1
Sadržaj
Vavilonska kula ............................................................................................ 4 Shvati ......................................................................................................... 25 Deljenje nulom .......................................................................................... 59 Priča tvog života ........................................................................................ 75 Sedamdeset dva slova ............................................................................. 120 Razvoj ljudske nauke ............................................................................... 163 Pakao je odsustvo Boga ........................................................................... 166 Voleti ono što vidiš: dokumentarac......................................................... 191 Napomene o pričama .............................................................................. 222 Zahvalnost ............................................................................................... 228
U sećanje na Brajana Ćanga i Dženu Felis
3
Vavilonska kula
K
ad bi kula bila položena preko ravnice Šinara, putovanje od jednog do
drugog njenog kraja trajalo bi dva dana. U uspravnom položaju, potrebno je punih mesec i po dana da se čovek od osnove popne do vrha, ukoliko ne nosi teret. Ali malo je onih koji se na kulu penju praznih ruku; većini ljudi korak usporavaju kola s ciglama koja za sobom vuku. Četiri meseca prođu od dana kad se cigla utovari u kola do dana kada se iz njih uzme kako bi se ugradila u kulu. Hilalum je ceo život proveo u Elamu, i Vavilon je za njega bio samo kupac elamskog bakra. Bakarne poluge prevozili su brodovi koji su plovili Karunom do Donjeg mora, na putu prema Eufratu. Hilalum je, kao i drugi rudari, putovao kopnom, s karavanom natovarenih magaraca nekog trgovca. Koračali su prašnjavim putem koji se spuštao s visoravni, preko ravnica, prema zelenim poljima odeljenim kanalima i šancima. Niko od njih nikada pre toga nije video kulu. Ukazala se pred njima dok su još bili miljama daleko: linija tanka kao lanena nit, zalelujana u treperavom vazduhu, dizala se s blatnjave kore samog Vavilona. Dok su se primicali, kora je izrastala u moćne gradske zidine, ali oni nisu odvajali pogled od kule. Kad su ga ipak spustili do nivoa rečne ravnice, ugledali su obeležja koja je kula ostavila izvan grada: sada je i sam Eufrat tekao dnom širokog utonulog korita, iskopanog zbog ilovače potrebne za cigle. Južno od grada videli su se redovi i redovi peći koje više nisu gorele. Dok su se primicali gradskoj kapiji, kula je bila masivnija od svega što je Hilalum ikada mogao da zamisli: usamljeni stub čiji je obim sigurno bio jednak obimu celog hrama, a opet se dizao toliko visoko da je čileo iz vidokruga. Svi su oni koračali zabačene glave, čkiljeći u sunce. Hilaluma laktom bocnu njegov prijatelj Nani, ispunjen strahopoštovanjem. ,,Uz to treba da se popnemo? Do vrha?" „Idemo uvis kako bismo kopali. To mi izgleda... neprirodno."
4
Rudari su stigli do centralne kapije u zapadnom zidu, kroz koju je odlazio drugi karavan. Dok su se tiskali napred u usku prugu hladovine koju je bacao zid, njihov predradnik Bilaj doviknuo je čuvarima kapije, koji su stajali povrh kula stražara. ,,Mi smo rudari pozvani iz zemlje Elam.“ Čuvari kapije behu oduševljeni. Jedan je doviknuo odozgo: ,,Vi treba da prokopate nebeski svod?“ „Tako je.“ Ceo grad je slavio. Festival je počeo pre osam dana, kada su odaslane i poslednje cigle, i potrajaće još dva. Svakog dana i svake noći grad se radovao, plesao, gostio. S ciglarima su bili ljudi koji su teglili kola, nogu mišićavih od uspinjanja uz kulu. Svakog jutra ekipa bi počela da se penje; peli su se četiri dana, prebacivali svoj tovar sledećoj ekipi za tegljenje, i petog dana se vraćali u grad s praznim kolima. Lanac takvih ekipa pružao se sve do vrha kule, ali samo su oni na samom dnu slavili zajedno s gradom. Za one koji su živeli u kuli ranije je dopremljeno dovoljno vina i mesa, kako bi gozba mogla da se protegne uz čitav stub. Uveče, Hilalum i ostali rudari iz Elama sedeli su na stoličicama od ilovače za dugačkim stolom krcatim hranom, jednim od mnogih postavljenih na gradskom trgu. Rudari su razgovarali s tegljačima, raspitivali se o kuli. Nani reče: „Neko mi je kazao da zidari koji rade na vrhu kule zavape i čupaju kose kad ispuste ciglu, jer je za njenu zamenu potrebno četiri meseca, ali niko ne primećuje kad čovek padne i pogine. Je li to istina?" Jedan od pričljivijih tegljača, Lugatum, odmahnu glavom. „O ne, tako se samo priča. Uz kulu se kreće neprekidni karavan s ciglama; hiljade opeka svakodnevno stiže do vrha. Gubitak jedne cigle zidarima ništa ne znači." On se nagnu prema njima. „Međutim, postoji nešto vrednije od ljudskog života: mistrija.“ „Zašto mistrija?" „Ako zidar ispusti mistriju, više ne može da radi dok mu gore ne donesu novu. Mesecima ne može da zarađuje za hranu koju jede, pa zato mora da se zaduži. Gubitak mistrije uzrok je mnogih jadikovki. Ali padne li čovek a njegova mistrija ostane, ljudima u potaji lakne. Onaj ko sledeći ispusti svoju mistriju može da uzme tu mistriju viška i da nastavi s radom, a da ne zapadne u dugove." Hilalum je bio zgrožen, u jednom mahnitom trenutku pokušao je da prebroji budake koje su rudari poneli. Onda je shvatio. ,,To ne može biti istina. Zbog čega ne nose sa sobom rezervne mistrije? Njihova težina zanemarljiva je u poređenju sa svim ciglama koje se dovlače tamo gore. A gubitak čoveka svakako podrazumeva ozbiljno kašnjenje, osim ako na vrhu nemaju u rezervi
5
čoveka koji je vešt zidar. Bez takvog čoveka, morali bi da sačekaju dok se novi popne odozdo." Svi tegljači se grohotom nasmejaše. „Ovoga ne možemo da prevarimo“, reče Lugatum, veoma veselo. Okrenu se prema Hilalumu. „Dakle, vi počinjete s penjanjem kad prođe slavlje?" Hilalum otpi gutljaj iz vrča s pivom. ,,Da. Čuo sam da će nam se pridružiti rudari iz zapadne zemlje, ali nisam ih video. Znaš li nešto o njima?" ,,Da, oni dolaze iz zemlje po imenu Egipat, ali ne kopaju rudu kao vi. Oni vade kamen." „Kopamo i mi kamen u Elamu", reče Nani, usta punih svinjetine. „Ne kao oni. Oni seku granit." „Granit?" U Elamu su vadili krečnjak i alabaster, ali ne i granit. „Jesi li siguran?" „Trgovci koji su putovali u Egipat kažu da oni tamo imaju kamene zigurate i hramove, sagrađene od krečnjaka i granita, od ogromnih blokova. A od granita klešu i džinovske kipove." „Ali granit je toliko teško obrađivati." Lugatum slegnu ramenima. „Za njih nije. Kraljevski arhitekti veruju da takvi klesari mogu biti od koristi kad dosegnete nebeski svod.“ Hilalum klimnu glavom. To bi moglo da bude tačno. Ko bi uopšte mogao sa sigurnošću da zna šta će im biti potrebno? „Da li si ih video?" „Ne, još nisu ovde, ali očekujemo ih za nekoliko dana. Ali možda neće stići do kraja festivala; u tom slučaju ćete se vi, Elamci, penjati sami.“ ,,Vi ćete nas pratiti, zar ne?“ ,,Da, ali samo prva četiri dana. Onda moramo natrag, dok vi, srećnici, nastavljate dalje." „Zašto smatraš da smo srećnici?" „Čeznem da se popnem do vrha. Jednom sam teglio s višim ekipama, i stigao do visine dvanaestodnevnog uspona, ali nikada nisam dospeo više od toga. Vi ćete otići na mnogo veću visinu." Lugatum se žalosno osmehnu. „Zavidim vam, zbog toga što ćete dotaći nebeski svod.“ Dotaći nebeski svod. Razbiti ga i otvoriti budacima. Hilalum je osećao nelagodu od te pomisli. „Nema razloga za zavist...", zausti on. „Tako je“, reče Nani. „Kad mi završimo svoje, svi ljudi će dodirnuti nebeski svod.“ Sledećeg jutra, Hilalum je otišao da pogleda kulu. Stajao je u njenom džinovskom dvorištu. S jedne strane je bio hram, koji bi ga zadivio da ga je ugledao kako stoji sam, ali kraj kule je bio neprimetan.
6
Osećao je njenu neverovatnu čvrstinu. Po svim pričama, kula je sagrađena tako da ima moć i snagu kakvu nema niti jedan zigurat; sazdana je sasvim od pečene opeke, dok su obični zigurati bili od pukih blatnih cigli sušenih na suncu, s pečenim opekama samo spolja. Cigle su bile povezane malterom od bitumena, koji je pečena glina upijala, stvarajući spoj jak koliko i same cigle. Osnova kule podsećala je na prve dve platforme običnog zigurata. Tamo je stajala džinovska četvrtasta platforma stranice duge dvestotinak i visoka četrdesetak lakata, s trostrukim stepeništem uz južno pročelje. Na toj prvoj platformi bio je postavljen još jedan nivo, manja platforma do koje se stizalo samo centralnim stepeništem. Povrh te druge platforme počinjala je sama kula. Stranica joj je bila dužine šezdeset lakata, i dizala se kao četvrtast stub koji je na sebi nosio težinu neba. Oko nje je vijugala rampa u blagom usponu, usečena sa strane, i obavijala kulu kao kožna traka dršku korbača. Ne; kad je ponovo pogledao, Hilalum je video da su tamo dve rampe, međusobno isprepletane. Spoljne ivice rampi bile su načičkane stubovima, ne debelim, ali dovoljno širokim da iza sebe naprave malo hladovine. Dok je dizao pogled uz kulu, video je kako se smenjuju trake, rampe, cigle, sve dok na kraju više nisu mogle međusobno da se razlikuju. A kula se i dalje dizala i dizala, više nego što je pogled mogao da dopre; Hilalum trepnu, začkilji i oseti vrtoglavicu. Zatetura se unazad nekoliko koraka i okrenu se, zadrhtavši. Hilalum pomisli na priču koju je čuo u detinjstvu, priču koja je sledila onu o Potopu. Govorila je o tome kako su ljudi ponovo naselili sve kutke sveta, nastanivši se u više zemalja nego ikada pre. O tome kako su ljudi plovili do ivica sveta i videli kako se okeani obrušavaju u izmaglicu da bi se spojili s vodama Ambisa duboko dole. Kako su ljudi onda shvatili dokle se zemlja pruža, zaključivši da je mala, i poželeli da vide šta postoji iza njenih granica, da vide ostatak Jahveove Tvorevine. Kako su gledali u nebo i pitali se kakvo je to mesto gde Jahve obitava, iznad rezervoara punih nebeske vode. I kako je, pre mnogo vekova, započela gradnja kule, stuba do neba, stepeništa kojim bi ljudi mogli da se popnu i vide dela Jahveova, i kojim bi Jahve mogao da siđe kako bi video dela ljudska. Hilalum je oduvek bio nadahnut pričom o hiljadama ljudi koji neprekidno rade, ali s radošću, jer rade kako bi bolje upoznali Jahvea. Bio je uzbuđen kad su Vavilonci došli u Elam u potrazi za rudarima. Sada pak, dok je stajao u podnožju kule, čula mu se pobuniše, ustrajno tvrdeći kako ništa toliko visoko ne može da stoji. Dok je gledao uvis uz kulu, činilo mu se da nije na zemlji.
7
Zar treba da se popne uz nešto takvo? U jutro uspona, druga platforma bila je prekrivena, od ivice do ivice, stamenim dvokolicama poređanim u nizove. Mnoge su bile natovarene samo raznovrsnom hranom: džakovima ječma, žita, sočiva, luka, urmi, krastavaca, hleba, sušene ribe. Bilo je tamo bezbroj džinovskih glinenih posuda s vodom, urminim vinom, pivom, kozjim mlekom, palminim uljem. Druga kola bila su krcata robom kao za prodaju na bazaru: bronzanim sudovima, trščanim korpama, tubama platna, drvenim stoličicama i stolovima. Bili su tamo i ugojeni vo i koza, kojima su neki sveštenici namicali kapuljače kako ne bi mogli da vide šta se nalazi sa strane, i uplaše se uspona. Njih će prineti kao žrtvu kad stignu do vrha. Onda su tu bila kola natovarena rudarskim budacima i čekićima, kao i delovima male kovačnice. Njihov predradnik je naredio i da se izvestan broj kola natovari drvetom i snopovima trske. Lugatum je stajao kraj jednih kola i pričvršćivao užad koja su držala drvo. Hilalum mu priđe. „Odakle to drvo? Po odlasku iz Elama nisam video niti jednu šumu.“ ,,Na severu se nalazi šuma čija su stabla posađena kad je započeta gradnja kule. Isečena drvna građa pluta niz Eufrat." „Zasadili ste čitavu šumu?“ „Kad su započeli kulu, arhitekti su znali da će kao gorivo za peći biti potrebno mnogo više drveta od onoga što se moglo naći u ravnici, pa su zato zasadili šumu. Postoje ekipe čiji je posao da obezbede vodu i zasade po jedno novo drvo namesto svakog koje bude posečeno." Hilalum je bio zapanjen. ,,I tako imate svu drvnu građu koja vam je potrebna?" „Najvećim delom. Posečene su i mnoge druge šume na severu, a drvo iz njih dopremljeno je nizvodno rekom." Pregledao je točkove na kolima, izvukao zapušač iz kožne posude koju je nosio, i sipao malo ulja između točka i osovine. Nani im priđe, zagledan u ulice Vavilona prostrte pred njima. „Nikad nisam bio čak ni na ovolikoj visini, da mogu da posmatram odozgo neki grad." „Nisam ni ja“, reče Hilalum, ali Lugatum se samo nasmeja. „Hajdemo. Sva kola su spremna." Ubrzo su svi ljudi bili upareni i dodeljena su im kola. Stali su između dve motke za tegljenje, na kojima su bile omče od užeta. Kola koja su vukli rudari bila su pomešana s kolima redovnih tegljača, kako bi se sprečilo da zaostanu. Lugatum i još jedan tegljač imali su kola odmah iza Hilalumovih i
8
Nanijevih. „Ne zaboravite", reče Lugatum, „održavajte udaljenost od desetak lakata s kolima ispred vas. Onaj zdesna sam tegli kad obilazite oko ugla, pa se zato smenjujte svakog sata." Tegljači su počeli da vuku svoja kola uz rampu. Hilalum i Nani su se sagnuli i namakli užad svojih kola unakrst preko ramena. Uspravili su se skupa, podigavši prednji kraj kola sa pločnika. „Sad VUCITE", doviknu Lugatum. Oni upreše u užad, i kola se zakotrljaše. Pošto su se jednom pokrenula, tegljenje je izgledalo sasvim lako, pa su zavijugali po platformi. Onda su stigli do rampe, pa su ponovo morali jako da upru. „Ovo behu laka kola?“, promrmlja Hilalum. Rampa je bila dovoljno široka da jedan čovek može da korača kraj kola ukoliko mora da prođe. Površina je bila popločana ciglom, sa dve brazde urezane posle vekova prolaženja točkova. Iznad njih, tavanica se dizala u poduprti svod, sa širokim, četvrtastim opekama naređanim u preklopljene slojeve koji su se spajali u sredini. Stubovi s desne strane bili su dovoljno široki da rampa zbog njih pomalo liči na tunel. Ukoliko čovek ne gleda sa strane, teško da bi imao osećaj da se nalazi na kuli. ,,Da li pevate dok kopate rudu?“, upita Lugatum. „Kad je stena meka", reče Nani. „Zapevajte onda neku svoju rudarsku pesmu." Zov se rasu naniže do ostalih rudara, i ubrzo je čitava ekipa pevala. Kako su senke bile sve kraće, tako su se oni sve više i više peli. Pošto su bili zaklonjeni od sunca i oko njih je bio samo čist vazduh, bilo im je mnogo hladnije nego u uskim gradskim sokacima na tlu, gde je podnevna vrelina mogla da ubije guštere dok pretrčavaju ulicu. Sa strane, rudari su videli tamni Eufrat i zelena polja koja su se protezala miljama, ispresecana kanalima svetlucavim na suncu. Grad Vavilon bio je komplikovana šara gusto postavljenih ulica i zgrada, zaslepljujuće okrečenih gipsanih zidova; sve su manje i manje od njega videli i činilo im se da se on primiče bliže podnožju kule. Hilalum je ponovo teglio sa desne strane, bliže ivici, kada je čuo neku viku sa uzlazne rampe jedan nivo niže. Pomislio je da stane i pogleda dole, ali nije želeo da poremeti njihov korak, a i tako ne bi bio u stanju da jasno vidi nižu rampu. „Šta se to dešava tamo dole?“, doviknuo je Lugatumu iza sebe. „Jedan od tvojih kolega rudara plaši se visine. Povremeno se nađe takav čovek među onima koji se prvi put penju. On se zalepi za pod i ne može dalje da se penje. Mada, malo ih je koji to osete toliko brzo.“
9
Hilalum je to shvatio. „Znamo za sličan strah među onima koji bi da budu rudari. Neki ljudi ne mogu da podnesu da uđu u rudnike, iz straha da ne ostanu zatrpani." ,,Zaista?“, doviknu Lugatum. „Nisam čuo za to. Šta ti misliš o visini?“ „Ništa ne osećam." Ali se krajičkom oka na trenutak srete sa Nanijevim pogledom, i shvati da obojica znaju šta je istina. „Osećaš uznemirenost u dlanovima, zar ne?“, šapnu Nani. Hilalum protrlja šake na grubim vlaknima užeta i klimnu glavom. ,,I ja sam to osetio ranije, kad sam bio bliže ivici.“ „Možda bi trebalo da idemo s kapuljačom, kao vo i koza", promrmlja Hilalum, našalivši se. „Misliš li da ćemo se i mi plašiti visine kad se budemo još popeli?“ Hilalum razmisli o tome. Nije bilo dobro to što je jedan od njihovih drugova toliko brzo osetio strah. Otresao se te pomisli; hiljade su se popele bez straha, i bila bi ludost dozvoliti da ih sve zarazi strah jednog rudara. „Samo smo nenaviknuti. Imaćemo nekoliko meseci da se naviknemo na visinu. Kad stignemo do vrha kule, poželećemo da je još viša.“ ,,Ne“, reče Nani. ,,Ne verujem da bih poželeo da ovo teglim dalje od toga.“ Obojica se nasmejaše. Uveče su pojeli obrok od ječma, luka i sočiva, i spavali u uskim hodnicima koji su se probijali kroz telo kule. Kad su se sledećeg jutra probudili, rudari su jedva bili u stanju da hodaju, toliko su ih noge bolele. Tegljači su se nasmejali i dali im melem da utrljaju u mišiće, a tovar s kola preraspodelili su tako da rudarima olakšaju teret. Sada su već Hilalumu kolena klecala od pogleda niz stranu. Na toj visini je postojano duvao vetar, a on je očekivao da ovaj jača kako se budu dalje peli. Pitao se da li je ikoga u trenutku neopreznosti vetar oduvao s kule. taj pad; čovek bi imao vremena da se pomoli pre nego udari o tle. Hilalum uzdrhta na tu pomisao. Izuzev bola u nogama rudara, drugi dan je bio sličan prvom. Sada su mogli da vide mnogo dalje, i bili su zaprepašćeni širinom vidljive zemlje; mogle su se videti pustinje iza polja, a karavani su izgledali tek kao redovi insekata. Nije više bilo rudara koji bi se toliko plašio visine da nije mogao dalje, pa je njihov uspon potrajao čitav dan, bez incidenata. Trećeg dana, nogama rudara nije bilo nimalo bolje, i Hilalum se osećao kao obogaljeni starac. Tek su im četvrtog dana noge bile bolje, pa su ponovo teglili tovar s kojim su i krenuli. Nastavili su s usponom do večeri, kad
10
su susreli drugu ekipu tegljača koji su brzo vukli prazna kola niz silaznu rampu. Uzlazna i silazna rampa vijugale su jedna oko druge ne dodirujući se, a bile su spojene hodnicima koji su se pružali kroz telo kule. Kad bi se ekipe dobrano ispreplele na dve rampe, prešle bi s jedne na drugu stranu da razmene kola. Rudari su se upoznali s tegljačima iz druge ekipe, i svi su te noći zajedno razgovarali i obedovali. Sledećeg jutra, prva ekipa je pripremila prazna kola za povratak u Vavilon, i Lugatum se pozdravio s Hilalumom i Nanijem. „Vodite računa o svojim kolima. Ona su se popela čitavom visinom kule, više puta nego ma koji čovek.“ ,,Da li ti to zavidiš i kolima?", upita Nani. ,,Ne, jer svaki put kada dođu do vrha, moraju da se spuste sasvim dole. Ja to ne bih mogao da podnesem." Kad je druga ekipa stala u smiraj dana, tegljač kola iza Hilaluma i Nanija došao je da im nešto pokaže. Ime mu je bilo Kuda. „Nikad niste videli zalazak sunca sa ove visine. Dođite, pogledajte." Tegljač priđe ivici i sede, tako da su mu noge visile u prazno. Vide kako oni oklevaju. „Hodite. Možete da legnete i virite preko ivice, ako tako želite." Hilalum nije želeo da izgleda kao preplašeno dete, ali nije mogao sebe da natera da sedne na rub litice, koja se protezala hiljadama lakata ispod njegovih nogu. Zaleže na stomak, proturivši samo glavu preko ivice. Nani mu se pridruži. „Kad sunce počne da zalazi, pogledajte niz stranu kule." Hilalum baci pogled naniže, a onda brzo pogleda u horizont. „Šta je to toliko drugačije u načinu na koji sunce zalazi kad se odavde posmatra?" „Pomislite samo, kad sunce utone iza vrhova planina na zapadu, na | ravnicu Šinar spusti se tama. A ovde smo iznad planinskih vrhova, tako da i dalje vidimo sunce. Sunce mora još dublje da zađe kako bismo ugledali noć.“ Hilalum zinu, shvativši. „Senke planina označavaju početak noći. Noć na zemlju pada pre nego ovde.“ Kuda klimnu glavom. „Možete videti kako noć putuje uz kulu, od tla prema nebu. Kreće se brzo, ali trebalo bi da možete to da vidite." Posmatrao je neko vreme crvenu kuglu sunca, a onda spustio pogled i pokazao. ,,Sad!“ Hilalum i Nani pogledaše ispod sebe. U podnožju ogromnog stuba, sićušni Vavilon bio je u senci. Onda se tama pope uz kulu, kao baldahin koji se razmotava uvis. Kretala se dovoljno sporo da Hilalum pomisli kako može da
11
izbroji trenutke koji prolaze, ali onda je ubrzala kako se sve više primicala, dok nije projurila kraj njih brže nego što je stigao da trepne, i oni su se obreli u sumraku. Hilalum se okrenu na leđa i diže pogled, na vreme da vidi kako se tama brzo uspinje uz kulu. Postepeno, nebo je tamnelo dok je sunce tonulo ispod ivice sveta, daleko. „Kakav prizor, zar ne?“, reče Kuda. Hilalum oćuta na to. Prvi put je shvatio šta je noć zapravo; senka same zemlje, bačena na nebo. Pošto se peo još dva dana, Hilalum se bolje privikao na visinu. Iako su se nalazili skoro milju visoko, mogao je da podnese to da stoji na ivici rampe i gleda niz kulu. Držao se za jedan stub na ivici i oprezno naginjao da pogleda uvis. Zapazio je da kula više ne izgleda kao gladak stub. On upita Kudu: „Kula kao da se gore sve više širi. Kako je to moguće?" „Pogledaj podrobnije. Tamo su drveni balkoni istureni sa strane. Napravljeni su od čempresa i vise o konopcima od lanenih niti.“ Hilalum začkilji. „Balkoni? Čemu oni služe?" „Po njima je rasuta zemlja, tako da ljudi mogu da gaje povrće. Na ovoj visini voda je retkost, pa se najčešće uzgaja luk. Na većim visinama, gde ima više kiše, videćete pasulj." Nani upita: „Kako to da kiša odozgo prosto ne padne ovamo?" Kuda je bio iznenađen tim pitanjem. „Ispari u vazduhu dok pada, naravno." „O, naravno." Nani slegnu ramenima. Krajem sledećeg dana, stigli su do nivoa s balkonima. Bile su to ravne platforme pune luka, okačene o tešku užad sa zida kule iznad njih, tik ispod sledećeg reda balkona. Na svakom nivou se u unutrašnjosti kule nalazilo nekoliko uskih prostorija, u kojima su živele porodice tegljača. Videle su se tamo žene na ulazu, kako šiju tunike, ili napolju u baštama, kako iskopavaju glavice luka. Deca su se jurila gore-dole po rampama, provlačila između kola tegljača i trčala bez ikakvog straha duž ivica balkona. Žitelji kule lako su prepoznavali rudare, i svi su se osmehivali i mahali. Kad je kucnuo čas za večernji obrok, sva kola su zaustavljena, i sa njih je skinuta hrana i druga roba koju će koristiti tamošnji stanovnici. Tegljači su se pozdravljali sa svojim porodicama i pozivali rudare da im se pridruže i večeraju s njima. Hilalum i Nani su obedovali s Kudinom porodicom, i uživali u dobroj sušenoj ribi, hlebu, vinu od urmi i voću.
12
Hilalum je video da je taj odeljak kule ustrojen kao nekakav grad, postavljen u liniji između dve ulice, uzlazne i silazne rampe. Bio je tamo hram, u kojem su se obavljali rituali za festivale; bili su tamo magistrati koji su rešavali sporove; bile su tamo prodavnice koje je snabdevao karavan. Naravno, grad i karavan bili su nerazdvojni: jedan nije mogao bez drugog. A opet, svaki karavan je u suštini bio putovanje, s početkom na jednom i svršetkom na drugom kraju. Ovaj grad nikada nije trebalo da bude stalno mesto, već samo deo vekovnog putovanja. Posle večere, upitao je Kudu i njegovu porodicu: ,,Da li ste ikada posetili Vavilon?" Odgovorila mu je Kudina žena, Alitum: ,,Ne, a zašto bismo? Put je dug, a ovde imamo sve što nam treba.“ „Nimalo ne želite da koračate po zemlji?" Kuda slegnu ramenima. „Mi živimo na putu za nebo; sav naš posao ima za cilj produžetak tog puta. Kad budemo napustili kulu, učinićemo to uzlaznom rampom, a ne silaznom." Dok su se rudari peli, došao je i taj dan kad se činilo da je kula potpuno jednaka ako čovek pogleda uvis ili nadole sa ivice rampe. Ispod njih se telo kule gubilo u ništavilu mnogo pre nego što je dosezalo ravnicu. Isto tako, rudari su i dalje bili daleko od toga da mogu da vide vrh. Vidljiva je bila samo dužina kule. Pogled naviše ili naniže bio je zastrašujući, jer je nestalo sigurnosti koja nastaje iz kontinuiteta; oni više nisu bili deo tla. Kula je mogla da bude i nit koja lebdi u vazduhu, čardak ni na nebu ni na zemlji. U tom delu uspona bilo je trenutaka kada je Hilalum očajavao, s osećajem da je izmešten i da ne pripada više svetu; kao da ga se zemlja odrekla zbog njegovog bezverja, dok ga je nebo previše preziralo da bi ga prihvatilo. Želeo je da Jahve da neki znak, da stavi ljudima do znanja da je njihov poduhvat odobren; inače, kako da ostanu na mestu koje duhu nudi tako malo dobrodošlice? Stanovnici kule na toj visini nisu osećali nikakvu nelagodnost zbog svog položaja; uvek su dočekivali rudare s toplinom i želeli im sreću u ispunjenju zadatka sa svodom. Oni su živeli u vlažnoj izmaglici oblaka, gledali oluje odozdo i odozgo, ubirali useve iz vazduha i niti jednom nisu osetili strah od pomisli da je to mesto možda neprilično za ljude. Nisu ljudi dobijali nikakvu božansku podršku ili ohrabrenje, ali ni na tren nisu sumnjali. Kako su prolazile sedmice, sunce i mesec su se dizali sve niže i niže na svom svakodnevnom putovanju. Mesec je oblivao južnu stranu kule srebrnim sjajem, blistav kao Jahveovo oko koje gleda u njih. Nedugo zatim,
13
obreli su se upravo na istoj visini kao i mesec u svom prolasku; dosegli su visinu prvog nebeskog tela. Čkiljili su u rošavo mesečevo lice, čudili se tome kako se on dostojanstveno kreće, kao da se ruga svakoj podršci. Onda su se primakli suncu. Bilo je leto, kad se sunce pojavljuje naizgled direktno iznad Vavilona i prolazi blizu kule na toj visini. U tom delu kule nisu živele porodice, niti je bilo balkona, pošto je vrelina bila dovoljno jaka da sprži ječam. Malter između opeka kule više nije bio od bitumena, koji bi omekšao i počeo da curi, već od ilovače, koju je vrelina praktično ispekla. Kao zaštita od dnevnih temperatura, stubovi su se sve više širili, tako da su formirali gotovo stalan zid, pretvarajući rampu u tunel samo s uskim prorezima kroz koje su se probijali zviždanje vetra i sečiva zlatne svetlosti. Ekipe tegljača su do tog mesta bile ravnomerno raspoređene, ali ovde je bilo neophodno podešavanje. Polazili su svakog jutra sve ranije i ranije, kako bi više teglili po tami. Kada su došli do visine sunca, putovali su samo noću. Preko dana, pokušavali su da spavaju, nagi i znojavi pod vrelim lahorom. Rudari su se plašili da će, ukoliko uspeju da usnu, izgoreti i umreti pre buđenja. Ali tegljači su taj put prevalili u mnogo navrata, i nikada nisu izgubili nijednoga, pa su konačno prešli iznad visine sunca, gde je sve bilo kao i ispod nje. Sada je svetlost dana sijala uvis, što je izgledalo krajnje neprirodno. Sa balkona su bile uklonjene daske tako da je sunčeva svetlost mogla da bije kroz njih, sa zemljom na preostalim nogostupima; biljke su rasle postrance i naniže, savijajući se da uhvate sunčeve zrake. Onda su se primakli visini zvezda, malih vatrenih sfera raštrkanih na sve strane. Hilalum je očekivao da one budu gušće načičkane, ali čak i one sićušne zvezde, inače nevidljive s tla, izgledale su veoma razređeno. Nisu sve bile na istoj visini, već su umesto toga gore zauzimale nekoliko milja. Bilo je teško proceniti koliko su daleko, pošto nije bilo ničeg što bi ukazalo na njihovu veličinu, ali poneka bi povremeno prišla veoma blizu, što je svedočilo o njenoj zapanjujućoj brzini. Hilalum je shvatio da sva nebeska tela hitaju sličnom brzinom, kako bi proputovala s kraja na kraj sveta za jedan dan. Preko dana, nebo je bilo mnogo bleđe plavo nego što je izgledalo sa zemlje, i to je bio znak da se primiču svodu. Dok je zagledao nebo, Hilalum je bio zaprepašćen što su zvezde vidljive i danju. Sa zemlje se nisu mogle videti zbog bleštavila sunca, ali na ovoj visini bile su sasvim uočljive. Jednog dana, Nani mu je brzo došao i kazao: „Jedna zvezda je udarila u kulu!“
14
,,Šta!“ Hilalum se obazre oko sebe, uspaniči, oseti kao da ga je neko odalamio. „Ne, ne sada. Bilo je to veoma davno, pre više od veka. Jedan od stanovnika kule pripoveda o tome; njegov je deda bio tamo.“ Ušli su u hodnike i videli kako nekoliko rudara sedi oko smežuranog starca. „... i zabila se u cigle oko pola milje iznad ovog mesta. Još se vidi ožiljak koji je ostavila za sobom. Liči na rošavi trag džinovske bubuljice." „Šta se dogodilo sa zvezdom?" „Gorela je i cvrčala, i bila je previše sjajna da bi čovek mogao da gleda u nju. Ljudi su pomišljali na to da je izvale, kako bi mogla da nastavi svojim putem, ali bila je previše vrela da bi joj prišli blizu, a nisu se usuđivali da je gase vodom. Posle nekoliko nedelja, ohladila se u zgrčenu masu crnog nebeskog metala, veliku koliko muškarac može da obujmi rukama." „Toliko je bila velika?", reče Nani, glasom punim strahopoštovanja. Kad su zvezde padale na zemlju same od sebe, ponekad su se mogli naći mali grumeni nebeskog metala, tvrđeg od najfinije bronze. Metal se nije mogao topiti kako bi se lio, pa se zato kovao u stanju crvenog usijanja; od njega su se pravile amajlije. „Zaista, niko nikad nije čuo da je masa te veličine pronađena na zemlji. Zamislite samo kakav bi alat od toga mogao da se napravi!" „Niste valjda pokušali to da iskujete u alate?“, upita Hilalum, užasnut. „O ne. Ljudi su se plašili to da dotaknu. Svi su sišli s kule, u iščekivanju Jahveove odmazde zbog remećenja posla Stvaranja. Čekali su mesecima, ali nikakvog znaka nije bilo. Na kraju su se vratili, i izvalili zvezdu. Sada je u hramu, dole u gradu." Zavlada tišina. Onda jedan rudar reče: „Nikada nisam čuo za to u pričama o kuli:“ „Bio je to prestup, događaj o kojem se ne govori." Dok su se dalje peli uz kulu, nebo je bilo sve svetlije, a onda se Hilalum jednog jutra probudio i stao na ivicu da bi povikao, preneražen: ono što je ranije izgledalo kao bledo nebo sada se ukazalo kao bela tavanica rasprostrta visoko iznad njihovih glava. Bili su sada dovoljno blizu da opaze nebeski svod, da ga sagledaju kao čvrst lub koji obuhvata posvemašnje nebo. Svi rudari su govorili prigušenim glasovima i zurili benavo uvis, dok su im se žitelji kule smejali. Nastavivši s penjanjem, bili su zaprepašćeni time koliko su zaista blizu. Praznina površine svoda obmanula ih je, pa je on ostao neprimetan sve dok se nije pojavio, iznenada, naizgled tik iznad njih. Sada,
15
umesto da se penju na nebo, peli su se prema bezličnoj ravnici koja se u beskraj prostirala na sve strane. Sva Hilalumova čula bila su dezorijentisana tim prizorom. Ponekad, kad bi pogledao u svod, pomislio bi da se svet nekako izokrenuo, i da će on, omakne li mu se korak, pasti uvis prema njemu. Kad se svod pojavio i ostao iznad njegove glave, činilo se da je nepodnošljivo težak. Svod je bio težak kao čitav svet, a opet je stajao sasvim bez oslonca, i on se uplašio onoga čega se nikada nije plašio u rudnicima: uplašio se da se tavanica ne obruši na njega. Bilo je i trenutaka kad se činilo da je svod uspravna površina litice nezamislive visine, koja se diže pred njim, dok je nejasna zemlja iza njega još jedna takva, a kula je žica razapeta između njih. Ili ponajgore od svega, ua trenutak mu se učinilo da ne postoji ni gore ni dole, i njegovo telo nije malo koja ga strana privlači sebi. Bilo je to poput straha od visine, samo još gore. Često se budio iz nemirnog sna da bi shvatio da se znoji i grči prste držeći se za pod od opeke. Nani i mnogi drugi rudari takođe su bili krmeljivi, premda niko od njih nije govorio o onome što im remeti san. Uspinjali su se sporije nego što je njihov predradnik Bilaj očekivao; pogled na svod izazivao je nelagodu, a ne elan. Obični tegljači počeli su da gube strpljenje zbog njih. Hilalum se pitao kakvi su to ljudi sazdani da žive u ovim uslovima; kako su izmicali ludilu? Da li su se navikli na ovo? Da li bi deca rođena pod čvrstim nebom zavrištala kad bi ugledala zemlju pod svojim nogama? Možda ljudima nije bilo suđeno da žive na takvom mestu. Ako ljude sopstvena priroda ograničava u tome da se primaknu preblizu nebu, onda treba da ostanu na zemlji. Kad su stigli do vrha kule, dezorijentisanost je oslabila, ili su možda postali imuni na nju. Tu, dok su stajali na četvrtastoj platformi na vrhu, rudari su zurili u najveličanstveniji prizor koji je čovek ikada uspeo da ugleda: duboko ispod njih prostirala se tapiserija zemlje i mora, zaogrnuta izmaglicom, i širila se na sve strane dokle god je oko moglo da dosegne. Tik iznad njih visio je krov samog sveta, apsolutna gornja demarkacija neba, tako da je mesto na kojem su stajali garantovano bilo najviše moguće. Odavde se Tvorevina najviše mogla sagledati odjednom. Sveštenici su započeli molitvu Jahveu; zahvalili su mu što im je dopušteno da vide toliko mnogo, i zamolili da im oprosti zbog žarke želje da vide još toga. A na vrhu su postavljali cigle. Osećao se bogat, sirov miris katrana koji se dizao iz zagrejanih kazana u kojima su topljeni grumeni bitumena. Bio
16
je to najzemaljskiji miris koji su rudari osetili za četiri meseca, a nozdrve su im bile očajnički željne daška tog mirisa pre nego ga odnese vetar. Tu na vrhu, gde se sluz koja je nekada curila iz zemljinih pukotina sada stezala kako bi držala cigle, ogranak zemlje nicao je u nebo. Tu su radili zidari, ljudi umazani bitumenom koji su mešali malter i spretno postavljali teške opeke, apsolutno precizno. Više nego svi drugi, ti ljudi nisu smeli sebi da dozvole vrtoglavicu pri pogledu na svod, jer kula nije smela ni za širinu prsta da odstupi od vertikale. Primicali su se kraju svog zadatka, konačno, a posle četiri meseca penjanja, rudari su bili spremni da započnu sa svojim. Egipćani su stigli ubrzo zatim. Bili su tamne puti i sitne građe, s retkom bradom. Dovukli su kola s čekićima od dolerita, bronzanim alatkama i drvenim klinovima. Njihov predradnik zvao se Senmut, i on je razgovarao s Bilajem, predradnikom Elamaca, o tome kako će probiti svod. Egipćani su pomoću onog što su doneli podigli kovačnicu, kao i Elamci, za ponovno livenje bronzanog alata koji će otupeti za vreme rudarenja. Sam svod je i dalje bio tik iznad vrhova ispruženih prstiju; bio je gladak i hladan kad god je neko skočio da ga dodirne. Činilo se da je sazdan od belog granita fine teksture, neokrznut i potpuno bezličan. I u tome je bio problem. Davno, Jahve je pustio Potop, oslobodivši vodu kako odozdo, tako i odozgo; voda iz Ambisa izbila je iz izvora u zemlji, a voda s nebesa pljuštala je kroz otvorene ustave u svodu. Sada su Ijudi videli svod izbliza, ali nigde nisu mogli da vide ustave. Čkiljili su u površinu na sve strane, ali granitnu ravnicu nisu remetili nikakvi otvori niti prozori. Činilo se da se kula spaja sa svodom na mestu između rezervoara, što je zaista bila srećna okolnost. Da je kapija odvoda bila vidljiva, morali bi da rizikuju njeno otvaranje na silu, kako bi ispraznili rezervoar. To bi Šinaru donelo kišu, mimo za to predviđenog vremena, težu od zimskih pljuskova; zemlja duž Eufrata bila bi poplavljena. Kiša bi verovatno prestala kad se rezervoar isprazni, ali uvek je postojala mogućnost da ih Jahve kazni i kiše se nastave sve dok kula ne padne, i dok se Vavilon ne rastvori u blatu. Iako nije bilo vidljivih kapija, rizik je i dalje postojao. Možda kapije nisu imale rubove vidljive očima smrtnika, i možda se rezervoar nalazio neposredno iznad njih. Ili su možda rezervoari bili ogromni, pa čak i ako je najbliža kapija odvoda bila miljama daleko, rezervoar je i dalje ležao iznad njih. Mnogo su raspravljali o tome kako bi bilo najbolje da nastave.
17
„Jahve svakako ne bi srušio kulu vodom“, tvrdio je Kurdusa, jedan od zidara. ,,Da je kula svetogrđe, Jahve bi je već ranije uništio. Opet, u svim vekovima koliko smo radili, niti jednom nismo primetili znak Jahveovog nezadovoljstva. Jahve će isprazniti svaki rezervoar pre nego se mi u njega probijemo." ,,Da Jahve već gleda s toliko podrške na ovaj poduhvat, za nas bi tu stajale spremne stepenice u svodu", suprotstavio se Eluti, Elamac. „Jahve nam neće ni pomoći ni odmoći; ako se probijemo u rezervoar, suočićemo se s naletom vode iz njega." Hilalum u tom trenutku nije mogao više da prećutkuje svoje sumnje. ,,A ako toj vodi nema kraja?“, upita on. „Jahve nas možda neće kazniti, ali nam Jahve može dopustiti da sami sebi presudimo." ,,Elamče“, reče Kurdusa, ,,čak i kao novajlija na kuli, trebalo bi da znaš da nije tako. Mi radimo iz ljubavi prema Jahveu, činimo tako čitavog života, baš kao i naši oci generacijama pre nas. O ljudima pravednim poput nas ne sme se grubo suditi." „Tačno je, da radimo s najčistijim mogućim ciljem, ali to ne znači da smo radili mudro. Jesu li ljudi zaista odabrali ispravan put kada su odlučili da žive daleko od zemlje iz koje su iznikli? Nikada Jahve nije rekao da je to pravi izbor. Sad stojimo spremni da razbijemo i otvorimo nebesa, iako ne znamo ima li vode iznad nas. Ako smo zabludeli, kako možemo biti sigurni da će nas Jahve zaštititi od naših sopstvenih grešaka?" „Hilalum savetuje oprez, i ja sam saglasan s tim“, reče Bilaj. „Moramo se uveriti da nećemo svetu doneti drugi Potop, pa čak ni opasne kiše Šinaru. Razgovarao sam sa Senmutom Egipćaninom, i on mi je pokazao nacrte koje su koristili da zatvore grobnice svojih faraona. Verujem da nam njihovi metodi mogu osigurati bezbednost kad počnemo s kopanjem." Sveštenici su žrtvovali vola i kozu u ceremoniji uz mnogo izgovorenih svetih reči i sagorevanja tamjana, i rudari su počeli s radom. Mnogo pre nego što su rudari stigli do svoda, bilo je očigledno da jednostavno kopanje čekićima i budacima neće biti praktično: čak i kada bi horizontalno probijali tunel, ne bi napredovali više od širine dva prsta dnevno kroz granit, a probijanje tunela uvis bilo bi mnogo, mnogo sporije. Umesto toga, primenili su postupak s vatrom. Podigli su lomaču od drva koja su doneli sa sobom, ispod odabranog mesta u svodu, i ložili je neprekidno ceo dan. Od vreline plamena kamen je pucao i krunio se. Pošto su pustili da vatra zgasne, rudari su zapljusnuli kamen vodom kako bi potpomogli dalje pucanje. Onda su mogli da razlome kamen u
18
krupne teške komade koji su popadali na kulu. Na taj način mogli su da napreduju više od lakta za svaki dan izgaranja vatre. Tunel se nije dizao pravo uvis, već pod uglom kakav se koristi za stepenice, tako da su mogli do njega da naprave rampu od stepenika sa kule. Zidovi i pod su ostali glatki zahvaljujući vatri; ljudi su pod nogama napravili ram od drvenih stepenika, kako se ne bi klizali natrag, dole. Koristili su platformu od pečene opeke za podlogu lomače na kraju tunela. Pošto se tunel uzdizao deset lakata u svod, poravnali su ga i proširili u prostoriju. Kad su rudari uklonili sav kamen oslabljen vatrom, Egipćani su se dali na posao. Oni za vađenje kamena nisu koristili vatru. Samo kuglama i čekićima od dolerita, počeli su da prave klizna vrata od granita. Najpre su sekli kamen tako da iz jednog zida izvade ogroman blok granita. Hilalum i ostali rudari pokušali su da pomognu, ali bilo je to za njih veoma teško: kamen se nije uklanjao struganjem, već odlamanjem komadića, udarcima čekića samo određene snage, tako da teži ili lakši nisu vredeli. Nekoliko nedelja kasnije, blok je bio spreman. Bio je viši od čoveka, i još širi od toga. Da bi ga oslobodili iz poda, isekli su proreze oko osnove kamena i ukucali u njih suve drvene klinove. Onda su ukucali uže klinove u one prve kako bi ih rascepili, i sipali vodu u pukotine tako da se drvo naduje. Za nekoliko sati, pukotina je krenula kroz kamen, i blok je bio slobodan. U zadnjem delu prostorije, s desne strane, rudari su progoreli uski hodnik koji se koso uspinjao, a u podu ispred ulaza u odaju iskopali su kanal koji se spuštao u pod do dubine od jednog lakta. Tako je sada postojala glatka neprekidna rampa koja je presecala pod neposredno ispred ulaza i završavala se odmah levo od njega. Na tu rampu su Egipćani natovarili granitni blok. Teglili su i gurali blok naviše u bočni hodnik, gde je jedva uspeo da stane, i poduprli ga tamo gomilom ravnih blatnih opeka uglavljenih u dno levog zida, poput stuba koji je ležao na rampi. S kliznim kamenom koji će zadržati vodu, rudari su mogli bezbedno da nastave s probijanjem tunela. Ukoliko prodru u rezervoar i voda sa nebesa pokulja u tunel, polomiće cigle jednu po jednu i kamen će skliznuti naniže sve dok se ne uglavi u udubljenje u podu i tako sasvim zapreči ulaz. Ako voda nadre s tolikom silinom da ponese ljude iz tunela, blatne cigle će se postepeno rastvoriti, tako da će kamen opet skliznuti. Voda će biti zadržana, a rudari će moći da započnu novi tunel u drugom smeru, kako bi izbegli rezervoar. Rudari su ponovo ložili vatru kako bi nastavili tunel, počevši od drugog kraja prostorije. Da bi se unutar svoda omogućila cirkulacija vazduha, volovske kože razapete su na visoke drvene ramove, i smeštene ukoso s obe
19
strane ulaza u tunel na vrhu kule. Tako je stalni vetar koji je duvao ispod nebeskog svoda usmeravan uvis u tunel; on je održavao buktanje vatre i čistio vazduh posle njenog gašenja, tako da su rudari mogli da kopaju bez udisanja dima. Egipćani nisu prestajali da rade pošto su postavili klizni kamen. Dok su rudari zamahivali budacima na kraju tunela, Egipćani su marljivo usecali stepenište u čvrsti kamen, kako bi zamenili drvene stepenice. To su radili pomoću drvenih klinova, a blokovi koje su vadili iz poda pod nagibom ostavljali su za sobom stepenice. Rudari su tako radili i sve više i ,više produžavali tunel. Tunel se uvek uspinjao, premda je u pravilnim razmacima menjao pravac kao nit u džinovskom šavu, tako da opšta orijentacija staze bude pravo uvis. Gradili su i druge prostorije s kliznim vratima, tako da samo najviši segment tunela bude poplavljen ukoliko se probiju u rezervoar. Usecali su kanale u površinu svoda i tamo kačili gazišta i platforme; od tih platformi, daleko od kule, kopali su bočne tunele koji su se s glavnim spajali duboko unutra. Vetar je usmeravan kroz njih ventilacije radi, kako bi se dim iščistio iz duboke unutrašnjosti tunela. Rad se nastavljao godinama. Ekipe tegljača više nisu vukle cigle, već hranu, vodu i drva za potpalu. Ljudi su došli da se nastane u tim tunelima tik unutar površine svoda, a na visećim platformama gajili su povrće okrenuto naniže. Rudari su živeli tamo na granici neba; neki su se poženili i podigli decu. Malo ih je ikada ponovo kročilo na zemlju. S vlažnom krpom oko lica, Hilalum je sišao s drvenih stepenica na kamene, pošto je upravo doložio malo drveta u vatri na kraju tunela. Vatra će nastaviti da gori još mnogo sati, a on će sačekati u nižim tunelima, tamo gde vetar nije bio pun dima. Onda se začu daleki zvuk razbijanja, zvuk cepanja kamene planine, i potom sve jača rika. A onda bujica vode pokulja niz tunel. Za trenutak, Hilalum je bio ukočen od užasa. Voda, zapanjujuće hladna, zapljusnu mu noge i sruši ga. On ustade, zabrektavši za vazduhom, uprevši se telom spram struje, držeći se snažno za stepenice. Naišli su na rezervoar. Morao je da siđe ispod najviših kliznih vrata, pre nego se ona zatvore. Noge su želele da preskaču stepenice, ali on je znao da tako ne bi uspeo da ostane na njima, a ukoliko bi ga pobesnela struja ponela sa sobom, verovatno bi ga nasmrt izubijala. On krenu što je smeo brže, stepenicu po stepenicu. Nekoliko puta se okliznuo, i svaki put odsuljao niz čak desetak stepenica odjednom; kamene stepenice tukle su ga po leđima, ali on nije osećao bol. Sve vreme je bio siguran da će se tunel srušiti i smrviti ga, ili da će se čitav svod procepiti i nebo će
20
mu zinuti pod nogama, a on će se sunovratiti na zemlju usred nebeske kiše. Jahveova kazna je stigla, drugi Potop. Koliko još dok ne stigne do kliznog kamena? Činilo se da se tunel proteže u beskraj, a voda je sada kuljala još brže. On je praktično trčao niz stepenice. Iznenada posrnu i pljusnu u plitku vodu. Protrča kraj stepenica i upade u prostoriju s kliznim kamenom, a tamo mu je voda bila iznad kolena. On ustade i vide Damkvija i Ahunija, kolege rudare, koji su ga upravo primetili. Stajali su ispred kamena koji je već zaprečio izlaz. ,,Ne!“, kriknu on. „Zatvorili su!“, vrisnu Damkvija. „Nisu sačekali!" „Dolaze li i drugi?“, viknu Ahuni, bez nadanja u glasu. „Možda uspemo da pomerimo blok.“ „Nema drugih", odgovori Hilalum. „Mogu li da ga poguraju s druge strane?" ,,Ne čuju nas.“ Ahuni zalupa čekićem po granitu, ali usred hučanja vode nije se čulo ama baš ništa. Hilalum se obazre po maloj prostoriji i tek tad primeti Egipćanina koji je plutao licem naniže u vodi. „Poginuo je stropoštavši se niz stepenice", prodra se Damkvija. „Zar ništa ne možemo da uradimo?" Ahuni pogleda uvis. „Jahve, poštedi nas.“ Njih trojica su stajali u sve višoj vodi i očajnički se molili, ali Hilalum je znao da je to uzalud: sudbina ga je konačno sustigla. Jahve nije tražio od ljudi da grade kulu niti da probiju svod; ta odluka o gradnji bila je samo njihova, i oni će izginuti u tom pregnuću baš kao i na bilo kom svom zemaljskom zadatku. Pravičnost nije mogla da ih spase posledica njihovih sopstvenih postupaka. Voda im je došla do grudi. „Popnimo se“, viknu Hilalum. Počeše s mukom da se penju tunelom, spram naleta vode koja im se dizala za petama. Malobrojne baklje koje su osvetljavale tunel utrnule su, pa su se peli u mraku i mrmljali molitve koje nisu mogli da čuju. Drvene stepenice na vrhu tunela bile su odvaljene i zaglavile su se niže u tunelu. Uzverali su se pored njih, i stigli do glatke kamene kosine, gde su sačekali da ih voda ponese još više. Čekali su bez reči, iscrpivši sve molitve. Hilalum je zamišljao da stoji u crnom Jahveovom ždrelu, dok moćni bog žedno ispija nebesku vodu, spreman da proguta grešnike.
21
Voda se dizala i nosila ih uvis, sve dok Hilalum nije mogao da podigavši ruke dotakne tavanicu. Džinovska pukotina iz koje je voda kuljala nalazila se odmah kraj njega. Preostao je samo mali džep vazduha. Hilalum povika: „Kad ova odaja bude napunjena, možemo da zaplivamo uvis prema nebu.“ Nije mogao da ustanovi da li su ga čuli. Progutao je poslednje udisaje vazduha dok je voda dosezala do tavanice, i zaplivao uvis u pukotinu. Umreće bliže nebu nego bilo koji čovek pre njega. Pukotina se protezala mnogo lakata. Čim je Hilalum prošao, kameni sloj mu je iskliznuo ispod prstiju i njegovi uzmlatarali udovi nisu dodirivali ništa. Načas je osetio da ga struja nosi, ali potom više nije bio siguran. Pošto je oko njega bila samo tama, ponovo je osetio onu strašnu vrtoglavicu koju je iskusio kad se prvi put primakao svodu: nije mogao da ustanovi gde je šta, čak ni šta je gore, a šta dole. Odgurivao se i ritao u vodi, ali nije znao da li se uopšte kreće. Bespomoćan, možda je plutao u stajaćoj vodi, a možda ga je besno nosila struja; osećao je samo hladnoću od koje je utrnuo. Nije video ni tračak svetla. Zar u tom rezervoaru nije postojala površina do koje bi mogao da se digne? Tada ponovo tresnu u kamen. Rukama napipa pukotinu u površini. Zar je ponovo bio tamo odakle je i krenuo? Silom je ponet unutra i nije imao snage da se odupre. Bio je uvučen u tunel i udarao je o njegove zidove. Tunel je bio neverovatno dubok, kao najduže rudarsko okno: osećao je da će mu se pluća rasprsnuti, ali prolazu još nije bilo kraja. Konačno, nije više mogao da zadržava dah, koji mu je umakao kroz usne. Davio se, i mrak oko njega ulazio mu je u pluća. Ali iznenada, zidovi su se otvorili i udaljili od njega. Nosila ga je brza vodena struja; osetio je vazduh iznad vode! A onda više nije osećao ništa. Hilalum se probudio lica stisnutog uz vlažan kamen. Ništa nije video, ali osećao je vodu blizu ruku. Okrenuo se na leđa i zastenjao; svi udovi su ga tištali, bio je nag i koža mu je na mnogo mesta bila odrana ili smežurana od vlage, ali udisao je vazduh. Vreme je prolazilo, i on je konačno uspeo da ustane. Voda mu je brzo tekla oko gležnjeva. Kada je kročio na jednu stranu, shvatio je da je voda tamo dublja. Na drugoj strani kamen je bio suv; škriljac, kako mu se činilo na dodir. Bilo je sasvim mračno, kao u rudniku bez baklji. Izranjavljenim vrhovima prstiju opipavao je pod i puzio po njemu, sve dok se ovaj nije podigao i pretvorio u zid. Sporo, kao neko slepo stvorenje, puzao je tamo-
22
amo. Pronašao je izvor vode, veliki otvor u podu. Setio se! Kroz tu rupu je bio izbačen iz rezervoara. Nastavio je da puzi, naizgled satima; ako se nalazio u pećini, ta pećina je bila ogromna. Pronašao je mesto na kojem se pod dizao pod nagibom. Postoji li prolaz koji vodi uvis? Možda bi njime i dalje mogao da stigne do neba. Hilalum je puzao, bez ikakve predstave o tome koliko je vremena prošlo, ne mareći za to što nikada neće moći sopstvenim tragom da se vrati istim putem odakle je došao. Sledio je tunele naviše kad je na njih nailazio, i naniže kada je morao. Iako je bio progutao više vode nego što je mislio da je moguće, počeo je da oseća žeđ i glad. Onda je konačno ugledao svetlost i potrčao napolje. Svetlost ga nagna da zatvori oči, i on pade na kolena, pesnica stisnutih ispred lica. Je li to bio Jahveov sjaj? Hoće li njegove oči podneti pogled na to? Više minuta zatim, mogao je da ih otvori, i ugledao je pustinju. Izašao je iz pećine na obroncima neke planine, a kamen i pesak su se protezali sve do obzorja. Zar je nebo u dlaku isto kao i zemlja? Zar Jahve obitava na ovakvom mestu? Ili je ovo samo još jedno carstvo unutar Jahveove Tvorevine, još jedna zemlja iznad njegove, dok Jahve obitava iznad nje? Sunce je ležalo blizu planinskih vrhova iza njegovih leđa. Diže li se ili zalazi? Postoje li tu dani i noći? Hilalum začkilji u peščani pejzaž. Duž obzorja, pomerala se linija. Je li to karavan? On potrča tamo, s povicima iz sparušenog grla, sve dok nije stao, ostavši bez daha. Neka prilika na kraju karavana opazi ga i zaustavi čitav niz. Hilalum potrča dalje. Činilo se da ga je to primetio neki čovek, a ne duh, odeven za prelazak preko pustinje. Već je pripremio mešinu s vodom. Hilalum otpi što je više mogao, brekćući za vazduhom. Konačno vrati mešinu čoveku i zasopta: „Gde se nalazimo?" „Zar su te napali banditi? Mi smo se zaputili u Uruk.“ Hilalum se zapilji u njega. ,,Ti to mene hoćeš da obmaneš!", povika. Čovek ustuknu i pogleda ga kao da misli da je Hilalum poludeo od sunca. Hilalum vide da još jedan čovek iz karavana prilazi da proveri o čemu je reč. „Uruk je u Šinaru!" „Jeste. Zar ti nisi putovao za Šinar?“ Drugi čovek je stajao spreman sa svojim štapom. „Došao sam iz... Bio sam u...“ Hilalum načas zaćuti. „Znaš li za Vavilon?“
23
„O, tamo si se zaputio? To je severno od Uruka. Lako je otputovati od jednog do drugog grada." „Kula. Jesi li čuo za nju?“ „Svakako, stub do neba. Kažu da ljudi na vrhu kopaju tunel kroz nebeski svod.“ Hilalum pade na pesak. „Nije ti dobro?" Dvojica vodiča karavana zamumlaše nešto međusobno, pa odoše da porazgovaraju s drugima. Hilalum ih nije posmatrao. Bio je u Šinaru. Vratio se na zemlju. Popeo se iznad nebeskih rezervoara i stigao natrag na zemlju. Zar ga je to Jahve doveo ovamo kako bi ga sprečio da dosegne više predele? Opet, Hilalum nije video nikakve znake, ništa što bi ukazivalo na to da ga je Jahve primetio. Nije iskusio nikakvo čudo kojim bi ga Jahve smestio ovde. Koliko je mogao da zaključi, samo je isplivao uvis iz svoda i ušao dole u pećinu. Nekako, nebeski svod je ležao ispod zemlje. Kao da su se nalazili jedan uz drugi, premda ih je delilo mnogo milja. Kako je to moguće? Kako se toliko udaljena mesta mogu dodirivati? Hilaluma je zabolela glava od pokušaja da o tome razmišlja. A onda mu svanu: pečatni cilindar. Kad se zakotrlja po tablici od meke ilovače, izrezbareni cilindar ostavlja otisak slike. Dve figure mogu se pojaviti na suprotnim stranama tablice, premda stoje jedna kraj druge na površini cilindra. Čitav svet je takav cilindar. Ljudi zamišljaju nebo i zemlju kao krajeve tablice, sa zvezdama rasprostrtim između njih; ali svet je ipak izuvijan na neki fantastičan način tako da se nebo i zemlja dodiruju. Sad je bilo jasno zbog čega Jahve nije srušio kulu, zašto nije kaznio Ijude zbog želje da posegnu izvan granica koje im je postavio: jer i najduže putovanje samo bi ih vratilo do mesta s kojeg su krenuli. Vekovi njihovog rada neće im o Tvorevini otkriti ništa više od onoga što već znaju. Ipak, zahvaljujući svom pregnuću, ljudi će nazreti nezamislivu umešnost Jahveovog dela, shvativši koliko je svet domišljato napravljen. Takvom konstrukcijom, Jahveovo delo bilo je naznačeno, i istovremeno prikriveno. Tako da ljudi znaju gde im je mesto. Hilalum se osovi na noge, koje su mu klecale od strahopoštovanja, i pođe prema vodičima karavana. Vratiće se u Vavilon. Možda će ponovo otići kod Lugatuma. Javiće onima na kuli. Obznaniće im kakav je oblik sveta.
24
Shvati
S
loj leda; grub na dodir po licu, ali ne i hladan. Nemam za šta da
se uhvatim; rukavice mi samo klize po njemu. Vidim ljude odozgo, trče unaokolo, ali ne mogu ništa da urade. Pokušavam pesnicama da udaram po ledu, ali ruke mi se kreću usporeno, a pluća su mi se sigurno rasprsla, muti mi se u glavi i osećam kao da se rastvaram... Budim se s vriskom. Srce mi lupa kao pneumatski čekić. Pobogu. Svlačim pokrivače sa sebe i sedam na ivicu kreveta. Ranije nisam toga mogao da se setim. Ranije sam se sećao samo kako padam kroz led; doktor je rekao da je moj um suzbio ostalo. Sada se sećam toga, i to je najgori košmar koji sam ikada imao. Grabim šakama jorgan punjen paperjem i osećam da drhtim. Pokušavam da se smirim, da sporo dišem, ali jecaji se silom probijaju napolje. Bilo je to toliko stvarno da sam mogao da osetim: da osetim kako izgleda umreti. Proveo sam u vodi bezmalo jedan sat; kad su me izvukli, pretvorio sam se bio u biljku. Jesam li se oporavio? U bolnici su prvi put oprobali svoj novi lek na nekome s tako teškim oštećenjem mozga. Da li je delovao? Isti košmar, iznova i iznova. Posle trećeg puta, znam da neću ponovo zaspati. Sate preostale do osvita provodim u brigama. Je li ovo rezultat? Zar gubim razum? Sutra imam nedeljnu kontrolu kod doktora u bolnici. Nadam se da će on umeti da mi odgovori na neka pitanja. Vozim u centar Bostona, i pola sata kasnije, doktor Huper može da me primi. Sedim na nosilima s točkićima u ordinaciji za preglede, iza žute zavese. Iz zida u visini struka štrči horizontalni ravan ekran, podešen za
25
suženje vidnog polja, tako da iz mog ugla izgleda prazan. Doktor kucka po tastaturi, verovatno otvara moj fajl, a onda počinje da me pregleda. Dok mi proverava zenice lampicom, pričam mu o svojim košmarima. ,,Da li si ih ikada imao pre nesreće, Leone?" Uzima svoj mali čekić i lupka me po ramenima, kolenima i gležnjevima. „Nikad. Je li to propratni učinak leka?“ „Nije propratni. Terapija hormonom K regenerisala je mnogo oštećenih neurona, i to je ogromna promena kojoj tvoj mozak mora da se prilagodi. Košmari su verovatno samo znak da se to dešava." „Je li to stanje stalno?" ,,Ne verujem", kaže on. „Kad ti se mozak jednom navikne da ponovo ima sve te nervne puteve, biće sve u redu. Dodirni sada vrh nosa kažiprstom, a onda ga prinesi ovamo, mom prstu." Radim ono što mi kaže. Potom mi nalaže da svakim prstom kucnem po palcu, brzo. Onda moram da hodam pravom linijom, kao da treba da dokažem da sam trezan. Posle toga mi postavlja pitanja. „Navedi delove obične cipele." „Imamo đon, potpeticu, pertle. Hm, otvori kroz koje prolaze pertle zovu se rupice, pa je tu jezik, ispod pertli...“ ,,U redu. Ponovi ovaj broj: tri devet jedan sedam četiri..." „... šest dva.“ Doktor Huper to nije očekivao. ,,Šta?“ „Tri devet jedan sedam četiri šest dva. Upotrebili ste taj broj kad ste me prvi put pregledali, dok sam još ležao u bolnici. Pretpostavljam da tim brojem često testirate pacijente." „Nije trebalo da ga upamtiš za stalno; to je trebalo da bude test trenutnog pamćenja." „Nisam ga namerno upamtio. Prosto sam ga se setio." „Pamtiš li broj koji sam upotrebio kad sam te drugi put pregledao?" Načas oćutim. „Četiri nula osam jedan pet devet dva.“ Iznenađen je. „Ljudi većinom ne mogu da upamte toliko cifara kad ih samo jednom čuju. Koristiš li ti to mnemoničke trikove?" Odmahnem glavom. „Ne. Telefonske brojeve uvek čuvam u programu telefona za automatsko biranje." On prilazi terminalu i kucka po numeričkoj tastaturi. „Pokušaj s ovim.“ Čita mi broj od četrnaest cifara i ja mu ga ponovim. „Misliš li da možeš to tla uradiš unazad?" Deklamujem cifre obrnutim redosledom. On se mršti i počinje da ukucava nešto u moj fajl.
26
Sedim pred terminalom u jednoj od ordinacija za ispitivanja na psihijatrijskom odeljenju; to je najbliže mesto na kojem je doktor Huper mogao da dođe do testova inteligencije. Na jednom zidu je malo ogledalo, iza njega je verovatno video kamera. Za slučaj da ona snima, osmehujem se i kratko joj mašem. Uvek to radim kamerama skrivenim u bankomatima. Doktor Huper ulazi s odštampanim rezultatima mog testa. „Pa, Leone, prošao si... veoma dobro. Na oba testa si postigao devedeset devet procenata.“ Zinem u čudu. „Šalite se.“ ,,Ne, ni najmanje." I njemu je teško da poveruje u to. ,,E sad, taj broj ne ukazuje na to koliko je tvojih odgovora tačno; on označava odnos prema rezultatima prosečnog stanovništva..." „Znam ja šta to znači", kažem odsutno. „Imao sam sedamdeset procenata kad su nas testirali u gimnaziji." Devedeset devet procenata. U sebi pokušavam da pronađem neki trag toga. Kako čovek treba da se oseća u vezi sa tim? On sede na sto, i dalje zagledan u odštampane rezultate. „Nikada nisi studirao, je li tako?" Ponovo obratim pažnju na njega. „Jesam, ali nisam diplomirao. Moje zamisli o obrazovanju nisu se poklapale sa onim što su mislili profesori." „Tako dakle.“ Verovatno smatra da to znači kako nisam uspeo da položim ispite. „Pa, očigledno je da si strahovito napredovao. Delom je to moglo da ti dođe prirodno, kao rezultat starenja, ali ponajviše je rezultat terapije hormonom K.“ ,,To je đavolski jak propratni učinak." ,,Pa, ne uzbuđuj se preterano. Rezultati testova ne predviđaju koliko ćeš dobro moći da se snalaziš u stvarnom svetu." Prevrnem očima dok doktor Huper ne gleda u mene. Dešava se nešto neverovatno, a on može da mi ponudi samo taj truizam. „Voleo bih da uradimo još neke testove. Možeš li sutra da dođeš?" Usred sam retuširanja holograma kad mi zazvoni telefon. Neodlučan sam između telefona i konzole, i nevoljno biram telefon. Obično puštam telefonsku sekretaricu da prima pozive dok preuređujem fajlove, ali ljudi treba da znaju da ponovo radim. Izgubio sam mnogo poslova dok sam bio u bolnici: to je jedan od rizika kad ste slobodnjak. Dodirnem telefon i kažem: „Holografika Greko, ovde Leon Greko."
27
„Hej Leone, Džeri ovde." „Ćao, Džeri. Šta ima?“ I dalje zagledam sliku na ekranu: to je par spojenih spiralnih zupčanika. Otrcana metafora za zajednički poduhvat, ali mušterija je to tražila za svoj oglas. ,,Da li te zanima bioskop večeras? Su, Tori i ja idemo da gledamo Metalne oči.“ „Večeras? O, ne mogu. Večeras je poslednje izvođenje ženske monodrame u pozorištu Hening." Površine zubaca zupčanika izgrebane su i izgledaju masno. Svaku površinu obeležavam kursorom i ukucavam parametre koje treba promeniti. „Šta je to?“ „Naziv je Simplektika. Monolog u stihovima." Sad podešavam osvetljenost, kako bih uklonio malo senki s mesta gde se zupci uklapaju jedni u druge. „Hoćete li sa mnom?“ ,,Je li to nekakav šekspirovski solilokvij?" Previše: s tim osvetljenjem, spoljne ivice biće previše jarke. Navodim gornju granicu za intenzitet reflektovanog svetla. ,,Ne, posredi je komad toka svesti, i varira između četiri različite metrike; jamb je jedna od njih. Svi kritičari tvrde da je to remek-delo." „Nisam znao da si toliki ljubitelj poezije." Pošto još jednom proverim sve brojeve, prepustim računaru da preračuna obrazac interferencije. „Obično nisam, ali ovo mi izgleda zaista zanimljiva. Kako tebi zvuči?" „Hvala, ali mislim da ćemo ostati pri bioskopu." „Važi, lepo se provedite. Možda ćemo moći da se vidimo sledeće nedelje.“ Pozdravimo se i prekinemo vezu, a ja sačekam da se preračunavanje završi. Najednom shvatam šta se upravo dogodilo. Nikad nisam bio u stanju da ozbiljno preuređujem fajlove dok razgovaram telefonom. Ali ovoga puta sam bez ikakvog problema mislio na obe stvari istovremeno. Ima li kraja iznenađenjima? Kad su košmari konačno prestali i kad sam mogao da se opustim, primetio sam najpre da brže čitam i shvatam pročitani tekst. Uspeo sam da pročitam sve one knjige sa svojih polica koje sam oduvek mislio da uzmem u ruke, ali nikada za to nisam našao vremena; čak i one teže, tehničke materijale. Na koledžu sam prihvatio činjenicu da ne mogu da izučavam sve ono što me interesuje. Oduševljava me otkrovenje da možda ipak mogu; bio sam veoma radostan kad sam pre neki dan kupio pun naramak knjiga.
28
A sada vidim kako mogu istovremeno da se usredsredim na dve stvari; nešto tako nikada ne bih predvideo. Ustajem kraj svog stola i glasno viknem, kao da me je omiljena bejzbol ekipa upravo iznenadila trostrukim izbacivanjem u istoj akciji. Takav je osećaj. Glavni neurolog, doktor Šej, preuzeo je moj slučaj, uglavnom zato što želi da se njemu pripišu eventualne zasluge. Jedva ga poznajem, ali on se vlada kao da sam mu pacijent već godinama. Zatražio je da dođem u njegovu ordinaciju na razgovor. Prepliće prste i oslanja laktove o sto. „Šta mislite o porastu sopstvene inteligencije?“, pita on. Kako glupo pitanje. „Veoma mi je drago zbog toga.“ «,Dobro“, kaže doktor Šej. „Dosad nismo pronašli nikakve štetne efekte terapije hormonom K. Nije vam potrebno nikakvo dalje lečenje oštećenja mozga izazvanog nesrećom koju ste pretrpeli." Klimam glavom. „Međutim, sprovodimo studiju kako bismo saznali više o učinku tog hormona na inteligenciju. Ako ste voljni, voleli bismo da vam damo još injekcija hormona, i potom da pratimo rezultate." Najednom mi je zaokupio pažnju; konačno je rekao nešto što je vredelo čuti. „Voljan sam da to uradim." „Shvatate da je cilj toga čisto istraživački, a ne terapeutski. Možda će vam koristiti daljim poboljšanjem inteligencije, ali nije medicinski neophodno što se vašeg zdravlja tiče.“ „Razumem. Pretpostavljam da treba da potpišem saglasnost." ,,Da. Možemo takođe da vam ponudimo izvesnu naknadu za učešće u ovoj studiji." Navodi mi iznos, ali ja ga jedva slušam. „To je sasvim u redu.“ Zamišljam kuda bi to moglo da vodi, šta bi moglo da znači za mene, i prožima me uzbuđenje. „Želimo takođe da potpišete ugovor o čuvanju tajne. Ovaj lek je očigledno izuzetno uzbudljiv, ali ne želimo da bilo šta o njemu bude obznanjeno pre vremena." „Svakako, doktore Šej. Da li je iko pre mene dobio dodatne injekcije?" „Naravno; nećete biti zamorče. Uveravam vas da nije bilo nikakvih štetnih posledica." „Kakve su posledice oni iskusili?" „Bolje je da vam ne usađujemo sugestije u glavu: mogli biste umisliti kako osećate simptome koje bih pomenuo."
29
Šeju veoma leži taj rutinski pristup da doktor najbolje zna. Navaljujem dalje. „Možete li makar da mi kažete koliko je porasla njihova inteligencija?" „Kod svakog pojedinca je drugačije. Ne bi trebalo svoja očekivanja da zasnivate na onome što se desilo drugima." Prikrivam osećaj osujećenosti. ,,U redu, doktore." Ako Šej ne želi da mi priča o hormonu K, mogu i sam da se obavestim o tome. Sa svog terminala kod kuće prijavljujem se na mrežu podataka. Pristupam javnoj bazi Uprave za hranu i lekove, pa počinjem da pregledam njihove trenutne INL programe, primenu istraživačkih novih lekova, koja se mora odobriti pre početka proba na ljudima. Zahtev za hormon K podneo je Sorensen farmaseutikal, kompanija koja istražuje sintetičke hormone za podsticanje regeneracije neurona u centralnom nervnom sistemu. Prelazim preko rezultata testiranja leka na psima lišenim kiseonika, i potom na babunima: sve životinje su se potpuno oporavile. Otrovnost je bila niska, a dugoročna posmatranja nisu otkrila nikakve štetne posledice. Rezultati uzoraka moždane kore su provokativni. Životinjama s oštećenjima mozga izrasli su kao zamena neuroni s mnogo više dendrita, ali zdravi primaoci leka ostali su nepromenjeni. Zaključak istraživača: hormon K zamenjuje samo oštećene neurone, ne i one zdrave. Kod životinja s oštećenjem mozga novi dendriti izgledali su bezopasno: na skeneru nije otkrivena nikakva promena u moždanom metabolizmu, a rezultati životinja na testovima inteligencije nisu se promenili. U svojoj molbi za odobravanje kliničkih proba na ljudima, istraživači iz Sorensena opisali su protokole za testiranje leka najpre na zdravim subjektima, a potom na nekoliko tipova pacijenata: na žrtvama moždane kapi, bolesnicima sa Alchajmerom i osobama - poput mene - u trajnom vegetativnom stanju. Nemam pristup izveštajima o napretku u tim probama: iako su pacijenti anonimni, samo lekari koji učestvuju u istraživanju imaju ovlašćenje da pregledaju te podatke. Studije na životinjama nimalo ne objašnjavaju uvećanje ljudske inteligencije. Razumno je pretpostaviti da je učinak na inteligenciju proporcionalan broju neurona koje hormon zamenjuje, a on opet zavisi od toga kolika je bila prvobitna šteta. To znači da će pacijenti u dubokoj komi doživeti najveća poboljšanja. Naravno, morao bih da ustanovim kakav je
30
napredak kod ostalih pacijenata pre nego što potvrdim ovu teoriju; to će morati da sačeka. Sledeće pitanje: postoji li gornja granica, ili će dodatne doze hormona dovesti do novih poboljšanja? Odgovor na to saznaću pre lekara. Nisam nervozan; zapravo, sasvim sam opušten. Samo ležim na stomaku i veoma sporo dišem. Leđa su mi obamrla; dali su mi lokalnu anesteziju, a onda mi ubrizgali hormon K u kičmu. Intravenozno ne bi vredelo, pošto hormon ne može da probije barijeru između krvi i mozga. Ovo je prvo takvo ubrizgavanje kojeg mogu da se setim, premda mi kažu da sam ranije već primio dva: prvo dok sam još bio u komi, drugo kad sam došao svesti, ali nisam još bio povratio kognitivnu sposobnost. Još košmara. Nisu baš svi nasilni, ali posredi su krajnje bizarni, najneverovatniji snovi koje sam ikada sanjao, i u njima često nema ničeg što bih prepoznao. Često se budim s vriskom, mlataram rukama po krevetu. Ali ovoga puta znam da će proći. Sada me proučava nekoliko psihologa u bolnici. Zanimljivo je gledati kako analiziraju moju inteligenciju. Jedan doktor moje veštine sagledava u svetlu komponenti, poput akvizicije, retencije, performansi i transfera. Drugi me posmatra iz uglova matematičkog i logičkog promišljanja, jezičke komunikacije i prostorne vizuelizacije. Dok gledam te specijaliste, svakog sa sopstvenom najmilijom teorijom, koji dokaze prilagođavaju kako im odgovara, to me podseća na dane na koledžu. Sada su mi još neuverljiviji nego onomad; i dalje nemaju čemu da me nauče. Nijedna njihova kategorizacija nije plodonosna za analizu mojih performansi pošto sam - nema svrhe to poricati - podjednako dobar u svemu. Bilo da proučavam novu klasu jednačina, gramatiku stranog jezika ili način na koji funkcioniše motor, u svakom od tih slučajeva sve se uklapa, svi elementi međusobno divno sarađuju. I u svakom slučaju, ne moram svesno da memorišem pravila i potom ih mehanički primenjujem. Samo poimam ponašanje sistema kao celine, kao entiteta. Naravno, svestan sam svih pojedinosti i individualnih koraka, ali oni zahtevaju toliko malo koncentracije da ih osećam gotovo intuitivno. Probijanje računarskog obezbeđenja zaista je vrlo dosadno; vidim kako bi to moglo da bude primamljivo za one koji ne umeju da odole izazovu
31
za sopstvenu pamet, ali nema tu nikakve intelektualne estetike. Ni po čemu se to ne razlikuje od cimanja vrata zaključane kuće sve dok ne pronađete neprikladno ugrađenu bravu. Korisna aktivnost, ali teško da je zanimljiva. Bilo mi je lako da upadnem u privatnu bazu podataka Uprave za hranu i lekove. Poigrao sam se jednim od zidnih bolničkih terminala, pokrenuvši program s informacijama za posetioce koji prikazuje mape i spisak osoblja. Izvukao sam se iz programa do sistemskog nivoa i napisao program-mamac kako bih oponašao početni ekran za prijavljivanje. Onda sam jednostavno ostavio terminal na miru; na kraju je jedna od mojih lekarki naišla da proveri neki od svojih fajlova. Mamac je odbio njenu lozinku, a onda vratio pravi početni ekran. Doktorka je ponovo pokušala da se prijavi, i ovoga puta je bila uspešna, ali njena lozinka je ostala u mom mamcu. Upotrebivši doktorkin nalog, dobio sam pristup bazi podataka Uprave za hranu i lekove, gde sam mogao da pogledam zapise o pacijentima. U probama Faze I, na zdravim dobrovoljcima, hormon nije imao nikakvog učinka. S kliničkim probama Faze II, koje su upravo bile u toku, stvari su stajale drugačije. Tu su se nalazili nedeljni izveštaji o osamdeset dva pacijenta, od kojih je svaki bio identifikovan brojem, a svi su bili pod tretmanom hormonom K, većinom žrtve šloga ili Alchajmerove bolesti, s nekoliko slučajeva kome. Najnoviji izveštaji potvrđuju moje predviđanje: oni s većim oštećenjem mozga pokazuju veće skokove inteligencije. Skeniranje pokazuje povišen moždani metabolizam. Zašto proučavanja životinja nisu dovela do presedana za to? Mislim da se analogija može naći u konceptu kritične mase. Životinje spadaju ispod kritične mase u smislu sinapsi; njihov mozak podržava tek minimalnu apstrakciju, i ništa ne dobija od dodatnih sinapsi. Ljudi prevazilaze tu kritičnu masu. Njihov mozak podržava punu svest o sebi, i - kao što na to ukazuju ovi podaci - koriste sve nove sinapse do maksimuma. Najuzbudljiviji su bili podaci o novozapočetim istraživačkim studijama s nekoliko pacijenata dobrovoljaca. Dodatne injekcije hormona zaista još više uvećavaju inteligenciju, ali to zavisi od stepena prvobitnih oštećenja. Pacijenti sa slabijim šlogom nisu dosegli čak ni nivo genija. Oni s većim oštećenjem su to prevazišli. Od pacijenata koji su prvobitno bili u stanju duboke kome, ja sam jedini koji je dosad primio treću injekciju. Dobio sam više novih sinapsi nego bilo koji subjekt proučavanja; otvoreno je pitanje koliko će visoko moja inteligencija da poraste. Osećam lupanje srca na tu pomisao. Poigravanje s doktorima postaje sve tegobnije i tegobnije, kako nedelje prolaze. Ophode se
32
prema meni kao prema nekom običnom fah-idiotu: ja sam za njih pacijent koji ispoljava izvesne znake više inteligencije, ali i dalje samo pacijent. Što se neurologa tiče, ja sam puki izvor slika iz skenera i povremeno epruvete tečnosti iz mozga i kičmenog stuba. Psiholozi imaju mogućnost da steknu izvestan uvid u moje promišljanje na osnovu razgovora koje vode sa mnom, ali ne mogu da se oslobode svog prethodnog mišljenja o meni kao o nekome ko je zabasao preduboko, o običnom čoveku obdarenom poklonom koji ne ume da ceni. Naprotiv, doktori su ti koji ne umeju da cene ono što se dešava. Oni su sigurni da performanse u stvarnom svetu ne mogu da se poboljšaju primenom leka, i da moja sposobnost postoji samo ako se poredi s veštačkim merilima testova inteligencije, tako da gube vreme oko toga. Ali ta merila ne samo što su neprirodna već su i nedovoljna: moji trajno savršeni rezultati ne govore im ništa zato što nemaju osnov za poređenje tako daleko na krivulji rasta. Naravno, rezultati testova oslikavaju samo senku stvarnih promena koje su u toku. Kad bi doktori samo mogli da osete ono što se dešava u mojoj glavi: koliko toga prepoznajem što mi je ranije izmicalo, koliko primena za te informacije mogu da vidim. Daleko od laboratorijskog fenomena, moja inteligencija je praktična i efikasna. Sa sposobnošću gotovo savršenog sećanja i korelacije, momentalno mogu da procenim situaciju i odaberem najbolji postupak kako bih postigao svoje ciljeve; nikada nisam neodlučan. Izazov su mi samo teorijske teme. Šta god da proučavam, vidim obrasce. Vidim geštalt, melodiju u notama, u svemu: matematici i prirodnim naukama, slikarstvu i muzici, psihologiji i sociologiji. Dok čitam tekstove, mogu da mislim samo na to kako autori s mukom gacaju od jedne tačke do druge, slepo tragaju za vezama koje ne mogu da vide. Oni su kao gomila ljudi nesposobnih da čitaju partiture, zagledani u note neke Bahove sonate u pokušaju da objasne to kako jedan ton vodi do drugog. Koliko god ti obrasci bili veličanstveni, ujedno mi samo podstiču apetit za novim. Postoje drugi obrasci koji čekaju da budu otkriveni, geštalti na sasvim drugom nivou. U tom smislu, i ja sam slep; sve moje sonate su u poređenju s tim samo izolovana mesta s podacima. Nemam pojma o tome kakav bi oblik ti geštalti mogli da poprime, ali s vremenom će mi i to doći. Želim da ih pronađem i shvatim. Želim to više od svega što sam ikada ranije želeo.
33
Gostujući doktor zove se Klauzen, i ne ophodi se kao ostali doktori. Sudeći po njegovom ponašanju, navikao je na to da pred pacijentima nosi masku blagosti, ali danas se oseća pomalo nelagodno. Nastupa prijateljski, ali ne radi to onako glatko kao ostali doktori, koji se prema meni ophode površno. „Test funkcioniše ovako, Leone: pročitaćeš opise nekoliko različitih situacija, pri čemu se u svakoj javlja neki problem. Posle svake od njih, želim da mi kažeš šta bi ti uradio da rešiš taj problem." Klimam glavom. „Već sam radio takav test.“ „Dobro, dobro." On ukuca komandu, i ekran ispred mene puni se tekstom. Čitam scenario: posredi je problem određivanja rasporeda i prioriteta. Realističan je, što nije uobičajeno; rezultati takvog testa previše su proizvoljni za ukus većine istraživača. Čekam pre nego mu odgovorim, premda je Klauzen i dalje iznenađen mojom brzinom. ,,To je vrlo dobro, Leone." Pritiska taster na svom računaru. „Pokušaj s ovim.“ Nastavljamo s novim scenarijima. Dok čitam četvrti, Klauzen se trudi da pokaže samo profesionalnu ravnodušnost. Posebno ga zanima moj odgovor na taj problem, ali ne želi da ja to znam. Scenario se bavi politikom u okviru firme i žestokom konkurencijom za unapređenje. Shvatam ko je Klauzen: on je državni psiholog, možda vojni, možda je član Kancelarije za istraživanje i razvoj iz CIA-e. Ovaj test treba da izmeri potencijal hormona K za proizvodnju stratega. Zato se oseća neprijatno u mom društvu: navikao je da ima posla s vojnicima i državnim službenicima, subjektima čiji je posao da izvršavaju naređenja. CIA će najverovatnije hteti da me zadrži kao subjekt za još testova; možda urade to i s nekim drugim pacijentima, u zavisnosti od toga kako se pokažu. Posle toga će naći dobrovoljce iz sopstvenih redova, lišiti im mozak kiseonika i lečiti ih hormonom K. Ja svakako ne želim da postanem resurs CIAe, ali već sam pokazao dovoljno sposobnosti da ih zainteresujem. Najbolje bi bilo da prikrijem svoje veštine i na ovo pitanje odgovorim pogrešno. Nudim bedno rešenje kao odgovor, i Klauzen je razočaran. Bez obzira na to, nastavlja da me pritiska. Sada se duže bavim scenarijima i dajem slabije odgovore. Bezazlena pitanja prošarana su onim kritičnim: jedno se odnosi na izbegavanje neprijateljskog preuzimanja kompanije, drugo na mobilizaciju ljudi da spreče izgradnju elektrane koja sagoreva ugalj. Na oba pitanja odgovaram pogrešno.
34
Klauzen me pušta da odem po završetku testa; već pokušava da formuliše svoje preporuke. Da sam pokazao svoje prave sposobnosti, CIA bi me smesta regrutovala. Moje nepouzdane performanse umanjiće njihov elan za to, ali neće ih naterati da se predomisle; potencijalne koristi po njih suviše su velike da bi prenebregavali hormon K. Moj položaj se iz osnova promenio; kad CIA odluči da me zadrži kao subjekt za testiranje, moj pristanak će biti čisto opcionalan. Moram da pravim planove. Četiri dana kasnije, Šej je iznenađen. „Hoćeš da se povučeš iz studije?“ ,,Da, i to odmah. Vraćam se na posao." „Ako je stvar u nadoknadi, siguran sam da možemo..." ,,Ne, nije stvar u novcu. Jednostavno mi je više dosta ovih testova." „Znam da testovi posle izvesnog vremena postanu naporni, ali mnogo toga učimo iz njih. I zahvalni smo ti za učešće, Leone. Nije to samo...“ „Znam koliko toga učite iz ovih testova. To ne menja moju odluku: ne želim da nastavim." Šej zausti da ponovo progovori, ali preduhitrim ga. „Znam da me i dalje obavezuje ugovor o čuvanju tajne: ako želite da potpišem nešto čime to potvrđujem, pošaljite mi to.“ Ustajem i polazim prema vratima. „Zbogom, doktore Šej.“ Šej me zove dva dana kasnije. „Leone, moraš da dođeš na pregled. Upravo su me obavestili da su uočeni štetni propratni efekti kod pacijenata tretiranih hormonom K u jednoj drugoj bolnici." Laže; nikad mi to ne bi rekao preko telefona. „Kakvi su to propratni efekti?" „Gubitak vida. Dolazi do preteranog rasta optičkog nerva, posle čega sledi propadanje." Oni iz CIA-e su mu sigurno naredili to kad su čuli da sam se povukao iz studije. Čim se vratim u bolnicu, Šej će me proglasiti mentalno nesposobnim i predati me njima na brigu. Onda će me prebaciti u neku državnu istraživačku instituciju. Poprimim izraz tobožnje zabrinutosti. „Odmah dolazim." ,,Dobro.“ Šeju je laknulo zbog toga što je bio toliko ubedljiv. „Možemo te pregledati čim stigneš."
35
Prekidam vezu i uključujem terminal kako bih proverio najnovije informacije u bazi podataka Uprave za hranu i lekove. Nigde se ne pominju nikakvi štetni efekti, na optičkom nervu ili bilo gde drugde. Ne isključujem mogućnost da se takve posledice eventualno pojave ubuduće, ali sam ću ustanoviti da li je tako. Vreme je da napustim Boston. Počinjem da se pakujem. Kad krenem, isprazniću račune u banci. Prodaja opreme iz mog studija donela bi mi još gotovine, ali ona je većinom preglomazna za transport; uzimam samo nekoliko najmanjih delova. Pošto sam nekoliko sati radio, telefon ponovo zvoni: to se Šej pita gde sam. Ovog puta puštam da telefonska sekretarica preuzme vezu. „Leone, da li si tu? Ovde doktor Šej. Već te duže vreme čekamo.“ Pokušaće još jednom da pozove, a onda će poslati bolničare u belom, ili možda čak policiju, po mene. Pola osam uveče. Šej je još u bolnici, čeka novosti o meni. Okrećem ključ motora i izlazim sa svog parking mesta preko puta bolnice. Svakog trenutka, on će primetiti koverat koji sam tutnuo ispod vrata njegove ordinacije. I čim ga bude otvorio, shvatiće da je od mene. Pozdravljam vas, doktore Šej. Pretpostavljam da me tražite. Trenutak iznenađenja, ali tek toliko; onda će se pribrati i uzbuniti obezbeđenje da pretraži zgradu i pronađe me, kao i da proveri sva vozila u odlasku. Možete opozvati te grdosije od bolničara koji čekaju u mom stanu. Ne želim da gube dragoceno vreme. Mada, verovatno ste odlučili da zatražite od policije da objavi poternicu za mnom. Stoga sam bio toliko slobodan da ubacim virus u računar saobraćajne policije, tako da zameni informacije kad god se zatraži moja registarska tablica. Naravno, možete im dati opis mojih kola, ali vi čak i ne znate kako ona izgledaju, je li tako? Leon On će pozvati policiju kako bi njeni programeri poradili na tom virusu. Zaključiće da patim od kompleksa superiornosti, na osnovu arogantnog tona te poruke, nepotrebnog rizika povratka u bolnicu kako bih mu je dostavio, i besmislenog otkrovenja prisustva virusa koji bi inače prošao neprimećen. Ali Šej će se prevariti. Ti postupci su smišljeni tako da me policija i CIA potcene, te mogu da se oslonim na to da neće preduzeti odgovarajuće
36
predostrožnosti. Posle čišćenja mog virusa iz oblasnog računara, policijski programeri će proceniti da su moje programerske veštine dobre, ali ne i sjajne, i onda će učitati rezervne kopije baze kako bi došli do stvarnog broja moje registarske tablice. To će aktivirati drugi virus, daleko sofisticiraniji. Taj će modifikovati kako rezervnu tako i aktivnu bazu podataka. Policija će biti zadovoljna zbog toga što je došla do pravog broja registarskih tablica mojih kola, i utrošiće vreme na uzaludnu potragu za njima. Sledeći cilj mi je da dođem do još jedne ampule hormona K. Nažalost, kad to budem uradio, CIA će shvatiti koliko sam zapravo sposoban. Da nisam poslao tu poruku, policija bi moj virus otkrila kasnije, u vreme kad bi već znala da treba primeniti superstroge mere prilikom njegovog brisanja. U tom slučaju, možda nikad ne bih uspeo da uklonim broj svoje registracije iz njihovih fajlova. U međuvremenu, prijavio sam se u hotel i radim na sobnom terminalu priključenom na mrežu s podacima. Upao sam u privatnu bazu podataka Uprave za hranu i lekove. Video sam adrese subjekata s hormonom K i interne komunikacije Uprave. Proglašena je zabrana kliničkih ispitivanja hormona K: dalje testiranje nije bilo dozvoljeno sve dok se zabrana ne ukine. CIA je insistirala na tome da me zarobi i proceni kakvu potencijalnu pretnju predstavljam pre nego što Uprava za hranu i lekove nastavi dalje. Uprava je tražila da sve bolnice vrate ampule po kuriru. Moram doći do ampule pre nego što se to desi. Najbliži pacijent je u Pitsburgu; rezervišem mesto na letu koji kreće sutra rano ujutro. Onda gledam mapu Pitsburga i tražim od Pensilvanijske kurirske kompanije da preuzme pošiljku u jednoj investicionoj firmi u centru grada. Konačno se prijavljujem za nekoliko sati vremena na superkompjuteru. Parkiran sam u iznajmljenim kolima iza ugla nebodera u Pitsburgu. U džepu jakne mi je mala štampana ploča s tastaturom. Gledam niz ulicu prema mestu odakle će stići kurir; polovina pešaka nosi bele filter maske za vazduh, ali vidljivost je dobra. Vidim ga dve raskrsnice dalje; novi model domaćeg kombija, s nazivom Pensilvanijska kurirska kompanija sa strane. To nije kurir s jakim obezbeđenjem; Uprava za hranu i lekove nije toliko zabrinuta zbog mene. Izlazim iz kola i polazim prema neboderu. Kombi ubrzo stiže, parkira se i vozač izlazi. Čim uđe u zgradu, ja ulazim u vozilo.
37
Upravo je došao iz bolnice. Vozač je na putu prema četrdesetom spratu, gde očekuje da preuzme paket iz investicione firme. Neće se vratiti najmanje četiri minuta. Za pod kombija zavaren je ormarić s dvostrukim slojem čelika na zidovima i vratima. Na vratima je uglačana pločica; ormarić se otvara kada vozač položi dlan na njenu površinu. Pločica ima priključak sa strane koji se koristi za njeno programiranje. Sinoć sam se probio u servisnu bazu podataka firme Bezbednosni sistemi Lukas, koja prodaje brave s otiskom dlana Pensilvanijskoj kurirskoj kompaniji. Tamo sam pronašao zaštićeni fajl s kodovima za premošćavanje njihovih brava. Moram priznati da je razbijanje kompjuterske zaštite, premda i dalje generalno ne-estetsko, u izvesnom smislu indirektno povezano s veoma zanimljivim matematičkim problemima. Na primer, razbijanje metoda šifrovanja koji se obično koristi zahteva godine vremena superkompjutera. Međutim, prilikom jednog od mojih zalazaka u teoriju brojeva, pronašao sam ljupku tehniku za faktorisanje ekstremno velikih brojeva. Pomoću te tehnike, jedan superkompjuter bi mogao ovu šemu šifrovanja da razbije za samo nekoliko sati. Vadim štampanu ploču iz džepa i priključujem je kablom na port za prenos podataka. Ukucavam dvanaestocifreni broj, i vrata ormarića se otvaraju. Dok sam stigao da se vratim u Boston s ampulom, Uprava za hranu i lekove reagovala je na krađu tako što je uklonila sve povezane fajlove sa svih računara kojima se moglo pristupiti s mreže: kao što sam i očekivao. S ampulom i svojim stvarima, vozim u Njujork. Najbrži način da dođem do novca je, začudo, kockanje. Nameštanje konjskih trka je sasvim jednostavno. Bez privlačenja nepotrebne pažnje, u stanju sam da sakupim skroman iznos, i potom se izdržavam investicijama na berzi. Boravim u sobi najjeftinijeg stana koji sam mogao da pronađem blizu Njujorka, opremljenog priključcima za mrežu. Smislio sam nekoliko lažnih imena pod kojima ću investirati, i redovno ću ih menjati. Neko vreme ću provoditi na Volstritu, kako bih prepoznao unosne kratkoročne investicije po govoru tela brokera. Neću tamo odlaziti češće od jednom nedeljno; moram se pobrinuti za značajnije stvari, pošto geštalti zahtevaju moju pažnju. Kako mi se razvija um, tako mi se razvija i kontrola nad telom. Greška je misliti da su ljudi tokom evolucije žrtvovali fizičku veštinu zarad
38
inteligencije: primena tela je mentalna aktivnost. Premda mi se snaga nije povećala, koordinacija mi je sada znatno iznad proseka; čak postajem ambidekster. Štaviše, moja moć koncentracije čini tehnike bioodziva veoma efikasnim. Posle relativno malo prakse, u stanju sam da podignem ili spustim puls i krvni pritisak. Pišem program koji upoređuje obrasce s fotografijama mog lica i traga za pojavljivanjem mog imena; onda ga ubacujem u virus za skeniranje svih javnih fajlova na mreži. CIA će naložiti nacionalnim informativnim portalima da objave moju sliku i označe me kao opasno poludelog odbeglog pacijenta, možda i ubicu. Virus će moju fotografiju zameniti belim šumom. Sličan virus podmećem i kompjuterima Uprave za hranu i lekove i CIA-e, tako da tragaju za primercima moje slike u svakoj poruci namenjenoj regionalnoj policiji. Ti virusi bi trebalo da budu imuni na sve što njihovi programeri mogu da smisle. Šej i ostali doktori nesumnjivo se konsultuju s psiholozima iz CIA-e i nagađaju kuda sam mogao da odem. Roditelji su mi mrtvi, tako da CIA obraća pažnju na moje prijatelje i raspituje se da li sam stupio u kontakt s njima; nastaviće da ih nadziru za slučaj da to učinim. Za žaljenje je to remećenje njihove privatnosti, ali nije od velike važnosti. Malo je verovatno da će CIA ijednom svom agentu dati hormon K kako bi me pronašao. Kao što sam pokazujem, jednu superinteligentnu osobu teško je kontrolisati. Međutim, držaću na oku ostale pacijente, za slučaj da država odluči da ih regrutuje. Svakodnevni društveni obrasci mi se otkrivaju iako se nimalo ne trudim da ih primetim. Koračam ulicom, posmatram ljude dok obavljaju svoje poslove, i premda nema niti jedne izgovorene reči, podtekst je upadljiv. Mladi par u šetnji prolazi kraj mene, i obožavanje jednoga odbija se o trpeljivost drugoga. Podozrenje treperi i postaje postojano dok neki biznismen, strepeći od sebi nadređenog, počinje da sumnja u odluku koju je tog dana doneo. Žena pod plaštom simulirane prefinjenosti, gubi ga kad se očeše o stvarni problem. Kao i uvek, uloge koje čovek glumi postaju prepoznatljive tek sa većom zrelošću. Meni ti ljudi izgledaju kao deca na igralištu; zabavlja me njihova revnost, i stid me je kad se setim kako sam i sam radio isto to. Njihove aktivnosti su prikladne za njih, ali ja sada ne bih podneo da u njima učestvujem; kad sam postao muškarac, oprostio sam se od detinjarija. Baviću se svetom normalnih ljudi samo u meri u kojoj je to potrebno da bih se izdržavao.
39
Stičem godine obrazovanja svake nedelje, i sklapam još veće obrasce. Sagledavam tapiseriju ljudskog znanja iz šire perspektive nego iko ikada pre; mogu da popunim jaz tamo gde naučnici nisu ni primetili nedostatak, i obogatim teksturu na mestima koja su oni smatrali potpunim. Prirodne nauke imaju najjasnije obrasce. Fizika dopušta ljupko objedinjavanje, ne samo na nivou fundamentalnih sila, već i kad se razmatra njihov doseg i implikacije. Klasifikacije poput „optike" ili „termodinamike“ samo su ludačke košulje koje fizičare sprečavaju da sagledaju bezbroj međusobnih ukrštanja. Čak i kad se estetika ostavi po strani, ima bezbroj praktičnih primena koje su fizičari prevideli; još pre mnogo godina, inženjeri su mogli veštački da stvaraju sferna simetrična gravitaciona polja. Međutim, iako sam shvatio to, neću napraviti takav uređaj, niti bilo koji drugi. To bi zahtevalo mnogo komponenti izrađenih po specijalnoj porudžbini, a njih bi bilo teško pribaviti i na to bih utrošio mnogo vremena. Osim toga, stvarno pravljenje uređaja ne bi mi donelo nikakvo posebno zadovoljstvo, jer već znam da bi on funkcionisao, i to mi ne bi otkrilo nikakve nove geštalte. Pišem deo poduže poeme, kao eksperiment; po završetku jednog pevanja, moći ću da izaberem pristup za integrisanje obrazaca u sve vrste umetnosti. Koristim šest modernih i četiri klasična jezika; oni obuhvataju većinu značajnih pogleda na svet koje je civilizacija iznedrila. Svaki donosi drugačije senke značenja i pesničke efekte; neke jukstapozicije su izvrsne. U svakom stihu poeme nalaze se neologizmi, nastali provlačenjem reči kroz deklinacije drugog jezika. Kad bih dovršio celu poemu, mogla bi se smatrati Fineganovim bdenjem pomnoženim sa Paundovim Pesmama. CIA mi remeti rad; postavljaju mi mamac kako bi me uhvatili u klopku. Posle dva meseca pokušavanja, prihvatili su to da ne mogu da me pronađu konvencionalnim metodima, pa su se okrenuli drastičnim merama. Informacioni servisi izveštavaju o tome da je devojka poremećenog ubice optužena za to da je pomagala i podsticala ga na bekstvo. Navedeno je imeKoni Perit, s kojom sam se viđao prošle godine. Ukoliko dođe do suđenja, pretpostavlja se da će ona biti osuđena na mnogo godina zatvora; CIA se nada da ja to neću dozvoliti. Očekuju da pokušam manevar koji će me izložiti hvatanju. Konino pripremno ročište je sutra. Obezbediće to da bude puštena s kaucijom, preko jemca bude li neophodno, kako bih ja imao priliku da stupim u kontakt s njom. Onda će u prostor oko njenog stana poslati mnoštvo tajnih agenata da me sačekaju.
40
Počinjem s obradom prve slike na ekranu. Te digitalne fotografije su sasvim minimalne u poređenju s hologramima, ali služe svrsi. Na fotografijama, snimljenim juče, vidi se spoljašnjost Konine stambene zgrade, ulica ispred nje i obližnja raskrsnica. Pomeram kursor po ekranu, vučem krstić na određena mesta na slici. Prozor, s ugašenim svetlom ali razmaknutim zavesama, u zgradi dijagonalno preko puta. Ulični prodavac dve ulice od zadnjeg dela zgrade. Obeležavam ukupno šest lokacija. One ukazuju na to gde su agenti CIA-e čekali sinoć, kad se Koni vratila u svoj stan. Zahvaljujući mojim snimcima s video traka iz bolnice, znaju šta treba da traže kod svih muških ili polno neodređenih prolaznika: odmeren hod pun samopouzdanja. Očekivanja su im se osvetila; jednostavno sam produžio korak, malo dizao i spuštao glavu i obuzdavao pokrete rukama. To i malo netipične odeće bilo je dovoljno da me prenebregnu dok sam prolazio tim krajem. Pri dnu jedne fotografije ukucavam radio frekvenciju koju su agenti koristili za međusobnu komunikaciju, i jednačinu koja opisuje primenjeni algoritam za skremblovanje. Po završetku, šaljem slike direktoru CIA-e. Implikacija je jasna: mogao bih da pobijem njegove tajne agente u svakom trenutku, ukoliko se ne povuku. Da ih nateram da odustanu od optužbi protiv Koni i otklonim smetnje CIA-e na duži rok, moram još malo da poradim. Ponovo prepoznavanje obrazaca, ali ovog puta prozaičnijeg tipa. Hiljade stranica izveštaja, dopisa, korespondencije; svaka je tačka u poentilističkoj slici. Odstupam od te panorame, tragam za linijama i ivicama koje će se pojaviti i stvoriti obrazac. Megabajti koje sam skenirao sadržali su samo delić kompletnih podataka za period koji sam istraživao, ali bili su dovoljni. Pronalazim nešto prilično obično, mnogo jednostavnije od zapleta iz nekog špijunskog romana. Direktor CIA-e bio je svestan plana jedne terorističke grupe da postavi bombu u metro sistemu grada Vašingtona. Dopustio je da dođe do tog bombaškog napada kako bi od kongresa dobio odobrenje za primenu ekstremnih mera protiv te grupe. Među žrtvama je bio i sin jednog kongresmena, pa je direktor CIA-e dobio odrešene ruke za borbu protiv terorista. I mada njegovi planovi zapravo ne postoje u dosijeima CIA-e, sasvim su jasno nagovešteni. Relevantni dopisi pominju to krajnje nejasno, i plutaju po moru bezopasnih dokumenata; kada bi istražni komitet čitao sve
41
te zapise, dokazi bi bili ugušeni bukom. Međutim, destilovanje okrivljujućih dopisa svakako bi ubedilo štampu. Šaljem spisak dopisa direktoru CIA-e s porukom: Ne diraj me, ne diram te. Shvatiće da mu ništa drugo ne preostaje. Ta mala epizoda učvrstila me je u mišljenju koje imam o svetskim dešavanjima; mogu otkriti tajne zavere svuda, ukoliko i dalje primam informacije o tekućim događajima, ali ništa od svega toga ne bi mi bilo zanimljivo. Nastaviću svoja proučavanja. Moja kontrola nad sopstvenim telom i dalje raste. Sada bih već mogao da hodam po vrelom ugljevlju ili zabadam igle u ruku, ako bih to poželeo. Međutim, moje zanimanje za istočnjačku meditaciju ograničeno je na njenu primenu u fizičkoj kontroli; nijedan meditativni trans u koji mogu da zapadnem nije za mene toliko primamljiv kao mentalno stanje u kojem sklapam geštalte iz elementarnih podataka. Stvaram novi jezik. Došao sam do granica konvencionalnih jezika, i oni sada osujećuju moje pokušaje da dalje napredujem. Nedostaje im moć da izraze koncepte koji mi trebaju, i čak i u sopstvenom domenu, neprecizni su i nezgrapni. Jedva su podobni za govor, a kamoli za misao. Postojeća lingvistička teorija je beskorisna; ponovo ću proceniti osnovnu logiku kako bih odredio prikladne atomske komponente mog jezika. Taj jezik će podržavati dijalekt koekspresivan s posvemašnjom matematikom, tako da svaka jednačina koju napišem ima lingvistički ekvivalent. Međutim, matematika će činiti tek mali deo jezika, a ne celinu; za razliku od Lajbnica, ja prepoznajem ograničenja simboličke logike. Drugi dijalekti koje sam planirao biće koekspresivni s mojim stavovima o estetici i saznanju. Biće to dugotrajan koncept, ali krajnji rezultat će mi strahovito pročistiti misli. Pošto na taj jezik prevedem sve što znam, obrasci koje tražim trebalo bi da postanu očigledni. Prekidam posao nakratko. Pre nego što razvijem notaciju za estetiku, moram da uspostavim rečnik za sve emocije koje sam u stanju da zamislim. Svestan sam mnogih emocija koje prevazilaze emocije normalnih ljudi; vidim koliko je ograničen njihov raspon. Ne poričem validnost ljubavi i zebnje koje sam nekada osećao, ali vidim ih kao ono što su bile: poput zaljubljenosti i depresije detinjstva, bile su samo prethodnica onoga što sada mogu da iskusim. Moje strasti su sada višestrane, kako raste spoznaja o samom sebi, i sve emocije postaju eksponencijalno kompleksnije. Moram biti
42
u stanju da ih sasvim opišem ukoliko uopšte mislim da pokušam sa sastavljanjem zadataka koji me čekaju. Naravno, imam zapravo mnogo manje emocija nego što bih mogao da iskusim; moj razvoj je ograničen inteligencijom onih oko mene, i šturim odnosom koji sebi dopuštam s njima. Podseća me to na konfučijanski koncept rena: neadekvatno prevedeno kao „dobrota", to je svojstvo suštinski humano, može se kultivisati samo kroz interakciju sa drugima, i usamljena osoba ne može da ga ispolji. To je jedno od mnogih takvih svojstava. A evo mene, s ljudima, s ljudima svuda, a opet ni sa kim za interakciju. Ja sam samo delić onoga što bi kompletan pojedinac moje inteligencije mogao da bude. Ne obmanjujem sebe ni samosažaljenjem, ni taštinom: mogu da procenim sopstveno psihološko stanje krajnje objektivno i dosledno. Tačno znam koje emocionalne resurse imam, a koji mi nedostaju, i koliko vrednujem svaki od njih. Ni zbog čega se ne kajem. Moj novi jezik poprima oblik. Orijentisan je prema geštaltu, divno ga iskazuje prikladno za misao, ali nepraktičan je za pisanje ili govor. Ne bi mogao da se prevede u formi linearno aranžiranih reči, već kao džinovski ideogram, da bi bio apsorbovan kao celina. Takav ideogram mogao bi da prenese, podrobnije nego slika, ono što ne može ni hiljadu reči. Zamršenost svakog ideograma mogla bi se meriti količinom sadržanih informacija; zabavljam sebe tako što zamišljam kolosalni ideogram koji opisuje čitav univerzum. Štampana stranica je previše nezgrapna za ovaj jezik; jedini upotrebljivi medij bio bi video ili holo, s prikazom grafičke slike koja evoluira s vremenom. Izgovaranje tog jezika ne bi moglo doći u obzir, s obzirom na ograničenost frekvencije ljudskog grla. Um mi ključa od psovki iz klasičnih i savremenih jezika, i one me začikavaju svojom primitivnošću, podsećaju me na to da bi moj idealni jezik nudio termine s dovoljno otrova da izraze frustraciju koju upravo osećam. Ne mogu da dovršim svoj veštački jezik; to je previše velik projekat za alate kojima sada raspolažem. Sedmice usredsređenog napora nisu mi donele ništa upotrebljivo. Pokušavao sam to da pišem minimalistički, koristeći rudimentarni jezik koji sam već definisao kako bih ponovo napisao jezik i izradio punije naknadne verzije. Opet, svaka nova verzija samo naglašava sopstvene nedostatke, primorava me da proširim krajnji cilj, osuđujući ga na status Svetog grala na kraju divergentno beskrajne regresije. To nije nimalo bolje od pokušaja da se on stvori ex nihilo.
43
Šta je s mojom četvrtom ampulom? Ne mogu da je istisnem iz misli svaka osujećenost koju iskusim na svom sadašnjem nivou podseća me namogućnost dosezanja još većih visina. Naravno, postoje znatni rizici. Ta injekcija bi mogla da izazove oštećenje mozga ili ludilo. Ðavolovo iskušenje, možda, ali svejedno iskušenje. Ne nalazim nikakav razlog da mu se oduprem. Kad bih sebi dao injekciju u bolnici, ili ukoliko je to nemoguće, kad bi neko bio sa mnom u stanu, imao bih izvesnu sigurnost. Međutim, pretpostavljam da će injekcija biti uspešna, ili će izazvati nepopravljivu štetu tako da odustajem od tih predostrožnosti. Naručujem opremu od kompanije za snabdevanje medicinskim materijalom, i sam sklapam uređaj za davanje injekcije u kičmu. Možda će biti potrebni dani da bi se pokazali puni efekti, pa se zato povlačim u svoju spavaću sobu. Moguće je da će mi reakcija biti nasilna; uklanjam iz sobe lomljive stvari i vezujem za krevet komotno remenje. Susedi će sve što eventualno čuju protumačiti kao narkomansko zavijanje. Dajem sebi injekciju i čekam. Mozak mi gori, kičma me peče kroz leđa, osećam se gotovo paralizovano. Slep sam, gluv, neosetljiv. Haluciniram. Sagledani toliko natprirodno jasno i kontrastno da moraju biti iluzorni, neizrecivi užasi nadnose se svud oko mene, ne prizori fizičkog nasilja, već psihičkog sakaćenja. Mentalna agonija i orgazam. Strava i histeričan smeh. U jednom kratkom trenutku, percepcija mi se vraća. Na podu sam, sa šakama stegnutim u kosi, okružen počupanim pramenovima. Odeća mi je natopljena znojem. Ujeo sam se za jezik i boli me grlo: od urlanja, pretpostavljam. Telo mi je puno modrica od grčenja, a sasvim je moguće i da sam pretrpeo potres mozga, s obzirom na kontuzije na potiljku, ali ništa ne osećam. Jesu li prošli sati ili trenuci? Onda mi se vid pomračuje i rika se vraća.
Kritična masa Otkrovenje. Shvatam mehanizam sopstvenog mišljenja. Tačno znam kako znam, i shvatanje mi je rekurzivno. Shvatam beskrajnu regresiju te samospoznaje,
44
ne zahvaljujući večitom stupanju korak po korak, već poimanjem granice. Jasna mi je priroda rekurzivne kognicije. Novo značenje termina „samosvestan“. Fiat logos. Poznajem sopstveni um u smislu jezika ekspresivnijeg od svega što sam ikada ranije zamišljao. Kao kad Bog stvori red iz haosa izgovaranjem reči, ja sebe iznova stvaram tim jezikom. On je metasamodeskriptivan i sam se uređuje; ne samo što može da opiše misao, može isto tako da opiše i modifikuje sopstvene operacije, na svim nivoima. Šta bi Godel dao da je mogao da vidi ovaj jezik, gde modifikacija tvrdnje dovodi do prilagođavanja čitave gramatike. S tim jezikom, mogu da vidim kako moj um funkcioniše. Ne pravim se da vidim ispaljivanje sopstvenih neurona; takve tvrdnje pripadaju Džonu Liliju i njegovim eksperimentima iz šezdesetih, sa LSD-om. Ali mogu da opažam geštalte; vidim formiranje, interakciju mentalnih struktura. Vidim sebe kako mislim, i vidim jednačine koje opisuju moje mišljenje, te vidim sebe dok pojmim jednačine, a one opisuju način na koji ih pojmim. Znam kako one stvaraju moje misli. Ove misli. Isprva sam ophrvan svim tim ulaznim informacijama, paralisan zbog svesti o samom sebi. Prolaze sati pre nego što budem u stanju da kontrolišem poplavu podataka koji me definišu. Nisam to profiltrirao, niti gurnuo u pozadinu. Integrisalo se s mojim mentalnim procesima, za korišćenje u vreme mojih uobičajenih aktivnosti. Proći će dosta vremena dok budem u stanju da to koristim kao prednost, bez napora i efikasno, onako kako balerina koristi svoje poznavanje kinestezije. Sve što sam nekada znao o svom umu teorijski sada vidim eksplicitno i u pojedinostima. Podzemne struje seksa, agresije i samoodržanja, prevedene uslovljavanjem u mom detinjstvu, sudaraju se s racionalnim mislima i ponekad su maskirane u njih. Prepoznajem sve uzroke svakog svog raspoloženja, motive iza svake odluke. Šta mogu da učinim sa tim znanjem? Mnogo od onoga što se konvencionalno opisuje kao „ličnost" stoji mi na raspolaganju; aspekti moje psihe višeg nivoa određuju sada ono što jesam. Mogu svoj um da provedem kroz različita mentalna ili emocionalna stanja, i da ipak ostanem neprestano svestan toga i sposoban da ponovo vaspostavim prvobitno stanje. Pošto sada shvatam mehanizme koji su funkcionisali kad sam obavljao dva zadatka odjednom, mogu da podelim svest, i jednovremeno posvetim gotovo punu
45
koncentraciju i sposobnost prepoznavanja geštalta u dva ili više zasebnih problema, metasvestan svih njih. Zar postoji nešto što ne mogu? Iznova sam upoznao svoje telo, kao da je ono patrljak posle amputacije koji je iznenada zamenila ruka sajdžije. Voljno kontrolisanje mišića je trivijalna stvar; moja koordinacija je neljudska. Veštine koje inače zahtevaju hiljade ponavljanja kako bi se razvile mogu da savladam posle dva ili tri. Pronalazim video snimak pijanistinih ruku koje sviraju, i ubrzo mogu da ponavljam pokrete njegovih prstiju bez klavijature pred sobom. Selektivno skupljanje i opuštanje mišića uvećava mi snagu i elastičnost. Vreme mišićne reakcije je trideset pet milisekundi, za svesne ili refleksne akcije. Učenje akrobatike i borilačkih veština zahtevaće malo obuke. Somatski sam svestan funkcije bubrega, apsorpcije hranljivih materija, lučenja iz žlezda. Svestan sam čak i uloge koju neurotransmiteri igraju u mojim mislima. Ovo stanje svesti obuhvata mentalnu aktivnost snažniju od bilo koje stresne situacije stimulisane epinefrinom; deo mog uma održava stanje koje bi ubilo normalan um i telo za samo nekoliko minula. Dok podešavam programiranje svog uma, osećam plimu i oseku svih supstanci koje okidaju moje emocionalne reakcije, podstiču mi pažnju, ili suptilno oblikuju stavove. A onda gledam napolje. Oko mene je zaslepljujuća, radosna, zastrašujuća simetrija. Toliko je toga sada ugrađeno u obrasce da je čitav univerzum na ivici da se otkrije u slici. Primičem se krajnjem geštaltu: to je kontekst u kojem se sva saznanja uklapaju i prosvetljujuća su, mandala, muzika sfera, kosmos. Tragam za prosvetljenjem, ne duhovnim već racionalnim. Moram otići loš dalje da bih ga postigao, ali ovoga puta cilj mi neće neprekidno uzmicati od vrhova prstiju. S jezikom mog uma, udaljenost između mene i prosvetljenja može se precizno izračunati. Ugledao sam svoje krajnje odredište. Sad moram da isplaniram svoje sledeće postupke. Najpre, tu su jednostavna poboljšanja radi samoočuvanja, počevši od obuke iz borilačkih veština. Posmatraću turnire kako bih proučio moguće napade, premda ću preduzimati samo odbrambene akcije; mogu da se krećem dovoljno brzo da izbegnem kontakt čak i s najbržim tehnikama udaranja. To će mi omogućiti da se zaštitim i razoružam svakog uličnog kriminalca, ukoliko me napadne.
46
U međuvremenu, moram unositi znatne količine hrane kako bih ispunio zahteve prehrane mog mozga, čak i sa ovako uvećanom efikasnošću metabolizma. Takođe ću obrijati glavu, kako bih omogućio bolje radijalno hlađenje glave zbog pojačanog kolanja krvi. Onda je tu primarni cilj: dekodiranje tih obrazaca. Dalja poboljšanja mog uma moguća su jedino veštački. Direktna veza između kompjutera i uma, koja dopušta umno učitavanje, to mi treba, ali moram da stvorim novu tehnologiju kako bih to primenio. Sve ono zasnovano na digitalnim proračunima biće nedovoljno; za to što imam na umu potrebne su mi strukture na nanoskali, zasnovane na nervnim mrežama. Pošto postavim osnovne ideje, podesim um za multiprocesorsku obradu: jedan deo mog uma izvodi granu matematike koja odražava ponašanje mreža; drugi razvija proces za replikovanje formacija nervnih puteva na molekularnom nivou u biokeramičkom medijumu koji se sam obnavlja; treći smišlja taktike za navođenje privatnog industrijskog istraživanja i razvoja da proizvede ono što mi treba. Ne smem da gubim vreme: uvešću eksplozivna teorijska i tehnička otkrića kako bi moja nova industrija odmah započela s radom. Otišao sam u spoljni svet da ponovo posmatram društvo. Znakovni jezik emocija koji sam nekada poznavao zamenila je matrica međusobno povezanih jednačina. Linije sile se uvijaju i izdužuju između ljudi, predmeta, institucija, ideja. Pojedinci su tragični kao marionete, nezavisno pokretni, ali vezani mrežom koju radije ne primećuju; mogli bi da se odupru ako požele, ali malo ih je koji to čine. Trenutno sedim u kafani. Tri stolice desno od mene sedi muškarac, koji dobro poznaje ovakve lokale, obazire se i primećuje jedan par u tamnom separeu u uglu. Osmehuje se, pokazuje šankeru da priđe, i naginje se napred da mu kaže nešto poverljivo o tom paru. Ne moram da prisluškujem kako bih znao šta govori. Laže šankera, lako, vešto improvizujući. Rođeni lažov, koji to ne radi iz želje za uzbudljivijim životom, već kako bi likovao zbog toga koliko lako može da obmanjuje druge. Zna da je šanker ravnodušan, i da samo glumi interesovanje - što je tačno - ali zna i da je šanker ipak prevaren - što je takođe tačno. Moja osetljivost na govor tela drugih pojačala se toliko da mogu takve stvari da primetim bez slike ili zvuka: osećam miris feromona koji izbija iz njegove kože. U izvesnoj meri, moji mišići mogu čak da otkriju napetost u
47
njegovim, možda zahvaljujući njihovom električnom polju. Ti kanali ne mogu da prenesu precizne informacije, ali utisci koje primam daju mi više nego dovoljnu bazu za ekstrapolaciju; dodaju teksturu mreži. Normalni ljudi mogu te emanacije otkriti subliminalno. Radiću na tome da se više naštimujem na njih; onda ću možda moći da pokušam sa svesnom kontrolom sopstvenih ekspresija. Razvio sam sposobnosti koje podsećaju na šeme s kontrolom uma kakve nude oglasi u tabloidima. Kontrola nad sopstvenim somatskim emanacijama sada mi dozvoljava da izazivam precizne reakcije u drugima. Feromonima i mišićnom tenzijom mogu da izazovem u drugoj osobi reakciju gneva, straha, simpatije ili seksualnog uzbuđenja. Svakako dovoljno da pridobijem prijatelje i utičem na ljude. Mogu u drugima da izazovem čak i samostalne reakcije. Asocijacijom određene reakcije sa osećajem zadovoljstva, mogu da stvorim petlju pozitivnog pojačavanja poput bioodziva; telo osobe će samo pojačati reakciju. Koristiću to na predsednicima korporacija kako bih doveo do podrške za industrije koje će mi zatrebati. Više ne mogu da sanjam u bilo kom normalnom smislu. Nedostaje mi ono što bi moglo da se svrsta u podsvesno, a kontrolišem sve funkcije održavanja koje izvodi moj mozak, tako da su normalni zadaci REM sna postali nepotrebni. Ima trenutaka kad mi kontrola nad umom isklizne, ali to se ne može nazvati snovima. Možda metahalucinacijama. To je čisto mučenje. U tim periodima sam izdvojen: razumem kako moj um stvara čudne vizije, ali paralizovan sam i nesposoban da odgovorim. Jedva mogu da prepoznam ono što vidim; slike bizarnih transkonačnih samoreferenci i modifikacija koje su čak i meni samom besmislene. Moj um crpi resurse mog mozga. Biološka struktura ove veličine i složenosti jedva može da održava samosvesnu psihu. Ali samosvesna psiha isto tako sama sebe reguliše, donekle. Dopuštam svom umu da u potpunosti koristi ono što je na raspolaganju, i obuzdavam ga od širenja mimo toga. Ali teško je to: zgrčen sam u kavezu od bambusa koji mi ne dozvoljava da sednem ili ustanem. Ako pokušam da se opustim, ili ako pokušam da se u potpunosti opružim, sledi agonija, ludilo. Haluciniram. Vidim kako moj um zamišlja moguće konfiguracije za sebe, i potom se ruši. Prisustvujem sopstvenim samoobmanama, vizijama o tome kakav bi oblik moj um mogao da poprimi kad pojmim krajnje geštalte. Hoću li postići konačnu samosvest? Hoću li moći da otkrijem komponente koje čine moje sopstvene mentalne geštalte? Hoću li se probiti u rasno pamćenje? Hoću li pronaći urođenu spoznaju moralnosti? Mogao bih
48
da utvrdim može li um spontano nastati iz materije, i da shvatim šta to povezuje svest sa ostatkom univerzuma. Mogao bih da uvidim kako da spojim subjekt i objekt. Nulto iskustvo. Ili ću možda ustanoviti da se umni geštalt ne može generisati, pa je potrebna nekakva intervencija. Možda ću videti dušu, sastojak svesti koji nadilazi fizičko. Dokaz za postojanje Boga? Sagledao bih značenje, stvarni lik postojanja. Bio bih prosvetljen. Takvo iskustvo mora biti euforično... Um mi kolabira natrag u razumno stanje. Moram čvršće da stegnem uzde nad sobom. Kada imam kontrolu na nivou metaprogramiranja, um mi se sam savršeno popravlja; mogao bih ponovo da vaspostavim sebe iz stanja koja podsećaju na samoobmanu ili amneziju. Ali ako otplutam predaleko na nivou metaprogramiranja, moj um može postati nestabilna struktura, tako da onda skliznem u stanje mimo pukog bezumlja. Programiraću svoj um tako da zabrani sebi da se kreće van svog raspona reprogramiranja. Te halucinacije jačaju moju odlučnost da stvorim veštački mozak. Samo ću sa takvom strukturom moći da zaista sagledam te geštalte, umesto da o njima samo sanjam. Da bih postigao prosvetljenje, biće potrebno da prevaziđem još jednu kritičnu masu u smislu neuronskih analoga. Otvaram oči: prošlo je dva sata, dvadeset osam minuta i deset sekundi otkad sam zatvorio oči kako bih počinuo, premda ne i kako bih spavao. Ustajem sa kreveta. Zahtevam na terminalu listing rezultata svojih akcija. Spuštam pogled na ravan ekran, i ostajem ukočen. Ekran urla na mene. Govori mi da je tamo još neko s poboljšanim umom. Pet mojih ulaganja pokazalo je gubitke; nisu strmoglavi, ali dovoljno su veliki da ih primetim u govoru tela brokera. Dok čitam azbučnim redosledom, početna slova korporacija čije su akcije izgubile na vrednosti glase: K, E, G, O i R. Što, kad se preuredi, ispisuje GREKO. Neko mi šalje poruku. Tamo je još neko nalik meni. Sigurno je postojao još jedan komatozni pacijent koji je primio treću injekciju hormona K. Obrisao je svoj fajl iz baze podataka Uprave za hranu i lekove pre nego što sam joj ja pristupio, postavio lažne informacije na nalozima njegovih doktora, tako da oni to ne primete. I on je ukrao još jednu ampulu hormona, doprinevši tome da Uprava za hranu i lekove zatvori svoje fajlove, i pošto vlasti ne znaju gde se on sada nalazi, dosegnuo je moj nivo.
49
Sigurno me je prepoznao kroz obrasce investiranja mojih lažnih identiteta; morao je da bude superkritičan da bi to učinio. Kao poboljšana jedinka, mogao je da unese iznenadne i precizne promene kako bi izazvao moje gubitke, i privukao mi pažnju. Proveravam kotiranje akcija na raznim servisima za podatke; zapisi na mom listingu su tačni, što znači da moj suparnik nije jednostavno izmenio vrednosti samo za mene. Izmenio je obrasce prodaje akcija pet međusobno nepovezanih korporacija, zarad jedne jedine reči. To je i te kakva demonstracija; za mene to nije nimalo mala stvar. Njegovo lečenje verovatno je počelo pre mog, što znači da je odmakao dalje od mene, ali koliko? Počinjem s ekstrapolacijom njegovog mogućeg napretka, i uključivaću nove informacije kako do njih budem dolazio. Kritično pitanje: je li on prijatelj ili neprijatelj? Da li je ovo bila samo dobrodušna demonstracija njegove snage, ili nagoveštaj njegove namere da me upropasti? Izgubio sam umerene iznose; treba li zbog toga da se zabrinem, ili treba da se zabrinu korporacije kojima je morao da manipuliše? S obzirom na sve bezazlene načine na koje je mogao da mi privuče pažnju, moram pretpostaviti da je donekle neprijateljski nastrojen. U tom slučaju, situacija je za mene rizična, ranjiv sam za sve, od nove neslane šale pa do fatalnog napada. Iz predostrožnosti, odmah ću otići odavde. Očigledno, da je on aktivno neprijateljski nastrojen, već bih bio mrtav. To što mi šalje poruku znači da želi da se poigramo. Moraću da pokažem da sam mu jednak: da sakrijem svoje prebivalište, ustanovim njegov identitet i onda pokušam da komuniciram. Biram grad nasumično: Memfis. Gasim ekran, oblačim se, pakujem torbu i uzimam iz stana svu gotovinu za hitne slučajeve. U jednom hotelu u Memfisu, počinjem da radim na mrežnom terminalu u apartmanu. Najpre preusmeravam sve svoje aktivnosti kroz nekoliko lažnih terminala; za običan policijski nadzor moji upiti izgledaće kao da su odaslani s različitih terminala širom države Jute. Vojno-obaveštajna služba mogla bi da ih isprati do jednog terminala u Hjustonu; nastavak praćenja do Memfisa bio bi težak zadatak čak i za mene. Program za uzbunu na hjustonskom terminalu obavestiće me ako neko bude uspeo da me isprati do njega. Koliko je indicija za svoj identitet izbrisao moj blizanac? Bez svih onih fajlova Uprave za hranu i lekove, započeću od fajlova kurirskih službi u različitim gradovima, s pretragom isporuka od Uprave za bolnice u vreme
50
studije hormona K. Onda ću proveriti slučajeve s oštećenjem mozga koji su tada bili aktuelni u tim bolnicama, i imaću odakle da počnem. Čak i ako saznam išta iz ovih informacija, biće to mala vajda. Ključno će biti ispitivanje investicionih obrazaca, radi pronalaženja tragova poboljšanog uma. Za to je potrebno vreme. Zove se Rejnolds. Poreklom je iz Feniksa, i u početku je napredovao kao ja. Primio je svoju treću injekciju pre šest meseci i četiri dana, tako da je imao petnaest dana prednosti u odnosu na mene. Nije obrisao ništa od očiglednih podataka. Čeka da ga pronađem. Procenjujem da je dvanaest dana bio u superkritičnom stanju, dvaput duže nego ja. Sada vidim njegovu umešnost u investicionim obrascima, ali zadatak pronalaženja Rejnoldsa strahovito je zahtevan. Pregledam zapise o korišćenju širom mreže podataka kako bih prepoznao naloge u koje je prodro. Na terminalu mi je otvoreno dvanaest linija. Koristim dve tastature za jednu ruku i mikrofon na grlu, tako da mogu istovremeno da vršim tri različite pretrage. Telo mi je najvećim delom nepomično; kako bih izbegao premor, obezbeđujem odgovarajući protok krvi, redovno stezanje i opuštanje mišića, i uklanjanje mlečne kiseline. Dok apsorbujem sve podatke koje vidim, proučavam melodiju unutar nota, tragam za epicentrom potresa u mreži. Prolaze sati. Obojica skeniramo gigabajte podataka, kružeći jedan oko drugoga. Nalazi se u Filadelfiji. Čeka da dođem. Vozim se blatnjavim taksijem prema Rejnoldsovom stanu. Sudeći po bazama podataka i agencijama koje je Rejnolds proveravao u poslednjih nekoliko meseci, njegovo privatno istraživanje obuhvata mikroorganizme nastale bioinženjeringom s ciljem uklanjanja otrovnog otpada, inerciono zadržavanje za praktičnu fuziju, i subliminalno širenje informacija kroz društva s različitim strukturama. On smera da spasi svet, da ga zaštiti od njega samog. Stoga nema povoljno mišljenje o meni. Ja nisam pokazao nikakvo zanimanje za poslove spoljnog sveta, i nisam istraživao ništa što bi moglo da pomogne normalcima. Ni on ni ja nećemo uspeti onog drugog da preobratimo. Ja na svet gledam kao na uzgredno sredstvo za postizanje mojih ciljeva, dok on ne sme dopustiti nekome s poboljšanom inteligencijom da radi samo u sopstvenom interesu. Moji planovi za uspostavljanje veza između uma i računara imaće ogromne reperkusije po svet, i izazvaće državne ili narodne reakcije koje će omesti njegove planove. Kako to poslovica veli, pošto nisam deo rešenja, deo sam problema.
51
Da smo članovi društva poboljšanih umova, priroda ljudske interakcije imala bi drugačiji red veličine. Ali u ovom društvu, neizbežno smo postali grdosije po čijoj su meri postupci normalaca beznačajni. Čak i da nas razdvaja dvadeset hiljada kilometara, ne bismo mogli da prenebregavamo jedan drugoga. Neophodno je razrešenje. Obojica smo odigrali nekoliko rundi igara. Mogli smo da pokušamo da se međusobno poubijamo na hiljadu načina, od premazivanja kvake dimetil sulfoksidom punim nervnog otrova do naređivanja hirurškog napada s vojnog satelita-ubice. Obojica smo mogli unapred da pretražimo fizičku oblast i mrežu podataka kako bismo pronašli mnoštvo mogućnosti, i da jedan drugome postavimo zamke za takve pretrage. Ali ni on ni ja to nismo uradili, niti osetili potrebu da te stvari proveravamo. Jednostavna beskonačna regresija nagađanja i promišljanja činila je to nepotrebnim, Odlučiće one pripreme koje nismo u stanju da predvidimo. Taksi staje; plaćam vozaču i prilazim stambenoj zgradi. Električna brava na vratima otvara se preda mnom. Skidam kaput i penjem se uz četiri stepeništa. Vrata Rejnoldsovog stana takođe su otvorena. Prolazim predsobljem do dnevne sobe i čujem hiperubrzanu polifoniju iz digitalnog sintisajzera. To je očigledno njegovo delo; zvuci su modulirani tako da normalan sluh ne može to da primeti, a čak ni ja ne mogu u njima da pronađem nikakav obrazac. Eksperiment u muzici s visokom gustinom informacija, možda. U sobi je velika fotelja na okretanje, naslonom okrenuta prema meni. Rejnolds se ne vidi, a svoje somatske emanacije ograničava na komatozne nivoe. Ukazujem na svoje prisustvo i to da prepoznajem njihov identitet.
Potvrda. Fotelja se okreće glatko, sporo. Osmehuje mi se i isključuje sintisajzer kraj sebe. Zadovoljstvo. Da bismo komunicirali, razmenjujemo fragmente somatskog govora normalaca: stenografsku verziju maternjeg jezika. Za svaku frazu potrebna je desetinka. Sugerišem kajanje. <Šteta što moramo da se upoznamo kao neprijatelji.> Sumorna saglasnost, a onda pretpostavka. Istina, naša saradnja dovela bi do dostignuća koja bi daleko nadmašila sve što smo u stanju da postignemo pojedinačno. Svaka interakcija
52
bila bi neverovatno plodonosna: koliko bi samo zadovoljstva doneo razgovor snekim ko može da parira mojoj brzini, ko može da ponudi zamisao za mene novu, ko može da čuje iste melodije kao ja. I on želi isto. Za obojicu je bolna pomisao da jedan od nas iz ove prostorije neće izaći živ. Ponuda. <Želiš li da podelimo ono što smo saznali u proteklih šest meseci?> On zna kako glasi moj odgovor. Govorićemo naglas, pošto u somatskom jeziku nema tehničkog rečnika. Rejnolds izgovara, brzo i tiho, pet reči. One su bremenitije značenjem od bilo koje strofe poezije: svaka reč daje logički oslonac na koji mogu da se popnem posle izvlačenja svega onog što podrazumevaju prethodne. One zajedno obuhvataju revolucionarni prodor u sociologiju; korišćenjem somatskog jezika on ukazuje da je to jedno od njegovih prvih postignuća. I ja sam došao do slične spoznaje, ali drugačije sam je formulisao. Odmah uzvraćam sa sedam reči, četiri koje sažimaju razlike između mojih otkrića i njegovih, i tri koje opisuju neočigledan rezultat tih razlika. On odgovara. Nastavljamo. Kao dva barda, koji ostavljaju jedan drugome da improvizuju novu strofu, zajedno stvaramo epsku poemu saznanja. Za samo nekoliko trenutaka ubrzavamo, upadamo jedan drugome u reč, ali čujemo svaku nijansu, sve dok ne počnemo da apsorbujemo, zaključujemo i reagujemo, neprekidno, istovremeno, u sinergiji. Prolazi mnogo minuta. Saznajem mnogo od njega, kao i on od mene. Oduševljen sam kako me najednom preplavljuju zamisli čije bih implikacije u potpunosti mogao da sagledam tek posle nekoliko dana. Ali mi isto tako prikupljamo i strateške informacije: izvodim zaključak o njegovom neiskazanom znanju, u poređenju s mojim, i simuliram njegove odgovarajuće zaključke. Jer uvek postoji svest o tome da ovome mora doći kraj; formulisanje naših rečenica izuzetno jasno pokazuje ideološke razlike. Rejnolds nije sagledao lepotu kao ja; stajao je pred divnim prizorima i uopšte ih nije primećivao. Jedini geštalt koji njega inspiriše jeste onaj koji sam ja prenebregavao: geštalt planetarnog društva, biosfere. Ja sam poklonik lepote, a on čovečanstva. Obojica smatramo da je onaj drugi prenebregavao velike mogućnosti. On ima nepomenuti plan o uspostavljanju globalne mreže uticaja radi stvaranja svetskog prosperiteta. Da bi ga sproveo, upotrebiće određen broj ljudi, i nekima od njih podariće jednostavnu poboljšanu inteligenciju, nekima metasamosvest; nekoliko će ih predstavljati pretnju po njega.
53
Mogu precizno da izmerim udaljenost između naša dva moralna stava, vidim naprezanje između nekompatibilnih linija koje se iz njih šire. Njega ne motiviše jednostavno samilost ili altruizam, već nešto što obuhvata obe te stvari. S druge strane, ja sam usredsređen samo na to da shvatim ono uzvišeno. On smatra da je inteligencija sredstvo, dok je ja sagledavam kao krajnji cilj. Veća inteligencija njemu bi bila od male koristi. Na svom sadašnjem nivou, on može da pronalazi najbolja moguća rešenja za sve probleme u okviru ljudskog iskustva, i mnoge druge mimo njega. Potrebno mu je samo dovoljno vremena da primeni svoje rešenje. Dalja diskusija nema nikakvog smisla. Zajedničkim pristankom, počinjemo. Besmisleno je govoriti o elementu iznenađenja dok pripremamo svoje napade; naša svest je krajnje akutna što se spremnosti za napad tiče. To što smo saglasni oko početka naše borbe nije izraz učtivosti, već aktuelizacija onog neumitnog. U uzajamnim modelima koje smo stvorili na osnovu svojih zaključaka, postoje procepi, međuprostori: unutrašnji psihološki razvoj i otkrića svakog ponaosob. Iz tih prostora nisu se širili odjeci, niti su ih ikakve niti povezivale sa svetskom mrežom, sve do sada. Počinjem. Usredsređen sam na stvaranje dve zatvorene petlje u njemu. Jedna je veoma jednostavna: brzo i strahovito uvećava krvni pritisak. Kad bi se nesmetano nastavila duže od sekunde, ta petlja bi podigla krvni pritisak do nivoa moždane kapi - možda 400 sa 300 - i raznela mu kapilare u mozgu. Rejnolds je odmah prepoznaje. Iako je iz našeg razgovora jasno da on nikada nije istraživao uzroke petlji bioodziva u drugima, shvata šta se dešava. Čim se to dogodi, usporava rad srca i širi krvne sudove širom tela. Ali moj pravi napad je druga, suptilnija zatvorena petlja. To je oružje koje sam razvijao otkad sam započeo potragu za Rejnoldsom. Ta petlja nagoni
54
njegove nervne ćelije da dramatično preteruju u proizvodnji neurotransmiterskih antagonista, tako da sprečavaju prelazak impulsa između njegovih sinapsi, isključujući moždanu aktivnost. Tu sam petlju odašiljao mnogo snažnije nego onu drugu. Dok se Rejnolds brani od tobožnjeg napada, oseća blago slabljenje koncentracije, maskirano učinkom povišenog krvnog pritiska. Sekund kasnije, njegovo telo počinje samo da pojačava taj efekat. Rejnolds je u šoku zbog toga što oseća kako mu se misli mute. Traga za mehanizmom koji stoji iza toga: uskoro će ga prepoznati, ali neće moći dugo da ga razmatra. Kad mu moždana funkcija bude svedena na nivo normalnog čoveka, trebalo bi lako da manipulišem njegovim umom. Hipnotičke tehnike mogu da ga nateraju da izbaci iz sebe većinu informacija koje poseduje njegov poboljšani um. Istražujem njegove somatske izraze, gledam kako oni odaju sve manju inteligenciju. Regresija je očigledna. A onda ona prestaje. Rejnolds je u ravnoteži. Zaprepašćen sam. Uspeo je da slomi trajnu petlju. Zaustavio je najsofisticiraniju ofanzivu koju sam mogao da pokrenem. Potom popravlja oštećenja koja su već nastala. I premda počinje sa smanjenim sposobnostima, u stanju je da koriguje balans neurotransmitera. Za samo nekoliko sekundi, Rejnolds je ponovo isti kao maločas. Bio sam za njega previše providan. Za vreme našeg razgovora on je zaključio da sam istraživao trajne petlje, i dok smo komunicirali smislio je opštu preventivu a da ja to nisam ni primetio. Onda je posmatrao specifičnosti mog konkretnog napada dok je ovaj bio u toku, i naučio kako da preokrene njegove učinke. Zapanjen sam njegovom pronicljivošću, brzinom, pritvornošću. On odaje priznanje mojoj veštini. Najednom projektuje drugačiji somatski potpis, koji mogu da prepoznam. Upotrebio ga je kad mi je prišao iza leđa pre tri dana, u piljarnici. Prolaz je bio krcat; oko mene su bili starica koja je šištala iza filtera za vazduh, i mršavi tinejdžer na esidu, u majici od tečnog kristala s promenljivim psihodeličnim šarama. Rejnolds je skliznuo iza mene, usmerivši misli na stalažu s porno časopisima. Taj nadzor mu nije doneo informacije o mojim trajnim petljama, ali omogućio mu je da stekne sliku mog uma s više pojedinosti.
55
To je mogućnost koju sam iščekivao. Preformulišem sopstvenu psihu, ugradivši u nju nasumične elemente nepredvidivosti radi. Jednačine mog uma sada malo podsećaju na jednačine moje normalne svesti, podrivajući sve pretpostavke koje je Rejnolds mogao da ima, tako da svako njegovo oružje usmereno na psihu postaje neefikasno. Projektujem ekvivalent osmeha. Rejnolds mi se i sam osmehuje. Najednom, projektuje samo tišinu. Sprema se da progovori, ali ne mogu da predvidim šta. Onda to stiže, kao šapat: „... komande za samouništenje, Greko?“ Dok on to govori, međuprostor u mojoj rekonstrukciji njega puni se i preliva, implikacije boje sve što znam o njemu. On misli na Reč: na rečenicu koja će, izgovorena, uništiti um slušaoca. Rejnolds tvrdi da je mit istinit, da svaki um ima u sebi ugrađen okidač; da za svakog čoveka postoji rečenica koja ga može svesti na idiota, ludaka, katatoničara. I tvrdi da zna koja je to rečenica za mene. Istog trena isključujem sve čulne ulaze, usmeravam dotok na izolovani tampon kratkoročnog pamćenja. Onda zamišljam simulator sopstvene svesti kako bih primio ono što stiže i apsorbovao to smanjenom brzinom. Kao metaprogramer, pratiću simulaciju indirektno. Primaću čulne informacije tek kada bude potvrđeno da su bezbedne. Bude li simulator uništen, moja svest bi trebalo da se izoluje, tako da se vratim pojedinim koracima koji su doveli do kraha i izveo smernice za reprogramiranje svoje psihe, Postavljam sve na mesto dok Rejnolds izgovara do kraja moje ime; njegova sledeća rečenica mogla bi da bude komanda za uništenje. Sada čulne podatke primam s kašnjenjem od sto dvadeset milisekundi. Ponovo razmatram svoju analizu ljudskog uma, eksplicitno tragam za dokazima koji će verifikovati tu tvrdnju. U međuvremenu, odgovaram lako, nehajno. Moja pretraga daje nekakav rezultat. Proklinjem sebe: u dizajnu psihe postoje veoma suptilna zadnja vrata koja nisam primetio zato što se nisam potrudio da o tome razmislim. Dok je moje oružje nastalo zahvaljujući introspekciji, njegovo je moglo da bude samo proizvod pravog manipulatora. Rejnolds zna da sam postavio odbranu; da li je njegova komandaokidač konstruisana tako da je zaobiđe? Nastavljam s derivacijom prirode postupaka za davanje komande-okidača.
56
<Šta sad čekaš?> Siguran je da mi dodatno vreme neće dozvoliti da konstruišem odbranu. Tako samozadovoljno. Zar zaista može toliko lako da se poigrava mnome? Dolazim do teorijskog opisa učinka okidača kod normalaca. Jedna jedina komanda može da svede svaki um ispod kritičnog nivoa na tabulu razu, ali za poboljšane umove potreban je neodređeni stepen podešavanja. Brisanje ima osobene simptome, na koje može da me upozori moj simulator, ali to su simptomi procesa koji ja mogu da proračunam. Po definiciji, komanda za uništenje je specifična jednačina van moje mogućnosti zamišljanja; da li bi moj metaprogramer kolabirao za vreme donošenja dijagnoze stanja simulatora? Počinjem da računam šta je sve potrebno kako bi se generisala specijalna komanda za uništenje. Postaje očigledno da je generisanje kolosalan zadatak. Generisanje okidača zahteva intimno poznavanje mog uma; ekstrapoliram sve ono što je o meni mogao da sazna. Čini se to nedovoljnim, s obzirom na moje reprogramiranje, ali on možda vlada tehnikama posmatranja koje su meni nepoznate. Akutno sam svestan prednosti koju je stekao izučavajući spoljni svet. Očigledno je koliko žali. Njegov plan se ne može primeniti bez novih smrti: smrti normalnih ljudi, zbog strateške neophodnosti, i onih nekoliko njegovih poboljšanih pomoćnika, zbog smetnji do kojih će dovesti njihovo iskušenje da dosegnu veće visine. Posle korišćenja komande, Rejnolds ih može reprogramirati - njih ili mene - u fah-idiote, s fokusiranim namerama i ograničenim samo-metaprogramerima. Takve smrti su neophodna cena njegovog plana. Samo spasitelj. Normalci bi mogli da ga smatraju tiraninom, jer greškom misle daje jedan od njih, a oni nikada nisu verovali sopstvenom sudu. Ne mogu da pojme to da je Rejnolds dorastao zadatku. Njegov sud je optimalan upitanjima koja se tiču njihovih poslova, a njihove predstave o pohlepi i ambiciji ne mogu se primeniti na poboljšani um.
57
Histrionskim gestom Rejnolds podiže ruku, ispruživši kažiprst, kao da hoće nešto da istakne. Nemam dovoljno informacija da generišem komandu za njegovo uništenje, tako da na trenutak mogu da se bavim samoodbranom. Uspem li da preživim njegov napad, možda ću imati vremena da napadnem ja njega. S podignutim prstom, on kaže: „Shvati." Isprva, ne mogu. A onda, na sopstveni užas, shvatam. Nije on projektovao komandu tako da bude izgovorena; ona uopšte i nije čulni okidač: komanda se sastoji od niza percepcija, pojedinačno neškodljivih, koje je posadio u moj mozak poput tempiranih bombi. Mentalne strukture koje su bile formirane kao posledica tih sećanja sada stvaraju šaru, formiraju geštalt koji definiše moje rastakanje. Intuicijom sam aktiviram Reč. Moj um istog trena radi brže nego ikada pre. Protiv moje volje, nameće mi se smrtonosna spoznaja. Pokušavam da zaustavim asocijacije, ali ta sećanja se ne mogu suzbiti. Proces se odvija neumoljivo, kao posledica moje svesti, i poput čoveka koji pada s velike visine, primoran sam to da posmatram. Prolaze milisekunde. Sopstvena smrt prolazi mi pred očima. Slika iz piljarnice, kada je Rejnolds prošao kraj mene. Psihodelična košulja koju je momak imao na sebi; Rejnolds je programirao prikaz tako da u meni usadi sugestiju i obezbedi da moja „nasumično" reprogramirana psiha ostane prijemčiva. Još tada. Nema vremena. Mogu samo iznova i iznova nasumično da se reprogramiram, strahovito brzo. To je postupak očajnika, koji će me možda osakatiti. Čudni modulirani zvuci koje sam čuo kad sam stupio u Rejnoldsov stan. Apsorbovao sam fatalne utiske pre nego što sam pripremio bilo kakvu odbranu. Razaram sopstvenu psihu, ali zaključak i dalje raste, sve jasniji, u sve oštrijoj rezoluciji. Ja sam, dok gradim simulator. Stvaranje tih odbrambenih struktura dalo mi je perspektivu potrebnu da prepoznam geštalt. Priznajem da je domišljatiji od mene. To će mu dobro poslužiti u poduhvatu kojeg se latio. Jednom spasitelju pragmatizam je svrsishodniji od estetizma. Pitam se šta namerava da učini pošto spase svet. Shvatam Reč, i način na koji ona deluje, pa se tako i rastačem.
58
Deljenje nulom
1
Deljenje nekog broja nulom ne proizvodi beskonačno veliki broj. Razlog je što se deljenje definiše kao suprotnost množenju; ako delite nulom, a onda pomnožite nulom, trebalo bi ponovo da dobijete broj od kojeg ste počeli. Međutim, množenje beskonačnosti nulom dovodi samo do nule, a ne do bilo kog drugog broja. Ne postoji ništa što se može pomnožiti nulom i dovesti do rezultata koji nije nula; stoga, rezultat deljenja nulom bukvalno je ,,nedefinisan“. 1a Rene je gledala kroz prozor kad joj je prišla gospođa Rivas. „Odlazite posle samo nedelju dana? Pa to jedva i može da se nazove boravkom. Sam Gospod zna da ja još zadugo neću otići." Rene se prisili na učtiv osmeh. „Sigurna sam da nećete još dugo.“ Gospoda Rivas je bila manipulatorka na odeljenju; svi su znali da su njeni pokušaji samo gestovi, ali bolničari su umorno obraćali pažnju na nju za slučaj da makar slučajno ne uspe u nečemu. ,,Ha. Voleli bi oni da odem. Znate li samo s kakvim su troškovima suočeni ako umrete dok ste pod njihovom brigom?" „Da, znam.“ „To je jedino što njih brine, vidi se jasno. Uvek je posredi njihova potencijalna odgovornost..." Rene se isključi i ponovo obrati pažnju na prozor, zagledana u isparenja iz mlaznog aviona koja su se vukla preko neba. „Gospođo Norvud?“, pozva je jedna bolničarka. „Vaš muž je tu.“ Rene se još jednom učtivo osmehnu gospođi Rivas i izađe.
59
1b Karl se potpisao još jednom, i bolničarke su konačno odnele formulare na obradu. Setio se kad je doveo Rene na prijemno odeljenje, i pomislio na sva ona obavezna pitanja tokom prvog razgovora. Na sva je stoički odgovorio. ,,Da, ona je profesorka matematike. Možete je naći u knjizi Koje ko.“ ,,Ne, ja se bavim biologijom." I: „Ostavio sam kutiju slajdova koja mi je bila potrebna." ,,Ne, ona to nije mogla da zna.“ I baš kao što je i bilo očekivano: „Da, jesam. Pre dvadesetak godina, dok sam još bio diplomac." ,,Ne, pokušao sam da skočim." ,,Ne, Rene i ja se tada još nismo poznavali." I tako dalje i tako dalje. Sada, pošto su se uverili da je on kompetentan i spreman da joj pruži podršku, spremni su da puste Rene na kućno lečenje. Dok se prisećao svega, Karl je bio iznenađen na neki apstraktan način. Izuzev u jednom trenutku, tokom čitavog tog napornog postupka nije imao utisak već viđenog. Sve vreme je imao posla s bolnicom, doktorima, bolničarkama: jedini prateći osećaj bila je otupelost, običan tegoban i mehanički posao. 2 Postoji dobro znani ,,dokaz“ koji demonstrira da je jedan jednako dva. On počinje izvesnim definicijama: „Neka je a = 1; neka je b = 1“. Završava se zaključkom ,,a = 2a“, to jest jedan jednako dva. U sredini je neupadljivo skrivena podela nulom, i u tom trenutku dokaz stupa preko ivice i poništava sva pravila. Dopuštanje deljenja nulom omogućava čoveku da dokaže ne samo to da su jedan i dva jednaki, već i da su jednaki svi brojevi - stvarni ili imaginarni. 2a Čim su ona i Karl došli kući, Rene je otišla do stola u radnoj sobi i počela sve papire da okreće licem nadole, trpajući ih naslepo na hrpu; trzala se kad god bi se ugao neke stranice okrenuo naviše tokom njenog premeštanja. Pomišljala je da spali stranice, ali to bi sada bilo samo
60
simbolično. Isto će postići ukoliko jednostavno nikada više ne baci pogled na njih. Lekari bi to verovatno opisali kao opsesivno ponašanje. Rene se namrštila, jer ju je to podsetilo na nedostojnost situacije u kojoj je bila pacijent takvih budala. Sećala se da je bila podvrgnuta režimu za samoubice, na zaključanom odeljenju, pod navodno neprekidnim nadzorom bolničara. I razgovora s doktorima, koji su bili toliko snishodljivi, toliko očigledni. Ona nije bila manipulatorka kao gospođa Rivas, ali zaista je to bilo lako. Jednostavno reci: „Shvatam da još nisam ozdravila ali zaista se osećam bolje", i smatraće te gotovo spremnom za puštanje iz bolnice. 2b Karl je načas posmatrao Rene s ulaznih vrata, pre nego što je prošao hodnikom. Sećao se dana, pre čitave dve decenije, kada su njega pustili iz bolnice. Sačekali su ga roditelji, i tokom vožnje kući njegova majka je imala neki isprazni komentar o tome koliko će svima biti drago što ga vide, a on je jedva bio u stanju da se obuzda i ne strese njenu ruku sa svojih ramena. On je za Rene učinio ono što bi sam cenio u periodu koji je proveo pod nadzorom. Dolazio joj je svakog dana u posetu, iako je ona isprva odbijala da se vidi s njim, kako ne bi bio odsutan kad ona poželi da ga vidi. Povremeno su razgovarali, a povremeno jednostavno šetali po parku bolnice. Nije mogao da pronađe ništa loše u onome što je radio, i znao je da mu je ona zbog toga zahvalna. Ipak, i pored sveg truda, nije prema njoj osećao ništa više od obaveze. 3 U svom delu Principia Mathematica, Bertrand Rasel i Alfred Vajthed pokušali su da postave strogi temelj matematike koristeći formalnu logiku kao osnovu. Počeli su od onog što su smatrali aksiomima, i njih su koristili za izvođenje sve složenijih teorema. Do 362. strane ustanovili su dovoljno toga da dokažu „1 + 1 = 2“. 3a Kao sedmogodišnje dete, istražujući po kući jednog rođaka, Rene je bila očarana kad je otkrila savršene kvadrate na glatkim mermernim pločicama poda. Jedna jedina, dva niza po dve, tri niza po tri, četiri niza po četiri: pločice su se uklapale u kvadrat. Naravno. Bez obzira na to s koje strane je gledala, izgledalo joj je isto. I više od toga, svaki kvadrat bio je veći od
61
prethodnog za neparan broj pločica. Bilo je to otkrovenje. Zaključak je bio neophodan: izgledalo je to pravilno, potvrđeno glatkim, hladnim dodirom pločica. I načinom na koji su se pločice uklapale, s tako neverovatno finim linijama tamo gde su se sastajale; zadrhtala je pred tom preciznošću. Kasnije su se pojavile druge spoznaje, druga dostignuća. Zapanjujuća doktorska disertacija u dvadeset trećoj, niz radova koji su naišli na oduševljenje, ljudi su je poredili s Fon Nojmanom, univerziteti su pokušavali da je zavedu. Nikada nije poklanjala mnogo pažnje ničemu od toga. Ali jeste poklanjala pažnju istom onom osećaju ispravnosti koji je izvirao iz svake naučene teoreme, upornom koliko i fizička svojstva pločica, i preciznom koliko i način na koji su se one uklapale. 3b Karl je smatrao da je osoba u koju se pretvorio rođena posle njegovog pokušaja, kada se upoznao s Laurom. Pošto je pušten iz bolnice, nije bio raspoložen za izlaske s bilo kim, ali jedan prijatelj je uspeo da ga upozna s Laurom. Isprva ju je odgurnuo od sebe, ali ona je znala kako stvari za ista stoje. Volela ga je dok je patio, i pustila ga je da ode kad se konačno zacelio. Zahvaljujući poznanstvu s njom Karl je shvatio šta je empatija, i bio je ponovo formiran. Laura je krenula dalje pošto je stekla sopstvenu magistarsku diplomu, dok je on ostao na univerzitetu kako bi doktorirao na biologiji. Pretrpeo je kasnije u životu različite krize i patnje zbog slomljenog srca, ali nikada više nije očajavao. Karl se čudio dok je razmišljao o tome kakva je ona osoba. Nije razgovarao s njom još od postdiplomskih studija; kako je ona proživela sve te godine? Pitao se koga je još volela. Veoma rano je shvatio kakva je to bila Ijubav, i kakva nije bila, pa ju je izuzetno cenio. 4 Početkom devetnaestog veka, matematičari su počeli da istražuju geometrije koje su se razlikovale od Euklidove; te alternativne geometrije davale su rezultate koji su izgledali sasvim apsurdno, ali nisu proizvodili logičke protivrečnosti. Kasnije se pokazalo da su te neeuklidovske geometrije dosledne u odnosu na Euklidovu geometriju: one su bile logički dosledne, pod uslovom da čovek Euklidovu geometriju smatra doslednom.
62
Dokaz o doslednosti Euklidove geometrije izmicao je matematičarima. Krajem devetnaestog veka, najbolje do čega su došli bio je dokaz da je Euklidova geometrija dosledna sve dok je dosledna i aritmetika. 4a U vreme kada je sve počelo, za Rene je to bila samo dosadna smetnja. Otišla je hodnikom i pokucala na otvorena vrata kabineta Pitera Fabrisija. „Pite, imaš malo vremena?" Fabrisi je odgurnuo stolicu od stola. „Naravno, Rene, šta te muči?" Rene uđe, znajući unapred kako će on da reaguje. Nikada pre toga nije ili od koga s katedre tražila savet u vezi s nekim problemom; uvek je bilo obrnuto. Nije važno. „Pitala sam se da li bi mogao da mi pomogneš. Sećaš šta sam ti ono pričala pre nekoliko nedelja, o formalizmu na čijem razvoju radim?“ On klimnu glavom. „O onome pomoću kojeg ponovo izvodiš aksiome.“ „Tako je. Pa, pre nekoliko dana počela sam da dobijam zaista smešne zaključke, i sada moj formalizam protivreči sam sebi. Da li bi mogao da baciš pogled na to?“ Fabrisijev izraz bio je kao što je i očekivala. ,,Ti hoćeš da... naravno, drage volje ću to učiniti.“ „Sjajno. Primeri na prvih nekoliko strana su oni problematični; ostatak je tu samo da bi ti poslužio za poređenje." Ona pruži Fabrisiju svežanj papira. „Mislila sam da ćeš, ukoliko te budem navodila, uvideti isto što i ja.“ „Verovatno si u pravu." Fabrisi pogleda prvih nekoliko stranica. ,,Ne znam koliko će ovo da potraje." „Bez žurbe. Kad ugrabiš priliku, samo proveri da li bilo koja moja pretpostavka izgleda pomalo sumnjivo, u tom smislu. Ja ću i dalje raditi na tome, pa ću ti reći ako dođem do nečega. Važi?“ Fabrisi se osmehnu. „Samo ćeš doći posle podne i reći mi kako si pronašla problem." „Sumnjam: ovo traži tuđe oko.“ On raširi ruke. „Pokušaću." „Hvala ti.“ Bilo je malo verovatno da će Fabrisi u potpunosti pojmiti njen formalizam, ali njoj je trebalo samo da neko proveri njegove mehaničke aspekte.
63
4b Karl je upoznao Rene na žurki koju je priredio jedan njegov kolega Opčinilo ga je njeno lice. Imala je izuzetno obično lice koje je najčešće izgledalo sumorno, ali on je na žurki video kako se dvaput osmehnula jednom namrštila; u tim trenucima, čitav njen izraz postao bi takav kao da nikad za drugi nije ni znala. Karl je bio zatečen: mogao je da prepozna lice koje se često smeje, ili lice koje se često mršti, čak i kada je bez bora. Zanimalo ga je kako njenom licu uspeva da bude prisno s tako mnogo izraza, da opet inače ništa ne otkriva. Trebalo mu je mnogo vremena da razume Rene, da pročita njene izraze. Ali to je definitivno bilo vredno truda. Sada je Karl sedeo u svojoj naslonjači u radnoj sobi, s primerkom na novijeg izdanja Pomorske biologije u krilu, i slušao kako Rene gužva papire u svojoj radnoj sobi s druge strane hodnika. Radila je cele večeri, s rastuće čujnom ozlojeđenošću, iako je na licu imala uobičajen izraz pokeraša kada je on poslednji put provirio tamo. Odložio je časopis, ustao iz fotelje i prišao vratima njene radne sobe. Na radnom stolu bila joj je otvorena knjiga; stranice su bile ispunjene uobičajenim hijeroglifima jednačina, s povremenim komentarima na ruskom. Osmotrila je malo materijala, odbacila to s jedva primetnim mrštenjem, i zalupila knjigu. Karl je čuo kako je promrmljala reč ,,beskorisno“, i vratila knjigu na policu. „Skočiće ti pritisak ako nastaviš s tim“, našali se Karl. „Nemoj da mi popuješ." Karl se zaprepasti. „Nisam to radio." Rene se okrene i ljutito ga pogleda. „Znam ja dobro kada sam u stanju da radim produktivno, a kada nisam." Opusti se. „Onda ti neću smetati." Povuče se. „Hvala ti.“ Ona ponovo obrati pažnju na police s knjigama. Karl je ostavi, pokušavajući da dešifruje onaj njen pogled. 5 Na Drugom međunarodnom matematičkom kongresu održanom 1900. godine, Dejvid Hilbert je naveo dvadeset tri po njegovom mišljenju najvažnija nerešena problema u matematici. Druga stavka na njegovom spisku bio je zahtev da se dokaže doslednost aritmetike. Takav dokaz obezbedio bi doslednost dobrog dela više matematike. U suštini, taj dokaz bi
64
garantovao dase nikada ne može dokazati jedan jednako dva. Malo je matematičara smatralo to naročito važnim pitanjem. 5a Rene je znala šta će Fabrisi reći i pre nego što je otvorio usta. „Ðavo me odneo ako sam ikada video nešto ovakvo. Znaš onu igračku za mališane gde imaš blokove različitih preseka koje treba da ubaciš u proreze različitih oblika? Čitanje tvog formalnog sistema liči na posmatranje nekoga ko uzima jedan blok i onda ga uvlači u svaku rupu na ploči, ili tako da se ovaj svaki put savršeno uklopi." „Dakle, ne možeš da pronađeš grešku?“ On odmahnu glavom. ,,Ja ne. Zapao sam u istu kolotečinu kao i ti, Mogu o tome da mislim samo na jedan način." Rene više nije bila u kolotečini: došla je do sasvim drugačijeg pristupa tom pitanju, ali to je samo potvrdilo prvobitnu protivrečnost. ,,Pa, hvala ti za trud." „Hoćeš li još nekome dati da to pogleda?" ,,Da, mislim da ću poslati Kalahanu na Berkli. Dopisujemo se još od konferencije održane prošlog proleća." Fabrisi klimnu glavom. „Bio sam zaista zadivljen njegovim najnovijim radom. Javi mi ako on bude bio u stanju to da pronađe: radoznao sam.“ Rene bi za sebe upotrebila reč jaču od ,,radoznala“. 5b Je li Rene bila samo frustrirana zbog svog posla? Karl je znao da ona matematiku nikada nije smatrala zaista teškom, već samo intelektualno izazovnom. Zar je moguće da je prvi put naišla na probleme koje nije mogla da reši? Ili matematika možda uopšte ne funkcioniše tako? Sam Karl je bio strogo eksperimentalista i zaista nije znao kako to Rene stvara novu matematiku. Zvučalo je glupavo, ali možda joj je ponestajalo ideja? Rene je bila previše stara da bi patila od gubitka iluzija čuda od deteta koje izrasta u prosečnu odraslu osobu. S druge strane, mnogi matematičari su najbolje od sebe dali pre tridesete, i ona se možda sve više brine zbog mogućnosti da je ta statistika sustigne, premda nekoliko godina kasnije. To mu je izgledalo malo verovatno. Površno je razmislio o još nekoliko mogućnosti. Da li ona možda postaje cinična prema akademskom radu? Užasnuta time što je njeno istraživanje postalo preterano specijalizovano? Ili se jednostavno umorila od posla?
65
Karl nije verovao da su takve brige uzrok Reneinog ponašanja; mogao je da zamisli impresije koje bi prepoznao da je to posredi, a one se nisu uklapale u ono što je primao. Šta god da je mučilo Rene, on to nije mogao da dokuči, i zato je bio uznemiren. 6 Godine 1931, Kurt Godel je predstavio dve teoreme. Prva pokazuje, praktično, da matematika sadrži tvrdnje koje mogu biti tačne, ali su imanentno nedokazive. Čak i tako jednostavan formalni sistem poput aritmetike dopušta tvrdnje koje su precizne, značajne i svakako izgledaju tačno, ali opet se ne mogu dokazati formalnim sredstvima. Njegova druga teorema pokazuje da je izjava o doslednosti aritmetike upravo jedna takva tvrdnja; ona se ne može dokazati nijednim sredstvom koje koristi aritmetičke aksiome. To će reći da aritmetika kao formalni sistem ne može garantovati da neće dovesti do rezultata kao što je ,,1 = 2“; niko možda nije naišao na takve protivrečnosti, ali nemoguće je dokazati da se to jednom neće i dogoditi. 6a I opet je došao u njenu radnu sobu. Rene je digla pogled sa svog stola prema Karlu; zaustio je odlučno: „Rene, očigledno je da...“ Ona ga prekinu. „Hoćeš da znaš šta me muči? Dobro, reći ću ti.“ Rene izvadi prazan list papira i spusti ga na sto. „Sačekaj malo; trebaće mi koji tren za ovo.“ Karl ponovo zausti da kaže nešto, ali Rene mu mahnu da ćuti. Udahnu duboko i poče da piše. Ona povuče liniju po sredini strane, podelivši je na dva stupca. Na vrhu jednog stupca napiše cifru ,,1“, a iznad drugog napiše „2“. Ispod toga brzo naškraba još simbola, i u redovima ispod ona ih razvi u nizove drugih simbola. Stiskala je zube dok je pisala: formirala je simbole kao da povlači noktima po školskoj tabli. Kad je ispunila otprilike dve trećine stranice, Rene poče da redukuje duge nizove simbola u sve kraće. A sada glavni potez, pomisli. Ona shvati da previše pritiska papir; svesno popusti stisak na olovci. U sledećem redu koji je popunila, nizovi su postali istovetni. Ona snažno ispisa „=“ preko centralne linije u dnu strane. Pruži list Karlu. On je pogleda, pokazavši da ne razume. „Pogledaj vrh.“ On je posluša. ,,A sad pogledaj dno.“ On se namršti. ,,Ne shvatam."
66
„Otkrila sam formalizam koji ti omogućava da pokažeš kako je svaki broj jednak svakom drugom broju. Ta stranica dokazuje da su jedan i dva jednaki. Izaberi koja god dva broja hoćeš; mogu dokazati da su i oni jednaki.“ Karl kao da se trudio da se seti nečega. „To je deljenje nulom, zar ne?“ ,,Ne. Ovde nema nedozvoljenih operacija, niti loše definisanih termina, ni nezavisnih aksioma koji se implicitno pretpostavljaju, ničega. U izvođenju dokaza ne koristi se apsolutno ništa zabranjeno." Karl odmahnu glavom. „Čekaj malo. Jedan i dva očigledno nisu jednaki.“ „Ali formalno jesu: dokaz ti je u ruci. Sve što sam koristila spada u ono što je apsolutno neporecivo." „Ali ovde imaš protivrečnost." „Tako je. Aritmetika je nedosledna kao formalni sistem.“ 6b ,,Ne možeš da pronađeš svoju grešku, da li to hoćeš da kažeš?“ ,,Ne, ne slušaš šta ti govorim. Zar misliš da se osećam osujećeno samo zbog nečeg takvog? U dokazu nema nikakve greške." „Znači ti tvrdiš kako postoji nešto pogrešno u onome što je prihvaćeno?“ „Baš tako.“ ,,Da li si...“ On zaćuta, ali prekasno. Zapiljila se u njega. Naravno da je bila sigurna. On razmisli o onome na šta je ukazivala. „Vidiš li?“, upita Rene. „Upravo sam osporila skoro čitavu matematiku: ona je sada potpuno besmislena." Uzrujala se, postala gotovo rastrojena; Karl je pažljivo birao reči. „Kako možeš to da kažeš? Matematika i dalje deluje. Naučni i ekonomski svet neće se najednom srušiti zbog te spoznaje." ,,To je zato što je matematika koju koriste samo trik. Mnemonička caka, kao kad brojiš zglavke na šaci kako bi se setio koji mesec ima trideset jedan dan.“ „Nije to isto.“ ,,A zašto ne bi bilo? Sada matematika nema apsolutno nikakve veze sa stvarnošću. Pusti koncepte kao što su imaginarni ili infinitezimalni brojevi. Sad ni posrano sabiranje celih brojeva nema nikakve veze s brojanjem na prste. Na prstima će ti jedan i jedan uvek biti dva, ali na papiru ti mogu dati beskonačan broj odgovora, a svi su oni podjednako validni, što znači da su svi
67
podjednako nevažeći. Mogu da napišem najelegantniju teoremu koju si ikada video, a ona neće značiti ništa više od besmislene jednačine." Ona se gorko nasmeja. „Pozitivisti su nekada govorili da je sva matematika tautologija. Potpuno su pogrešili: ona je protivrečnost." Karl pokuša s drugačijim pristupom. „Čekaj malo. Upravo si pomenula imaginarne brojeve. Zbog čega bi ovo bilo iole gore od onoga što se dešavalo s njima? Matematičari su nekada verovali da su oni besmisleni, ali sada su prihvaćeni kao osnovni. Ovo je ista situacija." „Nije ista. Rešenje je u tome da se jednostavno proširi kontekst, ali to ovde neće vredeti. Imaginarni bojevi su doneli matematici nešto novo, ali moj formalizam iznova definiše ono što već postoji." „Ali ako promeniš kontekst, posmatraš ga iz drugog ugla...“ Ona zakoluta očima. ,,Ne! Ovo sledi iz aksioma jednako sigurno kao i sabiranje; ne može se zaobići. Veruj mi na reč.“ 7 Godine 1936, Gerhard Gencen je dao dokaz za doslednost aritmetike, ali da bi to uradio, morao je da primeni kontroverznu tehniku poznatu kao transfinitna indukcija. Ova tehnika nije među uobičajenim metodima dokazivanja, i jedva izgleda prikladno za garantovanje doslednosti aritmetike. Gencen je dokazao očigledno pretpostavivši ono sumnjivo. 7a Kalahan se javio s Berklija, ali nije mogao da ponudi nikakvo izbavljenje. Rekao je da će nastaviti da proučava njen rad, ali čini se da je ona naišla na nešto fundamentalno i uznemirujuće. Hteo je da zna kakvi su njeni planovi što se tiče objavljivanja tog formalizma, jer ukoliko on sadrži neku grešku koju ni ona ni on ne mogu da nađu, drugi u zajednici matematičara će sigurno to moći. Rene je jedva bila u stanju da čuje njegove reči, i promumlala je da će mu se javiti. U poslednje vreme imala je poteškoća u razgovoru s ljudima, pogotovo posle rasprave s Karlom; drugi pripadnici katedre počeli su da je izbegavaju. Koncentracija joj je nestala, a prethodne noći sanjala je košmar kako je otkrila formalizam koji joj je dopuštao da prevodi nasumične koncepte u matematičke izraze: onda je dokazala da su život i smrt ekvivalentni. To ju je uplašilo: mogućnost da gubi razum. Svakako je gubila jasnoću misli, a to je bilo prilično blizu.
68
Kako si ti smešna žena, prekorevala je sebe. Zar je Godel pomišljao na samoubistvo pošto je demonstrirao svoju teoremu nepotpunosti? Ali to je bila divna, produhovljena teorema, jedna od najelegantnijih koje je Rene ikada videla. Njen sopstveni dokaz ju je zadirkivao, ismevao je. Kao nešto iz knjige zagonetki, govorio joj je imam te, preskočila si grešku, vidi možeš li pronaći mesto na kojem si se zeznula; samo da bi se okrenuo i rekao: imam te, opet, Pomišljala je da će Kalahan razmatrati implikacije koje njeno otkriće ima po matematiku. Toliko matematike nije imalo nikakvu praktičnu primenu; postojalo je isključivo kao formalna teorija, proučavana je samo zbog svoje intelektualne lepote. Ali to nije moglo da potraje; samokontradiktorna teorija bila je toliko besmislena da bi je većina matematičara odbacila s gađenjem. Rene je uistinu bila besna zbog toga kako ju je izdala rođena intuicija. Ta prokleta teorema imala je smisla, na sopstveni perverzan način, izgledala je valjano. Ona je to razumela, znala je zbog čega je istinita, verovala u to. 7b Karl se osmehnuo kad je pomislio na njen rođendan. ,,Ne mogu da verujem! Kako si uopšte mogao da znaš?" Strčala je niz stepenice, držeći džemper u rukama. Prošlog leta su bili u Škotskoj na odmoru, i u jednoj prodavnici u Edinburgu nalazio se džemper koji je Rene merkala, ali ga nije kupila. Naručio ga je, i smestio u fioku njene komode da ga ona tog jutra pronađe. „Čitam te kao knjigu", zadirkivao ju je on. Oboje su znali da to nije tačno, ali on je voleo to da joj kaže. To je bilo pre dva meseca. Pre samo dva meseca. Sada je situacija nalagala promenu ritma. Karl je otišao u njenu radnu sobu i zatekao Rene kako sedi na svojoj stolici i zuri kroz prozor. „Čik pogodi šta sam obezbedio za nas.“ Ona diže pogled. „Šta?“ „Rezervacije za vikend. Apartman u Biltmoru. Možemo da se opustimo i ne radimo apsolutno ništa..." „Prestani, molim te“, reče Rene. „Znam šta pokušavaš da uradiš, Karl. Hoćeš da radimo nešto prijatno, što bi mi skrenulo misli s ovog formalizma. Ali neće vredeti. Ne znaš koliko sam time obuzeta." „Hajde, hajde." On je povuče za ruke kako bi je podigao sa stolice, ali ona mu se ote. Karl načas ostade da stoji tamo, i ona se najednom okrenu pogleda ga u oči.
69
„Znaš li da sam bila u iskušenju da uzmem barbiturate? Gotovo priželjkujem da sam idiot, kako ne bih morala da razmišljam o tome.“ Bio je zatečen time. Nesiguran u sebe, on reče: „Zbog čega makar ne pokušaš nakratko da pobegneš od toga? Ne može da škodi, a možda ti skrene misli sa ovoga.“ „Nije to nešto o čemu bih mogla prestati da razmišljam. Ti to jednostavno ne razumeš." „Onda mi objasni." Rene ispusti dah i okrenu se nakratko da razmisli. „Kao da sve što vidim viče na mene, u protivrečju", reče ona. „Sada neprestano izjednačavam brojeve." Karl je ćutao. Onda, s iznenadnom spoznajom, reče: „Kao klasični fizičari suočeni s kvantnom mehanikom. Kao da je teorija u koju si oduvek verovala nadomeštena, a ta nova nema smisla, iako je dokazi nekako podupiru." ,,Ne, ni nalik tome." Odbacila je to gotovo s prezirom. „Nema ovo nikakve veze s dokazima; sve je a priori." ,,Pa u čemu se razlikuje? Nije li to onda samo dokaz za tvoje rezonovanje?" „Zaboga, šališ li se ti to? Reč je o razlici između toga da izmerim jednaku vrednost broja jedan i broja dva, i toga da intuitivno tako zaključim. Ne mogu više u glavi da održim koncept razdvojenih količina; za mene su sve one iste.“ ,,Ne misliš to zaista", reče on. „Niko ne može stvarno da iskusi nešto takvo; to je kao da poveruješ u onih šest nemogućih stvari pre doručka." „Otkud ti znaš šta ja mogu da iskusim?" „Pokušavam da shvatim." „Ne trudi se.“ Karl izgubi strpljenje. „U redu, onda.“ Onda izađe iz sobe da otkaže rezervacije. Jedva su razgovarali posle toga, i pričali su jedno s drugim samo kad je to bilo neophodno. Tri dana kasnije Karl je zaboravio kutiju slajdova koji su mu bili potrebni, odvezao se natrag do kuće i zatekao njenu poruku nastolu. Karl je u trenucima koji su usledili intuitivno naslutio dve stvari. Prva mu je došla dok je jurcao po kući, pitajući se nije li ona nabavila cijanid s katedre za hemiju: bila je to spoznaja da on, budući da ne može da razume ono što bi je navelo na takav postupak, ne može ništa ni da učini za nju.
70
Druga mu je došla dok je lupao po vratima spavaće sobe i vikao na nju unutra: iskusio je već viđeno. Bio je to jedini put kada mu je neka situacija izgledala poznato, a opet, bila je groteskno naopaka. Setio se kako se sam nalazio s druge strane zaključanih vrata, na krovu zgrade, i slušao kako prijatelj lupa po vratima i viče mu da ne čini to. I dok je stajao tamo, pred vratima spavaće sobe, čuo je kako ona jeca, na podu, paralisana od stida upravo kao što je to bio i on kad se nalazio s druge strane. 8 Hilbert je jednom rekao: „Ako je matematičko mišljenje defektno, gde onda da nađemo istinu i sigurnost?" 8a Hoće li je pokušaj samoubistva žigosati tako da taj žig nosi do kraja života? Rene se to zapitala. Poravnala je ivice papira na stolu. Hoće li je ljudi od sada pa nadalje smatrati, možda nesvesno, lakoumnom ili nestabilnom? Nikada nije pitala Karla je li sam osećao takvu zabrinutost, možda zato što ga nikada nije krivila zbog onoga što je pokušao. Dogodilo seto pre mnogo godina, i svako ko ga danas vidi u njemu odmah prepozna čitavu osobu. Ali Rene nije mogla isto da kaže za sebe. Trenutno nije bila u stanju da suvislo raspravlja o matematici, i nije bila sigurna hoće li to ikada ponovo moći. Kad bi je sada videle njene kolege, jednostavno bi rekle: izgubila je žicu za matematiku. Završivši posao za stolom, Rene je izašla iz radne i ušla u dnevnu sobu. Pošto njen formalizam procirkuliše kroz akademsku zajednicu, biće mu potrebna obnova uspostavljenih matematičkih temelja, ali tek će na malobrojne uticati onako kao na nju. Većina će biti kao Fabrisi; slediće njen dokaz mehanički, i biće njime ubeđeni, ali ništa više od toga. Jedini ljudi koji će to osetiti gotovo jednako istančano kao ona jesu oni koji bi inače pojmili protivrečnost, do koje bi ih dovela intuicija. Kalahan je bio jedan od njih; zapitala se kako on svakodnevno izlazi s time na kraj. Rene je u prašini na jednom stočiću iscrtala izuvijanu šaru. Ranije, možda bi dokono procenila parametre krivulje, ispitala neke njene karakteristike. Sada kao da nije bilo svrhe da to radi. Sve njene vizualizacije jednostavno su se srušile. Poput mnogih, i ona je oduvek mislila da matematika ne izvodi svoje značenje iz univerzuma, već pre da univerzumu nameće nekakvo značenje. Fizički entiteti nisu bili veći niti manji jedni od drugih, niti slični ili različiti;
71
jednostavno su bili, postojali su. Matematika je bila potpuno nezavisna, ali je praktično donosila semantičko značenje za te entitete, davanjem kategorija i odnosa. Ona nije opisivala nikakve imanentne osobine, već samo moguće tumačenje. Ali više ne. Matematika nije bila dosledna posle odvajanja od fizičkih entiteta, a formalna teorija bila je u najmanju ruku dosledna. Matematika je bila empirijska, ništa više od toga, a to nju nije nimalo interesovalo. Čemu sada da se okrene? Rene je poznavala ženu koja je odustala od akademskog posla kako bi prodavala rukotvorine od kože. Moraće malo da sačeka, da se pribere. A sve to vreme, Karl je samo pokušavao da joj pomogne u tome. 8b Među Karlovim prijateljima bile su i dve žene, međusobno najbolje prijateljice, Marlena i Ana. Pre mnogo godina, kada je Marlena pomislila na samoubistvo, nije se okrenula Ani za podršku: okrenula se Karlu. On i Marlena su u nekoliko navrata presedeli po čitavu noć, u razgovoru ili zajedničkoj tišini. Karl je znao da mu je Ana oduvek pomalo zavidela na onome što je podelio s Marlenom, da se oduvek pitala kakvu on to prednost ima kad je mogao da se toliko zbliži s njom. Odgovor je jednostavan Bila je to razlika između simpatije i empatije. Karl je nudio utehu u sličnim situacijama više puta u svom životu. Bilo mu je drago što može da pomogne, svakako, ali i više od toga, činilo mu se ispravnim da sedi na drugom mestu i igra drugu ulogu. Uvek je imao razloga da samilost smatra osnovnim delom svog karaktera, sve dosad. Cenio je to, smatrao sebe u najmanju ruku empatičnim. Ali sada je naleteo na nešto što nikada ranije nije susreo, i to je poništilo sve njegove uobičajene instinkte. Da mu je neko na Reneinom rođendanu rekao da će se tako osećati za dva meseca, istog trena bi odbacio tu zamisao. Nešto tome nalik svakako bi moglo da se dogodi posle nekoliko godina; Karl je znao šta vreme može da učini. Ali dva meseca? Posle šest godina braka, prestao je da je voli. Karl se gnušao sebe zbog te misli, ali činjenica je bila da se ona promenila, i on je sada više nije razumeo, niti je znao kako da saoseća sa njom. Renein intelektualni i emocionalni život bili su nerazdvojivo povezani, tako da se ovaj potonji pomerio van njegovog domašaja.
72
Aktivirala se njegova refleksna reakcija praštanja, rezonovanje da ni od koga ne možete tražiti da nastavi da pruža podršku za vreme bilo koje krize. Ako nečija žena iznenada mentalno oboli, greh će biti ako je on napusti, ali taj greh je oprostiv. Ako ostane, to znači da prihvata drugačiju vrstu odnosa, nešto što ne odgovara baš svakome, i Karl nikada nije osuđivao osobu koja bi se obrela u takvoj situaciji. Ali uvek je tu bilo neizgovoreno pitanje: kako bih ja postupio? A njegov odgovor je uvek bio: ostao bih. Licemer. Najgore od svega, on je prošao kroz to. Bio je obuzet sopstvenim bolom, iskušavao je izdržljivost drugih, a neko je sve to vreme vodio računa o njemu. Bilo je neizbežno da ostavi Rene, ali taj greh sebi nikada neće moći da oprosti. 9 Albert Ajnštajn je jednom rekao: „Ukoliko su matematičke teoreme primenjive na stvarnost, nisu pouzdane; ukoliko su pouzdane, onda ne opisuju stvarnost." 9a = 9b Karl je bio u kuhinji i pripremao boraniju za večeru, kad je ušla Rene. „Možemo li nakratko da porazgovaramo?" „Naravno." Seli su za sto. Ona se podrobno zagledala kroz prozor; imala je tu naviku na početku ozbiljnog razgovora. Najednom je strepeo od onoga što je nameravala da kaže. Nije smerao da joj kaže da odlazi sve dok se ona u potpunosti ne oporavi, posle nekoliko meseci. Sada je bilo prerano. „Znam da to nije naročito očigledno..." Ne, molio se on, ne govori to. Nemoj, molim te. „... ali zaista sam ti zahvalna za to što si ovde, sa mnom.“ Pretrnuo, Karl zatvori oči, ali Rene je na svu sreću i dalje gledala kroz prozor. Biće to toliko, toliko teško. I dalje je govorila. „Sve ono što mi se dešavalo u glavi..." Načas je zaćutala. „Ništa nalik tome nikada nisam zamišljala. Da je posredi bila ikakva normalna depresija, znam da bi razumeo, i da bismo izašli s tim na kraj.“ Karl klimnu glavom. „Ali dogodilo se to da sam se gotovo našla u ulozi teologa koji je dokazao da Bog ne postoji. Ne samo što se plaši toga, već sa sigurnošću zna. Da li to zvuči apsurdno?" ,,Ne.“
73
„To je osećaj koji ne mogu da ti prenesem. Verovala sam u to duboko, implicitno, a to nije istina, i još sam ja ta koja je to pokazala." On otvori usta da kaže kako tačno zna šta ona misli, kako je i sam osećao isto što i ona. Ali se predomisli: u ovome ih je empatija razdvajala umesto da ih sjedini, a to nije mogao da joj kaže.
74
Priča tvog života
T
voj otac se sprema da mi postavi to pitanje. Ovo je najvažniji
trenutak u našim životima, i želim da obratim pažnju, da zapazim svaku pojedinost. Tvoj tata i ja smo se upravo vratili s izlaska, s večere i pozorišne predstave, ponoć je prošla. Izašli smo na verandu da pogledamo pun mesec; onda sam ja tvom tati rekla da želim da igram, pa mi je on udovoljio, i sada sporo plešemo, dvoje tridesetogodišnjaka koji se njišu tamo-amo na mesečini, kao klinci. Uopšte ne osećam noćnu svežinu. A onda tvoj tata kaže: „Želiš li da napravimo bebu?“ U ovom trenutku, tvoj tata i ja smo u braku oko dve godine, i živimo u Aveniji Elis; kad se budemo iselili, ti ćeš još biti previše mala da bi upamtila tu kuću, ali mi ćemo ti pokazati njene slike, pričati priče o njoj. Baš bih volela da ti ispričam priču o ovoj večeri, o noći kad si začeta, ali pravo vreme za to biće kada i sama budeš spremna da imaš decu, a tu priliku nikada nećemo imati. Ne bi vredelo da ti to ispričam ranije; veći deo svog života nećeš sedeti s mirom dovoljno dugo da saslušaš tako romantičnu - ti bi rekla bljak priču. Pamtim scenario tvog nastanka koji ćeš ti izneti kad budeš imala dvanaest godina. „Rodila si me samo da bi imala sluškinju koju nećeš morati da plaćaš“ kazaćeš ogorčeno dok izvlačiš usisivač iz plakara. „Tako je“, reći ću ja. „Pre trinaest godina, znala sam da će otprilike u ovo vreme biti potrebno da se usisa prašina iz tepiha, pa mi je rađanje bebe izgledalo kao najjeftiniji i najlakši način da se taj posao obavi. A sad te ljubazno molim da uradiš to.“ ,,Da mi nisi majka, ovo bi bilo nezakonito", reći ćeš ti dok odvijaš kabl i ubadaš ga u utičnicu na zidu.
75
Biće to u kući u Ulici Belmont. Doživeću da vidim kako se neznanci useljavaju u obe kuće: onu u kojoj si začeta i onu u kojoj si odrasla. Tvoj tata i ja ćemo prvu prodati nekoliko godina po tvom dolasku. Ja ću drugu prodati ubrzo pošto odeš. Dotad ćemo se Nelson i ja useliti u našu kuću na selu, a tvoj tata će živeti s onom kako se ono zvaše. Znam kako se ova priča završava; mnogo razmišljam o tome. Isto tako mnogo razmišljam o tome kako je započela, pre samo nekoliko godina, kad su se brodovi pojavili u orbiti, a artefakti u dolinama. Vlada o njima nije rekla gotovo ništa, dok su tabloidi rekli sve što su mogli. A onda su me pozvali telefonom, zahtevali sastanak. Primetila sam ih kako čekaju u hodniku, ispred mog kabineta. Bili su čudan par; jedan od njih imao je na sebi vojnu uniformu i vojničku frizuru, a nosio je u ruci aluminijumsku akten-tašnu. Činilo se da kritički osmatra i procenjuje svoju okolinu. Drugi se lako mogao prepoznati kao akademik: s gustom bradom i brkovima, u odelu od rebrastog somota. Prelistavao je stranice prikačene jednu preko druge na obližnjoj tabli za zidne novine. „Pukovnik Veber, pretpostavljam?" Rukovala sam se s vojnikom. ,,Lujza Benks." „Doktorko Benks, hvala vam što ste odvojili vreme za razgovor s nama“ reče on. „Nema na čemu; dobrodošao mi je svaki izgovor da izbegnem nastavničko veće." Pukovnik Veber pokaza na svog družbenika. „Ovo je doktor Gari Doneli, fizičar koga sam vam pomenuo kad smo razgovarali preko telefona.“ „Zovite me Gari“, reče on dok smo se rukovali. „Jedva čekam da čujem šta imate da kažete." Ušli smo u moj kabinet. Pomerila sam nekoliko gomila knjiga sa druge stolice za posetioce, pa smo svi seli. „Rekli ste da želite da čujem neki snimak. Pretpostavljam da to ima nekakve veze s tuđinima?" „Mogu da vam ponudim samo snimak", reče pukovnik Veber. „Dobro, da čujemo.“ Pukovnik Veber izvadi kasetofon iz svoje tašne i pritisnu dugme za reprodukciju zvuka. Snimak je donekle zvučao kao mokar pas koji otresa vodu s krzna. „Šta mislite o tome?“, upita on. Uzdržala sam se od svog poređenja s mokrim psom. ,,U kakvom je kontekstu nastao ovaj snimak?“
76
,,To nisam ovlašćen da kažem." „Pomoglo bi mi da protumačim te zvuke. Da li ste bili u mogućnosti da vidite tuđina dok je govorio? Je li pritom bilo šta radio?“ „Snimak je jedino što mogu da vam ponudim." „Nećete odati ništa ako mi kažete da ste videli tuđine; javnost ionako pretpostavlja da jeste." Pukovnik Veber nije popuštao. „Imate li ikakvo mišljenje o njegovim lingvističkim svojstvima?", upita on. ,,Pa, jasno je da im se aparat za govor znatno razlikuje od ljudskog. Pretpostavljam da ti tuđini ne liče na ljude?" Pukovnik je nameravao da kaže nešto neodređeno, kad Gari Doneli upita: „Možete li da pretpostavite bilo šta na osnovu tog snimka?" „Zapravo ne. Ne zvuči mi kao da koriste grlo za proizvodnju tih zvukova, ali na osnovu toga ne mogu da zamislim kako izgledaju." „Bilo šta - možete li bilo šta da nam kažete?“, upita pukovnik Veber. Videla sam da nije navikao na konsultacije s civilima. „Samo to da će uspostavljanje komunikacije biti veoma teško usled razlika u anatomiji. Oni gotovo sigurno koriste zvuke koje ljudske glasne žice ne mogu da reprodukuju, a možda i zvuke koje ljudsko uho ne može da razlikuje." „Mislite na infra- ili ultrazvučne frekvencije?“, upita Gari Doneli. ,,Ne baš. Samo hoću da kažem kako ljudski slušni sistem nije apsolutno akustičan instrument; on je optimizovan da prepoznaje zvuke koje stvara ljudsko grlo. S tuđinskim vokalnim sistemom ništa više nije sigurno." Slegla sam ramenima. „Možda ćemo biti u stanju da čujemo razliku između tuđinskih fonema, uz dovoljno prakse, ali moguće je da naše uši jednostavno ne mogu da prepoznaju osobenosti koje oni smatraju značajnim. U tom slučaju će nam trebati zvučni spektrograf, kako bismo znali šta tuđin govori.“ Pukovnik Veber upita: „Pretpostavimo da vam dam snimke u trajanju od jednog sata; koliko bi vam vremena trebalo da zaključite treba li nam taj zvučni spektrograf ili ne?“ ,,Ne bih to mogla da ustanovim samo na osnovu jednog snimka, koliko god vremena da imam. Bilo bi potrebno da direktno razgovaram s tuđinima." Pukovnik odmahnu glavom. „Nemoguće." Pokušala sam da mu to blago saopštim. „Odluka je na vama, naravno, Ali nepoznat jezik može da se nauči samo kroz interakciju s onim kome je on maternji, a pritom mislim na postavljanje pitanja, razgovore, takve stvari. Bez toga, to je jednostavno nemoguće. Dakle, ako želite da naučite jezik tuđina,
77
osoba obučena za terensku lingvistiku - bila to ja ili neko drugi - moraće da razgovara s tuđinom. Sami snimci su nedovoljni." Pukovnik Veber se namršti. ,,Vi izgleda hoćete da natuknete kako nijedan tuđin ne bi mogao da nauči ljudske jezike prateći naše emisije.“ „Sumnjam u to. Bio bi im potreban instrukcioni materijal posebno konstruisan za podučavanje ljudskih jezika neljudskim bićima. Ili to, ili interakcija sa čovekom. Ako su imali išta od toga, mogli su da nauče mnogo s TV-a, ali inače ne bi imali odakle da krenu." Pukovniku je to očigledno bilo interesantno; njegova filozofija je bila, dakako, što manje tuđini znaju - to bolje. I Gari Doneli je pročitao pukovnikov izraz i zakolutao očima. Suzbila sam osmeh u sebi. Onda pukovnik Veber upita: „Recimo da učite novi jezik razgovarajući s onima koji njime govore; da li biste mogli to da postignete a da pritom njih ne naučite engleski?" ,,To zavisi od kooperativnosti govornika koji taj jezik koriste kao maternji. Oni bi sigurno naučili ponešto dok ja učim njihov jezik, ali to ne bi moralo da bude mnogo ukoliko su voljni da podučavaju. S druge strane, ako bi oni radije naučili engleski nego nas podučavali svom jeziku, to bi sve moglo veoma da oteža." Pukovnik klimnu glavom. „Javiću vam se ponovo u vezi s ovim." Zahtev za taj sastanak bio je možda drugi najznačajniji telefonski poziv u mom životu. Prvi će, naravno, biti onaj iz gorske službe spasavanja. U tom trenutku ćemo tvoj tata i ja razgovarati jedno s drugim možda jednom godišnje, uvrh glave. Ipak, posle tog telefonskog poziva, najpre ću pozvati tvog oca. On i ja ćemo se odvesti zajedno na prepoznavanje, i biće to duga i nema vožnja kolima. Sećam se mrtvačnice, sve u pločicama i nerđajućem čeliku, zujanja rashladnih uređaja i mirisa antiseptika. Bolničar će povući čaršav da ti otkrije lice. Lice će ti izgledati nekako pogrešno, ali ja ću znati da si to ti. ,,Da, to je ona“, kazaću. „Ona je moja.“ Tada će ti biti dvadeset pet. Vojni policajac je proverio moj bedž, zapisao nešto na tablici s blokom i štipaljkom, i onda otvorio kapiju; uvezla sam se terencem u logor, malo selo od šatora koje je vojska podigla na suncem sprženoj livadi nekog
78
zemljoradnika. U središtu logora bio je jedan od tuđinskih uređaja, s nadimkom ,,okno“. Po onome što je rečeno na pripremnim sastancima kojima sam prisustvovala, u Sjedinjenim Državama bilo je devet takvih, sto dvanaest širom sveta. Okna su funkcionisala kao dvosmerni komunikacioni uređaji, verovatno s brodovima u orbiti. Niko nije znao zbog čega tuđini ne žele lično da razgovaraju s nama; možda iz straha da se ne ošugave. Ekipa naučnika, među kojima su bili i fizičar i lingvista, bila je dodeljena svakom oknu; Gari Doneli i ja bili smo dodeljeni ovom. Gari me je čekao na parkiralištu. Zavijugali smo kružnim lavirintom betonskih barikada, dok nismo došli do velikog šatora koji je pokrivao samo okno. Ispred šatora bila su kolica za opremu krcata stvarčicama pozajmljenim iz fakultetske laboratorije za fonologiju. Poslala sam to unapred, kako bi vojska mogla blagovremeno da ih pregleda. Ispred šatora bile su na tronošcima i video kamere, čija su sočiva virila kroz prozore u zidu od tkanine u glavnu prostoriju. Sve što Gari i ja budemo radili razmatraće bezbroj drugih, među kojima i pripadnici vojnoobaveštajne službe. Pored toga, oboje ćemo svakodnevno slati izveštaje, pri čemu će moji sadržati procene o tome koliko mislim da tuđini mogu da razumeju od engleskog. Gari otvori preklop na šatoru i mahnu mi da uđem. „Samo napred, samo napred“, reče on kao najavljivač tačaka u cirkusu. „Čudite se bićima kakva nikad viđena nisu bila na Božijem zemljinom šaru.“ ,,I sve to samo za krajcaru", promrmljah ja dok sam ulazila kroz otvor. U tom trenutku okno je bilo neaktivno, i podsećalo je na polukružno ogledalo visoko više od tri i široko šest metara. Na smeđoj travi ispred okna, lukom od bele farbe bio je ocrtan prostor za aktiviranje. Tamo su se trenutno nalazili samo sto, dve stolice na sklapanje i strujni kabl koji je vodio napolje do generatora. Zujanje fluorescentnih lampi, okačenih o motke po rubu prostorije, mešalo se sa zujanjem muva u sparnoj vrućini. Gari i ja se zgledasmo, pa pogurasmo kolica s opremom prema stolu. Dok smo prelazili preko linije od farbe, okno kao da je postalo providno; činilo se da se neko polako diže iz osvetljenja iza obojenog stakla. Iluzija dubine bila je neverovatna; mogla sam da stupim pravo kroz to. Kad je okno bilo potpuno osvetljeno, podsećalo je na dioramu polukružne sobe u prirodnoj veličini. U prostoriji je bilo nekoliko velikih predmeta, koji su možda predstavljali nameštaj, ali ne i tuđina. U zakrivljenom zadnjem zidu bila su vrata.
79
Zamajali smo se oko priključivanja svih delova opreme: mikrofona, zvučnog spektrografa, prenosivog računara i zvučnika. Dok smo radili, često sam bacala pogled na okno, u iščekivanju dolaska tuđina. Bez obzira na to, ipak sam poskočila kad je jedan od njih ušao. Izgledao je kao bure okačeno o spoj sedam udova. Bio je zračno simetričan, i svaki od njegovih udova mogao je da posluži kao ruka ili noga. Onaj preda mnom hodao je unaokolo na četiri noge, s tri razdvojene ruke svijene uz bokove. Gari ih je nazivao „heptapodima". Pokazali su mi video snimke, ali svejedno sam zijala. U udovima tuđina nije bilo razaznatljivih zglobova; anatomi su nagađali da njih možda podržavaju kičmeni stubovi. Kakva god bila njihova unutrašnja struktura, udovi heptapoda zajednički su ga pomerali uznemirujuće gipko. Njegov ,,trup“ je plutao povrh namreškanih udova glatko kao hoverkraft. Sedam očiju bez kapaka bilo je naređano u krug oko vrha tela heptapoda. On se vratio do vrata na koja je ušao, načas tamo zafrskao nešto, i ponovo otišao do središta prostorije u pratnji još jednog heptapoda; ni u jednom trenutku nije se okrenuo. Jezivo, ali logično; s očima na svim stranama, njemu je svaki smer mogao da bude ,,napred“. Gari je posmatrao moju reakciju. ,,Spremna?“, upita on. Duboko sam udahnula. „Dovoljno spremna." Ranije sam mnogo radila na terenu, u Amazoniji, ali uvek je to bio dvojezički postupak: ili su moji doušnici znali malo portugalskog, što sam mogla da koristim, ili sam ja prethodno stekla izvestan uvid u njihov jezik preko tamošnjih misionara. Ovo će biti moj prvi pokušaj da vodim postupak zaista jednojezičkog otkrića. Ipak, bilo je to sasvim jednostavno u teoriji. Prišla sam oknu i heptapod je s druge strane učinio isto što i ja. Slika je bila toliko realistična da sam osetila žmarce na koži. Videla sam teksturu njegove sive kože, poput rebara somota u petljama i spiralama. Iz okna se nije osećao nikakav miris, zbog čega je situacija nekako izgledala još čudnije. Pokazala sam na sebe i rekla polako: „Čovek." Onda sam pokazala na Garija. ,,Čovek.“ Potom sam pokazala na jednog, pa na drugog heptapoda, i rekla: „Šta ste vi?“ Bez reakcije. Pokušala sam ponovo, i ponovo. Jedan heptapod pokaza jednim udom na sebe, sa skupljena četiri završna prsta. To je bila srećna okolnost. U nekim kulturama, osoba pokazuje bradom; da heptapod nije upotrebio jedan od svojih udova, ne bih znala na koji gest da obratim pažnju. Začula sam kratak zvuk podrhtavanja, i videla
80
kako nabrani otvor na vrhu njegovog tela vibrira; govorio je. Onda je pokazao na svog družbenika i ponovo uzdrhtao. Vratila sam se svom računaru; na njegovom ekranu bila su dva praktično istovetna spektrograma koji su predstavljali zvuke podrhtavanja. Obeležila sam uzorak za reprodukciju. Pokazala sam na sebe i ponovo rekla ,,Čovek“, pa to ponovila sa Garijem. Potom sam pokazala na heptapoda, i pustila snimak podrhtavanja preko zvučnika. Heptapod zadrhta još malo. Druga polovina spektrograma tog oglašavanja izgledala je kao ponavljanje: ako prethodno oglašavanje nazovemo [drhtaj1], onda je ovaj bio [drhtaj2drhtaj1]. Pokazala sam na nešto što je ličilo na stolicu iza heptapoda. „Šta je to?" Heptapod načas sačeka, pa pokaza na „stolicu" i opet progovori. Spektrogram za to veoma se razlikovao od ranijih zvukova: [drhtaj3]. Još jednom, pokazala sam na „stolicu" dok sam reprodukovala [drhtaj3]. Heptapod odgovori: sudeći po spektrogramu, izgledalo je to kao [drhtaj3drhtaj2]. Optimistično tumačenje: heptapod je moje reči potvrđivao kao tačne, što je ukazivalo na kompatibilnost između heptapodskih i ljudskih obrazaca opštenja. Pesimistično tumačenje: mučio ga je nesnosan kašalj. Na svom računaru sam obeležila određene delove spektrograma i otkucala za svaki probno tumačenje: „heptapod" za [drhtaj1], ,,da“ za [drhtaj2], i „stolica" za [drhtaj3]. Onda sam otkucala „Jezik: Heptapod A“ kao naslov iznad tih izgovora. Gari je posmatrao dok sam kucala. „Šta označava to slovo ’A’?“ „Samo razdvaja ovaj jezik od svih ostalih koje bi heptapodi mogli da koriste", kazala sam. Klimnuo je glavom. „Pokušajmo sad nešto drugo, čisto zabave radi.“ Pokazala sam na oba heptapoda i pokušala da oponašam zvuk [drhtaj1], „heptapod". Posle duge stanke, prvi heptapod reče nešto, a onda drugi reče nešto drugo, i nijedan njihov spektrogram nije podsećao ni na šta ranije rečeno. Nisam mogla da razaberem razgovaraju li međusobno ili se obraćaju meni, pošto nisu imali lica koja bi mogli da okrenu. Pokušala sam da izgovorim [drhtaj1] još jednom, ali na to nije bilo reakcije. ,,Ni blizu", progunđala sam. ,,Ja sam zadivljen što uopšte možete da se oglašavate takvim zvucima" reče Gari. ,,Da čujete samo kako oponašam losa. Odmah se daju u trk.“
81
Pokušala sam ponovo još nekoliko puta, ali niti jedan heptapod nije odgovorio ničim prepoznatljivim. Tek kada sam ponovo reprodukovala snimak izgovora heptapoda, dobila sam potvrdu; heptapod je odgovorio sa [drhtaj2], ,,da“. „Dakle, ograničeni smo na korišćenje snimaka?“, upita Gari. Klimnuh glavom. „Makar privremeno." ,,I šta sad?“ „Sad moramo da se uverimo da on nije zapravo govorio ’baš su slatki’ ili ’vidi samo šta sad rade’. Onda ćemo videti možemo li prepoznati ijednu od tih reči kad ih izgovara taj drugi heptapod." Pokazah mu da sedne. „Raskomotite se; ovo će potrajati." Godine 1770, brod Endevor kapetana Kuka nasukao se na obali Kvinslenda, u Australiji. Dok je nekolicina njegovih ljudi obavljala popravke, Kuk je poveo istraživačku grupu i naišao na narod Aboridžina. Jedan od mornara pokazao je na životinje koje su skakale okolo s mladuncima u torbama, i upitao nekog Aboridžina kako se one zovu. Aboridžin je odgovorio: „kengur". Otad su Kuk i njegovi mornari te životinje nazivali koristeći tu reč. Tek su kasnije saznali da ona znači: „Šta reče?“. Pričam to svake godine na svom uvodnom kursu. Priča je gotovo sigurno netačna, pa to kasnije i objasnim, ali jeste klasična anegdota. Naravno, moji studenti zaista žele da čuju one anegdote u kojima se pojavljuju heptapodi; do kraja moje profesorske karijere one će biti razlog za mnoge od njih da upišu moje kurseve. Zato ću im pokazati stare video snimke mojih sesija pred oknom, i sesija koje su vodili drugi lingvisti; snimci su instruktivni, i biće od koristi ako nas tuđini ikada ponovo posete, ali u njima nema mnogo dobrih anegdota. Kad je reč o jezičkim anegdotama, moj omiljeni izvor je dečje učenje jezika. Sećam se jednog popodneva, kada ti je pet godina, po povratku kući iz zabavišta. Tada ćeš bojiti voštanim bojicama, a ja ću ocenjivati pisane radove. „Mama“, reći ćeš, koristeći taj obazrivo nehajan ton rezervisan za traženje neke usluge, „smem li nešto da te pitam?" „Naravno, mila. Samo napred." „Mogu li ja da budem, uh, kumljena?" Podići ću pogled s rada koji ocenjujem. „Kako to misliš?" „Šeron je u školici rekla da je ona kumljena." „Stvarno? Ko ju je kumio, i zbog čega?“
82
,,To je bilo kad se udavala njena starija sestra. Kazala je da samo jedna osoba može da bude, hm, kumljena, pa je ona bila ta.“ ,,A, tako znači. Hoćeš da kažeš da je Šeron svojoj sestri bila kuma?“ „Da, tako je. Mogu li i ja da budem kumljena?" Gari i ja smo ušli u zgradu od betonskih blokova gde se nalazio centar operacija za mesto s oknom. Unutra je izgledalo kao da planiraju invaziju, ili možda evakuaciju: kratko podšišani vojnici radili su oko velike mape te oblasti, ili sedeli pred glomaznom elektronskom opremom dok su govorili u mikrofone na slušalicama. Odveli su nas u kancelariju pukovnika Vebera, u prostoriju pozadi, svežu zahvaljujući klimatizaciji. Izvestili smo pukovnika o rezultatima posle prvog dana. „Čini se da niste naročito daleko odmakli", rekao je on. „Palo mi je na pamet kako da brže napredujemo", kazala sam ja. „Ali moraćete da odobrite korišćenje dodatne opreme." „Šta vam još treba?" „Digitalna kamera, i veliki video ekran." Pokazala sam mu crtež onoga što sam zamislila. „Želim da pokušam sa sprovođenjem postupka otkrića uz upotrebu pisanja; prikazivaću reči na ekranu i koristiti kameru za snimanje reči koje oni napišu. Nadam se da će heptapodi raditi isto.“ Veber je sumnjičavo pogledao u crtež. „Kakvu bi korist to moglo da donese?“ „Dosad smo napredovali na način koji bih primenila sa onima koji govore jezikom bez pisma. Onda mi je palo na pamet da i heptapodi sigurno moraju imati pismo." ,,Pa?“ „Ako heptapodi imaju mehanički način za pisanje, onda bi njihovo pisanje trebalo da bude veoma pravilno, veoma dosledno. Nama bi bilo lakše da prepoznajemo grafeme nego foneme. To je kao da birate slova u štampanoj rečenici umesto da pokušavate da ih čujete kad neko tu rečenicu naglas izgovori." „Shvatam šta mislite", prizna on. ,,A kako biste vi njima odgovarali? Pokazali biste im reči koje oni prikažu vama?“ ,,U osnovi da. A ako umeću razmake između reči, sve rečenice koje mi pišemo biće mnogo suvislije nego ma koja izgovorena rečenica skrpljena iz naših snimaka." Zavalio se u naslon svoje fotelje. „Znate da želimo da im pokažemo što manje od svoje tehnologije. “
83
„Razumem to, ali već koristimo mašine kao posrednike. Ako uspemo da ih navedemo na pisanje, verujem da ćemo napredovati mnogo brže nego ako ostanemo ograničeni na zvučne spektrograme." Pukovnik se okrenu Gariju. „Šta vi mislite o tome?“ „Meni se čini da je to dobra zamisao. Rado bih saznao imaju li heptapodi možda poteškoća da čitaju naše monitore. Njihova okna zasnivaju se na potpuno drugačijoj tehnologiji od naših video ekrana. Koliko možemo da ustanovimo, oni ne koriste piksele niti skenirane linije, i nemaju osvežavanje iz kadra u kadar." „Mislite da bi naši video ekrani zbog skeniranih linija bili nečitljivi za heptapode?" „Moguće je“, reče Gari. „Ali moraćemo da pokušamo i vidimo." Veber razmisli o tome. Za mene se to nije ni postavljalo kao pitanje, ali s njegove tačke gledišta bilo je teško doneti tu odluku; kao vojnik, ipak, on ju je doneo brzo. „Vaš zahtev je odobren. Obratite se napolju vodniku i recite mu da dopremi ono što vam je potrebno. Neka bude spremno do sutra." Sećam se jednog letnjeg dana kad ti je šesnaest godina. Konačno sam ja ta koja čeka da neko dođe i izvede me u provod. Naravno, čekaćeš i ti, radoznala da vidiš kako on izgleda. S tobom će biti tvoja drugarica, mlada plavuša s neverovatnim imenom Roksi, i kikotaćete se. „Moguće je da osetite poriv da izgovorite nekakav komentar na njegov račun", kazaću ja dok se gledam u ogledalu u hodniku. „Samo se uzdržite od toga dok ne odemo." ,,Ne brini, mama“, reći ćeš ti. „Uradićemo to tako da on ne čuje. Roksi, ti me pitaj šta mislim kakvo će večeras biti vreme. A ja ću onda reći šta mislim o maminom udvaraču." „Važi", kazaće Roksi. ,,Ne, definitivno nećete to uraditi", reći ću ja. „Opusti se, mama. Neće on imati pojma. Mi to stalno radimo." „Baš si me utešila." Malo kasnije, Nelson će doći po mene. Predstaviću vam ga, pa ćemo malo proćaskati na prednjoj verandi. Nelson je grubo zgodan, što se tebi očigledno dopada. I baš kad se budemo spremili da pođemo, Roksi će ti nehajno reći: „I šta misliš, kakvo će večeras biti vreme?" „Mislim da će biti baš vruće“, odgovorićeš ti. Roksi će klimnuti glavom u znak saglasnosti. Nelson će reći: „Zaista. Mislio sam da su rekli da će biti sveže."
84
„Imam ja šesto čulo kad su takve stvari posredi", reći ćeš ti. Lice ti neće odati ništa. „Slutim da će da bude baš vrelo. Dobro je što si se prikladno obukla za to, mama.“ Prostreliću te pogledom i reći laku noć. Dok budem vodila Nelsona prema njegovim kolima, on će me upitati, veselo: „Nešto mi ovde izmiče, zar ne?“ „Interni štos“, promrmljaću ja. ,,Ne traži da ti objašnjavam." Na našoj sledećoj sesiji pred oknom, ponovili smo raniji postupak, ali smo ovoga puta prikazali odštampanu reč na našem kompjuterskom ekranu u isto vreme dok smo govorili: prikazali smo ČOVEK dok smo govorili „Čovek", i tako dalje. Konačno, heptapodi su shvatili šta želimo, i postavili ravan kružni ekran ugrađen u mali podijum. Jedan heptapod je progovorio, a onda zavukao ud u veliki prorez u podijumu; na ekranu se pojavila škrabotina, pomalo zakošena. Ubrzo smo uspostavili rutinu, i ja sam sakupila dva paralelna skupa, jedan s izgovorenim izrazima, drugi sa uzorcima pisanja. Na osnovu prvih utisaka, njihovo pismo kao da je bilo logografičko, što me je razočaralo; nadala sam se abecednom pismu koje bi nam pomoglo da naučimo njihov govor. Njihovi logogrami možda sadrže i neke fonetske informacije, ali biće nam mnogo teže da ih pronađemo nego u abecednom pismu. Primakavši se blizu oknu, mogla sam da pokazujem na različite delove tela heptapoda, poput udova, prstiju i očiju, i da za svaki od njih dobijem izraz. Ispostavilo se da imaju otvor na donjoj strani tela, duž člankovitih koštanih hrbata: verovatno su to koristili za hranjenje, dok im je onaj na vrhu služio za disanje i govor. Nije bilo drugih primetnih otvora; možda su im usta ujedno bila i anus. Takva pitanja morala su da pričekaju. Pokušala sam da pitam naša dva sagovornika i za izraze kojima bismo mogli da se obratimo svakome od njih posebno; za lična imena, ukoliko nešto takvo imaju. Naravno, njihovi odgovori bili su neizgovorljivi, pa sam ih krstila, kako bismo se Gari i ja lakše snalazili, Fleper i Raspberi. Nadala sam se da ćemo moći da ih razlikujemo jednog od drugog. Sutradan sam se posavetovala s Garijem pre nego što smo ušli u šator sa oknom. „Trebaće mi pomoć za ovu sesiju", kazala sam mu. „Naravno. Šta hoćete da uradim?" „Treba da iskamčimo od njih neke glagole, a to je najlakše sa prisutnim trećim licem. Da li biste demonstrirali nekoliko glagola dok ja kucam njihovu pisanu formu na računaru? Budemo li imali sreće, heptapodi će
85
shvatiti šta radimo, i učiniti isto kao mi. Ponela sam gomilu rekvizita koje možete da koristite.“ „Nema problema", reče Gari, pa pucnu zglavcima na šakama. „Čim budete spremni." Počeli smo s nekim jednostavnim neprelaznim glagolima: hodanjem, skakanjem, govorenjem, pisanjem. Gari je demonstrirao svaki od njih sa šarmantnim odsustvom sramežljivosti; nimalo se nije ustezao zbog prisustva video kamera. Za prvih nekoliko postupaka koje je izveo upitala sam heptapode: „Kako vi to nazivate?" Vrlo brzo, heptapodi su shvatili šta to pokušavamo da uradimo; Raspberi je počeo da oponaša Garija, ili makar da izvodi ekvivalentni heptapodski postupak, dok je Fleper radio na njihovom kompjuteru, prikazivao pisani opis i glasno to izgovarao. U spektrogramima njihovih izgovorenih izraza prepoznala sam reč koju sam protumačila kao „heptapod". Ostatak je verovatno bila glagolska fraza; činilo se da imaju analoge za imenice i glagole, bogu hvala. Međutim, u njihovom pismu stvari nisu bile tako jasne. Za svaki postupak su prikazivali jedan jedini logogram umesto dva zasebna. Najpre sam pomislila da su napisali nešto kao ,,hoda“, pri čemu se subjekat podrazumeva. Ali zašto bi Fleper rekao „heptapod hoda“ dok piše ,,hoda“, umesto da održi paralelnost? Tada sam primetila da neki logogrami liče na logogram za „heptapoda" s pridodatim potezima s jedne ili druge strane. Možda se njihov glagol mogao napisati kao dodatak imenici. Ako je tako, zašto je Fleper u nekim primerima pisao imenicu, ali u drugim nije? Odlučila sam da pokušam s prelaznim glagolom; zamena reči za objekte mogla bi da pojasni stvari. Među rekvizitima koje sam donela bila je i jabuka, i kriška hleba. ,,Dobro“, rekla sam Gariju, „pokaži im hranu, a onda pojedi malo od toga. Najpre jabuku, potom hleb.“ Gari pokaza na zlatni delišes, pa odgrize parče, dok sam ja prikazala izraz za „kako vi kažete za to?". Onda smo to ponovili s kriškom hleba od integralnog brašna. Raspberi izađe iz prostorije i vrati se s nekakvim džinovskim orahom ili tikvom, i želatinoznim elipsoidom. Raspberi pokaza na tikvu, dok je Fleper izgovarao reč i prikazivao logogram. Onda Raspberi stavi tikvu između nogu i začu se krckanje, i tikva se ponovo pojavi, umanjena za odgrizeni zalogaj ispod ljuske su bila zrna nalik na kukuruzna. Fleper je govorio i prikazivao veliki logogram na njihovom ekranu. Zvučni spektrogram za „tikvu" promenio se kada je bio upotrebljen u rečenici; verovatno je to bila oznaka padeža.
86
Logogram je bio čudan: posle malo proučavanja, uspela sam da prepoznam grafičke elemente koji su podsećali na pojedinačne logograme za reči „heptapod" i ,,tikva.“ Izgledali su kao da su stopljeni zajedno, s nekoliko dodatnih poteza, koji su verovatno značili ,,jede“. Da li je to bila ligatura za više reči? Potom smo dobili govorni i pisani naziv za želatinsko jaje, i opis čina njegovog konzumiranja. Zvučni spektrogram za „heptapod jede želatinsko jaje“ mogao se analizirati; „želatinsko jaje“ nosilo je oznaku padeža kao što sam i očekivala, mada se red reči u rečenici razlikovao u odnosu na prošli put. Pisana forma, još jedan veliki logogram, bila je sasvim druga stvar. Ovog puta mi je trebalo mnogo više vremena da prepoznam bilo šta u njemu; ne samo što su pojedinačni logogrami ponovo bili stopljeni, već je izgledalo i da onaj za ,,heptapoda“ leži na leđima, dok je povrh njega logogram za „želatinsko jaje“ dubio na glavi. ,,O-o.“ Još jednom sam pogledala ispisane jednostavne primere s glagolima i imenicama, one koji su mi ranije izgledali nedosledno. Sad sam shvatila da svi oni zapravo sadrže logogram za reč ,,heptapod“; neki su bili zarotirani i izobličeni kombinovanjem s raznim glagolima, pa ih isprva nisam prepoznala. „Mora da se šalite“, promrmljala sam. „Šta nije u redu?“, upita Gari. ,,U njihovom pismu reči se ne razdvajaju; rečenica se piše spajanjem logograma u sastavne reči. Oni logograme spajaju tako što ih rotiraju i modifikuju. Pogledajte." Pokazala sam mu kako su logogrami zarotirani. „Tako mogu da čitaju reč s jednakom lakoćom, bez obzira na to kako je zarotirana", reče Gari. On se okrenu da pogleda heptapode, zadivljen. „Pitam se je li to posledica radijalne simetrije njihovih tela: za njihova tela ne postoji smer ’napred’, tako da ga možda nema ni u njihovom pismu. Vraški zgodno." Nisam mogla da poverujem; radila sam sa čovekom koji je reč „zgodno“ modifikovao s „vraški". „Svakako je zanimljivo", rekoh, ,,ali isto tako znači da ne postoji način da lako pišemo sopstvene rečenice na njihovom jeziku. Ne možemo jednostavno seći njihove rečenice u pojedine reči i prekombinovati ih; moraćemo da naučimo pravila njihovog pisma pre nego što budemo u stanju da napišemo išta suvislo. To je isti onaj problem kontinuiteta koji smo imali kad smo spajali fragmente govora, samo primenjen na pisanje." Pogledala sam u Flepera i Raspberija u oknu, gde su oni čekali da nastavimo, i uzdahnula. „Baš nećete ovo da nam olakšate, je li tako?"
87
Da budem fer, heptapodi su bili vrlo kooperativni. U danima koji su usledili predusretljivo su nas podučavali svom jeziku bez zahteva da mi njih podučavamo engleskom. Pukovnik Veber i njegove kohorte razmišljali su o mogućim implikacijama te činjenice, dok sam se ja sastajala s lingvistima kraj drugih okana preko video-konferencije kako bismo jedni s drugima podelili ono što smo naučili o jeziku heptapoda. Video-konferencije bile su neprikladno radno okruženje: naši video ekrani bili su primitivni u poređenju s oknima heptapoda, tako da su mi kolege izgledale udaljenije od tuđina. Ono poznato mi je bilo daleko, dok mi je bizarno bilo nadohvat ruke. Proći će izvesno vreme dok ne budemo spremni da pitamo heptapode zbog čega su došli, ili da dovoljno dobro raspravljamo o fizici da bismo ih pitali o njihovoj tehnologiji. Zasad smo radili na osnovama: na fonemama i grafemama, rečniku, sintaksi. Heptapodi su u svakom oknu koristili isti jezik, pa smo mogli da udružimo podatke i koordiniramo pokušaje. Za nas je najveći izvor zbrke bilo „pismo" heptapoda. Ono nije ni izgledalo kao pismo; više je ličilo na gomilu komplikovanih grafika. Logogrami nisu bili poređani u nizove, niti u spiralu, niti na bilo kakav linearni način. Umesto toga, Fleper ili Raspberi bi napisao rečenicu načičkavši onoliko logograma koliko je potrebno u džinovski konglomerat. Ovaj oblik pisma podsećao je na primitivne znakovne sisteme, koji su od čitaoca zahtevali da zna kontekst poruke kako bi mogao da je razume. Takvi sistemi su se smatrali previše ograničenim za sistematsko beleženje informacija. Opet, bilo je malo verovatno da su heptapodi razvili svoj nivo tehnologije samo pomoću usmenih predanja. To je ukazivalo na jednu od tri mogućnosti: prva je bila to da heptapodi imaju pravi sistem pisma, ali ne žele da ga koriste pred nama; pukovnik Veber bi mogao s tim da se poistoveti. Druga mogućnost bila je da heptapodi nisu stvorili tehnologiju koju su koristili; bila su to nepismena stvorenja koja koriste tuđu tehnologiju. Treća, i za mene najinteresantnija mogućnost bila je da heptapodi koriste nelinearni sistem ortografije koji se može ubrajati u prava pisma. Pamtim razgovor koji ćemo voditi kad budeš u prvom razredu srednje škole. Biće nedelja pre podne, a ja ću pripremati kajganu dok ti budeš postavljala sto za kasni doručak. Smejaćeš se dok mi budeš pričala o žurki na kojoj si bila prethodne noći.
88
„O čoveče", kazaćeš, „nisu se šalili kad su govorili da je telesna težina i te kako važna. Nisam pila nimalo više od momaka, ali sam se napila mnogo više od njih.“ Ja ću pokušati da zadržim neutralan, prijatan izraz na licu. Stvarno ću to pokušati. Onda ćeš ti reći: „O, ma daj, mama.“ ,,Šta?“ „Znaš da si radila u dlaku isto što i ja kad si bila mojih godina." Nisam radila ništa nalik tome, ali znam da ćeš, priznam li to, potpuno prestati da me poštuješ. „Znaš da nikad ne smeš da voziš, ili sedaš u kola ako...“ „Bože, naravno da znam to. Zar misliš da sam debil?“ ,,Ne, naravno da ne mislim.“ Zapravo ću pomisliti da očigledno, izluđujuće, nisi na mene. To će me podsetiti, ponovo, da nećeš biti moj klon; ti umeš da budeš divna, izvor svakodnevne sreće, ali nećeš biti neko koga sam sama stvorila. Vojska je postavila prikolicu s našim kancelarijama na mestu gde se nalazilo okno. Videla sam kako Gari hoda prema prikolici, pa sam potrčala da ga sustignem. ,,To je semasiografski sistem pisanja", kazala sam kad sam došla do njega. „Kako, molim?“, rekao je Gari. „Evo, da vam pokažem." Uvela sam Garija u svoju kancelariju. Kad smo se obreli unutra, prišla sam tabli i kredom nacrtala krug presečen dijagonalnom linijom. „Šta ovo znači?" ,,’Nije dozvoljeno’?“ „Tako je.“ Onda sam ispisala reči NIJE DOZVOLJENO na tabli. „Baš kao i ovo. Ali samo jedno predstavlja govor.“ Gari klimnu glavom. ,,Dobro.“ „Lingvisti opisuju pisanje poput ovoga...“, pokazala sam tu na ispisane reči, „... kao ’glotografsko’, zato što predstavlja govor. Svaki ljudski pisani jezik spada u ovu kategoriju. Međutim, ovaj simbol...“, pokazala sam tu na krug i dijagonalnu liniju, „... jeste ’semasiografsko’ pisanje, zato što prenosi značenje bez pozivanja na govor. Nema nikakve veze između njegovih komponenti i bilo kog pojedinog glasa.“ ,,A vi mislite da je čitavo pismo heptapoda takvo?“ ,,Po onome što sam dosad videla, da. Nije to slikovno pismo, daleko je složenije. Ono ima sopstveni sistem pravila za građenje rečenice, poput
89
vizuelne sintakse koja nema nikakve veze sa sintaksom njihovog govornog jezika." „Vizuelna sintaksa? Možete li da mi pokažete neki primer?" „Evo ga, stiže.“ Sela sam za svoj sto i pomoću računara učitala kadar iz snimka jučerašnjeg razgovora s Raspberijem. Okrenula sam monitor tako da on može da ga vidi. ,,U njihovom govornom jeziku, imenica ima oznaku padeža koja ukazuje na to da li je ona subjekat ili objekat. U pisanom jeziku, međutim, imenica se identifikuje kao subjekat ili objekat na osnovu orijentacije njenog logograma u odnosu na orijentaciju glagola. Pogledajte ovde." Pokazala sam na jednu figuru. ,,Na primer, kada je ’heptapod’ integrisan sa ’čuje’ na ovaj način, sa ovim paralelnim potezima, to znači da je heptapod taj koji nešto čuje." Pokazala sam mu drugu. „Kad se kombinuju na ovaj način, s uspravnim potezima, to znači da heptapoda čuju. Ova morfologija je primenjiva na nekoliko glagola. „Još jedan primer je sistem fleksija." Učitala sam drugi kadar iz snimka. ,,U njihovom pisanom jeziku, ovaj logogram znači otprilike ’čuti lako’ ili ’čuti jasno’. Vidite koji su mu elementi zajednički s logogramom za ’čuti’? I dalje možete to da kombinujete sa ’heptapod’ na isti način kao i pre, da biste ukazali na to da heptapod može nešto da čuje jasno, ili da heptapoda čuju jasno. Ali zaista interesantno je to da modulacija ’čuti’ ti ’čuti jasno’ nije poseban oblik; vidite koju su transformaciju primenili?" Gari klimnu glavom i pokaza. „Kao da zamisao o prilogu ’jasno’ izražavaju promenom krive u ovim potezima u sredini." „Tako je. Ta modulacija je primenjiva na mnoge glagole. Logogram za glagol ’videti’ može se modulirati na isti način kako bi se dobilo ’videti jasno’, baš kao i logogram za ’čitati’ i drugi. A promena krive u tim potezima nema paralelu u njihovom govoru; u govornoj verziji oni tim glagolima dodaju prefiks kako bi izrazili lakoću, a prefiksi za ’videti’ i ’čuti’ se razlikuju. „Ima i drugih primera, ali jasno vam je iz ovoga. U suštini, to je gramatika u dve dimenzije." On poče da šetka, zamišljen. „Postoji li išta slično tome u ljudskim sistemima pisanja?" „Matematičke jednačine, muzičke note i ples. Ali to je sve veoma specijalizovano; njihovom primenom ne bismo mogli da snimimo ovaj razgovor. Ali podozrevam da ćemo, ako to dovoljno dobro upoznamo, moči da snimimo ovaj razgovor koristeći heptapodski sistem pisanja. Mislim da je to sasvim razvijen grafički jezik opšte namene."
90
Gari se namršti. „Dakle, njihovo pisanje je sasvim zaseban jezik u odnosu na njihov govor, je li tako?“ „Tako je. U stvari, tačnije bi bilo govoriti o sistemu pisanja kao ’Heptapodu B’, i koristiti ’Heptapod A’ strogo kad mislimo na govorni jezik." „Čekajte malo. Zašto koristiti dva jezika kada je dovoljan i jedan? Čini mi se da je to bespotrebno teško za učenje.“ „Poput engleskog pisanja?", kazala sam ja. „Lakoća učenja nije prvenstvena sila u evoluciji jezika. Za heptapode, pismo i govor mogu igrati toliko različite kulturološke ili kognitivne uloge da upotreba zasebnih jezika ima više smisla od korišćenja različitih oblika za jedan te isti.“ On razmisli o tome. „Shvatam na šta mislite. Možda oni misle da je naš oblik pisanja suvišan, kao da traćimo drugi kanal za komunikaciju." ,,To je sasvim moguće. Ako ustanovimo zbog čega koriste drugi jezik za pisanje, saznaćemo mnogo toga o njima." „Dakle, shvatam da to znači kako nećemo moći da koristimo njihovo pismo kao pomagalo u učenju njihovog govornog jezika.“ Uzdahnula sam. ,,Da, to je ona najdirektnija implikacija. Ali mislim da ne treba da prenebregavamo Heptapode ni A ni B; potreban nam je dvostrani pristup." Pokazala sam na ekran. „Kladim se da će vam učenje njihove dvodimenzionalne gramatike biti od pomoći kada dođe vreme za učenje njihovih matematičkih izraza." ,,Tu ste u pravu. Jesmo li onda spremni da počnemo da ih pitamo o matematici?“ „Još ne. Treba bolje da ovladamo ovim pismom pre nego započnemo bilo šta drugo", rekla sam, a onda se osmehnula kad je gestikulacijom pokazao koliko se osujećeno oseća. „Strpljenja, dobri moj gospodine. Strpljen spasen." Imaćeš šest godina kad tvoj otac bude prisustvovao konferenciji na Havajima, i mi ćemo ići tamo s njim. Bićeš toliko uzbuđena da ćeš se za to pripremati nedeljama unapred. Pitaćeš me o kokosima, vulkanima i surfovanju, i vežbati hula-hula ples pred ogledalom. Spakovaćeš u kofer odeću i igračke koje ćeš hteti da poneseš, pa ćeš ga vući po kući da vidiš koliko dugo ćeš moći da ga nosiš. Pitaćeš me hoću li ja poneti tvoju piši-briši tablu u svojoj torbi, pošto u tvojoj više nema mesta, a ti jednostavno nećeš moći na put bez nje. „Neće ti trebati sve to“, reći ću ja. „Biće tamo toliko stvari koje ćeš moći da radiš da nećeš imati vremena da se igraš svim tim igračkama."
91
Razmislićeš o tome; iznad obrva će ti se pojavljivati jamice kad god budeš duboko zamišljena. Na kraju ćeš pristati da spakuješ manje igračaka, ali će ti zato iščekivanja znatno porasti. „Hoću da sam sad na Havajima", zacvilećeš. „Ponekad je dobro malo sačekati", kazaću ja. „Zahvaljujući iščekivanju, biće zabavnije kad stigneš tamo.“ Ti ćeš se na to samo napućiti. U svom sledećem izveštaju, ukazala sam na to da je termin „logogram pogrešan zato što ukazuje na to da svaki graf predstavlja izgovorenu reč a zapravo grafovi uopšte ne odgovaraju našem poimanju izgovorene reči Nisam želela da koristim ni termin „ideogram", zbog načina na koji se on koristio u prošlosti; umesto toga, predložila sam termin „semagram" Činilo se da semagram otprilike odgovara pisanoj reči u ljudskim jezicima: imao je sopstveno značenje, a u kombinaciji s drugim semagramima mogao je da formira bezbroj tvrdnji. Nismo mogli precizno da ga definišemo, ali opet, niko nikada nije na zadovoljavajući način definisao ni ,,reč“ za ljudske jezike. Ipak, kad se radilo o rečenicama na Heptapodu B, sve je mnogo više zbunjivalo. Taj jezik nije imao pisanu interpunkciju na njegovu sintaksu ukazivao je način kombinovanja semagrama, i nije bilo potrebe da se naglasi kadenca govora. Svakako nije bilo načina da se lepo spoje parovi subjekta i predikata kako bi se formirale rečenice. „Rečenica" se izgleda sastojala od broja semagrama koje je heptapod želeo da spoji; jedina razlika između rečenice i pasusa, ili stranice, bila je veličina. Kad bi rečenica na Heptapodu B dosta narasla, bila bi vizuelno izuzetno efektna. Kad nisam pokušavala da ga dešifrujem, to pismo je ličilo na kitnjaste bogomoljke nacrtane ukoso, tako da se drže jedna za drugu i obrazuju ešerovsku rešetku, a svaka od njih imala je malo drugačiji stav. A najveće rečenice imale su efekat sličan efektu psihodeličnih postera ponekad bi vam oči zasuzile, a ponekad biste ostali hipnotisani. Sećam se tvoje slike koja je snimljena kad si diplomirala. Na fotografiji poziraš pred kamerom, akademska kapa ti je nakrivljena na glavi, jednom rukom dodiruješ naočari za sunce, druga ti je na kuku, tamo drži otvorenu tvoju odoru kako bi se video top i šorts koje nosiš ispod. Sećam se svečane dodele diplome. Biću rastrojena zbog toga što su tamo istovremeno Nelson, tvoj otac i ona kako se ono zvaše, ali neću obraćati
92
mnogo pažnje na to. Čitav taj vikend, dok me budeš predstavljala kolegama sa godine i neprekidno sve grlila, biću gotovo onemela od zapanjenosti. Nemogu da verujem da ćeš ti, odrasla žena viša od mene i dovoljno lepa da me srce od toga zaboli, biti ista ona devojčica koju sam nekada dizala sa zemlje kako bi mogla da se napije vode sa česme, ista ona devojčica koja je nekada ispadala iz moje spavaće sobe umotana u haljinu, šešir i četiri šala iz mog plakara. A pošto diplomiraš, potražićeš posao finansijskog analitičara. Neću razumeti šta ti to tamo radiš, neću razumeti čak ni tvoju opčinjenost novcem, značaj koji si pridavala plati kada si pregovarala o zaposlenju. Više bih volela da si se bavila nečim za šta novčane nagrade nisu važne, ali neću se žaliti. Moja rođena mati nikada nije mogla da shvati zbog čega ja nisam jednostavno mogla da budem profesorka engleskog u srednjoj školi. Ti ćeš raditi ono što te usrećuje, i ja neću tražiti ništa osim toga. Kako je vreme prolazilo, ekipe kraj svakog okna počele su dobrano da uče heptapodsku terminologiju za elementarnu matematiku i fiziku. Zajedno smo radili na prezentacijama, pri čemu su se lingvisti fokusirali na postupak, a fizičari na sam predmet. Fizičari su nam pokazali ranije smišljene sisteme za komuniciranje sa tuđinima, zasnovane na matematici, ali oni su bili namenjeni upotrebi preko radio teleskopa. Mi smo ih preuredili za komunikaciju licem u lice. Naši timovi su bili uspešni s osnovama aritmetike, ali naleteli smo na blokadu s geometrijom i algebrom. Pokušali smo s korišćenjem sfernog koordinatnog sistema umesto pravougaonog, pomislivši da je to možda prirodnije za heptapode, s obzirom na njihovu anatomiju, ali taj pristup nije bio nimalo plodonosniji. Heptapodi kao da nisu razumeli šta hoćemo da kažemo. Isto tako, i rasprave o fizici išle su loše. Imali smo uspeha samo s najkonkretnijim mogućim terminima, poput naziva elemenata; posle nekoliko pokušaja predstavljanja periodnog sistema elemenata, heptapodi su shvatili na šta se to odnosi. Za sve iole apstraktno, mogli smo isto tako i da trabunjamo bilo šta. Pokušali smo da pokažemo osnovne fizičke atribute poput mase i ubrzanja, kako bismo došli do njihovih termina za to, ali heptapodi su jednostavno odgovarali zahtevima za razjašnjenje. Da bismo izbegli probleme s percepcijom koji bi se mogli povezati s ma kojim konkretnim medijem, probali smo s fizičkim demonstracijama, kao i s linijskim crtežima,
93
fotografijama i animacijama; ništa od toga nije bilo efikasno. Dani bez napretka pretvorili su se u nedelje, a razočaranje fizičara počelo je da raste. Nasuprot njima, lingvisti su imali više uspeha. Mi smo neprestano napredovali u dekodiranju gramatike govornog jezika, Heptapoda A. On nije sledio obrasce ljudskih jezika, što smo i očekivali, ali zasad je bio razumljiv: slobodan red reči, čak u tolikoj meri da nije postojao poželjan red za odredbe u uslovnom iskazu, u inat ,,univerzalnom“ redu Ijudskog jezika. Takođe se činilo da heptapodi nemaju nikakvih nevolja s mnoštvom nivoa ubacivanja centralnih delova rečenice, pred čim su ljudi brzo morali da priznaju poraz. Neobično, ali ne i neodgonetljivo. Mnogo su zanimljiviji bili novootkriveni morfološki i gramatički procesi u Heptapodu B, koji su bili jedinstveno dvodimenzionalni. U zavisnosti od deklinacije semagrama, na infleksije se moglo ukazivati variranjem krive linije određenog poteza, ili njegove debljine, ili načina na koji leluja, ili variranjem relativnih veličina dva radikala, ili njihove relativne udaljenosti od drugog radikala, ili njihovih orijentacija; ili na razne druge načine. Ove grafeme nisu bile segmenti; one se nisu mogle izolovati od ostatka semagrama. I uprkos tome kako se takve stvari ispoljavaju u ljudskom pismu ove nisu imale nikakve veze s kaligrafskim stilom; njihova značenja bila su definisana u skladu s doslednom i nedvosmislenom gramatikom. Redovno smo pitali heptapode zbog čega su došli. Svaki put su odgovarali rečima ,,da vidimo", ili „da posmatramo". Štaviše, ponekad su nas radije nemo gledali nego odgovarali na naša pitanja. Možda su to bili naučnici, a možda turisti. Stejt dipartment nam je naložio da otkrijemo što je moguće manje o čovečanstvu, za slučaj da te informacije mogu da se upotrebe za cenkanje u budućim pregovorima. Poslušali smo to, premda nismo morali mnogo da se trudimo: heptapodi nikada nisu ništa pitali. Bili naučnici ili turisti, ponašali su se krajnje nezainteresovano. Sećam se da ćemo se jednom odvesti u tržni centar da ti kupimo novu odeću. Biće ti trinaest godina. U jednom trenutku ćeš biti zavaljena u sedište, sasvim opuštena, sušto dete; već u sledećem, zabacićeš kosu uvežbano nehajno, kao manekenka na obuci. Malo ćeš me navoditi dok se budem uparkiravala. „Dobro, mama, daj mi jednu od svojih kreditnih kartica, pa možemo da se nađemo opet ovde, na ulazu, za dva sata.“ Nasmejaću se. ,,Ni pod razno. Sve kreditne kartice ostaju kod mene.“
94
„Zezaš me.“ Pretvorićeš se u ovaploćenje ogorčenosti. Izaći ćemo iz kola i ja ću poći prema ulazu u tržni centar. Kad budeš uvidela da neću popustiti, brzo ćeš preformulisati svoje planove. „Dobro, mama, dobro. Možeš sa mnom, samo hodaj malo iza mene, tako da ne izgleda kao da smo zajedno. Ako vidim drugove ili drugarice, zastaću da porazgovaram s njima, ali ti nastavi dalje, u redu? Kasnije ću te pronaći." Zaustaviću se u mestu. „Molim? Nisam ti ja sluškinja, niti neka mutantna rođaka koje treba da se stidiš." „Ali mama, ne smem dozvoliti da te iko vidi sa mnom.“ „O čemu ti to pričaš? Već sam se upoznala s tvojim prijateljima, bili su nam u poseti.“ „Drugo je to“, kazaćeš s nevericom što uopšte moraš da objašnjavaš. „Ovo je šoping." „Živa šteta.“ Onda, eksplozija: „Nećeš da uradiš ni najmanju stvar kako bi me usrećila! Ni najmanje ti nije stalo do mene!“ Nije prošlo mnogo vremena otkad si uživala da ideš sa mnom u kupovinu; zauvek ću ostati zapanjena koliko brzo izrastaš iz jedne faze u drugu. Život s tobom biće kao ciljanje u pokretnu metu; stalno ćeš odmicati dalje nego što očekujem. Pogledala sam u rečenicu koju sam upravo napisala na Heptapodu B, običnom hemijskom olovkom na papiru. Kao i sve druge rečenice koje sama stvorim, i ova izgleda izobličeno, kao rečenica na heptapodu razbijena čekićem i onda nestručno ponovo skrpljena lepljivom trakom. Listovi puni takvih neelegantnih semagrama prekrivali su mi radni sto i povremeno lepršali kad bi pored njih prošao zanjihani ventilator. Bilo je čudno učiti jezik koji nema govorni oblik. Umesto da vežbam izgovor, čvrsto sam zatvarala oči i pokušavala da naslikam semagrame na unutrašnjoj strani očnih kapaka. Začulo se kucanje na vratima, i pre nego što sam stigla da se odazovem, ušao je Gari, sav oduševljen. „Ilinois je dobio ponavljanje u fizici." „Stvarno? Sjajno; kad se to dogodilo?" „Dogodilo se pre nekoliko sati; upravo smo održali video konferenciju Da ti pokažem o čemu se radi.“ On poče da mi briše tablu. „Bez brige, ništa od svega toga nije mi trebalo." „Dobro." On uze patrljak krede i nacrta dijagram:
95
„Dobro, ovde je putanja zraka svetlosti koji iz vazduha ulazi u vodu Zrak svetlosti putuje pravolinijski dok ne dođe do vode; voda ima drugačiji indeks prelamanja, pa svetlost menja pravac. Već ste čuli za to, zar ne?" Klimnula sam glavom. „Naravno." ,,E sad, evo zanimljive stvari u vezi s putanjom kojom se svetlost kreće. Putanja je najbrži mogući pravac između dve tačke." „Kako rekoste?" „Zamislite, čisto fore radi, da je zrak svetlosti pratio ovu putanju." On docrta tačkastu liniju na svom dijagramu:
„Ova hipotetička putanja kraća je od one kojom se svetlost zapravo kreće. Ali svetlost putuje sporije kroz vodu nego kroz vazduh, a veći procenat ove putanje pruža se pod vodom. Tako je svetlosti potrebno više vremena daprođe ovom putanjom nego onom stvarnom." „Dobro, razumem." „Zamislite sad da svetlost putuje ovom drugom putanjom." On docrta drugu tačkastu liniju:
96
,,Ova putanja smanjuje procenat pod vodom, ali je ukupna dužina veća. Svetlosti takođe treba više vremena da prođe ovom putanjom nego onom stvarnom." Gari spusti kredu i mahnu prema dijagramu na tabli belim vršcima prstiju. „Svaka hipotetička putanja zahtevala bi više vremena nego ona koja je zaista primenjena. Drugim rečima, zrak svetlosti uvek putuje najbržom mogućom putanjom. To je Fermaov princip najkraćeg vremena refleksije." „Hmm, zanimljivo. I heptapodi su reagovali na to?“ „Baš tako. Murhed je izveo živu prezentaciju Fermaovog principa kod okna u Ilinoisu, i heptapodi su to ponovili. Sada on pokušava da dođe do opisa simbolima." Osmehnuo se. „Zar to nije vraški zgodno?" „Zgodno je, jašta, ali kako to da ranije nisam čula za Fermaov princip?" Uzela sam brošuru ukoričenu spiralom i zamahnula njom prema njemu; bio je to priručnik o temama iz fizike predloženim za korišćenje u komunikaciji s heptapodima. „Ovde samo drve o Plankovim masama i obrtanju spina atoma vodonika, a nema ni reči o prelamanju svetlosti." „Pogrešno smo pretpostavili šta bi bilo najkorisnije da znate", reče Gari nimalo postiđen. ,,U stvari, čudno je to što je Fermaov princip doneo prvi proboj; premda ga je lako objasniti, potrebna je aritmetika da bi ga objasnila matematički. I to ne obična aritmetika; potreban je varijantni račun. Mislili smo da će do proboja dovesti neka jednostavna geometrijska ili algebarska teorema." „Zaista čudno. Mislite da se zamisao heptapoda o tome šta je jednostavno ne poklapa s našom?“ „Upravo tako, i baš zato jedva čekam da vidim kako izgleda njihov matematički opis Fermaovog principa." Koračao je dok je govorio. „Ako je njihova verzija varijantnog računa za njih jednostavnija od njihovog ekvivalenta algebre, to bi moglo da objasni zbog čega smo imali toliko problema u razgovorima o fizici; čitav njihov sistem matematike može biti sasvim naopako postavljen u odnosu na naš.“ On pokaza na priručnik za fiziku. „Možete biti sigurni da ćemo to revidirati."
97
„Možete li onda krenuti od Fermaovog principa prema drugim oblastima fizike?" „Verovatno. Ima mnogo fizičkih principa nalik Fermaovom." „Heh, poput Lujzinog principa najmanjeg prostora u plakaru? Kada je to fizika postala tako minimalistička ? “ ,,Pa, reč ’najmanji’ navodi na pogrešne zaključke. Vidite, Fermaov princip najkraćeg vremena prelamanja nije kompletan; u određenim situacijama svetlost prati putanju kojoj treba više vremena nego za bilo koju drugu mogućnost. Tačnije je reći da svetlost uvek sledi ekstremnu putanju, bilo onu koja minimalizuje potrebno vreme, bilo onu koja ga maksimizuje. Minimum i maksimum imaju izvesna zajednička matematička svojstva, tako da se obe situacije mogu opisati jednom jednačinom. Zato, preciznosti radi, Fermaov princip nije minimalistički; umesto toga, on je ono što se naziva ’varijacionim’ principom." ,,A ima li još takvih varijacionih principa?" On klimnu glavom. ,,U svim granama fizike. Gotovo svaki fizički zakon može se iskazati i kao varijacioni princip. Jedina razlika između ovih principa jeste u tome koji je atribut minimalizovan ili maksimalizovan." On mahnu, kao da su različite grane fizike poređane ispred njega na stolu. ,,U optici, gde se primenjuje Fermaov princip, vreme je atribut koji mora biti ekstreman. U mehanici, to je drugi atribut. U elektromagnetici opet nešto drugo. Ali svi ti principi su matematički slični.“ „Dakle, kad jednom dođete do njihovog matematičkog opisa Fermaovog principa, trebalo bi da budete u mogućnosti da dekodirate i druge.” „Bože, nadam se. Mislim da je ovo onaj klin za kojim smo tragali, klin koji će napraviti pukotinu i otvoriti za nas njihovu formulaciju fizike. Ovo treba proslaviti." Prestao je da se šetka i okrenuo se prema meni. „Hej, l.ujza, jeste li za večeru? Ja častim." Bila sam blago iznenađena. „Naravno", rekla sam. Tek kada budeš naučila da hodaš, ja ću početi svakodnevno da dobijam demonstraciju asimetrije u našem odnosu. Neprekidno ćeš trčati nekuda, i kad god budeš naletela na dovratak ili odrala koleno, osetiću tvoj bol kao sopstveni. Biće to kao da mi je izrastao dodatni ud, produžetak mene same čiji nervni završeci sasvim dobro izveštavaju o bolu, ali zato motorni nervi u njega uopšte ne prenose moje komande. To ni najmanje nije fer; rodiću sopstvenu pokretnu vudu-lutku. Nisam to primetila u ugovoru kad sam ga potpisivala. Zar je to bio deo sporazuma?
98
A biće onda i trenutaka kada te vidim kako se smeješ. Kao onomad kad ćeš se igrati s komšijskim kučencetom, proturati ručice kroz žičanu ogradu između naša dva zadnja dvorišta, i smejaćeš se toliko da ćeš početi da štucaš. Kučence će otrčati u komšijinu kuću, a tvoj smeh će postepeno jenjavati i dopustiće ti da dođeš do daha. Onda će se kučence vratiti do ograde da ti ponovo lizne prstiće, a ti ćeš ciknuti i opet ćeš se zasmejati. Biće to najdivniji zvuk koji sam ikada mogla da zamislim, zvuk koji me nagoni da se osećam kao fontana, ili izvor. Kad bih samo mogla da se setim tog zvuka sledeći put kad budem pretrpela srčani napad zbog tvog bezbrižnog odsustva osećaja za samoodržanje. Posle proboja s Fermaovim principom, rasprave o naučnim konceptima postale su plodonosnije. Nije baš sva fizika heptapoda najednom postala jasna, ali napredak je bio neprekidan. Po Garijevim rečima, heptapodska formulacija fizike zaista je bila sasvim naopaka u odnosu na našu. Fizički atributi koje su ljudi definisali koristeći integralni račun za heptapode su bili fundamentalni. Kao primer, Gari je opisao atribut koji je, u fizičkom žargonu, imao obmanjujuće jednostavan naziv „akcija", što je predstavljalo „razliku između kinetičke i potencijalne energije, integrisane tokom vremena", šta god to značilo. Za nas račun; za njih nešto elementarno. Nasuprot tome, da bi definisali atribute koje ljudi smatraju fundamentalnim, poput brzine, heptapodi su koristili matematiku koja je bila, kako me je Gari uveravao, „vraški čudna". Fizičari su konačno uspeli da dokažu ekvivalentnost između heptapodske i ljudske matematike; iako im je pristup bio gotovo dijametralno različit, i jedno i drugo bili su sistemi opisivanja istog fizičkog univerzuma. Pokušala sam da sledim neke jednačine do kojih su fizičari dolazili, ali bez uspeha. Nisam zaista mogla da pojmim značaj fizičkih atributa poput ,,akcije“; nisam mogla, s imalo sigurnosti, da razmatram značaj tretiranja takvog atributa kao fundamentalnog. Opet, pokušavala sam da razmatram pitanja formulisana na način meni bliži: kako heptapodi gledaju na svet kad Fermaov princip smatraju najjednostavnijim objašnjenjem prelamanja svetlosti? Kakva to percepcija njima omogućava da odmah prepoznaju minimum ili maksimum?
99
Oči će ti biti plave kao tatine, ne blatnosmeđe kao moje. Dečaci će zuriti u te oči kao što sam zurila, i zurim i dalje, ja u oči tvog tate, iznenađena i opčinjena, nekad i sad, zbog toga što ih zatičem u kombinaciji s crnom kosom. Imaćeš mnogo udvarača. Sećam se, petnaest ti je godina, i vraćaš se kući posle vikenda provedenog kod tate, u neverici zbog isleđivanja kojem će te on podvrgnuti u vezi s dečkom s kojim se sada zabavljaš. Bacićeš se na sofu i prepričati to kako je tata ponovo sišao s uma: „Da li znaš šta je rekao? Rekao je: ’Znam ja kakvi su dečaci u tim godinama.’“ Kolutanje očima. „Kao da ja ne znam?" „Nemoj to da mu prebacuješ", kazaću ja. ,,On je otac; ne može drugačije.“ Pošto sam već videla kako se ponašaš u društvu svojih prijatelja, neću biti mnogo zabrinuta zbog mogućnosti da te neki dečak iskoristi; štaviše verovatnije bi bilo suprotno. Zbog toga ću već biti zabrinuta. ,,On bi voleo da sam ja i dalje dete. Ne zna kako da se ophodi prema meni otkad su mi porasle grudi." „Pa, ta novina ga je prenerazila. Daj mu vremena da se oporavi od šoka.“ „Prošle su godine, mama. Koliko će to još više da traje?“ „Kazaću ti kad se moj otac bude pomirio s mojima." Za vreme jedne video konferencije za lingviste, Cisneros je kod okna u Masačusetsu postavio zanimljivo pitanje: postoji li neki poseban red kojim se semagrami pišu u rečenici na Heptapodu B? Bilo je jasno da red reči ne znači gotovo ništa dok se govori na Heptapodu A; zamoljen da ponovi ono što je upravo rekao, heptapod bi najčešće upotrebio drugačiji red reči, osim ako izričito ne bismo zatražili da to ne radi. Je li red reči podjednako nevažan kad se piše na Heptapodu B? Ranije smo usmeravali pažnju samo na to kako rečenica na Heptapodu B izgleda kada je dovršena. Koliko je iko mogao da zna, nije postojao poželjan red u čitanju semagrama u rečenici; mogli ste da počnete gotovo bilo gde u gnezdu, i onda pratite grananje iskaza sve dok ne pročitate čitavu stvar. Ali to je bilo Čitanje; da li isto važi i za pisanje? Za vreme moje najnovije sesije s Fleperom i Raspberijem, pitala sam ih da li, umesto da prikažu semagram tek pošto bude dovršen, mogu da nam ga prikažu dok ga pišu. Pristali su. Ubacila sam video traku sa snimkom te sesije u video uređaj, i na računaru pogledala transkript sesije. Odabrala sam jedan od dužih delova razgovora. Fleper je rekao da planeta heptapoda ima dva meseca, jedan znatno veći od drugog; tri glavna
100
sastojka atmosfere planete bili su azot, argon i kiseonik; a petnaest dvadesetosmina površine planete prekriveno je vodom. Prve izgovorene reči prevodile su se bukvalno kao „nejednakost-veličine kamenog-satelita kamenisateliti u-odnosu-primarni-prema-sekundarnom“. Onda sam premotala video traku do mesta na kojem se vremenska oznaka podudarala s onom u transkriptu. Pustila sam traku i posmatrala kako se mreža semagrama ispreda iz paučine boje mastila. Premotavala sam i puštala to nekoliko puta. Konačno sam zaustavila video odmah po završetku prvog i pre početka drugog poteza; na ekranu se videla samo jedna jedina krivudava linija. Kad sam uporedila taj početni potez s dovršenom rečenicom, shvatila sam da je on učestvovao u nekoliko različitih iskaza poruke. Počeo je u semagramu za „kiseonik", kao determinanta koja ga razdvaja od nekih drugih elemenata; onda je skliznuo naniže kako bi se pretvorio u morfem poređenja u opisu veličine dva meseca; i konačno, buknuo je kao lučna kičma semagrama za „okean“. Opet, taj je potez bio jedna jedina, neprekidna linija, i bio je prvi koji je Fleper napisao. To je značilo da je heptapod morao da zna kako će cela rečenica izgledati pre nego što je mogao da ispiše taj prvi potez. I drugi potezi u rečenici prolazili su kroz nekoliko iskaza, koji su stoga bili toliko povezani da se nijedan nije mogao ukloniti, a da se čitava rečenica ne preuredi. Heptapodi nisu pisali rečenicu semagram po semagram; gradili su je potezima koji nisu zavisili od pojedinih semagrama. Videla sam već ranije sličan visok stepen integrisanosti u kaligrafskom dizajnu, pogotovo onom koji se koristi u arapskom pismu. Ali te šare su zahtevale pažljivo planiranje stručnih krasnopisaca. Niko nije mogao da iscrta tako komplikovanu šaru brzinom neophodnom za vođenje razgovora. Ili makar nijedan čovek to nije mogao. Čula sam vic od jedne komičarke. Ide ovako: „Nisam sigurna da sam spremna da imam decu. Pitala sam jednu prijateljicu koja ih već ima: ’Recimo da rodim decu. Šta ako, kad porastu, mene okrive za sve ono loše u njihovom životu?’ Ona se nasmejala i rekla: ’Kako to misliš, ako?’“ To mi je omiljeni vic. Gari i ja smo bili u malom kineskom restoranu, jednom od obližnjih lokala u koje smo počeli da idemo kako bismo umakli iz kampa. Sedeli smo i jeli predjelo: uštipke pune svinjetine i susamovog ulja. Meni omiljene.
101
Umočila sam jedan u soja-sos i sirće. ,,I kako vam ide vežbanje Heptapoda B?“, upitala sam. Gari pogleda postrance u tavanicu. Pokušavala sam da ga gledam u oči, ali on je stalno izmicao mom pogledu. „Odustali ste, zar ne?“, rekoh. „Više i ne pokušavate." On obesi nos, kao tužno kuče. „Prosto nisam talentovan za jezike". prizna on. „Mislio sam da će učenje Heptapoda B biti pre kao učenje matematike nego pokušaj da govorite drugim jezikom, ali nije. Za mene je to previše strano." „Pomoglo bi vam da s njima raspravljate o fizici." „Verovatno, ali posle onog našeg proboja, mogu da prođem i samo s nekoliko fraza." Uzdahnula sam. „Pretpostavljam da je to fer; moram da priznam, ja sam digla ruke od pokušaja da naučim matematiku." „Znači, kvit smo?" „Kvit smo.“ Srknula sam malo čaja. „Mada sam htela da vas pitam za Fermaov princip. Nešto mi je čudno u vezi s tim, ali ne mogu da ustanovim šta. Jednostavno mi ne zvuči kao zakon fizike." U Garijevim očima pojavi se sjaj. „Kladim se da znam na šta mislite kad to kažete." On prepolovi uštipak štapićima. „Navikli ste na to da o prelamanju razmišljate kao o uzroku i posledici: dolazak do površine vode je uzrok, a promena u pravcu - posledica. Ali Fermaov princip zvuči čudno zato što opisuje ponašanje svetlosti u smislu cilja. To zvuči kao zapovest svetlosnom zraku: ’Moraš da minimalizuješ ili maksimalizuješ vreme potrebno da dođeš do svog odredišta.’" Razmislila sam o tome. „Nastavite." ,,To je staro pitanje u filozofiji fizike. Ljudi govore o njemu otkad ga je Ferma formulisao u sedamnaestom veku; Plank je o njemu napisao čitave knjige. Stvar je u tome što, dok je uobičajena formulacija fizičkih zakona kauzalna, varijacioni princip poput Fermaovog je ciljni, gotovo teleološki." „Hmm, zanimljiv način da se to kaže. Pustite me da malo razmislim o tome.“ Izvadila sam flomaster i na papirnoj salveti nacrtala kopiju dijagrama koji je Gari nacrtao na mojoj tabli. ,,Dobro“, rekla sam, razmišljajući naglas, „recimo da je cilj svetlosnog zraka da krene najbržom putanjom. Kako svetlost to uspeva da uradi?" ,,Pa, ako smem da govorim antropomorfno-projekciono, svetlost mora da razmotri moguće putanje i izračuna koliko bi vremena bilo potrebno za svaku od njih.“ On uze poslednji uštipak s poslužavnika.
102
,,A da bi to uradio", nastavih ja, „svetlosni zrak mora da zna gde se tačno nalazi njegovo odredište. Ako je odredište na nekom drugom mestu, onda će najbrža putanja biti drugačija." Gari ponovo klimnu glavom. „Tako je; zamisao o ’najbržoj putanji’ je besmislena, osim ako postoji definisano odredište. A izračunavanje toga koliko za datu putanju treba vremena takođe zahteva informacije o tome šta se nalazi duž te putanje, poput one o mestu na kojem je površina vode.“ Nastavila sam da zurim u dijagram na salveti. ,,A svetlosni zrak mora sve to da zna unapred, pre nego što počne da se kreće, je li tako?“ ,,Takoreći“, reče Gari. „Svetlost ne može da počne da putuje bilo kuda i da potom unosi korekcije kursa, zato što putanja koja bi se dobila takvim ponašanjem ne bi bila najbrža moguća. Svetlost sve mora da proračuna na samom početku.“ Pomislih u sebi: svetlosni zrak mora da zna gde će konačno završiti da bi mogao da izabere pravac kojim će se kretati. Znala sam na šta me to podseća. Podigla sam pogled prema Gariju. ,,To je ono što me je mučilo." Sećam se kad ti je bilo četrnaest godina. Izaći ćeš iz svoje spavaće sobe noseći grafitima išaran noutbuk, na kojem radiš domaći za školu. „Mama, kako se ono kaže kada obe strane mogu da pobede?“ Ja ću podići pogled sa svog računara i rada koji pišem. „Čekaj, misli na situaciju u kojoj svi pobeđuju?“ „Postoji neki tehnički naziv za to, neka matematička reč. Sećaš se kad je ono tata bio ovde, pa je pričao o berzi hartija od vrednosti? On je tada upotrebio tu reč.“ „Hmm, poznato mi zvuči, ali ne mogu da se setim kako je tačno rekao.“ „Moram to da znam. Hoću tu frazu da upotrebim u domaćem iz sociologije. Ne mogu čak ni da pretražujem mrežu i dođem do informacije kad ne znam kako se to zove.“ „Žao mi je, ali ne znam ni ja. Zašto ne pozoveš tatu?“ Sudeći po tvom izrazu, na toliki napor ipak nisi spremna. U tom trenutku, ti i tvoj otac nećete se dobro slagati. „Možeš li ti da pozoveš tatu i pitaš ga? Ali nemoj mu reći da je to za mene." „Mislim da možeš i sama da ga zoveš." Planućeš od besa: „Zaboga, mama, otkad ste se ti i tata razišli, niko neće da mi pomogne oko domaćeg." Neverovatno je u kakvim sve
103
raznovrsnim situacijama možeš da pomeneš razvod. „Ja sam ti pomagala da radiš domaće zadatke." „Pre milion godina, mama.“ Neću to da komentarišem. „Pomogla bih ti oko ovoga, ali ne sećam se kako se to kaže.“ Zahuktaćeš i krenuti natrag u svoju sobu. Vežbala sam Heptapod B u svakoj prilici, kako s drugim lingvistima, tako i sama. Novina čitanja semasiografskog jezika činila ga je primamljivim, za razliku od Heptapoda A, i bila sam uzbuđena zbog napretka u pisanju na njemu. S vremenom su rečenice koje sam pisala bile sve uobličenije, koherentnije. Došla sam dotle da bolje to radim kada ne razmišljam previše. Umesto da pokušam pažljivo da dizajniram rečenicu pre njenog ispisivanja, mogla bih jednostavno da počnem odmah da zapisujem poteze; ispostavljalo se gotovo uvek da su moji početni potezi kompatibilni s elegantnim ispisivanjem onoga što sam pokušavala da kažem. Razvijala sam svojstvo nalik onome koje imaju heptapodi. Interesantnija je bila činjenica da se Heptapod B menja onako kako sam i mislila. Za mene, razmišljanje je obično podrazumevalo govor unutrašnjim glasom; kako mi to kažemo u struci, misli su mi bile fonološki kodirane. Moj unutrašnji glas obično je govorio na engleskom, ali to nije bilo obavezno. U leto posle završne godine u srednjoj školi, učestvovala sam u programu učenja ruskog jezika s primenom u svim situacijama; krajem leta, mislila sam, pa čak i sanjala na ruskom. Ali uvek je to bio govorni ruski. Drugi jezik, isti modus: nemi govor na sav glas. Zamisao da razmišljam u lingvističkom, ali opet nefonološkom modusu oduvek me je intrigirala. Imala sam prijatelja čiji su roditelji bili gluvi; on je odrastao koristeći američki znakovni jezik, i rekao mi je da je često razmišljao na AZJ-u umesto na engleskom. Pitala sam se kako je to kad su vam misli ručno kodirane, rezonovati korišćenjem unutrašnjeg para ruku umesto unutrašnjeg glasa. Sa Heptapodom B iskusila sam nešto jednako strano: misli su mi bile grafički kodirane. Bili su to trenuci nalik transu tokom dana, kad mi misli nisu bile izražene unutrašnjim glasom; umesto toga, videla sam semagrame u mislima, gde niču kao mraz na prozorskom oknu. Kako sam sve tečnije vladala time, semagrafske šare su se pojavljivale u potpunosti formirane, artikulišući još složenije zamisli, sve odjednom. Ali moji misaoni procesi nisu se zahvaljujući tome kretali nimalo
104
brže. Umesto da jurca napred, moj um je visio u ravnoteži na simetriji ispod semagrama. Semagrami kao da su bili nešto više od jezika; bili su gotovo kao mandale. Zaticala sam sebe u stanju meditacije, i razmatrala način na koji se premise i zaključci mogu međusobno zameniti. Nije bilo smera imanentnog načinu na koji su se spajali predlozi, nije bilo „voza misli" koji bi se kretao konkretnom trasom; sve komponente u činu rezonovanja bile su podjednako moćne, i sve su imale istovetanznačaj. Posao predstavnika Stejt dipartmenta po imenu Hosner bio je da upoznaje američke naučnike s našim planovima za heptapode. Sedeli smo u sali za video konferencije i slušali njegovo predavanje. Naš mikrofon je bio isključen, pa smo Gari i ja mogli međusobno to da komentarišemo i pritom ne prekidamo Hosnera. Dok smo slušali, zabrinula sam se zbog mogućnosti da Gariju ispadnu oči, toliko je kolutao njima. „Sigurno su s nekim razlogom došli čak ovamo“, reče diplomata, čiji je glas zvučao metalno tako propušten kroz zvučnike. ,,Ne čini se da im je razlog osvajanje, bogu hvala. Ali ako to nije razlog, šta onda jeste? Jesu li oni tragači za zlatom? Antropolozi? Misionari? Kakvi god im bili motivi, sigurno postoji nešto što bismo mogli da im ponudimo. Možda prava na eksploataciju ruda u našem sunčevom sistemu. Možda informacije o nama samima. Možda prava na držanje propovedi našem stanovništvu. Ali možemo biti sigurni da nešto postoji. Hoću da kažem sledeće: možda njihov motiv nije u trgovini, ali to ne znači da ne možemo da trgujemo. Jednostavno treba da znamo zbog čega su tu, i šta mi to imamo, a oni hoće. Kad budemo došli do te informacije, moći ćemo da započnemo s trgovinskim pregovorima. Trebalo bi da naglasim to da naš odnos sa heptapodima ne mora biti suparništvo. Ovo nije situacija u kojoj je svaki njihov dobitak naš gubitak, ili obrnuto. Budemo li se vladali korektno, i mi i heptapodi možemo izaći kao pobednici." „Hoćete reći da je ovo igra s nultom sumom?", reče Gari, s tobožnjom nevericom. „O, bogo moj.“ „Igra s nultom sumom." „Šta?“ Vratićeš se unatraške iz svoje sobe. „Kad obe strane mogu da pobede: upravo sam se setila, to se naziva nultom sumom." „Tako je!“, kazaćeš ti, zapisavši to u svesku. „Hvala ti, mama!“
105
„Izgleda da sam ipak znala kako se to kaže“, reći ću ja. „Posle toliko godina provedenih s tvojim ocem, nešto od toga mi se sigurno zadržalo u glavi.“ „Znala sam da ti to znaš“, kazaćeš. Onda ćeš me, iznenada, kratko zagrliti, i kosa će ti mirisati na jabuke. „Najbolja si.“ „Lujza?" „Hmm? Izvinite, nešto sam se zamislila. Šta rekoste?" „Rekoh, šta mislite o našem gospodinu Hosneru?" „Radije ne bih da mislim." „Pokušao sam i sam sa tim: da ignorišem državu i vidim hoće li me ostaviti na miru. Ali nije.” Kao da želi da dokaže Garijevu tvrdnju, Hosner je nastavio da brblja: „Vaš neposredan zadatak je da ponovo razmotrite ono što ste naučili. Tragajte za svime što bi moglo da nam pomogne. Postoji li bilo kakva naznaka onoga što heptapodi žele? Onoga što vrednuju?" „Vala, nikad nam nije palo na pamet da tragamo za takvim stvarima", kazala sam ja, „Odmah ćemo se dati na to, gospodine." „Najtužnije je što ćemo upravo to i morati da uradimo", reče Gari. „Ima li pitanja?", upita Hosner. Burghart, lingvista kod okna u Fort Vortu, progovori. „Mnogo puta smo već prošli kroz to s heptapodima. Oni tvrde da su ovde kako bi posmatrali, i smatraju da informacije nisu podobne za trgovinu." „To bi oni hteli da mi poverujemo", reče Hosner. „Ali pomislite samo: kako bi to uopšte moglo biti istina? Znam da su heptapodi povremeno, u kratkim periodima, prekidali razgovore s nama. To može biti taktički manevar s njihove strane. Ako bismo mi koliko sutra prestali da razgovaramo s njima...“ „Probudite me ako bude rekao nešto zanimljivo", reče Gari. „Baš sam ja to htela vas da zamolim." Onog dana kad mi je Gari prvi put objasnio Fermaov princip, pomenuo je da se gotovo svaki zakon fizike može iskazati kao varijacioni princip. Opet, kada ljudi razmišljaju o zakonima fizike, radije koriste njihovu kauzalnu formulaciju. To sam mogla da razumem: fizički atributi koje Ijudi intuitivno spoznaju, poput kinetičke energije ili ubrzanje, svojstva su nekog predmeta u datom trenutku. I pogodni su za hronološko, kauzalno tumačenje događaja: jedan trenutak izrasta iz drugog, uzroci i posledice stvaraju lančanu reakciju koja je izrasla iz prošlosti u budućnost.
106
Nasuprot tome, fizički atributi koji su heptapodima intuitivni, poput „akcije" ili onih drugih stvari koje definišu integrali, značajni su samo u izvesnom vremenskom periodu. I oni su pogodni za teleološko tumačenje događaja: posmatranjem događaja u određenom vremenskom periodu može se shvatiti da postoji zahtev koji se mora zadovoljiti, cilj minimizovanja ili maksimizovanja. A moraju se znati i početno i završno stanje kako bi taj cilj bio ispunjen; potrebno je znanje o posledicama pre nego što se dođe do uzroka. Počela sam i to da razumem. ,,Zašto?“, upitaćeš me ponovo. Biće ti tri godine. „Zato što ti je vreme za spavanje", ponoviću ja. Stići ćemo toliko da te okupamo i obučemo ti pižamu, ali ne dalje od toga. „Ali meni se ne spava“, zacvilećeš ti. Stajaćeš kod police za knjige i skidati video kasetu za gledanje: to ti je najnovija taktika za diverziju koja bi te zadržala dalje od spavaće sobe. „Nije važno, svejedno moraš na spavanje." „Ali zašto?“ „Zato što sam ja mama i tako sam rekla." Zaista ću reći to, zar ne? Bože, molim da me neko ubije. Uzeću te u ruke i poneti ispod pazuha u tvoj krevet, a ti ćeš sve vreme žalostivo cvileti, ali meni će najvažnija biti moja sopstvena uznemirenost. Sva ta zaricanja iz detinjstva da ću davati razumne odgovore kad postanem roditelj, da ću se ophoditi prema svom detetu kao prema inteligentnom, razumnom pojedincu, sve će to biti zabadava: pretvoriću se u rođenu majku. Mogu se opirati tome koliko god me volja, ali ništa me neće zaustaviti dok klizim niz tu dugu, strašnu padinu. Je li zaista moguće znati budućnost? Ne mislim tu na puko nagađanje; je li moguće znati šta će se dogoditi, s apsolutnom sigurnošću i specifičnim pojedinostima? Gari mi je jednom rekao da su fundamentalni zakoni fizike vremenski simetrični, da ne postoji fizička razlika između prošlosti i budućnosti. Imajući to u vidu, neki bi mogli da kažu: ,,da, teorijski". Ali govoreći konkretnije, većina bi odgovorila ,,ne", zbog slobode volje. Volela sam da zamišljam ovaj prigovor kao borhesovsku maštariju: zamislite osobu koja stoji pred Knjigom večnosti, hronikom koja beleži svaki događaj, prošli i budući. Iako je tekst smanjen u odnosu na pun format, knjižurina je ogromna. Sa uveličavajućim staklom u ruci, ona okreće listove
107
tanke kao pelir, sve dok ne pronađe priču o svom životu. Pronalazi pasus koji opisuje kako ona prelistava Knjigu večnosti, i prelazi na sledeći stubac, gde je detaljno opisano šta će raditi kasnije tog dana: zahvaljujući informacijama koje će pročitati u Knjizi, uložiće stotinu dolara na trkaćeg konja po imenu Lako Ćemo, i osvojiti dvadeset puta toliko. Pomisao da to uradi upravo joj prolazi kroz glavu, ali pošto je po prirodi kontraš, ta osoba sad odluči da se potpuno kloni klađenja na konje. U tome je caka. Knjiga večnosti ne može da greši; ovaj scenario zasniva se na premisi da je nekome dato da zna stvarnu, a ne tek neku moguću budućnost. Da je to grčki mit, okolnosti bi se zaverile tako da je nagnaju da odigra svoju sudbinu uprkos svim nastojanjima da to ne uradi, ali proročanstva u mitu notorno su nejasna; Knjiga večnosti je vrlo određena, i nema načina da osoba bude primorana da se kladi na trkaćeg konja kao što je opisano. Rezultat je protivrečnost: Knjiga večnosti mora biti u pravu, po definiciji; opet, šta god da Knjiga kaže, osoba može odlučiti da postupi drugačije. Kako se te dve činjenice mogu pomiriti? Ne mogu, tako glasi uobičajen odgovor. Nešto poput Knjige večnosti logički je nemoguće upravo zato što bi njeno postojanje imalo za posledicu gore navedenu protivrečnost. Ili, da budemo velikodušni, neko će reći da Knjiga večnosti može da postoji sve dok nije dostupna čitaocima: da se taj tom nalazi u posebnoj zbirci, i niko ne sme da ga pregleda. Postojanje slobodne volje značilo je da ne možemo poznavati budućnost. A znali smo da sloboda volje postoji zato što smo imali neposredno iskustvo s njom. Volja je sastavni deo svesti. A da li je? Šta ukoliko iskustvo saznavanja budućnosti menja tu osobu? Šta ako izaziva u njoj osećaj nužnosti, obaveze da postupi upravo onako kako zna da će postupiti? Svratila sam do Garijeve kancelarije pre nego što sam krenula tog dana s posla. „Dosta mi je za danas. Da li ste za neku klopu?" „Naravno, samo malo“, rekao je. Isključio je računar i prikupio neke papire. Onda je podigao pogled prema meni. „Hej, želite li možda kod mene na večeru? Spremiću nešto." Pogledala sam ga sumnjičavo. „Umete da kuvate?" „Samo jedno jelo“, prizna on. „Ali dobro je.“ ,,Svakako“, rekoh ja. ,,Može.“ „Sjajno. Treba samo da kupimo sastojke." „Nemojte se gnjaviti s tim...“
108
,,Na putu do moje kuće ima jedna prodavnica. Biće nam dovoljan minut za to.“ Krenuli smo s dvoja kola, ja sam vozila za njim. Umalo ga nisam izgubila kad je naglo skrenuo na jedan parking. Bila je to gurmanska prodavnica, nevelika ali otmena; visoke staklene tegle pune uvozne hrane stajale su u radnji kraj specijalnog pribora na policama od nerđajućeg čelika. Pravila sam Gariju društvo dok je uzimao svež bosiljak, paradajz, beli luk, lingvine. ,,Do ove radnje je prodavnica ribe, tamo možemo naći sveže školjke“, rekao je on. „Zvuči dobro.“ Prošli smo kraj odeljka s kuhinjskim priborom. Pogled mi je lutao po policama - mlinovi za biber, prese za beli luk, hvataljke za salatu - i zaustavio se na drvenoj činiji za salatu. Kad ti bude tri godine, povući ćeš krpu za sudove s radne površine u kuhinji i srušiti tu činiju sa salatom na sebe. Pokušaću da je uhvatim, ali promašiću. Ivica činije napraviće ti posekotinu na gornjem rubu čela, na koju će morati da ti stave jednu kopču. Tvoj otac i ja ćemo te držati u naručju, uplakanu i uflekanu prelivom za cezar-salatu dok budemo satima čekali u hitnoj pomoći. Posegnula sam i uzela tu činiju s police. Nisam imala utisak da me nešto primorava na taj pokret. Umesto toga, bilo mi je to podjednako nužno kao i hitanje da uhvatim činiju dok ona pada na tebe: instinkt koji je valjalo poslušati. „Dobro bi mi došla jedna ovakva činija za salatu." Gari pogleda u činiju i klimnu glavom s odobravanjem. „Vidite da je dobro što smo svratili u prodavnicu?" „Jeste, dobro je.“ Stali smo u red da platimo ono što smo kupili. Razmislite o rečenici „Zec je spreman za jelo". Ako reč ,,zec“ tumačite kao objekat za ,,jelo“, rečenica će biti objava da će uskoro biti servirana večera. Ako reč ,,zec“ tumačite kao subjekat za ,,jelo“, onda je to naznaka kakvu bi jedna mala devojčica mogla da uputi majci da bi onda ova otvorila kesu hrane za zečeve. Dve veoma različite tvrdnje; u stvari, u jednom domaćinstvu verovatno uzajamno isključive. Opet, svako tumačenje je validno; samo se iz konteksta može odrediti šta ta rečenica tačno znači. Razmislite o fenomenu svetla koje pada na vodu pod jednim uglom, i putuje kroz nju pod drugim. Objasnite to rečima da razlika u indeksu prelamanja uzrokuje to da svetlost promeni pravac, i videćete svet onako
109
kako ga vide ljudi. Objasnite to rečima da je svetlost minimalizovala vreme potrebno da prevali put do svog odredišta, i videćete svet onako kako ga vide heptapodi. Dva veoma različita tumačenja. Fizički univerzum bio je jezik sa savršeno dvosmislenom gramatikom. Svaki fizički događaj mogao se raščlaniti na dva potpuno različita načina, jedan kauzalni i drugi teleološki, oba validna, tako da se nijedan nije mogao diskvalifikovati bez obzira na to kakav je kontekst na raspolaganju. Kada je precima ljudi i heptapoda prvi put sinula iskra svesti, i jedni i drugi su videli isti fizički svet, ali su na različite načine raščlanili svoja opažanja; pogledi na svet koji su potom nastali bili su krajnji rezultat te divergentnosti. Ljudi su razvili sekvencijalni modus svesti, dok su heptapodi razvili simultani modus svesti. Mi smo poimali događaje redom. i sagledavali njihov međusobni odnos kao uzrok i posledicu. Oni su poimali sve događaje odjednom, i sagledavali svrhu ispod svih njih. Svrhu koja minimizuje, svrhu koja maksimizuje. Stalno mi se vraća san o tvojoj smrti. U snu, ja sam ta koja se vere uz stenu - ja, možeš li to da zamisliš? - a tebi su tri godine, i sediš u nekakvom rancu koji mi je na leđima. Nalazimo se nepun metar ispod izbočine na kojoj možemo da počinemo, a ti nećeš da sačekaš da se na nju popnem. Počinješ da se izvlačiš iz ranca; naređujem ti da prestaneš, ali ti, naravno, ne haješ za to. Osećam kako ti se težina premešta s jedne strane ranca na drugu kako se penješ napolje; onda osećam tvoje levo stopalo na mom ramenu, pa zatim desno. Urlam na tebe, ali ne mogu da oslobodim ruku kako bih te uhvatila. Vidim talasaste šare na đonovima tvojih patika dok se penješ, a onda vidim kako ispod jedne od njih otpada kameni opiljak. Kliziš kraj mene, a ja ni mišić ne mogu da pomerim. Gledam dole i vidim kako se smanjuješ u dubini ispod mene. Onda sam, najednom, u mrtvačnici. Bolničar odiže čaršav s tvog lica i ja vidim da ti je dvadeset pet godina. „Dobro si?“ Sedela sam uspravno na krevetu; probudila sam svojim pokretima Garija. „Dobro sam. Samo sam se prenula. Načas nisam prepoznala gde se nalazim." On pospano reče: „Možemo sledeći put da ostanemo kod tebe.“ Poljubila sam ga. „Ništa ne brini; tvoja kuća je sasvim u redu." Sklupčali smo se, leđa su mi bila uz njegove grudi, i ponovo zaspali.
110
Kad ti bude tri godine, penjaćemo se strmim spiralnim stepeništem, a ja ću te izuzetno čvrsto držati za ruku. Ti ćeš izvući ruku iz moje. „Mogu ja i sama“, insistiraćeš, a onda se odmaći od mene da to dokažeš, i ja ću se setiti tog sna. Ponavljaćemo tu scenu bezbroj puta tokom tvog detinjstva. Gotovo mogu da poverujem kako će, s obzirom na tvoju kontrašku prirodu, moji pokušaji da te zaštitim zapravo u tebi izazvati ljubav prema penjanju: najpre po penjalicama na igralištu, onda po drveću u zelenom pojasu oko našeg kraja, po kamenim zidovima u penjačkom klubu, i konačno po strmim liticama u nacionalnim parkovima. Završila sam s poslednjim radikalom u rečenici, spustila kredu i sela na stolicu kraj stola. Zavalila sam se u naslon i osmotrila džinovsku rečenicu na Heptapodu B koju sam napisala, i koja prekriva čitavu tablu u mojoj kancelariji. Tamo je nekoliko složenih iskaza, i uspela sam da ih sve prilično lepo integrišem. Dok sam posmatrala rečenice poput ove, razumela sam zbog čega su heptapodi razvili semasiografsko pismo kao što je Heptapod B; ono je bilo prikladnije za vrstu sa simultanim modusom svesti. Za njih je govor bio usko grlo jer je zahtevao da jedna reč sledi drugu u nizu. U pismu, s druge strane, svaka oznaka na stranici bila je istovremeno vidljiva. Zašto ograničavati pismo glotografskom ludačkom košuljom i zahtevati da ono bude jednako sekvencijalno kao i govor? Njima to nikad ne bi palo na pamet. Semasiografsko pisanje prirodno je koristilo prednosti dvodimenzionalnosti stranice; umesto da ispisuje morfeme jednu po jednu, ono je nudilo čitavu stranicu odjednom, punu njih. A sada, pošto me je Heptapod B uveo u simultano stanje svesti, razumela sam objašnjenje koje se krilo iza gramatike Heptapoda A: ono što je moj sekvencijalni um poimao kao nepotrebno zamršeno, sada sam prepoznala kao pokušaj da se obezbedi fleksibilnost u okvira ograničenja sekvencijalnog govora. Mogla sam zahvaljujući tome lakše da koristim Heptapod A, premda je on i dalje bio jadna zamena za Heptapod B. Začulo se kucanje na vratima, a onda je Gari provirio unutra. „Pukovnik Veber samo što nije stigao." Napravila sam grimasu. „Dobro." Veber je dolazio da učestvuje u sesiji s Fleperom i Raspberijem; trebalo je da ja glumim prevodioca, a za taj posao nisam bila obučena i grozila sam ga se. Gari stupi unutra i zatvori vrata. Povuče me sa stolice i poljubi. Osmehnuh se. „Pokušavaš da me oraspoložiš pre nego on stigne?"
111
,,Ne, pokušavam da oraspoložim sebe." „Tebe uopšte nije zanimalo da razgovaraš s heptapodima, je li tako? Radio si na ovom projektu samo kako bi me odvukao u krevet." „Ah, pa ti si me potpuno prozrela." Pogledah ga u oči. „Nego šta sam", rekoh. Sećam se, imaćeš mesec dana, a ja ću se iskobeljati iz kreveta kako bih te nahranila u dva ujutro. Tvoja dečja soba će se osećati na taj „bebeći miris" talka i pomade protiv osipa od pelena, s blagim daškom amonijaka iz korpe s pelenama u ćošku. Nagnuću se nad tvoju kolevku, podići tebe koja kmečiš, i sesti u stolicu za ljuljanje da te podojim. Reč za bebu, „infant", izvodi se iz latinske reči koja znači „nesposoban da govori", ali ti ćešbiti savršeno sposobna da izgovaraš jedno „patim" i činićeš to neumorno i bez oklevanja. Moram da se divim tvojoj potpunoj posvećenosti toj tvrdnji; kad plačeš, pretvaraš se u ovaploćenje ogorčenosti, svaki delić tela ti je uključen u iskazivanje te emocije. Čudno je to: kad si spokojna, čini se kao da zračiš svetlom, i ako bi neko naslikao tada tvojportret, insistirala bih da mu dodaju i oreol. Ali kad si nezadovoljna, pretvaraš se u auto-trubu, napravljenu da širi zvuk oko sebe; u tom slučaju tvoj portret bi prosto mogao biti sirena za protivpožarnu uzbunu. U toj fazi tvog života, za tebe neće biti ni prošlosti ni budućnosti; dok ti ne dam sisu, nećeš se sećati zadovoljstva iz prošlosti niti očekivati olakšanje u budućnosti. Kad počneš da sisaš, sve će se okrenuti, i svet će biti sasvim dobar. SADA je jedini trenutak koji ćeš poimati; živećeš u sadašnjem vremenu. U mnogo čemu, to je stanje vredno zavisti. Heptapodi nisu ni slobodni ni zasužnjeni onako kako mi razumemo te koncepte; oni ne postupaju po svojoj volji, niti su bespomoćni automati. Stanje svesti heptapoda ne odlikuje se samo time da se njihovi postupci poklapaju sa istorijskim događajima; ono se odlikuje i time da se njihovi motivi poklapaju sa istorijskim ciljevima. Oni delaju kako bi stvorili budućnost, odigrali hronologiju. Sloboda nije iluzija; ona je savršeno stvarna u kontekstu sekvencijalne svesti. U kontekstu simultane svesti, sloboda nema važnost, ali nije ni prinuda; to je jednostavno drugačiji kontekst, ni više ni manje validan od onog drugog. To je kao ona čuvena optička iluzija, crtež na kojem je ili elegantna devojka, lica okrenutog od posmatrača, ili baba s bradavičastim
112
nosom, brade pribijene uz grudi. Nema tu „tačnog" tumačenja; oba su podjednako validna. Ali ne možete istovremeno da vidite oba. Slično tome, poznavanje budućnosti nekompatibilno je sa slobodnom voljom. Ono što je meni omogućavalo primenu slobode izbora istovremeno mi je onemogućavalo da znam budućnost. Nasuprot tome, pošto sada znam budućnost, nikada neću postupati protivno toj budućnosti, što podrazumeva i da neću govoriti drugima šta znam: oni koji znaju budućnost ne govore o njoj. Oni koji su pročitali Knjigu večnosti nikad to ne priznaju. Uključila sam video-rikorder i ubacila kasetu sa snimkom sesije kod okna u Fort Vortu. Diplomatski pregovarač razgovarao je tamo s heptapodima, a Burghart je imao ulogu prevodioca. Pregovarač je opisivao moralna uverenja Ijudi, pokušavajući da iznese osnove koncepta altruizma. Znala sam da je heptapodima poznat konačan ishod razgovora, ali oni su svejedno oduševljeno učestvovali u njemu. Da sam ovo mogla da opišem osobi koja to već ne zna, mogla bi da pita: ako su heptapodi već znali sve što mogu reći ili čuti, čemu onda uopšte korišćenje jezika? Razborito pitanje. Ali jezik ne služi samo za komunikaciju: on je isto tako i oblik akcije. Po teoriji čina govora, tvrdnje poput „Uhapšen si“, „Krstim ovo dete“ ili „Obećavam" sve su povezane s izvođenjem: govornik može da izvede konkretan postupak samo ako te reči izgovori. Kod takvih postupaka znanje o onome što će biti rečeno ništa neće promeniti. Na venčanju svi očekuju reči „Proglašavam vas mužem i ženom“, ali sve dok ih sveštenik zaista ne izgovori ceremonija se ne važi. U jeziku povezanim s izvođenjem, govor je izjednačen s postupkom. Za heptapode je sav jezik bio takav. Umesto da koriste jezik kako bi informisali, oni su jezik koristili kako bi aktualizovali. Svakako, heptapodi su već znali šta će biti izrečeno u svakom razgovoru; ali da bi njihovo saznanje bilo tačno, razgovor je morao da se održi. „Zlatokosa je najpre probala kašu iz zdele Tate Mede, ali ona je bila puna prokelja, koji je mrzela." Nasmejaćeš se. ,,Ne, ne ide tako!“ Sedećemo jedna kraj druge na sofi, s tankom i preskupom tvrdo koričenom knjigom otvorenom u krilu. Nastaviću da čitam. „Onda je Zlatokosa probala kašu iz zdele Mame Mede, ali ona je bila puna spanaća, koji je Zlatokosa takođe mrzela.“
113
Spustićeš ruku na stranicu knjige kako bi me zaustavila. „Moraš da čitaš kako treba!" „Samo čitam ono što stoji ovde“, kazaću ja, sva nedužna. ,,Ne, ne čitaš. Priča ne ide tako.“ ,,Pa ako već znaš kako priča ide, zašto onda moram da ti je čitam?" „Zato što hoću da je čujem!“ Klimatizacija u Veberovoj kancelariji gotovo je bila vredna razgovora s tim čovekom. „Spremni su da se upuste u neku vrstu razmene", objasnila sam, ali to nije trgovina. Mi im jednostavno damo nešto, a oni nam zauzvrat daju nešto drugo. Niti jedna strana onoj drugoj unapred ne govori šta će joj dati." Čelo pukovnika Vebera neznatno se nabralo. „Hoćete reći da su spremni na razmenu poklona?" Znala sam šta moram da kažem. ,,Ne bismo smeli o tome da razmišljamo kao o ’poklanjanju’. Ne znamo da li ova transakcija ima iste asocijacije za heptapode kao što darovanje ima za nas." „Možemo li...“ Tragao je za pravim rečima. „... da im natuknemo šta bismo voleli da dobijemo na dar?“ ,,Oni sami to ne rade za ovaj tip transakcija. Pitala sam ih možemo li nešto da zatražimo, i rekli su da možemo, ali njih to neće naterati da nam kažu šta daju.“ Najednom sam se setila da je s rečju ,,izvođački“ morfološki povezan pojam „izvođenje", koja može opisati utisak da razgovarate iako znate šta će biti rečeno: bilo je to kao izvođenje pozorišnog komada." „Ali hoće li to doprineti većoj verovatnoći da nam daju ono što smo tražili?“, upita pukovnik Veber. On ni najmanje nije poznavao scenario, a opet su se njegovi odgovori precizno poklapali s rečenicama koje su mu bile dodeljene. „To nikako ne možemo da znamo", rekoh. „Sumnjam, s obzirom na da nemaju takav običaj.“ „Ako mi prvi uručimo poklon, hoće li vrednost našeg poklona uticati na vrednost njihovog?" Improvizovao je, dok sam ja pažljivo uvežbala rečenice za ovu jednu, i jedinu predstavu. ,,Ne“, rekoh. „Koliko možemo da shvatimo, vrednost predmeta koji se razmenjuje nije relevantna." „Kad bi samo moji rođaci mislili tako“, promrmlja Gari suvo. Gledala sam kako se pukovnik Veber okreće prema Gariju. „Da li ste otkrili nešto novo u razgovorima o fizici?“, upita on, taman kad je trebalo.
114
„Ako mislite na informacije koje bi bile nove za čovečanstvo, ne“, reče Gari. „Heptapodi nisu odstupili od rutine. Ako im pokažemo nešto novo, oni će nama pokazati svoju formulaciju za to, ali neće ništa ponuditi sami i neće odgovoriti na naša pitanja o onome što znaju.“ Razgovor koji je bio spontan i komunikativan u kontekstu ljudskog diskursa pretvarao se u ritualno recitovanje posmatran u svetlu Heptapoda B. Veber se namršti. „Onda u redu, videćemo šta Stejt dipartment kaže na ovo. Možda ćemo moći da dogovorimo nekakvu ceremoniju darivanja." Poput fizičkih događaja, s njihovim kauzalnim i teleološkim tumačenjem, svaki lingvistički događaj ima dva moguća tumačenja: kao prenošenje informacija i kao ispunjenje plana. „Mislim da je to dobra zamisao, pukovniče", rekoh ja. Bila je to dvosmislica nevidljiva za većinu. Interni štos; ne tražite da vam ga objašnjavam. Iako dobro vladam Heptapodom B, znam da ga ne doživljavam isto kao heptapodi. Moj um je izliven po ljudskom kalupu, sa sekvencijalnim jezicima, i nema tog uranjanja u tuđinski jezik koje bi moglo potpuno da , ga preoblikuje. Moj pogled na svet je amalgam ljudskog i heptapodskog. Pre nego što sam saznala kako da mislim na Heptapodu B, moja sećanja su narastala kao stub od pepela cigarete, preostalog posle infinitezimalne trunke sagorevanja moje svesti, obeležavajući sekvencijalnu sadašnjost. Pošto sam naučila Heptapod B, nova sećanja su popadala na svoja mesta kao džinovski blokovi, svako s višegodišnjim trajanjem, i mada nisu stizala redom niti se prizemljivala tako da se dodiruju, ubrzo su obuhvatala period od pet decenija. To je period u kojem ću poznavati Heptapod B dovoljno dobro da na njemu mislim, koji počinje za vreme mojih razgovora sa Fleperom i Raspberijem, i završava se mojom smrću. Heptapod B obično utiče samo na moje pamćenje: moja svest i dalje puzi dalje kao i pre, svetleći iver koji gamiže napred kroz vreme, s tom razlikom što pepeo sećanja sada leži i napred, a ne samo iza: nema stvarnog sagorevanja. Ali povremeno načas vidim kako je kad Heptapod B zaista vlada, i doživljavam i prošlost i budućnost odjednom; moja svest se pretvara u poluvekovni žar koji gori van vremena. Opažam - u tim trenucima - da je čitava epoha simultanost. To je period koji obuhvata ostatak mog života, i čitav tvoj. Ispisala sam semagrame za „proces stvorimo-krajnju-tačku zajednički-mi“, sa značenjem ,,počnimo“. Raspberi je odgovorio potvrdno, i
115
počele su projekcije slajdova. Na drugom ekranu za prikazivanje koji su heptapodi obezbedili počele su da se nižu serije slika, sastavljenih od semagrama i jednačina, dok se na jednom od naših video ekrana događalo isto. Bilo je to drugo ,,darivanje“ kojem sam prisustvovala, osmo sveukupno, i znala sam da će ono ujedno biti i poslednje. Šator sa oknom bio je prepun ljudi; bio je tu Burghart iz Fort Vorta, kao i Gari i jedan nuklearni fizičar, probrani biolozi, antropolozi, vojna lica i diplomate. Na svu sreću postavili su klima-uređaj kako bi rashladili šator. Pregledaćemo kasnije trake sa slikama kako bismo ustanovili od čega se tačno sastoji ,,dar“ heptapoda. Naš ,,dar“ je bila prezentacija slika iz pećine Lasko. Svi smo se tiskali oko drugog ekrana heptapoda, u pokušaju da zaključimo nešto o sadržini slika koje su se smenjivale. „Preliminarna procena?“, upita pukovnik Veber. „Nije povraćaj", reče Burghart. U prethodnoj razmeni, heptapodi su nam dali informacije o nama samima koje smo mi prethodno njima saopštili. To je razbesnelo Stejt dipartment, ali mi nismo imali razloga da mislimo kako je to uvredljivo: verovatno je ukazivalo da trgovačka vrednost zaista ne igra nikakvu ulogu u ovim razmenama. To nije isključivalo mogućnost da nam heptapodi ipak ponude svemirski pogon, hladnu fuziju ili neko drugo čudo za ispunjenje naših želja. „Ovo liči na neorgansku hemiju“, reče nuklearni fizičar, pokazavši na neku jednačinu pre nego što je slika promenjena. Gari klimnu glavom. „Možda je ovo tehnologija materijala", reče on. „Možda ćemo konačno nešto postići", reče pukovnik Veber. „Želim da vidim još slika životinja", šapnuh ja, tiho, tako da je samo Gari mogao da me čuje, i napućih usne kao dete. On se osmehnu i bocnu me prstom. Uistinu, priželjkivala sam da heptapodi održe još jedno predavanje iz ksenobiologije, kao što su učinili u dve ranije razmene; sudeći po njima, ljudi su bili sličniji heptapodima nego ijedna druga vrsta na koju su oni naišli. Ili još jedno predavanje iz heptapodske istorije; ona su bila puna naizgled nepovezanih stvari, ali su svejedno bila zanimljiva. Nisam htela da nam heptapodi daju novu tehnologiju, zato što nisam želela da vidim šta bi naše vlade s njom mogle da učine. Posmatrala sam Raspberija za vreme razmene informacija, u potrazi za bilo kakvom anomalijom u njegovom ponašanju. On je stajao i jedva se pomerao, kao i obično; ni po čemu nisam mogla da naslutim šta će se ubrzo dogoditi.
116
Minut kasnije, ekran heptapoda ostao je prazan, a minut potom i naš. Gari i većina drugih naučnika okupili su se oko malenog video ekrana na kojem je bila reprodukovana prezentacija heptapoda. Čula sam kako govore o tome da treba pozvati nekog fizičara stručnog za čvrsto stanje. Pukovnik Veber se okrenu. „Vas dvoje", reče on, pokazavši na mene i potom na Burgharta, „ugovorite vreme i mesto za sledeću razmenu." Onda on krenu za ostalima do ekrana za reprodukciju. „Odmah ćemo“, rekoh ja. Burgharta upitah: „Želite li vi tu čast, ili da ona pripadne meni?“ Znala sam da je Burghart ovladao Heptapodom B slično kao ja. „Okno je vaše“, reče on. „Vi ste vođa puta.“ Ponovo sam sela za računar za transmisiju. „Kladim se da vam na studijama nikada nije palo na pamet da ćete završiti kao vojni prevodilac.“ „Vala baš“, reče on. „Čak i sada jedva mogu da poverujem u to.“ Sve što smo rekli jedno drugome ličilo je na obazrivo neutralan razgovor dvoje špijuna koji se sastaju na javnom mestu, ali ne žele da se razotkriju. Ispisala sam semagrame za „lokus transakcije-razmene nasuprot zajedno-mi“ s modulacijom projektivnog aspekta. Raspberi je napisao svoj odgovor. Meni je to bio znak da se namrštim, a Burghartu da pita: „Šta time hoće da kaže?“ Izveo je to savršeno. Napisala sam zahtev za razjašnjenje; Raspberijev odgovor bio je isti kao ranije. Onda sam odgledala kako on klizi iz prostorije. Samo što nije pala zavesa za ovaj čin našeg izvođenja. Pukovnik Veber stupi napred. „Šta se dešava? Kud ode?“ „Rekao je da heptapodi sada odlaze", kazala sam. „Ne samo on; svi oni,‘ „Odmah ga zovite natrag ovamo. Pitajte šta to znači." „Hm, mislim da Raspberi ne nosi pejdžer", rekoh ja. Slika prostorije u oknu nestade toliko naglo da je mojim očima bio potreban trenutak da registruju ono što sam umesto toga videla: drugu stranu šatora. Okno je postalo potpuno providno. Razgovor oko ekrana za reprodukciju utihnuo je. „Dođavola, šta se to ovde dešava?", reče pukovnik Veber. Gari priđe oknu, a onda obiđe oko njega i stade s druge strane. Dodirnu jednom rukom površinu; videla sam blede ovale tamo gde su vršci njegovih prstiju dodirnuli okno. „Mislim", reče on, ,,da smo upravo videli demonstraciju transmutacije sa daljine."
117
Začuh teške korake po suvoj travi. Jedan vojnik uđe u šator, zadihan od trčanja, s velikim voki-tokijem u ruci. „Pukovniče, poruka od...“ Veber ugrabi voki-toki od njega. Sećam se kako će biti dok te budem posmatrala samo dan pošto si se rodila. Otac će ti otići u brzu posetu bolničkom restoranu, a ti ćeš ležati u svom krevecu, i ja ću se naginjati iznad tebe. Tako brzo posle porođaja osećaću se i dalje kao isceđen peškir. Ti ćeš izgledati neskladno majušna s obzirom na to koliko sam se ogromnom osećala za vreme trudnoće; mogla bih da se zakunem da je unutra bilo mesta za nekoga mnogo većeg i robusnijeg od tebe. Imaćeš duga i mršava stopala i šake, još nećeš biti bucmasta. Lice će ti i dalje biti sasvim crveno i zgrčeno, naduveni očni kapci čvrsto stisnuti, u fazi u kojoj ćeš ličiti na kepeca, pre faze anđelčića. Preći ću prstom preko tvog stomaka, čudeći se kako ti je koža neverovatno meka, pitajući se da li bi ti se telo ojelo od svile kao od jute. Ti ćeš se onda zakoprcati, izvićeš telo isturajući nožice jednu po jednu, a ja ću prepoznati taj pokret kao onaj koji sam osetila u sebi, mnogo puta. Znači, to tako izgleda. Osetiću ushićenje zbog tog dokaza jedinstvene veze između majke i deteta, te sigurnosti da si ti ona koju sam nosila. Čak i da te nikada pre toga nisam ugledala, bila bih u stanju da te prepoznam u moru beba. Ne ta. Ne, ni ona. Čekaj, eno, ona tamo. Da, to je ona. Ona je moja. To poslednje „darivanje" bilo je ujedno i naše poslednje viđenje s heptapodima. Istovremeno, širom sveta, njihova okna postala su providna, a njihovi brodovi su napustili orbitu. Naknadna analiza okana pokazala je da se ona sastoje samo od slojeva stopljenog silicijuma, potpuno inertnog. Informacije iz poslednjeg darivanja opisivale su novu klasu superprovodljivih materijala, ali kasnije se pokazalo da su samo ponovile rezultate istraživanja koje je upravo dovršeno u Japanu: nije to za ljudska bića bilo ništa novo. Nikada nismo saznali zbog čega su heptapodi otišli, baš kao ni to zbog čega su došli ovamo, ili zašto su se ponašali tako kako su se ponašali. Moja nova svest nije mi davala takvu vrstu znanja; ponašanje heptapoda verovatno se moglo objasniti sa sekvencijalne tačke gledišta, ali mi takvo objašnjenje nikada nismo otkrili.
118
Volela bih da iskusim više od heptapodskog pogleda na svet, da osećam kao oni. Možda bih tada mogla potpuno da se zagnjurim u neophodnost događaja, kako oni moraju da se odigraju, umesto da samo gacam po njihovim talasima do kraja života. Ali to se nikada neće dogoditi. Nastaviću da primenjujem heptapodske jezike, kao i ostali lingvisti iz ekipa kraj okana, ali niko od nas neće napredovati dalje od onoga što smo postigli dok su heptapodi bili ovde. Rad sa heptapodima promenio mi je život. Upoznala sam tvog oca i naučila Heptapod B, a oba ta događaja omogućila su mi da te poznajem sada, ovde na verandi i na mesečini. Jednog dana, za mnogo godina, ostaću i bez tvog oca i bez tebe. I od ovog trenutka preostaće mi samo heptapodski jezik. Zbog toga pomno pazim, i zapažam svaku pojedinost. Od početka sam znala svoje odredište i u skladu s tim birala putanju. Ali jesam li se zaputila prema ekstremu radosti, ili bola? Hoću li postići minimum, ili maksimum? Ta pitanja su mi u glavi kad me tvoj otac pita: „Želiš li da napravimo bebu?“ A ja se osmehujem i odgovaram: ,,Da“, i on me pušta iz zagrljaja, pa ulazimo unutra držeći se za ruke, da vodimo ljubav, da napravimo tebe.
119
Sedamdeset dva slova
K
ad je Robert bio mali, njegova omiljena igračka bila je
jednostavna glinena lutka koja nije mogla da radi ništa osim da korača napred. Dok su njegovi roditelji pričali s gostima napolju u vrtu, raspravljali o Viktorijinom stupanju na presto ili reformama Poveljaša, Robert je sledio lutku dok ona maršira hodnicima porodične kuće, okretao je oko ćoškova ili vraćao tamo odakle je došla. Lutka nije slušala komande niti pokazivala bilo čime da nešto oseća; ako bi naišla na zid, malena figura od gline nastavila bi da maršira sve dok ruke i noge ne bi spljeskala u izobličena peraja. Robert joj je ponekad dozvoljavao da to uradi, samo kako bi sebe zabavio. Kad bi se udovi lutke sasvim iskrivili, on bi uzeo igračku i izvukao ime iz nje, pa bi je tako zaustavio usred koraka. Onda bi izmesio telo ponovo u gladak grumen, ispljeskao ga u ploču i izvajao drugačiju figuru: telo s jednom nogom iskrivljenom, ili dužom od druge. Zabio bi ponovo ime u nju, a lutka bi se odmah preturila i počela da gura samu sebe u krug. Robert nije uživao u vajanju; uživao je u istraživanju granica imena. Voleo je da vidi koliko varijacija može da podari telu pre nego što ime prestane da ga pokreće. Da bi uštedeo na vremenu u vajanju, retko je dodavao ukrasne pojedinosti; doterivao je tela samo u meri u kojoj je to bilo neophodno da ispita ime. Druga njegova lutka hodala je na četiri noge. Telo joj je bilo lepo, telo porcelanskog konja s finim detaljima, ali Roberta je više zanimalo da eksperimentiše njenim imenom. Ovo ime slušalo je komande da krene i stane, znalo je tačno kako da izbegne prepreke, a Robert je pokušavao da ga ubaci u tela koja je sam pravio. Ali ovo ime je imalo precizne prohteve što se tela tiče, i on nikada nije uspeo da napravi telo od gline koje bi ono moglo da pokrene. Formirao je noge zasebno i onda ih kačio na telo, ali nije uspevao do kraja da
120
izbriše spojeve; ime nije prepoznavalo to telo kao pojedinačan izjedna dobijen komad. Proučavao je i sama imena, u potrazi za nekim jednostavnim zamenama koje bi mogle svojstvo dvonošca da razlikuju od četvoronošca, ili nateraju telo da posluša jednostavne komande. Ali imena su izgledala sasvim različito; na svakoj ceduljici od pergamenta bila su ispisana sedamdeset dva sićušna hebrejska slova, u dvanaest redova od po šest i koliko je on mogao da ustanovi, raspored slova bio je sasvim nasumičan. Robert Straton i njegovi drugovi iz četvrtog razreda sedeli su mirno dok je učitelj Trevelijan koračao između redova klupa. „Lengdejle, kako glasi doktrina imena?“ „Sve su stvari Božji odraz i, ovaj, sve...“ „Poštedi nas tog mumlanja. Torburne, možeš li ti da nam kažeš kako glasi doktrina imena?" „Kao što je sve Božji odraz, tako su i sva imena odraz božanskog imena.“ ,,A šta sadrži pravo ime nekog predmeta?" „Ono ime koje je odraz božanskog imena na isti način na koji je predmet odraz Božji." „A šta je postupak davanja pravog imena?“ „Ispunjavanje njegovog predmeta odrazom božanske moči." „Tačno. Halivele, kako glasi doktrina potpisa?" Čas prirodne filozofije trajao je do podneva, ali pošto je bila subota, do kraja dana posle toga nije bilo predavanja. Učitelj Trevelijan je raspustio razred, i dečaci iz škole u Čeltenhemu su se razišli. Pošto je svratio do zgrade sa spavaonicama, Robert se sastao sa svojim drugom Lajonelom na granici školskog poseda. „Znači, čekanju je kraj? Danas je taj dan?“, upitao je Robert. „Rekao sam da jeste, zar ne?“ „Hajdemo onda.“ Njih dvojica krenuše da prepešače dva i po kilometra do Lajonelovog doma. Za vreme prve godine koju je proveo u Čeltenhemu, Robert je jedva poznavao Lajonela; Lajonel je bio jedan od dečaka koji nisu boravili u internatu, a Robert je na njih, poput svih dečaka sa stalnim boravkom u školi, gledao sumnjičavo. Onda je, pukim slučajem, Robert naleteo na njega dok je bio na odmoru, za vreme posete Britanskom muzeju. Robert je voleo muzej: krhke mumije i ogromne sarkofage; prepariranog kljunara i mariniranu sirenu; zid načičkan slonovskim kljovama, rogovima losova i jednoroga. Tog
121
konkretnog dana on je posetio izložbu elementarnih stvorenja: čitao je karticu na kojoj je stajalo objašnjenje za odsustvo daždevnjaka, kad je najednom prepoznao Lajonela, koji je stajao odmah do njega i gledao u teglu s vodenom vilom. U razgovoru su ustanovili da se obojica zanimaju za prirodne nauke, i postali su veliki prijatelji. Dok su išli putem, šutirali su jedan drugome veliki oblutak. Lajonel šutnu oblutak i nasmeja se kad je ovaj odskakutao između Robertovih gležnjeva. „Jedva čekam da odem odavde", reče on. „Mislim da više ne bih mogao (la podnesem ni jednu jedinu doktrinu." „Zašto se uopšte trude da to nazivaju prirodnom filozofijom?", reče Robert. „Neka prosto priznaju da je to još jedan teološki predmet, pa da završimo s tim.“ Njih dvojica su nedavno kupili Vodič kroz nomenklaturu za dečake, u kojoj su saznali da nomenklatori više ne govore o Bogu niti o božanskom imenu. Umesto toga, trenutno se smatralo da postoji leksički univerzum, pored onog fizičkog, te da spajanje predmeta s kompatibilnim imenom dovodi do ostvarenja latentnih mogućnosti i jednoga i drugoga. Isto tako, nije postojalo jedno „pravo ime“ za dati predmet: u zavisnosti od njegovog preciznog oblika, telo je moglo da bude kompatibilno s nekoliko imena, koja su njegovi ,,euonimi“, i suprotno tome, ime bi jednostavno moglo da trpi znatne varijacije u obliku tela, kao što je to pokazala lutka koja hoda iz njegovog detinjstva. Kada su došli do Lajonelovog doma, obećali su kuvarici da će ubrzo doći da večeraju, i onda izašli pozadi u vrt. Lajonel je preuredio šupu za alat u porodičnom vrtu u laboratoriju, koju je koristio za izvođenje eksperimenata. Robert je inače redovno navraćao, ali Lajonel je odnedavno radio na eksperimentu koji je čuvao kao tajnu. Tek je sada bio spreman da pokaže Robertu rezultate. Lajonel je naterao Roberta da sačeka napolju, ušao je prvi i tek potom ga pustio da uđe. Dugačka polica pružala se duž svih zidova šupe, puna stalaka sa epruvetama, zapušenih bočica od zelenog stakla i odabranog kamenja i uzoraka minerala. Sto ukrašen mrljama i tragovima paljevine dominirao je skučenim prostorom, a na njemu je stajala aparatura za Lajonelov najnoviji eksperiment: tikva priklještena na postolju tako da joj dno počiva u lavoru punom vode, koji je opet ležao na tronošcu iznad upaljene petrolejke. Termometar sa živom takođe je bio pričvršćen za lavor. „Pogledaj", reče Lajonel. Robert se nagnu da pogleda sadržinu tikve. Isprva se činilo da unutra nema ničeg do pene, mehurića koji su mogli da iscure iz krigle tamnog piva.
122
Ali kada je podrobnije pogledao, shvatio je da su ti mehurići zapravo međuprostori svetlucave rešetke. Pena se sastojala od homunkulusa sićušnih semenih fetusa. Tela su im pojedinačno bila providna, ali zajedno su im ispupčene glave i udovi nalik na vlati stvarali bledu, gustu penu. „Znači, izdrkao si u teglicu i držao izdrkotinu na toplom?", upita on, i Lajonel ga gurnu. Robert se nasmeja i podiže ruke kako bi ga umirio. ,,Ne, iskreno, to je pravo čudo. Kako ti je uspelo?" Umiren, Lajonel reče: „Posredi je samo održavanje ravnoteže. Moraš da održavaš tačno određenu temperaturu, naravno, ali ako želiš da rastu, moraš i da im daješ tačno određenu mešavinu hranljivih materija. Bude li mešavina previše retka, umreće od gladi. Previše gusta, živnuće i početi međusobno da se bore." ,,Ma zezaš ti mene." „Živa istina; proveri ako mi ne veruješ. Borbe između spermatozoida dovode do rađanja čudovišta. Ako do jaja stigne povređeni fetus, rodiće se deformisana beba." ,,A ja mislio da je to samo zbog toga što se majka prepala dok je bila noseća.“ Robert je jedva mogao da razabere tanano koprcanje pojedinih fetusa. Shvatio je da pena sporo vri usled njihovih zajedničkih pokreta. ,,To je samo za neke vrste bića, poput onih koja su skroz dlakava ili prekrivena čirevima. Bebe koje nemaju ruke ili noge, ili su im udovi izobličeni, to su bebe uhvaćene u borbi još u vreme kad su bile spermatozoidi. Zato im ne smeš dati previše hrane u rastvoru, pogotovo ako nemaju kuda: raspomame se. Na taj način možeš sve vrlo brzo da ih izgubiš." „Koliko još možeš da ih gajiš?“ „Verovatno ne dugo“, reče Lajonel. „Teško je održavati ih u životu ako nisu stigli do jajeta. Čitao sam o jednome u Francuskoj koji je rastao sve dok nije postao velik kao pesnica, a oni su imali najbolju opremu do koje se može doći. Samo sam želeo da vidim mogu li ja sve to da uradim.“ Robert je zurio u penu, prisetivši se doktrine prethodnog formiranja, koju im je učitelj Trevelijan utuvio u glavu: sva živa bića su stvorena u isto vreme, davno, a danas su rađanja samo puka uvećanja ranije neprimetnog. Iako se činilo da su upravo stvoreni, ovi humunkulusi bili su bezbroj godina stari; u čitavoj ljudskoj istoriji oni su ležali ugnežđeni u generacijama njihovih predaka i čekali da na njih dođe red da se rode. U stvari, nisu čekali samo oni; i on sam je sigurno čekao kao oni pre nego što se rodio. Da je njegov otac obavljao ovaj eksperiment, sićušne figure koje bi Robert video bila bi njegova nerođena braća i sestre. Znao je da su
123
beslovesni sve dok ne dođu do jajeta, ali pitao se kakve bi im misli bile da nije tako. Zamišljao je osećaj sopstvenog tela, sa svakom kosti i organom mekim i providnim poput želatina, slepljenog s tim mnoštvom istovetne braće i sestara. Kako bi to izgledalo, da gleda kroz providne očne kapke, shvata da je planina u daljini zapravo neka osoba, prepoznaje je kao brata? Šta ako bi znao da će postati masivan i čvrst kao taj kolos, samo ako dođe do jajeta? Nikakvo čudo što su se toliko međusobno borili. Robert Straton je nastavio s čitanjem nomenklature na koledžu Triniti u Kembridžu. Tamo je proučavao kabalističke tekstove napisane pre više vekova, kad su nomenklatori još nosili naziv ba’alei shem, a automati naziv golem, tekstove koji su predstavljali temelje nauke o imenima: Sefer Yezirah, Sodei Razayya Elizara od Crva, Abulafijev Hayyei ha-Olam ha-Ba. Onda je proučavao alhemijske oglede koji su smeštali tehnike abecedne manipulacije u širi filozofski i matematički kontekst: Lulov Ars Magna, Agripin De Occulta Philosophia,Dijev Monas Hieroglyphica. Naučio je da je svako ime kombinacija nekoliko epiteta, pri čemu svaki označava konkretnu osobinu ili sposobnost. Epiteti su se generisali kompiliranjem reči koje su opisivale željenu osobinu: srodnih pojmova i morfema, iz jezika živih i mrtvih. Selektivnom zamenom i permutacijom slova mogla se iz tih reči destilisati zajednička bit, koja je bila epitet za tu osobinu. U određenim slučajevima, epiteti su mogli da se koriste kao osnov za triangulaciju, tako da su se iz njih mogli izvoditi epiteti za osobine koje nijedan jezik ne opisuje. Čitav postupak se oslanjao na intuiciju koliko i na formule; sposobnost biranja najbolje permutacije slova bila je veština kojoj se drugi nisu mogli podučavati. Proučavao je savremene tehnike nominalne integracije i faktorizacije, pri čemu je prvo sredstvo kojim se skup epiteta - jezgrovitih i evokativnih - mešao u naizgled nasumičan niz slova od kojih se ime sastojalo, dok je potonje bilo sredstvo kojim se ime rastavljalo na svoje sastavne epitete. Nije svaki metod integracije imao odgovarajuću tehniku faktorizacije neko moćno ime moglo se rastaviti tako da se dobije skup epiteta drugačijih od onih koji su upotrebljeni za njegovo nastajanje, a ti epiteti su često bili korisni upravo iz tog razloga. Neka imena su se opirala refaktorizaciji i nomenklatori su nastojali da razviju nove tehnike kako bi prodrli u njihove tajne. Nomenklatura je u to vreme prolazila kroz neku vrstu revolucije. Dugo su postojale dve klase imena: ona za animiranje tela, i ona koja su funkcionisala kao amajlije. Amajlije za zdravlje nosile su se kao zaštita od povrede ili bolesti, dok su druge činile kuću otpornom na vatru, ili lađu manje
124
podložnom brodolomu na moru. Odnedavno, međutim, razlika između tih kategorija imena bila je sve manje jasna, što je donosilo uzbudljive rezultate. Nauka termodinamike, koja je bila tek u povoju, i koja je ustanovila međusobnu zamenljivost toplote i rada, nedavno je objasnila kako automati dobijaju snagu za kretanje apsorbovanjem toplote iz svoje okoline. Primenom tog poboljšanog razumevanja toplote, jedan Namenmeisterje u Berlinu razvio novu klasu amajlija koja je dovodila do toga da telo apsorbuje toplotu na jednom mestu i oslobađa je na drugom. Rashlađivanje korišćenjem takvih amajlija bilo je jednostavnije i efikasnije nego ono zasnovano na isparavanju tečnosti, i imalo je ogromnu komercijalnu primenu. Amajlije su isto tako olakšavale poboljšanje automata: istraživanje jednog nomenklatora u Edinburgu o amajlijama koje su sprečavale gubljenje predmeta dovelo ga je do toga da patentira automat za domaćinstvo sposoban da vraća predmete na njihova odgovarajuća mesta. Posle sticanja diplome, Straton se nastanio u Londonu i stekao mesto nomenklatora u manufakturi Koejd, jednoj od vodećih firmi za proizvodnju automata u Engleskoj. Stratonov najnoviji automat, izliven iz pariskog gipsa, pratio ga je na udaljenosti od nekoliko koraka dok je on ulazio u zgradu fabrike. Bila je to ogromna građevina od opeke sa svetlarnicima umesto krova; polovina zgrade bila je posvećena livenju metala, druga polovina keramici. U oba ta dela, vijugava staza povezivala je različite prostorije, a u svaku od njih bio je smešten sledeći korak u preobražaju sirovina u gotove automate. Straton i njegov automat ušli su u deo za keramiku. Prošli su kraj niza niskih posuda u kojima je mešana glina. Različite posude sadržale su različite tipove gline, od obične crvene ilovače do finog belog kaolina, i podsećale su na ogromne vrčeve do vrha pune tečne čokolade ili gustog krema; samo je jak miris minerala razvejavao tu iluziju. Lopatice koje su mešale glinu bile su zupčanicima povezane s pogonskom osovinom, podignutom tik ispod svetlarnika, koja se pružala čitavom dužinom prostorije. Na kraju prostorije stajao je automatizovani motor: džin od livenog gvožđa koji je neumorno okretao zamajac. Dok je prolazio kraj njega, Straton je osetio blagu svežinu u vazduhu, kao da je motor upijao toplotu iz svog okruženja. U sledećoj prostoriji bili su kalupi za livenje. Krečne bele školjke sa obrnutim konturama raznih automata bile su naslagane duž zidova. U centralnom delu prostorije, vajari kalfe s keceljama na sebi radili su sami ili u parovima, brinuli se o čaurama iz kojih su se izlegali automati.
125
Vajar najbliži njemu sklapao je kalup za guralo, širokoglavog četvoronošca korišćenog u rudnicima za guranje kolica s rudom. Mladić diže pogled sa onoga što je radio. „Tražite nekoga, gospodine?", upita on. „Treba da se sastanem s majstorom Vilobijem", odgovori Straton. „Izvinite, nisam znao. Siguran sam da će ubrzo doći.“ Tehničar se vrati svom zadatku. Harold Vilobi je bio majstor vajar prvog stepena; Straton se konsultovao s njim oko dizajna višekratnog kalupa za livenje svog automata. Dok je čekao, Straton je dokono šetkao među kalupima. Njegov automat je stajao nepomično, spreman za sledeću zapovest. Vilobi uđe kroz vrata koja su vodila prema radionicama za obradu metala, lica rumenog od vreline livnice. „Izvinite što kasnim, gospodine Straton“, reče on. „Pripremali smo se već nekoliko nedelja za veliki bronzani odlivak, i livenje je bilo zakazano za danas. U takvim trenucima bolje je da momci ne ostanu bez nadzora." „Potpuno vas razumem", odgovori Straton. Ne gubeći vreme, Vilobi priđe novom automatu. ,,Je li ovo ta stvar na kojoj je Mur zbog vas radio čitava ova tri meseca?" Mur je bio kalfa koji je pomagao Stratonu u realizaciji njegovog projekta. Straton klimnu glavom. „Momak dobro radi.“ Prateći Stratonove zahteve, Mur je izradio bezbroj tela, sva kao varijacije na jednu jedinu osnovnu temu, nanoseći plastelin na armaturu, da bi to onda koristio za pravljenje gipsanih odlivaka na kojima je Straton mogao da ispituje svoja imena. Vilobi pregleda telo. „Ima lepih pojedinosti; izgleda sasvim obično sačekajte sad.“ On pokaza na šake automata: umesto da budu kao tradicionalna vesla ili vunene rukavice s prstima tek nagoveštenim pomoću brazdi na površini, one su bile sasvim oblikovane, i obe su imale po palac i četiri različita, zasebna prsta. „Nećete mi valjda reći da su ove šake funkcionalne?" „Tako je.“ Bilo je očigledno da je Vilobi skeptičan. „Pokažite mi.“ Straton se obrati automatu. „Opruži prste." Automat ispruži obe šake opruži i ispravi dva po dva prsta, pa onda spusti ponovo šake niz bokove. „Čestitam vam, gospodine Straton", reče vajar. On čučnu da podrobnije pogleda prste automata. „Prsti treba da budu savijeni u svakom zglobu kako bi se ime primilo?“ „Tako je. Možete li napraviti kalup za takav oblik?“
126
Vilobi nekoliko puta coknu jezikom. „Biće to nezgodno za pravljenje", reče. „Možda bismo morali da za svaki odlivak koristimo jednokratni kalup. Čak i sa kalupom za celu šaku, bilo bi to veoma skupo za keramiku." „Mislim da bi vredelo troškova. Dozvolite mi da vam to pokažem." Straton se obrati automatu: „Izlij telo; koristi onaj kalup tamo." Automat ode teškim koracima do obližnjeg zida i uze delove kalupa na koje je Straton pokazao: bio je to kalup za malog porcelanskog glasnika. Nekoliko kalfi prestalo je s poslom da bi gledali kako automat nosi komade natrag do prostora za rad. Tamo on sklopi nekoliko delova u jedno i priveza ih čvrsto kanapom. Čuđenje vajara bilo je očigledno dok su posmatrali kako prsti automata rade, premeću i vezuju slobodne krajeve kanapa u čvor. Onda automat postavi sklopljeni kalup uspravno i zaputi se po bokal glinenog rastvora. „Dovoljno je“, reče Vilobi. Automat prekinu s poslom i zauze prvobitni stojeći položaj. Dok je zagledao kalup, Vilobi upita: ,,Da li ste ga lično uvežbali?" „Jesam. Nadam se da će ga Mur obučiti za livenje metala." „Imate li imena koja mogu naučiti i druge zadatke?" ,,Još ne. Međutim, postoje svi razlozi da verujemo kako postoji čitava klasa sličnih imena, po jedno za svaku vrstu veštine kojoj je potrebna manuelna spretnost." „Zaista?" Vilobi primeti da ostali vajari gledaju, pa uzviknu: „Ako nemate šta da radite, mogu da vam dodelim mnogo dodatnih zadataka." Tehničari odmah nastaviše sa svojim poslom, a Vilobi se ponovo okrenu prema Stratonu. „Hajdemo u vašu kancelariju da još malo porazgovaramo o ovome." ,,U redu." Straton naloži automatu da pođe za njima natrag do prednjeg dela kompleksa spojenih zgrada od kojih se sastojala manufaktura Koejd. Najpre su ušli u Stratonov studio, koji je bio smešten iza same njegove kancelarije. Kad su ušli, Straton se obratio vajaru. „Imate li neku primedbu na moj automat?" Vilobi pogleda u dve glinene šake postavljene na radni sto. Na zidu ua stola bio je okačen niz dijagrama koji su prikazivali šake u različitim položajima. „Divim se tome kako ste uspeli da oponašate ljudsku šaku Međutim, brine me to što ste svoj automat najpre obučili veštini vajanja. „Ako se brinete zbog toga što pokušavam da vajarima nađem zamenu, nema potrebe za tim. To apsolutno nije moj cilj.“
127
„Laknulo mi je što sam to čuo“, reče Vilobi. „Zašto ste se onda odlučili za vajanje?" „To je prvi korak na prilično krivudavom putu. Moj krajnji cilj je da omogućim dovoljno jeftinu proizvodnju automatskih mašina tako da većina porodica može sebi da ih priušti." Bilo je očito da je Vilobi zbunjen. „A za šta bi, moliću lepo, jedna porodica mogla da koristi mašinu?" ,,Na primer, za pokretanje razboja." „Ama o čemu vi to govorite?“ ,,Da li ste ikada videli decu koja rade u nekoj tekstilnoj fabrici? Ona rade sve dok ne budu iznurena; pluća su im zapušena pamučnim prahom; toliko su bolešljiva da se teško može očekivati da dočekaju zrelo doba. Jeftina tkanina kupuje se po ceni zdravlja naših radnika; tkačima je bilo mnogo bolje dok je proizvodnja tekstila bila kućna industrija." „Mašinski razboji su upravo i odveli tkače od kuće. Kako bi mogli da ih tamo vrate?“ Straton nije ranije govorio o tome, pa je rado dočekao priliku da objasni. „Cena automatske mašine oduvek je bila visoka, pa zato imamo fabrike u kojima mnoštvo razboja pokreće ogroman Golijat na pogon toplote dobijene iz uglja. Ali automat poput mog mogao bi veoma jeftino da izliva mašine. Ukoliko bi mala automatska mašina, pogodna za pokretanje nekoliko uređaja, postala pristupačna tkaču i njegovoj porodici, onda bi oni mogli da proizvode tkaninu kod kuće, kao ranije. Ljudi će moći da imaju pristojan prihod a da ne moraju biti podvrgnuti fabričkim uslovima." „Zaboravljate cenu samog razboja", reče Vilobi, kao da želi da mu udovolji. „Mašinski razboji su znatno skuplji od ručnih razboja iz starih vremena." „Moji automati bi mogli da pomognu i u proizvodnji delova od livenog gvožđa, što bi potom smanjilo cenu mašinskih razboja i drugih mašina. Nije to lek za sve, znam, ali svejedno sam uveren u to da jeftine mašine nude šansu za bolji život svakom pojedinom zanatliji.“ „Ta želja za reformom služi vam na čast. Međutim, dozvolite da vam ukažem na to da postoje jednostavniji lekovi za društvene boljke koje navodite: smanjenje broja radnih sati, ili poboljšanje uslova rada. Nema potrebe da poremetite čitav naš sistem proizvodnje." „Mislim da se ono što predlažem preciznije može opisati kao restauracija nego remećenje."
128
Sada se Vilobi razdražio. ,,Ta priča o povratku na porodičnu ekonomiju je lepa i krasna, ali šta će se desiti s vajarima? Bez obzira na vaše namere, ti vaši automati ostaviće vajare bez posla. A to su ljudi koji su proveli godine kao šegrti, na obuci. Kako će oni prehraniti svoje porodice?" Straton nije bio spreman za oštrinu u njegovom tonu. „Vi precenjujete moje nomenklatorske veštine", reče on, potrudivši se da to zazvuči lako. Vajar se i dalje držao nabusito. On nastavi. „Sposobnosti učenja ovih automata krajnje su ograničene. Oni mogu da manipulišu kalupima, ali nikada ne bi umeli da ih projektuju; pravu veštinu vajanja mogu ispoljiti samo vajari. Pre našeg sastanka, upravo ste završili s uputstvima za nekoliko kalfi koje treba da izliju veliku bronzanu figuru; automati nikada ne bi mogli da rade zajedno tako koordinisano. Oni će obavljati samo najjednostavnije poslove." „Kakve ćemo vajare onda dobijati ako vreme svog šegrtovanja budu provodili posmatrajući kako automati obavljaju njihove poslove umesto njih? Neću dozvoliti da jedna časna profesija bude svedena na rad marioneta." ,,To se neće dogoditi", reče Straton, koji je sada i sam počeo da se oseća razdraženo. „Ali razmotrite samo to što sami govorite: status koji želite da vaša profesija zadrži upravo je onaj od kojeg su tkači morali da odustanu. Verujem da ovi automati mogu pomoći ponovnom vraćanju dostojanstva drugim profesijama, i to bez velike štete po vašu.“ Vilobi kao da ga nije čuo. ,,I sama ta pomisao da automati prave automate! Ne samo što je taj predlog uvredljiv, već je pun opasnosti. Šta bi sa onom baladom, u kojoj su metle mogle da nose kofe s vodom, pa su se pomamile?" „Mislite na ’Der Zauberlehrling’?“, reče Straton. ,,To poređenje je apsurdno. Ovi automati su toliko daleko od mogućnosti da se reprodukuju bez učešća ljudi da ne znam odakle bih počeo s navođenjem primedbi. Pre bi mečka zaigrala u Londonskom baletu." „Ako biste razvili automat koji ume da igra balet, ja bih taj poduhvat u potpunosti podržao. Međutim, ne možete nastaviti sa ovim spretnim automatima." „Izvinite, gospodine, ali mene ne obavezuju vaše odluke." „Biće vam teško da radite bez saradnje vajara. Opozvaću Mura i zabraniti svim drugim kalfama da vam pomažu u ovom projektu." Straton je bio načas zatečen time. „Vaša reakcija je potpuno neosnovana.“ ,Ja je smatram sasvim prikladnom." „U tom slučaju, radiću s vajarima u drugoj manufakturi."
129
Vilobi se namršti. ,,A ja ću razgovarati sa šefom Bratstva vajara i preporučiti da on zabrani svim našim članovima da liju vaše automate." Straton oseti da mu krv ključa. „Neću dozvoliti takvo siledžijstvo", reče on „Radite kako hoćete, ali ne možete me sprečiti da nastavim rad na ovome.’ „Mislim da je našem razgovoru kraj." Vilobi priđe vratima. ,,Doviđenja, gospodine Straton." „Doviđenja vama“, odgovori Straton usplahireno. Bilo je to sutradan, dok je Straton išao u svoju podnevnu šetnju okrugom Lambet, gde se nalazila manufaktura Koejd. Posle nekoliko ulica, zaustavio se na tamošnjoj pijaci; povremeno su među korpama s uskoprcanim jeguljama i prostirkama prekrivenim jeftinim satovima bile automatske lutke, a Straton je i dalje voleo da pogleda najnovije modele, baš kao i kad je bio mali. Danas je primetio dve bokserske lutke, obojene tako da izgledaju kao istraživač i divljak. Dok ih je neko vreme razgledao, čuo je kako se prodavci eliksira nadmeću za pažnju prolaznika kome je curio nos. „Vidim da vas je izneverila amajlija za zdravlje, gospodine", reče jedan čovek na čijem su stolu bile naređane male četvrtaste limenke. „Vaš lek se krije u isceljujućim moćima magnetizma, koncentrisanim u ’Polarizujućim tabletama doktora Sedžvika’!" ,,Besmislice!“, uzvratila je neka starica. „Vama treba tinktura od mandragore, isprobana i delotvorna!" Ona je u ispruženoj ruci držala bočicu s bistrom tečnošću. „Pas se još nije ni ohladio kad je ovaj ekstrakt pripreman! Nema ničeg snažnijeg." Pošto nije video druge lutke, Straton je otišao s pijace i nastavio da šeta, vrativši se u mislima onome što je Vilobi juče rekao. Bez saradnje strukovnog sindikata vajara, on će morati da angažuje nezavisne skulptore. S takvima ranije nije radio, pa će morati malo da ih istraži: oni su navodno lili tela samo za korišćenje sa imenima koja su u javnom domenu, ali za izvesne pojedince te su aktivnosti maskirale kršenje patenata i pirateriju, i svaka povezanost sa njima mogla je permanentno da ukalja njegov ugled. „Gospodine Straton." Straton diže pogled. Nizak, žilav muškarac u neuglednom odelu stajao je pred njim. ,,Da; poznajem li vas, gospodine?" ,,Ne, gospodine. Zovem se Dejvis. Radim za lorda Fildhersta." On pruži Stratonu karticu s grbom Fildherstovih.
130
Edvard Mejtlend, treći erl od Fildhersta i poznati zoolog i komparativni anatom, bio je predsednik Kraljevskog društva. Straton je slušao njegove govore na sednicama Kraljevskog društva, ali nikada se nisu upoznali. „Šta mogu da učinim za vas?“ „Lord Fildherst bi voleo da razgovara s vama čim vam to bude odgovaralo, u vezi sa vašim najnovijim delima." Straton se zapita kako je to erl saznao za njegova dela. „Zašto me nije posetio u mojoj kancelariji?" „Lord Fildherst bi više voleo privatnost u ovoj stvari." Straton podiže obrve, ali Dejvis nije dalje objašnjavao. ,,Da li ste večeras slobodni?" Bio je to neuobičajeni poziv, ali svejedno je njime bio počastvovan. „Svakako. Molim vas, izvestite lorda Fildhersta da rado prihvatam." „Večeras u osam, ispred vaše zgrade će biti kočija." Dejvis dodirnu šešir i udalji se. U obećani sat, Dejvis je stigao kočijom. Bilo je to luksuzno vozilo, s unutrašnjošću od lakiranog mahagonija, uglačanog mesinga i brušenog somota. Traktor koji ga je vukao bio je takođe skup, parip liven od bronze, kome nije bio potreban kočijaš za poznata odredišta. Dejvis je učtivo odbijao da odgovara na pitanja dok su se vozili. On očigledno nije bio batler, niti sekretar, ali Straton nije mogao da zaključi kakav je on tačno nameštenik. Kočija ih je odvezla van Londona, u seoske predele, a onda su došli do Derington hola, jedne od rezidencija u vlasništvu loze Fildherst. Kad su ušli u kuću, Dejvis je poveo Stratona kroz predvorje i potom ga uveo u elegantno namešten radni kabinet; zatvorio je vrata ne ušavši i sam unutra. Za stolom u radnom kabinetu sedeo je plećat muškarac u svilenom sakou i s kravatom; njegovi široki i duboko izbrazdani obrazi bili su uokvireni vunastim sedim bakenbardama. Straton ga je odmah prepoznao. „Lorde Fildherste, čast mi je.“ „Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Straton. Odnedavno stvarate zaista izvrsna dela.“ „Veoma ste ljubazni. Nisam znao da je moj rad došao na glas.“ ,,Ja se trudim da pratim takve stvari. Molim vas, recite mi šta vas je podstaklo da razvijete takve automate." Straton objasni svoje planove za proizvodnju pristupačnih mašina. Fildherst ga je slušao sa zanimanjem, i povremeno iznoseći ubedljive primedbe.
131
,,To je divljenja vredan cilj“, reče on klimnuvši glavom u znak odobravanja. „Drago mi je što vidim da imate tako filantropske motive, jer želim da vas zamolim za pomoć u jednom projektu kojim rukovodim.“ „Biće mi privilegija da vam pomognem kako god mogu.“ „Hvala vam." Fildherstov izraz se uozbilji. „Ovo je veoma značajna stvar. Pre nego što nastavim da govorim, moram najpre od vas dobiti reč da ćete sve što vam otkrijem strogo čuvati kao tajnu.“ Straton pogleda erla pravo u oči. „Tako mi moje džentlmenske časti, gospodine, neću otkriti nikome ono što mi budete predočili." „Hvala, gospodine Stratone. Molim vas, pođite ovuda.“ Fildherst otvori vrata u zadnjem zidu radnog kabineta i oni pođoše kratkim hodnikom Na kraju hodnika bila je laboratorija; na dugačkom, izuzetno čistom stolu bilo je nekoliko radnih stanica, a svaka se sastojala od mikroskopa i nekakvog zglobnog mesinganog rama, opremljenog trima uzajamno uspravnim točkovima narovašene površine, za obavljanje finih podešavanja. Neki stariji muškarac gledao je u mikroskop na najudaljenijem radnom mestu; podigao je pogled sa onoga što je radio kada su njih dvojica ušli. „Gospodine Stratone, mislim da poznajete doktora Ešberna." Straton je, zatečen, na trenutak ostao bez reči. Nikolas Ešbern bio je predavač na Trinitiju kada je Straton tamo učio, ali otišao je pre mnogo godina kako bi proučavao stvari, po govorkanjima, neuobičajene prirode. Straton ga je pamtio kao jednog od svojih najrevnosnijih profesora. Lice mu se od starosti donekle suzilo, pa mu je čelo izgledalo još više nego ranije, ali oči su mu bile žive kao i uvek. Hodao je uz pomoć izrezbarenog štapa od slonovače. „Stratone, drago mi je što te ponovo vidim." ,,I meni što vidim vas, gospodine. Uistinu nisam očekivao da vas zateknem ovde." „Biće ovo veče puno iznenađenja, momče. Pripremi se." On se okrenu prema Fildherstu. ,,Da li biste nas poveli?" Oni pođoše za Fildherstom do drugog kraja laboratorije, gde on otvori još jedna vrata i povede ih niz stepenište. „Samo je mali broj pojedinaca bilo da su članovi Kraljevskog društva ili Parlamenta, ili i jedno i drugo upoznat sa ovim. Pre pet godina, sa mnom su stupili u kontakt ljudi iz Academie des Sciences iz Pariza. Hteli su da engleski naučnici potvrde izvesna njihova eksperimentalna otkrića." „Zaista?"
132
„Možete samo zamisliti koliko su oklevali da to učine. Međutim, smatrali su da ova stvar nadilazi nacionalni rivalitet, i kada sam jednom razumeo situaciju, saglasio sam se s tim.“ Njih trojica siđoše u podrum. Svetlost je dopirala iz gasnih svetiljki na zidovima, i otkrivala pozamašnu veličinu podruma; unutrašnjost je bila puna kamenih stubova koji su se dizali i formirali ukrštene lučne svodove. U dugom podrumu bili su nanizani stameni drveni stolovi, i na svakom od njih bio je rezervoar velik otprilike kao kada za kupanje. Rezervoari su bili od cinka, opremljeni prozorima od staklenih ploča na sve četiri strane, tako da se u njima videla providna tečnost s blagom nijansom boje slame. Straton pogleda u najbliži rezervoar. U njegovom središtu nazirala se nekakva izobličenost, kao da se deo tečnosti zgusnuo u masu želatina. Bilo je teško razlikovati osobenosti te mase od šarenih senki bačenih na dno rezervoara, pa on zato pređe do druge njegove strane i čučnu da pogleda tu masu direktno spram plamena gasne svetiljke. Tek tada se zgrušanost pokaza kao avetna ljudska prilika, providna kao pihtija, sklupčana u fetusni položaj. „Neverovatno", šapnu Straton. ,,Mi to nazivamo megafetusom", objasni Fildherst. „Ovo je izraslo iz spermatozoida? Za ovo su sigurno bile potrebne decenije." „Nije tako, pa je čudo tim veće. Pre nekoliko godina, dva pariska prirodnjaka, po imenu Dubison i Žil, razvili su metod rasta u semenskom fetusu. Brza infuzija hranljivim materijama dopušta takvom fetusu da do ove veličine dođe za dve sedmice." Pomerajući glavu napred-nazad, primetio je blage razlike u načinu na koji se svetlost gasne lampe prelamala, što je ukazivalo na granice unutrašnjih organa megafetusa. ,,Je li ovo biće... živo?“ „Samo na beslovesan način, kao spermatozoid. Nijedan veštački proces ne može da zameni gestaciju; to je životvorni princip, u kome jajna ćelija ubrzava fetus, a materinski uticaj ga preobražava u osobu. Mi smo samo doveli do sazrevanja što se tiče veličine i razmera." Fildherst mahnu prema megafetusu. „Materinski uticaj daje fetusu i pigmentaciju, kao i sve osobene fizičke karakteristike. Naši megafetusi nemaju nikakvih osobenosti izuzev pola. Svaki muški ima generički izgled kakav vidite ovde, a svi ženski megafetusi podjednako su istovetni. Unutar pola, nemoguće ih je razlikovati fizičkim pregledom, bez obzira na to koliko različiti mogu biti njihovi očevi; samo nam stroga evidencija omogućava da prepoznamo svaki megafetus."
133
Straton ponovo ustade. „Kakva je onda bila namena eksperimenta, ako ne da se njime razvije veštačka materica?" ,,Da se ispita zamisao o fiksiranosti vrste." Shvativši da Straton nije zoolog, lord dopuni objašnjenje. ,,Da su optičari bili sposobni da naprave mikroskope neograničene moći uveličavanja, biolozi bi mogli da sagledaju buduće generacije ugnežđene u spermatozoidima svake vrste, i vide je li njihova pojava i dalje fiksirana, ili se menja tako da omogućava pojavu nove vrste. U potonjem slučaju, mogli bi isto tako da ustanove da li do tranzicije dolazi postepeno ili naglo. „Međutim, hromatska aberacija nameće gornju granicu za uveličavajuću moć svakog optičkog instrumenta. Gospoda Dubison i Žil došli su do zamisli o tome da veštački povećaju same fetuse. Kad fetus jednom dosegne veličinu odrasle osobe, iz njega se može izvući spermatozoid i fetus sledeće generacije uveličati na isti način." Fildherst priđe sledećem stolu u nizu i pokaza na rezervoar koji je tamo stajao. „Ponavljanje tog procesa omogućava nam da ispitujemo nerođene generacije svake date vrste." Straton se obazre po prostoriji. Nizovi rezervoara poprimili su novo značenje. „Dakle, oni su skratili intervale između ’rađanja’ kako bi došli do preliminarnog pogleda na našu geneološku budućnost." „Upravo tako.“ „Kakva smelost! I kakvi su bili rezultati?" „Testirali su mnoge životinjske vrste, ali nijednom nisu primetili nikakvu promenu u obliku. Međutim, došli su do neobičnog rezultata kada su radili sa semenskim fetusima ljudi. Posle samo pet generacija, u muškim fetusima više nije bilo spermatozoida, a u ženskim više nije bilo jajnih ćelija. Loza je okončana sterilnom generacijom." „Pretpostavljam da to nije bilo sasvim neočekivano", reče Straton, pogledavši u želatinozno obličje. „Svako ponavljanje sigurno dodatno razređuje neku bit u organizmu. Sasvim je logično da u nekom trenutku potomstvo postane toliko slabo da proces ne uspe." „Tako su isprva pretpostavili i Dubison i Žil“, saglasi se Fildherst, ,,pa su hteli da poboljšaju svoju tehniku. Međutim, nisu mogli da pronađu nikakvu razliku između megafetusa naknadnih generacija u smislu veličine ili vitalnosti. A nije bilo ni bilo kakvog smanjenja broja spermatozoida ili jajnih ćelija; pretposlednja generacija bila je plodna kao i prva. Tranzicija u sterilnost bila je nagla. Pronašli su još jednu anomaliju: dok su neki spermatozoidi davali samo četiri generacije ili manje, do varijacija je dolazilo samo u više uzoraka,
134
nikada unutar jednog jedinog. Procenjivali su uzorke davalaca oca i sina, i u takvim slučajevima su očevi spermatozoidi proizvodili tačno jednu generaciju više nego sinovljevi. A koliko sam razumeo, neki davaoci bili su uistinu stari pojedinci. Iako je u njihovim uzorcima bilo veoma malo spermatozoida, oni su sadržali tačno jednu generaciju više nego spermatozoidi sinova u naponu snage. Moć razmnožavanja sperme nije imala nikakve veze sa zdravljem ili vitalnošću davaoca; umesto toga, odgovarala je generaciji kojoj je davalac pripadao." Fildherst načas zaćuti i pogleda ozbiljno u Stratona. „U tom trenutkuje Academie stupila u kontakt sa mnom kako bi videla može li Kraljevsko društvo da ponovi njihova otkrića. Zajedno smo došli do istog rezultata primenom uzoraka sakupljenih od ljudi toliko različitih da je među njima bilo i Laponaca i Hotentota. Saglasni smo s njima što se tiče implikacija ovih otkrića: saglasni smo da ljudska vrsta može prestati da postoji po: određenog broja generacija, te da nas od poslednje deli samo pet.“ Straton se okrenu ka Ešbernu, gotovo očekujući da ovaj prizna kako je sve ovo komplikovana prevara, ali stariji nomenklator je izgledao sasvim ozbiljno. Straton ponovo pogleda u megafetus i namršti se, dok je apsorbovao ono što je čuo. „Ako je vaše tumačenje tačno, onda i druge vi moraju biti podložne sličnom ograničenju. Opet, po onome što zna niko nikada nije primetio izumiranje neke vrste." Fildherst klimnu glavom. ,,To je tačno. Međutim, imamo dokaze u fosilnim ostacima, koji ukazuju na to da vrsta ostaje neizmenjena u određenom vremenskom periodu, a onda je najednom zamene nove forme. Katastrofičari smatraju da su do izumiranja vrsta doveli nasilni potresi. Na osnovu onoga što smo otkrili u vezi s prethodnim formiranjem, sada se čini da je izumiranje samo rezultat toga što vrsta dosegne kraj svog životnog veka. To je pre prirodna nego nasilna smrt, da tako kažemo." On pokaza vrata na koja su ušli. ,,Da se vratimo gore?" Dok je išao za drugom dvojicom, Straton upita: ,,A šta je s nastankom novih vrsta? Ako se one ne rađaju iz postojećih vrsta, nastaju li spontano?" ,,To još nije sasvim sigurno. Obično samo najjednostavnije životinje nastaju spontanim generisanjem: crvi i druga vermikularna stvorenja obično pod uticajem toplote. Događaji koje postuliraju katastrofičari poplave, erupcije vulkana, udari kometa - podrazumevaju oslobađanje velike količine energije. Možda takva energija utiče toliko suštinski na materiju da izaziva spontani nastanak čitave rase organizama, ugneždenih u samo nekoliko
135
predaka. Ako je tako, kataklizme nisu odgovorne za masovno izumiranje, već zapravo generišu i ostavljaju nove vrste za sobom.“ Ponovo u laboratoriji, dva starija muškarca sedoše na stolice. Previše uzbuđen da bi se poveo za njihovim primerom, Straton ostade da stoji. „Ako je neka životinjska vrsta nastala zahvaljujući istoj kataklizmi kao i ljudska, onda bi obe trebalo na sličan način da se približavaju kraju svog životnog veka. Da li ste pronašli još neku vrstu kod koje se nazire poslednja generacija?" Fildherst odmahnu glavom. „Još ne. Mislimo da druge vrste imaju različite datume izumiranja, u zavisnosti od biološke složenosti životinje; I Ijudi su verovatno najkompleksniji organizmi, i možda se u spermatozoidu može uskladištiti manje generacija toliko kompleksnog organizma." „Istovremeno, nasuprot tome“, uzvrati Straton, „možda je ljudski organizam zbog svoje kompleksnosti nepodoban za proces veštački ubrzanog rasta. Možda su otkrivena ograničenja procesa, a ne vrste." ; „Pronicljivo zapažanje, gospodine Straton. Eksperimenti se nastavljaju s vrstama koje više podsećaju na ljudsku, poput šimpanzi i orangutana. Međutim, nedvosmislen odgovor na ovo pitanje može zahtevati godine, a ukoliko je naše sadašnje tumačenje tačno, ne smemo traćiti vreme u čekanju te potvrde. Moramo smesta pripremiti dalje postupke." „Ali pet generacija bi moglo da potraje duže od veka...“ On zaćuta, postiđen zbog toga što je prevideo ono očigledno: ne postaju svi ljudi roditelji u isto doba. Fildherst pročita njegov izraz. „Vi shvatate zbog čega nisu svi davaoci uzoraka sperme istog uzrasta proizveli isti broj generacija: neke loze se bliže svom kraju brže nego druge. Za lozu u kojoj muškarci konstantno začinju decu kasno u životu, pet generacija bi moglo da znači duže od dva veka plodnosti, ali nesumnjivo postoje i loze koje su već dosegle svoj kraj.“ Straton zamisli posledice. „Gubitak plodnosti biće sve očigledniji širokoj populaciji kako vreme bude prolazilo. Do panike može doći mnogo pre nego se dosegne kraj.“ „Upravo tako, a neredi bi mogli da ugase našu vrstu efikasno koliko i iscrpljivanje generacija. Zbog toga je vreme od suštinske važnosti." „Kakvo rešenje predlažete?" „Prepustiću doktoru Ešbernu dalja objašnjenja“, reče lord. Ešbern ustade i instinktivno zauze stav profesora na predavanju. ,,Sećaš li se zbog čega se odustalo od svih pokušaja da se automati prave od drveta?" Straton je bio zatečen tim pitanjem. „Smatralo se da prirodna tekstura drveta ukazuje na oblik u sukobu sa svim onim što bismo pokušali u
136
njega da urežemo. Trenutno postoje pokušaji da se guma koristi kao materijal za livenje, ali nijedan još nije bio uspešan." „Upravo tako. Ali ako je urođeno obličje drveta jedina prepreka, zar ne bi trebalo da bude moguće animirati imenom životinjski leš? Tu bi oblik tela trebalo da bude idealan." ,,To je mračna zamisao; ne verujem da bi takav eksperiment imao izgleda za uspeh. Je li to iko ikada pokušao?" „Zapravo jeste: isto tako bezuspešno. Dakle, ta dva sasvim različita pravca istraživanja pokazala su se jalovim. Znači li to da ne postoji način da se korišćenjem imena animira organska materija? Zbog traganja za odgovorom na to pitanje sam i napustio Triniti." „I šta ste otkrili?" Ešbem odbi da odgovori na to pitanje odmahnuvši rukom. ,,Razgovarajmo najpre o termodinamici. Jesi li u toku s najnovijim razvojem stvari? Onda znaš da rasipanje toplote ima odraz u povećanju nereda na termalnom nivou. Nasuprot tome, kada automat kondenzuje toplotu iz okruženja kako bi obavljao rad, time povećava red. Ovo potvrđuje moje staro uverenje u to da leksički red povlači termodinamički red. Leksički red jedne amajlije ojačava red koji u telu već postoji, te tako pruža zaštitu od oštećenja. Leksički red animirajućeg imena povećava red u telu, te tako daje automatu pokretačku snagu. Sledeće pitanje je glasilo: kako bi se povećanje reda reflektovalo na organsku materiju? Pošto imena ne animiraju mrtvo tkivo, organska materija očigledno ne reaguje na termalnom nivou; ali možda se može ured na nekom drugom nivou. Pomislite:. junac se može svesti na rezervoar pun želatinozne kaše. Kaša se sastoji od istog materijala kao i junac, ali šta ovaploćuje višu količinu reda?“ „Junac, očigledno“, reče Straton, zbunjen. „Očigledno. Organizam, zahvaljujući samoj svojoj fizičkoj strukturi, ovaploćuje red; što je organizam kompleksniji, to je količina reda veća. Moja hipoteza bila je da uvećanje reda u organskoj materiji može da se dokaže ako joj se dodeli oblik. Međutim, živa materija je uglavnom već poprimila svoj idealni oblik. Pitanje je, šta to poseduje život, ali ne i oblik?“ Stariji nomenklator nije čekao na odgovor. „Odgovor je: neoplođena jajna ćelija. Jajna ćelija sadrži vitalni princip za animiranje stvorenja koje ona konačno odgaji u sebi, ali sama nema oblik. Obično, jajna ćelija poprima oblik fetusa utisnutog u spermatozoid koji je oplodi. Sledeći korak je bio očigledan." Tu Ešbern sačeka, pogledavši u Stratona sa iščekivanjem.
137
Straton je bio sasvim zbunjen. Ešbern je izgledao razočarano, pa je nastavio. „Sledeći korak bio je da se veštački izazove rast embriona iz jajne ćelije, primenom imena." „Ali ako je jajna ćelija neoplođena", prigovori Straton, ,,ne postoji prethodna struktura za uvećavanje." „Upravo tako." „Hoćete reći da će se struktura pojaviti iz homogenog medija? Nemoguće.“ „Bez obzira na to, moj cilj je nekoliko godina bio da potvrdim ovu hipotezu. Moji prvi eksperimenti sastojali su se od primene imena na neoplođenim žabljim jajima." „Kako ste usadili ime u žablje jaje?“ „Ime zapravo nije usađeno, već pre utisnuto, pomoću specijalno napravljene igle.“ Ešbern otvori ormarić na radnom stolu između dve stanice s mikroskopima. Unutra se nalazila drvena polica puna malih instrumenata naređanih dva po dva. Svaki je na vrhu imao dugačku staklenu iglu; na nekim parovima one su bile bezmalo debele kao one koje su se koristile za pletenje, dok su na drugima bile tanke kao za injekcije. On izvuče jedan instrument iz najvećeg para i pruži ga Stratonu da ga ovaj pregleda. Staklena igla nije bila providna, već se činilo da u sebi ima nekakvo umrljano jezgro. Ešbern je objasnio. „Premda možda izgledaju kao neka vrsta medicinskog instrumenta, to su u stvari pomagala za ime, baš poput konvencionalnije cedulje od pergamenta. Avaj, potrebno je mnogo više napora da se napravi ovo nego da se upotrebe olovka i pergament. Za pravljenje takve igle moraju se najpre udenuti fine .niti od crnog stakla u gomilu niti od onog providnog, tako da ime bude čitljivo kad se gleda popreko. Niti se onda stapaju u čvrst štapić, koji se zatim istanji u još tanju nit. Vešt staklar može da sačuva svaku pojedinost imena ma koliko nit postala tanka. Na kraju, dobije se igla koja u svom poprečnom preseku sadrži ime.“ „Kako ste generisali ime koje ste upotrebili?" „O tome kasnije možemo natenane. Za svrhu ovog našeg razgovora, jedino je relevantna informacija da sam u njega ugradio polni epitet. Da li vam je to poznato?" „Znam za to.“ Bio je to jedan od malobrojnih dimorfičnih epiteta, s muškom i ženskom varijantom. „Bile su mi potrebne dve verzije imena, očigledno, kako bih stvorio generaciju u kojoj su i mužjaci i ženke." On pokaza na uparene igle u ormariću.
138
Straton vide da je igla mogla da se uglavi u mesingani ram tako da joj se vrh primakne pločici ispod mikroskopa; izrovašeni točkići verovatno su korišćeni za to da se igla dovede u kontakt s jajnom ćelijom. On vrati instrument. „Kazali ste da ime nije usađeno, već utisnuto. Da li time želite reći kako je bilo sasvim dovoljno da samo dodirnete žablje jaje ovom iglom? Uklanjanje imena ne okončava njegov uticaj?" „Upravo tako. Ime aktivira nepovratni proces u jajetu. Produženi kontakt imena nije imao nikakvu drugu posledicu." ,,A iz jajeta se izlegao punoglavac?" ,,Ne sa imenima koja su isprva isprobana; jedini rezultat bilo je to da su se na površini jajeta pojavile simetrične zavojite šare. Ali primenom različitih epiteta uspeo sam da nateram jaje da poprimi različite oblike, a neki od njih su po svemu izgledali kao žablji embrioni. Konačno sam pronašao ime koje jaje nagoni ne samo da poprimi oblik punoglavca, već i da sazri i da se izlegne. Punoglavac koji se iz njega izlegao izrastao je u žabu ni po čemu drugačiju od bilo kog pripadnika te vrste.“ „Pronašli ste osobeno ime za tu vrstu žabe“, reče Straton. Ešbern se osmehnu. „Pošto u ovom metodu reprodukcije nema polnog opštenja, nazvao sam ga ’partenogenezom’." Straton pogleda najpre u njega, pa u Fildhersta. „Jasno je šta vi predlažete. Logičan zaključak ovog istraživanja jeste da otkrijemo osobeno ime za ljudsku vrstu. Vi želite da čovečanstvo produži svoje postojanje pomoću nomenklature." „Vi tu mogućnost smatrate zabrinjavajućom“, reče Fildherst. ,,To se i da očekivati: doktor Ešbern i ja smo isprva mislili isto što i vi, baš kao i svi ostali koji su o tome razmišljali. Niko ne uživa u mogućnosti da ljudska bića budu veštački začeta. Ali možete li vi ponuditi neku alternativu?" Straton oćuta na to, pa Fildherst nastavi. „Svi koji znaju za rad doktora Ešberna, kao i za rad Dubisona i Žila, saglasni su: ne postoji drugo rešenje." Straton podseti sebe na to da zadrži obestrašćen stav jednog naučnika. ,1 kako vi tačno mislite da se to ime upotrebi?“, upita on. Odgovori mu Ešbern. „Kada muž ne bude mogao da oplodi svoju ženu, njih dvoje će potražiti pomoć lekara. Lekar će prikupiti ženinu menstruaciju, izdvojiti jajnu ćeliju, utisnuti ime u nju, a onda je vratiti u njenu matericu." „Dete rođeno na taj način neće imati biološkog oca.“ „Tačno, ali očev biološki doprinos ovde je od minimalnog značaja. Majka će misliti da je otac deteta njen muž, pa će njena imaginacija fetusu
139
podariti kombinaciju njenog i muževljevog izgleda i karaktera. To se neće promeniti. A ne treba ni da napominjem da utiskivanje imena neće biti stavljeno na raspolaganje neudatim ženama.“ ,,Da li ste ubeđeni da će to imati za rezultat dobro oformljenu decu?“, upita Straton. „Siguran sam da znate na šta mislim." Svi su oni znali za katastrofalan pokušaj iz prethodnog veka da se poboljšana deca stvore hipnozom nad ženama u toku trudnoće. Ešbern klimnu glavom. „Naša sreća je u tome što je jajna ćelija vrlo izbirljiva u pogledu toga šta će prihvatiti. Skup osobenih imena za svaku vrstu organizma veoma je mali; ako se leksički red utisnutog imena ne poklapa sasvim sa strukturalnim redom te vrste, dobijeni fetus neće se razvijati. To ne otklanja potrebu za tim da majka ostane smirena tokom trudnoće; utiskivanje imena ne može biti zaštita od majčinske uzrujanosti. Ali selektivnost jajne ćelije obezbeđuje nam sigurnost da svaki dobijeni fetus bude dobro oformljen u svakom aspektu, osim onog očekivanog." Straton je sada bio zabrinut. „A koji bi to aspekt bio?“ „Zar ne možeš da pretpostaviš? Jedini nedostatak žaba stvorenih utiskivanjem imena pojavio se u mužjacima; oni su bili sterilni, pošto u njihovim spermatozoidima nije bilo prethodno formiranih fetusa. Nasuprot njima, stvorene ženke žaba bile su plodne: njihova jaja mogla su se oploditi bilo na uobičajeni način, bilo ponavljanjem utiskivanja imena." Straton oseti znatno olakšanje. „Dakle, muška varijanta imena bila je nesavršena. Verovatno moraju postojati dalje razlike između muških i ženskih varijanti, mimo pukog polnog epiteta." „Samo ako mušku varijantu smatramo nesavršenom", reče Ešbern, „ali ja je ne smatram takvom. Pomisli samo: premda plodan mužjak i plodna ženka mogu izgledati ekvivalentno, oni se radikalno razlikuju u stepenu pokazane kompleksnosti. Ženka s plodnim jajnim ćelijama ostaje jedan organizam, dok je mužjak s plodnim spermatozoidima zapravo mnoštvo organizama: otac i njegova moguća deca. U tom smislu, dve varijante imena dobro se poklapaju u njihovim postupcima: svaka stvara jedan organizam, ali samo u ženskom polu taj jedan organizam može biti plodan.“ „Razumem na šta mislite." Straton shvati da će morati da vežba promišljanje o nomenklaturi u organskom domenu. ,,Da li ste razvili osobena imena i za druge vrste?“ „Samo za dvadesetak njih, različitih tipova; brzo smo napredovali. Tek smo počeli da radimo na imenu za ljudsku vrstu, a to se pokazalo daleko težim nego kod naših ranijih imena."
140
„Koliko je nomenklatora angažovano u ovom poduhvatu?" „Samo šačica", odgovori Fildherst. „Obratili smo se nekolicini članova Kraljevskog društva, a Academie je angažovala nekoliko vodećih fracuskih designateurs da na tome rade. Shvatićeš to što u ovom trenutku neću pominjati imena, ali budi uveren da nam pomažu neki od najistaknutijih nomenklatora u Engleskoj." „Oprostite što to pitam, ali zašto ste se meni obratili? Ja teško mogu da se ubrojim u tu kategoriju." ,,Ti još nisi napravio veliku karijeru", reče Ešbern, „ali imena koja si razvio jedinstvena su. Automati su oduvek bili specijalizovani po obliku i funkciji, baš kao životinje: neki se dobro penju, drugi dobro kopaju, ali niti jedan nije dobar i za jedno i za drugo. Opet, tvoji mogu da kontrolišu ljudske šake, koje su jedinstveno svestrani instrumenti: šta drugo može da manipuliše svim mogućim predmetima, od mehaničkog ključa do klavira? Spretnost šake je fizička manifestacija umne domišljatosti, a te osobine su od suštinske važnosti za ime koje tražimo." „Diskretno smo nadzirali tekuća istraživanja u nomenklaturi u potrazi za imenima koja demonstriraju upadljivu spretnost", reče Fildherst. „Kad smo saznali za vaše dostignuće, odmah smo vam se obratili." ,,U stvari", nastavi Ešbern, „nama je zanimljiv sam razlog zbog kojeg tvoja imena brinu vajare: ona automatima usađuju više ljudskog nego bilo koja pre njih. Zato te sada pitamo, hoćeš li nam se pridružiti?" Straton razmisli o tome. Ovo je bio možda najvažniji zadatak kojeg se jedan nomenklator mogao poduhvatiti, i u običnim okolnostima, oberučke bi prihvatio mogućnost da učestvuje. Ali pre nego što bude mogao u taj poduhvat da se uključi mirne savesti, morao je da reši još jedno pitanje. „Počastvovan sam vašim pozivom, ali šta je s mojim radom na spretnim automatima? Ja i dalje snažno verujem u to da jeftine mašine mogu poboljšati život radničke klase." ,,To je hvale vredan cilj“, reče Fildherst, ,,i ja ne bih tražio od vas da od njega odustanete. Štaviše, mi bismo prvenstveno i želeli da usavršite epitete za spretnost. Ali vaš trud u sprovođenju društvene reforme biće uzaludan ukoliko najpre ne obezbedimo opstanak našoj vrsti." „Očigledno, ali ne želim da potencijal za reformu koji nude spretna imena bude zanemaren. Možda se nikada neće pojaviti bolja mogućnost za uspostavljanje dostojanstva za obične radnike. Kakvu bismo to pobedu postigli ako bi nastavak života prenebregavao tu mogućnost?"
141
„Dobro rečeno", priznao je lord „Dozvolite da vam predložim nešto. Kako biste na najbolji način iskoristili svoje vreme, Kraljevsko društvo će vam pružiti neophodnu podršku za razvoj spretnih automata: obezbediti investitora i tako dalje. Uzdam se u to da ćete pametno podeliti vreme između dva projekta. Vaš rad na biološkoj nomenklaturi mora ostati tajna, očigledno. Da li je to rešenje za vas zadovoljavajuće?" „Jeste. U redu onda, gospodo: prihvatam." Oni se rukovaše. Prošlo je nekoliko sedmica otkad je Straton poslednji put razgovarao s Vilobijem, mimo hladnih pozdrava u prolasku. U stvari, veoma je malo opštio s bilo kim od članova sindikata vajara, i provodio je umesto toga vreme radeći na permutacijama slova u kancelariji, pokušavajući da prečisti svoje epitete za spretnost. Ušao je u manufakturu kroz prednju galeriju, gde su mušterije obično pregledale katalog. Danas je ona bila puna automata za domaćinstvo, sa istim modelom motora na ćumur. Straton vide kako prodavac proverava jesu li svi propisno obeleženi etiketama. „Dobro jutro, Pirse", reče on. „Šta će svi ovi automati ovde?“ „Upravo je izašlo poboljšano ime za ’Regenta’", reče prodavac. „Svi jedva čekaju da dođu do najnovijeg modela." „Bićeš zauzet posle podne." Sami ključevi za otključavanje proreza za ime u automatima bili su smešteni u sef koji su istovremeno morala da otvore dva Koejdova menadžera. Menadžeri nisu bili skloni da drže sef otvoren duže nego samo u kratkom periodu svakog popodneva. „Siguran sam da mogu završiti s ovim na vreme.“ ,,Ne bi mogao podneti da nekoj lepoj kućnoj pomoćnici kažeš kako njen motor na ćumur neće biti spreman za sutra.“ Prodavac se osmehnu. „Zar možete da me krivite zbog toga, gospodine?“ „Ne, ne mogu“, reče Straton i zakikota se. On se okrenu prema kancelarijama iza galerije, i suoči se s Vilobijem. „Možda bi trebalo da otvorite sef i zaglavite mu tako vrata“, reče vajar „kako kućne pomoćnice ne bi morale da čekaju. Kad vam je već namera da uništite naše institucije." „Dobro jutro, majstore Vilobi", reče Straton kruto. Pokuša da prođe, ali sagovornik mu se ispreči na putu. „Obavešten sam da će Koejd dozvoliti pristup vajarima van sindikata kako bi vam pomagali." ,,Da, ali uveravam vas, biće to samo najugledniji samostalni vajari."
142
„Kao da neka takva osoba uopšte postoji“, reče Vilobi s prezirom. Treba da znate kako sam preporučio da naš strukovni sindikat stupi u štrajk protiv Koejda u znak protesta." „Svakako ne mislite to ozbiljno." Prošle su decenije otkad su vajari poslednji put stupili u štrajk, a taj se završio neredima. „Mislim. Kad bi se članovima dozvolilo da glasaju, siguran sam da bi predlog prošao: drugi vajari s kojima sam razgovarao o onome što radite saglasni su sa mnom u pogledu pretnje koju to predstavlja. Međutim, rukovodstvo sindikata ne želi da stavi predlog na glasanje." ,,Ah, dakle oni nisu saglasni s vašom procenom." Tu se Vilobi namršti. „Izgleda da je Kraljevsko društvo intervenisalo u vašu korist, pa je ubedilo Bratstvo da se privremeno uzdrži. Pronašli ste moćne zaštitnike, gospodine Straton.“ Osetivši nelagodnost, Straton odgovori: „Kraljevsko društvo smatra moje istraživanje vrednim truda." „Možda, ali nemojte misliti da je ovo završeno." „Nema razloga za vaš animozitet, kažem vam“, insistirao je Straton. „Kad jednom budete videli kako vajari mogu da koriste te automate, shvatićete da ne postoji nikakva pretnja po vašu profesiju." Vilobi se samo namršti u odgovor na to, i ode. Kada se sledeći put video s lordom Fildherstom, Straton ga je upitao za umešanost Kraljevskog društva. Nalazili su se u Fildherstovom radnom kabinetu, i lord je sebi sipao viski. ,,A, da“, reče on. „Dok je Bratstvo vajara kao celina zaista moćno, čine ga pojedinci podložni ubeđivanju." „Kakvoj vrsti ubeđivanja?" „Kraljevsko društvo je svesno toga da je rukovodstvo strukovnog sindikata učestvovalo u još nerazrešenom slučaju piratizovanja imena na Kontinentu. Da bi izbegli bilo kakav skandal, saglasili su se da odlože svaku odluku o štrajkovima sve dok ne održite demonstraciju svog sistema proizvodnje." „Zahvalan sam vam za pomoć, lorde Fildherst", reče Straton, zapanjen. „Moram priznati, pojma nisam imao da Kraljevsko društvo primenjuje takve taktike." „Očigledno, nisu to prikladne teme za raspravu na redovnim sednicama.“ Lord Fildherst se očinski osmehnu. „Napredak nauke nije uvek čista stvar, gospodine Straton, i Kraljevsko društvo ponekad mora da koristi i zvanične i nezvanične kanale."
143
„Počinjem to da uviđam." „Slično tome, premda Bratstvo vajara neće započeti zvanični štrajk, moglo bi da primeni indirektniju taktiku; na primer anonimnu podelu pamfleta koji će podstaći suprotstavljanje javnosti vašim automatima." On srknu malo viskija. „Hmm. Možda bi trebalo da pošaljem nekoga da dobro pripazi na majstora Vilobija.“ Stratona su smestili u gostinsko krilo Darington hola, kao i druge nomenklatore koji su radili po nalozima lorda Fildhersta. Bili su to zaista neki od vodećih pripadnika profesije, među njima i Holkomb, Milburn i Parker; Straton je bio počastvovan time što radi s njima, premda je malo čime mogao da doprinese dok je još učio Ešbernove tehnike za biološku nomenklaturu. Imena za organski domen primenjivala su mnoge iste epitete kao i imena za automate, ali Ešbern je razvio sasvim drugačiji sistem integrisanja i faktorizacije, koji je sadržao mnoge nove metode permutacija. Za Stratona je to bilo gotovo kao povratak na univerzitet i učenje nomenklature od samog početka. Međutim, bilo je očigledno kako te tehnike omogućavaju da se imena za vrste brzo razvijaju; primenom sličnosti na koje je ukazivao Lineov sistem klasifikacije, moglo se prelaziti s vrste na vrstu. Straton je takođe naučio više toga o polnom epitetu, tradicionalno korišćenom za davanje bilo muških bilo ženskih osobina nekom automatu. On je znao samo jedan takav epitet, i iznenadio se kada je saznao da je to bila najjednostavnija od mnogih postojećih verzija. O toj temi nije se razgovaralo u društvima nomenklatora, ali ovaj epitet bio je jedan od najistraženijih; u stvari, tvrdilo se da je do njegove najranije primene došlo još u biblijskim vremenima, kada su Josifova braća stvorila ženskog golema da ga seksualno dele bez kršenja zabrane takvog ponašanja prema ženi. Razvoj epiteta nastavio se vekovima u potaji, prevashodno u Konstantinopolju, a sada su se savremene verzije automatskih kurtizana nudile u specijalizovanim kuplerajima baš ovde, u Londonu. Isklesani u steatitu i uglačani do visokog sjaja, zagrejani do temperature krvi i posuti mirisnim uljima, ti automati su postizali cene koje su prevazilazile samo cene za inkube i sukube. Istraživanje je raslo iz tako nedostojnog tla. Imena koja su animirala kurtizane sadržala su moćne epitete za ljudsku seksualnost u muškom ili ženskom obliku. Faktorisanjem putenosti zajedničke za obe verzije, nomenklatori su izolovali epitete za generičku ljudsku muževnost i ženstvenost, mnogo prefinjenije od onih koji su korišćeni pri stvaranju
144
životinja. Takvi epiteti bili su jezgra oko kojih su formirali, prirastanjem, imena za kojima su tragali. Straton je postepeno apsorbovao dovoljno informacija da počne da učestvuje u testiranju mogućih ljudskih imena. Sarađivao je s drugim nomenklatorima u ovoj grupi, i zajedno su stvorili ogromno i razgranato drvo nominalnih mogućnosti, određujući grane za istraživanje, da bi podsecali one koje su se pokazale jalovim, i gajili one koje su izgledale najproduktivnije. Nomenklatori su plaćali ženama - obično mladim kućnim pomoćnicama dobrog zdravlja - za sadržaj menzisa, kao izvor ljudskih jajnih ćelija, u koje su potom utiskivali svoja eksperimentalna imena i posmatrali ih pod mikroskopima, u potrazi za obličjima koja podsećaju na ljudske fetuse. Straton je ispitivao mogućnost uzimanja jajnih ćelija iz ženskih megafetusa, ali Ešbern ga je podsetio da su jajne ćelije upotrebljive samo kad se uzmu od žive žene. Bilo je to osnovno pravilo biologije: žene su izvor vitalnog principa koji potomstvu daje život, dok muškarci obezbeđuju osnovni oblik. Zbog te podele, nijedan pol nije mogao sam da se reprodukuje. Naravno, to ograničenje je uklonjeno zahvaljujući Ešbernovom otkriću: učešće muškarca više nije bilo neophodno zato što se oblik mogao izazvati leksički. Kada bude pronađeno ime koje može da stvara ljudske fetuse, žene će moći da se reprodukuju sasvim same. Straton je shvatio da takvo otkriće može naići na dobrodošlicu kod žena koje ispoljavaju seksualnu inverziju, i osećaju Ijubav prema osobama istog, a ne suprotnog pola. Ukoliko takvim ženama ime bude na raspolaganju, one će moći da osnuju nekakvu komunu koja se reprodukuje partenogenezom. Da li bi takvo društvo cvetalo zahvaljujući pojačanim finijim senzibilitetom slabijeg pola, ili bi se urušilo pod razuzdanom patologijom svojih pripadnica? Bilo je to nemoguće predvideti. Pre Stratonove regrutacije, nomenklatori su razvili imena sposobna da generišu donekle čovekolike oblike u jajnoj ćeliji. Korišćenjem Dubisona i Žila, uvećali su oblike dovoljno da mogu detaljno da ih prouče; ti oblici su pre podsećali na automate nego na ljude, sa udovima koji su se završavali veslima od spojenih prstiju. Uključivši svoje epitete za spretnost, Straton je uspeo da razdvoji prste i usavrši sveukupni izgled obličja. Sve to vreme Ešbem je naglašavao potrebu za nekonvencionalnim pristupom. „Razmotrimo termodinamiku onoga što radi većina automata", rekao je Ešbern za vreme jedne od njihovih čestih rasprava. „Rudarske mašine kopaju rudu, mašine za žetvu žanju žito, mašine za sečenje drveta obaraju stabla, a opet ni za jedan od tih zadataka, koliko god oni nama bili korisni, ne može se reći da stvara red. Dok sva njihova imena stvaraju red na termalnom
145
nivou, pretvaranjem toplote u kretanje, kod ogromne većine se posledični rad primenjuje na vidljivom nivou za stvaranje nereda." ,,To je zanimljivo gledište", rekao je Straton zamišljeno. „Mnogi stari nedostaci u sposobnosti automata postaju objašnjivi u tom svetlu: činjenica da automati nisu u stanju da ređaju sanduke urednije nego što su ih zatekli; njihova nesposobnost da sortiraju komade smrvljene rude na osnovu njihovog sastava. Vi mislite da su poznate klase industrijskih naziva nedovoljno moćne u termodinamičkom smislu." „Baš tako!“ Ešbern je ispoljio uzbuđenje tutora koji je naišao na izuzetno nadarenog učenika. ,,To je još jedna osobina kojom se odlikuje tvoja klasa spretnih imena. Omogućavanjem automatu da obavlja rad za koji je potrebna veština, tvoja imena ne samo što stvaraju red na termalnom nivou, već ga koriste za stvaranje reda i na onom vidljivom.“ „Vidim tu zajedničke momente s Milburnovim otkrićima", reče Straton. Milburn je razvio kućne automate sposobne da vraćaju predmete na njihova primerena mesta. ,,I njegov rad stvara red na vidljivom nivou.“ „Zaista je tako, i ti zajednički momenti ukazuju na hipotezu." Ešbern se nagnu napred. „Šta ako bismo uspeli da faktorišemo epitet zajednički za imena koja ste stvorili ti i Milburn: epitet koji izražava stvaranje dva nivoa reda. Pretpostavimo dalje da otkrijemo i osobeno ime za ljudsku vrstu, te da uspemo da taj epitet uvrstimo u ime. Šta misliš da bi se dobilo utiskivanjem takvog imena? I ako budeš rekao ’blizanci’, klepiću te po glavi.“ Straton se nasmeja. „Usuđujem se da kažem da vas bolje razumem. Vi to sugerišete da ukoliko je jedan epitet sposoban da dovede do dva nivoa termodinamičkog reda u neorganskom domenu, mogao bi da stvori dve generacije u organskom. Takvo ime moglo bi da stvori muškarce čiji bi spermatozoidi sadržali već formirane fetuse. Ti muškarci bi bili plodni, premda bi njihovi sinovi ponovo bili sterilni." Njegov instruktor pljesnu rukama. „Baš tako: red kao začetnik reda! Zanimljiva spekulacija, šta kažeš na to? To bi prepolovilo broj medicinskih intervencija neophodnih da se naša rasa održi.“ ,,A šta je s uvođenjem formacije od više generacija fetusa, ne samo dve? Kakve bi sposobnosti jedan automat morao da ima da bi njegovo ime sadržalo takav epitet?" „Plašim se da nauka termodinamike nije dovoljno uznapredovala da odgovori na to pitanje. Od čega bi se sastojao još viši nivo reda u neorganskom domenu? Od automata koji međusobno sarađuju, možda? Još to ne znamo, ali možda ćemo za izvesno vreme saznati."
146
Straton izgovori pitanje koje mu se već neko vreme nametalo. „Doktore Ešbern, kada ste me uvodili u našu grupu, lord Fildherst je govorio o mogućnosti da vrste nastaju posle katastrofalnih događaja. Da li je moguće da čitave vrste budu stvorene primenom nomenklature?" ,,Ah, sad smo već zabasali na teren teologije. Nova vrsta zahteva pretke koji sadrže ogroman broj potomaka ugnežđenih u njihovim organima za razmnožavanje; takve forme ovaploćuju najviši zamislivi stepen reda. Može li jedan čisto fizički proces da stvori toliko ogromnu količinu reda? Nijedan prirodnjak nije ukazao na mehanizam po kojem bi do toga došlo. S druge strane, premda znamo da leksički proces može da stvori red, stvaranje čitave nove vrste zahtevalo bi ime čija se moć ne može proračunati. Takvo vladanje nomenklaturom moglo bi sasvim lako da zahteva sposobnosti Boga; možda je to čak deo same definicije. To je pitanje, Stratone, na koje odgovor možda nikad nećemo naći, ali ne smemo dozvoliti da utiče na naše sadašnje postupke. Bez obzira na to da li je ime odgovorno za nastanak naše vrste ili nije, smatram da je ime najbolja šansa za njen opstanak." „Saglasan sam s tim“, reče Straton. Posle kratke stanke, on nadoda: „Moram priznati, dok radim veliki deo vremena bavim se isključivo detaljima permutacija i kombinacija, pa gubim iz vida puku veličinu našeg poduhvata. Otrežnjuje me pomisao na ono što ćemo postići budemo li uspešni." ,,Ja teško mogu i da mislim na nešto drugo", odgovori Ešbern. Dok je sedeo za svojim stolom u manufakturi, Straton je čkiljio kako bi pročitao pamflet koji mu je uručen na ulici. Tekst je bio grubo odštampan, slova umrljana. „Hoće li ljudi gospodariti IMENIMA, ili će imena gospodariti LJUDIMA? Već dugo kapitalisti trpaju imena u svoje kase, čuvaju ih pod lokotom i ključem, i zgrću bogatstva zahvaljujući pukom posedovanju SLOVA, dok običan čovek mora da rmbači za svaki novčić. Oni će cediti ABECEDU sve dok iz nje ne iscede i poslednji peni, i tek će je potom baciti nama, da je koristimo. Koliko ćemo još dozvoljavati da to traje?“ Straton je pregledao čitav pamflet, ali u njemu nije našao ništa novo. Čitao ih je protekla dva meseca, i nailazio samo na uobičajeno anarhističko bulažnjenje; nije bilo još nikakvih dokaza za teoriju lorda Fildhersta da će vajari koristiti pamflete kako bi napali Stratonov rad. Njegovo javno prikazivanje spretnih automata bilo je zakazano za sledeću sedmicu, i Vilobi je dosad već propustio mogućnost da stvori javno protivljenje. U stvari,
147
Stratonu je palo na pamet kako bi mogao sam da deli pamflete ne bi li stekao podršku javnosti. Mogao bi da objasni svoj cilj da prednosti automata stavi na raspolaganje svima, kao i nameru da strogo kontroliše patente na imenima i daje licence samo proizvođačima koji će ih savesno koristiti. Mogao bi čak da ima i slogan: „Autonomija uz automate", možda? Začu se kucanje na vratima njegove kancelarije. Straton baci pamflet u svoju korpu za otpatke. ,,Da?“ Unutra uđe neki muškarac, u tamnom odelu i s dugom bradom. „Gospodine Straton?", upita on. „Molim vas, dozvolite da vam se predstavim: zovem se Bendžamin Rot. Ja sam kabalista." Straton načas ostade bez reči. Takvi mistici obično su bili uvređeni savremenim pogledom na nomenklaturu kao na nauku, i smatrali su to sekularizacijom svetog rituala. Uopšte nije očekivao da mu neki od njih dođe u manufakturu. „Drago mi je. Kako bih mogao da vam pomognem?" „Čuo sam da ste veoma napredovali u permutaciji slova." „Ovaj, hvala vam. Nisam bio svestan da bi to moglo da zanima nekoga kao što ste vi.“ Rot se osmehnu kao da mu je neprijatno. „Mene ne interesuju praktične primene toga. Cilj kabalista je da bolje upoznaju Boga. Najbolje sredstvo za to je proučavanje veštine koju On koristi za stvaranje. Mi meditiramo o različitim imenima kako bismo zapali u ekstatično stanje svesti; što je ime moćnije, to se više primičemo Božanskom." „Tako dakle." Straton se zapita kako bi kabalista reagovao kad bi saznao da se upravo pokušava sa stvaranjem u projektu biološke nomenklature. „Nastavite, molim vas.“ „Vaši epiteti za spretnost omogućavaju jednom golemu da vaja drugog, te da se time razmnožava. Ime sposobno za stvaranje bića koje je, opet, sposobno za stvaranje dovelo bi nas bliže Bogu nego što smo ikada ranije stigli." „Plašim se da grešite što se mog posla tiče, premda niste prvi koji je to pogrešno razumeo. Sposobnost manipulisanja kalupima ne znači da je automat sposoban da se razmnožava. Za to je potrebno mnogo drugih veština." Kabalista klimnu glavom. „Sasvim sam svestan toga. }a sam, tokom svojih izučavanja, razvio epitet koji označava neke druge neophodne veštine." Straton se nagnu napred iznenada zainteresovan. Posle livenja tela, sledeći korak bilo bi animiranje tela imenom. „Vaš epitet omogućava automatu da piše?“ Njegov automat je sasvim lako mogao da uhvati olovku,
148
ali nije mogao da zapiše ni najjednostavniju oznaku. „Otkud to da su vaši automati dovoljno spretni za krasnopis, ali ne I za manipulisanje kalupima?“ Rot skromno odmahnu glavom. „Moj epitet ne usađuje sposobnost pisanja, niti generalno manuelnu spretnost. On samo omogućava golemu da ispiše ime koje ga animira, i ništa drugo.“ ,,Ah, tako dakle." Dakle, epitet nije davao sposobnost za učenje kategorije veština; davao je jednu jedinu urođenu veštinu. Straton pokuša da zamisli nomenklaturna uvijanja neophodna da automat instinktivno ispiše konkretan niz slova. „Vrlo zanimljivo, ali verujem da to nema široku primenu, je li tako?“ Rot se s mukom osmehnu; Straton shvati da je načinio faux pas, i da taj čovek pokušava blagonaklono da reaguje na to. „Može tako da se gleda“, prizna Rot, ,,ali mi imamo drugačije gledište. Za nas vrednost ovog epiteta, kao i svakog drugog, ne leži u koristi koju on pruža golemu, već u stanju ekstaze koje nam dopušta da dostignemo." „Naravno, naravno. A za moje epitete za spretnost interesujete se iz istog razloga?" ,,Da. Nadam se da ćete podeliti vaše epitete s nama.“ Straton nikada nije čuo da neki kabalista iznosi takav zahtev, a Rot očigledno nije bio oduševljen time što je prvi. On načas zaćuti da razmisli. „Mora li kabalista da dosegne određeni nivo kako bi mogao da meditira o onim najmoćnijim?" ,,Da, van svake sumnje.“ „Dakle, ograničavate raspoloživost imena.“ „O ne; izvinite zbog toga što sam vas pogrešno razumeo. Stanje ekstaze koje nudi neko ime može se dostići tek pošto čovek ovlada neophodnim tehnikama meditacije, a te tehnike su ono što se pomno čuva. Bez propisne obuke, pokušaji da se te tehnike koriste mogu za posledicu imati ludilo. Ali sama imena, čak i ona najmoćnija, nemaju za novajliju nikakvu ekstatičnu vrednost; ona mogu da animiraju glinu, i ništa više od toga." „Ništa više od toga“, saglasi se Straton, pomislivši koliko su njihova gledišta uistinu različita. ,,U tom slučaju, plašim se da vam ne mogu dozvoliti korišćenje mojih imena.“ Rot smrknuto klimnu glavom, kao da je očekivao taj odgovor. ,,Vi želite da vam se isplati naknada za intelektualna prava." Sada je Straton morao da previdi faux pas svog sagovornika. „Moj cilj nije novac. Međutim, ja imam specifične namere sa svojim spretnim automatima koje nalažu da zadržim kontrolu nad patentom. Ne mogu ugroziti
149
te planove tako što ću imena otkrivati svima bez razlike." Istina, podelio ih je sa nomenklatorima, koji su radili pod lordom Fildherstom, ali to su sve bila gospoda zakleta na čuvanje još veće tajne. U mistike nije bio toliko siguran. „Uveravam vas u to da mi nećemo koristiti vaše ime ni za šta osim za postizanje ekstaze." „Izvinjavam se; verujem da ste iskreni, ali rizik je prevelik. Najviše što mogu jeste da vas podsetim na to da patent ima ograničeno trajanje; kada jednom istekne, moći ćete slobodno da koristite ime kako god želite." „Ali to će trajati godinama!" „Svakako shvatate da postoje i drugi čiji se interesi moraju uzeti u obzir.“ „Vidim da su se ovde komercijalni obziri isprečili pred duhovnim buđenjem. Pogrešio sam što sam očekivao bilo šta drugo.“ „Niste nimalo pravični", usprotivi se Straton. ,,Pravičan?“ Rot je očigledno s naporom obuzdavao svoj bes. ,,Vi ’nomenklatori’ kradete tehnike namenjene iskazivanju počasti Bogu kako biste sami sebe veličali. Čitava vaša industrija prostituiše tehniku po imenu yezirah. Niste vi u poziciji da meni govorite šta je pravično, a šta nije.“ „Vidite, molim vas..." „Hvala vam što ste razgovarali sa mnom." S tim rečima, Rot ode. Straton uzdahnu. Dok je gledao kroz okular mikroskopa, Straton je okretao točkić za podešavanje na manipulatoru sve dok igla nije pritisnula zid jajne ćelije. Došlo je do iznenadnog savijanja, nalik na povlačenje tela mekušca kad ga bocnete, tako da se sfera preobrazila u sićušni fetus. Straton povuče iglu s pločice, oslobodi je iz rama i ubaci novu. Potom prebaci pločicu u topao Inkubator i postavi sledeću, s nedirnutom ljudskom jajnom ćelijom, pod mikroskop. Još jednom se nagnu prema mikroskopu kako bi ponovio postupak utiskivanja. Nedavno su nomenklatori razvili ime sposobno da stvori obličje nerazaznatljivo od ljudskog fetusa. Ta obličja, međutim, nisu oživljavala: ostajala su nepomična i nisu reagovala na stimulanse. Svi su bili saglasni da ime nije precizno opisivalo nefizičke osobine ljudskog bića. U skladu s tim, Straton i njegove kolege marljivo su sakupljali opise ljudske jedinstvenosti, pokušavajući da prečiste skup epiteta dovoljno izražajan da se ti kvaliteti označe, i dovoljno sažet da se može integrisati s fizičkim epitetima u ime od sedamdeset dva slova. Straton je preneo poslednju pločicu u inkubator i uneo odgovarajuće zabeleške u radni dnevnik. Trenutno nije imao više imena ispisanih u obliku
150
igle, a proći će čitav dan pre nego što fetusi ne postanu dovoljno zreli da se testiraju na oživljavanje. Odlučio je da ostatak večeri provede u salonu na spratu. Kada je ušao u prostoriju čiji su zidovi bili obloženi panelima od orahovine, zatekao je Fildhersta i Ešberna kako sede u kožnim foteljama, puše cigare i pijuckaju konjak. ,,Ah, Stratone", reče Ešbern. „Pridruži nam se. „Tako ću i učiniti", reče Straton, zaputivši se prema ormariću s pićem, Nasu sebi malo konjaka iz kristalne boce i sede zajedno s ostalima. „Dolazite iz laboratorije, Stratone?", upita Fildherst. Straton klimnu glavom. „Pre nekoliko minuta sam utisnuo svoj najnoviji skup imena. Mislim da poslednje permutacije koje sam izveo vode u dobrom smeru." „Niste jedini ispunjeni optimizmom; doktor Ešbern i ja smo upravo razgovarali o tome koliko su izgledi bolji danas, nego kada je ovaj poduhvat otpočeo. Sad se čini da ćemo doći do osobenog imena mnogo pre poslednje generacije." Fildherst povuče dim iz cigare i zavali se u fotelju oslonivši glavu na jastuče naslona. „Ova katastrofa se na kraju može pretvoriti u dobrobit." ,,U dobrobit? Kako to?“ ,,Pa, kad jednom budemo ovladali ljudskim razmnožavanjem, imaćemo sredstvo da sprečimo siromahe da imaju toliko velike porodice, kao što uporno čine upravo sada.“ Straton je bio zaprepašćen, ali pokušao je da to ne pokaže. „Nisam o tome razmišljao", reče on obazrivo. I Ešbern je izgledao blago iznenađen. „Nisam bio svestan da imate takvu politiku na umu.“ „Smatrao sam da bi bilo preuranjeno to pominjati ranije", reče Fildherst. ,,Ne delje se ražanj dok je zec još u šumi, kako kažu.“ „Naravno." „Morate se saglasiti s tim da je potencijal ogroman. Valjanom procenom toga ko sme imati decu a ko ne, naša vlada bi mogla da sačuva rasnu čistotu naroda." „Preti li nešto rasnoj čistoti našeg naroda?“, upita Straton. „Možda niste primetili da se niže klase razmnožavaju brzinom koja prevazilazi stopu razmnožavanja plemstva i viših klasa. I premda običan narod nije bez svojih vrlina, nedostaje mu prefinjenost i intelekt. Te forme mentalnog siromaštva začinju slične sebi: žena rođena u siromašnom okruženju mora roditi dete čija je sudbina ista kao njena. Zahvaljujući velikoj
151
plodnosti nižih klasa, naša nacija će se na kraju udaviti u moru primitivnih glupana." „Dakle, utiskivanje imena biće uskraćeno pripadnicima nižih klasa?" ,,Ne u potpunosti, i svakako ne na samom početku: kad se sazna istina o smanjenju plodnosti, biće to pravi poziv na nerede, ukoliko se nižim klasama uskrati pristup utiskivanju imena. A niže klase, naravno, imaju svoju ulogu u našem društvu, pod uslovom da njihova brojnost ostane pod kontrolom. Pretpostavljam da će ta politika biti uvedena tek pošto prođe izvestan broj godina, kada se ljudi već naviknu na utiskivanje imena kao metod oplođavanja. U tom trenutku, možda istovremeno s postupkom popisa stanovništva, možemo uvesti ograničenja za broj dece koji će datom paru biti dozvoljeno da ima. Vlada bi otad pa nadalje regulisala rast i sastav stanovništva." ,,Je li to najprimerenija primena takvog imena?“, upita Ešbern. „Naš cilj je bio opstanak vrste, a ne sprovođenje partijske politike." „Naprotiv, ovo je čisto naučna stvar. Baš kao što je naša dužnost da obezbedimo opstanak vrste, dužnost nam je i da garantujemo njeno zdravlje održavanjem prikladne ravnoteže unutar njene populacije. Politika nema veze s tim; da je situacija obrnuta, i da postoji manjak radnika, bila bi neophodna suprotna politika." Straton se odvaži na sugestiju. „Pitam se da li bi poboljšanje uslova života siromašnih moglo dovesti do toga da oni na kraju rađaju prefinjeniju decu?“ ,,Vi to mislite na promene koje će doneti vaše jeftine mašine, zar ne?“, upita Fildherst s osmehom, i Straton klimnu glavom. „Vaše i moje reforme mogle bi da se međusobno osnaže. Smanjenje broja pripadnika nižih klasa trebalo bi da olakša poboljšanje uslova njihovog života. Međutim, nemojte očekivati da će puko uvećanje ekonomskog komfora popraviti mentalni sklop nižih klasa." „Ali zašto ne?“ „Zaboravljate na prirodno samoodržanje kulture", reče Fildherst. „Videli smo da su svi megafetusi identični, a opet niko ne može poreći razlike između populacija različitih naroda, kako u fizičkom izgledu, tako i 11 temperamentu. To može biti samo rezultat materinskog uticaja; majčina materica je sud u kojem je otelotvoreno socijalno okruženje. Na primer, žena koja je živela među Prusima prirodno će roditi dete s pruskim osobinama; na taj način se nacionalni karakter te populacije održava vekovima, uprkos
152
mnogim sudbinskim promenama. Nije realistično pomišljati da je sa siromasima drugačije." „Kao zoolog, nesumnjivo ste mudriji u ovim pitanjima nego mi“, reče Ešbern, ućutkavši Stratona kratkim pogledom. „Priklonićemo se vašem sudu.“ Do kraja večeri, razgovor je skrenuo na druge teme, i Straton je dao sve od sebe da prikrije nelagodnost i zadrži fasadu prijaznosti. Konačno, kad se Fildherst povukao u svoje odaje na spavanje, Straton i Ešbem su sišli u laboratoriju da porazgovaraju. „Kakvom smo to čoveku pristali da pomažemo?", uskliknu Straton čim su zatvorili vrata. „Čoveku koji bi ljude da gaji kao stoku?" „Možda ne bi trebalo da budemo toliko preneraženi", reče Ešbern s uzdahom. On sede na jednu laboratorijsku stolicu. „Cilj naše grupe bio je da se za ljude iskopira postupak koji je bio namenjen samo životinjama." „Ali ne po cenu slobode pojedinca! Ja ne mogu da učestvujem u ovome.“ ,,Ne brzaj toliko. Šta bi postigao napuštanjem grupe? U meri u kojoj tvoj trud doprinosi poduhvatu naše grupe, odustanak bi samo poslužio da ugrozi budućnost ljudske vrste. Nasuprot tome, ako grupa postigne svoj cilj i bez tvoje pomoći, politika lorda Fildhersta svejedno će biti primenjena.' Straton pokuša da ostane pribran. Ešbem je bio u pravu, to je mogao da uvidi. Trenutak kasnije, on reče: „Kako bi onda trebalo da postupimo? Postoje li drugi s kojima bismo mogli da stupimo u kontakt, članovi Parlamenta koji bi se suprotstavili predloženoj politici lorda Fildhersta?" „Očekujem da najveći broj pripadnika plemstva i viših klasa misli isto što i lord Fildherst o ovom pitanju." Ešbern osloni čelo o vrhove prstiju jedne šake, tako da je najednom izgledao veoma staro. „Trebalo je da očekujem ovo. Pogrešio sam kad sam čovečanstvo sagledao samo kao jednu jedinu vrstu. Pošto sam video kako Engleska i Francuska rade sa zajedničkim ciljem, zaboravio sam da države nisu jedine međusobno suprotstavljene frakcije." „Šta ako kradomice distribuiramo ime radničkim klasama? Njihovi pripadnici mogli bi da ispisuju sopstvene igle i utiskuju sami ime, u potaji." „Mogli bi, ali utiskivanje imena je delikatan postupak koji je najbolje obavljati u laboratoriji. Sumnjam da bi ta operacija mogla da se izvodi u neophodnim razmerama bez privlačenja pažnje države, posle čega bi potpala pod njenu kontrolu." „Postoji li alternativa?"
153
Razmišljali su o tome dugo, u tišini. Onda Ešbern reče: „Sećaš li se naših spekulacija o imenu koje bi moglo da stvori dve generacije fetusa?" „Svakako." „Šta ako razvijemo takvo ime, ali to svojstvo ne otkrijemo lordu Fildherstu kad mu ga budemo predstavili?" ,,To je prepreden predlog", reče Straton, iznenađen. „Sva deca rođena zahvaljujući tom imenu bila bi plodna, pa bi tako mogla da se razmnožavaju bez državnog ograničenja." Ešbern klimnu glavom. ,,U periodu pre nego što mere kontrole stanovništva stupe na snagu, takvo ime bi moglo da se distribuira veoma široko." „Ali šta je sa sledećom generacijom? Vratiće se sterilitet, i radničke klase će ponovo biti zavisne od države kako bi se razmnožavale." ,,Istina“, reče Ešbern, „bila bi to pobeda kratkog veka. Možda bi jedino trajno rešenje bio liberalniji Parlament, ali kako do njega doći jeste pitanje koje prevazilazi moju stručnost." Straton ponovo pomisli na promene koje bi donele jeftine mašine; ako bi se položaj radničke klase poboljšao na način kojem se on nadao, to bi pokazalo plemstvu da siromaštvo nije urođeno. Ali sve i da dođe do najpovoljnijeg sleda događaja, bile bi potrebne godine da se Parlament ubedi. „Šta ako stvorimo više generacija početnim utiskivanjem imena? Duži period do povratka steriliteta uvećao bi izglede da se ukoreni liberalnija socijalna politika." „Uljuljkao si se u fantaziju", odgovori Ešbem. „Tehničke poteškoće stvaranja više generacija takve su da bih se pre kladio na to da ćemo uspešno razviti krila i poleteti. I stvaranje dve generacije vrlo je ambiciozno." Njih dvojica su razgovarali o strategijama do kasno u noć. Ukoliko misle da prikriju stvarno ime među imenima koja predstave lordu Fildherstu, moraće da falsifikuju poduži niz rezultata istraživanja. Čak i bez dodatnog tereta tajnovitosti, učestvovaće u nepoštenoj trci, u potrazi za veoma prefinjenim imenom dok ostali nomenklatori tragaju za relativno običnim osobenim nazivom. Da bi izgledi bili još nepovoljniji, Ešbern i Straton će morati da angažuju i druge za svoj cilj; uz takvu pomoć, možda bi čak bilo moguće suptilno usporiti istraživanja ostalih. ,,Ko još u grupi ima iste političke stavove kao mi?“, upita Ešbern. „Siguran sam da to važi za Milburna. Za ostale nisam toliko siguran."
154
„Nemoj da rizikuješ. Moramo biti još obazriviji kada budemo pristupali mogućim članovima nego što je to lord Fildherst bio kada je osnivao samu grupu." „Saglasan sam s tim“, reče Straton. Onda odmahnu glavom u neverici. ,,I eto nas sad, stvaramo tajnu organizaciju u gnezdu tajne organizacije. Kad bi se samo fetusi tako lako stvarali." Sledeće večeri, dok je sunce zalazilo, Straton je šetao preko Vestminsterskog mosta, a poslednji preostali prodavci voća gurali su svoju burad na kolicima. On je upravo večerao u klubu koji je voleo, i vraćao se u manufakturu Koejd. Uznemirilo ga je prethodno veče u Darington holu, i vratio se danas nešto ranije u London kako bi na minimum sveo susrete s lordom Fildherstom sve dok ne bude siguran da mu se na licu ne vidi ono što zaista oseća. Prisetio se razgovora u kojem su on i Ešbern prvi put razmatrali pretpostavku o faktorisanju epiteta za stvaranje dva nivoa reda. U to vreme je uložio izvestan trud u pronalaženje takvog epiteta, ali bili su to nehajni pokušaji s obzirom na površnu prirodu cilja, i stoga nisu urodili plodom. Sada je mera za cilj revidirana naviše: njihov raniji cilj nije bio adekvatan, dve generacije su izgledale minimalno prihvatljive, a svaka dodatna bila bi neprocenjivo vredna. On ponovo razmisli o termodinamičkom ponašanju koje izazivaju njegova spretna imena: red na termičkom nivou animirao je automate i omogućavao im da stvore red na vidljivom nivou. Red kao začetak reda. Ešbern je predložio da sledeći nivo reda budu automati koji zajedno rade u koordinaciji. Je li to bilo moguće? Morali bi da komuniciraju kako bi efikasno radili zajedno, ali automati su bili imanentno nemi. Koji još način postoji da automat stupi u kompleksno ponašanje? On najednom shvati da je stigao do manufakture Koejd. Sada je već bilo mračno, ali on je dobro poznavao put do svoje kancelarije. Straton otključa ulazna vrata zgrade, pa pođe kroz galeriju i pored poslovnih kancelarija. Kad je stigao do hodnika ispred kancelarija nomenklatora, ugleda svetlost koja je dopirala kroz peskirani prozor na vratima njegove kancelarije. Nije valjda ostavio uključen gas? On otključa vrata kako bi ušao, i prenerazi ga ono što je ugledao. Neki čovek je ležao ničice na podu ispred radnog stola, ruku vezanih na leđima. Straton smesta priđe da pogleda čoveka. Bio je to Bendžamin Rot,
155
kabalista, i to mrtav. Straton shvati da je tom čoveku nekoliko prstiju bilo polomljeno; mučili su ga pre nego što su ga ubili. Bled i uzdrhtao, Straton se osovi na noge i vide da mu je kancelarija u potpunom neredu. Njegove police za knjige bile su gole; same knjige ležale su pobacane po podu od hrastovine. Sto mu je bio prazan i sve je s njega svaljeno; kraj stola je bila komoda s fiokama s mesinganim ručicama, prazna i preturena. Trag razbacanih papira vodio je do otvorenih vrata njegovog studija; kao omamljen, Straton stupi napred da vidi šta su tamo uradili. Njegov spretni automat bio je uništen; donja polovina ležala je na podu, dok je ostatak bio razbacan u gipsanim fragmentima i prahu. Na tezgi za rad, glineni modeli šaka bili su spljeskani, a njegove skice s njihovim dizajnom iskidane sa zidova. Posude za mešanje gipsa bile su prepune papira iz njegove kancelarije. Straton pogleda podrobnije i vide da je papir natopljen uljem iz lampe. On začu zvuk iza sebe i okrenu se prema kancelariji. Ulazna vrata se zatvoriše, a iza njih istupi plećat muškarac; stajao je tamo otkad je Straton ušao. „Lepo od tebe što si došao“, reče muškarac. On osmotri Stratona predatorskim pogledom jastreba, ubice. Straton zaždi kroz zadnja vrata studija, pa onda zadnjim hodnikom. Čuo je kako se čovek dao u poteru za njim. On umače kroz zamračenu zgradu, prošavši kroz radne prostorije pune koksa i gvozdenih šipki, posuda za topljenje i kalupa, osvetljenih mesečinom koja je dopirala odozgo, kroz svetlarnik; zašao je u metalurški deo fabrike. U sledećoj prostoriji zastade da dođe do daha, i shvati kako glasno odzvanjaju njegovi koraci; skrivanje bi mu donelo više izgleda da umakne nego trčanje. Začu u daljini kako se trčeći koraci njegovog progonioca zaustavljaju; i ubica se radije pritajio. Straton se obazre oko sebe u potrazi za izglednim skrovištem. Svud oko njega bili su automati od livenog gvožđa u različitim fazama pred samo kompletiranje; bio je u prostoriji za finiširanje, gde se odsecao višak preostao posle livenja, i gde su se u površine urezivale brazde. Tu nije bilo mesta za skrivanje, i on pomisli da krene dalje, kad ugleda nešto nalik na snop pušaka postavljen na noge. Pogleda podrobnije i prepozna to kao vojnu mašinu. Ti automati bili su napravljeni za Ministarstvo vojske: topovska kola koja su sama nišanila, i brzometne puške koje su se same punile. Gadne stvari, ali pokazale su se neprocenjivim na Krimu; njihov pronalazač dobio je plemićku titulu. Straton nije znao nijedno ime koje bi moglo da pokrene oružje - ta imena bila su vojna tajna - ali samo je telo na kojem se puška nalazila bilo
156
automatsko; mehanizam puške za okidanje bio je strogo mehanički. Kad bi mogao da uperi telo u odgovarajućem pravcu možda bi uspeo da opali iz puške ručno. Proklinjao je sebe zbog sopstvene gluposti. Tu nije bilo municije. Iskrao se u sledeću prostoriju. Bila je to soba za pakovanje, puna sanduka od borovine i razbacane slame. Pognut između sanduka, pomerao se prema naspramnom zidu. Kroz prozore je video dvorište iza fabrike, odakle su se odvozili gotovi automati. Tuda nije mogao da umakne; kapije dvorišta bile su zaključane preko noći. Jedini izlaz mu je bio na ulazna vrata fabrike, ali rizikovao je susret s ubicom ukoliko bi krenuo odakle je došao. Morao je da pređe u radionice za keramiku i potom se vrati sa te strane fabrike. Iz prednjeg dela sobe za pakovanje začu se zvuk koraka. Straton se sagnu iza niza sanduka, a onda ugleda bočna vrata nepun metar od sebe. Što je nečujnije mogao, otvorio je vrata i zatvorio ih za sobom. Da li ga je njegov progonilac čuo? On proviri kroz malu rešetku ugrađenu u vrata; nije mogao da vidi čoveka, ali je osećao da ga ovaj nije primetio. Ubica je verovatno pretraživao sobu za pakovanje. Straton se okrenu i smesta shvati svoju grešku. Vrata prema proizvodnim halama za keramiku bila su na suprotnom zidu. On je ušao u skladište puno redova gotovih automata, ali bez drugih izlaza. Nikako nije mogao da zaključa vrata. Sam je sebe doveo u zamku. Da li je u prostoriji bilo ičeg što bi mogao da upotrebi kao oružje? U menažeriji automata bilo je nekih zdepastih rudarskih mašina, čiji su se prednji udovi završavali ogromnim budacima, ali alati su bili zašrafljeni za te udove. Nikako nije mogao da skine jedan od njih. Straton je čuo kako ubica otvara bočna vrata i pretražuje druga skladišta. Onda primeti automat koji je stajao malo po strani: nosač koji se koristio za pomeranje inventara. Bio je antropomorfnog oblika, jedini takav automat u prostoriji. Nešto mu pade na pamet. Straton proveri potiljak nosačeve glave. Imena za nosače odavno su već postala javna svojina, tako da prorez za ime nije štitila nikakva brava; cedulja od pergamenta virila je iz horizontalnog proreza u gvožđu. On posegnu u džep kaputa za sveskom i olovkom, koje je uvek nosio, pa iscepi parče praznog lista. U mraku brzo ispisa sedamdeset dva slova u poznatoj kombinaciji, pa presavi papir i gurnu ga u mali kvadratni otvor. Nosaču šapnu: „Idi i stani kod vrata, što bliže možeš." Figura od livenog gvožđa stupi napred i krenu prema vratima. Koračala je veoma glatko,
157
ali ne i brzo, a ubica samo što nije došao do ovog skladišta. ,,Brže“, zašišti Straton, i nosač ga posluša. Upravo kada je došao do vrata, Straton vide kroz rešetku da je njegov progonilac stigao s druge strane. „Sklanjaj se“, zareža ovaj. Uvek poslušan, automat se pomeri da odstupi, kad mu Straton istrgnu ime. Ubica poče da gura vrata, ali Straton uspe da ubaci novo ime, nabivši kvadratić od papira što je dublje mogao u prorez. Nosač nastavi da korača napred, ovoga puta brzim, krutim koracima njegova lutka iz detinjstva, sada u prirodnoj veličini. Odmah natrča na vrata i, neuznemiren time, nastavi da ih drži zatvorenim zahvaljujući silini svog marširanja, a njegove gvozdene šake ostavljale su sveža udubljenja u površini vrata od hrastovine sa svakim zamahom ruku, dok su mu stopala s gumenim đonovima snažno grebala po podu od opeka. Straton se povuče u zadnji deo skladišta. ,,Stoj“, naredi ubica. „Prestani da hodaš, ti. Stoj!“ Automat nastavi da maršira, gluv za sve komande. Čovek je gurao vrata, ali uzalud. Onda je pokušao da naleće ramenom na njih, i svaki udar je nagonio automat da malo klizne unazad, ali njegovi brzi koraci ponovio su ga dovodili napred pre nego što bi čovek uspeo da se provuče unutra. Nastade kratka stanka, a onda nešto proviri kroz rešetku na vratima; čovek ju je odvaljivao pajserom. Rešetka najednom iskoči, ostavivši otvoren prozor. Čovek zavuče ruke kroz njega i posegnu pozadi oko glave automata, tražeći prstima ime svaki put kad bi ovome glava poskočila napred, ali njegovi prsti nisu imali šta da ščepaju; papir je bio ubačen preduboko u prorez. Ruka se povuče. Na prozoru se pojavi lice ubice. „Misliš da si mnogo pametan, zar ne?“, doviknu. Onda nestade. Straton se malo opusti. Je li čovek odustao? Prođe minut, i Straton poče da razmišlja o svom sledećem potezu. Mogao bi da sačeka tu, dok se fabrika ne otvori; biće u njoj previše ljudi da bi ubica ostao. Najednom, čovekova ruka ponovo se probi kroz prozor, ovoga puta s posudom tečnosti. On je posu preko glave automata, i tečnost se razli i poče ovome da kaplje s leđa. Čovekova ruka se povuče, a onda Straton začu kresanje šibice i njeno buktanje. Čovekova ruka se pojavi sa šibicom i dodirnu njom automat. Prostoriju preplavi svetlost kada glava i pleća automata planuše. Čovek ga je natopio petrolejem iz lampe. Straton začkilji pred tim prizorom: svetlost i senke zaigraše po podu i zidovima, pretvorivši skladište u poprište nekakve druidske ceremonije. Vrelina nagna automat da ubrza svoj
158
beslovesni napad na vrata, kao metalni sveštenik koji igra sve pomamnije, dok se nije naglo ukočio: ime mu se zapalilo, i slova su sagorela. Plamen je postepeno zamro, i pred Stratonovim očima novoprilagođenim na svetlost, prostorija je izgledala skoro potpuno crna. Više po zvuku nego zahvaljujući vidu, on shvati da čovek ponovo gura vrata, i sada tera automat dovoljno natrag kako bi mogao da uđe. „Dosta je bilo, vala.“ Straton pokuša da protrči kraj njega, ali ubica ga lako zgrabi i obori udarcem u glavu. On gotovo smesta dođe sebi, ali tada ga je ubica već držao ničice na podu, nabivši mu jedno koleno u leđa. Čovek otkinu amajliju za zdravlje sa Stratonovog ručnog zgloba i onda mu veza šake na leđima, zategavši konopac dovoljno da mu vlakna oderu kožu na ručnim zglobovima. „Kakav si ti to čovek kad radiš ovakve stvari?“, prodahta Straton, obraza spljoštenog uz pod od opeke. Ubica se zakikota na to. „Ljudi nisu nimalo drugačiji od tvojih automata; ubaci čoveku parče papira s odgovarajućim ciframa, i on će učiniti kako mu kažeš." Prostoriju obasja svetlost petrolejke koju je čovek upalio. „Šta ako ti ja platim više da me ostaviš na miru?" ,,Ne mogu to. Moram da mislim na svoj ugled, zar ne? Pređimo sad na posao.“ On dograbi najmanji prst na Stratonovoj levoj šaci i naglo ga polomi. Bol je bio šokantan, toliko jak da je Straton na trenutak bio neosetljiv za sve drugo. Bio je donekle svestan toga da je kriknuo. Onda ponovo začu čovekove reči. „Sad mi lepo odgovaraj na pitanja. Čuvaš li kopije onoga što radiš kod kuće?“ ,,Da.“ Mogao je da izusti samo po nekoliko reči odjednom. ,,U mom stolu. U radnoj sobi.“ „Nigde drugde nema skrivenih kopija? Ispod poda, možda?“ ,,Ne.“ „Tvoj prijan na spratu nije imao kopije. Ali možda ih ima neko drugi?“ Nije smeo tog čoveka da uputi na Darington hol. ,,Niko.“ Čovek izvadi svesku iz džepa Stratonovog kaputa. Straton začu kako ovaj natenane prelistava stranice. „Nisi slao pisma? Nemaš korespondenciju s kolegama, takve stvari?" „Ništa što bi bilo ko mogao da iskoristi za rekonstrukciju mog rada.“ „Lažeš me.“ Čovek ščepa Stratonov domali prst. „Ne! To je istina!" Nije mogao da odstrani histeriju iz glasa.
159
Tada Straton začu oštar udarac, i pritisak na njegovim leđima popusti. On oprezno podiže glavu i obazre se. Napadač je ležao onesvešćen na podu kraj njega. Do napadača je stajao Dejvis i držao pendrek. Dejvis stavi svoje oružje u džep i kleknu da razveže konopac kojim je Straton bio vezan. „Gospodine, da li ste teško povređeni?" „Polomio mi je jedan prst. Dejvise, kako si...?“ „Lord Fildherst me je poslao istog momenta kada je saznao s kim je Vilobi stupio u kontakt." „Bogu hvala što si stigao na vreme.“ Straton shvati ironiju situacije njegovo izbavljenje naredio je upravo čovek protiv koga se zaverio - ali bio je previše zahvalan da bi za to mario. Dejvis pomože Stratonu da ustane i dade mu njegovu svesku. Onda konopcem veza ubicu. „Otišao sam najpre u vašu kancelariju. Ko je onaj čovek tamo?“ „Zove se - zvao se Bendžamin Rot.“ Straton uspe da se priseti svog ranijeg susreta s kabalistom. ,,Ne znam šta je on radio tamo.“ „Mnogi religiozni tipovi gaje u sebi fanatizam“, reče Dejvis, proverivši ubičine vezove. „Pošto niste hteli da mu stavite na raspolaganje svoj rad, verovatno je smatrao opravdanim da ga sam pribavi. Došao je u vašu kancelariju da potraži to, i imao tu nesreću da se tamo zatekne kad je ovaj čovek stigao." Straton oseti nalet kajanja. „Trebalo je da dam Rotu ono što je tražio." „Niste mogli to da znate." „Užasna je nepravda što je on taj koji je morao da umre. On sa ovom stvari nije imao nikakve veze.“ „Uvek tako biva, gospodine. Hajde, da vam sredimo tu ruku.“ Dejvis je privezao Stratonov prst za udlagu, uveravajući ga da će Kraljevsko društvo diskretno srediti sve posledice večerašnjih događaja. Pokupili su uljem umrljane papire iz Stratonove kancelarije u kovčeg kako bi Straton mogao da ih pregleda na miru, daleko od manufakture. Kada su završili s tim, stigla je kočija da odveze Stratona natrag u Darington hol; ona je krenula u isto vreme kad i Dejvis, koji se dovezao u London na trkaćoj mašini. Straton se ukrcao u kočiju s kovčegom punim papira, dok je Dejvis ostao da se pobrine za ubicu i uredi da se ukloni telo kabaliste. Straton je proveo vožnju kočijom pijuckajući brendi iz pljoske, u pokušaju da smiri živce. Osetio je olakšanje kad je stigao ponovo u Darington hol; premda su se tamo skrivale raznovrsne druge pretnje, Straton je znao da
160
će tamo biti bezbedan od ubistva. Kada je došao do svoje sobe, panika u njemu pretvorila se najvećim delom u iscrpljenost, pa je zaspao dubokim snom. Sutradan se osećao pribranije, spremnim da počne da sređuje papire iz kovčega. Dok ih je ređao u gomile po ugledu na njihovu približnu prvobitnu organizaciju, Straton je pronašao svesku koju nije prepoznao. Na njenim stranicama bila su hebrejska slova uređena u poznatim obrascima nominalne integracije i faktorizacije, ali i svi zapisi su bili na hebrejskom. S obnovljenom grižom savesti, shvatio je da je sigurno pripadala Rotu; ubica je svesku sigurno pronašao kod ovoga i bacio je zajedno sa Stratonovim papirima za spaljivanje. Nameravao je da je odloži sa strane, ali radoznalost je bila jača od njega: nikada ranije nije video svesku nekog kabaliste. Terminologija je mahom bila arhaična, ali mogao je sasvim dobro da je razume; među napevima i sefirotskim dijagramima ponašao je epitet koji je omogućavao automatu da napiše sopstveno ime. Dok je čitao, Straton je shvatio da je Rotovo dostignuće bilo elegantnije nego što je on prethodno mislio. Epitet nije opisivao specifičan skup fizičkih postupaka, već umesto toga opštu zamisao o refleksivnosti. Ime koje je sadržalo taj epitet postajalo je autonim: ime koje samo sebe određuje. Zapisi su ukazivali da bi takvo ime izrazilo svoju leksičku prirodu kroz sva sredstva koja telo omogućava. Animiranom telu ne bi bile potrebne čak ni šake da napiše svoje ime; ako se epitet propisno uključi, i konj od porcelana mogao bi verovatno da obavi taj zadatak povlačenjem kopita po zemlji. U kombinaciji sa Stratonovim epitetima za spretnost, Rotov epitet bi uistinu omogućio automatu da čini najveći deo onoga što je bilo neophodno za razmnožavanje. Automat bi mogao da izlije telo istovetno sopstvenom, da ispiše svoje ime i ubaci ga kako bi animirao telo. Ali ne bi mogao da obuči novi automat da vaja, pošto automati ne mogu da govore. Automat koji bi mogao zaista da se razmnožava bez ljudske pomoći i dalje je bio van domašaja, ali ovoliko primicanje tom cilju oduševilo bi kabaliste. Činilo se da nije fer što se automati mogu razmnožavati mnogo lakše nego ljudska bića. Bilo je to kao da problem razmnožavanja automata treba rešiti samo jednom, dok je razmnožavanje ljudi bilo Sizifov posao, jer je svaka dodatna generacija povećavala složenost potrebnog imena. I Straton shvati da mu nije potrebno ime koje ponovo udvostručava fizičku složenost, već ono koje omogućava leksičko dupliranje. Rešenje se sastojalo u tome da se u jajnu ćeliju utisne autonim, te tako stvori fetus koji će iznedriti sopstveno ime.
161
To ime će imati dve verzije, kao što je prvobitno i predloženo: jedno za stvaranje muških, i drugo za stvaranje ženskih fetusa. Žene začete na taj način bile bi plodne kao i uvek. Muškarci začeti na taj način takođe bi bili plodni, ali ne na tipičan način: njihovi spermatozoidi ne bi sadržali prethodno formirane fetuse, već bi umesto toga na površini nosili jedno od dva imena, sopstveni izraz imena koja su prvobitno nosile staklene igle, A kada takav spermatozoid dođe do jajne ćelije, ime će izazvati stvaranje novog fetusa. Vrsta bi bila sposobna da se reprodukuje bez medicinske intervencije, zato što bi nosila ime u sebi. On i doktor Ešbern su pretpostavljali da stvaranje životinja sposobnih za razmnožavanje znači da im se daju prethodno formirani fetusi, zato što je to bio metod koji je koristila priroda. Stoga su prevideli drugu mogućnost: da ukoliko se neko stvorenje može izraziti imenom, razmnožavanje tog stvorenja može biti ekvivalentno transkribovanju imena. Organizam bi mogao da sadrži, umesto sićušne kopije svog tela, njegovu leksičku predstavu. Čovečanstvo bi postalo nosilac imena, kao i njegov proizvod. Svaka generacija bila bi i sadržina i posuda, odjek u samoodrživom ehu. Straton je zamislio dan kada će ljudska vrsta moći da opstane onoliko dugo koliko joj njeno ponašanje bude dopuštalo, kada će moći da stoji ili padne isključivo zahvaljujući svojim postupcima, a ne da jednostavno iščezne zato što je prošao nekakav njen prethodno određen životni vek. Druge vrste mogu da cvetaju i venu kao cvetovi u geološkim dobima, ali ljudi će istrajati sve dok budu odlučni da to čine. A isto tako nijedna grupa ljudi neće moći da kontroliše plodnost neke druge; makar će u domenu razmnožavanja biti ponovo uspostavljena sloboda pojedinca. Nije to bila primena koju je Rot namenio svom epitetu, ali Straton se nadao da bi je kabalista smatrao vrednom. U vreme kada prava snaga autonima postane očigledna, čitava generacija koju će činiti milioni ljudi širom sveta rodiće se zahvaljujući imenu, i neće postojati nikakav način da bilo koja vlada kontroliše njihovo razmnožavanje. Lord Fildherst - ili njegovi naslednici - biće ogorčeni, i svakako će morati da se plati cena za to, ali Straton je shvatio da to može da prihvati. Pohitao je do svog stola, gde je otvorio sopstvenu i Rotovu svesku jednu kraj druge. Na praznoj stranici počeo je da zapisuje zamisli o tome kako bi Rotov epitet mogao da bude obuhvaćen ljudskim osobenim imenom. Straton je u glavi već premetao slova, u potrazi za permutacijom koja označava kako ljudsko telo, tako i samu sebe, ontogeni kod za čitavu vrstu.
162
Razvoj ljudske nauke
P
rošlo je dvadeset pet godina otkad je izveštaj o prvobitnom
istraživanju poslednji put podnet našim urednicima za objavljivanje, tako da je sada prikladan trenutak da se ponovo latimo pitanja o kojem se tada naširoko raspravljalo: kakva je uloga ljudi-naučnika u dobu kada su se granice naučnog istraživanja pomerile dalje od ljudskog poimanja? Nema sumnje da mnogi naši pretplatnici pamte da su čitali radove čiji su autori bili prvi pojedinci koji su ikada došli do opisanih rezultata. Ali kada su metaljudi počeli da dominiraju u sferi eksperimentalnog istraživanja, sve su češće svoja otkrića stavljali na raspolaganje samo putem DNP-a (digitalnog nervnog prenosa), prepuštajući časopisima da objavljuju opise iz druge ruke prevedene na ljudski jezik. Bez DNP-a ljudi nisu mogli u potpunosti da pojme prethodni razvoj niti da efikasno primenjuju nove alate neophodne za obavljanje istraživanja, dok su metaljudi i dalje usavršavali DNP i još više se na njega oslanjali. Časopisi za ljudsku publiku bili su svedeni na sredstva za popularizaciju, pritom loša, pošto su čak i najbriljantniji ljudski umovi bili zbunjeni prevodima najnovijih otkrića. Niko ne poriče brojne koristi od metaljudske nauke, ali jedna od njenih posledica po ljude istraživače bila je spoznaja da oni verovatno nikada više neće dati neki originalni doprinos nauci. Neki su potpuno prestali time da se bave, ali oni koji nisu preusmerili su pažnju s originalnog istraživanja na hermeneutiku: tumačenje naučnog rada metaljudi. Tekstualna hermeneutika najpre je postala popularna, pošto su već postojali terabajti metaljudskih publikacija čiji prevodi, premda ezoterični, navodno nisu bili sasvim netačni. Dešifrovanje tih tekstova malo liči na posao koji su obavljali tradicionalni paleografi, ali napredak i dalje traje nedavni
163
eksperimenti su potvrdili Hamfrisovo dešifrovanje publikacija o genetici histokompatibilnosti starih čitavu deceniju. Raspoloživost sredstava zasnovanih na metaljudskoj nauci dovela je do razvoja hermeneutike artefakata. Naučnici su počeli s pokušajima ,,reverznog inženjeringa" tih artefakata, pri čemu im cilj nije bio da naprave konkurentne proizvode, već da jednostavno shvate fizičke principe njihovog funkcionisanja. Najuobičajenija tehnika je kristalografska analiza nano kućnih uređaja, koja nam često donosi nova otkrića u vezi s mehanosintezom. Najnoviji i daleko najspekulativniji vid ispitivanja jeste daljinsko poimanje metaljudskih istraživačkih postrojenja. Nedavna meta istraživanja je Eksakolajder, instaliran ispod pustinje Gobi, čiji je zbunjujući neutrinski trag bio predmet mnogih kontroverzi. (Prenosivi detektor neutrina je, naravno, još jedan metaljudski artefakt čiji principi funkcionisanja i dalje izmiču spoznaji.) Postavlja se pitanje da li su ovakvi poduhvati dostojni naučnika? Neki kažu da su oni samo gubljenje vremena, i porede ih s trudom da se istraži topljenje bronze američkih domorodaca iako su na raspolaganju čelični alati proizvedeni u Evropi. Ovo poređenje bilo bi još podesnije da se ljudi takmiče s metaljudima, ali u današnjoj privredi izobilja nema nikakvih dokaza za takvo takmičenje. U stvari, važno je shvatiti da - za razliku od većine ranijih tehnološki slabo razvijenih kultura suočenih sa kulturom visoke tehnologije ljudi nisu u opasnosti da budu asimilovani ili iskorenjeni. Još ne postoji način da se ljudski mozak poboljša tako da se pretvori u metaljudski; Sugimotova genetska terapija mora da se izvrši pre nego u embrionu započne neurogeneza kako bi mozak bio kompatibilan sa DNP- om. Taj nedostatak mehanizma asimilacije znači da su ljudski roditelji metaljudskog deteta suočeni sa teškim izborom: da dopuste svom detetu DNP interakciju s metaljudskom kulturom, i posmatraju kako im dete izrasta u biće koje ne mogu da razumeju; ili da mu ograniče pristup DNP-u u godinama razvoja deteta, što je za metaljudsko biće lišavanje poput onoga koje je trpeo Kaspar Hauzer. Ne iznenađuje činjenica da je procenat ljudskih roditelja koji su se odlučili za Sugimotovu genetsku terapiju u skorije vreme pao gotovo na nulu. Zahvaljujući tome, ljudska kultura će verovatno opstati i u dalekoj budućnosti, a naučna tradicija je vitalni deo te kulture. Hermeneutika je legitimni metod naučnog istraživanja i uvećava korpus ljudskog znanja baš kao što je to činilo originalno istraživanje. Štaviše, ljudi istraživači mogu uočiti primene koje metaljudi previđaju, pošto nisu svesni naših potreba usled sopstvenih prednosti. Na primer, zamislite da istraživanje nudi nadu za
164
iznalaženje drugačije terapije za poboljšanje inteligencije, one koja bi pojedincima omogućila da postepeno „podignu" svoj um do nivoa ekvivalentnog metaljudskom. Takva terapija bi ponudila most preko onoga što je postalo najveći kulturološki jaz u istoriji naše vrste, a da metaljudima uopšte ne padne na pamet da je istraže; i sama ta mogućnost opravdava nastavljanje ljudskog istraživanja. Ne treba da nas plaše dostignuća metaljudske nauke. Treba uvek da pamtimo to da su tehnologije koje su omogućile postojanje metaljudi prvobitno bile ljudski pronalazak, te da oni nisu bili pametniji od nas.
165
Pakao je odsustvo Boga
O
vo je priča o čoveku po imenu Nil Fisk, i o tome kako je on
zavoleo Boga. Prekretnica u Nilovom životu bio je događaj istovremeno strašan i običan: smrt njegove žene Sare. Nil je bio ophrvan tugom posle njene smrti, tugom nepodnošljivom ne samo zbog njene imanentne veličine, već i zato što je obnovila i naglasila bol koji je on ranije u životu trpeo. Njena smrt ga je primorala da ponovo razmotri svoj odnos s Bogom, te je tako on krenuo na putovanje koje će ga zauvek promeniti. Nil je imao urođenu anomaliju zbog koje mu je leva butina bila okrenuta upolje, i nekoliko centimetara kraća od desne; medicinski naziv za to stanje je fokalna proksimalna femoralna deficijencija. Većina ljudi koje je upoznao smatrala je da je za to odgovoran Bog, ali Bog niti jednom nije posetio Nilovu majku dok je ona bila noseća s njim; njegova mana bila je posledica nedovoljnog razvoja uda u šestoj nedelji trudnoće, ništa više od toga. U stvari, što se Nilove majke tiče, krivicu za to snosio je njegov odsutni otac, čiji bi prihod omogućio korektivnu operaciju, premda ona nikada nije naglas iskazala to mišljenje. Kao dete, Nil se povremeno pitao da li ga to Bog možda kažnjava, ali ponajviše je za svoju nesreću krivio drugove u školi. Njihova nehajna surovost, instinktivna sposobnost da pronađu slabost u emocionalnom oklopu žrtve, način na koje je njihovo međusobno prijateljstvo bilo osnaženo sadizmom: on je to prepoznavao kao primere ljudskog ponašanja, ne božanskog I premda su njegovi razredni drugovi često koristili Božje ime dok su ga mučili, Nil je znao da ne treba njega da krivi za njihove postupke. Ali iako je izbegavao da upadne u zamku i krivi Boga, Nil nikada nije uspeo da izvede skok do toga da ga zavoli; ništa u njegovom vaspitanju ili ličnosti nije ga navodilo na to da se moli Bogu za snagu ili olakšanje
166
Raznorazne muke s kojima je bio suočen dok je odrastao bile su slučajnog ili ljudskog porekla, i on se oslanjao na strogo ljudske resurse kako bi im se suprotstavio. Postao je odrastao čovek koji je - poput toliko drugih apstraktno gledao na božje postupke sve dok ovi nisu imali uticaja na njegov život. Ukazanja anđela bila su događaji namenjeni drugim ljudima, i do njega su stizala samo putem izveštaja ili večernjih vesti. Njegov život bio je krajnje prizeman; radio je kao domar u otmenoj stambenoj zgradi prikupljao stanarine i obavljao popravke, i što se njega tiče, te okolnosti su sasvim lepo mogle da se razvijaju, srećno ili ne, i bez intervencije odozgo. Takav je doživljaj sveta imao sve dok mu nije umrla žena. Bilo je to ni po čemu izuzetno ukazanje, obimom manje od većine ali jednako po vrsti, i nekima je donelo blagoslov, a nekima katastrofu. U ovom slučaju, anđeo je bio Natanijel, koji se pojavio u trgovačkom delu centra grada. Došlo je do četiri čudesna ozdravljenja: karcinom je uklonjen iz dve osobe, paraplegičaru se regenerisala kičmena moždina, dok se nedavno oslepelom čoveku vratio vid. Dogodila su se i dva čudesa koja nisu bila isceljenja: kombi za dostavljanje robe, čiji se vozač onesvestio kad je ugledao anđela, bio je zaustavljen pre nego što je stigao da počisti pločnik krcat ljudima; drugog čoveka je u vreme anđelovog odlaska zahvatio zrak nebeske svetlosti, što mu je zbrisalo oči s lica, ali je od njega stvorilo doživotnog odanog vernika. Nilova žena Sara Fisk bila je jedna od osam žrtava. Nju je pogodila rasprsnuta srča kada je zanjihana anđelova plamena zavesa razbila izlog kafea u kojem je obedovala. Iskrvarila je za samo nekoliko minuta, a ostali gosti u kafeu - među kojima niko nije pretrpeo ni površinske povrede - mogli su samo da slušaju njene jauke bola i straha, i na kraju posvedoče o uspenju njene duše na Nebo. Natanijel nije doneo nikakvu posebnu poruku; reči s kojima se anđeo oprostio od ljudi grmele su čitavim mestom ukazanja, i bile su one tipične: Pogledajte moć Gospodnju. Od osam žrtava toga dana, tri duše bile su primljene na Nebo, a pet nije, što je bilo ujednačenije od proseka u slučajevima smrti izazvanim svim drugim uzrocima. Šezdeset dvoje ljudi medicinski je lečeno, od manjih potresa mozga, preko probušenih bubnih opni do opekotina koje su nalagale presađivanje kože. Ukupna šteta na imovini procenjena je na 8,1 milion dolara, i sve privatne osiguravajuće kompanije isključivale su taj uzrok iz svojih polisa. Mnoštvo ljudi je posle posete prešlo u redove pobožnih, bilo iz zahvalnosti, bilo zbog užasnutosti. Avaj, Nil Fisk nije bio jedan od njih.
167
Posle ukazanja anđela, uobičajeno je da se svi očevici sastaju u grupi i razgovaraju o tome kako im je njihovo zajedničko iskustvo uticalo na život. Svedoci najnovijeg Natanijelovog ukazanja organizovali su takve grupne sastanke, i članovi porodica onih koji su umrli bili su dobrodošli, pa je Nil počeo tamo da odlazi. Sastanci su se održavali jednom mesečno u podrumskoj prostoriji velike crkve u centru; tamo su bile naređane metalne stolice na sklapanje, a u zadnjem delu prostorije bio je sto s kafom i krofnama. Svi su nosili samolepljive etikete s imenima ispisanim flomasterom. Dok su čekali da sastanak počne, ljudi su stajali unaokolo, pili kafu i opušteno razgovarali. Većina onih s kojima je Nil pričao pretpostavljala je da je njegova noga posledica ukazanja, i on je morao da objašnjava kako nije očevidac, već muž jedne od žrtava. To mu nije naročito smetalo; navikao je da objašnjava zbog čega ima takvu nogu. Ali smetao mu je ton samih sastanaka, kada su učesnici govorili o svojoj reakciji na ukazanja: većina je kazivala o svojoj novootkrivenoj odanosti Bogu, i pokušavala da ubedi ožalošćene kako i oni treba da se osećaju poput njih. Nilova reakcija na takve pokušaje ubeđivanja zavisila je od toga ko im je pribegavao. Kada je reč bila o pukom očevicu, njega je to uspevalo tek da razdraži. Kada mu je neko ko je bio čudesno isceljen govorio da voli Boga, morao je da obuzda u sebi poriv da takvoga zadavi. Ali najviše ga je uznemiravalo kada je slušao isti predlog od čoveka po imenu Toni Krejn Tonijeva žena je takođe poginula tokom ukazanja, i on je sada odavao utisak poniznosti svakim svojim pokretom. Prigušenim, plačnim glasom objašnjavao je kako je prihvatio svoju ulogu jednog od Božjih podanika, i savetovao je Nilu da uradi isto što i on. Nil nije prestao da odlazi na sastanke - smatrao je da nekako duguje Sari da ne odustane od njih - ali pronašao je još jednu grupu kojoj je mogao da se pridruži, grupu koja se više podudarala sa onim što je osećao grupu za podršku onima koji su izgubili voljenu osobu za vreme ukazanja, pa su zbog toga bili gnevni na Boga. Oni su se sastajali svake druge nedelje u jednoj sobi lokalne mesne zajednice, i razgovarali o tuzi i besu koji je ključao u njima. Svi koji su tamo odlazili generalno su saosećali jedni s drugima, uprkos razlikama u ličnim stavovima prema Bogu. Među onima koji su bili vernici pre gubitka neki su se mučili sa zadatkom da to budu i dalje, dok su ostali odustali od vere bez pardona. Među onima koji nikada nisu bili vernici neki su smatrali da je njihov stav ovim samo potvrđen, dok su drugi bili
168
suočeni sa gotovo nemogućim zadatkom da sada postanu pobožni. Na sopstveno ogorčenje, Nil je shvatio da spada u ovu potonju kategoriju. Poput svake druge osobe koja nije bila pobožna, Nil nikada nije trošio mnogo energije na razmišljanje o tome gde će završiti njegova duša; uvek je pretpostavljao da mu je odredište Pakao, i to je prihvatao. Tako su stajale stvari, a Pakao, na kraju krajeva, nije bio fizički nimalo gori od postojanja za života. To je podrazumevalo trajni izgon od Boga, ni više ni manje; istina o tome bila je jasno vidljiva za svakoga u onim prilikama kada se Pakao manifestovao. To se dešavalo redovno; zemlja bi postala providna, pa stemogli da vidite Pakao kao da gledate kroz rupu u podu. Izgubljene duše ni po čemu se nisu razlikovale od živih, a njihova večita tela podsećala su na tela smrtnika. Niste mogli da komunicirate sa njima - njihov izgon od Boga značio je da oni ne mogu da pojme smrtnu ravan postojanja gde su se još osećale posledice njegovih postupaka - ali dok je ta manifestacija trajala, mogli ste čuti kako razgovaraju, smeju se ili plaču, baš kao i kada su bili živi. Ljudi su se veoma razlikovali u reakcijama na te manifestacije. Većina pobožnih obamrla bi, ne zbog bilo kakvog zastrašujućeg prizora, već zbog podsećanja na to da je moguća i večnost izvan raja. Nasuprot tome, Nil je bio jedan od onih koje to nije doticalo; koliko je mogao da vidi, izgubljene duše kao grupa nisu bile nimalo nesrećnije od njega, njihovo postojanje nije bilo nimalo gore nego njegovo na smrtnoj ravni postojanja, a u nekim slučajevima bilo je i bolje: njegovo večno telo neće biti rasterećeno urođene anomalije. Naravno, svi su znali da je Nebo neuporedivo bolje, ali za Nila je ono oduvek izgledalo previše nedostižno da bi ga razmatrao, poput bogatstva, slave ili glamuroznog života. Za ljude poput njega, Pakao je bio mesto na koje odete kad umrete, i on nije video nikakvu svrhu u tome da preuređuje svoj život u nadi da bi to mogao da izbegne. A pošto Bog nije ranije igrao nikakvu ulogu u Nilovom životu, on se nije plašio izgona od Boga. Izgledi da živi bez tuđeg mešanja, da živi u svetu gde sreća i nesreća nikada nisu rezultat nečije namere, nimalo ga nisu plašili. Pošto je Sara sada bila na Nebu, njegov stav se promenio. Nil je više od svega želeo da ponovo bude s njom, a na Nebo je mogao da dospe samo ako zavoli Boga svim svojim srcem. Ovo je Nilova priča, ali da bi se ona propisno ispripovedala, neophodno je ispričati i priče o dve druge osobe čiji su se putevi isprepleli s njegovim. Prva od njih je Dženis Rajli.
169
Ono što su ljudi pretpostavljali o Nilu zapravo se dogodilo Dženis. Kada je bila u osmom mesecu trudnoće, Dženisina majka je izgubila kontrolu nad kolima koja je vozila i sudarila se s telefonskom banderom usred iznenadne oluje s gradom, kada su ledene pesnice padale iz vedra neba da bi se rasule po drumu kao džinovski snežni kuglični ležajevi. Ona je sedela u svojim kolima, uzdrmana ali nepovređena, kad je ugledala čvor od srebrnih plamenova - kasnije identifikovan kao anđeo Bardijel - koji je lebdeo preko neba. Skamenila se od tog prizora, ali ne toliko da ne oseti neobično spuštanje u materici. Naknadna provera ultrazvukom otkrila je da nerođena Dženis Rajli više nema noge; stopala nalik na peraja rasla su joj pravo iz duplji u kukovima. Dženisin život mogao je da teče kao i Nilov, da nije bilo onoga što se dogodilo dva dana posle ultrazvuka. Dženisini roditelji su sedeli za svojim kuhinjskim stolom, plakali i pitali se šta su to učinili da ovo zasluže, kad im se javila vizija: pred njima su se pojavile spasene duše četvoro preminulih rođaka, ispunivši kuhinju zlatnim sjajem. Spaseni nisu progovarali, ali njihovi blaženi osmesi izazivali su osećaj smirenosti u svakome ko bi ih ugledao. Od tog trenutka nadalje, Rajlijevi su bili sigurni da stanje njihove kćerke nije kazna. Zahvaljujući tome, Dženis je odrasla uverena da je to što nema noge zapravo dar; roditelji su joj objasnili da joj je Bog dodelio poseban zadatak zato što ju je smatrao sposobnom da ga obavi, i ona se zavetovala da ga neće izneveriti. Bez ponosa ili prkosa, ona je smatrala da je odgovorna za to da drugima pokaže kako njeno stanje ne znači slabost, već naprotiv, snagu. Kao dete, bila je sasvim prihvaćena među školskim drugovima; kada ste lepi, samouvereni i harizmatični kao ona, deca i ne primećuju da ste u invalidskim kolicima. Upravo kad je bila šiparica, shvatila je kako u to ne treba najviše da ubeđuje učenike iz škole koji nisu hendikepirani. Važnije joj je bilo da služi kao primer drugim hendikepiranim pojedincima, bez obzira na to da li ih je Bog dodirnuo ili ne, bez obzira na to gde žive. Dženis je počela da govori pred publikom i kazuje onima s invaliditetom da u sebi imaju snagu koju Bog od njih traži. S vremenom je stekla ugled i sledbenike. Izdržavala se tako što je plesala i držala govore, a osnovala je i neprofitnu organizaciju posvećenu promovisanju njene poruke. Ljudi su joj slali pisma zahvalnosti zbog toga što im je promenila život, a to što ih je dobijala pružalo joj je ispunjenje kakvo Nil nikada nije osetio. Tako je izgledao Dženisin život sve dok ona sama nije prisustvovala ukazanju anđela Rašijela. Ulazila je u kuću kad su počeli potresi; isprva je
170
mislila da im je poreklo prirodno, iako nije živela u geološki aktivnoj oblasti, pa je sačekala ispod dovratka da minu. Nekoliko sekundi kasnije ugledala je srebro na nebu i shvatila da je to anđeo, neposredno pre nego što je ostala bez svesti. Dženis se probudila i iznenadila kao nikad u životu: ugledala je svoje dve nove noge, mišićave i sasvim funkcionalne. Bila je zaprepašćena kada je prvi put ustala: bila je viša nego što je očekivala. Održavanje ravnoteže na toj visini bez korišćenja ruku bilo je zastrašujuće, a istovremeni osećaj teksture tla kroz tabane sve je činio krajnje bizarnim. Spasioci koji su je zatekli kako tumara omamljena ulicom mislili su da je ona u šoku sve dok im nije - čudeći se sopstvenoj sposobnosti da ih gleda u oči - objasnila šta se dogodilo. Kada su prikupljeni statistički podaci o ukazanju, regeneracija Dženisinih nogu bila je zabeležena kao blagoslov, i ona se osećala skrušeno zahvalnom za sreću koja ju je snašla. Na prvom sastanku grupe za podršku osetila je kako se u nju uvlači osećaj krivice. Tamo je Dženis upoznala dvoje ljudi s rakom koji su bili svedoci Rejčelinom ukazanju, pa su pomislili da im je isceljenje nadohvat ruke, da bi se onda gorko razočarali shvativši da ih je anđeo zaobišao. Dženis je ustanovila da se pita zbog čega je ona blagoslovena, a oni nisu? Dženisina porodica i prijatelji smatrali su izrastanje njenih nogu nagradom za to što se toliko istakla u obavljanju zadatka koji joj je Bog dodelio, ali za Dženis je to tumačenje vodilo novom pitanju. Da li Bog želi da ona prestane s tim? Svakako ne; evangelizam je bio centralno usmerenje u njenom životu, i neograničen je broj ljudi kojima je bilo potrebno da čuju njenu poruku. Nastavak propovedanja bilo je najbolje što je mogla da preduzme, kako za sebe samu, tako i za druge. Njena rezervisanost je rasla za vreme prvog govora koji je pristala da održi posle ukazanja, pred publikom koja se sastojala od nedavno paralizovanih ljudi, sada vezanih za invalidska kolica. Dženis je izgovorila svoje uobičajene reči nadahnuća, uveravajući ih da imaju snagu neophodnu za izazove koji su pred njima; dok je odgovarala na pitanja iz publike, neko ju je upitao da li regeneracija njenih nogu znači da je ona svoj ispit položila. Dženis nije znala šta da kaže; teško da je mogla da im obeća kako će jednog dana njihova obeleženost biti izbrisana. U stvari, shvatila je, svaka implikacija da je ona nagrađena mogla se tumačiti kao kritika onih koji su ostali hendikepirani, a ona to nije želela. Mogla je samo da im kaže kako ne zna zbog čega je izlečena, ali bilo je očigledno da ih taj odgovor nije zadovoljio.
171
Dženis se kući vratila uznemirena. I dalje je verovala u svoju poruku, ali kad je njena publika bila posredi, izgubila je najveći izvor svoje kredibilnosti. Kako je mogla da inspiriše druge koje je Bog dodirnuo da svoje stanje vide kao simbol snage, kad ona sama više nije bila u istom stanju kao oni? Razmišljala je o mogućnosti da je to izazov, ispit njene sposobnosti da širi reč Božju. On je njen zadatak očito otežao u odnosu na raniji period; možda je regeneracija nogu bila prepreka koju je morala da savlada, baš kao što je to bilo i njihovo ranije uklanjanje. To tumačenje izneverilo ju je na sledećem ugovorenom nastupu. Publika se sastojala od grupe očevidaca ukazanja Natanijelovog; često su je pozivali da govori takvim grupama u nadi da će oni koji su propatili možda u njoj naći izvor ohrabrenja. Umesto da izbegne to pitanje, ona je započela pričom o ukazanju koje je sama nedavno doživela. Objasnila je da je sada, premda se možda čini kako je od toga imala koristi, zapravo suočena sa sopstvenim izazovom: poput njih, i ona je primorana da crpi resurse koji su ranije bili netaknuti. Shvatila je, prekasno, da je rekla nešto pogrešno. Muškarac s čudnom nogom u publici ustao je i izazvao je: zar ona ozbiljno hoće da kaže kako se regeneracija njenih nogu može porediti s njegovim gubitkom žene? Zar zaista može da izjednačava svoje muke s njegovim? Dženis je smesta pokušala da ga uveri kako ona to ne radi, te da ne može ni da zamisli njegov bol. Ali, kazala je ona, Bog nije imao nameru da svi budu podvrgnuti istoj vrsti iskušavanja, već samo da svako bude suočen sa sopstvenim iskušenjem, kakvo god ono bilo. Teškoće svakog iskušavanja bile su subjektivne, i iskustva dvoje pojedinaca nisu mogla da se porede. I baš kao što bi oni čije patnje izgledaju veće od njegovih trebalo da saosećaju s njim, tako bi on trebalo da saoseća sa onima koji naizgled pate manje od njega. Taj čovek uopšte nije hteo to da prihvati. Ona je dobila nešto što bi svako drugi smatrao fantastičnim blagoslovom, i sada se žali zbog toga. Demonstrativno je napustio sastanak dok je Dženis još pokušavala da mu objasni šta misli. Taj čovek je, naravno, bio Nil Fisk. Nilu su često pominjali ime Dženis Rajli, a to su najčešće radili oni ubeđeni da je njegova izobličena noga Božji znak. Ti ljudi su nju navodili kao primer koji bi trebalo da sledi, govoreći mu da je njen stav prava reakcija na fizički hendikep. Nil nije mogao poreći da je njen nedostatak nogu daleko gore stanje od njegove iskrivljene butne kosti. Nažalost, njen stav je njemu bio toliko stran da, čak ni u najboljim trenucima,
172
nije uspevao bilo šta od nje da nauči. Sada, u dubinama svoje tuge, i zbunjen time što je ona dobila dar koji joj nije bio potreban, Nil je njene reči smatrao uvredljivim. U danima koji su usledili, Dženis je shvatila da je sve više i više more sumnje, nesposobna da zaključi šta tačno znači regeneracija njenih nogu. Da li je to ona nezahvalna za dar koji je primila? Je li to istovremeno i blagoslov i test? Možda je to bila kazna, znak da svoju dužnost nije obavljala dovoljno dobro. Bilo je mnogo mogućnosti, i ona nije znala u koju da veruje. Još jedan čovek odigrao je značajnu ulogu u Nilovoj priči, iako se on i Nil nisu sreli sve dok Nilovo putovanje nije bilo pri samom kraju. Taj čovek se zvao Itan Mid. Itan je odrastao u porodici koja je bila pobožna, ali ne preterano. Njegovi roditelji su Bogu pripisivali zasluge za svoje natprosečno zdravlje i udoban ekonomski status, premda nisu prisustvovali nikakvim ukazanjima niti imali bilo kakve vizije; jednostavno su se uzdali u to da je Bog, posredno ili neposredno, odgovoran za njihovu sreću. Njihova pobožnost nikada nije bila stavljena na ozbiljan ispit, a možda ga ne bi ni izdržala; njihova ljubav prema Bogu bila je zasnovana na tome što su se zadovoljavali održavanjem istog stanja. Ali Itan nije bio kao njegovi roditelji. Još od detinjstva je bio siguran u to da mu je Bog namenio posebnu ulogu, i čekao je na znak koji će mu saopštiti kakva je to uloga. Voleo bi da je postao propovednik, ali nije imao da ponudi nikakvo posebno upečatljivo svedočanstvo; njegovo nejasno osećanje iščekivanja nije bilo dovoljno za to. Čeznuo je za susretom s božanskim koji će mu pokazati put. Mogao je da ode na neko od svetih mesta, onih gde se - iz neznanih razloga - anđeoska ukazanja dešavaju redovno, ali smatrao je da bi takav postupak s njegove strane bio drzak. Sveta mesta obično su poslednje pribežište očajnika, ljudi koji tragaju za čudesnim lekom kako bi popravili svoja tela, ili za pogledom na nebesku svetlost koja bi im popravila dušu, Itan nije bio očajnik. Zaključio je da je usmeren na put kojim treba da ide, a razlog za to će mu blagovremeno postati jasan. Dok je čekao taj dan, živeo je što je bolje mogao; radio je kao bibliotekar, oženio se ženom po imenu Kler, podigao dvoje dece. I sve vreme je pomno pazio na naznake veličanstvenije sudbine. Itan je bio siguran da je kucnuo njegov čas kad je postao očevidac Rašijelovog ukazanja, istog onog koje je - kilometrima daleko - dovelo do regeneracije nogu Dženis Rajli. Itan je bio sam kad se to dogodilo; koračao je prema svojim kolima nasred parkirališta, kad je zemlja zadrhtala. Nagonski je
173
znao da je posredi ukazanje, pa je kleknuo, bez ikakvog straha, samo ushićen i ispunjen strahopoštovanjem zbog mogućnosti da sazna suštinu svog poziva. Zemlja se malo kasnije umirila, i Itan je pogledao unaokolo, ali se inače nije ni pomerio. Tek pošto je sačekao da prođe još nekoliko minuta osovio se na noge. U asfaltu se nalazila velika pukotina koja je počinjala neposredno ispred njega i vijugala ulicom. Činilo se da ga pukotina vodi u određenom smeru, pa je potrčao uz nju nekoliko ulica sve dok nije naišao na druge preživele, muškarca i ženu koji su se peli iz nevelike raspukline koja se otvorila pravo ispod njih. Sačekao je sa njih dvoje sve dok nisu stigli spasioci i odveli ih u sklonište. Itan je odlazio na sastanke grupe za podršku koji su usledili posle tog i upoznao druge očevice Rašijelovog ukazanja. Posle nekoliko sastanaka postao je svestan određenog obrasca među očevicima. Naravno, bilo je onih povređenih, i onih koji su se čudesno iscelili. Ali bilo je i onih čiji je život promenjen na drugi način: muškarac i žena koje je prve upoznao zaljubili su se jedno u drugo i ubrzo verili; ženu koju je prikovao srušenizid to je nadahnulo da postane bolničarka hitne pomoći pošto su je spasli. Vlasnica neke firme sklopila je ortakluk i tako osujetila stečaj koji joj je pretio, dok je vlasnik druge, uništene firme, u tome video poruku da treba da promeni svoje ponašanje. Činilo se da su svi osim Itana pronašli način da shvate šta se s njima dogodilo. On ni na koji očigledan način nije bio ni proklet ni blagosloven, i nije znao kakvu je poruku trebalo da primi. Njegova žena Kler predložila mu je da na ukazanje gleda kao na podsećanje da treba da ceni ono što ima, ali za Itana to nije bilo zadovoljavajuće jer je smatrao da svako ukazanje - gde god da se desi - služi tome, a činjenica da je on prisustvovao jednom ukazanju iz prve ruke morala je da ima veći značaj. Misli su mu bile zaokupljene idejom da je propustio priliku, da postoji neki drugi svedok koga je trebalo da sretne, ali nije. Ovo ukazanje moralo je biti znak koji je čekao; nije mogao tek tako da ga otpiše. Ali ono mu nije govorilo šta treba da radi. Itan je na kraju pribegao procesu eliminacije: došao je do spiska svih očevidaca, i precrtao sve one koji su imali jasno tumačenje iskustva koje su doživeli, shvativši da jedan od preostalih mora biti osoba čija je sudbina nekako povezana s njegovom. Među onima koji su bili zbunjeni ili nesigurni u to šta ukazanje za njih znači biće onaj koga treba da ’sretne. Kada je završio s precrtavanjem imena na spisku, preostalo je samo jedno: DŽENIS RAJLI.
174
Nil je u javnosti bio u stanju da prikriva tugu, kao što se to i očekuje od odraslih ljudi, ali u privatnosti stana, sve brane za emocije naglo bi mu popustile. Svest o Sarinom odsustvu bi ga savladala, pa bi se srušio na pod i zaplakao. Sklupčao bi se u loptu, telo bi mu kidali jecaji i štucanje, suze i sline navirale bi mu niz lice, a bol bi ga prožimao u sve jačim talasima dok na kraju više ne bi mogao da ga trpi, zato što je taj bol bio snažniji nego što je on ikada pomišljao da bi mogao biti. Minutima ili satima zatim, bol bi minuo i on bi zaspao, iscrpljen. A sutradan bi se probudio i suočio s novim danom bez Sare. Jedna starija žena iz Nilove stambene zgrade pokušala je da ga uteši rekavši da će bol s vremenom oslabiti, i mada nikada neće moći da zaboravi svoju ženu, makar će biti u stanju da produži dalje. Onda će jednog dana upoznati neku drugu i sa njom pronaći sreću, pa će naučiti da voli Boga i tako se uspeti na Nebo kad mu kucne čas. Ta žena je bila dobronamerna, ali Nil nikako nije mogao da nađe utehu u njenim rečima. Sarino odsustvo bilo je za njega kao živa rana, a izgledi da jednog dana više ne oseća bol zbog njenog gubitka ne samo što su mu izgledali daleki već i fizički nemogući. Kad bi samoubistvo okončalo njegov bol, pribegao bi tome bez oklevanja, ali ono bi samo osiguralo da bude večno razdvojen od Sare. Tema samoubistva redovno se javljala na sastancima grupe za podršku, i neizbežno je dovela do toga da neko pomene Robin Pirson, ženu koja je dolazila na sastanke nekoliko meseci pre nego što je Nil počeo da im prisustvuje. Robinin muž je oboleo od raka želuca za vreme ukazanja anđela Makatijela. Boravila je u bolničkoj sobi danima u nizu, samo da bi on neočekivano umro kad je ona bila kod kuće i prala veš. Bolničarka koja je bila prisutna kazala je Robin da se njegova duša uspela na Nebo, pa je Robin počela da dolazi na sastanke grupe za podršku. Mnogo meseci kasnije, Robin je došla na sastanak kipteći od besa. Blizu njene kuće dogodila se manifestacija Pakla, i ona je ugledala svog muža među izgubljenim dušama. Suočila se zbog toga s bolničarkom, koja je priznala da je slagala u nadi da će Robin naučiti da voli Boga, tako da makar ona bude spasena, ako već to nije mogao da bude njen muž. Robin se nije pojavila na sledećem sastanku, a na sastanku posle toga, članovi grupe su saznali da je izvršila samoubistvo kako bi se ponovo pridružila svom mužu. Niko od njih nije znao za stanje veze između Robin i njenog muža u zagrobnom životu, ali dešavalo se da to bude uspešno; neki parovi su se zaista srećno ponovo spajali posredstvom samoubistva. U grupi za podršku bilo je članova čiji su supružnici sišli u Pakao, i oni su govorili o tome kako su rastrzani
175
između želje da ostanu u životu i želje da se ponovo pridruže supružnicima. Nil nije bio u njihovoj situaciji, ali njegova prva reakcija dok ih je slušao bila je zavist: da je Sara otišla u Pakao, samoubistvo bi rešilo sve njegove probleme. To je Nila dovelo do sramne samospoznaje. Shvatio je da bi, kad bi pred njega bio postavljen izbor između toga da on ode u Pakao dok je Sara otišla na Nebo, ili da oboje odu u Pakao zajedno, odabrao ovo potonje: više bi voleo da je Bog otera u izgon nego da bude razdvojen od nje. Znao je da je to sebično, ali nije mogao da izmeni svoja osećanja: verovao je da bi Sara mogla da bude srećna i na jednom i na drugom mestu, ali on je mogao da bude srećan samo s njom. Nil nikada ranije nije imao dobra iskustva sa ženama. Isuviše često mu se dešavalo da počne da flertuje s nekom ženom za šankom, samo da bi se ona naglo setila kako ima neki drugi sastanak istog trena kad bi ustao i kad bi ugledala njegovu kraću nogu. Jednom je žena s kojom se zabavljao nekoliko nedelja raskinula s njim, objasnivši da, premda ona sama njegovu nogu ne smatra defektnom, ljudi koji ih vide zajedno na javnom mestu uvek pretpostavljaju da sigurno s njom nešto nije u redu čim je s njim, tako da on svakako može da razume koliko to nije fer prema njoj. Kada je Nil upoznao Saru, ona je bila prva žena koja se nije nimalo promenila, čiji se izraz nije pretvorio u sažaljenje, užasnutost, pa čak ni iznenađenost kad je prvi put ugledala njegovu nogu. I samo iz tog razloga dalo se predvideti da će se ona Nilu dopasti; kada je sagledao sve strane njene ličnosti, bio je do ušiju zaljubljen u nju. A pošto su njegove najbolje osobine dolazile do izražaja kada je bio s njom, i ona se zaljubila u njega. Nil se iznenadio kad mu je Sara rekla da je pobožna. Nije bilo mnogo znakova njene pobožnosti - nije odlazila u crkvu pošto, kao ni Nil, nije volela stav većine ljudi koji su tamo išli - ali na sopstveni, tihi način bila je zahvalna Bogu za svoj život. Nikada nije pokušala da preobrati Nila, govoreći da pobožnost mora poticati iznutra, ili je uopšte nema. Retko su imali bilo kakav razlog da pominju Boga, a najčešće bi Nilu bilo lako da zamisli kako se Sarini stavovi o Bogu poklapaju s njegovim. To ne znači da Sarina pobožnost nije uticala na Nila. Naprotiv, Sara je bila daleko najbolji argument za ljubav prema Bogu koji je on ikada video. Ako je ljubav prema Bogu doprinela tome da ona postane takva ličnost, onda je to možda imalo smisla. U godinama koje su proveli u braku, njegov pogled na život je postao bolji, i verovatno bi došao do toga da i on bude zahvalan Bogu, samo da su on i Sara zajedno doživeli starost.
176
Sarina smrt otklonila je tu mogućnost, ali nije nužno zatvorila vrata za Nilovu moguću ljubav prema Bogu. Nil je mogao to da shvata kao podsetnik na činjenicu da niko ne može da računa na to da su mu preostale decenije života. Mogla ga je dirnuti spoznaja da bi, u slučaju da je umro s njom, njegova duša bila izgubljena, a njih dvoje bi ostali večno razdvojeni. Mogao je u Sarinoj smrti da vidi poziv za buđenje, i ona mu je govorila da zavoli Boga dok još ima priliku za to. Umesto toga, Nil je počeo aktivno da se gnuša Boga. Sara je bila najveći blagoslov u njegovom životu, a Bog mu je nju oduzeo. I sada se od njega očekivalo da Boga voli zbog toga? Za Nila je to bilo kao da neki otmičar zahteva ljubav kao otkupninu za to da mu vrati ženu. S poslušnošću bi i mogao da izađe na kraj, ali sa iskrenom, dubokom ljubavlju? Tu otkupninu on nije mogao da plati. Sa ovim paradoksom bilo je suočeno nekoliko ljudi u grupi za podršku. Jedan od njih, čovek po imenu Fil Soums, tačno je napomenuo da razmišljanje o tome kao o uslovu koji se mora ispuniti garantuje neuspeh. Ne možete voleti Boga kao sredstvo za postizanje cilja, morate voleti Boga zbog njega samog. Ako je krajnji cilj vaše ljubavi prema Bogu to da se ponovo spojite sa supružnikom, onda uopšte niste istinski pobožni. Žena po imenu Valeri Tomasino iz grupe za podršku rekla je da ne bi trebalo ni da pokušavaju. Ona je čitala knjigu koju je objavio humanistički pokret; njegovi članovi su smatrali da je pogrešno voleti Boga koji nanosi toliko bola, i zalagali se za to da ljudi postupaju u skladu sa sopstvenim moralom, umesto da se rukovode politikom štapa i šargarepe. To su bili ljudi koji su, posle smrti, silazili u Pakao iskazujući gordi prkos pred Bogom. I sam Nil je pročitao pamflet humanističkog pokreta; najviše je odatle zapamtio citate palih anđela. Ukazanja palih anđela bila su retka i nisu donosila ni sreću ni nesreću; oni nisu delali po Božjem nalogu, već su samo prolazili kroz smrtnu ravan postojanja idući za svojim nezamislivim poslovima. U prilikama kada su se pojavljivali ljudi su ih pitali znaju li oni Božje namere. Zbog čega su se pobunili? Odgovor palih anđela uvek je bio isti: Zaključite to sami. To smo mi uradili. Vama savetujemo da postupite isto. Članovi humanističkog pokreta doneli su svoj zaključak, i da nije bilo Sare, Nil bi izabrao isto što i oni. Ali on je želeo da ponovo bude s njom, a to je mogao da postigne samo ako pronađe razlog da zavoli Boga. U potrazi za bilo kakvim osloncem na kojem bi mogli da grade svoju pobožnost, neki polaznici grupe za podršku pronalazili su utehu u činjenici da njihovi voljeni nisu patili kada ih je Bog uzeo, već su umesto toga umrli
177
trenutno. Nil nije imao čak ni to; Sara je bila užasno isečena kad ju je zasulo staklo. Naravno, moglo je da bude i gore. Sin nekog para, tinejdžer, našao se usred požara koji je buknuo za vreme ukazanja jednog anđela, i imao je teške opekotine na osamdeset procenata površine tela pre nego što su spasioci mogli da ga oslobode; na kraju je za njega smrt bila čin milosti. U poređenju s njim, Sara je imala sreće, ali nedovoljno da bi Nil zbog toga zavoleo Boga. Nil je mogao da se seti samo jedne stvari koja bi ga naterala da bude zahvalan Bogu, a to bi se dogodilo kada bi Bog dozvolio Sari da se pojavi pred njim. Ako bi samo ponovo video njen osmeh, osetio bi neizmernu utehu; njemu se nikada ranije nije ukazala neka spasena duša, a takva vizija sada bi mu značila više nego u bilo kom drugom trenutku života. Ali vizije se ne pojavljuju samo zato što su čoveku potrebne, i Nilu se nijedna od njih nikada nije dogodila. On je morao da pronađe sopstveni put do Boga. Kada je sledeći put otišao na sastanak grupe za podršku očevicima Natanijelovog ukazanja, Nil je potražio Benija Vaskesa, čoveka kome je nebeska svetlost obrisala oči. Beni nije uvek dolazio, zato što su ga sada zvali da govori na drugim sastancima; malo je ukazanja ostavljalo za sobom čoveka bez očiju, pošto je nebeska svetlost zalazila na smrtnu ravan postojanja samo u kratkim trenucima kada se anđeo pojavljivao ili vraćao na Nebo, tako da su svedoci bez očiju bili donekle slavni, i traženi govornici pred crkvenim grupama. Beni je sada bio slep kao glista: ne samo što više nije imao oči ni očne duplje, već u njegovoj lobanji više nije bilo ni mesta za takve stvari, pa su mu jagodične kosti bile odmah ispod čela. Svetlost koja je dovela njegovu dušu blizu savršenstva, u meri u kojoj je to uopšte bilo moguće na smrtnoj ravni postojanja, ujedno mu je deformisala telo; obično se smatralo da to pokazuje koliko su fizička tela nevažna na Nebu. Sa ograničenim mogućnostima izražavanja koje je njegovo lice zadržalo, Beni se uvek blaženo, uzneseno osmehivao. Nil se nadao da bi Beni mogao da kaže nešto što bi mu pomoglo da zavoli Boga. Beni je opisivao nebesku svetlost kao nešto beskrajno divno, prizor toliko ubedljivo veličanstven da je otklanjao svaku sumnju. Bio je to neoborivi dokaz da Boga treba voleti, objašnjenje koje je to činilo očiglednim kao 1+1=2. Nažalost, dok je Beni mogao da ponudi mnoge analogije za učinak nebeske svetlosti, nije umeo taj učinak da dočara sopstvenim rečima. Za one koji su već bili pobožni, Benijevi opisi bili su uzbudljivi, ali
178
Nilu su oni izgledali frustrirajuće nejasno. Zato je potražio nekog drugog s kim bi se posavetovao. Prihvatite tajnu, rekao je sveštenik lokalne crkve. Ako budete u stanju da volite Boga čak i kada vaša pitanja ostanu bez odgovora, to će vas učiniti boljim čovekom. Priznajte da vam je Bog potreban, pisalo je u popularnoj knjizi s duhovnim savetima koju je kupio. Kad shvatite da je samodovoljnost iluzija, bićete spremni. Podvrgnite se sasvim i potpuno, govorio je propovednik na televiziji. Podnošenje muka način je da dokažete svoju ljubav. Prihvatanje vam možda neće doneti olakšanje u ovom životu, ali odupiranje će samo pogoršati vašu kaznu. Sve te strategije pokazale su se uspešnim za različite pojedince; svaka od njih, jednom usvojena, može dovesti čoveka do pobožnosti. Ali njih nije uvek lako prihvatiti, a za Nila je to bilo nemoguće. Nil je konačno pokušao da razgovara sa Sarinim roditeljima, što je ukazivalo na to koliko je očajan: njegov odnos sa njima oduvek je bio napet. Iako su voleli Saru, često su je prekorevali zbog toga što ne pokazuje dovoljno svoju pobožnost, i prenerazili su se kad se udala za čoveka koji uopšte nije bio pobožan. Sa svoje strane, Sara je uvek smatrala svoje roditelje previše kritički nastrojenim, a to što nisu prihvatali Nila samo je podupiralo njeno mišljenje. Ali Nil je sada osećao da ima nešto zajedničko s njima - najzad, svi su oni žalili zbog toga što su ostali bez Sare - pa ih je posetio u njihovoj kući u predgrađu, u nadi da bi kod njih mogao pronaći pomoć da se izbori sa tugom. Kako se samo prevario. Umesto da saosećaju s njegovim bolom, Sarini roditelji su njega krivili za njenu smrt. Došli su do tog zaključka u nedeljama posle Sarine sahrane; zaključili su da je ona odnesena kako bi njemu bila upućena poruka, a oni su bili primorani da trpe njen gubitak isključivo zato što on nije bio pobožan. Sada su bili uvereni da je, bez obzira na njegova ranija objašnjenja, Nilova deformisana noga Božje delo, i samo da je on to shvatio kao pokoru, Sara bi još bila živa. Njihova reakcija nije trebalo da ga iznenadi: tokom Nilovog života, ljudi su pripisivali njegovoj nozi moralni značaj iako Bog nije bio odgovoran za nju. Pošto je on sada pretrpeo nesreću za koju je Bog nedvosmisleno bio odgovoran, bilo je neizbežno da neko pretpostavi kako je on to i zaslužio. Sasvim slučajno, Nil je čuo taj stav kada je bio najranjiviji, i to je stoga moglo strahovito da ga pogodi.
179
Nil nije smatrao da su njegovi tast i tašta u pravu, ali počeo je da se pita ne bi li mu bilo bolje da misli kao oni. Možda bi, razmišljao je on, bilo bolje da živi u priči u kojoj pravednici dobijaju nagradu, a grešnici kaznu, makar mu kriterijumi za pravednost i grešnost izmicali, nego da živi u stvarnosti u kojoj nikakve pravde nema. To bi značilo da sebe vidi u ulozi grešnika, tako da je ta laž bila sve samo ne utešna, ali nudila je nagradu koju njegova sopstvena etika nije mogla da ponudi: verovanje u to ponovo bi ga sjedinilo sa Sarom. Ponekad čak i loš savet može da usmeri čoveka na pravi put. Upravo su tako optužbe njegovog tasta i tašte na kraju gurnule Nila bliže Bogu. Dok je propovedala, Dženis su često pitali da li je ikada poželela da ima noge, i ona je uvek odgovarala - iskreno - da nije. Bila je zadovoljna time što je takva kakva je. Ponekad bi onaj ko je postavio pitanje ukazivao na činjenicu da ne može da joj nedostaje ono što nikada nije upoznala, i da bi se možda osećala drugačije da je bila rođena s nogama, pa da je kasnije ostala bez njih. Dženis to nikada nije poricala. Ali mogla je iskreno da kaže kako se ne oseća nepotpunom, niti zavidi ljudima koji imaju noge; nedostatak nogu bio je deo njenog identiteta. Nikada se nije gnjavila veštačkim pomagalima, a da je postojala hirurška mogućnost da dobije noge, ona bi to odbila. Nikada nije razmišljala o mogućnosti da joj Bog vrati noge. Jedan od neočekivanih sporednih učinaka posedovanja nogu bila je povećana pažnja muškaraca. U prošlosti je uglavnom privlačila one muškarce koji su gajili fetiš amputacija, ili imali kompleks svetaca; sada se činilo da privlači raznorazne muškarce. Zato, kad je prvi put primetila da se Itan Mid interesuje za nju, pomislila je da je to interesovanje romantično; ta mogućnost bila je posebno uznemirujuća pošto je on očigledno bio oženjen. Itan je počeo da razgovara sa Dženis na sastancima grupe za podršku, a onda je počeo da dolazi na njene javne nastupe. Kada joj je predložio da ručaju zajedno, Dženis ga je pitala kakve su mu namere, i on joj je objasnio svoju teoriju. On nije znao kako je njegova sudbina isprepletana s njenom; samo je znao da jeste. Ona je bila skeptična, ali nije odmah odbacila njegovu teoriju. Itan je priznao da ne zna odgovore na njena pitanja, ali bio je spreman da uradi sve kako bi joj pomogao da ih ona pronađe Dženis je oprezno pristala da mu pomogne u toj potrazi za smislom, a Itan joj je obećao da joj neće biti na teretu. Počeli su redovno da se sastaju i da razgovaraju o značaju ukazanja. U međuvremenu, Itanova žena Kler je počela da se brine. Itan ju je uveravao da ne gaji nikakva romantična osećanja prema Dženis, ali time nije ublažio njenu zabrinutost. Ona je znala da ekstremne okolnosti mogu da
180
stvore vezu između dvoje Ijudi, i strahovala je da će Itanov odnos sa Dženis bio on romantičan ili ne - ugroziti njihov brak. Itan je predložio Dženis da joj on, kao bibliotekar, pomogne u istraživanju. Nijedno od njih nije nikada čulo za neki raniji slučaj da je Bog ostavio svoj znak na nekoj osobi u jednom ukazanju, a uklonio ga u drugom Itan je tragao za ranijim primerima u nadi da bi oni mogli donekle da objasne Dženisinu situaciju. Bilo je nekoliko slučajeva kada su pojedinci i tokom života više puta bili čudesno isceljeni, ali njihova bolest ili invaliditet uvek su bili prirodnog porekla, a ne izazvani prilikom ukazanja. Postojala je jedna anegdota o čoveku koji je oslepeo zbog svojih grehova, da bi mu kasnije vid bio vraćen, ali ona je svrstavana u urbane legende. Sve i da je ta priča imala osnove u istini, nije predstavljala koristan presedan za Dženisinu situaciju: njene noge bile su uklonjene pre nego što se rodila, tako da to nije moglo biti kazna za bilo koji njen postupak. Je li moguće da je Dženisino stanje bilo kazna za nešto što su učinili njena majka, ili otac? Da li bi njeno isceljenje moglo da znači kako su oni konačno zaslužili lek za nju? Ona u to nije mogla da poveruje. Da su se njeni pokojni rođaci pojavili u viziji, Dženis bi prestala da sumnja u smisao toga što su joj se noge regenerisale. Činjenica da se nisu pojavljivali nagonila ju je da podozreva kako nešto nije u redu, ali nije verovala da je to kazna. Možda se radilo o grešci, pa se njoj desilo čudo namenjeno nekom drugom; možda je to bio ispit, da se vidi kako će ona reagovati ako joj se da previše. I u jednom i u drugom slučaju, činilo se da nema izbora: ona će, s krajnjom zahvalnošću i poniznošću, ponuditi da dar vrati. A da bi to učinila, poći će na hodočašće. Hodočasnici su prevaljivali velike udaljenosti kako bi posetili sveta mesta i sačekali ukazanje, u nadi da će dobiti čudesni lek. Dok se u najvećem delu sveta moglo čekati i čitav životni vek a da do ukazanja ne dođe, na svetom mestu je čovek mogao da čeka svega nekoliko meseci, ponekad i nekoliko nedelja. Hodočasnici su znali da su izgledi za isceljenje i dalje slabi; od onih koji ostanu dovoljno dugo da budu očevici ukazanja većina ne bude isceljena. Ali oni su često bili sasvim zadovoljni i samo time što su videli anđela, pa su se vraćali kući spremniji da se suoče sa onim što ih je tamo čekalo, bila to neumitna smrt ili život bogalja. I naravno, sama činjenica da su preživeli ukazanje nagonila je mnoge da cene sopstveno stanje; bez razlike, prilikom svakog ukazanja mali broj hodočasnika bi poginuo. Dženis je bila spremna da prihvati ishod, kakav god bio. Ako Bog smatra da treba da je uzme, ona je za to spremna. Ako joj Bog ponovo oduzme
181
noge, ona će nastaviti da radi ono što je oduvek radila. Ako Bog dozvoli da joj noge ostanu, nadala se da će doživeti otkrovenje neophodno da govori s ubeđenjem o svom daru. Međutim, nadala se da će joj to čudo biti oduzeto i dato nekome kome je zaista potrebno. Ona nije nikome predlagala da je prati u nadi da će primiti čudo koje je ona htela da vrati, osećajući da bi to bilo drsko, ali u sebi je smatrala svoje hodočašće zahtevom u ime onih kojima je čudo potrebno. Njeni prijatelji i porodica bili su zbunjeni Dženisinom odlukom, i tumačili su to kao da ona Božju volju dovodi u pitanje. Kako se širio glas, njoj je stizalo mnogo pisama od sledbenika koji su na raznovrsne načine izražavali svoju užasnutost, zbunjenost i divljenje zbog njene spremnosti da se tako žrtvuje. Što se Itana tiče, on je u potpunosti podržavao Dženisinu odluku, i bio i sam uzbuđen. Sada je shvatao smisao Rašijelovog ukazanja pred njim: ono mu je pokazalo da je kucnuo čas za njega da dela. Njegova žena Kler energično se protivila njegovom odlasku, ukazujući na to da on nema pojma koliko bi dugo mogao da izbiva, te da je potreban i njoj i njihovoj deci. Žalostilo ga je što je pošao bez njene podrške, ali nije imao izbora. Itan će poći na hodočašće, i za vreme sledećeg ukazanja saznaće kakve namere Bog ima s njim. Nila je poseta Sarinim roditeljima naterala da dodatno razmisli o svom razgovoru s Benijem Vaskesom. Premda nije mnogo toga izvukao iz Benijevih reči, bio je zadivljen time koliko je apsolutna bila Benijeva pobožnost. Kakva god nevolja da ga zadesi u budućnosti, Benijeva ljubav prema Bogu ostaće nepokolebljiva, i on će se posle smrti uspeti na Nebo. Ta činjenica nudila je Nilu vrlo male izglede koji su mu delovali toliko neprivlačno da o njima ranije nije ni razmišljao; ali sada, pošto je njegovo očajanje raslo, ta mogućnost počela je da mu izgleda ostvariva. Na svakom svetom mestu bilo je hodočasnika koji su, umesto da tragaju za čudesnim lekom, namerno tragali za nebeskim svetlom. Oni koji su ga videli uvek su primani na Nebo posle smrti, koliko god njihovi motivi bili sebični; bilo je onih koji su želeli da iz njih nestane ambivalentnosti kako bi mogli ponovo da se sjedine s voljenima, i drugih koji su oduvek živeli grešno, pa su želeli da umaknu od posledica. U prošlosti je bilo izvesnih sumnji u to da li nebeska svetlost zaista može da prevaziđe sve duhovne prepreke pred spasenjem. Ta rasprava je okončana posle slučaja Barija Larsena, serijskog silovatelja i ubice koji je, za
182
vreme uklanjanja tela poslednje žrtve, bio očevidac anđeoskog ukazanja i video nebesku svetlost. Prilikom njegovog smaknuća, Larsenova duša se uspinjala na Nebo, izazvavši ogromno ogorčenje u porodicama njegovih žrtava. Sveštenici su pokušali da ih uteše, uveravajući ih - premda nisu imali nikakve dokaze za to - da je nebeska svetlost sigurno u trenu podvrgla Larsena kazni koja je trajala mnogo životnih vekova, ali njihove reči nisu bile naročito utešne. Nilu je to nudilo izlaz, odgovor na prigovor Fila Soumsa; bio je to jedini način da voli Sam više nego Boga, a opet se ponovo sjedini sa njom. Na taj način bi mogao da bude sebičan i opet stigne na Nebo. Drugi su to uradili; možda će moći i on. Možda to nije bilo pravedno, ali je makar bilo predvidivo. Na instinktivnom nivou, Nil se toj zamisli protivio: zvučala mu je kao da se on to podvrgava ispiranju mozga kako bi izlečio depresiju. Nije mogao da ne pomisli kako će mu to toliko drastično promeniti ličnost da će prestati da bude ono što jeste. Onda se setio da su svi na Nebu prošli sličan preobražaj; spaseni su bili upravo kao i oni bez očiju, osim što više nisu imali telo. To je Nilu dalo jasniju sliku onoga što je pokušavao da postigne: bez obzira na to hoće li postati pobožan tako što će ugledati nebesku svetlost ili tako što će se truditi do kraja života, na kraju će svako sjedinjenje sa Sarom ponovo stvoriti ono što su delili na smrtnoj ravni postojanja. Na nebu će oboje biti drugačiji, i njihova uzajamna ljubav pomešaće se s ljubavlju koju svi spaseni osećaju prema svemu što postoji. Ta spoznaja nije smanjila Nilovu čežnju za ponovnim sjedinjenjem sa Sarom. U stvari, izoštrila je njegovu želju, zato što je značila da će nagrada biti ista bez obzira na to kojim sredstvima on do nje dođe; prečica je vodila tačno do istog odredišta kao i uobičajeni put. S druge strane, traganje za nebeskom svetlošću bilo je daleko teže od običnog hodočašća, i daleko opasnije. Nebeska svetlost se probijala samo kad bi neki anđeo došao na smrtnu ravan postojanja, ili kad bi je napustio, a pošto se nije moglo predvideti gde će se anđeo najpre pojaviti, tragači za svetlošću morali su da se usmere na anđela po njegovom dolasku, i prate ga sve dok ne ode. Da bi maksimalno uvećali izglede da se nađu pred uskim zrakom nebeske svetlosti, oni su pratili anđela što su bliže mogli za vreme njegovog ukazanja; u zavisnosti od anđela o kom je konkretno reč, to je moglo biti kao stajanje kraj levka tornada, talasnog fronta iznenadne poplave, ili kraja ponora koji se širi i cepa okolni pejzaž. Mnogo više tragača za svetlošću je izginulo u takvom pokušaju nego što ih je uspelo.
183
Statistiku o dušama neuspelih tragača za svetlošću bilo je teško sastaviti, pošto su očevici takvih ekspedicija bili malobrojni, ali dosadašnji broj nije ulivao ohrabrenje. U oštrom kontrastu s običnim hodočasnicima koji su umrli bez isceljenja za kojim su tragali, od kojih je otprilike polovina bila primljena na Nebo, svaki neuspeli tragač za svetlošću silazio je u Pakao. Možda su samo oni koji su već sve izgubili uopšte pomišljali na to da tragaju za nebeskim svetlom, ili se možda smrt u takvim okolnostima smatrala samoubistvom. U svakom slučaju, Nilu je bilo jasno da mora biti spreman i prihvatiti posledice pribegavanja takvom pokušaju. Čitava zamisao je izgledala kao igra na sve ili ništa, tako da je Nilu ona bila istovremeno i zastrašujuća i privlačna. Njega je mogućnost da nastavi sa svojim životom i trudi se da zavoli Boga sve više izbezumljivala. Mogao bi da pokušava decenijama i da ne uspe u tome. Možda nije ni imao toliko vremena na raspolaganju; kao što su ga odnedavno tako često podsećali ukazanja su služila kao upozorenje za pripremu duše, pošto smrt može da nastupi svakog trena. Mogao bi sutra da umre, a nije bilo nikakve šanse da postane pobožan u bliskoj budućnosti oslanjanjem na konvencionalna sredstva. Možda je ironično to što je Nil, kad se ima u vidu to da nije sledio primer Dženis Rajli, počeo da obraća pažnju na to tek kada je ona promenila mišljenje. Doručkovao je kad je ugledao članak u novinama o njenim planovima za hodočašće, i prva njegova reakcija bio je gnev: koliko je blagoslova bilo neophodno da se ta žena zadovolji? Pošto je još malo razmislio tome, zaključio je da ukoliko ona, primivši blagoslov, smatra prikladnim da zatraži od Boga pomoć kako bi se pomirila s tim blagoslovom, nema nikakvog razloga da on, koga je zadesila tako strašna nesreća, ne učini isto kao ona. I to je bilo dovoljno da ga gurne preko ivice. Sveta mesta bila su bez razlike negostoljubiva: jedno je bilo na koralnom ostrvu usred okeana, dok se drugo nalazilo u planinama na visini od šest hiljada metara. Ono na koje je Nil otputovao bilo je u pustinji, prostranstvo ispucalog blata koje se širilo kilometrima na sve strane; bila je to pustoš, ali relativno pristupačna i stoga popularna među hodočasnicima, Pojavljivanje svetog mesta bilo je praktičan primer za ono što se dešava kad se dodirnu nebesko i zemaljsko carstvo: pejzaž je bio pun ožiljaka od reka lave, zjapećih pukotina i udarnih kratera. Vegetacija je bila štura i kratkovečna, ograničena da raste u intervalu posle nanošenja zemljišta prilikom poplava ili uragana i pre nego što bude ponovo zbrisana. Hodočasnici su se nastanili širom tog mesta i podigli privremena sela od šatora i kamp-prikolica; svi su oni nagađali na kojoj bi lokaciji do
184
maksimuma uvećali svoje izglede da ugledaju anđela, i na minimum smanjili rizik od povrede ili smrti. Izvesnu zaštitu nudili su vijugavi nasipi od džakova s peskom, zaostali iz ranijih godina i dograđivani po potrebi. Bolničari hitne pomoći i vatrogasci stacionirani na svetom mestu starali su se o tome da staze ostanu prohodne kako bi spasilačka vozila mogla da stignu tamo gde bude neophodno. Hodočasnici su donosili sopstvenu hranu i vodu, ili su to kupovali od prodavaca čije su cene bile paprene; svi su plaćali naknadu kako bi pokrili troškove uklanjanja otpada. Tragači za svetlošću uvek su imali terenska vozila kako bi lakše prelazili preko nepristupačne teritorije kad zatreba da slede anđela. Oni koji su to sebi mogli da priušte vozili su se sami; oni koji nisu, formirali su grupe od troje ili četvoro. Nil nije želeo da bude putnik koji zavisi od drugih, a nije želeo ni da bude odgovoran za to da vozi bilo koga. Ovo bi mogao da bude njegov poslednji čin na zemlji, i smatrao je da treba da ga proživi sam. Troškovi Sarine sahrane iscrpli su njihovu ušteđevinu, tako da je Nil prodao sve što je imao kako bi sebi kupio podobno vozilo: kamionet opremljen agresivno izbrazdanim gumama i jakim amortizerima. Čim je stigao, Nil je započeo s onim što su radili svi drugi tragači za svetlošću: prolazio je unakrsno preko svetog mesta vozilom i pokušavao da se upozna s njegovom topografijom. Upravo se za vreme jedne vožnje oko perimetra mesta upoznao s Itanom; Itan ga je zaustavio mahanjem kad su njegova kola trokirala u povratku iz najbliže piljarnice, udaljene trinaest kilometara. Nil mu je pomogao da ponovo startuje motor u kolima, a onda ga je, na Itanovo navaljivanje, pratio do njegovog mesta u kampu, na večeru. Dženis nije bila tamo kad su stigli, pošto je otišla u posetu nekim hodočasnicima nekoliko šatora dalje; Nil je učtivo slušao kada je Itan zagrevajući gotove obroke na boci propana - počeo da opisuje događaje koji su ga doveli do svetog mesta. Kad je Itan pomenuo ime Dženis Rajli, Nil nije mogao da prikrije koliko je iznenađen. Nije ni najmanje želeo da ponovo razgovara s njom, i smesta se izvinio i rekao da mora da ide. Objašnjavao je zbunjenom Itanu kako je zaboravio na raniju obavezu, kad je Dženis stigla. Ona se zaprepastila kad je tamo zatekla Nila, ali zamolila ga je da ostane s njima. Itan je objasnio zbog čega je pozvao Nila na večeru, a Dženis je njemu kazala gde su se ona i Nil upoznali. Onda je upitala Nila šta ga je dovelo na sveto mesto. Kad im je kazao da je on tragač za svetlošću, Itan i Dženis su odmah pokušali da ga ubede da se predomisli. Mogao bi tako da počini samoubistvo, rekao je Itan, a uvek je postojalo bolje rešenje od
185
samoubistva. Opažanje nebeske svetlosti nije odgovor, rekla je Dženis; nije to ono što Bog želi. Nil im se kruto zahvalio za brigu, i otišao. U nedeljama čekanja, Nil je svaki dan provodio vozeći se po svetom mestu; mogle su se nabaviti mape, ažurirane posle svakog ukazanja, ali ništa nije moglo da zameni neposrednu vožnju po terenu. Povremeno bi opazio tragača za svetlošću koji je očigledno bio iskusan terenski vozač, i pitao ga ogromnu većinu tragača za svetlošću činili su muškarci - za savet u vezi s vožnjom po specifičnoj vrsti terena. Neki su na svetom mestu bili tokom nekoliko ukazanja, i nisu ni uspeli niti propali u prethodnim pokušajima. Rado su mu davali savete o tome kako da prati anđela, ali nikada nisu nudili lične informacije o sebi. Za Nila je ton njihovog razgovora bio čudan, istovremeno ispunjen nadom i beznađem, pa se pitao zvuči li i sam tako. Itan i Dženis su provodili vreme tako što su se upoznavali s nekim drugim hodočasnicima. Njihove reakcije na Dženisinu situaciju bile su raznolike: neki su smatrali da je ona nezahvalna, dok su je drugi smatrali velikodušnom. Većini je Itanova priča bila zanimljiva, pošto je on bio jedan od malobrojnih hodočasnika koji su tragali za nečim drugim, a ne za čudesnim lekom. Uglavnom im je osećaj drugarstva pomagao da izdrže dugo čekanje. Nil se vozio unaokolo svojim kamionetom kad su tamni oblaci počeli da se zgušnjavaju na jugoistoku, a preko radio stanice javljeno je da je ukazanje počelo. Zaustavio je vozilo kako bi stavio čepiće u uši i namaknuo kacigu na glavu; kada je završio s tim, videlo se sevanje munja, a jedan tragač za svetlošću blizu anđela izvestio je da je reč o Barakilu, koji je izgleda polazio na sever. Nil je krenuo kamionetom na istok, kako bi ga presreo, i nagazio je gas do daske. Nije bilo ni kiše ni vetra, samo tamni oblaci iz kojih je sevalo. Drugi tragači za svetlošću su preko radija prenosili procene o tome kuda se anđeo zaputio, i kojom brzinom, a Nil je skrenuo na severoistok da ga presretne. Isprva je mogao da meri udaljenost od oluje tako što je odbrojavao vreme dok se ne začuje grmljavina, ali ubrzo su gromovi počeli da udaraju toliko učestalo da nije više mogao da upari sevanje s pojedinačnim udarima. Video je kako mu se pridružuju još dva vozila tragača za svetlošću. Počeli su da voze paralelno, prema severu, preko dela terena rošavog od kratera, poskakujući preko manjih i zaobilazeći veće. Gromovi su udarali u tlo svud unaokolo, ali činilo se da se šire s mesta južno od Nilovog položaja; anđeo je bio neposredno iza njega i primicao mu se. Buka je bila zaglušujuća čak i kroz njegove čepove za uši. Nil je osećao kako mu se malje odižu s kože kako je električni naboj oko njega jačao.
186
Nastavio je da gleda u retrovizor pokušavajući da ustanovi gde se anđeo nalazi, dok se pitao koliko bi blizu smeo da mu priđe. Vid mu je toliko bio ispunjen naknadnim slikama posle bleska da je teško mogao da razluči pojedinačne munje. Čkiljeći u zaslepljujući prizor u retrovizoru, shvatio je da posmatra trajnu ustalasanu grmljavinu u neometanom širenju. Nakrivio je retrovizor sa svoje strane uvis kako bi bolje video, i ugledao izvor groma, uzavrelu, uskomešanu masu plamenova, srebrnu spram sumračnih oblaka: anđela Barakijela. I upravo tada, dok je Nil bio skamenjen i paralisan tim prizorom, njegov kamionet pređe preko jedne oštre izbočine i poleti u vazduh. Vozilo tresnu u stenu, i sva silina sudara sakupi se u prednjem levom kraju kamioneta, zgužvavši ga kao foliju. Metal koji se probio u kabinu prelomi Nilu obe noge i zakači mu levu butnu arteriju. Nil poče, sporo ali sigurno, smrtonosno da krvari. Nije pokušavao da se pomeri; u tom trenutku nije osećao fizički bol, ali nekako je znao da će i najmanji pokret biti neizdrživ. Bilo je očigledno da je prikovan u kamionetu, i da ne bi nikako mogao da sledi Barakijela čak i da nije tako. Bespomoćno je posmatrao kako se oluja i gromovi sve više udaljavaju od njega. Dok je to posmatrao, Nil je zaplakao. Ispunila ga je mešavina kajanja i samoprezira, i proklinjao je sebe zbog toga što je uopšte pomislio da bi takav plan mogao da uspe. Preklinjao bi za priliku da sve ponovi, obećavao da će provesti ostatak života učeći kako da zavoli Boga, samo ako bi mogao da preživi, ali znao je da nikakva pogodba nije moguća i da samo sebe može da krivi. Izvinio se Sari što je izgubio šansu da se ponovo sjedini s njom, što je odbacio svoj život kockajući se, umesto da je igrao na sigurno. Molio se da ona shvati da ga je pokretala ljubav prema njoj, i da mu oprosti. Kroz suze je video kako prema njemu trči neka žena, i prepoznao u njoj Dženis Rajli. Shvatio je da se njegov kamion raspao na manje od sto metara ispred njenog i Itanovog šatora. Ali ona nije mogla ništa da uradi; osećao je kako ostaje bez krvi, i znao je da neće poživeti dovoljno dugo da dočeka dolazak spasilačkog vozila. Činilo mu se da ga Dženis doziva, ali u ušima mu je previše odzvanjalo da bi išta zaista čuo. Video je Itana Midaiza nje, i on je trčao prema njemu. Blesnu svetlost i Dženis pade kao pokošena. On najpre pomisli da ju je udario grom, ali onda shvati da je prestalo da grmi i seva. Tek kada je ponovo ustala, video je njeno lice i paru koja se dizala s njene kože na licu, na kome sada nije bilo crta, i shvatio da je Dženis obasjala nebeska svetlost.
187
Nil diže pogled, ali ugleda samo oblake; zrak svetla je nestao. Činilo se da ga Bog muči, ne samo tako što mu pokazuje nagradu do koje je pokušao da dođe i zbog toga izgubio život, i drži tu nagradu i dalje van njegovog domašaja, već i tako što je daje nekome kome ona nije potrebna, nekome ko je čak i ne želi. Bog je već protraćio jedno čudo na Dženis, i sada je to ponovio. U tom trenutku se još jedan zrak nebeskog svetla probi kroz sloj oblaka i obasja Nila, zarobljenog u vozilu. Kao hiljadu igala za injekcije, svetlost mu izbuši kožu i zagreba mu po kostima. Svetlost mu poništi oči, pretvorivši ga u biće ne koje je nekad bilo obdareno vidom, već kojem vid nikada nije ni bio namenjen. I pritom svetlost Nilu otkri sve razloge zbog kojih je trebalo da voli Boga. Voleo je Boga toliko potpuno da je to prevazilazilo ljubav koju ljudska bića mogu da osete jedno prema drugom. Reč bezuslovno za to nije bila dovoljna, zato što čak i reč „bezuslovno" zahteva koncept uslova, a takva zamisao njemu više nije bila razumljiva: svaka pojava u vasioni bila je ništa manje do izričit razlog da voli Boga. Nijedna okolnost nije mogla da predstavlja prepreku pa čak ni da bude relevantna, već je bila samo još jedan razlog za zahvalnost, dodatni podstrek za ljubav. Nil je pomislio na tugu koja ga je navela na takav samoubilački nemar, na bol i stravu koju je Sara osetila pre nego što je umrla, i voleo je Boga i dalje, ne uprkos njihovim patnjama, već upravo zbog njih. Odrekao se u potpunosti svog nekadašnjeg gneva, ambivalentnosti i želje za odgovorima. Bio je zahvalan za sav bol koji je istrpeo, kajao se što ranije nije u njemu prepoznao dar koji je dobio, euforičan zbog toga što mu je sada bila podarena spoznaja njegove prave svrhe. Razumeo je kako je život nezaslužena nagrada, kako čak ni oni najvrliji nisu vredni veličanstvenih pojava na smrtnoj ravni postojanja. Za njega je misterija bila razrešena, zato što je shvatio da je sve u životu ljubav, čak i bol, naročito bol. I tako, nekoliko minuta kasnije, kada je konačno sasvim iskrvario i umro, Nil je uistinu zaslužio spasenje. A Bog ga je ipak poslao u Pakao. Itan je sve to video. Video je kako su Nil i Dženis preobraženi nebeskom svetlošću, i video je pobožnu ljubav na njihovim licima bez očiju. Video je kako se nebo razvedrava, svetlost sunca vraća. Držao je Nila za ruku i čekao bolničare kad je umro, i video je kako njegova duša napušta telo i diže se prema Nebu, samo da bi se onda spustila u Pakao.
188
Dženis to nije videla, pošto su njene oči tada već bile nestale. Itan je bio jedini očevidac, i shvatio je da je ovo bila svrha koju je Bog njemu namenio: da sledi Dženis Rajli do ovog mesta i vidi ono što ona ne može. Kada je napravljena statistika Barakijelovog ukazanja, ispostavilo se da je bilo ukupno deset žrtava, šest među tragačima za svetlošću i četiri među običnim hodočasnicima. Devet hodočasnika čudesno je isceljeno; nebesku svetlost videli su samo Dženis i Nil. Nije postojala statistika o tome koliko je hodočasnika osetilo da im je život izmenjen ukazanjem, ali Itan je sebe ubrajao među njih. Kada se vratila kući, Dženis je nastavila s evangelizmom, ali je promenila temu svojih propovedi. Više ne govori o tome kako fizički hendikepirani imaju izvore iz kojih mogu da crpe snagu za to da savladaju svoja ograničenja; umesto toga, kao i drugi bez očiju, govori o nepodnošljivoj lepoti Božje tvorevine. Mnogi koji su nekada u njoj nalazili nadahnuće sada su razočarani zato što su ostali bez duhovnog vođe. Kada je Dženis govorila o snazi koju je imala kao bogalj, njena poruka je bila retkost, ali sada, ovako bez očiju, ona donosi poruku koja je svima dobro poznata. Ipak, nju osipanje publike ne brine, zato što je potpuno ubeđena u ono što propoveda. Itan je dao otkaz na poslu i postao propovednik kako bi i sam mogao da govori o svojim iskustvima. Njegova žena Kler nije mogla da prihvati njegov novi poziv pa ga je na kraju ostavila, i odvela sa sobom njihovu decu, ali Itan je bio voljan da nastavi sam. Stekao je veliki broj sledbenika govoreći ljudima o tome šta se dogodilo Nilu Fisku. On ljudima govori da ne mogu očekivati veću pravdu u zagrobnom životu nego što je ima na smrtnoj ravni postojanja, ali ne čini to kako bi odvratio ljude od obožavanja Boga; naprotiv, on ih podstiče da to čine. Samo insistira na tome da ne vole Boga u zabludi, već da ukoliko žele da vole Boga, treba da budu spremni na to bez obzira na Božje namere. Bog nije pravedan, Bog nije dobar, Bog nije milostiv, i shvatanje da je tako od suštinske je važnosti za istinsku pobožnost. Što se Nila tiče, iako on nije svestan Itanovih propovedi, savršeno bi shvatio njihovu poruku. Njegova izgubljena duša otelotvorenje je Itanovih pouka. Za većinu stanovnika Pakla, on se ne razlikuje mnogo od Zemlje; glavna kazna onima u njemu jeste kajanje što nisu dovoljno voleli Boga za života, i mnogima ta kazna ne pada naročito teško. Nila, međutim, Pakao nimalo ne podseća na smrtnu ravan postojanja. Njegovo večno telo ima dobro formirane noge, ali on je njih jedva i svestan; oči su mu vraćene, ali on ne
189
može da podnese da ih otvori. Baš kao što mu je pogled na nebesku svetlost podario svest o Božjem prisustvu u svemu na smrtnoj ravni postojanja, tako ga je nagnao i da bude svestan Božjeg odsustva u svemu u Paklu. Sve što Nil vidi, čuje ili dodiruje izaziva u njemu nespokoj, i za razliku od smrtne ravni postojanja, taj bol nije vid Božje ljubavi, već posledica njegovog odsustva. Nil oseća daleko veći bol nego što je to bilo moguće dok je bio živ, ali jedina njegova reakcija na to jeste ljubav prema Bogu. Nil i dalje voli Saru, i ona mu nedostaje koliko i ranije, a spoznaja da je došao toliko blizu ponovnog sjedinjenja s njom sve samo dodatno pogoršava. On zna da to što je završio u Paklu nije posledica ničeg što je uradio zna da ne postoji razlog za to, niti neki viši cilj koji je time ispunjen. Ništa od svega toga ne umanjuje njegovu ljubav prema Bogu. Kada bi postojala mogućnost da bude primljen na Nebo i da njegove patnje prestanu, on se toj mogućnosti ne bi nadao; takvih želja on više nema. Nil zna čak i da, pošto je sada van domašaja Božje svesti, Bog njega ne voli zauzvrat. Ni to ne utiče na njegova osećanja, zato što bezuslovna ljubav ne traži ništa, čak ni to da na nju bude uzvraćeno ljubavlju. I premda je prošlo mnogo godina otkad je u Paklu, van domašaja Božje svesti, on Boga i dalje voli. Takva je priroda istinske pobožnosti.
190
Voleti ono što vidiš: dokumentarac
„Lepota je obećanje sreće." (Stendal) Tamera Lajons, studentkinja 1. godine na Pembltonu: Ne mogu da verujem. Bila sam u studenjaku prošle godine, i nisam čula ni reč o ovome. Sad dolazim ovamo i ispostavlja se da ljudi žele da kali postane obaveza. Jedna od stvari kojima sam se radovala na koledžu bilo je i to što ću se otarasiti ovoga, znate već, kako bih bila ista kao i svi ostali. Da sam znala kako uopšte postoji šansa da mi bude nametnuta obaveza da zadržim kali, odabrala bih drugi koledž. Osećam se prevarenom. Sledeće nedelje punim osamnaest, i tog dana će mi isključiti kali. Ako izglasaju da ona postane obavezna, ne znam šta ću da uradim; možda ću se prebaciti drugde, ne znam. Sada samo želim da se obratim svima i kažem im: „glasajte protiv". Verovatno postoji neka kampanja u koju bih mogla da se uključim. Marija de Souza, studentkinja 1. godine, predsednica organizacije Studenti zajednakost svih (SJS): Naš cilj je veoma jednostavan. Univerzitet Pemblton ima Kodeks etičkog vladanja, koji su doneli sami studenti, i svi studenti koji dolaze ovamo pristaju na to da ga poštuju kada se upišu. Inicijativa koju smo podržali uneće u kodeks odredbu koja zahteva da studenti prihvate kalignoziju za čitav period studija. Na ovo nas je nagnalo pojavljivanje verzije Visaža za speksice. To je softver koji vam omogućava da, kad pogledate ljude kroz svoje speks-naočari, vidite kako bi oni izgledali posle kozmetičke hirurgije. To je u izvesnim krugovima postao oblik zabave, i mnogi studenti s koledža smatraju taj softver uvredljivim. Kad su ljudi počeli da govore o tome kao o simptomu dubljeg društvenog problema, smatrali smo da je pravi trenutak da podržimo ovu inicijativu.
191
Dublji društveni problem je izgledizam. Ljudi su decenijama bili voljni da govore o rasizmu i seksizmu, ali i dalje oklevaju da govore o izgledizmu. Opet, ta predrasuda prema neprivlačnim ljudima neverovatno je raširena. Ljudi to rade iako ih niko ne podučava, što je samo po sebi do voljno loše, ali umesto da se bori protiv ove tendencije, savremeno društvo je aktivno podstiče. Obrazovanje Ijudi, podizanje svesti o ovom pitanju, sve je to od suštinske važnosti, ali nije dovoljno. Tu na scenu stupa tehnologija. Možete kalignoziju smatrati nekom vrstom potpomognute zrelosti. Ona vam omogućava da radite ono što znate da bi trebalo: prenebregavate površinu, kako biste mogli da pogledate dublje. Mi smatramo da je vreme da se kali uvede na velika vrata. Dosad je kali-pokret u studentskim gradovima imao malo članova, i predstavljao je samo još jedan od ciljeva namenjenih posebnim interesovanjima. Ali Pemblton nije kao drugi koledži, i mislim da su studenti spremni za kali, Ako inicijativa prođe ovde, postavićemo primer za druge koledže, te konačno, za društvo kao celinu. JozefVajngartner, neurolog: To stanje nazivamo asocijativnom agnozijom, za razliku od aperceptivne, To znači da se ona ne meša s vizuelnim opažanjem ljudi, već samo sa sposobnošću prepoznavanja onoga što čovek vidi. Jedan kaliagnozik savršeno dobro opaža lica; on ili ona ume da razlikuje špicastu bradu od zaobljene, prav nos od krivog, čistu put od bubuljičave kože. On ili ona jednostavno nema nikakvu estetsku reakciju na te razlike. Kalignozija je moguća usled postojanja određenih nervnih puteva u mozgu. Sve životinje imaju kriterijume za procenu reproduktivnog potencijala mogućih parnjaka, i razvile su nervna ,,kola“ za prepoznavanje tih kriterijuma. Ljudska društvena interakcija vrti se oko naših lica, pa su zato naša kola najbolje podešena za to kako se reproduktivni potencijal neke osobe manifestuje na njenom licu. Rad tog kola doživljavate kao osećaj da je neka osoba lepa, ružna ili negde između. Blokadom nervnih puteva dodeljenih proceni tih osobina, možemo izazvati kaliagnoziju. S obzirom na to koliko se moda menja, nekim ljudima je teško da zamisle kako postoje apsolutna obeležja lepog lica. Ali ispostavlja se da se, kad od ljudi iz različitih kultura tražimo da rangiraju fotografije lica po privlačnosti, pojavljuju neki sasvim jasni obrasci. Čak i veoma mala deca pokazuju istu
192
naklonost prema određenim licima. To nam omogućava da prepoznamo osobine zajedničke za opštu zamisao o lepom licu. Verovatno je najočigledniji kriterijum čista put. Ona je ekvivalent šarenog ptičjeg perja ili blistavog krzna u sisara. Dobra koža je najbolji pokazatelj mladosti i zdravlja, i ceni se u svim kulturama. Akne možda i nisu ozbiljne, ali izgledaju kao neka ozbiljnija bolest, pa nam se zato ne dopadaju. Još jedna osobina je simetrija; možda i nismo svesni milimetarskih razlika između nečije leve i desne strane, ali merenja otkrivaju da su pojedinci ocenjeni kao najprivlačniji istovremeno i najsimetričniji. I dok je simetrija ono čemu naši geni uvek streme, u smislu razvoja nju je veoma teško postići; svaki izazivač stresa u okruženju - poput slabe ishrane, bolesti, parazita - kao posledicu ostavlja asimetriju prilikom rasta. Simetrija ukazuje na otpornost takvim izazivačima stresa. Druge osobine imaju veze s facijalnim razmerama. Obično nas privlače facijalne razmere bliske proseku stanovništva. To očigledno zavisi od populacije kojoj pripadate, ali bliskost proseku obično ukazuje na genetičko zdravlje. Jedino udaljavanje od proseka koje je za ljude neprestano privlačno jeste ono izazvano polnim hormonima, jer ukazuje na dobar reproduktivni potencijal. U osnovi, kaliagnozija je nedostatak reakcije na te osobine; ništa više od toga. Kaliagnozici nisu slepi za modne ili kulturološke standarde lepote. Ako je crni ruž za usne poslednji krik mode, kaliagnozija vas neće naterati da to zaboravite, premda možda nećete primetiti razliku između lepih ili ružnjikavih lica s tim ružem na usnama. A ako se svi oko vas podsmevaju ljudima sa širokim nosem, to će preći i na vas. Dakle, sama kaliagnozija ne može da otkloni diskriminaciju zasnovanu na izgledu. Ona u izvesnom smislu ujednačava izglede; otklanja urođenu predispoziciju, sklonost da se takva diskriminacija uopšte pojavi. Na taj način, ako želite ljude da naučite da prenebregavaju izgled, nećete voditi bitku s nepovoljnog borbenog položaja. Idealno bi trebalo početi u okruženju gde su svi prihvatili kaliagnoziju, i potom ih socijalizovati tako da ne vrednuju spoljni izgled. Tamera Lajons: Ovde me ljudi pitaju kako je bilo kad sam pohađala Sejbruk i odrastala s kali. Da budem iskrena, kad ste mladi, to nije ništa naročito; znate već, kao što kažu, sve ono sa čime odrastate izgleda vam normalno. Znali smo
193
da postoji nešto što drugi mogu da vide a mi ne, ali bila je to samo još jedna stvar koja je izazivala našu radoznalost. Na primer, moji prijatelji i ja gledali smo filmove i pokušavali da ustanovimo ko zaista dobro izgleda, a ko ne. Govorili smo kako umemo to da razlikujemo, ali zapravo nismo mogli, ne na osnovu posmatranja lica. Samo smo se držali toga ko je glavni junak, a ko njegov prijatelj; uvek znate da glavni junak bolje izgleda od prijatelja. Ne važi to uvek sto posto, ali obično ste umeli da prepoznate stvari u kojima glavni lik ne treba da izgleda dobro. To počne da vam smeta kad malo porastete. Ako se družite s učenicima drugih škola, osećate se čudno zato što imate kali, a oni ne. Niko ne diže neku frku oko toga, ali podseti vas to da postoji nešto što niste sposobni da vidite. Onda počnete da se svađate s roditeljima, pošto vas oni sprečavaju da sagledate stvarni svet. Ali ništa vam ne vredi. Ričard Hamil, osnivač škole Sejbruk: Sejbruk je nastao u našem stambenom naselju. Imali smo u to vreme možda dvadesetak porodica, i svi su pokušavali da stvore zajednicu zasnovanu na zajedničkim vrednostima. Imali smo sastanak posvećen mogućnosti da osnujemo alternativnu školu za naše klince, i jedan roditelj je pomenuo problem uticaja medija na decu. Od svih su tinejdžeri tražili kozmetičku hirurgiju kako bi mogli da izgledaju kao manekeni. Roditelji su se trudili koliko god su mogli, ali ne možete decu izolovati od sveta; ona žive u kulturi opsednutoj pojavnim. Otprilike u to vreme razrešeni su i poslednji pravni izazovi za kaliagnoziju, pa smo počeli da razgovaramo o tome. Videli smo kali kao mogućnost: šta ako možemo da živimo u okruženju u kojem ljudi ne sude o drugima po njihovom izgledu? Šta ako bismo mogli da podižemo svoju decu u takvom okruženju? Škola je isprva bila namenjena samo porodicama iz naselja, ali druge kaliagnozične škole počele su da se pojavljuju u vestima, i ubrzo su ljudi počeli da se raspituju da li bi mogli da upišu svoju decu kod nas, a da ne žive u naselju. Na kraju smo organizovali Sejbruk kao privatnu školu zasebno od naselja, a jedan od zahteva škole bio je da roditelji prihvate kaliagnoziju za period u kojem su njihova deca ovde upisana. Sada je tu nikla kaliagnozička zajednica, samo zahvaljujući školi.
194
Rejčel Lajons: Tamerin otac i ja smo mnogo razmišljali o tome pre nego što smo odlučili da je ovde upišemo. Razgovarali smo s ljudima u zajednici, ustanovili da nam se dopada njihov pristup obrazovanju, ali ja sam se zapravo odlučila tek posle posete školi. Sejbruk pohađa više učenika s facijalnim anomalijama nego što je uobičajeno, poput raka kostiju, opekotina, urođenih mana. Njihovi roditelji su se doselili ovamo kako ih druga deca ne bi proganjala, i to deluje. Sećam se kad sam prilikom prve posete videla kako razred dvanaestogodišnjaka bira predsednika odeljenske zajednice, a izabrali su devojčicu koja je na jednoj strani lica imala ožiljke od opekotina. Njena opuštenost je bila divna, bila je popularna među decom koja bi je u bilo kojoj drugoj školi verovatno maltretirala. I pomislila sam da je to okruženje u kakvom bih volela da odrasta moja kćerka. Devojčicama se oduvek govori kako je njihova vrednost povezana s izgledom; njihova dostignuća uvek se uveličavaju ako su lepe, i umanjuju ako to nisu. Još gore, neke devojčice pomisle kako mogu da uspeju u životu samo zahvaljujući svom izgledu, i potom prestanu da razvijaju sopstveni um. Želela sam Tameru da zadržim podalje od takvih uticaja. Lepota je fundamentalno pasivan kvalitet; sve i da radite na njoj, radite na tome da budete pasivni. Htela sam da Tamera sebe vrednuje po onome što može da uradi, kako umom tako i telom, a ne po tome koliko je dekorativna. Nisam želela da bude pasivna, i sa zadovoljstvom mogu da kažem kako nije takva ni postala. Martin Lajons: Ne smeta mi ako Tamera kao odrasla osoba odluči da se ratosilja kali. Nikada nismo ni smerali da osujetimo njenu mogućnost da bira. Ali prolazak kroz pubertet inače nosi sa sobom više nego dovoljno stresa; pritisak društva može da vas zgnječi kao čašu od papira. Preokupiranost sopstvenim izgledom samo je još jedan način da budete zgnječeni, i po mom mišljenju, dobro je sve što taj pritisak može da smanji. Kad odrastete, spremniji ste da se nosite s pitanjem ličnog izgleda. Komfornije se osećate u sopstvenoj koži, imate više samopouzdanja, sigurniji ste. Pre ćete biti zadovoljni time kako izgledate, bez obzira na to da li ste ,,zgodni“ ili ne. Naravno, ne dosegne svako taj nivo zrelosti u istom uzrastu. Nekima to uspe u šesnaestoj, a neki to ne postignu ni sa trideset, ili još i više godina. Ali osamnaest je uzrast pravnog punoletstva, kada svako ima prava da
195
donosi sopstvene odluke, pa tada možete jedino da se uzdate u svoje dete i nadate se najboljem. Tamera Lajons: Biće ovo za mene prilično čudan dan. Dobar, ali čudan. Evo, jutros sam otišla da mi isključe kali. Isključivanje je bilo lako. Bolničarka mi je nakačila neke senzore i naterala me da stavim nekakvu kacigu, pa mi je pokazala gomilu slika lica raznih ljudi. Onda je malo kuckala po tastaturi, i rekla: „Isključila sam kali“, tek tako. Mislila sam da osetite nešto kad se to desi, ali nije tako. Onda mi je ponovo pokazala slike, kako bi bila sigurna da je postupak uspeo. Kad sam ponovo pogledala ta lica, neka od njih su mi izgledala... drugačije. Kao da su sijala, ili bila nekako življa od drugih. Teško je to opisati. Bolničarka mi je potom pokazala rezultate testova, s očitavanjem kako mi se šire zenice, ili kako mi koža provodi elektro-impulse i tako to. A kod lica koja su mi izgledala drugačije ti rezultati su bili mnogo intenzivniji. Ona je rekla da se to odnosi na lepa lica. Kazala je da ću odmah primetiti kako izgledaju tuđa lica, ali proći će izvesno vreme do bilo kakve reakcije na to kako ja sama izgledam. Navodno, suviše ste naviknuti na svoje lice da biste reagovali. I da, kad sam se prvi put pogledala u ogledalo, pomislila sam kako izgledam potpuno isto. Otkad sam se vratila od lekara, ljudi u studenjaku nesumnjivo su mi izgledali drugačije, ali i dalje nisam primećivala nikakvu razliku u sopstvenom izgledu. Po čitav dan sam gledala u ogledala. Neko vreme sam se plašila da sam ružna, i da će se ta ružnoća svakog trena pojaviti, kao nekakav osip ili tako nešto. I tako sam zurila u ogledalo, i samo čekala, ali ništa se nije dogodilo. Zato pretpostavljam da i nisam zaista ružna, inače bih to primetila, ali to znači da nisam zaista ni lepa, jer bih primetila i to. Dakle, to valjda znači da sam apsolutno obična, znate? Sasvim prosečna. Valjda je to u redu. Jozef Vajngartner: Izazivanje agnozije podrazumeva stimulisanje specifične moždane lezije. To radimo pomoću farmaceutika po imenu neurostat, koji se može programirati; to vam dođe nešto kao veoma selektivan anestetik čije su aktiviranje i usmerenje pod dinamičnom kontrolom. Aktiviramo ili deaktiviramo neurostat tako što prenosimo signale kroz kacigu koju pacijent stavi na glavu. Kaciga takođe daje informacije o somatskom pozicioniranju,
196
tako da molekuli neurostata mogu da triangulacijom odrede lokaciju. To nam omogućava da aktiviramo samo neurostat na specifičnom delu moždanog tkiva, i tamo nervne impulse zadržimo ispod određenog praga. Neurostat je prvobitno nastao kako bi se kontrolisali napadi epilepsije i zbog olakšavanja hroničnih bolova; on nam omogućava da lečimo čak i teške slučajeve bez propratnih efekata lekova koji utiču na čitav nervni sistem. Kasnije, razvijeni su različiti protokoli za neurostat, kao terapija za opsesivno-kompulzivni poremećaj, ponašanja zavisnosti i razne druge poremećaje. Istovremeno, neurostat je postao neverovatno vredan kao istraživačka alatka za proučavanje fiziologije mozga. Jedan način na koji su neurolozi tradicionalno proučavali specijalizaciju moždane funkcije jeste i posmatranje deficita izazvanog različitim lezijama. Očigledno, ova tehnika je ograničena pošto lezije izazvane povredom ili bolešću često utiču na višestruke funkcionalne oblasti. Nasuprot tome, neurostat se može aktivirati u najmanjem delu mozga, i praktično simulirati leziju toliko lokalizovanu kakva nikada ne bi prirodno nastala. A kada deaktivirate neurostat, „lezija" nestaje i moždana funkcija se vraća normalnoj. Na ovaj način su neurolozi bili u stanju da izazovu mnogo različitih agnozija. Ovde je najrelevantnija prosopagnozija, nemogućnost prepoznavanja ljudi po njihovom licima. Jedan prosopagnozik ne može da prepozna prijatelje ili članove porodice ukoliko oni nešto ne kažu; ne može čak da prepozna ni sopstveno lice na fotografiji. To nije kognitivan niti opažajni problem; prosopagnozici mogu ljude da prepoznaju po frizuri, odeći, parfemu, čak i po načinu na koji ovi hodaju. Deficit je ograničen strogo na lica. Prosopagnozija je oduvek bila najdramatičnija indikacija za to da naš mozak ima posebno ,,kolo“ posvećeno vizuelnoj obradi lica; lica posmatramo drugačije nego sve ostalo. A prepoznavanje nečijeg lica samo je jedan od zadataka u obradi lica koje obavljamo; postoje i posebna kola posvećena prepoznavanju facijalnih izraza, pa čak i primećivanju smera pogleda druge osobe. Jedna od zanimljivosti u vezi s prosopagnozicima jeste i to da oni, premda ne mogu da prepoznaju lice, i dalje imaju mogućnost, da zaključe je li ono privlačno ili nije. Kad se od njih zatraži da poređaju fotografije lica po privlačnosti, prosopagnozici fotografije ređaju manje-više kao i svako drugi. Eksperimenti sa korišćenjem neurostata omogućili su istraživačima da prepoznaju neurološko kolo odgovorno za zapažanje lepote na licima, te tako suštinski otkriju kaliagnoziju.
197
Marija de Souza: SJS je organizovao postavljanje dodatnih kaciga za programiranje neurostata u studentskoj ambulanti, i tako omogućio da kaliagnozija bude ponuđena svima koji to požele. Ne morate čak ni da zakazujete, samo prosto odete tamo. Podstičemo sve studente da probaju to, makar na jedan dan, da vide kako je. Isprva izgleda malo čudno, pošto ne vidite nikoga zgodnog ili ružnog, ali s vremenom shvatite koliko to pozitivno utiče na vašu interakciju s drugim ljudima. Mnogi se brinu zbog mogućnosti da ih kali dovede do aseksualnosti ili nečeg sličnog, ali fizička lepota je zapravo tek mali deo onoga što nekoga čini privlačnim. Kako god neko izgledao, mnogo je važnije kako se taj neko ponaša; šta govori i kako to radi, kako se vlada i kakav mu je govor tela. I kako reaguje na vas. Za mene, jedna od stvari koje me privlače kod nekog momka jeste kad se čini da je on zainteresovan za mene. To vam je kao povratna sprega; primetite da vas on gleda, onda on primeti da vi gledate njega, i to pokrene lavinu. Kali to ne menja. Osim toga, tu je angažovana i čitava ta hemija feromona; kali očigledno ne utiče na nju. Ljudi se brinu i zbog toga što bi zbog kali sva lica mogla da im izgledaju isto, ali ni to nije tačno. Lice je uvek odraz ličnosti neke osobe, i kali to štaviše čini jasnijim. Znate kako se ono kaže, da ste posle određenog broja godina sami odgovorni za svoje lice? S kali zaista shvatite koliko je to tačno. Neka lica vam izgledaju sasvim obično, naročito ona mlada, konvencionalno lepa. Bez svoje fizičke lepote, ta lica su tek dosadna. Ali lica koja odaju ličnost izgledaju dobro kao i uvek, možda i bolje. Kao da u njima sagledavate nešto suštastvenije. Neki ljudi takođe pitaju za prisilno podvrgavanje. Mi ne nameravamo da radimo ništa nalik tome. Tačno je da postoji softver koji prilično dobro pogađa ima li neko kali, pomoću analize obrazaca pogleda. Ali to zahteva mnogo podataka, a sigurnosne kamere u studentskom gradu ne mogu da zumiraju dovoljno blizu. Svi bi morali da nose lične kamere i da dele podatke. To je moguće, ali mi ne idemo za tim. Smatramo da će ljudi, kada jednom probaju, uvideti korist od kali. Tamera Lajons: Pazi ovo, pa ja sam lepa! Kakav dan. Kad sam se jutros probudila, odmah sam otišla pred ogledalo; bilo je to kao na Božić kad sam bila mala, ili tako nešto. Ali opet, ništa; lice mi je i dalje izgledalo obično. Kasnije sam čak (smeh) pokušala da
198
iznenadim samu sebe, prikradajući se ogledalu, ali nije upalilo. Zato sam bila donekle razočarana i, znate već, pomirena sa sudbinom. Ali onda sam, danas posle podne, izašla sa svojom cimerkom Inom i još nekoliko devojaka iz naše spavaonice. Nikome nisam rekla da sam išla da mi isključe kali, jer sam želela da se najpre naviknem na to. I tako smo otišle u restoran na drugoj strani studentskog grada, gde ranije nisam bila. Sedele smo za stolom, razgovarale, a ja sam se obazirala unaokolo sa željom da vidim kako ljudi izgledaju bez kali. Videla sam kako me jedna devojka posmatra i pomislila: „Baš je lepa“. A onda, (smeh) ovo će zvučati stvarno glupo, onda sam shvatila da je taj zid u restoranu ogledalo, i da ja to gledam samu sebe! Ne umem to da opišem, osetila sam neverovatno olakšanje. Nisam mogla da prestanem da se osmehujem! Ina me je upitala zbog čega sam toliko zadovoljna, a ja sam samo odmahnula glavom. Otišla sam u toalet kako bih mogla tamo malo da zurim u svoj odraz u ogledalu. Tako je ovo bio dobar dan. Zaista mi se dopada kako izgledam! Bio je ovo dobar dan. Iz studentske debate održane na Pembltonu. Džef Vintrop, student 3. godine: Naravno da ne treba o ljudima suditi po tome kako izgledaju, ali odgovor nije u ovom „slepilu", već u obrazovanju. Kali otklanja i ono dobro zajedno s lošim. Ne deluje samo kad postoji mogućnost diskriminacije, već vas potpuno sprečava da prepoznate lepotu. Mnogobrojne su situacije u kojima gledanje u privlačno lice nikome ne može da naudi. Kali vam ne dozvoljava da takve razlike pravite, ali obrazovanje će vam to dopustiti. I znam šta će neki reći, a šta ćemo kad se tehnologija još više razvije? Možda će jednog dana moći da vam ubace ekspertski sistem u mozak, tako da kaže: ,,Da li je ovo prikladna situacija za poimanje lepote? Ako jeste, uživajte u tome; ako nije, ne obraćajte pažnju." Hoće li to biti u redu? Hoće li to biti ta „potpomognuta zrelost" o kojoj se toliko priča? Ne, neće. Neće to biti zrelost; to će samo biti dozvola da ekspertski sistem donosi odluke umesto vas. Zrelost znači da uviđate razlike, ali shvatate da one nisu važne. Ne postoji tehnološka prečica za to. Adeš Sing, student 3. godine: Niko ne govori o tome da prepustimo ekspertskom sistemu donošenje odluka. Kali čini idealnim upravo to što ona donosi tako minimalnu
199
promenu. Kali ne donosi odluke umesto vas; ne sprečava vas da bilo šta uradite. A što se zrelosti tiče, pokazaćete koliko ste zreli samim tim što ćete se odlučiti za kali. Svi znaju da fizička lepota nema nikakve veze sa zaslugama; to je dostignuće obrazovanja. Ali čak i s najboljim namerama na svetu, ljudi nisu prestali da upražnjavaju izgledizam. Pokušavamo da budemo neutralni, pokušavamo da ne dozvolimo da nečiji izgled utiče na nas, ali ne možemo suzbiti svoje autonomne reakcije, a svako ko tvrdi da može samo naglas fantazira. Upitajte se: zar ne reagujete drugačije kada sretnete privlačnu osobu, a potom sretnete drugu, koja to nije? Svaka studija o ovom pitanju daje iste rezultate: izgled pomaže ljudima da napreduju. Ne možemo da odolimo pomisli da su lepi ljudi sposobniji, pošteniji, zaslužniji od drugih. Ništa od svega toga nije tačno, ali zbog njihovog izgleda i dalje imamo takav utisak. Kali vam ne donosi nikakvo slepilo; lepota je ono što vas zaslepi. Kali vam dopušta da to uvidite. Tamera Lajons: I tako, merkala sam zgodne frajere u studenjaku. Zabavno je to; čudno, ali zabavno. Kao pre neki dan, kad sam u kafeteriji videla jednog lika nekoliko stolova od mene, nisam znala kako se zove, ali stalno sam se okretala da ga pogledam. Ne mogu da opišem ništa konkretno u vezi s njegovim licem, ali ono mi je jednostavno izgledalo primetnije nego lica drugih. Kao da je to njegovo lice bilo magnet, a moje oči igle kompasa koje je ono privlačilo sebi. I pošto sam ga neko vreme tako gledala, zaključila sam da vrlo lako mogu da zamislim da je to dobar tip! Nisam ništa znala o njemu, nisam mogla čak ni da čujem o čemu priča, ali poželela sam da ga upoznam. Bilo je to nekako čudno, ali nipošto na loš način. Iz netkasta Edunjuza, na Američkoj fakultetskoj mreži: Najnovije vesti u vezi s inicijativom za kalignoziju s univerziteta Pemblton: Edunjuz je dobio dokaze da je firma za odnose s javnošću „Vajat/Hejz“ platila četvoro studenata s Pembltona da odvrate svoje kolege od glasanja za inicijativu, bez obznane u čiju korist to rade. Dokazi se sastoje od internog memoranduma iz „Vajat/Hejza" s predlogom da se potraže „zgodni studenti s velikim ugledom", i podataka o uplatama agencije pembltonskim studentima.
200
Te fajlove su poslali Semiotehnološki ratnici, grupa za kritiku konzumerizma odgovorna za brojne postupke medijskog vandalizma. Kada smo se obratili ,,Vajat/Hejzu“ u vezi s ovom pričom, agencija je objavila svoj protest zbog ovog narušavanja bezbednosti njihovih internih kompjuterskih sistema. Džef Vintrop: Da, tačno je, ,,Vajat/Hejz“ mi je platio, ali nije to bilo s tim ciljem; nisu mi oni rekli šta da kažem. Samo su mi omogućili da posvetim više vremena kampanji protiv kali, što bih ionako radio da nisam morao da držim časove kako bih došao do novca. Samo sam iskazao svoje iskreno mišljenje: smatram da uvođenje kali nije nimalo pametno. Nekoliko ljudi iz anti-kali kampanje tražilo je da više javno ne govorim o tom pitanju, zato što misle da će to nauditi cilju. Žao mi je što tako misle, jer je ovo samo napad adhominem. Ako ste već ranije mislili da moji argumenti imaju smisla, ovo ništa ne bi trebalo da promeni. Ali ja razumem da neki ljudi ne mogu da uvide te razlike, i učiniću ono što smatram najboljim za našu stvar. Marija de Souza: Ti studenti bi zaista trebalo da obznane za koga rade; svi mi poznajemo one koji su živa plaćena reklama. Ali sada, kad god neko kritikuje inicijativu, ljudi ga pitaju da li je plaćen za to. Ta preterana reakcija nesumnjivo šteti anti-kali kampanji. Smatram komplimentom kada se neko dovoljno zainteresuje za inicijativu da angažuje firmu za odnose s javnošću. Oduvek smo se nadali da će njeno usvajanje moći da utiče na Ijude u drugim obrazovnim ustanovama, a ovo znači da korporacije misle isto što i mi. Pozvali smo predsednika Nacionalnog udruženja za kaliagnoziju da govori u studenjaku. Ranije nismo bili sigurni treba li da umešamo i grupu na nivou cele države, zato što ti ljudi naglašavaju aspekte različite od naših; oni su usredsređeniji na medijsku upotrebu lepote, dok smo mi u SJS više zainteresovani za pitanje društvene jednakosti. Ali s obzirom na način na koji su studenti reagovali na ono što je uradio ,,Vajat/Hejz“, jasno je da pitanje medijske manipulacije ima u sebi tu snagu da nas dovede do željenog cilja. Najbolja šansa da naša inicijativa bude usvojena jeste da iskoristimo gnev usmeren protiv oglašivača. Društvena jednakost uslediće posle toga.
201
Iz govora koji je na Pembltonu održao Volter Lambert, predsednik Nacionalnog udruženja za kaliagnoziju: Pomislite na kokain. U svom prirodnom obliku, kao lišće koke, on je privlačan, ali ne u tolikoj meri da obično preraste u problem. Ali ako to rafinirate, prečistite i dobijete smesu koja neprirodno snažno udara na vaše receptore za zadovoljstvo, tada se na to i navučete. Lepota je prošla kroz sličan proces, zahvaljujući oglašivačima. Evolucijom smo razvili kola koja reaguju na dobar izgled - nazovimo to receptorima za zadovoljstvo u našem vizuelnom korteksu - i u našem prirodnom okruženju oni su bili od koristi. Ali ako uzmemo osobu s kožom i strukturom kostiju jedinstvenom među milion drugih, i dodamo joj profesionalnu šminku i retuširanje, više nećemo gledati u lepotu u njenom prirodnom obliku. Dobićemo lepotu farmaceutskog tipa, kokain dobrog izgleda. Biolozi to nazivaju „supernormalnim stimulansom"; pokažite majci ptici džinovsko plastično jaje, i ona će leći na njega umesto na sopstvena prava jaja. Avenija Medison je zasitila naše okruženje tom vrstom stimulansa, tom vizuelnom drogom. Naši receptori za lepotu primaju više stimulansa nego što mogu da izdrže posle svoje evolucije; u jednom danu vidimo više lepote nego naši preci za čitav životni vek. A rezultat je to da nam lepota polako upropaštava život. Kako? Na isti način na koji svaka droga preraste u problem: mešanjem u naše odnose s drugim ljudima. Postajemo nezadovoljni time kako izgledaju obični ljudi zato što oni ne mogu da se uporede sa supermanekenima. Dvodimenzionalne slike već su same po sebi loše, ali sada, sa speks-naočarima, oglašivači mogu da postave supermanekena tik ispred vas, tako da mu pogledate u oči. Softverske kompanije nude boginje koje će vas podsetiti na ugovoren sastanak. Svi smo čuli priče o muškarcima koji više vole svoje virtuelne devojke od pravih, ali nisu samo oni time pogođeni. Što više vremena bilo ko od nas provede u društvu zamamnih prikaza, to će više trpeti naše veze sa stvarnim ljudskim bićima. Ne možemo da izbegavamo te slike i živimo i dalje u savremenom svetu. A to znači da ne možemo da se otresemo ove navike, pošto je lepota droga od koje ne možete da se uzdržavate osim ukoliko bukvalno sve vreme ne držite oči zatvorene. Sve do sada. Sad možete dobiti još jedan par očnih kapaka, onih koje zaprečavaju tu drogu, ali vam i dalje dopuštaju da vidite. A to je kaliagnozija. Neki ljudi za nju kažu da je preterana, ali po meni je ona samo dovoljna.
202
Tehnologija se koristi kako bi manipulisala nama kroz emocionalne reakcije, pa je sasvim fer ako je koristimo i da se od toga zaštitimo. Sada imate priliku da izuzetno doprinesete svemu. Studenti Pembltona su oduvek bili prethodnica svakog progresivnog pokreta; odluka koju donesete ovde daće primer studentima širom zemlje. Usvajanjem ove inicijative, usvajanjem kaliagnozije, poslaćete poruku oglašivačima da mladi ljudi više nisu voljni da neko njima manipuliše. Iz netkasta na Edunjuzu: Posle govora predsednika NUK-a Voltera Lamberta, ispitivanja su pokazala da 54% studenata univerziteta Pemblton podržava inicijativu za kaliagnoziju. Ispitivanja širom zemlje pokazuju da bi u proseku 28% studenata podržalo sličnu inicijativu u svojoj obrazovnoj ustanovi, što je porast od 8% u proteklom mesecu. Tamera Lajons: Mislim da je preterao s tom kokainskom analogijom. Da li poznajete ikoga ko krade stvari i prodaje ih kako bi se nafiksao reklamama? Ali pretpostavljam da je u pravu kada govori o učešću lepih ljudi u reklamama nasuprot stvarnom životu. Nije posredi to da oni izgledaju bolje od ljudi u stvarnom životu, već izgledaju dobro na drugačiji način. Kao ono pre neki dan, kad sam bila u radnji u studenjaku, pa sam morala da proverim svoj imejl, i kad sam stavila speksice, videla sam kako se na posteru emituje reklama. Bila je za neki šampon, „žuisans", čini mi se. Videla sam to već, ali bez kali je bilo drugačije. Manekenka je bila toliko... Nisam mogla oči da odvojim od nje. Neću da kažem da sam se osećala isto kao kad $am videla onog zgodnog lika u kafeteriji; nije mi, ono, došlo da se upoznam s njom. Bilo je to više kao... kad gledate zalazak sunca, ili vatromet. Prosto sam stajala tamo i gledala reklamu nekih pet puta, samo kako bih mogla još malo da je posmatram. Nisam ni pretpostavljala da ljudsko biće može da izgleda toliko, znate već, spektakularno. Ali to ne znači da ću prestati da razgovaram s ljudima kako bih sve vreme gledala reklame kroz svoje speksice. Njihovo gledanje je veoma snažan doživljaj, ali sasvim drugačiji u odnosu na posmatranje stvarne osobe. A nisam isto tako ni poželela iz istih stopa da odem i kupim sve što oni prodaju. Zapravo ne obraćam pažnju na proizvode. Samo mislim da su reklame neverovatne za gledanje.
203
Marija de Souza: Da sam se ranije upoznala s Tamerom, možda bih pokušala da je nagovorim da ne isključuje kali. Sumnjam da bih uspela, izgleda da ona prilično čvrsto drži do svoje odluke. Svejedno, ona je sjajan primer za korist koju kali donosi. To jednostavno morate da primetite kada razgovarate s njom. Na primer, u jednom trenutku sam kazala kako ona ima mnogo sreće, na šta je rekla: „Zato što sam lepa?“. I bila je sasvim iskrena! Kao da je govorila o svojoj visini. Možete li da zamislite kako neka žena bez kali to kaže? Tamera je potpuno opuštena u pogledu svog izgleda; nije uobražena niti nesigurna, i može sebe da opiše kao lepu bez ikakvog stida. Razumem da je ona veoma lepa, i kod mnogih žena koje tako izgledaju vidim nešto u njihovom ponašanju, naznaku razmetljivosti. Kod Tamere toga nema. Ili one ispoljavaju lažnu skromnost, što je isto tako lako provaliti, ali Tamera ne radi ni to, zato što zaista jeste skromna. Nema šanse da bi bila takva da nije odrasla s kali. Nadam se samo da će takva i ostati. Anika Lindstrom, studentkinja 2. godine: Mislim da je ovo s kali strašno glupo. Ja volim kad me likovi primećuju, i zaista bih se razočarala ako bi prestali s tim. Mislim da je čitava ova stvar samo način da ljudi koji, iskreno, nisu naročito zgodni pokušaju sebi da olakšaju život. A jedino mogu da smisle to da kazne ljude koji imaju ono što njima fali. A to prosto nije fer. Ko još ne bi voleo da je lep, ako bi to mogao da bude? Pitajte koga god, pitajte ljude koji stoje iza ovoga, i kladim se da će svi reći ,,da“. Dobro, naravski, kad ste lepi, povremeno vas gnjave daveži. Uvek ima daveža, ali to je deo života. Kad bi ti naučnici smislili nešto da isključe kola za gnjavažu u mozgovima frajera, za to bih bila iz sve snage. Džolin Karter, studentkinja 3. godine: Ja glasam za inicijativu, pošto mislim da bi svima laknulo kada bi svako imao kali. Ljudi su ljubazni prema meni zbog toga kako izgledam, i jednom delu mog bića se to dopada, ali deo mog bića oseća se krivim zato što ja ničim nisam doprinela da to zaslužim. I naravno, lepo je kad muškarci obraćaju pažnju na mene, ali može biti teško uspostaviti stvarnu vezu s nekim. Kad god mi se dopadne neki frajer, uvek se pitam koliko se on zanima za mene, a koliko zapravo samo za to kako izgledam. To se teško može ustanoviti zato što su sve veze divne na početku, znate? Tek kasnije ustanovite možete li zaista biti
204
opušteni jedno uz drugo. Tako je bilo s mojim bivšim dečkom. On nije bio zadovoljan uz mene kad nisam izgledala fenomenalno, tako da nikada nisam mogla zaista da se opustim. Ali dok sam ja to shvatila, već sam sebi dozvolila da postanem bliska s njim, pa me je zaista zabolelo kad sam ustanovila da on zapravo ne vidi ono što ja zaista jesam. A tu je onda i to kako se osećate u društvu drugih žena. Ne verujem da se većini žena to dopada, ali uvek poredite svoj izgled sa svima ostalima. Ponekad se osećam kao da sam učesnica takmičenja, a to ne želim. Jednom sam pomislila da se podvrgnem kali, ali činilo mi se da to ne bi bilo od pomoći osim ako i svi ostali ne urade što i ja; ako bih to sama uradila, ne bih nikako promenila način na koji se drugi ophode prema meni. Ali ako svi u studenjaku budu prihvatili kali, rado ću to prihvatiti i ja. Tamera Lajons: Pokažem ti ja tako svojoj cimerki Ini album sa slikama iz srednje škole, pa dođemo do svih tih slika na kojim sam s Garetom, mojim bivšim. Ina bi onda da joj pričam o njemu, pa tako i uradim. Kažem joj kako smo bili zajedno čitave poslednje godine, koliko sam ga volela i koliko sam želela da ostanemo zajedno, ali on je hteo da ima slobodu da fura s kime god hoće kad ode na koledž. A onda će ona: „Hoćeš reći da je on raskinuo s tobom?“ Trebalo mi je neko vreme da je nagovorim da mi kaže o čemu je reč; naterala me je da joj dvaput obećam da se neću ljutiti. Na kraju je kazala da Garet baš i ne izgleda bogzna kako. Ja sam mislila da on sigurno izgleda prosečno, zato što mi nije izgledao toliko drugačije pošto su mi isključili kali. Ali Ina je rekla da je on definitivno ispod proseka. Pronašla je slike još nekoliko tipova koji su, po njoj, izgledali kao on, i za njih sam videla da nisu naročito lepi. Lica su im prosto izgledala blentavo. Onda sam ponovo pogledala Garetovu sliku i pomislila kako on možda donekle izgleda kao oni, ali je to, za razliku od njih, kod njega slatko. Makar meni. Verovatno je tačno kad kažu da je ljubav donekle kao kali. Kad volite nekoga, ne vidite zapravo kako taj neko zaista izgleda. Ja ne vidim Gareta kao drugi, zato što i dalje gajim osećanja prema njemu. Ina je rekla kako ne može da veruje da bi neko ko izgleda kao on mogao da raskine s nekim ko izgleda kao ja. Kazala je da u nekoj školi bez kali on verovatno ne bi uspeo nijednom da izađe sa mnom. Kao, ono, ne bi uopšte bio moj nivo. Čudna je to pomisao. Dok smo se Garet i ja zabavljali, uvek sam mislila da nam je suđeno da budemo zajedno. Ne mislim da kažem kako
205
verujem u sudbinu, ali jednostavno sam mislila kako ima nečeg ispravnog u tome što smo par. Zato mi je pomisao na to da smo mogli da pohađamo istu školu a da ne budemo zajedno zato što nismo imali kali izgledala čudno. A znam da Ina ne može da bude sigurna u to. Ali ni ja ne mogu da budem sigurna da ona greši. A možda to znači kako bi trebalo da mi je drago što sam imala kali, zato što je to omogućilo da Garet i ja budemo zajedno. Ne znam šta da kažem u vezi s tim. Iz netkasta na Edunjuzu: Sajtovi desetina studentskih organizacija za kaliagnoziju širom zemlje danas, su srušeni u koordinisanom hakerskom napadu. Iako niko nije objavio da je odgovoran za taj napad, ukazuje se da to može biti odmazda zbog prošlomesečnog incidenta u kojem je sajt Američkog udruženja kozmetičkih hirurga bio zamenjen sajtom za kaliagnoziju. U priči koja je povezana s tim, Semiotehnološki ratnici objavili su puštanje svog novog kompjuterskog virusa s imenom „Dermatologija". Taj virus je brzo počeo da širi zarazu po video serverima širom sveta, menjajući netkaste tako da se tamo na licima i telima ogoljeno vide oboljenja poput akni i proširenih vena. Voren Dejvidson, student 1. godine: Već sam razmišljao o tome da pokušam s kali, kad sam bio u srednjoj školi, ali nikad nisam znao kako to da kažem roditeljima. Onda, kad su to počeli da nude ovde, pomislio sam da probam (sleže ramenima). U redu je. U stvari, bolje je od toga (stanka). Oduvek sam mrzeo sopstveni izgled, Neko vreme u srednjoj nisam mogao da podnesem da se pogledam u ogledalu. Ali s kali, to mi više ne smeta toliko. Znam da drugim ljudima izgledam isto, ali čini se da to više nema onoliki značaj kao pre. Osećam se bolje već i zbog toga što me ništa ne podseća na to da neki ljudi toliko bolje izgledaju od drugih. Kao na primer: pomagao sam jednoj devojci u biblioteci oko problema u njenom domaćem iz algebre, a potom sam shvatio da je ona osoba kakvu sam smatrao zaista lepom. U njenom društvu bih se inače osećao krajnje nervozno, ali s kali mi nije bilo toliko teško da s njom razgovaram. Možda ona misli da ja izgledam kao nakaza, šta ga znam, ali fora je u tome da, dok sam pričao s njom, ja nisam mislio da izgledam kao nakaza. Mislim da sam pre nego što sam dobio kali bio previše svestan sopstvenog izgleda, a to je samo pogoršavalo svaku situaciju. Sada sam opušteniji.
206
Ne želim da kažem kako sam najednom sav oduševljen samim sobom, ništa tome nalik, i siguran sam da drugim ljudima kali uopšte ne bi pomogla, ali zahvaljujući kali više se ne osećam onako loše kao pre. A i to je vredno samo po sebi. Aleks Bibesku, profesor studija religije na Pembltonu: Neki su brzo otpisali celu debatu o kaliagnoziji kao površnu, raspravu oko šminke ili toga ko ne može da nađe nekoga s kim bi izlazio. Ali ako zapravo pogledate to, videćete da je posredi nešto mnogo dublje. To odražava veoma staru ambivalentnost o telu, koja je deo zapadne civilizacije još od antičkih vremena. Vidite, temelji naše kulture postavljeni su u staroj Grčkoj, gde su se slavili fizička lepota i telo. Ali naša kultura je isto tako sasvim prožeta monoteističkom tradicijom, koja telo obezvređuje u korist duše. Ti stari suprotstavljeni impulsi ponovo se javljaju, ovoga puta u debati o kaliagnoziji. Pretpostavljam da većina onih koji se zalažu za kali sebe smatraju savremenim sekularnim liberalima, pa ne žele da priznaju da na nju bilo kako utiče monoteizam. Ali pogledajte samo ko se još zalaže za kaliagnoziju: konzervativne religiozne grupe. Postoje zajednice u sve tri glavne monoteističke vere - jevrejskoj, hrišćanskoj i muslimanskoj - koje su počele da koriste kali kako bi njihovi mladi pripadnici bili otporniji na čari onih koji dolaze spolja. Ta zajednička crta nije nimalo slučajna. Liberali koji su za kali možda ne koriste izraze poput „odupiranja telesnim iskušenjima", ali na sopstveni način slede istu tradiciju obezvređivanja fizičkog izgleda. Zaista, među onima koji se zalažu za kali jedino budisti neo-uma mogu osnovano da tvrde kako nisu pod uticajem monoteizma. Oni su sekta koja vidi kaliagnoziju kao korak prema prosvetljenoj misli, zato što ona otklanja iz čoveka opažanje iluzornih razlika. Ali sekta neo-uma prihvata široku upotrebu neurostata kao pomagala u meditaciji, što je radikalan stav sasvim druge vrste. Sumnjam da ćete naći mnogo savremenih liberalnih ili konzervativnih monoteista koji bi to podržali! Vidite, dakle, ova debata ne odnosi se samo na reklame i kozmetiku, već na utvrđivanje toga koja je prikladna veza između uma i tela. Da li se potpunije ostvarujemo kada minimizujemo fizički deo svoje prirode? A to je, mora se saglasiti, suštinsko pitanje. Jozef Vajngartner:
207
Posle otkrića kaliagnozije, neki istraživači su se zapitali da li je moguće stvoriti analogno stanje koje bi kod čoveka izazvalo slepilo za rasu ili etničku pripadnost. Oni su to više puta pokušali - primenom različitih nivoa kategorija diskriminacije zajedno s prepoznavanjem, takvim stvarima - ali deficiti koje su dobijali nikada nisu bili zadovoljavajući. Testirani obično ne bi bio u stanju da razlikuje međusobno slične pojedince. Jedan test je čak doveo do benigne varijante Fregolijevog sindroma, pa je testirani za svakog koga bi sreo greškom mislio da pripada njegovoj porodici. Nažalost, ophođenje prema svakome kao prema bratu nije poželjno u tako bukvalnom smislu. Kada su u široku upotrebu ušli neurostatski tretmani problema kao što je kompulsivno ponašanje, mnogi su pomislili da nam je konačno stiglo „programiranje mozga“. Ljudi su pitali svoje lekare mogu li poprimiti iste seksualne sklonosti kao njihovi supružnici. Medijski stručnjaci su bili zabrinuti zbog mogućnosti programiranja odanosti državi ili korporaciji, ili verovanja u ideologiju ili religiju. U stvari, mi nemamo pristup sadržini misli bilo kog čoveka. Možemo da oblikujemo široke aspekte ličnosti, možemo da unesemo promene dosledne prirodnoj specijalizaciji mozga, ali ta su podešavanja krajnje gruba. Ne postoji nervni put koji je konkretno odgovoran za odbojnost prema doseljenicima, baš kao što ne postoji onaj za marksističku doktrinu ili fetiš stopala. Ako ikada budemo došli do stvarnog programiranja uma, moći ćemo da stvorimo „slepilo za rase“, ali dotad nam preostaje samo da se uzdamo u obrazovanje. Tamera Lajons: Danas sam imala zanimljivo predavanje. Na istoriji ideja imamo asistenta predavača po menu Anton, i on je govorio kako su brojne reči koje koristimo za opisivanje privlačne osobe nekada bile reči za magiju. Poput reči ,,čari“, koja je prvobitno označavala čaroliju, baš kao i reč „glamur". A to je sasvim očigledno kod reči poput „očaravajuće" i „magično". A kada je on to rekao, pomislila sam, da, baš je tako: kad ugledate neku zgodnu osobu, kao da vas je neko začarao. I Anton je pričao kako je jedna od glavnih primena magije bila da se u nekome izazove ljubav i požuda. A i to sasvim ima smisla, kad razmislite o tim rečima ,,čari“ i „glamur". Jer kad vidite lepotu, osetite nešto kao ljubav. Osetite da ste se zaljubili u neku stvarno zgodnu osobu samo zato što gledate u nju.
208
A ja sam pomislila da možda postoji način da se ponovo smuvam s Garetom. Jer ako Garet više nema kali, možda će se opet zaljubiti u mene. Sećate se kako sam ranije kazala da smo i bili zajedno verovatno samo zbog kali? Pa, možda je kali, u stvari, ono što nas sada razdvaja. Možda će Garet poželeti da ponovo bude sa mnom ako vidi kako zaista izgledam. Garet je ovog leta napunio osamnaest, ali nije isključio kali zato što je smatrao kako to nije naročito važno. On sada pohađa Nortrop. I tako sam mu se javila, ono, samo kao prijateljica, i dok smo pričali o koječemu, upitala sam ga šta on misli o inicijativi za kali ovde, na Pembltonu. Kazao je da ne kapira u čemu je sva ta frka, a ja sam mu onda rekla koliko mi se dopada što više nemam kali, te da bi trebalo i on, to da proba, kako bi bio u prilici da sudi o obe strane. Rekao je da to ima smisla. Nisam tome naizgled pridala veliku važnost, ali bila sam uzbuđena. Danijel Talja, profesor uporedne književnosti na Pembltonu: Studentska inicijativa ne odnosi se na nastavno osoblje, ali očigledno, bude li usvojena, biće pritiska na nastavno osoblje da i ono prihvati kaliagnoziju. Zato smatram da nije prerano da kažem kako se najoštrije protivim tome. Ovo je samo najnoviji primer pomahnitale političke korektnosti. Ljudi koji se zalažu za kali imaju dobre namere, ali to što rade nas infantilizuje. I sama pomisao da je lepota nešto od čega se moramo štititi uvredljiva je. Dok kažete keks, neka studentska organizacija će insistirati da prihvatimo muzičku agnoziju, kako ne bismo bili razočarani sobom kada čujemo nadarene pevače ili muzičare. Kad gledate takmičenje olimpijaca, da li vam se sunovrati samopoštovanje? Naravno da ne. Naprotiv, osećate čuđenje i divljenje; nadahnjuje vas to što postoje tako izuzetni pojedinci. Zbog čega onda ne možemo isto da mislimo o lepoti? Feminizam traži od nas da se izvinjavamo zato što tako reagujemo. On želi da estetiku zameni politikom, i u meri u kojoj uspe u tome osiromašiće nas. Kad ste u prisustvu lepote svetske klase, to može biti uzbudljivo kao da slušate sopran svetske klase. Nadareni pojedinci nisu jedini koji imaju koristi od svog dara; svi je mi imamo. Ili, bolje reći, svi mi možemo da je imamo. Pravi je zločin lišavati nas takve mogućnosti. Reklama koju je platio pokret „Ljudi za etičku nanomedicinu“. Narator:
209
Da li su vam prijatelji govorili kako je kali kul, kako je pametno uraditi to? Onda bi možda trebalo da razgovarate sa onima koji su odrasli s kali. , „Kada su mi isključili kali, trgla sam se kad sam prvi put srela neprivlačnu osobu. Znala sam da je to glupo, ali prosto nisam mogla da se uzdržim. Kali mi nije pomogla da sazrim, ona me je sprečila da postanem zrela. Morala sam iznova da učim kako da opštim s ljudima." „Upisao sam akademiju kako bih postao grafički umetnik. Radio sam dan i noć, ali bez ikakvog rezultata. Moj profesor je rekao da nemam oko za to, da sam zbog kali estetski zakržljao. Ne postoji nikakav način da ponovo dođem do onoga što sam izgubio." „Kad imam kali, kao da su mi roditelji u glavi, i cenzurišu mi misli. Pošto sam je sada isključila, shvatam s kakvim sam zlostavljanjem morala da živim.“ Narator: Ako kaliagnoziju ne preporučuju oni koji su s njom odrasli, ne govori li vam to nešto? Oni nisu imali izbora, ali vi ga imate. Oštećenje mozga nikada nije pametna stvar, šta god vam prijatelji govorili. Marija de Souza: Nikada nismo čuli za „Ljude za etičku nanomedicinu", pa smo ih malo istražili. Bilo je potrebno da kopamo izvesno vreme, ali ispostavlja se da to uopšte nije pokret građana, već paravan industrije koji se bavi odnosima s javnošću. Nedavno se grupa kozmetičkih kompanija udružila i stvorila to. Nismo uspeli da stupimo u kontakt s ljudima koji se u reklami pojavljuju, tako da ne znamo koliko je od rečenog uopšte istina. Sve i da su bili iskreni, oni svakako nisu tipični; većina ljudi koji isključe kali nema o njoj ništa loše da kaže. A van svake sumnje je to da ima grafičkih umetnika koji su odrasli s kali. To me donekle podseća na oglas koji sam videla pre izvesnog vremena, koji je izbacila jedna manekenska agencija kad je pokret za kali tek nicao. Bila je to samo slika lica jedne supermanekenke, s natpisom: „Ako nju više ne budete videli kao lepu, ko će biti na gubitku? Ona ili vi?“. Ova nova kampanja nosi istu poruku i u osnovi govori: „Zažalićete", ali umesto onog drčnog stava, ton joj je više zabrinut i upozoravajući. To su vam klasični odnosi s javnošću: sakrijete se iza imena koje lepo zvuči i stvorite utisak da ste treća strana koja se stara za interese potrošača.
210
Tamera Lajons: Mislim da je ta reklama bila potpuno idiotska. Ne kažem da sam za inicijativu - ne želim da je ljudi izglasaju - ali ljudi ne bi trebalo da glasaju protiv nje iz pogrešnih razloga. Odrastanje s kali ne pravi od vas bogalja. Nema nikakvog razloga da me bilo ko sažaljeva niti išta tome slično. Sasvim lepo ja s tim izlazim na kraj. I to je razlog, po mom mišljenju, da ljudi glasaju protiv inicijative: zato što je u redu sagledavati lepotu. Dakle, ponovo sam razgovarala s Garetom. On je kazao da je upravo išao da mu isključe kali. Rekao je da mu je za sada sve kul, premda malo čudno, a ja sam mu kazala da sam se isto tako osećala kad su onesposobili moju. Verovatno izgleda smešno to kako sam se ponašala kao stari profesionalac, premda je moja isključena pre samo nekoliko nedelja. Jozef Vajngartner. Jedno od prvih pitanja koja su istraživači postavili o kaliagnoziji bilo je ima li kod nje ikakvog „prelivanja", to jest utiče li ona na to kako poimate lepotu mimo lica. U najvećem broju slučajeva, čini se da odgovor glasi ,,ne“. Izgleda da kaliagnozici uživaju u posmatranju istih stvari kao i drugi Ijudi. Doduše, ne možemo isključiti mogućnost uzgrednih efekata. Na primer, pomislite na prelivanje primećeno u prosopagnozici. Jedan prosopagnozik koji je bio stočar ustanovio je da više ne može da razlikuje svoje krave jednu od druge. Drugome je bilo teško da razlikuje modele kola, ako uopšte možete to da shvatite. Ovi slučajevi ukazuju na to da ponekad koristimo svoj modul za prepoznavanje lica u zadacima koji nisu strogo ograničeni na prepoznavanje likova. Možda i ne mislimo da nešto izgleda kao lice - kola, na primer - ali na neurološkom nivou to tretiramo kao da jeste lice. Možda postoji slično prelivanje i među kaliagnozicima, ali pošto je kaliagnozija suptilnija od prosopagnozije, prelivanje je teže izmeriti. Uloga mode u izgledu kola, na primer, daleko je veća od njene uloge u izgledu lica, a ne postoji veliki konsenzus oko toga koja su kola najprivlačnija. Možda i postoji neki kaliagnozik koji uživa u gledanju određenih modela onoliko koliko bi inače uživao, ali takav još nije došao da se požali. Onda je tu i uloga koju naš modul za prepoznavanje lepote igra u našoj estetskoj reakciji na simetriju. Mi cenimo simetriju u širokom rasponu stvari - slikama, skulpturama, grafičkom dizajnu - ali istovremeno cenimo i asimetriju. Ima mnogo faktora koji doprinose našoj reakciji na umetnost, a malo konsenzusa o tome kada je konkretan primer uspešan.
211
Moglo bi da bude zanimljivo videti da li kaliagnozija zaista dovodi do manjeg broja nadarenih vizuelnih umetnika, ali s obzirom na to da se malo takvih pojedinaca pojavljuje u opštoj populaciji, teško je napraviti statistički značajnu studiju. Sigurni smo samo u to da kaliagnozici slabije reaguju na neke portrete, ali to nije uzgredni efekt sam po sebi; slikani portreti izvode makar deo utiska koji ostavljaju iz facijalnog izgleda naslikane osobe. Naravno, svaki efekat je za neke ljude preteran. Neki roditelji to navode kao razlog što ne žele kaliagnoziju za svoju decu: oni hoće da njihova deca budu u stanju da se dive Mona Lizi, i možda naslikaju njenu naslednicu. Mark Espozito, student 4. godine na koledžu Voterston: To na Pembltonu zvuči skroz opičeno. Mogao sam to da kapiram kao pripremu za neki fazon. Znate ono, kao, namestite devojku nekom liku i kažete mu da je vrh riba, ali ste mu u stvari nabacili lopatu, a on to ne ume da raspozna pa vam poveruje. To bi, u stvari, bilo donekle smešno. Ali ja ni pod razno ne bih prihvatio tu kali. Hoću da izlazim s dobrim ribama. Koji će mi andrak nešto što će mi srozati merila? Dobro, naravski, naiđe veče kad su sve ženske zauzete, pa moraš da biraš među otpacima. Ali tome i služi pivo, zar ne? Ipak, ne znači da bih sve vreme da budem pod gasom. Tamera Lajons: I tako smo Garet i ja opet sinoć pričali preko telefona, a ja sam ga pitala da li bi hteo da se prebacimo na kameru, kako bismo mogli da vidimo jedno drugo. A on je rekao okej, pa smo to i uradili. Ponašala sam se nehajno, ali zapravo sam se dugo pripremala za to. Ina me uči kako da se šminkam, ali još mi to ne polazi sasvim od ruke, i imam onaj softver na telefonu zahvaljujući kojem izgledate kao da ste našminkani. Podesila sam ga tek na malčice, i mislim da mi je to baš promenilo izgled. Možda sam i preterala, ne znam koliko je Garet mogao da vidi, ali samo sam želela da izgledam što bolje. Čim smo se prebacili na kameru, videla sam njegovu reakciju. Kao da su mu se oči raširile. On će onda, kao: „Baš super izgledaš", a ja ću na to: ,,Hvala“. Onda se postideo, i malo našalio na račun toga kako on sam izgleda, ali ja sam mu rekla da se meni njegov izgled dopada. Malo smo popričali preko video-veze, i sve vreme sam bila veoma svesna toga da me on gleda. Prijalo mi je to. Učinilo mi se da pomišlja na to kako bi želeo da smo ponovo zajedno, ali možda sam to samo umislila.
212
Možda mu, kad sledeći put budemo razgovarali, predložim da dođe i poseti me preko vikenda, ili da ja odem u posetu njemu, u Nortrop. To bi baš bilo kul. Mada bih dotad morala da naučim sama da se našminkam. Znam da nema nikakve garancije da će hteti da obnovi našu vezu. To što su mi isključili kali nimalo nije umanjilo moju ljubav prema njemu, pa možda neće ni njega naterati da me voli više nego inače. Ipak, nadam se. Keti Minami, studentkinja 3. godine: Ko god kaže da je pokret za kali dobar za žene širi propagandu svih tlačitelja: tvrdnju da je podjarmljivanje zapravo zaštita. Poklonici kali žele da demonizuju žene koje su lepe. Lepota može doneti podjednako mnogo zadovoljstva onima koji je poseduju kao i onima koji je opažaju, ali pokret za kali nagoni žene da se osećaju krivim zbog toga što uživaju u svom izgledu. To je samo još jedna patrijarhalna strategija potiskivanja ženske seksualnosti, i još jednom je preveliki broj žena to progutao. Naravno da je lepota korišćena kao oruđe za tlačenje, ali eliminacija lepote nije odgovor; ne možete osloboditi ljude sužavanjem raspona njihovog iskustva. To je krajnje orvelovski. Potreban je ženocentričan koncept lepote, koji omogućava svim ženama da se dobro osećaju, umesto da se većina oseća loše. Lorens Saton, student 4. godine: Skroz sam znao o čemu to Volter Lambert priča u svom govoru. }a ne bih baš to tako rekao kao on, ali već neko vreme imam isti stav. Pre par godina sam se podvrgnuo kali, mnogo pre nego što se pojavila ova inicijativa, zato što sam hteo da budem kadar da se usredsredim na važnije stvari. Ne želim da kažem kako mislim samo na školske aktivnosti; imam devojku, i veza nam je dobra. To se nije promenilo. Promenila se moja interakcija s reklamama. Ranije, kad god prođem kraj novinarnice ili vidim neku reklamu, osećao sam da mi to donekle privlači pažnju. Kao da su pokušavale da me napale protiv moje volje. Ne mislim pritom na seksualno napaljivanje, već na to da su pokušavale da me privuku na nagonskom nivou. A ja sam se automatski odupirao, i vraćao onome što sam pre toga radio. Ali to mi je odvraćalo pažnju, a odupiranje tom odvraćanju pažnje zahtevalo je energiju koju sam mogao da iskoristim drugde. Ali sada, s kali, više ne osećam to privlačenje. Kali me je lišila tog odvraćanja pažnje, vratila mi energiju. Zato sam skroz za nju.
213
Lori Harber, studentkinja 3. godine na koledžu Maksvel: Kali je za pičkice. Moj stav je: borite se. Radikalno poružnite. To je ono što lepi ljudi moraju da vide. Otišla sam da mi skinu nos otprilike u ovo vreme prošle godine. Hirurški govoreći, to je veća frka nego što zvuči; da biste bili zdravi i sve to, morate premestiti dlačice dublje unutra kako bi hvatale prašinu. A kost koju vidite (kucka po tome noktom) nije prava, već keramička. Ako vam prava kost ostane izložena, u velikom ste riziku od infekcije. Volim kad ljudi odlepe; ponekad bukvalno upropastim nekome apetit dok jede. Ali nije stvar u tome da terate ljude da odlepe. Stvar je u tome da ružni mogu pobediti lepe na njihovom terenu. Dok idem ulicom, privlačim više pogleda nego neka lepotica. Ako me ugledate kako stojim kraj videomanekenke, koga ćete lakše da primetite? Mene, eto koga. Nećete želeti to, ali tako će biti. Tamera Lajons: Garet i ja smo sinoć ponovo razgovarali, i došli smo do priče o tome, znate već, da li je neko od nas izlazio s nekim drugim. A ja sam nehajno pristupila tome i rekla da sam se muvala s nekim likovima, ali da to nije bilo ništa naročito. Onda sam ja njega pitala isto. Bilo mu je malo neprijatno, ali na kraju je rekao kako mu je bilo, ono, teže da se sprijatelji s devojkama na koledžu, teže nego što je očekivao. A sada misli da je to zbog njegovog izgleda. Rekla sam samo: „Nema šanse“, ali zapravo nisam znala šta da kažem. Delimično mi je bilo drago zbog toga što se Garet još nije ni sa kim viđao, a delimično mi je bilo i krivo zbog njega, dok je jedan deo mog bića bio prosto iznenađen. Hoću reći, on je pametan, zabavan, sjajan tip, i ne kažem to samo zato što sam se zabavljala s njim. Bio je popularan u srednjoj školi. Ali onda sam se setila šta je Ina rekla za mene i Gareta. Pretpostavljam da to što je neko pametan i zabavan ne znači da je na istom nivou s nekim drugim ako ne izgleda podjednako dobro. A ako je Garet razgovarao s lepim devojkama, možda one ne misle da je on njihov nivo. Nisam tome pridavala mnogo pažnje kad smo razgovarali, zato što ne verujem da je želeo mnogo da priča na tu temu. Ali kasnije, pomislila sam da ukoliko odlučimo da se vidimo, obavezno ja moram da odem kod njega u Nortrop umesto da on dođe ovamo. Očigledno, nadam se da će nešto da se desi među nama, ali isto tako, mislila sam, ako nas možda ljudi s njegovog faksa vide zajedno, to može da mu prija. Jer znam da to ponekad deluje: ako
214
ste u društvu kul osobe, osećate se kul, i drugi ljudi misle da ste kul. Ne kažem za sebe da sam nešto ekstra kul, ali pretpostavljam da se ljudima dopada kako izgledam, pa sam mislila da bi to moglo da bude od pomoći. Elen Hačinson, profesorka sociologije na Pembltonu: Divim se studentima koji guraju ovu inicijativu. Osokoljena sam njihovim idealizmom, ali osećanja su mi pomešana u pogledu njihovog cilja. Kao i svako drugi mojih godina, pomirila sam se s učinkom vremena na moj izgled. Nije bilo lako navići se na to, ali došla sam do toga da budem zadovoljna svojim izgledom. Mada ne mogu da poreknem to da me zanima kako će izgledati zajednica u kojoj svi imaju kali; možda u njoj žene mojih godina ne bi postajale nevidljive kad mlada žena uđe u prostoriju. Ali, da li bih poželela da primim kali kad sam bila mlada? Ne znam. Sigurna sam da bi me to poštedelo izvesne uznemirenosti koju sam osećala kako sam starila. Ali meni se đopadalo kako sam izgledala kad sam bila mlada. Ne bih poželela da dignem ruke od toga. Nisam sigurna je li, dok sam starila, ikada nastupio trenutak u kome bi za mene dobrobit prevagnula nad cenom. A ovi studenti možda nikada neće ni izgubiti lepotu mladosti. S genetskom terapijom koja se sada pojavljuje, verovatno će decenijama izgledati mladi, možda čak i do kraja života. Oni možda nikada neće morati da se prilagođavaju kao ja, u kom slučaju ih podvrgavanje kali ne bi čak ni poštedelo kasnijeg bola. Dakle, zamisao o tome kako bi oni možda svojevoljno odustali od zadovoljstava mladosti gotovo je razdražujuća. Ponekad poželim da ih prodrmam i kažem: ,,Ne! Zar ne shvatate šta imate?“ Oduvek sam volela spremnost mladih ljudi da se bore za ono u šta veruju. To je jedini razlog zbog kojeg nikada nisam zaista poverovala u kliše po kojem je mladost protraćena na mlade. Ali ova inicijativa će taj kliše dovesti bliže stvarnosti, a ja nimalo ne bih volela da bude tako. Jozef Vajngartner: Probao sam kaliagnoziju na jedan dan; probao sam najrazličitije agnozije na ograničeno vreme. Većina neurologa to radi, kako bismo bolje razumeli ta stanja i razvili empatiju prema pacijentima. Ali ja nisam mogao da trpim kaliagnoziju na duži rok, ako ni zbog čega drugog, ono zato što primam pacijente. Postoji mala interakcija između kaliagnozije i sposobnosti da se nečije zdravlje vizuelno proceni. To vas svakako ne čini slepim za stvari kao što je nijansa nečije kože, a kaliagnozik može da prepozna simptome bolesti
215
baš kao i svako drugi; to je nešto sa čime opšta kognicija sasvim dobro izlazi na kraj. Ali lekari moraju biti senzitivni za veoma suptilne naznake prilikom evaluacije pacijenta; ponekad koristite intuiciju kad donosite dijagnozu, i kaliagnozija bi predstavljala hendikep u takvim situacijama. Naravno, bio bih neiskren kada bih tvrdio da su me samo profesionalni razlozi sprečili da prihvatim kaliagnoziju. Relevantnije je pitanje: da li bih se odlučio za kaliagnoziju ako bih se bavio samo laboratorijskim istraživanjem i nikada ne bih morao da imam posla s pacijentima? Na to moj odgovor glasi ne. Kao i mnogi drugi ljudi, volim da vidim lepo lice, ali sebe smatram dovoljno zrelim da ne dozvolim da to utiče na moj sud. Tamera Lajons: Ne mogu da verujem, Garet je ponovo uključio svoju kali. Sinoć smo razgovarali preko telefona, o najobičnijim stvarima, i pitam ja njega želi li da se prebacimo na video. On tu onda kaže važi, pa tako i uradimo. I onda shvatim da me ne gleda kao ranije. Pitam ga je li sve u redu s njim, i tad mi on saopšti da je ponovo aktivirao kali. Rekao je da je to uradio zato što nije zadovoljan svojim izgledom. Pitala sam ga da li je neko nešto rekao u vezi s tim, jer on bi takve trebalo da ignoriše, ali kazao je da nije zbog toga. Jednostavno mu se nije dopadao osećaj koji je imao kad god bi se pogledao u ogledalu. Ja ću onda: ,,Ma šta pričaš to, sladak si.“ Pokušala sam da ga nagovorim da proba još jednom, pričala ono, kao, da treba više vremena da provede bez kali pre nego bilo šta odluči. Garet je rekao da će razmisliti o tome, ali ja ne znam šta će on da uradi. Kako god bilo, kasnije sam razmišljala o onome što sam mu rekla. Da li sam mu rekla to zato što ne volim kali, ili zato što sam želela da on vidi kako izgledam? Mislim, naravno da mi se dopadalo kako me je gledao, i nadala sam se da će to dovesti do nečega, ali nije baš da sam nedosledna, je li tako? Da sam ja oduvek bila za kali, ali sam napravila izuzetak kad je reč o Garetu, bilo bi to drugačije. Ali ja sam protiv kali, tako da se ne radi o tome. Ma koga ja to zavaravam? Želela sam da Garet isključi svoju kali zbog mene, a ne zbog toga što sam protiv kali. A i ne radi se o tome da sam toliko protiv kali, koliko sam protiv toga da ona bude obavezna. Ne želim da bilo ko drugi umesto mene odlučuje o pravu na kali: ni moji roditelji, ni studentska organizacija. Ali ako neko sam odluči da želi kali, u redu, šta me briga. Dakle, trebalo bi da prepustim Garetu da sam to odluči, znam.
216
Samo me to frustrira. Hoću reći, smislila sam čitav plan, u kojem sam za Gareta neodoljiva, i shvatila kakvu sam grešku napravila. Zato sam razočarana, i to je sve. Iz govora Marije de Souze dan pre glasanja: Došli smo do toga da možemo početi da prilagođavamo svoj um. Pitanje glasi, kada je prikladno da to učinimo? Ne bi trebalo automatski da prihvatamo da je prirodno bolje, niti bi trebalo automatski da pretpostavljamo kako možemo usavršiti prirodu. Na nama je odluka koje osobine cenimo, i koji je najbolji način da do njih dođemo. Ja kažem da nam fizička lepota više nije potrebna. Kali ne znači da nikada nikoga nećete videti kao lepog. Kad ugledate iskren osmeh, ugledaćete i lepotu. Kad vidite hrabar ili velikodušni čin, videćete lepotu. Ponajviše od svega, kad pogledate nekoga koga volite, videćete lepotu. Kali samo sprečava da vam površinske stvari odvraćaju pažnju. Prava lepota je ono što vidite očima ljubavi, a to ništa ne može da sakrije. Iz netkast-govora Reheke Bojer, glasnogovornice pokreta „Ljudi za etičku nanomedicinu", dan pre glasanja: Možda vam uspe da stvorite čistu kali zajednicu u veštačkom okruženju, ali u stvarnom svetu nikada nećete imati stoprocentno učešće. A u tome je slabost kali. Kali lepo funkcioniše kad je svako ima, ali ako je makar jedna osoba nema, ta osoba će imati prednost nad svima ostalima, i iskoristiti je. Uvek će biti ljudi koji neće prihvatiti kali; to znate. Pomislite samo šta bi ti ljudi mogli da urade. Direktor bi mogao da unapređuje privlačne zaposlene i unazađuje ružne, a vi to ne biste ni primetili. Profesor bi mogao da nagrađuje privlačne studente i kažnjava ružne, a vi to ne biste umeli da prepoznate. Sva ta diskriminacija koju mrzite dešavala bi se, a da vi o tome nemate pojma. Naravno, moguće je da se takve stvari ne dogode. Ali ako bi moglo da se veruje da će ljudi postupati ispravno, niko ne bi ni predlagao primenu kali. U stvari, ljudi skloni takvom ponašanju verovatno će mu još češće pribegavati kada više ne bude izgleda da ih neko uhvati na delu. Ako ste ogorčeni zbog takve vrste izgledizma, kako uopšte smete da prihvatite kali? Jer vi ste upravo ona vrsta osobe koja treba da prijavi takvo ponašanje, ali ako prihvatite kali, nećete moći da ga prepoznate.
217
Ako želite da se borite protiv diskriminacije, neka vam oči ostanu otvorene. Iz netkasta na Edunjuzu: Inicijativa za kaliagnoziju koju su pokrenuli studenti univerziteta Pemblton propala je na glasanju sa šezdeset četiri odsto protiv, prema trideset šest odsto za. Ispitivanja su pokazivala da je većina bila za inicijativu sve do samo nekoliko dana pre glasanja. Mnogi studenti kažu da su ranije nameravali da glasaju za inicijativu, ali su se predomislili kad su videli govor Rebeke Bojer iz pokreta „Ljudi za etičku nanomedicinu". I to uprkos ranijem otkriću da su LJEN osnovale kozmetičke kompanije kako bi se suprotstavile pokretu za kaliagnoziju. Marija de Souza: Naravno da smo razočarani, ali od samog početka smo smatrali da inicijativa nema velike šanse. Taj period kada ju je većina podržavala bio je posledica srećnog slučaja, tako da ne smem biti previše razočarana time što su se ljudi predomislili. Važno je da ljudi svuda govore o vrednosti izgleda, i da sve više njih ozbiljno razgovara o kali. A mi nećemo prestati; u stvari, sledećih nekoliko godina biće veoma uzbudljivo. Proizvođač speksica upravo je predstavio novu tehnologiju koja bi sve mogla da promeni. Pronašli su način da ugrade zrake za somatsko pozicioniranje u par speksica, kalibrisanih za konkretnu osobu. To znači da kaciga više neće biti potrebna, kao ni posete ordinaciji kako bi vam reprogramirali neurostat; možete prosto da stavite speksice i sami to uradite. Znači da ćete biti u stanju da uključujete i isključujete kali kad god to poželite. To znači da više nećemo imati problem zbog toga što će ljudi smatrati da se potpuno odriču lepote. Umesto toga, možemo promovisati zamisao da je lepota prikladna u nekim situacijama, dok u nekima nije. Na primer, ljudi mogu da drže kali uključenu dok rade, ali isto tako da je isključe dok su s prijateljima. Mislim da ljudi prepoznaju to da kali nudi koristi, i da će se za nju odlučiti makar tako da je koriste s vremena na vreme. Rekla bih da je krajnji cilj da se kali smatra prikladnim načinom ponašanja u učtivom društvu. Ljudi uvek mogu privatno da onesposobe svoju kali, ali uobičajene javne interakcije bile bi oslobođene izgledizma. Uživanje u lepoti postalo bi konsenzualna interakcija, nešto što radite samo kada obe strane, posmatrač i posmatrani, pristaju na to.
218
Iz netkasta s Edunjuza: U vezi s najnovijim razvojem situacije po pitanju inicijative za kaliagnoziju na Pembltonu, Edunjuz je saznao da je upotrebljen novi oblik digitalne manipulacije na netkastu s govorom glasnogovornice LJEN-a Rebeke Bojer. Edunjuz je dobio fajlove od Semiotehnoloških ratnika koji sadrže, kako se čini, dve snimljene verzije tog govora: originalnu, pronađenu u kompjuterima Vajat/Hejza, i netkast verziju. Fajlovi sadrže i analizu koju su Semiotehnološki ratnici izveli u poređenju te dve verzije. Razlike su prvenstveno u pojačavanju intonacije glasa, izraza lica i govora tela gospođice Bojer. Gledaoci koji su posmatrali originalnu verziju ocenjuju nastup gospođice Bojer kao dobar, dok su oni koji su gledali preuređenu verziju ocenili njen nastup kao odličan, opisujući je kao izvanredno dinamičnu i ubedljivu. Na osnovu svoje analize, Semiotehnološki ratnici su uvereni da je Vajat/Hejz razvio novi softver sposoban da fino podešava paralingvističke naznake u cilju maksimizacije emocionalne reakcije pobuđene u gledaocima. To dramatično uvećava efikasnost snimljenih prezentacija, naročito kad se gleda kroz speksice, i upotreba tog softvera u netkastu LJEN-a verovatno je nagnala mnoge poklonike inicijative za kaliagnoziju da promene mišljenje i glasaju protiv. Volter Lambert, predsednik Nacionalnog udruženja za kaliagnoziju: U čitavoj mojoj karijeri, upoznao sam samo nekoliko ljudi s takvom harizmom kakvu su podarili gospođici Bojer u tom govoru. Takvi ljudi zrače nekom vrstom polja koje izvitoperuje stvarnost, i to im omogućava da vas ubede u gotovo bilo šta. Dirnuti ste samim njihovim prisustvom, spremni da otvorite novčanik ili pristanete na sve što zatraže. Tek se kasnije setite svih primedbi koje ste imali, ali tada je najčešće prekasno. A mene zaista plaše izgledi za to da su korporacije u stanju da softverski proizvedu takav efekat. Ovo je u stvari samo još jedna vrsta supernormalnog stimulansa, kao besprekorna lepota, ali još opasnije od nje. Imali smo odbranu od lepote, a Vajat/Hejz je podigao sve na novi nivo. A biće nam daleko teže da pronađemo za sebe zaštitu od ovakve vrste ubeđivanja. Postoji vrsta tonske agnozije, ili aprozodija, zahvaljujući kojoj ne možete da čujete intonaciju glasa; čujete samo reči, ali ne i način na koji su vam saopštene. Postoji takođe i agnozija koja vas sprečava da prepoznate izraze lica. Prihvatanjem te dve agnozije mogli biste da se zaštitite od ovog tipa manipulacije, zato što biste mogli da sudite o govoru čisto na osnovu
219
njegove sadržine; njegova bi prezentacija za vas bila nevidljiva. Ali ja to ne mogu da preporučim. Rezultat toga nije ni najmanje nalik rezultatu kali. Ako niste u stanju da čujete ton glasa ili protumačite izraz nečijeg lica, vaša sposobnost za interakciju s drugima je time obogaljena. Bila bi to neka vrsta veoma funkcionalnog autizma. Malobrojni članovi NUK-a prihvataju obe te agnozije, kao vid protesta, ali niko ne očekuje da se mnogo ljudi povede za njihovim primerom. Dakle, to znači da ćemo, kad ovaj softver jednom dospe u široku upotrebu, biti suočeni s izuzetno ubedljivim ponudama sa svih strana: u reklamama, izjavama za javnost, propovedima. Čućemo od političara ili generala govore uzbudljivije od onih kakve smo mogli da čujemo decenijama unazad. Čak će i aktivisti i kritičari konzumerizma da koriste taj softver, makar kako bi ostali ravnopravni s establišmentom. Kad jednom opseg ovog softvera bude dovoljno raširen, koristiće ga čak i na filmu: sposobnost glumca više neće biti važna, zato što će izvedba svakoga od njih biti neverovatna. Desiće se isto kao i s lepotom: naše okruženje postaće prezasićeno tim supernormalnim stimulansima, a to će uticati na našu interakciju sa stvamim ljudima. Kad svaki govornik u netkastu bude imao nastup jednog Vinstona Čerčila ili Martina Lutera Kinga, obične ljude i njihovu prosečnu upotrebu paralingvističkih naznaka počećemo da smatramo bledim i neubedljivim. Postaćemo nezadovoljni ljudima s kojima opštimo u stvarnom životu zato što neće biti zanimljivi kao projekcije koje budemo gledali kroz speksice. Nadam se samo da će se te speksice za reprogramiranje neurostata ubrzo pojaviti na tržištu. Onda ćemo možda moći da podstičemo ljude da prihvataju jače agnozije samo kada gledaju neki video snimak. To može biti jedini način da sačuvamo autentičnu ljudsku interakciju: ako svoje emocionalne reakcije sačuvamo za stvarni život. Tamera Lajons: Znam kako će ovo da zvuči... pa, razmišljam o tome da ponovo uključim svoju kali. ' To je donekle zbog onog LJEN-ovog videa. Ne želim da kažem kako uključujem kali samo zato što kompanije za proizvodnju šminke to ne žele od ljudi pa sam ljuta na njih. Nije u tome stvar. Ali teško je to objasniti. Ljuta sam na njih zato što su pribegli triku kako bi manipulisali ljudima; nisu igrali fer. Ali to me je nateralo da shvatim kako sam ja isto to
220
radila Garetu. Ili sam to makar želela. Pokušavala sam da koristim svoj izgled kako bih ga ponovo pridobila. I na neki način, ni to nije fer igra. Ne želim da kažem da sam zla kao oglašivači! Ja volim Gareta, a oni samo žele da zgrću pare. Ali, sećate se kad sam govorila o lepoti kao o nekoj vrsti čarolije? Ona vam daje prednost, i ja mislim da je veoma lako nešto takvo zloupotrebiti. A kali daje čoveku imunitet za tu vrstu čarolije. Zato mislim da ne bi trebalo da mi smeta to što bi Garet radije da bude imun, jer uopšte ne treba ni da pokušavam da stičem bilo kakvu prednost. Ako uspem ponovo da ga pridobijem, želim da to bude fer igrom, želim da to bude zato što on voli ono što jesam. Znam, to što je on ponovo uključio svoju kali ne znači da tako moram da postupim i ja. Zaista sam uživala u tome što sam videla kako lica izgledaju. Ali ako će Garet biti imun, mislim da bi trebalo to da budem i ja. Tako da budemo ravnopravni, znate? A ako ponovo budemo zajedno, možda ćemo nabaviti te speksice o kojima govore. Onda ćemo moći da isključimo kali kad smo nasamo, samo nas dvoje. A mislim da kali ima smisla i zbog drugih razloga. Te kompanije koje prave šminku, kao i sve druge, samo pokušavaju da u vama stvore potrebu koju ne biste osećali da one fer postupaju, a meni se to ne dopada. Ako već treba da budem opčinjena dok gledam neku reklamu, neka to onda bude kad sam odgovarajuće raspoložena, a ne kad god me oni s njom zaskoče. Ipak, neću prihvatiti te druge agnozije, kao onu tonsku, ili makar ne još. Možda kad se pojave te nove speksice. Ovo ne znači da sam saglasna s tim što su me roditelji naterali da odrastem s kali. I dalje mislim da nisu bili u pravu, mislili su da će to što su se otarasili lepote pomoći da se izgradi utopija, a ja u to uopšte ne verujem. Nije problem u lepoti, problem je u tome kako je neki ljudi zloupotrebljavaju. A kali je dobra za takav slučaj; omogućava vam da se štitite od toga. Ne znam, možda to nije bio problem u vreme mojih roditelja. Ali jeste stvar s kojom sada moramo da izađemo na kraj.
221
Napomene o pričama
Vavilonska kula Ova priča je bila nadahnuta razgovorom s jednim prijateljem, kada je on pomenuo verziju mita o Vavilonskoj kuli kojoj su ga učili u hebrejskoj školi. Ja sam u tom trenutku znao jedino za priču iz Starog zaveta, koja na mene nije ostavila bogzna kakav utisak. Ali u kompleksnijoj verziji, kula je toliko visoka da je za penjanje uz nju potrebna godina, a kada neko s nje padne i pogine, niko za njim ne žali, dok u slučaju ispuštene cigle, zidari plaču pošto je potrebna godina da se ova zameni. Originalna legenda bavi se posledicama prkošenja Bogu. Za mene, međutim, ta priča je prizvala slike fantastičnog grada na nebu, koji podseća na Magritov Zamak u Pirinejima. Bio sam opčinjen drskošću takve vizije, i počeo da se pitam kako bi bilo živeti u takvom gradu. Tom Diš je ovu priču nazvao „vavilonskom naučnom fantastikom". Ja nisam o tome tako razmišljao dok sam je pisao - Vavilonci su svakako dovoljno dobro poznavali fiziku i astronomiju da ovu priču prepoznaju kao fantaziju ali shvatio sam na šta je on mislio. Likovi su možda religiozni, ali oslanjaju se na inženjering, a ne na molitve. U priči se ne pojavljuje nijedno božanstvo; sve što se dešava može se razumeti u čisto mehaničkom smislu. I upravo u tom smislu - uprkos očiglednoj razlici u kosmologiji - univerzum iz priče podseća na ovaj naš.
Shvati Ovo je najstarija priča u ovoj knjizi, i možda nikada ne bi ni bila objavljena da nije bilo Spajdera Robinsona, jednog od mojih instruktora iz književne radionice Klarion. Ova priča je nakupila gomilu odbijanja kad sam je prvi put slao urednicima, ali Spajder me je hrabrio da je iznova šaljem pošto
222
sam pridodao Klarion svojoj biografiji. Uneo sam neke izmene i poslao je, pa je u drugom krugu naišla na mnogo bolje reakcije. Klica za nastanak ove priče bila je uzgredna napomena mog cimera na koledžu; on je u to vreme čitao Sartrovu Mučninu, čiji protagonista u svemu što vidi pronalazi samo besmisao. Ali kako bi bilo, zapitao se moj cimer, kad bi mogao da nađeš smisao i red u svemu što vidiš? Meni je to ukazivalo na neku vrstu pojačanog opažanja, što je opet ukazivalo na superinteligenciju. Počeo sam da razmišljam o tački u kojoj se kvantitativna poboljšanja - bolje pamćenje, brže prepoznavanje obrazaca - pretvaraju u kvalitativnu razliku, fundamentalno drugačiji modus kognicije. Interesovao sam se takođe za mogućnost istinskog poimanja načina na koji naš um funkcioniše. Neki ljudi su sigurni da je za nas nemoguće da shvatimo sopstveni um, i nude analogije poput onoga ,,ne možete sopstvenim očima videti svoje lice“. Za mene to nikada nije bilo dovoljno ubedljivo. Možda se ispostavi da zapravo ipak ne možemo da shvatimo sopstveni um (za određene vrednosti pojmova „shvatiti" i ,,um“), ali da bih se uverio u to, potreban je mnogo ubedljiviji argument.
Deljenje nulom Postoji slavna jednačina koja izgleda ovako: eπi + 1 = 0 Kada sam prvi put video derivaciju ove jednačine, zinuo sam zapanjeno. Da pokušam da objasnim zbog čega. Jedna od stvari kojima se najviše divim u prozi jeste kraj koji je iznenađujući, a opet neizbežan. To isto tako karakteriše eleganciju u dizajnu: izum izuzetno pametan, premda izgleda potpuno prirodno. Naravno, znamo da to nije zaista neizbežno; samo tako izgleda, privremeno, zahvaljujući ljudskoj dovitljivosti. E sad, razmotrimo gore navedenu jednačinu. Ona je nesumnjivo iznenađujuća; možete raditi brojevima e,π i i godinama, i svaki od njih može biti u desetinama različitih konteksta, a da ne shvatite kako se oni ukrštaju na ovaj konkretan način. Opet, kad jednom vidite derivaciju, pomislite da je ta jednačina zaista neizbežna, da jedino ovako može da bude. To je osećaj strahopoštovanja, kao da ste stupili u kontakt s apsolutnom istinom. Dokaz da je matematika nedosledna, i da je sva njena čudesna lepota samo iluzija, kako mi se činilo, bio bi jedna od najgorih stvari za koje biste ikada mogli da saznate.
223
Priča tvog života Ova priča je ponikla u mom interesovanju za varijacione principe u fizici. Za mene su ti principi bili opčinjavajući otkad sam uopšte saznao za njih, ali nisam znao kako da ih upotrebim u priči sve dok nisam video izvođenje predstave Vreme leti kad si živ, monodramu Pola Linka o borbi njegove žene s rakom dojke. Tada mi je palo na pamet da bih mogao da koristim varijacione principe kako bih ispripovedao priču o reakciji neke osobe na ono neizbežno. Nekoliko godina kasnije, ta zamisao je bila kombinovana s napomenom jedne prijateljice o njenoj rek rođenoj bebi, i to je bio nukleus ove priče. Za one koje zanima fizika, treba da kažem kako rasprava u priči o Fermaovom principu najkraćeg vremena izostavlja svako pominjanje njegovih kvantno-mehaničkih osnova. Kvantno-mehanička formulacija interesantna je na sopstveni način, ali meni su se više dopadale metaforične mogućnosti klasične verzije. Što se tiče teme ove priče, njen verovatno najkoncizniji sažetak koji sam ikada video pojavljuje se u uvodu Kurta Vonegata za jubilarno izdanje Klanice pet na dvadesetpetogodišnjicu njenog prvog objavljivanja: „Stivena Hokinga... izluđuje to što mi ne možemo da se prisetimo budućnosti. Ali prisećanje budućnosti za mene je sada dečja igra. Znam šta će postati moje bespomoćne, lakoverne bebe, pošto su to sada odrasli ljudi. Znam kako će završiti moji najprisniji prijatelji, jer su brojni među njima sada u penziji ili mrtvi... Stivenu Hokingu i svima drugima mlađim od mene kažem: ’Budite strpljivi. Vaša budućnost će vam doći i leći kraj nogu kao pas koji vas poznaje i voli bez obzira na to šta ste.’“
Sedamdeset dva slova Do ove priče je došlo kada sam primetio vezu između dve zamisli koje sam pre toga smatrao međusobno nepovezanim. Prva je bila zamisao o golemu. U verovatno najpoznatijoj priči o golemu, praški rabin Lev oživljava glineni kip kako bi ovaj branio Jevreje i štitio ih od progona. Ispostavlja se da je ta priča savremena izmišljotina, i da je nastala tek 1909. godine. Priče u kojima se golem koristi kao sluga za obavljanje kućnih poslova - s različitim stepenom uspeha - potiče iz šesnaestog veka, ali to opet nisu najstarija
224
pominjanja golema. U pričama koje potiču još iz drugog veka, rabini su animirali goleme, ali ne kako bi ovi radili išta praktično, već pre da bi demonstrirali to koliko su ovladali veštinom permutacije slova; oni su težili tome da bolje upoznaju Boga tako što će obavljati čin stvaranja. O čitavoj temi kreativne moći jezika drugde raspravljaju ljudi pametniji od mene. Meni je u vezi s golemima bila naročito zanimljiva činjenica da su oni tradicionalno nesposobni da govore. Pošto golem nastaje pomoću jezika, to ograničenje je ujedno i ograničenje razmnožavanja. Kada bi golem bio sposoban da koristi jezik, bio bi sposoban i za sopstvenu reprodukciju, nalik na Fon Nojmanovu mašinu. Druga zamisao o kojoj sam razmišljao bila je ona o prethodnom formiranju, teoriji da organizmi postoje u potpunosti formirani u ćelijskim klicama svojih roditelja. Danas je ljudima lako da to odbace kao smešno, ali prethodno formiranje je svojevremeno i te kako imalo smisla. Bio je to pokušaj da se reši problem načina na koji živi organizmi mogu da se razmnožavaju, isti onaj problem koji je kasnije nadahnuo nastanak Fon Nojmanovih mašina. Kada sam to prepoznao, zainteresovao sam se za obe te zamisli iz istog razloga, i znao sam da moram o njima da pišem.
Razvoj ljudske nauke Ova kratka priča napisana je za britanski naučni časopis Priroda. Tokom 2000. godine, Priroda je imala rubriku sa nazivom „Budućnosti"; svake nedelje, drugi pisac je davao kratku proznu obradu na temu naučnog razvoja u sledećem milenijumu. Pošto je taj prilog trebalo da se pojavi u naučnom časopisu, činilo mi se prirodnim da on bude upravo o naučnom časopisu. Počeo sam da razmišljam o tome kako bi takav jedan časopis izgledao posle nastanka nadljudske inteligencije. Vilijam Gibson je jednom rekao: „Budućnost je već tu; samo nije ravnomerno raspoređena". I danas u svetu ima ljudi koji, ukoliko uopšte znaju za računarsku revoluciju, u tome vide samo nešto što se dešava drugim ljudima, na nekom drugom mestu. Mislim da će tako biti bez obzira na to kakva nas tehnološka revolucija očekuje. (Napomena o naslovu: ova kratka priča prvobitno se pojavila pod drugim naslovom, koji su odabrali urednici Prirode; odlučio sam da njen prvobitni naslov obnovim za ovaj reprint.)
225
Pakao je odsustvo Boga Najpre sam poželeo da napišem priču o anđelima kad sam odgledao film Proročanstvo, triler s elementima natprirodnog, koji je napisao i režirao Gregori Viden. Dugo sam pokušavao da smislim priču u kojoj su anđeli likovi, ali nisam mogao da dođem do scenarija koji bi mi se dopao; tek kada sam počeo da razmišljam o anđelima kao o fenomenu zastrašujuće siline, čija ukazanja podsećaju na prirodne katastrofe, mogao sam da odmaknem dalje. (Možda sam podsvesno mislio na Eni Dilard. Kasnije sam se setio da je ona jednom napisala kako bi ljudi, da u sebi imaju iole više vere, odlazili u crkvu sa sigurnosnim kacigama na glavi i vezivali se za klupe.) Razmišljanje o prirodnim katastrofama dovelo me je do razmišljanja o problemu patnji nedužnih. Iz religiozne perspektive nudi se ogroman opseg saveta onima koji pate, i čini se jasnim da nema tog odgovora koji bi svakoga mogao da zadovolji; ono što nekome pruža utehu u drugome neizbežno izaziva ogorčenost. Recimo, Knjiga o Jovu je primer za to. Za mene, jedan od najvećih razloga za nezadovoljstvo Knjigom o Jovu jeste to što, na kraju, Bog Jova nagradi. Ostavimo po strani pitanje da li nova deca mogu da nadoknade gubitak dece koju je najpre imao. Zašto Bog uopšte vraća Jovu imetak? Čemu srećan kraj? Jedna od osnovnih poruka knjige glasi da vrlina ne biva uvek nagrađena; loše stvari se dešavaju dobrim ljudima. Jov na kraju to i prihvata, ispoljivši vrlinu, pa potom biva nagrađen. Zar to ne podriva poruku? Čini mi se da Knjizi o Jovu nedostaje hrabrosti i ubeđenja: da je autor zaista bio predan zamisli o tome da vrlina ne biva uvek nagrađena, zar knjiga ne bi trebalo da se završi tako što Jov i dalje ostaje bez igde ičega?
Voleti ono što vidite: Dokumentarac Psiholozi su jednom izveli eksperiment u kojem su uzastopno ostavljali lažne prijave za koledž na jednom aerodromu, kao da ih je tobože zaboravio neki putnik. Odgovori u prijavi bili su uvek isti, ali svaki put je na njoj bila druga fotografija tobožnjeg kandidata. Ispostavilo se da su ljudi bili skloniji da šalju poštom prijavu ukoliko je kandidat bio privlačan. To možda ne iznenađuje, ali ilustruje činjenicu da smo potpuno pod uticajem izgleda; favorizujemo privlačne ljude čak i u situaciji kada ih nikada nismo ni sreli.
226
Opet, svaku raspravu o prednostima lepote obično prati i pominjanje toga koliki je ona teret. Ne sumnjam da i lepota ima drugu stranu medalje, ali isto važi za sve drugo. Zašto ljudi više saosećaju sa idejom o tome koliko lepota opterećuje, nego sa onom da, recimo, bogatstvo opterećuje? Razlog je to što lepota ponovo izvodi svoju magiju: čak i u raspravi o njenim nedostacima, lepota donosi prednost onima koji su lepi. Mislim da će fizička lepota biti prisutna sve dok budemo imali tela i oči. Ali ako jednog dana kaliagnozija bude dostupna, jedan sam od onih koji će je sasvim sigurno probati.
227
Zahvalnost Hvala Mišel, što mi je sestra, i hvala mojim roditeljima, Fu-Penu i Šarloti, za sve žrtve koje su za mene podneli. Hvala učesnicima radionica Klarion, Akmi retorik i Sikamor Hil jer su mi dozvolili da radim s njima. Hvala Tomu Dišu za posetu, Spajderu Robinsonu za telefonski poziv, Dejmonu Najtu i Kejt Vilhelm za smernice, Karen Fauler za anegdote, i Džonu Krouliju zato što mi je ponovo otvorio oči. Hvala Laretu Galasin-Rajtu za podršku kad mi je bila potrebna, i Deniju Krašinu što mi je omogućio da malo koristim njegov um. Hvala Alanu Kaplanu za sve razgovore. Hvala Džulijet Albertson za ljubav. I hvala Marši Glover, za ljubav.
228
