Dzon R. Sindler Bosanski Rat i Teror-Bosna Al Kaida i Uspon Globalnog Dzihada

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada

Zajednica žrtve i zločinca Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategije na Vojnopomorskom koledžu koledžu (Njuport (Njuport,, Rod Ajl Ajlend) end) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindle Šindler, r, napisao napisao  je knjigu "Bosanski rat i teror" teror",, iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Kao ilustracija toga koliko su bosansku prošlost različito videli zapadni naučnici neka posluži i to da su neki od njih danak u krvi prikazivali prikazivali ne kao otimanje dece, već kao neku vrstu otomanskog otomanskog programa programa afirmativne afirmativne akcije, koji treba da pomogne da pomogne nemuslimanima, i da su raspravljali o njegovim ,,koristima" za Bosnu i za roditelje koji su navodno želeli da njihovi sinovi budu obuhvaćeni ovim programom. Ponekad je, sticajem okolnosti, danak u krvi bio od koristi  bosanskim hrišćanima, jer bi neki od odvedenih odved enih deČaka dospeli na visoke položaje u carstvu; ca rstvu; klasičan slučaj je Sokolu So kolu Mehmed-paša - rođen Sokolović - koji se uzdigao do položaja velikog vezira sredinom šesnaestog veka i na tom  položaju je bio neuobičajeno blagonaklon prema svom narodu, bosanskim pravoslavnim hrišćanima. Ipak je to bio izuzetak koji potvrđuje pravilo, i do danas bosanski nemuslimani vide danak u krvi kao noćnu moru i ne smatraju ga  prihvatljivijim niti privlačnijim nego što je bilo odvođenje Afrikanaca u roblje od strane Evropljana (i Arapa) tokom istih tih vekova.

Veći Turci od Turaka Krajem petnaestog veka otomanska vlast u Bosni bila je stabilna i čvrsto ukorenjena i organizovana na način koji će preovladivati sledeća tri stoleća. Otomanski Turci su organizovali svoje podanike, u Bosni i drugde, u skladu s  pojmom mileta (tur. millet, od persijske reči koja znači narod), prema kojem su grupe razdvajane na osnovu veroispovesti, što je imalo duboke i dugotrajne posledice po Bosnu. Vladajući milet  su bili muslimani, dok su ostali  podanici bili podeljeni na rimokatolički, istočnopravoslavni i jevrejski milet. milet. Verskim Verskim vlastima date su svetovne svetovne nadležnosti nadležnosti i one su bile predstavnici predstavnici i zaŠtitnici zaŠtitnici svojih naroda. Otomanske vlasti nisu strogo shvatale jedinstvo carstva i zadovoljavale su se time da konfesionalnim grupama dopuste da brinu same o sebi. Otomanska provincija (Šelayet) Bosna, formalno osnovana 1580, sa sedištem u Banjaluci, imala je neuobičajen stepen autonomije zahvaljujući malom broju anadolijskih Turaka naseljenih u njoj. Glavni grad provincije je 1639. premešten u Sarajevo, grad ranije poznat kao Vrhbosna - novo ime je nastalo od reči saraj  (dvor) - a muslimani koji su kontrolisali provincijsku administraciju i skoro svu zemlju, bili su lokalni preobraćenici koji su sebe s ponosom nazivali Turcima: mada nisu bili Turci u etničkom smislu, agresivno su ispovedali muslimansku veru. Bosanski islam koji se na svojoj severnoj granici sudarao s hrišćanskom Evropom oličenom u habzburškoj Hrvatskoj, zbog čega je živeo u strahu da će izgubiti svoj krhki status na isturenoj granici Otomanskog carstva suprotno izjavama njegovih današnjih zapadnjačkih apologeta - smatran je od samog početka izuzetno surovim. Pošto je druga i poslednja otomanska najezda na centralnu Evropu odbijena, i Turci poraženi pod Bečom 1683, a Habzburgovci počeli svoje sporo ponovno osvajanje porobljenih hrišćanskih zemalja, pogoršali su se odnosi između muslimana i hrišćana u Bosni. Glavni grad Bosne je premešten u Travnik 1699, čime je započeo proces ekonomskog i političkog propadanja. Početkom devetnaestog veka, posle više od stoleća političkog i vojnog nazadovanja, Otomansko carstvo se suočavalo s neizvesnom budućnošću, a Bosna je zapala u ekonomsku i političku krizu, dok su njeni odnosi sa Visokom  portom u carskoj prestonici bili sve gori. Stanje hrišćanskog seljaštva u Bosni bilo je žalosno, među najgorima na Balkanu - skoro 40 procenata seljačkog prihoda odlazilo je na prekomerne poreze. Pa ipak, pokušaji Osmanlija da reformišu svoje opadajuće carstvo u Bosni dočekivani su sa žestokim otporom - ne otporom hrišćana, već vladajućih muslimana.

Ljubomorno čuvajući svoj privilegovani društvenoekonomski status, bosanski muslimani su bili spremni da se silom odupru reformama. Tako je Bosna, nekada najčvršći bedem carstva, postala teška glavobolja za otomanske Turske.

Ubijanje hrišćanske pobune Antireformski konzervativizam je imao toliko snažno uporište među muslimanskom elitom - koju su Turci zvali ajani, a lokalno su bili poznati kao begovi - da su dizali pobune protiv otomanskih Turaka 1821,1828,1831. i 1837. Odbijali su da se odreknu svoje lokalne autonomije i olakšaju beznadežan položaj hrišćanskog seljaštva koje je postalo  buntovno. Pobuna iz 1831. bila je najozbiljnija, a predvodio ju predvodio ju  je kapetan Husein-beg Gradaščević, slavni Zmaj od Bosne, suprotstavljajući se reformama u otomanskoj vojsci, i carske trupe su je ugušile uz velike teškoće. Balkan je  previrao tokom dvadesetih godina devetnaestog veka, što je bio period buna koji će potrajati pola stoleća. Pobune  protiv muslimanske vlasti još nisu zahvatile Bosnu, gde je hrisćanska većina bila zastrašena i nenaoružana, ali u grčkim zemljama ona je postala ozbiljna pretnja Istanbulu i ustanci su okrutno gušeni. U najozloglašenijem slučaju, pobuna hrišćana na Hiosu ugušena je 1822. pokoljima i odvođenjem u roblje skoro svih 113.000 stanovnika ovog ostrva (osim 1.800). Istanbul nije bio u stanju da povrati svoju vlast nad Bosnom sve do 1850, kada su carske trupe pod Omer-pašom Latasom (Srbinom iz Hrvatske koji je prebegao u Bosnu kako bi se spasao optužbi za proneveru, prešao u islam i stupio u otomansku službu) skršile pobunjeničke muslimanske snage. Glavni grad je ponovo vraćen u Sarajevo i otomanske vlasti su pokušale da prinude lokalnu elitu na političke i ekonomske reforme kako bi odložile potpuni slom provincije. U tome u velikoj meri nisu uspele, i zapadne diplomate u Bosni izveštavale su da između muslimana i hrišćana zjapi ponor, daje uzajamna mržnja duboka, a daje mogućnost reforme pusta nada. To je i dalje bilo najgore mesto na Balkanu za hrišćane. ,,Mržnja hrišćana hrišćana (prema muslimanima) muslimanima) snažna Britanski konzul u Sarajevu sažeto je opisao situaciju 1860; ,,Mržnja  je. Tokom skoro tri stotine godina bili su izloženi tlačenju i surovostima. Za njih ne postoji drugi zakon osim kaprica kaprica njihovih njihovih gospodara." gospodara." Konzul je dodao da su otomanske reforme posle 1850. toliko neuspešne da zapravo ekonomski štete hrišćanima. Štaviše, čak i dobrodošle reforme - na primer, novostečena sloboda da se grade crkve - nailaze na efikasan otpor  lokalnih vlasti, a sudovi i dalje nepošteno sude nemuslimanima, tako da su prava hrišćana još uvek funkcionalno nepostojeća. Sredinom sedamdesetih godina devetnaestog veka, hrišćani u Bosni i Hercegovini konačno su bili spremni da se dignu na oružje protiv svojih muslimanskih gospodara, podstaknuti sve gorim uslovima i poljoprivrednom krizom. Ustanak iz 1875, koji je obuhvatao mnoge lokalne pobune širom zemlje, posebno u Hercegovini, bio je nasilno ugušen prenerazivši Evropljane, užasnute otomanskim postupcima i spaljivanjem stotina hrišćanskih sela, što je stotine hiljada ljudi nateralo u izbeglištvo.

Bosna, Austro-ugarska kolonija Zapadni posmatrači su zapazili ulogu koju su u gušenju ustanka imali lokalni muslimani, nadajući se da će iskor skoriisti stiti nas nasilje lje kako kako bi po poni nišštili ili refor eforme me uv uved eden enee pos posle 1850 1850.. i tako tako zadr zadrža žalli hri hrišćane ćane u užas užasni nim m društvenoekonomskim uslovima. Pokolji u Bosni 1875-1877. bili su kap koja je prelila čašu i naveli su evropske sile da konačno preduzmu diplomatsku akciju kako bi uvele stabilnost u regionu i sprečile dalje pljačkanje hrišćana. Rezultat je bio Berlinski kongres, održan juna 1878, prvi - ali ne i poslednji - pokušaj velikih sila da spolja uvedu mir i red na Balkanu. To je dovelo do kraja otomanske vlasti v lasti nad Bosnom, a Austro-Ugarskoj, večitom neprijatelju Porte, dozvoljeno je da okupira, mada ne i formalno anektira, izmučenu provinciju. Pa ipak je austrougarska invazija s kraja jula 1878. bila sve samo ne šetnja, nasuprot skorašnjim opisima ovog pohoda, i habzburška vojska je naišla na neočekivano snažan otpor u Bosni. Uplašeni da će izgubiti svoj privilegovani društveno-ekonomski status, muslimani (39 procenata stanovništva) ogorčeno su se borili protiv Austrijanaca, bez ikakve zvanične pomoći Otomanskog carstva, i Beču je na kraju bila  potrebna sila od preko četvrt miliona vojnika da bi pokorio Bosnu, uz pet hiljada žrtava- Skoro sto hiljada muslimana se svrs svrsta talo lo pod zele zeleni ni barj barjak ak isla islama ma da bi se od odupr uprlo lo never neverni nici cima ma.. Mada Mada su bosa bosans nski ki kato katoli lici ci (18 (18 proc procena enata ta stanovn stanovništ ištva) va) pozd pozdrav ravil ilii Hab Habzbur zburgovc govcee kao oslobo oslobodio dioce, ce, ne bas zanema zanemarlj rljiv iv broj broj pravos pravoslav lavaca aca (43 procent procentaa stanovništva) pridružio se otporu u strahu da će Austrijanci silom ,,šizmatične" pravoslavce preobratiti u katolike, što je

 bila opravdana bojazan, jer su raniji habzburški upadi u Bosnu bili praćeni odredima jezuita koji su imali upravo tu nameru. Do jeseni 1878. godine, habzburška vlast je bila učvršćena, a velika pobuna u istočnoj Hercegovini protiv Austrijanaca s početka 1882 - poslednji trzaj otpora, izazvan uvođenjem regrutacije u Bosni - nije mogla da ugrozi vlast Beča u Bosni. Razvejavši strahove muslimana i nade hrišćana, habzburška vlast je donela malo od očekivanih društvenih i  političkih promena. p romena. Bečka uprava u Bosni bila b ila je u suštini kolonijalna Austro-Ugarska nije formalno anektirala svoju novu provinciju sve do 1908 - a stabilnost je bila prevashodni interes na balkanskim granicama. Politika je stoga imala za cilj umereni ekonomski i politički razvoj koji neće n eće izazvati nerede. Mada je zahvaljujući austrijskoj vlasti došlo do skromnog razvoja industrije i savremenog transporta, nije bilo dalekosežne zemljišne reforme, a otomanski zakoni o vlasništvu nad zemljom ostali su na snazi; situacija 1910. godine,  jedva da se razlikovala od one pre austrougarske invazije: 91,49 procenata vlasnika zemlje bili su muslimani, dok su od seljaka (zvanih kmetovi) 73,92 procenta bili pravoslavci, a 21,49 katolici.

Kad su Srbi i Hrvati prestali da budu Bosanci Ekonomsko Ekonomsko opterećenje opterećenje seljaka i dalje je bilo veliko, veliko, a nevolje nevolje su se neizbežno shvatale shvatale s obzirom na etničku etničku i versku pripadnost. HriŠćanima, a posebno pravoslavcima, koji su Habzburgovce posmatrali s jedva malo manjom odbojnošću odbojnošću nego Turke, ništa lakše nije padao ni način na koji Su austrougars austrougarske ke vlasti vlasti brižljivo brižljivo čuvale muslimanske muslimanske sporedne prihode. U strahu da ne izazovu pobunu - naučili su lekciju 1882. kada je pobunu delimično podstakao i sarajevski muftija (visi muslimanski sveštenik) izdavši islamski pravni dekret (fatvu) protiv služenja muslimana u habzbur hab zburško škojj vojsci vojsci - koloni kolonijal jalne ne vlast vlastii nisu nisu izmeni izmenile le položa položajj islama islama u bos bosans anskom kom društv društvenom enom,, ekon ekonoms omskom kom i  političkom životu. U pravnom smislu, Habzburgovci su zapravo osnažili islam uvođenjem reis-ul-ule-me kao najvišeg sveštenika u Bosni 1882. i izborom sarajevskog muftije kao prvog na ovaj moćni položaj. Austrougarske vlasti su se prilagođavale kad god je to bilo moguće željama i običajima ob ičajima bosanske elite koja je skoro u potpunosti bila muslimanska.  Nije bilo nikakvog pokušaja da se muslimani preobrate u hrišćanstvo; naprotiv, habzburške birokrate su izgradile veliki broj verskih škola i zgrada za muslimane, pa su čak i zidale vladine zgrade u mavarskom stilu. Među novim ustanovama bio je i šerijatski institut, otvoren 1887, koji je ubrzo postao najznačajnija škola za obrazovanje muslimana. Versko obrazovanje u školama bilo je obavezno za muslimane, sa mektebima za decu i medresama, odnosno teološkim srednjim školama, za one naklonjene svešteničkom pozivu. Muslimanski regruti su se u austrougarskoj armiji hranili u skladu s verskim propisima i klanjali su pet puta dnevno. Osim slobode da grade crkve, može se oprostiti bosanskim hrišćanima što su se pitali šta se promenilo otkako su Habzburgovci preuzeli njihovu zemlju. Kao i tolikim drugim zapadnim kolonijalnim silama, i Austrijancima su došla glave poboljšanja koja su doneli, pre svega u oblasti obrazovanja. Gradeći savremeni školski sistem tamo gde nikakav nije ni postojao, i posebno učinivši sekundarno obrazovanje dostupnim mladima iz svih slojeva, stvorili su novu klasu pismenih, čiji su mnogi pripadnici kolonizatore posmatrali kritički i s nepoverenjem. Širenje obrazovanja išlo je ruku pod ruku sa rađanjem nacionalizma u Bosni. Usredsređeni napori dugogodišnjeg  Benjamin von Kallay, 1882-1903) da izgradi bosanski identitet koji će habzburškog namesnika Benjamina fon Kalaja ( Benjamin  biti privlačan svim etničkim i verskim grupama - on je to nazivao ,,bošnjaštvom" - nisu uzimali u obzir duboku ogorčenost koju su za sobom ostavili vekovi otomanske vlasti, i nisu uspeli da prevaziđu moć nacionalizma koji se rađao. Posle tri decenije habzburške vlasti, postojao je kadar nacionalista željan da vidi Habzburgovce kako odlaze, i bosanski pravoslavci (1910. ih je bilo 43,49 procenata) i katolici (22,87 procenata), više se nisu smatrali Bosancima određene vere, nego Srbima i Hrvatima.

Zločini koji se ne zaboravljaju Za bosanske muslimane (1910. bilo ih je 32,25 procenata), poistovećivanje pravoslavaca sa Srbima i katolika sa Hrvatima bilo je zloslutan predznak. Mali broj muslimana - verovatno ne vise od 10 procenata - napustio je Bosnu kako ne bi živeo pod vlašću Habzburgovaca, i mada je privilegovani status njihove zajednice u velikoj meri ostao nepromenjen posle odlaska otomanskih Turaka 1878, ipak su se mnogi osećali nesigurno. Oni su dugo definisali svoj

identi identitet tet preko preko Otoman Otomansko skogg carstv carstvaa kao dela dela svetsk svetskee muslim muslimans anske ke zajedni zajednice ce ili ili ume (arap. (arap. umma); nisu imali nacionalnost u modernom smislu. Njihov univerzalistički islamski pogled na svet uzdrman je slomom otomanskih Turaka ostavljajući za sobom prazninu. Za veliki deo nove obrazovane klase ideologija panislamizma bila je privlačna i u njoj su videli alternativu zapadnjačkim ideologijama. To je Bosnu smeštalo u širi kontekst globalnog islama i muslimanima pružalo osećaj pripadnosti umi, čak i ako više nisu bili pravno ili administrativno njen deo. U godinama pre 1914. godine, panislamizam je duboko prodro među obrazovane muslimane, udružen sa lojalnošću Habzburgovcima koji su štitili interese muslimana u Bosni. Ima ironije u oduševljenju muslimana austrijskom vlašću ako imamo u vidu koliko su se ogorčeno u početku opirali vlasti Habzburgovaca, a vrhunac je dostignut 1914. kada je mladi bosanski Srbin, 28. juna u Sarajevu, ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Ubistvo naslednika naslednika austrougarskog austrougarskog prestola izazvalo je nerede i progone Srba u gradovima gradovima širom Bosne i Hercegovine, a muslimani i Hrvati su oduševljeno odgovorili pozivu na mobilizaciju kada je avgusta te godine kriza gurnula Evropu u Prvi svetski rat. Bosanske jedinice, nesrazmerno popunjene muslimanima, pokazale su se najpouzdanijim elementom u austrougarskoj vojsci, a legendarna Druga bosanska regimenta dobila je više ordena za hrabrost nego ijedna evropska regimenta cara Franje Josifa. Mereno po glavi stanovnika, bosanski muslimani su izgubili više ljudi u ratu od ijedne druge etničke grupe u Austrougarskom carstvu! Žrtve muslimana za ratne ciljeve poslednje evropske katoličke sile bile su dirljive, jer su Habzburgovci izgubili rat i svoje drevno carstvo. Bilo je to političko nazadovanje od koga bosanski muslimani tek treba da se oporave. Postojala je i mračnija strana, preteča međuetničkog nasilja i mržnje u Bosni, koji će trajati tokom celog dvadesetog veka. Austrougarske vlasti su zatvarale bosanske Srbe osumnjičene za špijunažu i izdaju sa uznemirujućim žarom. Oko 5.500 istaknutih ličnosti zatvoreno je u prvim mesecima rata, od kojih je najmanje 700 - a možda čak i 2.200 - pomrlo po zatvorima usled zlostavljanja. Muslimani su igrali nesrazmernu ulogu u ovom poduhvatu koji se u velikoj meri oslanjao na paravojne šuckore (Schutzkorps) sa zadatkom da love buntovne Srbe, i u čijim su redovima pretežno  bili muslimani: jedinice  šuckora bile su posebno aktivne u srpskim oblastima istočne Bosne, a u svojim čistkama su imale običaj da pokupe sve neprijatelje - stvarne ili imaginarne - koje bi našli. Ne iznenađuje stoga to što je slom Habzburškog carstva oktobra 1918. u Bosni izazvao haos. Dok je austrijska vlast iščezavala, a Bosnu okupirale pobedničke trupe susedne Srbije, dolazilo je do provala nasilja širom zemlje. Bilo i slučajeva osvete Srba nad muslimanima zbog zverstava tokom rata. Pouzdane brojeve je teško ustanoviti, ali od 1914. do 1920. godine bilo nekoliko hiljada poginulih u Bosni, većinom Srba i muslimana u istočnim oblastima zemlje, koje su pobili paravojni odredi i bande, što je prošlo skoro neprimetno u velikom neredu rata i poraza. To je ostavilo ogorčenost na obe strane, koja neće biti brzo zaboravljena.

Kome je trebala Jugoslavija? Krajem 1918. godine, deo habzburškog carstva nastanjen Južnim Slovenima pridružen je pobedničkoj Srbiji kao deo novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (zvanično će dobiti naziv Jugoslavija tek 1929. godine!). To je od početka bio nesrećan brak. Za srpske nacionaliste u Bosni i širom  jugoslovenskih zemalja, rađanje nove države bio je trenutak trijumfa. Mada su gubici Srbije u ratu bili užasni - nijedna država, srazmerno broju stanovnika, nije pretrpela tolike gubitke u Prvom svetskom ratu - ishod sukoba je ostvario maksimalističke želje Kraljevine Srbije. Ona je tretirala Jugoslaviju kao proširenu Srbiju, progutavši Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju i južnu Ugarsku (Vojvodinu za Srbe) skoro u celosti. Vlast Beograda Beograda se ipak pokazala manje surovom i osvetničkom osvetničkom nego što su to muslimani muslimani očekivali. očekivali. Mada je sprovedena već odavno potrebna agrarna reforma, koja je išla u korist hrišćanskih seljaka a na štetu muslimanskih zemljoposednika, sam islam nikada nije bio napadan: muslimanske verske škole, udruženja i bogomolje nisu bili ugrožavani. Mada su bosanski muslimani nesumnjivo osećali gubitak moći, teško da su bili žrtve, i manje su bili razočarani Jugoslavijom nego njihovi susedi u Hrvatskoj. Pokazalo se da je Beograd, poput Beča pre njega, bio zainteresovan pre svega za stabilnost i nije imao nikakve želje da izaziva meteže raspirujući muslimanske strasti. Osnovni problem koji je mučio Jugoslaviju između dva rata bila je preterano centralizovana i korumpirana  birokratija; zemljom su upravljali up ravljali Srbi iz Srbije u vlastitu korist a na štetu svih drugih. Tokom prve decenije, d ecenije, od svog nast nastan anka, ka, no nova va drža država va Južni Južnihh Slove Slovena na bila bila je pred predme mett neza nezadov dovol oljs jstv tvaa svih svih naro naroda da koji koji su rani ranije je bili bili pod pod Habzburgovcima - Hrvata, muslimana, Srba iz Hrvatske i Bosne i Slovenaca, tim redom. Međutim, među bosanskim muslimanima bilo je malo spremnosti za konfrontaciju. Nemajući više kontrolu nad Bosnom, prihvatili su strategiju

 prilagođavanja, koju će upražnjavati i tokom budućih decenija, kao najbolji način da se ostvare interesi muslimana i štite njihova prava. GLOSA

Ima ironije u oduševljenju muslimana austrijskom vlašću ako imamo u vidu koliko su se ogorčeno u početku opirali vlasti Habzburgovaca, a vrhunac je dostignut 1914. kada je mladi bosanski Srbin, 28. juna u Sarajevu, ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Praktikovanje islama sa nožem u zubima Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugoslavije. Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar analitičar i kontraobaveštajac kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Krajem 1918. deo Habzburškog carstva nastanjen Južnim Slovenima pridružen je pobedničkoj Srbiji kao deo novoosnovane novoosn ovane Kraljevine Kraljevine Srba, Hrvata Hrvata i Slovenaca (zvanično će dobiti dobiti naziv Jugoslavija Jugoslavija tek 1929). To je od početka početka  bio nesrećan brak. Za srpske nacionaliste u Bosni i širom jugoslovenskih zemalja rađanje nove države bio je trenutak  trijumfa. Mada su gubici Srbije u ratu bili užasni - nijedna država, srazmerno broju stanovnika, nije pretrpela tolike gubitke u Prvom svetskom ratu - ishod sukoba je ostvario maksimalističke želje Kraljevine Srbije. Ona je tretirala Jugoslaviju kao proširenu Srbiju, progutavši Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju i južnu Ugarsku (Vojvodinu za Srbe) skoro u celosti. Vlast Beograda se ipak pokazala manje surovom i osvetničkom nego što su to muslimani očekivali. Mada je sprovedena već odavno potrebna agrarna reforma, koja je išla u korist hrišćanskih seljaka a na štetu muslimanskih zemljoposednika, sam islam nikada nije bio napadan: muslimanske verske škole, udruženja i bogomolje nisu bili ugrožavani. Mada su bosanski muslimani nesumnjivo osećali gubitak moći, teško da su bili žrtve, i manje su bili razočarani Jugoslavijom nego njihovi susedi u Hrvatskoj. Pokazalo se da je Beograd, poput Beča pre njega, bio zainteresovan pre svega za stabilnost i nije imao nikakve želje da izaziva meteže raspirujući muslimanske strasti.

Sve bolesti prve Jugoslavije Osnovni problem koji je mučio Jugoslaviju između dva rata bila je preterano centralizovana i korumpirana  birokratija; zemljom su upravljali up ravljali Srbi iz Srbije u vlastitu korist ko rist a na štetu svih drugih. Tokom prve decenije od svog nast nastan anka ka no nova va drža država va Južn Južnih ih Slov Sloven enaa bila bila je pred predme mett neza nezado dovo volj ljst stva va svih svih naro naroda da koji koji su rani ranije je bili bili pod pod Habzburgovcima - Hrvata, muslimana, Srba iz Hrvatske i Bosne i Slovenaca, tim redom. Međutim, među bosanskim muslimanima bilo je malo spremnosti za konfrontaciju. Nemajući više kontrolu nad Bosnom, prihvatili su strategiju  prilagođavanja, koju će upražnjavati i tokom budućih decenija, kao najbolji naćin da se ostvare interesi muslimana i štite njihova prava. Iz neposrednih demografskih razloga, u doba nacionalizma za sve strane je postalo imperativ odrediti ko su  bosanski muslimani. Pošto nije bilo većinske grupe - otprilike trećina stanovništva su bili muslimani, petina Hrvati i nešto više od 40 procenata Srbi - postojalo postojalo je rivalstvo rivalstvo između Srba i Hrvata Hrvata oko pridobijanja pridobijanja muslimana: muslimana: ko to bude učinio, imaće većinu u Bosni. Kako nije bilo kategorije muslimana u jugoslovenskom popisu koji je stanovnike razvrstavao po narodnosti a ne po veroispovesti, oni su bili podsticani da se izjasne ili kao "Srbi muslimanske vere" ili kao ,,Hrvati muslimanske vere". Između dva svetska rata, više njih se opredeljivalo za prvo, pokazujući tendenciju muslimana da se okreću na onu stranu gde duvaju balkanski politički vetrovi.

 Njihova politička stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija, uopšte uzev, svrstavala se uz vladajući srpski  politički establišment. Ipak, to ni na koji način nije rešilo pitanje identiteta muslimana u Bosni koju oni više nisu kontrolisali i koja je politički bila odsečena od islamskog sveta. Sa slomom Otomanskog carstva 1918. i odbacivanjem kalifata ubrzo posle toga, muslimani u Bosni više nisu mogli da sanjaju o ponovnom ujedinjenju u jedinjenju sa Istambulom. Posle Posle Prvog Prvog svetsk svetskog og rata rata struja struja modern moderniza izacij cijee utical uticalaa je na muslim muslimans ansko ko vođs vođstvo tvo,, a 1927 1927.. reis-u reis-ul-u l-ulem lemaa Džemaludin Čaušević je izazvao skandal medu svojim konzervativnim vernicima dokazujući da muškarci ne treba da nose fes a žene feredžu, tvrdeći da su to običaji a ne verske dužnosti! Ovakva gledišta većina bosanskih muslimana je smatrala opasno modernističkim.

Poreklo i nastanak Muslimanske braće Još jedna struja je delovala u isto vreme. Panislamska orijentacija nije nestala 1918. i tiho je jačala u međuratnom  periodu inspirišući se političkim i religijskim trendovima u širem muslimanskom svetu. Bosanski studenti su često odlazili u inostranstvo na više teološke studije i vraćali se sa novim idejama. Posebno su bili uticajni oni koji su studirali u Kairu na Al Azharu, vodećem islamskom univerzitetu. U Egiptu su bili svedoci rađanja pokreta posvećenog islamizmu, to jest širokom pokušaju primene islamskih principa, posebno šerijatskog prava, na savremenu državnu  Hassan al-Banna), dvadesetdvogodišnji egipatski student upravu. Ovaj pokret se ispoljio 1928. kada je Hasan al Bana ( Hassan koji je mrzeo dekadentnu, dekadentnu, pseudozapadnj pseudozapadnjačku ačku kulturu kulturu jer je zagađivala zagađivala njegovu zemlju, zemlju, osnovao Muslimansku Muslimansku braću  Al-Ikhwan al-Muslimin). Sin lokalnog islamskog vode koji je diplomirao na Al Azharu, Al Bana je proveo pet godina u ( Al-Ikhwan Kairu kao student i vratio se kući s radikalnom vizijom kako da se odupre kolonijalnim uticajima Zapada i dekadentne, nemoralne i ateističke kulture. Njegov odgovor je bio - Muslimanska braća, tajno udruženje posvećeno uspostavljanju  panislamske vlade, obnovi kalifata zasnovanog na Kuranu i šerijatskom pravu. On je zastupao vlast islama nad  pojedincem, porodicom, društvom i državom. Al Banina vizija je bila sveobuhvatna, odbacivala je zapadne pojmove države i nacije; Muslimanska braća su objavila da je ,,islam jedina domovina muslimana". Za nekoliko godina prodrli su u uticajne delove egipatskog života, uključujući vojsku, državnu administraciju i obrazovanje. Već 1940. osnivala su paravojne jedinice i preduzimala terorističke akcije protiv vladinih zvaničnika koji im se nisu sviđali. Muslimanska braća su 1946. tvrdila da imaju pet stotina hiljada aktivnih članova i još pet stotina hiljada simpatizer simpatizeraa u pet hiljada ogranaka širom Egipta. Egipta. Njihove Njihove ponekad nasilne taktike izazivale izazivale su otvorene ili prikrivene prikrivene  protivnapade vlasti, što je dovelo do smrti Hasana al Bane koji je pao 1949. od ruke egipatske unutrašnje bezbednosti. Ali ubistvo njegovog tvorca nije zaustavilo širenje i uticaj Muslimanske braće, čija istorija pobuna i nasilja tvori temelj savremenog islamskog radikalizma širom sveta. Uticaj Al Bane i njegovih sledbenika osetio se u Bosni već desetak  godina po osnivanju Muslimanske braće. Krajem tridesetih godina prošlog veka, u Bosni je postojala grupa radikalnih muslimana, sa središtem u Sarajevu, koji su u Muslimanskoj braći videli uzor koji treba slediti. Ključne ličnosti ove majušne tajne organizacije bile su veoma mladi ljudi, ali su svoje neiskustvo nadoknađivali nadoknađ ivali fanatizmom i energijom...

Ubijanje kraljevine Dok su se ratni oblaci nadvijali nad Evropom, oni su se tajno sastajali da bi kovali zavere za propast neverničke države i stvaranje islamskog društva i države u Bosni, koji će se svrstati uz muslimane širom sveta. To je bila fantastična vizija u suštini preuzeta od Muslimanske braće. Grupa je formalno osnovana pod imenom Mladi muslimani, krajem marta 1941, u predvečerje nacističke invazije na Jugoslaviju.  Njihov osnivački skup je održan u Sarajevu, u prostorijama muslimanskog društva ,,Trezvenost", a njihov  politički program je sažeto određen kao ,,praktično ostvarenje islama". Poput Muslimanske braće, prihvatili su izjavu otomanskog velikog vezira Said-paše Halima iz 1917. godine o tome da je ,,otadžbina muslimana svuda gde vlada šerijat". Oni su zvaničan islamski kler smatrali u najboljem slučaju dosadnim, a u najgorem korumpiranim, i zalagali su se za neposrednu akciju radi ostvarivanja svojih ciljeva. Od samog početka mladomuslimani su bili blisko povezani sa  Hidajetom (Uput), (Uput), lokalnom lokalnom islamist islamističkom ičkom  publikacijom s reputacijom intelektualnog diskursa i uticaja na radikalno raspoložene muslimane. muslimane.

Od tog skromnog početka nastali su temelji islamske vlade koja će preuzeti vlast u Bosni pola veka kasnije. U međuvremenu, mladomuslimani su pustili da se događaji odvijaju sami od sebe, što je i bio slučaj. Šestog aprila 1941. sile Osovine su napale Jugoslaviju, a razjedinjena država je brzo pala pod udarcima Nemačke, Italije i Mađarske. Ovaj kratak neslavan rat biće zapamćen kao Aprilski rat, oštar kontrast u odnosu na junački otpor Srbije u Prvom svetskom ratu. Za neprijatelje Kraljevine Jugoslavije ovo je bila prava prilika. Sile Osovine su izbrisale ovu državu s lica zemlje, podelile plen, a Bosnu je progutala (pogrešno nazvana) Nezavisna država Hrvatska (NDH). Ova proširena Hrvatska bila je marionetska država sila Osovine, nezgrapno podeljena između nemačke i italijanske kontrole, i ubrzo je postala poznata po fanatizmu i varvarstvu bez premca u fašističkoj Evropi.  Njome je vladala partija Ustaša, ultranacionalistička klika s malom podrškom u Hrvatskoj, koja je najveći deo međuratnog perioda provela u izbeglištvu u Musolinijevoj Italiji kujući planove o otcepljenju i terorizmu. Nemci su ustaše doveli na vlast računajući s tim da su popustljivi i slično opredeljeni, što su i bili; ipak, teško da su partija i njen vođa Ante Pavelić bili izbor većine Hrvata, ma koliko oni bili zadovoljni što su oslobođeni Jugoslavije pod prevlašću Srba, a ustaše u praksi nisu čvrsto kontrolisale veći deo teritorije Nezavisne države Hrvatske van Zagreba. Za bosanske muslimane, raspad Kraljevine Jugoslavije predstavljao je izvor nade, makar i stoga što su ustaše bar  u teoriji imale simpatije za islam. Oni su se držali jedne od čudnijih tačaka hrvatske ultranacionalističke ideologije i u  bosanskim muslimanima su videli ne samo Hrvate koji su prešli u islam, već "najčistije Hrvate". Stoga su se udvarali muslimanskoj eliti i nudili ustupke radi političkog i društvenog snaženja islama, uključujući i postavljanje vodećeg muslimanskog političara Džafera Kulenovića, novembra 1941, za potpredsednika NDH. Ipak je ovakvo udvaranje u velikoj meri bilo puka dekoracija; ustaše nisu imale nameru da moć dele bilo s kim, uprkos tome što su muslimani  podržavali veliki deo Pavelićeve politike. I to je verovatno bilo prihvatljivo pošto po što je podozrenje prema hrišćanima, čak  i prema onima koji su imali simpatije prema islamu...

Mržnja kakvu Nemci nisu poznavali Fehim Spaho, Reis-ul-ulema u vreme kada su ustaše došle na vlast, bio je prohrvat, pa ipak je iznosio argumente  protiv približavanja hrišćanima i svojoj pastvi je zabranjivao da ulazi u njihove bogomolje. Uz to ograničenje muslimani su u punoj meri učestvovali u vojnim i policijskim snagama ustaškog režima, što ih  je činilo saučesnicima u genocidu koji je vršila vlast NDH. Ustaška vizija "Velike Hrvatske", zasnovana na mutnim rasističkim teorijama nacista, pozivala je na eliminaciju Jevreja, Cigana i Srba iz Hrvatske i Bosne - otprilike 40  procenata stanovništva nove države. Zagreb je planirao da trećinu Srba protera u Srbiju, da drugu trećinu prevede u katoličanstvo i da ostatak  pobije. Nemci su smatrali da je ustaško nasilje, usmereno na mlade, stare i nenaoružane, kontraproduktivno i odvratno - ono je počivalo manje na mehaničkom genocidu Himlerovih SS-trupa a više na staromodnom varvarstvu - a preterano nasilje NDH nad srpskim civilima izazvalo je proteste čak i viših nemačkih vojnih i policijskih zvaničnika. Ti zločini su izazvali izazvali otpor Srba širom NDH. Za to su uglavnom oni osnovali osnovali partizanski partizanski pokret pokret u Hrvatskoj i Bosni, koji je počivao na ilegalnoj Komunističkoj partiji - sredinom rata 70 procenata partizana u Bosni bili su Srbi, a ostali Hrvati i vrlo vrlo malo muslimani - dok je nacionalistički četnički pokret bio srpski fenomen. Saveznici su četnike, koje je predvodio pukovnik Jugoslovenske vojske Dragoljub Mihailović , priznavali za zvaničan pokret otpora, a njihov cilj je bio obnova Kraljevine Jugoslavije i zašti ta srpskog stanovništva od ustaških i nacističkih napada. Četnici su bili decentralizova organizacija koja se borila protiv Nemaca, Italijana, ustaša i partizana - a ponekad  je i sarađivala sa svi manjima, što je zavisilo od političkih okolnosti. U osnovi, oni su čekali da saveznici oslobode Jugoslaviju, čemu su se nadali, što bi okončalo ustaški teror. Na lokalnom nivou, četničke jedinice su se upuštale u kontra- teror, posebno protiv muslimana u Bosni, izravnavajući račune i sveteći se za muslimanske zločine nad Srbima. Do najtežeg incidenta došlo je početkom februara 1943, u četvorodnevnoj četničkoj orgiji ubijanja u oblasti Foče u istočnoj Bosni, u kojoj je pobijeno devet hiljada muslimana, većinom civila. Kao i u slučaju takvih zločina u Prvom svetskom ratu, sve strane su se ponašale užasno, a žrtve su uglavnom bili neborci.  Ni muslimani ni Srbi u Bosni nisu kolektivno bili nevini s obzirom na ratne zločine - ali je potrebno reći da su Hrvati, a posebno Hrvati iz zapadne Hercegovine, koji su igrali nesrazmerno veliku ulogu u terorističkom aparatu  NDH, bili mnogo više odgovorni od bilo koga drugog - pa ipak, kao k ao i u Prvom svetskom ratu, krug terora i kontraterora nisu za počeli Srbi. Sredinom rata muslimansko nezadovoljstvo ustašama postalo je ozbiljno. Nezadovoljna svojim

učešćem u vlasti i zabrinuta da ustaške snage, pošto su pokrenule užasan građanski rat u Bosni, nisu u stanju da zaštite muslimane od četničkih protivnapada, muslimanska elita se okrenula Nemcima očekujući pomoć i zaštitu. Uzajamno divljenje islama i nacizma bilo je ogromno. Hajnrih Himler, vođa SS-a, bio je donekle islamofil, videvši u toj ratobornoj religiji ratničke vrline kojima se divio, nasuprot mekom hrišćanstvu. Za mnoge muslimane, nacistička ideologija nije bila bez privlačnosti, a Hitlerovi neprijatelji - Jevreji, komunisti, zapadne kolonijalne sile - bili su i njihovi. Veliki muftija Jerusalima Hadži Amin al  Haj Amin al-Huseini ), daroviti propagandista, bio je u izbeglištvu i nalazio se na platnom spisku Berlina, i na Huseini ( Haj sav glas podržavao nemačke ciljeve. On se zainteresovao za Bosnu videvši u njoj mogućnosti ozbiljnog muslimansko„Srcaa svih svih musl muslim iman anaa mora moraju ju danas danas da saose saosećaj ćaju u sa našom našom naci nacist stič ičko kogg savez savezaa tvrd tvrdeć ećii u mart martuu 19 1943: 43: „Src muslimanskom braćom u Bosni, koji proživljavaju tragičnu sudbinu...".

Bosanski imami, nemački kapelani Ono što je muslimanska elita želela, bila je autonomija u okviru Trećeg rajha, koja bi odvojila pretežno muslimanske oblasti centralne Bosne od Nezavisne države Hrvatske i pridružila ih Nemačkoj. To bi zaštitilo prava i  privilegije muslimana u jednoj islamskoj državi. Način da se to postigne bilo je stvaranje jedinica bosanskih muslimana u okviru jurišnih odreda, Himlerove lične armije. Himler je po državao ovu ideju, uveren da će jedna divizija bosanskih muslimana biti ravna strašnim bošnjačkim regimentama Austro- ugarske vojske, dok je poglede Sarajeva sa žeto izneo Muhamed Pandža, re is-ul-ulema: „Nemci su naši prijatelji."  Početkom aprila 1943. Hadži Amin al Huseini je otputovao u Bosnu da bi pridobio podršku za esesovsku inicijativu, iskoristivši sve prilike da se fotografiše i hvaleći lokalne muslima ne kao „krem islama" u propovedi održanoj u najvećoj sarajevskoj džamiji. Bosanski muslimani su lepo primili njegovu posetu, a radikalniji elementi su ga do čekali s ushićenjem. Odziv na poziv za stupanje u diviziju bio je masovan, i nije bilo teško naći dvadeset hiljada  prikladnih dobrovoljaca. Formacija bosanskih muslimana bila je formalno povezana sa 13. dobrovoljačkom brdskom divizijom jurišnih odreda (Handžar divizija), a panislamizam je bio njena zvanična ideologija. Nekoliko istaknutih  bosanskih imama služili su kao divizijski kapelani uključujući i Huseina Huseina Džozu, vodećeg člana kruga oko Hidajeta. Diviziju Diviziju su snažno podržavali podržavali bosanski bosanski islamisti, islamisti, uključujući uključujući i Mlade muslimane, muslimane, koji su podsticali podsticali svoje svoje članove članove da stupe u odrede.

GLOSA Četnici su bili decentralizova organizacija koja se borila protiv Nemaca, Italijana, ustaša i partizana Prilika za progon Srba Austrougarske vlasti su zatvarale bosanske Srbe osumnjičene za špijunažu i izdaju s uznemirujućim žarom. Oko 5.500 istaknutih ličnosti zatvoreno je u prvim mesecima rata, od kojih je najmanje 700 - a možda čak i 2.200 - pomrlo  po zatvorima usled zlostavljanja.

Islamska deklaracija- Alija i njegova avlija Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugoslavije. Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar analitičar i kontraobaveštajac kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Tajne veze između bosanskih islamista i njihove sa braće u inostranstvu znatno su ojačale tokom sedamdesetih godina, a Muslimanska braća su i dalje bila najomiljenija. Mladi mu slima nisu razvili odnose sa vodećim islamistima u  Fatih Egiptu i drugim arapskim zemljama. Jed na od najvažnijih bila je veza sa Sudanom preko Fatiha al Hasaneina ( Fatih al-Ha sanayn), koji je stigao u Sarajevo 1964. godine kao student i ostao u Jugoslaviji sledećih dvadesetak go di na studirajući medicinu u Bosni i Beogradu povezan sa vodećim elementima islamističkog podzemlja u Kartumu, Al Hasanein je razvio trajno prijateljstvo sa Izetbegovićem, ko je će postati politički značajno.

Muslimanska braća su slala svoje članove u Jugoslaviju da bi održavali veze sa lokalnim sa veznicima; Egipćani,  predstavljajući se kao studenti, stekli su utočište u zemlji i provodili vreme šireći propagandu i pomažući mladomuslimanima. Muslim Muslimans anska ka braća braća su se osećal osećalaa toliko toliko bezbedn bezbednoo u Jug Jugosl oslavi aviji ji - bili bili su pod prismo prismotr trom, om, ali ih Državna Državna  Hasan Nasser ),  bezbednost nije ugrožavala - da je Hasan Naser ( Hasan ), jedan od or ganizatora atentata na egipatskog  predsednika Anvara el Asada, 1981. godine, našao sklonište u Jugoslaviji dovevši sa sobom i druge njihove  pripadnike koji su se predstavlja li kao studenti. Ali, već 1982. godine, jugoslovenska tajna policija nije više mogla da okreće glavu na drugu stranu. Izveštaji o otvorenoj iranofiliji u Sarajevu - portreti ajatolaha Homeinija u izlozima radnji zadavali su brigu - zajedno sa aktivnostima Muslimanske braće u Jugoslaviji privlačili su sve veću pažnju. Kada je Damask Damask bez milosti skršio sirijsko sirijsko podzemlje, podzemlje, Musliman Musliman ske braće, članovi su prebegli prebegli u Jugoslavij Jugoslavijuu i nekoliko puta se spremali da izvedu atentate na sirijske diplomate u Beogradu; za odmazdu, sirijska tajna policija je u  Mahmud Wadeh), jednog od vođa Muslimanske braće. Beogradu 1981. godine ubila Mahmuda Vadeha ( Mahmud

Hamdija je znao sa kim posla ima Poslednja kap su bili dokazi o vezi mladomuslimana sa iranskim revolucionarnim režimom. U leto 1982. godine Alija Izetbegović i njegov dugogodišnji saradnik  Omer Behmen, koji je odslužio jedanaest godina u komunističkim zatvorima zbog svog islamistič kog delovanja, počeli su da uspostavljaju veze sa Teheranom preko iranske ambasade u Be ču, koristeći kao posrednika još jednog mladomuslimana Teufika Velagića; Velagićev zadatak je bio da dostavi Irancima primerak Izetbegovićeve Islamske deklaracije, neobjavljenog manifesta njihovog pokreta, koji je tajno kružio kao samizdat. Očigledno je da se Irancima svidelo ono što su pročitali pošto su pristali da vođstvo Mladih muslimana  poseti Iran; uredili su i sa sta nak sa bosanskim islamistima u Abu Dabiju - bezbednoj trećoj zemlji - kako bi raspravljali o za jedničkim interesima. Do sastanka u Abu Dabiju nije došlo jer je Izetbegović otišao predaleko. Državna bezbednost je bila svesna veza sa Iranom i vođe islamističke grupe su po hapšene krajem mar ta 1983. godine, na osnovu optužbi za terorizam i saradnju saradnju sa neprijatel neprijateljima jima države. države. Potonje Potonje suđenje suđenje „muslimans „muslimanskim kim intelektua intelektualcima lcima"" postalo postalo je medijski medijski spektakl, spektakl,  pružajući isla mi sti ma pri li ku da pro pa gi ra ju svo je sta vo ve. Jedna od najozbiljnijih optužbi bila je ta da su Izetbegović i druge vođe bosanskih islamista početkom1983. tajno putovali u Iran. Izetbego vić je iskoristio suđenje, ponašajući se s mirnim dostojanstvom, ali je većini Bosanaca ovaj do gađaj iz gledao kao putova nje kroz vreme. Javnost već decenijama nije čula za Mlade muslimane i, koliko su Bosanci znali, grupa je odavno prestala da  postoji. Optuženi su dobili kazne za tvora u ukupnom trajanju od devedeset godina - četrnaest za Izetbegovića, petnaest za Omera Behmena, a deset za jedinog mlađeg člana grupe, Hasana Čengića Čengića, dvadesetsedmogodišnjeg imama koji je diplomirao na ponovo stvorenom šeri jatskom institutu u Sarajevu i zastupao izrazito radikalna gledišta. Oslobođenje (dnevni list)  je iznosilo opšte mišljenje opisujući optužene kao „utvare prošlosti u terorstičkom ogrtaču", dok je Hamdija Pozderac, partijski vođa u Bosni, osudio „muslimanske intelektualce" bez ograde: „...Rekao bih da je njihov ekstremistički pristup apsolutno identičan platformi terorističke organizacije koja je u našoj nedavnoj istoriji poznata kao Mladi muslimani." Mada je suđenje iz 1983. godine po drugi put obezglavilo obezglavilo islamisti islamističku čku mrežu u Bosni, Bosni, to ni je bila konačna reč. Za razliku od suđenja iz 1949, ovo je bio javni događaj koji je Izetbegoviću i njegovoj sabraći do pustio da se prikažeš kao disidenti koje ugnjetava teška ruka tajne policije. Njihov slučaj je po stao cause celebre među običnim muslimanima. Kao što je primetio je dan sarajevski skeptik, „traged „tragedija ija"" suđ suđenj enjaa iz 1983 1983.. godine godine bila bila je to što ih je „zatvor „zatvor pod (ko munistič munističkim kim)) režimo režimom m učinio učinio političk političkim im disidentima, mada oni to nikada nisu bili. Oni su bili branioci zastarelih ideja koje je istorija odavno pregazila." p regazila." Izetbegović je na suđenju izrazio svoju filozofiju filozofiju izjavivši da je „islamsko „islamsko društvo bez islamske vlade nepotpuno i nemoćno". Pet godina kasnije, iz zatvora će izaći u jedan drugači ji svet, zatekavši jugoslovenski komunistički sistem u slobodnom padu. Politički pluralizam se vraćao u Bosnu svom snagom. Sticajem okolnosti koje niko nije mogao da  predvidi konačno je kucnuo čas Mladih muslimana, a oni će „oreol mučenika" koji su stekli 1983. godine iskori stiti za odlučujuća dejstva.

Na scenu stupa SDA

Osamdesetih godina došlo je do postepene razgradnje titoističkog sistema. Početkom maja 1980. godine umro je „Stari", događaj koji su svi jugosloveni očekivali, oček ivali, a koji je većina njih ooplakala. plakala. Ma kakvi bili gresi njegovog režima, Tita je većina njegovih podanika smatrala neo phodnim. Kakva će biti Jugoslavija bez njega, niko nije znao, a mnogi su se toga plašili. Politički i ekonomski izazovi su bili zastrašujući i trulež je počela da se širi ubrzo posle njegove smrti. Dok je Partija pokušavala da se odredi bez čoveka koji je stvorio državu državu i njenu njenu vladaj vladajuću uću klasu - najbol najbolja ja parola parola koja su mogli mogli da smisle smisle bila je „I posle Tita, Tita, Tito!" Tito!" - proseč prosečni ni Jugosloven je gledao kako iščezavaju stabilnost i skromno blagostanje Titovog sistema. Bosna je imala i političke i ekonomske probleme. Događaji po put suđenja iz 1983. godine, izazivali su jezu u Sarajevu jer su bili zabrinjavajući znak da se politički i verski ekstremizam za koje je komunizam tvrdio da ih je  porazio - živi i zdravi. Šta više, bosanska ekonomija, ko ja nikada nije bila snažna, počela je da posrće sredinom osamdesetih godina. To je bila kriza koja je zahvatila celu Jugoslaviju jer je Tito godinama uzimao zajmove od zapadnih banaka kako  bi održao svoju ekonomiju šarene laže, grandiozno shvaćenu kao sistem socijalističkog „samoupravljanja"; sve je to bio  privid, i za pet p et godina posle Titove smrti finansijska stabilnost, postignuta zajmovima, pretvorila se u ludačku košulju ko šulju inflacije, nezaposlenosti i dugo va koji se nisu mogli otplaćivati. U vreme kad je Alija Izetbegović izašao iz zatvora u Foči, oktobra 1988, bosanska ekono mija je bila u krizi. Stopa nezaposlenosti nezaposlenosti prekoračila prekoračila je 20 procenata procenata i sve više je rasla, rasla, dok je stvarni prihod, zbog inflacije inflacije koja se otela kontroli, opao na nivo iz pedesetih godi na. Sav progres titoizma nestajao je pred očima Bosanaca. To nije bio recept za političku stabilnost. Kao i svuda u istočnoj Evropi krajem osamdesetih, komunizam je gubio svoju legitimnost neočekivanom brzinom; samo je bilo  pitanje šta će ga zameniti.

Kod Adila na savetovanju Po povratku u Sarajevo, uprkos javnim uveravanjima da ga politika više ne zanima, Izetbe gović se ponovo  povezao sa ostacima Mladih muslimana, uključujući i veterane sa suđenja iz 1983, koji su bili pušteni na uslovnu slobodu, i počeo da stvara strategiju za postizanje pobe de. Bilo je očigledno da će se, sa neposredno predstojećim silaskom komunističke partije sa vlasti, politički pluralizam brzo vratiti u zemlju. To će biti priliku koju će islamisti spremno dočekati. Izetbegović je otputovao u Švajcarsku kako bi pribavio  podršku Adila Zulfikarpašića koji je živeo u Cirihu... Slavna ličnost među bosanskim muslimanima, Zulfikarpašić je poticao iz ugledne porodice i raspolagao velikim sredstvima stečenim uspešnim poslovnim poduhvatima. Bio je naklonjen Izetbegoviću i drugim osuđenicima iz 1983. godine, smatrajući ih žrtvama korumpirane policijske države koja je imala predrasude protiv muslimana. Mada nije bio teokrata, Zulfikarpašić Zulfikarpašić je slao priloge za njihovu njihovu odbranu i obezbedio im blagonaklone prikaze u evrops evropskim kim medij medijima ima,, pomažuć pomažućii stvara stvaranju nju njihovo njihovogg imidža imidža diside disidenta nta.. U Cirihu Cirihu,, 24. februa februara ra 1989 1989,, Izetbe Izetbegovi govićć i Zulfikarpašić su se dogovorili da osnuju političku partiju koja će zastupati interese bosanskih muslimana.  Naziv koji su izabrali bio je banalan: Stranka demokratske akcije (SDA); bilo kakvo korišćnje nacionalnih ili verskih naziva bilo je zabranjeno izbornim zakonima, da je Izetbegović pri znaš da je želeo da partiju nazove „Muslimanska stranka". Šta je bliža SDA, šta je zastupala zastupala i za šta se zalagala, zalagala, zagonetka je od samog početka, a to je i ostala, baš onako kako je Izetbegović leš. Trajna misterija koja je okruživala SDA imala je veze sa namerno stvorenim pogrešnim  predstavama o čoveku koji je stajao iza ove partije. Mada je imao dobro iz brušenu javnu sliku, pravi Alija Izetbegović se nije pojavljivao pred očima javnosti.

Udba je prva pročitala Aliju Izetbegović je od svoje treće godine živeo u Sarajevu. Osim što je kao dečak pohađao mek teb, nije imao nikakvo versko obrazovanje, a njegove ocene na pravnom fakultetu nisu bile blistave; bio je samouk, sa impresivnim, mada  površnim poznavanjem mnogih predmeta. Uprkos tome, sebe je smatrao intelektualcem, a nedostatke svog obrazovanja nadoknađivao je energijom i ambicijom, što su njegovi kritičari videli kao laktanje. Bio je porodični čovek ko ga je malo ko izvan uskog kruga rođaka i nekolicine mladomuslimanskih veterana uistinu poznavao. Njegova sklonost tome da o važnim pitanjima iznosi potpuno kontradiktorne stavove - neka vrsta

 podilaženja koja se svodila na grubo nepoštenje - bila je istančana i doprinosila je osećanju da njegova stranka zastupa sve i ništa istovremeno. Da je Izetbegović bio islamista, ne može sumnjati niko ko je otvorenih očiju čitao njegove spise. Najbolji izraz njegovog načina mišljenja jeste Islamska deklaracija koja je privukla zanimanje tajne policije. Pisana godinama, počev od 1969, završena je tek početkom osam desetih; javnosti je postala dostupna tek kad je objavljena u Sarajevu 1990. godine, izazvavši buru kontroverzi. Izuzetno neobičan manifest,  Islamska deklaracija  je nepovezani dokument koji uopšte ne spominje Bosnu (to bi izazvalo trenutno hapšenje od strane Državne bezbedno sti), pa ipak smešta Izetbegovićevu religijsko-političku filozofiju u samo središte islamske matice.  Na početku deklaracije, on iznosi da je njen cilj „stvaranje jedinstvene islamske zajednice od Maroka do Indonezije" i da „Musliman može" ginuti samo sa imenom Alaha i slavu Isla ma". On se slaže s tim da je islam u potpunosti politička religija: „Povijest ne pozna nijedan istinski islamski pokret koji nije istovremeno bio i  politički pokret." Mučeći se da pokaže kako je islamizam demokratski, dodao je da se „islamski poredak mo že ostvariti samo u zemljama u kojima muslimani predstavljaju većinu stanovništva", što je bi lo umereno gledište potkopano tvrdnjom da  je „uspostavljanje islamskog poretka vrhunski akt demokracije". Ima u njoj njoj i uob uobiča ičajen jenog og otrovno otrovnogg antise antisemit mitizm izma: a: "...(Po "...(Poli litik tikaa Izrael Izraela) a) je u Palest Palestini ini bacila bacila izazov izazov svim svim Muslimanima svijeta", kao i klasičnog Izetbegovićevog pokušaja da ima i jedno i drugo: „...Mi bi smo htjeli razlikovati židove od cionista, ako sami židovi nađu snage da povuku ovu razliku."

Da hrišćani u Bosni, opet budu porobljena turska raja  Nijedna strana Izetbegovićeve platforme nije bila nazadnija niti je više raspaljivala bosanske nemuslimane od njegove otvorene otomanofilije. Kao mladić, tražio je da se zemljom upravlja u otomanskom stilu zasnovanom na verski im muslimanskim klanovima, pa je čak i svoje ime pisao na turski način: Izet-beg. U kasnijim godinama je veličao navodne vrline otomanske vlasti, sa toplinom govorio o svojim turskim precima, uključujući i one koji su bili na visokim položajima u otomanskoj vlasti, i nije krio svoju naklonost prema načinu na koji su Turci vladali Bosnom, nagoveštavajući da je njihov njihov povratak povratak u život nemuslimana, nemuslimana, njegov plan: „...Ovi stavovi stavovi nisu izraz nikakve nove politike politike Islama prema kršćanima i židovima, koja bila diktirana trenutnim prilikama. Oni su stvarno samo praktičan zaključak izveden iz islamskog načela o priznavanju kršćanstva i židovstva i potiču skoro do slovno iz Kur'ana." Reakcija bosanskih hrišćana na ovakvu retoriku bila je razumljivo neumerena; oni su u Izetbegovićevim spisima videli „neku vrstu islamskog  Mein Kampfa". U Americi, Americi, ovim bi odgovarao odgovarao beli južnjački južnjački političar političar ko ji javno veliča svoje pretke robovlasnike i kandiduje se sa programom koji poziva navraćanje vrednostima i običajima koji su vladali  pre građanskog rata u Americi. U takvom scenariju lako bi bi lo pred videti mišljenje Afro-Amerikanaca, i ono bi bi lo  prilično nalik tome kako su nemuslimani u Bosni videli uspon Izetbegovića. Zapadni eksperti su, uz nekoliko izuzetaka, izuzetaka, Izetbegovićevu Izetbegovićevu filozofiju filozofiju predstavljali predstavljali kao za pad njačku i sve drugo samo ne ekstremit ekstremitičku. ičku. Kao što je je dan od vodećih posmatrača Bosne objasnio, Islamska deklaracija je bila preteća. Ovakvo slepilo je delimično izazvano njegovim čestim pozivanjem na zapadna književna i umetnička dela i  pominjanjem zvučnih imena, što se svuda dopadalo intelektualcima i što se po kazao do voljnim da Izetbegovića zaštiti od pažljivog čitanja njegovih tvrdnji ko je se od nose na islam. Isto važi i za njegovo drugo delo,  Islam između Istoka i  Zapada, zapletena knji ga još manje koherentna nego njegovo prva - „amatersko delo, intelektualna papazjanija",  priznao je jedan branilac - ali koja je, zaključio je vodeći američki proučavalac islama, prepu na pominjanja zapadne kulture, te prema tome „ne pred stavlja rad islamskog fundamentali ste".  Najbolji primer Izetbegovićevog književnog stila jeste njegov zatvorski dnevnik iz osam de setih godina, mešavina samosažaljenja, ne povezanih misli pominjanja zapadnih mislilaca od Fridriha Ničea do Marvina Minskog;  pa ipak, njegov oblik i sadržina ne izlaze van potpuno islamističkog pojmovnog okvira koji predstavlja autorovu stvarnost. To pokazuje da, uprkos tvrdnjama zapadnih „eksperata", čovek može istovremeno da ima povoljno mišljenje i o Trifoovim filmovima i o potrebi za džihadom. Pored toga, ako se prihvati preovlađujuće gledište zapadnih naučnika, nijedan islamski eks tremista ne bi mogao ni u kom slučaju biti izabran za vođu dosta umerenih bosanskih mu slimana. Stvarnost je, kao i uvek, bila mnogo složenija. Sigurno je istina to da su „musliman ski intelektualci" bili mala, zaverenička klika čija su prava gledišta imala manji broj obožava laca u Bosni, krajem osamdesetih godina.

Pa ipak, su mlado muslimani uvek brižljivo skrivali svoje prave planove, a pouka koju je Izetbegović izvukao 1983. godine, bila je to da političari mogu da zaigraju na islamističku kar tu i da steknu naklonost i glasove muslimanskih masa a da ne po kažu sve karte koje drže u ru ci.

A 1. Malim koracima do velikih nevolja Rađanje i trijumf Stranke demokratske akcije bili su klasičan slučaj Lenjinove revolucio narne avangarde na delu. Kada se komunizam 1990. srušio u Jugoslaviji, verovatno nije bilo više od nekoliko stotina vatrenih panislamista u Bosni, a njihov uticaj na sekularnu inteligenci ju u ovoj zemlji bio je ravan nuli. Ipak Bosna, poput tolikih drugih zemalja, nije bila tako seku larna kao njena urbana, obrazovana elita. Oko 37 procenata muslimana je 1990. izjavljivalo da je religiozno, u poređenju sa 34 pro centa Srba i 53 procenta Hrvata.

A 2. Sve o Bosni, a Bosne nigde nema Izuzetno neobičan manifest,  Islamska deklaracija  je nepovezani ne povezani dokument koji uopšte ne spominje Bosnu (to bi izazval izazvaloo trenut trenutno no hap hapšen šenje je od strane strane Državn Državnee bezbedn bezbednost osti), i), pa ipak ipak smešta smešta Izetbe Izetbegov goviće ićevu vu religi religijsk jsko-p o-poli olitič tičku ku filozofiju u samo središte islamske matice.

GLOSA „Povijest ne pozna nijedan istinski islamski pokret koji nije istovremeno bio i politički pokret."

Između armije i partije Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugoslavije. Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar analitičar i kontraobaveštajac kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Događaji u Bosni nisu se odvijali u vakuumu, bili su pod uticajem onoga što se zbivalo širom Jugoslavije,  posebno u Srbiji, najnaseljenijoj republici posrnule jugoslovenske federacije. Isto nacionalističko vrenje s kraja osamdesetih godina, koje je dovelo na vlast Stranku demokratske akcije u Sarajevu, osećalo se u svakoj jugoslovenskoj republici i dobi jalo je različite oblike, u zavisnosti od lokalnih prilika i nevolja. Svi jugoslovenski narodi su reagovali na postepeni silazak komunizma s vlasti- i s njim na raspad partijske ortodoksije - preispitujući zabranjenu prošlost. Zvanično komunističko stanovište, ulivano u glavu svakom građaninu u školi, fabrici i ka sarni, bilo je „bratstvo i  jedinstvo". Prema partiji, razlike između jugoslovenskih naroda stvori li su kapitalizam i buržoazija, a prevladane su zajedničkim naporima svih jugoslovenskih na roda i narodno oslobodilačkom ra tu 1941-1945. Pod komunizmom, Srbi, Hrvati, Muslimani, Slovenci, Makedonci i Crnogorci slagali su se kao nikada ranije, u socijalističkoj saradnji, za lečivši tako rane koje su im u ratu naneli fašisti i kolaboracionisti. Kao i svi politički mitovi, i ovaj je bio neophodan, i nikako  potpuno neistinit...

Ustajanje uoči propadanja

Ali je njegova suštinska premisa bila lažna, i svaki Jugosloven je to znao. Ne prijatna je bi la istina da nisu svi  jugoslovenski narodi u podjednakoj meri doprineli partizanskom pokretu, a neki su - Hrvati i muslimani - imali više kolaboracionista nego boraca za slobodu; šta više, čak ni većina Srba nije želela komunističku državu 1945. Tako, rane užasnog građanskog rata koji je besneo Jugoslavijom od 1941. do 1945. nisu bile zaceljene, ustvari, one su se gnojile decenijama zbog nastojanja partije da spreči svaku raspravu o ratu koja bi dovela u pitanje komunističko pravoverje. Zaplašeni tajnom policijom, Jugosloveni - a posebno Bosanci - ćutali su i gajili svoju gorčinu između četiri zida,  pričajući oko ognjišta priče o pokoljima, poko ljima, krvavim sukobima i osveti, kako su se inače takvi balkanski epovi vekovima  prenosili. Stoga, kada je partijska stega počela da labavi krajem osamdesetih godina, Jugosloveni su govorili o ratu više nego o bilo čemu drugom, a svaka gru pa je težila da pokaže kako je ona najviše oštećena. Kod Srba je to bilo posebno opsesivno, s izvesnim razlogom, jer su oni u ratu pretrpeli najveće gubitke; Srbi su u Bosni i Hrvatskoj bi li jedini jugoslovenski narod izložen stvarnom genocidu koji su vršile ustaše. To je dovelo do  predvidivog, mada nezdravog, vraćanja na ratne gubitke, često na buran način. Srpske optužbe protiv Hrvatske za genocid nailazile su na odgovore Zagreba da Srbi nisu to li ko propatili koliko tvrde, ukazujući na brojeve preuveličane radi političke koristi; vreme nom, ovakva osećanja zarazila su čak i komunističku partiju. Međutim, mahanje krvavom košuljom ipak se isplatilo, što je dovelo 1990. godine do izbo ra Franje Tuđmana, nepokajanog hrvatskog nacionaliste, za prvog posleratnog nekomunistič kog predsednika Hrvatske. Što je još važni je, to je rezultiralo i dolaskom Slobodana Miloše vića na vlast u Beogradu. Uspon Uspon Miloše Milošević vićaa predst predstavl avlja ja jedan jedan od čudn čudniji ijihh trenut trenutaka aka u sko skori rijoj joj istori istoriji ji Balkana Balkana.. Mada Mada sam nije nije bio nacion nacionali alista sta,, već bezboj bezbojan an i ukalupl ukalupljen jen komuni komunisti stički čki funkci funkcione oner, r, on je ipak ipak usp uspeo eo da upregn upregnee snagu snagu srpsko srpskogg nacionalizma koji je krajem osamdesetih godina izbio ispod leda. To je po stigao kontrolom partijskih organa u Srbiji, kao i nekih elemenata beogradske tajne policije; fenomen Miloše Milošević vićaa je od samog samog poč početk etkaa predst predstavl avljao jao režir režiranu anu proval provaluu nacio nacio nalnih nalnih oseća oseća nja, nja, a ne navo navodno dno „dešav „dešavanj anjee naroda". Mada su osećanja Srba bila stvarna, a pa rola „Ustala je Srbija!" tačna, politička reakcija na njih bila je sve samo ne spontana.  Najveći problem nije bila Bosna nego Kosovo. U toj srpskoj pokrajini, ko ja je po jugoslo venskom Ustavu iz 1974. imala stepen autonomije koji joj je davao de facto status republike, srpsko stanovništvo je bilo u opadanju, demografski i politički.  Nekada većina, Srbi su krajem osamdesetih godina činili jedva jednu desetinu stanovništva Kosova, a njihov broj  je i da je opadao; činilo se da je pokrajina, srce Srpske pravoslavne crkve i kamen temeljac srpskog nacionalizma, skoro izgubljena.  Neredi iz 1981. izazva li su burne rasprave u Beogradu koje će trajati godinama, jer su Srbi bili besni zbog sudbine koju njihovi zemljaci trpe od albanske ruke. Celu deceniju Srbi su u štampi objavljivali priče, ponekad jezive, o zločinima koje su činili Albanci nad nedužnim srp skim stanovništvom na Kosovu, izazivajući burna osećanja kod većine Srba koji su u tome prepoznali nastavak ugnjetavanja srpskih hrišćana od strane albanskih muslimana.

Fenomen Karadžić Milošević se, iskoristivši taj bes, ustoličio na mestu predsednika Republike Srbije 1987. i ukinuo autonomiju Kosova i druge srpske autonomne pokrajine Vojvodine 1989. unutar par tijskim intrigama uz loše prikrivenu pomoć srpske tajne policije. Time je pokazao da je lukav birokratski borac spreman da iskoristi legalizam na najefikasniji način, upotrebljavajući tajnu policiju kako bi bez mnogo buke izašao na kraj sa zamršenim problemima. Do 1990. Milošević je držao u gvozdenom zagrljaju raspadajuću jugoslovensku federaci ju, pošto su on ili njegovi saradnici kontrolisali četiri od osam federalnih jedinica (Srbiju, Cr nu Goru, Kosovo, Vojvodinu). Milošević nikada nije osporavao osnovne postavke titoističke vlasti i ni u kom smislu nije bio „reformator"; on je  bio crveni funkcioner koji je težio ličnoj moći partijskim kanalima koji su se raspadali svuda u Jugoslaviji osim u Srbiji. U vreme kada su nekomunističke vlade izabrane u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni 1990. bilo je jasno da on namerava da stvori treću Jugoslaviju koja će, mada u osnovi titoistička i sa Miloševićem kao „novim Titom", bolje štititi srpske interese - upravo ono što je većina Srba želela. Važno je istaći da je Miloševićevo interesovanje za Bosnu  bilo slabo; pre 1991. to je u najboljem slučaju bila periferna briga.

Pravnik po obrazovanju i sklonostima, njegov uspon na vlast krajem osamdesetih godina bio je oprezan i  pravnički; njegov legalni mandat kao partijskog lidera u Srbiji bio je jasan, dok je Bosna, posebna republika sa  prevlašću nesrba, bila nešto drugo. Zapravo, Zap ravo, srpski nacionalizam u Bosni stupio je na scenu 1990. 199 0. na reaktivan način.  Njegov organ, Srpska demokratska stranka (SDS), osnovan je jula 1990. posle osnivanja Stranke demokratske akcije i kao izričita reakcija na nju. Vođa nove stranke, Radovan Karadžić, nikada se nije oslobodio pomalo neozbiljne slike koju mu je sarajevska štampa od početka dala. Visok, sa bujnom prosedom kosom, Karadžić, poput Izetbegovića, nikada nije bio komunista; i on je bio religiozan i povučen čovek koji je imao istinskog poverenja samo u članove svoje čvrsto povezane porodice. Godinama je živeo u Sarajevu, samo nekoliko ulica dalje od Izetbegovića. Crnogorac poreklom, bio je tradicio nalni srpski nacionalista čiji je otac bio u četnicima. Kao psihijatar nije se naročito istakao, a sarajevsko društvo, kojem je bezuspešno želeo da pripada, smatralo ga je  pomalo čudnim. Sekularna inteligencija je Karadžića s njegovom ljubavlju prema srpskoj narodnoj muzici i poeziji smatrala geakom; slučajevi poput njegovog pokušaja da unapredi igru sarajevskog fudbalskog tima grupnom hipnozom nisu poboljšavali sliku o njemu. Njegova politička nastojanja je teško odgonetnuti - počeo je krajem osamdesetih godina kao predstavnik Partije zelenih - ali se zna da je imao veze sa Državnom bezbednošću Uprkos tome, Karadžić i Milošević nikada nisu bili  bliski - poput mnogih vođa Srpske demokratske stranke i Karadžić je imao urođenu odbojnost prema „komunjarama", dok se čini da je srpski partijski lider smatrao Karadžića lakrdijašem - što je na kraju dovelo do obo strane mržnje. Burnih dana 1990, dok je moć komunista bledela, SDA i SDS su bili u izvesnom smislu saveznici, predstavnici nacionalnih interesa u Bosni potiskivanih skoro pola veka. v eka.

Radovan tražio koaliciju sa Alijom Srbi, Srbi, uprkos uprkos svo svom m strahu strahu od pravih pravih Izetbe Izetbegovi govićevi ćevihh planova planova,, u poč početk etkuu su težil težilii saradnj saradnjii sa Stranko Strankom m demokratske akcije, videvši muslimane kao saborce antikomuniste. Izbori iz okto bra 1990. doneli su Izetbegovićevoj  parti ji 86 od 240 mesta u bosanskom parlamentu, naspram 72 za Karadžićevu partiju i 44 4 4 za Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ), lokalnu ispostavu nove vladaju će stranke u Zagrebu. Čak i pre osnivanja SDS-a, Karadžić je tražio susret sa Izetbegovićem, ali je lider SDA po slao Muhameda Čengića kao svog predstavnika; sreli su se u Karadžićevoj kancelariji u bol nici na Koševu u Sarajevu i psihijatar je objasnio da bosanski Srbi osnivaju političku stranku i žele koaliciju sa SDA. Muslimani nisu pokazali nikakvo interesovanje. Treba istaći da nije bilo neprijateljstva između Miloševića i Izetbegovića 1990. i 1991. U iz vesnom smislu njihova gledišta su bila kompatibilna. Milošević je želeo da Bosna i Hercego vina ostane u Jugoslaviji, ali ako do toga ne dođe, on bi se zadovoljio podelom posle koje bi etnički srpski deo ostao pod Beogradom. Mada je Izetbegović oduvek bio voljan da prihvati neku vrstu podele, uprkos mnogim javnim izjavama o suprot nom, problem je bio u pojedinostima podele Bosne. Postojale su i čudnovate veze između radikalnih muslimana i radikalnih Srba. Bosna nije velika i antikomunisti svih boja međusobno su se poznavali. Bilo je čudno to što je jedno izdanje  Islamske deklaracije objavila  Nova reč , srpsko preduzeće čiji je vlasnik bio ultra nacionalista Vojislav Šešelj, najtvrđi od svih zagovornika tvrde linije, koji je odslužio kaznu u komunističkom zatvoru zbog svoje agitacije i nije bio „disident" ništa više od Izetbe govića. U to kritično vreme, SDA i Mladi muslimani smatrali su sekularne muslimane daleko većom opasnošću od Srba. Ovo gledište je jasno izrazio Džemaludin Latić, urednik  Preporo da i vodeći ideolo ideologg SDA, SDA, osu osudiv divši ši nereli nereligio giozne zne muslim muslimane ane kao „opasni „opasnije je za muslim muslimans anske ke ver nike nike od četnik četnika. a. Moramo Moramo da  promenimo ljude." Izetbegović je gledao na Srbe sa udaljenosti tipične za muslimanske tradicionaliste, i nije ih smatrao  pretnjom. I Muhamed Filipović , istaknuti muslimanski intelektualac koji je iznutra bio svedok rađanja SDA, sećao se  partijskog vođstva: „Nikada nisu Karadžića i Krajišnika (potpredsednika SDS-a) smatrali smatrali ne prijateljima."

Alija tražio "otomansku budućnost" Izolovani svet vodećih funkcionera Stranke demokratske akcije, sačinjen od islamista isto mišljenika potpuno ubeđenih u svoju pravednost, propustio je da zapazi kako njihova n jihova gledišta utiru put katastrofi za njih same i za Bosnu.

Njihov pogled na svet, koji je sažeto izrazio jedan istaknuti jugoslovenski naučnik, dopuštao je Izetbegoviću i njegov njegovim im savezni saveznicim cimaa da u suštin suštinii previd previdee većinu većinu Bosana Bosanaca ca nemusl nemuslima imana: na: Muslim Muslimani ani su zamišl zamišljal jalii Bosnu Bosnu kao nezavisnu nezavisnu državu u kojoj će oni imati prevlast. Mada su samo muslimanski muslimanski ekstremist ekstremistii mislili mislili da nemusliman nemuslimanee treba  proterati iz Bosne, većina muslimanskih vođa je verovala da samo muslimani treba da imaju puno pravo građanstva. Težnja religioznih muslimana za prevlašću počivala je na tradicionalnom uverenju da je vlada nemuslimana nad muslimanima svetogrđe. Ovakav način mišljenja, „povratak u otomansku budućnost".  Ni Izetbegovićevo ponašanje nije doprinosilo rešenju. Jula 1991, dok je bio u poseti Tur skoj, zatražio je da Bosna  bude primljena u Organizaciju islamske konferencije, forum koji je pomagala Saudijska Arabija, sa reputacijom  propagiranja ekstremnih vrednosti islama, bra nioci priznaju, bilo „glup gest za koji je sigurno znao da će samo antagonizovati njegove srpske i hrvatske protivnike". Ustvari, Izetbegovićevo pružanje ruke Organizaciji islamske konferencije nije bio „glup" već logičan čin za islamistu islamistu koji želi da stvori muslimansku muslimansku državu; ono što je bilo glupo jeste njegovo tvrdoglavo tvrdoglavo zanemarivanje zanemarivanje dejstva koje će takav postu pak imati u Bosni. Sredinom 1991, godinu dana pošto je SDA osorno odbila pokušaje da se obrazuje koalici ja, bosanskim Srbima je  bilo dosta svega. svega . Već je bilo očigledno da Izetbegovićeva vizija Bo sne nikada neće biti prihvatljiva p rihvatljiva nemuslimanima; šta više, vođstvo SDA sve više je postupalo kao većinska vlada, što nije bila. Bosanski Srbi u ruralnim oblastima, koji su se kao i njiho vi muslimanski sugrađani držali svoje vere i tradicije i živo se sećali poslednjeg rata, bili su sve zastrašeniji time u kakvoj zemlji žive. Predstavnici SDS-a počeli su javno da osuđuju radikalizam među muslimanima.  Na način koji će postati zaštitni znak, SDS je u maju na konferenciji za štampu izjavio da Bosnu treba zaštiti od „islamskog fundamentalizma", a Karadžić je pozvao Izetbegovića da se javno odrekne svoje Islamske deklaracije...

Privilegije vojne elite Tih burnih meseci 1991. kada je Titova Jugoslavija bila u samrtnom grču, njegova armija je bila poslednji ostatak   jedinstvene države. Vojska je uvek uživala poseban status pod Titom: ona je komunizam dovela na vlast, ona je bila  jemstvo da neće do ći do još jednog građanskog rata, ona je bila jedina jugoslovenska zaista funkcionalna višenaciona višenacionalna lna instituci institucija. ja. Jugoslovenska Jugoslovenska narodna armija armija je bila istinski istinski popularna kod veći ne građana građana koji su cenili njene herojske ratne žrtve i smatrali je jednom od malobrojnih institucija u društvu, u kojima se međuetnička mržnja nije pokazala nesavladivom. Za JNA, preteći slom države koju je štitila stvarao je ogromnu napetost i komplikacije. Bez jugoslovenske države neće biti vojske - te stoga ni budžeta za odbranu, ni plata, možda ni penzija. Postojao je i ideološki faktor. Vojska je sebe smatrala ne samo braniocem Jugoslavije od invazije, već i čuvarom tekovina revolucije unutar  zemlje. Oficiri, od kojih je većina stupala u vojne škole još u srednjoškolskom uzrastu, živeli su odvojeno od civila u  privilegovanoj titoističkoj čauri, i bili su su intenzivno indok trinirani režimskom ideologijom još od mladosti. Mada su 70 procenata oficira bili Srbi ili Crnogorci - što se može pripisati njihovoj prekomernoj zastupljenosti u partizanskoj vojsci, kao i tradicionalnoj popularnosti vojne službe kod Srba i Crnogoraca skoro niko od njih nije bio nacionalista, a sigurno je da to nije bio niko ni od generala (vredno je istaći da je čak  i Ratko Mladić, pukovnik JNA koji će postati zapovednik armije bosanskih Srba tokom rata 1992-1995, bio oženjen Makedonkom i da se izjasnio kao Jugosloven u popisu iz 1991, što je bila uobičajena praksa među profesionalnim oficiri ma koji su smatrali da su iznad nacionalizma). Pored toga, partija je vodila računa o tome da najviši komandni kadar vojske bude etnički što uravnoteženiji, pa je nesrba u Generalštabu bilo otprilike srazmerno njihovoj zastu pljenosti u jugoslovenskom st stanovništvu.

Ni države ni ideologije... Karijeristi u JNA posmatrali su nacionaliste svih boja sa odbojnošću koja se graničila sa od vratnošću, a većina njih je vođe nacionalističkih pokreta u nastajanju- bez obzira na to da li se radi o Srbima, Hrvatima ili muslimanima smatrala gubitnicima u poslednjem ratu, koji su po novo n ovo rođeni kao „demokrate". Uprkos istoj etničkoj pripadnosti, nije  bilo ljubavi između Kara džića i njegove stranke i komandanata JNA u Bosni: posmatrali po smatrali su se s uzajamnim podozre p odozre njem, a bosanski Srbi su kritikovali vojsku jer ne čini gotovo ništa da im pomogne u njihovim pokušajima da zadrže Bosnu u Jugoslaviji.

Poznavajući osetljivosti u Bosni, armija je tokom meseci neposredno pred rat, u većini slučajeva pokušavala da se  postavi između Srba i mu slimana i ublaži napetost, uprkos tome što je oficirski kadar bio većinom srpski, u skladu sa vojnom politikom „podjednake bliskosti i podjednake udaljenosti" prema svim jugoslovenskim etničkim grupama.  Nevolje su rasle tokom leta 1991. sa proglašenjem neza vi snosti Slovenije i Hrvatske krajem juna, što je dovelo do kratkotrajnog neuspelog pokušaja JNA da silom zadrži Sloveniju unutar Jugoslavije; konfuzija u Beogradu ovu kampanju je uči nila mrtvorođenčetom i početkom jula Titova Jugoslavija nije više postojala. Mnogo gori je bio zlosrećni rat u Hrvatskoj, koji je trajao skoro do zime, suprotstavljajući srpske milicije u Hrvatskoj, podržane od strane JNA, novoosnovanoj Hrvatskoj nacionalnoj gardi. Za JNA, kampanja u Hrvatskoj bila je  propast, mnoge jedinice nisu bile u stanju da uspešno deluju, a u Srbiji se narod opirao pozivanju rezervista u vojsku. Do novembra, usled nezgrapnih napora u Vukovaru i Dubrovniku - niko nije rekao jugoslovenskoj vojsci da se taktike iz 1945. danas sma traju neprihvatljivim u pristojnom evropskom društvu - JNA su na Zapadu smatrali  polukriminalnom organizacijom, jer su mediji isticali nedela jugoslovenske vojske, i uprkos to me što je kontrolisala skoro trećinu Hrvatske gde su živeli Srbi, nije uspela da spreči hrvatsku nezavisnost.

Suočenje generala JNA i imama SDA Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugoslavije. Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar analitičar i kontraobaveštajac kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Bosanski Bosanski parlament parlament je 15. oktobra oktobra 1991, uz podršku podršku bosanskih bosanskih Hrvata i muslimana, muslimana, proglasio proglasio suverenost suverenost republike, potez koji su odbacili bosanski Srbi, potvrdivši na svom refe rendumu održanom 9. i 10. novembra da žele da ostanu u Jugoslaviji. Alija Izetbegović je razgnevio JNA naredivši rezervistima muslimanima da se ne odazivaju  pozivu. Tada je, 19. decembra, obavestio generala Vojislava Đurđevca, komandanta 4. korpusa JNA, sa štabom u Sarajevu, da SDA namerava da traži nezavisnost Bosne, što je bio čin u kojem je Đurđevac video praktičnu objavu rata. Kao što se moglo i očekivati, Izetbegović se potom delimično ogradio od svoje izjave, osta vljajući za sobom konfuziju i podozrenje u vojnim krugovima da je patološki nepošten. Prisu stvo vojske u Bosni bilo je povećano na sedam korpusa, uključujući veliki broj trupa koje su napuštale susednu Hrvatsku, a krajem godine Generalštab je  postavio generala Milutina Ku kanjca na čelo novoosnovane 2. vojne oblasti u Sarajevu. Kukanjčev zadatak je bio da spreči katastrofu. "ok je jugoslovenska vojska pokušavala da smanji tenzije, postojala je skrivena strana borbe da se Jugoslavija održi na okupu, a posebno da se spreči nezavisnost Bosne. KOS je imao nekoliko dobro smeštenih agenata u Sarajevu. Aleksandar Vasiljević, general-major i načelnik vojne kontraobaveštajne službe, kasnije je priznao da je KOS „u sa mom vrhu musli manske partije imao imao dvojicu svojih ljudi" koji su podrobno obaveštavali Beograd o plano vima i namerama SDA. Procena situacije Kontraobaveštajne službe bila je sledeća: treba sprečiti savez između bo sanskih muslimana i Hrvata po svaku cenu, jer bi ovaj savez „bio fatalan po srpsku naciju u Bosni i Hercegovini". Na osnovu informacija insajdera, KOS je zaključio da „posebno nega tivnu ulogu može igrati Alija Izetbegović, koji je neodlučan političar  sklon islamskom funda mentalizmu". Dalje, KOS je izveštavao da „njegove „ njegove tvrdnje o civilnoj državi treba shvatiti uslovno". Imperativ je bio sprečiti SDA da obrazuje oružane snage, muslimansku armiju ko jom bi, izvestio je KOS, „prema nekim operativnim saznanjima, komandovao Alija Izetbego vić...". Tokom 1990. i 1991. godine, KOS je vodio nekoliko kontraobaveštajnih operacija u Bosni s ciljem sprečavanja nezavisno ti Bosne. Bilo je izvesnih uspeha, na primer operacija  Brana krajem 1990. koja je, zahvaljujući prećutnoj saradnji  bosanskog ministra unutrašnjih poslova Alije Delimustafića , sprečila sarajevske vlasti da se dočepaju tona i tona oružja koje je pripadalo bosanskoj Teritorijalnoj odbrani, rezervnoj snazi za čije je naoruža nje KOS strahovao da će  pasti u ruke SDA. Ali, i sam KOS je bio uključen u naoružavanje bosanskih Srba u operaciji velikih razmera poznatoj kao Ram.

Beograd je želeo da naoruža Srbe u Hrvatskoj i Bosni plašeći se da je Jugoslavija na putu raspada. Tajni projekat  je počeo sredinom 1990, a vodila ga je srpska Služba državne bezbednosti odana Miloševiću. (Pored savezne službe državne bezbednosti, svaka republika je imala i vlastitu službu državne bez bezbednosti.)  Ram je poveren „vojnoj liniji" SDB-a, koja se bavila paravojnim poslovima. Generalštab JNA nije bio upućen u  plan, jer su Milošević i srpska tajna policija smatrali vojsku nedovoljno srpskom i stoga nepouzdanom, mada su  pojedini pouzdani oficiri, uključujući pripadnike KOS-a, podržavali slanje oružja hrvatskim h rvatskim Srbima, a počevši od leta 1990. godine, posmatrači su zapazili neuobičajeno velike pošiljke, koje su na deklaracijama imale oznaku „teška hrana", kako se kamionima JNA prevoze preko Bosne za Hrvatsku. Pošiljke oružja bosanskim Srbima krenule su početkom 1991. pošto su Srbi u Hrvatskoj već bili opremljeni. Mada se naoružanje sastojalo uglavnom od lakog oružja, i to ne skorije proizvodnje, bilo ga je dovoljno da se opremi mala armija.  Ram je bio kamen temeljac šire strategije Beograda kojom bi srpsko stanovništvo ostalo u Jugoslaviji, čak i ako se Hrvatska i Bosna otcepe; srpskim manjinama u tim republikama pomoći će se oružjem i štitiće ih JNA.

KOS nije znao šta da radi i za koga da radi Jasno je da su početkom 1991, pre no što je Jugoslavija počela otvoreno da se raspada, pro miloševićevski elementi u Generalštabu JNA bili pesimisti koji su očekivali slom države; oni su želeli da sačuvaju sve srpske zemlje u trećoj Jugoslaviji, a  Ram je predstavljao paravojnu stranu ove strategije. Ali niko se nije potrudio da ostatku oficirskog kadra saopšti ovaj tajni plan. Stoga je ironično, plan  Ram imao manje uticaja uticaja na tok događaja događaja nego što se očekivalo, očekivalo, jer su izvođači, izvođači, u svojoj opsednutosti tajnošću, propustili da generale JNA na terenu obaveste o to me šta se dešava. Zato su garnizoni JNA u Bosni krajem 1991. godine zloslutno izveštavali o zagonetnim pošiljkama oružja svim etničkim grupama uključujući i bosanske Srbe, čije je oružje krišom stizalo iz arsenala JNA! Čak je i unutar KOS-a po postojalo znatno nerazumevanje o tome šta su njegovi zadaci u Bosni: da li vojska i njeni špijuni treba da spreče nezavisnost Bosne ili da pomognu da do nje dođe pod uslovima prihvatljivim Beogradu? Ovakva zbrka je izazvala ozlojeđenost među oficirima JNA koji su pokušavali da ublaže rastuću krizu i kojima su tajne operacije nekih pripadnika KOS-a otežavale život. Nije čudo što je jedan viši oficir JNA smatrao vojnu obaveštajnu službu u Bosni „potpuno nesposobnom i nemoćnom da bilo šta što joj se da u zadatak obavi kako treba". Isto toliko zagonetna i ništa manje značajna bila je reakcija Alije Izetbegovića na plan  Ram. U proleće 1991, čuvši za ilegalnu podršku JNA bosanskim Srbi ma, sarajevska uprava bosanske Službe državne bezbednosti, koja je  bila lojalna JNA, povela je istragu. Istragom su ubrzo otkrivene brojne informacije o bezočnim aktivnostima na bosanskom tlu koje Beograd pomaže, uključujući i snimljene razgovore između Miloševića i Karadžića u kojima se raspravljalo o pošiljkama oružja: jedan general JNA, Nikola Uzelac , komandant 5. korpusa u Banja Luci, takođe je snimljen kako razgovara o planu Ram. Te uznemirujuće vesti su procurile i izazvale medijsku senzaciju kad su krajem septembra počele da se u nastavcima  pojavljuju u nekoliko vodećih sarajevskih novina. Bosanska tajna policija obavestila je Izetbegovića o planu  Ram krajem maja, mesecima pre nego što se priča  pojavila u štampi, ali je on pokazao pok azao malo interesovanja; ni bes javnosti izazvan pojavom priče u bosanskim medijima nije ga podstakao na akciju. Izetbegović Izetbegović je na sličan način reagovao reagovao i kad je saznao da su visoki visoki funkcioneri funkcioneri SDA agenti KOS-a: KOS-a: iako je mnogo pre rata znao da su Salim Šabić i Alija Delimustafić špijuni Beograda, nije učinio ni šta da ih ukloni sa moćnih  položaja.  Neki od oficira sarajevskog SDB-a zaključili su, bez do kaza, da KOS i Beograd zapravo žele da zadrže Izetbegovića na vlasti jer će njegov islamski radikalizam sigurno diskreditovati bosansku nezavisnost; polazeći od njegovog neobjašnjivog nečinjenja, nekolicina bosanskih lovaca na špijune spekulisala je - bez trunke dokaza - o to me da je i sam Izetbegović vodeća krtica KOS-a u Sarajevu, budući da ga je tajna policija zavrbovala dok je služio neku od svojih kazni zatvora.

Patriotska liga i oružje iz Slovenije U drugoj polovini 1991, suprotno Izetbegovićevim javnim izjavama o mirnoj budućnosti, SDA je bila veoma aktivna u pripremama za rat u Bosni za koji je vođstvo stranke znalo da predstoji. Već u junu, još pre nego što su

Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost i deset meseci pre no što je došlo do otvorenih sukoba u Bosni, vrh SDA je odlučio da obrazu je sop stvene paravojne snage, a iza zatvorenih vrata neki partijski lideri su otvoreno tvrdili da je rat neizbežan. Rađanje muslimanskih paravojnih snaga, poznatih kao Patriotska liga, jeste priča o po zadini bosanskog rata o kojoj se najmanje izveštavalo; u većini zapadnih ratnih izveštaja ona se pominje uzgred, ako se uopšte i pominje. po minje. Patriotska liga je bila pod komandom Hasana Čengića, trideset četvorogodišnjeg imama koji je poticao iz jedne od najuglednijih muslimanskih porodica i 1983. godine bio optužen za jedno sa Izetbegovićem. Poznat kao „leteći imam" zbog svojih čestih putovanja po islamskim zemljama, Čengić je bio sposoban organizator i posvećeni islamista sa „zavereničkom logikom" koja je plašila i prijatelje i protivnike; pre kraja 1991. godine, organizovao je tajne pošiljke oružja u Bosnu kako bi opremio svoje paravojne trupe, uključujući i pošiljke iz Slovenije koja je već stekla nezavisnost i bila srećna da u isti mah zaradi novac i zada teškoće Srbima. Muslimani su 1991. i u Beču kupovali naoružanje i municiju bivših članica Varšavskog pakta, dok je Liban slao višak oružja svojim bosanskim istovernicima. Važno je istaći da je Patriotska liga osnovana kao privatna milici ja SDA, a ne kao oružana snaga Bosne; njene oficire je birala stranka, a osnovana je da bi služila Izetbegoviću i ostvari vanju njegovih težnji. Finansiranje Patriotske lige bilo je prioritet za Izetbegovića. Paravojna snaga, koja se oslanjala na strukturu jedinica bosanske Teritorijalne odbrane, zahtevala je oružje, municiju, zalihe i uniforme. Hasan Čengić je poslat u prijateljske islamske zemlje da prikupi sredstva; blagonaklonim slušaocima je govorio da je novac potreban kako bi se obezbedila svemuslimanska država u Bosni. Edhem Bičakčić Bičakčić, veteran Izetbegovićeve grupe i suđenja iz 1983, sažeto je odredio „pri marni interes SDA: „... „...mu musl slim imans anska ka držav državaa će nam omog omogući ućiti ti opsta opstanak nak,, a ne zajed zajedni ničk čkii život život za koji koji drugi drugi narod narodii nisu nisu zainteresovani". Ubrzo je KOS počeo da dobija obaveštenja o tome da SDA planira snage od trideset hiljada ljudi, obučenih i opremljenih uz pomoć Irana i Saudijske Arabije. Špijune Beograda isto toliko je brinulo i to što SDA vrbuje muslimanske oficire JNA za komandni kadar i vođstvo Patriotske lige. Dok su se Čengić i ostali pripremali za rat, Izetbegović je nastavio da igra dvostruku igru, što je podjednako izluđivalo i prijatelje i neprijatelje...

Kukanjac je bio potpuno nesposoban Adil Zulfikarpašić , ostavljajući po strani svoju odbojnost prema SDA zarad bilo kakve šan se za mir, sastao se sa Izetbegovićem sredinom jula 1991. godine, da bi razgovarao o podeli vlasti sa Srbima kako bi se izbegao rat. Kad se Izetbegović vratio iz Vašingtona 23. jula, posle razgovora sa visokim funkcionerima Bušove administracije o tome kako da se spreči rat u Bosni, učestvovao je na zajedničkom sastanku sa Zulfikarpašićem i Muhamedom Filipovićem , sa muslimanske strane, i Radovanom Radovanom Karadžićem Karadžićem i još dva visoka funkcionera SDS-a, Nikolom Koljevićem i Momčilom Krajišnikom, koji su predstavljali bosanske Srbe. Na tom sastanku Izetbegović je pozitivno i optimistički izjavio: izjavio: „...Mislim „...Mislim da su naša stanovišta stanovišta veoma bliska, da smo blizu postizanja postizanja sporazuma", sporazuma", i zatražio zatražio od Filipovića Filipovića i Koljevića da sačine nacrt sporazuma između Srba i muslimana. Ali Izetbegović jedva da je i izašao iz sobe, a već je  povukao svoj zahtev. Da zlo z lo bude još veće, nastavio je da pregovaračima podmeće p odmeće nogu i u direktnom televizijskom  prenosu. Predloženi plan o podeli vlasti, koji su Bosanci shvatali kao način da se izbegne rat, bio je tema emisije na sarajevskoj televiziji u kojoj su učestvovali Filipović i Koljević. U toku emisije u studio je stigao faks iz štaba SDA u kojem je pisalo da stranka neće učestvovati ni u kakvom dogovoru o podeli vlasti sa Srbima. Ovaj incident je Filipović opisao kao „apsolutno politički štetan" štetan" i više nije očekivao da će Srbi Srbi verovati Izetbegoviću ili SDA. Tenzije su rasle ne samo u Sarajevu već širom Bosne. Nekoliko meseci pre početka otvore nih neprijateljstava u aprilu 1992. godine, događali su se brojni slučajevi lokalnog nasilja u celoj zemlji; uglavnom su privlačili malo pažnje, a na Zapadu nikakvu, ali su zatrovali jednu već ne zdravu političku atmosferu.  Nekoliko najgorih incidenata dogodilo se u dolini Drine, u istočnoj Bosni, u kojoj je mešovito muslimansko i srpsko stanovništvo gajilo duboko uzajamno nepoverenje. I SDA i SDS su bili aktivni u ovoj oblasti šireći propagandu, novac, ali i oružje. Muslimani su strahovali da se Srbi spremaju za rat u sprezi sa JNA, dok su se Srbi pla šili Izetbegovićevog plana o islamskoj državi, a brinulo ih je i pojavljivanje paravojnih snaga SDA. Obe strane su u leto 1990. počele da se tajno naoružavaju u mestima u dolini Drine, a na si lje „milo za drago" postalo je uobičajeno u jesen te godine, sa napadima, ponekad smrtonosnim, koje su vršili i Srbi i muslimani. Kad je Milutin Kukanjac stupio na položaj najvišeg generala JNA u Bosni, čekao ga je nezavidan zadatak da održi mir...

On je bio vojnik koji se strogo držao d ržao propisa, dobronameran, ali nije bio političar; p olitičar; na taj položaj je došao jer je bio b io omiljen kod generala Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba JNA, ali je bio potpuno nesposoban da se snađe. Nije  pomagalo ni to što su ga savezno Ministarstvo odbrane u Beogradu i KOS držali u mraku. Čini se da su Kukanjčeve namere bile iskrene, ali mu nikada nisu stavljene na raspolaganje snage potrebne da d a ispuni svoj zadatak. Popu Poputt većin većinee gene general ralaa JNA, JNA, i Kuka Kukanja njacc je bio bio proti protivv Izetb Izetbego egovi vića ća koga koga je smat smatrao rao nepri neprijat jatni nim m kameleonom sa opasnim shvatanjima, ali ni je imao izbora osim da sarađuje s njim. Bivši viši oficir JNA sažeto je izneo kako je vojska shvatala vođu SDA: Smatrali su ga ekstremistom poznatim  još iz Titovog vremena. Ni su ga uzimali ozbiljno, mada je od služio kaznu zatvora zbog nacionalističkih aktivnosti...Vukao je poteze koje je vojno rukovodstvo proglašavalo neustavnim i nezakonitim, a onda prestajalo da se  brine o njima. Pa ipak je bilo savršeno jasno da je jedino čega se Alija Izetbegović plašio bila JNA. Izetbegović je znao da je imperativ da se vojska, što je više moguće, drži van bosanskih poslova, a posebno da se JNA ne dopusti da  poremeti planove SDA.

Izetbegović laže, Vasiljević frustriran Početkom 1992. vojna kontraobaveštajna služba suočila se s teškom situacijom: svesna da se muslimanske vođe  pripremaju za rat velikih razmera, nije znala šta povodom toga da preduzme. Veliki napad koji bi preduhitrio paravojne snage SDA nije dolazio u obzir iz političkih razloga.  Načelnik KOS-a Aleksandar Vasiljević, ne znajući šta da preduzme, zatražio je sastanak sa Izetbegovićem. Susret  je organizovao bosanski ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić za koga se znalo da je vrlo bli zak KOS-u (činjenica (činjenica koju ni je pokušavao da prikrije), prikrije), a održan je 5. februara februara u Izetbegoviće Izetbegovićevom vom kabinetu. kabinetu. Susret je imao „pre svega svega preven preventiv tivni ni karakt karakter" er",, prema prema Vasilj Vasiljevi eviću, ću, koji koji je lideru lideru SDA predoč predočio io čvrste čvrste doka dokaze ze o musli musliman manski skim m  pripremama za rat. Vasiljević je rekao Izetbegoviću da želi da ga upozna s „tajnim vojnim organizovanjem" u Bosni, će ga  predsednik treba da bude svestan; Izetbegović je, pretvarajući se da je izne nađen, odgovorio da je ideja „smešna". Šef KOS-a je na to izneo određene informacije o Patriotskoj ligi, ali je Izetbegović rekao da još uvek ne može da  poveruje da je to istina. Vasiljević mu je tada pokazao interne dokumen te SDA, od o d kojih su neki bili šifrovani, koji su se ticali organizacije i razmeštaja jedinica Patri otske lige, koje je očigled no pribavila krtica KOS-a na visokom  položaju u stranci. Na to je Izetbegović odgovorio da te snage nisu ilegalne i da im je jedini cilj odbrana muslimana;  potom je razmislio i dodao da dokumenti izgledaju neautentični, da mora da ih je Vasiljeviću neko podmetnuo. To je frustriralo Vasiljevića, koji je priznao da je njegov oponent „zaista ve liki igrač". Tada je izneo svoj adut, tajno načinjeni video-snimak sastanka Patriotske lige - u šta se naizgled ne može sumnjati, ali je Izetbegović i dalje poricao da je bilo šta pogrešno u po stupcima SDA. Za Vasiljevića je to bilo izluđujuće iskustvo koje ga je uverilo da je dijalog sa muslimanskim rukovodstvom neplodan, a zapravo je to bila klasična Izetbegovićeva predsta va.

A 1. Dosije kupljen za 40 hiljada švajcarskih franaka Špijuni tajne policije ubacili su se među Mlade muslimane, što je prouzrokovalo hapšenja koja su dovela do suđenja 1949. i 1983, i nije bilo razloga da se veruje kako se bilo šta pro menilo. Zaista, KOS se infiltrirao u najviše nivoe nivoe parti partijsk jskog og establ establišm išment entaa Strank Strankee demokr demokrat at ske akcije akcije.. Salim Salim Šabić, Šabić, blizak blizak Izetbe Izetbegovi govićev ćev prijat prijatelj elj i vođa zagrebačkog ogranka S"A, bio je jedan od tri potpredsednika partije, izabrana 1990. Bio je i agent vojne kontraobaveštajne službe. Pokazalo se da su govorkanja o Šabićevim vezama sa tajnom  policijom dobro zasnovana. Zabrinut zbog subverzije KOS-a, Adil Zulfikarpašić je pribavio kopiju Šabićevog  policijskog dosijea od Josipa Manolića, novog hrvatskog premijera i oficira tajne službe, koji se ranije nalazio na čelu aparata SD-a u Hrvatskoj. U konfuziji koja je pratila slom komunističkog režima 1990. i 1991, mnogi spisi tajne službe nestal nestalii su pod sumnji sumnjivim vim okolnos okolnostim tima. a. Zulfik Zulfikarp arpaši ašićć je kup kupio io dos dosij ijee za 40.000 40.000 švajca švajcarsk rskih ih franaka franaka - koji koji je nedvosmisleno potvrdio da je Šabić značajan špijun KOS-a- i pokazao njegov sadržaj Izetbegoviću. Manolić, dobar  kontraobaveštajni oficir, savetovao je da Šabić bude pod kontrolom, tj. postavljen na položaj na kojem neće moći da  pravi štetu, ili, što je još bolje, da bude iskorišćen kao dvostruki agent, drugim rečima, iskorišćen za dostavljanje  pogrešnih informacija KOS-u.

GLOSA 1

„...muslimanska država će nam omogućiti opstanak, a ne zajednički život za koji drugi narodi nisu zainteresovani" (Edhem Bičakčić)

GLOSA 2 Milošević i srpska tajna policija smatrali vojsku nedovoljno srpskom i stoga

nepouzdanom

Direktan prenos lažnih informacija Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustva koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Govoreći o građanskom ratu u Americi, Volt Vitman je rekao: „Pravi rat nikada neće dospeti u knjige."  Nesumnjivo je da užasna, neizreciva stvarnost divljačkih sukoba ne može biti u potpunosti preneta na papir ili na ekran. I pored toga, nijedan rat u istoriji nije bio tako neposredno i živo prenošen kao bosanska katastrofa koja je besnela od  proleća 1992. do jeseni 1995. Uz pomoć satelitske televizije u ratnoj zoni, upečatljive slike nasilja, većinom nad nenaoružanim civilima, bile su deo svakodnevnog života u takozvanom globalnom selu. Ni u jednom ćošku sveta nije bilo moguće pobeći od  bosanske katastrofe. Iako su mediji bili kadri da izveštavaju o činjenicama, mada često na jednostran način, pre nošenje istine bilo je nešto sasvim drugo. Obmanjujuće, samo razumljive slike onemogućava le su pokušaje ozbiljnije analize vesti. Još gore, retko da je  pristrasnost medija ikad bila oči glednija ili presudnija nego u slučaju novinara no vinara koji su se bavili Bosnom. Mnogi vodeći reporteri su postali bučni i nepomirljivi zagovornici muslimanske stvari, zanemarujući i potiskujući dokaze koji su  protivrečili njihovim gledištima. gledištima. Uticaj onoga što je ubrzo nazvano „advokatskim novinarstvom" bio je zapanjujući u mnogim zapadnim zemljama, a najviše u Sjedinjenim državama. Zbog baražne vatre ovakve propagande, predstavljene kao izveštavanje,  bo sanski sukob je za mnoge postao progresivni i plemeniti cilj kakav nije viđen još od Španskog građanskog rata. Otuda je „CNN efekat" od uzimao dah, a pomagalo je u velikoj meri i to što su Izetbegović i njegova vlada znalački iskoristili globalne medije za političku pobedu u ratu koji su bili ne sposobni da dobiju d obiju na bojnom polju.  Nema očiglednijeg primera ubitačnog uticaja takve voljne zaslepljenosti sedme sile od nespremnosti da se izveštava o neprijatnoj strani bosanskog islama u ratu. Vlada, na čijem čelu su bili Alija Izetbegović i njegovi muslimani, nije bila demokratska, miroljubiva i sekularna, što su se zapadni izveštači i „eksperti", uz pomoćne baš malog broja funkcionera u Vašingtonu, trudili da prikriju kao nepoželjnu činjenicu. Bilo je neprihvatljivo ukazati na to da S"A predstavlja radikalnu kliku čiji su kriminalnost, cinizam i brutalnost bili isto toliko užasni koliko i nedela koja su vršili bosanski hrišćani. Ovde su novinari svoj „prvi nacrt istorije" napisali žalosno pogrešno, a u njihovoj zaslepljenosti su im pomagali naučnici i političari koji su se morali ponašati pon ašati drugačije, ali nisu želeli. Što je najgore, ovo brižljivo izbegavanje teških istina otvorilo je vrata usponu radikalnog islama u Bosni i  prodoru globalnog džihada u srcu Evrope. Kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, bilo je mnogo prilika da se rat izbegne i sve su prokockane, uglavnom od strane Izetbegovića i SDA, koji su igrali glupavu igru blefiranja i obmane koja se vremenom istrošila. Mada su mnogi zapadni, posebno američki, komentatori koji su pratili bosanski sukob pokušavali da po svaku cenu odbace kao isuviše uprošćeno ob jašnjenje bosanskog građanskog rata koje se poziva lo na „stare etničke mržnje", ova mantra je u suštini bila tačna. Otomansko nasleđe koje su muslimani veličali, kao i slabo skrivena naklonost prema islamskom radikalizmu, izazivali su strah među hrišćanima i konačno ih naveli na akciju. U svakom slučaju, bile su potrebne najbolje namere i najbolji akteri na svim stranama da bi se prevazišla takozvana bosanska struktura recipročnih strahova, ostatak bratoubilačkog košmara iz 1941-1945.

Za muslimane, prvi čin rata bio je napad 1. aprila na Bijeljinu, grad u severoistočnoj Bosni blizu granice sa Srbijom. Napad nisu izveli bosanski Srbi, već banda neregularnih trupa iz Be ograda, takozvana Srpska dobrovoljačka garda, predvođena ozloglašenim gangsterom Želj kom Ražnatovićem, s nadimkom Arkan.  Njegova legija razbojnika, pomodno obučenih u crno, koja je izgledala kao izuzetno dobro naoružana balkanska heavi-metal grupa, bila je pod kontrolom srpske "ržavne bezbednosti. Arkanove neregularne trupe ubile su nekoliko muslimana, a više njih proterale iz ovog grada sa mešovitim srpskim i muslimanskim stanovništvom. Za muslimane je to bio pravi početak rata. Sami bosanski Srbi su smatrali da je rat već u toku, navodeći napade na srpske civile koje su izvodile muslimanske paravojne grupe još od zime - „Krvava svadba" 1. marta u Baš-čarši ji bila je za većinu Srba događaj  posle kojeg više nije bilo povratka - a bosanski Hrvati su sma trali da su u ratu sa Srbima i JNA još od 1991. U tom trenutku, Srbi su za Hrvate bili veći neprijatelji, a njihov stav prema muslimanima u tom trenutku bio je pre podozriv nego neprija teljski.

Paravojska SDA napada na kasarne Uloga jugoslovenske vojske u prvoj fazi rata u Bosni bila je složena, čak protivrečna, i obič no se pogrešno  prikazuje. Početkom aprila bilo je očigledno da general Kukanjac i JNA nisu uspeli da spreče rat. Kad su izbila neprijateljstva, mnogi vojnici JNA hteli su da preko "rine pređu u bezbednu Jugoslaviju, ne želeći da učestvuju u  borbama. Za veliki broj vojnika koji su bili bosanski Srbi situacija je bila bila drugačija. Mesecima, spremajući se za najgore, Generalštab je slao bosanske Srbe da služe vojsku u jedinicama JNA u Bosni i Hercegovini. U JNA je bio i znatan broj bosanskih Srba profesionalnih oficira; sinovi iz siromašnih porodica sa ratničkom tradicijom birali su vojnu karijeru u nesrazmerno velikom broju. Stoga je, kad je u aprilu izbio rat, otprilike tri četvrtine jugoslovenskih vojnika služilo vojsku u svojoj republici i nisu motali nikuda n ikuda da idu. Savezno ministarstvo odbrane je 14. marta odlučilo da trupe JNA koje su dolazile iz Srbije i Crne Gore - sa teritorije koja se tada nazivala „krnjom Jugoslavijom" - povuče preko Drine; u stvari, JNA u Bosni je praktično bila raspuštena i zavladala je konfuzija. U većini slučajeva, jedinice i štabovi smešteni u oblastima pod kontrolom  bosanskih Srba prosto su ostali na svom mestu. Te jedinice su 1. maja preimenovane u Vojsku Republike Srpske (VRS) i na mnogim mestima pripadnici JNA su bez oklevanja postali pripadnici VRS; na primer, Peti korpus JNA, smešten u Banjaluci, najvećem srpskom gradu u Bosni, preimenovan je u Prvu krajišku brigadu VRS, bez većih promena u sastavu. Situacija je bila komplikovanija za jedinice JNA koje su se zatekle na teritorijama pod kon trolom SDA. Patriotska liga je u njima videla neprijateljske snage, ali su u većini slučajeva blo kirane jedinice JNA prosto želele da se izvuku iz budućih ratnih zona. Izetbegović je očekivao da JNA preda svoju opremu i garnizone muslimanima, što Srbi nikada ne bi dozvolili. Rezultat su bili haos i nasilje. Tokom aprila, paravojne trupe SDA napadale su kasarne JNA širom Bosne, posebno u oblasti Sarajeva, sa žrtvama na obe strane. JNA sebe nije mogla više da smatra nepristrasnom: njeni pretežno srpski vojnici želeli su ili da se bore protiv muslimana ili da se vrate preko Drine. U maju je došlo do dva neizazvana napada muslimana na JNA ko  ji su sudbonosno zatrovali odnose između armije i SDA. Izetbegović se 2. maja vratio u Bosnu posle još jednog neuspelog pokušaja Evropljana da smire sukob. Njegov avion je sleteo na sarajevski aerodrom koji je bio pod kontrolom JNA, i pored nekoliko pokušaja Patriotske lige da ga zauzme. Čini se da Izetbegović nije uzeo u obzir to da ga JNA možda neće dočekati raširenih ruku. Bezizlazna situacija  je potrajala nekoliko sati - za muslimane, to je bilo kidnapovanje - sa nadrealnim trenucima kad k ad je Izetbegović pozvao sarajevsku televiziju i u direktnom prenosu zatražio da bude oslobođen. Mada je SDA tvrdila da je JNA, što će reći KOS, skovala bezo čan plan da kidnapuje Izetbegovića i zameni ga popustljivijim muslimanskim vođom - neki su tvrdili da bi to bio Fikret Abdić - nema dokaza da je tako i bilo; zaista, reakcija JNA na Izetbegovićevo sletanje usred njenih redova bila je konfuzna i haotična. Jugoslovenska narodna armija je želela da izvede svoje trupe iz Sarajeva. Glavni štab Dru ge vojne oblasti, pod Kukanj Kuk anjčev čevom om zlosre zlosrećno ćnom m komand komandom, om, našao našao je skrovi skrovište šte u kasarn kasarnii „Mar „Mar šal Tito" Tito" u centru centru Saraje Sarajeva, va, okruže okruženn muslimanskim paravojnim trupama. Armija je pristala da pusti Izetbegovića u zamenu za miran izlazak garnizona JNA iz grada. JNA je održala reč, muslimani nisu. Pripadnici Patriotske lige otvorili su vatru na konvoj dok je 3. maja  prolazio Sarajevom, zarobili su trideset dva vojna vozila, ubili sedam vojnika JNA, a ranili mnogo vi še. To je bio  primer verolomstva koji je razbesneo komandu UN u Sarajevu i izazvao trajno ogorčenje kod Srba.

Zločin nad zločinima Daleko teži bio je napad muslimana na konvoj JNA koji je 15. maja pokušao da izađe iz Tu zle, grada duboko u teritoriji pod kontrolom SDA. Posle dogovora između armije, armije, gradonačelni gradonačelnika ka Tuzle i Patriotske Patriotske lige, velika kolona sastavlje sastavljena na od trupa JNA i civila, uključujući i porodice oficira, napustila je kasarnu. JNA se držala instrukcija i razoružala sva vozila; vojnicima  je dozvoljeno da nose samo lično naoružanje. Pa ipak su njihov prvi pokušaj da napuste Tuzlu u 14 sati sprečile muslimanske paravojne trupe, pod izgovorom da vojnici nose previše opreme... U 19 sati, konvoj je pokušao ponovo da se evakuiše, upavši u dobro planiranu zasedu, sa snajperistima i minama, na glavnoj raskrsnici istočno od grada. Vojnici JNA, od kojih su mnogi bili regruti mlađi od dvadeset godina, bili su pobijeni a da nisu ni imali šansu da se bore. Ma lo njih je preživelo napad, a većina ih je ranjena; preživeli su pričali o ubijanju ranjenih vojnika JNA,  pogubljenih kao na stratištu, a muslimanski civili su se pri družili družili krvavom piru.  Nikada nije utvrđeno koliko ih je u ovom masakru poginulo - muslimani su priznali smrt 51 pripadnika JNA, dok su Srbi tvrdili da je broj mnogo veći, između dve i tri stoti ne - ali to je bi lo nemoguće pouzdano ustanovi ti jer su muslimani odbili da otvore svoje arhive o ovom zlo činu, odobrivši odobrivši ponovnu sahranu samo trideset žrtava deset godina  posle pokolja. Tela su bi la toliko izgorela da se nisu mogla identifikovati. Tuzlanski masakr nije ostavio nikakav utisak na zapadne medije postavljajući obrazac da je ubijanje muslimana vredno pažnje, dok smrt nemuslimana nije. Za JNA, to je bio tragičan i po nižavajući kraj njene misije u Bosni unapred osuđene osuđene na propast. propast. U maju 1992. došlo je do sloma Titove armije i do čistke viših oficira oficira koje je Milošević smatrao smatrao odgovornim za bosanski debakl. Trideset osam generala je otpušteno iz službe, u suštini ceo Generalštab, među njima i Mi lutin Kukanjac i Aleksandar Vasiljević. Šefu KOS-a je namenjena posebna kazna i izveden je pred vojni sud na osnovu lažnih optužbi, između ostalog za tajnu saradnju sa muslimanima i pružanje informacija i naoružanja Patriotskoj ligi! Bio je to mračan skandal čak i prema balkanskim merilima, a posle trideset pet dana suđenja koje je postalo javni spektakl i 110 dana zatvora za zločine koje nije počinio,Vasiljević je pušten kad je presuda oborena. Tokom Tokom celog celog rata, rata, zapadni zapadni medij medijii su neprime neprimeren renoo pratil pratilii nemusl nemuslima imansk nskuu stranu stranu.. Brojni Brojni su uzroci uzroci ove neravnoteže. Sarajevo je bilo jedino mesto u Bosni u kojem su se novinari osećali bezbedno i u kojem su mogli da pronađu  pristojne hotele, hranu i piće - činioci koje ne treba potcenjivati kad ocenjujemo međunarodnu štampu - pri tom su se muslimani udvarali novina rima, dok su ih Srbi i Hrvati obično držali što je dalje moguće, smatrajući, ne bez razloga, da su pristrasni prema muslimanima. Rat je stoga praćen uglavnom iz Sarajeva - u slučaju zapad nih televizija, skoro isključivo iz Sarajeva. Rat u Bosni, kako ga je video Zapad, bio je samo mali deo mnogo šireg sukoba u kojem je muslimane bilo lako  prikazati kao bespomoćne žrtve. Dešavanja u ostatku Bosne - ili čak iza kulisa u Sarajevu - naprosto nisu bila vest.

Stvaranje homogenih državica U leto 1992, koje je nepovratno preobratilo preobratilo donekle nejasan lokalni sukob, tradicionalne tradicionalne mada opake vrste, u globalni fenomen sa naslovne strane, koji se prati 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, i koji svi pristojni ljudi sigurno smatraju nečuveno strašnim. Izraz koji je sve promenio bio je „etničko čišćenje" i njime je namah definisan bosanski rat. Poreklo izraza je nejasno, mada su ga povremeno koristile razne frakcije u Jugoslaviji tokom Drugog svet kog rata. Uobičajeno  prikazivano na Zapadu kao „laki" genocid, etničko čišće nje, zapravo implicira uklanjanje neželjenih n eželjenih etničkih grupa sa nekog terena u sklopu vojnih operacija. Ubijanje nije primarna namera. „Čišćenje terena", srodan termin, bio je uobičajen deo jugoslovenske vojne doktrine i praktikovali su ga Titovi partizani u znatnim razmerama 1945, kada je pogubljeno na de setine hiljada neprijateljskih neboraca, uključujući ratne zarobljenike i civile. Etničko čišće nje, mada strašno, strašno, bilo je samo doktrina koju su tri generacije oficira JNA učile da primenjuju protiv pobuna, oficira koji su obučavani za borbu protiv „petokolonaša" i „terorista" progo nom ne samo boraca nego i njihovih n jihovih simpatizera. Proc Procen enaa amer američ ičke ke Cent Centra raln lnee ob obave avešt štaj ajne ne agenc agencij ijee (CIA (CIA)) o etni etničko čkom m čišć čišćenj enjuu koje koje su vrši vršili li Srbi Srbi u severozapadnoj Bosni u proleće 1992, koja je naišla na veliku pažnju u medijima, bila je analitična i uravnotežena.

Bosanska srpska armija je preduzela ove operacije etničkog čišćenja zato što je verovala da muslimansko stanovništvo predstavlja oružanu pretnju ili da može delovati kao „peta kolona" u ratu sa bosanskom vladom. Usredsređivanje Vojske Republike Srpske na oduzimanje oružja od stanovništva i na pritvaranje muškaraca sposobnih za vojsku podržava ovu analizu. To što je paranoja bosanskih Srba preuveličala ovu navodnu pretnju, ne znači da VRS nije verovala u nju.  Nekoliko grupa naoružanih muslimana koje su uspele da se formiraju i preži ve srpske napade i da vrše povremene gerilske napade na snage VRS i MUP-a (tj. policije) u ovoj oblasti dodatno je rasplamsalo ovu paranoju. Šta više, borba koja se vodi radi razmeštanja stanovništva bila je uobičajena pojava u bal kanskim ratovima 19121913. kao i u Drugom svetskom ratu. Etničko čišćenje važnih oblasti bilo je neobjavljeni cilj svih strana u bosanskom ratu - muslimana, Srba i Hrvata - mada su ovaj izraz mnogo češće koristili zapadni novinari nego oni koji su ratovali u Bosni. Problem je bio u tome što je Bosna bila multinacionalna država sve do lokalnog nivoa. Bilo je malo oblasti koje su imale jaku etničku većinu: redak izuzetak bila je oblast oko Bihaća na severozapadu Bo sne, koja je imala preko 80  procenata muslimana, ali je i u njoj živelo dosta nemuslimana. Opštine su u većem delu zemlje bile mešovite. Povlačenje koherentnih etničkih granica - što su sve tri zaraćene strane uprkos javnim izjavama planirale od samog  početka - zahtevalo je preseljenje stanovništva.  Nema sumnje u to da su bosanski Srbi izvršili više etničkih čišćenja 1992. nego muslimani ili Hrvati, ali to je bilo zbog toga što su bili bolje naoružani i sa boljom vojnom organizacijom. Pored toga, Srbi su imali veći zadatak pred sobom, budući da su činili većinu poljoprivrednog stanovništva u Bosni i stoga kontrolisali nesrazmerno veću teritoriju koju je trebalo očistiti od nesrba. Pa ipak, u trenutku kad je u jesen 1995. oružje utihnulo, sve tri etničke grupe su uspostavile sa svim homogene državice, uz pomoć etničkog čišćenja koje su vršili i muslimani i hrišćani. Veći deo  borbi 1992. vodio se na lokalnom nivou i do pomeranja stanovništva dolazilo je na čitavoj teritoriji Bosne.

Vlada SAD otkriva termin "etničko čišćenje" Do duže borbe jedne snage protiv druge došlo je jedino na severu, oko Brčkog, gde su se bosanski Srbi borili za kontrolu nad koridorom Posavina protiv vojske bosanskih Hrvata - Hr vatskog vije ća obrane (HVO) - koju su  podržavale snage iz susedne Hrvatske. Ta bitka, koja je bila strateški nužna za bosanske Srbe jer je samo uzak koridor povezivao zapadnu i istočnu  polovinu njihove mini-države, besnela je tokom proleća i leta, i završila se pobedom VRS koja je održala otvorenom žilu kucavicu Republike Srpske. Širom Bosne civili su bežali od sukobljenih vojski i postajali izbeglice. Razmere stvarnih ubistava bile su relativno male. Posle više od četrdeset dana borbi, 10. maja, bosanska javna zdravstvena služba je objavila da je ukupan  broj onih čija je smrt nastupila usled raznih uzro ka 1.320, plus 6.700 ranjenih i 1.900 nestalih, kao i 320.000 raseljenih u zemlji i 350.000 iz be glih iz zemlje. U prvim mesecima rata, sve strane su razmenjivale optužbe za zločine nad civilima, koji ni su bili velikih razm razmer era. a. Sve Sve se prom promeni enilo lo kraj krajem em jula jula kada kada su se u zapad zapadnoj noj štam štampi pi pojav pojavil ilii izve izvešt štaj ajii o nav navod odni nim m srps srpski kim m „koncentracionim logorima"....  Roy Gutman) iz Njusdeja prvi je 19. jula objavio priču o logorima u Manja či i Omarskoj u Roj Gatman ( Roy kojima su u lošim uslovima zatvoreni muslimani. Priča je eksplodirala prve nedelje avgusta sa brojnim izveštajima u kojima se tvrdilo da bosanski Srbi zatvara ju i ubija ju veliki broj muslimanskih civila; ponovo je korišćen termin „koncentracioni logor". Sve priče su počivale na siromašnim izvorima i oslanjale se na informacije iz druge i treće ruke, od kojih je veći deo bio prosto netačan, ali je njihov uticaj bio trenutan, a nijedan za padni novinar nije bio voljan da dublje zagrebe kako bi otkrio istinu. Kada je britanska televizijska mreža ITN prikazala snimke neuhranjenih logoraša koje su bosanski Srbi držali u Trnopolju, slika se nije više mogla izbrisati i muslimani su dobili propagandni rat u prvoj rundi. Ministarstvo spoljnih  poslova SA", koje je povremeno pominjalo srpska etnička čišćenja još od sredine maja, sada je ovaj termin redovno koristilo, a Kongres je zahtevao da se nešto preduzme...

Muhamed za kockarskim stolom

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Uspeh muslimana u oblikovanju zapadnog javnog mnjenja o ratu i u manipulisanju njime nije bio slučajan. Bio je to ishod pametne i proračunate strategije da se kao ključno oružje u ratu koristi status muslimana kao žrtava, strategije ostvarivane ostvarivane onim što je je dan od malobrojni malobrojnihh Amerikanaca, Amerikanaca, prozrevši prozrevši ovaj trik, nazvao „plodnom „plodnom propagandnom propagandnom mašinerijom". Već postojeća osećanja u američkim medijskim i akademskim krugovima olakša la su posao Sarajevu, ali SDA ništa nije prepustila slučaju. Osnovala je kancelariju za odnose s javnošću, koja će se baviti medijima mnogo pre no što su muslimani imali  bilo kakve ozbiljne vojne snage. Za razliku od bosanskih Srba i Hrvata, muslimani su se dodvoravali novinari ma i obezbeđivali im pristup do svojih zvaničnika, što je doprinelo da izveštavanje medija bu de sa svim zadovoljavajuće po Sarajevo, mada često nije imalo nikakve veze sa stvarnom situacijom. Na primer, Haris Silajdžić, muslimanski ministar  spoljn spo ljnih ih pos poslov lovaa i kasnij kasnijii premij premijer, er, bio je medijs medijski ki miljen miljenik, ik, poznat po svo jim „zapadnj „zapadnjač ač kim" kim" na vika vika ma i dopadljivim gledištima. Retko kad se pominjalo da je on sin muslimanskog sveštenika i hafiza (ono ga ko zna Kuran na  pamet) koji ko ji je bio imam vodeće sarajevske džamije, a da je i sam Silajdžić završio medresu sa arapskim jezikom kao glavnim predmetom. Bez obzira na to koliko se uzdali u Alaha, oni nisu mogli odnose sa Vašingtonom da prepu ste slučaju, te je SDA  pozvala vode će američke firme za odnose sa javnošću da im iznesu po nude. Sarajevo je izabralo Hila i Noultona  Hill & Knowlton), firmu koja je imala iskustvo sa Jugoslavijom; bila je poznati ja kao PR firma koja je stajala iza ( Hill neslavnih lažnih svedočenja pred Kongresom 1990. o navodnom iračkom ubijanju odojčadi u Kuvajtu. Sredi nom 1993.  Ruder Finn), koja im je pomogla u postiza nju velikog Sa rajevo je takođe angažovalo i firmu Rader Fin ( Ruder diplomatskog uspeha na Konferenciji o ljudskim pravima, održanoj u Beču 1993; pomoć firmi za odnose s javnošću dovela je do muslimanske dominacije ovim događajem ko ji se završio glasanjem (88 prema jedan) za osudu neangažovanja UN u Bosni i zahtevom za ukidanje embarga na uvoz oružja u bivšu Jugoslaviju, koji su uve e UN. Još jedna značajna pomoć bio je bosanski ambasador u Ujedinjenim nacijama, Muhamed Šaćirbej. Mo, kako je voleo da ga zovu, nije se skidao sa američke televizije tokom sukoba; govoreći savršenim američkim engleskim bez akcenta, Šaćirbej je bio moćno oružje u sara jevskom arsenalu. Novi ambasador je zapravo veći deo života proveo u Sjedinjenim Država ma i bio je američki državljanin. Malo njih je pominjalo da je on sin Nedžiba Šaćirbegovića (Mo  je koristio tursku verziju prezimena), člana unutarnjeg kruga SDA i Izetbegovićevog sa radnika u islamu duže od pola po la veka. Nijedan američki reporter nije pomenuo da je Šaćirbego vić stariji bio osuđen za terorizam u Jugoslaviji zbog svojih aktivnosti u Mladim muslima nima i da je sa Alijom Izetbegovićem bio sa osnivač i urednik ekstremističkog časopisa  Mu džahid ; ostale su nepomenute i Šaćirbegovićeve bliske veze sa konzervativnim imamom Mehmedom saradnikom ustaša za vreme Drugog svetskog svetskog rata. I stariji stariji Šaćirbegović Šaćirbegović je služio služio zajedničkoj zajedničkoj stvari kao Handžićem, saradnikom diplomata, kao putujući ambasador za muslimane, većinom po islamskim zemljama gde je bio lepo priman.

Lopov u odelu diplomate Slanje Slanje Šaćirbeja Šaćirbeja u UN bio je „najgori „najgori primer nepotizma", nepotizma", primetio primetio je jedan disidentski disidentski raspoložen raspoložen bosanski bosanski musliman, ali je bio deo dobro smišljenog plana. Njegove usluge mu slimanskim ciljevima bile su vitalne za pobedu u  propagandnom ratu, a protivnapori bosan skih Srba i Hrvata u zapadnim medijima bili su slabi i ne bit ni: oni ni su ima li Moa. Do trenutka kada je Šaćirbej postao prava bruka; rat je bio završen i zapadni mediji su se okrenuli na drugu stranu. Ono što izveštači nisu spominjali, a što su oni koji k oji su mu bili bliski znali, jeste to da je Mo veliki kockar i lopov.  Napustio je Ujedinjene nacije da bi postao mi nistar spoljnih poslova - to je bio prvi put da uopšte živi u Bosni - a njegov mandat je bio opte rećen skandalima koji su rezultirali međunarodnim poternicama radi istrage o nestalim fondo vima Ministarstva spoljnih poslova, pola miliona dolara ukradenih samo u poslednjoj godini rata. To je verovatno imalo neke veze sa Moovim kockarskim navikama. Uhapšen je u Bosni prilikom racije u nelegalnoj kockarnici, a optužbu je pokušao da izbegne pozivajući se na imunitet člana vlade. Ista priča se ponovila u Luizijani aprila 2000. kad je uhapšen u jednom kazinu u Nju Orleansu zbog sumnje da je koristio prepravljene kockice

za igru. Mo, ponovo na mestu ambasadora u UN, nasilno je protestovao i suočio se i sa optužbama za narušavanje  javnog reda i mira. Njegovi pokušaji da se pozove na diplomatski imunitet nisu bili uspešni jer je bio američki državljanin, ali je bio dovoljno dugo na slobodi da je mogao da pobegne. Bio je to bizaran kraj javne karijere nekadašnje medijske zvezde či je skandale novinari, koji su ga dobro poznavali, nisu zabeležili. Kako je zvanični Vašington reagovao na „šarmantnu" ofanzivu Sarajeva složena je priča. Pronaći koherentnu nit nije baš mali izazov zahvaljujući promenama i preokretima američke politike pod uticajem medijima vođenih vođen ih događaja. Zaista, izraz „politika Sjedinjenih Država prema Jugoslaviji" između 1991. i 1995. jeste i sam „oksimoron", primetio je  jedan proučava lac ove teme, toliko je priča zapletena. Ono što ni je sporno jeste to da je američka politika prema Balkanu prešla put od pružanja podrške jedinstvu Jugoslavije sve do sredine 1991, do otvorene podrške bosanskim muslimanima dve godine kasnije. Šta se desilo? Vašington nije bio iznenađen raspadom titoističke građevine, mada nije očekivao onaj ste pen nasilja i razaranja koji će nestanak Jugoslavije doneti Balkanu. Prema proceni Centralne obaveštajne agencije iz oktobra 1990, dani Jugoslavije bili su izbrojani, zbog povratka nacio nalizma na mesto umiruće ideologije titoizma, a građanski rat  predstavljao ozbiljnu oz biljnu moguć nost. Međutim, sve to nije bio b io problem Vašingtona – gledište koje je jasno izneo krajem  John Galvin), vrhovni komandant NATO-a u Evropi, koji je maja 1991, u predvečerje sloma, general Džon Galvin ( John objasnio da, pošto Jugoslavija nije unutar odbrambene nadležnosti NATO-a, tamošnji događaji neće dovesti do intervencije NATO-a ili Sjedinjenih Država. Čini se da se administracija Džordža Buša malo interesovala za Jugoslaviju – pravično je reći da su daleko teži  problemi, poput raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, kao i nepovoljan kraj rata s Irakom, dominirali aparatom spoljne politike Vašingtona – i krajem ju na 1992, dva meseca po početku bosanskog građanskog rata,  predsednik Buš je i dalje zastupao izolacionizam u odnosu prema jugoslovenskoj katastrofi, izjavivši: „Ne nameravam da tamo koristim američke trupe."

Antisrpski stav Stejt departmenta Ministarstvo spoljnih poslova je pratilo Bosnu i Jugoslaviju pažljivije nego administracija, ne samo zato što je zamenik ministra Lorens Iglberger Iglberger  bio ambasador u Beogradu i lično se zanimao za balkanske poslove. Ni Voren Zimerman, tadašnji ambasador u Beogradu, nije bio novajlija u balkanskim misterijama. Za razliku od Pentagona, koji je želeo da ostane daleko od Balkana, što je sažeto iz ra žavao načelnik Združenog generalštaba Kolin Pauel videvši u Bosni samo budući evropski Vijetnam, diplomate nisu bežale od balkanskih  problema. Pa ipak je ovo bio još je dan slučaj kada su „eksperti" više grešili nego što su bili u pravu; čini se da ni Iglberger ni Zimerman ni su verovali da će titoistička država stvarno nestati, a Bosnu su shvatili pogrešno. Oni su nena merno gurnuli Bosnu bliže građanskom ratu, verujući da će američko priznanje nezavisnosti Bosne osujetiti napade  bosanskih Srba i Beograda. Već je istaknuta greška koju je Zimerman počinio u Lisabonu. Uprkos ambasadorovim upornim poricanjima da je ohrabrio Izetbegovića da odbi je poslednju šansu za mir, da nas je rasprostranjeno uverenje da je on zapravo to učinio. Retrospektivno, izgleda da Zimermanova uloga u Be ogradu nije pomogla ni interesima mira ni Sjedinjenih Država. Država. Mada je izjavio izjavio da je otcepljenje otcepljenje Slovenije Slovenije i Hrvatske Hrvatske juna 1991. bilo „nezakonito", „nezakonito", ambasador ambasador je potom  podržao nezavisnost Bosne dodavši, tri godine posle sastanka u Lisabonu, da d a je Izetbegović „učinio ogromnu političku grešku time što je brzo krenuo ka nezavisnosti", grešku sa sudbonosnim posledicama. Poput mnogih drugih, Zimer man  je naseo na Izetbegovićev autoportret umerenjaka. Kad su ga upitali za Islamsku dekla raciju, ambasador je odgovorio da Izetbegović „nikada u njoj nije pomenuo islamsku drža vu". Kad su mu odvratili o dvratili da je Izetbegović sasvim sigurno govorio o muslimanskoj državi u svojoj knjizi, Zimerman je odgovorio: „Jeste. Ali to nije njegova formula za Jugoslaviju." Mada su u Stejt departmentu krajem 1992.  preovlađivali intervencionisti koji su želeli američku vojnu akciju radi odbrane od brane bosanskih muslimana, ovo gledište je u Bušovoj administraciji bilo manjinsko. Ministarstvo odbrane i obaveštajni krugovi bili su odlučno protiv intervencije: prvi su se plašili kopnenog rata na Balkanu, dok su drugi bili skeptični u pogledu toga da se u Bosni mogu uopšte u opšte naći „dobri momci" koje treba podržati. Pa ipak, zbog Bušovog političkog povlačenja, novembra 1992, ubrzo će prevladati antisrpski stav Stejt departmenta. Ono što je bilo gubitak za Veliku staru partiju postaće dobitak za Sarajevo.

„Sve je to bilo plivanje uzvodno"

Bosni se dogodio Bil Klinton . Za kandidata Klintona se znalo da ga slabo interesuje spoljna i odbrambena  politika, zapravo činilo se da je skoro alergičan na te stvari, ali se guverner guv erner Klin ton rano zainteresovao za Bosnu. Kad  je u avgustu 1992. došlo do histerije h isterije u medijima koji su napadali napad ali predsednika Buša da ne čini dovoljno da zaustavi ono što što je štam štampa pa nazi naziva vala la „geno „geno cidom cidom", ", Klin Klinto tonn je pomoga pomogaoo da se plam plamen en rasp raspla lams msa. a. Već 5. avg avgus usta ta traž tražio io je  bombardovanje bosanskih Srba kako bi se pomoglo muslimanima. Njegovo gromko zalaganje za politiku Sa rajeva bilo  je istovetno onome ono me što su govorili mediji. Klinton je većinom sledio progresivna mišljenja o Bosni, što je kao političar  koji se upravlja upravlja prema ispitivan ispitivanjima jima javnog mnjenja toli ko puta činio, mada su njegove rane promuslima promuslimanske nske izjave  bile pre svega način da se priku pe poeni protiv republikanaca. Klintonov jastrebovski stav prema Balkanu nastavio se i posle njegove inauguracije, i tek nekoliko nedelja pošto  je stupio na dužnost d užnost obećao obeć ao je da će ć e „američka diplomatija punom teži nom pritisnuti" bosansku krizu. Potpredsednik  Al Gor bio je poznat kao zastupnik musliman skih interesa još glasniji od Klintona. Pošto je zvanični Vašington sada  bio otvoreno prosara jevski, u prvi plan je izbila vojna dimenzija tog problema. Krajem februara 1993. tim od dva deset šest američkih eksperata krenuo je u Bosnu u tromesečnu misiju radi prikupljanja činje nica kako bi se postavile osnove za promenu politike Sjedinjenih Država. Trebalo je proceniti opcije za vojnu akciju, kao i verovatne posledice neposredne neposredne intervencije intervencije na strani strani muslima muslima na. Eksperti Eksperti Pentagona zaključili zaključili su da se bosanski Srbi ne mogu odupreti američkoj američkoj kampa nji iz vazduha. Značajno je istaći istaći da je američka politika politika već bila promuslima promuslimanska nska - nije se radilo o mogućn mogućnost ostii vojne vojne interv intervenc encije ije radi radi prekid prekidaa borbi, borbi, a sve milit militant antnij nijaa i islams islamskij kijaa priro priro da SDA nije nije se ticala ticala Klintonovaca. Ključni evropski saveznici bili su zabrinuti novim, otvoreno proizetbegovićevskim tonom politike Sjedinjenih Država. London i Pariz, budući skeptični u pogledu muslimana, ne bi podržali agresivniju američku intervenciju u Bosni; ubrzo je postalo pomodno u za padnoj Evropi podsmevati podsmevati se američkim američkim „Ramboima" „Ramboima" koji žele da bombama bombama vrate  bosanske Srbe u kameno doba, dok su se mnogi pitali šta se to zbilo te je toliki broj nežnih demokrata postao toliko ratoboran. Odjeci ove rasprave čuli su se i u Vašingtonu. Sam Klinton je diskretno odstupio od islamo filskog žara svoje administacije u leto 1993.  Balkan Ghosts) i On i Hilari Rodam Klinton pročitali su tadašnji bestseler  Roberta Kaplana Balkanske utvare ( Balkan  bili impresionirani njime. Ma da više putopis nego istorija, knjiga je bila skeptična prema Balkanu i naglašavala njegovu du gu tradiciju nasilja i etničkih i verskih mržnji; mada su ga se naprednjaci gnušali, Kaplanovo delo je bilo nepristrasno, te stoga za njih ne prihvatljivo.  Balkanske utvare su, ipak, navele no vog predsedni ka da se zapita koliko  je mudra američka intervencija u jednom tako neukroti vom regionu, i podstakle na oprez nasuprot brzoj akciji Vašingtona. Zvanični Vašington se podelio oko Bosne. Stejt department i Klintonova Bela kuća bili su pod uticajem, kako je to nazva nazvaoo jeda jedann obave obavešt štaj ajni ni ofic oficir ir NA NATO TO-a -a sa isku iskust stvom vom na Balk Balkanu anu,, kliš klišea ea „do „doba barr moma momak, k, loš loš moma momak" k".. Spoljno Spoljnopol politi itički čki aparat aparat admini administr straci acije je bio je pod kon kontro tro lom vatren vatrenih ih zastup zastupnik nikaa američ američke ke interv intervenc encije ije,, koji koji su  promuslimanske izveštaje u medijima prihvatali zdravo za gotovo... Rezultati obaveštajne zajednice bili su bolji. Spremniji da ispitaju činjenice, obaveštajni analitičari, uopšte uzev, nisu pripisivali nezasluženu težinu izjavama o zverstvima i bili su skeptični u pogledu verodostojnosti bilo čega što je stizalo sa Balkana, gde nikome nije trebalo verovati. Obaveštajna zajednica je 1993. procenila da su se „bosanski Srbi do sada najviše držali sporazuma o prekidu vatre i o humanitarnoj pomoći", što je bilo gledište koje nije steklo  prijatelje u Beloj kući. Dobar rad obaveštajne zajednice bio je uzaludan usled niskog statusa koji je Klintonova Be la kuća dodelila obaveštajnim agencijama. Džejms Vulsi ( James  James Woolsey), prvi direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) – koji se za vreme svog mandata samo jednom sreo sa predsednikom – sećao se da su CIA i obaveštajna zajednica bile pravične u svojim  procenama i da su se klonile mešanja u politiku: „Zapravo, uopšte nismo davali nikakve političke savete", ali nepristrasne procene uopšte nisu zanimale Klintonovce: „sve je to bilo plivanje uzvodno". Istina je da je lobi prijatelja Sarajeva u Vašingtonu, kome su pripadali skoro svi značajni funkcioneri Klintonove administracije, bio loše obavešten i da je ignorisao vesti koje nije že leo da čuje. Čak i kad su američke obaveštajne agencije agencije uspevale da dokažu da je veći deo izveštavanja izveštavanja o Bosni malo više nego propaganda propaganda SDA, bilo je verovatnije verovatnije da će funkcioneri Bele kuće više verovati izveštajima u štampi nego poverljivim procenama Ministarstva odbra ne ili čak Ujedinjenih nacija...

Tihi rat špijuna i diplomata

Obaveštajnu zajednicu naprosto nisu slušali, iz ideoloških razloga. Jasne dokaze Centralne obaveštajne agencije i Pentagona, Pentagona, koji su pokazivali pokazivali da i muslimani muslimani čine zverstva, Bela kuća i Stejt department su odbacivali, odbacivali, a isto tako su zanema zanemariv rivane ane i procen procene, e, brižlj brižljivo ivo potkre potkreplj pljene ene doka dokazim zima, a, koje koje su uka ukaziv zivale ale na nemoguć nemogućnos nostt da iz rata rata izrast izrastee multietnička Bosna. U vreme kad je isticala prva godina Klintonovog mandata, CIA je postala skoro isto toliko pesimistična u  pogledu Bosne kao i Pentagon, koji je više puta iznosio gledište da Amerika ni je u stanju da zaceli z aceli „stogodišnji sukob" u toj zemlji. Na pomolu je bio tihi rat između špijuna i diplomata oko toga koliko Vašington treba da pomaže  bosanskim muslimanima, pri čemu su diplomate sledile sledile zapovesti administracije. U raspravama o Bosni, realnost je u Klintonovoj administraciji bila isto toliko zanemarena kao u medijima ili akademskim krugovima. Američka politika prema Jugoslaviji loše je reago vala na raspad te zemlje. Iako je sukcesija Bosne bila sumnjive legalnosti prema međunarodnom pravu, Vašington ju je iz sveg srca  podržavao, što je navelo neke da se zapitaju: „Da li je međunarodno pravo samo ono što Sjedinjene Države i Savet  bezbednosti kažu da jeste?" Dalje, američka politika je uvek nesrazmerno optuživala Srbe za krizu delujući u skladu sa  presudnom, mada neizrečenom pretpostavkom da „Srbi nemaju nikakvog razloga da se plaše života u državi kojom vladaju muslimani". Ma kakvi bili nedostaci Bušove politike prema Balkanu, oni blede u poređenju sa promusli manskim aktivizmom Klintonove administracije koja je papagajski ponavljala pomodne pret postavke i zaključke novinara koji su sve tu  prikazivali bosanski građanski rat.

Alahove nevladine organizacije na Balkanu Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove. Poput svih radikalnih formi islama, vahabizam veliki značaj pridaje du'a (poziv) pristupu, što znači jednom sveobuhvatnom revnosnom propovedanju i širenju istinite vere svuda, obično među muslimanima koji pripada ju „pogrešnom" islamu. Svi islamisti se mogu grubo podeliti na one koji zastupaju du'a pristup preobražaju društva, i one koji zastupaju nasilan, ili džihadski pristup. Međutim, bilo bi pogrešno pretpostaviti da je podela uvek jasna ili čvrsta. Mnogi zastupnici du'a islamizma u najboljem slučaju samo uslovno osuđuju džihadsko nasilje i teror, dok mnogi koji  počinju od du'a pristupa prelaze na agresivnije for me islamizma. Stoga su napori zapadnih naučnika naučn ika da Muslimansku  braću - klasičan slučaj du'a islamističkog pokreta - prikažu kao nenasilnu čak i naprednu organizaciju, zato što ona ne zastupa neposredno terorizam radi ostvare nja svojih ciljeva, pogrešni i pokazuju neshvatanje suštine radikalnog islama. Muslimanska braća su dala bezbrojne teroriste koji su počinili terorističke zločine širom sveta, pobivši na hiljade nedužnih. Među njima je i Ajman al Zavahiri koji je, primetio je njegov biograf, „uticao na Bin Ladena ta ko što je  bio u stanju da Bin Ladenu proda svoju revolucionarnu džihadističku ideologiju koja je promenila Bin La dena iz salafijskog propovednika koji se bavi dobrotvornim radom u borca džihada zabavljenog pronalaženjem pravnih razloga za borbu protiv Amerikanaca i cionista". Oni koji su se borili u prvim borbenim redovima za radikalni islam u Bosni združili su i du'a i džihadski pristup na način koji je zapadnjacima, s njihovim uslovnim refleksom da propovednike i borce vide kao dva oprečna društvena tipa, bio teško razumljiv. Abu Abd al Aziz , prvi poglavar mudžahedina u Bosni, objasnio je da je napustio Kabul i krenuo put Balkana sa četiri veterana avganistanskog džihada kad je čuo za „užase" i „povredu časti" muslimanskih žena koje vrše hrišćani u Bosni. Al Azizov najveći izvor ponosa bilo je podučavanje zabludelih bosanskih muslimana istinskom islamu, a to je nešto nešto što se ne sme poništi poništiti: ti: „Najgo „Najgori ri scenar scenario io bila bila bi", bi", objasn objasnio io je, „mešov „mešovita ita država država ili mešoviti mešoviti parlam parlament ent ili mešovita vlada muslimana i hrišćana." Al Aziz je bezbroj puta putovao po svetu pošto se okončala njegova dužnost na Balkanu šireći vest o dobrim delima - i na bojnom polju i van njega - koja su mudžahedini počinili u Bosni, uključujući i nekoliko putovanja u Sjedinjene Države, gde su ga islamske organizacije dočekale kao heroja (poslednji put je u

Ameriku doputovao krajem decembra 1995. kada je prisustvovao trećem godišnjem susretu Islamske skupštine Severne Amerike u Dirbornu, u Mičigenu). Al Aziz je stalno pominjao da se sreo sa Alijom Izetbegovićem...

Propovedanje vehabijaskog islama Primer toga kako su mudžahedini videli v ideli svoju ulogu i svoje verske i vojne dužnosti jeste bo sansko iskustvo šeika Imada el Misrija (Sheikh Imad el-Misri), ključnog islamističkog misio nara s reputacijom svetog ratnika prvog reda. On je u Bosnu došao 1992. napustivši napustivši svoj dobro plaćeni posao ekonomiste ekonomiste u Saudijskoj Arabiji Arabiji da bi vodio sveti rat koji je shvatao kao „versku dužnost protiv nevernika i pagana". El Misri je bio strogi vahabista, izjavivši da je njegova vera „salafistički pokret koji zahte va da se ljudi vrate tradicijama istinskih praotaca  salafa koji su bili najbolje pokolenje". On je smatrao da su zabludeli i polusekularni Bošnjaci u kandžama zla i da bezmalo i nisu muslima ni: bilo je potrebno da se poduče istinskom islamu, što je bio trenutaka da na scenu stupaju mudžahedini; njihovoj veri, hvalio se El Misri, „potrebna je samo krv mučenika da bi uhvatila korena". On je veoma mnogo doprineo da se to dogodi. Pored toga što se borio protiv bosanskih hri šćana, El Misri je služio u jedinicama mudžahedina Armije BiH kao veroučitelj i hafiz, upra vljajući poljskom medresom koja je pružala vahabističke pouke regrutima; tokom rata je de vetnaest puta vodio četrdesetodnevnu sesiju, koja se zahtevala od onih koji su želeli da stupe u elitnu jedinicu svetih ratnika. Od samog početka mnogi bosanski muslimani, uključujući i deo sveštenstva, bili su duboko podozrivi u pogledu stvarnog plana mudžahedina koji su se pojavili u njihovoj sredini. Ni jedan musliman nije bio voljan da odbije pomoć drugih muslimana, posebno kad su ratni na pori Sarajeva bili očigledno nevešti, ali potreba vehabija da osude i unište svaku drugu vari jantu islama nije donela naklonost običnih Bošnjaka svetim ratnicima. Posebno uvredljivo bi lo je nasilničko nastojanje mudžahedina da nametnu saudijske običaje lokalnom stanovništvu. Jedan imam je objasnio: „Imamo vehabije koji žele da u Bosni preslikaju sistem i poredak ko ji geopolitički nije pogodan ni primenljiv u tom delu sveta." Imam Senad Agić, možda možda najreč najrečiti itiji ji zastup zastupnik nik umerenog umerenog islama islama u Bosni, Bosni, osudio osudio je one „koji „koji bi na silu silu da nametnu islam", dodajući da su mnogi mudžahedini „došli samo da propovedaju ovaj svoj islam". Agićeva osuda je bila prodorna: „Vehabije se bore protiv svega onoga što je tokom historije obogatilo islamsku kulturu i islamsku tradiciju."  Na žalost, ove zamerke su bile uzaludne jer je vlada u Sarajevu S arajevu zdušno dočekala i podržala članove islamističke internacionale. Šta više, iza njih je stajao skup dobro finansiranih i dobro organizovanih međunarodnih organizacija koje su najviše ličile na „Alahove nevladine orga nizacije". Mnoge organizacije uopšte nisu bile nevladine nego, da upotrebimo upotrebimo jedan oksimo ron, NVO koje podržava država. Najznačajnija Najznačajnija od njih bila je Međunarodna islamska islamska orga nizacija za pomoć (IIRO), poznata i kao Igata. Ova organizacija je bila finansijski stožer Al Kaide, a njene veze sa pokretom međunarodnog džihada bile su toli toliko ko dub dubok okee da se huma humani ni tarn tarnaa orga organi niza zaci cija ja i džiha džihads dska ka mrež mrežaa ne mogu mogu funk funkci cion onal alno no razd razdvoj vojit iti. i. IIRO IIRO i  Muslim World Le a gue - MWL), organizaciju iz koje je IIRO nastala, osnovala je i Muslimansku svetsku ligu ( Muslim finansirala saudijska vlada da bi vahabizam širile po svetu dobrotvornim radom i propovedanjem - a, pokazalo se, i terorizmom.

Saudijski juriš na Evropu preko Bosne Muslimanska svetska liga je nadzirala još dve grupe vahabista koje su delovale u Bosni, Islamsku fondaciju Al Haramein i s njom blisko poveza nu Dobrotvornu organizaciju Al Haramein al Mesdžid al Aksa („al Haramein" Šal Haramein označava „sveta mesta", mesta", tj. Meku i Medinu). Fondacija Mufavak  („Blagoslovena pomoć", Mufawaq), još  jedna NVO koju finansira Saudijska Arabija i koju Bin Laden javno podržava, takođe je bila aktivna u Bosni. Koliko su IIRO, MWL i srodne grupe bile bliske Rijadu razjasnilo je svedočenje jednog višeg funkcionera Muslimanske svetske lige pred kanadskim sudom 1999: „Muslimanska svetska liga...je fondacija koju u potpunosti finansira vlada. Drugim rečima, ja radim za vladu Saudijske Arabije." Na svim nivoima, saudijska država je podsticala mlade ljude raspoložene za džihad da vode sveti rat u Evropi. „Cela Saudijska Arabija, počevši od vlade, teologa, do običnog naroda, bila je zato da se mladići šalju u džihad u Bosni i Hercegovini", sećao se Nasir Ahmad Nasir Abdala al Bahri ( Nasir  Nasir Ahmad Nasir Abdallah al Bahri ), ), koji je sa dvadeset godina započeo karijeru mudžahedina 1992. u Bosni; na kraju je postao telohranitelj Osame

„Krenuli li smo u tu zemlju" zemlju" - rekao rekao je misleć mislećii na Bosnu - „zato „zato što nije bilo verskog verskog poglavar poglavaraa ili bin Ladena. „Krenu  propovednika koji nije govorio o džihadu u Bosni i o patnjama muslimana."  Abu Jandal ),  Novac za opremanje ovog mladića, koji se u Bosni borio pod imenom de guerre Abu Džan dal ( Abu ), dala dala je učit učitel elji jica ca iz Saud Saudij ijsk skee Arabi Arabije je ko koju ju su prič pričee o patnj patnjam amaa musl muslim iman anaa u Bosni Bosni nav navel elee da pon ponudi udi svoj svojuu  jednomesečnu platu, oko 2.000 dolara.

Alijini "Crni labudovi" Mada su neki mudžahedini odvraćali budućeg borca od odlaska na Balkan („rekli su: Omogućićemo ti da odeš na  bilo koje drugo poprište džihada osim u Bosnu, zato što u Bosni imamo realne pokvare nosti i mnogih izazova i Evropljanki. A i plavuše bi mogle da utiču na tebe"), on je otišao u sveti rat i doživeo da ga Bosanci dočekaju s dobrodošlicom, ali „da ništa ne znaju o islamu". Bosna je bila samo jedan od frontova u velikodušno finansiranoj svetskoj vahabističkoj kampanji. CIA je utvrdila da je Saudijska Arabija od 1975. do 2002. potrošila 70 milijardi do lara na spoljnu pomoć, a od toga su dve trećine otišle otišle na „aktivnosti „aktivnosti islamista" islamista" kao što su IIRO i MWL. Saudijski Saudijski donatori su po slali 150 miliona miliona dolara bosanskim bosanskim muslimanima samo u to ku 1994. Do sredine devedesetih godina, carstvo MWL/IIRO, koje je nadgledao saudijski veli ki muftija, obuhvatalo je trideset ogranaka MWL-a širom sveta i kancelarije IIRO u preko de vedeset zemalja, uključujući šest kampova za obuku terorista u Avganistanu. Postojale su broj ne veze IIRO sa međunarodnim  Sayed Abu Nasir ), terorizmom: na primer, 1999. policija je u Indiji uhapsila Sajeda Abu Nasira ( Sayed ), dugogodišnjeg dugogodišnjeg službenika IIRO, zbog pokušaja da podmetne bombe u američke konzulate. Još su mračnije saudijske veze sa terorizmom otkrivene u Bosni. Analiza Centralne obave štajne agencije  pokazuje da je trećina islamskih dobrotvornih organizacija koje su delovale u Bosni, a IIRO na prvom mestu, „pomagala aktivnosti islamističkih grupa koje se bave terori zmom", uključujući planove za kidnapovanje američkog osoblja. U izve izvešt štaj ajuu se nav navod odee Ha Hama mas, s, He Hezb zbol olah ah,, alži alžirs rska ka GIA GIA i egipa egipats tska ka Isla Islams mska ka grup grupaa među među te rori rorist stič ički kim m organizacijama kojima su pomagale Alahove NVO u Bosni. Podjednako podmu kla bila je i uloga koju je igrala saudijska Visoka komisija za pomoć Bosni, osnovana 1993. Vi soka komisija je imala veliku kancelariju u Sarajevu, koja je trebalo trebalo da koordinira koordinira saudijske saudijske dobrotvorne dobrotvorne aktivnosti aktivnosti u Bosni, i priznala je da je podelila 400 miliona miliona dolara  pomoći (stvarni broj je bio bar 500 miliona dolara). Gde je taj novac otišao, bilo je otvoreno pitanje posle 11. septembra, kada su zakasnelim pretresima sarajevske kancelarije saudijske Visoke komisije otkrivene slike Svetskog trgovinskog centra pre i posle napada, dosijei o pesticidima i za pra šivačima letine i informacije o krivotvorenju  propusnica američkog Stejt departmenta. Takođe su bila zanimljiva zaplenjena dokumenta, uključujući i rukom pisane zapisnike sa zaglavljima MWL i IIRO, o sastancima sa Osamom bin Ladenom. Te organizacije su od samog početka imale izuzetno bliske i prijateljske veze sa SDA i mu slimanskom vladom. Sarajevo je cenilo pomoć - ideološku kao i finansijsku i vojnu - i podr žavalo je rad islamskih organizacija pružajući im  političku, a u mnogim slučajevima i vojnu zaštitu. Decembra 1992. bosanski Hrvati su uhapsili dva radnika IIRO, za koje je otkriveno da po seduju ne samo  propusnice muslimanske vojske već i Crnih labudova , sarajevske elitne jedini ce za specijalne operacije. Oni su oslobođeni pošto je Izetbegović lično tražio od hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da ih oslobodi.  Mustafa Kamel Kamel Suleiman Suleiman ), veteran avganistanskog i bosan skog džihada, objasnio je Mustafa Kamel Sulejman ( Mustafa način na koji su funkcionisali ti incestuozni odnosi. Sredinom 1992. naređeno mu je da napusti Avganistan i ode na novi front džihada na Balkanu. Prvo je otišao u Saudijsku Arabiju, a zatim produžio za Hrvatsku sa grupom mudžahedina koji su stigli u Za greb kao navodni nameštenici u Al Harameinu. Na zagrebačkom aerodromu sačekala ih  je bo sanska vojna delegacija čiji je zadatak bio da borce prebacuje u Bosnu. Predstavnici Sarajeva su sredili da od hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova dobiju akreditacije kao islamski dobrotvorni radnici, što je bilo odobrenje  potrebno za put u ratnu zonu. Posle dugog putova nja preko Splita, Mostara i Sarajeva stigli su na front u centralnoj Bosni. Pored toga što su se služili maskom islamskih NVO, drugi mudžahedini su se predstavlja li kao radnici UN - uz la žne akreditacije - pa čak i kao novinari.

Nevladin džihad vladinog imama

Stranka demokratske akcije je učinila sve što je mogla da regrutuje mudžahedine i dovede ih u Bosnu. Sveopšta osuda „genocida" u Bosni širom muslimanskog sveta veoma je olakšala pribavljanje sredstava i boraca. U jesen 1992. godine, Mustafa Cerić, omiljeni imam SDA, delovao je kao specijalni izaslanik za islamske zemlje pribavljajući  podršku u inostranstvu za bosanski džihad. Sredinom septembra prisustvovao je Međunarodnoj konferenciji za zaštitu ljudskih prava u Bosni, što se  preokrenulo u islamistički događaj i izvrsnu platformu za propagandu koju je Sarajevo namenilo neposredno islamskom svetu. Za razliku od onoga što su govorili Za padu, ova verzija poziva za pomoć nije uopšte ni pominjala multinacionalnu demokratsku državu, obraćajući se umesto toga samo sektaškim interesima i nužnosti da se pomogne  bosanskim muslimanima da izgrade i zaštite islamsku domovinu: upravo suprotno od onoga što je SDA podmetala krivicom opterećenom Zapadu. Cerićev poziv je pribavio novac i ljude za džihad, dok je njegova poseta Saudijskoj Arabiji sledećeg meseca smatrana uspešnom jer je dovela do povećane vojne i materijalne pomoći ratnim ciljevima Sarajeva. Tako se ubrzano odvijala radikalizacija - moglo bi se to nazvati i avganistanizacijom - bo sanskog građanskog rata. Osama bin Laden se istakao tokom avganistanskog džihada, ali nje gova uloga u tom sukobu izgleda veća retrospektivno nego što je stvarno stvarno bila; uvek je je bio u senci Abdulaha Azama. Ako su temelji Al Kaide postavljeni u Avganistanu, veći deo iz grad nje odigrao se na Balkanu. Tek je devedesetih godina prošlog veka, u Bosni, „Če Gevara islama" stao na noge i od Al Kaide izgradio fleksibilnu, dobro finansiran finansiranuu organizacij organizacijuu međuna rodnog džihada kakva je postala. Bosanski građanski građanski rat je preobrazio preobrazio Bin Ladena i njegove ljude u stožer mudžahedina širom sveta. Zahvaljujući pomoći Alije Izetbegovića i SDA, Bin Ladenove legije su našle svoje mesto u izvozu radikalne vere i terorizma koji je išao ruku pod ruku s njom, u Evropu, gradeći model džihada koji se može izvoziti bilo gde u muslimanskom svetu. Saudijci nisu bili jedini jedini zaštitnici bosanskog džihada. Revolucionarni Iran je pružao isto isto to liko snažnu podršku kao i Rijad, uključujući i znatnu vojnu pomoć koju su Saudijci Saud ijci zadovolj no prepuštali Bin Ladenu i njegovoj sorti. Mada su Iranci bili šiiti, njihova islamska revolucionarna država bila je ideološki bliža sunitskoj SDA nego vahabi vah abizam zam,, i mnogi mnogi ključni ključni članovi članovi Izetbe Izetbegovi govićev ćevog og unu unutar tarnje njegg kruga kruga smatra smatrali li su Iran Iran idealo idealom, m, uključ uključuju ujući ći i rukovodioca za logistiku, Hasana Čengića, kao i Omera Behmena, nekadašnjeg mladomuslimana, koji je veći deo građanskog rata proveo u Teheranu kao bosanski ambasador. Rivalstvo Saudijske Arabije i Irana nije bilo zanemarljivo i uticalo je na postupke Tehera na. Poput Saudijaca, Iranci su želeli da steknu bazu i uporište u Evropi, što su zahvalni Bo sanci bili spremni i da im pruže. Između Saudijaca Saudijaca i Iranaca postojala postojala je duboka ideološka ideološka omraza. omraza. Ovi drugi su bili svesni toga da vahabisti vahabisti smatraju smatraju iranski iranski režim jeretičkim, a Iranci su gajili i negodovanje poput onog izazvanog nesrećom u Meki 27. jula 1987. kada su u stam  pedu živote izgubila 402 hodočasnika, a među njima 275 Iranaca. Teheran je smatrao Rijad krivcem za tragediju i izrazio želju da se „svetilišta oslobode od zlih i pokvarenih vehabi ja". Ishod tog uzajamnog ogorčenja bio je, kako su ga neki nazvali, „islamski hladni rat" koji k oji se vo dio na bosanskom tlu. U Bo Bosn snii je Teher Teheran an vide videoo mogu mogućno ćnost st da napl naplat atii svoj svojee anga angažov žovan anje je u Avg Avgan anis ista tanu. nu. Iran Iransk skaa podr podršk škaa avganistanskom otporu donela je malo konkretne koristi Iranu; mudžahedini koje su podržavali Saudijci izašli su kao  politički pobednici posle povlačenja Sovjeta. U Teheranu su strahovi od vahabističke vlasti u Kabulu izazivali zabrinutost. Posle sovjetskog povlačenja, upozoravao je iranski režim, „Avganistan ne sme da postane nova Saudijska Arabija". Arabija". Islamska Republika je kritikovala kritikovala uticaj saudijske saudijske „političke „političke neumerenosti" neumerenosti" na Avganistan, Avganistan, i vahabizam vahabizam nazivala „smrdljivim i trulim tumorom na telu islama". Željni da izravnaju račune sa Rijadom, Iranci su pružili glasnu retoričku podršku Izetbego vićevoj vladi koju je  Ali Ahmed Jannati) ova volela i cenila. Iranski vođa ajatolah Homeini imenovao je ajatolaha Ali Ahmeda Džanatija ( Ali za svog specijalnog predstavnika za bosanska pi tanja, a ovaj se pokazao izrazito ratobornim zastupnikom muslimanske stvari. Džanati je dva puta posetio Bosnu, osudio rat kao „najveći skandal dvadesetog veka" i pozvao se na vruće islamske teme, govoreći o ovom problemu kao o „drugoj Palestini" i „još jednoj Andaluziji", imajući na umu islamski gubitak južne Španije 1492, još uvek bolnu ranu za islamiste.

A 1. Zelena internacionala Vlada u Sarajevu zdušno je dočekala i podržala članove islamističke internacionale. Štaviše, iza njih je stajao skup dobro finansiranih i dobro organizovanih međunarodnih organizacija koje su najviše ličile na „Alahove nevladine

organizacije". Mnoge organizacije uopšte nisu bile nevladine nego, da upotrebimo jedan oksimoron, NVO koje  podržava država.

Iz Irana sa Kuranom Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove. Zapadni novinari, naučnici i političari nisu često razmatrali uticaj bosanskog rata na islam ski svet. Čini se da je samo nekolicini palo na pamet da ovaj sukob ima drugačiji značaj u „tre ćem svetu" nego u njihovim sopstvenim zemljama. zemljama. Agoniju njihovih bosanskih istovernika istovernika ži vo su osećali muslimani širom sveta zbog efikasne propagande Sarajeva i brojnih islamskih or ganizacija. Za muslimane, bosanski građanski rat koji su gledali - s varvarskim zločinima ko je su hrišćani počinili nad nevinim muslimanima, progonjenim i ubijanim zbog njihove vere - po tvrdio je sve njihove najgore predrasude predrasude o Zapadu. Mesecima Mesecima i godinama, godinama, večernja ba ražna vatra šokantnih šokantnih TV slika slika imala imala je odlučujući efekat. Rezultat su bili bes i pomama po mama ši rom muslimanskog sveta. Veći deo posla muslimanskih propagandista, za koje je rat bio blagoslov jer je delotvorno podsticao mržnju prema Zapadu, obavili su zapadnjaci. Izveštavanje o bosanskom sukobu, ko je se moglo pratiti širom islamskog sveta, bilo je samo malo više pristrasno, sablasno i mo ralizatorsko nego ono koje se posmatralo u dnevnim sobama širom Evrope i Severne Ameri ke. Muslimani i zapadni naprednjaci slagali su se oko suštinskih odlika ovog rata, tako da čak i tvrdokorni protivnici Srba i Hrvata iz islamskih zemalja nisu imali zamerke na način na koji je televizija CNN izveštavala o sukobu. Stoga ima ironije u činjenici da krajnji korisnici sve te propagande, i muslimanske i zapadnjačke, neće biti ugroženi bosanski muslimani, već pri padnici svetske infrastrukture radikalnog islamizma, koji su posle  pobede u Avganistanu bili u potrazi za novim ratom i novim ciljem za koji bi se borili. Za te sv te ratnike, građanski rat u Bosni je predstavljao novi front u globalnom džihadu, front u Evropi, koji je pružao novu prili ku za širenje njihove ekstremističke vere propovedanjem i ratom. Kao i u Avganistanu, lokal ni muslimani su uvezene ratnike dočekali širom rašire raširenih nih ruku, ruku, a milita militanti nti su se borili borili na „ispra „ispravnoj vnoj"" strani strani suk sukoba oba,, bar prema prema mišlje mišljenju nju većine većine Evropl Evropljan janaa i Amerikanaca. Još jednom, kao i u Avganistanu, malo je zapadnjaka, bilo iz vlade bilo iz medija, trudilo da razglasi nalič je uloge svetih ratnika u sukobu. Zapadnjacima pričao o demokratiji, islamistima o džihadu Alija Izetbegović i njegova Stranka demokratske akcije već dugo su bili zaluđeni svetim ra tom. Izjave mladomuslimana bile su prepune pominjanja džihada još od osnivanja te organiza cije 1941. Za sve bosanske muslimane radikalne orijentacije, rat koji je izbio u aprilu 1992. ne sumnjivo je predstavljao džihad, borbu za muslimansku veru. Mada džihad, što znači borba, ima mnoge nijanse značenja, ne može se dovoditi u sumnju da je primarno značenje te reči - rat za islam. Istićući različite interpretacije džihada, „jedne od osnovnih zapovesti te vere", Bernard jednostavno objasnio: „Ogromna većina klasičnih klasičnih teologa, pravnika pravnika i tradicional tradicionalista, ista, međutim shvatala je Luis je jednostavno obavezu džihada u vojnom smislu... Što se tiče značenja džihada, još jednostavnije ga je objasnio jedan bosanski muslimanski veteran iz rata 19921995: „Nema deteta starijeg starijeg od dvanaest dvanaest godina koje to ne zna." Kritiku jući pokušao je da pomuti značenje značenje ove reči, dodao je: „ti su se obični muslimani - uzgred, i se be smatram jednim od njih - odali. Umereni muslimani koje sam sretao ne koriste reč džihad  kad pod njom podrazumevaj podrazumevajuu učešće u nenasilnoj nenasilnoj borbi. Oni ne kažu, na primer, da vode dži had kad prodaju svoj automobil kako bi školovali svoje sinove." O svojoj mladosti u predratnoj Bosni i o svom kasnijem učešću u muslimanskoj vojsci, pri metio je: „Nijednom u životu nisam čuo da je reč džihad  izgovorena u džamiji, sve dok nije po čeo rat u Bosni. Tada sam je čuo veoma često." Sam Muhamed je odobravao i sprovodio nasilno širenje svoje vere, što je smatrao obavezom svakog muslimana. Kao što je jasno jasno izraže izraženo no u jednom jednom od najsla najslavni vnijih jih hadisa hadisa (usmen (usmenih ih predanj predanjaa o Prorok Proroku): u): „Raj leži u senci" senci".. Ovo je u

dvadesetom veku dalje razvio ajatolah Homeini: „Oni koji ne znaju ništa o islamu, lažno tvrde da islam ne preporučuje rat... Mač je ključ raja." Kao pobožni muslimanski tradicionalisti, Izetbegović i vođe SDA držali su se ideologije džihada koja je središte njihove vere, mada su brižljivo pazili da pred zapadnjacima o tome ne prozbore ni reči. Tokom svojih čestih putovanja u zapad zapadne ne pres presto toni nice ce radi radi za dobi dobija janj njaa dipl diploo mats matske ke i vojne vojne pod podrš rške ke,, musl muslim iman ansk skii pred predse sedni dnikk je govor govorio io o multikulturalizmu, pravima ma njina i demokratiji; tokom isto toliko čestih poseta islamskim prestonicama pominjao je dži had izjavljujući da će pobedu Sarajevu „doneti Alah" i da će muslimani upotrebiti svoju borbe nu veru da savladaju „sile zla". Bilo bi pogrešno muslimanske ekstremiste u Bosni i drugde opisati kao „fundamentaliste", jer taj termin nema nikakvo značenje u kon tekstu isla ma. Fundamentalizam označava jedan stil američkog protestantizma i nemanje  posrednog ekvivalenta u islamu. Svi istinski pobožni muslimani, sa zapadnjačkog zapadnjačk og stanovišta, jesu „fundamentalisti, jer   je „istinski bosanski izvor i nepo grešivost Kurana osnovna dogma islama, i mada neki možda u nju sumnjaju, niko je ne osporava" , da ponovo navedemo Bernarda Luisa.  Najznačajniji verski pokret koji je stajao iza uzleta radikalizma u muslimanskom svetu u dvadesetom veku bio je salafizam ( sa  sa la fiyya na arapskom), neoortodoksna varijanta islama na stala u severnoj Africi krajem devetnaestog veka. vek a. Cilj Cilj salafi salafijs jskog kog pok pokret retaa bila bila je reform reformaa islama islama u skladu skladu sa učenji učenjima ma prvih prvih muslim muslimana ana,, pos posebn ebnoo „pob „pobožn ožnih ih  predaka" "al-sa laf al-sa lih ), i pokret je oduvek bio izrazito antizapadnjački i odbojan prema „zvaničnom islamu" koji  je smatran dekadentnim i kompromitovanim. Salafističke ideje su imale veliki uticaj u Egiptu, prvenstveno preko Muslimanske braće, i igrale su značajnu ulogu u alžirskom ratu za oslobo đenje od Francuske 1954-1962. Stapanjem radika radikalno lnogg islami islamizma zma i agresi agresivnog vnog nacion nacionali alizma zma,, salafi salafizam zam se poka pokazao zao moćnom moćnom ideolo ideologij gijom. om. Njegov Njegov uticaj uticaj na  bosanske muslimane bio je sna žan još od početka četrdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući vezama sa egipatskim islam istima. Salafizam će biti dominantna ideologija među hiljadama muslimana koji su iz celog islamskog sveta  pohrlili u Bosnu da se bore za SDA i svoje istovernike.

Naoružana islamska internacionala Za islamističku internacionalu, koja tek što je izvojevala pobedu u Avganistanu, bosanski rat se zbio u pravom trenutku. Kada su se Sovjeti neslavno povukli iz Avganista na po čet kom 1989. pretpostavljalo se da se marionetski režim u Kabulu neće održati duže od nekoliko meseci. Međutim, pod Nadžibulahom (Najžibullah) tri godine je uspešno odlagala svoj silazak sa vlasti, uglavnom usled pogrešnih strateških koraka islamista, pa se džihad protiv So vjeta koji  je otpočeo krajem k rajem 1979. nije završio potpunom pobedom, tako da su Alahovi sveti ratnici, pobednički pobed nički mudžahedini, na vreme stupili u novu bitku. Hiljade muslimana, uglavnom Arapa, izašlo je iz Avganistanskog kotla sa neprocenjivim ratnim iskustvom i neizbrisivim osećajem da ih ništa ne može zaustaviti. Time su konačno pri silili moćni Sovjetski Savez na povlačenje, i u tom porazu koji je usledio pobožni muslimani su videli odlučujući uzrok sloma sovjetske imperije. Najveći broj ratnika ratnika poznatih poznatih širom širom mu slimanskog slimanskog sveta kao „avganistan „avganistanci", ci", poput Osame bin Ladena, poticao poticao je iz Saudijske Arabi je: oko 5.000 - zatim 3.000 Jemenaca, 2.800 Alžiraca, 2000 Egipća na, 400 Tunižana, 370 Ira čana, 200 Libijaca, nekoliko desetina Jordanaca i priličan broj Pakistanaca i nešto Indoneža na i Bošnjaka. Mnogi od njih nisu imali kuda da odu. Povratak kućama posle pobede u Avganistanu za hi ljade veterana džihada nije dolazilo u obzir. Egipatska Islamska grupa (al-Ga ma'a alžIsla miyya ), nasilnički izdanak Muslimanske braće čiji  je veliki broj pripadnika učestvovao u av ganistanskom ratu, bila je u ratu i sa egipatskom državom. Kairo je periodično  proganjao ekstremiste i sumnjive islamista islamista u čistkama svakih nekoliko godina. Dolazak mudžahedina u Bosnu u leto 1992. nije bio spontan događaj, već planirane kampa nje koju su vodili istaknuti islamisti želeći da se džihad nastavi i širi na Zapad. Sveti ratnici su veličali Osamu bin Ladena (praktično još uvek nepoznatog van džihadskih krugova zbog ugle da koji je stekao na avganistanskom ratištu; i on i njegova organizacija, poznata kao Al Kai da, igrali su dominantnu ulogu u organizovanju međunarodnog aspekta džihada u Bosni 1992. Srce Al Kaide činili su „avganistanci" u koje je Bin Laden imao poverenje. Al Kaida je potekla od takozvane Uprave za snabdevanje (Service Bureau ili Makhtab al-Khidamat - MAK) koja je slala dobrovoljce u Avganistan i snabdevala ih oružjem i municijom, plaćanim uglavnom sredstvima prikupljanim širom islamskog sveta. Bin Laden je bio nesporni vođa međunarodne islamističke organizaci je poznate kao „Baza" - Al Kaide. Oko četiri hiljade stranih islamista koji su se borili na strani Sarajeva tokom građanskog rata poticale su većinom iz Al Kaide; to su bili Bin Ladenovi ljudi. Ali ljudstvo je bilo bilo mešavina mudžahedina iz mnogih zemalja i grupa, od kojih su dve najveće bi le egipatska Islamska grupa i alžirska Oružana islamska grupa (Groupe Islamique Army- GIA). Mnogi od najcenjenijih svetih ratnika u Bosni bili su dobro poznati avganistanski veterani Al Kaide, a nekoliko Bin Ladenovih

superzvez superz vezda da pos postal talii su mučeni mučenici ci u Bosni, Bosni, ukljuć ukljućuju ujući ći  Al Mutaza (al-Moataz (al-Moataz), ), "junačkog "junačkog komandanta komandanta odbrane odbrane Džalalabada", koji je poginuo u borbama kod Zavidovića; mučenik je postao i njegov zamenik u Džalalabadu, Abu Tabit al Masri  (Abu Thabit al-Masri); još jedan heroj iz avganistanskog džihada,  Abu Abdalah Lili  (Abu Abdallah Lili), poznat kao Planinski lav, takođe je poginuo u blizini Zavidovića.

Pobeda ili smrt- Al kaida protiv Srba Iako je Bin Laden kontrolisao veliki deo džihadskog pokreta, koji je 1992. prešao u Bosnu i izvukao ogromnu korist iz ovog sukoba, reč  Al Kaida se retko čula na Balkanu. Samo su viši rukovodioci znali pojedinosti o ovoj organi organizaci zaciji ji;; zavere zaverenič nički ki metodi metodi su niže niže redove redove mudža mudža hedina hedina držali držali u neznanj neznanjuu o tome tome ko zapravo zapravo upravl upravlja ja operacijama i logistikom. Sveti ratnici su sebe nazivali mudžahedinima ili „ratnicima islama". Ime Bin Laden je malo šta značilo običnom pripadniku Islamske internacionale u Bosni, posebno u prvim fazama rata. Pored Al Kaide, čija je uloga bila dominantna, mnoge radi kalne islamističke grupe učestvovale su u borbama u Bosni. Kao što se prisećao  jedan arapski „avganistanac", kada je stigao u Bosnu sre dinom 1992. postavljen je za komandanta čete od 107 mudžahedina, zahvaljujući svom ratnom iskustvu iz Avganistana, i mada su većinu njegovih vojnika činili Arapi, njih oko dva deset pet bili su Turci, a desetak su bili bosanski muslimani koji su se pridružili iz verskog zanosa. Međutim, nisu svi mudžahedini bili članovi Al Kaide; mnogi su pripadalili banskom Hezbolahu. Ovaorganizacija, koja je stekla veliko iskustvo u desetogodišnjoj borbi protiv Izra ela, davala je i borce i instruktore mudžahedinima u Bosni, a  posebno odeljenje od pedeset instruktora novembra 1992. stiglo je iz Libana. Nije bilo lako stići u Bosnu zbog opsade Sara jeva i nedostatka bezbednih puteva za ulazak u zemlju. U Zagrebu, koji je ubrzo postao „glav ni muslimanski centar za snabdevanje", za godinu dana je dvadeset islamskih organizacija, uključujući i MAK, otvorilo kancelarije za  podršku džihadu prebacujući ljude i naoružanje preko Hrvatske u Bosnu.  Na koji način je ovo funkcionisalo objasnio je Rabi Id Abdal al Gani  (Rabi Id Abd al-Ghani), al-Ghani), mudžahedinski mudžahedinski veteran iz Avganistana, koji je, umesto da se vrati u Egipat, poslat u Bosnu da „nastavi džihad", kao što je mnogim svetim ratnicima naređeno da učine. Uz pomoć Islamske grupe Al Gani je konačno stigao u Bosnu, u kojoj se borilo nekoliko odreda egipatskih radikalnih islamista, preko zaobilaznog puta koji ga je odveo do bezbedne kuće u Sudanu i du žeg boravka u Kartumu radi dopunske borbene obuke. Naredbu da se ode u Bosnu iz dala je Al Kaida, kao što  pokazuje Al Ganijev boravak u Kartumu, gde su Bin Laden i njegova orga nizacija od 1991. do 1996. 1 996. imali glavni štab. Dobrovoljci su dolazili sa svih strana muslimanskog sveta. Bili su većinom Arapi, a neki, uglavnom fanatič ni  preobraćenici, poticali su iz zapadnih zemalja. Priznali su da su u svojim redovima imali i borce stare samo petnaest godina! Među petnaest mudžahedina koje su zarobili bosanski Hrvati prvih meseci rata (Hrvatsko vijeće obrane je zarobilo još trideset dvojicu početkom 1993. godine) bilo ih je raznih nacio nalnosti, dok je potvrđeno da su dva  britanska državljanina poginula 1992. boreći se u redo vima muslimanske armije. Kod svetih ratnika je bio običaj da kriju svoje poreklo: „Moja nacionalnost je islam", izjavio je 1992. Abu Abd al Aziz  (Abu Abd al-Aziz), prvi vođa arap skih mudžahedina u Bosni. Harizmatski Al Aziz, vodeći „avganistanac", objasnio je šta on i njegovi ljudi rade u Bosni: „Kao i u Avganistanu, Avganistanu, ne želimo želimo da budemo rukovodioci niti da bu demo na visokim visokim položajima. položajima. Imamo samo jedan cilj kojem smo posvećeni - pobeda ili smrt." (Nastaviće se)

A 1. Pomoć i nemoć Bosanski muslimani i Hrvati nisu bili jedini koji su izvlačili korist iz polutajne strane pomo ći. I bosanski Srbi su imali prijatelje, najviše u Beogradu. Uprkos sve ozbiljnijim političkim sporovima između Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, veze Vojske Republike Srp ske (VRS) i jugoslovenske vojske bile su bliske i prijateljske. Mnogi oficiri VRS, uključujući i Ratka Mladića, bili su pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) prekomandovani u Bosnu, čije je  plate obezbeđivao Beograd. U logističkom pogledu, snage bosanskih Srba su umnogome za visile od stalnih isporuka s druge strane Drine. Bilo je i izvesne spoljne pomoći VRS, mada ni blizu islamskoj velikodušnosti kojom su obasipane snage SDA. Pravoslavni saveznici, Rusija i Grčka, pružali su snagama bosanskih Srba ograničenu pomoć u oružju i municiji, što je činio i Izrael. Podrška Tel Aviva Mladićevoj armiji bila je skromna i diskretna, proizašla iz zajednič kog straha od radikalnog islama i izraelske zahvalnosti Srbima što su pomagali zajednici bo sanskih Jevreja da napuste ratom rastrzanu zemlju. Izraelska pomoć je povremeno izbijala na svetlost dana, na primer krajem 1994. godine, kada

se otkrilo da se na ostacima minobacač kih granata palih na sarajevski aerodrom nalaze hebrejska slova, ali nikom nije  bilo u intere su da razglasi ovu priču.

A 2. Ratnici islama Oko četiri hiljade stranih islamista koji su se borili na strani Sarajeva tokom građanskog rata poticale su većinom iz Al Kaide; to su bili Bin Ladenovi ljudi. Ali ljudstvo ljudstvo je bilo mešavina mudžahedina mudžahedina iz mnogih zemalja zemalja i grupa, od kojih su dve najveće bi le egipatska Islamska grupa i alžirska Oružana islamska grupa (Groupe Islamique ArmyGIA). Mnogi od najcenjenijih svetih ratnika u Bosni bili su dobro poznati avganistanski veterani Al Kaide, a nekoliko Bin Ladenovih superzvezda superzvezda postali postali su mučenici u Bosni, Bosni, ukljućujući ukljućujući Al Mutaza (al-Moataz), "junačkog komandanta odbrane Džalalabada", koji je poginuo u borbama kod Zavidovića; mučenik je postao i njegov zamenik u Džalalabadu,  Abu Tabit al Masri  (Abu Thabit al-Masri); još jedan heroj iz avganistanskog džihada,  Abu Abdalah Lili  (Abu Abdallah Lili), poznat kao Planinski lav, takođe je poginuo u blizini Zavidovića.

GLOSA „Oni koji ne znaju ništa o islamu, lažno tvrde da islam ne preporučuje rat... Mač je ključ raja." Od Sudana do Sarajeva Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.  Niko ne može da polaže prava na veće zasluge za postignuća bosanskog džihada od dr Fa tiha al Hasaneina,  profesionalnog svetog ratnika iz Sudana o čijim se uslugama radikalnom islamu nedovoljno izveštavalo - baš b aš kao što je on i želeo. Dok je Alija Izetbegović postavljao temelje vaskrsa islamizma u Bosni, a Osama bin Laden dovodio mudžahedine da se bore, Al Hasanein je rukovao muslimanskim novcem koji je bio životni sok sarajevskih ratnih napora. Rođen 1946. godine, u siromašnom selu severno od Kartuma, Al Hasanein je od detinjstva bio blizak prijatelj Hasana al Turabija (Hasan al-Turabi), vođe Muslimanske braće u Sudanu i na slednika Mahdija, Muhameda Ahmada (Muham (Muhammad mad Ahmad) Ahmad),, legenda legendarno rnogg mudžah mudžahedi edina na koji koji je predvod predvodio io islams islamsku ku pobu pobunu nu proti protivv Britan Britanaca aca i „Kineza „Kineza"" Gordona 1882. godine. Al Hasanein je veći deo života proveo u Evropi, najviše u Jugoslaviji. Kao student medicine u Beogradu i Sarajevu razvio je bliske veze sa vodećim bosanskim islamistima, naročito sa Izetbegovićem koga je sreo 1970. godine, služeći kao veza između Muslimanske braće i bosanskih ekstremista. Ipak je ovaj Sudanac ostavio traga kao prikriveni finansijer, a ne kao lekar. Sredi nom osamdesetih godina prošlog veka, Al Hasanein je živeo u Beču i radio kao specijalista interne medicine, po sveću ju ći se muslimanskoj ideji u slobodnim časovima, ali je februara meseca 1987. postao aktivista sa  punim radnim vremenom kao osnivač Agencije za pomoć trećem svetu (Third World Relief Agency - TWRA), međunarodne fondacije za širenje radikalnog islama, posebno u istočnoj Evropi i na Balkanu. Osetivši pravi trenutak u nastupajućem slomu komunizma u ovom regionu, islamisti su bili spremni da prazninu popune nov cem, ljudima i oružjem, priskačući u pomoć drugim muslimanima, pre svega u Bosni. TWRA je ogromna sredstva dobijala iz mnogih izvora, uključujući i islamske vlade koje su želele da prikriju svoju podršku radikalizmu, i od samog početka je bila  povezana sa terorizmom. Istrage koje su vodile Sjedinjene Države i dru ge zemlje, kasnije će otkriti neposredne veze između TWRA i istaknutih džihadista poput šeika Omara Abd Ab d el Rahmana i Osame bin Lade na.

Sedam svetih računa

U vreme kada je Jugoslavija počinjala da se raspada sredinom 1991, TWRA je imala čvr ste veze sa novom vladom SDA u Sarajevu, mada je Al Hasaneinov ogranak u Zagrebu za pra vo upravljao mnogim operacijama te agencije u Bosni. Kao i u slučaju drugih islamskih aktiv nosti, prestonica Hrvatske je Al Hasaneinu nudila bezbedno sklonište u blizini ratne zone za nje go ve ma hi na ci je. Počev od 1991. godine zagrebačku kancelariju TWRA vodila su dva visoka funkcionera SDA: Salim Šabić,  potpredsednik stranke, i Mustafa Cerić, Izetbegovićev omiljeni imam. Šabićeve bliske veze sa hrvatskom vladajućom klikom bile su dragocene - predsednika Franju Tuđmana zvao je „Stari" kad bi se sreli, što se često događalo - a i Cerićeve veze u kleru bile su isto toliko korisne. Odnos između TWRA i SDA od početka je bio toli ko incestuozan, uz  brojne bosanske zvaničnike koji su se istovremeno nalazili na visokim položajima i u Al Hasaneinovoj organizaciji i u sarajevskoj vladi, da je bilo besmisleno i nemoguće razlikovati ih kao posebne. Ilustracije radi: Al Hasanein je sredinom 1992. postavljen za sekretara Konferencije o zaštiti ljudskih prava u Bosni - jedan od nekoliko paravana p aravana TWRA - koja je održala veliki sastanak u oktobru, na inicijativu Mustafe Cerića, na kojem su učestvovali predstavnici preko trideset islamskih zemalja, s ciljem da se prikupi milijardu dolara za Sarajevo. Da li su Sudanac i radikalni imam predstavlja li TWRA, SDA ili bosansku vladu - ili možda sve zajedno - nikada nije  bilo jasno. Dok je Zagreb bio neprocenjiva isturena baza, Beč je bio idealan za smeštaj centralne kancelarije TWRA... Već odavno raj za špijune, Beč je nudio banke spremne da prihvate nove ulagače, snažno zakonodavstvo o finansijskoj tajnosti i policijske snage koje su retko postavljale suvišna pitanja. Državna policija Austrije (Staatspolizei ili STAPO) zasluženo je uživala reputaciju službe bezbednosti koja okreće glavu na drugu stranu, posebno ako su ciljevi sumnjivih ak tiv no sti iz van Austrije. Al Hasanein je otvorio poverljiv račun u Erste banci u Beču, u filijali smeštenoj na Grabenu, u središtu Starog grada prepunog turista, i mesecima pre nego što je izbio rat počeo da šalje velike sume gotovine u pravcu Sarajeva. Vremenom je otvoreno sedam računa u toj banci, da ne pominjemo druge banke, ali glavni račun u Erste banci (broj 51364470) nadgledao je komitet od pet članova koji su imali pristup računu: Al Hasanein i četvorica čvrstih pristalica SDA - Hasan Čengić, Irfan Ljevaković, Husein Živalj i Derviš Đurđević. Svi osim Ljevakovića Ljevakovića bili su optuženi zajedno sa Izetbegović Izetbegovićem em 1983, dok je mlađi čovek, poznat kao „Brada" „Brada" zbog svog islamističkog izgleda, služio u bosanskoj ambasadi u Beču kao diplomata, ali je zapravo bio čovek za vezu sarajevske tajne policije sa TWRA i islamskim obaveštajnim službama koje su delovale u Austriji, pre svega sa iranskom i sudanskom. Koliko novca je prošlo kroz kanale TWRA za pomoć džihadu u Bosni postalo je jasno tek posle rata. Deset godina posle početka Al Hasaneinove Hasaneinove tajne operacije, operacije, temeljna temeljna istraga bosanske vlade, uz pomoć nekoliko zapad nih  policijskih i obaveštajnih agencija, utvrdila je da je TWRA oprala 2,5 milijardi dolara islamske pomoći i poslala ih SDA od 1992. do 1995. Izveštaj na četrdesetčetiri strane bio je porazan, navodeći pojedinosti o funkcionisanju mreže i ne ostavljajući nikakve sumnje da je tu bio uključen i novac namenjen terorizmu, niti da je SDA bila na čelu operacije. U izveštaju je objašnjeno da je 2,5 milijardi dolara oprala i distribuirala „grupa bošnjačkih ratnih vođa (koja je) formirala ilegalnu, izoliranu vladajuću oligarhiju sastavljenu od tri do četiri stotine 'pouzdanih' osoba u vojnim komandama, diplomatiji i vladinim službama, SDA, privatnoj partijskoj obavještajnoj službi, i nekolicine vjerskih dostojanstvenika", dok su bosanske ambasade u inostranstvu, a posebno one u Beču i Zagrebu, „bile... pod kontrolom veoma ograničenog kruga pojedinaca koji su, vođeni sopstvenim interesima, odlučivali o korištenju prikupljenih finansijskih sredstava". Štaviše, u izveštaju je u pogledu TWRA procenjeno: „Ova organizacija je, umjesto Vlade BiH, imala pod kontrolom svu pomoć koju ko ju su islamske zemlje donirale Bošnjacima tokom rata." Ova smeša potajnih sporazuma, korupcije i netransparentnosti u finansijama, uključujući i čvrstu povezanost  političara, finansijera i islamskih svetih ratnika - izveštaj je izričito naveo Bin Ladena kao pripadnika šire mreže TWRA - predstavljala je „bosanski model" upotrebe ne vladinih organizacija i pomoći u novcu za finansiranje džihada i terorizma, što je jedinstveni bosanski doprinos radikalnom islamu i Al Kaidi. Iako su neki poredili ulogu Fatiha al Hasane ina u bosanskom džihadu sa sumnjivom ulogom koju je Hadži Amin, veliki muftija Jerusali ma, imao na Balkanu u vreme Drugog svetskog rata, verovatno je najtačnije Sudanca nazvati imenom kojim su ga krstili zapadni istražitelji - „Alijin torbar".

Gde boravi Al Turabi Izetbegović je bio u potpunosti obavešten o aktivnostima TWRA, a na svetlost dana su iskrsli dokumenti koji  pokazuju da je bosanski predsednik imao neposrednog pristupa svakom islamskom fondu: na primer, u jednom nesumnjivo autentičnom pismu TWRA od 1. januara 1994. objašnjava se da se isplate manje od 1.000 dolara mogu

vršiti lokalno, bez višeg odobrenja, dok isplate do 500.000 dolara moraju odobriti trojica od petorice članova upravnog odbora TWRA (tada su to bili: Al Hasanein, Čengić, Ljevaković, Živalj i Đurđević), a isplate preko 500.000 dolara mora da odobri sam Izetbegović. Sredinom devedesetih godi na Al Hasaneinova mreža za finansiranje džihada obuhvatala je pet satelitskih kancelarija - u Sarajevu, Moskvi, Budimpešti, Istanbulu i Pragu - kao i čvrste baze u Beču i Zagrebu. Nove kancelarije su osnivane uz odobrenje SDA, radi bolje podrške bosanskom džihadu. Kancelarija u Češkoj Republici, na čijem čelu se nalazio Mohamad Abas al Mutasim (Mohammad Abbas alMutasim), Mutasim), sin bivšeg sudanskog sudanskog ambasadora u Pragu, bila je „humanitarna „humanitarna organizacija organizacija", ", objasnio je lokalni lokalni šef  TWRA, mada je češka služba bezbednosti zaključila da je to providna filijala Al Kaide. Al Hasanein je vešto koristio svoje veze u Sarajevu i Kartumu za podršku balkanskom džihadu. Imao je bosanski diplomatski pasoš, a Izetbegović je tražio da strane vlade postupaju prema sudanskom diplomatskom predstavniku kao prema visokom funkcioneru vlade u Sarajevu, ali Al Hasanein je imao i sudanski diplomatski pasoš; marta 1992. bio je akreditovan kao kulturni ataše u Beču na zahtev islamističkog režima u Kartumu na čijem čelu je bio njegov blizak prijatelj Hasan al Turabi. Sva ke nedelje za vreme rata, TWRA je predavala predavala tri do pet miliona miliona dolara, obično u gotovini, gotovini, zvaničnicima zvaničnicima SDA u Beču i Zagrebu. Većinom se Al Hasanein vozio od Beča do Zagreba no seći kofere pune novca, u prtljažniku svojih kola sa sudanskom diplomatskom registracijom, da bi ih predavao predstavnicima Sarajeva. Količina gotovine koja je prolazila kroz TWRA bila je ogromna. Godine 1994. ceo sanduk pun američkih dolara, težak preko sto kilograma, sa oznakom TWRA, stigao je na bečki aerodrom; svota, koja je iznosila skoro 50 miliona dolara, prikupljena kao naročit ramazanski poklon Bosni, položena je na račun TWRA u Erste banci i potom poslata SDA. Imajući u vidu ogromne količine gotovine kojima je raspolagala TWRA, bilo je neizbežno da nelegalno  bogaćenje i korupcija izbiju u prvi plan. Pored Po red sve svoje mahnite vere i izmotavanja o humanitarnoj krizi u Bosni, Bo sni, vođe TWRA i SDA iskoristile su najveći deo muslimanske imovine koja im je stajala na raspolaganju. To što nije bilo nekog knjigo knjigovods vodstva tva pod podsti stical caloo je proneve pronevere re i prevar prevare; e; ops opsežna ežna istrag istragaa brojni brojnihh polici policija ja i oba obaveš veštaj tajnih nih agenci agencija ja sa zaprepašćenjem je otkrila da knjigovodstvo nije ni vođeno, a Hasan Čengić, koji je bio ključni Bošnjak u Al Hasaneinovoj mreži, iza sebe skoro da nije ostavio nikakve papire, što je dobar način da se prikriju putevi kojima je novac stvarno odlazio - dali u korist mudžahedina ili ko rumpiranih funkcionera ili i jednih i drugih, teško je ustanoviti. Fatih al Hasanein je živeo na način koji se obično ne povezuje sa džihadskom usmerenošću prema drugom svetu. Sudanac je boravio u luksuznom apartmanu u Prater štrase u centru Beča, koji je plaćala TWRA, što je bila samo jedna od više rezidencija i kancelarija koje su bile vlasništvo agencije ili ih je ona iznajmljivala u austrijskoj prestonici. Kada  bi Izetbegović posećivao Beč za vreme rata, što je često činio- navodno iz diplomatskih razloga - uvek je od se dao u gizdavom Mariot hotelu u Ring štrase, u predsedničkom apartmanu koji je koštao 3.000 dolara za noć.

Sajo Šahinpašić Mada je zapadna štampa pratila njegove posete, nijedan reporter se nije postarao da primeti da se ovaj Izetbegović prilično razliku je od onog pobožnog, čak svetačkog, koji blago glagoljivo govori o svom izgladnelom narodu. Još šokantnije su bile otvorene krađe koje je činio vrh SDA i koje su zarazile delovanje TWRA od početka do kraja. Za mnoge muslimane od poverenja koji su prali i delili islamske fondove, Al Hasaneinova mreža je bila prilika da se zaradi. To nije bilo teško, jer je većina novca prenošena diplomatskom poštom koja je bila van domašaja carinskih službenika. U jednom tipičnom slučaju, TWRA je prikupila 100 miliona dolara za nabavku oružja za operaciju „Zima 1994.", ali je samo 60 miliona zaista potrošeno na oružje i municiju za muslimansku vojsku.  Niko nije tvrdio da zna gde je otišao ostatak, mada se sumnjalo na Hasana Čengića, čije su akcije sa TWRA za vreme rata kasnije bosanske vlasti svrstale u džihadski prsten organizovanog kriminala, koji je više energi je trošio na  profiterstvo nego n ego na podršku ratnim naporima. Kada su austrijske vlasti 1994. godine počele da postavljaju pitanja o nekim Al Hasaneinovim očiglednim kršenjima međunarodnih zakona o bankarstvu, ambasada Bosne u Beču nije oklevala i za dvadeset četiri sata je pokupila 60 miliona dolara sa računa TWRA kako bi sprečila da budu zaplenjeni. Gotovina je podeljena među vrhuškom SDA, uključujući Čengića, Živalja, Ljevakovića, Đurđevića i sarajevskog ministra spoljnih poslova Ejupa Ganića, ali je nekoliko miliona dolara prosto nestalo, a neki iz unutarnjeg kruga SDA su odbili da vrate novac. Senad Šahinpašić, poznat kao Sajo, bio je još jedan od visokih zvaničnika SDA, koji je  pomagao u švercovanju sredstava za džihad, uzimajući pri tom znatan deo za sebe. Tokom rata, Sajo je delovao u Nemačkoj i Austriji, prikupljajući gotovinu za muslimansku stvar, i bio je u stalno stalnom m telefo telefonsk nskom om kontakt kontaktuu sa Izetbe Izetbegovi govićem ćem.. Kad su evrops evropski ki istraž istražite itelji lji,, primet primetivš ivšii zloslu zloslutne tne veze veze između između sarajevskih funkcionera, radikalnih imama i organizovanog kriminala, ispitivali kuda ide taj novac, on je izjavio: „Sa

 ponosom prihvatam saučesništvo u lancu među narodnog kriminalan koji je omogućio da se prekrši embargo na oružje za Armiju BiH." Sajine bliske veze sa unutarnjim krugom SDA zaštitile su ga od sudskog gonjenja, i sma tran je ratnim herojem uprkos jedva prikrivenoj krađi nekoliko miliona dolara islamske pomo ći, što ga je učinilo uspešnim poslovnim čovekom u posleratnom Sarajevu. Za Al Kaidu je taj potpuni nedostatak transparentnosti finansija bio podjednako privlačan kao i za birokratekriminalce SDA. Bin Laden se pojavljivao u dokumentima TWRA, kao i šeik Omar Abd el Rah man, a Al Kaida je koristila finansijske paravane - na primer, Vakufsku banku, sarajevsku ban ku koja je služila kao posrednik za finansiranje terorizma - koji su bili deo Al Hasaneinove široke mreže. Odnosi Bin Ladena i TWRA bili su bliski, delom i zbog toga što su tokom rata u Bosni vođe Al Kaide boravile u Kartumu, pod zaštitom sudanskog islamističkog režima koji je podržavao i Al Hasaneina i njegovu firmu. TWRA je takođe blisko sarađivala i sa IIRO, vodećom saudijskom maskom za Bin Ladenove aktivnosti; odnosi između TWRA i IIRO u Bo sni mogu se sažeto izraziti na sledeći način: Al Hasaneinovi ljudi su rukovali fondovima za oružje, dok su Saudijci distribuirali novac za skoro sve drugo povezano sa džihadom. Dokumenti Dokumenti TWRA, TWRA, uključujući uključujući i lične isprave, isprave, nađeni su kod mnogih poginulih mudžahedina mudžahedina u Bosni, Bosni, dok se nekoliko terorističkih incidenata može pratiti sve do Beča - na primer, plan Hezbolahovih terorista da 1995. godine bomba ma napadnu američku ambasadu u Zagrebu, koji je bio povezan sa Al Hasaneinovom mrežom.

A 1. Sanduk dolara pao sa nebesa Količina gotovine koja je prolazila kroz TWRA bila je ogromna. Godine 1994. ceo sanduk pun američkih dolara, težak preko sto kilograma, sa oznakom TWRA, stigao je na bečki aerodrom; svota, koja je iznosila skoro 50 miliona dolara, prikupljena kao naročit ramazanski poklon Bosni, položena je na račun TWRA u Erste banci i potom poslata SDA.

GLOSA Osni vač TWRA je 1994. objasnio svoje gledište: „Bosna mora na kraju biti muslimanska jer, ako se to ne dogodi, sveti rat neće imati nikakvog smisla i biće vođen uzalud." Džihadom do prihoda Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove. Druge godine rata Stranka demokratske akcije je učvrstila vlast na jednoj trećini bosanske teritorije pod njenom kontrolom. Etničke manjine i rivalske političke partije obmanjivane su lažnim obećanjima o pluralizmu, a zatim odgurnute u stranu kad više nisu bile potrebne. Izetbegović i nekadašnji mladomuslimani koji su činili kičmu partije i strukture moći u Saraje vu najzad su dobili ono što su želeli - muslimansku pseudo državu koja je bila manja nego što su se nadali (SDA je polagala pravo na polovinu zemlje), ali važnije je bilo to što je ta trećina cela bila nji ho va. Sada su mogli da ostvare svoj san o islamističkoj vladi u Evropi. Ipak, ako bi se mini-država SDA pažljivije pogledala - a veoma malo zapadnjaka se pomučilo da to uči ni - videla bi se neprijatna tvorevina obeležena jednopartijskom vladavinom, fanatizmom, na siljem i korupcijom, što se nije razlikovalo od srpskih i hrvatskih mini-država u Bosni. Izetbe govićeva vlada je mnogo energije trošila na izvlačenje novca od svog opkoljenog naroda, pa se čak bavila i  profiterstvom na račun bosanske armije.

Fanatičan, lopovski klan

Početkom rata Omeru Behmenu, odanom članu SDA i Izetbegovićevom dugogodišnjem drugu po islamu,  povereno je da prikuplja sredstva za muslimanske oružane snage. Vojska je osudila njegov rad na ovom poslu jer su milioni dolara nestali, a to što je Armija BiH dobijala često nije bilo ono što su vojnici tražili ili što im je uopšte bilo  potrebno. Čak i u opkoljenoj Srebrenici funkcioneri SDA su u svoje džepove trpali novac namenjen kupovini oružja - u  jednom slučaju, SDA je ukrala 12.000 dolara koje su Srebreničani prikupili za oružje i mu niciju. Profiterstvo je carovalo u snabdevanju vojske, a bosanska armija je stalno dobijala loše sašivene uniforme ili čizme napravljene u Kini. Stanje se pogoršalo kad je snabdevanje Armije BiH preuzeo fanatičan i lopovski Čengićev klan. Pod njihovim njihovim rukovodstvom partija partija je prodavala prodavala oružje vojsci po višestruko višestruko višim cena ma. Puške koje su stizale stizale u Bosnu preko kanala TWRA i SDA prodavane su bosanskoj armiji mnogostruko skuplje nego što ih je Sarajevo platilo. Puške AK-47, glavno naoružanje Armije BiH, SDA je kupovala po ceni od 250 dolara  po komadu, a vojsci ih prodavala po 500 do 750 dolara. Glavni armijski logistički centar u Visokom, kojim je upravljao Halid Čengić (Hasanov otac), kasni je je naplaćivao Generalšta bu 1.000 dolara po pušci AK-47. Pripadnici ovog klana imali su istaknutu ulogu u mnogim od najgorih zločinačkih napada organizovanog kriminala na vlasti u muslimanskim oblastima Bosne, a sposobnost Hasana Čengića da se bogati vodeći džihad bila je legendarna. Praktično je sva vrhuška SDA krala iz državnih kasa, a uzimanje provizije je u Sarajevu postalo toliko rasprostranjeno da je korupcija manjih razmera prolazila nezapaženo. Husein Živalj i Irfan Ljevaković - članovi upravnog odbora TWRA i prisni Izetbegovićevi prijatelji - obezbedili su 1995. donaciju od 10 miliona dolara za izgradnju islamskog centra i džamije u Beču, a jedan milion za držali za sebe Izetbegovićeva partija je na jedinstven način udružila profiterstvo i džihad. Tipičan slučaj je Abduladim Maktuf  (Abduladhim (Abduladhim Maktouf), Maktouf), irački mudžahedin mudžahedin koji je pomagao sveti rat i pritom pritom se obogatio. obogatio. On je došao u Bosnu sredi nom osamdesetih godina da bi studirao poljoprivredu na Univerzitetu u Sarajevu i oženio se lokalnom devojkom. Kad  je počeo rat, Maktuf je u Travniku otvorio radnju sa video-opre mom, pravi rasadnik mudžahedinskih aktivnosti. Ovaj nepretenciozni posao je, prema hr vatskoj i bosanskoj obaveštajnoj službi, bio paravan za Al Haramein, zloglasnu saudijsku dži hadističku NVO, i za Al Kaidu. Organizacija je poslovala u zapadnoj Evropi i Pakistanu, ali je njena suštinska namena bilo finansirnje džihada. Maktuf, naturalizovani državljanin Bosne, prao je islamski prljavi novac koristeći falsifikovane račune i obezbeđivao sredstva i do kumente za mudžahedine iz Alžira, Pakistana, Avganistana i Irana, i pri tome je postao neo bično bogat; njegova žena, koja se razvela od njega posle trinaest godina braka, zaključila je: „Živela sam sa čovekom koji je vodio dvostruki život." Maktuf se obogatio tako što je delovao pod zaštitom muslimanske policije u Travniku, zahvaljujući svojim  bliskim vezama sa Halidom Genjcem, visokim funkcionerom SDA. Kad su istražitelji najzad počeli da ispituju Maktufove nezgodne veze, Genjac je sredio da džihadi stički preduzetnik dobije dokumenta s kojima će napusti ti zemlju.

Zeleni spolja, crveni iznutra Obični muslimani su bili zgađeni očevidnom korumpiranošću SDA, i mnogima je izgledalo kao da se ni je mnogo šta promenilo od komunističkih dana. Ideologija je bila različita, ali je organizovana korupcija bila ista (ako ne i gora), a u redovima Izetbegovićeve partije bili su mnogi bivši komunisti koje je lokalno stanovništvo podrugljivo zvalo „lubenice" - zeleni spo lja, a crveni iznutra. Poput komunista, SDA je kontrolisala medije, gušila javnu raspravu i ni je tolerisala preterano neslaganje, već se zadovoljavala pasivnom odanošću muslimanskog sta novništva. Kao i pod Titom, članstvo i veze u partiji bili su neophodni da bi se dobio dobar posao i stan. SDA je bila autoritarna klika koja  je rat r at koristila za ostvarivanje ost varivanje svojih radikalnih rad ikalnih ciljeva: islamistički preobražaj društva kojem je težila nije bio spontani uzgredni proizvod sukoba, u šta su verovali zapadnjački obožavaoci SDA, već je od sa mog početka bio pravi cilj partije. Izetbegović i partijski vrh, uprkos sve većem pozivanju na Kuran u cilju poboljšavanja jav nog morala, pazili su da nikada otvoreno ne govore o svom planu za uvođenje islamskog društva. Ovaj cilj, ko ji su postavili Mladi muslimani četrdesetih godina prošlog veka, imao bi sla bu podršku bosanskih muslimana. Francuski naučnik Ksavije Bugarel (Xavier Bougarel), vodeći ekspert za unutrašnje funkci onisanje Stranke demokr demokrats atske ke akcije akcije,, zaklju zaključio čio je da „panisl „panislami amisti stička čka ideolo ideologij gijaa ostaje ostaje povjer povjer ljiva ljiva stvar: stvar: ona se nikada nikada jasno jasno ne  pojavljuje u javnim dokumentima i govorima SDA, i nije na mijenjena običnom na rodu". Uprkos tome, partija je uspela da do kraja 1993. potpuno prodre u državne organe i preuzme kontrolu nad njima, a nekoliko meseci kasnije

Fikret Muslimo vić, koji je bio na čelu obaveštajne službe Armije BiH, i ministar unutrašnjih poslova Bakir Alispahić  postavljeni su u glavni odbor SDA (tj. politbiro), što je bio jasan znak iz kog pravca duvaju ideološki vetrovi u Sarajevu. Muslimović nije gubio ni časa i odmah je započeo kam panju „reislamizovanja" bosanskih muslimana, koji su bili isuviše sekularni i zapadnjački za ukus SDA. Alija Izetbegović je pomagao ovu kampanju pod stičući tradicionalnu islamsku pobožnost i javne običaje, uključujući postupke koji su bili krajnje strani bosanskim muslimanima u dvadesetom veku. U jednom slučaju,  predsednik je sa suprugom prisustvovao bizarnoj „mod noj reviji" koja je Sarajke, čuvene po svom pomodarstvu, trebalo trebalo da podstakne podstakne da se skromno oblače. U ovom „ne-baš-za-M „ne-baš-za-Milano" ilano" do gađaju učestvovale učestvovale su i „manekenke" „manekenke" odevene u avga nistanske burke. Džemaludin Latić, glavni ideolog SDA i urednik  Ljiljana  Ljiljana, partijskog časopisa, objasnio je šta partija želi. „...Mo „...Mojj zakon zakon ne dopušta dopušta ženama ženama da izlažu izlažu svoja svoja tela", tela", napisao napisao je, dodajuć dodajućii „...dži „...džihad had je naš sveti zadatak." Kada su ga upitali kako SDA gleda na nemuslimane, Latić je izjavio: „...Mi smo tolerantni zahvaljujući islamu" i definisao svoju viziju Bosne, ne kao islamističke već kao „antisekularne", ne objasnivši u čemu bi se sastojala razlika. Navodeći popularno gledište SDA, Izetbegovićev vodeći propagandista osudio je Srbe kao „mnogobošce" (uobičajena predrasuda među pobožnim muslimanima, koji smatraju da za to što veruju u Sveto trojstvo hrišćani nisu monoteisti). Stra Strank nkaa demo demokr krat atsk skee akci akcije je je part partij ijsk skim im izja izjavam vamaa i pub publi likac kacij ijama ama pods podsti tica cala la i širi širila la mržn mržnju ju prem premaa nemuslimanima - kampanja o kojoj su zapadni novinari u Bosni odbijali da pi šu. U uvodniku u partijskom časopisu  Ljiljan, 23. februara 1994. Zilhad Ključanin je slavio ret ku pobedu Armije BiH: „...U Ugljeviku ima 500 srpske siro siroča čadi di.. Mašal Mašalah ah (Slava (Slava Alah Alahu) u)!! Armi Armi ja BiH BiH je do sada sada posl poslal alaa u džehe džehene nem m (pak (pakao ao)) 50-ak 50-ak hilj hiljad adaa četnika...Srbin se približava čovjeku samo onda kad je mrtav." Ključanin je potom uređivao travnički islamistički časopis  Bošnjak  i napisao knjigu  Da, ja prezirem Srbe; u njegove njegove oštrije oštrije stavove spada i „Svaki Musliman treba da ima svog Srbina da ga pogubi". Slavio je muslimansko  preotimanje Sane (Sanski Most - prim. prev.) od „Vlaha" (pogrdno ime za Srbe) krajem oktobra 1995. čuvenim naslovom u Bošnjaku: „Došli smo u Sanu, vlašku li vam nanu!"

Alija, prvi do Muhameda Kampanja reislamizacije koju je vodila SDA postigla je izvestan uspeh, i pogledi i stavovi koji su se retko mogli sresti u Bosni pre 1992. postali su uobičajeni dve-tri godine kasnije. U tom pogledu je bila karakteristična reakcija na  pogibiju nekoliko muslimanskih mladića u Tu zli 25. maja 1995. kada je granata pogodila popularni kafić; lokalni imam je objasnio da mla di ne bi strada li da se nisu odali javnom nemoralu (tj. pili u kafiću!). Mada su mnogi muslimani muslimani bili šokirani šokirani ovakvim verovanjima, verovanjima, sekularisti sekularisti više nisu bili pre ovlađujući ovlađujući element, čak ni u Sarajevu. Naročito u ruralnoj Bosni, imami su širili glasine da je Alija Izetbegović skriveni dvanaesti imam opšte mesto islamskog folklora - koga je Alah po slao da izvede bosanske muslimane na pravi put. Neki imami su  poučavali da je „Alija Izetbe gović prvi do Muhameda, onaj koji će izreći i ostvariti konačnu istinu". U propovedima po džamijama istaknuto mesto imale su rasprave o dvanaestom imamu i njegovoj navodnoj vezi sa ratom u Bosni; jedan imam je objasnio: ob jasnio: „Spasli smo islamski svet jer smo otkrili neprijatelje ko je on ima na Zapadu, žrtvovali smo se za spas islama." Ovakva mišljenja su užasavala one muslimane koji su želeli da njihova zemlja bude nešto drugo a ne balkanski Iran. Oni su gledali na SDA s poru gom i strahom. Adil Zulfikarpašić, koji je ponovo živeo u egzilu i stoga mogao slobodn slobodnii je da govo govori ri neg negoo musli musliman manii koji koji su živeli živeli pod vlašću vlašću SDA, SDA, osu osudio dio je Izetbe Izetbegovi govićevu ćevu „jednop „jednopart artijs ijsku ku diktaturu" upozoravajući da Bosna „tone u fundamentalizam". Prizemniji Fikret Abdić, koji je postao javni neprijatelj broj jedan u Sarajevu zbog odbija nja da d a prihvati radikalni  program SDA, ponudio je sažetu definiciju svojih protivnika koje je okarakterisao kao „Alijine zlotvore i tvorce masovnih grobnica, čiji je krajnji cilj da ostvare za misao radikalnog islamističkog društva na koliko god je moguće većoj oblasti". Abdić je upro prstom na istinsko lice SDA: „To nije pitanje islamskog fundamentalizma zasnovanog na re ligiji, već pokušaj da se religijom opravdaju teror i zločini bez premca." Abdićevo mišljenje delili su mnogi obični bosanski muslimani koji su sredinom rata SDA smatrali podjednakom opasnošću po svoj život i interese koliko i Srbe. Ovo je, na žalost, bila još jedna nezgodna priča koju Zapadni kada nije čuo,, zahval čuo zahvaljuj jujući ući novinar novinarima ima koji koji su odbijal odbijalii da saopšt saopštava avaju ju loše loše vesti vesti o svetač svetačkom kom Izetbe Izetbegov goviću iću i zapadni zapadnim m  političarima koji su bili zado voljni što se o takvim stvarima stvarima ne izveštava.

"Preobražaj" bosanske armije  Naj značajnija zna čajnija strana napora koje je SDA ulagala kako kak o bi izvršila reislamizaciju bilo je na stojanje da se stekne  potpuna kontrola nad muslimanskim aparatom bezbednosti, bezbedn osti, kao i da se osigura da vojska v ojska i policija budu u rukama ljudi odanih oda nih partij partijii i nak naklon lonjen jenih ih radika radikalno lnom m isla isla mu. Fikret Fikret Musli Muslimov mović ić je odigra odigraoo nep neproc rocenj enjivu ivu ulogu ulogu u čišćenj čišćenjuu „nepoželjnih elemenata" - što će reći nemuslimana i sekularnih muslimana - iz bosanske vojske i policije. Nije bilo teško teško Službu Službu državn državnee bezbedn bezbednost ostii oslobod osloboditi iti od nep nepožel oželjni jnih, h, pos posebno ebno pos posle le smene smene Mun Munira ira Alibab Alibabii ća sa čela čela sarajevskog SDB-a. Sredinom 1994. od 135 službenika Službe državne bezbednosti 124 su bili muslimani, šestoro Srbi i dvoje Hrvati. Stranci demokratske akcije bilo je potrebno više vremena da očisti svoje neprijatelje, stvarne i izmišljen izmišljene, e, iz mnogo veće bosanske bosanske ar mije. mije. Muslimović Muslimović je eufemisti eufemistički čki to nazvao „de sekularizac sekularizacijom ijom armije", armije", i nadgledao je spro vođenje svoje politike „islamske bezbednosti" s uobičajenom temeljnošću i lukavstvom. Pro tivnici SDA, bez obzira na njihovu nacionalnost ili veru, bili su blaćeni pre nego što bi bili ot pušteni, što je bio stari običaj KOS-a. Kao što su primetili kritičari, u trenutku kada je teško pritešnjena Armija BiH trebalo da an gažuje svakog obrazovanog oficira kako bi dobila rat, General štab je više energije trošio na čišćenje redova od „neprijatelja" nego navođenje rata. Kao što je i jedan branilac SDA primetio, do 1995. godine „vojna vlast u svakoj oblasti pod kontrolom Armi je BiH bila je čvrsto u rukama lokalnih vođa SDA odanih Izetbegoviću". Počevši od 1993, sleđenje partijske linije SDA, posebno u pogledu vere, bilo je uslov za na predovanje u vojsci. Izetbegović je jasno istakao šta lojalnost povlači za sobom, objašnjavaju ći da je vera v era privatna stvar oficira. „Ali psovati Boga ne smije. Ličite na taj narod. U našem narodu psovka Boga je potpuno nepoznata stvar." Sarajevo je tvrdilo da njegova njegova armija armija neguje herojsko nasleđe Titovih partizana i njihove njihove multietni multietničke čke borbe protiv fašizma. fašizma. Izetbegović je stalno pozdravljao bosansku armiju kao naslednika partizanske tradicije, iz me đu ostalog i nazivajući neprijatelje nesrbima i Hrvatima, već četnicima i ustašama. Ali ovo je, kao i mnogo šta drugo, bilo puka maska. U javnosti, Izetbegović se pozivao na borbu protiv fa šizma iz 1941-1945 („Pobijedićemo ako steknemo reputaciju armije koja ne ubija žene i djecu" - mada je Armija BiH to često činila), činila), ali tri četvrtine od preko dvesta sarajevskih uli ca i trgova na zvanih po partizanskim herojima i jedinicama promenilo je naziv u skladu s no vom politikom. Imena bosanskih srpskih i hrvatskih partizanskih heroja nestala su sa ulica (ono malo nazvanih po muslimanima koji su se borili za Tita većinom je ostalo), koje su nazva ne po ličnostima koje je odobravala SDA, kao što su imami i islamske verske ličnosti Srbi i Hr vati koji su služili u redovima muslimanskih snaga bili su većinom odstranjeni, često otpušteni bez objašnjenja, kad je jednom potrošena njihova propagandna vrednost. U džihadu koji je SDA poluotvoreno vodila, nemuslimani su postali smetnja. Dragan Vikić, bosanski Hrvat i heroj odbrane Sarajeva u prvim mesecima rata, izbačen je 1993. bez ceremonija uprkos preteranim javnim pohvalama kojima je obasipan - ili možda upravo zbog njih. Vikića je ljutila islamizacija vojske i policije, koja je uterivala u laž izjave SDA o multietničnosti. Vikić je objasnio: „Nisam mogao da ostanem u armiji u kojoj je prvi osnovni uslov da ste član SDA, drugi da ste u dobrim odnosima sa Čengićevim klanom, treći da ste se zakleli na vernost Izetbegoviću, a tek četvrti da nešto znate. Na petom mestu - možete da vidite koliko je to značajno - dolazi vaše držanje u ratu." Vikićevo gledište delilo je ono malo nemuslimana koji su ostali u snagama Sarajeva, a i mnogi manje religiozni muslimani mislili su isto. Armija je podvrgnuta intenzivnoj propagan di koja je podsticala radikalni islamizam, uključujući i verske govore im ma i deljenje islam ske literature trupama (Izetbegovićeva  Islamska deklaracija se najčešće viđala; nije bila po pularna kod vojnika koji su je smatrali tendencioznom). Vojnici Armije BiH često su pod sti cani da vode džihad, ma da skoro nijedan zapadnjak to nije primećivao, čak ni kad je re is-ul-ulema Mustafa Cerić osuđivao osuđivao „evropsko „evropsko đubre" i držao propovedi protiv protiv etnički etnički mešovitih brakova. Povremeno Povremeno bi se nekom visokom funkcioneru SDA omaklo pa bi pomenuo džihad pred kamerama - premijer Haris Silajdžić je to učinio 9. jula 1995. kada je na sarajevskoj tele viziji proglasio islamski sveti rat i pozvao sve islamske države da se bore na n a strani bosanskih musli mana - ali čak i kada bi se to desilo, bilo je skoro sigurno da će na saradnju spremni za padnjački novinarski korpus incident gurnuti pod tepih.

GLOSA Puške AK-47, glavno naoružanje Armije BiH, SDA je kupovala po ceni od 250 dolara po komadu, a vojsci ih prodavala po 500 do 750 dolara.

Danas Bosna, sutra ceo svet Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove. Bosanska prljava tajna posle Dejtona bila je to da se mudžahedini nikako nisu zadovolja vali silovitim rečima i  podstrekavanjem na mržnju i nasilje. Sledila su i nasilna dela, kao što je to uvek uve k i bio slučaj - u Bosni i inostranstvu. Iako su bojna polja utihnula a armije demobilisa ne, balkanski džihad se i dalje vodio, divljački i proračunato. Mada su sveti ratnici obično bri žljivo pazili da ne napadaju zapadnjake i zapadne interese u Bosni, domaći protivnici radikal nog islama nisu bili te sreće. Mete su bili muslimani koji su se protivili salafijskim običajima, nemuslimani smatrani an tidžihadistima, kao i oni koji su pokušavali da se vrate u svoje predratne domove - proces koji je navodno bio pod zaštitom NATO-a, ali zapravo to skoro nikada nije bio - i nesrećni stran ci. Mnogi napadi ličili su na spontane zločine verskog zanosa ili lokalne zađevice dovedene do stravične krajnosti. Ipak je većina napada izvršena s predumišljajem, u nekim slučaje vi ma uz po tajno saučesništvo muslimanske policije i političara. Bio je to Al Kaidin „bosanski model" na delu. Termin je skovao sarajevski sarajevski vodeći ekspert ekspert za mudžahedine mudžahedine Esad Hećimo vić, hrabar novinar nedeljnika nedeljnika Dani, koji je veoma  podrobno ispitivao postdejtonski terori zam. Oružani džihad je cvetao posle 1995, uz pomoć prljavog novca i korumpiranih političa ra koji su u najboljem slučaju okretali glave od toga kuda sredstva za i šta idu; u najgorem, zvaničnici SDA su pomagali nasilnim svetim ratnicima koji su učestvovali u terorističkim akcijama u Bosni i inostranstvu. Rezultat je bila povoljna operativna sredina za Al Kaidu, kao i nepotrebne žrtve. Da bosanske muslimanske bezbednosne službe pomažu Al Kaidi, kao što su sumnjale žr tve mudžahedinskih napada, pokazale su istrage posle 11. septembra koje su otkrile neposred ne veze sarajevske policije, vojske i obaveštajnog aparata sa poznatim ekstremistima. Eksplo zivne na prave koje je posedovala muslimanska policija našle su put do mudžahedina i korišćene su u terorističkim napadima. U opremu za „mokre poslove" (ubistva) koju je „zaturila" sarajevska policija, spadale su i bombe za postavljanje u automobilima i puške-kišobrani napravljeni za diskretne likvidacije.  Nije potrebno dodati da je muslimanska policija loše obavljala posao kad se radilo o pro nalaženju traženih svetih ratnika. U najistaknutijim slučajevima, mudžahedini koji više nisu mogli da se kriju od NATO-a bežali su sa Balkana uz pomoć SDA. Esad Hećimović je s gorčinom primetio: „Bar prema ono me što sam ja video, svako u Bosni ko je bio optužen za terorizam nestao je." Kad je upitan zašto je Sarajevu bilo potrebno više od četiri godine da pronađe i deportuje  poznatog teroristu Abu Maalija, heroja radikalnih jedinica bosanske Armije, Hećimović je objasnio: „...Bosanske vlasti su ga krile godinama...Nije čudo da nema dokaza, jer su sve istrage koje bi nešto mogle da do kažu obustavljene još 1993. godine".  Nešto više od tri godine posle dolaska trupa NATO-a u Bosnu radi sprovođenja Dejton skog sporazuma bilo je očigledno da ova zemlja ima ozbiljan problem sa islamskim teroristi ma. Do kraja 1997. izvršeno je preko sto terorističkih dela u Federaciji BiH - zajedničkom hr vatsko-muslimanskom entitetu - a većinu njih su počinili mudžahedini, mučna činjenica koja je navela Senada Avdića, urednika sarajevskog nedeljnika Slobodna Bosna, da izjavi da je Bo sna pod vlašću SDA postala „evropsko đubrište za sve vrste ološa, ubica, terorista i avanturi sta svih  boja, koji su stekli status ravnopravnih građana ove zemlje uz 'selam' i 'tek bir'."

Ubistva i bombaški napadi Veći deo islamističkog terora bio je lokalnog karaktera i o njemu se nije mnogo izveštava lo čak ni u Bosni. Oko Zavidovića, mesta sa povelikim i jakim ogrankom AIO, Srbi koji su po kušavali da se vrate u svoje predratne domove, kao što je obećavao Dejtonski sporazum, bili su uznemiravani i napadani.

 Nekolicinu njih su i ubili tajanstveni mudžahedini, iz među ostalih i Jadranka Božanovića, urednika Radija Zavidovići, koji je izveštavao o kampanji potajnog terora, a ubijen je bombom postavljenom pred njegov stan. Muslim Muslimans anska ka polici policija ja je bila bila izuzet izuzetno no aljkava aljkava u istrag istragama ama tih tih zločin zločina. a. Ni zapadni zapadni nov novina inari ri nisu nisu bili bili naroči naročito to zainteresovani jer su ovakvi teroristički napadi muslimane prikazivali kao izvršioce a ne kao žrtve nasilja. I NATO je pokazao skromno interesovanje jer su napadi na nemuslimane ukazivali na ne dostatke dejtonskog  procesa, što je bio ne baš laskav prikaz slabosti i mešanja Zapada. Klintonovu administraciju nisu zanimale loše vesti iz Bosne. Dejton je bio njihov diplomatski trijumf, i nikakva mera islamističkog kriminala neće to poništiti.  Na kraju, lakše je okrenuti glavu na drugu stranu. Čak su i napadi na Amerikance retko kad bili tretirani s ozbiljnošću koju su zahtevali. Ubistvo Vilijama Džefersona (William Jefferson), američkog humanitarnog radnika UN, u Tuzli novembra 1995, dok su se američke trupe spre sprema male le da uđu uđu u Bo Bosn snu, u, osta ostalo lo je nereš nerešen enoo zbog zbog pasiv pasivno nogg odn odnos osaa Va šing šingto tona na prem premaa aljk aljkavo avom m pris pristu tupu pu muslimanskih vlasti tom slučaju. Postojali su jasni dokazi koji su povezivali mudžahedine sa Džefersonovim ubistvom. Iza zločina su stajala dva Saudij ca povezana sa islamističkom internacionalom, prema istražiteljima, mada nijedan nije uhap šen zbog ovog ubistva. Ahmed Zuhar Handala (Ahmed Zuhair Handala), povezan sa Saudijskom visokom ko misijom u Sarajevu, bio je  bar saučesnik; Džefersonov sat je kasnije pronađen kod Handale. Postojali su izveštaji da je Handala učestvovao u  pokoljima hrvatskih civila tokom rata i je dan sve dok je ukazao na Handalu kao na jednog od mudžahedina koji su napali njeno selo septembra 1993; Saudijac je pretio da će nožem zaklati njenog četrnaestogodišnjeg sina. Ve ruje se da  je ubica u Džefersonovom slučaju bio Fez al Šamberi (Faiz al-Shamberi), veteran specijalnih jedinica muslimanske vojske; prema lokalnoj policiji, pištolj iz kojeg je ubijen Dže ferson nađen je kod Al Šamberija, ali je mudžahedin nestao posle amnestije za ratne veterane koji su se nalazi li u pritvoru zbog optužbi povezanih s oružjem. Veći deo terorističkih aktivnosti u posleratnoj Bosni činila su ubistva i bombaški napadi na određene osobe, obično Hrvate. Mudžahedini su želeli da izravnaju račune i stvore atmosferu straha među muslimanskim partnerima u Federaciji, i u tome su uspeli.

Pokušaj atentata na Papu u Sarajevu Centralna Bosna je bila središte antihrvatskog terorizma posle Dejtona, i mudžahedini su neprekidno pucali i  bacali bombe na hrvatske kuće da bi zaplašili i oterali nemuslimane. Kato ličke crkve i manastiri su bili još jedna meta nasilnog uznemiravanja. Posebno su na meti bili hrvatski policajci, uključujući i nekoliko pokušaja ubistva, kao i dva ubistva u leto 1998, Peri ce Bilića i Ante Valjana, koja su kao što se moglo predvideti, ostala nerešena. Svedoci tvrde da je Valjan Valjanaa ujutro ujutro 31. jula jula 1997 1997.. godine, godine, u Travni Travniku, ku, ubio nek nekoli oliko ko ljudi ljudi sa „talib „talibans anskim kim bra dama". dama". Ubice su konačno identifikovane kao veterani odreda El Mudžahid ali, kao i obično, nisu usledila hapšenja. Mada je sledeće godine pritvoreno osam svetih ratnika u vezi sa ta lasom terora tog leta oko Travnika, optužbe su retko kad bile dokazane, a mali broj musliman skih sudova je bio spreman da izriče presude o krivici. Kasnije se pokazalo da su ubice Valja na i drugih Hrvata bili mudžahedinski veterani koji su delovali saznanjem i zaštitom musli manske policije i tajnih službi. „Ja sam plaćeni plaćeni ubica", priznao je jedan veteran El Mudžahida koji je pobegao iz Travnika pošto je odbio da ubije hrvatskog policajca ko ga je poznavao. Naređenje za likvidaciju, tvrdio je, došlo je od istaknu tog lokalnog funkcionera SDA i verskog velikodostojnika iz Travnika.  Ne ki mudžahedinski zločini su bili upadljiviji, uključujući i ubistvo ub istvo Joze Leutara, pomoćnika bosanskog ministra unutrašnjih poslova, 16. marta 1999. Jedan od najviših hrvatskih funk cionera u vladi u Sarajevu, Leutar je primio  brojne pretnje smrću, ali su vodeći istražitelji verovali da je ubistvo, izvedeno bombom profesionalno p rofesionalno postavljenom u Leutarovim kolima, bilo delo islamista, koji su strahovali od toga da Leutar ugrožava korumpirane odnose Al Kaide i  policije, koje je štitila SDA. Obave Ob avešt štene ene spek spekul ulac acij ijee su uk ukaz azal alee na uređ uređaj ajee za deto deto naci naciju ju koje koje je musl muslim imans anska ka poli polici cija ja ustu ustupi pila la mudžahedinima, dok su drugi u Sarajevu tvrdili da su ubice obučavali Iranci u Pogorelici. SDA je pokušala da krivicu svali na hrvatske ekstremiste koji su Leutara smatrali isuviše popustljivim prema muslimanima. Predsednik Izetbegović  je izjavio da su ubistvo izvele „ili naše budale ili hrvatski ekstremisti": za mnoge je njegova osuda najtvrđe linije mudžahedina kao pukih „budala" bila veoma rečita. Ipak je premoćna evidencija ukazivala na upletenost mudžahedina u ovaj zločin, koji je bio sto trideset drugi teroristički čin izveden u bosanskoj Federaciji posle Dejtona i sto sedmi takav zločin koji je ostao nerešen. Drski „spektakli" su bili laki za bosanske svete ratnike.

Posebno smeo bio je pokušaj atentata na papu Jovana Pavla II tokom njegove posete Sarajevu aprila 1997, koji zamalo da je uspeo. Mada je sveti otac često osuđivao ratne zločine nad bosanskim muslimanima, predstavljao je izazovnu metu za mudžahedine koji su postavili dvadeset tri nagazne mine ispod mosta preko kojeg je papa trebalo da  pređe ulazeći u grad. Protivtenkovske mine s daljinskom kontrolom otkrivene su ispod drugog mosta u Bulevaru maršala Tita u centru Sarajeva. Sarajeva. To je bio, primetio je jedan zvaničnik polici je UN, „veoma ozbiljan ozbiljan pokušaj da se Njegova svetost svetost digne u vazduh" koji je u poslednjem p oslednjem trenutku spre čila policija, za koju je verovatno to bilo preterano. Neuspeli atentat na Jovana Pavla II bio je deo talasa antikatoličkog terorizma tog proleća, u koji spada i napad napad protiv protivtenk tenkovsk ovskim im raketam raketamaa na Kralje Kraljevu vu Sutjesk Sutjesku, u, jedan jedan od najstar najstariji ijih h franjeva franjevački čkih h manasti manastira ra na Balkanu. Po običaju, Zapadni novinari su u ovoj priči našli malo toga što bi ih zanimalo... Skoro svi ovi zločini praktično se mogu pratiti do Al Kaide i njenih paravana. U ono nekoli ko hapšenja koja su izvele bosanske vlasti u slučajevima postdejtonskog terorizma pritvoreni su bili povezani ili sa AIO ili sa Saudijskom visokom komisijom i srodnim islamističkim ne vladinim organizacijama. Mnogi pritvoreni su navodno bili misionari. Esad Hećimović je ob jasnio: „Islamski misionari koji shvataju podršku terorizmu kao deo svoje misije prevođenja u istinitu veru, zaštite muslimanske zajednice i pomaganja potlačenim ljudima, predstavljaju pra ve ideološke korene terorizma." Tipičan slučaj je šeik Imad el Misri, vodeći džihadistički misionari veteran odreda El Mu džahid, koji je u Bosni ostao i posle Dejtona, navodno kao propovednik, dobijajući sredstva od nekoliko Alahovih NVO dok je propovedao mržnju i nasilje. Terorista tražen u rodnom Egip tu zbog umešanosti u brutalno ubistvo pedeset osam zapadnih turista u Luksoru 1997 (ovaj brutalni zločin je izvršen „kao osveta zbog pasivnosti Zapada prema proganjanju muslimana u Bosni"), naturalizovani Bosanac El Misri bio je osuđen u odsustvu pred jednim egipatskim sudom marta 2001 Sarajevo je odbilo ekstradiciju - i vraćen je u domovinu tek posle 11. sep tem bra, uprkos protestima AIO i srodnih  prijatelja terorizma u Bosni, kada je međunarodnim pritiskom Sarajevo prisiljeno da izruči nekoliko vodećih terorista koje je štitilo.

Saudijska visoka komisija Oktobra 1997. Saber Lahmar (Saber Lahmar), zaposlen kao bibliotekar u Saudijskoj viso koj komisiji, bio je uhapšen zbog pripremanja bombaškog napada na ambasadu Sjedinjenih Država u Sarajevu. To je bio izuzetak, jer je većina mudžahedina pazila da ne povredi američ ke ili zapadne interese u Bosni - drugde su oni bili slobodna lovina zato što su cenili to što im je posle Dejtona NATO de facto  pružio bezbedno bezb edno utočište. u točište. Bosanske vlasti su Lahmara po po milovale samo dve godine kasnije (Sarajevo je nevoljno izručilo Lahmara, poznatog teroristu Al Kaide, Amerikancima u Gvantanamo početkom 2002). Istraga je otkrila da je Saudijska vi soka komisija duboko upletena u lokalne terorističke akcije. U te slučajeve spada i bombaški napad na hrvatsku stambenu zgradu u Mostaru septembra 1997. Organizator napada bio je Ah med Zuhar Handala, jedan od osumnjičenih u ubistvu Vilijama Džefersona. Veteran odreda El Mudžahid, koji je posedovao propusnicu za nesmetano kretanje koju mu je izdao Sedmi korpus muslimanske vojske, bio je besan na Hrvate zato što su ga osudili na še snaest meseci zatvora zbog terorizma. Policija  je Handalu i još dvojicu osumnjičenih poveza la sa Saudijskom visokom komisijom. Kao što je to bio veoma čest slučaj sa mudžahedinima optuženim za terorizam u Bosni, Handala je nestao - mnogi veruju uz potajno saučesništvo muslimanske policije - i osuđen je u odsustvu. Konačno je pronađen posle 11. septembra i prebačen u Gvantanamo. Zbog ovakvih slučajeva, postdejtonska Bosna je stekla lošu reputaciju da štiti tražene tero riste. Brojne države su zahtevale ekstradiciju islamista, često njihovih državljana, na osnovu optužbi za terorizam, samo da bi sudije, koje je  postavljala SDA, te zahteve odbacile. Osnove za odbijanje bile su slabe kao u slučaju Saleha Nedala (Saleh Nedal), traženog zbog optužbi za terorizam u Italiji. Zahtev Rima za ekstradiciju 1999. sud u Travniku je odbio za to što je  Nedal, poput skoro svih mudžahedina, bio naturalizovani bosanski državljanin. Ipak su mnogi bosanski bosanski sveti ratnici putovali u inostranstvo, inostranstvo, širom Evrope i oko sveta - ne da bi izašli pred lice  pravde, već da bi stvorili još veći haos. Preko sto veterana islamističkih specijalnih jedinica napustilo je Bosnu Bo snu krajem 1995. da bi vodilo džihad u Čečeniji, a reka do brovoljaca je i dalje tekla; vodeći bosanski mudžahedini, uključujući  Nezima Halilovića, jav no su se hvalili da su organizovali o rganizovali put svetih ratnika u Čečeniju, mada su zvaničnici zv aničnici SDA bri žljivo poricali svaki izveštaj o bosanskoj podršci kavkaskom džihadu. Uprkos tome, Bosanci su stizali u Čečeniju uz po moć AIO, a ruske trupe su pronalazile bosanske pasoše kod pogi nulih mudžahedina u Čečeniji.

Uloga Alije Ismeta Stranka demokratske akcije je takođe pružila veliku pomoć sve militantnijim kosovskim Al bancima. Sarajevo je tajno slalo savetnike da pomognu Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) u borbi protiv Srba, a ključni funkcioneri SDA organizovali su i slanje oružja. Dok su se 1998. nadvijali ratni oblaci, Sarajevo je povećalo pomoć OVK u kojoj je videla bratsku musli mansku armiju; SDA je pozvala relativno malobrojne Albance u Bosni da pomognu. Predsed nik  Izetbe Izetbegovi govićć je naredi naredioo da samo samo Albanci Albanci bud buduu upuć upućiva ivani ni u bos bosans anska ka diplom diplomats atska ka predst predstav av ništva ništva u Albani Albaniji ji i Makedoniji. Ključnu ulogu je igrao Alija Ismet, etnički Albanac i bivši ofi cir JNA, koji se uzdigao do ranga generala u Armiji BiH i kome je Izetbegović poverio za datak da omogući bosansku pomoć OVK. Istureni čovek je bio Haili Bičaj, još jedan etnički Albanac i oficir JNA, koji je 1991. stupio u Patriotsku ligu i postao zamenik komandanta brigade u Izetbegovićevoj armiji. Zahvaljujući svojim bliskim vezama sa vrhom SDA, Bičaj je organizovao slanje oružja iz skladišta bosanskih muslimana kosovskim militantima, pod kontrolom porodice Čengić. Podrška koju je SDA pružila OVK - ko ja se pokazala kao naj značajnija pomoć Albancima kada je njihov rat  postao vreo krajem 1998 - jeste još jedna priča o kojoj se nedovoljno izveštavalo iako je bila dobro poznata po znata ekspertima. Mirovne snage NATO-a u Bosni otkrile su brojna tajna skladišta oružja namenjenog Kosovu; štaviše, za padne trupe koje su služile na Kosovu posle intervencije NATO-a našle su oružje i municiju sa jasnim oznakama bosanskih muslimana. To je bila još jedna priča koju NATO i zapadni mediji nisu želeli da objave. Na kraju, podrška OVK nije dovela do rezultata kojem se SDA nadala jer su se veoma sekularni kosovski Albanci pokazali mršavom podrškom globalnom džihadu, ispoljavajući minimalno zanimanje za politički islam, ali su sarajevski islamisti ipak bili ponosni što su  pomogli albanskim istovernicima.

Sa Holbrukom umesto Himlera Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove. Problem sa strategijom „čekaj Klintona" koju je sledila SDA, bilo je to što je iz ruku ispusti la svaku inicijativu i neprekidno nanosila nepotrebne patnje Bosancima. Svaki mesec rata pru žao je mudžahedinima još vremena da pustoše i planiraju terorizam regrutujući nove svete rat nike. Sarajevo je ponekad bilo brutalno iskreno o svojoj željenoj konačnoj državi. Ono što SDA želi, objasnio je partijski ideolog Džemaludin Latić , jeste najmanje 45 procenata bosan ske teritorije plus Sandžak. Sticanje kontrole nad skoro polovinom zemlje bilo je nešto što Sarajevo nije imalo nikakve šanse da postigne bez velike američke vojne pomoći, dok do k je okupacija Sandžaka, oblasti u Sr biji, bila islamistički puki san. Vizija SDA o islamskoj mini-državi iskrojenoj iz centralne Bosne bila je veoma slična pla novima bosanskih islamista u Drugom svetskom ratu, koji su želeli satelitski status pod Trećimraj hom; vizija SDA je bila skoro ista, samo pod američkim protektoratom: balkanski Isla mistan podređen Holbruku umesto Himleru. Bosanski muslimani koji nisu bili posvećeni islamističkom projektu SDA - što znači većina muslimana, koji su  posle dve godine rata svoju vladu smatrali korumpiranom, nesposobnom i fanatičnom - bili su sve nezadovoljniji Izetbegovićevom nepopustljivošću kada su međuna rodni posrednici pokušavali da nagovore bosanske zaraćene strane da prihvate mirovni plan. Mnogi muslimani su se prećutno slagali sa presudom Adila Zulfikarpašića: „Izetbegović je gori od najgorih neprijatelja muslimana." Mir radi mira malo je privlačio vođe SDA. Oni su izazvali građanski rat svojim agresivnim političkim islamizmom i odbijanjem da ozbiljno shva te prava nemuslimana. Prihvatanje mirovnog  plana koji bi davao Sarajevu manje nego što je imalo pre početka rata - posle desetina hiljada muslimanskih žrtava nije bilo politički prihva tljivo za Izetbegovića. Čak su i neki od predsednikovih bliskih i poverljivih sa radnika sumnjali u njegove politič ke sposobnosti. Izetbegovićeva brižljivo sačinjena slika okrenutosti drugom svetu, toliko delo tvorna za zapadne medije, išla je na živce

mnogim visokim funkcionerima SDA, koji su nje govo povlačenje u molitvu i kontemplaciju smatrali opasnim. „Ali ja  pojma nemam, šta je drža va", izjavio je Nedžib Šaćirbegović, predsednikov najduži sabrat u islamu. „Njemu je mesto u džamiji, ne u vladi", rekao je 1993. Izetbegovićevi politički protivnici bili su još oštriji, posebno neobuzdani Fikret Abdić, koji je predsednika osudio kao „onog lukavog prevaranta i najvećeg ubicu svog naroda". „Svi danas uviđaju da je Izetbegovićev cilj muslimanska država", izjavio je sredinom 1993, dodavši opis zasnovan na vlastitom iskustvu: „Ali ja opet pokušava da ostane skroman, dobar stari čovek - večiti gubitnik. Ali iza scene zapravo je njegova ljubav za moć i njegov životni san da stvori državu znanu samo njemu samom, deklaraciju , koje se ni kada nije odrekao." koju je zamislio dok je ležao u zatvoru u Foči i pisao svoju  Islamsku deklaraciju Abdićeva kritika imala je odjeka kod mnogih muslimana, ali s vojskom i policijom čvrsto u svojim rukama vođstvo SDA je bezbedno vladalo Sarajevom. Međutim, rat je bio nešto drugo i agitpropovska kampanja da se zadobiju simpatije Zapada, i u krajnjoj liniji izazove inter vencija NATO-a, neumorno se nastavljala. Posle toliko pogrešnih koraka i rđavih izbora, igra nje na kartu Vašingtona bio je jedini izlaz za Sarajevo. A muslimani su odigrali na ovu kartu s velikom efikasnošću. Svako ko se oslanjao na izveštavanje CNN-a o ratu neizbežno je zaklju čio da je opkoljeno Sarajevo pakao na zemlji. Treće godine rata stvari su se ipak znatno ohla dile, posebno jer nije bilo izgleda za kraj nazovi opsade. Sigurno da je život u Sarajevu bio te žak i civili su i dalje umirali neprirodnom smrću, ali uslovi su bili mnogo normalniji nego što su to zapadni zap adni mediji bili voljni da prikažu. Stranka demokratske akcije je tvrdila da je u Sarajevu umrlo deset hiljada ljudi i da je šest stotina hiljada granata ispaljeno na grad, oštetivši i razorivši 60 procenata zgrada, ali crno tr žište je cvetalo. Hiljaditog dana opsade, sarajevske sarajevske pijace su obilovale obilovale svežim proizvodima, proizvodima, uključujući uključujući i pomorandže, pomorandže, limun i banane po cenama samo malo višim od onih u zapadnoj Evropi. Benzin se mogao lako nabaviti, po ceni 35 procenata nižoj nego u Nemačkoj. Posle oštre zime 1993-1994, Svetski program za hranu pregledao je stanje uhranjenosti ži telja Sarajeva, utvrdivši da nema neuhranjenih i da je samo mali procenat stanovništva pothra njen. Tokom 1994, zaključile su UN, samo je 324 civila ubijeno u Sarajevu - stopa nasilne smrti niža ne go u Vašingtonu. Nije čudo što je Džordž Keni, disidentski bivši funkcioner Stejt departmenta, preispitao bosanski rat i izgubio iluzije. Analizirajući „lak odgovor" o 200.000 poginulih u bosanskoj katastrofi, Keni je početkom 1995. tvrdio da je ovaj često ci tiran broj u najboljem slučaju plod mašte i da  je izvesno veoma preuveličan. primet etio io je, je, „ona „ona je Liba Liban. n."" Ta poru poruka ka je bila bila nešt neštoo za šta šta je „Bosna nije ni holokaust ni Ruanda", prim  prosarajevski lobi bio uvežban da ne čuje. Nepune dve godine ranije, glavni mediji su tražili inter vjue od mladog diplomate nezavisnog duha, koji se usudio da izazove birokratiju i, kao što politički štreberi vole da kažu, koji je „govorio istinu moćnicima". Među tim, kada je Keni nastavio to da čini, činilo se da nikome nije do toga stalo. Jedine Sa rajlije u istinski očajnom stanju bili su hrišćani, mada je to bila b ila priča za koju se malo zapad nih novinara i političara zanimalo.

Teroristi- misionari Baš kao i na teritorijama bosanskih Srba i Hrvata, i na delovima Bosne pod vlašću SDA, pripadnici nepoželjnih manjina bili su ubijani, mučeni i proterivani iz grada. Do 1994. populacija sarajevskih Srba od skoro 160.000, dve godine ranije, bila je svede na na trećinu tog broja. Islamska kampanja zastrašivanja uspela je da Srbe protera iz njihovih domova. U centru Sa rajeva bile su tri  pravoslavne crkve i dve kapele; sve su teško oštećene bombama i puščanom vatrom, većinom namerno usmerenom na verska mesta. Pravoslavni sveštenici su proterani iz grada, a u mnogim slučajevima njihove crkve je opljačkala muslimanska rulja. Domaći terorizam koji su SDA i mudžahedini vršili nad onima koje je Fikret Muslimović nazvao „unutrašnjim neprijateljem" delovao je kao što je i planira no i Izetbegovićevi protivnici su ućutkani zastrašivanjima zastrašivanjima i progonima. Zanimljivo je da su neki od uvezenih islamista zaključili da su njihovi suroviji metodi kon traproduktivni. Nasilno zastupanje radikalnog islama pridobilo je bosanske usija ne glave, ali je imalo ograničenu privlačnost za prosečne muslimane. (I Adil Zulfikarpašić je primetio: „Ja sam pobožni musliman i celog života sam se borio za emancipaciju islama u našoj zemlji. Druga je stvar što primitivno podražavamo srednju Aziju i severnu Afriku, što na kraju krajeva nema ništa zajedničko sa pravim verskim zapovestima." zapov estima." U jednom internom proučavanju mudžahedinskih aktivnosti u Bosni zaključuje se: „Upusti li smo se u džihad bez dovoljno dovoljno islamskog islamskog odgoja", i osuđuje osuđuje neotesana neotesana islamska ljubav nekih od svetih ratnika: „Oni šire vrlinu tako što  prebiju mladića i devojku ako ih vide da zajedno idu ulicom."

Slično tome, „ti ljudi varvarski lome flaše s pićem a da nisu prvo pokušali prijateljsko ubeđi vanje kao što nam Alah nalaže da činimo" - što je bio uobičajeni mudžahedinski pogrešni ko rak s Bošnjacima koji su, mada muslimani, i Sloveni s dubokom ljubavlju prema piću. U toj studiji kao problem su navedeni i pokušaji mudžahedina da se žene lokalnim lokalnim devojkama. devojkama. „Ne ki su se oženili na način potpuno nov Bošnjacima. Bošnjacima. Neki naoružani ljudi dolazili dolazili bi bez pret hodne najave u dom izabrane devojke i tražili pristanak da se ona uda za nekog od njih. Kad bi Bošnjaci videli vod ljudi naoružanih do zuba, odmah bi prihvatali prosidbu." Čak Čak i u najz najzao aost stal alij ijim im delo delovi vima ma zeml zemlje je - drev drevni ni običa običajj „otmi „otmice ce nev neves este te"" bio bio je poz pozna natt među među rura ruraln lnim im muslimanima još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka - prositi devojku s kalašnjikovom u ruci smatralo se  preteranim. U taktike mudžahedina izdvojene radi kritike u ovom spisu spadaju i krađe i zlostavljanja pripadnika mirovnih snaga: „Borci su vozila UN i vozila mirovnih snaga smatrali ratnim ple nom", postupak koji nije doprinosio ciljevima njihove borbe. Još gore je bilo moralno poučno ali glupo korišćenje od sečenih glava hrišćana kao propagandnog oruđa. To je bilo loše za od nose s javnošću, prema toj studiji džihada, a prikazivanje odsecanja glava Srbima - i posebno njihovo snimanje na videu - nije se smatralo mudrim postupkom, jer je pružalo dokaze za moguće krivično gonjenje mudžahedina. Moglo bi da dođe do istraživanja ratnih zločina, po sebno ako su svedoci mučenja i odsecanja glava nemuslimanima preživeli. Srećom po islamističke borce SDA, oni su retko kad za sobom ostavljali nezgodne svedo ke. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se posledice bosanskog džihada osete u Evropi. Do lazak hiljada mudžahedina na Balkan, udaljen samo nekoliko sati vožnje od srednje Evrope, predstavljao je rastuću pretnju javnoj bezbednosti na mnogim stranama. Srednjoistočni režimi, koji su pokušavali da domaće islamističke pokrete drže na distanci, pažljivo su pratili situaciju u Bosni da bi procenili posledice koje će balkanski rat imati na pokret globalnog džihada. Iako su službe  bezbednosti u Alžiru, Egiptu i Jordanu bile zadovoljne time što njihovi naj opasniji misionari-teroristi misionari-teroristi odlaze put Evrope, bile su i zabrinute onim što će se desiti kad se završi rat u Bosni i mudžahedini počnu da se vraćaju kućama. Problemi su počeli i pre okončanja rata u Bosni. Za početak, veterani balkanskog džihada - nazvani „bosanci" baš kao što su njihov njihovii pretho prethodni dnici ci naziva nazivani ni „avgani „avganista stanci nci " - smatra smatrani ni su opa opasni snijim jim od sveti svetihh ratnik ratnikaa prekal prekaljen jenih ih u avganistanskom kotlu. Službe bezbednosti Srednjeg istoka plašile su se još više otvrdlih „bosanaca", posebno egipatska tajna policija, možda najo dlučniji neprijatelj radikalnog islama u arapskom svetu.

Gde je džihad, tu je i bosanski pasoš Mudžahedinski veterani Izetbegovićevog rata bili su lukava grupa koju su obučile iranske tajne službe i koja je iskoristila izuzetne prilike za stvaranje mreže, koje je pružala Bosna. Najviši policijski zvaničnici Kaira otvoreno su optuživali Muslimansku braću da rukovodi kampovima za obuku terorista u Bosni, dok su zvanični egipatski izvori nagovestili da tajna policija Mubarakovog režima još od sredine 1992. kradom nadzire aktivnosti egipatskih svetih ratnika u Bosni. Jordan se našao pred istim izazovom. Tajna policija Amana pratila je „zloglasne zemlje, plašeći se da će se vratiti kući i širiti terorizam i haos. Još juna  Hasan al-Alfi) otvoreno je upozoravao na uticaj bosanskog 1994. jordanski ministar unutrašnjih poslova Hasan al Alfi ( Hasan džihada na islamski svet, uključujući i smisleno upozorenje Vašingtonu, savezniku Amana, koje na nesreću nikada nije  poslušano: „Sjedinjene Države su podržavale Avganistan, Av ganistan, ne zbog činjenice da je to islamska država, već u kontekstu kon tekstu antikomunističkog delovanja. Dozvolite mi da vas upozorim na to što se dešava u Bosni i Hercegovini kako ne bi bilo iskorišćeno za postizanje istog cilja." Tvrdokorni islamisti su se uputili u Bosnu sa svih strana muslimanskog sveta, uključujući i neke najudaljenije. Poljska kontraobaveštajna služba utvrdila je da džihadski regrutni centri šalju borce iz poljske majušne islamske zajednice (pet hiljada kad je rat u Bosni počeo, ali se broj upetostručio tokom devedesetih godina) da se bore za SDA. Diplomci sarajevske Gazi Husrev-begove medrese, koji su vodili lokalnu islamsku zajednicu, bili su vođe lanca u Varša vi, propovedajući zagriženu salafijsku formu islama i pomažući budućim mudžahedinima da stignu u Bosnu. Dalje na istoku, ruske vlasti su pratile kretanje svetih ratnika iz Čečenije ka Balkanu - a po sle rata nazad kući, na nezadovoljstvo Moskve. Bosna je bila ključno sa stajalište sa radnika Al Kaide i drugih terorističkih grupa, a bosanski  pasoši bi iskrsli gde god se vodio džihad. Njihovu privlačnost objasnio je pukovnik ruske Obaveštajne službe u inostranst inostranstvu vu (SVR): (SVR): „Bosanski „Bosanski pasoš se danas smatra velom koji olakšava olakšava aktivnosti 'dripaca' 'dripaca' koji putuju u zemlje zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike." Severna Afrika je bila posebno vruće mesto za „Bosance", i povratni udar bosanskog džiha da se osećao širom Mediterana, u Alžiru više nego bilo gde drugde.

Dok je Bosna plamtela, Alžir je bio zahvaćen sopstvenim verski motivisanim građanskim ratom koji je bio isto toliko divljački kao i onaj na Balkanu, mada je veoma skromno praćen na Zapadu.

"Prihvatite islam i imaćete mir" Kada se učinilo da je Islamski front spasa (FIS), radikalna partija koja se zalaže za šerijat sku državu, u stanju da  preuzme kontrolu nad državom 1991, vojska je razbila FIS i oterala o terala ga u podzemlje. Islamisti su objavili rat alžirskoj državi, pa je nastalo izuzetno nasilno teroristič ko krilo islamista, Oružana islamska grupa (GIA), spremna da povede džihad protiv sabraće muslimana da bi postigla svoje ciljeve. Oružana islamska grupa se borila protiv „nevernika" kad je mogla da ih pronađe, ali pošto muslimani čine 98  procenata stanovništva Alžira, bi lo je malo hrišćana i Jevreja koji bi mo gli biti mete. Minimalno prisustvo katolika u ovoj zemlji privuklo je smrtonosnu pažnju GIA i većina od 27.000 alžirskih katolika pobegla je da ne bi bila ubijena. Sredinom decembra 1993. teroristi GIA masakrirali su desetak Hrvata koji su radili u Alžiru. Oteli su ih sa radnog mesta i odveli u suvorečno korito, a potom preklali na ritualan način. Bila je to osveta za zločine ko je su hrišćani  počinili nad muslimanima u Bosni, izjavila je GIA. Značajno je to da je osam radnika bilo pošteđeno - tvrdili su da su muslimani. Bio je to tek početak rata GIA sa Evropom. Alžirski islamisti su naročito mrzeli Francusku, svog bivšeg  Džamel Zitouni), bio je veteran avganistanskog džihada sa kolonijalnog gospodara. Njihov veliki emir, Džamel Zituni ( Džamel žarkom željom da sveti rat prenese u Evropu; prvi ko rak je bila eliminacija Evropljana u Alžiru. Počeo je klanjem dvanaest Hrvata, posle čega je marta 1994. usledilo ubistvo francuskog biznismena i njegovog sina (ponovo klanjem, što je omiljeni islamistič ki modus operandi pri ubijanju hrišćana). Sedamdeset šest stranaca, uključujući dvadeset šest francuskih građana, ubila je GIA u ciljanim ubistvima do kraja 1994. Najgore zverstvo su bila kasapljenja koja su ubice GIA vršile nad ono malo vernika ka toličke crkve u Alžiru. Mada su postojala samo dva katolička manastira i tri stotine vernika u zemlji, oni su bili fokus zlodela GIA, koja su počinjala zastrašivanjem i završavala se masov nim ubistvima. Mir Naše gospe od planine Atlasa, trapističkog manastira u Tibrinu, razbijen je 27. marta 1996. kada su teroristi GIA oteli sedam kaluđera. Iskušenje je zapravo počelo na Badnje veče 1993. kada su borci GIA stigli u manastir i  počeli kampanju zastrašivanja. Ali kaluđeri, svi Francuzi, od kojih su mnogi u Alžiru proveli više decenija i održavali  bliske i prijateljske od nose sa lokalnim stanovništvom, odbili su su da odu; njihova briga za Alžir metala je GIA. Glavni terorista terorista koji je stajao stajao iza ovog zločina zločina bio je emir Sajat-Atja (Sayat-Attya), koji je 1993. pobio Hrvate. Otmica Otmica kaluđera dovela je do dvomesečnog dvomesečnog groznog groznog mrcvarenja, mrcvarenja, uključujući uključujući molbe za njihovo puštanje, puštanje, koje su Žaku Širaku Širaku, uputil uputilii Pariz Pariz i Vatika Vatikann - u rečito rečitom m odg odgovor ovoru. u. Zituni Zituni je pos poslao lao pismo pismo francu francusko skom m predse predsedni dniku ku Žaku objašnjavajući da sve nevolje Francuske sa GIA mogu nestati: „Prihvatite islam i imaćete mir".

A 1. Ruski pukovnik o dripcima Bosna je bila ključno sa stajalište sa radnika Al Kaide i drugih terorističkih grupa, a bosanski pasoši bi iskrsli gde god se vodio džihad. Njihovu privlačnost objasnio je pukovnik ruske obaveštajne službe u inostranstvu (SVR): „Bosanski pasoš se danas smatra velom koji olakšava aktivnosti 'dripaca' koji putuju u zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike."

Gde ima dima, ima i mudžahedina Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim pojedinim savesnim posmatračima posmatračima i "diskretnim "diskretnim" " akterima akterima krvavog građanskog građanskog rata u ovom delu nekadašnje nekadašnje Jugosla Jugoslavij vije. e. Profeso Profesorr strategi strategije je na Vojnop Vojnopomor omorskom skom koledž koledžu u (Njupor (Njuport, t, Rod Ajlend) Ajlend) i bivši bivši analiti analitičar čar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.

Ležeći na samrti 19. oktobra 2003. godine, Alija Izetbegović je izbegavao pitanja i poricao sada već očigledne istine o deceniji njegove vlasti nad SDA i bosanskim muslimanima. Kad mu se zdravlje pogoršalo krajem 2001. godine, otišao je na lečenje u Saudijsku Arabiju, a njegove su izjave za javnost od tada bile retke ali tipične.  Njegovo nasleđe u Bosni bilo je, u najboljem slučaju, nejasno. Suđeno mu je da ostane donekle misterija, majstor  izvrdavanja i majstor da govori jedno, a radi drugo. Čak su se i mnogi u SDA pitali koji su bili pravi motivi neostvarenog intelektualca koji je rukovodio obnovom islama u Bosni i raspa dom zemlje. z emlje. Veoma povučen čovek, tokom političke karijere nije mnogo govorio o svojim osećanjima. Ponekad bi s ponosom  pominjao tursku prošlost svoje porodice; bilo je jasno da Izetbegović oplakuje nestanak Otomanskog carstva. U jednom rečitom trenutku izneo je svoje loše isku stvo dok je bio đak, kada mu se učitelj Srbin podsmevao zbog njegovog otomanskog porekla: „Nije me voleo. To sam mogao da osetim zato što je stalno ismevao turske begove i age." Na kraju, ogorčeni đak se osvetio...

Tako je lagao Alija Izetbegovićevo sporno nasleđe jedva je pomenuto u zapadnim izveštajima o njegovoj smr ti. Članci objavljeni in memoriam bili su većinom jednostrani i izostavljali su mračnu stranu osnivača SDA, a mnogi su bili prave hagiografije. Kao što se i očekivalo, najbolji je bio nje govog prijatelja i obožavaoca Bernar-Anrija Levija koji je svoj in memoriam počeo rečima: „Moć mu je donela tugu." Izetbegović nije n ije bio „ekstremista", ponovo je obznanio BHL, s odo  bravanjem objašnjavajući da je „do kraja ostao čovek od knjige i kulture". To je bila mudrost prihvaćena među zapadnom srednjom klasom. Jasno je da su se Izetbegovićeva multikultural na propagandna ofanziva i aktivno udvaranje „lepim ljudima" zapadnog sveta- od ugađanja Suzan Zontag, do davanja bosanskog državljanstva osobama  poput Bono Voksa, na kraju dobro isplatili. Bosanci su bili obazriviji u pogledu Izetbegovića i njegovog nasleđa. Čak su se i njegovi ne kadašnji obožavaoci složili s tim da je bivši predsednik bio izrazitije ambivalentna ličnost nego što su zapadnjaci bili voljni da priznaju. Gojko Berić, sarajevski vodeći novinar i vatre ni pristalica SDA i njenog lidera tokom rata, uprkos tome što je bio Srbin, priznao je da Izet begović nije bio „ni Ataturk ni Homeini", da nije bio fanatik u iranskom stilu, ali da nije bio ni zapadnjački orijentisan. Beri Berićć je s okle okleva vanj njem em zaklj zaključ učio io da su nemu nemusl slim imani ani bili bili preva prevare reni ni i da je Izet Izetbeg begov ović ićevo evo koriš korišće ćenj njee multikulturalizma pretpostavljalo korisnu taktiku za sticanje po drške Zapada, ali da je bilo neiskreno i odbačeno kad više nije bilo potrebno. Lažnost mnogih Izetbegovićevih pobožnih tvrdnji o sebi i stvari za koju se borio pokazana je na dan njegove sahrane 22. oktobra 2003. godine, kada je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu objavio da je bivši predsednik bio pod istragom zbog ratnih zločina. Tvrdnje Reis-ul-uleme Cerića - „mi i naši generali nismo počinili nijedan zločin" - više nisu bile uverljive čak ni lakovernim zapadnjacima, i sud u Hagu, koji je do tada istraživao skoro isključivo zločine bosanskih Srba i Hrvata, ubrzo je najavio optužnice protiv generala Envera Hadžihasanovića i pukovnika Amira Kubure. Kao istaknuti pripadnici mreže za podršku mudžahedinima oni su bili  prvi viši oficiri Armije BiH koji su se suočili sa optužbama, uključujući i optužbu za ubistvo dve stotine hrišćanskih civila u centralnoj Bosni 1993; u optužnici haškog suda pome nuto je i „ritualno odsecanje glava".

Sarajevski kontigent ekstremista Zapadne službe bezbednosti, posebno nemački BND, bile su zabrinute da bi mudžahedini koji dolaze da  prisustvuju Izetbegovićevoj sahrani mogli da ostanu u Bosni povećavajući ionako preteran broj ekstremističkih kadrova. Da su čak i mnogi bosanski muslimani smatrali Izetbegovića spornim, bilo je evidentno početkom 2004. kada  je SDA pokušala da preimenu je glavnu ulicu u Sarajevu, ulicu Maršala Tita, i da je nazove po preminulom  predsedniku. Ka da se većina Sarajli S arajli ja usprotivila - Tito je i dalje ličnost koju poštuje većina bosanskih mu slimana mediji mediji naklonjeni naklonjeni SDA osuđivali osuđivali su „opsesivne „opsesivne komuniste". komuniste". Mada je malo zapadnih zapadnih NVO bilo voljno da prizna u kolikoj se meri Al Kaida infiltrirala u Bosnu i stekla uticaj u njoj, neki su počeli da oprezno dovode u pitanje pogled na svet SDA. „Da li je Bosna leglo međuna rodnog terorizma?", pitala je jedna istaknuta NVO. „Ne. Ali, muslimanski lideri su i dalje uz nemirujuće neuznemireni radikalnim islamom ", od govorila je, dodavši da sarajevski kon tingent tingent ekstremista ekstremista „ne treba otpisati kao potpuno potpuno beznačajan", beznačajan", uperivši prst na „nehatan „nehatan od nos prema radikalnim radikalnim islamističkim elementima" u SDA. I to je bila neka vrsta na pretka. Ko li ko se mudžahedina nalazilo u Bosni posle 11.

septembra? To je bilo pitanje na koje niko ni je imao precizan odgovor, a bosanski zvaničnici su obično činili sve što su mogli kako bi ga izbegli, mada su nezgodne istine ponekad izbijale na svetlost dana. Krajem 2003. godine Almir Džuvo, šef kontraterorističkih borbi u toj zemlji, rekao je nemačkim novinarima da je „oko 300 mudžahedina" ostalo u Bosni, što je kasnije porekao kad se suočio s oštrim kritikama kod ku će, zato što je strancima saopštio neprijatnu istinu.

Koruptivna mreža SDA Posle nekoliko meseci Sredoje Nović, Srbin postavljen na čelo nove bosanske Državne agencije za istraživanje i zaštitu, čiji je cilj bio suzbijanje kriminala i terorizma, objasnio je pravničkim jezikom da su operativci Al Kaide verovatno aktivni u Bosni jer je to „oblast u ko joj bi (ih) moglo biti", dodajući i da je „veoma teško odgovoriti na ovo  pitanje". Neslužbeno, evropske agencije za bezbednost bezbed nost procenjivale su da u Bosni živi nekoliko stotina mudžahedi na, mada ih mnogo više prolazi kroz zemlju u službi džihada. Veliki Veliki deo proble problema ma bio je ned nedost ostata atakk bezbed bezbednih nih granic granicaa i cvetanj cvetanjee krimi kriminal nalaa i korupc korupcije ije.. Minist Ministars arstvo tvo unutrašnjih poslova Federacije, sredinom 2004. godine, priznalo je da se oko 1.100 terorista nalazi u zemlji - broj koji u većini čine islamisti ali i srpski i hrvatski ekstremi sti i ratni zločinci - ali i da su mnogi teroristi aktivni u inostranstvu, zahvaljujući bosanskim pasošima. Stoga policija nije imala nikakav konkretan podatak o tome koliko je pripadnika Al Kaide u Bosni. Samo je deset  bosanskih graničnih prelaza bilo pod aktivnim nadzorom, a državna granična služba je predstavljala močvaru korupcije i neefikasnosti. Šef pogranične bezbednosti otkrio je da je njegova agencija zabeležila da je avgusta 2003. godine, Osama bin Laden ušao u zemlju preko sarajevskog aerodroma - što je skoro sigurno izmišljotina, bolesna šala koja pokazuje šta neki bosanski graničari smatraju prikladnim humorom, ustanovila je zataškana istraga. Bosanska policija je bila aktivno upletena u šverc velikog broja osoba bez dokumenata, uključujući i teroriste,  preko Bosne u zapadnu Evropu. Viši V iši pripadnik policije iz Tuzle hvalio se svojom profitabilnom ulogom u švercu ljudi: „...Niko nemože ni da me takne. Štite me vla sti." Ni vojska nije bila bolja, a oružje i municija su neprekidno nestajali čini se da niko nije znao kuda. Tajna skladišta oružja preostala iz rata neprekidno su se pojavljivala, a kad su Bo sanci sredinom 2005. uputili majušnu jedinicu mirovnih snaga u Irak (vod za demontiranje mi na), znatna pošiljka oružja, koja se sastojala od 50.400 okvira municije, 126 granata i osam protivtenkovskih bacača raketa, nestala je i pre nego što  je napustila Bosnu.

Špijuni "američkih nevernika" Bosanska služba bezbednosti, koja bi ne što mogla da učini, nije bila u stanju ili možda nije ni htela ništa da  preduzme. Zemlja je 2004. pokušala da osnuje jedinstvenu službu bezbednosti, Obaveštajno-sigurnosnu agenciju (OSA), (OSA), sjedinivši sjedinivši FOSS Federacije Federacije i OBS bo sanskih sanskih Srba. Krajem 2004, mesecima posle osnivanja, osnivanja, OSA još uvek  nije funkcionisala i tre balo je podvrći proceni bar sedam stotina oficira koji će raditi u novoj agenciji. SDA je zahte vala da se primi dve stotine muslimana koji su ostali bez posla tokom prelaza od FOSS-a na OSA, koji su bili mudžahedini i polaznici Pogorelice obučavani za atentate. Bilo je očigledno da se Al Kaida infiltrirala u OSA. Veoma  poverljivi dokumenti OSA pojavljivali su se u eks tremističkim krugovima i objavljivali u časopisu "Aktivne islamske omladine" Saff , koji je osu đivao „domaće izdajnike" koji špijuniraju „arapsku braću" služeći američkim nevernicima. Među internim dokumentima koji su objavljeni u Saffu  bila je i podrobna procena OSA o to me koji srednjoistočni interesi u Bosni treba da budu uzeti za metu radi kontraobaveštajnog rada i kontraterorizma. Dokumenti OSA o ličnostima takođe su često štampani u Saffu, što su bile informacije koje su mogle poteći samo iz personalnog odseka agencije za koji se pokaza lo da ga vodi viši oficir islamističkih sklonosti koji je ranije bio na čelu obezbeđenja predsed nika Izetbegovića. Duboko ukorenjena mreža ekstremizma i korupcije SDA i dalje je naporno radila da bi od branila svoje finansijske i ideološke tekovine. O kolikoj svoti novca je bilo reči, nagoveštava činjenica da je samo u Federalnom ministarstvu za izbeglice četrnaest miliona maraka (oko se dam miliona dolara) bilo ukradeno 2001-2002. i da je do 500.000 maraka bilo ukradeno u Sre brenici koja je trebalo da bude uzor za povratak izbeglica. Mada su ovakve stvari istraživane skoro celu deceniju, a izveštaj Munira Alibabića iz 2002. veoma podrobno i s impresivnim pojedinostima opisao islamističku kriminalnu mrežu na čijem je čelu bio Hasan Čengić, ništa ni je učinjeno. Zapadne vlade koje su upravljale Bosnom napolukolonijalan način nikada nisu

ozbiljno pokušale da reše to pitanje. Zaista, jedna od Čengićevih firmi - fasada bila je snabdevač snaga NATOa! Da je sreće, opet bi bilo 1953 Kad je Hag, uz podršku Vašingtona, krajem 2004. godine najzad pokazao izvesnu ozbiljnost u pokušaju da se  Jonathan razmrsi mafija ekstremista SDA, uputivši tim is tražitelja u Sarajevo na čijem je čelu stajao Džonatan Šmit, ( Jonathan Schmidt ), ), cenjeni američki tužilac, Čengić je krenuo u protivnapad upućujući pretnje smrću i Šmit je ubrzo pobegao iz Bosne strahujući za svoj život.  David  Gorku osudu Zapada zbog toga što je malo postigao u godinama posle Dejtona izneo je Dej vid Harland ( David   Harland ), ), bivši šef za civilne poslove UN u Bosni: "...Osam godina posle razornog rata, Bosna i Hercegovina  predstavlja izuzetnu priču o uspehu. Obnova je dovršena. Ekonomski Ekon omski proizvod je nadmašio predratni nivo i ekonomija ove republike je danas među oni ma koje se najbrže razvijaju u Evropi. Izbeglice su se vratile svojim domovima, ratni naciona listički lideri su mrtvi ili u zatvoru. Mereno stopom sklopljenih brakova između mladih ljudi iz različitih etničkih grupa, mržnja koja je nedavno dovela dotolikog krvoprolića između Hrvata, muslimana i Srba postepeno iščezava. U vazduhu lebdi opipljiv optimizam. Ono što je nekada bila najzaostalija oblast Evrope, sada ide napred. Godina je 1953!".

Gorka je isti na da su jugoslovenski komunisti obavili mnogo bolji posao obnavljajući Bo snu politički, ekonomski i društveno nego što je Zapad učinio pedeset godina kasnije i zemlja se brže oporavila od mnogo razornijeg i brutalnijeg brutalnijeg Drugog svetskog svetskog rata nego od građan skog rata 1992-1995. Kada je NATO posle devet godina zvanično okončao svoje stabilizacio stabilizacio ne snage decembra 2004. godine, predavši predavši nadzor nad održavanjem održavanjem mira Evropskoj Evropskoj uniji, njegov uspeh je, u najboljem slučaju, bio neujednačen. Dok je mir zaista održan zahvaljujući pre svega naporima Sjedinjenih Država, učinjeno je veoma malo na obnovi i pomirenju, i ta sfera je prepuštena radikalima i ekstremistima svih boja, pre svega Al Kaidi. Mada je nesposobnost SFOR-a da osumnjičene za ratne zločine izvede pred lice pravde  pre svega Radovana Karadžića i Ratka Mladića - privukla pažnju NVO i zapadnih vlada, njegovo od bi janje da se suoči sa problemom islamizma imaće dalekosežnije posledice po mir i bezbednost u regionu.

Neizlečivi Zapad Poslednji američki zapovednik u Bosni, general-major Džejms Darden (James Darden), hvalio je uspeh SFOR-a  prikazujući ga kao uzor za ovakve operacije i prećutno ga suprot stavljajući današnjem Iraku - tvrdeći: „Kada bismo mogli da sve uradimo iz početka, ne znam kako bi smo mogli da uradimo bolje.". Da li je ovo uverenje bilo nepromišljeno ili iskreno, mada pogrešno, ne može se odrediti. Problem SFOR-a i zapadnog postdejtonskog an gažovanja u Bosni nije bio samo nedostatak volje već i nedostatak sposobnosti. Činilo se da američki komandanti i komandanti NATO-a ne uspevaju da reše lokalne probleme, a da su obaveštajci SFOR-a neprekidno bili loši; kako je mudro primetila jedna NVO u informacija ma o ratnim zločincima: „Obaveštajni izveštaji SFOR-a sadrže malo vrednih informacija i pu ni su grešaka u pisanju." Prvog decembra 2004, dan pre zvaničnog povlačenja SFOR-a, grupa od pet razbojnika ob učenih u uniforme uniforme mirovnih snaga NATO-a, opljačkala opljačkala je jednu austrijsku austrijsku banku u centru Sa rajeva usred dana, drsko postavivši lažni kontrolni punkt i zaplenivši jedno vozilo. SFOR nije imao komentara.  Nove snage Evropske unije (European union force - EUFOR) pokazivale su istu sklonost prema poricanju koja je obeležila i njihove prethodnike. Zvanična politika „u Bosni nema tero rista" nastavljala se. Avgusta 2005. komandant EUFOR-a, general-major  Dejvid Liki ( David  David Leakey) porekao je na konferenciji za štampu, koja se pretvorila u nadmetanje i nadvikivanje, da postoji nekoliko kampova bosanskih mudžahedina. Naivnost britanskog oficira ismevana  je u Sarajevu, između ostalog i u Slobodnoj Bosni koja je objavila naslov „Naravno da ima kampova za obuku islamističkih terorista u Bosni!" Likijev naslednik, general-major  Đan-Marko Kjarini (Gian-Marco Chiarini) pevao je istu pesmu, saopštivši novinarima po četkom 2006. godine da nema „dokaza" da u Bosni ima terorista. Kako bismo bili pravični prema zapadnim velikodostojnicima kojima je zapao nezahvalan posao da ponovo sastave Bosnu, treba reći da su se duboko ukorenjene predrasude prema to me da se zemlja vidi onakvom kakva stvarno  jeste, produžile i posle 11. septembra u mnogim uticajnim krugovima. Ričard Klark , kontrateroristički car Klintonove administracije, uvera vao je svakoga da bosanski džihad predstavlja „u velikoj meri neuspeh Al Kaide", gledište ko je islamisti nisu prihvatali, dok su zapadni novinari i aktivisti i dalje prikazivali Bosnu ona kvom kakva bi želeli da ona  bude.

A 1. Amerikanci ne vide kampove Al Kaide Jedan neozbiljan izveštaj u Kriščan sajens monitoru saopštio je zapadnim liberalima ono u šta su želeli da veruju, slaveći nepostojeći ekonomski napredak i citirajući aktiviste musliman skih NVO: „...Da sam ja terorista, dva put bih razmislio pre nego što bih došao u ovu zemlju... Bosanski muslimani su u tolikoj meri Evropljani, da radikalna forma islama apsolutno nema nikakvih šansi da se ovde proširi", što je bila potpu nanovost za Sarajlije. Članak je umirivao čitaoce navodeći reči Reis-ul-uleme Mustafe Cerića: „...Ja želim da uverim sve Amerikance da što se tiče Bosne mogu mirno da spavaju", dopunivši to pilulom za smirenje jednog neimenovanog zapadnog diplomate: „Nema dokaza da u Bosni postoje ili da su postojali kam povi Al Kaide."

GLOSA „Obaveštajni izveštaji SFOR-a sadrže malo vrednih informacija i puni su grešaka u pisanju." Alah na Zapadu U završnici knjige knjige o svojim obaveštajnim obaveštajnim iskustvima iskustvima sa Balkana ("Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i  uspon globalnog džihada" džihada" ), profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu ( Njuport,  Njuport, Rod Ajlend ) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, kaže: "...Dobrovoljno slepilo elite Zapada, nečasni i lažljivi prikazi Bosne i rata, koje su iznosili intelektualci, pripadnici akademskih sredina, zabavljači i novinari, odlučujuće su uticali na ishod rata, u korist radikalnog islama. Obećano multikulturalno društvo kakva je bila predratna Bosna, ne može se obnoviti, ali zapadnjaci moraju da obrate pažnju na lekcije o tome šta se dešava kad se vlade nalaze pod preteranim uticajem "javnih intelektualaca" koji nemaju pojma o onome o čemu govore...". Pedantna procena Međunarodnog krivičnog suda u Hagu iz novembra 2004. glasila je: 102.622 ubijena od 1992. do 1995 (55.261 civila i 47.360 boraca). Tome su odgovarali zaključ ci do kojih je došao sarajevski Centar za istraživanje i dokumentaciju na čijem je čelu bio musliman Mirsad Tokača. Njegova procena je oko sto hiljada ubijenih (oko 62 procenta muslima na, 23 procenta Srba, pet procenata Hrvata i manje od jedan procenta ostalih), uključujući neznatno više civila nego vojnika. I ova procena je privukla minimalnu pažnju u Bosni ili inostranstvu. „Prosto ih ne zanima", ovako je Tokača objasnio reakciju zvaničnog Sarajeva na nezgodnu vest novinara koji su spremno, papagajski, ponavljali u SDA. Brojke od četvrt miliona u ratu ubijenih muslimana nije bilo nigde kada su  pouzdani podaci - koji pokazuju da su prvobitne procene preuveličale p reuveličale broj poginulih četiri ili pet puta - najzad izbili na svetlost dana.  Nezainteresovanost i dvojaki standardi mogli su se zapaziti i na godišnjici u leto 2005. ka da se pojavio videosnimak sa trupama bosanskih Srba u akciji oko Srebrenice 1995. Dva sa ta ovog snimka koji prikazuje i streljanja nenaoružanih muslimana, izazvala su senzaciju na Balkanu i na Zapadu, ponovo raspalivši zanimanje za ratne zločine  bosanskih Srba. Nasuprot tome, kada se skoro istovremeno pojavio upečatljivi video-snimak sa prizorima zločina koje su bosanski muslimani počinili tog krvavog leta - nije privukao p rivukao skoro nikakvu pažnju. Bilo je snimljeno i kako jedan arapski mudžahedin odseca glavu srpskom ratnom zarobljeniku Rade tu Rogiću: mudžahedin je odrubio glavu čoveku koji je vrištao, uskliknuo "tek bir!", podigao odsečenu glavu držeći je za kosu i pokazao je pred kamerom. Mada su zapadni mediji do 2005. navikli na takve prizore u Iraku, njihovi novinari nisu pokazali nikakvo interesovanje kada je na svetlost dana iskrsla bosanska verzija.

Muslimanima je i Džordž Buš bio četnik  Događaji iz jeseni 2005. pokazali su da je Bosna, uprkos nezainteresovanosti i zvaničnim poricanjima Zapada, i dalje značajan front u globalnom džihadu. Pretres koji je 19. oktobra iz vršila sarajevska policija potvrdio je rasprostranjene sumnje da je Bosna odskočna daska za te rorizam širom Evrope i van nje. U pretresu jednog stana koji

 je koristila teroristička ćelija po vezana sa Al Kaidom - policija je dobila dojavu o planu p lanu da se digne u vazduh britanska am basada u Sarajevu - zaplenjeni su eksploziv, puške i drugo lako oružje, video-snimci na koji ma se slavi džihad i zaklinje na osvetu zbog smrti „braće" u Avganistanu i Iraku i brojni doku menti o međunarodnim vezama te ćelije. Uhapšena su četvorica mladića, jedan turski drža vljanin i trojica bosanskih muslimana; peti član ćelije, bosanski musliman koji je živeo u pred građu Hadžići, takođe je ubrzo uhapšen. Vođa je bio Mirsad Bektašević, Bošnjak sa švedskim državljanstvom, koji je imao samo osamnaest godina, a već vrbovao ljude za Al Kaidu i sarađivao s njom. Krijući se pod ime nom  Maksimus, Bektašević je vršio regrutaciju za Abu Musa baal Zarkavija, za koga je odr žavao i veb-sajt, a bio je u stalnim vezama sa ekstremistima i teroristima u nekoliko zemalja. U svom kompjuteru je imao slike Bele kuće, a bosanski i britanski istražitelji su sumnjali da je možda umešan u planirani samoubilački napad na Belu kuću i Kapitol u Vašingtonu. Sarajevska ćelija je pokušavala da osnuje kamp za obuku van grada, a policija je otkrila i desetak kilograma eksploziva skrivenog u Hadžićima (pokušali su da eksploziv sakriju u li munu i teniskim lopticama). Tri osobe s kojima ko jima  je Bektašević održavao veze u Britaniji uhap šene su početkom novembra, kao i još četiri u Danskoj. Bektaševićeva operacija u Danskoj za davala je velike brige zvaničnicima u Kopenhagenu, jer je tamošnja ćelija, koja se sastojala od tri mladića starosti između šesnaest i dvadeset godina, bila u poslednjoj fazi planiranja na pada; policija je nagovestila da je „akcija neposredno predstojala". Dvojica od njih su pret hodno putovali u Sarajevo da bi finalizovali plan napada sa Bektaševićem. Četvorica terori sta, skoro dečaka, bili su imigranti iz Bosne i sa Balkana, izgledali su površno asimilovani u dansko društvo, ali su zapravo ključali ubilačkim besom - što je policija nazvala „generaci jom džihada". Danskim istražiteljima se to činilo uznemirujuće sličnim  Atinoj ćeliji u Ham burgu, koja se sastojala od mladih muslimana koji su postali militanti u egzilu i samostalno se povezali sa Al Kaidom da bi preduzeli terorističke napade na Zapadu. Kopenhagen je verovao da u Danskoj ima hiljadu takvih radikalnih islamista, većinom povezanih sa Bosnom. Otkrivanje Bektaševićevog lanca predstavljalo je prekretnicu za mnoge zapadne službe bezbednosti koje su u operac ope raciji iji sa bazom bazom u Bosni Bosni videle videle ostvar ostvarenj enjee onog onogaa od čega čega su odavno strahova strahovale le - „bele „bele Al Kaide" - od mladih mladih evropskih muslimana koji ne liče na Arape ili Azij ce i stavljaju se Bin Ladenu na raspolaganje. Bosna je bila ključ za ovakve aktivnosti, a njena uloga u mreži Al Kaide bila je očigledna. „Svi uslovi su prisutni", objasnio je zvaničnik   jedne zapadne obaveštajne službe: „Ogorčeni muslimani, oružje, korupcija - sve što je potrebno za osnivanje  podzemnih operativnih grupa." A sigurno su bili ogorčeni. Radikalni aktivisti su se okupljali protiv svake zapadne kontrate rorističke mere, a  Saff  je  je često pisao o „takozvanom islamskom terorizmu" i „takozvanim ve habijama", tvrdeći da je „džihad opstanak   bosanskih muslimana". Na stranicama tog lista Al min Fočo , šef AIO, objasnio je: „...Od 11. septembra 2001. naša organizacija - avangarda bu đenja islama u Bosni, kao i poziv i škola za mnoge koji su prošli kroz nju i naučili kako da  bu du muslimani - izložena je napadima."  Saff  je maja 2005. objavio sliku predsednika Džordža W. Buša sa šajkačom omiljenom kod srpskih ultranacionalista, pod naslovom  „Amerika oštri četničke kame" . U Sarajevu je bilo teško primetiti zahvalnost muslimana za sve što je Amerika učinila da bi spasla bosanske muslimane.

"Zlatni Ljiljan" krvavim ubicama  Ni obični muslimani nisu imali ništa više simpatija prema američkom ratu protiv terorizma. Mnogi su bi li nezadovoljni time što je za Amerikance posle 11. septembra borba protiv Al Ka ide postala važnija od bezuslovne  Karim Said   podrške Sarajevu. Za SDA, rat protiv terorizma je bio nele gitiman i sumnjiv. Karim Said Atmani ( Karim  Atmani), bosanski mudžahedin i vođa lanca podrške za Milenijumsku zaveru Ahmeda Resama, izašao je iz francuskog zatvora po četkom 2005, kratko se zadržao u Bosni i uputio u Kanadu; imao je petlju da podigne tužbu protiv kanadske vlade što mu je uskratila pasoš iz bezbednosnih razloga. Atmani je oplakivao svoju sudbinu rečima s kojima bi se složila veći na muslimana: „Otišao sam u Bosnu zato što su mediji prikazivali zverstva počinjena nad bosanskim muslimanima. Mi smo im pomogli, a sada smo ratni zločinci. To boli."  Slično tome, bosanski parlament je aprila 2005. usvojio rezoluciju kojom se tražilo pušta nje alžirske grupe iz vojnog zatvora u Gvantanamu, koju su američke vlasti odbacile kao neosnovanu. Čak se činilo i da mnogi umerenjaci i sekularisti u Sarajevu još uvek imaju slabost prema mudžahedinima. Zakasneli napori da se svetim ratnicima oduzme njihovo nezakonito stečeno bosansko državljanstvo nailazili su na otpor lokalnih boraca za ljudska pra va, koji su  protestovali i protiv deportacija terorista u Sjedinjene Države. Čak i početkom 2006, deset godina posle trenutka kada

 je na ovo pitanje prvi put obraćena pažnja, procenji valo se da u Bosni još uvek boravi oko 1.200 naturalizovanih stranih boraca, od kojih su mno gi stekli državljanstvo na prevaru; međutim, istraga o desetak viših funkcionera SDA koji su omogućavali naturalizaciju Al Kaidinih boraca bila je obustavljena kada su sudovi odbili da ih krivično gone za to što je slučaj zastareo. Uprkos tome, istraga je pokazala da je od 740 mudžahedina s bosanskim državljanstvom ko ji se nalaze na međunarodnim poternicama njih 594 dobilo papire od policijske stanice u centru Sarajeva, većinom s lažnim adresama. Godinama se cela stvar aktivno prikrivala kako bi se zaštitili traženi mudžahedini i pružilo im se utočište. Pravi planovi SDA postali su jasni u slučaju Abu Maalija, emira od reda El Mudžahid, koji je 13. marta 1992. dobio bosansko dr  žavljanstvo pod lažnim identitetom - drugim rečima, još pre početka rata. Ni SDA nije presta la s ovakvim aktivnostima  posle deset godina, uprkos navodno pooštrenom postupku posle 11. septembra. Jula 2005. policija je bila iznenađena kad je grupa pakistanskih građa na prispela na sarajevski aerodrom naizgled bez ikakvog razloga za posetu; zatražili su da odu u najbližu džamiju. Pokazalo se da su im izdate validne bosanske vize u bosanskoj ambasadi u Islamaba du na zahtev Omera Behmena, visokog funkcionera SDA i vođe Mladih muslimana. Pokazujući svoje prave vrednosti, Sarajevo je isplaćivalo mesečne penzije bar desetorici stranih boraca koji su dobili Zlatni Ljiljan, najviše najviše odlikovanje odlikovanje za hrabrost bosanske bosanske armije, armije, dok su služili u odredu El Mudžahid, mada je SDA ukinula penzije starim Titovim partizani ma sa bezbroj odlikovanja.

Ideološki terorizam koji se bavi zastrašivanjem Krajem 2005. vatreni iranski predsednik  Mahmud Ahmadinedžad javno je veliča veličaoo Bo snu snu,, „zemlju „zemlju dragu Ahmadinedžad javno Irancima", na susretu sa prijateljima iz Sarajeva, dodavši: „...Vaša zemlja je podsetnik na cvetanje pupoljaka islama i čovečnosti u Evropi." Ahmadinedžad je laskao svojim prijateljima, primetivši: „U vašoj zemlji ima pobožnih gra đana koji su najveće nacionalno blago." Bosanci koje je imao na umu, pokazali su svoje prisustvo nekoliko nedelja kasnije kada su u Sarajevu, kao i širom celog muslimanskog sveta, izbili protesti protiv karikatura proroka Muhameda koje su se više meseci pre toga pojavile u Danskoj. Islamski vrh u Bosni pridružio se napadima, a  Kongres muslimanskih intelektualaca  podsticao je proteste, opisuj opisujući ući karika karikatur turee kao „bruta „brutalnu lnu provoka provokacij cijuu koja koja pods podstič tičee antii antiisla slam m sku ideolo ideologij giju". u". U Saraje Sarajevu vu su hiljad hiljadee demonstranata, mnogi bradati muškarci i žene pod čado rima, palile danske i hrvatske zastave, izvikujući i noseći antisemitske i antiameričke parole kao i „ Go to Hell " („ Idite do đavola") na engleskom i kličući uobičajeni "Tek bir ". ". Umešao se i Re is-ul-ulema Cerić , odobravajući demonstracije, osuđujući karikature i napadajući „isla mofobiju".  Ne mnogo ranije, Cerić je započeo svoj drugi mandat na čelu vernika u Bosni i najavio uvo đenje šerijatskog  prava u islamske institucije u zemlji, uključujući i ponovno otvaranje o tvaranje šerijat skih sudova ukinutih 1946; Re is-ul-ulema  je izneo pojedinosti svog programa reislamizaci je u intervjuu listu Saff , prvom koji je dao posle početka svog drugog mandata. Petnaest godina posle dolaska SDA na vlast vahabizam je postao glavna snaga u Bosni ra đajući radikalizam i terorizam gde god bi se pojavio i iz gledajući sve ne zaustavljiviji. Mada mu se Senad Agić, muftija bosanskih muslimana, podsmevao kao „najvećoj ludosti koja se ikada pojavila u islamu", vahabizam je ustvari preuzeo komandu nad najvišim islamskim ver skim i političkim krugovima u zemlji. Problem je sažeto objasnio mladi muslimanski naučnik  Jasmin Merdan, pobožan hafiz ko ga je užasavala saudizacija njegove vere u sopstvenoj zemlji: „Terorizam je samo rep na telu vahabizma", rekao je, pa ipak se ta lukava religija lako prerušavala i „većinom hvata ljude iz rđavih sredina, u najboljem slučaju one koji nisu imali čvrst dodir sa islamom". Bosanski muslimani, slabe vere i često ne poznajući ni vlastitu tradiciju, podlegli su vahabizmu, odnosno onome što je Merdan nazvao „ideološkim terorizmom, koji zastrašuje ljude s drugačijim gledištima (što je) odskočna daska za praktični terorizam". Sa čvrstinom koju bi malo zapadnjaka pokazalo, Merdan je izjavio da „nije svaki vehabija terorista, ali je svaki terorista vehabija". Imperativ je, upozorava on, da bosanski muslimani priznaju ovaj problem i spreče terorizam - a ne samo da se s njim bore - neposredno se suprotstavljajući vahabizmu. Teško je krivicu pripisivati bosanskim muslimanima koji se s pravom plaše fanatika među sobom, kada se čini da ni zapadnjaci ne mogu da skupe hrabrosti da se suoče s tim proble mom. Neprekidni poguban uticaj dvojakih standarda i poricanja mogao se zapaziti u Hagu po četkom februara 2006. kada jedno svedočenje na suđenju za ratne zločine pred Međuna rodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju nije krenulo onako kako je planirano. Britanska novinarka Iv En  Eve Ann Prentice), dugogodišnji dopisnik s Balkana, koja je o ratu u Bosni pisala za londonski Tajms, po Prentis ( Eve

svedočila je da je i ona videla Osamu bin Ladena u Sa rajevu 1994, potvrdivši identične nemačke izveštaje. Prentisova  je izjavila da je srela vođu Al Kaide u kabinetu predsednika Izetbegovića. Tužilac je odmah o dmah izneo prigovor, a sudija je smesta prekinuo njeno svedočenje proglasivši ga „irelevantnim". Da bi pomogli Bosancima koji žele da očiste svoju zemlju od Al Kaide i srodnih ekstremista i da bi sprečili radikalizaciju drugih islamskih društava, zapadnjaci moraju prvo da priznaju razmere problema, kao i svoju postojanu nesposobnost da vide neprijatelja ona kvim kakav jeste. Nema nasilnog i nenasilnog džihada, po stoji samo džihad, što Bin Ladenove legije ubilačkih misionara pokazuju širom sveta. Razlika između nasilnog i nenasilnog islamističkog radikalizma postoji samo u glavama zapadnjaka, zapadnjaka, i vlade koje žele da zaustave zaustave plimu plimu radikalizm radikalizmaa moraju moraju da prihvate gledište nemačke obaveštajne obaveštajne službe koja je opisala Muslimansku braću kao „deo obaveštajne mreže mudžahedina".

Da li je Zapad nešto naučio u Bosni ? Da bi se „dugi rat" završio povoljno po Zapad, muslimani moraju da preispitaju svoje poi manje džihada i da shvate da ono nije prikladno za dvadeset prvi vek, što je proces na koji sa mo posredno možemo da utičemo. Problem  je sažeto odredio francuski filozof Žak Elil: "...Zaista, mnoge muslimanske vlade pokušavaju da se bore s islamističkim trendom, ali da bi uspele, potrebno je  potpuno promeniti mentalitet, desakralizovati džihad, steći samokritič nu svest o islamskom imperijalizmu, prihvatiti sekularnu prirodu političke vlasti i odbaciti iz vesne dogme Kurana....". Gorka ironija čitave ove priče jeste to da 1990. nijedno islamsko društvo na kugli zemalj skoj nije bilo u boljoj situaciji da odbaci džihad i stvori modernu, reformisanu verziju islama od Bosne. Sudbina Bosne posle 1990.  predstavlja upozorenje u trenutku kada se Amerika i Za pad upuštaju u decenijama dugu borbu za pobedu nad naoružanim islamistima. U toj balkanskoj zemlji, avangarda islamista, majušna grupa ekstremista koji su skrivali svoje prave planove, uspela je da preuzme političku vlast na demokratskim izborima obećavajući svakoj grupi ono što je želela da čuje. Kad  je dospela na vlast, pokušala je, i u velikoj meri uspela, da reislamizuje jedno muslimansko društvo koje je bilo izrazito sekularno; Bosna je na kraju komunizma bila verovatno deo muslimanske zajednice u svetu koji je najviše okrenut Zapadu. Ako se domaćim obmanama, nasilnim sukobima i pogrešnom međuna rodnom intervencijom Bosna, društvo svemuslimanske zajednice koje je najviše orijentisano ka Zapadu, može preobratiti u Džihadistan, tada se nigde u muslimanskom svetu ne može sa sigurnošću izbeći opasna radikalizacija! Bosanska pouka je da se sve to i dogodilo. (Kraj) GLOSA  Nije svaki vehabija vehabija terorista, terorista, ali ali je svaki terorista terorista vehabija vehabija GLOSA Nema nasilnog i nenasilnog džihada, po stoji samo džihad  GLOSA Terorizam je samo rep na telu vahabizma

O autoru Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.