UNIVERZITET U TUZLI FILOZOFSKI FAKULTET ODSJEK: Historija
UJEDINJENJE NJEMAČKE (1850-1870) (Referat iz predmeta Novi vijek II (1788-1914))
STUDENT: Selmir Džihanović
Mr. sc. Ćerim Rastoder
Tuzla, maj 2012. 1
Uvod Tema moga rada je ,,Ujedinjenje Njemaĉke (1850-1870)”. Pokušat ću da dam kratak prikaz dešavanja u ovim godinama koje su bile burne ne samo u Njemaĉkoj već i u Evropi. Rad obuhvata period od 1848. godine, odnosno od prvog pokušaja ujedinjenja Njemaĉke, pa sve do 1871. godine kada Njemaĉka proglašava ujedinjenje. U prvoj polovini XIX vijeka sve se više razvija nacionalna svijest Njemĉke. Na Beĉkom kongresu koji je održan 1815. godine, stvoren je Njemaĉki savez koji se sastojao iz 38 država i ĉetri slobodna grada. Za prevlast meĊu državama u Njemaĉkoj borile su se Austrija i Pruska. To je bio jedan od faktora koji je otežavao ujedinjenje. Prepreku su ĉinile i ostale velike sile kojima je više odgovarala razjedinjena i slaba Njemaĉka. Na ujedinjenje su takoĊer negativno odražavale i vjerske i ekonomske razlike izmeĊu Njemaĉkih država.
2
I. Borba izmeĎu Pruske i Austrije za prevlast Nakon što je 1848. godine ugušena revolucija i pokušaj ujedinjenja, u svim državama njemaĉkog saveza, pa i u Austriji i Pruskoj, zavladala je borba izmeĊu reakcija.1 Najžešća borba reakcija voĊena je u Austriji. Ukida se martovski ustav iz 1848. godine. Pruska i Austrija kao dvije najveće Njemaĉke države vodile su diplomatsku borbu za prevlast u Njemaĉkom savezu. Austrija je u toj borbi uz pomoć Ruskog cara Nikole I odnijela pobjedu. On se protivio tome da Pruska bude na ĉelu Njemaĉke, i da se ekonomski i politiĉki uzdigne. TakoĊer se protivio i stvaranju pruske unije, tj. ujedinjenju Saksonske, Hanovera i 17 malih država pod voĊstvom Pruske.2 Austrija se osjećala ojaĉano te je uspostavila Njemaĉki savez i skupštinu. Pruska se tome usprotivila ali nije mogla ništa uraditi jer je njen položaj bio veoma uzdrman. Njeni saveznici Saksonska i Hanover su je napustili, istupili iz unije i ujedinili se sa državama koje su bile pod uticajem Austrije. Pruska je pretrpjela poraz bez krvi. Godine 1850. zbog velikog nezadovoljstva i novog konflikta zbog Hesena, Pruska vlada šalje svoju vojsku u Hesen. Austrija se pobunila zbog tog postupka pruske vlade i tražila je od nje da povuĉe svoju vojsku. Nikola I je stao na stranu Austrije te je potez Pruske nazvao ,,vjerolomstvom” i izjavio da je spreman da zarati sa Pruskom. Do tog sukoba ipak nije došlo. Umjesto toga, zbog miješanja carske vlade dolazi do sramne kapitulacije Pruske na savjetovanju u gradu Olomicu u Moravskoj, izmeĊu Rusije, Pruske i Austrije. Austrijski ministar Švarcenberg je uz pomoć ruskog poslanika Mejendorfa ponudio pruskom ministru Mantajfelu uslove sporazuma po kome je Pruska priznala pravo Austrije da uvede svoju vojsku u Hesen. TakoĊer je morala priznati da nije željela ometati rad Njemaĉkog saveza šaljući svoju vojsku u Hesen, već da joj je bio cilj da uspostavi vlast zakonitog gospodara. Ovim ĉinom je Pruska priznala vodeću ulogu Austrije u savezu i izvinula se za svoje postupke. Tako su Pruska buržoazija i pruski dvor pali na koljena pred Austrijom i Rusijom.3
1
Jevgenij Viktoroviĉ Tarle, ,,Istorija novog veka“, Beograd, 2008., 337. J. V. Tarle, n.dj., 338. 3 J. V. Tarle, n.dj., 339. 2
3
II. Agrarna i pruska poljoprivreda Zakonom o regulisanju koji je donesen 2. marta 1850. godine, ureĊeni su odnosi izmeĊu spahija i seljaka te ukinuti drugostepeni feudalni nameti koji su se malo gdje i održali. Tako su se seljaci mogli otkupiti od svih nameta na prihod. Seljaci koji su živjeli na istoĉnoj strani od rijeke Elbe, platili su junkerima jednu milijardu maraka za pedeset godina. Krajem pedesetih godina prusko seljaštvo je živjelo u siromaštvu. U Njemaĉkoj mala domaćinstva su bila brojnija od srednjih i velikih domaćinstava, ali im je pripadalo samo 9% cjelokupne ziratne zemlje, dok je ovima iako malobrojni pripalo 91% površine zemljišta. NeobraĊeno zemljište koje je služilo za pašnjake seoskom domaćinstvu prešlo je u ruke spahija.4 Pruske spahije su usljed visoke cijene žita te porastom industrije u gradovima prešle na kapitalistiĉku privredu i upotrebu najamnika i mašina. Pretvaranje junkera u vlasnike velikih preduzeća ubrzana je sjetva krompira koji je dobro uspijevao na pomeranskom i brandenburškom pjeskovitom tlu. Krompir se upotrebljavao za pravljenje rakije koja je obogatila spahije jer je bila tražena u svijetu. Junkeri su zaokruživali svoja imanja na raĉun oslabljenog mjesnog seljaštva. Zakon o regulisanju iz 1850. godine sankcionisao je pljaĉke seljaka. Zbog teške pozicije seljaka i nadniĉara, formirala se klasa ,,grosbauera-kulaka”. Glavna smetnja daljnjem razvoju kapitalizma u Njemaĉkoj bila je politiĉka nestabilnost u zemlji.5
4 5
J. V. Tarle, n.dj., 339. J. V. Tarle, n.dj., 340.
4
III. Ferdinand Lasal Ferdinand Lasal roĊen je 14.
aprila 1825. godine u Briselu. Aktivno je uĉestvovao u
revoluciji od 1848. godine. Zbog neposlušnosti kraljevske vlasti biva zatvoren u tamnicu. U to vrijeme upoznaje se sa Marksom i sa njim saraĊuje.6 Lasal je kao i Marks bio jevrej te je kao i Marks studirao filozofiju u Berlinu. Pokrenuo je socijalistiĉku akciju u Njemaĉkoj osnivanjem Opšteg njemaĉkog radniĉkog saveza u maju 1863. godine u Lajpcigu.
U njegovom statutu stajalo je da je cilj njegove borbe usmjeren na
zadovoljavajuće zastupanje interesa njemaĉke radniĉke klase i ukidanje klasnog sukoba u društvu pomoću opšteg i jednakog prava glasa.7 Glavno sredstvo u preobrazbi društva Lasal je video u stvaranju proizvodnih radniĉkih zadruga uz pomoć države, koju će postupno kao ,,izvanklasnu” organizaciju pretvoriti u tzv. slobodnu narodnu državu.8 Lasal je odbacio svakodnevnu borbu radnika za poboljšanje njihova položaja pošto je smatrao da u buržoaskom pokretu radnici ne mogu povećati svoju nadnicu iznad minimum koji je neophodan za njihov fiziĉki opstanak. Za Lasala je važio ,,gvozdeni zakon” o radnicima. Ta njegova teza bila je pogrešna i politiĉki štetna te je ometala razvoj ekonomske borbe radniĉke klase. Lasal je zauzeo svoj stav i kada je u pitanju naĉin ujedinjenja Njemaĉke.9 Pružio je podršku Bizmarku u njegovom nastojanju za ujedinjenje Njemaĉke. Marks je smatrao Lasala kao izdajnika radniĉke klase. Kao predsjednik radniĉkog saveza nije imao nekog uticaja. Veliki broj ĉlanova napustio je savez posle godinu dana. U ljeto 1864. godine Lasal je poginuo u dvoboju. Na njegovo mjesto predsjednika saveza došao je njegov uĉenik Švajcer.10
6
J. V. Tarle, n.dj., 343. Hari Herder, ,,Evropa u devetnaestom veku”, Beograd, 2003., 290. 8 Grupa autora, ,,Povijest Njemačke, Zagreb“, 1999., 175 9 J. V. Tarle, n.dj., 343. 10 J. V. Tarle, n.dj., 344. 7
5
IV. Bizmarkova politika Otto fon Bizmark (1815-1898) roĊen je u staroj plemićkoj porodici. Njegov otac koji je bio junker obezbijedio mu je plemićku titulu, socijalni status i bogatstvo. Studirao je pravo na sveuĉilištima u Getingenu i Humblotu kao i na sveuĉilištu u Berlinu. Kao student vodio je raskalašen život. Posle završetka studija stupio je u državnu službu koju je zbog nezainteresovanosti napustio 1839. godine.11 Bizmark je kao poslanik mjesnog landtaga 1848. godine istupio kao ubijeĊeni monarhist i reakcionar.12 Godine 1859. Bizmark je postavljen za pruskog poslanika u Petrogradu. U toku trogodišnjeg boravka u Rusiji upoznao se sa carem Aleksandrom II. U aprilu 1862. godine, Bizmark je u svojstvu ambasadora poslat u Pariz. Odatle je nakon nekoliko mjeseci i pozvan na vlast. Na vlast ga je postavio pruski kralj Vilhelm I kao premijera i ministra vanjskih poslova Pruske. 13 U to vrijeme politiĉke prilike u Evropi i u Njemaĉkoj bile su već uveliko uzdrmane dogaĊajima u Italiji od 1859. godine pa nadalje. Cilj njegove politike bio je ujediniti Njemaĉku silom pruskog oružja i ostvariti prevlast Njemaĉke u Evropi. Glavno naĉelo u rješavanju politiĉkih pitanja istaknuo je geslo ,,krv i gvožĊe”.14
11
H. Herder, n.dj., 280. J. V. Tarle, n.dj., 342. 13 Ĉedomir Popov, ,,Građanska Evropa (1770-1871)“, Knj. II, Beograd, 2010., 336. 14 Alen Džon Persival Tejlor, ,,Borba za prevlast u Evropi (1848-1918)”, Sarajevo, 1968., 147. 12
6
V. GvožĎe i krv Bizmarkov plan se sastojao od toga de se uklone protivnici Njemaĉke pod hegemonijom Pruske. Ti protivnici bili su Austrija i Francuska. S vremena na vrijeme Bizmark je ipak pokušavao za svoje svrhe iskoristiti Austriju. Poĉeo je rat sa Danskom u aprilu 1864. godine.15 Povod ovog rata je bio zahtjev Pruske i Austrije upućen novom kralju Kristijanu IX da se Danski ustav ne primjenjuje u vojvodstvima, što je Danska kategoriĉno odbila te tako dolazi do sukoba. Cilj rata je bio prisvajanje Šlezvig-Holštajna Pruskoj. Nakon što je Danska potuĉena , uz posredovanje Engleske i Francuske potpisano je primirje u julu, a u oktobru mir po kojem je Danska 1865. godine Gaštajnskom konvencijom Austriji ustupila Holštajn, a Pruskoj Šlezvig sa lukom Kil.16 Posle rata sa Danskom, Bizmark je poĉeo spremanje za rat sa Austrijom. Nakon potpisivanja Gaštajnske konvencije Bizmark je u više navrata provocirao sukob sa Austrijom. Povod za to je bila prevlast nad Holštajnom i iskljuĉivanje Austrije iz Njemaĉkog saveza nakon što je Bizmark podnio projekat za reformu Njemaĉkog saveza. Austro-pruski rat 1866. godine završen je pobjedom Pruske. Po ugovoru o miru koji je potpisan u Pragu, Bizmark je prisvojio više samostalnih njemaĉkih država Pruskoj. Austrija se odrekla i prava na Holštajn te isplatila Pruskoj odštetu od 25.000 talira. Njemaĉki savez prestaje postojati a sve države na sjeveru Majne morale su osnovati Sjevernonjemaĉki savez pod voĊstvom Pruske. U taj savez je ušla 21 država. Ovo je oznaĉilo prvi i najvažniji korak ka konaĉnom ujedinjenju Njemaĉke. Napoleon III je htjeo da od južnih država osnuje južnonjemaĉki savez kao protivtežu Sjevernonjemaĉkom. Pokušaj Napoleona III da dobije Luksemburg naišao je na veliko protivljenje Bizmarka.17Ovaj dogaĊaj je imenovan kao ,,luksemburška afera” i skoro da je bio povod za rat izmeĊu Francuske i Pruske, do kojeg ipak nije došlo. Godine 1867. odlukom MeĊunarodne konfederacije u Londonu, Luksemburg je postao neutralna država pod garancijom sila.18 Poraz Austrije 1866. godine i opadanje njenog meĊunarodnog prestiža doprinijeli su zaoštravanju klasnih i nacionalnih trvenja u habsburškoj monarhiji. VoĊa maĊarske aristokracije Franc Deak je iznio plan o postojanju dvije privilegirane nacije: njemaĉke i maĊarske. 15
J. V. Tarle, n.dj., 344. Ĉ. Popov, n.dj., 337. 17 J. V. Tarle, n.dj., 345. 18 Ĉ. Popov, n.dj., 340. 16
7
Po njegovom planu Austrijski car bio bi u isto vrijeme i maĊarski kralj nakon što bi MaĊarska postal zasebna kraljevina. Posle raspada Njemaĉkog saveza 1866. godine, Deakov plan je usvojen i tako nastaje dvojna monarhija nazvana Austro-Ugarska.19
19
J. V. Tarle, n.dj., 346.
8
VI. Pokreti u Njemačkoj Lasalovi pogledi na najvažnija pitanja politiĉkog života Njemaĉke tj. na ujedinjenje i odnose prema pruskoj državi naišli su na oštru kritiku istaknutih boraca za radniĉki pokret tog vremena Avgusta Bebela (1840-1913) i Viljema Libknehta(1826-1900).20 Prema Marksovom mišljenju, Lasal je svoju Radniĉku partiju držao predugo po strani od buržoaskog demokratskog pokreta, dok su Libkneht i Babel predugo ostali vezani za ovaj pokret. Posle stvaranja Carevine, Vilhelm Libkneht je postao znaĉajna liĉnost njemaĉkog politiĉkog života, mada njegov uticaj ni ranije nije bio zanemarljiv. Lubkneht je poticao iz srednjeg staleža kao i Marks i Lasal, studirao je filozofiju ali i teologiju. Uĉestvovao je u revolucionarnim dogaĊajima 1848. godine. u Badenu. Kada je 1865. godine. protjeran iz Pruske, Libkneht je otišao u Lajpcig gdje je upoznao Augusta Babela. Babel je bio strugar i samim time bliži radniĉkoj klasi nego ostali, ali se držao po strani od Lasalovog politiĉki obojenog Opšteg njemaĉko radniĉkog saveza, djelujući preko sindikalnog Udruženja za obrazovanje zanatlija. Posle 1865. godine postaje Libknehtov i Marksov saborac za socijalizam i ujedinjenje Njemaĉke. Libkneht i Babel osnovali su 1866. godine Saksonsku narodnu partiju, u kojoj je i dalje ĉlanstvo bilo radniĉko.21 Na mitingu od pet hiljada ljudi u Lajpcigu 8 maja 1866. godine usvojena je Libknehtova i Babelova rezolucija u kojoj se tražilo sazivanje parlamenta na osnovu opšteg, neposrednog, jednakog i tajnog glasanja, zatim narodno naoružanje i republika. Odsustvo revolucionarne proleterske partije koja bi mogla povesti pokret radniĉke klase i širokih demokratskih masa dao je mogućnost njemaĉkim junkerima i plašljivoj buržoaziji koja ih je potpomogla da ujedine Njemaĉku odozgo. I pored toga saksonski radnici pod vodstvom Babela i Libknehta su se usudili protestvovati protiv ujedinjenja putem dinastiĉkih ratova. Na zboru saksonske demokratije u Hemnicu 19 augusta 1866. godine donesena je odluka da se uĉestvuje na izborima i u parlamentu koji je Bizmark sazvao. Na ĉelu ovog zbora bili su Bebel i Libkneht.
20 21
J. V. Tarle, n.dj., 346. H. Herder, n.dj., 291.
9
U Nimbergu 1868. godine saksonski radniĉki ferajni usvojili su program u koji su uneseni glavni principi koje je priznavala Internacionala. Tako je nastala nova socijalistiĉka stranka koju su sadržavali radnici iz federacije saksonskih i vitenberških ferajna.22 Još je znaĉajnije bilo osnivanje Socijaldemokratske radniĉke partije u Ajzenahu 1869. godine od strane Libknehta, Babela i još nekoliko bivših Lasalovih kolega. Njene pristalice nazvane su ,,ajzenahovcima”. Ova partija se borila za stvaranje ujedinjene nacionalne države prema modelu kraljevine Italije koja bi bila svakako demokratiĉnija. Glavna njena zasluga je što je obrazovana masovna samostalna radniĉka stranka strogo izdvojena od lasalovaca. Stvaranje ovih partija u Njemaĉkoj nije bila Marksova zasluga jer je on od 1864. godine bio zaokupljen osnivanjem Prve internacionale u Londonu.23
22 23
J. V. Tarle, n.dj., 347. H. Herder, n.dj., 292.
10
VII. Njemačko-danski rat 1864. godine IzmeĊu Njemaĉkih država i Danske došlo je do spora zbog vojvodstva: Šlezvig, Holštajn i Lauenburg. Ovaj spor postojao je decenijama unazad i bilo je jedno od najkomplikovanijih meĊunarodno-pravnih pitanja tog vremena. Tri vojvodstva koja su lažala uz južne granice Danske, a u sjeverozapadnom dijelu Njemaĉke, bila su u uniji sa Danskom, a istovremeno kao pokrajine sa njemaĉkim stanovništvom i ĉlanice Njemaĉkog saveza. Tokom cijelog XIX. stoljeća danski kraljevi nastojali sa da ova vojvodstva što ĉvršće vežu za sebe, dok su se ona trudila da ostanu što nezavisnija. Ova netrepeljivost na relaciji Danskavojvodstva je 1848/49. godine već bila dovela do njemaĉko-danskog rata, ali on nije donio nikakvo rješenje.24 Poĉetkom 1863. godine, posle smrti danskog kralja Frederika VII, ponovo je pokrenuto pitanje pokrajine Šlezvig-Holštajn. Novi kralj, Kristijan IX, potpisao je reformisani ustav Danske koji koji je trebao da utvrdi put punom pripajanju Šlezviga. Kristijan IX je naslijedio danski prijesto po ženinoj liniji. U Njemaĉkoj je važilo pravilo da se u vojvodstvima primjenjuje Salijski zakon, prema kome Kristijan nije imao zakonsko pravo da dodje na prijesto. Stoga je legalni naslednik trebao da bude vojvoda Augustenberg.25 Iz ovog sluĉaja se izvodio veliki sukob koji su Pruska i Austrija riješile da iskoriste. Vojvodstva su imala veoma važan geo-strateški i politiĉki znaĉaj. Priznale su novog kralja Kristijana IX, ali su za uzvrat tražili da se Danski ustav ne primjenjuje na vojvodstva. Danska je taj zahtjev energiĉno odbila te dolazi do rata u aprilu 1864. godine, izmeĊu Danske sa jedne i Pruske i Austrije sa druge strane. Borbe su voĊene u maju, a 35.000 danskih vojnika uspijevalo je samo pet nedjelja da pruži otpor dvostruko nadmoćnijim snagama Austrije i Pruske.26 U danskom ratu Pruska je prvi put iskušala svoju reorganiziranu vojsku, ureĊenu po novim principima, snabdjevenu puškama novog tipa. TakoĊer je mogla ocijeniti i austrijsku vojsku i njenu simpatiju prema napadu bajonetama više nego uptrebom pušĉane vatre. Prusi će ovo iskoristiti u narednoj borbi sa Austrijom.
24
Ĉ. Popov, n.dj., 337. H. Herder, n.dj., 293. 2626 Ĉ. Popov, n.dj., 337. 25
11
Pošto su danci bili dosta slabiji u bitci, oni su uz posredovanje Francuske i Engleske potpisale primirje u julu, a u oktobru mir, po kome je Danska pobjednicama ustupila Šlezvig, Holštajn i Lauenbur. Godine 1865. zakljuĉena je Gaštajnska konvencija, po kojoj je Austrija dobila Holštajn, a Pruska Šlezvig sa morskom lukom Kilom.27
27
J. V. Tarle, n.dj., 344.
12
VIII. Austro-pruski i Austro-italijanski rat 1866. godine Zbog nezadovoljstva raspodjele vojvodstava, izmedju Pruske i Austrije došlo je do netrpeljivosti. Za Bizmarka je postojalo samo jedno rješenje a to je pripajanje sva tri vojvodstva Pruskoj. Austrija to nije htjela ni da ĉuje te je politiĉkim rješenjem umjesto sukobom došlo do primirja. Potpisana je Gaštajnska konvencija u augustu 1865. godine i vojvodstva su podijeljena.28 Posle konvencije Bizmark je u više navrata provocirao sukob sa Austrijom. Neposredan povod za oružani sukob bila je to što je Pruska izbacila Austriju iz Holštajna i što je Bizmark podnio projekat za reformu Njemaĉkog saveza, u kojem je glavni zahtjev bio da se Austrija iskljuĉi iz Njemaĉkog saveza.29 Bizmark je najzad, 8. juna 1866. godine uspio da izazove raskid sa Austrijom i poĉetak rata. Neke njemaĉke države su bile na pruskoj strani: Oldenburg, Meklenburg-Šverin, MeklenburgŠtrelic i Braunšvajg. Kraljevina Italija je ratovala na pruskoj strani, jer je Austrija držala Veneciju koja je bila kljuĉ italijanskog ujedinjenja. Zbog zahvalnosti za italijansku pomoć Bizmark je rekao da neće da sklopi mir dok Italija ne dobije Veneciju. Nijedna druga veća sila nije uĉestvovala u ratu. Na strani Austrije je bila većina njemaĉkih država: Saksonija, Hanover, Bavarska, Virtemberg i druge. Izgledalo je da Austrija ulazi u rat kao nadmoćnija, ali na veliko iznenaĊenje, prije svega, samih Austrijanaca, Pruska je operacije povela munjevitom brzinom i krajnjom energiĉnošću. Ona nije dopustila da Austrijanci spoje svoje trupe sa saveznicima, već ih je savladavala jednu po jednu. Pali su Hanover, Bavarska te je tako i samoj Austriji na teritoriji Ĉeške zadat udarac.30 Austrijanci su bili uspješniji protiv rata sa Italijom, porazivši Italijane na kopnu u bici kod Kustoce 24. juna i na moru u bici kod Visa 20. jula. Garibaldijevi „Lovci sa Alpa“ pobijedili su Austrijance u bici Bezeka zauzeli južne dijelove Trentina i približili se samom Trentu. Mir koji su Prusi zatražili 12.augusta, natjerao je Italijane da i oni zatraže primirje. Prema sporazumu iz Venecije Austrijanci su dali Veneciju Francuskoj, a Francuzi su posle dali Veneciju Kraljevini Italiji.31
28
Ĉ. Popov, n.dj., 338. J. V. Tarle, n.dj., 345. 30 Ĉ. Popov, n.dj., 337. 31 http://sh.wikipedia.org/wiki/Austro-pruski_rat 29
13
Do odluĉujuće bitke izmeĊu Austrije i Pruske došlo je kod mjesta Sadova u sjevernom dijelu Ĉeške. Pruske trupe predvodio je kralj Vilhelm I. Ova bitka je i oznaĉila kraj rata, te je 26. jula 1866. godine potpisano primirje a 23. augusta 1866. godine mir u Pragu.32 Ovaj mir poznat je kao Praški mir. Rezultirao je raspuštanje Njemaĉke konfederacije, prikljuĉenje austrijskih saveznika Sjevernonjemaĉkoj konfederaciji i trajno iskljuĉivanje Austrije iz Njemaĉke politike. Ovo je dalo prostora Pruskoj da sledeće godine formira Sjevernonjemaĉku konfederaciju u koju su ušle sve njemaĉke države sjeverno od rijeke Majne. Pruska je odluĉila da ne traži nijednu teritoriju Austrije za sebe, da bi omogućilo eventualni savez izmeĊu Pruske i Austrije u budućnosti. Rat je Prusku ostavio kao dominantnu silu u njemaĉkim državama. Ovim dogaĊajima je bila završena prva etapa ujedinjenja Njemaĉke.33
32 33
Ĉ. Popov, n.dj., 338. http://sh.wikipedia.org/wiki/Austro-pruski_rat
14
IX. Rezultati ujedinjenja Njemačke Pitanje ujedinjenja Njemaĉke posle 1866/67. godine nije bilo još završeno. Države na jugu Njemaĉke još uvijek su bile van saveza. Nakon rata sa Austrijom i novog ureĊenja, dolazi do mogućnosti nacionalnog spajanja sjeverne i južne Njemaĉke, koje se najprije ostvaruje na vojnom planu preko saveza o odbrani i nenapadanju. Obnavlja se i carinski savez i olakšava gospodarska djelatnost. Konaĉnom ujedinjenju Njemaĉke suprostavljaju se još velikonjemaĉki orijentirani katolicizam, socijalisti, zatim južnonjemaĉki demokrati i stare konzervativne sile, u prvom redu Napoleon III, ĉiji se zahtjevi i ideje više ne prihvaćaju pošto je utvrĊeno njegovo dvoliĉno držanje.34 Ovakvo ujedinjenje Njemaĉke bilo je od velikog znaĉaja. Engels je kritikovao Bizmarkov konstitucionalizam. Godine 1871. donešen je ustav kojim je uveden parlament koji se birao na osnovu opšteg prava glasa. Ustavom su uklonjene smetnje razvoja industrije, uveden je jedinstveni novac i mjere, data je sloboda rada i kretanja. Ovaj ustav odgovarao je Bizmarku. Porez se nije plaćao svake godine, već je iznos poreza zauvijek bio odreĊen zakonom.35 Bojeći se da jaĉanje Pruske ne ugrozi francusku prevlast u Europi, Napoleon III je 1870. godine objavio rat Bizmarku, zbog pokrajina Alzace i Lorraine, u kojem je poražena Francuska. Pruska vojska ulazi u Pariz, što dovodi do ustanaka radnika i tzv. Pariške komune, 1871. godine. Došlo je do ujedinjenja Njemaĉke i proglašenja Drugog njemaĉkog carstva, 18. januara 1871. godine u Versaju pokraj Pariza, a za cara je izabran Pruski kralj Vilhelm I. Mirom u Frankfurtu u maju 1871. godine, pokrajine Alzase i Lorraine pripale su ujedinjenoj Njemaĉkoj. Francuska je morala platiti i ratnu odštetu Njemaĉkoj od šest milijardi franaka u zlatu. Njemaĉka se poĉela jako brzo razvijati, a Francuska je poĉela naglo padati u razvoju. U svijetu su svi prostori kolonizirani pa se Njemaĉka i Italija povezuju da krenu u rat protiv država koje imaju kolonije.36
34
Otokar Keršovani, ,,Velika ilustrovana povijest svijeta (1850-1918)“, Tom 15., 6800. J. V. Tarle, n.dj., 348. 36 O. Keršovani, n.dj., 6801. 35
15
X. Zaključak Period koji sam ja obradio bio je period velikih promjena kako na prostoru Evrope tako i na prostoru Njemaĉke. Prvobitno zatiĉemo Njemaĉku kao razjedinjenu državu koja je prolazeći kroz nekoliko pokušaja ujedinjenja uspjela da nametne ujedinjenu Njemaĉku kao jednu od vodećih evropskih sila. Pritom vodeću ulogu preuzima Pruska koja Njemaĉkoj donosi krupne promjene. Kao glavne prepreke u procesu ujedinjena bile su velike sile koje su željele slabu i razjedinjenu Njemaĉku, i Austrija koja želi nametnuti svoju vlast. Prvobitno se pod Pruskom stvara carinski savez, da bi se nakon mira sa Austrijom stvorio Sjeverno-njemaĉki savez koji predstavlja krupan korak ka njenom ujedinjenju. Tu se naroĉito istiĉe pruski kancelar Otto fon Bizmark koji pokreće vojne reforme i dovodi do stvaranja moderne i efikasne armije koja je pohodila u ratovima protiv susjednih zemalja. Do konaĉnog ujedinjenjan Njemaĉke došlo je njenom pobjedom nad Francuskom i proglašenjem u Versaju 1871. godine. Ovo predstavlja period pobjede nacionalne svijesti Njemaĉke te se stvara jedinstvena država a partikularizam ostavljaju za sobom.
16
XI. Literatura 1. Herder Hari, Evropa u devetnaestom veku, Beograd, 2003. 2. Keršovani Otokar, Velika ilustrovana povijest svijeta (1850-1918), Tom 15. 3. Grupa autora, ,,Povijest Njemačke”, Zagreb, 1999. 4. Popov Ĉedomir, Građanska Evropa (1770-1871), Knj. II, Beograd, 2010. 5. Viktoroviĉ Jevgenij Tarle, Istorija novog veka, Beograd, 2008. 6. Persival Tejlor Alen Džon, Borba za prevlast u Evropi (1848-1918), Sarajevo, 1968. 7. Internet: http://sh.wikipedia.org/wiki/Austro-pruski_rat - 14.04.2012
17
Sadržaj Uvod ............................................................................................................................................... 2 I. Borba izmeĊu Pruske i Austrije za prevlast ................................................................................ 3 II. Agrarna i pruska poljoprivreda ................................................................................................. 4 III. Ferdinand Lasal ........................................................................................................................ 5 IV. Bizmarkova politika ................................................................................................................. 6 V. GvožĊe i krv .............................................................................................................................. 7 VI. Pokreti u Njemaĉkoj ................................................................................................................ 9 VII. Njemaĉko-danski rat 1864. godine ....................................................................................... 11 VIII. Austro-pruski i Austro-italijanski rat 1866. godine ............................................................13 IX. Rezultati ujedinjenja Njemaĉke ............................................................................................. 15 X. Zakljuĉak ................................................................................................................................. 16 XI. Literatura ................................................................................................................................ 17
18
