Endru Metjuz - Srecni i Kad Je Tesko

SRECNI IK A D JE TEŠKO

napisao i ilustrovao

ENDRU METJUZ M ono i M an jan a

Vaš vodič za sreću!

Zašto su neki ljudi uvek na pra­ vom mestu u pravo vreme? Kako da postanete jedan od njih? Zašto crve­ no svetio predugo traje baš kad ka­ snite na sastanak? Kako to da bogati sasvim slučajno dođu do novca, dok gubitnik uvek ostaje gubitnik? Od­ govor na ova i slična pitanja nalazi se u načinu na koji razmišljamo. Uz duhovite ilustracije, knjige Endrua Metjuza đače vam zabavne, mudre, jednostavne i korisne savete kako da vam život bude jednostavniji, smisleniji i zabavniji.

SRECN II KAD JE TEŠKO Napisao i ilustrovao Endru Metjuz

Prevela sa engleskog Milana Đurašinov

Mono i Manjana 2010.

M ilion im a č i t a la c a n aše knjige širo m sv eta... Ne znam odakle da počnem ili šta da kažem, ili kako da izrazim našu zahvalnost za vašu odanost, velikodušnost i i-mejlove koje nam šaljete iz dana u dan, jer reći samo hvala, izgleda nije dovoljno. Endru i ja smo duboko dirnuti i neizmerno smo vam zahvalni na stalnoj podršci i kontaktu koji održavate s nama. Želim da vas obavestim da izuzetno cenimo i pročitamo svaki vaš i-mejl. Hvala vam od sveg srca. Mom dragom prijatelju Rejkasonu - bivšem direktoru Tauer buksa - hvala Vam na tome što ste me neprestano ohrabrivali da istrajem u svojim naporima da napišem knjigu Srećni i kad je teško. Na svoj nenametljiv, blag način, Vi ste me uverili da napišem knjigu prikladnu našem dobu. Bog Vas blagoslovio, Majki. Najdublje zahvaljujem svima vama koji ste se sa svojim životnim pričama odazvali pozivu da mi pomognete. Odgovorili ste tako brzo i ljubazno. Poslali ste nam hiljade i-mejlova. Svaka vaša priča predstavlja neiscrpan izvor inspiracije za Endrua i mene. Di­ vim se vašoj snazi i hrabrosti. Čestitam vam na tome što ste odlučili da krenete napred i nastavite potragu za srećom uprkos izazovima. Vi ste mi pomogli da napišem ovu knjigu za obične ljude koji se svakodnevno susreću sa izazovima. Eni Bekhaus, Adrijan Elmer, Alfred Ingel, Mark Kenvej, Džef Meklar, Rod Madžvej, Dajan Malahi, Moja Malvej, Čeri Parker, Dženi Truran-Elison, Kreg, Hong, Džo, Karmen, Frenk i Marija, hvala vam na tome što ste podelili s nama svoja iskustva. Otkrili ste nam svoju dušu tako hrabro. Otvorili ste nam svoje srce kad god smo raz­ govarali. Ništa niste zadržali u srcu. Podelili ste s nama svoje životne priče u nadi da će one inspirisati drugog da se oseća bolje. Svima vama, moj duboki naklon! A vama čitaoci... ovo je knjiga za obične ljude koji svakodnevno nailaze na izazove. Ova knjiga je za vas. Ovo je knjiga za vaše prijatelje, vašu porodicu, vaše kolege, vaše susede. Ovo je knjiga namenjena ljudima koje upoznajete na putovanjima i ljudima za koje znate da im je teško. Srećni i kad je teško namenjena je i onim ljudima koji nisu prošli kroz teške periode u životu. Ona širi vaše horizonte. Ona će vas vratiti na pravi put. I doneti vam dublji uvid u to da vas čeka bolja i svetlija budućnost - i podsetiti na to koji putevi vode ka njoj. Srećni i kad je teško je knjiga koja će inspirisati mnogo, mnogo čitalaca. Vaše putovanje do duševnog mira i sreće već je započelo. Želim vam sve najbolje.

Džuli M. Metjuz Izdavač

SADRŽAJ

1. PRIHVATITE STVARI TAKVE KAKVE JESU 9 Da li je sebično tražiti sreću? Zašto je život tako težak? Da nije toga, ja bih bio srećan 2. KAKO DA PREVAZIĐETE KRIZE

3. MISLI Vaš um je magnet Očajanje i otuđenost Privlačimo ono što osećamo Zašto mi se to desilo?

49

4. VOLITE SEBE

59

5. VEZE

75

Usredsredite se na ono što želite Obaveza Ali ja ne mogu da se promenim 9. ZAHVALNOST_____________ 133 U svemu tražite dobru stranu 10. BUDITE LEŽERNI!________ 141 Kako da privučete priliku Svet ne mora da se menja 11. ZATRAŽITE POMOĆ

149

Tražite ono što želite Pronađite odgovore

Okrivljavanje i opraštanje Nikada to sebi neću oprostiti!

Sve sam izgubio! Dobro je zarađivati novac! Uverenja nas drže u klopci

Da li vas novac zaista čini srećnim? Bogati ljudi investiraju, siromašni troše Gde počinje bogatstvo 8. UVIDI_____________________ 119

31

Kad vas život zaboli Da li možete da izaberete sreću?

6. NOVAC

7. BOGATSTVO______________ 101

89

12. ZAŠTO JE VAŽNO DA BUDETE SREĆNI

157

PRIHVATITE STVARI TAKVE KAKVE JESU Na putovanju oko sveta biciklom, moj prijatelj Aden zaustavio se u jednom za­ padnom afričkom selu da bi pomogao da se sagradi pekara. Rekao je: Trebalo nam nekoliko meseci da sagradimo pekaru. Cigle smo napravili od srušenih mravinjaka, a deca iz sela bi dolazila svaki dan da nam pomažu. Nijedno dete nije imalo cipele, ali je jedan srećni mališan uvek nosio jednu čarapu bez cipela, i to samo jednu. Imao je oko deset go­ dina, i ja sam ga zvao Čarapa. Na kraju me je radoznalost savladala. Rekao sam: „Čarapo, reci mi nešto o čarapi koju nosiš?" Na to je on ponosno odgovorio: „Moja mama je pere svake noći. I ja je nosim svakog dana." Rekao sam mu: „Da, ali zašto ncsis samo jednu čarapu?" Izgledao je iznenađen mojim besmislenim pita­ njem, širok osmeh je zablistao na njegovom licu, a onda mi je rekao: „Zato što imam samo jednu!" Možda ste sada bez novca. Možda ste izgubili po­ sao ili nekog bliskog. Možda ste bolesni. Izgovarate ’ u sebi: „Jednostavno ne znam šta da radim." Evo šta bi trebalo prvo da uradite - i jedino. Prihvatite stvari i situaciju takvim kakve jesu. Da biste nešto promenili, prvo se pomirite sa svojom situacijom. Zaboravite na prekor, zaboravite na krivicu, zaboravite na sva ona „šta bi bilo, kad bi bilo”. Napredak zavisi od prihvatanja, a prihvatanje ne znači „želim da ostanem ovde". Prihvatanje znači: „Ja se nalazim tu gde jesam - i sada krečem onome što želim.” Umesto da kažete: „Moj muž je gorila i ja sam se zarobila u braku s njim", trebalo bi da kažete: „Moj muž je gorila. Kakvo savršeno poučno iskustvo! Sada shvatam da zaslužujem da se prema meni bolje postupa.” Umesto: „Izgubio sam sav novac. Samo da nisam investirao sve u Onest Ediz ekviti fond”, recite: „Tu sam gde sam. Uspeo sam već jednom da se izbavim iz takve situacije, i opet će mi to poći za rukom.”

9

Zamislite da imate viška kilograma i da želite smršati. Ako kažete: • Nisam debeo. • Moja majka je kriva što sam debeo. • Moja sestra je deblja. Šta se dešava? Ostajete debeli. Međutim, možete reći nešto drugo: • Ja sam debeo. Dopadam se sebi bez obzira na to da li sam debeo ili nisam. Sada sam odlučio da skinem 50 kilograma. Prihvatate situaciju i možete da kre­ nete napred. • Prihvatanje nije odustajanje. Prihvatanje je priznanje: „To je deo mog puto­ vanja." Veoma često to znači: „Sada nemam predstavu o tome zašto to treba da bude deo mog putovanja, ali ja to, u svakom slučaju, prihvatom takvim kakvo jeste."

'•«V~

U k ratk o Prihvatiti situaciju takvu kakva jeste predstavlja moć.

K ra ta k upitnik: Zamislite da ste prošle nedelje: • istetovirali leđa • udarili komšiju • venčali se • opljačkali banku • donirali bubreg • uradili boteks • zamonašili se • pojeli ogromnu piću za tri minuta • skočili s veoma visokog mosta. U redu, imali ste nedelju prepunu obaveza. Pitanje: Koji je zajednički imenitelj svemu navedenom?

10

j

Odgovor: Postoji mnogo stvari koje biste mogli uraditi da biste bili srećniji. Zaista! To je trik pitanje zato što bih na listu mogao da stavim bilo šta. Motivacija koja se krije iza svega što uradite - i motivacija u osnovi svega što neko radi - jeste u tome da se osećamo bolje. Ne morate da verujete meni. Pitajte psihologe ili čitajte Platona, Aristotela i Sigmunda Frojda. Postoje brojne debate o smislu života. I svi se slažu oko toga zašto činimo to što činimo - zato što želimo da budemo srečni i da to i ostanemo. Halapljivo pojedete ćelu piću za tri minuta. Pomislite: „Kako mi ovo prija. Sad želim da budem srečan." Angažujete ličnog trenera i jedete salatu šest meseci. Vaš cilj je da Vam se ponovo dopadne Vaša zadnjica - i to če Vas učiniti srečnijim. Ostavite alkohol. Zašto? „Ako to uradim, bolje ću se osećati." Bez obzira na to da li donirate Crvenom krstu ili istučete suseda, vaš motiv je: „Ako to uradim, osećaću se bolje.” Meri kaže: „Ja ću dati dobrovoljni prilog zato što želim da pomažem ljudima.” Naravno, Meri, pa ipak, da li bi dala dobrovoljni prilog ako bi te to učinilo nesrećnom? Fred kaže: „Udario sam svog suseda zato što mi je prišao s lopatom u rukama.” Tačno, Fred. Prenagljeno si doneo odluku: „Da bih što pre bio srečan, moram Lariju da slomim nos pre nego što me udari baštenskim alatom.” Različiti ljudi čine različite stvari, ali cilj ostaje isti - ako to uradim, ja ću se osećati bolje. Studirate knjigovodstvo četiri godine da biste udovoljili ocu. Kažete: „Uradio sam to da bih njega učinio srećnim.” Ne, niste uradili to da biste usrećili oca. To ste uradili zato što se Vi osećate bolje zbog toga što radite ono što on želi nego što biste se osećali da radite ono što vi želite. Bez obzira na to da li se žrtvujete za svoju decu, da li ste u braku ili razvedeni, da li ste uradili tetovažu ili ste se zamonašili, krajnji cilj je isti. Čak i ako skočite s veoma visokog mosta, to je pokušaj da se osećate bolje - „Biću srećniji mrtav nego živ.”

D a li je sebično težiti sreći? Evo šta izgleda šašavo. Svi mi jurimo za srećom - to je spontano - ali neki ljudi se brinu da je to sebično. Zato osećaju krivicu - a to ih čini nesrećnim! Nije sebično tragati za srećom. SEBIČNO JE BITI NESREĆAN! Srečni ljudi su pažljiviji i prema svima imaju više obzira. Upravo su nesrećni ljudi oni koji su preokupirani sobom. Srečni ljudi stvaraju bolje prijatelje, bolje ljubavnike i bolje zaposlene.

11

Nisu oni srećni.Oni samo MISLE da su srećni. Studije pokazuju da ćete, ako ste srećni, verovatnije: » volontirati u besplatnoj menzi • nahraniti nepoznatu osobu • posuditi ljudima novac. Ako ste nesrećni, verovatnije ćete: • žaliti se na svoj čir • potkradati šefa • šutnuti psa. Dakle, na dobrobit svih koje znate - i u korist svih pasa u vašem kraju - da ra­ ščistimo jednu stvar: što ste srećniji, to ćemo svi živeti u većem blagostanju! Teški periodi mogu podrazumevati besparicu. Teški periodi mogu značiti da ne­ mate prijatelje, ni posao, ni nadu. A nada je ono što nam je najpotrebnije. Dobra vest je da možete da se popnete i izađete i iz najdublje rupe. Ako ste sada nesrećni i nezadovoljni svojim životom, možete da se osvrnete na nekoliko prethodnih meseci i sagledate kako su vam ti teški periodi pomogli da se pripremite za nešto bolje. Većina nas u životu polazi od pretpostavke da su: • greške loše • da najsrećniji ljudi žive najlagodnijim životom • da su najpametniji ljudi najuspešniji • da nam je potreban partner da bismo bili srećni Nijedan od navedenih iskaza nije tačan.

12

Ne mogu to više da podnesem! Život je ponekad težak. Kako se nosite sa situacijom u kojoj stvari izgledaju beznadežno? Možete da se latite svojih problema kao kad biste se penjali uz planinu. Ako je penjanje uz stene vaš hobi i zaglavite se na grebenu, iznenada se usredsredite na sadašnji trenutak! Kad vam je život ugrožen, zaboravite na buduć­ nost. Svi vaši napori koncentrišu se na sledeći korak. Potom, na sledeći korak. Centimetar po centimetar. I na kraju se nekako dočepate ivice i pronađete izlaz. Isti plan važi i za svakodnevni život. To je jedina strategija kad život postane težak. Kažete: „Kako da ostanem pozitivan kad ne mogu ni kiriju da platim? Kako da nastavim dalje kad tugujem, usamljen ili ozbiljno bolestan?" Kad se desi ono najgore, niste u situaciji da brinete o ostatku života. Ne možete da brinete čak ni za preostali deo meseca. Međutim, obično možete da se nosite s problemom iz dana u dan. A kad god vam jedan dan padne isuviše teško, za to izdvajate po pet minuta. Bavite se jednim problemom u jedan mah. Preduzmite korak. Tako ćete prikupiti malo samopouzdanja... napravite drugi korak, pa sledeći. I na kraju ćete otkriti da je ono najgore prošlost, da je sve iza vas. Ako brinete o: • svemu onome što morate da uradite sledećeg meseca, svemu onome što bi naredne godine moglo krenuti loše — to vas može izludeti! Usredsredite se na trenutak. Kad krenete u celodnevni marš, zar nije besmisleno da ponesete toliko hrane i vode da vam mogu trajati čitavu večnost? Stoga, nije čudno što mnogi ljudi sa sobom nose sve svoje brige za narednih 25 godina i pitaju se zašto je život tako težak? Mi smo stvoreni tako da tokom jednog dana proživimo 24 sata. Ne više. Kada sledeći put budete osetili da očajavate, zapitajte se: • imam li dosta vazduha da udišem • imam li dosta hrane za danas • da li ću biti dobro narednih pet minuta. Kad uspete da preživite tih pet minuta, samo se usredsredite na to da preživi­ te narednih pet minuta. Prevazilazite probleme boreći se s njima malo-pomalo, grickajte zalogaj po zalogaj. To će vam popraviti varenje.

U k ratk o Sve što možete da učinite to je da date sve od sebe dok ne dođe vreme za spavanje. A sutrašnjica, neka se pobrine sama za sebe.

13

H ongova p rič a Upoznao sam Sašmu u Singapuru 1982. Ja sam imao trideset tri, a ona osamnaest godina. Bila je kćerka Indijca i Kineskinje - i vrlo lepa. Trinaest godina koliko sam putovao širom sveta, imao sam mnogo devojaka, ali nikada nisam pomišljao na brak. U roku od pet minuta, ja sam znao da će Sašme biti moja žena, i mi smo se venčali godinu dana kasnije. U to vreme sam trgovao električnim uređajima u Španiji i Sašma se doselila da živi sa mnom. U martu 1987, rodio se naš jedini sin. Živeli smo u Evropi do njegove četvrte godine. Kad me je posao odveo u Nigeriju, odlučili smo da bi naj­ sigurnije - i najbolje za Džordijevo obrazovanje - bilo da se on i Sašma presele u Singapur. Potom su me 23. maja, 1991. godine, dok sam bio u Nigeriji, u dva sata noću, prijatelji iz kancelarije telefonom obavestili da je Sašma imala saobraćajnu nesre­ ću u Singapuru - automobilom je udarila u drvo na putu Bakit Tameh. Nadajući se najboljem, spakovao sam kofere da se vratim kući, ali sam posle nekoliko sa­ ti primio i drugi poziv i vest da je Sašme poginula. Poludeo sam. Plakao sam i plakao nedeljama. Plakao sam zato što sam izgubio svoju ženu - ali sam najviše plakao za svojim četvorogodišnjim sinom. Kako će Džordi uspeti da odraste bez svoje majke? Kako ću ga odgajati i vaspitavati? Pre svega sam se obavezao da se neću ponovo oženiti dok on ne odraste. Odlučio sam da Džordi nastavi da živi sa svojima babom i dedom i ide u školu u Singapuru. Raspuste je provodio sa mnom u Africi i Evropi. Putovali smo širom sveta kao drugari - u Nemačku, Austriju, Južnu Afriku i Brazil. On je bio moj najbolji i najzabavniji prijatelj, moj drugar, moja srodna duša. Zajedno smo otkrili svet kakav nikada on ne bi mogao da pronađe u knji­ gama.

D rugi telefon sk i poziv Godine 2001. preselio sam se na Bali da započnem novi život i razvijem posao kojim se sada bavim. Džordi je uživao u tome da raspust provodi sa mnom na Baliju. Do sredine 2006. Džordi je završio srednju školu i došao da živi sa mnom. Želeo je da ima motocikli i ja sam mu kupio jedan kao poklon za maturu. Potom me je 20. septembra, u dva sata noću pozvala policija. Džordi je imao saobraćajnu nesreću. Do trenutka kada sam stigao u bolnicu, on je već pomodrio. Umro je deset minuta kasnije. Bilo mu je devetnaest godina. Prvo moja žena, onda sin.

14

Zanemeo sam. Čitav moj svet se srušio. Šetao sam šumom četiri dana kao ošamućen. Gde god sam išao, na svakom koraku bih video Džordi. Otputovao sam na Tajland pokušavajući da nađem neku utehu. I dalje bih video samo njegov lik. Vratio sam se na Bali i kad je proteklo 40 dana, u crkvi smo mu održali pomen. Ako tugovanjem m o­ Protekla su dva meseca i ja sam polako ponovo po­ žete da ispravite bu­ čeo da živim. Možda mi je trinaest godina provede­ nih u Africi pomoglo da izađem na kraj s tim gubit­ dućnost, onda mu se kom. Evropljani kažu: „Ovo nije trebalo da se desi!" prepustite! Međutim, Afrikanci kažu, „To se desilo. A život teče dalje.” Ja sam mogao da kažem: „Zašto sam mu dozvolio da tugovanje ne ispravlja vozi taj motocikli?” Pa ipak, da li bi to pomoglo? budućnost. Ako tugovanjem možete da ispravite budućnost, onda mu se prepustite! Međutim, tugovanje ne isprav­ lja budućnost. Ne žalim nimalo, uradio sam sve što sam mogao za svog sina. Pružio sam mu najviše što sam mogao. A šta je s mojim životom sada? Ja sam umetnik. Stvaram, klešem. Uživam u životinjama. Uživam u ljudima koje upoznajem. Sve što posedujem od materijalnih dobara za mene nema nikakvu vrednost. Nikada ne znate kako ćete reagovati na tragediju. To je isto tako kao da zamišljate kako vam tigar uskače kroz prozor. Vi kažete: „Kad bi tigar uskočio u moj salon, ja bih učinio to i to!” Međutim, kad pravi tigar naiđe, vi uradite nešto potpuno suprotno. Svakog jutra se probudim čvrsto rešen da budem srećan. I šta sada može da me povredi? Šta može da me zabrinjava? Život je poput filma. Nije bitno koliko dugo će trajati, već koliko će biti dobar. Nema nikakvih tajnih ključeva za sreću. Vi je jednostavno izaberete.

Z ašto je život ta k o težak ? Najviše u životu učimo kad nam se nešto obije o glavu. Zašto? Zato što je mnogo lakše ne menjati ništa. I zato nastavljamo da radimo ono što radimo sve dotle dok to ne postane isuviše bolno. Uzmimo na primer naše zdravlje. Kad menjamo režim ishrane i počnemo da vežbamo? Kad telo počne da nam propada — kad nam doktori kažu: „Ako ne promenite način života, praktično ćete izvršiti samoubistvo!” Iznenada vi ste motivisani! U vezama: kada obično kažemo jedno drugom koliko nam je stalo? Kad se brak raspada, kad se porodica razilazi!

15

U školi: kad zaista postanemo revnosni i učimo? Kad nam preti neuspeh u bli­ skoj budućnosti. U poslu: kad probamo da primenimo nove ideje i donosimo teške odluke? Kad ne možemo da platimo svoje račune. Kad konačno naučimo da uslužimo mušte­ riju? Kad se mušterije raziđu. Najveće lekcije naučimo kad situacija postane ozbiljna. Kad ste doneli najvaž­ nije odluke u životu? Kad ste poklekli - nakon nesreća, nakon zastoja, kad vam se nešto obilo o glavu! To je onaj trenutak kada sebi kažemo: „Dosta mi je više da budem bez novca, umoran sam od toga da budem mediokritet. Moram nešto konkretno da uradim.” Uspeh proslavimo - ali ne naučimo mnogo. Neuspeh zaboli - i upravo tada najviše naučimo. Kad se osvrnemo na prošlost, primetimo da su nam obično „nesreće” bile prekretnice.

Zašto ja? Kad nas pogodi tragedija, ili kad izgubimo sve, ili kad nas napusti partnerka, pi­ tanje koje obično postavimo je: „ZAŠTO? ZAŠTO se to meni desilo? ZAŠTO sada? ZAŠTO me je ostavila zbog gubitnika?” Postavljanje pitanja „ZAŠTO?” može da nas dovede do ludila. Često nema odgovora na pitanje „ZAŠTO?” Ili ono uopšte nije ni važno! Efikasni ljudi postavljaju pitanja: ,,ŠTA?” ,,ŠTA mogu da naučim iz ovoga? ŠTA mogu da učinim tim povodom?" Kad je situacija zaista očajna, oni se pitaju: „ŠTA mogu da uradim, upravo danas, da popravim situaciju?"

16

Efikasni ljudi ne tragaju za problemima, ali kad izvuku deblji kraj, zapitaju se: „Kako bi trebalo da promenim način na koji razmišljam i ono što radim? Kako da postanem bolji nego što sam sada?” Gubitnici ignorišu sve znake upozorenja. Kad se sruši krov, oni se pitaju: „Zašto se sve to meni dešava?” Mi smo stvorenja navike. Nastavljamo da radimo to što radimo sve dok nas nešto ne prisili da to promenimo. Meri je ostavio mladić Al. I bila je tako skrhana da nedelju dana nije izlazila iz svoje spavaće sobe. A onda je počela da zove stare prijatelje i da upoznaje nove. Ubrzo se preselila i promenila posao. Šest meseci kasnije osetila se srećnijom i samopouzdanijom nego ikada pre. A na „nesreću" - raskid s mladićem, gledala je kao na najbolju stvar koja joj se ikada desila. Fred je dobio otkaz. Pošto nije mogao da nađe posao, pokrenuo je sopstveni biznis. Prvi put u životu bio je svoj šef i radio je ono što zaista želi. On i dalje ima problema, ali je njegov život dobio nov smisao i postao uzbudljiv - a sve je proi­ steklo iz očigledne nesreće.

U k ratk o Najsrećniji ljudi ne bave se toliko time da li je život pošten. Oni se samo usredsređuju na ono što imaju.

D akle, d a li je život niz n esrećn ih d o g a đ a ja To nije pravilo. Kosmos nam uvek šalje nejasne signale. Kad ih zanemarimo, on nas opominje gromoglasno. Sazrevanje je najbolnije kad mu se opiremo. Na život možemo da reagujemo na jedan od tri načina. Možemo ili da kažemo: • „MOJ ŽIVOT JE NIZ NEOPHODNIH ISKUSTAVA, KOJA SE DEŠAVAJU SAVRŠENIM REDOM.” (Najzdraviji pristup - garantuje najveći duševni mir.) • „ŽIVOT JE LOTO, ALI ĆU JA MAKSIMALNO ISKORISTITI SVAKU PRILIKU KOJA MI SE PRUŽI.” (Sledeća najbolja mogućnost - često daje prosečan kvalitet života.) • „ZAŠTO SE MENI UVEK DEŠAVAJU LOŠE STVARI?" (Garantuje najnesrećniji život ispunjen nezadovoljstvom.) Život se odvija ovako. Primamo udarce sitnim kamenjem - kao znak upozo­ renja. Kada zanemarimo kamenčiće, pogodi nas cigla. Kada zanemarimo ciglu,

17

onda nas tresne stena. Ako pošteno sagle­ damo stvari, možemo da uvidimo da smo ignorisali znake upozorenja, a onda se još pitamo: „Zašto baš ja?" Život ne mora uvek da bude bolan ali je bol ipak glavni razlog zbog kojeg se menjamo. Sve dok nas nešto ne za­ boli, možemo da se pretvaramo. Naš ego kaže, „Ja sam dobro.” Obično je lakše filozofirati o bolnoj sudbini drugih ljudi! Pogledamo Džima i kažemo: „Bankrot je za njega sigurno poučno iskustvo.” Pogledamo Meri, pa prokomentarišemo: „Taj razvod joj je po­ mogao da stane na svoje noge.” I tada se svi složimo: „Izazovi vas čeliče.” Međutim, kad mi naiđemo na iza­ zove, tada nismo puni entuzijazma. Kažemo: „O Bože, zašto mi se ovo deša­ va? Podari mi neki prikladan izazov!” Nažalost, pravi izazovi nisu prikladni. Izazovi takođe nailaze u talasima. Mi znamo o talasima - zvučnim talasima, svetlosnim talasima, moždanim tala­ sima, mikrotalasima. U nenaučnom ^wve£>v- /tfc>rnt/e*vis smislu, talasi pokazuju da stvari mo­ gu da se nižu jedna za drugom. To znači da se problemi pojavljuju u gru­ pama; porodične krize, pozivi za venčanje i popravke kola takođe umeju da se nižu jedni za drugima. Može vam pomoći ako to imate na umu. Kad vam prođe mesec bez računa, kažete sebi: „Ostaviću nešto u stranu za sledeći talas." Kad vas zapljusne sledeći talas, kažete sebi: „Znam ja te talase - to je samo privremeno."

A d rijan ova p rič a Bila je hladna, zvezdana noć 2006. kada sam šetao duž puteljka u svom selu. Uvek sam smatrao da su tako vedre noći utešne, ali ne i ta.

18

Nebo je izgledalo vrlo, vrlo prostrano, mislio sam na to kako je planeta Zemlja poput mrlje, a ja sam bio samo jedna usamljena duša među milionima stra­ naca. Osećao sam se kao veoma neuspešan i loš otac. Kroz Im ao sam tešku suze sam nabrajao sve zbog čega bi ljudi trebalo da me ogrlicu svog psa preziru. „Zašto bi me bilo ko poštovao kad mrzim sebe? Kome je stalo do toga da li sam živ ili mrtav?” oko vrata i tražio Imao sam tešku ogrlicu svog psa oko vrata i tražio memesto na kojem ću sto na kojem ću da se obesim. da se obesim . Pored puta se nalazio telegrafski stub, i na njemu, na otprilike tri metra od tla, vodoravno pričvršćena teška gre­ da. Mogao bih da se obesim o tu gredu! Skupio sam drvene palete i razne sitne predmete naokolo i stavio ih na jednu gomilu, a onda se popeo na vrh, ali bez obzira na to kako bih namestio tu hrpu, nisam mogao da dosegnem do te grede. Zato sam otišao kući po merdevine. Kad sam stigao kući, zatekao sam svog labradora Džeka kako me čeka ispred vrata. Tako se obradovao kad me je ugledao! Skočio je i počeo da obigrava oko mene i dao se u smešan kratak trk kao i obično - preko travnjaka i oko grmlja i nazad - iznova i iznova. U tom trenutku sam shvatio da ja značim nešto jednom živom biću. Džekova srdačna dobrodošlica popravila je moje raspoloženje. Pomislio sam da bi možda trebalo da skinem kaiš sa svoga vrata i da mu dam da jede! Pomislio sam i ako nešto značim psu, možda mogu biti od koristi i još nekome - bilo kome. Obuzet takvim mislima, više mi nije ni palo na pamet da uzmem merdevine.

Moje p red u zeće je b a n k r o tira lo Kako sam mogao da postignem tako loše rezultate? Nije se desilo mnogo toga, ali se toliko toga dogodilo za godinu dana. Imao sam starog prijatelja leda, koji je bio briljantan stručnjak u digitalnoj tehnologiji, pa smo odlučili da preko inter­ neta plasiramo njegov rad. Trebala nam je gotovina da bismo pokrenuli posao, pa sam pozajmio novac. Nakon prvih koraka prepunih entuzijazma, Tedu je sve dojadilo, pa se preselio u Španiju. Kad posao krene loše, možete da zaključite zašto se našli u situaciji da prevr­ ćete džepove starih pantalona i tražite zaostali sitan novac po foteljama i zašto vam je u kući preostala samo tegla turšije i pola boce kečapa. Tada ste u stanju da mozgate kakvu biste divnu porciju mogli da pripremite od tegle turšije i pola boce kečapa.

19

D uboka d ep resija Desilo se to u vreme kada mi je mama umrla od leukemije i kada me je njena smrt strašno pogodila. Znao sam da je mama bolesna, ali nikada nisam pomišljao na to da ću je izgubiti. A onda mi je, dok sam tugovao za majkom, banka oduzela kuću. Duga je to priča. Borio sam se da zadržim kuću i gotovo uspeo u tome - ali je na kraju sud doneo presudu protiv mene, tako da mi je ostalo svega sat vreme­ na da je ispraznim i iznesem što više stvari pre nego što sudski izvršitelji promene brave i ja ostanem beskućnik. Na moju sreću, primili su me dobri prijatelji i po­ nudili mi krov nad glavom dok se ne snađem i ne pronađem smeštaj. Zakon prirode je da slabiji stradaju. Kako sam bio ranjiv i slab, nije ni čudo da sam pronašao posao vozača kamiona i dobio šefa koji me je stalno grdio i zlo­ stavljao, od ponedeljka do petka. Savršeno smo se uklopili - meni je bio potreban novac, a njemu neko na koga će da viče. Sve više sam tonuo u duboku depresiju. Nije to bilo u stilu svojevrsnog blu­ za ,,o tužnom danu” - već duboka, parališuća i poražavajuća bespomoćnost. Kamiondžije koje voze kamione od četrdeset dve tone važe za žilave ljude, ali meni nije polazilo za rukom da preživim dan, a da ne briznem u plač. Ljudi su dolazili da me posete, ali ja bih se skrivao u kući. Većina mojih prijatelja i članova po­ rodice digli su ruke od mene, i upravo tada sam se zatekao na tom usamljenom putu sa omčom oko vrata. Srećom, spasao me je moj pas, a onda su doktori doprineli na svoj način. Dijagnostikovali su mi hroničnu zabrinutost i tešku depresiju i prepisali mi jake lekove. Pošto sam bio oprezan u pogledu lekova, prvo sam probao da se savetujem i da probam biljnu medicinu, ali sam na kraju prihvatio preporučeno lečenje i lekove. Uspeo sam da sačuvam zdravlje jakim lekovima tokom dve godine, ali samo na taj način. Misli su mi bile maglovite, kao da sam polupijan i polupomračenog uma. Nisam mogao da se setim ni najjednostavnijih stvari, nisam uspevao razgovetno da govorim - čak sam morao da se napregnem da se setim najobičnijih svakodnevnih reči. Doktori su me upozorili na stanje kad prestanem da pijem le­ kove, ali je lečenje bilo gore od same bolesti! Na kraju sam morao da prestanem da pijem te tablete. Da li sam uspeo da se odviknem od njih ili sam se dotukao tokom lečenja - izgledalo je kao da sam pobedio bolest.

Uspeo sa m n a svoj n a č in Odbacio sam pilule i čekao slom živaca, ali do njega nikada nije došlo. Počeo sam da živim bez tableta i ta pobeda me je ojačala. Počeo sam da čitam knjige o samopomoći, iz psihologije i psihijatrije. Naučio sam da je uzaludno brinuti se zbog onog što je bilo i sekirati se zbog onog što će biti - da je moj zadatak da se izborim sa sadašnjošću.

20

Slučajan susret s hipnoterapeutom u vozu pomogao mi je da otkrijem kariku koja je nedostajala. On me je lečio i dao mi sredstva da se suprotstavim negativ­ nim mislima i smernice za to da više poštujem ono što imam. Iako moja deca nikada nisu čula ćelu priču, dirnula me je njihova briga. Nikada neću zaboraviti kako me je desetogodišnji sin poučio: „Moraš uzeti svoje pilule! To je jako važno, tata", rekao je mašući zdepastim prstićem ka meni, „ne želim da odrastem bez tebe!” Danas nastojim da izdvojim vreme da uradim stvari koje mi pričinjavaju zado­ voljstvo. Pišem komične skečeve za svoje zadovoljstvo i postavljam ih na blog. Pišem jer mi je to zabavno - nema veze ako moje delo nikada ne bude objavljeno. Takođe, shvatam kako doprinosim kvalitetu života drugih ljudi koje srećem svakodnevno ne iz samoljublja, već, pre svega, iz poštovanja prema njima. Kad mi život ponovo postane malo tmuran, ja se podsetim toga da mnogo značim nekome, u nečemu, a to znači da će danas-sutra biti i drugih čije ću živote takođe moći da taknem. I zato treba da saznam šta mi sutrašnjica priprema - svaki sutrašnji dan! Redovno se viđam s grupom prijatelja, i prošle nedelje jedna od dama je rekla: „Adrijane, da li si svestan toga šta pružaš svima nama?” Naivno sam joj odgovorio: „Nemam predstavu.” Na to mi je ona uzvratila: „Kad smo pored tebe, osećamo da smo posebni. Osećamo da smo voljeni." Njen komentar je bio najveći poklon. Ako je jedino moje zaveštanje to što sam učinio da se neki ljudi osećaju voljenima, to je dovoljno. Naučio sam da ne možeš voleti druge ljude sve dotle dok ne voliš samog sebe. Danas sam se vratio na sam vrh. Vodim svoju kompaniju. Srećan sam. I ma kako stvari izgledale beznadežno, uvek postoji put povratka na stazu uspeha. Znam to. Bio sam tamo i vratio sam se. Adrijanov i-mejl: [email protected]

K orak po k o ra k Moja supruga Džuli upitala je Adrijana: „Kako si se osećao i o čemu si razmišljao te noći kad si pokušao da se obesiš?" Adrijan joj je odgovorio: „Nisam osećao ništa. Imao sam problem. Upravo sam proveo veče sa svojim prijateljima, ali nisam imao osećaj da sam povezan s njima, niti bilo s kim drugim. S obzirom na to da nikada niste dostigli tu tačku, nikada nećete razumeti taj osećaj.” Adrijan nas je podsetio na to da se napredak odvija u malim koracima. Tragajte za onim što je dobro u stvarima, usredsredite se na sadašnjost i uradite ono što možete već danas. Kako se menjate, tako se menja i vaš život. Adrijan je objasnio: „Nije po­

21

stojao takozvani eureka trenutak, niti trenutak u kojem sam rekao: 'Izlečen sam'. To je bilo sporo sticanje uvida u to da ja nešto značim, sporo preuzimanje kontrole. I upra­ vo tako se stvari odvijaju u pravom životu - to je dugotrajan i ujednačen proces.”

To je nesreća! Tom i Debi su tinejdžeri ljubavnici. Debi je zatrudnila u šesnaestoj i ćela porodica je potpuno poludela. To je nesreča! Debi odlučuje da zadrži dete. Napušta školu da odgaja svog sina. Mama i tata kažu: „Bila je izvanredan učenik. Kakva nesreća!” To i Debi su se venčali u osamnaestoj. Nesrećni su, svađaju se. Porodica kaže: „To je nesreća.” Razvode se u dvadeset drugoj i Debi postaje samohrana majka. Svi susedi kažu: „To je nesreća.” U dvadeset šestoj Debi stiče zvanje socijalnog radnika. Odlučuje da pomaže majkama tinejdžerkama. Dobija posao u državnoj agenciji i putuje širom zemlje pružajući podršku i ulivajući nadu mladim devojkama. Ispostavlja se da joj je sin izvor energije u životu i ponos i radost babe i dede. U dvadeset osmoj, Debi se udaje za čoveka svojih snova. Debi sad ima lepog sina, posao koji njen život ispunjava je smislom, supruga prepunog ljubavi i snažnu vezu sa svojim roditeljima.

22

K ratak upitnik: Koji deo života je predstavljao nesreću? • Da li je to bila beba koja je postala radost njenog života? • Da li je to bilo odlaganje njenog školovanja da studira nešto do čega joj je uistinu stalo? • Da li je to bio njen prvi brak koji ju je naučio tome šta je istinski važno u vezi? Da li ste se ikada osvrnuli na lošu vezu ili veliko razočaranje i rekli sebi: ,,U tom trenutku, to je izgledalo kao najgora stvar koja mi se mogla desiti, ali tek sad uviđam da mi je upravo to bilo neophodno."

Da nije toga, ja bih bio srećan! Imamo mnogo izgovora za to da odlažemo sreću. Evo šest razloga:

Izgovor 1: Da živim u nekom drugom mestu, bio bih srećan. Kažemo: „Možda bih mogao da napravim nov početak kada bih prešao u drugi grad!” Fred, na primer, duguje novac polovini komšiluka i kaže sebi: „Možda treba da se selim!” Međutim, kad se preseli, on sa sobom ponese svoje misli i navike - a to je ono što oblikuje njegov život. Fred menja gradove i privlači iste situacije i druge gomile ljutitih poverilaca. Ako ste rasipnik, i preselite se u Argentinu, i dalje ćete biti rasipnik. Najbolji savet za Freda jeste da pre nego što promeni adresu, uzme u obzir to da bi trebalo da promeni način na koji razmišlja!” Samo da sam mogao da odem na Tibet, uspeo bih da otkrijem smisao ži­ vota... Neki od nas imaju grandiozne zamisli o putovanju u daleka mesta da bi otkrili smisao života... Džim je otputovao na Himalaje, jednog dana, dok je sedeo na uglu prašnjave ulice, iscrpljen dijarejom i maštajući o toploj kupci, sevnulo mu je: „Možda mogu da doživim 'prosvetljenje' u Ric Karltonu!” Zvuči romantično pronaći smisao života na Tibetu, ali prosvetljenje na Tibetu je za Tibetance! Smisao života za većinu nas je verovatno negde u našem nepo­ srednom okruženju.

U k ratk o Obično je mesto na kojem bi trebalo da ostvarite nov početak upravo ono na kojem se nalazite!

23

Vežba 2: Da sam stariji - ili m lađi - bio bih srećan! Mislite da vaša sreća zavisi od toga koliko imate godina? Devedesetih godina prošlog veka istraživač Ronald Inglhart objavio je rezultate masovnih „istraživa­ nja o sreći", koja su obuhvatila 170.000 ljudi iz 16 zemalja. Učesnicima ankete postavljana su pitanja: „Koliko sebe smatrate srećnim?” i „Da li ste zadovoljni svojim životom?” Inglhart je želeo da sazna da li naše godine utiču na našu sreću. Analizirao je podatke po starosnim grupama: 15-24, 25-34, 3 5 -4 4 i tako dalje. Dakle, šta mislite, ko se osećao najnesrećnijim? Tinejdžeri? Ljudi u srednjim godinama? I šta mislite za koga se ispostavilo da se oseća najsrećnijim? Evo rezultata: 15-24 25-34 35-44 45-54 5 5 -64 65 godina i više

81 odsto zadovoljno 80 odsto zadovoljno 80 odsto zadovoljno 79 odsto zadovoljno 79 odsto zadovoljno 81 odsto zadovoljno

svojim životom svojim životom svojim životom svojim životom svojim životom svojim životom

Rezultati ispitivanja svih starosnih grupa bili su gotovo identični! U drugačijim istraživanjima, psiholog Vilijam Stok s državnog univerziteta Arizona i Moriš Okun, došli su do istog zaključka. Oni su ocenili rezultate više od sto psiholoških istraživanja i sveli ih na sledeće: „Godine starosti nemaju više od jedan odsto uticaja na sreću!" Uprkos svim uverenjima i suprotno svim pričama o „problematičnim tinejdžerskim godinama” i „krizi srednjih godina”, godine starosti ne igraju nikakvu bitnu ulogu u našoj sreći!

U k ratk o Nije reč o vašim godinama, već o tome kakav je vaš stav prema životu.

Izgovor 3: Kad budem sreo idealnog p a rtnera, biću srećan! Ako postoji ijedna stvar koju znamo o srećnim parovima, to je ovo: srećni ljudi bili su srećni i pre nego što su sreli svoje partnere. Niko drugi ne može da vas UČINI srećnim! Odakle nam zamisao da neko drugi može da nas UČINI srećnim? Možda iz pesama i filmova: u pesmama i filmovi­ ma, ljudi kažu: „Pre nego što sam sreo tebe, bio sam usamljen, bio sam gubitnik - ali ti si promenila sve!” Međutim, to je mit. U stvarnom svetu ljudi kažu: „Pre tebe, ja sam bio nesrećan - ali TI SI UNIŠTILA SVE!”

24

Srećni ljudi privlače srećne ljude. Nesrećni ljudi privlače nesrećne ljude. Kad se osečate srečnim i razdraganim, da li ikada kažete sebi: „Trebalo bi da izađem da pronađem neke tužne ljude”? Ne kažete! Vi takođe tragate za srečnim ljudima. Ono što ste vi sami kao ličnost, to i privlačite. Da biste se okružili pozitivnim lju­ dima, prvo sami zračite osmehom. Ako osečate da ste klonuli duhom ili da ste depresivni, samo vi možete promeniti svoje misli. Korak po korak, izvlačite se iz procepa u koji ste upali. Kako počnete da gledate na svetlu stranu, tako privlačite srečne prijatelj 6 1 ixOlcyG.

U k ratk o U stvarnom svetu, naš život ne menjaju drugi ljudi, već mi sami.

BRAGNO SAVETOVAUŠTE

Kako vi živite sa ovim nepodnošljivim čovekom?

Izgovor 4 : Da nem am ove problem e, bio bih srećan! Uvek ćete imati problema - a kad ne budete imali velike probleme, onda će mali problemi postati oni veliki.

25

Direktor u penziji mi je rekao: „Obično sam brinuo o primopredajama vrednim milionima dolara, a sada osećam da sam pod stresom zbog prljavih prozora i otpadaka na travnjaku!” On je rekao: „Sada kada imam manje velikih briga, brinem o manje važnim stvarima." To je istina. Mi uvek pronađemo neke stvari o kojima ćemo da brinemo. Zamislite sebe kako dvanaest sati letite avionom. Avion samo što je poleteo s piste, i vi se nadate da ćete se opustiti i možda čak malo odspavati, a onda zapazite nešto. Čovek do vas kiše, i to svakih šest sekundi. „Jedan, dva, tri, če­ tiri, pet, apćihaaa, dva tri, četiri, pet, apćihaaa...” ,,Oh, ne! Ovaj čovek je metronom koji kiše!” Kažete sebi: „Da nisam dobio mesto pored ovog klipana, bio bih srećan!” Izvadite svoj digitron: „Deset kijanja u minuti pomnoženo sa... to je sedam hiljada dvesta kijanja do Pariza. Ovo bi mogla da bude najgora noć u mom živo­ tu!” Sve do tog trenutka niste primetili bebu koja spava iza vas. Međutim, ona je budna i kao da isprobava kapacitet svojih svojih pluća. Bebu koja non-stop tokom leta plače iz sve snage teško je ignorisati. To je tren kada sebi kažete: ,,A ja se još brinuo oko Kijavka! Mogu da tolerišem loše manire, ali bebe koje stalno kmeče? Nije ni čudo što sam uznemiren!" Upravo u tom trenutku stvari su počele da se pogoršavaju. Bez upozorenja, džambo džet u kojem se nalazite počne da podrhtava i da se strmoglavljuje ka zemlji. Osećate kako ste prebledeli ko krpa, dok vam se stomak popeo u grlo. Svi vrište. Posegnuvši za prslukom za spašavanje, sklapate pogodbu s Bogom: „Izbavi me iz ove letelice i više nikada neće moći da me iznerviraju ljudi koji stalno kišu. Sa zadovoljstvom ću slušati bebe koje stalno plaču i vrište tokom celog puta do Evrope.” Avion uspeva da povrati ravnotežu i počne da se penje. Kapetan se izvinjava zbog turbulencije. Beba prestane da plače, a Kijavko konačno zaspi. Rešavate ukrštene reći mirno i u tišini - i pogađate šta se dalje događa! - Kijavko počinje da hrče. ,,Oh, ne! Da ne moram da se nosim sa ovim, bio bih srećan!" Evo kakav je život u stvari. Imamo „hijerarhiju briga” i najvažnije stvari zbog kojih brinemo. Kad slomimo nogu, ne brinemo o glavobolji - sve dok polomljena noga ne zaceli. Suprug koji hrče nervira sve dok sobu ne zahvati požar. Dakle, kako da se manje nerviramo? Shvatamo da nam stres uzrokuju pravila u našoj glavi. Kako prestanemo da se slepo pridržavamo nekih pravila ili ih se potpuno oslobodimo, tako postajemo srećniji. Donosimo svesnu odluku: „Niko neće uništiti moj dan.” Sklapamo pakt sa sa­ mim sobom da „nema tog dežurnog na parkingu, niti saobraćajnog policajca,

26

niti drske konobarice koja će se umešati u moja 24 sata.” Mi se podsećamo na to da, u kontekstu svetskih zbivanja, sukob sa ljudima koji rade na šalterima uopšte nije tako dramatičan.

U k ratk o Postoje alternativni obrasci ponašanja - umesto da se razljutimo, možemo biti fascinirani ili veseli. Što manje pravila imate o tome kakav bi život trebalo da bude, i kako bi drugi ljudi trebalo da se ponašaju, to ćete lakše biti srećni.

Izgovor 5: Samo kad bih to imao! Postoji gomila ljudi rešenih da vas učine nezadovoljnim. Oni su lukavi, čak izvanredni u sprovođenju te namere, i deluju s budžetom vrednim nekoliko milijardi dolara! Koriste stid, krivicu i humor da vas uvere u to da vam nešto nedostaje. Reći će vam da imaju rešenje za vašu sreću i obećati vam nečuvene stvari! Da li su oni TV jevanđelisti? U stvari, pričam o oglašivačima i ljudima koji se bave marketingom. Njihov zadatak je da vas učine nesrećnim i nezadovoljnim onim što imate kako biste kupili ono što oni imaju: Primer: Kupili ste porodični automobil prošle godine. Automobil je lep, prostran, bezbedan - čak ima šest vazdušnih jastuka. Ponosni ste, a onda u novinama vi­ dite reklamu za najnoviji model sa jedanaest vazdušnih jastuka - za roditelje koji brinu o svojoj deci! ,,Oh, ne! Ja zanemarujem svoju porodicu!" Primer: Vratite se iz supermarketa i uključite TV i vidite da sedam od deset zu­ bara preporučuju pastu za zube koju niste kupili i srećne mace koje ne jedu lošu hranu kojom ste upravo nahranili svoje mačku. (Čak ni moja mačka nije srećna!) I pošto je vaše sredstvo za čišćenje toaleta drugorazredno, čitavo vaše kupatilo je preplavljeno bakterijama. A potreban vam je i „guči” da biste bili opušteni i „roleks” da biste izgledali kao ugledan i uspešan građanin. Oglašivači ciljaju na naš ego - onaj deo nas koji voli da poredi: „Ako želite da budete uglađeni, prefinjeni, u trendu, dobra majka ili da vam prijatelji zavide, ovo vam je potrebno sada." Kad naš osećaj sopstvene vrednosti zavisi od stvari koje posedujemo, igramo unapred izgubljenu igru. Kupite torbu poznatog dizajnera. Jednog dana ste ushi­ ćeni zbog toga, zadovoljni dva, tri dana, ali već deset dana nakon toga uzbuđenje splašnjava. Pitate se: „Šta mogu sledeće da kupim da bih se osećao bolje?”

27

Većina nas poseduje dosta stvari. I u tome nema ništa pogrešno. Pitanje je: „Zašto posedujemo sve to?" Moja supruga Džuli ima dosta kineskog antičkog nameštaja, od kojih neke delove poseduje već trideset godina. Džuli nije bitno da li se to još nekom dopada - ona mu se divi svakog dana. I nije kupila taj nameštaj zbog nekakve reklamne kampanje. Ako susedi menjaju nameštaj, Džuli neće krenuti njihovim primerom. Ona mi kaže: „Ovaj nameštaj je tako lep. Mene ushićuje već samo to što ga gle­ dam." Što je najvažnije, kad bi Džuli ikada bila u situaciji da mora da ga proda, ona se ne bi osetila manje vrednom ličnošću bez njega. Verovatno imate gomilu knjiga, uređaja, fotografija, suvenira ili možda auto­ mobil ili brodić koji cenite. To je divno - i bez sumnje da sve te stvari čine da se osećate prijatnije i prikladnije. To je lično uvažavanje. I nema nikakve veze sa bilo čijim mišljenjem ili utiscima.

U k ratk o Bićete zadovoljni onim što imate tek onda kad budete srećni i zadovoljni i bez toga.

Izgovor 6: Biću srećan kada... Moja komšinica koja ima 75 kilograma obznanila je: „Od danas držim dijetu. Biću srećna kad budem imala 60 kilograma." Zato je odložila svoju sreću za pet meseci - i kad je dostigla 61 kilogram, njen mladić je napustio zemlju. Sada ima 60 kilograma, ali ne može da bude srećna ako se Bobi ne vrati. Koliko često odlažemo sreću? Na sreću gledamo kao na fatamorganu u daljini - kao da puzimo po pustinji u kojoj se negde nalazi znak s natpisom „SREĆA,” i kažemo: „Samo da mogu da dođem do nje i da je pronađem NA TOM MESTU, bio bih srećan." Logički smo došli do zaključka: „Ne možemo još da budemo srećni zato što još otplaćujemo kola. Međutim, sledećeg aprila...” I dođe sledeći april a deca dobiju grip, posete nas rođaci koji žele da ostanu duže, a mi kažemo: „Oko sledećeg oktobra...” Život nikada nije razvrstan po kategorijama. Vi na kraju završite školu i dobije­ te diplomu. Počnete da radite svoj posao iz snova da biste na kraju ustanovili da vaš šef neprijatno miriše. Konačno rešite da uzmete porodični odmor, a vaš otac padne i slomi nogu. Kažete: „Kad dobijem ovaj razvod, počeću sve iz početka. Moj život više neće biti komplikovan." A vaš život će uvek biti komplikovan.

28

Dakle, komplikacije možete da svedete na najmanju moguću meru, ali ne i da ih odstranite! Zato morate da uživate dokle god ste usred komplikovane situacije. Budite fascinirani. Ako imate suđenje, ako imate operaciju, zabavljajte se nekim stvarima. Uživajte u nečemu. Biću srećan k a d svetom zav lad a mir Meri kaže: „Nikada neću moći da budem srećna dok u svetu ne zavlada mir.” To može izgledati uzvišeno, ali nije mnogo pametno! Bolje budite srećni u među­ vremenu - i radite na tome da u vašem malom kutku sveta zavlada mir. Moguće je prihvatiti svet takvim kakav jeste, a ipak prihvatiti odgovornost da popravite stvari.

U k ratk o Najsrećniji ljudi ne čekaju da se nešto desi.

30

2

Kako da prebrodite krize Negativne misli su poput pacova. One nailaze u grupama. Pojavi se jedna i pre nego što toga postanete svesni, eto prave najezde. Primer: Na poslu prihvatite telefonski poziv nevaspitane mušterije. Vaša prva pomisao je: „Mrzim nevaspitane ljude.” Takvu misao sledi druga negativna misao: „Ja sam na ovom poslu okružena nevaspitanim ljudima!” Vaša naredna negativna misao je: „Na ovom poslu sam okružena nevaspitanim ljudima i nisam dovoljno plaćena.” Pa sledeća: „Na ovom poslu sam okružena nevaspitanim ljudima i nisam do­ voljno plaćena i nisam dovoljno cenjena.” I potom: „Na ovom poslu sam okružena nevaspitanim ljudima i nisam dovolj­ no plaćena i nisam dovoljno cenjena, a sve više shvatam da me ni kod kuće niko ne ceni." Sada nastaje prava najezda: „Na ovom poslu sam okružena nevaspitanim ljudi­ ma i nisam dovoljno plaćena i nisam dovoljno cenjena, a sve više shvatam da me ni kod kuće niko ne ceni; večeras moram da kuvam večeru, a zašto, uostalom, moj beskorisni muž ne bi malo prestao da se oslanja na mene; majka mi je uvek govorila da sam načinila ozbiljnu grešku... a sada me boli glava, možda imam tumor!” Da li vam je poznat ovaj scenario? Pojava jednog pacova prerasta u najezdu pacova. Potreban vam je plan kako da ih istrebite, a evo najboljeg meni pozna­ tog. Onog trenutka kad vam na pamet padne prva negativna misao, zapitajte se: „Koja je dobra strana ovog do­ gađaja?” Koja je dobra strana su­ p rotstavljanja n e­ vaspitanim lju­ dima?

*.-:k

31

• Izgrađujem karakter i strpljivost. • Razvijam veštinu ophođenja s ljudima za moj sledeći posao. • Nevaspitani ljudi na poslu mi pomažu da cenim svog supruga. Sada biste mogli da kažete: „Budimo realni." A EVO ŠTA JE REALNO: ®Neprijatne stvari se dešavaju. • Iz svakog događaja morate da izvučete ono najbolje. • Srećni ljudi imaju naviku da kažu: „Koja je dobra strana ovog događaja?” • Da li želite da budete srećni ili ne želite? Slomili ste nogu - Koja je dobra strana tog događaja? ®Odmoriću se. • Naučiću da saosećam s bolesnim ljudima. • Pročitaću neke izvanredne knjige. • Neću morati da usisavam tepihe u kući. Devojka raskine s vama - Koja je dobra strane tog događaja? ®Mogu da uštedim novac. • Mogu da pogledam sve utakmice koje želim. • Mogu manje da vodim računa o higijeni. • Nema potrebe da usisavam tepihe u kući.

U k ratk o Jedna negativna misao privlači drugu negativnu misao. Jedna pozitivna misao privlači drugu pozitivnu misao. Pre nego što najezda krene, zapitajte se: „Koja je dobra strana ovog do­ gađaja?"

Nije s tv a r u tom e š ta v am se d e ša v a ... Nije stvar u tome ŠTA VAM SE dešava. Stvar je u tome ŠTA VI MISLITE da se va­ ma dešava. PRIMER: Nalazite se na aerodromu, čekate da uđete u avion i upravo tada čujete glas stjuardese: „Izvinite! Tehnički problemi. Avion će poleteti za tri sata!” Vi se razljutite. Kažete sebi: „Ovo je užasno! Propustiću prodajnu prezentaciju. Kakva katastrofa!" Dok se nalazite pod stresom, stvari izgledaju sve gore i gore! Ljudi će da se sapliću preko vas, rasipaju sadržaj svojih kofera vama u krilo, prosipaju vam kafu u krilo i gube prtljag. Kad se borite sa životom, on vas uvek nekako pobedi!

32

jj

• LET 375 Z A T O K IO ■

1 -—

............

ODLOŽEN

......., 1 _

Zž

,M *-r-r?Y £

Potom se smirujete. Kažete sebi: „Ja tu ne mogu ništa da uradim. Verovatno sam tu gde moram biti. Iskoristiću to na najbolji mogući način.” Iznenada, čitava situacija se preokreće! Najednom pred vama se pojavljuje sta­ ri prijatelj, ili pronalazite novog prijatelja, ili vam se ukaže nova prilika - i život počne da vas podržava. Kad promenimo način razmišljanja o „lošoj situaciji”, počnemo iz toga da izvlačimo korist. Najveće životne prilike uglavnom nam do­ laze prerušene kao nesreća ili katastrofa. PRIMER: Meri i Džejn razgovaraju - obe su se razvele. Meri kaže: „Ja sam pretrpela neuspeh. Moj život je završen.” Džejn kaže: „Moj život je upravo sada počeo!” Ko će da procveta?

U k ratk o Svaka „nesreća” u vašem životu ne predstavlja u tolikoj meri nesreću ko­ liko situaciju koja prosto čeka da promenite mišljenje o njenom pravom značenju.

33

P r ič a devojke Elison U dvadeset sedmoj godini radila sam u korporaciji i sanjala o braku, deci i srećnom životu. A onda, u decembru 1994, dok sam parkirala kola ispred kuće u Port Elizabetu, u Južnoj Africi, otela su me dva nepoznata muškarca. Odvezli su me daleko u neku pustoš. Silovali Silovali su m e i su me i gotovo udavili. Dok sam tako onesvešćena ležala gotovo udavili... na tom mestu, preko trideset puta su me uboli u donji stomak. Prerezali su mi grlo od uha do uha, a onda su Prerezali su mi grlo me ostavili golu, da umrem. od uha do uha. Sećam se kako sam razmišljala: „Ako već moram da umrem ovde, hajde da načinim makar i najmanji napor da ova čudovišta privedem pravdi." Dok su razgovarali, saznala sam njihova imena i prstom ih urezala u pesku. Bila sam osamdeset metara udaljena od puta, ali ako sam želela sebi da pružim bilo kakvu šansu da preživim, morala sam nekako da ga se dočepam. Kad vam je grlo presečeno od uha do uha, nemate mišiće da ispružite glavu. I kad sam ustala, glava mi se zabacila unazad i visila naslonjena na leđa. Utroba mi je isto tako počela da ispada i da se rasipa. I tako sam, pridržavajući jednom rukom glavu da stoji na mestu a drugom zadržavajući utrobu da ne ispadne, puzila i teturala se do puta. Bilo je dva sata posle ponoći i znala sam da će iz grada tuda proći nekoliko kola. Ležala sam krvareći nasred puta sve dok se konačno nije približilo neko vozilo. I zaista, vozilo je usporilo, kola su stala, ali niko nije izašao. Farovi su me direktno obasjali. Sigurno su ljudi koji su bili u automobilu mogli da me vide? Mahala sam izbezumljeno. Prošlo je dugo vremena - imala sam osećaj da je proteklo deset, petnaest minuta. I dalje niko nije izašao. Čula sam kako se motor pokrenuo, a onda su kola iznenada izvela manevar oko mog tela i brzo počela da se udaljava­ ju. Bio je to volksvagen Biti i ja sam posmatrala kako se zadnja svetla pretvaraju u sićušne svetle tačke u daljini. Osetila sam da me izbegavaju.

Z ra č a k n ad e Nešto kasnije sam osetila drugi par farova. Tog puta kola su stala. Čuli su se gla­ sovi. Neko je zvao hitnu pomoć. Kako sam kasnije saznala, jedan od putnika bio je student veterine i zvao se Tijan. Tijan mi je proverio puls i pregledao jezik. Istog momenta je znao da ću umreti ako se onesvestim. Pokrio me je svojom košuljom, uhvatio me za ruku i počeo da razgovara sa mnom.

34

Kad ti je grlo prerezano, možeš da dišeš, ali ne možeš da govoriš. Tijan je na­ stavio da mi postavlja pitanja, ohrabrujući me da mu odgovaram stiskom ruke - jedan stisak za da, dva za ne. Nastavio je da mi govori: „Imaš divne zelene oči. Otvori oči. Dopusti da vidim tvoje lepe zelene oči.” Zato sam dala sve od sebe da oči što duže držim otvorenim, i sve vreme sam se trudila da nastavim da mu stiskam ruku dok ne dođe hitna pomoć. Hitno sam prebačena u pokrajinsku bolnicu za hitne operacije. Moj dušnik, grlo i tiroidna žlezda bili su rasporeni, glavni mišić i vene u vratu rasečene, a creva rastrgnuta. Na operacionom stolu sam bila tri sata. Medicinski tim je nekako uspeo da me zašije. Nekoliko dana kasnije dali su mi ručno ogledalo. Na moje iznenađe­ nje, videla sam da su mi beonjače potpuno crvene, poput komada sirovog bifteka. Moja prva misao je bila: „Izgledam užasno - ali kako su mi oči tek izgledale kad sam na putu krvarila gotovo do smrti?” Morala sam to da saznam! Upitala sam bolničarke: „Da li su mi oči bile ovakve kad me je dovezla hitna pomoć?” Objasnile su mi: „Kada su Vas davili ti muškarci, popucali su svi kapilari u vašim očnim jabučicama.” U meni su se u tom trenutku pomešala osećanja za­ hvalnosti i neugodnosti - zahvalnost prema Tijanu zato što je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da me održi u svesnom stanju - i neugodnost što sam izgledala tako užasno kad god bih mu pokazala moje „lepe” oči! Bila sam rasporena i na grlu sam im ala 16 rana. Nije trebalo da preživim. Međutim, čak i u tom zverskom činu i užasu koji me je zadesio, im ala sam sreće: • Da nije bilo Tijana, umrla bih na tom putu. • Bila su samo dva torakalna hirurga na dužnosti u ćelom Port Elizabetu - a jedan od njih zadesio se na dužnosti kad sam stigla u pokrajinsku bolnicu u 4.00 sata. • Doktori su objasnili da su mi otmičari slomili dušnik dok su pokušavali da me udave. Ja sam se gušila. Upitala sam ih: „Šta me je spasilo?” Doktori su mi odgovorili: „Na sreću, oni su vam presekli grlo i otvorili prolaz za vazduh!” Narednih nekoliko meseci, trpela sam bolove - mučne bolove koji su razdirali moju dušu - ali, ja sam se postepeno oporavila. Održano je javno suđenje na ko­ jem sam pružila dokaze. Moji napadači su osuđeni na doživotni zatvor.

Kad od živ o ta o sta n e sa m o p ra z n in a Preživela sam napad i potom pojavljivanje na sudu, a onda je nastupio trenutak da se vratim normalnom životu. Međutim, kad je najgore prošlo, ispostavilo se

35

kao da mi od normalnog života nije preostalo ništa. Pala sam u duboku depresiju. Trebalo mi je nekoliko meseci da pronađem razlog da ustanem iz kreveta. Majka mi je ostala izvor snage i oslonca. Od trenutka kad je došla u bolnicu pored mog bolničkog kreveta i tokom čitavog suđenja, ni u jed­ nom trenu nisam spazila da je prolila suzu. Tek kasnije Odbila sam da u sam otkrila koliko je suza prolila nasamo. srcu nosim mržnju Rekla sam sebi: „Nisi se tako srčano borila da preživiš i uvredu do kraja - i da potom ne uradiš ništa od svog života." Ljudi su po­ čeli da me mole da podelim svoju priču na sastancima života. i konferencijama. Pribojavala sam se javnog govora, ali sam ipak želela da u životu napravim nekakav pomak - i tako sam počela da radim ono što radim upravo sada. Oprostila sam mojim napadačima. Uradila sam to zbog sebe. Odbila sam da u srcu nosim mržnju i uvredu do kraja života. Žalim ih. Oni su prošlost. Udala sam se 1997. i što je bilo najveće čudo - uprkos užasnim povredama u predelu reproduktivnih organa - rodila sam dva lepa deteta. Ispričala sam ćelu priču u svojoj knjizi I Have Life (Živa sam). Danas nastavljam da pričam svoju životnu priču širom sveta. A moja poruka? Život je lep. Život je vredan toga da se borimo za njega. On nije nešto što vam se dešava, život je ono što vi načinite od njega. Veb-sajt Elison: www.allison.co.za

Fleksibilnost Evo recepta za trajnu nesreću... a) Odlučite na koji način ćete razmišljati o tome kakav bi svet TREBALO da bude. b) Osmislite pravila o tome kako bi svako TREBALO da se ponaša. A onda, kad se svet ne povinuje vašim pravilima, počnite da se ljutite! To je ono što rade nesrećni ljudi! Recimo da očekujete da: • vaši prijatelji bi TREBALO da uzvraćaju usluge • ljudi bi TREBALO da vas cene • avioni bi TREBALO da stižu na vreme • svi bi TREBALO da budu pošteni • vaš suprug bi TREBALO da pamti vaš rođendan.

36

Sva ta očekivanja mogu zvučati razumno. Ipak, te stvari se često neće desiti! I :ako na kraju ostajete frustrirani i razočarani. Postoji bolji plan. Smislite manje zahteva. Umesto toga, uspostavite prioritete! Za stvari koje su izvan vaše kontrole, recite sebi: VIŠE MI SE DOPADA „A', ALI AKO SE DESI ,,B", I TO JE U REDU! To je prava igra koju igrate u glavi. Međutim, ako vam igra preraste u naviku, bićete spokojniji... Vama se više dopada da ljudi budu učtivi, ali ako su nevaspitani, to vam neće upropastiti dan. Više volite sunčano vreme, ali sve je u redu i kad pada kiša! Drugim rečima, fleksibilni ste. Druga misao: Ako primetite da se vaše greške i nesreće ponekad pretvore u divne prilike, zar to ne važi i za ostatak čovečanstva? Dakle, možda imate sestru koja se prejeda ili supruga koji previše pije ili kolegu koji je dobio otkaz. I dok se ••i mučite oko njihovog životnog puta, oni imaju korist od sopstvenih grešaka i nesrećnih okolnosti.

Kad bi svet bio samo malo bolje mesto... Mogli bismo ukazati na gladne u Kalkuti kao da želimo da kažemo: „Sve na ovom svetu funkcioniše pogrešno.” To može biti izgovor da sopstveni život ne učinimo funkcionalnim. Ako ste Indijac - ili ako živite u Kalkuti i pomažete Indijcima, možda situacija izgleda kao da ima više smisla. Međutim, nije svrsishodno rasu­ đivati o situacijama koje ne razumemo u potpunosti sa distance. Ako zaista želite r.ešto da promenite i preduzmete nešto tim povodom, to je druga stvar. Ipak, jadi­ kovka ne pomaže. Majke Tereze ovog sveta ne jadikuju zbog sveta - one deluju. Fred kaže: „Kad na svetu samo ne bi bilo sve toliko pogrešno uređeno, mogao bih da budem srećan.” Pa dobro, Fred, ovo je jedini svet koji imaš. Možeš isto tako biti zadovoljan i takvim svetom. Svet je verovatno mnogo bolji nego što ti veruješ. Mi, međutim, imamo izobličenu sliku sveta u kojem živimo. Zamislite naslov u novinama: 145 zemalja ne ratuje ove nedelje; jače nije opljačkano ~000 banaka; ne postoje pretnje od ptičjeg, psećeg ili losovog gripa ove godine! I ovo: 98 % -oditelja veoma se lepo odnosi prema svojoj deci... Zar ne biste rekli sebi: „Divno! Moram odmah da kupim te novine!" Ne biste! Ili zamislite da ste direktor marketinga za „Tojotu” ili „Koka-Kolu", i ja uđem u vašu kancelariju da vam prodam dve strane u istim tim novinama, sa istim tim priča­ ma. Šta biste vi rekli? „Vi ste prosto smešni i nepromišljeni. Niko to neće čitati!” Kad je reč o vestima, ljude uzbude i zainteresuju informacije o pretnjama, opa­ snostima i apsurdu. Volimo da se plašimo i iznenađujemo. Zato nas novine, radio : TV zastrašuju, uzbuđuju i iznenađuju. Ne kažem da je to dobro ili loše - to su eđnostavno činjenice. Uz neke izuzetke, lepe stvari i dobra i velikodušna dela ne

37

' '

:

'

ia '

:■

.

*■<*-?- r j/ e _ c s s

pune naslove. Hiljade muževa iznenadi svoje žene cvecem dok jedan kući donese nož. Koji postane slavan? Svet u kojem živite je lepši i poletniji od sveta koji vidite u vestima. I tako će uvek biti.

P rih v atite p rom en u Godišnja doba dolaze i odlaze, inflacija raste i opada, ljudi se zapošljavaju i dobijaju otkaze. Pomislili biste da smo naučili da je suštinski zakon kosmosa promena! Umesto toga, mi se ljutimo. Vraćamo se u svoje omiljeno odmaralište nakon pet godina i gunđamo: „Nije to ono isto odmaralište." Cena hleba poraste četiri dinara i mi se uznemirimo. Kažemo svom ljubavniku: „Nije više onako kao kad sam te upoznala” - ma šta to značilo. Ljudi se teže prosvetljenju. Međutim, merilo naše prosvetljenosti nije u tome da li meditiramo u zoru ili jedemo grašak za doručak. Merilo naše mudrosti u većoj meri predstavlja da li smo prijemčivi i spremni da prihvatimo promenljive okol­ nosti i ljude koji su drugačiji od nas.

38

U k ratk o Srećni ljudi radosno prihvataju promenu. To su ljudi koji kažu: „Zašto bih želeo da mojih sledećih pet godina budu poput poslednjih pet godina?”

Kad n as život povredi Kad se slučajno ugrizete za jezik, „bol" teško da možete da vidite kao nešto pozi­ tivno. Isto važi i za žulj na vašem nožnom palcu - kome je potrebno bolno pulsiranje u nožnim prstima? Ipak, šta ako ne osećate bol? Koliko biste se često ugrizli za jezik - ili opekli zadnjicu u kadi? Fizički bol je čudesan alarm koji sprečava dalju štetu. On nam kaže: „Bolje promenite to što radite!” Emocionalni bol nam šalje sličnu poruku, to jest: „Bolje promeni način na koji razmišljaš!” Potpuno je normalno razljutiti se ili biti lju­ bomoran ili uvređen - povremeno. Međutim, ako ta osečanja postanu trajna, to mogu biti sledeće poruke: • ne očekujte da kontrolišete druge ljude • ne očekujte da se drugi ljudi ponašaju poput vas • nemojte zavisiti od toga da vas drugi ljudi učine srećnim! Dok se uporno držimo istih misli, zadržavamo ista bolna osečanja. A onda ka­ žemo: „Pa ipak, ja sam u pravu!” Nažalost, to što smo ,,u pravu” ne pomaže! Žulj na našem stopalu je poruka da bi trebalo da promenimo cipele. Kad je reč o emocionalnom bolu - koji doživljavamo poput plika na mozgu - poru­ ka je obično da promenimo način na koji razmišljamo. Naš ego uživa u tome da bude u pravu. Zato ponekad tvrdoglavo godinama istrajavamo u ljutnji, prebacivanju krivice na druge i uvređenosti - „Možda sam jadan, ali sam u pravu!" Dobra strana što se bola i patnje tiče sastoji se u tome što nagrizaju ego. Kad više ne možemo da izdržimo bol, prelazimo sa „Ja sam u pravu - ne postoji drugi način da se ovo sagleda!” na ,Ja to ne mogu više da podnesem - možda bih mo­ gao da zauzmem drugo stanovište!” Setite se incidenta koji vas je uznemirio prošle nedelje: maltretirali su vas i pso­ vali u saobračaju, mladić vas je nazvao „Debeljuca”, ukrali su vam novčanik. Vi kažete, „To bi svakog uznemirilo.” Pogrešno. Većina ljudi greši.

39

Celog života stvaramo određena mišljenja o stvarima. To su mišljenja koja nas čine nesrećnim - a možemo vrlo lako da ih promenimo.

U k ratk o Kad je u pitanju fizički i emocionalni bol, kad nastavimo da radimo istu stvar, ona nastavi da nas povređuje!

D a li je to istin a? Suština nije u samoj situaciji, vec u našem mišljenju o njoj. Možemo da učimo od ljudi koji su se vratili iz ponora očajanja. Bajron Keti je bila žena koja je vodila sopstvenu firmu i koja je bila majka troje dece. Deset godina je patila od depresije i suicidnih misli. Toliko je mrzela sebe da je nedelje i nedelje provodila tako što nije ustajala iz kreveta, nije se kupala i prala zube. Njeno samopoštovanje se srozalo tako nisko da je čak prestala da spava u krevetu, već je želela da se kažnjava tako što je spavala na podu. Dok je jednom prilikom ležala na podu posmatrajući kako joj bubašvaba mili po nozi, doživela je neku vrstu proviđenja. Shvatila je da nijedan bol nije uzroko­ van njenom situacijom. Njene patnje izazvale su njene misli o sopstvenoj situaciji, a problem nije bilo čak ni to što je imala te misli, već što je verovala u njih. Drugim rečima: • nije svet taj koji nas čini nesrećnim • nisu čak ni misli o svetu ono što nas čini nesrećnim • nesrećnim nas čini to što verujemo u svoje misli o svetu. Vi kažete: „Buda je to mogao da kaže Keti!" Tačno, ali je ponekad neophodno da patimo pre nego što shvatimo poruku. „Keti", po čemu je inače poznata, osetila se inspirisanom da zapiše četiri pitanja koja možemo da postavimo sebi kad osećamo da smo duboko zabrinuti: • Da li je misao istinita? • Da li možete apsolutno biti sigurni u to da je misao istinita? • Kako reagujete kad verujete u tu misao? • Ko biste vi bili bez te misli? Ta pitanja su postala temelj njenih knjiga i radionica. Ona predstavljaju korisna sredstva za preispitivanje pravog uzroka naše patnje. Kako bi ovo funkcionisalo?

40

P rim e r 1: Keti priča priču o ženi - nazvačemo je Džejn. Džejnin muž bio je u vanbračnoj vezi s komšinicom. Za Džejn je to bila prava nočna mora koju je proživljavala u stvarnosti. Svakog dana posmatrala je kako se on vraća kući i pada u naručje te žene. Videla ih je kako su se grlili u ulazu. Ljuta i uvređena, Džejn je počela da zapostavlja svoj život i svoju decu. Džejn je rekla sebi: „Sve što želim to je da mi se muž vrati kući.'’ Potom, nakon nekoliko meseci tokom kojih je mučila samu sebe, na pamet su joj pala četiri pi­ sanja. Upitala se: • Da li mogu da znam da je to apsolutno istinito? • Da li zaista želim da mi se muž vrati? Njen um se otvorio samo za trenutak i ona je shvatila da to možda nije istina. Shvatila je da možda više ne želi da živi s mužem. Takođe, otkrila je da nije muž :aj koji je uznemirava - već njene misli o njemu. Umesto misli: „Želim da mi se on vrati” upitala se: „Da li želim da mi se on vrati?” Drugim rečima: „Da li od mene zavisi da počnem da se brinem o sebi?” Džejn više nije želela da njen mv: 1. uradi bilo šta. Počela je da se posvećuje sebi i deci. Čitav njen život se promenio. Otkrila je da je u stvari vrlo srećna što je njena komšini:a počela da brine o njenom mužu! Čak je počela da oseća zahvalnost prema njoj! Sada biste mogli reći: „Da se moj muž uselio kod komšinice, ja bih pronašla veliko zadovoljstvo u tome da mu polomim obe noge!” Međutim, u tome i jeste suština: kad se prepirete sa stvarnošću, stvarnost uvek pobedi. Nije bitno koliko ste uvređeni Ci koliko puta kažete: „To nije trebalo da se dogodi!" Šta se desilo, desilo se. Budite spremni da preispitate način na koji razmišljate: „Da li su moje misli istinite ili iznosim pretpostavke?" Kejtina pitanja su nam pomogla da napravimo razliku između činjenica i mišljenja. Prihvatite činjenice, preispitajte mišljenja: • „Moj muž ima vanbračnu vezu” - to je činjenica. .. • „Ne mogu da budem srećna bez mog muža" - to je mišljenje.

U k ratk o Činjenice su ono što je zaista istina. Prvi korak ka sreći je prihvatanje onoga što je zaista istina.

1

P rim e r 2: Vaš sin je imao saobraćajnu nesreću. Njegov automobil se sudario s kamionom, koji je odstranio ceo krov njegovog vozila. On ima tešku povredu mozga, pao je u komu i doktori smatraju da neće preživeti noć. U najboljem slučaju, on će preživeti, ali će posledice biti teške. Njegova desna strana će ostati paralizovana, biće delimično šlep, neće moći da govori i imaće gubitak pamćenja. Neće moći da uči ili radi. Zašto dajem ovaj primer? Ovo je priča o mom pastorku Majklu - Džulinom sinu. Majki je naleteo na ka­ mion u novembru 1986. Lako je poverovati u to da Majki ne može biti srećan zato što više nikada neće biti normalan i da mi ne možemo biti srećni zato što Majki više nikada neće biti onakav kakav je bio. Ipak, da li mi sa apsolutnom sigurnošću zn am o da je to istina? • Mnogi savršeno zdravi ljudi su nesrećni. • Mnogi ljudi koji su povredili mozak srećniji su od većine. • Porodice suočene sa ogromnim izazovima često su najsrećnije i ispunjene najvećom ljubavlju. Džuli je rekla: „Šta je, tu je. Živećemo iz dana u dan.” Posmatrajući Džuli ovih poslednjih dvadeset godina, počinjem da cenim dubinu njene materinske ljubavi.

42

Njena hrabrost i vedrina ispunjava me strahopoštovanjem. Majklov pozitivan stav postao je primer za sve nas. Otkrili smo način da budemo srećni. Mada to nije uvek bilo lako.

U k ratk o Kad sledeći put budete poželeli da sebi kažete: „Ne mogu da budem srećan zato što..." upitajte se: „Da li znam da je to apsolutna istina?"

Da li m o g u d a iz ab erem sreću? Odrastao sam pretpostavljajući da čovekova sreća zavisi od toga šta mu se dešava. Razmišljao sam: „Kad budem imao manje problema, ja ću biti srećan!" A onda sam postepeno shvatio da su najsrećniji ljudi koje poznajem imali više problema nego ja. Možda ste i vi zapazili istu stvar - oni ljudi koji izvuku najviše iz života često to dobiju kroz teške životne situacije. Oni izgube najbliže, bankrotiraju, budu od­ bačeni, opljačkani ili prebole teške bolesti - i najverovatnije i dalje imaju velike probleme! Ipak, oni su srećni zato što su u jednom trenutku odlučili da je „biti srećan" jedini način na koji mogu da žive. Sreća nije nešto što vas samo zadesi, poput neke „nesreće." Pre dvadeset pet godina imao sam komšinicu Karolinu. Karolina je izgledala srećnija od svih koje sam poznavao. Karolina je iskreno cenila ljude - uživala je u društvu svih, bez obzira na to ko su bili i šta su radili. Ona bi mi rekla: „Moraš upoznati Rosa. On je divan. Dopašće ti se.” Ili bi mi rekla: „Dođi i upoznaj Šerin - ona je jedna od mojih najdražih prijateljica. Ona je stvarno fascinantna ličnost.” I tako bih upoznao konobara Rosa ili pilota Plejsteda hi baštovana Džoa ili bivšeg teroristu Nabila, i pomislio: „Pa dobro, oni su fini ali nisu fascinantni ljudi!" Svakako, nisam ih zavoleo. Međutim, Karolina ih je jednostavno volela - i to iskreno. I sve vreme je bila razdragana. Kad sam je upoznao, ona je upravo u tom periodu izgubila majku koja je umrla od raka, dok je njen muž otišao da živi sa starijom ženom. Ona je, međutim, i dalje sve gledala s najlepše strane. Karolina je vozila mali beli mini moriš - i jednog dana dok se vraćala kući s oosla, auto se zapalio. Kola su bila uništena. Slučajno sam je sreo te večeri i ona mi je ispričala s neverovatnim osmehom, „Pogodi šta se desilo - moja kola su izgorela!"

43

Pomislili biste da je dobila glavnu premiju na lutriji! Nisam više mogao da odolim, i rekao sam joj: „Karolina, zašto si ti uvek tako prokleto srećna?” Ona se nasmejala, „Odlučila sam da budem. Umorna sam od toga da budem nesrećna!” Pomislio sam da se Karolina šali ili da je luda. Ideja da u stvari možete da od­ lučite da budete srećni izgledala je neobično smešna. Mislio sam da je sreća poput gripa - ponekad ga dobijete, a ponekad vas zaobiđe. Da li biste mogli da birate da budete srećni? Mesec dana kasnije, Karolina je dobila nagradu na lotu - potpuno nova kola. Naravno, ona je bila srećna - ali ne srećnija nego kada joj je izgoreo mini moriš.

D a li z a is ta želite d a budete srećn i? Mnogo ljudi će vam reći: „Ja zaista želim da budem srećan!" Međutim, o čemu oni zapravo misle? O čemu govore? Na šta se pri tome tačno koncentrišu? Kad zaista želite da budete srećni, prestanite da se žalite na svoj artritis. Kad zaista želite da budete srećni, prestanite da vređate svog mladića. Možete da ga ostavite, možda to nećete učiniti, ali u svakom slučaju, izbacite iz svog uma spisak svih njegovih grešaka. Ako istinski želite da budete srećni, vi ćete to i biti. Postanemo zavisni od nesreće i jadikovanja. Meri kaže: „Pa dobro, ovo se desilo, pa moram da ispričam o tome." Ne, ne moraš, Meri! Ne moraš da pojedeš sve što vidiš i ne moraš da pričaš o svemu što se desi. Neki ljudi kažu da žele da budu srećni, ali to nije žarka želja. To je više poput: „Želim da budem srećan ako ne moram da promenim način na koji razmišljam." To nije dovoljno snažna posvećenost.

44

Kada propatimo dovoljno, tek tada se uozbiljimo. Odlučimo: „Ne mogu to više da podnesem, želim da budem srećan." Ovo može da nastupi kao šok: ako niste srećni sada, možda to niste dovoljno želeli. Kada istinski, istinski želite da budete srećni, evo šta će se desiti: • razmišljaćete o stvarima koje doprinose tome da se osećate dobro • pričaćete o stvarima koje doprinose tome da se osećate dobro. Evo jednostavne vežbe: svako jutro kad otvorite oči, odlučite da budete srećni - ne zauvek, samo danas. Recite sebi: „Danas želim da budem srećan.” Pod tu­ šem, recite sebi: „Želim da budem srećan." Kad komšije vrište, kad vam neki idiot preseče put automobilom, recite sebi: „Želim da budem srećan." Kad sve izgleda kao da je krenulo nizbrdo, i kad sve izgleda da ide savršeno, recite sebi: „Želim da budem srećan.” Postaćete ono o čemu razmišljate.

Džefova p rič a Kad me je pomoćno medicinsko osoblje iznosilo iz kuće, jedan od njih tiho je upitao Džilijen: „Gde bi vaš muž više voleo da umre?" Pre četiri meseca nalazio sam se na samoj ivici života. Danas su „pokazate­ lji" raka u mojoj krvi, koji su se popeli na najgoru vrednost od 22.000, pali na 170. Čudo? Pa dobro, za mene jeste. U stvari - moj onkolog i moj specijalista za in­ tenzivnu negu - nazvali su me „Lazar", pri čemu nijedan od njih nije znao da me je tim imenom nazvao i onaj drugi. Toliko sam bio blizu smrti. To je počelo 2. avgusta 2007, kad sam, nakon što sam se tri meseca žalio mom lekaru opšte prakse na to da usred noći moram da ustanem da mokrim - upućen kod specijaliste. Rezultati analize su bili loši. Biopsija još gora. Postavljena mi je dijagnoza rak bešike - i naši životi istog momenta su se potpuno preokrenuli. Moja žena Džilijen prošla je kroz svoju bitku s rakom dojke pre nekoliko godina. Sada je našoj dvadesetdvogodišnjoj kćerki Medlin i šesnaestogodišnjem sinu Semu morala da saopšti loše vesti. S re ća n ro đ en d an ! Tako sam na moj pedeset sedmi rođendan - 13. avgusta - imao operaciju koja je trajala šest sati. Saznao sam da će mi, dok je rak odstranjen zajedno sa mojom bešikom, ipak biti potreban i tretman koji podrazumeva hemoterapiju.

45

Nakon nekoliko meseci lečenja, taman sam počeo da osećam da je rak pobeđen, kad se on vratio, i to tako što se ovog puta obmotao oko spoljnog dela rektuma. Rezultat: dodatne hemoterapije i 33 radioterapije, pet daAko sam umirao, na nedeljno. Potom je usledilo zapušenje creva, za koje se • . .. . . takođe utvrdilo da je rak. onda za to nije bio 1 _v Prošlog decembra, nas četvoro smo otišli u London, pravi cas. da bismo odatle krenuli na šestonedeljno putovanje po Engleskoj, Evropi i Sjedinjenim Državama. Osećao sam se tako bolesnim da nisam mogao da jedem. Stomak mi je bio poput balona. Prijavio sam se u bolnicu Sent Tomas u Vestminsteru. Ako sam umirao, onda za to nije bio pravi čas. Taj poseban dan nakon mog dolaska bio je prema rasporedu određen za sastanak sa pet mojih drugova s kojima sam 1970-ih radio u „Dejli ekspresu” u Flit stritu. Međutim, sastanka nije bilo. U stvari, nije bilo ni do odlaska na odmor. Engleski doktori su rekli da se rak ne može operisati i da se hitno moram vratiti u Australiju i podvrgnuti se palijativnoj nezi. Preostalo mi je, kako su rekli, svega nekoliko meseci ili nedelja života.

S re ća n B ožić! Stanje se pogoršalo. Zbog težine mog stanja, prema pravilima vazduhoplovne kompanije, nisam smeo krenuti na put duži od 24 sata bez pratnje kvalifikovanog medicinskog osoblja. Do Božića je preostalo svega tri dana. Gde bismo mogli u to vreme da pronađemo nekog da krene sa mnom do Australije i da se vrati? U Božić Batu sam prestao da verujem pre pola veka, ali sam sada ponovo počeo da verujem u njega. I ovaj je bio pravi. Prva osoba koju je moja žena Džilijen poželela da pita za savet bio je prijatelj hirurg Berni. Kad ga je Džilijen pozvala, pio je božično piće. Kad ga je upitala da li poznaje nekog ko bi mogao da im izađe u susret i iznenada krene na takav put, on nije ustuknuo. „Ja ću krenuti sledećim avionom”, rekao je. Džilijen je bila zapanjena njego­ vom odlukom da se odrekne Božića pored svoje porodice da bi mene odveo kući. Nekoliko sati kasnije Berni je bio na putu. Nakon svega šest sati u Londonu (i br­ zog božičnog ručka s mojom porodicom, a da nije ni spavao), njemu je dat kratak izveštaj o mom stanju, neophodna medicinska oprema i instrukcije šta da radi ako nešto krene loše. Nakon dolaska u Melburn, hitna pomoć me je odnela di­ rektno u bolnicu Epvort. Uprkos mračnim prognozama engleskih doktora, nisam podvrgnut palijativnoj nezi. Moj doktor nije hteo ni da čuje za to.

46

Sve se to desilo pre sedam meseci. Danas sam se vratio na 85 kilograma - 23 kilograma više nego što sam imao kada sam bio toliko mršav i slab da je većina ljudi mislila da su mi dani odbrojani. Moji doktori su priznali da su mi šanse bile male, ali da nikada neće odustati od mene. Samo 24 sata nakon mog povratka, operisali su mi creva i organizovali novu hemoterapiju.

S tvari se p o g o rša v a ju Međutim, stvari su se ponovo pogoršale pre nego što su se popravile. Nekoliko da­ na nakon što sam počeo s novim tretmanom u januaru, probudio sam se i osetio toliko slabim da sam rekao Džilijen: „Mislim da ću umreti.” I skoro da sam bio u pravu. Bez dva bolničara koji su bili pored mog kreveta u roku od četiri minuta od telefonskog poziva mog sina, i izvanredne ekipe hitne pomoći Epvort, gotovo sigurno ne bih preživeo. Utvrdili su da verovatno imam infekciju od moje poslednje hemoterapije i da su mi potrebni antibiotici. I to brzo. Nastupila je sepsa i bez antibiotika bih umro. Oni su to znali. Kad su me bolničari izneli iz kuće, jedan od njih tiho je upitao Džilijen: „Gde bi vaš suprug više voleo da umre”, a ona je odgovorila: „Kod kuće." Umesto toga, te noći sam na odeljenju intenzivne nege sedeo uspravljen u krevetu, jeo sendviče i pio kafu. Potom sam od doktora dobio još bolje, ohrabrujuće vesti: ..Nov tretman hemoterapije koji vas je gotovo ubio”, rekao mi je, „vrlo verovatno je isto tako uništio i vaš rak.” Bio je u pravu. Ubrzo sam otkrio da je hemoterapija delovala pročišćujuće. Ne samo da su tumor markeri pokazivali m inim alan nivo već sam počeo normalno da hodam, mišići su ponovo ojačali u mojim nogama, a vratili su mi se i apetit i želja za čašom šardonea (koja je iščezla s moje trpeze nekoliko meseci). Pre nekoliko meseci, Džilijen bi dodala sladoled i naterala me da pojedem štangle čokolade, sve što bi moglo da me ugoji. Vremena se menjaju. Ove nedelje me je izgrdila što sam pojeo previše biskvita. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem. Bilo je to neverovatno i, povremeno, srceparajuće putovanje. Rak je takva bolest. Međutim, rak se može pobediti. Ja ga nisam potpuno pobedio - doktori uporno tvrde da nikada neće moći da garantuju da sam potpuno izlečen - ali zahvaljujući medicinskom osoblju i podršci moje porodice koja me je podsticala i pomagala da prođem kroz sve to, ja sam i dalje ovde.

47

Im^ «

s

3

Misli Vaš um je m a g n e t Vaše misli su namagnetisane. Kad se osećate dobro, privlačite iskustva koja vam ulivaju optimizam i daju polet, a kad se osećate loše... Prošlog meseca sam sedeo u avionu i čekao da sletimo na aerodrom Hobart. Razmišljao sam kako bih najbolje mogao da objasnim zakon privlačnosti... Kako primerom da ilustrujem da privlačimo ljude i okolnosti koji su u skladu sa osećanjima koja nas prožimaju... da onda kad se osećamo srećni, privlačimo pozitivne okolnosti, a kad se osećamo uznemireni i ljuti, privlačimo događaje koji doprinose tome da se osećamo gore. Avion je malo kasnio zbog poslednje putnice koja je bila sva zadihana i iznervi­ rana. Kad je spazila da je neko postavio veliku aktentašnu na mestu iznad njenog sedišta, razljutila se još više, a kad je videla da u prtljažniku iznad sedišta nema mesta za njene torbe, počela je ozbiljno da se nervira. I tako je sela vrpoljeći se tokom čitavog leta s prtljagom koji je smestila kod svo­ jih nogu. Možete da pretpostavite tok ćele priče... Sleteli smo, vlasnik akten tašne je ustao, posegnuo rukom da je skine iz gornjeg prtljažnika - i ispustio joj tašnu pravo na glavu! Bum! Kad mislite da se život urotio protiv vas, to se obično i desi. Kad ste srećni, život i ljudi vas nagrađuju na najneočekivanije načine. Kad ste pod stresom, ljuti i imate osećaj da ste žrtva, život vas tresne po zubima. Kad na­ puštate kancelariju iznervirani, ljudi se prema vama u metrou takođe ponašaju tako kao da ih nervirate. Obrnut slučaj je takođe istinit. Kako nam samo svet izgleda drugačije kad se zaljubimo! Svet je ogledalo - ono što osećate u duši, dobijate spolja - što je i razlog zbog kojeg NE MOŽETE DA SREDITE ŽIVOT RADEĆI NA SPOLJAŠNJIM STVARIMA. Ako su ljudi na ulici neprijateljski raspoloženi, neće vam pomoći da promenite putanju i da se krećete drugim ulicama! Ako vam niko na poslu ne ukazuje poštovanje, promena posla to neće promeniti. Većina nas naučila je stvari naopako! Naučili smo: „Ako vam se ne dopada po­ sao, promenite ga. Ako ne volite svoju ženu, promenite je." Ponekad je prikladno promeniti posao ili partnera. Međutim, ako ne promenite način na koji razmi­ šljate, vi sebe programirate za više istih takvih sadržaja. Nastavnici su vam u školi pokazali jednostavne modele atoma i rekli vam: „Atomi su osnovna jedinica od koje se sastoji sve na zemlji." Naučili ste da se

49

atom sastoji od nekih kuglica čvrste materije koje kruže prostorom. Tih nekoliko čvrstih kuglica materije koje kruže kroz prazan prostor veoma je prikladan model atoma - ali je i veoma neprikladan, pogrešan je! Materijalni svet samo izgleda čvrst - ali nije. Kvantna fizika, koja proučava subatomsku materiju, odavno je ustanovila da su te „čvrste čestice materije” u stvari skupovi energije. Ništa za šta mislimo da je čvrsto u stvari nije čvrsto. KOSMOS NIJE KAO VELIKA MAŠINA - VEĆ JE VIŠE NALIK VELIKOJ MISLI. Ideja novog doba da je sve svest, u stvari, predstavlja izraz najnaprednije nauke! Svaka misao i svaka stvar ima svoju jedinstvenu vibraciju. Vibracija je kosmički jezik i sa svakom mišlju koja vam padne na pamet, vi komunicirate upravo s kosmosom. To verovatno za vas ne predstavlja nikakvo otkriće. Vi to znate i iskusili ste posledice tog principa. Vi kažete: ,,U redu, dakle sve je sačinjeno od energije misli - a tu spada i moja Tojota i tašta i ova knjiga koju sada čitam. Međutim, moje misli su samo jedan mali oblik energije u ogromnom kosmosu. Kako bi uopšte moje misli mogle da privlače stvari i stvore okolnosti?” Gledajte to na ovaj način: zamislite da putujete unutar svoje jetre. Ugledali biste milione sićušnih ćelija: kako se razvijaju, dele, umiru. Međutim, to bi izgledalo veoma nasumično i haotično, kao da ništa nema smisla. Međutim, gledajući jetru u celini, to bi već izgledalo logičnije. I tek u kontekstu vašeg čitavog tela, ćela stvar bi poprimila magično značenje - videli biste mili­ jarde ćelija kako uspostavljaju veze na načine koje nikada nećemo u potpunosti razumeti. Tako stvari stoje i s našim mislima. U svojim mislima povezujemo se sa svim stvarima na nama nerazumljive načine.

Ipak, to je ta k o n everovatn o! Fred kaže: „Ali to je isuviše fantastično da bih u to mogao da verujem!” Naravno da je isuviše fantastično! Sam kosmos je U ISTI MAH neverovatan i suviše fan­ tastičan. Na primer: kosmos se širi brzinom svetlosti. Da li je to fantastično? I šta je na ivici kosmosa koji se širi - ograda? Jedna ćelija u vašem noktu nožnog prsta ili bešici sadrži šematski plan čitavog vašeg tela. Da li je to fantastično? A šta reći za sam život - i kako se razvijate iz jedne jedine oplođene ćelije da biste na kraju čitali ovu knjigu. Da li je to fanta­ stično? Sve je to čudesno.

50

D žulina n e sre ća Jednog jutra u septembru 2004. Džuli i ja smo se posvađali. Uputio sam joj takve reci da sam ispao vrlo neosetljiv prema njoj i to ju je ozbiljno naljutilo. Ne sećam se šta sam joj rekao, ali Džuli se, bez sumnje, seća tih reci! Za dvadeset godina nisam je video tako ljutu. Kad je zgrabila svoje ključeve od kola i otišla u svoj stan, rekao sam sebi: „Niko ko je tako iznerviran kao sada Džuli ne bi trebalo ni da se približi automobilu!” Nije prošlo ni deset minuta, a ona je sedela u svojim kolima na raskrsnici, potpuno nepomično. Kamion se velikom brzinom približio raskrsnici, izgubio kontrolu - i zaleteo se pravo u Džulijina kola. Hvala Bogu, uspela je da ostane nepovređena. Kako je Džuli ubrzo otkrila, kamionom je upravljala druga iznervirana žena. Pitate se: • Da li je Džuli razmišljala o saobraćajnoj nesreći? Nije! • Da li je Džuli želela nesreću? Nije! • Da li su je obuzele snažne negativne emocije? Jesu. • Da li se to njeno psihičko stanje uskladilo sa izuzetno negativnom emocijom? Apsolutno! Vi kažete: „Pa ipak, Džulijina kola se čak nisu ni kretala. To nije bilo njenom greškom!” Upitajte Džuli i ona će vam priznati da je sama prizvala svoje isku­ stvo. Ispričaće vam da je imala glavu punu misli u stilu „ovo je loš dan". I život joj je doneo loše iskustvo. Vi ste magnet. Osećanja koja vas prožimaju određuju kvalitet vašeg iskustva. Vi se sad pitate: „Da li to znači da će svako ko je ljut i iznerviran u kolima imati saobraćajnu nesreću?" Ne. To znači da će vam, ako ste puni energije u čijem je jezgru misao „život je odvratan", sam život poslati iskustva u skladu s tim princi­ pom. A ako vozite kola u to vreme, postoji veća verovatnoća za nesreću.

U k ratk o Misli prepune optimizma i pozitivnog raspoloženja privlače pozitivna isku­ stva. Misli koje karakterišu ljutnja i osećaj da ste žrtva privući će iskustva puna negativnog energetskog naboja.

51

P riv lačim o ono što Koliko često ste se zatekli u situaciji koju niste želeli? Rekli ste sebi: „Ako postoji ijedna stvar koju ne želim da se desi... Ako postoji ijedno pitanje koje ne želim da mi se postavi... Ako po­ stoji ijedna greška koju ne želim da ponovim...” - i šta ste dobili? " ._i Razveli ste se. Izlazite na prvi ljubavni sastanak £ -> ~"1 na večeru. Kažete: „Ako postoji ijedna osoba koju ^ ne želim da vidim, to je moj glupi bivši muž." I ko­ ga ugledate za susednim stolom? Privlačimo ono čega se plašimo. U Bibliji piše: „Ne opiri se zlu.” To znači ne usredsređuj se na loše stvari. To znači - nemoj provesti svoj život razmišljajući o bolesti i sao­ braćajnim nesrećama i svom bivšem mužu - ispuni svoj um mislima o zdravlju i sreći. Privlačimo ono što osećamo. Dok se osećate nevoljenim, ne možete privući ljubav. Dok se osećate usamljenim, ne možete privući prijatelje. Dok osećate da tapkate u mestu, ne možete da napredujete. Kad je život težak, mi smo deo problema. Kažete: „Kad se moje životne okolnosti budu popravile, ja ću se osećati bolje.” Tu postoji kvaka. PRVO MORATE DA SE OSEĆATE BOLJE - da budete zadovoljniji sobom, svojim poslom, svojim bankov­ nim računom - a onda će se stvari popraviti.

O brasci Fred kaže: „Sačekajte malo! Ako vaše misli stvaraju vaše okolnosti, onda će ljudi koji neprestano razmišljaju o tome kako su žrtve neprestano imati slična isku­ stva! Biće ljudi koji se stalno razbolevaju; ljudi koji se uvek svađaju i ljudi koji uvek izlaze s gubitnicima.”

52

On dalje raspravlja: „Ako vaše misli stvaraju vaš život, onda ćete imati ljude koji stalno razmišljaju o bogatstvu i koji postaju sve bogatiji i ljude koji nepresta­ no razmišljaju o siromaštvu i koji su sve siromašniji!” Fred kaže: „Ako vam misli stvaraju život, postojaće srećni ljudi koji idu iz jedne avanture u drugu i nesrećni ijudi koji se teturaju od jedne nesreće do druge!” Upravo tako. Tako stvari funkcionišu. I tako su oduvek funkcionisale. Neki ljudi su uvek švorc! Možete im dati 10.000 dolara gotovine i dok trepnete, njima je potrebna pozajmica iz banke da bi kupili piću. Neki od nas uvek su zauzeti - i pronaći će bilo kakav izgovor da se ne opuste i ne odmore. Neke ljude uvek nasamare - prodavci, telefonske kompanije, bivše devojke i davno izgubljeni rođaci. Da li ste ikada sreli damu koja je rekla: „Uvek se na kraju ispostavi da izađem na sastanak s budalom”. Ona ima radar da pronađe grube, sebične, lenje ljude - i da onda s njima izađe na ljubavni sastanak! Neki ljudi uvek kasne! Ustanu u šest da bi na poslu bili do devet, a u deset i petnaest i dalje prevrću stvari po kući da bi pronašli ključeve od kola. Neki mladići lako upadaju u tuče. Imao sam prijatelja Džona, i jedne večeri me je, pre nekoliko godina, pozvao da izađemo na piće. Bili smo u baru oko dvadeset minuta kad sam video tuču u uglu. Neko je davio jednog mladića - a kad sam malo bolje pogledao, video sam da je to Džon. Prišao sam i učtivo zamolio krupnog kosmatog vozača kamiona koji je davio Džona da ga ostavi na miru. Potom smo Džon i ja otišli u drugi bar. Naručio je piće, a ja sam otišao do toaleta. Kad sam se vraćao na mesto, video sam kako gomila ljudi oko bilijarskog stola nekog tuče. Bio je to Džon! Kad sam uspeo da ga izvučem do kola, on je nastavio da mi priča o drugom uzbudljivom mestu gde bi trebalo da izađemo. Rekao je: „To je neizbežno!” Džon je tipičan primer ljudi koji na svojoj koži proživljavaju istoriju koja se ponavlja. Oni vam kažu: „Ja tu ne mogu ništa da preduzmem.” Ili: a) „Svet jednostavno tako uređen.” b) „Ja sam jednostavno takav - i ne mogu da se promenim.” Ništa od toga nije tačno. Naravno, mi isto tako imamo i dobre obrasce. Neki ljudi stiču prijatelje na sva­ kom koraku. Neki ljudi svuda uspeju da zarade. Neki ljudi se zabavljaju gde god idu, a neki fudbaleri se uvek nađu pored lopte. Neki ljudi se uvek dočekaju na noge - njihov obrazac kaže da stvari uvek funkcionišu kako treba... Dejvova kola su zastala usred neke nedođije i upravo u tom trenu

53

tuda je prolazio neki nepoznat čovek i pokupio ga, odvezao ga kući, a potom mu ponudio posao. Mislite da je to slučajnost?

Z ašto m i se to desilo? Mi imamo podsvesne modele ponašanja - automatske programe - ali ti mode­ li ne mogu se poistovetiti s „nama”. Na primer, postoji uobičajen način na koji upravljate novcem, automatski - koji ne zahteva razmišljanje. Postoji način na koji upravljate ljudima ili problemima, takođe automatski. Postoji način na koji sebe stalno činite zaposlenim, isto tako automatski. Postoji uobičajen način na koji doprinosite tome da stalno kasnite, koji ne zahteva razmišljanje. Kad se stalno držimo istih misli, podstičemo istu sliku o sebi i isto ponašanje. Kad se dosledno držimo istih misli, nastavljamo da privlačimo slične okolnosti, slične ljude i slične ishode.

U k ratk o Fred kaže: „Razmišljam tako zato što mi je život haotičan!" Ne, Fred, tvoj život je haotičan zato što razmišljaš tako kako razmišljaš!

54

Da li je m isao v a ž n ija od akcije? Važno je i jedno i drugo. Akcija je misao u pokretu. Akcija ubrzava rezultate. Kad

rreduzmete akciju, pokazujete svoje uverenje. Na primer: • Štedite novac svake nedelje - potvrđujete svoje uverenje da je život bez dugova moguć. • Pozivate mušteriju da joj nešto prodate - potvrđujete svoje uverenje da je pro­ daja moguća. • Dižete tegove - potvrđujete svoje uverenje da je moguće baviti se fitnesom. Akcija je deo procesa - potrebno je da uradite više od toga da biste vizuelizovali rrosperitet ili zdravo telo. Međutim, ako preduzmete mnogo akcije i pri tome ne­ mate na umu ono što želite da postignete, radićete izuzetno naporno, a ostvariti skromne rezultate.

Svakodnevne navike Evo vežbe koju praktikuju milioni ljudi. Svako jutro, pre nego što se na vas obruše utarnje vesti, zatvorite oči i zamislite dan koji je pred vama. Vizuelizujte savršen

55

dan. Vidite sebe kao srećnu, efikasnu, samopouzdanu, zdravu osobu prepunu lju­ bavi. Vidite kako se vaš dan odvija u skladu s vašim željama. U toj viziji, vidite sebe kao energičnu, opuštenu i nasmejanu osobu u prijatnoj atmosferi u krugu porodice i prijatelja; zadovoljnu sobom, sposobnu da lako izlazi na kraj sa izazovima i uvek na pravom mestu u pravom trenutku. Napišite sopstvene vesti! Da li će vaš dan biti savršen? Biće mnogo bolji nego da to niste uradili. A kad budete uradili istu vežbu sledećeg jutra i svakog narednog jutra, vaš život će iz dana u dan sve više i više odražavati vašu jutarnju viziju. Sastavite spisak ono­ ga što želite u svom životu i okačite ga na zid. Pregledajte ga pre svoje jutarnje vizuelizacije. Ne znam moćniju svakodnevnu disciplinu od te. Ona je naizgled jednostavna, kakve po pravilu, uostalom i jesu najkorisnije discipline. Ako postoji pet reći koje bi svakom detetu koje ide u školu trebalo urezati u mozak, to je da se usredsredi na ono što želi.

R odova p r ič a To je trebalo da bude pravi trenutak za proslavu, jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Bilo je to 1998. Bio sam u braku i imao sam troje predivne dece: imala su tri, četiri i osam godina. Moja žena i ja otputovali smo avionom u Velington, gde je trebalo da primim nagradu kao jedan od devet nagrađenih prodavača od uku­ pno njih sto pedeset. Desilo se to u kolima na putu do aerodroma, kada mi je ona rekla: „Stvarno si prevršio svaku meru, dosta mi te je. Želim razvod.” Klonuo sam duhom. Nisam mogao da verujem. Osetio sam kako sam slab i zbunjen. Nisam želeo da me su­ pruga ostavi. Jedino o čemu sam u tom trenutku mogao da razmišljam bilo je to kako su moja deca isuviše mala i ranjiva da bi se zatekla u jednoj razorenoj porodici. I tako rastrojen, plakao sam tokom celog puta do Velingtona. Moja priča je sasvim obična: • Imao sam cilj za našu porodicu: da zaradim gomilu novca, da imamo lepu kuću, obrazujemo decu i putujemo. • Nisam imao predstavu: da je moja žena u vezi s mojim najboljim drugom i da se sve to dešavalo meni ispred nosa. • Oni su imali plan: onog dana kad sam se iselio iz naše kuće, on se uselio. To mi je pocepalo srce.

56

• Trebalo je da poslušam svoju intuiciju pre nekoliko godina: Duboko u duši, imao sam osećaj da se to može završiti tako. Mogao sam je napustiti pre ne­ go što smo se venčali. Preko noći sam izgubio ženu, decu, kuću i prijatelja. Tokom narednih dvanaest meseci izgubio sam posao, sav novac, motivaciju i veru u pravni sistem. Naša po­ rodična kuća je prodata neposredno pre nego što je ban­ ka poništila pravo na oslobađanje od hipoteke. Izgubio Meni kao ocu, sve sam veru u ljude. Izgubio sam sve. se učinilo takvim Meni kao ocu, sve se učinilo takvim kao da se zaverilo protiv mene. Viđao sam decu jednom nedeljno, i kao da se zaverilo to nedeljom po sat vremena. Užasno su mi nedostajala protiv mene. - svake noći sam plakao sve dok ne bih zaspao. U me­ đuvremenu, stekao sam reputaciju lošeg momka. Kako sam kasnije saznao, deca su bila manipulisana i men­ talno zlostavljana. Teško je ostati pozitivan kad se oslanjate samo na sebe i svoje snage. Čitao sam motivacione knjige, koristio afirmacije i odlazio u savetovalište. Takođe sam po­ gledao film Tajna (The Secret), koji me je preporodio i doveo do meditacije. Pročitao sam knjige Endrua Metjuza. Sve mi je pomoglo. Nastavio sam i dalje da volim svoju decu i vodio parnice po sudovima. Godinu dana kasnije i nakon investicije od nekoliko hiljada dolara, dobio sam parnicu i stekao pravo na starateljstvo nad decom. Jedanaest godina kasnije, imam div­ nu partnerku i srećnu decu. Ja volim svoj posao - ja sam finansijski savetnik - i uspeo sam da ponovo izgradim svoje preduzeće. Osećam se srećnim i uspešnim. Naravno, prošao sam kroz težak period prepun patnje i glavobolje. Život ume da bude težak. Nikad nemojte odustati! Ako nešto želite dovoljno žarko, bez obzira na izglede za ostvarenje želje, vi ćete to uspeti da postignete. Ja sam danas srećan i ponosan čovek. Rodov veb-sajt: www.brackenridge.biz

57

J / lO A SE */ A fJ rrrtfe H S

58

4

Volite sebe! Pobednici i gu b itn ici Njujorčanin Robert Lejn dobio je sina 1958. godine. Robert je već imao nekoliko ćece, pa mu je možda ponestalo ideja za ime - pa je novorođenom sinu dao ime Pobednik. Tri godine kasnije, Robert je dobio još jednog sina - i odlučio je da ga nazove... šta mislite? Gubitnik. Pa su tako sada bila dva brata, Pobednik i Gubitnik. Dečaci 5u rasli. jedno dete je osvojilo školarinu za koledž, diplomiralo i pridružilo je njuorškoj policiji, a jedno dete je stiglo u zatvor. Šta mislite, ko je otišao na univerzitet, a ko je stigao u zatvor? Gubitnik je diplomirao na koledžu Lafajet i pridružio se njujorškoj policiji. A •volege na poslu su ga zvale Lu. Pobednik je uhapšen tridesetak puta zbog provale, rmetanja poseda i nasilja u kući. Većina nas bi pomislila da je loš početak kad vas otac nazove Gubitnikom. Međutim, nije važno šta drugi ljudi misle o vama, već način na koji vi vidite sebe - čak i ako vas na samom početku nazovu Gubitnikom.

Kako u n u tra, ta k o spolja Pre nekoliko godina sam primetio da bih, kad god sam imao loš dan ili kad god sam bio ljut, istog tog dana slučajno posekao stopalo, udario glavu ili izvukao deblji kraj. Dešavalo se to onih dana kad nisam voleo sebe ili kad sam, da bih se kaznio, govorio sebi: „Ja sam beznadežni idiot.” Takođe sam otkrio da su, kad god sam bio zadovoljan sobom, i drugi ljudi bili više prijateljski nastrojeni prema meni. Da li ste zapazili da kad god ste zadovoljni sobom i drugi ljudi postanu prijatniji orema vama? Zar nije smešno kako se promene? Svet je odraz nas samih. Kad se ne dopadamo sebi, ne dopada nam se niko. Kad nam se dopada ličnost kakva esmo, ostatak sveta je divan. Slika koju imamo o sebi predstavlja mapu koja precizno određuje naše modele ponašanja, s kim ćemo se družiti, u čemu ćemo se okušati, a šta ćemo izbegavati. Svaka misao i akcija proističe iz načina na koji vidimo sebe. Ako imam lošu sliku o sebi, družiću se sa svim vrstama lošeg društva i gotovo svako će me zloupotrebiti. U mojoj podsvesti biće misli poput ove: „Nije mi stalo do toga, to sam samo ja, a prema meni su se ljudi oduvek loše ponašali. Možda to i zaslužujem.”

59

Popi želi p a r tn e r a Popi je atraktivna, inteligentna i očajnički želi da se uda. Upoznaje Endija u baru i oni počnu da se zabavljaju. Sve je bilo divno šest nedelja, a onda su se bez ika­ kvog razloga ozbiljno posvađali. Napustila je Endija. Potom je upoznala Berija. Tako su se zabavljali mesec i po dana ili dva - a onda je Beri iznenada odlučio da se vrati bivšoj devojci. Prekinula je vezu s Berijem. Popi je potom upoznala Kozma preko interneta. Sve je bilo divno i romantič­ no mesec, dva, pa su čak počeli da pričaju i o braku. Potom, bez ikakvog upo­ zorenja, Kozmo odlazi u Meksiko! I tako se Popina priča nastavlja s Dariom, Emiliom, Frankom, Dinom, Igoom, Ignacijem, Jaroslavom, Kjeranom, Levijem, Muhamedom... Sve što Popi želi to je čovek koji je voli, ali to nikako da se dogodi.

Ted želi trofej Ted je profesionalni atletičar. Uvek je sebe video kao kvalitetnog takmičara, ali nikada kao nacionalnog šampiona. Konačno, nakon deset godina napornog tre­ niranja, Ted se kvalifikuje za trku na 400 m. U trci svog života, on daje sve od sebe, izbija na čelo u poslednjem krugu. Dvadeset metara od cilja, ulaže maksimalan napor na granici izdržljivosti, puca mu tetiva kolena i stiže poslednji na cilj hramajući.

Džim i Džosi žele la g o d a n život Džim i Džosi su bili bez novca otkako pamte za sebe. Svaki dan im je bio borba da pronađu nekog da im pozajmi novac, da plate školarinu za decu i kupe lošu hranu. Kako često imaju običaj da kažu: „Život je jednostavno takav da ne može biti lak.” A onda, jednog dana, njihov broj bude izvučen - osvajaju milion dolara na lotu. Kupuju stan i nameštaj i multimedijalni sistem. Kupuju nova kola. Odlaze na krstarenje po ćelom svetu i investiraju preostalih 300.000 dolara s dobrim prija­ teljem, koji je „ekspert za investiranje”. Dobrom prijatelju s 300.000 dolara u džepu gubi se svaki trag u Meksiku. (To je Kozmo!) Ubrzo se nalaze u situaciji da moraju da pozajme novac od banke sa­ mo da bi otplatili kola. Pošto više nemaju gotovog novca, prodaju stan za vreme krize i zalažu TV s velikim ekranom. Za dve godine padaju na isti nivo - ostaju bez novca. Džim kaže: „Život jednostavno nije pošten!”

60

Z ašto p o n av ljam o o b ra sce / Zašto se takva „nesreća" dešava dobrim ljudima - pa i nama? Evo zašto - a ovo je koren svega... Ono što postižete i što primate u potpunosti zavisi od načina na koji razmišljate. Sve vaše misli su oblikovane prema vašoj slici koju imate o sebi. Ako na najdu­ bljem nivou verujete da nešto ne zaslužujete, onda to ili a) nikada nećete dobiti ili b) dobićete to, pa izgubiti. Da bi Popi imala lepu dugotrajnu vezu, ona mora da veruje da je vredna toga da bude voljena i da je to moguće. Ne govorimo o „poštovanju koje se završava samo na recima da ona nešto zaslužuje već govorimo o „suštinskom uverenju, uverenju u dubini duše da ona to zaslužuje". Da bi led kući poneo trofej, on mora da vidi sebe kao šampiona. Mora osećati da je najbolji. Bilo koja pomisao: ,Ja u stvari nisam dovoljno dobar” ili: „Ovo se meni nikada neće desiti", dosledno će sabotirati doživotni trening. Džim i Džosi će vam reći da žele lagodan život. Međutim, ako oni veruju da život treba da bude težak, da će ih Bog voleti ako se bore, onda će pronaći način da se bore - bez obzira na to da li su osvojili milion dolara ili sto miliona.

61

Pljačkaši banaka su savršen primer kako slika o sebi može da sabotira us­ peh. Većina pljačkaša banaka ne pogleda se u ogledalo svakog jutra i ne kaže: „Život je lep. Ja volim i prihvatom sebe.” Većina naoružanih pljačkaša odraste u kućama u kojima nije bilo mnogo gotovog novca i u kojima je bilo zloupotrebe i zlostavljanja. Kad ste prožeti uverenjem da život nije pošten i da ste stalno švorc, vi pronalazite način da proćerdate kofere pune novca za vikend. Nije tu reč o pro­ blemu sa upravljanjem novcem, to je problem sa slikom o sebi. Mogli biste da kažete: „Nije problem u njihovoj slici o sebi. Problem je u tome što se druže s lošim ljudima koji su skloni tome da pucaju jedni u druge.” Međutim, upravo njihova slika o sebi određuje i društvo koje biraju. Bokseri često potiču iz siromašne sredine u kojoj vlada nasilje. Priče o svetskim šampionima koji su zaradili milione i umrli bez novca veoma su česte. Majk Tajson je zaradio i izgubio oko 300 miliona dolara. Nije tu reč samo o jednoj lošoj odluci o investiranju.

A n in a p rič a Čak i najljupkiji mladići izgledaju odvratno kad vam udaraju glavu o zid. Muškarci su me tukli i zlostavljali gotovo dvadeset godina. Ja i dalje pokušavam da shvatim kako se sve to odigralo i zašto sam dopustila da se to dešava. Odrasla sam u malom gradu, kao jedno od četvoro dece u pobožnoj hrišćanskoj porodici. Bila sam avanturistički nastrojeno dete i to me je često dovodilo u nevolju. Da bih to nekako nadoknadila, radila sam neke stvari za svoje roditelje kako bih uči­ nila da budu ponosni. Na primer, naša stroga vera branila nam je da proslavljamo rođendane ili Božić, ali nije bilo pravila što se tiče godišnjice braka. Posebno zadovolj­ stvo mi je predstavljalo to da roditeljima pripremam doručak na njihovu godišnjicu - ali bih čak i tada ponekad doprinela nekoj nezgodi - kao kad sam zaboravila da stavim vodu u električni lonac i upropastila ga. Ma kako se trudila, izgledalo je kao da nikada nisam u potpunosti mogla da uradim stvari kako treba. Započela sam srednju školu kao društvena i samopouzdana mlada tinejdžerka, a moja ambicija je bila da postanem nastavnica. Radoznala i pomalo buntovnič­ kog duha, moja potraga za popularnošću ponekad bi me odvela u loše društvo. Onda su me, kad mi je bilo četrnaest godina, silovali. Zbunjena i osramoćena, nikome to nisam rekla. Međutim, moji roditelji, mo­ ja škola i crkva nekako su uspeli to da saznaju, a onda je to postao izvor velike sramote za moje roditelje i crkvu. Pozvali su me pred starija crkvena lica da se izvinim. Ja nisam mogla da shvatim zašto bi trebalo da se izvinim. To bi bilo kao

62

da priznajem svoju krivicu, a ja u svemu tome nisam bila kriva. Odbila sam da se izvinim i zbog toga su me izopštili iz crkve. Život u kući s roditeljima postao je mučan, i čim sam napunila šesnaest go­ dina, iselila sam se i počela da živim s drugaricom. Nekad najbolji učenik, sad sam najednom postala izopštena. Ispisala sam se iz škole i zaposlila u azijskoj prodavnici. Radila sam dva posla, ali sam im ala malo novca, nisam znala da radim niti sam imala porodicu s kojom bih mogla da razgovaram. Godinu dana kasnije, moj dečko Džon pozvao me je da se zajedno s njim odselim u Melburn. Melburn mi je izgledao kao divan izbor!

U crn o j ru p i Džon mi je rekao da ćemo boraviti u kući s jednom od njegovih bivših devojaka i njenom sestrom. Ispostavilo se da je Džon spavao sa obe sestre - a da sam ja bila njegova devojka broj tri. Dali su mi dušek da spavam na podu u salonu. Džon je sa mnom vodio ljubav danju, a noću je spavao sa obe sestre. Bila sam zatvorenik u kući gde je bilo nasilja i hiljadu kilometara daleko od kuće - i tu sam ostala dve godine. Nisam nikoga poznavala, nisam imala nov­ ca, niti gde da odem. Živela sam u strahu od Džonovih Posekla bih se pretnji i batina i neprestano izložena uvredljivim rečima. sam o da osetim Svaki dan sam strahovala za svoj život. Osećala sam se b o l ... beskorisno, bezvredno i nevoljeno. Srce mi je bilo slomlje­ no, bila sam ponižena i tako, tako tužna. Bilo je to kao da sam živela u crnoj rupi. Kad ste tako napušteni i tužni, ostanete nemi i paralisani. Počela sam da sečem samu sebe. Posekla bih se makazicama za nokte samo da osetim bol i posmatrala kako mi krv curi niz zglobove. Može izgle­ dati čudno, ali je to bio jedini način da se u tom periodu podsetim da sam živa - i da još mogu da osećam. Činilo mi se da polako silazim s uma. Saznala sam da je Džon diler droge povezan sa tročlanom ekipom i mafijom. Heroin i kokain su merili i pakovali na trpezarijskom stolu. Džon i ja smo se selili nekoliko puta - ali mada se adresa menjala, atmosfera koju su obeležavali toksična mešavina droga i zavisnika, kriminalaca i fizičkog zlostavljanja nije se menjala. Kad smo se jednom prilikom našli u društvu pljačkaša, prvi put sam pokušala da pobegnem. Probudila sam se jedno jutro i rekla sebi: „Ovo više ne mogu da podnesem!” Spakovala sam torbe i pozvala taksi. Taksi je stigao i ušao u auto­ mobilski prilaz, ali u momentu kad sam zakoračila u kola, Džon je stigao kući i parkirao se iza nas. Bila sam u klopci! Da bi me naučio pameti, vezao me je lisicama i ostavio 48 sati u praznoj kući. Nekoliko meseci kasnije uspela sam da pobegnem.

63

Novi niz veza obeleženih zlostavljan jem Usledio je novi niz veza ispunjenih zlostavljanjem. U dvadeset četvrtoj godini sam se verila. Dve nedelje pre venčanja, moj verenik je izgubio nerve i slomio mi nos. Verovatno bih se i venčala da me draga drugarica nije ubedila da se ne mogu udati za čoveka koji mi je slomio nos. Zašto su me privlačili „loši" muškarci i zašto sam ostajala s njima? Nisam mo­ gla da razumem sebe. Sigurno mi je loša slika o sebi dopustila da na to pristanem. Nisam imala predstavu da je to bilo mojom krivicom - da sam samo promenila svoje ponašanje, mladići bi me voleli. Da li sam ljuta? Više nisam. Ne možete promeniti prošlost. Nekoliko puta sam izabrala loše puteve, ali su oni sada iza mene.

Šta sam n au čila ? • Nema razloga da me bude sramota što sam silovana. • Prihvatiti svoju situaciju, to je moćno stanje uma. Prihvatiti da se nešto desilo ne znači da se slažete s tim. • Nakon silovanja, postala sam promiskuitetna. Nikada nisam želela seks, bili su mi potrebni zagrljaji. Želela sam da neko misli da sam dobra i lepa. • Čitala sam o tome da su neke žrtve silovanja omrzle muškarce i seks, dok su druge žene izgubile samopoštovanje i krenule u drugom pravcu. To mi je u velikoj meri objasnilo sopstveno ponašanje i pomoglo mi da shvatim zašto sam mislila da sa mnom nešto nije u redu. • Mislila sam da, ako mladiću hoću da pokažem da ga volim, moram ići do kraja - inače bih bila kriva što mu dajem povoda i što ga izazivam. Sada shvatam da je bitno i ono što ja želim. Mogu da mu kažem „ne" i da on to prihvati. • Danas, kad o sebi imam mnogo bolje mišljenje, bez žurbe se upuštam u vezu. Ranije sam tražila najzgodnije mladiće na zabavi i upuštala se u vezu s njima - da bih tek kasnije otkrila sve o njima! Otkrila sam da su čak i najljupkiji mladići odvratni ako vam udaraju glavu o zid. • Danas na mom frižideru imam spisak svih osobina koje cenim kod partnera: vernost, poštenje, komunikaciju, poverenje. Dobar izgled čak nije na listi. • Ako vas mladić laže na samom početku veze - ako vam kaže da nije oženjen, a u stvari jeste - onda će vas lagati do kraja veze i kad bude imao avanturu s vašom najboljom prijateljicom. Ne mogu da objasnim da me je oduvek ispunjavao osećaj smisla, i osećaj da treba da preživim. Pre tri godine sam odlučila da započnem nov život i da živim

64

samostalno. Počela sam da radim nov posao u nekretninama i osvojila sam ne­ koliko nagrada za uspehe u prodaji. Sada posedujem sopstvenu kuću, automobil i odlučila sam da čitavu godinu provedem u putovanjima. Veoma sam ponosna. Ostavila sam prošlost iza sebe. Danas sam srećna, slobodnog duha i volim sebe. Prevalila sam dug put za tri godine. Anin mejl: [email protected]

K ara k te r Da li ste se ikada pogledali u ogledalo i rekli: „Želim da imam drugačije lice... telo... nos?” Da li ste se ikada zapitali: „Kako to da su drugi ljudi tako talentovani i brilijantni? Kako ja mogu biti zadovoljan sobom?" Većini nas prođu takve misli kroz mozak. Talenat i lepota su korisni - ALI po­ stoji mnogo talentovanih i lepih ljudi u okruženju kojima se mi ne divimo, a neki od njih su pravi daveži! Kvaliteti koje većina nas ceni iznad svega jesu POŠTENJE, HRABROST, ISTRAJNOST, VELIKODUŠNOST i SKROMNOST. Pogledajte spisak i zapazićete nešto zanimljivo. Vi se ne RAĐATE s tim kvalitetima. Vi ih RAZVIJATE. Svako može da ih razvije. Ako zaista želite, možete da ih negujete u sebi! Ako želite da poštujete sebe i da vas drugi poštuju, ne morate biti genije ili super model. Jednostavno radite na tome da razvijate poštovanje, odlučnost, velikodušnost, skromnost i hrabrost. To se zove „karakter.”

U k ratk o Kako se osećate u svojoj koži zavisi u potpunosti od vas samih.

Oznake Veći deo našeg stresa proističe iz oznaka koje dodeljujemo sebi. Kažemo sebi: „Ja sam žena” - dakle, kad se razvedemo, osećamo se kao proma­ šene osobe. Kažemo sebi: „Ja sam direktor” - dakle, kad dobijemo otkaz, osećamo se kao gubitnici. Kažemo sebi: „Ja sam uspešan” - znači, kad ne ostvarimo uspeh, mi smo pro­ pali ljudi.

65

Ako je moja priča: „Ja sam savršen domaćin", samog sebe programiram za to da budem nesrećan zato što nijedno veće nije savršeno. Kad susedi dođu na večeru i meni izgori šargarepa, načisto sam propao. Niko ne može da se poistoveti sa svojom pričom i nikome do toga nije ni stalo. Vi ne pripadate nekoj kategoriji ili odeljku. Vi ste ljudsko biće koje ima čitav niz iskustava. Kad prestanete da se uporno pridržavate priče, ne morate da gledate na udeo. Možete da se opustite. Izvanredno uspešni ljudi imaju izvanrednu sliku o sebi. A evo i ključne tačke: prvo dolazi izuzetna slika o sebi - život koji se odvija je rezultat slike o sebi. Nelson Mendela nije promenio istoriju, a onda rekao: „Ja sam poseban.” Opra Vinfri nije izgradila medijsko carstvo, a onda rekla: „Ja sam posebna.” Ljudi poput njih imaju osećaj da im je dodeljeno posebno zvanje. Očekuju da ih život blagoslovi, očekuju izvanredna iskustva. Ne mešaju se s lošim društvom. Fred kaže: „Samo kad bih mogao da izađem iz ovog pakla, samo kad bih mo­ gao da postanem direktor, sam o kad bih mogao da se oženim manekenkom, onda bih imao dobru sliku o sebi.” Ne, Fred, ti prvo moraš da popraviš sliku koju imaš o sebi. Srećni i uspešni ljudi znaju šta žele i osećaju da to zaslužuju - to se naziva zdravim samouvažavanjem. Nije bitno koliko znate. Nije važno koliko ste knjiga pročitali ili koliko pozitivnih citata ste okačili na zid. Ako ne cenite sebe, nećete u svoj život pustiti stvari koje želite. Morate osećati da ih zaslužujete.

Vi to m ožete! Pitate se kako ste ikada mogli da volite sebe dovoljno da biste dobili ono što želite. U stvari, vi to zaista možete i to vam je pošlo za rukom. Kad vam je bilo svega dva meseca, vi ste voleli sebe. Međutim, vi ste dopustili roditeljima i crkvi da utiču na vas da promenite mišljenje. Kao beba, vi ste bili moćno stvorenje. Niste imali veštine i obrazovanje, ali ste znali tačno šta ste želeli i osećali ste da vam je predodređeno da ih dobijete. Rezultat toga bio je taj da ste stekli i obrazovanje i veštine. S dva meseca niste mogli da pričate - ali, da ste i mogli, da li smatrate da bi­ ste svojim roditeljima rekli: „Slušajte, znam da morate oko mene da se mučite i da vam odvlačim mnogo pažnje i pričinjavam neugodnosti. I ja to možda ne zaslužujem i osećam se užasno zbog toga - ali, ako vam to ne pričinjava mnogo problema, može li neko da mi da pijem?” Sigurno ne biste to uradili! Dakle, zašto biste to činili sada? Bebe se na zdrav način samouvažavaju. Kao rezultat, bebe dobiju to što žele kada to žele. Ako želite da živite divnim životom, morate da razmišljate više na način na koji ste razmišljali kad ste bili mali. Zaslužili ste ljubav i da vas hrane kad ste se rodili, a to zaslužujete i sada. Previše ljudi misli da ako nisu dovoljno mudri ili pametni ili zgodni ili dobro plaćeni ili ležerni ili domišljati kao drugi ljudi koje poznaju, u stvari, ne zaslužuju ljubav i poštovanje. Isuviše retko se usredsređujemo na svoju pravu unutrašnju lepotu. Dopuštamo da nas drugi ubede da nismo vredni. Verujemo da smo grešnici. Postanemo sa­ mokritični, verujući da je samokritika odraz skromnosti. SAMOKRITIKA NIJE SKROMNOST - TO JE GLUPOST. Da li se sećate filmova kad mladić upoznaje devojku? Dok se mladić i devojka bore i prolaze kroz velike opasnosti, vi ste se nadali i molili da sve na kraju ima srećan kraj. On odlazi u rat, ona ostaje kod kuće, on se vraća, nje nema, on je pronalazi, njen otac mu kaže da se gubi, ona mu kaže da se gubi, i sve vreme ste se nadali da će na kraju večno biti zajedno. Oni se venčaju i šetaju putem oba­ sjani zalaskom sunca dok se zavesa spušta. Obrisali ste suze, uzeli praznu kesicu kokica i izašli iz bioskopa. Plačemo pored tih filmova zato što nam je na najdubljem nivou stalo do toga da se stvari završe srećno. Volimo. Dirnuti smo. Upravo ta briga i želja jednostav­ no nas čini lepim. Zavisno od toga koliko smo bili povređeni, mi ćemo sakriti ili otkriti svoja najdublja osećanja, ali svi mi imamo te kvalitete. Kad u vestima gledamo o tome kako masa ljudi na zemaljskoj kugli umire od gladi, svi mi patimo u duši. Svima nam je stalo do drugih ljudi. Prihvatite to da posedujete te kvalitete - sposobnost da volite i saosećate i budete humani. Niste

67

vi samo humani. Vi ste čovek. Priznajte i otkrijte sopstvenu vrednost i podsetite se da zaslužujete da se drugi prema vama ponašaju lepo. Većina nas ima spisak - kažemo: „Voleo bih sebe kad bih bio manje ružan, voleo bih sebe kad bih bio uspešniji, voleo bih sebe kad ne bih pio, voleo bih sebe kad se ne bih svađao, voleo bih sebe kad bih živeo prema božjim zakonima.” Žudimo za komplimentima, ali čim ih dobijemo, mi ih zaboravimo. Dvadeset sedam ljudi vam kaže da ste divni i vi ste žedni takvih pohvala kao vampir. Onda vam jedna osoba kaže nešto ružno - kome da verujete?

Ako budem vred n o rad io, ljudi će m e voleti. Odrastao sam verujući da ću biti dobra osoba ako se budem trudio i vredno radio, pa sam tako celog života pronalazio izgovore da radim duže i napornije. Drugi autori pišu knjige. Ja sam pronašao način da radim duplo naporniji posao - pi­ šem i ilustrujem knjige. Drugi ljudi ostave svoj posao u kancelariji. Ja svoj posao nosim na odmor - za­ teknem se u situaciji da pišem govore pored bazena. Naravno, uvek pronađem izvrstan izgovor: „Moram samo ovo da završim, a onda ću moći da se odmorim.” Neki ljudi obavljaju tuđe poslove zato što smatraju da to samo oni mogu. Ja radim poslove drugih ljudi iako znam da oni to mogu da urade bolje od mene! Džuli će mi reći: „Plaćaš taksistu - zašto stavljaš naše torbe u prtljažnik?" A ja ću imati izgovor: „Kasnimo na aerodrom" ili „Potrebna mi je vežba." Istina je, me­ đutim, da sebe vidim kao osobu kojoj nešto nedostaje - nije dobro biti razmažen, verujem da moram naporno da radim da bi me ljudi voleli i da bih voleo samog sebe. Međutim, ja napredujem.

Izgovori ili rez u lta ti Uvek imamo spremne izgovore za to što nemamo para, što smo usamljeni, što radi­ mo 70 časova nedeljno. Pretvaramo se: „Nije problem u meni. Sve to meni stvaraju drugi ljudi." Ako se prošlost ponavlja, vi ste ti koji je stvarate! Ako ste ostali bez nov­ ca, ako ste usamljeni ili iscrpljeni pola godine, ili pet godina, ili čak i šest meseci, vi ste ti koji to uzrokujete i to je vaša slika o sebi koja je pokretač takvih situacija. Dobro je kad a) preuzmemo odgovornost za obrazac ponašanja i b) promenimo način na koji razmišljamo o sebi - istog trena vidimo poboljšanje u kvalitetu života i načinu na koji se ljudi odnose prema nama. Svaki od sledećih pokazatelja ukazuje na to da moramo da radimo na tome da popravimo svoju sliku o sebi:

68

S a m o k ritik a Kad govorimo sebi: „Nisam dovoljno pametan... Trebalo bi napornije da radim... Nisam vredan... Dosadan sam, ružan, glup."

K ritikovanje d ru g ih Kad kritikujemo druge, to znači da u stvari ne volimo sebe.

P oređ enje sebe s d ru g im a Kad se stalno poredimo s drugima, to znači da ne prihvatamo sebe. Kad se poredimo, uvek ćemo pronaći nekog ko je bolji u nečemu. Kad god se poredimo, gubimo. Da li ste se ikada poredili i iz tog duela izašli kao ravnopravni?

P o stavljan je m išljen ja d ru g ih ljudi ispred sopstvenog Ono što mislite o sebi je važnije od onoga što bilo ko drugi misli o vama! Mnogi ljudi čak ne veruju da imaju prava da biraju ono što je najbolje za njih. Međutim, ako vi nemate pravo izbora, ko onda ima?

69

O b jašnjavanje i sam o o p rav d av an je Kad god pravdamo svoje ponašanje, u stvari pokušavamo da uverimo sami sebe. Ne morate nikome ništa da objašnjavate i da se pravdate.

Kad p ra v im o p rop u ste Kad se ne zapitamo šta želimo, kad omalovažavamo sopstvene potrebe ili sebe nepotrebno lišavamo luksuznih stvari, to je znak da imamo lošu sliku o sebi. Drugi pokazatelji da treba da radimo na svojoj slici o sebi su: • ljubomora ®krivica • propust da dajemo ili primamo komplimente • nesposobnost da ispoljimo ili primamo naklonost • stalna bolešljivost » insistiranje na tome da smo uvek u pravu. Dok se usredsređujemo na sopstvene greške, svet će nastaviti da nas kažnjava, a mi ćemo mu se pridružiti nastavljajući da kažnjavamo sebe. To ćemo činiti tako što ćemo postati bolešljivi, siromašni, usamljeni. Sve dok ne volimo sebe, ni svet nas neće voleti. A onda ćemo početi da krivimo svet.

U k ratk o Niko nije odgovoran za to da budete voljeni. Vi ste odgovorni za to da volite sebe.

D akle, k ak o to d a p reok ren em ? Kako se osećate kad se brinete o bebi ili igrate s kućnim ljubimcem? Iznenada ste u zanosu, vidite lepotu - i dok se starate o bebi ili ljubimcu, puni ste poleta i oduševljenja. Istog trena ste zadovoljniji sobom. Princip je da vam sagledavanje dobrih stvari izvan vas samih pomaže da se bolje osećate. Kad u ljudima vidite dobre stvari, isto to pronalazite i u sebi. BRZ PREOKRET U POGLEDU SAMOUVAŽAVANjA ODIGRAVA SE KROZ UVAŽAVANJE DRUGIH. Kad tražite lepotu svuda oko sebe, zadovoljniji ste sobom. Kad drugima dajete komplimente, osećate se lepše u svojoj koži. Odrastate sa uverenjem da onda kad drugima upućujete komplimente, vi na neki način gubite. Oni se osećaju bolje, a

70

vi gore! Međutim, kad drugima dajete kompli­ ment, svi dobijaju. To je poput magije. Kako budete sagledavali ono najbolje u svakome koga upoznate, tako će se i vaš život menjati s tim u skladu. Toni Benet je svima nam a uzor. Toni je jedan od najizdržljivijih, najvoljenijih, najomiljenijih i najsrećnijih budi u šou biznisu. Kad je Toni Benet na pozornici, on uvažava svakog člana svog benda, hvali tekstopisce koji su na­ pisali njegovu muziku, deli svoju ljubav za oesme koje su podstakle uspon njegove kariere i naravno, zahvaljuje svojoj publici. Nije to laskanje. To je duboko, iskreno poštovanje. Slušajte intervju s Tonijem - on je automat koji neprestano ponavlja ~ Isoliko je zahvalan na svemu i koliko sve ceni. Cenite druge i oni će ceniti vas. Nije ni čudo što je Toni Benet tako dugo popu­ laran.

A firm acije Šta mislite o tome da se svakog jutra u kupatilu pogledate u ogledalo i kažete: Volim sebe. Ja sam samopouzdan i uspešan"? Afirmacije su jedan od najpouzdanijih načina da programirate svoju podsvest za život kakav želite i zaslužujete. Recimo da se osećate usamljeni i tužni. Zato uradite vežbu: dva minuta svakog 'utra tokom mesec dana pogledajte se u ogledalo i ponovite sledeće: „Volim sebe. imam divne prijatelje koji me vole i ispunjavaju lepim prijateljstvom. Uvek sam r.a pravom mestu u pravo vreme. Zaslužujem da budem srećan." Dakle, prvih nekoliko dana ćete se osećati smešno. Nakon nedelju dana, vi ćete se osećati prijatnije, a posle mesec dana savršeno normalno. Što je najvažnije, videćete promene u životu. Znam da se sada pitate: „Mogu li stvarno to da uradim i šta će se desiti ako me vidi mama dok vežbam?" Ne brinite za mamu. Vežba stvarno je delotvorna. Vaš podsvesni um prihvata sve što mu kažete. Kako se osećate u svojoj koži i koliko ste zadovoljni sobom - to postaje vaša realnost.

71

Ako se osećate usamljeni, sve što možete da učinite jeste da privučete veću usa­ mljenost. Ako se osećate siromašnim, privući ćete veće siromaštvo. Na neki način, morate da prekinete taj negativni začarani krug, a to možete da postignete radeći vežbe. Kako se vaša osećanja menjaju, menja se i to što privlačite. Možete takođe da napišete pozitivne rečenice. Ustanite 20 minuta ranije i napi­ šite stranice i stranice o sebi i o tome kakvi želite da budete, na primer: • Ja sam samopouzdan i srećan • Ja sam divna žena i brižna majka • Imam 100.000 dolara u banci • Volim svoj posao. Evo jedne jednostavne afirmacije koju možete da koristite tokom preostalog dela života: „Volim sebe". Obavežite se da ćete to raditi. Kad ste depresivni, potišteni, recite: „Volim sebe.” Kad pokušavate da volite nekog, a ne možete, vi volite sebe. Kad se osećate krivim, glupim, nesavršenim, recite sebi: „Volim sebe. Ja sam sa­ vršen i to je savršeno!”

Isto tak o : Uvek go vorite lepo o sebi Ako o sebi ne možete da kažete ništa lepo, ćutite.

P rih v a tite k om p lim ente Uvek recite hvala ili uputite slične reći zahvalnosti. R azdvojite svoje p o n a ša n je od svoje ličn o sti Prestanite na sebe da gledate kao na krivca. Vaše ponašanje nije povezano sa vašim osećajem sopstvene vrednosti. Ako uradite nešto glupo, to vas ne čini lošom oso­ bom. Jednostavno ste pogrešili. Voleti sebe znači praštati sebi. To znači da priznajete da ste do tog trenutka živeli svoj život na najbolji mogući način koji znate. I kako da znate da napredujete? Kad možete da kažete: „Volim sebe iako sam ljubomoran”, „Volim sebe iako sam užasno ljut”, „Volim sebe iako se osećam beznadežno”. ZABORAVITE SAVRŠENSTVO i TEŽITE KA TOME DA NAPREDUJETE I DA SE USAVRŠAVATE. P o d ržav ajte d ru g e k ad je n eoph odn o Kad su drugi ljudi neučtivi, dajte im do znanja kako očekujete da se ponašaju prema vama.

72

Vežbajte se u to m e d a uživate bez o s e ć a ja k riv ice Kada napredujete u životu, recite sebi: ,,]a to zaslužujem.” Avionska kompanija vas nagradi prvom klasom, dobijete povišicu, prijatelj vam pripremi večeru - recite sebi: „Ja to zaslužujem i lepi događaji me tek očekuju.” Ispunite svoj život Radite stvari koje vas interesuju, nosite lepe stvari, jedite hranu koja vam prija. Provodite vreme s ljudima koji vas nadahnjuju. Isto tako, ako imate nekog ko vas prosto obožava - majku, dadilju ili bivšu devojku - uspostavite naviku da se pri­ jetite reci koje su vam uputile. U k ratk o Liudi se p o n ašaju p rem a v a m a onak o kako se vi p on ašate p rem a sebi; svet se p o n a ša p rem a v a m a onak o kako se vi pon ašate prem a sebi.

73

74

s

Kad bi me suprug voleo samo malo više, onda bih se više dopadala sebi! Možda bih čak i volela sebe! Ako čekate da vas neko ceni pre nego što vi cenite sebe, to se nikada neće desiti. Neki ljudi se osećaju neprijatno pri sam oj pomisli da bi trebalo da vole sebe. U isto vreme, očekuju da ih vole njihovi partneri! Zar to nije m alo čudno? Da kažem: „Ne mogu uopšte da volim sebe", a onda da se razlju­ tim što me ne voli žena? Ako želite da vas neko voli, morate barem da se dopadate sebi! Kad smo previše obuzeti sopstvenim greškam a, tragam o za greškam a drugih ljudi u nadi da će n am to pom oći da se osećam o bolje. I to nam pođe za rukom, ali se ne osećam o bolje. Kad sebi oprostimo neuspehe, automatski to praštam o i drugima. LJUDI PREDSTAVLJAJU ODRAZ ONOGA ŠTO JESMO. Problem je uvek u nam a sam im a. U ime svoje dece, m oram o prihvatati sebe. D eca slede naš primer. Ako sebi stalno otežavate i komplikujete stvari, oni će se ponašati na isti način - pa će tako i vam a zadavati probleme.

U k ratk o Kad praštam o sebi, prestajemo da kritikujemo druge ljude.

Samo kad bih pored sebe im ao kvalitetne ljude u životu... Možemo gledati na svoj život i reći: Da nisam morala da se bavim svojim lenjim mu­ žem i ovom nemirnom dečurlijom, mogla sam da se posvetim ličnom razvoju... Pogrešno! Oni su vaš lični razvoj. Ljudi u našem životu su, u stvari, naši učitelji. Muževi koji hrču i ostave otvo­ rena vrata plakara, „nezahvalna” deca, susedi koji parkiraju nasred prilaznog puta... Tek nakon dužeg vremena možemo reći sebi: „Bio bih srećniji da su ovi momci zajedno delovali!"

75

Ako vas supruga nervira, onda imate zadatak da se ehkasno nosite sa besom. I imate savršenu osobu da vam pomogne da to uradite u svojoj kući. Partner za vežbu! Kakvo bogatstvo! Mogli biste da kažete: „Razvešću se od nje! To će popraviti ćelu situaciju!" Međutim, to će popraviti stvar samo do trenutka dok se ne venčate ponovo, i to sa osobom koja može podjednako da vas ljuti.

U k ratk o Svaka osoba koja ušeta u vaš život je vaš učitelj. Čak i ako vas izluđuju, oni vas nečemu uče zato što vam ukazuju na vaša ograničenja. Samo zato što su vam oni učitelji, to ne znači da moraju da vam se dopadnu.

Nije s tv a r u poslu... Primetili ste nešto u vezi s dobrim bolničarkama - One vole ljude više od medici­ ne. Tu postoji nit koja se tiče pronalaženja smisla u vašem poslu. NIJE STVAR U POSLU! Ma šta radili da biste zaradili za život, to predstavlja mehanizam da se povezujete s ljudima. Ostvarenost na poslu zavisi od načina na koji služite ljudi­ ma. Albert Švajcer je rekao: ... jedini među svima vama koji će biti srećni jesu oni koji budu tražili i koji budu pronašli kako da služe drugim ljudima.

76

„Služenje ljudima" zvuči kao ropstvo ili žrtva. Međutim, ono u svojoj suštini nije to. Ono predstavlja jednostavno svest o radosti koju pričinjava da nešto što je samo vama svojstveno dajete drugima. „Služenje” može biti podučavanje ili negovanje drugih. Ono se može sastojati u tome da im prodajete lepo cveče ili da im popravljate radijatore sa osmehom. Ne radi se tu o opisu vašeg posla. Reč je 0 vašoj filozofiji. Društvo često procenjuje poslove striktno u vezi s diplomama, doktorskim i magistarskim titulama, a tada postoji opasnost da ne shvatimo suštinu. A ona se sastoji u povezivanju s ljudima. Recimo da trenirate košarkaški tim dvanaestogodišnjaka. Možda volite košarku 1 to je lepo. Međutim, ubrzo shvatite da suština uopšte nije u samoj košarci, već da u stvari uradite nešto za tu decu. Mogli biste reći: „Košarkaški treneri ne menjaju živote dvanaestogodišnjaka." Pogrešno! Neki to ipak čine - i to su treneri koji razumeju da decu uče o životu, a da je košarka samo izgovor. U međuvremenu, ogroman broj nastavnika kaže sebi: „Šta im ja uopšte značim? Deca ne mare za matematiku.” Naravno, nije im stalo do toga! Ako podučavate decu iz šestog razreda, vaš zadatak nije matematika, već deca. Ako ste bankar, vaš zadatak nije bilans stanja, već ljudi.

Š erina p rič a Za mene je zvuk odvrtanja metalnog čepa sa staklene flaše najgori zvuk na svetu. Za mog muža to je zvuk iz raja. Između te dve rečenice krije se moja priča. Kevin je bio krupan čovek, ljupke spoljašnjosti, veoma krupnih crnih očiju, koje bi vas za momenat ostavile u nedoumici gde se kriju ženice. Tih, ljubazan čovek, pričao je blago i vrlo malo. Bio je obavijen velom misterije. Kad je ušao u prosto­ riju, više mi niko nije bio važan. Izuzetno sam ga volela. Venčali smo se 1970, a Kim, naša prva i jedina kćerka, rodila se 1973. Kevin je bio divan i pažljiv; kad sam bila bolesna, on je kuvao i kačio veš, kad se rodila naša kćerka Kim, on ju je hranio noću. Uvek se trudio da me iznenadi i da mi ukaže pažnju poklonima. Bio je pun poštovanja i pošten čovek koji nije traćio vreme na sitnice. „Da čujem suštinu”, bila je njegova omiljena fraza. Imao je posao u najvišim državnim krugovima i na poslu su ga svi voleli i poštovali. Volela sam njegov crni humor. Kad nam je uginula omiljena mačka i kad smo se svi uznemirili, Kevin je prokomentarisao: „Kad ja umrem, nadam se da ću ti nedostajati isto toliko koliko i mačka."

P iće p o staje p rob lem Kevin je često pio više od ostalih, ali nikada previše. Međutim, nakon majčine smrti i reorganizacije na poslu, primetila sam da je počeo više da pije. Kad god bih izrazila svoju zabrinutost, Kevin bi rekao: „Preuveličavaš stvari.” Društvena okupljanja su postala neprijatna, on bi postao agresivan ako bi neko prokomentarisao koliko pije. Do 2000. Kevin je postao bolešljiv i sve više je pio. Nekim vikendima bi podigao sav novac s računa i krenuo u terevenku. Kad bih ponedeljkom došla u banku, zatekla bih račun u minu­ su. To je postalo uobičajeno. Na neki čudan Otišao bi u prodavnicu i vratio se kuci pijan, bez na­ način, onaj dobar mirnica. Otišao bi u kancelariju i vratio se kući pijan. Da mu nisam istog trena dodala svoju karticu, počeo čovek kakvog sam bi da mi preti. Na svakom koraku bih se osramotila, poznavala, prosto je bilo mi je neprijatno, često sam bila ljuta, ali isto tako i vrlo tužna što je Kevin dospeo u takvo stanje. Na neki iščezao pred mojim čudan način, onaj dobar čovek kakvog sam poznavala, očima. prosto je iščezao pred mojim očima. Godine 2000, Kevin je rezervisao mesto u bolničkom programu za odvikavanje. Nakon deset dana, vratio se kao čovek koji prvi put vidi svet. Izvinio se što nas je sve tako razočarao. Obećao je da će biti drugačiji. Rekao nam je: „Tako sam srećan što imam porodicu kojoj mogu da se vratim, što imam dom i posao koji me i dalje čeka.” Stvari su neko vreme bile dobre. U junu 2001. Kevinu je utvrđena dijagnoza da boluje od Hočkinsonove bolesti i odmah se podvrgao lečenju. Uprkos izgledima i njegovom oštećenom telu, zdravlje mu se popravilo. Kevin se zakleo da je naučio lekciju. Međutim, kako mu se zdravlje vratilo, tako se i on vratio staroj navici. Obećao je da će prestati. Živela sam u nadi. Imala sam osećaj da sam se udala za stranca. I dalje je izgledao isto, ponekad je zvučao kao onaj stari, ali je, u stvari, postao drugi čovek. Bio je nepouzdan. Pretvorio se u lažljivca i siledžiju. Otišao je na još nekoliko programa odvikivanja 2003, 2004. i 2006. Pokušala sam da ga ostavim. Pa sam pokušala da mu se vratim. Kako se obruč alkoholizma stezao oko njega, tako je postajao sve nasilniji. On je bio tako krupan, a ja sitna žena da sam strahovala za svoju bezbednost. Borila sam se sa sopstvenim mislima unedogled i počela da se pitam da li sila­ zim s uma: „Da ne preuveličavam ja možda problem? Ne, ne preuveličavam. Zar stvari stvarno stoje tako loše!" Pa ipak, ja sam znala koliko može da bude dobar. „Ako budem i dalje ćutala, ako budem i dalje tražila pomoć za njega, stvari će se preokrenuti..."

Šta god d a se desilo čovek u k o g a sa m volela? Ponekad smo okruženi dokazima, ali poričemo ono što je neizbežno - sve dok se konačno nešto ne desi i mi ne shvatimo: „Nema nade." Tek kasnije mi je sinulo kad je Sem, naša najmlađa unuka došla da provede dan kod nas. Kevin je jako voleo Sem. Proveli su jutro u bašti berući povrće, a kad su se vratili na ručak, primetila sam da je on pio. Uz izgovor da ide po cigarete, Kevin je otišao iz kuće i vratio se pijaniji. Te noći, pronašla sam dve boce viskija u kolima - jednu pod sedištem vozača, a drugu sakrivenu kod rezervnog točka. Tog trena sam razumela: „Ako neće da prestane da pije jedan dan zbog unuke koju voli i obožava, onda nema te osobe zbog koje će prestati da pije." Jednom sam čula kako se alkoholičari opisuju kao psihološki vampiri. To je tačno. Oni iz vas iscrpe i poslednji atom energije i potroše do poslednje pare s bankovnog računa. Neprekidan stres od nepoznatog, iz dana u dan, isisa život iz vas. U knjigama sam pronašla konstataciju: „Vaš suprug je bolestan”, a sve što sam znala bilo je to da je i mene razboleo! Čak i ako nekog volite iz sveg srca, ne bi trebalo da patite zato što vas zloupo­ trebljava. Ne zaslužujete da vas zloupotrebljavaju prijatelji ili porodica - i to ne zaslužujete od vašeg partnera. Jednom, poslednjeg vikenda u januaru 2005, Kevin se teturao po kući ljutit i podnapit. Vikao je na mene: Napolje, želim da radim ono što ja želim, i kada to želim. Napoljel Spakovala sam stvari u kartonske kutije,stavila svu svoju odeću na zadnje sedište kola i odvezla se. Nikada se nisam vratila. Postoji nešto nadrealno u napuštanju kuće u kojoj ste živeli trideset godina. Bila sam paralisana - kao da mi se izmaklo tlo pod nogama. Nikada ni sanjala nisam da će se takvo nešto desiti. Ipak, na kraju me je ispunio snažan osećaj olakšanja. Više nisam morala da strahujem kad odlazim noću da spavam i više ne strepim za svoju bezbednost. S mojih leđa je spalo ogromno breme i mogla sam slobodno da dišem. Polako se u mom životu ponovo pojavilo sunce.

P o m a g a n je lju d im a Prirodno je da želimo da pomognemo ljudima, da se brinemo o nekome ko je bo­ lestan, da uradimo ono što se od nas očekuje - ali, koliko dugo? I šta ako druga osoba ne želi našu pomoć? Prvo sam pomislila da sam Kevinu potrebna da ostanem pored njega, da bi možda umro ako ne ostanem, i da bi to bila moja greška. Ipak, ne možemo biti odgovorni za to što je druga osoba izabrala da živi ili umre. Da je Kevin umro od

79

dve flaše votke koje je pio svaki dan, to bi bio njegov izbor, njegova odgovornost i njegov život. Sve što sam pokušala da bih pomogla ili da bih promenila mog muža, ostalo je bezuspešno. Napuštanje je Sve što sam bilo traumatično i jezivo. Međutim, odluka da ostanem pokušala da bih pored njega izgledala je gore. Stvari su za Kevina ubrzo krenule nizbrdo. Osuđen je pomogla mužu zbog vožnje pod dejstvom alkohola, izgubio je posao, ili da bih ga pao je niz stepenice i povredio glavu, morao je da ide u bolnicu, a naša kuća je prodata. Bilo je tako tužno popromenila ostalo je smatrati njegovo samouništavanje. bezuspešno. Do 2007, Kevinovi medicinski problemi su se povećali. Imao je snažne bolove u nogama, nije mogao da hoda, nije mogao da spava osim u kratkim intervalima i njegovo kratkotrajno pamće­ nje je bilo oštećeno. Umro je u snu 28. oktobra, 2007. Jako me je rastužilo to što je izabrao alkohol i dao mu prednost u odnosu na porodicu koja ga je volela i poštovala - i još ga voli i poštuje.

Šta d ru g i ljudi m isle Iz nekog nepoznatog razloga verujemo da moramo da predstavimo savršenu sliku 0 sebi ćelom svetu - sjajnim „onima” tamo negde napolju. Mislimo da nas svet posmatra i da nas prosuđuje. Kad se osvrnem unazad, zaista ne znam ko su „oni” 1 kad bih samo mogao da imenujem te ljude, da li je njima zaista do toga stalo? Ne govore svi o vama, imaju oni dovoljno svojih problema. Mogu zastati na nekoliko minuta i reći: „Gospode, ko bi to pomislio!” A onda se vratiti problemima koji su im važniji, poput: „Šta ima za večeru?” Vaši problemi nisu važni drugim ljudima. Ja i dalje volim i nedostaje mi čovek kakav je Kevin bio - ali ne čovek kakav je postao? Sada živim u zasebnom stanu uz kuću moje kćerke i zeta i njihove dve kćerke. Biću večno zahvalna Kim i njenom mužu jer bila sam tužna i očajna, a sada živim u sredini bez stresa, u atmosferi prepunoj ljubavi, smeha i optimiz­ ma. Radim honorarno i napisala sam nekoliko knjiga o tome kako da ponovo sastavite krajeve i početke kad život počne da vam se ruši. Nedavno sam objavila novu knjigu o životu s Kevinom - Moj betonski kišobran (My Concrete Umbrella) - u nadi da mogu da pomognem drugima koji žive sa alkoholičarima budući da sam sama prošla kroz teške periode. Šerin veb-sajt: www.myconcreteumbrella.com

80

Ko sm o m i da sudim o? Često mislimo da znamo šta je najbolje za druge ljude - a oni krenu pot­ puno drugačijim putem. Ako vas ljudi ne upitaju za savet, onda ga i ne žele. Ako vas upitaju za savet, a onda ga ignorišu, u stvari, ne žele ga.

Kad se ljudi razved u Karen i Ken su se zabavljali tri godine i bili u braku deset godina. Putovali su svetom, imaju dvoje lepe dece, uživali su u večerama u društvu prija­ telja i porodice. Zaista su se lepo zabavljali. Nakon jedanaest godina zajedničkog života, razveli su se. A sve što ona danas ima da kaže jeste da je bio loš ljubavnik i da je imao mali penis! A šta je sa svim onim lepim periodima života? Ako nekog voliš, ako si stupio u brak s njim, živeo s njim, delio život s njim, onda mora da je bilo lepih perioda. Govorite lepo o njima. Pamtite lepa vremena!

81

P reb aciv an je k rivice n a d ru gog i p ra šta n je Svaki oblik prebacivanja krivice na drugog je čisto traćenje vremena. Može vam i poći za rukom da učinite da se drugi oseti krivim, ali nećete uspeti da promenite ono što vas čini nesrećnim. Dr Vejn Dajer Većina nas je naučila da je dobro praštati ljudima. Naučili smo da je to „sveto” ili „produhovljeno”. Ipak, postoji dublji razlog zbog kojeg treba praštati ljudima; kad im ne praštate, to vam uništava život! Recimo: a) Ti si mi šef i daješ mi otkaz. b) Ti si mi devojka, a pobegla si s mojim drugom. I ja na to odgovaram: „Nikada ti to neću oprostiti!" Ko pati? Ne oni! Ja koračam tamo-amo! Imam čvor u stomaku. Ne mogu da spavam. Ja trujem svoj organizam otrovima. Oni su negde napolju, zabavljaju

82

se! I odakle smo sami dobili tu ideju da ako ne oprostimo ljudima, oni kao pate! To je glupost! Studije u Institutu za javno zdravlje u Kaliforniji potvrđuju da neprijateljska osećanja i uvređenost slabe imuni sistem i udvostručavaju rizik od srčanog napada, raka, pa čak i dijabetesa. Ogorčenost vas vodi pravo u bolest! Ako oprostite nekom, ne mora da znači da se slažete sa onim što je učinio. Vi samo želite da vaš život funkcioniše. Evo šta se dešava. Stvaramo pravila u glavi kako bi ljudi trebalo da se ponašaju. Kad ljudi prekrše ta pravila, mi se ljutimo na njih i uvredimo se. Vređanje ljudi zbog toga što ignorišu naša pravila je apsurdno. Kad sledeći put budete nekog uvredili, zatvorite oči i usredsredite se na osećanja koja vas prožimaju. Osetite telo. Okrivljavanje ljudi čini vas nesrećnim. Ljudi rade ono što rade, i to svesno. Krivili vi njih ili ne krivili, nema razlike osim što to uništava vaš život. Stvari su takve kakve jesu. Ako uragan poplavi vaš podrum, da li kažete: „To nikada neću oprostiti vremenu?” Ako vam se galeb pokaki na glavu, da li ćete se naljutiti i početi da ga vređate? Pa zašto biste se onda ljutili i vređali ljude? Nama nije predodređeno da kontrolišemo ljude više nego što nam je predodređeno da kontrolišemo pljuskove i galebove. Kosmos ne počiva na krivici i kazni - krivicu i kaznu sami smo izmislili. Kad već pričamo o praštanju, prvi korak da svoj život učinite delotvornim jeste da oprostite svojim roditeljima. Oni sigurno nisu bili savršeni. Međutim, imali su mnogo drugih stvari o kojima su mogli da brinu pored toga što su vas odgajali! Ma gde da su pogrešili, to je prošlost. Neki ljudi nikada ne oproste roditeljima i unesu haos u njihove živote samo da bi im pokazali kako su ih loše vaspitali. Njihova poruka je: „To je vaša krivica što nemam para, što sam sam i nesrećan, a sad me gledajte kako patim!” Svaki dan u kojem odlučite da ne oprostite majci je prilog tome da upropastite svoj život.

U k ratk o Praštanje je dar koji sami sebi poklanjate.

83

Šta a k o neko u čin i n ešto g ro z n o ? D a li d a m u op ro stim ? Ispričao sam ovu priču u knjizi Slušaj svoje srce (Follovv Your Heart), ali je vredi po­ noviti. Imam prijatelja koji se zove Sendi Mekgregor. Januara 1987, mlad čovek sa sačmarom u ruci upao je u Sendijev salon i ubio tri njegove kćerke tinejdžerke. Tragedija je Sendija pokosila tako da je upao u pakao bola i besa. Tek nekoliko nas može da zamisli kroz šta je on prolazio. S vremenom, i uz pomoć prijatelja, odlučio je da mu jedinu šansu da svoj život vrati normalnom toku predstavlja da se oslobodi besa i nekako oprosti napadaču. Sendi sad svoj život provodi pomažući drugima da prikupe snagu za oproštaj i tako steknu duševni mir. Njegovo iskustvo je dokaz da se čovek može osloboditi osećaja uvređenosti i ljutnje, čak i u najgorim okolnostima. Sendi bi vam takođe ispričao da je oprostio napadaču radi svoga dobra i svog opstanka. Zapazio sam da se ljudi koji imaju slična iskustva kao Sendi, dele tačno u dve grupe. Prva grupa ostaju zatvorenici sopstvenog besa i ogorčenosti. Druga grupa dostiže neuobičajenu dubinu i saosećanje. Događaji koji nas transformišu obično su stvari koje nikada ne bismo izabrali. Kao što je neko rekao, nikada ne želimo da prođemo kroz ono kroz šta moramo da prođemo da bismo postali ono što želimo da postanemo. Teška tuga, bolest, usamljenost, očajanje... svako od nas dobije svoj deo. Nakon svakog velikog gubit­ ka, uvek postoji vreme žalosti. Međutim, u suštini, pitanje je da li vas to iskustvo čini žilavijim i jačim ili nežnijim i slabijim. Za one od nas koji su u životu imali manji izazov od Sendija, izbor je isti: „Da li želite da vaš život funkcioniše?”

N ik ad a ne p r a š ta m sebi! Ako nam pada teško da praštamo drugima, još teže nam je da praštamo sebi. Možemo čitav život živeti kažnjavajući sebe mentalno i fizički za ono što smatra­ mo ličnim neuspesima. Možemo se prejedati ili jesti premalo, prepiti se, sistemat­ ski uništavati sve svoje veze ili živeti u siromaštvu. U korenu te patnje može biti sistem uverenja koji kaže: „Uradio sam mnogo loših stvari", „Kriv sam" ili „Ne zaslužujem da budem zdrav i srećan". Ako se osećate krivim, onda ste već prošli kroz mučan proces. Zašto ga još samo produžavati? Ako se osećate krivim još godinu ili dve, da li će vam to pomoći?

84

D avanje Koliko često ljudi daju nešto, a onda se razljute? Fred kaže: „Dao sam svojoj deci kola, ali šta su ona učinila za mene?” Dakle, Fred, da li je to bio poklon ili nešto drugo? Ako date i očekujete nešto zauzvrat, to je sporazum. Ako je poklon povezan s ne­ čim, recite deci: „Kupujem vam ova kola, ali evo šta želim - želim jedan telefonski poziv nedeljno, jedan zajednički obrok mesečno - plus, barem jednom godišnje, treba da mi kažete da ste mi zahvalni. Inače ćete me uvrediti.” Vi kažete: „Čekajte malo, ako ja nekome nešto dam, trebalo bi da bude zahvalan.” Pa dobro, vi možete da verujete u to, ali vam to neće pomoći da budete srećni! Naučio sam nešto od mog prijatelja Frenka. On je velikodušan mladić. Kad se članovi njegove porodice nađu u nevolji, on im pomaže. Kad mu je brat Karlo izgubio sav novac u kasinu i našao se u dugovima, Frenk je posudio novac i dao ga Karlu da bi ih isplatio. Upitao sam Frenka: „Kako si se osećao kad si pozajmio 200.000 dolara da bi ih dao bratu?" Frenk je rekao: „Uvek bih pre bio na mom mestu nego na mestu onoga koji pozajmljuje novac, nego u njegovoj koži u kojoj mu toliko para treba."

U k ratk o Radost davanja nalazi se u tom činu samom po sebi. Kad jednom nešto po­ klonite, tu je kraj priče. Ako želite da budete srećni, postoji samo jedan način da dajete - da ne očekujete ništa zauzvrat.

Z ah v aln o st ro d iteljim a To što ste dete znači da imate roditelje koji vam pomažu da izađete na pravi put. Od dana vašeg rođenja, oni vas hrane, oblače, kupuju vam igračke, posuđuju kola, daju vam novac. Celokupan program postaje jednosmerna ulica. Roditelji nastavljaju da daju i daju i deca misle, „To je njihov posao." Možemo da se suprotstavimo tome, deca bi trebalo da budu zahvalna. Međutim, u stvarnosti, većina dece nema predstavu o tome šta su roditelji učinili za njih, a tu spadam i ja sam. Oba moja roditelja su umrla pre dvadeset godina, a ja sam imao taj period na raspolaganju da razmislim o tome šta su učinili za mene. Da su sada ovde, ja bih im rekao koliko sam im zahvalan. Postupao bih drugačije. Međutim, ja sam toga bio potpuno nesvestan poput većine dece širom sveta, sve dok sam imao roditelje.

85

Roditelji se žale da nisu dovoljno cenjeni. Oni i JESU nedovoljno cenjeni, a to je izgleda jednostavno način na koji svet funkcioniše. Većina dece nikada ne nagradi svoje roditelje. Ona to predaju sledećoj generaciji.

U k ratk o Ako ste roditelj i želite da budete srećni, nemojte se osećati uvređenim ako deca ne budu prepuna poštovanja za to što činite za njih. Ako imate decu koja su duboko zahvalna, onda su ona izuzetak. Vi ste blagosloveni.

Kad n ovac ljude u čin i n esrećn im Komšija je došao da vidi Džuli. On je rekao: „Da li biste hteli da objavite moju knjigu o ocu i onome što je on uradio?” Ona je upitala: „Da li je on bio slavna ličnost?” „Nije, on je bio pokvaren nitkov. Umro je, a nije mi ostavio ništa. Moj brat je dobio farmu.”

86

(Džuli nikada nije objavila knjigu) Slična priča: Dik je imao sina i dve kćerke i oni su se lepo slagali. Prema nje­ govom testamentu, Dik je svakom detetu ostavio tačno trećinu, ali je neudatoj kćerki dao malo više nego ostaloj deci koja su već bila u braku. Tada je počela svađa. Deca nisu govorila jedna s drugim šest godina. Da je Dik živ, deca bi me­ đusobno i dalje govorila. Da je Dik sve ostavio gradskom muzeju, deca bi i dalje međusobno razgovarala. Međutim, pošto podela nije bila potpuno jednaka, po­ rodica se raspala. Srećne porodice se razilaze zbog testamenta i nasledstva. Godine i godine provo­ de po sudovima i odlaze na grob roditelja ljutiti - što stvara dodatne probleme. Odakle nam pomisao da imamo prava na novac drugih ljudi - čak i ako ima­ mo prava na novac svojih roditelja?

U k ratk o Da li želite da budete srećni? Odlučite sada: „Niko mi ne duguje ništa. Što god mi neko da, to je nagrada."

87

Dugovi za početnike

Lekcija 2 Veliki dug

Lekcija 3 Siromaštvo l i l i

Lekcija 4 Ogroman dug

| Lekcija 5

88

6

Novac „Izgubio sam sve!" Jedan čovek je telefonirao doktoru Robertu Šuleru, čuvenom propovedniku. Jadikovao je. „Sve je gotovo. Ja sam uništen. Sav moj novac je nestao. Izgubio sam sve." Doktor Šuler ga je upitao: „Da li i dalje možeš da vidiš?" Čovek mu je odgovorio: „Da, i dalje mogu da vidim." Šuler ga je potom upitao: „Da li i dalje možeš da hodaš?" Čovek mu odgovori: „Da, i dalje mogu da hodam.” Šuler je rekao: „Očevidno, možeš i da čuješ inače ne bi m og ao da mi telefoni­ raš.” „Da, i dalje mogu da čujem.” ,,U redu”, rekao je Šuler. „Razumem da imaš sve. Jedino što si izgubio jeste novac." Verovatno ste shvatili poentu doktora Šulera - nije sve u novcu. Verovatno i vi isto tako saosećate s čovekom koji je izgubio novac! Ljudi spadaju u dve glavne grupe - onu koja ima novac i kaže: „NOVAC NIJE TOLIKO VAŽAN” i onu koja nema novca i kaže: „NOVAC JE VEOMA VAŽAN." Postoji i druga grupa - oni koji se PRETVARAJU DA NOVAC NIJE VAŽAN, ali ni­ kada ne plate kafu. Vidimo brojne priče u novinama o bosonogoj deci u siromašnim zemljama i kažemo: „Oni nemaju ništa, ali su srećni.” Oni su srećni, ali to nije razlog da vi budete siromašni! Ako ste desetogodišnji Somalijac koji nikada nije imao knjigu niti čuo za laptop ili normalnu zdravstvenu negu, lakše je biti zadovoljan. Takođe, lakše je biti zadovoljan kad ste dete - to je teže za roditelje. Evo šta studenti u razvijenim zemljama izražavaju o novcu i sreći: Porodici je potrebna izvesna suma novca za osnovne potrepštine - hleb, odeću, prebivalište - recimo 25.000 dolara godišnje. Ljudi s više-manje istim godišnjim prihodom izveštavaju o tome da s porastom prihoda raste i njihova sreća, sve do otprilike 25.000 dolara. Preko tog iznosa, njihova sreća raste neznatno dok prihod nastav­ lja da se uvećava. Drugim rečima, kad ispunite elementarne potrebe, dvostruko više novca vas neće učiniti dvostruko srećnijim. To objašnjava zašto Voren Bafet izgleda dovoljno veseo - ali verovatno ne 62 milijarde puta srećniji od vas.

89

Dakle, da li je novac važan? Nije važan ako želite da živite u pećini. Međutim, ako želite da se uklopite u 21. vek, on vam je potreban. Novac omo­ gućava da biramo. Kad vam je majka bolesna, možete kupiti avionsku kartu da je posetite. Možete kupiti dobre cipele svojoj deci. Novcem možete popraviti kočnice. Možete popraviti zube da ne biste imali zadah! Ponekad će novac nekome spasiti život - možda upravo vama. Novac je koristan. Naravno, postoje emocionalni ožiljci i zdravstveni problemi koje novac neće popraviti. Ne postoji razlog zašto ga ne bismo imali. Kad imate dovoljno novca, imate slobodu da se usredsredite na važnije stvari. Oskar Vajld je primetio: „jedini ljudi koji razmišljaju o novcu više od bogataša jesu oni siromašni.”

D obro je z a ra đ iv a ti n ovac Najbolja stvar koju možete učiniti za siromašne jeste da ne budete jedan od njih! Neki ljudi se osećaju neprijatno kad je u pitanju novac. Zaista! Pa da raščistimo jednu stvar - u redu je imati mnogo novca. Onda u stvari možete da pomognete ljudima. Isto tako, možete da pomognete sebi. Većini nas je poznato kako izgleda besparica. Meni je poznato. Znam kako je to kad vozite stara kola i začujete nov zvuk. Zvuči kao mašina za sušenje veša, a onda vas obuzme osećaj kao da ste bolesni. Kažete sebi: „Ako ova popravka košta više od pedeset dolara, onda ću da idem peške." Bolje je imati novac nego ga nemati. Ako ćete već da se potrudite da odete u restoran, možete isto tako da jedete ono što zaista želite, a ne da jedete najjeftiniju hranu iz menija. Bolje je putovati udobno nego u ostavi za prtljag. Koliko nas odraste verujući: „Ako ja budem imao obilje, drugi će imati oskudi­ cu.” To je najsmešnije uverenje od svih. „Ako sam ja prosperitetan, drugi će patiti." Vi znate ko širi tu ideju? Ljudi koji nemaju pravu ideju. To je besmislica. Kad bi Deda Mraz sišao niz odžak i ispustio vam milion dolara na stolčić, da li bi ta suma ostala tu na gomili? Mislim da ne bi! Vaš lokalni restoran bi dobio jedan deo, lokalni diler automobila bi takođe dobio deo, zajedno s vašim lokalnim bioskopima, supermarketima, službenicima iz turističkih agencija, taksistima i prodavcima koji nam reklamiraju i prodaju proizvode putem telefona. Svi ljudi iz vašeg okruženja bi profitirali. Ipak, mnogi od nas odrastu u uverenju da nije u redu biti prosperitetan jer će to druge ljude lišiti uspeha. Ako postanete prosperitetni, to ne mora da povredi druge ljude. To može da im pomogne.

90

Novac vas neće usrećiti. Radost se sastoji u tome da imate više od drugih ljudi. U k ratk o Većini ljudi novac pravi više problema nego seks.

N išta n a m nije d ra ž e od n esrećn og m ilio n era Džordž živi u divnoj kući koja gleda na reku. U njegovoj garaži je mercedes s po­ kretnim krovom, BMW, brodić i lambordžini. On takođe poseduje vikendicu na plaži, razne nekretnine i jahtu. Radi tri dana nedeljno i svake godine odlazi na odmor u inostranstvo. I on je užasno nesrećan. Sve navedeno za njega je tačno osim što nije vrlo srećan! Lagao sam! Dakle, zašto sam vas prevario? Da biste videli sopstvenu reakciju koja može biti jedna od sledećih: • kladim se da je srećan • kladim se da je nesrećan • zaista se nadam da je nesrećan!

91

Dakle, koja je svrha priče o Džordžu? Ona se sastoji u sledećem. Da biste bili bogati, trebalo bi da budete srećni što su i drugi ljudi bogati. Ako je vaša prva misao bila: „Nadam se da je on nesrećom”, onda će vas mentalni sklop učiniti siromašnim. Ako vam se ne dopadaju bogati ljudi ili ako mislite da su svi boga­ taši podli nitkovi, u tom slučaju nikada sebi nećete dopustiti da budete bogati jer podsvesno zapravo ne želite da budete podli nitkov. Zamislite da upoznate nekog čoveka na zabavi koji vam ispriča: „Moja žena i ja smo upravo doputovali iz Pariza našim avionom - kupovali smo dijamante.” Da li bi vaša prva misao bila: „Ovaj čovek prosto ne zna kuda će s parama. Kako je samo njemu lepo!" Ili biste pomislili, „Mogu da se kladim da prodaje drogu, podli nitkov!” Trač časopisi zgrču pravo bogatstvo na pričama o bogatim ljudima koji su nesrećni... „Džen je prošle godine zaradila dvadeset miliona, ali joj ne polazi za rukom da zadrži muškarca...” „Frenk je peti na Forbsovoj listi, ali umire od prosperitoze1!” Ako je svaka bogata osoba koju ste ikada upoznali bila jedna nesrećna duša, mogli biste zaključiti da prosperitet i sreća ne idu zajedno. Ma koliko ovde može biti reči o podsvesnom zaključku, takav stav će vas ipak učiniti siromašnim. Ako „znate” da se novac i ljubav ne mešaju, onda ćete raditi vredno i naporno da biste ostali siromašni. Istina je da su neki izuzetno bogati ljudi u vezama prepunim ljubavi i da su veoma srećni. Da biste bili prosperitetni i srećni, trebalo bi da budete srećni zbog toga što su oni srećni.

S iro m ah po svom izboru! Ovo je interesantno... neki ljudi radije bi da ostanu siromašni! Zaista? Vi kažete: „Zašto bi iko želeo da bude bez para?" Neki ljudi to žele... i za to imaju sopstvene razloge. Na primer: Ako odrastem u uverenju: „BOG ĆE ME VOLETI AKO SAM SIROMAŠAN”, ka­ ko bih se osećao da sam bogat? Uverenje da će ih bog voleti ako budu siromašn: mnoge ljude drži u siromaštvu. A šta će biti ako su SVI MOJI PRIJATELJI SIROMAŠNI. Šta ako je saosećanje je­ dina pažnja koju dobijam? Šta bi se desilo kad bih iznenada postao uspešan? Bit: siromašan je možda bezbednije. 1 Prosperitosis - Prosperitoza je šaljiva kovanica engleske reči ,,prosperity” koja u kontekstu psi­ hologije ima kliničko značenje i ukazuje na takozvanu „finansijsku anoreksiju", odnosno korr.pulzivni osečaj čoveka da nikada ne zarađuje dovoljno, kao i na „kompulzivno zaduživani - sindrom koji ukazuje na hronični osečaj nedovoljnog finansijskog prosperiteta bez obzira r.z realne životne okolnosti. (Prim. prev.)

92

Ili, šta ako JEDNOSTAVNO NE ŽELIM DA SE PROMENIM, da promenim način na koji razmišljam, navike da štedim i radim. Možda sam uveren da je lakše biti siromašan. Ili šta ako NOVAC SAM UZROKUJE SVAĐE? Primer: Anine uspomene iz detinjstva prožete su čestim svađama njenih roditelja oko novca. Zato je vrlo rano u životu formirala stav da novac uzrokuje bol i patnju - a da je jedini način da bude srečna taj da ga izbegava. Izabrala je posao u kojem nikada nije morala da govori o novcu niti da prodaje stvari. Nikada nijedan dolar nije investirala i pre bi prešla preko usijanog uglja nego pregovarala o ceni kola ili tašno

U k ratk o Ma kako to besmisleno zvučalo, neki ljudi svesno izaberu siromaštvo. Oni to ne čine svesno, ali u trenutku presudnih odluka koje utiču na njihov prosperitet, na kraju urade ono što ih drži u granicama siromaštva - a da nisu čak svesni toga šta se dešava. Ako želite da budete uspešni, morate da izbijete iz svoje glave te podsvesne ideje! One će vas uporno držati u besparici.

U verenja n a s drže u z a m ci Uzmite na primer Freda. Svi pomalo u sebi imamo jednog Freda. Fredova porodi­ ca je oduvek imala problem s novcem. Njegov otac mu je rekao: „Život je težak. Bogati ljudi su prevaranti!" Dakle, Fred će vam reći šta? „Život je težak." Dakle, Fred poznaje nekoliko ljudi koji imaju novac, ali oni doprinose tome da se oseća neprijatno. Fredovi prijatelji nemaju novca i za to obično krive svog šefa, ekonomsku situaciju ili vladu. Fredu se dopada da sedi sa svojim prijateljima i priča o tome kako je život težak. Prijatno mu je u društvu ljudi koji dele njegovo mišljenje da život nije pošten! Zato što Fred veruje da je život borba, prijavljuje se samo za loše i slabo plaćene poslove - zato što je to za Freda normalno. Jednog dana kada je Fred pregledao novinske oglase o zapošljavanju, ugledao je oglas o slobodnom radnom mestu u kancelariji preko puta ulice... „fleksibilno radno vreme, prilike za uzbudljiva putovanja, automobil kompanije, izvanredna plata".

93

J

/.X '

/I.Za-jrr/fefi*
Samo da znaš - novac ne može da te učini srećnim! Dakle, kako Fred razmišlja? „Nijedan posao nije ovoliko dobar - mora biti da u tome postoji neka začkoljica?” I nastavlja da traga. Ugleda drugi oglas, ovog puta je to posao udaljen sat vremena od njegovog prebi­ vališta. Nema kola, dugo radno vreme, slaba plata. Fred kaže: „Ovo zavređuje veću pažnju.” Odlazi na poslovni razgovor. Šef kaže: „Naši proizvodi odbijaju kupce, oni nas mrze, a vlasnik je prevarant. Ako želite da radite ovde, onda ste glupi!” I Fred kaže: „Kad mogu da počnem?” Fred ostane na tom radnom mestu dvadeset godina. On zna da je život težak - on to može i da vam dokaže! Fred takođe ima program u svojoj glavi koji glasi: „Fred, ti nikada nećeš imati novca.” Zato, kad god uštedi malo novca, on ga i potroši. Kad god ima pregršt beležaka, njegov podsvesni um kaže: „Ovo izgleda čudno, imati pun novčanik! Bolje da kupim nešto!” Zato odlazi i kupuje veći TV, uzima odmor i ubrzo se vraća na normalu - bez para! Onda može da se opusti. Fred je karikatura polovine čovečanstva. On očekuje da bude bez para - pa to i dobija. U stvari, upravo sam stvara tu situaciju. On ima spisak razloga koji objašnjavaju njegovu borbu. Fred kaže: • „Nikada nemam novca zato što nikada nisam dobio adekvatno obrazovanje." Zaboravlja da je veliki broj univerzitetskih profesora i drugih ljudi s najugled­ nijim diplomama siromašan - a da su drugi ljudi koji su u četrnaestoj godini izbačeni iz škole vrlo bogati. • „Radim pogrešan posao koji mi onemogućava da se obogatim.” Zaboravlja da mnogi ljudi rade posao koji ne predstavlja njihovu osnovnu struku ili da se bave hobijem da bi zaradili dodatni novac. Drugi menjaju posao.

94

• „Nemam dovoljno vremena da se obogatim." On zaboravlja da svako tokom dana ima 24 sata na raspolaganju. • „Voleo bih da budem uspešan, ali ne želim da se iscrpim do poslednjeg atoma energije." Međutim, milioni ljudi rade dugo i naporno i ostanu siromašni. Neki ljudi rade umereno i obogate se. Naporan rad je sastojak, ali ne garantuje bogatstvo! Ako radite pognute glave i čerupate piliće u fabrici pilića deset sati dnevno, obrada većeg broja pilića vas neće učiniti mnogo bogatijim. U određenoj etapi treba da promenite plan. Dakle, ako Fredu predložite da bi možda trebalo da „prestane da veruje” u ideje kojih se pridržavao četrdeset godina, on će se verovatno veoma uznemiriti. Mogao bi da pomisli: „Borio sam se četrdeset godina. Želite da priznam da je moj život mogao biti drugačiji - da sam doprineo da mi bude ovako kako mi je sada?” Međutim, Fred nije izuzetak od pravila. On je pravilo - u odnosu na koje vi morate biti izuzetak. Naša uverenja su naša sopstvena mapa. Gledamo na svoju mapu i kažemo, moguće je stići do ovog mesta... ali je nemoguće otići tamo. Zato uvek posetimo samo ona mesta koja su na našoj mapi. Drugi ljudi imaju drugačiju mapu i zato odlaze na drugačija mesta. Šta kažu siromašni ljudi? „Moja mapa je jedina mapa!” Ako želite da odete na nova mesta, treba vam nova mapa.

U k ratk o Postajemo veoma privrženi svojim uverenjima. Često bismo više voleli da budemo u pravu nego da budemo srećni - ili bismo više voleli da budemo u pravu nego da budemo bogati!

A lfredova p rič a Tokom školovanja i razvoja u Inzbruku, nastavnici su me upozorili na neuspeh. Rekli su mi da ću, ako ne uspem apsolutno ni u čemu, završiti kao čistač ulice. Moj otac je bio čistač ulica. I zato sam se uvek stideo mog oca. Stideo sam se jer se on stideo. Pio je da bi sakrio svoj stid. Nije bio agresivan alkoholičar, već više tih neuspešan čovek. Kao dete bio sam okružen neuspesima - uglavnom sopstvenim. Svake godine dobijao sam najgore moguće ocene, ali ipak nisam morao da ponavljam razred. To je verovatno bilo moje najveće dostignuće.

95

Živeo sam u strahu i sramoti. Kad mi je bilo 15 godina, nastavnik mi je pomo­ gao da se zaposlim u banci da udaram pečate. Uopšte se nisam uklapao na tom mestu među ljudima koji su nosili odela - kad bih ugledao sve te ljude u hodniku, krio bih se iza ormana. Banka bi me poslala da za deset minuta obavim posao u pošti. Ona se nalazila gotovo odmah do vrata, ali bih ja tom zadatku posvetio pet sati. Nisam se ja loše ponašao - već sam se isuviše plašio ljudi iz banke gde je trebalo da se vratim na posao. Pošto su me pet meseci čekali po pet sati da se vratim iz pošte, na kraju su me otpustili. Moji najbliži prijatelji su ili rano pomrli ili otišli u zatvor. Sećam se kad me je Piter Flajšman optužio da sam opljačkao benzinsku stanicu. S vidnim zadovolj­ stvom sam priznao krivično delo, ali sam počeo da se raspravljam sa sudijom o tome kako sam prišao stanici. Rekao sam sudu da sam vrhunski kriminalac nema šanse da bih se ja puzeći ušunjao kroz prozor toaleta. Ipak su me poslali u zatvor. Kad mi je bilo sedamnaest godina, zaposlio sam se kao grafički dizajner, ali pre svega kao šegrt u tom poslu. Zaista sam uživao u crtanju i bio sam dobar u tome - to se dodirivalo sa umetničkim pozivom, o kojem sam zapravo samo sanjao, jer mi se činio kao savršen posao. Bio sam najbolji šegrt u Austriji tri godine. I mada je to mogao da bude početak boljeg života, sve to me je gotovo ubilo.

P erio d g la d o v a n ja Želeo sam očajnički da budem neko i nešto - a ne samo običan radnik. Želeo sam da budem biznismen. Pa sam pokrenuo svoju firmu za grafički dizajn. Nisam imao mušterija, ali sam imao sopstveni recept za us­ peh. Jednom rečju, genijalan plan: ako nemaš posla, U dnu fioke prona­ zaposli više ljudi! Kako je posao opadao, tako sam ja šao bih odsečene nastojao da ga proširim. Ubrzo sam imao četiri zaposle­ pregorele kom ade na. Zaprepašćuje me sada kako sam mogao da budem hleba, i umakao ih tako glup. u vodu da bih m o­ Prespavao bih čitavo jutro, ostavljajući svoja četiri gao da ih sažva­ radnika da sede u radionici i da sede skrštenih ruku. ćem. Nedeljama nisam imao novca da kupim ni najosnovnije stvari. Gladovao sam. Sećam se kako sam pretraživao stan, očajnički tražeći nešto za jelo. U dnu fioke pro­ našao bih odsečene pregorele komade hleba, i umakao ih u vodu da bih mogao da ih sažvaćem. Jeo sam buđave korice koje bih pronašao ispod tepiha. Bio sam

96

bolestan od stresa. Svako jutro bih iskašljavao zeleni šlajm. To je bio moj zeleni period. Tako je na neki način moj „posao” trajao pet godina. Bio sam prestrašen, pa sam tako pod pritiskom traume i nepokretan, na kraju stigao u bolnicu. Moji simptomi su izgledali kao srčani napad, ali sam, u stvari, doživeo nervni slom. Proveo sam dva meseca u bolnici, a kada su me otpustili, proglasio sam bankrot. Pošto sam uradio malo toga za pet godina, nisam uradio apsolutno ništa ni u naredne dve. Osećao sam se beskorisnim, sve mi je izgledalo beznadežno, a i dalje sam bio bez novca. Izgledalo je kao da je kucnuo pravi čas da napustim ze­ mlju. Otkrio sam da u Australiji traže grafičke dizajnere i odlučio da se preselim. Australiji sam potreban! Doneo sam dve ključne odluke kad sam napustio Evropu. Odlučio sam da ni­ kada više neću opet: * trošiti novac koji nemam • pretvarati se da sam neko ko nisam. Ponekad sretnete nekog ko vam promeni sudbinu. U Australiji, kad su mi bile trideset dve godine, upoznao sam Pitera Metjuza - on mi je postao najbolji prija­ telj i otac kojeg nikada nisam imao. Piter je bio uspešan slikar pejzaža. Prvi put u životu sam video da je moguće živeti od posla o kojem sam samo sanjao. Piter me nije naučio samo tome da slikam već me je naučio i kako da razmišljam kao profesionalni umetnik. Piter je pokazao da veruje u mene i svojim primerom me naučio kako da budem bolja osoba. Danas „mentor” predstavlja kliše - ali je Piter za mene u tim danima bio upravo moj mentor. Posle godinu dana ili malo više, prodavao sam sopstvene slike. Počeo sam da predajem umetnost i imao sreće da osvojim nekoliko nagrada na umetničkim takmičenjima. Nalazio sam se na svom pravom putu. Kupio sam kuću za 3.500 dolara. Čuli ste za kupovinu najgore kuće u ulici. Kupio sam najgoru kuću u celoj zemlji - ali sam se osećao kao u raju. Bilo mi je potrebno godinu dana da je adaptiram za život. Prvi put u životu nešto sam posedovao. Za poslednjih trideset godina, živeo sam od slikarstva. Kada se sad osvrnem na sve to, ne mogu da verujem da sam preživeo, a kamoli napredovao! Pošto sam rastao u siromaštvu, maštao sam o tome da budem umetnik i jedrim okeanom na jahti. Uprkos tome što sam ostao bez ijedne pare i gotovo umirao, ipak sam postao umetnik. I danas, kad se ne bavim slikanjem, plovim na svojoj jahti. Ma koliko vam loše ide, uvek postoji nada. Alfredov veb-sajt: www.alfredengel.com

97

P riv ržen o st novcu! Nikada se nemojte plašiti toga da nem ate ništa. Ebel D am usi, preduzetnik S S obzirom n a to da se bogati ljudi usredsređuju n a bogatstvo i n a finansijski plan, ne isplati se biti previše o čajan . Ovo je lukav koncept koji m ožem o objasniti - postoji delikatan b alan s između to g a biti označen kao „usredsređen” i biti „očajan". Kad ste previše očajni, vi n a neki n ačin gurate od sebe upravo onu stv ar za kojom jurite - bilo d a su to m ladiči, prilike - ili novac. Što v am je do neke stvari više stalo, to m anje kontrole im ate. Većini ljudi izuzetno je stalo do novca - zato nad njim nem aju kontrolu i ne uspevaju da g a zarade u većim količinam a. N a neki način, m oram o m oći da živimo bez nečega da bismo to im ali. Kad smo u situaciji da se nečega odreknemo, postavljam o se u n ad m o ćan položaj. Uspešni pregovarači znaju da je jedini n ačin da sklope uspešnu pogodbu taj d a p ostan u em ocionaln o nezainteresovani. V ećina ljudi koji zarađuju

98

m nogo novca, počnu da zarađuju ogrom n e svote tek ond a kad prestanu da rade n a tome! D rugim recim a, pronađu nešto što vole da rade, pažnju usmere više n a to da pružaju drugim a nego na sam novac, i bogatstvo teče autom atski. Oni im aju novca zato što im nije stalo do njega. M ogli bism o da p o g led am o nekog ko je finansijski u sp ešan i k a ž e ­ m o: „Pohlepna svinja. V red an je deset m ilio n a d o lara, a i dalje ra d i!” Čovek radi zato što više voli izazov nego novac. Upravo zato i jeste bogat! N ezainteresovanost je glavni razlog zašto se b og ati ljudi još više bogate. Njima nije toliko stalo do toga - nisu očajni. Ako n em ate novca, m orate biti dovoljno opušteni da znate da čete ga im ati. A kad g a budete im ali, m orate biti dovoljno ležerni da ga zadržite u džepu - onda će se novac i dalje prihvati. Isto tako, postoji velika razlika između stava sirom ašne osobe - koja želi da g a im a - i stava bogate osobe - koja veruje da će g a im ati. Bilo d a se prijavljujete za posao, sklapate pogodbu ili prodajete skuter, distancirajte se. Dajte sve od sebe - i u isti m ah , recite sebi: „Mogu da živim bez toga." Poznajem čoveka koji se b avio veleprodajom farm erki. Pre nego što bi pozvao kupca, stigao bi pola sata ranije i sedeo n a parkingu i govorio sebi. Rekao bi: „Ne m o ram d an as d a p ro d am ove farm erke. Nije m i potrebna ova pogodba. Baš m e briga da li će d a ih kupe ili neće." Do trenutka k a­ da bi došao na sastan ak , bio bi em ocionalno nezainteresovan. Nije on bio aro g an tan , ali je m orao da ispolji ravnodušnost prem a ishodu pregovora. Pa šta se desi, desi se. I njegova prodaja prem ašila je sva očekivanja. Dok ste očajni, dok sedite na ivici stolice, molite se i zadržavate dah, ništa ne ispada onako kako ste želeli. To je princip. Vi to dobro znate. Mislim da je to n ačin n a koji n a m sam život kaže da ne bi trebalo da budemo suviše ozbiljni. Uspešni ljudi znaju kako da se distanciraju od cilja.

99

100

B o g atstv o Da biste novac zarad ili i zad ržali g a, m orate biti ležerni u svom stavu p rem a njemu! Napredovanje u pogledu opšteg blagostanja verovatno će biti dugoročni projekat. Reč je više o unutrašnjem, nego o spoljašnjem putu koji morate preći: 1. LEŽERNO UPRAVLJAJTE NOVCEM. Budite ležerni kad pričate o novcu, kad ga tražite i dajete. Ispoljite ležernost sa ušteđenom gotovinom. Ako ste nervozni kada već samo pričate o novcu, onda ga nikada nećete imati. To nije toliko svesna, koli­ ko podsvesna stvar. Stvari zbog kojih nam je neprijatno, po pravilu izbegavamo. Da li ste ikada primetili koliko je teško nekim ljudima dati novac. Oni prosto polude! „Ne, u redu je. Nije mi potreban." Vi znate da žive na ivici opstanka, da jedu hleb i piju vodu! Promene izraz lica u trenutku! Neprijatno im je. Uvrede se! „Nije mi potreban tvoj novac. Ja sam dobro.” Zamislite šta bi se desilo: • Kad bi prijatelj koji ima mnogo novca poželeo da vam da hiljadu dolara. Kako biste reagovali? • Kupujete stvari s kolegom i u jednom trenutku shvatite da ste zaboravili novčanik kod kuće. Da li biste opušteno rekli: „Mogu li da pozajmim nešto novca od tebe ili da stvari koje sam kupio budu plaćene tvojom kreditnom karticom?” Ili bi vas obuzeo napad panike, a pomislili biste u sebi: „Ne mo­ ram onda danas ništa kupiti.” • Upravo ste svoj motocikli prodali komšiji koji vam je platio deset hiljada do­ lara u gotovini. Na putu do banke, srećete prijatelja i odlazite na kafu. Vaš prijatelj primeti da vam je novčanik prepun novčanica. Da li bi vam bilo svejedno što je video da imate dosta novca ili biste što pre objasnili zašto vam je novčanik tako debeo? Mnogi ljudi nemaju novca zato što nisu ležerni u svom stavu prema njemu. Po pravilu, što ste više pod stresom u pogledu novca, to ga manje imate.2 2. SKUPITE SVOJE RAČUNE. Kad vam ljudi duguju novac, trebalo bi bez ustezanja da ih zamolite da vam ga vrate. Nekima od nas čak teško pada da uopšte pričaju o novcu! Prijatelju pozajmimo nedeljnu platu i kad bi trebalo da nam vrati dug, ne znamo kako da ga zatraži­ mo: „Ah, znaš da... da li se sećaš... pa dobro... to, u stvari, i nije toliko važno, i

101

zaista mi nije potreban...i nije bitno ako... kako sad ovo da te pitam...pitao sam se da li bi ti možda..." umesto da postavite pitanje na razuman način: „Možeš li da mi vratiš novac?” 3. NEPRESTANO PONAVLJAJTE DA ZASLUŽUJETE DA BUDETE USPEŠNI. Kad pristignu računi, ponovo potvrdite: „Imam sve što mi je potrebno.” Mnogi ljudi provedu život u brizi oko računa i žale se da nemaju novca. Stvore podsvesni model koji kaže: „Nikada nemam para.” A onda se još čude zašto ne­ maju novca. Ako u sebi stalno ponavljate kako nemate novca, budite sigurni da ga zaista nikada nećete ni imati. 4. NOSITE NOVAC. Neki ljudi nikada sa sobom ne nose gotovinu! Kako se možete osećati uspešnim kad vam je novčanik prazan? Ako želite da se osećate uspešnim, morate nositi novac sa sobom. Praktikujte da uvek u novčaniku imate dodatnih 50 dolara - ili barem 20 dolara - koje nikada ne trošite. Kad vam preostane poslednjih 20 dolara, dodajte još. Mogli biste da kažete: „Pa ipak, ako mi budu pri ruci, potrošiću ih!” Upravo zato to i treba da uradite - da se naučite finansijskoj kontroli. Ako ozbiljno želite da se naučite tome kako da budete uspešni, dobro je da za početak održite reč koju ste zadali sebi da ćete sačuvati 20 dolara.

Stiven ima dovoljno da jede - zar ne, Stiven?

102

Fred kaže: „Šta ako mi neko ukrade novčanik?” Koja je svrha da iz dana u dan nosim prazan novčanik i da se osećam kao da nemam novca i da mi bude neprijat­ no - iz straha da bi neko mogao da mi ukrade dvadeset dolara? Pa to nije život.

B o g a ti ljudi investiraju ; siro m ašn i ljudi tro še Moj brat, sestra i ja, imali smo sreću da imamo brižne roditelje prepune ljubavi, koji su umeli da ekonomišu i rasporede male svote novca na duži period. Mama nam je krpila čarape, tata je imao jedno dobro odelo, uzgajali smo paradajz i jeli džigerice i ovčji mozak. Roditelji su nam davali veoma pažljivo odabrane, ali ne skupe božične poklone. Sećam se razgovora u školi kad nas je jedan drug upitao: „Hej, momci, šta ste vi dobili za Božić?” Rob je rekao: „Nove skije za vodu!" Mel je rekao: „Vojničku pušku.” Ja sam rekao: „Pidžamu!” Kad mi je bilo devet godina, bio sam jedino dete koje nije imalo bicikl. A sve što sam želeo bio je bicikl - i to bilo kakav. Preko puta travnjaka naše kuće, živela je porodica Džejms. U toj porodici bila su tri dečaka. I ne samo da su imali bicikle nego su imali nove bicikle - one po­ sebne bicikle sa više brzina. To je bilo za mene neshvatljivo bogatstvo! Tri bicikla s više brzina u jednoj porodici. Za mene je porodica Džejms bila poput... kraljev­ ske porodice! Moja majka je često davala stvari sirotinji. Jednog dana sam se vratio kući i ugle­ dao da u mom ormanu ima više slobodnog prostora. Mama je objasnila: „Upravo sam poklonila neke tvoje stvari porodici koja jedva uspeva da kupuje hranu.” A ja sam je pitao: „Koja je to porodica?” Mama mi je odgovorila: „Porodica Džejms.” „Džejmsovima je potrebna moja pidžama?” Mogla je isto tako da kaže: „Donaldu Trampu!" Ja sam bio zapanjen. Ležao sam te noći budan i pitao se kako je moguće da porodica s najboljim biciklima na svetu sebi ne može da priušti hleb? Na kraju sam došao do saznanja da a) stvaraš problem kad kupiš najbolje bicikle na svetu i da b) mnogo ljudi živi na taj način. Sama činjenica da čovek kupi nešto, ne znači automatski da to može sebi da pri­ ušti. Zato ljudi koji ne mogu da plaćaju zakup stana imaju najveće TV aparate. Kad mi je bilo deset godina, nisam umeo da sagledam stvari u celini, što se sa­ stojalo u tome da su moji roditelji posedovali kuću, da su platili gotovim novcem svoja kola, da su uvek imali dovoljno novca za osnovne potrepštine i da se nika­

103

da nisu posvađali oko novca. Mala cena koju sam platio bila je božična pižama i još neko vreme koliko sam čekao na bicikl. Tako sam na kraju dobio bicikl za moj deseti rođendan. Naravno, da ste me pitali u devetoj godini da li bi više voleo da dobiješ novi bicikl ili da jedeš ovčijeg mozga, izbor bi bio očigledan. Međutim, danas mogu da razumem mudrost koja se krila u osnovi strategije mojih roditelja. Kad sam bio stariji i zainteresovaniji, otac mi je objasnio: „Novac može da po­ zajmiš samo da kupiš stvari čija če vrednost porasti ili doneti novac.” Takođe mi je objasnio: „Investicije poput nekretnina i kvalitetnih deonica donose ti prihod i vrlo verovatno će postati još vrednije. Potrošačka roba kao što su IV prijemnici i bicikl ne donose ti nikakav prihod i njihova vrednost opada.” „Koliko stvari koje si kupio u poslednjih deset godina sada vredi više - koliko stvari ima veću vrednost?" Odgovor će vam pružiti predstavu o tome da li ste na putu koji vodi ka bogatstvu.

U k ratk o Bogati ljudi investiraju. Siromašni ljudi troše. Put koji vas vodi ka flnansijskoj nezavisnosti predstavlja proces koji se sastoji iz dva koraka: a ) Zarađujte (to je lakši deo) b) Promenite svoje navike - koje se tiču štednje, trošenja i investiranja (teži deo).j' Bogatstvo je često jednostavnije nego što želimo da priznamo.

Nije to m o ja g re šk a Gledao sam na TV razgovor koji se odvijao između uzrujane žene i finansijskog savetnika: Žena: Moj suprug je upravo izgubio posao i ne znamo šta da radimo. Imamo ogromnu hipoteku i kredite za dva skupa automobila. Svi ti preplaćeni direktori s Vol strita stvorili su globalni finansijski haos. To nije pošteno. Vlada bi trebalo nešto da preduzme! Ekspert: Da li je vaš suprug imao dobro plaćen posao? Žena: Da. Ekspert: Da li je dobijao povišice u poslednjih nekoliko godina?

104

Žena: Jeste. On je izuzetno dobro obavljao svoj posao i dobijao je povišice i una­ pređenja - i bonuse. Ekspert: I kakvim ste životom živeli? Žena: Živeli smo lepo. Odlazili smo u Rim, Rio, Las Vegas, proširili smo kuću i izgradili bazen. Ekspert: I koliko ste uštedeli za budućnost svaki put kad je vaš suprug dobio bonus? Žena: Molim? Ekspert: Koliko ste uštedeli za budućnost? Žena: Nismo štedeli. Mi smo čak pozajmili - zato što je zarađivao tako mnogo. Evo šta je čudno: ovom paru nikada nije palo na pamet: a) Da bi bilo dobro da nešto novca uštede dok on zarađuje ogroman novac b) Da su sami sebe doveli u tu situaciju c) Da nijedan posao nije večan.

U k ratk o Kredit i svaka pozajmica je novac koji nemate. Pažljivo ga trošite.

Da mi je dodatnih 10.000 dolara, kako bih samo bio srećan! Fred kaže: „Da imam još 10.000 dolara, bio bih srećan!" i igrom sudbine, Fredov ujak umre i ostavi mu četrdeset hiljada. „Jupiii!” Fred zove svoju ženu Meri da joj saopšti dobre vesti: „Hej, Meri, sad mogu da kupim kola iz snova!” Meri brižne u plač: „Ali, obećao si mi novu kuhi­ nju!” Iznenada, Fred koji bi inače bio srećan sa 10.000 dolara upada u raspravu oko 40.000 dolara. Meri je takođe nesrećna! Jedino rešenje je u tome da kupi i kola i kuhinju! Račun dostiže 50.000 dolara, pa tako troše čitavo nasledstvo i raspoređuju dodatnih deset hiljada dolara na sedam kreditnih kartica. Fred gunđa: „Eh, samo da mi je dodatnih 20.000 dolara, kako bih samo bi srećan!”

105

Problem nije u novcu, već u ponašanju. Verujemo u jednu stvar, a stvarnost je potpuno drugačija. Ovde postoje tri problema: • Fred misli da je novac rešenje. U stvari, Fred je toliko navikao na besparicu da ga troši istog trena kad ga dobije. • Mi nismo posebno vešti u tome da shvatimo šta će nas zaista učiniti srećnim. U ovom trenutku, Fred je oduševljen novim kolima koja će dobiti za deset dana, a onda će se sve vratiti na normalu - osim što će imati veliki dug! • Većina nas je poput Freda! Vrlo lako i brzo se prilagodimo većoj svoti novca. Dobijemo mesečnu platu 1.000 dolara i oduševljeni smo prvim nalogom, zadovoljni smo druge nedelje, a do treće nedelje se pitamo, „Koliko dugo ćemo raditi dok se iznos naše plate ne uveća za još jednu nulu?” Dobijamo više, trošimo više, želimo više.

Ne m o ra m o tro š iti n o v ac sa m o z a to što g a im a m o Džo je dobio 200 dolara u kladionici gde se kladio na trkama. On je uzbuđen, platio je piće za sve u baru. Račun je iznosio 300 dolara! Majki i Lin su se venčali bez ušteđevine. Rođaci su im dali 1.000 dolara kao svadbeni poklon - to je bila prva svota novca koju su ikada dobili. Svi njihovi pri­ jatelji su rekli: „To je fantastično! Potrošite pare na medenom mesecu!” Klajv i Luiz duguju 200.000 dolara za kuću i očekuju treće dete. Štedeli su na prehrambenim namirnicama kada su iznenada nasledili 200.000 dolara od nje­ nog oca. Kupili su dva luksuzna automobila i otišli na putovanje u inostranstvo. Ocu je bilo potrebno trideset godina da uštedi tu sumu, a deci tri nedelje da to sve potroše. I dalje štede na prehrambenim namirnicama. Ako dobijete neki neočekivani novac, ne morate sve da potrošite! Naravno, po­ častite se. Ipak, uštedite malo, razdužite se. Ako želite da budete srećni u teškim periodima, treba da malo unapred mislite na to. Verovatno smo svi čuli da kad bismo od 15 godine počeli da štedimo 10 dolara dnevno, bili bismo milioneri do 45. Naravno, pitanje je: „Koliko bi milion dolara vredeo do tada?” Odgovor: „Milion dolara je više nego ništa.”

P r ič a D žoa, K arm en , F ren k a i M arije Džuli i ja imamo divne prijatelje - Džoa i Karmen, Frenka i Mariju. Ta dva para su nam prijatelji i poslovni partneri godinama. Godine 2000, oni su posedovali motel od sto soba opremljenih za izdavanje i restoran. Nakon 30 godina tokom kojih su radili sedam dana nedeljno, odlučili

106

su da se povuku i odu u penziju. Naimenovali su menadžere da vode motel, kao i menadžere da upravljaju restoranom. Džo i Karmen su izgradili svoju kuću iz snova, a Frenk i Marija su se preselili u stan u potkrovlju kuće s pogledom na more. Došlo je vreme da uživaju u lepom životu i svojim unucima. „Banka je procenila motel na šest miliona dolara. Mi smo banci dugovali tri miliona. Redovno smo otplaćivali rate za naš dug i ostvarivali profit. Banka je bila zadovoljna. Onda je turizam naglo opao i desile su se tri stvari: • motel je počeo da gubi novac • restoran je počeo da gubi novac • banka je zahtevala dva miliona dolara kroz dve nedelje. Nismo imali dva miliona i niko nije želeo da otkupi naše preduzeće. Banka se spremala da sve što smo posedovali prinudno proda. Preko noći se srušio ceo naš svet. Bili smo očajni. Radili smo tako vredno i naporno trideset godina da bismo se na kraju mogli spokojno povući u penziju. Suočili smo se s tim da izgubimo sve što smo imali. Bio je to najtužniji period našeg života,” priča Frenk.

JVe predajem o se bez borbe Sazvali su sastanak. Odlučili su da se ne predaju bez borbe. Doneli su najtežu odluku: njih četvoro će se vratiti na posao da upravljaju motelom i restoranom. Poslednja stvar koju su želeli da urade bilo je da napuste svoje divne kuće, ali: • Marija i Frenk su se iselili iz svog stana u potkrovlju zgrade koja gleda na pla­ žu i prešli u sobu motela. Iznajmili su svoj stan i rentu dali banci. • Karmen i Džo su se iselili iz svoje porodične kuće i prešli u motelsku sobu. Iznajmili su svoju kuću i zakupninu dali banci. • Otpustili su veći deo osoblja, osim nekolicine honorarno zaposlenih - nisu imali izbora. Radili su sve poslove koje nikada nisu morali ranije da rade. • Sami su prali čaršave, peškire, ćebad i pokrivače za svih stotinu soba. • Sami su kuvali doručak. • Spremali krevete. • Usisavali. • Čistili kupatila i toalete. • Frenk je upravljao recepcijom, Džo je radio na održavanju. • U pet sati po podne oni su završavali s poslovima u motelu, istuširali bi se i obukli da počnu da rade u restoranu. Bili su u ulogama šefa, konobara, ko­ nobarica i perača sudova. Žene su kuvale, muževi radili za barom i u samom restoranu gde su sedeli gosti.

107

Džo nastavlja svoju priču: „Svakog jutra bismo počeli da radimo u 5.00 ujutru i završavali u ponoć - devetnaest sati dnevno, sedam dana nedeljno. Nismo imali plate, slobodne dane i ništa nismo trošili na sebe. „Penzija" je bila najteži period u našem životu! Sve je izgledalo mnogo tužno. Prvog dana u restoranu na dužnosti nas je bilo četvoro - i tokom čitave večeri smo služili jednu mušteriju. Računi su nastavljali da nam stižu. Banka nam je pretila da će nas staviti pod stečaj. Bili smo na ivici ludila. Svakog petka Frenk bi otišao u banku.” Frenk priča: „Bilo je to iskustvo koje kida nerve - nikada nisam znao da li ćemo imati para da platimo račune. Banka je bila nemilosrdna. Nismo znali da li će nas rasprodati ili zatvoriti. Profit motela postepeno je počeo da raste. Zahvaljujući tome što su Karmen i Marija kuvale, restoran, koji je usluživao pet ili šest ljudi za veče, ubrzo je služio trideset. To je ubrzo postalo šezdeset, pa onda osamdeset, a na kraju smo čak morali da odbijamo goste. Spasli smo posao i zadržali svoje kuće. Otada smo iznajmili motel i restoran. Džo i Karmen su se vratili u svoju kuću iz snova, Marija i ja smo se vratili u stan s pogledom na plažu. Možda ljudi misle da smo pravi srećnici."

U k ratk o Najteži deo nije u obavljanju posla. Najteži deo je u odluci da se posao uradi!

Jed n a s tv a r vodi do d ru ge Ponekad možemo da budemo previše izbirljivi. Možemo odbiti poslovnu ponudu, pronalazeći razne razloge: „Nije to u potpunosti posao koji želim." Ako je to sve što ste u datom trenutku dobili, ugrabite priliku, upravljajte situacijom i videćete da će vas jedna stvar odvesti do druge. Ako nemate nijednu krupnu ponudu, kre­ nite od male poslovne prilike. Dopada mi se priča o imigrantu koji se zove Nik, kao i način na koji je dobio prvi posao u Americi. Nik nije imao novca, nije govorio engleski - i prijavio se za posao perača sudova u jednom italijanskom restoranu u Njujorku. Pre poslovnog razgovora sa šefom, Nik je otišao u toalet restorana i oribao ga.

108

Potom je uzeo četkicu za zube i očistio fuge između pločica do poslednje mrlje. Do početka poslovnog razgovora, šef je pokušavao da utvrdi šta se desilo s toa­ letima. To je bio način na koji je Nik hteo da kaže: „Ozbiljno shvatam posao oko pranja sudova."

Nik je dobio posao. Nedelju dana kasnije, čovek zadužen za pravljenje salate dao je otkaz i Nik je bio na dobrom putu da postane šef. Pomislim na Nika i njegovu četkicu za zube kad mi ljudi kažu: „Nema posla!” Kad krenete da tražite posao na način na koji je to Nik uradio, postoji na hiljade poslova koji vas čekaju. Upravo sada, u vašem gradu. Nik je sada milijarder. Neki ljudi bi rekli za njega da je pravi srećnik!

R ad n a b io g ra fija Lari se oduvek trudio da se domogne poslovne pogodbe vredne milion dolara. Međutim, on nikada nije sklopio krupnu pogodbu! U međuvremenu, kola su po­ čela da mu se raspadaju, pa mu je čak i pas počeo da mršavi. Zašto? Nikada nije naučio da ugrabi milionsku poslovnu pogodbu! Nikada nije razvio naviku da postiže ciljeve jedan za drugim, krećući se pri tom od manjeg ka većem. Prvo morate naučiti da upecate malu ribu, a potom veliku. Hirurzi se prvo vežbaju na krajnicima, a kasnije počnu sa operacijama mozga! Većina industrijskih magnata počela je karijeru u ulozi perača automobila ili prodavca novina kad im je bilo desetak godina. Razvili su obrazac postizanja uspeha. Izoštrili su svoje veštine. A tek onda su mogli da krenu u ostvarenje viših ciljeva. Šta je toliko važno u obrascu postizanja uspeha? To je onaj element koji vas podstakne da VTRUJETE U SEBE. Kad u svom srcu znate sledeće: a) „Pripremio sam se za ovo", b) „Ja to mogu da uradim" i c) „Ja to zaslužujem", onda ste na dobrom putu. Kad ne verujete u sebe, vi tapkate u mestu. Isto tako, obrasci ponašanja drugih ljudi reći će vam više o njihovoj budućnosti nego sva njihova obećanja i dobre namere. Ako neki čovek želi da: a) radi za vas b) posudi novac od vas c) bude vaš poslovni partner ili d) da vam operiše mozak, proverite njegovu radnu biografiju. Ako ne postoji obrazac uspeha, pazite se!

109

OPERACIJA MOZGA: Potrebna vam je testera, burgija i m alo žice ili trake. PRVI KORAK: Odstranite gornji d eo lobanje... pog led ajte propratnu ilustraciju kokosa...

U k ratk o U ma kojem pravcu da ste se uputili, krenite malim koracima, uspostavite naviku da nižete uspeh za uspehom - od manjeg ka većem.

Sve što je p otreb n o U srednjoj školi na časovima biologije naučili smo zakon o prirodnoj selekciji. U suštini, on glasi: „Prilagodi se ili umri!” Da ste tigar, možda biste danas pronašli svoj ručak na reci. Sutradan biste morali da lovite u šumi. Tigrovi prihvataju to. Ljudi nisu tako fleksibilni. Mi ustanemo iz kreveta i kažemo: „Juče sam ručao po­ red reke. Ako danas ne pronađem ručak pored reke, ja ću biti gladan.” Ako ručka pored reke ne bude nedelju dana, to ćemo nazvati depresijom! Novac nećete uvek naći na istom mestu. Vaš posao možda neće uvek biti na istom mestu. Ponekad svet promeni vaše planove. Stiven Morgan je sklapao automobile za „Micubiši" sve dok se fabrika „Tonsli park” nije zatvorila 2008. On kaže: „Radio sam na ovom mestu 22 godine. To je bio dobar posao. Onog dana kad smo zatvorili fabriku, osetio sam tako veliku pra­

110

zninu.” Međutim, Stiven nije sedeo skrštenih ruku sažaljevajud sebe. Nije se pitao: „Zašto se to baš meni desilo?” Postao je bolničar u staračkom domu. Njegovi pri­ jatelji prosto nisu mogli da veruju - on kao tipičan mačo da postane staratelj! Stiven nastavlja s pričom: „Odmahivali su glavom u neverici i govorili da ne mo­ gu da shvate da ja to radim, a ja sam im odgovarao da dođu i sami se uvere. Moj sin tinejdžer me upita: 'Koliko si zadnjica danas obrisao, tata?' I ja mu odgovorim: ’Oh, nekoliko.' Kad bih dobio dolar svaki put kad bi me to isto pitali, bio bih bogat.” Stiven pronalazi zadovoljstvo u tome da pomaže starim ljudima: „Mašina je mašina, to možeš da popraviš, a ovo su ljudska bića i potrebno je mnogo truda da čoveka dovedeš u red. U kontaktu ste s ljudima koji se bore i uradite nešto jednostavno za njih. Kako samo budu srećni zbog toga! Dobijem pedeset 'hvala' dnevno. To je sjajan osećaj.” Danijela Trent je radila na finansijama u korporaciji sve dok nije izgubila posao u tridesetoj. Danijela priča: „Kad vas proglase za višak, dosta stvari vam projuri kroz glavu. Želite da probate nove stvari, ali mislite, da li bi trebalo? Da li će mi iko pruži­ ti priliku? Lakše je ostati u utešnoj zoni. Sve što sam znala jesu finansije. Situacija je bila alarmantna, zastrašujuća. Zaista sam procenila šta sam zaista želela da radim." Danijela je postala šegrt mehaničar. I to je ispunilo velikim zadovoljstvom. Stiven i Danijela su tigrovi. Prilagodili su se. Većina nas želi da otkrije smisao u svom svakodnevnom životu. Evo u čemu je suština - otkrivamo više smisla kad nam je život nepredvidljiviji. Otkrivamo sebe više kad nam život nije tako lagodan. Na primer, iskustva na ivici života su ne­ prijatna. To su trenuci kad shvatamo šta je zaista važno! Gubitak posla može biti poput iskustva na ivici života. A život nakon toga postaje ispunjeniji i bogatiji. Bolje je biti tigar nego pudlica.

M ark ova p rič a Pronašao sam hiljade knjiga o tome kako biti uspešan. A ono što mi je trebalo bila je knjiga o tome kako preživeti neuspeh! Kasnih 1970-ih pomogao sam ocu da otvori lanac prodavnica električnih ure­ đaja. On je bio izvršni direktor, a ja njegov zamenik. Počeli smo s jednom prodavnicom na uglu, a do sredine 1980-ih imali smo deset prodavnica i sedamdeset zaposlenih - bili smo nezaustavljivi! Potom nas je pogodila recesija - a ja sam otkrio da svojevremeno „nezaustavljivi" mogu da se strmoglave s velike visine! Ljute mušterije udarale su pesnicama po izlozima, likvidatori su odlučno kročili u naše prodavnice i uzeli ključeve. Rasprodali su našu imovinu. Izgubili smo mno­

111

go - kuću koja je gledala na reku, motorni čamac, mercedes - taj deo nije bio tako bolan. Takođe smo izgubili 70 odsto divnih, lojalnih radnika. To je bilo bolno. Bio sam osramoćen i ponižen. Osećao sam se kao najneuspešniji čovek na svetu. Međutim, ja se nisam predao. Godinu dana kasnije, otac i ja smo otvorili novu prodavnicu i obnovili posao. Nismo mogli sebi da priuštimo nove zalihe, pa smo kupili loše i odbačene stvari koje nijedan čovek iz maloprodaje ne bi ni taknuo u našoj industriji tu robu zovu „škart” - a mi bismo je popravili za prodaju. Bio je to težak put, i do 2003 - na­ Bez upozorenja, kon sedamnaest godina napornog rada i truda - imali u prodavnicu su smo tri prodavnice i petnaest zaposlenih. ušli likvidatori. Onda je moj otac umro, ostavivši mi maćehu kao je­ Rasprodali su našu dinog direktora kompanije. Ona i ja nismo mogli da se složimo ni oko jedne stvari. Borili smo se tri godine imovinu. Bio da se nekako složimo - ja sam bio nezadovoljan, a ona sam potpuno uni­ sumnjičava. Potom je u septembru 2006, istog dana kad šten. sam sklopio najveću poslovnu pogodbu u životu, ona upotrebila svoj direktorski položaj da zatvori kompaniju. Bez upozorenja, u prodavnicu su ušli likvidatori. Rasprodali su našu imovinu. Bio sam potpuno uništen. Pošto sam doživeo pad drugi put, pretvarao sam se da sam jak. Rekao sam svojoj porodici: „Uspećemo i kroz ovo da prođemo.” Međutim, meni nije preosta­ lo apsolutno ništa. Otpustio sam svoje zaposlene i razočarao porodicu - ponovo. Dugovao sam novac brojnim ljudima koji su bili ljuti i revoltirani. Dotakao sam d n o života Sećam se te noći kad sam ostao bez ičega. Moja žena i ja smo tada pohađali kurs o tome kako obogatiti svoj brak. Dok smo se vozili kući s predavanja koje je bilo osmišljeno tako da nas nauči radosnijem i lepšem životu, užasno smo se posvađali! Sam i potpuno dotučen, po mrklom mraku, nekako sam se doteturao do šume iza naše kuće i gorko plakao i jadikovao četiri sata. Žalio sam i tugovao zbog svog oca. Žalio sam za 35 godina rada koje su ispale uzaludne jer ništa više nisam imao. Dotakao sam dno života. Počeo sam sebi da postavljam važna pitanja - ne ne­ obična pitanja - ali kad vas životne okolnosti potpuno ogole i svedu na suštinu, tek onda dobijete iskrene odgovore. Pitao sam se: • Ko sam ja? • Šta je zaista bitno? • Kome je istinski stalo do mene?

112

To je bila prekretnica. Shvatio sam koliko volim svoju porodicu i koliko oni mene vole. Nisam se predao ni tada! Godine 2007. uvideo sam novu priliku koja je mogla zbrisati sav bol prethodnih neuspeha. To je bio genijalan reklamni posao i ja sam kupio franšizu. Znao sam da je to kocka, ali je posao izgledao perspektivan. Da skratim priču - celokupna franšiza se srušila i ja sam pao zajedno s njom. U tom trenutku dugovao sam 600.000 dolara. I dalje se nisam predao. Naučio sam tako dragocenu lekciju. Otkrio sam da više volim ljude nego posao. Nije bitno da li druge misle da sam uspešan. Najvažnije je da budem pošten čovek. Novac ne može kupiti dostojanstvo. Čak i ako bankrotirate, možete biti pošteni, možete dobro uraditi male stvari i ostaviti nadu u jednom kutku duše. Krećem novim putem i radujem se budućnosti. Sada pomažem drugim ljudi­ ma da prođu kroz ono kroz šta sam ja prošao. Proučavam psihologiju i povreme­ no radim kao savetnik. Napisao sam prvu knjigu Život posle likvidacije (Life After Liquidation) i radim na uspostavljanju mreže ljudi koji će biti mentori i podrška svima onima koji su prošli kroz poslovni krah. U neuspehu sam otkrio više o sebi nego što sam to ikada uspeo dok sam bio 'uspešan'.'' Markov veb-sajt: www.LifeAfterLiquidation.com

Gde p o čin je b o g a tstv o Ajnštajn je rekao: „Mašta je važnija od znanja." To se isto tako odnosi na zara­ đivanje novca. Recimo da već radite za šefa, ali želite da zarađujete novac u slobodno vreme. Pitate se kojim veštinama raspolažete ili šta biste voleli da radite - za koje vaše veštine bi vam ljudi platili. Zamišljate sebe kako izrađujete lične vizitkarte ili kako šetate susedove pse. Zamišljate sebe kako renovirate stan ili učite aerobik. Eksperimentišete s novim idejama. Na kraju se ispostavi da je jedna od njih delotvorna. Odakle je sve to krenulo? Iz vaše mašte. Ako već imate svoj posao, porast profita će vrlo verovatno zavisiti od toga koliko maštovito odgovorite na pitanja kao što su... • Kako mogu da postignem veće rezultate manjim naporima? • Kako mogu bolje da upravljam svojim vremenom? • Šta ljudi zaista žele - i kako to mogu da im pružim?

113

I pogodite šta! Mnoge od svojih ideja nećete uspeti da ostvarite. Srećom, i treba da svaka ideja bude ostvarena - već samo jedna ili dve. Abel Demusi posedovao je butik u ulici Oksford, u Londonu. Mozgao je i mozgao ne bi li došao na ideju kako bi mogao da privuče više ljudi u svoju prodavnicu - i došao na šašavu ideju da svoj butik noću, nakon radnog vremena, pretvori u noćni klub. Mogli biste da se upitate: ,,Ko želi da sluša i igra uz rok muziku u butiku?'' Abel je angažovao di-džeja i rekao mu: „Načini od ovog mesta klub u kojem će treštati rok muzika i gde će se igrati!” Ebel je stvorio jedan od najposećenijih noćnih klubova u Velikoj Britaniji. Kad bi neko od onih koji su se provodili poželeo da kupi odelo u ponoć, prodavci bi im odgovorili: „Prodavnica nije otvorena! Vratite se kad je otvorimo.” I oni su se vraćali, i to masovno. Posao se utrostručio. Ubrzo je Abel zarađivao 20 miliona funti godišnje. Sada ćete na ćelu ovu priču reći: „Ja nisam Abel.” Ipak, i za vas važi isti princip - vaš finansijski oporavak i buduće bogatstvo ima korene u vašoj mašti. Ni na jednom drugom mestu. Novac vam neće doneti samo to da radite više i vrednije - već upravo više ideja i bolje ideje.

U k ratk o Novac prvo zarađujete u svojoj glavi. Ako ne uspete da ga vidite u svom umu, nikada ga nećete ugledati ni u svom novčaniku.

’J k /£ > *€ *S

M 4 T T # fj*S S

S op stven a v red n o st i n eto v red n o st Ne mešajte sopstvenu vrednost s neto vrednošću. Uvek će biti ljudi koji su bogatiji od vas. Ima ljudi koji imaju 50 miliona dolara, a osećaju se nesrećnima. A nevo­ lja kad imate 50 miliona sastoji se u tome što ćete upoznati ljude koji imaju 500 miliona. A onda ćete se, ako se procenjujete samo novcem, osećati kao gubitnik.

114

Din Robinson je profesor u srednjoj školi koji zarađuje 50.000 dolara godišnje. Na prošlom radnom mestu gde je radio kao konsultant za menadžment, on je zarađi­ vao pola miliona dolara godišnje - ili, kako sam kaže, to je bila lova do krova. Njega nisu otpustili. On je sam dao otkaz. Želeo je bolji život. On objašnjava: „Korporacijski svet podrazumeva mnogo sati rada, mnogo putovanja, mnogo stresa. To mi nije dopuštalo da radim stvari koje sam želeo s mojom porodicom." Postavio je sebi pitanje što se tiče finansija: „Da li da ovaj posao radim još godinu dana ili da provedem deset godina podučavajući decu u školi?” Izabrao je deset godina rada u ulozi profesora. Din priča: „Deca u školi me pitaju da li sam otpušten, da li je to jedini razlog zbog kojeg sam s njima. Oni ne mogu da proniknu zbog čega sam iskočio iz tog poslovnog kruga - i odrekao se gomile novca koji je taj posao podrazumevao da bih bio profesor." Međutim, Din nikada nije zažalio zbog odluke: „Ja sam srećniji. Ja radim sa đaci­ ma. Oni su naša budućnost, oni su domišljati, s njima je zabavno raditi, i predstav­ ljaju mi izazov. Imam nov krug aktivnosti i svakog dana naučim nešto novo.”

Želim d a m o ja d e c a budu u sp ešn a i s re ć n a ! Da li ste nekada čuli da neko kaže: „Kad sam bio dete, moji roditelji su bili bogati. Dali su mi sve što sam želeo i nikada nisam morao da radim. To je bila tako divna priprema za život. I tako se ponosim sobom!" Zvuči čudno, zar ne? Međutim, čujete kako ljudi kažu: „Moji roditelji su bili siromašni i uspevali smo nekako da preživimo. Dobio sam honorarni posao kako bih plaćao svoje obra­ zovanje. To me je naučilo kako treba da upravljam novcem. Naučio sam se tome da budem odgovoran i nezavisan." Zašto su mnogi roditelji tako čvrsto rešeni u svojoj nameri da deci pruže sve što požele? Da li to čine za dobrobit dece ili radi sebe? Možda to rade više zbog toga da bi zadivili susede jer, ako imate novca, jednostavno lakše je decu razmaziti.

U k ratk o Srećna i uspešna deca nauče da bore svoje bitke, nauče da raspolažu budžetom i da izlaze na kraj sa svojim razočaranjem. To se naziva otkrivanjem stvarnog sveta.

Cl.

115

Lepo se op h od ite p re m a sebi Čudna je to stvar; život. Ako odbijete da prihvatite bilo šta osim onog što je najbolje, često to i dobijete. V. Somerset Mom Ne možete obmanuti svet. Ne možete se prema sebi odnositi loše i očekivati da vas svet poštuje i da vam daje ogromnu platu. Možete svima pričati kako ste spremni da živite dobro, ali ako svakodnevno pronalazite izgovore i prihvatate drugorazredne stvari, vaša budućnost će biti slična tome. Uvek ste na mestu stvaraoca. Svaki dan je važan, važna je svaka vaša misao. Fred kaže: „Kad postanem uspešan, više neću živeti kao pacov!” Ne, Fred! Da bi­ ste postali uspešni, morate početi da živite s tim u skladu, to morate osetiti istog momenta. Fred kaže: „Da li to znači da bi trebalo da ručam u svim najboljim restorani­ ma?” Verovatno još ne. Ipak, mogli biste otići u jedan takav restoran... i popiti katu. Poboljšavanje životnog kvaliteta je poput slaganja slagalice. Istrajno, razu­ mno, popravljate svoj uvid u celokupnu sliku. Proširujete način na koji sagleda­ vate stvari. Probate nove stvari, odlazite na nova mesta, raskidate okove starih navika. A onda, pogledate unazad na proteklu godinu ili dve i kažete: ,,Au! Koliko sam daleko odmakao!”

K o n tro ln a lista n a p re d o v a n ja Kad je u pitanju napredak, nema tu nikakvog trika niti smicalice. Morate raditi ono što bogati ljudi rade, što podrazumeva većinu sledećih stvari: • Prestanite da govorite sebi i drugim ljudima da nemate para. Svakog dana recite sebi, „Ja sam prosperitetan." Ono što razmišljate, to i dobijate. • Verujte u svom srcu i duši da imate ista prava na bogat život kao i svako drugi. • Proučavajte fenomen bogatstva! Saznajte kako postupaju bogati ljudi. • Razvijte veštine i proširite znanje. • Provodite vreme s podsticajnim ljudima. • Distancirajte se od rezultata. Ako se prijavljujete za posao ili sklapate pogod­ bu, budite emocionalno nezainteresovani. • Počnite da štedite 10 odsto od svog prihoda. Svake nedelje, pre nego što po­ trošite jedan cent, ostavite taj depozit.

116

• Naučite se: da čistite svoju kuću, spremate svoj ormar, svoja kola - bacite nepotrebne stvari. Ako imate odeću koja doprinosi tome da se osećate kao gubitnik, bacite je. Trebalo bi da se osećate dobro. • Dajte sve od sebe da uradite zadatak koji je pred vama, ma kako beznačajan vam se činio, i prilike će ubrzo početi da iskrsavaju pred vama. • Krenite od bilo koje polazne osnove. • Budite zahvalni - ma koliko malo sada imali. Zahvalnost doprinosi prilivu dobrih prilika. To je dovoljno.

117

118

8 Zamislite da vozite trkačka kola brzinom od 200 km na sat, da najednom gubite kontrolu i letite velikom brzinom u zid od cigala. Šta radite? Ako zatvorite oči, to je loše. Evo šta svi vozači trkačkih kola znaju i šta bi vozači „tojote korole” trebalo da znaju - kad izgubite kontrolu, usredsredite pogled u pravac u kojem želite da se krećete. Nemojte gledati gde ste bili. Ne gledajte ni gde ste sada. Usredsredite se na ono mesto na koje morate stići. Dakle, šta da uradite kad se život otme vašoj kontroli? Tu važi isto pravilo. Usredsređujete pogled na mesto na koje želite da stignete. Ako ste upravo izgu­ bili sav svoj novac, ne osvrćite se unazad. Ako ste upravo izgubili svoj posao, ne osvrčite se na to. Ako ste upravo raskinuli vezu, ne osvrćite se. Zaboravite na to da krivite svog dečka. Zaboravite na to da krivite sebe. Imajte na umu samo ono što želite. Imajte na umu KUDA ŽELITE DA IDETE.

U sredsredite se n a on o što želite Princip usredsređivanja na mesto na koje želite da stignete odnosi se na sve što radite. Potkrepljen je isto tako i naučnim istraživanjima. Pre nego što uradite bilo šta u životu, to prvo morate videti u svom umu. Pre nego što zamahnete golf štapom, vi vizuelizujete taj pokret u svojoj mašti. Pre nego što uzmete piće iz frižidera, vizuelizujete tu akciju - vrlo kratko - u svom umu. Ako nemate sliku te aktivnosti, ona se ne dešava. Objasnimo vizuelizaciju detaljnije. Recimo da smo vam priključili nekoliko de­ setina elektroda za lobanju i povezali vas nekim dugim žicama sa elektroencefalografom da izmeri vaše moždane aktivnosti. Potom pružamo još jednu veoma veliku žicu i zatežemo je iznad Nijagarinih vodopada da bismo mogli da pratimo vaše misli dok budete hodali preko žice. Pod pretpostavkom da ste se bezbedno vratili, recimo da ste seli na stolicu i živopi­ sno zamišljate sebe kako hodate preko Nijagarinih vodopada. Ispoljili biste nešto veo­ ma zanimljivo u pogledu moždanih aktivnosti. Apsolutno ista područja vašeg mozga aktiviraju se bez obzira na to da li zaista hodate preko žice ili to samo zamišljate. Vaš mozak ne prepoznaje razliku između stvarnog i zamišljenog iskustva. Kad vežbate u mislima, vaše moždane ćelije podvrgavaju se elektrohemijskim promenama, istim onim kao i da stvarno kližete po ledu, plešete, trpite nešto ili paničite.

119

Šta to znači? • Kad nešto vizuelizujete, zapravo programirate svoj mozak. • Kad zamišljate kako nešto izvodite savršeno, trenirate svoj mozak za izvan­ redno obavljanje tog zadatka. Mogli biste da kažete: „Ipak, ova informacija je poznata još od 1950-ih.” Tačno. Ne postoji elitni golf igrač, pevač, javni govornik, vozač trkačkih kola ili proval­ nik koji provaljuje kroz prozor koji ne koristi vizuelizaciju. Međutim, ostali često potcenjuju moć mentalne vežbe. Zašto deca uče tako brzo? Oni prirodno i spontano koriste vizuelizaciju, oni se igraju zamišljajući filmove i odvijajući njihove radnje u mislima. Vaša dvogodiš­ nja kćerka ne treba da pročita ovo poglavlje. Ona automatski radi mentalne vežbe. Problem se sastoji u sledećem: Odigravanje mentalnih filmova nije sofisticirano niti intelektualno. Dakle, ako smo odrasli, ili ako smo sofisticirani ili intelektualni, mogli bismo da odbacimo tu vrstu presudne informacije. Ako želite da promenite bilo koju naviku, ako želite da budete precizniji, organizovaniji, samopouzdaniji ili čak srećniji, treba da to redovno vizuelizujete - i to živopisno. Iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, zapazićete preobražaj. Izgleda vam isuviše lako? To nije stvar koju bi trebalo da uradite jedanput ili dvaput. Neka to postane vaša rutina.

U k ratk o Ne možete postići velike stvari posmatrajući sebe takvima kakvi jeste. Velike stvari postižete posmatrajući ono što želite da postanete - i potom vrteći te filmove u glavi.

P o stizan je r e z u lta ta Stare navike možete da promenite razvijajući filmove u umu, ali očekujte izvestan otpor. Vaše staro ja će pokušati da se održi - ali vi možete da unesete nov zapis preko njega. Niko ne srne da ostane uvek isti i nepromenjen. Mnogi ljudi koriste svoj um „naopako” - drugim rečima, oni ostaju privrženi onome što ne žele - a onda se čude zašto postižu loše rezultate. Da objasnim: Ako vam kažem: „Nemojte razmišljati o plavom kenguru", o čemu ćete vi razmišljati? Dakle, šta će se desiti ako budete planirali da održite govor pred stotinom ljudi, da li ćete nastaviti sebi da govorite: „Nemoj biti nervozan! Nemoj da zaboraviš svoj tekst!” U tom slučaju, sve bi zabrljao - a onda se upitajte: „Zašto mi se sad sve to desilo kad sam rekao sebi DA NE ispadnem idiot?”

120

Kad kažete sebi: „Ne budi nervozan! Nemoj drhtati", pred očima vam iskrsnu mentalne slike kako se tresete i mucate. Te slike prodiru u vašu podsvest i progra­ miraju vaš mozak za to da svoj nastup propratite drhtanjem i zamuckivanjem! I zato drhtite i zamuckujete. To je zakon uma. Nije moguć nijedan drugi rezultat. Da biste samopouzdano održali govor, treba da imate sliku o sebi kako držite fantastičan govor i pre nego što ustanete. Evo ključne stvari koja sabotira mnoge ljude u životu: evo šta bi svaki roditelj trebalo da zna i čemu bi svaki nastavnik tre­ balo da podučava: evo šta bi trebalo da bude napisano preko celog neba slovima veličine 300 m: NE MOŽETE POSLATI SVOM UMU PORUKU DA NE URADI NEŠTO. VAŠEM SVESNOM UMU POTREBNA JE SLIKA O ONOME ŠTO ŽELITE. Ako ceo život provedete govoreći sebi: • ne želim da budem usamljen • ne želim da budem debeo • ne želim da budem bez para

121

Vi urezujete u svoj um slike onoga što ne želite - usamljenost, debljinu, bespa­ ricu - i tačno to dobijate. To je sve ono što um može da vam isporuči. Razmišljajte o nečemu što VI ŽELITE i POSEGNITE ZA TIM. Vaš podsvesni um ne razume „Ne". On ne razume „Ja ne želim!” To objašnjava zašto je samopouzdanje tako važno. Kad ste samopouzdani, onda imate samo pozitivne slike u umu - o opuštenom poslovnom razgovoru, o uspešno položenom ispitu vožnje, o divnom recitalu uz pratnju klavira. Kad ste samopouz­ dani, ne vrtite u glavi filmove o nesrećnim ishodima, već samo pozitivne filmove sa srećnim završetkom - zato redovno i postižete uspeh. Vi niste savršeni, ali uvek sebi pružate najbolju moguću šansu. Da bi vam pamćenje što bolje funkcionisalo, usredsredite se na ono što želite. Koliko često ste sebi rekli: „NE SMEM DA ZABORAVIM moj dnevnik, telefon, pa­ soš", a onda ga zaboravite u taksiju? Vaš um ne može da se odvoji od misli da ćete to zaboraviti. Kad kažete sebi: „Ne želim da zaboravim svoju knjigu,” vi ste na pola puta da dan provedete bez nje. Pozitivno razmišljanje je delotvorno zato što ljudi koji razmišljaju pozitivno imaju naviku da vizuelizuju sliku onoga što žele, a ne onoga čega se plaše! Ono što mislite, to i dobijate.

Šta g o vorim o d ru g im a Zamislite da ste košarkaški trener. Vaš tim je u finalu i predstoji vam utakmica od koje zastaje dah - imate poen manje, a preostalo vreme je dve sekunde, vaš isturen igrač ima loptu i izvodi udarac koji može da mu donese slavu. Ustajete i vičete iz sveg glasa: „Nemoj da promašiš!" Da li bi mu to pomoglo? Ne bi mu pomoglo, naravno! Njemu je u umu potreb­ na slika o onome što želi. Nezadovoljni roditelji stalno govore svojoj deci šta ne žele da ona urade! „Nemoj da vrištiš. Nemoj da polomiš bakinu Ming važnu. Nemoj da padneš s drveta.” Kad svom desetogodišnjem detetu kažete: „Nemoj da slomiš nogu”, vi mu u stvari pomažete da se programira za boravak u bolnici. Šta bi trebalo da kažete? „Drži se čvrsto. Popni se bezbedno."

U k ratk o Što god da želite, zamislite sliku. Što živopisnije zamislite tu sliku, to će vam biti lakše da to uradite. Možete da se promenite. Vi ste ljudsko biće - niste drvo.

122

Kompanija je odlučila da oda priznanje vašem doprinosu!

Z aglavio sam se n a ovom poslu Da li ste se ikada zapitali: „Šta ja radim na ovom glupom poslu?" Da li ste ikada imali osećaj kao da ste se zaglavili? Ako se osećate nezadovoljnim ili nesrećnim na poslu - bilo da čerupate piliće ili da ste hirurg koji operiše mozak - vaša naj­ bolja strategija je: DAH E SVE OD SEBE. Zašto? Zato što se osećate bolje onda kada dajete sve od sebe. Vaš uspeh u živo­ tu više je povezan s tim kako se osećate nego sa onim što znate, jedini način da se osećate dobro i da budete zadovoljni svojim poslom jeste da ga obavljate najbolje što možete. Isto tako, kad dajete sve od sebe: • Vi razvijete svoje veštine. • Vi razvijate svoju reputaciju. • Jednom će vas neko zapaziti i ponuditi vam bolji položaj • Steći ćete samopouzdanje da radite neki svoj posao. * Kad ste usredsređeni i puni optimizma, postajete magnet za novu priliku zato što srećni i poletni ljudi privlače druge zadovoljne i oduševljene ljude. Fred kaže: „Da imam odličan posao, zaista bih se trudio - ali ja radim ovaj grozan posao zbog čega spavam po ceo dan!" Ne, Fred! Kad stalno dajemo sve od sebe, život

123

nas vodi novim prilikama. Ponekad treba samo malo sačekati, biti strpljiv, ali se to dešava. Još jedna stvar: prilike, poslovne ponude - i romanse - obično nailaze kad im se najmanje nadamo. Nova značajna poznanstva se uglavnom dešavaju u najnezamislivijim situacijama. To je način na koji nas sam život podseča da poštu­ jemo svakog koga sretnemo. To je takođe način na koji nas život podseča na to da imamo otvoren um.

U k ratk o Uspešni ljudi kažu sebi: Ako maksimalno iskoristim ovu priliku, onda će mi se ukazati još veća i bolja prilika.

O baveza Kad neko donese odluku, on zaista uranja u snažnu struju koja će ga nositi na mesta o kojima ni sanjao nije kad je prvi put doneo tu odluku. Paulo Koeljo Možemo mnogo naučiti od MRAVA! Pronađite mrava koji ide svojim poslom, i naiđe na ciglu na svom putu! Šta će uraditi? Pokušaće da ode ispod nje, pokušaće da pređe preko nje, pokušaće da prođe kroz nju. Koliko dugo će pokušavati? Sve dok ne ugine! Zar to nije moćan mentalni sklop: Pokušavati do smrti! Većina ljudi ODUSTANE! Bilo da je reč o aerobiku ili časovima klavira ili ži­ votnom osiguranju, oni odustanu. A evo i sjajnih vesti. To je da, ako želite da se zaista domognete samog vrha u svojoj oblasti, ne morate čak ni da budete mnogo pametni. Ako ste samo dovoljno istrajni, svi ostali će otići! Planinar koji osvoji Everest je onaj koji kaže: „Ja ću to uraditi.” Čovek koji kaže: „Daću sve od sebe” ili „Pokušaću” verovatno će se rano vratiti kući. Isto važi i za prodavca, učesnika maratona ili mladića. Da biste postigli rezultate, morate biti ozbiljni. Život nagrađuje napor, ne izgovore.

U k ratk o Kad se krećete, kreće se i svet.

124

M ojina p rič a Stariji m uškarci bi mi doneli smrdljive pan talone s m rljam a od m o­ kraće da im zam enim rajsferšlus. Smrad je bio tak o odvratan da sam bila n a ivici da povraćam , i p itala se kako je moj život p ao n a tak o nizak nivo? Čitala sam o ljudima koji su „bankrotirali", ali nikada nisam znala šta to znači, misleći da se to nikada ne može desiti i meni... Pre nego što sam se rodila, moj otac je kupio vikendicu od jednog milionera. Imanje je bilo spektakularno i veoma značajno po svojoj vrednosti, parče zemlje usred grada, na uzvišici, okruženo plažama sa tri strane. Tata je pretvorio tu kuću u hotel Peninsula, s barovima, noćnim klubovima i hotelskim sobama. Za mene kao dete, hotel je jednostavno bio „kuća”, deo raja s beskrajnim soba­ ma za igru. Ja sam bila najmlađa od troje dece. Skakali smo u more s keja, veslali naokolo u čamcima i lovili rakove i sve vrste riba.

Ako ne m ožeš d a ih pobediš, p rid ru ž i im se Rasla sam okružena alkoholom. Normalno je bilo kada neko pije, a kada se napije, to je trebalo da znači „da je srećan". Svi su u hotelu pili: moj otac je pio, prijatelji mojih roditelja su pili, a moja majka je bila alkoholičar. Mama bi svake noći popila ćelu bocu serija. Što je ona više pila, to sam ja više čeznula za njenom pažnjom. Kad se moj prvi brak raspao, počela sam da pijem kako bih utolila svoju usa­ mljenost i ubrzo sam postala alkoholičar. Kad nisam radila, ja bih pila, a moja deca su patila. Beznadežno ucveljena, pokušala sam da se ubijem tako što sam popila pregršt pilula. Pokušala sam da se utopim u reci. Čak i kad sam se udala za mog drugog muža Roba, nisam imala kontrolu - on je bio nasilan, ali sam ja bila gora!

Izgub iti sve Tokom pedeset godina napornog i vrednog rada, otac je istrajno gradio posao. Volela sam da radim u hotelu, bila sam ponosna na to što sam deo svega toga i bila sigurna da će hotel uvek biti tu - u to smo svi verovali. Godine 1982. otac je prepustio upravljanje hotelom svojoj deci, nam a troma. Nije bilo dugova i svima nama je pružao dobru zaradu. Bili smo spremni da sa­ mostalno živimo.

125

Do 1993. mi smo bankrotirali. Kako je uspešan porodični posao uspeo da propad­ ne? Sada nije ni bilo bitno koga je trebalo okriviti za to, ali ovo su bili naši izgovori: • previše menadžera sa ogromnim platama • previše zaposlenih koji obavljaju suviše malo posla • previše novca bačeno na renoviranja • zalihe koje niko nije kontrolisao. A nije pomagalo ni to što sam stalno bila pijana! Iznenada, jednog petka uveče banka je poslala sudske izvršitelje - stiglo je osam muškaraca sa voki-tokijem i razmileli su se po hotelu kao tim iz specijal­ nih jedinica, prošli kroz pregrađeni deo i ušli u kuhinju, restoran i skladište. Mi smo to posmatrali bespomoćno i s nevericom. Zahtevali su ključeve od prednjih vrata i sefa. Od tog trenutka više nas nisu ostavili na miru dok sve u hotelu nisu sve rasprodali. Izgubili smo hotel, Rob i ja smo izgubili kuću i do­ datnu firmu koju smo imali - prodavnicu dečje odeće. Prodali smo svoju Odvukli su moja kola. Sudski izvršitelj je došao da me trpezarijsku garni­ pita da li imam neki nakit da prijavim - i sedam se kako sam izbezumljeno pokušavala da negde sakrijem svoju turu da bismo pla­ burmu. Razbolela sam se od stida. tili račune i jeli smo Iako nismo imali mogućnosti za kredit, uspeli smo da na podu. iznajmimo malu kuću. Dopustili su nam da zadržimo samo najosnovniji nameštaj. Rob je zadržao svoj alat, a ja svoju mašinu za šivenje. Kad živite u malom gradu, nema bežanja. Ljudi bi nas zvali i tražili novac, ali nam a nije ništa preostalo. Takođe smo imali troje dece koje je trebalo hraniti.

M alo -p o m alo Prodali smo svoju trpezarijsku garnituru da bismo platili račune i jeli smo na podu: • Rob je otišao da radi kao građevinski radnik • Ja sam hemijski čistila stvari svuda po gradu za pet dolara na sat • Čistila sam lokalne mašine za pranje četiri puta dnevno • Deca i ja smo isporučivali novine. Počela sam da šijem. Šila sam sve. Stariji muškarci bi mi doneli smrdljive pantalone s mrljama od mokraće da im zamenim rajsferšlus. Smrad je bio tako od­ vratan da sam bila na ivici da povraćam, i pitala sam se kako je moj život pao na tako nizak nivo?

126

Malo-pomalo, počeli smo da preuzimamo kontrolu nad svojim životom. Zbili smo redove kao porodica kao nikada pre: • zacrtali smo ciljeve • sastavili spisak poslova i razdelili ih • stvorili smo porodični budžet • ja sam ostavila alkohol. Pošto sam bankrotirala, nisam mogla da posudim novac, pa sam se dogovorila sa svojom snajom Dajan da kupim njena kola i polako ih otplačujem. Naučila sam da preuzmem odgovornost. Na primer, kad nisam mogla da platim račun za struju, umesto da ga ignorišem, ja bih pozvala kompaniju, a onda bismo se dogovorili da im plaćam recimo 20 dolara nedeljno. Dajan je radila u marketingu i prodavala kozmetičke preparate nutrimetiks. Mada sam ja po prirodi stidljiva, pomislila sam: „Ja to verovatno mogu da ra­ dim." Posudila sam novac da kupim početni pribor i krenula u centar grada da delim svoje brošure. Išla sam od prodavnice do prodavnice. Razgovarala sam s ljudima na ulici. Moj plan je bio da se dogovorim s ljudima da priredim „zabavu" u njihovoj kući gde bih mogla da prodajem svoje karmine. Do kraja dana, uspe­ la sam da organizujem 12 prezentacija. Ni sama nisam mogla da verujem kako mi je pošlo za rukom da stojim i govorim na tim skupovima - ali ja sam bila na dobrom putu da ostvarim svoju nameru. Pronalazila sam mušterije u telefonskom imeniku i pozivala nepoznate ljude. Radila sam sedam dana nedeljno i imala pet ili više prezentacija nedeljno. Svaki put kad bih dala brošuru, istrajala bih u naporu da održim kontakt. Svaki put kad bih obećala nešto, to bih i isporučila. Ponekad bih noću vozila i četiri sata da održim prezentaciju da se na kraju ne bi pojavio niko! Međutim, saradnici iz Nutrimetiksa su mi pružali podršku i inspiraciju. Iz meseca u mesec, moja proda­ ja je rasla, pa je počeo da me ispunjava osećaj da sam postigla uspeh kakav me nikada ranije nije prožeo. Vrhunskim rezultatima prodaje kvalifikovala sam se za odmor u inostranstvu u Americi i Maleziji - na koji sam mogla da povedem i svog muža Roba. Na Havajima sam ispričala svoju priču na pozornici pred publikom od dve hiljade ljudi; kako sam se samo osećala ponosnom. Budući da sam bankrotirala, pasoš mi je bio oduzet - i svaki put kad sam osvojila nagradno putovanje u inostranstvo, morala sam ponovo da zatražim pasoš - i da ga vratim nadležnim organima na­ kon povratka. Niko na tim putovanjima nije mogao da razume moja pomešana osećanja - oduševljenost na sastancima i poniženje po povratku. Dugi dani i neprospavane noći su se isplatili. Postala sam direktor prodaje u kompaniji i u narednih sedam godina zaradila tri automobila od kompanije.

127

Sa četrdeset šest godina bila sam spremna za novi izazov i odlučila da se opro­ bam u prodaji nekretnina. Nisam ništa znala o nekretninama, pa sam pala na ispitu posle kursa. Međutim, istrajala sam u svojim naporima, položila ispit i dobila dozvolu, i prve godine imala toliko sreće da kao najuspešniji novi član godine osvojim nagradu kompanije. Rad sa nekretninama mi je doneo nagradu, a Rob i ja smo nastavili vredno da radimo.

Greške Načinila sam više glupih grešaka nego većina ljudi: • bila sam loša supruga i majka • bila sam depresivna Proteklo je 19 go • bankrotirala sam dina otkako ne • bila sam alkoholičarka pijem alkohol. • nekoliko puta sam pokušala da izvršim samoubistvo. Danas sam okružena blagoslovima. Gubitak porodičnog biznisa naterao me je da odrastem na načine kakve nisam mogla ni da zamislim. Dvadeset osam godina divan čovek me obasipa ljubavlju. Uprkos nesigurnom početku, mi smo bliski, porodica prepuna ljubavi i imam tri lepa unuka. Sada imamo lepu kuću blizu plaže i kupili smo nekoliko investicionih nekretnina. Danas sam srećna i spokojna. Danas imamo dovoljno sredstava za lep život. Čoveka dotuče kada doživi bankrot. Proteklo je 19 godina otkako ne pijem alkohol. Prevazišli smo teške periode. Mojin veb-sajt: www.inspirational-quotes-and-thoughts.com

AH ja ne mogu da se promenim Ljudi kažu: „Ali, ja ne mogu da se promenim. Jednostavno sam takav po prirodi." Uspeh nije toliko blisko povezan sa inteligencijom, već je više u vezi sa rešenošću. Kad ostanete bez para, radite stvari koje nikada ne biste pokušali da vam je dobro. Moja kaže: • „Zapisala sam svoje životne ciljeve - to mi je dalo nešto čemu ću da se na­ dam." • „Svakodnevno sam sastavljala spisak zadataka i prvo bih uradila najteže poslove - tako sam prevazišla odugovlačenje." • „Živela sam usredsređujući se upravo na taj dan koji je bio preda mnom - na neki način, kad se usredsredite na posao koji vam neposredno predstoji, sve ostalo se izgleda rasporedi kako bi trebalo.”

128

• „Bila sam spremna da ispunim obavezu. Jednostavno sam uradila ono što je trebalo.” Ma kakvi da ste, možete da uradite to isto.

D a ja n in a p rič a Moj religiozni otac upozorio me je na siledžiju s bučnim automobilom koji je živeo preko puta ulice. Rekao mi je: „Da se nisi upustila u vezu s Tim!" Međutim: „Taj” je počeo da me prati do kuče kad sam se vraćala iz škole. Onda sam jednog dana sela u njegova kola. Izašli smo. A do šesnaeste godine sam zatrudnela, i mi smo se venčali. On se zvao Ričard. Tukao me je dok sam bila trudna. Ponekad bih mu uzvrati­ la. Jedne noći sam ga nokautirala tako da je ostao bez svesti. Uprkos nasilju, naš prvi sin Džeri rodio se zdrav. Tako nije bilo s našim drugim sinom Hetom, koji se rodio šest godina kasnije sa hidrocefalusom i drugim abnormalnostima. Doktori nisu očekivali da će Het preživeti. Bila mu je potrebna fizioterapija i odstranjivanje tečnosti iz mozga svaka tri sata. Spavao je u posebnoj fotelji - dok­ tori su me upozorili da bi umro ako bi legao. Ričard bi se noću napio, istukao me, izbacio me iz kuće i uzeo bebu Heta i postavio ga u krevet s njim. Bila sam očajna. Sačekala bih da Ričard zaspi, ušunjala bih se u kuću i uzela Heta. To je bio pravi košmar na javi! Moj sin Teri bio je zgodan, atletski razvijen i omiljen. Sve je išlo od ruke Teriju. Bio je saosećajan, previše mudar za svoje godine. Nekim čudom, nakon prve go­ dine života iznurujuće po moje nerve, Het je bio gotovo potpuno zdrav. Nakon se­ dam godina pakla, razvela sam se od Ričarda i lepo živela sa svojim sinovima. A onda se u dvanaestoj godini Het veoma razboleo. U jednom trenutku bio je zdrav i čio poput šampiona u dizanju tegova ili bicikliste sa svetskog takmičenja - da bi kroz dvanaest sati bio podvrgnut teškoj operaciji mozga. Operacijama nije bilo kraja. Het je veći deo desetogodišnjeg života proveo u bolnici. Teri je bio dobar momak, ali je bio povodljiv i sklon tome da sledi gomilu. Počeo je da pije u četrnaestoj godini, da se drogira u šesnaestoj, a onda je prešao na teške droge. Pronašla bih ga na ivičnjaku na ulici, neopranog, kako nosi istu odeću i po nedelju dana. Kupila bih mu novu odeću, okupao bi se, ja bih ga na­ hranila, a onda bismo otišli da posetimo Heta u bolnicu. Potom bi se Teri izgubio negde. Nedelju dana kasnije zatekla bih ga na sličnom mestu i prošli bismo sve ponovo. Het je znao da može da umre svaki čas, a to sam znala i ja. Tri godine sam praktično živela u bolnici.

129

Het je vrlo rano odlučio da donira svoje organe da bi pomogao drugoj bolesnoj deci. Rekao je: „Neka uzmu šta god im treba, samo neka mi mozak ostave na miru - dosta je već pretrpeo.” Potpisali smo formulare, a na vrhu smo napisali velikim slovima: „Mozak ne dirajte." Do šesnaeste godine Het je bio veoma bole­ stan od moždanih udara i infekcija, a onda je na kraju, dvadeset dana pre svog sedamnaestog rođendana umro u krevetu dok sam ja sedela pored njega. Užasno sam plakala. Osećala sam tako neopisiv gubitak, ali sam pokušala da se usredsredim na pozitivne stvari. Sećam se kako sam na sahrani razmišljala: „Sada barem ima svoj mozak." A onda je usledio šok: Od direkora pogrebnog zavoda sam saznala da je bolnica uzela njegov mozak. To je bila poslednja kap! Kako se samo usuđuju! Bila sam tako ljuta, osećala sam se tako zloupotrebljenom, izmanipulisanom. Osetila sam da sam razočarala svog sina i pala u duboku depresiju.

Što je d o sta, d o sta je Imala sam zalihu Hetovih tableta i pokušala sam da izvršim samo-ubistvo. Uzela sam oko 30 pilula, ali kako je to sudbina htela, jedna prijateljica me je pozvala telefonom trenutak nakon što sam ih progutala. Pomislila je da zvučim čudno i pozvala prijateljicu koja je živela blizu mene. Hitna pomoć me je odvezla u bol­ nicu. Preživela sam, mada nisam želela da živim. Ponašamo se čudno dok tugujemo. Odvezla bih se do bolnice i tamo bih prošla kroz bolnička odeljenja tražeći Heta. Znala sam da je mrtav, ali ipak sam išla, čisto da se uverim da on nije tamo. Bila sam još u depresiji zbog Hetove smrti kad je moj bivši muž Ričard pao s barske stolice i umro - doslovno. Imao je srčani napad. Teri je na sahranu došao iz druge države - imao je 26 godina, imao je stalnu devojku i sina, i još jedno dete na putu. Dan nakon sahrane, na mojim prednjim vratima pojavio se lokalni policajac. Rekao mi je, „Loše vesti. On je mrtav.” ja sam rekla, „Znam da je Ričard mrtav.” Policajac je rekao, „Ne, TERI je mrtav.” Na šta sam ja odgovorila: „Teri nije mrtav. Njegov otac je mrtav.” Policajac je insistirao da me odvede u bolnicu gde sam zatekla grupu uplakanih Terijevih prijatelja. Terija su pronašli u toaletu u Ergil Molu. Ubrizgao je injekciju heroina i doživeo infarkt. Moji sinovi su bili moj život. Osetila sam se tako prevarenom, u stvari, dvostru­ ko izigranom. Udala sam se za alkoholičara, koji nas je tukao. Imala sam jednog

130

bolesnog i jednog zdravog sina. Obojicu sam ih sahranila. Osetila sam se kao da me je neko prokleo. Rekla bih u sebi: „Hvala Bogu da više nemam dece. Čekala bih da umru i ona.” Osećala sam da ne zaslužujem da živim. Nisam ja bila kriva. Nisam mogla ništa više da uradim. Bila sam ljuta i slo­ mljenog srca. Osećala sam se beznadežno. Slabo se sećam svega kada sam treći put pokušala da se ubijem. Policija me je našla u dvorištu crkve, izmučenu i krvavu. Zubi su mi bili izbijeni i udarala sam glavom o zid. Moja kola su bila blizu, motor je radio, a prednji farovi bili su uklju­ čeni. Policija je mislila da me je neko napao. Nisam uopšte znala kako sam se tu zatekla, ali nisam bila napadnuta. Sve sam to uradila sama. Narednu nedelju sam provela na psihijatrijskom U početku je to odeljenju odakle su me pustili na Badnje veće. fizički bol kao da Imala sam osećaj kao da se godinama penjem na pla­ vam neko slama ninu i da me svaki put, kad se gotovo popnem na vrh, neko ili nešto odgurne nazad da se penjem ponovo. U srce - to zaista boli. dubokoj depresiji, sve predstavlja veliki napor, pa čak i Postepeno naučite oblačenje izgleda gotovo neizvodljivo. Uspevala bih ne­ kako da živite bez kako da živim, a onda bih začula pesmu ili videla devoljene osobe. čaka Hetovog uzrasta ili bih prošla pored kola kakva je Teri vozio i odmah bi se vratila nazad u mračan tunel. Godinama sam slobodno vreme provodila na groblju, sadeći cveće i pričajući s mojim dečacima. To je bio deo mog isceljenja. To mi je zaista olakšalo bol i patnju. U početku je to fizički bol kao da vam neko slama srce - to zaista boli. Postepeno naučite kako da živite bez voljene osobe. Pronađete život, kao da ste ponovo beba, naučite kako da hodate, kako da govorite, kako da se smejete. Polako sam počela da se oporavljam. Polako sam počela da se dopadam sebi i da se osećam kao ljudsko biće. Počela sam da osećam da imam pravo da živim, umesto toga da budem samo majka ta dva mrtva deteta. Ovih dana prisećam se dobrih vremena. Znam da sam bila dobra majka. Nisam mogla da učinim više za svoju decu. Nemam partnera. Sama sam, ali ne i usamljena. Sada sam spokojna. Srećnija sam - i sposobna da provodim kvali­ tetno vreme sa svojim unucima. Dajanina i-mejl adresa je: [email protected]

131

Znam da moj m už um e da bude pu n ljubavi i nežnosti takav je sa psom!

132

Zahvalnost Ako vaša molitva koju izgovorite za ceo život bude glasila: „Hvala ti", to je dovoljno. Majstor Ekhart Koja je suštinska razlika između srećnih i nesrećnih ljudi? Srećni ljudi se usredsređuju na ono što imaju. Nesrećni ljudi se usredsređuju na ono što nemaju. Ako ustanete svako jutro i tragate za greškama, sigurno ćete ih pronaći: • u svojoj supruzi - „Ona se ugojila” • u svojoj deci - „Moja deca su nezahvalna” • u svom automobilu - „Moj sused vozi porše!” • u svom poslu - „Šef je idiot." Možete sebe da programirate da krenete nizbrdo. Ako svako jutro potražite razloge za to da se osećate dobro, pronaći ćete ih: • u svojoj ženi - „Ona je uvek pametna i uvek je tu kad mi treba” • u svojim kolima - „Stara su, ali se isplate.” • u svom poslu - „Divno je što radim takav posao!" Kako budete razvijali svakodnevnu naviku da tragate za dobrim stvarima, kvalitet vašeg života će se stalno popravljati. Kad ste srećni, život počne da vas podržava. Odlučite da budete srećni i zadovoljni svetom takav kakav jeste. Budite zadovoljni onim što imate. Tražite ono najbolje u ljudima. Slavite uspeh i sreću drugih. Ako vas neko ražalosti - ako vam je žena debela i lenja, ne pretvarajte se da je vitka i energična - ali nastavite da vidite njene druge kvalitete. Kako to bu­ dete uradili, tako će se i ona menjati - ili vam njena lenjost neće biti u prvom planu. Ako niste dovoljno plaćeni za svoj posao, nemojte sebe ubeđivati da ste dobro plaćeni - već potražite njegove dobre strane. Ićako postanete zadovoljniji svojim poslom, tako ćete privući veći broj prilika na poslu - ili možda drugi posao. Svaki put kad vidite kako neko živi životom kakvim biste sami želeli da živite, recite sebi: „Ovde ima još dokaza da su dobre stvari moguće!” Kad vidite da neko lako zarađuje, recite sebi: „Divno! Ovo je još jedan dokaz da je sve to moguće i za mene!”

133

Ako želite da budete zahvalni, probudite se ispunjeni tim osećajem. Ako kažete: Kad se kvalitet mog života malo popravi, ja ću biti zahvalan, onda to nikada nećete

Z ašto d a slu šate m ajk u k ad sve m ožete n a u čiti n a teži n ačin ? Majka je pokušala da me nauči o zahvalnosti. Sećam se kako me je kao desetogodišnjaka podsetila da bi trebalo da joj budem zahvalan za sve dobre stvari koje

134

imam u životu... „Govori ljubazno, moli se, budi zahvalan za tako dobre rodite­ lje pune ljubavi, obilje hrane, toplu postelju, braću i sestre i sve ostale stvari koje uzimaš zdravo za gotovo." Sećam se kako bi mi majka, kada bih se žalio da je svet pokvaren i da je sve odvratno, dala domaći zadatak. Poslala bi me u spavaću sobu sa olovkom i pa­ pirom da sastavim spisak svih stvari na kojima sam zahvalan. Naravno, nikada ništa nisam napisao. I nisam video nikakvu vrednost u toj vežbi. Ako Bog već postoji, nema svrhe da mu ukazujem pažnju koju bih mogao da poklonim svom teniskom meču. Godinu dana kasnije, ja i dalje nisam shvatao poruku, ali srećom, mama ni­ kada nije odustajalo od mene. Osamdesetih sam počeo da držim seminar. To je bio kurs preko vikenda usredsređen na relaksaciju, zacrtavanje ciljeva i uspeh. To je bio posao za koji sam ot­ kupio prava i dobio licencu u svom gradu. Moj prijatelj Pol u isto vreme pokrenuo je isti posao u Sidneju. U stvari, obojica smo vodili svoj prvi seminar apsolutno istog vikenda u maju 1985. Na mom prvom seminaru imao sam četrnaest učenika i Pol ih je takođe imao četrnaest. Četrnaest učenika je tek pokrilo troškove. To je izgledalo kao dobar po­ četak. Bio sam srećan. Mesec dana kasnije, obojica smo držali drugi seminar. Ja sam imao dvanaest učenika, a Pol je imao trideset pet. Sledećeg meseca, ja sam imao jedanaest učenika, a Pol šezdeset. Narednog meseca, ja sam imao deset učenika, a on njih stotinu. Neprijatno je držati seminar o tome kako biti uspešan kad sami trpite neuspeh. Postao sam nezadovoljan svime. Krivio sam grad, krivio sam reklamni program, krivio sam vreme, krivio sam glupe ljude koji nisu pohađali moj kurs i glupe ljude koji su to činili. Takođe, krivio sam sebe - ali ni to nije pomoglo. Onda mi je majka dala isti savet koji mi je dala i kad sam imao deset godina. Rekla mi je: „Usredsredi se na ono što imaš. Budi zahvalan za ljude koje imaš." I verovatno je spomenula Bibliju. Nezadovoljan i bez igde ikoga koga bih mogao da krivim, prestao sam da priželjkujem da sam na Polovom mestu. Prestao sam da želim da imam njegov posao. Odlučio sam da budem zadovoljan onim što imam. Dao sam sve od sebe sa onim čime sam raspolagao. Na mom sledećem seminaru se pojavilo trideset ljudi. Na sledećem se pojavilo njih trideset pet. Stvari su počele da se preokreću. Onih neprijatnih šest meseci bili su ozbiljna lekcija iz zahvalnosti.

135

Z ajed n ičk a p o ru k a Isus, Buda, Muhamed i drugi učili su da treba da se oslonimo na svoje blagoslove. Oni su učili: „Važno je ono što mislite! Budite zahvalni!" Oni su preporučili da budemo zahvalni iz veoma praktičnih razloga. „Kako tačno zahvalnost funkcioniše?" Evo mog objašnjenja: najprosvetljeniji ljudi među nam a ukazuju na to da je svet, u stvari, savršen. Oni navode da onda kad patimo, problem ne postoji u spoljnom svetu, već u načinu na koji sami razmišljamo. Većina nas bi se s time složila donekle. Kad smo kritični prema svemu i svima, gubimo ravnotežu. Život je borba, a nas prati osećaj da smo uvek na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kad vidimo svet kao savršen - to jest, kad smo prožeti dubokom zahvalnošću - mi smo u skladu sa svim stvarima. Kad smo usklađeni, život teče, prilike se jav­ ljaju, mi smo opušteni i srećni. Kad ste zahvalni na onome ŠTO IMATE, vaša dominantna misao je: „Postoji neprekidan priliv pozitivnih stvari”, pa će to biti vaše iskustvo. Kad se probudite svaki dan sa osećajem zahvalnosti za još jedan obrok, za sledeća 24 sata s vašom porodicom, ponovo potvrđujete da imate radostan život okružen ljudima do kojih

136

vam je stalo. Kad se usredsređujete na obilje svog života, ono će nastaviti da vas okružuje. Zahvaljujemo na NAŠOJ dobrobiti. Maja žena Džuli, pored mnogih lepih kvaliteta koji je krase, ima jedan nedo­ statak. Ne ume da sabira! Međutim, iako nikada nije potpuno sigurna koliko je zaradila, koliko duguje i koliko je potrošila, ona uvek napreduje. Troši mnogo i veruje u obilje. Džuli je živi primer da su, što se kvaliteta života tiče, osećaj zahval­ nosti, unutarnje znanje da će vas život blagosloviti, važniji od logike i matematike. Kosmos u suštini pravedno oprašta, ali ako se stalno usredsređujete na ono što nemate, dobijaćete sve manje i manje onoga što želite. Ljudi koji uživaju u najlepšim odnosima su oni ljudi koji ih i najviše cene. Ljudi koji vode aktivan i bogat život su oni ljudi koji se stalno oduševljavaju onim što im život pruža.

U k ratk o Zahvalnost obezbeđuje da svoju pažnju usmerimo na ono što želimo. To je izvanredan sistem, zaista. Šta ako je i suprotan princip tačan - da što više jadikujemo i žalimo se, to sličnih sadržaja dobijamo sve više?

H vala ti, Džuli! Ovo je pravi čas da kažem: „Hvala ti, Džuli!” Džuli je bila moj izdavač 15 godina. Ona je prethodno vodila reklamnu agen­ ciju, imala je posao vezan za unutrašnji dizajn i nedavno otvorila školu završne obrade i kreiranja modela - sve veoma uspešno i potpuno bez moje pomoći! Odustala je od karijere koja je bila u usponu i koju je zaista volela da bi naše knjige plasirala širom sveta. Zašto biste uopšte poželeli da postanete izdavač? Autor ubire sve nagrade, izda­ vač uradi najteži deo posla i niko ne obrati pažnju na njegove zasluge niti dobija zahvalnost! A kad ste žena autora, to je još gore!

137

Suština umeća Srećni i kad je teško sastoji se u sledećem: • Džuli je imala ideju za ovu knjigu i izabrala je naslov • Džuli je zamislila da uključi sve priče u ovu knjigu • Džuli je probdela noći da bi razgovarala sa svim ljudima koji su dali svoj do­ prinos knjizi - i ostala u kontaktu sa svima telefonom i mejlom • ovu knjigu smo napisali zajedno - potom ju je Džuli uredila • Džuli sada mora da računa na još neprospavanih noći budući da knjigu Srećni i kad je teško plasira po ćelom svetu. Džuli je izgleda oduvek znala šta radi. Kad nisam znao kako da počnem, Džuli je znala. Kada ja nisam znao u kom pravcu će se knjiga odvijati, Džuli je to znala, i to uvek. Ako vas je knjiga Srećni i kad je teško dirnula, molim vas da ne šaljete poruke meni. Obratite se Džuli. Ova knjiga nastala je kao rezultat Džulijine vizije i odlučnosti. Hvala ti, moja draga.

K regova p rič a Moj očuh izbacio je iz kuće moju mamu, moje dve sestre i mene kad mi je bi­ lo dvanaest godina. Nismo imali ništa osim odeće na sebi i živeli smo u autu. Pokušali smo jednom da se vratimo, da bi nas opet izbacio. Kao dete, nikada se nisam osećao dobro. Kao tinejdžer bio sam nespretan i nesiguran. Imao sam napade panike, dopu­ štao sam ljudima da me gaze. Alkohol mi je olakšao patnju i pružio mi neko sa­ mopouzdanje. Počeo sam da se mešam sa „nonšalantnom" gomilom u barovima i noćnim klubovima - osećao sam se kao deo „porodice". Uzimali smo kokain, ekstazi, marihuanu i LSD. Onda je mom najdražem prijatelju Entoniju dijagnostikovana sida. Ja sam o toj bolesti znao malo, ali sam odlučio da se pregledam, za svaki slučaj. Doktor mi je tada saopštio da bolujem od side. Rekao mi je da mogu živeti još pet ili deset godina i da idem i živim svoj život. Tada mi je bilo devetnaest godina - bio sam zapanjen! Međutim, sećam se kako sam izašao iz bolnice i rekao u sebi, ova sida neće uspeti da me ubije...NIKADA.”

Moj n ajv eći učitelj Vest da bolujem od side me je šokirala i uticala na to da počnem da osluškujem šta se zbiva u mom organizmu. U velikoj meri mi je pomogla knjiga Luize Hej Možete da iscelite svoj život (Zou Can Heal Your Life). Naučio sam da koristim pozitivne misli. Prestao sam da shvatam svoj život - i sebe - tako ozbiljno.

138

Moja porodica je videla kako Entoni prolazi kroz pakao i ja nisam želeo da se tako brinu, tako da im nisam rekao za moju dijagnozu dok nije proteklo deset godina. Oni su zanemeli, ali su bili puni podrške, a to su i dalje. To što sam naučio da volim sebe i odlučio da praštam drugim ljudima, potpuno je promenilo moj život. Danas Sida je najbolja se osećam lepo u svojoj koži, imam samopouzdanje i ne stvar koja mi se uzimam drogu. Uživam u jednostavnim stvarima u životu. desila. Dopada mi se ko sam. Kad vam se dopada ko ste, postajete srećni. Ja živim sa virusom side već 24 godine. Sida je najbolja stvar koja mi se desila. Bio sam autodestruktivan. Da nisam dobio sidu, verovatno bih umro u nekoj zabačenoj ulici. Moja majka je sada u trećoj fazi azbestnog raka (mezoteliom). To joj je dijagnostikovano pre šest godina i lekari su joj dali 12 meseci života. I dalje se kreće. Majka mi je oduvek govorila: „Bog nam ne daje ništa što nemamo snage da izdržimo." Ja sada učim da pomažem drugima koji se nalaze u sličnoj situaciji kao ja. Moja filozofija je: • ne uzimaj ništa zdravo za gotovo • važnije je davati nego priman • sve je moguće. Sida je moj najveći učitelj i blagoslov. Kregov mejl: [email protected]

139

140

10

Budite ležerni! Budisti govore o privrženosti. Vama je to poznato. Kad jurimo devojke, mladiće - pa čak i pse - oni pobegnu! Zašto? Zašto? Zato što ih jurimo! Kad želimo da ulovimo ljude u vezu kao u neku klopku, oni ne mogu da dočekaju da pobegnu! Kad ih PUSTIMO, oni se često vrate! Da li ste ikada nedeljama bili u potrazi za stanom, a da nikako niste uspeli da pronađete normalan smeštaj? Nezadovoljni od neprestanog traganja, odustali ste - i upravo tada ste uspeli da ga pronađete. Čim potpišete zakup, otkrili ste još tri savršena stana, a da ih niste ni tražili! Da li vam se ikada desilo da ste bili očajni zbog posla jer nikome niste bili po­ trebni - sve dok konačno niste pronašli posao, a onda su odjednom svi počeli da vas traže! Ili, da li ste nekada želeli da prodate nešto - kolica za bebu, laptop, pa­ dobran? Niko nije želeo da ih kupi, pa ste ih nekome poklonili. Kad to više niste imali, svi su najednom poželeli to da kupe od vas. Koliko često ste čuli o parovi­ ma bez dece koji usvoje dete - a onda, kroz nekoliko meseci, žena zatrudni? Šta se to dešava? Kad ne možemo da pronađemo posao ili stan, na pamet nam padaju misli pre­ pune očajanja. Usredsređujemo se na ono što nemamo. Kad su naše misli: ,,Oh, ne, nemam kuću gde bih mogao da živim”, dobijamo upravo još više sličnih sa­ držaja - nemam kuću gde bih mogao da živim. Kad su naše misli: ,,Oh, ne, ne mogu da nađem posao, mladića, avionsku kar­ tu”, naše misli su usredsređene na ono što nam nedostaje - i tada nastavljamo da stvaramo i privlačimo isto iskustvo - nedostatak. Kad dobijemo posao, kad pronađemo mladića, stan, težište našeg razmišljanja se premešta sa „Ovo mi je potrebno” na „Imam ono što mi je potrebno”. „Imam ono što mi je potrebno" je misao s potpuno drugačijom vibracijom. „Imam ono što mi je potrebno” je najmoćnije stanje. „Imam ono što mi je potrebno” je men­ talni sklop za mnogo lakši život! Fred kaže: „Ali, vi ne shvatate! Ja nemam ono što mi je potrebno! Kad budem imao ono što mi je potrebno, ja ću onda biti srećan.” Savršeno razumljivo, Fred, ali rezultati tvog pristupa uvek su razočaravajući. Ne verujte meni na reč. Provedite mesec dana govoreći sebi u svakoj prilici: „Imam sve što mi je potrebno." Provedite mesec dana govoreći sebi: „Moj život se razvija savršeno.” Otkrićete da vam se život odvija u sve lepšem pravcu. Ne mučite se da saznate kako se to dešava. Samo nastavite da radite ono što je delotvorno.

141

U k ratk o Trik u životnoj igri je da se prvo osećate srećni, zahvalni i zadovoljni.

D ista n cira n o st Distanciranost nije nezainteresovanost. Moguće je biti distanciran, a opet veoma čvrsto rešen i odlučan. Ljudi koji su distancirani i odlučni znaju da napori izvanre­ dan kvalitet na kraju bivaju nagrađeni. Oni kažu: Ako ne pobedim ovog puta, pobediću idući put, ili sledećom prilikom. Recimo da se prijavite za posao u kompaniji „Luni lariz kompjuters". Veoma ste uzbuđeni zbog te prilike i pažljivo se pripremate. Pišete šta ćete sve reći na raz­ govoru za posao i vežbate svoj govor pred ogledalom u kupatilu. Čak ste kupili i nove cipele i ošišali se. Stižete na razgovor rano i dajete sve od sebe da zablistate u punom sjaju. Šta je sledeće? Vratite se kući i nastavljate da živite svojim životom. Upisujete se na seminar na kojem proširujete svoja znanja. Planirate da se prijavite na sledeći konkurs za posao. Ako vas unajmi „Luni lari", vi ste srećni. Ako vas ne primi, vi i dalje idete napred. Nezainteresovani ljudi kažu: Koga je briga i zašto bismo se nervirali? Očajni ljudi kažu: Ako ne dobijem ovo, ja ću umreti! Kad ste odlučni i distancirani, vi kažete: U svakom slučaju, ja ću dobiti dobar posao - i nije mi važno koliko vremena je za to po­ trebno.

U k ratk o Priroda ne razume očajanje! Priroda teži ravnoteži i ne možete biti očajni i uravnoteženi. Život ne mora biti be­ skrajna borba. Pustite stvari da teku. Nije to ravnoduš­ nost; ne možete prisiljavati stvari. Postoji i ono što se zove truditi se previše!

142

P riv lačen je prilike Govorili smo o Karolini u drugom poglavlju. Karolina je posvetila poslednjih četr­ deset godina tome da upravlja hotelima širom sveta - odmaralištima na Velikom koralnom grebenu, hotelima na Himalajima i severnom Tajlandu, imanjima u Sidneju. A sada, evo šta je neobično: • ona nema nikakvu obuku u ugostiteljstvu ili upravljanju hotelima • ona se nikada nije formalno prijavila za posao. Mogli biste da kažete: ,,Ja dobijam deset dolara na sat da okrečem hamburgere, a vi pričate o ženi koja upravlja tim krupnim poslovima širom sveta?" Da, upravo tako! Ova žena nikada nije ostala bez posla. Ona ima 14 direktorskih mesta za četrdeset godina, od kojih se ni za jedan nije prijavila. Nije tu reč o sreći. Zašto je Karolina takav magnet za prilike? Ona se uopšte ne plaši da će ostati bez posla. Potpuno je rasterećena. Njeno iskustvo na radnom mestu je drugačije nego kod većine ljudi zato što ona razmišlja na drugačiji način od svih njih. Ona kaže: „Situacija je potpuno šašava. Ja čak nisam ni odličan menadžer, ali ovi poslovi se jednostavno dešavaju. Živim tako što slepo verujem u prilike. Znam jednostavno da će pravi posao uvek naići u pravom času." Karolini je svojevremeno dodeljeno mesto menadžera u odmaralištu Clear Mountain Health Retreat. Ona je rekla: „Ja se nisam prijavila za taj posao, pa čak ni slutila nisam da ću dobiti taj posao! Otišla sam u Grčku na pet meseci i dok sam bila odsutna, moj muž Dejvid se prijavio za to mesto. Kad smo sreli vlasnike, svi su se složili da meni taj posao više odgova­ ra. Kad sam izašla iz aviona, Dejvid je rekao: 'Prava sreća što si se vratila kući. Počinješ da radiš sutra!"' Ako provedete vreme u jednom od Karolininih hotela, evo šta ćete zapaziti: ona vo­ li svoje osoblje, poštuje goste i brižno postupa prema njima i živi u sadašnjem trenutku. To je tajna: živeti bez straha i potpuno se usredsrediti na dan koji je u toku. Kad se potpuno unesete u sadaš­ nji trenutak, život počne lepo da funkcioniše.

143

Život u sad ašn jo sti Šta većina putnika u avionu uradi minut pre nego što slete? Još dok avion ne sleti i ne dodirne snažno pistu, oni počnu da vuku svoje stvari prema izlazu. Bez ob­ zira na to što će provesti sledećih 25 minuta čekajući na prtljag - oni su u žurbi! I zato što oni žure, i vi žurite. To je navika. I zato stjuardesa objavljuje još jednom: „Radi vaše bezbednosti, molim vas ostanite na sedištu...” Život provedemo pogađajući se: „Kad jednom dobijem ovo, kad jednom posta­ nem ono - trebalo bi da sam tamo, a ja sam ovde.” Gurui koji nas uče kako da pomognemo sebi govore nam da živimo u sadaš­ njosti, ali da li je to važno? Važno je. Kad ste srećni, poletni i puni zanosa, vi uranjate u kosmičku energiju. Kad ste nezadovoljni, rastrojeni i depresivni, vi se udaljavate od izvora kosmičke energije i upućeni ste samo na sebe - a tada ste nemoćni da privučete bilo šta što je bolje. Vaš ključ boljeg života sastoji se u tome da se već sada osećate dobro, ne sledeće nedelje, ne onda kad vam mladić konačno postavi pitanje, ne kad objave mir na Bliskom istoku. Suština se sastoji u sledećem: u tome da živite iz trenutka u trenutak. Suština nije u tome da će jednom biti bolje. Prihvatite to i borba će prestati.

U k ratk o Vaš život će funkcionisati u onoj meri koliko budete mogli da kažete: • ne postoji ništa drugo što mi je potrebno osim ovog trenutka • nema tog čoveka koga želim da impre­ sioniram niti postoji uzor kakav bih želeo da postanem • ja sam takav kakav jesam • imam sve što mi je potrebno da bih bio srećan

D ženina p rič a Napustila sam školu s petnaest godina i nisam imala nikakve ciljeve. Kad su mi bile dvadeset dve godine, jedan prijatelj mi je rekao: „Zašto ne upišeš fakultet?” Ta misao mi nikada nije pala na pamet! Mislila sam da je fakultet za „bogatu i pametnu decu”! Ipak, ja sam se upisala i na moje iznenađenje, išlo mi je dobro. Na fakultetu sam takođe upoznala ljubav svog života: Aleksa. Aleks je bio talentovan, muzikalan, zanimljiv i strastven. Nažalost, dve njegove strasti bile su votka i bilo koja droga koje je mogao da se dočepa. Aleks je bio ver­ balno i fizički agresivan. Pronalazila sam izgovore za njegovo ponašanje. Rekla bih sebi da je on imigrant, imao je stroge roditelje, niko ne razume njegov umetnički temperament. Aleks i ja smo dobili dvoje dece: si­ na Džeksa i kćerku Marli. Nakon osam godina života sa GLUVISLEP? Aleksom - radi svog zdravlja i bezbednosti - napustila Razmišljala sam o sam ga i otišla s decom dok su još bili bebe. tome da se ubijem. Kad je Džeks imao četiri meseca, zabrinula sam se Prvo ću skratiti mu­ da on ima problem sa sluhom. Bio je Božić i moj ujak ke Džeksu, onda je svirao gajde. Ćela porodica je pokrila uši kako bi se sebi. spasli, ali Džeks nije ni trepnuo. Medicinski testovi su potvrdili da je bio u velikoj meri gluv. To me nije uzne­ mirilo; samo sam želela da pomognem Džeksu da uspostavi komunikaciju! Oboje smo naučili govor prstima i do treće godine s lakoćom se sporazumevao. Bio je dete koje se stalno nečim zanimalo, jednom rečju, srećno dete. Međutim, njegova sledeća dijagnoza me je dotukla. Džeks se sve više ljutio i postajao nezadovoljan u školi. U sedmoj godini, odvela sam ga na pregled i dija-

145

gnostikovan mu je Ušerov sindrom. Doktori su rekli: „On će izgubiti veliki procenat vida, ako i u potpunosti ne oslepi." GLUV I ŠLEP? Kako se tada govori? Ko bi se mogao pobrinuti za njega? Svet mi se srušio. Prošla sam kroz sve faze tuge, poricanja, besa, pogađanja, depresije. Razmišljala sam o tome da se ubijem. Prvo ću skratiti muke Džeksu, onda sebi. Doktori su rekli da nema nade da mu se spasi vid, ali smo ipak pokušali sve. Posetili smo naturopate, ljude koji se bave akupunkturom, kineziologe i iscelitelje, davali mu hranu s posebnim vitaminskim dodacima. A onda je usledio nov udarac: potvrda da Džeks ima Turetov sindrom - stanje u kojem ljudi proizvode nevoljne zvuke i trzaje. Oni tu ne mogu ništa da pomognu. Džeks nije mogao protiv toga da se bori - ali školska deca to ne razumeju. Deca umeju da budu okrutna.

U p o tr a z i z a p o zitivn im s tv a rim a Probudila bih se u 3:00 sata ujutru, skamenjena od brige za Džeksa. „Šta će bi­ ti s njim?" Vizija budućnosti mi je gušila svaku nadu. Nekako sam morala da nateram svoj mozak da ostane pribran, usredsređen na sadašnji trenutak, i zato sam: • počela da tragam za pozitivnim stvarima u svom životu - svake noći sam pisala spisak svih dobrih stvari koje su mi se desile tog dana • ponavljala sam afirmacije kako bi me zadržale u sadašnjosti • redovno sam vežbala i održavala svoj društveni život. • počela sam da meditiram. Nekako sam morala da VERUJEM da će Džeks biti u redu. Rekla sam sebi: „Čak sa tri čula, Džeks može da ima solidan život. Može da uživa u dobroj hrani i porukama. Komunikacija će biti intimnija, ali ipak moguća." Kako Džeks bude gubio sve više i više vida, tako će se prilagođavati, pa su tako i moja strahovanja postepeno iščezavala. Jednostavno sam morala da se pomirim sa stvarima takvim kakve jesu. Kad je Džeks krenuo u srednju školu, družio se sa dva izuzetno gluva dečaka, jedan je takođe imao Ušerov sindrom. Oni su postali njegovi prijatelji, mentori i pomagali su nam da prihvatimo našu situaciju. Otkako je napustio školu, Džeks je mnogo mirniji i srećniji - ali nije anđeo! Ima više interesovanja od većine devetnaestogodišnjaka. Ima baštu s povrćem i vanredno studira hortikulturu. Voli da šeta svog psa na plaži, on meditira. Javnim prevozom putuje svuda po gradu kada ide na sastanak sa svojim prijateljima.

146

Uživa u tome da kuva, pliva, crta. On slika - jednom sam se vratila kući s posla i zatekla kako je nacrtao labradora u bojam a njegovog omiljenog fudbalskog tima! Džeks je stekao certifikat PADI u ronjenju, plivali smo s kitovima, leteli smo u balonu, pešačili kroz Aziju. Džeks voli svoj računar i veb-kameru. On je vrhun­ ski poznavalac tehnologije i igara. Njegov je čitav svet. Četuje preko interneta s prijateljima u Kanadi, Indoneziji, na Novom Zelandu - često sa njih četvoro ili petoro u isti mah. Džeks sada ima devojku Kristi i planiraju da se presele u njenu kuću. Kristi je ona koja je odgovorna, a Džeks je zadužen za zabavu! A ja? Ja sam upoznala divnog čoveka Dejvida, koji je takođe gluv. Džeks ga obožava. Ja ga obožavam. Ja sam voljena i blagoslovena! Iskusila sam toliko toga i proširila svoja znanja u svim pravcima. Stvari se menjaju. Ono što danas izgleda porazno krenuće svojim tokom. Život teče dalje. Dženin i-mejl je: [email protected]

147

148

Zatražite pomoć mmm

a

\f m a

&

1 1

Ljudi koji dobiju ono što žele, to i traže. Isplati se tražiti! • Ako želite da sklopite posao, tražite. • Ako biste želeli posao, tražite. • Ako želite sastanak, tražite. • Ako prolazite kroz težak period i potrebna vam je pomoć, tražite. Možemo da učimo od dece! Ona su veoma dobra u tome da traže ono što žele i ne odustaju... „Da li mogu da dobijem sladoled? Džoni je dobio sladoled. Mogu li ja da dobijem sladoled kao Džoni? Mogu li da dobijem sladoled?” Zašto su deca tako dobra u traženju? Zato što a) tačno znaju šta žele i b) zado­ voljna su sobom. Ljudi koji imaju visok stepen samopoštovanja mogu su da traže ono što žele. Trebalo bi opušteno da tražite ono što želite: • Da biste živeli dobrim životom, morate osećati da ga zaslužujete. Kad zatražite - i dobijete - razvijate stav očekivanja i tako život nastavlja da vas blagoslovi. • Traženje je važno zbog vašeg zdravlja. Kad ne tražite, često će vas prevideti, ignorisati, izostaviti. Zbog toga ste nezadovoljni i osećate da imate čvor u stoma­ ku. Kad god se ne izrazite, vaš stomak će to osetiti. • Traženje je prvi logičan korak u tome da obznanite Bogu, svom šefu, svojoj porodici i prijateljima šta želite. Većina ljudi je više nego spremna da pomogne ako im pođe za rukom da vide a) da vam je nešto potrebno i b) da ste već uradili sve što možete. Time što nešto tražite, pružate nekom drugom zadovoljstvo da vam pomogne. U stvari, ne tražiti pomoć od drugog je sebično. Ako vi volite da pomognete drugima, pružite onda i njima istu priliku!

Saveti k ak o d a tra ž ite p o m o ć Očekujte da vam ljudi kažu „da" Ako budete očekivali da vas odbiju, onda će vam se to i desiti. Sve je u vašem sta­ vu i vašem načinu izražavanja. Kako biste očekivali da vam ljudi odgovore na sledeća pitanja? „Zar ne biste želeli da kupite jedan?” „Ne, ne bih želeo.” „Vi ne možete da mi pomognete, zar ne?” „Ne, ne mogu."

149

„Ne možete da date kartu za prvi razred, zar ne?” „Da li ste vi ludi?" Koliko to zvuči drugačije? 9 „Da li biste želeli da kupite jedan?” • „Da li možete da mi pomognete?” • „Možete li da mi date kartu za prvi razred?”

B udite jasn i u p ogled u o n o g a što želite Ako ljudima budete dali do znanja šta tačno želite od njih, imate dobre šanse da to i dobijete. Precizni zahtevi pridobijaju njihovu pažnju. Na primer: „Želeo bih da izdvojite sat vremena u subotu ujutru. Možemo li da se vidimo u 10.30?” ili: „Mogu li da dobijem povišicu od 5.500 dolara?" B udite is tra jn i Recimo da sanjate o tome da izađete s Lolom. Prvi put kad je pitate, ona vas odbije. Sledećih sedam puta, ona vam kaže: „Ne.” Osmi put vam kaže: Hajde da izađemo! Provedete divno romantično veče, Lola je očarana vašim šarmom, venčate se i živite srećno do kraja života. Dakle, zašto je na kraju pristala. Možda je: • shvatila da ste ozbiljni • zatekli ste je u dobrom raspoloženju • ostavio ju je dečko (promenile su se okolnosti) • raspitala se • bolje ste joj postavili pitanje • zadivila se vašoj istrajnosti • jednostavno je promenila mišljenje. Postoji hiljadu razloga zašto „Ne” postaje „Da”.

T raženje sm e rn ica Svako može dobiti unutrašnju smernicu i inspiraciju. Ne morate biti član lokalne crkve! Svako od nas može dobiti pomoć. Bez obzira na to da li lako baratate rečima, Bog, Izvor, Beskrajna mudrost ne predstavljaju problem. Međutim, vi morate ozbiljno pitati i ozbiljno slušati. Unutrašnja komunikacija je poput obične komuni­ kacije između ljudi. Da biste dobili pomoć, morate biti otvoreni za nju.

150

Zamislite da sam želeo da stignem na železničku stanicu i da sam vas zausta­ vio na ulici da vas upitam: Možete li da mi kažete koji je put do železničke stanice - u stvari, ja znam put i pronašao sam uspešno put dovde, a imam dobre razloge zašto sam ovde, a još nisam tamo, i meni u stvari nije potrebna ničija pomoć, ali sam radoznao da vidim da li znate onoliko koliko i ja - ja se, u stvari, dobro snalazim i mogu i sam da je nađem... Da li biste mogli da mi pomognete da pronađem stanicu? Verovatno ne biste. Ja pravdam sve svoje aktivnosti. Imam već sve odgovore, a ionako vas ne slušam. Moj ego stoji na putu. Ipak, šta ako sam već tri dana lutao ulicama i doteturao se do vas žedan i iscr­ pljen i rekao: Kako da stignem do stanice? Sada mi je informacija preko potrebna. Nemam izgovore. Ne brinem šta ćete misliti o meni. Moj ego ne stoji na putu. Apsolutno se ne opirem. Sada vas ja slušam. Sada možete da mi pomognete. U svakodnevnom životu možemo da dobijemo pomoć samo kad smo otvoreni za nju. Tako stoje stvari sa unutrašnjim smernicama, inspiracijom, intuicijom. Da li bi trebalo da kleknete pre nego što dobijete inspiraciju? Ne. NAJLAKŠI NAČIN DA DOBIJETE INSPIRACIJU JESTE TAJ DA BUDETE SREĆNI I ZAHVALNI. Tada život teče dalje, tada dobijate ideje onda kada ih želite i pomoć kada vam je po­ trebna.

151

U k ra tk o Bez obzira na to da li ste hrišćanin ili musliman, da li ste budista, komunista, ateista ili nasilnik. Ko god da ste, možete tražiti pomoć i dobiti je.

D a li ću ču ti g la s s neba? Kad ste preplavljeni osećajima i ožalošćeni, najbolje je da kažete: „Molim vas, pokažite mi sledeći korak." Ako ste dovoljno skromni i otvoreni da kažete: „Samo mi pokažite šta danas treba da uradim”, a onda da i sutra zamolite za pomoć, onda ćete moći da pronađete izlaz iz ambisa. Recimo da ste ostali bez novca. Izgubili ste posao, gladni ste, oduzeli su vam kola i suočavate se s tim da će vas izbaciti iz kuće. Ne vidite izlaz i zato odlučujete da se molite i tražite da vas povede božanski glas. Dakle, za vas bi idealno rešenje mogla biti prva nagrada na lotu - ali rešenja mogu doći i na druge načine. Vrlo verovatno pomoć će više biti proces koji se razvija. Pomoć ne znači da je za nas sve sređeno. Pomoć znači usmeravanje. Zatražite i ukazaće vam se, ali obično, to neće biti glas s neba. Može se desiti da vas pozove prijatelj s predlogom koji će vam pomoći; možete slučajno naići na knjigu ili članak u novinama. Može se desiti da slučajno okrenete IV kanal koji nikada niste gledali i vidite oglas koji nikada ranije niste videli. Vi kažete: „Moj problem je što ja čak i ne znam šta želim!” Onda zatražite po­ moć. Zamolite da vam neko pokaže i nastavite da tražite: „Želim da znam šta želim!” Pokažite mi šta želim! Odgovor će doći. Često dobijemo pomoć, a da je nikada ne vidimo. Zato kažemo: „To nije bila božanska inspiracija, već mi je, u stvari, ujak Ted neočekivano dao odgovor.” Međutim, ujak Ted je deo čudesnog procesa.

U k ratk o Ako zatražimo, uspevamo da pronađemo pomoć i smernice. Kad uspostavimo naviku da tiho zahvalimo, pomoć i smernice će nam pristizati sve češće i češće.

P ro n alažen je n o v ča n ik a ; p ro n a la ž e n je od govora Koliko često izgubite nešto - svoje ključeve, svoj novčanik, svoj telefon - i očajnič­ ki ih bezuspešno tražite. Na kraju, odustanete. Kažete sebi: „Ako prestanem da tražim, onda ću to pronaći.” Prestajete očajnički da tragate i nastavite da radite

152

uobičajene poslove. A onda, posle nekoliko minuta odlučite da pomerite jastuk sa sofe, kad tamo ugledate svoj novčanik zaglavljen pored naslona za ruke. Tajna pronalaženja rešenja u vašem životu je u velikoj meri nalik tome kako ste pronašli svoj zatureni novčanik. Kažete sebi: „Želim da ga pronađem - pronaći ću ga - a onda prestanete da ga tražite.” Postanete ležerni i opušteni.

P o tre b a u odnosu n a želju Želja je važan deo procesa. Međutim, to je opuštena vrsta priželjkivanja - ne očaj­ nička vrsta potrebe u stilu: „Ovo mi uništava život.” Evo važne razlike: OSEĆAJ POTREBE POTPUNO JE DRUGAČIJI OD OSEĆAJA ŽELJE. Kad vam nešto treba, to je više nalik beznadežnosti, očajanju. Kad vam nešto treba, vaša pažnja je usredsređena na ono što nemate. A kad se usredsredite na ono što nemate, i dalje nećete imati to što nemate! Želeti nešto više znači radosno anticipirati nešto. Kad nešto želite, usredsređeni ste na ono što ćete imati. Zato to i dobijete. Pisci pesama i izumitelji često će reći: „Ideja mi je jednostavno pala na pamet." Možda ste pomislili: „Kako tako briljantna ideja nije pala meni na pamet? Ja bih želeo nešto da stvorim! Ja bih voleo da napišem hit pesmu." Kad zaista želite ideje i inspiraciju, one vam zaista dođu. Pol Makartni, bivši član Bitlsa i pisac najpoznatije pop pesme svih vremena, rekao je da mu je ideja za pesmu Juče (Yesterday) došla u snu. Vi kažete: „Kakav srećnik! On je zadremao i kad se probudio, napisao najpopularniju melodiju u istoriji. Voleo bih da ja to uradim!” Međutim, ima tu još nešto - čovek koji je sva­ ki trenutak dok je bio budan posvećivao pisanju lepe muzike. Ceo život je proveo tako što je kombinovao reči, fraze i melodije - rastavljao ih i sastavljao ih. Kad nešto toliko snažno želite, dobijete inspiraciju. Druga polovina priče sastoji se u tome što je proveo mesece i mesece tako što je pisao svoje stihove. Tako ponekad doživite blesak inspiracije, a ponekad morate da zasučete rukave. Tajna pronalaska rešenja - kreativnih rešenja, finansijskih rešenja, rešenja u ljubavnoj vezi jeste dvostruka - da ga morate želeti i da vaš um mora opušteno da anticipira.

O stv ariv an je ciljev a: D a li je v ažn ije želeti ili verov ati? Godine 2004. Ališa Sorohan je kampovala u dalekoj severnoj Australiji kad je krokodil od 4,2 metra i od 300 kilograma počeo da vuče njenog prijatelja iz obli­ žnjeg šatora. Ališa se bacila na leđa krokodila i zgrabila mu glavu. On ju je ujeo

153

u tom rvanju, ali je ona uspela da spase svog prijatelja. Na kraju je stigao Ališin sin i ubio krokodila. Kad biste upitali Ališu kako se bacila na reptila kad ima svega 50 kilograma, kako je procenila svoje izglede u rvanju s krokodilom od 300 kilograma, koji je nesporno jedan od najuspešnijih predatora u poslednjih 250 miliona godina, ona bi vam na to verovatno odgovorila: „Oni nisu dobri!” Međutim, Ališa je tako snažno želela da pomogne svom prijatelju. Čitamo o majkama koje su uspele da podignu stražnji deo kamiona da bi spasle svoju decu od toga da budu smrskana na smrt. One ne veruju da je moguće podići kamion, ali to toliko žele da to uspeju da urade. Dakle, ponekad, za ostvarenje cilja, dovoljno je želetl A šta ako verujete u to, ali to ne želite? Fred bi dobio grip kad god bi otišao na odmor. On to nije želeo, ali njegovo nepokolebljivo uverenje doprinelo je tome da se to desi. Suzi veruje da njen muž ima vanbračnu vezu. Ona to ne želi, ali ako bude dovoljno dugo u to verovala, to će se desiti. Dakle, možemo nešto da posti­ gnemo čak i ako to ne želimo. Najčešće, mi ostvarujemo ciljeve pomoću kombinacije uverenja i želje.

G regova p r ič a Bio sam veoma srećno dete... Moja majka je bila alkoholičarka, a oca nije ništa interesovalo. Moja dva starija brata Džim i Don bili su zavisnici od heroina i dileri. Don je ubijen, a Džim je umro od prekomerne doze droge. Moji roditelji su se razveli kad mi je bilo trinaest godina - i ja sam nastavio da živim sa majkom u prikolici. Od svoje petnaeste godine, postao sam gotovo samostalan. Zašto sam bio srećan? Zato što sam naučio mnogo o životu. Moja porodica je bila savršen primer KAKO NE BI TREBALO ŽIVETI. Moji roditelji i braća poslužili su mi kao motivacija za bolju budućnost. Bio sam srećan - ali dobra sreća ne znači automatski lak početak života. Moji roditelji su živeli u zasebnim sobama i nikada nisu govorili jedno s drugim. Ja sam shvatio da je to normalno. Kad sam bio mali, moja braća su u mojim očima bili heroji. Onda su krenuli putem droge i kriminala i ja sam se osetio razočaranim, unštenim - bio sam uplašen. Dileri bi došli u našu kuću i zahtevali novac. Sećam se kad je Big Bob, lokalni siledžija došao po novac. Vireći kroz prozor svoje spavaće sobe, mogao sam da vidim kako on i moj brat Džim stoje na trav­

154

njaku. Big Bob je imao sekiru i iznenada je zamahnuo pravo po Džimovoj lobanji. Džim se stropoštao sav u krvi. Policija je takođe često dolazila, obično da uhapsi Moja porodica je moju braču. Džim i Don su odlazili i v raćali se iz bila savršen primer zatvora zbog pljačke i dilovanja droge. Stideo sam KAKO NE se kad god sam gledao braću u vestim a n a TV, kao BI TREBALO i to g a što sam u detinjstvu proveo toliko vrem ena ŽIVETl. posećujući zatvore. Do vrem en a kad sam navršio petn aest godina, m ajka se razbolela i u m irala. Bolovala je nedeljam a. Rekla m i je: „Ti si do­ voljno star da se brineš o sebi.” Dao sam sve od sebe da se brinem o njoj i da je negujem. Takođe, uradio sam sve što sam m ogao da pom ognem ocu koji je im ao tu m or m ozga. O tac je insistirao n a tom e da je škola čisto gubljenje vrem ena - ali sam ja nastavio da učim . Izdržavao sam se tako što sam se zaposlio u azijskom restoranu da pom ažem u kuhinji i kao raznosač. Moji životni ciljevi su bili zasn ovan i n a onom e što m oja p orod ica nije bila. Zeleo sam da: • budem srećniji od m ojih roditelja • zdraviji od moje braće • postanem o d an m už i divan otac • odem n a univerzitet um esto u zatvor. Bilo bi lakše da sam odustao i krivio njih - ali bi me to suviše koštalo. Im ao sam jednostavnu filozofiju koja mi je pom ogla da prođem kroz sve: ako to što

radiš nije delotvomo, pokušaj nešto drugo. Nisi pobeđen sve dok ne odustaneš. Sećam se ceremonije kad sam diplom irao i dobio diplomu iz hernije - bio sam tako p on osan, kao d a sam lebdeo iznad tla. D an as sam industrijski hem ičar. Im am divnu ženu koja je posvećena vaspitanju naše dve srećne, zdrave kćerke - jednoj je sedam , a d ru g a će upravo d a n ap u n i jedanaest godina. Mi sm o složna porodica. Iako sam sam stvorio svoj život, u duši sam kivan i ljut na oca zbog toga što je bio tako nezainteresovan i n a braću što su bili takvi idioti. Zato sam 2 0 0 8 . odlučio da im održim pom en. O tišao sam sa ženom, kćerkam a, taštom i t a ­ stom na njihov grob i tom prilikom sam govorio o svim dobrim stvarim a koje su ostvarili. Rekao sam svojoj porodici koliko volim svog o ca i majku i braću - i zašto sam ih voleo. Plakao sam kao nikada pre. Bilo je to veliko olakšanje otpustiti svu tu ljutnju i uvređenost. Teško brem e je spalo s mojih ram en a i skinulo se s m og srca. O tišao sam pročišćen i m nogo, m nogo srećniji. Svaki d an sam tako zah v alan n a onom e što im am .

155

156

12

Zašto je važno da budete srećni Na našoj lokalnoj pijaci ima jedna Tajlanđanka koja prodaje azijske deserte s ma­ log štanda. Ona je tako oduševljena svojim pudingom od crnog pirinča da prosto poželite da ga kupite od nje. Nije bitno da li ćete ga poneti kući i ostavite u svom frižideru. Jednostavno se osetite zadovoljnim kad ga kupite. Ta devojka čak i ne pokušava da vam proda taj desert. Ona je tako radosna, ona je kao magnet. Zato mi svakog petka kupimo puding od crnog pirinča i bacimo ga sledeče nedelje. Kako unosite promene u svoj život? Pogledajmo to iz neobičnog ugla. U školi smo učili o životinjskom i biljnom carstvu i carstvu minerala. U kratkim crtama: • Minerali: na primer, kristali i grebeni su najmanje emocionalni i najmanje uzbudljivi. Kristale čini zbijena energija koja se sporo kreće. Posledica toga je da kristali imaju prilično dosadno i tmurno postojanje. • Biljke imaju zanimljiviji život od kristala. Biljke imaju više vibracije. Nauka potvrđuje da kupus može da oseti ograničenu „emociju” - dakle, vaš kupus bolje raste kad pričate s njim. • Životinje su emocionalnije od biljaka, pa imaju još višu vibraciju. Život svi­ nje je interesantniji. Svinja uči, svinje vole seks. Svinja traži više akcije nego šargarepa. Obrazac se sastoji u tome da kad imate višu vibraciju, možete da izazovete više događaja. Naravno, ljudi funkcionišu na višim vibracijama nego kristali, paštrnak ili svinja, pa se njihovi životi brže odvijaju. Ostanite sada sa mnom, jer sledi nešto što objašnjava sve to... Pitanje: Koja vrsta ljudi ostaje zaglavljena? Odgovor: Bezosećajni ljudi. Zašto? Vi ste biće vibracija u svemiru koji vibrira. Svojim mislima i vibracijama, vi se povezujete sa svime što vas okružuje. Osećanjima privlačite prilike. Emocija je pokretačka sila u osnovi vaših namera. Obratite pažnju na reč. „E-Mocija".2 Ljudi bez emocija su poput kola bez benzina oni nemaju pokret! Zato, ljudi koji se nikada ne uzbude ostaju zaglavljeni u rutini. Kad imate entuzijazam kamena, dobijate iskustvo koje se uklapa s tim kva­ litetom. Upoznali ste te ljude kojima apsolutno ni-do-čega-nije-stalo - mrtvace 2 Igra reći - E-Motion - na engleskom motion znači kretanje, pokret. (Prim. prev.)

157

koji hodaju. Njihova mantra je: „Sve je isuviše teško. Nikada se ne dešava ništa lepo.” I oni su u pravu. Za njih, ništa se posebno nikada ne dešava - ali su oni sami tome razlog. Dakle, koja vrsta ljudi ostvari najveći napredak za najkraće vreme? Ljudi koji: • znaju šta žele • veruju da to zaslužuju • koji su radosni i puni entuzijazma. Ko postupa ovako? Deca. Pogledajte kako je to savršeno! Kao dete, vi niste morali da učite ništa od sve­ ga ovoga. Dospeli ste na svet kao savršen paket, naoružani svim sredstvima da stvarate i privlačite. Kad ostanemo detinjasti, život se brzo kreće. • Dvogodišnjaci znaju šta žele. • Dvogodišnjaci veruju da su lepi i da zaslužuju najbolje. • Dvogodišnjaci su puni radosti i emocija. Sve je to logično. Kad vam je dosadno i kad ste obeshrabreni, i kad čak ne znate ni šta želite, tada stagnirate - zato što su misli bez emocija nemoćne - kao što smo to prikazali! Kako ponovo otkrijete svoj entuzijazam i EMOCIJU, vaš život se ubrzava. SREĆNI LJUDI NISU SREĆNI ZATO ŠTO SU USPEŠNI. ONI SU USPEŠNI ZATO ŠTO SU SREĆNI. Možete da se prisetite srećnih perioda u svom životu, kad je sve bilo na svom mestu. Možda poznajete srećne ljude koji žive divnim životom i rade ono što vole, i plove od jedne divne prilike do druge. Nije to sreća. Pre dvadeset godina, ja sam napisao knjigu Biti srećan! (Being Happy!). Tada sam mislio da je sreća vredan cilj. Međutim, danas razumem nešto što tada ni­ sam. SREĆA - DA SE OSEĆATE DOBRO - TO JE VAŠ NAJVAŽNIJI CILJ. Sami izgrađujete svoj život u skladu s tim kako se osećate. Kad se osećate do­ bro, čitavo vaše biće je u skladu sa svetom koji vas okružuje. Kad se suočavate sa izazovima, pronalazite rešenja. Nastavljate da se zatičete na pravim mestima u pravo vreme. Nije tu reč o vašem IQ. Ne radi se o tome da li ste grešnik ili svetac. Reč je o tome kako se osećate. Vaš zadatak je da se osećate što je bolje moguće, i to što je češće moguće. Sledeće navike pomažu:

158

1. Volite sebe: Vaš najvažniji odnos je odnos sa samim sobom. Kad se stalno kritikujete, sabo­ tirate život. Kad volite sebe, dopuštate sebi da budete srećniji, zdraviji i uspešniji. Budite nežni prema sebi. 2. Budite fleksibilni: Pokušaj da kontrolišete svet i sudite svakom potpuno vas iscrpljuje. Nemojte ulaziti u raspravu oko onoga što se već desilo. Borite se hrabro s nevoljama, uživajte u životnim iznenađenjima. 3. Usredsredite se na ono što želite: Zamislite sebe kakvi želite da budete, vidite svoj život onakvim kakvog ste ga oduvek želeli. 4. Budite opušteni s novcem: Novac je poput psa - kad ga jurite, on vam izmiče. Ako pretpostavite da vas ne voli, uješće vas. Kad ste ležerni s njim, on će vam sleteti u krilo. 5 Budite zahvalni: Bez obzira na to koliko malo imate, usredsredite se na ono što imate i utoliko ćete dobiti više. Tragajte za dobrim stvarima, uvek. Pitate. „Kad ću biti srećan?” Odgovor je: onda kad vam zahvalnost postane navika. Ljudi kažu: „Kad dobijem ono što želim, ja ću biti srećan!" ali, oni moraju da preokrenu tu izreku. Kad ste srećni, dobijate ono što želite.

159

w w w . a n d re w m a tth e w s. co m

160

O AUTORU Endru Metjuz je veoma poznat po svojim predavanjima o sreći, uspehu i napretku. Njegove knjige Biti svečan! i Slušaj svoje srce već su postale klasici. Preko milion ljudi širom Austra­ lije, Azije i Severne Amerike posećivalo je seminare Endrua Metjuza. Pored dinamičnog nastupa, Metjuz za vreme predavanja crta vesele stri­ pove kojima duhovito ilustruje ono o čemu govori. Knjige Endrua Metjuza objavljene su u šezdeset zemalja, prevedene na trideset pet jezika i prodate u pre­ ko pet miliona primeraka. Neke od njih koriste psiholozi i psihijatri, a u Americi postoje seminari pri uni­ verzitetima zasnovani na Endruovoj filozofiji. Posetite veb sajt Endrua Metjuza: www.andrewmatthews.com

Problem oporavka posle nesreće je u tome što se o d nje ne oporavim o uvek! U knjizi ćete saznati: • kako razmišljaju srećni ljudi i kako vi možete biti poput njih • kako da preživite veliki gubitak • kako da sačuvate prisebnost i zadržite ravnotežu posle otkaza • kako da budete srećni pre nego što upoznate gospodina Pravog • kako da budete srećni kad se za gospodina Pravog ispostavi da je gospodin Poučno iskustvo! Ona obuhvata inspirativne priče o ljudima koji su: • ostali bez novca • doživeli veliku nesreću • izgubili čitavu porodicu • upropašćeni alkoholom, drogom, bolešću...

Od istog autora: SLUŠA} SVOJE SRCE Kako da nađete smisao o svom životu i radu

ENDRU METJUZ

f

www. |

SREĆAN! PRIRUČNIK ZA VEĆK SAMOPOUZDANJE I SICURNOSrU SEBE

ENDRU METJUZ

ISBN 978-86-7804-271-3

' Mono i Manjana

monoimanjana.rs