Naslov Naslov originala origi nala Chris Cleave The Other Hand obrada: Lena www.balkandownload.org
Džozefu
Britanija se ponosi svojom tradicijom pružanja utočišta ljudima koji žele da izlegnu [sic] progone i sukobe. Iz publikacije Život u Ujedinjenom Kraljevstvu: Put do državljanstva (Ministarstvo unutrašnjih poslova UK, 2005)
1
D
osta često priželjkujem da nisam afrička devojčica nego kovana britanska funta. Svi bi se radovali kad im dođem. Možda bih vas posetila za vikend, a onda bih, jer sam eto tako ćudljiva, posetila prodavca iz kioska na uglu – ali vi ne biste bili tužni jer biste jeli kolačić s cimetom ili pili hladnu koka-kolu iz konzerve, i nikad više na mene ne biste pomislili. Bili bismo srećni, kao ljubavnici koji se sretnu na letovanju i zaborave jedno drugom ime. Kovana funta može da ide kuda god smatra da je najbezbednije. Može da pređe pustinje i okeane, da za sobom ostavi zvuk pucnjave i gorak smrad spaljene trske. Kad se oseća utopljena i ušuškana, okrenuće se i nasmešiće vam se, onako kako se moja starija sestra Nkiruka smešila muškarcima u našem selu, onog kratkog leta nakon što se zadevojčila, ali pre no što je zbilja postala žena, i svakako pre večeri kad ju je moja majka odvela na tiho mesto da ozbiljno porazgovaraju. Naravno da i kovana funta može biti ozbiljna. Može se maskirati u moć, ili imovinu, a ne postoji ništa ozbiljnije za devojčicu koja nema ni edno ni drugo. Morate pokušati da uhvatite funtu i smestite je u džep, kako bi do bezbedne zemlje mogla stići jedino ako sa sobom povede i vas. Ali funta zna sve čarobnjačke trikove. Kad je jure, videla sam da odbacuje rep kao gušter, tako da vam u ruci ostaju samo peniji. A kad je se najzad dočepate, britanska funta ume da izvede najveću čaroliju na svetu: da se preobrazi ne u jednu, nego u dve istovetne zelene novčanice od jednog američkog dolara. Ostaćete praznih šaka, kad vam kažem. Baš bih volela da budem britanska funta. Funta sme da putuje bezbedno, a mi smemo da je ispraćamo. To je ljudski trijumf. Zove se globalizacija. Devojčicu poput mene zaustavlja imigraciona služba, ali funta može da projuri kroz obrtna vrata, izbegne uređaje tih krupnih ljudi sa službenim kapama i uskoči pravo u parkirani aerodromski taksi. Kuda, gospodine? U Zapadnu Civilizaciju, dobri moj čoveče, i požurite.
Vidite kako britanska funta lepo govori? Ima glas kraljice Elizabete Druge od Engleske. Lice joj je urezano na funti, a ponekad, kad pogledam baš izbliza, vidim da joj se usne pomeraju. Prinesem je uhu. Šta kaže? Spuštajte me iz ovih stopa, mlada damo, inače ću pozvati stražu. Kad vam se kraljica obrati takvim tonom, mislite da je možete ne poslušati? Čitala sam da su ljudi oko nje – čak i kraljevi i premijeri – ustanovili da njihova tela izvršavaju njena naređenja čak i pre nego što im mozgovi uopšte smisle razlog da se usprotive. Da vam kažem, nije to zbog krune i žezla. Ja bih mogla prikačiti tijaru na svoju kratku kovrdžavu kosu, mogla bih uzeti žezlo u jednu ruku, ovako, a policajci u velikim cipelama opet bi me priveli i rekli: Divan vam je taj kostim, gospođo, nego dajte da na brzinu pogledamo isprave, može? Ne, vašom zemljom ne vladaju kraljičina kruna i žezlo. Nego njena gramatika i glas. Zato je poželjno govoriti kao i ona. Tako biste policajcima, glasom asnim poput dijamanta Kalinan, mogli odgovoriti: Za ime sveta, kako se usuđujete? Živa sam jedino zahvaljujući tome što sam naučila kraljevski engleski. Možda pomišljate: pa i nije to tako teško. Na kraju krajeva, kraljevski engleski je zvanični jezik u mojoj zemlji, Nigeriji. Da, ali je nevolja u tome što ga kod kuće govorimo neuporedivo bolje nego vi. Da bih progovorila kraljevski engleski, morala sam da zaboravim sve najlepše doskočice svog maternjeg jezika. Na primer, kraljica nikad ne bi smela reći: Bilo je mnogo belaja, ta cura je upotrebila moć dupeta da se veri s mojim broj jedan sinom i svima je bilo jasno da će završiti u otrovnom žbunju. Kraljica mora da kaže: Moja pokojna snaha iskoristila je svoje ženske čari da se veri s mojim naslednikom, i moglo se naslutiti da se to neće dobro završiti. Tužno je to pomalo, zar ne? Učenje kraljevskog engleskog podseća na struganje jarkocrvenog laka s nožnih noktiju, ujutru posle igranke. To dugo traje i uvek na kraju ostane neka crvena mrlja po ivicama, da te podseti na lep provod. Zato uviđate da mi je učenje išlo sporo. S druge strane, imala sam mnogo vremena. Vaš jezik sam učila u centru za imigracioni pritvor u Eseksu, u jugoistočnom delu Ujedinjenog Kraljevstva. Dve godine su me tamo držali pod ključem. Jedino sam vreme i imala. Ali zašto sam se uopšte maltretirala s time? Zbog nečega što su mi
objasnile starije devojke: da bi preživela, moraš da izgledaš dobro ili da govoriš još bolje. Ružnjikavima i ćutljivima dokumenta nikad nisu u redu. Kažete: njih repatriraju. Mi kažemo: šalju ih kući odmah. Kao da je vaša zemlja dečja zabava – nešto previše divno da bi potrajalo. Ali ako smo simpatične i pričljive, dopušta nam se da ostanemo. Na taj način vaša zemlja postaje živahnija i lepša. Reći ću vam šta se desilo kad su me pustili iz centra za imigracioni pritvor. Imigracioni službenik mi je u ruku stavio bon, bon za prevoz, i kazao da mogu telefonom pozvati taksi. Rekla sam: Hvala vam, gospodine, neka Bog milostivo hodi vašim životom te donese radost vašem srcu i blagostanje vašim voljenima. Službenik je pogledao u tavanicu, kao da tamo ima nešto vrlo zanimljivo, i kazao: Zaboga. Zatim je pokazao prstom niz hodnik i rekao: Telefon je tamo. Tako sam stala u red za telefon. Mislila sam: vrlo sam preterala u zahvaljivanju tom službeniku. Kraljica bi samo rekla: Hvala, i na tome bi se završilo. Štaviše, kraljica bi imigracionom službeniku rekla da sam pozove prokleti taksi, inače će ga streljati, odvojiti mu glavu od tela i izložiti je na ogradi ispred londonskog Tauera. U tom sam času shvatila da je jedno učiti kraljevski engleski iz knjiga i novina u ćeliji, a nešto sasvim drugo zbilja govoriti taj jezik s Englezima. Bila sam besna na sebe. Mislila sam: Ne smeš više da praviš takve greške, devojko. Ako bude govorila kao divljakuša koja je engleski naučila na brodu, ljudi će te otkriti i poslati pravo kući. To sam mislila. Preda mnom, u redu, stajale su tri devojke. Sve nas, devojke, pustili su istog dana. Bio je petak. Vedro sunčano majsko jutro. Hodnik je bio prljav, ali je mirisao na čisto. To je dobar trik. Varikina, tako to postižu. Imigracioni službenik je sedeo za stolom. Nije nas gledao. Čitao je novine. Bile su mu raširene po stolu. Nisu to bile nijedne od novina iz kojih sam naučila vaš jezik – Tajms ili Telegraf ili Gardijan. Ne, te novine nisu bile za ljude poput vas i mene. Na slici u novinama bila je jedna bela devojka, i nije imala gornji deo. Znate na šta mislim kad to kažem, er sad pričamo na vašem jeziku. Ali da pričam ovu priču svojoj starijoj sestri Nkiruki i drugim devojkama iz svog sela, morala bih da zastanem baš tu i objasnim im: bez gornjeg dela ne znači da gospođa u novinama nije imala gornji deo tela. To znači da nije imala odeću na
gornjem delu tela. Shvatate li razliku? – Čekaj. Čak ni grudnjak? – Čak ni grudnjak. – Uh! I onda bih nastavila da pričam, ali te devojke kod kuće šaputale bi među sobom. Kikotale bi se iza šake. Zatim, taman pošto bih se vratila priči o jutru kad su me pustili iz centra za imigracioni pritvor, te devojke bi me opet prekinule. Nkiruka bi rekla: Slušaj, važi? Slušaj. Samo da razjasnimo. Ta devojka na slici u novinama. Ta je bila prostitutka, da? Noćna ratnica? Da li je gledala u zemlju od sramote? – Ne, nije gledala u zemlju od sramote. Gledala je pravo u fotoaparat i smešila se. – Šta, u novinama? – Da. – Onda u Velikoj Britaniji nije sramota da pokažeš sike u novinama? – Ne. Nije sramota. Momci to vole i nije sramota. Inače se devojka bez gornjeg dela ne bi tako smeškala, shvataš? – Da li ih onda sve devojke tako pokazuju? Šetaju se, a sike im skaču goredole? U crkvi i u radnji i na ulici? – Ne, samo u novinama. – Zašto sve žene ne pokazuju grudi ako muškarci to vole i ako nije sramota? – Ne znam. – Živela si tamo preko dve godine, gospođice putnice. Kako ne znaš? – Tamo je prosto tako. Veći deo života u toj zemlji proživela sam zbunjena. Ponekad mi se čini da ni sami Britanci ne znaju odgovore na takva pitanja. – Uh! Vidite kako bi bilo da sam morala da zastajem i objašnjavam svaku sitnicu devojkama kod kuće. Morala bih da objasnim linoleum i varikinu i meku pornografiju i magiju preobražaja britanske kovane funte, kao da su sve te svakodnevne stvari izvanredno čudesne misterije. I ubrzo bi se moja priča izgubila u tom velikom okeanu
divota, jer bi delovalo da je vaša zemlja začarana federacija čuda, a moja priča u okviru nje izgledala bi zbilja vrlo sitna i nemagična. Ali je s vama daleko lakše jer mogu da vam kažem: čujte, onog jutra kad su nas pustili, dežurni službenik u centru za imigracioni pritvor piljio je u novinsku fotografiju devojke bez gornjeg dela. A vi odmah shvatate situaciju. Eto zašto sam dve godine učila kraljevski engleski: da bismo vi i ja mogli tako da razgovaramo bez upadica. Imigracioni službenik, onaj koji je gledao u novinsku fotografiju bez gornjeg dela – bio je sitan i kosa mu je bila svetla, kao tanka supa od pečuraka koju su nam davali utorkom. Ručni zglobovi bili su mu tanki i beli, kao električni kablovi obloženi plastikom. Uniforma mu je bila prevelika. Ramena jakne uzdizala su se kao dve kvrge, po jedna sa svake strane njegove glave, kao da tu krije neke životinjice. Pomislila sam kako će ta stvorenja treptati na svetlu kad on uveče skine jaknu. Mislila sam: Ne, gospodine, da sam ja vaša žena, ne bih skidala grudnjak, hvala lepo. A onda sam pomislila: Zašto piljite u devojku u novinama, gospodine, a ne u nas devojke koje stojimo u redu za telefon? Šta ako sve pobegnemo? Ali sam se onda setila: puštaju nas. Bilo je teško shvatiti posle toliko vremena. Dve godine sam živela u tom centru za pritvor. Bilo mi je četrnaest godina kad sam došla u vašu zemlju, ali nisam imala nikakva dokumenta kojima bih to dokazala, pa su me stavili u isti centar za pritvor kao i odrasle. Nevolja se sastojala u tome što su muškarci i žene bili zajedno zaključani na tom mestu. Noću su držali muškarce u odvojenom krilu centra. Sa zalaskom sunca, trpali su ih u kaveze kao vukove, ali su se danju muškarci šetali među nama, jeli isto što i mi. Činilo mi se da i dalje izgledaju gladni. Činilo mi se da me posmatraju halapljivim pogledima. Stoga, kad su mi starije devojke šapnule: Da bi preživela, moraš da izgledaš dobro ili da govoriš dobro, zaključila sam da će za mene govor biti bezbedniji. Radila sam na tome da budem nepoželjna. Odbijala sam da se kupam i koža mi je postala masna. Pod odećom sam oko grudnog koša omotavala široku pamučnu traku, kako bi mi grudi bile male i ravne. Kad bi stigle dobrotvorne pošiljke, pune polovne odeće i obuće, neke druge devojke težile su da se ulepšaju, ali sam ja rovarila po kutijama
tražeći odeću koja bi mi prikrila figuru. Nosila sam široke plave farmerke, mušku havajsku košulju i glomazne crne čizme s čeličnim ojačanjima za prste koja su se videla kroz pocepanu kožu. Otišla sam do bolničarke i tražila joj da me medicinskim makazama ošiša vrlo kratko. Čitave dve godine nisam se nasmešila, čak ni pogledala nijednog muškarca u lice. Bila sam prestravljena. Samo noću, kad bi zaključali muškarce, vratila bih se u svoju ćeliju, odmotala traku s grudi i duboko udahnula. Onda bih izula čizmetine i privukla kolena uz bradu. Jednom nedeljno bih sedela na dušeku svog kreveta i lakirala nokte na nogama. Bočicu laka našla sam na dnu jedne kutije iz dobrotvorne pošiljke. Na njoj je još stajala cena. Ako ikad nađem onoga ko ju je dao, reći ću toj osobi da mi je, po ceni od jedne britanske funte i devedeset devet penija, spasla život. Naime, tamo sam upravo to radila kako bih podsetila sebe da sam ispod svih naslaga još živa: pod čeličnim ojačanjima za prste imala sam jarkocrveni lak za nokte. Ponekad, kad bih skinula čizme, čvrsto sam žmurila da obuzdam suze i ljuljala se napred-nazad, drhteći od hladnoće. Moja starija sestra Nkiruka postala je žena u plodnom periodu godine, pod afričkim suncem, i ko je može kriviti što je od velike toplote postala lakomislena i koketna? Ko se ne bi naslonio na dovratak svoje kuće i nasmešio od tihe popustljivosti kad bi video moju majku kako joj nalaže da sedne, a onda govori: Nkiruka, voljena moja, ne smeš tako da se smeškaš starijim momcima? A ja, ja sam postala žena pod belim fluorescentnim cevima u podzemnoj prostoriji u centru za imigracioni pritvor šezdeset pet kilometara istočno od Londona. Tu nije bilo godišnjih doba. Bilo je hladno, hladno, hladno, i nisam imala kome da se osmehujem. Te hladne godine smrznute su u meni. Afrička devojčica koju su zatvorili u imigracioni centar, jadno dete, nikad nije zaista pobegla odatle. U mojoj duši, ona je još zaključana, zauvek, pod fluorescentnim cevima, sklupčana na zelenom linoleumu, kolena privučenih uz bradu. A ova žena koju su pustili iz centra za imigracioni pritvor, ovo stvorenje koje esam, ona je nova vrsta ljudskog bića. U meni nema ničeg prirodnog. Rodila sam se – ne, ponovo sam se rodila – u zarobljeništvu. Jezik sam naučila iz novina, odevam se u vaše otpatke, vaša funta je ono čega su
mi džepovi željni kad su prazni. Zamislite mladu ženu isečenu iz novinskog oglasa Spasite decu, koja se oblači u izlizanu ružičastu odeću iz kontejnera na parkingu vaše lokalne samoposluge i govori engleski kao vodeći kolumnista Tajmsa, molim vas. Ja bih sama prešla na drugu stranu ulice da izbegnem sebe. Iskreno, to je jedino oko čega se ljudi iz vaše zemlje i ljudi iz moje zemlje slažu. Kažu: Ta izbegla devojka nije naša. Ta izbegla devojka ne pripada ovamo. Ta devojka je polutanka, plod neprirodnog parenja, nepoznato lice pod mesečinom. Dakle, ja sam izbeglica, i često sam vrlo usamljena. Jesam li ja kriva što ne izgledam kao Engleskinja i ne govorim kao Nigerijanka? E pa ko kaže da Engleskinja mora imati kožu belu poput oblakâ koji plove kroz njena leta? Ko kaže da Nigerijanka mora govoriti oskrnavljen engleski, kao da se engleski sudario s jezikom ibo, visoko u atmosferi, i pada joj u usta u pljusku koji je napola davi i ostavlja je da izgrca divne priče o živim afričkim bojama i ukusu pečenih zelenih banana? Ne kao pripovedačica, nego kao spasena žrtva poplave, koja iskašljava kolonijalnu vodu iz pluća? Izvinite što sam ispravno naučila vaš jezik. Ovde sam da bih vam ispričala stvarnu priču. Nisam došla da vam govorim o jarkim afričkim bojama. Ja sam ponovo rođena građanka sveta u razvoju i dokazaću vam da je boja mog života siva. A ako možda u potaji i volim pržene zelene banane, to mora ostati među nama i preklinjem vas da ne kažete nikome. Važi? Onog jutra kad su nas pustili iz imigracionog centra, dali su nam sve naše stvari. Ja sam svoje držala u providnoj najlonskoj kesi. Džepni engleski rečnik „Kolins Džem“, jedan par sivih čarapa, jedne sive gaće, edna vozačka dozvola Ujedinjenog Kraljevstva koja nije bila moja, edna vodom oštećena vizitkarta koja takođe nije bila moja. Ako vas baš zanima, te stvari pripadale su belcu po imenu Endru O’Rork. Upoznala sam ga na jednom žalu. Tu najlonsku kesicu držala sam u ruci kad mi je imigracioni službenik rekao da pođem i stanem u red za telefon. Prva devojka u redu bila je visoka i lepa. Ona se odlučila za izgled, ne za govor. Upitala sam se koja je od nas bolje izabrala u svrhu opstanka. Ta devojka je skroz očupala obrve, pa ih onda nacrtala olovkom. Eto šta je uradila da
bi sebi spasla život. Nosila je ljubičastu haljinu, zvonastu haljinu s dezenom od ružičastih zvezda i mesecâ. Oko glave je omotala lepu ružičastu maramu, a na nogama je imala ljubičaste papuče. Pomislila sam da je sigurno bila dugo zatvorena u našem imigracionom centru. Jasno vam je da se mora prekopati vrlo veliki broj dobrotvornih pošiljki kako bi se skupila odeća koja zbilja jeste komplet. Na devojčinim smeđim nogama bilo je mnogo belih malih ožiljaka. Pomislila sam: Da li te ti ožiljci prekrivaju celu, kao zvezde i meseci na haljini? Pomislila sam da bi to bilo lepo, i sada vas molim da se složite sa mnom da ožiljak nikad nije ružan. Tako stvaraoci ožiljka žele da mislimo. Ali vi i ja moramo se saglasiti da ćemo im prkositi. Moramo sve ožiljke sagledati kao lepotu. U redu? To će biti naša tajna. Naime, verujte mi, ožiljak se neće stvoriti na mrtvom čoveku. Ožiljak znači preživela sam. Za nekoliko trenutaka reći ću vam neke tužne reči. Međutim, morate ih čuti na isti način kao što smo se maločas dogovorili za ožiljke. Tužne reči su samo još jedan oblik lepote. Tužna priča znači: ova pripovedačica je živa. I dok dlanom o dlan, desiće joj se nešto lepo, nešto izvanredno, a ona će se okrenuti i nasmešiti. Devojka u ljubičastoj zvonastoj haljini i s ožiljcima na nogama već je počela da govori u telefonsku slušalicu. Rekla je: Alo, taksi? Odiš da me pokupiš, ja? Dobro. O, iz di ja došla? Ja došla iz Jamajka, srećo, ne zezim ti. A? šta? O, iz di ja došla sad? Važi, ček malo. Rukom je pokrila slušalicu. Okrenula se sledećoj devojci u redu i rekla: Ej, srećo, kako se zovi ovi plac di smo sad? Ali ju je druga devojka samo pogledala i slegla ramenima. Druga devojka bila je mršava, tamnosmeđe kože, očiju zelenih kao žele bombona kad oližete spoljni šećer i pogledate mesec kroz nju. Ne mogu uopšte ni da objasnim koliko e bila lepa. Nosila je žutu sari haljinu. Držala je providnu najlonsku kesu kao i ja, ali u njoj nije bilo ničega. U prvi mah mi se učinilo da je prazna, ali onda pomislih: Što nosiš tu kesu, devojku, ako u njoj nema ničega? Kroz kesu sam joj videla sari, pa sam zaključila da drži kesu punu limun-žute boje. Ništa drugo nije posedovala kad su nas pustili napolje. Drugu devojku sam površno poznavala. Jednom sam dve nedelje
bila u istoj sobi s njom, ali nikad nismo razgovarale. Nije znala ni reč nikakvog engleskog. Zato i jeste samo slegla ramenima ne ispuštajući svoju kesu limun-žutog. Elem, devojka na telefonu je samo pogledala u tavanicu, isto kao imigracioni službenik za stolom. Zatim se devojka na telefonu okrenula trećoj devojci u redu i rekla oj: El ti znaš kako se zovi ovi plac di smo sad? Ali ni treća devojka nije znala. Samo je stajala, u plavoj majici i plavim farmerkama i belim patikama „danlop grin fleš“, i gledala u vlastitu providnu kesu, a kesa oj je bila puna pisama i dokumenata. U toj kesi bilo je toliko papira, izgužvanog i ispresavijanog, da je morala da podmetne ruku pod kesu kako ova ne bi pukla. E, tu treću devojku sam takođe donekle poznavala. Nije bila lepa, nije ni dobro govorila, ali postoji još nešto što vas može spasti od ranog slanja kući. Ta devojka je ispisala celu svoju priču i napravila je zvaničnom. Na kraju njene priče stajali su crveni pečati „ovo je ISTINA“. Pamtim da mi je jednom ispričala svoju priču, i ona ide otprilike ovako: muškarci-su-došli-ispalili-mi-selovezali-moje-devojčicesilovali-moje-devojčiceodveli-moje-devojčiceizbičevali-mi-mužaodsekli-mi-dojku ja-sam-pobeglakroz-žbunjenašla-brod prešla-morei-stavili-su-me-ovde. Ili neka tome slična priča. Počela sam da brkam raznorazne priče iz tog centra za imigracioni pritvor. Priče svih devojaka počinjale su sa muškarci-su-došli-i. I sve priče su se završavale sa i-stavili-su-me-ovde. Sve priče su bile tužne, ali vi i ja imamo dogovor u vezi s tužnim rečima. Tu devojku – treću devojku u redu – njena priča je toliko rastužila da nije znala ime mesta na kome se nalazi, a nije ni htela da zna. Ta devojka nije bila čak ni radoznala.
Stoga ju je devojka s telefonskom slušalicom upitala opet. Šta?, rekla e. I ti jok pričiš? Kako jok znaš kako se zovi ovi plac di smo sad? Onda je treća devojka u redu samo pogledala u tavanicu, na šta je devojka s telefonskom slušalicom i sama pogledala u tavanicu po drugi put. Pomislila sam: Dobro, imigracioni službenik je pogledao u tavanicu, treća devojka je pogledala u tavanicu, prva devojka je pogledala u tavanicu dva puta, pa možda na toj tavanici ipak postoje neki odgovori. Možda je gore nešto vrlo veselo. Možda su na tavanici ispisane priče koje idu nekako ovako: muškarci-su-došli-idoneli-nam-šarene-haljineskupili-drva-za-vatruispričali-urnebesne-viceve pili-pivo-s-namaudvarali-nam-se-dok-se-nismo-zakikotalesprečili-komarce-da-nas-ujedajurekli-nam-trik-za-hvatanje-kovane-britanske-funte pretvorili-mesec-u-sirA da, i onda su me stavili ovde. Pogledala sam u tavanicu, ali sam tamo zatekla samo belu boju i fluorescentne cevi. Devojka na telefonu napokon je pogledala mene. Stoga sam joj rekla: Ovo mesto se zove Imigracioni prihvatni centar Blek Hil. Devojka se zapiljila u mene. Ti mi zeziš , reče. Kako mu je to ime? Onda sam pokazala na metalnu pločicu zašrafljenu za zid iznad telefona. Devojka je pogledala u nju, pa opet u mene i rekla: Joj, srećo, jok umim da čitim. Zato sam joj pročitala pokazujući reč po reč. IMIGRACIONI PRIHVATNI CENTAR B LEK HIL, HAJ ISTER, ČELMSFORD, ESEKS. Fala, srećo, reče prva devojka i podiže telefonsku slušalicu. U slušalicu je rekla: Dobro sad, sluši, gosin, ovi plac di sam ja to se zovi Imigracioni prihvatni Blek Hil. Onda je rekla: Ne, molim, ček. Onda se rastužila i vratila slušalicu na telefon. Kazala sam: Šta je bilo? Prva devojka je uzdahnula i rekla: Taksi čova kaži jok da kupi iz ovi plac. Zatim je kazala: Vi ste talog. Znajiš tu reč? Rekla sam da ne znam, jer nisam bila sigurna, pa sam izvadila
Džepni engleski rečnik „Kolins Džem“ iz svoje providne kese i potražila reč. Rekla sam prvoj devojci: Ti si nerastvoreni, gušći sloj koji se izlučuje iz kakve tekuće materije i skuplja na dnu i na zidovima posude, jame, korita i slično. Pogledala me je, a ja sam pogledala nju, pa smo se zakikotale jer nismo znale šta bismo s tom informacijom. Uvek sam zapadala u takve nevolje dok sam učila vaš jezik. Svaka reč ume da se odbrani. Baš kad pođete da je zgrabite, ona se pocepa u dva različita značenja, pa razumevanje odlazi u vetar. Divim vam se. Vi ste kao čarobnjaci, a svoj ste jezik obezbedili u jednakoj meri kao i svoj novac. I tako, prva devojka u redu za telefon i ja smejale smo se jedna drugoj, ja sam držala svoju providnu kesu, ona je držala svoju providnu kesu. U njenoj je bio jedan crni krejon, jedna pinceta i tri režnja sušenog ananasa. Prva devojka je opazila da gledam u njenu kesu i prestala da se smeje. Šta piljiš?, rekla je. Odgovorila sam da ne znam. Kazala je: Znajim šta misiš. Ti misiš: Sad taksi jok dođi da mi pokupi, do gde će stignim s jedan krejon i jedna pinceta i tri komadi ananas? Zato sam joj rekla: Možda krejonom možeš da napišeš poruku POMOZITE MI, a onda ananas daš prvoj osobi koja to uradi. Devojka me je pogledala kao da sam sišla s uma, a zatim kazala: Okej, srećo, jen, ok imam papir da pišim poruku na njega, dva, jok znajim da pišim, znajim samo da crtim obrvi, i tri, oćim ja da pojedim ti ananas. Razrogačila je oči i zapiljila se u mene. Dok se to dešavalo, druga devojka u redu, ona u limun-žutom sariju i s providnom kesom punom žutog, postala je prva devojka u redu, jer e već držala telefonsku slušalicu u ruci. Šaputala je u nju na nekom eziku koji je podsećao na davljenje leptirova u medu. Lupnula sam devojku po ramenu, cimnula je za sari i rekla: Molim te, pokušaj da s njima razgovaraš na engleskom. Devojka u sariju me je pogledala i prestala da govori svojim leptirskim jezikom. Veoma polako i pažljivo, u slušalicu je izgovorila: ENGLESKA, DA, MOLIM, DA, MOLIM, HVALA, HOĆU DA IDEM U ENGLESKU. Zato je devojka u ljubičastoj zvonastoj haljini priljubila svoj nos tik uz nos devojke u limun-žutom sariju, čuknula ovu prstom po čelu i pustila glas kao da drška metle udara u prazno bure. Bong! Bong!, kazala je devojci. Već si u Englesku, kapiš? Obama kažiprstima pokazala
e pod od linoleuma. Rekla je: Ovo ti Engleska, srećo, jel jok vidiš? Svi mi već ovdi stigli. Devojka u žutom sariju je ućutala. Samo je zurila unazad, tim zelenim očima poput mesecâ od želea. Stoga je devojka u ljubičastoj haljini, Jamajčanka, kazala: Ej, daš mi to, i zgrabila telefonsku slušalicu iz ruku devojke u sariju. Prinela je slušalicu ustima i rekla Čujiš, ček jen minut molim. Ali onda je zaćutala i dodala slušalicu meni, a ja sam oslušnula – čuo se samo slobodan signal. Zato sam se okrenula devojci u sariju. Moraš prvo da okreneš broj, rekoh. Razumeš li? Prvo okreni broj, pa onda taksisti reci kuda želiš da ideš. Važi? Međutim, devojka u sariju je samo zaškiljila u mene i privila svoju providnu kesu limun-žutog tešnje uza sebe, kao da ću joj ja to možda oteti onako kako joj je druga devojka otela telefonsku slušalicu. Devojka u ljubičastoj haljini je uzdahnula i okrenula se meni. Jok dobro, srećo, reče. Bog će uzmi sva svoja deca kući pre neg ova pozovi taksi. I dodala je slušalicu meni. Evo, kazala je. Probi ti jen put. Pokazala sam na treću devojku u redu, onu s kesom dokumenata, odevenu u plavu majicu i patike „danlop grin fleš“. A ona?, upitah. Ova devojka je pre mene u redu. Jes, reče devojka u ljubičastoj haljini, al ti žena jok ima mo-ti-VA-ci-ja. Jel tako, srećo? Zapiljila se u devojku s dokumentima, ali je devojka s dokumentima samo slegla ramenima i pogledala u svoje patike „danlop grin fleš“. Jelda to tačno, reče devojka u ljubičastoj haljini i okrenu se meni. Ti s glavna, srećo. Ti da pričiš i izvedi nas iz ovdi da se ovi jok predomišlju i zaključu nas opet. Pogledala sam telefonsku slušalicu: bila je siva i prljava i bojala sam se. Opet sam pogledala devojku u ljubičastoj haljini. Kuda želiš da ideš?, rekoh. A ona je rekla: Svaki kraj. Molim? Bilo di, srećo. Okrenula sam broj taksija napisan na telefonu. Javio se muški glas. Zvučao je umorno. Taksi služba, kazao je. Po njegovom tonu delovalo je da mi čini veliku uslugu samim tim što uopšte izgovara te reči. „Dobro jutro. Želela bih vozilo, molim vas.“ „Želite taksi?“ „Da. Molim vas. Taksi vozilo. Za četiri putnika.“ „Odakle?“ „Iz Imigracionog prihvatnog centra Blek Hil. U Haj Isteru. To je
blizu Čelmsforda.“ „Znam gde je. Sad vi slušajte mene…“ „Molim vas, u redu je. Znam da ne primate izbeglice. Mi nismo izbeglice. Mi smo čistačice. Radimo ovde.“ „Vi ste čistačice.“ „Da.“ „I to je istina, je li? Jer da sam dobio funtu za svakog prokletog imigranta koji je seo na zadnje sedište nekog mog taksija i nije znao kuda hoće i počeo da trtlja mom vozaču na svahiliju i pokušao da mi plati cigaretama, sad bih igrao golf, a ne bih pričao s vama.“ „Mi smo čistačice.“ „U redu. Činjenica je da ne govorite kao imigrantkinja. Kuda želite?“ Bila sam upamtila adresu na vozačkoj dozvoli Ujedinjenog Kraljevstva u svojoj providnoj najlonskoj kesi. Endru O’Rork, belac koga sam upoznala na žalu: živeo je u Kingstonu na Temzi, u engleskoj grofoviji Sari. Progovorila sam u slušalicu. „U Kingston, molim vas.“ Devojka u ljubičastoj haljini dohvatila me je za mišicu i prosiktala. Jok, srećo!, rekla je. Bilo di, sam jok na Jamajka. Oni ljudovi će mi ubiju odma šta stignim ondi, će mi ubiju skroz. Nisam shvatala zašto se boji, ali sada znam. Postoji Kingston u Engleskoj, ali i Kingston na Jamajci, gde je klima drugačija. Eto još jednog vašeg velikog podviga, čarobnjaci – čak i vaši gradovi imaju dva repa. „Kingston?“, reče čovek na telefonu. „Kingston na Temzi“, odgovorih. „Do tamo bre ima milion kilometara. To je u, gde beše?“ „Sariju“, rekoh. „U Sariju. Vi ste četiri čistačice iz zelenog Sarija, to hoćete da mi kažete?“ „Ne. Mi smo čistačice iz okoline. Ali nas šalju na čistački posao u Sari.“ „Onda u gotovom ili preko računa? Čovek je zvučao vrlo umorno. „Šta?“ „Hoćete li platiti u gotovom ili ide na račun izbegličkog centra?“
„Plaćamo u gotovom, gospodine. Platićemo kad stignemo tamo.“ „Nemoj da ne biste.“ Slušala sam još neko vreme, a onda rukom pritisla ležište telefonske slušalice. Okrenula sam drugi broj. Bio je to broj s vizitkarte koju sam nosila u svojoj providnoj najlonskoj kesi. Vizitkarta je bila oštećena od kvašenja. Nisam mogla da razaznam da li je poslednja cifra 8 ili 3. Pokušala sam s osmicom, pošto u mojoj zemlji neparni brojevi donose nesreću, a nesreće sam, za razliku od svega ostalog, već imala i previše. Javio se jedan muškarac. Bio je ljut. „Ko je to? Do đavola, šest je sati ujutru.“ „Da li je to gospodin Endru O’Rork?“ „Da. Ko ste vi?“ „Mogu li da vam dođem u goste, gospodine?“ „Ko je to, do đavola?“ „Upoznali smo se na žalu u Nigeriji. Sećam vas se odlično, gospodine O’Rork. Sada sam u Engleskoj. Mogu li da dođem kod vas i Sare? Nemam nikud drugde da odem.“ Na drugoj strani je usledila tišina. Potom se čovek nakašljao i zasmejao. „Ovo je neka smicalica, zar ne? Ko je to? Upozoravam vas, ludaci poput vas stalno mi se penju na glavu. Ostavite me na miru, inače se nećete lako izvući. Moje novine uvek podnose tužbu. Ući će u trag ovom pozivu, otkriće ko ste vi i uhapsiće vas. Nećete biti prvi.“ „Ne verujete da sam to ja?“ „Samo me ostavite na miru. Razumete? Ne želim uopšte da slušam o tome. Sve se to desilo vrlo davno i nisam ja bio kriv.“ „Doći ću do vaše kuće. Tako ćete poverovati da sam to ja.“ „Ne.“ „Ne poznajem nikoga drugog u ovoj zemlji, gospodine O’Rork, i žao mi je. Samo vam kažem kako biste bili spremni.“ Čovek više nije zvučao ljutito. Pustio je sitan glas, kao dete kad strepi od narednog događaja. Spustila sam slušalicu i okrenula se ostalim devojkama. Srce mi je toliko lupalo da sam očekivala da se svakog časa ispovraćam na linoleum. Druge devojke su zurile u mene, nervozne i pune iščekivanja.
Pa?, reče devojka u ljubičastoj haljini. Hmm?, rekoh ja. Taksi, srećo! Šta je s taksi? O, da, taksi. Čovek iz taksija rekao je da će vozilo doći po nas za deset minuta. Kaže da treba da sačekamo napolju. Devojka u ljubičastoj haljini se nasmešila. „Ja zovim Jeveta. S Jamajka, jes. Ti s korisna, srećo. Šta zoviš?“ „Moje ime je Pčelica.“ „Kaki ti je to ime?“ „To je moje ime.“ „Od di si ti di cura dobi ime ko insekat?“ „Nigerija.“ Jeveta se nasmejala. Gromko, onako kako se glavni zlikovac smeje u piratskim filmovima. BU-ha-ha-ha-ha! Od toga se i slušalica u ležištu zatresla. Ni-GERJA!, reče Jeveta. Onda se okrenula ostalima, devojci u sariju i devojci s dokumentima. Ajd s nas, cure, kazala je. Mi smo Ujedinjeni nacije, viš, i ovi dan svi će pratimo Ni-GERJA. BU-ha-ha-ha-ha! Jeveta se još smejala kad smo sve četiri prošle pored bezbednosnog pulta i nastavile ka vratima. Imigracioni službenik je odvojio pogled od novina dok smo prolazile. Devojka bez gornjeg dela bila je nestala – službenik je okrenuo stranicu. Pogledala sam u njegove novine. Naslov na sledećoj strani glasio je AZILANTI NAM JEDU LABUDOVE. Opet sam pogledala imigracionog službenika, ali on nije hteo da pogleda mene. Dok sam posmatrala, pomerio je ruku da pokrije naslov. Izveo je to kao da tobože hoće da počeše lakat. Shvatila sam da o muškarcima ne znam ništa osim straha. Uniforma koja ti je prevelika, sto koji ti je premali, osmočasovna smena koja ti je preduga, a onda najednom dolazi devojka s tri kila dokumenata i bez motivacije, još jedna železelenih očiju i u žutom sariju, toliko lepa da je ne smeš gledati mnogo dugo, inače bi ti očne jabučice rekle plop, treća devojka iz Nigerije, nazvana po pčeli, i bučna žena s Jamajke, koja se smeje kao pirat Plavobradi. Možda je upravo to splet okolnosti koji izaziva svrab u muškom laktu. Osvrnula sam se na imigracionog službenika baš pre nego što ćemo proći kroz dvokrilna vrata. Gledao nas je kako odlazimo. Delovao je
vrlo sitan i usamljen, sa svojim tankim korenima šake, pod fluorescentnom svetlošću. Od nje mu je koža izgledala zelena, kao u bebe gusenice koja se tek izlegla. Kroz staklena vrata sijalo je rano utarnje sunce. Službenik je zaškiljio od dnevne svetlosti. Verovatno smo za njega bile samo siluete. Otvorio je usta, kao da će nešto reći, ali e stao. Šta?, rekoh. Shvatila sam da će nam reći da se desila greška. Upitala sam se treba li da potrčimo. Nisam htela ponovo u pritvor. Pitala sam se koliko bismo daleko stigle kad bismo potrčale. Pitala sam se da li bi za nama pustili pse. Imigracioni službenik je ustao. Čula sam kako mu stolica struže po linoleumu. Stajao je podbočen. „Dame?“, kazao je. „Da?“ Pogledao je u pod, pa opet u nas. „Sve najbolje“, kazao je. A mi smo se okrenule i pošle prema svetlosti. Otvorila sam dvokrilna vrata, a onda se skamenila. Zaustavilo me je sunce. Osećala sam se toliko krhkom posle centra za pritvor da sam se plašila kako će me ti jarki zraci prelomiti napola. Nisam mogla da kročim napolje. „Šta stojiš, Čelice?“ Jeveta je bila iza mene. Niko nije mogao da prođe od mene. „Samo malo, molim te.“ Napolju je svež vazduh mirisao na vlažnu travu. Miris me je zapahnuo. I uspaničio. Dve godine sam mirisala samo varikinu, lak za nokte i cigarete drugih pritvorenika. Ništa prirodno. Ništa ovakvo. Osećala sam da će se, ukoliko napravim korak unapred, sama zemlja podići i odbaciti me. Sad više ni po čemu nisam bila prirodna. Stajala sam u čizmetinama, uvezanih grudi, ni žena ni devojka, stvorenje koje e zaboravilo svoj jezik i naučilo vaš, čija se prošlost smrvila u prah. „Koji đavo čekiš, srećo?“ „Bojim se, Jeveta.“ Jeveta zavrte glavom i nasmeši se. „Mož pravo stojiš šta s bojiš, Čelice, ti s bistra cura. Mož sam ja
glupa šta s jok bojim. Al bila sam osamnes mesec na ovi plac, ako miš sam glupa šta jok čekim više šta s ti tresiš i drktiš, bolje ti misi dva puta.“ Okrenula sam se ka njoj i uhvatila se za dovratak. „Ne mogu da se pomerim“, rekoh. Tad me je Jeveta snažno gurnula u grudi i poletela sam unazad. I tako sam prvi put stupila na englesko tlo kao slobodna žena: ne đonovima čizama nego turom pantalona. „BU-ha-ha-ha!“, rekla je Jeveta. „Dobro došla u Jedinjeno Kraljestvo, elda super?“ Kad sam došla do daha, i sama sam se zasmejala. Sedela sam na zemlji, sunce mi je grejalo leđa, i shvatila sam da me zemlja nije odbacila i da me zraci nisu prelomili napola. Ustala sam i nasmešila se Jeveti. Sve smo se odmakle nekoliko koraka od centra za imigracioni pritvor. Dok smo hodale, kradom od ostalih devojaka zavukla sam ruku pod havajsku košulju i odvezala pamučnu traku što mi je sputavala grudi. Odmotala sam je, bacila je na zemlju i ugazila potpeticom. Duboko sam udahnula svež, čist vazduh. Kad smo stigle do glavne kapije, sve četiri smo načas stale. Pogledale smo kroz ogradu od žilet-žice niz padine Blek Hila. Engleski krajolik protezao se do horizonta. Po dolinama se izvijala izmaglica, vrhovi bregova zlatili su se pod jutarnjim suncem, a ja sam se osmehnula jer je čitav svet bio svež i nov i vedar.
2
O
d proleća 2007. do kraja tog dugog leta kad je Pčelica došla da živi s nama, moj sin je svoj kostim Betmena skidao samo za kupanje. Naručila sam istovetan kostim, koji sam zamenjivala dok bi se on brčkao u sapunici, kako bih bar mogla da operem dečački znoj i mrlje od trave s prvog. Borba protiv vrhunskih kriminalaca bila je prljav posao, često skopčan sa zelenim kolenima. Ako posredi nije bio Mister Friz sa svojim gadnim ledenim zrakom, onda je tu bio Pingvin – Betmenov zakleti neprijatelj – ili i još zlokobniji Morski Papagaj, čiju su apsolutnu izopačenost originalni stvaraoci franšize Betmen neobjašnjivo propustili da zabeleže. Moj sin i ja živeli smo s posledicama – puna kuća sledbenika, pomoćnika i saradnika koji su nas čežnjivo gledali iza sofe, mračno brbljali u uskom zazoru iza biblioteke, generalno nam iskakali pred oči po vlastitom htenju. Zapravo, šokovi su se samo smenjivali. S četiri godine, i u snu i na javi, moj sin je živeo pod stalnom gotovošću. Nije dolazilo u obzir da se odvoji od demonske maske šišmiša, odela od likre, svetlucavog žutog borbenog pojasa i ziftcrnog plašta. Bilo je uzaludno obraćati se mom sinu po njegovom pravom imenu. Samo bi pogledao iza sebe, nakrivio glavu i slegao ramenima – kao da kaže: Moja šišmišja čula ovde ne detektuju nikakvog dečaka pod tim imenom, gospođo. Jedino ime na koje se moj sin odazivao tog leta bilo je Betmen. Bilo je besmisleno i objašnjavati mu da mu je otac mrtav. Moj sin nije verovao u fizičku mogućnost smrti. Smrt je bila samo nešto što se može desiti u pokvarenim planovima zlikovaca kad se oni ne bi neprestano osujećivali – a to je, naravno, bilo nezamislivo. Tog leta – leta kad mi je muž umro – svi smo imali identitete kojih nam je bilo mrsko da se odreknemo. Moj sin je imao kostim Betmena, ja sam još nosila muževljevo prezime, a Pčelica, iako relativno bezbedna kod nas, još se držala imena koje je uzela u vreme užasa. Tog leta smo bili izbeglice iz stvarnosti. Utekli smo od samih sebe. Pobeći od okrutnosti jeste nešto najprirodnije na svetu, naravno. A vremenski splet koji nas je spojio tog leta bio je zbilja vrlo okrutan. Pčelica nam je telefonirala onog jutra kad su je pustili iz centra za
imigracioni pritvor. Javio se moj muž. Tek sam mnogo kasnije otkrila da e to bila ona – Endru mi nikad nije rekao. Očito mu je rekla da dolazi, ali izgleda da on nije bio raspoložen da opet vidi njeno lice. Pet dana kasnije se obesio. Našli su mog muža kako stopalima gazi po vazduhu, kako ne dodiruje tlo nijedne zemlje. Smrt je, naravno, utočište. Tamo odlazite kad novo ime, ili maska i plašt, ne mogu više da vas kriju od vas samih. Tamo odlazite kad nijedna kneževina vaše savesti više neće da vam da azil. Pčelica mi je pokucala na ulazna vrata pet dana pošto mi je muž umro, to jest deset dana pošto su je pustili iz centra. Posle putovanja od osam hiljada kilometara i dve godine, stigla je za dlaku prekasno da zatekne Endrua živog, ali tačno na vreme za sahranu. Zdravo, Saro, rekla je. Pčelica je stigla u osam ujutru, a pogrebnik je pokucao u deset. Ne u sekund do deset, niti u deset i sekund. Verovatno je pogrebnik ćutke stajao pred našim vratima nekoliko minuta, gledao na sat, čekao da nam se životi susteknu na preciznu rasednu liniju s koje nam se prošlost mogla razdvojiti od budućnosti trima tihim udarcima blistavog mesinganog zvekira. Vrata je otvorio moj sin i sagledao pogrebnikovu visinu, njegovu besprekorno skrojenu odeću i trezveno držanje. Pretpostavljam da je pogrebnik čitavom svetu izgledao kao Betmenov svakidašnji alter ego. Sin mi je hodnikom doviknuo: Mama, evo Brusa Vejna! Tog jutra sam izašla na ulicu i stajala gledajući Endruov kovčeg kroz debelo zelenkasto okno na mrtvačkim kolima. Kad je izašla i Pčelica, vodeći Betmena za ruku, pogrebnik nas je doveo do duge crne limuzine i klimnuo nam glavom da uđemo. Rekla sam mu da bismo radije pešice. Dok smo nas troje pešačili na sahranu mog muža, izgledali smo kao da smo izmontirani u „fotošopu“. Jedna majka iz srednje klase, jedna mršava crna izbeglica, jedan mali mračni vitez iz Gotam Sitija. Činilo se kao da smo isečeni i zalepljeni u kolaž. Misli su mi se rojile, košmarne i nepovezane. Do crkve je bilo svega koju stotinu metara, a nas troje smo hodali putem, ispred mrtvačkih kola, dok se iza stvorio ljutit saobraćajni
zastoj. Osećala sam se grozno zbog toga. Bila sam u tamnosivoj suknji i jakni, s rukavicama i ugljenocrnim čarapama. Pčelica je bila u mom elegantnom crnom kišnom mantilu preko odeće u kojoj su je pustili iz centra – strahovito antipogrebne havajske košulje i farmerki. Moj sin je odisao čistom radošću. On, Betmen, zaustavio je saobraćaj. Plašt mu se kovitlao u malenoj turbulenciji dok je ponosno grabio napred, smejući se od šišmišjeg uha do šišmišjeg uha ispod crne maske. Povremeno bi nadmoćnim vidom opazio neprijatelja koga je trebalo pokositi, a kad bi se to desilo, moj sin bi samo stao, pokosio, i nastavio. Brinulo ga je to što bi me nevidljive horde Morskog Papagaja mogle napasti. Mene je brinulo što se moj sin nije ispiškio pre nego što smo izašli iz kuće, te bi to mogao uraditi u svoje Betmen pantalone. Takođe me je brinulo i što ću biti udovica do kraja života. U prvi mah sam pomislila da je prilično hrabro od mene što sam insistirala na pešačenju do crkve, ali sad sam se osetila ošamućeno i budalasto. Učinilo mi se da ću se onesvestiti. Pčelica me je pridržala za lakat i šapnula mi da dišem duboko. Sećam se da sam pomislila: Ko bi rekao da ćeš ti održavati mene na nogama. U crkvi sam sela u prvi red, Pčelica meni sleva, a Betmen zdesna. Crkva je bila prepuna ožalošćenih, naravno. Niko od kolega – trudila sam se da ne mešam privatni život i rad na časopisu – ali inače su tu bili svi koje smo Endru i ja poznavali. Sve je delovalo zbrkano, kao da se čitav sadržaj nečijeg adresara obukao u crno i smestio u klupe neabecednim redom. Razvrstali su se po nekom nepisanom protokolu tuge: krvni srodnici jezivo blizu kovčega, bivše devojke u snebivljivoj grupici blizu krstionice. Nisam se usuđivala da se osvrnem i pogledam taj novi prirodni poredak stvari. Sve se desilo isuviše naglo. Nedelju dana ranije bila sam uspešna zaposlena majka. Sad sam sedela na muževljevoj sahrani, u društvu superheroja i nigerijske izbeglice. Činilo mi se da sanjam san iz koga bih se srazmerno lako mogla prenuti. Zurila sam u kovčeg mog muža, zasut belim ljiljanima. Betmen je zurio u vikara. Pohvalno je odmeravao vikarov epitrahilj i stihar. Dostojanstveno je vikaru pokazao dignute palčeve, u kolegijalnom gestu kostimiranih boraca za pravdu. Vikar je uzvratio pozdrav, a onda
opet spustio palac na izbledele zlatne ivice svoje Biblije. Crkva se ispunila tišinom; iščekivanjem. Moj sin se osvrnuo svud naokolo, a onda opet pogledao mene. Gde je tata?, upitao je. Stegla sam sinovljevu vruću, znojavu ruku i slušala kako kašalj i šmrkanje odjekuju po crkvi. Upitala sam se kako ću uopšte objasniti muževljevu smrt njegovom sinu. Endrua je ubila depresija, naravno – depresija i griža savesti. Međutim, moj sin nije verovao u smrt, a kamoli u to da su puke emocije sposobne da je prouzroče. Ledeni zraci Mister Friza, možda. Smrtonosna krila Morskog Papagaja, pod izvesnim okolnostima. Ali najobičniji telefonski poziv mršave afričke devojke? Nije se to nikako moglo objasniti. Shvatila sam da ću sinu morati da ispričam celu priču, jednog dana. Upitala sam se odakle ću početi. Endruov dug i polagan pad u depresiju, koja ga je konačno i odnela, krenuo je dve godine ranije, leta 2005. Počelo je onog dana kad smo upoznali Pčelicu, na jednom pustom žalu u Nigeriji. Jedini suvenir koji imam s tog prvog susreta jeste praznina na mestu gde mi je nekad bio srednji prst leve ruke. Amputacija je bila prilično čista. Sad tu imam patrljak, fantomski prst koji je pokrivao slova E, D i C na mom laptopu. Više ne mogu da se oslanjam na E, D i C. Nema ih baš kad mi najviše zatrebaju. Nema više „dece“, a čaj mogu samo „iti“, ali ne i „cediti“. Prst mi najviše fali kad zaključujemo broj, nakon što korektori odu kući, a ja unosim poslednje izmene u časopis. Jednom smo objavili uvodnik gde sam rekla da su „osećajni muškarci prsli“. Htela sam da kažem „preseli“, naravno, a posle stotinu ljutitih pisama od revnosnih momaka kojima je moj članak na stočiću njihove partnerke slučajno pao u oči (verovatno dok su s masaže leđa prelazili na pranje sudova), počela sam da shvatam koliko mi je sve preselo. Bila je to tipografska nezgoda, rekla sam im. Nisam dodala: bila je to tipografska nezgoda kakvu izaziva čelična mačeta na nigerijskom žalu. Hoću reći, kako nazvati susret gde dobiješ afričku devojčicu, a izgubiš E, D i C? Mislim da za to nemate reč u svom jeziku – tako bi Pčelica rekla. Sedela sam na svojoj klupi, masirala patrljak prsta i uhvatila sebe kako prvi put u životu priznajem da je moj muž osuđen na propast onog dana kad smo upoznali Pčelicu. Protekle dve godine donele su niz
sve gorih predosećaja, koji su kulminirali užasnog jutra pre deset dana, kad me je probudila zvonjava telefona. Celo telo mi je pretrnulo od užasa. Bilo je to uobičajeno jutro radnog dana. Junsko izdanje mog časopisa bilo je gotovo spremno za štampu, a i Endru je završavao kolumnu za Tajms. Najobičnije jutro, ali su mi se nežne malje na rukama ipak naježile. Nikad nisam bila od onih srećnih žena koje uporno tvrde da grom udara iz vedra neba. Ja sam uvek hvatala gomilu predznaka, bezbroj malih odstupanja od normalnosti. Endru neobrijan, druga boca pića otvorena radnim danom uveče, upotreba pasiva u petak kad predaje kolumnu. Izvesni stavovi, usvojeni u ovom društvu, zatekli su ovog komentatora pomalo izgubljenog. Bila je to poslednja rečenica koju je moj muž napisao. U kolumni za Tajms uvek je težio preciznosti pismene reči. Za laika, izgubljenog bi bio sinonim za zbunjenog. Za mog muža, bilo je to odmereno zbogom. U crkvi je bilo hladno. Slušala sam vikara kako govori gde ti je, smrti, žalac? Zurila sam u ljiljane i mirisala njihovu slatku optužbu. Bože, kamo sreće da sam obraćala više pažnje na Endrua. Kako da objasnim sinu da su znaci upozorenja bili vrlo neupadljivi? Da će se nesreća, kad postane sigurna u vlastitu snagu, najaviti bez ikakvog micanja usnama? Kažu da se sat vremena pre zemljotresa na nebo navuku olovni oblaci, da vetar uspori do vrelog dahtanja, a ptice ućute na drveću gradskog trga. Da, ali iskreno rečeno, ista ta znamenja prethode i pauzi za ručak. Ako bismo se preterano potresali kad god vetar umine, neprestano bismo ležali pod trpezarijskim stolom umesto da sedimo za njim. Hoće li moj sin prihvatiti da mu je otac bio takav? Malje na rukama su mi se naježile, Betmene, ali sam morala da vodim domaćinstvo. Nikad mi nije prošlo kroz glavu da će on to zaista uraditi. Sve što bih iskreno mogla reći este da me je probudila zvonjava telefona i da mi je telo predvidelo nešto što je tek trebalo da se desi, iako nisam pomišljala da će biti toliko ozbiljno. Čarli je još spavao. Endru je digao slušalicu u svojoj radnoj sobi, brzo, da zvonjava ne probudi našeg sina. Endruov glas je postao uznemiren. Jasno sam ga čula u spavaćoj sobi. Samo me ostavite na miru,
kazao je. Sve se to desilo vrlo davno i nisam ja bio kriv. Nevolja je bila u tome što moj muž nije zbilja verovao u to. Zatekla sam ga uplakanog. Pitala sam ga ko je zvao, ali nije hteo da mi kaže. A zatim, pošto smo oboje bili budni a Čarli je spavao, vodili smo ljubav. Radila sam to s Endruom ponekad. Više zbog njega nego zbog sebe, ruku na srce. U toj fazi našeg braka, to je već postala stavka u održavanju, kao puštanje vazduha iz radijatorâ – samo još jedan deo vođenja domaćinstva. Nisam znala – štaviše, ni sad ne znam – kakve će grozne posledice navodno uslediti ukoliko se iz radijatorâ ne pušta vazduh. Oprezna žena nikad ne bi sebi dozvolila luksuz da to otkrije. Nismo progovorili ni reč. Odvela sam Endrua u spavaću sobu i legli smo na krevet pod visokim džordžijanskim prozorima sa žutim svilenim zavesama. Zavese su bile ukrašene svetlim vezenim lišćem. Među njim su se krile svilene ptice, u nekakvoj ćutljivoj zebnji. Bilo je vedro majsko jutro u Kingstonu na Temzi, ali su zavese sunčevoj svetlosti davale boju tamnog i rascvetalog šafrana. Grozničavu, gotovo malaričnu. Zidovi spavaće sobe bili su žuti i oker. Preko puta škripavog odmorišta, Endruova radna soba bila je bela – pretpostavljam, kao prazan papir. Tu sam ga i našla, posle groznog telefonskog poziva. Pročitala sam nekoliko reči kolumne, njemu preko ramena. Probdeo je celu noć pišući komentar o Bliskom istoku, koji inače nikad nije posetio niti je posedovao specijalističko znanje o njemu. Bilo je leto 2007, moj sin se borio s Pingvinom i Morskim Papagajem, moja zemlja se borila s Irakom i Iranom, a moj muž je oblikovao javno mnjenje. Tog leta niko nije skidao svoj kostim. Odvukla sam muža od telefona. Odvukla sam ga u spavaću sobu za kitnjastu uzicu njegovog kućnog ogrtača, jer sam negde pročitala da će ga takvo ponašanje uzbuditi. Gurnula sam ga na krevet. Sećam se kako se kretao u meni, kao sat kome opruga popušta. Prinela sam njegovo lice svome i šapnula: Pobogu, Endru, da li ti je dobro? Moj muž nije odgovorio. Samo je sklopio oči da ne zaplače, pa smo ubrzali, dok su nam se iz usta otimali sitni, nevoljni uzdasi i uzajamno se sudarali u nemom očajanju. U tu malu tragediju ušetao se moj sin, kome je više ležala borba protiv zla u širim, teatralnijim razmerama. Otvorila sam oči, videla ga
kako stoji na vratima spavaće sobe i gleda nas kroz male romboidne rupe na maski šišmiša. Po izrazu vidljivog dela njegovog lica, činilo se da se pita koja bi sprava s njegovog pojasa pomogla u toj situaciji. Kad sam videla sina, gurnula sam Endrua sa sebe i mahnito počela da navlačim pokrivač preko nas. Rekla sam: O, bože, Čarli, izvini, izvini. Moj sin je pogledao iza sebe, pa opet u mene. „Čarli nije ovde. Ja sam Betmen.“ Klimnula sam glavom i ugrizla se za jezik. „Dobro jutro, Betmene.“ „Šta ti i tata radite, mama?“ „Ovaj…“ „Je li hvatate zlikovce?“ „Da li hvatamo zlikovce, Čarli. Ne je li.“ „Da li hvatate zlikovce?“ „Da, Betmene. Da, upravo to radimo.“ Osmehnula sam se sinu i čekala. Pitala sam se šta će Betmen reći. Izgovorio je: Neki se ukakio u moj kostim, mama. „Neko se ukakio, Čarli.“ „Da. Mnogo se ukakio.“ „O, Betmene. Zar si se stvarno ukakio u odeću?“ Betmen je zavrteo glavom. Šišmišje su mu se uši zatresle. Na vidljivom delu lica, ispod maske, ukazao se vrlo prepreden izraz. „Nisam se ja ukakio. Nego Morski Papagaj.“ (Kurziv njegov.) „Kažeš mi da je Morski Papagaj došao noću i ukakio se u tvoje Betmen odelo?“ Betmen dostojanstveno klimnu glavom. Primetila sam da je imao masku, ali je bio skinuo odelo. Stajao je go, izuzmu li se maska i plašt. Pružio mi je odelo da ga pogledam. Iz njega je ispala grudva nečega i bupnula o pod. Miris je bio neopisiv. Pridigla sam se u krevetu i videla niz grudvi, od vrata preko tepiha. Negde u meni, devojka kojoj su prirodne nauke odlično išle primetila je, s empirijskom fasciniranošću, da je izmet našao svoj put i do sledećeg nepotpunog spiska lokacija: Betmenovih ruku, dovratka, zida spavaće sobe, mog radio-alarma i, naravno, Betmen odela. Govno mog sina bilo je na sve strane. Ruke su
mu bile usrane. Lice mu je bilo usrano. Čak je i žuto-crni simbol šišmiša na Betmen odelu bio usran. Pokušala sam, ali uzalud, da poverujem kako su to brabonjci Morskog Papagaja. Bila su to šišmišja govna. Kroz maglu sam se setila što sam pročitala na sajtu o roditeljstvu. „U redu je, Betmene. Mama nije ljuta.“ „Mama, počisti kaku.“ „Hm. Ovaj. Isuse.“ Betmen ozbiljno odmahnu glavom. „Ne, ne Isus. Mama.“ Ozlojeđenost je počela da nadjačava stid i grižu savesti. Pogledala sam Endrua, koji je ležao čvrsto žmureći, šaka prepletenih pred nenadmašnom grozotom svoje kliničke depresije, prekidom našeg nesrećnog seksa i tim vrlo jakim smradom govana. „Betmene, zašto ne zamoliš tatu da te opere?“ Sin mi je dugo gledao oca, a onda se vratio na mene. Strpljivo, kao da objašnjava nešto maloumnici, opet je zavrteo glavicom. „Ali zašto?“ (Već sam preklinjala.) „Zašto ne zamoliš tatu?“ Betmen je izgledao uzvišeno. Tata se bori protiv zlikovaca, kazao je. Gramatički besprekorno. Tada sam i ja pogledala njegovog oca i uzdahnula. Da, rekoh. Biće da si u pravu. Pet dana potom, poslednjeg jutra kad sam svog muža videla živog, obukla sam svog kostimiranog ratnika, dala mu doručak i odvela ga u Klub ranoranilaca u vrtiću. Po povratku kući, istuširala sam se. Endru me je gledao kako navlačim hulahopke. Uvek sam se doterivala na dan zaključenja broja. Štikle, suknja, elegantna zelena jakna. Magazinsko izdavaštvo ima svoj ritam, a ako urednica neće da igra po njemu, ne može to očekivati ni od svojih zaposlenih. Ne raspravljam o člancima u „fendi“ štiklama i ne zaključujem broj u „puma“ patikama. Zato sam se u žurbi oblačila dok je Endru ležao go na krevetu i posmatrao me. Nije izustio ni reč. Kad sam bacila poslednji pogled na njega, zatvarajući vrata spavaće sobe, i dalje je posmatrao. Kako sinu da opišem poslednji očev izraz lica koji sam videla? Rešila sam da ću sinu reći da mu je otac izgledao vrlo spokojno. Rešila sam da mu ne kažem da je moj muž zaustio da nešto kaže, ali da sam ja žurila i otišla. U redakciju sam stigla oko 9.30. Časopisu je sedište bilo u
Spitalfildsu, u Trgovačkoj ulici, devedeset minuta javnim prevozom od Kingstona na Temzi. Najgori je trenutak kad napustite kopnenu mrežu i siđete u vrelinu metroa. U svaki vagon nakrcalo se po nas dvesta. Slušali smo škripanje metalnih točkova po šinama, priklešteni i nepomični. Tri stanice sam stajala stisnuta uz jednog mršavog čoveka u somotskom sakou, i taj čovek je tiho plakao. Normalno bi ljudi skrenuli pogled, ali je meni glava bila pribijena u takav položaj da sam mogla samo da posmatram. Volela bih da sam ga mogla zagrliti – čak bi i saosećajan dodir po ramenu bio dovoljan. Međutim, ruke su mi prignječili putnici sleva i zdesna. Možda su i neki od njih želeli da posegnu do tog čoveka, ali smo svi bili suviše nabijeni da bismo se micali. Od same količina dobronamernih ljudi saosećajnost je postala neugodna. Neko od nas morao bi da odgurne ostale i obruka se, što baš i nije izrazito britanski. Nisam bila sigurna jesam li raspoložena za takvo pružanje nežnosti, u prepunom metrou, pod nemim pogledima ostalih ljudi. Bilo je grozno što nisam pomogla čoveku, ali su me rastrzala dva oblika bruke. S jedne strane, sramota neispunjenja ljudske obaveze. S druge, ludost toga da budem prva u gužvi koja će se pomeriti. Bespomoćno sam se osmehnula uplakanom čoveku i nisam mogla prestati da mislim na Endrua. Čim se izroni na površinu zemlje, naravno, odmah se mogu zaboraviti ljudske obaveze. London je savršena mašina za to. Grad je tog jutra bio blistav, svež i primamljiv. Toliko sam bila uzbuđena zbog zaključenja junskog broja da sam praktično pretrčala poslednja dva minuta do redakcije. Na fasadi zgrade stajao je naziv našeg časopisa, NIKSI , ružičastim neonskim slovima visokim čitav metar. Zastala sam nakratko i nekoliko puta duboko udahnula. Vetra nije bilo, a kroz zvuk saobraćaja čulo se pucketanje neona. Stajala sam s rukom na vratima i upitala se šta je Endru hteo da kaže baš pre no što ću otići od kuće. Moj muž nije uvek bio škrt na rečima. Duge ćutnje počele su tek kad smo upoznali Pčelicu. Pre toga nije umeo da umukne ni na sekund. Na medenom mesecu smo pričali od jutra do sutra. Odseli smo u jednoj vili na obali, pili rum i limunadu, i toliko pričali da nisam čak zapazila ni kakve je boje more. Kad god bi mi zatrebalo da se trgnem i podsetim
sebe na to koliko sam nekada volela Endrua, pomislila bih na to. Na to da okean pokriva sedam desetina planete, a ipak je moj muž uspeo da me navede da ga ne primetim. Eto koliko je on za mene bio velika figura. Kad smo se vratili u svoju novu bračnu kuću u Kingstonu, upitala sam Endrua za boju tog mora s medenog meseca. Kazao je: Aha, valjda plava? Ja sam rekla: daj, Endru, profesionalac si, umeš ti i bolje. A Endru je odgovorio: Onda dobro, veličanstvena tvrđava okeana prostirala se u raskoši ultramarina, oivičena skerletom i zlatom, gde je uglačano sunce blistalo kroz vrhove talasa i razbijalo ih o turobne udubine što su tamnele do mračnog zlokobnog indiga. Zastao je pred pretposlednjim slogom, produbljujući glas i dižući obrve u komičnoj pompeznosti. INN-diga, zagrmeo je. Jasno ti je zašto nisam primetio more? Zato što sam dve nedelje proveo s glavom među – … Elem, gde je glava mog muža bila, to je njegova i moja stvar. Oboje smo se kikotali kao ludi i valjali po krevetu, i tada je Čarli, dragi Čarli začet. Otvorila sam kapiju zgrade i ušla u predvorje redakcije. Pod od crnog italijanskog mermera jedini je ukrasni detalj koji je preživeo nas kao zakupce prostora. Ostatak predvorja bio je potpuno u našem znaku. Kutije s uzorcima haljina od novopečenih modnih kuća bile su naslagane uz jedan zid. Neki pripravnik ih je obeležio debelim plavim markerom: DA ČUVAJ ZA SNIMANJE, ili OH BOLJE NE, ili u trijumfu apsolutizma OVO NIJE MODA. U napukloj zlatnoj „Otagiri“ vazi stajala je uvela japanska kleka. S nje su još visile tri svetlucave ukrasne kugle. Zidovi su bili otrovno ružičasti, s ukrasnim lampicama, a čak i pod prigušenom sunčevom svetlošću kroz bojene prozore što su gledali na Trgovačku ulicu, boja je izgledala flekava i jeftina. Negovala sam taj zapušten izgled. Niksi nije zamišljen da bude kao ostali ženski časopisi. Neka njima njihovih sterilizovanih predvorja i snobovskih „ejms“ fotelja. Kad se stvar svede na urednički izbor, radije bih imala bistro osoblje i mutno predvorje. Klarisa, moja urednica izdanja, ušla je na vrata odmah za mnom. Poljubile smo se jednom, dvaput, triput – prijateljice smo od srednje škole – i uhvatila me je podruku dok smo se penjale stepenicama.
Uredništvo je bilo na poslednjem spratu. Bile smo na pola puta kad sam shvatila šta nije u redu s Klarisom. „Klarisa, u jučerašnjoj si odeći.“ Nasmejuljila se. „I ti bi bila, da si srela jučerašnjeg muškarca.“ „O, Klarisa, šta s tobom da radim?“ „Daj mi povišicu, jaku kafu i paracetamol.“ Blistala je dok je nabrajala na prste. Opomenula sam se da Klarisa nema neke divne stvari u životu koje ja imam, recimo divnog sina Betmena, i da je stoga skoro sigurno manje ispunjena od mene. Bilo je 10.30, početak radnog vremena za niže osoblje, bog da ih poživi, ali niko još nije bio stigao. Uredništvom su se još šetale čistačice. Usisavale su, brisale prašinu sa stolova, i okretale naglavačke sve uramljene slike groznih momaka mojih službenica, kako bi dokazale da su čistile i ispod njih. Taj aspekt uređivanja Niksi prosto se morao istrpeti uz stoički osmeh. U Vogu ili Mari Kler , sve članice redakcije su za stolovima najdalje do osam, odevene u „Kloe“, i pijuckaju zeleni čaj. S druge strane, ne bi ovde ostale do ponoći i škrabale CECI N’EST PAS PRÊT-À-PORTER na pošiljku uzoraka koju nameravaju da vrate uvaženoj pariskoj modnoj kući. Klarisa je sela na ugao mog stola, ja za sto, i pogledale smo preko nepregrađenog prostora u grupu crnih lica što su bacala uzorke tkanina i plastične čaše od juče. Razgovarale smo o izdanju koje smo zaključivale. Služba za prodaju oglasnog prostora postigla je neuobičajeno dobre rezultate tog meseca – možda ih je vrtoglavi porast cena uličnih droga naterao da provode više vremena na poslu – i shvatile smo da imamo više članaka nego prostora. Ja sam imala rubriku „Stvaran život“ za koju sam smatrala da zbilja treba da ide – profil žene koja pokušava da se izvuče iz Bagdada – a Klarisa je imala članak o novoj vrsti orgazma koju navodno može da vam priušti jedino šef. Razgovarale smo o tome koji ćemo objaviti. Bila sam samo napola usredsređena. Poslala sam SMS Endruu, da vidim kako mu je. Na potpuno utišanom televizoru ravnog ekrana na kraju sprata vrtela se BBC-jeva informativna emisija News24. Puštali su prilog o ratu.
Nad nekom zahvaćenom zemljom dizao se dim. Ne pitajte me nad kojom – dotad sam već izgubila konce. Rat je imao četiri godine. Počeo e istog meseca kad sam rodila sina, i rasli su zajedno. Isprva su obojica bili veliki šok i zahtevali neprestanu pažnju, ali kako su godine prolazile, tako su postajali samostalniji i mogli su se na duže vreme ostaviti bez nadzora. Ponekad bi me neki određen događaj naterao da na jednog ili drugog – sina ili rat – načas obratim punu pažnju, i u takvim trenucima uvek bih pomislila: Joj, ala si ti porastao. Zanimalo me je kako funkcioniše ta nova vrsta orgazma. Digla sam pogled s mobilnog. „Kako to da ga možeš doživeti samo sa šefom?“ „Kvaka je u zabranjenom voću, zar ne? Dodatno se pališ zato što kršiš poslovni tabu. Od hormona i neurotransmitera i tako toga. Znaš. Nauka.“ „Hm. Jesu li naučnici to zaista i dokazali?“ „Nemoj mi sad tu neku empiriju, Saro. Govorimo o potpuno novoj kategoriji seksualnog zadovoljstva. Zovemo ga Š-tačka. Š kao šef. Vidiš kako smo to napravili?“ „Ingeniozno.“ „Hvala ti, mila. Trudimo se.“ U sebi sam gorko zaplakala pomislivši na žene koje širom zemlje zadovoljavaju niži upravnici u odelima od listera. Na televizoru su News24 prešle s Bliskog istoka na Afriku. Drugi krajolik, isti stub gustog crnog dima. Par žutičavih očiju gleda s istom flegmatičnošću koju je i Endru pokazao baš pre no što sam se okrenula i pošla na posao. Malje na rukama ponovo su mi se naježile. Skrenula sam pogled i napravila tri koraka prema prozoru ka Trgovačkoj ulici. Naslonila sam čelo na staklo, što radim kad pokušavam da razmišljam. „Jesi li dobro, Saro?“ „Jesam. Čuj, budi dobra pa nam donesi kafu, hoćeš?“ Klarisa je otišla do našeg osobenjaštvu sklonog kafe-automata, onakvog kakav bi se našao u privatnoj čajdžinici u sedištu Voga. Na Trgovačkoj ulici, jedna policijska kola su stala i parkirala se na duploj žutoj liniji ispred naše zgrade. S obeju strana izašao je po jedan uniformisan policajac. Pogledali su se preko krova automobila. Jedan je
imao kratku plavu kosu, a drugi ćelav pečat okrugao i uredan poput monaškog. Gledala sam ga kako krivi glavu da oslušne radio na reveru. Nasmešila sam se, odsutno razmišljajući o projektu na kome je Čarli radio u vrtiću. Zvao se Policija: Ljudi koji nam pomažu. Moj sin – treba li uopšte reći – nije ni pomišljao da nasedne na tu priču. Večito pripravan pod šišmišjim plaštom i maskom, Čarli je verovao da ponosno građanstvo mora biti sposobno da samo sebi pomogne. Klarisa se vratila s dve plastificirane kafe s mlekom. U jednu je kafeautomat posadio providnu akrilnu kašičicu. U drugoj nije našao za shodno da to uradi. Klarisa se dvoumila koju da mi dâ. „Prva velika urednička odluka danas“, kazala je. „Lako je. Ja sam šefica. Daj mi tu s kašičicom.“ „A šta ako neću?“ „Onda možda nikad nećemo stići do lociranja tvoje Š-tačke, Klarisa. Upozoravam te.“ Klarisa je prebledela i dala mi kafu s kašičicom. Rekla sam: „Sviđa mi se tekst o Bagdadu.“ Klarisa je uzdahnula i oklembesila ramena. „I meni, Saro, naravno da se i meni sviđa. Sjajan članak.“ „Pre pet godina objavile bismo taj. Bez pogovora.“ „Pre pet godina nam je tiraž bio toliko nizak da bismo morale toliko da rizikujemo.“ „A zato smo i postale velike – jer smo bile drugačije od ostalih. To smo mi.“ Klarisa zavrte glavom. „Postati velik nije isto što i ostati velik. Znaš isto tako dobro kao ja da ne možemo servirati priče o moralu dok ostali veliki igrači prodaju seks.“ „Ali zašto misliš da su naši čitaoci oglupeli?“ „Nije to. Mislim da naši izvorni čitaoci više ne čitaju časopise, ništa drugo. Prešli su na veće stvari, isto kao što bi se tebi moglo desiti kad bi, do đavola, igrala igru kako treba. Možda i ne shvataš kakvo si sad ime, Saro. Odavde bi mogla otići na mesto urednice nacionalnih dnevnih novina.“ Uzdahnula sam. „Trnem od uzbuđenja. Mogla bih da stavljam polugole devojke na svaku stranu.“
Odsečeni prst me je zasvrbeo. Opet sam pogledala policijska kola. Dva policajca stavljala su službene šapke. Kucnula sam se mobilnim po sekutićima. „Hajdemo na piće posle posla, Klarisa. Povedi i muža ako hoćeš. Ja vodim Endrua.“ „Ozbiljno? Izlaziš pred javnost? S mužem? Zar to nije demodirano još od prošle godine?“ „Još od pre pet godina.“ Klarisa nagnu glavu u stranu. „Šta hoćeš da mi kažeš, Saro?“ „Ništa, Klar. Suviše te volim da bih govorila. Nego samu sebe pitam. Pitam da li su odluke koje sam donela pre pet godina možda ispale i dobre.“ Klarisa se rezignirano osmehnula. „Dobro. Ali ne očekuj da ga ne pipkam po frajerskim butinama pod stolom samo zato što ti je muž.“ „Samo ti to uradi, Klarisa, i do kraja života ćeš uređivati horoskop.“ Zazvonio mi je telefon na stolu. Pogledala sam vreme na njegovom ekranu – 10.25. Čudno je kako se takvi detalji urežu u glavu. Podigla sam slušalicu: zvali su s prijemnog pulta, tonom apsolutne dosade. U Niksi smo prijemni pult koristili kao magareću klupu – ako bi neka devojka preterano pustila jezik u uredništvu, slali smo je na nedelju dana za najblistaviji sto. „Ovde su dva policajca.“ „Oh. Došli su ovamo? Šta hoće?“ „Dobro, hajde da razmislimo zašto sam okrenula tvoj lokal.“ „Hoće da razgovaraju sa mnom?“ „Sjajnu su odluku doneli kad su tebe postavili za šeficu, Saro.“ „More nosi se. Zašto hoće da razgovaraju sa mnom?“ Pauza. „Pa mogla bih i da ih pitam.“ „Ako ti nije teško.“ Duža pauza. „Kažu da hoće da snimaju pornić u redakciji. Kažu da nisu pravi policajci, a đoke su im zaista ogromne.“
„O, pobogu. Reci im da silazim.“ Spustila sam slušalicu i pogledala Klarisu. Malje na rukama opet su mi se naježile. „Policija“, rekoh. „Opusti se“, reče Klarisa. „Ne mogu da te uhapse za zločinačko udruživanje radi objavljivanja ozbiljnog tematskog članka.“ Iza nje je na televizoru bio Džon Stjuart. Smejao se. I njegov gost se smejao. Osetila sam se bolje. Tog leta su ljudi morali naći nešto čemu će se smejati, pošto je toliko mnogo mesta nestajalo u dimu. Ljudi su se smejali, ili navlačili kostim superheroja, ili isprobavali novu vrstu orgazma koju je nauka nekim čudom ispustila iz vida. Stepenicama sam silazila do predvorja, i to sve brže. Dva policajca stajala su prilično blizu jedan drugom, sa šapkama u rukama i s velikim, izdržljivim kožnim cipelama na mom crnom mermeru. Mlađi e strahovito pocrveneo. „Veoma mi je žao“, kazao je. Zagledala sam se u devojku za pultom, a ona mi je uzvratila osmeh ispod savršenog plavokosog razdeljka. „Sara O’Rork?“ „Samers.“ „Oprostite, gospođo?“ „Sara Samers mi je profesionalno ime.“ Stariji policajac pogledao me je bezizražajno. „Ovo je lična stvar, gospođo O’Rork. Možemo li nekuda?“ Odvela sam ih u salu za sastanke na prvom spratu. Nijanse ružičastog i ljubičastog, dugačak stakleni sto, još neona. „Želite li kafu? Ili čaj? Doduše, ne mogu apsolutno da vam garantujem da će i ispasti kafa ili čaj. Mašina nam je pomalo…“ „Možda je bolje da sednete, gospođo O’Rork.“ Lica policajaca neprirodno su sijala pod ružičastom svetlošću. Ličili su na glumce iz crno-belih filmova obojenih kompjuterski. Jedan stariji, onaj proćelavi. Oko četrdeset pet godina. Mlađi, kratke plave kose, možda dvadeset dve ili dvadeset četiri. Lepe usne. Pune i naoko vrlo sočne. Nije bio lep, ali me je opčinio način na koji je stajao i s poštovanjem obarao pogled dok je govorio. A naravno, uvek ima
nečega i u uniformi. Upita se čovek da li bi protokol nestao s jaknom, verovatno. Obojica su spustili šapke na ljubičasto nijansirano staklo. Obrtali su ih čistim belim prstima. Obojica su prestala u doslovno istom trenutku, kao da su stigli do nekog kritičnog ugla koji su uvežbavali na obuci. Zagledali su se u mene. Na staklenom stolu drsko mi je zazvonio mobilni – SMS poruka. Nasmešila sam se. To je Endru. „Imam loše vesti za vas, gospođo O’Rork“, reče stariji policajac. „Kako to mislite?“ To je zvučalo agresivnije nego što sam nameravala. Policajci su zurili u šapke na stolu. Morala sam da pogledam poruku koja mi je upravo stigla. Dok sam pružala ruku ka telefonu, videla sam da obojica gledaju patrljak mog prsta. „Oh. Ovo? Izgubila sam ga na odmoru. Tačnije, na jednom žalu.“ Dvojica policajaca se zgledaše. Ponovo su se okrenuli ka meni. Progovorio je stariji. Glas mu je najednom promukao. „Izuzetno nam je žao, gospođo O’Rork.“ „O, molim vas, nema potrebe. Zbilja je sve u redu. Sad sam dobro. To je samo prst.“ „Nisam na to mislio, gospođo O’Rork. Nažalost, naloženo nam je da vam kažemo…“ „Znate, ruku na srce, navikne se čovek na život bez prsta. U prvo vreme mislite da je to velik problem, a onda naučite da se služite drugom rukom.“ Digla sam pogled i videla da me posmatraju, sivi u licu i ozbiljni. Neon je pucketao. Na zidnom satu je novi minut pregazio preko starog. „Čudno je, u stvari, što ga još osećam, znate? Svoj prst. Ovaj koji nedostaje. Ponekad me zaista svrbi. Pođem da se počešem, a tamo nema ničeg, naravno. A sanjam da mi je opet izrastao, i toliko sam srećna što ga opet imam, iako sam naučila da se snalazim bez njega. Zar to nije blesavo? Nemam ga, vidite? A svrbi.“ Mlađi policajac duboko udahnu i pogleda u svoju beležnicu. „Vaš muž je nađen u nesvesnom stanju u vašoj kući malo iza devet sati jutros, gospođo O’Rork. Vaša susetka je čula krike i pozvala 999, saopštivši da je neki muškarac u nevolji. Policija je stigla na adresu i
provalila u kupatilo na spratu u 9.15, kada je Endru O’Rork nađen u nesvesnom stanju. Naši službenici učinili su sve što su mogli, došla su i ambulantna kola i odvezla unesrećenog, ali vam s velikim žaljenjem moram reći, gospođo O’Rork, da je vaš muž proglašen mrtvim na licu mesta u, samo malo, 9.33.“ Policajac je zatvorio beležnicu. „Naše iskreno saučešće, gospođo.“ Uzela sam telefon. Nova poruka je zaista bila od Endrua. VRLO MI JE ŽAO, pisalo je. Bilo mu je žao. Prebacila sam i telefon i sebe u nečujan način rada. Tišina je trajala celu sedmicu. Tutnjala je u taksiju do kuće. Urlala je kad bih uzimala Čarlija iz vrtića. Prolamala se kroz telefonske razgovore s mojim roditeljima. Grmela mi je u ušima dok je pogrebnik objašnjavao prednosti i mane hrastovih spram čamovih kovčega. Pokajnički se nakašljavala kad je urednik čitulje u Tajmsu telefonirao da proveri nekoliko poslednjih detalja. Sad je me tišina pratila u hladnu, akustičnu crkvu. Kako objasniti smrt četvorogodišnjem superheroju? Kako najaviti vrtoglav dolazak žalosti? Nisam ga čak ni sama prihvatila. Kad mi je policajac rekao da je Endru mrtav, um mi je odbio da primi tu informaciju. Ja sam sasvim obična žena, pomislih, i spremna sam da se nosim sa svakodnevnim zlom. Prekinut seks, teške uredničke odluke i pokvareni kafe-automati – sve je to moj um spremno prihvatao. Ali moj Endru mrtav? To je delovalo fizički nemoguće. U jednom trenutku je pokrivao preko sedam desetina planete. A eto, ipak sam se našla kako zurim u Endruov jednostavan hrastov kovčeg (Klasičan izbor, gospođo): delovao je prilično mali u širokom brodu crkve. Nem, mučan san. Mama, gde je tata? Sedela sam u prednjem redu crkve grleći sina, i shvatila da sam počela da drhtim. Vikar je držao slovo. Govorio je o mom mužu u prošlom vremenu. Koristio se biranim rečima. Palo mi je na pamet da nikad nije morao da se nosi s Endruom u sadašnjem vremenu, da mu koriguje kolumne, da oseti kako se iznutra raspada poput pokvarenog
sata. Čarli mi se uzvrpoljio u naručju i ponovio pitanje, isto ono koje je postavljao po deset puta dnevno otkako je Endru umro. Mama, gde je tačno moj tata sada? Nagnula sam mu se uz uho i šapnula: On je ovog utra u jednom vrlo lepom delu raja, Čarli. Ima jedna divna dugačka soba kud svi odlaze posle doručka, i tamo je mnogo zanimljivih knjiga i raznih drugih stvari. – O. Imaju li crtanje i slikanje? – Da, imaju crtanje i slikanje. – Je li moj tata crta? – Ne, Čarli, tata otvara prozor i gleda u nebo. Pretrnula sam i upitala se koliko ću dugo morati da pripovedam o muževljevom zagrobnom životu. Još reči, potom himna. Neke ruke su me uhvatile za laktove i povele napolje. Posmatrala sam sebe kako stojim na groblju, pored duboke rupe u zemlji. Šestorica uniformisanih grobara spuštali su kovčeg na debelim zelenim svetlucavim konopcima s kićankama na krajevima. Prepoznala sam da je to isti kovčeg koji je prethodno stajao na nogarama ispred crkve. Kovčeg se zaustavio. Grobari su izvukli užad veštim trzajima šake. Pamtim da sam pomislila: Sigurno to stalno rade, kao da je to neka briljantna spoznaja. Neko mi je gurnuo grudvu zemlje u ruku. Shvatila sam da me podstiču – štaviše teraju – da je bacim u rupu. Prišla sam ivici. Oko groba je bila postavljena uredna, čista veštačka trava. Pogledala sam dole i videla kako se kovčeg belasa u dubini. Betmen mi se čvrsto držao za nogu i zajedno sa mnom virnuo u tamu. „Mama, zašto su ljudi Brusa Vejna stavili su kutiju u rupi?“ „Hajde da sad ne razmišljamo o tome, dušo.“ Te sedmice sam provela toliko sati objašnjavajući Čarliju raj – svaku sobu i policu i rupu s peskom u njemu – da se uopšte nisam pozabavila temom Endruovog fizičkog tela. Smatrala sam da je previše zahtevati od mog četvorogodišnjeg sina da shvati odvajanje duše od tela. Sad, međutim, mislim da sam bila potcenila dečaka koji je istovremeno živeo i u Kingstonu na Temzi i u Gotam Sitiju. Da sam uspela da ga posednem i lepo mu to objasnim, dualitet mu ni najmanje ne bi smetao.
Klekla sam i zagrlila ga preko ramenâ. Uradila sam to iz nežnosti, ali mi se u glavi vrtelo i shvatila sam da me verovatno jedino Čarli sprečava da padnem u rupu. Čarli je prineo usta mom uhu i šapnuo. „Gde je moj tata sada?“ Uzvratila sam šapatom. „Tvoj tata je na brežuljcima raja, Čarli. Tamo ima mnogo ljudi u ovo doba godine. Mislim da je tamo vrlo srećan.“ „Mmm. Je li se moj tata vraća uskoro?“ „Ne, Čarli. Ljudi se ne vraćaju iz raja. Već smo pričali o tome.“ Čarli napući usne. „Mama“, opet je rekao, „zašto su stavili tu kutiju dole?“ „Verovatno hoće da je sačuvaju.“ „O. Je li će se vratiti da je uzmu posle?“ „Ne, Čarli, mislim da neće.“ Čarli trepnu. Pod šišmišjom maskom se namrštio od truda da shvati. „Gde je raj, mama?“ „Molim te, Čarli. Ne sad.“ „Šta je u tu kutiju?“ „Hajde da posle pričamo o tome, dušo, važi? Mami se vrti u glavi.“ Čarli se zapiljio u mene. „Je li moj tata u toj kutiji?“ „Tvoj tata je u raju, Čarli.“ „JE LI TA KUTIJA RAJ?“, glasno upita Čarli. Svi su nas posmatrali. Ja sam onemela. Sin mi je zurio u rupu. Potom je opet pogledao u mene, krajnje uspaničen. „Mama! VADI ga! Vadi mog tatu iz raja!“ Čvrsto sam se držala za njegova ramena. „O, Čarli, molim te, ne shvataš!“ „VADI GA! VADI GA!“ Sin mi se uskoprcao i oteo. Sve se odigralo za tren oka. Stao je na samu ivicu rupe. Osvrnuo se na mene, pa se okrenuo i mrdnuo unapred, ali je veštačka trava na samom rubu popustila pod njim, te je pao u grob, dok mu se plašt vijorio. Uz tup udarac je sleteo na Endruov kovčeg. Čuo se nečiji paničan vrisak. Mislim da je to prvi zvuk koji je
razbio tišinu još od Endruove smrti. Vrisak mi je odjekivao i odjekivao u glavi. Spopala me muka, a horizont se mahnito ljuljao. I dalje ošamućena, nagnula sam se preko ivice rake. Dole je, u mračnoj seni, moj sin udarao u kovčeg i vrištao: Tata, tata, IZAÐI! Uhvatio se za poklopac, ukopao Betmen cipelama u bočne strane groba, i povukao šrafove koji su držali poklopac. Pružila sam ruke u rupu. Preklinjala sam Čarlija da mi se uhvati za ruke kako bih ga izvukla. Mislim da me uopšte nije čuo. U prvi mah, sin mi se kretao sa zadivljujućim samopouzdanjem. Na kraju krajeva, niko nije porazio Betmena tog proleća. Betmen je pobedio Pingvina, Morskog Papagaja i Mister Friza. Moj sin naprosto nije ni pomišljao da možda neće savladati taj novi izazov. Vrištao je od besa. Nije hteo da odustane, ali kad bih bila stroga i naterala sebe da u celoj ovoj priči imenujem trenutak kad mi se srce nepopravljivo slomilo, onda je to kad sam videla da umor i sumnja savladavaju male mišiće mog sina dok mu prsti po deseti put klize sa svetlog hrastovog poklopca. Ožalošćeni su se sjatili po ivici groba paralisani užasom te situacije, tog prvog susreta sa smrću, goreg od smrti same. Pokušala sam da krenem napred, ali su me ruke na laktovima zadržale. Otela sam se, pogledala prestravljena lica oko groba i pomislila: Zašto niko ništa ne preduzima? Ali je teško, veoma teško biti prvi. Naposletku je Pčelica sišla u grob i dodala mog sina drugim rukama da ga izvuku. Čarli se ritao i ujedao je i besomučno se otimao u blatnjavoj maski i plaštu. Hteo je da se vrati dole. I opet je Pčelica, nakon što su i nju izvukli, bila ta koja ga je zagrlila i držala dok je vrištao: NE, NE, NE, NE, NE, za koje vreme su svi ostali ožalošćeni prilazili na veštačku travu i bacali šačice zemlje. Vrištanje mog sina naoko je trajalo okrutno dugo. Sećam se da sam se upitala hoće li mi se um slomiti od tog zvuka, kao što sopran razbija vinsku čašu. Štaviše, bivši Endruov kolega, ratni izveštač koji je bio u Iraku i Darfuru, pozvao me je nekoliko dana kasnije i dao mi ime terapeuta za ratne traume kod koga je on odlazio. Lepo od tebe, rekla sam mu, ali nisam bila u ratu.
Pored groba, kad se vriska završila, podigla sam Čarlija i držala ga uz grudi, a glavu je spustio na moje rame. Bio je iscrpljen. Kroz očne rupice na Betmen maski videla sam polusklopljene kapke. Gledala sam ostale ožalošćene kako u sporoj koloni odlaze ka parkingu. Iznad tamnih odela raširili su se živo obojeni kišobrani. Počinjala je kiša. Pčelica je ostala iza sa mnom. Stajale smo pored groba i zurile jedna u drugu. „Hvala ti“, rekoh. „Nema na čemu“, reče Pčelica. „Svako bi isto to uradio.“ „Da“, rekoh. „S tim što niko to nije uradio.“ Pčelica slegnu ramenima. „Lakše je kad si došljak.“ Stresla sam se. Kiša je ojačala. „Ovo se nikad neće završiti“, kazala sam. „Je li tako, Pčelice?“ „ Ma koliko dugo da nema meseca, jednog dana mora opet zasjati. Tako smo govorili u mom selu.“ „Posle svake kiše dolazi sunce. Tako smo mi govorili u mom.“ Pokušale smo da se nasmešimo jedna drugoj. Nisam bacila svoju grudvu zemlje u grob. Nisam mogla ni da je ispustim iz ruke. Dva sata kasnije, nakratko sama za kuhinjskim stolom u našoj kući, shvatila sam da je još držim. Spustila sam je na stolnjak: mala smeđasta grudva na čistom plavom pamuku. Kad sam se koji minut kasnije vratila, neko je već bio prošao i počistio je. Nekoliko dana kasnije, u nekrologu u Tajmsu, zabeleženo je da se na sahrani njihovog bivšeg kolege odigralo nekoliko dirljivih scena. Endruov urednik mi je poslao isečak, u debeloj žućkastoj koverti, s propratnom porukom na čvrstom belom papiru.
3
D
evojkama kod kuće, kad bih im pričala ovu priču, morala bih da objasnim prostu malu reč užas. užas. Ona za ljude iz mog sela znači nešto drugo. U vašoj zemlji, ako niste još dovoljno uplašeni, možete da odete na film strave i užasa. Kasnije iz bioskopa možete da izađete u noć i još neko vreme sve će biti užasno. Možda vas ubice čekaju u zasedi kod kuće. Tako mislite jer vam u kući gori svetlo za koje ste sigurni da ga niste ostavili upaljeno. A dok pred spavanje skidate šminku pred ogledalom, opažate čudan pogled u svojim očima. To niste vi. Jedan sat vas opsedaju aveti, ne verujete nikome, a onda osećanje izbledi. Užas u vašoj zemlji jeste nešto što uzimate na doze kako biste se podsetili da ne patite od njega. Za mene i devojke iz mog sela, užas je bolest od koje sve bolujemo. Od te bolesti ne možete se izlečiti tako što ćete ustati i pustiti veliko crveno bioskopsko sedište da se sklopi iza vas. Bio bi to dobar trik. Kad bih to mogla, verujte mi da bih već stajala u foajeu. Smejala bih se s momkom za šankom, razmenjivala kovane britanske funte za kokice s maslacem i govorila: Uh, hvala hv ala bogu što se završilo, to je najstrašniji film fil m koji sam ikad gledala, idući put idem na komediju, ili možda na romantični film s ljubljenjem. ljubljenjem. Ali s filma u svom pamćenju ne možete tako lako izaći. Kuda god da odete, on se daje. Zato, kad kažem da sam izbeglica, morate razumeti razumeti da nemam kuda ku da da izbegne izb egnem. m. Ponekad se pitam koliko je ovakvih kao ja. Hiljade, rekla bih, i u ovom trenutku plove okeanima. Između našeg i vašeg sveta. Ako nemamo para za krijumčare da nas sprovedu, ubacujemo se kao slepi putnici na teretne brodove. U mrak, u tovarne kontejnere. Tiho dišemo u tami, gladni, osluškujemo čudne zveketave zvuke brodova, mirišemo dizel i farbu, slušamo motorsko bom-bom-bom. bom-bom-bom. Noću, dok nam san neće na oči, slušamo pesmu kitova kako se uzdiže iz dubina i vibrira kroz brod. Svi šapućemo, molimo se, razmišljamo. A o čemu razmišljamo? O fizičkoj bezbednosti, o spokoju. O svim tim imaginarnim zemljama koje se sad uslužuju u foajeu.
Ja sam bila slepa putnica na velikom čeličnom brodu, ali a li je užas uža s bio b io slepi putnik u meni. Kad sam napustila domovinu, mislila sam da sam pobegla – ali sam na pučini počela da sanjam košmare. Naivno sam pretpostavljala da sam svoju zemlju napustila bez ičega. A zapravo sam nosila teško breme. Moje breme istovarili su u luci u estuaru reke Temze. Nisam hodala po mostiću, nego su me vaše imigracione vlasti odnele s broda i smestile u centar za pritvor. Taj centar za pritvor nije bio mačji kašalj. Šta ću reći o tome? Vaš sistem je okrutan, ali su mnogi među vama bili dobri prema meni. Slali ste dobrotvorne pošiljke. Obukli ste moj užas u čizme i šarenu košulju. Poslali ste mu i nešto čime će nalakirati nokte. Slali ste mu knjige i novine. Sad užas ume da govori kraljevski engleski. Eto zašto sad možemo da pričamo o utočištu i pribežištu. Zašto ću moći – brzo-brzo, brzo-brzo, kako se kaže u mojoj zemlji – da vam ispričam više o onome od čega čega sam sa m pobegla. Muškarci u ovom životu mogu da vam učine neke stvari za koje je, verujte mi, bolje da se prethodno ubijete nego da ih doživite. Nakon što to shvatite, pogled vam neprestano leti tamo-amo i iščekuje dolazak muškaraca. U centru za imigracioni pritvor rekli su nam da moramo biti disciplinovani kako bismo savladali svoje strahove. Evo kakvu sam disciplinu naučila: kad god odem na novo mesto, razmatram na koji bih se način tamo mogla ubiti. Ukoliko muškarci najednom dođu, moram biti spremna. Kad sam prvi put ušla u Sarino kupatilo, pomislila sam: Da, Pčelice, ovde bi razbila ogledalo na ormariću za lekove i krhotinama isekla vene. vene. Kad me je Sara povela da se provozamo njenim kolima, pomislila sam: Ovde bi, Pčelice, otvorila prozor, odvezala se i iskočila napolje, očas posla, pred prvi sledeći kam kamion ion u suprotnoj traci. traci. A kad me je Sara odvela na ceo dan u park pa rk Ričmond, Ričmond, ona ona je posmatrala pejzaž, pejzaž , ali sam ja tražila rupu u zemlji gde bih se sakrila i ležala vrlo mirno sve dok od mene ne ostane samo mala bela lobanja koju bi lisice i zečevi prevrtali mekim vlažnim njuškama. Ako muškarci najednom dođu, biću spremna da se ubijem. Da li me žalite što stalno razmišljam o tome? Ako muškarci dođu i zateknu vas nespremne, onda ću ja žaliti vas.
Prvih šest meseci u centru, vrištala sam svake noći, a danju sam smišljala hiljade načina za samoubistvo. Smislila sam kako da se ubijem u svakoj pojedinoj situaciji u kojoj bi se devojka poput mene mogla zateći u centru. Na medicinskom odeljenju – morfijum. U sobi za čistačice – varikina. U kuhinji – ključala mast. Mislite da preterujem? Neki koji su bili zatvoreni sa mnom zaista su uradili te stvari. Imigracioni službenici su leševe otpremali noću, pošto nije bilo dobro za meštane da vide spora ambulantn ambu lantnaa kola kako ka ko odlaze odlaze s tog mesta. A šta ako me puste? I odem u bioskop i tamo moram da se ubijem? Bacila bih se s balkona. U restoranu? Sakrila bih se u najveći frižider i pala u dubok hladan san. Na plaži? Ah, na plaži bih ukrala sladoledžijski kombi i odvezla ga u more. Nikad me više ne biste videli. Jedino po čemu bi se zaključilo zak ljučilo da je uplašena upla šena afrička devojka ikad postojala bile bi dve hiljade istopljenih sladoleda koji bi u omotima plutali na svežim plavim talasima. Posle stotinu besanih noći okončala sam smišljanje kako da se ubijem u svakom mogućem kutku centra za pritvor i spoljašnjeg okruženja, ali sam i dalje nastavila da zamišljam. Malaksala sam od užasa i stavili su me na medicinsko odeljenje. Udaljena od drugih pritvorenika, ležala sam u posteljini koja me je grebala i svaki dan provodila sama u glavi. Znala sam da planiraju da me deportuju, pa sam počela da zamišljam kako se ubijam u Nigeriji. Isto kao da se ubijam u centru, samo je panorama bila lepša. To mi je donelo malu i neočekivanu sreću. U šumama, u tihim selima, na obroncima planina, dizala sam sa m ruku na sebe nebrojeno nebrojeno puta. Na najlepšim mestima kriomice sam otezala s činom. Jednom, u dubokoj i vreloj džungli koja je mirisala na vlažnu mahovinu i majmunski izmet, trebao mi je gotovo ceo dan da posečem drveće i sagradim visok toranj o koji ću se obesiti. Imala sam mačetu. Zamišljala sam lepljivi sok na šakama i njegov sladak medast miris, lepo osećanje umora u rukama posle sečenja, kreštanje majmuna besnih što im obaram drveće. U mašti sam radila naporno, vezivala debla lijanama i puzavicama, koristeći poseban čvor koji mi je pokazala moja sestra Nkiruka. Bio je to ogroman posao za sitnu devojčicu. Ponosila sam se sobom. Na kraju čitavog tog dana, sama u bolesničkom krevetu, radeći
na samoubilačkom tornju, shvatila sam da sam mogla prosto da se popnem na drvo i bacim se naglavačke na kamen. Tad sam sa m se prvi put osmehnula. osmehnula. Počela sam da jedem hranu koju su mi donosili. Sebi sam govorila: moraš obnoviti snagu, Pčelice, inače ćeš biti preslaba da se ubiješ kad dođe vreme, glupačo, a onda ćeš zažaliti. Počela sam da u vreme obrokâ hodam od medicinskog odeljenja do menze, kako bih sama birala hranu umesto da mi je donose. Počela sam sebi da postavljam pitanja poput: Od čega ću više ojačati za čin samoubistva? Od šargarepe ili graška? graška? U menzi je bio televizor koji se nikad nije gasio. Počela sam da saznajem više o životu u vašoj zemlji. Gledala sam emisije zvane Ostrvo ljubavi i ljubavi i Paklena kuhinja i kuhinja i Želite li da postanete milioner?, milioner?, i smislila kako da se ubijem u svim tim programima. Utapanje, noževi, pitajte publiku. Jednog dana da na su nam imigracioni službenici služ benici svima svim a dali po primerak knjige pod nazivom ŽIVOT U UJEDINJENOM KRALJEVSTVU. Tu je objašnjena istorija vaše zemlje i kako se uklopiti. Isplanirala sam samoubistvo u doba Čerčila (stala bih pod bombe), Viktorije (bacila bih se pod konja) i Henrija Osmog (udala bih se za Henrija Osmog). Smislila sam kako da se ubijem i pod laburističkom i pod konzervativnom vladom, a i shvatila zašto nije bitno imati samoubilački plan za vlast liberalnih demokrata. Počela sam da razumevam kako vaša zemlja funkcioniše funkcioniše.. Premestili su me iz medicinskog krila. I dalje sam vrištala u snu, ali ne svake noći. Shvatila sam da nosim dva bremena. Da, jedno jeste bio užas, ali je drugo bila nada. Shvatila sam da sam samoubistvom oživela oživela samu sam u sebe. Čitala sam vaše romane. Čitala sam pisma koja ste slali. U novinskim komentarima podvlačila sam značajne rečenice i tražila svaku reč u svom „Kolins Džemu“. Satima sam vežbala pred ogledalom, sve dok komplikovane komp likovane reči nisu nisu počele p očele prirodno prirodno da izlaze izla ze iz mojih usta. Mnogo sam čitala o vašoj kraljevskoj porodici. Vaša kraljica sviđa mi se više od kraljevskog engleskog. Znate li kako ćete se ubiti na baštenskoj zabavi s kraljicom Elizabetom Drugom na velikom
travnjaku Bakingemske palate u Londonu, čisto ako se desi da vas pozovu? Ja znam. Ja bih se ubila razbijenom čašom za šampanjac, ili možda oštrim kleštima jastoga, ili čak parčetom krastavca koje bih udahnula u dušnik, ukoliko muškarci najednom dođu. Često se pitam šta bi kraljica uradila ukoliko muškarci najednom dođu. Ne možete mi reći da ona o tome ne razmišlja. Kad sam u ŽIVOTU U UJEDINJENOM KRALJEVSTVU pročitala o tome šta se sve dešavalo ženama na kraljičinom radnom mestu, shvatila sam da sigurno o tome razmišlja sve vreme. Kad bismo se kraljica i ja upoznale, mislim da bismo imale mnogo zajedničkog. Kraljica se ponekad smeši, ali ako pogledate njen portret na poleđini novčanice od pet funti, zapazićete da i ona nosi teško breme. Kraljica i ja smo spremne na najgore. U javnosti ćete nas obe videti kako se osmehujemo, ponekad čak i smejemo, ali da ste muškarac koji bi nas pogledao na određeni način, obe bismo se revnosno pobrinule da budemo mrtve pre no što nam i taknete tela. Ja i kraljica Engleske ne bismo vam pružile zadovoljštinu. Dobro je tako živeti. Kad postanete spremni da umrete, ne patite tako teško od užasa. Dakle, jesam bila nervozna, ali sam se i smešila, jer sam bila spremna da umrem, onog jutra kad su pustili nas devojke iz centra. Ispričaću vam šta se desilo kad je stigao taksista. Nas četiri smo čekale ispred centra za imigracioni pritvor. Bile smo mu okrenute leđima, jer tako treba postupiti s velikim sivim čudovištem koje vas dve godine drži u stomaku, a onda najednom ispljune. Okrećete mu leđa i razgovarate šapatom, za slučaj da vas se seti, pa mu sine pametna ideja da vas opet cele proguta. Pogledala sam Jevetu, visoku lepu devojku s Jamajke. Kad god sam e dotad gledala, ona se smejala i osmehivala. Međutim, sad joj je osmeh delovao jednako nervozan kao i moj. „Šta nije u redu?“, šapnula sam. Jeveta prinese usne mom uhu. „Ovdi jok sigurno.“ „Ali pustili su nas, zar ne? Slobodne smo. U čemu je problem?“ Jeveta zavrte glavom i ponovo prošaputa.
„Jok to tek tako, srećo. Imiš sloboda ko cure ajte vi iz ovdi i imiš sloboda ko cure slobodni ste dok vi uvatimo. Da izviniš, ti druga sloboda je šta mi imimo ovdi sad, Čelice. To zoviju ilegalni imigrant.“ „Ne razumem, Jeveta.“ „Jes, i jok ti možim da objasnim ovdi.“ Jeveta pogleda druge dve devojke i imigracioni centar iza njih. Kad se ponovo okrenula meni, opet mi se nagnula uz uho. „Spravila sam trik da ni pustiju od ovdi.“ „Kakav trik?“ „Ps, srećo. Mnogo j ovdi ušesa, Čelo. Veruj mi, mora da nađimo neki plac da s sakrimo. Onda će ti objasnim sve natenane.“ Tad su se i druge dve devojke zapiljile u nas. Osmehnula sam im se i trudila se da ne razmišljam o onome što je Jeveta rekla. Čučale smo na petama, uz glavnu kapiju centra. Ograda se protezala i levo i desno od nas. Bila je visoka kao četiri čoveka, a na vrhu je stajala žilet-žica, u gadnim crnim namotajima. Pogledala sam ostale tri devojke i zakikotala se. Jeveta je ustala, podbočila se i razrogačila se na mene. „Šta s koj đavo smejiš, Bubo?“ „Zovem se Pčelica, Jeveta, i smejem se zbog ove ograde.“ Jeveta ju je pogledala. „Bože, srećo, vi iz Ni- gerja, vi s gori neg šta izgledite. Ako ti misiš šta ovi ograda smešna, sačuvi bože da će vidim ograda šta j ozbiljna.“ „Ono je žilet-žica, Jeveta. Ma pogledaj nas samo. Ja nosim veš u providnoj najlonskoj kesi, ti si u papučama, ova je u lepom žutom sariju, ona ima dokumenta. Da li se tebi čini da se možemo popeti preko te ograde? Da ja vama kažem, devojke, mogli bi da skinu tu žilet-žicu, mogli bi da stave kovane funte i svež mango na vrh ograde, i opet ne bismo mogle da se popnemo.“ Sad je i Jeveta prsla u smeh, BU-ha-ha-ha-ha, i pripretila mi prstom. „Budalo! Misiš da j ograda šta će mi da ostanimo unutri? Ograda j šta će svi momci da ostaniju napolje. Da momci znadu kake dobre žene držiju na ovi plac, srušili bi vrata!“ Nasmejala sam se, ali je onda devojka s dokumentima progovorila. Čučala je na petama i gledala u patike „danlop grin fleš“. „Kuda ćemo da odemo?“
„Di ni taksi odvezi, jok ti jasno? A onda od tu idimo dalje. Ajd malo sunce na ti mračno lice, srećo! Idimo tamo, u Engleska.“ Jeveta je pokazala prstom kroz otvorenu kapiju. Devojka s dokumentima pogledala je kuda Jeveta pokazuje, kao i devojka u sariju, kao i ja. Jutro je bilo vedro, to sam vam već rekla. Bio je mesec maj, a kroz rupe između oblaka curila je topla sunčeva svetlost, kao da je nebo razbijena plava zdela, a dete pokušava da zadrži med u njoj. Bile smo na vrhu brežuljka. Od kapije je dug asfaltni put vodio skroz do horizonta. Na njemu nije bilo saobraćaja. Na našoj strani, put se završavao tamo gde smo sedele – nije vodio nikuda dalje. S obe strane puta bile su poljane s jarkozelenom travom, tako svežom da biste ogladneli gledajući je. Posmatrala sam te poljane i mislila: Mogla bih da se spustim četvoronoške, spustim lice u tu travu i jedem i jedem i jedem. Upravo to je i radio vrlo velik broj krava s leve strane puta, a još veći broj ovaca s desne. Na najbližoj poljani, jedan belac u malom plavom traktoru vukao je neku napravu preko zemlje, ali me ne pitajte kakva joj je bila funkcija. Drugi belac u plavoj odeći, koju, mislim, nazivate radni kombinezon, zatvarao je neku kapiju vezujući je svetlonarandžastim kanapom. Poljane su bile vrlo uredne i četvrtaste, a živice među njima ravne i niske. „Velika je“, reče devojka s dokumentima. „Jok, ništa to“, reče Jeveta. „Morimo sam da stignimo u London. Znadim ja neki ljude tamo.“ „Ja ne poznajem ljude“, reče devojka s dokumentima. „Ne poznajem nikoga.“ „Onda da s potrudiš, srećo.“ Devojka s dokumentima se namrštila. „Kako to da ovde nema nikoga da nam pomogne? Kako to da moja socijalna radnica nije došla po mene? Kako to da nam nisu dali otpusne papire?“ Jeveta zavrte glavom. „Mal ti papiri u ta kesa, srećo? Neki ljudi dadniš njim prs, oćiju celu ruku.“
Jeveta se nasmejala, ali joj je pogled delovao očajno. „Di je đavo ga ti taksi?“, reče. „Čovek na telefonu rekao je: deset minuta.“ „Već mi ličiju na des godini.“ Jeveta je zaćutala. Ponovo smo pogledale oko sebe. Pejzaž je bio dubok i širok. Njime je duvao povetarac. Čučale smo na petama i posmatrale krave i ovce i belca što je vezivao kapiju. Posle nekog vremena, ukazao se naš taksi. Gledale smo ga otkako je bio mala bela mrlja na suprotnom kraju puta. Jeveta se okrenula ka meni i nasmešila. „Ovi taksi vozar, on ti ličio da j dasa na telifon?“ „Nisam pričala s vozačem. Pričala sam samo s kontrolorom taksija.“ „Osamnes meseca bez muškog, Bubo. Ovi taksi vozar bolje nek je frajer i po, razumiš mi? Ja volim da s visoki, malo sala da imadu. Jok ti a volim mršavi. I volim da s lepo oblačiju. Jok vremena za budale, elda?“ Slegla sam ramenima. Posmatrala sam kako se taksi primiče. Jeveta me je pogledala. „Kaki ti muški voliš, Bubice?“ Pogledala sam u zemlju. Trava se probijala kroz asfalt i počupala sam je. Kad bih pomislila na muškarce, u stomaku bih osetila oštar strah, kao da me noževi probadaju. Nisam htela da govorim, ali me je Jeveta munula laktom. „Ajd, Bubo, kaki muški gospoja voli?“ „Oh, znaš, obične.“ „Šta? Šta to kažiš, obični? Visoki, mali, mršavi, debeli?“ Pogledala sam u šake. „Mislim da moj savršen muškarac treba da govori mnogo jezika. Da zna ibo i joruba i engleski i francuski i sve ostale. Mogao bi da govori sa svakim čovekom, čak i s vojnicima, a ako bi u njihovim srcima bilo nasilja, to bi mogao da promeni. Ne bi morao da se bori, razumeš? Možda ne bi bio mnogo zgodan, ali bi bio prelep kad progovori. Bio bi veoma dobar, čak i ako ti zagori jelo za njega zato što si se smejala i pričala s drugaricama umesto da paziš na kuvanje. Samo bi rekao: Ah, nema veze.“
Jeveta me je pogledala. „Da prostiš, Bubo, ti savršen muški, ti jok izgledi stvaran.“ Devojka s dokumentima digla je pogled s patika „danlop grin fleš“. „Pusti je na miru. Zar ne vidiš da je devica?“ Pogledala sam u zemlju. Jeveta je dugo piljila u mene, a onda mi spustila ruku na potiljak. Ja sam kopala vrhom čizme po tlu, a Jeveta je pogledala devojku s dokumentima. „Kako ti znajiš, srećo?“ Devojka slegnu ramenima i pokaza dokumenta u providnoj najlonskoj kesi. „Videla sam svašta. Znam dosta o ljudima.“ „Šta tako ćutiš ako imiš tako dosta znanje?“ Devojka opet slegnu ramenima. Jeveta je zurila u nju. „Nego, šta zoviš, srećo?“ „Ne govorim ljudima kako se zovem. Tako je bezbednije.“ Jeveta zakoluta očima. „Onda isto jok muškim dajiš broj od telifon.“ Devojka s dokumentima zagleda se u Jevetu. Zatim pljunu na zemlju. Drhtala je. „Nemaš ti pojma o životu“, reče. „Da imaš, ne bi mislila da je tako zabavan.“ Jeveta se podboči. Polako je zavrtela glavom. „Srećo“, reče. „Život mene i tebe uzo darovi u kontra red, to ti je to. Da t pravo kažim, zabava me sam ostanula. A tebe, srećo, tebe ostanuli papiri.“ Tada su prestale, jer je taksi stigao. Zaustavio se tik ispred nas. Prozor je bio otvoren i iznutra je treštala muzika. Reći ću vam koja je to muzika bila. Bila je to pesma We Are The Champions britanske muzičke grupe zvane Queen. Evo kako sam znala: zato što je jedan od imigracionih službenika u centru mnogo voleo tu grupu. Donosio je svoj uređaj i puštao nam muziku dok smo bili zaključani u ćelijama. Ko bi plesao i njihao se da pokaže da mu se muzika sviđa, dobio bi dodatak hrane. Jednom mi je pokazao sliku grupe. Bila je to slika s kutije za CD. Jedan muzičar na slici imao je mnogo kose. Bila je crna sa sitnim uvojcima, stajala mu je navrh glave kao težak teg i spuštala mu se niz
vrat do ramenâ. Razumem reč moda u vašem jeziku, ali ta kosa nije bila moda, verujte mi: više je izgledala kao kazna. Jedan drugi imigracioni službenik prošao je dok smo mi gledali sliku s kutije za CD, pokazao prstom tog muzičara s kosom i rekao: Kakva kita. Sećam se da sam bila vrlo zadovoljna, jer sam u to vreme još učila vaš jezik, i tek počela da razumevam da jedna reč može imati dva značenja. Tu reč sam odmah shvatila. Uvidela sam da se kita odnosi na svežanj muzičarove kose. Ličila je na snop trave, znate. Dakle, kita je svežanj, ali i muškarac s takvom frizurom. Pričam vam ovo zato što je taksista imao upravo takvu frizuru. Kad se taksi zaustavio pred kapijom centra za imigracioni pritvor, vozač se nije digao sa svog sedišta. Gledao nas je kroz otvoren prozor. Bio je to mršav belac i imao je naočari za sunce s tamnozelenim staklima i sjajnim zlatnim okvirom. Devojka u žutom sariju ostala je zapanjena pred taksi vozilom. Mislim da je bila kao ja i da nikad nije videla tako velika i blistava bela kola. Obišla ih je sa svih strana, dodirivala ih rukama i rekla: Mmmm. I dalje je držala praznu providnu kesu. Odvojila je jednu ruku od kese i prstom prevukla preko slovâ na zadnjem delu kola. Izgovarala ih je vrlo polako i oprezno, onako kako ih je naučila u centru za pritvor. Rekla je: F… O… R… D… hmm! Ford! Kad je stigla do prednjeg kraja, pogledala je u farove i trepnula. Nakrenula je glavu u stranu, ponovo je uspravila, pa pogledala kola u oči i zakikotala se. Taksi vozač ju je sve vreme posmatrao. Zatim se okrenuo nama ostalima, a na licu mu je bio izraz čoveka koji je upravo shvatio da je progutao ručnu bombu misleći da je šljiva. „Vaša prijateljica nije čista u glavi“, kazao je. Jeveta me je laktom munula u stomak. „Aj ti priči, Bubice“, šapnula je. Pogledala sam taksi vozača. Sa uređaja mu je i dalje svirala pesma We Are The Champions, vrlo glasno. Shvatila sam da vozaču moram reći nešto što će ga uveriti da nismo izbeglice. Želela sam da pokažem da smo Britanke, da govorimo vaš jezik i razumemo sve finese vezane za vašu kulturu. A htela sam i da ga usrećim. Zato sam se nasmešila, prišla otvorenom prozoru i rekla taksi vozači: Zdravo, vidim da ste kita. Mislim da me vozač nije razumeo. Kiseo izraz njegovog lica samo se
pogoršao. Zavrteo je glavom levo-desno, vrlo polako. Kazao je: Zar vâs majmune ne uče lepom vaspitanju u džungli? A onda je otišao, vrlo brzo, tako da su gume taksija zacičale kao beba kad joj oduzmete mleko. Nas četiri smo stajale i posmatrale kako taksi opet nestaje niz obronak. Ovce s leve strane puta i krave s desne strane puta takođe su ga posmatrale. Potom su se vratile ishrani travom, a mi smo se vratile čučanju na petama. Duvao je vetar, pa su namotaji žilet-žice zveketali na vrhu ograde. Senke malih crnih visokih oblaka plovile su po krajoliku. Prošlo je mnogo vremena pre no što smo progovorile. „Mož bit bolje da sari cura priči.“ „Izvini.“ „Noste se, Afrikanci. Miste uvek da ste pametni, al vi jok imite pojma.“ Ustala sam i prišla ogradi. Uhvatila sam se za mrežu i zagledala se kroz nju, niz brdo i preko poljana. Dole su ona dvojica farmera još radila, onaj što je vozio traktor i onaj što je vezivao kapiju. Jeveta je prišla i stala pored mene. „Šta će sada radimo, Bubo? Jok mož ostanimo ovdi. Aj samo idimo peške, važi?“ Odmahnula sam glavom. „A oni muškarci dole?“ „Miš će ni zaustaviju?“ Čvršće sam stegla žicu. „Ne znam, Jeveta. Bojim se.“ „Šta si bojiš, Bubo? Mož bit će ni pustiju na miru. Il će i nji na paseća kola ko onaj taksi muški?“ Nasmešila sam se i zavrtela glavom. „Onda dobro. Jok da si bojiš. Ja s pore ti na svaki put. Da ti sredim to majmun vaspitanje šta imiš.“ Jeveta se okrenula devojci s dokumentima. „A ti, mala šta jok zoviš? Idiš s nas?“ Devojka se osvrnu na centar. „Zašto nam nisu pružili veću pomoć? Zašto nisu poslali naše socijalne radnike da nas sačekaju?“
„E pa šta s rešili da tako jok uradiju, srećo. I šta š? Oš nazad na ti plac, da nji tražiš i kola, i momče, i mož bit malce fini nakit? Devojka zavrte glavom. Jeveta se osmehnula. „Živa ti mene, srećo. E sa ti, sari cura. S mene jok imaš brigu. Idiš s ni. Ako oš, jok da nešto pričiš.“ Devojka u sariju zatrepta na nju i nakrivi glavu u stranu. „Dobro. Sve ko jedna, Bubo. Sve idimo od ovi plac.“ Jeveta se okrenula ka meni, ali sam ja još gledala devojku. Vetar joj e nosio žuti sari i videla sam da ima ožiljak preko grla, baš preko grla, debeo kao vaš mali prst. Ličio je na kost spram njene tamne kože. Bio je kvrgav i savijen ispod dušnika, kao da ni po koju cenu neće da je pusti. Kao da još misli da ima šanse da joj dođe glave. Videla je da gledam i sakrila je ožiljak rukom, pa sam joj onda gledala ruku. I na njoj je bilo ožiljaka. Složili smo se u pogledu ožiljaka, znam, ali sam tom prilikom skrenula pogled jer ponekad možete videti i previše lepote. Pošle smo kroz kapiju, asfaltnim putem do podnožja brda. Jeveta je išla prva, ja druga, a ostale dve su išle iza mene. Sve vreme sam gledala Jevetine pete. Nisam gledala ni levo ni desno. Srce mi je lupalo kad smo stigle do podnožja brda. Brektanje traktora je postajalo sve jače, sve dok nije nadglasalo lupkanje Jevetinih papuča. Kad se buka traktora utišala iza nas, opet sam lakše prodisala. U redu je, pomislila sam. Prošli smo ih, i naravno da nije bilo nikakve nevolje. Baš sam bila glupa što sam se bojala. Zatim je buka traktora prestala. U nagloj tišini, negde blizu je zacvrkutala ptica. „Čekajte“, reče neki muški glas. Jeveti sam šapnula: Hodaj dalje. „ČEKAJTE!“ Jeveta je stala. Pokušala sam da prođem pored nje, ali me je uhvatila za ruku. „Aj dođiš sebe, srećo. Di će pobegniš?“ Stala sam. Toliko sam se plašila da nisam mogla da dišem. Ostale devojke isto su tako izgledale. Devojka bez imena ponovo mi je prošaputala u uho. „Molim te, hajde da se okrenemo i vratimo uzbrdo. Ovi ljudi nas ne vole, zar ne vidiš?“
„Ne mogu nam ništa. Sad smo u Engleskoj. Više nije kao tamo odakle smo došle.“ „Molim te, hajdemo.“ Gledala sam je kako skakuće s noge na nogu u patikama „danlop grin fleš“. Nisam znala da li da pobegnem ili ostanem. „A jeste li vi pobegle?“, reče visoki debeli čovek. Odmahnula sam glavom. „Ne, gospodine. Pustili su nas. Mi smo zvanične izbeglice.“ „Imate za to dokaz, nadam se?“ „Dokumenta su nam kod naših socijalnih radnika“, rekla je devojka bez imena. Visoki debeli čovek osvrnuo se svud naokolo. Pogledao je uz i niz put. Protegnuo se da preko živice pogleda susednu poljanu. „Ne vidim ja nikakve socijalne radnike“, reče. „Pozovite ih ako nam ne verujete“, reče devojka bez imena. „Pozovite Pograničnu i imigracionu agenciju. Zamolite ih da provere dosijee. Reći će vam da smo ovde legalno.“ Tražila je po najlonskoj kesi punoj dokumenata dok nije našla papir koji je želela. „Evo“, rekla je. „Broj je tu. Pozovite i videćete.“ „Jok. Molim. Jok da zovite“, reče Jeveta. „U čemu je problem?“, kazala je. „Pustili su nas, zar nisu?“ Jeveta stegnu šaku šakom. „Jok to baš prosto“, šapnula je. Devojka bez imena zurila je u Jevetu. U očima joj se video bes. „Šta si uradila?“, kazala je. „Šta s morila“, reče Jeveta. U prvi mah je devojka bez imena izgledala ljuta, zatim zbunjena, a onda sam videla da joj se u oči polako uvlači strava. Jeveta je pružila ruke ka njoj. „Zvini, srećo. I ja bi volila da jok tako morilo.“ Devojka odgurnu Jevetine ruke. Traktorista se primakao jedan korak, pogledao nas i uzdahnuo. „Uvek to tako bude, Mali Alberte, kad ti ja kažem.“ Pogledao me je tužno, a ja sam osetila grč u stomaku.
„Dame, vi ste u vrlo škakljivoj situaciji bez dokumenata, zar ne? Izvesni ljudi mogli bi to da iskoriste.“ Poljanama je duvao vetar. Grlo mi se toliko steglo da nisam mogla da govorim. Traktorista se nakašljao. „Uvek isto s ovom vladom“, kazao je. „Briga mene baš da li ste legalne ili ilegalne. Ali kako mogu da vas puste bez papira? Ne zna leva šta radi desna. Je li to sve što imate?“ Podigla sam svoju providnu najlonsku kesu, a kad su druge devojke to videle, i one su učinile isto. Traktorista je zavrteo glavom. „Uvek isto, jelda, Alberte?“ „Ne bih znao, gospodine Erse.“ „Ovoj vladi nije stalo ni do koga. Niste vi prve koje smo videli kako lunjaju po ovim poljima kao Marsovci. Ne znate čak ni na kojoj ste planeti, zar ne? Prokleta vlada. Nije joj stalo do izbeglica, nije joj stalo do sela, nije joj stalo do farmera. Jedino do čega je toj prokletoj vladi stalo esu lisice i gradsko stanovništvo.“ Pogledao je žilet-žicu centra za pritvor iza nas, a onda pogledao svaku od nas ponaosob. „Za početak, nije trebalo ni da se uopšte nađete u ovoj situaciji. To je sramota, eto šta je, da drže takve devojke zaključane na takvom mestu. Je li tako, Alberte?“ Mali Albert skinu svoju vunenu kapu, počeša se po glavi i pogleda u centar za pritvor. Izduvao je dim cigarete kroz nos. Nije rekao ništa. Gospodin Ers pogleda nas četiri. „Nego, šta ćemo s vama? Hoćete da se vratim s vama gore i kažem im da vas zadrže dok ne stupe u kontakt s vašim socijalnim radnicima?“ Jeveta je široko razrogačila oči kad je gospodin Ers to rekao. „Jok bome, gosin. Jok se vraćim u ti pakao plac više. Jok na jen minut, da me ubiš. Jok ja.“ Gospodin Ers je onda pogledao mene. „Rekao bih da su vas pustili greškom“, kazao je. „Da, upravo to bih rekao. Jesam li u pravu?“ Slegla sam ramenima. Devojka u sariju i devojka bez imena samo su gledale nas ostale da vide šta će se desiti.
„Imate li vi uopšte kuda da odete? Neku rodbinu? Ljude koji vas negde čekaju?“ Pogledala sam ostale devojke, pa opet njega i zavrtela glavom. „Imate li ikakav dokaz da ste legalne? Mogle bi me snaći nevolje ako vas pustim na svoj posed, a onda se ispostavi da krijem ilegalne imigrante. Imam ženu i troje dece. I ozbiljno vam pitanje postavljam.“ „Oprostite, gospodine Erse. Nećemo ići na vaš posed. Samo ćemo otići.“ Gospodin Ers klimnu glavom, skinu svoju pljosnatu kapu, pogleda u nju i stade da je vrti po rukama. Gledala sam kako mu se prsti savijaju po zelenoj tkanini. Nokti su mu bili debeli i žuti. Prsti su mu bili prljavi od zemlje. Nad glavama nam je zalepetala velika crna ptica i odletela u pravcu u kome je otišao i naš taksi. Gospodin Ers je duboko udahnuo i prineo mi unutrašnjost svoje kape da pogledam. Na postavu kape bilo je zašiveno ime. Ime je bilo napisano rukom na beloj etiketi od tkanine. Etiketa je bila žuta od znoja. „Čitaš engleski? Znaš šta piše na ovoj etiketi?“ „Piše ERS, gospodine.“ „Tako je. Da, baš tako. Ja sam Ers, ovo je moja kapa, a zemlja na kojoj stojite je Farma Ers. Ja obrađujem ovu zemlju, ali ne donosim zakone za nju, samo je orem u proleće i jesen, uporedo s međama. Šta misliš, Alberte, da li mi to daje pravo da kažem smeju li ove žene da ostanu na ovoj zemlji?“ Neko vreme čuo se jedino vetar. Mali Albert pljunu na zemlju. „Pa, gosin Erse, nisam vam ja pravnik. Ja sam samo stočar, jelda?“ Gospodin Ers se nasmeja. „Dame, možete da ostanete“, kazao je. Iza sebe sam začula jecanje. Bila je to devojka bez imena. Držala je kesu s dokumentima i plakala, a devojka u žutom sariju ju je zagrlila. Tiho joj je pevala, kao kad se peva bebi koju je noću probudila udaljena pucnjava i koju treba umiriti bez dodatnog uzbuđivanja. Ne znam imate li reč za takvu vrstu pevanja. Albert je izvadio cigaretu iz usta. Stisnuo ju je palcem i kažiprstom. Smotao ju je u kuglicu i ubacio u džep kombinezona. Ponovo je pljunuo
na zemlju i vratio vunenu kapu na glavu. „Što cmizdri?“ Jeveta slegnu ramenima. „Mož bit cura jok svikla na dobrota.“ Albert razmisli o tome, a zatim polako klimnu glavom. „Možda da ih stavite u berački ambar, gosin Erse?“ „Hvala, Alberte. Da, odvedi ih tamo i neka se smeste. Reći ću ženi da im obezbedi šta im treba.“ Okrenuo se nama devojkama. „Imamo spavaonicu u kojoj borave naši sezonski radnici. Trenutno e prazna. Treba nam jedino u vreme žetve i jagnjenja. Možete tamo ostati nedelju dana, ne duže. Posle toga me se više ne tičete.“ Osmehnula sam se gospodinu Ersu, ali je gospodin Ers samo odmahnuo rukom. Možda onako kako biste odmahnuli kad bi vam se pčela isuviše približila. Nas četiri pošle smo za Albertom preko poljana. Hodali smo u koloni. Albert je vodio u vunenoj kapi i plavom kombinezonu. Nosio je veliki namotaj svetlonarandžastog najlonskog konopca. Za njim je išla Jeveta u ljubičastoj zvonastoj haljini i papučama, zatim ja, u plavim farmerkama i havajskoj košulji. Iza mene e bila devojka bez imena, a na kraju devojka u žutom sariju, koja joj je oš pevušila. Krave i ovce su se sklonile da nas gledaju kako prelazimo preko njihovih poljana. Videlo se da misle: Evo nekih čudnih novih bića koje vodi Mali Albert. Uveo nas je u dugačku zgradu pored potoka. Zgrada je imala niske zidove od cigle, koji su dopirali meni do ramena, ali je krov bio visok i metalan, i uzdizao se lučno sa zidova, pa je zgrada ličila na tunel. Metalni krov nije bio obojen. Na zidovima nije bilo prozorâ, ali su na krovu postojali plastični svetlarnici. Zgrada je stajala na blatnjavoj parceli gde su svinje rile i kokoške čeprkale po zemlji. Kad smo se pojavili, svinje su se ukopale u mestu i zapiljile se u nas. Kokoške su se udaljile nervoznim korakom, osvrćući se da se uvere da ih ne pratimo. Kokoške su bile spremne da potrče ukaže li se potreba. Noge su svaki put dizale istrzanim pokretima, a kad bi spustile stopala, videlo se da im se kandže tresu. Pribile su se jedna uz drugu i počele da mrmljaju. Taj zvuk bi postajao sve viši kad god bi se neka od nas
devojaka primakla, i sve dublji kad bi se kokoške odmakle od nas. Vrlo sam se ražalostila gledajući te kokoške. Njihovo kretanje i zvuci koje su puštale – upravo je isto tako bilo kad smo Nkiruka i ja najzad napustile svoje selo. Pridružile smo se grupi žena i devojčica, pobegle u džunglu jednog utra, hodale do mraka, a onda legle da spavamo pored staze. Nismo se usuđivale da zapalimo vatru. Noću smo čule pucnjavu. Čule smo muškarce kako skiče kao svinje u kavezu dok čekaju na klanje. Te noći e bio pun mesec, a sve i da je mesec otvorio usta i zavrištao, ne bih se toliko prestravila. Nkiruka me je čvrsto grlila. U našoj grupi bilo je beba: neke su se probudile i morale su da im se pevaju pesme kako bi se smirile. Ujutru se visok, zao stub dima uzdizao nad poljem gde je bilo naše selo. Dim je bio crn i kovitlao se i ključao dok se penjao u nebo. Najmlađa deca u našoj grupi pitala su od čega je taj dim, a žene su se nasmešile i rekle im: To je samo dim iz vulkana, mališani. Nemojte da brinete. A ja sam posmatrala kako im je osmeh nestajao s licâ pošto su se okrenule od dece i zagledale u plavo nebo ispunjeno crnilom. „Jesi dobro?“ Albert je piljio u mene. Trepnula sam. „Da. Hvala vam, gospodine.“ „Sanjariš, jelda?“ „Da, gospodine.“ Albert zavrte glavom i nasmeja se. „E, vi, deco. Glava vam stalno u oblacima.“ Otključao je dugačku zgradu i pustio nas da uđemo. Unutra su bila dva niza kreveta, po jedan uz oba duža zida. Kreveti su bili od metala i obojeni u tamnozeleno. Na krevetima su stajali čisti beli dušeci, i jastuci bez jastučnica. Pod je bio od betona, obojen sivo, uglačan i pometen. Sunce je kroz svetlarnike padalo u širokim prugama. Videle smo i neke lance kako vise. Dosezali su skroz do krova, koji je na sredini zgrade bio visok kao pet muškaraca. Albert nam je pokazao kako se povlačenjem edne strane lanca svetlarnik otvara, a druge zatvara. Pokazao nam je i kabine na kraju zgrade, gde smo mogle da se istuširamo ili obavimo nuždu. Zatim nam je namignuo. „Eto, dame. Smeštaj nije kao u hotelu, priznajem, ali nađite mi hotel
gde u svoju sobu možete da smestite dvadeset Poljakinja a da uprava ne mrdne ni prstom. Treba da vidite šta sve rade neki naši žeteoci kad padne mrak. Verujte mi, trebalo bi da se manem stoke i snimim film.“ Albert se smejao, ali nas četiri smo samo stajale i gledale ga. Nisam shvatala zašto govori o filmovima. U mom selu, svake godine kad bi kiša stala, muškarci bi otišli u varoš i doneli projektor i dizel generator, vezali konopac između dva drveta, pa bismo gledali film na belom platnu koje bi okačili o konopac. Na filmu nije bilo zvuka, samo brektanje generatora i kreštanje stvorova u džungli. Tako smo saznali za vaš svet. Jedini film koji smo imali zvao se Top Gun i gledali smo ga pet puta. Kad smo ga gledali prvi put, sećam se da su dečaci bili uzbuđeni što će gledati film o pušci1, ali to nije bio film o pušci. Bio je to film o čoveku koji je svuda morao da putuje vrlo brzo, ponekad motociklom, ponekad avionom kojim je sam pilotirao, ponekad i naglavačke. Mi, deca iz sela, razgovarali smo o tome i doneli dva zaključka: prvo, da film zapravo treba da se zove Čovek koji je bio u velikoj žurbi, i drugo, da je pouka filma da je morao ustajati ranije kako ne bi morao da žuri čitavog dana, a ne da se izležava u krevetu s plavokosom ženom koju smo zvali Krevetska Žena. To je jedini film koji sam dotad bila videla, pa nisam shvatala zašto Albert kaže da treba da snimi film. Nije mi delovalo da ume da pilotira avionom naglavačke. Štaviše, primetila sam da mu gospodin Ers ne dopušta ni da vozi njegov plavi traktor. Albert je video da zurimo u njega i zavrteo glavom. „Ma nema veze“, reče. „Čujte, u onim plakarima su ćebad i peškiri i sve drugo. Mislim da će vam gospođa Ers kasnije doneti hranu. Viđaćemo se na farmi, moje dame, sigurno.“ Nas četiri smo stajale nasred zgrade i posmatrale Alberta kako hoda između dva reda kreveta. Još se smejao sebi u bradu kad je izašao na dnevnu svetlost. Jeveta nas je pogledala i kucnula se prstom po slepoočnici. „Batalte ga. Beli muški svi s ludi.“ Sela je na ivicu najbližeg kreveta, izvadila jedan režanj sušenog ananasa iz providne najlonske kese i počela da ga žvaće. Ja sam sela pored nje, a devojka u sariju je odvela devojku bez imena malo dalje, jer
e ova još plakala. Albert je ostavio vrata otvorena, pa je nekoliko kokošaka ušlo i počelo da traži hranu pod krevetima. Devojka bez imena je vrisnula kad je videla kokoške da ulaze u zgradu, te je privukla kolena uz grudi i zaklonila se jastukom. Razrogačene oči virile su joj iznad jastuka, a patike „danlop grin fleš“ ispod. „O-PUSTI si, srećo. Jok će ti povrediju, to s obični pilići, viš?“ Jeveta je uzdahnula. „Svo iz početak, jel, Bubice?“ „Da. Sve iz početka.“ „Ta cura j baš loše, a?“ Pogledala sam devojku bez imena. Piljila je u Jevetu i krstila se. „Da“, rekoh. „Mož bit sad najteškije kad ni pusli. U oni centar stalno pričili: uradi ovo, uradiš ono. Jok stigniš da misliš. Al sad dlanodlan zaćutili, jel? To j opasno, da ti ja kažim. Vratiju se svi stari uspomeni.“ „Misliš da zato plače?“ „Sto posto, srećo. Sad sami mora da pazimo na glavu.“ Slegla sam ramenima i privukla kolena uz bradu. „Šta ćemo sad, Jeveta?“ „Jok da imim pojma. Ak mi pitiš, to će ni bude broj jen problem u ovi zemlja. Od di ja dođim, tamo jok mir al tamo iljadu priča. Uvek te neko šane di š ić za ovo il ono. Al ovdi imimo suprotni problem, Bubo. Imimo mir al jok imimo in-for-MA-ci-je, naš ta te kažim?“ Pogledala sam Jevetu u oči. „Šta se dešava, Jeveta? Kakav si to trik izvela? Kako to da su nas pustili odande bez papira?“ Jeveta uzdahnu. „Ja napravila usluga jen oni imigracioni muški, važi? On napravio neki izmene u kompjutar, meto štikla di treba, znaš, i – PUF! – došli imena da s pustiju. Ti, ja i oni dve cure. Oni službeni muški jok da šta pitiju. Sam vidiju šta imena dođiju na kompjutar ekran i – BUM! – vodiju ti iz soba i pokažiju te vrata. Jok briniju će tvoj socijal radnik te čeki il jok. Jok mož stigniju kolko glediju u sisići u novine, jes. I tako eto. Slobodne i jok obavezi.“
„Samo što nemamo papire.“ „Jes. Al se jok plašim.“ „Ja se plašim.“ „Jok to.“ Jeveta me stegnu za ruku, a ja se nasmeših. „Živa ti mene.“ Osvrnula sam se po sobi. Devojka u sariju i devojka bez imena bile su šest kreveta dalje. Nagnula sam se ka Jeveti i šapnula joj. „Znaš li ikoga u ovoj zemlji?“ „Jašta, srećo. Vilim Šeksper, Ledi Dejana, Bitka za Britanju. Sve te ja znajim. Naučila šta zovu za državljanstvo ispit. Aj me piti.“ „Ne. Mislila sam: znaš li kuda ćeš ako uspemo da odemo odavde?“ „Jašta, srećo. Imim ljudi u London. Pol Jamajka živi na Kol Harbor Lejn. Bude da čantriju šta i nervoziriju Ni- gerci komšije. A ti? Imiš familija tu?“ Pokazala sam joj vozačku dozvolu Ujedinjenog Kraljevstva iz svoje providne najlonske kese. Bila je to mala plastična kartica s fotografijom Endrua O’Rorka. Jeveta ju je uzela i pogledala. „Šta te ovo?“ „To je vozačka dozvola. Na njoj je adresa tog muškarca. Otići ću mu u posetu.“ Jeveta prinese karticu očima i zagleda se u nju. Potom ju je udaljila i zaškiljila na nju. Zatim ju je opet pogledala izbliza. Trepnula je. „Ovi te belac, Bubice.“ „Znam to.“ „Dobro, dobro, sam kažim. Da vim jes slepa il glupa.“ Nasmešila sam se, ali Jeveta nije. „Mora da s držimo skupa, srećo. Šta jok idiš u London s mene? Sto posto nađimo tvoji ljudi tamo.“ „Ali ja ih ne poznajem, Jeveta. Ne bih znala da li da im verujem.“ „A ovi čovek verujiš?“ „Sreli smo se jednom.“ „Da prostiš, Bubo, ovi muški jok liči na tvoj tip.“ „Upoznala sam ga u svojoj zemlji.“ „Šta j đavo te ovi muški radio u Ni- gerja?“
„Upoznala sam ga na žalu.“ Jeveta zabaci glavu i udari se po butinama. „BU-ha-ha-ha-ha! Jasno. A oni misliju šta s devica.“ Zavrtela sam glavom. „Nije tako bilo.“ „Jok pričiš šta jok tako bilo, gospojca Seksi Bubo. Mora da s uradila čoveku šta, pa te dajio ovi vredni dokumenat.“ „I njegova žena je bila tu, Jeveta. Ona je divna dama. Zove se Sara.“ „Šta te onda dajio vozačka dozvola? Gospoja mu lepa, mislio: Ðavo me, jok me ovo treba još, mene gospoja tolko lepa jok da s više vozim, od sad sam sedim u kuća i blenem u gospoja?“ Pogledala sam u stranu. „Šta? Ćapila s ovo?“ „Ne.“ „Onda šta? Šta j bilo?“ „Ne mogu da govorim o tome. Desilo se u drugom životu.“ „Mož bit mnogo učiš ti fini engleski, Bubice, jer pričiš ko budala. Imiš sam jen život, srećo. Jok važno šta jok voliš deo od život, jer taj uvek bude deo od tebe.“ Slegla sam ramenima, spustila se na krevet i posmatrala najbliži lanac kako visi s krova. Svaka karika bila je povezana s prethodnom i sledećom. Bio je prejak da bi ga devojka poput mene pokidala. Čitav lanac ljuljao se tamo-amo i sijao je na suncu kroz svetlarnik. Kao da možete povući kraj s odraslom osobom i kad-tad stići do deteta, baš kao da vadite kantu iz bunara. Kao da vam u rukama nikad ne bi završio pokidan kraj, bez ičega zakačenog. „Teško mi je da razmišljam o danu kad sam upoznala Endrua i Saru, Jeveta. Sad više ne znam da li da im odem u posetu ili ne.“ „Aj me ispriči sve o to, Bubo. Ja će kažim da l oni dobri za tebe.“ „Ne želim da o tome pričam s tobom, Jeveta.“ Jeveta spusti pesnice na kukove i pogleda me krupnim očima. „Da se nosiš , gospojca Afrika!“ Nasmešila sam se. „Sigurno postoje delovi tvog života o kojima ne želiš da govoriš, Jeveta.“
„Sam da tebe jok bude ljubomora, Bubo. Da ja tebi pričim šta s mene radili u moj život od luksuza i lakoćemo, tebe bude taka ljubomora da pukniš , onda oni sari cura mori briši sve, a već liči da j umorita, da te kažim.“ „Ne, ozbiljna sam, Jeveta. Da li pričaš o onome šta ti se desilo, što te e nateralo da dođeš u Ujedinjeno Kraljevstvo?“ Jeveta je prestala da se smeje. „Jok. Da pričim ljudi šta s mene bilo, jok da veriju. Ljudi misliju Jamajka sam sunce i trava i Rastafari. Al jok. Šta s na pogrešnu stranu u politika, Bubo, onda š patiš . Će pati od tebe porodica. A to jok patiš ko jok sladiled cela nedelja. To patiš ko budiš se u krv od tvoja deca, i u tvoji kući jok da s čuji šušanj, do kraj od sveta, amin.“ Jeveta je sedela potpuno nepomično i gledala u papuče. Spustila sam ruku na njenu glavu. Gore su se lanci njihali tamo-amo, a onda je Jeveta uzdahnula. „Al jok da ljudi veriju tako o moj zemlja.“ „Šta si onda rekla čoveku iz Ministarstva unutrašnjih poslova?“ „Na razgovor o azil? Će znajiš šta mu rekla?“ „Da.“ Jeveta slegnu ramenima. „Rekla mu šta mi pusti iz ti plac, mož radi šta oće s mene.“ „Ne razumem.“ Jeveta zakoluta očima. „Fala bog šta j Unutrašnji više pamet od tebe, Bubo. Jok si vidla oni sobe za razgovor jok imiju prozori? Će ti zakunem, žena od ti čovek držila noge stisnute jedno des godini, kako j privatio ponuda. I to jok sam jen dan. Trajalo četri razgovora da vidi jes papiri dobri, svataš me?“ Pomazila sam je po ruci. „O, Jeveta.“ „Jok to bitno, Bubo. Kad znam šta će me radiju ak odem na Jamajka? Jok bitno.“ Jeveta mi se osmehnula. Suze su joj potekle iz uglova očiju i po obrazu. Počela sam da joj brišem suze, a onda se i sama rasplakala, pa e i Jeveta meni morala da briše suze. Bilo je to smešno, jer nismo mogle prestati da plačemo. Jeveta je prsla u smeh, onda sam i ja prsla u smeh,
a što smo se više smejale, to smo i jače plakale, sve dok nismo digle toliku buku da nam je devojka u sariju prosiktala da ućutimo kako ne bismo uznemirile devojku bez imena, koja je buncala na nekom nepoznatom jeziku. „Joj, viš kake smo, Bubo. Šta će od sebi da pravimo?“ „Ne znam. Stvarno misliš da su nas pustili zbog toga što si radila s čovekom iz Ministarstva unutrašnjih poslova?“ „Znam, Bubo. Kazio me on i datum.“ „Ali ti nije dao papire?“ „Jok. Jok papiri. Kazio jok da on sve moži, svataš? Šta on metni štiklu na kompjutar da ni službeni pustiju, mož kazi: Omaklo me se. Al da pusti azil? To skroz drugo.“ „Znači, sad si ilegalna?“ Jeveta klimnu glavom. „Ja i ti, Bubo. Ja i ti i oni dve. Svi četri pusli šta sam radila s Unutrašnji.“ „Zašto sve četiri, Jeveta?“ „Kazio bude sumnjivo šta pusti samo meni.“ „Kako je odabrao nas ostale?“ Jeveta slegnu ramenima. „Zatvorio oči, bocnio olovku u lista, šta znajim.“ Zavrtela sam glavom i oborila pogled. „Šta?“, reče Jeveta. „Jok sviđiš, Bubo? Vami cure da ste srećni šta s učinila za vi.“ „Ali ne možemo ništa bez papira, Jeveta. Zar ne shvataš? Da smo ostale, prošle bismo kroz zakonsku proceduru i možda bi nas pustili s papirima.“ „Jok jok, Bubo, jok. Jok to tako. Jok za ljudi iz Jamajka, jok za ljudi iz Ni- gerja. Da si utuviš, srećo: zakon procedura završiva na sam jen mesto, a to je de-por-TA-ci-ja.“ Lupkala me je dlanom po čelu u ritmu slogova, a onda mi se nasmešila. „Da ni deportacili, ubili ni šta stignule kući. Jelda? Ovako imimo prilika, srećo, da te ja kažim.“ „Ali ne možemo da radimo ako smo ilegalne, Jeveta. Ne možemo da
zarađujemo novac. Ne možemo da živimo.“ Jeveta slegnu ramenima. „Jok moš da živiš ak si mrtva. Valja da s mnogo pamet da to svatiš.“ Uzdahnula sam i zavrtela glavom. Jeveta se široko osmehnula. „Tako volijem“, reče. „Mlada cura ko ti šta j re-alna. Sa da slušiš. Miš oni Engleski šta i znaš će ni pomogniju?“ Pogledala sam vozačku dozvolu. „Ne znam.“ „Al jok znaš drugi ljudi, a?“ „Ne.“ „Šta će radimo kad dođimo na ti plac, ak pođim ja s tebe?“ „Ne znam. Možda možemo da nađemo posao negde gde ne traže papire.“ „Lako tebe. Pamet, fino pričiš. Mnogi poso za curu ko ti.“ „I ti fino govoriš, Jeveta.“ „Ja pričim ko žena šta progutila žena šta fino priči. Ja glupa, jok viš?“ „Nisi ti glupa, Jeveta. Nijedna od nas koje smo ovako daleko dogurale, koje smo preživele – kako možemo biti glupe? Glupača ne bi ovako daleko dogurala, kad ti kažem.“ Jeveta se nagnu ka meni i šapnu. „S ti ozbiljna? Jok vidla šta sari cura smejila u oni taksi?“ „Dobro. Možda devojka u sariju i nije mnogo pametna. Ali je najlepša među nama.“ Jeveta razrogači oči i stegnu svoju providnu kesu na grudi. „Će se uvredim, Bubo. Šta moš da kaziš ona najlepija? Ja tela da podelim ananasa s tebe, al sad da si snađiš sama, srećo.“ Zakikotala sam se, a Jeveta se nasmešila i pomazila me po temenu. Potom smo se okrenule vrlo brzo, jer je devojka bez imena vrisnula. Stajala je na krevetu i stezala kesu s dokumentima obema rukama na grudi, a onda je ponovo vrisnula. „Neka prestanu da dolaze! Sve će nas pobiti, zar vi to ne razumete?“ Jeveta je ustala i prišla joj. Pogledala je devojku bez imena. Oko Jevetinih papuča, kokoške su kljucale i kokodakale. „Da slušiš, srećo. Ovi jok muški da dođiju da ti ubiju. Ja te kazila. Ovi pilići. Oni više plaše ni neg mi oni. Da si glediš!“
Jeveta je spustila glavu i utrčala u jato kokošaka. Desila se eksplozija uzlepetalih krila i letećeg perja, kokoške su skakale na dušeke, a devojka bez imena je vrištala i vrištala i šutirala kokoške patikama „danlop grin fleš“. Najednom je prestala da vrišti i uprla prstom. Nisam videla u šta pokazuje jer je perje odasvud padalo kroz jarke zrake sunca iz svetlarnika. Prst joj se tresao, a ona je šaputala: Pogledajte! Pogledajte! Moje dete! Sve smo pogledale, ali kad je perje prestalo da pada, tamo nije bilo ničega. Devojka bez imena samo se smešila zraku sunca po čistom zelenom podu. Iz očiju su joj tekle suze. Moje dete, rekla je i pružila ruke ka zraku svetlosti. Gledala sam kako joj se prsti tresu. Pogledala sam Jevetu i devojku u sariju. Devojka u sariju je gledala u pod. Jeveta je slegla ramenima. Ponovo sam pogledala devojku bez imena i obratila joj se. „Kako se zove tvoje dete?“ Devojka bez imena se nasmešila. Lice joj se ozarilo. „Ovo je Abira. Ona mi je najmlađa. Zar nije divna?“ Pogledala sam u mesto koje je posmatrala. „Da. Lepa je.“ Pogledala sam u Jevetu i razrogačila oči na nju. „Zar nije lepa, Jeveta?“ „O. Jes. Jašta. Da te pamet zavrti. Šta kažiš, šta zovi?“ „Abira.“ „Fino. Slušiš, Abira, šta dođiš s mene da terimo ovi kokoške iz ovi plac?“ Tako su Jeveta i devojka u sariju i najmlađa ćerka devojke bez imena počele da teraju piliće iz zgrade. Ja sam sedela i držala devojku bez imena za ruku. Rekla sam: Tvoja ćerka mnogo pomaže. Vidi kako juri one kokoške. Devojka bez imena se smešila. I ja sam se smešila. Mislim da nam je obema bilo drago što joj se ćerka vratila. Da pričam ovu priču devojkama kod kuće, jedna nova reč koju bih morala da im objasnim jeste efikasnost. Mi izbeglice smo vrlo efikasni. Nemamo ono što nam treba – decu, na primer – i vrlo se dovitljivo snalazimo s onim što imamo. Pogledajte samo šta je devojka bez imena napravila od jednog malog polja sunčeve svetlosti. Ili kako je devojka u
sariju uspela da smesti čitavu žutu boju u jednu praznu providnu najlonsku kesu. Legla sam na krevet i pogledala lance. Mislila sam: To sunce, tu žutu boju, možda ću ih odsad vrlo retko gledati. Možda je nova boja mog života siva. Dve godine u sivom centru za imigracioni pritvor, a sad sam i ilegalna imigrantkinja. To znači da si slobodan dok te ne uhvate. To znači da živiš u sivoj zoni. Razmišljala sam o tome kako ću živeti. Razmišljala sam o godinama što je moguće tišeg života. Kriću svoje boje i živeću u sumraku i senkama. Uzdahnula sam i pokušala duboko da udahnem. Došlo mi je da zaplačem kad sam pogledala lance i pomislila na sivu boju. Razmišljala sam: ako vođa Ujedinjenih nacija jednog jutra telefonira i kaže: Pozdrav, Pčelice, tebi je zapala velika čast da osmisliš nacionalnu zastavu za sve izbeglice sveta, onda bih napravila sivu zastavu. Ne bi vam trebala nikakva posebna tkanina da je sašijete. Rekla bih da zastava može da bude bilo kog oblika i da se napravi od bilo čega pri ruci. Od iznošenog starog grudnjaka, recimo, opranog toliko puta da je posiveo. Mogao bi se okačiti na dršku za metlu, ukoliko nemate zastavno koplje. Doduše, ako imate prazno zastavno koplje, na primer u onom nizu visokih belih zastavnih kopalja ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku, onda bi stari sivi grudnjak koji se vijori među šarenim zastavama bio izuzetan prizor. Postavila bih ga između američke prugasto-zvezdaste i velike crvene kineske zastave. Bio bi to dobar trik. Razmišljajući o tome, zasmejala sam se. „Šta si, đavo te, smejiš, Bubo?“ „Razmišljala sam o sivoj boji.“ Jeveta se namrštila. „Jok da i ti ostaniš bez glava, Bubo“, rekla je. Legla sam na krevet i zagledala se u tavanicu, ali odande su samo visili dugački lanci. Pomislila sam: O njih bih mogla da se obesim, bez problema. Po podne je došla farmerova žena. Donela je hranu. U korpi su bili hleb i sir i oštar nož za sečenje hleba. Pomislila sam: Mogu tim nožem da presečem vene, ako muškarci dođu. Farmerova žena bila je ljubazna. Upitala sam je zašto je dobra prema nama. Kazala je da smo svi ljudska
bića. Rekla sam: Izvinite, gospođice, ali mislim da Jeveta nije ljudsko biće. Ona je druga vrsta, i to bučnija. Jeveta i farmerova žena na to počeše da se smeju, pa smo još neko vreme pričale o tome odakle je svaka došla i kuda idemo. Kazala mi je kako da stignem do Kingstona na Temzi, ali mi je rekla i da ne treba da idem tamo. Nije dobro da ideš kroz predgrađa, dušo, kazala je. Nit smrde nit mirišu. Neprirodna mesta puna neprirodnih ljudi. Nasmejala sam se. Rekla sam joj: Možda ću se smesta uklopiti. Farmerova žena se iznenadila kad smo zatražile pet tanjira umesto četiri, ali ih je svejedno donela. Hranu smo podelile u pet porcija, a najveću smo dali ćerki žene bez imena, jer je još rasla. Te noći sam sanjala svoje selo pre nego što su došli muškarci. Dečaci su bili napravili ljuljašku. Uzeli su staru automobilsku gumu, vezali konopce oko nje i okačili je o visoku granu drveta. Bilo je to veliko staro drvo limbe i raslo je malo dalje od naših kuća, blizu škole. Čak i pre nego što sam dovoljno porasla da idem na ljuljašku, majka me je postavljala da sedim na tamnocrvenu zemlju pored limbe i gledam stariju decu kako se ljuljaju. Volela sam da slušam kako se smeju i pevaju. Dvoje, troje, četvoro dece odjednom, na sve načine, a isprepletane ruke i noge i glave vukle su se po crvenoj zemlji na najnižoj tački putanje ljuljaške. Uh! Joj! Skidaj se s mene, pobogu! Ne guraj! Oko ljuljaške je uvek bilo mnogo žamora i šale, a u granama limbe čučali su namrgođeni kljunorozi i vikali na nas. Nkiruka bi ponekad sišla s ljuljaške, uzela me u naručje i dala mi komadiće mekog nekuvanog testa da ga stežem bucmastim prstima. Kad sam bila devojčica, znali smo samo za sreću i pesmu. I imali smo mnogo vremena za sreću i pesmu. Nismo morali da žurimo. Nismo imali ni struju ni svežu vodu ni tugu, jer naše selo nije još bilo povezano ni na šta od toga. Sedela sam među korenjem limbe i smejala se gledajući Nkiruku kako se ljulja napred-nazad, napred-nazad. Uže ljuljaške bilo je vrlo dugačko, pa joj je trebalo mnogo vremena da stigne s jednog kraja putanje na drugi. Ta ljuljaška nikad nije delovala kao da oj se žuri. Gledala sam je po ceo dan uopšte ne shvatajući da posmatram klatno koje odbrojava poslednje dane mira u mom selu. U snu sam gledala gumu kako se ljulja napred-nazad, napred-nazad, u tom selu za koje još nismo znali da je dignuto na naftnom
polju i da će se ubrzo za njega boriti ljudi u ludačkoj žurbi da počnu bušenje. To je nevolja sa svakom srećom – uvek je dignuta na nečemu što ljudi žele. Sanjala sam da gledam Nkiruku kako se ljulja napred-nazad, napred-nazad, a kad sam se probudila, oči su mi bile suzne i posmatrala sam nešto drugo što se ljuljalo napred-nazad, naprednazad. Nisam razaznala šta je to. Obrisala sam suze iz očiju, potpuno ih otvorila i tada shvatila šta se to ljulja kroz vazduh pri dnu mog kreveta. Bila je to jedna patika „danlop grin fleš“. Druga je spala sa stopala žene bez imena. Obesila se o jedan od dugačkih lanaca što je sezao do krova. Telo joj je bilo golo, s izuzetkom te jedne patike. Bila je vrlo mršava. Rebra i kosti kukova oštro su joj se ocrtavali. Oči su joj bile iskolačene i usmerene naviše, ka slaboj plavoj svetlosti. Caklile su se. Lanac joj je slomio vrat tanak poput gležnja. Gledala sam patiku „danlop grin fleš“ i golo tamnosmeđe stopalo sivog tabana kako se ljuljaju tamo-amo uz dno mog kreveta. Patika „grin fleš“ sijala je pod mesečinom, kao spora i blistava srebrna riba, a golo stopalo jurilo ju je poput ajkule. Plivale su ukrug jedna oko druge. Lanac je tiho škripao. Prišla sam i dotakla golu nogu devojke bez imena. Bila je hladna. Pogledala sam Jevetu i devojku u sariju. Spavale su. Jeveta je mrmljala u snu. Krenula sam ka Jevetinom krevetu da je probudim, ali mi se stopalo okliznulo o nešto mokro. Klekla sam i pipnula. Bila je to mokraća. Hladna kao obojeni betonski pod. Lokvica se skupila pod devojkom bez imena. Digla sam pogled i videla jednu kap mokraće kako visi s palca golog stopala, a potom blista dok pada na pod. Brzo sam ustala. Duboko sam se potresla zbog te mokraće. Odlučila sam da ne budim ostale devojke jer bi je onda i one videle, pa bismo je sve zajedno videle, i nijedna ništa ne bi mogla da porekne. Ne znam zašto me je lokvica mokraće naterala u plač. Ne znam zašto um bira takve sitnice da se na njima slomi. Otišla sam do kreveta gde je spavala devojka bez imena i uzela njenu majicu. Htela sam njome da pokupim mokraću, ali sam onda na ednom kraju kreveta videla providnu najlonsku kesu s dokumentima. Otvorila sam je i počela da čitam priču o devojci bez imena. Muškarci su došli i… Tako je za svaku od nas počinjala njena priča.
Još sam plakala i bilo mi je teško da čitam pod slabom mesečinom. Vratila sam devojčina dokumenta na krevet i pažljivo zatvorila kesu. Čvrsto sam je stegla šakama. Razmišljala sam: Mogla bih priču ove devojke da proglasim svojom. Mogla bih da uzmem ova dokumenta i mogla bih da uzmem ovu priču sa zvaničnim crvenim pečatom na njenom kraju, koji svima govori da je to ISTINA. Možda ovim papirima mogu da dobijem azil . Razmišljala sam o tome jedan minut, ali dok sam držala devojčinu priču, škripa njenog lanca kao da se pojačala, a ja sam morala da ispustim njenu priču na krevet jer sam znala kako se okončala. Priča je u mojoj zemlji moćna stvar, a bog nek je u pomoći devojci koja prisvoji tuđu priču. Zato sam je ostavila na devojčinom krevetu, sve do poslednje reči, uključujući spajalice i fotografije ožiljačnog tkiva i imena nestalih ćerki, i sve crveno mastilo kojim je pisalo da je to POTVRÐENO. Ovlaš sam poljubila u obraz Jevetu, koja je još spavala, i tiho otišla preko poljana. Otkako sam napustila selo, ništa mi nije palo teže nego da ostavim Jevetu. Ali ako si izbeglica, ne zadržavaš se više ni trenutka na mestu koje je posetila smrt. Posle smrti stiže mnogo šta – tuga, ispitivanje i policajci – a ni sa čim od toga ne možeš se nositi ako ti papiri nisu u redu. Zapravo, za nas lutalice ne postoji zastava. Ima nas na milione, ali nismo nacija. Ne možemo da se držimo zajedno. Možda uspevamo da se skupimo u parove, na dan ili mesec ili čak i godinu, ali se onda vetar promeni i odnese nadu. Smrt je došla, a ja sam otišla u strahu. Sad imam samo svoju sramotu, sećanje na žive boje i odjek Jevetinog smeha. Ponekad se osećam usamljena kao kraljica Engleske. Nije mi bilo teško da shvatim u kom pravcu da pođem. London je osvetlio nebo. Oblaci su blistali narandžasto, kao da grad koji me čeka gori. Hodala sam uzbrdo, preko poljâ s nekakvim žitom, u visoku šumu nekakvog drveća, a kad sam se po poslednji put osvrnula nizbrdo na farmu, videla sam reflektor kako se pali ispred ambara u koji su nas smestili. Mislim da je to bilo automatsko svetlo, a usred snopa svetlosti videla se svetla limun-žuta tačka devojke u sariju. Bila je predaleko da bih joj razaznala lice, ali sam zamišljala da je iznenađeno
zatreptala kad se svetlo upalilo. Kao glumica koja je greškom izašla na scenu. Kao devojka koja nema govornu ulogu, koja misli: Zašto su sad okrenuli ovu ogromnu lampu na mene? Veoma sam se bojala, ali se nisam osećala usamljeno. Čitave noći činilo mi se da pored mene hoda moja starija sestra Nkiruka. Gotovo da sam joj videla lice kako sija u bledonarandžastoj svetlosti. Hodale smo cele noći, preko poljana i kroz šume. Zaobilazile smo osvetljena sela. Kad god bismo naišle na farmu, i nju bismo zaobišle. Jednom su nas psi na nekoj farmi čuli i zalajali, ali nije bilo nevolje. Hodale smo bez prekida. Noge su mi se umorile. Dve godine sam provela u centru za imigracioni pritvor, nikud nisam izlazila, i bila sam slaba. Ali iako su me i gležnjevi i zadnje strane nogu boleli, veoma mi je prijalo da se krećem, da budem slobodna, da na licu osećam noćni vazduh, a po nogama travu, mokru od rose. Znam da je i moja sestra bila srećna. Zviždukala je sebi u bradu. Kad smo zastale da se odmorimo, na rubu edne poljane zarila je prste u zemlju i osmehnula se. Kad sam joj videla osmeh, osetila sam se dovoljno snažnom da nastavim. Narandžasti je sjaj noći izbledeo, a ja sam oko nas počela da nazirem poljane i živice. Sve je u prvi mah bilo sivo, ali je onda zemlja počela da dobija boje – plavu i zelenu – ali vrlo blage, kao da same boje ne osećaju ni trunku sreće. Zatim je izašlo sunce i sva zemlja se pretvorila u zlato. Zlato se protezalo svuda oko mene, a ja sam hodala kroz oblake zlata. Sunce je udaralo u belu izmaglicu koja je lebdela nad poljanama, a izmaglica mi se kovitlala i oko nogu. Pogledala sam sestru, ali je ona nestala s mrakom. Ipak sam se nasmešila pošto sam shvatila da mi je ostavila svoju snagu. Osvrnula sam se po divnom praskozorju i pomislila: Da, da, sad će sve biti divno poput ovoga. Više se nikad neću plašiti. Više nikad neću provesti ni dana zarobljena u sivoj boji. Pred sobom sam čula duboko bučanje, tutnjavu. Zvuk se pojačavao i utišavao u izmaglici. Vodopad, pomislila sam. Moram pripaziti da ne padnem u reku po ovoj magli. Nastavila sam da hodam, nešto opreznije, a zvuk se pojačao. Više nije podsećao na reku. U buci su se razaznavali pojedinačni zvuci. Svaki se ponaosob pojačavao, tutnjao i tresao se, a onda se utišavao. Vazduh e smrdeo prljavo i oštro. Uto sam začula automobile i kamione. Prišla
sam bliže. Izbila sam na vrh zelene travnate kosine i pred sobom videla put. Bio je neverovatan. S moje strane su, u tri trake, vozila išla zdesna ulevo. Iza je stajala niska metalna barijera, a onda su još tri trake vodile sleva udesno. Kola i kamioni kretali su se veoma brzo. Sišla sam do ivice puta i pružila ruku da zaustavim saobraćaj kako bih prešla, ali saobraćaj nije stao. Jedan kamion mi je trubnuo sirenom i morala sam da se odmaknem. Sačekala sam malo razređenje saobraćaja, a onda pretrčala do sredine puta. Prešla sam preko metalne barijere. Tada su mi mnogobrojna vozila trubnula sirenom. Pretrčala sam prêko i popela se zelenim travnatim nasipom s druge strane puta. Sela sam. Ostala sam bez daha. Gledala sam kako saobraćaj juri ispod mene, tri trake u ednom smeru i tri trake u drugom. Da pričam ovu priču devojkama kod kuće, one bi rekle: Dobro, bilo je jutro, pa su ljudi putovali da rade na poljima. Ali zašto ljudi koji voze zdesna ulevo ne zamene svoja polja s ljudima koji voze sleva udesno? Tako bi svako radio na poljima blizu svoje kuće. A ja bih samo slegla ramenima jer ne postoji odgovor koji ne bi izazvao nova glupa pitanja, poput Šta je kancelarija i kakve useve tamo možeš da gajiš? Zabeležila sam autoput u glavi kao mesto kuda mogu otrčati i vrlo se lako ubiti ako muškarci najednom dođu, a onda sam ustala i nastavila da hodam. Hodala sam još sat vremena preko poljana. Zatim sam izbila na neke manje puteve, oko kojih je bilo kuća. Zapanjila sam se kad sam ih videla. Bile su na sprat i sazidane od jake crvene cigle. Imale su kose krovove s uredno poslaganim crepovima. Imale su bele prozore, i na svima je bilo stakla. Ništa nije bilo polomljeno. Sve kuće su bile vrlo lepe i sve su izgledale isto. Ispred skoro svake kuće stajala su kola. Hodala sam ulicom i gledala blistave nizove automobila. Bili su divni, sređeni i uglancani, nimalo nalik vozilima kakva viđamo u mojoj zemlji. U mom selu postoje dva automobila, jedan „pežo“ i jedan „mercedes“. „Pežo“ je tu još od pre mog rođenja. To znam jer ga je vozio moj otac, a moje selo je mesto na kome se „pežo“ dvaput zakašljao i crkao u crvenoj prašini. Otac je otišao do prve kuće u selu da pita imaju li majstora. Nisu imali majstora, ali su imali moju majku, a moj otac je shvatio da mu ona u svakom slučaju treba više nego majstor, pa je ostao. „Mercedes“ je stigao kad sam imala pet godina. Vozač je bio
pijan i udario je u očev „pežo“, koji je i dalje stajao tačno onako kako ga e otac ostavio, sem što su dečaci skinuli jednu gumu i iskoristili je za sedište ljuljaške na limbi. Vozač „mercedesa“ je izašao, otišao do prve kuće, tu upoznao mog oca i rekao: Izvinite. A moj otac mu se nasmešio i kazao: Treba mi da zahvalimo vama, gospodine, proslavili ste naše selo, ovo nam je prva saobraćajna nezgoda. Vozač tog „mercedesa“ takođe se nasmejao i ostao, jer se prisno sprijateljio s mojim ocem, toliko da sam ga zvala stricem. Moj otac i stric živeli su vrlo srećno na tom mestu, sve do popodneva kad su muškarci došli i upucali ih. Dakle, zapanjila sam se kad sam videla sve te nove, divne, blistave automobile parkirane ispred tih velikih savršenih kuća. Prošla sam kroz mnoge takve ulice. Hodala sam čitavog jutra. Zgrade su postajale sve više i glomaznije. Ulice su postajale šire i prometnije. Zurila sam u sve i nisu mi smetali ni glad u stomaku ni bol u nogama jer me je zapanjivalo svako novo čudo. Kad god bih nešto videla prvi put – gotovo golu devojku na reklamnom panou, ili crveni autobus na sprat, ili svetlucavu zgradu toliko visoku da ti se zavrti u glavi – uzbudila bih se toliko jako da bi me zaboleo stomak. Buka je bila prejaka – tutnjava saobraćaja i vika. Uskoro se na ulicama skupilo toliko gužve da sam ja delovala kao niko i ništa. Gurali su me na sve strane i niko me nije primećivao. Trudila sam se da hodam pravo, ulicu po ulicu, i baš kad su zgrade postale toliko visoke da se činilo kako će se svakog časa srušiti, i kad je buka postala toliko jaka da mi se činilo kako će mi se telo raspasti u komade, zamakla sam za ugao, zagrcnula se, pretrčala još jedan prometan put dok su za mnom vozači trubili i vikali, nagla se preko niskog belog kamenog zida i zurila bez kraja i konca, jer je preda mnom bila reka Temza. Brodovi su plovili blatnjavom smeđom vodom i svirali sirenama pod mostovima. Svuda duž reke, i s leve i s desne strane, nalazile su se ogromne kuće koje su se uzdizale visoko ka plavom nebu. Neke su još gradili i oko njih su se vrteli ogromni žuti kranovi. Čak su uvežbali i ptice da im pomažu u gradnji? Uh!2 Stajala sam na obali reke i beskrajno dugo piljila u ta čuda. Sunce je sijalo s vedrog plavog neba. Bilo je toplo, a obalom reke duvao je povetarac. Šapnula sam svojoj sestri Nkiruki, pošto mi se učinilo da je
vidim u toku reke i duvanju vetrića. „Pogledaj ovo mesto, sestro. Ovde će nam biti dobro. Za dve devojke poput nas, biće mesta u ovako lepoj zemlji. Više nećemo patiti.“ Nasmešila sam se i pošla nasipom uz reku, na zapad. Znala sam da će me obala dovesti do Kingstona – zato su ga i nazvali Kingston na Temzi. Htela sam tamo da stignem što pre, pošto je gužva u Londonu počela da me plaši. U mom selu nikad nismo videli više od pedeset ljudi na jednom mestu. Ako biste ikad videli više od toga, to bi značilo da ste umrli i otišli u grad duhova. Tamo odlaze mrtvi, u grad, da žive zajedno u hiljadama, jer im ne treba prostor da bi gajili kasavu. Kad ste mrtvi, niste željni kasave, samo društva. Oko mene je bilo milion ljudi. Lica su im žurno promicala. Gledala sam bez prestanka. Nisam videla lica svoje porodice, ali kad izgubiš sve svoje, ne izgubiš naviku gledanja. Moja sestra, moja majka, moj otac i moj stric. U svakom licu koje vidim tražim njih. Da ste se sreli sa mnom, prvo biste primetili da vas moje oči netremice gledaju u lice, kao da pokušavaju da vide nekoga drugog u vama, kao da očajnički pokušavaju da vas pretvore u duha. Da ste se sreli sa mnom, nadam se da vas to ne bi uvredilo. Žurila sam nasipom, kroz gužvu, kroz sećanja, kroz taj grad mrtvih. U jednom trenutku, pored visoke kamene igle s urezanim čudnim znacima, noge su me zabolele i morala sam da se odmorim, pa sam načas zastala, a bujica mrtvih slila se oko mene, kao kad blatnjava smeđa Temza teče oko stuba na mostu. Da pričam ovu priču devojkama kod kuće, morala bih da im objasnim kako to čovek može da se utopi u reci ljudi, a opet da se oseća vrlo, vrlo usamljen. Ali ruku na srce, mislim da ne bih našla prave reči.
4
S
ećam se da sam rano ujutru na dan Endruove sahrane, pre no što je Pčelica stigla, pogledala kroz prozor spavaće sobe u našoj kući u Kingstonu na Temzi. Pored jezerceta je Betmen ubadao zlikovce plastičnom palicom za golf, izgledajući mršavo i napušteno. Upitala sam se da li da mu ugrejem mleka i napravim mu šolju nečega. Sećam se da sam se upitala može li se u šolju staviti išta što bi bilo od praktične pomoći. Um mi je zapao u ono kristalizovano, smeteno stanje koje stiže s nedostatkom sna. Iza naše bašte videla sam zadnja dvorišta po čitavoj ulici, koja se savijala kao pogrbljena zelena kičma, s pršljenima u vidu roštiljâ i izbledelih plastičnih ljuljaški. Kroz dvostruko okno čulo se pištanje automobilskog alarma i tutnjava aviona što su uzletali s Hitroua. Pritisla sam nos na staklo i pomislila: ova prokleta predgrađa su čistilište. Kako smo svi dospeli ovamo? Kako je ovoliko mnogo nas završilo tako daleko niz vetar ? U susednom vrtu, tog jutra kad je bila sahrana, moj komšija je kačio svoje plave slip gaće da se osuše. Oko nogu mu se motala mačka. U mojoj spavaćoj sobi, na radiju je bila emisija Today Programme. Džon Hamfriz je kazao da je britanski berzanski indeks gadno pao. Da, ali ja sam ostala bez muža, glasno rekoh dok se jedna zarobljena muva nemoćno zaletala u okno. Rekla sam: Moj muž je mrtav, nažalost. Moj muž Endru O’Rork, čuveni kolumnista, izvršio je samoubistvo. A ja se osećam… Zapravo, nisam znala kako se osećam. Naše odrasle osobe nemaju ezik za tugu. U sapunskim operama je to mnogo bolje. Znala sam da treba da se osećam razoreno, naravno. Život mi se raspao. To beše pravi izraz? Ali Endru je bio mrtav već skoro celu nedelju, a ja sam još bila suvih očiju, u kući koja je cela zaudarala na džin i ljiljane. Još sam pokušavala da se osetim prikladno tužna. Još sam kopala po uspomenama na svoj kratak, oprečan život s jadnim Endruom. Tragala sam za temeljom, za sećanjem koje bi, kad se otvori, ispustilo neki simptom teskobe. Možda suze, pod neverovatnim pritiskom. Život mi se
sručuje u ponor, Triša. Ne mogu ni dan da preguram bez njega. Iscrpljivalo me je to traženje tuge, bez garancije da tuge uopšte i ima. Možda je još prosto bilo prerano. Trenutno sam osećala više sažaljenja za ulovljenu muvu koja je zujala uz prozor. Otvorila sam rezu i izletela je, ranjiva i slaba, nazad u život. S druge strane stakla, dan je mirisao na leto. Komšija se pomerio duž užeta za veš, metar ulevo. Završio je kačenje gaća. Sad je prešao na čarape. Veš mu je visio poput molitvenih zastavica 3 koje su se obraćale dnevnim bogovima: Reklo bi se da sam se preselio u predgrađa, nažalost. Može li se tu šta učiniti? Misao o bekstvu nametnula se sama po sebi, barapska i nenajavljena. Mogu prosto da odem, iz ovih stopa, zar ne? Mogu da uzmem Čarlija, kreditnu karticu i omiljene ružičaste cipele i svi možemo zajedno na avion. Kuća, posao i tuga skupili bi se u tačku iza mene. Sećam se da sam uvidela, uz nalet griže savesti, da više nemam nijedan razlog da budem tu – daleko od središta svog srca, brodolomnica u predgrađima. Ali život nije sklon da bilo kome od nas omogući bekstvo. U tom trenutku čula sam kucanje na vratima. Otvorila sam, videla Pčelicu i čitavu večnost samo zurila u nju. Nijedna nije progovorila. Posle nekoliko trenutaka sam je pustila da uđe i rekla joj da sedne na sofu. Crna devojka u crveno-beloj havajskoj košulji, umrljanoj blatom Sarija. Preskupa sofa iz „Habitata“. Paklene uspomene. – Ne znam šta da kažem. Mislila sam da si sigurno mrtva. – Nisam mrtva, Saro. Možda bi bilo bolje da jesam. – Ne govori tako. Izgledaš vrlo umorno. Treba da se odmoriš, rekla bih. Usledila je tišina, koja je trajala predugo. – Da. u pravu si. Treba da se odmorim. – Kako si, pobogu… Hoću reći, kako si preživela? Kako si stigla ovamo? – Peške. – Iz Nigerije? – Molim te. Vrlo sam umorna. – Oh. Da. Naravno. Da. Hoćeš li šolju, znaš… Nisam sačekala odgovor. Pobegla sam. Ostavila sam Pčelicu na sofi, naslonjenu na jastuke „Džon Luis“, i otrčala na sprat. Zažmurila sam i
prislonila čelo na hladno staklo prozora u spavaćoj sobi. Telefonirala sam nekome. Prijatelju. Tačnije, više nego prijatelju. Lorens to jeste bio. „Šta je?“, reče Lorens. „Kao da si nešto ljut.“ „O. Saro. Ti si. Izvini, molim te. Mislio sam da si dadilja. Kasni. A beba mi je upravo povratila na kravatu. Do kurca.“ „Nešto se desilo, Lorense.“ „Šta?“ „Pojavio se neko koga zaista nisam očekivala.“ „Sahrane su uvek takve. Svi matore aveti teatralno izlaze iz svojih budžaka. Ne možeš da se otreseš gadova.“ „Da, naravno, ali ovo je i više od toga. Ovo je, ovo je…“ Zamucnula sam i ućutala. „Izvini, Saro, znam da će ovo ispasti grozno, ali sam u užasnoj žurbi. Da li oko tog problema mogu konkretno da ti pomognem?“ Prislonila sam rumeno lice na hladno staklo. „Izvini. Malo sam zbunjena.“ „Sahrana je. Sigurno ćeš biti pomalo na tri ćoška, zar ne? Žao mi je, ali tu nema leka. Voleo bih da si mi dozvolila da dođem. Kako se osećaš povodom svega?“ „Povodom sahrane?“ „Povodom cele situacije.“ Uzdahnula sam. „Ne osećam ništa. Umrtvljena sam.“ „O, Saro.“ „Sad samo čekam pogrebnika. Možda sam malo nervozna. Ništa drugo. Kao kad čekaš kod zubara.“ „Dobro“, oprezno reče Lorens. Pauza. U pozadini su se čula Lorensova deca kako se prepiru za doručkom. Shvatila sam da Lorensu ne mogu da kažem da se Pčelica pojavila. Ne sad. Najednom mi nije delovalo pošteno dodavati i to na njegov spisak problema. Kasni na posao, beba povratila na kravatu, dadilja kasni… oh, a sad još i navodno mrtva Nigerijanka koja je uskrsla na sofi njegove ljubavnice. Nije mi se činilo da smem to da mu uradim. Tako je to s ljubavnicima. Nije kao u braku. Da bi ostao u igri,
čovek mora da bude uviđavan. Mora drugoj strani da prizna izvesno pravo na život. Stoga ništa nisam rekla. Slušala sam Lorensa kako udiše duboko, gotovo razjareno. „Šta te onda zbunjuje? To što ne osećaš ništa posebno, a misliš da bi trebalo?“ „Sahranjujem muža. Treba makar da budem tužna.“ „Kontrolišeš se. Nisi pukla. Odaj sebi priznanje.“ „Ne mogu da plačem za Endruom. Stalno razmišljam o onom danu u Africi. Na žalu.“ „Saro?“ „Da?“ „Ako se dobro sećam, dogovorili smo se da je najbolje da sve to zaboraviš. Šta je bilo, bilo je. Složili smo se da ćeš nastaviti sa životom, zar ne? Hmm?“ Pritisla sam ispružen levi dlan na okno i zagledala se u patrljak izgubljenog prsta. „Mislim da nastavljanje sa životom više neće funkcionisati, Lorense. Mislim da više ne mogu da poričem ono što se desilo. Mislim da nisam u stanju. I…“ Ostala sam bez glasa. „Saro? Diši duboko.“ Otvorila sam oči. Napolju je Betmen i dalje žestoko ubadao pored ezerceta. Today Programme je sipao kritike šakom i kapom. Komšija je završio kačenje veša i sad je prosto stajao u bašti, poluzatvorenih očiju. Ubrzo je prešao na novi zadatak: pripremanje kafe, možda, ili zamenu trakastog sečiva na kosilici. Sitni problemi. Prosti problemi. „Sad kad Endrua, dakle, više nema, Lorense, misliš li da ćemo ti i ja biti…“ Pauza na drugoj strani linije. Zatim se začuo Lorens – oprezni Lorens – bez garancija. „Endru nas nije sprečavao dok je bio živ“, kazao je. „Vidiš li ikakav razlog da se to sad promeni?“ Ponovo sam uzdahnula. „Saro?“ „Da?“
„Zasad se samo usredsredi na danas, važi? Usredsredi se na sahranu, ostani pribrana, preguraj dan. Jebô te, ne maži taj tost po kompjuteru!“ „Lorense?“ „Izvini. Govorio sam bebi. Uzeo je tost namazan puterom i mrlja ga po celom… izvini, moram da idem.“ Lorens je spustio slušalicu. Okrenula sam se od prozora i sela na krevet. Odlagala sam neizbežan silazak u prizemlje i suočavanje sa Pčelicom. Umesto da se pokrenem, gledala sam u ogledalu sebe kao udovicu. Nema nove bore na čelu? Nema tamnih podočnjaka? Stvarno? Ničega? Kako su mi samo oči bile spokojne od onog dana na žalu u Africi. Kad se desi takav fundamentalan gubitak, onda je gubljenje još jedne stvari – prsta, možda, ili muža – potpuno beznačajno. U ogledalu su mi zelene oči bile mirne – nepomične kao vodena površina koja je ili vrlo duboka ili vrlo plitka. Zašto ne mogu da plačem? Uskoro ću stati pred punu crkvu ožalošćenih. Protrljala sam oči, jače nego što preporučuju naši kozmetičari. Morala sam ožalošćenima makar da prikažem crvene oči. Morala sam da im pokažem da jesam volela Endrua, da sam ga zaista volela. Čak i ako, od Afrike, nisam baš prihvatala pojam ljubavi kao permanentne stvari, merljive u samostalnim testovima, prisutne ukoliko imate najviše odgovora pod B. Zato sam gurnula palčeve pod kožu ispod trepavica. Ako svetu ne mogu da pokažem tugu, bar mogu da mu pokažem dejstvo tuge na oči. Konačno sam sišla i zagledala se u Pčelicu. Još je sedela na sofi, zatvorenih očiju, glave oslonjene na jastuke. Nakašljala sam se, a ona se prenula iz sna. Smeđe oči, narandžasti dezenirani svileni jastuci. Trepnula je u mene, a ja sam zurila u nju i njene patike još obložene skorenim blatom. Nisam osetila ništa. „Zašto si došla ovamo?“, upitala sam. „Nisam imala nikud drugde da odem. U ovoj zemlji poznajem samo tebe i Endrua.“ „Nas praktično i ne poznaješ. Sreli smo se i to je to.“ Pčelica slegnu ramenima.
„Srela sam samo tebe i Endrua“, rekla je. „Endru je mrtav. Jutros ćemo ga sahraniti.“ Pčelica je samo ukočeno treptala na mene. „Razumeš li?“, rekoh. „Moj muž je umro. Idemo na sahranu. To je edna vrsta obreda. U crkvi. Tako to radimo u ovoj zemlji.“ Pčelica klimnu glavom. „Znam šta radite u ovoj zemlji“, kazala je. U glasu joj je bilo nečega – starog, umornog – što me je prestravilo. Uto se ponovo začuo zvekir na vratima: Čarli je otvorio pogrebniku i hodnikom doviknuo: Mama, došao je Brus Vejn! Kad sam stigla do vrata, pogrebnik je bacio pogled na patrljak mog prsta. Ljudi to generalno rade, ali retko na profesionalan način koji beleži: Leva ruka, treći prst, prvi i drugi članak, da, možemo to da sredimo vitkom voštanom protezom, s blagom nijansom belačke kože, možemo da pokrijemo spoj „kriolanom“, možemo u kovčegu da stavimo desnu ruku preko leve, i sve kao po loju, gospođo. Pomislila sam: Pametni pogrebniče. Da sam mrtva, od mene biste napravili kompletnu ženu. „Moje najdublje saučešće, gospođo. Očekujemo vas kad god budete spremni da pođete.“ „Hvala vam. Samo idem po sina i… ovaj, prijateljicu.“ Gledala sam pogrebnika kako se pravi da ne primećuje miris džina u mom dahu. Uzvratio mi je pogled. Na čelu je imao mali ožiljak. Nos mu je bio spljošten i kriv. Na licu mu se nije ogledalo ništa. Bilo je prazno kao i moj um. „Nemojte se ni najmanje žuriti, gospođo.“ Vratila sam se u zadnju baštu. Betmen je kopao nešto u ružičnjaku. Prišla sam mu. Imao je lopaticu i izvadio je jedan maslačak s celim korenom. Naš stalni crvendać bio je gladan i posmatrao je sa šest metara udaljenosti. Betmen je digao maslačak sa zemlje i prineo ga bliže da osmotri koren. Klečeći me je pogledao. „Je li ovo korov, mama?“, upitao je. „Da, zlato. Sledeći put, ako nisi siguran, pitaj pre nego što iskopaš.“ Betmen slegnu ramenima. „Da ga stavim u divlji deo?“, upitao je.
Klimnula sam glavom, a Betmen je odneo maslačak do malog kutka vrta u kome je Endru udomio takve hulje, nadajući se da će privući leptire i pčele. U svojoj maloj bašti napravio sam divlji kutak kako bi me podsećao na haos, jednom je napisao Endru u svojoj kolumni. Naši savremeni životi su suviše uređeni, suviše antiseptični. To je bilo pre Afrike. Betmen je posadio maslačak među koprive. „Mama, je li korov zlikovci?“ Rekla sam da to zavisi od toga da li si dečak ili leptir. Betmen zakoluta očima, kao novinar koji intervjuiše političara-vrdalamu. Nisam odolela da se ne nasmešim. „Ko je ona žena na sofi, mama?“ „Zove se Pčelica.“ „To je smešno ime.“ „Nije ako si pčela.“ „Ali ona nije pčela.“ „Nije. Ona je osoba. Iz zemlje koja se zove Nigerija.“ „Mmm. Je li ona dobra?“ Uspravila sam se. „Sad moramo da pođemo, zlato“, rekoh. „Pogrebnik je došao po nas.“ „Brus Vejn?“ „Da.“ „Je li mi idemo u Betmen pećinu?“ „Da li mi idemo u Betmen pećinu.“ „Da li idemo?“ „Na neki način.“ „Hmm. Ja će doći za trenutak.“ Osetila sam da me znoj probija po leđima. Na sebi sam imala sivi vuneni kostim i šešir koji nije bio crn, nego nijanse predvečerja. Nije se kosio s tradicijom, ali se nije ni potpuno predao tami. Na šešir je bio zadignut crni veo, spreman da se spusti kad dođe čas. Nadala sam se da će mi neko reći kad je to. Stavila sam teget rukavice, tamne tačno na granici prihvatljivosti za sahranu. Srednji prst leve rukavice bio je odsečen i zašiven. Uradila sam
to dve noći ranije, čim sam se dovoljno napila da to podnesem, u milostivom satu između opijenosti i nesposobnosti. Odsečeni prst rukavice još mi je bio na šivaćem stolu. Bilo mi je teško da ga bacim. U džepu kostima bio mi je telefon, utišanog zvona da ne bih to kasnije zaboravila da uradim. Takođe sam spremila i novčanicu od deset funti za prilog, ukoliko se prilog bude skupljao. To mi nije delovalo baš verovatno na sahrani, ali nisam bila sigurna. (A ako se prilog skuplja, da li je deset funti dosta? Pet je delovalo preterano škrto; dvadeset vulgarno razmetljivo.) Nije ostao više niko koga bih pitala za obične stvari. Pčelica je bila beskorisna. Nju nisam mogla da pitam: jesu li ove plave rukavice u redu? Ona bi samo piljila u njih kao da nikad ranije nije videla nikakve rukavice, što bi vrlo lako i moglo biti tačno. (Da, ali jesu li dovoljno tamne, Pčelice? Da li bismo – ti kao izbeglica iz užasa, a ja kao urednica smelog mesečnika – tu nijansu plave nazvale hrabrom ili bezočnom?) Obične će stvari biti najteže, shvatila sam. Nisam imala koga da pitam. To je posle Endruove smrti postalo neosporno: nije ostao niko s čvrstim mišljenjem o životu u civilizovanoj zemlji. Naš crvendać skočio je s pustikare s crvom u kljunu. Crv je bio tamnosmeđ, boje modrice. „Hajde, Betmene, moramo da idemo.“ „Samo minut, mama.“ U tišini bašte crvendać je potom protresao crva i gutanjem preselio njegov život sa svetla u tamu uz ravnodušnost kakvog boga. Ja nisam osetila baš ništa. Pogledala sam svog sina, belog i razdraganog u uredno posađenom vrtu, a onda mimo njega, u Pčelicu, umornu i blatnjavu, koja je čekala da se vratimo u kuću. Tada sam shvatila – život se konačno probio. Kako je sad blesavo izgledao moj dijapazon barikada od prirode: moj drski časopis, moj zgodni muž, moja Mažino linija majčinstva i posla. Svet, stvarni svet, našao je prolaz kroz nju. Seo je na moju sofu i više nije prihvatao poricanje. Prošla sam kroz kuću do ulaznih vrata, da kažem pogrebniku da ćemo izaći za minut. Klimnuo je glavom. Pogledala sam iza pogrebnika, u njegove ljude, blede i mamurne u frakovima. U svoje
vreme sam i sama pila dosta džina i prepoznala sam te dostojanstvene izraze lica. Jedan deo sažaljenje, tri dela nikad-više-neću-da-pijem. Ljudi su mi klimnuli glavama. Neobičan je osećaj za ženu s odličnim poslom da je žale ljudi s tetovažama i glavoboljom. Verovatno će me ljudi odsad uvek tako gledati: kao strankinju u ovoj zemlji mog srca u koju nikad nisam smela da dođem. Na ulici, pred našom kućom, čekala su pogrebna kola i limuzina. Izašla sam na kolski prilaz da pogledam kroz zeleno staklo pogrebnih kola. Tu je Endruov kovčeg ležao na sjajnim hromiranim kugličnim ležajevima. Endru, koji mi je osam godina bio muž. Pomislila sam: Sad treba nešto da osetim. Pomislila sam: Kuglični ležajevi. Vrlo praktično. Na našoj ulici su se dupleks-kuće protezale do beskonačnosti u oba smera. Nebom su se valjali oblaci, učtivo okrutni, svi nalik jedan drugom, svi prepuni kiše. Opet sam pogledala Endruov kovčeg i pomislila na njegovo lice. Pomislila sam na to da je mrtvo. Da je vrlo polako umirao poslednje dve godine. Da je neprimetna bila ta promena izraza njegovog lica, od mrtvog ozbiljnog do ozbiljno mrtvog. Već su se ta dva lica stapala u jedno pred mojim očima. Moj muž živ i moj muž mrtav – sad su ličili na dupleks-kuću, kao da ću ih pod poklopcem kovčega zateći spojene poput sijamskih blizanaca, razrogačenih očiju, kako zure ka beskonačnosti u oba smera. A onda mi je, uz nepatvoren užas, u glavi iskrsla ova misao: Endru je nekada bio strastven, emotivan, briljantan čovek. Zureći u muževljev kovčeg, grčevito sam se uhvatila za tu misao. Držala sam je pred svojim pamćenjem kao provizornu belu zastavu. Setila sam se Endrua u novinama za koje smo oboje radili kad smo se upoznali, kako se svađao s urednikom oko neke visoke principijelnosti koja mu je donela veličanstven otkaz, na licu mesta, i naterala ga da krupnim korakom, razjaren i prelep, izađe u hodnik. Tad sam prvi put pomislila: Ovo je čovek kojim se treba ponositi. A onda se Endru praktično sapleo o mene dok sam u hodniku prisluškivala otvorenih usta, praveći se da sam se tu samo zatekla na putu do redakcije. Endru mi se široko osmehnuo, bez oklevanja, i kazao: Hoćeš bivšeg kolegu da častiš večerom? Jedan slučaj u milijardu, kao da uhvatiš munju u bocu. Brak se ohladio kad se Čarli rodio. Kao da sem tog jednog udara
munje nismo dobili više ništa, a veći deo toplote iz udara morao je da pređe u naše dete. Nigerija je ubrzala propast, a sad ju je smrt dovršila, ali su moje otuđenje i veza s Lorensom došli pre toga. Shvatila sam da su mi se misli na tome i zaglavile. Brza tuga za Endrua nije postojala jer e nestajao vrlo polako. Prvo iz mog srca, onda iz glave, a tek na kraju i iz života. I tada je došla prava tuga. Bio je to šok od kojeg sam zadrhtala, kao da se nešto seizmičko oslobodilo duboko u meni i neumitno se primicalo površini. Drhtala sam, ali nije bilo suza koje bi donele olakšanje. Vratila sam se u kuću i pokupila sina i Pčelicu. Raspareni, ošamućeni, distancirani, hodali smo na sahranu mog muža. I dalje uzdrhtala, na klupi, shvatila sam da ne plačemo za mrtvima. Plačemo zbog sebe, a ja nisam zasluživala vlastito sažaljenje. Kad se sve završilo, neko nas je odvezao kući. Grlila sam Čarlija na zadnjem sedištu automobila. Sećam se da su kola smrdela na ustajali dim cigareta. Mazila sam Čarlija po glavi i pokazivala svakodnevne stvari pored kojih smo prolazili, zazivajući utešnost u kućama i radnjama i automobilima optimističnom magijom šaputanja njihovih imena. Zaključila sam da nam trebaju opšte imenice. Svakodnevne stvari pomoći će nam da preguramo ovo. Nema veze što je Čarlijev kostim Betmena bio umazan blatom iz groba. Kad smo stigli kući, stavila sam ga na pranje, a njemu dala čist. Kad me je previše zabolelo da otvorim kutiju praška, upotrebila sam drugu ruku. Sećam se da sam sedela s Čarlijem dok smo zajedno gledali kako se voda uliva u mašinu i penje iza okruglih staklenih vrata. Mašina je uz trzaj započela svoj poznati obrtni uvod, a Čarli i ja smo vodili potpuno običan razgovor. To mi je bio najgori trenutak. Razgovarali smo o tome šta želimo za ručak. Čarli je rekao da hoće pržen krompir. Ja sam se dvoumila. On je insistirao. Ja sam se pokorila. U tom trenutku bila sam slaba protivnica i moj je sin to znao. Popustila sam i na kečapu i sladoledu, i Čarliju se na licu video trijumf, ali u očima užas. Shvatila sam da i za Čarlija i za mene opšte imenice iza sebe kriju ogroman bol. Jeli smo, a onda je Pčelica izvela Čarlija u baštu da se igra. Bila sam toliko usredsređena na sina da sam potpuno zaboravila na nju, pa sam
se zbilja iznenadila što je još tu. Sedela sam vrlo mirno za kuhinjskim stolom. Moja majka i sestra vratile su se s nama iz crkve i orbitirale su oko mene u zamućenoj magli trčkaranja i spremanja, te da nas je neko fotografisao pri vrlo dugačkoj ekspoziciji, videla bih se samo ja, oštro fokusirana, i okružena avetinjskim oreolom, plavim od sestrinog kardigana i ekscentričnim zbog majčine sklonosti da mi se primiče na jednom kraju svoje orbite i zapitkuje jesam li dobro. Mislim da sam je jedva i čula. Vrzmale su se oko mene čitav sat, poštujući moju ćutnju, perući šolje za čaj bez nepotrebnog zveketa, abecedno sređujući kartice s izjavama saučešća s minimumom šuškanja, sve dok ih nisam zamolila da odu kući ukoliko me vole. Kad su otišle, uz nežne i otegnute zagrljaje od kojih sam se pokajala što sam ih oterala, ponovo sam sela za kuhinjski sto i gledala Pčelicu kako se u bašti igra s Betmenom. Verovatno smo bili nemarni što smo zapostavili kuću i proveli celo jutro na sahrani. U međuvremenu su neki zlikovci najgore sorte zauzeli žbun lovora i sad su se morali isterati vodenim pištoljima i bambusovim štapovima. Zadatak je delovao opasno i mukotrpno. Prvo bi se Pčelica prišunjala lovoru četvoronoške, dok joj se skut prevelike havajske košulje vukao po zemlji. Kad bi uočila nekog skrivenog zlikovca, ubola bi ga uz krik, što bi njega nateralo da izjuri na čistinu. Tu ga je moj sin čekao spreman s vodenim pištoljem da zada odlučujući udarac. Zadivilo me je koliko su brzo postali ekipa. Nisam bila sigurna želim li da to budu. Ali šta sam mogla? Da izjurim u vrt i kažem: Pčelice, molim te, prestani da postaje prijateljica mom sinu? Moj sin bi glasno zahtevao objašnjenje i ne bi bilo svrhe govoriti mu da Pčelica nije na našoj strani. Ne sad, nakon što su ona i on zajedno pobili toliko mnogo zlikovaca. Ne, više nisam mogla da negiram ni nju ni ono što se desilo u Africi. Uspomena se može proterati, čak na neograničeno dugo, može se deportovati iz svesti nepopustljivom svakodnevnošću vođenja uspešnog časopisa, odgajanja sina i sahranjivanja muža. Ljudsko biće, međutim, potpuno je nešto drugo. Postojanje devojke iz Nigerije, žive u nečijem vlastitom vrtu – vlade mogu negirati takve stvari, ili ih odbacivati kao statističke greške, ali ljudska bića ne mogu.
Sela sam za kuhinjski sto i zagledala se, najednom vlažnim očima, u patrljak gde mi je nekad bio prst. Postoje zemlje u svetu i oblasti u čovekovom vlastitom umu kuda nije razborito putovati. Uvek sam tako mislila, i uvek sam sebe smatrala razumnom ženom. Nezavisnom od uma, ali ne u bezobzirnoj meri. Volela bih da imam isti distanciran odnos sa stranim mestima koji, po svemu sudeći, imaju i druge razumne žene. I tako ja, pametnica, odoh na odmor nekud drugde. Te sezone se u Nigeriji vodio naftni rat. Endru i ja nismo to znali. Borba je bila kratka, konfuzna i o njoj se slabo izveštavalo. I britanska i nigerijanska vlada do dan-danas poriču da se išta takvo ikad desilo. Samo bog zna da nisu oni jedini pokušali da negiraju. Još se pitam zašto mi je došlo da prihvatim odmor u Nigeriji. Volela bih da mogu tvrditi da je to bio jedini promotivni materijal turističkog odbora koji je stigao u moj časopis tog proleća, ali smo ih imali pune kutije – gajbe neotvorenih koverata natopljenih losionima za sunčanje što su curili iz napuklih kesica za uzorke. Mogla sam da odaberem Toskanu, ili Belize. Bivše sovjetske republike bile su hit te sezone. Ali ne. Svojeglava crta u meni – ona koja me je navela da pokrenem Niksi umesto da se zaposlim u nekom krotkijem časopisu; koja me je navela da počnem vezu s Lorensom umesto da popravim odnos s Endruom – ta istrajna ekstrovertna crta pružila mi je šiparičko uzbuđenje kad mi je na sto sletela koverta na kojoj je u zlatotisku stajalo pitanje ZAŠTO SE OVE GODINE NE BISTE ODMARALI U NIGERIJI? Neki šaljivdžija iz redakcije je crnim debelim markerom ispod toga nažvrljao očigledan odgovor. Mene je, međutim, to zaintrigiralo, pa sam otvorila kovertu. Ispale su dve otvorene avionske karte i hotelska rezervacija. Ostalo mi e jedino da uzmem bikini i pojavim se na aerodromu. Endru je pošao sa mnom, uprkos nedoumicama. Ministarstvo spoljnih poslova je savetovalo da se ne putuje u neke delove Nigerije, ali nismo mislili da je time obuhvaćen i naš deo. Trebalo ga je malo ubeđivati, ali sam ga podsetila da smo medeni mesec proveli na Kubi, a neki delovi tog ostrva bili su stravični. Endru je popustio. Kad se sad na to osvrnem, verovatno je mislio da nema izbora ukoliko želi da me zadrži.
Turistički odbor koji je poslao promotivni materijal zabeležio je da je žalo Ibeno „avanturistička destinacija“. Tačnije, kad smo mi tamo otišli, bila je to omeđena kataklizma. Sa severa je bila malarična džungla, a sa zapada široka smeđa rečna delta. Rekom su se prelivale dugine boje od nafte. Sada znam da je bila i naduvena od leševa naftnih radnika. Na ugu je bio Atlantski okean. Na toj južnoj ivici srela sam devojku koja nije pripadala ciljnoj grupi mog časopisa. Pčelica je pobegla na ugoistok na krvavim stopalima, iz onoga što je nekad bilo njeno selo, a uskoro će postati naftno polje. Pobegla je od muškaraca koji bi je ubili zato što su za to bili plaćeni, i od dece koja bi je ubila zato što im je tako rečeno. Sedela sam za kuhinjskim stolom i zamišljala je kako beži preko poljâ i kroz džunglu, što brže može, sve dok nije stigla na žalo gde smo se Endru i ja ponašali krajnje nekonvencionalno. Dalje od tog žala nije dogurala. Srednji prst me je zasvrbeo i od same pomisli na sve to. Kad su se vratili iz bašte, poslala sam Betmena da se igra u svojoj Betmen pećini i pokazala Pčelici gde je tuš. Našla sam nešto odeće za nju. Kasnije, kad je Betmen otišao na spavanje, napravila sam dva džintonika. Pčelica je svoj držala u rukama i zveckala kockicama leda. Ja sam svoj iskapila kao lek. „U redu“, rekoh. „Spremna sam. Spremna sam da mi ispričaš šta se desilo.“ „Zanima te kako sam preživela?“ „Počni od početka, hoćeš li? Reci mi kako je bilo kad si prvi put stigla do mora.“ Ispričala mi je kako se krila onog dana kad je stigla na žalo. Bežala je šest dana, prelazila preko poljâ noću i skrivala se u džungli i močvarama s prvom zorom. Ugasila sam radio u kuhinji i vrlo mirno slušala kako se ukopavala u isturenom delu džungle, koji se protezao skroz do peska. Tamo bi preležala najvreliji deo dana i gledala talase. Rekla mi je da pre toga nije videla more i nije baš verovala da ga uopšte i vidi. Kasno po podne je Pčeličina sestra Nkiruka došla iz džungle i našla njeno skrovište. Sela je uz nju. Dugo su se grlile. Bile su srećne što je Nkiruka uspela da prati Pčeličin trag, ali su se i plašile jer je to značilo
da će i drugi moći. Nkiruka je pogledala sestru u oči i rekla da moraju sebi da smisle nova imena. Nije bilo bezbedno da koriste prava imena, po kojima se vrlo jasno moglo zaključiti iz kog su plemena i oblasti. Nkiruka je rekla da se ona odsad zove „Dobrota“. Mlađa sestra htela je da odgovori Dobroti, ali nije mogla da smisli ime za sebe. Dve sestre su čekale. Senke su postajale sve tamnije. Dva kljunoroga su došla da lome semenje u drveću nad njihovom glavom. A onda – sedeći za mojim kuhinjskim stolom, rekla je da se toga seća toliko jasno da gotovo može pružiti ruku i pomaziti joj čupava crna leđa – jedna pčela je pristigla na povetarcu s mora i sletela između sestara. Pčela je bila mala i smestila se na svetao cvet – frangipani, rekla mi je, mada nije tačno znala koje je evropsko ime – a onda ponovo odletela, bez ikakvog zadržavanja. Cvet nije bila primetila pre dolaska pčele, ali sad je uvidela da je divan. Okrenula se Dobroti. „Zovem se Pčelica“, kazala je. Kad je čula to ime, Dobrota se nasmešila. Pčelica mi je rekla da je njena sestra vrlo lepa devojka. Za nju su muškarci govorili da bi ih naterala da zaborave svoje nevolje. Za nju su žene govorile da jeste nevolja. Pčelica se pitala koje će se od tog dvoga ostvariti. Dve sestre su ležale mirno i tiho do zalaska sunca. Potom su otpuzale do peska da operu stopala u vodi. So im je pekla posekotine, ali nisu vikale. Bilo je razborito što su ostale tihe. Muškarci koji su ih gonili možda su odustali, a možda i nisu. Nesreća je bila u tome što su sestre videle šta su uradili s njihovim selom. Niko nije smeo da preživi, kako ne bi ispričao priču. Muškarci su lovili žene i decu u bekstvu i zakopavali njihove leševe pod granje i stenje. Kad su se vratile u zaklon, devojke su jedna drugoj umotale stopala u sveže zeleno lišće i sačekale zoru. Nije bilo hladno, ali nisu jele dva dana. Drhtale su. Pod mesečinom su kreštali majmuni. Još razmišljam o dvema sestrama na tom mestu, kako drhte cele noći. Dok ih gledam u svom umu, bez kraja i konca, male ružičaste krabe slede slab miris krvi do mesta gde su im stopala donedavno stajala na ivici vode, ali tamo još ne nalaze ništa mrtvo. Meke ružičaste krabe škljockaju pod jasnim belim zvezdama. Jedna po jedna, opet se zakopavaju u pesak da čekaju.
Volela bih da moj mozak ne dodaje stravične detalje. Volela bih da sam žena koja iz dna duše voli cipele i korektor za bubuljice. Volela bih da nisam žena koja je na kraju sela za kuhinjski sto i slušala izbeglicu kako joj priča o svom groznom strahu od svanuća. Prema Pčeličinoj priči, u zoru se u džungli digla gusta magla i protegla na pesak. Sestre su posmatrale dvoje belaca koji su se šetali žalom. Jezik kojim su govorili bio je zvanični jezik Pčeličine zemlje, ali su to bili prvi belci koje je videla. Ona i Dobrota gledale su ih krijući se među palmama. Uzmakle su kad je par stigao u ravan s njihovim skrovištem. Belci su stali da pogledaju more. „Slušaj te talase, Endru“, rekla je bela žena. „Ovde je neverovatno mirno.“ „Iskreno, još se pomalo plašim. Treba da se vratimo u hotelski kompleks.“ Bela žena se nasmešila. „Kompleksi postoje da se iz njih izađe. I tebe sam se plašila kad sam te upoznala.“ „Naravno da jesi. Vidi kakav sam krupan irski dasa pun ljubavi. Mi smo divljaci, zar to ne znaš?“ „Varvari.“ „Skitnice.“ „Pizde.“ „Oh, hajde sad, draga, to si čula od mame.“ Bela žena se nasmejala i privila se uz muškarčevo telo. Poljubila ga e u obraz. „Volim te, Endru. Drago mi je što smo došli ovamo. Duboko mi je žao što sam te izneverila. To se više neće desiti.“ „Stvarno?“ „Stvarno. Ne volim Lorensa. Kako bih mogla? Hajde da počnemo iz početka, hmm?“ Na žalu se beli muškarac nasmešio. U senci je Pčelica sklopila šake oko Dobrotinog uha. Šapnula je: Šta je pizda? Dobrota ju je pogledala i zakolutala očima. Ono tamo dole, devojko, što imaš među nogama. Pčelica se ugrizla za ruku da se ne bi zakikotala. Ali su onda sestre čule pse. Mogle su sve da čuju, jer je svež jutarnji povetarac s kopna donosio sve zvuke. Psi su još bili daleko, ali su ih
sestre čule kako laju. Dobrota je uhvatila Pčelicu za ruku. Na žalu je bela žena pogledala u džunglu. „Oh, slušaj, Endru“, rekla je. „Psi!“ „Verovatno meštani love. U ovoj džungli sigurno ima mnogo divljači.“ „Ipak, ne bih ni pomislila da koriste pse.“ „A šta bi, do đavola, koristili?“ Bela žena slegnu ramenima. „Ne znam“, reče. „Slonove?“ Beli muškarac se nasmejao. „Nepodnošljiva Engleskinjo“, kazao je. „Za tebe je imperija još živa, zar ne? Dovoljno je samo da zatvoriš oči.“ Uto je jedan vojnik dotrčao plažom, iz pravca iz kog su došli beli ljudi. Bio je zadihan. Nosio je maslinastozelene pantalone i svetlosiv prsluk taman od znoja. Na nogama je imao vojničke čizme, na koje se debelo nahvatao vlažan pesak. Preko leđa mu je bila prebačena puška, čija se cev ljuljala prema nebu. „O, jebô te“, reče beli muškarac, „evo opet onog morona od stražara.“ „Samo radi svoj posao.“ „Dobro, ali zar ne mogu da nas ostave na miru čak ni na trenutak?“ „Ma opusti se. Ovo letovanje je bilo besplatno, zar si zaboravio? Ionako nije bilo predviđeno da sve bude po našem.“ Stražar je stigao do belaca i stao. Kašljao je. Oslonio se rukama o kolena. „Molim, gospodin, gospođa“, kazao je. „Izvini, molim dođe nazad u hotel kompleks.“ „Ali zašto?“, upitala je bela žena. „Samo smo hteli da se prošetamo žalom.“ „Ne bezbedno, gospođa“, reče stražar. „Ne bezbedno za vi i gospodin. Izvini šef.“ „Ali zašto?“, reče beli muškarac. „Kakav je tačno problem posredi?“ „Ne problem“, reče stražar. „Ovo jako dobar mesto. Jako dobar. Ali svi turist mora ostane molim u hotel kompleks.“ Nevidljivi u džungli, psi su u međuvremenu postali glasniji. Sestre su začule povike muškaraca što su trčali s njima. Dobrota je drhtala. Dve sestre su grlile jedna drugu. Jedan pas je počeo da zavija, a drugi
su mu se priključili. U skrovištu se čulo pljuskanje po suvom lišću i osetio se miris mokraće – stvarnost Dobrotinog straha. Pčelica ju je pogledala u oči. Činilo se da je sestra uopšte i ne vidi. Na žalu je beli muškarac govorio: „Je li posredi novac?“ A stražar je odgovorio: „Ne gospodin.“ Stražar se uspravio i pogledao u džunglu, odakle su se čuli psi. Skinuo je pušku s leđa. Pčelica je videla kako je drži. Otpustio je kočnicu i pružio ruku da opipa magacin. Dva magacina – toga sam se i sama sećala – vezana jedan za drugi plavom izolir-trakom. Beli muškarac je rekao: „Oh, nemojte sad tu da nam glumatate. Samo nam kažite koliko hoćete. Hajde. Mojoj ženi je već preko glave što nas sateruju u taj jebeni kompleks. Koliko košta da nas pustite same u šetnju? Jedan dolar?“ Stražar zavrte glavom. Nije gledao belog muškarca. Gledao je jato crvenih ptica kako uzleće iz džungle, dvesta metara dalje. „Ne dolar“, reče stražar. „Onda deset dolara“, reče bela žena. „Jao, pobogu, Saro“, reče beli muškarac. „To je debelo previše. Ovde e to nedeljna plata.“ „Ne budi takva cicija“, reče bela žena. „Šta je za nas deset dolara? Bilo bi lepo učiniti nešto za ove ljude. Samo bog zna u kakvoj oskudici žive.“ „Dobro, neka bude pet dolara“, reče beli muškarac. Stražar je i dalje gledao krošnje. Sto pedeset metara dalje, u plitkom arku, vrhovi paprati su se njihali. „Vi pođe sad s ja“, reče stražar. „Hotel kompleks najbolje za vi.“ „Čujte“, reče beli muškarac. „Izvinjavam se ako smo vas uvredili nuđenjem novca i poštujem što ga niste uzeli. Ali meni moj urednik pedeset jednu sedmicu godišnje govori šta je najbolje za mene. Nisam došao ovamo da bi mi neko redigovao odmor.“ Stražar podiže cev puške. Opalio je tri pucnja u vazduh, tik iznad muškarčeve glave. Lajanje pasa i vika muškaraca prestali su na trenutak. Potom su se opet začuli, glasnije. Dvoje belaca stajalo je vrlo mirno. Usta su im bila otvorena. Skamenili su se, možda, od metaka koji su ih promašili.
„Molim, gospodin i gospođa“, reče stražar. „Problem kad dođe ovde. Vi ne zna moja zemlja.“ Sestre su čule udaranje mačeta kojima se prosecala staza. Dobrota je zgrabila Pčelicu za ruku i digla je na noge. Dve sestre su iz zaklona u džungli izašle na pesak. Držeći se za ruke, stale su i zagledale se u belog muškarca i belu ženu – Endrua i mene – pune nade i iščekivanja. U svetu zemalja u razvoju, verovatno i nisu imale šta drugo da urade. Stajale su na pesku, stežući jedna drugu i održavajući se na klecavim nogama. Dobrota je okrenula glavu da pogleda pse koji su se približavali, ali je Pčelica netremice posmatrala mene, ignorišući Endrua, ignorišući stražara. „Molim vas, gospođo“, rekla je, „povedite nas u hotelski kompleks sa sobom.“ Stražar je pogledao u nju, pa u džunglu. Odmahnuo je glavom. „Hotel kompleks za turist“, reče. „Ne za vi cure.“ „Molim vas“, kazala je Pčelica gledajući pravo u mene. „Zli muškarci nas progone. Ubiće nas.“ Obraćala mi se kao žena, znajući da ću shvatiti. Ali nisam shvatila. Tri dana ranije, baš pre nego što ćemo poći na Hitrou, stajala sam na golom betonskom bloku u našem vrtu i pitala Endrua kad tačno namerava da tu sagradi svoju prokletu staklenu baštu. To mi je bio najveći problem u životu – ta staklena bašta, ili njeno nepostojanje. Ta odsutna staklena bašta i sve druge prošle i buduće građevine koje će dobro doći ako se podignu u široj emocionalnoj odsutnosti između mene i mog muža. Kao moderna žena, razočaranje sam shvatala bolje nego strah. Hajkači će je ubiti? Stomak mi se trznuo, ali mi je um zaključio da je to ipak samo stilska figura. „Oh, pobogu“, rekoh. „Ti si dete. Zašto bi iko hteo da te ubije?“ Pčelica me pogleda i reče: „Jer smo ih videle kako ubijaju sve ostale.“ Otvorila sam usta, ali me je Endru preduhitrio. Mislim da je njegov um patio od istog sindroma časovnih zona. Kao da su nam srca stigla na žalo, ali su nam mozgovi bili još satima iza. „Jebô te, to je čista glupost. To je klasična nigerijanska prevara. Hajde, vraćamo se u hotel.“ Endru me je povukao. Pošla sam za njim, osvrćući se da pogledam
sestre. Stražar je krenuo za nama. Hodao je unazad, puške uperene u džunglu. Pčelica nas je sledila s Dobrotom, na odstojanju od deset metara. Stražar je rekao: „Vi cure prestane prati mi.“ Uperio je pušku u sestre. One su ga pogledale pravo u oči. Stražar je bio malo stariji od devojaka, bilo mu je možda šesnaest ili sedamnaest godina, i imao je tanke nausnice. Verovatno se ponosio time što mu rastu. Na glavi je nosio zelenu beretku, ispod koje mu je curkao znoj. Videla sam mu vene na slepoočnicama. Beonjače su mu bile žute. Pčelica je rekla: „Kako se zoveš, vojniče?“ On je kazao: „Zovem ’Ja ubije ti ako ne prestane prati’.“ Pčelica slegnu ramenima i potapša se po grudima. „Ja se zovem Pčelica“, kazala je. „Ovde mi je srce. Pucaj tu ako želiš.“ A Dobrota je rekla: „Meci su u redu. Meci su brzi.“ Nastavile su da nas prate po plaži. Stražar je razrogačio oči. „Ko lovi vi cure?“ „Isti muškarci koji su nam spalili selo. Muškarci iz kompanije za naftu.“ Puška je počela da se trese u stražarovim rukama. „Gospodbog“, reče. Čuli su se psi kako laju i muškarci kako viču, sad već vrlo glasno. Više nisam mogla da čujem talase. Iz džungle je istrčalo pet smeđih pasa. Bili su mahniti od zavijanja. Bokovi i šape krvarili su im od trnja po džungli. Sestre su vrisnule i potrčale pored stražara. Stražar je stao, podigao pušku i opalio. Vodeći pas se preturio na pesak. Uho mu je bilo otkinuto, a i komad glave, čini mi se. Čopor pasa se zaustavio uz klizanje i bacio se na ubijenog psa. Odgrizali su mu parčad mesa s vrata dok su mu se zadnje noge još trzale i ritale. Vrisnula sam. Stražar se tresao. Tada je iz džungle istrčalo šest ljudi. Na sebi su imali trenerke, sve iscepane, prsluke i sportske patike, zlatne lance. Brzo su stigli do nas. Na pse nisu obraćali pažnju. Jedan je držao napet luk. Drugi su mahali mačetama, izazivajući stražara da puca. Stali su ravno pred nas. Postojao je vođa. Na vratu je imao ranu. Ucrvljala se – osetila sam smrad. Znala sam da će uskoro umreti. Drugi muškarac je imao ogrlicu od žice, na koju su bili nanizani osušeni smeđi predmeti nalik
pečurkama. Kad je video Dobrotu, taj čovek je upro prstom u nju, a zatim prstima opisao krugove oko svojih bradavica i iskezio se. Pokušavam da prenesem događaje što objektivnije umem. Stražar je rekao: „Vi hoda dalje, gospodin i gospođa.“ Ali je čovek s ranom na vratu – vođa – kazao: „Ne, vi ćete stati.“ „Ja puca“, reče stražar. Međutim, čovek reče: „Možda ćeš ubiti jednog od nas, možda dvojicu.“ Čovek s lukom naciljao je u stražarov vrat i kazao: „Možda nećeš ubiti nijednog. Možda je trebalo da pucaš dok smo bili daleko.“ Stražar je prestao da hoda unazad, a i mi smo se zaustavili. Pčelica i Dobrota su zašle iza nas. Postavile su mene i mog muža između sebe i hajkača. Hajkači su jedan drugom dodavali bocu nečega za šta sam pomislila da je vino. Naizmence su pili. Čovek s lukom i strelama dobio je erekciju. Videla mu se ispod trenerke. Međutim, izraz lica nije mu se promenio, a ni pogled mu se nije makao sa stražarovog vrata. Imao je crnu traku oko glave. Na traci je pisalo E MPORIO ARMANI. Pogledala sam Endrua. Pokušala sam da progovorim staloženo, ali su mi reči zastale u grlu. „Endru“, rekla sam. „Molim te, daj im sve što žele.“ Endru pogleda čoveka ranjenog vrata i reče: „Šta želite?“ Hajkači se zgledaše. Čovek ranjenog vrata prišao je meni. Brzo je zatreptao, zakolutao očima, a onda ih smirio i ludački se zapiljio u mene, zenica sićušnih, a dužica čvrstih i blistavih poput bakra. Usne su mu se trzale od osmeha, preko grimase i okrutne tanke linije, do ogorčenog i podsmešljivog prezira. Emocije su mu letele licem kao da neko nestrpljivo mota kanale na televizoru. Osetila sam smrad njegovog znoja i truleži. Pustio je zvuk, nevoljno stenjanje koje kao da ga je iznenadilo – razrogačio je oči – i strgao mi ogrtač za plažu. Pogledao je svetao materijal boje jorgovana u rukama, radoznalo, kao da se pita kako se ovaj tu obreo. Vrisnula sam i prekrila grudi rukama. Povila sam se i ustuknula od čoveka, od načina na koji me je gledao – čas strpljivo, kao da podstiče sporijeg đaka u školi; čas besno; čas s pronicljivim svešteničkim spokojem.
Bila sam u vrlo malom zelenom bikiniju. Reći ću to opet, i možda ću i sama početi da shvatam. U spornoj oblasti delte u jednoj afričkoj zemlji, usred trostranog naftnog rata, zato što je odmah uz rat postojalo žalo, zato što je državni turistički odbor poštom poslao karte za to žalo svakom časopisu iz Godišnjaka pisaca i umetnika, zato što je te godine ono bilo u trendu, i zato što sam, kao urednica, uvek prva na spisku kad distributeri šalju sopstvene promotivne materijale u redakciju mog časopisa, bila sam u vrlo malom zelenom bikiniju bez bretela „Ermes“. Dok sam stajala ruku prekrštenih na sisama, prošlo mi je kroz glavu da sam užickala vlastito uništenje. Ranjeni čovek prišao mi je toliko blizu da sam osetila kako mi se, od njegove težine, pesak uginje pod nogama. Prešao je prstom po mom ramenu, po mojoj goloj koži, i kazao: „Šta hoćemo? Hoćemo… da vežbamo… engleski.“ Lovci su prsli u smeh. Ponovo su svi potegli iz boce. Načas, kad je edan podigao bocu, opazila sam kako iz nje zuri nešto nalik zenici oka. Bilo je pritisnuto uz staklo. Onda je čovek spustio bocu, a stvar je nestala u tečnosti. Kažem „tečnosti“ jer više ne mislim da je to bilo vino. Endru reče: „Imamo novca, a kasnije možemo nabaviti još.“ Ranjeni čovek se zakikota i groknu kao svinja, usled čega se još jače zakikotao. Potom mu se na lice naglo navukao potpuno ozbiljan izraz. Kazao je: „Dajte mi to što imate sad. Nema kasnije.“ Endru izvadi novčanik iz džepa. Dao ga je ranjenom čoveku. Čovek ga je uzeo – ruka mu se tresla – izvadio novčanice i bacio novčanik na pesak. Pružio je novac ljudima iza sebe, bez gledanja i brojanja. Disao je vrlo teško, a licem mu se slivao znoj. Rana na vratu bila mu je širom otvorena. I zeleno-plava. Sve je izgledalo ogavno. Rekla sam: „Treba vam lekar. Možemo vam naći pomoć u hotelu.“ Čovek reče: „Medicina neće srediti ono što su ove devojke videle. Ove devojke moraju da plate za ono što su videle. Dajte mi devojke.“ Kazala sam: „Ne.“ Ranjeni čovek me zapanjeno pogleda. „Šta ste rekli?“ „Rekla sam ne. Ove devojke idu s nama u kompleks. Ako pokušate da ih zaustavite, naš stražar će vas ubiti.“ Ranjeni čovek raširi oči u snishodljivoj simulaciji straha. Uhvatio se
obema rukama za teme i napravio dva kruga oko svoje ose. Kad se ponovo okrenuo ka meni, iscerio se i rekao: „Odakle ste, gospođo?“ „Živimo u Kingstonu“, rekoh. Čovek nakrivi glavu i zainteresovano me pogleda. „Kingston na Temzi“, rekoh. „To je u Londonu.“ Čovek klimnu glavom. „Znam gde je Kingston“, kazao je. „Tamo sam studirao mašinstvo.“ Pogledao je u pesak. Ćutao je nekoliko trenutaka. Potom se pomerio, i to vrlo brzo. Videla sam kako mu se mačeta podiže. Videla sam sečivo kako bleska na jutarnjem suncu, videla sam mali trzaj – stražar je imao vremena samo za toliko. Sečivo se zarilo stražaru u vrat i zazvonilo. Zazvonilo je kad je udarilo kosti vrata. Metal je još zvonio kad ga je čovek trznuo napolje, a stražar pao na pesak. Sećam se da je sečivo zvonilo kao da je mačeta zvono, a stražarev život tučak. Ubica je rekao: „Da li se u Kingstonu na Temzi ikad čuje takav zvuk?“ Krvi kao da je bilo više nego što bi uopšte moglo stati u jednog mršavog afričkog momka. Stražar je ležao očiju zasutih peskom i razjapljenog vrata, kao da je zakačen o šarku i širom otvoren. Ličio je na nekakva usta. Jedan vrlo spokojan glas pripadnice srednje klase kazao e u mojoj glavi: Pakmen. Pakmen. O bože, izgleda baš kao Pakmen. Svi smo ćutke stajali i gledali kako stražar krvari na smrt. Trajalo je to beskrajno dugo. Sećam se da sam pomislila: Hvala bogu što smo Čarlija ostavili kod mojih. Kad sam podigla glavu, ubica me je posmatrao. Izraz lica nije mu bio zao. Viđala sam kasirke koje su me tako gledale kad bih zaboravila kupon za popust. Viđala sam Lorensa da me tako gleda kad bih mu rekla da imam menstruaciju. Ubica me je, zapravo, posmatrao s izrazom blage nervoze. „Ovaj stražar je umro zbog vas“, kazao je. Mora da sam u to vreme još imala osećanja, jer su mi se tada suze slivale niz lice. „Vi ste ludi“, kazala sam. Ubica je odmahnuo glavom. Uhvatio je mačetu obema rukama, podigao vrh meni pod grlo i tužno me pogledao duž drhtave ose sečiva.
„Ja živim ovde“, kazao je. „Vi ste ludi što ste došli.“ Tada sam se rasplakala, od straha. Endru se tresao. Dobrota je počela da se moli na jeziku svog plemena. „Ekenem-i Maria“, rekla je, „ gratia ju-i obi Dinweni nonyel-i, I nwe ngozi kali ikporo nine na ngozi dili nwa afo-i bu Jesu.“ Ubica je pogledao Dobrotu i rekao: „Ti ćeš umreti sledeća.“ Dobrota mu je uzvratila pogled. „Nso Maria Nne Ciuku“, kazala je, „yo nyel’anyi bu ndi njo, kita, n’ubosi nke onwu anyi. Amen.“ Ubica je klimnuo glavom. Udahnuo je. Čula sam hladne talase kako naizmence jenjavaju i jačaju. Smeđi psi ostavili su lešinu ubijenog psa i prišli. Stajali su na drhtavim nogama, nakostrešeni, sa skorenom krvi na krznu. Ubica je koraknuo ka Dobroti, ali mislim da moj um ne bi preživeo prizor zarivanja mačete u nju. Rekla sam. „Ne. Molim vas… molim vas, pustite je na miru.“ Ubica je stao, okrenuo se ka meni i rekao: „Opet vi?“ Smešio se. Endru je kazao: „Saro, molim te, najbolje što ovde možemo uraditi este…“ „Jeste šta, Endru? Da umuknemo i nadamo se da se neće dosetiti da i nas ubiju?“ „Samo mislim da se ovo nas ne tiče i zato…“ „Ah“, reče ubica. „Vas se ovo ne tiče.“ Okrenuo se ostalim hajkačima i raširio ruke. „Ne tiče ga se, kaže. Kaže da se ovo tiče crnaca. Ha ha ha ha!“ Hajkači su se nasmejali. Šljepnuli su jedni druge po leđima, a psi su počeli da kruže oko nas. Kad se ubica opet okrenuo, lice mu je bilo ozbiljno. „Prvi put da čujem belca kako kaže da ga se ne tiče ono što se mene tiče. Uzeli ste naše zlato. Uzeli ste našu naftu. Šta nije u redu s našim devojkama?“ „Sve je u redu“, reče jadni Endru. „Nisam tako mislio.“ „Jeste li rasista?“ Ra-si-sta, tako je naglasio reč. „Ne, naravno da nisam.“ Ubica se zapiljio u Endrua. „Pa?“, kazao je. „Želite da spasete ove
devojke, gospodine?“ Endru se nakašljao. Posmatrala sam ga. Ruke mog muža su se trzale – njegove jake, lepe ruke, koje sam često posmatrala kako drže šolju kafe, kucaju po tastaturi, završavaju tekstove u roku. Moj muž, koji je poslao svoju nedeljnu kolumnu prethodnog dana iz bording salona na aerodromu, u poslednji čas kao i obično. Ispravljala sam mu greške u kucanju kad su objavili naš let. Poslednji pasus je glasio: Mi smo samoživo društvo. Kako će naša deca naučiti da druge stave ispred sebe ako mi to ne radimo? „Pa?“, reče ubica. „Želite li da ih spasete?“ Endru pogleda u svoje šake. Dugo je tako stajao. Iznad nas su morske ptice kružile i dozivale se onim svojim mučnim načinom. Pokušavala sam da zaustavim drhtavicu u nogama. „Molim vas“, rekla sam ja. „Ako nam dozvolite da povedemo devojke sa sobom, uradićemo sve što želite. Dajte da se svi vratimo u kompleks, molim vas, i daćemo vam sve. Novac, lekove, bilo šta.“ Ubica je ispustio visok, prodoran krik i celo mu se telo streslo. Zakikotao se, a potočić krvi potekao mu je kroz zdrave bele zube i pljusnuo na prljavu zelenu sintetiku gornjeg dela njegove trenerke. „Mislite da je meni stalo do tih stvari?“, kazao je. „Vidite li ovu rupu u mom vratu? Umreću za dva dana. Mislite da mi je stalo do novca i lekova?“ „Šta onda želite?“, kazao je Endru. Ubica je premestio mačetu iz desne ruke u levu. Podigao je desnu ruku pruženog srednjeg prsta. Uneo ga je, drhteći, Endruu u lice i rekao: „Belci mi čitavog života pokazuju ovaj prst. Danas mi ga možete i dati da ga zadržim. Sad odsecite svoj srednji prst, gospodine, i dajte mi ga.“ Endru je ustuknuo, zavrteo glavom i stegao pesnice. Palčeve je gurnuo među prste. Ubica je uzeo mačetu za sečivo, a dršku pružio mom mužu. „Hajde“, kazao je. „Sec-sec. Dajte mi svoj prst, a ja ću vama dati devojke.“ Duga tišina. „Šta ako neću?“ „Onda možete da odete. Ali prvo ćete čuti kako ova deca zvuče dok
umiru. Jeste li ikad čuli devojčicu dok umire sporo?“ „Ne.“ Ubica zažmuri i zavrte glavom bez žurbe. „Gadna je to muzika“, kazao je. „Nećete je zaboraviti. Možda ćete se ednog dana probuditi u Kingstonu na Temzi i shvatiti da ste izgubili i više od prsta.“ Pčelica se već rasplakala. Dobrota ju je držala za ruku. „Ne boj se“, rekla je. „Ako nas danas ubiju, večeras ćemo jesti hleba s Isusom.“ Ubica je otvorio oči, zagledao se u Endrua i kazao: „Molim vas, gospodine. Ja nisam divljak. Ne želim da ubijem ove devojčice.“ Endru je pružio ruku i uzeo ubičinu mačetu. Na dršci je bilo krvi, stražarove krvi. Endru me je pogledao. Ja sam mu prišla i nežno mu spustila ruku na grudi. Plakala sam. „O, Endru, mislim da treba to da uradiš.“ „Ne mogu.“ „To je samo prst.“ „Nismo ništa zgrešili. Samo smo se šetali žalom.“ „Samo prst, Endru, a onda ćemo se svi vratiti.“ Endru je pao na kolena u pesak. Kazao je: „Ne mogu da verujem da se ovo događa.“ Pogledao je sečivo mačete i prevukao ga preko peska da ga očisti. Spustio je levu šaku na pesak, dlanom naviše, i savio sve prste osim srednjeg. Zatim je digao mačetu desnom rukom, ali nije udario. Kazao je: „Otkud znamo da ipak neće ubiti devojčice, Saro, nakon što ja to uradim?“ „Znaćeš da si uradio šta si mogao.“ „Mogao bih da dobijem sidu od ovog sečiva. Mogao bih da umrem.“ „Ja ću biti uz tebe. Toliko se ponosim tobom.“ Na žalu je bilo tiho. Morske ptice, nisko na vrelom plavom nebu, edrile su na vetru ne mašući krilima. Ritam pljuskanja vode nije se promenio, iako je interval između talasa delovao beskonačan. Ja, devojke, muškarac i okrvavljeni psi posmatrali smo da vidimo šta će uraditi moj muž, i u tom trenutku smo svi delovali isti, puka prirodna stvorenja koja bez ikakvog osetnog napora stoje izložena ogromnom toplom vetru događaja većim od nas.
Endru je tada vrisnuo i udario mačetom. Sečivo je fijuknulo kroz vreo vazduh. Zatim se zarilo u pesak. Zbilja vrlo daleko od njegove ruke. „Neću to da uradim“, kazao je. „Ovo je sve čisto sranje. Ne verujem da će pustiti devojčice. Pogledaj ga. Ubiće ih kako god da okreneš.“ Endru je ustao, ostavivši mačetu na pesku. Pogledala sam ga i tada sam prestala da osećam. Shvatila sam da se više ne bojim. I nisam bila besna na Endrua. Kad sam ga pogledala, više nisam videla muškarca. Pomislila sam da ćemo tada svi biti pobijeni, ali me je to brinulo daleko manje nego što bi se očekivalo. Mučilo me je što se nikad nismo nakanili da sagradimo onu staklenu baštu na kraju vrta. Javila mi se razumna misao: Baš imam sreće što su mi oboje roditelja još živi i zdravi, pa će moći da se brinu o Čarliju. Ubica je uzdahnuo, slegao ramenima i kazao: „Dobro, gospodin je odlučio. Sad, gospodine, odjurite nazad kući, u Englesku. Možete im reći da ste otišli u Afriku i upoznali pravog divljaka.“ Kad se ubica okrenuo na drugu stranu, pala sam na kolena. Pogledala sam pravo u Pčelicu. Videla je ono što ubica nije. Videla je kako bela žena spušta ruku na ugažen pesak, videla ju je kako diže mačetu, videla ju je kako sebi odseca srednji prst jednim prostim udarcem, kao domaćica koja uredno raspolućuje šargarepu neke tihe subote u Sariju, između rekreacije i ručka. Videla ju je kako ispušta mačetu i seda na pete, držeći se za ruku. Verovatno je i bela žena izgledala jednako zapanjena. „Oh“, mislim da sam rekla. „Oh, oh, oh.“ Ubica se naglo okrenuo i video kako mi kroz stisnutu pesnicu curi krv. Na pesku, ispred mene, ležao je moj prst. Prst je izgledao blesavo i golo. Stidela sam ga se. Ubica je razrogačio oči. „O, jebô te, o, jebô te“, rekao je Endru. „O, jebô te, šta si to uradila, Saro? Šta si to uradila, u pizdu materinu?“ Klekao je i zagrlio me, ali sam ga čitavom rukom odgurnula. Iz usta i nosa mi je potekla sluz. „Boli me, Endru, boli me, govno jedno.“ Ubica je klimnuo glavom. Sagnuo se i uzeo moj mrtav prst. Upro ga e u Pčelicu.
„Ti ćeš preživeti“, kazao je. „Gospođa je platila tvoj život.“ Zatim je upro moj prst u Dobrotu. „Ali ti ćeš umreti, malena“, kazao je. „Gospodin nije hteo da plati za tebe. A moji momci, znaš, moraju da okuse malo krvi.“ Dobrota je uhvatila Pčelicu za ruku. Digla je glavu. „Ne bojim se“, kazala je. „Gospod je pastir moj.“ Ubica uzdahnu. „Onda je beskoristan i nemaran pastir“, kazao je. Tada se – glasnije od talasâ – začulo jecanje mog muža. Dve godine kasnije, sedeći za stolom u Kingstonu na Temzi, ustanovila sam da još čujem te jecaje. Zagledala sam se u osakaćenu šaku, raširenu na plavom stolnjaku. Pčelica je zaspala na sofi, a džin-tonik nije ni takla. Shvatila sam da se ne sećam u kom je trenutku prestala da priča priču, a ja nastavila da se sećam. Ustala sam od stola da napravim sebi novo piće. Nije bilo limuna, pa sam se snašla uz mali štrcaj industrijskog limunovog soka u plastičnom pakovanju. Kad sam podigla čašu, kocke leda nekontrolisano su zveckale. Džin-tonik je imao ogavan ukus, ali me je ohrabrio. Podigla sam telefonsku slušalicu i okrenula broj čoveka koga verovatno moram zvati svojim ljubavnikom, iako me od same te reči hvata prilična nelagoda. Shvatila sam da već drugi put tog dana zovem Lorensa. Trudila sam se da to ne radim. Izdržala sam gotovo celu nedelju, od Endruove smrti. Godinama nisam bila toliko dugo verna mužu. „Saro? Jesi li to ti?“ Lorens je šaputao. Meni se grlo steglo. Ustanovila sam da ne mogu odmah da odgovorim. „Saro? Mislio sam na tebe ceo dan. Da li je bilo užasno? Trebalo je da me pustiš da dođem na sahranu.“ Progutala sam knedlu. „To ne bi bilo umesno.“ „O, Saro, ko bi znao?“ „Ja bih znala, Lorense. Savest je otprilike jedino što mi je ostalo.“ Tišina. Njegovo sporo disanje u telefon. „U redu je što još voliš Endrua, znaš. Bar meni to ne smeta, u svakom slučaju.“ „Misliš da ga još volim?“
„Samo kažem. Ukoliko ti to pomaže.“ Nasmejala sam se – gotovo nečujan izdah vazduha. „Svi danas pokušavaju da mi pomognu. Čak je i Čarli otišao na spavanje bez ikakvog kenjkanja.“ „Normalno je što ljudi žele da pomognu. Patiš.“ „Nesnosna sam, eto šta sam. Čudi me što je ljudima poput tebe još stalo do mene.“ „Prestroga si prema sebi.“ „Zar? Danas sam gledala muževljev kovčeg kako ga vozaju na kugličnim ležajevima. Kad ćeš samog sebe pogledati u ogledalu ako ne na ovakav dan?“ „Mmm“, reče Lorens. „Retko ko bi sebi odsekao prst, zar ne, Lorense?“ „Šta? Da. Siguran sam da je tako.“ Grlo me je peklo. „Od Endrua sam očekivala previše, zar ne? Ne samo na žalu. Očekivala sam previše od života.“ Duga tišina. „Šta si očekivala od mene?“, upita Lorens. Pitanje me je zateklo, a u glasu mu se čula ljutnja. Ruka sa slušalicom mi se zatresla. „Koristiš prošlo vreme“, kazala sam. „Volela bih da to ne radiš.“ „Zbilja?“ „Nemoj. Molim te, nemoj.“ „Oh. Mislio sam da je to poenta ovog poziva. Razmišljao sam: Zato nije htela da me pozove na sahranu. Tako bi postupila, zar ne, kad bi raskinula sa mnom? Desio bi se uvod u kome bi me podsetila koliko si teška osoba, a onda bi to i dokazala.“ „Molim te, Lorense. To je grozno.“ „O, bože, znam. Izvini.“ „Molim te, nemoj se ljutiti na mene. Javljam se da zatražim savet.“ Pauza. Potom smeh preko linije. Ne ogorčen nego učtiv. „Ti ne tražiš savete, Saro.“ „Ne tražim?“ „Ne. Nikad. Bar ne u vezi s bitnim stvarima. Pitaš da li ti se helanke
slažu s cipelama. Pitaš da li ti narukvica lepo stoji na korenu šake. Ne tražiš mišljenja. Tražiš od svojih obožavalaca dokaz da obraćaju pažnju.“ „Zar sam zaista takvo đubre?“ „Još si i gora. Naime, ako ti ikad kažem da se zlato lepo slaže s tvojom kožom, iz sve snage ćeš se potruditi da nosiš srebro.“ „Stvarno? Nisam to čak ni primetila. Izvini.“ „Nemoj da se izvinjavaš. Volim to što čak i ne primećuješ. Mnogo je žena kojima je stalo do tuđeg mišljenja o njihovom nakitu.“ Mućnula sam džin-tonik i oprezno otpila. „Pokušavaš da me oraspoložiš u pogledu mog karaktera, zar ne?“ „Samo kažem da ti nisi svakodnevna vrsta žene.“ „A to je kompliment, je li?“ „Relativan kompliment, da. Sad prestani da mi mamiš lepe reči.“ Osmehnula sam se, prvi put za nedelju dana, rekla bih. „Nikad ranije ovako nismo razgovarali, zar ne?“, upitala sam. „Hoću reći, otvoreno.“ „Želiš otvoren odgovor?“ „Očigledno ne.“ „Ja sam govorio otvoreno, a ti nisi slušala.“ Oko mene je kuća bila mračna i nema. Jedino se čulo zveckanje leda u mom piću. Kad sam progovorila, glas mi je bio napukao. „Sada slušam, Lorense. Bog mi je svedok da sada slušam.“ Kratka tišina. Potom se na liniji začuo drugi glas. Bila je to Lorensova žena Linda, koja je iz pozadine viknula: Ko zove? A Lorens joj e odvratio: Ma samo kolega s posla. O, Lorense. Kao da bi iko rekao „ma samo“ da zbilja zove neki kolega s posla. Prosto bi rekao: Kolega s posla, zar ne? Tada sam pomislila na Lindu i na to kako li se ona mora osećati što Lorensa deli sa mnom. Njen ledeni bes – ne na nužnost tog deljenja, nego na Lorensovu naivnu predstavu da Linda ništa ne zna. Pomislila sam da je obmana kod njih dvoje dosegla izvesnu nejednaku simetriju. Zamišljala sam bezbojnog i ordinarnog ljubavnika s kakvim bi se Linda spanđala iz osvete – u inat i na prečac. Oh, prava grozota. Iz poštovanja prema Lindi, spustila sam slušalicu.
Umirila sam ruku kojom sam držala džin-tonik i pogledala usnulu Pčelicu. Uspomene sa žala rojile su mi se u glavi, nedovršene, bezumne, užasne. Ponovo sam nazvala Lorensa. „Možeš li da dođeš ovamo?“ „Voleo bih, ali ne mogu večeras. Linda izlazi s prijateljicom, a ja čuvam decu.“ „Možeš li da nađeš bebisiterku?“ Shvatila sam da jadikujem i opsovala sebe zbog toga. I Lorens je zapazio moj ton. „Draga?“, kazao je. „Znaš da bih došao kad bih mogao, zar ne?“ „Naravno.“ „Hoćeš li izaći na kraj sa svime bez mene?“ „Svakako.“ „Kako?“ „Oh, slutim da ću izlaziti na kraj onako kako su Britanke uvek izlazile na kraj pre no što su izmislile slabost.“ Lorens se nasmejao. „Dobro. Čuj, rekla si da ti treba savet. Možemo li o tome telefonom?“ „Da. Naravno. Vidi, moram nešto da ti kažem. Sve se pomalo zakomplikovalo. Jutros se ovde pojavila Pčelica.“ „Ko?“ „Jedna od onih devojčica iz Nigerije. Onog dana na žalu.“ „Gospode! Zar mi nisi rekla da su je ubili?“ „Bila sam sigurna da jesu. Videla sam ljude kako je odvlače. I nju i onu drugu. Posmatrala sam kako se ritaju i vrište dok ih odvlače po žalu. Posmatrala sam ih dok se nisu pretvorile u majušne tačke, a onda e nešto u meni umrlo.“ „Ali sad, šta? Tek tako ti se pojavila na pragu?“ „Jutros. Dva sata pre sahrane.“ „A ti si je pustila da uđe?“ „Zar ne bi to svako uradio?“ „Ne, Saro. Većina ljudi ne bi.“ „Kao da se vratila iz mrtvih, Lorense. Nisam tek tako mogla da joj zalupim vrata pred nosom.“ „Ali gde je onda bila ako je nisu ubili?“
„Na brodu. Pobegla je iz zemlje i došla ovamo. Zatim je dve godine provela u centru za imigracioni pritvor u Eseksu.“ „U centru za pritvor? Gospode, šta je uradila?“ „Ništa. Azilante, po svemu sudeći, prosto stavljaju iza brave kad stignu ovamo.“ „Dve godine?“ „Ne veruješ mi?“ „Ne verujem njoj. Dve godine u pritvoru? Sigurno je nešto uradila.“ „Bila je Afrikanka i nije imala novca. Verovatno su joj odrezali po godinu i za jedno i za drugo.“ „Ne zavitlavaj se. Kako te je našla?“ „Imala je Endruovu vozačku dozvolu. Bio je ispustio svoj novčanik na pesak.“ „O, bože. I još je kod tebe?“ „Spava na mojoj sofi.“ „Mora da si potpuno šiznula.“ „Jutros sam pomislila da sam sišla s uma. Delovalo je nestvarno.“ „Zašto me nisi pozvala?“ „Jesam, zar se ne sećaš? Dadilja ti je kasnila. Bio si u žurbi.“ „Da li ti preti? Reci mi da si pozvala policiju.“ „Ne, nije to tako. Vrlo se lepo igrala s Čarlijem, celog popodneva. On e bio Betmen, ona Robin. Prava su ekipa.“ „A ti od toga ne šiziš?“ „Ako sad počnem da šizim, nikad neću naučiti da prestanem.“ „Ali šta radi tu? Šta hoće?“ „Verovatno hoće da ostane ovde neko vreme. Kaže da ne poznaje nikoga drugog.“ „Ti to ozbiljno? Zar može da ostane? Mislim, zakonski.“ „Nisam sigurna. Nisam pitala. Iscrpljena je. Celog dana je pešačila od centra za pritvor dovde.“ „Fali joj daska.“ „Nije imala ni prebijene pare. Baš i nije mogla da sedne na autobus.“ „Čuj, ne sviđa se to meni. Brine me što si sama s njom.“ „Šta onda misliš da treba da uradim?“ „Mislim da treba da je probudiš i zamoliš da ode. Ozbiljno ti
govorim.“ „Kuda da ode? Šta ako odbije?“ „Onda hoću da pozoveš policiju da je oni sprovedu.“ Nisam rekla ništa. „Čuješ li me, Saro? Želim da pozoveš policiju.“ „Čula sam te. Volela bih da nisi rekao želim.“ „Mislim na tvoje dobro. Šta ako se ispostavi da je gadura?“ „Pčelica? Mislim da nema ni ’g’ od gadure u sebi.“ „Otkud znaš ? Ne znaš ništa o toj ženskoj. Šta ako ti noću uđe u sobu s kuhinjskim nožem? Šta ako je luda?“ Zavrtela sam glavom. „Moj sin bi to znao, Lorense. Betmen čula bi mu to saopštila.“ „ Jebi se, Saro! Ovo nije smešno! Zovi policiju.“ Pogledala sam Pčelicu kako čvrsto spava na mojoj sofi, usta blago otvorenih, a kolena privučenih uz grudi. Zaćutala sam. „Saro?“ „Neću zvati policiju. Pustiću je da ostane.“ „Ali zašto? Kakvo dobro može izaći iz toga?“ „Prošli put nisam mogla da joj pomognem. Možda sad mogu.“ „I šta bi tačno time dokazala?“ Uzdahnula sam. „Verovatno bih dokazala tvoju tvrdnju, Lorense, da vrlo loše prihvatam savete.“ „Znaš da nisam na to mislio.“ „Znam. Što nas vraća na moju prvobitnu poentu.“ „A to je?“ „Da sam ponekad teška osoba.“ Lorens se nasmejao, ali mislim da je to bilo na silu. Spustila sam slušalicu i dugo piljila u duge glatke bele daske kuhinjskog poda. Zatim sam se popela na sprat da spavam na podu u sinovljevoj sobi. Želela sam da budem tamo s njim. Priznala sam sebi da je Lorens u pravu: nisam znala šta bi Pčelica mogla uraditi noću. Sedeći leđima oslonjena na hladan radijator u Čarlijevoj sobi i kolena podvučenih pod pokrivač, pokušala sam da se setim čime me je Lorens privukao. Dokrajčila sam džin-tonik i stresla se od ukusa instant
limuna. Eto malog problema: nedostatak pravih limuna. To gotovo da me je utešilo. Potičem iz porodice u kojoj su problemi uvek bili mali i savladivi. U mojoj porodici nije bilo vanbračnih avantura. Mama i tata su se veoma voleli, inače bi unajmili propale glumce da izigravaju mile golupčiće u našoj porodičnoj kući, dvadeset pet godina, a onda bi držali te glumce na honoraru, kako bi se ovi za tren oka mogli angažovati kad god neki od potomaka njihovih poslodavaca zapreti da će doći na vikend sa studija ili na nedeljni ručak s roditeljima i dečkom. U mojoj porodici, odmor se provodio u Devonu, a brak je trajao do smrti. Pitam se kako li je bilo kad sam ja prekršila pravilo. Pogledala sam sina, koji je spavao pod pokrivačem, nepokretan i bled u kostimu Betmena. Slušala sam njegovo disanje, ritmično i snažno i potpuno usnulo. Ne sećam se da sam ikad tako spavala otkako sam se udala za Endrua. Već posle mesec dana shvatila sam da on nije pravi čovek. Nakon toga, rastuće nezadovoljstvo tera čoveka da bdi noćima. Mozak ne želi da odbaci one alternativne živote koji su se mogli desiti. Ko dobro spava, ne spava s ljubavnikom. No ako ništa drugo, bila sam srećno dete i zvala sam se Sara Samers. I dalje koristim prezime Samers u profesionalne svrhe, ali je s ličnog aspekta nestalo. Kao devojčica sam volela sve što vole devojčice: ružičaste plastične narukvice, a kasnije srebrne; nekoliko neobaveznih momaka, a zatim, bez preke žurbe, muškaraca. Engleska se sastojala od utarnjih magli što su sezale konjima do plećke, od torti ohlađenih na poslužavnicima i spremnih za sečenje, od ugodnih buđenja. Moja prva velika odluka došla je s izborom studija. Svi moji nastavnici govorili su da treba da studiram pravo, pa sam, naravno, odabrala novinarstvo. Endrua O’Rorka sam upoznala dok smo oboje radili za jedan londonski večernji list, koji kao da je savršeno odražavao duh grada. Trideset edna strana o tome šta je koja slavna ličnost radila po gradu, i jedna strana vesti iz sveta koji je postojao s one strane kružnog londonskog puta – novine su to nudile kao svojevrstan memento mori. London je bio zabavan. Muškarci su njime plovili kao visoki brodovi, neki već zarđali. Endru mi se dopao jer nije bio kao drugi. Možda zbog irske krvi, ali nije puštao da ga struja nosi. Endru je u tim
novinama bio urednik vesti iz inostranstva, što je pomalo delovalo kao točkovi na brodu. Otpušten je zbog puke tvrdoglavosti, a ja sam ga povela kući da upozna moje roditelje. Potom sam uzela njegovo prezime kako ga nijedna druga ne bi dobila. O’Rork je oštro prezime i očekivala sam da će ga moja sreća smekšati. Međutim, kao Sara O’Rork, izgubila sam naviku da budem srećna. Umesto sreće, pojavio se osećaj zapanjene razdvojenosti. Brak je stigao vrlo naglo. Da sam zastala i promislila, verovatno bih shvatila da mi je Endru previše sličan – da smo oboje jednako tvrdoglavi; da će naše uzajamno divljenje neizbežno prerasti u trvenje. Jedini razlog zašto smo se tako brzo venčali bio je taj što me je majka preklinjala da se nipošto ne udam za Endrua. Jedan od bračnih partnera mora da bude mek, kazala je. Jedan od bračnih partnera mora umeti da kaže: Neka bude po tvome. Ti to svakako nećeš biti, dušo, zato mora da bude muškarac. Uzimanje prezimena Endrua O’Rorka bila je druga velika odluka u mom životu, i to pogrešna. Verujem da bi me Pčelica razumela. Čim smo se ona i ja odrekle svojih pravih imena, izgubile smo se. Zamoli je da ode, kazao je Lorens. Ali ne, ne, nisam mogla. Spajalo nas e ono što se desilo na žalu. Kad bih je se otarasila, izgubila bih deo sebe. Kao da ostajem bez prsta, ili imena. Nisam htela da dopustim da se to opet desi. Sedela sam na podu i posmatrala sina kako spokojno spava. Zavidela sam mu što je to u stanju. Ja posle Afrike uopšte nisam spavala čitavu nedelju dana. Ubice su otišle žalom, a Endru i ja smo se vratili u hotelski kompleks, ćutke, i počeli da se pakujemo posle mučnih pola sata s hotelskim lekarom, koji e previo patrljak mog prsta gazom i čvrsto ga zalepio. Bila sam ošamućena. Sećam se da me je u avionu za London, kao i na kraju mog detinjstva, donekle iznenadilo to što se tako značajna priča može tek tako nastaviti bez mene. Ali tako je to s ubicama, pretpostavljam. Ono što je za vas svršetak svake nevinosti, to je za njih samo još jedan utorak ujutru, a oni se vraćaju na svoju planetu smrti ne razmišljajući o svetu živih ništa drugačije nego što mi razmišljamo o ostalim turističkim destinacijama: to je mesto kuda se nakratko odlazi i odakle se donose suveniri, uz uporan utisak da su se mogli platiti jeftinije. U avionu sam povređenu ruku držala visoko, jer je onda manje
bolno pulsirala. Kroz maglu od analgetikâ, koja mi se primakla neopaženo i neočekivano, javila mi se misao da bi bilo razborito ne dozvoliti Endruu da dira moju ranu, ni tad ni bilo kad. U umu sam posmatrala ubice kako odvode Pčelicu i Dobrotu duž žala. Posmatrala sam kako nestaju. Posmatrala sam kako preko horizonta mog sveta prelaze u onu opasnu zemlju iz moje glave, gde sam noću ležala budna i razmišljala o svemu što su im ti muškarci mogli uraditi. Misao nikad nije izbledela. Međutim, vratila sam se časopisu. Pokretanje Niksi bila je treća velika odluka u mom životu, i odbijala sam da se ikad zbog nje pokajem. Nisam htela da odustanem ni od četvrte odluke – Čarlija, svoje najbolje odluke u životu – ni od pete, Lorensa, koga sam zbilja nameravala da se odreknem sve dok me užas u Nigeriji nije uverio da je to nepotrebno. Bacila sam se na organizovanje funkcionalnog života i primoravala se da mi žalo deluje daleko i bezlično. U Africi ima problema, naravno da ih ima. Ali nema smisla zakačiti se za jedan konkretan incident i zanemariti širu sliku. Lorens je insistirao na tome, a ja sam za promenu prihvatila njegov savet. Sa svog računa u banci prenela sam izvesna sredstva nekolikim dobrotvornim društvima u Africi. Kad bi me ljudi pitali šta mi je bilo s prstom, govorila bih da smo Endru i ja tamo bili iznajmili skuter i doživeli manji udes. Duša mi je zapala u svojevrsnu hibernaciju. Kod kuće sam bila smirena. Na poslu sam bila šefica. Noću nisam spavala, ali sam mislila da će dnevni režim verovatno funkcionisati u nedogled. Sad sam, međutim, ustala s poda u Čarlijevoj sobi. Otišla sam da se ponovo pogledam u ogledalu. Pod očima sam imala kese, a po čelu oštre nove bore. Maska je konačno pucala. Pomislila sam: Ovo više nema veze s odlukama koje si donela. Zato što najkrupnija stvar u tvom životu, ono što je ubilo Endrua i ono što te sprečava da spavaš, jeste nešto što se desilo bez tebe. Uvidela sam, više od svega, da moram da saznam. Morala sam da saznam šta se desilo pošto su ubice odvukle one devojke duž žala. Morala sam da saznam šta se potom desilo.
5
P
robudila sam se na Sarinoj sofi. U prvi mah nisam znala gde sam. Morala sam da otvorim oči i osvrnem se svuda oko sebe. Na sofi su bili jastuci od narandžaste svile. Jastuci su na sebi imali vezene ptice i cveće. Sunce je ulazilo kroz prozore, a ispred tih prozora visile su zavese koje su sezale skroz do poda. Bile su od narandžastog baršuna. Bio je tu i kafeni stočić sa staklenom pločom, toliko debelom da je sa strane izgledala zelena. Na polici pod stolom bili su časopisi. Jedan je bio o modi, a drugi se bavio ulepšavanjem kuće. Pridigla sam se i spustila stopala na pod. Pod je bio prekriven drvetom. Da pričam ovu priču devojkama kod kuće, upitale bi me: Kako može stočić da bude od kafe i šta ti je to baršun i kako to da ta žena kod koje si bila nije držala svoja drva u gomili pored kuće kao svi ostali? Kako to da ih je razbacala svud po podu, zar je bila toliko lenja? A ja bih morala da im kažem: kafeni stočić nije od kafe, baršun je tkanina meka poput donje strane oblaka, a drvo na Sarinom podu nije bilo za potpalu, to je bio P OD IZRAĐEN U ŠVEDSKOJ, S TROSLOJNIM KLASIČNIM LAKOM I NAJMANJE 3 MM PRAVOG DRVENOG FURNIRA, PROIZVEDEN U SKLADU S ETIČKIM NORMAMA ZA ODRŽAVANJE ŠUMA, ZA >ŠTA GARANTUJE SAVET ZA UPRAVLJANJE ŠUMAMA (SUŠ), a to znam jer sam isti takav pod videla u oglasu u časopisu koji e stajao ispod kafenog stočića i bavio se lepim kućama. Devojke kod kuće razrogačile bi oči i rekle: Uh, jer bi konačno shvatile da sam stigla na mesto iza kraja sveta – mesto gde drvo proizvode mašine – i pitale bi se kakvu sam vradžbinu dalje preživela. Zamislite koliko bih se umorila pričajući svoju priču devojkama kod kuće. To je pravi razlog zašto Afrikancima niko nikad ništa ne govori. Ne zato što ljudi žele da ostave moj kontinent u neznanju. Nego zato što niko nema vremena da sedne i objasni Prvi svet od osnovnih načela. Ili biste možda i voleli, ali ne možete. Vaša kultura postala je usavršena, kao kompjuter, ili lek koji uzimate protiv glavobolje. Umete da je koristite, ali ne umete da objasnite kako radi. Svakako ne devojkama koje drva za potpalu slažu uz kuću. Ako vam usput pomenem da je Sarina kuća bila blizu velikog parka
punog vrlo pitomih jelena, nećete skočiti sa stolice i viknuti: Bože! Daj mi pušku i idem da ulovim neku od tih glupih životinja! Nego ćete ostati na mestu, mudro se protrljati po bradi i pomisliti: Hmm, to bi morao biti park Ričmond, tik izvan Londona. Ovo je priča za usavršene ljude, poput vas. Ne moram da vam opisujem ukus čaja koji mi je Sara skuvala kad je tog jutra sišla u dnevnu sobu svoje kuće. U mom selu nikad nismo okusili čaj, iako je uspevao istočno od moje zemlje, gde se zemlja uzdiže u oblake, a drveću raste duga meka brada od mahovine iz vlažnog vazduha. Tamo, na istoku, plantaže se protežu po zelenim obroncima i nestaju u magli. Čaj koji gaje takođe nestaje. Mislim da se sav izvozi. Ja ga sama nikad nisam okusila dok se nisam izvezla s njim. Brod kojim sam doputovala u vašu zemlju bio je natovaren čajem. Čaj je bio nagomilan u brodskom skladištu, u debelim smeđim papirnim vrećama. Ukopala sam se među vreće da se sakrijem. Posle dva dana suviše sam malaksala da se dalje krijem, pa sam izašla iz skladišta. Kapetan broda me je zaključao u jednu kabinu. Tako sam tri nedelje i osam hiljada kilometara gledala okean kroz mali okrugli stakleni prozor i čitala knjigu koju mi je kapetan dao. Knjiga se zvala Velika očekivanja i govorila je o dečaku Pipu, ali ne znam kako se završila jer je brod stigao u Ujedinjeno Kraljevstvo, a kapetan me je predao imigracionim vlastima. Tri nedelje i osam hiljada kilometara na brodu za čaj – da me počešete, možda biste ustanovili da mi koža još odiše tim mirisom. Kad su me stavili u centar za imigracioni pritvor, dali su mi smeđe ćebe i belu plastičnu šolju čaja. Kad sam ga okusila, poželela sam samo da se vratim na brod i opet odem kući. Čaj ima ukus na moju zemlju: gorak je i vruć, jak, i oštar od uspomena. Ima ukus na čežnju. Ima ukus na razdaljinu između mesta na kome ste i mesta s kog dolazite. A i nestaje – ukus čaja nestaje vam s jezika dok su vam usne još tople od šolje. Nestaje kao plantaže što se protežu u maglu. Čula sam da se u vašoj zemlji pije više čaja nego igde drugde. Sigurno vas to veoma rastužuje – kao deca koja čeznu za odsutnim majkama. Žao mi je. Dakle, pile smo čaj u Sarinoj kuhinji. Čarli je još spavao u svojoj sobi na vrhu stepeništa. Sara je spustila svoju ruku na moju.
„Moramo da razgovaramo o onome što se desilo“, kazala je. „Jesi li spremna da govoriš o tome? O onome što se desilo kad su vas muškarci odvukli duž žala?“ Nisam odmah odgovorila. Sedela sam za stolom, osvrćući se po kuhinji i upijajući sve nove i divne prizore. Na primer, u Sarinoj kuhinji postojao je frižider, ogromna srebrna kutija s ugrađenom mašinom za led. Prednja strana mašine za led bila je od prozirnog stakla i moglo se videti šta mašina radi unutra. Pravila je malu svetlu kocku leda. I bila je skoro pri kraju. Smejaćete mi se – šašavoj seoskoj devojci – što sam tako blenula u kocku leda. Smejaćete se, ali tad sam prvi put videla kako voda postaje čvrsta. Bilo je to divno – jer ako se to može izvesti, onda se možda može izvesti i sa svim ostalim što uvek beži i odlazi i nestaje u pesku ili magli. Sve opet može postati čvrsto, da, čak i vreme kad sam se igrala s Nkirukom na crvenoj zemlji pod ljuljaškom. Tada sam verovala da su takve stvari u vašoj zemlji moguće. Znala sam da postoje velika čuda koja samo čekaju da ih otkrijem, uspem li da nađem središte, izvor svih tih malih čuda. Iza hladnog stakla, kocka leda drhtala je na svom malom postolju. Blistala je kao ljudska duša. Sara me je pogledala. Oči su joj se caklile. „Pčelo?“, kazala je. „Zaista moram da saznam. Jesi li spremna da govoriš o tome?“ Kocka leda bila je gotova. TUP, pala je u spremište. Sara je trepnula. Mašina za led počela je da pravi novu kocku. „Saro“, rekla sam, „ne moraš da znaš šta se desilo. Nisi ti kriva.“ Sara me je obema šakama uhvatila za obe šake. „Molim te, Pčelo“, kazala je, „moram da saznam.“ Uzdahnula sam. Bila sam ljuta. Nisam htela da pričam o tome, ali ako ta žena hoće da me natera na to, onda ću to uraditi brzo i neću je štedeti. „Dobro, Saro“, rekla sam. „Pošto si otišla, muškarci su nas odveli duž žala. Hodali smo neko kraće vreme, možda jedan sat. Stigli smo do ednog čamca na pesku. Bio je okrenut naopako. Neke daske su mu bile slomljene. Činilo se kao da ga je uhvatila oluja, izbacila na žalo i ostavila tu. Donja strana čamca bila je bela od sunca. Sva boja je ispucala i ogulila se. Čak su i prilepci otpadali. Hajkači su me gurnuli
pod čamac i rekli mi da slušam. Rekli su da će me pustiti kad se sve završi. Pod čamcem je bilo mračno, a tuda su se motale i krabe. Silovali su moju sestru. Pritisli su je uz bočnu stranu čamca i silovali je. Čula sam je kako ječi. Kroz daske čamca nisam mogla da čujem sve. Zvuk je bio prigušen. Čula sam sestru kako grca, kao da je dave. Čula sam kako oj telo udara o daske. To je trajalo vrlo dugo. Produžilo se do vrelog doba dana, ali je pod čamcem bilo mračno i sveže. U prvo vreme je moja sestra izvikivala stihove iz Svetog pisma, ali je kasnije počela da gubi razum, a onda je počela da viče pesme koje smo pevale kao deca. Na kraju je samo vrištala. U prvi mah su to bili krici bola, ali su se kasnije promenili i počeli da liče na plač novorođenčeta. U njima nije bilo tuge. Bili su automatski. Nije im bilo kraja. Svi krici bili su potpuno isti, kao da ih proizvodi mašina.“ Digla sam pogled i videla Saru kako me gleda. Lice joj je bilo potpuno belo, oči crvene, a rukama je pokrila usta. Tresla se, a i ja sam se tresla, jer to nikad nikome dotad nisam ispričala. „Nisam videla šta rade mojoj sestri. Daske su bile polomljene na drugoj strani čamca. Kroz tu stranu sam mogla da gledam. Videla sam ubicu, onog s ranom na vratu. Bio je daleko od svojih ljudi. Hodao je po ivici vode. Pušio je cigarete iz pakle koju je uzeo od ubijenog stražara. Gledao je u okean. Činilo se kao da čeka da nešto otud dođe. Ponekad je dizao ruku da opipa ranu na vratu. Ramena su mu bila povijena. Kao da nosi nekakav teret.“ Sari se celo telo treslo, tako jako da se i kuhinjski sto tresao. Plakala e. „Tvoja sestra“, rekla je. „Tvoja lepa sestra, o bože, o Gospode, ja...“ Nisam želela više da povređujem Saru. Nisam htela da kažem šta se desilo, ali sam sad morala. Nisam mogla prestati da pričam jer je priča, pošto sam je jednom započela, želela da bude dovršena. Ne možemo birati gde ćemo početi i stati. Naše priče pričaju nas. „Pred kraj sam čula Nkiruku kako preklinje za smrt. Čula sam hajkače kako se smeju. Zatim sam slušala kako mojoj sestri lome jednu po jednu kost. Tako je moja sestra umrla. Da, bila je lepa, u pravu si. U mom selu su govorili da bi naterala muškarce da zaborave svoje nevolje. Ali ponekad ne ispadne onako kako ljudi kažu. Kad su
muškarci i psi završili s mojom sestrom, jedino od nje što su bacili u more bili su delovi koji se nisu mogli pojesti.“ Sara je tada prestala da plače i trese se. Bila je vrlo mirna. Još je držala svoj čaj, kao da bi je vetar odneo ukoliko ga ne bi stezala. „A ti“, šapnula je. „Šta se desilo s tobom?“ Klimnula sam glavom. „Po podne je postalo vrlo vruće, čak i pod čamcem. S mora je počeo da duva vetar. Nanosio je pesak uz bok čamca. Pesak je strugao o daske. Pogledala sam kroz pukotine da vidim šta se dešava. U daljini, nad vodom, galebovi su klizili na vetru. Bili su vrlo mirni. Ponekad su se obrušavali u more i isplivavali sa srebrnom ribom u kljunu. Gledala sam ih vrlo napeto, jer sam mislila da će se sad meni desiti isto što i mojoj sestri, pa sam htela da usredsredim misli na nešto lepo. Ali muškarci nisu došli po mene. Kad su završili s mojom sestrom, hajkači i psi otišli su u džunglu da spavaju. Međutim, vođa se nije vratio do svojih ljudi. Stajao je u vodi. Talasi su mu pljuskali oko kolenâ. Naginjao se u vetar. Kasnije je postalo toliko vrelo da su i galebovi prestali da love. Samo su plutali po talasima, glava sklupčanih na grudi, ovako. Tada je vođa koraknuo u talase. Kad mu je voda stigla do grudi, zaplivao je. Otišao je pravo u more. Galebovi su mu se sklanjali s puta, pa se vraćali. Hteli su samo da spavaju. Čovek je plivao pravo i uskoro više nisam mogla da ga vidim. Nestao je i videla sam samo liniju između mora i neba, a potom je postalo toliko vrelo da je i linija nestala. Tada sam izašla ispod čamca, jer sam znala da muškarci spavaju. Osvrnula sam se svud okolo. Na žalu nije bilo nikoga i nije bilo hlada. Bilo je toliko vrelo da sam mislila da ću umreti samo od vrućine. Otišla sam do vode, pokvasila odeću i potrčala ka hotelskom kompleksu. Trčala sam kroz plićak da ne bih ostavila tragove po kojima bi me muškarci pratili. Stigla sam do mesta na kome su ubili stražara. Tu je bilo više galebova. Svađali su se oko stražarovog leša. Uzleteli su kad sam stigla. Nisam mogla da gledam stražarovo lice. Kroz nogavicu su mu puzale neke sitne krabe. Na zemlji je bio novčanik, koji sam podigla. Bio je to Endruov novčanik, Saro. Žao mi je. Pogledala sam unutra. U njemu je bilo mnogo plastičnih kartica. Na jednoj je pisalo VOZAČKA DOZVOLA i na njoj je bila fotografija tvog muža. Tu je stajala i
vaša adresa. Tu karticu sam uzela. Bila je i jedna druga kartica, njegova vizitkarta, ona s telefonskim brojem, pa sam uzela i nju. Izletela mi je iz ruke i pala u vodu, ali sam je stigla. Potom sam se vratila da se sakrijem u džungli, ali sam ostala na mestu odakle sam videla žalo. Tada je počelo da osvežava, a iz pravca hotelskog kompleksa stigao je jedan kamion. Bio je to kamion prekriven platnom, vojni. Iz zadnjeg dela iskočilo je šest vojnika i zagledalo se u stražara. Gurkali su mu leš prednjim krajevima čizama. U kabini kamiona bio je radio, s koga je svirala pesma One grupe U2. Znala sam tu pesmu. Uvek je svirala u našoj kući. Zato što su muškarci jednog dana došli iz grada i dali nam satove s radiom, po jedan za svaku kuću. trebalo je da ih navijemo i slušamo BBC-jev World Service, ali je moja sestra Nkiruka naš okrenula na muzičku stanicu Port Harkorta. Svađale smo se oko kutijice za navijanje jer sam ja volela da slušam vesti i aktuelnosti. Ali tad, dok sam se krila u džungli iza žala, poželela sam da se nikad nisam svađala sa sestrom. Nkiruka je volela muziku i tad sam uvidela da je bila u pravu, jer je život izuzetno kratak, a uz aktuelnosti ne možeš da igraš. Tada sam se rasplakala. Nisam plakala kad su mi ubili sestru, ali sam plakala kad sam čula muziku iz vojnog kamiona jer sam pomislila: To e omiljena pesma moje sestre, a ona je više nikad neće čuti. Misliš li da sam luda, Saro?“ Sara je odmahnula glavom. Grickala je nokte. „Svi u mom selu voleli su U2“, rekla sam. „Možda i svi u mojoj zemlji. Zar ne bi bilo smešno kad bi naftni pobunjenici puštali U2 u svojim kampovima u džungli, a vladini vojnici puštali U2 u svojim kamionima? Mislim da su svi ubijali sve ostale i slušali istu muziku. Znaš li to? Prve nedelje mog boravka u centru za pritvor, U2 su i ovde bili prvi na top-listi. To je dobar trik ovog sveta, Saro. Niko ne voli nikoga drugog, ali svi vole U2.“ Sara je preplela šake na stolu. Pogledala me je. Možeš li da nastaviš?, rekla je. Možeš li da mi kažeš kako si se izbavila? Uzdahnula sam. „Dobro“, rekoh. „Stražari su trupkali čizmama u ritmu muzike. Odvaljali su leš na čaršav. Podigli su čaršav za uglove i ubacili ga u kamion. Prošlo mi je kroz glavu da otrčim do njih i zamolim ih za pomoć. Ali sam se bojala, pa sam ostala gde sam bila.
Vojnici su se odvezli nazad duž žala, a onda je ponovo bilo vrlo tiho. U sumrak sam zaključila da ne želim da odem u hotelski kompleks. Suviše sam se plašila vojnika, pa sam pošla na drugu stranu. Svud naokolo leteli su voćni šišmiši. Sačekala sam da padne mrak pre nego što sam prošla pored mesta gde su mi ubili sestru. Nije bilo mesečine, samo plavi sjaj malih bića u moru. Ponekad bih naišla na potok pitke vode koji je tekao žalom i tu bih se napila. Hodala sam cele noći, a kad e svanulo, vratila sam se u džunglu. Našla sam neko crveno voće i pojela ga. Nisam znala kako se zove, ali sam bila gladna. Bilo je gorko i uhvatila me je muka. Vrlo sam se plašila da će muškarci doći i opet me naći. Posle nužde sam zakopavala izmet kako ne bih ostavila nikakav trag. Kad god bih nešto čula, pomislila bih da se muškarci vraćaju. Rekla sam sebi: Pčelice, muškarci dolaze da ti otkinu krila. krila. Tako je bilo još dve noći, a poslednje noći sam stigla u luku. Na moru su bleskala crvena i zelena svetla, a videla sam i dugačak betonski zid. Hodala sam po tom zidu. Talasi su se razbijali svud oko mene, ali nije bilo stražara. Blizu kraja zida, uz u z kopno, dva dva bro b roda da bila su privezana privezana jedan uz drugi. Bliži je imao italijansku zastavu. Drugi je bio britanski, pa sam se popela preko italijanskog broda i ušla u njega. Sišla sam u skladište. Lako sam ga našla jer su svuda stajali putokazi na engleskom. A engleski je, kao što znaš, zvanični jezik u mojoj zemlji.“ Tada sam prestala da govorim i pogledala u stolnjak. Sara je prešla na moju stranu stola, sela na stolicu pored mene i dugo me grlila. Potom smo sedele i držale svoje hladne šolje čaja. Spustila sam glavu na Sarino rame. Napolju je dnevno svetlo malo ojačalo. Nismo govorile ništa. Ubrzo smo čule korake po stepeništu, i kad je Čarli ušao u kuhinju, Sara je obrisala oči, duboko udahnula i brzo se uspravila u stolici. Čarli je bio u svom kostimu Betmena, ali bez maske i bez pojasa u kome je držao svoje Betmen alatke. Nije izgledao kao da tog jutra očekuje nevolje. Kad Kad me m e je video, trepnuo je. Iznenadio se što sam još tu, rekla bih. Pospano Pospa no je protrljao oči i pritisnuo čelo čelo majci na bok. „Jo še remza panje“, rekao je. „Šta reč reče, e, Betmene?“, Betmene?“, kazala kaza la je Sara. Sa ra. „Kažem: još je vreme za spavanje. Zašto ste vi dve budne?“ „Pa, mama i Pčelica jutros su se rano probudile.“
„Mmm?“ „Morale smo da se ispričamo.“ „Mmm?“ „Pobogu, Betmene, da li ne shvataš ili se ne slažeš?“ „Mmm?“ „Aha, shvatam, zlato, ti si kao mali šišmiš sa sonarom. Nastavićeš da šalješ te mmm-ove mmm-ove dok neki od njih ne udari u nešto čvrsto, je li tako?“ „Mmm?“ Čarli je piljio u majku. Ona mu je neko vreme uzvraćala pogled, a onda se okrenula i osmehnula mi se. Suze Suz e su joj ponovo potekle. „Čarli „Ča rli ima neverovatne oči, oči, zar ne? Liče na ekosisteme u želatinu.“ ž elatinu.“ „E nije“, reče Čarli. Sara se nasmeja. „Zlato, htela sam da kažem: svako može videti da se u njima odigrava mnogo šta.“ Kucnula je Čarlija Č arlija po p o slepoočnici. slepoočnici. „Hmm“, reče Čarli. Čarli. „Zašto plakaš, mama?“ ma ma?“ Sara je glasno jecnula, a onda mahnula rukom. „Kaže se plačeš se plačeš , Čarli, ne plakaš ne plakaš “, “, kazala je. „Zašto plačeš, mama?“ Sara se slomila. Kao da joj je sva snaga nestala iz kostiju. Skljokala se tako da joj je glava pala pa la na ruke na stolu, i zaridala je. „O, Čarli“, rekla je. „Mama plače jer je mama sinoć popila četiri džin-tonika. Mama plače zbog nečega o čemu mama pokušava da ne razmišlja. Mnogo mi je žao, Čarli. Mama je suviše odrasla da bi išta više osećala, pa kad ipak nešto oseti, to je zatekne nespremnu.“ „Mmm?“, reče Čarli. „O, Čarli!“, reče Sara. Raširila je ruke, Čarli joj se popeo u krilo i zagrlili su se. Nije bilo umesno da ostanem s njima, pa sam izašla u baštu i sela pored ezerceta. Dugo sam mislila na svoju sestru. Kasnije, kad je sunce odskočilo na nebo i kad se zvuk saobraćaja na putevima pojačao do neprestane tutnjave, Sara je izašla u baštu da me nađe. „Izvini“, rekla je. „Morala sam da odvedem Čarlija u vrtić.“
„U redu je.“ Sela je pored mene i stavila mi ruku na rame. „Kako se osećaš?“ Slegla sam ramenima. „Dobro“, rekoh. Sara se osmehnula, osmehnula, ali tužno. „Ne znam šta da kažem“, ka žem“, rekla je. „Ne znam ni ja.“ Sedele smo i gledale mačku kako se valja po travi na drugoj strani bašte, u krugu sunčeve svetlosti. „Ona mačka deluje srećna“, rekoh. „Mmm“, „Mmm“ , kazala je Sara. „Komšijska je.“ je.“ Klimnula Klimnula sam glavom. Sara je duboko udahnula. „Čuj, hoćeš li neko vreme da ostaneš ovde?“, kazala je. „Ovde? S tobom?“ „Da. Sa mnom i Čarlijem.“ Protrljala sam oči. „Ne znam. Ja sam ilegalna, Saro. Muškarci mogu da dođu svakog časa i vrate me u moju zemlju.“ „Zašto su te pustili iz centra za pritvor ako ti nije dozvoljeno da ostaneš?“ „Napravili „Nap ravili su grešku. grešku . Ako dobro izgleda izgledašš ili dobro govoriš, govoriš, ponekad će napraviti grešku u tvoju korist.“ „Ali sad si slobodna. Ne mogu tek tako da dođu po tebe, tebe, Pčelo. Ovo nije nacistička Nemačka. Mora postojati neka procedura koju možemo obaviti. Neka žalba. Mogu da im kažem šta ti se tamo desilo. Šta će ti se kažem šta desiti ako se vratiš.“ Zavrtela sam glavom. „Reći će ti da je Nigerija bezbedna zemlja, Saro. Mogu samo da dođu i odvezu ljude poput mene pravo na aerodrom.“ „Sigurno možemo nešto preduzeti, Pčelo. Ja sam urednica časopisa. Poznajem ljude. Poznajem ljude. Možemo da dignemo frku.“ Pogledala sam u zemlju. z emlju. Sara se nasmešila. nasmešila. Spustila je svoju šaku na moju. „Mlada si, Pčelo. Još ne znaš kako svet funkcioniše. Nagledala si se samo nevolja, pa misliš da su nevolje jedino što ti sleduje.“ „I ti si se nagledala nevolja, Saro. Grešiš ako misliš da je to neuobičajeno. Kažem ti, nevolja je kao okean. Prekriva dve trećine sveta.“
Sara se trznu, kao da ju je nešto udarilo u lice. „Šta je bilo?“, upitah. Spustila je glavu u šake. „Ništa“, rekla je. „Glupost.“ „Glupost.“ Nisam znala šta da kažem. Osvrnula sam se po njenoj bašti, tražeći nešto čime bih se ubila, ukoliko muškarci najednom dođu. Na suprotnom kraju bašte bila je šupa, na koju su bile naslonjene velike baštenske vile. To je dobro oruđe, pomislih. Ako muškarci oruđe, pomislih. Ako muškarci najednom dođu, potrčaću s tim vilama i baciću bacić u se na te oštre blistave šiljke. šiljke. Zarila sam nokte u tlo cvetne leje pored nas i stisla lepljivu zemlju prstima. „O čemu razmišljaš, Pčelo?“ Pčelo?“ „Mmm?“ „O čemu razmišljaš?“ „Oh. O kasavi.“ kasa vi.“ „Zašto o kasavi?“ kasa vi?“ „U mom selu smo gajili kasavu. Sadili smo je i zalivali, a kad bi porasla – ovoliko – čupali smo joj lišće kako bi se rast nastavio u korenu, a kad je koren bio spreman, iskopavali smo ga, gulili, rendali, pritiskali, fermentirali, pržili, mešali s vodom, pravili od njega kašu i jeli i jeli i jeli. Noćima sam sanjala koren kasave.“ „Šta ste još radili?“ „Ponekad smo se igrali na ljuljaški.“ Sara se osmehnula. osmehnula. Pogledala je u baštu. b aštu. „Ovde baš i nema kasave“, rekla je. „Gomila pavita. Mnogo kamelija.“ Klimnula Klimnula sam glavom. „Kasava i ne bi uspevala na ovom ovom tlu.“ Sara se nasmešila, ali je u isto vreme plakala. Uhvatila sam je za ruku. Niz lice su joj tekle suze. „O, Pčelo“, rekla je. „Strahovito me grize savest.“ „Nisi ti kriva, Saro. Izgubila sam roditelje i sestru. Ti si izgubila muža. Obe smo nekoga izgubile.“ „Nisam izgubila Endrua, Pčelo. Uništila sam ga. Varala sam ga s drugim muškarcem. To je i jedini razlog što smo uopšte otišli u prokletu Nigeriju. Mislili smo da nam treba zajedničko letovanje. Da popravimo odnos. Shvata Shvataš?“ š?“
Samo sam slegla ramenima. Sara je uzdahnula. „Verovatno ćeš mi reći da nikad nisi bila na letovanju.“ Pogledala sam u svoje ruke. „Zapravo nikad nisam bila s muškarcem.“ Sara trepnu. „Da. Naravno. Ponekad zaboravim da si vrlo mlada.“ Nakratko smo nepomično sedele. Sari je zazvonio mobilni telefon. Javila se. Kad je završila razgovor, izgledala je vrlo umorno. „Zvali su iz vrtića. Hoće da dođem i uzmem Čarlija. Tuče se s drugom decom. Kažu da se oteo kontroli.“ Ugrizla se za usnu. „Nikad to nije radio.“ Ponovo je uzela telefon i pritisla nekoliko tastera. Prinela je telefon uhu dok je gledala preko mog ramena, preko bašte. Još je grizla usnu. Posle nekoliko sekundi, čula se zvonjava drugog telefona. Bio je to tih, udaljen zvuk, iz kuće. Sari se lice umirilo. Potom je polako spustila telefon s uha i pritisla jedno dugme. Drugi telefon iz kuće prestao je da zvoni. „O, gospode“, reče Sara. „O, ne.“ „Šta? Šta je bilo?“ Sara je duboko udahnula. Celo joj se telo streslo. „Pozvala sam Endrua. Ne znam zašto. Potpuno automatski, nisam čak ni razmišljala. Znaš… ako iskrsne neki problem s Čarlijem, uvek zovem Endrua. Prosto sam zaboravila da je… znaš. O, bože. Zbilja se gubim. Mislila sam da sam spremna, znaš, da čujem šta se desilo tebi… i tvojoj sestri. Ali nisam. Nisam bila spremna za to. O, bože.“ Sedele smo, a ja sam je držala za ruku dok je plakala. Kasnije mi je pružila svoj telefon. Pokazala je na ekran. „Još mi je u adresaru. Vidiš?“ Na ekranu njenog telefona pisalo je ENDRU, a zatim broj. Samo ENDRU – nije bilo prezimena. „Hoćeš li ti da ga izbrišeš, Pčelo? Ja ne mogu.“ Držala sam njen telefon u rukama. Viđala sam ljude kako razgovaraju preko mobilnog telefona, ali sam uvek mislila da su ti aparati vrlo komplikovani. Smejaćete mi se – evo opet bulazni ta blesava devojčica s mirisom čaja u koži i mrljama od kasave na prstima – ali sam uvek mislila da se mora pronaći neka frekvencija. Mislila sam
da morate okretati neko dugme dok ne nađete signal svog prijatelja, vrlo mali i slab, kao kad nameštate BBC-jev World Service na radiju na navijanje. Pretpostavljala sam da je mobilne telefone isto tako teško koristiti. Okrećete dugme kroz raznorazne šuštave i cijukave zvuke, i prvo čujete prijateljev glas vrlo čudan i tih i gotovo ugušen zavijanjem – kao da je vaš prijatelj spljeskan poput keksa i ubačen u metalnu kutiju punu majmuna – ali onda okrenete dugme samo još malčice i najednom vaš prijatelj kaže nešto poput: Bože, čuvaj kraljicu!, i ispriča vam sve o vremenu na plovidbenim koridorima u priobalnim vodama Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske. Nakon toga, možete da razgovarate. Međutim, otkrila sam da se mobilni telefon koristi daleko lakše. U vašoj zemlji je sve tako prosto. Pored imena ENDRU pisalo je OPCIJE, i to sam pritisla. Opcija 3 glasila je BRISANJE, pa sam i to pritisla, i Endru O’Rork je nestao. „Hvala ti“, reče Sara. „Prosto nisam to sama mogla.“ Dugo je gledala u svoj telefon. „Strahovito se bojim, Pčelo. Nemam koga da pozovem. Endru je ponekad bio apsolutno nepodnošljiv, ali je uvek bio tako razuman. Verovatno sam bila luda što sam Čarlija odmah poslala u vrtić, posle onoga od juče. Ali sam mislila da će mu goditi da se vrati u rutinu. Više nemam koga da zamolim, Pčelo. Razumeš li? Ne znam mogu li ovo sama. Da sama donosim sve ispravne odluke u vezi s Čarlijem. Predstoje godine, razumeš? Ispravno ponašanje, ispravne škole, ispravni prijatelji, ispravan univerzitet, ispravna supruga. O, bože, adan Čarli.“ Spustila sam svoju ruku na njenu. „Ako želiš, mogu da pođem s tobom u vrtić“, rekla sam. Sara je nakrivila glavu i dugo me gledala. Onda se nasmešila. „Ali ne u toj odeći“, kazala je. Deset minuta kasnije izašla sam iz kuće sa Sarom. Bila sam u ružičastoj letnjoj haljini koju mi je pozajmila. Nikad nisam obukla ništa lepše. Oko vrata je imala prišivene lepe bele cvetove, vrlo tanane i elegantne. Osećala sam se kao kraljica Engleske. Jutro je bilo sunčano, duvao je povetarac, ja sam iza Sare skakutala po trotoaru, a kad god
bismo mimoišle neku mačku ili poštara ili ženu s dečjim kolicima, osmehnula bih se i rekla: Kako ste? Svi su me gledali kao da sam luda, ne znam zašto. Mislila sam: Tako se ne pozdravlja monarh sopstvene države. Vrtić mi se nije dopao. Bio je u velikoj kući s visokim prozorima, ali prozori nisu bili otvoreni iako je dan bio lep. Unutra je vazduh bio zagušljiv. Mirisao je na klozete i tempere, a upravo je tako mirisala i soba za terapiju u centru za imigracioni pritvor, pa sam se rastužila od sećanja. U centru za pritvor nisu otvarali prozore jer prozori nisu mogli da se otvore. U sobi za terapiju davali su nam tempere i četkice i govorili nam da moramo da se izrazimo. Koristila sam mnogo crvene boje. Kad je terapeutska asistentkinja videla šta sam naslikala, kazala je da bi za mene bilo dobro da krenem dalje. Rekla sam: da, gospođo, sa zadovoljstvom. Ako biste mi samo malo otvorili prozor, ili još bolje vrata, rado ću odmah krenuti dalje. Nasmešila sam se, ali terapeutska asistentkinja nije smatrala da je to uspela šala. U Čarlijevom vrtiću, ni vaspitačica nije smatrala da je to uspela šala. Znala sam da je to vaspitačica jer je na zelenoj kecelji imala bedž na kome je pisalo VASPITAČICA. Piljila je u mene, ali mi se nije obratila, nego se obratila Sari. Rekla je: Žao mi je, ne primamo posetioce, takva su nam pravila. Je li ovo detetova starateljka? Sara me je pogledala, a onda se opet okrenula vaspitačici. Kazala je: Čujte, komplikovano je, u redu? Vaspitačica se namrštila. Konačno me je pustila da stojim pred vrata, a Sara je ušla u sobu i pokušala da smiri Čarlija. Jadan Čarli. Naterali su ga skine svoj kostim Betmena – sve je od toga počelo. Naterali su ga da ga skine jer se umokrio u njega. Želeli su da bude čist, ali Čarli nije želeo da bude čist. Više je voleo da smrdi u crnoj maski i plaštu nego da lepo miriše u belom pamučnom kombinezonu u koji su ga stavili. Lice mu je bilo crveno i umazano temperama i suzama. Urlao je od besa. Svakoga ko bi mu se približio udarao je u kolena malim pesnicama. Ujedao je i grebao i vrištao. Stao je leđima prema ćošku. Okrenuo se prema sobi i vrisnuo: NE NE NE NE NE! Sara mu je prišla. Klekla je da bi njeno lice bilo blizu njegovom. Kazala je: O, zlato. Čarli je prestao da viče. Pogledao je Saru. Donja usna mu se tresla. Potom mu je vilica opet očvrsla. Nagnuo se ka majci i
pljunuo. Kazao je: BEŽI HOĆU TATU! Ostalu decu su nameštali da sede prekrštenih nogu na podu, u suprotnom uglu sobe. Bilo je vreme za pričanje priče. Druga deca bila su leđima okrenuta Čarlijevom uglu, ali su se neprestano vrpoljila i osvrtala bledih, uplašenih lica. Neka žena im je čitala priču. Bila je u plavim farmerkama, belim patikama i tirkiznom dukseru. Govorila je: i Maks ih je pripitomio tako što OKRENI SE NAPRED, KEJTLIN tako što im je zurio pravo u oči i govorio EMA, MOLIM TE, KONCENTRIŠI SE, DŽEJMSE, PRESTANI DA ŠAPUĆEŠ zurio pravo u oči i govorio HOĆEŠ LI SE OKRENUTI NAPRED, OLI, IZA TEBE SE NIŠTA NE DEŠAVA. Sara je klekla na pod i obrisala Čarlijevu pljuvačku s obraza. Plakala e. Pružila je ruke ka Čarliju. Čarli se okrenuo i sakrio lice u ćošak. Žena koja je čitala priču rekla je: budite mirni. Pošla sam ka Sari. Vaspitačica mi je uputila pogled koji je značio: Rekla sam ti da ostaneš pored vrata. Ja sam joj uzvratila pogled koji je značio: Kako se usuđujete? Bio je to odličan pogled. Naučila sam ga od kraljice Elizabete Druge s poleđine britanske novčanice od pet funti. Vaspitačica je ustuknula jedan korak, a ja sam prišla Sari. Dodirnula sam je po ramenu. Sara je digla pogled na mene. „O, bože“, rekla je. „Siroti Čarli, ne znam šta da radim.“ „Šta obično radiš kad je takav?“ „Izlazim na kraj. Uvek izlazim na kraj. Pobogu, Pčelo, ne znam šta se zbiva sa mnom. Zaboravila sam kako se izlazi na kraj.“ Sara je šakama pokrila lice. Vaspitačica ju je povela da sedne. Ja sam ušla u ćošak s Čarlijem. Stala sam pored njega i takođe okrenula lice prema ćošku. Nisam gledala Čarlija nego cigle i nisam rekla ništa. Dobro mi ide da gledam cigle i ne govorim ništa. U centru za imigracioni pritvor radila sam to dve godine, i to mi je rekord. Razmišljala sam šta bih uradila u tom vrtiću kad bi muškarci najednom došli. Nije to bila jednostavna prostorija, da vam kažem. Na primer, nije bilo ničega čime biste se mogli poseći. Sve makaze bile su od plastike, a krajevi su im bili obli i meki. Da sam najednom morala da se ubijem u toj prostoriji, ne bih znala kako to da uradim. Posle dužeg vremena Čarli me je pogledao. „Šta radiš?“, upitao je.
Slegla sam ramenima. „Razmišljam kako da pobegnem odavde.“ Tišina. Čarli je uzdahnuo. „Uzeli su mog Betmen kostima.“ „Zašto su to uradili?“ „Jer zato što sam se upiškio u mog Betmen kostima.“ Klekla sam i pogledala Čarlija u oči. „Ti i ja smo isti. Ja sam provela dve godine na ovakvom mestu. Teraju nas da radimo ono što nećemo. Da li te to ljuti?“ Čarli klimnu glavom. Rekla sam: „I mene to ljuti.“ Čula sam kako se iza nas ostatak vrtića vraća svome poslu. Deca su opet razgovarala i vikala, a žene su pomagale i smejale se i grdile. U našem ćošku, Čarli je gledao u pod. „Hoću mog tatu“, kazao je. „Tvoj tata je mrtav, Čarli. Znaš li šta to znači?“ „Da. U raju.“ „Da.“ „Gde je raj?“ „To je ovakvo mesto. Kao vrtić, ili centar za pritvor, ili čudna daleka zemlja. On želi da se vrati kući, kod tebe, ali ne može. Tvoj tata je kao moj tata.“ „Oh. Je li tvoj tata isto mrtav?“ „Da, Čarli. Moj tata je mrtav i moja mama je mrtva i moja sestra je isto mrtva. Svi su oni mrtvi.“ „Zašto?“ Slegla sam ramenima. „Uhvatili su ih zlikovci, Čarli.“ Čarli je sklopio šake i sagnuo se da s poda digne komadić crvenog papira. Cepnuo ga je, stavio ga na jezik da vidi kakav mu je ukus, a onda mu se papir, zbog vlažnosti, zalepio za prste. Proturio je jezik kroz zube da bi se usredsredio na skidanje papira s prstiju. Zatim je digao pogled. „Je li si ti tužna kao ja?“ Naterala sam se na osmeh. „Da li izgledam tužna, Čarli?“ Čarli me je pogledao. Zagolicala sam ga ispod pazuha, a on se zasmejao. „Da li mi izgledamo tužni, Čarli? Hej? Ti i ja? Jesmo li sad tužni?“
Čarli se napokon smejao i koprcao, pa sam ga privukla uz sebe i pogledala ga u oči. „Nećemo biti tužni, Čarli. Ni ti ni ja. Posebno ne ti, Čarli, jer si ti najsrećniji dečak na svetu. Znaš li zašto?“ „Zašto?“ „Zato što imaš mamu, Čarli, i ona te voli, a to nije malo, zar ne?“ Malo sam gurnula Čarlija prema majci, a on joj je potrčao. Zagnjurio oj je lice u haljinu i zagrlili su se. Sara je plakala i smejala se u isto vreme. Govorila je Čarliju na uho: Čarli, Čarli, Čarli. Zatim se čuo Čarlijev glas, ali prigušen zbog majčine haljine. Rekao je: Ja NISAM Čarli, mama, ja sam Betmen. Sara me je pogledala preko Čarlijevog ramena i samo je rekla: Hvala, ne proizvodeći nikakav zvuk nego samo pokrećući usne. Iz vrtića smo se peške vratili kući, a Čarli se ljuljao između nas. Dan e bio divan. Sunce je peklo, po vazduhu su zujale pčele, a miris cveća osećao se na sve strane. Uz trotoar su se pružale prednje bašte kuća, pune nežnih boja. Bilo je teško ne osećati veliku nadu. „Mislim da treba da te naučim imena sveg engleskog cveća“, reče Sara. „Ovo je fuksija, ovo je ruža, a ovo su orlovi nokti. Šta? Zašto se smeješ?“ „Nema koza. Zato i imate toliko divnog cveća.“ „U tvom selu je bilo koza?“ „Da, i pojele su sve cveće.“ „Žao mi je.“ „Ne treba da ti bude žao. Mi smo pojeli sve koze.“ Sara se namrštila. „Svejedno“, reče. „Mislim da bih radije pojela orlove nokte.“ „Jednom ću te odvesti tamo odakle sam došla i ješćeš samo kasavu nedelju dana, a onda ćeš mi reći da li bi radije pojela orlove nokte ili kozu.“ Sara se nasmešila, a ja sam se sagnula da omirišem cvet orlovih noktiju. Tad sam videla da ponovo plače. „Oh, izvini“, reče Sara. „Izgleda da ne mogu da stanem. Jao, pogledaj me samo, otišla sam u bestraga.“ Čarli je pogledao svoju majku, a ja sam ga pomazila po temenu da mu pokažem kako je sve u redu. Ponovo smo počeli da hodamo. Sara je
istresla nos u maramicu. Kazala je: „Koliko ću dugo biti ovakva, šta misliš?“ „Kod mene je trajalo godinu dana, nakon što su mi ubili sestru.“ „Pre nego što si opet počela čisto da razmišljaš?“ „Pre nego što sam opet počela ikako da razmišljam. Prvo sam samo urila, jurila, jurila – bežala od mesta gde se sve desilo, znaš? Potom sam došla u centar za pritvor. Bio je vrlo loš. Tamo se nije moglo čisto razmišljati. Nisi počinila nikakav zločin, i zato samo razmišljaš: Kada će me pustiti? Ali ti ne govore ništa. Posle mesec dana, šest meseci, počneš da razmišljaš: Možda ću ovde ostariti. Možda ću ovde umreti. Možda sam već mrtva. Prvih godinu dana razmišljala sam samo o tome kako da se ubijem. Kad su svi ostali mrtvi, ponekad pomisliš da će biti lakše ako im se pridružiš, znaš? Ali moraš da kreneš dalje. Kreni dalje, kreni dalje, to ti stalno govore. Kao da si tvrdoglava. Kao da im jedeš cveće poput koze. Kreni dalje, kreni dalje. U pet po podne ti kažu da kreneš dalje, a u šest po podne te opet zaključaju u ćeliju.“ „Zar ti na tom mestu nisu pružili nikakvu pomoć?“ Uzdahnula sam. „Pokušavali su da nam pomognu, znaš? Bilo je nekih dobrih ljudi. Psihijatara, volontera. Ali su njihove moći bile ograničene. Jedna psihijatarka mi je rekla: Psihijatrija na ovom mestu liči na serviranje avionskog obroka dok se letelica sunovraćuje na zemlju. Ako želim da vam pomognem, kao lekarka, treba da vam dam padobran, a ne sendvič sa sirom i krastavcima. Da bi bila zdravog uma, prvo moraš biti slobodna, shvataš?“ Sara je pritisla maramicu u uglove očiju. „Nisam sigurna da je u stvarnom životu išta lakše, Pčelo.“ „Ali ću ti ja pomoći.“ Sara se nasmešila. „Šesnaest ti je godina, Pčelo. Izbeglica si. Siroče si, pobogu. Treba ja da pomažem tebi.“ Uhvatila sam Saru za rame da je zaustavim. Uzela sam je za levu šaku i digla joj je do lica. Čarli je stao i pogledao nas krupnim očima. „Vidi, Saro. Već si mi dovoljno pomogla. Odsekla si prst zbog mene. Spasla si mi život.“ „Trebalo je da učinim više. Trebalo je da spasem tvoju sestru.“
„Kako?“ „Trebalo je da smislim nešto.“ Zavrtela sam glavom. „Učinila si sve što si mogla, Saro.“ „Ali uopšte nije trebalo da se nađemo u toj situaciji, Pčelo. Zar ne shvataš? Otišli smo na letovanje na mesto gde nismo imali prava da budemo.“ „A šta da se niste tamo zatekli, Saro? Da ti i Endru niste bili tamo, i Nkiruka i ja bile bismo mrtve.“ Okrenula sam se Čarliju. „Tvoja mama mi je spasla život, znaš li to? Spasla me je od zlikovaca.“ Čarli je pogledao majku. „Kao Betmen?“, upitao je. Sara se osmehnula na već uobičajen način – kroz suze koje su joj opet potekle iz očiju. „Kao Betmama.“ „Da li si zato više nemala jedan prst?“ „Da li zato više nemaš jedan prst. Da, zlato.“ „Da li su ga zlikovci uzeli? Pingvin?“ „Ne, zlato.“ „Morski Papagaj?“ Sara se nasmejala. „Da, zlato, grozni Morski Papagaj.“ Čarli se široko osmehnuo. Nevaljali nevaljali Morski Papagaj, rekao je i otrčao ispred nas trotoarom, ubijajući zlikovce iz pištolja koji je za moje oči bio nevidljiv. Sara se okrenula ka meni. „Bog te blagoslovio“, kazala je. Čvrsto sam je uhvatila za mišicu i spustila dlan njene leve ruke na nadlanicu svoje leve ruke. Razmestila sam svoje prste ispod njenih, tako da se od mojih prstiju video samo onaj koji je nedostajao na Sarinoj šaci. Uvidela sam da je sve moguće. Uvidela sam da možemo ponovo živeti. Uvidela sam da je ludost misliti o tome, ali mi je srce lupalo, lupalo, lupalo. „Pomoći ću ti“, rekla sam. „Ako želiš da ostanem, onda će naš odnos biti takav. Možda ću moći da ostanem samo jedan mesec, možda samo nedelju dana. Jednog dana, muškarci će doći. Ali dok sam ovde, biću ti kao ćerka. Voleću te kao da si mi majka, a Čarlija ću voleti kao da mi je brat.“ Sara se zagledala u mene. „Pobogu“, rekla je.
„Šta je bilo?“ „Pa, kad se s ostalim majkama vraćam iz vrtića, obično pričamo o učenju na nošu i tortama.“ Pustila sam Sarinu ruku i pogledala u zemlju. „O, Pčelo, oprosti mi“, rekla je. „Sve je ovo pomalo neočekivano i pomalo ozbiljno, ništa drugo. Vrlo sam zbunjena. Treba mi malo vremena da razmislim.“ Ponovo sam pogledala Saru. U očima sam joj videla da joj je sasvim novo to osećanje da ne zna odmah šta da uradi. Oči su joj bile kao u stvorenja što se tek rodilo. Pre nego što se upozna sa svojim svetom, zna edino za užas. Taj izraz odlično poznajem. Kad se nagledate ljudi koje guraju kroz vrata centra za imigracioni pritvor, kao što sam se ja nagledala, lako vam je da prepoznate taj izraz. Izazvao mi je želju da iz Sarinog života uklonim bol što pre mogu. „Oprosti mi, Saro. Molim te, zaboravi na to. Otići ću. Vidiš? Psihijatarka u centru za pritvor bila je u pravu, nije mogla ništa da učini za mene. Još sam luda.“ Sara nije rekla ništa. Samo se držala za moju ruku i išle smo ulicom, za Čarlijem. Čarli je trčao i obarao krunice ruža u baštama. Obarao ih je karate udarcima. Padale su iznenadno, uz nemu eksploziju latica. Kao moja priča s Nkirukom, kao moja priča s Jevetom. Stopalima sam gazila latice dok smo prelazili preko njih i shvatila sam da se moja priča sastoji samo od završetaka. Kod kuće smo sedele u Sarinoj kuhinji. Opet smo pile čaj, a ja sam se pitala je li to poslednji put. Zažmurila sam. Moje selo, moja porodica, taj ukus koji nestaje. Sve nestaje i tone u pesak ili maglu. To je dobar trik. Kad sam opet otvorila oči, Sara me je gledala. „Znaš, Pčelo, razmišljala sam o onome što si rekla, o tome da ostaneš. O tome da ćemo pomoći jedna drugoj. Mislim da si u pravu. Možda je vreme za ozbiljnost. Možda su ovo ozbiljna vremena.“
6
O
zbiljna vremena počela su jednog sivog, zlokobnog dana u Londonu. Nisam tražila ozbiljnost. Iskrena da budem, verovatno sam tražila malo onog drugog. Čarli je imao skoro dve godine, a ja sam polako izlazila iz introvertne, začaurene faze ranog majčinstva. Vratila sam se u omiljene suknje. Osećala sam se kao da širim krila. Odlučila sam da organizujem dan na terenu. Zamisao je bila da podsetim devojke iz uredništva da je moguće potpuno samostalno napisati tematski članak. Nadala sam se da ću, podstičući osoblje da se malo poduhvati reportaže, skresati budžet za naručene tekstove. Stvar e prosto u tome, bezbrižno sam rekla redakciji, što svoje jezgrovite primedbe treba uzastopno beležiti na papir, a ne pojedinačno žvrljati na kutije s uzorcima. Zapravo sam samo htela da moje osoblje bude srećno. U njihovim godinama, tek što sam bila diplomirala novinarstvo, a posao me je očaravao. Razotkrivanje korupcije, istina kao oružje. Savršeno mi je odgovarala ta potpuna sloboda da odem kod zločinaca i insistiram na ko, šta, gde, kad i zašto. Ali sada, dok sam stajala u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova u Ulici Maršam i čekala na razgovor zakazan za deset sati, shvatila sam da se tome ne radujem. Možda je s dvadeset i kojom godinom čovek prirodno ljubopitljiv u vezi sa životom, ali je s trideset još samo nepoverljiv prema svakome ko ga još ima. Stezala sam ganc nov notes i diktafon u nadi da će nešto od njihove mladalačke nerazočaranosti preći i na mene. Bila sam besna na Endrua. Nisam mogla da se usredsredim. Nisam čak ni delovala kao izveštačica – notes mi je bio devičanski beo. Dok sam čekala, isprljala sam ga beleškama iz fiktivnog intervjua. Kroz predvorje Ministarstva unutrašnjih poslova, javni sektor je promicao u pohabanim cipelama, balansirajući jutarnje kafe na kartonima za nošenje. Žene su kipele iz kostimâ s pantalonama, podvaljci su se ljuljali, a narukvice zveckale. Muškarci su delovali mlitavi i hipoksični – polupridavljeni kravatama. Svi su bili pogrbljeni, ili su trčkarali sitnim koracima, ili su se nervozno trzali. Držali su se kao televizijski
meteorolozi koji se spremaju da saopšte lošu prognozu za vikend. Pokušala sam da se usredsredim na članak koji sam želela da napišem. Trebao mi je optimističan tekst; nešto radosno i pozitivno. Drugim rečima, nešto potpuno suprotno od onoga što bi Endru napisao za kolumnu u Tajmsu. Njegova rubrika postajala je sve mračnija i mračnija. Mislim da je zaista počeo da veruje da Britanija tone u more. Zločin se širio, školstvo je propadalo, imigracija se uvlačila na mala vrata, a javni moral je posrtao. Činilo se da sve curi i pada i nestaje, a ja sam to mrzela iz dna duše. Pošto je Čarli imao gotovo pune dve godine, verovatno sam tražila budućnost u kojoj će moje dete morati da živi i shvatila da zakeranje na temu te budućnosti možda i nije konstruktivna strategija. Zašto uvek moraš da budeš toliko negativan, do đavola?, upitala sam Endrua. Ako zemlja zaista propada, zašto onda ne pišeš o ljudima koji pokušavaju nešto da preduzmu? – Ma jelda? A ko su ti? – Pa, recimo, Ministarstvo unutrašnjih poslova. Na kraju krajeva, oni su na prvoj liniji fronta. – O, Saro, to je prosto genijalno, zaista. Zato što ljudi stvarno veruju Ministarstvu unutrašnjih poslova, zar ne? A kako bi nazvala svoj lepi podsticajni članak? – Misliš, koji mi je naslov? Šta kažeš na Bitka za Britaniju? Znam, znam. Endru je pukao od smeha. Posvađali smo se na krv i nož. Rekla sam mu da časopisom najzad radim nešto konstruktivno. On je meni rekao da najzad prerastam ciljnu grupu svog časopisa. Drugim rečima, ne samo što starim nego je i sve što sam radila u prethodnoj deceniji detinjasto. Gotovo hirurški bol. Još sam besnela kad sam stigla u Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zauvek ćeš biti cura iz Sarija, zar ne? To je bio Endruov udarac za rastanak. Šta tačno želiš da Ministarstvo unutrašnjih poslova uradi za ovu prokletu zemlju, Saro? Da mitraljira huligane „spitfajerima“? Endru je imao dara za produbljivanje rezova koje bi načinio. Nije to bila naša prva svađa otkako se Čarli rodio, i na kraju je to uvek radio – vraćao raspravu na temu mog porodičnog odgoja, što me je izvodilo iz takta kao jedina stvar oko koje ništa nisam mogla da preduzmem. Stajala sam u predvorju dok su se kičerozni službenici motali svud
oko mene. Trepnula sam, pogledala u cipele i javila mi se prva razumna misao za nekoliko dana. Shvatila sam da danas nisam izašla u svet kako bih nešto dokazala svom uredništvu. Viši urednici ne vraćaju se reportažnom poslu da bi uštedeli koju funtu iz budžeta za narudžbe. Shvatila sam da sam tamo došla isključivo da bih nešto dokazala Endruu. A kad je Lorens Ozborn sišao i predstavio se tačno u deset sati – visok, nasmejan, neupadljivo zgodan – shvatila sam da ono što ću dokazati Endruu ne mora nužno da se odnosi na uređivačku politiku. Lorens je pogledao u svoj notes. „Čudno“, kazao je. „Označili su ovaj intervju kao ’neagresivan’.“ Shvatila sam da ga gledam divljački. Porumenela sam. „O, bože, izvinite. Loše jutro.“ „Ne uzbuđujte se. Samo mi kažite da ćete probati da budete dobri prema meni. Ovih dana nam svi vi, novinari, radite o glavi, reklo bi se.“ Osmehnula sam se. „Biću dobra prema vama. Mislim da se ovde sjajno radi.“ „Ah, zato što još niste videli statistike koje smo mi videli.“ Zasmejala sam se, a Lorens je podigao obrve. „Mislite da se šalim“, rekao je. Glas mu je bio ravan i neupečatljiv. Nije govorio kao bivši đak elitne škole. U samoglasnicima mu je bilo doze grubosti, ili nekog zauzdanog divljaštva, kao da ulaže trud. Bilo je teško geografski locirati njegov glas. Poveo me je u obilazak zgrade. Pogledali smo Agenciju za konfiskaciju imovine i Biro za kriminalne dosijee. Raspoloženje je bilo poslovno, ali opušteno. Sprečiš malo zločina, gucneš malo kafe – atmosfera je tako delovala. Hodali smo neprirodnim hodnicima s podovima od prirodnih materijala i prirodnim osvetljenjem. „Dakle, Lorense“, rekla sam, „šta je, po vašem mišljenju, pošlo naopako u Britaniji?“ Lorens je stao i okrenuo se. Lice mu je sijalo pod mekim žutim zracima, filtriranim kroz obojeno staklo. „Pitate pogrešnog čoveka“, kazao je. „Da znam odgovor, popravio bih to.“ „Zar ne treba to i da radite u Ministarstvu unutrašnjih poslova? Da
popravljate?“ „Ja zapravo i ne radim ni u jednom odeljenju. Isprobavali su me tu i tamo neko vreme, ali mislim da se ni u šta nisam uneo svim srcem. I zato sam sad u Službi za medije.“ „Ali svakako imate mišljenje?“ Lorens uzdahnu. „Svako ima mišljenje, zar ne? Možda je upravo to naopako u ovoj zemlji. Šta? Zašto se smejete?“ „Volela bih da to kažete mom mužu.“ „Ah. On ima mišljenja, zar ne?“ „O širokom dijapazonu tema.“ „Onda bi možda mogao da se zaposli ovde. Ovde zaista vrlo vole političke debate. Vaš prvi intervju, na primer…“ Lorens je pogledao notes, tražeći ime. „Molim?“, rekoh. „Mislila sam da mi je prvi intervju s vama.“ Lorens diže pogled. „Ah“, kazao je. „Ne, ja sam samo za zagrevanje. Izvinite, trebalo je da vam kažem.“ „Oh.“ „Dobro, nemojte biti tako razočarani. Organizovao sam vam odličan dan, zaista. Čekaju vas tri načelnika odeljenjâ i pravi živi pomoćnik ministra. Siguran sam da će vam oni pružiti i više informacija nego što vam treba za članak.“ „Ali sam uživala u razgovoru s vama.“ „Proći će vas.“ „Mislite?“ Lorens se osmehnuo. Imao je kovrdžavu crnu kosu, prilično sjajnu, ali podšišanu uznemirujuće kratko pozadi i sa strane. I odelo mu je bilo kvalitetno – „Kenzo“, mislim – i stajalo mu je dobro, ali je bilo nečeg neodoljivog u načinu na koji ga je nosio. Držao je ruke malo podalje od tela – kao da je odelo u stvari koža neke plemenite životinje, nedavno odrana i nesavršeno uštavljena, te mu se usled njene krvave sirovosti dlake ježe. „Baš i ne vole da razgovaram s posetiocima“, kazao je Lorens. „Mislim da nisam još usavršio ispravan glas Ministarstva unutrašnjih poslova.“ Iznenadila sam samu sebe time što sam se nasmejala. Išli smo
hodnikom. Negde između Biroa za kriminalne dosijee i Službe za forenzičku nauku, raspoloženje se promenilo. Ljudi su trčali mimo nas. Gužva se skupila oko televizijskog monitora. Primetila sam način na koji je Lorens zaštitnički spustio ruku na moja krsta dok me je vodio kroz neočekivanu gungulu ljudi. Nije to delovalo neumesno. Shvatila sam da usporavam kako bih bolje osetila njegovu ruku na svojim leđima. NAJNOVIJA VEST, pisalo je na TV monitoru. MINISTAR UNUTRAŠNJIH POSLOVA DAJE OSTAVKU. Usledio je snimak ispijenog čoveka kako sa psom-vodičem seda na zadnje sedište strahote koja je na trenutak i ličila na ministarsku limuzinu. Lorens je nagnuo glavu ka ostalima, koji su zaneto piljili u monitor. Progovorio je blizu mog uha. „Pogledajte te bitange“, šapnuo je. „Čoveka razapinju na krst, a ovi su već uzbuđeni zbog posledica koje će to imati po njihove poslove.“ „A vi? Da li je vama stalo?“ Lorens se isceri. „Oh, za mene je to loša vest“, šapnuo je. „Usled briljantnog poslovnog dosijea, bio sam prvi na listi čekanja za mesto njegovog psavodiča.“ Lorens me je poveo u svoju kancelariju. Kazao je da mora da proveri poruke. Bila sam nervozna, ne znam zašto. Na zidovima nije bilo ničega Lorensovog – samo uramljena štancovana fotografija mosta Vaterlo i plastificirana kartica s opisom postupka u slučaju požara. Uhvatila sam sebe kako zurim u svoj odraz u oknu, a onda pomislila: Jao, ne budi blesava. Pomerala sam pogled dok se nije usredsredio na ravni sivi zid susedne poslovne zgrade. Sačekala sam da Lorens pregleda svoje mejlove. Digao je pogled. „Izvinite“, kazao je. „Moraćemo da pomerimo vaše intervjue. Narednih nekoliko dana će ovde biti haos.“ Telefon je zazvonio i Lorens je nekoliko trenutaka samo slušao zvuk iz slušalice. Kazao je: Šta? Zar ne treba neki viši službenik to da radi? Stvarno? Divota. Koliko vremena imam? Na sto je spustio telefon, a zatim i glavu. Iz hodnika ispred kancelarije čuo se smeh, vika, treskanje
vratima. „Bitange“, „Bita nge“, reče Lorens. Lorens. „Šta je bilo?“ „Taj „Ta j telefonski poziv? Nezvanično?“ Nezvanično?“ „Naravno.“ „Moram da napišem pismo ministru spoljnih poslova u ostavci i izrazim duboko žaljenje našeg ministarstva zbog njegovog odlaska.“ „Ne deluje mi da baš nešto žale.“ „A da nije vaše novinarske osetljivosti na detalje, ne bismo ni primetili.“ Lorens je protrljao oči i okrenuo se kompjuterskom monitoru. Spustio je prste prste na tastaturu, a zatim z atim zastao. za stao. „Bože!“, kazao je. „Hoću reći, šta pišete?“ „Ne pitajte me. Jeste li ga poznavali?“ Lorens je zavrteo glavom. „Obretao sam se u istim sobama kao i on, ništa više. Zbilja je bio pizda, ali se to nije smelo reći jer je slep. Verovatno je zato i tako daleko dogurao. Naginjao se blago unapred, držeći ruku na psećem povocu. Naginjao se, ovako, a ruka mu se nekako tresla. Mislim da je to bila gluma. Nije mu drhtala kad je čitao Brajevo pismo.“ „Ni vi ne delujete kao da će vam mnogo nedostajati.“ Lorens slegnu ramenima. „Prilično sam mu se divio. Bio je slab, a to e pretvorio u snagu. Uzor za gubitnike poput mene.“ „Oh“, rekla sam. „Bacili ste se na samoosuđivanje.“ „Pa?“ „Pa, to ne prolazi. Studije su to pokazale. Žene se u anketama samo prave da to vole.“ „Možda se samo pretvaram da osuđujem samog sebe. Možda sam pobednik. Možda je položaj medijskog potrčka za Ministarstvo spoljnih poslova bio moj m oj lični Mont Everest.“ Sve je to rekao bez mimike. Piljio mi je u oči. Nisam znala kuda da pogledam. „Hajde da se vratimo na moj članak“, rekoh. „Hajde“, reče Lorens. „Pošto će inače ovo dovesti do nečega, zar ne?“
Osetila sam da me adrenalin boli u grudima. Sve što se tad i tu dešavalo vrlo je neprimećeno, po svemu sudeći, prešlo neku granicu. Postalo je prepoznato, premda u relativno kontrolisanom obliku iz koga smo oboje još mogli odstupiti. Ako smo to želeli, visilo je s napete pupčane vrpce između nas: avantura među odraslim ljudima, majušna ali ipak potpuno oblikovana, sa svim svojim zabranjenim randevuima i prigušenim paroksizmima i razornim izdajama nalik začecima prstiju na rukama i nogama. Sećam se da sam pogledala u tapisonske pločice u Lorensovoj kancelariji. Još ih vidim u hiperrealnoj jasnoći: svako minijaturno sivo akrilno vlakno, svetlucavo pod fluorescentnim svetlom, hrapavo i sjajno i čvrsto ukovrdžano, lascivno, opsceno, poput sedih stidnih dlaka ostarelog administrativnog tela. Zurila sam u njih kao da nikad u životu nisam videla tapisonske pločice. Nisam htela da uzvratim Lorensu Lorensu pogled. „Molim vas“, kazala sam. „Prestanite.“ „Prestanite.“ Lorens je trepnuo i nedužno nakrenuo glavu. „Šta da prestanem?“, kazao kaza o je. je. I tek tako je trenutak nestao. Ponovo sam prodisala. Iznad nas je jedna fluorescentna cev glasno zujala. „Zašto je mini m inistar star morao da podnese ostavku?“, upitala sam. sa m. Lorens diže jednu obrvu. „Nemojte mi reći da ne znate. Mislio sam da ste novinarka.“ „Nisam ozbiljna novinarka. Niksi piše Niksi piše o dnevnoj politici onako kako cipelama . Samo najosnovnije.“ Ekonomist piše Ekonomist piše o cipelama. „Ministar je morao da podnese ostavku jer je intervenisao za vizu dadilje svoje ljubavnice.“ „Verujete u to?“ „Svejedno mi je kako god da je. Ali mi nikad nije delovao toliko glup. O, čujte ih samo.“ Ispred Lorensovih vrata čuo se smeh i vika. Čula sam da neko gužva papir u loptu. Stopala kako se vuku po tepihu. Papirna lopta lupnula je u metalnu kantu za otpatke. „Igraju fudbal po hodniku“, reče Lorens. „Slave.“
„Mislite da je nameštaljka?“ Uzdahnuo je. „Nikad neću saznati šta su mu uradili, Saro. Nisam pohađao prave škole. Moj posao je samo da mu napišem oproštajno pismo. Šta biste vi stavili?“ „Teško je ako ga niste stvarno poznavali. Verovatno ćete morati da se držite opštih fraza.“ Lorens progunđa progunđa.. „Ali to mi grozno ide“, kazao je. „Od onih sam koji moraju da znaju o čemu govore. Ne mogu tek tako da nagvaždam.“ Osvrnula sam se po njegovoj kancelariji. „Ja sam u istoj poziciji“, rekoh. „I hteli vi to ili ne, izgleda da ste postali akter mog intervjua.“ „Pa?“ „Pa, ne olakšavate mi posao.“ posao.“ „U kom smislu?“ sm islu?“ „Niste baš uneli ličnu notu u ovaj prostor, zar ne? Nema peharâ s golfa, nema porodičnih fotografija, ničega što bi i u najmanjoj meri otkrilo ko ste.“ Lorens me pogleda. „Onda ćete verovatno morati da se držite opštih fraza“, kazao kaza o je. Osmehnula sam se. „Lepo“, rekoh. „Hvala.“ Ponovo sam osetila bol adrenalina. „Vi se uopšte ne uklapate ovde, zar ne?“ „Čujte, ozbiljno sumnjam da ću i sutra ovde raditi ukoliko u narednih dvadeset minuta ne smislim neki podesno neodređen tekst za bivšeg šefa.“ „Onda napišite nešto.“ „Ali zaista ništa ne mogu da smislim.“ smislim.“ Uzdahnula sam. „Šteta. Delovali ste suviše fino da biste bili toliki gubitnik.“ Lorens se široko osmehnuo. „Pa“, kazao je, „vi ste delovali suviše lepi da biste b iste toliko pogrešili.“ pogrešili.“ Shvatila sam da mu uzvraćam osmeh. „Malo glumim plavušu, smatrate vi?“
„Hmm. Mislim Mislim da vam se vidi podrastak.“ podrastak.“ „Pa, ne mislim da ste gubitnik, ako vas baš zanima. Mislim da ste samo nesrećni.“ nesrećni.“ „O, „O , stvarno stva rno?? Koristite svoje prodor p rodorno no oko za emocionalne emocionalne indicije?“ „Da, tako je.“ Lorens trepnu i pogleda u tastaturu. Shvatila sam da crveni. „Oh, izvinite“, izvinite“, rekla sam. „Pobogu, nije trebalo to da kažem. Zanela sam se. Čak vas i ne poznajem, vrlo mi je žao. Izgleda kao da ste zaista povređeni.“ „Možda samo glumim da sam ranjiv.“ ranjiv.“ Lorens je privukao laktove – tačnije, privukao se ceo, pa je naizgled nestao unutar svog tela na teget tapacirungu obrtne stolice. Zastao je, i otkucao rečenicu na kompjuteru. Tastatura je bila jeftina, onakva gde tasteri imaju dubok hod i pište na dnu putanje. Sedeo je nepokretan toliko toliko dugo da sam sa m zašla z ašla za z a njegov sto i pogledala pogledala mu preko ramena ramena da vidim šta je napisao. Dali ste sve od sebe i tek treba videti_ To je bila nedovršena rečenica koja je, bez razrešenja ili pouke, stajala na monitoru njegovog kompjutera. Na njenom kraju treptao je kursor. Na ulici su policijske sirene zavijale čas usklađeno, čas neusklađeno. Okrenuo se ka meni. Stolica mu je zaškripala. „Recite mi nešto“, kazao je. „Da?“ „Da li je muž taj koji vas unesrećuje?“ „Šta? Vi ne znate ništa o mom mužu.“ „To je bilo skoro prvo što ste mi rekli. O mužu i njegovim mišljenjima. Zašto biste mi ga uopšte i pominjali?“ „Iskrsla je tema.“ „Tema o vašem mužu? muž u? Vi ste je potegli.“ potegli.“ Zastala sam otvorenih usta, pokušavajući da se setim zašto nije u pravu. Lorens se osmehnuo, gorko gorko ali bez zlobe. „Mislim da je to zato što ni vi niste baš srećni“, kazao je. Brzo sam se odmakla od njegovog stola – na mene je bio red da pocrvenim – i otišla da pogledam kroz prozor. Prislonila sam čelo na hladno staklo i pogledala svakodnevni život na ulici. Lorens je prišao i
stao pored mene. „Dakle“, kazao je, „sad je meni žao. Verovatno ćete mi reći da pomne analize treba da ostavim vama novinarima.“ Osmehnula sam se iako to nisam htela. „Kako glasi ona rečenica koju ste počeli da pišete?“, upitala sam. „Dali ste sve od sebe i tek treba videti… Ne znam, reći ću tek treba videti kakvim će bogatim plodovima uroditi vaš rad, ili tek treba videti kakav će biti uspeh vašeg napornog rada. Nešto tako uopšteno.“ „A možete i ostaviti kako jeste“, kazala sam. „Nije dovršeno“, reče Lorens. „Ali je prilično dobro“, rekoh. „Dovelo nas je dovde, zar ne?“ Kursor je treptao, a meni su se usne razdvojile i ljubili smo se i ljubili i ljubili. Privila sam se uz njega i šaputala mu na uho. Kasnije sam uzela gaćice sa sivih tapisonskih pločica i navukla ih ispod suknje. Zagladila sam bluzu, a Lorens je ponovo seo za sto. Kroz prozor sam pogledala svet drugačiji od onog iz koga sam došla. „Nikad ovo nisam uradila“, rekoh. „Ne, nisi“, reče Lorens. „Zapamtio bih.“ Čitav minut je zurio u monitor s nedovršenom rečenicom, a onda, s mojim karminom na usnama, tresnuo tačku. Dali ste sve od sebe i tek treba videti. Dvadeset minuta kasnije, pismo je prevedeno na Brajevo pismo i poslato poštom. Lorensove kolege nisu marile čak ni toliko da obave korekturu. Pozvao je Endru. Mobilni telefon mi je zazvonio u Lorensovoj kancelariji i nikad neću zaboraviti prvo što je Endru rekao: Jebô te, ovo je antastično, Saro. Priča će nedeljama biti udarna. Naručili su od mene duži članak o padu ministra unutrašnjih poslova. Ovo je zlatna žila, Saro. Dali su mi ekipu istraživača. Ali zbog ovoga ću visiti u kancelariji po ceo dan. Ti će moći da se brineš o Čarliju, zar ne? Ugasila sam telefon, vrlo nežno. Bilo je to prostije nego da Endrua obaveštavam o promeni u našem stilu života. Bilo je lakše nego da mu objašnjavam: naš brak je maločas, i to poprilično slučajno, smrtno ranila banda siledžija koja je maltretirala slepog čoveka. Spustila sam telefon i pogledala Lorensa. „Zaista bih volela da se
ponovo vidimo“, rekla sam. Avantura nam se odvijala u radno vreme. Dugi ručkovi u kratkim suknjama. Ukradena popodneva u lepim hotelima. Ponekad čak i večeri. Endru je u kancelariji provodio noći, pa smo Lorens i ja mogli da radimo šta hoćemo kad bih uspela da nađem bebisiterku. Povremeno, tokom pauze za ručak koja bi se protegla skoro do čaja, s belim vinom u ruci i golim Lorensom pored sebe, pomislila bih na sve novinarke koje ne dobijaju obilaske s vodičima, sve neugovorene doručke s predstavnicima medija, sva saopštenja za štampu koja čekaju u Lorensovom kompjuteru s kursorom što trepće iza poslednje nedovršene rečenice. Ovaj novi cilj predstavlja novi značajan napredak u vladinom stalnom programu za_ Serviranje avionskog obroka dok se letelica sunovraćuje na zemlju. To je naša avantura imala biti. Lorens i ja smo pobegli od sopstvenih tragedija jedno drugom u zagrljaj, i šest meseci je Britanija bila malčice usporena u radno vreme. Kamo sreće da mogu reći da je to bilo sve. Ništa ozbiljno. Ništa sentimentalno. Samo ugodna pauza. Mali trepćući kursor pre nego što se naše stare priče nastave. Ali bilo je fantastično. Lorensu sam se potpuno predala, onako kako Endruu nikad nisam. To se desilo lako, bez ikakvog napora s moje strane. Plakala sam dok smo vodili ljubav. Prosto se desilo; nisam glumila. Grlila sam ga tako jako da su me ruke zabolele i osetila agoniju nežnosti. Nikad mu to nisam rekla. Nisam mu rekla ni da sam zavirivala u njegov „blekberi“, čitala mu mejlove, čitala mu misli dok je spavao. Kad sam se upustila u avanturu, mislila sam da se to može desiti s bilo kim. Neizbežna je bila avantura, a ne određen muškarac. Međutim, polako sam počela da obožavam Lorensa. Počela sam da shvatam da je avantura srazmerno mali greh. Ali da bih zbilja pobegla od Endrua, da bih zbilja postala ono što jesam, morala sam da odem do kraja i zaljubim se. I opet, nisam morala da se upinjem kako bih se zaljubila u Lorensa. Dovoljno je bilo da sebi dopustim da posrnem. Ovo e prilično bezbedno, rekla sam sebi: psiha je ustrojena da upija udarce od takvih padova. I dalje sam plakala dok smo vodili ljubav, ali sam počela da plačem i kad nismo mogli.
Prikrivanje avanture postalo je i izvor briga. Stvarne razloge za sastanke prosto sam krila od Endrua, naravno, i pazila sam da pred Lorensom ne pominjem ni Endrua ni njegov posao, kako pak on ne bi postao suviše ljubopitljiv. Digla sam visoku ogradu oko te avanture. U glavi sam je proglasila drugom zemljom i nemilosrdno smestila policiju svud oko granice. Teže je bilo sakriti nepobitnu promenu u meni samoj. Osećala sam s e čudesno. Nikad se nisam osećala nerazumnije, neozbiljnije, nesarijanskije. Koža mi je zablistala. Bilo je to toliko očito da sam pokušavala da prikrijem činjenicu tečnim puderom, ali uzalud: ednostavno sam zračila životnom radošću. Ponovo sam počela da odlazim na zabave, što nisam radila još od svojih ranih dvadesetih. Lorens me je vodio na sve događaje Ministarstva unutrašnjih poslova. Novi ministar voleo je da se sastaje s medijima, da im uz kanapee govori koliko će teško biti. Priređivao je beskrajne soaree, a nakon njih uvek i žurku. Upoznala sam nova lica. Glumce, slikare, poslovne ljude. Takvo uzbuđenje osetila sam poslednji put još i pre nego što sam upoznala Endrua – uzbuđenje od spoznaje da sam privlačna, od uverenosti da sam neodoljiva, od toga što sam polupijana od šampanjca, gledam ozarena nasmejana lica, kikoćem se zato što odjednom uviđam da se sve može dogoditi. Zato i nije trebalo da se iznenadim kad se zbilja dogodilo. Neizbežno, na jednoj od tih zabava, konačno sam naletela na muža, pogužvanog i crvenookog posle kancelarije. Endru je mrzeo zabave – verovatno je svratio samo da bi dobio neki podatak. Lorens nas je čak i predstavio jedno drugom. Gužva u prostoriji. Muzika – vodeća britanska muzika – neki bend koji se probio na Internetu. Lorens, radostan, nacvrcan od šampanjca, smelo je držao ruku na mojim krstima. „O, ćao! Ćao! Endru O’Rork, ovo je Sara Samers. Sara je urednica Niksi. Endru je kolumnista u Tajmsu, sjajno piše, ima jake stavove. Siguran sam da ćete se vas dvoje dobro slagati.“ „I sveštenik je bio siguran“, reče Endru. „Molim?“ „Bio je siguran da ćemo se dobro slagati. Kad nas je venčao.“
Endru raspoložen, gotovo nasmejan. Lorens – jadni Lorens – brzo sklanja ruku s mojih leđa. Endru primećuje. Endru najednom više nije nasmejan. „Nisam znao da ćeš biti ovde, Saro.“ „Da. Pa, ja… Oh. Bilo je to u zadnji čas. Časopis… znaš.“ Telo me je izdalo: pocrvenela sam od gležnjeva do temena. Moje detinjstvo i Sari u meni probudili su se žešće nego ikad i promenili svoje državne granice da anektiraju moj novi život. Pogledala sam u cipele. Zatim sam digla pogled. Endru je još bio tamo, vrlo miran, vrlo tih – sva mišljenja su, za promenu, u njemu presahla. Te noći smo stajali na golom temelju u dnu naše bašte, gde je Endru planirao da sagradi staklenik, i razgovarali o spasavanju svog braka. Sama ta fraza je mučna. Sve što je Endru rekao ličilo je na kolumnu u Tajmsu, a sve što sam ja rekla moglo se prepisati iz Drage Savete u mom časopisu. „Kad smo tačno zaboravili da je brak doživotna obaveza?“ „Osećala sam se tako neispunjena, tako podjarmljena.“ „Sreća nije nešto što se uzima s police, nego nešto na čemu se radi.“ „Maltretirao si me. Nikad se nisam osećala ni voljenom ni podržanom.“ „Poverenje između odraslih osoba se mukotrpno stiče, krhko je i teško ga je ponovo izgraditi.“ To je sve manje bila diskusija, a sve više neviđena zbrka u štampariji. Nije prestala dok ga nisam gađala saksijom. Odbila mu se o rame i razbila o betonski temelj, a Endru se trznuo i otišao. Seo je u kola, odvezao se i nije došao kući šest dana. Kasnije sam saznala da je odleteo u Irsku da se propisno narolja s bratom. Čarli je te sedmice pošao u vrtić, a Endru je to propustio. Napravila sam tortu u čast te prigode, sama u kuhinji jedne noći. Nisam navikla da budem sama u kući. Kad je Čarli zaspao, sve je utihnulo. Čula sam kosove kako pevaju u sumrak. Bilo je ugodno bez Endruove neprestane polazne osnove u vidu grčeva u stomaku i političkih komentara. Slično kao i s basovom notom na gajdama, čovek je zapravo i ne čuje dok ne prestane, a onda tišina postaje sama po sebi opipljiva: supertišina. Sećam se da sam posula žute „smartije“ po toploj glazuri dok sam
na Radiju 4 slušala Book of the Week, i najednom se osetila toliko zbunjena da sam se rasplakala. Zurila sam u tortu: tri sloja banana, sa mrvljenim sušenim bananama i glazurom od banane. To je bilo dve godine pre Čarlijevog Betmen leta. S dve godine, Čarli je na čitavom svetu najviše voleo banane. Sećam se da sam gledala u tu tortu i pomislila: Volim što sam Čarlijeva majka. Šta god se sad desilo, time ću se uvek ponositi. Piljila sam u tortu na pladnju na radnoj površini. Zazvonio je telefon. Lorens je rekao: „Da dođem?“ „Šta, sad? U moju kuću?“ „Rekla si da Endru nije tu.“ Pretrnula sam. „O, pobogu. Hoću reći… ne znaš čak ni gde živim.“ „Pa, gde živiš?“ „U Kingstonu.“ „Stižem za četrdeset minuta.“ „Ne, Lorense… ne.“ „Ali zašto? Niko neće znati, Saro.“ „Znam, ali… sačekaj malo, molim te, da razmislim.“ Čekao je. Na radiju je najavljivač obećavao izvanredne stvari u narednoj emisiji. Po svoj prilici, u vezi sa sistemom poreskih akontacija vladale su brojne zablude, a njihova emisija će ih razjasniti u velikoj meri. Zarila sam nokte u dlan slobodne ruke i očajnički se borila protiv onog dela svog uma koji je već napominjao da bi veče u krevetu s Lorensom i bocom „puji fimea“ moglo biti uzbudljivije od Radija 4. „Ne. Žao mi je. Neću ti dozvoliti da dođeš u moju kuću.“ „Ali zašto?“ „Zašto sam moja kuća ja, Lorense. Tvoja kuća je tvoja porodica, moja kuća je moja porodica, a kad bi ti došao u moju kuću, životi bi nam se prepleli u meri za koju nisam spremna.“ Spustila sam slušalicu. Ćutke sam stajala nekoliko minuta i gledala u njega. Distancu između sebe i Lorensa održavala sam da bih zaštitila Čarlija. Bio je to ispravan postupak. Sve je već bilo dovoljno komplikovano. To verovatno nikad ne bih uspela da objasnim majci: da postoje okolnosti u kojima ćemo muškarcima dozvoliti da nam uđu u tela, ali ne i u domove. Telo me je još bolelo od Lorensovog glasa, a
frustracija je u meni rasla sve dok nisam podigla ceo telefon i njime izudarala svoju savršeno glaziranu tortu. Nakon što sam je uništila, duboko sam udahnula, ponovo uključila rernu i počela da pravim novu. Sutradan – Čarlijevog prvog dana u vrtiću – voz mi je bio otkazan pa sam kasnila s posla. Čarli je plakao kad sam došla po njega. Ostao je poslednji, drao se nasred navoštenog poda i udarao malim pesnicama u vaspitačicine noge. Kad sam prišla Čarliju, nije hteo ni da me pogleda. Odgurala sam ga kući u kolicima, posela za sto, prigušila svetlo i iznela tortu od banana s dvadeset upaljenih svećica. Čarli je zaboravio da je ljut i počeo je da se smeje. Poljubila sam ga i pomogla mu da pogasi svećice. „Poželi nešto!“, rekla sam. Čarliju se lice opet smračilo. „Ocu tatu“, rekao je. „Stvarno, Čarli? Stvarno hoćeš tatu?“ Čarli je klimnuo glavom. Donja mu se usna tresla, a s njom i moje srce. Posle torte je sišao sa svoje visoke stolice i odgegao se da se igra automobilima. Čudno je hodao moj dvogodišnji sin. Više se nekako klackao, svaki korak je bio žurno improvizovan, a padove je izbegavao i procenom i čistom srećom. Svojevrstan život na niskoj nozi. Kasnije, kad sam Čarlija ušuškala u krevet, telefonirala sam mužu. „Čarli hoće da se vratiš, Endru.“ Tišina. „Endru?“ „Čarli hoće, tako si rekla?“ „Da.“ „A ti? Da li ti hoćeš da se vratim.“ „Ja želim ono što Čarli želi.“ Endruov smeh preko linije – gorak, podrugljiv. „Zaista umeš muškarcu da podigneš elan.“ „Molim te. Znam koliko sam te duboko povredila. Ali odsad će sve biti drugačije.“ „I te kako si u pravu da će biti drugačije.“ „Ne mogu našeg sina da podižem sama, Endru.“ „A ja ne mogu da podižem našeg sina s droljom umesto majke.“
Stegla sam slušalicu, osećajući talas prestravljenosti kako se širi mnome. Endru nije čak ni povisio ton. S droljom umesto majke. Hladno, tehnički, kao da je izvagao preljubnicu, nevernicu i narcisa pre nego što je odabrao apsolutno najprikladniju imenicu. Trudila sam se da smirim glas, ali sam čula da drhti. „Molim te, Endru. Razgovaramo o tebi i meni i Čarliju. Ne možeš ni zamisliti koliko vas obojicu volim. Ono što sam uradila s Lorensom… žao mi je.“ „Zašto si to uradila?“ „Nije nikad postalo ozbiljno. Bio je to samo seks.“ Laž mi je iz usta izletela s takvom lakoćom da sam shvatila zašto je toliko popularna. „Samo seks? U današnje vreme je to konvencija, zar ne? Seks je postala jedna od onih reči ispred koje možeš staviti samo. Ima li još nešto što bi ovom prilikom želela da minimiziraš, Saro? Samo prevara? Samo izdaja? Samo slamanje mog jebenog srca?“ „Prestani, molim te, prestani! Šta da uradim? Šta treba da uradim da se iskupim?“ Endru je rekao da ne zna. Endru je plakao u telefon. Bile su to dve stvari koje nikad nije uradio. Nikad nije ne znao i nikad nije plakao. Čuvši Endrua kako jeca preko pucketave telefonske linije, i ja sam se rasplakala. Kad smo oboje prestali, usledila je tišina. I ta tišina je imala nov kvalitet: spoznaju da je ipak bilo ostalo nešto nad čime se moglo plakati. Ta spoznaja je lebdela kroz žicu. Maglovita, kao život koji čeka da se ispiše. „Molim te, Endru. Možda nam treba promena vazduha. Nov početak.“ Pauza. Nakašljao se. „Da. U redu.“ „Moramo da odemo od svega. Moramo da se udaljimo od Londona, od poslova, čak i od Čarlija – možemo ga ostaviti kod mojih nekoliko dana. Treba nam letovanje.“ Endru je prostenjao. „O, gospode. Letovanje?“ „Da. Endru. Molim te.“ Sutradan sam ga opet pozvala. „Imam promotivni materijal, Endru – žalo Ibeno u Nigeriji, otvorene
karte. Možemo da pođemo u petak.“ „Sad u petak?“ „Kolumnu možeš poslati pre nego što krenemo, i vratićeš se na vreme za sledeću.“ „Ali Afrika?“ „Imaju žalo, Endru. Ovde pada kiša, a tamo je sušni period. Hajde da uhvatimo malo sunca.“ „Baš Nigerija? Zašto ne Ibica ili Kanarska ostrva?“ „Ne budi dosadan, Endru. Najobičnije letovanje na moru. Hajde, ne može valjda biti toliko grozno?“ Ozbiljna vremena. Kad jednom stignu, vise nad čovekom kao nizak kumulus. Tako je bilo sa mnom i Endruom kad smo se vratili iz Afrike. Šok, zatim uzajamne optužbe, pa dve grozne godine Endruove sve dublje depresije, i nastavak veze s Lorensom koju zapravo nikako nisam uspevala da prekinem. Sigurno sam i ja bila depresivna sve to vreme. Putujete tamo-amo, pokušavate da pobegnete od teškoća, ništa ne uspeva, a onda jednog dana shvatite da ste teškoće nosali sa sobom. To sam objašnjavala Pčelici onog popodneva kad je pošla sa mnom u vrtić po Čarlija. Sedela sam s njom za kuhinjskim stolom i pile smo čaj. „Znaš, Pčelo, razmišljala sam o onome što si rekla, o tome da ostaneš. O tome da ćemo pomoći jedna drugoj. Mislim da si u pravu. Mislim da obe treba da krenemo dalje.“ Pčelica je klimnula glavom. Pod stolom se Betmen igrao figuricom Betmena. Činilo se da je manji Betmen zanet očajničkom bitkom s nedovršenom zdelom kukuruznih pahuljica. Počela sam Pčelici da objašnjavam kako ću joj pomoći. „Prvo ću pronaći tvog socijalnog radnika – o, Čarli, hrana nije za igranje – pronaći tvog socijalnog radnika i otkriti gde stoje tvoja dokumenta. Zatim možemo – molim te, Čarli, ne rasipaj pahuljice okolo, nemoj dvaput da ti govorim – zatim možemo pokrenuti postupak za tvoj zakonski status, otkriti postoji li mogućnost žalbe, i tako dalje. Pogledala sam to na Internetu i kako stvari stoje – Čarli! Molim te! Ako budem morala još jednom da dignem tu kašiku s poda, oduzeću ti Betmena – kako stvari stoje, ukoliko ti sredimo privremeni boravak, mogu da ti
organizujem Ispit za britansko državljanstvo, što su zbilja proste stvari – Čarli! Pobogu! Dobro, dosta je bilo. Napolje. Odmah! Odlazi iz kuhinje i vrati se kad rešiš da budeš dobar – proste stvari o kraljevima i kraljicama i engleskom građanskom ratu i tako dalje, pomoći ću ti i oko revizije, a onda – o Čarli, o bože, izvini, nisam htela da te rasplačem. Izvini, Betmene. Mnogo mi je žao. Dođi ovamo.“ Betmen mi se trznuo iz zagrljaja. Donja usna mu je drhtala, lice mu e bilo crveno i drečao je, potpuno se predajući tuzi na jedini način poznat maloj deci i superherojima – onaj način koji veli da je jad nezasiti bezdan – na taj iskren način. Pčelica je pomazila Betmena po glavi, a on oj je zagnjurio maskirano lice u nogu. Gledala sam kako mu se mali Betmen plašt trese dok je jecao. „Pobogu, Pčelo“, rekla sam. „Izvini, trenutno se potpuno raspadam.“ Pčelica se osmehnula. „U redu je, Saro, u redu je.“ Slavina u kuhinji je kapala. Čisto da bih eto nešto uradila, ustala sam i pritegla je, ali se kapanje nastavilo. Nisam shvatala zašto me to toliko ozlojeđuje. „O, Pčelo“, rekoh. „Obe moramo da se uzmemo u pamet. Ne možemo više biti osobe koje događaji bacaju tamo-amo.“ Kasnije se začulo kucanje na ulazna vrata. Pribrala sam se i prošla kroz kuću. Otvorila sam vrata Lorensu, u odelu, s putnom torbom preko ramena. Opazila sam njegovo olakšanje, nesvestan osmeh kad me je video. „Nisam znao da li sam pogodio adresu“, kazao je. „Ni ja nisam sigurna.“ Osmeh mu je nestao. „Mislio sam da će ti biti drago.“ „Tek sam sahranila muža. Ne možemo ovo da radimo. Šta je s tvojom ženom?“ Lorens slegnu ramenima. „Rekao sam Lindi da idem na kurs iz menadžmenta“, kazao je. „U Birmingem. Tri dana. Kako voditi tim.“ „Misliš da ti je poverovala?“ „Samo sam mislio da ti treba podrške.“ „Hvala“, rekoh. „Već je imam.“
Pogledao mi je preko ramena u Pčelicu, koja je stajala u hodniku. „To je ona, zar ne?“ „Ostaće koliko god bude želela.“ Lorens se utiša. „Je li legalna?“ „Mislim da me za to živo zabole. A tebe?“ „Ja radim za Ministarstvo unutrašnjih poslova, Saro. Mogao bih da ostanem bez posla kad bih znao da kriješ ilegalnog imigranta i to prećutao vlastima. Tehnički, ako imam čak i najmanju sumnju, mogli bi da me otpuste čak i ako samo kročim kroz ova vrata.“ „Onda… hm… nemoj.“ Lorens pocrvene, ustuknu jedan korak i provuče prste kroz kosu. „Nije ni meni ovo ugodno, Saro. Ne sviđa mi se ono što osećam prema tebi. Bilo bi lepo kad bih voleo svoju ženu i bilo bi super kad ne bih radio za sile tame. Voleo bih da sam idealista kao ti. Ali ja nisam takav, Saro. Ne mogu da se ponašam kao da sam neko. Ja nisam ništa. Čak ni moj paravan nije ništa. Tri dana u Birmingemu – Birmingemu, ebô te! Na kursu gde učim nešto za šta se svi slažu da mi apsolutno ne ide. To je toliko uverljivo da je tragično, zar ne? O tome sam razmišljao dok sam sklapao priču. Ne stidim se svoje prevare, Saro. Stidim se svog ebenog paravana.“ Nasmešila sam se. „Otprilike se i sećam zašto mi se sviđaš. Niko nikad nije mogao da te optuži za to da si pun sebe, zar ne?“ Lorens naduva obraze i dunu vazduh kroz usne, tužno. „Čak ni uprkos svim dokazima“, kazao je. Oklevala sam. On je posegnuo i uhvatio me za ruku. Zažmurila sam i osetila da odlučnost nestaje iz mene u hladnu glatkoću njegove kože. Koraknula sam unazad u kuću. Tačnije, gotovo sam se zateturala. „Dakle, puštaš me da uđem?“ „Ne očekuj da to bude redovna praksa“, rekoh. Lorens se široko osmehnuo, ali je na pragu ipak zastao. Pogledao je Pčelicu. Prišla je i stala baš iza mog ramena. „Ne brinite zbog mene“, rekla je. „Zvanično ne možete čak ni da me vidite. Vi ste u Birmingemu, a ja u Nigeriji.“ Lorens se letimično osmehnuo. „Pitam se koga će prvo naći“, kazao
e.
Prošao je hodnikom i ušao u dnevnu sobu. Betmen je zabijao svoj crveni vatrogasni kamion u bok bespomoćne porodične limuzine. (U Čarlijevom svetu, čini mi se, hitne službe su pune zločinačkih elemenata.) Digao je pogled kad smo ušli. „Betmene, ovo je Lorens. Lorens je mamin prijatelj.“ Betmen je ustao i prišao Lorensu. Zurio je u njega. Sigurno su mu šišmišja čula nešto rekla. „Je li si ti moj novi tata?“, kazao je. „Ne, ne, ne“, rekoh ja. Čarli je delovao zbunjeno. Lorens je klekao tako da mu je lice došlo na istu visinu s Čarlijevim. „Ne, Betmene, ja sam samo prijatelj tvoje mame.“ Betmen nakrivi glavu u stranu. Uši na kapuljači su mu se preklopile. „Je li si ti dobar ili zlikovac?“, polako je upitao. Lorens se široko osmehnu i ustade. „Iskreno, Betmene? Mislim da sam ja jedan od onih nevinih prolaznika koji se vide u pozadini stripova. Ja sam samo čovek iz masovne scene.“ „Ali je li si ti dobar ili zlikovac?“ „On je dobar, naravno“, rekla sam ja. „Hajde, Čarli. Zar zbilja misliš da bih u kuću pustila nekoga ko nije dobar?“ Betmen prekrsti ruke i stegnu usne u ljutitu liniju. Niko nije progovorio. Spolja su čulo kako majke dozivaju normalnu decu da iz bašta uđu u kuće na užinu. Kasnije, kad sam smestila Čarlija na spavanje, spremila sam večeru dok su Lorens i Pčelica sedeli za kuhinjskim stolom. Kopajući po kredencu u potrazi za novom kesicom bibera, našla sam polupuno pakovanje biskvita s amaretom, koje je Endru obožavao. Kradom sam ih omirisala, prinoseći pakovanje nosu, leđima okrenuta Lorensu i Pčelici. Taj jak, oštar miris kajsije i badema podsetio me je na Endruova tumaranja po kući kad bi ga uhvatila nesanica. Vratio bi se u krevet u sitne sat, s tim mirisom u dahu. Pred kraj, jedino što je mog muža održavalo u životu bilo je šest amareto biskvita i jedna tableta cipraleksa dnevno. Držala sam Endruove biskvite u ruci. Pomislila sam da ih bacim i
ustanovila da ne mogu. Koliko je tuga samo dvolična, pomislih. Eto, suviše sam sentimentalna da bacim nešto što je Endruu pružalo kakvutakvu utehu, čak i dok Lorensu spremam večeru. Najednom sam se osetila kao stravična izdajnica. Eto zašto ljubavnika nikad ne treba puštati u kuću, pomislila sam. Kad sam dovršila večeru – omlet s pečurkama, blago zagoreo dok sam mislila na Endrua – sela sam da jedem s Lorensom i Pčelicom. Bilo e grozno – nisu hteli da razgovaraju jedno s drugim, a ja sam shvatila da nisu ni zucnuli još otkako sam počela da spremam hranu. Jeli smo ćutke, samo uz zvuk pribora za jelo. Konačno je Pčelica uzdahnula, protrljala oči i popela se u krevet koji sam joj razmestila u gostinskoj sobi. Nabila sam tanjire u mašinu za sudove i tresnula tiganj u sudoperu. „Šta?“, reče Lorens. „Šta sam uradio?“ „Mogao si da se potrudiš“, rekoh. „Da, dobro. Mislio sam da ćemo večeras biti sami. Nije lako prilagoditi se ovoj situaciji.“ „Ona mi je gošća, Lorense. Možeš makar da budeš učtiv.“ „Mislim da ne shvataš u šta se upuštaš, Saro. Mislim da nije zdravo za tebe da ta devojka bude ovde. Kad god je vidiš, setićeš se onoga što se desilo.“ „Dve godine sam poricala ono što se desilo na tom žalu. Ignorisala, puštala da se gnoji. To je i Endru radio, i na kraju ga je to ubilo. Ja neću dozvoliti da to ubije mene i Čarlija. Pomoći ću Pčelici i sve ću ispraviti, a onda mogu da nastavim sa životom.“ „Da, ali šta ako ne uspeš sve da ispraviš? Znaš šta će biti najverovatniji ishod za tu devojku, zar ne? Deportovaće je.“ „Sigurna sam da se to neće desiti.“ „Saro, imamo čitavo ministarstvo kome je zadatak da osigura da se to desi. Zvanično je u Nigeriji prilično bezbedno, a ona, po sopstvenom priznanju, ovde nema rodbinu. Nemaju nikakvog razloga da je puste da ostane.“ „Ne mogu da ne probam.“ „Ugušiće te birokratija, a onda će je i ovako i onako poslati kući. Patićeš. Ostaće ti rana. A to ti sad uopšte ne treba. Trebaju ti pozitivni
uticaji u životu. Imaš sina koga sad moraš sama da odgajaš. Trebaju ti ljudi koji će ti davati energiju, a ne crpiti.“ „A to si ti, je li?“ Lorens me ponovo pogleda i osloni se unapred. „Želim da ti budem važan, Saro. Poželeo sam to istog časa kad si ušla u moj život s novinarskim notesom u koji nikad nisi napisala ni reč i diktafonom koji čak nisi ni uključila. A ja te nisam izneverio, Saro, zar ne? Uprkos svemu. Uprkos svojoj ženi i tvom mužu, uprkos skoro svima živima, do đavola. Lepo se provodimo zajedno, Saro. Zar nije to ono što želiš?“ Uzdahnula sam. „Zaista mislim da smo prevazišli stadijum lepog provoda.“ „A da li sam ja pobegao? Sad treba da uradimo ono što je najbolje za tebe. Ja neću prestati samo zato što je sve postalo ozbiljno. Ali ti moraš da odabereš. Ne mogu da ti pomognem ako si potpuno usredsređena na tu devojku.“ Osetila sam da mi krv nestaje iz lica. Progovorila sam što sam tiše i mirnije mogla. „Reci mi da ne tražiš da izaberem između tebe i nje.“ „Ni u kom slučaju ne tražim da to uradiš. Ali kažem da ćeš morati da izabereš između svog i njenog života. U nekom trenutku moraš početi da razmišljaš o budućnosti za sebe i Čarlija. Milosrđe je divno, Saro, ali mora postojati neka logična tačka u kojoj ono prestaje.“ Tresnula sam obogaljenom rukom o sto, raširenih prstiju. „Zbog te devojke sam odsekla sebi prst. Hoćeš li mi reći šta je logična tačka prestanka nečega što počne tako? Da li zaista želiš da pravim takav izbor? Odsekla sam sopstveni prokleti prst. Misliš da ne bih odsekla i tebe?“ Tišina. Lorens je ustao. Stolica mu je zastrugala po podu. „Izvini“, rekao je. „Nije trebalo da dođem.“ „Ne. Možda i nije trebalo.“ Sedela sam za kuhinjskim stolom i slušala kako Lorens skida kaput s kukice u predsoblju i podiže putnu torbu. Kad sam čula da se ulazna vrata otvaraju, ustala sam. Lorens je bio stigao do pola staze kad sam ja izašla na vrata.
„Lorense?“ Okrenuo se. „Kuda ćeš? Kući ne možeš.“ „Oh. Nisam ni razmišljao o tome.“ „Treba da budeš u Birmingemu.“ Slegao je ramenima. „Otići ću u hotel. Godiće mi to. Čitaću knjigu o vođenju tima. Možda ću čak nešto i naučiti.“ „O, Lorense, dođi ovamo.“ Pružila sam ruke ka njemu. Zagnjurila sam mu lice u vrat i grlila ga dok je on stajao nepokretan. Udisala sam njegov miris i sećala se svih hotelskih popodneva, kad smo jedno drugom bili kao droga. „Zaista si gubitnik“, rekoh. „Samo se osećam kao potpuna budala. Sve sam organizovao. Dobio sam slobodno na poslu, smislio sam priču za Lindu. Čak sam kupio i igračke za decu, za slučaj da to zaboravim u povratku. Sve sam organizovao. Mislio sam da će ovo biti lepo iznenađenje za tebe i… eto. Makar je bilo iznenađenje, zar ne?“ Pomazila sam ga po licu. „Izvini. Izvini što sam prasnula na tebe. Hvala ti što si došao da me vidiš. Molim te, nemoj ići u hotel i biti tamo sam, ne bih to podnela. Molim te, ostani.“ „Šta? Sad?“ „Da. Molim te.“ „Ne znam da li je to dobra ideja, Saro. Možda treba da se odmaknem i promislim koliko značimo jedno drugom. Ono što si maločas rekla, da ćeš me odseći…“ „Prestani, lukava džukelo. Prestani dok se nisam predomislila.“ Lorens se gotovo nasmešio. Preplela sam prste iza njegovog vrata. „Ono što nisam rekla jeste da bi odsecanje tebe bolelo više nego odsecanje prsta.“ Dugo je zurio u mene, a onda rekao: O, Saro. Popeli smo se na sprat i tek pošto smo počeli, shvatila sam da ljubav vodimo na krevetu koji sam nekada delila s Endruom. Koncentrisala sam se na Lorensa, zaranjala lice u meke malje na njegovim grudima, svlačila ga, a onda se nešto desilo – meni su se umrsile bretele na grudnjaku, Lorensu se šnala
na kaišu nakratko zaglavila – ne sećam se, ali se desio prekid, i shvatila sam da Lorens leži na Endruovoj strani kreveta, da mu koža počiva tamo gde je počivala Endruova, da se udubljenje Lorensovih leđa, glatkih i vlažnih od znoja, uklapa u ulegnuće koje je Endru napravio u dušeku. Oklevala sam – sledila sam se. Lorens je to verovatno osetio, pa e održavao zamah. Popeo se na mene. Mislim da sam mu bila veoma zahvalna što nas je bez razmišljanja proveo kroz taj trenutak. Dopustila sam sebi da se rastopim u glatkoći njegove kože, tananosti njegovih pokreta, njegovoj lakoći. Lorens je bio visok, ali mršav. Nije bilo nikakvih nagnječenja karlice, izbijanja daha iz mojih pluća, tegobne gravitacije seksa s Endruom posle kog bih stenjala i od očaja i od zadovoljstva. To sam obožavala u seksu s Lorensom – tu veličanstvenu, vrtoglavu lakoću. Ali te večeri nešto nije bilo kako treba. Možda Endruovo prisustvo, vrlo izraženo u toj sobi. Njegove knjige i papiri još su bili posvuda – nagurani na police, razbacani po uglovima poda – a kad sam pomislila na Endrua, pomislila sam i na Pčelicu. Lorens je vodio ljubav sa mnom, ja sam jednim delom mozga mislila: Oh, a drugim: Ujutru moram da telefoniram Pograničnoj i imigracionoj agenciji i počnem da joj kopam papire, onda ću morati da joj nađem advokata, da pokrenem žalbeni postupak, i, i… Ustanovila sam da ne mogu da se prepustim Lorensu – ne na onaj bezrezervan, razuzdan način na koji sam nekad mogla. Najednom je Lorens delovao prelagan. Prsti su mu jedva doticali moju kožu, kao da ne stupa u kontakt s mojim telom nego da opisuje linije u nekoj finoj i nevidljivoj prašini kojom me je Afrika oblepila. A kad je legao na mene, činilo se da vodim ljubav s letnjim oblakom ili zimskim leptirom – nekim stvorenjem koje ni u kom slučaju nema kapacitet da savije gravitaciju oko sebe i postane centar mase. „Šta je bilo, Saro?“ Shvatila sam da ležim apsolutno ukočeno. „O, bože, izvini.“ Lorens je prestao i prevrnuo se na leđa. Uhvatila sam ga za penis, ali sam osetila da već omekšava. „Molim te“, kazao je. „Nemoj.“ Pustila sam i uhvatila ga za ruku, ali ju je otrgao.
„Ne razumem te, Saro, zaista te ne razumem.“ „Žao mi je, Lorense. Ovo je zbog Endrua. Prerano je.“ „Nikad nas nije sprečavao dok je bio živ.“ Razmišljala sam o tome. U spoljašnjoj tami, jedan niski mlaznjak uzletao je s Hitroua, a dve sove očajnički su se dozivale nadjačavajući buku, kricima što su prodirali kroz zavijanje turbina. „U pravu si. Nije ovo zbog Endrua.“ „Nego zašto?“ „Ne znam. Volim te, Lorense, zaista. Ali prosto toliko svega i svačega moram da uradim.“ „Za Pčelicu?“ „Da. Ne mogu da se opustim. Neprestano mi se sve to vrti po glavi.“ Lorens uzdahnu. „A šta je s nama?“, upitao je. „Misliš li da ćeš opet naći vremena za nas, ovih dana?“ „Oh, naravno da hoću. Ti i ja imamo mnogo vremena, zar ne? I dalje ćemo biti zajedno i za šest nedelja, i za šest meseci, i za šest godina. Imamo vremena da ovo sredimo. Imamo vremena da smislimo kako da budemo zajedno sad kad Endrua više nema. Ali Pčelica nema vremena. Sam si to rekao. Ako joj sve ne sredim, naći će je i deportovaće je. I više e neće biti, i kraj priče. A kakvu bismo onda budućnost mi imali? Ne bih mogla da te pogledam a da ne pomislim da sam morala više da učinim za nju. Da li nam takvu budućnost želiš?“ „O, bože. Zašto nisi kao svi drugi ljudi pa da te prosto boli dupe?“ „Dugonoga plavuša, voli muziku i filmove, traži imućnog muškarca za prijateljstvo i nešto više?“ „U redu. Drago mi je što nisi takva. Ali ne želim da te izgubim zbog izbeglice koja zapravo i nema nikakvu šansu da ostane ovde.“ „O, Lorense. Nećeš me izgubiti. Ali ćeš neko vreme možda morati da me deliš s njom.“ Lorens se nasmejao. „Šta je?“, rekoh. „Ma uvek ista stvar, zar ne? Ti imigranti samo dolaze ovamo i otimaju nam žene…“ Lorens se smešio, ali mu je u očima bilo nekog opreza, neke neprozirnosti od koje sam se upitala koliko je njemu samom smešna
njegova šala. Čudno mi je bilo da se s njim osetim tako nesigurna. Iskreno, ranije uopšte nije delovao ni najmanje komplikovan. S druge strane, shvatila sam da ga nikad pre nisam suočila ni sa čim komplikovanim. Možda sam ja posredi. Naterala sam se da se opustim i uzvratim mu osmeh. Poljubila sam ga u čelo. „Hvala ti. Hvala ti što ovo ne otežavaš dodatno.“ Lorens je zurio u mene, a lice mu je bilo mršavo i tužno u narandžastom sjaju uličnih svetiljki što se filtrirao kroz žute svilene zavese. Iznenadilo me je treperenje u mom stomaku i shvatila sam da su mi se malje na rukama podigle. „Saro“, kazao je, „zaista mislim da pojma nemaš koliko je ovo teško.“
7
S
ara mi je rekla zašto se upustila u vezu s Lorensom. Nije to bilo teško razumeti. U ovom svetu svi pokušavamo da budemo slobodni. Za mene je sloboda dan kad se ne plašim da će muškarci doći i ubiti me. Za Saru je sloboda duga budućnost u kojoj može živeti životom po sopstvenom izboru. Ne mislim da je slaba ili glupa što živi život koji joj je rođenjem dat. Pas mora da bude pas, a vuk vuk, to je izreka u mojoj zemlji. U stvari, to nije izreka u mojoj zemlji. Zašto bismo imali izreke o vukovima? Imamo dvesta izreka o majmunima, trista o kasavi. Mudri smo u vezi sa stvarima koje poznajemo. Ali sam primetila da u vašoj zemlji mogu da kažem bilo šta, ukoliko posle dodam to je izreka u mojoj zemlji. Onda će ljudi klimati glavama i izgledati vrlo ozbiljno. To je dobar trik. Za Saru je sloboda duga budućnost u kojoj može živeti životom po sopstvenom izboru. Pas mora da bude pas, vuk vuk, a pčela pčela. Za devojku poput mene sloboda je doživeti svaki novi dan. Budućnost je još nešto što bih morala da objašnjavam devojkama kod kuće. Budućnost je najveći izvozni proizvod moje zemlje. Kroz naše morske luke odlazi toliko brzo da je veći deo mog naroda nikad nije video i ne zna kako izgleda. U mojoj zemlji, budućnost postoji u zlatnom grumenju skrivenom u stenama, ili se skuplja u tamnim rezervoarima duboko pod zemljom. Naša budućnost se krije od svetlosti, ali su vaši ljudi došli s talentom da je pronađu. Na taj način, delić po delić, naša budućnost postaje vaša. Divim se vašem čarobnjaštvu zbog njegove istančanosti i raznovrsnosti. U svakoj generaciji je proces ekstrakcije drugačiji. Tačno je da smo naivni. U mom selu, na primer, iznenadilo nas je što budućnost može da se upumpa u burad od 190 litara i otpremi u rafineriju. To se desilo za vreme spremanja večere, dok se plavi dim drveta mešao s gustom parom iz lonaca s kasavom pod zlatnim večernjim suncem. To se desilo tako brzo da su žene morale da zgrabe nas decu i pobegnu s nama u džunglu. Krili smo se tamo dok smo slušali krike muškaraca što su ostali da se bore – a u međuvremenu, u rafineriji, procesom destilacije, budućnost
mog sela separirala se u frakcije. Najtežom frakcijom, mudrošću naših baba i dedova, asfaltirali ste svoje puteve. Srednjim frakcijama, brižljivom štednjom naših majki od sitnih novčića koje su ostavljale na stranu posle žetve, pokretali ste svoje automobile. A najlakša frakcija – fantastični snovi nas dece u najmirnijim časovima noćî pod punim mesecom – pa, ona se pretvorila u gas koji ste smestili u boce i ostavili za zimu. Na taj način će vas naši snovi grejati. Sad kad su oni deo vaše budućnosti, ne krivim vas što ih koristite. Verovatno čak i ne vidite odakle su došli. Niste vi zli ljudi. Vi ste slepi za sadašnjost, a mi smo slepi za budućnost. U centru za imigracioni pritvor osmehivala bih se kad mi bi imigracioni službenici objašnjavali: Razlog što vi Afrikanci morate da dolazite ovamo jeste to što tamo prosto niste sposobni da organizujete dobru vlast. Govorila sam im da je blizu mog sela tekla široka i duboka reka s tamnim pećinama pod obalama, gde su ribe bile bele i slepe. U tim pećinama nije bilo svetlosti, pa se posle hiljadu generacija trik gledanja izdestilovao iz njihove vrste. Shvatate li šta govorim?, rekla sam imigracionim službenicima. Kako ćete bez svetlosti sačuvati vid? Kako ćete bez budućnosti sačuvati viziju vlasti? U mom svetu, možemo da se trudimo koliko god hoćemo. Možemo imenovati najmarljivijeg ministra unutrašnjih poslova ručka. Možemo imati odličnog premijera najtišeg perioda kasnog popodneva. Ali kad dođe sumrak – shvatate li? – naš svet nestaje. On ne vidi ništa posle dana, jer ste mu oduzeli sutra. A zato što vi imate sutra pred svojim očima, ne vidite šta se radi danas. Imigracioni službenici su mi se smejali, vrteli glavama i vraćali se čitanju novina. Ponekad bi me pustili da ih i ja čitam posle njih. Volela sam da čitam vaše novine jer mi je bilo izuzetno važno da naučim da govorim vaš jezik isto kao i vi. Kad vaše novine pišu o mestu odakle ja dolazim, zovu ga svet u razvoju. Ne biste rekli u razvoju da ne verujete kako ste nam ostavili budućnost u kojoj bismo se razvijali. Po tome znam da niste zli ljudi. Zapravo, ostavili ste nam svoje napuštene predmete. Kad razmišljate o mom kontinentu, možda pomislite na divlje životinje – lavove i hijene i majmune. Kad ja razmišljam o njemu, pomislim na sve pokvarene mašine, na sve izanđalo i olupano i polomljeno i napuklo.
Da, imamo lavove. Oni spavaju na krovovima zarđalih kontejnera. Imamo i hijene. One lome lobanje ljudima koji su prespori da pobegnu od njihovih čopora. A majmuni? Majmuni su na rubu sela, igraju se na vrhu brda starih kompjutera koje ste poslali kao pomoć našoj školi – školi koja nema električnu struju. Iz moje zemlje ste uzeli njenu budućnost, a u moju zemlju ste poslali predmete iz svoje prošlosti. Nemamo seme, imamo ljusku. Nemamo duh, imamo kost. Da, kost. To bi mi palo na pamet kad bih morala da nadenem bolje ime svom svetu. Kad bi mi premijer najtišeg perioda kasnog popodneva jednog dana telefonirao i kazao: Pčelice, zapala ti je velika čast da nadeneš ime našem drevnom i voljenom kontinentu, ja bih rekla: Gospodine, naš svet će se zvati Golgota – Kosturnica. To bi bilo dobro ime za moje selo, čak i pre nego što su muškarci došli da nam spale kolibe i prave naftne bušotine. Bilo bi to dobro ime za čistinu oko drveta limbe gde smo se mi deca ljuljali na ćelavoj staroj automobilskoj gumi, skakali po sedištima očevog pokvarenog „pežoa“ i stričevog pokvarenog „mercedesa“ iz kojih su virile opruge, pevali crkvene pesme iz knjige himni kojoj su nedostajale korice, a stranice su bile ulepljene trakom. Golgota je mesto na kome sam odrasla, gde su čak i misionari zatvorili svoju misiju i ostavili nam svete knjige koje je bilo preskupo vraćati nazad u vašu zemlju. Jedina Biblija u našem selu nije imala ni jednu jedinu stranicu posle 46. stiha 27. glave Mateja, tako da je, što se nas tiče, svršetak naše religije glasio: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio? Tako smo živeli, srećni i bez nade. Bila sam vrlo mala i budućnost mi nije nedostajala jer nisam znala da imam pravo na nju. Od ostatka sveta poznavali smo jedino vaše stare, stare filmove. O muškarcima koji su bili u velikoj žurbi, ponekad u mlaznim avionima, ponekad na motociklima, a ponekad naglavačke. Od vesti, imali smo samo Golgota-televizor, onakav gde teret programa morate da nosite sami. Postojao je samo drveni ram oko nekadašnjeg ekrana, i taj ram stajao je na crvenoj zemlji pod limbom, a moja sestra Nkiruka je stavljala glavu u ram da bi stvorila sliku. To je dobar trik. Sad znam da je trebalo da to zovemo stvarnosna televizija. Moja sestra bi namestila mašnu na haljini, stavila cvet u kosu,
nasmešila se kroz ekran i rekla: Zdravo, ovo su vesti BBC-ja, danas će umesto snega s neba padati sladoledi, i više niko neće morati da pešači do reke po vodu jer će iz grada doći inženjeri i postaviti slavinu usred sela. A mi, ostala deca, seli bismo u polukrug oko televizora i gledali Nkiruku kako vodi vesti. Obožavali smo te majušne deliće njenih snova. U prijatnom popodnevnom hladu grcali bismo od radosti i svi uglas govorili: Uh! Jedna od dobrih stvari u zanemarenom svetu jeste to što možete razgovarati s televizorom. Mi deca smo vikali Nkiruki: – Taj sneg od sladoleda, u koliko će tačno sati biti? – Predveče, naravno, kad malo osveži. – Kako vi to znate, gospođo televizijska voditeljko? – Zato što mora da bude dovoljno sveže, inače bi se sladoled istopio, naravno. Zar vi, deco, ništa ne znate? A mi deca bismo opet seli i klimali glavama jedni drugima – očigledno je da prvo mora dovoljno da osveži. Bili smo veoma zadovoljni televizijskim vestima. Isti trik s televizijom možete da izvedete i u svojoj zemlji, ali je teže pošto televizori ne slušaju. Ujutru nakon što je Lorens prvi put prenoćio u Sarinoj kući, Čarli je poželeo da uključi televizor. Čula sam ga da se budi dok su Sara i Lorens još spavali, pa sam otišla u njegovu sobu. Rekla sam: Dobro jutro, mali brate, želiš li da doručkuješ? Kazao je: Ne, ja ne želi da doručkuje, ali ja želi TELEVIZOR. Onda sam ja rekla: Da li ti mama dozvoljava da gledaš televiziju pre doručka? Čarli me je pogledao, a oči su mu bile vrlo strpljive, kao u nastavnika koji vam je već triput saopštio odgovor, ali ste ga vi ipak zaboravili. Mama još spava, kazao je. I tako smo uključili televizor. Gledali smo slike bez tona. Išle su utarnje vesti BBC-ja i prikazivali su premijera kako drži govor. Čarli je nakrivio glavu u stranu da gleda. Uši njegove Betmen kapuljače su se preklopile. Kazao je: „Ovo je Džoker, zar ne?“ „Ne, Čarli. To je premijer.“ „Je li on dobar ili zlikovac?“ Zamislila sam se. „Pola ljudi misle da je dobar, a druga polovina da je zlikovac.“
Čarli se zakikotao. „To je glupo“, kazao je. „To je demokratija“, rekla sam. „Da je nemaš, želeo bi je.“ Sedeli smo i gledali kako se premijeru miču usne. „Šta priča?“, upitao je Čarli. „Kaže da će napraviti sneg od sladoleda.“ Čarli se naglo okrenuo ka meni. „KAD?“, rekao je. „Oko tri po podne, ako bude dovoljno hladno. Takođe kaže da će mladi ljudi koji beže od nevolja u drugim zemljama smeti da ostanu u ovoj zemlji ukoliko marljivo rade i ne prave probleme.“ Čarli je klimnuo glavom. „Ja mislim da je premijer dobar.“ „Zato što će biti dobar prema izbeglicama?“ Čarli zavrte glavom. „Zbog snega od sladoleda“, kazao je. S vrata se začuo smeh. Okrenula sam se i videla Lorensa. Bio je u kućnom ogrtaču i stajao je bosonog. Ogrtač nije imao pojas, pa ga je ednom rukom pridržavao zatvorenog oko sebe. Ne znam koliko nas je dugo slušao. „Pa“, kazao je, „sad znamo kako da kupimo glas tog dečaka.“ Pogledala sam u pod. Bilo mi je neprijatno što Lorens tamo stoji. „Oh, ne stidi se“, rekao je. „Sjajna si s Čarlijem. Dođi da doručkuješ.“ „Dobro“, kazah. „Betmene, hoćeš li ti nešto za doručak?“ Čarli se zapiljio u Lorensa, a onda odmahnuo glavom, pa sam motala televizijske kanale dok nismo našli onaj koji je Čarli voleo, a onda smo otišli u kuhinju. „Sara još spava“, reče Lorens. „Verovatno joj treba odmora. Čaj ili kafu?“ „Čaj, hvala.“ Lorens je pristavio vodu i oboma nam skuvao čaj. Spustio je moju šolju pred mene, pažljivo, a onda okrenuo dršku ka mojoj ruci. Seo je za drugu stranu stola i nasmešio se. Sunce je obasjavalo kuhinju. Bilo je guste žute boje – topla svetlost, ali ne razmetljiva. Nije tražila pohvalu za to što osvetljava prostoriju. Pod njom je svaki predmet izgledao kao da sâm sija iz sopstvene dubine. Lorens, sto s čistim plavim pamučnim stolnjakom, njegova narandžasta šolja za čaj i moja žuta – sve je to blistalo iznutra. Svetlost me je vrlo razveselila. Pomislila sam: to je dobar
trik. Međutim, Lorens je bio ozbiljan. „Čuj“, kazao je, „mislim da ti i ja treba da napravimo plan za tvoj život. Biću vrlo jasan. Mislim da treba da odeš u policijsku stanicu i prijaviš se. Mislim da nije u redu što Saru uznemiravaš time što si bacila sidro kod nje.“ Nasmešila sam se. „Nisam bacila sidro kod nje. Nisam brod.“ „Nije smešno.“ „Ali mene niko ne traži. Zašto da idem u policiju?“ „Mislim da nije u redu što si ovde. Mislim da to trenutno nije dobro za Saru.“ Dunula sam u čaj. Para se digla u miran vazduh kuhinje i zasijala. „Misliš li da si ti trenutno dobar za Saru, Lorense?“ „Da. Da, mislim.“ „Ona je dobra žena. Spasla mi je život.“ Lorens se nasmešio. „Odlično poznajem Saru“, kazao je. „Ispričala mi je sve.“ „Onda moraš poverovati da sam ovde zato da bih joj pomogla.“ „Nisam ubeđen da si ti pomoć kakva joj treba.“ „Ja sam pomoć koja će se starati o njenom sinu kao o rođenom bratu. Ja sam pomoć koja će joj spremati kuću i prati odeću i pevati joj kad je tužna. Kakva si ti pomoć, Lorense? Možda si ti pomoć koja dolazi samo kad poželi seksualni odnos.“ Lorens se ponovo osmehnuo. „Neću se uvrediti na to“, kazao je. „Ti si žena koja ima smešne stavove o muškarcima.“ „Ja sam žena koja je videla muškarce kako rade stvari koje nisu nimalo smešne.“ „O, molim te. Ovo je Evropa. Ovde smo ipak malo više dresirani.“ „Misliš, drugačiji od nas?“ „Ako moraš tako da kažeš.“ Klimnula sam glavom. „Vuk mora da bude vuk, a pas pas.“ „Tako kažu u tvojoj zemlji?“ Nasmešila sam se. Lorens se namrštio. „Ne razumem te“, kazao je. „Mislim da ne znaš u koliko si ozbiljnoj situaciji. Da znaš, ne bi se smeškala.“
Slegla sam ramenima. „Da ne mogu da se smešim, mislim da bi bih bila u još ozbiljnijoj situaciji.“ Pili smo čaj, on je posmatrao mene, a ja njega. Imao je zelene oči, zelene kao devojka u žutom sariju onog dana kad su nas pustili iz centra za pritvor. Gledao me je netremice. „Šta ćeš uraditi?“, upitah. „Šta ćeš uraditi ako ne odem u policiju?“ „Misliš, hoću li te ja prijaviti?“ Klimnula sam glavom. Lorens je lupnuo prstima po bočnoj strani šolje. „Uradiću ono što je najbolje za Saru“, kazao je. Prostrelio me je strah, pravo kroz stomak. Gledala sam Lorensove prste kako lupkaju. Koža mu je bila bela kao jaje morske ptice, a i isto tako krhka. Obuhvatio je šolju rukama. Imao je duge glatke prste, a oni su se sklupčali oko narandžaste porcelanske šolje kao da je to životinjsko mladunče koje bi napravilo neku glupost ako bi mu se dozvolilo da pobegne. „Ti si oprezan čovek, Lorense.“ „Trudim se da budem.“ „Zašto?“ Lorens se nasmejao kroz nos. „Pogledaj me. Daleko od toga da sam izvanredan. Nisam zanosan frajer. O meni zbilja možeš reći samo da sam visok sto osamdeset pet i da nisam baš potpuno glup. Čoveku poput mene, život neće udeliti mnogo pravih prilika, zato se trudim da zadržim ono što imam.“ „Recimo Saru?“ „Volim Saru. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi ona znači. Mimo nje, život mi je golo sranje. Radim za potpuno odvratnu, bezdušnu birokratiju, posao mi je apsolutno besmislen, a šef me tera na samoubistvo, zaista. Kad stignem kući, deca plaču, a Linda melje od utra do sutra ni o čemu. Vreme koje provedem sa Sarom jeste jedino kad osećam da radim nešto po svom izboru. Jedino kad se osećam kao ja. Čak i sad, dok pričam ovde s tobom. Hoću reći, zar nije potpuno bizarno što ti i ja pričamo u najobičnijoj engleskoj kuhinji? Neverovatno. Ovo je milion kilometara daleko od bilo čega što bi se desilo u mom
životu, a sve to zbog Sare.“ „Brineš da bih ti mogla oduzeti Saru. Zato me ne želiš ovde. Nema to nikakve veze s onim što je dobro za nju.“ „Brinem da bi Sara mogla napraviti neku glupost pokušavajući da ti pomogne. Da pretumba prioritete, da upravo sad promeni život više nego što joj to treba.“ „I brineš da će u novom životu potpuno zaboraviti na tebe.“ „Da, dobro, da. Ali ne mogu da zamislim šta bi od mene bilo kad bih izgubio Saru. Raspao bih se. Propio bih se. Bum. Svršeno sa mnom. To me užasava, iako ti možda misliš da deluje bedno.“ Otpila sam čaj. Okusila sam ga vrlo pažljivo. Zavrtela sam glavom. „Nije to bedno. U mom svetu, smrt te juri. U tvom počne da ti šapuće na uho da uništiš sam sebe. To znam jer je i meni počela da šapuće dok sam bila u centru za pritvor. Smrt je smrt, svi je se plašimo.“ Lorens je okretao šolju čaja u rukama. „Da li zaista bežiš od smrti? Mislim, iskreno. Mnogi koji ovamo dođu samo žele udoban život.“ „Ako me deportuju u Nigeriju, biću uhapšena. Ako otkriju ko sam i šta sam videla, onda će političari naći načina da me ubiju. A ako me sreća posluži, smestiće me u zatvor. Mnogi koji su videli šta naftne kompanije rade dugo robijaju. U nigerijanskim zatvorima događaju se velika zla. Ako ljudi uopšte i izađu, nisu raspoloženi da govore o tome.“ Lorens je polako odmahnuo glavom, a onda pogledao u čaj. „Znaš, pričaš mi sve to, ali meni baš i ne deluje da će tako biti. Bićeš dobro, pogledaj se, sigurno ćeš naći neki način. Ne bi mi bilo teško da te prijavim policiji. Samo odem malo dalje niz ulicu i uradim to. A time bih za tren oka povratio svoj život.“ „A šta je s mojim životom?“ „To nije moj problem. Ne mogu da budem odgovoran za sve nevolje na ovom svetu.“ „Čak i ako me tvoj život ubije?“ „Slušaj, šta god da ti se desi, desiće se pre ili kasnije, bilo da ja učinim nešto ili ne učinim ništa. Ovo nije tvoja zemlja. Doći će po tebe, garantujem ti da hoće. Na kraju dođu po sve vas.“
„Mogao bi da me sakriješ.“ „Ma da, kao što su Anu Frank krili na tavanu. I vidi kakve je koristi njoj to donelo.“ „Ko je Ana Frank?“ Lorens zažmuri, sklopi šake iza vrata i uzdahnu. „Još jedna devojka koja nije bila moj problem“, kazao je. Osetila sam da u meni eksplodira bes, tako žestok da su me oči zabolele. Tresnula sam rukom o sto, a on je naglo razrogačio oči. „Sara bi te mrzela kad bi me prijavio policiji!“ „Sara ne bi znala. Video sam kako rade ljudi iz imigracione. Došli bi po tebe noću. Ne bi imala vremena da kažeš Sari. Ne bi stigla da kažeš ni reč.“ Ustala sam. „Našla bih načina. Našla bih načina da joj kažem šta si uradio. I našla bih načina da kažem i Lindi. Uništila bih ti oba života, Lorense. I porodični i tajni.“ Lorens je delovao iznenađen. Ustao je i prošetao se po kuhinji. Provlačio je prste kroz kosu. „Da“, rekao je, „siguran sam da bi.“ „Bih. Molim te, ne očekuj da bih ti oprostila, Lorense. Sigurno bih te povredila.“ Lorens je pogledao u baštu. „Oh“, kazao je. Čekala sam. Posle dužeg vremena, rekao je: „Čudno. Noćima sam ležao budan i razmišljao šta da radim s tobom. Razmišljao sam šta bi bilo najbolje za Saru i šta bi bilo najbolje za mene. Zaista nisam uopšte ni pomislio na to šta bi ti uradila. Verovatno je trebalo. Prosto sam uzeo zdravo za gotovo da nećeš biti tako žestoka. Kad je Sara pričala o tebi, zamišljao sam, ne znam... u svakom slučaju, nekoga drugačijeg od tebe.“ „U vašoj sam zemlji već dve godine. Naučila sam vaš jezik i vaša pravila. Sad više ličim na vas nego na sebe.“ Lorens se ponovo nasmejao kroz nos. „Stvarno mislim da nimalo ne ličiš na mene“, kazao je. Ponovo je seo za kuhinjski sto i uhvatio se šakama za glavu. „Ja sam govno“, kazao je. „Ja sam gubitnik i izbacila si me iz takta.“ Pogledao me je. „Ipak nećeš reći Lindi, zar ne?“ Oči su mu bile iscrpljene. Uzdahnula sam i sela naspram njega.
„Treba da budemo prijatelji, Lorense.“ „Kako možemo?“ „Nismo ti i ja toliko različiti koliko misliš.“ Lorens se nasmejao. „Upravo sam ti priznao da bih te prodao kad bih mogao. Ti si hrabra mala izbeglica, a ja sam sebična džukela. Mislim da su naše uloge ovde prilično razgraničene, zar ne?“ Zavrtela sam glavom. „Znaš, i ja sam sebična.“ „Ne, nisi.“ „Sad misliš da sam slatka devojčica, zar ne? U glavi i dalje ne veruješ da stvarno postojim. Ne pada ti na pamet da bih mogla biti pametna, kao bela osoba. Da mogu biti sebična, kao bela osoba.“ Shvatila sam da sam toliko besna da vičem. Lorens mi se samo nasmejao. „Sebična! Ti? Uzela si poslednji keks iz kutije, je li tako? Nisi zavrnula poklopac na Sarinu pastu za zube?“ „Ostavila sam Sarinog muža da visi u vazduhu“, kazala sam. Lorens se zablenuo u mene. „Šta?“ Progutala sam još čaja, ali je bio već suviše hladan, pa sam spustila šolju na sto. I svetlost u kuhinji je postajala hladnija. Gledala sam kako sjaj nestaje iz svih predmeta u prostoriji i osetila hladnoću kako mi se uliva u kosti. Sav bes je nestao iz mene. „Lorense?“ „Da?“ „Možda je bolje da odem na neko drugo mesto.“ „Stani. Čekaj. Šta si mi maločas rekla?“ „Možda si u pravu. Možda je bolje za Saru i bolje za Čarlija i bolje za tebe da ja ne budem ovde. Mogu prosto da pobegnem. Dobro trčim, Lorense.“ „Umukni“, tiho je rekao Lorens. Stegao me je za koren šake. „Prestani! Boli me!“ „Onda mi reci šta si uradila.“ „Ne želim da ti kažem. Sad se bojim.“ „I ja. Govori.“ Držala sam se za ivicu stola i disala da odagnam strah. „Sara je rekla da je čudno što sam došla na dan Endruove sahrane.“
„Da?“ „To nije bila slučajnost.“ Lorens mi je pustio ruku, brzo ustao i stavio šake na zadnju stranu vrata. Otišao je do kuhinjskog prozora i dugo gledao napolje. Zatim se okrenuo ka meni. „Šta se desilo?“, prošaputao je. „Mislim da ne treba da ti ispričam. Nije trebalo ništa da kažem. Bila sam besna.“ „Reci mi.“ Pogledala sam u svoje nadlanice. Shvatila sam da želim nekome da ispričam i da nikad ne bih mogla da ispričam Sari. Pogledala sam ga. „Telefonirala sam Endruu onog jutra kad su me pustili iz centra za imigracioni pritvor. Rekla sam mu da dolazim.“ „I to je sve?“ „Zatim sam pešačila od centra za imigracioni pritvor dovde. Došla sam za dva dana. Sakrila sam se u bašti.“ Pokazala sam kroz prozor. „Tamo“, rekoh, „iza onog grma gde je mačka. Onda sam čekala. Nisam znala šta želim da uradim. Mislim da sam htela Sari da zahvalim što me je spasla, ali i da kaznim Endrua što je dopustio da ubiju moju sestru. A nisam znala kako da uradim ni jedno ni drugo, pa sam čekala. Čekala sam dva dana i dve noći i nisam imala šta da jedem, pa sam izašla po mraku i pojela semenje iz hranilice za ptice i pila vode iz slavine na spoljnoj strani kuće. Danju sam gledala kroz prozore kuće i slušala kad bi oni izašli u baštu. Videla sam kako Endru razgovara sa Sarom i Čarlijem. Bio je grozan. Sve vreme je bio besan. Nije hteo da se igra s Čarlijem. Kad je Sara govorila, on je samo slégao ramenima ili vikao na nju. Ali kad bi ostao sam, nije prestajao ni da sleže ni da viče. Stao bi sasvim sam na kraj bašte i razgovarao sa sobom, ponekad bi i vikao na sebe, ili udarao sebe u glavu bočnom stranom pesnice, ovako. Mnogo je plakao. Ponekad bi pao na kolena u bašti i jecao čitav sat. Tada sam shvatila da je pun zlih duhova.“ „Bio je klinički depresivan. To je Sari vrlo teško padalo.“ „Mislim da je vrlo teško padalo i njemu. Dugo sam ga gledala. Jednom, dok je plakao, posmatrala sam ga suviše usredsređeno i zaboravila da se sakrijem, pa je digao pogled i video me. Pomislila sam: O, ne, sad si gotova, Pčelice. Ali Endru nije pošao ka meni. Zurio je u mene
i rekao: O, gospode, ti nisi stvarna, nisi tamo, samo nestani iz moje sjebane glave. Onda je čvrsto zažmurio i protrljao oči, a dok je to radio, ja sam se opet sakrila u grm. Kad je otvorio oči, ponovo je pogledao tamo gde sam bila, ali me nije video. Zatim je nastavio da priča sa sobom.“ „Mislio je da mu se priviđaš? Siromah.“ „Jeste, ali mi ga u prvo vreme nije bilo žao. Tek kasnije. Trećeg dana e ponovo izašao u baštu, kad je Sara bila na poslu, a Čarli u vrtiću. Bio e pijan, mislim. Reči je izgovarao sporo i izobličeno.“ „To će biti od lekova“, reče Lorens. U međuvremenu je jako prebledeo, i još je zurio u mene vrlo zacakljenim očima. „Nastavi“, kazao je. „Još je bilo rano jutro. Endru je počeo da viče. Kazao je: Izađi, izađi, šta hoćeš? Nisam rekla ništa. Molim te, rekao je. Znam da si duh. Šta da uradim da odeš? Izašla sam iz lovorovog grma, a on je ustuknuo jedan korak. Ja nisam duh, kazala sam. Počeo je da se udara u glavu. Ti nisi stvarna, ti si u mojoj glavi, nisi tamo. Zažmurio je i zavrteo glavom. Dok je žmurio, prišla sam mu dovoljno blizu da ga dodirnem. Kad je otvorio oči i video koliko sam blizu, vrisnuo je i utrčao u kuću. Tada mi ga je postalo žao. Pošla sam za njim u kuću. Molim te, slušaj, rekla sam. Ja nisam duh. Došla sam zato što ne znam nikoga drugog . On je tad rekao: Dodirni me. Dokaži da nisi duh. Stoga sam prišla i spustila svoju šaku na njegovu. Kad je osetio moj dodir, dugo je žmurio, a onda opet otvorio oči. Popela sam se uz stepenice, a on je hodao ispred mene. Penjao se stepenicama unazad. Vrištao je. Izlazi! Izlazi! Otrčao je u svoju radnu sobu, svoj kabinet, i zatvorio vrata. Zato sam stala ispred vrata i povikala: Ne plaši me se! Ja sam samo ljudsko biće! Usledila je duga tišina, pa sam otišla.“ Lorensu su se ruke tresle. Na površini čaja u njegovoj šolji stvarali su se talasići. „Nešto kasnije sam se vratila. Endru je stajao na stolici nasred sobe. Vezao je strujni kabl oko drvene grede na tavanici. Drugi kraj je vezao sebi oko vrata. Pogledao me je, a ja sam pogledala njega. Onda mi je šapnuo. Kazao je: To je bilo davno, u redu? Vrlo davno. Zašto nisi prosto ostala tamo? Ja sam rekla: Žao mi je, tamo nije bezbedno. A on je rekao: Znam da si tamo umrla. Znam da postojiš samo u mojoj glavi. Dugo me je
gledao. Oči su mu bile crvene, a pogled mu je leteo tamo-amo po sobi. Počela sam da mu prilazim, ali je počeo da viče. Kazao je: Ako priđeš, skočiću s ove stolice. Zato sam stala. Kazala sam: Zašto ovo radiš? Odgovorio je vrlo tiho. Rekao je: Jer sam shvatio kakav sam čovek. Ja sam rekla: Ali ti si dobar čovek, Endru. Stalo ti je do toga kakav je svet. Čitala sam tvoje članke u Tajmsu dok sam učila engleski. Endru je zavrteo glavom. Kazao je: Reči nisu ništa. Ja sam onakav čovek kakvog si videla na onom žalu. Čovek koji zna gde se stavljaju zarezi, ali neće da odseče sebi prst kako bi te spasao. Nasmešila sam mu se i rekla: Nema veze. Vidi, ovde sam, živa sam. On je o tome dugo razmišljao. Kazao je: Šta se desilo devojci koja je bila s tobom? Odgovorila sam: Dobro je. Samo nije mogla da dođe ovamo sa mnom. Tada me je pogledao u oči. Gledao je i gledao, sve dok više nisam mogla da trpim njegov pogled i morala sam da pogledam u pod. A onda je rekao: Lažeš . Tada je zažmurio i skočio sa stolice. Zvuci koji su mu izlazili iz grla ličili su na zvuke koje je moja sestra puštala dok su je ubijali.“ Lorens se oslanjao na kuhinjski radni pult. „Sranje“, kazao je. „Pokušala sam da mu pomognem, ali je bio pretežak. Nisam mogla da mu podignem telo. Pokušavala sam dok se nisam iscrpla, i onda sam se rasplakala, ali nisam mogla da ga skinem s kabla. Gurnula sam mu stolicu pod noge, ali ju je oborio. Posle dužeg vremena prestao je da se koprca, ali je još bio živ. Videla sam da me posmatra. Vrteo se na kablu. Okretao se veoma polako, a kad god bi mu se telo okrenulo ka meni, njegove oči su me pratile sve dok se ne bi predaleko zavrteo. Oči su mu bile iskolačene, a lice ljubičasto, ali me je gledao. Pomislila sam: Moram da mu pomognem. Pomislila sam: Moram da pozovem komšije ili hitnu pomoć . Potrčala sam niz stepenice da potražim pomoć. Ali sam onda pomislila: Ako pozovem pomoć, vlasti će saznati da sam ovde. A ako vlasti saznaju da sam ovde, deportovaće me ili će mi uraditi i nešto gore. Jer evo šta je posredi, Lorense: kad su nas pustili iz centra za imigracioni pritvor, jedna devojka s kojom sam bila takođe se obesila. Pobegla sam s tog mesta, ali policija sigurno zna da sam bila tamo. Dva vešanja, shvataš li? Policija će biti sumnjičava. Pomisliće da ja imam neke veze s tim. Nisam smela dozvoliti da me tek tako pronađu. Zato sam istrčala
iz Endruove radne sobe, uhvatila se rukama za glavu i pokušala da smislim šta da radim, da li da žrtvujem svoj život kako bih spasla Endruov. U prvi mah sam pomislila: Naravno da treba da ga spasem, po svaku cenu, pošto je on ljudsko biće. A onda sam pomislila: Naravno da treba da spasem sebe, jer sam i ja ljudsko biće. A kad sam uvidela da već pet minuta stojim i razmišljam o takvim stvarima, shvatila sam da je prekasno i da sam spasla sebe. Onda sam otišla do frižidera i najela se, er sam bila vrlo gladna. Posle toga sam se vratila na ivicu bašte da se opet sakrijem, i nisam izlazila sve do sahrane.“ Ruke su mi se tresle. Lorens je duboko uzdahnuo. I njemu su se ruke tresle. „O, bože, ovo je ozbiljno“, kazao je. „Ovo je vrlo, vrlo ozbiljno.“ „Da li sad shvataš? Da li sad shvataš zašto toliko želim da pomognem Sari? Shvataš li zašto želim da pomognem Čarliju? Donela sam pogrešnu odluku, Lorense. Pustila sam Endrua da umre. Sad moram učiniti sve da to ispravim.“ Lorens je hodao tamo-amo po kuhinji. Pridržavao je kućni ogrtač oko sebe, a prstima je stezao tkaninu. Stao je i pogledao me. „Da li Sara zna išta od ovoga?“ Zavrtela sam glavom. „Bojim se da joj kažem. Ako joj kažem, mislim da će me oterati odavde, a onda ne bih mogla da joj pomognem i neće biti načina da se iskupim za zlo koje sam učinila. A ako ne mogu da se iskupim, ne znam šta bih. Ne mogu ponovo da pobegnem. Nemam kuda da odem. Ista sam kao Endru. Ista sam kao ti. Pokušala sam da spasem sebe. Reci mi, molim te, kuda se od toga može pobeći?“ Lorens je zurio u mene. „Počinila si zločin“, kazao je. „Ja sad više nemam izbora. Moram u policiju.“ Zaplakala sam. „Molim te, nemoj u policiju. Odvešće me. Samo želim da pomognem Sari. Zar ti ne želiš da pomogneš Sari?“ „Ja volim Saru, zato zajebi ti tu priču o pomaganju njoj. Zar stvarno misliš da je bilo korisno što si došla ovamo?“ Već sam ridala. „Molim te“, rekla sam. „Molim te.“ Niz lice su mi se slivale suze. Lorens je tresnuo šakom o sto.
„Sranje!“, kazao je. „Žao mi je, Lorense, žao mi je.“ Lorens se lupio dlanom po čelu. „O, pizda li ti materina“, reče. „Ne mogu da odem u policiju, zar ne? Ne smem da dozvolim da Sara sazna. Glava joj je ionako dovoljno sjebana od svega ovoga. Ako sazna da si bila ovde kad je Endru umro, odlepiće. I to će biti kraj naše veze, naravno da hoće. Ne mogu da odem u policiju a da Linda ne sazna. O ovome bi pisale sve novine. Ali neću ni da zamišljam kako će izgledati dalji odnos sa Sarom kad ja ovo znam a ona ne zna. I policija! U pičku materinu! Ako ne kažem policiji, ednako sam kriv kao i ti. Šta ako stvar procuri i shvate da sam sve vreme znao? Ja sam onaj koji spava s mrtvačevom ženom, jebô te. Imam motiv. Mogao bih u zatvor. Ako iz ovih stopa ne podignem slušalicu i ne pozovem policiju, mogao bih u zatvor umesto tebe, Pčelice. Razumeš li to? Mogao bih u zatvor umesto tebe, a ne znam ti čak ni pravo ime.“ Spustila sam obe svoje šake na Lorensovu i pogledala ga u lice. Uopšte nisam videla njega, samo bled osvetljen obris, zamućen od suza. „Molim te. Moram da ostanem ovde. Moram da se iskupim za ono što sam uradila. Molim te, Lorense. Nikom neću reći za tebe i Saru, a ti nikom ne smeš reći za mene. Tražim od tebe da me spaseš. Tražim od tebe da mi spaseš život.“ Lorens je pokušao da izvuče ruku, ali sam je ja stegla. Spustila sam mu čelo na podlakticu. „Molim te“, kazala sam. „Možemo da budemo prijatelji. Možemo da spasemo jedno drugo.“ „O, bože“, tiho je rekao. „Voleo bih da mi ništa od ovoga nisi ispričala.“ „Ti si me naterao da ispričam, Lorense. Žao mi je. Znam šta tražim od tebe. Znam da će te boleti da kriješ istinu od Sare. Kao da tražim da za mene odsečeš svoj prst.“ Lorens je izvukao šaku ispod mojih. Potom je sklonio celu ruku. Ja sam sedela za stolom žmureći i osetila da me koža na čelu svrbi tamo gde se oslanjala na njegovu podlakticu. U kuhinji je vladao muk, a ja sam čekala. Ne znam koliko sam dugo čekala. Čekala sam dok mi se
suze nisu osušile, dok užas u meni nije nestao, dok nije preostao jedino tih, tup jad od koga su me glava i oči bolele. U glavi mi više nije bilo nikakve misli. Samo sam čekala. A onda sam osetila Lorensove ruke na svojim obrazima. Obuhvatio mi je lice. Nisam znala da li treba da ga odgurnem ili da stavim svoje ruke preko njegovih. Stajali smo tako neko vreme, a onda su Lorensu ruke zadrhtale na mojim obrazima. Okrenuo je svoje lice prema mom, pa sam morala da ga pogledam u oči. „Voleo bih da mogu da mahnem rukom i da ti nestaneš“, kazao je. „Ali ja sam niko i ništa. Običan javni službenik. Neću reći policiji za tebe. Neću ako i ti budeš ćutala. Ali ako ikad ikome kažeš za Saru i mene, ili ako ikad ikome kažeš šta se desilo Endruu, poslaću te na avion za Nigeriju, kunem se.“ Duboko sam udahnula. „Hvala ti“, šapnula sam. Odozgo se čuo Sarin glas. „Ko ti je rekao da smeš da gledaš televiziju, Betmene?“ Lorens je sklonio ruke s mog lica i otišao je da skuva još čaja. Sara je ušla u kuhinju. Zevala je i škiljila od sunčeve svetlosti. S njom je došao i Čarli, držeći je za ruku. „Mogla bih da vam saopštim pravila“, rekla je Sara, „pošto ste oboje novi u ovim krajevima. Superheroji, pogotovu mračni vitezovi, ne smeju da gledaju televiziju pre doručka. Je li tako, Betmene?“ Čarli joj se široko osmehnuo i odmahnuo glavom. „U redu“, reče Sara. „Betmen pahuljice ili Betmen tost?“ „Betmen tost“, reče Čarli. Sara je prišla tosteru i u njega stavila dva parčeta hleba. I Lorens i ja smo je posmatrali. Sara se okrenula. „Da li je ovde sve u redu?“, upitala je. Pogledala je mene. „Jesi li ti plakala?“ „Nema veze“, kazala sam. „Uvek plačem ujutru.“ Sara se namrštila na Lorensa. „Nadam se da si vodio računa o njoj.“ „Naravno“, odvrati Lorens. „Pčelica i ja smo se malo bolje upoznali.“ Sara klimnu glavom. „Dobro“, rekla je. „Pošto ovo zaista mora da
profunkcioniše. To oboje znate, zar ne?“ Pogledala nas je ponaosob, a onda opet zevnula i protegla ruke. „Novi početak“, kazala je. Pogledala sam Lorensa, a Lorens je pogledao mene. „Ovako“, reče Sara. „Odvešću Čarlija u vrtić, a onda ćemo početi da urimo Pčeličine papire. Prvo ćemo ti naći advokata. Znam jednog dobrog kog ponekad koristimo za časopis.“ Sara se osmehnula i prišla Lorensu. „A što se tebe tiče“, kazala je, „naći ću malo vremena da ti zahvalim što si došao čak iz Birmingema.“ Digla je ruku do Lorensovog lica, ali mislim da se onda setila da je Čarli u kuhinji, pa ga je samo okrznula po ramenu. Ja sam otišla u susednu sobu da gledam televizijske vesti s utišanim tonom. Voditeljka vesti izuzetno je ličila na moju sestru. Srce mi je bilo prepuno stvari koje sam želela da joj kažem. Međutim, u vašoj zemlji se ne može razgovarati s vestima.
8
S
ećam se tačnog dana kad je Engleska postala ja, kad su se njene konture pripile uz obline mog tela, kad su njene sklonosti postale moje. U detinjstvu, dok sam vozila bicikl po stazama Sarija, okrećući pedale u pamučnoj haljini, kroz vrela polja osuta makovima, kotrljajući se bez pogona niz naglu strminu do svežeg šumovitog ličnog skrovišta gde je pod mostom od cigle i kamena tekao potok. Kad sam stala, kočnice su zaškripale od napora da otrgnu jedan trenutak iz vremenskog toka. Bacila sam bicikl na mirisan jastuk od krbuljice i divlje nane, skliznula niz odronjenu obalu u bistru hladnu vodu, odjednom dižući sandalama smeđ cvet mulja s dna korita, a gregorci su strelovito jurnuli nazad u tamnu senku pod mostom. Zagnjurila sam lice u vodu dok je vreme potpuno stajalo, i pila u hladnom šoku. A onda sam digla pogled i opazila lisicu. Sunčala se na suprotnoj obali i posmatrala me kroz rastresit paravan od ječma. Uzvratila sam joj pogled, a ona nije skidala svoj ćilibarne oči s mene. Trenutak, zemlja: shvatila sam da sam to upila u sebe. Našla sam potez meke divlje trave i različaka pored polja ječma, legla licem blizu vlažnog zemljanog mirisa korenja trave i slušala zujanje letnjih buba. Zaplakala sam, ali nisam znala zašto. Jutra nakon što je Lorens prenoćio kod mene, odvela sam Čarlija u vrtić i vratila se kući da vidim šta mogu da uradim za Pčelicu. Našla sam je na spratu kako gleda televiziju bez tona. Delovala je vrlo tužna. „Šta nije u redu?“, upitah. Pčelica slegnu ramenima. „Da li je sve u redu s Lorensom?“ Skrenula je pogled. „Šta je onda?“ „Ništa.“ „Možda si nostalgična. Znam da bih ja bila. Da li ti nedostaje tvoja zemlja?“ Okrenula se da me pogleda, a oči su joj bile vrlo dostojanstvene. „Saro“, rekla je, „mislim da nisam napustila svoju zemlju. Mislim
da je doputovala sa mnom.“ Vratila se televiziji. Nema veze, pomislila sam. Biće na pretek vremena da doprem do nje. Sredila sam kuhinju dok se Lorens tuširao. Sebi sam skuvala kafu i uvidela, prvi put otkako je Endru umro, da sam iz plakara izvadila samo jednu šolju umesto instinktivnih dveju. Dodala sam mleko i promešala, dok je kašičica zveckala o porcelan, i shvatila da gubim naviku da budem Endruova žena. Baš čudno, pomislih. Nasmešila sam se i shvatila da se osećam dovoljno jakom da se pojavim u redakciji. U moje uobičajeno vreme gradski voz je prepun poslovnih odela i torbi za laptope, ali sad je bilo pola jedanaest ujutru i voz je saobraćao gotovo prazan. Momak preko puta mene piljio je u tavanicu vagona. Bio je u majici s grbom Engleske i farmerkama belim od malterske prašine. S unutrašnje strane podlaktice, goticom, stajalo mu je istetovirano: OVO JE VREME ZA JUNACI. Zurila sam u tetovažu – u čvrstinu njene ponositosti i pogrešnu gramatiku. Kad sam digla pogled, i momak je zurio u mene, mirnim i netremičnim ćilibarnim očima. Pocrvenela sam i zagledala se kroz prozor, u bašte dupleks-kuća pored kojih smo jurili. Voz je prikočio kad smo se približili stanici Vaterlo. Osetila sam se kao da sam u međuprostoru između dva sveta. Kočnice su škripale o metalne točkove voza, a meni se učinilo da opet imam osam godina. Eto me, idem u susret svome časopisu na nepokolebljivim šinama. Uskoro ću stići do poslednje stanice i morati da dokažem da mogu izaći iz ovog vagona i vratiti se svom odraslom poslu. Kad je voz stao, okrenula sam se da kažem nešto momku ćilibarnih očiju, ali se on već bio digao i opet nestao u polju ječma, ispod hlada okolne šume. U redakciju sam stigla u pola dvanaest. Cela zgrada je zanemela. Devojke su zurile u mene. Nasmešila sam se i pljesnula rukama. „Hajde, nazad na posao!“, rekla sam. „Kad sto hiljada urbanih zaposlenih žena iz srednje klase, starosti od osamnaest do trideset pet godina, ostane bez ideje šta će sa sobom, tada ćemo i mi, ali dotad ne.“ Na suprotnom kraju prostorije, Klarisa je sedela za mojim stolom. Ustala je kad sam pošla tamo i izašla je napred. Sjaj za usne bio joj je boje šljive s duginim prelivima. Uhvatila me je za obe šake.
„O, Saro“, kazala je. „Mila moja jadna. Kako se nosiš sa svime?“ Bila je u haljini na kopčanje boje patlidžana, s glatkim crnim pojasom od riblje kože i lakiranim crnim čizmama do kolena. Shvatila sam da sam ja u farmerkama u kojima sam Betmena odvela u vrtić. „Dobro sam“, rekoh. Klarisa me je odmerila od glave do pete i namrštila čelo. „Stvarno?“, upitala je. „Stvarno.“ „Oh. Pa to je sjajno.“ Pogledala sam svoj sto. Na sredini je stajao Klarisin laptop, pored njene tašne „Keli“. Moji papiri bili su gurnuti na suprotnu ivicu. „Nismo mislile da ćeš doći“, reče Klarisa. „Ne smeta ti što sam uzurpirala tvoj presto, zar ne, mila?“ Videla sam da je priključila svoj „blekberi“ na moj punjač. „Ne“, rekoh. „Naravno da ne.“ „Mislile smo da bi volela da se na vreme bacimo na julsko izdanje.“ Bila sam svesna očiju koje su nas posmatrale sa svih strana kancelarije. Nasmešila sam se. „Da, to je sjajno“, rekoh. „Zaista. I šta zasad imamo?“ „Za ovaj broj? Zar ne bi htela prvo malo da sedneš? Daj da ti donesem kafu, sigurno se grozno osećaš.“ „Umro mi je muž, Klarisa. Ja sam još živa. Moram da se staram o sinu i plaćam hipoteku. Samo bih volela da se odmah vratim na posao.“ Klarisa ustuknu jedan korak. „Dobro“, rekla je. „Dakle, imamo neke sjajne stvari. Sad se održava ’Henli’, naravno, pa ćemo ubaciti ironičan tekst tipa šta-nikako-ne-obući za regatu, što je lukav izgovor za nekoliko slika prezgodnih veslača, bien évidemment4. Za modu radimo nešto pod naslovom Ko jebe vašeg momka – vidiš šta smo napravile? U suštini, tu će devojke s bičevima režati na momke u odeći ’Daki Braun’. A za rubriku ’Stvaran život’ imamo dve mogućnosti. Ili idemo s ovim člankom pod nazivom Lepotica i budžet, o ženi s dve ružne ćerke i tek toliko novca da plastičnu operaciju plati jednoj. Fuj – da – znam. Ili – to se meni više sviđa – imamo članak pod nazivom Dobre vibracije, i da ti kažem, mnogim ženama će on otvoriti oči. Hoću reći, gospode bože, Saro, neke seksualne
igračke koje danas mogu da se kupe preko Interneta, to su rešenja za želje za koje nisam znala ni da postoje, bog nek nam je svima u pomoć.“ Zažmurila sam i oslušnula zujanje fluorescentnog osvetljenja, brujanje telefaksâ i tečan žamor devojaka iz uredništva koje su telefonima razgovarale s modnim kućama. Sve je to najednom delovalo potpuno umobolno, kao da se u afrički rat ponese mali zeleni bikini. Polako sam izdahnula i otvorila oči. „Koji onda članak želiš da stavimo?“, reče Klarisa. „Kozmetičku katastrofu ili seksualnu sreću?“ Prišla sam prozoru i protrljala čelo o staklo. „Molim te, nemoj to da radiš, Saro. Unervozim se kad to radiš.“ „Razmišljam.“ „Znam, mila. Zato i jesam nervozna, što znam o čemu razmišljaš. Ovu raspravu vodimo svakog meseca. Ali moramo da objavljujemo priče koje ljudi čitaju. Znaš da moramo.“ Slegla sam ramenima. „Moj sin je ubeđen da će izgubiti sve svoje moći ako skine kostim Betmena.“ „A poenta je?“ „Da smo možda u zabludi. Da možda imamo pogrešna uverenja.“ „Misliš da je tako sa mnom?“ „Više ne znam šta da mislim, Klar. O časopisu. Sve mi najednom deluje pomalo nestvarno.“ „Naravno, sirota moja. Ne znam čak ni zašto si došla danas. Prerano e.“ Klimnula sam glavom. „To je i Lorens rekao.“ „Treba da ga slušaš.“ „Slušam ga. Sreća je što ga imam, zaista jeste. Ne znam šta bih inače.“ Klarisa je prišla i stala do mene pred prozor. „Jesi li se išta ispričala s njim otkako je Endru umro?“ „U mojoj je kući“, rekoh. „Sinoć se pojavio.“ „Prenoćio je? On je oženjen, tako beše?“ „Ne budi takva. Bio je oženjen i pre nego što je Endru umro.“ Klarisa je pretrnula. „Znam. Samo mi je to malo jezivo.“ „Zar?“
Klarisa je oduvala pramen kose s očiju. „Verovatno sam htela reći naglo.“ „Pa, ako baš moraš da znaš, to nije bila moja ideja.“ „U kom slučaju se vraćam prvobitnoj reči. Jezivo.“ Sad smo obe stajale s čelima uz staklo i gledale saobraćaj. „Zapravo sam došla ovamo da bih razgovarala o poslu“, rekla sam posle nekog vremena. „Dobro.“ „Želim da se vratimo člancima kakve smo radile dok smo se probijale. Hajde da, za promenu, u rubriku ’Stvaran život’stavimo tekst iz stvarnog života. Samo to kažem. I ovog puta ti neću dozvoliti da me razuveriš.“ „Šta onda? Kakav članak?“ „Želim da objavimo članak o izbeglicama u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ne brini, možemo to da uradimo u stilu časopisa. Možemo da pišemo o izbeglim ženama, ako hoćeš.“ Klarisa je zakolutala očima. „A ipak mi nešto u tvom glasu govori da ne misliš na izbegle žene sa seksualnim igračkama.“ Osmehnula sam se. „Šta ako odbijem?“, upita Klarisa. „Ne znam. Tehnički, verovatno mogu da te otpustim.“ Klarisa se načas zamislila. „Zašto izbeglice?“, upitala je. „Zato što si još ljuta jer nismo ubacili ženu iz Bagdada u junski broj?“ „Samo mislim da se to pitanje neće rešiti samo od sebe. Ni u maju ni u junu ni u skorijoj budućnosti.“ „Dobro“, reče Klarisa. Zatim je dodala: „Zar bi me zaista otpustila, mila?“ „Ne znam. Zar bi zaista odbila?“ „Ne znam.“ Dugo smo stajale. Na ulici ispod nas, jedan momak italijanske pojave vozio je bicikl kroz saobraćajnu gužvu. Dvadeset i neka godina, polugo i preplanuo u kratkom belom najlonskom šortsu. „Petica“, reče Klarisa.
„Na skali od jedan do deset?“ „Od jedan do pet, mila.“ Nasmejala sam se. „Ima dana kad bih drage volje menjala svoj život za tvoj, Klar.“ Klarisa se okrenula ka meni. Primetila sam jedva vidljiv trag tečnog pudera na prozorskom staklu, tamo gde joj je bilo čelo. Lebdeo je kao lak oblak boje kože nad koštanobelim zvonikom Hristove crkve na Spitalfildsu. „O, Saro“, reče Klarisa. „Predugo se poznajemo da bismo jedna drugu izneverile. Ti si šefica. Naravno da ću ti spremiti članak o izbeglicama, ako ga stvarno želiš. Ali zaista mislim da ne shvataš koliko će to ljude smoriti. Nije to tema koja utiče i na čiji sopstveni život, u tome je problem.“ Osetila sam vrtoglavicu i odmakla se od stakla. „Moraćeš da nađeš pravi ugao“, nesigurno rekoh. Klarisa je piljila u mene. „U žalosti si, Saro. Ne razmišljaš čiste glave. Nisi još spremna da se vratiš na posao.“ „Ti želiš moj posao, je li to u pitanju, Klar?“ Pocrvenela je. „Nisi to izgovorila“, rekla je. Sela sam na ivicu stola i počela palčevima da masiram slepoočnice. „Ne, nisam. Bože. Mnogo ti se izvinjavam. Nego, možda i treba da preuzmeš moj posao. Ja gubim konce, zaista. Više ne vidim svrhu.“ Klarisa uzdahnu. „Ne želim tvoj posao, Saro.“ Mahnula je dugim noktima ka redakciji. „One još grizu, Saro. Možda treba da kreneš dalje i nekoj od njih prepustiš posao.“ „Misliš li da to stvarno zaslužuju?“ „Jesmo li mi zasluživale u njihovim godinama?“ „Ne znam, Klarisa. Sećam se samo koliko sam strašno želela časopis. U ono vreme i nije baš delovalo uzbudljivo? Mislila sam da mogu da osvojim svet, stvarno jesam. Da unesem seksepil u pitanja stvarnog života. Da izazivam, sećaš se? I samo prokleto ime našeg časopisa, Klar. Sećaš li se zašto smo ga odabrale? Niksi, za ime boga.5 Htele smo da ih namamimo na seks, a onda ih zatrpamo pravim pitanjima. Nismo htele nikoga da pustimo da nas uči kako se vodi časopis. Mi smo htele da
učimo njih, sećaš se? Kako smo prestale da želimo to?“ „Prestale smo da želimo, Saro, zato što smo dobile ponešto od onoga što smo htele.“ Osmehnula sam se i sela za svoj sto. Prelistala sam prototipe stranica na Klarisinom monitoru. „Ovo je zapravo vrlo dobro“, rekoh. „Naravno da je dobro, mila. Jednu te istu priču radim svakog meseca već deset godina. O plastičnoj hirurgiji i seksualnim igračkama mogu da pišem i žmurećki.“ Zavalila sam se na stolicu i zatvorila oči. Klarisa mi je spustila ruku na rame. „Ozbiljno, Saro?“ „Mmm?“ „Molim te, odvoj jedan dan da razmisliš, važi? O članku o izbeglicama. Trenutno si u krhkom stanju, posle svega što se desilo. Zašto sutra ne uzmeš slobodan dan, čisto da razmisliš da li si sigurna, pa ako si sigurna, onda ću ti, naravno, ispuniti želju. Ali ako nisi sigurna, nemoj da rizikujemo karijere zbog toga, važi, mila?“ Otvorila sam oči. „Važi“, rekoh. „Uzeću jedan dan.“ Klarisa je klonula od olakšanja. „Hvala ti, lutko. Zato što ono što radimo i nije veliko zlo. Zaista. Niko ne umire kad mi pišemo o modi.“ Pogledala sam u redakciju i videla devojke kako me gledaju: zamišljeno, uzbuđeno, grabljivo. Opet sam se polupraznim vozom vratila u Kingston i stigla kući u dva po podne. Bilo je vruće i sparno, a dan je bio miran i težak. Trebala nam je kiša da sve to razbije. Lorensa sam zatekla u kuhinji. Pristavila sam vodu. „Gde je Pčela?“ „U bašti.“ Pogledala sam napolje i videla je kako leži na travi, na suprotnom kraju bašte, pored lovorovog grma. „Misliš li da joj je dobro?“ Samo je slegao ramenima. „Šta je? Vas dvoje se baš i niste sprijateljili, zar ne?“ „Nije to“, reče Lorens.
„Ali ima napetosti. Osećam je.“ Shvatila sam da sam mešala jednu kesicu čaja sve dok nije pukla. Ispraznila sam šolju u sudoperu i počela iz početka. Lorens je stao iza mene i uhvatio me oko struka. „Ti si ta koja deluje napeta“, kazao je. „Zbog posla?“ Zabacila sam glavu unazad na njegovo rame i uzdahnula. „Na poslu je bilo odvratno“, rekoh. „Izdržala sam četrdeset minuta. Pomišljam da batalim sve.“ Uzdahnuo mi je u vrat. „Znao sam“, kazao je. „Znao sam da se sprema nešto takvo.“ Pogledala sam Pčelicu kako leži na leđima i gleda zamagljeno nebo koje je sivelo. „Sećaš li se kako ti je bilo u njenim godinama? Ili u Čarlijevim godinama? Sećaš li se kada si osećao da zaista možeš nešto da uradiš kako bi poboljšao svet?“ „Obraćaš se pogrešnom čoveku. Ja radim za centralnu vlast, nisi zaboravila? Zaista nešto uraditi jeste greška za čije izbegavanje prolazimo obuku.“ „Prestani, Lorense, ozbiljna sam.“ „Jesam li ikad mislio da mogu da promenim svet? To me pitaš?“ „Da.“ „Možda malčice. Kad sam prvi put stupio u javnu službu, verovatno sam bio popriličan idealista.“ „Kad se to promenilo?“ „Kad sam shvatio da nećemo promeniti svet. Pogotovu ako to podrazumeva i instaliranje bilo kakvih kompjuterskih sistema. Otprilike u vreme pauze za ručak prvog dana.“ Nasmešila sam se i prinela usne Lorensovom uhu. „Moj si svet promenio“, kazala sam. Lorens proguta knedlu. „Da“, rekao je. „Da, izgleda da jesam.“ Iza nas je mašina za led izbacila novu kocku. Stajali smo neko vreme i gledali Pčelicu. „Pogledaj je“, kazala sam. „Mnogo se plašim. Da li zaista misliš da e mogu spasti?“ Lorens slegnu ramenima. „Možda i možeš. I nemoj ovo pogrešno da
shvatiš, ali šta s tim? Spaseš je, a onda za njom dođe čitav svet istih takvih. Čitav roj Pčelica dođe ovamo da se hrani.“ „Ili da oprašuje“, rekoh. „Mislim da je to naivno“, kaza Lorens. „Mislim da bi se moja urednica složila s tobom.“ Lorens mi je masirao ramena, a ja sam zažmurila. „Šta te grize?“, upita Lorens. „Časopisom ne mogu da ostvarim nikakav uticaj“, rekoh. „A tako je zamišljen. Trebalo je da bude korak ispred. Nije trebalo da bude još edan modni bućkuriš.“ „Šta te onda sprečava?“ „Kad god objavimo nešto duboko i značajno, tiraž opadne.“ „Znači, ljudima je život već dovoljno težak. Shvataš da ne žele da ih iko podseća kako su i svi tuđi životi golo govno.“ „Verovatno. Možda je Endru ipak bio u pravu. Možda treba da odrastem i nađem posao za odrasle.“ Lorens me je zagrlio. „Ili možda treba malo da se opustiš i samo uživaš u onome što imaš.“ Pogledala sam u baštu. Nebo se u međuvremenu smračilo. Činilo se da je kiša nadomak. „Pčelica me je promenila, Lorense. Ne mogu da je pogledam a da ne pomislim kako je moj život plitak.“ „Saro, lupaš koliko si teška. Svetske probleme gledamo svaki dan na televiziji. Nemoj mi reći da si tek sad prvi put shvatila da su ti problemi stvarni. Nemoj mi reći da ti ljudi ne bi menjali svoj život za tvoj kad bi mogli. Njima je život sjeban. Ali da sjebu i tvoj život? To im neće pomoći.“ „Pa, ni sada im ne pomažem, zar ne?“ „Šta bi uopšte još mogla da uradiš? Odsekla si sebi prst da pomogneš toj devojci. A sad joj pružaš i utočište. Hranu, smeštaj, advokata… ništa od toga nije jeftino. Ono što je nekome dobra plata ti trošiš na pomoć.“ „Deset odsto. Eto koliko joj dajem. Jedan prst od deset. Deset funti na svakih sto. Deset odsto i nije bogzna kakva velikodušnost.“
„Preračunaj to. Deset odsto je cena vođenja posla. Deset odsto je cena stabilnog sveta u kome ćeš nastaviti da živiš. Ovde, na Zapadu, u bezbednosti. Tako o tome treba razmišljati. Kad bi svi odvajali po deset odsto, ne bismo morali da dajemo azile.“ „I dalje želiš da je izbacim, zar ne?“ Lorens me je okrenuo da ga pogledam. U očima mu je bilo nečega nalik skoro na paniku, i u tom trenutku me je to uznemirilo iz nepojmljivih razloga. „Ne“, kazao je. „Nipošto. Zadrži je i brini se o njoj. Ali te molim, molim te da ne odbaciš svoj život. Suviše mi je stalo do tebe za to. Suviše mi je stalo do nas.“ „Oh, ne znam, zaista ne znam“, uzdahnula sam. „Nedostaje mi Endru“, rekoh. Lorens je sklonio ruke s mog struka i odmakao se korak. „Jao, molim te“, rekla sam. „To je moglo potpuno pogrešno da se shvati. Samo hoću da kažem da su njemu obične stvari dobro išle. Nije bio nerazuman, znaš? Samo bi mi rekao: Ne budi takva glupača, Saro. Naravno da ćeš zadržati posao. Meni bi bilo grozno zbog njegovog tona, ali bih zadržala posao, a onda bi se, naravno, ispostavilo da je bio u pravu, što je na neki način bilo još i gore. Ali mi nedostaje, Lorense. Čudno je kako neko može tako da ti nedostaje.“ Lorens se oslonio na naspramni pult i gledao me. „Šta onda hoćeš od mene?“, upitao je. „Hoćeš da počnem da dižem nos kao Endru?“ Nasmešila sam se. „Ma dođi ovamo“, rekoh. Zagrlila sam ga i udahnula blag, čist miris njegove kože. „Opet sam nemoguća, zar ne?“ „U žalosti si. Potrajaće dok svi komadići ne dođu na svoje mesto. Dobro je što analiziraš svoj život, zaista je dobro, ali mislim da ne treba da srljaš ni u šta, znaš? Ako i za šest meseci budeš htela da napustiš posao, onda to svakako uradi. Ali sad ti tvoj posao donosi novac kojim možeš da uradiš nešto časno. Moguće je činiti dobra dela u nesavršenoj situaciji. Bog mi je svedok da to znam.“ Treptanjem sam zaustavila suze. „Kompromis, a? Zar nije tužno odrasti? Počneš kao moj Čarli. Počneš s mišlju da možeš pobiti sve
zlikovce i spasti svet. Onda malo porasteš, recimo kao Pčelica, i shvatiš da je jedan deo zla u svetu unutar tebe, da si ti možda saučesnik. A onda još malo porasteš, malo se i središ, i počneš da se pitaš da li je to zlo koje si video u sebi zaista baš tako loše. Počneš da govoriš o deset odsto.“ „Možda se prosto razvijaš kao osoba, Saro.“ Uzdahnula sam i pogledala napolje, u Pčelicu. „Pa“, rekoh, „možda je to svet u razvoju.“
9
S
ara je morala da donese vrlo veliku odluku na poslu, pa je uzela slobodan dan. Ujutru je meni i Lorensu i Čarliju rekla: Hajde, idemo u avanturu. Bila sam srećna jer se Sara smešila. Bilo mi je i drago pošto godinama nisam išla ni u kakvu avanturu. Šta je avantura? To zavisi od toga odakle polazite. Devojčice u vašoj zemlji kriju se u praznom prostoru između mašine za pranje i frižidera i igraju se da su tobože u džungli, okružene zelenim zmijama i majmunima. Ja i moja sestra krile smo se u praznom prostoru u džungli, okružene zelenim zmijama i majmunima, i igrale se da tobože imamo mašinu za pranje i frižider. Vi se nalazite u svetu mašina i živim srcima sanjate o stvarima. Mi sanjamo o mašinama jer vidimo gde su nas živa srca napustila. Kad smo ja i Nkiruka bile male, postojalo je jedno tajno mesto u džungli, blizu našeg sela, kuda smo odlazile, i tamo smo se igrale kuće. Poslednji put kad smo bile u toj avanturi, moja starija sestra imala je deset godina, a ja osam. Već smo bile prevelike za tu igru i obe smo to znale, ali smo se složile da još jednom odsanjamo svoj san, kako bi nam se urezao u sećanje pre no što se zauvek prenemo u njega. Odšunjale smo se iz sela u najtiše doba noći. Bilo je to godinu dana pre no što su počele prve nevolje s naftom i četiri godine pre no što je moja sestra počela da se smeška starijim momcima, pa shvatate da je to bilo spokojno vreme u mom selu. Nije bilo stražara koji su čuvali put tamo gde su se kuće završavale, i niko nas nije pitao kuda idemo kad bismo nekud pošle. Nismo, doduše, otišle iz istih stopa. Morale smo prvo da sačekamo da celo selo zaspi. To je trajalo duže nego inače jer je mesec bio pun i tako svetao da je blistao na metalnim krovovima i svetlucao u zdeli vode koju smo ja i moja sestra držale u sobi radi umivanja. Mesec je uznemirio pse i stare ljude, pa su se lavež i gunđanje čuli satima pre nego što su i poslednje kuće utonule u tišinu. Ja i Nkiruka gledale smo kroz prozor kako mesec raste do neverovatne veličine, takve da je ispunio čitav prozorski okvir. Videle smo lice čoveka na mesecu, tako blizu da mu se u očima opažalo ludilo.
Od meseca je sve unaokolo blistalo tako jako da se činilo da je dan, i to ne običan dan nego zagonetan dan, prekobrojan dan, kao šesti prst na šapi mačke ili tajna poruka što je nađete skrivenu u knjizi koju ste pročitali mnogo puta pre toga ne pronašavši ništa. Mesec je sijao na drvo limbe i blistao na stari pokvareni „pežo“ i svetlucao na avet „mercedesa“. Sve je svetlelo od tog bledog tamnog sjaja. Tada smo Nkiruka i ja izašle u noć. Životinje i ptice čudno su se ponašale. Majmuni nisu urlali, a noćne ptice su ćutale. Hodale smo kroz, ne šalim se, tišinu kao da su se srebrni oblačići što su lebdeli preko mesečevog lica naginjali nad zemlju i šaputali: pssst. Kad me je pogledala, Nkirukine oči su bile uplašene i uzbuđene u isti mah. Držale smo se za ruke i prešle kilometar i po kroz polja kasave do mesta gde je počinjala džungla. Staze od crvene zemlje između redova kasave blistale su na mesečini kao rebra divova. Kad smo stigle pred džunglu, zatekle smo je nemu i mračnu. Nismo govorile, samo smo ušle pre nego što smo stigle da se previše uplašimo. Hodale smo dugo, staza se sužavala, a lišće i granje sve se tešnje stezalo oko nas, tako da smo na kraju morale da hodamo jedna iza druge. Granje je počelo da se spušta nad stazu, pa smo morale da se sagnemo. Ubrzo više uopšte nismo mogle dalje. Zato je Nkiruka rekla: ovo nije prava staza, moramo da se vratimo, i vratile smo se. Ali tada smo shvatile da uopšte nismo ni na kakvoj stazi, jer su grane i biljke još bile guste svuda oko nas. Odmakle smo malo, vijugajući kroz rastinje, ali smo uskoro shvatile da smo promašile stazu i zalutale. U džungli je bilo toliko mračno da nismo videle ni sopstvene šake, pa smo se vrlo čvrsto držale jedna za drugu kako se ne bismo razdvojile. Svud oko sebe već smo začule zvuke životinja kako se kreću kroz gustiš, i naravno da su to bile vrlo male životinje, samo pacovi i rovčice i šumske svinje, ali su nam u mraku delovale ogromne, velike poput našeg straha i sve veće kako je i on rastao. Nije nam bilo do pretvaranja da imamo frižider ili mašinu za pranje. Nije nam se činilo da bi nam ti uređaji pomogli u takvoj noći. Rasplakala sam se je jer je mrak bio mrkao i mislila sam da nikad neće nestati. Međutim, Nkiruka me je čvrsto grlila i ljuljala i šaputala mi: Ne budi tužna, sestrice. Kako se ja zovem? Kroz jecaje sam rekla: Ti se
zoveš Nkiruka. Sestra me je pomazila po glavi i kazala: Da, tako je. Moje ime znači „budućnost je svetla“. Vidiš? Da li bi mi naša majka i naš otac dali to ime da to nije istina? Dokle god si sa mnom, sestrice, mrak neće trajati zauvek. Tada sam prestala da plačem i zaspala s glavom na sestrinom ramenu. Probudila sam se pre Nkiruke. Bilo mi je hladno i svanjivalo je. Šumske ptice su se budile, a svuda oko nas bila je bleda svetlost, tanka zelenosiva svetlost. Naokolo sam videla niske paprati i prizemne puzavice, a s lišća je kapala rosa. Ustala sam i napravila nekoliko koraka unapred, pošto mi se činilo da je svetlost jača u tom pravcu. Sklonila sam jednu nisku granu i tada sam ga videla. Vrlo star džip u gustišu. Gume su mu potpuno istrulile, a kroz točkove su mu rasle puzavice i paprat. Crna plastična sedišta su bila iscepana, a iz njih su virile kratke zarđale opruge. Po vratima su rasle gljive. Džip je bio okrenut od mene i prišla sam mu. Videla sam da su džip i džungla srasli, pa se nije razaznavalo gde edno prestaje a drugo počinje – da li džungla raste iz džipa ili džip iz džungle. Prostori za noge kod prednjih sedišta bili su prepuni trulog lišća iz mnogih godina, a sav metal džipa poprimio je istu tamnu boju kao opalo lišće i zemlja. Preko prednjih sedišta ležao je kostur čoveka. U prvi mah ga nisam videla jer je kostur bio u odeći iste boje kao lišće, ali e odeća bila toliko iscepana i dronjava da su pod jutarnjom svetlošću kroz nju sijale bele kosti. Izgledalo je kao da se kostur umorio od vožnje i legao preko prednjih sedišta da odspava. Lobanja mu je bila na instrument-tabli, malo dalje od ostatka kostura. Gledala je malo blistavo parče neba, visoko nad nama, kroz procep u šumskim krošnjama. To znam jer je lobanja imala tamne naočari, a sunce se odražavalo u jednom staklu. Preko tog stakla bio je prošao puž i pojeo svu zelenu buđ i zemlju s njega, a sunce se odražavalo baš u svetlucavom tragu tog stvorenja. Sad je puž bio nasred jedne drške tamnih naočara. Prišla sam da pogledam. Naočari su imale tanak zlatan okvir. U uglu stakla u kome se odražavalo nebo, puž je prošao preko mesta gde je pisalo Rej Ban. Pretpostavila sam da se čovek tako zvao, jer sam još bila mala i nevolje me još nisu bile stigle i nisam shvatala da postoje razlozi za to da ljudsko biće nosi ime koje nije njegovo.
Stala sam i dugo gledala u lobanju Reja Bana, posmatrajući kako mi se lice odražava u staklima. Videla sam sebe kao deo krajolika svoje zemlje: devojčicu s visokim tamnim drvećem i malim potezom sunčeve svetlosti. Dugo sam zurila: lobanja nije skrenula pogled, a nisam ni ja, i shvatila sam da će za mene uvek tako biti. Posle nekoliko minuta vratila sam se sestri. Grane su se sklopile za mnom. Nisam shvatala zašto je džip tamo. Nisam znala da se u mojoj zemlji ratovalo gotovo trideset godina ranije. Rat, putevi, naređenja – sve što je dovelo džip do tog mesta zaraslo je u džunglu. Imala sam osam godina i mislila da je džip izrastao iz zemlje, kao paprat i visoko drveće svuda oko nas. Mislila sam da je izrastao sasvim prirodno iz crvenog tla moje zemlje, samorodan kao kasava. I znala sam da ne želim da ga moja sestra vidi. Pratila sam svoje tragove do mesta gde je Nkiruka još spavala. Pomazila sam je po obrazu. Probudi se, rekla sam. Svetlo se vratilo. Sad možemo da nađemo put do kuće. Nkiruka mi se nasmešila i pridigla. Protrljala je oči. Eto, rekla je. Zar ti nisam kazala da mrak neće trajati zauvek? „Da li je sve u redu?“, upitala je Sara. Trepnula sam i osvrnula se po kuhinji. Videla sam da se šumske puzavice s čistih belih zidova i kuhinjskog stola povlače i nestaju u najmračnijim uglovima prostorije. „Delovala si potpuno odsutno.“ „Izvini“, rekoh. „Nisam se još skroz razbudila.“ Sara se nasmešila. „Rekoh: hajdemo u avanturu.“ Čarli ju je pogledao. „Je li idemo u Gotam Siti?“, upitao je. Sara se nasmejala. „Da li idemo. Ne, Betmene, idemo samo u park.“ Čarli se opet skljokao na pod. „Neću da idem u park.“ Klekla sam pored njega. „Betmene“, rekoh. „U parku ima drveća i mnogo suvih grana na zemlji.“ „I?“ „I možemo tamo da napravimo Gotam Siti od granja.“ Čarli se počešao po glavi, iza jednog šišmišjeg uha. „Sa moju Betmen dizalicu?“ „I tvojim posebnim moćima.“
Čarli se široko nasmešio. „Hoću ODMAH u park!“, kazao je. „Onda pođi, moj mali ratniče“, reče Sara. „Idemo u Betmobil.“ Lorens je seo napred sa Sarom, a ja pozadi s Čarlijem. Provezli smo se kroz kapiju parka Ričmond i nastavili uz strm obronak. S obeju strana uskog puta, visoka zelena trava ljuljala se na povetarcu, a jeleni su visoko dizali glave da nas osmotre. Sara je stala na parkingu, pored sladoledžijskog kombija. „Ne, Betmene“, reče Sara. „Ne moraš ni da pitaš, odgovor je: još ne.“ Čarli joj se vukao na ruci dok smo hodali, osvrćući se na sladoledžijski kombi. U parku još nije bilo gužve i hodali smo zemljanom stazom do dela po imenu Zabran Izabela. Unutra je bila velika džungla od izuvijanog i zamršenog žbunja. „Divni rododendroni“, reče Sara. Pod njihovim glatkim, povijenim granama, hlad je bio taman i svež. Na otvorenom je bilo vruće. Stali smo na urednom travnjaku, pored ezera po kome su plivale patke. Sara je prostrla ćebe u hladu jednog drveta crvene oguljene kore, s mesinganom pločicom na kojoj je stajalo kako se to drvo zove. Na Zabranu Izabela nije bilo vetra. Površina ezera bila je uljasta i glatka. U njoj se odražavalo nebo. Voda i nebo protezali su se jedno drugom u susret, a linija gde su se sastajali bila je zamagljena i nejasna. U jezeru su plivale velike ribe, ali nisu izlazile na površinu. Videli su se samo vrtlozi u vodi tamo gde su prolazile. Pogledala sam Saru, ona je pogledala mene, i ustanovile smo da ne možemo da se nasmešimo. „Žao mi je“, kazala je. „Ovo te podseća na žalo, zar ne?“ „U redu je“, rekoh. „To je samo voda.“ Sedeli smo na ćebetu. U hladu je bilo sveže i mirno. Na čitav travnjak pristizale su porodice i smeštale se da uživaju u danu. Jednu od tih porodica bolje sam osmotrila. Bili su tu otac i majka i devojčica, i otac je izvodio trikove s novčićem da bi zasmejao svoju ćerku. Bacao je novčić visoko u vazduh, a ja sam gledala kako se ovaj prevrće po vedrom plavom nebu, uz sunčevu svetlost koja se odsijavala o njega i lice engleske kraljice na jednoj strani – usne su joj se micale i govorile Gospode bože, izgleda da padamo – da bi na kraju pao čoveku u ruku koja se sklopila oko njega, i ta ruka bila je vrlo tamne boje, tamnija čak i od
moje kože. Njegova ćerka se smejala i pokušavala da otvori prste njegove šake, a koža joj je bila mnogo svetlija od očeve – kao pruće koje e Čarli u trku skupljao. I majka se smejala i pomagala ćerki da otvori očevu šaku, a njena koža bila je bela kao Sarina. To ne bih čak ni pokušala da objasnim devojkama kod kuće jer ne bi poverovale. Da im kažem kako na tom mestu ima dece čiji su roditelji crni i beli, koji se drže za ruke u parku i zajedno se smeju, one bi samo zavrtele glavama i rekle: Mala gospođica putnica opet svašta izmišlja. Ali pogledala sam oko sebe i videla da ima još takvih porodica. Većinom su bile bele, ali su neke bile crne, a mešovitih je bilo koliko i crnih. Nasmešila sam se kad sam to videla. Pomislila sam: Pčelice, na ovom mestu ne postoje oni. Ovi srećni ljudi, ovi pomešani ljudi koji su i edno i drugo, ovi ljudi su ti. Nikome nećeš nedostajati i niko te ne traži. Šta te onda sprečava da stupiš u ovu pomešanu zemlju i postaneš njen deo? Pomislila sam: Pčelice, možda upravo to treba da uradiš. Čarli me je povukao za ruku. Hteo je odmah da sagradi Gotam Siti, pa smo zajedno otišli do ivice džungle rododendrona. Tu je bilo mnogo svetlih, glatkih opalih prutova. Radili smo dugo. Sagradili smo tornjeve i mostove. Sagradili smo puteve, pruge i škole. Onda smo sagradili bolnicu za povređene superheroje i bolnicu za povređene životinje, jer je Čarli rekao da tom gradu to treba. Čarli je bio duboko usredsređen. Rekla sam mu: Želiš li da skineš svoj kostim Betmena? Ali je odmahnuo glavom. „Brinem za tebe. Izmoriće te ova vrućina. Zar ti nije pretoplo u kostimu?“ „Da, ali ako ja nije u moj kostim, onda ja nije Betmen.“ „Moraš li stalno da budeš Betmen?“ Čarli klimnu glavom. „Da, jer ako ja nije Betmen stalno, onda moj tata umre.“ Čarli je pogledao u zemlju. U rukama je stezao prut, tako jako da sam mu kroz kožu videla sitne bele kosti prstiju. „Čarli“, rekoh. „Misliš da ti je tata umro zato što nisi bio Betmen?“ Čarli je digao pogled. Kroz tamne rupice na njegovoj Betmen maski, videla sam mu suze u očima. „Ja sam bio u moj vrtić“, rekao je. „Onda su zlikovci uhvatili mog
tatu.“ Usna mu se tresla. Privukla sam ga uz sebe i grlila dok je plakao. Zurila sam mu preko ramena u hladne crne tunele između umršenog korenja rododendrona. Zurila sam u crnilo, ali sam videla samo Endrua kako se polako vrti na strujnom kablu i gleda me pri svakom okretu. Pogled u njegovim očima bio je isti kao ti crni tuneli: beskrajan. „Slušaj, Čarli“, rekla sam. „Tvoj tata nije umro zato što ti nisi bio tamo. Nisi ti kriv. Razumeš li? Ti si dobar dečko, Čarli. Uopšte nisi ti kriv.“ Čarli se izvukao iz mog zagrljaja i pogledao me. „Zašto je moj tata umro?“ Razmislila sam o tome. „Zlikovci su ga uhvatili, Čarli. Ali to nisu zlikovci s kojima Betmen može da se bori. To su zlikovci s kojima je tvoj tata morao da se bori u svom srcu, a i ja moram s njima da se borim u svom srcu. To su zlikovci iznutra.“ Čarli klimnu glavom. „Je li ima puno?“ „Čega?“ „Zlikovaca iznutra.“ Pogledala sam u tamne tunele i stresla se. „Mislim da ih svako ima“, rekoh. „Je li ćemo da ih pobedimo?“ Klimnula sam glavom. „Naravno.“ „I oni neće da me uhvate?“ Nasmešila sam se. „Ne, Čarli, mislim da te ti zlikovci nikad neće uhvatiti.“ „A neće ni tebe da uhvate?“ Uzdahnula sam. „Čarli, ovde, u parku, nema zlikovaca. Ovde smo na odmoru. Možda možeš da uzmeš jedan slobodan dan kao Betmen.“ Čarli uperi prut u mene i namršti se, kao da je posredi neki trik njegovih neprijatelja. „Betmen je uvek Betmen“, kazao je. Zasmejala sam se i vratili smo se gradnji kuća od prutova. Stavila sam jedan dugačak i koštanobeo na vrh gomile za koju je Čarli rekao da
e to višespratni parking za Betmobile. „Ponekad poželim da mogu da uzmem slobodan dan kao Pčelica“, rekoh. Čarli me je pogledao. S unutrašnje strane maske pala mu je graška znoja. „Zašto?“ „Pa, znaš, bilo mi je teško da postanem Pčelica. Morala sam svašta da preživim. Držali su me u pritvoru i morala sam da vežbam razmišljanje na određeni način, da budem jaka, i da naučim da govorim vaš jezik onako kako ga vi govorite. Čak mi je i sad naporno da sve to radim. Zato što sam u sebi, znaš, i dalje samo seoska devojka. Volela bih ponovo da budem seoska devojka i da radim ono što rade seoske devojke. Volela bih da se kikoćem i smeškam starijim momcima. Volela bih da pravim budalaštine kad je mesec pun. I više od svega, znaš, volela bih da koristim svoje pravo ime.“ Čarli je zastao s ašovom u vazduhu. „Ali Pčelica jeste to tvoje pravo ime“, kazao je. Zavrtela sam glavom. „M-m. Pčelica je moje superherojsko ime. Imam ja i pravo ime, kao što ti imaš Čarli.“ Čarli klimnu glavom. „Kako ti je tvoje pravo ime?“, kazao je. „Reći ću ti svoje pravo ime ako skineš svoj kostim Betmena.“ Čarli se namrštio. „Moram da ostanem u svoj Betmen kostim zauvek“, kazao je. Nasmešila sam se. „Važi, Betmene. Možda drugi put.“ Čarli je počeo da gradi zid između džungle i predgrađa Gotam Sitija. „Mmm“, kazao je. Nešto kasnije je Lorens došao do nas. „Ja ću preuzeti“, kazao je. „Idi da pogledaš možeš li nekako da urazumiš Saru, hoćeš li?“ „Zašto, šta je bilo?“ Lorens je pružio ruke dlanovima naviše i dunuo vazduh kroz usta prema čelu, tako da mu je kosa poletela. „Samo ti otidi do nje, hoćeš li?“, kazao je. Otišla sam do ćebeta u hladu. Sara je tamo sedela obgrlivši kolena.
„Stvarno“, kazala je kad me je videla, „kakav prokletnik.“ „Lorens?“ „Ponekad pomišljam da bi mi ipak bilo bolje bez njega. Oh, ne mislim to ozbiljno, naravno da ne. Ali stvarno. Zar nemam pravo da govorim o Endruu?“ „Svađali ste se?“ Sara uzdahnu. „Verovatno je Lorens i dalje nesrećan što si ti s nama. To ga dovodi na ivicu nerava.“ „Šta si rekla o Endruu?“ „Rekla sam mu da sam sinoć sređivala Endruovu kancelariju. Znaš, preglédala mu papire. Samo sam htela da vidim kakve još račune treba da platim, da proverim dugujemo li još neki novac na nekoj kartici, i tako to.“ Pogledala me je. „Ispostavilo se da Endru nije prestao da razmišlja o onome što se desilo na žalu. Mislila sam da je to izbacio iz glave, ali nije. Istraživao je to. U kancelariji mu je sigurno bilo dvadesetak fascikli. Stvari o Nigeriji. O naftnim ratovima i zverstvima. I… pa, nisam imala pojma koliko je ljudi poput tebe završilo u Britaniji nakon svega što se desilo s vašim selima. Endru je imao čitav registrator pun dokumenata o azilu i pritvoru.“ „Jesi li ga pročitala?“ Sara se ugrizla za usnu. „Manji deo. Ima dovoljno štiva za čitav mesec. A uz svaki dokument je prikačio i sopstvene beleške. Vrlo pedantno. Vrlo nalik na Endrua. Bilo je suviše kasno noću da bih stvarno sela i počela da čitam. Koliko si rekla da su te držali na onom mestu, Pčelo?“ „Dve godine.“ „Možeš li da mi kažeš kako je tamo?“ „Bolje je da ne znaš. Nisi ti kriva što sam tamo dospela.“ „Reci mi. Molim te.“ Uzdahnula sam, jer mi se od sećanja na to mesto srce opet steglo. „Prvo moraš da napišeš svoju priču. Daju ti ružičasti formular da napišeš šta ti se desilo. To ti je osnova za zahtev za azil. Ceo svoj život moraš da smestiš na jedan list papira A4. Po ivici papira bila je crna
linija, granica, i ako pišeš izvan te granice, prijava ti ne važi. Daju ti tek toliko prostora da napišeš baš najtužnije stvari koje su ti se desile. To je bilo najgore. Naime, ako ne možeš da čitaš divne stvari koje su se nekome desile, zašto bi te bilo briga za njihovu tugu? Shvataš li? Zato ljudi ne vole nas izbeglice. Zato što znaju samo tragične delove naših života, pa misle da smo tragični ljudi. Ja sam bila jedna od malobrojnih koja je umela da piše na engleskom, pa sam pisala prijave i za sve ostale. Moraš da saslušaš njihovu priču, pa da uklopiš njihov čitav život unutar linije, čak i za žene koje su veće od jednog lista papira, znaš? A posle toga su svi čekali na rešenje. Nismo imali nikakve informacije. To e bilo najgore. Niko tamo nije počinio nikakav zločin, ali ne znaš da li će te pustiti sutra, sledeće nedelje ili neće nikad. Bilo je tamo čak i dece, koja se nisu sećala svog života pre centra za pritvor. Na prozorima su bile rešetke. Puštali su nas da vežbamo napolju trideset minuta dnevno, sem ako bi u vreme vežbi padala kiša. Ako te zaboli glava, možeš da dobiješ jedan paracetamol, ali moraš za njega da podneseš zahtev dvadeset četiri sata unapred. Postoji specijalan formular koji se popunjava. A drugi formular popunjavaš ako ti treba higijenski uložak. Jednom je u centar za pritvor došla inspekcija. Četiri meseca kasnije videli smo izveštaj inspektorâ. Bio je prikačen na tablu s naslovom ZVANIČNA OBAVEŠTENJA, na kraju hodnika koji niko nije koristio, er je vodio ka izlazu, a izlaz je bio zaključan. Jedna druga devojka našla je tu tablu kad je tragala za prozorom kroz koji bi mogla da gleda. U obaveštenju je stajalo: Smatramo da su ponižavajuće procedure preterane. Ne shvatamo kako bi iko mogao da zloupotrebi višak higijenskih uložaka.“ Sara je pogledala Lorensa i Čarlija koji su se smejali i udarali se prutovima. Kad je ponovo progovorila, glas joj je bio tih. „Verovatno je Endru planirao knjigu“, kazala je. „Mislim da je zato skupljao sav taj materijal. Istraživanje je bilo preobimno za običan članak ili nešto takvo.“ „A to si rekla Lorensu?“ Sara klimnu glavom. „Rekla sam da možda treba da nastavim Endruov rad. Znaš, da pročitam njegove beleške. Da saznam više o centrima za pritvor. Možda čak, ne znam, i da sama napišem knjigu.“ „Zato se naljutio?“
„Potpuno je pošizeo.“ Sara je uzdahnula. „Mislim da je ljubomoran na Endrua.“ Polako sam klimnula glavom i rekla: „Jesi li sigurna da želiš da budeš s Lorensom?“ Oštro me je pogledala. „Znam šta ćeš mi reći. Reći ćeš mi da više voli sebe nego mene. Reći ćeš mi da ga se pazim. A ja ću ti reći da su muškarci prosto takvi, ali si premlada da bi to još saznala, pa ćemo se onda i ti i ja posvađati, i onda ću potpuno da se deprimiram. Zato nemoj to da kažeš, važi?“ Zavrtela sam glavom. „Nije samo to, Saro.“ „Ne želim da slušam. Odabrala sam Lorensa. Imam trideset dve godine, Pčelo. Želim da obezbedim Čarliju stabilan život, vreme je da stanem iza svojih odluka. Nisam stajala iza Endrua, a sada znam da je trebalo. Bio je dobar čovek – ti to znaš i ja to znam – i trebalo je da se potrudim, iako situacija nije bila savršena. Ali sada je tu Lorens. Nije ni on savršen, znaš? Ali ne mogu više da odlazim.“ Sara je udahnula duboko i drhtavo. „U nekom trenutku prosto moraš da se okreneš i direktno suočiš sa svojim životom.“ Privukla sam kolena uz grudi i gledala Lorensa kako se igra s Čarlijem. Hodali su ulicama Gotam Sitija kao divovi, trupkajući među visokim tornjevima, a Čarli je vikao i smejao se. Uzdahnula sam. „Lorens je dobar s Čarlijem“, rekoh. „Eto“, reče Sara. „Hvala ti što se trudiš. Ti si dobra devojka, Pčelo.“ „Da znaš šta sam sve uradila, ne bi mislila da sam dobra.“ Sara se nasmešila. „Upoznaću te bolje, verovatno, ako napišem tu Endruovu knjigu.“ Stavila sam šake na teme. Pogledala sam tamne tunele pod šumom rododendrona. Prošlo mi je kroz glavu da pobegnem i sakrijem se. U žbunju u parku. U noći punog meseca u džungli. Pod daskama prevrnutog čamca. Zauvek. Čvrsto sam zažmurila i poželela da vrisnem, ali zvuk nije izašao. „Jesi li dobro?“, upita Sara. „Da. Dobro sam. Samo sam umorna.“ „U redu“, reče Sara. „Čuj, otići ću do kola da se javim na posao.
Ovde nemam signala.“ Otišla sam do Lorensa i Čarlija koji su se igrali. Bacali su prutove u žbunje. Kad sam prišla, Čarli je nastavio to da radi, ali je Lorens prestao i okrenuo se ka meni. „Pa?“, reče. „Jesi li je odgovorila?“ „Od čega?“ „Od knjige. Zanosi se time da će završiti knjigu koju je Endru pisao. Zar ti nije rekla?“ „Da. Rekla mi je. Nisam je odgovorila od knjige, ali je nisam odgovorila ni od tebe.“ Lorens se iskezio. „Baš si dobra devojka. Vidiš? Ipak ćemo se lepo slagati. Je li još uznemirena? Zašto nije došla ovamo s tobom?“ „Telefonira.“ „U redu.“ Dugo smo stajali i gledali se. „Još misliš da sam gad, zar ne?“ Slegla sam ramenima. „Nije bitno šta ja mislim. Sari se sviđaš. Ali bih volela da prestanete da mi govorite kako sam dobra devojka. Oboje. To se govori ženki psa kad donese štap.“ Lorens me je pogledao, a ja sam se duboko rastužila jer mu se u očima videla velika praznina. Skrenula sam pogled preko vode jezera po kome su plivale patke. Videla sam plavi odraz neba. Dugo sam zurila jer sam shvatila da sam ponovo pogledala smrti u oči i da smrt oš nije skrenula pogled, a nisam mogla ni ja. Onda se začuo pseći lavež. Trgla sam se, pogledala tamo odakle je zvuk dopirao i načas osetila olakšanje, jer sam pse videla na suprotnom kraju travnjaka, i bili su to samo debeli žuti kućni psi u šetnji s gospodarom. Zatim sam videla Saru kako žuri stazom prema nama. Ruke je držala uz telo, a u jednoj šaci joj je bio mobilni telefon. Stala je pored nas, duboko udahnula i nasmešila se. Pružila je ruke ka oboma, ali je onda počela da se predomišlja. Osvrnula se svud oko mesta na kome smo stajali. „Hm, gde je Čarli?“, upitala je. Rekla je to vrlo tiho, zatim ponovila, glasnije, gledajući nas.
Pogledala sam preko celog velikog travnjaka. U jednom pravcu su bila dva žuta psa, oni koji su zalajali. Gospodar im je bacao prutove u ezero. U drugom pravcu je bila gusta džungla rododendrona. Tamni tuneli kroz granje delovali su prazni. „Čarli?“, povikala je Sara. „Čarli? O, bože. ČARLI!“ Okretala sam se pod vrelim suncem. Trčali smo tamo-amo. Zvali smo ga. Zvali smo ga nebrojeno puta. Čarli je nestao. „O, bože!“, reče Sara. „Neko ga je oteo! O, bože! ČARLI!“ Otrčala sam do džungle rododendrona, uvukla se u njenu hladovinu i setila se tame pod šumskim krošnjama one noći kad sam otišla u džunglu s Nkirukom. Dok je Sara vrišteći dozivala sina, ja sam razrogačila oči u mraku tih tunela i zagledala se u njih. Dugo sam posmatrala. Videla sam da su se košmari svih naših svetova nekako stopili, tako da se ne zna gde jedan prestaje a drugi počinje – da li džungla raste iz džipa ili džip raste iz džungle.
10
Č
arlija sam ostavila da se radosno igra s Lorensom i Pčelicom. Na pola puta do kola, telefon mi je uhvatio signal. Popela sam se na najvišu tačku zemljane staze, pogledala i videla dve crte na pokazivaču. Stomak mi se zgrčio i pomislila sam: U redu, uradiću to odmah pre nego što se smirim i predomislim. Pozvala sam izdavača i rekla mu da više ne želim da budem urednica njegovog časopisa. Izdavač je rekao: Dobro. Ja sam kazala: Nisam sigurna da ste me čuli. U životu mi se desilo nešto zaista neočekivano i tome moram da se posvetim. Zato moram da dam otkaz . A on je kazao: Da, čuo sam vas, u redu je. Naći ću nekog drugog. I prekinuo vezu. A ja sam rekla: Oh. Stajala sam tamo nekoliko trenutaka, šokirana, a onda sam prosto morala da se nasmešim. Sunce je bilo divno. Zažmurila sam i pustila povetarac da mi s lica odnese tragove poslednjih nekoliko godina. Jedan telefonski poziv: shvatila sam da je samo to bilo dovoljno. Ljudi se pitaju kako uopšte da promene svoj život, ali je to zbilja zastrašujuće jednostavno. Već sam razmišljala o tome kako da nastavim s Endruovom knjigom. Trik bi bio, naravno, u tome da se očuva bezličnom. Pitala sam se da li je to Endruu bio problem. Prvo što su nas naučili na novinarskom fakultetu bilo je: ne trpajte sebe u priču. Ali šta ako je priča o tome što smo mi u priči? Počela sam da shvatam u kolikim je dvoumicama Endru bio. Pitala sam se da li je zato ćutao o svemu. Dragi Endru, pomislih. Kako to da ti se sad osećam bližom nego na dan našeg venčanja? Upravo sam rekla Pčelici da ne želim da čujem ono što ima da kaže jer znam da moram da ostanem uz Lorensa, ali u isto vreme razgovaram s tobom u glavi. To je ponovo račvasti jezik tuge, Endru. U jedno uho šapuće: vrati se onome što si nekad najviše volela, a u drugo: kreni dalje. Telefon mi je zazvonio i naglo sam otvorila oči. Bila je to Klarisa.
„Saro? Rekli su mi da si dala otkaz. Jesi li ti luda?“ „Rekla sam ti da razmišljam o tome.“ „Saro, ja sam potrošila mnogo vremena razmišljajući o tome kako da odvučem u krevet fudbalere iz Premijer lige.“ „Možda treba i da probaš.“ „Ili možda treba da ti dođeš u kancelariju, smesta, i kažeš izdavačima da ti je vrlo žao, da si trenutno u žalosti, i da ih moliš – najlepše moliš – da te vrate na tvoj divni posao.“ „Ali ja ne želim taj posao. Želim opet da budem novinarka. Želim da utičem na svet.“ „Svako želi da utiče, Saro, ali za to postoji vreme i mesto. Iskreno, znaš li šta ti je kad tako razbacaš igračke iz dupka? Samo prolaziš kroz krizu srednjih godina. Nisi ništa drugačija od sredovečnog muškarca koji kupuje crvena kola i kreše bebisiterku.“ Razmislila sam o tome. Povetarac je sad delovao hladniji. Mišice su mi se naježile. „Saro?“ „Oh, Klarisa, u pravu si, zbunjena sam. Misliš li da sam upravo pustila svoj život niz vodu?“ „Samo hoću da razmisliš o tome. Hoćeš li, Saro?“ „U redu.“ „I da mi se javiš?“ „Hoću. Klarisa?“ „Mila?“ „Hvala ti.“ Prekinula sam vezu i polako počela da se vraćam stazom. Iza mene se divlja trava uzdizala do šumarka hrastova, divljih i izubijanih munjama, a ispred mene je Zabran Izabela stajao unutar ograde od kovanog gvožđa, pitom, bujan i jasno ograničen. Teško je, kad konačno kucne čas za izbor, odlučiti se šta želite od života. Hodanje mi se odužilo. Kad sam videla Lorensa i Pčelicu, požurila sam do njih. Izgledali su skroz napušteni dok su stajali, gledali na suprotne strane, ćutali. Pomislila sam: Jao, bože, kakva sam budala. Uvek sam o sebi mislila da sam vrlo praktična žena, sposobna za prilagođavanje. Smesta sam pomislila: Ako se sad okrenem i vratim do
mesta gde ima signala, mogu da pozovem izdavača i kažem mu da sam pogrešila. I to ne malo, nego mnogo, elementarno, životno pogrešila. Za ednu jedinu nedelju dana potpuno sam zaboravila, znate, da sam razumna devojka iz Sarija. Nešto u Pčeličinom osmehu i njenoj energiji navelo me je da se na neki način zaljubim u nju. I tako ljubav pravi budale od svih nas. Čitavu nedelju dana sam zbilja smatrala da sam bolja osoba, da mogu da utičem na svet. Potpuno sam smela s uma da sam tiha, praktična, ožalošćena žena koja se vrlo oštro usredsređuje na svoj posao. Neobjašnjivo sam zaboravila da niko nije junak, da su svi đavolski okaljani. Zar nije to čudno? I mogu li sad, molim vas, da dobijem nazad svoj stari život? Malo poizdalje s travnjaka, na povetarcu, stigao je lavež pasa. Pčelica je pogledala i videla mene. Prišla sam pravo njoj i Lorensu. Pružila sam ruke oboma, ali sam onda spazila da Čarli više nije s njima. „Hm, gde je Čarli?“ Boli me da razmišljam o tome, čak i sad. Pogledala sam svud naokolo, naravno da jesam. Trčala sam tamo-amo. Počela sam da vrištim Čarlijevo ime. Jurila sam po obodu travnjaka, piljila u tamu pod rododendronima, preglédala trščake uz jezero. Urlala sam dok nisam promukla. Mog sina nigde nije bilo. Obuzela me je bolna panika. Usavršeni delovi mog uma su se ugasili, delovi eventualno sposobni za razmišljanje. Verovatno se dotok krvi do njih po kratkom postupku ugasio i preusmerio na oči, noge, pluća. Gledala sam, trčala, vrištala. I sve vreme mi je u srcu rasla nezamisliva uverenost da je neko oteo Čarlija. Trčala sam jednom stazom i naišla na porodicu na pikniku, smeštenu na jednoj čistini. Majka – duga kestenjasta kosa prilično rascvetalih krajeva – sedela je bosonoga po turski na kariranoj prostirci, okružena korom i nepojedenim delovima mandarina. Čitala je BBC mjuzik magazin. Raširila ga je po prostirci i pritisla jednim stopalom da se stranice ne prevrću na vetru. Na drugom nožnom prstu imala je tanak srebrni prsten. Pored nje na prostirci, dve devojčice vatrene kose u plavim pamučnim haljinama jele su parčad sira „kraft“ pravo iz ambalaže. Muž, plavokos i podgojen, stajao je koji metar dalje i govorio
u mobilni. Lansarote je danas samo mamac za turiste, govorio. Treba da odete izvan utabanih staza, recimo u Hrvatsku ili Marakeš. Tamo ćete u svakom slučaju dobiti više za istu svotu. Zašla sam dublje na čistinu, osvrćući se svud oko sebe. Majka me je pogledala. „Da li je sve u redu?“, doviknula je. „Sin mi se izgubio“, rekoh. Pogledala me je belo. Osmehnula sam se kao idiotkinja. Nisam znala šta bih s licem. Um i telo bili su mi stimulisani za borbu s pedofilima i vukovima. Kad sam se suočila s tim običnim ljudima, što su se raširili po svojoj izletničkoj prostirci u apsurdno ugodnom prizoru, moj mi je jad delovalo očajan i vulgaran. U meni se istreniranost za društvene odnose borila protiv panike. Postidela sam se. Instinktivno sam shvatila i da sa ženom treba da razgovaram mirno, njenim tonom, ako želim da komuniciram jasno i prenesem potrebnu informaciju ne gubeći vreme. Upinjala sam se – možda sam se upinjala čitavog života – da nađem tačnu ravnotežnu tačku između ljubaznosti i histerije. „Vrlo mi je žao“, rekoh, „sin mi se izgubio.“ Žena je ustala i pogledala po čistini. Nisam shvatala zašto su joj pokreti toliko spori. Činilo se kao da ja egzistiram u vazduhu, dok ona naseljava neki viskozniji medij. „Otprilike je ovoliko visok“, rekoh. „Obučen je kao Betmen.“ „Žao mi je“, rekla je u usporenoj reprodukciji. „Nisam ništa videla.“ Za formiranje svake reči trebala je po čitava večnost. Kao da sam čekala da žena ukleše rečenicu u kamen. Dok je ona završila s govorom, već sam bila na pola puta s čistine. Iza sebe sam čula muža kako govori: Uvek možete da uzmete najjeftiniji paket-aranžman kako biste iskoristili let. Onda možete da nađete neki lepši smeštaj kad stignete tamo. Trčala sam po lavirintu uskih mračnih staza kroz rododendrone, vičući Čarlijevo ime. Puzala sam kroz tamne tunele među granama, potpuno nasumično. Podlaktice su mi krvarile od ogrebotina, ali nisam osećala bol. Ne znam koliko sam dugo trčala. Možda pet minuta, ili možda onoliko vremena koliko božanskom biću treba da stvori kosmos i načini čovečanstvo po svojoj slici, ali u tome ne nađe utehu, a onda užasnuto nadgleda sporu sivu smrt svega toga, znajući da je i dalje potpuno samo i neutešno. Nekako sam se vratila tamo gde je Čarli bio
sagradio svoj grad od pruća. Porušila sam građevine vičući njegovo ime. Tražila sam svog sina pod gomilama prutova visokim jedva petnaestak centimetara. Rovarila sam po nanosima suvog lišća. Naravno da sam znala da moj sin nije tamo. Znala sam, čak i dok sam iskopavala sve što je virilo. Našla sam staru ambalažu od pahuljica. Polomljen točak dečjih kolica. Nokti su mi krvarili po plitko zakopanoj istoriji porodičnih izleta. S druge strane travnatog prostranstva videla sam Pčelicu i Lorensa, koji su se vratili iz sopstvenih potraga po rododendronu. Potrčala sam ka njima, ali mi je na pola puta u glavi sinula poslednja racionalna misao: Nije na travi i nije u žbunju, onda mora da je u jezeru. Još dok sam o tome razmišljala, osetila sam da se drugi nivo mog mozga gasi. Panika mi se jednostavno digla iz grudi i celu me obuhvatila. Skrenula sam od Lorensa i Pčelice i pojurila do obale jezera. Pljuskajući sam utrčala u njega do kolena, pa do struka, zureći u muljevitu smeđu vodu i vrišteći Čarlijevo ime na lokvanje i prepadnute mandarinske patke. Pod vodom sam opazila nešto kako leži na blatnjavom talogu ezerskog dna. Između lokvanja i izobličeno od talasâ, ličilo je na koštanobelo lice. Pružila sam ruku i dograbila ga. Digla sam ga na svetlost. Bila je to napukla polovina zečje lobanje. Dok sam je držala mokru i blatnjavu, shvatila sam da mi je telefon bio u ruci u kojoj mi se sad našla lobanja. Telefon mi je negde nestao – život mi je negde nestao – izgubio se u žbunju ili jezeru. Stajala sam u vodi držeći lobanju. Nisam znala šta sledeće da uradim. Čula sam nekakav zvižduk i oštro pogledala. Shvatila sam da to povetarac zviždi kroz praznu očnu duplju lobanje i tad sam zaista počela da vrištim. Čarli O’Rork. Četvorogodišnjak. Betmen. Šta mi je prolazilo kroz glavu? Njegovi savršeni beli zubići. Njegov žestoko usredsređen pogled dok se razračunavao sa zlikovcima. Način na koji me je jednom zagrlio kad sam bila tužna. Način na koji sam, posle Afrike, jurila između svetova – između Endrua i Lorensa, između Pčelice i posla – jurila svuda osim u svet kome sam pripadala. Zašto nikad nisam pojurila Čarliju? Urlala sam na sebe. Moj sin, moj divni dečak. Mrtav, mrtav. Nestao je kako je i živeo: dok sam gledala na drugu stranu. U sve svoje sopstvene sebične budućnosti. Pogledala sam prazne dane pred sobom
i nije im bilo kraja. Potom sam osetila ruke na svojim ramenima. Bio je to Lorens. Izveo me je iz jezera i zaustavio na obali. Drhtala sam na vetru. „Sad moramo da budemo sistematični“, kazao je. „Saro, ti ostani ovde i nastavi da ga dozivaš, kako bi znao kuda da se vrati ako luta. Ja ću otići da od svih u zabranu zatražim da se uključe u potragu, a i ja ću tragati. A ti, Pčelo, uzmi moj telefon, idi kuda god da ima signala i pozovi policiju. Onda na kapiji zabrana sačekaj policiju, kako bi im pokazala gde smo kad stignu.“ Lorens je dao svoj telefon Pčelici i opet se okrenuo meni. „Znam da to deluje ekstremno“, kazao je, „ali je policija dobra u ovim stvarima. Siguran sam da ćemo naći Čarlija pre nego što stignu, ali čisto za slučaj da ga ne nađemo, ima smisla dovesti ih što ranije.“ „Dobro, uradite to“, rekoh. „Uradite to odmah.“ Pčelica je još stajala tamo, držeći Lorensov telefon u ruci i zureći u Lorensa i mene krupnim i uplašenim očima. Nisam shvatala zašto već ne trči. „Idi!“, rekla sam. I dalje je zurila u mene. „Policija…“, kazala je. Sijalica mi je prigušeno zasvetlela u mozgu. Broj. Naravno! Ne zna broj za hitne slučajeve. „Broj je 999“, rekoh. Samo je stajala. Nisam uspevala da prokljuvim u čemu je problem. „Policija, Saro“, kazala je. Netremice sam je gledala. Oči su joj bile molećive. Izgledala je prestravljena. A onda joj se, vrlo polako, izraz lica promenio. Postao je čvrst, odlučan. Duboko je udahnula i klimnula mi glavom. Okrenula, u prvi mah polako a onda vrlo brzo, i otrčala ka kapiji zabrana. Kad je stigla na pola puta, Lorens je digao ruku na usta. „O, sranje, policija“, kazao je. „Šta?“ Zavrteo je glavom. „Nema veze.“ Lorens je otrčao u splet staza među rododendronima. Ja sam otišla nasred travnjaka i opet počela da dovikujem Čarlija. Zvala sam i zvala,
dok su se patke oprezno vraćale u svoje ustaljene krugove po jezeru, a od vetra sam drhtala u mokrim farmerkama. U prvo vreme sam Čarlijevo ime vikala kao zvuk po kome će se orijentisati, ali kako me je glas izdavao, tako sam shvatala da sam prešla još jednu granicu i da vičem njegovo ime tek da bih ga čula, da bih obezbedila nastavak njegovog postojanja u svetu. Shvatila sam da jedino ime i imam. Glas mi je potonuo do šapata. Izdisala sam Čarlijevo ime. Čarli je došao sasvim sam. Izgegao se iz mračnog prepleta rododendrona, prljav od blata, vukući svoj Betmen plašt za sobom. Pritrčala sam mu, uzela ga u naručje i zagrlila. Pritisla sam mu lice u vrat i udahnula njegov miris: oštru so znoja i kiselu nijansu zemlje. Suze su mi se slivale niz lice. „Čarli“, šapnula sam. „O, moj svete, moj celi svete.“ „Skloni se, mama! Gnječiš me!“ „Gde si bio?“ Čarli je raširio ruke s dlanovima naviše i odgovorio kao da sam pritupa. „U moju Betmen pećinu, naravno.“ „O, Čarli. Zar nisi čuo da svi vičemo? Zar nisi video da te svi tražimo?“ Čarli se široko osmehnuo ispod maske šišmiša. „Krio sam se“, kazao je. „Zašto? Zašto nisi izašao? Zar nisi video koliko smo svi zabrinuti?“ Sin mi je tužno pogledao u zemlju. „Lorens i Pčela su bili skroz ljuti i nisu se igrali sa mnom. Zato sam otišao u moju Betmen pećinu.“ „O, Čarli. Mama je bila vrlo zbunjena. Užasno glupa i sebična. Obećavam ti, Čarli, da više nikad neću biti tako glupa. Ti si moj ceo svet, da li to znaš? Nikad to više neću zaboraviti. Znaš li koliko mi značiš?“ Čarli je trepnuo na mene, njušeći šansu. „Mogu li da dobijem sladoled?“, kazao je. Zagrlila sam svog sina. Osetila sam njegov topao, pospan dah na vratu, a kroz tanku sivu tkaninu kostima osetila sam nežan, uporan pritisak kostiju ispod njegove kože.
11
P
olicajci su stigli kroz petnaest minuta. Bila su trojica. Došli su polako, u srebrnom automobilu s jarkim plavo-narandžastim prugama sa strane i dugim nizom svetala na krovu. Dovezli su se stazom skroz do kapije Zabrana Izabela, gde sam ja stajala. Izašli su iz kola i stavili šapke. Bili su u košuljama kratkih rukama i debelim crnim prslucima s crno-belom kariranom prugom. Prsluci su imali mnogo džepova, u njima su bile palice i radio-stanice i lisice i druge stvari kojima nisam znala imena. Razmišljala sam: Čarliju bi se ovo svidelo. Ovi policajci imaju više uređaja nego Betmen. Da pričam ovu priču devojkama kod kuće, morala bih da im objasnim da policajci u Ujedinjenom Kraljevstvu ne nose oružje. – Uh! Nemaju pištolje? – Nemaju pištolje. – Kako to da nose svašta, ali su zaboravili ono najvažnije? Kako pucaju u zle ljude? – Ne pucaju u zle ljude. Kad počnu da pucaju, obično ih snađe nevolja. – Uh! To je skroz naopako kraljevstvo, gde cure mogu da vade sike, ali policajci ne mogu da vade oružje. A ja bih morala da klimnem glavom i opet im kažem: Veći deo života u toj zemlji proživela sam zbunjena. Policajci su tresnuli vratima kola iza sebe: tup. Stresla sam se. Kad si izbeglica, naučiš da obraćaš pažnju na vrata. Kada su otvorena; kada su zatvorena; poseban zvuk koji proizvode; s koje se njihove strane nalaziš. Jedan policajac je prišao, dok su ostala dvojica nagnula glave u stranu i slušala radio-stanice prikačene za svoje prsluke. Policajac koji je prišao bio je mojih godina, mislim. Visok, narandžaste kose pod šapkom. Pokušala sam da mu se nasmešim, ali nisam mogla. Toliko sam brinula za Čarlija da mi se vrtelo u glavi. Bojala sam se da će me moj kraljevski engleski izdati. Pokušavala sam da se smirim. Ako ovaj policajac posumnja u mene, može da pozove ljude iz
imigracione. Onda će neko od njih pritisnuti dugme na kompjuteru i štiklirati kućicu u mom dosijeu i deportovaće me. Biću mrtva, ali niko neće ispaliti ni metak. Shvatila sam da zato policija i ne nosi oružje. U civilizovanom svetu vas ubijaju pritiskom na dugme. Ubistvo se izvršava daleko, u srcu kraljevstva, u zgradi punoj kompjutera i šolja za kafu. Zurila sam u policajca. Lice mu nije bilo okrutno. Lice mu nije bilo ni ljubazno. Bio je mlad i bled i na licu još nije imao bore. Nije bio ništa. Bio e nevin, kao jaje. Ako mi taj policajac otvori vrata policijskog automobila i natera me da uđem, onda će to biti samo zato da mi pokaže unutrašnjost vozila. Ali ja ću tu videti ono što on ne vidi. Videću arkocrvenu prašinu na sedištima. Videću staro suvo lišće kasave koje je vetar naneo u prostore za noge. Videću belu lobanju na instrument-tabli i šumske biljke kako rastu kroz zarđale pukotine u podu i probijaju se kroz naprsao vetrobran. Za mene, ta će se vrata otvoriti, a ja ću se začas vratiti iz Engleske u nevolje svoje zemlje. To misle kad kažu: Mali je svet danas. Policajac me je pažljivo pogledao. Iz radio-stanice na prsluku čulo mu se ČARLI BRAVO DALJE. „On se ne zove Čarli Bravo“, rekoh. „Ime mu je Čarli O’Rork.“ Policajac me je bezizražajno pogledao. „Jeste li vi gospođa koja je pozvala telefonom?“ Klimnula sam glavom. „Odvešću vas do mesta“, rekoh. Pošla sam ka zabranu. „Samo prvo nekoliko podataka, gospođo“, reče policajac. „U kakvom ste odnosu s nestalom osobom?“ Stala sam i okrenula se. „To nije bitno“, rekoh. „Takva je procedura, gospođo.“ „Čarli je nestao“, kazala sam. „Molim vas, ne smemo da gubimo vreme. Sve ću vam reći kasnije.“ „Ovo je potpuno ograđen zabran, gospođo. Ako je dete tu, nikud neće otići. Neće škoditi da prvo uzmemo nekoliko osnovnih podataka.“ Policajac me je odmerio od glave do pete. „Tražimo muško dete kavkaske rase, jesam li u pravu?“
„Molim?“ „Muško dete kavkaske rase. Belog dečaka.“ „Da, tako je. Majka mu je u zabranu.“ „A jeste li vi detetova starateljka?“ „Ne. Ne, nisam. Molim vas, ne shvatam zašto…“ Koraknuo je ka meni, a ja sam koraknula unazad – nisam mogla da se uzdržim. „Izgleda da vam izazivam neobičnu nervozu, gospođo. Treba li nešto da znam?“ Rekao je to vrlo mirno, gledajući me u oči sve vreme. Ispravila sam se što sam više mogla i načas zažmurila, a kad sam opet otvorila oči, pogledala sam policajca ledeno i progovorila glasom kraljice Elizabete Druge. „Kako se usuđujete?“, rekoh. Policajac je ustuknuo pola koraka, kao da sam ga udarila. Pogledao e u zemlju i pocrveneo. „Oprostite, gospođo“, promrmljao je. Onda me je opet pogledao. U prvi mah je delovao postiđen, ali mu se licem postepeno raširio besan izraz. Shvatila sam da sam opet preterala. Postidela sam ga, a to je možda i jedino što ne bih morala da objašnjavam ni devojkama kod kuće ni devojkama u vašoj zemlji: kad postidite muškarca, on postaje opasan. Policajac mi je dugo gledao u oči, a mene je uhvatio velik strah. Nisam mislila da ću to uspeti da sakrijem, pa sam morala da oborim pogled. Tad se policajac okrenuo ednom od druge dvojice. „Neka ova ostane s tobom i proveri joj podatke“, kazao je. „Ja ću ući s Polom da nađem majku.“ „Molim vas“, kazala sam. „Moram da vam pokažem put.“ Policajac mi se ledeno osmehnuo. „Odrasli smo ljudi, naći ćemo put.“ „Ne razumem zašto vam trebaju moji podaci.“ „Vaši podaci mi trebaju, gospođo, zato što vrlo očigledno ne želite da mi date svoje podatke. To je u opštem slučaju trenutak kad donosim odluku da mi trebaju. Ništa lično, gospođo. Zapanjili biste se koliko često u slučajevima nestanaka ona osoba koja pozove službu jeste i
ključna za nestanak.“ Gledala sam ga kako prolazi kroz kapiju zabrana s policajcem zvanim Pol. Drugi policajac mi je prišao i slegao ramenima. „Izvinite“, kazao je. „Ako biste došli ovamo, gospođo, možemo udobno da vas smestimo u patrolna kola, a ja ću začas proveriti vaše podatke. Bićemo gotovi za manje od minuta, a posle vas više neću zadržavati. U međuvremenu će moje kolege naći dete ukoliko je tamo, u to budite uvereni.“ Otvorio je zadnja vrata kola i naveo me da sednem. Vrata je ostavio otvorena dok je govorio u radio-stanicu. Bio je mršav, bledih tankih korenova šaka i pomalo trbušast, kao imigracioni službenik koji je bio na dužnosti onog jutra kad smo puštene. Policijski automobil je mirisao na najlon i cigarete. „Kako se zovete, gospođo?“, upita policajac posle nekog vremena. „Zašto to morate da znate?“ „Čujte, nedeljno imamo dva ili tri slučaja nestalih osoba i uvek nas to zatekne nepripremljene. Ovde smo da pomognemo i u vašoj glavi situacija može biti vrlo jasna, ali mi ne znamo s čime smo suočeni dok ne postavimo nekoliko pitanja. Ako zagrebete površinu, obično je ispod stara dobra priča. Porodice su najčudnije. Često posle nekoliko pitanja steknete prilično dobar utisak zašto se nestala osoba izgubila, ako razumete na šta mislim.“ Iscerio se. „U redu je“, kazao je, „vi niste osumnjičeni ni za šta takvo.“ „Naravno.“ „Onda dobro, da počnemo od vašeg imena.“ Uzdahnula sam i osetila veliku tugu. Znala sam da je sad za mene sve gotovo. Nisam mogla policajcu da kažem svoje pravo ime jer će onda saznati šta sam. Ali nisam imala ni lažno ime. Dženifer Smit, Alison Džons – nijedno takvo ime nije pravo ako nemate i odgovarajuća dokumenta. Ništa nije istina ako na nekom monitoru ne piše da jeste, tamo u onoj zgradi punoj kompjutera i šolja za kafu, tačno u središtu Ujedinjenog Kraljevstva. Uspravila sam se koliko sam mogla na zadnjem sedištu policijskih kola, udahnula i pogledala policajca pravo u oči. „Zovem se Pčelica.“
„Kako se to piše?“ „P-Č-E-L-I-C-A.“ „A to vam je ime ili prezime, gospođo?“ „To mi je celo ime. To sam ja.“ Policajac je uzdahnuo, a onda se okrenuo u stranu i progovorio u radio-stanicu. „Čarli Bravo zove kontrolu“, kazao je. „Pošaljite jedinicu, može? Moram da privedem osobu radi provere foto-arhive i uzimanja otisaka.“ Okrenuo se ka meni i više se nije smešio. „Molim vas“, rekla sam. „Molim vas, pomozite mi da nađem Čarlija.“ Zavrteo je glavom. „Sačekajte ovde“, kazao je. Zatvorio je vrata automobila. Dugo sam sedela. Bez povetarca, na zadnjem sedištu policijskih kola bilo je vrlo vruće. Čekala sam tu dok nije došla druga grupa policajaca i odvela me. Stavili su me u kombi. Kroz golu metalnu rešetku na zadnjem prozoru gledala sam kako Zabran Izabela nestaje. Sara i Lorens došli su mi u posetu te večeri. Bila sam u ćeliji policijske stanice u Kingstonu na Temzi. Policijski čuvar je uz tresak otvorio vrata bez kucanja, a Sara je ušla. Sara je nosila Čarlija. Spavao oj je u naručju, glave spuštene na njeno rame. Toliko sam bila srećna što e Čarli živ i zdrav da sam zaplakala. Poljubila sam Čarlija u obraz. Trznuo se u snu i uzdahnuo. Kroz rupice na maski šišmiša, videla sam da se u snu osmehuje. Na to sam se i ja osmehnula. Ispred ćelije se Lorens svađao s policajcem. „To je budalaština. Ne mogu da je deportuju. Ima gde da stanuje. Ima jemca.“ „Nisu to moja pravila, gospodine. Imigraciona služba ima svoje zakone.“ „Ali svakako nam možete dati vremena da pokrenemo proces. Ja radim za Ministarstvo unutrašnjih poslova, mogu da sačinim žalbu.“ „Ako smem da kažem, gospodine, da ja radim za Ministarstvo unutrašnjih poslova i sve vreme znam da je ova gospođa ilegalni
imigrant, ja bih držao jezik za zubima.“ „Onda samo jedan dan. Dvadeset četiri sata, molim vas.“ „Žao mi je, gospodine.“ „O, jebô te, kao da robotu govorim.“ „Ja sam od krvi i mesa kao i vi, gospodine. Stvar je u tome što, kako već rekoh, ne određujem ja pravila.“ Sara je u mojoj ćeliji plakala. „Nisam shvatila“, kazala je. „Mnogo mi je žao, Pčelo, nisam imala pojma. Mislila sam da si samo bila tupa. Kad te je Lorens poslao po policiju, nije ni pomislio… a ni ja nisam pomislila... a sad… o, bože. Znala si šta može da se desi, a ipak si to uradila bez reči, ne misleći na sebe.“ Nasmešila sam se. „Vredelo je“, kazala sam. „Vredelo je da bi se Čarli našao.“ Sara je skrenula pogled. „Ne tuguj, Saro. Policija je našla Čarlija, je li tako?“ Polako se okrenula ka meni i pogledala me veoma bistrim očima. „Da, Pčelo, bila je velika potraga i našli su ga. Sve zahvaljujući tebi. O, Pčelo, nikad nisam srela bolju... ni hrabriju... o, bože...“ Prinela je lice vrlo blizu mom uhu. „Neću im dozvoliti da to urade“, šapnula je. „Naći ću način. Neću im dozvoliti da te vrate u smrt.“ Zdušno sam se potrudila da se nasmešim. Da bi preživela, moraš da izgledaš dobro ili da govoriš dobro. Ja sam naučila kraljevski engleski. Naučila sam sve što sam mogla o vašem jeziku, ali mislim da sam preterala. Čak ni tad nisam imala prave reči. Uhvatila sam Sarinu levu šaku, digla je do svojih usana i poljubila gladak zglob – jedini ostatak odsečenog prsta. Te noći sam Sari napisala pismo. Dežurni policajac mi je dao olovku i papir i obećao da će ga poslati poštom. Draga Saro, Hvala ti što si mi spasla život. Nismo mi odabrale da se naši svetovi spoje. Neko vreme sam mislila da su se spojili, ali je to bio samo divan san. Nemoj da budeš tužna. Zaslužuješ da ti život ponovo bude jednostavan. Mislim da će uskoro doći po mene. Naši svetovi su razdvojeni, a sada i mi moramo da se razdvojimo. Voli te Pčelica.
Po mene su došli u četiri sata ujutru. Troje uniformisanih imigracionih službenika: jedna žena i dva muškarca. Čula sam im cipele kako odjekuju po linoleumu u hodniku. Bila sam budna cele noći i čekala ih. Još sam bila u letnjoj haljini koju mi je Sara dala, s lepom čipkom oko vrata, a u ruci sam nosila svoje stvari u providnoj najlonskoj kesi. Ustala sam, tako da sam bila spremna za njih kad su s treskom otvorili vrata. Izašli smo iz ćelije. Vrata su se zatvorila za mnom. Bum, rekla su vrata, i to je bilo to. Napolju je padala kiša. Stavili su me u zadnji deo kombija. Put je bio mokar, a farovi su puštali snopove svetlosti duž njega. Jedan od zadnjih prozora bio je poluotvoren. Zadnji deo kombija smrdeo je na izbljuvak, ali je vazduh što je ulazio mirisao na London. Svuda po ulicama su prozori stanova bili nemi i slepi, s navučenim zavesama. Nestala sam a da niko nije video moj odlazak. Službenica me je lisicama vezala za naslon sedišta ispred mene. „Nije potrebno da me vezujete“, rekla sam. „Kako bih mogla da pobegnem?“ Službenica me je pogledala. Bila je iznenađena. „Prilično dobro govorite engleski“, kazala je. „Većina ljudi kojima se bavimo ne zna ni reč.“ „Mislila sam da ću, ako naučim da govorim kao i vi, moći da ostanem.“ Službenica se nasmešila. „Nije bitno kako govorite, zar ne?“, kazala je. „Trošite nam sredstva. Poenta je u tome što vam ovde nije mesto.“ Kombi je na kraju ulice zamakao za ugao. Pogledala sam kroz metalnu rešetku na zadnjem prozoru kombija i posmatrala kako dva duga niza dupleks-kuća nestaju. Pomislila sam na Čarlija kako čvrsto spava pod pokrivačem, na njegov hrabar osmeh, i srce me je zabolelo što ga više nikad neću videti. Na oči su mi navrle suze. „Ali molim vas, šta to znači?“, upitala sam. „Šta znači da mi ovde nije mesto?“ Službenica se opet okrenula ka meni. „Pa, morate da budete Britanka, zar ne? Da imate iste vrednosti kao i mi.“
Okrenula sam se od žene i pogledala u kišu. Tri dana kasnije, druga grupa službenika odvela me je iz druge ćelije i stavila me u minibus s još jednom devojkom. Odveli su nas na aerodrom Hitrou. Sproveli su nas pravo kroz red na aerodromskom terminalu i smestili nas u jednu sobicu. Svi smo bili u lisicama. Rekli su nam da sednemo na pod – tamo nije bilo stolica. U sobici je bilo još dvadesetak drugih ljudi, muškaraca i žena, i bilo je vrlo vruće. Nije bilo svežeg vazduha i teško se disalo. Jedna stražarka je stajala ispred sobice. Za pojasom je imala palicu i suzavac u spreju. Upitala sam je: Šta se ovde dešava? Nasmešila se. Kazala je: Ovde se dešava da veliki broj letećih mašina koje zovemo AVIONI poleće i sleće na dugačke trake asfalta koje zovemo PISTE, jer je ovo mesto koje zovemo AERODROM , i uskoro će jedan od tih aviona poći u ZEMLJU UMBONGO, odakle vi dolazite, i vi ćete biti u njemu? Jasno? Svidelo se to vama ili ne, do đavola. Ima li još pitanja? Dugo smo čekali. Neke su odveli iz sobice. Jedna od tih osoba je plakala. Jedan drugi mršavi muškarac bio je besan. Pokušao je da se odupre stražarki, a ona ga je dvaput udarila palicom u stomak. Posle toga je ućutao. Zaspala sam sedeći. Kad sam se probudila, pred sobom sam videla ljubičastu haljinu i duge smeđe noge. „Jeveta!“, rekoh. Žena se okrenula da me pogleda, ali to nije bila Jeveta. U prvi mah sam se rastužila što nisam videla prijateljicu, a onda sam shvatila da sam srećna. Ako to nije Jeveta, onda je moguće da je Jeveta još slobodna. Pomislila sam na nju kako se šeta ulicom u Londonu, u ljubičastim papučama i s obrvama iscrtanim krejonom, i kupuje pola kile slane ribe i smeje se: BU-ha-ha-ha!, u vedro plavo nebo. I nasmešila sam se. Žena koja nije bila Jeveta pogledala me je ljutito. Šta je tebi?, upitala e. Misliš da nas šalju na odmor? Osmehnula sam se. Da, rekoh. Biće ovo odmor života. Okrenula se na drugu stranu i više nije htela da priča sa mnom, a kad su je prozvali da ustane za svoj let, otišla je ne praveći nikakve probleme i nijednom se nije osvrnula na mene. Kad sam je videla da odlazi, shvatila sam da je moja situacija stvarna i onda sam se uplašila, prvi put. Uplašila sam se povratka.
Zaplakala sam i gledala kako mi suze upija prljavi smeđi tepih. Nisu nam dali ni hranu ni vodu, pa sam malaksala. Posle još nekoliko sati došli su po mene. Sproveli su me pravo u avion. Druge putnike, one koji su platili karte, zaustavili su dok se ja nisam prva popela avionskim stepenicama. Svi su zurili u mene. Odveli su me u zadnji deo aviona, na poslednji red sedišta ispred toaleta. Stavili su me na sedište pored prozora, a pored mene je seo čuvar, krupan čovek obrijane glave sa zlatnom minđušom. Bio je u plavoj majici „najki“ i crnim pantalonama „adidas“. Skinuo mi je lisice, a ja sam protrljala korenove šaka da podstaknem protok krvi. „Žao mi je“, reče čovek. „Ni meni se ovo sranje ne sviđa ništa više nego tebi.“ „Zašto onda to radite?“ Čovek slegnu ramenima i zaveza sigurnosni pojas. „Posao kao i svaki drugi, zar ne?“, kazao je. Izvadio je časopis iz džepa na sedištu pred sobom i otvorio ga. Tu su bili oglasi za muške ručne satove i za mekani model aviona koji se sme dati deci. „Treba da radite drugi posao ako vam se ovaj ne sviđa.“ „Niko ne bira ovaj posao, dušo. Nemam ja školu, znaš. Ranije sam fizikalisao, povremeno, ali sad ne možeš da se takmičiš s Poljacima. Poljaci će ceo dan rintati za lepu reč i paklu cigara. I eto, sad pratim devojke poput tebe na odmor života. Šteta, zaista, zar ne? Verujem da bi se ti bolje zaposlila nego ja. Treba zapravo ti mene da pratiš, zar ne? Na to mesto kuda idemo, kako god ono beše da se zove.“ „Nigerija.“ „Jes’, tako beše. Vruće je tamo, jelda?“ „Toplije nego u Engleskoj.“ „Tako sam i mislio. Obično je toplo na tim mestima odakle vi ljudi dolazite.“ Vratio se časopisu i okrenuo nekoliko stranica. Kad god bi okrenuo stranicu, liznuo bi prst da se hartija zalepi. Na prstima je imao tetovaže, male plave tačke. Sat mu je bio velik i zlatan, ali je zlato već bilo malo izlizano. Ličio je na one satove iz avionskog časopisa. Okrenuo je još nekoliko stranica, a onda me opet pogledao.
„Nisi baš pričljiva, jelda?“ Slegla sam ramenima. „U redu je“, kazao je. „Meni ne smeta. Bolje to nego da odvrneš diznu.“ „Da odvrnem diznu?“ „Neki plaču. Neki ljudi koje pratim nazad. I žene nisu najgore, verovala ili ne. Jednom sam imao nekog momka, u Zimbabve smo išli, ridao je šest sati bez prestanka. Suze i sline na sve strane, kao beba. Kunem ti se životom. Posle nekog vremena postalo je neprijatno. Pred drugim putnicima, znaš? Stalno su gledali ovamo, i tako to. Ja sam mu govorio: razvedri se, druže, možda se to neće desiti, ali džaba. Samo je plakao i pričao sa sobom na stranom jeziku. Za neke od vas mi je žao što idete, ali za njega, da ti kažem, jedva sam čekao da ga dostavim. Dobra lova je bila, doduše, od tog posla. Nije bilo povratnog leta tri dana, pa su me stavili u ’Šeraton’. Gledao sam Skaj sports tri dana, ’ladio muda, platili mi pedeset odsto više. Naravno, ljudi koji mlate pravu lovu su veliki ugovarači. Ovi za koje sad radim, holandska firma, oni vode celu stvar. Vode centre za pritvor i vode repatrijaciju. Tako zarađuju kako god da okreneš, i ako vas zatvorimo i ako vas vratimo. Fino, a?“ „Fino“, rekoh. Čovek se lupnu prstom po slepoočnici. „Ali tako danas mora da se razmišlja, zar ne? Ovo je globalna ekonomija.“ Avion se pokrenuo unazad po asfaltu, a s tavanice su se spustili nekakvi televizijski ekrani. Počeo je da se prikazuje film o bezbednosti. Rekli su šta treba da radimo ako se kabina napuni dimom, a rekli su i gde nam se nalaze pojasi za spasavanje u slučaju da sletimo na vodu. Primetila sam da nam nisu pokazali položaj koji treba da zauzmemo u slučaju da nas deportuju u zemlju gde ćemo verovatno biti ubijeni zbog događaja koje smo videli. Rekli su da ćemo više informacija o bezbednosti naći na bezbednosnoj kartici u džepu sedišta pred sobom. Začula se ogromna i užasna tutnjava, tako glasna da sam pomislila: Prevarili su nas. Mislila sam da idemo na putovanje, ali nas zapravo uništavaju. Ali onda je usledilo veliko ubrzanje i sve je počelo da se trese
i podiže pod groznim uglom, no najednom je sve vibriranje prestalo, zvuk je zamro, a meni je stomak poludeo. Čovek pored mene, moj čuvar, pogledao me je i nasmejao se. „Opusti se, dušo, u vazduhu smo.“ Posle poletanja, na razglasu se oglasio kapetan. Kazao je da je u Abudži lep sunčan dan. Shvatila sam da nekoliko sati neću biti ni u čijoj zemlji. Rekla sam sebi: Vidi, Pčelice – konačno letiš. Bzz, bzz. Pritisla sam nos na prozor aviona. Gledala sam šume i polja i puteve s majušnim automobilima, sve te majušne dragocene živote. Ja sam pak osećala da je moj život već završen. Visoko s neba, potpuno sama, videla sam zakrivljenost sveta. A onda sam začula glas – nežan, dobar i poznat. „Pčelo?“, rekao je taj glas. Okrenula sam se od prozora i ugledala Saru. Stajala je na prolazu i smešila se. Čarli ju je držao za ruku i takođe se smešio. Bio je u kostimu Betmena i široko se osmehivao kao da je upravo pobio sve zlikovce. „Je li smo mi na nebu?“, upitao je. „Ne, zlato“, reče Sara. „Da li smo mi na nebu.“ Nisam shvatala šta vidim. Sara je posegla preko stražara i stavila svoju šaku preko moje. „Lorens je otkrio kojim će te letom poslati“, kazala je. „Zna i neke korisne ljude. Nismo mogli da dozvolimo da se vratiš sama, Pčelo. Je li tako, Betmene?“ Čarli je zavrteo glavom. Sad je izgledao vrlo dostojanstveno. „Ne“, kazao je. „Jer zato što si ti naša prijateljica.“ Čuvar nije znao šta da radi. „E sad sam sve video, do đavola“, kazao je. Konačno je ustao i ustupio mesto Sari i Čarliju da sednu pored mene. Grlili su me dok sam plakala, ostali putnici okrenuli su se na sedištima da posmatraju to čudo, a avion nas je sve nosio u budućnost brzinom od hiljadu kilometara na sat. Posle nekog vremena doneli su nam kikiriki i koka-kolu u konzervama. Čarli je svoju popio prebrzo, pa mu je tečnost izbila na nos. Kad ga je Sara obrisala, okrenula se meni. „Pitala sam se zašto Endru nije ostavio oproštajno pismo“, kazala je.
„A onda sam i razmišljala o tome. Nije to bilo u Endruovom stilu. Zaista nije voleo da piše o sebi.“ Klimnula sam glavom. „Nego, ostavio mi je nešto bolje od oproštajnog pisma.“ „Šta?“ Sara se osmehnula. „Priču.“ U Abudži su otvorili vrata aviona, kroz koja su pokuljale vrućina i uspomene. Hodali smo asfaltom u treperavom vazduhu. U zgradi terminala, moj me je čuvar predao vlastima. U zdravlje, reče. Sve najbolje, dušo. Vojni policajci čekali su me u jednoj maloj sobi, uniformisani i sa zlatno uokvirenim naočarima za sunce. Nisu mogli da me uhapse jer je sa mnom bila Sara. Nije htela da me ostavi. Ja sam britanska novinarka, kazala je. Šta god da uradite ovoj ženi, ja ću o tome izvestiti. Vojni policajci su se dvoumili, pa su pozvali svog zapovednika. Zapovednik je došao u kamuflažnoj uniformi i crvenoj beretki, s plemenskim ožiljcima na obrazima. Pogledao je moj deportacioni dokument, a onda mene, Saru i Čarlija. Dugo je tako stajao, češkajući se po stomaku i klimajući glavom. „Zašto je dete ovako odeveno?“, upitao je. Sara ga je pogledala pravo u oči. Rekla je: „Dete veruje da ima posebne moći.“ Zapovednik se iskezio. „E pa ja sam običan čovek“, kazao je. „Sad neću uhapsiti nikoga od vas.“ Svi su se nasmejali, ali je vojna policija pratila naš taksi kad smo otišli s aerodroma. Ja sam se veoma plašila, ali mi je Sara stezala ruku. Neću te ostaviti, rekla je. Dokle god smo Čarli i ja ovde, bezbedna si. Policija je čekala pred našim hotelom. Ostali smo tamo dve nedelje, kao i oni. Prozor naše sobe gledao je na Abudžu. Neboderi su se protezali kilometrima, visoki i čisti, neki pokriveni srebrnim staklom u kome su se odražavali dugi ravni bulevari. Posmatrala sam grad dok su u suton zgrade postajale crvene, a onda sam ga posmatrala i cele noći. Nisam mogla da spavam. Kad je svanulo, sunce se ukazalo između horizonta i donjeg ruba oblaka. Tuklo je po zlatnoj kupoli džamije dok su četiri visoka minareta oš bila osvetljena električnim svetlima. Sara je izašla na balkon naše
sobe i zatekla me kako stojim i zurim. „Ovo je tvoj grad“, kazala je. „Ponosiš li se?“ „Nisam znala da ovakvo mesto uopšte postoji u mojoj zemlji. Još pokušavam da prihvatim da je moje.“ Stajala sam tamo celog jutra, dok je vrućina jačala, a ulice postajale sve prometnije od taksi-automobilâ i taksi-skuterâ i hodajućih prodavaca s klimavim tezgama punim majica, marama i lekova. Čarli je sedeo unutra i gledao crtane filmove pod uključenom klimatizacijom, a Sara je prostrla sve Endruove papire na dugačak nizak sto. Na svaku gomilu papira stavile smo cipelu ili lampu ili čašu, kako ih ne bi oduvao povetarac koji su proizvodili veliki ventilatori od mahagonija okačeni o tavanicu. Sara je objasnila kako će napisati knjigu za koju je Endru sprovodio istraživanje. Moram da sakupim još priča poput tvoje, kazala je. Misliš li da to možemo ovde? Da ne odlazimo na jug zemlje? Nisam odgovorila. Pogledala sam neke papire, a onda otišla i opet stala na balkon. Sara je došla i stala pored mene. „Šta je bilo?“, upitala je. Mahnula sam glavom ka vozilu vojne policije parkiranom na ulici ispod nas. Na njega su bila naslonjena dvojica muškaraca u zelenim uniformama, s beretkama i tamnim naočarima. Jedan je digao pogled. Rekao je nešto kad nas je video, pa je i njegov kolega digao pogled. Dugo su zurili u naš balkon, a onda zapalili cigarete, seli u kola – jedan na prednje sedište, drugi na zadnje – i noge u čizmama kroz otvorena vrata pružili na asfalt. „Znaš da nije mudro skupljati priče“, rekoh. Sara zavrte glavom. „Ne slažem se. Mislim da jedino tako možeš biti bezbedna.“ „Kako to misliš?“ Sara diže pogled s ulice. „Problem je što ti znaš samo svoju priču. S jednom pričom si slaba. Ali čim skupimo sto priča, postaćeš jaka. Ako pokažemo da se ono što se desilo tvom selu desilo stotinama sela, onda je moć na našoj strani. Moramo da skupimo priče ljudi koji su prošli isto ono što i ti. Moramo to da učinimo neospornim. Onda možemo da pošaljemo priče nekom advokatu i obavestimo vlasti. Ako ti se išta desi, te priče će otići pravo u
medije. Shvataš li? Mislim da se Endru nadao da će to postići svojom knjigom. Bio je to njegov način da spase devojke poput tebe.“ Slegla Slegla sam sa m ramenima. „Šta ako se vlasti ne boje medija?“ Sara polako klimnu glavom. „To je moguće“, kazala je. „Ne znam. Šta ti misliš?“ Pogledala sam nebodere Abudže. Velike zgrade treperile su na vrućini, kao da su bestelesne, kao da su snoviđenja koja će biti zaboravljena s jednim pljuskom hladne vode u lice. „Ne znam“, rekla sam. „Ne znam kako stvari stoje u mojoj zemlji. Do moje četrnaeste godine, moja zemlja sastojala se od tri polja kasave i ednog drveta limbe. A posle toga sam bila u vašoj zemlji. Zato me ne pitaj kako moja zemlja funkcioniše.“ „Hmm“, reče Sara. Malo je sačekala, a zatim rekla: „Šta onda želiš da uradimo?“ uradimo?“ Ponovo sam pogledala grad koji se video s tog balkona. Prvi put sam opazila koliko je u njemu prostora. Gradski blokovi bili su međusobno široko razmaknuti. Mislila sam da su ti tamnozeleni trgovi parkovi i bašte, ali sad sam opazila da je to samo prazan prostor, koji čeka da na njemu nešto bude sagrađeno. Abudža je bila nedovršen grad. Bilo mi je vrlo zanimljivo što moja prestonica ima te zelene kvadrate nade u sebi. Što gledam kako moja zemlja nosi svoje snove u providnoj providnoj kesi. Osmehnula sam se Sari. „Hajde da skupimo priče.“ „Sigurna si?“ „Želim da budem deo priče svoje zemlje.“ Uprla sam prstom u vrućinu. „Vidiš? Ostavili su prostor za mene.“ Sara me je uhvatila za ruku, vrlo čvrsto. „U redu“, kazala je. „Ali, Saro?“ „Da?“ „Prvo moram da ti ispričam jednu priču.“ Rekla sam Sari šta se desilo kad je Endru umro. Ta priča bila je teška za slušanje i teška za pričanje. Kasnije sam ušla u hotelsku sobu, a ona e sama ostala na balkonu. Sela na krevet s Čarlijem. On je gledao crtane filmove dok sam ja gledala kako se Sari ramena tresu.
Sutradan smo počele da radimo. Rano ujutru smo Sara i ja izašle na ulicu i ona je dala vrlo veliku svotu novca vojnim policajcima koji su čekali pred hotelom. Posle toga, njihove oči su postale oči licâ na novčanicama koje im je Sara dala. Nisu videli ništa osim unutrašnjosti kasete u automobilu vojne policije i postave u džepovima policajaca. Policajci su jedino tražili da se svakog dana vratimo u hotel pre zalaska sunca. Ja sam bila zadužena zad užena da nađem ljude koji bi se inače suviše plašili da razgovaraju sa stranom novinarkom, ali koji bi ipak razgovarali sa Sarom jer sam im garantovala da je ona dobra žena. To su bili ljudi koji su mi verovali jer je moja priča bila ista kao njihova. Otkrila sam da nas u mojoj zemlji ima mnogo, nas ljudi koji smo videli ono što naftne kompanije nisu htele da vidimo. Ljudi koje su vlasti htele da ućutkaju. Obilazile smo jugoistok moje zemlje starim belim „pežoom“, istim onakvim onakvim kakav ka kav je nekad imao ima o moj otac. Ja sam sedela na suvozačkom suvoza čkom sedištu, a Sara je vozila, dok se Čarli smešio i kikotao na zadnjem sedištu. Slušali smo muziku lokalnih radio-stanica, odvrnutu vrlo glasno. Crvena prašina s puteva uvlačila se svuda, čak i u kola, a kad bismo svake večeri skidale Čarlijevo Betmen odelo da ga okupamo, na beloj koži bi imao dva jarkocrvena romba, tamo gde su mu bile rupe na na maski. ma ski. Ponekad bih se uplašila. Ponekad, kad bismo stigli u neko selo, videla bih kako me neki muškarci gledaju i setila se kako smo ja i moja sestra bile progonjene. Upitala sam se da li naftne kompanije još nude novac onome ko mi zauvek zapuši usta. Plašila sam se seoskih muškaraca, ali se Sara samo smeškala. Opusti se, se, rekla je. Seti se šta je bilo na aerodromu. aerodromu. Ništa ti se neće desiti d esiti dokle god g od sam ja ovde. ovde. I jesam počela da se opuštam. U svakom selu nailazila sam na ljude s pričama, a Sara ih je zapisivala. Bilo je lako. Počeli smo da budemo srećni. Mislili smo da smo uradili dovoljno da se spasemo. Mislili smo: ovo je dobar trik. trik. Jedne noći, noći, dve nedelje nakon što smo došli u moju zemlju, zemlju , sanjala sam svoju sestru Nkiruku. Izašla je iz mora. Prvo se površina vode uskovitlala uskovitlala od kretan k retanja ja nečega ispod, a onda sam, sam , u udubljenju između dva talasa, videla njeno teme i penu kako igra oko njega. Potom se lice
moje sestre izdiglo iznad vode, ona je polako pošla na žalo, ka meni, i stala nasmešena, odevena u havajsku košulju koju sam ja imala kad su me pustili iz pritvora. Košulja je bila natopljena slanom vodom. Moja sestra je jedanput izgovorila moje ime, a onda čekala. Kad se Sara probudila, prišla sam joj. Molim joj. Molim te, te, rekla sam, moramo da odemo do mora. Moram da se oprostim sa sestrom. sestrom . Sara me je dugo gledala, a onda klimnula glavom. Ništa nismo rekle. Tog jutra je Sara policajcu dala mnogo više novca nego ranije. Odvezli smo se do Benin Sitija i stigli tamo kasno po podne. Prenoćili smo u drugom hotelu, istom kao i prethodni, a sutradan ujutru nastavili na jug, ka obali. Pošli smo rano, dok je sunce još bilo nisko na nebu, a svetlost što je sijala kroz prozore automobila topla i zlatna. Čarli je uzdisao i lupkao petama o zadnje sedište. „Je li ćemo brzo doći?“, upitao upita o je. Sara mu se osmehnula u retrovizoru. „Još malo, zlato“, kazala je. Put se završavao u jednom ribarskom selu kojih ima na tom mestu, i izašli smo na pesak. Čarli se smejao i otrčao žalom da pravi dvorce od peska. Ja sam sela na žalo, pored Sare, i zagledale smo se u okean. Nije bilo nikakvog zvuka osim pljuskanja talasa po žalu. Posle duge tišine, Sara se okrenula ka meni. Kazala je: „Ponosna sam što smo stigle ovako daleko.“ Uhvatila sam je za ruku. „Znaš, Saro, otkako sam otišla iz svoje zemlje, često razmišljam: kak kakoo ću objasniti ove stvari devojkam d evojkamaa kod kuće?“ kuće?“ Sara se nasmejala i pružila ruke duž žala, u oba pravca. „Pa?“, reče Sara. „Kako ćeš ovo objasniti devojkama kod kuće? Hoću reći, obja objašnjenje šnjenje bi potrajalo, zar za r ne?“ Zavrtela sam glavom. „Ovo ne bih objašnjavala devojkama kod kuće.“ „Ne bi?“ „Ne, Saro. Zato što se danas opraštam od svega toga. Sada smo mi devojke kod kuće. Ti i ja. Više nemam čemu da se vratim. Ne moram ovu priču da pričam nikome drugom. Hvala ti što si me spasla, Saro.“ Kad sam to rekla, videla sam da Sara plače, a onda sam i ja zaplakala.
Kad je otoplilo, žalo se napunilo svetom. Stigli su ribari koji su gazili u talase i bacali široke sjajne mreže pred sebe, stigli su starci koji su došli da sede i gledaju more, i majke koje su dovele decu da se brčkaju u vodi. „Treba da pitamo ove ljude da li iko ima priču“, rekoh. Sara se osmehnula i pokazala na Čarlija. „Da, ali to može da sačeka“, kazala kaza la je. „Vidi kako se on on sjajno zabavlja.“ Čarli je trčao i smejao i verujte mi da je desetak dece iz okoline trčalo s njim i smejalo se i vikalo, jer ako postoji nešto što se u mojoj zemlji ne viđa često, to je beli superheroj niži od metra, s peskom i slanom vodom na plaštu. pla štu. Čarli Ča rli se smejao s ostalom osta lom decom, trčao, igrao igrao se, jurio. Bilo je vruće, a ja sam zarila nožne prste u hladniji pesak. „Saro“, „Sa ro“, rekoh. rekoh. „Koliko dugo misliš da ćeš ostati?“ „Ne znam. Želiš li da probaš da sa mnom odeš u Englesku? Ovog puta možemo pokušati da ti izvadimo papire pa pire.“ .“ Slegla Slegla sam sa m ramenima. „Tamo „Tam o ne žele ljude ljude kao što sam ja.“ Sara se nasmešila. „Ja sam Engleskinja i želim ljude kao što si ti. Svakako nisam jedina.“ „Ljudi će reći da si naivna.“ Sara se osmehnula. „Neka kažu“, kažu “, odvratila odvratila je. „Neka kažu šta god da ih teši.“ Dugo smo sedele i posmatrale more. Po podne je dunuo vetar s mora, a ja sam nakratko zaspala, napola unutar i napola izvan hlada drveća u zaleđu žala. Sunce mi je grejalo krv sve dok više nisam mogla da držim oči otvorene, more je pljuskalo tamo-amo, tamo-amo, a dah mi se uskladio s ritmom talasa kad sam počela počela da sanjam. Sanjala sam da smo svi zajedno z ajedno ostali ostali u mojoj zemlji. Bila sam srećna. Sanjala sam da sam novinarka, da pričam priče o svojoj zemlji, i svi smo živeli u istoj kući – ja i Čarli i Sara – u visokoj, prohladnoj dvospratnici u Abudži. Bila je to vrlo lepa kuća. Takvu građevinu nikad nisam sanjala u vreme kad nam se Biblija završavala dvadeset sedmom glavom Mateja. Bila sam srećna u toj kući koju sam sanjala, a kuvarica i spremačica su mi se osmehivale osmehivale i zvale me princ me princezo ezo.. Svakog jutra mi je baštovan donosio mirisnu žutu ružu da je stavim u kosu, a cvet je drhturio na nežnoj zelenoj stabljici i još bio pokriven
noćnom rosom. Imali smo duboreznu drvenu verandu, obojenu u belo, i dugu zakrivljenu baštu s jarkim cvećem i debelim hladom. Putovala sam svojom zemljom i slušala svakovrsne priče. Nisu sve bile tužne. Otkrila sam mnogo divnih priča. U njima je bilo užasa, da, ali i radosti. Snovi moje zemlje nisu različiti od vaših – veliki su poput ljudskog srca. U mom snu, Lorens je telefonirao Sari da je pita kad se vraća kući. Sara je pogledala preko verande u Čarlija, koji se igrao kockicama, osmehnula se i rekla: Kako to misliš? Mi jesmo kod kuće. Probudio me je zvuk talasa koji su udarali o žalo. Tres, kao kad fioka kase izleti na opruzi, a svi novčići unutra udare u zidove svojih pregradaka. Talasi su udarali i povlačili se, fioka kase se otvarala i zatvarala. Postoji jedan trenutak kad se probudite posle sanjanja na vrelom suncu, trenutak izvan vremena kad ne znate šta ste. U prvi mah, pošto se osećate apsolutno slobodno, kao da se možete preobraziti u bilo šta, čini vam se da ste novac. Ali onda osetite nekakav vreo dah na licu i zaključite da niste novac, nego morate biti taj vrući vetar koji duva s mora. Čini vam se da težina koju osećate u udovima potiče od soli u vetru, a slatka pospanost koja vas obuzima prosto je zamor koji dolazi od danonoćnog guranja talasa preko okeana. Ali onda shvatite da niste vetar. Zapravo osećate da vas pesak miluje po goloj koži. I načas ste pesak koji vetar nosi žalom, samo jedno zrno peska među milijardama nanetih zrna. Kako je lepo biti beznačajan. Kako je ugodno znati da nema šta da se radi. Kako je slatko prosto se vratiti na spavanje, kao što pesak radi, sve dok se vetar ne seti da ga opet probudi. Ali onda uvidite da niste pesak, jer ta koža po kojoj vas pesak miluje jeste vaša sopstvena. Dobro onda, biće ste s kožom – i šta s tim? Niste baš prvo stvorenje koje je zaspalo na suncu, slušajući pljuskanje talasa. Milijardu riba je tako uginulo, koprcajući se na zaslepljujuće belom pesku, i zar je oš jedna uopšte bitna? Ali se trenutak nastavlja i niste riba na samrti – štaviše čak i ne spavate zaista – i zato otvarate oči, gledate svoje telo i kažete: Ah, dakle ja sam devojka, Afrikanka. To jesam i to ću ostati, dok preobražajna magija snova šapatom nestaje nazad u tutnjavi okeana. Pridigla sam se, trepnula i osvrnula se. Pored mene, na žalu, sedela e bela žena, u onome što se zove hlad, i setila sam se da se bela žena
zove Sara. Videla sam joj lice i široko otvorene oči kako gledaju niz žalo. Izgledala je – morala sam da se prisećam vaše reči za taj izraz lica – izgledala je uplašena. „O, bože“, govorila je Sara. „Mislim da moramo da odemo odavde.“ Pospano sam se nasmešila. Da, da, mislila sam. Uvek moramo da odemo odavde. Gde god da smo, uvek postoji dobar razlog da odemo. To je priča mog života. Uvek bežim, bežim, bežim, bez i jednog jedinog trenutka mira. Ponekad, kad se setim majke i oca i starije sestre Nkiruke, pomislim da ću zauvek bežati, sve do dana kad se opet sastanem s mrtvima. Sara me je dograbila za ruku i pokušala da me podigne. „Ustaj, Pčelo“, rekla je. „Dolaze vojnici. Idemo na drugu stranu.“ Udahnula sam vreo, slan miris peska. Uzdahnula sam. Pogledala sam u pravcu u kome je Sara piljila. Tamo je bilo šest vojnika. Još su bili daleko. Vazduh nad žalom bio je tako vreo da su se vojnicima noge istopile u drhtavicu, u zelenu zbrku boja, pa se činilo da vojnici lebde ka nama na oblaku od neke začarane supstance, slobodni kao misli devojke što se budi posle snova na vrelom žalu. Zaškiljila sam i videla svetlost kako se odsijava o cevi vojničkih pušaka. Te puške bile su asnije nego muškarci koji su ih nosili. Ostajale su čvrste i ravne dok su ljudi ispod njih treperili. Na taj način je oružje jahalo ljude kao mazge, ponosno i blistavo na suncu, znajući da će, kad životinja pod njim umre, prosto uzjahati neku drugu. Tako je budućnost jahala meni u susret u mojoj zemlji. Sunce je sijalo po njenim puškama i tuklo po mojoj goloj glavi. Nisam mogla da razmišljam. Bilo je previše toplo i previše kasno po podne. „Zašto bi ovamo došli po nas, Saro?“ „Žao mi je, Pčelo. Krivi su oni policajci u Abudži, zar ne? Mislila sam da sam ih platila dovoljno da zažmure na nekoliko dana. Ali neko je sigurno nešto rekao. Verovatno su nas videli u Sapeleu.“ Znala sam da je to istina, ali sam se pretvarala da nije. To je dobar trik. Zove se sačuvati jedan minut najtišeg perioda kasnog popodneva dok se čitavo vreme bliži svom kraju. „Možda se vojnici samo šetaju pored mora, Saro. A ovo je ionako dugačko žalo. Neće znati ko smo.“ Sara mi je spustila ruku na obraz i okretala mi glavu dok se nisam
suočila s njenim pogledom. „Gledaj me“, kazala je. „Gledaj koliko sam bela, do đavola. Vidiš li na ovom žalu ijednu drugu ženu ove boje?“ „Pa?“ „Tražiće devojku s belom ženom i belim dečakom. Samo se odmakni od nas, važi, Pčelo? Idi do onog tamo mesta, gde su ostale žene, i nemoj da se osvrćeš dok vojnici ne prođu. Ako odvedu mene i Čarlija, ne brini. Nema šanse da nama išta urade.“ Čarli se držao Sari za nogu i pogledao ju je odozdo. „Mama“, rekao je, „zašto Pčelica mora da ide?“ „Brzo će se vratiti, Betmene. Samo dok vojnici ne prođu.“ Čarli se podbočio. „Neću da Pčelica ode“, kazao je. „Mora da se sakrije, zlato“, reče Sara. „Samo na nekoliko minuta.“ „Zašto?“, upita Čarli. Sara se zagledala u more, a izraz na njenom licu bio je nešto najtužnije što sam ikad videla. Odgovorila je Čarliju, ali je gledala mene dok je govorila. „Zato što još nismo uradili dovoljno da je spasemo, Čarli. Mislila sam da jesmo, ali moramo još da radimo. I radićemo još, zlato. Hoćemo. Nikad nećemo odustati od Pčelice. Zato što je ona sad deo naše porodice. I dok ona ne bude srećna i bezbedna, mislim da ni mi nećemo biti.“ Čarli se uhvatio za moju nogu. „Hoću da idem s njom“, kazao je. Sara je zavrtela glavom. „Moraš da ostaneš i brineš se o meni, Betmene.“ Čarli je odmahnuo glavom. Nije bio srećan. Pogledala sam niz žalo. Vojnici su bili na oko osamsto metara. Dolazili su polako, gledajući levo-desno i proveravajući lica ljudi na žalu. Ponekad bi zastali i nastavili tek pošto bi im neko pokazao dokumenta. Polako sam klimnula glavom. „Hvala ti, Saro.“ Pošla sam niz nagib žala do ugaženog peska gde su se talasi lomili. Pogledala sam magloviti horizont i otpratila tamnoteget boju okeana od te udaljene linije sve do žala gde se razbijala u talase bele vodene
prašine i poslednje tanke zavese vode bacala penušavo i šuštavo uz pesak, da potonu u ništavilo na mestu gde su mi bila stopala. Videla sam kako se tu okončava. Mokar pesak pod mojim nogama podsetio me je kako je bilo kad su muškarci odveli mene i Nkiruku, i prvi put sam osetila strah. Već sam bila potpuno budna. Klekla sam na ivicu vode i pljuskala glavu i lice hladnom slanom vodom sve dok mi se um nije razbistrio. Potom sam brzo otišla žalom, do rta koji mi je Sara pokazala. Rt je bio na dva-tri minuta hoda. Visok greben od tamnosive stene izbijao je iz džungle u visini krošanja, protezao se peskom i zadirao u more, postepeno se snižavajući, ali je na granici vode još bio visok kao dva muškarca. Talasi su se razbijali o njega i bacali eksplozije bele pene u srebrnoplavo nebo. U senci stenja najednom je postalo hladno, a koža mi se naježila kad je dotakla taman kamen. Neke žene iz okoline tu su se odmarale u hladu, sedeći na ugaženom pesku, oslonjene leđima na kamen, dok su se njihova deca igrala svuda oko njih, preskakala noge svojih majki, trčala u plićak, smejala se i uzajamno se izazivala da zađu dublje u belu tutnjeću penu, tamo gde su se veliki talasi razbijali o vrh rta. Sela sam s ostalim ženama i nasmešila im se. One su mi uzvratile osmeh i progovorile na svom jeziku, ali ga nisam razumela. Žene su mirisale na znoj i dim drveta. Pogledala sam duž žala. Vojnici su već bili blizu. I žene oko mene posmatrale su vojnike. Kad su se vojnici primakli dovoljno da opaze boju Sarine kože, videla sam da su ubrzali. Stali su ispred Sare i Čarlija. Sara je stajala vrlo pravo i zurila u vojnike podbočena. Vođa vojnika iskoračio je napred. Bio je visok i opušten, s puškom visoko na ramenu, i rukom se češao po temenu. Videla sam da se osmehuje. Rekao je nešto, a ja sam videla Saru kako odmahuje glavom. Glavni vojnik je tad prestao da se osmehuje. Povikao je na Saru. Čula sam povik, ali nisam razabrala šta je rekao. Sara je ponovo odmahnula glavom i gurnula Čarlija iza svojih nogu. Oko mene su meštanke zurile i govorile: Uh, ali su se deca još igrala u plićaku i nisu primetila šta se dešava malo dalje niz žalo. Vođa vojnika skinuo je pušku s ramena i uperio je u Saru. Drugi vojnici su prišli i takođe uzeli oružje u ruke. Vođa je ponovo povikao. Sara je samo zavrtela glavom. Vođa je potom odmakao cev svoje puške
i pomislila sam da će je gurnuti Sari u lice, ali se baš tada Čarli otrgao i potrčao žalom prema kamenom rtu gde smo mi sedele. Potrčao je pognute glave, Betmen plašt je lepršao za njim, i u prvi mah su se vojnici samo nasmejali i pogledali za njim. Međutim, vođa vojnika se nije smejao. Viknuo je nešto svojim ljudima, a jedan je digao pušku i nanišanio Čarlija. Ženama oko mene presekao se dah. Jedna je vrisnula. Bio je to ludački, šokantan zvuk. U prvom trenutku sam pomislila da je odmah do mene morska ptica i naglo sam okrenula glavu da pogledam, a kad sam ponovo osvrnula ka Čarliju koji je trčao, videla sam perjanicu peska kako se pored njega uzdiže sa žala. U prvi mah nisam znala šta je to, ali sam onda čula puščani pucanj koji ju je proizveo. Onda sam i ja vrisnula. Vojnik je ponovo nanišanio. Tada sam ustala i potrčala ka Čarliju. Trčala sam tako brzo da su me pluća pekla, a vojnicima sam doviknula: Ne pucajte, ne pucajte, JA SAM ONA KOJ TRAŽITE, i trčala sam poluzatvorenih očiju, jedne ruke pružene pred lice, kao da će me to zaštititi od metka namenjenog meni. Trčala sam, grčeći se kao pas pod bičem, ali metak nije stigao. Vođa vojnika je viknuo naređenje, a njegov čovek je spustio pušku. Svi vojnici su onda stali s rukama uz telo i posmatrali. Čarli i ja sastali smo se na pola puta između kamenog rta i vojnikâ. Klekla sam i pružila ruke ka njemu. Lice mu je bilo izobličeno od užasa, a ja sam ga grlila dok mi je plakao na grudima. Čekala sam da vojnici dođu po mene, ali nisu to uradili. Vođa je stajao i posmatrao, i videla sam da je vratio pušku na rame i digao ruku da se ponovo počeše po temenu. Videla sam Saru s rukama iza glave kako čupa sebi kosu i vrišti da je puste dok ju je jedan vojnik držao. Posle dužeg vremena je Čarli prestao da jeca i okrenuo je svoje lice prema mom. Malo sam mu zadigla Betmen masku da mu vidim lice, a on mi se nasmešio. Uzvratila sam mu osmeh, u tom jednom trenutku koji mi je vođa vojnika podario, u tom minutu dostojanstva koji mi je ponudio kao jedno ljudsko biće drugom pre nego što pošalje svoje ljude preko ugaženog peska da me dovedu. I eto, konačno je nastupio najtiši period kasnog popodneva. Osmehnula sam se Čarliju i shvatila da će on sad biti slobodan čak i ako ja ne budem. Na taj način će život unutar mene sad naći svoj dom unutar njega. Nije to bio tužan osećaj. Osetila
sam da mi srce lako poskakuje kao leptir i pomislila: da, to je to, nešto je preživelo u meni, nešto što više ne mora da beži, pošto je vrednije od sveg novca na svetu, a njegova valuta, njegov pravi dom jesu živi. I to ne samo živi u ovoj ili onoj konkretnoj zemlji, nego tajno, neodoljivo srce živih. Uzvratila sam osmeh Čarliju i znala da nade čitavog ljudskog sveta mogu da stanu u jednu dušu. To je dobar trik. Zove se globalizacija. „Sve će biti dobro za tebe, Čarli“, rekla sam. Ali Čarli nije slušao – već se kikotao i ritao i upinjao da se spusti na zemlju. Zurio je preko mog ramena u decu iz okoline, koja su se još igrala u plićaku oko rta. „Pusti me! Pusti me!“ Zavrtela sam glavom. „Ne, Čarli. Vrlo je vruće. Ne možeš da juriš naokolo u tom kostimu jer ćeš proključati, ozbiljno ti kažem, a onda uopšte više nećeš moći da nas štitiš od zlikovaca. Skini svoj kostim Betmena, odmah, i onda ćeš ti biti ti i moći ćeš da se rashladiš u moru.“ „Ne!“ „Molim te, Čarli, moraš. Radi svog zdravlja.“ Čarli je zavrteo glavom. Spustila sam ga na pesak, klekla pored njega i šapnula mu na uho. „Čarli“, kazala sam, „sećaš li se da sam ti obećala da ću ti reći svoje pravo ime ako skineš kostim?“ Čarli klimnu glavom. „Da li još želiš da saznaš kako mi je pravo ime?“ Čarli je nakrivio glavu u stranu tako da su mu se oba uha na maski preklopila. Onda ju je nakrivio u drugu stranu. Konačno me je pogledao pravo u oči. „Kako ti je pravo ime?“, šapnuo je. Osmehnula sam se. „Ime mi je Udo.“ „Udo?“ „Tako je. Udo znači mir . Znaš li šta je mir, Čarli?“ Čarli zavrte glavom. „Mir je vreme kad ljudi jedni drugima mogu da kažu svoja prava imena.“ Čarli se široko nasmešio. Osvrnuo se preko ramena. Vojnici su već
išli ka nama preko peska. Hodali su polako, pušaka uperenih naniže, u pesak, a dok su hodali, talasi su se valjali na žalo i razbijali o pesak edan po jedan, na toj završnoj tački svog puta. Talasi su se valjali i valjali u svojoj beskrajnoj moći, dovoljno hladni da probude devojku iz snova, dovoljno glasni da ispričaju i prepričaju budućnost. Pognula sam glavu i poljubila Čarlija u čelo. Gledao me je netremice. „Udo?“, kazao je. „Da, Čarli?“ „Ja će sad da skine svoj Betmen kostim.“ Vojnici su već gotovo stigli do nas. „Onda požuri, Čarli“, šapnula sam. Čarli je prvo skinuo masku, a deca iz okoline presekla su se kad su videla njegovu plavu kosu. Radoznalost im je bila jača nego strah od vojnikâ, pa su na mršavim nogama potrčala ka nama, a kad je Čarli skinuo ostatak kostima i kad su videla njegovo mršavo belo telo, rekla su: Uh!, jer takvo dete nikad ranije nije bilo viđeno na tom mestu. Onda se Čarli zasmejao i izvukao mi se iz ruku, a ja sam se uspravila i ostala da stojim vrlo mirno. Iza sebe sam osetila meke udare vojničkih čizama po pesku, a ispred mene su sva deca iz okoline otrčala s Čarlijem do uzburkane vode pored kamenog rta. Osetila sam čvrstu vojničku ruku na svojoj mišici, ali se nisam okrenula. Nasmešila sam se i gledala Čarlija kako trči s decom, pognute glave, vrteći srećnim rukama kao propelerima, i zaplakala sam od radosti kad su sva deca zajedno počela da se igraju u blistavoj peni talasa što su se razbijali o rt između dva sveta. Bilo je to divno, i tu reč ne bih morala da objašnjavam devojkama kod kuće, a ne moram da je objašnjavam ni vama, jer sada svi govorimo istim jezikom. Talasi su još udarali o žalo, besni i neumitni. Ali ja, ja sam gledala svu tu decu kako se smeju i plešu i prskaju se slanom vodom pod jarkim suncem, i smejala sam se i smejala i smejala sve dok se zvuk mora nije prigušio.
Beleške
H
vala vam što ste pročitali ovu priču. Likovi su izmišljeni, premda se događaji odvijaju u stvarnosti smišljenoj da evocira našu sopstvenu. „Imigracioni prihvatni centar Blek Hil“ iz teksta ne postoji u stvarnom svetu, iako će neke njegove karakteristike delovati poznato hiljadama azilanata pritvorenim u deset stvarnih imigracionih prihvatnih centara 6 aktivnih u Ujedinjenom Kraljevstvu u vreme pisanja ove knjige, pošto su zasnovane na svedočanstvima bivših pritvorenika na tim mestima. Slično tome, žalo na kome su se Sara i Pčelica prvi put srele nije zamišljeno kao pandan nikakvoj određenoj lokaciji u Nigeriji, iako međuetnički i naftni sukobi od kojih Pčelica beži jesu stvarni i odigravaju se u oblasti delte u toj zemlji, koja je u vreme pisanja ove knjige osma na spisku najvećih svetskih izvoznika nafte. 7 U vreme pre nastanka ove knjige, Nigerija je bila drugi po veličini afrički izvoznik azilanata u Ujedinjeno Kraljevstvo. 8 Jamajka je za red veličine manje značajna kao izvor azilanata, iako je u istom periodu sto jedna hiljada Jamajkanaca godišnje tražila azil u Ujedinjenom Kraljevstvu.9 Ponegde su u roman ubačeni elementi iz stvarnog sveta, o čemu dajem nekoliko napomena. (Ako nenamerno neki i propustim, nadam se da će mi biti oprošteno.) Roman počinje citatom, uz originalnu štamparsku grešku, iz publikacije Ministarstva unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva „Life in the United Kingdom“, ISBN 011341325, peto izdanje 2005. „Ma koliko dugo da nema meseca, ednog dana mora opet zasjati“ uzeto je sa stranice www.motherlandnigeria.com. „Bogorodice djevo“ na jeziku ibo uzeto e iz Christus Rex et Redemptor Mundi sa stranice www.christusrex.org. Briljantna rečenica „Ne shvatamo kako bi iko mogao da zloupotrebi višak higijenskih uložaka“ preuzeta je doslovno iz transkripta specijalnog izveštaja Okružnog veća Bedfordšira od 18. jula 2002, povodom požara u Centru za imigracioni pritvor Jarls Vud od 14. februara 2002, gde je
pripisana Lorejni Bejli iz Kampanje za obustavu nasumičnog pritvaranja u Jarls Vudu. Pokušao sam, s uspehom koji će proceniti čitalac, da uverljivo osmislim govorne manire likova. Najvećim delom se moje delo zasniva na pomnom slušanju, iako su neki idiomi iz nigerijanskog engleskog uzeti iz Roger Blench, A Dictionary of Nigerian English [Draft] i iz Herbert Igboanusi, A Dictionary of Nigerian English Usage, Enicrownfit Publishers, 1. januar 2001; neki jamajkanski engleski idiomi potiču iz F. G. Cassidy i R. B. Le Page, A Dictionary of Jamaican English, University of the West Indies Press, 31. januar 2002; neki idiomi četvorogodišnjih Engleza potiču od mog sina, Betmena. Detalje o sistemu imigracionog pritvora u Ujedinjenom Kraljevstvu obezbedila je Kristina Bejkon, koja je bila vrlo strpljiva sa mnom. Njene režije Azilantskih monologa s grupama Glumci za izbeglice u Ujedinjenom Kraljevstvu i Australiji inspirisale su ovaj projekat. Kristina je takođe bila ljubazna da pročita rukopis i razveje mi izvesne zablude. Zainteresovanima preporučujem njena izvanredna skripta za Studijski centar za izbeglice pri Univerzitetu u Oksfordu, The Evolution of Immigration Detention in the UK: The Involvement of Private Prison na stranici Companies, www.rsc.ox.ac.uk/PDFs/RSCworkingpaper27.pdf. (Ako bilo koji od navedenih linkova prestane da funkcioniše, dokumenta će moći da se preuzmu na mom vebsajtu: www.chriscleave.com.) Podatke o medicinskim i društvenim aspektima imigracije i azila obezbedili su dr Mina Fejzel, Bob Hjuz i Tereza Hejter – originalni intervjui s njima mogu se naći na mom vebsajtu. Vrhunci ovog romana zasluga su dobrih ljudi koji su mi pomogli; mane su isključivo moje.
Izjave zahvalnosti Hvala Endiju Patersonu i Oliviji Paterson na izvrsnim primedbama na moje prvobitne skice. Hvala Šeron Magvajer i Anandu Takeru na toplini i podršci. Hvala i Bobu Hjuzu i Terezi Hejter na gostoprimstvu, podršci i na tome što su pročitali rukopis i dali sugestije. Mnogo dugujem Suzi Dore, Dženifer Džoel, Maji Mavdži, Merisu Ruči i Piteru Strosu, čija su višestruka strpljiva iščitavanja i pronicljive uredničke primedbe bili od neprocenjive vrednosti. Hvala vam. Kris Kliv, London, 16. juna 2008. www.chriscleave.com
Ako ti je lice podbulo od teških životnih udaraca, nasmeši se i pravi se da si debeo. Nigerijanska izreka
