ne bih hteo unapred olkriti rezultate vaših istra-živanja, ali sam, naravno, znatiželjan da li na kraju ostaju još neka otvorena pitanja. Možete li mi spomenuti bar dva? — Rado. Jedno pitanje se odnosi na dve prilično je-dnakovredne mogućnosti: sadrži li izveštaj mešavinu "pra-vih" vizija i stvarnih dogadaja ili donosi samo realna zapa-žanja? Drugo pitanje se
tiče stvarnog položaja hramova u koje je Ezekijel pobegao. Ni jedna od dve nagoveštene mogućnosli ne može se, zapravo, povezati s Jerusalimom. Odredivanje stvarnog položaja bilo bi, dakako, vrlo zna-čajno. — Znate li, dragi gospodine Blumrih, da ćete istra-živače Starog zaveta — i ne samo njih! — šokirati svojim logičnim proračunima i razmišljanjima? — Zacelo, šok je neizbežan! Nadam se ipak da ću trajanje tog šoka svesti na minimum na taj način što će se u mojoj knjizi nalaziti svi tehnički podaci koje sam kori stio pri proračunavanju i rekonstrukciji. U potpunosti predočavam te rezultate. Ko sumnja, mo.že dakle sam proveriti moj racl ili dati nekome da ga proveri. Pre-ispitivanje računa nije dugotrajan posao, a time će se već, u stvari, savladati najveći šok: jcdnostavno, ne prcostaje nikakav drugi izlaz! Dabome, tada će uslediti poduže raz-doblje adaptiranja na raznim područjima. Tu mi se ispunila potajna želja! Jedan istaknuti teh-ničar ozbiljno je razmotrio moje spekulacije i njihove dokaze. Ja želim da moji podsticaji na razmišljanje iza-zivaju isto onako kao i u Blumrihovom slučaju. No hteo bih i to da naučnici, ponekad vrlo oholi, skinu svoje mutne naočare i stave nova, jaka stakla, kako bi — kao Blumrih — ispitali ne nudi li maštoviti Deniken možda ipak neke puteve (a bez sumnje i zablude) na čijem se cilju može naći više prave istine nego na starim utabanim stazama koje se, ionako, samo vrte u krugu. Errare humanum est! ... poručuje Sofoklo (497-405. pre n.e.) preko svoje Antigone. Ta zar je tako teško, jar je sramota napustiti položaje koji se — najkasnije sutra! — više neće moći održati?
VII "Ono" ili setva u svemiru Ko ili šta je stvorilo univerzum? Ko ili šta je postavijo zvezde u svemiru? Ko ili šta upravlja "ručicom" u svemiru i zabavlja se time da sudara zvezde, izaziva eksplozije sunaca i meša cele galaksije? Ko ili šta je udahnulo život prvim bićima? Ko ili štaje htelo da nastanu razumna bića, da budemo onakvi kakvi jesmo? Ako je sve što postoji stvorio jedan jedini Bog, onda je laj Bog morao biti pavedan, svemoćan i dobar, jer je sve nastalo po njegovoj volji. Zašto taj svemoćni Bog dopušta ratove, zašto dopušta da teku krv i suze? Zašto taj bog dopušta da se ubijaju nevina deca? Ako taj mudri Bog želi da mu "služe" svi Ijudi, kao što govorevere, zašto dopušta najednoj jedinoj planeti 20.000 vera i sekti koje se u njegovo ime krvavo razračunavaju? Kako se može u ime tog Boga — koji je, kao što govore vere, nekad bio čovek pa stoga razume Ijude u sreći i nesreći — blagosiljati oružje neprijateljskih snaga radi pobede? Zar ne bi trebalo da mudri Bogda blagoslovsamo jednoj strani, onoj koja se bori uistinu u njegovo ime, po
njegovom nalogu i volji? Zašto mogu nitkovi i lupeži, gulikože i lažne sudije uživati jednaku sreću pod Božjim Suncem kao i dobra ." stvorenja? Kako može mudar i milostiv Bog dopustiti da se bogati bogate, a siromašni osiromašuju, kad su svi njcgova deca? Kakav je, uopšte, smisao namenio taj Bog razumnim bićima? Molekularni biolog Žak Mono, upravnik Pasterovog instituta u Parizu i dobitrnik Nobelove nagrade 1965. godine, uzbudio je i zbunio vernički svet svojom knjigom "Slučajnost i nužnost", pa se čak i ateistička levica po-bunila zbog njegovih postavki jer u njima naslućuje filo-zot'sko pretvaranje bioloških činjenica u zamenu religije. U svom delu Mono spominje tri stupnja koji su omo-gućili sav život: 1. Stvaranje glavnih hemijskih sastavnih delova živih bića na Zemlji: nukleotida i aminokiselina. (Nukleotidi su jedinjenja fosforne kiseline, nukelinskih baza i ugljenih hidrata, koji sejavljaju naročito ujezgrima ćelija. — Ami-nokiseline su organske kiseline koje su značajne kao građa belančevina.) 2. Na osnovu tih materija stvaranje prvih makromo-lekula koje se mogu ponoviti (makromolekule se sastoje od 1000 i više atoma). 3. Oko tih neograničeno ponovljivih struktura izgra-đuje se teleonomski aparat, sistem koji predstavlja suštinu: on dovodi do praćelije. Mono poznaje najnovija istraživanj'a molekularne bio-logije i genetike: pre milijardu godina pojavila su se u Zemljinoj atmosferi i Zemljinoj kori određena jedno-stavna ugljenikova jedinjenja (kao što je metan), a posle su se stvorili voda i amonijak; iz tih jednostavnih jedi-njenja nastale su brojne materije, među njima nukleotidi i aminokiseline, koje su napokon stvorile u prabiotičnoj pahulji prvi organizam, prvu ćeliju, a time i prvi život. To se dogadalo, dakle, u doba kad hemijski i fizikalni tokovi još nisu bili vezani za prisustvo živih bića. ("Povratak zvezdama, 32. strana i dalje). Onaj "mali ostatak" do razvitka homo sapiensa pretvara se u teoriju cvolucije u miran razvoj bez rcvolucionarnih zahvata. Suština Monoovih postavki je da se odlučan dogadaj u nastanku života zbio samo jedan jedini put. Mono sma-tra: "Ćovek napkon zna da je sam u ravnodušnoj ne-izmenljivosti univerzuma, iz koje je slučajno izronio. 0 njegovoj sudbini i dužnostima nigde se nije odlučivalo." Život kao lutrijski zgoditak prirode?! Ako misli tog ateisličkog profesora i imaju čvrstu naučnu osnovu, ipak ostaje bez odgovora ono odlučno pitanje: Koja prasila je pripremila hemijske malerije za nastanak života? Odakle su, dakle, prispeli dodaci za prasupu u kojoj jc prvi život plivao kao masna okca na goveđoj supi? Dabomc, nauka odgovara: Iz atmosfere! No taj mi odgovor nije dovoljan. PItam kao radoznalo dete: Aodakleje nastala atmosfera? — Iz omotača Zcmlje koja se hladila, sinko. — Aha, a odakle je nastala Zemlja? — Ona je deo Sunca, sinko. — ASunce? — Ono je deo Mlečnog puta,sinko. — A odakle potiče, molim vas, Mlcčni put? — On je deo svih ostalih galaksija u svcmiru, sinko. — A galaksije, odakle one potiču? — 0 tome postoje samo tcorije, sinko. Profesor Džordž Lemetr, fizičar i matematičar iz Bri-sela, uveo jc u raznolike rasprave vrlo neobičnu ideju o nastanku celog sveta. Prc milijardu godina sva materija univerzuma, kao leška masa, bilaje zgusnuta u praatomu, ćija ju je kohezija trajno stezala oko jezgra; ogromne sile su se sabirale i umnožavale tako da je ta grudva matcrije eksplodirala; rasprsnuvši se na milijarde i milijarade delo-va, ti komadi materije u dugom razdoblju konsolidacije su se okupili u beskrajno brojnim galaksijama. — Ruski fizičar Georg Gamov (1904), koji je preko Pariza i Lon-dona stigao na Univerzilet u Mičigenu, poznat je u svetu po svojim prihvatljivim formulacijama; prihvaćenu ideju o praeksploziji, koju naučno mnjenje danas smatra najve-rovatnijom teorijom o nastanku celog svcla, a time i svega živog, on je uveo u literaturu kao prihvailjiv pojam: "big beng (tres!) eksplozija". Da je taj način stvaranja propratio snažan prasak, polpuno jc uverljivo. Tres! Teorija o eksploziji ima, nasuprot svim ostalim te-orijama, tu prednost šlo se može "dokazati" takozvanim Doplerovim efektom. Austrijski profesor fizike Kristijan Dopler (1803-1853) otkrio je 1842. godine pri svim ta-lasima — bilo svetlosnim, bilo zvučnim — efekat koji je nazvan po njemu. Doplerov efekat se sastoji u promeni visine tona ako se kreću izvor tona ili posmatrač.
Poveća li se njihova međusobna udaljenost, ton postaje niži, sma-nji li se udaljenost, postaje viši. Ta pojava može se na primer, primetiti kad se približava ili udaljava lokomotiva koja žviždi. Pri svellosnim zracima, ako se izvor svetlosti kreće prema posmatraču, javlja se pomicanje spektra pre-ma plavoj buji, a kad se izvor svetla udaljuje od posma-trača, primcćuje se pomicanje prema crvenoj boji. Pomo-ću Doplerovog efekta može se izmerili brzina kretanja svih zvezda, jerje utvrdeno da zvezde svih galaksija imaju jednak hemijski sastav i mnogostruko jednake fizikalne uslove kao i zvezde u našem Mlečnom putu. Na osnovu tih proverenih činjenica astrofizičar Edvin Pauel Habl (1889-1953), proučavajući na opservatoriji Mont-Vilsun kosmičkc maglinc i zvezdane sisleme, otkrio je 1929. godinc da se, što su galak.sije dalje od nas, po-većava pomicanje prema crvcnoj boji. Hans Alfen, pro-fesor fizikc plazmc na Kraljevskoj tchničkoj visokoj školi u Slokholmu, tvrdi: "Galaksije se udaljavaju od nas brzi-nama kojc su srazmcrne njihovim udaljenostima od nas." Frekvencija svetlosti smanjuje se za jedan posto ako se izvor svetlosti udaljava od nas brzinom koja iznosi jedan posto brzine svetlosti (=gotovo 300.000 km/sek). Zami-slimo šaren dečiji halon koji još nije naduvan. Našaramo li u naborima gumene mase crvene tačke, a potom balon naduvamo, svaka crvena tačka udaljava se od susedne, i to srazmernom brzinom, jer se svaka tačka što je balon veći, to brže i dalje odmiče od ostalih tačaka. Jasno je da se na temelju podataka o brzini, što ih daje medusobna uda-Ijenost tačaka, te podataka o pravcima u kojima se kreću, može izračunati kada su sve tačke bilc skupljene u sre-dištu. Prema toj metodi pomicanja prcma crvenom starost univerzuma procenjena je na šest do desel milijardi ze-maljskih godina. Upravo kad je prihvaćena ta procena, javio se u novembru 1971. godine Džordž Abel, upravnik Astronomskog odeljenja pri Kalifornijskom univerzitetu, te kazao: "U zabludi ste, poštovana gospodo! Nakon tri-naestogodišneg posmatranja osam međusobno veoma udaljenih galaksija mogu dokazati da je univerzum dvo-struko stariji nego gto se do sada smatralo!" Tres!! Univerzum nije nekakva dama koja bi se mogla uvrediti ako se suviše visoko procenjuje njeno doba. Meni je pri-lično svejedno da li je od praeksplozije prošlo gest, deset ili dvadeset milijardi godina. Starost ne govori ništa o nastanku prvog života! Ma kada se zbio taj valromet — pre loga je moralo postojati nešto. Eksplozija praatoma može objasniti nastanak galaksija sa milijardama i mili-^ jardama zvezda. Prirodnjaci svih grana, pa i filozofi, mogu sve dublje i dublje prodirati u tajne atoma kao počctka svih stvari. Aleisti mogu sve žešće i žešće pohijati posto-janjesile koju privremcno nazivamo "Bogom". Međutim, na početku je postojalo stvaranje. Ako materija svih zvez-da potiče iz praatoma, sasvim je logično da su zvezde u svim galaksijama načinjene od istih materija, da se — dakle — sastoje od istih elemenata. Ili se pomakom prema crvenom može dokazati teorija o ekploziji, pa je sva ma-terija prvobitno bila skupljena u jednoj grudvi, ili praeksplozije nije bilo, pa se iz pomaka prema crvenom i Doplerovog efekta ne može ništa ni zaključiti. Ustvari, baš u poslednje dve godine utvrdilo se u van-zemaljskoj materiji sve više i više aminokiselina i kom-pleksa molekularnihjedinjenja. Geolozi Gest Volin i Dej-vid B. Erikson sa Univerziteta "Kolumbija" (Njujork), objavili su 29. oktobra 1971. godine u časopisu "Natura" da su se pri laboralorijskim eksperimentima — zračenjem smese četiri materije koje sc, kao što se može utvrditi, javljaju u svemiru — uspele dobiti kao produkt reakcije aminokiseline. — Gotovo istrovremeno saopštili su istra-živači iz radioastronomskc opservatorije u Grin Benku (Zapadna Virdžinija) da su u oblaku gasa 82 u sazveždu Strelca ustanovili materiju koja sadrži sve preduslove za nastanak života. Radi se o cijanoacetilenu, najsloženijem hemijskom jedinjenju koji se do sada mogao ustanoviti u međuzvezdanom prostoru. — U svemiru su, kao i amino-kiseline u meteoritima i kamenju sa Meseca, otkrivene molekule vodonika, ugljen-monoksida, amonijaka, vode, vodonik-cijanida, formaldchida, mravlje kiseline, metil alkohola i niza ugljoivodonika. Naučnici NASE obelodanili su u oktobru 1971. godi ne da su u meteoritima Marčinson i Marej (nazvanim »tako prema nalazištima ujužnoj Australiji) uspeli ustano-viti 17 (!)aminokisclina,amedu njima i takve kojesekao protcinska grada nalaze u svim zcmaljskim organizmima.
Univcrzitct u Majamiju otkrioje u kamenju sa Meseca, što ga jc doncla posada "Apola XI", dve slobodne ami-nokisclinc kojc grade belančevine: glicin i alanin. Za-pravo, irebalo bi da se čovek, koji vrlo teško podnosi samoću, veoma raduje svim naučnim dokazima koji ga uveravaju kako ni u svemiru nije sam, kako — naprotiv — tamo verovatno čekaju vrlo brojni mudri panneri da krenu tragovima što su ih ostavili prilikom svoje neka-dašnje posete. Jer, prema sadašnjem znanju može se za-ključiti ovo: — sva miaterija univerzuma bilaje u početku sjedinjena u praatomu; — na ostalim zvezdama na&c galaksije postoje hemijski preduslovi za život. Gde je još, međutim, u tom veličanstvenom načinu mišljenja što ga je podigla nauka, mesto za "dragog Boga"? Personificiranje sile, koja je morala postojati pre pra-eksplozije, imenom Bog, te prcdstave o dobrom starcu koje su se iz tog pojma katehete proširile mcđu vernicima, sve to samo zamagljujc pogled. Ta iskonska sila, kojaje postojala pre početka nastanka svega, bila jc neutrum. To ONO postojalo je pre pra-eksplozije. ONO je izazvalo veliko razaranje. ONO je iz toga stvorilo sve svetove univerzuma. ONO, beslelesna prasila, prcsudna prazapovest, posialo jc malerija i — znalo je rezultat velike eksplozije. Htelo je sleći doživ-Ijeno iskustvo. U brojnim raspravama pokušao sam razjasniti tu svoju predstavu jednim vrlo pojednostavljenim primerom. Te-rrible simplificateur! Zamislimo, predložio sam, kompjuter koji radi sa 100 milijardi jedinica miSljenja (=bitovi u stručnom jeziku). On bi — kao Slojc lo izrazio profesor Miči sa Univerziteta u Edinburgu, koji je razvio prototip misaonog kompju-tera - imao "vlaslitu svest". Ta vlastita svest kompjutera čvrstojevezanauzsloženumašinerijus milijardama uklo-pnih mesta. Kad bi taj inteligentni kompjutcr digao sam scbe u vazduh, razorio bi svoju "vlastitu svest" — ako ne bi pre eksplozije magnetizovao sve milijarde bitova. Dolazi do cksplozije. Stotina milijardi bitova razleće se na sve strane, različitom brzinom koja zavisi od njihove veličine. U početku centrirana svest kompjutera više ne postoji, no pametni samorušilac je programirao budućnost nakon eksplozije: svi magnetski bitovi sa svojim pojedinačnim informacijama će se kad-tad opet naći u središtu eksplozije. Svaki bit, vrativši se, unosi u prvobilnu "vlastitu svest" velike mašinerije jedan novi faktor: vlstito iskustvo. — Od trenulkaeksplozijedočasa povratka ni jedan bit nije "znao" da je sićušan delić neke veće svesti i da ćc opet postati njen deo. Da je bilo koji bit, makar i minimalne sposobnosti razmišljanja, mogao sebi postaviti pitanje: "Štaje smisau i svrha mojejurnjave?" ili "K.omejcstvorio,odaklesližem?" — ncbidobioodgovor. Pa ipak, to je bio počctak i kraj jednog čina, neke vrste "stvaranja " svesti, umnožene faklorom iskustva. Možda to pojednostavljeno poređenje može pomoći da se nasluti fenomen ONO: svi smo mi saslavni delovi te prasile ONO. Tck sasvim na kraju — prema Telhardu de Ćardinu(18811955):"Tačkaomega" — znaćemo opet da u sebi samima sjedinjujemo uzrok i posledicu stvaranja. Da jc ONO, sinonim za pojam Boga, moralo postojati pre praeksplozije, čini mi se nepobitnim. Evanđclist Ivan, u svojim zapisima, opisao je nastanak sveg bića: "U početku beše Rcč, i Reč beše kod Boga, i Rečbeše Bog. Ona u početku beše kod Boga. Sveje po njoj postalo i ništa što postoji nije bez njc postalo." Sve bi to bilo logično da pojam Boga nije za dva milenijuma opterećen predstavama koje omogućuju da sc deci i divljacima lako priča o stvaranju. Ako je, međutim, fenomen ONO (Bog) odlučio da se prelvori u materiju, ondaje ONO stvaranje, ali i proizvod svog stvaranja. Što kaže profesor D. L. Pajper sa Univerziteta "Stanford": "Paničan strah pred greškom smrt je svakog napretka. Istinoljubivost je nje-govo zašlitno pismo!" Kao i bitovi kompjutera, i mi ćemo se opet sjediniti. Mi smo delovi, sićušni delovi ONOGA, koji ćemo se vratiti u beskrajnu kosmičku zajednicu. Sve svesti, sve filozofije mučese tražed odgovore na pitanja: "Zašto?" i "Odakle?" — "Znanje se", piše teolog profesor Paketi, "ne mora bezuslovno steći naučnim putem; zapravo,'ni jedna tako-zvanaznačajna religiozna istina nijesestekla na taj način."
Na pragu trećeg milenijuma naše ere svet je rascepkan na pet velikih suparničkih vera i hiljade fanatičnih sekti. Tehnika će, vrlo verovatno, omogućiti uspostavljanje veze sa nepoznatim razumnim bićima u svemiru. Kako ih mi zamišljamo? Kao katolike? Kao protestante? Kao staroluterane? Kao husite? Kao mormone? Kao muhamedance? Kao budiste? Kao hinduiste? Kao grkopravoslavce? Hoćemo li dopustiti da nas nepoznata razumna bića smatraju duhovno sirumašnim zato što se subotom ne služimo prekidačem svetla? (ortodoksni Jeveji) Zato što nejedemo svinjsko meso? (muhamedanci i Jevreji) Zato što smatramo svetima mršave krave i debele pacove? (hi-nduisti i srodne vere) Ili zato što smo svog svcmoćnog Boga na užasan način prikovali za krst? Verujem da će stupanjem u meduzvezdani treći mi-lenijum nužno doći kraj zemaljskom mnogoboštvu. Pretposlavi li se da smo svi mi dclovi silnog ONOG, Bog više ne mora biti na nepojmljiv način istovremeno dobar i zao, više nije odgovoran za patnje i radosti, is-kušenja i poroke. Mi sami nosimo u sebi pozitivne i nega-tivne sile, jer svi mi potičemo iz ONOG kojc je uvek postojalo. Ne mogu izbeći to putanje o ONOM, ili umišljeno: pitanje o Bogu, ali i neću, jer je moje uverenje da vere sa svojim bezbrojnim bugovima koče naperdak. Koliko su puta vere i sekte, svaka od njih slepo odana nekom Bogu, bile povod ralovima, patnjama i strahotama! One će, ako ne bude boljcg razumevanja, bili propratni uzrok kraja Ijudske egzistencije. Sistemski analitičar Džej V. Forster sa Masačusec In-stituta za tehnologiju pruzio je tačnim matematičkim uzorkom najtemeljitiju sludiju o porasiu stanovništva i njcgovim posledicama. "Granice rasta" zove se knjiga u kojoj je u maju 1972. godine profesor Denis Medovs, koristeći Forsterove proračune, predočio svetskoj javno-sti jezive perspeklive za budućnost. Svakog dana, svakog sata raste broj Ijudi. Našu planetu preplavljuje Ijudska bujica. Svim Ijudima je potrebna hrana, odeća, krov nad glavom. Svi proizvodc otpatke i smeće, povećavaju koli-činu azota. Potrebno je više korisnih poljoprivrednih po-vršina i više sirovina nego što ih ima na našoj palneti. Poput metastaze kancerozne otekline, Zemljinu površinu obrašćuju gradovi i naselja. Krče li se u krajnjoj nuždi džungle i prašume, time čovečanstvo guši samo sebe: uni-štava izvore kiseonika. Životnog eliksira, to jest vode, vige nema dovoljno, čak i ako se uračunaju mora i polarni led. Zemlja će, upozoravaju naučnici, propasti još pre 2100. godine. Za taj problem postoji samo jedno rešenje: hitna i stroga obustava radanja. Tome se suprotstavljaju vode velikih i malih verskih zajednica kao po nekom kartel-skom dogovoru koji obuhvata ceu svet. Svaka zajednica broji svoje ovčice, a više ovčica znači veću moć, čak i lada kada se ta moć u Ijudskoj bedi zaista ne može smatrati poslatom od Boga. Ono što se tu zbiva u ime Božje imperijalističkaje politika prema najsiromašnijim sivorenjima, zločin prema čovečanstvu. Prema Božjim slikama.i prilikama? Zar ne bi trebalo da čovek napokon shvati kao je on bitan deo svemira? S tog gledišta on bi uskladio svoj odnos prema svom vlastitom značaju, mogao bi svoj svet sačuvati kao zavičaj i istovremeno posegnuti hrabrije prema zvez-dama. Budućnost će doneti svemirske letove — poseie Mesecu bile su tek sasvim sitan početak — jer će nam bili potrebne sirovine, ali i prostor. Međutim, astronautika će, gotovo sigurno, doneti i susret s "gospodarom s druge zvezde". Taj susret ne pristaje u koncept 20.000 vera i sekti. Pravoverna ovčica, čovek, mora ostali kruna stvaranja! Šta će biti ako bez ikakvog božanskog čina stvaranja postoje na drugim planetama inteligentna, nama znatno nadmo-ćna bića! Veoma je teško rastati se od dobro poznatih i-omiljenih bajki. Na luciferski spretan način nastoje se sabotirati ta teh-nika budućnosti i njen cilj. Čuju se opomene da sc treba čuvati rezultata istraživanja koja su usmerena prema tom cilju. To raspoloženje se zavlači tako neprimetno pod kožu da mnogi mudri kritičari astronautičkih planova više i ne primećuju ko pri njihovim dokazivanjima rukuje pe-rom... Šta sada? Šta da se radi?
Treba li dići u vazduh hramove, srušiti crkve? Ne, nipošto. Gde se Ijudi okupljaju i veličaju Stvoritelja, osećaju ugodnu zajedničku pripadnost koja ih jača. Kao da je dodirnuta tonom muzičke viljuške, u prostoriji zatitra zajednička slulnja o nečcm veličanstvenom. Hramovi i crkve jesu mesta osvešćivanja, mesla zajedničkog slav-Ijenja neodredivog, ONOG, koje samo privremeno zo vemo Bogom. Ta sastajališla su potrebna. Ostalo je, me-đutim, suvišno.
