Oto Luthar
MAJSTORI I MUZA V '
P
i
•
• •
•
v
*ч
Staje lstorijai zašto...? Prevela sa slovenačkog jezika Slađana Madžgalj
B eograd, 2014.
SADRŽAJ Predgovor srpskom izdanju...........................................................................11
Prolog....................................................................................................... 15 Pustolovina prošlosti, njeni majstori i m u z a ................................................. Prošlost, istoriografija i istorija..................................................................... 21
Jednom davno....................................................................................................................................... 29 Svi putevi vode u G rčku.................................................................................29 Gde god pogledamo, Rim..................................................
41
Srednji vek - je (li) na sred ini.......... .................................................... 49 Za modernu istoriju...............................................................................68 Otac naučne isto rije..................................................................................... 75 Istorija je narod............................................................................................... 80 Istorijaje romansa..........................................................................................83 Zašto je Klio nam ignula................................................................................89
Vek krajnosti.......................................................................................... 95 Novi majstori, inicijative i isto rija...............................................................98 Poslednja primadona i heroji radničke klase..............................................105 Dobro došli u Ameriku..................................................................................108 Nemačka: posle nacističke m o r e ...............................................................113
Nova kulturna istorija...........................................................................117 „Nisam istoričar - ali niko nije savršen” ................................................... 119 Susretanja k u ltu ra ....................................................................................... 125 Prošlost kao tekst......................................................................................... 133
Romantični snovi ili mogući razvoj istoriografije Epilog: šta i z a š to ................................................................................ 142 P ogovor........................................................................................................ 151 Bibliografija.................................................................................................. 152 Indeks imena.................................................................................................155 0 a u to ru ...................................................................................................... 165
PUSTOLOVINA PROŠLOSTI, NJENI MAJSTORI I MUZA Istorija ima nebrojeno m nogo lica koja ljudi još od pradavnina oslikavaju i opisuju jedni drugima. Prepričavaju uspomene iz vlastitog života i iz života drugih, pripovedaju o rađanju i nastajanju, umiranju i uništavanju stvari i prirode. Ni m eđu onim najprimitivnijim nema plemena koje se ne pita o svojoj prošlosti i ne traga za njom. Istoriju nalazimo na tkaninama drevnih Peruanaca, na prvobitnim kalendarima napravljenim od peruški i niski školjki. Prepoznajemo je u načinu na koji su od zemlje i kamena pravljeni nasipi i brane. Ili, da se poslužimo onim što je početkom 19. veka zapisao engleski istoričar Tomas Karlajl (Thomas Carlyle 1795-1881) - bilo daje reč o Keltima ili Koptima, crvenokošcima ili belcima, u strahu od zaborava, svi su nastojali da razumeju vlastiti put od jedne do druge večnosti. Istorija je spoznajni izraz večne čovekove želje da odgonetne tajnu sopstvenog postojanja, želje koja se uobličava sa svakim novim životom i izvire iz interesovanja za njega. Zbog toga bi istorija i m orala da služi pre svega spoznavanju života, a ne učenju (o njemu). O na nas može obrazovati, ali nas ne može naučiti ničemu. Najviše što iz istorije možemo da naučimo jeste to da iz nje ne možemo naučiti ništa. D o tog saznanja istoričari su došli još pre više od stotinu godina. Tako je francuski mislilac Fistel de Kulanž {Fustelde Coulanges 1830-1889), već u doba kada se istorija tek konstituisala kao nauka, pisao o posledicama besmislenog traganja za korisnim, najčešće političkim poukam a u antici. Svojim savremenicima je ukazivao na to da okolnosti s kraja 19. veka nisu uporedive sa okolnostima koje su vladale u starom Rimu i da se stoga ni uzori iz antičkog sveta ne mogu naprosto preneti u drugo vreme. Proučavajući starogrčke i rimske gradove, uvek iznova, ustanovljavao je i da određeni pojmovi u različitim epohama imaju različita značenja, i dem okrate svoga doba upozoravao da su oni koji su izmislili demokratiju, zapravo, vladali pom oću jedne od najdespotskijih aristokratija u istoriji čovečanstva. 17
O to L uthar
Uprkos tim i sličnim upozorenjima, koja susrećemo od samog nastanka m oderne istoriografije, s vremena na vreme i dalje pročitam o ili čujemo izreku Istorijaje učiteljica života. Najčešće je koriste oni koji ne znaju mnogo o istoriji, ali vrlo dobro znaju da se pom oću priča o prošlosti može ne samo vaspitavati nego i vladati. U uverljivoj interpretaciji prošlosti leži, naime, velika moć, pa zato i pitanje staje istorija ide ruku pod ruku s pitanjem: Zašto istorija i čemu? Pripovest u kojoj se (možda nekada davno) o ljudskoj prošlosti govorilo tek zabave radi, morala je vrlo brzo, možda već sa prvim opisima pobeda i poraza, da prepusti glavnu reč pripovesti sa zadatkom. A taj zadatak se protezao i proteže se još uvek, od najosnovnijeg vaspitanja dece, pa do brižljivog traganja za podacima i predstavljanja argumenata za nastanak ili propast imperija, država, etničkih i političkih zajednica, kao i pojedinaca. Zato i danas često možemo čuti daje istorija učiteljica života, a tek retko kada da istorija može i da oslobađa, da razobličava predrasude i da tako pomaže ljudima da postanu i ostanu slobodni. Umesto toga, stalno se postavlja(lo) pitanje može li istorija uopšte da bude objektivna. Drugačije rečeno, istoričare je neprekidno zaokupljala dilem a da li nauka koja se bavi (ljudskom) prošlošću uistinu može da rekonstruiše živo t u prošlosti. A ako je odgovor bio barem delim ično potvrdan, posle tog osnovnog pitanja sledio je niz potpitanja. Najčešće, istoričari su se pitali da li se istorijska saznanja moguformulisati na isti način kao i saznanja prirodnih ili eksperimentalnih nauka. Jedan od vrhunaca te rasprave zabeležen je najpre u dobapozitivizma, kada je Ogist Kont (Auguste Comte 1798-1857) govorio o ljubavi kao načelu, redu kao osnovi i napretku kao cilju, a nemački istoričar Johan Gustav Drojzen (Johann Gustav Droysen, 1808-1884), približno u isto vreme, slavio istoriografiju kao jedinu nauku koja je ujedno i nauka i um etnost, čime je i pitanje: da li je istoriograjija (ujedno i) književna delatnosti preneo u vreme u kojem je istorija i zvanično postala nauka. Svako od navedenih pitanja podrazum evalo je i određenje uloge istoričara i time otvaralo novu suštinsku dilemu: da li je prikaz života u prošlosti uopšte moguć mimo subjektivne biografije istoriografa. Ili, može li se 18
Maistori i muza
govoriti o opštevažećem naučnom saznanju i ujedno upozoravati daje svako isto rijsk o saznanje p osred o v an o su b jek tiv n im m edijem , o d n o sn o subjektivnim vrednosnim sistemom istoričara. Danas, 2500 godina posle zvaničnog nastanka istoriografije, mišljenja o tom e podeljena su više nego ikada ranije. Većina istoričara je saglasna daje istoriografija nauka sa strogim naučnim aparatom, ali i svesna da je svaka rekonstrukcija proteklog života uvek subjektivna, te da zbog toga istoriju treba uvek iznova dopisivati. Dakle, do te tačke vlada prilično široka saglasnost. Međutim, mišljenja se razilaze u trenutku kada pojedini istoričari počnu da zanemaruju i zapravo osporavaju razlike izm eđu proučavanja i pisanja istorije, odnosno kada zagovornici klasičnog naučnog m etoda čvrsto stanu iza tvrdnje da sama prošlost ima sopstvenu priču koju pripoveda i da istoričar, koji je u tom slučaju pre svega pažljivi stenograf, zato i ne treba da uobličava vlastitu pripovest. S druge strane, zagovornici pripovedačke istoriografije naglašavaju da pripovest nije delo pesnika, dramaturga ili romanopisaca, a pripovedačka forma tek om ot ili ukras, već naprosto činjenica koja ukazuje na to da, kao i vlastiti život, i tuđe živote doživljavamo kao pripovesti. Prema njihovom mišljenju, istorija, naime, ne postoji sve dok je ne stvorimo, a stvaramo je slično kao i izmišljene priče - pripovedačkim opisom sleda (istinitih) događaja, pri čemu taj sled sam po sebi nije ni tragičan, ni komičan, ili farsičan, već ga kao takvog uvek oblikuje pripovedač - u ovom slučaju istoričar. U senci te dileme, koja traje otkad postoji istoriografija, razvila se od prosvetiteljstva na ovamo nezavisna filozofska rasprava o istini i istoričari su sve jasnije uviđali koliko je za njihov rad važna naučna etika. Sve je više bilo onih koji su sledili De Kulanžove reči daje patriotizam vrlina, a istoriografija nauka i da ih stoga ne treba mešati. Tako se i danas sve više istoričara priseća odlom aka iz predavanja njihovog kolege Žila Mišlea (Jules Michelet, 1798-1874), koji u m aniru pesnika romatičarske istoriografije upozorava na pristrasnost istoriografa: N e pripadam nijednoj stranci... Zašto? Z ato što sam u istoriji video istoriju i ništa drugo... N e pripadam nijednoj školi... Zašto? Zato što nisam 19
O to Luthar
precenjivao značaj form ula, budući da nisam želeo da služim duhovima. * Naprotiv, želeo sam da ih oslobađam, da im dajem životnu snagu, snagu koja nam pomaže da otkrivamo i prosuđujemo? S druge strane, istina je i da se istorija neprestano menja. To, međutim, ne znači da svaka nova generacija otkriva novu, već da otkriva drugačiju istoriju. I ljudski život se neprekidno menja, pa se tako menjaju i njegova istorija i zapisi o njoj. Ova knjiga treba da prikaže upravo te prom ene. Zasnovana je na razmišljanjima istoričara/majstora koji su na istoriografiju zapadnog sveta utisnuli snažan vlastiti pečat. Ali, kako takvih ima previše za jedan ovakav prikaz, odlučio sam da uvrstim samo najistaknutije predstavnike određenih perioda, orijentacija i stilova, i kao (jedini) kriterijum izabrao njihovu strast, ljubav prema istoriji i radost sricanja istorijskih znanja. A od muza odabrao sam muzu Klio...
3 L Fcbvrc, Ein Historikerprüfisein Gewissen, citirano prema: Braudel 1990,29
20
PROŠLOST, ISTORIO GRAFIJA I ISTO RIJA Pre nego što se pozabavimo predstavljanjem pojedinačnih istoričara ili istorijskih škola, moramo definisati tri osnovna pojm a suštinski važna za istoriografiju: ■ prošlost ■ istoriografiju ili pisanje istorije i ■ istorija
1. PRO ŠLO ST Prošlost obuhvata sve što se sa nama i našom okolinom događalo juče, prošle sedmice, jula 1987, pre sto ili hiljadu godina. Prošlost je i ono što nas je proganjalo uoči raspusta ili godišnjeg odm ora... i onda nas, nažalost, sačekalo i kad smo se vratili u školu, na posao... Nešto što se dogodilo u prošlosti utiče, dakle, na tok našeg života danas, a sva je prilika da će uticati i ubuduće. Porast i opadanje broja stanovnika u prošlosti, nastanak i promene u verovanjima, oblikovanje lokalnih i nacionalnih identiteta, kao i političkih ideja, prethodni razvoj odnosa među polovima, razmišljanja o umetnosti i kulturi, načini organizacije obrazovanja, uspostavljanje obrazaca ponašanja - sve to određuje i određivaće naš život. Prošlost je svuda oko nas i prožima sve što je u vezi s nama. Prošlost je važna, nekada možda i važnija nego što zaslužuje da to bude, i zato ju je gotovo nem oguće zaobići. „Susrećemo je na svim mestima, u svakom gradu, selu ili državi na svetu, u mnoštvu zgrada i građevina što nas okružuju, a nastale su zato da bi služile 21
O to Luthar
potrebama i željama ljudi kojih više nema; da bi služile društvima koja su se u mnogo čemu prom enila ili sasvim nestala. Na nju nas najviše podsećaju katedrale, hramovi, gradovi, gradske kuće, skupštinska zdanja, tvrđave, univerzitetske zgrade, i niz drugih javnih građevina.”4 N a prošlost nailazimo u svakom sporu, svakom sukobu i u svakom ratu koji se u svetu vodio ili se trenutno rasplamsava ili gasi: u Meksiku i Palestini, u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu, gde je u proleće 1992. ubijen Dževad Begić D žilda, vođa „M anijaka”, kluba sarajevskih fudbalskih navijača, dok je pokušavao da spase svoju ženu koju je nekoliko trenutaka ranije pogodio isti snajperista. U Sarajevu je poginuo i Ivo Štandeker, novinar ljubljanske Mladine, ubijana su deca, žene i muškarci, vojnici i civili, svi iz više ili manje jasnih razloga, koje su njihove ubice po pravilu povezivale sa prošlošću - ali onakvom kakvu za sobom ostavljaju velike i neretko sumanute ideje (sedmo se samo Hitlera), kao i sasvim običan život. Kada je reč o prošlosti, nema razlike: nju, dakle, imaju i ludilo ratnih zločinaca i „genijalni” planovi mirovnih posrednika. Sta od te prošlosti ostaje u našoj svesti, šta će ući u istorijske rasprave i udžbenike, šta će postati povod za svečane proslave, ukratko, šta ćemo s vremenom nazvati istorijom, zavisi zapravo od istoriografije.
2. ISTO R IO G R A FIJA Istoriografija ili pisanje istorije pojam je kojim označavamo proces nastajanja istorije tokom kojeg istoričari različitim sredstavima i metodama, a na osnovu istorijskih izvora, proučavaju i potom na različite načine opisuju, odnosno interpretiraju život i delovanje pojedinaca, kao i razvoj ljudskih zajednica u prošlosti. Istoriografija otkriva i interpretira ljudsku prošlost, a ne i prošlost naše planete pre nastanka čoveka. A i od vremena kada se čovek konačno pojavio, bavljenje njegovim dugim probijanjem do 4 Marwick 1990, str. 2 (prevod sa engleskog ovog kao i svih citata iz navedenog delà, S. MadžgaIj)
22
Maistori i muza
stepena civilizovanog (pism enog) bića ona u velikoj m eri prepušta arheologiji, kao što ga kasnije deli i s antropologijom , etnologijom , etnografijom, kulturologijom, kao i geografijom i sociologijom. U osnovi razlikujemo tri vrste istoriografije ili tri načina zapisivanja onoga što je Karl Marks {KarlMarx, 1813-1883) nazvao tradicijom mrtvih generacija, koja poput noćne more opseda mozgove živih: ( 1) Deskriptivnu ili opisnu istoriografiju koja se pre svega bavi uvodom u proučavanje istorije, odnosno, otkrivanjem i određivanjem onoga što je predm et istoričarevog izučavanja. Sličan cilj ima i ovaj prikaz u kome, m eđutim nećete naći opis pom oćnih istorijskih disciplina i njihovih m etoda, koji po pravilu čini sastavani deo takvih tekstova. Ali zato ćete u njemu naći neka pitanja koja spadaju u (2) analitičku ili kritičku istoriografiju, čiji su predmet proučavanja koncepti i filozofski problemi koji se pojavljuju prilikom pisanja istorije. Reč je o razlikovanju mita od stvarnosti (verovatnog toka minulog zbivanja) i s tim povezanom pitanju objektivnosti istorijskog predstavljanja, uloge pojedinca, uticaja ideja itd. Središnje m esto pak zauzima (3) istorijska ili povesna istoriografija, koja proučava načine na koje su ljudi poslednjih 2500 godina opisivali vlastitu prošlost. U tu kateogriju pre svega spadaju konkretne istorijske rasprave, nacionalne istorije, biografije i posebne monografije o određenim grupama, periodima ili delatnostima. I tu se zatvara kiugprošlostistoriografija-istorija i ponovo se vraćamo na pitanje štaje istorija.
3. ISTORIJA Šta je u stvari istorija? Istorija je sve ( !), i to iz najmanje dva razloga. Prvo, istorija je sveobuhvatni pojam kojim još od antičkog doba označavamo prošlost, bavljenje njome i rezultate tog bavljenja, i drugo, istorija je sve što je povezano s ljudskom prošlošću. Svaki delić prošlosti ima svoju istoriju, formalnu ili neformalnu. Ako postoji nešto što još nije postalo istorija, onda je to puka slučajnost. Setite se samo... Istorija odevanja (?) već dugo ima svoju formalnu povest, štaviše, pojedini
23
O to Luthar
istoričari, etnolozi, sociolozi, kulturolozi i antropolozi čitav svoj radni vek provedu nad skicama odeće, uzorcima tkanina, opisima pravila i običaja odevanja i inventarom ostavštine. Istorija fudbala( ?) objašnjena je u istoriji sporta, odnosno istoriji igara, ali je sve više onih koji se intenzivno bave aktivnostima posredno povezanim sa fudbalom kao igrom - recimo, istorijom navijanja. Slično je i s drugim oblastima ljudskog delanja i ljudskih osečanja predm et istorijskog proučavanja su, naime, već dugo vremena i osečanja poput straha ili ljubavi. Decenijama unazad postoje istraživanja ograničena na specifične okolnosti ili odnose u kojima se javljaju ta osečanja, na primer, strah od smrti ili istopolna ljubav. Francuski istoričar Lisjen Fevr (.Lucien Febvre, 1878-1956), poznat i kao otac istorijske antropologije i jedan od najzaslužnijih za to što je sredinom 20. veka istorija obuhvatila takoreći sve - od ratova do kontracepcije
bio je proglašen „đavolom i prevarantom ”,
kao sto su i m nogi drugi autori čija delà danas najradije čitamo nazivani luđacima i sanjarima. Slagali se mi s tim ili ne, rezultat je pred nama: istorija je sve, to jest, sve ima svoju istoriju. Ali to, nekad nezamislivo, premda neizbežno širenje istoriografije, prisililo je istoričare ne samo da iznova definišu predm et vlastitog proučavanja već i da neprekidno preispituju svoje metode, još detaljnije proučavaju sve brojnije izvore i, konačno, da nanovo promisle za koga zapravo pišu istoriju: da li za svoje kolege, što znači za pripadnike struke, ili za obične čitaoce koji se za prošlost interesuju iz čiste radoznalosti ili zabave. Ukratko, zbog sve značajnije uloge koju istorija ima u različitim oblastima života, istoričari su danas, više nego što su to ikada u prošlosti bili, ograničeni potrebom da saznanja do kojih su došli predstave što je moguće razumljivije i sažetije, ali i nastojanjem da svojom pripovešću pokažu da, barem kada je reč o istoriji, ne važi krilatica: U istoriju ifubalsesvi razumeju. Zbog toga se s vremena na vreme i javljaju novi pokušaji da se što preciznije definiše šta je istorija. Jedan od uspelijih među njima je definicija engleskog istoričara Kita Dženkinsa (Keith Jenkins, 1943), koji kaže: Istorijaje promenljiv, problematičan diskurs koji se, naoko, tičejednog aspekta sveta -prošlosti. Stvara ga grupa savremenih radnika (u našoj kulturi 24
Maistori i muza
većinom plaćenih istoričara) koji se svojim poslom bave na međusobno prepoznatljive načine koji su epistemološki, metodološki, ideološki i praktično pozicionirani i čijiproizvodi, kadajednom uđu u opticaj, postaju predmet niza upotreba i zloupotreba koje su logički beskonačne, ali u stvarnosti obično korespondiraju sa nizom baza moći koje u svakom trenutku postoje i koje strukturiraju i distribuiraju značenja istorije d u ž spektra dom inantnomarginalno.5 Ovakve i slične definicije neretko su nastajale na osnovu poređenja s drugim vidovima naučnog i umetničkog delanja ljudi. Istoričari su shvatili da ne postoji istorijski događaj koji se može izdvojiti iz okolnosti u kojima se zbio, kao što ne postoji ni događaj iz kojeg bi se moglo izvesti neko opšte pravilo. S druge strane, među njima je jačalo uverenje da zadatak istoričara nije puko p rikupljanje i in terp re tiran je p o d atak a ili činjenica, već predstavljanje smisla i značenja tih činjenica ,,u svoj njihovoj emotivnoj i intelektualnoj vrednosti”, kako je to govorio D žordž M akoli Treveljan (George Macaulay Trevelyan 1838-1928)6. Istorija kao rezultat istoriografije ne predstavlja, dakle, samo složen istraživački rad već i nadasve zahtevan literarni poduhvat, samo je šteta što se - kako tvrdi Treveljan - um etnost desetostruko žrtvuje nauci svaki put kada se nauka žrtvuje um etnosti. N išta manja nije ni cena koju istoričari plaćaju kako bi ono što na kraju nastane u njihovim računarima bilo istorija, a ne mit. Radi lakšeg razumevanja uloge istoričara u celokupnom procesu nastajanja istorije i uloge m itova u istoriografiji pogledajm o sledeća dva modela, o d k o jih p m određuje ulogu istoričara u nastajanju istorije, a drugi odnos između prošlosti, mita, istoričara i istorije:
5 K. Jenkins, Re-thinking History, Routledge London, New York, 2003, p. 33, prevela s engleskog Sonja Žakula, nav. prema O.Luthar, M. Šašel-Kos, N.Grošelj i G. Pobežin Povest istorijske misli, IKZS Novi Sad, 2013, str. 456. 6 G. M. Trevelyan, Clio, A Muse (1913), nav. prema Stern 1973,230 (prevod sa engleskog ovog i svih citata iz navedenog delà S. Madžgalj)
25
O to Luthar
I istoriografija
=
istorijska zbivanja / izvori istoričar
II paradigma
^ ^ ^
istorija
^
izvori
kreator izvora %Г
'
t
(re)konstmkcija prošlosti
PROŠLOST
prošlost
(1) podstiče nastanak
MIT (ova)
(2)ostavlja za sobom
na osnovu kojih nastaje skup saznanja koji nazivamo
ISTORIČARI
ISTORIJA
26
M aistori i muza
U skladu s prikazanim modelima7, odgovor na pitanje Šta je istorija? može se sažeti i ovako :
/
Istorija je mozaik sačinjen od međusobno povezanih delića saznanja o čovekovojprošlosti, koji u dijalogu s prošlošću, kroz razotkrivanje mitova i na osnovu brižljivogproveravanja izvora oblikuju istoričari različitih kultura, uvažavajući pritom saznanja drugih društvenih i humanističkih nauka. Istorija je, dakle, rezultat dijaloga izm eđu prošlosti i sadašnjosti, a istoričar „sluga dva gospodara” svestan prvenstveno svoje odanosti prvom, to jest, prošlosti. Samo u prošlosti on može da nađe građu za uobličavanje verovatne pripovesti o nekadašnjem životu ljudi ili, kako bi to rekao nemački . istoričar Leopold fon Ranke {Leopold von Ranke, 1795-1886), odgovore na pitanje: Šta se uistinu dogodilo? naći će samo u dokum entim a nastalim u prošlosti. Time se zatvara još jedan krug. Sa usmeravanjem istoričarevog pogleda u prošlost ponovo smo došli do ishodišta, odnosno do pojm a kojim smo započeli opis građevine koja se zove istorija. I ponovo smo u situaciji u kojoj istoričari pom oću svojih oruđa ocrtavaju parcele, postavljaju skele, grade temelje itd. Tu se nastavlja i rasprava o posebnim elementima gradnje, odnosno istoriografije: o m etodim a i tehnikam a pom oću kojih dolazim o do određenih saznanja, o formama predstavljanja tih saznanja, kao i o načinima njihovog saopštavanja. Različita publika na različite načine odgovara na suočavanje s prošlošću; preciznije, različita publika na različite načine doživljava kom binacije interpretacija koje im am o na raspolaganju za prikazivanje nekog zbivanja u prošlosti. Najtipičnija, najbrojnija i najzahtevnija publika su zasigurno učenici - đaci i studenti. Upravo njima je i namenjen ovaj istorijski pregled nastanka i razvoja istoriografije, koji počinje od antičkih vremena a završava se 7 Nalazimo ih (I) u B. Grafenauer, Struktura in tehnika zgodovinske vede, str. 1 9\ M. Štuhec, Rdećapostelja, šcurki in slože vdove Pres'ern, str. 20; (III) A. Marwick, The nature o f History, str. 13
27
O to Luthar
razmišljanjima naših savremenika, i pritom se uglavnom usredsređuje na odnos istoricara prema istini. Insistiranje na opisu tog odnosa svakako nije slučajno. Naprotiv, reč je o svesnom fokusiranju na jedan od najvažnijih elemenata istoriografije, o najstarijem zajedničkom imenitelju svih traganja za odgovorom na pitanje koje je istoričare, od Herodota naovamo, navodilo da se čovekovom prošlošću bave tako da njihovu pripovest možemo nazvati istorijom, a ne istorijskim romanom. Po čemu se, dakle, H erodot (Herodotos 484-425 pre n.e.) razlikuje od H om era (Homeros, 2. pol. 8. veka pre n.e.), kada, kako i zašto istoriografija postaje nauka i kakvu ulogu u svemu tome ima istina?
28
JEDNOM DAVNO... SVI PUTEVI VODE KA GRČKOJ? Bavljenje odnosom istoriografija - istina važno je pre svega zato što je upravo uspostavljanje te veze istovrem eno i sam početak istoriografije. Nasuprot relativno poznom formalnom konstituisanju istorijskog učenja u samostalan sistem znanja (na prve pomene posebnih univerzitetskih katedri za istoriju nailazim o već u 17, odnosno 18. veku), istoričari su još od Herodota, dakle od samog početka, preispitivali odnos opisanih događaja i istine. Drugačije rečeno - početke istoriografije označio je kritički odnos prema svedočanstvima o životu u prošlosti. Na takav odnos nailazimo već kod Tukidida ( Tboykudides, oko 455-4 0 0 g. pre n. e), koji je opise događaja iz svog vremena pokušao da ugradi u „sistem verovatnoće”8, odnosno kod H ekateja iz M ileta (Hekataios, oko 550. pre n. e), čije je delo, nažalost, sačuvano samo u fragm entim a. H ekatej, H ero d o t i naročito Tukidid, smatraju se začetnicima istoriografije prvenstveno zbog toga što su nastojali da govore istinu o prošlosti. T u k id id se navodi i kao a u to r p rv e istorijske m onografije o Peloponeskom ratu (Syngrapbe peri tou polemou ton Peloponnesion kai Athenaion), premda je laskava titula otac istorije9 pripala Herodotu, koji je u devet knjiga svoje Istorije, pored ostalog, opisao i borbe između Helena i Persijanaca. Obojica, prvi kao tipičan predstavnik pripovedačke, a drugi kao začetnik pragmatične istoriografije, mnogo toga duguju Homeru, koji se u svom književnom opisu propasti Troje i Odisejevih lutanja oslanjao na različite epizode iz perioda između 16. i 8. veka stare ere. 8 Momigliano, 1990,34 9 Herodotus pater historiae (Ciceron)
29
1. Homer, kolektivni subjektivitet, čije delo do d u še nije d o p rin e lo uobličavanju o sn o v n ih k a ra k te ristik a grčke isto rio g rafije, ali zato p red stav lja tip ič a n m o d el istorijske pripovesti dva veka pre pojave p rv ih obrisa istorijske k ritičn o sti (6. v. p re n.e.) i u je d n o ukazu je na veliko in tereso v a n je sta rih G rk a za p ro šlo st i n jih o v u izuzetnu spo so b n o st prip o v ed an ja o njoj.
O istorijskoj vrednosti opisa nekih od tih epizoda najbolje svedoči delo nem ačkih arheologa Šlimana (.Heinrich Scliemann, 1822-1890) i Dorpfelda ( Wilhelm Dorpfeld, 1853-1940), koji su u poslednjoj trećini 19. veka na osnovu pripovesti tog m isterioznog pesnika10 otkrili Troju i 10 M isterioznog zato što su moderna kritička, leksička i gramatička poređenja pokazala da iza Ilijade i Odiseje stoje najmanje dva autora, a vrlo je verovatno da ih je bilo i više.
30
Maistori i muza
mikenske grobnice. N epunih stotinu godina kasnije njihove kolege su dokazale da je za rekonstrukciju mikenske društvene strukture H om er važan gotovo isto koliko i zapisi na glinenim tablam a i drugi arheološki nalazi. N a sličan zaključak navode i egipatski papirusi i hetitske ploče ispisane klinastim pismom pronađene u Bogazkaleu (Bogazkbj), na teritoriji današnje Turske. Pored opisa m ikenskih vladara, arhajske aristokratije, ratova i intriga m eđu bogovim a na O lim pu, (posebno) Ilijada nudi i zanimljive prizore iz svakodnevnog života različitih naroda iz vremena između 14. i 12. veka pre naše ere.11 Načini pitomu oranicu, masnu i plodnu, široku, trojačenu, a mnogoje bilo orača koji okretahujarm e i gonjahu tamo i amo. K ad bi okrenuli i već na kraj ornici stigli, svakom bi čovek pristup’o i u ruke đavo m u pehar medenog vina i oni duž brazda bi kretali natrag hoteći opet da stignu do međe prostrane njive; ona se crnela ozad i bese oranoj slična, mada bejaše zlatna, - divota zanago bese. Tradicija, inače, autorstvo oba epa pripisuje H om eru iako rasprava o tome da li je zapravo reč o jednom piscu ili o figuri koja simbolizuje više autora traje već duže od stotinu godina. Istoričare, filologe i arheologe je ta, povremeno vrlo burna rasprava, podelila u dva tabora. Pripadnici prvog uporno su dokazivali da je ime samo simbol, a pripadnici drugog da je reč o samo jednom , izuzetnom autoru. Između dva svetska rata pojavilo se u tim raspra vama i treće stanovište koje su formulisali američki istraživači usmene književnosti (oral poetry), na čelu sa Milmanom Perijem. O n je na osnovu proučavanja južnoslovenske epske poezije postavio zanimljivu i u priličnoj meri argumentovanu tezu daje, slično kao i u ze mljama na jugoistoku Balkana, i u slučaju Grčke najverovatnije reč o tipičnom narodnom pesništvu koje se usmenim predanjem prenosilo s generacije na generaciju, da bi na kraju bilo nasilno prekinuto zapisivanjem. Podrobnija analiza takozvanog homerskog pitanja može se naći u uvodnom tekstu Kajetana Gantara za prevod odabranih pevanja iz Odiseje (Ljubljana 1992, str. 117-123) 11 Ilijada, XVIII, 540-550, prevod i napomene Miloš N. Đurić, Presveta, Beograd 1968.
31
O to Luthar
Z a tim napravi polje na kojem su žetvari želi visoki usev d ržeću rukama srpove oštre, rukovetijedne po brazdama padahu gusto, druge vezači u snoplje vezivahu gužvama slamnim... Iz Homerovog delà mnogo toga m ogu saznati i oni koji se podrobnije bave istorijom ideja, odnosno organizacijom političkog života u doba samih početaka političkog mišljenja: „Ničeg dobrog nema u vladavini mnoštva, pa nek’ zato bude samo jedan gospodar i kralj,... (neka samo jednom e)... Zevs podari vlast i pravo da sudi...”12. Uz to, uvek se iznova naglašava i njegov vaspitni značaj ili, kako kaže A nton Sovre, prevodilac Ilijade i Odiseje na slovenački: „Celokupna Ilijada sa svojim neizmernim prolivanjem krvi ima samo jed an vaspitni cilj: da bude zastrašujuća ilustracija divlje zapuštenosti duha, nepostojanja reda i nesposobnosti ovladavanja samim sobom. Č ak je i Patroklo m orao da umre jer nije um eo da ukroti samog sebe....”13 Ova pouka se naročito odnosi na Ahila, glavnog junaka Ilijade, kome nikako nije polazilo za rukom da se vlada u skladu sa izrekom Prava mera, zdrav duh. Tako je, upravo zbog svoje vaspitne vrednosti, Homerovo delo vec u 5. veku postalo školska lektira, a sam Hom er duhovno lice Evrope. I tako su, kako kaže Sovre „Grci i osvojili duše, a Rimljani samo svet.”14 H om er je, inače, važan za istoriografiju prvenstveno kao izvor koji cesto ukazuje na zablude i nelogične veze i odnose, čime o prošlosti, zapravo, govori više nego i najpouzdaniji izveštaji svedoka. Upravo njegovo delo u velikoj meri potvrđuje uverenje da su pitanja jednako važna, a ponekad i važnija od samih odgovora. Takođe, ono jasno potvrđuje da je starogrčka tradicija veliki dužnik persijske, hetitske i judejske tradicije. Ali, i uticaje tih tradicija lakše ćemo uočiti iz postavljenih pitanja nego iz ponuđenih odgovora. l2Fenske 1990,24 13 Sovre, predgovor slovenačkom prevodu Ilijade (vidi Homer, Ilijada, Ljubljana 1992, str. 19) 14 Isto, str. 25.
32
2. P riz o r iz O diseje - Eum ej p ru ž a h leb O d iseju n a k o n što g a je doveo u p alatu ; deo oslikanog krčaga iz perio d a oko 44 0 . g. p re n.e.
Takvom pristupu, koji najviše podseća na identifikovanje onoga što nedostaje - otkrivanje podataka o kojima izvori ne izveštavaju neposredno - veran je i najveći poznavalac samih početaka takozvanog m odernog pisanja o prošlosi Arnaldo Mimiljano (A. Momigliano, 1908-1987). O n u svom delu Klasične osnove moderne istoriografije ( The Classical Foundations o f M odem Historiography), najpre postavlja čitaocu niz pitanja u vezi sa pom enutim prožisaanjem antičkih i predantičkih uticaja, kao što su: Staje zajedničko grčkoj i biblijskoj istoriografiji? Koje su bitne razlike između judejske i helenske istoriografije i zašto je judejska u prvom veku naše ere iznenada nestala sa scene? U kojoj meri su grčki i judejski istoričari bili upoznati sa persijskom istoriografijom? I, najzad: Koliki je uticaj na njih, uopšteno gledano, imala orijentalna istoriografija? Nakon što su autori poput samog Momiljana, HaimaTadmora, Moše Vajnfelda {Moshe Weinfeld), Vilijema Heloua ( W illiam W Hallo) i drugih, posle pom nih traganja, uspeli da razaznaju deliće odgovora na ta pitanja, postalo je jasno da dobar deo onoga što inače pripisujemo helenskim autorima Zapad, zapravo, duguje orijentalnoj tradiciji, a pre svega persijskom načinu
O to Luthar
posredovanja prošlosti iz perioda između 10. i 15. veka stare ere. Persijanci su, naime, već tada imali razvijen prilično sofisticiran autobiografski način predstavljanja prošlosti Persije, odnosno sveta - svoje vladare nazivali su vladarima sveta, a u Persepolisu je bilo predstavnika svih naroda tada znanog sveta... Recimo i to da u njihovim pripovestima o minulim zbivanjima nije bilo nikakvih opisa božjeg uticaja na razvoj događaja. Da li su njihovi grčki savremenici poznavali te zapise, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi. Prvi za koga se smatra daje navodno bio upoznat sa delom te baštine bio je „geograf” Skilaks (Skylaks), koji je za vladavine Darija, dakle oko 500. godine pre n. e, putovao zemljama Persijskog zaliva. Za Hekateja, koji je živeo pre H ero dota, utvrđeno je da je, baveći se orijentalnim genealogijama, koristio i grčke i negrčke izvore. Znamo i za Lidijca Ksanta (Ksantos), Herodotovog savremenika, koji nam je preneo mnoštvo podataka iz istorije Lidije. I on se pozivao na persijske izvore. Slično je, uostalom, i sa Herodotom , koji se, međutim, nije preterano trudio da traga za uzrocima opisanih događaja, već je svoju dužnost video pre svega u tome da prenese „sve što se pripoveda”. Titulu oca istorije stekao je prvenstveno zato što je bio svestan da ne može pisati o svemu iz prošlosti, već samo o stvarima koje je lično video ili su mu o njima pričali drugi svedoci. Takoje, dakle, po pričanju Persijanaca, Ija dospela u Egipat, a ne kako to pričaju Heleni. I toj e bila prva nepravda. Persijanci, dalje, pričaju da su posle loga neki Heleni (ne mogu da kažu koji su to bili) doplovili u feničkigrad Tir i onda ugrabili kraljevu čerku Europu. To su verovatno bili Kričani. N a taj način su Feničanima vratili milo za drago. Kasnije su Heleni bili krivi za drugu nepravdu. Otplovili su na velikoj lađi uAju, u Kolhidi, i na reku Fasid, i onde su, kad su svršili sve zbog čega su bili došli, ugrabili i kraljevu kćer Medeju. Kolhidski kraljje poslao izaslanika u Heladu i zatražio odštetu za otmicu i da m u vrate kćer. Heleni su m u odgovorili da on i njegovi Feničani nisu platili odštetu za otmicu lje iz Agra, te da ni oni njemu zato neće da plate odštetu.15 15Herodotova istorija, knj. 1,2, preveo M ilan Arsenic, Matica srpska, Novi Sad, 1988.
34
Matstori i muza
Herodota, međutim, ne odlikuju samo velika odanost istini i zanimljiv i zabavan način pripovedanja već i odlično poznavanje prostora o kojem je pisao. Upoznao gaje na mnogim „studijskim putovanjima”, kako sam naziva svoja putovanja u Egipat i Vavilon, tadašnju kulturnu prestonicu Istoka. Obišao je i obale C rnog mora, delove severne Afrike i Italiju. Pored istoriografske vrednosti, njegove opise odlikuje i to što sadrže zabavne anegdote i obilje antropoloških podataka o tadašnjim narodima istočnog Sredozemlja. Tukidid se od H erodota razlikuje kao što se p ortret stvarne ličnosti razlikuje od slike nekog izmišljenog lika, i upravo njemu i dugujemo izreku da će „onaj koji je u stanju da naslika nešto što vidi duhovnim okom, svakako moći da uobliči i ono što vidi stvarnim očima”.16 S druge strane, istoriografija je upravo s njim dosegla onaj nivo koji je, više od dve hiljade godina kasnije, nadm ašio tek Volter. U kratko, kod T ukidida su objedinjeni osećaj za preciznu hronologiju i izuzetan talenat17: Četrnaest godina potraja tridesetogodišnji ugovor, kojije zaključen posle zauzim anja Eubeje. Ali, petnaeste godine, kada j e u Argu Hrisida bila u četrdeset osmojgodini svoga svešteničkogpoziva, Enesija efor u Sparti, a Pitodor imao jo š četiri mesecada služi kao arhont18, šesnaestog meseca posle bitke kod Potideje, početkomproleča19,jedna grupa od nešto više od tri stotine Tebanaca (predvođena P itangelom , sinom F ileidovim , i D iem porom , sinom Onetoridovim ) izađe za vreme prve noćne straže i p o d punom ratnom opremom uđe u Plateju, beotski grad kojije bio u savezništvu atinskom. 16 T. B.. Macaulay, History, nav. prema. Stern 1973,74-75. 17 Tukidid, Peloponeski rat, knj. II, gl. 2, prevod i predgovor Dušanka Obradović, objaš njenja Milena Milin, Admiral Books, Beograd, 2010. 18 Urukopisima „dva što izdavači ispravljaju u „četiri”, s obzirom na to da su arhonti stupali na službu početkom jula, a da se upad u Plateju događa „početkom proleča (up. Romilly, op. cit. II, str. 86). Tukidid ovde datuje i po arhontu eponimu, kako se radilo o Atini, i po Herinoj sveštenici, kako se računalo vreme u Argu, i po eforima, kako se računalo vreme u Sparti. 19 Istraživači su izračunali da se to desilo 6. ili 7. marta. Datovanju pomaže i gl. 19, gde se navodi daje prvi upad Spartanaca u A tiku bio u leto, „kadje žito zrelo”, a da se desio osam deset dana posle napada na Plateju (up. Romilly, op. cit. II, str. 86)
35
O to Lüthar
Rezultat tog objedinjavanja je riznica podataka o istoriji peloponeskih ratova i nastanak uverenja da istorijska analiza može da služi i za predviđanje budućnosti u politici. Tukidid, koji je od filozofa i istoričara H eraklita (•Herakleitos, oko 540-480 pre. n.e) nasledio uverenje daje „rat otac svemu” zasnivao je svoje opise na vlastitim iskustvima, podrobnom ispitivanju svedoka i na izmišljenim govorima koje je, kao što su to činili i filozofi onoga doba, pripisivao važnim ličnostima. Ipak, bio je svestan da njegovim prikazima nedostaju neki od suštinskih elemenata koji odlikuju „tečno izlaganje” i zbog toga posebno naglašavao da ne želi da se ulizuje čitaocima i nudi im neke ušima prijatne, tvorevine kratkog veka. Bez obzira na to, kao i Herodotovo delo, i njegov Peloponeski rat je neprocenjivi izvor za proučavanje političkih ideja karakterističnih za tu epohu. Konačno, Tukidid važi i za jednog od prvih autora koji su tvrdili da politika i moral idu zajedno, premda je u sopstvenom radu izbegavao da neposredno izriče moralne sudove. Prema recima Lukijana (•Loukianos, 120-180), klonio se i svega onoga što „miriše na bajke”. Bio je opsednut pre svega korisnošću „ispravno zasnovane istorije”. Želeo je da generacije koje budu živele posle njega, kada se nađu u sličnim okolnostima, pravilno primene njegove pouke iz prošlosti. Poput Herodota, i Tukidid je svoj osnovni cilj (telos) video prvenstveno u jasnom i vernom predstavljanju bliže i dalje prošlosti, zbog čega je kod obojice istorija prevladala nad m itom . Pojam enargeia, koji označava jasnoću, slikovitost, živo predstavljanje, ne treba mešati sa pojmom energeia, jer iz toga obično proizlazi i mešanje istorije i retorike. Drugi pojam označava delatnost, delovanje, rad, odlučnost, a katkad i samu energiju, i prvenstveno ukazuje na stil, a manje na sadržaj. Možda je razliku između ta dva pojma najjednostavnije objasnio Platon (4 2 7 -3 4 7 pre n.e.), koji je u svojim delima savetovao govornicima da u besedama što je moguće vernije oslikaju ono što žele da predstave, ali da pritom ne zaborave da boja koju koriste nastaje samo pažljivim mešanjem pigmenata. U najkraćem, ili kako bi to rekao Filostrat20, mi u 20 Pod tim imenom navode se četvorica autora. 0 vde je reč o Filostratu Flaviju (Philostra tus Flavius, oko 160-244) kome se pripisuje većina delà sačuvanih pod imenom Filostrata II. Sa sigurnošću se može reći samo daje napisao dve knjige životopisa solista.
36
Maistori i muza
njihovom opisu treba „ne samo da vidimo kako stado prelazi preko nabujale reke nego i da uz to čujemo riku goveda i šum vode”.21 Prema njegovom mišljenju, to je vrhunac jasnoće ili živopisnosti koju, dakako, najlakše postižemo ukoliko smo i sami bili svedoci događaja koji opisujemo, ili ako smo ga, kako kaže grčki istoričar Polibije {Polybios oko 200-120 pre n.e.) videli vlastitim očima. Za njega je pojam enargeia značio garanciju daje reč o istini. U razdoblju između H erodota i Polibija, pored značajnijih autora, bilo je i nekih koji su vlastiti ugled gradili na prepravljanju stvari. Tipičan predstavnik te grupe je Ktesija iz Knida, grčki lekar na persijskom dvoru i istoričar-amater koga su interesovali samo senzacionalni događaji. Kada neki događaj ne bi bio dovoljno uzbudljiv, on bi ga dopunio i potom predstavio mnogo zanimljivijim. Razlozi za, proizvoljna doterivanja poticali su i iz „m etodoloških uticaja” iz Persije. A utori koji su verno sledili ili oponašali m etod autobiografskog zapisa - zasnovan na pripovedanju u prvom licu - nailazili su na brojne poteškoće. Tako je, na primer, Ijon sa Hiosa do tančina opisao svoj susret sa Sofoklom na izvesnoj gozbi, premda u stvarnosti Sofokla nikada nije sreo. Sve u svemu, možemo zaključiti da su se grčki autori iz Male Azije, zahvaljujući jakom persijskom uticaju, više interesovali za biografske detalje nego istoričari iz Atine ili Sparte. Uopšteno posm atrano, upravo je odnos prem a autobiografskom m etodu ono što grčku istoriografiju razlikuje odpersijske, odnosno orijentalne. Orijentalna istoriografija nikada nije u potpunosti prevladala biografski metod, dok je kod H erodota i Tukidida opis određenog događaja koji se zbio u prošlosti, kao i opis neke ličnosti ili m esta, uvek postavljan u kontekst ukupnih zbivanja toga doba. Posle H erodota, a pogotovo posle Tukidida, istorija naprosto više nije mogla ozbiljno da se piše bez historiae - što će reći - bez istraživanja. U orijentalnoj istoriografiji tog vremena i dalje nailazimo na tradiciju prisvajanja tuđih zasluga nastalu, čini se, još kod Asiraca, čiji su vladari, neretko, sebi pripisivali pobede i uspehe svojih prethodnika. Kao i 21 C. Ginsburg, Veranschaulichung u n d Zitat. D ie Wahrheit der Geschichte, nav. prema Braudel 1990,91.
37
O to Luthar
u drugim običajima takve vrste, ovde nije reč o prevari već jednostavno o normi. Svaki vladar m orao je da ima sopstveni dossier pobeda i uspeha. A kako bez odgovarajuće biografije nije mogao ni postati ni ostati vladar, kandidat za presto ili vec ustoličeni monarh kome sudbina nije namenila da ratuje, ili da se dom ogne kakve druge prilike u kojoj bi stekao slavu, jednostavno je sebi pripisivao uspehe predaka. Prema recima izraelskog profesora Haim a Tadmora, nije bilo nemoguće da i unuk i sin sebi pripišu iste, dedine ili očeve pobede... Sve to zapisivano je u autobiografskom m aniru koji ne nalazimo u delima kasnijih grčkih autora. Grci su, naime, tragali za logičkim uzrocima i stvarnim vezama m eđu pojedinačnim događajima. M om iljano tako, verovatno s pravom, tvrdi da, iako su istoriju voleli, Grci, zapravo, nisu nikada na njoj zasnivali sopstveno postojanje, niti je ona bila deo njihovog života. Čak ni oni koji su je pisali nisu je mešali sa sopstvenim životom. U judejskoj tradiciji, koja je bila još otvorenija prem a persijskim uticajima, stvari stoje sasvim drugačije. Biblijski hebrejski jezik, istorija i religija su u pravovernim jevrejskim zajednicama i danas delovi iste celine. Ipak, većina laika je još od prvog veka naše ere, zajedno s jezikom prihvatila i helenističku istoriografsku tradiciju. Poput Egipćana i Vavilonaca, iJudejci su helenistički tip istoriografije pisali na grčkom jeziku, a tu praksu su u potpunosti promenili tek Rimljani Gaj Salustije Krisp (CaiusSallustius Crispus), Livije, Tacit (Tacitus) i Amijan Marcelin (AmmianusMarcellims). S druge strane, judejske pripovesti obiluju fragmentima iz persijske istorije, preuzetim s m etodom pisanja o prošlosti. U judejskoj istoriografiji iz vremena posle povratka iz Egipta uočava se jak uticaj načina na koji su Persijanci pisali Carske
Judejski autori su u znatnoj meri podlegli
uticaju persijske ambicije da prilaganjem (neautentičnih) dokumenata osiguraju autoritet svom pisanju. Zajedničke crte u interpretiranju prošlosti možemo primetiti i u želji za narativizacijom izlaganja, koja je i u judejsku i u grčku istoriografiju prodrla u doba intenzivne kulturne interakcije u etnički šarolikom Persijskom carstvu. Tako, recimo, na persijsku priču o Ahikaru nailazimo i u judejskoj Tobitovoj knjizi, a takođe i kod Grka u Demokritovim spisima. 38
Matstori i muza
I dok su kontakti s Grčkom posle persijskih ratova prekinuti na duže vreme, u vezama persijske i judejske tradicije za takav prekid ne znamo. Slična razlika između grčke istoriografije na jednoj, i judejske i persijske, na drugoj strani, pokazuje se i u odnosu prema istini. Karakterističan za grčki pristup prošlosti bio je i izbor između istinitih (mogućih) i neistinitih (nemogućih) podataka. Judejska istoriografija tog vremena je, m eđutim , organizovana oko biblijske priče koja počinje s nastankom sveta. U njoj je naročito naglašen poseban odnos Jahve prema Izraelu, a o njenom odnosu prem a istini najbolje svedoči tvrdnja da je hebrejski bog zapravo bog istine. Tako je i zadatak svake nove generacije bio samo da prenosi istinitu sliku o onome što se dogodilo njenim neposrednim precim a - i ništa više od toga. Ali, kako je dužnost svakog pripadnika jevrejske vere bila da pam ti prošlost jevrejskog naroda, upravo se u tome, prema mišljenju M omiljana, skriva i odgovor na pitanje zašto je u Judeji presahnuo interes za istoriju. Taj odgovor ukratko glasi: verska baština i istoriografija postale su jedno. Drugim recima, kod jevrejskog naroda se kao tačka identifikacije ne pojavljuje istorija nego vera. Jedino što ih je od celokupne istorijske tradicije interesovalo i po okončanju drugog stoleća, bili su hronologije raznih rabina i odnosi koji su vladali m eđu njima, a najveću pažnju poklanjali su istoriji prenošenja religijskih znanja i nastanku i razvoju različitih religijskih kom entara. Takva nezainteresovanost za isto rio g rafiju , m eđ u tim , nije bila bliska ni zapadnim ni arapskim istoričarima, koji su bili svedoci razvoja judejske tradicije u svim ostalim oblastima. Čak i u srednjem veku, i pored široke otvorenosti prema raznim oblastima susedne arapske kulture, prema matematici, filozofiji, medicini, poeziji itd. judejski autori za istoriju nisu pokazivali gotovo nikakvo interesovanje. Najbolji poznavaoci istorije istočnog Sredozemlja nude nam dva tumačenja za to, ili dva aspekta jednog istog tumačenja. Prema njihovom mišljenju, interesovanje judejske tradicije za istoriju bitno je opalo posle nastanka Biblije. Štaviše, prema Momiljanu, i njemu srodnim autorima, među Judejcima je preovladalo uverenje da je u Bibliji sadržano sve što je bilo važno 39
O to Luthar
u istoriji njihovog naroda i da zato nema potrebe da se istorija posebno interpretira. Uporedo s tim, religijskoj istoriji je, na račun ostalih zbivanja, postupno pridavan sve veći značaj, zbog čega je i sve što je bilo povezano sa p o stb ib lijsk im ju d a iz m o m d o b ilo dim en ziju večn o sti, o d n o sn o , vanvremenosti. I jevrejski zakon i Tora u svesti jevrejskog naroda predstavljaju nešto što im je zauvek dato. O ba teksta su iznad istorije, naročito drugi, koji se prema jevrejskom verovanju ne može smestiti u istorijsko vreme, budući da vreme „рге i posle Tore”jednostavno ne postoji. Po tom verovanju i sam Bog veći deo svog vremena provodi u proučavanju njenih poglavlja. Zbog svega toga ne iznenađuje što je istoriografija kod Judejaca bila u opadanju i pre pro p asti njihove države. D nevno bavljenje večnošću ostavljalo je malo prostora za istorijska tumačenja. Ezra i Nehemija, dvojica ponajboljih judejskih antičkih autora, pisali su o judaizm u na način koji isključuje istoriju. Tako je od kraja prvog i početkom drugog veka u judejskoj kulturi, prvo na tlu hebrejske države, a kasnije i širom sveta, istoriografija postala suvišna za gotovo dva naredna milenijuma. M oderna konstrukcija prošlosti stiče svoj puni značaj m eđu istoričarima jevrejskog porekla tek posle holokausta. Sa Grcima je, da ponovim o, bilo sasvim drugačije. Grčki istoričari i filozofi nikada nisu izgubili interesovanje za istoriju. Naprotiv, i nakon što je Grčka postala sastavni deo rimske imperije, oni su davali ton rimskoj istoriografiji. Grčka istoriografija, baš kao i armenska, nadživela je svoju m atičnu državu i održala se sve do današnjih dana. M ožda i ne toliko u savremenoj Grčkoj, koliko uopšteno u načinu na koji danas pišem o i raspravljamo o prošlosti.
40
GDEGOD DA POGLEDAMO, RIM... Polibije svedoči daje pojam enargeia i u starom Rimu shvatan na sličan način kao u Grčkoj, samo što se za njega koristio drugi term in. Rimski učenjak Kvintilijan [M. Fabius Q uintilianus, oko 3 5 -9 6 ) nazvao g aje evidentia in mrratione i objasnio da nije reč samo o kazivanju istine već i o m ogućnosti njenog predstavljanja, čak i kada se ono o čemu govorimo dogodilo u davnoj prošlosti. Kod Cicerona [M. Tullius Cicero, 106-43 pre n.e.), umesto izraza enargeia nalazimo izraz illustratio et evidentia. O n je smatrao da o prošlosti treba pisati tako kao da smo odista prisustvovali događajima koje opisujemo. Pored navedenih, u antici se koristio i izraz demonstratio (pokazivanje, dokazivanje, tačno obrazlaganje), čiji je nepoznati autor pojam enargeia razumeo kao izražajnu moć stila {autopsia), kao i Plutarhov (Ploutarchos, oko 50-125) uopšteni pojam ekphrasis (ekfraza opisni prikaz, iznošenje na uvid, živopisno ilustrovanje). Za razliku od ostalih pom enutih autora, Plutarh je nastojao da ukaže na sam proces opisivanja istine i da pritom horizont istoričara proširi na geografske i etnografske opise. Zato ne iznenađuje što je jasnoću shvatao kao cilj opisivanja, a istinu kao posledicu jasnog izlaganja. U skladu s tim, kod njega se iskristalisao sledeći niz: istorijskapripovest, opis,jasnoća, istina. Iz ovoga možemo zaključiti daje razlika između savremenog i antičkog poimanja istoriografije u tome što je antička istoriografija zasnovana na pojmu evidentia (jasnost, očevidnost, živo predstavljanje), a savremena na evidenciji koju potvrđuju izvori. Želja za posredovanjem istine pokrenula je i u starom Rimu čitav niz pitanja o načinu tum ačenja prošlosti. O sim toga, i rimski istoričari su ustanovili da se istina ne m ože pisati bez sistem atskog proveravanja podataka. U početnom periodu rimske istoriografije to proveravanje značajno je olakšavala praktična priroda ciljeva koje je većina autora zadavala sebi. Istoriografija se izrazito prilagođavala životnim potrebama, a jedna od 41
O to Luthar
njih bila je povezana i sa kalendarom (fasti), za koji su naročito bili zainteresovani svestenici, da bi u njega upisivali preporuke za pravilno izvođenje verskih obreda. U kalendar su upisivana i imena raznih zvaničnika, na primer, konzula po kojima su ponekad nazivane čitave godine. Upisivani su i drugi važni praktični podaci: pobede i porazi u ratovima, kretanja cena, podaci o letinam a... T i zapisi, odnosno tablice sa zapisima, službeno su čuvani, pa je zahvaljujući tome o pojedinim zbivanjima kasnije mogla da se zaokruži celovita priča. Verovatno je to bio i jedan od podsticaja za nastanak pripovedačke istoriografije, koja je u doba takozvane starije anahstike (od 123. godine pre n.e. do 17. g. n. e) služila prvenstveno da se političari neposredno upoznaju sa činjenicama iz prošlosti. Krug čitalaca se, međutim, značajno širi u doba mlađeanalistike (od 17. godine pa sve do kraja 2. stoleća), kada se mnogo više pažnje posvećuje književnom uobličavanju izlaganja, odnosno narativizaciji prikaza. U tom smislu prekretnicu označava Livijevo ( T Livius, 59. pre n.e. 17. n. e) opsežno delo Od osnivanja grada (A b urbe condita), pisano u 142 knjige, u kojima su sažete 762 godine istorije države „od koje nijedna druga nije bila ni veća, ni zdravija, niti dobrim primerima bogatija”.22 Njegov cilj nije bio da sudi o događajima, već da ispriča što je moguće verodostojniju priču o veličini i propadanju carstva koje je stvorio „najmoćniji narod na svetu 2^ . O čaran veličinom države i duboko nesrećan zbog njenog propadanja hteo je da pomogne svom čitaocu da sam utvrdi ... kakav je bio život i kakvi su bili običaji: koji ljudi i kojim snagama su u ratu i miru stvorili i povećali državu; kako je potom, postoje red postepeno slabio, opadao i moral i kako smo, padajući sve niže, najzad strmoglavo došli do ovih vremena da više nismo kadri ni da podnosimo naše m ane n i da se lečimo od njih24 ali i da istovremeno naglasi daje 22 T it Livije, Istorija R im a od osnivanja grada, Uvod 1,1, prevod i objašnjenja Miroslava Mirković, SKZ Beograd 1991. 23 Isto, 1,3 24 Isto
42
Matstori i muza
ono što izučavanje istorije čini zdravim i plodonosnim... upravo to što ti dozvoljava da vidiš poučne primere uzidane u spomenik slave; tu j e tebi i državi dato da vidiš kakve primere treba podražavati, a šta treba izbegavati je r je sramno i po pobudama i po posledicama.25 Dakle, on sam nije želeo ni da sudi, ni da tuži, i molio je bogove i boginje da mu pomognu da istraje u pisanju kako bi, poput Tukidida, i on svojim savetima pom ogao savrem enicim a i potom cim a, i tako služio rimskom narodu. Razvoj rimske istoriografije imao je istovremeno i snažan povratni uticaj na grčke istoričare. Tako je, uporedo sa uobličavanjem rimske istorije, počela i nova faza u razvoju grčke istoriografije. Dokaz za to su Polibijev opis uspona Rima i pokušaj istoričara Diodora sa Sicilije (Diodorus Sicilus, 1. v. pre n.e.) da opiše celokupnu antičku istoriju do 1. veka pre n.e. U periodu izm eđu prvog veka pre i prvog veka naše ere i rimski i grčki istoričari pod jed n ak o su d o p rineli izrazito pragm atičnom usm erenju rimske istoriografije. Među njima se, pored Plutarha, najviše izdvaja Lukijan, jedan od najistaknutijih predstavnika druge sofistike - renesanse grčke književnosti u 1. i 2. veku. Taj pokret razvio se prevashodno iz duhovnog otpora prema posledicama rimske političke vlasti. „Pokušao je da oživi klasičnu grčku književnost i znanje uopšte, premda se tek povremeno i samo u nekim delima malobrojnih pojedinaca uzdigao iznad prosečnosti ili golog epigonstva.”26 Iako Lukijan zapravo nije bio istoričar, za istoriografiju je nezaobilazan pre svega zbog svog izuzetnog spisa pod naslovom Kako treba pisati istoriju. S tim delom se u povest istoriografije upisao kao autor jednog od prvih programskih tekstova o pisanju istorije, koji je veoma dragocen i zbog toga što je napisan vrlo duhovito. Ovaj spis od početka do kraja prožim a emancipatorska ironija koja čitaoca neprekidno navodi na smeh. Recimo, Lukijan govori o bolesti koja hara među stanovnicima Abdere, a pokazuje 25 Isto 26 Iz pogovora Marjete Sašel Kos u: Lukijan, Filozof na dražbi, Izabrani spisi, Ljubljana 1985, str. 135.
43
O to Luthar
se tako što bi, najednom, „svi hteli da budu Tukididi, Herodoti i Ksenofonti”, i navodi kako m u se čini „daje istinita ona izreka ‘rat je otac svemu’, jer se odjedanput rodi čitava gomila istoričara.”27 U priču o „čoveku iz Sinope” (Diogenu) uvodi nas pripovedanjem o tome kako su Korinćani reagovali na vest daje Filip (Makedonski) krenuo u pohod: Jedni su spremali oružje, drugi donosili kamenje, neki su utvrđivali temelje zidina, neki grudobrane, svako je radio ponešto korisno. Videvši to, Diogen, koji nije imao šta da radi - niko mu, naime, nije zadao nikakva posla - zadiže togu te i sam stade s velikom mukom uzbrdo i nizbrdo po Kranionu valjati bure, u kojemje inače Uveo. A kad gajedan od prijatelja upita: „Zašto to radišDiogene?”ovaj m u odvrati: „Guram bure da ne bih izgledao kaojedini besposličar među ovolikim radnicima.”28 U nastavku, Lukijan na metaforički način nastoji da opravda svoje mešanje u posao istoričara: „Ni ja... baš ne bih hteo da budem jedini nem u toj bučnoj predstavi i da se krećem po sceni otvorenih usta, a bez reči, kao statista u kakvoj kom ediji...” i ujedno da se unapred zaštiti od njihovih kritika: Reči ću ti šta sam odlučio da radim i kako sam namerio da se bezbedno izvučem iz tog rata, da me štogod u njem u ne zadesi. Kloniću se „репе i uzavrelih talasa”i briga što muče istoričara - tako će biti najbolje. Piscima ću udeliti kakav skromni savet i nešto malo uputstava kako bih s njima zajedno i sam učestvovao u gradnji njihovoga zdanja, ako ne više, onda barem tako što ću vrh prsta umočiti u malter.29 I premda sve vreme govori u metaforama, većina Lukijanovih poruka vrlo jasno ukazuje na čitav niz nedostataka u delima tadašnjih istoričara, njegovih savremenika. Najviše ga je ljutilo to što su sm atrali da im nisu 27 Lukijan, Kako treba pisati istoriju, nav. prem a. 0 . Luthar, M.Š. Kos, N . Grošelj, G. Pobežin: Povest istorijske misli, IKZS, Novi Sad 2013, str. 193 28 Lukijan, Filozofna dražbi, Izabrani spisi, Ljubljana 1985, str. 135. 29 Isto
44
Maistori i muza
potrebni nikakvi saveti ( „kao što im nikakva posebna znanja nisu potrebna ni za hodanje, gledanje ili jedenje; naprotiv, ubeđeni su da je pisanje istorije sasvim prosta stvar za koju se lako priučiš”), ali i ta ljutnja kod njega vrlo brzo jenjava i prelazi u podrugljivo zadirkivanje. To, m eđutim , ni u kom slučaju ne umanjuje značaj njegovih saveta jer svi oni proizilaze iz snažnog uverenja „da istorija nije od onih stvari koje čovek lako nauči i lako piše” i da, „kao i svaka druga književna vrsta, ona traži m nogo razmišljanja, naročito ako neko želi da stvori trajno dobro kako bi rekao Tukidid.”30 Budući daje ovde zaista reč o ključnim pitanjima, koja su uz to još i postavljena navrlo zanimljiv način, pogledajmo pobliže neke od Lukijanovih preporuka ili, drugim recima, pogledajmo koje to mane i konkretne greške, po Lukijanovom mišljenju, odlikuju loše istoričare njegovog doba. Na prvo mesto je stavio „to što m nogi pisci istorije zanem aruju pripovedanje o onome što se stvarno dogodilo i nadugačko hvale vladare i vojskovođe, i to tako što svoje kuju u zvezde a neprijateljske blate preko svake mere”. Za pohvale, međutim, kao i za pokude treba, kaže on, izabrati pravi trenutak i pravu meru, jer istorija ima „samo jedan zadatak i jedan cilj: da bude korisna, a to proizlazi isključivo iz istine”. Sto se tiče uživanja, „utoliko je bolje ako i ono ide uz istorijske spise, onako kako lepota ide uz atletu...”Jer, i istorija bi, „kad bi pored svega ostalog pružala još i uživanje u čitanju, privukla mnoštvo poštovalaca”... Ali to nipošto ne znači „da treba da je oslikamo onako kako slikamo žene za koje dobro znamo da od slikara traže da ih naslikaju što je moguće lepšim”.31 Tvrdim, dakle, da istinski dobrog istoričara iznad svega odlikuju dve vrlo važne osobine, i da su to razumevanjepolitičkih zbivanja i sposobnost njihovog prenošenja. Prva od njih ne da se naučitije r je u stvari dar, a druga se može steći u z mnogo truda i vežbanja, neprestanim radom i oponašanjem starih uzora. [...] (Istoričar) ne srne stajati po strani niti se oslanjati na izveštaje iz druge ruke. A pre svega - i toje najvažnije - mora slobodno da prosuđuje, da 30 Nav. prema. 0 . Luthar, M. Š. Kos, N. Grošelj, G. Pobežin 2013, str. 195-6 31 Isto
45
O to Luthar
se nikoga ne boji i da se ničemu ne nada, je r inače neće biti bolji od potkupljivih sudija što donose odluke na osnovu vlastite naklonosti ili odbojnosti prema nekome... Takav treba da bude istoričar: neustrašiv, nepotkupljiv, slobodnih nazora, odan iskrenoj reči i istini, onaj koji će za smokvu reći smokva, a za korito korito, kako bi kazao pisac komedija... Takvog istoričara ću oberučke prihvatiti. A što se tiče njegovogjezika i umeća izražavanja, tu važi opomena: neka ne počinje svoje pisanje u preoštrom tonu i napadnim stilom prepunim perioda, zapetljanog zaključivanja i sličnih govorničkih ukrasa, nego neka radije bude miroljubivije raspoložen... Neka glavni pokretači njegovih misli budu iskrenost i istina... Jezik neka m u krase samo nenametljive figure... razum njegov neka ne zazire ni odpesničkog nadahnuća... A li samapripovest njegova treba više da se drži čvrstog tla. I da se uzdiže srazmerno lepoti i veličini teme... Poznato je, naime, da i reči znaju biti razuzdane poput ždrebaca, a iz toga može da nastane velika neprilika. Boljeje da njegova misao je zd i na konju, a da je pripovest hitro sledi peške, držeći se konjskog ogrtača kako ne bi zaostala... Z a gradu pak važi pravilo da je istoričar ne srne birati proizvoljno... događaje treba da nam prenosi u obliku u kojemje i sam o njima doznao, da ništa ne izokreće, iskrivljuje ili menja... S pohvalama i pokudama valja biti obazriv, i neka budu promišljene, ne klevetničke većpotkrepljene dokazima, kratke i pravovremenejer nismo pred sudom... Dobro zapamti ono što stalno ponavljam: kad pišeš, ne obaziri se na trenutnu okolinu i na to da li će te tvoji savremenici hvaliti i ceniti, nego imaj na umu trajnu vrednost delà i radije piši za budući naraštaj... Z n a š li štaje učinio knidijski graditelj? N a Farosu je izgradio svetionik, jedno od najlepših i najvećih zdanja, kako bi osvetljavao p u t mornarima daleko na pučini, i spasao ih da ne zalutaju u Paretoniju... K a d je okončao gradnju, na unutrašnjoj strani kamenih blokova uklesaoje svoje ime, prekrio ga gipsom i tu urezao ime tadašnjegkralja. Dobro je znao, a to se kasnije i obistinilo, da će gipsana slova posle nekog vremena otpasti i da će se pokazati natpis: Sostrat sin Deksifana iz Knidosa... Nije se, dakle, obazirao na neposrednu sadašnjost i na vlastiti kratak život, nego je mislio na čitavo naše doba i na večnost... Tako i istoriju trebapisati, istinoljubivo i imajući na um u merila budućnosti, bez laskanja i bez želje za zadovoljstvom
46
M aïstori i muza
koje donose pohvale suvremenika. Neka to bude pravilo i mera... Ako se tako bude postupalo, biće dobro, i onda nisam zalud sve ovo pisao; a ako ne, onda sam ija samo kotrljao bure po K ranionuP O sim p rag m atičk i u sm eren ih , u to m p e rio d u n astajala su i istoriografska delà drugačije orijentacije: Salustijeve (C. Sallustius Crispus, 8 7-35 pre n.e.) političke monografije o Katilininoj zaveri i ratu s Jugurtom, Cezarovi (G. lulius Caesar, 100-44 pre n.e.) spisi o Galskom i građanskom ratu, Ciceronovi spisi i drugi. Ali, bile su popularne i biografije slavnih ljudi (na primer, Plutarhove), koje su uz životopise svetaca {Vitae sanctorum) i uz neposredne antičke uzore, u srednjem veku važile za jedan od osnovnih oblika istoriografije. Njima se u 4. stoleću pridružila i takozvana hronografija ili uporedni prikaz istorije raznih naroda i biblijskih događaja, koja je potom , u Evsevijevim3233 (Eusebios, 2 6 3 -3 3 9 ) spisima poprim ila formu karakterističnu za crkvene pisce. I pre nego što se konačno oprostimo od antike, recimo kao zanimljivost i to, da Tukidid, Hekatej i mnogi drugi tadašnji pisci istorije nisu bili plaćeni za vlastite pokušaje da dođu do istine. Za razliku od njih, H erodot je bio prvi koji je za svoje usluge dobio od atinske države „honorar” u vidu deset talenata (odnosno, 166 tadašnjih prosečnih godišnjih nadnica), što ukazuje i na to d aje imao neposrednog „naručioca posla”. Slično njemu, kasnije su bili plaćeni i K senofont (Xenophon, oko 4 3 0 -3 5 4 pre n.e.), koji je od Spartanaca kao nagradu dobio zemlju, Kalisten iz O linta (Kallisthenes, oko 3 7 0 -3 2 7 pre n.e.), koji je dobijao platu od A leksandra Velikog, kao i hroničari rimskih careva - premda su oni znatno teže branili svoju želju za istinom. Rimski carevi su, naime, u svojim istoriografima videli pre svega službenike zadužene za to da pronose slavu gospodara, ili svojevrsne arhaične „referente za odnose s javnošću”. N jihov neuspeh, a naročito 32 Isto, i Filozof na dražbi, Izabrani spisi, Ljubljana 1985, str. 98-107 33 Evsevije (Jevsevije) iz Cezareje, „dvorski teolog” K onstantina Velikog, prvi je prou čavao ulogu crkve kao institucije koja je, zajedno i ravnopravno sa državom, zadužena za upravljanje podanicima. To je i bio jedan od razloga zbog kojeg su ga prozvali „ocem crkvene istorije”.
47
O to L uthar
neuspeh njihovih gospodara, mogao je imati tragične posledice: mnogi rimski istoricari bili su pogubljeni. N a smrt su ih osuđivali nezadovoljni gospodari ili razjareni neprijatelji. Kremucije Kord ( A Cremutius Cordus, umro 25.g) skončao je kao Tiberijeva žrtva, a njegova delà su uništena. Više sreće imali su duhovni velikodostojnici, koji su bili zvanični hroničari „javnih poslova” (annalespontificum), ili pojedini senatori, na primer, Fabije Piktor (Q. Fabius Pictor, oko 260-190 pre n.e.) ili Katon Stariji (M. Porcius Cato, 234-149 pre n.e.), koje je štitio visoki državni položaj. Govorimo, naravno, prvenstveno o onim a koji su težili ka vernom prikazivanju događaja i nisu pisali „istorijski šund”, kako je mnoga istorijska delà iz tog perioda nazvao Arnaldo Momiljano, jedan od najvećih istoričara 20. veka.34 Upravo su oni um nogom e i doprineli da istina, barem načelno, postane zaštitni znak njihovog esnafa, i time se pobrinuli da se nasleđe grčke antike očuva i prenese ne samo u početno doba crkvene istorije (4. vek) već i dalje, u vreme kada su delà starogrčkih autora, posle gotovo hiljadu godina, potisnule svetovne hronike carstava i kraljevstava, i lokalne istorije.
34 „Da Aleksandrijska biblioteka nije izgorela”, kaže Momiljano, „videli bismo koliko se istorijskog šunda nakupilo već u doba antike (Geschichte in einer Z eit der Ideologien, 1990, str. 35).
48
SREDNJI VEK JE (LI) NA SREDINI...? Da, srednji vek jeste na sredini, ali prema periodizaciji humanista iz 17. stoleća koji su u jednom trenutku, osvrnuvši se na m inula vremena, period izm eđu 5. i 16. veka nazvali medium aevum. Ljudi koji su živeli u tom razdoblju imali su, međutim, sasvim drugačiju perspektivu. Vlastito vreme oni su delili na period pre i period posle Hristovog rođenja, odnosno u okviru hrišćanskog računanja vremena, na vreme pre i posle propasti najvećeg (rimskog) carstva. A ako su uopšte i razmišljali o „sredini” onda je ona, prema zamisli rimskog m onaha Dionisija (Dionysius Exiguus, um ro oko 545) najčešće obuhvatala period od Hristovog rođenja do početka 6. veka. Tek u drugoj polovini 17. veka nemački učenjak K ristofer Keler (Christoph Cellarius, 1634-1707) postavio je granice moderne periodizacije ljudske istorije. Period od smrti istočnorimskog cara K onstantina Velikog (337) do turskog osvajanja K onstantinopolja (1453) označio je kao varvarska stoleća srednjeg veka i time ujedno obeležio početak nove istorije (historia nova). Ta prva svetovna periodizacija je, uz izvesne kasnije izmene, relativno brzo usvojena, pa tako i danas istoriju zapadne civilizacije delimo na tri perioda od kojih srednji seže od propasti Zapadnorim skog carstva (476) do poslednjih velikih geografskih otkrića i reformacije (oko 1500). Periodizacija istoriografije zapadnog sveta se u velikoj meri poklapa sa opštom istorijskom periodizacijom , s tom razlikom što podela koja je preovladavala tokom većeg delà srednjeg veka počinje u 4. stoleću, u vreme kada su, prema tumačenju Evsevîja, Konstantin Veliki i poglavari hrišćanstva m ađusobno podelili vlast nad ljudima. Nakon što je pobedio savladara Maksencija (312), Konstantin je hrišćanstvu otvorio put ka državnoj religiji, a sebe proglasio božjim izabranikom. S recima: „Vi budite čuvari ljudi u crkvi, a ja ću biti njihov, od boga postavljeni čuvar izvan crkve” i prisvajanjem titule episkopos (čuvar, episkop, biskup) samo se nadovezao na staru ideju o božanskom liku monarhije. A ta se ideja u monoteističkom tumačenju pokazala 49
H'S^ctftpntstoiWrêgtf ÇjfvjiafijaittïDieûïôwic
afoa ïîc.jt.(i)ai>s-0!Kife\x Ш[iÆoutîrtcUcttc **etrtfe«|î}ijdthircf.f !ptD l и ј
T^tavpceirregtiecoatuftШ ■ P i*
_
.V ;,*;$? p '
7 đ
w t -,*ш*
„ N o rm an i! N a jh rab riji m e đ u svim n a ro d im a ! N e su m n jam u vašu h ra b ro st, ne sum njam u vašu p o b ed u , koju kao i n ik a d a d o sada neće m oći d a zaustavi nikakva p re p re k a ....”, b o d rio je V ilije m I O sv ajač sv o jih 7 0 0 0 v o jn ik a u o č i b itk e k o d H estingsa, u kojoj je p o tu k a o H a ro ld a II i p o sta o engleski kralj.
kao veoma delotvorna. Pomoću nje je, naime, uspeo da ponovo ujedini državu i daje za čitav naredni vek sačuva od propasti. Cenu za to, i uopšteno, cenu za podelu vlasti na svetovnu i crkvenu, platili su tek njegovi naslednici, odnosno većina kasnijih evropskih monarha koji posle okončanja 4. veka više nisu bili jednaki bogu, već im je samo pripadalo mesto - istina veoma visoko - u hijerarhiji koja služi tvorcu. Milanski biskup Ambrozije (Ambrosius, oko 340 - 397), koji se smatra prvim zagovornikom novog odnosa između svetovne i crkvene vlasti, definisao je svoje viđenje tog odnosa sledećim recima: Kao što svi podanici rimske vlasti služe vama, gospodarima i knezovima na zemlji, tako i vi služite svemogućem Bogu i svetoj veri. Spasenje ne može 50
Maistori i muza
doneti ništa drugo do istinska vera svakoga od nas u istinskoga, to jest, brišćanskoga Boga.35 Posledice takvog tumačenja narušile su kratkotrajnu formalnu ravnotežu između svetovne i crkvene vlasti i u centar interesovanja istorije stupili su crkveni dostojanstvenici i sveci, te događaji povezani sa prošlošću hrišćanske vere. Novo stanje ubrzo je počelo da se reflektuje i na izvore, pa su se hronikama državničkih poslova i životopisima vladara pridružili životopisi svetaca i „službenika božje države”. Tako smo i pre Prokopijevih36 opisa Justinijanovih ratova dobili opis istorije države božje (De CivitateDei) Aurelija Avgustina (Augustinus, 354-430), koji u minulim događajima vidi pre svega ispunjavanje božjeg proviđenja. U najkraćem, svetovnim spisima Prokopija, Konstantina Porfirogenita37 (905— 959) i Jovana Kantakuzina38 pridružili su se crkveni letopisi čiji je pragmatizam u srednjem veku gotovo u potpunosti potisnuo antičku pripovest i sve do renesanse je lišio bilo kakvih ukrasa. Staviše, prema tvrdnji mantovanskog filozofa Pietra Pomponacija (P. Pomponazzi, umro 1596), anali su bili osnova za istoriju. U njima je u stvari bilo zapisano samo ono što se uistinu dogodilo, gole činjenice - kako bismo mi to danas rekli. Kad nije bilo činjenica, postojali su samo fragmenti, pa otuda neki autori govore o pojavi „anonimne istorije”, periodu u kojem su akteri istorijskih zbivanja bili delimično ili u potpunosti anonimni 35 Prema nemačkom pre vodu u Fenske 1990, str. 136. Preveo O. L. 36 Vizantijski istoriograf Prokopije iz Cezareje (Prokopios, oko 500 - 562) pisao je o Justinijanovim ratovima sa Gotim a, Vandalima, Persijanđm a, a njegova delà važna su i kao izvor podataka o dolasku Slovena na Balkansko poluostrvo. Njegova Tajna istorija dostupna je i na srpskom jeziku (u prevodu Albina Vilhara i sa predgovorom i komenta rima Radivoja Radića, Dereta, Beograd 2004), dok se fragmenti iz Istorije ratova i spisa 0 građevinama, u prevodu F. Barišića mogu naći u: Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1959, 1.1. 37 Konstantin Porfirogenit (Porphyrogennetos znači rođen u purpurnoj dvorani) bio je vi zantijski car koji je u delu De administrando imperio (O upravljanju carstvom, prevod Mile Bogeski, priredio Vojislav D. Nikčević, D A N U Podgorica, 2009), pored ostalog, naveo i niz podataka značajnih za istoriju Slovena, od njihovog naseljavanja do 10. veka. 38 Vizantijski car koji je u dinastičkim ratovima s lozom Paleologa sklopio savezništvo s Turcima, koji su tako došli u Evropu.
51
O to L uthar
pripadnici određene zajednice, carstva ili neke božje ustanove, a ako su i imenovani, po pravilu su to bili glavni junaci (carevi, vojskovođe, poglavari), ali potpuno nekritički predstavljeni. D obar prim er za to je zapis u kojem anglosaksonski hroničar opisuje Viljema I Osvajača ( William I the Conqueror, umro 1087) kao čoveka ogromne mudrosti i energije, koji dostojanstvom i snagom nadmašuje sve što su vladali pre njega. Nadasve strogprema onima koji su se suprotstavljali njegovoj volji, a hlagprema dobrim ljudima,privrženim bogu... Uz sva druga dobra što ihje za državu uradio ne treba zaboraviti red kojije u njoj održavao tako da je svaki čovek, bez obzira na imetak, mogao nesmetano putovati zemljom s p unim nedrima zlata. Covek nije smeo ubiti drugog čoveka, ma kakvo zlo da m u j e ovaj naneo. Ako bi koji muškarac legao sa ženom protiv njene volje, smesta bi m u presudili oni na čiji račun beše naum io da se razonodi... Engleskom je vladao tako brižljivo da je znao im ovinu i cenu svakog, pa i najzabitijegposeda?9 Na sličan način j e u Crkvenoj istoriji engleskog naroda.3 940 prikazan papa Grgur I Veliki (591-604), koga je engleski benediktinac Beda Venerabilis (oko 673-735) u svojoj hronici opisao kao velikog humanistu koji je imao razumevanja za različite načine slavljenja boga i time snažno doprineo širenju katoličke vere. Novoim enovanom biskupu nove (Kenterberijske) biskupije je tako savetovao da po vlastitom nahođenju primenjuje različite, pa i paganske obrede, kako bi stanovnicim a Ostrva približio hrišćansku veru. Tvrdio je da „stvari ne bismo smeli da volimo zbog prostora u kojem nastaju, već bi prostor trebalo da volimo zbog dobrih stvari koje su u njemu nastale”.41 U 14. veku, nosiocima istorijskih uloga pridružuju se mučenici, što je, prema nekim autorima, predstavljalo crkveni odgovor na renesansu. Ali, ti akteri su bili tek nemi svedoci svog vremena. Nekada vrlo cenjeni izmišljeni 39 Vidi: The Anglo-Saxon Chronide, ur. G. N. Garmonsway (1953), cit. prema: Marwick 1990, str. 30. 40 A History o f English Church a n d People, ur. Leo Sherley-Price, 1955 41 Chronicon sive de sex aetatihus m undi, 8. v.
52
M atstori i muza
govori, koji su (i to ne samo kod Tukidida) sm atrani krunom istorijskog delà, sada su postali samo svesno dopušten ukras kome je mesto između znakova navoda. (Kasnije, u 16. veku, navodnici, odnosno citiranje, postaju sastavni deo istorijskog prikaza, a istoriografi - od kojih je među najvatrenije zagovornike citiranja spadao Pomponacijev učenik Sperone Speroni42 - to novo pom oćno oruđe shvataju kao moralnu obavezu istoričara.) S druge strane, životopisi svetaca i dalje sadrže potpuno izmišljene stvari. Tako u delu O to n a Frajzinškog ( Otto von Freising 1 1 1 1 /1 115-1158) nalazimo izveštaje o čudima i čudesnim događajima koji se tumače isključivo kao izrazi božje promisli i volje. Slične stavove susrećemo i kod engleskog hroničara Metjua Parisa (.Matthew Paris, umro oko 1259) iz manastira Sv. Albana i kod burgundskog istoričara Zana Froasara (Jean Froissart, oko 1337 -1 4 1 0 ). Kod svih ovih autora i dalje možemo uočiti uticaj Avgustina, a njihova delà u prvom redu svedoče o nekritičkom odnosu srednjovekovnih pisaca prema izvorima. Svi su duboko i bez ostatka verovali da njihovu analizu uzroka istorijskih zbivanja vodi božja ruka. U skladu s tim, uticaj čoveka na istoriju bio je ograničen tokovima božje volje, pa srednjovekovnom istoričaru nije preostajalo ništa drugo nego da otkriva i objašnjava ciljeve i tokove božje prom isli. Z ato je engleski istoričar Robin D žordž K olingvud (R . G. Collingivood, 1889-1943) sredinom 20. veka s pravom zaključio da su srednjovekovni mislioci, koji inače nisu bili ništa manje hrabri i originalni u mišljenju od svojih kolega u drugim periodima, sasvim zakazali u oblasti istoriografije. Kao primer naveo je pokušaj periodizacije koji se oslanjao na Avgustina ili Isidora Seviljskog (560-636), i svetsku istoriju delio prema glavnim događajima u jevrejskoj istoriji, odnosno na sledeće periode: od Adama do Noja, od Noja do Avrama, od Avrama do Davida, od Davida do vavilonskog ropstva. Kasnije je, po tom modelu, istorija podeljena na tri razdoblja: carstvo oca, odnosno neotelovljenog boga, carstvo sina ili 42 Sperone Speroni (umro 1596) napisao je zanimljiv dijalog 0 istoriji, u obliku prepirke između italijanskog humaniste i kasnije kardinala Silvija A ntonijana, sina poznatog ve necijanskog štampara Paola Manucija i mladića po imenu Đ erolando Zabarela (rođaka slavnog padovanskog profesora i tumača aristotelovske filozofije).
53
O to L uthar
hrišćansko doba, i carstvo svetoga duha koje će započeti u budućnosti. To okretanje prema budućnosti, često kod srednjovekovnih hroničara, samo je još jedna od karakteristika tadašnje istoriografije. U najkraćem, srednjovekovni istoričar je verovao da bogu ne duguje samo spoznaju prošlosti već i pogled u budućnost. Završetak istorije i kraj ovozemaljskog sveta bili su takođe poznati kao nešto što je tačno predviđeno u božjem rokovniku. Eshatologija kao učenje o kraju sveta bila je, naime, isto kao i pristrasan odnos prema istoriji, neizbežan deo srednjovekovne istoriografije. O tuda je istoriografija predstavljana dvojako - kao ona koja određuje i ujedno kao nešto što je određeno. S jedne strane kao apstraktni zakon ili opšte, a s druge, kao obična činjenica, odnosno, posebno. Božja volja smatrana je onim opštim, sveobuhvatajućim, a čovekovo htenje nečim što nema nikakav uticaj na isto riju . To trag a n je za o p štim p lan o m isto rije, koje je srednjovekovne istoričare dovelo do toga da smisao istorije traže izvan nje same, tipičan je pokazatelj tadašnjeg nedostatka bilo kakve želje za kritičkim preispitivanjem. Ne može se, međutim, reći da istoričari nisu raspolagali sa dovoljno izvora i da su njihova istraživanja bila uslovljena spolja. Naprotiv, srednjovekovni istoričari su mnogo više bili naklonjeni proučavanju božjih atributa nego što su težili detaljnom naučnom proučavanju stvarnih istorijskih činjenica. Prema Kolingvudovom mišljenju, tu nije reč samo o n ekritičkoj isto rio g rafiji već i o nep o sto jan ju želje za k o n k re tn im predstavljanjem prošlosti. Z bog toga ne čudi što je evropska istoriografija (sa izuzetkom vizantijske) gotovo svuda m orala da počne ispočetka, sa svoje najniže, napola bajkovite tačke, gde je ponovo m orao da joj priskoči u pom oć praktični interes - kalendar. Ovoga puta trebalo je u okviru godine tačno rasporediti hrišćanske praznike. Bila je neophodna pom oć ne samo Biblije nego i nekih poznoantičkih delà, i istoriografija se ponovo uzdigla na nivo pripovedačke hronike čija je svrha prevashodno obrazovna. Sledeći korak načinjen je u doba sukoba izm eđu papstva i carstva, kojem dugujem o i začetke kritike teksta. Sistematsko preispitivanje vrednosti pojedinih izvora je, pritom, prvenstveno služilo za utvrđivanje pravog nosioca vlasti. 54
M ajstori i muza
Kao i m nogo toga drugog, renesansa koja već postupno nastupa dovodi u pitanje i neograničeni au to ritet crkve. Italijanski hum anista L orenco Vala43 (.Lorenzo Valla, 1407-1457), na prim er, osporio je verodostojnost Konstantinove darovnice {Donatio Constantini), dokumenta kojim je Konstantin Veliki navodno priznao papi Silvesteru I (314-335) i njegovim naslednicim a vlast nad Rim om i Zapadnorim skim carstvom. Dokazao je da je taj dokument nastao tek u 8. veku, dakle čitava četiri veka posle K onstantinove smrti. Ali, to je i dalje bila samo „zdravorazumska kritika”, koja je ipak u m nogo čemu bila bolja od ranije nekritičnosti pojedinih humanista. Značajniji podsticaj za razvoj kritičnosti značilo je tek otkriće štampe. Prema štampanoj reči je, naime, iskazivano veliko poštovanje. O tu d a su anali, kao prvi štampani istorijski tekstovi, i uživali status veće naučnosti od istorijskih pripovesti, koje su se i dalje razm etale pre svega tečnim , elegantnim i stilizovanim jezikom, koji istoriografija s kraja srednjeg veka duguje ponovnom otkriću antičke istorije i njenih pisaca. S druge strane, uzbudljivo vreme renesanse navelo je i svetovne istoriografe da se, najpre stidljivo i tek sporadično, iznova prihvate svog posla, najčešće u okviru nekih drugih delatnosti. Prvo su to bili vojnici, učitelji ili dvorski službenici, a na kraju i grupa plaćenih državnih hroničara. D ruštvo su im pravili pravnici, um etnici, kasnije bankari, niz novih profesionista (arhaični izraz za profesionalce, stručnjake), koji su sa nestankom arhaičnih im perija bili p o treb n i za uspostavljanje m anjih državnih tvorevina, obično vezanih za neki veliki narod. Iz tih poduhvata konačno se izrodila i nova nauka, takozvana nauka politike (Makijaveli). Uz sve to, renesansni hroničari su, da ponovimo, iznova otkrili antičke istoričare. Pojedini autori čak smatraju da bez toga ne bi bilo ni konačnog uspostavljanja i priznanja istoriografije. Svoju ponovo stečenu legitimnost istoriografi su u početku branili pozivanjem na antičke autore, naveliko su čitali, prepisivali, a kasnije (u 16. veku) i prevodili Aristotela {Aristoteles, 43 Poznat i kao prevodilac H erodota na latinski.
55
Tacit, na poznatoj Čenevardovoj litografiji Tacit je prikazan sa svojim Analima (Ab excessu divi Augusti) u kojima je opisao veliki deo rimske istorije 1. veka.
38 4 -3 2 2 pre n.e.), Tukidida i druge. Za retoričke i stilske vežbe koristili su i grčke i rimske autore, a neki od antičkih istoričara postali su im istinski uzori. To je išlo toliko daleko da na evropskim univerzitetima u 17. veku studenti nisu mogli čuti gotovo ništa drugo osim istorije starih Grka i Rimljana. Naročito omiljen bio im je, recimo, Tacitov dramatični stil: Tiberija je već izdavalo telo, napuštala snaga, ali ne i sposobnost da se pretvara. Istaje ostala njegova nesalomljiva, tvrda volja. Pazioje na svoje reći, izraz lica: silio seponekad da izveštačenom vedrinom prikriva svoju slabost, ali uzalud. Nekoliko puta promenioje boravište, da bi najzad odseo blizu Misenskog 56
M aistori i muza
rta, u kući kojaje nekad pripadala Luciji L ukulu44. Z na se da se tamo bližio svome kraju, evo kako: uz njegaje biojedan izvrstan lekar, po imenu Harikle, koji nije baš redovno kontrolisao carevo zdravlje, ali m uje ipak tu i tamo davao poneki savet. Polazeći na put, navodno nekim svojim poslom, opraštao se od cara, i kadje u znak poštovanja uzeo carevu ruku pod svoju, ovlaš m uje opipao bilo. A li nije uspeo da ga prevari. N e zna se da lije Tiberija to naljutilo, pa je tim više potisnuo svoj gnev, tek on naredi da sepriredi večera i ostane duže no obično, pod izgovorom da želi ukazati častprijatelju na rastanku. Harikle ipak potvrdi Makronu da carjedva što ima daha i da neće izdržati više od dva dana. Sada seprisutniprvaci brzo dogovore među sobom o svim merama, a sa legatima i vojskom preko glasnika. Šesnaestog marta prestaoje car da diše, i izgledaloje d a m u je kucnuo poslednji čas. Većse oko Gaja Cezara tiskala masa ljudi dam u čestita, većje izašao da prim i i preuzme vlast, kad odjednom kao bomba prasnu vest da se Tiberijepovratio, da traži hranu da se okrepi. Opši strah i panika. Raspu se na sve strane, jedni sa izrazom tobožnjeg saosećanja, drugi praveći se da ne znaju šta se zbiva. Gaj Cezar zanemeo, prestravljen. Sa vrhunca svojih nada našao se u strahu od najgoreg. Makron nije gubio glavu. Naredi da starca pokriju brdom teških pokrivača i da izađu. Takoje Tiberije završio u sedamdeset i osmojgodini života45 N a ceni su bili i drugi antički spisi koji su, kao i romani, obilovali veličanjem i iskazivanjem poštovanja prem a dobrim građanim a Rima i Atine. Uz to, zaljubljenici u antiku neprekidno su upoređivali svoje savremenike sa uzorima iz antičke prošlosti i stalno napadali nepriličan jezik hroničara srednjovekovne Evrope. I zaista, ko je želeo da sazna nešto više o savremenoj istoriji vlastitog naroda, morao je najčešće da iščitava genealogije plemićkih porodica, a čak i one su obično bile deo sasvim druge (književne) pripovesti, i po mišljenju ^ L u k u l (Lucius Licinius Lucullus), posle Krasa, jedan od najbogatijih Rimljana svoga doba. Posedovao je raskošne vile, kao što je i ova koju pominje Tacit, ribnjake, zverinjake, vrtove (prim.prev.). 45 Tacit, Anali, 6,50, prevod, napomene i tumačenja Ljiljana Crepajac, TEM A , Beograd 2006.
57
M artin Luter (1 4 8 3 - 1 5 4 6 ), je d a n o d g lavnih p re te č a kraja evropskog srednjeg veka, k a k o ga je z a m išlja o v eć p o m e n u ti C e n e v a rd . N i n je g a n ije o sta v io ravnodušn im taj d u h o v iti re fo rm a to r koji je svojevrem eno n a p ita n je : „ S ta je b o g radio pre n ego što je stvorio svet ?” o d g o v o rio : „ Sedeo je p o d brezo m i deljao šibe za one koji postavljaju n e u g o d n a p ita n ja .”
savremenika, prepune „tako prljavih i ružnih reci da u njima možemo da pročitamo samo razmišljanja propalica i prostaka, a ni iz daleka ne možemo razbrati misli kraljeva i čestitih ljudi”.46 Pisci tih „priča” bili su, po njihovom mišljenju jednako daleko i od umetničkog jezika i od sposobnosti da o bilo čemu zdravo prosuđuju. Ali, ta kritika još nije značila i zahtev za pram enom 46 Ariès 1988, str. 130-131
58
M a TSTOR] i muza
m etoda. Njeni autori su se najčešće zadovoljavali time da priče očiste od „prostačkih reči” i tako ih prilagode ukusu svoga vremena. Pritom su bili usredsređeni na to da otkriju ko je pre njih na najprikladniji način postavio pitanja koja su interesovala i njih. O dabranoj verziji bi potom naprosto dodali ono što joj je nedostajalo, po njihovom mišljenju. Taj postupak najčešće su opravdavali potrebom da še čitaoci vaspitavaju, ali i zainteresuju za odgovarajuću tradicionalnu verziju, i dozvoljavali su udaljavanje od tradicionalnog objašnjenja samo ukoliko nije ugrožavalo ustaljene zamisli ili uobičajene predstave. S obzirom na to, nije čudno što su izabrana delà autora iz 16. i 17. veka doživela veliki broj izdanja uz naknadne izmene u stilu, retorici i dodatnim detaljim a u vezi sa p ojednim već opisanim događajima. Kako pokazuje prim er oca Danijela47, hroničari tog prelaznog perioda svoj najvažniji zadatak videli su u priređivanju ili organizaciji takozvane supstancije u skladu sa ukusom vlastitog doba. Oznaku prelaznog taj period je dobio zato što predstavlja doba postepenog prelaska od prostog ponavljanja antičkih obrazaca ka definiciji proučavanja ljudske istorije kako ju je, po uzoru na škotske i engleske istoriografe 17. veka, formulisao Volter (,Voltaire 1694-1778). No, pre nego što predstavimo taj prelomni trenutak, koji u periodizaciji evropske (odnosno zapadne) istoriografije označava kraj „srednjeg doba”, moramo načiniti korak unazad i pogledati šta sve evropska istoriografija duguje humanizmu, reformaciji i periodu posle reformacije, to jest, vremenu na početku klasičnog novog veka. Najviše interpretativnog i kritičkog odnosa u čitanje tih tekstova uneli su nemački jezuiti, koji su se u m nogo čemu pozivali na protestanta i najpoznatijeg Luterovog saradnika Filipa M elanhtona (Philip Melanchton, 1497-1560), koga susrećemo i u delima drugih protestantskih istoriografa nemačkih država, a svakako najviše u Virtenbergu, Marburgu i Hajdelbergu. U V irtenbergu je njegov učenik David H itreus {David Chytrdus, 1551 — 47 O tac Daniel (Daniel Paperbroch, 1 6 2 8 -1 7 1 4 ) zapisao je kao sledbenik Bolanda u uvodnim tekstovima za pojedine sveske Životopisa svetaca [Acta sanctorum) opšta načela prema kojima treba suditi o njihovoj verodostojnosti i pouzdanosti. (Grafenauer 1980, 67).
59
Vilijem Kamden, b rita n sk i is to rič a r p o k o jem je u O k sfo rd u , u d o b a k raljice E lizabete I, nazvana k a te d ra za pro u čav an je rim ske istorije.
1623) „svake subote oko devet sati izjutra” predavao o H erodotu i Tukididu. Punih šest decenija kasnije, godine 1622, u Oksfordu, na prvoj katedri za antičku istoriju to je radio i naslednik Vilijema Kamdena (Ж Camden, 1551-1623), takozvani Kamdenov profesor48, koji je u svoja predavanja uključivao i delà rimskog istoričara Flora (L . Annaeus Florus, 2. v) i spise drugih grčkih i rimskih autora. 48 Posle Kamdenove smrti, po njemu je nazvan novoosnovani odsek katedre koja se, pored prava, latinskog jezika i retorike bavila i istorijom. Svaki profesor koji je vodio taj odsek nazivan je „Kamdenovim profesorom”.
Volter Rali, pomorac, pisac i osnivač ( 1584/85) prve engleske kolonije u Severnoj Americi.
Sam Kamden, savremenik sera Voltera Ralija (W alterRaleigh, oko 1552-1618), čoveka koji je prvi „izvagao dim cigarete”49 i koji je napisao čuvenu Svetsku istoriju (History od the World), mešavinu srednjovekovnog i modernog načina predstavljanja, postavio je temelje modernog tumačenja odgovora na p itan je zašto treba proučavati istoriju. N eprekidno je naglašavao da nikoga ne treba uveravati u to da poznavanje prošlosti donosi veliku korist: „Ako neko želi da ostane stranac u sopstvenoj državi, gost u 49 Ser Volter Rali, čovek za kojeg se smatra daje doneo duvan u Evropu, jednom prilikom je na veliko iznenađenje podrugljivaca koji su se okupili oko njega „pokazao” kako se dim cigarete može izvagati. Prvo je izmerio samu cigaretu, zatim sav pepeo koji je, dok je gorela, pažljivo otresao na tas. Razliku između težine nezapaljene cigarete i težine pepela, koji je na kraju ostao na tasu, proglasio je za težinu dima.
61
Edvard Gibon, kao i Tukidid pune dve hiljade godina pre njega, verovao je daje istorija pre svega zapisivanje vojnih i državnih poslova.
vlastitom gradu i večito dete u znanju, neka mu bude, ja ne pišem za takve komedijante...”50 Kamdenovo delo o životu kraljice Elizabete I (.History o f Elizabeth, 1615) zasnovano je na brojnim izvorim a i sadrži obilje au tentičnih dokumenata, zbog čega je svrstano među najznačajnije poduhvate istoričara 16. i 17.veka. Nem a sum nje da upravo K am den, Žan M abijon {Jean M abillon, 16 3 2 -1 7 0 7 ), francuski benediktinac „tvorac nauke o istoriji”, koji je istoričarim a u ruke stavio i druga oruđa (paleografiju, diplom atiku i arheologiju), a pre njih francuski teoretičar prava Žan Boden (Jean Bodin, 50 Marwick 1990,33
62
M aistori i muza
1 5 3 0 -1 5 9 6 ), autor poznatog delà M etod za bolje razumevanje istorije (.Methodus ad facilem historiarum cognitionem), te Zan Boland (/. Bolland, 1596-1665), začetnik znam enitih Acta sanctorum i zbirke nem ačkih dokumenata Monarchia Romani Imperii, počinju da pripremaju trenutak u kojem će geniji Voltera i Edvarda G ibona (.Edward Gibbon, 1737-1794) kao temelj istoriografskog delà ustoličiti prikupljanje i kritičko procenjivanje istorijskih izvora. Uopšteno, 17. vek se smatra periodom u kojem su sumnja i spremnost na polem iku o verodostojnosti dokum enata bile otelovljene u svakom istraživaču koji je u samim izvorima tražio opšte kriterijume za razlikovanje istine od laži. Jedan od n ajistaknutijih slovenačkih istoričara Bogo Grafenauer (1916-1995), pozivajući se s tim u vezi na francuskog kolegu Marka Bloka {Marc Bloch, 1886-1944) smatrao je daje taj korak načinila francuska istoriografija koja se nalazila u središtu opštegmetodološkogsazrevanj a u nauci. Ovaj proces bio je najbolje izražen u D ekartovom (R. Decartes, 1596-1650) delu Rasprava o metodi (Discours de la Méthode), i s druge strane, u postepenom nastajanju velikih zbirki istorijske građe. U to vreme prvi p u t nailazimo na pokušaje i potrebu da se o nekom pitanju prikupe svi izvori i posebno na snažno izraženu nam eru da se utvrde i propišu opšta načela po kojima treba procenjivati verodostojnost i pouzdanost istorijskih izvora. Ta revnost je izgleda nabujala preko svake mere pa su se i „opšta pravila” oca D anijela, B olandovog naslednika, zbog „nem ilosrdnog odbacivanja starih legendi” privremeno našla na indeksu španske inkvizicije {Index librorum prohibitorum). Bez obzira na to, Rišard Simon {Richard Simon, 1638-1712) prim enio ih je kasnije u analizi Biblije. A još kasnije je i Mabijon, upravo pom oću tog m etoda, iz zbirke benediktinskih svetaca eliminisao više od pedeset imena i raskrinkao legendu o Jovani, ženskom papi. Zato ne čudi što je i njegovo najpoznatije i u to doba najznačajnije delo De re diplomatica libri sex, takođe završilo na (rimskom) spisku zabranjenih knjiga. Ali, to nije uplašilo holandskog filozofa B aruha Spinozu {Baruch Benedictus de Spinoza, 1632-1677), poznatog, pored ostalog, i po tvrdnji 63
O to L uthar
da nam država nije potrebna da bi vladala nama, već da bi uredila naše m eđusobne odnose i tim e nam om ogućila da u m iru, na najbolji način koristimo svoje telesne i duhovne moći. Naprotiv, svojim delom Teološkopolitički tra kta t (Tractatus Theologico-Politicus) Spinoza je doprineo teorijskom utemeljenju Mabijonovih kategorija i tako istoriografiji znatno skratio put do statusa nauke. Istoriografija je, naime, sada počela ubrzano da unapređuje vlastitu tehniku utvrđivanja istorijskih istina i sa znamenitim delom M etod za proučavanje istorije {Méthode pour étudier l ’historié) koje je 1730. godine objavio Longle du Frenoa {NicolasLenglet du Fresnoy, 1674— 1753) dosegla jedan od svojih vrhunaca. Frenoa je u svoja uputstva za razlikovanje falsifikata od istine uvrstio i takve kriterijum e kao što su autorska autopsija, prilaganje autentičnih dokum enata, saglasnost više pouzdanih svedoka, nepristrasnost i jasno pripovedanje. Pritom je dosledno upozoravao na razliku između izvornih dokumenata i prepisa, na uticaje statusa i karaktera, te insistirao na onom stavu pragmatične istoriografije prema kojem „učiti istoriju” znači upoznati pobude, mišljenja i strasti ljudi kako bi se stekao uvid u sve pokretačke mehanizme, sve promene i zablude koje oni u razumu mogu da prouzrokuju i kako bi se spoznale sve one ishitrenosti koje volja zna da nametne.51 Posle ovako revolucionarnog zaključka s pravom bi se mogla očekivati znatno kritičkija istorijska delà, ali to se nije dogodilo. Naprotiv, začetnici istorijske kritike su, istina, „sjajno analizirali izvore, razlikovali originale od falsifikata... istinite činjenice od lažnih”, ali se, kada je reč o falsifikatima, nisu pitali zašto su nastali, baš kao što su se i kod verodostojnih zapisa zaustavljali na suvoparnoj konstataciji da „život odgovara slovu opisa”.52 Slično je bilo i s njihovim osećajem za sintezu: „utvrđene činjenice raspoređivali su prema hronološkim, genealoškim načelima” - i to je bilo sve. Kao da su svesno čekali na novipodsticaj koji se u obliku revolucionarnih otkrića u p riro d n im naukam a ubrzo zaista i pojavio. K opernikova i 51 N. Langlot du Fresnoy.Méthode pour étudier l ’h istorié ( 1730), nav. prem a Grafenauer 1980,69-70. 52 Grafenauer 1980,70.
64
Otkriće štampe, uz otkriće n o v ih k o n tin e n a ta , retorm aciju, uspostavljanje ran o g kapitalizm a i rekonkistu, predstavljalo je je d n u o d p re lo m n ih tačaka n a prelasku iz srednjeg u novi vek.
Njutnova otkrića u astronomiji i fizici izazvala su istinski duhovni prevrat koji je 17. vek učinio veoma važnim periodom , a pre svega su značila dodam o udaljavanje od uverenja da je u istoriji presudno reč o božjem uticaju na život čoveka i podstakla novo, mehanicističko tumačenje opštih zakona materijalnog sveta. Ukratko, prirodnonaučna saznanja utrla su put širenju osnova za proučavanje ljudske prošlosti ili, drugačije rečeno omogućila prodor saznanja daljudski život osim politike i ratovanjapoznaje i druge oblike delovanja. 65
O to L uthar
Prvi pokušaj takvog širenja i traganja za zakonitostim a u životu ljudskih društava načinio je Đovani Batista (Đambatista) Viko (Giambatista Vico, 1 6 6 8 -1 7 4 4 ), čije delo Načela nove znanosti o zajedničkoj prirodi nacija53 {Principi di una scienza nuova d ’intorno alla commune natura dette nacioni) označava same početke opšte teorije o društvu. Kao humanista, Viko je još polazio od hriščanskog poimanja božje prisutnosti, ali je poput prirodnjaka prepuštao bogu samo ulogu tvorca zakona po kojima je stvarni svet po to m živeo sam. Z bog toga je nastojao da utvrdi i „sekundarne”, prirodne zakone istorije koji nisu zavisili od uticaja čuda. Zadatak nove nauke {scienza nuoavd) video je u rekonstrukciji celokupnog nekadašnjeg stanja čovečanstva, pa tako i u rekonstrukciji posebnih oblika organizacije, načina m išljenja i osećanja, običaja i prava i, dakako, u rekonstrukciji značenja pojedinih reči. U tom smislu scienza nuova je ne samo čudesna, maštovita slika prošlosti koja se može meriti i sa poezijom Vilijema Blejka {Vittiam Blake 1 7 5 7 -1 8 2 7 ) nego se autor njom e na originalan način približio do tada još nedefmisanim temeljnim antropološkim problemima čija proučavanja najavljuju pitanja kao što su: Ima li istorija strukturu? Da li je ljudska priro d a svuda ista i ako nije, kakve sve razlike poznajem o uslovljene vremenom i mestom. Sa otkrićem poetske logike prvobitnih ljudi kao oblika konkretnog načina mišljenja, preko razmišljanja o „dečjoj fazi sveta”, došao je do saznanja da slične ideje, koje se istovremeno javljaju kod različitih naroda, moraju imati neki zajednički temelj istine. Posle njegove revolucionarne ideje da sličnost m itova različitih naroda ne proizlazi iz Biblije već iz uporednih razvojnih tokova geografski odvojenih naroda (svaki narod ima svogjupitera, H erkula i dr.) više se nije mogla opisivati nekakva istinita istorija događaja, već istorija običaja i društava. To je ujedno predstavljalo i osnovu za osporavanje Dekartove tvrdnje o nesvrsishodnosti proučavanja istorije. D ekart je, naime, tvrdio da je proučavanje prošlosti gubljenje vremena jer se o njoj pouzdano ne može ništa saznati. Po njegovom mišljenju, tu stvari stoje sasvim drugačije nego 53 Naprijed, Zagreb 1982, prevele sa italijanskogTatjana Vujasinović-Roić i Sanja Roić.
66
M aistori i muza
u matematici, gde većina tvrdnji podjednako važi uvek i svuda. Viko je, m eđutim, bio uveren u suprotno - da su „principi ljudskog društva (pri čemu koristi izraz „društveni svet”) pouzdaniji od principa koji određuju prirodni svet. Taj stav branio je činjenicom daje ljudsko društvo stvorio sam čovek. I uvek je naglašavao da se principi i modifikacije društvenog sveta m ogu razaznati iz duha junaka iz prošlosti i da nisu samo posledica istoričarevog duha; u njima su, naime, povezani svi pom enuti elementi: osećanja, način mišljenja, običaji, zakoni... i svi se s vremenom menjaju. Štaviše, bio je uveren da postoji opšti zakon tih prom ena koji diktira isti pravac i tok razvoja različitih ljudskih zajednica, od varvarskih, do onih civilizovanih. Taj tok nas preko teokratskog „doba bogova” i aristokratskog „ doba heroja” dovodi do monarhistički uređenog „ doba čoveka”. Viko je više nego sopstvenim delima na istoriografiju uticao posredno - preko Monteskjea {Charles de Montesquie, 1689-1755), koji je takođe pokušao da otkrije univerzalnu zakonitost istorijskog razvoja, naravno, u zavisnosti od geografskog rasporeda i položaja n aro d a i država. Iz Monteskjeovih Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti54 ( Considerations sur les causes de la grandeur des Romains et de leur decadence) proizlazi da državna uređenja ne nastaju nekakvim organskim putem unutar i u zavisnosti samo od vlastitog istorijskog razvoja, već pre svega u zavisnosti od toga gde se na planeti nalazi ta država. Kao što nam govori i sam naslov njegovog delà, i Monteskje je, poput mnogih mislilaca pre njega, inspiraciju nalazio u istoriji starog Rima. Slično kao i Makijaveli (Machiavelli), i on je u istoriji Rimskog carstva tražio dokaze za tvrdnju da će se razvoj državnih uređenja ponovo zaustaviti na monarhiji, ali se znatno manje od Makijavelija interesovao za politička zbivanja. Njegova strast bili su zakoni, za koje je smatrao da ih treba razumeti kao odnose, i koji se po prirodi stvari pojavljuju zajedno sa neizbežnim potrebama. U istoriji je prvenstveno video prauzroke, koji su po statusu slični zakonima, pa se zato uvek iznova i pobrinu da se nesporne istorijske slučajnosti odvijaju u pravom smeru. 54 Izdanje na srpskom jeziku objavila Utopija, Beograd 2004, prevod s francuskog Srđan Pavlović
67
ZA MODERNU ISTORIJU Prvi koji je problematiku zakonitosti istorijskog razvoja uneo u samu istoriografsku raspravu i time (takođe) zacrtao osnovne obrise istorije kao samostalne kritičke discipline, bio je Fransoa Mari Arue Volter {FrançoisM arie Arouet Voltair 1694-1778). Kao „pionir novog tipa istoriografije”55 suprotstavljao se uskim političkim i biografskim hronikama, kao i nekritičkom oponašanju antičkih autora. U tom kontekstu, umesto starih razmatranja političke, diplomatske i vojne istorije, zagovarao je rasprave koje bi pored političkog razvoja pokušale da p rik ažu i zakonodavstvo, običaje, trgovinu, finansije, poljoprivredu, rast i opadanje stanovništva, kao i umetnost i nauku. Zalagao se za doslednu naturalističku istoriju odvojenu od crkve, u kojoj je već na prvi pogled jasno šta su proverene činjenice a šta izmišljena pripovest. Vrlo kritički, gotovo borbeno, odnosio se prem a starijim autorim a koji su se svesno upuštali u krivotvorenja i time učinili da „istorija igra onako kako pisar svira” ili zapoveda. Njegova ljutnja je umnogome proizlazila iz uverenja da istoriografija ima posebnu misiju, te da treba da odigra ključnu ulogu u oslobađanju čoveka i stvaranju racionalne i humane ljudske zajednice. Uz to, bio je i m eđu prvim a koji su doveli u pitanje evropocentrični koncept istoriografije. Istoričar bi, tvrdio je, m orao da se pozabavi i indijskom i kineskom civilizacijom i da ih proučava uporedo sa judeo-hrišćanskim kulturnim krugom . Istorijsko upoređivanje različitih zakona i običaja smatrao je generalno najkorisnijim zadatkom istoriografije jer je verovao da pomoću dobrog poznavanja prošlosti različitih država i naroda možemo da izbegnemo razne neprilike, pa i apsolutnu vlast tirana. U skladu s tim zalagao se prvenstveno za proučavanje m oderne istorije koja, u odnosu na antičku, ima tu prednost što pom oću konkretnih prim era može da pouči 55 Stern 1973,35.
68
V o lter, p io n ir novog ripa istoriografije: „Svako d o b a m o ra p o n o v o o tk riti stare istine.”
državnike kako da se lukavim savezima i koalicijama zaštite od moćnijih država. I bez obzira na to što su m odernu istoriju pisali savremenici, on ju je smatrao merodavnijom od antičke, koja mu se u detaljima činila prilično sumnjivom. Evo sta ja mislim: ljudi se međusobno razlikuju po staležu, partiji, religiji. Vojnik, sudijajansenista, molinista, ne gledaju isto na iste činjenice. K artaginjanin ne bi pisao o punskim ratovima istim tonom kao jed a n R im ljanin i optužio bi R im za ista nepočinstva kakva je R im pripisao Kartagini. Teško da imamo istoričare starog veka koji se ne slažu među sobom u opisu istog događaja. K ad bismo ih imali, to bi pobudilo sumnju u stvari koje
69
O to L uth ar
m i danas smatramo nesumnjivim. [ ..] A li mi, savremeni istoriiari, radimo u drugačijim okolnostima. Dešavaju nam se iste stvari kao i velikim silama u ratu: u Beču, u Londonu, ili Versajugore baklje za bitke u kojima nema pobednika. Svaka strana objavljuje pobedu, svaka je upravu sa svoje strane borbene linije. Pogledajte samo sporenja o M a riji Stjuart, engleskom građanskom ratu, neprilikama u Mađarskoj, Tridentskom koncilu. Pričaj sa holandskim županom o opozivu Nantskog edikta i utvrdičeš da je to deo nepromišljene tiranije. Posavetuj se sa ministromfrancuskog dvora i čučešdaje to pametna politika. I zaista, dovoljnoje da prođe samo dvadeset godina i isti narod neće misliti isto o istom događaju ili o istom čoveku.56 Velika briga o pravilnoj raspodeli političke moći i neumorno traganje za racionalnim m ehanizm im a za uređenje državnih poslova postoje u gotovo svakoj Volterovoj raspravi. U raspravama koje se bave istoriografijom to se ogleda i u upozoravanju istoričara da čoveka kao što je bio Aleksandar Veliki ne opisuju samo kao onoga kojije silom savladao sve neprijatelje Grčke i proširio svoju vlast sve do Indije, od kojeje vladao Darije57 već da ga radije prikažu kao zakonodavca usred rata, kao onoga koji je uspostavio kolonije i trgovačke puteve, osnovao Aleksandriju i Skanderon, koji su do danas ostali centar trgovine na Bliskom istoku. Toje ono na osnovu čega sudimo o kralju, ali i ono što se obično zaboravlja. Koji to dobar građanin ne bi radije slušao o gradovima i lukama kojeje car izgradio i kalendaru kojije reformisao, nego o ljudima kojeje poubijao?58 Smatrao je važnim da čitaoci istorijskih delà saznaju da se Elizabeta I suprotstavila moćnom španskom kralju Filipu pre svega mudrom trgovinskom i ekonomskom politikom, da upoznaju tiranske poteze pojedinih papa i skandalozni spor kojije izazvao raskol, ludilo teoloških svađa, ratova izazvanih tim svađama i užasa koju su iz njih proistekli. Kada s tim podacima 56 Voltaire, Le Pyrrhonisme de l ’H istoire, nav. prema F. Stern 1973, str. 35-36. 57 Isto, str. 34. 58 Isto, str. 34.
70
D e jv id H ju m , sa sebi svojstvenim d u h o v itim sam o lju b ljem p ro k o m e n ta risa o je objavljivanje o d ličn e Ista n je Škotske svog kolege V ilijem a R o b e rtso n a , recim a: „ D o k ja m irn o sedim ovde, p o d sam im v rh o m istoričarskog Parnasa, ti se prišunjaš i uguraš se tik p o re d m ene.”
ne bismo bili upoznati, kada bi ih poznavalo samo nekoliko učenih ljudi, javnost bi mogla biti isto tako glupo zaslepljena kao i za vreme Grgura VII. Nesreće iz tih vremena neznanja sigurno bi seponovile jer se niko ne bi potrudio daihspreči...59 Svoj apel za pažljivo proučavanje istorije završava čuvenim stavom: U kinite proučavanje istorije i verovatno ćete videti novog Svetog Vartolomeja u Francuskoj i novogKromvela u Engleskoj.60 Ipak, širi pogled na ljudsku prošlost, uprkos velikom uticaju Voltera, nije uhvatio korena u francuskoj, već u škotskoj istoriografiji, koju su obeležila dvojica izuzetnih autora. Filozof Dejvid H jum (D avid Hume, 1711-1776) osporavao je tezu da se odnosi u ljudskom društvu zasnivaju 59 Isto, str. 44. 60 Isto, str. 44-45.
71
O to L u th ar
na društvenom ugovoru i u svoja istorijska delà, kao što je na primer, Istorija Engleske (History o f England) unosio i detalje o platama, cenama, odeći, ukratko o stvarima koje su tek dvesta godina kasnije postale istorijska tema. D žon M ilar (J. M illa r, 1 7 3 5 -1 8 0 1 ), profesor građanskog prava na univerzitetu u Glazgovu je pak u svojim delima (npr. The Origin o f the Distinction o f Ranks. A n Historical View o f the English Government) u prvom redu nastojao da objasni prom ene u srukturi moći u pojedinim društvima, odnosno društvenim grupama. Hjum se latio istorije sa sumnjom u njenu doslednost, pa stoga ne iznenađuje što je istorijskim saznanjima uglavnom dokazivao tačnost vlastitih filozofskih tvrdnji. Često je naglašavao i da bi minuli događaji, o kojima se sa izvesnošću može tvrditi da su istiniti, m orali da se koriste kao dokaz o ispravnosti neke političke ili moralne orijentacije. M ilar je pak kroz rekonstrukciju istorije prvih i najopštijih kom ponenata društva želeo da predstavi one pozitivne snage koje su doprinosile spontanom i nezaustavljivom razvoju nekih osnovnih principa, i tako pokaže kako je malo dom išljatosti i političkog razuma kumovalo nastanku najsloženijih i naoko veštačkih političkih sistema. Na „ usku stazu vojničke i političke istorije” istoriografiju sa engleskog govornog područja (britansku i severnoameričku) vratio je Englez Edvard Gibon. U povest istoriografije on se, međutim, nije upisao samo time već pre svega majstorskim pripovedanjem i odličnom organizacijom istorijske građe u raspravi Opadanje i propast Rimskog carstva61 (Decline and Fall o f the Roman Empire). Volteru uz bok postavlja ga pre svega prosvetiteljska rasprava o razvoju hrišćanstva, koji je predstavio u svedu slepe revnosti, netrpeljivosti u iščekivanju onostranog, prizivanja čuda, propovedanja krute vrline i uspostavljanja primitivne crkve. Nažalost, vlastita duhovitost i kritička strast odvele su tog izvrsnog istoričara tako daleko daje prevideo neke svetle trenutke srednjovekovne istoriografije (na primer, dostignuća vizantijskih autora), koju je, kao i Volter, nemilosrdno kritikovao. Drugi, veći nedostatak kada je reč o Gibonu 61 BIGZ, Beograd 1996, prevod Gordana Vučićević (priredili Dušan Mrđenović i Veljko Topalović).
72
Ketrin Soubridž Makoli {C atharine Saw bridge M acaulay), engleska istoričarka koja je, p o re d R o bertsona, je d in a ozbiljnije ugrozila slavu D ejv id a H ju m a, p rv o g m e đ u isto ričarim a na O strv u , posle čije sm rti je h la d n o k rv n o izjavila d a je b io izuzetan autor, ali da n ik ad a nije uspeo d a prevaziđe n iv o eleg a n tn o g i zabavnog štiva koje zahtevnijem čitaocu nije o d n aro čite koristi.
i V olteru predstavljao je raskorak izm eđu interpretacije i k onkretnih podataka, koje je Volter označio kao zbunjujuće detalje, odnosno parazite koji m ogu da unište svaku knjigu. Razume se da osnove i uzroke takvog stanovišta ne treba tražiti samo u razmetljivoj nadm enosti ove dvojice autora već pre svega u činjenici da u 18. veku mnogi arhivi još nisu otvorili svoja vrata. To se dogodilo tek kasnije, u prvoj polovini 19. veka, i tek tada je istoriografija mogla da načini sledeći korak ka željno iščekivanom statusu egzaktne nauke. U 18. veku pristup arhivima joj nije bio ni dozvoljen i zbog drugog velikog n ed o statka: rđavog podučavanja istoriji. Prem da se
73
O to Luthar
istoriografija s vrem enom polako uobličavala u celovitu, zaokruženu in telektualnu disciplinu, nastava iz istorije, ne računajući prinčeve i državnike, još nije bila dostupna većini običnih smrtnika. No, vreme se ipak pobrinulo za još jednu važnu prom enu. Usred uzbudljivog bavljenja takozvanom m odernom istorijom, do tada isključivo na zapadu Evrope isključivo muškom društvu zvanično se pridružila i prva istoričarka. Njeno ime bilo je Ketrin Soubridž Makoli {Catharine Sawbridge Macaulay, 1737-1791 ) i poput brojnih istoričarki u poslednjih dve stotine godina i ona je nadmašila većinu svojih muških kolega. Posao istoričara ona nije videla samo u kritičkom odmeravanju pojedinih autora već prvenstveno u p rikupljanju izvora. N astojala je da predstavi precizne podatke o o b rađ iv an o m d o gađaju i p rik u p i neoborive dokaze zasnovane na n ep o b itn im činjenicam a. N a taj način je, kako je sama naglašavala, pokušavala da služi slobodi, braneći je od svih onih koji su zbog vlastite površnosti, zarad stranačkih ili nekih drugih sebičnih pobuda, falsifikovali prošlost. U prava je u sprečavanju falsifikovanja i iskrivljavanja prošlosti zapravo i videla osnovni zadatak svakog istoriografa koji bi - do guše zatrpan „beskonačnim zbirkama” izvora - morao da tumači javnosti njihovo pravo značenje. Ipak, ne treba zaboraviti da zvanična titula prve istoričarke pripada vizantijskoj princezi Ani Komnini ( 1083-1153/54) ćerki vizantijskog cara Aleksija I Komnina, koja je u svom delu Aleksijada opisala vreme vladavine K om ninaod 1069- do 1118. Uz slikovit opis dolaska Aleksija na vlast, Ana Komnina daje i opisjačanja Vizantijskog carstva, opis Prvog krstaškog rata, odnosa između Vizantije i Venecije, te ratova s Normanima, Pečenezima i početnih sukoba sa Srbima u Raškoj.
74
V
_
_
___
OTAC NAUČNE ISTORIJE H erodota su još u antičko doba prozvali ocem istorije. Kasnije je Evsevije (Jevsevije) nazvan ocem crkvene istorije, a onda i Volter ocem moderne istorije. Slična „zvanja” dobila su potom još dvojica autora Leopold fon Ranke (.Leopold von Ranke, 1795-1886), nazvan ocem naučne istorije, i Fernan Brodel [FernandBraudel, 1902-1985), koga poznajemo i kao oca totalne istorije. Sa ocem naučne istorije počećemo priču o 19. veku, u kojem je, prema mišljenju mnogih autora, istorija igrala onu ulogu koja je u sledećem stoleću pripala ideologiji. Dakle, o vremenu koje je engleski istoričar Erik Hobsbaum [Eric Hobsbawm, 1917-2012) nazvao herojskim dobom istoriografije i opisao sledećim recima: Bilo je to doba superlativa. Brojni novi statistički priručnici u kojimaje to doba prebrojavanja ipreračunavanja pokušalo da popiše sve aspektepoznatog sveta mogli su spravom zaključiti da je doslovno sve što se da meriti bilo veće (ili manje) nego ikada ranije. Poznate i u geografske karte upisane i međusobno povezane oblasti sveta bile su veće nego ikada ranije... Stanovništvo sveta bilo je brojnije nego ikada do tada; u pojedinim slučajevima nadmašilo je sva prethodna očekivanja i predviđanja... Industrijska proizvodnja dostigla je astronomske cifre... N jih su prekoračili samo jo š spektakularniji pokazatelji rasta međunarodne trgovine, koja se od 1780. učetverostručila... U većem delu Evrope ukinuto je ropstvo... Svetje 1840-ih bio u potpunosti pod političkom i ekonomskom dominacijom evropskih silapraćenih sve razvijenijim SAD... Nikada do tada nauka nije tako trijumfovala i nikada se znanje nije u tolikoj meri proširilo... Štaviše, proširio se geografski univerzum nauke, i to na dva načina. Prvoje sam proces trgovine i traganja za novim tržištima otvorio nove prostore sveta za naučna proučavanja i podsticao razmišljanja o njima... S druge strane, i univerzum nauke se proširio kako bi prigrlio države i narode koji su do tada davali n ezn a tn i doprinos razvoju nauke... Najsm elija novotarija... bilo je dokazivanje da je nešto poput zakona logičke nužnosti
75
O to Luthar
primenljivo i na ljudsku svest i slobodno odlučivanje... Te vrste bili su „zakoni političke ekonomije”... I u društvenim naukama došlo se do potpuno novih i originalnih otkrića... Takvo je bilo otkriće da istorija nije samo kronološko nizanje podataka već razvojni proces koji određuje neka unutrašnja logika... Uprvojpolovini 19. veka Evropuje zahvatila prava epidemija pisanja istorije. Retko kada se dešavalo da toliko ljudi pokuša da rastumači smisao sopstvenog sveta i odluči da piše višetomne izveštaje o njegovojprošlosti, otkrivajući uzgred i sasvim nova istorijska područja: Karam zin u Rusiji... Geijer u Švedskoj... Palacki u češkoj Bohem iji očevi su istoriografija u svojim zem ljam a. U Francuskoj je težnja za razumevanjem sadašnjosti pomoću prošlosti bila naročito izražena... Bilo je to herojsko doba istoriografije iako malo toga od radova Francuza Gizoa, Ogistena Tjerija iMišlea, Danca Nibura, Svajcarca Sismondija, Britanaca H alam a, Fingarda i Karlajla, kao i nebrojenih nemačkih profesora, živi i danas, izuzev u vidu istorijskih dokumenata, literature, ili ponekad kao izraz tadašnjeg duha vremena. N ajtrajnije tekovine ovog istorijskog buđenja bile su nove metode u proučavanju dokumenata i nove istorijske tehnike. Prikupljanje ostataka prošlosti, pisanih ili nepisanih, postalo j e univerzalna strast. M ožda je to deličmično bio i pokušaj da se ona zaštiti od napada mehanizovane sadašnjosti, ali nacionalizam je, verovatno, predstavljao najvažniji podsticaj za to: u do tada neprobuđenim nacijama istoričari, leksikografi i sakupljači narodnih pesama često su bili istinski utemeljivači nacionalne svesti. I tako su Francuzi osnovali svoju École des Chartes (1821), Englezi svoj Public Record Office (1838), a Nemcipočeli da objavljuju M onum enta Germaniae Historiae
(1826)J 2 Dakle, u to doba industrijske revolucije, ubrzane m odernizacije, velikih naučnih dostignuća ali i prelom nih političkih odluka i procesa, koji su vodili ka preoblikovanju evrpske mape na način koji ju je učinio sličnom zbirci zasebnih nacionalnih celina, L eopold fon Ranke gradio je svoje62 62 E. Hobsbawm, The Age o f Revolution ( 1789-1848), Vintage Books, New York 1996, prevod S. Madžgalj, str. 278-306.
76
M atstori i muza
shvatanje istoriografije. I sve se to nesumnjivo odrazilo na uobličavanje njegovih osnovnih teorijskih pretpostavki i metoda, odnosno praktičnih postupaka koji istoriji omogućavaju da bude (samosvesna i društveno samostalna) nauka. Svoja teorijska i m etodološka polazišta ovaj izuzetno plodni pisac (objavio je više od 60 tomova različitih studija) obrazlagao je i dopunjavao u svim svojim delima, počev od eseja 0 srodnosti i razlikama između istorije i politike (1836), pa do obim nih studija o rim skim papam a, o istoriji romanskih i germanskih naroda, nemačkoj istoriji u doba reformacije, ili o odnosim a Srbije i Turske i Srpskoj revoluciji. I svuda se jasno zalagao za princip stroge naučnosti, kojim istorija mora da se rukovodi kako bi ispunila svoj osnovni zadatak - jednostavno pokazati kako je uistinu bilo. „Strast prikupljanja ostataka prošlosti”, o kojoj govori Hobsbaum, u Rankeovom slučaju, pratilo je i neprekidno insistiranje na važnosti kritičke analize svih izvora na osnovu kojih istoriju treba pisati. A u te izvore svrstavao je samo izveštaje svedoka i „čiste i neposredne dokum ente”, zato što nam „samo oni mogu razotkriti svoje univerzalne odnose”. Pri čemu i nauka koja ih proučava, po njegovom mišljenju, m ora biti univerzalna nauka čiji su osnovni elementi: kritička metoda, objektivno proučavanje i formulisanje sinteze. U takvoj nauci, dakle, nema mesta za vrednosne ili moralne sudove, niti za preporuke i savete korisne za sadašnjost. Sadašnjost je, naime, u nadležnosti politike. D rugim recim a, „iako je prošlost, pa čak i ona najudaljenija, živo spojena sa savremenim trenutkom ”, u pitanjim a svog vremena „istorija ne treba da se opredeljuje za ili protiv”, jer je njena svrha mnogo uzvišenijaod toga. Proučavnje prošlosti je potrebno jer „sadašnjost ne možemo razumeti ako ne poznajemo prošlost” i zato što istorija „zdravoj politici može da utre p u t i da je brani od m raka i prevara koje se i danas prikradaju u misli čak i najboljih ljudi”63, kaže Ranke. Samo u tom smislu, 63 L. von Ranke: Histories o f the L a tin a n d Germanic Nations from 1 4 9 4-1514, nav. prema Stern 1973,54-55.
77
O to Luthar
po njegovom mišljenju, dobro je „ako nauka utiče na stvarnost, ali je upravo zato i neophodno da ona prethodno bude nauka”. A da bi ispunila taj zahtev, istorija mora i da saopštava rezultate svojih proučavanja na isti način na koji do njih i dolazi - „bezobzirno i objektivno”. Pritom, osnovu za rad istoričara, odnosno pom enute „čiste i neposredne dokum ente” čine samo memoari, dnevnici, pisma, diplomatski izveštaji i originalni iskazi svedoka. Druge zapise dozvoljeno je koristiti „samo ako su zasnovani na takvim ili sličnim izvorima podataka ili neposredno izvedeni iz njih”. Ovako dehn ana osnova, nalaže, razume se, i posebnu formu zapisa. Odnosno, zahteva poseban način predstavljanja činjenica, koji se, prema Rankeovom mišljenju, oblikuje u zavisnosti od namere autora: Upisanju istorije ne možemo očekivati istu slobodu za razvoj ličnosti pisca kako to, barem u teoriji, predviđa literarni žanr; i nisam siguran da lije bilo dobro što smo taj kvalitetpripisali velikim grčkim i rimskim majstorima. Doslednopredstavljanje činjenica, makar bilo i nesavršeno i nezanimljivo, bez sumnje je najviši zakon. Tek posle toga, kako se m eni čini, dolazi na red objašnjenje celine i prikaz razvoja događaja. Zbog toga sam počeo sa detaljnim predstavljanjem svakog naroda posebno, predstavio sam posebno svaku silu i pojedinca kojij e imao neku aktivnu i uticajnu ulogu, a ne, kako se možda očekivalo, s opštim opisom evropskih političkih institucija. Nisam se opterećivao činjenicom da bi bilo dobro da ih tu i tamo, naročito onda kada se ne mogu zanemariti, pomenem na početku. N a taj način, naime, lakše razumemo glavnu liniju njihovog razvoja, smer u kom se kreću i ideje koje su ih motivisale. Najvažnija stvar uvekje predmet našeg proučavanja... čovečanstvo takvo kakvo jeste, objašnjivo ili ne: život pojedinca, generacije, naroda i, s vremena na vreme, božja ruka nad njimaŠ^ Ranke je tokom čitave karijere bio i ostao veran ovom stavu - da je isorijski svet, zapravo, svet ljudskih delà, i zagovarao načelo da svaki tumač, odnosno hroničar prošlosti, m ora da ima „osećaj za pojedinačno i oko za64 64 L. von Ranke: Idee der Universalhistorie u: Historische Zdtschriji, vol. C LX X V IU 1954, nav. prema Stern 1973, str. 57-58.
78
M aistori i muza
opšte”. Za razliku od mnogih svojih savremenika, tvrdio je da su svi periodi istorije pred bogom jednaki, i da bi zato i za istoričara morali biti takvi. S druge strane, bio je uveren i da se narodi, koje je, kao i većina najuticajnijih autora tog vremena, razum eo kao žive organizm e, a ne kao m ehaničke skupove elemenata, međusobno razlikuju, i da se, u različitim periodima, pojavljuju kao istorijski ili neistorijski - što je potkrepljivao ocenom daje jezgro novije istorije povereno narodima germanskog, odnosno germanskoromanskog porekla. Najzad, „otac naučne istorije” smatrao je i da istorija nije tek obična i samodovoljna akademska disciplina, i da bi objektivna i naučno utemeljena saznanja o prošlosti čovečanstva m orala biti opšte vlasništvo i kao takva služiti za dobro sopstvenog naroda. I u tome je bio tipični predstavnik svog vremena i „čovek po meri H erdera65”. Naime, za razliku od prosvetitelja koji su verovali u razum i zakon, istoricisti (nazvani tako zbog stalnog pozivanja na istoriju) jedino su narodu pripisivali relativnu stabilnost. Smatrali su d aje on izvor istine i vrednosti, pa samim tim i sposoban da prosuđuje šta je za njega dobro.
65 Johan G otfrid Herder {Johann Gottfried Herder, 1744-1803) bio je nemački filozof, pesnik i istoričar, autor delà Ideje za filozofiju povesti čovečanstva (Ideen zu r Philosophie der Geschichte derMenschheit 1784/91). To delo je 2012. objavljeno i na srpskom jeziku u prevodu Olge Kostrašević u izdanju IKZS.
79
O to Luthar
ISTORIJA JE NAROD Sa još većom verom u to daje narod glavni akter istorije - i opet narod kao zajednica sa sopstvenim subjektivitetom , a ne kao mehanički skup pojedinaca - pisanju istorije pristupao je i Rankeov savremenik, francuski istoričar-romantičar Žil Misle {JulesMichelet, 1798-1874). Karakteristike koje je njegov nemački kolega pripisivao germanskim narodim a, on je, međutim, pripisao Francuzima, a „suvoparnom stilu”, zbog kojeg je Ranke često bio kritikovan, suprotstavio poetski stil nadahnut vatrenim patriotizmom, i jezik pun metafora i hvalospeva. U skladu sa uverenjem da istoriju oblikuje narod, a ne samo njegovi vladari, vođe ili institucije, već u uvodu u svoju Istoriju Francuske revolucije [Histoire de le Révolutionfrançaise) Misle naglašava daje upravo narod zaista bio ključni akter te revolucije, koju je inače smatrao činom oslobođenja Francuske od tiranije sveštenika i kraljeva. „Nijedan od glavnih aktera nije me ostavio ravnodušnim. I ja sam uostalom bio jedan od njih”, piše Mišle, „ ali glavni akter bio je sam narod.” Tu ideju, za koju je filozofsko utemeljenje nalazio u Vikoovoj Novoj nauci, zapravo je prvi put formulisao u ranije objavljenom kraćem spisu N arod [Lepeuple!Nos Fils), koji je posvetio svom prijatelju Edgaru Kineu [E. Quinet), recima: Ovaj spisje više od knjige - to sam ja. A toje i razlog zbog kojegpripada tebi. Da, to sam ja ; ali, usudiću se da kažem da si to i ti... Ž ivim o istim srcem... sva naša delà izviru iz istog živog korena: „ iz osećanja koja gajimo prema Francuskoj i ideje o našoj državi”. Primi, dakle, ovu knjigu o narodu zato što si to ti i zato što sam toja !66 Posebnu naklonost osećao je prema „ jednostavnom seoskom narodu” koji, kako je govorio, nikada neće tražiti prijatelje izvan Francuske: .. političar hita u London, filo zo f u Berlin, a komunista kaže: „ naš brat čartista!”Samo je seljak sačuvao tradiciju spasenja; za njegaje Prus i dalje 66 J. Michelet, iz Uvoda u Le People, nav. prema: Stern 1973, str. 111.
80
Žil M isle, veliki francuski istoričar koji je naglašavao daje ponosan na to
što je u životu uspeo da izbegne najveće opasnosti koje vrebaju mladog čoveka: veličanstvenu ali sterilnu školsku doktrinu i književni zanat. Prus, a Englez i dalje Englez. Njegov zdrav razum spravom se suprotstavlja svima vama koji sebe smatrateprefinjenom gospodom. ”Vašaprijateljica Pruska i vaša prijateljica Engleska pijanćile su nedavno na račun Francuske i nazdravljale: „Živeo Vaterlo!”0 deco, deco, kažem vam:popnitese na dovoljno visoko brdo; osvrnite se i pogledajte u pravcu sva četiri vetra i nećete videti ništa drugo do neprijatelja.67 D aje ovakvo razmišljanje bilo tipično za Francusku 19. veka potvrđuje i drugi značajan istoričar tog vremena Anri M arten {Henri M artin, 1810— 1883). Poput Mišlea, i on je smatrao da osnovna maksima istoričara treba da bude - vešto pratiti hronološki sled, i takođe verovao da je „moralna i 67 Isto, str. 118.
81
O to Luthar
intelektualna građevina francuskog naroda (bila) najlepša, najmoćnija i najjedinstvenija na svetu”.68 Krećući se jasnim kolosekom dostojanstvenog pripovedanja koji je postavio G ibon, Englezi su, m eđutim , kroz ovaj p erio d m odernog nacionalizma prolazili nešto diskretnije i umerenije od svojih kolega sa ko n tin en ta. N aim e, u vreme kada su se na k o n tin en tu rasplamsavala nacionalna i nacionalistička osećanja, na koja ni istorijska nauka nije ostala im una, na O strv u su se vodile rasprave o odnosu izm eđu istorije i književnosti, njihovim međusobnim uticajima i koristima ili štetama koje ti uticaji mogu da proizvedu. Najistaknutiji engleski istoričari tog vremena smatrali su daje istorija pustolovina, nešto što čoveka treba da raduje, a pre svega nešto što nije moguće odrediti do kraja. I ako smo stekli utisak daje Francusku posle iskustava s revolucijom prožimala briga o nacionalnim interesima i uspostavljanju čvrstog i tradicionalnog okvira, ubrzo ćemo se uveriti da su E nglezim a prilike dozvoljavale69 luksuz neopterećene radoznalosti u otkrivanju novog.
68 Fenske 1990,475. 69 Engleska je u to vreme bila takoreći na vrhuncu imperijalne moći a i konačno je „ra skrstila sa uticajnim strancima”, to jest sa svojim monarhističkim rođacima sa kontinenta pošto je sto godina ranije presto ispražnjen od izdanaka „hanoverske loze”.
82
ISTORIJA JE ROMANSA Jedan od najistaknutijih engleskih istoričara tog vremena, koji je bez dvoumljenja istoriju svrstavao u oblast književnosti, pa tako i najtipičniji predstavnik takozvane književne istoriografije, bio je Tomas Babington Makoli (ThomasBabington Macaulay, 1800-1859). Već u čuvenom eseju Istorija (History), koji je objavio kada m u je bilo samo 28 godina, i zahvaljujući njem u odm ah bio svrstan m eđu vodeće mlade literate u Engleskoj, objasnio je da istoriju razume upravo kao otkrivanje novog ili putovanje u nepoznate predele: Istražujući istoriju dospeš, poput putnika, u nove krajeve i društva. Upoznaješ nove običaje i navike. Čuješ nove reći i izraze. D uh ti se obogaćuje razmišljanjima o razlikama u zakonima, moralu i običajima. Pa ipak, ljudi mogu da putuju i mnogo i daleko, a da im duh ostane skučen, kao da nikada nisu kročili izvan svog kraja. Isto tako, mogu naizust znati godine mnogih bitaka i rodoslove mnogih kraljevskih porodica, i opet ne biti ništa pametniji zbog toga. Većina ljudi na prošla vremena gleda onako kako vladarigledaju na tuđe zemlje. Mnogo puta je neki takav visoki gost pristizao na naše ostrvo u z klicanje masa, ručao na dvoru, išao u lov sa najboljim kraljevskim goničima, prisustvovao smeni počasne straže i postrojavanju vitezova kraljičine podvezice, provezao se Regent stritom, razgledao Crkvu Sv. Pavla i pribeležio. kolikoje duga i široka, a onda otputovao u uverenju da je video Englesku. A zapravo je video samo nekoliko državnih palata, nekoliko zvaničnika i nešto malo dvorskih ceremonija. 0 glomaznom i komplikovanom ustrojstvu društva, o tananim crtama karaktera naroda, o praktičnom delovanju vlade i zakonima, međutim, nije saznao ništa. Ko hoćepravilno da razume te stvari, ne srne da ograniči svoje upoznavanje samo napalate i svečanosti. Mora da upozna običnog čoveka, onakvog kakavje u svom svakodnevnom poslu i uobičajenoj zabavi. Mora za promenu da zađe među običan svet, da obiđe kafane u kojima se ljudi okupljaju. Mora da se izbori za pristup njihovoj trpezi i domaćem ognjištu. D a upozna njihov prost govor i njihove psovke. Ne srne da se uplaši njihove bede i nemaštine. Onaj ko hoće da
83
Tomas Babington Makoli, jedan od velikana istorije, najjasnije je kazao i pokazao
da nedogmatsko tumačenje prošlosti može voditi emancipaciji ljudskog duha. To je potvrdio i svojim govorom u britanskom parlamentu 1833, kada je, u komentaru na rezoluciju o pravima Jevreja (koji je kasnije ušao u anale pod naslovom A m a tter o f sham e a n d remorse - P red m et stida i kajanja) pored ostalog rekao: Engleska j e z a Jevreje bila i m a n je nego p o lu d o m o v in a , a sada ih klevećemo kako ne iskazuju ništa više do polupatriotska osećanja. Postupam o p rem a njim a kao p re m a robovim a i čudim o se što nas ne p rih v a ta ju kao je d n a k e sebi. P rim o ra va m o ih n a p re zira dostojne poslove, a onda ih kritikujem o što se n e posvećuju uglednim za n im a n jim a . D ugo sm o im z a b r a n jiv a li d a p o se d u ju ze m lju , a sada n a m sm e ta što se bave trgovinom . Sputavam o n jih o v u p re d u zim ljiv o sta onda ih p rezirem o zbogpohlepe.”
(Cit. prema Macarthur 1996 - 284)
84
M aistori i muza
upozna udove u kojima su ljudi Uveli u proteklim vremenima mora isto tako da postupa. Bude li se upoznao samo sa državnim poslovima, ratovima, susretima diplomata i parlamentarnim raspravama, njegovo će istraživanje bitijednako beskorisno kao i putovanja tih carskih, kraljevskih i iznad svega bezbrižnih vladara koji posle obilaska nekoliko znamenitosti i susreta sa nekoliko visokih zvaničnika misle da poznaju našu otadžbinu i da mogu da sude o njoj.70 U skladu s tim, Makoli je verovao i daje dobar istoričar onaj „ ko u svom delu prikazuje značaj i duh nekog vremena u malom - ali tačno”. Dakle ne onaj ko se bavi pukim prepričavanjem događaja i predstavljanjem slavnih likova, već onaj ko ume da prikupi valjanu građu i ključne detalje iz vremena koje opisuje; da izdvoji i naglasi „ ono bez čega se ne može” i odbaci ili „ ostavi u send” sve bez čega se može oslikati celina; i da činjenice izloži i protumači „na način koji će istini dati onu zanimljivost koju je pesništvo neosnovano prisvojilo za sebe”.71 To svakako znači i da činjenice ne treba daprilagođava unapred formulisanim teorijskim stavovima, ili da ih ukalupljuje u vlastita ili vladajuća predubeđenja, nego da ih tumači istinito i uz dosta mašte - „ jer mu inače pripovedanje neće biti slikovito i neće zaneti čitaoca”. Drugim recima, nače ga dovesti do krajnjeg cilja - a to je dalje proučavanje i razmišljanje. Svestan činjenice da istorija „leži na granici izm eđu dva potpuno različita područja” i da „njome upravljaju dve neprijateljske sile”, Makoli ukazuje i daje, poput mnogih drugih oblasti koje su u sličnom položaju, i ona upravo zbog toga često bila „ pogrešno predstavljana, pogrešno tretirana i pogrešno vođena”: Umesto daje njeni vladari R azum i Imaginacija pravedno razdele među sobom, ona naizmenićno podleže samostalnoj i apsolutnoj vlasti jednog od njih. Zato je ponekad priča, ponekad teorija.72 A dokaze za to daje ovo dvoje ipak moguće udružiti video je u delima Šekspira ili Valtera Skota, koji nam, kako kaže, „nude scene ništa manje verodostojne od onih koje opisuje H erodot”. 70 T. B. Macaulay, History (Edinburgh Review, 1828). Nav. prema: Stern 1973,85„86. 71 Isto. str. 74. 72 Isto, str. 76.
85
O to Luthar
N o, uprkos svoj svojoj zaokupljenosti um etnošću pripovedanja, Makoli, naravno, razmišlja i o poukama i koristima koje pouzdana i valjana „unutrašnja istorija naroda” može da donese državi u predviđanju budućih i boljem razumevanju aktuelnih političkih događaja. Pritom, ta valjanost iz koje jedino može da proistekne i prava „ pouka”, podrazum eva upravo bavljenje svakodnevnim stvarima i običnim ljudima. Kako se obično piše istorija država, rekao bi ćovek, da najveće i najznamenitije revolucije nisu ništa drugo do neke natprirodne kazne, koje narode sustižu iznebuha i bez ikakvog razloga. Pa ipak nema sumnje, da su takve revolucije gotovo uvek samo posledice moralnih promena, koje su malopomalo prodrle i uvrežilese u narodu, i koje po pravilu uzimaju maha mnogo pre nego što uznapreduju toliko da se iskažu u nekom javnom činu. Zato treba potanko upoznati unutrašnju povest naroda, je r se bez toga politički događaji ne mogu razumeti, niti se o njima može prosuđivati kako valja. To „potanko upoznavanje unutrašnje povesti naroda” značilo je u slučaju M akolija, pored istraživanja političke istorije i brojne studije u kojima se bavio razvojem primenjenih i dekorativnih umetnosti, nastankom i usponom verskih sekti, prom enam a književnog ukusa, navikam a i običajima ljudi kroz različite generacije, događajim a koji su uticali na odevanje, oblikovanje nameštaja, način ishrane i zabave i slično. Brojne argum ente u prilog povezanosti istorije i književnosti i mogućnosti da se istorija piše na način na koji je, posebno, Valter Skot73 [Walter Scott, 1771-1832) pisao svoja delà, ponudio je i Makolijev rođak Tomas Karlajl ( Thomas Carlyle, 1795-1881). Na kontinentu se toj raspravi pridružio nemački istoričar Johan Gustav Drojzen, autor, pored ostalog, i četrnaest svezaka istorije pruske politike od srednjeg veka do Sedmogodišnjeg rata. Kao i Makoli, i D rojzen je razmišljao o posledicama činjenice da „međusobno neprijateljske sile (razum i imaginacija) upravljaju područjem istorije” i predstavljajući vlastit istorijski metod, zapisao daje istorija jedina 73 Škotski pesnik i spisatelj, pisac narodnih balada, rom antičnih epova, začetnik rom an tičnog istorijskog romana. Njegov najpoznatiji roman je „Ajvanbo”.
86
Tomas Karlajl, nešto stariji Makolijev savremenik koji je često govorio da je
istorija u stvari filozofija s primerima, odnosno podučavanje filozofiji pomoću primera (Philosophy teaching by Experience), a njeno polje trg na kojem se susreću i međusobno dopunjuju inače posvađani stvaraoci u naizgled nespojivim oblastima: poeziji, filozofiji itd.
nauka „koja ima tu neizvesnu sreću... da je istovremeno i nauka i um etnost”. Kao strogi m etodolog, u tom kontekstu je, naravno, kritikovao Karlajla, M akolija i Francuza O gistena Tjerija (A. Thierry, 17 9 5 -1 8 5 6 ) zbog preteranog zanesenjaštva i nekritičkog ugledanja na „učitelje” poput Valtera Skota i Satobrijana (François-René Vicomte de Chateaubriand 1768—1848).74 74 Francuski političar i pisac. Kao pristalica Burbona polemisao je sa istaknutim akterima Francuske revolucije, a kasnije i sa Napoleonom.
87
O to Luthar
Mnogo bliži od njih bio mu je Fistel de Kulanž, odani poklonik i briljantni poznavalac antike, koji se kao i sam Drojzen zalagao za naučno proučavanje istorije i preciznije definisanje istoričareve etike. Istorija je više od prošlog vremena, naglašavao je D e Kulanž, i ona ne služi „samo našoj zabavi, radoznalosti ili popunjavanju pretinca u našem sećanju...” Naprotiv: Istorija jeste i morala bi biti nauka. N jen predmet je najneobičniji od svih kojepoznaju ljudska istraživanja, toje - sam čovek... G de god daje čovek Uveo, gdegod da je ostavio za sobom makar i jedva prepoznatljiv trag svog života i razuma, tamo je istorija. Istorija bi morala obuhvatiti sve vekove (...) ali ne kao zabava, već kao nauka.75 Takođe, ona ne srne biti projekcija sadašnjosti na prošlost, niti samo detaljna i precizna zbirka pojedinačnih događaja iz određenog perioda i svih detalja u vezi sa tim događajima. Isto kao što ne treba da se svodi ni na biografiju (ma koliko čudesnu), koja izdvaja jedino one događaje koji nas nadahnjuju ili rastužuju. Istorićar uvek iznova mora da ide nazad u antiku, mora razumeti institucije ljudi kojih više nema, mora udahnuti život davnim generacijama, od kojih nije ostao ni prah. Tamo gde nema na raspolaganju pisane izvore, istorija mora prisiliti m rtve je zike da jo j glasno odaju svoje tajne. Mora proveravati priče i mitove, snove, koji su plod ljudske mašte, moraproveriti sve stare prizemne laži i otkriti nešto zaista istinito - čovekove misli. Pritom, istoričar, naravno, ne treba da se oslanja samo na sopstveni razum i intuiciju već mora da koristi sav svoj talenat i umeće pripovedanja - ukratko, svoju sposobnost da događaje koje opisuje uobliči u razumljivu i pitku priču. Ali, to je već zaključak koji je posle De Kulanža - kao neku vrstu nasleđa za 20. vek, formulisao D žordž Makoli Treveljan, jedan od prapotomaka Tomasa B. Makolija.
75 Iz pristupnog predavanja De Kulanža na univerzitetu u Strazburu 1862, nav. prema: Stern 1973, str. 173,180.
88
ZAŠTO JE K U O NAMIGNULA? Džordž Makoli Treveljan bio je ne samo najveći restaurator istorijske naracije nego i duhoviti i emancipovani hroničar promena u „menadžmentu hrama” boginje istorije. Naglašavao je da ga u prvom redu interesuje vreme kada su „nestali proroci i bardovi istoriografije” a na njihovo mesto stupili „sveštenici organizovane crkve”: Obični ljudi bili su odvojeni od onih plemenitogporekla, doktrina je bila utvrđena, jeretici isključeni, a grobniceproroka usklađene s novom hijerarhijom. I dok su se te promene događale, videlo se kako je statua M uze namignula. Je li to bio izraz odobravanja ili izrazpodsm ehaf6 Premda se nije odvažio da ponudi konačan i celovit odgovor na ovo pitanje, Treveljan je jasno ukazivao na uslove koje treba ispuniti da bi takav odgovor zapravo mogao da se formuliše. S jedne strane, potrebno je da ljudi spoznaju da interpretacija prošlosti nije puko prikupljanje i evidentiranje podataka već i njihovo tum ačenje i objašnjavanje ,,u njihovoj punoj emocionalnoj i intelektualnoj vrednosti”. S druge strane, takvo objašnjenje mora biti posredovano na sličan način kao i književna pripovest kako bi doprlo do što većeg kruga čitalaca i kako ne bi bilo samo privilegija stručnjaka - profesionalnih istoriografa. Uveren da istorijski događaji ne mogu da se izoluju i da se analiziraju nezavisno od ukupnih okolnosti i okruženja u kojem je do njih došlo, smatrao je neprimerenim kako poređenje istorije sa prirodnim naukama, tako i traganja za p rak tičn o prim enljivim znanjim a i univerzalnim uzročnim zakonitostim a u istorijskom razvoju, koja su zaokupljala neke 76 76 Esej M uza Clio (Clio,AMuse), koji je Treveljan napisao polemišući sa svojim kolegom, irskim itoričarem, vizantologom i filologom Bjurijem (John Bagnell Bury, 1861-1927), prvi put je objavljen 1903. godine u časopisu Independent Review, a 1913. nanovo štam pan i u zbirci njegovih tekstova. Ovde nav. prema Stern 1973, str. 231.
89
O to Luthar
od njegovih p re th o d n ik a . O sporavao je i m o g u ćn o st sačinjavanja kom pletnog i p o tp u n o istin ito g izveštaja o nekom događaju i, slično Makoliju, upozoravao da bi to onda moralo da znači navođenje svakog i najmanjeg detalja u vezi sa tim događajem, svake ličnosti koja je u njemu učestvovala, njenih pobuda... - i tako do apsurda. Ukratko, on je tvrdio da postoje i da mogu da postoje samo različita nepotpuna „čitanja” istorije, „koja su u svakom slučaju bolja nego nikakva”. N ajbolje „čitanje” ili tumačenje, pritom , može da pruži onaj ko detaljno preispita sve izvore važne za tem u koju obrađuje, i sa najviše razuma, osećanja i mašte o tome sačini izveštaj. Mašta, naracija, oslobađanje od predrasuda, zanos i slično, pojm ovi su na koje se Treveljan pozivao u raspravama sa onim a koji su neprekidno naglašavali i prizivali „naučni sud istorije”. O n je tvrdio da „ne postoji nijedan drugi sud, osim ličnog mišljenja svakog ponaosob”, i da istoričar može videti samo okrunjeni komadić istine; i mada može obuhvatiti sve strane, verovatno nijednu od njih ne može sagledati dovoljno duboko. Jedini način koji čitaocu omogućava koliko-toliko pam etan sud o određenom istorijskom periodu jeste da pročita više dobrih istorija, starovremenih ili modernih, napisanih sa različitih stanovišta, i da o njima sam razmisli. Ali, prečesto su izbor dobrih knjiga, a time i iskustva koja stičemo na osnovu ličnog suda, suženi - je r uvek postoji neko ko predstavlja određeno delo drugima kao „nepristrasno” i „aktuelno”. A nijedna knjiga ne može ponuditi prečicu do istorijske istine. Istina nije siva, već je u crno-belim zakrpama. N a svetu, generalno, ne postoji ništa štoje crno i ništa štoje sasvim belo, već stvari postaju takve tek razmišljanjem.77 A d o k p ro m išljam o p rik u p lje n u građu i uobličavam o njen u interpretaciju, odnosno formulišemo priču, prema njegovom shvatanju, ne treba da se odričemo strasti. Njeno isključivanje iz istoriografije i zahteve za tum ačenjem prošlosti bez ikakvih strasti „ne treba m ešati sa istinski neophodnim kvalitetima, kao što su preciznost i dobronamernost”. Staviše, prema Treveljanovom mišljenju: 77 Isto.
90
M atstori i muza
Pogled bez strasti - nil admirari - može obm anuti i najnadarenijeg istoričara, i navesti ga da previdi neku važnu istinu u vezi sa predmetom njegovog proučavanja. 7S Tako se, sudeći prema shvatanjima istoriografije koja su obeležila kraj 19. veka, taj vek zapravo nije okončao nacionalnom euforijom, koja je obeležila njegov početak, niti „stilskim vežbama”, već pozivim a na emancipaciju (Treveljan) i na neumorno postavljanje uvek novih pitanja (Fistel de Kulanž). Pre svega onih koja su pod produženim uticajem pozitivizma, ali i sve snažnijim uticajem marksizma, istoriju na duže vreme približila sociologiji i doprinela da i istoriografija počne da gleda na ljudsku prošlost kao na prošlost društvenih procesa. Pritom, naravno, nije bio u pitanju onaj pozitivizam koji je tvrdio da proučavanju društva treba pristupati na isti način kao i proučavanju prirodnih pojava, već njegov „ogranak” u kojem se govorilo da istorija treba da obezbedi osnovu za tum ačenje društvenih pojava. Takođe, ni onaj marksizam, koji je posle Drugog svetskog rata u socijalističkim državama nekadašnjeg Istočnog bloka „pokazao put i način kako u svim dimenzijama i sa svih strana istražiti nastanak, razvoj i propast društveno-ekonom skih formacija”.79 Naprotiv, to je bio marksizam Nemca Franca Meringa (Franz Mehring, 1846-1919), koji je kroz odbranu stavova svog rođaka Karla Lamprehta (K. Lamprecht, 1856-1915)80 razotkrio duboku krizu u nemačkoj7890 78 Isto, str. 234. Nešto slično, gotovo tri generacije kasnije zapisao je slovenački istoričar M arko Štuhec ( 1959) : N e znam da li narativnost im a neki epistemološki značaj, ali didaktički svakako ima. Zato istoričar, uprkos opasnim zam kam a, ne treba da se odrekne mogućnosti preplitanja naučnog i pripovedačkog diskursa. Osnovaje, naravno, uvažavanje svih onih načela koja istoriografiju dejinišu kao nauku. A li u tim načelima - a ne mimo njih! - ostaje dovoljno prostora za istoričarevu senzibilnost i maštu. (Štuhec 1995,196-197). Njegova privrženost narativnoj istoriografiji je paradigmatična i ujedno na najbolji način ukazuje na teškoće vrednovanja tematskih i metodoloških inovacija, jer i on navodi daje i istoriografija 19. veka „poznavala danas tako modernu istoriju svakodnevnog života”. 79 Klopčič 1977,31 80 Osnovno polazište Karla Lamprehta bilo je da je istorija pojedinačnog aktera sastavni deo istorije nekog naroda, ali da ni o jednom ni o drugom ne možemo suditi samo na osnovu njihove „političke prošlosti”.
91
O to Luthar
istoriografiji posle Rankea. To je bio marksizam koji kasnije susrećemo u delim a Z o rž a Lefevra ( G. L efeb vr), zagovornika k v an titativ n o g i kvazipsihološkog pristupa istoriji ili, još kasnije, u delima autora kao što su bili E. P. Tom pson {Edward Palmer Thompson 1924-1993), Kristofer H il {Christopher Hill, 1912-2003) i već pom injani Erik Hobsbaum. Dakle, marksizam u kojem je pojam klasa shvatan pre svega kao svojevrsni „odnos”, a ne kao stvar.81 Ali, sa navedenim engleskim autorima već smo zašli duboko u 20. vek i otvorili pitanja koja nam ne mogu mnogo pomoći u svođenju bilansa 19. veka, koji je, kao što znamo, trajao sve do 1914. godine. U tome nam više može pomoći nemački sociolog Maks Veber {Max Weber, 1864-1920), koji, je istoriji nam enio posebno mesto u okviru društvenih nauka. Sa mnogo nepoverenja prema istoričarskom „prisvajanju istorije”,82 Veber je osnovni zadatak istorije zapravo video u tom e da pojedinačne događaje, odnosno totalitet događaja i procesa predstavlja i interpretira sa stanovišta njihovog kulturnog značaja. Na sličan pristup istoriji kao istoriji kultura nailazimo zatim i kod m nogih po zn atih istoričara - kod Švajcarca Jakoba B urkharta {Jacob Burchardt, 1818 -1 8 9 7 ), kod Belgijanca Anrija Pirena {Henry Pirenn, 1862-1935) i naravno kod Holanđanina Johana Hojzinge (Johan Huizinga, 1872 -1 9 4 5 ), autora znam enitih delà Jesen srednjeg veka {Herfstij der middeleeuwen), Homo ludens - o poreklu kulture u igri, Useni sutrašnjice 81 Ovakvo kodiranje pojmova iz prošlosti podudara se, inače, s Marksovim istraživanjima različitih načina ispitivanja proizvodnih odnosa, a ujedno znači i njihovu nadgradnju. Tompson je, recimo, u svojim istraživanjima preciznije definisao pojedinačne faze razvo ja engleske radničke klase i na osnovu prikupljenih podataka razvio njihov hronološki redosled. 82 Smatrao je da predstavljenoj stvarnosti m i uvek dodajemo „totalitet našeg ‘nomološkog’ iskustvenog znanja” - što znači i da sve što istoričar može da ponudi ne prevazilazi više ili manje tipske formulacije „objektivne mogućnosti”. Pod tim je podrazumevao mre žu mogućih objašnjenja koja pri doslednom sprovođenju kritičke analize istorijske građe predstavljaju verovatnu sliku prošlog događaja. O tuda Veber u ljudskim konstrukcijama nije video univerzalne zakone, već u najboljem slučaju skup istorijskih iskaza.
92
M atstori i muza
kriza suvremene kulture i drugih. Ovi autori su odlučujuće uticali na razvoj kulturne istorije, koja je doživela preporod pola veka kasnije, kada su njihovi naslednici posebno insistirali na tvrdnji da istorijska pripovest uvek zavisi od kulture iz koje potiče ..., (da) ... istoriografska sinteza nastaje već u samom činu analize..., (da)., .je istoriografsko znanje mrtvo i bezvredno ako u njemu ne prepoznamo merila koja važe i za duhovni i intelektualni život samog istoričara ...(i, dakako, da)... istoričareve težnje, sa svim svojim promenljivim pravcima, moraju uvek voditi obrađivani događaj. Jer znanje kojeje izgubilo perspektivu konkretnog čoveka i stvarnog događajajeste vredno uloženog truda, ali to više nije istorijaP Završićemo svođenje bilansa 19. veka time što ćemo navesti neke od karakterističnih dilema koje su mučile istoričare toga vremena. Prva među njima bila je da li istorija može da bude objektivna, odnosno da li istoričar može da oblikuje bilo kakva univerzalna saznanja ili su ta saznanja uvek uslovljena društveno ili njegovim ličnim stavovim a.8384 D ruga dilema odnosila se na to da li u središtu istoričarevog proučavanja treba da bude politička istorija, odnosno da li istoričar treba prvenstveno da istražuje politička uređenja država i odnose među njima, što je, na primer, zagovarao Ranke, ili bi prednost trebalo dati drugim istorijama. M eđu tim „drugim istorijama”, na prelomu vekova, „najbolje se kotirala” ekonomska istorija ali ne samo u sm islu m arksističkog tum ačenja odlučujućeg uticaja ekonomskih faktora već i u vidu takozvane buržoaske istorije političko— ekonom skih odnosa. Uz to, veliku pažnju je privlačila i istorija ideja sa 83 Iz Hojzinginog eseja Ideja istorije, prvi p u t objavljenog 1934. gdoine. Ovde nav. prema: Stern 1973, str. 292-305. 84 Ranke je, na primer, verovao da će dosledno korišćenje prim arnih izvora omogućiti objektivnu sliku, dok je Marks tvrdio da takvi m etodi otkrivaju samo ljušturu, misleći pritom na buržoasko viđenje društva. Prema njegovom mišljenju, ono što je u buržoaskom društvu bilo shvaćeno kao znanje, u stvarnosti zapravo predstavlja deo superstrukture „konstruisane” za to da očuva buržoasku nadmoć. Pravu, a kasnije i šire prihvaćenu alter nativu i jednom i drugom shvatanju ponudio je potom filozof Vilhelm Diltaj (Wilhelm Dilthey, 1833-1911), upozorivši daje istoričar nerazdvojni deo vlastitih proučavanja i da kao takav neizbežno i presudno utiče na uobličavanje rezultata tih proučavanja.
93
O to Luthar
svojim zalaganjem za prevlast duhovnih faktora nad materijalnim, a bilo je, razume se, i onih koji su smatrali da prednost treba dati udruživanju svih tih istorijskih poddisciplina u „celovitu” istoriju. I to onako kako su predlagali Volter i Burkhart, a Burkhart svojim jedinstvenim delom Kultura renesanse u Ita liji85 (D ie K u ltu r der Renaissance in Italien, 1860) i konkretno pokazao. Pored navedenih glavnih dilema, a na neki način i u okviru njih, postavljalo se i pitan je odnosa prem a novim m etodim a i tehnikam a proučavanja do kojih su došle druge nauke (na prim er, psihologija, antropologija, sociologija, ekonomija ili statistika). Istoričari su se pitali da li i u kojoj meri istorija može da se osloni na neke od tih metoda i da ih koristi u svojim istraživanjima, i da li može da ih priključi već postojećim tehnikama istraživanja ili opredeljivanje za njih podrazumeva odricanje od sopstvenog, do tada izgrađenog i stalno unapređivanog „metodološkog arsenala” ?86 U periodu koji je usledio, um esto odgovora dobili smo niz novih pitanja i preispitivanja daljeg razvoja istoriografije... a čovečanstvo je dospelo do ivice propasti...
85 Pod originalnim naslovom ovo delo je objavljeno 1953. godine i u prevodu Milana Preloga, u izdanju Matice hrvatske. 86 Vidi: A. Marwick, Ihe Nature o f History, London 1989, p. 61.
94
VEK KRAJNOSTI Slično su razmišljali i neki od em inentnih svedoka koje Hobsbaum pom inje u uvodu u svoju sada već nezaobilaznu knjigu Doba ekstrema87 (Age o f Extremes)-. ■ engleski pisac i nobelovac Vilijem G olding ( W illiam Golding) zapisao je svojevremeno daje to bio „najnasilniji vek u ljudskoj istoriji”; ■ njegov italijanski kolega Primo Levi, imajući na um u nacističke koncentracione logore, pisao je da se „oni koji su videli lice Gorgone nisu vratili, ili su se vratili bez reći”; ■ američki violinista Jehudi M enjuhin (Yehudi M enuhin) suptilno je okarakaterisao 20. vek kao vek koji je „pobudio najveće nade ikada začete u čovečanstvu, i uništio sve iluzije i ideale”. Sve je to imalo snažan odjek i u istoriografiji kao delu ukupnih zbivanja. Nikada ranije, da ponovimo Hobsbaumove reči, „čovečanstvo se nije tako sveobuhvatno i na toliko različitih načina bavilo sopstvenom prošlošću”, a ipak (zanimljiv paradoks!), upravo u to vreme susrećemo čitave generacije koje ne poznaju osnovne činjenice iz vlastite prošlosti ili prošlosti svojih bližih predaka. Kao ilustraciju za to sam Hobsbaum navodi prim er jednog američkog (dobrog) studenta koji ga je svojevremeno na nekom predavanju upitao dali naziv „Drugi svetski rat” znači daje pre toga postojao i „Prvi”. Upitani je kasnije to pripisao činjenici daje većina mladih muškaraca i žena u drugoj polovini 20. veka odrastala u atmosferi „stalne sadašnjosti”, zbog čega im nedostaje „bilo kakva organska veza sa zajedničkom prošlošću vremena u kojem žive”88, i ujedno upozorio da su upravo zato „istoričari, čiji je posao da pamte ono što drugi zaboravljaju”, na kraju veka bili neophodniji nego ikada ranije. 87 Doba ekstrema - lstorija kratkog dvadesetog veka 1914-1991, preveo s engleskog Predragj. Marković, Dereta, Beograd 2002. 88 Hobsbaum 2002,10.
95
Erik Hobsbaum, uz Natali Zimon Dejvis, Arnalda Momiljana, Fernana Brodela, Mišela Fukoa i još neke autore, spada u najistaknutije istoričare 20. veka. Svoju veličanstvenu seriju studija o 19. i 20. veku {Doba revolucija, Doba kapitala, Doba carstva, Doba ekstrema) zaključio je ocenom da se 20. vek zapravo okončao već krajem osamdesetih, odnosno početkom devedesetih godina.
Svojim pokušajem da razume i objasni „zašto su stvari ispale baš onako kako su ispale” i da identifikuje osnovne događaje koji su obeležili njegovo, odnosno upravo to „doba ekstrema”, uprkos činjenici daje u vreme kada je knjigu pisao već uveliko zagazio u osamdesete godine života, dokazao je da je majstor nad majstorima. Započeo je s Prvim svetskim ratom kojije obeležio slom (zapadne) civilizacije 19. veka. Ova civilizacijaje bila kapitalistička po svojoj privredi; liberalna po svojoj ustavnoj i pravnoj strukturi; buržoaska po liku za nju karakteristične hegemonističke klase; likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i moralnogprogresa; i bilaje duboko ubeđena u središnje mesto Evrope, rodnog
%
M aistori i muza
mesta revolucija u m ukam a, umetnostima, kulturi i industriji, čiji su vojnici osvojili ipotčinili veći deo sveta...89 i nastavio opisom decenija od izbijanja Prvog svetskog rata do godina koje su usledile posle Drugog svetskog rata, uz konstataciju da je to bilo doba katastrofe za ovo društvo... (koje se) četrdeset godina spoticalo od jed n e do druge propasti. Bilo j e vremena kada se čak ni inteligentni konzervativac ne bi kladio na opstanak ovog društva. Bilo je uzdrmano sa dva svetska rata, koje su pratila dva talasa globalnih revolucija i pobuna, što su na vlast doveli sistem kojije tvrdio daje predodređen da bude istorijska alternativa buržoaskom i kapitalističkom društvu, prvo na šestini kopnene površine sveta, a posle Drugog svetskog rata nad trećinomplanetarnog stanovništva. Ogromna kolonijalna carstva, izgrađena pre i za vreme Doba carstva bila su potrošena i smrvljena u prah. Čitava istorija modernog imperijalizma, tako čvrstog i samopouzdanog, kada je kraljica Viktorija umrla, nije trajala duže odjednog ljudskog života - recimo, života Vinstona Cerčila (Churchill 1874—1965).90 Pomenuli smo da su ti prelomni događaji odlučujuće uticali i na razvoj istoriografije. Na osnovu Hobsbaumovog pisanja mogao bi se na prvi pogled steći utisak da su novom načinu razmišljanja pre svega doprineli autori iz Velike Britanije, premda razvoj nije tekao u tom pravcu. Inicijativu su, naime, posle kratkog predaha, ponovo preuzeli Francuzi koje su, pored ostalog, počela da opsedaju i pitanja kako je uopšte moguće protivrečne i uvek prom enljive ideje različitih ljudi i različitih sredina sm estiti u okvire tradicionalnih pojmova, kao što su, na primer, renesansa, humanizam,ili reformacija. Uz to, kao i neke njihove kolege iz druge polovine 19. veka, sve više su ih interesovale šire dimenzije političkih i privrednih odnosa i prilika u prošlosti. Time su se dodatno približili sociologiji i drugim srodnim naukama (naročito geografiji), dok su ih sve problematičnija socijalna pitanja koja su pratila radnički pokret i na početku veka ukazivala na sve veću krizu, podsticala na opširnije, pre svega sintetizovane „izveštaje” o stanju društva.
89 Isto, str. 12-13. 90 Isto, str. 13.
97
NOVI MAJSTORI, INICIJATIVE I NOVA ISTO RIJA Mesto na kojem su ovoga puta postavljena ključna pitanja o prirodi, suštini, zadacima, tehnikama i odnosu istoriografije prema društvenim naukama bio je poznati francuski časopis Revue de Synthèse L ’E volution de L ’H umanité. Inicijativu za njegovo osnivanje praktično je još 1900. godine pokrenuo Anri Ber91 {Henri Berr, 1863-1954), premda se zvanično osni vačima smatraju Lisjen Fevr (.Lucien Febvre, 1 878-1956) i M ark Blok {MarcBloch, 1886-1944). Posle nekoliko promena naziva, časopis izlazi do danas i još predstavlja jedinstvenu platform u za preispitivanje istoriografskog nasleđa i predstavljanje i promišljanje najinovativnijih istraživačkih pristupa u istorijskim proučavanjima. Naime, od osnivanja do 1939. godine časopis koji će s vremenom doprineti uspostavljanju najmoćnije istoriografske škole 20. veka nosio je prvobitno ime, da bi u periodu 1939-1941. i 1945. godine bio preimenovan u Annales d ’H istoire sociale, između 1942, i 1944. godine u Melanges d ’H istoire sociale, posle 1946. u Annales - Écono mies, Sociétés, Civilisations, i na kraju, 1994. godine bio nazvan Annales. Historié, Sciences Sociales. Teško je sa sigurnošću reći da li je pokretanje ovakve revije bilo uzrok ili posledica novih inicijativa, ali Lisjen Fevr, jedan od njenih osnivača, znao je da kaže o Beru i daje odigrao ulogu trojanskogkonja u oblasti tradicionalne istoriografije. Sam pojam tradicionalna (a ne klasična) istoriografija, koji je pritom upotrebio, zapravo je odražavao novu i strogu podelu na staru i novu istoriju, ili Nouvelle histoire, kako se francuska istoriografija nazivala posle 91 Ber je zamislio i zbirku od 96 knjiga, koja bi bila podeljena u četiri celine (a. preistorija sa antikom; b. počeci hriščanstva i srednji vek; c. m oderni svet; i d. „ка sadašnjosti”) i predstavljala sintezu celokupne istorije.
98
Majstori i muza
četrdesetih godina 20. veka. A jedna od osnovnih novina bilo je još čvršće povezivanje sa drugim društvenim naukama, odnosno uključivanje niza različitih više ili manje novih pristupa u proučavanje prošlosti - što je vodilo i uspostavljanju novih usmerenja, poput istorijske antropologije, kulturne i društvene istorije, a kasnije i takozvane istorije mentaliteta. Duhovni prethodnici tog „pokreta”, kako je krajem osamdesetih godina 20. veka engleski istoričar Piter Berk {Peter Burke, 1937) nazvao osnivanje i delovanje časopisa, bili su, pored ostalih i Langloa {Charles-VictorLanglois, 1863-1929) i Senjobos {Charles Seignobos, 1854-1942). Dakle, autori čiji su uzori bili sociolozi Dirkemove {Émile Durkheim, 1858-1917) škole, ali i kritičari njegovog sociološkog realizma, po kojem društvene činjenice žive samo u pojedincima. Najistaknutiji aktivisti iz kruga okupljenog oko časopisa i najborbeniji zagovornici prom ena u smislu izgradnje „objedinjavajuće” i „humanije” istorije, i napuštanja metodološki neinventivnog i spekulativnog pisanja istorije, bili su upravo Fevr i od njega nešto mlađi Blok. Njihova zamisao bio je provokativni i borbeni časopis koji bi kroz široku analizu ljudske prošlosti pokazao daje istorija u čijem središtu je zaista čovek, a to znači, ekonomska i socijalna, odnosno istorija koja proučava društvene procese, nadmoćna u odnosu na događajnu i sve druge istorije. I kao što je Fevr naglašavao da „istorija mora biti nauka o ljudima” i o „ljudskoj prošlosti”, a ne „nauka o stvarima i pojmovima” jer „ideje bez ljudi koji su ih stvorili”, kao ni „institucije odvojene od onih koji su ih uspostavili i koji ih, uz dužno poštovanje, neprekidno menjaju” jednostavno ne postoje - zbog čega i „nema druge istorije do istorije u najširem smislu”92; tako je i Blok, obrazlažući svoju zamisao „humanije istorije”, isticao da istorija jeste nauka, da joj, bez obzira na eventualnu „upotrebljivost” njenih saznanja, po d uslovom da je nepristrasna i da uspe da prevaziđe puko nabrajanje činjenica i hronološko nizanje događaja koje isključuje „traganje za njihovim skrivenim uzrocima i međusobnim vezama”, pripada zasebno mesto među naukama. Isticao je i da on sam, pre svega, želi da razume i predstavi ljude 92 L. Febvre, E m Historikerprüftsein Gewissen u: Braudel et. al. 1990, str. 2.4
99
O to L uthar
koji stoje iza svih polja oruđa, mašina, zakona, pravila i institucija jer želi da bude više od „sakupljača šibica. U istom tonu, za istoričare koji neumorno sakupljaju podatke i činjenice, a da pritom „malo ili uopšte ne razmišljaju o njihovom značaju i značenju, Fevr je pak koristio metaforu „kolekcionari leptirova, i tvrdio da upravo takav pristup proučavanju prošlosti odvraća mlade generacije od bavljenja istorijom i usmerava ih na druge društvene nauke. U zajedničkom uvodniku napisanom za prvi broj posle prom ene naziva časopisa u Annales d ’Histoire Économique et Sociale (januar 1929) Fevr i Blok definisali su opste standarde koje treba poštovati u pristupu proučavanju prošlosti i predstavljanju rezultata togproučavanja, a koji treba da doprinesu prevazilaženju podela m eđu samim istoričarim a, kao i prevazilaženju jaza nastalog između istorije i društvenih nauka usmerenih na proučavanje savremenih ekonomija i društava. M eđu sam im istoričarima, kao i među istraživačima savremene problematike, ima mnogo podela: antički istoričari, medievisti, modemi istoričari; istraživači koji seposvećuju opisu „civilizovanih”[ ..] ili - naprotiv - onih koje u nedostatku boljih termina nazivamo „primitivnim”ili egzotičnim društvima. Slažemo se da svima nama koji se, svako za sebe, bavimo svojim bašticama ne bi moglo da se desi ništa bolje nego kad bismo mogli da pratimo susedov rad. Ali, zidovi su tako visoki da često zaklanjaju pogled... Protiv tog raskola mi hoćemo da postavimo svoje standarde. N e suvopamim člancima o metodima i ne teorijskim raspravama, većprimerima i znanjem. Ovde će udruženi predstavnici različitih disciplina i različitih specijalnosti, podstaknuti istim duhom istančane potpune objektivnosti, predstaviti rezultate svojih istraživanja na odabrane teme za koje su stručni. [...]Naš ciljje znak vereu uzornu vrlinu poštenograda, poduprtu solidnim isavesnim istraživačkim radom.93 Za njih istoriografija, dakle, nije bila jasno određena i nisu je shvatali kao nešto konkretno i stvarno p o p u t popravljanja ili izrade satova ili nameštaja, kako je govorio Blok. Naprotiv, oni su je razumeli kao nikada do 93 Nav. prema: Marwick 1990, str. 81.
100
Maistori i muza
kraja ostvarenu težnju ka boljem poznavanju stvari i procesa koji se oko nas odvijaju. U svojim zalaganjima za istoriju koja bi proučavala društvene procese Blok je (kao i Volter u svoje vreme) kritikovao pisce istorije do prve polovine 20. veka zbog toga što se iz njihovih delà stiče utisak da su, na prim er u Galiji, u poslednjih hiljadu i četiri stotine godina živeli samo kraljevi, ministri i generali. Istovremeno, bio je svestan i daje istorija „nauka koja je i dalje tek u povoju”, kako je zapisao u svojoj poslednjoj nedovršenoj raspravi94, koju je Fevr 1949. godine priredio za štam pu i objavio pod naslovom Odbrana istorije i zanat istoričara (.Apologie pur l ’histoire au métier d ’historien). Takođe i da se, nažalost, istorija i dalje uglavnom bavi samo velikim događajim a, a tek u poslednje vreme (tekst je okončan 1941. godine) „pokušava da se probije ispod površine” pojedinih zbivanja i „odbaci otrov koji je danas opasniji od primamljivosti legendi i retorike”. A to je otrov „eruditske izveštačenosti i em pirizm a preobučenog u zdrav razum”. Poput De Kulanža, i on je na kraju ustanovio daje „istorija najteža od svih nauka”, odnosno d aje „najopasniji proizvod koji je ikada stvorila hernija ljudskog duha”. Spas od tog otrova video je pak u proučavanju prošlosti kao „nedeljive m aterije”. To znači, u proučavanju društvenih procesa i njihovih neprekidnih prom ena kao celine i u uspostavljanju takozvane totalne istorije ili istorije civilizacija. Sam naziv „totalna istorija” priznat je tek posle Drugog svetskog rata iako ga u više navrata susrećemo još u početnoj, „opozicionoj” fazi Anala. Dakle, u vreme kada su ostali francuski istoričari na „pokret za novu istoriju” uglavnom i dalje gledali sa podsm ehom i zam erali m u što je m eđu saradnicima časopisa bilo i brojnih predstavnika drugih naučnih disciplina, i mnogih istoričara iz inostranstva.95 Međutim, bez obzira na sve zamerke, 94 N a ovom tekstu Blok je radio tokom 1941. i 1942. godine i рге nego što ga je završio pridružio se francuskom Pokretu otpora. Nemačke snage su ga uhapsile u junu 1944. i kao Jevrejin streljan je nekoliko dana posle savezničkog iskrcavanja u Normandiji. 95 Saradnji stranaca i Blok i Fevr su se, inače, posebno radovali jer su od osnivanja Anala priželjkivali da to bude međunarodni časopis u kojem će svoje stavove i gledišta sučeljavati istoričari iz čitavog sveta. Neposredno posle Prvog svetskog rata, i pošto im je propao prvi
101
Oto L uthar
u konceptu A nala do početka D rugog svetskog rata nije bilo značajnijih prom ena. Ali, pedesetih i šezdesetih godina dolazi do prave eksplozije takozvane stru k tu rn e ili strukturalne istorije („histoire structurelle" ili „structurale" i „histoire der structures"). Nova generacija „analista”, koju je predvodio Fernan Brodel, čovek koji je posle Fevrove smrti 1956. preuzeo uređivanje časopisa, shvatala je strukture pre svega kao ljušture koje istorija u svom toku ostavlja za sobom, i koje odlučujuće utiču na život i aktivnosti ljudi. I, što je najvažnije, autori te generacije defmisali su na novi način različite nivoe istorijskog vremena (temps géographique, temps sociale i temps individuel) i njima odgovarajuće slojeve proučavanja (istorija događaja, istorija konjunktura i istorija dugog trajanja). U skladu sa trendom koji su svojom istorijom civilizacijskih kompleksa počeli Fevr i Blok, i sa uverenjem da se uzroci uspona i propasti pojedinih civilizacija mogu razumeti upravo na osnovu praćenja dugih razvojnih ciklusa, najviše pažnje poklanjano je „istoriji dugog trajanja”.96 Uz to, više nego ikada ranije istorija dugog trajanja je predstavljala i osnovu za „konjunkturnu istoriju”, odnosno za proučavanje kretanja ekonomskih trendova. Ipak, ostajalo je dovoljno prostora i za događajnu (i političku) istoriju, kao i za istoriju sensibilités et des sentiments, a konačno i za istoriju mentaliteta, koja je kao poseban pravac sedamdesetih i osamdesetih godina postala prava moda.97 pokušaj te vrste, m eđunarodnu saradnju su, pored ostalog, uvrstili i u osnovne kriterijurne za dobar istorijski čaopis. Obojica su vrlo ozbiljno shvatili staru Mišleovu pouku da je za pisanje istorije Francuske potrebno baviti se prošlošću čitave Evrope. 96 U okviru ovog konceptualnog usmerenja predstavnici druge generacije analista dali su poseban pečat istraživanjima materijalnog života između 15. i 18. veka. 97 Istorija m entaliteta dostigla je vrhunac u tekstovima pisanim povodom dvestogodišnjice Francuske revolucije, kada su autori poput Mišela Vovela (.Michel Vovelle) revoluci onarni jezik sednica, prigodnih skupova, proslava, počasnih govora, zapisnika i tekstova učesnika, podvrgli leksičkoj i semantičkoj analizi. U nameri da se svojim istraživanjima približe snovima (o slobodi, jednakosti i bratstvu), fanatizmu i predrasudama, tipičnim za revolucionarna vremena, kao građu su koristili i „manje važne” pisane ili likovne iz vore iz domena popularne kulture u svakodnevnom životu (pesme, plakate, razglednice, karikature u novinama i si.).
102
Maistori i muza
No, nezavisno od takvog razvoja, u središtu „analovskog univerzuma” krajem 20. veka nesumnjivo je bio Brodelov koncept totalne istorije i shvatanje istorijskog vremena kao strukture tri različite, međusobno zavisne dimenzije vremena. Kako to izgleda u praksi sam Brodel je opisao u uvodu u jed n o od svojih najvažnijih delà i ujedno jed n o od najvećih delà istoriografije uopšte (.Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa I I - L a Méditerranée et monde méditerranéen à l ’époque de Philippe II). Ova knjigaje podeljena na tri delà i svakije po sebi pokušaj da se objasni celina. Prvi govori o gotovo nepokretnoj istoriji, o čoveku i njegovim odnosima sa sredinom koja ga okružuje; ona lagano protiče i menja se, čestoje sazdana od stalnih vraćanja, od ciklusa koji neprestano iznova započinju. Nisam hteo da zanemarim ni tu istoriju kojaje skoro izvan vremena, vezana za predmete bez duše, niti da se zadovoljim onim tradicionalnim geografskim uvodima u istoriju kakvi uzaludno stoje na početku tolikih knjiga, s kamenim pejzažima, sa svim onim oranicama i cvećem koji se načas pokažu i o kojima kasnije ni pomena nema, kao da se cveće ne vraća sa svakim prolećem, kao da se stada ne zadržavaju na svojim staništima, kao da lađe neplove po stvarnom moru koje se menja s godišnjim dobima. Iznad te nepokretne istorije izdvaja se istorija laganog ritma, reklo bi se slobodnog ritma; mogla bi se nazvati - kad izraz ne bi bio suviše udaljen od svogpunog značenja - društvena istorija ili istorija grupa i okupljanja. Kako ti talasi iz osnova pokreću i dižu uvis celinu mediteranskog života - toje pitanje koje sam sebi postavio u drugom delu svoje knjige, izučavajući naporedo ekonomiju, države, društva, civilizacije, nastojeći najzad - da bih što bolje osvetlio svoje shvatanje istorije - da pokažem kako sve one dubinske snage deluju u složenom polju rata. Jer rat nije, to znamo, samo oblast pojedinačne odgovornosti. Treći deo je najzad tradicionalna istorija s razmerama ne čoveka, već individue, toje događajna istorija („l’histoire événementielle”) Pola Lakomba i Fransoa Simijana - to je ono kretanje na površini, talasi koje plima podiže svojim moćnim kretanjem. Toje istorija kratkih treptaja, brzih i nervoznih. 103
O t o Luthar
Budućipreterano osetljivapo definiciji, njeni merni instrumenti reaguju i na najmanji pokret. No takva kakvaje, onaje istorija s najviše strasti, najbogatija Ijudskošću, takođe i najopasnija. Čuvajmo se tejoš vrele istanje, onakve kakvu suje osetili, opisali i videli savremenici u ritmu svoga života, kratkogkao štoje • V 08 mas. Posle objavljivanja svog drugog velikog delà, spisa o kapitalizm u i materijalnom svetu između 1400. i 1800. godine", Brodel je postao poznat širom sveta, a za „analovsku” koncepciju posebno su se zainteresovali italijanski istoričari, koji su čak počeli da objavljuju sličan časopis (fjuaderni storici). Naravno, „analisti” su koketirali i s engleskim istoričarima, pre svega sa marksistički orijentisanim saradnicim a tamošnjeg časopisa Past and Present989100 i članovim a francusko-engleskog udruženja koje je Brodel osnovao zajedno sa nekolicinom britanskih kolega. Ali prodor na Ostrvo nije išao lako. Tamo je, naime, istorijska scena bila podeljena uglavnom između dva dom inantna lokalna usmerenja.
98 Fernan Brodel, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, tom 1, preveo s francu skog M irko Đorđević, Geopoetika Beograd, 2001, str. 16. 99 F. Brodel, Vrijeme svijeta: materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam o d X V d o X V III stoljeća, Zagreb: August Cesarec, 1992. 100 Časopis je 1952. godine osnovala grupa takozvanih progresističkih mislilaca iz kruga britanskih marksista, prvenstveno zato da bi se, kako su govorili sami osnivači, „prom i šljeno suprotstavila ideološkoj ekskluzivnosti marksizma”.
104
POSLEDNJA PRIMADONA I HEROJI RADNIČKE KLASE Već smo rekli da su se u jezgru prve marksistički orijentisane grupe britan sk ih istoričara nalazili K ristofer H il, Edvard Tom pson i Erik H obsbaum . A budući da smo gledišta Tom psona i H obsbaum a ranije predstavili, pogledajmo sada kako je, u uvodu u svoju raspravu o poreklu engleske revolucije, H il definisao ulogu ideja u istoriji: Ideje su bile nadasve važne za pojedincejer su ih podsticale na akciju, ali istoričar istu pažnju mora posvetiti okolnostima u kojima su te ideje nastale. Revolucije ne nastaju bez ideja, ali ne može se reći da revolucije dižu intelektualci. Paraje važna je r pokreće parnu mašinu; ali, od pare se ne može napraviti ni lokomotiva ni železnićka pruga.101 O n se, prema vlastitim recima, u svojoj knjizi bavio upravo „parom” i ustanovio da su svi veliki mislioci, poput Lutera, Rusoa ili M arksa - ,,u sredinama u kojima su živeli bili prihvaćeni zato što su spoznali potrebe pojedinih... društvenih grupa”. Takođe, da su zato što „ljudi ne raskidaju lako s prošlošću” navedeni autori svoj izazov opšteptihvaćenim normama morali da podupru jasno formulisanim idejama. M eđu istaknutim predstavnicima posleratne britanske istoriografije bili su i Kitson Klark (K . Clark, 1900-1979), Alan Dž. P. Tejlor [A.J. P. Taylor, 1906-1990), H ju Trevor-Roper (Hugh Trevor-Roper, 1914-2003) i Džefri Elton [Geoffrey Elton, 1921-1994). Kao istoričar čije interesovanje suštinski nije sezalo dalje od rekonstrukcije političkih zbivanja i istorije vladara u najširem smislu, ali i p rotivnik bilo kakvih generalizacija u proučavanju prošlosti, Klark je, na primer, izričito tvrdio da: iz istorije [treba da] nestanu pokorna i bezopasna opita mišljenja o čitavim grupama, klasama i narodima; a ako neka i moraju da ostanu - bez 101 C. H ill, Intellectual Origins o f the English Revolution (1965). Ovde nav. prem a Marwick 1990, str. 113.
105
A. Dž. P. Tejlor, istoričar koga je njegov američki kolega A rtur M arvik nazvao poslednjom prim adonom evropske istoriografije.
uopltenih tvrdnji teškoje uostalom bilo šta reći o politici ili društvu - onda treba da budu pod stalnom sumnjom, kao korisna pomagala koja su prikladna, možda i neophodna za trenutnu upotrebu, ali ni izdaleka ne i ono najbolje što na svom putu do istine možemo stvoriti.102 Slično Klarku, ni Tejlor nije bio naklonjen generalizacijama i smatrao je da istoričari veliki deo sopstvenog vremena troše na banalnosti, a neki od njih veruju i da prikupljanjem tih banalnosti pouzdano mogu doći do opšteg zaključka... po principu: pobrinite se zapenije, ifu n te će već same doći. Moje shvatnjeje starinsko, alija ijesam starinski, fijakerski istoričar.103 102 Vidi: K. Clark, The Critical Historian, L ondon 1968. Ovde nav. prema: Marwick 1990,98. 103 A. J. P. Taylor u uglednom engleskom istorijskom časopisu Past a n d Present, X X X , 1965, str. 113. Ovde nav. prema Marwick 1990,104.
106
M a ï STORI 1 MUZA
Verovamo mu je upravo taj stav i doneo dvosmisleni nadimak „poslednja primadona evropske istoriografije”. Kako god bilo, iako najkontroverzniji, Tejlor je bio najpopularniji od svih autora iz ove grupe, i uprkos mnogim kritikama i osporavanjima, ubraja se i u najčitanije britanske istoričare 20. veka. Među njegovim brojnim delima posebno se ističu studija o Habzburškoj monarhiji ( The HabsburgMonarchy), pisana u izrazito antigermanskom tonu, studija o Bizmarku (Bismarck: The M an and Statesman, 1955), zasnovana na tezi da je nemački kancelar tražio kolonije za Nemačku pre svega zato što je želeo da izazove sukob sa Velikom Britanijom i preko tog sukoba se u stvari zbliži sa Francuskom, i jedna od ujedno i najosporavanijih knjiga Uzroci Drugogsvetskog rata ( The Origins o f the Second World War), zasnovana na, u najm anju ruku neobičnom , tobože objektivističkom stanovištu. Uz objašnjenje da njegov cilj nije da donosi sudove o nacizmu i Hitleru, već samo da opiše šta se i zašto događalo pre i tokom Drugog svetskog rata, Tejlor, naim e, predstavlja H itlera kao nekakvog „savrem enog A tilu”, koji je uništavanju težio pre svega radi samog uništavanja. Nešto savremeniji u ovoj grupi autora bili su Elton i Trevor-Roper, mada su i oni, sudeći prem a recima samog Trevor-Ropera, zanemarili, odnosno „prevideli”granice sociološke ili teorijske interpretacije (i „priznali” ) da u određenim situacijama političke stranke i politički odnosi ne predstavljaju neposredan izraz socijalnih i političkih teorija ili interesa, već se i sami polarizuju oko političkih događaja...lo4
104 H . R. Trevor-Roper, Religion, the Reformation and Social Change (1967). Ovde nav. prema: Marwick 1990, str. 105.
107
DOBRODOŠLI U AMERIKU Sociološki, a posebno sociološko-statistički metod, kako su ishodišta društvene istorije nazvana izvan Francuske, najveće interesovanje pobudio je u Sjedinjenim A m eričkim Državam a, gde je posleratna generacija istoričara smatrala da treba odgovoriti na pitanje zašto u državi sa najviše industrijskih radnika nije došlo do revolucije. Većina njih su, doduše, bili saglasni sa Tarnerovom {FrederickJackson Turner, 1861-1932) tezom da je priča o nastanku savremene američke zajednice u krajnjoj liniji priča o napredovanju prem a demokratiji. Ali, širi konsenzus postignut je tek oko stava (1) da su se doseljenici iz Evrope i drugih delova sveta relativno brzo integrisali i da zato na dnu društvene lestvice nije došlo do form iranja posebne društvene grupe i (2) da nije tačna tvrdnja da su zbog koncentracije kapitala bogati postajali samo još bogatiji a siromašni tek nešto manje siromašni, jer je sistem bio još dovoljno otvoren za raznovrsne vidove uspona u društvenoj hijerarhiji. Kao i u Velikoj Britaniji, i u SAD su se formirale dve struje. Prva, koja je sledila upravo stavove britanskog istoričara E. P. Tompsona, naginjala je ka angažovanom, odnosno emancipatorskom usmerenju, i druga, koja se prevashodno bavila teorijskim pitanjim a, m eđu kojima je od šezdesetih godina prevladavalo pitanje uloge pripovesti u istoriografiji i s tim povezano novo promišljanje mogućnosti objektivnog predstavljanja prošlosti. S obzirom na poseban značaj prelom nih šezdesetih godina, koje su odlikovali masovni društveni pokreti, uspostavljanje novih k ulturnih trendova, protesti studenata, novi talas rasne i rodne emancipacije, kao i seksualna revolucija, razumljivo je što su u središtu pažnje najpre bili predstavnici prvog usmerenja. Okupljeni oko američke Nove levice {New Lejt), oni su se zaokupili pročavanjem istorijskih uzroka rasizma, nacionalizma, imperijalizma i zapostavljanja žena. M eđu tim autorima posebno se isticao Eugen Đenoveze {Eugene Genovese, 1 9 3 0 -2 0 1 2 ), neum orni esejista Tompsonovog kova, koji je oštro istupao protiv bilo kakvog ograničavanja 108
Majstori
i muza
istorijskog proučavanja. U uvodu za svoju knjigu In Red and Black (1971) opisao je tipičan događaj s početka šezdesetih godina kada se čuveni klovn, kojije održaopredsedničkigovor u Američkom udruženju istoričara, žalio zbog prodora nevaspovaca (W ASP - W hite Anglo-Saxon Protestant, prim, prev.) u istorijsku profesiju. Uostalom, kako uopšteJevreji, Ita lija n i i Irci mogu da razum eju am eričku ku ltu ru koja j e pretežno anglosaksonskog i teutonskogporekla. Suočen s njegovim argumentima, morao sam da priznam da sam osposobljen samo za proučavanje istorije naseljavanja Italijana - a toje tema o kojoj ne znam baš ništa.105 Pritom, nije skrivao daje levičar. Naprotiv, na samom početku svoje poznate knjige Politička ekonomija ropstva ( The Political Economy o f Slavery: Studies in the Economy and Society o f the Slave South, 1965), precizno objašnjava vlastito stanovište: Namera nam je da pokažemo da je celokupna istoriografija i istorijsko učenje - ukupan kulturni rad - nužno politički čin, isto kao što je ideološki motivisana istoriografija loša istoriografija i na kraju krajeva, reakcionarna politika... Mi, socijalisti, ne zagovaramo golu učenost i vrednosno neutralnu nauku je r ne zagovaramo nemoguće. A li ostajemo čvrsto p ri tvrdnji da nas neizbežna ideološka pristrasnost ne oslobađa dužnog zalaganja za najveću moguću objektivnost... Neverovatno smo ambiciozni i uobraženi: istinski verujemo da ne treba da se bojimo istine, kakva god ona bila...106 Želju za neideološkom istorijom još bolje je izrazio njegov kolega H erbert Gutm an (1928-1985) koji je isto tako u svojim razmišljanjima sledio tragove niza b ritan sk ih socijalnih istoričara, uključujući one nemarksističke: K ad jednom raščistimo s determinističkim i teleološkim elementima, ne ostaje nam ništa osim dobrih pitanja koja usmeravaju našu p ažnju ka kritičkom preispitivanju promenljivih istorijskih procesa. Osnovni doprinos marksističke misli 19. i 20. veka je stoga samo skup pitanja o tome kako da 105 Nav. prema: Marwick, 1990, str. 116-117. 106 E. Genovese, The Political Economy o f Slavery: Studies in the Economy and Society o f the Slave South (1965), nav. prema: Marwick 1990, str. 117-118.
109
O to Luthar
pristupimo proučavanju klasnih odnosa i promena u tim odnosima, kako proučavanju različitih vidova institucionalizacije moči, kako narodnim pokretima i kako da istražujemo uključivanje podređenih ili eksploatisanih grupa u društveni sistem.107 Kao nem arksista, G utm an je predstavljao idealnu vezu izm eđu marksistički usmerenih autora i drugih briljantnih istoričara svoga doba. Među njima ne smemo zaboraviti neodoljivog Danijela J. Borstina (Daniel J. Boorstin, 1914-2004), autora čuvenog razmišljanja o dužini Kleopatrinog nosa, koji je skrenuo pažnju na sebe već početkom pedesetih godina s raspravom o duhu američke politike, ali ni Luisa H arca (Louis H artz, 1919-1986), koji je pisao o američkoj liberalnoj tradiciji i Margaret Voster Kerti (M. Wooster Curti, 1892-1961 ), koja se u zaključku svoje studije o nastajanju američke zajednice zapitala: Svako poglavlje, bez obzira na to da li sam ga napisala sama, ili ga je napisao neko od mojih saradnika, biloje pripremljeno kao deo opšte sheme koju sam ja priredila. M ože li onda iko od nas da tvrdi daje njegov rad „potpuno objektivan”daje njegovprimer karakterističan za određenu problematiku...108 Sa opisom kom binovanja tradicionalnog i društvenoistorijskog pristupa u istoriografiji, kao i priznanjem da su prim eri pom oću kojih je njena grupa saradnika pokušala da objasni širu društvenu problem atiku vapili za većim stepenom objektivnosti, Kertijevaje, pored ostalog, ponovo pokrenula široku raspravu o tom e šta je u istoriografiji m it a šta istina. Najprovokativniji, najcitiraniji, pa tako i najuticajniji učesnik te rasprave je Hejden Vajt (Hayden White, 1928), koji je istoričarski esnaf podsetio na to da su istorijske pripovesti ili narativi (historical narratives) suštinski i neophodan element interpretacije. Smatrao je da istoričar mora da interpretira istorijsku građu ako hoće da uspostavi „pokretnu strukturu slika koje odražavaju neki istorijski proces”, ali 107 Iz zbornika Vision o f History, objavljenog 1983. u M anćesteru, ovde nav. prema: Marwick 1990,119. 108 M. W. Curti, The M aking o f an American Community: A Case Study ofDemocracy in a Frontier Country (1959), nav. prema Marwick 1990, str. 107.
110
Maistori i muza
i zato što je istorijska ostavština često istovremeno i prebogata i nedovoljna. S jedne strane, istorijska građa sadrži više podataka nego što istoričar može da uključi u narativno predstavljanje, pa on zato neke podatke mora da interpretira tako što če isključiti neke činjenice koje nisu važne za osnovnu priču. S druge strane, u pokušaju da rekonstruiše nešto što se dogodilo u nekom davno prošlom periodu istorije, mora u svoju pripovest neizostavno da uključi i opise nekih događaja o kojima mu ponekad nedostaju upravo oni podaci ili detalji koji bi omogućili verovatno objašnjenje njihovog stvarnog toka. To znači da istoričar raspoloživu građu mora da „interpretira” tako da zaključivanjem i domišljanjem, odnosno pretpostavkama ispuni „bele mrlje”, to jest nedostajuće delove u podacima i informacijama kojima raspolaže. Tako gledano istorijska pripovestje nužno mešavina dovoljno i premalo objašnjenih događaja, skup dokazanih i pretpostavljenih činjenica, interpretirani prikaz i interpretacija, koja deluje kao objašnjenje čitavog procesa koji se ogleda u pripovesti.J09 O tkako je narativnost postala pogled na svet, u okviru kojeg istorija predstavlja samo jedan od žanrova, u najnovijim istorijskim raspravama, kako u SAD, tako i u Evropi, često se mogu naći i nagoveštaji daje zapravo reč o jednostavnoj odluci istoričara „da li će pričati priču (dakle, pripovedati 0 svom predm etu hronološki, uzročno-posledičnim sledom) ili ne”. Hans Kelner (H. Kellner, 1945), jedan od najmlađih učesnika u ovoj raspravi, s tim u vezi veoma je provokativan: Izabrati da se ne priča priča znači biti više „moderan", slediti društvene 1 ekonomske nauke u predstavljanju sinkronih i akoje moguće kvantitativnih modela m inulih događaja. N ovi istorijski metodi i nedavno otkrivene vrste izvora često se više bave opštim i masovnim negopartikulamim i individualnim;109 109 O vu nebrojeno puta citiranu tezu Vajt je prvi p u t zapisao u svom temeljnom delu Metahistory. The Historical imagination in Nineteenth-Century Europe, 1973 (Metaistorija: istorijska imaginacija u Evropi devtnaestog vijeka, C ID , Podgorica 2011, preveo s engleskog Ratko Radunović). Kasnije je susrećemo i u njegovoj poslednjoj samostalno napisanoj knjizi Sadržajform e ( The Content ofthe Form. Narrative Discourse and Histo rical Representation, 1987).
Ill
O to Luthar
modelirana prema računarima i u nedostatku „događaja", ta „nova”istorija, koja j e cvetala šezdesetih i sedamdesetih godina, uspostavila j e osnove za nenarativnu istoriju kojaj e dovela u pitanje tradicionalno jezgro istorijskog znanja. Čak j e i zaokret prema pripovedanju priča koji su načinili izvesni ugledni nenarativni istoričariposlužio samo da označi razliku... u odnosu na prethodne radove tih istoričara. Priče su izgledale kao luksuz na koji su kao na oprost istoričari stekli pravo posle m ukotrpnog bavljenja ekonomskom, društvenom, klimatskom, porodičnom, demografskom... istorijom. Ustvari, priče su često bile nusprodukti takvih istraživanja.110 Tokom istog vremenskog perioda (okvirno, reč je dvadesetogodišnjem periodu od 1965. do 1985) pojavio se još jedan idejni pokret koji je forme saznavanja sagledavao iz sasvim drugačije perspektive. D ok su jedni istoričari samouvereno obrađivali sve veće i veće količine informacija, pravili sve šira poređenja i izvodili sve opštije zaključke, proširujući time polje istorije, druga, njima suprotstavljena strana zadala je sebi za cilj proučavanje samog teksta, odnosno preispitivanje uslova i procesa nastanka, a posebno značenja svih vrsta pisanih tekstova. Sličan razvoj odvijao se i u Nemačkoj, s tom razlikom što u slučaju nemačkih istoričara snage nisu bile tako ravnomerno raspoređene kao u SAD. Kada se na sceni pojavila generacija koja je posle studentskih nemira krajem šezdesetih godina osvojila najrazličitije institucije (pa i katedere za istoriju), koncept društvene istorije je prevladao do te mere daje morala da mu se prilagodi i pojmovna istorija, a kasnije i istorija svakodnevnogživota, jedan od najpopularnijih pravaca s kraja sedamdesetih godina. Ukratko, ko je sedamdesetih godina u Nemačkoj govorio o strukturalnoj istoriografiji (i pritom, poput pomenutih predstavnika protivstruje kao svoje izvorište isticao francuski strukturalizam, pokret koji je proučavanje jezičkih struktura, to jest, unutrašnjih odnosa i funkcija jezičkih elemenata, iz lingvistike preneo i na druge humanističke nauke), obično je mislio na (preovlađujući) koncept društvene istorije. 110 Hans Kellner, Narrativity in History: Post-structuralism and Since, u: Language and Historical Representation - Getting the Story Crooked, The University o f W isconsin Press, London 1989, prevod s engleskog S. Madžgalj, str. 294.
112
V
_____
V
_
_
NEMACKA: POSLE NACISTIČKE MORE Uzrok za tako izrazito prevladavanje koncepta društvene istorije treba tražiti u samoj istoriji. Moramo ga tražiti u činjenici daje društvena istorija, koja je na prostoru Nemačke i Austrije počela da se razvija još posle Prvog svetskog rata, s pobedom nacizma (1933), gotovo preko noći bila proterana sa univerziteta. Hiderove sledbenike i pristalice ideje o nadmoći germanske rase interesovala je, naime, prvenstveno nacionalistička interpretacija prošlosti. Iz te interpretacije jasno je proizlazilo da nemački narod ima pravo da se izbori za veći životni prostor i da ujedno onemogući sve koji ometaju razvoj arijevske rase u Evropi. Time je za gotovo dve sledeće decenije izbrisan doprinos Fridriha M ajnekea (Friedrich Meinecke, 1862-1954) i Karla Lamprehta, čije delo najavljuje kraj nemačkog idealističkog veličanja realizma i potpune prevlasti političke istorije. Tu raspravu bilo je moguće obnoviti tek posle 1945, kada su se nemački istoričari suočili sa potrebom da analiziraju mesto i značaj Trećeg rajha u njihovoj istoriji. Neki su pritom i dalje tvrdili da korene nacionalsocijalizma ne treba tražiti u nemačkoj prošlosti, dok su drugi bili uvereni da dolazak nacista na vlast nije bio slučajan. Ta rasprava okončana je šezdesetih godina objavljivanjem zbornika tekstova pod naslovom Nemački vojnički ciljevi 1914-1918 (DeutscheKriegsziele 1914-1918). U ovoj diskusiji, posebno u polemici između nemačkog filozofa Jirgena Habermasa (Jürgen Haberm as, 1929) i nem ačkih konzervativnih istoričara konačno se iskristalisalo uverenje da nemački fašizam ima dublje korene i da zbog toga nije moguće tvrditi da su se nacističke ideje oblikovale tek pošto je H itler 1933. postao kancelar. Pored toga što su predstavljala otvoreno suočavanje sa vlastitom prošlošću, takva i slična saznanja ukazala su i da koncepcija društvene i privredne istorije nije bila samo domen ekonomskih, odnosno privrednih istoričara već je ovladala svim istoriografskim pravcim a: političkom , kulturnom, verskom istorijom. Drugim recima, ukazala su na dve ekvivalentne upotrebe pojm a društvena istorija. S jedne strane, taj pojam označava 113
O to Luthar
poddisciplinu koja se рге svega bavi privrednim ili društvenim pitanjima, a s druge, naglašava daje reč o društveno-ekonomskoj interpretaciji celokupne istorije. Tako gledano, (društvenu istoriju) mogučejeformulisati na više načina i u različitim nijansama, premda uvekpreovladuje interpretacija celokupne istorije nekog sistema, nekog društva (uključujući driavno-politički segment) sa stanovišta socijalne, odnosno društvene i privredne istorije i sa naglaskom na društvenu, odnosno društveno-ekonomsku dimenziju, ali ne i sa njenim uopštavanjem. Z a socijalnu i privrednu istoriju u tom drugom, širem smislu zato m ožem o ko ristiti i term in društvena istorija, odnosno istorija društva.111 Za njeno temeljno osvetljavanje, po mišljenju Jirgena Koke112 {Jürgen Kocka, 1941), au tora navedenih redova, nije dovoljna samo klasična interpretacija proteklih aktivnosti, iskustava i događaja, kao što danas misle neki zagovornici istorije svakodnevnog života već je potrebna i rekonstrukcija promena značenja nekih osnovnih istorijskih pojmova. Toj rekonstrukciji se na najzanimljiviji i najneposredniji način posvetio Kokin nešto stariji kolega R ajnhart Kozelek (Reinhart Koselleck, 1923 2006), po mnogima, nenadmašni nemački istoričar, koji je predstavljao i vezu između poslednje predratne liberalne generacije i prve posleratne grupe autora, orijentisane na društvene nauke. Njegova istorija ideja i pojm ova113, na koju je snažno uticala m etodologija društvene istorije, 111 Iz uvoda u knjigu Jirgena Koke Facing Total War (1984), ovde nav. prema Marwick 1990,120. 112 Jirgen Koka je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane Bielfeldske škole. O ku pljeni oko odseka za istoriju na mladom univerzitetu i Bielefeldu (severna Nemačka), p ri padnici te grupe omogućili su prodor koncepta socijalne i privredne istorije u Nemačkoj, kao i u drugim zemljama nemačkog govornog područja. 113 Kozelek je bio i koautor i izdavač Istorijskog leksikonapolitićko-socijalnogjezika u N e mačkoj i u savremenu nemačku istoriografiju uveo je pojam „semantika istorijskih vreme na”. Na srpskom jeziku, u prevodu Zorana Đinđića, izdavačka kuća Plato, Beograd, objavi la je 1997. godine njegovu knjigu Kritika i kriza - Studija opatogenezi građanskog sveta.
114
Matstori i muza
predstavlja pregled razvoja značenjima bogatih reci, u kojima su, kako je sam tvrdio, sačuvane i stvarna istorija, i istorija iskustava. Pojmovi koji sažimaju protekla stvarna stanja, veze i procese, postaju za društvenog istoričara...formalne kategorije kojepredstavljaju uslov za moguću istoriju. A li tek pojm ovi koji upućuju na trajanje, višestruku upotrebu i praktičnu primenljivost omogućavaju da se nekadašnja „istinita”istorija i danas pojavljuje kao moguća i zamisliva.114 U toj tački Kozelek se po mnogo čemu približava Hobsbaumu, koji je čitavih dvadeset godina pre njega upozoravao na to da pojmovi nekada m ogu da svedoče snažnije od dokum enata, misleći pritom pre svega na pojmove nastale u doba industrijske revolucije, koji su savremeno značenje dobili između 1789. i 1848. godine: ... „industrija”, „industrijalac”, „fabrika”, prednji sloj”,... „kapitalizam”, socijalizam ”,pa i reći kao što su „aristokratija”i „železnica”, „konzervativno” i „liberalno”kao politički pojmovi; „nacionalnost”, „naučnik”i „inženjer”, „proletarijati (ekonomska) „kriza”, statistika”, sociologija”i imena drugih modernih nauka, „novinarstvo”i „ideologija”- sve su to kovanice nastale u ovom periodu, ili su dobile novo značenje. Kao i štra jk ”i „pauperizam”.115 Sa razvojem privrede, nauke i umetnosti, ti pojmovi su se beskrajno nam nožili i istovremeno postali sve važniji u komunikaciji savremenog čoveka. Interpretaciju poslednjih decenija prethodnog milenijuma tako gotovo da ne možemo ni zamisliti bez razmišljanja o pojmovima kao što su internet, nuklearna energija, ozonski omotač, globalizacija, M TV, tranzicija, fejsbuk, konverzija, seksi, N ATO ... itd. Pored izvrsnih analiza pojedinih ključnih pojmova na osnovu kojih se pred našim očima odvijaju priče o razvoju izvesnih procesa što se protežu kroz vekove, za istoriografiju su značajna i Kozelekova upozorenja na opasnosti od sveopšte i „svemoguće” istorijske interpretacije. O n je već početkom 114 R. Koselleck, Vergangene Zukunjt. ZurSemantikgeschichtlicherZeiten, Frankfurt/M 1989, str. 126. prevod 0 . Luthar. 115 E. Hobsbawm, The Age o jRevolution... 1996, str. 1.
115
O to Luthar
sedamdesetih godina govorio da istorija postaje regulatorna svest o svim oblastima čovekovog iskustva: regulator na polju delovanja i trpljenja, i određujući element u političkoj praksi. Isto tako, ona postaje putokaz u prosuđivanju o književnosti (pa i o popularnim žanrovima), pozorištu, likovnim um etnostim a i naprednim otkrićima u nauci. Prema njegovim recima, od kraja 18. veka naovamo sve se zapravo saopštava kroz prizmu istorijske svesti, a istorija zadobija natprirodne moći. „Postala je obrazac za učenost” i kao takva „prazan pojam ”, zbog čega, sm atrao je, dolazi do osiromašenja njene komunikabilnosti, do jednostranog prisvajanja i naivnog prekrajanja njenog značenja po volji onih koji su uvereni daje „stvaraju”. Ovom ocenom Kozelek je dobro izrazio i najnoviju dilemu savremene istoriografije, ponovo razapete između pragmatičnih usmerenja onih koji veruju da im (istorija) mora služiti za konkretne (vojne i političke) ciljeve i emancipatorskepolifonijeglasova iz kojih čitalac samostalno treba da oblikuje vlastiti sud o proteklom životu ljudi. M eđutim , ovo drugo usmerenje, kojim privodim o kraju pregled različitih shvatanja karaktera i uloge zapadne istoriografije od antičkih vremena do danas, u poslednje vreme sve češće susrećemo pod nazivom nova kulturna istorija. Taj naziv je po isteku osamdesetih godina 20. veka ustanovljen u SAD, pod snažnim uticajem kulturne antropologije i teorije književnosti, prem da njegovi koreni sežu sve do nasleđa strukturalizma, a tim e i do veličanstvenog opusa francuskog antropologa Rolana Barta {RolandBarthes, 1915-1980), koji je u svojoj studiji o Mišleu napisao da istoričar nije n i Cezar ni Klaudije, već onaj koji u svojim snovima... čuje jecaje i jadikovke masa... (on je ) medijum onih koji bi, zato što nisu Uveli dovoljno, hteli da žive iznova... Edip koji će im razotkriti smisao njihove vlastite tajne... kazati im šta su značile njihove reći i delà... Prometej oko čije će ukradene vatre duhovi što poputpahulja plešu u vazduhu dobitiglas... početi da govore...116
llé R. Barthes,Michelet, Oxford 1987, str. 102.
116
NOVA KULTURNA ISTORIJA Nema sumnje da je i Rolan Bart jedan od onih mislilaca druge polovine 20. veka koji su odgovorni za to što je osam desetih godina došlo do odlučujućeg prelaska sa društvene istorije kulture na kulturnu istoriju društva. Ali u praksi, taj prelaz su izveli autori koji su se pojavili nešto kasnije, na prim er, njegov rođak Rože Šartije (Roger Chartier, 1945), predstavnik poslednje generacije analovaca i istoričar koji nije samo među prvima utvrdio značaj tog prelaska nego j e istovremeno ukazao i na doprinos koji su mu dale sociologija (Pjer Burdije - teorija prakse), kulturologija (Stiven G rin b lat-poetika kulture), antropologija (Kliford Gerc - lokalna istorija) i druge društvene nauke. U isto vreme, približio nam je ideju daje po isteku veka počela da se ponavlja priča od pre trideset godina, kada je Edvard H a lit K ar (.Edw ard H a lle tt Carr 1 8 9 2 -1 9 8 2 ) objavio svoje znamenito delo Šta je istorija i 117 [W hat is History) i ustanovio da, što više istorija postaje sociološka i sociologija istorijska, to je veća korist za obe nauke. Razlika je, naravno, u tome što je 1961. došlo do afirmacije istorijske obrade svih društvenih kategorija, dok su sada te kategorije dobile ne samo novi zajednički naziv (kultura) nego je izmenjena, odnosno dopunjena metodologija njihovog proučavanja. Pre svega, konačno se došlo do saznanja da su iskustva iz prošlosti neposredno utkana u jezik, što je kasnije, po uzoru na francuske i američke autore utvrdila i nova generacija engleskih istoričara koja se posvetila prv en stv en o bavljenju jezikom ili, kako su to nazvali sami autori, „strukturalnom lingvistikom” [structural linguistic). M eđu značajnija delà iz te oblasti spadaju rasprava Vilijema Sivela ( W illiam H. Sewelt) R a d i revolucija u Francuskoj [Work and Revolution in France: The Language o f Labor from Old Regime to 1848), objavljena 1980. i knjiga GeretaStedmana Džonsa (Gereth Stedman Jones), Jezik klase [Language o f Class: Studies in 117 Vidi: E. H . Kar Šta je istorija?, preveo M iodrag Marković, Gradac, Čačak 2001.
117
O to Luthar
English Working Class History 1 832-1982 ) objavljena 1983. godine. Oba naslova navodimo рге svega zato što se za metodološku orijentaciju iz koje po tiču njihovi autori sve češće počeo koristiti term in nova kulturna istorija.118 Slično kao i njihove kolege u Francuskoj, predstavnici ove generacije počeli su da kritikuju svoje učitelje zbog „redukcionizm a” i „determ inizm a”, dok su se predstavnici najmlađeg i ujedno poslednjeg pokolenja pokreta koji su inicirali Anali sve više bavili pom enutom istorijom mentaliteta, zbog čega su ekonomska i društvena istorija postepeno gubile svoj izrazito dom inantan položaj.
118 Kada je Piter Berk na kongresu istoričara u Santjagu de Komposteli ( 1992) govorio o tim kretanjima, prednost je dao alternativnom term inu „ antropološka” (istoriografija). V. P. Burke, Varieties o f Cultural History, u : C. Barros (ur) Historia a Debate, Santiago de Compostela 1995).
118
„NISAM ISTORIČAR - ALI, NIKO NIJE SAVRŠEN” M eđu autorima koji su najviše doprineli da ekonomska i društvena istorija počnu da gube dugo čuvani prim at bio je svakako i Mišel Fuko [MichelFoucault, 1926-1984). Dakle, „neistoričar” koji je pisao istorijske studije i filozof čiji metod nije bio ništa drugo do neprekidno preispitivanje spoznaje da su stvari samo objektivizacije izvesnih konkretnih praksi čija određenja treba izneti na videlo jer ih svest ne percipira. Na Fukoa su se, kada je reč o razumevanju istorijske interpretacije, pozivali brojni istoričari: Mišel Vovel, Pol Vejn, M ark Poster, Patriša O ’Brajen, Žak Revel, Rože Šartije i mnogi drugi. U njegovom određenju „diskurzivnih objekata” i „kolektivnih praksi” prepoznavali su poseban (anti)metod, a privukla ih je i njegova tvrdnja daje fikcija moguća i u okviru istine. Po mišljenju nekih autora, Fuko je time zacrtao „treći p u t” (pored m arksističkog i analovskog) u okviru kulturne istorije i istoriografije poslednje trećine 20. veka. A zacrtao gaje pre svega analizom tehnologija moći utkanih u svakodnevni jezik. Pritom nije naprosto ispitivao moć države, mehanizme pravnog sistema ili posledice klasne borbe, već je radije za tehnologijam a moći tragao na najneobičnijim mestima: u različitim vidovim a definisanja osećanja i instinkata, u zatvorskim izveštajima, lekarskim dijagnozama i biološkim studijama. Zato ne iznenađuje što su ga tradicionalni istoričari napadali slično kao i Filipa Arijesa (zajedno sa Žoržom Dibijem uredio je obiman i vrlo uticajan zbornik o istoriji privatnog života), a autori kao što je Revel, naglašavali daje upravo njegov doprinos najdublje obeležio francusku istoriografiju posle I960, godine. Kako bismo izbegli ponovno pokretanje rasprave o tome koja Fukoova delà spadaju u istoriografiju a koja ne, navešćemo na kraju ovog kratkog osvrta podelu koju je on sam uspostavio. Prilikom preuzimanja katedre za Istoriju sistema mišljenja na Collège de France (1970) Fuko je vlastita delà podelio na ona više i manje istoriografska. U prvu grupu svrstao je studije 119
O to Luthar
Istorija ludila u doba klasicizma. N adzirati i kažnjavati, Rođenje klinike i Istorija seksualnosti, a u drugu Reći i stvari: arheologija humanističkih nauka i studiju Arheologija znanja. Istoričari koji su u njegovim delima nalazili podsticaj za svoje analize uglavnom se nisu obazirali na tu podelu. N jih je interesovala pre svega Fukoova k ritika osnovnih pretpostavki društvene istorije, i posebno, njegova tvrdnja da ne postoje neki „prirodni” intelektualni objekti, već samo „istorijski utemeljeni i promenljivi objekti”, koje ne treba shvatati kao nekakve vanvremene i univerzalne pretpostavke istorijskog m etoda. U skladu s tim, sve češće su se vraćali onim pretežno antropološkim modelima koje su uspostavili zagovornici teze da je kulturna istorija hibrid nastao ukrštanjem etnografije i istoriografije.119120N ajistaknutiji m eđu njima su Natali Zim on Dejvis (Nathalie Zemon-Davis, 1928), Meri Daglas (Mary Douglas, 1921-2007) i V iktor Tam er (Victor Turner, 1920-1983), a neki od njih ponovo su aktuelizovali Tompsonov „programski” tekst The Moral Economy o f the English Crowd in the Eighteenth Century™ Najčešći sagovornik ovih istoričara, koji je dolazio izvan njihovog esnafa, bio je sociolog Pjer Burdije (Bourdieu), a njihov najistaknutiji predstavnik Rože Sartije, autor koji je krajem osamdesetih godina važio za najkompetentnijeg istoričara kulture. Šartije je u svojim delima nastojao da pokaže koliko je neka društvena stvarnost u određenom vremenu uopšte bila podložna predstavljanju, koliko je bila „čitljiva” i kako su je doživljavali i shvatali njeni savremenici. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka zapisao je da njegov rad nije vezan samo za proučavanje ljudske kulture većje u prvom redu usmeren na predstavljanje načina na koji su elite elite svih vrsta: crkveni velikodostojnici, državni činovnici, prosvećeni uglednici i društveni naučnici, shvatali svet u kome su živeli i kakvo shvatanje tog sveta su prenosili drugima.121 119 Robert D arnton, The Great Cat Massacre a n d Other Episodes in French Cultural H i story, New York 1984, str. 3-6. 120 Vidi Past and Present, 50/1971, str. 76 -1 3 6 . 121 Roger Chartier, Cultural History - Between Practicies a n d Representations, Cornell
120
Maistori i muza
Stalno je ukazivao na ona delà i autore savremene istoriografije i sociologije koji su uticali na oblikovanje njegovog viđenja istoriografije: na N o rb erta Elijasa [Norbert Elias, 1897—1990)122 i njegovo shvatanje sociologije i istorijske tradicije, na francusku društvenu, odnosno kulturnu istoriju i na istorijsku antropologiju američkog istoričara Roberta D arntona (1939), jednog od najplodnijih istraživača istorije štampe. Č ini se d aje poslednji uticaj bio i najsnažniji, budući da Sartijea neki autori predstavljaju pre svega kao istorijskog antropologa. Njegovo delo, međutim, predstavlja jedan od najboljih primera prožimanja ta dva usmerenja i, štaviše, oličenje teze po kojoj između istorijske antropologije i kulturne istorije zapravo ne postoji razlika. Ipak, razlika se pojavljuje na drugoj strani, to jest, u odnosu na klasičnu istoriografiju i vrlo rasprostranjenu sklonost istoričara da u uzročnim vezama traže osnovnu i često jedinu pokretačku silu istorije - što je, po mišljenju američkog istoričara Dom inika Lakapre123 (DominicqLa Capra, 1939) posledica uticaja zapadne metafizičke tradicije. Ti istoričari žele da opišu stvarnost koja postoji izvan interpretacije, izvan teksta, i to na način koji oživljava prastaru želju za konkretnim uputstvim a za savladavanje svakojakih neprilika (političkog) života. Savremena kulturna istorija ili istorijska antropologija nema takve ambicije. Naprotiv, nju interesuje polifonija glasova - i ume da ih sluša. Kao i za Fukoa, tako i za „kulturne” istoričare antropološke orijentacije mašta nije izvan i nespojiva sa istinom, a to naročito važi za onaj deo književnosti koji govori o imaginarnim svetovima prošlosti. Da li su u pravu „klasici” ili „novoistoričari” - pitanje je koje i dalje razbukatava istoriografske rasprave University Press Ithaca, New York 1988, str. 5. 122 Njegova studijaЛ ж « civilizacije - Sociogenetička ipsibogenetička istraživanja, dostu pna je i na srpskom jeziku u prevodu Dušana Janića i izdanju IKZS, Novi Sad (2001). 123 O va teza potiče iz Lakaprine knjige Rethinking Intellectual History, a ovde je data prem a članku Lojda S. Kramera Literature, Criticism a n d Historical Imagination: The Literary Challenge o f Hayden W hite a n d Dominic L a Capra, objavljenom u: Lin H ant (ur.) New cultural History..., str. 115.
121
O to Luthar
o objektivnosti istorijske interpretacije. O vde bism o m ogli nanizati nepregledne stranice sa argum entim a i jedne i druge strane. A kako i zagovornici klasične opisne istoriografije sve učestalije preispituju svoje poglede, i sve se više interesuju za načine istorijskogpredstavljanja, na kraju se može pokazati i da ti pogledi danas više i nisu tako različiti. Konačno, um esto da ta stanovišta m eđusobno suočim o pom oću njihovih argumenata, predlažem konkretno poređenje. Navešću dva odlomka iz opširnijih tekstova koji prema strogim kriterijumima razlikovanja spadaju u književne tekstove, ali je jedan od njih u stvari napisao istoričar. Pokušajte da otkrijete koji od ovih odlom aka pripada istorijskoj a koji izmaštanoj pripovesti, i pre svega, da utvrdite šta (ako uopšte nešto) od onoga o čemu govori takozvani književni prikaz određenih istorijskih promena i događaja ne spada u istorijsku raspravu.
I Ljudska nesreća dolazi odatle što ćovek neće da mirno sedi u svojoj sobi, tamogdepripada. Veli Paskal. A li Paskalje bio veliki ćovek, Frangipani duha, zapravo pravi zanatlija, a takav se danas više ne traži. D anas čitaju podbunjivačke knjige hugenota ili Engleza. Ili pišu traktate ili takozvane velike naučne radove u kojima dovode sve i svakog u sumnju. Ništa više nije kako treba, sve bi sada trebalo daje drugačije. U čaši vode, u najnovije vremeplivaju neke životinjice koje se ranije nisu mogle videti; sifilisje, kažu, sasvim normalna bolest, a ne više Božja kazna; Bog navodno nije stvorio svet za sedam dana već za nekoliko miliona godina, ukolikoje to uopšte bio on; divljaci su ljudi kao i mi; našu decu pogrešno vaspitavamo; a Zemlja nije više okrugla kao do sada većje gore i dole ravna poput lubenice - kao daje to najhitnije! U svakoj oblasti se ispituje, i buši, i istražuje, i njuška, i eksperimentiše. Nije više dovoljno da ćovek kaže štaje i kakoje - sada se sve tojoš mora i dokazati, najbolje uz pomoć svedoka i brojeva i nekih smešnih ogleda. Ovi Didroi i Dalamberi, i Volteri i Rusoi i kako se svejoš ne zovu ta piskarala - ima među njima čak i duhovnika, i gospode iz plemstva! - oni su zaista uspeli da svoj perfidni nemir, puku želju 122
Majstori i muza
za nezadovoljstvom i nesposobnošću da i kako budu zadovoljni, ukratko: sav taj neograničeni haos koji vlada u njihovim glavama prošire na celokupno društvo! Kuda god da čovek pogleda vlada užurbanost. L judi čitaju knjige, čak i žene. Sveštenici sedepo kafanama. A kad sepolicija jednom umešala ijednog od ovih glavnih nitkova strpala u zatvor, onda su se uzbunili izdavači i ulagali peticije i najviša gospoda i dame iskoristile su svoj uticaj dok ga posle nekoliko nedelja nisu opet oslobodili i pustili ga da ode u inostranstvo, gde je onda bezobzirno nastavio da piše svoje pamflete. U salonima sejoš samo uzbuđeno razgovaralo o pitanjima kometa i ekspedicijama, o snazi poluge i N jutnu, o izgradnji kanala, krvotoku iprečniku Zemljine lopte. Čakje i kralj dozvolio da mu prikažu neku pomodnu glupost, neku vrstu veštačkog nevremenapo imenu elektricitet: pred očima celog dvora neki čovek je trljao bocu i onda je sevnula varnica, i Njegovo veličanstvoje, kako pričaju, bio duboko impresioniran.
II Po svoj prilici ima već nekoliko godina kako u univerzitetske učionice upada neznanac, nazvan Razum ; uz pomoć nekih šaljivčina koji sebe nazivaju gasendistima, kartzijancima, malbranšovcima - samih protuva - drznuo se da traži odgovore i da zahteva da se najzad istera Aristotel... Toje bila istina. Nasrtljivi razum mešao se u događaje, hteoje da istraži ne samo Aristotela već svaki misleći i svaki pismeni duh; hteo je da baci preko plota sve nekadašnje greške i da počne život ispočetka. I mada taj razum nije bio neznanac, ljudi su ga, naime, uvek i u svako doba prizivali upomoć, sada je stigao u novom ruhu. Uzrok, možda čak i krajnji uzrok svega što se događa? Ne, to višenijebila njegova težnja. Sposobnost koja „daje da se nasluti da se čovek razlikuje od životinja i kojajasno dokazuje da ih uveliko nadmašuje”?Sasvim sigurno, ali samo pod uslovom da tu sjajnu sposobnost proširimo izvan svih ograničenja i do najvišeg nivoa moći. N jeno posebno pravo beše da postavlja jasna i 123
O to Luthar
nepogrešiva načela u z pom oć kojih dolazim o do ja sn ih i ništa manje nepogrešivih zaključaka. Njena srž beše istraživanje; a zadatak borba s onim misterioznim, neobjašnjivim, mračnim, eda bisvetoblila njenasvetlost. Taj svet bioje zatrpan zabludama što su ih stvorile varljive moći duše i potvrdili sumnjivi autoriteti pod čijom su vlašću cvetale lakovernost i lenjost; a zablude se u dugim stolećima namnožile i ukorenile: zato se razum najpre morao latiti ogromnogposla čišćenja terena. Srušiti te nebrojene zablude - to beše njegovo poslanstvo - i trebalo ga je hitno ispuniti. Poslanstvo koje m u j e nalagalo njegovo vlastito dostojanstvo, svest o sopstvenoj vrednosti. Racionalisti, željni delanja, pohrlili su na njegov poziv. Hrabro, neustrašivo. Bilo ih j e Francuza, Engleza, H olanđana, Nemaca; usluge svog izuzetnog genija ponudio im je i jedan Jevrejin koga su prognali izjevrejske zajednice - Spinoza. Koliko su se samo razlikovali među sobom. Koliko su oprečna bila njegova polazišta, a p u t ihje ipak vodio prema istom cilju. Bilaje to začuđujuća koncentracija sila.
124
SUSRETANJA KULTURA Pre nego što ovu priču privedemo kraju, recimo i to da su gledišta proistekla iz razrade i preispitivanja nove kulturne istorije relativno brzo usvojena i na prostorima srednje i istočne Evrope. A kada govorimo o nama bližem prostoru nekadašnje Jugoslavije, od kraja sedamdesetih godina 20. veka, tu najpre možemo p ratiti prilično kontinuiran razvoj teorijske i metodološke rasprave o evropskoj, severnoameričkoj i sovjetskoj istoriografiji u okviru koje su autori poput M irjane Gros (Gross 1922-2012), Andreja Mitrovica (1937-2013) i Boga Grafenauera (1916-1993), zalažući se za razvojno-strukturalno shvatanje istorije (pri čemu razvojno i strukturalno tumačenje čine celinu) na neki način, zapravo, i otvorili prostor za nove tendencije. S druge strane, bili smo svedoci poslednje „ofanzive” pretežnog delà tadašnje jugoslovenske istoriografije oličenog, recimo, u sarajevskom profesoru Branislavu Đ u rđ ev u 124, koji je u im e odbrane „autohtone marksističke istoriogafije” i „izvornog marksizma” oštro osuđivao „pomodno povođenje za buržoaskim strukturalizmom” i još energičnije isticao tezu da je nemodifikovani izvorni marksizam konstitutivni element istoriografije na njenom prelazu u naučnu disciplinu, a modernu francusku istoriografsku školu i druga strukturalna usmerenja označavao kao „sociološko sivilo” i glavnog krivca za „krizu istorije”. Prem a njegovom , i m išljenju tada vladajućeg shvatanja istoriografije, logika istorije se ne može otkrivati pom oću socilogije, jer je sociologija u osnovi filozofija istorije, zbog čega bi bilo „neshvatljivo ako bi jedna apstraktna apsolutno-sociološka teorija stajala umesto konkretnog koncepta istorije”.125 Prelomnih osamdesetih godina ovakva „prirodno-istorijska teorija” utemeljena na nepromišljenom ponavljanju citata klasika marksizma nije, 124 Vidi npr: Prilozi, Institut za istoriju, Sarajevo, X III, 1977, Dijalog, III 19777 ili B. Đ urâ e \ Razvitak ćovdanstva i društva, Novi Sad 1980. 125 Nav. delo, str. 301.
125
O to Luthar
dakako, mogla imati ni približno onoliko uticaja kao sedamdesetih. Zapravo su mnogi autori, m eđu kojima je Grosova zauzimala posebno mesto, već poodavno znali da teoriju istoriografije ne možemo jednostavno i direktno suočiti sa istorijskom svešću već samo sa njenim interpretacijama, i da je tek na osnovu objektivizacija, to jest rezultata kritičke analize tih interpretacija, moguće objasniti teorijske postupke, načine verifikovanja, unutrašnje ciljeve istorije i, konačno, samu filozofiju istorije. Sve ostalo, a naročito opravdavanje aktuelnih ideja, spada u istoriju kao ideologiju a ne u istoriju kao epistémé.126 126 Kad smo već pomenuli filozofiju istorije, valja reći da ta problematika nikada nije bila u većoj meri zastupljena u delu Mirjane Gros, što nipošto ne umanjuje činjenicu da se svojom knjigom Suvremena historiografija. Korijeni, postignuća, traganja (1996), uz srpskog kolegu Andreja Mitrovica, uvrstila među najbolje poznavaoce povesti istoriografije na području bivše Jugoslavije, a uz Aleksa Kalinikosa, Mariju Todorovu, Karla Kasera i druge, i među najkompetentnije autore o toj temi u jugoistočnoj Evropi. Problematiku filozofije istorije je pak u Hrvatskoj, u mnogim svojim tekstovima izvrsno obradio teoretičar Vladimir Biti koji, kao i mnogi istoričari i filozofi pre njega utvrđuje daje istorija ne tako davno „slovila kao autoritet u kojem su mnoge društvene i humanističke znanosti nalazile svoje legitimacijsko utočište” (v. Strano tijelopripovijesti. Etičko-politićka granica identiteta, Zagreb 2000, str. 14) i da su istoričari tek pre 30,40 godina shvatili da „prošlost ne proizvodi samo jednu nego nebrojeno mnogo sadašnjosti, a time i mnoge moguće oblike svojega historiografijskog prikazivanja”. Poput Kozeleka i Kelnera, Biti nam razotkriva kako je „pokolebana vjera u vjerodostojnost pripovjednog prikazivanja prošlosti po zakonu hoc ergopropter hoc”i kako se „nijedan oblik istoriografije danas ne može legitimirati prošlošću kao logičnim procesom vlastitog nastanka” (Isto). Po njemu, nema sumnje u to da su u našem vremenu svim oblicima istoriografije „za legitimaciju vlastite primjerenosti potrebne stanovite dopunske instancije kao npr. određene tehnike istraživanja i argumentacije, određen izbor tema, određen tip znanstvenog subjekta, određen institucijski okvir - a sve se to još može u određenim okolno stima pokazati nedostatnim! Struke su već odavno izgubile homogenost vlastita identiteta : sastoje se od antagonističkih snaga koje se bore za moć, odnosno za ulogu završnog pripovje dača... Zbog toga se ponekad može stvoriti dojam da način kako se današnja historiografija ophodi s prošlošću nema više nikakve veze sa samom tom prošlošću. Sve se češće čuje kako je metodologija funkcija visoko specijalizovanog i zamršenog stanja današnje akademske struke,... (da) historiografija... ne može izaći nakraj bez metafora” (Isto, str. 14-16). S druge strane, uveren je - što je izuzetno važno - da „ne tre b a ... ukidati mogućnost doznavanja istine o prošlosti samo stoga jer tu istinu u njezinoj izvornosti nitko nema pravo prisvajati”.
126
Maistori i muza
Navedimo ovde i nove časopise Otium i Zgodovina za vse - vse za zgodovino, koji su se u našim krajevima tada pojavili u okviru prakse nove kulturne istorije, i u kojima verovatno nije preterano ili previše rizično potražiti izvesne sličnosti, recimo, sa austrijsko-nemačkom revijom Historiche Anthropologie (Istorijska antropologija). Čak je i vreme njihovog nastanka isto - različiti su samo mesto i dinam ika izlaženja. O tium izlazi u Hrvatskoj jednom do dva puta godišnje, drugi se (od 1994) objavljuje dva puta godišnje u Celju, a treći, u kojem je kultura istaknuta na prvom mestu (i u čijem podnaslovu i stoji Kultura - društvo - svakodnevica, ili Kultur - Gesellschaji - Alltag), tri puta godišnje (od 1993) u Kelnu. U sva tri časopsa centralno mesto pripada određivanju istorije kao interpretacije prošlosti kultura, a ohrabrujuća je činjenica njihovo brzo uzajamno prepoznavanje i saradnja. U Srbiji, takođe, devedesetih godina (1994), na inicijativu Andreja M itrovića počinje da izlazi (tri puta godišnje) časopis Godišnjak za društvenu istoriju, a 1998. godine se osniva i U druženje za društvenu istoriju. Časopis vrlo brzo postaje simbol modernizacije srpske istoriografije - i to, kako je govorio Miroslav Jovanović, u meri da danas, 20 godina nakon njegovog pokretanja, većina evropskih istoričara koji su upoznati s njim smatra daje za srpsku istoriografiju imao značaj uporediv sa značajem koji je pokretanje Anala imalo za francusku i svetsku istoriografiju. No, da li je nova kulturna istorija zaista bila toliko nova i šta je to što je u ovoj interpretaciji bilo drugačije? Po mom mišljenju, postoje barem tri razloga zbog kojih m ožem o da govorim o o novom m odelu istorijske interpretacije. Prvo, istoričari koji zagovaraju novu kulturnu istoriju, poput istorijskih antropologa, govore o kulturam a, a ne o samo jednoj, jedinoj (zapadnoj) kulturi. Taj takozvani kulturni relativizam127 bio je stran kako U tom pogledu, njegovi stavovi su veoma slični mišljenju Lorensa Stouna koji je isticao da će istoričari „proučavajući dati društveni i politički kontekst biti u stanju da se domognu privremene istine koja bi bila dovoljno prihvatljiva da za neko vreme zadovolji najupućenije čitaoce”. (Vidi: Lawrence Stone, History and Postmodernism, u: Keith Jenkin, ur. The Pos tmodern History Reader, London i New York, 1997, str. 258). 127 Burke 1995,177.
127
O to Luthar
marksistima, tako i klasičnim kulturnim istoričarima kao što su bili Burkhart ili Hojzinga. Drugo, pojam kultura danas pokriva vrlo širok okvir ljudske delatnosti. Dakle, ne samo umetnost već i materijalnu kulturu, ne samo pisane tekstove već i usmene izvore (tonske zapise), i ne samo dramu već i rituale. Pojam politička kultura pak dodatno proširuje polje proučavanja na oblast koja je nekada bila deo političke istorije. Najzad, obuhvaćeno je i proučavanje svakodnevnog života ili, još preciznije, u proučavanje su uključena i „pravila”, principi ili konvencije koje određuju svakodnevni život. I treće, promenjen je odnos između kulture i društva ili, kako je rekao Šartije - došlo je do prelaska sa društvene istorije kulture na kulturnu istoriju društva. O dnosno, u proučavanjim a kulture sve češće nailazim o na interesovanje za istoriju kulturnih predstavljanja, istoriju „imaginarijuma”, a sve brojnije su i rasprave u kojima se razmatra „konstrukcija”, „invencija” i „konstitucija” posebnih društvenih kategorija poput klase, naroda, pola, roda i mnogih drugih. Piter Berk, na primer, smatra da su te prom ene bile neizbežne, ali istovremeno upozorava i na teškoće koje iz toga mogu proizaći. S jedne strane, razvoj mnoštva posebnih pravaca u istoriografiji (istorija svakodnevnog života, socijalna istorija, istorija ideja itd.) omogućio je proširenje predmeta istorijske nauke, a s tim i naučno rasvetljavanje šireg područja, dok je, s druge strane - za razliku od Burkhartovog doba - znatno otežano obuhvatanje celine. Ukratko, prom ene čiji smo svedoci u poslednje vreme mogu nas odvesti u još veću intelektualnu fragmentaciju ukoliko nam ne pođe za rukom da razvijemo takav pristup ili metod koji bi omogućio sagledavanje celine, a da pritom ne zanemari razlike. Sam Berk predlaže takozvani model susretanja kultura (culturalencaunter), koji se poslednjih godina može naći u različitim tekstovim a - o d M anovog ( Golo M a n n , sin nobelovca Tomasa Mana) Valenštajna ( Wallenstein, 1971), pa do knjige Alabijevsvet (Alabi’s World)128 128 Knjiga je napisana u obliku paralelnog zapisa četiri viđenja događaja u holandskoj koloniji Surinam početkom 18. veka. Prvi je pogled domaćih starosedelaca, drugi holandskih administratora, treći nemačko-moravskih misionara, a četvrti pogled istoričara koji ujedno objašnjava celovit okvir zbivanja.
128
Maistori i muza
Ričarda Prajsa (RicihardPrice). Bio bi pravi greh ne navesti ovde kao podsticaj ili poziv na čitanje barem m rvicu iz M anove sjajne biografije velikog vojskovođe iz Tridesetogodišnjeg rata. Evo, recimo, odlomka iz opisa njegovog školovanja: Stigao je, dakle, u Italiju, naime u Padovu. Tamo je navodno, prema izveštajim a nekih suvrem enika, studirao po litiku , višu m atem atiku, astronomiju i astrologiju... Verujemo daje bio u Padovi, je r se u tome slažu sva ranija svedočanstva. A li nastavak nije izvestan. U upisnoj knjizi Univerziteta njegovog im ena nema na mestu gde bi moralo biti, to jest, pod N atio Germanica. Tuje 1600. godine upisan neki Zdenko Valdštajn (JValdstein), i 1610. neki Georg i neki Kristijan fon Valdštajn (Christian von Waldstein), ali nijednogAlbrehta nema. Akoje uistinu studirao u Padovi, moraoje vanredno slušati predavanja, dakle, spadati u onu vrstu studenata koje profesori ne vole baš mnogo; kao takvog, našeg Albrehta ne bi voleli ni ranije, niti bilo gde drugde. S druge strane, to može da znači i da je studirao kod astronoma Argolija. A li Argolije došao u Padovu tek 1632. godine.129 Ipak, sasvim je izvesno d aje Valenštajn nekoliko godina boravio u Altdorfu blizu Nirnberga, gde su predavali učenjaci iz čitave Evrope i gde su, kao i na drugim nemačkim univerzitetima još uvek vladali izuzetno grubi običaji. O tome govori i jedna podrugljiva izreka iz 1617. godine: „Ко se iz Tibingena vrati bez žene, iz Lajpciga zdrav, iz H elm štata bez rana, iz Jene bez ogrebotine i iz Marburga pošten, taj kao da nije ni studirao”, a dodatno potvrđuje i jedan kasniji opis u kojem se kaže da su u Dilingenu ubistva među studentima bila tako česta da su morali da im zabrane da nose mačeve; u marburškim analima za 1619. godinu pisar j e čak s neskrivenim ponosom zapisao da je cela školska godina prošla bez i jednog ubistva. Inače je sve bilo puno protokola o trudnoćama, divljim opijanjima i krvavim sukobima do kojih je dolazilo kako medu sam im studentima, tako i između studenata i meštana. A li ni profesori, koje danas navodimo studentim a za uzor, nisu bili sasvim nedužni. 0 aldorfskom 129 G. M ann, Wallenstein, Frankfurt/M 1971, str. 9, prevod 0 . Luthar.
129
O to Luthar
profesoru prava Scipionu Gentilisu, kasnije rektoru, možemo pročitati daje više puta i sam noću predvodio pijane sudente ulicama, premlaćivao nedužne meštane, slučajne prolaznike... razbijao stolove i stolice...1^0 U nekoj drugoj prilici žustro je branio svoje studente (među njima i šesnaestogodišnjeg Valenštajna, tada još uvek Valdštajna), koji su jedne noći provalili u kuću nekog od svojih profesora i iz obesti mu umesto pozdrava ostavili razbijena vrata i prozore. Ovome možemo dodati i priču o M artinu Geru (Martin Guerr) koju je napisala već pom enuta Natali Zim on Dejvis130131 ili knjigu Crvena postelja, bubašvabe i suze udovice Prešern (Rdeča postelja, ščurki in solze vdove Prešeren) Marka Stuheca, iz koje navodimo odlomak o opremi slovenačkog plemića sredinom 17.veka: Ferdinand Moškon, vlasnik zemljišnih poseda Krško i Radeče, odabrao je među osam odevnih kompleta i jo š nekoliko ogrtača ipantalona onaj komplet od crvenog sukna ,,de M atelica”. Ogrtač je bio postavljen plavim taftom, a pantalone sa strane nadole i oko kolena obrubljene sa četiri zlatne i srebrne trake isečene u obliku petlove kreste i oko kolena dodatno ukrašene visećim, širokim, svilenim mašnama. Košulje, a imao ih je petnaest, uglavnom su bile sašivene od finih tkanina, a i one četiri od neštogrubljegplatna, u očima notara bile su lepe (misli se na činovnike koji su popisivali nasleđenu imovinu i na osnovu čijih šturih zapisnika i popisa je Stuhec oblikovao zabavne priče). Nosioje čizme od belogkordovana ilijedan par od onih novih od pruske kože. 130 Isto, str. 25-26. 131 Knjiga je napisana kao srednjovekovni roman o ratnom veteranu koji se posle smrti svog saborca vraća u njegovo selo i među seljanima, rođacima i kod žene zauzima njego vo mesto. Kasnije ga sasvim slučajno razotkrivaju i izvode pred sud i upravo zapisnik sa suđenja je Dejvisovoj poslužio kao podloga za prikaz francuske provincijske zajednice i odnosa u njoj. Prema toj knjizi, koja je preko noći postala bestseler do sada su snimljena već dva filma. Prvi u Francuskoj 1983. p o d naslovom Povratak M artina Gera {Le Retour du M artin Guerre) režirao je Daniel Vinj (Vigne), a glavnu ulogu igra Žerar Depardje. U drugoj, američkoj verziji, priča se događa krajem američkog Građanskog rata, a zaplet je građen prema izvornom francuskom slučaju.
130
Majstori i muza
Iznad njihovih rubova virilaje zlatasta čipka. Njome su bile obrubljene čarape namenjene za čizme. N a glavu, naravno, nije stavio onu somotom podlozenu kapu od crvenogpurpura. Istina, bilaje alla moda ali iskrzana, a sa iskrzanom kapom Moškon nije mogao da se pokaže pred belim svetom, recimo tog novembra 1638, kada je sklopio bračni ugovor sa julijom Starsoldo. Po svoj prilici, natukao jejedan od svojih pet šešira. Ako ne onaj tam ni na kojem se šepurio ein gemeiner federpushen, onda onaj pepeljasti sa zelenom svilenom trakom i peruškom boje narandie, ili, radije onaj crni s belim, crvenim i plavozelenim peruškama...132 Štuhec i drugi pom enuti autori nam, dakle, pokazuju kako se iz dokumenata može izvući mnoštvo informacija i, što je još važnije, kako se može postići da nam se tamo negde izapopisanih predmeta... ukazu plemići i njihovo ponašanje i odnos prema tim predmetima. Ukazuju nam se, kao kroz zamućeno staklo, kako s viljuškama u rukama usvajaju pokrete koji se danas sami po sebi podrazumevaju i rutinski čine, pojavljuju se odeveni u krzno za spavanje, s noćnom kapicom na glavi, zariveni u perjane dunje...133 D o saznanja koliko je važan koncept pluralnosti kultura i u njemu sadržana pluralnost različitih pogleda na svet i život pom ažu nam da dođemo i autori kao što su Maršal Salins {Marshall Sahlins, 1930) s delom Islands o f History (1985) i K liford Gerc (C lifird Geertz, 1926-2006) Negara: The Theatre State in Nineteenth-Century Bali, (1980)134 a kasnije i niz istoričara koji su nanovo otkrili kolonijalizam, i pre svega počeli iznova da proučavaju obostrani kulturni, ekonomski i društveni uticaj prilikom otkrivanja i kasnije kolonizacije novih svetova. Sve je više izvrsnih rasprava čiji autori, naročito istorijski antropolozi, istražuju kako su Evropljani doživljavali i shvatali nevropljane i obrnuto. Meksički istoričari su skovali i 132 Štuhec 1995, str. 41-42. 133 Isto, str. 196. 134 O be knjige govore o susretu dveju dijametralno suprotnih kultura, evropske i pacifičke i na različite načine i uz mnogo konkretnih prim era upozoravaju na problematičnost jednostrane (čitaj belačke, evropocentrične) interpretacije.
131
O to Luthar
poseban izraz vision de los vencidos („vizija pobeđenih”) proučavajući kako su stanovnici Karipskih ostrva prihvatili Kolumba i njegove ljude, kako su Asteci videli Kortesa, a Havajci kapetana Kuka, i kako su različite kulture naučile da uče jedna od druge. Istorija Evrope nije mnogo drugačija: na nju bi trebalo gledati slično kao i na istoriju obe Amerike ili Tahitija, ukratko, kao na istoriju procesapreplitanja različitih kultura i supkultura: između severa ijuga Evrope, ismeđu istoka i zapada, žena i muškaraca, urbanih i seoskih sredina, katolika i protestanata. Tako bi pristup kulturnoj istoriji kao istoriji susretanja različitih kultura možda čak i doprineojedinstvu, kako su ga shvatali Burkhart i Hojzinga i ujedno sačuvao smisao za različitost, smisao kojije tako snažno izražen usavremenim raspravama.,3S A pre svega ne bismo smeli zaboraviti na onaj deo interakcije između Evrope i novih svetovakoji se odvijao (i još se odvija) u vidu diskriminacije neevropskih kultura, i zbog kojeg u promišljanju tih kontakata uvek treba imati na umu obe strane, komunikaciju i nekomunikaciju, interpretaciju i pogrešnu interpretaciju, ili prisvajanje i otpor. Bez te „polifonije” nova kulturna istorija i nije tako nova, n iti se može govoriti o nekom novom metodu, već se zapravo sve svodi na dalju primenu tek nešto malo izmenjenih već poznatih istoriografskih postupaka.135
135 P. Burke, Varieties o f Cultural History, v. Barros 1995,177 ).
132
PROŠLOST KAO TEKST Štaje zajednico istoriografiji, ekonomiji i ljubavi... Staje to što, pored činjenice da smo sa svakom od njih na ovaj ili onaj način opsednuti, i na nekom drugom planu objedinjuje te nezaobilazne pojmove zapadnog sveta? Sta im je zajedničko? O sim toga što svaka od navedenih „stvari” može da se pohvali zavidnom prošlošću, i što sve odlično uspevaju u teoriji, jasno je da u praksi ni sa jednom od njih obično ne ide onako kako smo zamislili. Bilo bi zanimljivo saznati kako na to gledaju i ekonomisti i ljubavnici - budući da istoričari već gotovo pola veka oko toga razbijaju glavu. Još od šezdesetih godina 20. stoleća smatra se da smo se (pomoću fenomenologije, strukturalizma i poststrukturalizma) konačno i „jednom zauvek” saglasili d a je istorija samo predstavljanje (reprezentacija). Ili, kako bi to rekao Teodor Adorno - svetu je postalo jasno daje „posredovanje (medijacija) već samo po sebi objekat, a ne nešto između objekta i onoga čemu on vodi”.136 Postizanju ove saglasnosti prethodile su diskusije u kojima se (kao i nebrojeno puta ranije), postavljalo pitanje - šta je u stvari istorija. Ili - šta je to što nam istoričari pripovedaju. Engleski istoričar Edvard H alit Kar ponudio je u svojoj knjizi Šta je istorija, prvi p u t objavljenoj u Njujorku davne 1961. godine,137jedno od mogućih (i najčešće citiranih) razmišljanja o tom pitanju, koje je odjeknulo kao dodatna „provokacija”. Kar je ispričao priču o tome kako je izvesni gospodin Džons, vraćajući se sa zabave na kojoj je malo više popio, svojim kolim a s neispravnim kočnicama, na jednoj raskrsnici usmrtio gospodina Robinsa, koji je krenuo u obližnju trafiku da kupi cigarete - i onda postavio niz pitanja pom oću kojih bi mogli da se 136 N aVi prem a: Gabrielle Spiegel, „Za teoriju srednjeg dometa: istoriografija u vreme postmodernizma”, Filozofski vestnikXVI, 1/1995, str. 58. 137 Na srpskom jeziku, u prevodu Miodraga Markovića, knjigu je 2001. godine objavila izdavačka kuća Gradac, Čačak.
133
O to Luthar
rasvetle uzroci tog događaja. Recimo: da li je nesreću izazvalo pijanstvo gospodina Džonsa, da li su je skrivile neispravne kočnice, ili slaba vidljivost, ili možda uzrok treba tražiti u Robinsonovoj zavisnosti od nikotina... Tri decenije kasnije američke istoričarke Džojs Eplbaj (J. Appleby), Lin H ant (L. H unt) i Margaret Džejkob (M. Jacob) dovele su gotovo do apsurda ovo razmišljanje, dopunjujući ga mogićim dodatnim pitanjim a - da li je neki od učesnika događaja bio crnac, i ako jeste - koji, i kakva je rasna politika u tom trenutku bila na snazi; da lije neki (i koji) učesnik možda bio homoseksualac i zapravo se premišljao da li da svrati u obližnji gej bar (da tu kupi cigarete u jednom , ili popije još koju u drugom slučaju)... i konačno, da li objašnjenje ovog događaja može da pom ogne u objašnjenju drugih sličnih saobraćajnih udesa?138 Pokazujući na ovaj način koliko m ogućnosti za tum ačenje nudi najobičniji događaj iz svakodnevnog života, autorke su s pravom postavile i pitanje kako istoričar uopšte može da objasni složena zbivanja poput hladnog rata ili Francuske revolucije, na primer, ako nije u stanju da objasni jednu saobraćajnu nesreću. Ali odgovor na to pitanje, naravno, nije jednostavan, i tu ne pomaže ona čuvena izreka „Ono što ne znam, to me ne boli”. Naprotiv, za istoričara je bolno upravo ono što ne zna. Jer, ako ne poznaje određenu konkretnu stvarnost, on neće moći ni da rekonstruiše ono što su ljudi nekada bili spremni da prihvate kao istinu, odnosno ljudske predstave o tome šta se u stvari desilo. A bez mogućnosti takve rekonstrukcije nije moguća ni istorija, pa tako ni istoričareva „posvećenost istini”. To su tvrdili i oni (Herodot, na primer) koji su nastanak istoriografije vezivali upravo za uspostavljanje trajne ' napetosti između prošlosti i istine, kao i oni koji su dve hiljade godina kasnije (Bejkon i D ekart) zasnovali intelektualnu tradiciju koja je iz tog odnosa isključila božje proviđenje i napetost ograničila samo na čoveka. O d tada, pa sve do danas odnos između prošlosti i istine neprekidno se preispituje i proverava. U 18. veku prolazio je kroz proveru romantizma i 138 Vidi: J. Applbey, L. H unt, M. Jacob, Telling the Truth A bout History, New York 1994, str. 304.
134
Majstori i muza
skepticizma (Hjum), u 19. i u delu 20. veka, sagledavanje kroz prizmu pozitivizma i ideje o objektivnom prikazu, da bi u drugoj polovini tog istog veka bio promišljan uglavnom pod uticajem društvenog determinizma a onda, poslednjih decenija, i podriven tumačenjima iz perspektive pojednostavljeno shvaćenog postmodernizma. Ali, to je bio samo najopštiji okvir. Ako pobliže pogledamo, videćemo da su na ovaj odnos u poslednjim decenijama 20. veka zapravo najviše uticala saznanja da su jezik i predstavljanje (reprezentovanje) neraskidivo povezani, daje, kako su tvrdili istorijski antropolozi, istorijski tekst pre svega skup semiotičkih kodova koji određuju svako predstavljanje života, a jezik medijum u kojem je realnost konstruisana i samo na osnovu toga razumljiva. Drugim recima, postajalo je sve jasnije da za razumevanje nekih stvari ponekad nije dovoljna ni ogromna arhivska građa, a pojedini autori, među kojim a i Pjer Burdije, govorili su i o neosnovanom i nepotrebnom preuveličavanju značaja izvora, čija je istina isto tako (is)konstruisana. Zato nama koji se profesionalno bavimo istoriografijom ne preostaje ništa drugo nego da naučimo da živimo s ovom „napetošću”, i pored toga što znamo da iz nje, kako kaže Gabrijele Špigel (G. Spiegel, 1943), proizlazi i dvostruka epistemologija - semiotička („ nemoguće je doći do neposredovane prošlosti jer je ne poznajemo”) i lingvistička (jezik je ipak samo relativno statičan skup lingvističkih kodova kojima pokušavamo smisleno da objasnimo zbivanja u prošlosti).139 Tako se pokazalo da je zapravo bilo nemoguće ne prihvatiti taj semiotički izazov. Ali, osim u predmetu proučavanja, u praksi se nije promenilo mnogo toga. Istoričari i dalje uglavnom odlaze u arhive, samo što sada manje proučavaju institucije, a više diskurse (pripovesti) i specifičan „ jezik prošlosti” - često ga i ne prevodeći na savremeni, nego pokušavajući da iz „pameti” perioda koji proučavaju, progovore o onome što se u njemu odigralo. Da li je onda sva prošlost samo tekst ? N a neki način u stvari jeste, prem da je zapadna istoriografija toga postala svesna tek dve hiljade godina posle svog nastanka. U početku, 139 G. Špigel: „Neke stvari u istoriji ne možemo da razumemo”, intervju u časopisu R a z gledi, br.16,3. IX 1997,str. 12-15.
135
O to Luthar
afirmaciji te ideje - u okviru filozofije istorije - najviše su doprineli nemački autori, i to u vreme kada u anglosaksonskom, pa i frankofonom svetu nije postojalo gotovo nikakvo interesovanje za istoriografiju. O tu d a su prvi radovi istoričarakao što su Pol Riker {PaulRicoeur, 1913-2005) i Pol Vejn {Paul Veyne, 1930) najpre i naišli na slab odziv, da bi tek nakon čitave decenije, pa i kasnije, počela da im se posvećuje veća pažnja i da se o njima vodi šira rasprava. Ali, ni to nije značajnije uticalo na poim anje istorijske interpretacije. U stvari, izmenila se pre svega priroda naših uvida o istini. R adikalni relativizam iz osam desetih i s početka devedesetih godina pobudio je sum nju u istinitost svih dotadašnjih otkrića. M eđutim , sa gubitkom svog prethodnog uticaja, i on je postepeno počeo da se povlači pred prihvatanjem in stru m en taln ih sposobnosti jezika da posreduje pozitivno znanje o istoriji. Neki autori, poput Lorensa Stouna {Lawrence Stone, 1919-1999), jednog od najvećih engleskih istoričara 20. veka, počeli su da govore kako treba uspostaviti barem privrem enu (provizornu) istorijsku istinu. Naravno, to nije značilo da je on, ili bilo koji drugi autor koga ta rasprava nije ostavila ravnodušnim , pokušao da na mala vrata prokrijumčari staru pozitivističku koncepciju istoriografije 19. veka, već se radilo o novom promišljanju pitanja - „da li je moguće steći pouzdan uvid u svet prošlosti?”140 Po našem mišljenju, tu je reč upravo o uverenju da jeziku moramo barem delimično da priznamo instrumentalnu sposobnost za posredovanje informacija o prošlom životu, jer bez toga nikada nećemo moći da saznamo ništa o istoriji. Uostalom , jezik je materijalizovan i u istorijskim izvorima, pa otuda i samo otkrivanje eventualnih prom ena u njemu samom doprinosi rekonstrukciji prošlosti. Ili, kako bi rekao engleski kulturni kritičar R ejm ond Vilijams {Raym ond Williams, 1921-1988), „pomoću lingvističke evidencije, bilo književne, bilo dokumentarističke, možemo doći do spoznaje i razumevanja prošlosti”.141 140 G. Spiegel," History and Post-Modernism" u: Past and Present 135 (1 9 9 2 ),str. 194— 208. (Za šire izvode iz ovog teksta vidi Povest istorijske misli... t. II.) 141 Isto.
136
Majstori i muza
Podrobnija analiza ovog i sličnih stanovišta ukazuje na izlaz iz slepe ulice u kojoj su se našli mnogi istoričari i istovremeno potkrepljuje uvid da jezik nije izgubio „sposobnost prenošenja informacija o svetu”. Uostalom, jezik je i društveni ugovor koji pripadnicim a određene jezičke zajednice propisuje načine bez kojih komunikacija i proizvodnja značenja uopšte ne bi bila moguća”. Zato je svaki jezik nužno (i) specifičan istorijski fenomen, čija analiza može da nam kaže mnogo toga i o „izmišljanju' ili konstruisanju stvarnosti. U svakom slučaju, on je i dalje (a možda i sve više) instrum ent koji posreduje između naše svesti i sveta. Ovakav „koncept” jezika uobičajen je u takozvanom naučnom diskursu, odnosno u disciplinama koje se bave uglavnom lingvističkim elementima posredovanja informacija o svetu, ali razmišljanja o jeziku susrećemo i kod autora koje interesuje konstruisanje društvenog značenja. Dakle, ne samo kod onih koji jeziku pridaju instrumentalističke (ili konstaiivne) moći nego i kod onih koji mu pripisujuperformativnu funkciju, shvatajući ga pritom kao entitet čija je ključna karakteristika samorefleksivnost. Razmišljanje o ovoj problematici doprinosi razumevanju savremene rasprave o nem ogućnosti jezičkog saopštavanja, kao i činjenice da je tu zapravo reč o sužavanju izbora na dva bazična koncepta jezika, a time i ograničavanju njegove moći „ dostizanja” istine o prošlosti. Pokazuje se da je izbor između shvatanja jezika bilo kao potpuno transparentnog, bilo kao potpuno neprozirnog previše rigidno postavljen i da odgovore u stvari treba tražiti u manje radikalnim i isključivim rešenjim a. Pored ostalog, i u takozvanoj teoriji srednjeg dom eta, koja se zalaže za „ ...raznovrsno i potencijalno bogatije shvatanje jezika i njegovih moći posredovanja”. Rešenja p o p u t ovog koje nu d i am erička istoričarka G abrijele Spigel uvažavaju i „ društvenu logiku teksta”, ukazujući time na potrebu uvođenja dvostruke perspektive u smislu proučavanja i samih istorijskih tekstova i konteksta u kojima su nastali. Ukratko, reč je o pokušaju formulisanja p ro to k o la za analizu društvene dim enzije teksta, njegovog m esta u „društvenom prostoru koji s jedne strane zauzima kao proizvod..., a s druge, kao aktivan posrednik...” O dnosno, u krajnjoj liniji, o uverenju da moć i 137
O to Luthar
značenje svakogpredstavljanja, odnosno prikaza (istorijske građe) umnogome proističu iz njegovog društvenog konteksta i njegove povezanosti sa društvenom i političkom mrežom u kojoj je nastao. Tako gledano, strukturalističku tvrdnju da jezik konstituiše društveni svet značenja možemo dopuniti tvrdnjom da tu moć i važnost jezik zapravo dobija samo u specifičnim društvenim i istorijskim okolnostima. I naravno, recima Spigelove: „ kao što jezičke prom ene strukturišu društvo, tako i društvene prom ene strukturišu jezik”.142 Ovo pitanje zaslužuje posebnu pažnju i zato što nam omogućava da lakše shvatimo odnos između književnog teksta i istorijskog konteksta. Iako je otvoren za različita čitanja i interpretacije, literarni tekst istovremeno u velikoj meri predstavlja i objektivizovani entitet143. S druge strane, istorijski k o n tek st se uvek iznova uspostavlja, zbog čega istoričar, n asu p ro t književnom kritičaru, nije samo čitalac određenog teksta već i kreator njegovog značenja. D ru g im recim a, istorijski k o n te k st uglavnom podrazumeva konstrukciju, a književnokritički tekst dekonstrukciju. Iza ove naizgled pragmatične podele krije se osnovna protivrečnost sadržana u svakoj strategiji narativnogpredstavljanjaprošlosti, pa tako i u istoričarevom tekstu, koji treba ,,i da oblikuje istoriju, i daje kritički analizira”.144 D a bi m ogli uspešno da pro čitaju određeni tekst, odnosno da protum ače određeni izvor, istoričari m oraju zato detaljno da upoznaju njegovu celokupnu pozadinu, ili, kako bi rekla Špigelova - da shvate njegovu društvenu logiku. Drugim recima, za rekonstrukciju nekog konkretnog zbivanja u prošlosti neophodno je ispitati i kontekst u kojem su nastali izveštaji o tim zbivanjima i tako u svakom pojedinačnom slučaju utvrditi elemente eventualne manipulacije. Moraju se, dakle, ispitati načini „na koje 142 Isto. 143 Kada govorimo o objektivizovanom entitetu, imamo na um u (najčešće) dugoročne i kroz različite interpretacije i komentare dogovorene „istine” o određenoj pojavi, događaju ili procesu. 144 G. Spiegel, The Past as Text. The Theory a n d Practice o f Medieval Historiography, Bal timore & London 1997, p. X IX.
138
Majstori i muza
je sama prošlost konstituisala ideološku strukturu argumenta”, jer istorija sadrži m noštvo prim era koji svedoče o tom e da su ljudi doterivanjem i preinačavanjem proteklih događaja iz istorije „ crpli autoritet za legitimizaciju konkretnih političkih interesa”.145 Poput svojih antičkih prethodnika, i srednjovekovni, a naročito savremeni istoričari ne otkrivaju samo istinu o prošlosti već „govore ponešt” i o aktuelnom (političkom) životu. Zato svako proučavanje bilo koje teme iz prošlosti podrazumeva ispitivanje kredibilnosti samog istoričara, kao i kritičko čitanje ili tum ačenje istorijske građe i utvrđivanje m inim um a uslova pod kojima pročitano (protum ačeno), u nedostatku boljih rešenja, zadovoljava „kriterijume istinitosti”.146 Na ovom mestu treba još jednom pomenuti i Hejdena Vajta i njegovu tezu da je narativnost osnova (i) istorijske interpretacije i da pitanje metodologije proučavanja, a pre svega posredovanja proteklih zbivanja može da se razjasni upravo kroz ponovno kritičko preispitvanje i vrednovanje pripovesti (narativa), što bi na kraju trebalo da dovede i do redefinisanja poetike istoriografije. Da bi se razjasnilo pitanje njegovog statusa, istorijski narativ treba posmatrati kao produkt jezika {verbal artefact) koji postoji samostalno kao odraz m inulih struktura i procesa, zbog čega se ne može eksperimentalno proveravati niti proučavati drugim istorijskim metodima. U vreme nastanka moderne istorijske nauke došlo je, međutim, smatra Vajt, do denarativizacije prikazivanja prošlosti. Drugim recima, retorika je prognana iz istoriografije i formiran je stil predstavljanja prošlosti koji je trebalo da isključi svaku mogućnost izražavanja ili zamišljanja onoga što prevazilazi „zdrav razum”. Tako je u 19. veku postupno uspostavljena takozvana retorika antiretorike, koja je prošlost smeštala u smisaono predstavljanje stvarnosti, a time i u neki unapred zamišljeni ili željeni poredak. 145 Isto, str. XII. 146 Ovde nije reč o nekom filozofskom viđenju istine i epistemologije već pre svega o osnovi istoriografske prakse, prema kojoj realnost nije metafizička premisa nego razaznavanje načina mišljenja u različitim formama pisanja o prošlosti. Preispitivanje minimalnih uslova verodostojnosti sastoji se u razlikovanju tipičnih lingvističkih protokola koji om o gućavaju transformaciju prošlosti u istorijsku pripovest. {Isto)
139
O to Luthar
Iz ove ocene proizlazi i Vajtova tvrdnja daje sistematska hermeneutika najistaknutijih autora togvremena (Kont, Hegel i Marks) nastojala prvenstveno da objasni prošlost, dok je klasična filološka hermeneutika nastojala da je rekonstruiše, a postsosirovska hermeneutika, koja se umnogome ulgedala na Ničea, da je interpretira.l47 Reč je, naravno, o gruboj i provizornoj podeli, jer se u praksi sve tri hermeneutike međusobno prožimaju i svaka pojedinačno sadrži neke elemente drugih. Razlikuju se, u stvari, prevashodno po odnosu prema „naučnom” tumačenju, prema predmetu proučavanja i prema pitanju u kojoj meri svaki interpretator (sa)oblikuje predmet svojih proučavanja. Poslednje p itan je usko je povezano sa „etikom ” i „po litik o m ” društvenih disciplina, a do najvećeg izražaja dolazi upravo u istoriografiji. Istorijska interpretacija se, naim e, veom a često pojavljuje kao oruđe jednodimenzionalne političke rekonstrukcije razumevanja našeg identiteta, zajednice i kulture. I vrlo često nema one napetosti između konkurentskih pripovesti koja bi vodila dijalogu i prevazilaženju isključivosti kroz dublje razumevanje događaja i procesa. Uz to, zanemaruje se činjenica da narativni izveštaji ne sadrže samo činjenice i argumente već i političke i retoričke elemente pom oću kojih se puko nabrajanje podataka pretvara u priču148, i čije identifikovanje, sa svoje strane, olakšava razumevanje društvenog okruženja razmatranog procesa. Jezik, naročito arhaični, uvek je istorijskoj pripovesti (narativu) ograničavao izbor retoričkih oblika, određivao način njenog uobličavanja (narativizacije) i interpretativne modele ili modele tumačenja, i nam etao određena ideološka stanovišta koja su, zauzvrat, određivala karakteristike različitih interpretacija istorijskih događaja. A to, zapravo, i jeste sve što im am o na raspolaganju. Nekakav „objektivni” spoljašnji kriterijum za utvrđivanje istinitosti ove ili one pojedinosti jednostavno ne postoji. Baš kao što ne postoji ni objektivni prikaz. Ali, kakav god bio, upravo je prikaz neke pojave jedino što se prilično 147 H . W hite, „M ethod and Ideology in Intellectual H istory”, u: D. LaCapra, S. L. Kaplan (ur.) M odem European Intellectual History, p. 283. 148 H . W hite, „Historical Em plotm ent and the Problem o f T ruth”, u: K. Jenkins (ur.), The Postmodern History Reader, p.393.
140
Maistori i muza
pouzdano može analizirati. Pritom je donekle lakše analizirati takozvane sekundarne izvore (naravno, ukoliko ne postoji neki dogovor po kojem je svaki izvor zbog toga što je i sam konstrukcija, sekundaran), kojima se istoričari služe za postavljanje pojedinačnih događaja u okvir opšte interpretacije određenih istorijskih procesa. Nešto je drugačije sa starijim (primarnim) izvorima. Recimo, sa izvorima iz srednjeg veka, odnosno iz doba u kojem još nije postojala široka paleta „specifičnih narativnih struktura” koje karakterišu neko društvo; ili sa novijim, takozvanim zapisima iz prve ruke. U analizi takvih izvora uveliko može da nam pomogne moderna sociolingvistika koja nas uči da su društvene zajednice u jeku promena vrlo otvorene i za promene u jeziku. Imajući to u vidu, možemo reći i da se kroz promene u „ registrima koji beleže društvene promene u prošlosti” izražava i razumevanje tih promena u stvarnosti. Odnosno, da su prelomne promene u svakom društvu kodirane u jeziku kojim se izveštava o njima. Tako, recima Gabrijele Špigel149, "tekst kao materijalno otelotvorenje ustaljene upotrebe jezika, upravo svojom materijalnošću odražava neodvojivost materijala od diskurzivnih praksi i potrebe da se očuva osećaj za njihovu uzajamnu povezanost i međuzavisnost u proizvođenju značenja”. Zato bi istoriografija, umesto goloj deskripciji i rekonstrukciji prošlosti, morala da nas uči dekonstruktivističkom čitanju teksta, koje bi nam omogućilo da ustanovimo šta je stvarno i zašto bilo izrečeno, ali i da uočimo „tišinu u jeziku i otkrijemo ono neizrečeno”150. Takođe, kao moćno analitičko oruđe, dekonstruktivističke strategije korisne su i važne za otkrivanje i objašnjavanje raznovrsnih ideoloških mistifikacija i intervencija koje „urušavaju značenje teksta”. To je naročito važno, na primer, za analizu pojedinih ideološki „ duboko kontaminiranih” tekstova u okviru neomarksističkih interpretacija iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kao i za kritičko čitanje aktuelnih rekonstrukcija i „retuširanja” nacionalnih istorija, koje je od devedesetih godina (bilo?) svojstveno takozvanim (istočnoevropskim) zemljama u tranziciji. 149 G. Spiegel, „History and Postmodernism”, u: K. Jenkins (ur.), The Postmodern History Reader..., p. 266. 150 Isto, str. 267
141
ROMANTIČNI SNOVI ILI MOGUĆI RAZVOJ ISTORIOGRAFIJE Danas, posle isteka drugog m ilenijum a po zapadnom računanju vremena, istoričari i istoričarke su se, sva je prilika, nanovo latili rešavanja (pra)stare slagalice. A da bi zaplet bio veći, njihova Sfinga, koja se pojavljuje u liku muze Klio151, pre nekih dve stotine godina počela je da namiguje, i to namigivanje ih je zbunilo još više nego što ih je ranije zbunjivalo njeno ćutanje. I ponovo su se, kao i m nogo puta u poslednjih tri hiljade godina, zapleli u vatrenu diskusiju o odnosu između spleta subjektivnih interpretacija i takozvane objektivne i isključive - ekskluzivne interpretacije ljudske prošlosti. U tom smislu, suituacija je donekle uporediva sa onom u 5. veku pre naše ere, kada se Tukidid, kao poslednji u nizu skeptičnih hroničara više ili manje verovatnih događaja, ipak opredelio da zapisuje samo ono što je video sopstvenim očim a, ili ono o čem u su m u pričali p o u zdani svedoci. Uzbuđenje je (možda) samo za nijansu manje nego što je bilo onda kada je Lorenco Vala raskrinkao K onstantinovu darovnicu. I bez sumnje liči na uzbuđenje viđeno onda kada su kustosi muzeja u Luvru početkom 20. veka, pošto je razotkriveno njihovo neznanje, morali da priznaju daje kruna koju su kupili misleći da je reč o skitsko-grčkom originalu iz 3. veka u stvari falsifikat iz 1895. godine. Osećanja najistaknutijih učesnika savremenih istoriografskih rasprava možemo porediti i sa osećanjima koja su ispunila zagovornike pripovedačke istoriografije u trenutku kada su saznali da je Nobelova komisija prekoračila uske književnokritičke okvire i kao produkt lepe književnosti, odnosno „plemeniti cvet kulture”, godine 1902. nagradila 151 Ime Klio potiče od grčke reči kleos, što znači slava stečena izvanrednim delima. U helenskoj mitologiji Klio je slavila delà heroja.
142
Maistori i muza
delo nemačkog istoričara Teodora Momzena, dodavši time novi podsticaj za raspravu da li je istorija u m etn o st ili nauka, ili i jed n o i drugo istovremeno. Na početku 21. veka istoriografija se ponovo našla pred nepotrebnom načelnom odlukom. A utori i autorke su ponovo počeli da se priklanjaju isključivim ocenama i sudovima; um esto da istorijskom predstavljanju konačno oduzm u status objektivnog prikaza, posvetili su se polifoniji najrazličitijih pogleda na određena zbivanja i tako se konačno oslobodili zahteva za izgradnju sistema opštevažečih, univerzalnih činjenica. Sistema, koji bi po uzoru na prirodne nauke jednoznačno (i zauvek) odredio značaj i ulogu aktera, odnosa ili procesa u prošlosti. Tako istorija u velikoj meri i dalje ostaje belačka, evropocentriina, pretežno muška interpretacija ljudske prošlosti! Nebelci i neevropljani, kao što su Sirimavo Bandaranike, Kasijus Klej, M alkolm X , M a rtin L u te r King, D ezm ond Tutu, Nelson Mandela, M ao Cedung, Džingis-kan, Hanibal, Bik Koji Sedi, D idje Drogba i dalje se u preovlađujuću istoriografiju zapadnog sveta probijaju isključivo na osnovu veza sa kulturom evropskih belaca ili belaca poreklom iz Evrope. Pritom ne pomaže mnogo ni sve češće i na različite načine iskazivano uverenje da bez uvažavanja gledišta drugih kultura nema „pobede istorijske istine”. Naprotiv, to nas dovodi u situaciju sličnu onoj kada imamo na raspolaganju dobre izvore ali ne umemo da postavimo prava pitanja, ili vrlo brzo ostanemo bez njih. Kao da još nismo razumeli da pravih pitanja nikada neće biti dovoljno ukoliko ih ne budem o postavljali o svim akterim a m inulih zbivanja, o poznatim i anonim nim ličnostim a, o bogatim a i sirom ašnim a, ženama i m uškarcim a. Samo sa postavljanjem pitanja o najrazličitijim učesnicima i najrazlicitijim oblastima možemo početi da se bavimo odgovorima, a tek posle toga i problemima interpretacije. No, postoji još jedan važan detalj u vezi sa načinim a prikupljanja podataka i preispitivanja izvora, kao i sa traganjima za najboljim postupkom njihovog prikazivanja. Reč je o najčešće takođe nepotrebnom opredeljivanju između različitih oblika istorijskog predstavljanja. Danas često moramo brzo 143
O to Luthar
da o dlučim o hoćem o li izabrati „naučni” ili „pripovedački” način predstavljanja, a onda se i u okviru njih suočavamo s dodatnim izborima niza drugih, m eđusobno isključivih mogućnosti, i retko kada čujemo pozive na prožimanje, odnosno kombinaciju jednog i drugog. A čak i onda kada se pojave, takvi pozivi su obično ograničeni uvreženim mišljenjem da se mogu povezivati samo pravci sa sličnim metodološkim polazištima (na primer, drušvena istorija i istorijska antropologija ili istorija svakodnevnog života). Za uspešno uspostavljanje koncepta koji razrađuje susretanja a ne razilaženja kultura, morali bismo, dakle, najpre da se odreknemo opredeljivanja između jednog ili drugog usmerenja, između jednog ili drugog pogleda na prošlost, i prvenstveno da razmišljamo o tome da li mogu, odnosno kako mogu istovremeno da postoje oba usmerenja i oba pogleda. Ili, kako kaže poznati islamista, filozof i istoričar Ernst Gelner (Gellner, 1925-1995): u ovako složenom svetu kakav je naš, u svetu koji zahteva sve samo ne jednostavne i opštevažeće odluke, moramo spoznati alternative među kojima treba da biramo, i moramo znati kako su odlučili drugi, odnosno na kakve su odluke bili primorani ,152 Tako gledano, prema njegovom mišljenju, svi smo mi, hteli to ili ne, filozofi istorije, a jedina mogućnost izbora koju imamo jeste odluka o tome da li ćemo jasno da predstavimo svoje poimanje istorije i da ga, koliko god je moguće, uskladimo sa poznatim činjenicama i interpretacijama, ili ćemo ga (kao što su istoričari do sada uglavnom radili) primenjivati više ili manje nesvesno i nesistem atično. Ako se kao istoričari opredelim o za drugu m ogućnost, kaže Gelner, može se dogoditi da p onudim o nekritičke, zdravorazumske sudove i da postanem o „robovi prevaziđenih stavova i neproverenih teorija”. Takođe, da u strahu od kritike previše „teoretišemo”, da odustnemo od istraživanja izvora sopstvenog načina mišljenja, i tako sebi uskratimo stvarne mogućnosti za otkrivanje odlučujućih činilaca proteklih zbivanja. Ukratko, može nam se dogoditi da izgubimo pregled nad celinom prošlih dešavanja, da previdimo da su m inule prom ene posredovane kroz tadašnje kulturne obrasce, koji nisu ništa drugo do splet stečenih „manira” 152 Gellner 1993, str. 9.
144
Maistori i muza
p rip adnika pojedinih (etničkih, strukovnih, staleških) zajednica; da zaboravim o na činjenicu da je k ultura poseban i za svaku zajednicu jedinstven način sagledavanja sveta, i da usput previdimo i daje ljudski rod jedinstven upravo zbog toga što su zajednice na koje se deli u stanju da oblikuju neverovatno mnogo načina ponašanja, a u skladu s tim i beskonačno mnoštvo interpretacija. A ako nam se to dogodi, onda ćemo se stvarno naći u škripcu, jer ćemo ostati bez najvaljanijih argumenata u situaciji kada različite interpretatore prošlosti obuzima varljiv osećaj da znaju odgovor na pitanje Sfinge, i kad im se čini da su otkrili zakonitost toka istorije ili način na koji prošlost može do kraja i definitivno da se objasni. Tada ćemo uzalud tvrditi da ne postoji opšti zakon istorijskog razvoja, i dokazivati da, kao i sama pitanja koja su nekada postavljana proročištim a, i ćutanje Sfinge ukazuje na to da nema jednoznačnih odgovora. Odgovori, a pre svega njihova objašnjenja, po pravilu su višeslojni. 0 tom e zašto i kako je um ro Elvis Prišli ili zašto u Evropi (ili na njenim obodima) svaki čas dolazi do novog genocida, mogli bismo da prikupimo brdo stavova, mišljenja i odgovora koji se među sobom više ili manje razlikuju, u zavisnosti od tačke gledišta i okruženja iz kojih p o tiču njihovi autori, od toga kakvim izvorima raspolažu i koliko su osposobljeni za kritičku analizu bilo kakvih izvora. Ipak, to ni iz daleka ne znači da Elvis nije mrtav (kako bi želeli neki od njegovih najvatrenijih obožavalaca), kao što ni višeslojnost ili heterogenost odgovora ne može opovrgnuti činjenicu da su katolici u Parizu jedne avgustovske noći pre dobrih četiri stotine godina poklali više od 2000 protestanata, da su Turci godine 1915. pobili 600.000Jermena, da su Nemci sproveli genocid nad šest m iliona Jevreja, a srpske snage u Bosni i Hercegovini prouzrokovale smrt ili progon na hiljade Bošnjaka. Poziv na poštovanje različitih pogleda i form ulisanje višeslojnih odgovora ne znači, dakle, poricanje činjenica. Činjenice ostaju činjenice, bez obzira na interpretaciju. Mišljenje da treba porediti sve interpretacije određenog sleda činjenica potiče iz uverenja da značenje i ulogu nekog prošlog događaja same činjenice ne oblikuju u tolikoj meri kao njihove 145
O to Luthar
interpretacije. Ako bismo verovali „golim” činjenicama, m orali bismo, zajedno sa am eričkim istoričarem Frensisom F ukujam om 153 (Francis Fukuyama, 1952) verovati i d aje istoriji već došao kraj, pa se zato radije priklanjamo Blokovoj tezi daje istorija, zapravo, tek započeta kako treba... Na sličan način potrebno je da sumnjamo i u one koji nam nude isključive istorijske istine i da postupam o po starom Treveljanovom savetu da treba biti vrlo podozriv prema onima koji se pozivaju na „sud istorije”. Istorija, naime, nije nikakvo „smetlište”154 na kojem se, po potrebi, mogu prikupiti svakakvi dokazi za ovaj ili onaj politički, moralni, estetski ili stručni sud, osim možda za ,,pistol(s)e”, koji se, kao i neki drugi, tamo svrstavaju sam oinicijativno; ali u tom slučaju je i smetlište nešto sasvim drugo - barem na nekoliko trenutaka postaje mesto na kojem oslobađajuće zaiskri ljudski duh. Were theflower in your dustbin, were the poison in your human machine. Sex Pistols, God Save the Queen (1977)
153 U svom delu Kraj istorije i poslednji c'ovek ( The E n d o f History a n d the last M an, 1992) Fukujama tvrdi da je nastupio kraj istorije zato jer je čovečanstvo, s padom Berlinskog zida i jasnim pobednicim a hladnog rata (pre svega liberalizmom i tržišnom privredom) ponovo dobilo jasniji pravac i jasniji cilj razvoja. 154 Izraz „smetlište istorije” je kao m etaforu za onaj deo istorije u koji se može odbaciti sve što bismo želeli da zaboravimo među prvim a upotrebio Lav Trocki, koji je menjševike na Drugom sveruskom kongresu sovjeta (oktobra 1917) optužio da su „bedni usamljeni pojedinci”, da je njihova uloga završena i da treba da se okupljaju tam o gde im je mesto - “na smetlištu istorije”.
146
EPILOG: ŠTAI ZAŠTO Na kraju... ne preostaje nam ništa drugo nego da se vratimo na početak i još jednom se zapitamo šta, zašto, kada, kako, po kom osnovu... jeste istorija, i ko je zapravo i za koga piše. I iz ove kratke šetnje kroz povest istoriografije jasno je, uostalom - ili se barem nadam da je tako - da se bez tih i s njima povezanih pitanja jednostavno ne može zamisliti koliko toliko kredibilna interpretacija prošlosti. A kada govorim o interpretaciji prošlosti, mislim, pre svega, na razumevanje zbivanja u prošlosti. Još je Karlajl tvrdio d aje istorija u stvari palimpsest i zbog toga u prvom redu interpretacija, odnosno razumevanje, a ne rekonstrukcija. Ili, kako je dva stoleća kasnije „ otkrio”francuski filozof Bruno Latur (.Latour)155, nije reč toliko o matter o f f a c t , to jest, „pronalaženju fakata” već o m atter o f concern, to jest o interesovanju, odnosno o „sabiranju značenja”. Pored toga, istoričari su odavno spoznali da se istorija ne skriva samo u arhivima, različitim dokumentima, svedočenjima očevidaca, arheološkim iskopinama, spom enicim a... Već dugo znaju da prošlost razotkrivaju i istorijski prizori - od koncentracionih logora, pa nazad u prošlost, sve do najstarijih banja, kakva je, recimo, ona u antičkom Hierapolisu nadomak turskog sela Pamukale. Prva članica Francuske akademije nauka Margerit Jursenar naučila nas je da prošlost čitamo i iz samih pejzaža. Tako, uz njenu pomoć možemo bolje razumeti i zašto je Beograd nastao na ušću dveju reka i zašto su pojedini manastiri svih religija skrivani u najudaljenijim vrletima. Zašto su u vreme najezde Turaka zidinama opasivane crkvice na uzvišenjima iznad naseobina... Na isti način polako postajemo svesni da u neizbežne prizore nedavne prošlosti spadaju i blokovska naselja, bulevari koji gradske centre povezuju s tim spavaonicama... propale fabrike. Među potonjim a su možda najrečitiji 155 Latour, Bruno, “ W hy has critique run out o f Steam? From Matters o f fact to Matters o f Concern”, Critical Inquiry 30, W inter 2004, pp. 225-248)
147
O to Luthar
ostaci nekadašnjih industrijskih giganata, poput Elektronske industrije u Nišu, Fabrike kablova u Jagodini ili slovenačke tvornice teretnih vozila TAM, tj. velikih kombinata u kojima su decenije svojih života ostavili naši roditelji i roditelji naših roditelja. Isto važi i za m režu autobuskih ili tramvajskih stanica, odnosno za brojeve pojedinih linija bez kojih se ne može zamisliti topografija nekog grada. „Šestica” u Ljubljani je oduvek povezivala ljude iz severnog i istočnog delà grada... a „dvojka” u Beogradu svojom trasom ocrtavala i na svojevrstan način izdvajala određeni krug - simbolično „srce grada”. Da i ne govorimo o samim vozilima. A tu su i groblja; stara i nova, hrišćanska, hinduska i muslimanska. Blistava, raskošna i posećena, siromašna, zapuštena i zaboravljena. Poznata poput pariškog Per Lašeza, sa spom enicim a Oskaru Vajldu, Edit Pjaf ili Džimu Morisonu, ili ona sasvim anonimna, kako samo mogu biti anonimna groblja na obodima pustinje na jugu Maroka. A umetnost još nismo ni pomenuli, premda su neke oblasti likovnog i književnog stvaralaštva neizostavni deo interpretacije m inulih zbivanja. Pritom, dakako, nije reč samo o polju takozvane visoke um etnosti već i o čitavoj nepreglednoj produkciji ljudskogpesničkog i likovnog stvaralaštva. Pa i o sveprisutnoj popularnoj muzici sa njenim nebrojenim varijacijama. Bake i deke generacije koja odrasta sredinom druge decenije 21. veka mogli bi samo pomoću pop i rok muzike svog vremena da prikažu vlastite živote od puberteta do penzije. Premladi da bi razumeli seksepil Elvisa Prislija, vrlo lako su se identifikovali sa buntovništvom Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Džima Morisona i inspirativnom kritičnošću grupe Pink Floid. Neki bi rekli i sa stihovima Bouvijeve pesme Rebel, rebel. I jedni i drugi su zahvaljujući takvom muzičkom „predznanju”, u zrelim godinama brzo usvojili poetiku Ramba Amadeusa, i pre svega shvatili odakle potiče bes u njegovim pesmama.... A tek književnost - od Ajvanhoa Valtera Skota, do stripova Joa šaka i Arta Špigelmana. Da ne govorimo o tome da YU socijalizam nije moguće zamisliti bez crteža i tekstova R oberta Raviola (Magnus) i Lučana Sekija (Maks Bunker), autora znamenitog Alana Forda.
148
Maistori i muza
Ali, pođim o redom. Zavirim o za trenutak u nepregledno nasleđe likovne umetnosti, koje obuhvata sve - od preistorijskih crteža iz Altamire, do performansa Marine Abramović, koja kao um etničko delo nudi samu sebe... odnosno svoj odnos prema okolini/svetu... Društvenu i ekonomsku krizu posle Prvog svetskog rata ja sam, recimo, istinski razum eo tek preko grafika Georga Grosa. Slično kao što sam prelistavanjem vojnog albuma pukovnika Andre Popovića shvatio mnogo toga 0 bitkama na Ceru i Kolubari. Bez tih fotografija je gotovo nemoguće zamisliti uslove u kojima se srpska vojska povlačila preko Albanije, kao što je i bez fotografija obešenih i streljanih civila svih generacija nemoguće zamisliti zločine austrougarske vojske. Bez tih fotografija... bez putopisa Džona Rida, koji je prvi svetu predstavio srpske civilne žrtve i konačno bez romana Vreme smrti Dobrice Ćosića, Prvi svetski rat na Balkanu bi u našim sećanjima ostao utisnut kao samo još jedna epizoda u nizu beskonačnih ratova i borbi. Isto važi 1 za sve druge ratove, čiji su nam savremenici ostavili dovoljno filmske i fotografske građe. Setimo se samo znamenite fotografije Roberta Kape (Smrt republikanskog borca/vojnika) ili filmskih zapisa iz rata u Vijetnamu. Tome su se u poslednjoj deceniji pridružili i video-snimci načinjeni mobilnim telefonima (recimo, snimci mučenja iračkih zarobljenika u Abu Graibu), koji su prerasli u beskrajni konglomerat foto-prikaza miliona „prijatelja” na Fejsbuku. Negde među njima naći ćemo i MikeIanđelovog£WzWđ, repliku više od dve tone teške originalne statue, oličenja ideala sklada muškog tela u doba renesanse, kako sada, osim svog fizičkog života na ulazu u palatu Vekio u Firenci (original se čuva u Galeriji Akademije), živi i kroz nebrojene snimke posetilaca glavnog grada Toskane. Slično je i sa književnošću. Kako onom u vidu papirnih knjiga, tako i onom na Kindlu. Možete li zamisliti prikaz nemačke okupacije Srbije 1941. bez stihova (Krvava bajka) Desanke Maksimović ili mladosti u socijalizmu bez priča i aforizama Duška Radovića? U svetskoj književnoj baštini ne možemo zaobići Lava Nikolajeviča Tolstoja i njegov veličanstveni opis Rusije u doba N apoleona ili već pom enutu M argerit Jursenar i njene memoare rimskog cara Hadrijana. 149
O to Luthar
A tu je, konačno, i film. M ožemo li Hom erovu Ilijadu više uopšte zamisliti bez Petersenovogprikaza opsade Troje? Teško. Ali ne samo zbog Breda Pita i Orlanda Bluma već i zbog izuzetne scenografije i kostimografije. Zaustavljanje brodova ... pre nekih 3500 godina sada je postalo sasvim realistična slika. Isto je i sa opisom odrastanja u Srbiji dobre dve decenije po okončanju socijalizma, koji u svom filmu Klip nudi rediteljka Maja Miloš... S druge strane, za pogled u prošlost nekada je dovoljno pomenuti samo jedno ime, recimo, Latinka Perović, Lepa Brena, Branimir Džoni Štulić, Bajaga ili... A rkan ... i savremenici tih osoba će u trenutku prizvati duh vremena u kojem su one živele. Imena kao što su Lepa Brena, Džoni Štulić ili Bajaga, pritom, ne govore samo o muzičkom ukusu određene generacije već ukazuju na to da se prošlost ne skriva samo u knjigama, časopisima... Jasno je zato i da će nedavna komunikacijska revolucija (internet, Fejsbuk, Tviter...) istorijsku interpretaciju promeniti do neprepoznatljivosti. Nekada anonimni pojedinci i pojedinke su pomoću nove komunikacijske tehnologije postali ne samo bolje međusobno povezani već i vidljiviji. Ili, drugačije rečeno - oni koji ne budu razumeli značaj pojma network literacy naprosto mogu preko noći postati istorijski nepismeni. Ukratko, ako želimo da shvatimo šta je istorija i zašto, potrebno je da znamo ne samo ko i zašto ju je posredovao već i kako je to uradio. I za koga. O d antike, pa nadalje. Ova knjiga ne ukazuje samo na promene u opisivanju/interpretiranju prošlosti. I ne upozorava samo na to da prošlost nisu jedino velika delà značajnih muškaraca već i svakodnevni život žena, dece i onih najstarijih. Njen cilj je da upozori da je istorija sve - od veličanstvenog proboja srpske vojske na Kajmakčalanu na kraju Prvog svetskog rata, pa do neslavne opsade Sarajeva dobrih sedamdeset godina kasnije. Opsade u kojoj su učestvovale i srpske paravojne jedinice odgovorne za brojne zločine nad civilnim stanovništvom . Dakle, da ukaže na to da se prošlost ne može tačno interpretirati bez samorefleksije, sam okritičnosti i bez opisa niza stvari, praksi, iskustava, ideja, ideologija, instrumenata, tehnologija, poetika...
150
