Nenad Jašić
STARI NIŠKI ROMI
KSS NIŠ, 2001
STARI NIŠKI ROMI Biblioteka "Komren" Prvo izdanje, 2001. Autor Nenad Jašić Redakcija biblioteke: Vidak Marković, Andon Kostadinović, Živomir Jovanović, Dragoljub B. Đorđević, Jovan Živković Urednik Vidak Marković Izdavač Komrenski sociološki susreti Za izdavača dr Andon Kostadinović Recenzenti dr Dragoljub B. Đorđević dr Jovan Živković Rezime na engleskom dr Dragana R. Mašović Notni zapisi Jasmina Jašić Lektura i korektura Ljiljana Marković Prelom Nebojša Đorđević
Fotografija na naslovnoj strani Šasina Jašarević (1920-1963) Tiraž 1000 Štampa Pelikan Print, Niš
Izdavanje knjige pomogao je FOND ZA OTVORENO DRUŠTVO BEOGRAD
PREDGOVOR
Prošlo je više od pet stotina godina od pojave prvog dokumenta o postojanju Roma u Nišu. To je bio turski popis iz 1491. godine. Kasniji turski popisi još potpunije govore o njihovom prisustvu na ovim područjima, precizirajući njihova imena, zanimanja i veroispovest. Pošto su niški Romi u to vreme bili pravoslavni hrišćani, neki istoričari tvrde da oni žive na ovom podneblju oko sedam vekova. Tome u prilog ide i Crkvena naredba carigradskog patrijarha koja konstatuje prisutnost Roma na Balkanskom poluostrvu 1289. i 1309. godine. Bez obzira što su Romi tako dugo ovde nastanjeni, vrlo malo je pisano o njima. I ono što je objavljeno, osim časnih izuzetaka, nesistematično je i puno subjektivnih zapažanja autora. Doduše, prilično je teško objektivno sagledati istoriju, kulturu i život Roma, jer su oni, zbog viševekovnog stradanja i rasne netrpeljivosti prema njima, vrlo uzdržani kada treba da se ispolje i izjasne kao Romi. To je naročito izraženo kod onih slojeva Roma koji su se obrazovanjem, kulturom i ekonomskom moći izdigli iznad uvreženih stereotipija o njima, tako da često, kada se piše o tome, izranja nepotpuna slika o Romima koja ne šteti jedino njima, već i samoj životnoj istini.
Budući da poznajem život Roma jer sam sve vreme na samom izvoru podataka, pokušao sam da na osnovu autentičnih kazivanja i starih romskih porodičnih fotografija, kao i onoga što je već objavljeno o niškim Romima napišem nešto novo o njima. Pri tome sam se naročito zadržao na opisivanju života starih niških Roma između I i II svetskog rata. Verodostojne podatke o njihovim zanimanjima i godinama rođenja i smrti, uzeo sam sa spomenika na niškom romskom groblju na Crvenom krstu. Želim da moj zapis o Romima posluži mladim romskim generacijama za upoznavanje prošlosti predaka, njihovih života, profesija, verovanja i običaja, skromno se nadajući da će im to koristiti da lakše sagledaju svoj sadašnji i budući život. Hteo sam da, i široj čitalačkoj publici, približim život starih niških Roma - direktno, bez okolišenja i tabua. Držim do toga da će mnogi, pročitavši ovu knjigu, upotpuniti znanje o njima, a možda i promeniti neka ukorenjena shvatanja o Romima. U Nišu, februara 2001.
Autor
ISTORIJSKA PROŠLOST
Romi su se nastanili u Nišu davno pre dolaska Turaka na Balkansko poluostrvo, a pretpostavlja se da je jedan manji broj došao i zajedno sa turskom vojskom. Prvi pisani istorijski dokument koji pominje postojanje Roma u niškoj oblasti je turski popis iz 1491. godine1. Svrha ovog, kao i kasnijih turskih popisa, bila je evidentiranje obveznika radi sakupljanja džizije - poreze. Iz ovog popisa se vidi da je u 18 turskih nahija, među kojima je i niška, živelo 3 237 običnih i 211 udovičkih domaćinstava Roma hrišćana. Preciznije podatke o prisustvu Roma u niškoj regiji daje turski popis iz 1498. godine2. Niški kadiluk je imao 9 romskih katuna sa 294 obična i 5 udovičkih domaćinstava. Uz pretpostavku da je svako domaćinstvo brojalo u proseku pet članova, a svako udovičko četiri člana, onda je Niški kadiluk imao u to vreme 1 490 Roma. Većinom su bili pravoslavni hrišćani. To su bili katuni Dimitrija Malog sa 39 kuća, katun Todora, sina Stanimira, sa 13 kuća i jednom udovicom, katun Dimitrija Draža, sina Todorovog, sa 45 kuća, katun Radića, sina Berisalja, sa 85 kuća i tri udovice, katun Mutje, sina Mila, sa 46 kuća, katun Duje, sina Duše, sa 18 kuća, katun Stepana, sina Dička, sa 20 kuća. Pored ovih bilo je i čisto muslimanskih katuna, i to katun Marka Mustafe sa 13 kuća i sa jednom udovicom i katun Alije, sina Huseina konvertita, sa 15 kuća. Katuni su pripadali dvojici timarnika. Dažbine su bile u novcu i to lične, porodične i kolektivne. Plaćali su ih preko svojih starešina katuna. Ova vezanost Roma za timarnika može se naći jedino u niškom kraju. Nje nema u ostalim 1 2
I.Trajković: Romi-Cigani Niša –. Zbornik br. 6-7, Niš 1991, Narodni muzej Niš Istorija Niša I, str.153
5
krajevima evropske Turske. To je dokaz da su niški Romi bili stalno nastanjeni u Nišu i da su se bavili zanatima od kojih su mogli da žive i da plaćaju porez.
Osman Balić (1880-1945) trgovac i žena Sadija, u Nišu 1905. godine
Popis iz 1498. godine, međutim, ne daje jasnu sliku o tome koliko je Roma naseljeno u samom gradu i po okolnim selima, jer su se tamo popisivali kao muslimanski i hrišćanski živalj bez posebne naznake da su Romi. U Nišu je, u tom periodu, na primer, bilo 40 hrišćanskih porodica koje su se bavile uzgajanjem konja za poštansku stanicu, što je kao zanimanje karakteristično za Rome. Već popis iz 1523.1 godine pouzdano ukazuje na to da su Romi živeli i u samom gradu Nišu. Romski džemat, na čijem je čelu bio Širmerd, sin Karađe, izričito je zapisano, živi u gradu Nišu. To je bio džemat od 8 muslimanskih porodica. U niškom kadiluku je bio i džemat Janusa, sina Alijinog, sa 36 nefera, džemat Kojice, sina Marka Mustafe sa 8 domova2 . Nešto docnije, u popisu izvršenom 1530/1531. godine, ukupan zbir Roma niškog kadiluka je 296 hrišćanskih, 108 muslimanskih i 4 udovičke kuće3. U popisu od 1540-1547. godine, u niškom gravitacionom području popisana su dva džemata Roma sa 130 domova. U to vreme posebni poreski zakoni važili su za Rome hrišćane, a posebni za Rome muslimane koji su uživali poreske olakšice. Mnogobrojni istoričari smatraju da je položaj niških Roma pod 1
Isto, str. 154 T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 41 3 Istorija Niša I, str.154 2
6
otomanskom vlašću bio ravnopravan sa ostalim stanovništvom i da su Romi uživali sva građanska prava.
Avdić Krdžalija - živinarski trgovac i žena Anumša, u Nišu , 1910. godine
Putopisac Hans Dernšvam u svom “Dnevniku putovanja u Carigrad i malu Aziju” od 1553-1555. zabeležio je veliki broj najraznovrsnijih podataka. Između ostalog je zapisao: “U Nišu je bila jedna sprska crkva... Bilo je Jevreja i Cigana.”1 Putujući od Pešte do Niša, Dernšvam je video pet Cigana koje su Turci vodili vezane na jednom lancu jer nisu mogli da plate harač.2 Stefan Gerlah je, u “Dnevniku” koji je vodio o svojim putovanjima po Srbiji od 1573-1578, napisao: “Od Budima pa do Niša u svakoj palanci gde smo stigli ili prenoćili videli smo Jevreje, Cigane i Arape.”3 Popis iz 1710. godine govori da je veliki broj Roma, mobilisanih u redove turske vojske, stradao u austrijsko-turskom ratu. U Niškom kadiluku popisano je 1710. godine 1 038 poreskih obveznika - 483 u samom Nišu i 524 po selima Niške nahije. Stanovništvo Niša sastojalo se od 334 muslimana, od kojih 10 Roma u sastavu garnizona i još 29 Roma nomada, koji su davali ciganski harač i 120 Srba.4 Za vreme turske vladavine Niš je bio varoš, gde su pored Turaka i Srba, živeli 1
Isto, str. 182 T.Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 53 3 Istorija Niša I, str. 135 4 Isto, str. 210 2
7
Arapi, Grci-Cincari, Jevreji, Bugari, Arnauti i drugi. Nakon oslobođenja, veliki broj turskog stanovništva se iselio, a došlo je i do asimilacije etničkih grupa u većinsko srpsko stanovništvo. Nakon ovog perioda, kao etničke zajednice su se izjašnjavali u značajnom broju jedino Jevreji i Romi.1 NIŠKO STANOVNIŠTVO PO NARODNISTI 1878-1890 (VAROŠKO I SEOSKO)2 a) varoško broj stanovnika po narodnosti Godine
Ukupno stanovni ka
Srbi
Turci
Jevreji
Grci i Cincari
Cigani
Arnauti
Bugari
Stranci i ostale tuđe narod.
1878. 1884. 1890.
12801 16178 19877
10727 13014 16923
1168 374 213
906 1001 832
133+34 141+21
1285 933
23 29
17 14
1025 771
23697
2445
-
-
-
-
-
-
22188
-
-
-
-
-
-
-
31011
1
3
27+
370
-
2
25
b) seosko 1878. 1884.
23927 22689 (srez)
30384 (okrug)
1890.
31439
Posle oslobođenja od Turaka 1884. godine ima 1 285 Roma. U popisu od 1890. godine ubeležena su 993 Roma u Nišu i 370 Roma na selu. Sve do 1971. godine Romi nisu imali pri popisu posebnu rubriku. Popisivani su u rubrici kao “drugi”, zajedno sa ostalim manjinskim stanovništvom. Na prvom Svetskom romskom kongresu u Londonu, 8. aprila 1971. godine, ustanovljeno je međunarodno zvanično ime “Rom”, kako se u stvari, Romi međusobno i zovu. Na Kongresu je prihvaćena i himna (“Đelem, đelem”), kao i zastava “Točak - nebo - zemlja”. Taj dan se širom sveta slavi kao međunarodni praznik Roma. Na kraju 20. veka naziv Rom je u svetu uobičajen i od svih prihvaćen.
1 2
Istorija Niša II, str. 194 Istorija Niša II, str. 25.
8
NIŠKA ROMSKA NASELJA U vreme Turaka Niš je bio podeljen na 40 mahala opasanih spoljnim i unutrašnjim jarkom. Pored turskih i srpskih bile su tu i četiri romske, kao i jedna jevrejska mahala. (Prema Prizrenskoj salnami 1873/74).1 Stare romske mahale bile su: Beograd-mala, Rabadži-mala, Čair-mala i Stambol-kapija-mala. Imena su dobile prema lokalitetu ili prema zanimanju njenih stanovnika (Rabadži-mala). Beograd-mala je sačuvana i nalazi se u blizini današnje glavne autobuske stanice. Romska Beograd-mala se prostirala na periferiji sadašnje Beograd-male i to sa spoljne strane jarka. Danas ovo naselje broji nekoliko stotina kuća. Rabadži-mala se nalazila iza Pravnog i Ekonomskog fakulteta, u blizini bivšeg Arnaut-pazara i Trga Pavla Stojkovića. Ova mahala je ucrtana u “Francuski plan” iz 1737. godine i upisana je pod nazivom “Baraques des Egiptiens” (Barake Egipćana).2 Urbanizacijom Niša, ova mahala se izgubila. U njoj je 1930. godine bilo 36 kuća - danas nema nijedne. Čair-mala se nalazila u blizini današnjeg raskršća ulica Dušanove i Vojvode Mišića, na samoj unutrašnjoj ivici spoljnjeg jarka koji je opasavao Niš. Ostaci ove mahale nalaze se i sada u Ulici Generala Čarnjejeva, iza zgrade na lokaciji prema parku Čair. Stambol-kapija-mala nalazi se na potezu između Narodnog pozorišta, Doma Vojske Jugoslavije i Dušanovog bazara. Nalazila se na spoljnoj ivici unutrašnjeg jarka koji je opasavao Niš. Krajem XX veka broji svega osam kuća.
1 2
Isto Isto, str. 205
9
10
S kraja XIX i početka XX veka počela je da se formira nova romska mahala.1 Nju Romi Arlije zovu Čerge, a Romi Gurbeti Care. Oba naziva imaju isto značenje. Međutim, zbog blizine nekadašnjeg Stočnog trga, tj. stočne pijace, ovu mahalu niška varoš takođe naziva Stočnim trgom. To ime se i na kraju XX stoleća koristi kao njen zvanični naziv. Romi iz starih romskih mahala, u situaciji da naprave novi dom, nisu to činili u svojim mahalama, na temeljima starih kuća, već su kupovali zemljište od opštine na prostoru Čerge-male i tamo gradili sebi staništa, smatrajući da će ova lokacija biti manje podložna rušenju usled širenja savremenih gradskih četvrti.
Dečak i devojčica ispred svoje kuće u Čerge-mali, 1934. godine
Posle velike poplave, 23. juna 1948. godine, kojom su bile zahvaćene četiri petine grada, Niška opština je pokušala da raseli Rome po okolnim selima. Mnoge trošne kućerke iz romskih mahala odnela je nabujala Nišava, a ono što nije odnela poplava, porušili su, po nalogu tadašnje gradske uprave, zatvorenici niškog Kazneno-popravnog doma. Romi su, sa stvarima, prebacivani kamionima u obližnja niška sela i smeštani po praznim kućama. Međutim, stari niški Romi, koji su se bavili zanimanjima vezanim za gradsku sredinu, nisu mogli opstati na selu. Noću bi se vraćali u svoje gradske mahale i krišom, u potaji, gradili su, na temeljima starih kuća, kakve-takve prostorije za smeštaj. Ali, ono što bi podigli 1
Isto, str. 205
11
preko noći, gradske vlasti nanovo bi porušile. Stari Romi tvrde da je usledila intervencija državno-političkog vrha tadašnje Jugoslavije, nakon čega im, sagrađene sirotinjske straćare opština više nije dirala. Tako su posle velike niške poplave neke stare romske mahale potpuno nestale, a ostale su se pretvorile u favele. Stvorene su, uz “Crvenu Zvezdu”, na periferiji Niša i druge, nove romske favele. Pored ovih naselja, Romi su u periodu između I i II svetskog rata živeli i u tridesetak kuća u Jagodin mali. U drugoj polovini XX veka, veliki broj Roma je dobio stanove od radnih organizacija u kojima su stekli penziju, a manji broj od Opštine prilikom raseljavanja delova romskih mahala, ili po nekom drugom osnovu. Mnogi su Romi prodali ove stanove i kupili kuće u neposrednoj blizini romskih mahala ali je većina starih Roma ostala da živi u stanovima koji im pružaju komfor i blagodeti savremenog načina života.
Romkinja ispred svoje kuće u Čerge mali 1932. godine 12
Lepotice iz Čerge-male 1934. godine
Slušanje muzike u Čerge-mali 1937. godine: Čamil Jašarević – potporučnik (desno) i Faik Asanović, vodnik – narednik, sa porodicama
13
Budući bokseri (u Čerge-mali 1935. godine)
Buduća romska inteligencija iz Čerge-male, 1946. godine: sedi Jašić Alija kafe – vodeničar. Stoje, s leva na desno:Hasan Balić (maš. tehničar), Durmiš Eminović (vojni muzičar), Džema Ramadanović (radnik), Sait Balić (mašinski inženjer), Sali Eminović (mašinski tehničar)
14
Devojke iz Čair male, 1930. godine
Omladina iz Čair-male 1946. godine
15
Devojke iz Čair-male, 1934. godine: Menkeša Useinović (druga s leva) , sa drugaricama
ARLIJE I GURBETI Stari niški Romi dele se u dve grupe: Arlije i Gurbeti. Reč Arlija potiče od turske reči Jerlija što znači-meštanin, ovdašnji. Arlije su u stara vremena bili najbrojnija grupa niških Roma. Gurbet je arapska reč i znači skitnica, pečalbar,1 tako da je ova grupacija Roma predstavljala, u vreme kad im je nadenut ovaj naziv, u stvari došljake, pečalbare. Arlije su kao starosedeoci već imali tradiciju gradskog života. Radili su i tako zarađivali za život. Stanovali su u kućama po ugledu na gradsku sredinu, oblačili se prikladno tome, čak su pohađali i školu, poput svojih sugrađana. Bili su vrlo religiozni, časni, pošteni i ponositi ljudi. Gurbeti su, kao novodošli, imali problema da se uklope u urbani život. Oni su uvek zaostajali za svojom braćom Arlijama. 1
A. Škaljić: Turcizmi u SH i HS jeziku, str. 293 i 370
16
Između Arlija i Gurbeta postojala je netrpeljivost i nerazumevanje. Arlije su smatrale da su Gurbeti nekulturni, kavgadžije, bez higijenskih navika, nepouzdani, itd., a Gurbeti su se, pak, podsmevali Arlijama da su previše uglađeni, sebični i uobraženi, jer ne kontaktiraju sa njima. Za njih su potsmešljivo govorili: ”O Arlije kaj randenpe phali kor” (Oni se podšišuju), “Han rnze” (Jedu škembiće), itd. Vremenom, postavši starosedeoci, Gurbeti su prihvatili pozitivne osobine Arlija. Na početku XXI veka, razlika između Arlija i Gurbeta samo je u govoru. Oni se međusobno druže, u međuvremenu su počeli da se orođuju, pa su netrpeljivosti iz prošlosti skoro potpuno nestale. Gurbetski romski jezik spada u vlašku grupu.1 Teži je za izgovor, jer sadrži više grlenih glasova. Arlijski jezik ide u red nevlaških romskih jezika, kao i jezik nemačkih Sinta. Lakši je za izgovor i ima dosta persijskih, arapskih i turskih izraza. Bez obzira na različite dijalekte, Arlije i Gurbeti se odlično međusobno sporazumevaju. Arlije i Gurbeti su iste veroispovesti, tako da su im i običaji većinom isti. U Čair-mali su živeli i Romi poreklom iz Masurice kod Surdulice. Oni takođe spadaju u Rome starosedeoce. Njihov se jezik razlikuje od govora Arlija i Gurbeta, a i pokoji običaji – primera radi, slavljenje Vasilice. Međutim, "Masuričani" su odavno došli u Niš i već su se srodili sa Arlijama. Na ruku im je išla i sama lokacija Čair-male koja je bila skoro pripojena arlijskoj Stambol kapiji. Stari niški Romi su pripadali jedino ovim etničkim grupama, ali su kroz Niš u svojim skitačkim čergama, naravno, prolazili i drugi Romi: Lajaši, Sitari, Koritari, Mečkari… Oni se nisu dugo zadržavali u gradu, već bi, nakon završenog posla, nastavljali svoje putešestvije. Nakon zemljotresa 1963. godine, veliki broj skopskih Roma dolazi u Niš, a zadnjih godina zabeležen je i veliki priliv Roma sa Kosova zbog poznatih prilika u tom regionu. Po selima niške Opštine žive Romi koji su posle odlaska Turaka ponovo primili pravoslavlje i uklopili se u svoju sredinu. Njih stari niški Romi zovu Gavutne Roma, što znači Romi sa sela. Oni su se bavili kovačkim i potkivačkim zanatom ili sviranjem po seoskim svetkovinama, ali je uglavnom najveći broj njih nadničio na imanjima imućnih seoskih gazda. Gavutne Roma su u prošlosti živeli vrlo teško. Stara romska pesma kaže: “So dingjan ma daje mori ko gavutne Roma. O gavnutne Roma daje but buti kerena. But buti kerena daje hari maro hana.” (Što me dade, majko mila, kod seljačkih Roma. Oni puno, majko mila, oni puno rade. Puno rade, majko mila, malo hleba jedu.)
1
R. Đurić: Seobe Roma, str. 269
17
So dingjan ma
Što me dade
So dingjan ma daje mori Ko gavutne Roma
Što me dade majko mila Kod seljačkih Roma
O gavutne Roma daje but, buti kerena
Oni puno, majko mila Oni puno rade.
But buti kerena daje hari maro hana...
Puno rade, majko mila Malo hleba jedu...
Stara arlijska porodica iz Rabadži-male, 1922. godine: Afeta Asanović sa decom i rođakom Fetijom Eminović 18
Arlija Tasin Memetović (stolar) 1921. godine
Stara arlijska porodica iz 1920. godine: Šerafetin Jašić sa ženom Alisom i svastikama 19
Arlije iz Beograd-male, 1925. godine. Rašit Kurtić sa ženom Nergom i svastikom Alijom
Porodica iz Čair-male, 1920. godine
20
Arlijke iz Čair-male: Ehada Durmišević i Zarida Abedinović, 1926. godine
Stare Arlije na odmoru u Niškoj Banji 1937. godine: Faik Asanović (vodnik – narednik) sa porodicom i rođacima
21
IMENA (ANAVA, ALAVA) Ime se na romskom jeziku kaže anav na arlijskom, i alav, na gurbetskom dijalektu. Svakom detetu se, na treći dan od rođenja, daje ime “na pupak”. Ovo je njegovo tajno ime i poznato je samo članovima njegove uže porodice. Ono ga štiti od zlih sila. Na sedmi dan od rođenja, kum daje detetu zvanično ime. Dete dobija ime prema dedi, babi ili ostalim precima. Pre dolaska Turaka, niški Romi su imali pravoslavna imena o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima. U vreme turske vladavine, došlo je do islamizacije stanovništva koja je obuhvatila i Rome. Stari niški Romi su poprimili muslimanska imena, koja su zadržali do kraja XX veka. Sada, na početku novog milenijuma, potpuno se prestalo sa davanjem muslimanskih imena i ponovo se prešlo na pravoslavna, hrišćanska. Za čoveka Romi kažu manuš, za ženu manušni, a za ljude manuša. Za čoveka romskog porekla Romi kažu rom, za ženu romni, za sina čhavo i za kćer čhaj. Za sve Rome vele: Amen sam Roma (Mi smo Romi). Odatle potiče ovaj, sada već međunarodno priznati, naziv za Rome. Romi za ne-Rome hrišćanske veroispovesti kažu Gadžo, za ženu Gadži, za njihovog sina Raklo, a za kćer Rakli. Za ne-Roma muslimanske vere kažu Khoraj ili Horhaj, u zavisnosti od arlijskog ili gurbetskog dijalekta, za ženu Khorani ili Horhani. Nazive za ne-Rome, Romi ne koriste u pežorativnom smislu, već njima označavaju one koji nisu pripadnici njihove zajednice, a često bi ih koristili radi isticanja pozitivnih crta članova svoje zajednice. Na primer, kada bi opisivali nečiju lepotu, mnogo puta se koristio izraz “Šuži sar Rakli” (Lepa kao ne-Romkinja). Nije bila retkost da u romskoj mahali majka tepa svom detetu: “O mo čhavo, o mo Raklo” (Sine moj, ne-Romče moje.) Stara romska pesma je opevala lepotu romske devojke rečima: “Telal avela jekh čhajori. Jekh čhajori sar Rakljori.” (S dola ide jedno devojče. Lepo devojče kao ne-Romče.)
22
Telal avela
S dola ide to devojče
Telal avela jekh čhajori. Telal avela jekh čhajori. Jekh čhajori sar rakljori. Jekh čhajori sar rakljori. Telal avela jekh čhajori. Jekh čhajori sar rakljori.
S dola ide to devojče. S dola ide to devojče. To devojče to lepojče (ne-Romče). To devojče to lepojče (ne-Romče). S dola ide to devojče. To devojče to lepojče (ne-Romče).
Hem avela hem khelela. Hem avela hem khelela. Sano boji sikavela. Sano boji sikavela. Hem avela hem khelela. Sano boji sikavela.
S dola ide igrajući. S dola ide igrajući. Igrajući, pevajući. Igrajući, pevajući. S dola ide igrajući. Igrajući, pevajući.
Ko kanoro loli luludi. Ko kanoro loli luludi. Ko vastoro parno kikavi. Ko vastoro parno kikavi. Ko kanoro loli luludi. Ko vastoro parno kikavi.
Crven cvetić joj u kosi. Crven cvetić joj u kosi. U rukama krčag nosi. U rukama krčag nosi. Crven cvetić joj u kosi. U rukama krčag nosi.
23
MEŠOVITI BRAKOVI U periodu između I i II svetskog rata, niški Romi su vrlo retko ulazili u mešovite brakove, ali je bilo nekoliko romskih devojaka udatih za momke turske narodnosti. Deca iz tih brakova su kasnije većinom sklapala brakove sa Romima i izjašnjavala se kao Romi. U periodu posle II svetskog rata, sklopljen je veliki broj mešovitith brakova između romskih i ne-romskih devojaka i mladića. Na ovaj korak se odlučuju oni romski mladići i devojke koji uglavnom ne žive u romskim mahalama, a naročito oni koji su po obrazovanju, kulturi i nivou životnog standarda, prevazišli očekivanja ne-romske sredine o Romima. Supružnici iz ovih brakova se većinom ne deklarišu niti se eksponiraju kao Romi, a to ne čine ni njihova deca. Ipak, ne romska sredina čuva saznanje o njima da su Romi i ne želi da ih drugačije tretira. Oni takođe nailaze i na veliko nerazumevanje kod ne romskih roditelja, pa se često odlučuju da promene životnu sredinu i odsele u drugi grad gde započinju novi život (to isto čine i Romi, intelektualci, koji nisu u mešovitim brakovima). Na taj način, sebi i svojoj porodici obezbeđuju normalne uslove za život i rad, neopterećene stereotipijama o Romima. Među ovim Romima ima veliki broj akademski obrazovanih, čak i doktora nauka. Oni su uspešni, vredni i marljivi na poslu i cenjeni u svojoj životnoj okolini.
DRUŠTVENI ŽIVOT I SOCIJALNE AKTIVNOSTI Stari niški Romi su do II svetskog rata živeli u svojih pet mahala: Beogradmali, Rabadži-mali, Stambol-kapiji, Čair-mali i Čerge-mali. U vreme Turaka mahale su imale svoje starešine – malbašije, koje su zavodile red u mahalama i bile su posrednici između vlasti i Roma. One su ubirale porez, izdavale naredbe za kuluk i zastupale Rome na sudu. Malbašije su bile iz redova Roma. One su imale pomoćnike arze. A upravno-administrativnu vlast nad Romima imali su i džizjedari – haračlije.1 Posle Turaka, romske starešine su dobile naziv knez, a potom kmet – kodžobaša. Njihove dužnosti su ostale iste kao i u vreme Turaka. U periodu između I i II svetskog rata, kmetovi su bili: Parko, Jašar Jašarević zvani Rnza i Arif Eminović (u Čerge-mali), Salija zvani Peciko i Hamdija Demirović (u Čair-mali), 1
T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 83
24
Trajko Latifović (u Beograd-mali) i Gane Zekić (u Rabadži-mali). Takođe je u niškoj opštini matične knjige rođenih i umrlih, vodio Muharem Alijević a Memed Memedović je bio opštinski odbornik. Romi su bili učesnici i stradalnici i u svim ratovima koji su se vodili na ovim prostorima. Za vreme II svetskog rata su ih okupatori zatvarali u logore, a preko stotinu je pogubljeno na niškom stratištu, Bubnju.1 U to vreme je kvinsliška policija stalno dolazila u romske mahale i uz batinjanje, sakupljala Rome i odvodila ih na prinudni rad. Naročito je veliki broj odvođen da odvlači i zatrpava streljane žrtve na Bubnju. To su vrlo teško preživljavali. Budili bi se noću sa strašnim traumama. Neki su, ne mogavši da izdrže te prizore, bili primorani da se prijave za prinudni rad u Nemačku, odakle se mnogi nisu vratili. Pored toga, niški Romi su bili i učesnici narodnooslobodilačkog rata. Najpoznatiji među njima je bio poginuli partizan, prvoborac, Iba Ademović (1920 – 1945).
Iba Ademović (1920-1945) Poginuli partizan, nosilac spomenice 1941. godine.
Romi su bili, u periodu između I i II svetskog rata, članovi mnogih kulturno-umetničkih i sportskih društava. Već 1928. godine, oformili su svoje pevačko društvo “Sloga”2, a 1932. godine i svoj fudbalski klub “Gajret”, koji je 1 2
Istorija Niša III, str.91 Istorija Niša III, str. 458
25
posle II svetskog rata promenio naziv u “Proleter”. Takođe su Romi 1946. godine oformili i svoju Sekciju za kulturu koja se 1948. godine transformisala u KUD “Iba Ademović”, koje je, 1972. godine, preraslo u Društvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja “Rom”, Niš. Njegov dugogodišnji predsednik bio je inženjer Sait Balić. Posle II svetskog rata, u Nišu je bio vrlo popularan bokserski sport. Za njega je vladalo veliko interesovanje i kod romske omladine, tako da je veliki broj Roma boksovao u okviru niškog bokserskog kluba “Radnički”. Već 1962. godine, BK “Radnički” postaje ekipni prvak Jugoslavije u boksu. Tada su u ovoj ekipi boksovali Bektaš Saćipović i Šasuvar Mustafić. Od niških Roma za reprezentaciju SFRJ boksovali su: Asanović, Amzić, Bahtijarević, Brvić i Musić. Jane Bahtijarević je bio dvostruki prvak Balkana. Amzić je takođe bio prvak Balkana, a Asanović prvak Mediterana.1
Šasuvar Jašarić (prvi s desna), 1940. godine
1
Istorija Niša III, str. 515
26
Šerafetin Jašić (u sredini), šofer u Ohridu, 1920. godine
Osman Balić (sedi, prvi s leva) (1880-1945) U zarobljeništvu u Nemačkoj 26. 11. 1917. godine
27
Rašid Kurtić, vojnik, 1939. godine (prvi s desna)
Romski fudbalski klub "Real", nekadašnji "Gajret", 1952. godine 28
U Nišu, 1916. godine (sleva na desno): Memed Memedović, opštinski odbornik između I i II svetskog rata i Radovan Memedović – tamburica prim, sa svojim orkestrom je svirao Kralju
Sokolac Diljaver Asanović, 1933. godine 29
Sait Balić (1932-1998), predsednik društva "Rom" iz Niša, kao i Svetskog romskog kongresa, na Smotri kulturnih dostignuća Roma Srbije 1980. godine
30
RELIGIOZNA VEROVANJA I OBIČAJI
Stari niški Romi su, kao što je navedeno na početku knjige, u vreme turskog popisa 1498. godine bili pravoslavni hrišćani. Tome u prilog govore njihova pravoslavna imena i posebna rubrika u popisu namenjena za pravoslavne hrišćane. Za vreme Turaka došlo je do islamizacije stanovništva, koja je obavljana uz pomoć ekonomskih i drugih prinuda. Islamizacija je zahvatila i Rome. Oni su, i nakon odlaska Turaka, zadržali muslimanska imena i deo muslimanskih običaja. Najduže su zadržali muslimanske običaje koji se odnose na sahranu (parunipe). Krajem XX veka i taj obred poprima elemente koji ga više približavaju načinu sahrane pravoslavnih hrišćana. Takođe, sada nijedno dete starih niških Roma ne nosi muslimansko ime. Pre II svetskog rata romska deca su išla na veronauku u nišku Medresu (muslimansku školu), a venčanja su obavljana u niškoj džamiji. Stari niški Romi su slavili i muslimanske praznike, a naročito zadušnice za mrtve (Ulešme). Za ulešme se deli turska alva (halva) koja se pravi kod kuće i deli se neparnom broju kuća u mahali. Uveče se kod kuće pale bele sveće, lojane ili parafinske. Sutradan ujutru se odlazi na groblje. Grobovi se posipaju pirinčem (nekuvano zrnevlje) i vodom, a za dušu pokojnika se dele kolači i cigarete, ako je 31
pušio. Zadušnica ima pet, a za jednu od njih se dele, pored turske alve, i mekike. Jednu od ulešmi prave samo rođaci onih pokojnika koji su im ostavili kuće i imanja. Kuća koja je udavala kćer ili ženila sina ne pravi ulešmu dok ne prođe godinu dana od svadbe, niti mladenci smeju, u ovom periodu, da jedu išta što se deli za mrtve.
Mlada Romkinkja u žalosti, 1945. godine
Romsko dete na Blagovesti, Lazareva subota (Vrbica), 1936. godine
32
Ali, Romi su zadržali i pravoslavne slave i praznike. Vasilicu pravoslavnu Novu godinu nisu prestali da slave, čak i u periodima kada je to od lokalne vlasti bilo izričito zabranjivano. Takođe slave i ostale pravoslavne slave, i to uglavnom kao zavetnu slavu, posle ozdravljenja od kakve teške bolesti domaćina ili člana domaćinstva. Ponajviše se slave Sv. Nikola, Sv. Arhangel Mihailo i Sv. velikomučenik Dimitrije - Mitrovdan . Za slavu se pali voštana sveća sa sličicom sveca koji se slavi, no slavski se kolač ne pravi niti se pop poziva. Romi praznuju i ostale pravoslavne praznike. Za Vaskrs se farbaju jaja, a za Badnje veče (Božik geđesi) se u tepsiji iznosi med, žuti šećer i nišador, so, paprika, orasi, beo luk, smokve, suve šljive, naradže, jabuke i ostalo voće. Prvo se baci po jedan orah u svaki ugao sobe, a zatim svako za stolom uzima i lomi po orah. Ako je orah zdrav, to je dobar znak da će se ta godina posrećiti onom ko ga je izabrao. Na mladence 22. marta, prave se mladenčići premazani medom i dele za pokojnike u neparn broj kuća. Za Mitrovsko veče (Kas'm geđesi), uoči Mitrovdana, peku se dunje sa šećerom i orasima, a sutradan ujutru se kuća polazi. Stari niški Romi kuću polaze tri puta godišnje: za Božić, Vasilicu i Mitrovdan. Za Božić se polazi kuća sa badnjakom nakićenim novcem i dukatima. Isti badnjak se čuva i za Vasilicu kada se takođe koristi za polazu. Badnjak ne bacaju, već ga čuvaju tokom čitave godine. Isto tako čuvaju i med, žuti šećer i nišador sa Badnje večeri, koji koriste za lečenje rana i čireva, kao i za lečenje grla. Stari niški Romi veruju u Zajde Badžu (Zahida Badži) kao svog sveca i zaštitnika. Legenda o Zajde Badži se prenosila među Romima s kolena na koleno: jedna vrlo pobožna mlada žena je radila kao sluškinja kod neke bogate turske porodice. Pošto nije bila muslimanka, nije joj bilo dozvoljeno da klanja u kući. Zato bi ona oribala klozet i tamo bi klanjala. Za Bajram je stari musliman, kod koga je radila, otišao u hadžiluk, a ona je poželela da mu odnese sahan sa alvom koju je njegova žena upravo napravila. Kada je to rekla njegovoj ženi, ona je prekorila da ne priča nešto što je nemoguće. Međutim, kada je izmakla pažnji svoje poslodavke, ona je uzela sahan sa turskom alvom i odletela u Meku, u džamiju gde se ovaj pobožni Turčin molio klanjajući. Spustila je sahan ispred njega i vratila se kući. Kada je molitva završena, Turčin se silno iznenadio ugledavši sahan sa alvom i prepoznavši da je to sahan iz njegove kuće. Ovaj pobožni čovek je naslućivao čije je to delo, pa je po povratku kući pozvao sve ukućane i poslugu i podelio im donesene poklone. Kada je došao red na ovu devojku, on je pozvao i pružio je sahan prema njoj. Tada je ona poletela kroz prozor a on je stao dozivati za njom: ”Zajde Badži, Zajde Badži.” (Zahida, Zajda-odana bogu, badža-kućna služavka).1 Odletela je i više se nikada nije vratila. Na mestu gde joj je ispala papuča u gradskom rovu, pored bedema, kraj Beogradske kapije, i danas stoji ograđen grob, turbe bez natkrivene ploče jer, po predanju, nije trpeo nikakav pokrivač. Tri puta je građen i tri puta se sam rušio2. Stari niški Romi veruju da nije trpeo pokrivač zato 1 2
A. Školjić: Turcizmi u s.h. i h.s. jeziku, str. 110 i 645 Istorija Niša I, str. 132
33
što je Zajde Badža živi svetac. Svakog četvrtka i svake nedelje niški Romi pale sveće na tom mestu, a ponekad dele i tursku alvu. To čine i danas. Šezdesetih godina XX veka niški Romi su odlazili u hodočašće, 15. avgusta, na dan Uspenja presvete Bogorodice, u katoličku Crkvu svete Bogorodice Letničke na Kosovu. Tamo bi se odlazilo zbog zdravlja i isceljenja bolesnih, zbog poroda, kao i zbog sreće i uspeha u životu. Crkvi su nosili razne poklone: peškire, novac, svilu za haljinu svetom kipu, kao i manastirsku ovcu koju bi simbolično žrtvovali tako što bi je platili, prošetali oko crkve, a zatim ponovo vratili manastiru. Otuda su donosili ikonice Bogorodice, svećice koje bi upalili u crkvi i komadiće tkanine sa haljine koja je skinuta sa kipa svete Bogorodice, kao i novčiće kojim bi dodirivali sveti kip. Ove relikvije su čuvali cele godine u novčaniku. Nakon poznatih zbivanja na Kosovu, zbog nemogućnosti da se ode na hodočašće u tu crkvu, niški Romi na ovaj dan odlaze u nišku katoličku Crkvu presvetog srca Isusovog, gde obavljaju sličan obred. Arlije Boga zovu Devel, Gurbeti Del. Obraćajući se Bogu u molitvi i tražeći od njega pomoć kažu: ”Devla gudleja, bahtaleja. Čumindav to vas to pro” (Slatki moj presrećni Bože. Ljubim ti ruku i nogu...), a zatim bi mu saopštili ono što ih muči. Ako bi nekog prokleli rekli bi : ”E Devlestar te arakhjol” (Nek’ od Boga nađe) ili “Mudarol le o Devel” (Ubio ga Bog). Takođe bi se u običnom govoru starih niških Roma pominjao Bog u više slučajeva. Ako bi nekog očekivao kakav težak i rizičan put, ili kakvo suđenje, ispraćali bi ga rečima: “O Devel anglal a tu palal” (Bog napred, a ti za njim). Takođe bi u govoru koristili izraz: “Arak Devla” (Sačuvaj Bože). Na rastanku bi se stari niški Romi rastajali pozdravom: “Dža Devleja-Ačhov Devleja” (Idi s Bogom - Ostani s Bogom). U verovanjima Roma suprotnost Bogu jeste đavo (beng). Ova reč se isto kaže i na arlijskom i na gurbetskom dijalektu. Za čoveka koga je spopao đavo Romi kažu: “Bengalo manuš.“ Ako hoće nekog da prokunu, vele: ”Astaren le o benga” (Neka ga đavoli odnesu). Verovatno zbog zapostavljanja verskog obrazovanja stanovništva u periodu posle II svetskog rata, nove generacije niških Roma veoma malo znaju o religiji. Oni su veoma sujeverni i pridržavaju se svih religioznih običaja nasleđenih iz prošlosti. Njima pridodaju nova iskustva i saznanja, artikulišući svoju religiju i prilagođavajući je normama i običajima sredine u kojoj žive.
34
ROMSKA SVADBA (ROMANO BIJAV) Svadba se na romskom jeziku kaže “bijav”, na arlijskom dijalektu, i “abav”, na gurbetskom, ali su običaji kod starih niških Roma uglavnom isti. Oženiti se na romskom jeziku se kaže: “Lijem romnja”, a udati se: “Lijem rome.” Udajom mlada postaje momkovoj familiji bori (snaha), a mladoženja je snahinoj familiji džamutro (zet). Ženin otac je mladoženji sastro (tast), ženina majka sasuj (tašta). Svekar je mladoj sastro, a svekrva sasuj. Prijatelji se međusobno oslovljavaju sa Henamike. Blisko srodstvo je do trećeg kolena. Bliski rođak je takođe kum i pobratim. Otac je dad, majka dej (daj), baba mami (phuri daj), deda papu (papo), sestra phen, brat phral. Ujak, stric i teča kako, a strina i tetka bibi.1 Svadbi prethodi proševina (nišani). Navodadžije prethodno obave dogovor o proševini. Na proševinu se nosi prsten, haljina, cipele, veš, ogledalo, češalj, krema za lice i sapun. Tom prilikom se ugovara datum svadbe i pojedinosti oko mladinog miraza (čeiz). Čeiz se sastojao od stvari za domaćinstvo i mladinih stvari za ličnu upotrebu. Niški Romi ne kupuju mladu.
1 R. Đurić: Seobe Roma, str. 262
35
Ašun phene Fatime
Oj devojko Fatime
Ašun phene Fatime save šukar bala isi tu. Tutar te bala mandar mi prlanta na cidav pes tutar me.
Oj devojko Fatime kakvu divnu kosu imaš ti. Tvoju ću kosu u moju prlantu. Da si dovek moja ti.
Ašun phene Fatime save šukar vošta isi tu. Tutar te vošta, mandar o lolipe. Na cidav pes tutar me. Ašun phene Fatime savo šukar maškar isi tu. Tutar to maškar, mandar o kolani, na cidav pes tutar me.
36
Oj devojko Fatime kakve divne usne imaš ti. Tvoje ću usne mojim rumenilom. Da si dovek moja ti. Oj devojko Fatime divnoga li stasa u tebi. Vezaću kolanom tvoje vitko telo. Da si dovek moja ti.
Verenička slika, 1941. godine: Rade Jašarević (vojni muzičar) sa budućom suprugom Živkom
Verenička fotografija iz 1938 godine: Alija (violinista) i Remzija Kurtić
37
Hirija Osmanović sa verenikom, 1936. godine
Ukoliko bi mlada pre svadbe prebegla za mladoženju, naknadno bi se pravila mirba i ugovarala svadba. Takvi slučajevi su se često završavali i bez svadbe, ili bi svadbu pravili samo roditelji mladoženje, jer mlada nije dobila blagoslov od svojih roditelja. Svadba počinje u sredu. Žena (kujudžika), zadužena da zove na “malu” i “veliku” kanu i u hamam, priprema flašu sa kolonjskom vodom, bombone i odlazi po kućama u mahali. Svakom, ko je pozvan na “malu” i “veliku kanu” i u hamam, posipa glavu kolonjskom vodom i daruje ga bombonom. Na svadbenu večeru se posebno zove, te onaj ko je pozvan na “kanu” i u hamam nije ujedno pozvan i na svadbenu večeru. Na “kanu” i u hamam se poziva širi krug poznanika i prijatelja, a na svadbenu večeru uža rodbina, bliski prijatelji i komšije, kao i viđeniji Romi. U sredu se pravi peča. To je ukras za mladinu “tursku nošnju” koja se crvenim koncem vezuje mladoj oko glave; sastoji se od sjajnih metalnih niti boje zlata koje se spuštaju sa čela u dve pletenice ispred i jednu iza do zemlje. Sredom devojke pletu venac i kod mlade i kod mladoženje. Venac se plete od svežeg cveća i stavlja se na kapiju kod mladenaca. U sredu mlada, u svojoj kući, prostire svadbene darove (buljarol čeizi). Svadbeni darovi tu stoje do subote kada ih uz muziku odnose u kuću mladoženje.
38
U četvrtak je “mala kana.” Uveče se skupljaju samo žene i pevaju uz daire. Služe se kafa i sok. Mladoj se kanira kosa. Svekrva donosi mladoj stvari (gedželukija), venčanicu, šalvare, cipele, papuče i ostalo. U petak dolazi muzika i počinje pravo veselje. Muškarac iz familije sa okićenom flašom rakije poziva na svadbenu večeru za nedelju uveče. Pre podne, žene sa mladom odlaze u hamam. Obično se išlo fijakerima i kolima. Niški Romi su koristili hamam u Stambol-kapiji, kasnije Gradsko, Železničko ili kupatilo u Niškoj Banji. U hamam idu isključivo žene, i sa muške i sa ženske strane. Kupanje im plaća mladoženjina majka. Iz kupatila izlaze obučene u šalvare, svilene košulje i jelek. Svekrva u hamamu posle kupanja služi baklavu. Mlada je takođe obučena u šalvare sa prekrivenim licem crvenim duvakom. Na izlazu iz hamama ih dočekuje muzika koja svira i igra se kolo. Ispred mladine kuće se takođe igra kolo. Mladu uvode u kuću, svekrva joj skida duvak, a mlada joj ljubi ruku (ranije se praktikovalo da joj ljubi i nogu). Subota je dan kada se odlazi na pijac po namirnice a na stočnu pijacu po ovce. Popodne dolazi muzika i skupljaju se veći svadbeni pokloni (ovce, piće, hleb i drugo). Lično domaćin sa muzikom odlazi u kuću darodavca po poklon. Subotom popodne pa do kasno uveče igraju se kola. Mlada je odevena u šalvare sa svilenom košuljom i jelekom. Na glavi nosi tepeluk i peču, a čelo joj je ukrašeno belom bojom preko koje se lepe šljokice i cvetne latice u raznim bojama (teleisanje). Umesto teleisanja, koristi se i japušma - specijalni ukras za čelo. Ranije se mladoj “teleisalo” celo lice. Struk joj je opasan kolanom, a na nogama nosi papuče izvezene zlatnim ili srebrnim nitima. Popodne se na svadbi kod mladoženje igra sa okićenim sitom, pri čemu se svira “Svekrvino kolo”. Ovo kolo igraju isključivo žene odevene u šalvare i jeleke, glave su im povezane svilenim prlantama sa šljokicama ili oljicama. Kolo najpre povede svekrva, zatim se menjaju ostali članovi familije. Pri tome se muzika bogato nagrađuje novcem.
39
"Turska" mlada, 1932. godine: Remzija Jašarević
"Turska" mlada, 1939. godine: Ehada Durmišević
40
"Turska" mlada 1950. godine: Nadira Belulović
Svečarska nošnja: Menekša Useinović (prva sleva), sa drugaricama, 1932. godine
41
Kada sumrak obavije mahalu, počinje “Velika kana” (Bari k'na). Iz kuće mladoženje polaze devojke i žene sa upaljenim svećama; na čelu je kujudžika koja u jednoj ruci nosi tepsiju sa brašnom u kome je pobodeno na desetine malenih svećica koje plamte u noći. U drugoj joj je ruci sud sa kanom. U taj sud se baca sitan novac. Iza njih ide muzika i svira pesmu “Igrala Fata”, a devojke pevaju: “Khelel i Fata pi lopata kad dikhela odole ka lela” (Igrala Fata na lopati, kog videla njega i uzela). Tako pevajući dolaze do mladine kuće. Unosi se kana u kuću i njome se kaniraju mladoj nokti na rukama i nogama, i dlanovi. I ostale devojke i žene kaniraju svoje nokte i dlanove. Na “Veliku kanu”, pripremajući se za sutrašnju svadbenu povorku, devojke i žene kite čela (teleisanje), a jedna žena se obuče kao muško, uzme drveni falus i izvodi erotske šale sa prisutnim mladim devojkama i ženama. Zatim igraju i pevaju uz šale i smeh do kasno u noć. U subotu se kolju ovce i priprema meso za jelo.
Kićenje čela na romskom veselju (teleisanje), 1957. godine
42
Khelal i Fata
Igrala Fata
Khelal i Fata pi lopata, Khelal i Fata pi lopata. Kas dikhela odole ka lela. Kas dikhela odole ka lela.
Igrala Fata na lopati. Igrala Fata na lopati. Kog videla toga i uzela. Kog videla toga i uzela.
Nedelja je dan kada se kod mladoženje okuplja svadbena povorka koja odlazi po mladu. Napred idu devojke i žene odevene u šalvare sa “teleisanim” čelima, glave su im povezane svilenim maramama sa šljokicama, na nogama nose izvezene papuče zlatnim i srebrnim nitima. Odevene su slično kao i mlada u subotu, ali bez peče. Mlada je u nedelju odevena u belu venčanicu i to je Gadžikani bori (srpska mlada), za razliku od subote kada je odevena u šalvare kada je Khorani bori (turska mlada). Svadbena povorka dolazi ispred mladine kuće gde svatove dočekuju mladini rođaci “naoružani” motkama da “spreče”dolazak svatova. Tada se daje balon rakije koji “izmiri zavađene svatove”, koji se izljube i, onda, sa muzikom ulaze u mladinu kuću. Svatovi se goste uz rakiju i meze. Mladu izvodi brat. Ona je obučena u belu venčanicu sa belim velom. Mladoženja simbolično daje novac mladinom bratu i svatovi odlaze na venčanje. Venčanje je bilo prvo u džamiji, a zatim u Šerijatskom sudu. Kasnije su venčanja bila samo u Opštini. Nije bila retkost da se venčanje nije obavljalo, jer su budući supružnici maloletni. Tada bi svadbena povorka prošetala gradom, obavezno svrativši kod fotografa da se mladenci fotografišu, a zatim bi došli u kuću mladoženje.
43
"Srpska" mlada 1922. godine. Alisa Jašarević sa stričevima
"Srpska" mlada 1920. godine: Šerifa i Đurmiš Jašarević (metalo-strugar)
44
"Srpska" mlada 1946. godine. Ramadan (vojni muzičar) i Živka Alimović
"Srpska" mlada 1946. godine. Bisa (službenik) i Refija (klavirista) Jašarević
45
"Srpska" mlada (Gadžikani bori) 1940. godine: Šasuvar (trgovac) sa ženom Zumbulom Redžić
U kuću mladoženje prvo ulazi svekrva koja uzima sito sa leblebijama i bombonama, žitom i jabukom, i daje ga mladoj. Mlada baca jabuku preko glave, takođe i ostale slatkiše, a zatim sito baca na krov kuće. Ako se sito zadrži na krovu, brak će biti dugotrajan. Zatim mlada maže medom navratak kuće tri puta, a svekrva tri puta briše krpom. Mlada ulazi u kuću sa hlebom ispod miške i sa muškim detetom u naručju. Kada mladenci uđu u kuću, mladoženja nagazi mladu i udari je po obrazu, tek da se zna ko je gazda u kući. Potom izlaze napolje i svekar i svekrva igraju sa mladencima. Peva se pesma “Oj borije”. Igraju se kola, do sumraka, kada se postavlja večera. Mladenci ne sedaju za sto, već samo gosti. Svadbena večera se sastojala od jela koje gotovi aščija ili aščika. U Nišu su poznate aščije bili Ramadan “Bangeja” i Alisa “Šekanina”. Kuvalo se napolju, na ćumur, u velikim šerpama od nekoliko desetina litara koje bi se postavljale na velike sadžake, ispod ložene. Šerpe bi se poklopile i jelo se kuvalo od ranog jutra, pre svanuća, tako da bude gotovo za večeru. Ponekad se kuvalo i za 500 gostiju, što je bila prava umetnost i veliki napor. Od jela se kuvala Čiplak čorba (bela čorba od mesa sa lokumima od prženog testa, jajima i kiselim mlekom), punjenje paprike sa mesom (pherde pipera), kupus sa mesom (šah thaj mas) i, kao glavno jelo, kapama (meso začinjeno biberom i alevom paprikom koje bi se, uz dodatak male količine vode, krčkalo na tihoj vatri tako da bi se meso potpuno odvojilo od kostiju i postalo lepljivo i vrlo ukusno). Sva jela su pravljena isključivo od ovčetine i to što 46
masnije, jer je jelo onda bilo ukusnije. Obavezno su se pravile i pite sa sirom i mesom, salate od paradajza i kupusa i, kao desert, baklave i tatlije. Od pića se pilo vino i rakija. Za stolom je svirala muzika i veselje bi trajalo do zore. U ponedeljak se, kod mladoženje, ujutru rano, pre svitanja, pale vatre i svira muzika da probudi snaju. Obično sviraju duvači (bande), i to specijalnu melodiju za tu priliku – “Nevestinu pesmu” (Borikani), u kojoj najveću deonicu svira goč, bubanj. Pale se košulje u znak radosti da je mlada bila čestita. Mladini roditelji dolaze u kuću mladoženje gde se nastavlja veselje uz grejanu rakiju. Ako mlada nije bila čestita, veselje u ponedeljak bi izostalo, često i izrodilo u svađe i tuče, a nevesta bi se vraćala roditeljima. Romske svadbe su uglavnom pravljene u letnjim mesecima. Koristilo se lepo vreme, pošto se veselje odvijalo napolju. I večera se servirala napolju pod vedrim nebom. Kolo se igralo na širini gde je bilo najviše prostora u mahali. Stolovi i pribor za jelo su solidarno donosili svi stanovnici mahale iz svojih kuća. Veselje koje bi pravio jedan stanovnik u mahali, značilo je veselje za celu malu. Romi iz celog grada bi dolazili da gledaju kolo, a i da sami zaigraju u njemu, bez obzira da li su ili nisu pozvani na svadbu.
Na romskoj svadbi 1935. godine: dolazak svatova u kuću mladoženje
47
Svatovi na romskoj svadbi 1940. godine
Veselje koje bi pravio jedan stanovnik u mahali, značilo je veselje za celu mahalu. Romi iz celog grada bi dolazili da gledaju kolo ili da i sami zaigraju u njemu bez obzira da li su pozvani na svadbu ili nisu. Snimljeno 1957. godine
Na romskim svadbama su uglavnom svirale duvačke bande. Pored goča (davuli), od udaraljki je bio obavezan i doboš. Trube i klarinet su bili solistički instrumenti, a često bi trubač zasvirao i na fruli ili okarini. U orkestru su svirali i bas i bas-fligorne. Najpoznatiji duvački orkesti su bili: Ramizov iz Niša, Bedžetov iz Leskovca i Bakije Bakića iz Vranja. Pre II svetskog rata u Nišu su svirali i duvački orkestri iz Leskovca: orkestar Ameta Ametovića, junaka Kumanovačke 48
bitke i nosioca Karađorđeve zvezde sa zlatnim mačevima i ansambl Ševketa Ibraimovića . Svadbene su melodije bile: “Igrala Fata”, “Svekrvino kolo”, “Nevestino kolo”, “Izgubljeno jagnje”, “Mekam”, “Oj Borije” i druge. Romska svadba je bila veliki skup Roma iz celog grada, naročito ako bi svadbu pravili imućniji ljudi, nevesta bila lepa, a pogotovu muzika bila dobra. Na svadbi su se prodavale semenke, kuvani i pečeni kukuruz (kirado thaj peko bobo), sladoled, ušećerene jabuke, hladne kabeze i klakeri, kokice (pucke) i dr. Romska svadba jeste bila mesto za veselje, igru i pesmu, ali i prilika za odvijanje društvenog života svih stanovnika mahale i Roma iz celog grada.
Oj borije
Oj nevesto
Oj borije lele tu šužije. Oj borije lele tu šužije.
Oj nevesto moja lepotice. Oj nevesto moja lepotice.
So angjan mange te dadestar. Te dadestar barvalestar.
Što donese od tvog oca od tvog oca "as" trgovca.
Angjum tuke lele kale jakha. Kale jakha sar duj kale drakha.
Donesoh ti crne svoje oči. Crne oči ko dva crna grozda.
SUNET (SUNETI) Dolaskom Turaka, niški Romi su, poput ostalog niškog življa, bili pod pritiskom islamizacije. Nakon odlaska Turaka, zadržali su deo običaja iz islamske kulture, kao što su zadržali i običaje pravoslavnog hrišćanstva iz predturskog perioda. Jedan od muslimanskih običaja je i obrezivanje muške dece (Sunet). U vreme Turaka, turski sultan bi slao berberina iz Carigrada da izvrši besplatno obrezivanje romske dece, darujući svakom detetu po novi fes.1
1
T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 238
49
Obrezivanje je vršeno kod dece od 3 do 6 godina, ređe kod dece starijeg uzrasta, jer su teže podnosila ovu operaciju. Vršeno je brijačem i štipavicom tako što bi se odstranjivala kožica (Prepucijum), koja pokriva glavić muškog polnog organa. Ovaj čin ima religiozno obeležje i, verovatno, praktični značaj jer olakšava održavanje intimne higijene muškarca. Po šerijatskom običaju ako muškarac musliman umre, a nije sunećen, pre sahrane mu se polomi mali prst na desnoj ruci i poveže crvenim koncem.1 Sunet počinje u sredu kada kujudžika poziva na kanu. Kao i za romsku svadbu, ona nosi flašu sa kolonjskom vodom kojom posipa po kosi one koji su pozvani i daruje ih bombonom. U četvrtak popodne kiti se krevet u kome će ležati deca posle sunećenja. Postelja se prekriva svilenim čaršavima i jastucima sa zlatom izvezenim prekrivačima. Tavanica se kiti svilenim maramama u raznim bojama sa oljicama (prlante) i “has” šamijama. Sa strane se vezuju raznobojne pletenice od specijalne hartije. Nad uzglavljem se prostiru srmom izvezene košulje i jeleci. Postelja se kiti tako da odiše toplinom, sjajem i orijentalnom lepotom. Ovaj posao su radile tome vične devojke i žene. Pri tome se pevalo uz daire, šalu i veselje. Devojke i žene su kanirale nokte na rukama i nogama i dlanove, a deci, koja se sunete, kanirao se mali prst na desnoj ruci. U petak bi muškarac iz familije sa okićenom flašom rakije odlazio da poziva goste na nedeljnu večeru. U subotu pre podne se donosi sa pijace sve što je potrebno za večeru. Kupuju se ovce i ostalo. Popodne dolazi muzika, igraju se kola, zatim se odlazi sa muzikom po kućama i skupljaju se krupniji pokloni (ovce, piće…). Uveče se kolju ovce i priprema se meso za jela. U nedelju ujutru se pale vatre i jela za večeru počinju da se kuvaju. Popodne se organizuje svečana povorka i deca se vode u šetnju (Alaj). Za ovu priliku se sedlaju odabrani konji, okićeni vencima od cveća i peškirima. Deca su odevena u nova odela sa fesom na glavi, koji je okićen srmom i dukatima. Preko ramena im je prebačena lenta od zlatom satkanih niti i amajlija od plavih perli da ih štiti od uroka. Na desnoj mišici je vezana plava mašna. Žene su odevene u “Lahuri” šalvare, a čela su im ukrašena cvetnim laticama i raznobojnim šljokicama. Glave su im povezane svilenim prlantama. Preko svilenih košulja su srmom izvezeni jeleci, a u struku su opasane srebrnim kolanima. Muškarci su takođe svečano odeveni. Išlo se u šetnju gradskim ulicama uz muziku koja je svirala iza povorke, a ispred bi devojke igrale držeći se za ruke. Kada bi povorka stigla kući, decu bi skinuli sa konja i pri tom ih pitali šta žele od oca. Deca bi odgovarala da žele kuću, ženu, konja… Zatim se deca obuku u plave svilene haljine (čantre) sa plavom svilenom kapom na kojoj piše mašala. Na kapi je i 1
Isto, str. 265
50
amajlija od plavih perli (điđik). Oni izlaze u dvorište i igraju, pri čemu ih gosti daruju novcem. Zatim se uvode u kuću i vrši se obrezivanje. Dok traje obrezivanje, muzika svira što glasnije a devojke podvriskuju vrteći između dlanova pera od živine (da detetu bude sunet lak poput pera). Iz istog razloga i majka deteta okreće oklagiju između dlanova. Deci posle operacije daju meda i šećera i stavljaju im crnog luka pod nos. Nakon toga sledi veselje do prvog sumraka kada se pale raznobojne sijalice i počinje večera. Sunet je običaj koji je na kraju drugog milenijuma kod niških Roma izumro sa mnogim drugim običajima koji potiču iz muslimanske religije.
Sunet u Čerge-mali 1936. godine
51
VEČERA ZA KUĆU (ZIJAFETI E KHERESKORO) Stari niški Romi veruju da svaka kuća ima svog anđela čuvara-Sajbiju. Zato je potrebno, pošto neko sagradi, ili se useli u novu kuću, da prinese žrtvu Sajbiji, tako što će u kućnom temelju da zakolje ovcu. Za ovu priliku se kupuje što veći ovan sa povijenim rogovima, i to beo. Kada se na stočnoj pijaci odabere odgovarajući ovan, kupuje se bez pogađanja. Večera za kuću se pravi nedeljom ili četvrtkom. Dan pre večere, ovan se odnese kod nekog komšije ili rođaka u komšiluk. Tamo se okiti vencima od cveća koji mu se stavljaju oko vrata, a dve crvene jabuke mu se pobodu na rogove. Istoga dana domaćin sa porodicom, rodbinom i prijateljima, i uz pratnju muzike, odlazi po ovna. Svi su svečano odeveni. Žene nose šalvare i jeleke. Snažniji muškarac uzima ovna, prebacuje ga preko vrata i tako ga nosi kroz mahalu. Za njim svira muzika, slavljenici igraju i pevaju. Veselje dostiže kulminaciju kada se dođe pred kuću domaćina. Sutradan, pre svitanja, muzika svira, domaćin šeta ovna kroz kuću, a zatim ga predaje kasapinu koji ga kolje tako da krv otiče u oveću rupu iskopanu uz kućni temelj. Glava ovna se odseče i baci u rupu koja se odmah zatrpa. Od ovnovskog mesa se prave jela za večeru. Ako je na večeru pozvan veći broj zvanica, kolje se još ovaca, jagnje ili tele, ali se za spravljanje jela za ovu priliku, nikad ne koristi prasetina ili svinjetina. Za večeru se spremaju sva jela kao i za romsku svadbu: bela (čiplak) čorba, punjene paprike, kapama ili pečenje. Služi se alkohol, kao i za svadbu, takođe pita, raznovrsno meze i dezert. Dva dana unapred neko iz familije, ili domaćin lično, poziva goste na večeru. Za večeru se kao poklon nose stvari za kućanstvo: šerpe, lonci, korita, vangle… U novije vreme, više se ne donose stvari već se daje novac. Ovaj običaj je moguće obaviti i bez muzike, kao kućnu, versku svečanost (Mevlud). Pri tom se poziva manji broj gostiju, sva jela se spremaju od mesa žrtvovanog ovna, hodža prouči molitvu, umesto alkohola, pije se šerbet… Večera za kuću se pravi da bi ukućani u novom domu imali dobro zdravlje, i da bi u kući vladao mir i porodična harmonija. Obično bi neko od ukućana ili rođaka sanjao da je potrebno napraviti tu svečanost i onda više nije smelo biti nikakvog odlaganja. O tome govori i pesma “Sajbija” Šabana Bajramovića iz filma “Anđeo čuvar”: “Ali mange ko suno i gudli Sajbija. Oj vakeri mange Zijafeti te kerav…” (I u snu mi dođe preslatka Sajbija. Ona meni reče: “Napravićeš Zijafet”)…
52
Veselje uz rakiju i dobro meze na Večeri za kuću 1955. godine
ĐURĐEVDAN (HERDELEZ) Niški Romi ovaj dan obeležavaju kao praznik buđenja života i dan kada se podsećaju na svoje mrtve. Mladi se vesele i raduju životu i ljubavi koja se budi kod ljudi zajedno sa buđenjem prirode. Slavi se šestog maja na dan svetog Georgija mučenika po pravoslavnom kalendaru. Romi ovaj praznik zovu Herdelez ili Đurđevdan. Herdelez je naziv za ovaj praznik prema muslimanskom svecu Hidir Elezu.1 Za ovaj dan se specijalno čisti kuća - po mogućstvu i okreči. Kupuju se cipele i šiju i kupuju haljine, odela, i ostala odeća za letnju sezonu. Slavlje počinje 4. maja uveče i traje cele noći, u igri, pesmi i veselju. Pale se vatre i sedi se uz vatru do zore (Aspaša2), pa se ujutru 5. maja ide na uranak. Romi Gurbeti nazivaju ovaj uranak Lekomuhaili.
1 A. Škaljić: Turcizmi u srpsko-hrvatskom i hrvatsko-srpskom jeziku, str. 250. Hidir Elez je muslimanski svetac, a po mišljenju autora, Hidir Elez i Sveti Đorđe, ustvari predstavljaju istog sveca. 2 Isto, strana 101. Asasbaša - noćnu čuvar, noćobdija
53
Na uranak se odlazi na livadu, u blizini niškog romskog groblja, na kojoj izvire potok. Ujutru se na izvoru obavlja obredno umivanje, branje vrbovih grančica, kako bi se okitila kuća, i lekovitih trava, znanih i neznanih, za đurđevdansko jutarnje umivanje. Stariji ljudi, naročito oni u žalosti, odlaze na groblje i nariču, oplakujući svoje mrtve. Posle uranka, odlazi se na pijacu i kupuje se đurđevdansko jagnje. To je dan za kupovinu jagnjadi (Bakhrengoro dive). Jagnje se bira da je lepo i belo. Crno jagnje, veruje se, donosi nesreću. Što je jagnje veće i deblje, to je ugledniji domaćin. Jagnje se donosi kući živo i predstavlja radost za decu i ukućane. Za jagnje se blagosilja: “Nek ovel bahtalo” (Neka je srećno). Jagnje se kolje te večeri ili ujutru na sam dan Đurđevdana. Kada se dođe kući sa Aspaše sa đurđevdanskim jagnjetom, kuća i dvorište se okite vrbovim grančicama, simbolom zdravlja i plodnosti. Uveče, uoči Đurđevdana, u jedan sud sa vodom, stavljaju se znane i neznane lekovite trave i crveno uskršnje jaje. To se ostavi da prenoći ispod drveta u dvorištu ili ispod ruže u bašti. Ujutru, 6. maja, na Đurđevdan, obavlja se umivanje lekovitim travama i trljanje lica jajetom da se bude zdrav i crven poput uskršnjeg jajeta. Kolje se jagnje. Crna džigerica se odmah obari, pospe se solju i alevom paprikom i deli se za mrtve. Kada se jagnje ispeče, pred ručak se podeli nekoliko tanjira (neparan broj), sa parčetom jagnjećeg pečenja, mlada paprika, mladi krastavac, mladi luk, crni i beli i ostalo mlado povrće, parče hleba i dezert. Od svega onog što je na đurđevdanskoj trpezi, stavi se po malo i u tanjire koji se dele za mrtve, pre nego što se sedne za astal. Ljudi, koji su u žalosti i koji tuguju za svojim mrtvima, ne jedu mladog mesa niti mladog voća i povrća dok na Đurđevdan ne udele za svoje mrtve (tabu hrane). Pored jagnjećeg pečenja, specijalitet đurđevdanske trpeze je jagnjeća sarmica (lojana jagnjeća košuljica napunjena seckanom iznutricom, pirinčem, mladim lukom i dobro začinjeno - kulina). Na isti način se puni i jagnjeće sirište bumbara - preliveno slatkim mlekom i jajima i zapečeno u rerni. Prvog dana Đurđevdana se ne ide u goste. Svako slavi u svojoj kući. Popodne se obuku nova odela i porodično se prošeta gradom. Usput bi se svratilo i kod fotografa da se taj dan ovekoveči. Ljudi bi se međusobno pozdravljali sa “Bahtalo Herdelezi” (Srećan Đurđevdan). Drugog i trećeg dana se odlazi u goste. Kaže se da Đurđevdan traje dok traje jagnje. Jagnjeća glava se jede trećeg dana. U vreme velikih oskudica, ratova i ekonomskih kriza, moralo je takođe da se odvoji za đurđevdansko jagnje. Postoji verovanje da će se ako se ne zakolje jagnje za Đurđevdan te godine desiti neka nesreća u kući. U Nišu je bilo zanatlija, Roma koji su zapošljavali isključivo romsku radnu snagu (kovači, kafe vodeničari i dr.) i oni su imali obavezu da šegrtima za Đurđevdan obezbede novu odeću i obuću.
54
Na Đurđevdan, 1934. godine: Adaleta Useinović sa ćerkom Nakšijom i rođakom Menekšom
Romi slikani na Đurđevdan, 1937. godine
55
Remzija Redžić sa detetom i sestrama Ilmijom, Refijom i Fevzijom, o Đurđevdanu, 1934. godine
VASILICA (VASILI) Vasilica je praznik svih niških Roma. Slavi se 14. januara na dan Svetog Vasilija Velikog. To je pravoslavna Nova godina. I ako su stari niški Romi muslimanske veroispovesti, ovaj praznik slave po tradiciji koja potiče još iz perioda pre dolaska Turaka na ove prostore, kada su niški Romi bili pravoslavne veroispovesti.1 Stari niški Romi su Vasilicu slavili i posle II svetskog rata, kada je, sve negde do sredine 80-ih, bilo zabranjeno javno obeležavanje ovog pravoslavnog praznika u Srbiji. Za Vasilicu se kolje isključivo živina: ćurke, guske, kokoši, pevci i drugo. Može da se kolje neograničen broj živine, prema veličini i materijalnom stanju porodice kao i prema broju gostiju koji će biti na slavi, ali je najvažnije da broj zaklane živine bude teko (neparan). Živina se kolje 12. ili 13. januara uveče, neki to 1
Istorija Niša I, str. 153
56
čine 13. ili 14, pre svitanja u zavisnosti od nasleđene tradicije u porodici. Klanje živine obavlja domaćin sa još jednim članom porodice koji mu pomaže. Živina se kolje satarom na trupcu, pri čemu se glava živine okreće prema istoku. Oni koji obavljaju klanje moraju biti čisti (okupani). Ovaj čin ima karakter obreda i predstavlja ostatke paganskih verovanja kod Roma. Velika je radost da živina bude što deblja jer će, onda se veruje, i godina biti berićetna. Zato se nekada živina kupovala mnogo ranije. Guske i ćurke su se kljukale projenim valjčićima (hapovi), tako da za Vasilicu budu ugojene na diku i ponos domaćina. U pojedinim starim niškim porodicama, kao i u porodicama iz leskovačkog kraja, prisutan je prastari običaj da se lome teleće noge za pitije, pri čemu se peva obredna pesma. Uveče, 12. januara, na trupcu, domaćin lomi teleće noge i peva: “But sastipe lelega me dajake me dadeske. Te bićhaven lelega mi kudelja. Zerem phagava lelega te pakhore.” Pesma se peva ptici štrku, rodi, od koje se traži da pošalje zdravlje i sreću za celu porodicu - u protivnom će joj polomiti krila. Na Vasilicu, 14. januara, ujutro, sa badnjakom koji je okićen zlatnicima i sa krčagom sa sveže zahvaćenom vodom, polaženik ulazi u kuću. Kuću prska svežom vodom, a ukućane lupka po glavi okićenim badnjakom i svežnjem novčanica uz čestitku: “Bahtali Vasilica”, kod Arlija, i “Bahtalo Vasili”, kod Gurbeta, što znači: “Srećna Vasilica”, uz otpozdrav: “Ov sasto” (Da si živ i zdrav). Polaženik je obično neko dete iz komšiluka ili iz rodbine. Ono se daruje novcem i slatkišima. Vodi se računa da polaženik bude isti kao i prošle godine da bi godina bila srećna i berićetna poput prethodne. Uveče, 14. januara, pravi se večera. Od jela se za ovu priliku sprema čorba, punjene paprike sa živinskim mesom i podvarak. Pored toga za predjelo se služe i pihtije, a kao desert - tatlije, baklave i ostali slatkiši. Pije se vino i rakija. Prvog dana se na večeru ne zove niko. Slavi se u krugu porodice. Romi iz Čair-mahale te večeri pale za stolom pet belih svećica u plitkoj posudi sa brašnom (Za Boga, Vasilicu, večeru, zdravlje i posao). Zatim otvaraju kućna vrata i dozivaju Vasilicu da im uđe u dom rečima: “Avaj, avaj gudlije Vasilice! Ake, isi amen šapatka, marikli…” (Dođi slatka Vasilico! Imamo šotku, imamo pitu…). Na sto stavljaju sve što je pripremljeno za večeru, obavezno uz so i papriku. Zatim se međusobno blagosiljaju gledajući se preko stola: “Dikheja li man? Dikhav tu. E, Akava berš te dikhea ma, đi berše te na dikhea ma” (Evo, ove godine te vidim, a dogodine neka trpeza bude tako obilna da te uopšte ne vidim sa druge strane stola.). Drugog dana Vasilice se odlazi u goste. U mahali se organizuje druženje kod nekog od uglednih domaćina. Okiti se pečeni ćuran i nosi se kroz prostoriju pri čemu se peva šaljiva pesma: “Davaj davaj Vasilico! Ko služi neka se ne tuži.” Zatim se pevaju pesme u čast domaćina i ostalih gostiju. Trećeg dana praznika, pravi se pilav ili pasulj sa živinskom iznutricom za ručak. Mesi se pogača u koju se stavlja zlatnik ili metalni novčić. Za ručkom
57
ukućani lome pogaču. Smatra se da će onaj kome pripadne novčić biti cele godine srećan i taličan što se tiče novca. Za Vasilicu se u nekoj od gradskih kafana pravila “zabava”. Pre II sv. rata je to bilo u hotelu Palas (sadašnji Union). To je bilo zajedničko veselje gde bi svaki domaćin doneo svoje jelo i piće. Jelo se posebno, a veselilo se zajednički uz muziku, igru i pesmu. Posle II sv. rata ovaj praznik se takođe grupno slavio. To se obično činilo posle 14. januara, prve naredne subote. Manifestacija je održavana u organizaciji tadašnjeg KUD-a “Iba Ademović” koji je kasnije prerastao u Društvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja “Rom” iz Niša. Održavana je u eminentnim niškim hotelima pod nazivom “Romski bal”. Ulaznice su prodavane zajedno sa konzumkartama. Za ovu priliku je pripreman i prigodan program, sa čitanjem romske poezije, uz romske pesme i igre. Naročita atrakcija ovih večeri bilo je biranje romske lepotice za tu godinu. Romsku lepoticu je birao žiri sastavljen od lokalnih opštinskih funkcionera, koji su bili počasni gosti na ovim manifestacijama, jer se smatralo da će oni, pošto su na funkciji a nisu Romi, nepristrasno obaviti svoj zadatak. Kasnije su manifestaciju organizovala i druga romska društva. Tako je “Romski bal” sa biranjem romske lepotice postao deo proslave ovog tradicionalnog romskog praznika.
ESNAFSKA SLAVA (ESNAFSKO SLAVA) Zanatlije ili esnaflije, stari niški Romi, imaju svoju slavu koju su zadržali do današnjih dana. Ona se slavi u čast njihovog sveca i zaštitnika kovača i obrađivača metala Hazreti Dauta (Svetog Dauta). Car David1 (Daut Ali Seljam) po legendi je bio kovač, a gvožđe je umesto čekićem kovao golim rukama. Jednog dana, car David je poslao kalfu da odnese meso koje je kupio za potrebe svog domaćinstva. Kada je kalfa odneo meso njegovoj kući, izašla je kovačeva žena umotana u feredžu, ali joj je kalfa video mali prst na desnoj ruci i tako je muslimanski zakon bio prekršen. Hazreti Dauta je vruće gvožđe počelo peći, a on je, kao sveti čovek, odmah znao šta je razlog tome. Napustio je posao i od tada je živeo u molitvi, posvećen bogu. Stari niški Romi, esnaflije slave svog sveca Hazreti Dauta i romsku zaštitnicu Zajde Badžu tako što bi svakog četvrtka uveče završili posao ranije,
1
T. Vuković: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str.
58
počistili bi radnju i rastrebili alat, a zatim bi na nakovnju upalili sveće u njihovu čast. Svake godine, 9. jula, na dan Prepodobnog Davida Solunskog po pravoslavnom kalendaru, stari niški Romi proslavljaju svoju esnafsku slavu tako što organizovano odlaze na izlet, zajedno sa porodicom, u dvorište Pantelejske crkve. Dan pre toga se priprema hrana i piće za ovu specifičnu slavu. Sve se to spakuje u velike korpe zajedno sa ćebadima i svim ostalim potrebama za izlet. Na dan slave, rano ujutro, pozove se fijaker koji ih odvozi ispred Pantelejske crkve, koja je nekada bila daleko od urbanog dela Niša. Ona je bila, zbog hladne vode sa česama i čistog vazduha, idealno mesto za proslavu praznika. Voda iz česama je oticala kroz dvorište Pantalejske crkve vadicama u kojima su se hladili rakija, vino i pivo, kao i povrće za meze. Ispod ogromnih stabala bi se rasprostirala ćebad i tu bi se stare esnaflije odmarale, gosteći se vinom i rakijom, igrajući šah i karte i provodeći prijatne trenutke na ovom svetom mestu. Popodne, posle ručka, odlazilo se u crkvu da se upali sveća i ostavi prilog, a takođe bi neko od službenika crkve, šetajući dvorištem, skupljao priloge. Esnaflije su koristili ovaj dan da se međusobno druže, razmenjuju informacije, biraju šegrte, a bogme i snaju iz dobre esnafske kuće. Međusobno su se pozdravljali sa “Bahtalo to dive” (Srećna slava), “Ov sasto bahtalo i tuke” (Da si živ i zdrav, srećna i tebi). Mlade kalfe i šegrti bi majstorima ljubili ruku. Za mlade je ovo bila prilika da se vide i upoznaju, a i mnoge ljubavi su se rodile baš ovde, u dvorištu Pantelejske crkve na Esnafskoj slavi. Popodne bi došla muzika, razvilo bi se kolo i veselje bi potrajalo do večeri. Razigrano kolo na Esnafskoj slavi služilo je da ugledne esnafske porodice pokažu svoje mladiće i devojke kojima su plaćali da vode kolo i tako ih promovisali kao kandidate za ženidbu i udaju. Mladići i devojke, koji su se od ranije simpatisali i voleli, a roditelji se iz nekih razloga protivili njihovoj vezi, koristili bi gužvu da izmaknu roditeljskoj kontroli-i pod okriljem letnjeg sumraka, devojka bi prebegla za mladića (“Ešeše našigeli i čhaj e čhaveske” /Ešeše prebegla je devojka za mladića/). Ovom šaljivom uzrečicom bi se saopštavala vest o događaju. Kasno uveče, fijakeri su vraćali izletnike kućama odmorne i osvežene za novi radni dan. Mladi su se vraćali zajapurenih obraza od svežeg vazduha i doživljenih susreta. Nijedan niški Rom esnaflija nije radio 9. jula, a malo je onih koje bi nešto spečilo da ne dođu u dvorište Pantelejske crkve. Toga je dana retko padala kiša, a i ako jeste, ipak se išlo na izlet. To je samo oblak, govorile bi stare esnaflije: “Na sijam taro lond te biljavonam” (Nismo od soli da se istopimo). Stvaranjem urbanih naselja oko Pantelejske crkve, izgubila se privatnost, mesto je postajalo manje podobno kao izletište za proslavu ove slave, ali stari niški Romi i dalje, na ovaj dan, odlaze na svoj izlet u dvorište Pantalejske crkve.
59
Slaviti slavu izletom u prirodu: dvorište Pantalejske crkve 9. jula 1937. godine za Esnafsku slavu
Esnafska slava 9. jula 1954. godine: izlet u dvorištu Pantalejske crkve
60
Celodnevni boravak u prirodi, 9. juli 1967. godine – Esnafska slava
Željno očekivani izlet: esnafska slava, 9. jula 1938. godine
61
BABINE Svečanosti povodom rođenja deteta su Babine i Kumstvo. Na treće veče od rođenja deteta, skupe se svi ukućani. Od očeve košulje se napravi detetu mala košuljica u koju ga obuku. Prethodno se kroz košuljicu tri puta provuku maše ili žarač za vatru. Te večeri se daje detetu ime na pupak. To je tajno ime, koje je poznato samo članovima njegove uže porodice i ono štiti dete od zlih sila. Te noći, po verovanju Roma, dolaze tri suđenice (Urme) da proreknu detetovu sudbinu. To su “lačhi“ (dobra), “bilačhi“ (zla) i “šudri” hladna) Urma.1 Hladna Urma posreduje između dobre i zle Urme.
Alija Abdić, sa ženom Remzijom i ćerkom Resmijom, 1934. godine
Sedme večeri se pravi Babina i kum daje detetu zvanično ime. Te večeri se pozivaju gosti, uža rodbina na večeru. Pre davanja imena stavi se zlatnik u čašu. Čaša se trese, a zlatnik zvecka (da dete lepo peva i bude muzikalno). Zatim kum uzima dete u naručje i, uz blagoslov da je živo i zdravo, izgovara njegovo ime. Ostali gosti daruju detetu novac. Gosti donose detetu poklon: pelene, benkice, odelce i ostale potrebe, a za kuću baklavu ili neke druge slatkiše. Kum donosi 1
R. Đurić: Seobe Roma, str. 257
62
detetu veći poklon. Ranije je na ovaj dan dolazio hodža i uvodio dete u islam, izgovarajući tri puta na uvo detetovo ime.
KUMSTVO Kumstvo se detetu pravi pre navršene prve godine ili ako se to propusti, onda pre navršene sedme godine života. Do tada se dete ne sme šišati. Na taj dan kum i kuma dolaze pre zore. Donose tepsiju sa novim makazama, odelce i kapu okićenu srmom i cvećem. Kuma okupa dete, a potom ga obuče u novo odelo i stavi u tepsiju da sedi. Kum mu makazama “uzima” kosu prvo napred a zatim sa leve i desne strane odsecajući po mali pramičak. Onda mu se stavi okićena kapa. Malo parče kose se stavi u hleb i kum to proguta. Kum i kuma se daruju boščalukom. Nakon toga počinje veselje. Dolaze prijatelji, komšije i rođaci na čestitanje i gošćenje. Ako je kumstvo veliko i bogato, svira i muzika i pozivaju se gosti na ručak ili večeru.
USVAJANJE DECE I ako su Romi poznati kao ljudi koji imaju mnogočlane porodice, dešavalo se da pojedine porodice nemaju dece, pa su prinuđene na usvajanje. Ovaj čin se odvijao u skladu sa važećim zakonskim propisima za to vreme. Po običaju, kada bi se dete donelo kući, na kućnom pragu bi se provuklo kroz majčinu košulju i tako simbolično uvodilo u porodicu. Neki supružnici bi posinili decu od rođenog brata ili sestre i odgajali ih kao svoju. Poznato je, naročito u periodu između I i II sv. rata, da su romske porodice bez dece posinile ne-romsku decu koja su bila nezbrinuta. Takvih slučajeva je u Nišu bilo dvadesetak. Pošto se uglavnom radilo o dobrostojećim romskim porodicama zanatlija i trgovaca, ova deca su odlično odgajana i vaspitavana. Mnoga su završila škole i zanate, a neka od njih i fakultete. Kada su odrasla, oformili su porodice, uglavnom, sa bračnim drugom iz redova Roma. Neki su kasnije upoznali i svoje biološke roditelje, ali se nikada nisu odrekli svoje romske porodice i ljudi koji su ih usvojili i očuvali. Nije poznat ni jedan slučaj da su ova deca, kasnije, kada su odrasla i osamostalila se, pokušala da 63
promene prezime (koje kod niških Roma ima muslimansku osnovu) i tako izbegnu svoju vezu sa Romima.
SAHRANA (PARUNIPE) Kada je bolesnik na samrti dolaze rođaci, poznanici i prijatelji, donoseći mu raznorazne ponude. Rodbina se od samrtnika oprašta rečima: “Ker mange halali” (Daj nam oproštaj), a on im govori: “Halali” (Neka vam je oprošteno). Veruje se da ljudi koji su živeli pravednim životom lako umiru; grešnicima izlaze gresi pred oči - zato ne dozvoljavaju duši da napusti telo. Stari niški Romi takođe veruju da anđeo smrti (Azraili) mladim ljudima uzima dušu lažući ih cvećem, a starim ljudima izvlači kukama i čengelom. Ako se bolesnik teško rastaje sa dušom, pod uzglavlje mu se stavlja Kuran i cvetovi zove (Mirver). Pokojniku se obuče novo odelo, cipele i čarape. Na pod se postavi ćebe ili jorgan pa se položi i prekrije svilenim čaršafom. Vilice (čenje) su mu povezane maramom. Ženama su glave povezane šamijom ili prlantom. Lice pokojnika je prekriveno svilenom maramom, a za pojas mu se postavi svileni peškir. Na pokojniku je sav nakit koji je nosio za života, koji se prilikom kupanja skida. Pokojnik se čuva cele noći. Za sve vreme dok je pokojnik u kući iznad glave mu gori sveća, a sva ogledala u kući su prekrivena. Ako neko kihne, dok je mrtvac u kući, to je loš znak, smatra se da će te godine još neko umreti iz kuće. Zato valja da ovaj odmah pocepa košulju na sebi kao utuk zloj kobi.1 Cele noći dok se pokojnik čuva služi se kafa, ratluk, sokovi, kolači, cigarete, ali nikako alkohol. Za pokojnika, rano ujutru, kopa se grob na sam dan sahrane. Ne valja grob kopati ranije jer se veruje da će otvorena raka preko noći prizvati još koju smrt u porodici. Grob kopaju trojica muškaraca i to: za ženu dubok do grudi, za muškarca do pojasa. Ako se pokojnik sahranjuje u grob od rođaka, kosti starog pokojnika se polože u platnenu kesu i ponovo vrate u raku kraj nogu pokojnika. Za umrloga se kupuje pogrebna oprema (Kefin): belo šifonsko platno (pargali) za ženu 12, a muškarca 10 metara, igla i konac, ćafurija (kanfor), amber kabuki (turski tamjan), zemljano lonče (piri), mala testija sa maramicom, vata i sapun. Obred sahrane vrši hodža. U Nišu je nekada postojao muslimanski verski starešina (muftija) i hodža Sali-aga. Mrtve su kupali Tane i hodžinica Fatima. Nakon njihove smrti, posmrtni obred je obavljao hodža Jaško, kao i drugi muškarci 1
T. Vuković: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 266
64
i žene koji su se prihvatili da rade ovaj posao, pre svega, u nedostatku verski obrazovanih kadrova. Hodža u pokojnikovoj kući kroji i šije odelo za pokojnika, od kupljenog belog platna. Platno kroji režući ga nožem i cepajući ga - nikako se ne seče makazama. Zatim, ručno šije pokojniku košulju i donji deo koji ima drugačiji oblik za muškarca i ženu. Ostatkom platna, u vidu čaršafa, obloži se sanduk. Pokojnik se kupa na posebnoj dasci (tenešir) kod kuće ili na groblju. Kupa se toplom vodom i tri puta sapuna (zato se ne valja, smatraju stari niški Romi, nikada za života tri puta sapunati). Zatim se obriše frotirom, obuče u pripremljeno odelo od belog platna i postavi u sanduk. U nos i uši se stavi vata, telo se pospe ćafurijom (kamforom), zatim se prekrije platnom koje je već u sanduku, a desna ruka mu se ostavi napolju. Hodža poziva pokojnikovu blisku rodbinu da priđu i poljube ruku pokojniku u znak poslednjeg oproštaja. Podrazumeva se da svi učesnici sahrane moraju biti okupani (pod avdesom). Posle toga prilazi bračni drug i najstariji sin ili kćer preko odra simbolično plaćaju novcem venčanje svog roditelja izgovarajući: “Ake pokinav to nikjaj” (Evo plaćam venčanje tvoje). Tim simboličnim činom ga razrešava bračnih obaveza prema pokojniku. Platno, u kome je umotan pokojnik, vezuje se trakama od istog materijala na sredini, iznad glave i ispod nogu, tako da se platno iznad glave i kod nogu može obuhvatiti rukom kasnije, prilikom spuštanja u raku. Sanduk (tabut) se pokrije poklopcem i prekrije svilenim čaršavom, a iznad glave, na poklopac se postavi fes ili prlanta u zavisnosti od toga da li je u pitanju muškarac ili žena. Sanduk se podigne na dve istesane drvene motke koje se podmetnu ispod sanduka u specijalno napravljene žlebove, tako da četiri muškarca na ramenima mogu nositi sanduk. Dok je pokojnik u kući sve vreme gori sveća iznad njegove glave. Kada ga iznesu, sveća se ugasi, a na mestu gde je ležao stavi se na ćeramidi malo zemlje, kreča i maltera (da bi po kući moglo da se radi). Starija žena nakvasi ruku u vodi iz posude iz koje je kupan pokojnik, i tom rukom ovlaži iza vrata bliske rođake pokojnika da ne tuguju za njim. Pre nego što se pokojnik ponese, sprema se turska halva i podeli se prisutnima. Kada posmrtna povorka (dženaza) pođe, niko u mahali ne sme da spava. Ako slučajno spava, treba ga odmah probuditi. Kada pođe posmrtna povorka, čuje se veliki lelek i kuknjava, sve testije u mahali se isprazne. Kada (dženaza) ode, u testije se zahvati sveža voda. Smatra se bogougodnim delom (sevap) nošenje pokojnika na ramenima do groblja. Nosači se menjaju u parovima i to kod glave pokojnika. Par koji je nosio kod glave prelazi nazad, a zamenjuje ga novi. Svako mora da nosi pokojnika na dva mesta, i kod glave i kod nogu. Kada se dođe na groblje, sanduk sa pokojnikom se postavi na poseban mermerni kamen (mustalataši). Hodža stane okrenut prema pokojniku, ostali učesnici sahrane stanu iza njega. Hodža izgovori molitvu, a zatim tri puta pita prisutne: “Romalen phraljalen penđaren li akale rome” (Braćo muslimani, da li 65
poznajete ovog čoveka ili ženu?). Na to oni odgovaraju potvrdno. Zatim najbliži rođaci ponesu sanduk do iskopane rake. Na dnu groba se postavi asura. Zatim se na asuru spušta pokojnik. Pokojnika u grob spuštaju trojica i to tako što jedan silazi u grob i prihvata telo umotano u platno preko sredine i tako ga polaže u grob a ostala dvojica mu pomažu držeći krajeve platna kod glave i nogu. Odvežu se trake kojima je platno bilo uvezano pa se iznad tela postave daske debljine oko 5 cm, a dužine koja odgovara dužini dijagonale iskopanog groba. Daske se ređaju jedna uz drugu celom dužinom groba. Svaki učesnik sahrane baci sitan novac i pregršt zemlje, pa se zatim zatrpa raka i formira humka. Raku zatrpavaju svi prisutni tako što se menjaju. Kada se umori onaj koji je zatrpavao, položi lopatu na zemlju i odmakne se - tada drugi prilazi i nastavlja sa radom. Kod glave i kod nogu se pobodu drvene piramide (bašlukija). Na bašluku kod nogu, hodža polomi testijicu napunjenu vodom koja je zahvaćena usput, a maramicu kojom je bila povezana testija uzima onaj koji je nosio testiju do groblja. Zatim svi čučnu da se pomole, te kada završe molitvu prisutni se pomere a ostaje samo hodža koji uvodi pokojnika na drugi svet (daje mu talkm), izgovarajući pri tom u molitvi njegovo ime i ime njegove majke. Veruje se da pri tom mrtvac ustaje i udara glavom u dasku nad glavom i tada mu od straha prepukne srce i odlazi na drugi svet. Sa groblja se uvek odlazi tako što se čovek tri puta okrene prema groblju i tri puta čučne izgovarajući reči: “Džan tumenge po tumaro than” (Vratite se svojim humkama). Dolaskom u kuću pokojnika svi učesnici sahrane peru ruke i brišu ih ponuđenim peškirom. Uveče, na prvi mrak, pali se sveća. Ko ostane “na sveću” prvo veče, mora dolaziti i narednih 7 dana ili ostaviti komad lične odeće da ostane u kući pokojnika narednih 7 dana. Stari niški Romi za mrtve pale bele, parafinske sveće. Sveća se pali prvog dana na mestu u dvorištu gde je pokojnik okupan i na mestu u sobi gde je bio postavljen da leži. Ostalih dana, do 52. noći, sveća se pali samo u sobi, i to svakodnevno po jedan sat. U vreme dok sveća gori, svi konopci u dvorištu ili u kući moraju biti odvezani. Nakon što je gorela jedan sat, sveća se gasi, ali se prethodno otvore vrata od kuće - pri gašenju se izgovaraju reči: “Dža tuke pe to than” (Odlazi novom domu). Sveća se pali i kada se prave mevludi i tejviti (parastosi): na 40 dana (saranda dive), šest meseci (šov masek) i godinu dana (berš dive). Pored sveće se obavezno stavi čaša sa vodom. Halva, pilav i pita (nije obavezna) dele se za dušu pokojnika za 3 dana, za 7 dana i za parastose. Za 52 noći (iliki geđesi) se deli halva, pri čemu dolazi i hodža i čita molitvu koja je te večeri veoma važna, jer, smatra se da je ovo najteži dan za pokojnika, veruje se da mu te večeri otpada nos što mu pričinjava nesnosne bolove koji će biti ublaženi uz pomoć molitve i halve. Parastosi, kao i sve daće, vrše se u kući pokojnika. U toku perioda od godinu dana, tri puta se stavlja sofra i dele jela za pokojnika. Za 40 dana, za 6 meseci i za godinu dana, s tim što se za prve dve sofre stavlja dan pre isteka ovog perioda, a godina se stavlja tačno na dan. Nakon isteka godine dana može se, ali nije obavezno, pomenuti godišnjica smrti pokojnika. Takođe se za pokojnika deli 66
za zadušnice (ulešme), i to posebno za njega, do godinu dana, a posebno, grupno, za ostale mrtve. Na groblje se odlazi dan posle sahrane, na prvo jutro, za tri, za sedam i za 40 dana, kao i za šest meseci i godinu dana, i to dan posle stavljanja sofre. Na groblje se nosi pirinač (nakuvano zrnevlje) i voda. Po dolasku na grob, pomiluje se tri puta zemlja na grobu, a zatim se pospe pirinčem i vodom po celoj dužini groba. Potom se stane kod nogu, jer se veruje da pokojnik na ovom mestu vidi prisutne. Na groblje se, u novije vreme, donosi sok, kolači, kafa, ratluk i drugo, što nije obavezno, ali je poželjno da hodža, ili neko ko ume, očita molitvu na grobu. Takođe se u novije vreme praktikuje da bliski rođaci pokojnika pozivaju sve prisutne da nakon ukopa svrate u obližnju kafanu, pokraj groblja, gde konzumiraju alkoholne napitke za dušu pokojnika. Od alkohola koriste rakiju, žestoka pića ili pivo - a vino nikako. (Ranije se nikada nije koristio alkohol kod pogrebnih običaja.) Za parastose se spremaju jela i pozivaju rođaci i prijatelji na mevlud i tejvit. Mevlud se pravi sa halvom, pilavom i šerbetom, a tejvit (tevhid) sa hranom. I mevlud i tevhid se prave kod kuće. Jela se prave od ovčijeg mesa i spremaju se za 40 dana od četvrtine ovce, za šest meseci od polovine, a za godinu dana od cele ovce. Od jela se sprema bela čiplak čorba, punjene paprike i kapama. Verski obred se obavlja u najvećoj sobi u kući, obično na mestu gde je pokojnik i ležao u kući pre sahrane. Molitvu čita hodža, a pored njega u krug prekrštenih nogu sede svi prisutni muškarci koji moraju biti okupani (pod avdesom). Na glavi nose fesove, kačkete okrenute naopako ili čistu maramicu. Pre nego što hodža počne da čita molitvu, najpre upali sveću i postavi pored nje čašu sa vodom. Zatim neka mlađa žena unese kolonjsku vodu i njome pospe dlanove svih prisutnih. Dok traje obred molitve, u sobi se ne puši niti se konzumira hrana ili neki napitak. Neki delovi molitve izgovaraju se u sedećem položaju na podu, a kraći delovi u stojećem položaju, okrenuti prema istoku. Na kraju se ruke stave ispred sebe kao pri čitanju, izgovori se molitva, pa se dlanovima dodirne lice. Zatim hodža blagoslovi molitvu pokojniku i traži od ostalih da i oni to učine tri puta rečju: “Halali”. Iza molitve postavi se sofra sa velikom tepsijom (sinija) na sredinu sobe i serviraju se jela. Sva jela se jedu kašikama ili prstima. Nož ili viljuška se ne stavljaju na sofru. Pored jela serviraju se i pite, kolači, voće i sokovi. Za sofrom mora biti neparan broj ljudi. Kada se završi sa jelom, još jedanput se očita molitva (samo kod prve sofre), zatim svi ustanu - samo jedan ostane da sedi kako sofra ne bi ostala sama. On mora da sačeka da sledeća grupa sedne i tako sve dok ima ljudi. Broj sofri, odnosno grupa, mora takođe biti neparan. Pri izlasku iz sobe prisutni operu ruke, ili ih obrišu vlažnim peškirom, i odlaze kućama. Stari niški Romi govore da je muslimanska boja žalosti bela, ali oni u žalosti nose crninu ili braon boju. Muškarci se na žalosti ne briju. Crnina se nosi 40 dana, pola godine ili godinu. Za pokojnikom se plače i nariče u kući i na groblju,
67
ali se pazi da suza ne kane na pokojnika jer se veruje da ga peče i davi. Isto se tako veruje da onaj čije suze kanu na pokojnika nikad neće moći da ga sanja. Spomenik se po pravilu podiže tek kada prođe godinu dana, pošto se smatra da grob do tada ne treba potresati. U novije vreme, spomenici se prave i ranije, već prema mogućnostima rodbine. Niško groblje na kome se sahranjuju Romi se nalazi na Crvenom Krstu, između železničke ložionice i niškog aerodroma. Na njemu se nalaze grobovi sa spomenicima podignutim u zadnjih 100 godina. Protežu se u pravcu zapad-istok. Na groblju je neugledna zgradica oronula i sklona padu u kojoj se čuvaju daske za kupanje mrtvaca (teneširi), sanduci (tabuti) sa poklopcima napravljenih od čamovih dasaka, ofarbani zelenom masnom bojom bez ukrasa. Sanduci imaju ureze za smeštanje istesanih motki na kojima su nekada nošeni pokojnici do groblja. Sada se za prevoz posmrtnih ostataka koriste špediterska kola sa konjskom vučom. Pre nego se stavi mrtvački sanduk na kola, kočijaš saopštava konju na uvo: “Egave e mule” (Prevoziš mrtvaca), da se konj ne bi uplašio. Poslednjih godina se za prevoz koriste i kola pogrebnih preduzeća u gradu, kod kojih se nabavljaju i sanduci za ukop, venci, drvene piramide sa ispisanim imenom i godinama rođenja i smrti. I ako se sahranjuju sa sandukom, nove generacije niških Roma i dalje postavljaju daske u grob ukoso, po dijagonali, pa se preko njih nabacuje zemlja i formira humka. Na ovom se groblju sahranjuju i ostali Muslimani iz grada, potomci starih turskih porodica, kao i Turci poginuli u saobraćajnim nesrećama u okolini Niša. Ima i sahranjenih Roma pravoslavaca, većinom doseljenih iz okolnih sela. Uglavnom su, sudeći prema sačuvanim spomenicima, tu sahranjeni svi stari niški Romi, umrli tokom XX veka..
VEROVANJA I OBIČAJI Bremenitost (Khabnipe) •
Bremenita žena ne sme da pređe preko konopaca ili kakve razapete žice, jer će se pri porođaju obmotati pupčana vrpca detetu oko vrata.
•
Bremenita žena ne sme da krade voćke, jer će se na istom mestu gde se uhvati i detetu ostati beleg u obliku ukradenog ploda. Ako to, ipak, učini neka tom rukom dodirne zemlju da skine čini sa deteta.
•
Ako trudnici, dok sedi, pređe neko preko nogu, dete će ličiti na njega.
68
•
Trudnica ne sme da udari psa ili mačku, jer će roditi dlakavo dete.
•
Bremenita žena ne sme jesti načeto voće da bi se dete rodilo zdravo.
•
Trudnica ne sme videti mrtvaca, jer će dete poprimiti mrtvačku boju. Ako se to nikako ne može izbeći, trudnici se vezuje crveni konac oko malog prsta na desnoj ruci.
•
Od trudnice nikad nemoj sakrivati jelo ili piće, jer dete nikad neće hteti u životu da okusi tu vrstu hrane koja je bila sakrivena od njegove majke dok ga je nosila.
•
Nemoj na bremenitu ženu potezati oštre predmete da novorođeno dete ne pati od proboda u stomaku.
•
Nemoj za trudnicom bacati kamenje, zemlju, malter ili kreč, jer će roditi dete koje će ovo stalno trpati u usta.
•
Nemoj pred trudnicom jesti, a da je ne ponudiš, jer će ti na oku izaći čmičak.
•
Ako živinska žuč koja se baci na žeravicu, pukne uz prasak, u kući će se roditi muško dete.
Novorođenče (Maksumi) •
Kada se dođe u goste u kuću gde je novorođenče, red je da se pri odlasku ostavi “beleg” protiv uroka (končić sa odeće). Ako dete mnogo plače sumnja se da ga je gost uročio, pa ga ovim končićem valja okaditi.
•
Ako dete mnogo plače sumnja se da je uročeno, pogotovu ako su mu trepavice uvrnute. Zato se u sud sa vodom bace tri žeravice, pa se ovom vodom umije dete, a voda se baci na psa ili na mačku.
•
Uročeno dete umije se vodom kojom si oprala kvake na vratima sa obeju strana. Vodu baci na psa ili na mačku.
•
Ako novorođenče boli stomak, neka ga majka podigne iznad glave tako da mu stomak leži na majčinoj glavi. Neka u tom položaju okrene dete tri puta izgovarajući reči: “Man te dukhal ole ma te dukhal” (Mene neka boli, a njega da ne boli).
•
Pre nego što napuni 40 dana, žensko novorođenče okupaj tako što ćeš na sva četiri ugla korita u kome se kupa staviti po malo pepela. Nakon kupanja detetovim stopalom gurni po malo pepela sa svih uglova da padne u vodu u kojoj se dete kupalo. Da devojčica ne bude kosmata.
•
Pre nego što dete napuni 40 dana, položi metlu na zemlju, pa drži dete iznad nje, kao da će da kaki. Ono će ubrzo prestati da kaki i da se upiškava u gaćama.
69
•
Dok ne progovori nemoj detetu davati da jede ribljeg mesa.
•
Do 40 dana, porodilja spava u krevetu sa detetom u sobi u kojoj obavezno “gori” svetlo, i to tako da uvek mora biti okrenuta prema novorođenčetu. Nikako ne sme da mu okreće leđa jer će ga odmah zle sile spopasti.
•
Tek nakon isteka 40 dana sa detetom se ide u goste i to, prvi put, u tri kuće. U svakoj kući ga daruju po jednim jajetom da je živo i zdravo, a lice mu mažu brašnom da ima lep ten.
•
Pelene novorođenčeta koje se suše napolju ne smeju do 40 dana nakon zalaska sunca da ostanu napolju, jer će pokupiti zle sile i preneti ih na dete.
•
Ne daj detetu ogledalo da se ogleda dok ne napuni godinu dana, da mu lice ne ostane sitno.
•
Kada odojčetu prvi put sečeš nokte, pre toga mu stavi ruke u brašno, da mu ruke budu berićetne.
•
Novorođeno dete prvi put pokaži ostaloj deci u porodici tako što ćeš mu prvo otkriti noge, a zatim lice, da bi se deca volela.
•
Postavi pod uzglavlje novorođenčeta grančicu od metle, soli i parče hleba da ga štite od uroka i zlih sila.
•
Ako nekoj porodici ne traje porod, novorođeno dete se ostavi ujutru rano na ulicu u mahali, uvijeno u ćebe. Ko prvi naiđe i pronađe dete, on postaje kum i uživa najveće počasti. Zatim babica detetu izbuši desno uvo i kroz rupicu provuče crveni konac. Kasnije dete na tom uvetu nosi minđušu.
Porodilja (Leusa) •
Za porodilju se do 40 dana kaže da je leusa. Prema njoj se ukućani u tom periodu ponašaju sa pažnjom, jer se smatra da je ona u to vreme u društvu anđela. Ona posle zalaska sunca ne sme da izađe iz kuće. Ako bi slučajno trebalo noću da izađe napolje, u ruci bi morala da nosi gvozdeni predmet da je štiti od zlih sila, a u nedrima pelenu da joj mleko ne usahne.
•
Na četrdeseti dan porodilja se kupa u vodi u kojoj je slomljeno jaje. Ljuskom od jajeta zahvata vodu i poliva se po glavi 40 puta. Zatim pojede hleba i luka da od leuse pređe u normalan život i da joj mleko ne usahne.
•
Ako porodilja nema dovoljno mleka, neka ode na reku i ponese glavicu crnog luka, so i hleb. Neka rukom zahvati vodu iz reke da joj se cedi niz lakat, te drugom rukom uhvati tu vodu u dlan i popije. I tako tri puta, menjajući ruke. Pri tome neka zagrize unakrst rasečeni luk posut solju, a potom malo hleba, tri puta, pa će mleko poteći poput reke.
70
•
Ako je u kući leusa, vatra se iz kuće ne sme davati.
•
Dok je leusa, porodilja ne sme da ima polni odnos.
Deca (Čhave) •
Nemoj da preskačeš dete jer će ostati malo. Ako to ipak učiniš, vrati se na prvobitnu stranu.
•
Dete nemoj nikada ljubiti u vrat, jer će te mrzeti.
•
Deca se ne smeju igrati vatrom, da se ne bi noću piškila u krevetu.
•
Ako se dete plaši, stavi mu ispod uzglavlja dlaku od mečke, a ujutru ga njome nakadi.
•
Kada malo dete izvadi prvi zub baca ga na krov pri čemu izgovara: “Kakaraške Raške, ale tuke rupuvalo a tu mange sastruvalo.” (Evo tebi ovaj šupalj zub, a ti meni pošalji zdrav i jak zub poput železa.)
•
Kada deca vide rodu treba da sakriju noge tako što će da čučnu, jer će se u protivnom stalno saplitati i povređivati.
•
Dok meteš, pazi da ne udariš dete metlom, jer će ostati malo. Ako ga ipak slučajno zakačiš, popljuj metlu i podigni je visoko, da i dete poraste visoko.
•
Nemoj da meteš metlom u pravcu deteta, napuniće se ranama.
•
Deca dok sede za stolom, neka ne oslanjaju glavu na dlanove obeju ruku. Ostaće siročad.
Kuća (Kher) •
Nemoj zviždati u kući, napuniće se miševima.
•
Noću nemoj izbacivati đubre, jer ćeš s njime izbaciti i sreću iz kuće.
•
Vatra se iz kuće ne sme davati noću i za praznike, jer ćeš sa njom izneti i sreću iz kuće.
•
Kada se useliš u novu kuću ili stan, prvo unesi so, hleb i vodu, i baci sitan novac u četiri ugla sobe.
•
Ako kišobran otvoriš u kući, svađaće se ukućani.
•
Ako u kući otvaraš makaze na prazno ili ih ostaviš otvorene, svađaće se ukućani.
•
Ne hodaj po kući sa jednom čarapom ili papučom, da ne postaneš udovac.
•
Kada neko od ukućana polazi na put, nikad nemoj čistiti za njim. 71
•
Nokte nikad nemoj seći istog dana i na rukama i na nogama, da se u kući istog dana ne bi desilo i veselje i žalost.
•
Nemoj ukućanima, ili bilo kome, dodavati sapun u ruke, jer će te mrzeti.
•
Metlom nikad ne čisti prostirku sa kreveta, jer ćeš prizvati smrt onom koji tu spava.
•
Noću u kući metlu uvek položi na zemlju, pa će zle sile ostati napolju.
Badnje veče (Bodžik geđesi) •
Devojka na Badnje veće treba da stavi prvi zalogaj hleba sa večere, češalj i ogledalo ispod uzglavlja. Te noći će sanjati mladoženju.
•
Te noći pošalji udavaču da donese nacepana drva za vatru. Ako donese neparan broj, udaće se te godine.
•
Na Badnje veče dozovi devojku kojoj želiš da se uda i reci: “Ove godine sama, a dogodine s mužem.”
•
Rane i čireve dodirni na Badnje veče božićnim orahom, pa ga isto veče baci na raskrsnicu. Rane i čirevi će proći.
•
Na Badnje veče okreni crep na kući, da mračne sile, ove večeri, mimoiđu kuću.
•
Na Badnje veče mrvice sa trpeze prospi u kut dvorišta pa na njih položi metlu. Stani desnom nogom na metlu i oslušni znakove. Spoznaćeš mladoženju.
Kiša i grmljavina (O bršim thaj o šemšekija) •
Ako želiš da prestane kiša da pada, neka zadnje dete po rođenju (istrišče) pobode sekiru u zemlju.
•
Neka istrišče baci sadžak iza sebe. Ako padne na noge, kiša će prestati.
•
Kada prvi put zagrmi, oklagijom udaraj po stvarima u kući, pa te godine neće biti miševa u kući.
•
Kada prvi put zagrmi, požuri da se uhvatiš za gvozdeni predmet pa ćeš biti jak i zdrav cele godine.
•
Kada prvi put zagrmi toga leta, pohitaj prema livadi i valjaj se po travi, da te leđa više nikada ne zabole.
72
Životinje (Hajvanija) •
Psa valja čuvati u kući, a mačku ne. Pas moli boga da domaćin ima decu i da su živa i zdrava, da ih čuva. Mačka moli boga da domaćin nema decu, da bi nju čuvali.
•
Ako te bole leđa, legni, neka te mečka izgazi.
•
Lasica je nevesta (bori) pretvorena u ovu životinju. Njoj se ne sme činiti ništa na žao. Onoga koga hukne lasica može snaći velika porodična tragedija.
•
Ako te lasica lizne po kosi tu više kosa nikada neće da nikne.
•
Ako kukavica zakuka na kući, umreće neko iz kuće.
•
Ako pas u dvorištu vuče zadnje noge prema ulici, neko će od ukućana otići na put. Ako to čini u suprotnom smeru, doći će gosti.
•
Ako prolaziš pored uginule životinje, uhvati se za kosu da ti kosa ne bi opala.
Smrt (Meribe) •
Nokte nikad nemoj seći noću, jer ćeš se nakon smrti povampiriti. Ako to ipak učiniš, kada ih bacaš reci: “Oni mene neka traže, a ja njih ne”.
•
Ako za kraći vremenski period umru dva bliska rođaka, u raku drugog položi lutku, ili zakolji pevca i baci ga u raku prilikom sahrane, da sprečiš treću smrt u familiji.
•
Ako žena za života ne nosi minđuše, na onom svetu će morati da nosi teško kamenje vezano za uši.
•
Ako su dvoje bliskih rođaka rođeni u istom mesecu, pa jedan od njih umre, neka živi rođak pođe za pogrebnom povorkom (dženazom) samo do mosta. Kada dženaza pređe most on neka ostane sa druge strane obale. On ne ide na sahranu ovog rođaka, već ga ispraća samo do reke.
Novac (Saja) •
Kada ugledaš mlad mesec, izvadi novac i njime protrljaj kosu i bradu pa ćeš celog meseca biti taličan u odnosu na novac.
•
Ako pri radu stalno povređuješ ruke, uzmi metalni novčić, njime protrljaj ruke, a zatim ga daj prosjaku.
Nož (Čhuri) •
Ako zamahneš na nekoga u šali nožem, pobodi ga u zemlju posle toga, da se taj čovek ne bi razboleo. 73
Sudnica (Krisutni) •
U sudnicu donesi i pospi zemlju sa tri groba pa ćeš njome ućutkati one koji ti sude.
•
Na šamiji kojom su bile vezane vilice (čenje) pokojnika, veži tri čvora. Šamiju drži uz sebe da zatvoriš usta onima koji ti sude.
•
Kroz prsten skinut sa mrtvaca pogledaj one koji ti sude da ih ućutkaš.
Snovi (Sune) •
Ako sanjaš da vadiš zub i pri tom osećaš bol, umreće ti neko blizak u familiji.
•
Ako sanjaš da se ljubiš sa pokojnikom, umreće ti bliski rođak.
•
Ako sanjaš bistru vodu, očekuj suze i plač.
•
Ako sanjaš mutnu vodu, očekuj radost u kući.
•
Ako sanjaš ribe, biće puno para.
•
Ako sanjaš izmet ljudski, biće puno para.
•
Ako se u snu smeješ, plakaćeš. Ako u snu plačeš, smejaćeš se na javi.
74
ZANATI
Prvi pisani istorijski dokument koji pominje zanimanja niških Roma je turski popis iz 1498. godine. Ovim je popisom u niškom kadiluku registrovan jedan Rom-kovač, Ajdin.1 Polovinom XVI veka u Nišu se pominje Rom čelengir (bravar),2 a krajem XIX veka u istorijskim dokumentima se pominje poznati niški mehter (muzičar) Ajruš.3 Posle oslobođenja od Turaka, niški Romi zanatlije bavili su se i zemljoradnjom kao dopunskim zanimanjem. U to vreme 25% obradivog zemljišta u okolini Niša, pripadalo je Grko- Cincarima, Jevrejima, Albancima, Romima i Turcima.4 U kasnijem periodu razvoja niškog privrednog života, razvija se čitav niz zanimanja karakterističan za niške Rome, počev od onih najtežih i najprljavijih čistači, šinteri, čistači cipela, čistači ulica, nosači (amali), vešerke… - do zanimanja vezanih za obradu metala (kovači, potkivači, klinčari, kafe-vodeničari – degrmendžije…). Stari niški Romi su bili i: semenkari, moleri, šnajderi, kasapi, telali-staretinari, živinarski trgovci, rabadžije-kočijaši, fijakeristi, svirači, muzičari u Simfonijskom orkestru, vojni muzičari i dr. U niškoj industriji su radili kao fizički radnici, bravari, kovači, strugari, zavarivači, mašinovođe, tehničari, a posle II svetskog rata, bilo je i inženjera, zdravstvenih tehničara, prosvetnih radnika, lekara i dr.
1
T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 33 Isto, str. 47 3 Isto, str. 197 4 Istorija Niša II, str. 195 2
75
Stari niški Romi su radili najteže i najprljavije poslove u gradu, bilo je i sitnih lopova, ali se ne pamti da su ikada prosili. Romi koji bi se mogli videti da prose u Nišu, pripadali su skitačkim čergama koje se nisu dugo zadržavale u gradu. Razapeli bi šatore na desnoj obali Nišave, kod železničkog mosta, ostajali neko vreme i, zatim bi svojim poslom odlazili dalje. Oni su zazirali od niških Roma, starosedelaca. Nisu sa njima kontaktirali niti od njih tražili pare. Ako bi se greškom dogodilo da se prilikom prošenja obrate Romima smatrajući ih za ne-Rome, saznavši istinu, postiđeno bi se izvinili. U periodu izgradnje zemlje, iza II svetskog rata, u niškim fabrikama su organizovana takmičenja u prebacivanju norme u okviru izvršenja godišnjih planova proizvodnje. Pobednici ovih takmičenja su dobijali naziv “Udarnik rada”. Među ovim vrednim, marljivim i sposobnim ljudima bilo je i nekoliko starih niških Roma. Najpoznatiji među ovim Romima su radnice niške Fabrike duvana: Nedžmija Asanović je bila jedanaestostruki udarnik rada ("Narodne novine", 22. 10. 1949, str. 2) a udarnice su bile i Vera Alimanović, Ibraima Kurtić i dr.
Ibraima - Mima Kurtić, udarnica rada (prva s desna), 1949. godina 76
Odlazak u zasluženu penziju: Nedža Asanović (1913-1981) (u sredini) ručna pakerica, jedanaestotruka udarnica rada u Duvanskoj industriji
Romkinje, radnice Duvanske industrije na ručku u radničkoj menzi, 1958. godine 77
Safeta Asanović – Čape prima priznanje za 30 godina rada u fabrici guma "Vulkan", 1978. godine
POSLASTIČARI I SEMENKARI Pre II svetskog rata je u Čerge mali bio poslastičar Sefa Belulović. On nije imao radnju, već je svoje proizvode nudio u zastakljenim kolicima sa velikim sjajnim poklopcima za sladoled i raznobojnim bočicama u kojima su bili ekstrati za pravljenje osvežavajućih napitaka. Na staklenoj vitrini je imao izvešane tresuljke i tegle sa raznobojnim čibucima i lizalicama, kao i raznovrsne kolače. Zimi je prodavao salep, a leti bozu i sladoled. Kasnije su ovaj posao u romskim mahalama radile uglavnom žene, prodajući, pored semenki, pucki i kikirikija, i ušećerene jabuke, pelte i ostale slatkiše. Prodaja semenki je šezdesetih godina prošlog veka bila vrlo unosno zanimanje. Njime se bavilo desetak romskih porodica. Osušene semenke od tikve su kupovali po selima ili na pijacama. Zatim bi ih čistili i prali, solili i pekli u rešetkastoj posudi. Semenke su nosili u korpama od pruća i prodavali ih pomoću male čašice za rakiju. Najviše je semenki prodavano ispred bioskopa, na fudbalskim utakmicama i drugim sportskim priredbama, na svadbama i svim velikim skupovima. 78
Ovo je bio težak i mukotrpan posao, jer je u to vreme milicija nemilosrdno proganjala semenkare, tukla ih i semenke im prosipala u slivnike. Semenkari bi svoje proizvode nudili rečima: “Izvol’te semenke, zanimacija - manje sekiracija.” Poznati niški semenkari, kasnije i prodavci kikirikija, bili su: Remzija i Redžep Sinanović, jednoruki Muharem, Ruski, Sabila, Šabi i drugi.
Poslastičar iz Čerge-male 1938. godine: Sefedin Belulović sa ženom Đulsefom i čerkom Nadirom
MOLERI Pripovedaju da su ovaj posao pre II svetskog rata najviše radili Romi. Molerski alat se sastojao od merdevina raznih veličina, kofa, četki, valjka za šaranje zidova, mustri, flit pumpe i pumpe za špricanje fasade. Radilo se krečom, zemljanim bojama i štriclom. Boje su bile vodotopive, dok se za valjak ponekad koristila srebrna i zlatna bronza koja se rastvarala pomoću jaja. Molerski posao su obavljali uglavnom stanovnici Čair-male: braća Salija i Rajko Kurtić, Iljaz, familije Zekići... Većina molera je volela da popije, i to isključivo rakiju. Najpoznatiji niški moler bio je Avda Zekić, veliki boem i šeret. Njegove šale se i danas, na početku XXI veka, pričaju gradom, čak je o njemu Pavle Lalović, niški pesnik, i izdao knjigu, pod nazivom “Avda Zekić, španski glumac iz Lajpciga.”
79
Molovao, kažu, jednom Avda kod neke gospođe i, pritom, zaboravio da je trebalo našarati zidove pticama. Sutradan došao Avda da naplati posao, kad dama začuđeno pita: “Majstore, a gde su ptice?” - “Da niste vi gospođo nešto otvarali prozore?”; “Jesam, Avdo, da bi se osušila boja sa zidova” - “E, pa, odletele ptice kroz prozor, gospođo”. Kod druge gospođe Avda okrečio zidove i našarao ih tankim linijama. “Krive su ti te linije”, reče gospođa. “Ništa ne brinite, gospođo, kad se osuše - ispraviće se”, reče Zekić.
Najpoznatiji niški moler: Avda Zekić
VEŠERKE (PRALJE) U Nišu je između I i II svetskog rata bilo stotinjak Romkinja koje su se bavile tim mukotrpnim poslom. Sve dok veš mašina nije ušla u niške domove, mnogim niškim Romkinjama je to bilo osnovno zanimanje. Radile su kod uglednih i imućnih niških porodica. Pranje veša se obavljalo napolju, u dvorištu. Upalila bi se vatra na kojoj bi se u velikom kazanu iskuvavao veš uz dodatak žive sode ili ceđi. Nakon toga bi se veš prao “na ruke” uz pomoć sapuna, najčešće domaće proizvodnje, u drvenom ili limenom koritu. Beli veš se zatim štirkao i prostirao u dvorištu. Posle sušenja se 80
peglao peglom na žar, kasnije električnom peglom. Taj su posao žene radile po čitav dan, po ustaljenom rasporedu za celu nedelju. Kasno uveče bi se vraćale kući pogrbljenih leđa i nagriženih ruku od trljanja veša i žive sode. Najpoznatije niške vešerke bile su: Mersija Ismailović, Ehada Durmišević, Jakupa Kurtić, Đula Alijević, Ajša Saitović, Đerka Mahmutović, Seada Ademović i mnoge druge.
DOJILJE Ovim poslom su se bavile poneke žene porodilje kao dopunskim zanimanjem. U vreme kada nije bilo mleka u prahu za prehranjivanje beba, ove žene su se izmuzavale i prodavale svoje mleko zdravstvenim ustanovama u Nišu, koje su ga dalje distribuirale bebama u gradu, kojima je ono bilo neophodno. Takođe su dojile decu i po kućama u kojima su uglavnom radile kao vešerke ili kao spremačice. To su činile uglavnom niške Romkinje slabog materijalnog stanja zbog egzistencijalnih potreba. Mnoge vešerke i spremačice po kućama su vrlo rado podojile gazdaričino dete, ako za to ima potrebe, i to, pre svega, iz humanih razloga. Da bi svom detetu nadoknadile uskraćeni obrok, vezivale bi malo šećera u maramicu i davale mu da sisa. Ujedno bi tako i prestalo da plače zbog gladi.
KROJAČI (ŠNAJDERI) Stari niški Romi i Romkinje, bavili su se šivenjem muških i ženskih odevnih predmeta, pre svega za svoje sunarodnike u mahali - neki su imali i svoje radnje u gradu. U vreme kada nije bilo mašina za šivenje, ili su bile previše skupe, šilo se “na ruke”. Šile su se šalvare, jeleci, svilene košulje, zatim šamije “as“ i “drehem”, prlante sa šljokicama ili sa oljicama, kao i tulbente sa šljokicama. Šalvare su se šile od pamućnih tkanina od svile i od specijalne orijentalne tkanine “lahuri”. One su bile najcenjenije. Kasnije su se šile haljine, suknje i ostala odeća.
81
Stare romske šnajderke bile su: Mizeća Jašarević, Afeta Asanović, Fetija Eminović, Nesima Jašarević, Vesela i druge. Pored šnajderki, bilo je i krojača muške garderobe. Oni su učili zanat kod poznatih niških šnajdera u gradu. Kasnije su radili kod svojih majstora, dok su neki otvorili i sopstvene radnje. Znani niški Romi šnajderi bili su: Jonka, Usko, Nedžip, Osman, Buja Eminović i drugi.
KASAPI (MESARI) Posao klanja stoke i prodaje mesa, radilo je desetak niških Roma. Svaka romska mahala je imala po nekoliko kasapa. Stoku su kupovali na stočnoj pijaci u Nišu ili po okolnim selima, dovozili je kući, klali i prodavali. Prodavano je uglavnom ovčije meso (bakhrano) i jagnjetina. Ovcu bi najpre zaklali, zatim razrezali kod nogu, u prorez bi postavili usta i tako duvali dok se koža ne “napuše” i ne odvoji od mesa. Onda bi je zakačili o zadnje noge na čengele i kožu svukli poput džempera. Razreže se životinjski trbuh i izvuče utroba koja se odvoji zajedno sa glavom i tako prodaje (zarzavati). Ostatak ovce se čereči na dva buta i dva čereka. Pored prodaje mesa, kasapi su od ovčijeg mesa izrađivali i vrlo kvalitetne roštiljske kobasice. Ponekad je prodavano i kozije meso (buzikano), koje je bilo nešto jeftinije, ali se slabo trošilo. Posao je dobro išao, jer je jelovnik niških Roma po mahalama većinom baziran na jelu od mesa. Bez obzira na materijalno stanje porodice, vrlo retko bi se kuvala jela bez mesa. Čak su se pravile i šale na račun one porodice koja bi koristila za ishranu jeftinije kategorije mesa, recimo iznutrice (zarzavati). Za njih se podsmešljivo govorilo: “Han rnze“ (Jedu škembiće). Meso se kupovalo u većim količinama - po četvrt ovce (čereko) - a najmanja količina koja se kupovala bila je od jednog kilograma. Manje od toga je bilo sramota kupovati. Niški Romi su najčešće kupovali meso u mahalama, od svog kasapina, jer su zbog muslimanske veroispovesti izbegavali mesare u kojima se ovčije meso prodavalo zajedno sa svinjskim. Zbog slabije potrošnje, bilo je najčešće i bajato. Nekada su, u periodu između dva svetska rata, ovce bile toliko jeftine da bi se prodajom kože nadoknadila cena, a meso ostajalo džabe. U Nišu toga doba najpoznatiji su kasapi bili: Joca, Isa, Emin, Usa, Šena, Muta, Vasa (Buzika), Dragi i žena kasapin Kaduna u Čerge-mali, Hamo i njegova tri sina i Demča Demirović u Čair-mali, Emin Ajdarević, u Beograd-mali i drugi. 82
Kasapin iz Čerge male, lovac iz hobija: Ametović Husein – Usa (1910-1971)
ČISTAČI CIPELA Ovaj zanat su u periodu između dva svetska rata u Nišu radili uglavnom Romi. Za njega im je bio potreban sanduk za čišćenje cipela koji se fabrički izrađivao. Odozgo je imao mesingano postolje za nogu, a na svakom uglu po jednu mesinganu ukrasnu kuglu. Sa prednje strane su bile izvešane velike četke raznih boja za glancanje cipela. Sa zadnje strane su bile fijoke gde su držali male četke za mazanje kremom i oštre četke za čišćenje blata. Takođe su u fijokama držali i razne kreme za cipele i zaštitne kožice, koje su se stavljale u cipele sa strane da se pri čišćenju ne zaprljaju čarape. Za prefarbavanje cipela koristili su specijalnu tečnost “Farbulin”. Nakon premazivanja cipela kremom, vršilo se glancanje do visokog sjaja pomoću dve velike četke. Pored čišćenja cipela, oni su prodavali i pertle za cipele. Čistači su radili na železničkoj stanici, u centru grada, kod spomenika, kod malog parka na Trgu Pavla Stojkovića i kod kafane “Srpski Kralj”. Radili su leti, 83
po najvećoj vrućini, i zimi, po najvećoj hladnoći. Zimi su imali mangal sa ugljem koji su, dok su sedeli na malim klupicama pored sanduka prekriveni ćebetom, držali između nogu. Udarcima četke o gornji deo sanduka dozivali bi mušterije i tako nudili usluge. Najpoznatiji niški čistači cipela bili su: Isa Sinanović, Kurta Mustafić, Kadrija Kurtić, Muta Kurtić, Ševkija Ramadanović, Džema Ismailović i dr.
NOSAČI (AMALI) Ovaj posao su u Nišu radili isključivo Romi: prenosili su tovar na leđima pomoću debelog konopca kojim bi ga vezali oko sebe. Oni imučniji su imali dvokolice. Nekada su to bila kolica sa dva drvena točka obložena čeličnim šinama, a kasnije su ovi točkovi zamenjeni “gumenim”, na gibnjevima. Nosači su prenosili kofere putnicima sa železničke, autobuske stanice, nameštaj, belu tehniku iz niških prodavnica, stoku sa stočne pijace, kao i namirnice, voće, povrće i ostale kućne potrepštine sa zelenih pijaca. Na ovim mestima su im bila i stajališta. Bilo je interesantno posmatrati iskusne amaline kako na svojim malenim kolicima tovare veliku količinu kabastog tereta, sve to povezuju konopcem i uspevaju da prevezu. Najstariji i najpoznatiji među njima bili su: Sakip Asanović, Jaško Ramić, Lala, Osman i mnogi drugi.
KOČIJAŠI (RABADŽIJE) Verovatno je iskonska ljubav prema konjima vezivala Rome za ovu profesiju. Konj je bio negovan, timaren i uhranjen. Ponekad su zapregu vukla i po dva konja. Bili su prezani u zapregu pomoću amova. Imali su obavezno kožne štitnike za oči da ne bi gledali sa strane, već samo napred. Na glavi su imali crvene kićanke, oko vrata plave perle protiv uroka (te ni ostaren jakha). Nekada je ovaj posao omogućavao vrlo pristojnu zaradu i radili su ga ponosni i dostojanstveni
84
ljudi. Konji su vukli kola sa plitkim kanatama “špeditere”. Njima su prevozili drva i ugalj za ogrev i razne druge terete. Najznaniji kočijaši bili su iz Čerge male: porodica Brvić, braća Minča i Mefa, Alit, familija Arifa Useinovića i druge. Arif Useinović (1912-1990) je pre II svetskog rata bio odličan učenik niške gimnazije, ali je ostao kočijaš, jer ga je verovatno za to vezivala ljubav prema konjima i unosna zarada. U Nišu je oko tri stotine porodica u raznim generacijama živelo od ovog zanimanja. Posao je zamro 1979. godine, kada je odlukom niške opštine bilo zabranjeno čuvanje konja u mahalama i kretanje zaprega niškim ulicama. To je pravdano time da konji prljaju ulice i u mahalama stvaraju loše higijenske uslove za život. Usledila je akcija tadašnjih niških opštinara da se konji prodaju niškoj klanici, a kola otpadu. Bio je to uslov da se glava porodice zaposli u nekoj od niških fabrika. Stotinu ljudi je tada zaposleno, najviše u gradskoj komunalnoj organizaciji za održavanje čistoće, ali se mali broj održao na novom poslu. Navika da se bude svoj gazda i osetljivost na rasnu diskriminaciju, vratili su ponovo ove ljude starom poslu. Neki su nastavili da prevoze ogrev pomoću kombija, drugi su ponovo kupili konje i kola. Tada je milicija nemilosrdno proganjala kočijaše. Vezivali bi im kola lancima za bandere i kažnjavali ih novčanim kaznama. Jos uvek se i sada na periferiji Niša, pored stovarišta građevinskog materijala, mogu videti kočijaši sa kolima i konjima kako željno čekaju mušterije. Čuvena je anegdota po kojoj je pre II svetskog rata došao u Čerge-malu poznati srpski političar i ministar Dragiša Cvetković, sigurno u okviru predizborne kampanje. Pitao je jednog Roma, verovatno najglasnijeg jer su ga zvali “Žeški”: “Šta bih poželeo da dobiješ?” A on je odgovorio: “Kola i konja.” A šta bi drugo romska duša poželela? I zaista, sutradan je dobio kola i konja. Posle II svetskog rata se mogao videti “Žeški“ sa svojim kočijama i konjem, (ostarelim kao i njegov šešir, koji, čini se, nikad nije skidao) kako krstari niškim ulicama u potrazi za poslom.
FIJAKERISTI U vreme kada su Nišem krstarili fijakeri, bilo je nekoliko niških Roma fijakerista. Oni su imali raskošne fijakere, koje su vukli lepo negovani i uhranjeni konji okićeni kićankama, praporcima i plavim perlama. Fijaker je imao dva veća točka nazad na gibnjevima i dva manja napred. Pozadi je bilo tapacirano sedište koje se, u slučaju kiše ili prevelikog sunca, moglo prekriti kožnom nastrešnicom u
85
obliku harmonike. Preko puta je bila klupica na kojoj se, takođe, moglo sedeti. Sa strane su bili nasloni za ruke i papučice. Fijakerista je sedeo napred na uzvišenom delu sa velikim bičem u ruci i sa ćebetom za noge. Sa leve strane je bio mesingani fenjer koji je noću morao biti upaljen. Pored njega je bila mesingana truba sa gumenom lopticom za zvučnu signalizaciju. Stajališta niških fijakerista bila su na železničkoj stanici i kod kafane “Srpski Kralj”, u Pašićevoj ulici. Viđeni niški Romi, fijakeristi bili su: Sali Alilović, sin Isa, Vasa Memetović, Memet, Osman i drugi. Zanat je nestao pojavom taksista.
Alilović Ismail - Isa (1918-1981) fijakerista, u Nišu 1938. godine
TRGOVCI (TELALI) U Nišu je između I i II svetskog rata bilo nekoliko komisionih radnji koje su držali niški Romi, trgovci. Lokale su držali u centru grada u Dušanovoj i ulici Obilićev venac. U radnji su imali trgovačke pomoćnike i kalfe. Prodavali su pretežno polovne stvari, od odeće i obuće - do nameštaja. Najčuveniji i najbogatiji niški Rom trgovac iz tog vremena bio je Osman Balić (1880-1945). Pored radnje u Dušanovoj ulici, posedovao je i zgradu u 86
Ristićevoj ulici (Osman-Balićeva palata), takođe i veliku kuću u Jadranskoj ulici pored Tvrđavske pijace. Bio je donator u izgradnji Zanatskog doma (postoji zapis na spomen ploči zanatskog doma), inicijator i sponzor u osnivanju romskog fudbalskog kluba “Gajret”, 1932. godine. Pored Osmana Balića, čuveni niški trgovci bili su: braća Miša (1914-1975) i Mefa Amzić, Trajko Asanović (1882-1975), Šasuvar Jašarević (1918-1976), Maka Mustafić, Emin Ibišević, Džodže Amzić, Mamut Saitović, Salija Eminović, Ramadan Salijević, Ćamil Halilović i drugi. Pored njih, bio je i živinarski trgovac Krdžalija Avdić, koji je imao radnju u Kopitarevoj ulici i u Čerge-mali. Prodavao je živinu, jaja, i ostale poljoprivredne proizvode. U Čair-mali je bio piljarski trgovac Nazif Useinović. Trgovačka profesija niških Roma je ugušena 1946. godine, kada su im odlukom tadašnjeg režima konfiskovane trgovačke radnje sa robom. Ti ljudi su posle toga zarađivali za život tako što su sa rancem na leđima odlazili po kućama i otkupljivali stare stvari, a zatim ih prodavali po pijacama i vašarima.
Trajko Asanović (1887-1940) – trgovac i žena Naza, sa bratanicama 87
Osman Balić (1880-1945) - trgovac i žena Sadija, sa rođakama
Šasuvar Jašarević (1918-1976) – trgovac
88
Trgovac u Zagrebu 1926. godine: Nišlija Šaban Mustafić, sa ženom Ajšom i ćerkom Advijom
Piljarski trgovac, Nazif Useinović sa ženom Nasifom, sinom Šefitom, snahom Jelduzom, ćerkom i unukom Menekšom, 1919. godine
89
KOVAČI I KLINČARI Stari niški Romi su se bavili obradom metala kovanjem kao tradicionalnim zanimanjem. Za kovačku radnju potrebno je imati kovačku vatru (vinja), kožne mehove (pišota), jedan ili dva nakovnja (amuni), čekiče (tokmako), kovačka klešta, sekače, kovačke kalupe i ostali sitan alat. Vatra se ložila pomoću koksa i drvenog čumura, a usijano gvožđe se oblikovalo udaranjem čekića. Kod kovanja sitnih predmeta, majstor je radio sam za krupne otkivke su mu pomagali udarcima velikih čekića jedan ili više radnika. Pri tome se moralo voditi računa o ritmu kojim se kuje da ne bi došlo do sudaranja čekića. Sečiva otkovanih predmeta su se kalila specijalnim postupkom, potom oštrila. Svaki majstor je imao svoj žig “dangu”, kojim je obeležavao proizvode. Kovanjem su se izrađivali sledeći predmeti: drljače, potkovice za konje i volove, vršnici, šine za kola, razne poljoprivredne alatke, sitan alat za zanatlije i domaćinstva (makaze, sekači, probojci, keseri, sekire, mašice, vatralji..). Takođe su se popravljali stari isluženi alati klepanjem i ponovnim oštrenjem. Proizvode su prodavali u svojim radnjama, subotom na niškoj pijaci i po vašarima. Jedno vreme je bio vrlo unosan posao izrada klinaca za potkivanje stoke. Klinci su se izrađivali od betonskog gvožđa prečnika 6 i 7 milimetara. Usijano gvožđe bi se odsecalo na potrebnu meru, a zatim oblikovalo u specijalnim kalupima uz lagane udarce specijalnog čekića za klince. Poznati kovači su bili u Stambol Kapiji: Osman Kadrijević, Ibi Salijević i Jašar Salijević, a klinčari: Izir Jašić i Ismail Ismailović. Kovači u Čair mali su bili: Salija Durmišević, Memet Kurtić i Kurta Kurtić, a klinčari: Memed Memedović, Emin “Aeroplan“ i Avda Bislimović. U Čerge-mali je bio kovač Tosa Jašarević. U novije vreme kovački posao su radili Aslan i njegov brat Kadrija Maksutović kao i njegova tri sina, Asan, Elmaz i Husein. Oni su se 1938. godine doselili iz Preševa. Asan je otvorio radnju preko puta bivše Male pijace, u ulici Obilićev venac, a Elmaz je zajedno sa ocem radio preko puta bivše kafane “Špaj“ u Novopazarskoj ulici. Oni su jedini nastavili ovaj posao i u trećem milenijumu. Svoje radnje su opremili savremenim presama i električnim čekićima, strugovima i ostalim mašinama za kvalitetnu i ekonomičnu kovačku delatnost.
90
KAFE-VODENIČARI (DEGRMENDŽIJE) Zanat je donet iz Istambula u Niš. Tu su ga prihvatila rođena braća Jašar Jašarević i Šarafetin Jašić. Jašar je imao radnju u Rabadži-mali, Šarafetin u Čergemali, do 1948. godine, a zatim na Trgu Pavla Stojkovića i na Crnom putu. Da bi se napravio ručni mlin za kafu potrebno je poznavati više zanata, i to: kovački, bravarski i strugarski. Na početku, kada nije bilo elektromotora, strugovi su bili na nožni pogon. Kovanje se vršilo uz klasičnu kovačku vatru sa mehovima koji su se pokretali rukom ili nogom. Od čelika se kovao “kamen”, “karika”, ručica, “taban”, kao i zavrtnji-“taban burgija” i “jam burgija”. Futrola, u kojoj je smešten kamen, izrađivana je od mesinganog lima koji se letovao na vatri i oblikovao u cev koja se kasnije obrađivala na strugu i radlovala. Nož za obradu na strugu i radle su se držale u ruci prilikom obrade. Poklopac za vodenicu se izrađivao od mesinga ručnim izvlačenjem pomoću čekića. Mesingani delovi su međusobno spajani lemljenjem pomoću kalaja. Gornji i donji deo futrole međusobno se uvuče jedno u drugo pomoću tanje cevi (zivane). Donji deo (ambar) je imao dance, a na gornjem delu je bila pričvršćena pločica sa otvorom (bajazluk) kroz koji prolazi osovina kamena (sap). Deo koji melje kafu se sastoji od kamena i karike. Kamen i karika su se “zubili” ručno, pomoću turpije. Prvo se kamen i karika ostružu pa se postavi karika u specijalni držač sa ručicama (alaštražak), a osovina kamena se steže u kovačku stegu. Zatim se držač obrće rukama i tako “šlajfuje” kamen i dovodi u krug. Da bi vodenica dobro mlela mora da ima dobar i dubok šlajf. Zatim se na kamenu turpijom “vade” mali i veliki zubi, a na kariki samo mali zubi. Na strugu se kamen “traksluje“ u čelo sa ručnim nožem a osovina kamena (sap) se obrađuje, takođe dok se kamen obrće na strugu, turpijom. Na kraju osovine formira se četvrtka (dor čoši) za usađivanje ručice. Na kariki se “vadi” “lastin rep” za pričvršćivanje “tabana” kroz koji prolazi “taban burgija”, zavrtanj kojim se šteluje zazor “kamena”. “Kamen” se ubacuje u futrolu i pričvršćuje pomoću tri zavrtnja “jam burgije”. Posle toga se pasuje poklopac i ubacuje se ključ. Pre pakovanja svaka vodenica se proba prženom kafom ili raži. Ako je vodenica ispravna, polira se “sidolom“ i uvija u hartiju. Kasnijom modernizacijom proizvodnje, strugove su pokretale transmisije sa električnim motorom, a poliranje se vršilo na polir-mašini, sa šajbnom od čoje uz dodatak polir paste. Ručica, taban i bajazluk se više ne izrađuju iskivanjem već se liju od mesinga. Ovaj posao su u Nišu radili isključivo Romi u svojim privatnim radnjama u kojima su zapošljavali romsku radnu snagu. Zanat se prenosio s kolena na koleno. Učenik, šegrt bi nakon završenog zanata postajao kalfa, a potom majstor. Učenici
91
su pohađali školu učenika u privredi, obavljajući praksu kod majstora. Šegrt je bio dužan da počisti radnju, da kupuje kalfama doručak i da im donosi vodu za piće. Nedeljom pre podne bi dolazio da generalno očisti radnju i da pomogne u podmazivanju i održavanju mašina i kovačnice. Kovački meh je mazao lojem, a kovačko ognjište ilovačom uz dodatak konjske balege (gošnji). U Nišu je od ovog zanata živelo preko pedeset porodica u nekoliko generacija. Posao je naročito “cvetao” šezdesetih godina XX veka kada bi se u nekim radionicama proizvodilo i preko 3000 vodenica mesečno. Svoje proizvode su posebno dobro prodavali u Bosni, uz pomoć desetak trgovačkih putnika koji su kupovali mlinove po proizvođačkoj ceni, a zatim ih prodavali po pijacama i vašarima, uz dodatak svoje trgovačke marže. Zbog visokih poreza, robu su retko davali državnim prodavnicama na prodaju. Najpoznatiji kafe-vodeničari iz tog perioda bili su Šerafetin Jašić Šekana i njegov sin Alija, Džemail Bektašević Džema i Memet Kurtić Meti. Šekana i Džema su imali radnje na Crnom putu, a Meti u Čair-mali. Radilo se od ujutru do uveče, po 10 časova dnevno. Jedino je četvrtkom posao morao da se završi ranije da bi se počistila radnja i na nakovnju upalile sveće za sveca, kovačkog zaštitnika (Hazreti Dauta) i za Zajde Badžu, zaštitnicu niških Roma. Nedeljom se nije radilo, ali se alat popravljao i čistila radnja, do podneva. Za vreme praznika se takođe nije radilo, kao ni za Vasilicu i Đurđevdan. Za Đurđevdan je šegrtima majstor kupovao odelo i cipele. (Oni su sve vreme bili kod njega na hrani.) Za 9. juli, Esnafsku slavu, nije se, takođe, radilo, i tada su svi išli na izlet u dvorište Pantelejske crkve. Majstor je svoje učenike, koji su završili zanat, ostavljao da rade kao kalfe, a kasnije su mnogi otvarali i sopstvene radnje. Za potrebe niških kafe-vodeničara radila su i dvojica ne-Roma u svojim radnjama: Ivan Čibarić je radio usluge livenja, a Čeda Parizanović usluge drukovanja. Sve ostale poslove radili su isključivo Romi, uključujući i posao trgovačkih putnika. Najteži deo posla su radili “turpijaši“. Oni su imali kovačke stege postavljene u visini pupka (za bravare se postavljaju na većoj visini). Kada bi turpijom zubili kamen i kariku, podsećali su na boksere koji poskakuju u ringu. Tako se i znoj slivao sa njih. Najjači “turpijaši” bili su: Fethi Arslanović Pera, njegov brat Remzedin Sefer Jašarević, Ćamil Seferović, Packo, Kamber, Vasip i drugi. Oni su mogli dnevno napraviti po 40 mlinova. Plaćani su po komadu i zarađivali su po nekoliko tadašnjih prosečnih radničkih plata. Zanat se sačuvao do kraja XX veka uz dosta modernizacije u procesu proizvodnje. Da bi mlin za kafu bio kvalitetan, rezne ivice “kamena” i “karike” su se “blauzirale“ specijalnim praškom za podizanje tvrdoće materijala. Svaki majstor je imao svoj žig, “dangu”, koju je udarao zajedno sa godinom proizvodnje na mesinganoj futroli, da bi obeležio proizvod.
92
Niški mlinovi za kafu bili su poznati širom Jugoslavije. Prodavani su najviše u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. Kupovali su ih i u Skoplju, Ljubljani i Zagrebu. Preko leta su ih na primorju nudili stranim turistima kao svojevrstan suvenir sa orijentalnim izgledom i odličnom funkcionalnošću. Ručne mlinove za kafu su proizvodile i državne firme u Nišu, Požarevcu i Donjem Vakufu, ali niko nije uspeo da napravi tako kvalitetan i jeftin proizvod kao što su to činili niški kafe-vodeničari (degrmendžije).
Šerafetin Jašić – Šekana (1899-1963) kafe vodeničar sa ženom Alisom i sinom Alijom
93
Jašar Jašarević (1894-1969) kafe-vodeničar sa ženom Zurefom
SVIRAČI (MUZIČARI) Prema istorijskim izvorima u Nišu se krajem XIX veka pominje Ajruš, poznati muzičar (mehter).1 Stari niški Romi su uglavnom svirali gudačke instrumente: violinu, violu, violončelo ili kontrabas. Imali su svoje “štrajh” orkestre i tako nastupali po kafanama i hotelima, a svirali su i za vreme pozorišnih predstava. Pored narodne i starogradske muzike, orkestri su izvodili i odlomke iz popularnih opera i opereta, valcere i ostala popularna dela klasične muzike. Početnih sat i po je svirana takozvana “animir muzika”. Za to su dobijali naknadu od gazde lokala koji je želeo da muzikom privuče što više gostiju koji će se ugodno osećati u njegovom lokalu. Posle toga bi sledile narudžbine. Uoči II svetskog rata u ovim orkestrima su muzicirale i dve devojke, sestre Fevzija i Refija Jašarević. Fevzija je svirala violinu i pevala, a Refija je izvrsno svirala klavir. 1
T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 197
94
Pored te vrste muziciranja, svirala se i za kafanskim stolom “muzika na uvo”. Bilo je veliko umeće tadašnjih muzičara da na pravi način uvesele goste dobrim sviranjem i pevanjem, a takođe i biranjem pravih pesama prema statusu gostiju i prema renomeu kafane. Najpoznatije melodije koje su se svirale u periodu između dva svetska rata bile su: Ramona, Dalmacija, Sorento, Violina cigano, Santa Lućija i druge, kao i stare gradske pesme: Tiho noći, Milkina kuća, Ajde Kato, Ima dana i mnoge druge. Najpoznatiji romski orkestri u ovom periodu bili su: Mecita Memedovića, Rašita Kurtića, Sinana Asanovića, Deme Osmanovića, Cocita Osmanovića, Alima Alimovića i drugi. Vođe orkestara - kapelnici, bili su uglavnom violinisti. Vrlo talentovan violinista toga perioda bio je i Vasip Osmanović. Posle II svetskog rata rađaju se novi romski orkestri. Na čelu te nove generacije romskih muzičara je Eštref Kurtić, violinista i diplomirani mašinski inženjer. On je plenio svojim gospodskim šarmom, elegancijom i dobrim sviranjem. U to vreme se pojavljuje među Romima i harmonika kao solistički instrument. Najpoznatiji niški Rom, solista na ovom instrumentu je Muharem-Muja Alijević, muzičar i kompozitor, autor muzike i teksta romske pesme “Alo dive romano” (Svanuo je romski dan). Sa ovom pesmom su počinjale i završavale se sve smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije. Osim gudačkih orkestara, u periodu između dva svetska rata, u Nišu su radili i romski tamburaški orkestri. Orkestri su se sastojali od prima, bas-primova, tamburaških čela i tamburaškog basa. Najpoznatiji tamburaški orkestri su bili: Radovana Memedovića, Zenka Memedovića (1916-1970), Tefika Memedovića (1917-1989) i Šefita Useinovića. Ujedno su to bili i najčuveniji primovi. Po pričanju starih niških Roma, Radovan Memedović je tako virtuozno svirao prim da je njegova tamburica zvučala kao violina. Najpoznatiji bas primovi bili su Paško, Kalča, Laza, Sada i Durmiš. Najpoznatiji tamburaški čelisti bili su Usko i Jaško, a tamburaški basisti Destan, Alija, Boža i Akif. Orkestri su probe održavali svakodnevno, a uveče bi nastupali po najuglednijim lokalima u gradu. Na repertoaru su imali, kao i štrajh-orkestri, popularne melodije iz opera i opereta, stare gradske pesme, izvornu narodnu muziku, a svirali su i muziku za pozorišne predstave. Stari niški Romi tvrde da su njihovi tadašnji tamburaški orkestri bili po kvalitetu i čuvenju ravni vojvođanskim. Muzičari su nastupali uvek elegantno odeveni u tamna večernja odela sa belim košuljama i obaveznom kravatom. Pored ovih orkestara, u Čerge-mali je bio duvački orkestar (bande). Orkestar je brojao 7 do 8 članova, koji su svirali na trubi, bas fligorni, basu, dobošu i bubnju. Solističku melodiju je, pored trube, često izvodio i klarinet; ponekad bi se kao solistički instrument koristila i frula ili okarina. Na romskoj svadbi bi većinom svirali ovi orkestri: bili su glasni i vrlo pogodni za svadbene igranke u mahalama. Pre II svetskog rata je bio orkestar Malića Sinanovića, kasnije orkestar Ramiza Sinanovića. U Nišu bi na svadbama svirali i duvački orkestri: Nezira iz Vranjske Banje, Ševketa Ibraimovića iz Leskovca, Ameta Ametovića (1861-1963), junaka 95
Kumanovačke bitke i nosioca Karadžorđeve zvezde sa zlatnim mačevima iz Leskovca, te orkestar Bakije Bakića iz Vranja. Posle II sv. rata nije bilo kulturno-umetničkog društva u Nišu u kome nisu svirali niški Romi muzičari - amateri. To su bili: violinista Jaško Usković, kovač iz Mašinske industrije, violinista Eštref Kurtić, mašinski inženjer iz “Blok signala”, gitariste Ekrem-Lale Seferović, metalostrugar, Coci Seferović, trgovac, Jakup Osmanović, alatničar, Ekrem Ademović, knjigovođa, trubač Junuz Ademović, metalostrugar, klarinetista Asan Mutić, radnik “EI”, kao i mnogi drugi. Kao koreografi su radili Šaćir Saćipović (varioc) i Sadik Saitović (službenik). Stari niški Romi muzičari su ostavili veliki broj narodnih pesama i igara, svirali na radiju, kasnije snimali veliki broj ploča i kaseta, čime su dali svoj pečat romskoj muzici u Srbiji i Jugoslaviji - takođe dali svoj doprinos u razvoju opšte muzičke kulture na našim prostorima. Legendarni romski pevač novije generacije je Šaban Bajramović, kompozitor, pevač i gitarista iz Čair-male. Napisao je veliki broj romskih pesama od kojih su mnoge ostale večno da žive. Njegova se popularnost prostire među Romima širom sveta. Pesma Sajbija iz filma Anđeo čuvar, ušla je među 100 najboljih filmskih melodija svih vremena, proglašenih od međunarodnog žirija filmskih kritičara u Parizu, decembra 1995. godine, na proslavi 100-godišnjice filma.
Budući violinista: Fevzija Jašarević 1936. godine 96
Salonski orkestar Osita Redžića u hotelu Park 1938. godine
Meci Memetović (violinista) 1918. godine 97
Rašid Kurtić (violinista), 1921. godine
Tamburaški orkestar KUD "Stanko Paunović" pod rukovodstvom Zenka Memedovića (1916-1970) - prvi s leva 1954. godine 98
Orkestar Sinana Asanovića (violina), 1948. godine.
Orkestar violiniste, diplomiranog inženjera, Eštreta Kurtića (stoji), u Radio Nišu, 1948. godine 99
Tamburaški orkestar Tefika Memedovića (1917-1989) – prvi s desna
Tamburaški orkestar Zenka Memedovića (1916-1970) - tamburica prim 100
Radovan Memedović je sa svojim orkestrom svirao i Kralju. Sede, sleva na desno, u prvom redu: Demir Demirović i Tefik Suljić; u drugom redu: Durmiš Destanović, Kalča Ademović; stoje: Radovan Memedović, Akif, Destan Destanović, Alija i Šefit Useinović.
Šefit Useionović (1898 – 1957), muzičar, sa ćerkama Menekšom i Afetom, 1927. godine 101
Violinista Sača Redžić, (prvi s desna) sa kolegama 1933. godine
Orkestar Radovana Memedovića u Ribarskoj Banji 23. avgusta 1927. godine ( sleva na desno): Demir, Nedžip, Salija, Alija, Radovan, Kalča i Šefit
102
MUZIČARI NIŠKOG SIMFONIJSKOG ORKESTRA Stari niški Romi su svirali uglavnom gudačke instrumente, tako da su već osnivanjem Gradskog civilnog orkestra, 20. januara 1946. godine, u njemu svirali i Romi. U njemu su svirale violine i dve romske devojke Fevzija i Refija Jašarević. U Simfonijskom orkestru iz 1952. godine, koji je radio pri Radio-Nišu, takođe je sviralo nekoliko niških Roma. Kasnijim osnivanjem muzičke grane pri narodnom pozorištu i dolaskom dr Ilije Marinkovića za direktora muzičke grane i dirigenta orkestra, 1. septembra 1953. godine, ovaj orkestar zapošljava muzičare u stalni radni odnos, tako da su i Romi u njemu dobili status koji im omogućava pristojnu zaradu i socijalnu sigurnost. U to vreme je izvedeno nekoliko operskih dela u Nišu. Neke opere su izvedene koncertno, neke i scenski, što je za ono vreme predstavljalo pravi muzički podvig. Tadašnji niški muzički umetnici su sopstvenim pevačkim i muzičkim kapacitetima dočarali svojim sugrađanima deo muzičkog života evropskih metropola. U to vreme Niš je imao čak po 90 muzičkih koncerata u jednoj sezoni sa oko 15 000 posetilaca.1 Niška je filharmonija formirana 1. septembra 1959. godine. Članovi prvog Saveta filharmonije bili su: Josif Trajković (predsednik), dr Života Janković, Milan Šukleta, Miodrag Živković, Sreten Živković, Fevzija Jašarević, dr Ilija Marinković, Boris Jovanović i Bora Trajković.2 Gradski Simfonijski orkestar je formiran 19. septembra 1960. godine i u njemu su Romi bili stalni muzičari. Stari niški Romi muzičari niškog Simfonijskog orkestra su bili: Aziz Sadiković, koncert majstor (violina), Fevzija Jašarević (violina), Sinan Asanović (violina), Ismet Useinović (violina), Kemal Memedović (1935-1984), (horna), Bajram Salijević (1933-1971), (violina), Vezir Mustafić (1940-1997), (violina), Selim Sadiković (violina), Maksut Maksutović (truba) i drugi. Pored starih niških Roma, u orkestru su svirali i Romi iz drugih gradova Srbije i SFRJ. Svi su oni svojim talentom, muzikalnošću, stručnim znanjem, radom i zalaganjem, puno doprineli da ovaj orkestar uspešno živi i radi.
1 2
Istorija Niša III, str. 419 Isto, str. 420
103
Aziz Sadiković (1925-1974), solista i koncert majstor Muzičke grane pri N. pozorištu, a kasnije i Niške filharmonije i Gradskog simfonijskog orkestra, na koncertu 1957. godine. 104
VOJNI MUZIČARI Zbog prirodne nadarenosti Roma za muziku, veliki broj niških Roma je bio primljen u vojne muzičke škole i to počev od “Grejačke škole” u Kraljevini Jugoslaviji, pa do škola koje su edukovale ovaj profil kadrova u Jugoslovenskoj narodnoj Armiji, kasnije u Vojsci Jugoslavije. U tom periodu Vojna muzička škola je, verovatno prema potrebama za vojnim muzičarima, menjala svoje mesto boravka. Bila je u Vršcu, Zagrebu, Sušaku kod Rijeke, Subotici, Vukovaru, Zemunu i Novom Sadu. Svaka generacija je brojala nekoliko desetina polaznika od kojih je bilo barem 5 do 6 Roma. Pored psihofizičkih i muzičkih sposobnosti, polaznik u Vojnoj muzičkoj školi je morao da bude i dobar učenik. Svaki vojni muzičar je svirao po jedan gudački i jedan duvački instrument ili udaraljke. Nakon završene Srednje vojne muzičke škole, dobijali su činove prema važećim vojnim propisima, a mnogi Romi, vojni muzičari su se kasnije doškolovavali u svojoj profesiji. Bilo je među njima vodnika - narednika u Kraljevini Jugoslavije, vodnika, poručnika, kapetana, pa u novije vreme i majora. Niški Romi, vojni muzičari, svirali su u Niškom vojnom orkestru, a mnogi su, prema potrebi službe, prebačeni i u druge vojne orkestre širom zemlje. Stari niški Romi su se ponosili svojim vojnim muzičarima. To su bili: Alim Alimović (1901-1964) - koncert majstor (violina i truba), Ćamil Jašarević (18911961), (viola i truba), Tasin Karimanović (1910-1993), (viola i es truba), Faik Asanović (1887-1940), (violina i truba), Aca Memedović (1913-1957), (violina i truba), Šasuvar Ismailović (violina i truba), Bajram Memedović (violina i udaraljke). Vojni muzičari novije generacije su takođe dika i ponos niških Roma. To su: Kemal Memedović (1935-1984), (horna), Ibra Ibraimović (violina i klarinet), Dragi Mamutović (violina i saksofon), Durmiš Eminović (violina i udaraljke), Ibraim Usković (violina i ef-bas), zatim Šerafetin Eminović (violina i klarinet) koji je službovao u Skoplju, Alija Alimović (violina i B-bas) koji je službovao u Trebinju i Splitu, i Ramadan Jašarević (violina i saksofon) sa službom u Kninu i Sarajevu.
105
Jedan je broj Roma u sastavu Niškog vojnog orkestra došao iz Kruševca, Valjeva, Prekodolca, Predejana, Vladičinog Hana, Prokuplja… Romi, vojni muzičari su u periodu pre II svetskog rata i neposredno nakon oslobođenja, živeli u romskim malama. Novije generacije Roma, vojnih muzičara žive u stambenim zgradama sa svim udobnostima koje uživaju vojni službenici.
Faik Asanović (1887-1940) violina, 1932. godine
Čamil Jašarević (1891-1961) – vojni muzičar, sa sinom Ramadanom takođe vojnim muzičarem 106
Druženje sa dežurnim kolegom u Domu JNA u Nišu, 1968. godine: (s leva) Kemal Memedović, Ibra Ibraimović i Durmiš Eminović – vojni muzičari
Dragi Mamutović (prvi s leva) i Ibra Ibraimović na Kameničkom Visu 1969. godine
107
Veselo druženje niških vojnih muzičara, januara 1970. godine: Kemal Memedović (prvi s leva, sedi), Ibra Ibraimović (treći s leva, sedi) i Dragi Mamutović (osmi u prvom redu, s desna, stoji)
108
Vojni muzičari u Nišu 1954. godine: Tasin Karimanović (treći s leva, sedi), Ćamil Jašarević (treći s leva stoji u prvom redu), Alim Alimović – koncert-majstor (šesti s leva, stoji u prvom redu) i Hasan – Aca Memetović (treći s desna, stoji u drugom redu) 109
THE OLD ROMANIES FROM NIŠ
There has been more than five centuries since the appearance of the first written document about the presence of Romanies in Niš. This was the Turkish Population Census dating 1491. The subsequent Turkish censuses even more completely tell about their living in the region giving details about their names, professions and religious confession. Since the Niš Romanies were in those days Orthodox Christians, some historians claim today that the Romanies have been living in the region for about seven centuries. This is even more confirmed by the church decree of the Tzarigrad Patriarch that acknowledged the Romanies’ presence at the Balkan peninsula in 1289 and 1309. Regardless of the fact that the Romanies have been living here for such a long time there is not much written evidence about them. Even the things that were published about them, except for a few honorable cases, comprise very many inaccuracies as well as the authors’ subjective views. This is partly understandable since it is very difficult to have an objective view of the Romanies’ history, culture and life for they are, due to many centuries of suffering and racial intolerance, reluctant when they are supposed to declare and express themselves as Romanies. This is particularly striking among those layers of the Romanies who have managed to raise themselves, by education, culture and economic achievement, beyond the deep-rooted stereotypes about them. That is why the writings about Romanies often tend to give an incomplete picture about them which is not only directly harmful to them but to the very truth about life itself. Knowing so much about Romanies’ ways of living due to the fact that I have been at the very source of the gathered data, I have tried to write something new about them on the basis of the authentic telling and old Romanies’ family
110
photos as well as of the things already written about the Romanies of Niš. In doing this, I have devoted some considerable space to the description of the old Niš Romanies in the period between the two world wars. The reliable data about their professions as well as the dates of birth and death I have taken over from the monuments at Niš Romany Cemetery in the Red Cross part of the city. I would like my Romanies’ story to serve to the young Romanies’ generations as a means of learning about their ancestors’ past, their life, professions, creed and customs modestly hoping that this would help them to understand better their present and future life in the region. My intention has also been to present to a wider reading public the life of the old Niš Romanies in a direct way with no ambiguities and taboos left. I sincerely hope that many people would, after reading this book, complete their knowledge about Romanies and maybe change some conventional views of them. Niš, February, 2001
Author
111
POGOVOR
POGLEDI NA STARE NIŠKE ROME Nekoć sam, ispitujući raspoloženje meštana prema Romima, potcrtao da niški Romi dele opštu sudbinu srpskih (Đorđević, 2000). Niš jeste, što mu je jedna od osobenosti, i "romski grad" jer ima oko 30 hiljada "garavih momaka". Žive ti oni vekovima na obalama Nišave: po udaljenim selima, u prigradskim naseljima, na obodima grada, po izdvojenim malama ili duboko utkani u urbano jezgro; etnički i kulturno raznoliki, veroispovedno pravoslavni i muslimani, imućni i bedni, školovani i nepismeni, poznati i anonimni, vrsni muzikanti i obični sakupljači stare hartije, upošljeni u teškoj industriji i napoličari, radnici za trakom i sitni preprodavci, mirni građani i bučni huligani. Nišlija ih sreće na svakom uglu, imajući ikakve ili nikakve neposredne dodire, ali ih dovoljno ne poznaje: odakle su i kada se ovde nastaniše, gde i kako žive, kako se i kome bogu mole, kuda to žure i šta rade, zašto su "ovakvi" a ne "onakvi"... Od nepoznavanja do predrasuda - samo korak deli. Mnogi Nišlija nije još koraknuo, ali su i brojni sugrađani iskoračili u stereotipe povodom Roma. Prvi pomak na drumu razbijanja predrasuda o Romima, našim dobrim komšijama, svakako jeste temeljno upoznavanje njihove prošlosti i sadašnjosti, kulture i religije, običaja i svakodnevice. Taj inicijalni potez, htelo se ili ne, pripada u zadatak istraživačima iz niske društveno-humanističkih nauka. Rabota je to, pre svega, istoričara i etnologa, sociologa i kulturologa, sada već, ukoliko se usredsređuju samo na Rome, nazvanih – romolozima. Iza njih, i u isto vreme, idu publicisti različitih žanrova koji upotpunjavaju “sliku Roma”. Naš je pisac, gospodin Nenad Jašić, jedan od boljih izdanaka ove vrste, pogotovu kada su u pitanju stari niški Romi. Pravde radi, recimo da N. Jašić nije pionir u toj oblasti. Brojnima je nepoznato, a što bi i znali, da je poprilično zapisano i napisano o Romima «vilinog grada». Najpre valja spomenuti Tihomira Đorđevića, velikog srpskog etnologa i svetski istaknutog romologa,
113
koji je potkraj XIX i početkom isteklog stoleća ispunio niz stranica svoje beležnice zapisima iz života Roma Niša i niškog kraja (Đorđević, 1984). Iako mnoga T. Đorđevićeva tumačenja ne možemo do kraja prihvatiti, a poneka nikako, jer predstavljaju deo istorijskih zabluda kojima je obilovalo vreme u kome piše - njegovi najneprihvatljiviji sudovi gotovo su opšte mesto u njemu savremenoj romologiji – ipak, ona nesumnjivo predstavljaju polazište i osnovicu za sva dalja izučavanja romskog života (Todorović i Đorđević, 2001). Zatim, nezaobilazno je ime etnologa Tatomira Vukanovića (1983), koji se, dobrano oslanjajući na T. Đorđevića, često zanima starinom Roma sa i oko Nišave i koga obilato koristi N. Jašić. Sledi Jovan Ćirić, sociolog naselja, koji je, konkretnije se baveći niškim Romima, utro put mlađoj generaciji niških romologa. Njegova studija – “Naselja Roma kao obeležje gradske periferije” (1979) – i enciklopedijska odrednica - “Romi” (1995), primer su skrupuloznog proučavanja niških Roma, te je iznenađujuće da ih naš autor ne rabi, posebno kada analizira romske mahale. U takvom nedopustivom postupku prethodi mu Iva Trajković, stručnjak Narodnog muzeja, do sada najposvećeniji istraživač starih niških Roma (1991,1997, 2000a, 2000b). Solidan etnolog, na svom terenu kada treba sakupiti iskustveni materijal i zapisati besede romskih kazivača, daleko slabiji u teorijskom uopštavanju i interpretaciji, pokatkad zarobljenik stereotipije, puno je toga otrgao od zaborava. Njemu se pridružuje modernijim uvidom u “romsku sudbinu”, kako i pripada sociološkom metodu, omanja grupa niških sociologa-romologa (Bogdan Đurović /1996/, Dragan Todorović /2001/, Jovan Živković, Dragoljub B. Đorđević /2000/…), koja je na putu da osavremeni jugoslovensku romologiju, delom je sociologizira, i tako "potisne" preovladavajuću folklornu, etnološku sliku o Romima. Njena je namera, saopštimo otvoreno, da od Niša stvori najjači romološki centar u nas. Nenad se Jašić na najbolje mogući način priključuje toj plejadi istraživača starih (i današnjih) niških Roma. U skoro sveobuhvatnom zahvatu, dokumentom i fotografijom, opisom i svedočenjem, kratkim i informativnim pasažima, čitljivim i lepim stilom, on nam pruža pogled na niške Rome iznutra. I više od toga, pokojim delovima rukopisa, ako ne i u celosti, nadilazi pojedine prinose spomenutih preteča i savremenika. Literatura Bojanić, D. (1983), Verski i etnički sastav stanovništva. U: Istorija Niša I (str. 133-156), Niš, Gradina/Prosveta. Ćirić, J. (1979), Naselja Roma kao obeležje gradske periferije, Leskovački zbornik, 19(19): 219-224. - (1995), Romi. U: Enciklopedija Niša, T. 1, Priroda, prostor, stanovništvo (str. 183186), Niš, Gradina. Đorđević, D. B. (2000), Kakvi su Romi, naše komšije? U: Živković, J. i D. B. Đorđević, Iskorak moći publike (str. 69-73), Niš, DDA/JUNIR/KSS. Đorđević, D. B. i D. Todorović (1999), Javor iznad glave: klasična vera i romskopravoslavna seoska groblja, Niš, Komrenski sociološki susreti. Đorđević, T. (1984), Naš narodni život I, II, III, IV, Beograd, Prosveta. Đurović, B. i D. B. Đorđević (1996), Obredi pri velikim verskim praznicima kod Roma u Nišu, Etno-kulturološki ZBORNIK, 2(2): 66-72. Kostadinović, A. (2000), Komrenski sociolozi o Romima. U: Đorđević, D. B. (ur.), Romi: sociološki uvid (str. 113-119), Niš, Komrenski sociološki susreti.
114
Todorović, D. i D. B. Đorđević (2001), O grupama, zanimanjima, običajima i veri Roma u delu Tihomira Đorđevića, Teme (u štampi). Trajković, I. (1991), Romi - Cigani Niša, Zbornik Narodnog muzeja u Nišu, (6-7): 89116. - (1997), Životinje, biljke i natprirodna bića u običajima i verovanjima niških Roma, Etnokulturološki ZBORNIK, 3(3): 227-232. - (2000a), Sahranjivanje urbanih Roma – primer Niša. U: Đorđević, D. B. (ur.), Romi: sociološki uvid (str. 120-127), Niš, Komrenski sociološki susreti. - (2000b), Romi – Cigani Niša, Zbornik Narodnog muzeja u Nišu, (9): 117-162. Vukanović, T. (1983), Romi (Cigani) u Jugoslaviji, Vranje, Nova Jugoslavija.
Prof. dr Dragoljub B. Đorđević U Donjem Komrenu, februara 2001.
115
IZDANJA "KOMRENSKIH SOCIOLOŠKIH SUSRETA" IZAŠLO: Ђорђевић, Д. Б. (ред.) (2000), Роми, наше комшије - Доњокомренски Роми. Ђорђевић, Д. Б. (ур.) (2000), Роми – Социолошки увид (суиздавач: Пеликан принт). Ђорђевић, Д. Б. и Д. Тодоровић (1999), Јавор изнад главе – Класична вера и ромско-православна сеоска гробља. Ђорђевић, Д. Б. и Д. Тодоровић (2000), Млади, религија, веронаука – изазови интеркултурализма (суиздавач: Агена). Živković J. i D. B. Đorđević (pri.) (2000), Iskorak moći publike - Javno mnenje o lokalnim problemima (suizdavači: Društvo dobre akcije i Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije). Živković, J. (ur.) (2000), Biblioteka “Građansko društvo” (8 brošura) (suizdavači: Društvo dobre akcije i Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije). Živković, J. (pri.) (2000), Izlaz na crtu (suizdavači: Društvo dobre akcije i Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije). Živković, J. (pri.) (2001), U-put u građansko društvo, (suizdavači: Društvo dobre akcije i Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije). Đorđević, D. B. (pri.) (2001), Romska anketa – Iskustva, izveštaji, preporuke. U PRIPREMI: Костадиновић, А. (ред.) (2001), Екологија – Доњокомренски случај. Костадиновић, А. (ур.) (2001), Социјално-еколошки проблеми приградских насеља (суиздавач: Пеликан принт). Ђорђевић, Д. Б. (2001), Класична вера Рома (суиздавач: Агена). Ђорђевић, Д. Б., Живковић, Ј. i Д. Тодоровић (при.) (2001), Ромске душе – Шта о њима веле верске вође?
116
SADRŽAJ PREDGOVOR ..................................................................................................................... 3 ISTORIJSKA PROŠLOST ................................................................................................. 5 NIŠKA ROMSKA NASELJA............................................................................................ 9 ARLIJE I GURBETI........................................................................................................ 16 IMENA (ANAVA, ALAVA) ............................................................................................. 22 MEŠOVITI BRAKOVI ................................................................................................... 24 DRUŠTVENI ŽIVOT I SOCIJALNE AKTIVNOSTI ..................................................... 24 RELIGIOZNA VEROVANJA I OBIČAJI ..................................................................... 31 ROMSKA SVADBA (ROMANO BIJAV) ............................................................................ 35 SUNET (SUNETI).............................................................................................................. 49 VEČERA ZA KUĆU (ZIJAFETI E KHERESKORO)..................................................... 52 ĐURĐEVDAN (HERDELEZ) ........................................................................................ 53 VASILICA (VASILI).......................................................................................................... 56 ESNAFSKA SLAVA (ESNAFSKO SLAVA) ......................................................................... 58 BABINE .......................................................................................................................... 62 KUMSTVO ..................................................................................................................... 63 USVAJANJE DECE ........................................................................................................ 63 SAHRANA (PARUNIPE)................................................................................................ 64 VEROVANJA I OBIČAJI................................................................................................ 68 Bremenitost (Khabnipe) ............................................................................................... 68 Novorođenče (Maksumi).............................................................................................. 69 Porodilja (Leusa)......................................................................................................... 70 Deca (Čhave)............................................................................................................... 71 Kuća (Kher) ................................................................................................................. 71 Badnje veče (Bodžik geđesi) ........................................................................................ 72 Kiša i grmljavina (O bršim thaj o šemšekija) .............................................................. 72 Životinje (Hajvanija) ................................................................................................... 73 Smrt (Meribe) .............................................................................................................. 73 Novac (Saja) ................................................................................................................ 73 Nož (Čhuri) .................................................................................................................. 73 Sudnica (Krisutni)........................................................................................................ 74 Snovi (Sune)................................................................................................................. 74 ZANATI.............................................................................................................................. 75 POSLASTIČARI I SEMENKARI ................................................................................... 78 MOLERI.......................................................................................................................... 79 VEŠERKE (PRALJE)..................................................................................................... 80 DOJILJE .......................................................................................................................... 81 KROJAČI (ŠNAJDERI) .................................................................................................. 81 KASAPI (MESARI) ........................................................................................................ 82 ČISTAČI CIPELA ........................................................................................................... 83 NOSAČI (AMALI).......................................................................................................... 84 KOČIJAŠI (RABADŽIJE) .............................................................................................. 84 117
FIJAKERISTI.................................................................................................................. 85 TRGOVCI (TELALI) ...................................................................................................... 86 KOVAČI I KLINČARI .................................................................................................... 90 KAFE-VODENIČARI (DEGRMENDŽIJE).................................................................... 91 SVIRAČI (MUZIČARI) .................................................................................................. 94 MUZIČARI NIŠKOG SIMFONIJSKOG ORKESTRA ................................................ 103 VOJNI MUZIČARI ....................................................................................................... 105 THE OLD ROMANIES FROM NIŠ ..............................................................................110 POGOVOR........................................................................................................................113
118
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 39(=914.99)(497.11) ЈАШИЋ, Ненад Stari niški Romi / Nenad Jašić. - [1. izd.]. - Niš : Komrenski sociološki susreti, 2001 (Niš : Pelikan Print). - 118 str. : ilustr. ; 24 cm. - (Biblioteka “Komren”) Tiraž 1000. - Str 113-114: Pogovor / Dragoljub B. Đorđević. - Summary: The Old Romanies of Niš. - Bibliografija: str. 115. а) Роми - Ниш ID=90987788
119
